О СИНТАКСИЧКОЈ АНАЛИЗИ РЕЧЕНИЦЕ

- Као и у другим наукама, и у лингвистици врши се сегментација

одређених објеката проучавања на њихове саставне делове.
- Пошто је речен. основна комуникативна јединица у којој се на
специфичан начин интегришу елементи свих нивоа језичке
структуре, ® у синтакси одређ. језика за основу проучавања као
објекат рашчлњавања (анализе) узима се заправо реченица.
- Сваки објекат проучавања, па и реченица, може се сагледати са
разних аспеката (структурално, функционално, по квалитету целине
и делова и др.). У синтакси усмерићемо пажњу на проучавању делова
реченица који припадају синтаксичком рангу, а не и онима који
припадају фонетско-фонолошком или морфолошком нивоу. Такво
проуч. = синтаксичка анализа реченице.
- У синтаксичкој литератури постоји више врста анализа реченица:
I. СТРУКТУРНА АНАЛИЗА (С.А.):
 Најстарија је (по времену у којем је настала <античке Грчке –
Аристотел – установио је:
а) синтаксу делова реченице /субј., пред., .../ и
б) врсте речи и функције реч. чланова);
 најраспрострањенија је ® по употреби (данас у школама);
 С.А. састоји се у одређивању чланова граматичке структуре
реченице, полазећи од субјекатско-предикатске везе као
реченичног језгра.
 Члан реченице = синтаксема као функционална јединица
(целина)
 Функција = синтаксичка улога речен. делова у грамат.
структури речен.
 Речен. чланови могу бити:
 Основни ® субјекат, предикат;
 Зависни ® атрибут, апозиција, објекат, прилошке одредбе.
 Одређивањем основних и зависних чл. реченице ® врши се
структурна анализа (или конструкцијска анализа).
 II. АКТУАЛНА АНАЛИЗА (А.А.) ® односи се на аспекат
актуализације језичких средстава, тј. у вези је са настајањем одређене
реченице у конкретним околностима.
 У А. А. (= актуалном рашчлањавању) установљују се две
компоненте реченице:

а) ПОЛАЗНА ОСНОВА исказа или ТЕМА ® јесте оно што је у

одређеној ситуацији познато или се може лако разумети, тј. оно од
чега говорно лице у ИСКАЗУ полази. Пр.:

- Ко ће доћи сутра ? ® ће доћи + сутра = тема; познато у овој

речен. су: предикат (ће доћи) и прил. одр. за време (сутра);

- Кога су предложили за декана ? ® су предложили + за декана =

тема; познато у овој речен. су: предикат (су предложили) и
неправи објекат (за декана).

б) СРЖ ИСКАЗА или РЕМА ® оно је што се (у реченици)

саопштава као НОВО у вези с полазном основом. Пр.:

- Сутра ће доћи Јелка. ® Јелка = РЕМА;

↑(Ко ће доћи сутра ?)

- За декана су предложили Ђорђа. ® Ђорђа = РЕМА.

 Полазна основа у одговору јесте оно што је познато из

контекста (ће доћи, сутра; су предложили, за декана), а срж
исказа (оно што се износи као ново) долази у другом делу
реченице (Јелка, Ђорђа) ® ТЕМА + РЕМА.
 Пошто се А.А. темељи, пре свега, на комуникативним
околностима, на одређеној говорној ситуацији, назива се још и
комуникативном анализом.
 Проблематиком А.А. бавили су се:
- Мађарски лингвиста Брашаи (друга полов. 19. века)
-В. Матезијус (Vilem Mathezius, 1882-1945)
 III. ВЕРБОЦЕНТРИЧНА АНАЛИЗА (В.А.) = рашчлањавање
реченице НЕ на бинарне основне вредности (субјекатско-
предикатске, односно тематско-рематске), већ се речен.
сагледава као формација настала на једном основном делу ® на
ПРЕДИКАТУ (<лат. verbum „глагол“ + centrum „средиште,
центар“).
 Вербоцентрична теорија јавила се у више видова:
1. Првотни вид ® реченица се сагледава као представа мисли
(„мала драма“, „позоришни комад“) у којој постоји РАДЊА
(=АКЦИЈА), ЛИЦА и СЦЕНА.
 РАДЊА = основни драмски елеменат у реченици – исказује
се, изражава се глаголом (= предикат);
 ЛИЦА = субјекат (= agens) + објекат (=paciens) ® = јунаци
(актери) позоришног комада који учествују у остваривању
радње, акције;
 СИНКОНСТАНТИ су прилошке одредбе као СЦЕНА.
 Ова теорија везује се за име француског лингвисте Луја
Тенијера (Luis Tesnière);
- Сличне теоретске основе заступао је знатно раније, руски лингвиста
А. Димитријевски;
 Занимљиво је да ова теорија није претендовала себе за
вербоцентричном, али, у суштини, она то јесте јер сматра
радњу за основни драмски елеменат;
 Тенијер је увео појам валентност = неки глагол је способан да
за себе веже 1, 2 или више актаната.
2. Основни вид В.А. ® састоји се у следећем:
 Предикат = основно језгро реченице;
 Остали чланови реч. = аргументи или факултативни
пратиоци предиката (понекад се чак и предикат назива
аргументом, и то догађајним).
- У овој анализи субјекат се тумачи као аргуменат који је на
истом хијерархијском нивоу као и објекат, па, делимично, као и
прилошке одредбе. Пр.:
 О томе Иван гласно размишља. / Мој брат марљиво вежба у теретани.

® предикат размишља = основни реченични члан (језгро);

® аргументи - Иван, гласно, о томе = чланови реченице, који,
сваки на свој начин и у посебној функцији, потврђују предикатову
вредност у реализацији реченице.
 Ова врста анализе полази од граматичко-семантичке
вредности глагола. Тако, глагол размишљати претпоставља,
у горњој реченици, именовање носиоце радње (субјекта) као
једног од аргумената и објекта у А. или Л. као другог
обавезног аргумента (® овакав приступ реченици темељи се
на творевинама математичке логике, у којој се вредност
предиката у суђењу види као функција с којом су повезани
аргументи – један, два, три... ®; а аргументи представљају
разне предмете, који су повезани предикатовом функцијом).

 СТРУКТУРНА анализа и АКТУАЛНА анализа

 У рашчлањавању конкретне реченице, резултати структурне анализе
понекад се, у основном, подударају са резултатима актуалне анализе. Ти
резултати су конвергрнтни онда када је у некој реченици:
o ТЕМА, по актуалној анализи, оно што је СУБЈЕКАТ по структурној
анализи, а
o РЕМА, по актуалној анализи, оно што је ПРЕДИКАТ (с његовим
пратећим деловима) →
ТЕМА = субјекат // РЕМА = предикат (+ њег. прат. делови)
↓ ↓ ↓ ↓
Акт. анализа Структ. а. Акт. а. Структ. а.

Пр: Шта је читао брат? → Брат је читао приповетку.

↓ ↓
Акт. анализа: ТЕМА // РЕМА
↓ ↓
Структ. анализа: субјекат предикат (+објекат и др. пр. дел.)
 Међутим, често пута није тако, пр:

Ко ће доћи сутра? → Сутра ће доћи Бранко.

 ↓ ↓
Акт. анализа: ТЕМА РЕМА
↓ ↓
Структ. анализа: предикат субјекат

 Разматрање синтаксема са аспекта СТРУКТУРНЕ АНАЛИЗЕ али

и тековина ОПШТЕ ЛИНГВИСТИКЕ

- Синтаксичке ВЕЗЕ одређених синтаксема у одређеној реченици не

остварују се једино на основи комуникативних околности, већ и на основи
језичког потенцијала који говорници одређеног језика поседују у свом
језичком осећају. У том језичком потенцијалу постоје одређени
фундаментални модели с одговарајућим позицијама за одређене реченичне
чланове. Те се позиције у одговарајућим конкретним говорним ситуацијама
/у комуницирању/, на основи мисаоног процеса, „попуњавају“ одређеним
семантичким вредностима, могућношћу њихове одговарајуће синтаксичке
интерпретације у површинској структури реченице. → то „попуњавање“
семантичким вредностима назива се семантичким обележавањем → тако
настаје КОНЦЕПТУАЛНА ШЕМА реченице. Пр:
Атрибут + Субј. + Предикат + Пр. одр. за начин

А С Пред Пр. одр. за

начин

Храбри војник размишља хладнокрвно.

Лепа Мара пева сјајно.

......

 РЕЧЕНИЧНО ЈЕЗГРО И ПЕРИФЕРИЈА

- У реченеици као организованој, системској језичкој јединици постоји

језгро и периферија њена. И једно и друго можемо одредити
(окарактерисати) у више смислова, наиме:
3. Из граматичко-семантичког угла: [актуална анализа]
  Језгро речен. јесте глаг. предикат (у речен. са таквим предикатом). То
је зато што је глагол у семантичком погледу минимум језичке
организације. Он, с једне стране, подразумева субјекатски аргуменат
(вршиоца радње, носиоца стања и сл.), а, с друге стране, условљава
присуство или неприсуство објекта и прил. одредаба.
 Остали делови, изван глаг. предиката, припадају периферији
реченице. Пр:
а. Марија сваког дана посећује болеснике.→ посећује = језгро речен.
б. Иван пише писмо брату. → пише = језгро речен.
→остали делови ових речен. = периферија реченице.
4. Из граматичко-логичког угла: [структурна анализа]
 језгро речен. = субјекатско-предикатска веза. Пр:
Иван пише писмо. → Иван пише = језгро речен.
Марија сваког дана посећује болеснике. →Марија посећује = језгро реч.
 Остали делови, изван субјекатско-предикатске везе = периферија реч.
5. У комуникативном смислу: [вербоцентрична анализа]
 језгро речен. = оно што се у њој износи као ново
= РЕМА (пише, посећује)
 периферија = ТЕМА (Иван. писмо /Марија, сваког, дана, болеснике)

 до оваквих различитих приступа установљења језгра и периферије

речен. долази отуда што се у њеном остваривању укрштају три осе:
а) граматичко-семантичка оса: тип глагола у функцији будућег
предиката условљава потребне аргументе (одређене чланове речен. у
њеној површ. структури. На основу таквог виђења могу се, на пример,
схватити различити падежи објекта.
б) граматичко-логичка оса - јер се у реченици законито одржава
конфигурација мисли. Из ове врсте реченичке условљености проистичу
неке њене грамат. особине (нпр., значење времена, модалности, лица).
в) комуникативна оса [актуално виђење] – неке особине речен.
проистичу из околности у којима настаје реченица (из контекста и
конситуације; треба подразумети под контекстом још и повезаност
речен. с емоционалним подстицајем у говорењу). То актуално виђење
речен. резултира у осмишљавању реда речи, осамостаљења, сложене
синтаксичке целине и другог.