Црквене прилике на Балкану пре досељавања Словена;

досељавање Словена; прва српска држава и организација цркве

Имамо четири тачке1 на које ћемо се осврнути: најпре, видећемо каква је била
ситуација на Балкану, Балканском полуострву (данашњи назив југоисточна Европа) у
првим вековима хришћанства2. Потом ћемо се позабитивити питањем црквене
јуридсикције над Балканом у периоду после Миланског едикта, дакле, од 4. века па
надаље, када су се околности у којiма се Црква развијала драматично промениле у односу
на прва три века. После ћемо видети како је на црквену јурисдикцију на Балкану утицало
досељавање наших предака, Словена, између осталих и српских племена. Треба да знамо
да и поред тврдњи које се могу чути о старости нашег народа, треба знати да је исправно
да су се наши преци у једном тренутку доселили на Балкан са истока, негде из јужно-
руских степа и да су затекли, поред осталог, и организовану црквену структуру. У оквиру
тога ћемо говорити о првим контактима јужних Словена, међу њима и Срба са
хришћанском вером. На крају, четврто питање које ћемо обрадити везано је за прву српску
државу тј. прву државу српских племена која се помиње у историјским изворима-Рашку
државу.
Када говоримо о простору Балкана мислимо на географски простор јужно од Саве
и Дунава.3Ако гледао етничку подлогу Балкана и историријски и у наше време можемо
говорити о три елемента: 1. хеленски елемент, грчки народ, етнос који је на самом југу
Балканског полуострва 2. словенски елемент који је северно 3. један посебан елемент, крај
албански-њиховим пореклом се нећемо бавити, њихова историографија тврди да су они
једини староседеоци тог простора и то је под великим знаком питања. Нас интересује ова
подела јелинска и словенска. Више ћемо се бавити северним делом Балканког полуострва,
тј. унутрашношћу Балкана, дакле, словенским делом Балкана, а првенствено српским.
Шта можемо рећи о присуству хришћанства на Балканском полуострву током прва
три века? Прва класична историја Цркве јесу Дела апостолска од апостола и јеванђелисте
Луке.4 То је класична историјска књига Новог завета која прате развој прве Цркве у
апостолско време. Апостол Павле са својим пратиоцима на Другом мисионарском
путовању 50. године првог века прешао је на Балканско полуоство и био је на јужном делу
Балканском полуострва, на простору данашње државе Грчке. Имамо тачну евиденцију
куда је апосотол Павле путовао-од севера, од Филипа, Солуна, Верије до југа-Атине,

1
О овој теми као додатна литература (не као она која је обавезна за испит) је монографија Тибор Живковић,
Црквена организација у српским земљама (рани средњи век), Завод за уџбенике, Београд, 2011. Аутор је на
основу својих и туђих досадашњих истраживања саставио синтезу везану за црквену организацију
(структуру) на просторима који се називају српским земљама у раном средњем веку, односно закључно са
11. веком.
2
Мисли се на прва три века када је хришћанска вера била ван закона и да видимо шта у том периоду можемо
да кажемо о ситуацији хришћанства на Балканском полуострву.
3
Знамо да подручје северно од Саве и Дунава не спада у простор Балкана. То је Војводина која не спада у
Балкан, него је то средња, централна Европа. Ми ћемо помињати и црквену организацију ван географских
оквира, помињаћемо простор и Паноније, јер и то захвата простор који тада и касније и данас називамо
простор српских земаља. Дакле, помињаћемо и простор који не припада подручју само јужног Балкана.
4
Наравно да и у јеванђељима има историјских елемената

1
Коринта5. Да ли је и у коликој мери проповед апостола Павла на југу Балкана, на
просторима Грчке утицала на унутрашњост Балкана питање је на које је тешко
одговорити. Треба знати да је у то време (апостола Павла), тај простор, унутрашњи део
Балкана, који називамо српским земљама, био не шума, него прашума. То значи да је био
веома слабо насељен и можда је постојало свега пар значајних локација. Стога је веома
тешко претпоставити да је апостол Павле или неко од његових сарадника, ученика ишао
северно од Солунске регије и о томе нема историјске евиденције. У оквиру црквеног
предања има указивања да је и у унутрашњости Балкана могло да буде извесних утицаја
апостолске проповеди, а то је казивање да је апостол Павле свог ученика Тита упутио у
Далмацију где је он мисионарио, проповедао.6 Дакле, имамо да је Тит мисионарио на
подручју Даламције, али морамо ставити под знак питања могућност да је он деловао на
унутрашњим просторима Балкана (логично гледано Тит је могао да делује на просторима
Приморја). Врло су оскудни извори; готово да их и нема који би указивали на хришћанску
мисионарску делатност у апостолско и постапостолско време у унутрашњости Балканског
полуострва. У каснијем периоду, следећа два века, 2 и 3. век хришћанске делатности је
сигурно било. Доказ за ту тврдњу је чињеница да је почетком 4. века, у време великих
прогона хришћана у време Диоклецијана и касније Ликинија, помињу први хришћански
мученици у унутрашњости Балканског полуострва. Имамо епископпа Иринеја у
Сирмијуму који је мученички пострадао. Затим, на пример, имамо помињање првих
хришћанских мученика на почетку 4. века у Сингидунуму (данашњи Београд) где су
потрадали свети Емил и Стратоник, које пратзнујемо 26. јануара по новом календару. То
су први београдски, а не српски мученици. Њих двојица су били Ромеји, хришћани који су
страдали у време Ликинија који су страдали у другој деценији 4. века. Даље, на
локалитету Улпијана (данашњи Липљан на Косову) имамо помен првих хришћанских
мученика на том простору, Флора и Лавра, у истом периоду-почетак 4. века. Та,
несумњива историјска евиденција о хришћанским мученицима на потезу од Липљана до
Сирмијума (а то је већ географски унутрашњост Балканског полуострва) сведочи нам о
томе, да је хришћанство у претходном периоду продрло и у унутрашњост Балкана. Како и
на који начин се то одвијало тешко је тврдити јер историјски извори недостају, али,
свакако, да постојање хришћанских мученика почетком 4. века у Сингидунуму,
Сирмијуму, Липљану сведочи да се хришћанство проширило и у унутрашњост Балканског
полуострва.
Нова ситуација настаје у 4. веку који је прекретница у историји хришћанске Цркве
која је довела не само до слободе хришћанске вере (има се у виду Милански едикт 313.
године и деловање цара Контантина који је из Наисуса, данашњи Ниш) него је довело до
одређеног савеза између Цркве и државе. Источно хришћанство које је остало један од
главних облика административног црквеног развија у наредним вековима и до данашњег
времена, са свим својим позитивним и негативним облицима.

5
Данас, приликом посете Солунској регији видимо мноштво топонима који имају везе са апостолом Павлом.
Кроз топониме видимо путању кретања апостола Павла и његових ученика.
6
Када кажемо Даламцију треба разумети да се не ради о данашњој Далмацији какву је ми познајемо већ је у
питању римска провинција Даламција која је обухватала много веће подручје од данашње Далмације.
Римска провинција са именом Далмација обухватала је добар део данашње Босне и Херцеговине и залазила
на један део простора данашње Србије. Отприлике, граница те римске провинције Далмације је ишла реком
Колубаром.

2
 Када је у питању црквена организација у 4. веку, оно што на основу историјских
извора можемо да кажемо јесте да је хришћаснка-црквена организација пратила државну
организацију тј. организацију Ромејксог царства (Римске империје). О томе има мноштво
доказа, а један од главних доказа да је тако било јесу канони Васељенских сабора, па и
поменсих сабора који о томе јасно сведоче. Тако, на пример, на Првом Васељенском
сабору 325. године у Никеји једна од канона овог сабора, 6. канон говори о кључним
црквеним центрима и областима над којима они имају јурисдикцију. Тако се7 наводи да
Александрија има јурисдикцију над Египтом, Либијом и Пентапољем. Дакле, црквена
јурисдикција се поклапала са границама једне политичке области. То се потврђује и
каснијим изворима, канонима Четвртог васељенског сабора. Како је организација
изгледала на подручју Балкана? Треба да се сетимо цара Диоклецијана, познатог
прогонитеља хришћана и некога ко је извршио административну поделу тада највеће
империје. Он је царство поделио на префектуре, дијезеце и провинције, али оно што је
најзначајније и што је оставило најтрајније последице јесте да је та подела суштински
водила подели царства на два дела или две половине: на источни део цартсва и на западни
део царства. Како се та подела одразила на просторе Балкана? Одразила се најдиректније
могуће јер је линија поделе на источни и западни део Царства ишла управо Балканом. Та
подела која је успостављена у 4. веку и касније, измене које ће доћи на том простору ће од
Балкана, наших простора, створити неуралгичну зону између Истока и Запада како у
политичком тако и у духовном погледу. Подела је ишла самом линијом по Балкану и
граница између источног и западног дела царства је ишла од града Сардике (данашња
Софија, престоница Бугарске), источно од Софије-првенствено област Тракија. Тракија је
спадала у префектуру исток, а остале области западно од Софије-Италија, Африка,
Илирик-спадале су у западну област Царства. Касније ће бити створена посебна област,
префектура Илирик која ће припадати западном делу Цартва. Та линија која почетком 4.
века успостављена и која је била политичка пренела се и на црквени терен јер је црквена
организација пратила административну организацију империје. Дакле, та линија ће
значити поделу између духовног утицаја Истока (то ће касније постати Константинопољ,
као центар источног дела хришћантва) и Запада (Рим, као центар западног дела
хришћанства).
Који су били важнији центри од 4-до 6. века? На првом месту је Солун као
епископско седиште и он је био седиште префектуре Илирик. Из историјских извора
имамо јасну слику да је преко солунског епископа Римска црква, фактички, вршила
духовни надзор над просторима западног Балкана. Наиме, сачувана је коресподенција
између римских епископа Инокентија I, Дамаса I са солунским архиепископима. Солунски
епископи су били представници римских епископа за подручје Балкана. Постоји низ
чињеница који то потврђују. Један од тих је да су се солунски епископи на документима
васељенских сабора, на којима су учествовали, потписивали у оном делу епископа који су
припадали западном делу Цркве. Последњи такав спомен солунских епископа који је
пописан у документима је на Шестом васељенском сабору, 680/681. године. Већ на
Седмом васељенком сабору који је одржан крајем 8. века, 787. године, имамо у
списковима епископа сабора који су потписали акта овог (седмог) сабора солунског
епископа који припади зони цариградске-источне зоне. До промене је, дакле, дошло
између два васељенска сабора, Шестог и Седмог. Можемо рећи да је од 4 до 6, па и 7.

7
У том канону

3
века, западни Балкан био зона утицаја Римске цркве и тај утицај је вршен преко солунских
епископа (они су били папски викари за Балкан).
Поред Солуна има још неколико важних црквених седишта. У питању је Солин,
приморско место код Сплита и оно је било седиште Солинске архиепископије, која је
своју јурисдикцију протезала дубоко у један део унутрашњости западног Балкана, тачније,
мисли се на римску провинцију Далмацију, која се, понављамо, простирала на много
већем простору него данашња област Далмација. Следеће важно седиште је Сирмијум
који је у 4. веку био митрополијско седиште дијезеце Паноније. Потом важно црквено
седиште је Наисус, тј. Ниш који је био епископско седиште и родно место цара
Константина Великог. Познато је да је епископа Наисуса тј. Ниша био учесник Првог
васељенског сабора. Поред Ниша, данас једно мало место, али у антици важно црквено и
државно седиште, Ремезијана (данашња Бела Паланка). Ремезијана је било епископско
седиште и у њој је столовао у 4. веку значајан први хришћански балкански писац, свети
Никита Ремезијански.8 Можемо навести и Сингидунум (данашњи Београд) које је било
епископско седиште. Током четвртог века када је целу Цркву потресала аријанска криза
познат је епископ Сингдинунума који је био аријанац и то ектремни, Урсакије
Сингидунумски. Сматра се и има претпоставки да је и сам Арије, након свог прогонства
због јереси боравио на подручју око Сингидунума или у самом њему.
Ово су била најважнија црквена седишта у унутрашњости Балкана у периоду 4-6.
века. Од 6. века долази до промене у унутрашњости Балкана 9 која се догодила у време
Јустинијана I Великог (527-565). Он је чувени цар у многим сферама. Многи византолози
га сматрају последњим римским императором у правом смислу те речи. У петом веку Рим
је пао, основана су варварска краљевства, а у следећем веку, шестом веку, цар Јустинијан
је покушао да обнови Римско царство, пре свега на Западу и у томе је делимично успео.
Освојио је делове Балкана, Пиринејско полуотрво, северну Африку и на неки начин успео
да обнови империју. Иначе, он је био са наших, условно речено, српских простора. Он је
био родом из места Таврисион, места које се налази близу данашњег Лебана који се
налази на југу Србије. То је историјски локалитет познат под називом Царичин Град. У
свом родном граду је он подигао, крајем треће или почетком четврте деценије шестог
века, метрополу, град који је назвао по свом имену, Јустинијана Прима. Јустинијана
Прима је постала главна метропола провинције Илирик; тиме је цар Јустинијан изврђио
административну реформу Царства. У црквеном погледу од Јустинијане Приме је начинио
архиепископско седиште. У својој 11. Новели, 535. године, цар Јустинијан, на неки начин
можемо рећи „оснива“ Јустинијану Прима која је имала јурисдикцију над претежно
највећим делом српских простора. Под њеном јурисдикцијом налазила се данашња
централна Србија , Косово и Метохија, добар део Црне Горе, Македонија, део Срема, део
Босне, део Бугарске, мали део Албаније па чак је залазио и у делове Грчке-дакле, од Саве
и Дунава до Солунске регије и од Старе планине према западу, укључујући и Црну Гору.
Јустинијана Прима обухватала је највећи простор српских земаља. Прве епископ
Јустинијане Приме који се помиње је Кателијан (латински Catellianus), 535. године у
поменутој Новели, а последњи помен епископа је из 602. године, када се помиње
архиепископ Јован. Јустинијан је на тај начин устројио ову архиепископију, да је она
фактички била самостална. Архиепскопа су бирали његови епископи из те области, а не

8
Његови списи су преведени и објављени на српском језику
9
Под термином „унутрашњост Балкана“ не мисли се на Грчку, него на наше просторе

4
неки други епископи са стране. Архиепископ Јустинијане Приме је фактички био
самосталан, с тим што је номинално, формално то и даље остала духовна сфера римске
цркве-римског папе. Та архиепископија као и сама метропола није дуго трајала; трајала је
непуних седам деценија (први пут се помиње архиепископ 535. године, а последњи пут се
архиепископ Јустинијане Приме помиње почетком 7. века, 602. године. Овај последњи
помен архиепископа Јустинијане Приме помиње се у коресподенцији, у писмима римског
папе Григорија Двојеслова које је упутио архиепископу Јустинијане Приме, Јовану). По
историјским изворима, почетком седмог века, та архиепископија фактички престаје да
постоји.
Постоји и Јустинијана Секунда код Липљана.

Појава Словена на Балкану

Главни узрок због кога је престала да функционише црквена структура коју је цар
Јустинијан успоставио на подручју Балкана везан је за својеврсну инвазију која је дошла
са севера од стране варвара, пагана, пре свега Словена. Они су се током прве половине 7.
века населили, испоставиће се трајно, у унутрашњост Балкана. Главни извор о
досељавању Словена на Балкан, међу њима и српских племена је византијски спис „De
administrando imperio“ („О управљању царством/империјом/државом“). Овај спис је из 10.
века и његов аутор је цар Константин Порфирогенит, који је био историчар и књижевник.
У овом спису имамо кључне податке о насељавању Словена на Балкану и њиховој
христијанизацији. Истина, треба знати, да се Словени или „Анти“, како су их називали
византијски извори, помињу у изворима и пре 10. века. Један од таквих извора јесте и спис
чувеног ромејског историчара Прокопија из Цезареје (Кесарије Палестинске). Он је био
савременик и биограф цара Јустинијана из 6. века. Прокопије је писао о Јустинијановим
походима и приликом тих описа помиње да су још у 6. веку Словени (Анти) продирали у
унутрашњост Балкана, дакле прелазили Саву и Дунав. Прокопије помиње да су Словени
продирали до Солуна. и чак и јужније од Солуна. Ти походи су били пљачкашког
карактера, нису се трајно насељавали на Балкан, већ су се након пљачке враћали и нису
остајали на Балкану. То стање се мења у првој половини 7. века, пре свега у време цара
Ираклија (610-641) када Словени почињу и убрзо заузумају велике делове Балканског
полуострва. Испоставиће се да је то насељавање трајно. Тај продор Словена и насељавање
повезан је са савезом који тада имали са Аварима. Авари су народ турског порекла који је
касније ишчезао и није имао нарочито историјску улогу. Фактички, аварско-словенска
инвазија је у првим деценијама седмог века урушила Ромејску и политичку и црквену
структуру у унутрашњости Балкана. Авари су током друге и треће деценије 7. века
доспели до зидина кључних византијских градова на Балкану-Солуна и Контантинопоља.
Нису могли да заузму ове градове јер нису били опремељени ратном техником, али су
доспели до тамо. Поред тога, Константин Порфирогенит помиње да су се Словени
насељавали много дубље, до самог југа Балкана, укључујући и данашње грчке просторе.
Словенске насеобине су посотојале на територији данашње Грчке. На овом месту,
правимо дигресију и подсећамо се да је у време свете браће Ћирила и Методија у 9. веку,
постоји податак у њиховим житијима да су они били из Солуна и да је у њихово време,

5
околина Солуна била окружена многим словенским жупама 10 или склавинијама. Већинско
становништво у 9. веку у околини Солуна су чинили Словени. Касније је дошло до
хеленизације овог подручја, јер је једна „јача“ култура-хеленска, „усисала“ тј. апсорбовала
тај словенски фактор на тим јужним подручијима. Хеленски фактор је то успео на јужним,
док на северним подручијима није могао да потисне Словене који су на северним
деловима били бројнији.
Константин Порфирогенит је у свом спису о насељавању Словена описао као чин
промишљене византијске политике императора Ираклија. По том спису император
Ираклије је уступио те просторе Словенима, и потом их начинио својим вазалима.
Међутим, то је само део историјске и праве истине. Свакако да Византинци не би дали
драге воље своје територије да то нису били приморани или да нису морали. Свакако да
стоји истина да су Словени уласком на територију Византије ушли у културни,
цивилизацијску и духовну зону Источног Римског Царства тј. Византије.
Какве су биле последице аварског-словенског надирања на црквену организацију?
Последице су биле такве да током 7. и добрим делом 8. века у унутрашњости Балкана који
су заузели Словени замире црквена активност. Словени су били пагани, многобошци који
су се доселили из јужноруских степа и донели су са собом своју паганску веру. Словенско
освајање Балкана означило је на неки начин и рушење тадашње структуре, како
политичке, тако и црквене.11 Чињеница је да су Словени врло брзо дошли у додир са
хришћанством. Врло брзо су кренули процеси христијанизације Словена. Константин
Порфирогенит у свом спису „De administrando imperio“ (О управљању
царством/империјом/државом) наводи да је први талас мисионарења међу Словенима
започет непосредно по њиховом досељавању на Балкан. Он наводи да је цар Ираклије
ангажовао мисионаре који су дошли међу Словене и кренули да проповедају и при том
наводи да су то били мисионари са запада, дакле, римски мисионари, тј. да је цар Ираклије
тражио за овај подухват свештенике од римског папе Хонорија (625-638). Код овог исказа
треба имати на уму да се ради о седмом веку, времену када је Црква била јединствена и да
је свакако сарадња између цара у Константинопољу и западних мисионара12 могла да
постоји, тј. да буде реалност. Можемо рећи да је процес христијанизације Словена започео
са њиховим досељавањем на Балкан у првој половини седмог века. Када говоримо о
христијанизацији, крштењу једног народа треба да схватимо да то није нешто што се
дешавало у једном моменту само. То није нешто што се може датовати да се десило неке
године. Слободни смо да кажемо да је процес христијанизације непрестано траје, али,
свакако, историјски посматрано процес примања хришћанства код Јужних Словена трајао
је више векова и можемо рећи да је „заокружен“, тј. довршен тек у време светог Саве. 13

10
Отуда су прве титуле код словенских владара жупани
11
У наше време, по Србији имамо остатке римских базилика које се откривају. Тако су се на аутопуту Ниш-
Софија, код Димитровграда нађени су остаци ране римске базилике. То су хришћански остаци и
сведочанства те позне римске антике који су били порушени приликом доласка Словена на Балкан који су
као многобошци рушили базилике
12
Мисионари су највероватније долазили из Приморја
13
Ако бисмо на овом месту направили дигресију могли бисмо, спуним правом да кажемо да живимо у
времену када је Србима неопходна рехристијанизација.

6
 Иначе, чак је и у 8. веку један Словен био цариградски патријарх. Реч је о времену
иконоборачке кризе и пуно смутњи које су се дешавале у Цариграду, и тада је један
Словен по имену Никита био кратко време патријарх у Цариграду.
Иако се надирањем Словена црквена структура урушава, и поред тога, и даље
основна подела из 4. века важи-подела на источни и западни део. Источни је везан за
Цариград, а Западни је везан за Рим. До стратешке промене, до промене које је изазвала
тектонске промене на нашим просторима долази у 8. веку када је у питању духовна сфера,
јурисдикција. У 8. веку, који је обележен у историји Цркве као век последње велике
јереси, век иконоборачке јереси. Ова јерес која је потресала Цркву више од стотину
година пореметила је односе између цркве и државе, као што је пореметила односе између
два важна црквена центра, Цариграда и Рима. Наиме, римске папе су се током
иконоборства поставиле као заштитници оних који су поштовали иконе, док су
византијски цареви и патријарси14 били иконоборци. У то време, осми век, дошло је и до
јурисдикционе промене на просторима Балкана. Простор који је од 4. века био несумњиво
у духовној сфери, зони, утицају западне-римске цркве променио је духовну јурисдикцију
и постао је део духовне зоне источне цркве-Константинопољске патријаршије. Простори
западно од Софије су променили сферу духовног утицаја. Историчари се не слажу како је
до тога дошло. Било је претпоставки да је то био плод указа византијског цара Лава III
Исавријанца или његовог сина Константина V Копронима или је то можда био неки дужи
процес-свакако-то се десило тада, током иконоборачке кризе у 8. веку. Поменуто је да се
солунски епископ на Шестом васељенском сабору потписује у делу западних епископа, а
век касније, на Седмом васељенском сабору потписује се у делу источних епископа, као
оних потчињених цариградској патријаршији. У деветом веку потпуно је јасно да је
простор Балкана под јурисдикцијом цариградске патријаршије. Промена јурисдикције на
Балкану у осмом веку створиће од тих простора крајњу неуралгичну тачку-тачку сукоба
између Истока и Запада, и политички и духовно и то трајно.15У осмом веку та зона се
померила западнија и та зона, управо српске земље, су постале неуралгична тачка у
политичком-црквеном погледу. Са тим стањем се Римска црква није мирила. Постоји
историјска евиденција да су римске папе, после тих промена, у неколико наврата тражиле
да се то врати под њихову, западну јурисдикцију (у време патријарха Фотија). И на
каснијим примерима везаним за нашу историју видећемо да се Рим никада није помирио
са новим стањем из осмог века и да простор који је у античким временима припадао
његовој зони духовног утицаја буде под источним утицајем. Та чињеница је у великој
мери одредила историју ових простора, као и нашу црквену и националну историју. То се
одражавало да смо врло често разапети између Истока и Запада, да су се поједини владари
током средњег века колебали између Истока и Запада, чак је било и црквених колебања.
То је све последица да смо се ми, ови простори, нашли у зони која била предмет поделе.
Цариград је своју јурисдикцију на овим подручијима утврдио у једном подухвату
средином 9. века, мисију свете браће Кирила и Методија. Кључни моменат је у 9. веку
везан за христијанизацију Бугара, народа који је у то време, поред Византије, представљао
главни политички фактор на Балкану. Српске територије у том периоду су биле мале и
нису имале толиког значаја. Бугари су већ крајем 9. и почетком 10. века имали царство и
патријаршију. У то време територија Бугарске државе захватала је и значајне српске

14
Не сви патријарси, већ један низ патријараха
15
Под термином трајно мисли се и на наше време

7
просторе. У време када су ученици Свете Браће протеривани из централне Европе, крајем
9. века, они су нашли уточиште у Београду-али не српски Београд, него бугарски Београд.
Тамо их је дочекао бугарски заповедник Београда који их је одвео у Преслав и потом
одлазе за Охрид и настављају своју активност. Дакле, крштење Бугара, народа који је
обухватао велике делове Балкана је и њихово везивање за Цариград. Тиме се цариградска
јурисдикција учврстила на просторима на Балкана, и самим тим и на просторе српске
државе.
Прва српска држава је Рашка држава која обухвата простор између река Дрине,
Западне Мораве, Ибра, Лима, Таре са центром у историјском граду Расу, који се данас као
историјски локалитет налази код Новог Пазара. Византијски извори нам сведоче о првим
кнезовима рашким, тј. првим српским владарима. Њих можемо на основу византијских
извора да пратимо од друге половине осмог века до седамдесетих година десетог века. То
је прва историјски позната српска династија (Вишеслав, Радослав, Просигој, Властимир,
Мутимир, Стројимир, Гојник, Петар Гојниковић, Павле Брановић, Часлав Клонимировић
који је био последњи и који је средином 10. века погинуо прилико сукоба са Угарима).
Ово је прва линија, династија српских владара која је везана за Рашку област.
Као што је речено први талас христијанизације Словена започет је по њиховом
досељавању на Балкан у првој половини седмог века, у доба цара Ираклија. Константин
Порфирогенит у помињаном делу доноси нове податке, говори о другом таласу
христијанизације. То се десило средином 9. века у време велике мисионарске активности
Свете Браће. Њихова христијанизација захватила је и српске просторе, и рашку област.
Из тог времена имамо још један занимљив документ. У питању је писмо папе
Јована VIII кнезу рашком кнезу Мутимиру из 863. године. Ово писмо нам сведочи о две
ствари: прво-да је заиста текао процес христијанизације и на подручју Рашке, прве српске
државе јер се у том писму помињу грчки свештеници који су дошли и бораве на овим
просторима; друго- папа Јован VIII упозорава кнеза Мутимира да је потребно да се у
јурисдикционом смислу држи онога чега су се држали његови преци-односно, папа
конкренто има на уму да се у јурисдикционом погледу територију српске, рашке државе
веже за новоосновану Панонску архиепископију на чијем се челу налазио свети Методије.
Ово писмо нам сведочи и чињеницу отимања имеђу Истока и Запада српских територија.
Ова колебања између Истока и Запада имала је и Бугарска држава и црква, имала је
касније и српска држава и та колебања ће бити карактеристична и касније у средњем веку.
Све је то последица да су се Срби нашли у зони поделе утицаја између Истока и Запада.
На основу врло оскудних историјских извора који се тичу црквене организације у
првој српској држави јесте да је историјски град Рас био епископско седиште, седиште
Рашке епископије. Престони храм Рашке епископије био је храм светих апостола Петра и
Павла који и дан данас постоји. Сматра се да овај храм је најстарији сачувани храм у
Србији. Извори за Рашку епископију у том најранијем периоду су врло оскудни. Најновија
истраживања и радови наших византолога су дошли до закључка да је Рашка епископија у
почетку била саставни део Бугарске цркве. Византолози су до овог закључка дошли на
основу првог извора који помиње епископију у Расу. Први историјски извор који помиње
епископију у Расу је доста позни историсјки извор и датира се у 11. век. У питању је Друга
охридска повеља византијског цара Василија II Македонца Бугароубице, који је срушио
моћно Самуилово царство у Бугарској и формирао 1018. године Охридску
архиепископију. Цар је изда три повеље Охридској архиепископији и у другој повељи из

8
1020. године помиње се Рашка епископија. У том документу се каже да се охридском
архиепископу дају епископије које су биле под бугарским архиепископима у време
бугарских царева Петра и Самуила-Петар је владао у првој половини десетог века. На
основу тог извора може се закључити да је прва историјска евиденција Рашке епископије
могла бити везана за прву половину 10. -десетог века. Ово не искључује да Рашка
епископија није постојала и раније, али је прва евиденција посведочена у 10. веку. Сматра
се да је Бугарска патријаршија обухватала и области које су биле ван бугарске државе,
односно да је захватала и простор Рашке. Ово су најновији налази српских византолога.
Питања, коментари:16
С: Помињали смо да је цар Ираклије дао територије Словенима, а при том знамо да
су они уништили државно и црквено стање. Како треба сагледавати извештај код
Контантина Порфирогенита, и уопште у изворима?
П: Опис који даје Константин Порфирогенит је ствар византијске дипломатије. То
је цар који пише у десетом веку. У десетом веку другачије су политичке околности-
постоји моћно Бугарско царство и Српска држава, ово више дуго времена нису простори
Византије. Цар Константин даје свој, византијски (дипломатски) поглед на догађаје који
су се десили неколико векова раније. Не можемо прихватити до краја да је то била
политика византијског цара, јер су Словени заузели те просторе. Потом су Словени полако
улазили у византијски комонвлет, заједницу византијских народа, али при томе стварају
своје државе. Као што смо поменули Словени су били пагани, многобошци који су са
сообом донели своју многобожачку религију. Занимљиво је да на просторима Балкана не
постоје артефакти, археолошки налази који би сведочили о паганској вери. Нема назнака
паганских светилишта што би сведочило у прилог тези да су Словени непосредно по
доласку на Балкан, врло брзо, дошли у духовну зону утицаја Византије. Нема трагова који
би нам говорио да су Словени неговали и наставили пагански култ по досељавњу на
Балкан. Другачија је ситуација на руским просторима где има мноштво паганских налаза.
У Историјском руком државном музеју који се налази на Црвеном тргу у Москви и који је
огроман са својих 40. сала, првих неколико сала је посвећено археолошким ископинама,
налазима, артефактима везаним за пагански период руске историје. Док на руским
подручијима је опстало мноштво тих налаза који сведоче о паганској религији словенских
племена, на Балкану таквих налаза за паганску религију Словена нема. Они су брзо
потпали под духовни утицај хришћанства
С: Како се након инвазије деле Словени и Авари?
Авари су били номадски народ17, народ који је током историје мењао станишта,
путовао и ратовао. Они су пропали након опсаде Цариграда, 626. године. Они су народ
који очигледно није имао државотворних елемената у себи.
П: Словени и Авари продиру на Балкан у време када је Ромејска Империја била
угрожена са истока. За време цара Ираклија имамо два фронта на којима мора да брани
империју. У питању је Персија и словенско-аварска инвазија. Персијанци су 614. годину
дошли до Халкидона који је прекопута, непосредно близу Цариграда, освојили су
Јерусалим. У исто времме када и Персијанци продиру и Словени и то је једна веома тешка

16
Ознака С-означава питање или запажање студента, ознака П-означава одговор или коментар професора
17
Као Хуни

9
ситуација за Византију. Ираклије се фокусирао на борбу са Персијанцима које је касније
успео да победи, али је на другом фронту, на Балкану, ишао дипломатским путем: условно
речено да „пусти“ Словене, а да их потом културно и цивилизацијски веже за Византију. У
том тренутку подручје Балкана у време цара Ираклија било је рањиво и војно
необезбеђено јер је у то време Византија имала други фронт, обрачун са Персијанцима где
су биле главне византијске снаге. Иначе, као што смо већ рекли подручје Илирика,
односно Балкана је било шумовито, није било насељено-свега има пар градова на ободима
горе по дунавском лимесу и по путу који је ишао долином Мораве. Балкан је био
ненасељено место и место у коме су у антици прогањани они који су били из неких
разлога осеђени. Тако је на овим подручијима део свог изгнанства проводио и Арије18. То
су зоне које нису играле важну, цивилизацијску улогу у тадашњем свету.

Државна и верска политика Стефана Немање

Говоримо о личности која је обележила читаву српску историју, не само
средњевековну историју, Стефану Немањи, утемељивачу српске државе, родоначелнику
славне династије Немањића и творцу српске верзије симфоније између Цркве и државе. 19

Државна политика Стефана Немање

Говоримо о Стефану Немањи у два аспеката: један је везан за успон српске
државности, за успон Рашке и други аспект који је везан за основе црквене политике.
Када су у питању извори који су везани за живот и делатност Стефана Немање
кључни српски извори су житија од три писца, од којих су двојица били Немањини
синови: Стефан Првовенчани, свети Сава и монах Доментијан, који је био ученик светог
Саве. Имајући на уму да се прва два житија написана од стране Немањиних синова, другог
по реду и најмлађег сина, дакле, оних који су са њим били, да су они били сведочи
његовог живота, можемо стога сматрати да су житија која су написали Немањини синови
кључни српски извори који нам говоре о животу и делатности Стефана Немање. Прво
жиитје које је написано јесте житије које је написао свети Сава. У питању је Житије светог
Симеона Мироточивог које представља увод-пролог у Студенички типик. То је житије у
коме свети Сава ставља акценат, обраћа пажњу на последње године овоземаљског живота
Стефана Немање, тј. на онај део живота који је везан за ктиторство манастира Студенице,
његово монашење и боравак на Светој Гори заједно са својим сином, светим Савом.
Дакле, свети Сава оставља по страни, не говори о владараском животу Стефана Немање
него се фокусира на монашаки период живота Стефана Немање.

18
То је било када бисмо упоредили са недавним протеривањима на Кавказ
19
У вези са овом темом постоји студија (није обавезна литература) Ивана Коматина, Црква и држава у
српским земљама од 11-13. века, 2016. године. У питању је штампана докторска дисертација која се бави
српским просторима од 11-13. века, под којима подразумева Рашку, Зету и Босну. Она ставља црквене
прилике у једна шири контекст између Византије, Угарске и Бугарске . Фокусира се на црквену
јурисдикцију на српским просторима као и на односе световне и духовне власти на српским просторима.
Ауторка је поједина питања и поједина уврежена мишљења везана за нашу средњевековну црквену историју
донекле кориговала у одређеним сегментима. Ова студија представља последњу реч српске византологије за
овај период.

10
 Житије које нам доноси доста историјских података везаним за период када је
Стефан Немања био владар је житије од његовог средњег по реду сина Стефана
Првовеначног. Оно је настало после житија светог Саве. Многи подаци које доноси
Стефан Првовенчани и који се односе на владавину Стефана Немање су јединствени у том
погледу.
Поред ових хагиографских извора, житија која су везана за делатност Стефана
Немање постоје и други, додатни извори. Ту су страни извори, пре свега византијски
извори од византијских историчара, хроничара тог времена, попут Јована Кимана, Никите
Хонијата. Ти извори су из перспективе византијске државне политике помињали и
Немању и његову делатност у оном сегменту која се тицала византијске историје. Постоји
помињање у дубровачким изворима, изворима западне провинијенције и сви су веома
значајни јер дају целовиту слику на живот и делатност Стефана Немање. На основу извора
његова делатност у историји српске државности и у историји његове црквене политике се
може доста верно представити.
Најпре ћемо говорити о државном аспекту Немањине политике и успону Рашке.
Немања се не појављује сам, самостално на историјској позорници. Он се појављује са
тројицом своје браће: Тихомиром, Страцимиром, Мирославом и то је било шездесетих
година 12. века. Какав је био историјски контекст и шта је претходило Немањиној појави?
Говорило смо о премештању центра српске државности из Рашке у Зету, па опет из Зете у
Рашку. Почетком 12. века видимо да су српски владари-жупани из области Рашке са
познатим именима: Вукан, Урош, Деса. Њихова делатност је била одређена спољашњим
политичким факторима, односно факторима који су одлучујеће утицали на српске
просторе и то са севера-Угарска и са југа-Византија. Наиме, Угари и Византинци су у
првој половини 12. века своје сукобе водили на просторима српских земаља. Срби су у
одређеним периодима били на страни Угарске, а потом на страни Византије; Срби су били
нека врста колатералне штете. Зна се да су рашки жушани много више, чешће пре појаве
Немање и његове браће били на страни Угарске. Циљ рашких жупана је био да своје
територије проширују на рачун Византије. И касније ће простор ширења српских области
бити на рачун Византије и то нам показује и средњевековна историја, и области које су
Срби све освојили до времена цара Душана, средина 14. века; а то су претежно
византијске области.
Ствари су се промениле шездесетих година 12. века захваљујући моћном
византијском цару Манојлу I Комнину, који је веома дуго, скоро четири деценије
управљао Византијом (1143-1180). Он је припадао династији Комнина која је Византијом
управљала скоро цео један век-од осамдесетих година 11. века до осамдесетих година 12.
века. У ред значајних владара спада оснивач ове династије Алексија II Комнина и
поменути Манојло I Комнин. Он је однео превагу шездесетих година 12. века у сукобу са
Угарима који се поред осталог, одвијао и на српским просторима. Манојло је успео пре
свега да учврсти византијску власт над балканским просторима. Потез који је повукао
након што је учврстио своју власт је била смена жупана Десе и довођење на трон рашких
владара четворице браће, који се у изворима означавају као синови Завидини или нешто
што нећемо наћи у изворима термин „рашка тетрахија“. Четворица браће су постављени
као вазали византијски, као вазали цара Манојла Комнина.

11
 О пореклу Немањином писано је доста и углавном су писали историчари који
заступају став о Србима као најстаријем народу. Реално гледано нема дубљих доказа
којима бисмо могли извести неку дубљу и убедљиву генезу везану за породицу Стефана
Немање. Очигледно да се радило о једној угледној рашкој породици. Теорија која је
преовладавала у српским средњевековним житијима и летописима и то вековима и све до
18. века јесте да је Немањина породица, порекло везано за стара времена, за династију
цара Константина Великог, између осталог и Ликинија, који је био зет и савладар цара
Константина Великог. Ту Немањину генезу ћете налазити у старим српским летописима.
Тек у 18. веку Јован Рајић, отац критичке историографије код Срба је доказао да такве
тврдње нису тачне, да немају доказа и упоришта. Иначе, ти подаци јесу манири не само
српских већ и других српских извора који су покушавали на све начине да се „прикаче“ за
чувену лозу цара Константина Великог. Цар Константин Велики је био архетип
хришћанског цара и владара и позивање на њега је било карактеристично у средњем веку.
У том контексту можемо посматрати намеру средњевековних писаца да повежу породицу
Стефана Немање са Ликинијем, што нема никаквог историјског утемељења. Сви ти
покушаји да се Немањина породица повеже са владарском византијском породицом
„болују“ од многих рупа.
Међу четворицом браћом или „рашком тетрахијом“ најважнији положај је имао
најстарији брат Тихомир који је столовао у Расу. Немања, као најмлађи брат добио је
најисточнију област српских земаља. Центар његових области је био Топлички регион.
Конкретно, његова област обухватала је: Ибар, Топлица, Расина, „Реке“, Дубочица (обу
област је добио касније и она се налазила у околини Лексовца).
Оно што нам сведочи житије Стефана Првовенчаног јесте да је Немања врло брзо
дошао у сукоб са својом браћом. Браћа су га затворила у једну пећину у околини Раса, и
према житију он се спасио молећи се светом Ђорђу20. Као разлог за сукоб са браћом у
житију се наводи да су се браћа наљутила што је Стефан Немања без њихове сагласности
подигао две цркве, манастира у својој области: манастир посвећен Пресветој Богородици
и манастир посвећен светом Николи.21. То су такозване „беле цркве“, прве Немањине
задужбине, које су се налазиле у Топличком округу. Њих је подигао почетком друге
половине шездесетих година 12. века.
Византијски извори нам допуњују ово казивање одређеним, новим подацима који
нам указују на разлоге сукоба старије браће са Немањом. У том периоду када су четворица
браће постављена на своје положаје, Манојло Комнин је водио преговоре са Угарима.
Када се Манојло враћао након преговора са Угарима, он се према византијским изворима
1166/1167. године сусрео са Стефаном Немањом у Нишу, који је тада био у византијској
власти. Приликом тог сусрета Немања је добио и додатну област, Дубочицу и по свој
прилици добио неко византијско звање или титулу (наша историја још увек не зна које је
то византијско звање; био је обичај да византијски цареви дају околним владарима
одређене титуле чиме су они на тај начин те личности, на неки начин уводили у систем
византијске заједнице, византијске хијерархије и тиме су их на неки начин „везивали“ за
Византијску империју, Константинопољ).

20
Он се светом Ђорђу заветовао да ће ако се спасе заточеништва подићи му један манастир. То је заиста и
учинио, то је чувени манастир Ђурђеви Ступови, манастир код Новог Пазара, у данашњем Расу
21
Ово су уједно и прве Немањине задужбине

12
 После тога је уследило подизање две Немањине задужбине које смо поменули. По
неким најновијим истраживањима, манастир Пресвете Богогородице је био стара
византијска црква коју је Немања обновио. Манастир светог Николе би био прва
Немањина задужбина коју је подигао из темеља, основа. Постоје нека сведочанства која
говоре да је Немањина првобитна намера била да манастир светог Николе буде место
његовог вечног починка. У том моменту, периоду када је владао Топличким регионом
очигледно је да је то била његова намера-да то буде нека врста маузолеја његове
породице. Наравно, историја ће касније учинити то да место његовог починка не буде
манастир светог Николе у Топлици него да то постане манастир Студеница, као његова
најважнија задужбина у Србији.
Дакле, имамо моменат састанка са византијским царем, добијањем од њега додатне
области, добијање одређене византијске титуле и зидање манастира. Ово су елементи који
могу да нам укажу због чега је дошло до љутње или зависти Немањине браће. Треба знати
да су Немањине области биле најближе византијским областима. Зидање манастира које је
Немања учинио није могло да се обави без дозволе надлежних црквених власти. Топлички
регион којим је владао Немања није потпадао под рашког епископа него под нишког
епископа. Тада је Ниш био у саставу Византије и то је била епископија која се као и Рашка
налазила под јурисдикцијом Охридске архиепископије. У то време охридски архиепископ
је био из династије Комнина, Јован II Комнин. Немања је, очигледно, добио дозволу
охридских црквених власти за подизање манастира. Све су то елементи и њихова позадина
који су могли да утичу на обрачун браће са Немањом. Дакле, самостална политика и
фаворизовање од стране Византије били су повод сукоба са браћом.
Након сукоба са браћом, браћа су протерана и Немања је самостално завладао
Рашком. То је моменат када долази до промене Манојла Комнина у политици према
Стефану Немањи. Прво је Манојло Комнин био наклоњен Немањи, а након тога Манијло
Комнин подржава браћу. Манојло Комнин шаље војску против Стефана Немање у којој су
били Немањина браћа и њихове присталице. Долази до сукоба који се одвија код места
Пантин на Косову 1168. године, сукоба у коме Стефан Немања односи победу. У тој бици,
по свој прилици, најстарији брат Тихомир је погинуо, а остала двојица браће, Страцимир и
Мирослав су били заробљени.
Потез који је Немања учинио према својој заробљеној браћи је потез који је вредан
сваке пажње. Он је њих, упркос томе што су били поражени, вратио на положаје којима су
управљали. Страцимира на просторе око Западне Мораве, чија је задужбина манастир
Богородице Градачке у Чачку. Мирослава је поставио за захумског или хумског кнеза, то
је област источне Херцеговине, северне Црне Горе. Касније је Мирослав подигао своју
задужбину светих апостола Петра и Павла код Бијелог Поља. Једна дигресија, кнез
Мирослав је нама познат по чувеном Мирослављевом јеванђељу. Има људи који сматрају
да је лично Мирослав написао ово дело, али није, већ је јеванђеље писано за кнеза
Мирослава. Значај овог дела је у томе што је ово најстарији сачувани српски ћирилички
споменик на српској редакцији старословенског језика. Он се чува у Народном музеју у
Београду. Мирослав ће бити кнез све до времена када ће га сменити најмлађи Немањин
син Растко.
Манојло Комнин који је желео да контролише балканске просторе одлучио је да
казни Немању и покренуо је један велики поход против Немање, почетком седамдесетих
13
година 12. века. Тај поход је завршен Немањиним поразом. Интересантно је да тај
Немањин пораз не описује Стефан Првовенчани, али тај догађај описују византијски
извори. Они на један пластичан начин дају опис понижења који је Немања доживео. Они
говоре да се предао са мачем у руци, голих рукава, бос, гологлав, и са ужетом око врата и
такав је дошао пред цара Манојла Комнина. Он га је одвео у Цариград и у победничкој
поворци (то је једна традиција још из античких времена) уласка у Константинопољ,
Немања је био на челу српских заробљеника. Немања који је био један наочит човек је
спроведен као заробљеник кроз цариградске улице. Овај поступак Стефана Немање
можемо тумачити и на један други начин-жртвовања себе зарад опстанка свог народа. Јер
да је рат продужен жртве српског народа би биле много веће. Немања се вратио поново у
Рашку и то као вазал Манојла Комнина. Прича са овим царем је имала неколико
преокрета; у почетку је Немања био главни пулен византијском цару међу браћом, потом
долази у сукоб са византијским царем и после пораза, који је био тежак, Стефан Немања
прихвата вазалне обавезе према Манојлу Комнину. Докле је Манојло Комнин био жив, а
то је до 1180. године, Стефан Немња је био „миран“; 1172-1180. године, у том периоду не
постоје подаци који сведоче о било каквим покретима Стефана Немање против Византије.
Он је поштовао вазалне обавезе према Византији и у прилог томе постоје подаци да су
поједини српски одреди учествовали у неким биткама које је Византија водила против
Турака у Малој Азији.
Седамдесетих година 12. века Немања се у већој мери окренуо унутрашњим
питањима у држави. То је време када је одржан први црквено-народни сабор у Расу који је
био посвећен кључном, верском проблему са којим се Немањина држава суочавала у том
периоду, проблем богумила.
Смрт Манојла Комнина који је владао скоро четрдесет година допринела је
нестабилности у Византији. То је познато у историји као својесврсно правило да након
периода моћних владара долазе периоди смутњи, превирања, отимање око власти. То је
био случај и након 1180. године, након смрти Манојла Комнина. То је био почетак
пропадања и саме династије Комнина јер ће их врло брзо наследити династија Анђела.
Опет, све те промене су увод у велику катастрофу из 1204. године када је Цариград пао у
руке крсташима.
Како се ове промене у Византији одражавају на Немањину политику, на прилике у
Рашкој? Одражавају се на тај начин што осамдесете године 12. века представљају највећи
период експанзије Рашке под Стефаном Немањом. Немања предузима озбиљне војне
походе и према истоку, југу, југозападу, према Повадарју, према Косову, према Приморју.
На Косову заузима Липљан, заузима Призрен. Продире према Софији и заузима Ниш,
заузима Скопље. Како Стефан Првовенчани каже продире у „земљу отачаства свога“, тј.
продире и заузима Зету. Током осамдесетих година користећи се нестабилном ситуацијом
у Византији Стефан Немања готово да удвостручује, удуплава територију Рашке. Дакле,
освојио је нишки, призренски, скопски, липљански крај, Зету. То су била велика освајања
која је предузео Стефан Немања.
Немањина освајања су заустављена 1190. године када се ситуација у Византији
стабилиозовала. На власт је дошла нова династија Анђела. Византија под царем Исаком II
Анђелом је довољно ојачала да је могла да заустави Немањин даљи поход. У једној бици
која се одиграла 1190. године на Морави Немања је претрпео пораз од византијског цара
14
Исака II Анђела. Овај пораз је означио даљи престанак експанзије Рашке и Немањине
власти. Након тог пораза Немања је склопио договор са царем Исаком II Анђелом који је
био потврђен једним јако важним моментом, успостављањем династичких родбинских
веза, између двора великог српског жупана Стефана Немање и византијског двора. Наиме,
средњи син Стефана Немање, Стефан Првовенчани добио је руку, ожењен је са
византијском принцезом која је била братаница византијског цара Исака II Анђела. Она се
звала Евдокија и њен отац је био Алексије III који ће касније постати и византијски цар.
Као што смо рекли ово један важан моменат и на известан начин ово је било међународно
признање Немање и његове династије. Истина, Немања је био принуђен да након свог
пораза на Морави добар део територија које је заузео врати Византији (морао је да врати
Ниш, Скопље, Призрен)22. Без обзира на све то, Немањин положај је био стабилизован,
учвршћен као и положај његове династије.
Наредних неколико година у Немањином животу је био релативно миран у коме се
он припремао на преношење власти на свог средњег сина Стефана Првовенчаног. У
Немањином случају није испоштовано начело примогенитуре (принцип по коме
најстарији син наслеђује оца) по коме се владало у средњем веку. Кључни фактор који је
одлучивао да средњи син Стефан Првовенчани преузме престо уместо најстаријег сина
Вукана од Стефана Немање био је тај што је, управо, Стефан Првовенчани, био
византијски зет и то самог византијског цара. Немањин положај је био довољно јак да
сина Вукана у то време примора да се задовољи да управља једним делом територије,
добио је на управу Зету као велики кнез Зете (Дукље).
Абдикација Стефана Немање и преношење власти десила се 1196. године на
другом црквено-народном сабору у Расу. У том периоду Немања је подигао своју
најважнију задужбину у Србији, манастир Студеницу. Приликом абдицирања,
препуштања престола и власти сину Немања се замонашио. Као место свог манастирског
боравка одабрао је манастир Студеницу. Немањина супруга је била Ана и о њеном
пореклу не знамо много23. Она се исто замонашила као преподобна Анастасија и она је као
место свог боравка одабрала прву задужбину коју је сазидао њен супруг, то је помињани
манастир Пресвете Богородице, који је тада био женски мананстир.
После годину дана од абдикације, након стабилизовања прилика у земљи Немања
је отишао на Свету Гору најмлађем сину Сави у манастир Ватопед. Касније је уследило
оснивање манастира Хиландара. Он се упокојио на Светој Гори. Као година смрти узима
се 1200. година, негде се наводи 1199. година. Година рођења и смрти Стефана Немање су
у историјској науци под знаком питања. Узима се као година рођења 1113. године24, као
године упокојења се узима као 1200. година. У литетатури има података да се упокојио
1199. године и ту годину и сличне податке узимамо се са извесном резервом. Упокојио се
у Хиландару и након скоро седам година пренешенено је његово тело у Студеницу, 1207.
године, и његове мошти и данас ту почивају.
Толико о томе што се тиче делатности Стефана Немање на плану српске
државотворности, на плану успона српске средњевековне државе.

22
На Косову му је остао само Липљан
23
Сасвим је извесно да је она била грчког порекла, али ту нису најјаснији извори
24
Пре три године смо имали јубилеј од рођења Стефана Немање

15
 Црквена политика Стефан Немање
Имамо неколико момента које треба поменути.
Први моменат је утемељивање ктиторске (задужбинарске) активности који ће
пратити и остале чланови династије Немањића. Немањине задужбине су: манастири у
Топлици, Пресвете Богородице и светог Николе, манастир Ђурђеви Ступови 25, црква
светог Николе на Ибру, Студеница26, манастир Хиландар који је грађен крајем 12. века.
Поменули смо да су и његова браћа подигли задубине.
Што се тиче црквене јурисдикције у држави кључно црквено место је била
епископија у Расу, рашка епископија. Седиште је било у цркви светог апостола Петра и
Павла, и та црква се сматра за једну од најстаријих цркава у Србији. Рашка епископија је
несумњиво у време Стефана Немања потпадала под јурисдикцију Охридске
архиепикопије. У једном моменту када је Немања осамдесетих година проширио своју
власт, у време када је удвостручио своје територије још неколико епископских средишта
је ушло у састав српске државе. То су епископска седишта у Нишу, Липљану, Призрену,
Скопљу. То су била епископска седишта која су била под јурисдикцијом Охридске
архиепсикопије и у том моменту када је вршена експанзија српске државе не постоји
ниједан показатељ, ниједан историјски извор који би нас упућивао на то да је Немања
имао идеју да те просторе које је освојио, те епископске катедре одвоји од јурисдикције
Охридске архиепископије.
Ово је битно поменути јер у исто време када Немања шири своју власт сличан
процес се одвија на бугарским просторима, Дакле, осамдсетих година 12. века дошло је до
устанка у Бугарској који су предводили браћа Асен, Јован и Петар и до стварања Другог
бугарског царства. Одмах, паралелно са стварањем Другог бугарског царства, такозваног
Трновског царства долази и до стварања самосталне црквене организације код Бугара. То
је исто време када Немања делује. Тада Бугари формирају Трновску архиепископију која
ће у наредних пола века, све до 1235. године функционисати мимо одобрења Византијске
цркве. Тек, 1235. године Трновска патријаршија добија канонску санкцију од стране
никејског патријарха (јер тада није било патријарха у Цариграду).
За разлику од Бугара који одмах крећу у формирање сопствене црквене структуре,
Стефан Немања не мења црквену јурисдикцију на Балкану. Рашки епископи и остали
епископи који су једно време били под Немањиноим влашћу остају под јурисдикцијом
Охридске архиепископије. Немања не дира и не мења јурисдикцију у српским
приморским земљама у Зети. Тамо је утицај римске цркве још од ранијих времена био
веома јак. Тамо, важни црквени центри попут Бара, Котора и Дубровника су се од раније
налазили под јурисдикцијом римске цркве и за та седишта не постоји ниједна историјски
извор који би нас упућивао на негативан однос и непријатељство Стефана Немање према
римској цркви у тим приморским српским областима. Генерално, толеранција Немањића
према Римској цркви је једна од карактериситка њихове владавине.

25
Ове задужбине, три на броју су подигнуте шездесетих година 12. века
26
То је његова главна задужбина која је зидана осамдесетих година и завшрена деведесетих година 12. века

16
 Кључни верски проблем са којим се не само Немањина држава већ и околне
области на Балкану и шире суочавале везан је за богумилску јерес. Богумилска јерес је
била главни изазов са којом се Стефан Немања суочавао. Ради се о јереси чије корене
можемо наћи у време позне антике, и која је везана за манихејество. У време Стефана
Немања та парацрква је била изузетно озбиљан изазов не само за његове просторе. Помен
богумила на Балкану први пут је везан за бугарске просторе за прву половину десетог
века. Негде, средином 12. века, пре појаве Стефана Немање, постоје сведочанства које
сведоче о постојању неколико јаких богумилских центара који су окруживали Рашку:
Софија са дједом Петром који је био богумилски старешина на том простору, област
Повадарја где су крсташи пролазећи у 12. веку нека богумилска места спалили. Помиње се
и један светитељ на том простору, Повадрја, који се борио против богумилске јереси,
свети Иларион27 Мегленски. Постоје сведочанства о присуству те дуалистичке секте и у
Приморју, пре свега у области Далмације. Зна се да је 1167. године одржан један велики
јеретички сабор у јужној Француској где се помињу да су као учесници били и јеретици из
Далмације. То је један полукруг области око Рашке где имамо јасно посведочено
присуство богумилске јереси. Са богумилима је било великих проблема; имали су га у
Бугарској и у Византији. Крајем 12. века организован је читав једна талас похода против
богумила, било је суђења. Тада је њихов старешина, лекар Василије (време цара Алексија I
Комнина) крајем 11. века био је осуђен тако што је спаљен. Крајем 11. века византијска
власт се жестоко обрачунавала са богумилима. Тако је Стефан Немања на неки начин
имао пред собом начин опхођења према овим јеретицима.
Епизоду о Немањином обрачуну са богумилима и о томе како је одржан и протекао
први црквени народни сабор у Расу седамдсетих година 11. века описује Стефан
Првовенчани у житију Стефана Немање. Прочитаћемо шесту главу житија Стефана
Немање коју је написао Стефан Првовенчани: (повод који се тиче сабора у Расу и обрачун
са богумилима). Иначе, овог одељка и података који доносимо у наставку нема у Житију
Светог Симеона који је написао свети Сава, који се како смо рекли фокусирао на
последњи период живота Стефана Немање, на монашки живот:
Следи одељак:
Дође један од правоверних војникв његових, па, пав на колена, с узбуђењем и
унижењем многим говораше му:
- Господине, ја сам међу најхуђим слугама твојим најмањи, и, видев усрдност твоју
према владици твоме господу Исусу Христу, и пречистој владичици Богородици, и овим
светим угодницима њиховим, заштитницима твојим, који крепким дланом подржавају
твоју власт неповређену, усудих се јавити твојој држави да се мрска ти и триклета 28 јерес
већ укорењује у држави твојој.
А овај пречасни свети мој господин, ни мало не задоцнев, одмах призва свога
архијереја, по имену Јефтимија, и чрнце с игуманима својима, и часне јереје, и старце и
велможе своје, од малога до великога, па говораше светитељу, и чрнцима, и свима
сабранима:

27
Празнује се 3. новембра, деловао је на подручју Повадарја током 30 и 40. година 12. века
28
У осталим старијим издањима где год се налази триклета јавља се реч проклета

17
 - Дођите и видите, оци и браћо, ако сам и најхуђи међу браћом својом, али Господ
Бог и пречиста владичица Богородица, мати његова, не гледа на лице човечје, него
удостоји мене најхуђега, који верујем у једнобитну нераздељиву Тројицу, да чувам ово
предано ми стадо, које видите сада, да се не посеје кукољ лукавога и одвратнога ђавола.
- И никако нисам мислио да је он у области мојој, а већ сад чујем да се лукави брзо
укоренио и да хулу наноси на Светога Духа и да дели недељиво Божаство, што говораше
безумни Арије, пресецајући недељиво Божаство, што рекоше свети и богоносни оци: "Ко
ти, Спасе, ризу раздра?", рече: "Арије, безумни, који Тројицу пресече." Тако и ови
безумни иду за учењем његовим, и не знајући, бедници, да ће, пошто су тако веровали,
сићи с њим, триклетим (проклетим), на дно скровишта адових.
И док је говорио овај Свети, и док је била велика препирка, дође кћи једнога од
велможа његових правоверних, удата за мужа од тих кривоверних, која је била у њих и
сазнала нечисте одвратности њихове, али се нимало не косну вере њихове, и, правци к
ногама Светога, исповедаше јасно, говорећи му:
- Господине, господине мој, ево видим како твоја држава испитује о овој мрској и
одвратној вери: уистину, господине мој, бих испрошена по брачном закону, у оца мојега,
слуге твога, који је мислио да је једноверство у твојој држави. И бих у тих
законопреступника, и видех, господине, да заиста служе отпаднику од славе божје, самоме
сотони. И не могући трпети смрада глухих кумира и мрске јереси, истргавши се из руке
њихове и пребегавши, вапијем држави твојој: порази крстом оне који се боре с нама, да
науче нечастиви непријатељи како је моћна вера твоја, господине.
А Свети, изведав ову пред сабор свој, сабран противу те лукаве јереси, изобличи
кривоверје њихово, и саветова се са светитељем својим Јефтимијем и са часним чрнцима,
и са велможама својим, и, нимало не задоцнев, посла на њих војску, наоружану од славних
својих, говорећи:
- Ревнујући поревновах за Господом Богом сведржиоцем.
Као некада пророк Илија, који је устао на бестидне јереје, и он изобличи безбоштво
њихово, и једне попали, друге разним казнама казни, треће прогна из државе своје а
домове њихове, и све имање сакупив, разда прокаженим и убогим.
Учитељу и начелнику њихову језик уреза у грлу његову, што не исповеда Христа,
Сина Божјег.
Књиге његове нечастиве спали, и изагна га, запретив да се никако не исповеда нити
помиње триклето (проклето) име.
И сасвим искорени ту проклету веру, да се и не помиње никако у држави његовој,
него да се слави једнобитна и нераздељива и животворна Тројица: Отац и Син и Свети
Дух, свагда и сад и увек на веке векова. Амин.
Осврт на одељак:

Помиње се мрска, проклета, триклета јерес. Нигде се не каже која је јерес у питању,
не наводи се њено име-не каже се да је то богумилска јерес. Чињеница да се овде не
помиње експлицитно која је јерес у питању дала је повод неким тумачењима у које су
више учитаване и разумеване неке касније реалије на српским просторима и на односе

18
између источне и западне цркве. Није узиман код тих историчара историјски контекст
када је овај сабор одржаван, па се понегде у литератури може наћи податак да се овај
сабор у Расу окупио не због богумила, него због других-иде се на то да су у питању
римокатолици. Међутим, таква тумачења не одговарају историјској реалности овог
времена. Овде се не помиње ни хронолошки када се одржао овај сабор. Највероватније је
да се овај сабор одржао седамдсетих година 11. века, након Немањиног повратка из
Цариграда, из ропства и пре него што је отпочела његова офанзива на Приморје и на
исток. На основу чега се то закључује? Закључује се на основу ширег контекста
Немањиног житија. У претходној глави Стефан Првовенчани говори о Немањиној победи
у боју код Пантина на Косову и о томе како је Немања уз помоћ светог Ђорђа победио. А
потом, следи седма глава где говорио томе како Стефан Немања ратује са Грцима и
ослобађа српске земље. Имамо „рупу“, празнину, у коме недостају подаци о томе како
Немања одлази у Константинопољ као заробљеник, тога у житијима нема, али имамо јасну
слику о томе о бици код Пантина. Након тога имамо како Немања отпочиње сукоб са
Грцима. То нам јасно говори када је овај сабор у Расу могао бити одржан-то је период
седамдсетих година 12. века. Теоретски, могуће је да је сабор одржан и када су почели
походи почетком осамдесетих година, али пре ће бити да је то у периоду када Немања
није ишао у војне походе. Јер у то време, време мира могао је да се позабави унутрашњим
питањима у својој држави.

Помиње се архијереј Јефтимије-ово је једино помињање у историјским изворима

рашког епископа Јефтимија. Њега само помиње Стефан Првовенчани везаним за контекст
овог сабора у Расу.

Имамо податак да је Немања сазвао сабор који је био црквено-народног карактера.

Ту се налази архијереј са монаштвом и свештенством и ту се налазе велможе. О проблему
најпре саопштава један војник, потом се појављује једна жена. Она је по извору била кћи
једног од Немањиних велможа и била је удата за једног од кривоверних. Дакле, радило се
о вишем слоју и она доноси сведочанство о верској пракси које је практиковано у тој
области, Немањиној држави, Рашки. Немања на једном месту каже да је изненађен
појавом јереси у његовој држави. Потпуно је кроз историјски контекст јасно о којој јереси
је реч-богумилска јерес. Има неколико детаља који нам улазују да када се Немања обраћа
сабору да се то односи на богумилску јерес. Он говори да верује у јединобитну
нераздељиву Тројицу и да се бори против оних који хуле на Духа Светога, да се бори
попут оних који пресецају недељиво божанство као што је чинио безумни Арије. Ово
помињање Арија је јасно да се не односи на постојање Аријеве јереси, аријанизма, у 12.
веку у Рашкој. Помињање Арија29 се односи на поимање Арија као архетипа јеретика и у
том контексту Немања помиње цепање ризе Христове, јер по црквеном предању Арије је
својим учењем био тај који је први поцепао ризу Христову. Јако је важно помињање
једнобитне Тројице, односно да је била угрожена вера у Тројичног Бога. Јер извори који
нам говоре о богумилима на Балкану у распону од 10-13. века, бугарски и византијски,
говоре нам да је једна од главних карактеристика балканских богумила била порицање

29
Тако се у средњевековним изворима веома често помињу цар Константин и јеретик Арије, из 4. века
обојица; они су били савременици. Сваки до њих је указивао на одређену парадигму. Константин је био
архетип, парадигма хришћанског владара, док је Арије архетип, парадигма сваке јеретичке групације. Први
је означавао позитивно указивање, а други је имао негативну конотацију.

19
Божије тројичности. О томе нам говори и један спис, један анатематизам против
бугарских богумила из 10. века. То је документ цариградског патријарха Теофилакта који
је он упутио бугарском цару Петру у 10. веку, у коме износи анатему на богумиле. Једна
од анатема коју Теофилакт наводи јесте да су богумили порицали тројичност Божијег
постојања. Ти детаљи који се тичу богумила могу се наћи и у другим изворима. Као
пример је Синодик Бугарске цркве или Синодик цара Борила са почетка 13. века. И у овом
документу богумили се оптужују као јеретици који раздељују Бога, описују се као
антритројичници. Ово се налази и у српској верзији Синодика из осамдесетих година 13.
века за време управе српског архиепископа Јакова, где се такође говори и повезују
богумили са антритринитарним приступом. На основу свих ових извора видимо да је једна
од главних карактериситка балканских богумила била порицање Божије тројичности.

Важно сведочанство које нас упућује да се ради о богумилима јесте сведочаснтво

жене која је била у тој породици и која говори о томе да се служило отпаднику од славе
Божије, самом сатани. Богумилски дуализам је сатану истицао као божанство; то је систем
који је подразумевао доброг и лошег бога, бога светлости и бога таме који су били
изједначени.

Све су то елементи заједно са историјским контекстом који нас упућује да је овај

сабор у Расу био сазван против богумила, а не против Латина.

Термин проклета јерес који се среће у новим издањима критичким Житија Стефана
Немање од Стефана Првовенчаног помиње се и преводи се као триклета јерес. Тај термин
триклета се помиње у првом спису који помиње богумиле на Балкану. То је спис Козме
презвитера, бугарског свештеника из 10. века који помиње и бога богумила и назива их
триклетим јеретицима и доводи их у везу са тројицом јеретика који су у 4. веку осуђени од
стране Цркве на Васељенским саборима: Аријем, Савелијем и Македонијем.

Како се Стефан Немања обрачунао са богумилима? Имао је већ модел који је имао
пред собом-византијски. Поменуто је да се крајем 11. века извршен један сличан обрачун
са богумилима у Цариграду. Вођа богумила је тада био лекар Василије и био је спаљен на
хиподрому, многи други богумили су завршили на исти начин, спаљивани богумилски
списи, одузимана имовина. То се све слично догодило у Рашкој. Имамо овде један податак
где се говори о богумилском учитељу који је био утицајан и коме је био због ширења
јереси ишчупан језик и био протеран. Потом се каже да су они били протерани, али се у
извору не каже где. Обично се узима да је то био простор Босне; напомињемо да извор не
говори где су били протерани јеретици из Немањине државе. Чињеница јесте да је у
великој мери у држави Немањића богумилска јерес била сузбијена. Кажемо сузбијена,
можда је претерано рећи потпуно искорењена, јер све су прилике да је богумила било и у
каснијем периоду у рашкој држави. Свакако да од овог времена богумили више нису
представљали неки озбиљнији фактор и опасност која би угрозила владајућу веру у
држави Немањића.

Питање, коментари:

20
 С: Какво је ваше мишљење о томе да се средњи век у историји западне цркве
означава као мрачни век. А када видимо како се обрачунавало са богумилима не можемо
говорити да смо били толерантни и пуни милосрђа према јеретцима.

П:Можемо рећи да је православље тих оптужби које је имало западно хришћанство

у средњем веку како се обрачунва са неистомишљенцима, спасле историјске околности.
Мишљење је да није било туркократије, да нисмо били под Турцима, и ми мање-више
пратили тај модел са запада. Као пример и доказ за то нам је историја у Руса. Они нису
имали доба туркократије већ једно два века доба када су били под монголском влашћу.
Касније, Русија је била једина слободна православна земља и она је према својим
јеретицима примењивала исте методе обрачуна које је примењивала западна јурисдикција
(пример обрачун са староверцима и старообредницима). Нас су од тих оптужби у великој
мери спасиле историсјке околности. О томе треба говорити, не треба то сакривати тога је
било током историје. Нас су Турци „изоловали“ од онога што се дешавало на Западу. То је
имало лоших страна, али је имало и добрих страна. Велико је питање да је православан
свет био слободан, да није био под Турцима, питање је како би реаговали на све оно што
се дешавало на Западу.

С: Један од четворице браће, Немањин брат је владао Зетом. Какав је у црквеном

погледу био положај Зете?

П:Зета никада није припадала Охридској архиепикопији него је била под

јурисдикцијом западне цркве. Прва православна епископија у Зети везује се тек за време
светог Саве. Бар, Котор, Дубровник, као велики центри овог подручја везани су тада за
Рим, никада за Охрид.

Вукан је имао преписку са римским папом Инокентијем III. У једном писму које је
Вукан писао папи пише му о томе како има богумила у Босни. Вуканово писмо папи
Инокентију30 из 1199. године је први помен богумила у Босни. Вукан је у том писму
оптужио бана Кулина и његову породицу да су учинили Босну као место где богумили
могу мирно да живе. Папа након тога шаље легате у Босну који су требали да испитају
правоверност у Босни. Тада је организован сабор на Билином пољу код Зенице. Иначе,
папе су покретале и крсташке походе против богумила у 13. и 14. веку.

С: Стефан Првовенчани у свом житију не помиње да је његов отац од стране

Византије доживео пораз. Који су разлози?

Разлог је да он представља Стефана Немању као великог владара, као заштитника

праве вере, као некога ко уздиже државу. Такви детаљи који наводе византијски
хроничари се нису уклапали у слику које жели да створи Стефан Првовенчани. Није то
било избегавање историјске истине или прећуткивање чињеница већ су то детаљи који се
нису уклапали у модел писања. У житију се помиње када се врати у отачаство своје јесте
један детаљ који нам говори да је Немања негде био.

30
Он је један од најмоћнијих римских епископа у историји Цркве

21
 С: Како то да Немања претрпи пораз од Византије, а они му доделе или одређене
територије или му дају титулу?

П: То је био модел којим је Византија управљала околним народима и то не само на

Балкану. То је модел да се преко вазалних владара држе одређене области. Није морала
свака област да буде окупирана. Зависило је и од снаге царства, колико је економски,
политички, војно било у том тренутку јако. 12. век више није време моћне Византије каква
је била у време Василија Македонца или Јустинијана. То је време када Византија слаби,
када је у опадању. Дакле, то је био византијски модел да се преко вазала држе под својом
контролом одређене области.

Делатност светог Саве до 1219. године

У оквиру ове теме обрадићемо неколико питања-спектар питања којима ћемо се

бавити је: извори за делатност Светог Саве; основни биографски подаци Растка Немањића
до његовог одласка на Свету Гору; првој фази његове делатности на Светој Гори са
освртом на подизање манастира Хиландара; црквене и политичке делатности на Балкану
почетком 13. века које су у доброј мери утицале на Саву да донесе одлуку и са очевим
моштима се врати у Србију; период када је Сава игуман Студенице, 1207-1217. године;
повратак светог Саве на Свету Гору и крунисање његовог брата Стефана Немањића, 1217.
године.31
Постоји више извора на основу којих говоримо о делатности светог Саве. На првом
месту су житија, али постоје и различити друге врсте извора-дипломатички акти, повеље,
хрисовуље-акти у којима се спомиње Растко Немањић или свети Сава у различитим
контекстима. Извори који нам пружају систематску слику или представу целокупне
делатности светог Саве несумњиво су хагиографског карактера, тј. у питању су житија. У
питању су два житија која су од светог Саве и два која нису од светог Саве- као главни
извори који нам говоре о Савиној делатности. Наводимо та житија: Житије Светог
Симеона Мироточивог од Светог Саве, Житије Светог Симеона Мироточивог од
Стефана Првовенчаног, Житије Светог Саве од Доментијана, Житије Светог Саве од
Теодосија. Житије Светог Симеона Мироточивог-ово житије представља увод (пролог)
типика манастира Студенице, који свети Сава написао након повратка у Србију, 1207.
године. У оквиру овог житија Сава се концентрисао на последњи овоземаљски период и
године живота Стефана Немање-период који је везан за монашки живот светог Симеона.
Зашто је ово житије важан извор и за светог Саву? Зато што свети Сава у оквиру житија
свог оца даје, доноси податке и о себи. Можемо рећи да су то важни подаци, подаци
аутобиографског карактера светог Саве. Говори се о њиховом заједничком бораваку на

31
Референтна (додатна) литература: Сава Немањић - Свети Сава: историја и предање, Зборник радова
Међународног научног скупа, изд. САНУ, Београд 1979; Свети Сава у српској историји и традицији,
Зборник радова Међународног научног скупа, изд. САНУ, Београд 1998. Ова литература може да буде и
водич кроз библиографију о светом Сави.

22
Светој Гори, али има података од важности и касније јер се само ово житије заврашава
повешћу о преносу Немањиних моштију са Свете Горе у Србију, у манастир Студеницу.
Имамо и два житија, позната као Доментијаново и Теодосијево житије. Прво је
написано Доментијаново житије. У нашој историографији раније је било постављано
питање о односу ова два житија, које је старије од ова два житија, било је и мишљења и
предлога да је прво настало Теодосијево житије. Сада је што се тиче историјске науке
сасвим јасно, неоспорно да је Доментијаново житије прво, старије житије. Доментијан
који је био хиландарски монах написао је ово жиитје неких петнаестак година након
Савиног упокојења. Свети Сава се упокојио 1236. године, тако да је Доментијаново житије
написано негде почетком педесетих година 13. века. То житије је написано за тадашњег
српског краља Стефана Уроша I. Оно је било наручено од стране српског краља Стефана
Уроша I да се за њега напише.
Неколико година касније Доментијан је написао Житије Светог Симеона
Мироточивог. Ово је треће житије које говори о Стефану Немањи-Симеону Мироточивом
(претходна два су житија од Немањиних синова, Саве и Стефана Првовенчаног). Тако да
имамо три житија која се односе на Симеона Мироточивог чији су писци-Сава, Стефан
Првовенчани и монах Доментијан. И ово житије је написано по поруџбини српског краља
Стефана Уроша I. Зашто потенцирамо да су житија писана по поруџбини и посвећена за
српског краља, владара? Јер нам управо то нешто говори о личности Доментијановој.
Српски краљ од овог монаха наручује житија и то не било каквих личности већ личности
које су биле утемељивач српске државе и утемељивач српске цркве. Ово нам говори да је
Доментијан био значајна личност на Светој Гори. Са друге стране Доментијан је личнсот о
којој имамо јако мало историјских података, она је у једној „историјској тами“, немамо
много података о њему. Несумњиво да је Доментијан био врло образован и начитан о чему
нам говоре и житија која је написао. Истраживачи су утврдили да је Доментијан поред
грчких образаца житија које је одлично познавао, са којима је био одлично упознат он
користио и староруска житија, односно користио је староруске списе. Утврђено је да је у
Житије Светог Симеона Мироточивог Доментијан користио једно староруско дело из
средине 11. века које се назива „Слово о закону и благодати“. Ово дело је у част
просветитеља Руса, светог кнеза Владимира саставио први етнички Рус кијевски
митрополит Иларион. То сведочи да је био једна свестрано образована личност.
Доментијан је имао блиске везе са светим Савом и сматра се у историји да је он био Савин
ученик. На основу чега се износи овакав податак? На основу анализе одређених делова
Житија Светог Саве из којих је јасно да је те делове могао да напише само неко ко је ту
био, ко је био очевидац. У питању су делови који говоре о Савином бораваку на Светој
Гори, и посебно делови који се односе на Савина путовања на Исток, у Свету Земљу. Та
места која је Сава посетио описана су тако детаљно и прецизно да је просто тешко
замислити да је то могао да учини неко други ко је то радио из друге руке, дакле, неко ко
није био очевидац и учесник догађаја. Доментијаново житије је врло опширно и једна
посебна карактериситка његовог житија је такозванао византијско плетеније словес. Ово
су силни, бројни умеци везани за бројне библијске цитате које је Доментијан доводио у
везу са животом светог Саве. По неким историчарима овакав књижевни поступак који је
вршио Доментијан је на неки начин „замагљивао“ историчност казивања, али без обзира,
та историчност постоји која говори јасно о светом Сави. Поред тога, постојање
византијско плетеније словес, само су сведочанство о образованости Доментијана-он је

23
одлично познавао Свето Писмо, грчку хагиографску књижевност и староруску
књижевност.
Житије Светог Саве од Теодосија- И он је као Доментијан, био хиландарски монах
и о њему немамо много историјских података, чак може се рећи да имамо мање података о
њему него о Доментијану. По свој прилици Теодосијево житије је писано у првим
деценијама 14. века. Сасвим је сигурно да је Теодосије као основу за своје житије
користио Доментијаново житије. Он је прерадио Доментијаново житије, на начин да је
неке ствари дорадио, неке изменио, а неке допунио. Једна од занимљивих измена у
становишту Теодосијевом у односу на Доментијаново житије, што су и истраживачи
приметили, јесте изразито антилатинство. Овог антилатинског става нема код
Доментијана. На основу таквих ставова које износи Теодосије касније су се код
истраживача појављивале конструкције које су се односиле да је Сава имао антилатински
став. Међутим, пре је вероватно да је Теодосије у Савино житије унео ставове свог
времена, времена када је писао, а то је прва половина 14. века. То је период који је био
након епохе крсташких ратова, након Лионске уније, и све су то скупа ствари које су
додатно удаљиле источно од западног хришћанства. То се осећало и било присутно и на
Светој Гори и тај елемент, моменат је Теодосије унео у свој књижевни рад.
Растко Немањић је био најмлађи син Стефана Немање и његове супруге Ане.
Најстарији је био Вукан, потом Стефан Првовенчани и Растко као најмлађи. Следећи
важан моменат је везан када је добио на управу један део земље, да буде кнез једног дела
земље. У питању је Хумска област и његови биографи наводе да је имао 15. година када је
добио на управу Хумску област. Њом је управљао релативно кратко, непуне две године,
након чега је са својих седамнаест година отишао на Свету Гору. Он је ову област добио
на управу, а пре ње је њоме управљао његов стриц, а Немањин брат, хумски кнез
Мирослав.
Што се тиче године Савиног рођења обично се узима да је то средина седамдсетих
година 12. века. Најчешће се у литератури помиње 1174. године. Иначе, код тих година
треба увек узимати дозу резерве, опреза. Почетком деведесетих година 12. века Сава
напушта Србију и одлази на Свету Гору. Знамо за причу како је без знања родитеља
отишао на Свету Гору, како је потера ишла за њим са намером да га врати у Србију. Све
нам то говори о једном унутрашњем Савином пориву за монашким животом-многи
аспекти су на то упућивали-његов интерес за књигом, његови разговори са монасима.
Касније су одређени српски истраживачи, посебно они који су долазили из редова
романтичарских историографа износили теорије по којима је Сава отишао са знањем свога
оца са јасно одређеним циљем, по коме би отац био оснивач српске државе, а Сава
оснивач српске цркве. То су учитавања из каснијег периода које немају везе са
стварношћу. Дакле, код Саве се радило о истинском унутрашњем пориву, а не о никаквом
плану који је имао у виду политичку конструкцију и конотације. Јасно је да младић са
седамнаест година зарад неке стратегије не може да одлази на друго место.
Сава одлази у руски манастир светог Пантелејмона32 са једним монахом који је био
највероватније Рус. Тај моменат Савиног одласка и примања монашког пострига у руском
манастиру светог Пантелејмона представља први документовани доказ српско-руских

32
Овај манастир је основан у 11. веку.

24
контаката на духовном плану. Дакле, ове можемо видети почетак српско-руских црквених
веза. Сава је одређено време, кратко време провео у руском манастиру. Врло брзо прелази
у грчки манастир Ватопед33. Следећи важан моменат везан је за долазак Савиног оца,
монаха Симеона на Свету Гору. Немања је абдицирао 1196. године, замонашио се, и након
проведених годину-годину и по дана у Студеници Немања је кренуо, крајем 1197. године
ка Светој Гори. Постојала је преписка између оца и сина, Симеона и Саве. Сава је већ
позивао оца да дође на Свету Гору. Симеон се састаје са сином почетком 1198. године и ту
сада пратимо заједничку делатност Симеона и Саве на Светој Гори.
Последње непуне две године овоземаљског живота Симеон је провео са својим
сином Савом. Кључни моменат њихове заједничке делатности везан је за оснивање
српског манастира Хиландара. Оснивање манастира Хиландара се везује за 1198. годину.
Те године је добијена дозвола да се запустели грчки манастир Хиландар обнови и то у
склопу манастира Ватопеда. Свети Сава је почетком 1198. године први пут посетио
Цариград и том приликом добио је дозволу од византијског цара Алексија III Анђела да
запустели манастир Хиландар обнови у склопу манастира Ватопеда. Пре тога Сава и
Симеон су богато даривали светогорске манастире широм Свете Горе.
Треба имати на уму да је благонаклон однос византијског цара према идеји
Симеона и Саве да се обнови запустели манастир Хиландар био последица чињенице да је
цар који је дао дозволу за овакав подухват био пријатељ Симеонов, односно таст Стефана
Немањића, тј.његова ћерка, Евдокија била је супруга српскога жупана Стефана Немањића.
То је био моменат који је олакшавао и на неки начин „отварао врата“ Сави и Симеону за
ову и друге намере.
Следећа идеја код Саве и Симеона је да манастир који се обнавља не буде више у
саставу грчког манастира Ватопеда, него да то буде самостални манастир-манастир који
ће бити стециште српских монаха. Ово је описано код Доментијана у Житију Светом Сави
као о појави неког човека који је ову идеју за самостални манастир дао Сави и Симеону.
За овај корак су добили дозволу поново од византијског цара. Овај корак и поступак није
прошао без трзавица са управом манастира Ватопеда. Али, сви други манастири Свете
Горе са Протом су подржали Савину и Симеонову идеју. То је био моменат када Хиландар
постаје српски манастир. Овај моменат је везан за оснивачку повељу Хиландара
византијског цара, хрисовуљу Алексија III Анђела из 1198. године. Ова хрисовуља се
данас налази у ризници манастира Хиландара.
1198. године су увелико били радови на обнови Хиландара; потом је Симеон ушао
са Савом у обновљени манастир у последњој години овоземаљског живота, 1199. године

33
Света Гора је већ у Савино време била условно речено монашка држава; она је крајем 12. века несумњиво
била главни монашки центар у источном хришћанству. Раније је било таквих монашких центара и на другим
местима (гора Олимп у Малој Азији где се подвизавао Методије, апостол Словена). Како је Мала Азија била
притискивана од стране источних освајача тако се центар источног хришћанства померао и крајем 12. века
главни монашки центар је била Света Гора. На њој је било монаха не само Грка већ и других народности,
етницитета: Руса, Бугара (познат њихов манастир Зограф), Грузина (познат њихов манастир Ивирон). Света
Гора је била и своје врсни универзитет-културни, духовни, научни. Под тим мислимо на богате светогорске
библиотеке у којима се већ тада налазио значајан број рукописа који се односио на светоотачко наслеђе. Са
овим рукописима се и Сава упознао када је дошао на Свету Гору.

25
(постоје извори да се Симеон упокојио 1200. године). Наредних седам до осам година34
његове мошти су биле у Хиландару до преласка његових моштију у Србију. Паралелно са
Хиландаром, Сава је основао једну испосницу, келију-чувена Карејска келија која је
основана 1199. године. Ову келију је наменио монасима отшелницима, анахоретима где је
могло да се подвизава двојица до тројица монаха. Хиландар је, пак, основан као
општежитељни манастир. Карејска келија је била посвећена небеском патрону светог Саве
српског-светом Сави Освећеном, који је живео у 6. веку и био познати палестински монах.
За Карејску келију Сава је написао чувени Карејски типик и то је први типик који је Сава
саставио. Потом је саставио Хиландарски типик. Карејски типик је састављен по угледу на
старе источне скитске типике и текст тог типика и данас постоји; налази се на каменој
плочи на улазу у Карејску испосницу. А оригинал Карејског типика је сачуван и његова
посебност је у томе што је то једини аутограф (оригинални рукопис) светог Саве. Овај
рукопис се налази у хиландарској ризници и ради се о једном пергаментом свитку и на дну
се налази потпис и печат светог Саве. Дакле, ово је једини сачувани Савин оригинални
спис, а сви остали Савини списи су сачувани у преписима.
Исте године, 1198. године, када је издата хрисовуља од византијског цара за
манастир Хиландар издата је од стране Симеона и Саве Хиландарска оснивачка повеља.
Сам текст ове повеље приписује се Сави и овом повељом даје се материјлна основа за
опстанак Хиландара. Оно што је занимљиво, да је у овој првој повељи и другој
Хиландарској повељи коју је издао Стефан Немањић која је издата двадесетак година
касније, да су главни поседи које манастир Хилaндар добија за своје издржавање поседи у
области Хвосно, област Метохије. Сам назив области Метохија јасно нам говори о чему се
ради-да су области, велики број села и места Пећи и Призрена оснивачком повељом Саве
и Симеона, и потом Стефана Немањића били везани за манастир Хиландар. Нажалост,
оснивачка Хиландарска повеља Симеона и Саве је изгубљена и постоје само њени
преписи. Историја ове повеље је занимљива. Она се чувала до краја 19. века, тачније до
1896. године у манастиру Хиландару, а потом је са Миросављевим јеванђељем предата
краљу Александру Обреновићу када је посетио Хиландар. Потом је повеља пренета у
Београд и у наредне две деценије ова повеља се налазила у оквиру Народне библиотеке
Србије. Током Првог светског рата, у ратном метежу када је евакуисана Народна
библиотека Србије, рукописи из ове библиотеке стављени су и смештени у одређене
сандуке. Током смештања и паковања ових рукописа, 1915. године требало је да ова
повеља са другим рукописима буде премештена у Ниш возом. Последњи помен ове
повеље је 1915. године. Постоје фотографије и преписи ове повеље, али оригинал је
нестао у ратној 1915. години. Не треба заборавити да постоји могућнсот да оригинал на
неком, за сада непознатом месту, постоји и не треба да нас изненади могућност појаве
овог документа.
Када је основан манастир Хиландар Сава је саставио свој, други по реду типик,
Хиландарски типик. У прологу овог типика налази се врло кратко житије светог Симеона

34
У зависности када узимамо да се свети Симеон упокојио-да ли 1199. или 1200. године

26
Немање и потом иде текст самог типика. Овај типик је заправо прерада типика манастира
Богородице Добротворке (Евергедитске) у Цариграду.35
До повратка у Србију Сава је рукоположен најпре за јерођакона, потом јеромонаха.
Ово рукоположење је извршио јерихонски епископ Никола који је био задужен за Свету
Гору. Након одређеног времена у Солуну од солунског митрополита Константина и још
неколицине епископа, чија имена помиње Доментијан, Сава је произведен у чин
архимандрита. Истина, овде је остало нејасно јер није назначено за који манастир. Није
могло бити везано за манастир Хиландар будући да је чин архимандрита на Светој Гори
био резервисан, одређен за прота Свете Горе који је био у Кареји. Тако да чин
архимадрита светог Саве долази до пуног изражаја и фактички се везује за манастир
Студеницу.
Какве су биле црквене и политичке прилике на Балкану, почетком 13. века, а након
упокојења Симеона Мироточивог? Радило се о преломном периоду који је обележен
наглим слабљењем Византије и јачање западних утицаја на Балкану. Византија се
налазила у тешком положају, унутрашњи сукоби су били изражени што је резултирало
драматичним догађајем, када су крсташи Четвртог крсташког рата, ушли у
Константинопољ и срушили Византијско царство. 1204. године Византија је престала да
постоји у облику у коме је до тада постојала; то је било велико изненађење, и велики
„замљотрес“ на историјској сцени. Основано је Латинско царство у Константинопољу и
низ латинских држава у средишњем делу Византије-Солунска краљевина, Ахајско
војводство. У Малој Азији настала је Никејска држава, на Понту налази се Трапезунско
царство, у Епиру имамо Епирску деспотовину. То је била једна крупна промена.
Са друге стране, имамо јачање духовних и политичких западних утицаја. У то
време на трону римских епископа налази се вероватно најмоћнији римски епископ током
читаве историје Цркве, папа Инокентије III (1198-1216). Римски духовни утицај се шири,
поставља се латински патријарх у Цариграду. Већ од раније био је обичај да се у
крсташким походима постављају у областима које су освојене латински патријарси. Тако
је у Првом крсташком рату у Антиохији постављен антиохијски патријарх, потом је
постављен латински патријарх у Јерусалиму. Све је то морало имати утицаја на политичке
и црквене прилике на Балкану. Тај утицај се види у преоријентацији Бугара. Они су имали
та колебања и раније кроз историју, када су примали хришћанство били су на
„клацкалици“, тј. у одлучивању да ли ће бити блиски према Риму или Цариграду. Ово је
био моменат када се Бугари оријентишу према Риму. Тај моменат је видљив у чињеници
да је почетком 13. века бугарски владар Калојан добио краљевску круну и звање из Рима
од папе Инокентија. Добијање круне је било повезано са увођењем Бугарске цркве,
односно Трновске архиепископије увођењем у унију са Римском црквом. Трновка
архиепископија у наредним деценијама, до 1235. године, док није добила канонски статус
патријаршије од никејског патријарха, била у унији са Римском црквом.
Јасно је да сви поменути догађаји нису могли, а да се не одразе на прилике у
Србији. Подвлачимо опет да су у питању два момента-слабљење и пад Византије и јачање

35
Сам манастир се тачније налази ван зидина Цариграда. За овај манастир су чланови породице Немањић
били везани. Могуће је да је Стефан Немања боравио у манастиру када је као заробљеник цара Манијла
Комнина био у Цариграду. Потом, приликом свих посета Цариграду, Сава је боравио у овом манастиру.

27
политичких и духовних и војних западних утицаја. То се видело у делатности Стефана
Немањића. Већ крајем 12. и почетком 13. века пре пада Константинопоља у крсташке руке
постоје јасна историјска евиденција која говори о лаганом Стефановом преоријентисању
према Западу, према Риму, првенствено је то било политичка преоријентација. Наиме, још
1199. године познато је једна посланица, писмо која се налази у документима римских
папа36. У овој посланици се Стефан Немањић обраћа римском епископу у коме истиче да
он наставља стопама свога оца који је ишао стопама свете римске цркве. Дакле, у овом
документу Стефан Немањић износи тврдњу да је и Стефан Немања ишао стопама римске
цркве и да ће и он то чинити. Позадина оваквог изнетог става и исказа Стефана Немањића
је његова жеља која је тада јасно исказана, а то је да добије краљевску круну из Рима. Већ
крајем 12. века постојала је идеја код Стефана Немањића да у контексту нових
политичких околности круна буде добијена из Рима. Добијање круне значило је и
међународно признање државе. Још један моменат који нам сведочи о преоријентацији
Стефана Немањића, везан је и за његово брачно стање. Он је био ожењен византијском
принцезом Евдокијом, ћерком византијског цара Алексија Анђела и управо тада, крајем
12. века долази до раскидања овог брака. Она, касније, постаје супруга последњег
византијског цара пред пад Цариграда у крсташке рухе, Алексија V Дуке Мурзуфла.
Стефан се након развода жени једном западном племкињом унуком млетачког дужда
Енрика Дандола. Он је био врло финансијски моћан и утицајан и финансирао је Четврти
крсташки рат. Она се звала Ана Дандоло, и једној Латинки, Венецијанки, једној жени
западној племкињи је било суђено да постане прва српска краљица у Рашкој. Та промена
је довољно јасна показатељ промене политичке оријентације Стефана Немањића, од
Византије према Западу.37 Отпуштање тј. развод од византијске принцезе се није могло
десити да је Византија била јака. Стефан је увидео да од позивања на Византију, блиски
односи са њом, добијање од ње титуле севастократора нема утицаја и значаја и окреће се
на страну на којој је била реална политичка моћ и утицај. Та преоријентација Стефана
Немањића се збива већ крајем 12. века, а не како неки истичу у години 1217. када је он
добио круну из Рима. Преоријентација Стефанова према Западу дошла је много раније-
крајем 12. века, дакле скоро две деценије раније пре његовог крунисања.
Ову идеју, идеју окретања према западу имао је и његов брат Вукан. Вукан се није
помирио са поделом власти. Након смрти Симеона који је био ауторитет дошло је до
сукоба међу браћом. Вукан се обраћао папи, што је и логично јер је Вукан управљао
Зетом, а то је било подручје (Зета) које је изразито било под латинским утицајем. Вукан се
обратио писмом папи 1199. године у коме га обавештава о приликама духовним и
политичким у српским земљама, помиње о постојању јеретика у Босни. Почиње да се
јавља сукоб међу браћом који означава и борбу међу њима двојицом за наклоност римске
цркве. До отвореног сукоба међу браћом дошло је почетком 13. века, када је у Србији
избио грађански рат, то је период 1202-1204. године. У сукобу међу браћом и страни
фактор је имао утицај. Вукана је у то време подржавао угарски краљ Емерих 38. Уз помоћ
угарског краља Вукан је успео да савлада Стефана и успео је да га протера. Након тога,
Вукан је владао у Расу око две године, 1202-1204. То је био период у коме је било
36
Она је објављена у чувеној Мињеовој збирци, Патрологија Латина
37
Бракови у то време, посебно династички бракови су имали јаку политичку конотацију; ту није било
љубави; радило се о јасним политичким прорачунима код склапања бракова између династија
38
У то време угарски краљ је већ био патрон Босне. Идеја је била да угарски краљ постане и патрон Србије у
име римске цркве

28
неколико писама римског папе Инокентија III у којима се обраћа Вукану, краљу Емериху
и карловачком архиепископу39 који је био надлежан за Босну и који је сада надлежан и за
Србију. Идеја свих ових писама је била да се политички преокрет у Србији, искористи и за
духовни преокрет, односно, да Србија буде приведена Римској цркви. Модел који је већ
постојао и који је примењиван на другим подручијима који би Латини освојили. До тога
није дошло. Да ли до тога није дошло зато што је Вукан владао релативно кратко или зато
Вукан није хтео то да уради у земљи свог оца где је православље већ било укорењено,
било из којих разлога да узмемо до духовне преоријнтације није дошло. Занимљив је
податак да у време док је Вукан био на власти, у те две године, он је дао слободу
Православној цркви и није ометао њен рад. Као доказ за то јесте чувено Вуканово
јеванђеље40 које је настало управо у ово време док је Вукан владао Србијом. Током 1204.
или почетком 1205. године у грађанском рату победио је Стефан уз помоћ бугарског
краља Калојана и Стефан се враћа на престо, у Рас.
Све ове околности, и када је у питању несигурне прилике у Византији и прилике у
Србији су биле повод да Сава донесе одлуку о повратку у Србију. Сава је са очевим
моштима крајем 1206. кренуо на пут и почетком 1207. године стигао у Србију. Доментијан
и Теодосије говоре да су старија браћа позвала Саву да дође у Србију са очевим моштима.
Моменат доласка моштију светог Симеона, оца и оснивача српске државе утиче да крхко
примирје међу браћом коначно буде утемљено и закључено. Сава допуњује разлоге
доласка и наводи у Житију Светом Симеону Мироточивом да је у то време било метежа на
Светој Гори, где он кратким исказом говори да су Латини заузели бивше грчке земље и да
су настали метежи. Он се ту задржава, не проширује исказ даље, не говори о каквим
метежима се ради, не говори ништа против Латина.
Повратак у Србију био је мотивисан са више фактора: жеља да се смири ситуација
у Србији након грађанског рата и прилично нестабилна ситуација на Светој Гори. Наиме,
1206-1207. године Света Гора је потпала под власт латинске Солунске краљевине, то је
био период латинократије на Светој Гори. Зна се да је било разних неприлика на Светој
Гори од стране латинских световних и духовних власти. Постојао је и посебан латински
бискуп у Кареји који је у то време управљао Светом Гором и који је имао идеју да све
стави под своју контролу, укључујући и материјална добра, блага светогорских манастира.
Постоје сачувана писма светогорских манастира која су упућена папи Инокентију у
којима апелују и моле да их заштити од локалних латинских власти. Свакако, стање није
било нимало идилично, било је врло комплексно, извршено је велики низ промена на том
простору.
Период 1207-1217. године је период боравка светог Саве у Србији. У том периоду
он је био игуман Студенице и сматра се да је Сава трећи по реду игуман Студенице. Пре
њега се помињу два игумана овог манастира. Први је Игњатије о коме се не зна ништа;
сачувана је надгробна плоча са његовим именом у манастиру где се наводи да је он први

39
Овај црквени великодостојник је био надлежан за подручје Босне из Угарске
40
Ово је једна од најстаријих српских рукописа који се данас чува и налази у једној руској библиотеци у
Санкт Петербургу. Ово јеванђеље је првобитно писано за Стефана Немањића, па када је дошло до промене
власти и смене на престолу у Расу и Вукан постао господар, тада је састругано Стефаново име и стављено
име жупана Вука. Тај моменат нам говори да Вукан није ометао рад православне цркве и да током Вуканове
управе црквени живот у Рашкој се нормално одвијао и у том домену није било никакве промене.

29
игуман манастира Студенице. Други је Дионисије који се помиње као претходник светог
Саве и он је ту сахрањен и на његовој надгробној плочи стоји да је он бивши први игуман.
Доментијан и Теодосије наводе да је Сава прихватио да буде игуман Студеница на молбу
свог брата и великог жупана Стефана Немањића и на том месту је од 1207. до 1217.
године. За овај период је важан моменат да је Сава уредио монашки живот у Србији.
Саставио је Студентички типик у коме се у уводу налази житије светог Симеона
Мироточивог. Сава је написао службу свом оцу и тиме је на известан начин успостављен
култ светог Симеона. Студентички типик је као и Хиландарски предстаљао прераду
типика манастира Богородице Евергетиде из Цариграда-дакле иста је основа за оба типика
које је Сава саставио. Ипак, у овом типику има неких промена, и оне се односе, пре свега
на управљање манастиром. Треба имати на уму да је Хиландар у једном контексту, а
Студеница је у другом контексту. Хиландар је у једној монашкој широј заједници која већ
има своју структуру и којом управља византијски цар. А, са друге стране, Студеница је од
стране свог ктитора као први манастир у српској земљи, Србији. Тако да је посебно
занимљив део у коме се говори о избору студеничког игумана. Наиме, игумана манастира
Студенице поставља један изборни сабор на чијем се челу налази српски владар, а у тај
сабор улази рашки епископ и игумани неколико најважнијих српских манастира41. То је
јако важан моменат који треба нагласити у вези са рашким епископом. Сава у том
моменту не нарушава јурисдикцију која је постојала у Србији. Дакле, ту је рашки епископ
који је потчињен тада охридском архиепископу. Студеничким типиком игуман манастира
Студеница од тада носи игуман првог манастира у Србији.
Ово је период у коме је Сава у више наврата на политичком плану помогао брату
Стефану Немањићу да спречи опасност која је долазила са више страна. Период у коме је
Сава обишао добар део српске територије упознајући се са приликама у српској земљи.
1217. године Сава се враћа на Свету Гору и то година крунисања Стефана
Немањића. У историјској науци постојала је контоверза када и од кога је крунисан Стефан
Првовенчани. Ово питање се сматра сада разјашњеним; испоставило се да су латински
извори били прилично уверљиви. Они говоре да је идеја коју је Стефан Немањић имао
много пре коначно реализована тако што је преко легата папе Хонорија III добио круну.
Крунисање је извршено у Расу, у цркви светих апостола Петра и Павла. Стефана
Немањића крунисао је круном из Рима папски легат. То је био модел који је био поновљен
као у случају бугарског владара Калојана неколико година, тачније десетак година раније.
На тај начин српска држава је добила међународно признање. Постоји једна контроверза
око овог догађаја јер српски извори, Доментијан и Теодосије доносе податке који дају
другачију причи-слику о овом догађају. Један и други тврде да је то крунисање обавио
свети Сава и да је то крунисање извршено од Саве као српског архиепископа, да се то
десило након што је успостављена Српска архиепископија и да је то обављено у
манастиру Жичи, на сабору. То је био сабор на коме је Сава изнео чувену своју беседу о
вери у којој се помињу јеретици богумили. Доментијн доста детаљно описује овај догађај
и наводи да је круна стигла из Рима, али да је крунисање обавио Сава. По њему, Сава је у
Рим послао свог ученика Методија да измоли круну од римског епископа за свог брата и
потом је Сава крунисао свог брата са римском круном у манастиру Жичи. Теодосије у

41
Помињу се манастири Ђурђеви ступови, манастир светог Николе у Дабру, манастир светог Николе у
Топлици и још пар манастира

30
својој верзији доноси податке да је крунисање обавио свети Сава у манастиру Жичи, али
Теодосије не наводи одакле је круна дошла. За Доментијана није проблем да наведе
податак да је круна из Рима, док за Теодосија већ јесте проблем. Подвлачимо да имамо на
више места и прилика антилатинске мотиве код Теодосија.
Шта нам говори у прилог да је круна из Рима, да је крунисање обављено 1217.
године и да је то учинио папски легат? У томе нам помажу други дипломатички акти.
Један од њих, односно документ у коме се први пут Стефан Немањић именује, титулише,
означава као краљ јесте један акт охридског архиепископа Димитрија Хоматијана
(Хоматина) у коме он одговара Стефану Немањићу на извесне канонске недоумице која су
се тицала брачних питања. Стефан Немањић је упутио питања канонске природе у области
брака која су се тицала не њега већ њему потчињених, а Димитрије Хоматијан га у том
документу назива краљем. У том документу Димитрије признаје краљевску титулу коју
има Стефан, али наглашава да је он, Димитрије, охридски архиепископ тај који има
духовну власт над Србијом. Овај моменат је јако важан и он сведочи у корист тврдње
латинских извора-да је крунисање обављено 1217. године од папског легата са круном која
је дошла из Рима. Зашто? Свети Сава је добио архиепископију 1219. године и одмах је
уследио чувени протест охридског архиепископа Димитрија Хоматијана. Димитрије
Хоматијан ни у једној прилици није пропуштао моменат да нагласи да је ово за њега
неканонски поступак који је урадио Сава. И након деценију што је проглашена
архиепископија у Србији, Димитрије се није помирио са том чињеницом и у писму из
1229. године никејком патријарху Герману помиње овај Савин поступак који је за њега
безакоње. А, када исти Димитрије Хоматијан шаље документ, писмо Стефану Немањићу,
уопште не помиње, већ само каже да је он духовни господар Србије. Да ли се може
замислити ситуација да он-Димитрије-то не би искористио да још једном оклевета Саву?!
Потом, ситуација да Стефан Немањић упућује питања Хоматијану, а заобилази брата у
тим питањима. Сви ти моменти јасно упућује да је та преписка Стефана Немањића и
Димитрије Хоматијана, могла да буде пред добијање српске аутокефалије, тј. у
„предвечерје“ добијања српске аутокефалије, дакле, у периоду 1217-1219. године. Дакле, у
времену када је још увек била јурисдикција Охридске архиепископије у Србији. То нас
доводи до закључка да је Стефан крунисан пре добијања архиепископије и да крунисања
није могао да учини свети Сава. Прилично је јасно и то историјска наука не доводи у
питање када и од кога је обављено крунисање Стефана Немањића. То је био један
устаљени модел који није био редак и не треба у томе видети саблазан. Довољно је
подсетити се да је у 11. веку још један српски владар, Михајло Војислављевић, такође,
крунисан круном из Рима. Ово је опет подсећање на ону чињеницу коју смо до сада више
пута истакли да се Србија налазила се, налази и налази ће се између Истока и Запада. И
Стефан Немањић је водио политику у којима је морао да води рачуна о интересима своје
земље.
Видећемо да добијање круне није значило као у бугарском случају и духовно
окретање ка Риму. Доказ за то ће бити оно што ће уследити две године након Стефановог
крунисања, а везано је за Савину мисију у Никеји и формирање самосталне српске
архиепископије.
Питања, коментари:
С: Након пада Цариграда, под чијом влашћу се налазио Охрид?
31
 П: Био је у Епирској деспотовини.
С: Које године је Сава први пут дошао и посетио Цариград?
П: Обично се узима почетак 1198. године. И та година се узима као година
оснивања манастира Хиландара. Мада, истичемо да код ових година увек треба имати
дозу опреза.

Историјско-канонски аспекти самосталности Српске цркве 1219.

године

Ради се о једном од преломних момената у историји наше Цркве и ово питање је

прекретница у нашој црквеној историји. У оквиру ове теме видећемо какве су биле
историјске, геополиитчке и црквене прилике у ово време на Балкану и у Малој Азији;
историјске околности мисије светог Саве у Никеји 1219. године и осврнућемо се на два
текста. Прво је део Житија Светог Саве од Доментијана који говори о Савиној мисији о
Никеји, а други извор који је битан за тему протест охридског архиепископа Димитрија
Хоматина упућеном светом Сави 1220. године, маја месеца у вези са мисијом Савином у
Никеји и са формирањем самосталне српске архиепископије. Ово су све подтеме које ћемо
обрадити.42
Свети Сава одлази 1219. године у Никеју и то је почетна тачка од које крећемо.
Поставља се питање зашто је отишао у Никеју? Одговор је да је у то време када он одлази
није постојало јединствено Византијско царство, то је време када нема јединствене
Византије. Ради се о томе да су у питању последице Четвртог крсташког рата који је довео
дотле да су крсташке, латинске војске у пролеће 1204. године заузеле Константинов град.
Период од 1204-1261. године је период када није постојала јединствена Византија.43
Постојали су остаци Византије, јединственог византијског царства није било. Постојали су
делови или територије или остаци Византије од којих је свака полагала право на
византијско наслеђе. Конкретно, у Малој Азији, један значајан византијски центар је био у
Никеји и она је постала седиште истоименог царства у којој је столовао цар из династије
Ласкариса и у истом месту се налазио патријарх који се сматрао цариградским
патријархом. Потом, постојала је у Малој Азији још једна територија која се сматрала
остатком Византије-у питању је област око Понта, код Црног мора и ту је било
Трапезунско цартсво где је владала династија Комнина. У Европи, у византијском делу,
после пада Цариграда формирана је са седиштем у месту Арта,-Епирска деспотовина и
42
У вези са темом релевантан је зборник од Георгија Острогорског, Византија и Словени, Београд 1970.
Професор Острогорски је утемељивач српске византологије и оснивач је Византолошког института Српске
академије наука и уметности. Његова дела спадају у „класик“ историографије и никада не губе вредност.
Посебно зашто обраћамо пажњу на овај зборник радова јесте да се у њему налази превод Хоматиновог
протеста упућеном светом Сави. Овај превод професора Острогорског који је начинио тридесетих година
прошлог века, тачније 1938. године, је најбољи превод овог документа на српски језик. Сви овај превод
користе као релевантан и до данас се сматра најбољим критиким преводом Хоматиновог протеста упућеном
светом Сави.
43
1261. године дошло је до обнове или рестаурације, како се у литератури означава Византијског царства.

32
овом територијом је владала династија Анђела. Имамо три целине или три остатка
некадашње јединствене византије. Сваки од ових делова, а посебно Никеја и Епир су
полагали право на византијско наслеђе. У то време је у Цариграду успостављено латинско
царство и ту се налазио латински, неправославни патријарх. И због тога Сава није могао
ићи у Цариград јер тамо није било православног патријарха. Поред Цариграда и
централни делови некадашње Византије су били освојени, били су под латинском
окупацијом. Ту мислимо на делове централне Грчке као и на острва од којих је била
формирана Солунска краљевина, ту је било Ахајско војводство, бројна острва су била
заузета од стране Латина. Фактички, Византија је била подељена на пола: на малоазијки
део и на европски део.
Оно што је за нашу тему важно јесу да су два дела која су остала од некадашње
јединствене Византије, после пада Цариграда, Никејско царство и Епирска деспотовина,
међусобно биле супростављане у борби за византијско наслеђе. Како је време одмицало,
заправо врло брзо је постајало јасно да ће Латинско царство слабити. Латинско царство
није била хомогена целина, то није била јака целина са изгледима да се шири. Латинско
царство је носило у себи слабост јер његови предводници, групе западних феудалаца, су
заузели сваки свој део територије и често су били међусобно посвађани. Сукоб Епира и
Никеје није био само политичког карактера, већ је попримао и једну другу димензију,
духовну, црквену. Црквена димензија се одражавала на питатњу статуса никејског
патријарха, односно да ли се у њему радило о цариградском патријарху или је ту била
једна нова ситуација. Ствари између Епира и Никеје посебно су се заоштриле у годинама
непосредно пре Савине мисије у Никеји. Наиме, 1214 или 1215. године на трон Епирске
деспотовине дошао је Теодор Анђео, једна врло амбициозна личност. У питању је владар
који је у наредним годинама остварио изузетне успехе на војничком плану; освојио је
велике области на просторима континенталне Грчке, па је заузео и Солун. Са друге
стране, 1215. или 1216. године на трон Охридске архиепископије, која је била кључна
црквена јединица и седиште Епирске деспотовине дошла је исто једна амбициозна
личност, Димитрије Хоматин. Дакле, у размаку од само две године имамо у Епирској
деспотовини конституисање једног тандема врло амбициозних људи-са једне стране
владар Теодор Анђео, а са друге стране охридски архиепископ Димитрије Хоматин.
Њихове идеје су биле у потпуности усаглашене и ишле су за тим да Епирске деспотовина
буде наследница византијских традиција у сваком погледу. Врхунац њиховог сагледавања
ствари (Теодора Анђела и Димитирја Хоматина) је остварен у годинама после Савине
мисије у Никеји и он се састоји у чињеници, која осликава њихову идеологију, да је у
заузетом Солуну, 1223. године Димитрије Хоматин, ни мање ни више, крунисао Теодора I
Анђела за цара. То је био чин, једна невероватан „шамар“ како цару Теодору Ласкарису у
Никеји и никејском патрихарху јер се знало ко може и које до тада крунисао цара и знало
се где се и ко то ради. Такође, током територијалног ширења Епирске деспотовине заузете
су поједине области у Грчкој које су у црквеном погледу припадале Цариградској
патријаршији. И Димитрије Хоматин је на те катедре постављао епископе без питања
никејског патријарха. То су биле околности у којима следи мисија светог Саве у Никеји
1219. године: нестајање јединствене Византије и сукоб, не само у политичком плану већ и
у појединим црквеним питањима, две грчке државе, Епирске деспотовине и Никејске
царевине.

33
 Долазимо до мисије светог Саве. Он иде у Никеју са Свете Горе. Сада ћемо навести
одломак из „Житија светог Саве“ које је написао Доментијан, а тиче се Савиног одласка у
Никеју, његове мисије и резултате те мисије у Никеји.
„Док је богоносни кир Сава пребивао у Светој Гори, у рукотвореном своме
манастиру, и, Богом поучаван, примивши богоразумни савет у своје срце, подигавши се
оде на исток, ка пријатељу своме цариградском цару кир Теодору, званом Ласкару. И би
примљен од цара са великом чашћу, као што приличи светима, јер знађаше да је још од
почетка из младости васпитан у свештењу, и да се до краја одлучио од света, и да је у
истину заволео Бога, и да му служи по подобију светих. И због тога га тај благоверни
цар веома много љубљаше, да буде причесник његове светиње.
И пошто га је цар много дана држао код себе, и богоноони свршивши манастирске
послове, и после тога настави говорити к цару о земљи свога отачаства, рекавши:
Скрбно и печално ми је, цару, јер моја земља нема свога архиепископа; а још и
многе земље су около отачаства ми у обласги државе наше, но нису напредне
божаственим исправљењем. Да, хтео бих да твоје велико царство заповеди патријарху
да ми освета као архиепископа једнога од браће моје, која је са мном, да га земља
отачаства ми има на освећење своје, и да се држава великога ти царства њиме велича.
А цар одговоривши преподобноме рече:
Са великом радошћу испунићу ти Богом саветовану и богомисаону молбу, пошто
Бог воли; и хоћу да видим тога кога изволи твоја свега душа на светитељство то.
И призвана бише пред цара братија која су са Преподобним. И цар не пристаде ни
на једнога од њих, и рече цар ка Преподобном:
Ниједан од ових није подобан толикој светињи, осим твога преподобија и
богодароване ти светлостн.
А Преподобни одговоривши рече:
Ни ја нисам достојан тога степена.
А цар рече:
Још пре твога доласка имам извештење да ће твоја светиња бити
сапрестолник апостолскога седења, и Бог ми је тебе показао као достојна; зато не
противречи.
А Преподобни рече:
Пошто се на то нисам спремао, где ћу наћи толики издатак и толике потребе,
што треба црквени закон?
А цар рече:
Све ћу поставити у палате царства мога, што је на потребу твојој светињи; не
противи се толико благодати светога Духа; није ти достојно противити се Божјој
заповести, јер ми је извештено светим Духом, и Богом ти је поверено стадо отачаства
твога, јер нико други не може осећати за твоје стадо као ти, истинити пастир.
Пошто се Преподобни много одрицао од тога чина, није могао да не послуша
заповести Божје и цареве, и рече му:
34
 Нека буде воља Господња.
А цар рече патријарху све о Преподобном и о земљи отачаства његова. Часни
патријарх Герман прими Божји и царев савет, да је он по вољи Божјој и царевој.
И када је био нарочити дан, и када се патријарх обукао по чину велике васељенске
цркве са многим митрополитима и епископима и са поповима и ђаконима, био је приведен
и овај преподобни кир Сава на освећење, и руком свеосвећенога васељенскога патријарха
Германа и заповешћу цариградскога цара кир Теодора Ласкара би постављен за
архиепископа.
И Сава пун свакога богоразумија, светим Духом прозре беде које ће после бити и
напасти и најнемоћнију силу на крају, и разумевши дужину великога пута и издавање
многога злата и многотрудно испосредовање тога светитељства, и свемоћном силом
Божјом, и уз Божју помоћ имајући све могуће, испроси Сава благослов од часнога
патријарха и од свега сабора васељенскога, да више опет не иде други српски
архиепископ у васељену на освећење, но само његово помињање (мисли се на цариградског
патријарха) међу првима, и да самоосвећено буде отачаство његово као што је Божјом
помоћу и самодржавно. По истом чину и ово сатвори, да је са обе стране безбрижно, но
да се састане тај сам архиепископ са сабором својих епископа, и тако да освећују себи
архиепископа.
Примивши од светога благослов себи и своме отачаству, и поклонивши се часном
патријарху, и пошто је био благословен од светога, и удостојивши се обилне благодати
светога Духа, и његовом светом заповешћу примивши поднебесну власт, изиђе од
патријарха са великом божаственом чашћу, као што приличи његовој светињи.“

Треба да имамо у виду да овај одломак који смо навели да припада житију, односно
хагиографској литератури. Ово није текст који је класичан историографски, нити је писац
житија Доментијан имао пред собом циљ да напише историју, да да прецизне историјске
податке. Али, без обзира на то, не само ово житије него и сва средњевековна српска
житија дају нам основ да сагледамо целовиту слику одређених догађаја који су били
важни. Сличан извештај доноси и Теодосије, са неким мањим корекцијама. Пошто смо
рекли да је у питању хагиографска књижевност која нема за циљ да износи прецизне
историјске податке, касније се у нашој историји појављују питања, недоумице, односно
такозване „рупе“. Због тога се стварају извесна домишљања која се јављају када немамо
довољно података. И овде је случај и то смо видели када прочитамо наведени одломак да
у овом делу нема јасне хронологизације, нема када се дешава. Има помена одређених
имена; помиње цар Теодор Лаксарис, помиње се патријарх Герман, али нема јасне
хронологизације догађаја када се ово дешава. Хронологизаија мисије светог Саве у Никеји
одређује се на основу неких других докумената, између осталог и на основу протеста
Димитрија Хоматина који је јасно хронологизован, има тачан датум-сам документ датира
из маја 1220. године. Тај датум који носи овај документ одређује нам до када је ова Савина
мисија могла да се деси. Највероватније је да је током 1219. године и наша историографија
стоји на становишту да се ради о овој години. Такође, видимо да писцу Житија није стало
да све оно што је наводио буде све како је и било, односно да сви подаци које он као писац
житија наводи нису били као факти историјски утемљени. Доментијан и Теодисије
помињу цариградског цара, а зна се да у то време цар није могао да буде цариградски јер
35
је Цариград био освојен од Латина. Даље, топографија је овде проблематична јер нема
помена да се ово дешава у Никеји. Доментијан је свакако познато да није могао бити
цариградски цар јер у време када Доментијан пише житије, ово дело, педесете године 13.
века, Цариград је и даље у рукама Латина. За писце житија и те врсте књижевности
одређени историјски детаљи су секундарни, они њима не придају важност.
У овом наведеном одломку помиње се да је био патријарх Герман и то је довело до
великих проблема у нашој историографији. Зна се на основу регистра, спискова
цариградског патријарха са годинама када су били патријарси да је патријарх Герман II
ступио на трон патријарха 1222. године.44 Он никако није могао бити патријарх када је
Сава био на мисији у Никеји, он долази као патријарх две године након Хоматиновог
писма. Доментијан на три места наводи да је патријарх био Герман, а исто чини и
Теодосије и поводом тога наши историчари су се домишљали како је и због чега толико
Герман помињан као патријарх, када је он касније био на патријаршијском положају. И
онда су изнели једно домишљање, које је касније и данас не важи, које је оповргнуто, да
су биле две мисија Саве у Никеји. По њима је у првој мисији Сава посвећен за
архиепископа, а у другој мисији Сава је добио право за будући самосталан избор српских
архиепископа. Савремена српска историографија, наши византолози, су одбацили ово
мишљење. По њима се све ово десило у једном акту, све се десило такорећи у једном
„цугу“ и то нам говори о карактеру житијине литературе којој није на првом месту да се
пише историографско дело са прецизним подацима.
Има још неких питања која се могу отворити. Тако се помиње да је Сава на првом
месту отишао у Никеју да заврши одређене манастирске послове и тек се када је те
послове обавио, на другом месту је поставио питање самосталности цркве. Стиче се
утисак као да је питање самосталности секундарно питање. Ипак, зна се да је за план
добијања црквене самосталности морао да постоји један пројекат и план, није то била ad
hoc идеја. Никакав план око добијања самосталности Српске цркве се не помиње у житију.
У претходној глави житија, непосредно глави која говори о одласку Саве у Никеји имамо
главу у којој се износи да је чудотворно миро из кивота Светог Симеона Мироточивог
престало да точи и Стефан Немањић се жали брату Сави који се тада налази на Светој
Гори. Потом Сава шаље једног монаха Иларија у Србију да види о чему се ради и потом
он тамо врши молитве и опет почиње мироточење из кивота Симеона Мироточивог. У
житију нема никакве евиденције да је Сава имао неки контакт са братом Стефаном
Немаћињем, а морало га је бити. Зна се да је подухват добијања самосталности Српске
цркве био заједнички пројекат двојице браће, Симеона и Саве.
У то време патријарх није био Герман већ је патријарх у Никеји био Манојло
Сарантен Харитопул. Занимљив је овде аргумент који се ставља од Доментијана у уста
светом Сави, а то је да моја земља, Србија, нема свог архиепископа, а околне српске земље
нису напредне божанственим исправљањем. Теодосије наводи мало другачији аргумент,
он наводи да је потреба да постоји самостални српски архиепископ била због јереси. Да ли
се у Доментијановом исказу околне српске земље нису напредне божанственим
исправљањем мисли на Босну и присуство богумила на тим просторима или се можда пре
мисли на приморске земље. Зашто кажемо пре? Јер када је формирана Српска

44
Постоји патријарх Герман I који је био цариградски патријарх током иконоборачке кризе

36
архиепископија њена јурисдикција се проширила на Приморје, које је до тада било под
римском јурисдикцијом. Ово опет може да имплицира заоштравање Савиних ставова
према римској цркви у контексту Четвртог крсташког рата и онога што се дешавало. Ово
је на нивоу домишљања јер немамо других историјских извора по том питању.
Други важан документ у контексту теме на који се осврћемо је протест охридског
архиепископа Димитрија Хоматина у мају 1220. године.45 Занимљива је историја овог
документа. Не само српска него и светска јавност сазнала је за овај документ, протест тек
крајем 19. века. До тада овај документ је био непознат. Документ је постао познат
захваљујћи римском кардиналу Питри који је деведесетих година 19. века објавио један
зборник радова који је припадао Димитрију Хоматину. У питању су преписи Хоматинових
списа који су начињени у 14. веку, дакле оригинал протеста није сачуван. Овај препис се
налазио у зборнику који се чувао у Минхенској државној библиотеци. Када је ове
документа објавио Питра, неке две године касније је пажљу на овај протест, на овај
документ обратио не српски, него руски историчар, професор и шеф катедре на историји
православних поменсих цркава на Духовној академији у Санкт Петербургу, Иван Савич
Паљмов, чувени слависта.46 Неколико година пошто је овај професор објавио овај
документ појављује се први превод на српски језик који је начинио наш чувени научник и
политичар Стојан Новаковић, а потом креће интересовање за овај документ, протест
Димитрија Хоматина. Овај текст није написао било ко, написао га је личност која је у том
моменту у православном свету била најбољи познавалац канонског права.
Наводимо одломак документа, Протест охридског архиепископа Димитрија
Хоматина упућеном светом Сави.
„Димитрије, милошћу Божјом архиепископ Прве Јустинијане и целе
Бугарске, и свети и божански сабор архијереја подложних његовој епархији,
пречасном међу монасима и сину великог жупана Србије, господину Сави,
благодат од Бога и мир и у Светом Духу поздрав.
Одавно нам је стигао глас о твојој часности како си оставио своју земљу и
родбину и цело очинско наслеђе и, просто речено, свет и све што је у свету, те у
раној младости дошао у приморски Атон, Свету Гору, која због синова аскета
настањених на њој и јесте и зове се Света Гора. Тамо си се посгригао и примио
монашки живот и постао пријатељ тамошњим испосницима, који се свима
снагама јуначки боре против непријатеља Сатане. Већ си се и преко граница
прочуо као славан међу монасима.
А шта се касније догодило, не знамо како да кажемо, запевана је другачија
песма. Оповргнута је слава и побијена величанственост гласа који се био пронео о

45
Превод овог документа је учинио тридесетих година прошлог века професор Георгије Острогорски и овај
превод се сматра најбољим српским критичким преводом. Овај документ је од изузетне важности за
историју помесне наше цркве у овом периоду.
46
Овај професор је много сарађивао са српским студентима крајем 19. века и почетком 20. века у
Петрограду. Био је ментор већем броју Срба приликом писања њихових кандидатских дисертација. Између
осталог, овај професор је био ментор приликом писања дисертације и будућем српском патријарху Варнави
Росићу. Дакле, Иван Савич Паљмов је био онај који је указао на значај овог црквеног текста за српску
црквену историју и објавио један рад у часопису Христианскоје чтеније који је обрадио овај документ и на
тај начин учинио га познатим научној јавности.

37
теби. Наиме испосник Сава је оставио Атон и тамошње подвиге, вратио се
натраг као они који се предомишљају и окрећу ка злу и на које се тужи и Свето
Јеванђеље, те је постао скоро оно што је првобитно био. Јер га је љубав према
отаџбини заробила и уграбила из тврђаве Свете Горе, те се опет настанио у
Србији; претворила је испосника у вршиоца и управитеља земаљских послова и
произвела га за посланика околним владарима, и тако је одбацио оно што је зидао
као монах и одао се светској сујети. Потпуно се упустио у светске бриге и у
светско славољубље, почео је да учествује у гозбама, да јаши коње
најплеменитије пасмине, лепе, окићене заставама, да води са собом многу послугу,
да се размеће у свечаним поворкама раскошном и разноврсном пратњом. Идући
даље тим путем, зажелео је и достојанство јерарха, отишао не знамо куда и
добио наједанпут то достојанство, те се вратио у отаџбину, проглашујући се
величанствено архијерејем Србије. Тамо је рукоположио и многе архијереје, без
назначења или и за нека одређена места, не знамо. У кратко речено, не само да је
повредио монашке завете, него је уздрмао и сам устав о црквеним стварима.
Када смо чули о теби ове и друге сличне ствари, једне раније, а друге
недавно, нисмо им поверовали у потпуности, јер знамо да су причања понајвише
лажна. 47 А мислили смо и да није наше да истражујемо зашто си отишао из
Свете Горе у своју отаџбину и како си се земаљским пословима бавио. Јер никада
нисмо имали обичај да испитујемо животе других, да би их корели и осуђивали,
пошто то потпуно забрањује и Божја заповест. Јер каже се: „Не судите да вам
се не суди“. И не судите пре времена, и све остало што у истом стиху свете речи
предају.
Али ако си рукоположен за архијереја, наше је, и то мислимо у великој мери,
да питамо: како, и за коју цркву? У томе се служимо упутствима божанских и
светих канона и благочестивих закона. Ако си ти, блажени, сада постао
архијереј, као што се чуло на све стране, ми желимо да сазнамо где. Ако у Србији,
питамо како? Ако рукоположењем најсветијег цариградског патријарха, питамо
зашто? Јер, ако си постао митрополит на основу права, од старине
принадлежног царевима да обнављају градове и да их од нижег степена, наиме
епископског, уздижу на виши митрополитски или архиеиископски, као што говоре
канони 12 и 17 Халкидонског сабора и 38 канон сабора који се био састао у Трулу
на царском двору, тада је требало да си ти пре тога био епископ, те да би се
могао узвисити од нижега на почасније и више. Али ти нити си био епископ нити
уопште имаш царску одлуку, која би потврђивала твоје рукоположење. Али где је
данас царство, коме припадају и остала па и ово достојансто, пошто сада многи
врше власт по областима, а нико није сачувао неокрњено цар ско достојанство? А
пошто већ нема правог царства, то и твоме рукоположењу сасвим недостаје
правна основа.
Ако ли си се непромишљено наметнуо Србији као нов архијереј, није пак
теби потпуно непознато, као и ма коме другом, да се Србија налази у епархији
престола Бугарске и да Србија има епископа у Расу, кога рукополаже архиепископ
Бугарске. Према томе, ти си се противно канонима заодео архијерејским

47
Овај исказ је типичан пример византијске дипломатије

38
достојанством, угазио си у туђу област и заборавио си се, учинивши себе, како
изгледа, из безумља одговорним за преступ против одредаба божанских канона и
без потребе пореметивши или боље речено побркавши границе добро установљене
од отаца. Према томе, ти си, боље да кажемо по псалмопевцу, „обукао се у
клетву као у хаљину“.
Ако треба истину да кажемо, онда, кад си већ, оче, преузео архијерејство
због ревности према јеванђељу, требало би, по великом боговеснику Павлу, да не
проповедаш тамо где је Христос познат, како не би зидао на туђем темељу, него,
као што је писано, да проповедаш онима којима он није објављен и схвате који
нису чули о њему. Тада не би нико, ко се руководи благочестивом мишљу, осудио
твоје рукоположење као очевидно из апостолске ревности потекло. Али, не
постоји место докле проповед апостола није стигла, јер се, као што знаш, њихов
глас раширио по целој земљи, а Србија Божјом милошћу живи побожно и
хришћански на темељу положеном од апостола и њом управља архијереј кога су
јој оци дали. Ниси, дакле, из ревности према јеванђељу, него си из славољубља
ускочио у архијерејско достојанство, те си га на свој грех и опасност преузео,
као оне животиње које желе да нападну некога и сами налете на најоштрији мач.
Ето, како те твоја жеља за преосвећеношћу одведе у неупутности.
Па још ако је и то истина да си затекао епископа канонски постављеног,
оног у Призрену, и да си га тирански из епископије избацио, нагнавши га, јадника,
да да оставку, наравно да би се, под изговором оставке, зло сматрало сло бодним
од одговорности, а да си уместо њега поставио тамо онога који је теби по вољи,
онда си излио на себе гнев канона, боље рећи гнев Бога због гажења канона.
Ако је пак приличило дати место твојој жељи, требало је, драги, не ка
неком другом, него ка поглавару бугарске епархије, као аутокефалном, и ка
његовим епархијским јерарсима да прибегнеш и да затражиш до стојанство, те
би га свакако добио у духу пристојног попуштања по одобрељу канонском. Јер
колико је неупутно да си добио рукоположење од неког другог уместо од
аутокефалног архијереја, знају они који добро познају књиге закона и канона.

Потом у прилог своје тврдње Хоматин наводи следеће каноне: 35.

апостолски канон, 2. канон Другог васељенског сабора, 8. канон Трећег
васељенског сабора, 13. канон Антиохијског сабора, 22. канон Антиохијског
сабора и 12. канон Халкидонског сабора.
Пошто тако свети и божански канони заповедају и пошто нама не би
личило да прећутимо дело које се тако очевидно показује неупутно, ево саборно
објављујемо твојој часности да, ако одступиш од права која од старине
припадају нашој епархији, а која ти сад незаконито држиш, добро ћеш уч инити,
јер то би значило да си се предомислио као онај који се опамети, да си постао
свестан неканоничности тога свог предузећа и вратио се на пут којим су од
старине ишли твоји преци, те ћеш можда и опроштај добити за ту мудрост. Ако
ли, пак, неотсупно будеш остао при свом дрском делу и ако одржиш своју
упорност, презревши ово наше писмо, па сам себе учиниш подложним казни
канона,којом ти они законито прете са снагом права, ми те подвргавамо

39
одлучењу од свете и живоначалне Тројице и искључујемо те из зајед нице верних
као преступника заповести светих и божанских канона и као нарушиоца и
смутитеља црквеног усгава, који су свети оци од почетка установили. А према
томе ће и они који с тобом опште бити подвргнути истим казнама, били они у
црквеном реду или световног чина и положаја.
За предаваоца овог нашег саборног писма одредили смо преосвећеног
епископа Скопља, у Господу љубљеног нам брата и саслужбеника, господина
Јована, како би и живим гласом ово што је написано протумачио твојој
часности.“
Сада ћемо се осврнути на поједине аспекте текста. Реч је о једном тексту
који не бисмо могли да лако прогласимо дилетантским, неутемељеним. Видимо да
је Димитрије Хоматин био одлично обавештен о свему што се дешавало и он то
ставља у контект своје идеје, али је у основи одлично обавештен о стварима. Јасно
је да он одлично познаје канонско предање.
Почињемо од самог увода где Хоамтин самог себе титулише на одређени
начин и на одређен начин се обраћа Сави. Како он себе титулише? Он се бе
титулише као архиепископ Прве Јустинијане и целе Бугарске. То је титула
охридских архиепископа његовог времена која је постала актуелна средином 12.
века, пре тога нису имали. Одмах је јасно зашто одмах ово титулисање јасно
погађа у мету. Знамо да је Прва Јустинијана основана у 6. веку од византијског
цара Јустинијана и она је била самостално фактички и обухватала је просторима
који ће касније постати српске земље. 48 Он се позива на титулу, на страну што је
врло дискутабилно и поставља се као питање какве везе има Охридска
архиепископија са Јустинијаном Примом? То је посебно питање; реално, нема
никакве везе, то је убачено средином 12. века у титулу да би подигао охридски
архиепископ свој углед. Никакве историјске везе нема и никаква историјка веза не
може да се пронађе између Јустинијане Прима и Охридске архиепископије.
Архиепископија Јустинијана Прима је трајала непуних седамдесет година, њен
последњи помен је почетком 7. века. То је простор који тада нема никакве везе са
Бугарском црквом. Охридска архиепископија као црквена организација настале је
скоро три века касније након Јустинијане Приме, 1018. године. Између ове две
црквене јединице нема никакве везе. Орхидска архиепископија је настала 1018.
године од стране византијског цара Василија Македонца и она је била наследница
претходне црквене структуре која се налазила у држави цара Самуила и
претходном Бугарском царству. Отуда назив које Димитрије Хоматин помиње
архиепископ целе Бугарске има некаквог смисла. Јер то јесте била црквена
стуктура која је своје порекло водила од претходног, Првог бугарског царства. Као
што смо навели средином 12. века у титулу орхидског архиепископа ушло је и
Јустинијана Прима и то је послужило Димитрију Хоматину да искористи да
нагласи своје прејемство од архиепископа Јустинијана Приме која је покривала и
простор српске државе, тј. Рашку.
Потом, видимо како се Хоматин обраћа светом Сави. Он га назива
„пречасним међу монасима“ и сином великог жупана Србије. У то време Сава није

48
Између осталог и простор Рашке ће обухватати ова архиепископија

40
био монах, већ архиепископ, али Димитрије Хоматин не признаје и Саву сматра за
обичног монаха; Хоматин не признаје Савин архиепископски чин.
Димитрије Хоматин је био одлично обавештен, он даје податке о Савином
животу, наводи да је као млад отишао на Свету Гору. Даје сведочанство које је
занимљиво где наводи да се Сава прочуо и преко гр аница као славан међу
монасима. Занимљив је моменат јер ово је сведочанство некога ко је у том
тренутку веома оштар Савин противник. Даље га оптужује што је напустио Свету
Гору и вратио се у отаџбину и предао световним пословима. Он наводи читав низ
оптужби попут да га је уграбила љубав према отаџбини, тј. да га је заробила.
Оптужује га за политичку делатност у Србији; има одличну обавештеност да је
Сава има одређену дипломатску активност и према угарском краљу Андрији и
бугарском владару Стрезу. Потом наводи елементе везаним за Саву попут тога да
живи раскалашно, као некоме ко не доличи монашком животу, „пакује“ да је Сава
окружен раскошћу, коњима, свитом што је под великим знаком питања.
Такође, помињање да је Сава већ рукоположио многе архијереје је знач ајан
хронолошки јер тај исказ нам говори да је већ била мисија у Никеји и да је већ
одржан први сабор у манастиру Жичи када Сава поставља прве српске епископе и
шаље их у своје епархије. Дакле, мисија је била у Никеји и ово је потврда 1219.
године јер требало је обавити- мисију, потом стићи у Србију, обавити сабор.
Тешко да је све ово могло стати у почетак, односно до маја 1220. године када је
писмо, протест упутио Хоматин. Потом видимо примере византијске дипломатије
где он говори да он не испитује туђе животе.
Кључни аргумент је оспоравање каноничности Савиног обраћања тамо,
односно места где је Сава отишао, у Никеју. Он пита реторички где је Сава
отишао, коме се обратио јер царства данас нема, без обзира што се многи позивају
на царство. Он мисли на пад Цариграда и то да нема више јединствене Византије и
да постоји више центара који се позивају да су они наследница Византије. Он
говори да тамо где је Сава отишао није цар и није патријарх као легитимни
наследник Византије.
Следећи аргумент је оптужба за „зидање на туђем темељу“. Оптужује га да
је успоставио црквену структуру где већ постоји црквена структура и Хоматин
јасно каже да је Србија под архиепоскопом Бугарским. Не треба да нас збуњује
овакво именовање јер у то време, 13. век титула охридских архиепи копа је
архипископ Јуситнијане и Бугарске. Док за помињање у титулатури Јустинијане
нема историјског утемељења дотле помињање Бугарске у титулатури охридског
архиепископа има историјско утемељење. Јер је Охридска архиепископија
наследница црквене структуре која је постојала у бугарском Самуиловом царству
и то се може нека врсте конекције направити. Не треба да мислимо да се под овим
мисли да је реч о архиепископу Бугарске који се налази у Трнову јер у ово време
када се ово одвија у Бугарској постоји црквена структура која је архиепископија и
која је у унији са Римском црквом. Она ће тек 1235. године добити канонску
санкцију од Никејске патријаршије и постати Друга бугарска, односно Трновска
патријаршија. Хоматин наводи да је охрхидски архиепископ тај који од давнина
поставља епископа у Расу.

41
 Даље Хоматин приговара Сави због смене епископа у Призрену. У самом
документу се не помиње име призренског архиепископа, али је историографија
дошла до података о имену овог епископа. Његово име је Никифор или Нићифор,
који по својој прилици, није желео да прихавати нову црквену структуру коју је
Сава успоставио и био је замењен.
Долазимо до момента који је јако важан и који подвлачимо -то је да Хоматин
наводи да је Сава требао да се обрати на право место и да би све било у реду; каже
да се обратио њему добио би звање архиепископа и добио би самосталност.
Хоматин каже: „Ако је пак приличило дати место твојој жељи, требало је, драги,
не ка неком другом, него ка поглавару бугарске епархије, као аутокефалном, и ка
његовим епархијским јерарсима да прибегнеш и да затражиш достојанство, те би
га свакако добио у духу пристојног попуштања по одобрељу канонском.“. Ово је
јако важан исказ јер Хоматин овим признаје да је оновремена Србија имала
довољно капацитета за самосталну српску цркву. Проблем је само у томе где се
Сава обратио, место на коме се он обратио да тражи црквену самосталност. Дакле,
Хоматин признаје да су су услови за аутокефалију у Србији постојали и доказ је
наведени део Хоматиновог протеста.
На крају, у закључку протеста имамо део у коме Хоматин прети Сави
анатемисањем, искључењем из Цркве. Немамо у историји података шта се даље
дешавало; не знамо да ли је Сава одговорио на овај протест, чак не знамо ни да ли
Сава знао за овај протест. Видимо се да претње о екскомуникац ији није остварила,
она је остала само мртво слово на папиру. У документу се помиње епископ
Скопља, Јован, који је требао да Сави лично уручи протест и који је требао да
појасни ствар. Да ли је до овог сусрета Јована и Саве дошло остало је непознато.
Неколоко година касније Хоматин је поновио протест против Савиног
поступка у скраћеној форми. Поновио га је у писму које је упутио цариградском
патријарху Герману II. У међувремену дошло је до тензија између Епира и Никеје
и 1223. године Димитрије Хоматин је крунисао Теодора за цара. Због тог поступка
је Герман протествовао. На тај протест Хоматин му одговара и у том одговору
опет спомиње Савин случај и поступак. И каже му да ако је он (мисли се на
Хоматина) погрешио, онда је Герман још више погрешио. Ако је он крунисао
Теодора Анђела за цара он није погрешио јер Теодор Анђео није било ко; он је
члан царске династије. А он, никејски патријарх је прекршио правила јер је угазио
на туђу територију тиме што је на туђој територији поставио Саву за
архиепископа. Ово је документ из 1227/1228. године и ово је други документ у
коме бележимо Хоматинов протест против светог Саве. Немамо других
докумената који су нам познати и који би се односили на протест против светог
Саве од стране Хоматина.
О питању каноничности светог Саве доста је писано. Код овог питања треба
обратити на три аспекта:
1. прво питање капацитета Србије везан је за црквену самосталност; да
ли је црква у Србији била „зрела“ за самосталност
2. друго питање је везано та статус патријарха у Никеји

42
 3. треће питање је везано за статус охридског архиепископа

У овом троуглу можемо тражити решење на питање о питању

каноничности Савиног обраћања у Никеји. Одговор на прва два питања је
прилично јасан. Одговор на прво питање да ли је Црква у Србији имала довољно
капацитета за самосталност дао је и сам Димитрије Хоматин. Он каже да су сви
услови за добијање самосталности постојали-постојала је самостална држава и
постојао је и црквени кадровски капацитет за такав подухват. Друго питање које
се тиче статуса патријарха у Никеји такође иде у корист, прилог Сави. Цар и
патријарх у Никеји нису били самозванци, нису били самопрокламовани. Цар и
патријарх у Никеји су били византијски цар и византијски патрихарх који су у том
моменту, због познатих историјских околности, били у егзилу. Потоња историја је
то потврдила и доказала-из Никеје је дошао „продужетак“ Византије. И повратак
Никеје у Цариград, пре обнове Византијског царства патријарх у Никеји је признат
од читавог православног света као цариградски васељенски патријарх. 49 По
тадашњој византијској теорији која је важила патријарх је имао овлашћења на
простору византијске икумене. Шта је значило титулисање васељенског патријарха
које је познато још од 6. века? Титула васељенски није значила у смислу читавог
света, за шта га је папа оптуживао, него је титула васељенски значила у смислу
византијске икумене, византијског комонвелта, византијског простора. У тај
простор је спадала и Србија. И ово је један од момената који оправдава Савино
обраћање патријарху у Никеји.
Коначно и најкомпликованије питање везано је за статус Охридске
архиепископије. Питање је комплексно и одговор није лако да ли је или није
Охридска архиепископија била самостална, аутокефална или није. Другим речима
да ли је Охридска архиепископија била фактор аутокефалије и ли није? Нема
једноставног одговора на ово питање. Морамо имати у виду историју ове црквене
структуре која је трајала преко седам векова (1018 -1767). То је црквена структура
коју је основао византијски цар који је и постављао охридске архиепископе. У
једном моменту то су били и цариградски патријарси који су постављале
архиепископе, али било је и момената током историје када је сабор охридских
епископа постављао архиепископа. То је био случај и са Димитријем Хоматином,
али то је било у одређеном историјском контексту-распад Византије и сукоба две
грчке струје. У ово време, Савино време, Охридска архиепископија се рачунала,
сматрала као самостална што се не може рећи за читав ток њене историје. Јако је о
томе много писано и расправљано и неког коначног решења нема.
Оно што је јасно јесте да је Србија имала услове за самосталност
(подвлачимо да то потврђује и сам Димитрије Хоматин) и да се Сава обратио не
неком незнанцу у Никеји него цариградском васељенском патријарху и
византијском цару.
Питања, коментари:

49
Признат је од стране Бугара којима је никејска патријаршија дала самосталност, признат је од Руса, и
признат је и од Срба. Није се, подвлачимо, радило ни о каквом самозванцу.

43
 С: Помињали смо Теодора Ласкариса. Да ли је у некој вези личност
Константина Ласкариса који је био непосредно пре пада Цариграда цар?
П: Пред сам пад Царигарада владало је расуло, хаос. Било је неколико
претендената на престо. Сматра да је пред сам улазак крсташке војске у Цариград
одржан један састанак око тога ко ће преузети Царство. Сматра да је на овом
сабору био и Димитрије Хоматин. Било је више опција, па је тако била опција
везана за династију Ласкариса, а била је и опција везана за династију Анђела.
Сукоб је био династички.
С: Током свог излагања Димитрије Хоматин не помиње принцип црквене
икономије који је био у кризним временима. Не узима у обзир примере из црквене
историје по коме је Фотије као лаик постао цариградски патријарх или случај
Амвросија Миланског.
П: То је тачно, Хоматин оптужује Саву да није био епископ и да је одмах
постао архиепископ. Хоматин је свакако знао за пример у историји Цркве као што
су Фотије, Некатарије, Амвросије, који су заузели црквене позиције без да су
претходно провели одређени временски период на црквеним положајима.
С: Да ли постоје сведочанства да је поред Саве који је рукоположен за
архиепископа у Никеју и неко рукоположен за епископа? Јер требао је одређен
број епископа који је са њим рукополгао нове епископе на изборном сабору у
Жичи. Или је Сава рукополгао са рашким и призренским епископом?
П: То је отворено питање. Највероватније да је рукополагање на Жичком
сабору извршено и од стране епископа који су већ били ту, који су прихватили
нову црквену ситуацију. Симптоматично, индикативно је да је призренски епископ
смењен јер није прихватио нову ситуацију док рашки епископ није споменут што
се сматра да је он прихватио нову ситуацију.
С: Да ли се зна које је Сава одвео монахе са собом на мисију у Никеју ради
избора архиепископа?
П: Помињу се неки Савини ученици, помиње се његов ученик Методије.
Има још одређених личности које су касније постали епископи у Србији. Код
Доментијана је описано да је приликом одлучивања ко ће бити архиепископ била
једна расправа. Овај исказ треба узети да је он узет из житијске, а не
историографске литературе. Сам Доментијанов исказ у житију треба схватити
реторски, из тога не треба извлачити одређене закључке. Вероватно да је то била
једна добро промишљена акција, где се све унапред знало
С: Димитрије Хоматин је сматрао да је легитимни наследник византијског
цара господар у Епиру.
П: Сматрао је и крунисао га 1223. године у Солуну. Борба за византијско
наслеђе, између Епира и Никеје је трајала све до 1230. године када је Епирска
деспотовина доживела тежак пораз. Двадесетих година је трајала борба и није се
знало ко ће понети византијско наслеђе-да ли ће то бити Епир или Никеја. У
питању је битка код Клокотнице, и то је битка чије су се последице одразиле не
само на међугрчке односе него и на односе у Србији. Тада је дошло до промене на
српском престолу. Пао је Радослав, који је био епирски зет, тј. смењен је и на
44
престо је дошао његов брат Владислав. И Ласкариси и Анђели су породице које су
биле царска династија.
С: Када Василије II Mакедонац Бугароубица оснива Охридску
архиепископију оснива је као словенску црквену јединицу. Он је на простору
бивше Самуилове државе спроводио посебну политику опорезивања. Тај део
царства је био врло специфичан у односу на део царства који је био насељен
Грцима. Било је, сматра се замишљено, да нова црквена јединица која је
организована буде по том моделу на чијем ће челу бити Словен који ће бити
лојалан самој Византији и престоничким структурама и да се на тај начин одржава
етнички мир у Царству. Касније су на престо архиепископа у Охриду довођени
Грци и од тада је почео процес хеленизације.
П: Могуће је да је то можда била намера Василија будући да је први
архиепископ био Словен. Али, то је било само тада и то је био Јован; после њега
су сви били Грци и то је био јак процес хеленизације. Можемо рећи да је ова
црквена структура на почетку постојала као словенска 50, али на самом почетку,
али касније она је у потпуности грчка црквена структура. Тек касније у време
Душаново архиепископи су били Срби, 14. век. Било је у пар наврата на трону
охридских архиепископа и Бугара, али у основи реч је о грчкој црквеној
структури. Ова црквена структура имала је нејасан положај у односу на Цариград.
С: Да ли се може говорити о етнофилетизму од стране Грка на простору
српских земаља?
П: Немамо ту евиденцију да је чињено на простору Рашке. О томе више
можемо говорити на јужнијим просторима, на простору Македоније, северне Грчке
и на овим просторима јесте дошло до снажне рехеленизације. На српским
просторима немамо података да говоримо о хеленизацији.

Делатност Светог Саве после 1219. године

У оквиру ове теме обрадићемо више подтема-које су то биле епископије које

су биле у време светог Саве, у време формирања Српске архиепископије; потом
говорићемо о великом црквено-народном сабору у манастиру Жичи који се одржао на
Спасовдан, с тим да код њега постоји двојба да ли се он одржао или 1220. или 1221.
године. То је иначе био први сабор самосталне Српске архиепископије којим је
председавао свети Сава-дакле, то је први сабор наше помесне Цркве; на овом сабору Сава
је изговорио Беседу о Правој вери, која је темељни израз богословља светог Саве;51

50
Ово сматрамо као извесно прелазно решење.
51
Ова беседа је забележена и код Доментијана и Теодосија и превод на савремени српски језик урадио је
епископ Атанасије Јевтић и детаљно га анализирао у оквиру своје студије Богословље светог Саве, Београд,
2004. година, друго издање.

45
осврнућемо се на политичке прилике у Србији у овом периоду и на последње године
овоземаљског живота светог Саве.
Сава је 1219. године у Никеји добио титулу архиепископа и добио је
сагласност за формирање самосталне Српске архиепископије. То се пре свега огледало у
томе да су будући српски архиепископи могли бити бирани од сабора српских архијереја
без обавезе да одлазе у Никеју, односно Цариград на потврду тог избора. Потом Сава из
Никеје је отишао не директно у Србију већ на Свету Гору и из Свете Горе у Солун.
Боравак у Солуну је врло значајан. Током боравка у Солуну Сава је боравио у
манастиру Филокалу и тај боравак је везан стварање првог законика, првог српског
законика тог типа који се односи на црквене и грађанске законе о Цркви. То је у науци
познато као чувено Савин Номоканон или Законоправило52. Оно је у нашој литератури
познато под називом Крмчија која је руски назив у смислу да је то крма која руководи,
управља. Ово дело је Сава саставио и то има неколико ствари које треба размотрити.
Прво, то значи да је Сава у најмању руку надгледао процес састављања Законоправила.
Колико је Сава лично у томе учествовао, а колико његови најближи сарадници то је
неразјашњено питање. У сваком случају, Сава је направио један избор византијских
грађанских и црквених прописа везаних за функционисање Цркве и унео их у
Законоправило. Постоје мишљења да је Сава од великог броја свих византијских прописа
сам, лично направио избор који ће прописи ући у ово дело. Постоји и мишљење да је већ
постојала варијанта тих прописа која је само преведена на српскословенски језик. Оно
што је несумњиво јесте да је на Законоправилу печат светог Саве-да ли је он директно
учествовао или под његовим надзором вршено превођење, свакако његова реч и његов
благослов је био последњи да сви ти прописи уђу у тај акт. Он се са тим законским
прописима вратио у Србију после боравка у Солуну. Једна дигресија, у каснијем периоду
Савино Законоправило ће постати зборник правила и за друге словенске цркве, најпре за
Бугарску и потом за Руску цркву. Руска Црква ће се почев од седамдсетих година 13. века
управљати према Законоправилу које ће у Русији добити назив по коме ће овај акт и бити
познат, као Крмчија или Кормчаја књига. Занимљив је моменат да ће она бити главни
зборник црквених прописа и за Руску цркву.
Сава након доласка у Србију приступа организацији и формирању Српске
архиепископије. Које су то прве епископије самосталне Српске архиепископије?
Оне нису све формиране први пут, тј. нису све основане у Савино време; неке од
њих су биле старе. Радило се укупно о 12 епископија. Дакле, Српска
архиепископија је 1220. године у време свог формирања имала 12. епископија.
Списак епископија се не налази у житијима светог Саве. Ни Доментијан ни
Теодосије не наводе епископије, али постој други дипломатички акти који нам о
томе сведоче. Главни међу њима је Хрисовуљ светог Саве и Стефана Немањића
који је у историјској науци познат као прва епископска нотиција 53 Српске цркве
која је настала, највероватније, око 1220. године. По том списку, регистру
наведене су следеће епископије: Зетска (манастир Светог Архангела Михаила на
Превлаци код Тивта); Рашка (Црква Светих Петра и Павла у Расу); Хвостанска

52
Овај назив је српско словенски термин
53
регистар

46
(манастир Успења Свете Богородице код изворишта Белог Дрима); Хумска
(манастир Свете Богородице код Стона); Топличка (манастир Св. Николе);
Будимљанска (манастир Светог Ђорђа код Берана); Дабарска (манастир Св.
Николе код Прибојске Бање); Моравичка (Црква Св. Ахилија у А риљу). По овом
документу списак епископија се завршава са Моравичком епископијом. На том
првом списку, првој нотицији налази се осам епископија, преостале четири се не
налазе; видећемо шта је могло бити разлог зашто се не наводе и четири
епископије, али је несумњиво да су и оне биле у саставу Српске архиепископије.
Прва на списку у овом документу је наведена Зетска епископија -то би јужни
део данашње Црне Горе, део који иде према Приморју, не цела данашња Црна
Гора, не онај брдовити део. Седиште ове епископије манастир Светог Архангела
Михаила на Превлаци код Тивта, који је пре био бенедиктински самостан и то је
био манастир који је пре него што је постао седиште српске епископије био
напуштен. Ова епископија је стављена у нотицији на прво место и тај детаљ није
без значаја и разлога. Ова епископија је стављена на место испред старе рашке
епископије која је била у средишту српске државе. Зашто је Зетска епископија
несумњиво значајна? Значајна је по томе што је то прва православна епископија
формирана на том простору после Великог раскола (1054. године). Дакле, до
времена Великог раскола је јединствена црква и након њега, у периоду од 1054. до
1220. године нема православне епископије у Зетском Приморју, на том простору.
На том подручју су само биле црквене структуре које су биле везане за Запад, за
Рим. На том подручју то су биле Барска и Дубровачка надбискупија које су имале
и нерашчишћене јурисдикционе спорове. И православне епископије до 1220.
године у Зети нема. Тако имамо сведочанство да Стефан Немања, Сави н отац, када
се крстио у Зети није било православног свештеника. Први пут се православна
црквена структура оснива у време светог Саве. Због тога је неутемељено и
неоправдано мишљење данашњих монтенегрина који овакав поступак карактеришу
као српску агресију на дукљански идентитет и слични аргументи овог типа.
Иначе, Зетска епископија је претеча данашње Црногорско-приморске
митрополије. Седиште Зетске епископије се у 15. веку преместило из Боке
Которске на Цетиње и од тада је Цетиње је седиште ове епископије и данашње
црногорско-приморске митрополије. Црногорско-приморска митрополија води
порекло од Савине епископије коју је основао у Зети, 1220. године. Треба имати на
уму да је и титула српског архиепископа била архиепископ свих српских и
поморских земаља. Поморским земљама је посебно наглашено и то је поред зетске
обухватало још једну епископију, хумску епископију, која је била на севернијем
јадранском подручју, северно од Дубровника. Напомињемо да то тада 54 у
приморским земљама није било православне црквене структуре. Другим речима,
формирањем Српске архиепикопије обједињен је и духовном погледу српски
етнички простор.
Друга по реду епископија је рашка епископија. То је стара епископија која
се налазила у средишту српске државе. Њено седиште је било у Црква С ветих
Петра и Павла у Расу, која и данас постоји на самом улазу у Нови Пазар. Она је

54
до времена светог Саве

47
једна од најстаријих цркава сачуваних на простору данашње Србије. Иако је то
стара епископија која је постојала вековима уназад, она је стављена на друго
место, место после зетске епископије. Рекли смо да је Рашка епиксопија помиње у
Другој охридској епископији византијског цара Василија II Македонца из 1018.
године. У тој повељи се рашка епископија први пут помиње и наводи се да је дуго,
одавно, била у саставу бугарске цркве. Оно што се зна у време светог Саве јесте да
је у његово време епископ ове епископије био Калиник. Он је остао епископ јер је
прихватио нову ситуацију, нову црквену структуру, тј. прихватио је реалност
формирања Српске архиепископије. Док призренски епископ није прихватио нову
црквену структуру, формирање Српске архиепископије.
Трећа по реду је Хвостанска епископија. Област Хвосна је у Метохији, то је
област око Пећи и данашње Митровице. Седиште ове еписикопије је манастир
Успења Свете Богородице код изворишта Белог Дрима 55 или како се у литератури
назива и мала Студеница. Иначе, једна тенденција која је присутна да данашњи
викари српских патријараха носе титуле старих српских епископија. Тако је више
викара носило титулу хвостанског епископа, а последњи в икар носи титулу
топлички епископ. Хвостанска епископија је настала издвајањем из Призренске
епископије. Приликом формирања Хвостанска епископије северни део Призренске
епископије одвојен је и формирана је Хвостанска епископија. Можемо изнети
претпоставку да је ово био још један ударац призренском епископу који није
прихватио власт Саве као архиепископа и који је смењен.
Четврта по реду била је још једна приморска епископија-Хумска епископија
са седиштем манастир Свете Богородице код Стона. Хумска епископија је
захватала подручје Херцеговине и област Приморја који се налазио северно од
области који је припадао зетској епископији, изузимајући Дубровник.
Интересантно је да на простору Хума од осамдесетих година 12. века није било ни
једног православног епископа, чак није било ни римокатоличких епископа. Том
облашћу је управљао свети Сава док није отишао на Свету Гору, а пре њ ега владао
је овом облашћу његов стриц, хумски кнез Мирослав. Извори наводе да је кнез
Мирослав био у сукобу са католичким епископом области којом је владао, дакле
хумским епископом, да је тај епископ због сукоба био протеран и да на том
простору у периоду од осамдесетих година 12. века до 1220. година није било
никакве епископске јурисдикције, ни православне ни римокатоличке. Она се
обнавља у време светог Саве и то исто у манастиру који је пре него што је постао
православни био бенедиктански манастир-исти случај као што је било у Зетској
епископији. Две епископије, зетска и хумска епископија, имају посебан значај у
титули српских архиепископа који носи титулу „архиепископ свих српских и
поморским земљама“.
Пета епископија по реду јесте Топличка епископија са седиштем у
манастиру Светог Николе. 56 Ово јесте једна од првих задужбина великог жупана
Стефана Немање. Та епископија је настала одвајањем области Топлице из Нишке

55
Можда је реч о ранијој византијској цркви која је овде постојала раније и која је у Савино време
обновљена.
56
Данас титулу топлички епископ носи викар српског патријарха

48
епископије 57.
Три последње епископије су настале, мада то није до краја разјашњено
одвајањем области од древне рашке епископије-то су епископије које су настале
одвајањем северних, западних и јужних делова рашке епископије. У питању су:
Будимљанска (манастир Светог Ђорђа код Берана) 58; Дабарска (манастир Св.
Николе код Прибојске Бање); Моравичка (Црква Св. Ахилија у Ариљу).
Будимљанска епископија је обухватала област горњег тока реке Лима, па чак и по
неким назнакама, могло је да иде и даље према западу у област Пиве, па чак и у
област Гацка. То је област данашње Херцеговине или данашње северне Цр не Горе.
Она је обновљена у данашње време као будимљанско-никшићка епископија. Потом
имамо Дабарску епископију, која је обухватала област око доњег тока реке Лима и
подручје према Дрини. На крају у списку имамо Моравичку епископију. 59
Сада ћемо навести епископије које се не налазе у нотицији српских
епископија у документу који смо навели, а зна се поуздано да су и оне улазиле у
састав Српске архиепископије. У питању је четири епископије.
Имамо и жичку епископију. У време светог Саве и Стефана Немање Жича је
била погранична област, место на самој граници са Угарском. У њихово време
граница је ишла долином Западне Мораве и зато је Жича била погранична област.
То што је била као место на граници и тиме изложена потенцијалној опасности од
непријатеља и напада био је разлог да седиште жичке епископије буде премештено
дубље, у унутрашњост земље, у Пећ. Јер у то време Жича је била граница, а Пећ је
представљала „срце“ српске државе. Жича је била седиште и српског
архиепископа и седиште жичке епископије, која је у то време, обухватала
најсевернији део српске државе. Највероватније да је и она настала, као претходно
поменуте, одвајањем одеђених делова рашке епископије.
Када је реч о томе које је области обухватала жичка епископија о томе нам
сведоче две жичке повеље, Прва и Друга жичка повеља које су сачуване на улазу у
манастир Жичу, када се улази у припрату са јужне и северне стране. Тај текст је
сачуван на камену који је у припрати и ту се наводе сва места које припадају
жичкој епископији.
Још три епископије су постојале пре и оне су се налазиле у оквиру Охридске
архиепископије. То су, поред горе поменуте рашке епископије -липљанска,
призренска и нишка.
Липљанска епископија са седиштем Богородичина црква у Липљану. (То је
епископија која је обухватала област Косова) Призренска (манастир Богородице
Љевишке); Нишка (црква Светог Прокопија). Зна се да је Ниш у време формирања
Српске архиепископије био у српским рукама. Познато је да је сам Ниш ослободио
велики жупан Стефан Немањић Првовенчани, 1215. године и на тај начин Ни ш се
нашао у српској држави. Границе српске државе су се у то време поклапале са
57
Нишка епископија је веома древна епископија; тако се зна да је епископ Ниша, древног Наисуса,
учествовао на Првом васељенском сабору.
58
Она је задужбина најстаријег сина жупана Тихомира који се звао Првослав
59
Данас имамо титулу моравичког епископа коју носи викар српског патријарха, то је данас епископ
Антоније који је представник српске цркве у Москви

49
границама српске цркве. Истина, ово стање није било дугог века јер је Ниш заузет
од стране Бугара тридесетих година 13. века у време моћног владара Јована Асена.
Од тог времена нишка епископија постаје саставни део Бугарске државе и цркве, у
то време Трновске патријаршије.
Следећи моменат је први самостални сабор српске цркве који је
одржан у манастиру Жичи на Спасовдан, 1220. или 1221. године на коме је
председавао свети Сава. То је сабор који је описан код Доментијана и Теодосија,
оба Савина биографа. Опција је да се избор и посвећење архијереја дешавало на
овом сабору. Ако читамо Житија од Доментијана и Теодосија видећемо да су се
посвећења епископа одвијала до тог Жичког сабора, дакле одмах по Савином
повратку у Србију. Мада постоје мишљења, пошто хронологизација у житијима
није јача страна, односно ствар на коју се може поуздати, да су се избор и
посвећење десили управо на Жичком сабору. Треба знати да Доментијан и
Теодосије овом сабору приписују још један важан догађај у нашој историји –
крунисање Стефана Немањића и видели смо да ово не одговара историјској
реалности. Код Доментијана је Сава крунисао Стефана Немањића круном из Рима
на сабору у Жичи, док код Теодосија то чини Сава на Жичком сабору али круном
за коју се не каже да је добијена из Рима. Овај податак који наводе Савини
биографи јесу елементи који су касније убачени и који се нису десили тада већ је
Стефан Немањић раније крунисан и то крунисање се није десило на Жич ком
сабору.
Оно што се несумњиво десило на Жичком сабору јесте обнародовање,
објављивање српске верзије православља, Синодика Православља. То је неку руку
исповедање православне вере, ороса вере сабора. Први такав Синодик донет је
843. године на чувеном сабору у Цариграду који је значајан по томе јер је са овим
сабором означен крај иконоборачке јереси. На овом сабору донет је документ који
је у себи садржао орос вере свих претходних сабора. Синодик, дакле, чини скуп
исповедања вере свих претходних сабора од никео-цариградског символа вере
преко ороса других сабора. То је документ који је касније био допуњаван. Поред
исповедања вере Синодик је документ који садржи и анатемисање, проклињање
јеретика и то опет чини на хронолошки начин тако што наводи јеретике под Првог
васељенског сабора па надаље. У ово време, почетак 13. века и Бугари су пре Срба
усвојили и издали своју верзију Синодика на сабору који је одржан у Трнову око
1211. године и то је Синодик који носи назив по познатом бугарском цару Борилу,
такозвани Борилов Синодик. Прва редакција српске верзије Синодика која је
донета на Жичком сабору није сачувана него је сачувана верзија која се данас
назива Пљеваљски синодик. У питању је рукопис који је каснија редакција и који
датира са краја 13. века и стручњаци су га ставили да датира у осамдесете и
деведесет године 13. века у време када је архиепископ био Јаков. Овај документ је
пронађен педесетих година прошлог века и пронашао га је познати археограф и
свештеник Владимир Мошин 60, пореклом Рус, који је овај рукопис пронашао у
манастиру Свете Тројице у Пљевљима и отуда назив Пљеваљски Синодик. Његова
основа је несумњиво Синодик који је усвојен на сабору у манастиру Жичи. Тај део
Синодика сведочи нам да је овај сабор сазван и због проблема који су у Србији

60
он је био један од утемељивача археографије, науке о рукописима

50
постојали са јересима. У овом Синодику се на више места проклињу, анатемишу
триклети бабуни, проклињу се богумили. Неколико деценија раније у Расу одржан
је сабор на коме се Стефан Немања обрачунао са богумилима, али проблем са
њима је и даље постојао. Можда проблем и обим са њима није постојао у толикој
мери као у време Стефана Немање, али је постојао јер у Синодику се јасно помињу
јеретици богумили. Колико их је било тешко је рећи, али се зна да је Савино време
и у Бугарској и у Босни су била јака богумилска средишта. Тако да је ово могла да
буде у неку руку и „превентивна акција“ светог Саве на српским просторима.
На овом сабору свети Сава је изговорио једну беседу која ће касније у
богословској науци бити позната као беседа о Правој Вери. Овај текст је послужио
као основа српске верзије Синодика Православља. То је беседа која је забележена
и код Доментијана и код Теодосија и она се сматра као документ у коме је Сава на
најбољи начин изнео своје богословље, богословске погледе и сматра се главним
богословски делом светог Саве. То је беседа која на одређени начин прати
структуру Синодика-исповедање вере, објашњење те вере и проклињање јеретика.
Ако резимирамо Жички сабор може да се сматра да је као главни разлог
сазивања Жичког сабора било обнародовање српске верзије Синодика
Православља, да је то био сабор на коме је Сава одржао беседу о Правој Вери и да
је то био сабор који је имао антијеретичко усмерење. На овом сабору догађаји да
су се десили, као што је избор и посвећење архијерјеа и још више крунисање
Стефана Немањића су догађаји који су под великим знаком питања.
Што се тиче политичких прилика овог периода следећи догађаји су од
важности: 1227. године упокојио се Стефан Немањић Првовенчани, као монах
Симон кога је замонашио Сава. На његово место дошао је краљ Радослав, његов
син који је владао у периоду 1227-1234. године. Радослав је био Стефанов син из
његовог првог брака са византијском принцезом Евдокијом, која је била кћи
византијског цара Алексија III. Радослав је био ожењен ћерком епирског деспота
Теодора Анђела, чије је име било Ана. Година када је Радослав ступио на трон
краља је 1227. година, када је Епирска деспотовина била на врхунцу моћи.
Свакако да је та консталација снага на Балкану, чињеница да је у то време Теодор
Анђео био моћан, битно утицала да његов зет, постане српски краљ. Радослав је
био врло наклоњен Епирској деспотовини и у политици и поступцима је показивао
оријентисаност и наклоност. Тако се потписивао Радослав у својим исправама
грчки и за њега се зна да је одржавао контакте са охридским архиепископом
Димитријем Хоматином. Посебно је занимљив моменат да су ови контакти
одржавани након Хоматиновог сукоба са Савом. Радослав је одржавао контакте са
Хоматином, слао му је одређена канонска питања на која је добијао одговоре од
Хоматина. Због тога су се одређени наши историчари домишљали и износили да је
то можда био повод сукоба Радослава и Саве. Међутим, о том сукобу Радослава и
Саве у историјским изворима нема података, чак говоре супротно, о крајње
позитивним односима краља Радослава и архиепископа Саве.
Радослава је на престолу наследио брат Владилав који је краљ од 1234. до
1243. године. До промене на српском престолу дошло је до због промењених
политичких околности на Балкану. Наиме, 1230. године догодила се битка код
Клокотнице између Епира и Бугарске. Епирска деспотовина је претпрела пораз,

51
епирски владар Теодор Анђео је пао у ропство и ослепљен је и та битка је
означила прекретницу у односима снага на Балкану. Наиме, од тог времена, од
1230. године нова сила на Балкану представља главну силу и то је од тада
Бугарска са својим моћним владарем Јованом Асеном II. Јован Асен је био таст
краља Владислава јер је његова кћи била удата за Владислава. Јасно је да је та
промена односа снага утицала и на стање у Србији. Србија у то време је релативно
слаба, можемо рећи да Србија као важан политички фактор постаје од краја 13.
века и у 14. веку Србија преузима примат. У Србији је дошло до побуне српске
властеле, Радослав је био збачен и био је протеран на одређени период из Србије.
Потом се Радослав вратио у Србију и определио за монашки живот. Замонашио га
је свети Сава и добија име Јован. 61 На престо је дошао његов брат, краљ
Владислав, који је најпознатији у историји као ктитор манастира Милешеве која ће
постати средиште култа светог Саве у наредним вековима.
У време док су били краљеви Радослав и Владислав што се тиче Саве треба
истаћи Савина путовања на Исток. Сава у два наврата одлази на Исток, у Свету
Земљу: први пут 1229/1230. године у време краља Радослава и други пут 1234 -
1236. године у време краља Владислава. Ова путовања су детаљно описана код
Доментијана и Теодосија; пошто су путовања детаљно описана са свим местима
које је Сава посетио то је био аргумент који је многе истраживаче навео да је
Доментијан био пратилац Савин на путовањима. Први пут Сава одлази на Исток
1229. године, када је обновљена хришћанска управа у Јерусалиму. Јерусалим је
први пут враћен од стране муслимана 1099. године, а потом је султан сараценски
Саладин 1187. године поново освојио Јерусалим и тако се Јерусалим нашао поново
под влашћу муслимана. Потом су крсташи 1229. године поново повратили
Јерусалим и то је био један краћи период у трајању од петнаестак година. Те
године када је посетио Јерусалим Сава се састао у Јерусалиму са јерусалимским
патријархом Атанасијем. Био је у Витлејему, посетио је Јордан, посетио је
манастир светог Саве Освећеног 62, свог патрона. На друго путовање на Исток
отишао је пошто се претходно повукао са чела управе Српске цркве 1233. године
пошто је за наследника одредио Арсенија Сремца. Постоје домишљања појединих
историчара да се Сава повукао јер је био незадовољан политиком краља
Владислава мада је то питање недовољно разјашњено. На другом путовању
проширио је просторе које је обишао приликом првог путовања. Први пут је био у
Палестини, али је приликом другог путовања посетио поред Палестине и Египат.
У то време Египат није био у хришћанским рукама (заправо Египат је постао
хришћански тек у новије доба у време Наполеона). Египат је био у муслиманским
рукама и на основу извештаја од Доментијана зна се да је Сава имао аудијенцију
код султана. У Египту, који је колевка монаштва Сава је посетио кључне монашке
центре. Посетио је једно од средишта монаштва у Цркви, Тиваидску пустињу.
После овог пута није се вратио у Србији. Он се једним писмом обратио
игуману манастира Студенице, Спиридону у коме је изразио да неће се вратити у
Србију. Отишао је у Бугарску и разлог зашто је тамо отишао постоје различита

61
Тај моменат да га Сава монаши још један је доказ да односи између Радослава и Саве нису били
нарушени, да њих двојица нису били у свађи.
62
Познати палестински отац и монах из прве половине 6. века

52
домишљања. Постоје домишљања која наводе да је то имало везе са добијањем
бугарске самосталности од цариградског патријарха у Никеји и цара. Сава се
искрцао у луку Месемврију и дошао у престоницу Бугарске у Трново. Ту се
почетком 1236. године упокојио и сахрањен је у цркви Светих Четрдесет
Мученика у Трнову. Касније су вођени преговори између таст а и зета, бугарског
цара Јована Асена и српског краља Владислава који нису били лаки, али је на
крају договорено да се мошти Савине пренесу из Трнова у манастир Милешеву. Од
1237. године када су Савине мошти пренете у Милешеву, овај манастир постаје
центар култа светог Саве који ће врло брзо почети да се шири и ван српских
граница. Већ у позном средњем веку, 13, а посебно 14. веку култ светог Саве ће се
ширити и на друге словенске земље и доћи ће до Русије 63. Синан-паша, велики
турски везир је узео мошти светог Саве и спалио 1594. године у Београду. У
наредним вековима, од 1237-1594. године задужбина краља Владислава, манастир
Милешева ће бити центар култа светог Саве. 64 Богослужбене текстове, Службу
светом Сави и Службу преноса моштију светог Саве из Трнова у Милешеву
саставио је Доментијан, његов ученик који је саставио и Житије.
Питања, коментари:
С: Осим рашког епископа Калиника и призренског да ли су позната још нека
имена епископа?
П: Позната су имена и других епископа. Помиње се Иларије који је поменут
у мисији када је престало да точи миро и Сава га шаље са Свете Горе у Србију да
испита о чему је реч. Иларије је постављен за епископа новоосноване православне
зетске епископије. Сви епископи на новооснованим епархијама били су Савини
ученици, Срби.
С: Да ли су сви Немањићи, сем краља Радослава канонизовани?
П: Има више чланова династије Немањића који нису канонизовани. Тако
нису канонизовани ни Тихомир ни Страцимир ни Радослав, док Владислав јесте
канонизован.
С: Приликом спора Димитрија Хоматина и Саве, да ли је Охридска
архиепископија имала аутономију или је имала аутокефалију? Да ли је ако је
Хоамтин имао аутокефалију да ли се може рећи да је он у аргументима био у
праву?
П: Писано је о томе јако много како у прилог једне тако и друге тезе. Тешко
је извући закључак из свега тога. Постоје још неки фактори. Један од њих је
зрелост једног подручја да добије црквену самосталност и рекли смо да је сам
Хоматин признао да Србија има капацитете за самосталност. Даље, статус
цариградског патријарха. Цариградски патријарх је свакако имао надлежност над
икуменом византијском, он се титулише као васељенски патријарх. Са друге
стране, охридски архиепископи су долазили из Цариграда. Димитрије Хоматин
није дошао из Цариграда него је због стицаја историјских околности изаб ран од
сабора епископа. Тако се може рећи да је он био аутокефалан, али да ли је он

63
Житија светог Саве постојала су и преписивана у Русији током позног средњег века.
64
Сам култ светог Саве један период су поштовали Турци, посебно почетком туркократије

53
канонски био аутокефалан то је питање; изгледа да није. Ако погледамо само
време Великог раскола, 11. век архиепископ Охрида је био епископ Лав, такође
једна значајна црквена личност. Он када пише писма против римских новотарија
он то чини под директном наредбом патријарха из Цариграда, дакле, он као
архиепископ охридски поштује цариградског патријарха.
У историји православне цркве када се прати видећемо да је огроман број
случајева добијање аутокефалије настао након сукоба-ретке су биле аутокефалије
које су потпуно глатко и без проблема ишле. 65

Српски архиепископи 1233-1337

Разлог зашто ове године смо навели као одреднице су што се 1233. године свети
Сава повукао са трона српских архиепископа и када је као његов наследник изабран
Арсеније Сремац. 1337. година је година када је изабран архиепископ и потоњи српски
патријарх Јоаникије. И то је нова целина која је везана за успостављање Српске
патријаршије. Дакле, говоримо о периоду од око стотину година када је на трону светог
Саве било укупно 10. српских архиепископа. У оквиру ове теме обрадићемо најглавнији
извор за ово временско подручје, потом ћемо обратити пажњу на одређене сегменте
политичких прилика у српској држави тог времена јер су оне на више начина утицале на
црквени живот и потом ћемо обрадити десет српских архиепископа. У овом низу посебну
пажњу обратићемо на хронолошки по реду последњу двојицу, Никодима и Данила II66
који су управљали Српском архиепископијом у првој половини 14. века и који су две
изузетне личности наше средњевековне историје.
Што се тиче извора везаних за овај период главни и кључни извор је „Животи
краљева и архиепископа српских“, које је у нашој науци познато и као „Данилов зборник“.
То је дело које представља једно од главних извора наше средњевековне историје, посебно
црквене историје.
У питању је извор који обухвата велики временски период, готово век и по.
„Животи краљева и архиепископа српских“ почињу временом управе архиепископа
Арсенија I Сремца, (тридесете године 13. века) и завршава се временом управе Српском
црквом патријарха Јефрема (седамдсете године 14. века). Дакле, овај извор улази и
обухвата догађаје током Патријаршије јер обухвата и прву тројицу српских архиепископа
Јоаникија, Саву IV, Jефрема. Јасно је и по том хронолошком показатељу да се ради о
извору изузетног значаја без кога би наше познавање средњевековне историје биле много
оскудније. Овај извор је у нашoј науци познат и под називом „Данилов зборник“, иза кога
стоји архиепископ Данило II који је српском архиепископијом управљао у периоду 1324-

65
То је било одлика и новијег доба и старијег доба. Тако у 19. веку Грчка црква је добила аутокефалију
након две деценије спора са Цариградском црквом. Потом, Бугарска егзархија која је била седамдесет
година у сукобу. У средњем веку Трновка, односно Бугарска патријаршија имала је пет-шест деценија
раскола, односно непризнавања од стране патријарха у Никеји. Руска црква је током историје имала око сто
педесет година неканонске аутокефалије, од средине 15. века до краја 16. века.
66
они су ученик и учитељ јер је Данило био учитељ Никодимов

54
1337. године. Оно што је наша историографија утврдила јесте да је Данило написао
одређени број, одређене делове „Животи краљева и архиепископа српских“-у тај број
спадају житија четворица владара (Уроша, Драгутина, Милутина, краљице Јелене
Анжујске)67 и тројице архиепископа (Арсенија I, Јоаникија I, Јевстатија I). Остала житија
су дела Данилових ученика који су у науци познати под називом Данилови настављачи.
Они су по свој прилици припадали Даниловој пећкој школи, једном значајном културном,
богословском, књижевном центру. Оно што је важило за друга дела хагиографског
карактера које смо помињали, попут Житија светог Саве од Доментијана и Теодосија
важи и за ово дело. Дакле, не ради се о делу историјског карактера, не ради се о делу
попут хроника средњег века, дакле у фокусу овог дела није историографски моменат него
се ради о литератури хагиографског карактера, ради се о житијима. Због тога се дешава
понекад да је у овим делима ниво историографских података понекад релативно оскудан.
Али опет, без обзира на све то, без овог дела и сличних дела наше познавање
средњевековне историје, како политиче и црквене било би значајно оскудније.
Потребно је указати на основне елементе српске политике у овом периоду поготово
јер су политичке прилике итекако утицале на токове црквеног живота, на Српску
архиепископију. Ако бисмо посматрали у овом периоду једна од свакако значајних
карактериситка била би успон српске државе, њено територијално проширење, са једне
стране. Са друге стране, одлика овог периода су врло чести династички сукоби. Оба
аспекта, сваки на свој начин утицао је на токове црквеног живота. Када је у питању први
аспект, територијлно проширење српске државе основни моменти су: после времена
нестабилности које је везано за време управе краља Владислава (тридесете године и
почетак четрдесетих година 13. века) која је била изазвана продором и упадом Татара на
Балкан. Ово је време монголско-татарске инвазије на Европу, то је време када је од Татара
срушена Кијевска Русија и када почиње двовековно руско ропство под татарском влашћу.
Татари су продрли на Балкан, и ишли до Приморја и на сву срећу нису трајније остали на
Балкану. Стицајем повољних историјских околности Татари нису трајно остали на
Балкану већ су само подручје Балкана пустошили и отишли. За разлику од Србије код
Бугара на Истоку био је период током 13. века где су бугарски владари били вазали
татарских канова. Продор Татара је утицао и на смену на српском престолу. Краљ
Владислав је био смењен и на његово место је дошао његов млађи брат, краљ Урош I. За
време краља Уроша везана је стабилизација прилика у Србији, најпре економска,
политичка и касније војничка. Од тог времена можемо да пратимо успон српске државе и
њено територијално ширење. Најзначајније територијално проширење српска држава је
доживела крајем 13. века које је везано за краља Милутина и његовог брата краља
Драгутина. Њих двојица су владали српском земљом на основу договора који је постигнут
у месту Дежево68 1282. године којим је подељена власт у земљи на северни део којим је
владао краљ Драгутин као „сремски краљ“ и јужни део којим је владао краљ Милутин.
Проширења највећа су се десила током последње две деценије 13. века и везана су за
просторе и северне и јужне. Када је у питању проширење не југу Милутин је извршио
територијално проширење на рачун Византије, извршен је пробој долином Вардара и
Србија је завладала подручјем данашње Македоније. Територијална проширења са краја
13. века добила су своју међународну санкцију које успостављено српско-византијским

67
Ово је јединствено житије једне краљице владарке у овом зборнику
68
Место код Раса

55
договором. Тај договор је постигнут 1299. године и он је укључивао и успостављање
родбинских односа између српског и византијског двора, и подразумевао је женидбу
српског краља Милутина са византијском принцезом Симонидом. Тим договором из 1299.
године српска освајања на југу су била на одређени начин призната, озваничена од стране
Византије. Ово ће имати и црквене последице јер је дошло до промене граница тако да ће
црквене границе бити на линији Охрид-Штип. Истовремено, дошло је до проширења
српске државе на северу у области сремског краља Драгутина. Краљ Драгутин је био
угарски зет јер је његова супруга била угарска принцеза Каталина. Он је као мираз добио
одређене области уз Саву и Дунав на северу. Треба знати да је он тада добио и Београд и
да је тада град Београд дошао у српске руке. Добио је и област Мачве, на северозападу
Србије и поједине области у данашњој источној Босни, жупе Усора и Соли. Једним делом
српске државе, облашћу Хума владала је мајка краљева Милутина и Драгутина, краљица
Јелена Анжујска. Њен пример је врло интересантан и везан је за баланс између Истока и
Запада. Тај баланс између Истока и Запада се наставио и касније и данас, и током
немањићке владавине баланс је врло успешно одржаван. Ово проширење српске држава
водиће касније током 14. века даљем проширењу. Прекратница у том погледу везана је за
битку на Велбужду 1330. године у време владавине краља Стефана Дечанског. Битка на
Велбужду означава почетак српске превласти на Балкану која ће касније наставити са
стварањем моћне државе у време краља, и потом цара Душана и настанак средњевековног
српског царства.
Како су територијална проширења српске државе утицала на црквене прилике, како
су утицала на обим јурисдикције Српске православне цркве? У принципу, границе Српске
архиепископије су пратиле границе српске државе. Када пратимо освајања са крај 13. века
у време Милутина и Драгутина видимо у српским епископским нотицијама видимо по
први пут помене одређених епископија које раније нису биле у саставу Српске
архиепископије. Тако имамо нова епископска средишта; на југу то је била Скопска
епископија јер Скопље улази у састав српске државе. Док на северу имамо по први пут
помен београдског епископа у саставу Српске цркве који се у неким докуметима помиње
и титулише као мачвански епископ, епископ Мачве. То је синоним. Имамо и први пут
помен браничевског епископа у саставу Српске цркве. Почетком деведесетих година 13.
века Драгутин и Мулитин у заједничкој акцији су проширили границе српске државе и
према североистоку, према бугарским територијама. Наиме бугарски великаши Дрман и
Куделин су били татарски вазали и продрли су у Србију и опљачкали манастир Жичу.
Потом је уследио контранапад од стране српских краљева када су бугарски великаши
били потиснути и област Браничева је била заузеза, и чак су, Драгутин и Милутин
освојили и бугарски град Видин на Дунаву. Дакле, од тог времена видимо и браничевске
епископе као саставни део Српске цркве. Дакле, нове епископије са краја 13. века у
саставу српске државе су на југу-скопска епископија, а на северу-браничевска и
београдска епископија.
Што се тиче београдске епископије потребно је још један моменат имати на уму:
ради се о црквеној области која се налази на граници између Истока и Запада. Помињали
смо да су током времена светог Саве основане две епископије на Приморју-Зетска и
Хумска које су биле у областима у којима до тада, од времена Великог раскола није било
православног епископа. Слична ситуација се понавља и овде на северу, на северним
српским границама. Наиме до тада, до краја 13. века Београд је био у угарским рукама, у
њему је столовао римски бискуп, а од овог врема имамо по први пут православног
56
епископа у Београду, од времена краља Драгутина. У Житију краљице Јелене помиње се
како је она посетила Београд, како је била у посети својој јетрви (жене од два брата) и да је
том приликом посетила велику цркве митрополије, односно да је то било седиште
епископско. Сматра се да је то локалитет највероватније негде на Калемегдану где ће
касније бити седиште митрополије у време српске деспотовине. Дакле, имамо први пут
после Великог раскола православног епископа у Београду.
У овом периоду који обрађујемо битан је значај манастира Хиландара. У овом
периоду српске архиепископије, од десет српских архиепископа седморица су били
Хиландарци. Они су били на Светој Гори извесно време и били су махом на положају
игумана манастира Хиландара (једини који то нису били јесу Арсеније I Сремац, Јаков,
Јевстатије II). Овај податак је занимљив и сведочи о значају манастира Хиландара и када
је у питању управа самосталном српском архиепископијом.69
Када је у питању однос световне и духовне власти у овом периоду са пуном
поузданошћу можемо рећи да се овде радило о приличној успешној српској варијанти
симфоније. Симфонија је замишљени идеалан однос између световне и духовне власти,
између државе и цркве-то је однос међусобног прожимања државе и цркве. Идеја
симфоније је преузета из византијских узора; ту идеју је још у 6. веку уобличио
византијски цар Јустинијан Велики. Јустинијан је сматрао да однос између цркве и државе
треба да буде попут односа тела и душе. Током овог периода је идеја симфоније прилично
успешно реализована премда никада не треба идеализовати историју. Било је и случајева
који су одударали од слике идеалне симфоније, то је пример када је смењен један српски
архиепископ од стране владара, ради се о архиепископу Данилу I. Потом било је случајева
да су политичке околности утицале на изборе српских архиепископа, па је се дешавало да
извесно време буде упражњено архиепископско место. Тако, на пример, три године након
повлачења са места архиепископа Јоаникија, три године није било архиепископа. Било је и
ситуација када се изборни сабор продужавао и трајао дужи временски период јер није
било сагласности између одређених политичких фактора ко ће бити на челу Српске цркве.
Политика је и тада итекако утицала на изборе и то не можемо изгубити из вида. То су неки
детаљи који ипак не нарушавају укупну слику симфоније по којој је то била једна успешна
српска варијанта симфонија.
Овај период је значајан и по врло богатој ктиторској делатности. У овом периоду
имамо велики број светиња које су подигнуте чији су ктитори били српски владари. Тако,
на пример, најпознатије задужбине попут подизања Сопоћана под стране краља Уроша,
преко бројних Драгутинових цркава (када се иде северозападном Србијом и источном
Босном за сваки стари манастир за који се нема довољан број података од кога потиче
рећи ће се да је то задужбина сремског краља Драгутина, па се међу многим манастирима
манастир Папраћа или манастир Пустиња код Ваљева преписује Драгутину). Потом, краљ
Милутин са изузетном ктиторском делатношћу која је у литератури често представљена
како је подигао четрдесет цркава. Милутинове најважније задужбине су: Грачаница,
Бањска, Богородица Љевишка, црква манастира Хиландара. Милутин је био ктитор и
многих светиња ван граница српске државе: у Цариграду, Јерусалиму. Потом краљ Стефан
Дечански са задужбином манастира Дечана. И многи српски архиепископи су били

69
Премда је и у многим другим сегментима значај манастира Хиландар вишеструк

57
ктитори. Главна задужбина српских архиепископа је Пећки манастир која је започета са
црквом светих Апостола чији је ктитор био архиепископ Арсеније Сремац и потом други
српски архиепископи су наставили са ктиторском делатношћу. Посебно је истакнуто
место на овом месту архиепископа Данила II са задужбином Богородице Одигритије у
Пећи.
Сада ћемо се осврнути на српске архиепископе. У овај ред спадају: Арсеније I
Сремац, 1233-1263 (+ 1266); Сава II, 1264-1271; Данило I, 1271-1272; Јоаникије I, 1272-
1276 (+ 1279); Јевстатије I, 1279-1286; Јаков, 1286-1292; Јевстатије II, 1292-1309; Сава III,
1309-1316; Никодим, 1317-1324; Данило II, 1324-1337. и Јоаникије II, 1338-1346.
Арсеније Сремац, наследник светог Саве је доста дуго управљао Српском
архиепископијом, тридесет година у периоду 1233-1263. године. Он је био жички монах,
био је еклесијарх жичког манастира и био је духовно чедо светог Саве. Његово житије
јесте веома опширно али с обзиром да је тридесет година био архиепископ има јако мало
историјских података. Арсенијев духовни развој се одвијао под најдиректијим утицајем
светог Саве. Арсеније је изабран управо на препоруку светог Саве; њега јесте изабрао
сабор Српске цркве али је иза те одлуке несумњиво стајао Савин ауторитет. Сремац нам
указује на место његово порекла; у питању је историјска област Срем која не обухвата
само данашњи Срем него обухвата и област јужно од Саве. У изворима се помиње да се
под овом облашћу подразумевају простори све до ужичког краја и то био био западни део
Србије и овде треба тражити Арсенијево порекло. У време његове управе пренете су
мошти Савине из Трнова у манастир Милешево, 1237. године и наводи се у Арсенијевом
житију како је Арсеније вршио додатни утицај на краља Владислава да се покрене питања
преноса Савиних моштију из Бугарске у Србију. Поред тога, старија литература је
архиепископу Арсенију приписивала моменат премештања седишта Српске
архиепископије из манастира Жиче у његову задужбину, у цркву светих апостола у Пећи.
Међутим, одређена новија истраживања упућују на то да је до промене премештања
седишта српске архиепископије дошло касније, у време владавине краља Милутина,
крајем осамдесетих и почетком деведесетих година 13. века. Та новија истраживања као
повод премештања седишта Српске архиепископије из манастира Жиче у Пећ везују за
помињани бугарски напад на Србију када је похарана Жича и неко време након тога била
запустела. Несумњиво је да је до краја 13. века седиште архиепископије премештено из
Жиче у Пећ. Жича се као област у то време била много северније и због тога је због свог
географског положаја била много изложенија нападима и са севера и са истока. Арсеније
Сремац је сахрањен у својој задужбини у цркви светих Апостола у Пећи, и касније током
периода наше бурне историје његове мошти су у више наврата премештане. На крају су се
нашле и данас почивају у манастиру Ждребаоник код Даниловграда у Црној Гори с тим
што његове честице моштију се налазе на разним странама. Дошле су до Далеког Истока,
до кинеске провинције Харбин. Наиме, тридесетих година 20. века руски загранични
епископ Нестор је приликом посете Србији добио дозволу од патријарха Варнава Росића
да честицу моштију светог Арсенија Сремца однесе у седиште своје епископије која је
тада била избегличка епископија у месту Харбин који је у Манџурији у Кини.70 Он се
повукао са трона, сматра се услед болести, неке врсте парализе, 1263. године и упокојио се
1266. године.

70
Када говоримо да је један Рус био заинтересован око моштију светог Арсенија треба поменути да је култ
светог Арсенија током средњег века био у Русији надалеко познат

58
 Наследио га је Сава II који је управљао 1264-1271. Он је био најмлађи син Стефана
Немањића Првовенчаног. Синова краља Стефана су били три краља и једна архиепископ и
њихова имена су: Радослав, Владисалав, Урош и Предислав (световно име архиепископа
Саве II). Он је био хиландарски монах и игуман и потом хумски епископ и на крају српски
архиепископ. Сада се поновила током шездесетих година 13. века ситуација из времена
светог Саве и Стефана Немањића-управа државом и црквом управљају двојица браће. У
првом случају то су били Стефан Немањић Првовенчани и Сава, а у другом случају краљ
Урош и архиепископ Сава II. Пре избора на место архиепископа Сава је био хумски
епископ и за време његове управе хумском епископијом седиште ове епископије више
није било у Приморју, није више било у цркви свете Богородице код Стона на улазу у
Пељешац него се померило дубље у српску територију у Горњем Полимљу, у манастиру
светих Апостола Петра и Павла код Бијелог Поља. Ово је била последица несигурних
политичких прилика у Приморју.
Њега наслеђује архиепископ Данило I који управља врло кратко, 1271-1272. Ово је
био једини архиепископ у низу кога је српски краљ сменио. Сменио га је краљ Урош и у
житију у „Животи краљева и архиепископа“ се каже да је био смењен ради неког случаја
који му се био догодио. Ова реченица, исказ је довела до бројних истраживања,
домишљања у српској историографији која до краја нису расветлила који су били разлози
да се смени Данило. Већина досадашњих радова иде на то да је до смене Данила дошло
због ширих прилика, а не само због унутрашњих. Те шире прилике су у то време
подразумевале врло интезивне преговоре између Истока и Запада, у то време између
византијског цара Михаила VIII Палеолога и папске курије о унији цркава. Ти преговори
су довели до Лионске уније 1274. године у Лиону. Ово је време непосредно уочи склапања
Лионске уније. Када су вођени преговори о унији византијски цар је имао у виду
спашавање тек обновљеног византијског царства71 али је опасност и даље постојала са
Запада. Непријатеље против Византије чинила је коалиција коју је предводио Карло
Анжујски и у тој коалицији је био српски краљ. У том контексту се воде преговори између
цркава, а један од елемената тих преговора је био регулисање црквених прилика на
Балкану, односно редефинисање односа Српске архиепископије и бугарске Трновске
патријаршије. Познато је да је византијски цар Михаило VIII Палеолог уочи склапање
уније издао едикте, указе којима је територије Српске архиепископије и Трновске
патријаршије вратио у састав Охридске архиепископије. О томе је известио римског папу
и чак је известио да су се са његовим поступком сагласиле и Српска и Бугарска црква и да
су се обе цркве сагласиле са унијом цркава. Неће бити да је тачно ни једно ни друго али у
склопу свих тих дешавања иде се у правцу који је разлог смене Данила. Једна од
претпоставки да је то било директно везано за преговоре око Лионске уније и да је сам
архиепископ Данило био или противник или присталица Лионске уније. Има једна струја
истраживача која стоји на становишту да је Данило био противник Лионске уније и да је
зато смењен јер је у том тренутку краљ Урош био за Лионску унију. Друга струја, опција
истраживача стоји на становишту да је Данило био за Лионску унију, а да је краљ Урош
био против исте уније и да је то разлог смене. Ово су све историјска домишљања, мада
сматрамо да не треба искључити и унутрашњост, унутрашње прилике, одређени
династички односи. Већина досадашњих истраживања која се односи на ову ситуацију

71
1261. године Цариград је враћен у византијске руке

59
која је у изворима образложена једном реченицом иде у правцу тога да је то у вези са
великим „ломовима“ који су се у то време дешавали на Балкану.
Данило је смењен 1272. године и на његово место долази Јоаникије I, 1272-1276.
Он је био верни сарадник краља Уроша и ученик архиепископа Саве II. Био је игуман
манастир Хиландар и игуман манстира Студенице. Повукао се са управе Српске цркве
када је дошло до смене на краљевском престолу, када је Урош смењен од сина краља
Драгутина. Јоаникијево повлачење је био увод у један трогодишњи период у коме није
било избора српског архиепископа, 1276-1279. године. Тек када се Јоаникије упокојио
1279. године изабран је Јевстатије. Касније су Јоаникијеве мошти од стране краљице
Јелене Анжусјке пренете у задужбину њеног супруга, манастир Сопоћане.
Потом имамо архиепископе Јевстатије I, 1279-1286; Јаков, 1286-1292; Јевстатије II,
1292-1309; Сава III, 1309-1316. За време архиепископа Јакова се везује Пљеваљски
Синодик Православља, најстарија сачувана редакција. Време Јевстатија II је време
највећих терироријалних проширења српске државе. И долазимо до последње двојице у
овом низу, Никодима и Данила.
Архиепископ Данило –његов живот је доста подсећао, како је описан у житију на
живот светог Саве. Данило је одрастао на двору краља Милутина, имао је за то време
добро образовање и препреман је за државну службу. Међутим, напустио је двор, побегао
је са двора и у том се моменту може правити нека паралела са светим Савом. Данило је
отишао у манастир светог Николе у Кончул на реци Ибру и тамо се замонашио. Међутим,
његова присна веза са краљем Милутином ће остати током читавог наредног периода, њих
двојица ће бити изузетни сарадници. У његовој биографији је важан моменат његово
игумановање манастиром Хиландаром, почетком 14. века. То је врло нестабилно време на
Светој Гори и то је време слабљења византијског царства, време у коме су разне војничке
дружине харале просторима северне Македоније и Светом Гором. У ово време манастир
Хиландар је у више наврата угрожаван од стране каталанске компаније, западних
плаћеника које су у Византији били плаћене да ратују на различитим странама. Они су се
отели контроли и почели да пљачкају. Тако је Хиландар неколико година био под опсадом
западних најамника и тада је одбраном Хиландара командовао игуман Данило. Он је тада
више био ратник него игуман јер су прилике тако налагале да је морао да брани манастир.
У једном моменту на основу његовог житија Данило је део хиландарских драгоцености
пренео из Хиландара у Србију имајући у виду нестабилне прилике на Светој Гори.
Данилов повратак у Србију са Свете Горе је везан поново за политичке прилике у Србији,
за време краља Милутина. Данило се враћа у Србију у периоду када долази до велике
кризе, када долази до сукоба међу браћом Милутином и Драгутином и да долази до
грађанског рата у Србији. У овом грађанском рату на самом почетку Драгутин је имао
преимућство, имао је подршку већег дела српске властеле и Милутин је у тим, за њега
лично врло тешким моментима, молио хиландарског игумана Данила да се врати у Србију
и да му пружи подршку. Данило је то учинио, и враћа се у таквом контексту у Србију и
пружа подршку краљу Милутину. Он је тада изабран за бањског епископа, а то је период
почетак друге деценије 14. века, и овде треба једну дигресију направити. На основу списка
епископија у време светог Саве које су ушле у састав Српске архиепископије на том
списку није било бањске епископије. Бањска епископија настаје касније. Настаје крајем
13. века и траје релативно кратко, до друге деценије 14. века са седиштем у манастиру
Бањска, задужбини краља Милутина. Тачније, Данило је био последњи бањски епископ,

60
тј. после његовог повратка на Свету Гору Бањска више није била епископско седиште него
је претворене у игуманију-није више била епископско. Бањска епископија је настала
одвајањем одређених територија од околних епископија-рашке, будимљанске и
евентуално хвостанске. Седиште је било у манастиру Бањска са црквом која је посвећена
светом првомученику Стефану. Током сукоба међу браћом и грађанског рата тада бањски
епископ Данило је био чувар Милутинове ризнице. Милутин је имао толики степен
поверења у Данила да је њему поверио чување државне ризнице што је посебно
занимљиво будући да ризницу није поверио тадашњем српском архиепископу Сави III.
После упокојења архиепископа Саве III сазван је сабор, 1317. године на коме је
требало да буде изабран његов наследник. На овом сабору као најозбиљнији кандидат за
новог српског архиепископа и као кандидат кога је подржавао сам краљ Милутин био је
Данило. Међутим, до избора Данила за архиепископа тада није дошло. Тај сабор се
одужио, трајао је око годину дана, биле су три сесије, три избора која су била неуспешна.
Овде се очигледно радило о одмеравању снага између краља Милутина и властеле која је
блокирала избор краљевог сарадника, Данила. Као компромисно решење уследио је избор
Даниловог ученика. Уместо Данила, кога је форсирао краљ Милутин изабран је Данилов
ученик, Никодим. Никодим је пре избора био игуман манастира Хиландара. Данило је
уместо да буде постављен за архиепископа био постављен за хумског епископа. Данилов
избор за хумског епископа је био корак његов за избор за српског архиепископа.
Дакле, 1317. године на трон светог Саве, на трон српских архиепископа дошао је
Никодим. Он је једна изузетна личност која је везана за многе догађаје српске историје тог
периода. Он је учествовао у посредовању између оца и сина, краља Милутина и краља
Стефана Дечанског. Срефан Дечански је био ослепљен и протеран у Цариград где је
провео седам година. Захвљаујући, пре свега Никодимовом посредовању Стефан
Дечански је враћен у Србију. Никодим је крунисао касније, тачније 1322. године Стефана
Дечанског за краља у Неродимљу на Косову. Оно због чега је Никодим најзначајнији у
историји наше цркве везано је за чињеницу да је он био тај, да је за његово име везан
превод јерусалимског типика манастира светог Саве Освећеног у Јерусалиму. То је прва
српско словенска редакција јерусалимског типика, позната као Никодимова редакција. По
доступним изворима до тог времена Јерусалимски типик је на Истоку преовладао,
укључујући у тај простор и Византију. Јерусалимски типик је потиснуо друге типике 72 и
већ током 13. века јерусалимски типик је преовлађујући на Истоку. И свети Сава је био
упознат несумњиво са овим типиком јер је боравио у Палестини, али тек је у Никодимово
време овај типик по први пут преведен на српскословенски језик. Став је богословских
истраживања, историјских и литургичких да је прва половина 14. века време када
јерусалимски типик преузима примат у Српској цркви. Један од доказа је да је поред
Никодимове редакције, превода јерусалимског типика на српскословенски језик, нешо
мало више од десетак година уследио још један превод јерусалимског типика. У питању је
друга српска редакција позната као Романова рекација. Реч је о преводу истог типика
хиландарског монаха Романа. Све ово указује на увођење јерусалимског типика у Српску
цркву што је несумњиво везано за личност архиепископа Никодима. Једно од најбољих
издања Никодимовог типика објављен је пре седам-осам година као превод од Лазара
Мирковића са новијим критичким коментарима које урадио професор Ђорђе Трифуновић.

72
Тако је потиснуо цариградски типик Велике Цркве свете Софије

61
 Никодим је умро 1324. године и на трон српских архијереја долази његов учитељ
Данило II који управља Српском црквом до 1337. године. Један од посебних момената које
треба подвући јесте један детаљ из његовог житија који говори о томе да је Данило у своју
задужбину свете Богородице Одигритије у Пећ довео групу византијских монаха. Ови
монаси су представљали важан темељ познате Данилове пећке школе као једног
структурног богословског, преписивачког, библиографског, преводилачког, духовног
центра. Ти монаси су несумњиво учествовали у исправљању српских богослужбених
књига у то време; потом су превели више дела са грчког на српскословенски језик. Треба
имати на уму да су ово двадесете и тридесете године 14. века и то је важно. У нашој науци
постоје домишљања која су недовољно аргументована, али не можемо рећи неутемљена и
без основа, која повезују архиепископа Данила са исихастичким покретом који у то време
јача у Византији. Данило је био савременик исихастичких спорова, он је посебно био
везан за Свету Гору. На Даниловом устоличењу у Пећи био је присутан и прот Свете Горе
који се звао Гервасије. Чињенице везане за Данила: довођење византијских монаха у Пећ,
присуство светогорског прота на устоличењу указују на интезивну везу Данила и
монаштва на Светој Гори и вероватно исихаста. Један податак који може да „расветли“
ову причу јесте чињеница да се у нешто каснијем периоду након Данила јављају
српскословенски преводи светог Григорија Паламе. Тако је једно исповедање вере
Григорија Паламе,73 једна његова омологија четрдесетих година преведна на српски језик
и она се данас налази у пећкој збирци рукописа која се данас чува у Народном библиотеци
у Београду-његова сигнатура под којом се чува је П-85 . Ова чињеница нам показује да је
одређена веза између пећког манастира и светогорских исихаста постојала. Генерално,
питање утицаја светогорског исихазма на средњевековну Србију јесте питање које није до
краја и довољно разјашњено. Данило као једна црквена личност, као писац, архијереј,
богослов, одржава значајне везе са црквеним центрима на Истоку, са Светом Гором.
Питања, коментари:
С: Везано за премештења седишта из Пећи у Жичу и колико је оправдано да
патријарх у титули има пећки, будући да је седиште у Београду?
П: Јесте оправдано. Већ је више векова била седиште српских архиепископа. Са
друге стране и данас се српски патријарх устоличава у Пећкој патријаршији.
С: У којим околностима је дошло до промене места, седишта хумских епископа?
П: До тог преласка је дошло током 13. века услед политичких околности у
Приморју. Одређени великаши су се одвојили од српских краљева, кренули су побуне,
савезништва са Дубровником итд. Услед неповољних политичких и немирних околности
као што је био случај са Жичком епископијом дошло је до промене седишта и ове
епархије.
С: Да ли је могуће да се у Бугарској за кратко време створио у толикој мери утицај
култа светог Саве да приликом преговора Бугарске и Србије преговори око преноса
моштију нису ишли лако?
73
Ово је најстарији сачувани превод тог исповедања вере светог Григорија Паламе; дакле, на
српскословенском језику као превод ово исповедање вере од Григорија Паламе се појавило први пут. Тај
рукопис је имао такав пут да је мало фалило да страда приликом шиптарске паљевине Пећке патријаршије
1981. године. Тада су пећки рукописи ради безбедности пренети у Београд и чувају се у Народној
библиотеци.

62
 П: Могуће је. И савременик Савин, архиепископ Димитрије Хоматин говори како
се пронела слава о животу Саве. Можда је у том периоду када је тело пребачено из
Бугарске у Србију рано говорити о стварању култа али је постојало у Бугарској велико
поштовање према Савиној личности.
С: Постоји више домишљања и тезе око места где су спаљене мошти светог Саве.
П: Проблем је што први извори који помињу догађаје нису настали у времену када
су се догађаји о којима говоре десили. Први пут се о спаљивању моштију светог Саве
помиње у житију цара Уроша који је написао патријарх српски Пајсије Јањевац. А тај
извор је настао неколико деценија после спаљивања моштију светог Саве, тачније
тридесетих година 17. века. Постоје домишљања да се спаљивања моштију није десило и
да су на неком, непознатом месту сакривене. Ипак, већина заступа став да је спаљивање
историјски догађај који се десио.

Историјско-канонски аспекти прогласа српске патријаршије

(1346); односи Српске и Цариградске патријаршије у другој половини
XIV века

Говорићемо о неколико сегмената ове теме: о политичким приликама које су

утицале на проглас Српске патријаршије као и на потоњи однос Српске и Цариградске
патријаршије; потом шта говоре извори о самом чину прогласа Српске патријаршије; шта
се дешава у односима Српске и Цариградске патријаршије који се може дефинисати као
раскол, прекид црквене заједнице; потом како је и у којим околностима дошло до
измирења Српске и Цариградске патријаршије; учинићемо историјску-канонску анализу
везану за проглас Српске патријаршије и њен канонски статус у средњем веку. 74
Што се тиче политичких прилика на Балкану имамо три фактора: јачање
српске државе, грађански рат у Византији и њено слабљење, продор Османлија на
Балкан. Сваки од ових фактора је на свој начин утицао и на црквене прилике.
Када је у питању први фактор-јачање српске државе у питању је процес који
је започео неколико деценија пре средине 14. века. Српска држава је постепено
јачала током 13. века; посебно јачање српске државе и политичко, економски,
војно које је укључивало територијално проширење и на југ и север је било крајем
13. века и почетком 14.века, посебно у време владавине краља Милутина. То се
продужило током 14. века.

74
Литература која је референтна за ово питање и која садржи, синтетише сва дотадашња
истраживања: В. Мошин, Св. Патријарх Калист и Српска Црква, ГСПЦ 27 (1946) 192-206; Д.
Богдановић, Измирење српске и византијске цркве, О кнезу Лазару (зборник радова), Крушевац 1975, 81-
91; С. Мешановић, Још једном о Калистовој анатеми, ЗРВИ 29-30 (1991) 221-232; М. Благојевић, О
спорним митрополијама Цариградске и Српске патријаршије, ЗРВИ 38 (1999/2000) 359-371.

63
 Историчари су сагласни да је геополитичка прекретница на Балкану наступила
1330. године битком код Велбужда у време краља Стефана Дечанског која је означила
почетак српске превласти на Балкану. До тог момента Србија несумњиво јача, али од
1330. године у историографији овај период се означава као почетак српске превласти на
Балкану како у односу на Византију тако и у односу на Бугарску. Српска превласт свој
врхунац доживљава у време сина Стефана Дечанског, краља, а потом првог српског цара
Душана. Држава у време Душана се протезала од Саве и Дунава на северу до Атике на
југу, од Јадранског Приморја до Хрисопољског кланца источно од Свете Горе према
Константинопољу. То је била огромна држава која је била састављена од две етничке
компоненте: северна која је била српска, словенска и јужна која је била ромејска, грчка.
Касније је Душан и поделио земљу на северни и на јужни део при чему је владавину
северним делом препустио свом сину, краљу Урошу, док је он као цар Душан владао
јужним делом са јасним амбицијама да своју власт шири, највероватније према истоку.
Створено је једно велико царство које је било значајно не само у регионалним оквирима
него и у европским оквирима.
Један од важних момената је када је крајем, јесен 1345. године Душанова војска
заузела место Сер, центар Серске области и седиште митрополије, североисточно од Свете
Горе.75 Ово освајање је важан моменат, овде је „забијен клин“ између Константинопоља и
Солуна. Овим освајањем иде пут даљем освајању на југ-заузета су огромна подручја
Епира, Тесалије, Албаније. Овом приликом Душан је себе прогласио за цара Срба и Грка.
Док је формално његово крунисање обављено неколико месеци касније на државном
сабору који је одржан најверовантије на Цвети, 1346. године у Скопљу.
Паралелно са овим процесом четрдесетих година 14. века са јачањем Србије
дешава се слабљење Византије. Четрдесте године 14. века су време велике кризе у
Византији; то су године које су обележене крвавим грађанским ратом који је вођен између
регенства малолетног Јована V Палеолога на чијем је челу стајала његова мајка, Ана
Савојска и великог доместика Јована Кантакузина. Сукоб је трајао шест година, у периоду
1341-1347. године током којег је Византија ослабила. У овом сукобу дошло је до увођења
османског фактора у много већој мери него раније на просторе и Византије и Балкана јер
је једна и друга страна у сукобу користила се најамничким одредима Османлија. Тако су
се Османлије инволвирали из Мале Азије и на просторе Византије и на просторе Балкана.
Тај грађански рат у Византији је имао још једну компоненту која је била духовна
компонента. Наиме, ово је време великог богословског спора између две струје у
византијском друштву. На једној страни је исихастичка струја на челу са светим
Григоријем Паламом и његовим следбеницима, а на другој страни је струја коју су
предводили Варлаам Калабријски, Григорије Анкидин, Никифор Григора. Обе ове
богословске, духовне струје су се везале за по једну страну у овом грађанском рату.
Исихастичка струја је била везана за Јована Кантакузина, а друга струја је била везана за
регенство на чијем је челу царица мајка Ана Савојска. У то време док је регенство било на
власти на цариградском престолу је био патријарх Јован Калека. Овај цариградски
патријарх је осудио Григорија Паламу као јеретика и он је био антиисихаста. Преокретом
војне ситуације, када је Јован Кантакузин 1347. године зеузео Цариград и када је
Канатакузин постао савладар Јована V Палеолога долази до превласти исихаста. И од
1347. године током наредним деценија можемо да пратимо патријархе исихасте на трону

75
Серска област би обухватала од Мелника до границе Христопољ, Филипи, Драма, Зихна

64
цариградске патријаршије. Ово је један сегмент грађанског рата и то треба имати у виду
јер ће патријарх који ће бити инволвиран у односе Цариградске и Српске патријаршије,
бити исихасти-најпре Калист, а потом Филотије Кокинос. За време грађанског рата док је
Кантакузин био у опозицији, док је јачао и напредовао Цариграду, српска страна и Душан
су подржавали и били на страни Кантакузина. Током грађанском рата Душан и
Кантакузин су били савезници. Како је Кантакузин освојио власт у Цариграду, од времена
када је постао савладар Јована Палеолога76, тада је сплетом политичких околности дошло
и до промене савезничких страна. После 1347. године долази до удаљавања Кантакузина и
Душана и Душаново приближавање Јовану V Палеологу. Почетком педесетих година
сукоб бивших савезника, Кантакузина и Душана ће кулминирати отвореним ратом. У
моменту када је Душан кренуо у поход на запад, према Босни Канатакузин је напао у
правцу југа, заузео одређена подручја, онда је Душан узвратио и дошло је до српско-
византијског рата. Ова политичка компонента је итекако важна јер је она утицала на
црквене прилике.
Трећи моменат инволвирање Османлија из Мале Азије и на просторе Византије и
на просторе Балкана као последица њиховог учешћа у грађанском рату у Византији 40-их
година 14. века. То је период када се бележи озбиљније присуство Османлија на Балкану.
Тог присуства, последица тог присуства хришћани су врло брзо постали свесни. Тог
присуства је постао свестан и сам Душан. Почетком педесетих година Душан је имао
идеју која је подразумевала да је потребно окупити шире хришћанске снаге не само
источног, него и западног хришћанства и повести крсташки рат против Османлија са
„капија“ Балкана. Постоји доста показатеља који сведоче да је Душан имао намеру да се
стави на чело тог крсташког похода. Како је време одмицало тако су Османлије постојале
фактор који је све више угрожавао и Византију и балканске хришћанске земље, Србију и
Бугарску. Шездесетих година када долази до уједињења Српске и Цариградске
патријаршије Османлије су већ незаобилазан фактор на Балкану. Почетком шездесетих
година Османлије ће се учврстити, „уклинити“ на Балкан, тако што ће продрети јужном
Тракијом, заузети Пловдив (Филипопољ), кренути према Софији. Тиме је „забијен клин“
између Цариграда и остатка Балкана. Опасност од Османлија је у великој мери утицала и
на токове црквеног живота. Страх од њих је био велики и можемо овде да направимо
једну дигресију. У Византији је постојала једна струја по којој је било да уколико се деси
да Османлије заузму Цариград нестаће не само хришћанског царства него ће доћи и до
нестанка хришћанске цркве. То је све у складу са византијском теоријом симфоније
државе и цркве, њиховог прожимања, која није познавала могућност да може да опстане
црква без царства. По тој теорији царство је „плот“ у којој се налази и Црква. Јасно је да се
то није десило.
Уздизање Српске архиепископије на ранг патријаршије-Тај сабор је одржан
највероватније на Цвети, 1346. године у Скопљу. Знамо се да се неколико месеци пре
Душан самопрогласио у Серу за цара Срба и Грка, док је на сабору у Скопљу тај чин
добио канонску санкцију. Да би крунисање било обављено на валидан начин било је
неопходно да крунисање обави патријарх. У том контексту, идеје уздизања можемо
посматрати уздизање Српске цркве на ранг патријаршије. Оно што је битно напоменути
јесте да уздизање српске архиепископије на ранг патријаршије није изведено само у
српској режији, није изведено само од представника српске цркве, српске јерархије. Било

76
Кантакузин није ликвидирао наследника него је постао његов савладар

65
је учесника и других цркава на Балкану. Познат је списак учесника овог сабора и треба га
анализирати. Поред представника српске цркве где је био архиепископ Јоаникије, који је
постао и први српски патријарх, био је охридски архиепископ Никола. Охридска
архиепископија се нашла у границама Душанове државе. Душан није дирао права
охридског архиепископа изузев изгледа у једном малом сегменту. Суштински, права
охридског архиепископа су сачувана. Ту је био представник једне Цркве око које се
водило и пре полемике да ли је била самостална или није. Са уздизањем архиепископије
на ранг патријаршије сагласио се охридски архиепископ. Ово је важан моменат и за
каснија дешавања у наредним вековима која су се одигравала између Српске и Охридске
цркве. Потом, имамо помен архијереја грчког престола. Ко би то могао бити не помиње се.
Јасно је да се радило о архијереју који је био под јурисдикцијом Цариградске
патријапшије. Готово је прилично извесно да би то могао бити архијереј Серске области 77.
Она је прва од области која је ушла у састав српске државе. Имамо једног представника
цариградске патријашије, мада би било претенциозно рећи да је тај представвник био ту
по овлашћењу цариградског патријарха. Пре би се могло рећи да је он био ту стицајем
историјских околности јер се његова црквена територија нашла у новим околностима у
границама српске државе. У том моменту он је у црквеном погледу био и даље под
јурисдикцијом Цариграда, али у државним границама српске државе. Помиње се
делагација Свете Горе на челу са протом. Света Гора је ушла у састав српске државе.
Занимљиви су односи Душана и светогорског протата. У историјској науци се зна да је
однос између Душана и Свете Горе урађен на тај начин што су се договорили да
светогорци и даље остану под јурисдикцијом цариградског патријарха78 и светогорци су
наставили да на богослужењима помињу ромејског цара, без обзира што су се нашли у
границама српске државе. Ромејски, византијски цар је на богослужењима на Светој Гори
и даље помињан иако се територија нашла у саставу српске државе. Истина, договор је
подразумевао да се име српског владара, име Душаново помиње на другом месту након
помена византијског цара. Можемо рећи да је био то договор, компромис између Душана
и Протата који је функционисао током српске управе Светом Гором и који је омогућавао
релативно добре односе између цара Душана и светогораца. Познато је да је цар Душан
обилно помагао многе светогорске манастире, не само Хиландар него и друге манастире.
Не знамо ко је чинио делегацију са Свете Горе, а било би врло занимљиво да знамо састав
делегације јер постоје нека домишљања која имају основа да је у тој делегацији тада био и
личност, која је касније постала цариградски патријарх Калист. У то време, време
прогласа српске патријаршије Калист је био монах манастира Ивирона и манастир Ивирон
је од цара Душана добио огромна даривања. На овом сабору учествовала је још једна
црква, Бугарска-Трновска патријаршија у виду свог предстојатеља, патријарха Симеона.
Бугарска-трновска патријаршија већ више од сто година постоји као канонска
патријаршија која је призната од стране цариградске патријаршије 1235. године. У ово
време српско-бугарски односи су били доста добри; чињеница сведочи овом исказу да су
цара Душана и бугарског цара Јована Александра везивали родбинске везе. Душанова

77
Кључни извор који нам говори о сабору на Цвети је српски извор и то је „Животи краљева и архиепископа
српских“.
78
Та јурисдикција није дирана од стране српских власти. Они су под јурисдикцијом цариградског
патрихарха били од 1312. године, а пре те године Света Гора је била под директном јурисдикцијом
византијском цара. Прве типике Светој Гори давали су византијски цареви, на пример типик цара Јована
Цимискија

66
жена је била сестра бугарског цара, бугарска принцеза, Јелена, чије је име у монаштву
Јелисавета. Ово су представници цркве различитих црквених јединица који су
учествовали на сабору у Скопљу и који су се сагласили са подизањем ранга српске цркве
са архиепископије на патријаршију. То није био чин који је сама Српска архиепископија
учинила него је то било и у присуству других цркава. Није био цариградски партијарх, то
је учињено без знања и благослова цариградског патријарха. Јасно је да поменути
архијереј грчког престола који је присутан на овом сабору није био изасланик
цариградског партијарха. Сабор који се окупио у Скопљу био је прилично
репрезентативан који је одлучио да архиепископ Јоаникије буде хиротонисан за првог
српског патријарха. Након уздизања архиепископије на степен патријаршије уследило је
Душаново крунисање за цара.
Шта де дешавало после овог сабора? Одговор је да се у првих пар година заиста
ништа није дешавало. Немамо у историјским изворима да се ишта дешава у периоду од
1346-1350. године. То да се ништа није дешавало није безначајно за анализу каснијих
одлука које ће уследити. „Нешто“ се на релацији цариградска-српска патријаршија десило
у време прве управе цариградском патријаршијом патријарха Калиста која је била у
периоду 1350-1354. године. Када тачно не зна се и шта тачно не зна се. Зашто се не зна
када тачно и шта тачно разлог је прилично једноставан јер тај претпостављени акт о
одлучењу, о прекиду црквене заједнице, о потенцијалној анатеми није сачуван. Тај
претпостављени акт Цариградске патријаршије којим је константован раскол Цариградске
и Српске патријаршије није сачуван. Њиме историјска наука до данас не располаже и
отуда не можемо имати прецизне податке о томе када се то догодило и о томе шта је тај
акт садржавао-коју врсту санкција, у ком облику анатему, на кога, како и на који начин
исказану. Због тога што акт није сачуван, та чињеница је била главни разлог силних
домишљања у нашој историографији и богословској науци која траје више од сто година.
Тако имамо питање да ли је било или није било анатеме и то ће бити питање које ће
трајати све до времена ако се тај акт пронађе (под условом да се пронађе). Са друге стране
чињеница да акт ниј сачуван, а он је по свој прилици из цариградске канцеларије морао
постојати не значи да није дошло до нарушавања односа између српске и цариградске
патријаршије, односно не значи да није дошло до прекида црквене заједнице, раскола. То
нам говоре и српски и византијски извори, премда они нису из периода о коме говоре већ
су из каснијег периода. О томе говоре „Животи краљева и архиепископа српских“, житије
патријарха Јоаникија, житије патријарха Саве IV, житије патријарха Јефрема (и то не само
житије које улази у „Животи краљева и архиепископа српских“ него и житије које је
писано почетком 15. века од стране хвостанског епископа Марка). У то улазе и
дипломатички акти, званични акти који су сачувани и српски и грчки. Пре свега из ове
групе помињемо акте партикуларне уније која је склопљена крајем 60-их година, односно
престанак раскола на теритоји Серске области која је била под управом деспота Јована
Угљеше и Филотеја Кокиноса. Ови акти су саувани и из њих се види да је раскол
несумњиво постојао. Каснији акти јасно потврђују да је раскола несумњиво било. А када
је до њега дошло и шта је садржавала евентуална одлука Цариграда о томе не знамо већ
можемо само да наслућујемо из каснијих извора, док главни акт који је требао да постоји
из времена прве управе патријарха Калиста нема и до сада није пронађен.
Постављају се два питања: 1. Зашто није одмах дошло до раскола него се чекало
1350. година и касније године; односно зашто Цариградска патријаршија није одмах
реаговала у јесен 1346. године 2. Зашто је уопште реаговано? Одговор на прво питање су
67
политичке прилике на Балкану, у мењању савезништва на Балкану. Душан је у време
грађанског рата био на страни Јована Кантакузина. Кантакузин је дошао на власт 1347.
године и то је време када је победила исихастичка струја и када читав низ патријарха који
су дошли на цариградски престо су били исихасти. То је време када цар Душан мења
страну из политичких разлога. Душан се све више окреће Јовану Палеологу. У време када
је Душан освајањима кренуо на запад одређене српске територије је напао Кантакузин и
почео је српско-византијски рат. Током трајања овог рата између Србије и Византије,
почетком педесетих година долази до заоштравања односа српске и цариградске
патријаршије, односно до почетка стања које можемо окарактерисати као раскол. Одговор
се сам намеће зашто је до тога дошло. Време када је дошло до озваничења раскола између
српске и цариградске патријаршије је време које је непосредно везано за политичке
прилике. Не можемо искучити да је царска власт утицала на патријарха. Без обзира на све
ово не значи да није било разлога који су довели до оваквог односа цариградске према
српској патријаршији. Ако би разматрали разлоге кроз досадашњу историјску и
богословску науку издвајају се три могућа разлога:
1. први је везан за Душаново крунисање за цара
2. други је везан за проглас Српске архиепископије у ранг Патријаршије
3. трећи је везан за јурисдикционе сукобе Српске и Цариградске патријаршије
на одређеним подручијима
Први разлог поставља питање за ког цара је Душан крунисан и која је била његова
титула. Душан је крунисан за цара Срба и Грка и поменуто је да је српско царство било
подељено на северни и јужни део. Само проглашење некога за цара у Византији је увек
било спорно имајући у виду византијску владарску иделологију која је подразумевала
једно хришћанско царство са једним центром-тај центар је Константинопољ у коме је
један хришћански цар, василевс и ту је центар цркве, ту је патријах. Цар и патријарх
управљају хришћанском васељеном. Термин икумен користе цариградски патријарси и
сам термин се не односи на читав свет него се односи на византијску икумену, византијску
васељену. Дакле, не само на територије византијске државе него на све оно што улази у
састав византијског комонвелта, на све оно до чега је досегао византијски духовни и
политички утицај. По тој теорији у тој икумени може да буде само један цар и то
византијски. Могу да постоје и други цареви али мора да се зна њихово место. У време
када Душан себе проглашава за цара постоји још један цар на Балкану, поред
византијског-бугарски цар који је признат од Византије и у Бугарској нема анатеме и
раскида односа са Византијом. Бугарски цар је признат од стране Византије премда је у
одговорајућем хијерархијском поретку. О владарској идеологији цара Душана је доста
писано и расправљено и постоји мишљење да је цар Душан имао идеју која је значила да
оронуло, ослабљено византијско царство замени једним новим византијским царством на
чијем челу би се он и његова династија нашли. Он није имао идеју да у потпуности руши
Византију али је намеравао да се у Византији промени владајућа структура. И даље је то у
потпуности неприхватљиво за Византију за коју је Душан варварски владар. У самом чину
проглашења царства Византици су само видели узурпацију царских права од једног
варварског владара. Са друге стране, потоњи извори, Данилови настављачи изузетно су
оштри и критични према том Душановом чину. Они у том Душановом чину крунисања за
цара мимо сагласности Цариграда виде прекорачење граница које су поставили оци, види
се измена владарске идеологије Немањића. Дакле, прекорачење владарске идеологије која
је до тада постојала и одлазак у једну зону која је до тог времена била непозната.
68
Немањићи су до тада били у склопу византијске хијерахије која је била успостављена,
Душан чини једна корак више и српски извори каснијег времена су врло оштри по питању
Душановог поступка.
Други разлог је везан за проглас Српске архиепископије у ранг Патријаршије. То
није био чин који је био став само Српске цркве него су били присутни представници
других цркава. Чињеница је да је овај чин био изведен без благослова Цариградске
патријашије. Цариградска патријаршија је прва по части, она јесте као и данас мајка црква
српској цркви и да је то учињено без њеног знања. Други сегмент је да је то учињено без
ширег православног консензуса79 . Из перспективе савремене еклисиологије јасно је да
било каква промена стања, статуса једне црквене јединице није ствар само једне помесне
цркве него читаве цркве. Истина је да тај механизам није и у данашње време до краја
разрађен, али одређен консензус влада да када се мења статус црквене јединице општи
православни консензус мора да постоји. Дакле, и у време цара Душана се неке мањкавости
у проглашењу Српске патријаршије несумњиво могу наћи-нема сагласности Цариградске
патријаршије као прве по части и као мајке Цркве.
Трећи разлог је везан за јурисдикционе сукобе Српске и Цариградске патријаршије
на одређеним подручијима. На овом разлогу посебно инсистирају најновија истраживања
наших историчара. Професор Милош Благојевић у раду О спорним митрополијама
Цариградске и Српске патријаршије: у Зборник радова Византолошког института је узео
у обзир претходна истраживања и долази до закључка да дефинише која је то област због
које је дошло до јурисдикционог спора Српске и Цариградске патријаршије. Његово
мишљење је да је област због које је био сукоб две црквене јединице била Серска област.
Под Серском облашћу не мисли се само на град Сер већ и на област која обухвата Зихна,
Христопољ, Филипи, Драма, Мелник. Ово је читава једна црквена област са статусом
митрополије која је по најновијим српским истраживањима крајем четрдесетих година
прешла из Цариградске у Српску јурисдикцију. Оно што се поуздано зна јесте да је у Серу
врло брзо након освајања од стране Срба у серском седишту био постављен Србин за
митроплита серске области. Његово име је Јаков. Ово би имплицирало да је јурисдикција
над серском облашћу прешла у српске руке, под српску власт. У Серу је дошло до
именовања Срба за митроплита док у околним областима које су освојене и ушле у састав
српске државе, а при томе реч је о великим областима попут Тесалије, Епира и Албаније
стање није мењано, односно за епископе тих области нису постаљани Срби. У Серу је
именовањем на митрополитанска места Србина очигледно дошло до промене
јурисдикције. У очима и схватањима Цариградске патријаршије могло да се доживи као
упадање на туђу канонску територију. Познато је да такву праксу више канона
васељенских и помесних сабора јасно и недвосмислено осуђују. Професор Благојвић у
поменутом чланку разрешава још једну ствар, дилему-да Серска област није била
територијално спојена са Српском патријаршијом, да је њу пресецала у области Струмице
Охридска архиепископија. Зна се да је у то време, крајем четрдесетих година основана
лесновска епископија која до тада није постојала. Седиште епископије је било у манастиру
Лесново који је подигао деспот Јован Оливер, великаш цара Душана. Лесновка епископија
је основана од делова скоро запустелих старих епископија Охридске архиепископије.
Професор Благојевић је на становишту и заступа мишљење да лесновка епископија није
основана да би се удовољило интересима српског великаша деспота Јована Оливера него

79
Био је присутсан известан број цркава, али нису биле све, попут источних патријаршија

69
да је Лесновска епископија основана са циљем да споји територију Српске патријаршије и
Серске области. Лесновска епископија се наслањала на долину реке Струме, на Мелник,
односно на Серску област. Лесновска епископија је чинила територијални „коридор“ који
је спојио Српску патријаршију са Серском облашћу. Све је ово изведено крајем
четрдесетих година 14. века и ово је био услов да Серска област уђе у јурисдикцију
Српске патријаршије. То је први пут да Српска црква узима један део територије од
Цариградске патријаршије без договора са њом80. Ово је најновије истраживање
професора Благојевића и оно је врло логично и он сматра да је тај српски јурисдикциони
простор, простор Серске области био повод за реакцију Цариградске патријаршије.
О томе да је повод била област Серска сведочи нам да је измирење раскола управо
почело у тој области, да је партикуларна унија између Српске цркве и Цариградске
патријаршије управо започета у Серској области. Ово се десило у време царице
Јелисавете, Душанове жене у то време удовице, потом деспота Угљеше, а непосредно
уочи Маричке битке. Ту се решава први део спора, а током седамдесетих година 14. века
то се односи на Моравску Србију и кнеза Лазара. Све то имплицира да је кључни
јурисдикциони сукоб био у Серској области. Ова област је била етнички мешовита, било је
и Словена и Јелина.
Ово су могући разлози због којих је дошло како се у српским изворима наводи до
одлучења српских владара и српских архијереја.
Како је дошло до измирења између Српске и Цариградске патријаршије? До
измирења је дошло у етапама. Процес је трајао током шездесетих и седамдеесетих година
и на његово убрзање је утицао трећи фактор који смо помињали, османлијски фактор.
Почетком 60-их година Османлије су се утврдиле на Балкану и опасност од њих је постала
опипљива и та стварност је терала и Византинце и Србе да озбиљно размотре савезништва
према Османлијама. Препрека на путу заједничких одбрамбених акција била је везана за
нарушене црквене односе. Када су у питању Срби посебно је била угрожена јужна област
и то Серска област којом су Срби и даље владали (најпре је овом облашћу владала царица
Јелена (Јелисавета), а потом деспот Јован Угљеша). Отуда не треба да чуди и историјски
извори доказују да је иницијатива била везана за Серску област. Такође, врло је
занимљиво да је иницијативу да се реши спор покренуо патријарх који је и прекинуо
односе са Српском црквом, патријарх Калист. Уследила је мисија патријарха Калиста у
Серу који је посетио Душанову удовицу, царицу Јелисавету. Занимљив је моменат да у
мисију измирења иде не неки изасланик него лично патријарх. Ова мисија није успела
поред осталог јер се патријарх Калист упокојио у Серу где је и сахрањен. По предању,
Калист је приликом путовања у Серу ишао преко Свете Горе сусрео се са светогорским
подвижником Марком Капсокаливит који му је прорекао да се неће вратити у Цариград.
Шта нам говори чињеница да лично патријарх одлази у мисију? Говори нам да је то
за Византинце било веома значајно. У то време Османлије су око Константинопоља, они
тада држе Константинопољ у једном ширем окружењу. Неколико година касније Србима
се дешава Маричка катастрофа од Османлија која ће бити увод у Косовску. Фактор
опасности од Османлија је несумњиво утицао да сам патријарх лично крене у мисију и да
буде лепо дочекан у Серу и да се поведу преговори да се тај проблем раскола разреши.

80
Време оснивања српске архиепископије 1219. године када су неке епархије узете то је било од Охридске
архиепископије.

70
 Проблем раскола у Серској области је решен неколико година касније. Очигледно
је да су преговори трајали, да нису прекидани и решени су крајем шездесетих и почетком
седамдесетих година. У нашој историографији познати су по не баш најсрећнијем изразу
„партикуларна унија“ између деспота Јована Угљеше, наследника царице Јелене у Серској
области и цариградског патријарха исихасте Филотеја Кокиноса. Постоје два документа
који се односе на измирење раскола. Један је повеља деспота Јована Угљеше, а други је
грамата патријарха Филотеја Кокиноса по којима се фактички Серска област враћа у
јурисдикцију Цариградске патријаршије. Ови документи нам сведоче да је у Серској
области дошло до промене јурисдикције и да се она вратила у јурисдицкију Цариградске
патријаршије што је био услов да патријарх Филотеј да разрешење раскола за ту област,
Серску област.
То није био крај потпуни раскола пошто је остало питање остатка Српске цркве. До
коначног измирења Српске и Цариградске патријаршије дошло је тек средином
седамдесетих година у доба кнеза Лазара. Тада је уследила чувена мисија светогорског
старца Исаије. По српским изворима идеја за контакт са Цариградом и измирење потекла
је из српских светогорских кругова. Мишљење је да је Света Гора била простор на коме се
најдиректније осећала последице прекида црквене заједнице између Срба и Грка81 тако да
су српски светогорски монаси били изопштени из заједнице на Светој Гори, те отуда од
њих је потекла иницијатива. Старац Исиаја је угледан светогорски монах и једно време је
био игуман руског манастира светог Пантелејмона на Светој Гори који је у то време
манастир био у српским рукама јер је у то време Русија била у татарском ропству. Исаија
је познат и као богословски радник, преводилац који је превео дела Дионија Ареопагита
на српскословенски језик. Исаија ће бити на челу делегације која одлази на преговоре у
Цариград са патријархом Филотејом око раскола. Интересантно је да у српској делегацији
неће бити епископа. У овоме одређени истраживачи виде отпор српског патријарха Саве
IV, другог по реду српског патријарха. Ово је била мисија коју је водио кнез Лазар преко
светогораца која је на неки начин заобилазила врх Српске цркве82 . Мисија старца Исаије
је донела резултате и из српских извора видимо да је патријарх Филотеј дао опрост
Српској цркви. Чак је по српским изворима патријарх Филотеј признао Српску
патријаршију83 и нагласио да ако се Срби поново оснаже и заузму грчке градове да се онда
не дира црквени статус-да се ситуација која је раније била више не понови.
Акт о измирењу цркава, разрешењу раскола прочитан је на гробу цара Душана у
Призрену у манастиру светих Арханђела од стране двојице представника Цариградске
патријаршије. Занимљиво је да неки месец пре коначног измирења раскола умире други
српски патријарх Сава IV и долази до избора новог патријарха. Изборни сабор је састао се
1375. године у Пећи у новим историјским околностима. Нема више царства, земља је
подељена међу великашима, као господари северно од Шар планине, у Моравској Србији
истиче се кнез Лазар, у Српском Приморју и Метохији Балшићи. Главни господари у то
време су кнез Лазар и Балшићи. Сабор се састаје у Пећи, који у то време није под
контролом кнеза Лазара него у саставу државе Балшића. Бира се нови патријарх и из

81
Последице раскола су се у знатној већој мери осећале и одражавале на просторима Свете Горе него на
просторима Моравске Србије.
82
Врло је могуће мада је то домишљање да врх Српске цркве није био за враћање одређених подручја
јурисдикцији Цариградске патријаршије
83
Ово наглашавамо јер је питање, упитно је

71
извора сазнајемо да процес бирања патријарха није био једноставан. Био је спорења ко ће
бити нови патријарх и често се сматрало да је овај сабор био и сукоб струја међу српском
властелом. Избор патријарха је било јако важно државно питање. Међутим, често се
занемарује трећи утицај, фактор који је везан за Цариградску патријаршију. По свој
прилици изасланици Цариградске патријаршије су учествовали на овом сабору у Пећи и у
доброј мери утицали да на трон српских патријараха дође један велики аскета, једна
личност изузетно блиска исихастичком покрету у то време-патријарх Јефрем. У житију
патријарха Јефрема је то индикативно исказано и каже се да када је он изабран „наста мир
између цркве Константинова града и цркве Српске“. Јефрем је веома близак исихастичком
покрету који у то време има доминацију у Цариградској патријаршији84. Патријарх Јефрем
је обезбедио потпуну нормализацију односа између Српске цркве и Цариградске
патријаршије. Тако да можемо рећи да је избор патријарха Јефрема резултат компромиса
различитих струја у српској властели и компромиса између Српске цркве и Цариградске
патријаршије. Он је био по вољи патријарх Цариградске патријаршије. Не треба
заборавити да су прва двојица српских патријарха, Јоаникије и Сава IV били у очима
Цариградске патријаршије расколнички патријарси, и да је за њу први легитимни
патријарх био Јефрем.
Питање које се поставља и које „лебди“ у нашој историграфији и богословској
науци на које немамо баш јасан одговор јесте да ли је Српска црква у средњем веку била
призната као патријаршија од стране Цариградске патријаршије. Питање је које је важно
али на које немамо јасан одговор. По српским изворима стиче се утисак да је Цариградска
патријаршија признала српску патријаршију.85 Када су у питању византијски извори то
није баш у тој мери извесно. Постоје одређени византијски извори-спискови, нотиције
цариградске патријаршије у којима се набрајају цркве из којих видимо да се у њима
Српска црква помиње као архиепископија. Једна таква нотиција је сачувана из 1386.
године, где је наведен један поредак цркава у коме се Српска црква помиње као
архиепископија. У неколико докумената који датирају из 15. века и византијски су имамо
неколико помињања Српске цркве као архиепископије. На пример, указ византијског цара
Манојла II Палеолога по коме се територија Српске архиепископије враћа јурисдикцији
Охридске архиепископије. Потом, документа која су везана за Флорентинску унију из
триседетих година 15. века. У свима њима Српска црква се помиње као архиепископија.
Ако ту причу продужимо и идемо даље и на период од 16-18. века можемо доћи до
закључка да је Српска црква од Цариградске патријаршије у ранг патријаршије призната
тек у 20. веку, тек 1920. године. Ово је један могући правац размишљања, премда је то
ствар која захтева додатно истраживање. Премда досадашњем истраживању у историјској
науци ово питање може легитимно да се постави са формулацијом-да ли је Цариградска
патријаршија раније признавала ранг патријаршије Српске цркве.86
Питања, коментари:
С: Да ли је црква у Хазбуршкој монархији призната као патријаршија од стране
Цариградске?

84
У то време патријарх цариградски је Филотеј Кокинос, истакнути исахаста и ученик светог Григорија
Паламе
85
Овај став се помиње у „Жиитју краљева и архиепископа српских“
86
Несумњиво да јесте од 1920. године.

72
 П: Постоје цариградски спискови из тог доба који спомињу Карловачку
патријаршију. Тако у чувеној „Атинској синтагми“ јасно је стављено да је црква у
Карловцима са рангом патријаршије.
С: Да ли је Српска патријаршија била призната од стране Руса?
П: У време прогласа Српске патријаршије, 1346. године Руска црква је била
митрополија Цариградске патријаршије. Руска црква постаје формално самостална после
Флорентинске уније, а канонски самостална крајем 16. века.
С: Има мишљење по коме је став мајке Цркве кључни фактор за аутокефалију, а
касније се саглашавају остале Цркве.
П: Требало би да буде од Мајке Цркве која томосом обавештава остале помесне
цркве. Премда, питање је „отворено“ који је редослед потеза-мајка црква и остале Цркве.
Начелно је јасно да било каква промена у помесној цркви није само ствар те помесне
Цркве него свеправославно. Не можемо било какво формирање или промене статуса бити
ствар само једне помесне цркве. Питање је само којим редом. Поента је да неку промену у
помесној цркви мора да прати свеправославни консензус. Да би нешто било какнонски
учињено мора постојати свеправославни консензус.
С: Какав је био однос цара Душана према исихазму, а у вези да је исихазам био
везан за стране у сукобу у Византији?
П: Морамо да видимо у којој мери је Душан везан и опредељен за исихазам. Не би
требало његове политичке амбиције везивати за исихазам. Зна се Душан лично познавао
светог Григорија Паламу. Српски извори чак указују да је имао амбиције да Палама
заузме високо место у Српској Цркви. Помиње се да је Палама требао да има учешћа у
измирењу Српске и Цариградске патријаршије. Филотеј Кокинос је врло лоше описао цара
Душана и наводи у „Похвали Григорију Палами“ да је Душан намеравао да узме Паламу
на своје дело које није било канонско.
С: На једном печату налази се титула цара Душана као цар Срба, Грка и Бугара.
Какав је био однос Душана са Бугарским царством?
П: Извори нам не дају уједначене називе за титуле. Тако има титула патријарха као
патријарха српских и поморских земаља, а среће се и титула патријарха као патријарх
Срба и Грка. Душан није имао амбиције везана за Бугарску, његове амбиције биле су
везане за Византију. Са Бугарима је имао коректне односе, био је родбинским повезан.
Титуле које се јављају не јављају се уједначено како када је у питању царска тако и
патријархова титула. Најчешће се помиње цар Срба и Грка, а на неким местима се среће
титула патријарх Срба и Грка.
С: Какав је био став Цариградске патријаршије у време обнове српске патријаршије
за време Мехмеда паше Соколовића?
П: То је изведено без сагласности Цариградске патријаршије. То је био став турског
сутана са којом се цариградски патријарх морао сагласити. А оно што се десило када је
угашена Српска патријаршија, односно области јужно од Саве и Дунава су већ другачије
историјске околности. Само формирање-обнова Пећке патријаршије је била уз помоћ
турских власти која је ишао на руку Србима и то је био политички потез султана да се
Срби на известан начин привежу, тада Цариградска патријаршија је морала са тим да се

73
помири и није много питана. А приликом гашење Српске Патријаршије Цариградска
патријаршија је била у центру пажње. Турске власти су угасиле Пећку патријаршију али је
тужба Цариградске патријаршије била важна.

Српска црква од пада Деспотовине до обнове Патријаршије

Говоримо о првом веку туркократије на српским просторима. Период туркократије

који је трајао више од трећине целокупне српске историје оставио је последице на свим
аспектима живота не само код Срба него и код других балканских народа. Подтеме којима
се бавимо-које су последице турских освајања на српским просторима на српску црквену
организацију, структуру и какве су опште карактеристике положаја хришћана у Турском
царству. Следећа подтема је индикативна „епизода“ везана за смедеревског митрополита
Павла и његова делатност. Потом, подтема је историјске околности које су утицале на
проглас Пећке патријаршије и на тридесетогодишњу епоху патријараха Соколовића.
Пећком патрикаршијом обновљен је оквир не само духовни српског народа на просторима
Балкана који ће трајати више од два века, 1557-1766. године. Кроз све ове подтеме
пратимо питање шта се дешава са српском црквеном организацијом.87
Друга половина 15. века значила је последњи нестанак трагова хришћанских
држава Балкана: пад Цариграда 1453. године, пад Српске деспотовине 1459. године, Босна
1463. године, осамдсетих година Херцеговина, деведеетих година последњи остаци
средњевековне српске државе у Зети. У неколико деценија нестају средњевековне
балканске хришћанске државе и читав тај простор се налази у границама Отоманског
царства. Настале су нове околности кој су подразумевале живот у иноверној држави,
држави која није била хришћанска. То је значило нове услове живота како за хришћанско
становништво тако и за хришћанске црквене структуре. Обично када говоримо о епохи
туркократије на уму имамо страдање народа, насилну исламизацију, мучеништво за веру,
данак у крви, претварање цркве у џамије. То су све моменти који се везују за наш
национални сентимент. Треба знати да ове појаве нису представљале константу, нису се
ове појаве непрестано дешавале. Овакве појаве су се првенствено дешавале у ратним
временима и приликом кризних времена, посебно у последњим епохама отоманске
владавине када је држава слабила. У првом периоду, периоду од прва два века турске
владавине када је турска држава била јака, када је била у процесу ширења такав вид
притиска на хришћане није био до те мере изражен-положај хришћана можемо
окарактерисати да је био сношљив. Можемо рећи да су хришћани имали своје место у
отоманском правном систему, нису били ван закона, нису били ентитет ван отоманског
87
Материјал за ову тему је „Стари српски записи и натписи“ (први том објављен је 1902. године) којих има
шест књига и коју је приредио познати српски научник, друштвени и политички делатник Љубомир
Стојановић, са краја 19. и почетка 20. века. Стојановић је неколико деценија уз помоћ више стручњака
сакупљао српске записе и натписе и резултат је збирка од око шест хиљада докумената. Он је имао идеју да
сакупи све изворе који се односе на период од 12. века до 1830. године. Први том обухвата изворе од 12.
века до краја 17. века. Ово дело је неопходно за период туркократије и незаобилазан корпус извора за овај
период. Постоји разлика између записа и натписа. Записи су белешке које се налазе у књигама (рукописним
и српским штампаним књигама). Натписи су белешке, натписи које се налазе у црквама, фрескама, иконама,
свештеним сасудама. Они су сличног карактера као и натписи.

74
правног система. Ислам, исламска идеологија, вера је на хришћане и на Јевреје гледала
као на народ књиге (мисли се на Библију). Заправо, по исламској идеологији у питању је
народ који је био одређени ступањ до коначног откровења које по исламској идеологији
везано за пророка Мухамеда. Пре тога су постојали одређени ступњеви као старозаветни и
новозаветни, где има место и Христос и Марија, али је последњи ступањ везан за пророка
Мухамеда.
Отоманско царство је било један строго теократски систем-у отоманском царству у
личности султана биле су сједињене световна и духовна власт. Ако ово упоредимо са
периодом Византије и са теоријом симфоније (теорија која подразумева преплитање
световне и духовне власти, али где постоје две гране) у Отоманској империји имамо
потпуно стапање световног и духовног елемента у личности султана. У таквој ситуацији
се поставило питање какав ће бити положај хришћана-ко ће одговарати за хришћански
народ. Решење које је нађено у Отоманској империји и које је примењено да је
одговорност за хришћански народ у Отоманској империји као подређени народ, као народ
другог ранга, другог степена, добила Црква, односно добио је цариградски патријарх.
Цариградски патријарх је истовремено био и духовни поглавар али је имао и одређене
световне прерогативе-имао је у одређеном домену световну надлежност над животом
хришћанског народа. На неки начин оба елемнета која су раније у Византији постојала,
световни и духовни, сада су се сјединила у цариградском патријарху. Цариградски
патријарх је имао своје место у отоманском систему. Он је био етнарх рум милета,
посебног етницитета-елемента у Отоманској империји. Хришћански положај у Отоманској
империји је био другостепен, они нису били равноправни са муслиманима што се у
многим аспектима живота огледало. На верском плану била је забрањена хришћанска
мисија, звоњење цркава и друга ограничења. Цариградски патријарх је био директно
одговоран турском султану за хришћански свет или како су га Турци звали рум милет. Тај
модел који је примењен средином 15. века на простору Цариградске патријашије касније
ће бити примењен и на простору Пећке патријаршије и на српским просторима. Овај
модел може да се коментарише са различитих аспеката. Са једне стране, историјски
посматрано такав модел је био драгоцен јер је стављао Цркву као кровну структуру
хришћанског народа чиме је омогућио да тај народ опстане у условима исламске
окупације. Под опстанком се не мисли само на опстанак народа као неког етницитета него
и на начин опстанка вере јер су хришћани били изложени непрестаној исламизацији, која
повремено била насилна, а повремено ненасилна. Искушење је било огромно-имате шансу
да пређете у ислам, да из позиције човека другог реда пређете у народ првог реда чиме
добијате сва права у држави која до тада нисте имали. Требало је доста храбрости,
мужевности, одважности остати у својој вери. За одбрану хришћанске вере било је јако
важно што је Црква имала такву улогу. Ово је позитивна страна која је незаобилазна. Без
ове огранизације питање је да ли би хришћанска вера опстала и у ком броју би било
хришћана. Са друге стране, у каснијем периоду видећемо да су постојале негативне
рефлескије. Ово је поготово изражено у 19. и 20. веку, у периоду овом туркократије је
посебно дошло до изражаја појава коју означавамо као народна црква, преплитање
народног и црквеног. Тога није било толико у средњем веку када је постојала српска
држава. Али у периоду туркократије када црква представља кровну структуру народа, у
овом случају српског народа, дошло је до постепене идентификације Цркве и народа,
касније нације која ће довести до проблема који је посебно изражен у 19. и 20. веку као
проблем етнофилетизам. Посебна идентификација је дошла баш у периоду туркократије

75
када хришћанске државе више нема, улогу државе преузима Црква (и код Грка и код
Срба).
Шта се дешава са Српском црквом после пада српских земаља? У нашој
литератури, посебно старијој историјској и богословској превладао је један термин
„запушћење Српске патријаршије“. Под овим архаичним термином подразумева се
неколико ствари. На првом месту подразумева се доказана чињеница (до сада се нису
појавили нови докази који би променили ову тврдњу) да је након упокојења последњег
средњевековног српског патријарха Арсенија II који се упокојио шездесетих година 15.
века да није био нови патријрх, да немамо помена новог српског патријарха. Очигледно је
да нису постојали услови да се сазове сабор на коме се изабрао нови патријарх. Даље, под
овим термином се подразумева процес који означава јачање духовног утицаја, а који је
био праћен јурисдикционим јачањем једног другог хришћанског центра, Охридске
архиепископије. То један процес који тече током друге половине 15. века и почетком 16.
века посебно према српским подручијима на северу. У питању је подручје данашње
Македоније, јужне Србије, Косово и Метохија и одређени делови централне Србије. Како
се тај процес одвијао, да ли је он подразумевао неке сукобе, спорове имеђу српских и
охридских архијереја је нешто о чему немамо довољно историјских података, нешто о
чему није писано у нашој историографији88. Дакле, под термином „запушћење Српске
патријаршије“ подразумевамо да нема избора новог патријарха и лагани продор Охридске
архиепископије. Ово није значио потпуни нестанак српске црквене структуре. Сигурно је
да она није након пада Деспотовине наставила да постоји на исти начин какав је постојала
пре тога. На првом месту није било патријарха, многе области су потпале под
јурисдикцију Охридске архиепископије али су и даље постојале делови српске црквене
структуре у којима је идеја српске средњевековне црквене самосталности и даље
постојала. Ово се односи на просторе северне са центром у Смедереву, западни српски
простори у Босни и Црној Гори. Постојали су српска духовна средишта у којима је идеја
самосталности српске цркве била жива и јака. Под идејом о самосталности српске цркве
можемо посматрати са различитих аспеката. Не треба видети назнаке национализма89 него
треба видети пастирско старање преосталих српских архијереја за свој народ. Идеја
опстанка српске црквене организације, идеја да српски архијереји треба да буду на челу
српских архиепископија, да буду пастири свог народа имала је првенствено, као и у време
када је Сава оснивао српске епископије, наглашен пастирски моменат. У ком смислу је
пастирски моменат када се говори о првом веку туркократије? У смислу да се српски
народ најбоље могао сачувати у заједници са архијерејима из свог рода који знају његов
језик, културу, традиције, обичаје, потребе. У настојањима да се сачува српска црквена
организација не треба видети назнаке национализма или етнофилетизма у
средњевековном поимању него искључиво пастирску бригу који се нашао обезглављен,
који је остао без државе, који се нашао у потпуно новим околностима.
Српски народ је дао отпор исламизацији. Први култ хришћанског мучеништва на
Балкану, отпора исламизацији је био српски. Почетком 16. века у Софији на тргу је
спаљен златар из Кратова90, свети Ђорђе Кратовац који је спаљен 1515. године јер је одбио

88
Узрок је највероватније недостатак историографског материјала
89
Национализам у ово време није постојао у категоријама какав је нама данас познат
90
У овом периоду Кратово је био српски град

76
да се потурчи. У то време почиње врло брзо да се развија култ хришћанског мученика који
одбија, који страда јер је одбио исламизацију.
Долазимо до неуралгичне зоне јурисдикционих међуправославних односа на
Балкану у епохи туркократије. У ово време на челу Охридске архиепископије се налазе
грчки архијереји и она је грчка црквена структура. За смедеревског митрополита Павла
стављамо период 1528-1541. година-ово су године када се у изворима Павле први и
последњи пут спомиње. Охридска архиепископија је била врло повезана са Цариградском
патријаршијом али и са другим патријаршијама који су држали архијереји грчког порекла.
Нема информације о томе да је било супростављања ширењу духовног утицаја из Охрида,
премда не значи да га није било. Имамо податке да је дошло до јурисдикционог сукоба,
спора између српских архијереја и Охридске архиепископије и да је сукоб везан за
смедеревског митрополита Павла. Што се тиче смедеревског митроплита Павла ми о њему
ништа не знамо пре 1528. године-не знамо ко је он био, одакле је дошао на место
смедеревског митрополита. Занимљиво је да је Павле био смедеревски митропллит јер је
по свој прилици што је готово извесно да је последњи српски средњевековни патријарх
своје седиште имао у Смедереву. Јер су у то време Пећ и Жича као седишта Српске цркве
били заузети од стране Турака. Идеја за обнову српске црквене структуре долази од
митрополита који столује у Смедереву. Очигледно је да постоје јаке традиције везане за
Српску средњевековну цркву. Митрополит Павле је био прилично енергичан. Грчки
извори га прилично црним бојама осликавају називајући га вуком у кожи пастира,
нарушитељем канона, оним који је користио световне власти да би се докопао световног
положаја. Са друге стране његов опонент у овом сукобу је био не мање енергична
личност-у питању је охридски архиепископ Прохор. Прохор је био личност која је имала
добре везе са Цариградском патријаршијом, са осталим источним патријаршијама где су
се на челу налазили архијереји грчгог порекла, па чак је имао добре везе и у турској
Порти, турској влади. већу везира.
Историјске околности овог сукоба су биле такве да је крајем 20-их и током 30-их
година 16. века било време апсолутне османске доминације. Неколико података ово
илуструју. 1521. године, неколико година пре овог догађаја Мађари губе Београд од
Турака. Губитком Београда губи се последња тачка за коју су Срби веровали да ће можда
одатле кренути нови крсташки поход који ће ослободити Србију91. Неколико година
касније, 1526. године дошло је до Мохачке битке која је значила слом Мађарске. Након
тога Турци продиру дубље у Угарску и тридесетих година оснива се Будимски пашалук.
Турцима је овим освајањима омогућен продор на Запад, према Бечу. Ово је време
владавине султана Сулејмана Величанственог, једног од најмоћнијих турских султана који
границе турске државе шири до Беча где и римски папа и европски владари постају свесни
опасности која се надвила над Балканом и да опасност која је била над источним
хришћанством полако се надвија и над западним хришћанством, западном Европом.
Чињеница је да у овом периоду пограничне српске територије се сада новим освајањима
налазе у унутрашњости Турске државе-тиме што територије од пограничних постају
унутрашње губи се свака нада за ослобођење. Са друге стране, ово је време веома јаког 92
грчког утицаја у врховима турске власти. Турски систем је био таквог типа да је на челу

91
Веровало се у тај поход као што је био век раније када је четрдесетих година 15. века кренуо поход којим
је обновљена Српска деспотовина
92
Потребно је бити опрезан приликом коришћења терминологије

77
био султан, а турску владу чинило је веће везира или висока Порта. Везири су били главни
„оперативци“ у Отоманском царству, они су били ти који су спроводили султанову
политику. Треба истаћи да су махом везири били потурчењаци, бивши хришћани. Они су
доспевши до положаја везира или првих људи до везира били апсолутно одани исламу,
исламској идеологији. И поред тога они су били свесни свог порекла и врло често
одржавали везе са својом народом од кога су потицали, при чему ни један моменат нису
доводили у питање исламску доктрину. Уколико је то одговарало интересима Отоманске
имеприје били су спремни, модерним језиком речено, да направе „дил“ са својим народом.
Не треба да имамо романтичарску слику по којој је Мехмед паша Соколовић био потајни
хришћанин због чега је обновио Пећку патријаршију. На првом месту су били отомански
интереси, интереси исламске идеологије и уколико се то уклапало у интересе народа из
кога је потицао везир онда је то била одлична комбимација и повољне историјске
околности.
Време у којима се одвија сукоб митрополита Павла и охридског архиепископа
Прохора на српским духовним просторима по питању да ли ће се на њима обновити
српска црквена структура или ће наставити да се шири духовни утицај Охридске
архиепископије дешава се у време моћног великог везира Ибрахим паше. Ибрахим паша је
везир који је управљао од 1523-1537. године, који је био султанов зет и који је био Грк
Паргалија. Троугао у коме треба тражити разлоге за почетак акције смедеревског
митрополита Павла је: изузетно енергичан охридски архиепископ Прохор, доминацију
турске моћи и централну улогу великог везира који је био грчког порекла, Ибрахим паша.
Да ли је ту дошло до јачег, оштријег продирања на јурисдикционом плану на српским
просторима, да ли је дошло до неког указа који још није пронађен-до чега је дошло за сада
је отворено питање.
За сукоб митрополита Павла и архиепископа Прохора извори су врло оскудни мада
могу догађаји да се реконструишу. Имамо неколико сабора одржаних у Охриду, којих је
било три (1528, 1532, 1541) на којима је суђено митроплоиту Павлу због његове
делатности. Павле је у два маха осуђен-коначно 1541. године осуђен, свргнут,
екскомунициран и протеран као нарушитељ црквених канона. Постоје и извори који нам
сведоче о акцијама митрополита Павла, о томе да је он у једном моменту био проглашен
за патријарха у Пећи, почетком тридесетих година 16. века, обично се узима да је то било
1531. године. Постоје записи српски који помињу патријарха Павла. Ово јасно сведочи о
идеји која га је водила која је била везана за обнову српске црквене структуре, иза чега,
сматрамо да су стајали пастирски разлози, а не национални разлози. Постоји податак који
наводи на размишљање а то је да је на другом сабору у Охриду био присутан и римски
папа на коме је Павле осуђен, он је наставио своју акцију уз очигледну помоћ локалних
турских власти. Имамо јасне податке да је сам архиепископ Прохор свргнут и затворен и
да је Павле постао охридски архиепископ. Имамо да је Павле проглашен за патријарха у
једном моменту, а у другом моменту имамо проглашење за охридског архиепископа. То је
неке новије историчаре навело на помисао да се није радило о обнови српске црквене
структуре него можда о борби јелинског и словенског елемента у самој Охридској
архиепископији, о томе чија ће бити Охридска архиепископија. У претходној историји
Охридске архиепископије имамо периоде када је под управом јелинских и периоде када је
под управом словенских архијереја. Извори су доста оскудни и нема података довољно.
Свакако, у позадини је стајао сукоб над око јурисдикције над српским подручијима

78
између представника Српске цркве у том периоду Павла и охридског архиепископа
Прохора.
Оно што треба размотрити је позиција других источних патријараха. Цариградски
патријарх и други источни патријарси су заузели страну охридског архиепископа. И
двојица источних патријараха, јерусалимски и антиохијски су учествовали на последњем
сабору у Охриду, 1541. године на коме је смедеревски митрополит осуђен и протеран.
Сматра се да је Павле протеран у Влашку, чак и да је до Русије доспео, углавном након
овог сабора више се у изворима не помиње на балканским просторима. Несумњива је
подршка цариградског патријарха и других источних патријараха Прохору у сукобу са
смедеревским митрополитом Павлом. Како је изгледала ова подршка и на чему се
базирала видимо на основу једног документа који је сачуван-једне одлуке, посланице
Цариградске патријаршије са синода који је одржан 1531. године у јеку тог сукоба,
највероватније након Павловог прогласа за патријарха 1531. године. Овај чин је оцењен
као удар на канонски поредак и на овај начин, овим документом је одреаговано. Овим
синодом је председавао цариградски патријарх Јеремија I и ова одлука се директно односи
на овај сукоб. Одлука се односи на митроплита Павла, на његов статус, али је занимљиво
и треба подвући да се овде наводи оцена канонског статуса Српске цркве у време
постојања средњевековне српске државе. Текст ове одлуке гласи:
„Јеремија, по милости Божијој архиепископ Цариграда, Новог Рима и васељенски
патријах
Дужност је била, дакле, истовремено и право да оно што је испочетка добро
узакоњено и спроведено има трајну и поуздану снагу и да се од потоњих не преиначава.
Нити да се под изговором тобоже права крше синодске одлуке и укидају патријаршијске
наредбе. Пошто се, пак, много пута догађа да се чини промена ствари, патријаршијско
настројење поново то уређује и враћа у право стање, управо онако како и то синодске
одлуке наређују.93 Јер, недавно је и најблаженији архиепископ Прве Јуситнијане тј.
Охрида, у Светоме Духу вољени брат и саслужитељ кир Прохор претрпео управо нешто
такво у својој епархији. Дакле, звана Пећка епископија је одувек и испочетка, наравно,
потпадала овој цркви тј. Охридској. А од недавно, како неки кажу, насилно се отргла од
ње и аутономно обрела до неког времена, али свакако, није и до краја тако остала. Него је
опет његовој цркви припојена и постала њој подложна. Јер није почаствована мишљењем
и одлуком неког од васељенских сабора.“
Наводи се архиепископија Јустинијана Прима, што је врло спорно. Охридска
архиепископија која је настала 1018. године одлуком византијског цара и од тада је почело
титулисање које је Охридску архиепископију везивало за црквену структуру која је
постојала вековима раније. Јустинијана Прима никакве везе нема са Охридском
архиепископијом али од 12. века она се ставља у титулу охридских архиепископа.
Историјски нема никаве везе само су покривале исто географско подручје. Иако немају
никакве везе црквена структура из шестог века из времена цара Јустинијана и Охридска
архиепсикопија, веза између њих се увек потезала када је било потребно доказати
јурисдикцију Охридске архиепископије над српским просторима.94 Видимо да је Прохор

93
Овде назиремо да се мисли о враћању некаковог стања у некакво канонско стање, стање које није
канонско у стање канонско
94
На овом аргументу је инсистирао и Димитрије Хоматин у протесту светом Сави

79
обавестио патријарха Јеремију о проблемима који су настали и видимо занимљив став
Цариградске патријаршије о статусу Српске цркве: о томе како Цариградска патријаршија
1531. године види дотадашњу историју Српске цркве. У документу се каже да је Пећка
епископија одувек припадала Охридској архиепископији. Занемарује се по документу
период од 1219. године и одговарајући статус-на ово се однос исказ из документа где се
каже да се „насилно отргла од ње и аутономом се образовала“. Ове речи се не односе на
време и личност смедеревског митрополита Павла. Нити се ове речи односе на проглас
Патријаршије у време цара Душана. Исказ се односи на време светог Саве. По документу
статус-самосталност Српске цркве није био решен одлуком васељенског сабора и зато је
по документу било логично да се она врати под Охридску цркву. Прећуткује се за Никеју
1219. године, потом се прелази и прећуткује да ни Охридска архиепископија никаквим
васељенским сабором није призната него одлуком византијског цара.95 Овде се не говори
о Павловом случају него о статусу српске средњевековне цркве. Ако се вратимо у
прошлост видећемо да је у Цариградској патријаршији постојала једна линија, једно
мишљење које није било преовлађујуће, и више је било епизодно али се појављивало са
времена на време које је доводило у питање статус Српске патријаршије. На пример,
имамо став охридског архиепископа Димитрија Хоматина, потом, одлуку византијског
цара Михаила Палеолога у вези Лионске уније да се Трновска и Српска патријаршија
врате у окриље Охридске архиепископије до времена туркократије почетком 15. века.
Познато је из историјских извора да је охридски архиепископ Матеј тражио и добио од
византијског цара Манојла II Палеолога 1410. године да се области које су од давнина
припадале Охридској архиепископији врате охридском архиепископу. Дакле, ова црта је
постојала не већински али епизодно се јављала. У овим историјским околностима ова црта
је ојачала што показује наведени документ.
У даљем наставку ове одлуке говори се конкренто о проблему са Павлом:
„Приспевши к нама Прохор је пријавио оно што се недавно догодило у његовој епархији.
Неки Павле носећи одећу пастира, а уствари је вук, не подражавајући апостола Павла него
одбаченога Павла Самосатског и користећи се грађанском влашћу и имајући за помоћнике
неке световњаке дава им злата, оте Пећку цркву и са њом је отцепио друге цркве Охридске
архиепископије. Пријавивши то нама најблаженији архиепикоп кир Прохор нас је замолио
да према законима размотримо и одлучимо управо оно што је законито и канонско. И
наравно, на захтев најблаженијег архиепископа охридског изашавши у сусрет и синодски
размотривши установили смо и одлучили да се пријављени Павле који је неканонски
постпупио подвргне свргнућу када се састане сабор архијереја у Охридској епархији
сагласно канону који каже: „Ако се ко послужи световним владарима, да би помоћу њих
завладао Црквом, да се свргне и одлучи из Цркве и он и сви који са њим опште. 96 А
саучесници нека буду одлучени од Бога Сведржитеља, без опроштаја нека буду. И ако не
би променили мишљење и покајали се и поклонили Цркви Божијој. А пошто постоје и
прастаре царске хрисовуље које обелодањују да цела Пећка епархија са Србијом законито
припада архиепископији Охрида97 и наша смерност сагласна садржини назначених

95
Једино ако се нема у виду Јустинијана Прима
96
Овде је посреди 30. апостолско правило где се каже ако се који епископ послужи световним властима. У
документу Цариградске патријаршије када је цитиран овај канон намерно је изостављен епископ као да жели
да се каже да се о Павлу ради као о неком световњаку
97
Овде се само може повезивати на повеље цара Василија Македонца када је основана Охридска
архиепископија

80
грамата по синодском мишљењу наређује и одлучује: Пећ и цела епархија Србије буду под
управом најсветије архиепископије Охрида као што су од почетка и до сада биле
потчињене.98 А ко сада усте да ово некако ремети, било ко да је, одлучен од Бога
Сведржитеља и без опроштаја у овом и у будућем веку и његов део да буде са издајником
Јудом. Тако одлучујемо у Светоме Духу и за објаву о томе сачињена је ова писана одлука
наше смерности и предата најсветијој епископији Прве Јустинијане која је у Охриду.

Петнаестак година касније дошло је обнављања Пећке патријаршије, 1557. године

одлуком турског султана Сулејмана Величанственог. Није познато да је Цариградска
патријаршија директно учествовала у овом процесу, она је морала да се сагласи са овим.
Имамо позитивне и негативне епизоде у односима са Цариградом, у међуправославним
односима опасно је и непожељно стварати било какву „црно-белу слику“, овде нема
никаквог аксиома, правила. Раније у нашој историографији преовладавала
антифанариотска, антигрчка струја. Овде треба пратити историјске изворе и на њих се
ослањати. Претерано је рећи како је Цариград само размишљао како да укине српске
црквене структуре као што не можемо рећи да је био одушевљен чињеницом да се на
простору Балкана створила једна црквена структура која је у једном моменту по
територији била већа и од Цариградске патријаршије и имала више хришћанског
становништва него што је имала Цариградска патријаршија. У 16. веку оснивају се две
патријашрије-Пећка и Московска. Постоји разлика приликом оснивања. Пећку је основао
турски султан док код Московске постоји томос источних патријараха у Цариграду 1593.
године где је установљена Московска патријаршија. Пећка патријаршија је занимљиво
историјско-канонско питање, у питању је црквена структура коју оснива турска власт, а не
структура која настаје унутар одређеног црквеног процеса.
Српска црквена огранизација никада није била толико велика као крајем 16. века
приликом обнављања Пећке патријаршије. Ради се о утицајима турске високе политике на
међуправославне односе на Балкану. Наши историчари на овоме инсистирају и то има свој
значај. Када посматармо ову епоху од средине 15. века и у наредна два века можемо да
пратимо утицај одређених народности или кланова на турској Порти. Први век је био
обележен грчким утицајем, грчки трговачки слој се организовао. После смакнућа Ибрахим
паше долази до промене у стуктури турске високе Порте. Средина 16. века јесте период
српске превласти на турском двору. Нама је најпознатије име Мехмед паше Соколовића,
али је интересантно да у време обнове Пећке патријаршије велики везир није био Мехмед
паша Соколовић него Рустем паша Опуковић, такође Србин из околине Пријепоља. У
време обнове Пећке патријаршије султан је био Мехмед III и у везирском већу већина је
била Срба који су преузели примат. У ово време у турској државној канцеларији се
користи српски језик. Имамо потпуно измењени контекст од времена када су дешавања
везана за митрополита Павла. Не треба ићи у романтичарску историографију која је
посебно присутна на крају 19. века по којој Мехмед паша у души остао хришћанин него је
он био моћни велики везир Турске империје који је веома много учинио за Турску
империју, који је њене границе проширио, који је био потпуно одан отоманском двору,
који је био одан исламској идеологији, али је имао здраве погледе. Имао је приступ који је
постојао по коме и хришћани имају одређено место у империји, да су и они на неком

98
Занемарује се око три века историје

81
средњем ступњу Откровења. Најпознатији рад о Мехмед паши Соколовићу на нашим
просторима написао је Радован Самарџић где је истражујући османску грађу изнео низ
занимљивих података. Он говори о данку у крви где се сматрало да је узимање мушке
деце било у периоду 6-8. године. Међутим, Самарџић износи податке да су и касније,
одрасли младићи били одвођени. Он износи на први поглед један невероватан податак по
коме је Бајо Соколовић одведен као младић са 17-18. година током данка у крви. Он
износи још један податак да је Соколовић пре него што је био одведен на преваспитивање
био чтец у манастиру Милешеви. У то време Милешево је духовно средиште првог реда
јер су ту мошти светог Саве и светосавског култа. Не без разлога херцеговачки
митрополити у првим деценијама отоманске владе столују у Милешеви и често се у
изворима називају обдржатељима престола светог Саве. Баш у том центру имамо податак
да је чтец био потоњи велики везир Мехмед паша Соколовић. Ако све ово сагледамо и
оставимо романтичарски аспект по коме је Соколовић у души остао Србин (тога није
било) видимо да су се промениле околности у односу на тридесет године истог века. У тој
констелацији је јасније како је дошло до обнове Пећке патријаршије. Поклопили су се
турски и српски интереси-у ком смислу? Турски интерес је био да се Срби пацификују, да
се учине делом отоманског система. Начин за то био је модел који је примењен у
Цариградској патријашији. Турци су увидели да тај модел не може да функционише код
Срба; сматрали су да Србима треба дати неки оквир који ће их у некој мери задовољити и
који ће их убацити у легалне токове, у турски отомански систем. Током обнове Пећке
патријаршије средиште српске територије се налазило дубоко у Отоманској империји, то
више није погранична зона будући да турске границе сежу до Будима и иду према Бечу.
Централне српске територије сада су удаљене стотинама километара од границе. Да је у
обнови Пећке патријаршије учествовао Мехмед паша Соколовић види се из чињеница да
је за првог патријарха обновљене Пећке патријаршије постављен његов сродник (не зна се
у ком степену је сродство, неки наводе да му је био брат) из истог племена Соколовића.
Први патријарх је био Макарије. Он је још као архимандрит Хиландарски имао дозволу да
јаше коња и да носи топуз (отуда се у изворима назива топузли Макарије) што се доводи у
везу са његовоим везама са Портом. Осим Макарија и низ других патријараха у наредних
тридесет година након формирања Пећке патријаршије били из истог племена (Антоније,
1571-1575; Герасим, 1575-1586; Саватије, 1586-1589; Јеротеј, 1589-1590. и Филип, 1591-
1592). Имамо прву патријаршијску династију која траје скоро три деценије од Макарије
закључно са патријархом Филипом, 1592. године.
Основна карактеристика делатности патријараха Соколовића била је сарадња са
турским властима. У питању је миран и стабилан период који је омогућио да се почне
духовна обнова. Значај обнове Пећке патријаршије за српски народ мало је рећи да је
велик, он је огроман99. Пећка патријаршија је више од два века била оквир који је
омогућавао Србима да се одупру у први мах таласу исламизације и касније прозелитског,
унијатског утицаја који долази са Запада. Већ у 17. веку већу или подједнаку опасност од
исламизације представља притисак са Запада. Са пастирске тачке гледишта постојање
Пећке патријаршије је било апсолутно оправдано, док са канонске тачке гледишта, ако
изузмемо да је турска власт основала црквену структуру, можемо говорити о
континуитету Пећке патријаршије са средњевековном Српском црквом. До сада није
пронађен ниједан документ, ни световни турски ни црквени који би говорио о укидању

99
Наглашамо пастирски моменат

82
средњевековне Српске цркве. Тако да можемо говорити о продужетку, континуитету са
средњевековном Српском црквом. Пећка патријаршија је била оквир за српски народ и не
само духовни. Огроман значај је Пећке патријаршије, посебно за опстанак вере у нашем
народу. У периоду Соколовића границе Српске патријаршије су ишле од југа линије
Скопље-Тетово100, на северу до Будима, на исток је захваћен део бугарских територија и у
једном моменту је Софија била у саставу Пећке патријаршије као и Самоково, Ћустендил,
док се на западу граница ишла како су ишла, напредовала турска освајања. То је био
огроман простор и у литератури се наводи да је обухватала око 40. епископија. Овај број
није лако утврдити, он се мењао временом, али је отприлике овај број епископија101.
Поред српских делимично се биле обухваћене и бугарске територије и не треба да чуди да
се пећки патријарх до краја постојања Пећке патријаршије потписивао као „патријарх
Срба и Бугара“. Ово не чуди јер је етничка граница између Срба и Бугара у доба
туркократије није била јасно изражена и оштро оцртана као што је случај у новијем добу,
у 19. и 20. веку. У 19. веку било је оштрих спорова и државних и црквених на простору
Македоније између Срба и Бугара. Пећки патријарси у доба Соколовића добили су
јурисдикцију над римокатолицима у Босни. Из тог периода постоје многобројне жалбе
фратара, фрањеваца у Рим (најчешће се жале преко Дубровника папи) о томе како пећки
патријарси узимају порезе од босанских римокатолика. У питању је систем који су Турци
примењивали када је био случај и код Цариградске патријаршије: све је стављено под
њену јурисдикцију, како православни тако и неправославни хришћани и несторијанци и
монофизити и друге групације. Турци су све хришћане посматрали као једну целину, нису
правили разлику да ли је неко ортодоксан или није ортодоксан, то је за њих био један
ентитет над којим је требало успоставити контролу.
Питања, коментари:
С: Да ли је одлука о обнови Пећке патријаршије била одлука само султана?
П: Јесте, и то није само једини пут у историји. У 19. веку је ферманом султана
основана Бугарска егзархија и дошло је до раскола. И у Цариградској патријаршији је
патријарх постављен одлуком турског султана. Турски султани су у одређеној мери
преузели прерогативе византијских императора у односу на хришћански свет. Мехмед II
Освајач је увео у патријаршијски трон Генадија Схолариса као што су пре радили
византијски императори. Слабо је о томе писано како о томе може канонски да се
разјасни, али са историјске, пастирске тачке гледишта то је апсолутно оправдано
постојање. Ко ће боље знати потребе свог народа, његову културу, историју, традицију ако
не архијереји из тог народа. Током историје, ово се може показати и као нека врста
„бумеранга“-пример раскола у Македонији.

100
Овде је била граница са Охридском архиепископијом
101
У овом моменту територија Пећке била је већа од територије Цариградске патријаршије

83
 Пећка патријаршија у првој половини XVII века

Говоримо о периоду у коме су Пећком патријаршијом управљала тројица

патријараха: Јован Кантул (1592-1614), Пајсије Јањевац (1614-1647), Гаврило I Рајић
(1648-1655/6). То је период од око шездесетак година деведесете године 16. века до прве
половине 17. века. У оквиру теме има неколико подтема везане за овај период. Прва
подтема односи се на улогу Цркве у борби за ослобођење Срба која је почела у овом
периоду. Друга подтема везана је за један моменат који је важан и који је био индикатор
будућих процеса и догађаја у нашој црквеној историји-моменат који је везан за
интезивирање односа, веза између Пећке патријаршије и новог фактора који се појављује
на Истоку, фактор Московске Русије, световних и духовних власти Московске Русије.
Трећи сегмент односи се на духовну обнову која се догодила у првој половини 17. века
која је везана за име пећког патријарха Пајсија Јањевца. Дешава се својеврсни феномен,
једна својеврсна духовна обнова коју можемо да пратимо у неколико аспеката. Личност
патријарха Пајсија Јањевца се налази у средишту овог процеса. Посебно на ову подтему
треба обратити пажњу. Разлог је јер је прва подтема најчешћа у уџбеницима историје
Српске цркве, улога Цркве у ослобађању народа. Моменат који је везан за „мини“ духован
препород у првој половини 17. века везан за патријарха Пајсија Јањевца увек остаје у
сенци „ратничких“ патријараха, патријараха који су се стављали на чело народних покрета
за ослобођење. Ово јесте један феномен да у „худа времена“ постоји један библиофил102.
Постоји још једна тема која је везана за ову епоху која се тиче унијатских притисака
којима је изложена Пећка патријаршија у 17. веку. У овом периоду је основана
Конгрегација за ширење вере, 1622. године и она ће бити главни носилац унијатске
пропаганде на просторима Пећке патријаршије.
Можемо на почетку направити једну дигресију. Гледајући дужину овог периода
хронолошки и број патријараха који су управљали у овом периоду Српском црквом103
можемо уочити да у периоду од шездесетак година Пећком патријаршијом управљају
тројица патријараха. Ова чињеница нам говори у прилог извесне стабилности црквеног
поретка на просторима Пећке патријаршије, што би значило да је сваки патријарх
управљао у просеку од око двадесет година. Ових шездесетак година нису биле мирне
године, ово су године када долази до првих устанака Срба против Турака, потом следе
турске одмазде. Тако је Пајсије Јањевац управљао тридесет година. Отац српске критичке
историографије архимандрит Иларион Руварац је добро приметио у својим радовима са
краја 19. века да је патријарх Пајсије Јањевац био поглавар Српске цркве са најдужим
мандатом. Са једне стране је нестабилно време, а са друге стране стабилност црквене
управе у Пећкој патријаршији. Ако упоредимо ове наведене податке да у периоду од око
шездесетак година у 17. веку имамо тројицу српских патријараха са подацима које доноси

102
За ову тему значајно је дело професора Филошког факултета Томислава Јовановића, Књижевно дело
патријарха Пајсеја, 2001. године. Ово је најпотпуније и најквалитетније дело о делатности овог српског
патријарха. Посебна вредност овог дела је што у другом његовом делу, у додатку су објављена сва
књижевна дела патријарха Пајсија Јањевца, који се потписивао као Пајсеј те отуда такав облик имена је у
наслову дела професора Јовановића
103
У литератури се све више инсистира да се користи термин Српска црква уместо Пећка патријаршија мада
то не игра толику улогу

84
чувени западни византолог Стивен Рансиман у делу „Велика црква у заробљеништву„ 104,
који наводи да је на трону цариградских патријараха током истог, 17. века, дошло до 61.
(шездесет једне) смене.105 Док је у исто време, 17. век, на челу Српске цркве било пет
патријараха. И овај наведени податак указује да је поред тешких времена била извесна
стабилност црквеног поретка на српским просторима. Да су времена била тешка сведочи
нам чињеница да су од ових патријараха двојица мученички пострадала, Јован Кантул и
Гаврило Рајић. За Гаврила Рајића се зна да је мученички пострадао у Бруси и он је
канонизован као свештеномученик, док за Јована Кантула готово је извесно, мада не до
краја у историографији потврђено да је и он на исти начин страдао 1614. године у
Цариграду. Сама ова чињеница сведочи нам да ово нису била мирна времена и отуда је
парадокс већи да имамо извесну стабилност црквене управе на простору Пећке
патријаршије. Иначе, ово је време када је Српска црква и врх православне цркве била на
удару османлијских власти, не само Српске него и Цариградске патријаршије. Годину или
две пре убиства Гаврила Рајића који је убијен јер се сумњало на његове везе, које су
добрим делом биле доказане, са Московском Русијом, задављен је цариградски патријарх
Партеније II.106
Какав је био историјски контекст на стављења на чело Пећке патријаршије за
ослобођење? Када гледамо отоманску империју, како је закључено у историографији
врхунац отоманске моћи везан је за средину 16. века, време Сулејмана Величанственог,
време када је обновљена Пећка патријаршија. Никада након Сулејмана Величанственог
такав залет, таква освајања Отоманска империја није остварила. То време, средина 16. веја
је зенит отоманске моћи. Већ у другој половини 16. века може да се прати ако не опадање,
онда стагнација отоманске моћи, која ће касније опадати све више. Свест о турској
опасности постаје све већа и организују се западне државе. У организацији западних
држава против Турака папска Курија игра све већу улогу и поново се јављају идеје о
крсташким ратовима. Са друге стране и Турска све више слаби и услед династичких
сукоба и на унутрашњем плану. Све скупа се то рефлектује на просторе Балкана и на
просторе на којима живи српски народ. Парадоксално, стагнација турске моћи је лоше
утицала на положај српског народа и положај хришћана уопште. Док је Турска империја
била јака, док су јачали, ширили, добијали нове поседе, приходе положај хришћана у
Турској је био релативно стабилан. Са стагнацијом турске моћи положај хришћана је
бивао све тежи и тежи. Слабила је централна власт, јачале су локалне власти које су често
биле разбојнички настројене према хришћанском становништву. Недостатак нових
прихода се одражавао на веће хришћанске намете над хришћанским становништвом.
Управо у овом контексту можемо говорити о покретима српског народа у правцу
ослобађања од Турака крајм 16. века.
Деведесете године 16. века је време када Срби дижу прве устанке против отоманске
власти. Имајући у виду да је Српска деспотовина пала 1459. године и време подизање
првих устанка Срба видимо да говото век и по код Срба нема никаквих борби, устанка,
покрета, комешања. Први покрети за ослобођење од Турака се дешавају крајем 16. века у
околностима: стагнација турске власти. 1593. године Турци доживљавају први велики

104
Дело се бави историјом Цариградске цркве у епохи туркократије
105
Податак не значи да је било укупно 61. патријарх, било је случајева да је један исти патријарх био у више
наврата
106
Био је оптужен да одражава контакте са иностраним факторима и да подрива отомански поредак.

85
пораз на западном правцу код Сиска. То је био директан повод за комешање Срба у
Банату 1594, касније у Херцеговини 1597. године. Карактеристично за ове покрете јесте да
су на њиховом челу, у Банату и Херцеговини били црквени великодостојници, архијереји.
На челу устанка у Банату, са центром у Вршцу био је свештеномученик Теодор
Несторовић (негде се у литератури наводи као Теодоровић), док је на челу устанка у
Херцеговини био херцеговачки митрополит Висарион. Време подизања првих српских
устанака, банатског и херцеговачког, под отоманском влашћу везано је за време
патријарховања Јована Кантула. Патријарх Јован Кантул је несумњиво био у центру овог
покрета. Архијереји који су водили устанке у Банату и Херцеговини су свакако били у
контакту са патријархом Јованом Кантулом. За патријарха Јована се зна и у
историографији је ово доста обрађено питање да је он развио доста живу активност
дипломатских контаката, пре свега са западним политичким и црквеним центрима.
Патријарх Јован Кантул је очекивао да ће помоћ са Запада доћи, да ће бити довољна,
адекватна. У ову сврху патријарх Јован Кантул је ступао у контакте и са представницима
папске Курије. Чињеница да на челу устанка долазе српски црквени великодостојници су
прве врсте таквих случајева у српској историји; пре тога таквих случајева није било. Ово
ће тада бити преседан али касније ће постати правило у наредним вековима. Од
деведесетих година 16. века можемо говорити о Српској цркви, Пећкој патријаршији, као
институцији која се ставља на чело ослободилачког покрета српског народа. То има свој
историјски значај са једне стране и своје еклисиолошке импликације са друге стране.
Устанци у Банату и Херцеговини нису дали резултате које су Срби очекивали. Оба
устанка су угушена и они су изазвали прве велике репресалије, турске одмазде над
Србима, према Српској цркви и према српском народу. То је био увод у нешто што ће и у
каснијим деценијама бити карактеристика турског односа према Српској цркви-све већи
притисак, све јаче репресалије. Црква је као и народ пратила високу цену за ове устанке. У
Вршцу је на бруталан начин убијен епископ Теодор. Извори јасно указују како се то
догодило-епископ Теодор је жив одеран. Нешто касније, сличну судбину и кончину је
доживео у Цариграду патријарх Јован Кантул. Неколико деценије касније имамо страдање
патријарха Гаврила Рајића у нешто измењеним околностима, али опет због улоге Цркве у
ослободилачком покрету на просторима Балкана. Посебну врсту одмазде представљао је
један чин који је до тада био незамислив, који се односи на узимање моштију светог Саве
из манастира Милешеве и спаљивање моштију у Београду, након гушења банатског
устанка. Питање да ли јесу или нису спаљене мошти светог Саве је питање које с времена
на време потеже и као да остаје отоворено у нашој историографији. У контексту овога
први српски извор који помиње овај догађај, и то конкретно да су спаљене мошти светог
Саве и да су спаљене мошти на Врачару јесте извор од Пајсија Јањевца. У његовом
главном делу, „Житије светог цара Уроша“, на крају житија даје сведочанство о овом
догађају. Ово је први српски извор који говори о овом трагичном догађају. По Пајсију,
спаљивање моштију светог Саве је било по наредби Синан паше који је био арбанашког
порекла. Ово је време, крај 16. века када арбанашки фактор преузима примат у врховима
турске политике, у турској Порти. Посебну веродостојност ово сведочанство патријарха
Пајсија Јањевца има ако имамо на уму да је сам Пајсије, по свој прилици, могао бити
сведок овог догађаја. Под тим имамо у виду да се наводи да је умро као столетни старац
што доводи да је рођен у време обнове Пећке патријаршије, тако да је у време спаљивања
моштију светог Саве могао имати око тридесетак година. Самим тим и његово
сведочанство добија на веродостојности.

86
 Црква се ставља на чело српског ослободилачког покрета и то ће бити једна
константа у наредном периоду и као реакцију имамо турску одмазду.
Када гледамо са историјске стране да је Црква стала на чело српског
ослободилачког покрета то је била једна историјска неминовност, то је био плод
историјске реалности. Црква је стављајући се на чело ослободилачког покрета имала на
првом месту одбрану идентитета српског народа, а не као циљ стварања неке националне
државе која ће бити посвађана са другим националним државама. То је нешто што се
учитава из каснијег времена. Циљ је био да се сачува идентитет српског народа а главни
елемент његовог идентитета, његова суштина је била вера, верски идентитет. Ово је био
циљ патријараха, епископа који су се стављали на челу покрета за ослобођење. Са једне
стране у питању је пастирска брига, а са друге стране брига за идентитетски опстанак не
само српског него и других народа на Балкану107. Са историјске тачке гледишта улога
Цркве у овом периоду је апсолутно оправдана. Свако ко тврди другачије морао би да
понуди одговор шта је то што би Црква радила у то време. Било какав приговор врсте да
се Црква ставила у фунцкију националних интереса је учитавање из нашег времена.
Постоје и еклисиолошке последице ове историјске улоге Цркве које се осетити вековима
касније. Оне ће се осетити у једном новом контексту у 19. веку у јеку буђења
национализама на Балкану када ће се створити национлне цркве и националне државе.
Тада ће се под утицајем идеја са запада, праваца секуларизма, просветитељства нација
постати врховни идол и када ће Цркве на Балкану бити изједначаване са нацијама. Имамо
идентификацију цркве са нацијом и границе цркве са границама националне државе. Ово
је појава у 19. веку донеће многе проблеме у православној еклисилогији и тада ће се
појавити јерес са којом се Црква данас бори, јерес етнофилетизма. Из тог доба, из 19. века
су учитавана гледишта у ово време па је и извртана улога Пећке патријаршије. Тако се
говорило о нуклеусу борбе за националну државу. То није тачно јер се у овом периоду
радило о верском опстанку народа и због тога су црквени великодостојници у то време
стајали на чело покрета за ослобођење. Не због стварања некакве националне државе.
Следећа подтема односи се на контакте које ће Пећка патријаршија остварити са
Московском Русијом у 17. веку. Ови контакти ће у овом периоду добити једна
систематски облик, биће подигнути на један виши ниво у односу на претходан период и
представљају један увод у много дубље српско-руске духовне богословске везе, које ће
почев од наредног века, од 18. века, имати одлучујући значај за токове српског црквеног
живота, али и токове српског богословља. 17. век је „прелазни период“ у историји српско-
руских црквених односа. Српско-руске везе пре 17. века су биле спорадичне. Обично се
почетак српско-руских духовних контаката везује са светог Саву и његов одлазак на Свету
Гору са руским монахом, у руски манастир. Касније ове везе јачају. У 14. веку имамо
такозвани други јужнословенски утицај на руским просторима који је подразумевао
снажан уплив духовне и богословске литературе са Балкана на руске просторе, између
осталог и са српских простора. Почетком 15. века имамо делатност једног значајног
српског писца у Русији, Пахомија Логотета, који је творац руске хагиографске
књижевности у том периоду. Од 17. века српско-руски се уздижу на један виши ниво. У
ком смислу? Ово је период када српски архијереји одлазе у Русију. Први пут се то дешава
у време патријарха Пајсија Јањевца када по његовом допуштењу неколико српских
архијереја одлазе у Московску Русију. То је један важан моменат, најава будућих односа.

107
Не треба заборавити да је титула пећких патријараха била „патријарх Срба и Бугара“

87
Са друге стране ова појава је и стварање баланса, једна противтежа у дотадашњим
контактима који су пећки патријарси, пре свега патријарх Јован Кантул, имали са
западним светом. Патријарх Јован Кантул који је био претходник Пајсија Јањевца је
читаву своју активност усмерио на западни свет без било каквих контаката са Истоком, са
Руском црквом. Истина, у време Јована Кантула ово је било тешко изводљиво јер је овај
период период смутног времена у историји Руске цркве и државе. У време Пајсија Јањевца
Московска Русија се стабилизује под династијом Романова и полако се успостаљавају
систематичнији контакти Руске и Српске цркве на вишем нивоу. Патријарх Гаврило Рајић
је био први српски патријрх који је боравио у Москви у периоду 1654-1656. године. Ово је
једна индикативна епизода која нам говори о јачању српско-руских духовних веза.
Патријарх Гаврило Рајић борави у Москви у време чувеног руског патријарха
Никона. За овог патријарха су везане чувене богослужбене и обредне реформе у Руској
цркви које ће довести до ломова и до старообредничког раскола, који и данас постоји. Ове
реформе су биле усмерене против старог руског обреда. Тако су се на пример Руси до тог
времена крстили са два прста. Тако је основна лозинка била везана за двопрстно крсно
знамење које је патријарх Никон мењао. Никон се обрачунавао са старим руским обредом
и занимљиво је да је Гаврило Рајић узео учешће у овим догађајима. Стари руски обред, са
двопрстним крсним знамењем као највидљивији знак овог обреда је први пут осуђено
1656. на Успенском сабору у Москви. Први који је осуду произнео био је антиохијски
патријарх Макарије, а други је био пећки патријах Гаврило Рајић. Наш патријарх је пре
руских архијереја осудио стари руски обред. Један занимљив детаљ да је патријарх
Гаврило Рајић у Москви једно време мењао патријарха Никона у његовом одсуству.
Интересантна је епизода односа српског патријарха Гаврила Рајића и антиохијског
патријарха Макарија, који је у исто време боравио у Москви. Ово је време када су многи
источни јерарси долазили у Москву ради добијања помоћи јер су цркве биле у тешком
стању и положају. Сведочанство о односима српског и антиохијког патријарха оставио је
сапутник антиохијског патријарха, његов ђакон и син Павле Алепски, у сво путопису кроз
Русију. Он на више места помиње српског патријарха Гаврила Рајића и при томе када га
помиње никада га не ословља као патријарха већ увек када га помиње ословља га као
архиепископа. Он доноси и расправу између патријарха Макарија и Гаврила о статусу
Српске цркве који нам сведочи о ставу источних архијереја у то време о канонском
статусу Пећке патријаршије. Патријарх Гаврило се потом вратио на Балкан и страдао је у
Бруси од Турака.
Следећа подтема односи се на духовни препород, обнову која се дешава у овом
тешком времену, која је везана за личност патријарха Пајсија Јањевца. Он је био
изванредна личност која је Пећком патријаршијом управљала у јако тешком времену.
Пајсије је дошао на трон 1614. године, на место Јована Кантула који је отишао у Цариград
одакле се није вратио. По бројним записима који су нам остали од Пајсија сведочи се да су
била тешка времена. Он је сарађивао и са Русијом и са Западом. Он је директно
преговарао са делегатима папске Курије, негде на Косову. Сачувана је једна посланица од
патријарха Пајсија Јањевца упућена папу Урбану VIII.108 Уз све ствари које су Пајсија
оптерећивале (односи са Западом, турски притисак, ускомешан Балкан, непрестана
опасност) стизао је да се посвети рукописној књизи и да буде центар око кога ће се
развијати обновљена духовна делатност у овом тешком времену. Он један посебан

108
Ова посланица се у латинском препису налази у Ватиканском архиву и преведена је на српски језик.

88
феномен за кога је везан „мини“ духован препород. Што се тиче података биографског
карактера, треба рећи да је Јањевац потиче од места његовог рођења Јањево, на Косову.
Пореком је био из Далмације, највероватније Задра. Зна се да му је отац био свештеник и
име му је било Димитрије. Пре него што је постао патријарх био је краће време (свега две
године, период 1612-1614.) митрополит новобрдски или грачанички, а потом је 1614.
године наследио патријарха Јована Кантула. Управљао је Српско црквом преко три
деценије и он је патријарх који је најдуже управљао. Упокојио се на крајње необичан
начин, каже се да га је несрећним случајем убио биво на једном месту код Косова и да је
сутрадан издахнуо. Интересантан је детаљ који се помиње не само тим поводом него и на
другим местима се помиње да је Пајсија био столетни старац. То само по себи не би имало
значај да се ради о личности која је стара толико година у ово време и то личности чији је
живот био стално на ризику (турска опасност, напор који има као патријарх, силне
визитације које је вршио од Далмације до Старе Србије). Имајући у виду историјска
сведочанства која је дао у својим изворима, попут сведочанства о спаљивању моштију
светог Саве, онда спомињани столетни узраст добија на значају. Посебна је његова
делатност на плану духовне, културне обнове на просторима Пећке патријаршије. Он је
био велики љубитељ књиге, био је библиофил, имао је личну библиотеку. Познати су
записи који су настајали током канонских визитација патријарха Пајсија који сведоче да
где год је одлазио у неку Цркву да је његов интерес био везан за српске средњевековне
рукописне књиге. Радило се о српским рукописима из периода средњевековне српске
државе који су у доба турске најезде били расути широм српских земаља. Пајсије је водио
рачуна о овим књигама, сакупљао их је, поправљао их је109, рестатурирао их, стављао нове
окове и тиме сачувао наше вредне средњевековне рукописе. Неке од тих рукописа је
преписивао те постоје преписи тих рукописа. Трећи ниво Пајсијеве библиофилске
делатности, што је посебан феномен и једно „чудо“, је писање оригиналних књижевних
дела. Имамо на неколико нивоа његову бригу о књигама.
Јако је дуго за српску научну јавност ова делантост патријарха Пајсија Јањевца
була непозната и то је трајало до друге половине 19. века. Први помен Пајсијевог
књижевног дела везан је за чувени Римнички Србљак из 1761. године Синесије
Живановића. У овом Србљаку из друге половине 18. века први пут се штампају две
службе које је написао као оригинална дела патријарх Пајсије Јањевац. Реч је о службама
светом цару Урошу и служба преподобном Симону Монаху, Стефану Првовеначном.
Истина је да се у Римничком Србљаку не наводи ко је аутор ових слуби јер тада нису ни
знали да је аутор ових служби патријарх Пајсије Јањевац. Тек у другој половини 19. века
захвљујући радовима архимандрита Илариона Руварца110 биће на неки начин сагледан
значај патријарха Пајсија Јањевца у овом домену. Наиме, Иларион Руварац је 1867. године
у „Гласнику Српског ученог друштва“ објавио најважније оригинално дело патријарха
Пајсије Јањевца-Житије цара Уроша. Иларион Руварац је објављаујући ово дело написао
предгвоор у коме је указао на значај књижевног рада патријарха Пајсија Јањевца и том
приликом је указао која још дела припадају Пајсију. Овај увид Илариона Руварца је
каснијим истраживачима омогућио да целовитије сагледају значај патријарха Пајсија на
овом плану-духовне обнове у првој половини 17. века, посебно његове књижевне
делатности. Касније ће се истраживања наставити те ће се преко збирке Љубивоја
109
Постоје записи у којима Пајсије говори у каквом су стању књиге биле (издерана листови, поцепане, без
окова)
110
Он је отац српске критичке историографије

89
Стојановића „Стари српски записи и натписи“, Стевана Димитријевића, Ђоке
Слијепчевића чији је посебан значај имао рад који је објавио 20-их година прошлог века.
Овај рад је публикован у „Богословљу“ који је био дипломски рад Ђоке Слијепчевича у
коме је додатно сагледана активност и делатност патријарха Пајсија. Истраживања су и
касније настављена да бисмо дошли до студије професора Томислава Јовановића која је
синтеза везана за књижевно дело патријарха Пајсија.
Духовна обнова у време Пајсија поред делатности везане за рукописне књиге. Ово
је и једна вста парадокса коај се састоји да је ово доба рукописне књиге након појаве
штампарије. Од средине 16. века имамо српске штампарије од којих је најпознатија
штампарија на Цетињу где је крајем 15. века штампана најстарија српска књига, Октоих
Цетињски. Поред тога постоје штампарије у местима Горажде, манастир Милешева,
Грачаница, Мркшина црква. Потом је у другој половини 16. века замрла штампарска
делатност и у 17. веку је „васкрсла“ рукописна књига. У томе је огромна улога патријарха
Пајсија. Поред духовне делатности, има још неколико нивоа на којима се може
посматрати духовна обнова. То је обнова старих и подизање нових цркава. Обновом
многих од њих лично је руководио патријарх Пајсија, као што су Пећке патријаршија,
Грачаница, Шишатовац. Долази од развоја црквене уметности, посебно живописа са
појавом многих живописаца који раде по српским црквама. Међу њима је напознатије име
Георгија Митрофановића, 20-те године 17. века који је био у Пећкој патријаршији у
директном контакту са патријархом Пајсијем. Он је осликао Пећку патријаршију,
Грачаницу, Мораче, трпезарију манастира Хиландара.
Најзначајнији моменат везан за духовну обнову испољава се у бризи о књигама, за
књижевну делатност на чијем се челу налазио патријарх Пајсије Јањевац. На пример, два
примера Пајсијеве бриге о рукописима: Пајсијево Четворојеванђеље111 које се налази у
Патријаршијској библиотеци у Београду и Минхенски српски Пасалтир112 који се налази у
Минхену. Оба ова дела, средњевековна српска рукописа сачувана су захваљујући
патријарху Пајсију. Потом, пример је Пећки поменик који се налази у Патријаршијској
библиотеци. Читав низ рукописа којима ми данас можемо да се поносимо у доброј мери је
сачуван духовном препороду који је везан за личност патријарха Пајсија Јањевца. Време
када је овакву културну делатност вршио Пајсије сведочи нам да је то чињено у времену
када би мало ко мислио о томе.
Он је поред бриге о књигама оставио и оригинална књижевна дела, што је опет
један феномен, један куриозитет. Углавном се ради о житијиној литератури.
Историографи су утврдили да се са опусом патријарха Пајсија на неки начин завршава
средњевековни лук српске житијине литературе. Његова најзначајнија дела су: Житије и

111
Каже се у записима да га је патријарх Пајсије купио, да га је оковао у златне окове и поклонио Пећком
манастиру. Током аустријско-турског рата у 18. веку оно је било отуђено из Пећког манастира и однето је.
Крајем 18. века један српски свештеник га је купио од једног Турчина сада без тог златног окова који је
начинио Пајсије, па га је поново поклонио Пећком манастиру. Након тога рукопис се нашао у Београду
112
Овај рукопис је изузетне вредности. Потиче из 14. века. Њега је патријарх Пајсије пронашао у манастиру
Привина Глава у Срему. Ово је Псалтир који је припадао деспоту Ђуруђу Браковићу. Приликом пада
Деспотовине како су се Срби селили на север он се нашао на овим просторима. Он га је поправио колико је
могао и данас се могу видети места на којима је интервенисао патријарх Пајсије. Том приликом је начинио
препис овог Псалтира са изузетним минијатурама. Касније је препис овог Псалтира страдао у току Другог
светског рата приликом бомбардовања народне библиотеке, 6. октобра 1941, када је наредба Хитлера била
да прве бомбе буду бачене на Библиотеку.

90
Служба Светом цару Урошу, Житије и Служба Светом монаху Симону, Повесно слово о
Светом Стефану Штиљановићу. Ова дела су представљала основ за формирање култа ових
светитеља-Стефана Првовенчаног, Стефана Штиљановића, цара Уроша. Пре овог времена
њихов култ или уопште није постојао или је био слабо развијен. на пример, култ
преподобног монаха Симеона, Стефана Првовенчаног је до овог времена-17. века био врло
слабо развијен код Срба. Свега на неколико места на средњевековним фрескама се Стефан
Првовенчани може видети представљен као светитељ. Само на једном месту у српској
средњевековној житијиној литератури се помињу свете мошти Стефана Првовенчаног. У
питању је Житије светог Саве од Теодосија. Његов култ није био развијен и почиње да се
равија тек делатношћу патријарха Пајсија, писањем житија и службе Симону монаху113.
Култ цара Уроша до тог времена уопште није посотјао и потпуно га устанољава
патријарх Пајсије. Исто се може рећи и за култ деспота Стефана Штиљановића. Врло је
занимљив избор који је начинио патријарх Пајсије: први српски краљ из династије
Немањића, последњег цара и владара из династије Немањића и једног деспота из времена
туркократије, деспота који делује на просторима Јужне Угарске и који продужава
средњевековну српску државну традицију. Најзначајније дело међу овима је Житије цара
Уроша које је патријарх Пајсије замислио као својеврсну историју српског народа. У
Житију цара Уроша имамо родослов династије Немањића, дају се подаци о цару Душану,
о цару Урошу, кнезу Лазару, а дело се завршава сведочењима из времена патријарха
Пајсија. То су два сведочења која имају највећу историографску вредност јер их пише
највероватније савременик. Прво сведочанство говори о обретању моштију кнеза Лазара у
Неродимљу крајем осамдесетих година 16. века док друго сведочанство говори о
спаљивању моштију светог Саве. Историографска вредност ових података које износи
патријарх Пајсије је упитна и нема неку велику вредност. Генеалогија Немањића коју
износи патријарх Пајсиј је касније изазивала контраверзе у српској историографији и она
је касније одбачена. Ово је генеалогија која је присутна и у кансијим српским летописима
која Немањића везује за цара Константина Великог, при чему Немањићи воде порекло од
сестре цара Константина Великог и жене Ликинијеве. Ово је био средњевековни манир да
се средњевековни владари на било који начин „прикаче“ на Константина Великог који је
био идеал хришћанског владара. И други подаци патријарха Пајсија су изазивали расправе
у српској историографији. Тако је познат навод патријарха Пајсија да је цар Урош уијен и
да је убијен од стране Вукашина Мрњавчевића. Овај податак ће у 19. веку изазвати сукоб
две струје у историографији: критичке струје коју је предводио Иларион Руварац и
романтичарске, епске коју је предводио Пантелија Срећковић. Централно питање је било
да ли је Вукашин убио Уроша. Романтичарска струја се позивала на Житије цара Уроша
од Пајсија. И Пајсије је Службу цару Урошу написао као мученику. Касније је историјски
доказано да то није било тачно. На крају Житија цара Уроша налази се сведочење о
спаљивању моштију светог Саве које наводимо:
„И тада би велики рат на будимској страни114 и те године сажежаше мошти
прекрасне и чудотворне преподобног Саве српског од стране неког бега који је од искони
био научен од стране ђавола да мрзи на добро. И дође бег Синан паша који је био Арбанас
и зимова у Београд и чу да верују Турци у светог Саву и да се крсте. И посла бег кулаке и
дођоше у манастир Милешеву изненада и никоме о овоме не рекоше. И отворише раку

113
До тада није постојала ни житија ни служба монаху Симону-Стефану Првовенчаном
114
у питању је банатски устанак

91
светога са моштима и однеше у Београд чудотворне и прекрасне мошти и спалише их, ох
мени грешном, на пољу Врачареву. И бише знамења велика, велики ветар и град и многи
се удивише и једва утекоше у домове своје“.
Ово је прво српско сведочење, први српски извор који говори да су Турци спалили
мошти светог Саве. Ово сведочанство посбно добија на тежини ако имамо на уму да је
патријарх Пајсије доживео дубоку старост и да је могао бити сведок ових догађаја.
Сачувани су аутографи појединих дела патријарха Пајсија у Зборник број 33 у
Патријаршијској библиотеци. Остали списи су сачувани у каснијим преписима.

Српска Православна Црква и унијатска пропаганда у XVII веку

Српски простори су за римску Курију били изузетно битни. Као илустација ове
чињенице је зборник докумената „Списи конгрегације за пропаганду вере у Риму о
Србима, 1622‒1644“ коју је објавио Марко Јачов. Овде се налази низ докумената
Конгрегације за пропаганду вере у прве двадесет две године њеног постојања. Овде се
налазе документа различитог типа и сва су везана за српске просторе. Апсолутна већина
докумената објављена је на језику на коме је настала, овде је превасходно латински језик,
има нешто докумената на словенском језику, српскословенски језик. Ови преговори нису
оно што данас подразумевамо под екуменским дијалогом, који се одвија у 20 и 21. веку у
битно другачијим околностима. Али екуменском дијалогу какав данас познајемо јесу
претеча ови догађаји и његово историјско оптерећење јесу ови догађаји. Због тога је
потреба за познавањем ових догађаја.
Модел који је примењиван на српске просторе није модел који је тад настао. То је
модел који је примењиван вековима уназад када говоримо о периоду другог миленијума
постојања хришћанства. Модел који је примењиван према Српској цркви је већ током
историје био испробан и са другим црквама (византијски преговори са римском Куријом у
последњем периоду Византијског царства које су резултирале познатим унијама,
Лионском и Флорентинском и касније, модел који је примењен на просторима данашње
Украјине крајем 16. века, Брест-Литовска унија). Такви модели који су примењивани
према Византинцима и према Русима у југозападној Русији су мање-више примењивани и
на српским просторима. Шта је такав модел подразумевао? Подразумевао је на известан
начин примат историјског над богословским. Кључни моменат у дијалогу који је постојао
(не можемо рећи да дијалог није постојао) није био богословски већ историјски. Оно што
је одређивало ток дијалога Римске курије са представницима источног хришћанства у
другом миленијму историје хришћанства одређивао га је историјски контекст, који је
готово увек био неповољан када је у питању источно хришћанство. Иако је у дијалогу био
примат историјског у односу на богословски не значи да у дијалогу нису расправљана
богословска питања115. Али, оно што је усмеревало дијалог није била богословска
тематика, није било слободног богословског дијалога, него је историја усмеравала,
одређивала дијалог.

115
У посланици патријарха Пајсија расправљана су и богословска питања попут филиокве, употребе
евхаристијског хлеба, питање папског примата

92
 Од 17. века па надаље доминанта у српској црквеној историји била је борба за
ослобођење од Турака. На челу те борбе је стицајем историјских околности била Црква,
Пећка патријаршија, српско свештенство, као једина организована целина која је могла да
понесе борбу. У тој борби Срби се ослањају на оне на који су могли да се ослоне, а то је
ослањање је најчешће било на западне центре, западне силе што је увек било скопчано са
утицајима римске Курије. Са друге стране ако погледамо историју римске Курије
видећемо да је 17. век период једне велике мисионарске делатности Римске цркве. Треба
да имамо на уму да је све до времена Другог ватиканског сабора, шездесете године 20.
века, источни православни хришћани су били шизматици. Који год документа да се
погледа од Римске курије а односи се на источну цркву они се именују шизматицима.
Подручје источних хришћана до 20. века је потпуно легитимно са тачке гледишта римске
Курије посматрано као мисионарско подручје. Тек од половине прошлог века измењена је
реторика, измењени су односи и од тада православни за запад нису шизматици него су
браћа и од тада имамо активнији дијалог. Пре тога имамо десет векова потпуно другачију
ситуацију.
Појачану римску пропаганду можемо посматрати у ширем контексту, а то је да је
то контекст борбе Римокатоличке цркве против реформације. 16. век је век реформације,
век велике верске револуције када се догодила подела западног хришћанства на две
половине. Средином 16. века имамо Тридентски сабор и формирање тридентског
богословља, тридентске идеологије римске Курије која предводи у историју познату
противреформацију. Противреформација је ишла не само против реформатора,
протестаната у Европи него је и један њен траг усмерен на источно хришћанство. Резултат
тога је спомињана на крају 16. века Брест-Литовска унија 1596. године, која је плод
језуитске делатности на просторима данашње Украјине116. У овом периоду су створени су
језуити који су спроводили унију.
Као примере појачане делантости римске Курије крајем 16. и почетком 17. века
можемо посматрати следећи моменат: крајем 16. века појачава се унијатска пропаганда на
пољу образовања. Оснивају се у Риму колегијуми посебни за младиће са Истока-руских,
балканских, грчких, српске простора. Колегијум који је основан за српске просторе је
Collegium Illiricum који је основан 1577. године. Ово су биле врсте духовних академија у
које су ступали младићи од руских до грчких и српских простора са циљем да буду
унијатски обрађени како би они били носиоци унијатске пропаганде. Услов ступање у
такве академије је било формално примање уније. Касније је било више случајева да су се
ученици који су завршили ове колегијуме враћали се у православље. Познато је да је више
руских архијереја претходно били унијати-Теофан Прокопович, Стефан Јаворски. И са
српских простора током 17. века имамо више младића који су се школовали на овом
колегијуму у Риму и тада имамо повећан прилив тих младића школованих у Риму.
Углавном су били из Приморја, из Зетске митрополије. Као прекретница везан за
унијатски талас римске Курије уопште према источним просторима и према српским
просторима је отварање Конгрегације за ширење вере-Congregatio de propaganda fide. Она
је основана 1622. године и она је била центар унијатског пропагандног деловања на
просторима Источне Европе, на традиционално православним просторима.

116
Оно што се данас у Украјини дешава последице су овог времена

93
 Када говоримо овде ћемо направити једну дигресију. Сама Римокатоличка црква
прави отклон од историјских модела ширења уније међу православнима. Када се погледа
документ из прошле године између папе Фрање и патријарха Кирила постоји папина
изјава којом се прави отклон од историјског модела унијатске пропаганде на
православним просторима. Папа каже да то што је рађено кроз историју у вези уније није
исправно али се нигде не говори шта је са савремним унијатским заједницама које су плод
те пропаганде. То је добра ствар и један је од предуслова за успешнији дијалог између две
цркве.
Време када је основана Конгрегација за ширење вере је време патријарха Пајсија
Јањевца. Од овог времена она непрекидно делује најмање два века на српским
просторима, што на просторима Пећке патријаршије што почев од 18. века на просторима
Карловачке митрополије. Конгрегације за пропаганду вере је слала представнике на
српске просторе који су били добро припремљени, који су знали језик, културу Срба. Као
основа за деловање унијатске пропаганде на српским просторима увек су се позивали на
одлуке сабора за кога можемо рећи даје био несретан сабор у Ферари и Фиренци из 15.
века. Флорентински сабор је био темељ унијатске пропаганде на српским просторима и на
ширим просторима где је унија спровођена. Када се српски патријарх Пајсије позива на
одлуке седам васељенских сабора, на одлуке светих Отаца одговор који увек добија из
Конгрегације је флорентинско богословље. Конкретан модел који је у 17. веку
примењиван на српским просторима био је модел који је недуго пре тога био примењен
над малоруским просторима, простор данашње Украјине-у питању је Брест-Литовска
унија. Овај модел је подразумевао апостасију јерархије-да јерархија буде та која ће
прихватити унију независно од народа, а народ ће касније прихватити унију. Четрдесетак
година касније у Малорусију није било православне јерархије него су православну веру
бранила православна братства-одатле је настала Кијевска богословска школа, касније
Кијевска духовна академија. Пропаганда је ишла на врхове црквене јерархије, циљ је био
да се дође до пећког патријарха. Мисионари су успевали да дођу до врха, вођени су
преговори са патријархом и његовим окружењем-са патријархом Пајсијем Јањевцем и са
патријархом Гаврилом Рајићем. Када је у питању српска позиција њу је у великој мери
одређивао историјски контекст који је био ужасан. Представници српске јерархије били су
принуђени да траже помоћ и на Западу и на Истоку. Московска Русија није могла да
помогне јер је била географски далеко и није била довољно јака како би могла да помогне
тако да су Срби у већој мери усмерени на западну помоћ. Тај историјски моменат је
одређивао позицију српских патријараха, Пајсија Јањевца и Гаврила Рајића. Они су били
спремни на уступке различитог типа при чему су настојали да што мање задиру у кључна
богословска, верска, догматска питања.
Унијатска пропаганда над српским просторима је ишла вишестепено. Њен центар
је био у Риму и ширила се преко кључних римокатоличких центара у Приморју (пре свега
мислимо на две бискупије-Которска и Барска117). Прва на удару у 17. веку била је Зетска
митрополија. Седиште зетских митрополита је крајем 15. века пренето у Цетињски
манастир уочи пада под Турску власт и од тада се у литератури зетски митрополити
називају цетињски митрополити. Извори нам поприлично јасно сведоче да су под налетом

117
Барска надбискупија је основана још шездесетих година 11. века од стране папе Александра. У папској
були о оснивању надбискупије наводе се области које ова надбискупија обухвата. Међу овим областима
стајала је и Србија

94
унијата нажалост поклекли. Помиње се митрополит цетињски Мардарије за кога се зна да
је у Рим послао једно исповедање вере у Конгрегацију за ширење вере и у том исповедању
био је стављен филиокве; послао је једно писмо у Рим у коме је прихватио папски примат
и за њега се зна да је био на платном списку Конгрегације. Ово је и један важан моменат
који треба имати на уму да је Конгрегација располагала значајним материјалним
средствима и да често у дописима који долазе са Балкана се новачана средства траже.
Такође, на платном списку Конгреције био је наследник Мардаријев, његов сестрић,
митрополит цетињски Висарион. Имамо дужи приод у трајању од неколико деценија у 17.
веку где имамо двојицу цетињских митрополита који су пришли унији. У кој мери је
прелазак на унију митрополита Мардарија и наследника Висариона утицао на ситуацију у
народу и на свештенство тешко је рећи. Вероватно не много узимајући у обзир географско
подручје. Сматрамо да се то задржало на личном нивоу и да није дубље продирало у
становништво. Већ у 18. веку дешава се обнова православља на просторима Црне Горе
под династијом Петровић Његош.
Ко су били представници Конгрегације за ширење вере српским просторима? У
доба патријарха Пајсија био је Франческо (Франо) Леонарди. Он је био родом из Трогира,
млетачког-словенског порекла. Знао је словенски језик, читао и писао на ћирилици. У
доба патријарха Гаврила Рајића представник је био Павлин Демски. Он је био представник
малоруског унијатсва.
Посланице патријарха Пајсија папи Урбану настала је 1642. године и нешто је
касније прочитана на Конгрегацији за ширење вере. Она је настала нешто касније након
преговора које је патријарх Пајсије водио у Пећи са Франческом Леонардијем, папским
легатом. По њему је и по двојицу својих представника, српских монаха, патријарх Пајсије
послао ово писмо римском папи118. Делови ове посланице сведоче о неколико ствари: како
српски патријарх ословљава римског папу, потом језгровито навођење како је вођени
преговори са папским легатом у Пећи и на шта се српски патријарх позива; које су
богословске теме биле предмет расправе у Пећи 1642. године у историјском хаосу у коме
се налази Српски народ и Српска црква и у закључку ћемо видети шта српски патријарх
нуди и очекује од папе. Текст посланице гласи:
„Оном који у милости пресветог духа живи и великом и превисоком сапрестолнику
апостола и учитељу васељенском, великог и славног блага небеских чувара, речју светог,
и начелнику западних и источних крајева, светилу римског језика, великом и предивном и
Богом изабраном светом господину оцу папи Урбану осмом
Ја, много у понизности клањајући, љубим и молим Господа Бога и пречисту
његову матер за дугогодишњи живот и дуговечност и у миру и мирној управи, које
на непријатеље и супротстављање водим.
Будући да је к нама дошао многопоштовани господин Фрањо Леонарди, муж заиста
узорит и научен, по заповести, како рече, светој твојој и Свете скупштине за ширење
вере119 и будући да је саборовао са нама здруживања ради и сједињења престола 120.
Познато је да је твоја светост Богом знана и (да је он) овластио и нашу смерност. Иако су
неке разлике мећу нама, како и од служења вишереченог архиђакона са нама и наном

118
Оригинал ове посланице налази се у Ватиканском архиву
119
Ословљавање је било са речју свет како Конгрегације тако и инквизиције
120
овде имамо сведочанства о преговорима који су вођени у Пећи

95
јеромонасима прихватисмо, ми држимо се преданог нам од светих апостола и светих
седам Сабора. И ви знате о томе добро.“
Видимо да су вођени преговори у Пећи. Циљ је био како се каже здруживања ради
и сједињења престола. Патријарх каже како је из разговора утврђено да постоје разлике, а
потом каже као да прави отклон да се Срби држе правила седам васељенских сабора и
светих апостола. Ово је позивање у контексту позивања римске Курије на Флорентинско
богословље-сабор. Потом следи аргументација патријарха Пајсија за кључно богословско
питање које је расправљано са папским легатом, питање филиокве, питање да ли Дух
исходи или не и од Сина, додатак који још од 11. века постоји у римском Символу вере.
Патријарх износи аргументацији против филиокве.
„У Старом завету и у Новом свугде ћеш наћи једнако писање: од кога Син,
Реч, од тога и Дух Свети — оба од Оца, а Отац ни од кога, као што од ватре
светлост, то јест зрака и топлота. Ватра је Отац, зрака Син, топлота Дух, не пре
ватра, затим зрака и топлота. Не бива тако, већ пошто ватра, тиме зрака и топлота.
И поново, као што сам Христос о Духу говори: „Он ће ме про - славити, јер ће од
мојег примити" (Јов. 17, 14) и Син овога излази од Оца и иде. Опет рече Христос:
„Ја ћу умолити оца и даће вам другог утешитеља да буде са вама у векове — духа
истине" (Јов. 14, 16, 17), ишти Јован, зачело 14. И опет у зачелу: „Ако", рече, „ја
не идем, утешитељ неће доћи к вама" (Јов. 16, 7), а имаше тога од Оца од искона у
себи. „И овога ради", рече, „ја ћу умолити оца" (Јов. 16, 26.). Да разумемо Оца
(као) почетак Сина и Духа. Сам Христос рече и исповедати научи да од Оца Дух
Свети Сином појављује се и отуд почетак има и произлази. Ми верујемо и
признајемо и да не мислите ви, браћо Латини, да не признајемо Дух Свет и Очев и
Синовљев. Да не да Бог! Јер Дух Свети је и Очев и Синовљев, али од Оца Сином
излази 121. И ви укоревате нас да је излазак Свегог Духа само од Оца назван, а не од
Сина. Ми говоримо са вером у једног Бога, то јест да свети васељенски Први и
Други сабор утврди, знате о томе добро, као игго и навише рекосмо, „Верујем у
једног Бога и Духа Светог", који је од Оца проистекао. Тако јесте. И проклеше и
утврдише ко ће разорити или променити, што ми овога држимо се. Павле апостол
рече: ,Ако ко Духа Христова нема, он није његов" (Рим. 8, 9). И опет посла Бог
Дух Сина свога у срца ваша. Видиш ли, од кога је Син од тога (је) и Дух. Све што
има Син и Дух, од Оца имају. Отац и Син и Дух равни су божанством. Почетак
Сина и Духа је Отац. Ово предочих вашој љубави да не кажете да се из светих
књига не научисмо. И опет, један Свети Дух, један Господ Исус Христос, Син у
славу Бога Оца, Амин.“
Овде видимо јасну одбрану онога што је усвојено на Првом и Другом
васељенском сабору. Наводе се аргументи из Светог Писма. Истина, ви димо да се
говори о исхођењу Духа од Оца кроз Сина што можемо да означимо као назнаке
могућег компромиса са римском доктрином које би можда биле примењене на
плану икономије, а не на плану Божијег вечног постојања.
Потом следе аргументи за други богословски проблем који је расправљан-употребу
евхаристијског хлеба, да ли се употребљава квасни или бесквасни хлеб. Наводимо део
текста посланице који се односи на наведено:

121
Овде је траг компромиса

96
 „А о другим светим мноштвима која су у сагласности са Светом Тројицом,
да је почетак Сину и Духу Отац, нисмо докони писати. И, опет, о преснацу
предстојаше нам много говорити, али нам није било могуће због насиља
иноверника. И опет, као пгго Господ предаде Јакову веру Божију, научивши га
свештено бавити се: „И даде им свети хлеб рекавши: ,Узми те и једите. Ово је тело
моје'" (Мк. 14, 22), а такоће и чашу вина наливши и воде топле, рекавши: „Пијте
из ње. Ово је крв моја Новог завета. Ово чините за моје спомињање" (Мк. 14, 23,
24) и друто. И не рече оесквасно правити. И такоће на тајној вечери ква сан хлеб
послужише, и сами знате. Тога ради, шаљемо (ово) вашој светости по
вишереченом архиђакону, честитом оцу Вићенцу архимандриту и оцу Јефтимију,
клисару овог манастира Успења Богородичиног, чиме, у име наше смерности и
понизности, свете стопе твоје љубим, просим и молим уразумите нас колико
можете. Вама је узмножно све, а ми смо у жалости и тескоби. Ипак се уздамо да
вишеречени наши изасланици приме какву помоћ и милост од очинског милосрђа
светости твоје.
И ми предлажемо, како рекосмо истом архиђакон у, да ћемо поставити у
поменик име светости твоје и унапред папа римских, како знамо да је било у стара
времена. И нама писмо пошаљите ако су шта саборовали свети оци источни и
западни. Тога ради да узнамо ако је добро што се држимо преданог нам од светих
апостола и светих Сабора. И Господ позивањем светих да сједини како да будемо
једно стадо и један пастир у самом Господу нашем Исусу Христу. А њему слава и
сила с Оцем и пресветим Духом.“

У завршници писма видимо очекивање помоћи и тај моменат је био

одлучујући. Све компромисе које је српски патријарх био спреман да учини био је
спреман да учини због потребе за помоћ, зато се и говори у писму да су у жалости
и тескоби. Патријарх нуди, мада по свој прилици да није-да се у диптих Пећке
патријаршије унесе име римског папе. Иза овога свега стајало циљ римске Курије
који није био богословски усмерен него је циљ био да се хришћани од севера до
југа приведу римском папи. Намера је била да се прихвате основне тачке спора
између Истока и Запада као што је филиокве, папски примат. То што се у
посланици патријарха Пајсија спомиње да је спреман да у диптих унесе име
римског епископа још увек је далеко од чињенице и стања да је српски патријарх
био спреман на прихватање тадашње римске еклисиологије 122. Не можемо извести
такав закључак него се пре може рећи да је таква понуда ишла у правцу искуства
источне цркве које је постојала у првом миленијму где је папа признаван не као
први по власти како је то било у другом миленијуму него по моделу који је
функционисао у првих десет векова.
Ово је време када је доста докумената фалсификовано од стране
представника папске Курије што је утврдила савремена историографија. Циљ је
био да се представници римске Курије који су били задужени за унијаћење
представе своје деловање као успех. У писмима које су слали Франческо Леонарди

122
Још од времена папе Гргура VII Хилдебранда папа се посматра као еклисијални центар, као центар у
сваком погледу

97
и Павле Демски поред тражење новца за своје потребе има доста информације
којима треба приступати доста опрезно јер су пропагатори уније морали да
оправдају своје деловање. Патријарх Гаврило Рајић изабран је за пат ријарха на
сабору у манастиру Морачи 1648. године. Са овог сабора је наводно упућена једна
посланица која се налази у збирци докумената по којој се прихвата све што Римска
црква тражи. Историографија, како источна тако и западна је утврдила да је ова
посланица фалсификат по свој прилици Павлина Демског и да такав текст
посланице ни у ком случају није могао саставити представник источне цркве већ
да је аутор текста представник западне цркве или у најмању руку унијат. Павлин
Демски је у свом раду отишао и корак даље па је измислио да је одржан још једна
сабор у манастиру Морачи и да се тај сабор догодио 1654. године 123 који је требао
да буде реплика Брест-литовског сабора из Украјине. Овај сабор није ни одржан.
Павле Демски је обећавао римској Курији да ће он по моделу украјинском, одакле
је дошао, спровести унију у на српским просторима. Павле Демски је послао
наводна акта овог сабора у Риму по коме је српска страна прихватила све одлуке и
као што смо рекли историографија је недвосмислено утврдила да никаквог са бора
у то време није било. Чињеница да поменути сабор није могао да буде одржан је и
то што је у то време, 1654. године патријарх Гаврило Рајић већ био у Русији. Ово
је време када Пећка патријаршија полако покушава да направи одређену
равнотежу. Притисци су толико били оштри да су пећки патријарси правили све
већи баланс у односу према западу и покушавали да се у већој мери ослоне на
Московску Русију. Управо у то време имамо одлазак патријарха Гаврила Рајића у
Русију.
Ово је један модел који је примењиван на српским просторима и који ће и
даље бити примењиван и у наредном периоду-и у 18. веку и на просторима Пећке
патријаршије и Карловачке митрополије и то ће бити модел који ће доста дуго
трајати и који ће оставити једну рану у односима између Српске цркве и
Римокатоличке цркве.

Пећка патријаршија у XVIII веку и њено укидање (1766)

У овом периоду Пећка патријаршија је једина структура која је обједињавала

српски народ. Ово је једна тема наше црквене историје која је прилично болна тема, тема
која је често знала да узбурка међуправославне односе на Балкану, посебно односе Српске
цркве и Цариградске патријаршије. Главна идеја је да приликом излагања ове теме
говоримо и расветлимо разлоге и околности укидања Пећке патријаршије. У оквиру ове
теме видећемо какве су биле последице сукоба Турске и западних хришћанских сила које
су вођене на нашим просторима, последице Великог бечког рата са краја 17. века на живот
српског народа и српску црквену структуру. Последице су биле драматичне и овде је
корен онога што ће се десити неких пола века касније. Потом, шта је било са Пећком

123
Тако се у литератури на неким местима среће други морачки сабор. Поготово се ово среће у старијој
литетартури

98
патријаршијом у периоду од Карловачког мира до Београдског мира, 1699-1739. године и
потом период од Београдског мира до самог укидања Пећке патријаршије, 1766. године.
Фактички сви простори на којима су Срби живели били су у саставу Пећке
патријаршије. Читав покрет за ослобођење од отоманског јарма под патронатом Цркве. То
је била историјска нужност која је била у потпуности оправдана. Борба је подразумевала
пре свега опстанак верског идентитета народа и ова борба је ишла на фону великих сукоба
Отоманске империје и великих сила. Преко српских простора ишли су сукоби Османлија
и западних сила-Хабзбуршка монархија124, Млеци, Пољаци. Крајем 17. века створена је
Света лига скуп западних сила под папским патронатом125. Наш народни покрет се одвија
у том контексту, сукоба између Османлија и западних сила.
Такав један сукоб је Велики бечки рат (1683-1699), који је трајао веома дуго, 16.
година. Ово је био последњи турски „добачај“ до Беча. Ово је последњи пут да су
Османлије 1683. године биле под Бечом. Уследила је контраофанзива западних сила који
потискују Турке и одједном како се Турци повлаче Србија се налази „ослобођена“ од
турске власти крајем 1689. године. Хабзбуршка војска је тада дубоко продрла у територије
и стигла на просторе Косова и Метохије, заузела је Приштину, Призрен, Скопље, продиру
у Македонију. Западне војске су тада ослободиле српски простор јужно од Саве и Дунава.
Срби се прикључују борбама западних сила против Турака.
Поучен пређашњим искуствима која су била лоша за тадашњи српски народ126
патријарх Арсеније III Чарнојевић127 (који је нама познат по сеоби Срба и испоставиће се
по наjновијим подацима да је то била једина сеоба Срба и да друге сеобе није било него се
радило о бекству неколико епископа и кнезова). Чарнојевић није радо прихватио да се
Црква укључи у народни покрет и борбу против Османлија имајући искуство које је било
лоше (двојица његових претходника, српских патријараха су убијена, многи архијереји су
убијени). Тек када су Аустријаци продрли до Качаника и Скопља патријарх Арсеније се
сусрео са аустријским генералом и прихватио је да народ позове на устанак. Устанак је
покренут и невоља, сплет историјских околности био је такав да се убрзо након тога ратна
срећа променила. Већ крајем 1689. године Аустријанци су били принуђени да главнину
својих снага повуку са српских простора на западни фронт који су отворили Французи.
Почео је рат између Аустрије и Франуцуске. 128 Аустријанци се повлаче јер их нападају
Французи и на нашим просторима остаје само српска војска са неким мањим аустријским
јединицима која није могла да поднесе противудар османлијске војске која се прикупила и
организовала под великим везиром Мустафом Ћуприлићем. Тада се десио османлијски
противнапад који је у себи имао елементе освете против оних који су подигли устанак и
који су до тада били потчињени. После битке код Качаника јануара 1690. године креће
турски пробој који је ишао врло брзо. Та година, 1690. је врло трагична година у историји
нашег народа. Освета која је извршена те године била је таквог карактера и обима да ће
оставити трајне последице у историји нашег народа и у историји наше Цркве. Турска

124
Главна западна сила на коју су Срби током времена наслоњени, усмерени, ослоњени
125
Видели смо како се то одражавало на дијалог између Српске цркве и Запада
126
Примери патријараха Јована Кантула, Гаврила Рајића, епископ вршачки Теодор
127
Једна дигресија на овом месту пошто помињемо сеобе и миграције-највећа сеоба Срба била је 1813.
године када је пропала Карађорђева Србија.
128
Касније ће се током наше историје иста ситуација поновити због чега је пропао устанак у Србији јер је
Француска напала Русију

99
протиофанзива је укључивала освету због тога, као што смо рекли, што су се Срби
прикључили Аустријанцима. Једна од последица турске конраофанзиве је Велика сеоба
Срба тј. велики егзодус српског становништва који је предвођен од стране врха наше
Цркве, патријарха Арсенија Чарнојевића и осталих архијереја. Они су са становништвом
напустили просторе јужно од Саве и Дунаве и прешли на просторе северно од Саве и
Дунава. Колики је број био људи немогуће је тачно утврдити; барата се са бројем од
деведесет до сто хиљада људи, што прихватамо условно али један значајан проценат
становништва који је живео јужно од Саве и Дунава пребацио се на север. Становништво
које се пребацило није било само са простора централне Србије него је езгодус обухватио
становништво и са западних српских простора, Босне и Херцеговине. Тада је велики број
становништва Босне и Херцеговине напустио те просторе, на северу Славонију и на југу
Далмацију и то је један сегмент који се често заборавља и који је тада био присутан и у
оквиру кога је дошло до депопулације српског становништва на просторима запада који су
остали у саставу Отоманске империје.
Имамо геноцид који се тада дешавао јер што то што су тада Турци 1690. године
радили не може се назвати другим именом осим геноцидом. О томе постоје бројни
историјски извори, пре свега у виду записа. Тако, на пример, у Општем листу Пећке
патријаршије помињу злочини који је пећки паша Махмуд чинио на просторима Косова и
Метохије. Наводи се да су том паши претходно Срби са Аустријанцима попалили имање и
сада он има разлога да се свети. Наводи се зла која је он учинио српском народу по Пећи,
Призрену, Вучитрну, Ђаковици. Одмазда која је чињења поред убијања подразумевала је
и паљења духовних средишта српског народа, манастира и цркава. Ово је период када је
порушен највећи део српски средњевековних манастира (Пећка патријаршија, Грачаница,
Дечани су похарани, Раваница)129. Турци тада мењају став према српском народу који
постаје много радикалнији, оштрији од овог времена. Поводом депопулације треба имати
на уму да многе ствари које нам се сада дешавају имају корене из овог времена. Ово се
посебно и пре свега односи на просторе јужне Србије, на просторе Старе Србије- Косова и
Метохије. Ово је време када долази до почетка промене демографске структуре
становништва на просторима Косова и Метохије, а до тада су Срби били апсолутна
већина. У ово време деведесете године 17. века почиње да се дешава један процес који ће
добијати на замаху-процес продора који је укључивао злочине, продор арнаутских,
арбанашких племена са албанских планина на Косову и Метохији. Ови људи су већ
генерацијама били исламизовани, били су одани поданици Отоманске империје 130. Тај
процес завршио се догађајима чији смо ми сведоци данас. Срби ће још дуго времена бити
већина на Косову, али ће се структура лагано мењати у арбанашку корист.
Каквог је утицаја ова катастрофа имала на црквену ситуацију? Последице су
биле драматичне, простор Пећке патријаршије је остао без великог дела становништва.
Становништво које је избегло северно од Саве и Дунава била је српска елита и били су
они који су омогућавали опстанак српске црквене структуре. У Отоманској империји да
би опстала било која православна црква она је морала да опстане финансијски. Уколико

129
Постоји један запис раваничког монаха Стефана даскала који је дошао у Раваницу 1718. године као
последњи од старог братсва које је напустило Раваницу током егзодуса 1690. године. Запис који је он тада
начинио говори како је црква била порушена и како је на том месту где је била порушена расло дрвеће.
Слична ситуација била је и са другим црквама и манастирима.
130
Типичан пример је арбанашки велики везир који крајем 16. века пали мошти светог Саве

100
није могла да плаћа финансије њена судбина је била запечаћена. Другим речима,
Османлије су на православне црквене стуктуре гледали као на фискалне јединице.
Османолози који су се бавили проучавањем овог периода пронашли су мноштво дефтера у
којима се наводи колико је која епархија плаћала Османлијама (Османлије су наводиле
„епархија-име епархије-неверника“). Опстанак црквене структуре је у тим условима био
финансијска ствар. Ако не може да се издржи финансијски црквена структура онда она
неће постојати. Ови догађаји су условили да Пећка патријаршија у економском смислу
драматично ослаби. Најбогатији слој становништва који је одржавао црквену структуру
напустио је земљу и налази се северно од Саве и Дунава а становништво које је остало
осиромашило је. Како је време одмицало ситуација је била све гора и гора. Поред тога,
Пећка патријаршија након што је склопљен мир у Сремским Карловцима 1699. године
остала скоро без половине своје територије. Овај мир је успоставио границу између
Хабзбуршке монархије и Отоманске империје на Сави и Дунаву, која ће уз неке мање
измене опстајати наредна два века. Постављање те границе поделило је српску црквену
структуру на Балкану на два управна дела131. У Отоманској империји је остао онај део
Пећке патријаршије јужно од Саве и Дунава и део који се формира после Велике сеобе
северно од Саве и Дунава из кога ће израсти најпре Крушедолска, а потом Карловачка
митрополија. Духовно јединство између Пећке патријаршије и Карловачке митрополије
никада није довођено у питање али управно административно јединство није постојало. У
питању су две целине од којих је свака функционисала на свој начин, независно једна од
друге, мада духовно јединство није било угрожено. Када је у питању економски моменат
Пећка патријаршија је остала без својих епархија северно од Саве и Дунава и одатле
прихода економских више није било. Истина, слата је помоћ из Карловачке митрополије
(постојале су такозване „пећке кутије“ у црквама где се сакупљала помоћ) али то је било
много мање и слабије у односу на како је било и како би изгледало да су епархије остале у
реалном, административном саставу Пећке патријаршије.
Пећка патријаршија је крајем 17. века остала без половине својих епархија,
половине свог становништва, српска елита више не живи на њеној територији и место је
где су сви главни духовни центри уништени. Ови сви манастири су имали живу активност
о чему нам сведоче западни путописци којих су имали по стотину монаха и они су били
центри одакле је попуњавана јерархија. Право је чудо како се она одражала још неко
време.
У периоду након Карловачког мира личност на коју треба да обратимо пажњу је
пећки патријарх Калиник I. Он је први патријарх који је управљао Српском црквом након
историјске катастрофе у периоду 1691-1710. године. Он управља скоро двадесет година у
можда најгорем моменту историје ове црквене структуре. Он је поднео огромне личне
напоре да Пећка патријаршија опстане. Он је личност која је у нашој старијој
историографији, црквеној и световној представљана махом у негативним бојама где је
окарактерисан као турски патријарх, као противник патријарха Арсенија Чарнојевића,
неканонски постављен, као онај ко сарађује са турским властима и прикачена му је
етикета Калиник Грк, па се на основу лоших искустава српско-грчких црквених односа
доносио негативан суд о њему. И у историји код Слијепчевића када се чита део који се
односи на Калиника суд који је имала старија историографија провејава и у овом делу.
Ипак, чињенице су другачије. Захваљујући Калинику, Пећка патријаршија је наставила

131
Не мисли се на духовни смисао него на реални, административни смисао

101
још да постоји. Чињеница је да је Калиник постављен од стране турских власти, конкрено
1691. године у јеку турске контраофанзиве од стране Мустафе паше Ћуприлића, и да
никаквог српског изборног сабора није било. Претходни пећки патријарси јесу
постављани од стране изборног сабора али их је увек потврђивао турски султан. Постоје
подаци да је Мустафа паша издејствовао да се султанов берат којим је потврђиван
патријарх и који је био изузетно скуп да се његова цена том приликом преполови. Ово
сведочи да је паша био свестан ситуације-турска одмазда је тада извршена и треба му
становништво које треба да живи на земљи, нема земље без становништва. Његово
постављање се у нашој историографији са пуним правом назива „другом обновом Пећке
патријаршије“. Тада је могла Пећка патријаршија лако да се укине јер нема патријарха,
нема архијереја. Период Калиникове управе је период обнове Пећке патријаршије. У
једном запису који потиче непосредно из овог периода каже се да је патријарх Калиник
„достојан вечне успомене“. Патријарх који је сакупљао расуто, који је обновио црквени
живот, вршио је широм Пећке патријаршије канонске визитације. Позната је његова
канонска визитација у Сарајеву 1692. године, одакле шаље посланице и избеглим српским
архијерејима да се врате и где им гарантује заједно са пашом безбедност). У
Венецијанском архиву налази се сачувано Калиниково писмо које је упутио избеглом
београдском митрополиту Симеону Љубибратићу где му каже да је обновио српски
црквени живот молитвама Господа, Богородице, благословима српских светитеља,
Симеона Мироточивог, светог Саве, архиепископа Арсенија-и сходно изнетом поставља
се питање да ли би на такав начин писао један грчки архијереј. Видимо патријарха који
обнавља црквени живот у границама колико је било могуће. Какав је човек и личност био
у питању сведочи нам регулисање односа Пећке патријаршије и Карловачке митрополије.
Патријарх Калиник је био тај који је упутио једну патријаршијски акт, грамату
карловачким архијерејима 1710. године, пред само своје упокојење, где он својим
патријарашким благословом даје дозволу да ма ко да буде изабран за митрополита на
северу тај ће бити признат од стране Пећке патријаршије. Овај акт се у нашој
историографији и код Слијепчевића тумачи као акт којим Пећка патријаршија признаје
Карловачку црквену структуру северно од Саве и Дунава у неком аутономном статусу и
којим се успоставља духовно јединство Пећи и Карловаца. Патријарх Калиник није
уживао поверење епископа који су избегли. Ниједан се архијереј који је побегао није
вратио. Постоје историјски извори који говоре да су се архијереји негативно изражавали о
Калинику у контексту у коме је он ушао у историографију. Сигурно је да је постојала
суревњивост. У том моменту имамо двојицу патријараха, један на северу, други на југу132.
Ово је први пут у српској историји да имамо двојицу патријараха. Какви су били њихови
међусобни односи неистражено је питање али сви изгледи су да односи нису били идеални
и да је анимозитет према Калинику долазио од архијереја који су избегли. Анимозитет
према Калинику појачавала је западна пропаганда, пре свега млетачка пропаганда и
велики део етикета који је приписан патријарху Калинику је из млетачке пропаганде. 133
Сачувани су документи у којима млетачке власти својим гувернадурима у Приморју где
су се склонили Срби из Херцеговине и одређени архијереји134. Инструкције које су ишли

132
Патријарх Арсеније живео је до 1706. године
133
Када се у народној песми наводи да су „Латини варалице љуте“ ово се управо односи на Млетке у овом
контексту
134
Поменули смо да патријарх Калиник пише писмо архијереју који је побегао у Херцег Нови који је био
под млетачком влашћу. Писмо није стигло назначеном архијереју него је стигло код млетачких власти.

102
из Венеције ишле су за тим да се што више оцрни и створи негативна слика о патријарху
Калинику-да се инсистира на томе да је неканонски постављен и да је турски сарадник. Из
ког разлога је ово чињено? Чињено је из настојања патријарха Калиника да врати српске
архијереје и већи број становништва на српско огњиште што Млецима и Аустријанцима
није одговарало. Њима су Срби требали пре свега као граничари, требало им је српско
становништво као војска, као предстража. Отуда апели патријарха Калиника нашем
народу да се врати нису одговарали Бечу и Венецији. Наша новија историографија је
утврдила да је добар део оптужби патријарху Калинику пришивен и да је то највећим
делом дошло од стране млетачке пропаганде. Однос Млетачке републике према српском
народу и према православљу је био рестриктиван. Млетачка улога је по питању
прозелитизма на простору Далмације много „црња“ од Хабзбуршке улоге. Довољно је
подсетити се стања православља у 18. веку и судбину епископа Симеона Кончаревића.
Они су били у много мањој мери отворени за српско православље него Хабзбурзи.
Са друге стране, имамо патријарха Калиника који је мученик и исповедник вере и
који сведочи веру на више начина и који је доста тога учинио да се црквени живот на
просторима Пећке патријаршије која је остала у Отоманском царству колико толико
обнови.135 Он је поред тога што је успео да Пећка патријаршија настави да постоји, мада је
лако могла да престане да постоји, успео да Пећка патријашија остане под српском
управом. Јер наследници патријарха Калиника све до Београдског мира су Срби и сви
локални архијереји су Срби. Све је то заслуга патријарха Калиника. Пећка патријаршија и
даље остаје српска патријаршија, немамо још увек ниједног грчког архијереја, све до 1739.
године.
Ако упоредимо ситуацију након одласка Арсенија 3. и ситуацију након одласка
Арсенија 4. шта се дешава у једном, а шта у другом случају? У првом случају имамо
патријарха Калиника и обнову Пећке патријаршије која остаје српска и видимо каква је
улога овог патријарха који је негативно представљен у нашој литератури. У другом
случају, након 1739. године када долази Јанићије. Упоређивањем делатности обе личности
видимо каква је разлика.
Коначно, треба се осврнути и на питање порекла патријарха Калиника.
Слијепчевић каже да је Калиник био из Скопља непознатог порекла. Старија литература
наводи да је био пореклом Грк. Међутим, најновији радови који се баве нашим перидом
(на пример професорка Радмила Тричковић „Српски патријарх Калиник I и друга обнова
Пећке патријаршије“) наводе да је Калиник био Србин и дају аргументе. Она даје
аргументе за своје мишљење по којима Калиника идентификује са рашким митрополитом
Јованом који је био једини српски архијереј који је остао у Србији за време Велике сеобе.
То остаје њена тврдња, али оно што је несумњиво јесте да је Калиник био Србин и да није
био од Фанара. Ако се сетимо и имамо на уму сачувана његова писма која и данас су
доступна где се јасно види како пише, начин како пише, помињање личности српског
народа видимо јасно и непосредно да Калиник живи у српским средњевековним
традицијима, а не неким другим.
Наследници патријарха Калиника су: Атанаснје I (1711-1712), Мојсије (Рајовић)
(1712-1726), Арсеније IV Јовановић Шакабента (1726-1748). Ово је период када су на
патријаршијском престолу Срби-на просторима Пећке патријаршије имамо и даље

135
Није успео да обнови за свог живота манастире који су страдали

103
националну јерархију. За њихово време, наследнике патријарха Калиника ситуације је
веома тешка. Економски притисак на патријаршију су постојали све тежи не због тога што
су повећавани намети турски већ није било средстава да се то плаћа.
Поред свих поменутих разлога нови ударац који је Црква претрпела био је за време
Мојсија Рајовића 1718. године. Те године је Пећка патријаршија претпрела два ударца.
Први ударац је везан за завршетак аустријско-турског рата који је трајао од 1716-1718.
године и који је завршен Пожаревачким миром. Овим миром Хабзбурзи који су били
победници у рату добили су територијално проширење. Ушли су у данашњу централну
Србију где је формирана такозвана хабзбуршка краљевина Србија чија је граница била
негде на Западној Морави и добили су Банат. У црквеном погледу ово је било четири
епископије: београдска, ваљевска, вршачка и темишварска. Пећка патријаршија је 1718.
године остала без четири епископије које улазе у састав северних српских црквених
структура. Остаје без епархија које су економски у том времену биле најснажније што је
био додатни економски ударац за Пећку патријаршију од кога се није могла опоравити.
Исте године, 1718. године први пут на трону Пећке патријаршије појављује узурпатор
Тимотеј. Он се појављује однекуд, не зна се одакле и који је очигледно био светогорац,
можда из Ивирона. Он је ишао у писаније, то јест на путовање којим је скупљао новац за
светогорске манастире. Скупио је новац али се није вратио на Свету Гору него је тај новац
искористио за властити интерес. Уз помоћ скопског кадије тим новцем је купио берат
турског султана и постао пећки патријарх. Тимотеј тада постаје „пећки патријарх“ што је
био велики изазов са којим се суочава Пећка патријаршија која никада до тог времена у
својој двовековној историји није имала овакав случај. Овај случај нам сведочи и
показатељ је стања ствари. Овакав случај није могао да се замисли у претходном периоду.
Појављује се један узурпатор, један случај који ће у последњим деценијама постојања
Пећке патријаршије добрим делом постати правило а то је да се новцем купује берат
султана. У последњим годинама постојања Пећке патријаршије имамо велики број смена
на трону пећких патријараха, што је раније био карактеристика за ранији период
Цариградске патријаршије, што ће убрзати сам крај Пећке патријаршије.
Ова појава узурпатора Тимотеја у Пећи 1718. године имала је још једну
импликацију која се тиче српско-цариградских односа. Како је Цариградска патријаршија,
то је време патријарха Јеремије III, реаговала на појаву узурпатора у Пећи? Цариградска
патријаршија никада није признала Пећку патријаршију као патријаршију. Ни у једном
документу Цариградске патријаршије током два века постојања Пећке патријаршије не
постоји нигде документ који ови црквену структуру потврђује као патријаршију. У очима
Цариградске патријаршије то је била црквена структура која је створена од стране
османских власти и коју је Цариград могао да прихвати у рангу аутономне
архиепископије. У ово време патријарх Јеремија сазива сабор на коме је анатемисао
Тимотеја, свргава са трона пећких патријараха и издејтвовао је код турских власти да
молба која је ишла од стране Мојсија Рајовића буде усвојена. Ову одлуку цариградског
патријарха потврђују и остали источни патријарси. Тако је 1718. године непосредном
интервенцијом цариградског патријарха патријарх српски Мојсије Рајовић враћен, премда
се у свим документима из овог периода пећки патријарх нигде не помиње као патријарх
него као архиепископ. Ово је тенденција Цариградске патријаршије и ако сагледамо
читаву историју наше помесне Цркве видимо да она у очима Цариградске патријаршије
постаје патријаршија тек 1920. године. Цариградска патријаршија је 1718. године
заштитила српског патријарха. Овај моменат је важан јер даје један важан конрааргумент
104
увреженом мишљењу у српској световној и црквеној историографији и богословској
јавности, пре свега старијој, да је укидање Пећке патријаршије било плод промишљеног и
дугог оствариваног плана са центром у Фанару иза кога се крила неохеленистичка идеја
обнова Византије на просторима Балкана. Да је тада Цариградска патријаршија имала
такве идеје и тенденције и планове не би се анатемисао Тимотеј који је био и Грк и вратио
Мојсије Рајовић.
У време патријарха Арсеније IV Јовановић Шакабента дошло је до коначног
организационог слома Пећке патријаршије што је било изазвано аустријско-турским
ратом, 1736-1738. Овога пута се ратна срећа окренула на турску страну. Турска је у овом
рату победила, склопљен је мир 1739. године у Београду, граница је поново успостављена
на Сави и Дунаву. Срби су се нашли на страни Аустријанаца и сам патријарх Арсеније је
са српским архијерејима активно учествовао у борби против Турака. Архијереји се
повлаче и један архејереј је ухваћен од стране Турака и убијен-самоковски митрополит
Симеон. Ово је у нашој историографији прозвано „Друга сеоба Срба“, мада сеобе није
било. Тада је дошло до нестанка српске јерархије на просторима јужно од Саве и Дунава.
Након другог повлачења српског патријарха за мање од пола века долази до момента када
Цариградска патријаршија, стицајем тих околности, активно се „меша“ у послове Пећке
патријаршије. Први следећи патријарх је Грк и долази на трон пећких патријараха 1739.
године. То је био Јанићије Караџа (1739-1746), Грк из Фанара, седишта грчке
патријаршије и седиште грчке елите тог времена која је била посебно утицајна у Турском
царству. Чињеница која то потврђује да је главни турски преговорач са Хабзбурзима био
је Грк, Александар Маврокордатос. Ово је време утицајних Грка када се буди мегали идеја
о обнови Византије која је превођена из Фанара, Цариградске патријаршије; идеја која је
имала доста присталица, за њу се пола Европе „запалило“, заинтересовало. Ова идеја
нашла присталице и у руским круговима, подржава је руска царица Катарина.
Јанићије долази на трон пећких патријарха у околностима када више нема српских
архијереја. Са њим је дошло још неколико грчких архијереја који су постављени на
упражњене епархије-грчка јерахија долази на простор Пећке патријаршије, на простор
јужно од Саве и Дунава. Јанићије оставио посебно лош траг у историји наше Цркве.
Постоји један запис из Пећког манастира који каже за њега „И ништа у њој не остави осим
светих моштију, које тамо почивају". Овај запис нам сведочи како је изгедала Јанићијева
управа Српском црквом и да се она сводила да се измире економске обавезе према
турским властима. Његово постављање као и постављење његових наследника означавало
је да се измире све обавезе према турским властима. Како је ово изгледало на терену
сведочи нам поменути запис. Када је постављен Јанићије за патријарха постоји један запис
који наводи да је он постављен „по повластицама које васељенски престо ужива да
прихвати и штити аутономне столице које се у оваквим нецриликама налазе и да их
заступа по могућству у неприликама њнховим“. Имамо моменат да се једна црквена
област нашла у расулу, потом имамо суседну цркву која је мајка тој цркви која да би је
заштитила шаље своје архијереје, сматра је аутономном. Нису сви примери управе
епископа Грка били лоши. Долази јерахија која не зна језик и културу народа, потом
постоји анимозитет, има моменат економски који је везан за отплату дугова који су се
временом све више гомилали. Нису сви наследници након Јоаникије били Грци.
Непосредни наследник Јоаникија Караџа био је Србин, Атанасије II Гавриловић (1746-

105
1752). Потом Гаврило II (1752-1758)136, Вићентнје Стефановић, Пајсије II (1758), Кирил
(1758-1763), Василије Бркић Јовановић (1763-1765) и последњи патријарх Калиник II
(1765-1766). Видимо на основу пописа да се у последњих двадесетак година Пећке
патријаршије број патријараха рапидно повећава137. Сваки од ових долазака значио је ново
задужење код турских власти. Сваки од Грка који је долазио на место патријарха
задуживао се код својих сународника да би могао да плати берат султану да би постао
патријарх а потом је требало да се врате дугови који су враћани од народа. Ово је
појачавало јаз између патријарха и народа. Патријарх Калиник се задужио код једног
Грка, Георгија Спатарија који је у међувремену оптужен од Турака за велеиздају. Турска
држава је конфиксовала сва имања овог Грка и дуг који је био дуг Пећке патријаршије
постао је сада дуг према турској држави. Турска држава је захтевала одмах да се врати
дуг. Калиник је поднео оставку цариградском патријарху и поднео је молбу са грчким
архијерејима за укидање Пећке патријашије која више није могла економски да опстане.
Потом је уследило укидање Пећке патријаршије од стране султана Мустафе III септембра
1766. године. У том периоду турски султан је био тај који је основао Пећку патријаршију
и турски султан- тј. владар је био тај који је Пећку патријаршију укинуо. Наредне године,
1767. године укинута је још једна црквена структура на Балкану, древна Охридска
архиепископија из сличних разлога јер се и она налазила у организационом и економском
расулу која је тада била грчка црквена структура. Црквене структуре које су биле у
организационом и економском расулу, Пећка патријаршија и Охридска архиепископија,
укинуте су и њихове дугове је измирила Цариградка патријаршија преко богатих Грка из
Фанара. Заузврат, области које су укинуте, су ушле и вратиле се у административни састав
Цариградске патријаршије. Од тада српске епархије се налазе су саставу Цариградке
патријаршије као и било која друга епископија у Малој Азији. Нема било какве
аутономије или посебног статуса. Постоје три документа из 1766. године из кодекса
синодалног протокола Цариградске патријаршије који нам сведоче о ситуацији у то време.
Најпре оставка патријарха Калиника: „Овом својом добровољном и неизнуђеном оставком
изјављујем да, јер не могу даље водити архијерејски надзор над престолом свете
Архиепископије пећске због неподношљивог и превеликог терета дугова, који су на њој, а
и што жудим за мирним и спокојним животом, — хтевши то учинити одавно — пошто се
сада пружа згодна прилика, поднашам по свом добровољном и неизнуђеном нахођењу и
вољи оставку на тај престо Светом и Најчаснијем Господару и Владици, васељенском
Патријарху Господину, Господину Самуилу, божаственом и светом око Његове Светости
Синоду светих Архијереја као и Архијерејима подвласним престолу свете ове
Архиепископије пећке, који се нађоше ту у Цариграду, како би се поставило на њ друго
лице достојно и подобно. У потврду тога начињена је и ова добровољна оставка, утврђена
и мојим властитим потписом и печатом“.
Овде сам себе Калиник именује као архиепископа и то је потврда става који је
имала Цариградска патријаршија. Потом наводи шта је био повод, случај са Спатарисом,
што и јесте несумњиво био повод. Он је касније постао цариградски патријарх, ово
напомињемо осврћућу се на речи које наводи да жуди за мирним и спокојним животом.
Он подноси оставку и оставља могућност да се изабере нови пећки патријарх до чега није
136
За овог патријарха је интересантно је да се дуго није знало која је личност у питању, те су навођене
личности које су имале исто име са другим редним бројем. По свој прилици да је једна личност која је у
више наврата долазила на трон пећких патријараха
137
Претходни 17. век, период од сто година је период када имамо свега пет патријараха

106
дошло. Помиње друге архијереје са простора Пећке патријаршије који су подржали његов
акт. Сада наводимо други акт.
„Изложење узрока и начина укидања пећске Архиепископије“.
Године Спасове 1765. када је на јадну смрт осуђен бедни Јоргаћи спатари, син
хирурга Ставраћа, а добра његова покретна и непокретна, и што jе имао у готову и у
писменима узапћена, као таког који је по заслузи кажњен за почињена дела, и када je од
стране власти провађана истрага у сврху што потпунијег и тачнијег ислеђења о имању
његовом и имало све бити без одлагања исплаћено и попуњено, напослетку, после без
мало године дана, дугови неки Архиепископије пећске, који се појавише на основу
обвезница, а које је она наводно дуговала реченом Јopгaћу спатарију, пружише високој
влади не малу згоду а нас доведоше у велику неприлику с обзиром на њихову неизбежну и
неодложну исплату, тако да смо и у недоумици били ми, који caда управљамо
васељенским престолом, како да и дуг поднесемо и од не мале се штете сачувамо, с
обзиром на то, што Архијереји, подвласни пећској Архиепископији, ни паре не могу
плаћати тако су сиромашни и у оскудици а државна благајница тражи свом силом
(исплату). И ето зато побуђени божанском ревношћу и испуњени братском љубављу
поднесосмо хоћеш нећеш сву тежину тога терета и ако ником ништа не дугујемо и
спремисмо се на исплату. Тако дакле у означене дане исплатисмо све што се од нас
тражило без оклевања и потпуно, као што се то јасно види из кредитних докумената и
признаница, које нам је дао Тарапхана Емин... на кога смо и били упућени са давањем.
Због тога смо и ми у име отштете за наше труде и подвиге награђени од високе
владе присаједињењем и потчињењем пећске области нашем светом, апостолском,
васељенском престолу и путем заједнички потписане и печатима провиђене молбе
архијереја области пећске, који су се тада нашли у престоници, нишког господина Гаврила
(који је имао пристанак београдског Јеремије и ужичког господина Митрофана) скопског
Константина (који је имао пристанак новопазарског господина Гаврила и босанског
господина Серафима) самоковског господина Неофита, ћустендилског Гаврила,
херцеговачког Антима и призренског Гаврила као и са царским високохваљеним решењем
утврђен је илхаки (присаједињење) области те нашој Христовој великој цркви, тако да су
и да се називају од сада и за сва времена сви Архијереји, подвласни некада
Архиепископији пећској, подвласнима у свему нашем васељенском престолу с тиме да се
ни у чему ни један не разликује од остале браће, него да се хиротонишу и управљају и у
свему одређују као и остали архијереји подвласни васељенском престолу и да плаћају
годишње уобичајену царску мирију, спомињући у свима својим парохијама наше
патријарашко канонско име, да се покоравају и потчињавају, као јединој глави ником
другом него свагдашњем васељенском патријарху цариградском, пошто је коначно
избрисано из званичних царских таблица достојанство негдашње архиепископије пећке.“
Из овог акта видимо објашњење разлога укидања Пећке патријаршије. Помиње се
случај са Грком Георгијем Спатаријем који је био повод овога што се десило, да је
Цариградска црква вратила дуг и да област која је била дезорганизована и која више није
могла самостално да функционише присаједињена Цариградској патријаршији. Помињу
се епископи који су ту моблу поднели. То су сви били епископи из Фанара, Грци. Срби то
нису потписивали; као пример може се навести цетињски митрополит Сава Петровић који
ово није потписао и који је написао протест против укидања Пећке патријашије и упутио
руском московском митрополиту Платону Левшину. Руси на овај протест нису

107
одговорили јер су у то веме били веома наклоњени идеји неохеленској о обнови
Византије. У документу се помиње да је херцеговачки епископ Антим. Тада је дошло до
промене на херцеговачком престолу и Антим је заменио епископа српског Стефана који
није хтео да потпише захтев за укидање Пећке патријаршије због чега је смењен са места
епископа. Каже се да је Пећка патријаршија присаједињена у одштету за наше труде и
подвиге. Јасно се и у овом документу строго води рачуна и ова црквена структура је
означена као архиепископија. Не само више што не постоји него је пећки манастир
избрисан као архијерејско седиште уопште. Из трећег документа који је изборни чин
призренског митрополита који је извршен исте године када је присаједињена Пећка
патријаршија, 1766. године. У област призренског митрополита ушла је и Пећ. Пећки
патријарх је као епархијски архијереј управљао Пећком епархијом, то је била његова
епархијска управа138 која је овом приликом укинута.
Који су разлози укидања Пећке патријаршије? Економски фактор, политички
фактор и фактор цариградске патријаршије. Пећка патријаршија економски није могла да
опстане. Патријаршија је стално сиромашила.139 Сам повод за укидање био је јасан-
економско враћање дугова није било могуће. Неодржива је била Пећка патријаршија као
фискална јединица Турског царства и Цариград је преузима. Аргументација старије грчке
историографије била је да је тај простор спашен од потенцијалног таласа исламизације и
од прозелитске делатности са Запада. Политички фактор-чињеница је да су турске власти
изгубиле поверење према Србима, мегали идеја, панхеленистичка идеја све су фактори у
чијем контексту можемо тражити разлоге за укидање Пећке патријаршије. Код фактора
Цариградске патријаршије имамо две екстремне школе мишљења. Једна која постоји у
нашој старијој историографији јесте да је то био план који је систематски спровођен иза
кога је стајала панхеленистичка идеја и који је реализован 1766. године. Друга школа
мишљења интервенцију Цариградске патријаршије види потпуно другачије, као обавезу
суседне цркве и мајке цркве да област која је била дезинтегрисана у сваком погледу
успостави се некаква црквена структура. Поред ова два становиштва постоје и
међустановишта.
Интерсантан је случај да је након укидања Пећке патријаршије група хришћана
Срба из Горана прешла на ислам. Обично се сматра и узма да се они ово учинили као
протест против укидања Пећке патријаршије. Од 1766. године читав простор Балкана у
црквеном погледу се враћа на стање које је било пре 1557. године. У наредним деценијама,
све до устанака српских ово је период епископа фанариота на српским црквеним
катедрама. Период који ће доста затровати српско-грчке односе.
Питања, коментари:
С: Колико је Срба у Великој сеоби прешло на просторе северно од Саве и Дунава?
П: Не постоји такав податак. Зна се да се ради о значајном броју, узима се под тим
око пола становништва.
С: Да ли је такав став Фанара био и према другим народима православним на
Балкану, према Бугарима?

138
Као што данас патријарх српски као епархијски архијереј има Београд на управу
139
Узроци су депопулација становништва, губитак територија

108
 П: Бугари нису имали никакву црквену структуру од средњег века до 19. века. Ови
простори су били у саставу Цариградске патријаршије. Случај Влашке и Молдавије је био
да су и оне биле под Цариградском патријаршијом. Са Србима је другачија ситуација који
су имали властиту структуру за коју су се борили. И код владика фанариота имамо добре
и имамо лоше примере. Не треба генерализовати јер тада идемо у један од екстрема.
Поједни лоши изузеци су у нашој старијој литератури подигнути на ниво правила.
Основно питање да ли је била намера хеленизације словенског становништа, по свој
прилици чини се да није. Тако имамо примере да су српски документи чувани код
митрополита Грка Методија који је био митрополит пред Први српски устанак. Његов
наследник, Грк Леонтије Ламровић је негативан пример за разлику од Методија.
С: Какав је била ситуација са Светом Гором?
П: Светогорски монаси пишу у 16. веку руском цару Ивану Грозном и моле
економску помоћ. Света Гора се добрим делом одржавала прилозима који су стизали од
влашких, молдавских, руских владара. Манастир Хиландар дуго је опстајао у периоду
туркократије захваљујући милостињи која је долазила из Русије. Руски владар Иван
Грозни је интревенисао на двору султана Сулејмана за Хиландар и не само када је у
питању економски моменат него и у питању сукоба који су српски монаси имали са
грчким монасима.
С: Какав је став Цариградске патрираршије према Карловачкој митрополији?
П: И да су имали неке идеје да утичу на просторе северно од Саве и Дунава нису
имали могућности-друга држава и самим тим друге околности. Интересантно је да је
Карловачка митрополија призната од стране Цариградске патријаршије. У Атинској
Синтагми из 19. века где се набрајају православне цркве помиње се и Карловачка
митрополија и то не као митрополија него као патријаршија. Овде је ситуација била
различита од ситуације јужно од Саве и Дунава.

Карловачка митрополија у првој половини XVIII века

Уређење црквеног живота и просветно питање у доба митрополита
Викентија Јовановића (1731-1737)

Прелазимо на историју српске црквене структуре која је после Велике сеобе 1690.
године формирана северно од Саве и Дунава, Карловачке митрополије. Ова црквена
структура је у нашој историографији најчешће називана термином Карловачка
митрополија, па имамо периоде када је и другачије називе носила. На почетку је носила
Крушедолска митрополија а онда Београдско-Карловачка митрополија, па од средине 19.
века Карловачка патријаршија. Да би смо представили проблеме са којима се јерархија у
овом периоду суочавала и решења које нудила одабрали смо да говоримо о личности из
овог периода. Ради се о митрополиту Вићентију Јовановићу који је тридесетих година 18.
века управљао Српском црквом у Хабзбуршкој монархији, у периоду 1731-1737. године.
Идеја је да кроз његову делатност која је карактеристична не само за 30-те године 18. века
него може се рећи за читав 18. век представимо проблеме који су били карактеристични за
109
историју Карловачке митрополије. Ове поруке и решења које нуди митрополит Вићентије
и која ће бити основа за решење проблема која ће примењивати његови наследници,
потоњи карловачки митрополити. Осврнућемо се на питања уређење црквеног живота и на
просветно питање које је било једно од горућих питања на просторима Карловачке
митрополије. Видећемо да је ово период када су отпочели процеси у црквеном животу
који ће трајати доста дуго и који ће у појединим сегментима трајати и чије последице и
одјеке можемо да пратимо и наше време.
Када говоримо о Карловачкој митрополији, говоримо о српској црквеној структури
која је настала после Велике сеобе 1690. године северно од Саве и Дунава на просторима
Хабзбуршке монархије. Ово је била црквена структура која је обухватала највећи део
српског народа на просторима Хабзбуршке монархије. Она је била нека врста пандана
Пећкој патријаршији јужно од Саве и Дунава. Положај Карловачке митрополије, њених
поглавара као и српског народа у Хабзбуршкој монархији био је одређен привилегијама
аустријских власти. Овде примарно мислим на привилегије које су додељиване
непосредно након преласка патријарха Арсенија Чарнојевића северно од Саве и Дунава
које је доделио деведесетих година 17. века аутријски цар Леополд. Ове привилегије су
касније у одређеним сегментима мењане кроз различите прописе током 18. века кроз
различите регулаторије и деклалаторије. Положај је био уређен на тај начин и Срби су га
тако тумачили да се радило о некој врсти црквено-народне аутономије. Срби су по
првобитним привилегијама са крајем 17. века уживали право да бирају свога поглавара
своје цркве, црквене структуре, уживали слободу вероисповести, слободу подизање
храмова, слободу канонских визитација поглавара своје цркве, право организовања
црквено-народни сабор и друга права. Срби су то заједно са својом јерархијом тумачили у
најширем смислу могуће. То је тумачено као врста аутономије који су имали Отоманској
империји. Као што смо рекли пећки патријарх Отоманској империји имао је улогу не само
световног и духовног поглавара српског народа у Србији. Тако Срби су сматрали да то
имају и на просторима Хабзбуршке монархије. Разлика је била у томе што је Отоманска
империја била унитарна теократска држава где такав један систем могао до функционише
док са друге стране Хабзбуршка монархија током 18. века била је једна апсолутистичка
просвећена држава која није била до те мере унитарна као што је то био случај са
Отоманским царством. То је било више фактора: Беч, потом историјске области са својим
правима, важан фактор који одлучивао о судбини Срба у Хабзбуршкој монархији били су
Мађари, Угарска са својом Дворском канцеларијом, са својим сабором. Било је више
фактора који су утицали на положај српског народа и положај српске цркве у Хабзбуршкој
монархији.
Срби су на добијене привилегије гледали најшире могуће. Важан сегмент
карловачких митрополита током читавог 18. века тицао се борбе за очување привилегија.
То је био један од главних послова карловачких митрополита како очувати привилегије.
Ово није било лако јер су Срби на просторима римокатоличке државе. Били су трпљени не
зато што их је Беч волео него зато што су били потребни Бечу- у првом реду били су
потребни на границама према Отоманском царству. Они су коришћени као одбрамбени
бедем, као живи бедем према Отоманској империји. Са друге стране били су фактори у
односу према другим европским државама на пример према Русији која се у 18. веку
подиже и постаје велика империја. Све су ово били фактори који су утицали на народа на
положај нашег народа. бошко и монархију. Оно што је била тенденција током читавог
осамнаестог века и касније била је сужавање привилегија које су Срби добили, да се на
110
неки начин онемогући јачање српског фактора на просторима Аустријског царства. Са
једне стране Срби су коришћени када им је била потребна војска против Турака, док је са
друге стране Беч стално зазирао од додатног јачања срба и сматрали су да Срби у једном
моменту могу постати реметилачки фактор. Као проблем са којим су се сви карловачки
митрополити суочавали и који је представљао контекст деловања и положаја Карловачке
митрополије у аустријском царству је везан за поменуту чињеницу да се радило о
римокатоличкој држави. Као што смо говорили Срби су у ранијем периоду били изложени
римокатоличком прозелитизму. Говорили смо да су и пећки патријарси били током 17.
века изложени тој врсти притиска. Дакле, римска пропаганда није презала од
прозелитистичке активности на просторима Отоманског царства, па онда можемо да
замислимо како је то изгледало на просторима римокатоличке државе. Срби се налазе на
простору римокатоличке државе и то је идеална прилика за пропагандну делатност римске
Курије- одакле оно што је чињено на просторима Пећке патријаршије сада је додатно
ојачано на просторима Хабзбуршке монархије. Проблем римског прозелитизма је нешто
са чиме су се сви карловачки митрополити суочавали, укључујући и митрополита
Вићентија Јовановића. Ово су били општи оквири који су одређивали делатности
карловачких митрополита 18 века.
Да би ови проблеми били решени, да би се српска црква одупрла римском
прозелитузму, да би биле сачуване српске привилегије било је неопходно да српска
црквена структура, односно Карловачка митрополија буде што је могуће јача, заснована
на што јачим и здравим основама- да би могла да поднесе терет те борбе који није био
лак.
Митрополи Вићентије је Србин који је рођен на просторима северно од Саве и
Дунава, није рођен на простору јужно од Саве и Дунава, на просторима Отоманске
империје. Рођен је у бурним годинама око Велике сеобе, 1689. године у Сентандреји која
је у то доба била важно српско седиште. Не зна се много о његовом првом периоду
живота; не знамо много о његовом школовању. Оно што се зна јесте да добро говорио
немачки језик и знао латински језик и то ми претпостављамо да је имао одређено
образовање што је засновано на школском систему Хабзбуршке монархије. Школе у
Хабзбуршкој монархији које су биле на добрим делом ослоњене на Римску цркву,
најчешће на језуитски ред, који су у ово време држали највећи део школства у Европи.
Претпоставка је да митрополит Вићентије у оваквој школи добио образовање, али се не
зна тачно у којим. На велику сцену ступа у 20-их година 18. века; монаши се 1719. године
у манастиру Раковац на Фрушкој гори. У том манастиру се и данас налази његово гробно
место. Сматра се једним од најважнијих ктитора овог манастира који је остао и његово
гробно место. Наиме, он је подигао звоник цркве манастира Раковца; првобитно је
сахрањен у Београду, а потом и митрополит Павле Ненадовић његове остатке пренео
манастир Раковац. Он је ступио на сцену као помоћник карловачког митрополита
Вићентија Поповића-хаџи Лавића, који је тада био оболео. Као монах Викентије је узео
учешћа у крупним догађајима 20-их година 18 век. Једно од најкрупнијих питања
црквеног живота овог периода било је питања односа два дела српске цркве који су се у
том моменту нашли у саставу Аустријског царства, тачније однос Карловачке
митрополије и Београдске митрополије. 20-те године осамнаестог века је период између
Пожаревачког и Београдског мира. Пожаревачким миром централни део Србије ушао је у
саставни део Аустријског царства. Под централном Србијом мислимо на простор до
Западне Мораве, основана је краљевина Србија, краљевство српском и у састав
111
Хабзбуршке монархије и самим тим српски црквени структуре ушла је поред осталог и
Београдска митрополија. У то време београдски митрополит био је Мојсије Петровић. На
односу између Карловачке и Београдске митрополије огледала се политика бечка према
Србима. Српски интереси је био да Српска црква у Хабзбуршкој монархији буде
уједињена, односно да Београдска митрополија буде уједињена са Карловачком
митрополијом. Бечу то није било у интересу; Бечу је стало да буде што је више могуће
разједињени српских целина и то су непрестано чинили до Првог светског рата. Они су
цепали где год су моглу српско црквено ткиво, а са друге стране Бечу је било стало да
покида црквене духовне везе између Срба под њиховом ингеренцијом и Срба у
Отоманском царству, односно Пећке патријаршије које још увек постоји у ово време.
Интерес Беча је био за Србе држи разједињене; у овом случају разједињене на црквеном
плану јер црква је била та која је народ држала окупљене. Идеје Беча је била да се две
митрополија Београдска и Карловачка држе одвојене. Срби су настојали колико су могли
да то буде другачије, то јест, да дође до уједињења ове две митрополије. У тој борби Беч је
попустио јер су то интереси налагали. Беч у то време има интензивне сукобе са
Отоманским царством и због тога су Срби потребни Бечу као условно задовољни фактор у
Хабзбуршкој монархији који ће ићи уз интересе Беча. У том одмеравању од стране бечких
власти дозвољено је уједињење Београдске и Карловачке митрополије. Ово је извршено на
сабору у Сремским Карловцима 1726. године након упокојења митрополита Вићентија
Поповића хаџи Лавића. На челу уједињене митрополије је стао је дотадашњи београдски
митрополит Мојсије Петровић. Бечке власти нису то лако допустиле. Бечки изасланик
имао је на сабору у Сремским Карловцима задатак, инструкције да уједињење максимално
спречава. Али, на крају је дошло до уједињења, истина, уз једну ограду да митрополит
Мојсије Петровић јесте карловачки митрополит, али само администратор Београдске
митрополије. Направио је Беч је направио да то одговара њиховим интересима, али,
суштински de facto јесте било уједињење; de jure још увек не када говоримо о бечким
властима. Али суштински јесте било уједињење. У корист уједињења сабор у на овом
сабору деловао је митрополит Вићентије Јовановић. На овом сабору Вићентије Јовановић
је ушао у ред више црквене јерархије, наиме, постао је арадски и јенопољски епископ.
Тада улази у ред архијереја Београдско-карловачке митрополије.
После упокојења митрополита Мојсија Петровића 1731. године дошло до питања
статуса београдско-карловачке митрополије. Опет се иста ситуација поновила као и 1726.
године. Овога пута Беч је поново попустио али је у односу на претходни сабор, то јест,
1726. годину попустио и више. Наиме, на овом сабору на овом сабору изабран је за
београдско-карловачког митрополита Вићентије Јовановић и од стране бечког двора он је
признат као београдско-карловачке митрополит. Није признат као администратор
београдске митрополије као што је био случај са његовим претходником митрополита
Мојсијем Петровићем него као потпуни митрополит Београдско-карловачки. Опет се
појавила из Беча једна задршка, фуснота- да се такво стање важи само за живота
Јовановић а после Јовановића ће се видети. Јовановић јесте митрополит београдско-
карловачки de facto и de jure али то важи само за њега а шта ће бити по томе ће се
одлучивати. Потом се десило да су Аустријанци изгубили Србију након упокојења
Вићентија па се то питање више није постављало. Турци 1737/1738. године заузимају
Београдски пашалук мрачнога државу вратио га у своју државу. Интересантно је да увек
имамо „фусноте“ од стране бечких власти.

112
 Митрополит Вићентије Јовановић Београдско-карловачка митрополијом није
управљао дуго, свега 6. година 1731-1737. године. Његова управа није дуго трајала али је
било карактеристична из више разлога. Има више разлога зашто је изабран за
представника Карловачких митрополита у у овој епохи. Било је потребно да Карловачка
митрополија буде ојачана што јаче изнутра како би дала отпор пре свега римском
прозелитизму. Пример тог времена су места у Војводини на многим местима у Војводини
имате већинско српско становништво где имате свештеника и жупника. Поређење између
свештеника и жупника је веома занимљиво био. Какав је био српски свештеник времена,
какав је био српски монах времена, да ли је ту било простора за побољшање. Стубови
живота у овом периоду као и у претходном били су свештенство и монаштво. Питање
просвећености, питање дисциплине је било великог значаја за успех борбе српске цркве,
карловачких митрополита, за очување верског индетитета српског народа и за борбу
против утицаја римског прозелитизма. Какво је било стање српског свештенства и
монаштва у првој половини 18. века? О томе постоји доста сведочанства- једно
сведочанство из прве половине 18. века из периода митрополита Вићентија које на врло
један пластичан начин описује стање просвећености. Свештенство српског народа
тридесетих година 18 века стање било такво, а да се не употреби тежа реч, стање је било
лоше. Ово сведочанство потиче од митрополитовог егзарха Максима Ратковића који је као
егзарх приликом визитација боравио широм Карловачке митрополије. Све што је улазило
у домен живота налазило се под лупом изасланика карловачких митрополита које су биле
сталне током 18. века. Визитација Максима Ратковића је из 1733. године и она је
објављена у „Гласнику српског ученог друштва“ 1884. Године. Један део извештаја односи
се на просвећеност српског свештеник. Каква је била образованост српских свештеника
описује следећим речима: „Бог во истину истјажет посвјетившаго неразсудне сицеваго
слепца. Од слепих попов оваков сијасет по људима произрасл. И сије вједеније за љуту
невољу примити се может. Аз не би могал њега (попа) на своју душу узети. Жали Бог оног
свештенства, што је на њем. Његовим читањем не толико славит се, јелико хулит се Бог.
Из сего видим се, какови су, учитељи људеј божијих.“ Ово нам сведочи о просвећености
највећег дела српског свештенства на просторима Београдско-карловачке митрополије. Из
овог можемо видети да се радило о полуписменом свештенству и ово свештенство је
требало да буде стуб одбране српског народа од прозелитских утицаја римске цркве. Тако
да у једном месту у ово време сте имали оваквог православног свештеника и једног
жупника. Стање просвећености жупника било је свакако на вишем нивоу; систем
школства цркве римске је у то време био на завидном нивоу. У таквој ситуацији очекивати
успешно борбу било је проблематично. Ово шта се дешава у време митрополита
Вићентија дешава се кроз читав 18 века. Било је јако великих отпора да се ствари поправе.
Митрополит Павле Ненадовић који је био помоћник митрополита Вићентија је средином
осамнаестог века обновио Свештеничка и Монашка правила митрополита Вићентија. Сам
митрополит Павле сведочи да када се упокојио митрополит Вићентије свештенство је као
знак отпора масовно спаљивао Правила која је донео Вићентије. Разлог је био тај је терао
да иду да се дошколовају. Ово није популарно али је било неопходно стање заиста било
лоше. Навешћемо сведочанство Јована Рајића. Јован Рајић архимандрит Ковиља и
кијевски ђак и био један од елитних српских богослова 18. века. Он нам у другој половини
18. века говори о спољашњем изгледу српског свештеника и каже да се он облачио по
турски; сликовито описује каква му је брада, каква је коса. Због тога се у Свештеничким
правилима тражи да се свештеници носе чешаљ. Он каже да је свештеник носио одоре и

113
да је изгледао као страшило. Можда он карикира, али чињеница је да у његовом опису
јесте да то стање ствари. Стање монаштва ништа боље није било, можда, чак и горе.
Проблем монашка тог времена јесте што је било мало монаха. Главни центар монаштва је
Фрушка гора и требало је да одржати монаштво. Време, прва половина 18 века када
престаје да постоји српско женско монаштво које постоји од средњег века. Последњи
помен женског монаштва српског везан је за митрополита Вићентија Јовановића и
манастир Јазак. 30-те године осамнаестог века спомиње се женско сестринство манастира
Јазак. После тога се сваки траг губи и нема наредна два века српског женског монаштва.
Оно се обнавља тек 20-их година двадесетог века захваљујући доласку руских монахиња
емигранткиња на Фрушку гору. Дакле, два века нема женског монаштва. Мушко
монаштво је било на крају је било на издисају по броју квалитета. Што се тиче квалитета,
што се тиче просвећености ситуација је била веома лоша. Довољно је да се упутимо у
сведочананства Доситеја Обрадовића. Истина је да своју аутобиографију пише из времена
своје просветитељске делатности, истина је да у том делу има доста црта рационализма,
али прилично верно осликава стање ствари. Он је био у манастиру Хопово и ситуација
није ништа боља од оног приказа који доноси Максим Ратковић. Ова сведочанства се
односе на другу половину 18. века што значи да је питање и проблем просвећености,
питање дисциплине постојао током читавог 18. века.
Да би се остварио базични задатак Карловачке митрополије апатични задатак је
био очување верског идентитета стање је морало да се побољшава и то је био примарни
задатак карловачких митрополита. Наиме, 18. век у историји Карловачке митрополије
можемо назвати „веком правила“. Као никад до тада у српској историји имамо силна
правила, силне прописе, готово сваки митрополит карловачки доноси правила. У
средишту правила јесу правила за свештенике и монахе. То никада раније у српској
црквеној историји у том обиму није постојало. Интенција карловачких митрополита у 18.
веку била је да се сваки сегмент живота уреди кроз одређена правила у фокусу на
свештенство и монаштво. Такве прописе почео је да доноси и претходник митрополита
Вићентије Јовановић митрополит Мојсије Петровић, али најстарија сачувана Свештеничка
и Монашка правила јесу правила митрополита Вићентија Јовановића. Правила се налазе у
Архиву Српске Академије наука и уметности у Сремским Карловцима. Зна се да је
митрополит Мојсије Петровић донео Свештеничка правила, али она нису сачувана. Кроз
литературу су познати само фрагменти ових правила. Правила митрополита Вићентија
сачувана у целини. Није њихов значај у томе што су правила сачувана него ствар је у томе
што су правила која су имала огроман значај, фундаменталан значај за даље токове
српског црквеног живота на просторима Карловачке митрополије у 18. веку. Наиме, на
ова правила су се позивали потоњи карловачки митрополити. Ова правила је педесетих
година 18. века уз одређене додатке обновио митрополит Павле Ненадовић. Ова правила
су била фундамент. Ова правила правила је митрополит Вићентије донео у само 14. дана
размака 1733. године. Основна интенција ових правила је било да се подигне ниво
просвећености српског свештенства и монаштва и да се поправи њихова дисциплина.
Међутим, видећемо да постоји још један важан сегмент, можда и није био у првом плану
митрополита Вићентија, али је он суштински утицао на токове живота црквеног. Тај
сегмент се односи на почетак ослањања карловачких митрополита на Русију у многим
сегментима живота. Продор руског духовног утицаја на српске духовне просторе. Ово је
време када се врата руском утицају духовном широм отварају у Карловачкој митрополији.
Пошто је идеја била подизање просвећености свештенства, пошто је стање ствари било да

114
је свештенство било полуписмено, основна наредба митрополита Викентија је била да се
свештенство који није довољно обучено за своју службу да мора да иде да се дошколује.
Митрополит Вићентије Јовановић налаже оснивање духовних училишта при епархијским
седиштима. Централно училиште требало је да буде у Сремским Карловцима при двору
митрополита. Обавеза свештенства, ма ког узраста били, да уколико не задовољавају
одређене критеријуме просвећености морају да иду да се дошколују. Ово је велики отпор
изазвао, такав да су након смрти митрополита Викентија масовно правила спаљивали па
је Павле Ненадовић поново писао правила. Идеја је била да се подигне ниво образовања.
Правилима су наложене провере, визитације, да се проверава стање свештеника, да ли
знају молитву Оче наш, да ли знају све тајне, да ли знају Божије заповести. Оно што данас
деца уче на веронауци то се морало проверавати да ли знају свештеници српски 30-их
година 18. века. Такво је било стање ствари. Такође, свештеници мушку децу морају и да
дају у духовна училишта. Овим се поставља од темеља наслеђивања свештеничког чина. У
том моменту, то је била гаранција некакве црквености -да се иде кроз породицу
наслеђивање свештеничког чина. Има доста дисциплинских прописа и код свештеника и
код монаха где је било јако лоше стање и отуда забрана пијанчења, одлазак у механе,
понашање као што је псовање. Одређује се како треба да изгледа свештеници и монаси.
Интересантно је да се Правилима прописује одежда свештеника па тако свештеници носе
мантију плаве боје, а монаштво носи мантију црне боје. Свештеницима наређује да буду
уредни, да носи чешаљ. Покушано је да се дисциплина побољша.
Када су у питању Монашка правила оно на чему и митрополит Вићентије
инсистирао и његови наследници, са мањим или већим успехом, био је да се уведе
општежиће у манастирима. Ово је време владања осопштине што сликовито описује у
својој аутобиографији Доситеј Обрадовић који каже да је сваки монах живео сам за себе,
имао своју имовину. Тако да су карловачки митрополити имали огроман напор да се
општежиће уведе у српске манастире целој територији, а пре свега на Фрушкој гори. Тек
је митрополит Павле Ненадовић успео да учини неке помаке на овом пољу, док
митрополит Викентије није успео. У склопу дисциплинских одредби разне епитимије су
налагане. Можда је најинтересантније што је било присутно и физичко кажњавање- тако
на крају ових прописа речено је ако не слуша ова правила има да истрпи одређен број
удараца. Тако се прописује 40 удараца. Још занимљиво- имамо по први пут вођење
протокола рођених, крштених и венчаних у Српској цркви. Постоје неки подаци да је
таквих покушаја било и раније за време његовог претходника митрополита Мојсија
Петровића, али несумњиво темељ у вођењу протокола који ће од тог времена постати
обавезни на просторима Карловачке митрополије имамо од времена митрополита
Вићентија и његових Правила. Увођење ових протокола захтев је аустријских власти који
су хтели да знају ко живи на њиховој територији. Протоколи замењивали попис.
Протоколи су уведени по моделу римском и у Свештеничким правилима даје се образац
протокола и то је образац римске цркве конкретно римског обредника из 17. века, 1614.
године од стране папе Павла V. Преузет је модел из Римске цркве за Карловачку
митрополију.
Такође, кад је у питању богослужбени живот имамо инсистирање на редовном
служењу Свете Литургије. У време то је био проблем јер се Света Литургија није редовно
служила. Налази се занимљиви прописи о причешћивању верника. У Свештеничким
правилима митрополит инсистира да се верни најмање два пута годишње причешћују и то
треба да буде повезано са Божићним и Васкршњим постом. Он наводи се да било
115
пожељно да то буде четири пута годишње. Када наводимо овај податак о причешћивању
два пута годишње треба имати на уму реално стање ствари на просторима Карловачке
митрополије у ово време јер је проблем био у томе што се многи уопште нису
причешћивали. Овај пропис представља покушај напредка у реалном стању ствари. Било
је много оних који се уопште нису причешћивали. Тако у Свештеничким правилима имате
одредбу где се каже свештеник дужан заједно са кнезом да ако треба натера физички своју
паству да долази на Литургију уколико она то неће. Из те перспективе уколико имамо на
уму да је добар део пастве није уопште долазио на Литургију ово правило јесте
представљао напредак. Ово говоримо из историјске перспективе а не из наше савремене
данашње перспективе. Дакле, имамо захтев за увођење причешћа. Један део пастве који се
уопште није причешћивао сада је свештеник имао обавезу да води рачуна о сваком свом
парохијану.
Митрополит Вићентије, по први пут уводи такозване исповедне цедуље и то ће
бити карактериситка за Карловачку митрополију. Да би се неко причестио он је морао
претходно да се исповеди и морао је да има потврду духовника да се исповедио. То су
исповедне цедуље које уводе Свештеничка правила. Имамо још занимљивих одредби, о
крштењу. Свештеничким правилима инсистира да се деца крсте у цркви, а не по домовима
изузев у ванредним ситуацијама. Јако занимљив моменат код крштења, што је
индикативно, јесте што инсистира да се крштење не обавља обливањем него
погружавањем. Ово нам сведочи да је западни утицај продро већ добро међу Србе на
просторима Карловачке митрополије, да је обливање узело маха због тога митрополит
заповеда како да нема савршавања свете тајне крштења обливањем него погружавањем.
То један важан моменат на који треба обратити пажњу. Такође, третирају се и венчања и
за венчања захтева се цркви и забрањује венчање са римокатолицима. Има доста
занимљивих дисциплински прописа. Монашким правилима забрањује излазак монаха без
дозволе игумана из манастира што показује да је ова пракса била раширена.
Оно на шта скрећемо пажњу када су у питању ова Правила јесте нешто што има
далекосежни утицај живот Карловачке митрополије и уопште српске цркве. То је било
везано за руски духовни утицај коме су ова Правила широм отворила врата. Како су ова
Правила широм отворила врата руском духовном утицају? Отворила су врата тако што је
митрополит Вићентије изричито на томе инсистирао на томе да се свештенство и
монаштво Карловачке митрополије за богослужења користи искључиво руске
богослужбене књиге. Конкретно Правилима свештеници Карловачки митрополије се
обавезују да имају код себе обавезни 5 књига: Нови завет, Катихизис, Десетословље,
Служебник, Требник. Све те књиге како се изричито каже у правилу мора бити московске
штампе. Правилима монашким то је додатно пооштрено- тамо се каже да све
богослужбене књиге од дневног, седмичног и годишњег богослужбеног круга морају бити
московске штампе, морају књиге руске и то митрополит прети да уколико приликом
визитације нема таквих богослужбених књига свештеници и монаси биће кажњени. Ово је
почетак замене старих српских рукописних књига такозваних србуља који је био у
одређеном броју, не зна се колико, на простору Карловачке митрополије и почетак
увођења руских штампаних књига. Како време одмиче све више можемо да видимо руске
богослужбене књиге из Кијева, Москве, Санкт- Петерсбурга по црквама и манастирима.
То је нешто што се у нашој новијој литератури назива почетком русификације српског
живота, богослужбеног живота на просторима Карловачке митрополије. Не говоримо за

116
или против овог процеса; ништа у историји није црно или бело- ово питање не може да се
расуђује у категоријама или или.
Једна ствар се тиче руске оријентације митрополита Вићентија и карловачких
митрополита тог времена. Чињеница је да другог избора нису имали у том моменту као
одређена гаранција православности било је окретање Русији. Русија, тада једина слободна
православна држава, моћна држава Петра Великог и његових наследника. Окретање према
Русији са те тачке гледишта је било једино могуће. Срби нису имали где да се окрену када
је у питању православни свет него према Русији. Проблем је био у томе што је то била
Русија реформи, Русија како је то је Георгије Флоровски у свом делу „Путеви руског
богословља“ окарактерисао као руска реформација, Русија руског протестантизма. Када је
у Русији патријаршија укинута нема патријарха, успостављање синода по моделу
протестантском, то је била Русија која се у потпуности модернизовала и организовала по
западном обрасцу. А то је до тада у тадашњој руској историји било незамисливо. Руси су
до тада имали гард према западу. Петар Велики отвара врата Русије према западу,
реформише је у свим сегментима друштвеног живота; од ње ствара велику силу која ће
имати свој утицај на Балкану, али духовно, културолошки долази до промене крвне слике
у Русији. Управо, то је карактеристика руског водећег богословског ауторитета 20. века
који каже да је то била руска реформација, руски протестантизам. Централни документ
био је Духовни регуламент који је саставио Петрова десна рука у црквеним реформама и
помоћник архиепископ новгородски Теофан Прокопович. На ову личност био је упућен и
митрополит Вићентије Јовановић и са њим се дописивао. Овај документ када се
анализира, када се чита види се да је он програм протестантизма у Русији у 18. веку. У
многим сегментима то се види- у сегменту црквене управе и по томе што је укинута
патријаршија је уведен такозвани конзисторијални модел управе. Утицај види се и многим
другим сегментима- како се у Духовном регуламенту води борба против сујеверја, али се
под сујеверјем подразумева поштовање икона, поштовање моштију и многи други
сегменти који су подведени под сујеверје. Дакле, таквој Русији се окренуо митрополит
Вићентије Јовановић и остали карловачки митрополити јер други избор историјски
посматрано нису имали. Русија је духовно опстала, официјално Русија је прошла кроз
реформу, али руска духовност, православље је опстало на разне друге начине у том
синодалном периоду. Дакле, карловачки митрополити 18. века окренули су се Русији не
оној са културама и традицијама светог Сергеја Радоњешког него Русији реформи које су
биле под директним протестантским утицајем и надахнућем Теофана Прокоповича,
Стефана Јаворског и државника. У време митрополита Викентија Јовановића тај
протестантизам у Русији је био на врхунцу. Ово је време владавине царица Ане Иванове
када је вршен обрачун са свим противницима петровских реформи. Митрополит
Вићентије пише водећим црквеним и државним круговима у Русији од којих очекује
помоћ од оних који су били главни проводници такозваних модернистичких идеја у
Русији и руској цркви тог времена. Тај руски узор је несумњиво био присутан приликом
састављања Свештенички правила и правила Монашких.
Оно што се зна јесте да је Духовни регуламент који је био централни документ
реформе био у поседу карловачких митрополита. Познато је да је митрополит Вићентије
Јовановић имао примерак у својој библиотеци духовног регуламента. Многи потоњи
карловачки митрополити, многи манастири, многе манастирске библиотеке су имале
Духовни регуламент. Новија истраживања су утврдила текстуалним поређењем Духовног
регуламента и Свештеничких правила и Монашких правила да су поједини сегменти
117
Духовног регуламента дословно преношени у српска правила. Наравно, то не значи да је
комплетан садржај духовног регуламента преношен у српска правила преношен у српска
правила. Тако у српским правилима немате борбу против икона, борбу против светих
моштију, немате мере рестриктивне против монаштва. У време Петра Великог у Русији се
ишло према рестрикцији монаштва што је још један пример утицаја протестантизма у
Русији. У време Петра Великог број монаха у Русији је био 25.000. Реформа државна ишла
је ка томе да одузме што већи број поседа од цркве јер је црква држала огромне поседе и
да се црква претвори у социјалне установе. У српском случају и контексту од тога ништа
није могло бити. Код Срба је монаштво на ивици опстанка, нема простора за рестрикције.
Има читав низ полицијских прописа у Духовном регуламенту. Обавеза духовника јесте да
уколико се нешто каже против владара, господара исповести обавезно мора се пријавити,
овога нема овога у српским правилима. Тако су од Духовног регуламента многе ствари
унете, многе ствари изостављене.
Истакнута места Свештеничких и Монашких правила:
Свештеничка правила (1733):

1) подизање нивоа просвећености свештенства:

2) обавеза поседовања руских богословских и богослужбених књига:
3) о богослужбеном животу;
4) дисциплинске одредбе;
5) увођење протокола крштених, венчаннх и умрлих

Монашка правила (1733):

1) увођење московског типика у српске манастире;
2) обавезност општежића;
3) дисциплинске одредбе
Најдубљи утицај је остварен кроз изричиту наредбу митрополита Вићентија
Јовановића да се богослужбене књиге које ће се користити у Карловачкој митрополији
морају да буду руске или како он каже московски печат. То је време прелома у српском
богослужбеном духовном животу, то јест, продора руског утицаја преко руских
богослужбених књига и руске богослужбене праксе. Између осталог, што је показатељ
промена промена богослужбеног језика цркве српске времена. До тог времена до прве
половине осамнаестог века богослужбени језик је био српско-словенски. Баш у време
митрополита Вићентија 30-те године 18. века, ово је време почетка коришћења руског
богослужбеног језика у српском богослужењу. Тај рускословенски језик је данашњи
црквенословенски језик и данас имамо расправе око богослужбеног језика треба да имате
ову историјску чињеницу на уму да словенски језик јесте заправо рускословенски језик
који у српски богослужбени живот уведен у ово време дакле, почев од тридесетих година
18 века у време митрополита Јовановића. То није језик који служи време светог Саве. И на
примеру богослужбеног језика видимо како су врата руском утицају духовном ишла на

118
простору где су живели Срби. Нема овде места да ли је ово било добро или није било
добро, ово је био плод историјских околности. Ово је било добро зато што је помогао
опстанку српског народа на просторима Карловачке митрополије у условима у којима је
живео. Без те помоћи питање како би наш народ опстао.
Кад је у питању школство то је била рак-рана и у овом случају карловачки
митрополити су се окренули Русији. Русија је била главни извор помоћи када је у питању
школство; до времена митрополита Јовановића постојале су школе које су радиле
повремено; то су биле основне школе у то време које су подразумевале да се научи читати
и писати и можда црквено појање. Какве су то биле школе и какви су били њихови
резултати видимо и на основу извештаја Максима Ратковића. Као одређени учитељи у тим
школама помињу се одређени даскали и Грци. Просветно питање почиње да се озбиљније
третира од времена митрополита Вићентија Јовановића и можда његовог претходника
митрополита Мојсија Петровића. Српски циљ био је да се школство подигне на средњи
ниво. Средњи је подразумевао познавање граматике, познавање грчког и латинског језика
реторика, док је највиши ниво значио знање философије и богословља. Срби у питању
школства су брзо остварили напредак тако у првој половини 18. века имамо високо
богословско образовање у Карловачкој митрополији. У једном кратком периоду имамо
духовну академију. Како се ствари мењају на боље? Уз помоћ руску и то се десило на два
начина: са једне стране молбе српских митрополита да дођу руски учитељи на простору
Карловачке митрополије који ће оснивати школе и са друге стране слање српских младића
у Русију на школовање, пре свега богословско школовање. Главни центар за школовање
Срба у 18. веку био је Кијев и тамошња Кијевско-могиљанска академија. Ову академију
основао је у 17. веку кијевски митрополит Петар Могила, једна изузетно значајна личност
у руској православној историји. У време митрополита Мојсија Петровића долази Рус
Максим Суворов, Великорус из Москве и оснива школу која није дала добре резултате.
Много већи успех постигнут је у време митрополита Викентија Јовановића када је из
Кијева дошла група наставника на челу са Емануелом Козачинским који у Сремским
Карловцима отвара школу која је задовољавала средњи ранг, што је значило много више
од основног описмењавања. Значило је учење латинског, грчког, граматике. реторике.
Школа је трајала неколико година током управе митрополита Вићентије Јовановић и дала
је извесне резултате. Из њених редова изашла једна група српских учитеља која ће касније
представљати основу за будуће школе на просторима Карловачке митрополије.
Важан сегмент било је слање Срба на школовање на Кијево-могиљанску академију.
У периоду од 20-их до 60-их година 18. века у литератури се помињу имена 28 (двадсет
осам) Срба који су се школовали у Кијеву. Ово није коначан број. Кијевска архивска грађа
говори да је било много више. На основу тог податка можемо говорити о систематском
слању Срба на школовање у Русију, једину слободну православну земљу на богословски
високе школе. Центар тог школовања био им Кијев и тамошња духовна академија која ће
у 19. веку израсти Кијевска духовна академија Дакле, носи назив духовна академија од
деветнаестог века. Најзначајнији Срби који су током осамнаестог века стекли богословско
образовање на Кијевској академији били су Дионисије Новаковић и Јован Рајић.
Дионисије Новаковић је касније постао будимски епископ. Јован Рајић касније је постао
архимандрит манастира Ковиља, отац српске критичке историографије, један од
најпознатијих српских богослова у 18. веку. Обука, учење у Кијевској академији је трајала
12 година подразумевала је све од описмењавања до високог богословског образовања.
Дионисије Новаковић је прошао целокупни курирске академија, пут који је трајао 12
119
година, а то је период од 1726-1738 године. Јован Рајић школовао се у Кијеву средином
педесетих година 18. века је прошао само онај највиши курс, онај последњи курс
богословски у трогодишњем трајању. Он је већ имао образовање из Хабзбуршке
монархије и отишао је у Кијев где је добио највише богословски курс. Преко ових руских
ђака долазили су руски богословски утицаји на просторе Карловачке митрополије. У
делима Дионисија Новаковића и Јована Рајића може се видети руски духовни утицај.
Врхунац просветног напора који нису ишли лако било је оснивање богословске
школе у Новом Саду у Петроварадину, 1731. године. Ову школу је основао бачки епископ
Висарион Павловић, а то је време управе митрополита Вићентије Јовановића. Ова школа
ће 40-их година под управом Дионисија Новаковића достићи највиши ниво, достићи ће
ниво академије, школе у којој се предавати и философија и богословље- то је познати
петроварадински духовни колегијум или како се негде у литератури назива духовна
академија. Ово је био један српски просветни узлет који је кратко трајао. Такав
академијски ниво је трајао свега неколико година од 1741. до 1745. године када је на челу
те школе био Дионисије Новаковић. Оно што знамо јесте да је провео један курс
философије и богославља и приликом ступања на дужност одржао је један богословски
говор који се у данашњим нашим круговима сматра својеврсном прокламацијом или
почетком, фундаментом високог српског богословског образовања. Нека идеја која
постоји код нас јесте да вежемо почетке богословског образовања, што је погрешка, за
1920. годину када је основан Богословски факултет него за овај период којим се бавимо
када имамо први високи богословски курс који је спроведена српским просторима 40-их
година 18 века, у школи у Новом Саду, који је понегде у литератури, назван и духовном
академијом под руководством кијевског ђака Дионисија Новаковић. Школа је продужила
да траје до осамдесетих година 18. века, али само је четрдесетих година има високи ниво.
Након тога је пала репутација али ово један важан моменат да се нагласе баш ти напори у
овом периоду на пољу просвете који су дали одређене резултате.
Све ово је био процес и питање просвете и питање дисциплине свештенства и
монаштва, ниво просвећености, то ништа није ишло лако; све то био процес који је трајао
кроз читав 18 века. Тако се дешава да након упокојења једног митрополита имамо слабији
дисциплине те нови митрополит доноси нова правила. Процес се наставио и сами
резултати су видљиви и Карловачка митрополија опстала што је и што је српски народ
успео да сачува свој верски идентитет.
Питања, коментари:
С: Какво је било стање са публиковањем текстова?
П: Постојала је цензура. Аустријске власти су водили цензуру свих текстова и
цензура се појачава током 18. века. Срби су били принуђени да штампају своја дела
богословска у аустријским штампаријама. Чувена Курцбекова штампарија у Бечу била је
задужена за штампање српских издања. Све што је објављивано морала проћи кроз
цензуру. Што се тиче руских дела која су увожена на просторе Карловачке митрополије
ситуација је зависила од конкретног периода. Када су Аустријанци били у добрим
односима са Русима на европском плану, тада је лакше долазило до прилива руских
књига. Када су односи између ове две државе били заоштравани тада је и цензура била
већа. Интересантан пример- у време митрополита Мојсија Петровића Руси су
организовано слали књиге и тада је послато четири стотине буквара Теофана

120
Прокоповича, а то је нека врста катихизиса за образовање деце и то је писао да је то
рађено по дозволи руског цара. Када рађен репринт у време митрополита Вићентија
Јовановића прва страница је склоњена јер тада је била пракса да се те почетне странице
где се помиње руски цар склоне и да без тога иде књига за употребу на просторима
Карловачке митрополије.
С: Које књиге свештеници морају да имају?
П: Свештеничким правилима и Монашким правилима помиње се пет књига што је
преузето из Духовног регуламента где се помиње да се свештеници морају да имају три
књиге. Помиње се да српски свештеници требају да имају Катихизис под којим се
подразумева исповедање вере од митрополита Петра Могиле; затим се помиње
Десетословље-то је једно дело Теофана Прокоповича, а помиње се службеник и требник.
Митрополит Вићентије је у томе што је тражио да књиге буду московски печата не видео
гаранцију православностеи.
С: Да ли је у овом периоду било покушаја уније као што је била унија у Жумберку
или марчанска унија и слично?
П: У 18. веку нема таквих покушаја уније, али то не значи да није стално вршен
притисак на митрополита. Зна се да је од патријарха Арсенија Чарнојевића у Бечу тражено
да постане католик. Ово исто тражено је од митрополита Вићентија Јовановића. Чак је на
једној литији пуцано на митрополита Вићентија Јовановића док је био арадски епископ.
Од стране римокатолика притисака је стално али ниједна унија није скопљена на начин
попут Брест-литовске уније крајем 16. века.
С: Какав је био однос карловачког митрополита са Румунима који су живели у
арадској епархији?
П: Током 18. века проблема није било. Румуни су на почетку зазирали од српске
управе али су убрзо увидели да им је такав начин организације једини спас. Румунски
народ током 18. века био у саставу Карловачке митрополије. Проблеми почињу од
средине 19. века, у то време пада отворена буђење национализама и покрет Андреја
Шагуна. Током 18. века нису били никакви сукоби на релацији Срби и Румуни. Позната је
Алба Јулијска унија у Ердељу, то је мађарско-румунски део који је и данас предмет сукоба
и спорења, склопљена је на самом крају 17. века, 1699. године. И непрестано су вршени
притисци на Румуне и карловачки митрополити су преузели бригу о румунском народу.

Црква у Србији у првој половини XIX века

Географску одредницу Србија треба појаснити. Ради се о простору на коме

формирана модерна српска држава, на простору на коме су подигнути Први и Други
српски устанак и касније ће бити територија на коме је формиран нуклеус српске државе.
Сам термин Србија ће доћи формално-правно касније; ми се сада бавимо половином 19.
века када је овај термин захватао Београдски пашалук. Другим речима, говоримо о

121
историји цркве у Београдском пашалуку током прве половине 19. века. Ово што
представља срж ове теме представља питање јурисдикције на овом простору. Политички
контекст је врло интересантан за ову епоху- Први и Други српски устанак, дипломатска
борба за самосталност српске државе. Нас интересују прилике црквене а у оквиру њих
јурисдикционо питање. Видећемо како је црква Београдског пашалука из саставног дела
Цариградске патријаршије била у овом периоду и како се осамостаљивала. Када кажемо
саставни део Цариградске патријаршије- мислимо на такав тип односа као што је била у то
време било која епархија или црквена област у Малој Азији- такав је био јурисдикциони
статус на простору Србије Београдског пашалука у овом периоду. Процес који је о тако
статуса водио и довео до промене тог црквеног статуса, односно довео до формирања
аутономне цркве на просторима у то време већ кнежевине Србије. Након што испратимо
овај процес осврнућемо се на значајну личност средине деветнаестог века, једног од
најзначајнијих српских архијереја тог времена на овим просторима митрополита Петра
Јовановића. Кад је у питању јурисдикција на црквеном простору у Србији, Београдском
пашалуку овог времена подсећамо се 1766. године кад је укинута Пећка патријаршија.
1766. године укинута је Пећка патријаршија српска црквена структура која постоји
у том облику више од два века-могуће са правом рећи да је то више од два века јер никада
пре тога није била формално укинута него је само њено постојање у једном моменту
обновљено. Простор јужно од Саве и Дунава потпао је под јурисдикцијом Цариградске
патријаршије и то на такав начин да су епархије на том простору, то јест, у Србији биле на
исти начин имали исти статус као било која епархија у Малој Азији. У деценијама након
укидања Пећке патријаршије и почетком деветнаестог века на простору Београдског
пашалука постојале су две црквени јединице, 2 (две) епархијске црквене структуре: једна
је била Београдска митрополија, а друга је била црквена структура које обухвата западни
део тог подручја. Она се у литератури, историографији различито назива, најчешће
ужичко-шабачка, негде и ужичко-ваљевско-шабачка епархија.
У периоду од 1766. до добијања аутономије 1831. године, што је период од неких
70. година, архијереји сви на ове две катедре сви епископи су били Грци који су
постављени од стране Цариградске патријаршије. У периоду којим се бавимо следећи су
београдски митрополити: Методије (1791-1801); Леонтије (Ламбровић) (1801-1813),
Дионисије II (1813-1815), Агатангел (1816-1826), Кирил (1826-1827), Антим (1827-1831).
Изузев једног врло кратко периода који је трајао непуне две године, а то је време почетка
владавине кнеза Милоша када је на једну од тих катедри дошао Србин. Ови архијереји су
у памћењу нашег народа и касније у историографији остали упамћени под називом
фанариоти- назив потиче отуда што је ту било и данас јесте седиште Цариградске
патријаршије. Овај термин је у себи имао негативну конотацију и кад је у питању старија
или добрим делом новија литература. Она је у појединим сегментима има оправдање и
основа. Суштински, постојале су извесне дисфункције у црквеном животу везане за
епископе који су долазили станара Грке. Једна од њих је била пастирска дисфункција,
била је везана за чињеницу за коју имамо низ сведочанстава да ти архијереји нису знали
језик своје пастве, односно архијереји нису знали српски језик. Знамо да је епископ на
челу једне заједнице и да је основна ствар у еклисиологији да између њих мора да постоји
комуникација и низ сведочанстава и од Карађорђа и од проте Матеје Ненадовића сведочи
нам да архијереји нису знали језик своје пастве и када су се споразумевали са народом они
су то чинили преко тумача. Ово је један пример који нам врло пластично сведочи о
ситуацији која је створена после укидања Пећке патријаршије. Са друге стране, можемо да
122
имамо аргумент су то биле неминовне историјске околности, будући да се могло
поставити питање ко би онда били архијереји из редова српског народа на тим
просторима. Са овим питањем се касније суочава кнез Милош који је покушао свим
силама и настојао да осамостали цркву, постави националну јерархију, али је било
ситуација када је кнез Милош био принуђен да се окреће фанариотима. Када говоримо о
деветнаестом веку имамо на уму два српска устанка, стварање српске државе и у том
контексту у нашој историографији остало је негативно мишљење о овим архијерејима.
Црква на простору Београдског пашалука учествовала је у Првом и у Другом српском
устанку и то учешће цркве подразумевао је учешће у борбама, у дипломатији,
подразумевало је и мучеништво (Пајсије, ђакон Авакум, хаџи Рувим и многи други),
ратника као што је поп Лука Лазаревић и свештенства које се истакло у дипломатским
мисијама као прота Матеја Ненадовић. Који део цркве је учествовао? Учествовало је нижи
клир и нигде немате помена о учешћу јерархије. Ако погледамо историјске изворе
видећемо да је та јерархија, поготово у време Карађорђа играла улогу „између“. Они су
били одани Отоманском царству, нису били Срби и они су били негде између устаника и
отоманских власти. Јасно је да када се народ после неколико векова ропства диже, када
скида окове и када има такво понашање јерархије, онда из таквог контекста не може бити
позитивна слика јерархије. Када говоримо о овој негативној слици ништа у историји није
црно-бело, па тако и у овом случају. Било је ту негативних примера, било је ту позитивних
примера и можда ту различитост можемо сагледати на примеру двојице епископа,
београдских митрополита крајем 18. и почетак 19. века. Ради се о митрополитима
Методије и Леонтију Ламбровићу (овај облик презимена је посрбљени облик). Обојица су
били београдски митрополити и обојица су били Грци, али се у нашој историографији и
народном сећању о њима говори различито. Са једне стране, митрополит Методије по
сведочењу проте Матеје Ненадовића је био тај који је био гарант српских привилегија са
краја 18. века код њега се налазио султанов Хатишериф из 1793. године којим су дата
прилично лепа самоуправна права српских кнежина у Београдском пашалуку, која су
потребна ми је дала постојање народне милиције, кнезова. Хатишерифом Срби су добили
неку врсту унутрашње самоуправе и ове привилегије су касније погазиле дахије и
ситуација се променила. Касније на челу Совјета требало је да буде по природи ствари
београдски митрополит али он то није био већ био прота јер Срби нису имали поверење у
тадашњег београдског митрополита Леонтија.
Методија је наследио Леонтије који је био потпуна супротност своме претходнику
и који је управљао током Првог српског устанка Београдском митрополијом. Леонтијева
управа је прави пример, овде са правом, негативне слике према епископима фанариотима
на овом подручју у овом периоду. Леонтије је на основу извора крајње контроверзна
личност. Он је током периода туркократије припадао групи лутајућих личности које су
користиле неповољне околности, несигурна времена и у таквим околностима долазили су
на високе положаје. Оваквих примера има и у руској црквеној историји. Извори нам
сведоче да је он имао негативну улогу код насилне смрти свог претходника митрополита
Методија а пре тога он је био и ученик Методијев то јест, налазио се под Методијевом
заштитом и окриљем. Није до краја истражено, али се иде ка томе да је он имао удела у
Методијевој судбини. У новијој литератури се тврди да је Леонтије има учешћа и у сечи
српских кнезова која је претходила Првом српском устанку и да је имао удела у судбини
хаџи Рувима. Касније, током Карађорђевог устанка и то се врло поуздано зна односи
између њега и вожда су били врло напети, пуни неповерења. То је првенствено било зато

123
што се Леонтије стављао на позицију коју смо навели, то јест, ставља у се на позицију
између Срба и Османлија, није стао на страну народа као што је то чинило ниже
свештенство и монаштво које је било спремно за то и главу да изгуби. Како је било
ситуација да је Леонтије водио преговоре са Турцима а да за те преговоре Карађорђа није
знао. Оно што је Леонтију спасило живот од Карађорђа који је био врло прек човек (зна се
да је убио свог оца) јесте чињеница да је Леонтије био архијереји Цариградске
патријаршије.
Везано за Леонтија имамо један моменат на који треба да се скрене пажња, али
коме можемо да видимо једну тенденцију и код вожда Карађорђа и касније код кнеза
Милоша, а то је нешто што можемо назвати њиховом политиком црквеном -тенденција
која је водила промени јерархије. Они су настојали да на места архијереја Београдског
пашалука дођи у Србији. Једна ситуација таква је створена током управе митрополита
Леонтија. Наиме, после чувене битке на Чегру 1809. године Турци су провалили и
долином Западне Мораве кренули ка Београду и чинило се да ће Србија да падне. Да није
било руске интервенције Србија би пала. У том моменту Леонтије је са руским
дипломатом Родофиникином који такође није био у добрим односима са Карађорђем
напустио Србију и отишао у Влашку. То је био моменат када је Београдска митрополија
остала без свог архијереја. Србија је успела уз помоћ Русије да спречи турски продор.
Карађорђе је моменат Леонтијевог бекства искористио да постави једног Србина за
београдског митрополита. 1809. година је година када је Леонтије побегао из Србије и
када је дошла и иницијатива вожда Карађорђа да на место архијереја буде постављен
Србин. Избор је пао на архимандрита манастира Раче Мелентија Стевановића. Он је био
војвода Првог српског устанка, соколски војвода где се данас се на том месту налази један
споменик који је посвећен управо Мелентију који у једној руци држи мач, а у другој руци
држи крст. Оваква представа митрополита Мелентија симболише стварно стање ствари
током Првог српског устанка-време када је свештенство у једној руци држао крст, у другој
руци државама једног избора није било. Карађорђа је имао намеру да Мелентије буде
београдски митрополит. Мелентије није постао београдски митрополит; изабран за
београдског митрополита од стране Скупштине Карађорђеве Србије. То је са канонског
гледишта једна ситуација која није беспрекорна. Оно што је учинио је покушај да на неки
начин легализује стање ствари. Након тог избора од стране скупштине Карађорђеве
Србије, Мелентије је преузео управу црквом, али се поставило питање ко ће Мелентија да
хиротонише. Карађорђе је имао идеју да је хиротонија буде обављена у Русији и отуда је
Мелентије био послат у Русију са намером да га руски архијереји хиротонишу за
митрополита. Руси то нису учинили. Зашто нису учинили јесте једно друго питање.
Вероватно да је у питању био однос према Цариградској патријаршији, тако да се
Мелентије Стевановић вратио у Србију без формалног постављења за београдског
митрополита. Фактички, Мелентије је у периоду 1809-1811. године управљао српском
црквом. 1812. године Леонтије се вратио у Србију и тада се Мелентије пребацио на
западну епархију која је остала упражњена и на ту упражњену епархију Мелентије је
постављен без формалне хиротоније. Тако да је Мелентије једна занимљива личност из
Првог српског устанка која је изабрана од стране Скупштине устаничке Србије са
намером да буде први српски архијереј на том простору након укидања Пећке
патријаршије. Он није био хиротонисан, али је током последњих година Првог српског
устанка фактички управљао црквеним пословима на простору Карађорђеве Србије.

124
Видимо почетак тенденције која ће ићи у правцу замене јерархије, уместо фанариота,
уместо грчких архијереја долази Србин.
На сличан начин, можемо посматрати црквено политику кнеза Милоша, вођа
Другог српског устанка. Она је ишла у два правца: са једне стране, постављање
националне јерархије на епархије и са друге стране, постепено регулисање црквеног
статуса, црквене области у српској држави. Почетак Милошеве владавине је занимљив.
Када је дошло до хиротоније постављања једног Србина на позицију архијереја у Србији
први пут после 1766. године. Реч је о Мелентију Никшићу, архимандриту манастира
Студенице. 1815. године када је дошло до завршетка ратне фазе и пропасти Првог српског
устанка Београдска митрополија је остала упражњена. Тада се упокојио наследник
митрополита Леонтија митрополит Дионисије и поставило се питање ко ће бити нови
београдски митрополит. Кнез Милош је изашао са иницијативом према Цариградској
патријаршији и предложио је да то буде архимандрит манастира Студенице, Мелентије.
Цариградска патријаршија је поступила на следећи начин: није прихватила да Мелентије
Никшић буде београдски митрополит него га је поставила за епископа западне епархије,
то јест, за епископа ужичко-шабачке епархије. На место београдског митрополита
Цариградска патријаршија је послала опет Грка, митрополита Агатангела који ће у
наредних десет година управљати Београдском митрополијом. 1815. године је важан
моменат јер тада имамо хиротонију и постављање првог Србина за архијереја на
просторима којима је створена модерна српска држава. Код кнеза Милоша је и епископа
Мелентија је очигледно постојала идеја да се и даље иде у започетом правцу, у правцу
који би цркву полако осамостаљивао у односу на Цариград-правац који би ишао у циљу
постављања националне јерархије. О томе нам сведочи и Уредба за свештенство који је
донео кнез Милош 1816. године. Документ који је донео световна власт у договору са
епископом Мелентијем. Циљ је овог документа био уређење свештенства на просторима
Београдског пашалука. Стање је било прилично хаотично, питање кандидата за
свештенички чин, питање поделе парохија, питање развијене симоније јер је за то време
морала је позамашна сума новца да се одваја за синђелије.
Кнез Милош је настојао да ово питање колико-толико среди, али на тај начин што
ће ово питање из делокруга београдског митрополита да пребаци у свој делокруг, своје
руке, као српског владара. Са једне стране овоме можемо посматрати једну тенденцију да
се ограничи утицај фанариота на црквене послове у Србији. Са друге стране, у овоме још
израженије можемо видети једну другу тенденцију које опасна и која је постојала у
црквеној политици кнеза Милоша и састојала се у томе да Милош полако преузима
ингеренције када су у питању црквени послови. Овај документ је предвиђао да је световна
власт та која одређује ко су кандидати за свештенике, синђелије за постављање на
одређена места за одређене парохије које даје београдски митрополит морају ићи преко
кнежеве канцеларије, да је кнежева канцеларија та која одређује и дели парохије како ће
оне изгледати и ко ће на одређене парохије доћи, да је кнежева канцеларија та која решава
брачна питања. Овде видимо тенденција која ће бити карактеристика владавине кнеза
Милоша, а то је мешање у црквене послове, наметања своје воље у црквене послове.
Однос Милоша и првог српског архијереја Мелентија није био добар и он се
релативно брзо завршио трагично за митрополита Мелентија који је убијен 1816. године
по наређењу кнеза Милоша. Код Мелентија постојале су идеје у правцу теократије каква
је била у Црној Гори што је кнез Милош осетио и решио да спречи тако што је наредио да

125
буде елиминисан српски епископ. Следећи важан моменат у том процесу везан је за
успостављање црквеног суда 1822. године. Њега можемо посматрати као наставак црквене
политике кнеза Милоша, то јест, као наставак политике која је изражена у Документу о
свештенству. Црквена конзисторија је била духовни и световни суд који је био директно
под надлежношћу кнеза Милоша и његове канцеларије. Одлуку о оснивању црквеног суда
опет је донела Скупштина. Црквени суд сачињавају један члан из реда свештенства.
Конкретно, у овом случају то је био игуман манастира Враћевшница Мелентије Павловић,
потоњи први аутономни српски митрополит и један световњак, у овом случају радило се
о ваљевском кнезу Раки Тешићу. Духовну конзисторију су чинили један световњак и једно
духовно лице и они су били под ингеренцијом кнеза. То је суд који је мање-више решавао
сад цркве на питања цртица тако да видимо извлачење питања из свештеничких
ингеренција и премештање у световну ингеренцију.
Важан моменат следећи везан је за 1830. година, година када је донет турски
Хатишериф којим је Србија кнеза Милоша добила аутономни статус, статус који је
међународно признат. У овом документу Србија је аутономна наследна кнежевина, значи
статус су гарантовале силе међународне, међу којима је и Русија. То је један нови моменат
у српској историји можемо рећи да је 1830. година била година ступања Србије на
међународну позорницу, истина, као аутономне у оквирима Отоманске империје. Један
сегмент овог документа који је Србија добила аутономију тицао се црквеног питања. У
Хатишерифу се говори о слободи вере у Србији и говори се да архијереје у кнежевини
Србији треба да бира српски кнез са Скупштином и народом а да треба да их потврди
Цариградски патријарх. Ништа се даље о томе није прецизирао, али је Хатишериф на
известан начин основу дао за промену положаја црквене јурисдикције на простору
кнежевине Србије. Управо на основу овог документа, кнез Милош је крајем 1830.
почетком 1831. године повео иницијативу у правцу постављање српских архијереја на
архијерејске катедре у кнежевини Србији, а са друге стране на регулисању црквеног
статуса, црквене области у кнежевини Србији. Резултат његове иницијативе,
Милошеве,био је да је постављена српска национална јерархија на просторима кнежевине
Србије, а са друге стране везан је за добијање аутономног статуса црквене структуре у
кнежевини Србији од стране Цариградске патријаршије. Хатишериф из 1830. године је дао
оквир за такво деловање тако што је у једном члану наглашено да архијереје у кнежевини
Србији бира, предлаже кнез са скупштином и народом после, а да Цариградски патријарх
потврђује тај избор.
Током 1831. године су преговори вођени су преговори између кнежеве делегације
које била у Цариграду и Цариградске патријаршије о овим питањима. Кнез Милош је имао
своје кандидате за архијерејска места. То је био помињани игуман манастира
Враћевшница Мелентије Павловић који је био и духовник кнежеве породице. Милош га је
предложио за београдског митрополита. Западна епархија је у међувремену подељена на
ужичкој-шабачко и за ове две епархије предложена су двојица Срба. За ужичког архијереја
предложен је Никифор Максимовић док је за шабачког предложен Герасим Ђорђевић. Пар
година касније, након што је Србија дошло до територијалног проширења на исток биће
формирана још једна епископија, тимочка епископија и на њено чело ће бити постављен
Србин Доситеј Новаковић. Делегација је отпутовала у Цариград, послао је Мелентија и
Нићифора у Цариград док је Герасим остао у Србији и чекао да буде посвећено од ове
двојице. Преговори нису ишли лако, вођени су током читаве 1831. године. Да би се
преговори успешно завршили кнез Милош је издвојио велику суму новца, морао је да сва
126
ранија дуговања које су постојале од стране црквених структура према Цариградској
патријаршији буду подмирена, да буде регулисано будући финансијски однос између
цркве у Србији и Цариградске патријаршије. Када је то учињено све онда су учињени
конкретни кораци Цариградске патријаршије. У Цариграду је 1831. године за београдског
митрополита хиротонисан Мелентије Павловић, за ужичког Никифор Максимовић. Тако
да 1831. године у Србији имамо успостављање након 70 (седамдесетак) година
националне српске јерархије на просторима кнежевине Србије. Преговори нису ишли
лако; најпре је било посвећење Мелентија али је Цариградска патријаршија одуговлачила
са актом о статусу цркве у кнежевини Србији, о статусу који је требао да проистиче из
Хатишерифа о аутономном статусу у Србији. Цариградски патријарх Константин је најпре
потписао али га није послао у Србију него га је оставио у Цариграду док још нису неке
ствари утаначане, пре свега договори финасијске природе. Када су све финансијске
обавезе према Цариграду решене, тек тада је акт о аутономији цркве у кнежевини Србији
стигао у Србију. Овај акт у литератури се често назива и конкордатом, али то није
најсрећнији термин, будући да је конкордат термин који се у историографији користи за
уговоре између Ватикана и других држава. Пре би се могло говорити о томосу
Цариградске патријаршије о аутономији цркве у кнежевини Србији. Томосом црква у
Србији је постала аутономна и та аутономија огледала се у избору архијереја, пре свега
београдског митрополита. Овај акт аутономије понављао решења из Хатишерифа, тако је
митрополита предлагали Срби, кнез, Народна скупштина. Његов избор је подигао је
потврђивао Цариградски патријарх с тим што је тим томосом Цариградске патријаршије
прецизирано да предложени кандидат не мора долазити у Цариград и да се он хиротонише
у Србији. Одређена је и титула аутономног митрополита која гласи „митрополит
београдски и целе Србије“. Ово је титула митрополита у периоду од 1831. године до
стицања аутокефалије од 1879. године. Остали архијереји у Србији су бирани без мешања
Цариградске патријаршије. Избор њихов је био српског синода ствар и хиротонисани су у
самој Србији. Добар део чланова овог Томоса је посвећен финансијским обавезама цркве у
Србији као аутономне према Цариградској патријаршији. Тачно одређивање одређивало
колико износи благослов Цариградског патријарха за избор београдског митрополита,
колико на годишњем нивоу свака епархија мора да уплати на касу Цариградске
патријаршије. И то је био један сегмент који је обухватио око половине документа.
Занимљиво и значајно у овом документу траже изричито се каже да је београдски
митрополит обавезе и дужан да на литургији помиње Цариградског патријарха. У том
документу, томосу, нема и не налази се али се у нашој историографији, не знамо порекло
и не знам откуда, налази тврдња да је свето миро за аутономну цркву у кнежевини Србији
добијено из Цариграда. Међутим, у том документу, томосу та одредба се не налази. Али,
добијање мира из Цариграда јесте пракса у потоњем периоду. 1831. године имамо избор
Срба за архијереје у кнежевини Србији и један нов статус области црквене у кнежевини
Србији, аутономни статус. Почев од 30-их година аутономна Српска црква у кнежевини
Србији састојала се од четири црквене јединице: београдски митрополит, три епископије
ужичка, шабачка и тимочка епархија у саставу од 1833 године.
Што се тиче избора српских архијереја ту није било много избора да се бира, то
јест, није било много кандидата који би задовољавали критеријуме за архијерејско место.
Мелентије је био близак кнежевој породици, био њихов исповедник, док друга двојица
епископа у неким другим околностима да су биле срећне и повољније вероватно и не би
дошли на места архијереја. За обојицу ових архијереја показало се да су били

127
проблематични са више аспеката. Максимовић је у једном моменту напустио своју
епархију и отишао у Црну Гору. Епископ Герасим многе ствари решавао на своју руку.
Обојица нису волела да се одазивају на позиве да долазе у Београд на саветовања и
сматрали су да свако за себе може да решава сва питања у својој епископији. Стање
њиховог образовања је било веома спорно. Имамо доста сведочанстава из тога времена и
од Вука Караџића и од Лукијана Мушицког о овом питању, али то је била историјска
реалност и они су били избори у том моменту не кнеза Милоша. Колико је кадровски
проблем био велики сведочи ситуација која је настала након смрти митрополита
Мелентија Павловића 1833. године, када се поставило питање ко ће бити његов
наследник. Како се кнез Милош нашао у ситуацији да нема кога да постави и Милош се
нашао у таквој ситуацији да је након читавог пута од борбе за добијање аутономије,
напора да се постави национална јерархија осталог да се уреди црквени живот размишљао
се на одређене кораке да се на месту београдског митрополита постави поново један Грк.
Тако је Милош имао на уму Герасима Домнина који је једно време управљао западном
епископијом, ужичко-шабачком епископијом и он је био наследник Мелентија Никшића,
личности које је Милош ликвидирао. Тада је дошао на место епископа Герасим Домнин
који солидније решење од других грчких архијереја. У то време овај Герасим је био
епископ у Кападокији и Милош је њему лично слао писма и молио да се врати у Србију.
Он то није хтео и овај моменат нам сведочи о томе колики је био велики проблем избора
за архијереја. Решење је нађено 1833. године захваљујући „инфузији“ са севера, односно
преко Саве и Дунава. Решење је нађено у Петру Јовановићу, који је тада био секретар
Кнежеве канцеларије, иначе, световњаку у том моменту.
Он је био Србин из Хабзбуршке монархије, био је врло образован за то време. Пре
преласка у Србију Петар Јовановић је био професор Карловачке гимназије. Он је студирао
права и философију у Пешти. За оно време имао је завидно образовање и оквирима
Карловачке митрополије, а итекако на просторима јужно од Саве и Дунава, кнежевине
Србије. Спада у многе Србе пречане који су током српске револуције, Првог и Другог
српског устанка прелазили у Србији да помогну колико могу према својим могућностима.
У овом контексту у Србији дошао и Доситеј Обрадовић српског устанка када је основао
Велику школу. У тој скупини учених Срба који су из Аустрије прешли у Србију био је и
Петар Јовановић. Милош се саветовао са карловачким митрополитом Стефаном
Стратимировићем у кога је имао огромно поверење. Договор је био да је Петар Јовановић,
неко ко може да буде на тако једном одговорном месту. Петар је пре тога био жењен и
супруга му је умрла и остао је удовац. Он је намеравао да се поново жени али околности
су биле такве да је доведен пред свршен чин. Прихватио је место београдског
митрополита; испоставиће се да је то било одлично решење. Црква у кнежевини Србији је
добила једног изузетног архијереја. Интересантан детаљ је тај што је Петар Јовановић у
једном кратком периоду у само неких 15 дана прошао све црквене чинове и постао
митрополит. Тако да тај пример да се брзо пролази кроз чинове имамо и у нашој црквеној
историји- примера има доста; један од најпознатијих је пример цариградског патријарха
Фотија, његовог ујака Тарасија или пример Нектарија из периода Другог васељенског
сабора. Он је управљао српском црквом доста дуго, 26. година период од 1833-1859.
године. Он је учинио много на стабилизовању црквених прилика, на организацији цркве у
Србији и због тога можемо рећи да се ради о једном добром избору у ситуацији када је
постојала идеја да поново дође један Грк, фанариота. Остало је забележено да су сви били
у чуду када је митрополит Петар проповедао јер је посебан утисак оставља ово је то што

128
проповедао усмено без помоћи било чега сличног. У кнежевини Србији је ретко ко
приповедао а ко је то чинио питање како је то чинио. Један детаљ који сведочи о том
новом духу који је он унео у црквени живот, духу који је одржавао и бројне реформе
живота црквеног. Увек када говоримо о реформама знамо да постоји противници
реформи, негативне реакције, па је тако било и у случају митрополита Петра. Његово
настојање да се реформише живот у кнежевини Србији створио му је велики број
непријатеља и на крају је то довело да је морао да напусти митрополитско место. Које су
кључне тачке његове делатности?
Треба да обратимо пажњу за трећу годину његове управе црквом у кнежевини
Србији 1836. година. Ове године је донет први црквени устав у модерном смислу те речи.
То је „Начертаније о духовним властима Књажества српског“. Ово је црквени устав за
аутономну цркву у кнежевини Србији који је донет годину дана касније после државног
устава, после устава који је донет на Сретење 1835. године, такозваног Сретењског устава.
Овим уставом су регулисане ствари за црквени живот. Овим уставом је формиран синод
аутономне цркве у кнежевини Србији. Једна дигресија- постојала идеја да у оквиру синода
буде установљена институција обепрокуратора по аналогији са руским случајем истог
времена. У то време Руска црква је била организована у такозваном синодални устројству,
тзв. устројство синодални период Руске цркве-није било патријаршије него је синод
управљао и у њему је био обер-прокурор, то је било царево свевидеће око, то је била
личност која је била уместо патријарха, личност која је одлучивала све у цркви. Остала је
идеја да таква једна функција буде успостављена у српском синоду, међутим, од тога се на
сву срећу одустао. Да се то десило то би свакако био још један степен више ка већем
упливу световних власти. Тако да наш синод остао без обер- прокурора иако је у нацртима
овог документа та идеја постојала.
Исте, 1836. године начињен је још један значајан корак на плану црквеног живота,
на плану црквене просвете, оснивање Београдске богословије. Тако да исте године-1836.
године имамо доношење црквеног устава и оснивање Београдске богословије. Богословска
школа је била преко потребна; дотадашње свештенство је било без било каквог формалног
образовања. У каквом је стању било имамо бројна сведоцанства, било је полуписмено,
неписмено слично као у Карловачкој митрополији са почетка 18. века. Потреба за
богословским школованим кадром је била насушна и та идеја је постојала и раније.
Претеча Београдске богословије је била Богословија Доситеја Обрадовића која је
функционисала релативно кратко, током Првог српског устанка, од 1810-1813. године.
Београдска богословија је отпочела свој рад као једногодишња богословска школа и
временом подизала је број година колико ће да траје. Тако да је врло брзо већ 40-их
година дошло до тога да траје четири године. Као четворогодишња школа Београдска
богословија Србија је постојала кроз читаву другу половину 19. века. Почетком
двадесетог века је извршена реформа па је 1903. године она подигнута на девет година.
Професори Београдске богословије били су пречани Сремац, Гаврило Поповић и
протосинђел Ликоген Михаиловић, Србин пореклом из Далмације. Гаврило Поповић је
занимљива личност и он ће касније постати шабачки епископ. Гаврило је био тај који је
средином 19. века на тадашњи српски језик превео две древне црквене историје од
Јевсевија Памфила и Сократа Схоластика. Огроман је био значај превода на српски језик
дела која су фундаментална за црквену историју.

129
 Десет година касније опет захваљујући иницијативи митрополита Петра
Јовановића имамо отпочињање још једном пажњу процеса кад је у питању црквена
просвета. Ради се о процесу слања питомаца београдске богословије на даље високо
богословско образовање у Русију. Процес слања Срба у Русију је започео у 18. веку и тада
је он започет на просторима Карловачке митрополије, на просторима Хабзбуршке
монархије. Тек 1846. године имамо слање српских младића јужно од Саве и Дунава на
руске духовне академије. У првој генерацији васпитаника Београдске богословије која је
послата у Кијев на школовање било их је шесторица и међу њима је био Милоје Јовановић
који ће после бити митрополит српски Михаило Јовановић, личност која ће обележити
другу половину 19. века. И то је процес који је јако важан, процес слања српских младића
у Русију. Дакле, само на основу ових неколико момената можемо да видимо у чему је и
колики је био значај митрополита Петра Јовановића- уређење црквеног живота на многим
плановима, доношење црквеног устава, оснивање Београдске богословије и почетак
процеса слања српских младића у Русију на школовање. У другој половини 19. и почетком
20. века више од две стотине срба школовао се на руским духовним академијама.
Фактички, тадашња српска богословска елита из којих је попуњавана српска јерархија
школовала се у Русији. Можемо рећи да се у то време није се само школовала српска
богословска елита него и културна елита јер су се многи који су се школовали у Русији
постали културни посленици, министри, ректори, књижевници. Главни центар за њихово
образовање у другој половини 19. века биле су руске духовне академије.
Митрополит Петар је без обзира на своје заслуге као и многи други реформатори
завршио. Петар је имао много противника у цркви и ван цркве. Оно што је посебно
утицало на његову судбину у Србији биле су политичке промене које су се дешавале. Реч
је о сукобу две српске династије 19. век Карађорђевића и Обреновића. Митрополит Петар
је управљао српском црквом током владавине обе династије, кнеза Милоша и Михаила и
владе уставобранитеља на челу са кнезом Александром Карађорђевићем. Када се Милош
вратио у Србију митрополит Петар је од стране својих противника оптужен као сарадник
Карађорђевића; у том моменту кнез Милош није био много наклоњен је митрополиту
Петру. Митрополит Петар није сачекао долазак, повратак кнеза Милоша у Србију већ је
напустио Србију и вратио се у родни крај, то јест, на просторе Карловачке митрополије.
Тамо је касније постао архијереј, постао је горњокарловачки епископ и сахрањен је
манастиру Крушедолу. Ово одступање митрополита Петра је индикативно као још један
показатељ стања ствари у кнежевини Србији, као својеврсна најава нечега што ће се у
озбиљнијој варијанти појавити у другој половини деветнаестог века, што ће се тицати
односа српски световних и духовних власти. Раније су у Србији имали проблема са
турским властима; сада се поставља питање односа световних и духовних власти између
самих Срба. Овај случај митрополита Петра где је он морао због политички прилика да
напустим катедру био је најава нечега што ће бити тенденција током друге половине 19.
века. Ово ће се врхунити у случају митрополита Михаила Јовановића и канонског удара
који се десио током осамдесетих година 19. века.
Питања, коментари:
С: Због чега је митрополит Петар напустио Београд, у литератури се наводи да су у
питању биле клевете?
П: Атмосфера је створена таква да се о питању митрополита Петра расправља у
Скупштини. Стање било такво да није митрополиту Петру било згодно да чека Милоша.

130
То је била једна политичка намештаљка. Митрополит Петар је својим одласком спречио
расправе у Скупштини које би се у ко зна каквом правцу одвијале.
С: Била је иницијатива да се у свакој од епархија оснује конзисторија?
П: Да, то је била идеја која није могла да буде одмах реализована јер није било
кадра кадра. На почетку је функционисала само конзисторија у Београду.
С: Колико је истина у чињеници да је митрополит Леонтије на самрти признао да је
дошао главе своме претходнику митрополиту Методију?
П: Ово постоји као податак али је питање како је дошло до њега, да ли је дошло
усменим путем или је негде било забележено као извор.
С: Да ли је било индулгенција код нас?
П: индулгенција је било у наше цркве у ово време било их је и у Карловачкој
митрополији и у Пећкој патријаршији је било у свим источним патријаршијама. Неке од
индулгенција су обрађиване у нашој историјској науци. То није само присутно у западној
цркви, како смо склони често да мислимо.

Митрополит Михаило (Јовановић) (1859-1881; 1889-1898)

Тема је везана за српску црквену историју друге половине 19. века, а када је у
питању српска црквена историја не само у кнежевини и краљевини Србији него и у свим
српским земљама несумњиво да је у епицентру ове тематике митрополит Михаило
Јовановић. Ово је личност чија је делатност захватала све области црквеног живота али и
шире, поред црквеног и друштвеног и националног живота, тако да је у питању личност
која је „алфа и омега“ српског црквеног и у доброј мери друштвеног и националног
живота.
Отац Јустин Поповић је 1926. године када је била стогодишњица рођења
митрополита Михаила Јовановића (који је рођен 1826. године у Сокобањи) написао један
чланак у коме на почетку чланка започео речима ко је митрополит Михаило Јовановић он
је Златоусти српске цркве. Он је био осовина око које је покренут точак српске црквене
историје у новом добу; колико богословски дела, колико добрих дела овог нашег славног
владике. Овим речима започиње овај чланак који је кратак, а касније у том чланку каже
где су његови ученици да се сети његових имена, где су они које је слао у Русију. И овај
пример говори о нашој српској „бољци“, појави да се нико не сети истакнутих личности, у
овом случају митрополита Михаила, сем оца Јустина Поповића. Овај манир је присутан и
данас да се ми јако слабо сећамо наших славних претходника, наших предака у било којој
области, па тако и у области богословља и у области богословске науке. Код нас влада
једно мишљење које је погрешно да од нас све почиње а шта је било пре то остаје у
извесној „магли“.
До сада најпотпунија монографија о митрополиту Михаилу је написана од Ђоке
Слијепчевића које је објавио у емиграцију у Минхену 1980. године под називом „Михаило,
архиепископ београдски и митрополит Србије“. Ово је била књига коју је Слијепчевић
намеравао још давно да објави пре Другог светског рата и то је требало да буде књига

131
којом му био отворен пут у напредовању на Богословском факултету за ванредног
професора. Међутим, пошто је дошао Други светски рат и догађаји након тога књига је
објављена много деценија касније него што је планирано. Ради се о најпотпунијем делу о
митрополиту Михаилу, ова књига је заснована на архивској грађи140 и он је у овој књизи је
обухватио све сегменте деловање митрополита Михаила.
Однос цркве и државе модерној историји цркве током последња два века то је
занимљива тема али је и неуралгична тема. Последња два века имали смо бројне ратове,
стварање српске државе, српске територије које су биле под различитим властима турским
на југу, аустријским на западу и северу, имали смо период два светска рата, комунистички
период. Међутим, оно што се десило у време митрополита Михаила није се десило никада
у модерној српској црквеној историји-ову тврдњу можемо да проширимо никада се тако
нешто није десило у читавој српској историји. Десила се смена поглавара цркве од стране
државних власти и то не само њега него и сада свих архијереја, смена комплетне јерархије
тако да је у једном моменту Србија је остала без архијереја. Ради се о теми која нема
пандана у читавој српској црквеној историји, можда би најближе овом догађају било
укидање Пећке патријаршије, мада и ова два догађаја не могу да се пореде јер су били
другачији околности. Овде имамо српску власт која смањује комплетну српску јерархију
митрополита и све архијереје и оставља цркву без архијереја у једном периоду, потом
власт поставља своју јерархију. Овакав случај се није дешавало ни током периода турске
окупације. Догађај се може именовати као врхунац цезаропапизма у Србији, то јесте када
световне власти смене јерархију, поставе своју јерархију, када преузму ингеренције Цркве.
Ово је једна важна лекција о односу цркве и државе када говоримо о српском контексту.
Закључак који следује из догађаја који су се десили у периоду јесте да у условима модерне
српске државе 19-21. век је много боље за позицију цркве да се до краја спроведе
секуларни модел одвојености цркве и државе. Црква је много безбеднија од државе и
уплитања државе у црквене послове када је потпуно одвојена од државе. Истина, спајање
цркве и државе, одређена симфонија која је немогућа у данашњим условима. Ово је једна
лекција из наше новије црквене историје која иде у правцу закључка да је за цркву боље
да буде одвојена од државе. Када постоји преплитање цркве и државе постоје периоди
када црква има бенефиције од државе (највише у погледу материјалног), али наићи ће
период и када се све то преокрене. Говоримо о српској држави, друга половина 19. века
која је у то време независна српска држава која је независност стекла на Берлинском
конгресу 1878. године а краљевина постала 1882. године, где је деловало да је све идеално.
Када је православна црква у Србији била државна црква и видимо да се десило нешто што
се у историји цркве није десило, десило се пример цезаропапизма. Смена митрополита
Петра Јовановића је неуралгична тема наше историје. Претходник митрополита Михаила
био је Петар који је био његов велики добротвор; постоји и даље отворена питања у којој
мери и да ли је Михаило учествовао у смени митрополита Петра.
Митрополит Михаило управљао је Српском црквом у време док су владала
четворица Обреновића: кнеза Милоша, кнез Михајло, кнез и краљ Милан и краљ
Александар Обреновић. Непосредно пре овог догађаја имамо још један важан догађај из
наше црквени историје а то је стицање аутокефалије 1879. године. 1878. године десио се
Берлински конгрес где је дошло до самосталности српске државе и где је Србија добила
међународно признање и годину дана касније црква у Србији стиче аутокефалије у том

140
Неки од ових извора данас више нису доступни, нестали су, те је отуда значај ове монографије већи.

132
моменту на тада једини могући начин дозволом Цариградске патријаршије. Патријарх
Јоаким III издаје томос о самосталности Српске цркве док само пар година касније долази
до хаоса у Српској цркви у време када смо добили аутокефалију, и тада је се поклапало са
обележавањем две деценије управе митрополита Михаила Јовановића.
Још један важан моменат који треба да имамо на уму јесте да митрополит Михаило
не само у богословском него и у националном, у политичком погледу био окренут ка
Русији. У сваком погледу се ослањао на Русију. Сам он је био руски ђак; он је био неко ко
је до краја усвојио руски модел духовности, руски модел црквености. Због тога често није
био разумеван у Србији због тога, али митрополит је заиста био искрено одан Русији имао
је везе које су биле веома јаке у Русији везе које су досезале до самог двора у Русији; био
је неко на кога је српска држава могла да се ослони у том погледу. До осамдесетих година
деветнаестог века српска држава је била оријентисана према Русији. На руску помоћ је
била оријентисана тако да је митрополит Михаило у више наврата помагао у државним
пословима. Тако, на пример, током рата 1876-1878. године имали смо помоћ од стране
руских добровољаца у коме је активну улогу имао и митрополит Михаило. Он је био
„алфа и омега“ српско-руских духовних односа условно речено он је био реципиран као
русофил, руски човек, док је државна политика била окренута у том смеру то је
функционисало. Српска државна политика је посебно у модерној историји између Истока
и Запада што као последицу има рефлектовање и на друге сегменте српског живота,
између осталог и духовног живота. Тада је дошло до промене државне оријентације-
тадашњи кнез Милан решава да промени тачку ослонца када су у питању међународни
односи и да се уместо на Русију ослони на једну другу велику силу која је имала тада
велики углед на Балкану, Аустроугарску монархију. Када имамо преоријентацију српске
државне политике са Русије на Аустроугарску. Руска позиција и држање на Берлинском
конгресу изневерило је српска очекивања. Када је Русија деловала у корист Бугарске и то
је био један од разлога зашто је дошло до промене српске државне политике. После
Берлинског конгреса кнез Милан се окреће према Бечу када је потписана Тајна конвенција
која је подразумевала да се Србија ослања на Аустрију и то је био један велики заокрет
државни. У модерној Србији где је покушај био да буде симфонија као што је била у
држави Немањића и да постоји државна црква, испреплетаност државе и цркве. У тако
великом преокрету који се десио са променом курса државне политике било је немогуће
очекивати да то нема рефлексија на црквени живот. Веће очекивање да се не би десиле
турбуленције да је црква била одвојена од државе то јесте питање али постоји већа шанса
да је било такво стање ствари.
Креће један велики лом какав није био виђен у нашој црквеној историји у оквиру
којег је српска државна власт преузела кораке према својој цркви који је изгледао тако да
један од министара српске владе почетком осамдесетих година деветнаестог века изјавио
да ако је потребно српска црква ће бити и 10. година без јерархије али да се државна
политика неће мењати. Беч је митрополита Михаила ставио на листу за одстрел. Покренут
један процес који ће у нашој црквеној историографији бити познат као канонски удар у
Српској цркви који је изведен почетком осамдесетих година 19 века. Методологија тог
канонског удара је веома занимљива и она показује како се ствари одигравају када сте
близу политичара, близу сфере политике, како црква често није дорасла тим стварима и
како је цркви много боље да се држи по страни и како је цркви много боље да се држи што
даље од политике.

133
 Влада је нашла један начин како да крене на митрополита Михаила, тако што су
решили да донесу један закон који је на први поглед изгледао као бениган а у суштини то
је био закон који је за дирао у црквене ингеренције. У питању је Закон о црквеним таксама
1881. године. У њему се говорило о наплати разних такси, оно што је у овом закону који је
Народна скупштина усвојила, било најспорније јесте да се помињу таксе који су се
одређивале приликом рукополагање свештеника и ту се наводе одређени новчани износи
који су били прилично високи. Ово је био један „пробни балон“ да се види како ће
митрополит да реагује. Митрополит је одреаговао тако што је одбио да прихвати Закон о
црквеним таксама сматрајући да закон улази у ингеренцију цркве што јесте било тачно.
Закон о таксама је био само повод за рушење митрополита Михаила и за кога је стајао Беч
и за кога је стајала нова државна политика. Овај закон је формално покренуо обрачун са
српским митрополитом. Митрополит је сазвао Архијерејски сабор који је одбио овај закон
о црквеним таксама а потом је уследио државни притисак према митрополиту Михаилу. У
то време на челу министарства просвете и црквених дела141 налазио се наш познати
научник и друштвени делатник Стојан Новаковић, коме је било наложено да спроведе
државне мере према Цркви и према митрополиту Михаилу. Оно што се дешавало у другој
половини 1881. и почетком 1882. године је нешто што се никада слободно можемо рећи у
српској историји није десило. Таква методологија обрачуна са митрополитом Михаилом и
јерархијом је била нешто што раније није било познато у српској историји. Прва идеја је
била да се митрополит Михаило изолује, односно да се створи таква ситуација у коме ће
митрополит бити представљен као кривац за одбијање државног закона, за непоштовање
устава, за непоштовање воље Народне скупштине. У то време није било много архијереја;
поред митрополита Михаила било их је још четворица тимочки Мојсије, нишки Виктор,
ужички Викентије и шабачки Јероним. Решено је да се епископи саслушавају, да се доводе
на саслушавање у Министарство просвете и црквених дела и да саслушавање спроводи
министар, али да се не саслушавају епископи одједном него да се сваки епископ
саслушава појединачно. Министар и власт је ставила епископе у позицију да објашњавају
зашто се они противе одлукама државе, зашто нису гласали за одлуке државе, а иза свега
тога је стајао ауторитет кнеза Милана. Да објасне зашто се противе одлукама закона као
поданици државе. Како је кренуло саслушање српских архијереја сада не од стране
аустријских или турских власти него од стране српских власти саслушање је вршио лично
министар Стојан Новаковић, који јесте једна изузетна личност, али ова епизода јесте мрља
у његовој биографији. Министар Стојан Новаковић јесте саслушавао сваког епископа и
током тог саслушавања вршио притисак на тај начин да је један по један епископ мењао
свој став да је на крају дошло се до тога да је све то била идеја самог митрополита
Михаила. Кнез Милан је потписао указ о уклањању митрополита Михаила што је наравно
канонски ван свих прописа али је то учињено што је образлагано да је учињено из
државних разлога. Након три године пошто је српска црква стекла аутокефалност случај
да иста власт смењује српског митрополита. Овај поступак је врхунац цезаропапизма у
Србији јер то је таква ситуација када сте имате указ којим кнез смењује митрополита у
Србији.
Интересантно је да овде обрачун није стао него се наставило даље. Није био само
циљ да се смени митрополит Михаило који је био руски човек него је постојала и тежња
да се црква стави под контролу. Ово је време када су доминантне идеје просветитељства,

141
У ово време је делокруг црквених послова улазио у министарство просвете

134
рационализма, антихришћанске идеје антицрквене идеје, то је време које је био почетак
времена у коме ми данас живимо. У таквом контексту видимо од државе тежњу да још
дубље, још више зађе у области живота црквеног, да преузме ингеренције цркве. У том
правцу они су и даље наставили, па су почетком 1882. године када је митрополит већ
формално био смањен донели измене Закона о цркви, донели су измене црквеног Устава.
У оквиру ових измена оно што је било посебно важно и неуралгично јесте измена које се
тицала начина избора поглавара цркве у Србији, избора митрополита у Србији. Тада
митрополита је бирао Архијерејски сабор, а сада је државна власт решила да она преузме
ингеренције око избора поглавара српске цркве. Како је то учињено? Учињено је тако што
је Изборни сабор који је тада сачињавао Архијерејски сабор проширен на такав начин да
је у његов ред су ушли световњаци. Како је у изборни сабор ушао председник Народне
скупштине, председник Владе, више министара, тако да се десило да је број световњака
превагнуо у односу на број архијереја. У овај Изборни сабор ушли су и архимандрит и по
два свештеника из сваке епархије, али на тај начин што је влада била та која је бирала
свештенике из епархија, а не епископи. Иначе, ово је време веома велике политичке
активности свештеника који су припадали различитим партијама: радикалима,
либералима, напредњацима. Тако ће световњаци који су државни чиновници бити на
страни увек државних власти а као додатни фактор јавља се ниже свештенство којe је у то
време ималo сукобе са вишим свештенством, тако да је створена ситуација да ће избор
митрополита зависити од воље државних власти. Изборни сабор је такав да државне
власти утичу и да њихов утицај неоспоран. Тај моменат је био одлучујући да остатак
архијереја који се у једном моменту повукао пред државним властима да устане против
овакве одлуке да се побуне против одлуке да су световњаци ти који односи превагу у
избору митрополита. То је резултирало да је и остатак Архијерејског сабора смењен. Тако
је 1882. године Србија остала без једног архијереја. Ово је једна историјска лекција које за
цркву јако важна.
Митрополит Михаило је био саслушаван више пута од стране полиције, под
притиском он је напустио Србију. Највећи део свог емигрантског стажа митрополит је
провео у Русији142, конкретно у Кијеву где се и школовао све до 1889. године када се
вратио у Србију. Србија је остала без јерархије и то је једна лекција и опомена шта се
дешава када дође до блиских односа цркве и државе. Када упоредимо овај период са
комунизмом видимо да се овако нешто није дешавало; било је смена, било је притисака,
прогона али овако масовно се није десило. Потом је власт одлучила да доведе нову
јерархију и је у нашој литератури ово је познато као неканоска јерархија. Било је потребно
наћи архијереје који ће употпунити упражњене епархије и наћи некога ко ће да
хиротонише ове архијереје. У овом моменту помоћ је нађена од нових државних
пријатеља из Беча и помоћ је и ишла из Беча преко православне црквене структуре која је
била у Аустроугарској, Карловачка митрополија која је у том периоду већ патријаршија,
која се нашла као одличан помоћник за стварање нове јерархије у Србији. Није било лако
наћи нове архијереје у Србији па су емисари српске владе ишли у Аустрију да би тражили
кандидате за нове епископе, нудили су разне повластице. Тако је тада чувеном
архимандриту Илариону Руварцу, оцу српске критичке историографије нуђено да буде
српски митрополит што Руварац није прихватио. На крају је за митрополита пронађен
пензионисани професор Београдске богословије архимандрит Теодосије Мраовић.

142
Претходно је био на Светој Гори и Цариграду

135
Државна власт га је као пензионисаног поставила на челу цркве у Србији. Сличним
принципом су попуњаване остале архијерејске катедре па је затим шабачког епископа
постављене Нестор Поповић који је био професор Београдске богословије. За нишког
епископа дошао је Никанор Ружичић. У ред ове такозване неканонски јерархије за једног
епископа дошао је име Димитрије Павловић, који ће касније бити митрополит и патријарх
српски. Димитрије Павловић постао је архијереј у оквиру овог процеса који се дешавао
осамдесетих година 19. века, био је део такозване неканонске јерархије. Новоизабрани
митрополит Теодосије Мраовић хиротонисан је у Сремским Карловцима од стране
карловачког патријарха Германа Анђелића. Карловачки патријарх Герман је са својим
архијерејима по инструкцији бечких власти извршио хиротонију и то је био почетак
стварање нове јерархије у нашој историографији познате као неканонска јерархија која је
црквом у Србији управља у периоду 1883-1889. године.
Напомињемо да се ово дешава само пар година након стицања аутокефалије
Српске православне цркве. Занимљив је став других православних цркава према овој
ситуацији у Србији. Јер када имате аутокефалије подразумева се да то значи да имате
одређену црквену зрелост а колико су били испуњени услови за аутокефалију показало се
врло брзо након стицања саме аутокефалије. Занимљив је однос других цркава према овом
тренутку у стању у Србији. Руска црква је била против и она је указала уточиште
митрополиту Михаилу, мада они нису до краја указали помоћ самом митрополиту
Михаилу што нам говори о руском контексту односа цркве и државе јер је то време
синодалног периода Руске цркве када је она без патријарха, синод који постоји је једно
министарство руске државе143. Руски синод није могао да се понаша мимо руске државне
политике; руска државна политика је у то време била на страни Бугарске. Интересантан је
став Цариградске патријаршије. Цариградска патријаршија је прихватила ову промену.
Она је признала Теодосије Мраовића као канонског митрополита, то је учинио
цариградски патријарх Јоаким IV. То је иста она личност која је годину дана раније као
један од митрополита Цариградске патријаршије пролазећи из Западне Европе према
Цариграду кроз Београд није хтео да се састане са истим Теодосије Мраовићем. Тада као
митрополит Јоаким није хтео да се састане са Теодосијем док је годину дана касније када
је постао цариградски патријарх Јоаким признао истог Теодосија за канонског
митрополита у Србији. Поставља се питање одакле промена таквог става? Промена је
дошло опет до политичких разлога. Цариградски патријарх је у саставу Отоманског
царства, Беч и Цариград у то време регулишу ово питање много успешније него Цариград-
Истанбул и Санкт Петерсбург. Признање Цариградске патријаршије и неканонске
јерархије било је праћено финансијским прилозима и даривањима из Беча и из Србије.
Тако је цариградски патријарх Јоаким 1884. године признао Теодосије Мраовића за
канонског српског митрополита. Митрополит Михаило је из избеглиштва у Русији упутио
протест цариградском патријарху Јоакиму и добио један одговор који је по свом тону био
веома непријатан где се парафразирамо каже да ко је он да говори једној великој
Цариградској цркви како треба да се понаша. Тако је политика и у овом сегменту одиграла
своју улогу и то је још један индикативан показатељ колико је у модерном добу укупно да
се црква везује за било какву политику.
Митрополит Михаило се враћа у Србију када се променила политичка ситуација,
када је краљ Милан абдицирао. 1889. године. године долази намесништво које влада

143
Оваква намера положаја цркве постојала је у Србији

136
уместо тада малолетног Александра Обреновића. У овом намесништву доминирају
либерали којима је био близак митрополит Михаило и то је био пут за повратак
митрополита у Србију. Интересантан је моменат односа неканонске јерархије,
митрополита Теодосија и осталих епископа према митрополиту Михаилу који се вратио у
Србију. У овом моменту можемо рећи да су Теодосије и остали епископи поступили на
један изузетан начин. Ово питање могао да се продуби и да створи нову кризу. Да је
Теодосије био тврдоглав човек и да је био енергичан, српско црквено питање би се
отворило и могли су да настану нови проблеми. Срећна околности била та што су и остали
епископи Никанор Ружичић, Димитрије Павловић дошли код митрополита Михаила у
Београд и ставили у своје положаје на располагање, то јест, поднели су оставке. Сви
епископи из неканонске јерархије били су смењени, били су пензионисани, нико није
прогањан, а неки од њих као што је Димитрије Павловић и Никанор Ружичић, су се
касније поново активирали у архијерејској служби. Захваљујући државну неканонске
јерархије примопредаја је извршена без нових ломова којих је могло да буде. И
Слијепчевић који је на страни митрополита Михаила признаје као веома велики чин то
како је поступила неканонска јерархија након повратка митрополита Михаила.
Ово је време и промене државне политике време када се Србија поново окреће ка
Русији. Митрополит Михаило се враћа и имамо његов други период управе црквом.
Закључујући ову причу видимо шта је српска власт чинила цркви и из свега овога се
намеће закључак шта би била историјска поука из ове ситуације да у овом новом
модерном добу је немогуће понављати моделе који су и функционисали у средњем веку,
модел византијски симфоније који је у српском случају у доба Немањића лепо
функционисао. Такав један модел у новим условима, а посебно у данашњем времену
изгледа да доноси много више опасности за цркву него што доноси погодности. Ова
ситуација и овај пример намеће такав закључак.
Сада се осврћемо на значај митрополита Михаила за српску богословску науку.
Када говоримо о богословској науци јужно од Саве и Дунава, не о богословској науци у
Карловачкој митрополији обично се говори да у 19. веку ничега нема на плану
богословске науке, да је то једна пустиња што се тиче плана богословља. Ипак, не може се
рећи да је било такво стање ствари. Захваљујући митрополиту Михаилу постављени су
темељи развоја српске богословске науке на којима ће бити зидано даље. Пре
митрополита Михаила јесте била пољана, пустиња на плану богословске науке, али
митрополит Михаило је тај који је у другој половини 19. века у Србији поставио темеље
српске богословске науке. Ми данас те темеље можемо оцењивати као скромне али они
свакако јесу били темељи на којима је касније зидано, грађено и у 20. и у 21. веку. Једино
ако хоћемо да пратимо потпуни дисконтинуитет по коме све почиње од нас што и показује
да код нас постоји само пар радова који се баве историјом српског богословља развојем
богословља код Срба и да тек се чекају путеви српског богословља које је код Руса
представио отац Георгије Флоровски. Тенденција је да се занемарује рад митрополита
Михаила и других личности који су поставили темеље српске богословске науке за
наредни период. Због тога отац Јустин Поповић са правом каже да је митрополит Михаило
био тај који је као осовина покренуо српски црквени живот. Богословско образовање
митрополита Михаила везано је за руске просторе, он се школовао у Кијеву. Он је био у
првој генерацији српски богослова који су се школовали на руским академијама у 19 веку.
Тачније, можемо још прецизније рећи да је он био први Србин који је у деветнаестом веку
уписао неку од руских духовних академија. Имамо 18. век и школовање Срба у Русији и
137
то је једна целина а потом током прве половине 19 века где немамо ни једног Србина који
се школује на руским духовним академијама. Тако да је први који је у 19. веку писао руску
духовну академију био Милоје Јовановић, потоњи митрополит Михаило. Он је са једном
групом Срба отишао у Кијев где је уписао тамошњу академију 1846. године. Њих је
послао митрополит Петар Јовановић и државна власт која је подржавала слање српских
младића на школовање у Русију и то је био почетак систематског слања на школовање
Срба у Русију, српских богослова. Михаило је завршио Београдску богословију која је
када је он завршио већ трајала четири године и потом су шесторица Срба су отишла у
Кијев 1846. године. Митрополит Михаило је уписао Кијевску академију са још једним
Србином Василијем Николајевићем. Он је завршио Академију 1853. године. За
митрополита Михаила можемо рећи да је у потпуности усвојио модел руске духовности,
модел руске црквености, модел руског академског богословља. И о томе нам сведочи
чињеница да је он отишао у Русију без посебне намере да се монаши а потом је у Русији
тамо дошао на ту идеју и тамо се замонашио. Школовао се у Кијеву где се налазила
Кијевско-печерска лавра. Утицај целокупне духовности у Русији је на Михаила утицао у
том смеру да је он донео велику животну одлуку коју није донео унапред када је кретао из
Србије у Русију. Замонашио се пред крај свог школовања у Кијеву 1853. године у
Теодосијевом цркви која једна подземна црква где се и данас на том месту обављају
монашења. Кијевска ларва је један подземни катакомбни комплекс где се налази мошти
више од стотину светитеља, једна велика светска и свесловенска светиња, свеправославна
светиња и у тој светињи митрополит Михаило се замонашио. Интересантан је избор
његовог имена. Он је био у преписци са митрополитом Петром Јовановићем који му је
предлагао да његово монашко име буде Методије по словенском просветитељу Методију,
имајући у виду историјску мисију коју су имали Методије и Кирило, њихов значај мисије
у историји Срба и Руса, значај мисије у историји словенства, и нешто што би спајало
Србију и Русију. Међутим, приликом његовог монашења који је извршио ректор Кијевске
духовне академије, архиепископ Антоније један од значајних руских богослова 19. века,
му је дао монашко име Михајло по првом архијереју у кијевској Русији из једанаестог века
Михаило. Тако у црквеном календару и данас се налази спомен светог Михаила кијевског
који је први архијереј у руској црквеној историји. Руси нису били утврдили да ли је он
поменути Михаило био епископ у деветом веку у време патријарха Фотија или у десетом
веку у време Владимира кијевског али се води као први руски архијереј. То је
полулегендарна личност али он је остао као такав у предању и по њему је српски
митрополит добио име.
Он је био у потпуности прожет руском духовношћу и руском богословском
науком. Модел који је Михаило усвојио у Русији он је желео да пренесе у Србију. У том
моменту и том контексту такав руски академски модел је био најбољи у православном
свету. Ово је време изражене конфесионалности у Европи; то је време када се
конфесионалне границе јасно знају исток-запад, православни-римокатолици,
римокатолици-протестанти. У ово време постојали су Срби који су се школовали на
Западу али то су били изузеци. Пример је случај Николаја Велимировића који када је се
школовао у Берну на старокатоличком факултету морао је да иде да се оправослављује и
то у Русију. Овај пример нам показује колико су границе остале и колико су оне биле
јасне.
У том моменту у православном свету најбоље су биле руске духовне академије. У
другој половини 19. века и почетком 20. века више од две стотине српских богослова
138
школовао се у Русији што је огроман број за то време. Највећи део њих је у Русију послао
управо митрополит Михаило. Ако би смо правили паралеле са другим православним
високошколским богословским центрима, којих је било у то време, главни пандан руским
духовним академијама у то време био је Православни богословски факултет у Черновцима
који је тада био у Аустроугарској и који је био православни факултет. Черновци се данас
налазе на граници Украјине са Румунијом. Православни богословски факултет који је
основан 1875. године и за Србе је функционисао до времена Првог светског рата и то је
школа у којој се у том периоду школовало око четрдесетак Срба. Интересантан моменат је
да је у том периоду у Черновцима докторирао и стекао степен доктора наука најмање 10.
Срба. У истом периоду за ово време степен доктора наука у Русији стекао је само један
Србин а то је био архиђакон Карловачке патријаршије Емилијан Радић на Московској
духовној академији. Може да се постави питање зашто је то тако, зашто у истом периоду
имамо десет доктора наука у Черновцима и само једног у Русији. Закључак је да је то зато
што је било лакше стећи докторат у Черновцима него у Русији. У Черновцима се докторат
богословља стицао након завршетка основних студија на основу једног строгог испита и
није било дисертације. Сви Срби који су тамо стекли докторат су без дисертације стекли
докторат. У Русији да би се дошло до степена богословља мора да се прође три нивоа
студија и 3 дисертације: кандидатска, магистарска и докторска. Дакле, било је много
комплексније и много теже доћи до високог богословског звања у Русији него у
Черновцима. У ово време када су руске духовне академије била је најбоље богословске
школе у православном свету види се по томе ко су у то време били предавачи професори
руских духовних ацадемија. Довољно је поменути професора Болотова, Димитријевског,
чувеног литургичара чија се дела и данас актуелна, она се штампају, она се и данас
преводе, публикују на српском језику. Када се данас читају радови професора Болотова
који је предавао општу црквену историју у Санкт Петербургу његове лекције-предавња су
таква да им се ретко каква замерка може наћи. Ерудиција руских професора је била
огромна; то су били професори који су знали више језика, класичних и живих. Код Руса је
значајан део корпуса светоотачког богословља био преведен до почетка 20. века. Колика
је важност овог њиховог рада говори то што се њихови преводи данас објављују као
репринти. Многи наши богослови и данас користе. Руски преводи грчких дела су одлични
преводи који су настали још у 19. веку и они се и данас могу користити. Процес повратка
оцима о коме говоримо као неопатристичкој синтези чији носиоци у двадесетом веку били
руски богослови примарно у емиграцији можемо слободно рећи започети неговите мени
су ударени у руским духовним академијама крајем 19. и почетком 20. века. Па шта је
друго него повратак оцима превођење светоотачких дела. Када се погледају радови руских
професора са краја деветнаестог и почетка двадесетог века из било које области
богословља можемо видети да се они више не позивају на дела западних аутора што је био
манир у осамнаестом веку него да се све више ослањају на отачке изворе. Дакле, процес
повратка оцима започео је пре других руских богослова у емиграцији.
Митрополит Михаило је оставио белешке током свог студирање у Русији, дневник
током својих студентских дана у Кијеву. Има једно занимљиво место у том дневнику; он
говори о својим будућим плановима где он говори, а то је био период 50-их година 19.
века, да у Србији треба основати један часопис за који је он предложио да се зове „Жича“
и каже да главни садржај тог часописа треба да буде превођење светоотачких дела на
српски језик. Можемо само поставити питање где је у то време била српска патристика-
није постојала и нико се њоме није бавио. Он из овог контекста где његови професори већ

139
увелико учествују и раде на превођењу светоотачких дела и из те духовне и научне
атмосфере доводе до оваквих идеја. Ове идеје су за оно време биле револуционарне.
Након повратка у Србију митрополит Михаило је много учинио да то празно поље на
плану богословске науке почне да попуњава а то је много тешко када треба почети ни од
чега. Готово да нема богословске области из које митрополит Михаило је написао нешто-
од историје цркве преко догматике, омилитика, пастирско богословље, апологетика,
библистике, то су то области којима се митрополит бавио. Први уџбеник из библијских
наука у Србији је уџбеник од митрополита Михаила. Он је 1864. године написао
„Херменеутику“ који је био први уџбеник за библијско богословље; писац је и првог
уџбеника догматике на српским просторима у Србији је написао митрополит Михаило 60-
их година 19 века. Ми не можемо говорити о претераној оригиналности ових дела
митрополита Михаила144, али значај је у томе што он на српском језику да је дат материјал
да попуњава просторе празне просторе. Комплет богословских дела митрополита Михаила
за чување и налази се у одељењу за стару штампану књигу Библиотеке града Београда.
Књижевни опус митрополита Михаила захватао је све богословске области и њега нико до
данас није анализирао.
Митрополит Михаило је у Русију послао на десетине Срба током друге половине
19. века, највероватније је да тај број стићи до стотину Срба од којих су многи постали и
архијереји и професори богословије. Познато је да он није само слао Србе на руске
духовне академије него и Бугаре. Слао је Србе не само из Србије него и Србе пореклом из
Аустрије и Турске.
Видимо једну свестрану личност, једну личност која је оставила дубок траг у
српској црквеној историји, једну исповеднику личност, који је поставио темеље српске
богословске науке а која је на посебан начин заборављена и не обраћа се довољно пажње
на значај ове црквене личности. Он је сахрањен у Саборној цркви у Београду и на
споменику се налазе речи „љубите српство, љубите православље“, његов епитаф, то је
његов аманет који је оставио Србима.
Питања, коментари:
С: Из ког разлога се краљ Милан окренула према Аустрији?
П: У ово време руска политика није била у складу са српским очекивањима. Руси
су у ово време били наклоњени Бугарима. У то време руска државна политика је била
стварање велике Бугарске државе на рачун, уштрб српских државних интереса. И
вероватно је да овде треба тражити разлоге за промену политичког курса. Милан јесте био
аутократа али промена државне политике не може да се сматра само његовим каприцом.
Ово је период када је црква била у највећој мери и највише упетљана у политику.

Српска црква у првој половини XX века

Прва подтема којом се бавимо јесте Српска црква у Првом светском рату. Друга
подтема везана је за два догађаја за исту годину, 1920. годину. Прва тема је везана за

144
Он у овим делима „копира“ своје руске учитеље, професоре

140
уједињење српских покрајинских цркава и обнова145 патријаршије 1920. године. Друга је
везана за један важан моменат у историји српског богословља српске црквене просвете,
отпочињање рада Богословског факултета у Београду. Ако погледамо ове теме видимо да
говоримо најпре о голготи, а потом о васкрсу Српске цркве. Током Првог светског рата
Српска црква је још један пут у историји потпуности поделила судбину свога народа.
Ова епоха је пример да Српска црква следовала у потпуности свом народу. Нећемо
претерати ако кажемо да је био план који је био скован у Бечу да се српски народ сведе на
минимални фактор на Балкану и да су постојале идеје за физичко уништење српског
народа. Ова идеја је пратила страдање Српске цркве од стране оних који су напали Србију.
Српско свештенство и архијереји су убијани, многи су интернирани у различите логоре.
Тада је страдала српска културна и духовна баштина, никакве поштеде није било. Током
окупације Краљевине Србије 1915-1918. године податак који нам доста говори јесте да у
том периоду од три године није било ниједног активног епископа у Краљевини Србији јер
нико од њих није био на територији Србије. Неки од њих су убијени, неки су протерани, а
неки су интернирани, одведени у логоре. Можда најтежи пример у обрачуну са српском
црквом јесте страдање скопског митрополита Викентија Крџића који је убијен
највероватније крајем крајем 1915. године. Он је убијен у околини Качаника од бугарских
окупационих власти. Посебно на шта треба скренути пажњу јесте да је најбруталнији
однос према српском народу и Српској православној цркви био у окупационој зони коју су
држали Бугари. У питању је југоисточни део Србије, нишки крај, Поморавље, топлички
крај, косовско-метохијска област, јужна Србија. У овом периоду Бугари су убијали и друге
представнике српског свештенства и монаштва па је тако од стране Бугара убијен игуман
манастира Прохор Пчињски Владимир Протић. Такође, су на бугарској окупационој зони
биле организоване масовне егзекуције српског свештенства (нишки крај и лесковачки
крај). Оно што напомињемо у овом периоду јесте да су ове догађаје вршиле окупационе
власти православног народа. чачка зашто ово говоримо? Зато што кроз ове примере
можемо да видимо метастазу једне црквене болести која је зачета у ранијем времену, а
посебно је добила на снази током 19. века, црквене болести која је цркву идентификовала,
изједначава са нацијом, са националним интересима. Болест модерног доба познатија као
етнофилетизам, поистовећење цркве са нацијом и националним интересима и која је
посебно била у пуном замаху током 19. века. У бугарском случају она је била изражена
кроз оснивање Бугарске егзархија крајем 19. века и раскола који је потом уследио између
Бугарске цркве и осталих православних цркава. Болест је посебно метастазирала током
периода Првог светског рата и она се није само испољавала кроз и поменуте најбруталније
злочине него је испољавана и кроз друге облике као што је била забрана кад се слави
крсна слава, промену презимена на просторима које су Бугари били окупирали. При свему
томе, а то није још увек до краја истражено питање реакција бугарских црквених власти,
бугарских егзархијских власти (у то време бугарска је егзархија која је трајала од
седамдесетих година 19. века до 1945. године) које била ван канонског општење са
осталим православним црквама није било од стране ње неких оштрих иступа, реакција
против таквог деловања бугарских власти. Не само да није било осуде злочина неко имамо
примере када бугарска егзархија заузима српске катедре, када насилно српско
становништво бива замењивано бугарским свештенством. Имамо својеврстан процес
бугаризације на српским просторима. Потребно је имати на уму да су ови простори и пре

145
Користимо термин обнова јер је Српска патријаршија укинута 1766. године

141
Првог светског рата били неуралгични у српско-бугарском односима и у политичким и у
духовним сферама простор Јужне Србије, простор Македоније. На овим просторима је и
пре Првог светског рата било сукоба, јурисдикционих сукоба српско-бугарски. У овом
периоду дошло до продужетка ове приче али на један радикалан начин кроз физички
обрачун са представницима Српске православне цркве и архијерејима и са свештенством.
После Првог светског рата сакупљени су подаци о страдању свештенства и тада је прота
Стеван Димитријевић, који је био први декан Православног богословског факултета у
Београду бавио се проучавањем података о страдању свештенства на простору бугарске
окупационе територије током Првог светског рата. Прота Стеван Димитријевић је у
„Веснику Српске православне цркве“ 1921. године објавио рад посвећен страдању
свештенства у бугарској окупационој зони и навео имена преко стотину свештеника који
су убијени од стране Бугара, навео је тачно и локације где се то дешавало. Управо је такав
однос Бугарске на територији које држала под својом влашћу током Првог светског рата
био најрадикалнији, можда и најоштрији, вероватно и оштрији од става и односа какав је
имала Аустроугарска. А опет, враћамо-подсећамо се на чињеницу да се ради о
православном народу, међуправославним односима, што потврђује да се ради о метастази
црквене болести, етнофилетизму, од које се православље и данас није излечило до краја.
Питање црквенене јурисдикције у то време био је и питање политичког утицаја.
Има података који је занимљив и који говори о жртвама који је поднела Српска
православна црква. Генерално, током Првог светског рата српски народ је доживео
демографску катастрофу. Колики је проценат становништва Краљевине Србије страдао то
ни данас није до краја јасно али је сигурно да се ради бар о трећини становништва и то је
један ударац од кога се Срби и данас нису опоравили. Ова демографска катастрофа била је
праћена истом појавом када је у питању српско свештенство. Црквени историчари 20. века
су се бавили овом тематиком и код Слијепчевића се налази податак да је током Првог
светског рата убијено, нестало, умрло од више болести скоро трећина српског
свештенства. Када кажемо српског свештенства не мислимо само на области у Краљевини
Србији него мислимо на све делове Српске цркве на такозване покрајинске цркве.
Рачунало се да су покрајинске цркве уочи Првог светског рата имале око 3000 свештеника
и да је самим тим убијено, нестало након Првог светског рата око 1000 свештеника, што је
огроман губитак. То се показало после Првог светског рата у проблему како надокнадити
овај губитак. Овај проблем је решаван после Првог светског рата на тај начин што су
руски избеглице, свештеници који су пристигли на просторе Краљевине Срба, Хрвата и
Словенаца били ангажовани у српској црквеној служби. Руска емиграција која долази
после Бољшевичке револуције стиже и на српске православне и многи од тих свештеника
су били распоређивани на српским парохијама. Неретко на просторима данашње Србије
има оних који се сећају или они који су се чули за руске свештенике који су између два
светска рата били на српским парохијама, посебно на територији Србије.
Значајан део свештенства био је интерниран у логорима у Бугарској,
Аустроугарској и тада је поред нижег свештенства у логорима се нашао и одређен број
архијереја. Као пример можемо навести митрополита пећког Гаврила Дожића који
интерниран у мађарски логор. У бугарске логоре, односно бугарске манастире били су
интернирани епископ нишки Доситеј Васић, шабачки Сергије Георгијевић. Митрополит
Србије Димитрије Павловић је избегао током окупације Србије, налазио се на Крфу и он је
покушавао у пар наврата дипломатским каналима да се врати у Србију што му није
успело. Он је до краја остао са војском на Крфу и након тога се са војском вратио у
142
Србију. Као примере окупаторског лошег поступања према српским архијерејима можемо
навести пример епископа далматинског Никодима Милаша који није био епископ у
Краљевини Србији али се налазио у најзападнијој српској епископији у саставу
Аустроугарске монархије, који је претрпео прогоне од стране аустријских власти. Након
Сарајевског атентата он је био ухапшен, мучен, затворен, највероватније изложен тортури
у аустријским затворима и врло брзо након тога се упокојио 1915. године. Постоји
иницијатива у нашој цркви у новије време за канонизацију епископа Никодима Милаша
не само због његовог богословског значаја него и због његовог свештеничко-
исповедничког начина живота. Епископ нишки Доситеј Васић био затворен у бугарским
манастирима, а касније током Другог светског рата он ће страдати од хрватских усташа у
Загребу и потом прећи у Београд где се упокојио, тако да је у два наврата био затворен и
мучен. Страдања није била поштеђена ни српска духовна и културна баштина, укључујући
ту средњовековне манастире (Студеница, Жича, Пећка патријаршија). Тако су окупатори
манастире користили као војне логоре. Из тог периода постоје фотографије Пећке
патријаршије 1915-1916. године са разапетим аустријским шаторима и аустријским
војницима тако да је овај други манастир претворен у војне касарне, логоре, магацине.
Многе цркве и манастири су били рушени. Пример је црква Ружица у Београду која је
била на првој линији фронта 1915. године, која је тада била разорена. Потом, имамо
примере да су вршени брутални злочини у самим црквама тако се сматра да је у шабачкој
цркви светог апостола Петра и Павла око две стотине људи убијено, спаљено.
Симболичан је пример рушења Његошеве капеле на Ловћену која је срушена 1916. године
када је Црна Гора капитулирала. Био је план да се на овом месту подигне споменик
Францу Јозефу, аустроугарском владару што се није остварило јер та окупација није дуго
трајала. Интересантан је податак- поред поменутог да је митрополит Димитрије успео да
побегне из Србије, такође и податак да је Цетињски митрополит Митрофан Бан остао у
Црној Гори током окупације и руководио црквеним животом под аустријском окупацијом.
Један занимљив детаљ везан је за нестанак Немањине Хиландарске повеље са краја
дванаестог века која је до времена Првог светског рата чувана у фондовима Народне
библиотеке у Београду. 1915. године приликом повлачења због напада три војске који су
ишли са три стране, уочи повлачења преко Албаније, склањано је све што се могло
склонити па је тада склањана рукописна заоставштина из Народне библиотеке, у
одређеним сандуцима је пакована и транспортована у возовима према Нишу. Зна се да је
ова повеља стављена у неки од ових сандука али после овога, нема је до дан данас, не зна
се шта је са њом било, да ли је уништена, да ли се можда налази у нечијој приватној
колекцији.
Из свих ових примера можемо да видимо да је црква поднела свој део терета везан
за страдање током Првог светског рата- убиства архијереја, свештеника, страдање српске
духовне баштине. Тако да је у том смислу у потпуности Српска православна црква
поделила судбину свог народа.
После Првог светског рата дошло је до својеврсне обнове црквеног живота.
Створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, чињеница је да се остварила идеја о
уједињењу која је постојала у једном дужем временском периоду и која је посебна била
интензивна током друге половине 19. века и почетком 20. века. Стварање јединствене
државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевини Југославији отворило је
српско црквено питање везано за уједињење српских покрајинских цркава у јединствену

143
целину и обнову Српске патријаршије. Идеја за обнову Српске патријаршије постојала и
раније и она је посебно била интензивна крајем 19. и почетком 20. века. Тако је постојала
идеја да митрополит Михаило Јовановић буде проглашен за патријарха обновљене
патријаршије. Сада су биле створене околности јер је створена јединствена држава која је
највећим делом обухватала територије које је некада обухватала Пећка патријаршија и
која је највећим делом обухватала територије на којима је живео српски народ.
Када су у питању српске покрајинске цркве потребно је у осврнути се на
покрајинске цркве које су постојале до Првог светског рата, то јест, да би се имао у виду
од чега је сачињена јединствена Српска православна црква. Имамо шест целина до Првог
светског рата, 6. црквених области које су се налазиле у различитим државама и под
различитим јурисдикцијама црквеним, у различитим црквени статусима. То су све биле
српске црквене структуре које ће 1920. године ући у састав јединствене структуре. Имамо
цркву у Краљевини Србији која је уочи Првог светског рата имала аутокефални статус и у
оба случаја у, 19. веку и аутономија и аутокефалија су добијени на канонски начин,
добијени су од стране Цариградске патријаршије, од стране мајке цркве и од стране цркве
под чијом се јурисдикцијом та црква налазила. Ово напомињемо у контексту чињенице да
је овај период био период бројних раскола управо по питању аутокефалија. У истом
периоду Јеладска146 и Бугарска147 црква стекла је аутокефалију тако што су прошли кроз
сукоб са Цариградском патријаршијом, у овом контексту црква у Краљевини Србији није
имала сукобе са Цариградском патријаршијом већ је на канонски начин стекала
аутокефалију. Истина, је да аутокефалија била праћена високим новчаним давањима.
Црква у Краљевини у Црној Гори је била у статусу специфичном. Наиме, после
укидања Пећке патријаршије 1766. године, једини део Пећке патријаршије који није
фактички ушао у састав Цариградске патријаршије била је Цетињска митрополија, црква у
Црној Гори, која је себе непрестано до уједињења сматрала делом Српске цркве.
Фактички, црква у Црној Гори након укидања Пећке патријаршије се у периоду 18, 19, 20.
века, фактички се развијала самостално. Можемо рећи да је она у појединим сегментима
била усмерена према Синоду у Санкт Петерсбургу. Цетињски митрополити су тамо
хиротонисан и постојала је руска црквена подршка; синод је у Санкт Петербургу у више
наврата је разматрао црногорска црквена питања. У питању су везе специфичне са Руском
православном црквом али је чињеница да је Цетињска митрополија самостално
функционисала. У Уставу цркве у Црној Гори из 1903. године стоји да је црква у Црној
Гори аутокефална, баш се тај израз употребљава. Она фактички то јесте била. Међутим,
канонски то није био случај. Аутокефалност ни од кога није призната, нити је стечена на
било какав начин. Ово је време краља Николе када је постојала идеја да ће пијемонт
српски бити Црна Гора а не Србија, када је донет тај црквени устав у коме се говори о
цркви у Црној Гори као аутокефалној. На ово се позивају одређени кругови данас али
притом не заборављају да се канонске тачке гледишта она није била аутокефална.
Чињеница је да је црква у Црној Гори себе сматрала саставним делом Српске православне
цркве. Канонски посматрано не постоји акт, никакав документ који би потврдио
аутокефални статус цркве у Црној Гори.

146
Она је имала по овом питању раскол са Цариградском патријаршијом у периоду 1833-1850.
147
Она је имала по овом питању раскол са Цариградском патријаршијом у периоду 1872-1945.

144
 Уочи Првог светског рата имамо Карловачку митрополију која је у то време
средином 19. века проглашена патријаршијом, српску црквену структуру у
Аустроугарској која је формирана крајем 17. века после Велике сеобе и које је фактички
самостално функционисала. У случају Карловачке митрополије ми имамо одређене
документе који њу признају као аутокефалну цркву. Тако Атинска синтагма, зборник
канонских прописа који је средином 19. века настао у Атини када набраја црквене области
које су аутокефалне он тада набраја и Карловачку митрополију као аутокефалну. Она
фактички то јесте била.
Четврта црквена јединица била црквена област у Босни и Херцеговини који је уочи
Првог светског рата била део Аустроугарске. Црквена област у Босни и Херцеговини је
била у специфичном статусу; она је била аутономна у саставу Цариградске патријаршије.
То је био плод договора Цариградске патријаршије и Беча који је уследио после окупације
Босне и Херцеговине 1870. године који се у литератури најчешће назива као конкордат
између Цариградске патријаршије и Беча. Договором црквена област у Босни и
Херцеговини у црквеном погледу стављена као аутономна под јурисдикцију Цариградске
патријаршије док је при том бечком двору остављено да има главну реч када је у питању
избор сарајевског митрополита.
Следећа црквена структура су српске области у Приморју. У питању две
епископије, далматинско-истријска и бококоторска. Ове две епископије су почев од 1874.
године биле у саставу једне црквене структуре која је вештачки створена, Буковинско-
далматинска митрополија. Створена је вољом бечких власти и њен тата су улазиле
црквене области Буковине, то је данашња југозападна Украјина, северна Румунија са
центром у Черновцима и Далмација и Бокакоторска. Ова митрополија је обухватала
области у Украјини и Далмацији и центар те митрополије је био у Бечу. Шта је био циљ?
Циљ је био да се додатно разбије српски црквени простор и етнички простор и да
приморске српске митрополије буду у саставу епископије чији центар ће да буде удаљен
преко хиљаду километара и чији ће центар бити у Бечу.
Шеста област црквена када говоримо о просторима црквеним уочи Првог светског
рата јесте црквена област старе и јужне Србије, простори Косова и Метохије и
Македоније. Ови простори су у састав Краљевине Србије ушли након Балканских ратова а
непосредно уочи Првог светског рата у државном погледу. У црквеном погледу то су биле
области и даље у саставу Цариградске патријаршије. У времену непосредно уочи Првог
светског рата започети, поведени су преговори између српске владе и Цариградске
патријаршије везани за решавање статуса косовско-метохијски и македонских области.
Међутим, Први светски рат је омео ове преговоре и фактички када је почео Први светски
рат ове области су канонски-правно биле у саставу Цариградске патријаршије.
Видимо да је ових шест области било у различитим статусима у различитим
државама-Аустроугарска, Црна Гора, Отоманска империја, Србија. Стварање заједничке
државе дао је главни оквир који је одлучујуће утицао да се идеја о новим јединства српске
цркве реализује, да дође до уједињења покрајинских српских цркава и до обнове
патријаршија која је укинута 1766. године. Процес уједињења српске цркве и обнова
патријаршије је трајало једно време, можемо рећи да је трајао у периоду је 1918-1920.
година. У овом периоду је била формирана привремена конференција свих православних
српских епископа са свих простора која је заседала у неколико наврата. Било је бројних
питања. Требало је ујединити шест целина у једну целину при чему је свака од њих била у

145
другачијем систему, државном и црквеном, са својим законодавством се морамо да се
усклади и то није био лак посао и брз посао. Процес је настављен после 1920. године када
су у наредним деценијама доношени закони. Један од важних проблема који је морао да се
реши био је везан за црквене области које су се налазиле под јурисдикцијом других
цркава. Није био толики проблем са црквом у Србији и Црној Гори, Карловачкој
митрополији, они су самостално функционисале и њихова воља је била јасна. Проблем је
био са црквеним областима које су функционисале под јурисдикцијом других цркава. Пре
свега, мислимо на Босну, јужну Србију, стару Србију и за простор Приморја. У складу са
тим поведени су преговори са Цариградском патријаршијом и Буковинском
митрополијом. У овим преговорима подршку је давала држава јер је то био заједнички
пројекат црквено-државни. Вођени су преговори са буковинским митрополитом који је
дао канонски отпуст за поменуте ове две епископије су најпре враћене у састав
Карловачке митрополије, а потом преко Карловачке митрополије ушли су у саставу
уједињене Српске цркве. Посебно су били важни преговори са Цариградском
патријаршијом. Преговорима који су започети пре Првог светског рата са да се
придружило и питање око цркве у Босни и Херцеговини. А, придружио се и питање везано
за канонско признавање уједињења свих црквених области и уздизање у ранг
патријаршије. Све ово је био сет питања српских црквено-државних делегација са
Цариградском патријаршијом: давање канонског отпуста над областима на којима је
Цариградска патријаршија имала јурисдикцију, канонско признавање од Цариградске
патријаршије и признање од стране Цариградске патријаршије за ранг српске
патријаршије. Овај процес је додатно био отежан чињеницом да се сама Цариградска
патријаршија у овом време налазила у једном нередовном стању, у тешком положају.
Преговори су вођени у време када није било цариградског патријарха. Током Првог
светског рата цариградски патријарх Герман V је био приморан да напусти свој положај
цариградског патријарха 1918. године када су силе Антанте заузели Цариград јер је
Герман сматран као сарадник Отоманског царства које су биле на страни Централних
сила. Ово је био период мјестобљуститељства на цариградском трону тако да су преговори
вођени са мјестобљуститељима. Конкретно, одлуке везане за признавање признавање и
канонски отпуст потписао је мјестобљуститељ патријаршијског трона митрополит
Доротеј. Касније то утврђено посебним Томосом након што је изабран цариградски
патријарх. Цариградска патријаршија је прихватила уједињење Српске цркве и дала
канонски отпуст за територије које су биле под њеном јурисдикцијом, прихватила је ранг
патријаршије. Ово је било праћено богатим даривањем од стране државе па је тако из
државне касе издвојено око милион и по златника за томос. Држава је стала иза овога и
подржава пројекат црквени и тај моменат који треба имати на уму. Истина, занимљиво је
да овог томоса данас нигде нема; где је и шта је са њим то је још увек неразјашњено.
Српска црква је 1920. године уједињена и за првог патријарха изабран је дотадашњи
митрополит Србије Димитрије Павловић 1920-1930. године.
Ове исте године, 1920. године имамо још један важан моменат у нашој црквеној
историји, у историји српске духовне просвете богословске мисли, отпочиње рад
Православног богословског факултета. Факултет је почео да ради у децембру 1920.
године. У последње време, у новије време постоји становишта, која су правилна, која
почетке српског високог богословског образовања помера дубље у прошлост. Постоји
идеја да се као моменат отпочињања српског високог богословског образовања сматра
ранији период, 18. век, простор Карловачке митрополије, то јест, да се као почетак

146
образовања узме Новосадска духовна колегија из тридесетих и четрдесетих година 18.
века. То је била богословска школа коју је основао епископ бачки Висарион Павловић и
која је почетком 40-их година под руководством Дионисија Новаковића, кијевског ђака,
достигла ниво на коме су постојала предавања из филозофије и теологије, што је тада био
врх богословског образовања. Ова иницијатива да почеци српског високог образовања
буду везани за ову школу и за тај период који јесте био кратак од свега неколико година.
Идеја за оснивање Богословског факултета је постојала и раније. Остале су полемике да ли
то треба да буде богословски факултет или духовна академија и по том питању је било
доста расправа. Још у закону о Универзитету Краљевине Србије из 1905. године као један
од факултета Универзитета стављање и Богословски факултет. Међутим, стицај
историјских околности, ратови, недостатака кадра одложило је оснивање Богословског
факултета.
Ко су били професори на факултету на почетку његовог рада? Може се рећи да су
постојале две групе професора. Када кажемо групе мислимо на групе у смислу
образовања, одакле су долазили, где су стекли образовање, какво је њихово богословско
образовање. Једна група је своје образовање добија на руским духовним академијама док
је друга група своје богословско образовање добијала на богословском факултету у
Черновцима. Две основне групе поред још личности који су се школовали на више страна.
Крајем 19. и почетком 20. века управо су ова два центра високог богословског образовања
била кључна где је образован српски богословски кадар.
У Черновцима у Аустроугарској је основан Православни богословски факултет је
до 1875. године и он је до почетка Првог светског рата се школовао ученицима око
четрдесетак Срба, а најмање десетак је стекао титулу доктора богословља. Са друге
стране, у том истом периоду много већи број Срба школовао се у Русији на руским
духовним академијама (Москва, Санкт Петерсбург, Казањ, Кијев) и овде говоримо о
неколико стотина Срба који су се школовали на овим местима. Ово су два главна центра
одакле је долазио српски богословски кадар и два главна центра одакле су долазили
професори Богословског факултета. Од професора који су се школовали у Черновцима и
који су били професори нашег богословског факултета можемо навести Димитрија
Стефановића, нашег чувеног библисте, потом Лазар Мирковић, наш чувени литургичар,
Симеона Станковића који је касније постао шабачки епископ и који је био познат
догматичар, Марка Микеља, патролога Радивоја Јосића, који је предавао Апологетику и
Атанасије Поповић. Већина од ових професора је пре ступања на дужност на
Богословском факултету била професор у Сремским Карловцима. Карловачка богословија
је у том периоду уочи Првог светског рата тежила факултетском рангу, постојала идеја да
пређе у факултет.
Што се тиче групе која је долазила са руских духовних академија ту можемо
говорити о две подгрупе. Једно су били Срби који су завршили руске духовне академије, а
друга група су били Руси који су се након Бољшевичке револуције населили у Србију од
којих су неки били и професори руски духовних академија. Када су у питању Србији који
су били руски ђаци свакако на првом месту поменућемо нашег првог декана богословског
факултета Стеву Димитријевића, који је завршио Кијевску духовну академију, који је био
оснивач катедре за Историју српске цркве. Пре ступања на нову дужност он је био ректор
Призренске богословије. Потом, Чедомиља Митровић који је био професор Црквеног
права и један од наших најзначајнијих научника који је завршио Московску духовну

147
академију. Он је касније био професор и ректор Правног факултета у Београду, чак и
касније постао ректор Универзитета у Београду. У ову групу спада Дамаскин Грданички
који је завршио академију у Санкт Петерсбургу и који је предавао црквено појање. Потом,
у ову групу спада и Иларион Зеремски који је био први професор Светог Писма Новог
Завета. Истина, он је веома кратко предавао на Богословском факултету, свега једну
академску годину 1920/1921. годину јер је потом постао архијереј.
Имамо групу руских професора који су у ситуацији када није било довољно кадра
за наш факултет прихваћени и заиста су помогли у раду нашег факултета. Посебно
истичемо професора Александра Павловича Доброклонског, оснивача катедре за Општу
историју цркве који је завршио Московску академију. Он је био ученик чувеног научника
Лебедева. Овај професор је председавао првом седницом Наставно-научног већа
Богословског факултета, као најстарији по дужности професор. Потом, професор Теодора
Ивановича Титова, бивши професор Кијевске духовне академије, такође историчар. Једно
време кратко је 1922/1923. године на нашем факултету предавао је једно култно име руско
академског богословља бивши професор академије у Санкт Петерсбургу библиста и
патролог Николај Никанорович. Он је потом отишао у Софију и предавао на тамошњем
богословском факултету. Нешто касније црквено право на нашем богословском факултету
предавао је познати правник, каноничар Сергије Троицки. Ово је био основни кадар
факултета и видимо култна имена богословске науке у првој половини 20. века.
Интересантно је да је ово факултет који је посебно током 20-их година могли
бисмо рећи био српско-руски факултет. Не само кад је у питању наставни кадар него када
је у питању студенти. Када се погледају подаци види се да је у појединим академским
годинама половину студената чинили Руси. Током прве деценије рада Богословског
факултета руски студенти су чинили око трећине укупног броја свих студената
Богословског факултета. Али било је пар година где је укупан удео руских студената био
између 45-50. процената. Касније се тај број смањивао руских студената. Међу руским
студентима који су завршили наш факултет и чиме факултет треба да се поноси и треба да
истакне, постала су изузетно имена у православну богословљу у читавом православном
свету. Када се погледа списак примљене прве генерације које завршила богословски
факултет и када се види која су то имена види се какво је „благо“ за богословски факултет
и како нешто треба да се поноси именима. У првој генерацији студената на факултет где
су већину чинили Руси била су имена попут Николај Афанасјева, Кипријана Керма. У
првој генерацији имамо једног светитеља Михаило Максимович, о светом Јовану
Шангајском. Он је након завршетка факултета се замонашио и ступио на архијерејску
дужност у оквиру Руске заграничне цркве. У првој генерацији студената био је један
професор који је касније постао професор на Оксфорду Николај Зернов .
Потребно је обратити пажњу и на српске архијереје, научне раднике у првим
деценијама 20. века. Један од њих епископ Никодим Милаш, иако његова делатност
захвата другу половину 19. века. Време у коме уписао и бавио се науком није уопште било
наклоњено науци. Милаш се стално суочавао са притисцима и био је принуђен да да
оставку на архијерејску дужност. Његов научни опус је импозантан, његова биографија
броји преко 200. наслова. Није само ствар у квантитету, броју његових наслова већ се ради
о капиталним делима које је он оставио, која су га учинила значајним богословом не само
у српским оквирима него и у свеправославним оквирима. Као чињеницу и потврду овога
можемо да узмемо пример да су многа његова дела преведена на више светских језика:

148
руски, немачки, бугарски, грчки, енглески, француски. Рецепција његове богословски
делатности била је много шира од српских простора. Његова величина и значај се већ
видимо само једном његовом делу. То су чувена „Правила Православне цркве са
тумачењима“ који су преводи канона православне цркве, васељенских и помесних сабора
и светих отаца са његовим коментарима. Ово је капитално дело које преведено на многе
језике. Формално гледано, ово дело никада није постало канонски зборник наше
православне помесне цркве али суштински оно то јесте било. Ово дело је попунило једну
велику празнину код нас, везано за непостојање канона православне цркве на српском
језику. До времена Милаша користило се Законоправило светога Саве који је при том не
представља текст канона него скраћену верзију. Милаш је при свом раду користио текст
канона у пуном обиму, користио је најбоље издање у том моменту канона православне
цркве, Атинска синтагма. Ако погледамо историју нашег црквеног права видећемо три
стуба-један је везан за Законоправило светога Саве, други је везан за правила са
тумачењима од епископа Никодима Милаша и трећи стуб је везан за „Свештене каноне
цркве“ од епископа Атанасија Јевтића. Ово су три стуба нашег црквеног права.
Потом, свети владика Николај Велимировић чија делатност започиње у овом
периоду. Током Првог светског рата Николај је слат у мисију у Енглеску. Пре Првог
светског рата он је образовање стекао не занима западу и он је у то време припадао ређем
броју српских богослова који су били школовани на западу. Школовао се на
старокатоличко факултету у Берну; није био једини Србин који се тамо школовао али је
припадао јако малом броју који се школовао у овом периоду на западу. Он је имао два
доктората на западу, у Берну и Оксфорду. Један део школовања Николај је провео у
Русији у академији у Санкт Петерсбургу. Пре одласка на запад код Николаја је постојала
идеја да оде на школовање у Русију. У литератури наводе подаци да је Николај желео да
избегне школовање у Русију, међутим у кијевским архивима налази се Николајев
студентски досије који је формиран у оквиру Кијевске духовне академије и ту се налази
молба коју је Николај поднео за упис на неку од руских духовних академија. Молба ова
која је његов аутограф датирана је у 1902. годину и она је упућена савету Београдске
богословије коју он моли да буде у реду броја ученика који ће бити упућен на неку од
руских духовних академија. Такође, је потребно ово навести као корекцију места које
постоје у литератури где се наводи да је Николај желео да избегне школовање на некој од
руских духовних академија.
Не можемо заобићи оца Јустина Поповића јер Николај и Јустин су темељи српског
богословља. Њих двојица спадају у млађу групу богослова који су свој допринос дали у
каснијем периоду али већ у периоду око и током Првог светског рата и иде њихово
школовање истицање њиховог образовања. Јустин је провео један семестар на Санкт
Петербуршкој духовној академији 1916. године, а потом је напустио Русију због
тамошњих дешавања везани за револуционарна врења. И отишао је у Енглеску и тамо је
наставио школовање; потом и докторирао у Атини. Такође, у реду оних који су дали
значајан допринос српској богословској науци спада епископ Горњокарловачки Иларион
Зеремски који је био први професор Светог Писма Новог Завета на Богословском
факултету у Београду. Епископ Иларион је завршио Московску духовну академију. За
његову делатност можемо рећи да можемо да вежемо почетке српске новозаветне
библистике док део кад је у питању библијски као старозаветном делу почетке можемо
везати за епископа Иринеја Ћирића. Епископ Иринеј Ћирић је био руски ђак, он се
школовао у Московској духовној академији. Иринеј је предавао Свето Писмо Старог
149
Завета у Карловачкој богословији и он је био кандидат за првог професора Старог завета
на нашем факултету. Међутим, он није формално ступио на своју дужност професора на
Богословском факултету јер је изабран за архијереја. Између два светска рата је важило
правило да када нека личност постане архијереј не може да предаје на факултету и било је
више таквих примера. Научна делатност Иринеја Ћирића је импозантна. Радове је
објављивао на више различитих богословски дисциплина, објавио је радове у
иностранству и његова научна делатност до данас није обрађена на адекватан начин и чека
да буде обрађена и да се да на неки начин богословска оцена његове делатности.
Ово је време интензивног развоја српске богословске периодике. Имамо читав низ
изузетно квалитетних српских часописа у првим деценијама 20. века. Највећи део је
сачуван и он постоји у фонду наше библиотеке. Они су својеврсни „рудници“ историје
српског богословља. Часописи у којима су објављивани радови из свих области
богословља богословске науке, часописи у којима је праћена богословска продукција
инострана и на западу и на истоку. Када се погледају прикази и рецензије ових дела може
се видети колико су ови богослови били ангажовани враћено богословске науке у
иностранству. Најбољи богословски часопис на почетку 20. века је „Богословски гласник“
који је излазио у периоду 1902–1914. године који су издавали професори Карловачке
богословије. Најпре је уредник био Иларион Зеремски а потом Владан Максимовић, наш
познати религијски философ. По оценама наших богослова тај часопис највероватније
јесте наш најквалитетнији богословски часопис у првој половини 20. века-у овом часопису
богатство његовог садржаја, богословских области сведочи нам о његовом квалитету.
Урађена је и библиографија овог часописа. Потом познати часопис факултета
„Богословље“ чији је први број изашао 1926. године и његова библиографија је урађена.
Библиографије су јако корисне јер нам омогућавају да сагледамо један часопис на један
једноставан начин. „Богословље“ је основано као часопис професора Богословског
факултета у коме су они објављивали своје радове и који излази са мањим прекидима све
до нашег времена. Студенти Богословског факултета су током 30-их година покренули
свој часопис под називом „Светосавље“. Потом, часопис „Хришћански живот“ чији је
уредник једно време током 20-их година био отац Јустин Поповић и у овом часопису
његови коментари са уредничког стола у сваком броју су веома интересантни и сведоче о
духу времена и кретању у нашој цркви. Генерално, ради се о једном драгоценом извору
савременог српског богословља која није до данас у довољној мери истражена а која је
изузетно важна.
Питања, коментари:
С: Да ли је нека епархија остала изван граница Краљевине Срба, Хрвата и
Словенаца?
П: Било је тих епархија, нека од њих је будимска епархија која је остала ван
граница и скадарска епархија је остала ван граница Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Принцип је био да у састав цркве епархије које су ушле у састав државе.
С: Какви су српско-бугарски односи?
П: Српско-бугарски односи су занимљива тема. После Првог светског рата било је
покушаја да дође до помирења Срба и Бугара, било је чак и планова да се створи
јединствена држава Срба и Бугара и у том склопу су се водили преговори и олио
питањима на црквеном плану па је тако делегација боравила у Београду из Бугарске. Како

150
је то утицало-само на тај начин да се све мање говорило о бугарским злочинима; тако да је
тридесетих година када је дошло до покушаја решавања почело се мање се говорити о
злочинима који су Бугари чинили током Првог светског рата. Питање са Бугарима је увек
отворено питање, почевши и од тумачења средњег века па надаље. Потенцијално то може
да буде врло проблематично али подручја данашње Македоније, јужне Србије, тумачење
црквене историје подручја и подручја су различита код нас и код Бугара. Тако да ово јесте
потенцијално неуралгична тема.

Српска Црква у Другом светском рату;

Страдање у НДХ

На почетку ове теме рећи ћемо о улози Српске цркве у дешавањима уочи самог
рата у посланицама ратне окупације Краљевине Југославије и како је то утицало на
организацију Српске цркве. Посебно ћемо се осврнути на оно што је наша црква доживела
од Хрвата у независној држави Хрватској. У том контексту осврнућемо се и на позицију
Римокатоличке цркве, наравно, све у мери у којој то могуће на основу досадашњих
истраживања. И оно што треба да знамо код свих ових подтема јесте да ту постоје многа
од питања које још увек нису од стране истраживача до краја расветљена, многа питања
још чекају своја одговоре.
Улазак југословенске државе у Други светски рат имао је катастрофалне
последице. Не само због тога што је она током Другог светског рата била подељена на
разне окупационе зоне него што је она након завршетка рата променила државно уређење.
То више није била краљевина, монархија него је постала комунистичка држава.
Југославија је у рату ушла након потписаног Тројног пакта, потом његовог обарања, након
пуча који је извршен 27. марта што је Хитлер схватио као удар на његов лични ауторитет.
Овим дешавањима уочи почетка Другог светског рата своју улогу је имала и црква. Наша
црква са патријархом Гаврилом Дожићем је подржала пуч, односно обарање Тројног пакта
који је Југославија потписала. Сада већ улазимо у хипотезе шта би било кад би било, шта
би се десило да је Југославија остала при одлуци да остане при одлукама Тројног пакта,
како би се ситуација одвијала. Тако се могу чути тврдње да бисмо боље прошли да смо
остали при Тројном пакту и да би смо ти ми избегли разарање, страдање народа. Како и
под чијим утицајем то је и даље питање, спекулација. По некој логици ствари то је тада
одговарало Енглезима који су тада једини у Европи били нападнути док је у то време
Стаљин имао још увек пакт са Хитлером. Како је то у бити ствари Енглезима одговарало
да се још негде отвори неки фронт у Европи. Оно што је за нас значајно јесте да црква
имала некакву улогу у свему томе, у свим овим догађајима. Какву је улогу имала тешко је
до краја без отварање свих архива одговорити на ово и оваква питања. Али, чињеница
остаје да је врх цркве на челу са патријархом Гаврилом Дожићем подржао пуч; познато је
да је патријарх Гаврило одржао говор преко радија у коме је истакао да подржава пуч и то
један говор који је пун патриотског набоја и то је говор у коме се он позива на нашу дугу
историјску традицију. Чињеница је да је врх Цркве подржао обарање пакта са Хитлером,
односно приступање Тројном пакту. Чак је 27. марта сазвана проширена седница Синода
чији је био циљ да се одреди, јасно изрази позиција Цркве. Колико је то било паметно све

151
су хипотезе у којем није паметно улазити-чињеница је да је у сагледавању свих ових
ствари било доста романтизма, романтичног погледа на догађаје, чињеница је да људи у
цркви, епископат црквени генерално у двадесетом веку, често се није сналазио у
политичким стварима. Можемо рећи да је патријарх Гаврило поступио са романтичарских
позиција не сагледавајући у довољној мери реалност и врло брзо и он и врх цркве су
видели последице које су биле катастрофалне-за неких двадесетак дана сви су могли да
виде какве су последице биле тих одлука.
Хитлер је напао Југославију која се распала за неких десетак дана и дошло је до
једне ситуације које за српски народ и за српску цркву била катастрофална. Можемо рећи
да је ситуација била и катастрофалнија у поређењу са ситуацијом је била неких две
деценије раније, мислимо, на Први светски рат. Отворено је питање да ли је иступање
цркве на челу са патријархом Гаврилом било само плод романтизма или је у питању било
неких других елемената, утицаја. Отворено питање о коме је писано на више начина, али
није још увек до краја истражено. Још увек није истражено да ли је било још неких
додатних утицаја, да ли је било британског утицаја на врх цркве наше и ако јесте у којој
мери и то је отворено питање. Чињеница је да су Немци након окупације патријарха
Гаврила Дожића и епископа Николаја Велимировића држали у заробљеништву током
читавог рата. Патријарх Гаврило је ухапшен крајем априла у манастиру Острогу и држали
су као заробљеника у различитим условима. Тако је био у заточеништву у манастиру
Раковици, Војловици па потом једно време у логору Дахау. Такође, епископ Николај
Велимировић је ухапшен и они су на њих двојицу гледали, особито немачка служба, као
на главне експоненте енглеске британске политике и сматрали су и сарадницима
британске обавештајне службе и због тог разлога држали изоловане. Ово јесте ствар која
захтева додатно истраживање.
Након двадесетак дана се распала Југославија и била је подељена на окупационе
зоне и српски народ и српску цркву задесила катастрофа. Немци су држали Србију са
Банатом, Бугари су заузели делове југоисточне Србије, Македонију; Мађари су држали
под својом управом Бачку и Барању; Италијани су држали Црну Гору, делове Косова и
Рашке области, Далмацију. Најгоре што је било јесте било стварање независне државе
Хрватске; ова творевина која је настала је захватила Хрватску, Босну и Херцеговину, ушле
у Срем, укључујући и Земуна до Београда. Ово је био посебан проблем за наш народ и
цркву; држава је била исцепкана, раздељена и то је утицало на позицију и саме цркве.
Фактички, априлски слом 1941. године значио је и дезинтеграцију саме цркве, њене
организација. Српска црква је доживела дезинтеграцију, заправо, доживела је слом,
црквена организација је била исцепкана. Због заточеништва патријарха Гаврила можемо
рећи да је црква на известан начин била обезглављена. У Београду је током рата
функционисао Синод који је био „крњи“ Синод који су сачињавали епископи који су били
остали окупираној Србији. Србије била окупирана али је имала своју владу у којој се и
данас воде расправе. Прво је то била комесарска управа, а потом од септембра је 1941.
године влада Милана Недића-а то питање данас изазива велике расправе у науци каква је
то била влада и каква је била њена политика. Ово сведочи чињеница да је сада било
одржано предавање у Српској Академији наука и уметности о влади Милана Недића о
томе како је српска историографија од Другог светског рата до данас гледала на улогу ове
владе и резултати су такви да у тај спектар иде да је то била влада која је била квислиншка
влада која је сачинила да отежа живот нашем народу до тога да је то била влада која је

152
чинила све помогне народу, да спасе што се спасти може. Ова влада је сарађивала са
српским Синодом, а на челу тог Синода током рата није могао да буде патријарх јер је он
био изолован.
На челу тог Синода, на основу једног од чланова Устава, био је да најстарији
архијереј по хиротонији који управља црквом у ванредним околностима. У том моменту
онај које био у Београду, онај који је био доступан био је митрополит скопски Јосиф
Цвијовић. Овај митрополит је био протеран из Скопља заједно са епископом злетовско-
струмичким Викентијем Продановим од стране бугарских власти. Бугари су на српским
просторима данашње Македонија, југоисток Србије покушали да спроведу исту ону
политику коју су спроводили две деценије раније, током Првог светског рата. Тада је
послато око три стотине бугарски свештеника на ове просторе, то јест, на просторе који су
држале бугарске окупационе власти и српски архијереји су протерани. Ово је био начин,
метод да се промени црквена структура да се уђе у бугарску егзархија. У то време на челу
бугарске егзархије био је митрополит Стефан који је између два светска рата био у врло
добрим односима са Српском православном црквом, док су ратне околности промениле
међусобне односе што је нама данас јасно историјска лекција. Са митрополитом Јосифом
у Београду је било пар архијереја који су избегли, било је архијереја који су избегли
западно од Дрине као тузлански епископ Нектарије Круљ. Синод је покушао да балансира
између владе Милана Недића и Немаца, и партизана и четника, али овај синод био под
притисцима. Вршени су притисци, а посебно 1943/44. године на митрополита скопског
Јосифа да се изјасни против комуниста што није учинио. Током рата ниже свештенство је
стајало више на страну покрета Драже Михајловића али када је у питању Синод у
Београду вођена је политика баланса.
Улога Синода и његових надлештава била је велика када је у питању
документовање када су у питању злочини који су вршени над Србима западно од Дрине.
Првих дана рата нас Синод је оформио једну комисију у којој су били и професори нашег
факултета, поједини архијереји чији је био циљ да се што је могуће више сведочанстава
прикупи о дешавањима у независној држави Хрватској. Та грађа и данас постоји у Архиву
нашег Синода, то су сведочанства која су скупљена од избеглица независне државе
Хрватске. На основу те документације још током рата прављене су представке или
такозвани меморандуми које наш Синод слао немачким војним властима у Београду да се
нешто учини, да се погроми нашег народа зауставе и побољша живот нашег народа на
просторима Хрватске. До тога није дошло али је свакако вредно поменути да се учинио
покушај наше цркве да се тај погром народа заустави.
Несумњиво је најтежа ситуација била у независној држави Хрватској, која је била
једна нацистичка творевина која је обухватила добар део простора краљевине Југославије,
највећи део данашње Хрватске, Босне и Херцеговине, Срем и Земун је био у саставу
независне државе Хрватске. Тако су се и фрушкогорски манастири нашли у саставу
независне државе Хрватске. Независна држава Хрватска проглашена већ десетог априла
док је сама држава капитулирала осамнаестог априла. На челу те „монструм“ државе
нашао се усташки покрет, група људи која је била умешана чак и у атентат на краља
Александра Карађорђевића у Марсељу у Француској и која је била инсталирана од стране
италијанских фашиста и немачких фашиста у Загребу. У питању је група за коју не
можемо рећи да ли је од почетка била подржавана од стране хрватског народа и то је
тешко сада процењивати. Чињеница је да су Хрвати стали иза њих, али свакако да је у

153
питању група која је инсталирана у Загреб и на челу те групе био Анте Павелић који је био
разбојник. Занимљиво је да је Павелић имао богословско образовање, језуитску гимназију
у Травнику. Створена је тако једна нова држава, испоставиће се да ће то бити један оквир
у коме ће се српски народ доживети огромно страдање на најбестијалније начине.
Најпознатији пример који осликава какав је био однос према српском народу је логор
Јасеновац који, нажалост, и данас чак и међу стручном јавношћу изазива двоумљење и
полемике, па се тако код стране одређене групе истраживача појави да је ту у питању био
само радни логор. И ово питање спада у ред отворених питања из периода Другог светског
рата па тако ми говоримо о 700. хиљада жртава којих је страдало у Јасеновцу док Хрвати
износе тврдњу да у питању био само радни логор. Они данас објављују такозване научне
радове и иду толико далеко да број жртава смањују на 30. до 40. хиљада. И ово је једно
питање око кога не постоји сагласност ни на регионалном, а камоли на већем нивоу.
Судбина која је задесила наш народ задесила је и нашу цркву на овим просторима.
Симбол тог страдања цркве јесте страдање њених архијереја. Чак је познато да када су
територије ослобођене, Јасеновац је и даље наставио да ради и то је посебна прича. Можда
најгори период су били први месеци у периоду од априла до августа, септембра 1941.
године. То је период када су радили силне јаме посебно по Херцеговини, то је време када
је било етничко чишћење на овим просторима. Ово је и касније вршено али је овај први
талас био онај најбезобзирнији. У овом периоду је страдало тројице српских архијереја
митрополит дабробосански Петар Зимоњић, епископ горњокарловачки Сава Трлајић,
епископ бањалучки Платон Јовановић и сва тројица су канонизована. Током рата веома је
страдао митрополит загребачки Доситеј Васић који је ухапшен, у Загребу је мучен,
малтретиран и потом долази у Србију, у Београд где је до своје смрти 1945. године био у
манастиру Ваведење, где је боловао, где је све време провео до краја свог живота и ту је и
сахрањен. И Доситеј Васић је канонизован као свештено исповедник. Такође, су
канонизовани многи други новомученици који су страдали од усташких злочинаца.
Генерално, читав период рата је био везан за страдање нашег народа и колики је
био број страдалих је отворено питање. Можда и није важно тачно колико је тај број већ
колико су били бестијални, окрутни злочини и то је било право етничко чишћење. Ако
правимо паралелу са савременим добом чујемо често како у Сребреници учињен је
геноцид; позната личност који је познат као „ловац на нацисте“ Ефраим Зуроф добро
рекао је да у Сребреници и оценио је да тамо није био у питању геноцид, збунио се шта је
Сребреница тако окарактерисана и рекао да је тамо био ратни злочин а не геноцид.
Геноцид значи када се читаво становништво са једне територије физички елиминише. У
Сребреници јесте релативизација појма геноцида. У независној држави Хрватској нико
није окарактерисао ове ствари као геноцид и то јесте један проблем и тек ће да се
појављује и пројављује као проблем. Тако је 1942. године код Бањалуке десио се покољ у
селима око Бањалуке (Дракулић и околина).
Занимљиво је да сада долазимо до питање улоге и позиције Римокатоличке цркве у
свим овим злочинима. Поставља се питање које је актуелно и данас, улоге Римокатоличке
цркве у свим овим догађајима. Када кажемо Римокатоличке цркве имамо два нивоа у
виду- цркве у Хрвата, Хрватске римокатоличке цркве и Ватикан као други ниво. И ово је
питање које отворено, каква је била улога и однос цркве у Хрвата и Ватикана према свим
овим догађајима. Доста је тога објављено али закључак не можемо до краја да извучемо
јер чини се да је још увек недоступно, доста архива, посебно ватиканских. Врло

154
интересантан податак да српским историчарима нису доступни документи у вези
Степинца из ватиканских архива што један занимљив податак. Код догађаја и страдање
нашег народа у Бањалуци и у селима око Бањалуке током 1942. године веома је један
важан моменат а то је да је план и штаб где је све планирано био један самостан
Петрићевац код Бањалуке који је био фрањевачки самостан где капелан био познати
Мирослав Филиповић Мајсторовић, познатији као „фра сотона“. Он је карактеристичан
пример, и таквих је било јако много. У злочинима који су се дешавали над српским
народом широм независне државе Хрватске активну улогу имао је римокатолички клир,
жупници, фратри и остали. Било је и позитивних примера од стране Римокатоличке цркве
где су и римокатолички бискупи као што је мостарски слали дописе у Загреб и где се
упозорава на све злочине које се врше над српским народом и где се подцртава да то није
хришћански. Познато је много покушаја да када се није ишло на то да не треба физички
истребљивати српски народ онда се ишло у правцу како треба превести у
римокатоличанство. Црквени систем Хрвата можемо рећи да је добрим делом стало иза
пројекта. Кад је у питању нижи клир они су учествовали у злочинима директно. Што се
тиче вишег клира, а он је био извођач другог дела плана усташке државе који је
подразумевао да један део Срба треба да буде покатоличен. Црква у Хрвата учествовала је
у пројекту покрштавање Срба. Још на самом почетку рата 1941. године је оформљен је
одбор у Загребу на чијем је челу био Алојзије Степинац, а у тај одбор су улазили бискупи,
поједини свештеници, професори богословског факултета у Загребу, чији је циљ како су
они говорили био враћање источних шизматика у праву веру, у контексту какав је тада
био а то је био контекст независне државе Хрватске. Тада је значајан број Срба преведен у
католичку веру. По питању како је то чињено, зашто је то чињено, да ли су ти нешто су
одређени Срби прешли у римокатоличку веру спасили свој живот, све су то питања која
изазивају опречна становишта. У документима појединим код Хрвата видећете да су та
прелажења Срба у римокатоличку веру добровољно учињена. То се са нашег становишта
не може да буде тачно јер то не може да се добровољно и драговољно чини када је
алтернатива логор. То је био један механизам који је функционисао: са једне стране
усташки режим и са друге стране црква у Хрвата која је врло благо реаговала. Тешко је
наћи оправдање за понашање Алојзија Степинца током Другог светског рата, изузев,
можда неких пар ситуација где је благо указао да тако не би требало чинити, али то је
суштински ништа. Тако је црква Римокатоличка црква у Хрвата активно учествовала када
је у питању план прекрштавање Срба у Хрватској, преласку Срба у римокатоличку цркву.
Што се тиче позиције Ватикана и то је отворено питање и тек се очекују
истраживања на овом пољу. Генерално, питање Ватикана је отворено питање, однос према
холокаусту. Навели смо негативе примере цркве у Хрвата који су они чинили према
нашем народу, а сада ћемо навести позитиван пример кад је у питању Ватикан. Имамо
пример једног француског кардинала у Риму, Ватикану, Еугена Тисерана који је био
секретар Конгрегације за источне цркве, која је била кључна установа за односе са
источним црквама у ово време. Он је у више наврата оштро реаговао на оно што се
дешавало у независној држави Хрватској. Иначе, у то време у Ватикану су били били
веома добро обавештени, посебно од стране италијанских власти. Зна се да су италијанске
и немачке власти обавештавали своје централе у Риму и Берлину о томе шта се дешава.
Тако постоји извештаји у којима се немачке власти згражавају ономе што чине хрватске
власти и многи немачки логори у поређењу са Јасеновцем били су хумани. Начин
елиминације људи је био много хуманији у односу на понашање усташа. Ови извештаји су

155
ушли научну обраду и у њима се види на више места како се немачки официри згражавају
над усташким властима и њиховим методама поступања према народу. Међутим, ствар је
у томе што то није произвео никакав ефекат, већ су усташе пуштене да спроводе свој
начин понашања до краја. Споменути кардинал Еуген Тисеран је у више наврата у
разговору са послаником НДХ указивао веома оштром и упозоравао и самог папу Пија.
Такође, он је подсећао на ове злочине, па чак и неким документима које хрватски
посланик из Рима слао у Загреб означавао је овог кардинала као непријатеља хрватске
државе и хрватског народа. Дакле, било је људи у Римокатоличкој цркви који су на ове
злочине и овакво понашање реаговали. Али, од стране целокупне Римокатоличке цркве
није ништа учињено да се ови злочини зауставе. То је једна мрља, једна болна рана, која и
данас актуелна и која није решена.
У дијалогу између Римокатоличке и Православне цркве и Српске цркве ово је једно
питање које не може да буде заобиђено и не сме да буде. Када се каже да се води
богословски дијалог увек треба имати на уму да се не сме испустити та историјска
димензија. Богословски дијалог мора и треба да има историјско наслеђе у виду. Јер ако се
испусти историјско наслеђе онда оно више одговара само једној страни и не треба да се
пристане на то. Тиме се исказује и наш однос према жртвама, нашим прецима. Била би
велика грешка да се историјски аспект занемари, да се преко тога пређе.
Какав је био однос усташких власти према народу такав је био и према светињама
православним. Како је поменуто, Фрушка гора била је у саставу НДХ и да су они имали
исто лош однос према српским светињама, па се тако десило да су Немци 1942. године
спасавали српске реликвије са Фрушке горе. У томе велику улогу имао Радослав Грујић,
чувени научник и професор на нашем факултету, који је после Другог светског рата био
лишен грађанских права јер је био оптужен да је био сарадник квислинга и он је тек
рехабилитован 2014. године. Професор Радослав Грујић је сарађивао са немачким
официром који је био задужен за област културе па су тако немачке јединице спасавале
реликвије са Фрушке горе. Тада су спашене мошти кнеза Лазара, Стефана Штиљановића и
тада су мошти цара Уроша пренете у Београд и на тај начин спашене. Познато је да је у
вагонима српско културно благо тада однето са Фрушке горе у Загреб. Ово видимо по
књигама које се појаве у Загребу и на којима видимо да су из Фрушке горе на којима се
налази печат загребачке библиотеке из 1942. или 1943. године.
Као врхунац дешавања у НДХ створена је Хрватска православна црква и то је опет
нешто што се понавља у данашње време. Хрватска православна црква основана је указом
Анте Павелића почетком 1942. године. Они су нашли руског емигранта, епископа
Гермоген Максимова коме се у Србији и Српска православна црква указали
гостопримство када су Руси били принуђени да беже из Русије после Бољшевичке
револуције. Гермоген је стао на чело те парацрквене структуре. На жалост, неке друге
помесне цркве, међу њима и Румунска православна црква, помогли су формирању
апаратуре парацрквене структуре. Гермоген Максимов је одмах био екскомунициран од
стране Руске заграничне цркве који је у ово време још увек био у Београду. Тако да се
Руска загранична црква оградила од делатности Гермогена Максимова. Усташка власт је
априла 1941. године донела законе којима је укинута ћирилица, где су по градовима
морали да носе плаве траке, затим укинути назив Српска православна црква, православна
вера већ је то означено као грчка православна вера. Чак су и Мађари имали план да
направе мађарску православну цркву. Павелић је приликом оснивања Хрватске

156
православне цркве одржао један говор у којем је он исказао да је православна црква тако
структурисана да у свакој држави постоји црква па је тако српска у Србији, па ће
Хрватској бити хрватска. Занимљиво је да је један део свештенства, посебно у источној
Босни, ушао у Хрватску православну цркву. Они су после рата покајали и примањем чина
расколника вратили се у цркву. Познато је да је чак и у Сарајеву 1943. године инсталиран
такозвани митрополит Хрватске православне цркве Спиридон Мифка, кога су Румуни
хиротонисали. Дакле, ови свештеници српски који су били у Хрватској православној
цркви су се покајали после рата и враћени су канонску цркву. Гермоген Максимов је после
рата био стрељан од партизана. Алојзије Степинац је беатификован од стране папе Јована
Павла који је био Пољак и који је приликом посете Босни 2003. године посетио је
самостан који смо помињали Петрићевац код Бањалуке који је био током рата зборно
место и који је био место где је био кован план за злочине над Србима. Ово је тешко да
може бити случајно. Данашњи папа Фрања долази из једног другог подручја, из једног
другог контекста, он долази из Латинске Америке. Мешовита комисија о Степинцу јесте
један преседан чије резултати ћемо видети. Беатификација Степинца је ишла и ослањала
се на онај део његовог живота и деловања који је везан за период после Другог светског
рата и сако давали су га као страдалника од комунистичких власти, али није била довољно
сагледавана његова улога током Другог светског рата. Ова садашња комисија расправља и
сагледава све елементе у животу Степинца и пре рата и током рата и после рата. И по
овом питању јесте нешто што треба да истакнемо а то је да не треба да заборавимо своју
историју и да своју историју морамо да сагледавамо. Са крајем Другог светског рата
дошло до промене државних друштвене структуре.

157