Пред.

СЛОЖЕНА РЕЧЕНИЦА (СР)

СР се издвојено проучава као посебна структурно-семантичка

јединица на синтаксичком плану језичке организације.
 СР = реченица која у своме саставу има две или више целине
ранга просте реченице. Пр.:
Ово је човек 1/ с којим би се могло озбиљно рачунати 2/, закључио
је, у том тренутку сасвим лирски расположен и као памук мекан Грузин,3/
а он је, иначе, као ретко ко, умео4/ да запази5/ и да цени људску
издржљивост,6/ јер је много држао до те црте карактера.7/
(В. Огњеновић, Отровно млеко маслачка)
Између сложених и простих речен. на докомуникативном плану
има:
 Сличности:
 Обе су потпуне комуникативне јединице;
 Обе имају потпуно интонационо оформљење.
 Разлике у:
 семантичком погледу: СР разликује се од просте по томе што
проста речен. изражава један реченични семантички ентитет, а СР 
два или више таквих ентитета у сложеном јединству.  СР није
механички спој двеју или више простих реченица, већ у сложеном
јединству изражава две или више реченичне садржине. Пр.:
Иван пише песме 1/ или киша непрестано пада. 2/;
 структурном погледу: СР разликује се од просте по томе
што се проста речен. састоји од једне реченичне сржи (субјекатско-
предикатска веза или предикат у личном глаг. облику), а СР састоји се од
две или више таквих сржи 
а) проста реченица  монопредикативна;
б) сложена реченица  полипредикативна.
 Саставни реченични структурни делови у СР узимају се само
условно као просте реченице, јер оне нису у сваком погледу такве
реченице (немају све њене одлике). Тако, ти делови имају реченичну срж
( минимум) као основну организацију просте реченице, затим могу имати
и зависне речен. чланове 
 те структурне целине  просте реченице по томе што немају
своју (посебну) значењску и интонациону завршеност (као што их имају
просте реченице);

1
  у формалнограматичком погледу  саставни делови СР
углавном су једнотипне са простим речен., али оне у структури (саставу)
СР не функционишу као такве.

 Реченичне структуре као самостални делови СР повезане су у

њој на два начина:
 Синдетско везивање: везницима и другим речима и
изразима у везничкој функцији
 пр. 1: Желео је спавати, 1/ али није никако успевао, 2/ јер је
био веома уморан. 3/;
 Асиндетско везивање: без везника 
 пр. 1: Гледао је испод црних трепавица, 1/ посматрао све живо
у дворишту, 2/ мрштио се кад и кад, незадовољан. 3/;
 пр. 2: Видео сам тог човека, 1/ посматрао га дуго и пажљиво, 2/
процењивао његову моћ расуђивања. 3/

 У СР може постојати и један и други начин везивања

 пр.: Када смо се последњи пут враћали, 1/ моја жена се
оклизнула 2/ и уврнула скочни зглоб. 3/

ОДНОС ПРОСТИХ РЕЧЕНИЦА У СЛОЖЕНОЈ

Као што између чланова у синтагми однос може бити: а)

независан (отац и мајка; брат и сестра; Петар, Ђока и Јован ...) и б)
зависан (хладна вода, читати изражајно, прстен од злата ...), исти
односи могу постојати између простих реченица у СР  зато се и тврди
да је нека СР 1. Независног или 2. Зависног односа.
1. Независног је односа она СР у којој се две суседне реченичне
структуре налазе једна према другој у напоредном (мање-више
„равноправном“) односу.
Пр.: Сваког дана читам 1/ и бележим све занимљиве податке. 2/
2. Зависног јe односа она СР у којој једна од две, најчешће
суседних реченица, зависи од друге.
Пр.: Студенти се надају1/ да ће распуст брзо доћи. 2/

 Просте реченице које су ушле у састав СР независног односа

налазе се у односу независности (оне су независне)  тако се уопштено
каже, то је оквирна констатација, јер међу њима ипак постоји извесна
зависност (логичка) једне реченице од друге.
Пр.: Петар чита новине1/ а Ивана спрема ручак. 2/  ове две су
речен. у независном супротном односу (формално!), али оне нису сасвим
независне (упркос чињеници да се могу самостално употребити)  оне

2
помало зависе једна од друге  релативна независност, која се може
лепо илустровати следећим прмерима:
Пр.1: Сви су дошли, 1/ само је Марија остала кући. 2/
Пр. 2: Петар је узео нож1/ и заклао овцу. 2/

 У СР зависног односа једна проста реченица је САСВИМ у

зависном односу од друге, како у синтаксичком (у смислу функције и
значења), тако и у формалнограматичком погледу.

 Зависна реченица према основној (независној) има исту

СЛУЖБУ као и зависни чланови према својим управним синтаксемама у
реченици. Уп. пр.:
 Сви очекују1/да ће овај рат брзо проћи. 2/ (2 реченица 
објекатска зав. речен.) (престилизацијом): Сви очекују крај рата (крај
рата  објекат).

 У СР састављеној од више простих реченица може постојати

и зависни и независни однос (а не само један или други). Пр.:
Петар је звиждао,1/ а Стева је свирао виолину2/коју је купио на
вашару. 3/ 
1-2  однос независности; 3. речен. зависна од 2 основне речен., а
2. речен. има две валенце везаности: независност према 1-ој и основна је
у односу на 3-ћу речен.

I. СЛОЖЕНА РЕЧЕНИЦА НЕЗАВИСНОГ ОДНОСА

(ПАРАТАКСА)

 Слож. речен. незав. односа = оне речен. у којима се просте речен.

налазе у одређеној, релативној самосталности, у напоредном
односу.
 У слож. речен. незав. односа могу бити:
® две или више простих речен;
® те просте речен.(у сложеној) могу бити:
а) једночлане или двочлане;
б) непроширене или проширене.
 Има више врста независних синтаксичких веза које постоје
између простих речен. у сложеној незав. односа. Према типу тих
синтаксичких веза те просте речен. могу бити:
1. саставне,
2. раставне,
3
 3. супротне,
®затим, једна од двеју или више напоредних у једној сложеној реч.
незав. односа може бити:
4. искључна или
5. закључна
6. градационе реченице (речен. са значењем градације) = посебан
тип независних реченица.

1. Саставне (копулативне) нез. реч.

® њима се износи нешто што има исти смер. Између таквих речен.
сматра се да постоји саставни однос Þ
 Саставне речен. јесу оне речен. чије значење има исти СМЕР (а
не, нпр., супротан), односно чије су радње изражене глаголима у
служби предиката ИСТОСМЕРНЕ! Пр.:

а) Човек је седео на клупи испред куће1/ →и посматрао пролазнике.2/

б) Једра се надимају,1/→ конопи зује,2/→ застава лепрша.3/

в) Момак га погледа у очи,1/ насмеши се,2/ па му пружи руку,3/

поздрави га громким гласом,4/ те настави да пише.5/

г) Покупи све папире,1/ стави их у ташну2/ и изађе из канцеларије3/.

д) Купио је скуп ауто1/ па га је држао у гаражи2/.

е) Ни шта једе1/, ни пије2/, ни очију склапа3/.

ђ) Нит’ ко шапће1/, нит’ тко пјева2/, нит’ се смије3/.

 Понекад саставне речен. у сложеној могу бити повезане и с
реченицама других независних типова, а и са зависним речен. Пр.:
Перица се играо1/, [⇄] а Зоран је седео на клупи2/[®] и читао
књигу 3/ коју је јуче купио 4/. [1. Речен. је супротна према 2. и 3.
речен. (скупа), а друге две (2. и 3.) су саставне једна према другој,
а заједно (у блоку) супротне су према 1-ој; 4-та је у зависном
односу према 3-ој].
 Могућност временске диференцијације између саставних у
сложеној:

® радње које се извршују

- истовремено (коинцидентно)[в. пр. а и б];

- сукцесивно [в. пр. в, г и д].

4
 ® између неких саставних речен. не може се утврдити да постоји
некакав временски однос какви су горе приказани. То су саставне
речен. које су везане одричним везницима ни, нити [в. пр. е и ђ].
 Везивање:
 Саставне речен. везују се:
- везницима: и, па, те, ни, нити, а;
- саставним паузама [ , (у писању)].
 Напомене:
 Када су три или више саставних речен. у низу, обично се
између претпоследње и последње употребљава везник, и тиме се
низ затвара Þ = завршени низ саставних речен.
[ Он скиде капу1/, наклони се1 и пружи руку3/.].
 Када између претпоследње и последње речен. нема везника®
низ остаје отворен Þ= незавршени низ саставних речен.
[Очи поцрвенеле1/, сузе непрестано капљу 2/, уздаси не престају 3/.]
[в. и пр. б]; Овакве речен. динамичније су од првих (заврш. низ).
 Још динамичније од горенаведених речен. јесу сложене речен.
незавршеног низа у којима се испред сваке саставне речен. (три
или више у низу) понавља везник (најчешће је то и). Пр.:
Младен је доста постигао1/ и школовао је децу 2/ и докупио још
земље 3/ и изградио нову кућу 4/.
 Још је динамичнија сложена речен. незавршеног низа у којој
поред понављања везника има још и пауза:
Младен је доста постигао1/, и школовао је децу 2/, и докупио још
земље 3/, и изградио нову кућу 4/.

2. Супротне (адверзативне) реченице

® јесу оне напоредне речен. у једној сложеној којима се једном од њих

изражава нешто што је по значењу СУПРОТНО садржини друге
реченице. Пр.:
а) Ја сам радио1/[⇄] а ти си банчио 2/.
б) Ми смо седели под дрветом1/[®]и разговарали о планираној
екскурзији, 2/ [⇄] а они су шетали ливадом3/[®]и певали неку песму. /4
в) Ја се радујем1/[⇄] а Марко тугује 2/.
 За разлику од саставних речен. које се једна за другом ређају у
једном смисленом низу и којих у сложеној речен. може бити
неограничен број, супротне су речен. само две (или две целине
простих речен.). То је зато што се по супротности упоређују две
појаве (и сл.) или две целине појава (или сл.).
У закључку: значење друге речен. (или друге целине реченица)
супротставља се значењу прве.
 По супротности могу се упоредити три или више појава. У
таквим сложеним речен. напоредне просте донекле губе карактер
(значење) супротстављања, а добија се смисао набрајања
(сједињавања). Пр.:
5
 Отац оправља пећ1/, → мати шије хаљину 2/, а деда дрема на
столици 3/.
Þ овакве су реченице прелазни тип између супротних и
саставних Þ Код супротних реч. постоји нијанса значења и
раздвајања и спајања!
 Супротне реч. везују се:
 следећим везницима, везничким скуповима и другим речима и
изразима:
а, али, него, већ, но, док, па, па ипак, па опет, па и поред /свега/
тога, а опет, али опет, међутим.
 паузом → у таквим примерима интонација (и пауза у њој)
донекле замењују /надокнађују/ изостављени везник. Пр.:
Пио је чај за мршављење1/, [⇄] не помаже много.2/
Убеђивао је људе на сваком кораку1/, [⇄] ефекат је био
минималан 2/.
 Употребом појединих везника између супротних реч. исказују се
(мање или више) различите нијансе супротних значења.
 Најфреквентнији везници:
o али /у одређеним контекстима синонимичан је са а/ - пр.:
Сунце зађе,1/ а мјесец изађе.2/
Чекали смо га1/, али га нисмо дочекали2/.
o Везници него, но, већ могу се употребити у истом контексту Þ =
синонимични су:
Нисмо се нимало одмарали1/, него (но, већ) стално смо радили2/.
o Везник док (најчешће у усменом говору) уп. се где и везник а:
Ја сам мукотрпно радио1/, док (а) је он лумповао2/.
o Везником па и везничким скуповима а ипак, а опет, па ипак, па
и поред тога, али опет, па опет – везују се реченице од којих
се другом изражава нешто што се не би очекивало из реченог у
претходној реченици. Пр.:
Толико сам година провео на селу1/, [⇄] па нисам никад био на
прелу2/.
Био сам убеђен у његову невиност1/, а ипак нека ме је сумња
мучила2/.
Сваког дана сам учио2/, па ипак нисам положио испит2/.
o Модалном речју међутим у везничкој функцији и везником пак
– посебно се истиче супротност. Пр.:
Чекали смо га дуго1/, међутим он се није појављивао2/.
Мени није ни отац орао1/, пак је мене отхранио2/.

3. Раставне (дисјунктивне) реченице

 Раставних реч. има два типа:

1. Раст. реч. називају се оне независне реченице у сложеној којима
се износе две или више могућих радњи од којих се /из/вршењем
једне остале онемогућавају (њихово извршење отпада). Пр.:
6
 Он ће ти књигу донети1/ ↕или ће ти је послати поштом2/.
2. Раст. реч. називају се и оне реченице у сложеној којима се
износе радње што се врше у временском току смењујући
наизменично једна другу. Пр.:
Био је веома узнемирен1/,←[час је седао за сто2/, ↕час је легао на
кауч3/, ↕час гледао кроз прозор4/]. [1- је у односу према осталим
трима саставна; остале три имају две синтаксичке валенце.
Тако, узете као целина, оне су према 1-ој налазе у саставном
односу, али су те три реченице, једна према другој, у раставном
односу.].
 Везивање → везницима и другим речима у везничкој функцији:
или, или - или, воља, било, час.
 Раст. реч. одвајају се запетом ако се оно што се њима износи
нарочито истиче, иначе се не одвајају. Упореди:
Или учи1/, или напусти студије2/.

4.Искључне (ексклузивне) реченице

 По своме значењу блиске су супротним речен.

 Искључном речен. назива се она напоредна реченица којом се
износи нешто што се искључује из садржине изнесене
претходном реченицом. Обично је да се једном речен. (првом)
нешто тврди у целости, а другом се речен. из те целине нешто
изузима, искључује. Пр.:
Дубока тишина владала је унаоколо1/, само је тихо жуборила вода
у потоку поред куће2/.
Нисам са собом била ништа понела 1/, једино сам у рукама имала
новчаник2/.
 Има примера да се као искључна јавља само једна проста
реченица, као на пр.:
Али, онако испаћен болешћу и сатрвен дугим јадом и чемером, само
сухо издахну.
 Искључна речен. је само једна од две напоредне (она којом се
нешто искључује), а друга напоредна назива се независном
реченицом (нема посебног имена).
 Везивање: следећим везницима и другим речима у везничкој
функцији:
само, једино, тек, већ што, осим /сем/ што. Примери:
Никуда не излази1/, већ што мало прошета по парку2/.
Лепа мајка која сваког љуби1/, тек не свога сина и јединца2/.

4. Закључне (конклузивне) реченице

 Закључне речен. су посебна врста (подврста) саставних реченица.
У ствари, закључном речен. износи се нешто што као закључак
произилази из онога што је речено у претходној, напоредној
реченици (или у више таквих речен.). Пр.:
7
 Бели облаци путују небом1/, човек друмовима2/, птице лете
шумама3/ - све је то слобода4/.
Свак ради за се1/, те и ја2/.
Обећао је да ће доћи1/, надајмо се2/.
 И у ситуацији закључних (као и код искључних) између
напоредних реченица у сложеној само је једна закључна, и то
друга (ако су две), односно последња (ако их је више од две). Прва
речен. (или скуп напоредних реченица) назива се независном
(независним).
 Везивање:
 саставном паузом;
 другим средствима у везничкој функцији:
дакле, сигурно, према томе, стога, зато и, те и;
 модалним речима и изразима, везницима, прилозим; они могу
стајати на почетку (у функцији везника) или у средини (те речи
функционишу као модалне) закључне речен. Пр.:
Време је прохладно1/, треба носити топло одело2/.
Време је прохладно1/, треба дакле носити топло одело2/.
 Закључне речен. увек се одвајају запетом.

5. Градационе реченице

 Међу сложеним реченицама независног односа посебно се

издвајају речен. типа:

………………………………….

О СИНТАКСИЧКОЈ АНАЛИЗИ РЕЧЕНИЦЕ

- Као и у другим наукама, и у лингвистици врши се сегментација

одређених објеката проучавања на њихове саставне делове.
- Пошто је речен. основна комуникативна јединица у којој се на
специфичан начин интегришу елементи свих нивоа језичке
структуре, ® у синтакси одређ. језика за основу проучавања као
објекат рашчлњавања (анализе) узима се заправо реченица.
- Сваки објекат проучавања, па и реченица, може се сагледати са
разних аспеката (структурално, функционално, по квалитету
целине и делова и др.). У синтакси усмерићемо пажњу на
проучавању делова реченица који припадају синтаксичком рангу,
а не и онима који припадају фонетско-фонолошком или
морфолошком нивоу. Такво проуч. = синтаксичка анализа
реченице.
- У синтаксичкој литератури постоји више врста анализа реченица:
8
I. СТРУКТУРНА АНАЛИЗА (С.А.):
 Најстарија је (по времену у којем је настала <античке Грчке –
Аристотел – установио је:
а) синтаксу делова реченице /субј., пред., .../ и
б) врсте речи и функције реч. чланова);
 најраспрострањенија је ® по употреби (данас у школама);
 С.А. састоји се у одређивању чланова граматичке структуре
реченице, полазећи од субјекатско-предикатске везе као
реченичног језгра.
 Члан реченице = синтаксема као функционална јединица
(целина)
 Функција = синтаксичка улога речен. делова у грамат.
структури речен.
 Речен. чланови могу бити:
 Основни ® субјекат, предикат;
 Зависни ® атрибут, апозиција, објекат, прилошке одредбе.
 Одређивањем основних и зависних чл. реченице ® врши се
структурна анализа (или конструкцијска анализа).
II. АКТУАЛНА АНАЛИЗА (А.А.) ® односи се на аспекат
актуализације језичких средстава, тј. у вези је са настајањем
одређене реченице у конкретним околностима.
 У А. А. (= актуалном рашчлањавању) установљују се две
компоненте реченице:

а) ПОЛАЗНА ОСНОВА исказа или ТЕМА ® јесте оно што је у

одређеној ситуацији познато или се може лако разумети, тј. оно
од чега говорно лице у ИСКАЗУ полази. Пр.:

- Ко ће доћи сутра ? ® ће доћи + сутра = тема; познато у овој

речен. су: предикат (ће доћи) и прил. одр. за време (сутра);

- Кога су предложили за декана ? ® су предложили + за

декана = тема; познато у овој речен. су: предикат (су
предложили) и неправи објекат (за декана).

б) СРЖ ИСКАЗА или РЕМА ® оно је што се (у реченици)

саопштава као НОВО у вези с полазном основом. Пр.:

- Сутра ће доћи Јелка. ® Јелка = РЕМА;

↑(Ко ће доћи сутра ?)

- За декана су предложили Ђорђа. ® Ђорђа = РЕМА.

9
  Полазна основа у одговору јесте оно што је познато из
контекста (ће доћи, сутра; су предложили, за декана), а
срж исказа (оно што се износи као ново) долази у другом
делу реченице (Јелка, Ђорђа) ® ТЕМА + РЕМА.
 Пошто се А.А. темељи, пре свега, на комуникативним
околностима, на одређеној говорној ситуацији, назива се још
и комуникативном анализом.
 Проблематиком А.А. бавили су се:
- Мађарски лингвиста Брашаи (друга полов. 19. века)
-В. Матезијус (Vilem Mathezius, 1882-1945)

III. ВЕРБОЦЕНТРИЧНА АНАЛИЗА (В.А.) = рашчлањавање

реченице НЕ на бинарне основне вредности (субјекатско-
предикатске, односно тематско-рематске), већ се речен.
сагледава као формација настала на једном основном делу ®
на ПРЕДИКАТУ (<лат. verbum „глагол“ + centrum „средиште,
центар“).
 Вербоцентрична теорија јавила се у више видова:
1. Првотни вид ® реченица се сагледава као представа мисли
(„мала драма“, „позоришни комад“) у којој постоји РАДЊА
(=АКЦИЈА), ЛИЦА и СЦЕНА.
 РАДЊА = основни драмски елеменат у реченици –
исказује се, изражава се глаголом (= предикат);
 ЛИЦА = субјекат (= agens) + објекат (=paciens) ® =
јунаци (актери) позоришног комада који учествују у
остваривању радње, акције;
 СИНКОНСТАНТИ су прилошке одредбе као СЦЕНА.
 Ова теорија везује се за име француског лингвисте Луја
Тенијера (Luis Tesnière);
- Сличне теоретске основе заступао је знатно раније, руски
лингвиста А. Димитријевски;
 Занимљиво је да ова теорија није претендовала себе за
вербоцентричном, али, у суштини, она то јесте јер сматра
радњу за основни драмски елеменат;
 Тенијер је увео појам валентност = неки глагол је способан
да за себе веже 1, 2 или више актаната.
2. Основни вид В.А. ® састоји се у следећем:
 Предикат = основно језгро реченице;

10
  Остали чланови реч. = аргументи или факултативни
пратиоци предиката (понекад се чак и предикат назива
аргументом, и то догађајним).
- У овој анализи субјекат се тумачи као аргуменат који је на
истом хијерархијском нивоу као и објекат, па, делимично, као и
прилошке одредбе. Пр.:

О томе Иван гласно размишља. / Мој брат марљиво вежба у

теретани.

® предикат размишља = основни реченични члан (језгро);

® аргументи - Иван, гласно, о томе = чланови реченице,
који, сваки на свој начин и у посебној функцији, потврђују
предикатову вредност у реализацији реченице.
 Ова врста анализе полази од граматичко-семантичке
вредности глагола. Тако, глагол размишљати
претпоставља, у горњој реченици, именовање носиоце
радње (субјекта) као једног од аргумената и објекта у А.
или Л. као другог обавезног аргумента (® овакав приступ
реченици темељи се на творевинама математичке
логике, у којој се вредност предиката у суђењу види као
функција с којом су повезани аргументи – један, два, три...
®; а аргументи представљају разне предмете, који су
повезани предикатовом функцијом).

 СТРУКТУРНА анализа и АКТУАЛНА анализа

 У рашчлањавању конкретне реченице, резултати структурне
анализе понекад се, у основном, подударају са резултатима актуалне
анализе. Ти резултати су конвергрнтни онда када је у некој реченици:
o ТЕМА, по актуалној анализи, оно што је СУБЈЕКАТ по
структурној анализи, а
o РЕМА, по актуалној анализи, оно што је ПРЕДИКАТ (с његовим
пратећим деловима) →
ТЕМА = субјекат // РЕМА = предикат (+ њег. прат.
делови)
↓ ↓ ↓ ↓
Акт. анализа Структ. а. Акт. а. Структ. а.

Пр: Шта је читао брат? → Брат је читао приповетку.

↓ ↓
Акт. анализа: ТЕМА // РЕМА
↓ ↓

11
 Структ. анализа: субјекат предикат (+објекат и др. пр.
дел.)
 Међутим, често пута није тако, пр:

Ко ће доћи сутра? → Сутра ће доћи Бранко.

↓ ↓

Акт. анализа: ТЕМА РЕМА

↓ ↓

Структ. анализа: предикат субјекат

 Разматрање синтаксема са аспекта СТРУКТУРНЕ АНАЛИЗЕ

али и тековина ОПШТЕ ЛИНГВИСТИКЕ

- Синтаксичке ВЕЗЕ одређених синтаксема у одређеној реченици не

остварују се једино на основи комуникативних околности, већ и на основи
језичког потенцијала који говорници одређеног језика поседују у свом
језичком осећају. У том језичком потенцијалу постоје одређени
фундаментални модели с одговарајућим позицијама за одређене
реченичне чланове. Те се позиције у одговарајућим конкретним говорним
ситуацијама /у комуницирању/, на основи мисаоног процеса, „попуњавају“
одређеним семантичким вредностима, могућношћу њихове одговарајуће
синтаксичке интерпретације у површинској структури реченице. → то
„попуњавање“ семантичким вредностима назива се семантичким
обележавањем → тако настаје КОНЦЕПТУАЛНА ШЕМА реченице. Пр:
Атрибут + Субј. + Предикат + Пр. одр. за начин
А С Пред Пр. одр. за
начин
Храбри војник размишља хладнокрвно.
Лепа Мара пева сјајно.
......

 РЕЧЕНИЧНО ЈЕЗГРО И ПЕРИФЕРИЈА

- У реченеици као организованој, системској језичкој јединици

постоји језгро и периферија њена. И једно и друго можемо одредити
(окарактерисати) у више смислова, наиме:
3. Из граматичко-семантичког угла: [актуална анализа]
 Језгро речен. јесте глаг. предикат (у речен. са таквим предикатом).
То је зато што је глагол у семантичком погледу минимум језичке

12
организације. Он, с једне стране, подразумева субјекатски аргуменат
(вршиоца радње, носиоца стања и сл.), а, с друге стране, условљава
присуство или неприсуство објекта и прил. одредаба.
 Остали делови, изван глаг. предиката, припадају периферији
реченице. Пр:

а. Марија сваког дана посећује болеснике.→ посећује = језгро речен.

б. Иван пише писмо брату. → пише = језгро речен.

→остали делови ових речен. = периферија реченице.

4. Из граматичко-логичког угла: [структурна анализа]
 језгро речен. = субјекатско-предикатска веза. Пр:
Иван пише писмо. → Иван пише = језгро речен.
Марија сваког дана посећује болеснике. →Марија посећује = језгро
реч.
 Остали делови, изван субјекатско-предикатске везе = периферија
реч.
5. У комуникативном смислу: [вербоцентрична анализа]
 језгро речен. = оно што се у њој износи као ново
= РЕМА (пише, посећује)
 периферија = ТЕМА (Иван. писмо /Марија, сваког, дана,
болеснике)

 до оваквих различитих приступа установљења језгра и периферије

речен. долази отуда што се у њеном остваривању укрштају три осе:

а) граматичко-семантичка оса: тип глагола у функцији будућег

предиката условљава потребне аргументе (одређене чланове речен. у
њеној површ. структури. На основу таквог виђења могу се, на пример,
схватити различити падежи објекта.

б) граматичко-логичка оса - јер се у реченици законито одржава

конфигурација мисли. Из ове врсте реченичке условљености
проистичу неке њене грамат. особине (нпр., значење времена,
модалности, лица).

в) комуникативна оса [актуално виђење] – неке особине речен.

проистичу из околности у којима настаје реченица (из контекста и
конситуације; треба подразумети под контекстом још и повезаност
речен. с емоционалним подстицајем у говорењу). То актуално виђење
речен. резултира у осмишљавању реда речи, осамостаљења, сложене
синтаксичке целине и другог.

Пред. 4
ПОДЕЛА РЕЧЕНИЦА

13
 - Постоје различите класификације речен., зависно од:
а) особина/одлика синтаксичког строја појединих језика;
б) онога шта се узима као критеријум – при њиховој
класификацији.
 Критеријуми за поделу реченица:

I. Циљ казивања и интонација = класификација по САДРЖИНИ (или по

ЗНАЧЕЊУ). Према овом критеријуму, речен. могу бити:
а) Изјавне (обавештајне) (Пр.: Идем на утакмицу.);
б) Упитне → праве (Пр.: Колико кошта овај сат ?);
→ неправе (Пр.: Колико сам радостан. );
в) Заповедне (Пр.: Донесите одмах болеснике./ Изађите из учионице!)
→ свака од наведених трију типа реченица може бити и
г) Узвична, ако се њоме изражава и емоционални однос према
садржини казивања, па се изговарају са узвичном интонацијом ! (Пр.:
Идем на утакмицу ! / Колико сам радостан !);

 По овом критeријуму изврш. је традиц. шк. класифик на:

обавештајне, упитне и узвичне реч.
II. Темељ друге поделе има за основу oднос елемената стварности
означених у реченици – тј. може се тврдити да између нечега и
стварности постоји одређена веза, а та се веза може и одрицати:
а) Потврдне речен. (афирмативне): Марко је био на часу.
б) Одричне речен. (негативне): Марко није био на часу.
III. Подела речен. по САСТАВУ:
а) Просте → двочлане – када реч. садржи оба осн. чл.: субјекат и
предикат
→ једночлане – садрже само један осн. чл. (нпр. безличне,
инфинитивне и номинативне реч.);
б) Сложене – поред осн. чл. садржи и друге, зависне чл. реч.

IV. Према томе да ли су изражени сви потребни чл. речен. или нису
изражени (тј. неки су изостављени) – разликују се:
а) Потпуне речен.;
б) Непотпуне речен. (треба вршити разлику између непотпуних и
недовршених речен.)

I. Реченице по САДРЖИНИ:
1. Изјавне или обавештајне речен = оне реч. којима се нешто
изјављује, односно којима се обавештава неко о нечему;
- Најфреквентније су у језику;
- Њима се изражава завршено обавештење + прати их
специфична интонација (= различита од упитних и заповедних
речен.); у њима се најјаче изговара реч на којој се налази
реченични акценат (уколико речен. има такав акценат); обично,
интонација пада од почетка према крају реченице. Пр.:
14
 „Бејаше стигао и Росин братић Видак, баш у децембру, по
лепом времену. Огледао се у бунару дирнут завичајним небом и
бескрајном дубином.“ (Мирко Ковач – Врата од утробе).
2. Упитне јесу оне речен. којима нешто питамо, којима желимо да
побудимо, подстакнемо саговорника да нам сопшти оно што нас
занима.
- Упитно значење изражава се следећим јез. средствима:
а. упитном интонацијом:
-упитна интонација јесте обавезни пратилац упит. речен. Она је
понекад једини носилац упитног значења.
Пр.: - Дошао Бранко? Није ми донео цигарете? / Писати
петиције?
- у упитним речен., везано за интонацију, најјаче се изговара реч с
којом је везан смисао питања!
б. упитним речима
- упитно значење изражава се и формалнограматичким
средствима → то су упитне речи:
 упитне заменице (ко, шта итд.),
 упитни прилози (где, како, куда, када ...) и
 упитне речце (зар, ли ...);
У оваквим упитним реченицама у којима се упитно значење
изражава упитном интонацијом и формалнограмат.
средствима, упитне речи су у њима (осим речце ли) у
нормалном реду речи, тј. на почетку реченице и на њима се
налази реченични акценат  најјача интонација јесте на
почетку реченице и она опада према крају реченице !
Напомене:
- У нормалним (комуникацијским) условима, у упитним речен.
упитне речи налазе се на почетку реченице;
- У емоционално обојеном казивању – упитне речи могу бити и у
другим позицијама у речен. Пр.:
Али он, зашто он не дође? / Лудило, ко то каже ? / Стандард,
шта је то ? / Гласање, зар је то сада важно ?
- Међу упитним реченицама разликујемо:
А. Праве упитне – оне речен. које траже одговор од саговорника;
Б. Неправе упитне . само су по форми упитне, јер се у њима
садржи скривено утврђивање нечега; оне се у стилистици
називају реторским питањима и представљају снажно стилско
средство → обичне су у уметничкој књижевности – Пр.:
Где су лепи дани младости? ;
„Гдје је мала срећа, бљесак стакла,/
И на траку сунца златни кућни прах ?“
3. Заповедне реченице – јесу оне којима се изражава заповест,
жеља, молба да се радња врши или изврши  овим речен. људи не
саопштавају своје мисли у вези са стварношћу, нити питају што, већ
некога побуђују да нешто уради. Уп. речен.:
15
 А) Бранко пише. (изјав. реч.);
Б) Хоће ли Бранко писати? (упит. речен.);
В) Пиши Бранко! / Нека Бранко пише! (заповед. реч.).
 Језичка средства за изражавање заповести:
 Заповедна интонација;
 Заповедне речи: хајде, нека, деде ....;
 Облици императиава и други глаг. обл. у његовој
функцији.
- Заповедно значење не може бити изражено само интонацијом,
стога обавезно треба употребити још неко формалнограматичко
средство, пр:
- Дођи сутра! ; Да дође сутра! ; Хајде кући! [Кући! ← у овом пр.
изостављена је заповедна реч (= елизија].

4. Узвичне реченице

 И изјавне, и упитне и заповедне речен. могу у мањој или већој

мери имати емоционалну боју/набој, односно да изражавају
екстатичне подстицаје → радост, гнев, срџбу, горчину, веселост и сл..
Оне се тада изговарају с појачаном, такозваном узвичном интонацијом
→ такве речен. назив. се УЗВИЧНИМ реченицама и при писању
обележавају се узвичником (!).
 Језичка средства за обележав. узвичности су:
А) ИНТОНАЦИЈА – обавезно мора бити у овим речен.;
Б) УЗВИЦИ – могу али не морају обавезно бити употребљени.

II. ПОТВРДНЕ и ОДРИЧНЕ реченице

 Све врсте речен. горе приказане могу бити потврдне
(афирмативне) или одричне (негативне) речен.
А. ПОТВРДНЕ реченице јесу оне речен. којима се установљује као
стварно постојећа веза између онога што се субјектом означава и онога
што му се предикатом приписује.
Б. ОДРИЧНЕ јесу оне реченице којима се та веза одриче (негира).
Примери:
Марко је копао. (= П) / Марко није копао. (= О);
Јесте ли ишли на сабор ? (П) / Зар нисте отишли на сабор ? (О);
Учите добро. (П) / Не учите добро. (О).
 Граматичка средства за одрицање су:
1) Речца не или ни – најчешће. Пр:
- Кога има на улуци? – Нема ни живе душе! Или: - Ни живе душе! [=
елизија];
2) Одричне заменице и 3) одрични прилози → њима се одриче,
заједно са одричним речцама не и ни, а понекад и без њих. Упореди:
А. (Ко је научио?) Нико није научио! [Нико = одрична зам. + речца ни] /
Нико!
Б. (Куда идеш?) Никуда не идем. [Никуда = одрични прилог + речца не]
/ - Никуда.
16
 → у случајевима: Нико!, Никуда. = елидирани су поједини делови.
 Одрична речца НЕ →
- обично стоји уз предикат;
- уз другу реч – и то онда када означава делимично одрицање. Пр:
Видео сам не Јована, већ Марка.
- нема увек одрично значење. То се дешава онда када се реченицом
изражава претпоставка, као у примерима:
Одрастао си, не мислиш да се жениш?
 Оваквим реченицама изражава се и СТРАХ, БОЈАЗАН, СТРЕПЊА
и сл. Пр.: Говори сувише тихо, да их не уплаши?

III. ВРСТЕ РЕЧЕНИЦА ПО САСТАВУ

1. ПРОСТА РЕЧЕНИЦА (ДВОЧЛАНА)

 Просте речен. јесу оне речен. које су саст. из једне субјекатско-

предикатске сржи. Оне могу бити:
А. Непроширене = састављене само из основних чланова – субјекта и
предиката. Пр. Киша пада. / Ђура рецитује. / Ивана спава. / Деда чита.
Б. Проширене = оне речен. које поред основних имају и зависне
чланове. Пр.: Вредни ученици марљиво су учили сваког дана.

ПРОСТЕ речен. могу бити још и:

a) Двочлане = оне реченице у којима су изражена или се
подразумевају оба основна члана (субјекат и предикат) → то значи да су
двочлане и оне речен.у којима субјекат и предикат, или чак и оба!) нису
изражени формалнограматичким средствима, већ су изостављени, али се
по смислу лако могу одредити. Пр: Киша непрестано пада. / Непрестано
пада.
б) Једночлане јесу оне речен. у којима је изражен само један осн.
члан, а други члан не може се са сигурношћу одредити! Пр:
Ноћ. / Тишина. / Тајац. / Учити, учити, учити! / Грми. / Сева. / Веје.
→ у оваквим речен. постоји само један члан као ОСНОВА реченице.

2. СЛОЖЕНА РЕЧЕНИЦА

 Скожене речен. јесу оне речен. које се састоје из две или више
субјекатско-предикатске сржи. Пр.:
Плашио се и своје сенке 1/, избуљио је очи 2/ и журно се удаљавао из
шумске таме. 3/

ПРОСТА РЕЧЕНИЦА (ДВОЧЛАНА)

1. ОСНОВНИ чланови реченице

- Реченица јесте синтакс. јединица у чијем моделу (структурној шеми)
разликујемо одређене позиције, које у процесу говора заузимају поједине
речи. Те речи у одређеним позицијама називају се члановима реченице.
17
Тако, у речен. разликујемо две основне позиције: субјекатску и
предикатску. Речи које заузимају ту позицију називају се субјектом и
предикатом = основни чл. реченице, јер су они конститутивни делови
речен., виђени у логично-граматичком смислу. Чинећи основу речен. и
условљавајући њено постојање – субјекат и предикат су двојако
повезани: смисаоно и формално.
 Смисаону повезаност субјекта и предиката омогућује
ПРЕДИКАЦИЈУ, што је, у ствари, приписивање нечега некоме или
нечему. Ово приписивање суштински се разликује од приписивања у
одређеним синтагмама (нпр., придевско-именичким, придев као атрибут
уз именицу). Уп.: човек ради / Кућа је нова. → нова кућа.
- Основна разлика је у томе што предикативно приписивање нечега
(најчешће глаг. значења) субјекту реченице, осим номинативног
аспекта, садржи у себи и значење ВРЕМЕНА (временска оријентација,
перспектива), значење МОДАЛНОСТИ, ЛИЦА, а и КОМУНИКАТИВНИ
ЦИЉ. → свега тога нема у синтагмама, већ постоји само приписивање
значења зависног члана значењу основног. То се може закључити и
упоређивањем слњдњћих речен. и синтагми:
а) реченице: Мајка је лепо сашила плаву хаљину. / Мајка ће
сашити ... / Мајка би сашила ... / -Шије ли мајка ...?;
б) синтагме: плава хаљина, сашити лепо, сашити хаљину ... Често се
каже да се везом предиката са субјектом изражава повезаност појмова у
суђењу, тј. да се изражава мисао. Оваквом квалификацијом субј.-пред.
везе (кад се тумачи само на основу тога и кад се види субјектова
доминација над предикатом) изражава се логицистички приступ
интерпретације реченице.
 Формална повезаност два основна члана речен. састоји се у
слагању (конгрујенцији) предиката са субјектом у погледу лица, броја и,
кад је то могуће, у погледу рода (тј. предикат добија обличка обележја
лица, броја и рода према субјекту с којим је смисаоно повезан).
 У логицистичком приступу → субјекат се сматра речен. чланом
који „влада“ „господари“ у речен., да је једини прави независни члан, а
предикат му је потчињен.
 У саврем. лингвистици → однос субјекта и предиката у вези са
њиховим приоритетом третира се и у смислу њиховог синтаксичког
партнерства → СУБЈ. у речен. има тзв. апликативну доминацију (тј.
њему је предикат подређен у формалнограматичком погледу) а
ПРЕДИКАТ има над субјектом конститутивну доминацију, јер се
управо њиме конституише реченично језгро, а и реченица у целини.
 Кад се говори о синтаксичком партнерству Субј. и Предиката –
имају се у виду речен. настале на основу двокомпонентног модела у коме
су координиране основне компоненте, а којих је два типа:
а) реченице с глаголом у личном глаголском облику у функцији
предиката (=предикат уличном глаг. облику). Пр: Ветар дува. /
Студенти радо иду у позориште.

18
 б) реченице са неглаголским предикатом у коме је координирана
субј.-пред. веза. Пр: Наша сестра је лепа.
↓
и прва и друга врста речен. су типичне за српски и хрватски језик
►због тога је и могуће синтаксичко партнерство
(апликативна доминација СУБЈЕКТА и конститутивна
доминација ПРЕДИКАТА) у вези са минималном реченичком
структуром.
 Речен. са ПРЕДИКАТОМ = глагол у личном гл. облику + речен. са
ПРЕДИКАТОМ неглаголским = најпродуктивније су у срп. и хрв. језику.
 Постоје, међутим, и речен. настале на основу двокомпонентног
модела али у којима основне компоненте нису координиране. Пр:
Оцу је позлило. / Овде је зима. / Мени је жао.
 Постоје и реченице које су настале на основу једнокомпонентног
модела [У подели: = једночлане речен. → 1. безличне; 2. инфинитивне; 3.
номинативне] у којима није изражен субјекатско-предикатски однос, па
се не може говорити о субј.-предик. партнерству. Пр:
Научите све лекције. / Треба писати брату. / Пожар! / Ватра! / Бомба!
/ Испоштовати све рокове.

ОСНОВНИ ЧЛАНОВИ РЕЧЕНИЦЕ

I. СУБЈЕКАТ

С. = један од основних чл. реченице;

њиме се означава вршилац радње, носилац стања, узрочник
збивања и друго чему се предикатом нешто приписује.
традиц. деф. (школска): С. - основни члан који означава о коме
или о чему се у реченици нешто говори.
 чест је случај да се С речененице може одредити питањима: ко
/tko/? шта?/što?/
 њиме се често означава оно што је познато, дато (TEMA), да
би се за њега везало оно што се износи као НОВО у
обавештењу (= предикат + група речи везана за њега) (РEMA).
 Као познат, С се, у нормалном казивању, налази на првом
месту; у емоционално обојеном говору ® другачији редослед С
и П, тј. ако се жели истаћи предикатово значење, онда он
долази на прво место:
Пр.: (1)Спортисти /(2) су вежбали упорно.
Вежбали су [П=1] спортисти [С=2] упорно.
Þ због тога се тврди да је у структури реченице с неутралним
редом речи позиција С прва, односно лева од Предиката, а
свака реч која заузима ту позицију у субјекатско-предикатској
вези налази се у функцији С (субјекатске су синтаксеме).

19
  ту позицију
1. најчешће заузимају именице и именичке заменице, а може и
реч сваке друге врсте у значењу именице или у своме
властитом значењу. Уп. пр.:
Сестра је свирала виолину (имен.). /
Ви нисте извршили задатак. (им. лич. зам.) /
Неко куца на вратима. (им. неодр. зам.) /
Свирати је сваком задовољство. (глаг.) /
И је везник. (везник) /
На је предлог. (предлог) /
Први су увек цењени. (ред. бр.) /
Вредни су свуда хваљени. (прид.) /
„Што се бјели у гори зеленој ?“ (упитна зам.)/
Ко ту узнемирава ђаке ?/ (упитна зам.)/ ... итд.

® У функцији С могу бити и:

2. напореднe синтагмe:
Иван, Борко и Снежана ићи ће на излет.;
3. устаљене синтагматске везе:
Скупштина града Београда расписала је конкурс за
пројектирање новог позоришта.
Извршни одбор синдиката оптужио је политичке партије... ;
4. синтагма:
Десна страна ока се зацрвенела. Лева обала Мораве заледила
се јуче. Изражајно читати у разреду је обавезно.
5. цела реченица:

„Ко рано рани,/1 две среће граби“/2 (Раноранилац две среће

граби.);
„Ко на брдо ак’ и мало стоји,/1 више види но онај под брдом!“/2
(П. П. Његош, Горски вијенац).

 Именице и именичке заменице у служби С. најчешће се налазе

у Ном. ® то је типска служба овог падежа Þ Ном. је у срп/хрв.
јез., као падежни облик, типично средство за изражавање
субјекатског значења. Зато се такав С назива номинативним (за
разл. од неноминативног С) /+ граматичким С (зато што је
типичан за грамат систем срп/хрв. јез., за разлику од логичког
С)/ – пр.:
Сунце ових дана снажно греје. Слађана редовно похађа школу.
Сви присутни грађани аплаудирали су младом уметнику.
 С може бити и у неком другом (зависном) падежу:
Славку (Д) се плаче. Славици (Д) је мило. Старца (А) је
заболело у грудима. Зорана (А) нема код куће. Било га (Г) је
стид. Вино пије Краљевићу Марко (В)... итд.
 Овакав С (изражен нетипичним граматичким средствима) =
неноминативни С /=логички С у традиционалним грамат./ Þ
20
 зато што се по смислу може одредити коме или чему се нешто
приписује /.
 Закључак:
 С може бити изражен а) типским (облик у Н) и б)
нетипским (облик у зависним падежима + неименске речи)
средствима.
 Постоје речен. у којима се јављају два субјекта, један у Н, а
други у неком другом падежу Þ 2 синтаксеме виде се у
функцији С независно једна од друге:
Сестру боли глава. / „Луји се стеже срце.“ / Исто се десило и
Марији.
 С може бити и изостављен, али се по смислу може установити:
Састали смо се данас[Ми]/; Питали сте о нашој невољи
[Ви]. Певам [Ја].
 У овим речен. С није изражен експлицитно, али као његов
индикатор служи глаголски облик Þ излишно је овакве
речен. убрајати у једночлане, јер су оне фактички
двочлане.

II. ПРЕДИКАТ

 П → други основни члан двочлане речен. (у виђењу субј.-пред.

везе као реченичне сржи);
 иначе, у конституисању речен., П је основни
конститутивни члан;

П-ом се исказује оно што се у речен. износи као ново (= РЕМА)

у вези са Суб.;
 у трад. грамат. П-ом се означ. шта ради С, шта се с
њиме збива, у каквом се стању налази, те и шта му се приписује
као особина.
 пошто се П-ом, у основи узето, речен. конституише као
основна комуник. јед., из њега проистиче суштина исказа и
снага речен. Пр.:
Марија чита књигу. Þ
 Пошто се П-ом износи нешто ново у вези са С., он је, у
речен. моделу, а стога и у неутралном реду у површинској
структури, на другом основном месту. Разумљиво, у говору, из
субјективних и других разлога, П се може наћи и испред С. Пр.:
Долазили су они сваког дана у општину.
 Језичка средства којима се изражава значење П =
предикатори /предикативи/, а они су најчешће глаголи (у личном
глаг. облику), али могу бити и друге врсте речи.
 П чији је предикатив глагол (у личном глаг. облику) назива
се глаголси предикат. Пр.:
Јанко је непрестано бринуо о својој породици.
21
 Он познаје све велике политичаре.
Бранко је стално спомињао тај доживљај.
Þ глагол = најчешће средство за изражавање предикатског
значења Þ глагол = типични предикатив у срп. и хрв. двочланој
речен.
 Врсте П:
I. Глаголси предикат → може бити састављен од:
1. Глаголa (у личном гл. обл.): Девојка чита роман.
2. Низа глагола у напоредној синтагматској вези (повезани су
истом синтаксичком службом), као што је у примерима:
Људи су лармали, галамили, викали испред општине. (Опрез:
►в. и уп. пр: Старац седи и чита.);
II. Састављени глаголски П – састављен од непотпуног
(непунозначног) и потпуног (пунозначног) глагола. Пр.:
Отац је могао мирно спавати.
 Глаголи који допуњују непотпуне гл. могу бити у:
a) инфинитиву: Он је одувек желео певати.

б) презенту са речцом да: Он је одувек желео да пева.

 Непотпуни гл. могу бити:
а) модални: моћи, морати, хтети, смети, умети, знати,
волети „имати склоност“, желети, канити, намеравати,
настојати, трудити се, обичавати, имати „1. желети,
намеравати, бити вољан; 2. морати“, одлучити, дрзнути се,
усудити се „намеравати“ ... итд.;
б) фазни: почети, почињати, стати, наставити /настављати,
продужити, престати, узети (почети), наставити, завршити...
итд.
 Непотпуни гл. употребљени с потпуним (пунозначним)
глаголима као предикатори у реченици, функционише као
модално-временски и фазно-временски модификатори
значења глагоала с којим у предикацији функционишу.
 Потпуни глаголи пак, као предикатори, носиоци су основне
гл. семантике → веза између неког непотпуног и потпуног
глагола као предикатора није права синтаксичка веза, већ
више значи морфолошко-семантичко удруживање глагола у
вршењу једне синтаксичке функције (предикатске).
.....

III. Неглаголски предикат

Пр: Петар је добар војник.

Петар је био добар војник.
Петар ће бити добар војник.
Ти буди добар војник! и сл.
→ овакви предикати садрже два основна конститутивна
елемента:
22
 а) помоћни глаголски облик (<глаг. бити) = временско-
модални модификатор и носилац других граматичких значења
(→ чисто граматичка реч);
б) именске речи = носилац су лексичке предикатске
семантике, а пошто су неглаголске речи носиоци такве
семантике, овакав се предикат може назвати неглаголским.
- У традиционалним граматикама он је познат под именом
именски предикат, према именским речима (именице, заменице,
придеви, бројеви) као носиоцима лексичке предикатске
семантике. Али међу оваквим речима могу се наћи и неке друге
речи /нпр. прилози: Он је овде./ зато назив неглаголски
предикат је најадекватнији.
- Понекад се помоћни глагол у неглаг. предикату изоставља – пр:
Ја овде, а ти доле. У оваквим случајевима функцију помоћног
глагола надомешћује КОНТЕКСТ и КОНСИТУАЦИЈА.

Он је овде.

II. ЗАВИСНИ ЧЛАНОВИ РЕЧЕНИЦЕ

 Поред основних, у речен могу постојати и други чланови, који се

назив. додаци или зависни чл. речен. У зависне речен. чл.
убрајају се: атрибут (и атрибутив), апозиција, објекат,
прилошке одредбе (или прилошке ознаке).
 атрибут и апозиција, углавном, везују се за именице, а објекат и
прилошке одредбе за глаголе.
 Међутим, именице и глаголи не јављају се само у функцији
субјекатској, односно предикатској, већ се именице могу јавити
у служби готово сваког речен. члана, а глаголи у служби већине
њих Þ најбоље је реч. чл. класификовати на:
1. Именичке додатке и
2. Глаголске додатке
 Додаци се обично разврставају и према карактеру синтаксичке
везе зависних чланова према управном ® зав. чл. деле се на:
1. Одредбе
2. Допуне
 Узимајући у обзир и један и други критеријум, зав. реч. чл. деле се
на:
a. Именичке додатке (атрибут, атрибутив и апозиција);

б. Глаголске додатке (објекат и прил. одр.),

затим на:
23
 в. Одредбе (атрибут, атрибутив, апозиција, прил. одр.);

г. Допуне (објекат)
 Ове се класиф. користе у осн. и сред. школама. Иначе,
полазећи од строго лингвст. крит. и с обзиром на карактер
позиције коју заузим. у структури речен., зав. реч. чл. могу се
рангирати на следећи начин:
1. Објекат = зав. реч. члан највишег (првог) реда/ ранга;
2. Прилошке одредбе= зав. реч. чл. нижег (другог) реда/ ранга;
3. Атрибут и апозиција = зав. реч. чл.најнижег (трећег) реда.

1. АТРИБУТ
 А = имен. дод. који ближе одређује значење именице уз коју овај
додатак стоји (с којом је синтаксички везан).
 Атрибутско значење (семантика) исказује се, углавном, на 2
начина Þ 2 врсте атрибута:
1) Конгруентни атрибути = они А који се конгруирају (слажу) с
именицом коју одређују у погледу падежа, рода и броја.
Службу конгр. атр. могу вршити след. врсте речи: придеви,
прид. замен. и ред. бројеви. Пр.: црвен цвет, лепа девојка,
планинско село, златан прстен, трећи разред, наше море... итд.
2) Неконгруентни атрибути = они А који се не конгруирају с
именицом коју одређују. Они се не конгруирају у падежу, а
могу се налазити али не морају у истом роду и броју. ® такви
атрибути су именице у неком зависном падежу (осим у Н и В).
Пр: врата од гвожђа, прстен од злата, човек с брковима, мирис
руже, кућа на брегу, коњ за јахање, четка за одело, оловка за
цртање ... итд;
 Кад неконгруентни атрибут није само једна реч (човек
висока раста, девојка плавих очију ...) ® онда имамо
ситуацију да је читава синтагма у служби неконгруентног
атрибута; ако је та синтагма зависног односа (као у горњим
случајевима), онда се у њој може разликовати и конгруентни
атрибут (висока раста, плавих очију /Г јд/), а синтагма
„висока раста“ као целина јесте неконгруентни атрибут уз
именицу „човек“
Þ у синтагми „човек висока раста“ имамо и конгр. и
неконгр. атрибут.
1. Међу неконгр. атр. има случајева као: кућа на брегу, догађај
из младости, људи из мог краја ...; у оваквим случ. неконгр.
атр. одређује именицу уз коју стоји у погледу места и
времена Þ ти атрибути имају прилошко значење места и
времена и одређују именицу у атрибутском смислу, па се
зато зову прилошкоодредбени неконгруентни атрибути;
24
  објекатски и субјекатски атрибути ® по служби су
атрибути, а по значењу су објекти, односно субјекти (тј.
имају објекатско или субјекатско значење);
a) објекатски атр.: певање девојки, уношење дрва,
распитивање о брату, трговина робљем ... ® у оваквим и
сличним синтагмама уз глаголску имен. стоји нека друга имен.
у неком од зависних падежа и одређује глаголску имен. у
смислу објекта радње која се њиме именује Þ назив
објекатски атр. [глаг. имен. + имен. у косом пад. (=објекат.
атриб.)].
б) субјекатски атр. = онај А који одређује глаголску имен.
по субјекту који врши глаголску радњу онда када је она
изражена глаголом у функцији предиката реченице.
Уп.: пушење ученика (: ученици [С] пуше [П]),
закашњавање путника (: путници [С] закашњавају [П])... и др.
Þ субјекатски атр. јесте у дубинској структури речен = Субј.
oбјекатски атр. јесте у дуб. структ речен = Обј. уз одг. гл.
 Нормално место конгр. атр. је препозиција. Кад је А у
постпозицији = инверзија и тада, по правилу, има стилску
вредност (= истиче се његова вредност). Уп.:
® плава пучина – пучина плава; лепо село – село лепо ... ;
® „Има људи што у старости мисле да су током живота стекли
искуства невиђена и вредна“.
 Нормално место неконгр. атр. = постпозиција. Када је овај А
у препозицији = инверзија = стилска вредност. Пр.:
врх планине – планине врх, штап од дрвета - од дрвета штап ... .

2. АТРИБУТИВ

 Атрибутив: имен се може наћи уз другу имен. (обе у истом

падежу) као посебна врста њене одредбе: град Темишвар,
река Караш, планина Семеник, птица ластавица, професор
Ђура Петровић ... и сл.
® у оваквим примерима, имен. ширег појма стоји уз имен.
ужег појма показујући шта је у суштини оно што та именица
(= ужег појма) означава. У датим пр. то је, рецимо, имен. град
уз имен. Темишвар Þовакви А називају се атрибутиви.
 Њихово нормално место = препозиција.
 Инверзија: Темишвар град, Дунав река ... итд.

3. АПОЗИЦИЈА

 Aп. Спада, такође, у именичке додатке (зав. чл. речен.).

 Ап. је неједнако третирана у србистици и кроатистици:
 Неки грам. сматрају Ап. именицу као додатак уз именицу, без
обзира на позицију у којој се налази и без обзира да ли је
25
 интонационо издвојена или не. Нпр., именица град сматрана је
Ап-јом у свим доњим примерима:
1. Град Темишвар је веома уређен и леп.
2. Темишвар град је веома уређен и леп.
3. Темишвар, град, је веома уређен и леп.
4. Темишвар, град у равници банатској, је веома уређен и леп.
→ у пр. 1 (Град Темишвар) и 2 (Темишвар град) имен. град =
атрибутив (као имен. ширег појма уз имен. ужег појма) јер
ближе одређује имен. уз коју стоји /Темишвар/ казујући шта је
она у суштини.
→ у пр. 3 (Темишвар, град, ...) и 4 (Темишвар, град у равници
банатској,...) = апозиција
 Карактеристике и дефиниција Ап.:
1. = Именица (сама или с неким додатком) која одређује неку другу
именицу као њен додатак (дакле, синтаксички је везана за њу);
2. Налази се у истом падежном облику као и именица коју
одрђује;
3. Налази се увек у постпозицији;
4. Интонационо је издвојена из синтаксичког састава реченице →
интонациона издвојеност /= изолованост/ доприноси да се
апозитивно одређење осећа као накнадно објашњење већ
одређеног појма Þ
Ап. јесте именички додатак којим се накнадно одређује,
објашњава НЕШТО у вези са значењем именице уз коју овај
додатак стоји; због тога се, при писању, и одваја запетом (њоме се
маркира издвојеност Ап)
Þиз свега изнетог, може се закључити да накнадно одређивање
јесте истицање нечега у вези са значењем именице уз коју Ап.
стоји. Појава накнадности у одређивању (као битне особине Ап,
за разл. од атрибута) темељи се, у првом реду, на
интонационим средствима, а тиме добија у понечему и посебну
вредност у изражавању (стилску – у одређеној мери).
 Појаве сродне Ап. у срп./хрв. језику = тзв. неправе Ап. /
апозитивни делови (в. пр. 1 и 2)
 Поменута сродност огледа се у чињеници да у неким сличним
примерима постоји делимична или потпуна интонациона
издвојеност + да се одређене језичке јединице налазе у
постпозицији, но и поред тих сродности, то нису именички
додаци.
 у неправе Ап. / апозитивне делове спадају примери типа:
1. именица уз заменицу као накнадно одређење:
А са њима је била и она, Далиборка.;
2. придев уз придев /или редни број уз придев:
Иван је добио нову, лепу књижицу.;
3. глагол уз глагол:
А он је ишао, гацао кроз мочвару.;
26
 4. предлошко-падежни израз уз прилог или прилог уз
прилог или слично:
Ево смо овде, у предграђу, већ неколико дана!
→ од наведених примера, пр. 1 најближи је правој Ап.;
→ остали примери = апозитивне делови.

II. ЗАВИСНИ ЧЛАНОВИ РЕЧЕНИЦЕ

4. ОБЈЕКАТ

 Об. = глаголски додатак којим се допуњује глаголска семантика

(значење); он означава шта је обухваћено глаголском радњом,
односно шта је предмет радње Þ[ Об. допуњује глаг. радњу.].
 Постоје 2 врсте Об.:
1) Прави (ближи, директни);
2) Неправи (даљи, индиректни).
 Одређивање врсте Об. врши се на основу:

а) семантичке вредности ГЛАГОЛА и његове допуне;

б) формалнограматичког критеријума (падежног облика у коме

се Об. налази);

- у семантичком погледу, Об. се одређују на основу процеса

говорења и разумевања (добрим делом и интроспективно, тј.
језичким осећајем);

- у формалнограматичком погледу, Об. се идентификују на

основу падежа у коме се налазе.

1. Прави (ближи, директни) об. [ближи су и семантички, и

формално]:
 Долазе уз прелазне глаг. и налазе се у Ак. без предлога. Пр.:

Весна чита књигу. / Купио сам свеске и оловке. / Ја волим Јасмину.

 Прави об. могу се одредити и питањима (Ак.): кога? шта?

2. Неправи (даљи, индиректни) објекти - јесу они објекти који,

® у семантичком погледу, нису непосредно, блиско повезани
са глаголом који допуњују (= који нису у потпуности обухваћени
глаголском радњом, као прави Об.);

27
 ® у формалнограматичком погледу, налазе се у неком другом
зависном падежу (не у Ак без предлога).
Неправи објекти долазе уз (а) прелазне, (б) непрелазне и (в)
повратне (не све) глаголе. Пр.:
Купио је брату сат. (брату = Д);
Иван се ослободио страха. (Г);
Клонио се рђавих другова. (Г);
Хајдук је вешто баратао сабљом. (И);
Напио се вина (Г)... итд.
 Неке посебности:

а) Случајеви када је неки Об. по значењу ближи, а са

формалнограмат. становишта даљи (тј., не налази се у Ак без
предлога). Такав је пример и тзв. словенски генитив:

- „Он нема мајке“ [потврда за то да је овај Об. ближи јесте и

чињ. што он може доћи, место Г, у Ак.: „Он нема мајку.“];

- „Јован воли сестру (Ак б.п.)1/, често мисли на њу (Ак с.п.)2/ и

прича о њој 3/(Л)“.
 Анализом може се установити:

® да су гл. уз које стоје такви Обј. прелазни;

® да су гл. семантички у непосредној повезаности са Об.;

® Об. су у потпуности обухваћени семантиком тих глаг.;

Þ истакнути Об. су семантички ближи, а само је један од њих

изражен формалнограматичким средством за ближе Об.; зато
се за друга два Об. може рећи да су семантички ближи, а
формалнограматички даљи;
- у традиционалним грам последња два Об. третирана су као
даљи Об. [јер семант. крит. није тако очигледан ни
једноставан као формалнограм. крит.: Ак б.п.];

б) Неки грам. разлик. 2 врсте правог (ближег) Об. :

 унутрашњи прави Об. ® онај који стоји уз глаголе
изведене од имена самог тог Об.: Град градила ... ; Збор
зборила ... ; Век је с њим вековала ... ; Писмо пише ... ; Ноћ
ноћила... ; Зиму зимовала ... ; Бол болује болани Дојчине ... ;
Рано рани ... и др.;
 прави Об. у Генитиву ® уз прелазне глаголе кад ови
показују радњу која делимично (често уз одричне гл.)
обухвата предмет радње (= партитивни Г). Пр.:
Дала му је мало хлеба.; Мајке нема да јој се пожали. ; Дође
да узме ватре.

28
в) има пр. који по служби и по значењу нису чисти Об., већ
садрже у себи и нијансу прилошкоодредбене службе и
значења; такав је, нпр., инструментал средства кад је уз глаг.
(у тзв. адвербалној позицији):

- Дошао сам пешице, а не аутомобилом [поред неправог, даљег

Об. изр. се и нијанса прилошке одр. начина].

г) У служби Об. налазе се: именице, имен. зам., придеви, прид.

зам., бројеви (последње три са значењем именице). Пр.:

Чувам бебу (им.).; Често му говорим (им. зам.).; Сит гладном не

верује (прид.).; Поштуј старије (прид.).; Не интересујемо се
таквим (прид. пок. зам.).; Разговараћемо о једном (број)... итд.

д) Об. се често налази уз:

® глаголе

® именице, најчешће глаголске (у извесним ситуацијама), придеве

и прилоге. Пр.: печење хлеба; копање земље; берба винограда;
кићење сватова; жедан воде; сит свега; пажљив према жени;
мален растом; (трчати) боље од других Þ
 допуне уз именице ® треба третирати као именичке допуне;
 допуне уз придеве, прилоге ® треба третирати као
придевске и прилошке допуне;

е) Место Об. у реченици:

 иза глагола = обично, то је његово нормално место;
 иза других речи;
 када је испред речи коју допуњује = инверзија; уп.:
писати писмо – писмо писати; мален растом – растом
мален.

ђ) У глаголскообјекатским синтагмама постоји двострука

семантичка повезаност (зависност):

® глагол семантички одређује Об., јер тражи смисаоно

заврашавање (допуњавање ®фр. complement „допуна“)
конкретним објектом [на пр.: добити ®поклон/ шамар/ позив
] Þ глагол (у семантичком погледу) захтева уза се одређену
именску лексему;

→ постоји и мишљење да Об. својом синтаксичком формом (=

одређеним падежом) испољава глагол у вези с његовом
семантичком групом→ уп.: најести се хлеба / радовати се
хлебу / желети хлеб / трговати хлебом / разговарати о
хлебу ...;
29
 Þ Полазећи од горенаведеног, може се рећи, нпр., да су следећи
глаголи (дајемо само неке од њих) условљени падежом Об.:
 с Об. у Г могу се везивати следећи глаголи: ослободити се,
клонити се, оканити се, наситити се, стидети се, зажелети
се, прихватити се и сл.;
 с Об. у Д: радовати се, веселити се, надати се, поручити,
веровати, намигивати, пребацивати, жалити се, хвалити се
...;
 с Об. у Ак: видети, гледати, посматрати, очекивати,
носити, возити, купити, копати, оговарати, љутити,
волети, мрзети ...;
 с Об. у И: хранити се, управљати, владати, руководити,
манипулисати, командовати, занимати се, интересовати се,
орати (плугом)...;
 с Об. у Л: говорити, беседити, мислити, причати,
размишљати, доћи, спавати... итд.
 Напомена: поставља се питање да ли падежни облик Об.
условљава групацију глагола или семантика групе глагола
одређује/условља падеж Об ? → изгледа да између
семантичких подгрупа глагола и падежа објекта постоји у
вези са условљавањем однос кокплементарности!

5.ПРИЛОШКЕ ОДРЕДБЕ (ПО)

(Priloške oznake/ Адвербијали)

 Спадају, такође, у глаг. додатке;

 Њима се ближе одређује глаг. радња /стање, збивање/ по
времену, месту, начину, намери, количини, узроку и другом.
 Основна употребна одлика ПО, за разл. од ОБ, састоји се у томе
што оне имају релативну самосталност у односу на управну реч
(глагол). То се може видети у могућности њихове самосталне
употребе ван реченице, нпр. у насловима текстова, часописа,
књига → као у примерима типа: Данас, Овде, Низ планину, На
реци, На липару ...
 Већина ПО није ни семантички, ни облички условљена глаголом
Þ зато се и каже да су ПО факултативни реченични чланови (за
разл. од Објекта).
 Врсте ПО:
1) За ВРЕМЕ (одг. на питања: када? откада? докада? и сл.);
2) За МЕСТО (где? куда? одакле? и сл.);
3) За НАЧИН (како? на који начин?);
4) За КОЛИЧИНУ (колико?);
30
 5) За УЗРОК (због чега?);
6) За НАМЕРУ (с којом намером? ради чега?);
7) За ДРУШТВО (с ким?) итд.
 Језичка средства у служби ПО:
1) Прилози: много, мало, доста, данас, сутра, јуче, јесенас,
тамо, овамо ...;
2) Зависни падежи именица и именичких заменица: изнад
куће, испод планине, на обали, у парку, по улици, усред лета,
после тебе, над вама, због врућине, недељом, пушком,
ножем ...;
3) Глаголски прилози (садашњи и прошли):
Ходајући, размишљао је о овогодишњој суши.
Тражећи брата, нисам стигао на представу.
Уставши, отишао је.
4) У служби ПО може се јавити и читава реченица: → то су
тзв. прилошкоодредбене зависне реченице. Пр.:
Кад стигнем кући,1/ написаћу писмо.2/
Нисам био на предавању,1/ јер сам био болестан .2/
 Место и кога одређују ПО у реченици:
→ обично се ПО, у реченици, налазе уз глагол, испред или иза
њега;
→ изузетно, могу се наћи и даље од глагола, и то, најчешће, на
крају или на почетку речен. Тада се њима истиче оно што
означавају, а такав распоред је, у ствари, инверзија.
Напомене:
1. Има речен. чланова који само делимично имају значење
и функцију ПО, а једним делом су или објекти, или
атрибути;
2. Треба разликовати ПО од прилошкоодредбених
атрибута (то су неконгруентни атрибути типа: колиба на
језеру /→на језеру одређује именицу колиба).

ПОСЕБНОСТИ У РЕЧЕНИЧНИМ ЧЛАНОВИМА

o Понекад у језичкој стварности тешко је одредити за неки речен. део
који је речен. члан.
1. На пр., неки глаг. додатак може имати службу и значење
делимично објекта, а делимично неке прил. одредбе (за време,
начин ...).
o Тако, на пример, у синтаксичкој вези стидети се својих
поступака ®Г. мн.: поступака има нијансу значења и објекта и
прил. одр. за узрок.
2. У речен. може бити и неки део који је синтаксички двосмерно
везан:
- за именицу (у служби, нпр., субјекта);
31
 - за глагол (као предикат). Уп. следеће речен.:
а) „О томе Лујо будан сања.“ (Лујо ¬ будан ®сања)
[будан Лујо > будан = атрибут који одређ. имен. Лујо =субјекат] и
[сања будан > будан =прил. одр. за начин, одређ предикат сања]
б) Појавио се човек сав блатњав.
[сав блатњав човек = атрибут који одређ. имен. >човек = субјекат]
и
[појавио се <сав блатњав = прил. одр. за начин, одређ. предикат >
појавио се].
в) „Срдит Марко низ Косово језди.“ → срдит Марко │ срдит језди
Марко ← срдит → језди
® зато су овакви делови речен. истовремено и атрибути и прил.
одр. Þ називају се атрибутско-прилошкоодредбени делови;

o синтагма, на пр., будан сања може се разматрати осим на

комуникативном нивоу (синтаксичком), још и на
докомуникативном (морфолошком = речи узете посебно) нивоу.
Уп. пр.:

® сањати будан, ићи бос, јести халапљиво, шетати тужан ... итд.;

® будан човек, босо дете, халапљив човек, тужан поглед ... итд.

Þ ове синтагме и на докомуникативном и на комуникативном нивоу

показују да придеви у њима имају двовалентне синтаксичке
способности, с том разликом да се на докомуникативном нивоу
друга валенција показује као могућност за одређивање именице или
глагола, зависно од тога уз коју се врсту речи посматра.

® у датим синтагматским примерима:

o на докомуникативном нивоу придеви уз именице или глаголе
имају одредбену службу (= одређује гл. радњу по начину
вршења) и именичко значење у вези с особином;
o на комуникативном нивоу, прид. као конгруентни атрибути,
одређују и именице (или друге речи у именичкој служби) на
које се односе и глаголе с којима се уп. у речен.:
Јован ¬ бос ® иде. / Лујо ¬ будан ® сања.
Þ због те двоструке синтаксичке везе придева у показаним
позицијама у навед. речен., назив. се још и глаголским
атрибутима.

в) Посебне су и ситуације (у вези с речен. члановима) када је проста

реченица проширена конструкцијама с глаг. прилозима или глаг.
придевима типа:

Ишли су путем певајући песме.;

32
 Стеван није сам и својевољно изабрао свој живот, обележен
толиким смртима.

Þ конструкције с глаг. прилогом (садашњим или прошлим) и са глаг.

придевима (радним и трпним) могу се назвати полупредикативним
реченичним деловима.

ЈЕДНОРОДНИ РЕЧЕНИЧНИ ДЕЛОВИ

 У служби неког речен. члана (субј., пред., обј., ...), у истој синтакс.
функцији, може се наћи један речен. део (= реч или синтагма
зависног односа) или више таквих делова. Пр.:
1. То закопано злато тражили су и сељаци, и хајдуци и жандарми.
Под вештим прстима, оштрим сечивом и бујном маштом, на
штапу се појављују троглави змајеви, дворепе змије, једнокрили
голубови, безглави људи...
2. Ти младићи су плесали, играли, скакали.
3. Сваког дана је псовао тај намргођени, зловољни, големи комшја.
4. Јован је стајао скамењен, избезумљен, преплашен.
5. Стално је говорио о брату и o оцу.
6. Пратио га је кроз дубоку шуму, испод тамних борова, стазама
неугаженим, преко пољана и ливада, преко потока ...
(1-С, 2-П, 3-А, 4-пО, 5-ПО, 6-ПО)
Þ Реченични делови који се налазе у функцији једног речен. члана
називају се једнородни (истоврсни) реченични делови.
o Ти речен. делови
o међусобно су повезани, пре свега, истом синтаксичком
функцијом;
o чине сложену синтагматску целину;
o могу бити обједињени и неком речју општијег значења, као у
пр.:
И занимања су им различита, и доб, и изглед, и углед, и одевање,
све. ® у овом пр. делови субј. синтагме обједињени су општом
заменицом све; иначе, та реч општег значења обично се налази
испред једнородних делова (® Све им је различито: и доб, и
изглед, и углед, и одевање.)
 Однос речен. делова у напоредним синтагматским целинама
може бити:
1) саставни (кад се нешто набраја, нешто што има исти смер):
Понећу са собом и сабљу, и пиштољ.;
2) супротни (кад се нешто супроставља једно другом):
Понећу са собом сабљу, а не пиштољ.;

33
 3) раставни (нпр. када од 2 или више могућности долази у обзир
само једна): Понећу са собом сабљу или пиштољ.
o Једнородни речен. делови са саставним међусобним односом
могу бити у:
a) завршеном низу ® низ је завршен кад су претпоследњи и
последњи део везани саставним везником (најчешће и), а
остали делови (ако их је више) повезани су саставним
паузама. Пр.:
Стриц започе разговор о стоци, недовољној сточној храни,
јакој зими и другим недаћама.

б) незавршеном низу

® то је низ који чине делови који су повезани само

саставним паузама. Пр.:

Јанко је бивао све одлучнији, храбрији, самоуверенији.

® незавршени низ јесте и онај низ у коме се испред сваког

дела понавља везник (испред првог дела везник се може и
изоставити). Пр.:

Ту је све у људима, (и) отпадништво, и презир, и жеђ према

животу, и туга, и весеље, и сентименталност.
o овакав низ, поред чисто синтакс. каракт., илустративан је
за показивање стилских вредности реченице с
једнородним речен. деловима, а ту су у питању два аспекта:
1. пластичност слике ® тиче се садржине речен. (дају се
детаљи одређене опште слике) = стилско-семантичка
категорија;
2. динамичност реченице ® има синтаксичко-стилски
карактер

 Понашање предлога у вези с понављањем у једнородним

деловима:
 У обичном казивању
® у речен. са два, три једнородна дела састављена из по једне
синтаксеме предлог се обично уп. само испред првог дела
(његова грамат. вредност се асоцира уз остале). Пр.: Стриц
започе разговор о стоци, недовољној сточној храни,...
® у речен. са више од три једнородна дела (а састављене су од
по једне синтаксеме) предлог се понавља по који пут да би се
његова грамат. вредност осетила у читавом низу.

34
 ® предлози се понављају ако се поједини једнородни речен.
делови састоје из две или више синтаксеме /или, ако се
наглашава предлошко (грамат.) значење. Пр.:
Побеснела маса људи навалила је на полицијска кола, на оклопна
кола у ходу, па чак и на полицајце наоружане до зуба.
Јуришали су кроз ватру, кроз сечива, кроз јауке и врисак.
 До понављање предлога обавезно долази ако се уз једнородне
делове понавља неки предлог:
Често су га виђали сад у некој кафани, сад у башти, сад у
дворишту.

 Посебности у вези са с реченицама са једнородним деловима:

………..

РЕД РЕЧИ У РEЧEНИЦИ

 У структури ср./хр. речен. постоје:

o места која су обична за поједине чланове речен. и
o места која им нису обична

Þ да синтаксеме као чланови ср./хр. речен. не налазе се увек у

истом распореду:
 обичан распоред појед. реч. чл. назива се нормалан ред;
 другачији распоред појед. реч. чл. назива се инверзија или
обрнути ред речи.
I. Субјекат и Предикат:
 нормалан распоред основних реч. чл. јесте (1)→Суб и (2)→Пред:
Учтељ (С) пише (П) на табли.; Сестра (С) је плакала (П).
 обрнут распоред (инверзија) = стилска вредност (= истицање
предикатовог значења):
Пише (П) учитељ (С) на табли.; Плакала је (П) сестра (С).

II. Атрибут:
 нормално место
а) конгруентног атрибута = препозиција:
Лепа села су права туристичка атракција.; Латице цвета су
црвене.
→ Села лепа ...; Цвета латице ... = инверзија.
б) неконгруентног атрибута = постпозиција:
Улице града су чисте. / Града улице ... = инверзија/.

III. Апозиција:
35
  нормално место = постпозиција:
Иво Андрић, добитник Нобелове награде, докторирао је у Грацу.
 Ако је у препозицији = инверзија.
Добитник Нобелове награде, Иво Андрић, је докторирао у Грацу.

IV. Објекат:
 нормалан распоред, у вези са управном речи објекта, јесте
постпозиција:
Иван оре њиву.; Зорица спрема ручак.; Анка је непрестано
трептала очима.
 обрнут распоред (инверзија) = препозиција:
Иван њиву оре.; Зорица ручак спрема.; Анка је непрестано очима
трептала.

V. Прилошке одредбе:
 нормалан распоред = око глагола:
Јуче смо играли фудбал. / Фудбал смо играли јуче.; Пера је свирао
тихо. / Тихо је свирао Пера.
 обрнут распоред (инверзија) = прил. одредбе се налазе било према
почетку, било према крају реченице (и значе, по правилу,
истицање значења прил. одр.):
Наш колега свирао је неку стару и тужну песму тихо. / Тихо је
наш колега ту стару и тужну песму свирао.

 Истицање значења појединих речен. чланова помоћу инверзије

може се повећати интонационим средствима (најчешће
реченичним акцентом) ® тако, реч у инверзији може бити
носилац реченичног акцента;
 Два су места најпогоднија за посебно, нарочито истицање:
почетак и крај реченице. Пр.:
Ни¢чега се ја не плашим! « Не плашим се ја ни¢чега!
[Друге варијанте исте речен.: Ја се ничега не плашим!; Ја се не
плашим ни¢чега! .... ] ► сви ови видови једне те исте реченичне
структуре чине реченичну парадигму у вези с редом речи.
® основни, инвариантни вид те структуре јесте њен облик с
нормалним распоредом речен. чланова [Ја се не плашим
ничега!];
® остали видови = синтаксичко-стилске варијанте. Пр.:
 Иван пише писмо мајци. (=основни, инвариантни вид);
 Писмо пише Иван мајци. / Пише писмо Иван мајци. / Мајци
Иван писмо пише. / Пише мајци Иван писмо. ... Þ све
варијанте оваквих речен. парадигми носе исту
информацију (као и инваријанта), а допунска им је

36
 садржајна вредност у истицању значења појединих речен.
чланова;
 У закључку:
o Ред речен. чланова у ср. /хр. јез. = слободан;
o Инверзија = стилска појава (по правилу);
o Међутим, има и примера у којима ред речи има граматичку
функцију (где не може бити измењен ред речи, јер би речен.
изгубила логику, значење или би имале сасвим друго
значење). Уп.:
Маче огребло дете. « Дете огребло маче.
Извоз потиснуо увоз. « Увоз потиснуо извоз.
 Напомена: у језичким реализацијама, до инверзије често долази не
из стилских, већ из контекстуалних и конситуационих разлога;
Þ то значи да на прво место може доћи, нпр., објекат или прил.
одр., али не ради истицања значења њеног, већ зато што је
потребно да се вежу за:
 оно о чему је било говора у претходној реченици (=
контекстуална веза), или
 оно што је живо присутно у говорној ситуацији (=
конситуациона веза)

Þ у синтакси се та контекстуалност и конситуациона

условљеност неког речен. члана на првом месту месту у
реченици назива се синтаксичким претпољем. Пр.:
1. Ветар пишти, бубња на прозору, гране крцкају. Испод стрехе као
да нешто режи (Испод стрехе = конситуациони разлог);
2. Лабудови су пливали језером полако и без шума. А с обале, с
траве, иза пањева и камења, пратили су их очи ловца.
(=конситуациони разлог).

ОСАМОСТАЉИВАЊЕ ЈЕЗИЧКИХ ЈЕДИНИЦА

 ОЈЈ = синтаксичко-стилска појава која се не темељи на

посебностима у језику, у његовој дубинској структури. Пр.:
„Пучина, грдна и сурова, дизала се пред њим.“ (Растко Петровић)
® грдна и сурова = конгруентни атрибути; њихово нормално
место јесте у препозицији (уп.: Грдна и сурова пучина ...), али је Р.
Петровић употр. ову речен. у једној динамичној синтаксичко-
стилској варијанти у којој атрибути су не само у постпозицији,
већ су и интонационо издвојени у интонацијској конфигурацији
реченице [одвојени су паузама, у писању запетама, с могућношћу
да се изговоре посебним гласом] Þ тако су у интонационом
рељефу реченице осамостаљени, а тиме је више истакнуто
значење ових синт. јединица.
® осамостаљивањем могу се издвојити и други реченични
делови.
37
 Осамостаљивање се реализује:
1) интонационим средствима [= пауза или паузе (ако је осамост.
део у средини) + изговара се посебним гласом (јачим, вишим,
нижим и сл)];
- интонационим средствима ® део који се издваја,
осамостаљује се делимично и синтаксички, тј. донекле
издваја се из састава интегралних делова реченице (Þслаби
синтаксичка повезаност)
2) инверзијом (често заједно са интонац. средствима).

 Постоје два типа осамостаљивања:

1) Осамостаљивање слабијег (првог) степена - пр.:
а. Марко опет прими писмо, дугачко, плачљиво, тужно.
б. Осећала је, чулима свим, и целом својом кожом, како пролази
време.
в. Најзад је ушла – тихо, на врховима прстију.
г. Тишина је, око куће, била, све дебља, а снег је опет почео да
веје.

2) Осамостаљивање јачег (другог) степена – пр.:

а. Лични губитак поста мање важан. И бол. И човек. И

данашњи дан.

б. Изашао сам увређен. И зачуђен.

в. Онда је проговорио вођа устанка. О преко потребном

јединству устаника и о одлучности у борби.

г. Пожеле да умре. Ту на сандуку. На својој спреми девојачкој.

д. Добила је само опомену, а могла је добити и отказ. Као Ђура.

Као стотине других запослених. Þ
 из горњих примера, видљиво је да се могу осамостаљивати
разни речен. делови, заправо не може читав субјекат и
читав предикат (јер је њихова синт. веза срж реченице) али
могу и делови субјекатске, односно предикатске синтагме
(в. пр. а.);
 осамостаљују се, дакле, и атрибути (пр. г), објекти (пр. в),
прил. одр., па и апозиција (само у другом, јачем степену, јер је
у основној функцији већ осамостаљен у првом степену)(пр. 1
„на својој спреми девојачкој.“ и 1 в „на врховима прстију“);
 И поред тога што се неки делови осамостаљени, они ни у 1, а
поготово не у 2. степену, нису потпуно издвојени из речен.
Ти делови нису сасвим аутономни у структурном погледу,

38
 већ само на комуникативном плану функционишу
аутономно.
Þ осамостаљени делови, мање или више остају синтаксички
везани с реченицом из које су издвојени. Њихова синтаксичка
повезаност с матичном реченицом се асоцира, уколико су на
крају реченице; када су у средини реченице (= осамост. 10) ®
синт. повезаност се не асоцира, већ је евидентно присутна.
 Језичка јединица у положају:
1. Осамостаљења 10 значи:
o слабије истицање које се обележава у

- усменом говору: мањом паузом + мањим истицањем

гласом осамостаљеног дела;

- писању: запетом (најчешће) + (понекад) цртом (као

знаком за нешто већу паузу).

2. Осамостаљења 20 (јачег степена) = снажнији начин

истицања (у стилском погледу):

- усменом говору: већа пауза + веће истицање осамост. дела

интонацијом;

- писању: пауза се маркира (обележава) тачком, а

осамостаљени део почиње великим почетним словом.
 Осамостаљења = синтаксичко-стилска појава која је
присутна у усменом говору (разговору), а у писаном казивању
изразитије се испољава у уметничком стилу (код неких
писаца, овакво обликовање речен. постао је манир).

РЕЧИ И ИЗРАЗИ СИНТАКСИЧКИ

НЕПОВЕЗАНИ С РЕЧЕНИЦОМ

Могу у реченици постојати делови који нису чланови реченице, тј.

не припадају ни субјекатском, ни предикатском члану, другим речима
нису ни главни чл. речен. (С, П), ни зависни речен. чл. (Атр, Ап, Обј,
Прил. одр) → то значи да:
 такви делови не спадају у СТРУКТУРУ РЕЧЕН., већ с а м о прате
реченицу;
 се односе на ЗНАЧЕЊЕ (СЕМАНТИКУ) РЕЧЕН. као целине, а нису
њен органски саставни део;
 су ти делови са реченицом повезани СМИСАОНО, а не
ГРАМАТИЧКИ (неком синтаксичком везом).
39
 У такве делове спадају (1) дозивни облици, (2) модалне речи и
изрази и (3) узвици.
1. Дозивни облици
 Речима и изразима у ВОКАТИВУ именују се бића (ређе ствари и
друго) којима се у говору говорно лице обраћа. Та јез. средства, у тој
функцији, називају се дозивним облицима, премда она не служе само за
дозивање, већ и за скретање нечије пажње, за истицање супротног
става и сл.
 ПОЗИЦИЈА у речен. → могу бити на почетку, у
унутрашњости или на крају речен. Примери:

Дођите нам опет, мили гости! Изађи, Јоване, протутња жандар. Верице,
додај ми ту књигу. Ми смо се, драги студенти, договорили о испиту!
 ИНТОНАЦИЈА дозивних облика
1. У УСМЕНОМ ГОВОРУ: изговарају се дозивном интонацијом.
Она се сасвим добро види када дозивни облици имају стварно дозивну
функцију, поготово ако су на почетку или на крају реченице;
 Дозивни облици су интонационо издвојени, било где се у речен.
налазили - одвојени су паузом или паузама.
2. У ПИСАНОМ КАЗИВАЊУ- паузе се обележавају запетом или
узвичником зависно од тога колике су, односно с каквом се повећаном
интонацијом изговарају дозивни облици и где се у реченици налазе. Пр.:
Иване! Дођи сутра. │ Хоћеш ли, Иване, доћи сутра?
 Дозивни облици се понекад могу употребити самостално,
наиме онда када из контекста или конситуације произилази оно што се
жели саопштити, а у таквим примерима дозивни облици функционишу
као саамосталне, тј. вокативне реченице. Оне преузимају на себе
изражавање речреничног СМИСЛА који проистиче из контекста или
конситуације  у њима је имплицитно присутан предикативни однос
(према ономе коме или чему се говорно лице дозивним обликом обраћа).
 Осим обраћања, у њима је садржан и неки посебни допунски
смисао: „С пута је подигао груду земље па ју је помиловао дланом као
дететов образ. Земљице, мајко!“.
 Вокативне речен. врло су богате интонационим нијансама +
врло су експресивне.

2. МОДАЛНЕ РЕЧИ И ИЗРАЗИ

Модалним речима и изразима, те и таквим реченицама, називају

се она језичка средства којима се изражава однос говорног лица према
ономе о чему се говори, даје се општа оцена саопштења и сл.

40
  Модална значења (у суштини су став говорног лица према
нечему) изражавају се на разне начине, разним средствима:
а) лексичким средствима - ту спадају: придеви, прилози и именице с
модалним значењем – пр.: Партизан је највероватнији шампион ове
године.
б) морфолошким средствима: глаг. облици с модалним значењем
(императив, потенцијал и др. гл. обл. с таквим значењем): Ја бих дошао
сутра. │ Морао би ти више напора уложити.
в) синтаксичким средствима:
→ зависне модалне реченице (начинске, намерне, погодбене)
→ посебна синт. средства, тзв. модалне речи, изрази и речце који у
комуникативном смислу улазе у састав речен., а у граматичком смислу
нису њени интегрални делови.
(Модалне речце: можда, сигурно, свакако, замало, дакако, скоро,
наравно, никако, дабо/г/ме, изгледа, готово, једва, напротив, очито,
немогуће, неоспорно, таман, уопште, тешко, ваљда, вероватно, бадава,
још, додуше, једноставно, ипак, међутим, наиме, најзад, ионако, (и) иначе,
уосталом, срећом, просто, практично, збиља ...).
д) интонационим средствима: у која спада интонација упитних,
заповедних, изјавних и узвичних реченица онда када се њима изражава и
став говорног лица према некоме или нечему. Пр.: Лепа јесен! │ Диван
дан! │ И Марко се борио?
Модалне речи и изрази у:
→ усменом казивању – издвајају се паузама.
→ писању – обележавају се запетама.
Понекад и није тако, него се ова интонациона средства у
интонационом погледу интегришу у реченицу, а у синтаксичком смислу
остају остају посебност.
 ЗНАЧЕЊА модалних речи и израза и оваквих реченица може
бити разноврсно типском погледу.
 Према њиховом значењу, може се исказати:
А. степен истинитости саопштења - пр.: Она на удају, изгледа,
није ни помишљала. │Ђура је, наравно, заслужио све те похвале.
Б. емоционална оцена онога о чему се у реченици говори
(задовољство, огорчење, радост, туга, сажаљење, дивљење, негодовање)
– пр.: На жалост, нису успели да стигну на време. │ На моје велико
изненађење, сви студенти су се врло добро припремили за испит!
В. извор саопштења (по моме мишљењу, по свему судећи, по
традицији, по обичају, на изглед, с те тачке гледишта ... и сл.) – пр.: По
свему судећи, победићемо у тој утакмици.
Г. однос говорног лица према начину изражавања (једном речи,
оквирно речено, грубо речено, укратко речено, ако се тако може рећи,
тако рећи) – пр.: Другим речима, то је било застрашујуће и неочекивано.
Д. у ширем контексту, мод. речи и изрази могу изражавати однос
појединих делова у казивању (уопште узевши, углавном, на пример,

41
напротив, уосталом, на крају крајева) – пр.: То би, углавном, било све за
данас. │Рекао је, између осталог, да га то не интересује.
Е. Начин за привлачење пажње сабеседника (ево, ето, ено, овај,
како бих рекао, знате, видите, дозволите и сл.) – пр.: Рекао сам, знате, да
је то деликатан проблем.

3. УЗВИЦИ

Ни узвици у узвичним реченицама нису никакава уобичајени

решенични члан, нити пак део таквог члана, већ су само средство за
изражавање узвичности и, као такви, односе се на читаву реченицу.
 Понекад узвици функционишу као узвичне реченице, наиме онда
када из контекста или конситуације проистиче оно у вези с чим се
узвицима изражава емоционална реакција говорног лица (ту је присутан
предикативни однос).

...

НЕПОТПУНЕ РЕЧЕНИЦЕ (ЕЛИПТИЧНЕ)

® јесу оне речен. којима недостаје неки неопходни део (један или
вше њих) да би њихова граматичка структура била потпуна.
 Делови који недостају подразумевају се и често се могу
реконструисати. Пр.:
 Ја идем у Београд,/1 а он [ ] у Темишвар./2 [1- Ја = Суб., идем = Пред;
2- он = Суб., иде = Пр (подразумева се)];
 „Једно вече однекуд избије див,/1 па [ ] прaво у млин./2 “ [уђе];
 -Куда? [идеш] – У школу! [идем];
 Кад Марко уђе,/1 а она [ ] кроз споредна врата у двориште./2[побеже ]
 Сви [ ] на изборе! [да изађемо ];
 Отац ради цео дан,/1 а син [ ] у кафани./2 [пије]
 „Ко [ ] о чему,/1 а баба [ ] о уштипцима!“ [разговара ] [говори, сања...]
 Већина елиптичних речен. може успешно преносити информацију
само у одређеном контексту или конситуацији. Изван тога,
већина оваквих речен. не преносе потпуну информацију.
 Неопходно је разликовати непотпуне од недовршених (=
прекинутих) реченица. Уп. горенаведене пр. са следећим пр.:
42
  Чим смо изашли из куће,/1 спазисмо .... ./2
 Елиптичне реч., иако непотпуне, служе у комуникацији као
потпуне, а недовршене речен. не могу служити као потпуна средства
комуницирања.
 Напомена: треба разликовати елиптичне од једночланих речен.
(нпр., бесубјекатских: Ватра! / Пожар!).
 Општа карактеристика непотпуних речен ® у њима постоје они
речен. делови који изражавају рематску основу речен. (= оно што је
ново, срж исказа), а испуштени су делови који исказују тему.
 Изостављање неког речен. дела у елипт. речен. може бити
проузроковано различитим разлозима:
1) Непотпуне (елиптичне) речен. у којима је изостављени део већ
био исказан или се, на основу контекста или конситуације ,
подразумева: Пр.
- Ја идем у Београд,/1 а он у Темишвар./2 [изостаје Пр иде];
- Пропао! [из контекста се зна ко или шта је пропало].
1. Подврста непотпуних речен. јесу оне које се налазе у
узајамном односу као реплике у дијалогу, нарочито као
питања и одговори:
- „- Куда ? “ „- На посао !“;
- „- Чему се он надао ? Некаквој необичној срећи !“;
- При изговарању, као допуна језичким средствима могу се
јавити гестови, мимика и сл.
2) Непотпуне речен. у којима је изостављен глаголски предикат
који није неопходан за успешну комуникацију. У оваквим речен.,
глаголска (предикатова) вредност подразумева се на основу
присутних његових зависних чланова (најчешће ПрОдр уз
глаголе кретања):
- А он преко реке,/1 па у шуму./2
3) Непотпуне речен. које су устаљене синтаксичке везе:
- „Ми о вуку,/1а вук на врата!/2 “;
- „Ко о чему,/1 а баба о уштипцима! “

® овакве речен. (уст. синтагм. везе) потпуно су разумљиве и

ван контекста ! (због сталне, многовековне употребе).
4) Посебна врста непотпуних речен. јесу наслови чланака у
новинама (кад су ти наслови дати у виду непотпунин речен.);
испуштањем неких делова из наслова истичу се неки други, који
својим значењем треба да привуку пажњу читалаца да текст
прочитају. Пр.:

43
 „Ускоро нов закон! “ / „Коме 200 нових стипендија ?“ / „Одлука
након једанаестераца“ ... итд.
 Напомене:
1. Непотп. (елиптичне) речен. се најчешће употреб. у усменом
говору (у дијалогу) и у белетристици (уметничком стилу –
такође у дијалогу);
2. Непотп. (елиптичне) речен. не треба посматрати само као
речен. са испуштеним деловима (тј. само из синтаксичког
угла), већ у њима треба видети и изражајне, стилске
вредности ; као такве – оне су динамичније, експресивније
од потпуних реченица ® уп.:
® - Куда ? – У школу ! // ® - Куда идеш? – Идем у школу !

44