РЕЧИ И ИЗРАЗИ СИНТАКСИЧКИ

НЕПОВЕЗАНИ С РЕЧЕНИЦОМ

Могу у реченици постојати делови који нису чланови реченице, тј. не

припадају ни субјекатском, ни предикатском члану, другим речима нису ни
главни чл. речен. (С, П), ни зависни речен. чл. (Атр, Ап, Обј, Прил. одр) →
то значи да:

 такви делови не спадају у СТРУКТУРУ РЕЧЕН., већ с а м о прате

реченицу;
 се односе на ЗНАЧЕЊЕ (СЕМАНТИКУ) РЕЧЕН. као целине, а нису
њен органски саставни део;
 су ти делови са реченицом повезани СМИСАОНО, а не ГРАМАТИЧКИ
(неком синтаксичком везом).

У такве делове спадају (1) дозивни облици, (2) модалне речи и изрази
и (3) узвици.

1. Дозивни облици
 Речима и изразима у ВОКАТИВУ именују се бића (ређе ствари и
друго) којима се у говору говорно лице обраћа. Та јез. средства, у тој
функцији, називају се дозивним облицима, премда она не служе само за
дозивање, већ и за скретање нечије пажње, за истицање супротног става
и сл.
 ПОЗИЦИЈА у речен. → могу бити на почетку, у унутрашњости
или на крају речен. Примери:

Дођите нам опет, мили гости! Изађи, Јоване, протутња жандар. Верице,
додај ми ту књигу. Ми смо се, драги студенти, договорили о испиту!

 ИНТОНАЦИЈА дозивних облика

1. У УСМЕНОМ ГОВОРУ: изговарају се дозивном интонацијом. Она
се сасвим добро види када дозивни облици имају стварно дозивну функцију,
поготово ако су на почетку или на крају реченице;
 Дозивни облици су интонационо издвојени, било где се у речен.
налазили - одвојени су паузом или паузама.
 2. У ПИСАНОМ КАЗИВАЊУ- паузе се обележавају запетом или
узвичником зависно од тога колике су, односно с каквом се повећаном
интонацијом изговарају дозивни облици и где се у реченици налазе. Пр.:
Иване! Дођи сутра. │ Хоћеш ли, Иване, доћи сутра?
 Дозивни облици се понекад могу употребити самостално, наиме
онда када из контекста или конситуације произилази оно што се жели
саопштити, а у таквим примерима дозивни облици функционишу као
саамосталне, тј. вокативне реченице. Оне преузимају на себе изражавање
речреничног СМИСЛА који проистиче из контекста или конситуације  у
њима је имплицитно присутан предикативни однос (према ономе коме или
чему се говорно лице дозивним обликом обраћа).
 Осим обраћања, у њима је садржан и неки посебни допунски
смисао: „С пута је подигао груду земље па ју је помиловао дланом као дететов
образ. Земљице, мајко!“.
 Вокативне речен. врло су богате интонационим нијансама +
врло су експресивне.

2. МОДАЛНЕ РЕЧИ И ИЗРАЗИ

Модалним речима и изразима, те и таквим реченицама, називају се

она језичка средства којима се изражава однос говорног лица према ономе о
чему се говори, даје се општа оцена саопштења и сл.

 Модална значења (у суштини су став говорног лица према нечему)

изражавају се на разне начине, разним средствима:
а) лексичким средствима - ту спадају: придеви, прилози и именице с
модалним значењем – пр.: Партизан је највероватнији шампион ове године.
б) морфолошким средствима: глаг. облици с модалним значењем
(императив, потенцијал и др. гл. обл. с таквим значењем): Ја бих дошао
сутра. │ Морао би ти више напора уложити.
в) синтаксичким средствима:
→ зависне модалне реченице (начинске, намерне, погодбене)
→ посебна синт. средства, тзв. модалне речи, изрази и речце који у
комуникативном смислу улазе у састав речен., а у граматичком смислу нису
њени интегрални делови.
 (Модалне речце: можда, сигурно, свакако, замало, дакако, скоро,
наравно, никако, дабо/г/ме, изгледа, готово, једва, напротив, очито, немогуће,
неоспорно, таман, уопште, тешко, ваљда, вероватно, бадава, још, додуше,
једноставно, ипак, међутим, наиме, најзад, ионако, (и) иначе, уосталом,
срећом, просто, практично, збиља ...).
д) интонационим средствима: у која спада интонација упитних,
заповедних, изјавних и узвичних реченица онда када се њима изражава и став
говорног лица према некоме или нечему. Пр.: Лепа јесен! │ Диван дан! │ И
Марко се борио?
Модалне речи и изрази у:
→ усменом казивању – издвајају се паузама.
→ писању – обележавају се запетама.
Понекад и није тако, него се ова интонациона средства у интонационом
погледу интегришу у реченицу, а у синтаксичком смислу остају остају
посебност.
 ЗНАЧЕЊА модалних речи и израза и оваквих реченица може
бити разноврсно типском погледу.
 Према њиховом значењу, може се исказати:
А. степен истинитости саопштења - пр.: Она на удају, изгледа, није
ни помишљала. │Ђура је, наравно, заслужио све те похвале.
Б. емоционална оцена онога о чему се у реченици говори
(задовољство, огорчење, радост, туга, сажаљење, дивљење, негодовање) –
пр.: На жалост, нису успели да стигну на време. │ На моје велико
изненађење, сви студенти су се врло добро припремили за испит!
В. извор саопштења (по моме мишљењу, по свему судећи, по
традицији, по обичају, на изглед, с те тачке гледишта ... и сл.) – пр.: По
свему судећи, победићемо у тој утакмици.
Г. однос говорног лица према начину изражавања (једном речи,
оквирно речено, грубо речено, укратко речено, ако се тако може рећи, тако
рећи) – пр.: Другим речима, то је било застрашујуће и неочекивано.
Д. у ширем контексту, мод. речи и изрази могу изражавати однос
појединих делова у казивању (уопште узевши, углавном, на пример,
напротив, уосталом, на крају крајева) – пр.: То би, углавном, било све за
данас. │Рекао је, између осталог, да га то не интересује.
 Е. Начин за привлачење пажње сабеседника (ево, ето, ено, овај, како
бих рекао, знате, видите, дозволите и сл.) – пр.: Рекао сам, знате, да је то
деликатан проблем.

3. УЗВИЦИ

Ни узвици у узвичним реченицама нису никакава уобичајени

решенични члан, нити пак део таквог члана, већ су само средство за
изражавање узвичности и, као такви, односе се на читаву реченицу.

 Понекад узвици функционишу као узвичне реченице, наиме онда

када из контекста или конситуације проистиче оно у вези с чим се узвицима
изражава емоционална реакција говорног лица (ту је присутан предикативни
однос).

...

НЕПОТПУНЕ РЕЧЕНИЦЕ (ЕЛИПТИЧНЕ)

® јесу оне речен. којима недостаје неки неопходни део (један или вше
њих) да би њихова граматичка структура била потпуна.

 Делови који недостају подразумевају се и често се могу

реконструисати. Пр.:
 Ја идем у Београд,/1 а он [ ] у Темишвар./2 [1- Ја = Суб., идем = Пред; 2-
он = Суб., иде = Пр (подразумева се)];
 „Једно вече однекуд избије див,/1 па [ ] прaво у млин./2 “ [уђе];
 -Куда? [идеш] – У школу! [идем];
 Кад Марко уђе,/1 а она [ ] кроз споредна врата у двориште./2[побеже ]
 Сви [ ] на изборе! [да изађемо ];
 Отац ради цео дан,/1 а син [ ] у кафани./2 [пије]
 „Ко [ ] о чему,/1 а баба [ ] о уштипцима!“ [разговара ] [говори, сања...]
  Већина елиптичних речен. може успешно преносити информацију
само у одређеном контексту или конситуацији. Изван тога, већина
оваквих речен. не преносе потпуну информацију.
 Неопходно је разликовати непотпуне од недовршених (=
прекинутих) реченица. Уп. горенаведене пр. са следећим пр.:
 Чим смо изашли из куће,/1 спазисмо .... ./2
 Елиптичне реч., иако непотпуне, служе у комуникацији као потпуне, а
недовршене речен. не могу служити као потпуна средства
комуницирања.
 Напомена: треба разликовати елиптичне од једночланих речен.
(нпр., бесубјекатских: Ватра! / Пожар!).
 Општа карактеристика непотпуних речен ® у њима постоје они речен.
делови који изражавају рематску основу речен. (= оно што је ново, срж
исказа), а испуштени су делови који исказују тему.
 Изостављање неког речен. дела у елипт. речен. може бити
проузроковано различитим разлозима:
1) Непотпуне (елиптичне) речен. у којима је изостављени део већ био
исказан или се, на основу контекста или конситуације ,
подразумева: Пр.
- Ја идем у Београд,/1 а он у Темишвар./2 [изостаје Пр иде];
- Пропао! [из контекста се зна ко или шта је пропало].
1. Подврста непотпуних речен. јесу оне које се налазе у
узајамном односу као реплике у дијалогу, нарочито као
питања и одговори:
- „- Куда ? “ „- На посао !“;
- „- Чему се он надао ? Некаквој необичној срећи !“;
- При изговарању, као допуна језичким средствима могу се јавити
гестови, мимика и сл.
2) Непотпуне речен. у којима је изостављен глаголски предикат који
није неопходан за успешну комуникацију. У оваквим речен.,
глаголска (предикатова) вредност подразумева се на основу
присутних његових зависних чланова (најчешће ПрОдр уз глаголе
кретања):
- А он преко реке,/1 па у шуму./2
3) Непотпуне речен. које су устаљене синтаксичке везе:
- „Ми о вуку,/1а вук на врата!/2 “;
- „Ко о чему,/1 а баба о уштипцима! “

® овакве речен. (уст. синтагм. везе) потпуно су разумљиве и ван

контекста ! (због сталне, многовековне употребе).

4) Посебна врста непотпуних речен. јесу наслови чланака у

новинама (кад су ти наслови дати у виду непотпунин речен.);
испуштањем неких делова из наслова истичу се неки други, који
својим значењем треба да привуку пажњу читалаца да текст
прочитају. Пр.:

„Ускоро нов закон! “ / „Коме 200 нових стипендија ?“ / „Одлука

након једанаестераца“ ... итд.

 Напомене:
1. Непотп. (елиптичне) речен. се најчешће употреб. у усменом
говору (у дијалогу) и у белетристици (уметничком стилу –
такође у дијалогу);
2. Непотп. (елиптичне) речен. не треба посматрати само као речен.
са испуштеним деловима (тј. само из синтаксичког угла), већ у
њима треба видети и изражајне, стилске вредности ; као такве
– оне су динамичније, експресивније од потпуних реченица ®
уп.:
® - Куда ? – У школу ! // ® - Куда идеш? – Идем у школу !