Professional Documents
Culture Documents
(Paris Match)
ЕРОТСКЕ ПРИЧЕ
Copyrights by
Милорад Павић
Уредник
Деспот Деспотовић
Ликовни уредник
Пера Станисављев Бура
MMXX
ЗОГРАФ
ЕРОТСКЕ
ПРИЧЕ
ПЛАВИ ЗНОЈ
Нисам хтео да питам шта оглас значи, него сам га стргао и понео
собом.
У стану извадио сам га из џепа и срочио: G+eyes wanted! Дакле,
GUYS WANTED, што ће рећи траже се дечаци. Није било никога код
куће, ни тетке ни деда Џоа, па сам окренуо број дат уз оглас и
одговорио је дубок леп глас. Нисам могао проценити је ли мушки
или женски док није рекао:
— Аусенција. Ко тражи?
— Јављам се на оглас — узвратио сам.
Смех с друге стране жице и затим:
— Немој да дркаш док разговараш са мном!
Као опарен извадио сам руку из џепа где сам је по навици држао.
Опет смех.
— Како сте знали? — једва сам се снашао да кажем.
— Будалице, шта мислиш, како сам знала? Видим те кроз прозор!
Дођи да се договоримо. Као што сам у огласу написала, потребан си
ми.
— За шта? — узвратио сам уплашено.
— Не бој се, нећу те појести. Треба ми за једну хуману мисију
лажни шаман.
— Шта је то шаман?
— Нешто као индијански врач. Дођи сутра у шест поподне.
И „клик“.
Толико.
Наравно да ништа нисам рекао ни деди Џоу ни тетки кад сам
сутра поподне отишао код Аусенције. Нашао сам је лако јер је опет
пуштала ону мелодију. Живела је у огромној празној соби где су били
само један сандук, столица и о таваницу окачена мрежа за спавање с
крупно плетеним окцима од ужета у две боје. Праг њене собе
изговарао је разне речи. Рекао је кад сам улазио: „Чак!“
На сандуку горела је свећа иако је био дан. На зиду је висио
шарен огртач какав носе у Андима свештеници. Уз њега је ишла иста
таква капа пуна наранџастих боја. Аусенција је седела у мрежи и
пила чај на сламчицу из једне тикве. Дала ми је знак да седнем на
сандук и да ћутим док се песма не заврши.
Имала је усне напумпане силиконом, равну косу као црну траву и
није имала године. Носила је мушки шешир на глави и прстен на
нози. Гледала је кроз мене својим мршавим очима лепим до бола.
Изгледало је да има мушке груди под пончом, а струк јој је био
обнажен тако да се видео пупак обојен у црвено. Мирисала је на бели
чај. Чинило се да она овде стално седи и живи у својим стакленим
поподневима, а да је у осталим деловима времена никада нема. Као
да станује само у оном делу дана у којем мора.
Чим се песма завршила, она искључи своју музичку направу,
окрете се мени и једним неописивим, тачним и снажним хицем
пљувачке угаси свећу преда мном.
— Јеси ли видео?
— Шта?
— То што и ти треба да научиш. Имај на уму да је основно да
најпре накупиш довољно излучевина у устима. Онда ћеш с мало
вежбе моћи да штрцаш пљувачку далеко и право у циљ.
— А шта је циљ? — упитао сам.
— Циљ је да ми помогнеш.
— Шта добијам за узврат?
— Нећеш добити новац, али ако имаш неке муке и тешкоће, моћи
ћу да ти помогнем. То ће ти бити накнада. А сад иди и немој
долазити док не научиш да хицем пљувачке из уста погодиш
кључаоницу. Јесмо ли се разумели?
И ја сам отишао кући, ако се теткин станчић тако могао звати. И
вежбао сам. Усрдно сам вежбао. Углавио сам на дрво у шуми пивску
лименку и гађао је у отвор. После недељу дана сам опет отишао код
Аусенције и хицем пљувачке угасио свећу која ме је упаљена чекала
на њеном сандуку.
— Добар почетак — рекла је Аусенција и посадила ме крај себе у
мрежу за спавање.
— Одлично — рекла је — сада морам да ти испричам једну
причицу која је важна за наш посао. Тамо у планинама изнад Лиме,
живео је сињор Еусебио, врач. Носио је онакав огртач и онакву капу,
какве видиш овде на зиду. Четвртком он је седео на „вештичјој
пијаци" на неком бурету и ми девојчице разнога узраста, од пет до
тринаест година долазиле смо да му нешто покажемо. Стојале смо
једна иза друге, раскопчавале се и задизале пончо кад бисмо дошле
на ред и показивале му сисице. Он их је процењивао, опипао би их,
уштинуо брадавицу и ако је био задовољан, говорио би: одлично! или
врло, врло добро, или: биће још боље, расту, не брини! и давао би
нам свакој по пару. Али, понекад би рекао: ништа не ваља! Не
трудиш се довољно! И не би таквој дао ништа.
Неки од имућнијих родитеља, када су дознали куда им ћерке иду
четвртком, покушавали су да то спрече. Давали су деци паре да не
иду. Тада је Еусебио престао да нам даје паре. А ми смо ипак ишле и
оне паре што смо добијале од родитеља, давале сињор Еусебију.
Данас ја знам да је он имао начина да оне које су најслабије
напредовале у тој ствари тако важној за жену, нагна да се развију и
стекну ако не завидне сисе, оно барем брадавице ко купине. И тебе
сам узела за помоћника да би овде одиграо улогу дон Еусебија. Јер и
овде девојчицама још како недостаје неко ко ће их подсећати да се
развију. Ја ћу те научити како је он то радио. Узми оне маказе и
одрежи ми неколико власи косе. Треба да буду што дуже. Сада за
тренутак заборави на себе, јер у овоме што ћеш сада радити ниси
више важан ти, него женско којем ћеш помоћи да нешто постигне у
сопственом развоју.
И Аусенција скиде свој пончо и указаше ми се њене груди плитке,
али са огромним брадавицама које су штрцале са њених прса као
палчеви. Те брадавице имале су нешто као два пршљена, горњи
округао и већи део и доњи ужи попут неког врата. Те њене две
печурке биле су тамнољубичасте са малинастим преливом. Она ми
рече да начиним две омчице од оних власи и да их намакнем на
њене брадавице.
Кад сам то учинио, рече ми да затегнем омчице, али пажљиво да
је не озледим. Затим је опет навукла пончо и то је било све за тај дан.
Испратила ме је без много речи, рекла да дођем опет сутра и пустила
своју песму.
Ту ноћ нисам спавао. И шта све нисам радио са собом.
Једва сам дочекао поподне и отишао Аусенцији. Њен праг је
рекао „Теешко!“ као да га боли што сам га нагазио. Аусенција је
стајала крај једног великог тањира спуштеног на под. Био је пун
разнобојних предмета који су издалека личили на бомбоне и
чоколадице.
— Шта је то? — упитао сам.
— То си ти.
— Ја?
— Да. Или боље рећи то су твоје енергије зле и добре. У овоме
камену овде је затворено твоје сутра, у овом другом твоје жудње,
овде будуће болести твојих ногу, ово је твоја глава. Ово зелено је твој
мушки уд. И тако даље.
— Не верујем. Откуд то све овде, код тебе?
— Значи, ниси схватио. Добро. Да ти то исто објасним на други
начин. У природи постоји много језика. Човек их је заборављао
постепено вековима и хиљадама година, док му није остао само
један, његов сопствени говор, језик људи. Неки од тих заборављених
језика биће нам потребан за наш посао овде код мене. Зато је овај
тањир ту. У њему су у разним бојама представљени многи од тих
језика које људи више не памте. Па их не памтиш ни ти. Нећу ти
објашњавати како су они доспели у мој тањир. Довољно је да знаш да
сам их донела из Анда. Сада иди у шуму и убери два листа с неког
дрвета и донеси те листове у устима. Они ће ти заменити језике које
си заборавио још много пре рођења.
Када сам донео листове, она рече:
— Ово овде од кости, умотано у плаво, то је твој њух. Треба га
оспособити да проговори једним од оних заборављених језика, да
осети када се у зноју жене или човека јави страх.
И спустила је лист на плави замотуљак. Затим је пришла својој
тикви, промешала је сламчицом и дала да помиришем. Осећало се
на нешто горко и реско.
— Упамти тај мирис.
— Шта је то?
— То је „плави зној“ — мирис страха. Када га осетиш, знаћеш да
се онај од кога тај мирис долази уплашио. Па ћеш према томе и да се
понашаш како треба.
— Овај други замотуљак у ружичастом, то је твоја памет. Биће
потребно да је подстакнемо. Мораће да ради на два језика, а не на
једном. При томе не мислим на енглески или шпански језик.
Мислим на оне заборављене језике. Знаш ли шта је компјутерски
миш?
— Знам. Има клик.
— Јесте. Али има и двоструки клик. Е тако мора да ти ради памет.
И Аусенција спусти лист на тај замотуљак.
— То је све за данас. Немој да заборавиш да дођеш у четвртак
поподне.
У четвртак поподне сам изашао из теткиног стана, забравио га и
са даљине од три метра окренуо се и хицем пљувачке погодио
кључаоницу. Био сам задовољан. У шуми је била тврда коцка тишине
у којој сваки звук лебди непомично као кукац у ћилибару.
Када сам ушао Аусенцијин праг је рекао: „Чекај!“ Аусенција је
седела у својој висећој мрежи тако да су јој ноге висиле преко њенога
руба. Била је окупана сунцем и потпуно нага. Није устала да ме
дочека. Обишао сам око ње и стао код њених ногу. Оне су биле лако
размакнуте и видео сам да међу њима има лепо уплетене две кике.
Скаменио сам се, а она је рекла леденим гласом:
— Спарно време. Влага и жега. Долазе из шуме. Зар немаш жељу
да збациш са себе те дебеле чакшире?
— Имам. И то стално. Потпуно су се залепиле за мене.
— Па баци их онда!... Тако, да те видим...
И тада се десило нешто невероватно. Хицем пљувачке погодила
ми је уд с таквом снагом да сам ја као хипнотисан бленуо у њу. А
потом је рекла:
— Е, сада да видимо тебе!
Ја сам штрцнуо млаз пљувачке и заиста погодио Аусенцију у
кључаоницу између оне две кикице. Аусенција је запљескала,
привукла ме себи и ми смо водили љубав. Она заправо није излазила
из мреже, а ја сам је стојећи узео кроз окце на мрежи онако
љуљајући је заједно с њеном лежаљком. Када је све било готово,
рекла ми је:
— Сада се брзо обуци, девојчице ће ускоро почети да долазе.
И преко моје одеће навукла ми је шарени огртач дон Еусебија. На
главу ми је стављала капу кад су ушле две прве девојчице. Једна је
имала око седам а друга, црна десетак година.
Ја сам сео на сандук, а оне су пришле и раскопчале своје кошуље.
Аусенција ми је климнула главом и ја сам почео да обављам дужност
дон Еусебија. Тог дана постао сам лажни шаман. А свака од
девојчица дала ми је по неколико центи.
Имао сам пет посета, а када се све завршило, Аусенција је
пустила своју музичку траку и извалила се у мрежу.
— Сада ти је јасно да смо пре но што почнеш да обављаш своју
улогу шамана морали да водимо љубав. Иначе би се узбуђивао када
не треба. И на кога не треба. А врач не сме да се успали док прегледа
женске сисице...
Толико је било за тај дан. При одласку ја сам се усудио да најзад
упитам оно што ме је одавно копкало:
— Аусенција, кажи ми зашто те зову „Дубоко грло“?
Она се насмеја и рече:
— Не знам да ли треба да ти покажем зашто. Размислићу до
следећег четвртка. Јер, ако то учиним, више нећеш хтети са мном да
водиш љубав као данас. И не питај више ништа...
У четвртак кад сам ушао, Аусенција није лежала нага у мрежи као
претходног пута. Била је одевена у црну чипку. Седела је у мрежи и
љуљала се. Позвала ме је руком, раскопчала ме и урадила ми нешто
што никад нећу заборавити. Заглабала ме је ко пилећи батак благо се
љуљајући у својој мрежи. Напред-назад, напред-назад све дубље и
дубље, док нисам цео потонуо у њено дубоко грло. Страховито сам се
уплашио. Тада је почела да ме гута. Пролазиле су дуге све слађе
секунде, а она је непрестано гутала, гутала ме је минутима, сатима,
седмицама, гутала целу једну јесен и целу зиму. Када се навршила
година све је било готово. Био сам сада неко други, неко трећи, неко
мени самоме непознат.
Тако сам сазнао зашто Аусенција носи свој надимак.
Тога дана имао сам само две посете девојчица. Наравно да сам
носио огртач и капу шамана. Једна од посетитељки била је једва
мало млађа од мене, али сисице није имала. Одмах сам осетио на
њеној кожи мирис страха. Онај резак и горкаст задах „плавога зноја“.
Бојала се. Помиловао сам је, одсекао јој прамичак косе и везао јој по
омчицу на сваку од брадавица, мало су се зацрвенеле и набрекле.
— Добро је. Нарашће с временом — утешио сам је и она је отишла
збуњена, забринута, али можда и задовољна.
На одласку пољубио сам Аусенцију у уста и кренуо. Код врата
сам се окренуо и рекао јој:
— Хвала. Ти си чаробница.
— И јесам — узвратила је с некаквим сутрашњим осмехом на
уснама и пустила своју песму.
*
Следеће или неке од наредних вечери две жене опет мењају
улоге. Опет је млађа опремљена за вођење љубави, опет јаше свог
љубавника на исти начин држећи се за његова колена, а он наставља
читање и исписивање калиграфских писмена низ њена плећа и сапи.
Сада су ту најзад свих девет стихова и песма која тече низ леђа
девојке је завршена. Она гласи:
*
Напољу је тишина падала као магла. Простирала се пола метара
изнад земље. Када уђоше у парк виле, угледаше рибњак. Лежао је као
огледало изгубљено у трави и у њему се видео месец. Био је зелен.
Изгледало је као да се удавио. Попут рупе у огледалу у рибњаку је
лежало мајушно острвце. Уз рибњак је стајао парохов дом.
— Оче Григорије, нисте ваљда већ легли! Отворите, имамо лепу
вест, биће венчања! Оче Григорије, отворите, ако сте будни! Ако
нисте, пробудите се!
Георгина је слушала ове речи с чуђењем опажајући да језик
њеног домаћина има рупе као швајцарски сир. Кад би му недостајала
нека реч, господичић Кантемир, јер он се тако звао, без устезања је
уметао да закрпи рупу одговарајућу француску реч. Његов говор
изгледао је као енглески јорган у пачворку са свиленом француском
поставом, која се провиди кроз рупе. Георгина је, међутим, ова
запажања морала да напусти јер су се догађаји одједном почели
одвијати неслућеном брзином. Не само отац Григорије, него и стара
куварица Милина и собар Теодор, наочит момак, нађоше се свом
домаћину и послодавцу на услузи, тако да се венчање обави по свим
прописима, уписаше их у књиге, забравише цркву и уђоше у вилу где
је пуцкетала ватра у огњишту и чекао постављен сто за једну особу,
јер је млади господин Кантемир живео сам. Брзо додадоше још један
прибор за младу, и пред њима се нађоше обећане смокве и чаше за
пенушаво вино. Под једном сликом с мајмунима који се моле богу
Сунца Ра, налазила се полица с грамофоном. Грамофон је имао
златну шкољку и гомилу плоча са сликом пса који слуша. Почели су
да играју „Лисичји кас“. Кад је дошао на ред „Пламени корак“
Кантемир пољуби Георгину. У устима она осети његов огроман,
рупичаст језик с укусом шљиве. Георгина тада прекиде игру, застаде
гледајући га у очи и рече одлучно:
— Морам нешто да ти кажем.
— Слушам.
— Мислим да ја нисам сасвим невина.
— Како то мислиш? Зар не знаш да ли си невина или ниси?
— Не знам — узврати она и дограби своју свилену торбицу и из ње
извади мушки уд од ружичастог каучука.
— Мислим да сам се делимично раздевичила овим овде.
— Побогу Георгина, где си то чудо нашла?
— Није чудо. Зове се Петкутин и украла сам га. Моја тетка
Исидора је лепотица и ја уживам да претурам по њеним стварима и
бочицама с течношћу за прављење лепоте. Курац сам нашла у њеној
фиоци с рубљем.
— Па сад то носиш и у позориште?
— Да. Кад год се на позорници деси нешто узбудљиво, ја га
стегнем да нико не види...
На ове речи Кантемир прште у смех, загрли Георгину и поче да је
свлачи с речима:
— Не брини лутко ништа, све ћемо то ми у три корака да
средимо.
Тада он из њене торбице узе раж и намаза јој усне, а затим јој
накарминиса брадавице на сисама.
— Тако, сад имаш дивне црвене очи као богиње — додаде он, а она
расплете своју дугу косу и он је повали у тој коси као у постељи...
*
— Па то се све у ствари деси у трен ока, као нека експлозија —
рече после свега Георгина — кладим се да смрт траје дуже!
Лежали су на леђима и зурили у таваницу.
— Једна царица, не знам која — шапутала је Георгина — рече да је
таваница најлепши видик. То је тачно, али само док се води љубав.
После је то тужан призор, чак иако на таваници има птица и цвећа
као у кокошињцу, што је случај овде, код тебе... Ми смо сада млади
брачни пар, зар не?
— Да.
— Видела сам толике парове који стално праве грешку до грешке.
Све једну глупљу од друге. Како ми у браку да избегнемо такве
глупости?
На те речи Кантемир узврати:
— Увек имај на уму да ја, твој муж, нисам крив за то што си ти
женско. И све ће бити у реду...
Те речи Георгина није чула, јер је већ тонула у сан...
Као што је прва заспала, прва се и пробудила. Гледала га је. Био је
огроман, леп и наг. Док је спавао дремљиви прсти су му милили по
сопственом телу брзином старом неколико хиљада година. Биштао
се у полусну и олизаним ноктима чешао и гребао жуљеве, покожицу
младежа и уроженог ткива у неком атавистичком инстинктивном
пориву прачовека који је док спава још ближи животињи него жени...
Око његовог уда, при дну, био је црвени прстен. Георгина није могла
закључити да ли је тај прстен од њенога ружа или од њене крви.
— Кантемире, Кантемире! закаснићемо у позориште! Можда се
већ свршио пети чин!
— Ни говора — рече он будећи се — сада је тек почео трећи...
Он се сасвим расани, врати се из праисторије у садашњицу и
наручи да нешто поједу. Када им је поново постављен сто и изнет
обед, Георгина поче док су јели да непогрешиво погађа састав оброка
и да с детињом радошћу наводи састојке:
— Три јајета, једно препеличје... першун, говедина... ватра од
виновог прућа... вода морска... Сјајно... Замисли шта сам сањала.
— Кад?
— Малочас... Ја брзо сањам. Сањала сам да никако не могу да се
удам и да немам дечка. А ја сам, ево и удата и имам тебе. Ко то сања
у мени?
— Размисли! Или сањаш своје јучерашње снове, или си
разменила снове с неким. Ако се сетиш ко би то могао да буде,
довољно је да му се јавиш телефоном и паф! — све ће се вратити у
нормалу.
Георгина устаде од стола, изађе у предсобље где је на једно
женско седло био окачен телефон. Имао је дршку од зеленог камена,
увек хладног. Она седе на седло, изабра број и рече у слушалицу:
— Слушај ме добро, сестрице. Видела сам у сну ону чајџиницу у
коју ја не идем, а ти седиш са друштвом из школе. Прочитала сам у
сну и наслов те чајџинице „Код плавог дима“. Ја тамо никад нисам
била, а ти јеси. Дакле, слика и име те чајџинице може да се појави
само у твом, не и у мом сну. И наравно да сам се сетила шта то
значи. Одмах да си престала да ми шаљеш своје снове и да крадеш
моје. Доста је било. Пребићу те чим се вратим...
И Георгина спусти слушалицу.
— Тако, то је сада решено — додаде она и упита Кантемира:
— Када ћеш ми рећи нешто из своје струке? Како се оно каже...
— Сперма?
— Али не, колико видим, више се не знојиш кад си крај мене. Оно
друго. Знам да је нешто на латинском и у вези са стиховима.
— Версификација?
— Да!
— То је бар лако. Али мораш имати мало стрпљења, јер најпре
иде теоријски увод, па тек потом практична настава.
— Ако мислиш да ме учиш како се састављају стихови, то не
долази у обзир!
— Али не. Одабраћемо за пример стихове већ написане пре две и
по хиљаде година, па нећеш морати да их ти пишеш. Написала их је
једна жена. Била је лепа, живела је давно на једном чаробном острву
које се зове Лезбос.
— Име јој је било Сапфа — допуни Георгина — видиш да знам.
— Она је измислила на грчком језику једну лепу строфу од
четири стиха. Древни Грци су мерили растојање између Земље и
небеских тела, мерили време и мерили трајање речи. Ово последње
било им је важно због грађења стихова. Исто су тако вешто градили
бродове као и песме. За основ су узимали правилну смену дугих и
кратких слогова речи.
— Кантемире, то је све сувише замршено. Ако наставиш, опет ћу
заспати, па ћемо закаснити у позориште... Ништа те не разумем.
— Све ћеш схватити, само буди још мало стрпљива. .. Гроздови од
два или три дела речи, то јест, слога зову се стопе. Те стопе имале су
своја имена, која лепо звуче и данас: на пример, дводелна стопа која
има један дуги удар и затим један кратки, дакле наглашен па
ненаглашен слог, звала се „трохеј“.
— Која реч је трохеј? Тата?
— Тачно. Хајдемо даље. Троделна стопа, која садржи један дуги и
два кратка удара или један наглашен и два ненаглашена слога,
носила је назив „дактил“.
— Кантемир!
— Одлично си схватила и није тешко... Сапфа је од тих стопа
начинила чувену строфу која се и данас примењује у песништву и
зове се по њој...
На овом месту Георгина прекиде предавање, устаде од стола и
одведе Кантемира у постељу.
— Немамо толико времена за теорију — рече она.
— У праву си — сложи се он — практични део је и Сапфа
остваривала у постељи. И тада јој Кантемир показа шта значи
Сапфина строфа на делу: почео је с једним дугим, јаким ударом,
који је Георгини изгледао као да јој досеже у подгрлац и затим с
једним кратким, плитким уласком. То је поновио.
— То су ти два „трохеја“ — рече он и настави с једним дубоким
јаким убодом и два кратка, подсетивши је да је то „дактил“.
— То је било лепо — прошапута она.
Потом уследише опет два „трохеја”, и тако је био приведен крају
први стих. Све то поновише још два пута, нешто бржим ритмом, а
затим Кантемир прошапута:
— На крају долази стих који се зове „адониј”.
Тада Георгина викну:
— Брзо ми дај један „дактил“! Њих највише волим!
И он изведе један дуги, дубок бод, па два брза кратка и најзад јој
зададе један жесток и дуг убод који заврши плитким ударом. Тако је
Георгина свршила, а тако се свршила и Сапфина строфа.
— Да ли сада схваташ шта нам Сапфа поручује у својим
стиховима?
— Да! То је један савет како водити љубав. Љубавна лекција са
острва Лезба. Заиста делује. Али, те стопе си овом приликом
исписивао ти. А како је она као жена то чинила?
На то Кантемир рече:
Она је као јабука слатка
што се црвени на врху највише гране...
нису је заборавили,
него нису могли да је докуче...
— Уосталом — додаде он — Сапфа је имала на свом острву нешто
као духовно училиште. Њој су долазиле са околних острва девојке да
се образују, а потом би се враћале кући да се удају. Љубавне лекције
са острва Лезба и Сапфине еротске строфе биле су њима намењене.
Тада Кантемир показа Георгини како да га појаше и да она изведе
кореографију Сапфине строфе на њему. И Георгина, чије тело је
боље памтило од ње саме, изведе с малим поправкама које је уносио
Кантемир целу Сапфину строфу. То тело над Кантемиром говорило
је све језике света и слатко шапутало прастару љубавну поуку:
poikilo thron athanat Aphrodita
pai dios doloploka, lissomai se
me m’asaisi med oniaisi damna
potnia thumon...
*
Мало уморни, очију окренутих у себе, опет су гледали у таваницу
и опет Георгина постави једно од неизбежних питања:
— Кантемире, шта је љубав?
— Љубав је оно што смо малочас радили. Нешто што се свршава
често докле год се двоје воле. Кад престану да се воле, њихова љубав
престаје да се свршава често...
И Кантемир прште у смех. Међутим Георгина се није дала:
— Хоћу озбиљан одговор. И рећи ћу ти како ја мислим. Разлика
између две жене може бити већа од разлике између жене и
мушкарца. Од те разлике зависи да ли ће се у одређеном случају
љубав родити или неће...
Али Кантемир ове речи није могао да чује, јер је задремао, а
задремала је и Георгина.
Ноћ се отапала над њима, зелени дим се дизао кроз ноћ изнад
Кантемирове куће и ишао преко реке некуда на ону страну вароши
где су становали Георгинини родитељи и сестра Анђела. Када су се
два дима помешала, Георгина се пренула с криком:
— Хеј, шта ми то радиш? Па ти си спавао у мени!? Како то може?
— Може — узврати Кантемир — мушкарци спавају најчешће с
усправљеним удом. Ако су при том у некој лепој жени, као што је са
мном вечерас случај, њено дисање док спава доноси им најлепше
снове. Понекад тако доживе и ејакулацију у сну.
— Опет латински! Преведи ми!
— Касније, сад више немамо времена.
— Нисмо ваљда задоцнили? — врисну Георгина на шта Кантемир
рече:
— Морамо натраг у позориште. Тамо управо почиње пети чин!
На брзину се обукоше и излетеше из виле. Напољу је владала
тишина дубока као река По. Газећи кроз ту тишину као кроз воду
вратише се у позориште. Пети чин се приводио крају.
Кад дворана заврши с пљескањем и глумци се поклонише
последњи пут, Георгина и Кантемир похиташе ка излазу. Али, тамо
нигде не нађоше Домазету, мада су забринуто загледали по великом
предворју. Најзад се свет разиђе и они остадоше сами под огромним
полијелејем који поче да се гаси. У дну просторије седела је на
дивану нека старица с девојчицом од шест година. Када их угледа
она устаде и приђе им водећи дете за руку.
— Хоћемо ли да кренемо кући, госпођице Георгина? — упита
старица.
— Ко сте ви? Где је моја слушкиња Домазета?
— Зар ме не познајете? — узврати старица — ја сам Домазета.
Само је време учинило своје... А ко је господин са вама?
— То је мој муж Кантемир. Хоћу да га представим мами и тати,
па ће и он поћи с нама.
— Тешко да ћете моћи. Ваша госпођа мама умрла је већ шест
година, а тата вам се упокојио наколико година пре маме. Она је још
стигла да види своје прво унуче, а ваш господин тата није.
— Какво унуче, о чему говорите?
— О Маловразици, о овом детету овде: то је кћер ваше млађе
сестре Анђеле.
Тада Маловразица удари Георгину ногом у цеваницу и рече:
— Крећи ти, лажљивице једна! Могла си бар да се јавиш, дропљо,
да не бринемо толико...
ПРИЧА О ТРАВИ
*
Одавно нема калифе, који је после овог случаја забранио да се
молохеја једе у Каиру, одавно нема његове жене и њеног љубавника,
али молохеја се једе и даље, а уз њу иде још увек прича о
љубавницима које је одала трава. Та прича дође уз молохеју нешто
као зрно бибера. Можда и нешто више од тога.
„РАК”
Лица
ВРЛО ЛЕП МЛАДИЋ током разговора извади лулу и запали. На
лули је женски прстен с рубином.
СТАРИЈИ ГОСПОДИН има браду подрезану у виду српа и седу косу
у боји месечине. Једва приметно је рошав.
ГОСПОЂИЦА је ошишана до главе, њен мирис је Black Bulgari,
unisex.
(Догађа се у паришком парку Монцеау и у оближњем хотелу. На
белој клупи у парку седи врло леп младић. Ослонио је лактове о колена,
склопио шаке пред лицем као да се моли и оба кажипрста гурнуо у нос.
Наилазе госпођица и старији господин, уоче га, нешто се сашаптавају
пролазећи, затим се врате, старији господин скида шешир, и седају до
младића.)
ГОСПОЂИЦА
Допустите да се представимо. Господин је писац из иностранства,
не разуме ни реци француског, ја сам његов преводилац. Додуше...
ВРЛО ЛЕП МЛАДИЋ
Додуше?
ГОСПОЂИЦА (снебивајући се)
Додуше, могу вам рећи у поверењу, шапуће се да он преписује
туђе романе. Али ја не верујем. Ја верујем у њега. Господин много
чини за мене, иначе бих се изгубила у овом свету где све лети некуд
напред. А ја, ја волим понекад да се враћам. Господин би желео да
Вам се обрати с једном молбом.
ВРЛО ЛЕП МЛАДИЋ
Да?
ГОСПОЂИЦА
А, не, нисте схватили! Господин и ја нисмо љубавници.
ВРЛО ЛЕП МЛАДИЋ
Не?
ГОСПОЂИЦА
Не! Постоји између нас нешто попут плиме и осеке узајамне
привлачности, али ништа више. Сваку плиму убрзо поништи осека. У
томе и јесте ствар! Који сте ви знак?
ВРЛО ЛЕП МЛАДИЋ
„Лав“.
ГОСПОЂИЦА
Ви нисте из наше приче, али бисте могли да нам помогнете.
ВРЛО ЛЕП МЛАДИЋ
Где?
ГОСПОЂИЦА
То није проблем. Проблем је како.
ВРЛО ЛЕП МЛАДИЋ
Тако? А који сте ви знак?
ГОСПОЂИЦА
„Рак“.
ВРЛО ЛЕП МЛАДИЋ Cancer. Рекстацензија алфа: 09х, гранична
вредност 7x55м — 9x20м, деклинација делта, средња вредност +20.
Знак најчистије воде. Четврти по реду од знакова у Зодијаку. То је у
првом летњем месецу, тачније од 21. јуна до 22. јула. Ту је Месец
владар. То јест, ви сте водени, женски, пасиван и кардинални знак.
Ваше омиљено биље је локвањ. Ваше зодијачко сазвежђе налази се
северно од небеског полутара... Порука овог сазвежђа: „Кано воћка
доброродна и домаћи сад господски, корен је она девојачки и стабло.
Сваке замке сплетене у руци су јој, очима замрежује путове
младићима. А земља си, не вода и жустро вино...“
СТАРИЈИ ГОСПОДИН (Тапше)
Браво!
(Дуго шапуће на уво госпођици и она то на уво, сасвим кратко
преводи врло лепом младићу.)
ВРЛО ЛЕП МЛАДИЋ
Ја вас, а ви њега? И то истовремено? Не.
(Госпођица опет добија шапатом поруку, коју шапне младићу.)
ВРЛО ЛЕП МЛАДИЋ
Он вас, а ви ћете мене? Нее.
ГОСПОЂИЦА
(Прими следећу поруку шапатом и наглас одговори старијем
господину.)
Не долази у обзир!
(Поново јој старији господин нешто шапуће, она хоће да шапне
превод на ухо врло лепом младићу, али овај је спречи у томе.)
ВРЛО ЛЕП МЛАДИЋ
Знам, знам већ. Ја вас, а он мене. Или ја и вас и њега! Не долази у
обзир!
ГОСПОЂИЦА
(Поново порука шапатом коју госпођица преведе.)
Господин предлаже: ја њега а он вас.
ВРЛО ЛЕП МЛАДИЋ
А како би било он и вас и мене?
ГОСПОЂИЦА
(Запрепашћена преводи. Старији господин тапше и шапуће
одговор, који госпођица преводи.)
А има ли господичић још неку комбинацију?
ВРЛО ЛЕП МЛАДИЋ
Има.
ГОСПОЂИЦА
Коју?
ВРЛО ЛЕП МЛАДИЋ
Да од мене примите као накнаду за ваш труд око овог господина
један поклончић. Ја ћу вам дати овај прстен с моје луле.
ГОСПОЂИЦА
Прстен? За мене?.. Осећам шта треба да урадим!
(Младић јој натиче прстен с рубином на руку и нешто шапуће на
ухо. Она збуњено и полако устаје с клупе и запути се стазом ка излазу
из парка. На клупи остају само старији господин и врло леп младић.
Кратак тренутак неизвесности. Устаје и младић, у знак поздрава
скида шешир. Придружује се госпођици, узима је под руку и одлазе
заједно остављајући старијег господина самог на клупи.)
„ШКОРПИЈА"
Драга Ево,
најзад после годину дана, да ти се јавим. Сигурно ти је било јасно
да нисам била у Паризу. Десила ми се невероватна ствар. Маја
прошле године нашла сам у поштанском сандучету у Rue des Filles
du Calvaire из новина исечен оглас. У њему је писало:
ТРАЖИ СЕ ЦРНОМАЊАСТА
НАСТАВНИЦА МУЗИКЕ (ГИТАРЕ)
Пожељна спрема: висина око 1.70,
обим груди и кукова приближно једнак.
Октобра 78.
Доротеја,
Исак ујутру, за лепих дана, пажљиво процењује вредност ваздуха.
Прати има ли у њему влаге, њуши ветар, осматра је ли хладно око
поднева. Кад нањуши да је тренутак погодан, пуни плућа посебном
врстом нарочито изабраног ваздуха и увече враћа тај ваздух из себе
кроз песму. Каже, не може се увек певати с успехом. Песма је као
годишње доба. Наилази кад јој је ред... Исак, драга Доротка, не може
да падне, као ни паук. Држи га нека нит закачена на месту које само
он зна. Али ја падам све чешће. Арапин ме силује у наручју мог
мужа и ја не знам више од кога уживам. Муж ми иза тог Сарацена
изгледа другачије но пре, почела сам да га видим и схватам на нов,
неподношљив начин. Прошлост се одједном променила; што више
надире будућност, више се мења прошлост, постаје бременитија
опасностима и непредвидљивија је од сутрашњице, пуна давно
затворених одаја из којих све чешће излазе живе звери. И свака од
тих звери има своје име. Звер која ће растргнути Исака и мене има
крвожедно, дуго име. Замисли, Доротка, питала сам Исака и он ми је
рекао. Он је то име знао све време. Арапин се зове Абу-Кабир
Муавија. И свој посао је већ започео, негде ноћу у песку на домаку
појила. Као све звери.
ТОЧАК СРЕЋЕ
*
Када је рана поручника Софронија почела зацељивати, он Дуњи
даде очев прстен, што је значило да треба да се растану. Али, она
рече, смејући се у рукав, да сад већ ваља лечити нешто друго, а не
рану.
— Шта би ти лечила? — узврати он уштинувши је за образ.
— Није здраво што ти ова мушка ствар стално стоји усправљена.
Баш ме занима колико јој је година. Зар ти не спада ни после
љубави?
— Не.
— Морам ти, господине, нешто признати. Твој ме отац није
послао да те виђам. Он и не зна да си рањен. А ја немам појма о
виђању. Ја уопште нисам видарица.
— Па зашто те је онда послао?
— Каже да имам добре сисе. Ето зашто. И поручио ти да ће ти
опет послати понеку од мојих вршњакиња која се добро покаже.
— И то ми тек сада кажеш?
— Досад си био рањеник.
— А колико он то има твојих вршњакиња?
— Све моје вршњакиње лудују за њим.
— Па шта вам ради?
— Он је као отац. С њим се не бојимо. Уз то стално нас забавља и
изненађује. А мене је тешко изненадити.
— Како је тебе изненадио?
— Остави то. Одавно желим да видим како ћеш ме ти изненадити.
На те речи поручник се насмеја и упита:
— Како ти се зове она туђа радост међу ногама?
— Јевдокија.
— Е, па почастићемо Јевдокију. Кажи ми шта Јевдокија најволе да
вечера?
Дуња му шапну нешто на ухо и Софроније наручи раскошну
вечеру за три особе. И нареди да трпезу, дамаст, штоно сребро и
биљур који су донети пуни свакојаких ђаконија и пића поставе на
кревет. Тада се он и Дуња прућише по постељи и он Јевдокију запоји
кашиком чорбе од карфиола, даде јој да окуси мало печурака у
павлаци, понуди јој мало пилава, мало ротквица, један батак, који
она оглода, а кост бацише, и најзад је заложи зрном грожђа. Када
опази да је Јевдокија сита, он загрли Дуњу и рече:
— Хајде да залијемо вечеру!
После љубави она оста да лежи у постељи, а Софроније огрте
шињел, распечати своје хартије и дивите и седе да срочи писмо
својима кући:
И пишите ми како се код вас ове године находи — оће ли бити
штогод сенокоса и жита, јесу ли лепа, и виногради носе ли, како и
проча која се тамо наоде. И ништа ми не пишете, браћо моја, Марко
и Лукијане, радите ли о каквој трговини или не радите, и марву
домаћу што имате, је ли здрава и на броју... Ми овде сваки час чекамо
и Бога молимо да сподобит нас Господ Бог телесним очима видите се!
С тим поздрављам моје миле и слатке сестре Јовану и Сару и моје
миле и добре снаје Марту и Аницу, нека се мноме не старају, но нека
имају између себе лепу пажњу и договор и моју мајку Параскеву нека
слушају и почитају, да им получит Господ Бог свака блага која су Богу
драга...
На дан Светога апостола Јерме, последњи нашега маија, а за
њиховог јуна месеца, ваш син и брат у сновима
Софроније.
ЉУБАВНИЦИ
*
Једне вечери када Арсеније није присуствовао часу, управо у
тренутку када је Папила заустио да јој протумачи ново поглавље —
De tropis dictionis — његова ученица и старатељка, госпођа Растина,
рекла је:
— Морам ти, лепотане мој, испричати нешто. Госпођа
Авакумовић поверила ми је тајну коју вреди чути. Елем, слушај.
Догодило се пре шеснаестак година да је у једној породици чувеног
имена требало да се роди дете. Тачно је да је мати сањала да ће
добити сина, а отац да ће добити кћер, али нису сањали да ће то бити
од неког другог оца. Тако је дете које је било на помолу постало
нежељено дете. Мати га је морала одстранити пре но што ишта
посумња муж. Врачара коју је позвала рече да се то најлакше може
учинити, ако се заметак пребаци у неку другу особу, или чак у неки
предмет. Како се то постигло прича не каже, али тек заметак буде
пребачен у једну меку плишану наслоњачу са ушима. Заметак је у
наслоњачи наставио да крупња и једнога дана, када се муж завалио у
наслоњачу, чуло се како у њој нешто крчка...
На овом месту млади Папила је одједном прекинуо госпођину
причу и, потпуно збуњен, наставио да држи час као да ништа није
било речено:
— Тропи обухватају метафору, синекдоху, метонимију,
антономасију, ономатопеју, катакресис и металепсис. Allegoria nihil
alius est quam continua Metaphora...
Али на том месту госпођа Растина ставила је своју лепезу на усне
Папили, помиловала га својим сребрним очима и наставила мирно
да говори:
— У метафори или у алегорији, свеједно, жена из приче сва
ужаснута позва мужа једнога дана да ослушне: у наслону фотеље
чуло се како куца нечије срце...
— Die quibus interris et eris mihi magnus Apollo...
— Кроз који месец обриси скотураног плода лепо су се могли
видети под пресвлаком фотеље, а кад би се неко наслонио, дете се
прибијало уз леђа тражећи топлоту и ударе нечијег срца. Ускоро,
могло се видети, ако се пресвлака мало одигне, да је дете мушко...
— Crudelis Mater magis, an puer imquebus ille Improbus ille puer,
crudelis tu quaque Mater...
Тим речима је, са ужасом у души, покушавао избезумљени
Авксентије да настави своје узалудне подуке, када је госпођа Растина
нагло завршила причу:
— Најзад је распорен наслон и у наслоњачи су нашли тебе,
Авксентије Папила!
На те речи Авксентије сав уздрхта, крикну и баци се у
раскриљено наручје госпође Растине, која га заштити од страшних
мисли на тај начин што га приви на своје груди и пренесе га из оне
наслоњаче у причи, право у своју постељу.
*
Тако поче једна велика љубав. А од великих љубави брзо се
остари. Од великих љубави стари се брже него од дугог, тешког и
несрећног живота. Јерисена је далеко јахала кроз непознате пределе
на свом коњанику и враћала се уморна, радосна и задихана од дугог
пута. А њена утроба отада се одазивала на ударе звона. Од љубави
није имала када да једе. Понекад је простирала вечерњи доручак на
прса свог љубавника и јела, хранећи га истовремено љубављу и
папулом. Били су срећни усред опште несреће, били су успешни
усред општег пораза и то им никада неће бити опроштено.
ПЕГЛАНА КОСА
*
На престоничком Грађевинском факултету упознао нас је мој
млађи брат, који је студирао филологију и војну вештину. Пошто је
тражила колегу с којим би спремала „Математику I“, почели смо да
учимо заједно, а како није била из провинције као ја, учили смо у
великој кући њених родитеља. Сваког јутра прилично рано пролазио
сам поред сјајног аутомобила марке Layland-Buffalo, који је припадао
њој. Пред вратима сам се сагињао и тражио камен, стављао га у џеп,
звонио и пео се на спрат. Књиге, свеске и инструменте нисам носио;
све је стајало код ње и било увек спремно за рад. Учили смо од седам
до девет, затим би нам био донет доручак, а потом бисмо наставили
до десет, а од десет до једанаест обнављали смо углавном већ
пређено градиво. Све то време ја сам у руци држао камен, који би, за
случај да задремам, испадао на под и будио ме пре но што се ма шта
примети. После једанаест она је учила и даље, али ја са учењем
нисам настављао после поменутог часа. Тако је испит из математике
спреман сваког дана сем недеље, када је опет она учила сама.
Резултати су били такви, да је веома брзо запазила како ја не
успевам да је пратим и да моје знање све више и више заостаје за
њеним. Помишљала је да су моји одласци и условљени жељом да се
мало и сам спремам из лекција које сам пропустио, али ништа није
помињала. — Нека свако као глиста једе свој пут пред собом —
помишљала је, свесна да учећи другог себе не учи.
Када је дошао септембарски рок, договорили смо се да се ујутру
на дан полагања нађемо и да заједно одемо на испит. Онако узбуђена
није стигла да се нарочито изненади што се тога дана нисам појавио
и што ме није било на полагању. Тек пошто је положила испит,
стигла је да се упита шта се догодило са мном. Али мене није било
све до зиме. — Што би, уосталом, свака буба мед брала? — закључила
је она, али је ипак понекад постављала самој себи питање: — Шта ли
он то у ствари ради? Сигурно је један од оних носача осмеха, који
своју робу купује на истоку а продаје на западу, или обратно...
У време када је требало спремати „Математику II“ срела ме је
изненада једног јутра запазивши са интересовањем нове закрпе на
мојим лактовима и новоизраслу косу, коју није видела раније. Све се
поновило као први пут. Свакога јутра долазио сам у одређено време,
а она је силазила кроз зелен и слојевит ваздух, као кроз воду пуну
хладних и топлих струја, отварала ми врата, сањива, али са оним
својим погледом којим се разбијају огледала. Посматрала је један
тренутак како браду цедим у капу и како свлачим рукавице.
Саставивши средњи прст и палац, одлучним покретом посувраћивао
сам их једновремено на наличје скидајући их тако истим замахом
обе с руку. Када је то било готово, она је без одлагања прелазила на
рад. Била је решена да пуном снагом учи, што се догађало
свакодневно. Са неуморном вољом и систематичношћу улазила је у
све појединости предмета без обзира да ли је то било изјутра док смо
још свежи почињали рад, после доручка, или пред крај, када је
радила нешто спорије, али не прескачући ниједну ситницу. И даље
сам одлазио у једанаест часова и она је опет убрзо опазила да не
успевам да одржим пажњу, да моји погледи остаре за сат и да
заостајем. Посматрала је моје ноге од којих је једна увек била
спремна да коракне, док је друга била потпуно мирна. А онда су
мењале улоге.
Када је дошао јануарски испитни рок, имала је утисак да нећу
бити у стању да положим испит, али је ћутала осећајући се помало и
сама кривцем. — Уосталом — закључила је — треба ли да га пољубим
у лакат да би научио? Ако хлеб сече на глави, то је његова ствар...
Када ни тога пута нисам изашао на испит она се ипак зачудила и
после полагања потражила списак кандидата да провери нисам ли
можда предвиђен за поподне, или за неки други дан. На њено велико
изненађење, мојега имена уопште није било на списку за тај, ни за
било који други дан тог испитног рока. Било је очигледно: ја испит у
том року нисам ни пријављивао.
Када смо се у мају поново видели, она је спремала
„Пренапрегнути бетон“ и када је на питање да ли спремам заостале
испите добила одговор да и ја спремам „Пренапрегнути бетон“,
наставили смо с учењем заједно и по старом, као да се ништа није
догодило. Ћело пролеће провели смо у учењу, а када је приспео
јунски рок, она је схватила већ унапред да се ја ни овога пута на
испиту нећу појавити и да се нећемо видети све до јесени.
Посматрала ме је замишљено лепим очима свог широког лица
између којих је било места за ћела један уста. И стварно, све се
поновило још једном. Она је полагала и положила „Пренапрегнути
бетон“, а ја уопште нисам излазио на испит.
Вративши се кући задовољна постигнутим успехом, али у
потпуној недоумици што се тиче мојег положаја, запазила је да сам у
журби претходног дана код ње заборавио своје свеске и међу њима је
нашла и мој индекс. Отворила га је без размишљања и са
запрепашћењем установила да уопште не спремам математику, да
нисам чак ни уписан на Грађевински факултет, него на један други,
где редовно дајем испите. Сетила се бескрајних часова заједничког
учења, који су за мене морали бити узалудан напор без сврхе, чисто
губљење времена, и поставила неумитно питање: због чега? Због чега
сам толико време проводио с њом учећи предмете који немају
никакве везе са мојим интересовањима и испитима које треба да
полажем? Размишљала је, и дошла до једног јединог закључка: увек
треба узети у обзир и оно што је потпуно прећутано; све је било не
због испита, него због ње. Ко би рекао, помислила је, да ћу бити
толико стидљив и да годинама нећу бити у стању да јој откријем
своју наклоност. Одмах је отишла у изнајмљену собу где сам
становао са неколико вршњака из Азије и Африке, зачудила се
оскудности коју је видела и добила информацију да сам отпутовао
кући. Пошто су јој дали и адресу једног малог места близу Солуна,
села је без размишљања у свој Buffalo и пошла ка егејској обали да
ме тражи, решена да се понаша као да ништа необично није открила.
Тако је и било.
Стигла је у сумрак и нашла на обали означену јој кућу отворену
широм, с великим белим биком везаним за клин, на који је био
набијен свеж хлеб. Унутра је опазила постељу, на зиду икону, испод
иконе једну црвену кићанку, пробушен камен везан о узицу, чигру,
огледало и јабуку. На постељи лежала је млада нага особа дуге косе,
опаљена сунцем, леђима окренута прозору ослоњена на један лакат.
Дубоки олук што се спуштао дуж леђа и завршавао између бедара
благо повијен, нестајао је испод грубог војничког ћебета. Имала је
утисак да ће се девојка сваког тренутка окренути и да ће онда моћи
да види и њене дојке, дубоке, снажне и сјајне на топлој вечери. Када
се то стварно догодило, видела је да у кревету уопште није лежала
жена. Ослоњен на једну руку жвакао сам бркове пуне меда, који ми
је послужио уместо вечере. Када је била опажена и уведена у кућу,
још увек није могла да се отме оном првом утиску, да је у мом
кревету затекла женску особу. Али, тога утиска, као и умора од дуге
вожње, убрзо је нестало. Из тањира, који је на дну имао огледало,
добила је двоструку вечеру: за себе и своју душу у слици: пасуљ, орах
и рибу, а пре обеда малу сребрну пару, коју је као и ја, држала под
језиком док смо јели. Тако смо једном вечером били нахрањени све
четворо: нас двоје и наше две душе у огледалима. После вечере
пришла је икони и упитала ме шта она представља.
— Телевизор — рекао сам јој. — Другим речима, то је прозор у
један свет који се служи математиком различитом од твоје.
— Како то? — упитала је.
— Врло једноставно — одговорио сам. — Машине, летилице и
возила састављени на основу твојих квантитативних, математичких
процена ослањају се на три елемента, који су потпуно лишени
квантитативности. То су: једнина, тачка и садашњи тренутак. Само
збир једнина чини количину; сама јединица лишена је сваке
количинске самерљивости. Сто се тачке тиче, пошто нема ниједну
димензију, ни ширину, ни висину, ни дубину, она није подложна ни
мерењу ни рачунању. Најмањи састојци времена пак, увек имају
један заједнички именитељ; то је тренутак садашњости, а он је такође
лишен квантитета и несамерљив. Тако основни елементи твоје
квантитативне науке представљају нешто чијој је самој природи туђ
сваки квантитативни прилаз. Како да онда верујемо таквој науци?
Зашто машине начињене по мери тих квантитативних заблуда имају
тако кратак век, краћи од људског три, четири или више пута.
Погледај, и ја имам белога „буфала“ као и ти. Само, он је другачије
начињен од твог, програмираног у Лаyланду. Провери га, и видећеш
да је у понечем бољи од твог.
— Је ли питом? — упитала је с осмехом.
— Како да не — одговорио сам. — Покушај слободно.
Пред вратима помиловала је великог белог бика и полако му се
попела на сапи. Када сам га и сам појахао окренувши леђа роговима
и гледајући је у лице, потерао сам га дуж мора, тако да је с две ноге
газио воду, а с две земљу. У први мах била је зачуђена када сам
почео да је свлачим. Комад по комад њене одеће падао је у воду, а
затим је и она почела мене да раскопчава. У једном тренутку
престала је да јаше бика и почела је да јаше на мени осећајући како
сам у њој све тежи и тежи. Бик под нама чинио је све што бисмо
иначе морали сами чинити и она више није успевала да разликује
којој причињава задовољство, бик или ја. Седећи на том двоструком
љубавнику, видела је кроз ноћ како смо прошли поред шуме белих
чемпреса, поред људи који су на обали сакупљали росу и пробушено
камење, поред људи који су у својим сенкама ложили ватре и
спаљивали их, поред две жене крвоточиве светлошћу, поред баште
два часа дуге, где су у првом часу певале птице, а у другом падало
вече, у првом часу цветало воће, а у другом иза ветрова вејао снег.
Онда је осетила да је сва тежина из мене прешла у њу и да ободени
бик нагло скреће и односи је у море предајући нас најзад таласима
који ће нас раздвојити...
*
Па ипак, о свом открићу није ми рекла ни рећи. У јесен, она је
спремала дипломски и када сам јој понудио да заједно учимо, није се
нимало изненадила. Као и раније, учили смо сваки дан од седам до
доручка и затим до пола једанаест, само што више није настојала да
и ја савладам предмет, а ја сам остајао и после пола једанаест пола
часа који су нас одвајали од књига. Када је у септембарском року
дала дипломски, није се нимало изненадила што на испит нисам и ја
изашао заједно са њом.
Изненадила се када ме после тога више није видела. Ни тог, ни
следећих дана, ни следећих недеља, ни следећих испитних рокова.
Више никад. Зачуђена, закључила је да њене процене мојих осећања
за њу, очигледно нису биле тачне. Збуњена што не може да одгонетне
у чему је ствар, седела је једно пре подне у соби у којој смо годинама
заједно учили и тада јој је поглед случајно пао на „Веџвудов“ прибор
за чај, који је још од доручка стајао на столу. Тада је схватила.
Месецима, из дана у дан с огромним напорима и бескрајним
губљењем времена и снаге радио сам с њом само да бих сваког јутра
добио топао доручак, једини оброк који сам могао себи приуштити
током тих година. Схвативши то, упитала се још нешто. Је ли
могућно да сам је у ствари мрзео?
*
На крају, остаје још једна обавеза: да се, како је у почетку
обећано, јунацима ове повести поделе имена. Ако се читалац већ сам
није сетио, ево и те одгонетке. Моје име је Балкан. Њено — Европа.
ЈЕДАНАЕСТИ ПРСТ
P.S. Овај post scriptum не пише Кувеља Грк, него додаје писац ове
књиге који живи три века после Кувеље, 1973. Преписка дубровачких
обавештајаца-добровољаца Кувеља, који су током XVII века с колена
на колено из Херцег-Новог (са тадашње турске територије)
обавештавали Дубровачку републику о приликама у суседној
Отоманској царевини, чува се и данас у Дубровачком архиву под
сигнатуром Пр17 1942, 1 — 185. Писмо Кувеље Грка, међутим,
никада није стигло у руке дубровачкоме кнезу и осталима којима је
било намењено. Оно је било писано мртвима. Баш у тренутку када је
настало, 6. априла 1667. страшан земљотрес је разорио Дубровник и
побио пријатеље Кувељине у њему. Кувељин брат, Вид, тако никада
није ступио у службу Дубровачке републике.
ДУШЕ СЕ КУПАЈУ ПОСЛЕДЊИ ПУТ
*
— Ствар најсличнија мислима, то су болови — рекла је госпођа
Амалија облачећи црнину и одмах се развела од мужа. Пошто је
Пфистер изгубио сопствено имање још пре женидбе, радећи на
дирижаблу, после развода он је нестао у беди, остављајући жени свој
златни сат да је сећа на њега и однео онај други, сребрни, што
одмерава време госпође Амалије, која је одмах по сахрани
отпутовала родитељима у Пешту. Седела је у њиховој трпезарији,
бројала своју камену пуцад и гледала нетремице у матер и оца:
— Твој муж и ти донели сте ми неку наследну несрећу.
— Ваљда твој отац, а не мој муж.
— Нисам ја бирала оца, него ти мужа.
— Ваљда би бирала и мајку, а не само оца, да си могла.
— Да сам могла, ти сигурно не би дошла у обзир...
Тако су се разишли. Опет сама, госпођа Амалија је напунила
лавандулом своје ковчеге, ставила ораховог лишћа међу кошуље,
горобиља у власуљу, босиљком напунила рукавице, врбену ушила у
порубе својих хаљина и опет се вратила својим лутањима, својим
„плавим, тамно-лепим“ хаљинама, носећи увек о врату у медаљону
лик покојног Александра Пфистера, који је на тој слици изгледао као
неко ко би јој могао бити покровитељ или љубавник, али не син.
Обилазила је опет ресторане лутајући за укусима јела, али године
су пролазиле и то је за њу имало све мање дражи. Више се
разликовало јело кушано у младости од истог таквог јела справљеног
и окушеног сада, него сада два различита јела. Као што трава не
расте под орахом, под њеним рукама није више било сенке;
постајале су прозрачне. Носила је очи сребренасте у угловима,
говорила мало, гледала у врх ножа, али се уместо да пије љубила с
чашом и гризла месо из тањира као да уједа љубавника, којег није
имала. Једнога дана, гледајући слику у медаљону, госпођа Амалија
одлучила је да нешто предузме како би сачувала бар успомену на
дете. Позвала је једног берлинског адвоката (јер тада је боравила у
Берлину), дала му слику и тражила да се дагеротипија објави.
Амалија Ризнић била је решена да усвоји младића који највише буде
личио на њеног покојног сина. Дагеротипија је објављена у
француским и немачким новинама и на адвокатову адресу почеле су
да стижу понуде. Адвокат је одабрао седам-осам слика које су
одговарале слици из медаљона госпође Ризнић, али је упозорио своју
налогодавку да највише сличности несумњиво има једна особа исто
тако проседе косе као што је био случај са дечаковом. Амалија је
упоредила две слике и одлучила да усини проседог човека на којег
јој је скренуо пажњу адвокат. Никада се неће дознати када је сазнала
истину о том човеку. Јер, време истини може да нашкоди више него
лажи.
У оквиру довратка угледала је прилику толико сличну њеном
сину, онаквом какав је био на годину и по дана пред смрт, већ
просед, али леп, да се скаменила. Тако се обрадовала, као да је
младић васкрсао, да није дуго ни могла ни хтела да у њему препозна
свог бившег мужа, промењеног, остарелог и проседог, тако да је сада
почињао личити на свог сина из времена пред смрт. Усинила га је са
одушевљењем, понашала се према њему потпуно исто као што се
понашала раније према сину док је био жив, само без онога страха и
туге, водили га у Париз на изложбе и на биране обеде, чаврљајући
усхићено:
— Глад је најсличнија годишњим добима, јер, има је од четири
руке; постоји руска, грчка, немачка и, наравно, српска глад!
Почела је у том усхићењу сејати свуда око себе ситан новац,
губила га је на сваком кораку, као што га је некада свуда око себе
налазила; била га је пуна кућа, спуштала га је где стигне, у своје
шешире, по комодама, у умиваонике, по ципелама...
— Како си леп, како личиш на оца, пљунути он! — шапутала је и
љубила свог усвојеника. И једног јутра, та лудост, или заборав, или
претерана васкрсла туга, или шта је већ било, разбила се о једну
невероватну намеру. Наиме, ствар би и даље текла као да је све
нормално, мада ништа није нормално било и није могло бити, да
госпођи Амалији није пало на ум да „сина“, односно свог бившег
мужа, а сада посинка ожени.
Пфистер је седео очајан, осећао како се врелина његове луле
спушта полако кроз његову шаку на длану, његова проседа коса
колебала се мало на коју ће страну: црно или бело? а потом се
одлучила неопозиво за бело и он је први пут постао старији од свог
сина. Ћутао је и пристајао на све бубице госпође Амалије све док му
она није сама потражила и нашла невесту из одличне пештанске
куће, с великим миразом, који је почињао у Будиму, а завршавао се у
Егри. Тада је Пфистер рекао одрешито да неће да се жени, да воли
другу, да је несрећан у љубави и да та друга никада не може бити
његова. Госпођа Амалија се радосно разгоропадила, тражила да
дозна ко је та што се усуђује да одбије једног Ризнића, односно
Пфистера, али он није хтео да каже. Он је ћутао, седели су немо, она
га је гледала док је читао и листао своју књигу тако брзо као да
преврће и броји новчанице, а онда му одједном пркосно рекла, као у
одговор на то ћутање:
— Није истина!
— Јесте — одговорио је он на крају — истина је. Једина коју
волим, којом бих се оженио, а коју никада више не могу имати, то си
ти...
Она се заплакала и тек тада и себи и њему признала да зна које он
и ко није, и да доиста не могу бити заједно. Ни једну једину ноћ. Јер,
шта би се догодило да опет добију дете? Само то не! — говорила је
као у бунилу и растали су се, овога пута заувек. Он је остао њен
усвојеник и на растанку рекао јој замишљено:
— Знаш, имам одавно једно осећање. Сасвим обично осећање које
има можда већина људи. Идем и никако да закорачим како ваља и
колико могу; увек ударим неког у пете. Покушавам да пазим, али
нечија пета сваки час нађе се ту негде на мом путу. Унапред
спремна, вазда се однекуд испречи пред прстима. Као да прсти увек
морају имати, осим своје страга, и нечију туђу пету спреда. И то
чију, питам се? Можда је то Ахилова пета у коју смо рањиви, само
она није наша, него управо туђа пета, она пета која вечно чека
испред наших прстију да би нам успорила ход, скратила сваки
корак... Као да се у ходу и мора само по туђим петама газити да би се
уопште могло ходати, да би се закорачило напред. А наш
Александар, знаш, он можда није наишао на пету. Зато је тако брзо
отишао...
Тим речима Пфистер се опростио, више се никада нису срели, па
ипак, једног јутра, госпођа Амалија се пробудила ужаснута, с оном
реченицом на уснама којом је почела њена несрећа:
— Оно што нам у октобру изгледа као март, у ствари је јануар...
Осетила је да под срцем носи нешто као нови плод. Та необична
ствар у њој полако је расла заједно с њеним ужасом, она ју је
осећала, крупњао је и ширио се тај заметак, мада се још ништа није
могло видети споља. Била је згранута, јер после оне стравичне ствари
са дететом, после оне смрти која је била спас на неки начин, она није
више осећала потребу да води љубав и није ни са ким спавала
годинама. Па ипак, она ствар под срцем расла је и крупњала и даље.
Тек кад је прошло пуних 12 месеци, а њен се струк није променио и
ништа се није догодило, госпођа Амалија је схватила да треба уместо
бабице да потражи лекара. Била је болесна.
ПОВЕСТ О ПЕТКУТИНУ И КАЛИНИ
Главни уредник
Деспот Деспотовић
Слика на корици
Владимир Дуњић „Ластавица"
Фотографија аутора
Драган С. Танасијевић
Коректор
Владимир Јанковић
Припрема за штампу
Часлав Милошевић
Издавач
ЗОГРАФ
Ниш, Мајора Гавриловића 1
За издавача
Деспот Деспотовић
Штампа
КОНА
Сопот
Тираж 1.500
Ниш, 2005.
ISBN 86-7578-112-1
COBISS.SR-ID 124563724
РОМАНИ
Милорада Павића
ХАЗАРСКИ РЕЧНИК
ПРЕДЕО СЛИКАН ЧАЈЕМ
УНУТРАШЊА СТРАНА ВЕТРА
ПОСЛЕДЊА ЉУБАВ У ЦАРИГРАДУ
КУТИЈА ЗА ПИСАЊЕ
ЗВЕЗДАНИ ПЛАШТ
СЕДАМ СМРТНИХ ГРЕХОВА
ШАРЕНИ ХЛЕБ И НЕВИДЉИВО ОГЛЕДАЛО — роман
за децу и остале
УНИКАТ — роман-делта са сто крајева
ЉУБАВНИ РОМАН У ДВЕ ПРИЧЕ (са Јасмином
Михајловић)
НАЈЛЕПШЕ ПРИЧЕ
Милорада Павића
ПРИЧА О ТРАВИ
ДВЕ ЛЕПЕЗЕ ИЗ ГАЛАТЕ
ВРАТА СНА
ДЕВЕТ КИША
ЦАРСКИ РЕЗ
ДВЕ КОТОРСКЕ ПРИЧЕ (са Јасмином Михајловић)
ИНТЕРАКТИВНЕ ДРАМЕ
Милорада Павића