Peter O'Donnell - Modesti Blejz

Naslov originala

Peter O’Donnell

MODESTY BLAISE
Za Konstancu
1
Frejzer podesi naočare tako da mu se na licu pojavi izraz vrhunske gluposti,
koji je najviše voleo. Prešao je prstom niz nos i tupavo se zagledao u dosije
koji je držao u rukama.

„Mislim, ser”, reče uzdržano, „da bismo mogli imati muke u pridobijanju
Modesti Blejz.” Trepnuo je prema krupnom, sedokosom čoveku koji je stajao
kod prozora i gledao užurbani noćni saobraćaj dole ispred Vajthola.

„Za trenutak”, reče Tarant, okrenuvši se od prozora, „ponadao sam se da biste

mogli uspeti u tome, Frejzeru.”

„Žao mi je, ser Džeralde”, reče Frejzer pomalo rezignirano. „Možda neki
drugi put.”

Tarant pođe do velikog stola u jednom uglu prostorije. Seo je u svoju stolicu,
otvorio lakiranu kutiju, izvadio cigaru i prionuo da je upali.

„Izvanredna žena, Frejzeru”, reče, gledajući kako se gusti dim izvija prema
blagoj fluorescentnoj svetlosti. „Da ste vi 1945. godine bili dete u logoru za
raseljena lica na Srednjem istoku, mislite li da biste mogli da se penzionišete
u dvadeset šestoj godini, sa preko pola miliona funti? Malo, žensko dete,
naravno.”

Od svih izraza koje je imao na repertoaru Frejzer hitro odabra jedan - izraz
blage uvređenosti sa napućenim usnama. Tarant razmisli o njemu, pa
odobravajući klimnu glavom.

„Najverovatnije”, nastavi, „da ćemo teško moći da je pridobijemo za novac.

A naročito ne za dve hiljade godišnje, kolika su primanja državnih
službenika.”

Frejzer diže ruku blago savijenog srednjeg prsta i pažljivo se počeša po glavi
ispod proređene kose. „Neki od naših ljudi su posvećeni svom poslu” reče
neuverljivo.
„Da. Izgleda da ona ima osećaj patriotizma.” Tarant se namršti na svoju
cigaru. „Najzad, odlučila je da ostane ovde. Ali mislim da se ne bi odazvala
ni na zov trube.”

„Ucena?” Frejzer pokuša jednim izrazom da objedini nagoveštaj, izazov i

odbojnost. Osetio je da mu nije uspelo jer je Tarant samo odmahnuo glavom.

„Ne... ne ucenom. U stvari, mislim da je to pravi podsticaj za nju, Frejzeru. A

potrebno nam je mnogo više od nevoljne saradnje.”

„Pitam se da li...”, Frejzer ostavi rečenicu da lebdi u vazduhu dok je pažljivo

okretao list u dosijeu i nekoliko sekundi nepotrebno zurio u njega. „Pitam se
da li bi ovo pomoglo.”

Tarant uze papir i dva puta pročita kratku poruku na njemu. Nesigurnog
izraza, koji je ipak zračio nadom, zamislio se, a onda podigao pogled prema
Frejzeru shvativši da je on u pravu.

U trenutku se zapita zašto se čovek sa Frejzerovim dosijeom terenskog

operativca trudi da izgleda kao beskorisni glupan, sada kad radi miran
kancelarijski posao. Iz čiste navike, verovatno. Ta uloga mu je koristila u
prošlosti i možda je sada teško otarasiti je se. Tarantu ona nije smetala. Njih
dvojica se odavno poznaju i Frejzer je znao u kojim situacijama ovaj skida tu
masku. U svakom slučaju, bila je to bezopasna igra, korisna i često zabavna.

„Poruka je stigla od šifranta pre jednog sata”, reče Frejzer uz mali pokret kao
da se izvinjava. „Naravno, nisu joj pripisali nikakvu važnost. Već da je deo
rutinskog izveštaja. Ali pomislio sam da, možda...?”

„Mislim da zaista može da posluži.” Tarant mu vrati papir i pogleda na sat.

„Deset sati. Mislite li da bi htela da se vidi sa nama večeras?”

„Nema boljeg trenutka od sadašnjeg.” Frejzer je izveštačeno ubacio ovu

frazu, ne uspevši sasvim da prikrije svoje zadovoljstvo. „Ser, da li da
pokušam da je nazovem?”

Noćni vazduh je bio prijatno topao dok je Frejzer vozio svoj stari bentli niz
Konstitjušn hil i opušteno krivudao između vozila kroz Hajd park. Jedan
taksista je zbog toga besno uzviknuo, na šta se ovaj izvinio osmehom,
uzviknuvši zatim tako maštovitu psovku da je Tarant jedva uspeo da sakrije
svoje divljenje.

„Vaš razgovor sa Modesti je bio vrlo kratak”, reče Tarant dok su se vozili
kroz park. „Zar ništa nije pitala?”

„Nije, ser Džeralde.” Frejzer se nagnu iznad volana i zabrinuto trepnu

posmatrajući kroz vetrobran. „Kada sam je pitao možete li da je nazovete,
rekla je samo: ’Da. Sada, ako vam odgovara’ Zvučalo je kao da zna ko ste.”

„Zna. Dva puta je slala Vilija Garvina iz Tangera da mi proda vredne

informacije. Nešto o Naseru i vrlo korisne stvari o ruskoj organizaciji u
Levantu.”

„Šta mislite o Garvinu, ser?”

„Tvrd kao dijamant, ali sa dobro ispoliranim delovima. Ima jak kokni
naglasak, ali mislim da su mu i francuski i arapski vrlo dobri. Ima savršene
manire; odveo sam ga na ručak u klub Rend da ga uplašim, ali izgledao je kao
da je tu rođen. Pregovarao je veselo, ali nemilosrdno. Izgledao je opušteno
nadmoćan, kao... zastupnik aktuelne kraljice.”

„Ne kao suprug?”, upita Frejzer nesigurno.

„Definitivno ne tako. Kao dvorjanin. Ništa više od toga.”

„Šteta, zaista.” Frejzer uzdahnu i izgura jednog mini-ostina iz trake. „Da su u

takvom odnosu, možda biste vi bili u boljem položaju. Mislim, sad je taj
Garvin u nevolji.”

„Da. A s druge strane...?” Tarant je to izrekao kao nedorečeno pitanje.

„Tačno.” Frejzer ozbiljno zaklima glavom nekoliko puta. „Da su u

supružničkom odnosu, Garvin možda ne bi bio u nevolji. A vas se to nimalo
ne bi ticalo, ser.”

Visoki blok koji je gledao iznad parka konstruisao je Le Korbizjeov učenik i

bio je završen pre nešto više od godinu dana - vrhunac jednostavne
elegancije. U suterenu se nalazi privatni bazen, tereni za skvoš i teretana za
stanare i njihove goste. Fasada je bila od glatkog kamena, a krov isprekidan
uvučenim platformama sa balkonima. Na vrhu, penthaus koji gleda na jug,
ograničen je sa obe strane terasom pokrivenom pločama od betona, između
kojih je rasla trava.

Penthaus je koštao sedamdeset hiljada funti.

Za pultom u velikom predvorju uniformisani vratar ljubazno nakrivi glavu

kao odgovor na Tarantovo pitanje. „Da, gospođine, gospođica Blejz je javila
da vas očekuje.”

Iza prostora pokrivenog mekim, smeđim tepihom nalazila su se čvrsta vrata

privatnog lifta. Vratar dodirnu dugme i vrata tiho kliznuše u stranu.

„Da, tu smo. Spustila je lift za vas. Uđite, gospodo, molim vas. Odvešće vas
direktno na krov. Ne zaustavlja se na ostalim spratovima.”

„Hvala vam.” Tarant pritisnu dugme i vrata se zatvoriše. Lift pođe polako, pa
onda poče glatko da ubrzava. Na vrhu, vrata su se opet povukla i njih dvojica
izađoše.

Našli su se u prostranom, otvorenom foajeu sa podom od keramičkih pločica

ugljenosive boje. Iza se nalazila velika prostorija koja se pružala nekih
petnaest metara do suprotnog zida, gde je veliki prozor od poda do plafona
gledao na park. Činilo se da su foaje i ta prostorija zajedno, ali ona je bila tri
stepenika niža od tanke gvozdene balustrade na rubu foajea koja je okruživala
prostoriju celom njenom širinom.

Vlasnica je ostavila svoj pečat gotovo u svakom delu prostorije, kojom je

odisala toplina i jednostavnost. Zatim bi pogled počeo da otkriva čudne
nejasnoće u toj jednostavnosti, neobičnu mešavinu stilova, koji bi se inače
sudarali, ali su tu bili zapanjujuće usklađeni.

U foajeu su svoje mesto našle dve stolice, kanabe Luj XVI i okrugli stočić.
Sa strane se nalazila niša za kapute, iza somotske zavese. Pod prostorije bio
je popločan osmougaonim pločicama boje mutne slonovače. Na njima je bilo
prostrto sedam ili osam tepiha različitih veličina živopisnih boja isfahanske
izrade.

Sredina jednog zida bila je od prirodnog kamena, sa ugrađenim kaminom.

Ostali zidovi bili su ukrašeni kedrovinom. Na njima je bilo nekoliko slika i
tapiserija Fransoe Bušea. Tarant je na slikama primetio Miroa, Brakovu
mrtvu prirodu i Modiljanija. Ostale su mu bile nepoznate.

Sva vrata koja su vodila iz sobe i dvoja kojima se izlazi iz foajea bila su od
tikovog furnira, klizna, od poda do plafona.

U jednom uglu sobe nalazila se zakrivljena polica sa raznim ukrasima;

porcelanski sat u obliku lava u stilu Kafierija, poduprt sa dva Sevresova
tanjira; činija od žada sa zmajevima iz Đaćing perioda i srebrna bočica za
miris; tri izuzetne figure od slonovače, Klodiova statueta i antička urna od
mahagonija.

Osvetljenje je bilo izvrsno, a veći delovi nameštaja bili su jednobojni i slagali

se sa živopisnim šarama tepiha. Tarant je primetio duboki kauč od crne kože,
dve „Barselona” stolice neutralne boje i nizak, dugačak sto sa belim i
zlatastim poljima.

Na ugrađenim policama smeštenim na jednom od zidova bile su knjige i

ploče, simpatično nesređene zbog upotrebe. Pri kraju polica nalazio se haj-
faj, dehmično skriven paravanom od koromandelovog drveta.

Ali Tarantov pogled se stalno vraćao na tepihe. Izgledali su prijatno

melanholično poput neke muzike, kao što su recimo Listovi Preludijumi.

Pored sebe začu dug i oduševljen uzdah svog saradnika.

„Hanibalovi tragovi”, reče i glasno procedi Frejzer. „Kakva prokleta

postavka.”

Zajedno pođoše do stepenica ispod gvozdene balustrade. Pošto se sabrao,

Frejzer nespretno zagrli svoju akten-tašnu i poče sumnjičavo da razgleda oko
sebe. Kroz otvorena vrata na desnoj strani sobe nazirala se bledozelena
dnevna svetlost i čuo se tihi šum neke male mašine.
Tarant spusti svoj šešir uskog oboda i kišobran na stolicu.

„Mislim da treba da se nakašljete” Frejzer predloži.

„Ne trudite se, g. Frejzeru.” Glas je bio melodičan, sa blagim stranim

naglaskom. Intonacija je bila hladna, ali ne neprijatna. Ona je stajala na
vratima, na pozadini od fluorescentne svetlosti. Lice joj je bilo glatko i
smireno, sa visokim jagodičnim kostima ispod tamnih, prodornih očiju.
Mogla je imati 165 centimetara, pomislio je Tarant, ali crna kosa joj je bila
savijena u punđu, pa je zbog toga izgledalo da je viša.

Imala je nežan, taman ten koji bi doneo bogatstvo nekome ko bi mogao da ga

iskoristi. Tarant je bio zbunjen njenim ustima. Posmatrana zasebno, bila su
malo preširoka, ali manja usta ne bi ni priličila takvom licu. Vrat, zaključio
je, iako predivan, bio je definitivno predug... a opet, taj divan položaj glave
ne bi išao uz kraći vrat. Noge?

Ne, prokletstvo, one nisu bile preduge. Nije nameravao da opet upadne u istu
zamku. Ta devojka je rođena da se gleda u celini i, po mogućstvu, što češće.
Veoma se iznenadio kad je shvatio da želi što pre da vidi njen osmeh. Na sebi
je imala snežnobeo uzak džemper, sa rol-kragnom. Rukavi su joj bili skladno
zasukani gotovo do lakata. Dole je imala bordocrvenu suknju od finog tvida,
sa faltama na obe strane i džepnim preklopima. Suknju je držao široki, crni
pojas sa dvostrukim prstenom, a padala joj je tačno do polovine kolena.
Njene noge, istog tena, bile su gole. Bila je u tamno-zlatastim, otvorenim
sandalama, sa malim štiklama i koralnocrvenim lakom na noktima, isti kao
ruž na usnama.

„Gospođice Blejz...” Tarant, siđe niz stepenice, pružajući ruku. „Ja sam
Tarant a ovo je moj kolega, Džek Frejzer.”

Ruka joj je bila hladna i osetio je poigravanje čvrstih tetiva u njenim dugim
prstima. Malo se okrenula da pozdravi Frejzera i Tarant primeti da mu je
prozrela izraz vrhunske gluposti, okarakterisavši ga sa „ne treba ga potceniti”,
što je i upamtila.

„Oprostite što smo se javili tako kasno, gospođice Blejz.” Tarantove reči su
bile tek prizvuk izvinjenja. „Da li vas ometamo?”
„Ne mnogo. Želim da vas vidim”, odgovorila je prilično neposredno. „Ali
htela bih nešto da završim. Potrajaće samo tri ili četiri minuta. Molim vas,
uđite.”

Okrenula se i vratila u sobu, a oni pođoše za njom. Tarant je već ulazio u

radionice brusača dragog kamenja, ali nikada nije video nijednu tako urednu.
U njoj su bila tri odvojena stola, a pored svakog je stajala visoka stolica. Na
jednom su bila tri horizontalna točka, povezana sa motorom na kraju. Olovni
točak je bio odmaknut od ostala dva i iza njega je stajala teglica sa silicijum-
karbidom. Iza drvenog točka nalazila se konzerva sa najfinijim abrazivom u
prahu, a iza filcanog točka teglica sa prahom za poliranje.

Na drugom stolu nalazio se mali sajdžijski strug, opremljen tankim rezačem -

vertikalnim diskom prečnika deset centimetara od fosforne bronze, rubova
impregniranih dijamantskom prašinom.

Modesti Blejz sede za treći sto i pokaza muškarcima da zauzmu ostale dve
stolice. Uzela je štapić na čijem je širokom vrhu bio zacementiran safir.
Zagledavši dragulj, Tarant proceni da ima četrdeset karata. Bio je već
izbrušen u vidu kabošona i sada ga je obrađivala na mašini za rezbarenje.
Pritisnula je prekidač i pogonska osovina se pokrenu.

Bila je potpuno koncentrisana. Držeći štapić obema rukama, sa dlanovima na

naslonu, lagano je gurnula kamen prema tocilu.

Tarant pogleda oko sebe. Veliki zidni sef je bio otvoren. Nekoliko fioka
različitih veličina bilo je izvučeno iz police u sefu i ležalo na stolu pored
njegovog lakta. U jednoj od njih ugledao je preko desetak neobrađenih
dragulja - dijamanata, rubina, smaragda i safira. U drugoj su bili manji
dragulji, isečeni, fasetirani i polirani.

Potom je u većoj fioci video izrezbareno poludrago kamenje i ostao bez daha.
Bile su tu izrezbarene teglice i bočice od žada i ahata, satanska glava od
opsidijana i ruža od ružičastog alabastera. Video je osmoruku boginju
izrezbarenu u belom kalcedonu i veliki oval od složeno izrezbarenog gagata.

U prostoriji se tri minuta nije čulo ništa sem zvuka motora. Frejzer je,
smetnuvši s uma svoj izraz lica, pažljivo posmatrao.
Modesti Blejz isključi motor i ustade. Stavila je juvelirsku lupu na jedno oko
i desetak sekundi proučavala safir, pa digla glavu, pustivši lupu da joj padne
u ruku.

„Mogu li to da vidim?”, upita Tarant snebivajući se.

„Naravno. Čeka ga još poliranja.” Ona mu dodade lupu i štapić sa

cementovanim kamenom.

Na safiru je u formi kameje bila izrezbarena glava devojke u poluprofilu,

unazad začešljane kose i golih ramena. Neverovatno - to maleno lice izgleda
kao da je živo. Tarant je pokušao da shvati tehniku obrade kojom se dobijaju
tako jednostavni obrisi i praznine, ali mu nije uspevalo. Bez reči je dodao
Frejzeru štapić sa kamenom i lupu, pa je onda pogledao Modesti Blejz.

„Ovo je vaš hobi, brušenje dragog kamenja?” upitao je.

„Da.” Ona mu uzvrati pogled. „Ne obrađujem ih više profesionalno.” Licem

joj se odjednom razvuče osmeh. Taj osmeh je on želeo da vidi. Bio je iskren,
sasvim opušten i pomalo đavolski. Tarant shvati da se i on ceri sa njom.

„Ne profesionalno”, reče on i nakrivi glavu u znak odobravanja. „Znamo da

ste se povukli, gospođice Blejz. I prirodno je da imate hobi kojim ćete se
zanimati.”

Njen osmeh je sada nestao, ostavivši samo malo veselosti u njenim očima.
Posle Tarantovih poslednjih reči i to nestade i ona ga zamišljeno pogleda.

„Naravno.” Glas joj je bio ravan. „Šta ćete popiti?”

Pošli su za njom u veliku sobu, gde ona priđe malom baru, koji je bio izvučen
iz niše, a na čijim policama su stajale flaše i čaše.

„Molim vas, sedite. Ser Džeralde?”

„Mali brendi, molim vas.”

„A vi, g. Frejzeru?”
„Oh? Ovaj...” Frejzer pređe prstom niz nos. „Veliki, molim vas”, reče
neuverljivo hrabro, pa se zavali u stolicu. Zatim poče da pretura po svojoj
akten-tašni, izvadi dve fascikle i spusti ih na svoje krilo.

Tarant je sa zadovoljstvom gledao kako ona spretno priprema pića. Spustila

je čašice na stočić između njih dvojice. Nasula je sebi čašu crvenog vina,
običnog, primetio je, pa je sela na kraj kauča i digla noge na njega.

„Čast mi je što vas upoznajem, ser Džeralde” reče ona, dižući čašu da to
naglasi. „Pročitala sam vaš dosije pre nego što sam se povukla.”

„Oh, ja sam nezanimljiv čiča, gospođice Blejz.” Otpio je brendi i osetio ukus
midasa, koji se u grlu pretvarao u zlato. “Vaša biografija je mnogo
fascinantnija.”

„Koliko toga znate?”

„Ah, Frejzer bi se strašno uznemirio ako kažem da nešto znam. Veći deo je
samo niz pretpostavki i zaključaka.”

„Mogu li da ih čujem?”

„Naravno.”

Tarant klimnu glavom Frejzeru, koji otvori fasciklu i namršti se na tekst

otkucan u njoj.

„Pa, ovaj, ukratko, gospođice Blejz”, reče nervozno, „imam zapisane podatke
od vaše sedamnaeste godine. Verujemo da ste bili u logoru za raseljena lica
na Srednjem istoku, gde nije bilo moguće proveriti koliko godina imate.”

„Tu ne mogu da vam pomognem, Frejzeru”, reče ona ozbiljno. „Ni sama to
nisam mogla da proverim.”

„Dobro. Da skratim, nije otkriveno odakle ste, a znamo da ste tada, otprilike
u sedamnaestoj godini, radili u jednoj maloj kockarnici u Tangeru. Držala ju
je grupa ’Luš’. Henri Luš je bio vođa male zločinačke organizacije. Kada ga
je, godinu dana kasnije, ubila konkurencija, vi ste preuzeli kontrolu i tada je
usledio vaš munjevit uspon.”
Frejzer diže pogled sa dosijea.

„Ovde”, reče, „ne razlikujem činjenice i pretpostavke, razumete?”

„Vrlo vispreno, g. Frejzeru.” Ustala je, uzela srebrnu kutiju sa cigaretama i

ponudila Frejzera. Bile su to „perfekto finos”. Pošto je on odbio, ona tada uze
jednu i spusti kutiju pored Tarantovog lakta.

„Nisam vas očekivala”, reče. „Bojim se da imam samo ’burma čeruts’ i ’petit
koronas’.”

„Ja ću uživati u ’koronasu’, hvala. Šta bi bilo da ste me očekivali, gospođice

Blejz?”

„Verujem da pušite ’panč-panč klaro’.”

„Da.” Zakotrljao je cigaru nežno između prstiju, gledajući Modesti dok se

vraćala da sedne. „Vili Garvin ima oko za detalje. Vaš dosije o meni mora da
je vrlo iscrpan.”

„Bio je. Ali ne dosadan. Molim vas, nastavite, g. Frejzeru.”

„Ta grupa”, reče Frejzer, okrećući list, „ah, pod novom upravom, postala je
poznata kao ’Mreža’ i operisala je na međunarodnom nivou. Bavila se
krađom umetničkih dela i dragulja; švercom; manipulisanjem devizama i
zlatom; ali i špijunažom.”

„Ono što ja znam”, reče ona, udahnuvši dim iz cigare, „jeste da ’Mreža’ ni u
jednom trenutku nije trgovala tajnama koje pripadaju Vladi Njenog
veličanstva.”

„Razmišljali smo o tome”, reče Tarant zamišljeno. „Možete li da nam

nagovestite razlog?”

„Možda je osoba koja je odgovorna za to želela da se nastani ovde, pa nije

htela da bude proglašena za nepoželjnu.”

„Zašto ovde?”
„To je već možda duga priča. Mislim da i nije važna.”

„Takođe smo zabeležili”, reče Frejzer zamišljeno, „da se ’Mreža’ uopšte nije
bavila veoma profitabilnim kriminalnim poslovima - drogom i razvratom. A
u dva navrata je pružila dragocenu pomoć Birou za narkotike Sjedinjenih
Država.”

Ona klimnu glavom. „Tako ja razmišljam. Mislim da, ako čovek ima pravilan
stav, mora delovati pozitivno kad se pruži prilika.”

„Ono što je sigurno” reče Frejzer, „znamo da ste se 1962. godine udali za
jednog engleskog propaliteta i u Bejrutu se razveli od njega. Verujemo da je
to bio čisto finansijski aranžman zbog dobijanja britanskog državljanstva.”

„Da. Čisto i jasno.” Opet joj iznenada osmeh ozari lice. Frejzer pročisti grlo,
sa izrazom nelagodnosti, i opet se zagleda dole u tekst.

„Pa”, nastavi on, „sada se vračamo u vreme dve ili tri godine nakon osnivanja
’Mreže’, kada vam se pridružio Vilijam Garvin. Imamo ovde dodat njegov
dosije.” Okrenuo je nekoliko listova. „On je bio u popravnom domu u
Engleskoj, a kasnije odležao dve kratke zatvorske kazne pre nego što je
otišao u svet. Zatim je godinama zapadao u raznorazne nevolje u raznim
delovima sveta. Preskočiću detalje koje imamo, ali verujemo da ste ga našli u
Sajgonu pošto je otpušten iz Legije stranaca. Od tog trenutka se, ah, vraćamo
na teren spekulacija.”

Frejzer zastade i otpi malo brendija. On je prosto obožavao brendi i Tarantu

je bilo veoma interesantno da ga posmatra kako nemo i mirno uživa u tome.
Ostavši za trenutak hrabro ukočen, Frejzer spusti čašu i, uzdržavajući se,
nabra nos.

„Izgleda”, reče, vrativši se dosijeu, „da je Vili Garvin šest ili sedam godina
bio vaš blizak saradnik, gospođice Blejz, dok ’Mreža’ na kraju, ovaj, nije
razdeljena upravnicima ogranaka u raznim državama?”

Zatvorio je fasciklu i prepredeno digao pogled. „Znamo da ste oboje došli u

ovu zemlju pre jedanaest meseci, gospođice Blejz, i znamo da je Garvin
kupio krčmu Mlin, na reci. Znamo i da ste oboje vrlo bogati, što može da
objasni zašto nije bilo”, zastao je i lukavo pogledao, „nikakvih, ahm,
nelegalnih aktivnosti od tada.”

„Vrlo dobro”, reče Tarant. „Divno artikulisano, Frejzeru. Izvanredno

izgovarate samoglasnike.” Uzvraćeno mu je očekivanim osmehom
odobravanja i on je radoznalo pogledao prema Modesti.

„Zanimljivo je”, reče ona polako, „ali kao što kažete, uglavnom su to
spekulacije. Mislim da vam ne bi bilo od koristi da povlačite drastične
poteze.”

„Nisam ni imao nameru.” Tarant zastade i nastupi tišina. Jedna od dobrih

stvari kod ove devojke je bila ta što je nije brinula tišina. Davala je vremena
za razmišljanje ne žureći da ispuni tišinu.

Tarant je sada razmišljao i bio svestan razočaranja. Devojka ga je očarala.

Bila je lepa i inspirativna. Ta smirenost, posle njene čudne, mračne prošlosti,
bila je neverovatno uzbudljiva. Ali nešto je tu nedostajalo, nešto što je naučio
da oseti kod svojih agenata, kao što je mogao da oseti kvalitet fine cigare pre
nego što je zapali.

Šta je posredi - bilo je teško odrediti. Možda je više sposobnost nego osobina.
Sposobnost za svirepu okrutnost, udružena sa nesalomljivom voljom. Blagi
bože, mora da je to nekada imala. Da li je s vremenom izgubila? Do sada to
nije osetio kod Modesti Blejz. Bila je savršeno opuštena, savršeno se
kontrolisala, i to je bilo očigledno. Ali nije osetio životnu sposobnost da se
pretvori u tigricu. Da li je čelična srž zarđala i plamen volje ugašen?

„Daleko smo od toga da na bilo koji način upotrebimo svoje sumnje protiv
vas”, reče on prijateljski. „Više smo se nadali da bismo mogli da vas
iskoristimo.”

Otpila je iz čaše crvenog vina, ne skidajući pogled sa njega.

„Mene niko ne koristi, ser Džeralde”, odgovori ona vrlo tiho. „Niko. To sam
davno odlučila, pre nego što dosije počinje.”

„Razumem. Ali nadao sam se da ću vas nagovoriti.”

„Kako?” Radoznalo ga je posmatrala. Tarant se zagledao u vrh svoje cigare,
pa uzgred baci pogled prema Frejzeru, koji je sedeo sa jednom rukom na
kolenu. Prsti su mu bili ispravljeni i blizu jedan drugom. Dlan je bio okrenut
nadole. Frejzer je mislio da to treba odigrati iskreno. Tarant takođe.

„Svesni smo da bi bilo besmisleno nuditi vam novac, gospođice Blejz”, reče.
„Ali možemo da vam ponudimo Vilija Garvina.”

„Vilija?” Njene crne obrve se podigoše.

„Da. Jeste li skoro bili u kontaktu sa njim?”

„Nisam otprilike šest nedelja. Tada je došao u grad na par noći, i proveo ih je
ovde. Otišli smo zajedno u Mlin za vikend, da isprobamo njegov novi gliser.
Posle toga sam bila mesec dana sa nekim prijateljima na Kapriju i vratila se
pre nedelju dana. Nisam mu se javljala.”

„Nećete ga naći u Mlinu.”

„To me ne iznenađuje. Vilijev san da sam vodi sopstvenu kafanicu brzo je

izbledeo. Stalno je u pokretu, a ima i veliki spisak divnih devojaka. Od
prvoklasnih do običnih.”

„Nije ljubavna romansa razlog njegovog odsustva. Daleko je odavde, na

drugoj strani sveta. I u zatvoru je, gospođice Blejz. Ne pod pravim imenom,
mogu da dodam. Ali nije ni važno pod kojim imenom čovek ide na vešanje.”

Tarant je beskrajno uživao u onome što je zapazio. Modesti Blejz nimalo nije
promenila izraz lica, ni položaj tela. Sedela je podvučenih nogu na kraju
kauča, sa čašom vina u ruci. Ništa se nije promenilo. Pa ipak, odjednom, kao
da je celu prostoriju ispunio elektricitet energije njenog nepokretnog bića.

Tarantu je to izgledalo kao miris oluje, pri čemu se statički elektricitet

napinje do krajnosti pre nego što strahovitom eksplozijom ne udari u tlo.

„Vešanje?” Glas joj je još uvek bio tih. Tih, pomisli Tarant, kao ratni zov
Rolandovog roga1.
„Ili streljanje”, odgovori on i kratko mahnu rukom. „Stvar nije hitna jer je
situacija... tamo gde se Garvin nalazi još uvek pomalo haotična. Mislim da
još ima taman dovoljno vremena da neko nešto učini, možda u narednih osam
ili devet dana.”

Modesti Blejz zgnječi polupopušenu „perfekto fino” i privuče teglicu od

sevrskog porcelana bliže sebi. Iz nje uze debeli, crni list duvana i žuti papir.
Ne razmišljajući o tome, vešto je raširila list duvana preko papira, uvila ga i
upalila.

„Pomalo zagonetno mi je sve to, ser Džeralde” reče.

„Da. Smišljeno, naravno.”

„Za šta sam vam ja potrebna?”

„Za jednu operaciju”, ubaci on hitro. „Jedan specijalan posao, draga moja. To
je sve. Nešto za šta imate jedinstvene sposobnosti, a možda će biti samo
informativno osmatranje.”

„Zauzvrat ćete mi reći gde je Vili Garvin sada?”

Njeno pitanje je ostalo da lebdi u vazduhu. Tarant otpi i spusti čašu.

Frejzerova ruka, još uvek na kolenu, bila je okrenuta i opušteno savijena. To
mu je bio znak da ne popušta lako u pregovorima. Tarant je shvatio, ali odbi
taj savet.

„Ne”, reče ustajući. „Biće to poklon, gospođice Blejz. Mi sada odlazimo, a i

siguran sam da treba mnogo toga da pripremite za vrlo kratko vreme.
Frejzeru, dajte gospođici Blejz kopiju te poruke, molim vas.”

Frejzer u trenutku zaprepašćeno raširi oči, a zatim se sabra i ponizno sagnu

glavu, pa poče da pretura po akten-tašni. Pružio joj je otcepljeni list na
kožnom držaču i ona ode polako do velikog prozora čitajući ga, sa cigaretom
među prstima.

„Hvala vam.” Ponovo je otišla do njih dvojice i vratila list Frejzeru, gledajući
Taranta. „Shvatam da taj vaš posao nije hitan, ser Džeralde. Biću van zemlje
sledećih desetak dana.”

„Bilo bi mi vrlo drago ako bismo mogli da se vidimo kad se vratite.” Uzeo ju
je za ruku. „Doviđenja, nadam se da će vaš put biti uspešan.”

„Hvala vam još jednom.” Pošla je sa njima do uzdignutog foajea i lifta. Vrata
kliznuše nazad kad je stisnula dva dugmeta na kontrolnoj tabli.

„Vi ste pametan čovek, ser Džeralde.” Zainteresovano ga je posmatrala.

„Kako ste znali?”

„Izvinite. Šta sam znao?”

„Da mrzim ucene. Ali uvek plaćam svoje dugove. Sigurna sam da toga nema
u mom dosijeu.”

„Ne.” Tarant uze svoj šešir i kišobran. „Ali upoznao sam vašeg Vilija
Garvina.”

„On nije pričao o meni.”

„Zaista nije. Ali on je veoma otvoren. Lako sam ga pročitao. I pomislio sam
da je sličan vama. Ipak ste vi njega stvorili.”

Frejzer iskoristi priliku.

„Kakav gospodar, takav i sluga”, reče pompezno i sa prikrivenim uživanjem.

Kad su njih dvojica otišli, ona stade kod prozora i zagleda se preko mračnog
parka dok nije ispušila cigaretu. U trenutku se osmehnula i odmahnula
glavom.

„Trebalo je to da pretpostavim”, promrmljala je. „Ne želim tebe da krivim,

Vili. Bogami, znam kako si se osećao.”

Ugasila je cigaretu i prišla telefonu. Sledećih sat vremena obavila je nekoliko

razgovora, od kojih jedan sa iznenađenim čovekom, gotovo trinaest hiljada
kilometara daleko. Završivši to, otišla je u svoju bledozelenu spavaću sobu od
slonovače srebrnosive boje. Zid je bio obložen pločama, od kojih je ona na
desnoj strani velikog, bračnog kreveta bila od obojenog čelika. U sklopu toga
bio je toaletni stočić sa fiokama koje su se bešumno otvarale i zatvarale.

Pozadi je bio uzan prostor kvadratnog oblika, veličine 180 centimetara, koji
je prvobitno bio zamišljen kao garderober. Na tren je zastala posmatrajući tri
teška sanduka koja su ležala na podu, zajedno sa više manjih kutija na
policama sa strane. U očima joj se pojavi tužno ogorčenje.

„Zašto li smo sačuvali svu ovu opremu, dragi Vili?” reče glasno.

Sagnula se i počela da otvara jedan od kofera.

U parkiranim kolima, Frejzer je sedeo za volanom i govorio tonom svesnog

gubitnika koji čestita pobedniku.

„Mislim da ste to odlično odradili, ser Džeralde, ako mogu tako da kažem.
Nisam smeo ni da se nadam da će joj nametanje duga biti tako delotvorno.”

„Možete da kažete, Frejzeru. Možete. Ali mislim da shvatate da je to

zaduživanje bilo gotovo irelevantno?”

„Oprostite?”

„Ona je prilično dugo bila izložena opasnosti tokom tih dvadeset šest godina.
Mislite li da je lako prekinuti to?”

„Ali ostvarila je svoju ambiciju, ser. Pola miliona, i takav život.”

„Beznačajno. Ili možda tragično. Opasnost može biti droga, a ona je

navučena na nju. Prokletstvo, čoveče, pa i sami ste bili navučeni na to,
gotovo dvostruko stariji od nje. Morao sam da vas dovučem za kancelarijski
sto. Ova devojka to ne pokazuje, naravno. Potpuno se kontroliše. Ali oseća
mučninu zbog povlačenja.” Nastavio je ravnim glasom. “Kod Vilija Garvina
to nije bilo vidljivo do sada.”

„Izvinite.” Frejzer proguta knedlu i pogleda ga nesigurno. „Ne shvatam

poentu, ser. Osećam iz vaših reči da to što smo je zadužili zbog Vilija
Garvina nije pravi razlog našeg uspešnog pridobijanja.”
„To je opravdanje”, reče Tarant tiho. „Tražila je opravdanje, bila ona svesna
toga ili ne. Ja je nisam primoravao. Tražio sam pravi način da joj omogućim
da uradi ovaj posao za nas, Džek.”

Oslovljavanje njegovim imenom prekinulo je igru koju je Frejzer voleo i

označilo da je za sada ona završena. Frejzer se opusti i spusti ruke na volan, a
licem mu se lagano raširi osmeh.

„Proklet da sam”, reče zadivljeno. „Vi, stara, lukava lijo.”

2
Modesti Blejz je stajala naslonjena na stablo palme, oko tri metra od ruba
drveća. Noć beše davno pala. Ptice bukačice i papagaji su ućutali, a iza nje se
čulo samo šuštanje i hučanje šumskog života. Sa zvezdanog neba, mesec je
žmirkao dole prema drumu metalne boje, koji je vijugao između šume i
savane.

Zatvor se nalazio u polukrugu nabijene zemlje, na terenu raščišćenom u

širokom luku iza puta. Bio je to improvizovan zatvor, od prepravljene
vojničke barake, dugačke prizemne zgrade od nepečene opeke, u obliku slova
„T”. Spoj slova „T” gledao je prema drumu, uspravljen natrag, prema drveću,
sa velikim vratima u osnovi. Tik iza vrata nalazila se stražarnica.

Modesti je nepokretno stajala tu već dva sata. U obilasku na svakih deset

minuta, dronjavi stražar je sa „garand” puškom na ramenu prolazio na deset
metara od nje. Beskoristan stražar, pomislila je. Čuo bi se u dolasku i
odlasku, puška je zveckala po redeniku, a žar njegove cigarete video se na sto
metara.

Šest nedelja ranije bio je odmetnik. Sada su on i njegovi drugovi bili vladini
vojnici. Bivši vladini vojnici sada su bili odmetnici, ali ne zadugo. Državni
udar generala Kalzara bio je više nego uspešno izveden, ali su se stvari
pomalo otele kontroli i bila mu je neophodna opreznost kako bi se oslobodio
onih koji su se borili na strani koja je izgubila.

Šest dana beše prošlo od njenog razgovora sa Tarantom i sada je znala da je

on dobro procenio situaciju. Santos je u Buenos Ajresu potvrdio tu procenu
pre samo četrdeset osam sati. Da bi Vili Garvin odatle bio živ izvučen, to je
moralo hitno da se izvede.

Ona je bila u pantalonama od teksasa, dovoljno širokim za neometano

kretanje i uvučenim u vojničke čizme debelih đonova. Gore je imala tanak
crni džemper sa rol-kragnom, koji joj je pokrivao trup, vrat i ruke. Ruke i lice
je zatamnila kamuflažnom kremom. Inače visoka punđa sada joj je bila
učvršćena na potiljku.

Gledala je kako rasklimatani kamion izlazi iz zatvora na drum. Gume pune

trave zacvilile su kada je zalazio za okuku, odvozeći dnevne stražare koji
nadziru radne grupe zatvorenika pri radovima na putu, tri i po kilometra
severno. Petnaest minuta kasnije, zamenjen je stražar koji patrolira zadnjim
delom nezaštićenog prostora.

Uskoro će ona moći da počne. Njena treperava toplina raširila se kao sjaj
čudesne sreće kroz sve delove njenog bića. Odbijala je to, pokušavala da
uguši, dok nije shvatila da samo traći energiju.

Ne možete da se menjate u svojoj dvadeset šestoj godini. Shvatila je to tokom

prethodnih dvanaest meseci. I Vili je to morao da shvati, ali je smišljeno
skrivao od nje kao što je i ona od njega.

Tokom davnih mračnih godina, gotovo od praskozorja svog sećanja, svaka

noć i svaki dan donosili su strah i opasnost usamljenom detetu koje se kretalo
kao neka mala divlja životinja kroz ratni haos Balkana i Levanta. Ali kasnije,
sa pubertetom, došlo je vreme kada je strah postao podsticaj, a trenuci
opasnosti, koji su ranije donosili užas, sada su pružali samo jasniji osećaj
života.

Šteta. Bilo je mnogo boljih načina da se živi kvalitetnije. Ali sada je kasno, a
ona beše davno naučila da ne treba plakati za onim što je propustila.

Novi stražar je počeo novi krug obilaska sa zapada. Modesti isteže prste oko
malog predmeta koji je držala u desnoj ruci. Bio je to kongo, ili javara štapić,
predmet od tvrdog i glatkog drveta u obliku izduženih tegova, tako da mu je
drška lako stajala u šaku, a krajevi u obliku pečurki virili iz nje.

Pažljivo gazeći, pošla je napred. Ništa se nije čulo, jer je tlo bilo pokriveno
debelim vlažnim tepihom trulog lišća.

Stražar je mislio na žene, a naročito na jednu - devojku u selu koje su zauzeli

nedelju dana ranije. Bila je noć. On se isceri setivši je se, a krv mu brže
prostruja.
Imala je oko osamnaest godina i bila sasvim neiskusna, ali poslušna kao
prestravljena kuja, pošto joj je narednik Alvarez objasnio šta je u suprotnom
čeka. Alvarez je takođe bio vinovnik izazova - bocu viskija dobiće onaj, od
njih šestorice, ko smisli najmaštovitiji položaj. Naravno, Riko je pobedio.
Stražar se zadivljeno zakikota sećajući se. Čudo da matori kreten nije istegao
mišić ili ugušio devojku.

Nešto belo je ležalo na zemlji ispred njega i malo sa strane, pored jednog
stabla. On pođe napred, zagledajući. Bilo je to četvrtasto parče papira, na
kome se nešto nalazilo. On se sagnu. Kovani novčić. Zlatnik...

Modesti se pojavi iza sagnutog čoveka. Jednom rukom ga hitro zgrabi za

kosu, a drugom kao čekićem, donjim delom konga, udari ga precizno iza uva.

On se skljoka kao krpena lutka, a ona uhvati pušku i spusti je s njim. Iz

malog džepa na levoj butini izvadila je tanku metalnu cevčicu i otvorila je.
Na dlan je istresla dva mala, bela cilindra sa kompresovanom vatom, veličine
filtera cigarete. Oprezno ih je pomirisala i osetila slab, mučan, slatkast miris,
pa je klekla i gurnula ih čoveku u nozdrve.

Njeni koraci se uopšte nisu čuli kada je hitro prešla preko čistine od nabijene
zemlje, prema delu koji je osvetljavala lampa iznad otvorenih vrata. Tu je, sa
jedne strane vrata, muškarac bio naslonjen na zid, pušku je odložio pored
sebe i gledao izlizan časopis sa devojčicama. Ona malo zaobiđe da bi mu
prišla sa strane, leđima uza zid.

Kad mu se približila na oko dva metra, on diže glavu. Još dok je u šoku širio
oči, ona napravi jedan dug korak i okrenu se da u luku zamahne nogom.
Njena čizma ga pogodi svom snagom u međunožje. Na trenutak, njegovo
nesvesno telo se ukoči, paralisano, pa se polako stropošta na tlo. Nije bilo
potrebe za stavljanjem anestetika u nozdrve.

Ona ga preskoči i uđe kroz vrata. Sada joj je kongo bio u levoj ruci, a u
desnoj je držala mali automatik „MAB breveta”, koji je izvukla iz futrole od
mekane kože koju je držala ispod džempera. Pištolj nije mogao efikasno da
zaustavi protivnika ako ne ciljate vrlo precizno. Modesti je važila za
preciznog strelca. A prednost je bila u tome što je taj pištolj relativno tih.
Pred njom je bio dugačak i širok hodnik, sa zaključanim čeličnim vratima
ćelija sa obe strane. Iznutra je dopirao vonj neopranih ljudi, cviljenje
prestravljenog čoveka i oštri dahtavi krici nekoga ko sanja košmar.

Sa njene desne strane nalazila su se poluotvorena vrata stražarske sobe. U

njoj je treštao radio sa vojnom muzikom, koja je bila prekidana vestima
izgovaranim uzbuđenim, kreštavim glasom.

Modesti je dve sekunde razmišljala o tome šta joj je činiti. Volela bi da

produži dalje, ali znala je skupo plaćenu lekciju da ništa nije važnije nego da
obezbedi izlazak. Na boku je imala ožiljak od metka, tik ispod guza, koji ju je
podsećao na kaznu zbog zanemarivanja opreznosti.

Gurnula je kongo u tesni džep u rebrastom donjem delu džempera. Iz

elastičnog džepa na prednjem delu desne nogavice izvadila je neobičan
predmet koji se sastojao od štipaljke za nos i usnika, sa malim bubnjem,
dubokim jedan centimetar, koji ih je povezivao. Minijaturnu gasmasku.

Za trenutak je razmišljala da li da upotrebi „zakivač”. To je značilo da skine

džemper i prsluče i uđe u prostoriju gola do struka. To joj ne bi teško palo jer
je bila vrlo praktična; prvi put je tako improvizovala sa Vilijem Garvinom, u
borbi na život i smrt, pet godina ranije u Agrigentu; a uradila je tako još dva
puta kasnije. Tom tehnikom bilo je zagarantovano da će svi muškarci u
prostoriji biti ukočeni i ostati kao zamrznuti bar dve-tri sekunde.

Zaključila je da to ovde nije nužno. Stražari su bili opušteni i ništa nisu

sumnjali. „Zakivač” je suvišan. Hitro je namestila gas-masku, sa štipaljkom
na nosu i usnikom koji joj je čvrsto prijanjao uz desni.

Gurnula je vrata i ulazeći unutra obuhvatila je pogledom celu prostoriju.

Četiri vojnika su sedela oko prevrnutog sanduka i igrala karte. Prozor iza njih
bio je zatvoren. Dobro. Ljudi su bili grupisani i sužavali metu. Još bolje.
Sedeli su ukočeni, osam očiju je zurilo prema njoj, a ruka je zastala u pokretu
skupljanja karata za deljenje.

Čovek koji je bio okrenut prema njoj bio je krupan, sa činom narednika na
prljavoj bluzi. Prvi se sabrao i ona ga je, zatvorivši nogom vrata iza sebe,
označila kao opasnog. Osmeh mu se polako širio neobrijanim licem dok je
prelazio pogledom preko čudno zaklonjenog lica i spuštao ga na njene grudi i
oblo telo.

Ona malo pomeri pištolj, privlačeći mu pogled, tako da je gledao pravo u

crno oko automatika, čvrsto kao da su prikovani. Njegov kez nestade i on
suzi oči gledajući je pažljivo.

Iz džepa na drugoj butini izvadila je crni, metalni cilindar sa polukrugom na

kraju. Izgledao je kao posuda za biber. Prišla je i pružila ruku da ga spusti na
sanduk. U tom trenutku ruka sa pištoljem joj je bila na manje od tridesetak
centimetara od ramena jednog od njih. Osetila je kako napinje mišiće za
iznenadni pokret, ali ona je držala pištolj bez drhtaja uperen pravo u sredinu
narednikovog lica. Kap znoja mu je potekla niz obrvu i on oštro prosikta
komandu na španskom. „Ne mrdaj, krmačin sine!”

Čovek je oklevao. Spustila je zdepastu posudu za biber i začuo se tih škljocaj

mehanizma na njegovom donjem delu dok se ona odmicala dva koraka. Iz
posude za biber začu se tiho šištanje, jedva čujno od treštanja radija.

Narednik se zagleda, pa uznemireno pomirisa vazduh i preteći se zagleda u

nju. Leva ruka mu je i dalje ležala na sanduku, preko nekih karata. Desnu je
počeo polako da pomera duž opasača, prema revolveru koji mu je tu stajao u
futroli.

Ona za trenutak pomeri cev pištolja i on oštro zalaja. Metak se zari u sanduk
između dva njegova raširena prsta i napravi mali krater od iverja. Njegovo
maslinasto lice posive i on se ukoči kao kip, pogleda uperenog u cilindar koji
je šištao, kao hipnotisani zec.

Jedan od ljudi posrnu napred i stropošta se na pod. Narednik i još jedan

padoše samo pet sekundi kasnije. Nasmejavši se u sebi, primetila je da četvrti
čovek zadržava dah. Bez imalo nade i sav očajan,lice mu je postajalo tamnije
i oči buljavije.

Začu se snažan izdah vazduha i dug bespomoćan udah. I dalje je buljio

izbezumljeno, pa mu se oči sklopiše i on se savi napred.

Modesti se okrenu dvema stvarima koje je primetila pri prvom fotografskom

pregledu prostorije - svežnju velikih ključeva na prstenu, okačenom na kuki; i
ispod njih, na istoj kuki, ka neobičnoj elastičnoj, crnoj ormi za grudi. Na nju
su bile zakačene dve tanke kanije od crne kože, u kojima su stajala dva
pljosnata noža za bacanje sa crnim drškama.

Kasnije, kada je opasnost prošla i ona se opustila, taj trenutak će u njoj

izazvati neobičnu mešavinu osećanja. Bilo je tužnih sećanja na događaje iz
prošlosti. A potom i tuga pri pogledu na simbol koji je označavao sanjariju
koja se nikada neće ostvariti. Bilo je i straha pri pogledu na taj usamljen
predmet, odvojen od čoveka kome pripada.

Skinula je ključeve i ormu, hitro izašla iz prostorije i zatvorila vrata. Tiho je

pošla niz široki hodnik, između ćelija, skidajući gas-masku u hodu.

Vili Garvin je ležao na izbrazdanim daskama uzanog kreveta, sa rukama

ispod glave, i tupo zurio u guštera na ispucalom plafonu ćelije. Zrak svetlosti
iz prolaza bacao je senku rešetki sa vrata, uklapajući ih u drugu, veliku na
kamenom podu.

Bio je to krupan čovek, nešto preko sto osamdeset centimetara,

tridesetčetvorogodišnjak razbarušene svetle kose i plavih očiju i lica sa malim
ožiljcima. Imao je krupne ruke, četvrtastih vrhova prstiju, a telo mu je bilo
čvrsto i mišićavo, sa izdefinisanim ramenim pojasom.

Na nadlanici desne šake imao je veliki ožiljak u obliku nezavršenog slova

„s”. Posledica usijane oštrice noža, kojim je pažljivo rukovao čovek po imenu
Sulejman, a ostalo je nezavršeno zato što je Modesti Blejz došla u tu
prostoriju ispod skladišta i ubila Sulejmana slomivši mu vrat, iskoristivši u tu
svrhu i njegovu veliku težinu.

Sam u maloj ćeliji, Vili Garvin je ležao letargičan, prebirajući turobne misli
po glavi. Osećao se kao nekada, tokom mračnih, besmislenih i mrzovoljnih
dana, koji su trajali celog njegovog života, do pre sedam godina; kada je sreo
Modesti Blejz, koja je odjednom, kao čarolijom, prevrnula njegov svet
naglavce i učinila da sve bude U Redu.

Ali svetlost koja je tokom tih sedam godina sijala u njegovoj glavi sada više
nije bila tu. Vratio se stari, neprozirni mrak.
Vili Garvin je bio svestan da mu nešto valja činiti. Gomila otrcanog
vojničkog šljama ga je uhvatila i bacila u zatvor, i uskoro će ga streljati. Da
se to dogodilo par godina ranije, kada je radio za Princezu, bilo bi
jednostavno. Ideje bi mu samo zujale u glavi. Za dva sata bi smislio šest
različitih načina da izađe iz te smrdljive rupe.

Ali par godina ranije on se nikako ne bi ni našao tu, ne sa tako bednim

protivnicima.

Bilo mu je muka od samog sebe, ali sada tu više nije bilo pomoći, jer je
svetlost ugašena i točkovi u njegovoj glavi prestali su da se okreću. Posle
sedam godina, tokom kojih je koračao kao da je visok tri metra, opet se našao
u praznom prostoru, bez sidra, svrhe i nade. I uskoro će biti mrtav.

Hriste, biće ljuta na mene kad čuje, pomisli Vili.

Nešto tiho kucnu na rešetke vrata. On okrenu glavu i ugleda jednu crnu
priliku koja čuči pod zrakom svetlosti.

Prepoznao ju je istog trenutka. Vili Garvin polako sede, spusti noge na pod i
tiho priđe vratima. Za to vreme, glatko i sasvim smireno, u njegovoj glavi
opet se pojavi svetlost i točkovi počeše da se okreću. Nedavna prošlost
nestade kao san koji se gubi.

Ona ga pažljivo zagleda i kratko klimnu glavom, pa mu kroz rešetke dodade

opremu sa noževima i poče metodično da isprobava onih šest ključeva. Vili
skide svoju prljavu košulju, navuče opremu sa noževima tako da mu njihove
drške prijatno leže na desnoj strani grudi, pa opet obuče košulju i ostavi je
otkopčanu od kragne do nekoliko centimetara iznad struka.

Ključ se okrenu i vrata se otvoriše. Na drugoj strani popločanog hodnika,

četiri šćućurena, mršava zatvorenika zurila su tupim, ravnodušnim
pogledima. Modesti spusti ključeve na pod, nadohvat ruku tih zatvorenika, i
ugleda iskru nade na njihovim licima. Klimnula je Viliju. On je sada držao
jedan od noževa u ruci, za vrh, između palca i dva susedna prsta.

Hodali su jedno kraj drugog sredinom hodnika, bez žurbe, i skrenuli na

raskršću slova „T” u kraće krilo, na čijem kraju se nalazila stražarska soba.
Modesti oseti kako je obuzima poznati osećaj prijatne bliskosti, ali i da Vili
oseća isto. Kretala se ukoso, gledajući pozadi i levo, pa joj nije bio u
vidokrugu, ali znala je da on osmatra napred i desno, spreman na prvi
nagoveštaj nevolje. Nije bilo potrebe da mu kaže da ne bude preterano
nasilan. On to zna.

Bili su deset metara od otvorenih vrata kad spolja začuše iznenađen uzvik, i
ona shvati da je onaj onesvešćeni vojnik otkriven. U dovratku se pojavi
čovek, užurbano skidajući pušku sa ramena. Oni su se kretali istom brzinom,
a on ih je uzbuđeno gledao.

Puška se nađe u položaju na gotovs, a oni se razmakoše na suprotne strane

hodnika, stvarajući dve mete. Vojnik je nesigurno okretao cev od jednog do
drugog, pokušavajući da ubaci metak u cev.

Modesti diže automatik, a on kao magnet privuče cev puške prema njoj, dok
je repetirana.

Vili se pokrenu.

Sagnuo se i napravio kolut napred, a puška se pomeri natrag, da pokrije

njega. Ali jedno stopalo se zakači iza vojnikovog skočnog zgloba, a drugo ga
pogodi u koleno, i čovek pade na leđa kao da ga je opruga povukla za vrat.
Dah mu je izleteo iz pluća i Modesti ga ne preterano jako šutnu čizmom u
glavu.

Vili skoči na noge cimnuvši ramenom u pokretu, što ona nikako nije uspela
da nauči uprkos njegovom strpljivom podučavanju.

Pošli su dalje, provirujući oprezno kroz vrata, sa strane i nasuprot njima. Sve
je čisto. Modesti se okrenu i klimnu glavom. Zajedno potrčaše prema drveću.

Dok im se debeli sloj trulog rastinja ulegao pod nogama, začuše se uzvici iz
zatvora. Nasumični pucnji odjeknuše sa druma prema tom prostoru. Neki od
zatvorenika behu izašli i počela je opšta zbrka.

Modesti uspori i pođe običnim trčećim korakom. Protrčali su kroz lozama

isprepleteno drveće i preko malih čistina. Na trenutke ih je obasjavala
mesečina dok su se provlačili između drveća. Na svakih pedesetak metara
parče belog papira zakačeno na stabla drveća pokazivalo im je kuda treba da
idu. Kada su prešli osam stotina metara, izašli su na uzan zemljani put.

Crni krajsler je bio parkiran u travi visine ramena. Vili pridrža vrata dok
Modesti nije sela za volan, pa pretrča do suvozačkog sedišta. Kola se
pokrenuše i oborenih svetala izađoše na put. Modesti je u trećoj brzini vozila
osamdeset na sat dok nisu stigli do izlaza na put nasut tucanikom, a onda
gurnu menjač do kraja i stisnu gas.

Dugo su se vozili u tišini, koju je remetilo samo glatko zujanje motora i

škripa guma. Bila je svesna da Vili pored nje više nije smiren kao što je bio u
toku akcije. Sedeo je sasvim uspravno, sav napet. Na tren je pogledala u
ogledalo videvši zbunjen i nesiguran izraz na njegovom tamnom licu.

Oklevajući, prepipao je pregradu za rukavice, našao cigarete i pripalio dve, a

onda joj dodao jednu. Prihvatila ju je i povukla dim, ne sklanjajući pogled sa
mračnog puta.

„Preko granice smo za pola sata”, reče ona tiho. „Tamo neće biti problema.
Prostrla sam zlatan tepih na ulazu.”

„Žao mi je, Princezo”, Vili Garvin se nervozno pomeri. „Nisi morala doć.”

„Ne?” odsečno reče i pogleda ga. „Sve su spremili da te okače, Vili, prokleti
glupane. A ja ne bih ni znala da mi Tarant nije rekao.”

„Tarant?”

„Baš on.”

„To je pristojno od njega.” Namrštio se. „Ali to moramo plat’ti?”

Nije odgovorila, pustila ga je da se znoji. Za sve ove godine ovo je bio prvi
put da je poželela da udari Vilija, ali sam je to tražio i bio je svestan toga.

„Kako si stigla ’vamo, Princezo?” upita on nešto kasnije.

„Tarant mi je rekao za tebe pre nedelju dana, rezervisala sam let i nazvala
Santosa u Buenos Ajresu. Zamolila sam ga da mi organizuje brz ulazak i
izlazak; mapu, mito, sve.”

„Ti si ga molila?”, u Vilijevom glasu osetio se prizvuk ogorčenja.

„Nisam mogla da mu naredim. Santos više ne radi za mene. Sećaš se?”

„Ipak je prihvatio?”

„Znao je da bih mu slomila ruke ako ne pristane.” Zazvučala je oštro. „Šta je

s tobom, Vili? Zar nismo završili? Nema više kriminala. Obezbedili smo se,
raspustili organizaciju i prekinuli.”

„Nisam opet krenuo stranputicom, Princezo."

"Ućuti i slušaj, dragi Vili.” Osetila je njegovo kratko olakšanje kada je

upotrebila taj poznati, stari izraz. „Imaš gomilu novca u banci i lepu krčmu na
reci. Sve što si ikada želeo. Šta ti je trebalo da dolaziš ovamo i kao plaćenik
učestvuješ u revoluciji jedne banana-države?”

Vili uzdahnu. „Moj upravnik bolje vodi krčmu neg’ što bi’ ja” reče on sa
prizvukom gorčine. „’Teo sam da izludim, Princezo, ozbiljno. Puzao bi’ uz
zidove. Moro sam da dam sebi oduška.”

„I morao si da dozvoliš da te uhvate? I zaboga, da čamiš u zatvoru? Vili, to je

ponižavajuće. Dovoljno si radio solo za mene.”

„Jel’? Za tebe. Uvek je bilo lako kad mi ti kažeš da odem i uradim nešto.”
Prošao je rukom kroz kosu. „Ovde prosto nisam mogo da se usredsredim,
Princezo. Kad sam sam, ko da mi se sve zatvara. Plašio sam se da može... al’
moro sam nešto da uradim.” Zamišljeno je povukao dim cigarete. “Ne valja.
Penzija mi nekako ne odgovara. Ne znam kako ti izdržavaš”, pristojno je
rekao na kraju.

Modesti skrenu kolima sa glavnog puta u drugu traku, doslovno prateći

Santosova uputstva.

„Ni meni”, reče ona ravnim glasom. „Sad sam prvi put za godinu dana osetila
da sam živa.”
Vili se uspravi u sedištu zureći u nju. „Vidi, vidi”, reče tiho. „Pretpostavljam
da se vraćamo na stari poso, Princezo? Novi početak i nova ’Mreža’?”

„Sad nema svrhe. Imamo sve što smo želeli. A bez cilja bismo ubrzo
zalutali.”

On klimnu glavom praznog pogleda. Sada mu je svetlo u glavi bilo sjajno i

jasno, točkovi su se glatko okretali, i znao je da je tačno to što je rekla.

„Pa šta ćemo da radimo?”, upita bespomoćno. „Mislim, iz zabave,

povremeno? Ti znaš kako je to, Princezo. Pauze između poslova su dobre, al’
samo zato što su pauze. Bez posla, sve je to samo... samo ustajalo pivo.”

„Isplata Tarantu”, reče ona polako. „On hoće da uradimo jedan posao. Ali još
ne znam kakav.”

„Mi da radimo pod Tarantom?” U Vilijevom glasu bili su izmešani nada i

uznemirenost.

„Ne pod njim. Za njega. Jedan, konkretan posao. Ne muči me to, Vili. Ali ne
znam za ’nas’. Ovaj tvoj pokušaj neće ga impresionirati.”

„Ma čekaj, Princezo! To je nešto drugo. Mo’š da kažeš Tarantu. Mislim,

nikad ranije nisam izlego ovakav mućak, stalno sam radio za tebe, zar ne?”

„Nisi. Ali gotovo je s tim, Vili. Ne mogu da te uvodim samo zato što bi
mogla da mi zatreba pomoć. To bi značilo da opet primaš naloge od mene. A
sad si veliki dečko. Želim da budeš samostalan.”

„Ja ne želim.” Zvučao je zaista očajno. „Ako me ne prihvatiš, propao sam.”

„Oh, Vili... Ne znam.” Dvoumila se. „Čuj, videćemo šta Tarant traži. Ali ne
volim nedorečene stvari, pa neću to dozvoliti ni Tarantu. Sve prepusti meni i
ne mešaj se. Neću da te uvlačim u nove probleme.”

„Ne brini, Princezo. Bio sam prokleto glup. Žao mi je.”

„Ne brinem.” Pred njima se pojaviše svetla malog graničnog prelaza i ona
diže nogu sa papučice i okrenu se da ga za trenutak pogleda u oči. Vili vide
kako joj se licem razvlači osmeh, onaj koji vredi čekati nedelju dana. „Sada
brinem samo o redu letenja, Vili. U utorak imam sastanak u Kovent
gardenu.”
3
Muzika Čajkovskog se pojačavala i stišavala. Labudovi su otplivali. Zigfrid
je pošao u potragu za svojim gostima, ostavljajući pijanog Volfganga samog
na pozornici.

Zavesa je pala posle prvog čina Labudovog jezera i publika oduševljeno

zapljeska.

Kada je Modesti ušla u veliki, bogato ukrašen bar, on je već bio pun. Nosila
je večernju haljinu boje zelene jabuke, sa čipkom na grudima. Dugačke bele
rukavice stizale su joj do lakata. Jedini nakit na njoj bio je izvanredno
izbrušen masivni ametist na privesku.

Muškarci su bacali radoznale poglede, a žene su je zagledale otvorenije, ali

ona nije bila svesna toga. Uživala je tokom poslednjeg sata, pa je iz njenog
pogleda isijavala toplina.

Pratilac joj je bio čovek potamnelog tena od oko trideset godina, u večernjem
sakou ponoćnoplave boje. Zvao se Dejvid Vitston.

„... pa pošto je sve u redu”, govorio je on, „Roni se nada da će jahta biti
spremna u Kanu do prve nedelje juna.”

„I pozvao je tebe?”

„Nas.” Požudno ju je gledao propustivši bljesak hladnoće u njenom izrazu.

„Tebe i mene. Zajedno. Dva ili tri meseca krstarenja grčkim ostrvima.”

„Vrlo romantično. Mogu li da dobijem piće, molim te? Čašu crnog vina.”

„Nisam baš siguran da uopšte imaju vino, ali!?” Zaćutao je i zagledao se u

čoveka koji je stajao i dobroćudno mu se smeškao, sa čašom vina u jednoj i
viskijem u drugoj ruci.

„Modesti, draga moja.” Tarant joj se nakloni. „Iako sam senilan, moć
predviđanja me nije napustila. Crno vino?”

„Ser Džeralde. Vrlo ljubazno.” Prihvatila je čašu. „Poznajete li Dejvida

Vitstona? Dejvide, ovo je ser Džerald Tarant.”

„Kako ste?” Uobičajeno pitanje, na koje se nikada ne odgovara, postavljeno

je jednoglasno.

„Eh, da samo imam još jednu ruku, dragi moj dečko”, reče Tarant žaleći se, „i
da sam znao vaš ukus...”

„Nije važno.” Modesti spusti ruku na Dejvidovu nadlakticu. „Idi i donesi sebi
piće.”

„Uzdržaću se.” Malo se namrštio. „Tamo je gužva.”

„Trebaju mi cigarete, molim te. Ne, ne tvoje. ’Goloaz’.”

„Ma siguran sam da ih nemaju.” Pogledali su se i on sleže ramenima. „Oh,

dobro.”

Gledala ga je dok je odlazio, pa se tiho obrati Tarantu. „Tako brzo po svoju

naplatu?”

„Ne insistiram”, reče on uzdržano. „Ali ako bi mi malo pomogla, bio bih vrlo
zahvalan. Nažalost, stvar je postala hitna, čak po cenu toga da ti izađeš iz
igre. Slobodno možeš da odbiješ.”

„Šta želite da uradim?”

„Da se vidiš sa mojim ministrom. On je sada u parlamentu.”

„Razmetljivi Persi?”

„Poznate su ti tajne profesije. Da li si upoznala časnog Persivala Torntona?”

„Ne. Ali poznata mi je njegova zbirka slika. Jedna od mojih podgrupa je

uklonila jednog Sezana iz nje kad je pre nekoliko godina bio ambasador u
Parizu.”
„Oduševljavaš me, Modesti. Ali u ovom slučaju izostavio bih priču o starom
poznaniku. To jest ako pristaješ da se vidiš sa njim.”

Ona pogleda prema masi koja se gurala oko šanka.

„Da.” Ispila je svoje piće i pružila mu čašu. „Hoćemo li sada da pođemo?”

„Možda da se javiš svom pratiocu?”

„Radije bih bila neuljudna. Shvatio me je zdravo za gotovo.”

„Ah. Zapamtiću to.”

Vozili su se niz Strand i Vajthol u Modestinom „dajmler dartu”. Bio je boje

slonovače, a motor gotovo da se nije čuo. Ona je preko večernje haljine imala
Diorovu kreaciju od vizona, sa naglašenim rukavima i kragnom.

„Čestitam na povratku Vilija Garvina, živog”, primeti Tarant dok su stajali na

semaforu. „Šteta što je izgubio osećaj.” Sa zadovoljstvom je primetio da se
malo ukočila.

„Nije”, reče ona kratko. „ Ali shvatila sam da niste nameravali da i njega
angažujete za ovaj posao?”

„Još uvek ne znam kakav je to posao.” Nije odgovorila i Tarant je bio

zadovoljan za trenutak.

Ako neki posao zaista treba uraditi, kao što je on verovao, teško da je posredi
nešto gde treba poslati Modesti bez njene desne ruke. Ali imao je jak osećaj
da Vilija Garvina ne treba da uvlači u to. Ne zato što to ne želi, već smatra da
nema ovlašćenje da i njega umeša. Tarant se nadao da će pravi podsticaj
učiniti svoje.

U sobi koja gleda na dvorište Nove palate ministar skloni jednu fasciklu i
ustade od stola.

„Očaran sam, gospođice Blejz. ’Veče, Tarante.” Rukovali su se. Glas mu je

bio prijatan i dubok. Časni Persi Tornton je u politiku došao iz advokatske
komore. Bio je pouzdan čovek, vrlo metodičan, sa vrlinom da nije previše
pametan i još većom vrlinom da se svojski trudi da uradi ono što treba, čak i
ako je to povremeno iz pogrešnih razloga.

Tarant, ponudivši Modesti da sedne, shvati da je primetila da ministar, bez

obzira na ono što zna, uopšte nije radoznao u vezi s njom. U očima joj se
pojavi iskra uživanja.

„Dobro”, reče Tornton, zavalivši se, uz značajan pogled. „Šeikat Malorak.

Sumnjam da znate za to mesto, gospođice Blejz?”

„To je mala teritorija od kamena i peska, između Sirije i Iraka. Priznata je

međunarodnim ugovorom 1956. godine. Nafta je otkrivena tek nedavno.”

„Upravo tako.” Razmetljivi Persi je bio pribran. „Vladar te državice sada je

šeik Abu Tahir. Nekulturan čovek, bojim se.” Zamišljenog izraza, digao je i
spustio obrve. „Do sada je bio siromašak koji živi u šatoru. Razbojnik, rekao
bih. U svakom slučaju, moramo da budemo blagonakloni, m-hm?”

„Da. Ako želite njegovu naftu.” Modestin glas nije menjao ton. Tarant se
zavali, uživajući.

„Mislim da je korektno reći”, reče Tornton svečano, „ili tačnije, ne bi bilo

nekorektno reći da smo se trudili da postignemo obostrano koristan
aranžman. Njegovo visočanstvo, kako voli da se oslovljava, sada je u našoj
zemlji i završili smo tajne pregovore za naftnu koncesiju. Ali aranžman je
vrlo neobičan. Težak tip, zar ne, Tarante?”

„Video sam ga samo nakratko u vašoj kancelariji pre dva dana, ministre.”

„Da.” Tornton splete prste i spusti bradu na njih, gledajući Modesti. „Pa, naš
prijatelj nema vremena za strane kredite, papire, bilo šta slično, gospođice
Blejz. Platili smo mu pola miliona funti za, ah, tekuće troškove, a ostatak
isplate biće deset miliona funti. U dijamantima.”

Čekao je reakciju, ali je nije dobio, pa nastavi ne pokazujući da je razočaran.

„Taj momak nije baš prefinjen, razumete, i traži bogatstvo koje može da vidi
i pipne. Da se isporuči u trezor banke Anglo-Levant u Bejrutu. Pratite li me
još uvek, gospođice Blejz?”

Modesti nakrivi glavu. „Da. Slušala sam.”

Tarant zapamti odgovor, da ga kasnije prenese Frejzeru, a časni Persival

Tornton samo zadovoljno klimnu glavom.

„Dobro”, reče gromko i kratko. „Dijamanti su skupljeni u Kejptaunu i uskoro

će biti preneseni u Bejrut, u trezoru Tiborije, jednog od putničkih brodova
koji prenose zlatne pošiljke.”

Tarant se nakašlja. „Moj predlog je da preporučimo Njegovom visočanstvu

da dijamanti lete, ministre. Zauzimaju samo nekoliko kubnih stopa. Možda
jedan veliki sanduk ili dva manja.”

„Odbijeno” odgovori Tornton, odmahnuvši rukom. „U martu ’63. privatni

’komet’ IV kralja Sauda je pao u italijanskim Alpima, kod Monte Mata.
Prevozio je dragulje, zlato i novac u vrednosti od oko četiri miliona funti.
Olupinu koja se razletela našli su tek posle šest nedelja potrage. Nađena je
samo jedna mala putna torba sa zlatom. Neću da tvrdim da je šeik Abu Tahir
čitao o tome, jer on i ne zna da čita. Ali zna za to. I neće da poveri svoje
dijamante nikakvoj prokletoj neverničkoj letećoj mašini.”

Tarant pokretom pokaza da to prihvata, a ministar opet pogleda Modesti.

„To je to, gospođice Blejz. Zvanično, šeik odgovara za dijamante čim oni
budu zatvoreni u brodski trezor, u Kejptaunu. Ali mi želimo da obezbedimo
isporuku. Ako bilo šta pođe naopako, Njegovo visočanstvo bi moglo da se -
ah...” Tražio je pravu reč.

„Naduri?”, predloži Modesti ljubazno, a Tarant zatvori oči sa uživanjem.

„Tačno. Naduri”, prihvati Tornton klimnuvši glavom. „A danas se ugovori ne

koriste ako ne postoje sredstva. Ako on to uradi kako treba, a mi slučajno
budemo imali topovnjaču bliže od osam stotina kilometara, morali bismo da
izvršimo zamenu prokleto brzo da nas neko ne bi optužio za čistu agresiju.”

„Zašto bi bilo šta pošlo naopako sa isporukom dijamanata?”, upita Modesti, a

ministar pogledom prebaci pitanje Tarantu.

„Procurilo je”, reče Tarant. „Sve je bilo potpuno tajno, ali jedan od mojih
ljudi sa juga Francuske javio je da se šapuće kako se prebacuje velika
količina dijamanata. Rekao sam mu da ispita odakle potiču te glasine i on je
sada mrtav.”

„Možda je slučajnost, naravno”, reče Tornton, namrštivši se. „Svi mi

moramo, pre ili kasnije, da se susretnemo sa takvim problemom.”

„Uz dužno poštovanje, ministre...” Tarant proceni dokle može da ide, „čini
mi se da klavirska žica stegnuta oko grla nagoveštava da je u ovom slučaju
neko planirao unapred.”

„Tu ste u pravu”, Tornton klimnu glavom i pogleda Modesti. „Tarantov

posao je da radi iz senke, pa mislim da je zavera da se ukradu ti dijamanti
gotovo nemoguća. Mi ćemo imati naoružane čuvare u trezoru, a Njegovo
visočanstvo je insistiralo da pošalje i svoje čuvare. Pošto bez pirata ništa ne
može da prođe, zbog njih će Tiborija biti naoružana.”

„Preduzimate skupe mere predostrožnosti za koje verujete da će biti

uzaludne?” upita ona, malo digavši obrve.

„Ne baš. Dajem Tarantu slobodu za sprovođenje neophodnih koraka, jer je od

najveće važnosti da ostavimo dobar utisak na šeika Abu Tahira. Morali smo
da mu pomenemo i Tarantove sumnje, naravno, i on je pomalo uznemiren.
Zato sam odlučio da Tarantu prepustim celu ovu stvar. Pitanje dobre volje,
gospođice Blejz, i to je sve.”

„Kako se ja uklapam u tu sliku?”, upita Modesti. Ona otvori tašnu i izvadi

tanku zlatnu tabakeru, ali Tarant je bio brži, sa kutijom istih „perfekto finos”
cigareta koje je video da ona puši u penthausu.

„Vi ste deo Tarantove slobode”, reče Tornton, malo slegavši ramenima. „On
kaže da dobro poznajete podzemlje kontinenta i Bliskog istoka i uveravao me
je da posedujete jedinstvenu mogućnost da, pomoću iskustva i kontakata,
otkrijete postoji li neka zavera i, ako postoji, ko stoji iza nje i kako treba da se
izvede.”
„Shvatam. Ali vi ne verujete u to?”

Tornton se nagnu napred i napravi grimasu. Trenutak kasnije ona shvati da je

to osmeh. Čovek je pokušavao ljubazno da je ohrabri.

„Sasvim sam siguran da Tarant to uobražava”, reče. „Mislim da uopšte ne

treba da brinete da li ćete se naći u opasnosti, gospođice Blejz.”

„Hvala vam, ministre. Sada sam spokojnija.”

„U redu je.” Tornton elegantno mahnu rukom. „Pa, Tarante, ovu mladu damu
treba da odvedete da se vidi sa Abu Tahirom i da mu kažete sve o njoj pre
nego što počne, ah, da radi bilo šta. Izvedite to teatralno kako bi ostao
zainteresovan.”

„Da, ministre. Sutra ću ručati sa njim u njegovom apartmanu u Ricu i

povešću gospođicu Blejz sa sobom. Ima samo jedna stvar koju moram da
pomenem, a tiče se potencijalne zavere.”

„Da?” U Torntonovom pitanju se čuo prizvuk nestrpljenja. „Kada smo prvi

put čuli za to, poslao sam svog čoveka, lokalca, da to ispita i on je ubijen
’garotom’, kao što znate. Ali onda sam poslao i drugog. Dobar čovek, Ajvor
Grant. On je odradio onaj gadan češki posao, sećate se?”

„Naravno da se sećam. I?”

„Ajvor Grant se nije javio u četiri dogovorena termina za poslednjih četrdeset

osam sati, ministre. Mislim da smo ga izgubili.”
4
Ajvor Grant je sada bio siguran da će umreti. Bio je visok, mršav
tridesetosmogodišnjak, crne kose začešljane pozadi, sada raščupane.

Proteklih deset godina Grant je za Taranta išao mnogim mračnim i vijugavim

stazama. Neke su bile opasne, a neke vrlo opasne. Ali i u najtežim trenucima
uvek je mogao da nazre izlaz - tesan izlaz, možda, ali ipak moguć.

Ovoga puta je bilo drugačije. Od trenutka kada se osvestio na brodu, okovan

za ležaj u mračnoj kajiti, imao je osećaj da se nalazi u rukama koje zgrabe
jednom ali definitivno.

Taj osećaj se pojačao kada su ga iskrcali na obalu pod mračnim nebom, bez
mesečine, i odveli ga dva kilometra neravnim putem, koji je vodio dužinom
celog uzanog ostrva do početka kamene padine koja je vodila uzbrdo, do
manastira. Ljudi su bili profesionalci, samouvereni. Grant je znao da su
zasigurno u službi okrutnog i efikasnog gazde. Bili su različitih nacionalnosti
i malo su govorili, ali kao da im je zajednički jezik bio engleski različitog
kvaliteta.

Lisice na njegovim zglobovima zvecnuše kada se pomerio na klupi od

hrastovine, koja je stajala uz jedan zid male prostorije. Na stolici kod
otvorenih vrata, crnomanjast čovek u crnoj majici sa rukavčićima i
farmerkama sedeo je držeći pištolj na kolenu i gledao nezainteresovano.

Grant je procenjivao ljude po njihovim očima; a te oči, nezainteresovane,

sasvim smirene, govorile su mu da će, ako se naglo pomeri, dobiti pažljivo
naciljan metak, verovatno u nogu. Tačno mesto zavisilo bi od naloga koje je
taj čovek dobio.

Grant je sedeo mirno, savijajući i ispravljajući noge da spreči grčenje mišića,

pa poče automatski da sređuje činjenice u glavi, kao da sprema izveštaj.

Ostrvo. Vrlo malo. Negde u Mediteranu. Dugo tri kilometra i sužava se sa

širine od osam stotina metara na izduženi vrh; kamenito, golo, sa tankom
prugom divlje plaže. Ali na zapadnom kraju ostrva uzdizala se mala planina,
visoka šezdeset metara, sa velikim kamenim manastirom na vrhu.

Broj monaha u manastiru - neizvestan. Trojica su radila kada je on proveden

kroz veliku kuhinju. Bilo je očigledno da pripadaju redu monaha zakletih na
ćutanje, koji se međusobno sporazumevaju znakovnim jezikom, a ignorisali
su svetlokosog, zdepastog čoveka sa lakim automatom koji pazi na njih. Ali
njihovi pogledi puni uznemirujuće melanholije pratili su Granta.

Sećao se da je još bar trideset drugih monaha klečalo i molilo se u maloj

kapeli kada je on proveden galerijom iznad njih i kroz teška drvena vrata na
njenom kraju. Na donjem spratu prošao je pored niza malih, praznih ćelija. U
jednoj od njih bio je leš, ovlaš zašiven u grubo ćebe.

Čoveka koji ga je ispitivao zvali su Mekvirter; bio je to Škot mršavog lica,

neurotičnog koraka i sa manirima unajmljenog klovna. Ispitivanje je bilo
čudno, jer se Mekvirter naizmenično smejao, proveravao, ubeđivao ga.

Nije bilo nasilno. Grant je bio uplašen i ogorčen, i ispričao je pripremljenu

priču. Mekvirter se oduševljeno kikotao.

„Oj, voleo bi’ da mi kaže da te slomim, Grante”, ozaren je trljao ruke. „Baš bi
se dobro zabavili, ah?” Osmehom kao da je pozivao Granta da mu se pridruži
u zabavnom razmišljanju.

„Ko? Ko je on?” mrmljao je Grant, pokušavajuči da ostavi utisak

prestravljenog, izbezumljenog čoveka, koji se hvata za slamku umiljavajući
se višoj vlasti.

„Ah! A ko ti je taj on’?”, uzvrati Mekvirter smejući se detinjasto. „Ah?

Bolter, je li? Ili je Diki Spelman? Ili možda Tarant? Imate gomilu odseka
tamo, u Londonu!”

Grant nije promenio svoj zbunjeni pogled, ali svako od pomenutih imena
udaralo ga je kao batina. Radio je za Boltera u Vojnoj obaveštajnoj službi pre
nego što je prebačen u Tarantov odsek. A Spelman je bio aktuelni zapovednik
u mornaričkom odeljenju.
»Ne razumem ništa od ovoga”, reče on dosledno. „Šta vi uopšte radite ovde?
Mislim, pištolji i sve to. A video sam i leš u jednoj od onih ćelija!”

„Božji čovek”, objasni Mekvirter. „Najzad slobodan od ovozemaljskog. Nisu

nam ti bogomoljci stvarali probleme, ali...” Pogledao je prema Grantu i
žmirnuo. „Pa, dočekali su nas nekakvim pasivnim otporom, vidiš, pa smo
mislili da bi bilo najbolje da im pružimo mali primer. Žrtveno jagnje, reklo bi
se.” Namrštio se. „Oh, to je klasičan slučaj, dečko. Klasičan slučaj.”

„Vi... ste ubili monaha?” Grant je bio mučno svestan da u njegovom izrazu
straha nema mnogo glume.

„Jes’” Mekvirter iskreno raširi ruke. „Tako je bilo najbolje za sve. Daleko
najbolje.”

„Vi ste ludi!”, reče Grant sa iznenadnim besom. „Hoću da vidim vašeg šefa,
ko god da je!”

„I hoćeš”, Mekvirter klimnu glavom, ustajući polako. „Ali moraš još malo da
se strpiš. Ima da odgleda par filmova. Evo, Karlos će ti praviti društvo.”
Pokazao je na ćutljivog čoveka sa pištoljem.

„Filmova?” reče Grant, tonom čoveka koji ne veruje sopstvenom razumu.

Profesionalna deformacija - izvlačio je informacije, iako nije bio siguran da li
će ih uopšte proslediti. „Misliš... porniće ili tako nešto?”

Mekvirter se zagleda, ali bez onog raspoloženog izraza na njegovom licu. U

pogledu mu je bio ledeni prezir.

„Gadiš mi se, čoveče”, reče hladno i okrenu se od njega.

„Ma baš me briga, samo napred”, Grant dade svom glasu ratoboran ton. „Baš
me briga šta vaš šef radi, hoću momentalno da ga vidim! Šta misli, ko je on
uopšte?”

„Zovu ga Gabrijel” reče Mekvirter i izađe.

Tada je Ajvor Grant bio siguran da će umreti. Jedina briga sada, dok je sedeo
izvaljen na izlizanom drvenom sedištu, bila mu je način na koji će umreti.
Dvadeset minuta kasnije Mekvirter se vratio, raspoložen i pun energije. Sa
njim je bio krupan čovek, kratko ošišane, svetle kose, koga je Grant video u
manastirskoj kuhinji. Govorio je engleski sa nordijskim naglaskom.

„Dvadeset tri i trideset” reče Mekvirter pogledavši na svoj sat. „Vreme kad bi
sva deca trebalo da budu u krevetu, eh? Hajde, dečko. Borg će te odvesti.
Gabrijel veoma ceni tačnost. Ne smeš da ga požuruješ, ali ne smeš ni da ga
ostaviš da čeka.”

Vezan lisicama za Borga, Grant ga je pratio uz kamene stepenice, kroz

praznu trpezariju i širokim hodnikom u kome su ih statue svetaca gledale iz
niša u zidu. Mekvirter je išao ispred njih, krakat i žustar, pričajući bez
prestanka.

„Jel’ znaš Ferfaksovu2 pesmu ’The Yeomen of the Guard’, Grante?” Zapevao
je bez muzike: „I-i-is l-i-fe a boo-oon...3 Ah, to je logičan delić filozofije.
Čovek ne može da se žali što je umro u julu, jer je srećan što nije umro u
junu, vidiš? A s druge strane?” Mekvirter prođe pored čoveka sa
automatskim pištoljem koji je sedeo na širokom simsu, besmisleno mu
mahnu prstom i veselo namignu. Čovek ga je ignorisao.

„S druge strane”, ponovi Mekvirter, „imaš nastavak u drugom stihu. I-iis l-i-
fe a tho-orn?4 Eh, u tom slučaju, čovek ne može da se žali što će umreti, jer
će verovatno doživeti još jednu zoru, eh? Sad ućuti, za boga miloga.” Te
poslednje reči izrekao je sasvim drugačijim tonom.

Mekvirterova ruka je bila na okovanim vratima od hrastovine. Tiho ih je

otvorio i u prostranu sobu sa tepihom ušao na prstima i mahnuo Borgu da uđe
sa Grantom. Čim su ušli, zatvorio je vrata.

Soba je bila zamračena, sem što je treperio projektor koji je bacao film na
ekran okačen desno na zidu. Kada su mu se oči privikle na mrak, Grant je
ugledao veliki sto u udaljenom uglu, zid pun knjiga i veći broj verskih slika i
statueta. U vazduhu je lebdeo dim cigarete, a na lakiranom drvenom stočiću,
nogu ukrašenih oblinama, stajalo je desetak boca raznog pića.

Po veličini i nedostatku nameštaja, Grant zaključi da je to morala biti soba za

odmor nekog monaha. A možda, pomisli uzgred, baš taj monah leži dole u
ćebetu, zašiven.

U sobi su bila četiri čoveka. Jedan je sedeo u naslonjači od hrastovog drveta.

Ostala trojica su sedela iza njega u običnim stolicama i, po izrazima njihovih
lica, izgledalo je da se dosađuju. Ali čovek u naslonjači nije. Sedeo je sa
bradom naslonjenom na savijenim rukama, zavaljen nazad, usredsređen na
film, i kikotao se svakih nekoliko sekundi.

Grant pogleda na ekran. To je bio crtani film, Tom i Džeri. Mačak Tom je
čučao pored otvorenih vrata sobe, sa đavolskim izrazom na licu i dignutom
bejzbol palicom, čekajući Džerija. Ali miš se pojavio iz malog ormana iza
Toma, na udaljenom kraju prostorije, gurajući rolšuu na kojoj je bila
zakačena upaljena let-lampa.

Čovek u naslonjači se s razlogom nasmeja. Na ekranu je bila scena gde Džeri

gura rolšuu. Ona jurnu velikom brzinom, a Tom vrisnuvši odskoči do
plafona, zadnjice crvene kao trešnja. Pao je, mahnito koprcajući nogama, i
izleteo kroz prozor poput rakete. Nekoliko sekundi kasnije na slici se pojavi
krug koji se smanjuje i krenu odjavna špica.

Jedan od ljudi zaustavi projektor i uključi svetlo. Kao što je Grant ranije
primetio, manastir je posedovao sopstvenu malu elektranu. A pokušao je i da
prebroji ljude koji tu rade, bez onih koji su ga doveli sa broda i koji su se
sada verovatno vratili tamo. Bilo ih je šestorica u sobi sa njim, i zdepasti koji
ga je čuvao, a prolazeći kroz manastir video je naoružane ljude u kapeli i na
strateškim mestima u hodnicima. Najmanje tridesetorica, zaključio je. Bila je
to još jedna činjenica u njegovom beskorisnom skladištu informacija.

Čovek u naslonjači ustade, ali mu osmeh sa usana nestade. Kada je pogledao

Granta, na licu mu se ništa nije videlo. Njegova praznina je delovala gotovo
pozitivno. Ten mu je imao boju gita i izgledao je sunđerasto. Duga, crna
kosa, bila mu je začešljana pravo pozadi, preko špicastih ušiju. Oči su mu
bile poluotvorene i neprirodno razmaknute, ali je Granta zaintrigirala njihova
boja. Dužice su mu bile nalik na male diskove bledosmeđe boje, gotovo bele,
tako da je na prvi pogled izgledalo kao da ih uopšte nema i da su ostale samo
crne zenice u sredini jabučice.
„Hajde još jednom da prečešljamo stvar, Mekvirteru”, reče Gabrijel
bezbojnim glasom, kao što su mu i oči bile. “Ko je ovo?”

„Momak po imenu Grant.” Mekvirter je bio opušten kao i uvek, ali Grant je
primetio da ne govori previše. „Sećaš se da je, pre nego što smo napustili
Antib, u grupi koju smo ostavili kao obezbeđenje na jugu Francuske bilo
curenja”

„Pakova grupa. Da. Neki britanski agent je počeo da njuška. Sređen je.”

„Jeste. Borg mu je odsvirao fugu klavirskom žicom.” Mekvirter klimnu

glavom, pokazujući prema krupnom čoveku koji je lisicama bio vezan za
Granta. „Ali ponovili su. Poslali su drugog momka. Ovog.”

„Ko ga je pokupio?”

„Kalonidis. I on je stigao dovde. Kalonidis ga je doveo noćas, redovnom

plovidbom. Mislio je da ćeš možda hteti da otvoriš momka, Gabrijele.”
Mekvirter ga je ushićeno posmatrao.

Gabrijel priđe velikom stolu, na kome je bilo uredno raspoređeno nekoliko

fascikli i tabla sa papirima.

„Ne” reče kratko. „Pobrini se za njega.”

Mekvirter pogleda Granta sa osmehom tužnog čestitanja, pa vrati pogled na

Gabrijela. „To će biti sitnica za gospođu Fotergil, možda?”, predloži
nesigurno.

„Gde je ona sad?” Gabrijel se zadubio u jednu fasciklu i samo letimično je

pratio Mekvirtera.

„Dole, na terasi.” Mekvirter klimnu glavom prema visokim prozorima,

prekrivenim zavesama. Ostali počeše kao po komandi da se pomeraju.

„U redu.” Gabrijel spusti fasciklu. Čovek u pantalonama i debelom džemperu

krenu da razmakne zavese.

„Hajde, dečko, predstaviću te.” Mekvirter pođe prema vratima svojim

cupkajućim korakom. Borg trznu lisice i Grant pođe sa njim.

U hodniku se mimoiđoše sa monahom koji je nosio poslužavnik sa hranom, u

pratnji stražara.

„Čudna stvar, ta meditacija” reče Mekvirter, sa rukama u džepovima, isturene

glave, dok je žustro hodao ispred njih. „Lično, nikad nisam osetio njen zov,
ali mislim da red monaha zavetovanih na ćutanje ima nekih mana. Ja
proučavam zamiruću veštinu razgovora, vidiš, i kad razmisliš...”

Grant isključi iz glave njegov glas, prebacivši ga u pozadinu. Živci su mu

sada bili napeti i bio je vrlo uplašen, ali misli su mu bile sasvim bistre.

Gospođa Fotergil? To prezime mu ništa nije značilo. Ona bi valjda trebalo da

ga ubije, ali odbacio je besmislene spekulacije o tim detaljima.

Grant se usredsredio na ideju da bi uz malo sreće poveo još nekoga sa sobom.

Borga, možda, ili radije Mekvirtera. Bila je to stvar izbora najboljeg trenutka.
Grant je znao da brzo ubije čoveka, ali imao je samo jednu slobodnu ruku:
druga je bila vezana za Borgov zglob, a on je bio težak i snažan čovek. Ipak,
ako krene prvo na njegove oči, ukočenim prstima, zatim mu zarije koleno u
međunožje, možda bi i uspeo?

Stigli su do jednih otvorenih vrata, prošli kroz prostoriju iza njih i zaustavili
se pred visokim prozorima koji su se otvarali ka popločanoj terasi - široka,
popločana i polukružna, opasana niskim kamenim grudobranom. Kada je
Mekvirter otvorio prozore, Grantu se učinilo da je iza grudobrana strmina.
Čuo je hučanje mora odozdo.

Borg izvadi ključ i otključa lisice na Grantovom zglobu. Grant je bio

iznenađen i, pre nego što je stigao to da iskoristi, stigao ga je snažan udarac
rukom zbog kog je počeo da posrće na terasi. Teški prozori su se zatvorili.

Grant povrati ravnotežu i pogleda oko sebe, osećajući kako mu živci rade.
Polukružna terasa produžavala se stazom od samog centra i išla gotovo celom
dužinom te strane manastira.

Začuše se neki glasovi i Grant diže pogled. Deset metara iznad nalazio se
dugačak balkon, za koji je shvatio da mora da se proteže od prostorije u kojoj
je video Gabrijela. Na balkonu je bilo nekoliko prilika, četiri ili pet
muškaraca, kao senke na svetlu iz sobe iza njih. Nešto izdvojen stajao je
Gabrijel. Svi su gledali dole kao da nešto očekuju.

Grant se oprezno povuče na sredinu terase. U njemu sinu nešto kao iskra
nade. Ako bi uspeo da se spusti niz tu kamenitu padinu do mora i sakrije
negde na ostrvu... trebalo bi im vremena da ga nađu, možda ceo dan. A za
jedan dan svašta može da se desi.

Na rubu vidokruga zasijalo mu je nešto crveno i on se hitro okrenu. Odozgo

nejasno začu poznat, nasmejan glas. Mekvirter se pridružio ljudima na
balkonu.

Grant se zagledao u tu crvenu tačku koja je lebdela u vazduhu, ispred

neobično mračnog dela prostora. Taj mračni deo se pomeri i pretvori u priliku
koja sedi na najširem delu niskog oboda terase, sedam i po metara od njega.

Čovek koji puši cigaru. Sada polako kreće prema njemu; ne, boga mu, žena!

Bila je u sivoj majici dugačkih rukava i crnim, izgužvanim pantalonama,

opasana kožnim kaišem. Stopala su joj, u iznošenim patikama, bila neobično
mala. Negde oko četrdeset godina. Imala je široku vilicu i bila bez šminke,
sem štrafte nemarno nanesenog ruža za usne. Nestručno ofarbana plava kosa
dizala joj se kao niska, neuredna trava sa glave. Vrat kao da joj se spuštao
pod nagibom ispod brade do širokih ramena. Grudi su joj bile velike, ali
čvrsto utegnute; nije bilo pomeranja ispod majice.

Gospođa Fotergil, pomisli Grant i oseti kako mu se stomak steže od napada

nekog bezimenog straha.

Izvadila je opušak cigare iz usta i izbacila ga u tankom iskričavom tragu

preko grudobrana. Usta joj se raširiše kao da se ceri, ali usne su joj prekrivale
zube tako da je to cerenje izgledalo kao tamna, iskrivljena elipsa. Pomerila je
obe ruke u malom izazivačkom pokretu.

„U redu, dečko.” Glas joj je bio promukao, sa nazalnim prizvukom. „Hajde

da krenemo.” A onda kao da je telo izbacila napred, i njena mišićava ruka
prezrivo zviznu Granta nadlanicom preko lica.

Bio je šokiran, ali ne od udarca. Zateturao se unazad, okrenuo da povrati

ravnotežu i čučnuo, zureći u neverici. Instinktivno je zauzeo stav džudoke za
borbu, i gospođa Fotergil ga pogleda sa odobravanjem.

„To je bolje”, reče, pa poče da mu prilazi, lagana kao perce na malim

stopalima.

Grantov mozak je grozničavom brzinom proveravao činjenice. Žena.

Hermafrodit verovatno. Vrlo čvrsta, vrlo iskusna, vrlo brza. Ali ipak, napola
žena. On je dovoljno vešt da je onesposobi. Zatim da se prebaci preko
grudobrana i hitro spusti dole?

Ona sporo zamahnu pesnicom prema njegovoj glavi. On pomeri podlakticu

da je blokira, prekasno primeti fintu i samo delimično izbeže snažan udarac
nogom u bubrege.

Grant začu svoj uzdah kao glas životinje, zanoseći se i posrćući. Ona je opet
prilazila. On očajnički skoči i baci se napred iznenadivši je visprenošću,
pazeći na zamah nogom, dok je savijenim vrhovima prstiju posezao za
njenim grlom.

Ona ga uz bučan pljesak uhvati za zglob i čvrsto stegnu, pa su dugo stajali

tako, nepokretni. Grant je tada izgubio svaku nadu. Shvatio je, sa gađenjem,
da je ona i jača i brža od njega.

Prihvativši to saznanje, napeo se da je udari kolenom i shvatio da je ona

prozrela pokret u istom trenutku kada ga je on zamislio. Drugom rukom ga je
stegla za nadlakticu.

Povukla ga je napred kao krpenu lutku i jako udarila ramenom u srce.

Tresnuo je na tlo i čuo je kako se odmičući smejulji. Odnekud, kroz

izmaglicu vrtoglavice i očaja, čuo je mrmljanje glasova posmatrača iznad
njih.

Grant se tvrdoglavo diže na noge, dok mu je srce lupalo, a pluća hvatala

vazduh. Opet je krenuo prema njoj, a sada se ona izvila na stranu i zamahnula
bridom ruke prema njegovom bicepsu. Učinilo mu se kao da je dobio udarac
tupom sekirom.

Zateturao se pored nje, okrećući se. Desna ruka mu je mlitavo visila i on

pomisli da mu je slomljena kost.

Sada joj se na licu pojavilo novo uzbuđenje, a u očima bljesak užitka. Grant
je stajao i ljuljao se, čekao je, nadajući se da će mu njena preterana
samouverenost omogućiti poslednju priliku da joj uzvrati udarcem nogom u
stomak. Sada je bio sposoban možda jedino za to.

Prišla mu je, savivši se kao matador da izbegne udarac nogom, i uhvatila ga

za zdravu ruku kojom je kao kandžama pošao prema njenom licu. Stisnula ju
je ispod svog pazuha i naglo trgla. Grant kriknu jer mu je kost pukla. Lica su
im bila gotovo priljubljena i on oseti mučninu zbog izraza ciničnog
zadovoljstva u njenim očima.

Gospođa Fotergil ga pusti i opušteno zamahnu nadlanicom prema njegovom

licu. Ali stopalom ga potkači otpozadi po skočnom zglobu i on pade nazad,
na pod. Zamračilo mu se pred očima kada je glavom udario u kamen.
Očajnički je pokušavao da se pomeri, ali mišići ga više nisu slušali.

Gospođa Fotergil zadovoljno, duboko udahnu i odahnu. Pogledala je prema

balkonu, a onda je opkoračila ošamućenog Granta. Povukla je kolena
pantalona i klekla. Pažljivo ga je obuhvatila rukama oko vrata, postavivši mu
palčeve na grkljan, i počela da steže.

Gabrijel je gledao kako Grant umire, pa se okrenuo i ušao u prostoriju. Ostali

uđoše za njim.

„Jeste li ikada razmišljali”, reče Mekvirter, „o gospodinu Fotergilu?” Jedan

čovek se nasmeja. Drugi zbunjeno progovori na španskom, a treći poče na
iskvarenom engleskom da prevodi Mekvirterovo pitanje. Gabrijel ga prekide.

„Očistite terasu”, reče, i klimnu glavom u znak odobravanja da mogu da

izađu. „Hoću da razgovaram sa Mekvirterom.”
Seo je za veliki sto dok su ljudi izlazili. Mekvirter sastavi ruke iza leđa i poče
da hoda po sobi istim, odmerenim koracima, usredsređen i naboranog čela,
čekajući da Gabrijel progovori. „Je li ovo tačno i ažurirano?”, upita Gabrijel,
uzimajući papir velikog formata.

„Jeste. Ako je to ono što sam dao Krevijeru da otkuca. Možemo na brzinu da
proverimo.” Onda je zažmurio. „Najam Lamelove organizacije u Libanu,
pedeset dve hiljade. Isto za Pakovu grupu na jugu Francuske. Ostali honorari:
Singermanu u Amsterdamu, De Grutu u Kejptaunu, Mašariju u Port Saidu i
Cvajfu u Hajfi, po četiri hiljade i pet stotina, svakome. Preuzimanje ostrva
Lapos, dvanaest hiljada.”

I dalje zatvorenih očiju, Mekvirter se zamišljeno povuče za uvo, pa nastavi

svoj brzi monolog.

„Transport i specijalna oprema, šezdeset sedam hiljada. Podmićivanje,

plaćanje informacija i provizija podagentima, osam hiljada i trista pedeset.
Interne plate i opšti troškovi, petnaest hiljada i četiri stotine. Procenjeni
budući troškovi, četrdeset hiljada.”

Otvorio je oči i pogledao Gabrijela. „Sve brojke su date u funtama. Ukupno

258.450. Procenjen ukupan prihod 10.000.000, manje troškovi distribucije -
2.000.000. Neto zarada je 7.742.550.”

Gabrijel spusti papir sa brojevima i klimnu glavom. „Jesi li smislio kako

organizovati sve to?”

„Uobičajeno. Samo što je ovo veće. Imaš petnaest legitimnih kompanija koje
operišu na raznim poljima i u različitim delovima sveta. One će raspodeliti
prihod između sebe. Izdao sam okvirni ugovor koji sadrži kupovinu deonica
preko ovlašćenih zastupnika i izvesnih preuzimanja. Vrlo je složeno, ali ako
hoćeš da vidiš...?”

„Ne.” Njegove bezbojne oči počivale su na Mekvirteru. „Ne očekujem od

tebe nijedan kiks.”

Mekvirterovo mršavo lice izgubi malo boje. „Nisam tolika budala,

Gabrijele”, reče on snuždeno.
Začu se udarac u vrata i ona se otvoriše. Uđe gospođa Fotergil brišući ruke
velikom, prljavom maramicom. Na njenom punačkom licu video se izraz
olakšanja.

„Ah, draga gospođo!” Mekvirter cupkajući pođe da je dočeka, blistajući od

raspoloženja. „Znate li da vam zavidim, gospođo Fotergil? Srećni su oni
kojima ne treba mnogo.” Uzeo joj je ruku i nežno je potapšao, držeći je u
svojoj. “Bez pohlepe za bogatstvom, eh? Bez ljubavnih problema. Samo
krčag vina, knjiga o bodi-bildingu i povremeno malo ubistvo.”

„Prekini, Mekvirteru”, reče gđa Fotergil dobrodušno, odgurnuvši ga. „ Ali

prijalo bi mi piće, kad si već pomenuo.”

Gabrijel klimnu glavom i Mekvirter nasu viski iz jedne od boca na stolu.

„Živeli, draga gospođo Fotergil”, sa trijumfalnim osmehom reče pružajući joj

čašu. „Zaradili ste mi pet funti. Opkladio sam se sa Borgom da ćete tipa
zadaviti, a Borg je bio siguran da ćete izvesti onaj štos sa lomljenjem vrata,
kao kod dobrog monaha.”

„Pomišljala sam na to” priznade gospođa Fotergil. „Ali sve se nekako brzo
odigralo.” Zamislila se za trenutak. “Znači, onaj drugi je bio monah?” Otpila
je malo, pa se opet zamislila, a onda digla čašu i ispila piće. „A uzeo si Borgu
pet funti za ovoga? Odneću ti to sutra na pokeru, dečko.”

Pogledala je prema Gabrijelu, stidljivo se osmehnuvši.

„Hvala, Gabrijele. Mislim, znaš, za malu zabavu.”

„U redu je, gospođo Fotergil. Hoćete li da mi pošaljete Mendozu?”

Ona klimnu glavom, obrisa usta maramicom, gurnu je u džep pantalona i

izađe.

Mekvirter se isceri i htede da počne priču, ali vide da se Gabrijel zadubio u

papir sa brojkama, pa je i dalje ćutao. Dva minuta kasnije uđe tamnoput
čovek u majici sa rukavima. Gabrijel ustade.

„Pusti opet onaj poslednji film, Mendoza. Onaj sa let-lampom. Nisi ga

gledao, Mekvirteru?”

„Ovaj... ne. Ne, nisam.”

„Dobro. Možeš da ostaneš.” To je bila usluga.

Svetlo se ugasi i Mendoza uključi projektor. Mekvirter stisnu zube da ne bi

zevnuo. Gabrijel sede u veliku drvenu naslonjaču. Kada je špica krenula,
njegovo lice se ozari i on se isceri.
5
„To je klasičan primer”, reče Tarant. „Naš prijatelj Časni čini pravu stvar iz
pogrešnog razloga.” Zakačio je pete za prečke visoke stolice i gledao kako
Modesti Blejz sipa vrelu vodu preko tek samlevene kafe u zemljanom krčagu.

Dovezli su se iz Vestminstera pravo u Modestin penthaus i sedeli su u velikoj

kuhinji koja se caklila u ledeno-plavoj, beloj i sjajnoj boji hroma. Nije
odgovorila na njegov komentar. Tarant zadovoljno primeti da su joj misli na
drugoj strani i da se zbog nečeg namrštila.

„Naravno, možda je to njegov metod”, nastavi Tarant. „Ako stvar upali, neće
biti pozvan na odgovornost, a ako ne upali, može da blefira i zbuni
protivnike.”

„Pomenuli ste Vilija Garvina ranije.” Modesti se nasloni pozadi, na deo sa

policama gde su stajali začini, i upali cigaretu.

„Da.” Tarant je bio ljubazno nezainteresovan. „On je prijatan momak,

naravno. Ali u suštini je neobrazovani kriminalac sa dosijeom dugačkim kao
vaša ruka.”

Ona ga prezrivo pogleda. „Moj je duži, s tim što nije zaveden. A Vili je čist
poslednjih sedam godina. Štaviše, s obzirom na ono što vama treba,
obrazovaniji je od svih koje poznajete.”

„Priznajem da poseduje izvesne veštine” prihvati Tarant. „Ali ovaj posao

zahteva prefinjenost.”

„Garantujem da će Vili nadmudriti svakoga koga pomenete. A to je samo deo

celine. Finesa nije dovoljna da preživite žicu od klavira oko vrata.”

„Ne slažeš se sa Razmetljivim Persijem da je to bila slučajnost?”

Bila je pomalo nervozna. „Naravno da nije. Dijamanti vredni deset miliona

funti su veliki, veliki posao, što sužava polje na velike, velike momke. Samo
trojica bi mogla to da rade; ali samo jedan je dostupan.”

„Da?”

„Ubistvo klavirskom žicom meni liči na Borga. A on je Gabrijelov čovek.”

Postavila je tacne i šoljice, a zatim sipala kafu.

„Gabrijel”, reče Tarant tiho, gledajući njene ruke. Ćutao je nekoliko sekundi,
pa uzgred upita: „Ko ti pomaže ovde?”

„Imam kućnog pomoćnika Venga. Indokinez je, a sada je dole, u Benildonu,

u Viltširu, jer tamo imam malu kolibu i nešto šume. Veng tamo vodi računa o
moja tri konja, jer je konjušar na odmoru. Sutra se vraća. Zašto ste promenili
temu kad sam pomenula Gabrijela?”

„Da dobijem na vremenu. Bez šlaga i mleka, hvala. Sa prašnjavih polica svog
sećanja pokušao sam da sakupim ono što znam o Gabrijelu.”

„Sumnjam da ćete nešto naći.”

„U pravu si, draga moja. I naš i Interpolov dosije o Gabrijelu su tanki i

nepotpuni. U teoriji, on je vrlo bogat i poštovan gospodin, sa mnogo različitih
interesovanja, letonskog je porekla, ali naturalizovani Venecuelanac, ili beše
Bolivijac?”

„To drugo, ali nije važno. Važno je to da je Gabrijel stvarno, a ne u teoriji,

kriminalac teške kategorije. Najveći koji postoji od Lisabona do Hong
Konga. Neizmerno je bogat.”

„Jesi li se sretala s njim?”

„Jednom, nakratko. Slučajno smo ukrstili mačeve. Planirali smo veliki posao,
da dignemo pošiljku zlata u Kalkuti. Kao i Gabrijel. Pozvao me je i rekao da
se povučem. Nisam se raspravljala, povukla sam se.”

Uzela je šolje sa kafom i stavila ih na poslužavnik, koji je ponela kroz

prostranu dnevnu sobu. Tarant pođe za njom.

„Pametno”, složio se. „’Mrežu’ si vodila zbog zarade, a rat bandi je uvek
skup. Ali ovo sad je nešto drugo. Imaš svu moju podršku, daleko bolju nego
što to može biti Vili Garvin.” Stajala je sasvim mirno i gledala ga radoznalo.
„Vi niste glupi, ser Džeralde. Zanima me zašto govorite kao da jeste.” On
htede nešto da kaže, svestan da je bio suviše direktan, ali ona ga zaustavi
kratko odmahnuvši glavom.

„Ne. Sedite i pijte kafu. I slušajte mene.” Sačekala je da se on smesti. „Našla

sam Vilija u sajgonskom zatvoru i otkupila ga. Bio je nagao i glup, ali
opasan. Pomislila sam da će mi to biti od koristi. Osećaj me nije prevario.”

Sela je na kauč od crne kože, okrenuta prema Tarantu, i polako promešala

kafu.

„Bila sam u pravu”, reče. „I više nego što sam očekivala. Prvo što sam dobila
od Vilija bila je potpuna odanost. Možete samo da pretpostavite koliko je to
važno u mom poslu. Takođe sam otkrila i da Vili razmišlja vrlo razumno i
brzo. Mora da je to uvek bilo u njemu, ali skriveno; možda zato što nikada
ranije nije imao cilj i svrhu.”

„A kakav cilj si mu ti dala?”

„Nikakav.” Oklevala je. „Kao da mu je rad za mene bio dovoljan; i njegov

razvoj je bio zapanjujući. Znate, mnogo sam naučila od Vilija Garvina. A što
je još bolje od razmišljanja, on ima instinkt.”

Pogledala je Taranta i odjednom se osmehnula. „Ovo će vam zvučati

neverovatno, ali on predoseća nevolje. Uši mu bride.”

Tarant se zagleda u nju. „Šališ se.”

„Ne. To mi je dva puta spaslo život. Ne znam statistiku kad je on u pitanju. A

ima i naročito izražen instinkt da zna šta mislim, a da mu i ne kažem. Kad ste
na ivici brijača, kako Vili kaže, to je od neprocenjive vrednosti. I naposletku,
u akciji - on je klasa za sebe. Videla sam ga!” Zastala je i kratko slegla
ramenima, podigavši svoju šolju sa kafom. “Nije važno. Sedam godina je
mnogo vremena, ser Džeralde, a Vili Garvin je duga priča. Neću je sada
pričati.”
„Shvatio sam poentu”, reče Tarant polako. Sa dozom sumnje u svom glasu,
osećajući da se bliži kritični trenutak. “Ali sve je to prošlost, a prošla je
godina od kada je Garvin radio za tebe. Čini mi se da je opasno propao i ja
insistiram da ga ne uvodiš u ovo. Žao mi je...” Pustio je da mu glas neprijatno
pređe u ćutanje. Tišina je potrajala pun minut.

Modesti ispi kafu, spusti šolju i ustade. Tarant ustade za njom. „Onda smo
završili”, reče ona hladno.

„Oprosti?” Tarantov glas je bio hladan kao i njen. „Mislio sam da si već
prihvatila.”

„Nisam. Pristala sam da uradim određeni zadatak za vas. Ali ja nisam

zaposlena kod vas, ser Džeralde. Ako nešto radim, nosim svoj alat.”

Tarant je ostao ukočenog izraza pet sekundi, zatim se opustio i predao,

izdahnuvši malo. „Pa... ako je to tvoj ultimatum, moram da ga prihvatim. Kad
ćeš razgovarati sa Garvinom?”

„Vi treba da razgovarate s njim.” Nije popuštala. „Vili nije moje vlasništvo.
Ali potreban mi je. A mislim, ako ga lepo zamolite da mi pomogne, možda će
pristati.”

Pravo u stomak, pomisli Tarant zadivljeno. „Lepo ću zamoliti Vilija”, reče.

„Kad i gde?”

„Sutra mene vodite na ručak sa šeikom Abu Tahirom.” Glas joj je opet
zvučao prijateljski. „Možete li nakon toga da pođete sa mnom do Mlina,
uveče?”

„Čula si šta je moj gazda rekao. Treba lično potpuno da se posvetim ovome.”

„Sutra uveče, onda. A u međuvremenu, možda otkrijete gde je Gabrijel sada i

šta radi; ili se pretpostavlja da radi.”

„Daću to Frejzeru. On je večeras dežurni. Mogu li sutra da dođem po tebe

ovde, u dvanaest i četrdeset pet?”

„Biću spremna. Shvatila sam da ne treba gubiti vreme kada je početak ovog
posla u pitanju?”

„Nikako. Dijamanti dolaze na Tiboriju kroz dve nedelje i stižu u Bejrut tri
nedelje kasnije. Zato nemate mnogo vremena za pripremu operacije.”

„Ne.” Sela je na rukohvat naslonjače i radoznalo ga pogledala. „Jeste li

razmišljali kako bi to trebalo da izgleda?” „Mislio sam da bi operacija
svakako trebalo da se izvede ili u Kejptaunu ili u Bejrutu. U Kejptaunu su
odgovorne vlasti Južne Afrike. Bejrut je nešto neizvesniji. Ali mogu da držim
oba kraja zvaničnim kanalima.”

„Brine vas ono između?”

Tarant nesigurno sleže ramenima. „Valjda, mada teško da je moguće.

Činjenica je da se oslanjam na osećaj. Da sam ja Vili Garvin, sad bi mi uši
bridele.” Osmehnuo joj se. “Ali neizvesna mi je cela plovidba. Zato hoću da
se ti ubaciš unutra. Ako uspeš da otkriješ oblik operacije, znaću gde da
usmerim svoje napore.”

Modesti se igrala prelepim priveskom sa ametistom, koji joj je ležao uz kožu

iznad zaobljene linije haljine. Pogled joj je bio zamišljen. Gledajući je, ovoga
puta kao ženu, Taranta odjednom obuze osećaj da se nalazi u nekom
nestvarnom snu. Bilo je apsurdno, potpuno nerazumno, da o tim stvarima
priča ovom nežnom i lepom ženskom stvorenju. Ona nije rođena da živi sa
smrću i nasiljem za leđima. Gleđajući njen lep, glatki vrat, setio se klavirske
žice i stomak mu se steže.

„Koliko brzo ću napredovati”, reče ona, „zavisi uglavnom od reakcije koju

dobijem od svojih starih kontakata. Oni sve manje govore. Ali moguće je da
će zbog mene...” Ustala je i slegla ramenima. „Možda će bar nešto otkriti.”

„Šta ćeš pitati?”

„Za dijamante. I za Gabrijela. Ako se ispostavi da je čist, moraću opet da

razmislim. Počela bih od njega, pa vas molim da nađete sve što možete o
njemu.”

„Dobro, dobro.” Trenutni osećaj magnovenja je prošao i Tarant je opet bio

profesionalac. „Hvala ti za kafu, draga moja. Sada laku noć.”

Kada su se vrata lifta zatvorila za Tarantom, ona je izašla na terasu da popuši

cigaretu. Sada je vrlo trezveno razmišljala samo o sebi. Zadovoljno je
zaključila da nema napetosti, samo osećaj blage radosti.

Ugasila je cigaretu i ušla opet u penthaus. Zidovi njene spavaće sobe bili su
prekriveni pločama boje slonovače, tepih svetlozelen, a prekrivač na krevetu i
zavese srebrnosivi. Jedna vrata vodila su u veliko kupatilo sa kadom u podu i
tuš-kabinom. Tu su zidovi bili obloženi vrlo svetlim ružičastim pločicama, a
pod velikim, crnim pločama, koje su tople pod nogama.

Podesila je temperaturu vode i pustila je da teče dok se ona svlačila u

spavaćoj sobi. Ispod večernje haljine nosila je crno prsluče i hulahopke, bez
pojasa i podvezica.

Nije volela pojaseve, kopče, ni bilo šta što steže, pa su iz tog razloga dugačke
najlon čarape bile izjedna sa gaćicama, kao pozorišne helanke.

U kupatilu je stala gola ispred ogledala u punoj visini i posmatrala svoje telo,
pažljivo ga procenjujući, bez sujete.

Nije imala sala. Nije se opustila tokom protekle godine. Mnogo je vežbala,
plivajući svakodnevno, jašući dugo u Benildonu i povremeno trenirajući sa
Vilijem Garvinom, iz navike. Ili da li je bilo samo iz navike...?

Prešla je prstima niz mišiće, proveravajući butine i listove, pa se uspravila i

polako zabubnjala po ravnom stomaku okrenutim pesnicama.

Dobar mišićni tonus.

Glatko se savila pravo unazad, dok nije dlanovima dodirnula pod iza sebe;
digla je jednu nogu pravo uvis, upravivši prste prema plafonu, pa onda i
drugu, a zatim ih spustila zajedno, kontrolisanim pokretom, da bi završila
polaganim uspravljanjem otpozadi.

Svesno je pažljivo osluškivala svoje telo, tražeći bilo kakav nagoveštaj

ukočenosti ili napetosti, ali nije ih bilo i ona zadovoljno kratko klimnu
glavom.

Kada se napunila oko tri četvrtine. Zatvorila je vodu i spustila se u nju,

navukavši kapu za kupanje preko kose. Telefon je stajao u udubljenju pri
vrhu kade. Digla je slušalicu i počela da okreće broj.

Vili Garvin nevoljno promrmlja jer je telefon uporno zvonio.

„Pusti ga”, šapnu plavuša, naslonjena na lakat i nagnuta iznad njega, sa licem
blizu njegovog. „Neće večno zvoniti.” Spustila je glavu da ga ugrize za uvo.

Otezala je kao dobro odgojena devojka iz provincije. Imala je dvadeset tri

godine, ćerka farmera plemenitog porekla i verena za sina drugog farmera
plemenitog porekla. Vili se nadao da tom srećniku ne iskaču lako modrice.
Cura je imala potrebu stalno nešto da grize; ali ako bi čovek izdržao njen prvi
nalet, na kraju se ne bi kajao.

„Oladi za trenutak, Kerol”, reče on, prevrnu se na bok okrenuvši joj leđa, i
diže slušalicu sa stočića pored kreveta.

„Alo?”

„Ja sam, Vili. Jesi li na lokalu?”

„Alo, Princezo.” Glas mu je zračio toplinom i zadovoljstvom. „Ne, na

glavnoj liniji, kraj kreveta. Lokali su isključeni.”

,Jesi li sam?”

„Ne. Al’ niko važan. Ubijamo vreme.”

„Gospode, Vili, to će joj se svideti.” Čulo se kako se smeje. „Dobro. Ja ću

govoriti, a ti pamti, važi?”

„Naravski, Princezo. ’Ajde.”

Govorila je tiho nekoliko minuta, a on je slušao upijajući sve. Da je bilo ko

slušao, njene reči bi mu bile nerazumljive jer je koristila šatrovački iz
francuskog, arapskog i engleskog, ali Viliju Garvinu je svaka rečenica bila
sasvim jasna.

U jednom trenutku je tiho zviznula i iscerila se a da ništa nije bilo smešno.

„Nadam se da si u pravu, Princezo. Dobro ga zgrabi za šorts. Ja s tim uvek
imam problem.”

Kasnije je rekao: „Naravski. Dovedi ga onda oko osam. Kako ’oćeš da

odigramo?”

Opet je pomno slušao, pa se tiho nasmejao. „Dobro, Princezo. Ne, nisi me

uznemirila. Zdravo onda.”

Spustio je slušalicu i izvalio se sa rukama iza glave, euforično i zadovoljno se

cereći prema plafonu. Tek kada je posegao za cigaretom sa stočića pored
kreveta, osetio je da nešto nedostaje.

U mislima se vratio proteklim minutima, prisećajući se pokreta i zvukova

koji jedva da su mu prodrli do svesti - naglo zaljuljani krevet, šuštanje čarapa
i donjeg veša; nervozni pokreti i mrmljanje; zakopčavanje torbe sa stvarima
za jednu noć i lupanje vrata, propraćeni udaljenim štektanjem štikli koje se
ljutito udaljavaju duž prolaza.

Vili Garvin sede uspravno, zapanjen i povređen, osvrnu se po praznoj sobi.

„Kerol?”, reče ogorčeno. „Kerol!”

6
Tarantov taksi se zaustavi ispred bloka zgrada sa penthausima, iza otvorenog
„rols-rojsa” u dve nijanse plave boje, sa pokretnim krovom. Za volanom je
sedeo šofer u uniformi.

„Ne isključuj taksimetar”, reče Tarant vozaču i pogleda na svoj sat. „Mislim
da nećemo čekati duže od jednog minuta.”

Dok je on izlazio iz taksija, Modesti Blejz pođe niz stepenice na ulazu. Bila je
u dvodelnom svilenom kompletu plave boje - uska suknja i bluza sa
kapuljačom. Rukavice su joj bile bele, u skladu sa tašnicom, i nije nosila
šešir.

Tarant, koji se razumeo u dragocenosti, procenio je niz bisera na njenom

vratu na sedam hiljada funti. Bila je veoma lepa i on oseti duboku tugu,
svestan da je izlaže opasnosti.

Pozdravila ga je osmehom i rekla: „Nije nam potreban taksi. Veng će nas

odvesti.”

Tarant pogleda „rols”. Sada primeti da je njegov vozač mladi Azijat od oko
devetnaest godina, koji je sedeo za volanom skrštenih ruku, poprilično
samouveren.

„Ne brinite”, reče Modesti. „Veng je prošao napredni kurs vožnje.”

„Nimalo ne sumnjam.” Tarant isplati taksistu. „Samo nisam navikao na tako

luksuzne vožnje.”

„Kupila sam ga u trenutku ludila”, priznade ona kada je Tarant otvorio vrata i
pružio joj ruku da sedne. „Ali Veng ga voli i sasvim odgovara ovoj prilici.
Kad idete u posetu šeiku, treba to uraditi sa stilom i na njegovom nivou.”
Pogledavši je oštro dok je sedao pored nje, Tarant vide da je ona to rekla
sasvim ozbiljno.
„Zahvalan sam” reče. „Meni to nije palo na pamet.”

„Rols” se tiho ukljući u saobraćaj u smeru Park lejna. “Imate li šta o

Gabrijelu?”, upita Modesti.

„Malo. Ali očekujemo još izveštaja tokom popodneva. Preći ćemo to večeras
kod Vilija.” Tarant pogleda oko sebe i diže obrvu.

„Da li naš napredni vozač zna put do Rica?”

„Zna. Ali ja moram prvo da obavim jedan telefonski razgovor. Neće biti duže
od dva minuta.”

Kola su išla sporednim ulicama severno od Oksfordske i onda stadoše kod

jednog malog niza radnji. Modesti hitro izađe i uđe u radnju sa uzanom,
oguljenom fasadom. Tarant je iznad nje uspeo da pročita samo izbledela
slova reči ANTIKVITETI. Veng izađe i stade pored vrata da je sačeka.

Modesti se vratila nakon dva minuta. Veng joj je otvorio vrata, pa sede na
svoje mesto. Sto metara dalje zaustavio ih je dvostruki red vozila, na desnom
skretanju ispred semafora. Tarant, koji je vodio dinamičan život, bio je
svestan pogleda koje su privlačili otvoreni „rols” i njegovi putnici. Ali njegov
nemir je bio pomešan sa gordošću zbog toga što se nalazi u društvu žene koja
sedi pored njega.

Oh gospode, pomisli on odjednom. Verovatno izgledam kao da sam joj

sponzor. Okrenuvši se da je krišom pogleda, video je da se ona zagledala u
nešto iza njega, na trotoaru, gde je ograda štitila niz podruma. Neki dečak, sa
kaubojskim šeširom i opasačem, čučao je na stepeništu i gledao kroz rešetku
ograde, držeći dečji pištolj u ruci. Drugi dečak, takođe sa pištoljem, ali i
šerifskom značkom, pojavio se iza poštanskog sandučeta i oprezno provirio
iza njega. U tom trenutku njihova igra je bila zaustavljena i zurili su u „rols”.

Dečak iza ograde diže pištolj, uperi ga u Taranta, uzviknu: „Ta!” pa se sagnu
i izgubi iz vidokruga.

„Ta! Ta!” Ovoga puta se začulo iza sandučeta. Zatim jedna mala glava
oprezno izviri da proveri rezultat.
„Kad sam ja bio mlad”, reče Tarant zamišljeno, dok su se kola pomerala
nekoliko metara napred, „vikali smo: ’Bang!’ Možda nije baš veran zvuk, kad
bolje razmisliš.” Zastao je, iznenađen. Modesti se okrenula čučnuvši na
sedištu. Desna šaka bila joj je stisnuta, sa dva ispružena prsta, imitirajući
pištolj.

Digla je glavu, nišaneći u malu figuru koja je virila iza sandučeta. „Ta!”

Ono lice se ozari i zapanjeno isceri, pa nestade.

„Ta!”, začu se sa ograde. Drugo sa druge strane sandučeta za pisma i

Modestin brz odgovor. Tarant proguta veliku knedlu. Sa mračnim
zadovoljstvom primeti crvenilo koje se javljalo na Vengovom vratu i da se on
vrpolji, želeći da se pokrene.

„Ta!” zapuca Modesti i sagnu se. Začu se paljba sa ograde i iza sandučeta.
Tarant upravi leden pogled prema dvema ženama sa korpama za kupovinu i
sredovečnom muškarcu sa akten-tašnom koji behu zastali da vide obračun.

Kola ispred njih se pokrenuše i sa poslednjim „ta!” sa ograde Modesti se trže

i okrenu, pa se skloni sa vidika, šćućurivši se na sedištu. Tarant se osvrnu i
vide dvojicu malenih kauboja kako stoje na trotoaru i sa strahopoštovanjem
gledaju za „rolsom”.

Kada su kola skrenula iza ugla, Modesti sede i vrati pramen kose na mesto.
Pogled joj je blistao od zadovoljstva. „Nisam mnogo razmišljala o tome”,
reče, „ali valjda je to kao rikošet.”

„Izvini” Tarant gurnu prst za okovratnik. „Šta to?”

„Ta. Pričali ste o razlici između ’bang’ i ’ta’.”

„Jesam. Bojim se da si naterala svog vozača da pocrveni umesto tebe.”

„Ne sumnjam u to.” Odjednom se nestašno iscerila. Nagnula se napred i

potapšala Venga po ramenu. „Tvoj problem je, dragi moj Veng, što si snob.”

„Hvala, gospođice Blejz.” U glasu mu se osećao naglasak, ali kultivisan.

„Trudim se.”
„Zašto me onda ne poslušaš i počneš da gradiš karijeru?”

„Vi ste me poslali u školu u Hong Kong i tri godine na njihov univerzitet,
gospođice Blejz. To je dovoljno.”

„To je samo početak. Hoćeš li celog života da ostaneš moj kućni pomoćnik?”

„Da, hvala vam, gospođice Blejz.”

Tlarant pomisli da bi jednog dana trebalo, ako se ukaže prilika, da se raspita

za Venga. Osetio je da bi ta priča mogla otkriti još jedno lice Modesti Blejz; i
sve više je bio zainteresovan za njen zaista raznolik karakter.

Ispred Rica, vratar salutirajući otvori vrata kola. Tarant pruži ruku Modesti da
izađe, pa zajedno uđoše unutra. Glavni recepcioner im pođe u susret, da ih
pozdravi.

„Gospođice Blejz, ser Džeralde. Njegovo visočanstvo je na drugom spratu.

Ručak je upravo poslužen u njegovom apartmanu.”

„Poslužen?”, Tarant diže obrve. „Nemoguće da smo zakasnili, g. Maneta?”

„Nikako, ser. Samo je Njegovo visočanstvo želelo da sve bude spremno.

Hoćete li poći ovuda?”

„Ne, ah, ima li problema sa našim domaćinom i njegovom pratnjom?”, upita

Tarant dok su išli prema liftu.

„Mi u Ricu nemamo probleme, ser”, reče g. Maneta uz blagi prigovor. „Samo
neuobičajeno zanimljive trenutke.”

„Ovakve?”

„O pitanjima u vezi s oružjem može da se razgovara. Većina gospode oko

Njegovog visočanstva oseća se izgubljeno bez svojih pušaka. Shvatio sam da
kod kuće spavaju s njima.”

„To može da uznemiri ostale goste”, dobaci Tarant dok su se vrata lifta
otvarala. Modesti uđe, a njih dvojica za njom.

„Dogovorili smo se da zadrže dve puške kod ličnih stražara”, reče g. Maneta.
„Prazne su, naravno. Naglasili smo da stražari Njenog veličanstva u
Bakingemskoj palati nemaju municiju.”

Tarant je izgledao pomalo iznenađeno. „Zaista?”

„Trudili smo se da budemo diskretni, ser.”

Modesti se osmehnu. „Zanima me hrana. Da li je bilo zanimljivih situacija u

vezi sa jelovnicima?”

„Nabavka sveže zaklanih koza je predstavljala pomalo složenu

administrativnu vežbu, gospođice Blejz. Ali sem toga...”

„Koza!”, reče Tarant zagledavši se u njega. „Blagi bože, sigurno ne mislite da

se od Žaka Vajnija očekivalo da ispeče kozu!”

„Manje samouveren šef bi možda prigovarao”, reče g. Maneta mirno i skloni

se kada su vrata kliznula u stranu. Izašavši za Modesti i Tarantom, on ih je
poveo širokim hodnikom. „Naš gospodin Vajni je umetnik”, nastavio je, “koji
je dorastao tom izazovu, kao što bi se i očekivalo od njega. Njegov kozji ragu
je postigao veliki uspeh.”

„Zaista mi je drago”, reče Tarant. „Želimo da Njegovo visočanstvo ovde

bude srečno.”

„Garantujem vam da je tako, ser Džeralde. U stvari, pitao je gospodina

Vajnija da pođe sa njim u Malorak. Pominjala se i gradnja palate sa izvrsnim
kuhinjama.”

Tarant za trenutak zatvori oči. „I?”, upita.

„Gospodin Vajni se najučtivije zahvalio, ali morao je da ga odbije.”

Tarant se potapša po čelu savijenom maramicom. „Prenesite gospodinu

Vajniju moje najiskrenije komplimente”, reče usrdno.
Vrata koja povezuju apartmane duž strane Parka bila su otvorena da bi se
dobio prostor u koji bi se smestila sva pratnja. Ispred centralnih vrata drugog
hodnika stajala su dva visoka Arapina na straži. Odeća im je izgledala kao
nova, ali čekinje na bradi i puške na ramenima bile su im kao da se godinama
neprestano samo trljaju rukama. Jedna je bila kratki model „li enfild”, a druga
stara francuska ’lebel’”.

„Njegovo visočanstvo vas očekuje” reče jedan od Arapa i otvori vrata. Tarant
primeti pogled koji je taj čovek razmenio sa Modesti, pogled tople
dobrodošlice, uzdržane zbog formalnosti. To ga je iznenadilo, ali nije bilo
vremena da razmišlja o tome.

„Sada ću vas ostaviti”, reče g. Maneta i uljudno se nakloni.

Prostrani saloni za prijem bili su u stilu Luja XVI, kako je inače bio uređen
ceo Ric. Bilo je tu više od deset Arapa, sedeli su po jedan ili dvojica u
stolicama, ali većina na podu. I ovde su odore i živopisni ukrasi izgledali
čudno neskladno sa tamnim, pustinjskim vetrom išibanim licima.

Na podu je bila prostrta velika, bela tkanina, sa jastucima razbacanim oko

nje. Na tkanini su bile fine činije i srebrne boce sa pićem, korpice sa hlebom,
tanjiri sa sirom i razno voće. Na sredini je stajao veliki roštilj sa vrelim
ugljem, na kome se u zemljanom kotliću tiho krčkao tamnosmeđi gulaš.

Svi Arapi ustadoše, kao i šeik Abu Tahir sa stolice na suprotnoj strani. Na
sebi je imao beli burnus sa crveno-zlatnom trakom oko glave. Vladar
Maloraka je bio čovek srednje visine, u prvoj polovini pedesetih godina, sa
kratkom sedom bradom, koja je više nego zapuštena išla od jagodičnih
kostiju do ušiju. Lice mu je bilo izbrazdano i grubo, sa sitnim, bistrim očima.
Časni Persival Tornton ga je nazvao „razbojnikom iz šatora...” i Tarant se u
potpunosti slagao s tim opisom.

„Vaše visočanstvo”, reče Tarant uz mali naklon, „dozvolite da vam

predstavim Modesti Blejz.”

Abu Tahir se zagleda u Modesti, trepćući. Rukom dodirnu svoje čelo i srce.

„Salam alçkum, sayyide...”

Modesti učini rukom isti pokret. „Nehârkum sa’îd wemubârek.”

„Awhashtena.”

Tarant je to znao. „Zbog tebe smo usamljeni.” Opet je bio zbunjen.

„Allâh ma yűhishek” reče Modesti.

Izrečeni su formalni pozdravi. Tada Abu Tahir priđe raširenih ruku i srdačno
zagrli Modesti. „Modestii!”, uzviknu radosno.

Kada mu je Modesti uzvratila zagrljaj, jedan od ljudi uzviknu: „Fatet el

sayyide!”

Abu Tahir se okrenu, ne sklanjajući ruku sa njenih ramena. „Da!”, zagrme.

„Ovo je Princeza; opet je sa nama.” Ljudi se okupiše oko nje, mračnih lica
ozarenih osmesima dobrodošlice, svi pričajući istovremeno.

Abu Tahir diže ruku da ih ućutka i pogleda Taranta.

„Tužan sam”, reče naprežući se, „jer moji ljudi ne govore dobro engleski. Ja
govorim mnogo reči. Kažem da tugujem jer su slabo dočekali vas, ser
Tarante. Ali imaju mnogo sreće jer opet sreću Syyde, Princezu. Dođite sad,
sedite, molim vas.”

Držeći Modesti za ruku, on drugarski ramenima odgurnu dvojicu ljudi u

stranu i šutnu jastuke na mesto ispred stolice. Zatim se sagnu i spusti Modesti
da sedne sa njegove desne strane. On diže suknju iznad kolena i sede prilično
lako, sa nogama sa strane. Tarant uzdahnu u sebi i zauze jastuk sa šeikove
leve strane. Abu Tahir pljesnu rukama i poče da izdaje naloge.

„Ne tako dignutih kolena”, reče Modesti Tarantu kada je počela gužva oko
posluživanja. „Prekrštenih nogu, isturenih kolena i opušteno. Kao Njegovo
visočanstvo.”

„Hvala ti.” Tarant se nespretno namesti. „Voleo bih samo da je Frejzer ovde,
pokazao bi nam ceo novi dijapazon izraza lica. On bi uživao. Znaš, kad se
setim što je Razmetljivi Persi rekao da možda nisi ni čula za šeikat
Malorak...” Prekorno odmahnu glavom. „Mislim da si mogla da mi ga
pomeneš, draga moja.”

Napunjene su činije iz zemljanog kotlića, pa je velika posuda stavljena ispred

Abu Tahira i njegovih gostiju. On pokretom ruke pozva Taranta i Modesti da
počnu.

„Desnom rukom”, reče ona tiho, posegavši ispred sebe. „Samo palac i još dva
prsta. I ne još o poslu.” Tarant ju je posmatrao, pa onda zavrnu manžetnu i
gurnu ruku u činiju. Našao je parče mesa, otresao sa njega višak sosa i stavio
ga u usta. Bilo je neverovatno ukusno.

Kako se obrok odvijao, Tarant zaključi da mu je Abu Tahir sve simpatičniji.

Čovek je bio sirov, ali prirodno uljudan. Iako je očigledno želeo da razgovara
sa Modesti, najveći deo vremena je posvetio Tarantu, govoreći sporim,
nepravilnim engleskim.

Uljudno se raspitao za zdravlje svih članova kraljevske porodice kojih je

mogao da se seti, pa je onda počeo da nabraja zanimljivu zbirku engleskih
imena, koja je očigledno zapamtio tokom godina. Pomenuo je nezgodu u vezi
sa zdravljem lorda Džordža, koga je Tarant, posle nekoliko napetih trenutaka,
uspeo da identifikuje kao pokojnog Lojda Džordža; ali veliko zadovoljstvo je
izrazio pošto ga je Tarant uverio da je veliki fudbaler Stenli Metjus dobrog
zdravlja. „A ona dama Moja Vesta”, reče Abu Tahir. „Vidim je u filmu kad
prolazimo Bagdad. Vrlo lepa i vrlo fin trud. Ona dobro, ser Tarante?”

Tarant, zbunjen, pokuša da uhvati Modestin pogled. Ona je bila obuzeta

interesantnim nizom pitanja i odgovora sa nekoliko Arapa koji su čučali oko
velike tkanine, a po opštem smehu, u njihovom razgovoru nije nedostajalo
tema. Ali morala je slušati Tarantov razgovor, jer je ne osvrćući se rekla: „Me
Vest”, i kratko se potapša po grudima.

„Ah, da, Vaše visočanstvo”, reče Tarant sa olakšanjem. „Bojim se da ne

mogu sa sigurnošću da govorim o Mojoj Vesti. Ona je dama iz Amerike. Ali
verujem da je dobro.”

„Nadam se da jeste”, klimnu Abu Tahir ozbiljno. „Ima vrlo lep trud.”

Tarant je bio blago iznenađen kada je sipano vino, ali pretpostavio je da Abu
Tahir i njegovi ljudi nisu strogi muslimani. Opet se iznenadio kada posle sira
i voća nije došla kafa nego vrlo jak čaj, tri puta proključao na električnom
rešou pre nego što je sipan u šoljice.

Modesti glasno podrignu, a Abu Tahir sinu od radosti i zadovoljstva.

Poštujući manire, Tarant pokuša galantno da se pridruži, ali nije mogao da
podrigne. Uspeo je da izvede neku imitaciju i nadao se da će to proći.

„Ahh!”, reče Abu Tahir i srdačno potapša Taranta po ramenu. „Ser Tarant je
lukav. Doveo je El Sayyide da uništi pokvarene pse koji hoće da uzmu moje
dijamante! Dobar je!”

Tarant shvati da sada može da se razgovara o poslu. On reče: „Hvala,

visočanstvo. Mislio sam da Modesti Blejz može pomoći da otkrijemo te
pokvarene pse. Ali nisam znao da ste vi stari prijatelji.”

„Ah...” Abu Tahir diže ruku i njegovi ljudi zaćutaše. „Kazaću vam, ser
Tarante. Davno, davno u vremenu, bila jedna devojčica. Prođe kroz Malorak.
To je teška zemlja. Ona sama. Odeća joj bila u ritama i ona imala glad. Ali ne
strah. Ona vrlo...” tražio je reč, „vrlo žestoka, kao mala divlja životinja. Ne
pita pomoć, ali ja dam. Uzmem je u naše šatore. Kažem ženama da daju
hranu.”

Stavio je ruku na Modestinu i ona se trže i osmehnu mu se. „Ostala sam pola
godine”, reče. „I bila sam najbolji kozar od svih tvojih ljudi, Abu Tahire.”

„Jeste tačno” on klimnu glavom, a začu se i žamor odobravanja ljudi koji su

čučali okolo. Abu Tahir se opet okrenu Tarantu. „Dete popunilo meso na
kostima”, reče. „Mi žalili kad ode. Mnogo godina prošlo, deset možda, i ona
bila zaboravljena.” Slegao je ramenima. „U Maloraku svaki dan težak; ljudi
zaborave i juče. Ali onda dođu loši ljudi koji hteli da zauzmu moju zemlju.
Pohlepni Arapi. Mnogo teško, a mi nemamo dobro snagu.”

On bučno pljesnu rukama, a njegovi ljudi veselo zažagoriše, kao deca koja
slušaju omiljenu i često pripovedanu priču.

„Ali sada Modesti ima dobru snagu!” reče on nasmejavši se promuklim

glasom. „A ona ne zaboravlja, ser Tarante. Iz daljine čuje. Sada ona je El
Sayyide, Princeza, i sve dopire do njenih ušiju. Ona pamti da jela moju so. I
tako El Sayyide dođe sa mnogo para, sa mnogo oružja za moj narod... i
Vilijem Garvinom. Ha, sa njim!”

Opak kez mu iskrivi obrasle usne i ljudi počeše žustro da klimaju glavama i
da se smeju. Abu Tahir silovito raširi ruke i spusti ih nadole, proizvevši
ustima zvuk. „Pffut! Šest nedelja i nema nevolje, ser Tarante.” Zabacio je
glavu i iznenada prasnuo u glasan smeh, gurnuvši Modesti laktom.

„Sećaš se Kasima, Modesti? U oazi, one noći? Njegovo lice kad si ga ubila.
Vrlo nas nasmeje! Oho-ho-ho-ho-ho!”

„Zaista je izgledao iznenađeno”, reče ona i dodade nešto na arapskom. Arapi

su se valjali okolo, urlajući od radosti.

„Ahhh...” Abu Tahir klimnu glavom i obrisa suze rukavom. Uozbiljivši se

opet, stavio je ruku na Modestinu nadlakticu. „Od tada nisi zaboravljena u
Maloraku. Sada dolazi nafta iz peska i ja sam mnogo bogat. Ti ćeš obezbediti
moje dijamante, El Sayyide, i ja ću ti spremiti fine darove. Šta hoćeš.
Dogovor je, ha?”

Modesti lako pljunu na dlan. Abu Tahir se isceri i učini isto. Zatim pljesnuše
dlan o dlan.

„Dogovor je”, reče ona. „Ti si darežljiv, stari prijatelju. I kad pominješ
poklone, kažem ti da je ser Tarant doneo tebi poklon, sitnicu od gosta
domaćinu.”

Tarant se zagleda u nju.

„Mislim da ste ga stavili u unutrašnji džep, ser Džeralde.”

Antikvarnica, pomisli Tarant. Kada je izašla iz nje i sela u kola. Ali ništa nije
osetio. Gurnuo je ruku u unutrašnji džep. Pored novčanika nalazio mu se neki
pljosnat paketić. On ga izvadi i predade Abu Tahiru.

Šeik slomi voštani pečat i razmota krut, beo hamer. Unutra se nalazilo ležište
od vate, oko neverovatno tankog, okruglog sata, sa kutijom od ručno
rezbarenog zlata. Sa unutrašnje strane kutije, kada ju je Abu Tahir otvorio,
nalazila se živopisna polirana pločica iz Limoža, sa ugraviranim kraljičinim
likom.

Izvesno vreme Abu Tahir je gledao sat, držeći ga pažljivo u svojim grubim,
jakim prstima. Onda diže pogled, sa izrazom divljenja i strahopoštovanja na
licu. „Ovo se neće nikada odvajati od mene, ser Džeralde”, reče polako. „I
kad dođe poslednje vreme za mene, ovo će otići sa mnom ispod peska.”

„Ser Tarantu je drago da je tako dobro izabrao”, reče Modesti ozbiljno.

„Zaista jeste. Vrlo sam srećan, Vaše visočanstvo. I zahvalan sam Modesti što
me je podsetila na to.” Tarant uljudno nakrivi glavu prema njoj dok je to
govorio.

Jedan od ljudi je uporno postavljao neko pitanje, ali Abu Tahir je bio suviše
obuzet satom da bi obratio pažnju na njega. Tarant je u tom pitanju
prepoznao ime Vilija Garvina.

„Visočanstvo...” Modesti dodirnu šeika po ruci i on se, malo se trgnuvši, vrati

iz svog transa.

„Ah, da! Rašid dobro pita, Modesti. Gde je naš dobri Vili Garvin? Da bi
obezbedila moje dijamante, povešćeš i njega?”

„On se povukao” reče ona. „U svoj mali karavan-saraj u provinciji.

Razgovarala sam sa njim telefonom i zamolio je da ti prenesem njegove
iskrene pozdrave, visočanstvo.” Abu Tahir se nervozno zagleda u nju. „Ali
on mora da bude s tobom, El Sayyide! Ako pođeš da tražiš te pokvarene pse,
moraš da povedeš i njega!”

Ona je gledala Taranta. „Vili Garvin nije više pod mojom komandom i
njegov angažman ne zavisi od mene, visočanstvo. Za to moramo da se
oslonimo na ser Taranta.”

Mlin se nalazio sto metara od reke i nekoliko kilometara od Mejdenheda, i

tako je bilo već gotovo dva veka. Iza njega je staza od cigala vijugala između
drveća do ruba vode i kućice za čamce. Jednu stranu terena oivičavao je
maleni potok, a naspram drveća pored potoka bila je dugačka, prizemna
građevina od cigala. Na njoj nije bilo prozora, već samo teška vrata na
jednom kraju.

Bilo je deset minuta do osam kada je Modesti skrenula na mali parking ispred
i usmerila svoj „dajmler dart” na mesto označeno kao „Rezervisano”. Bila je
u crnoj suknji i bordo svilenoj bluzi, ogrnuta laganom jaknom od kamelhara.

Tarant otvori vrata i pruži joj ruku da izađe.

„Rezervisano za tebe?” upita, pogledavši mesto za parking.

„Bojim se da jeste.” Njen osmeh je zračio smelošću. „Vili radi takve stvari za
mene. Preterano je, naravno, ali volim to.”

Krčma je bila popunjena, ali ne prepuna. Uglavnom stalnim gostima, zaključi

Tarant, pogledavši oko sebe. On beše obukao običnu sportsku jaknu i tamne
pantalone, i osećao se prijatno u njima. Ljudi su tu bili obučeni opušteno i
sportski, i uglavnom nekih srednjih godina. Jedna mala grupa je bacala
pikado strelice, a druga se okupila oko dva flipera na suprotnom kraju.

Krupan pedesetogodišnjak i dve mlade žene bili su za dugačkim šankom. Vili

Garvin bi tu bio popularan, pomisli Tarant. Karakter.

„Zdravo, gospodine Spurling”, rekla je Modesti krupnom čoveku. „Kako

koleno?”

„Mnogo bolje, hvala, gospođice Blejz. Malo su ga tretirali strujom. Kako ste
vi?”

„Dobro, hvala. Je li Vili tu?”

„Tamo pozadi, gospođice. Rekao je da ćete doći. Samo produžite. I svratite

da popijete piće s nama pre nego što odete.”

„Biće nam drago, gospodine Spurling.”

Uhvatila je Taranta pod ruku i otišla do kraja šanka, pa kroz okretna vrata, na
prolaz koji je vodio do zadnjeg dela krčme.
„Da li Vili ovde živi?”, upita Tarant kada su izašli napolje i zastali da im se
oči priviknu na pomrčinu.

„Da. Vrlo je udobno. Restaurirao je ceo sprat.”

„Ko vodi računa o njemu?”

„Naterala sam ga da uzme domaćicu. Dolazi mu svaki dan, kuva i održava

stan.”

„A on živi sam?”

Tarant primeti njen mali osmeh u mraku. „Kako kad”, reče ona nežno. „Vili
je odlično organizovan.”

Uhvatila ga je za ruku i povela stazom od cigala, koja se na pola puta

odvajala prema dugačkoj zgradi bez prozora. Pred vratima stade i izvadi ključ
iz tašne. Kad je otvorila vrata, Tarant primeti njihovu debljinu i bravu kao na
sefu. Iza njih se nalazila mala prostorija kvadratnog oblika i još jedna vrata.
Na zidu pored njih stajala je metalna tabla sa izbušenom mrežom i dugme
koje treba pritisnuti. Modesti pritisnu dugme i progovori u mrežu rupica.

„Ja sam, Vili. I ser Džerald.”

Trenutak tišine, pa klik i začu se Vilijev metalizovani glas preko zvučnika.

„Dobro, Princezo, uđite.” Tarant ču još jedan, jači klik, sa unutrašnjih vrata.
Modesti pritisnu kvaku, otvori vrata i pokretom pozva Taranta da prođe
ispred nje.

Unutra, između belih zidova, protezao se plutanim tablama obložen pod

gotovo četrdeset metara. Sav je blještao. Na sredini je ležala strunjača
kvadratnog oblika, strane dugačke šest metara, od sunđera prekrivenog
platnom. Levo od nje, na suprotnom kraju dugačke sale, zid je bio udubljen
za streličarstvo. Naspramni zid, sa druge strane strunjače, bio je zaštićen
vrećama sa peskom.

Jedan ugao, levo od vrata, bio je odvojen i zaklonjen paravanom, a iznad

njega Tarant vide dva tuša montirana na plafon. Na oba zida bile su pregrade
u kojima je stajala vrlo neobična zbirka oružja, starog i savremenog. Bilo je
tu desetak lukova, od kratkog, mongolskog, koji se otkačen savija na drugu
stranu, do dugačkog engleskog, tisovog, i japanskog, džinovskog, višeslojnog
luka od dva i po metra; bio je tu i luk od čelika, drugi višedelni, plastični, i
jedan neverovatno tanak, za koji se ispostavilo da je napravljen od na jednom
kraju suženih, naknadno skovanih čeličnih cevi.

Na drugoj polici bile su puške, a na sledećoj pištolji. Tarant pređe stručnim

pogledom preko pušaka, primećujući novi „ruger 10/22”, poluautomatski
karabin. Pištolji su uglavnom bili mali i laki. Bio je tu „smit i veson
sentenijal” sa skrivenim udaračem i „kolt kobra” kalibra .38 „specijal”. Među
automaticima Tarant ugleda „astra fajerket” vrlo mali “brauning”, koji nije
mogao da prepozna, i „MAB brevetu”.

„Ne pitajte za dozvole” reče Modesti i pređe do panela postavljenog pored

mesta sa koga se puca. „Vili je napravio ovaj automat za pomeranje mete
zbog mene.” Ona uključi prekidač, pa pritisnu dugme. Tarant vide kako beli
disk - glineni golub lebdi u visini glave ispred zida zaštićenog vrećama s
peskom na daljini na kojoj se nalazi meta.

„Vrlo lepo”, reče Tarant. „Pretpostavljam da je ova zgrada zvučno

izolovana?”

„Jeste.”

„Pretpostavljam i da je Vili dobar strelac.”

Odmahnula je glavom i nasmešila se. „Ne bi pogodio ambar ni da stoji u

njemu. Bar ne pištoljem. A ionako ih ne voli. Ali dobar je s puškom; ali
dobar je s puškom i svime što ima nišan.”

„Onda je ovo strelište samo za tebe?”

„Da. Rekla sam vam, Vili je vrlo promišljen. Dolazim ponekad ovde da
vežbam.”

„I sa lukom i strelama?”
„Njih obožavam.”

„To je izuzetan sport, koliko znam. Ali je sigurno vrlo nepraktičan? Ne

možeš okolo da nosiš luk i strele.”

Ona ništa ne reče, ali se odjednom isceri izrazom koji mu je postao

prepoznatljiv i očekivan. Ovoga puta nije shvatio šta ga je izazvalo. Polako je
išao sa njom pored polica.

„Koji pištolj voliš da koristiš kad radiš, draga?”

„Retko ga nosim. Još ređe ga koristim. Neophodan je samo kad nešto

ozbiljno krene po zlu.”

„Slažem se. Ali ipak mnogo znate o oružju.”

„Moram” reče ona jednostavno. „Ma kako retko da koristite pištolj, kad dođe
taj trenutak, ili ste spremni ili mrtvi.”

„I koji pištolj voliš da koristiš?”

„Zavisi. Ako ga neću koristiti u žurbi, volim ’brevetu’.”

„Igračku, sigurno?”

„Pouzdana je ako ste i vi. Vili ih ne preporučuje jer mrzi automatike; lako se
zaglavljuju.”

„A ako očekuješ da će ti pištolj zatrebati u žurbi?”

„Kolt .32.”

„Iz futrole na ramenu?”

„Ne. One ne idu sa grudima. Koristim trzajnu futrolu koju je Vili dizajnirao,
a stoji na kaišu, pozadi na kuku. Zahteva kratku jaknu da se pokrije,
naravno.”

„Zar to ne smeta?”
„Ne sa FBI potezanjem. Istim pokretom sklanjate jaknu i potežete.”

Tarant klimnu glavom. „Vili je sigurno vrlo spretan kad ti je osmislio sve te
stvari.”

„Jeste. Pravi i specijalnu municiju za mene. Vrlo tihu.”

„Veoma praktično.” Tarant pogleda oko sebe. „Pomislio sam da ćemo Vilija
zateći ovde.”

„U radionici je, iza onih vrata na kraju. Ali ne brinite. Očekuje da zastanete i
razgledate njegovu zbirku.”

„Fasciniran sam njome. Da li je ovo što upravo gledam pravi štap za borbu?”

„Ne potcenjujte ga.” Dodirnula je debeli štap od crnog gloga koji je visio pod
uglom na dve kožne omče. „Vili kaže da je to najfinije nevatreno oružje ikad
napravljeno. On može taj komad drveta da okreće tako brzo da ga uopšte ne
vidite.”

„Mada nije predmet koji bi se danas lako nosio okolo.”

„Znam. Viliju je žao zbog toga. On je rođeni umetnik, zaista, i borbu

pištoljima posmatra isto kao što bi Rembrant gledao bojanku sa brojevima.”

„Verujem da je vrlo dobar bacač noževa.”

Modesti pogleda Taranta. „Ako ga ikada vidite na poslu s noževima”, reče

pristojno, „nećete govoriti da je ’vrlo dobar’”

Tarant se osmehnu kao krivac, pa pođoše dalje pored police sa neobičnim

oružjima varvarskog izgleda. Prepoznao je samurajski mač i japansko
ukršteno koplje, ali ostalo mu je bilo nepoznato. Dodirnuo je predmet sličan
mesarskoj satari, čija je drška bila obložena ajkulinom kožom. Sa štitnika
drške metalni nastavak se odvajao i savijao tako da je zatim išao paralelno sa
sečivom.

„Još jedno superoružje?” upita on.

„Nikako.” Modesti skide oružje. „To je stari japanski džiti. Ovaj deo koji se
odvaja čini viljušku sa sečivom, a njome treba da uhvatite protivnikov mač,
tako da ga brzim trzajem zgloba razoružate. Treba da čujete Vilijevo
objašnjenje.” Spustila je glas za dva tona i progovorila pravim koknijem, bez
traga svog uobičajenog naglaska. „Moj život, Princezo, morala b’ da budeš
smrtno srećna.”

Tarant se nasmeja, gledajući je kako vraća džiti na mesto, diveći se njenoj

imitaciji i nadajući se da on nikad neće biti njena meta. „Dođi”, reče,
klimnuvši glavom prema strunjači na sredini sale. „S kim Vili tu vežba? Ne
verujem da je ovuda prošlo mnogo ljudi.”

„Niko”, reče ona. „Vi ste prvi. Samo Vili i ja vežbamo zajedno.”

Na Tarantovom licu nije bilo reakcije. „Teško da je fer borba, rekao bih.
Siguran sam da si ti vrlo dobra, ali razlika u težini...”

„Vili mi uvek da prednost kad vežbamo.”

„Voleo bih jednom da vas gledam kad vežbate.”

Osmehnula se. „Možda ćete biti šokirani. Borimo se vrlo ozbiljno.”

Pošli su do vrata na suprotnom kraju, između zida sa vrećama peska i mete za

strele. Modesti otvori vrata i Tarant uđe za njom. Vili Garvin, u pantalonama
i majici kratkih rukava, mikrometrom je premeravao maleno parče metala
koje je držao pincetom. Prostorija se protezala celom širinom zgrade i bila je
osvetljena dnevnim fluo-cevima. Bila je to najčistija radionica koju je Tarant
ikada video.

Radni sto sa metalnom radnom površinom protezao se od zida do zida, oko

deset metara, sa montiranom velikom stegom, manjom stegom i
časovničarskim strugom. Na jednom kraju stajala je modifikovana zubarska
bušilica. Na zidu iznad stola nalazile su se uzane police i dva kompleta malih,
drvenih fioka. Na polici na jednom kraju nalazio se veliki izbor alata za
obradu metala, a na drugom, iza stakla, komplet časovničarskog alata. Pored
gomile peska stajala je Bunzenova lampa, a na odvojenoj klupici Emersonov
mikro manipulator. Desno od Taranta, na stolu za tehničko crtanje ležale su
grube skice i završen sklop nekog elektronskog aparata.

Vili Garvin pažljivo spusti mikrometar i onaj komadić metala, pa se u znak

dobrodošlice isceri prema Modesti.

„Drago mi je da te vidim, Princezo.” Izvuče visoku stolicu da ona sedne.

Kada je sela, on se okrenu Tarantu i pruži mu ruku. „Zdra'o, ser Dži. Kako je
u odseku?”

„Smorno za dobre kadrove, kao i uvek”, odgovori Tarant smireno, rukujući

se s njim. „Pretpostavljam da ti je Modesti rekla kako sam je nagovorio da mi
pomogne na jednom specijalnom zadatku?”

„Pod jednim uslovom”, reče Modesti. „Oh, Vili, završio si je!”, dodade
potom. Digla je srebrnu statuetu visoku desetak centimetara, postavljenu na
okruglu, ne tako duboku osnovu. Boginja je bila naga, stojeći na vrhovima
prstiju jedne noge, sa drugom prebačenom iza sebe, izvijenog tela, zabačene
glave i ruku malo iza, kao da trči protv vetra.

Modesti stisnu dugmence na osnovi i iz nasmejanih usta boginje suknu mali

plameni jezik.

„Gledajte, ser Džeralde, zar nije divna?” Uzela je lupu i zagledala se u oblinu
osnove, pruživši mu upaljač i lupu. Tarant pod uveličavajućim staklom
ugleda liniju kurzivom urezanog teksta. Tvoj odani Vili.

„Izvrsno”, reče Tarant. A onda podiže pogled: „Ja sam došao jer me zanimaju
tvoji manje prefinjeni talenti, Vili. Mogu li da te nagovorim da prihvatiš ovaj
zadatak?”

Vili se nasloni pozadi na sto i zamišljeno protrlja bradu. „Bez zamerke, ser
Dži, al’ znam kakvim poduhvatima se bavite. Ne mogu da zamislim sebe
kako s lažnim nosom prenosim poruku nekom tipu u nekoj prodavnici cigara
u Trstu il’ bilo gde. A kako ti se ovo sviđa, Princezo?”

Otvorio je fioku i izvadio crvenu kožnu kravatu. Već je bila vezana, a

napravljena tako da se spoji kopčom pozadi. Na prednjem delu kravate bila je
imitacija dijamanta veličine masline postavljene u dugačko i teško srebrno
ležište. “Lepo, eh?”

„Zar nije malo drečava za tebe, dragi Vili?”

„Nije trebalo da bude tako jednolična.” Odjednom se iscerio. „Napunjena je

plastičnim eksplozivom. Ima ga dovoljno bar da probuši rupu na mestu gde
se nalazi brava. Eksplodira sa zadrškom od deset sekundi pošto ga skineš sa
nosača. Lako se nosi, a ima i sigurnosnu kvačicu iza nosača.”

Počeo je da objašnjava tehničke detalje. Tarant dugo, tiho udahnu vazduh.

Znači, hoće malo da mu zavrću rep. Pa, nadao se da će biti vredno truda. Ako
je njegov anti-garvinovski stav podstakao Modesti dovoljno da prevaziđe
svoj strah u vezi s uvođenjem Vilija, sporedni efekti moraće stoički da se
podnesu.

„Da se vratimo našim poslovima”, reče on kad je Vili završio. „Moraš znati
da ovo nije običan špijunski posao. Modesti će ti objasniti.”

„Modesti je radoznala”, upade ona, zureći u nešto na stolu. „Mislila sam da

sam jedina žena koju primaš u ovu radionicu, Vili.” Pokazala je na kutijicu za
ruž koja je ležala na stolu, ali je nije dirala.

„Pretpostavljam”, reče Tarant ozbiljno, „da je to još jedna spravica, draga

moja.”

„Ser Dži, moj dragi stari, u pravu ste”, reče Vili, gledajući kako se Tarant
trgao. „Gl’'aj, svideće ti se ovo, Princezo.” Skinuo je poklopac kutijice,
gurnuo dugme duž vijugavog žljeba da isturi ruž i povukao ga preko svog
dlana, ostavljajući crvenu liniju. „Ovo ’e normalno. Al’ kad par puta ’vako
okreneš osnovu...”

„To je bio samo komprimovani vazduh”, reče Vili. „Al’ možda prsneš mlaz
suzavca dovoljno jak da onesposobi tipa na skoro dva metra daljine. Tvoja
boja, Princezo. Napuniću ga propisno pre nego što kreneš.”

„To je dobro, Vili. Hvala.”

„Ima li još šta?”, upita Tarant nesigurno, a Vili se namršti.

„Radim na nekol’ko stvari, ser Dži”, reče pomalo nervozno, „al’ sad bi’
radije nastavio da radim, ako vam ne smeta.”

„Oprosti”, Tarant se izvini pokretom. „Na posao, onda. Pretpostavka je da

idemo na Gabrijela. Hoćeš li prihvatiti posao?”

Vili se nasloni na sto. Više nije izgledao opušteno. „Naravski”, reče.

„Prihvatam. Šta ste dobili o Gabrijelu preko odseka?”

„Ne mnogo, bojim se. Do pre deset dana bio je u svojoj vili između Kana i
Antiba. Sad je nestao. Ali jahta mu leži u Hajfi sa punom posadom. To je vrlo
blizu Bejruta, gde dijamanti treba da stignu.”

Vili upitno pogleda Modesti.

„Rekla bih da su planiranje i organizacija izvršeni na jugu Francuske”, reče

ona. „Tamo je ubijen jedan ser Džeraldov čovek, a drugi je nestao.”

Vili klimnu glavom. „I sad su prešli u sledeću bazu, gde god ona bila. Ništa o
Borgu, Mekvirteru ili bilo kome drugom, ser Dži?”

„Žao mi je. Nemamo ih ni na spisku. Vi znate više o Gabrijelovoj

organizaciji nego mi.”

„Ali nedovoljno.” Modesti upali cigaretu i gurnu tabakeru preko stola, do

Vilija. „Treba kopati samo od Kana i Antiba.”

„Tako sam i ja mislio.” Tarant gurnu ruke u džepove i poče polako da šetka.
„Tamo imam čoveka za komunikacije i sve ostalo što bi vam zatrebalo.
Mislim, sve. Dobar je.” Modesti reče: „Kakva mu je maska?”

„Umetnik je, ima studio u staroj kanskoj četvrti. Tečan francuski. Majka mu
je Amerikanka, a pola života je proveo ovde, ali voli Evropu. Ima dvojno
državljanstvo i predstavlja se kao Amerikanac, Englez ili Francuz, prva dva
legalno. Siguran sam da ćete biti zadovoljni Polom Hegenom.”

„Verujem.” Čuo se neki čudan prizvuk u Modestinom glasu, kao nagoveštaj

suzdržanog smeha. Tarant odmah diže pogled, osetivši da se nešto desilo
između Modesti i Vilija, ali ona je zurila u vrh svoje cigarete, a Vili je piljio u
plafon.

„Da li Drugi biro zna za njega?”, upita Modesti.

„To je suština. Koristimo ga zajedno. Neobičan sporazum, ali funkcioniše.

Imam dozvolu Leona Voboe da ga upotrebim u ovome. Hegen voli da radi po
svom, ali javio sam mu da prima naloge od vas.”

„Dok to ne zaboravi.”

„Siguran sam da ćeš ga podsećati na to, Modesti. Imam osećaj da će se

odlično uklopiti sa vama.”

„Da.” Modesti kliznu sa stolice i pažljivo ugasi cigaretu u pepeljari. Na licu

joj bljesnu mangupski podsmeh kad je pogledala Taranta. „Sigurna sam da
hoće, ako može, ser Džeralde.”
7
Pol Hegen pažljivo nacilja i zamahnu rukom. Čelična kugla polete kroz
vazduh u luku i oštro zveknu o Perijeovu kuglu, pa ova otkliza dalje od cilja.
Ostali igrači zažagoriše u znak odobravanja.

„Ça i est.” Hegen pokupi svoje kugle, rukova se sa svima i pređe sa

prašnjavog dela terena na vreli asfalt. Ostavio je kugle kod žene koja vodi
duvandžinicu i otišao pored prometne pijace do padine kojom se stizalo gore,
u staru četvrt.

Bio je vitak, čvrst muškarac u drugoj polovini tridesetih godina, nešto niži od
sto osamdeset centimetara, mirnih, bistrih očiju. Kada progovori engleski,
osećalo se samo slabo južnjačko otezanje. Hegen je imao dve potrebe - da
slika i da živi opasnim životom. Muškarci su ga se pazili. Žene su ga volele,
kao neobičnu mešavinu čvrstine i finoće, kombinaciju umetnika i gusara.

Pet minuta kasnije stigao je do dvospratnice u kojoj je iznajmljivao trosoban

stan na gornjem spratu. Popeo se uz stepenište, tražeći po džepu pantalona
ključ ulaznih vrata.

Kroz vrata se ulazilo pravo u veliku prostoriju koju je koristio kao studio.
Bila je dobro osvetljena, a svuda okolo na zidovima su stajala naslonjena
platna. Polovina sobe služila mu je kao trpezarija, a ovalni sto na rasklapanje
stajao je uza zid. Druga vrata su vodila u kuhinju, a na suprotnoj strani studija
nalazio se kratak prolaz za dve spavaće sobe i kupatilo.

Hegen se osvrnu po studiju. Ovo je haos, pomislio je, ali bilo bi uzaludno
pokušavati da se sredi. Digneš nešto i tražiš gde da ga spustiš na drugo mesto.
Na kraju opet dobiješ samo drugi haos. Ali stan je bar čist.

Na štafelaju pored prozora stajalo je veliko prazno platno. Planirao je da

počne novu sliku u toku ove nedelje. Ideja je sazrevala u njemu. Već neko
vreme na pameti.

On pogleda na sat. Treba da čeka samo par časova. Uzbuđenje koje mu je

stezalo stomak poslednjih trideset šest sati odjednom se pojačalo i grlo mu se
osušilo. Ušao je u kuhinju i uzeo flašu kole iz frižidera. Otvorio ju je, nasuo
dva prsta votke u čašu i dopola kolu. Piće je bilo hladno i osvežavajuće.
Osvrnuo se po kuhinji. Svež hleb, voće, dosta mesa u zamrzivaču i razna
hrana u konzervama; mleko, puter, sir. Hegen je mislio da ništa nije
zaboravio.

Vratio se u studio sa čašom u ruci i stao kao ukopan. Prazno platno beše
nestalo, a umesto njega na štafelaju je stajala slika devojke. Bila je gola i
sedela na sredini kreveta, umotana u svetloplavu tkaninu. Poza je bila sasvim
prirodna. Bila je nagnuta na stranu, naslonjena na jednu ruku, nogu malo
savijenih, polusedeći i poluležeći. Glavu je malo okrenula, tako da gleda
pravo sa slike. Imala je crnu kosu, savijenu pozadi u punđu. Lice joj je bilo
ozbiljno, tamne oči tople i inteligentne. Telo joj je bilo čvrsto, grudi oble i
pune.

Ramena su joj bila široka za devojku, ali pravilna za njenu građu, elegantno
prelazeći u dug, gladak vrat.

Slika nije bila završena. Leva ruka sa šakom koja joj je lagano ležala na
butini nije bila kompletna. Hegen je više puta uzimao četkicu sa namerom da
završi tu sliku, ali uvek ju je isto tako i ostavljao.

Osećaj koji je pružala slika devojke i koji je njega obuzimao dok ju je slikao
bilo je potpuno odsustvo svesti o njenoj golotinji. Nije bilo ni traga stidu, niti
vulgarnosti. Mogla je biti odevena, ili ne; kao da joj to uopšte nije bilo važno.

Hegen polako izdahnu i spusti čašu. Ne skidajući pogled sa slike, reče:

„Izađi, gde god da si.”

Njen tihi glas se začuo iz prolaza uz studio. „Žao mi je. Žao mi je što sam
pobegla pre nego što si je završio, Pole.” Okrenuo se da je vidi i osetio kako
mu poznato uzbuđenje prožima telo. Bila je u beloj bluzi i sivoj suknji, obe
jeftine, ali skladne. Punđa joj je bila labavo uvijena na potiljku. Cipele su bile
bele, sa visokim prednjim delom i niskom petom. Odevena kao hiljade drugih
pravih Francuskinja.

Hegen je gledao sliku, pa pređe pogledom na živu devojku. Lice mu je bilo

bezizrazno.

„I meni je bilo žao”, reče on. „Isprva sam bio u šoku. Dok nisam otkrio da
devojka, koju sam tih par nedelja zabavljao u Parizu, nije Lisjen Bušje, nego
Modesti Blejz.”

„A kako si se tada osećao?” Prilazila mu je govoreći, zagledana u njegovo

koščato lice.

„Reći ću ti. Bio sam besan. Pet minuta. Onda sam se nasmejao. Mislim,
stvarno sam se smejao. Pomislio sam: ’Dođavola, Hegene, sinko; vredelo je,
zar ne?’”

Tog trenutka njegov ravnodušan izraz pokvari kez. Opustio se, i Modesti se
opustila s njim.

„Onda nismo ljuti?” upita ga.

„Ja nisam. Ali moj šef se nije smejao. Sećaš se da sam tada radio za
Internešenel dajmond sekjuriti?”

„U tome i jeste bio štos, dragi”, reče ona sa blagim izrazom izvinjenja u svom
osmehu. Uhvatila ga je ispod ruke, pa su zajedno stajali i gledali sliku.

„Štos je”, reče on polako, „u tome što posle nisam znao. Veliki paket dragulja
ti je prokrijumčaren iz Sijera Leonea linijom prenosa. Znači, glavna ideja je
bila da od mene izvučeš informaciju o protivmerama.” Uhvatio ju je za
ramena i nežno okrenuo prema sebi. „Je li to bilo sve? Jesi li me folirala sve
vreme?”

Ona provuče svoju ruku između njegovih i obgrli ga oko vrata, gledajući u
njegovo lice.

„Pa... danas ništa ne krijumčarim”, reče tiho. „Pretraži me, vojniče.”

On kliznu rukama naniže, do njenog struka, pa ih polako vrati gore, dok mu

se dlanovi nisu našli na njenim grudima, uz to je gledao u oči, pokušavajući
da joj pročita misli.
„Shvatate li da smo vrlo temeljni, madam?” Glas mu je bio tih kao i njen, a
telo odjednom napeto. „Moram vas zamoliti da uđete u sobu za pretrage.”

„Naravno, vojniče. Želim da budeš sasvim zadovoljan.”

Ona je u ljubavi koristila svoje telo pružajući užitak bez ograničenja, počevši
od voljnog potčinjavanja do užurbanog zahtevanja. Davala mu se
ispunjavajući toplinom njegove misli; štaviše, u onome što je ona dobijala
uživala je isto kao što je i davala, a to je iznad svega podsticalo najdublje
emocije njegovog bića.

Čudio se, kao što je i pre, kako ta neobična i tajanstvena devojka može tako
lako da odbaci gotovo opipljivi oklop koji ju je štitio.

Sat kasnije, ležala je sa glavom na njegovom ramenu i rukom na njegovim

grudima. Tanke oštrice sunčevih zraka probijale su se kroz rebrenice na
prozoru i bljeskale na njenim dugim nogama.

„Tarant” reče on tiho i nasmeja se. „Gospode, oduvao bi sopstveni šešir. Ovo
je đavolski način da se započne operacija.”

„Još nismo u ringu. Samo čekamo.” Ona ga lako udari pesnicom u grudi.
„Znaš li bolji način za čekanje?”

„Nikad ga neće izmisliti. A šta čekamo?”

„Vilija Garvina.”

On sede i pogleda je sa visine. „Dolazi ovde?”

„On je bio ovde. Uhvatili smo raniji avion i stigli par sati pre nego što si nas
očekivao. Vili nam je otključao vrata celuloidnom trakom. Njegove torbe su
u maloj spavaćoj sobi. Moje su tamo u ćošku.”

Hegen se počeša po čelu. „Mislim da bih ranije imao nekoliko pitanja o

svemu tome, ali sad nema svrhe.”

„Da.” Protegla se, bez ustručavanja, istežući svaki mišić. Nekoliko sekundi je
ležala opušteno, a zatim ustala i pošla do jedne od dve velike torbe u uglu
sobe. Hegen je umetničkim okom gledao zanimljivo poigravanje žila i mišića
njenog tela dok je dizala torbu na stolicu i otvarala je. Ustao je i navukao
košulju i pantalone, pa i otvorene smeđe sandale.

Modesti je zakopčavala kratku svetloplavu kućnu haljinu, pošto je nazula

bele letnje papuče. Kosa joj je bila raspuštena i izgledala je vrlo mladoliko.
Prišao joj je i stavio ruke na njena ramena, gledajući je bez reči.

„Imaš li kafe u kući?” upita ona.

„Naravno. Hoćeš sada?”

„Volela bih. Daj mi pet minuta.” Digla se na prste i poljubila ga, a onda je
uzela mali kožni toaletni kofer i otišla u kupatilo.

U kuhinji Hegen pristavi vodu u čajniku i uze da samelje kafu u malom,

aluminijumskom ručnom mlinu. Stavio je dve velike šolje i perforisane
metalne filtere za kafu. Kad je kafa bila gotova, izneo ju je kroz manju sobu
na uzani balkon sa stolom i dve stolice. Iza krovova koji su se spuštali niz
padinu nalazio se niz jahti i čamaca usidrenih u luci, ispred mirne plave
mediteranske pučine.

Modesti dođe kroz prolaz i njegovo srce se ubrzalo kad ju je ugledao. Crna
kosa joj je sada bila učvršćena na temenu, a lice čisto i bez šminke. Mirisala
je sveže i toplo, kao tek ispečen hleb. Stojeći tu, na balkonu, i trepćući na
suncu, izgledala je kao da nema više od dvadeset godina. Hegen se seti
razloga koji su je doveli tu i stomak mu se odjednom steže od straha.

„Crna i slatka”, reče, izvukavši joj stolicu da sedne. „Sećam se da si volela

takvu kafu. Sem ako nisam pomislio na neku drugu devojku.”

„Ne bih se iznenadila.” Ozario ga je njen kratki osmeh. „Ali sviđa mi se njen
ukus, tako da je u redu, dragi.”

Seo je, upijajući sliku njenog profila dok je gledala preko mora. „U Parizu”
reče on posle par trenutaka tišine, „ona koja je volela kafu kao ti i vodila
ljubav kao ti i koju sam slikao zvala se Lisjen Bušje.”
„To je bilo zato što sam mislila da bi zbog imena Modesti Blejz mogao nešto
da posumnjaš.”

„Da. Svašta da posumnjam. Je li ti Modesti Blejz pravo ime?”

„Dovoljno pravo.” Gledala je kako jedan galeb jedri u širokom luku prema
moru. „Kad nemaš ime, moraš sam da izabereš neko.”

Njegov pogled je prešao na liniju njenog ramena i vrata, pohranjujući njenu

krivinu u pamćenje. Na slici nije bila pravilna i moraće nekom prilikom da je
popravi. Reče joj: “Ne pratim te. Modesti Blejz za koju sam ja čuo nije bila
bezimena. Bila je jaka i vođa ’Mreže’. Uzgred, zašto se povukla iz posla?”

„Svojevoljno zatvaranje.” Govorila je odsutno, nazainteresovana za tu temu.

„Kad sam imala sedamnaest godina, krenula sam na milion funti. Uzela sam
ih i prekinula.”

„Tu ambiciju nisi dobila u Školi za mlade dame gospođice Mejbel.”

„Počela sam da je zamišljam u obdaništu. To je bilo u logoru u Grčkoj,

nedugo pošto je rat počeo. Ali mislim da smo još par godina pre toga bili
izbeglice na Balkanu.”

„Ko vi?”

Ona sleže ramenima. „Ne znam. To mi je oduvek u nekoj magli, kao san
koga ne možeš sasvim da se setiš. Ali bila sam sama otkad pamtim.”

„I bez imena?”

„Niko me nije zvao po imenu, tako da ne znam kako sam se zvala.”

„Bez prijatelja?”

„Tek mnogo kasnije. Imala sam jednog - starca sa kojim sam se sprijateljila u
izbegličkom logoru u Iraku.”

„To je daleko od Grčke.”

„Jeste. Prešla sam celu Tursku.”

„Celu Tursku”, reče Hegen. „Tek tako.” Pogledao je njeno malo stopalo, dok
je tako opušteno sedela prekrštenih nogu. „Lepa šetnja. A onda si naišla na
tog čoveka i on je brinuo o tebi?”

„Ne. Ja sam brinula o njemu. Kroz nekoliko izbegličkih i raseljeničkih

logora, tokom pet godina.” Zagledala se u daljinu, a sećanja su joj bila
obavijena tugom. „Bio je Jevrej i govorio je pet jezika. Profesor filozifije u
Budimpešti. Podučavao me je šest sati dnevno.”

„Šta te je podučavao?”

„Sve.” Otpila je gutljaj kafe. „Isprva me je to nerviralo, ali sam se pravila da

ga slušam kako ga ne bih povredila. To je bilo čudno jer sam prema svakom
drugom bila vrlo oštra. Onda sam se posle izvesnog vremena zainteresovala
za ono što je pokušavao da me nauči.” Kratko je klimnula glavom. „Taj
starac je znao sve, a znao je i da podučava. Ali puštao je da mu kradu hranu
iz ruke. Umro bi od gladi da nije bilo mene.”

„Ti si mu bila telohranitelj?”

„Dobro bi mi došlo da sam imala oružje. Ali imala sam oštre zube, dugačke
nokte i mali nož. A znala sam i za koga ću ih upotrebiti.”

„Koliko godina si imala tada?”

„Oko dvanaest, čini mi se.”

„I sukobljavala si se sa muškarcima?”

Osmehnula se. „Nije bilo tako teško. Kao prvo, nisam se plašila. Mnogo
ranije sam to prevazišla. Kao drugo, znala sam da se postavim, da pravilno
razmišljam.”

„Što znači?”

„Većina ljudi se lako uplaši. Boje se da ne budu povređeni, čak i od nečeg

malog, ako je oštro. Zato ih morate dovesti u izvesno stanje besa pre nego što
prihvate rizik borbe. Zamisli dvojicu u takvoj situaciji; prvo ide mnogo priče
i guranja. Čitav uvod.”

„Tačno. Ali s tobom nije tako?”

„Postoji tačka s koje nema povratka i posle nje je opasno oklevati. Moraš da
se uključiš. Ulećeš kao vatrena lopta i završavaš što pre možeš.” Pogledala ga
je. „Ne sugerišem ti ništa. Ako radiš za Taranta, moraš to znati.”

„Znam. Ali nisam ranije razmišljao o tome. Zvuči kao da si morala biti opaka
mačkica.”

„Jesam.” Kratko se osmehnula, pa zaćutala, gledajući jahtu koja je

uplovljavala u luku.

„Nastavi” reče on. „Šta se desilo od tada, do Modesti Blejz koja je vodila
’Mrežu’?”

„To je preduga priča i predaleka prošlost.” Pogledala je na svoj sat. „Koliko ti

je Tarant rekao o ovom poslu, Pole?”

„Sve, mislim, ali to je nedovoljno.” Hegen se pažljivo osmehnu. „Oh, rekao

je da primam naređenja od tebe.”

„Da.” Popila je kafu. „Insistirala sam na tome.”

Hegen se ukoči. A ona se u momentu promeni, neprimetno je ogrubela. To

nije bilo u skladu sa ženstvenošću malog stopala koje se ljuljuškalo u letnjoj
papuči - glatke gole noge i toplo telo ispod tog svetloplavog kućnog kaputića.
Hegenu se ta promena nije svidela.

„Nisam primao naređenja od žene posle gospođice Piki” reče on,

zadržavajući osmeh. Ona ga upitno pogleda i on dodade: „Gospođica Piki mi
je bila učiteljica kad sam imao šest godina. Bilo je naporno biti poslušan. Ali
sad sam možda malo zarđao za tako nešto.”

„Ne treba da budeš, Pole” rekla je to mirno. „Ne možemo to sebi da

dozvolimo.”
On klimnu glavom prema kući i reče: „Malopre nisi davala naređenja.”

„To je bilo malopre. I bilo je u redu. Ali sad smo ustali.” Gledala je kroz
treperavi topli vazduh preko grada i dugačke obalske linije koja se protezala
na istok. „Igramo u mom dvorištu i sa mojom loptom. Ako ne igraš na moj
način, Pole, moraš da izađeš.” U njenom glasu nije bilo izazova, ni
provokacije.

Hegen je sedeo vrlo mirno, čekajući da ga prođe odbojnost prema njoj. Želeo
je da je zgrabi i protrese, da je nadjača, da je povredi svojom snagom. Znao je
da je ta atavistička potreba iskočila iz njegove muške sujete, dok civilizovani
deo njegovog uma prezire taj osećaj.

„Ne otežavaj mi, dragi”, reče ona tiho.

„Pokušaću. Šta je prvo naređenje?”

„Nema ga. Samo bih volela da čujem neku tvoju ideju o tome kako da
počnemo.”

„Neku ideju...” ponovi on i tužno sleže ramenima. „Tu sam kratak. Do sad
nisam uspeo ni da nanjušim Gabrijela. Kako bi ti htela da počnemo?”

„Mi smo počeli”, reče ona. „Nisi upoznao Vilija Garvina, je li tako?”

„Znam za njega. Priča se da je dobar. Pretpostavljam, ako je jahao na čelu

tvoje ekipe, da je morao biti.” Hegen shvati da mu se dašak poruke provukao
kroz te poslednje reči i u mislima opsova sebe. Modesti kao da to nije
primetila.

„Da”, reče. „Vili jeste dobar. Poslala sam ga da locira Paka.”

„Paka?” Hegen protrlja bradu. „Žao mi je, ali nisam naročito upoznat sa
podzemljem.” Oklevao je, shvativši da joj njegove reči daju za pravo; morala
je i ona to da shvati, ali opet nije reagovala. „Zar nije Pako nekada bio tvoj
glavni čovek za ovaj kraj?”, završi on.

„Jeste. Vodio je operacije od Perpinjana do Mantona, ali na severu samo do

Avinjona. Predala sam mu tu zonu kad sam raspustila ’Mrežu’. Poenta je u
tome da će, ako je Gabrijel ili bilo ko drugi postavio bazu ovde, Pako to
znati.”

„Hoće li reći?”

„Videćemo kad ga nađemo.” Ustala je i prišla ogradi balkona. „Pako voli da

hoda senkom. Ali Vili zna jednu devojku... otišao je da je potraži.”

„A ona je bliska sa Pakom?”

„Nikol je bliska s njim koliko devojka može da bude. Ne peva zbog dobrog
glasa u jednom od njegovih noćnih lokala, mada joj ni glas nije loš.”

„Ako je ona Pakova devojka, hoće li da sarađuje?”

„Jednom sam je izvukla iz nevolje sa policijom i bila mi je zahvalna. Ali

mislim da će u svakom slučaju pričati sa Vilijem. Pako je hrani, ali pomalo je
luda za Vilijem.”

„Dovoljno da je navede da priča?”

„Više nego dovoljno.” Modesti kratkim osmehom pokaza bele zube. „Ali
koliko znam Vilija, on će biti usredsređen na ubeđivanje. Pravi je
džentlmen.”

Hegen raširi ruke. „Mora da je ovo neki takav dan. Svi to rade.”

„Mi ćemo se uskoro baviti nečim drugim” reče ona zamišljeno i izvadi
paklicu „goloaza” iz džepa svoje kućne haljine. „Još cigaretu, pa ću se obući.
Imaš li vatre?”

Hegen se udari po džepu, pa ustade. „Ostavio sam upaljač u kuhinji”, reče.

„Nemoj da ideš.” U otvorenim francuskim vratima stade i okrenu se prema
njoj. Osmotrio ju je celu iz profila i u njemu se opet probudi umetnik,
upijajući boje i kompoziciju. Pramen crne kose joj je lepršao preko lica na
toplom povetarcu i ona odsutno diže ruku da ga skloni. On htede da vikne da
ostane u tom položaju, baš tu, tako, dok donese blok za skiciranje.

Ona okrenu glavu i radoznalo ga pogleda: „Šta je bilo, Pole?”

»Ništa. Doneću ti upaljač.” Digao je ruku, ispruživši mali prst. „Još nekoliko
stepeni i ja bih ti je zapalio ovim.”

Prošao je kroz malu sobu i studio, do kuhinje. Kada se vratio sa upaljačem,

začuše zvono na vratima.

Gospodin Garvin, pomisli Hegen. Da li mi i on naređuje?

Otvorio je vrata i ugledao cev automatskog pištolja. Držao ga je crn, zdepast

čovek u crnom odelu i svetlosivoj košulji i sa crvenom kravatom. Nosio je
crni šešir od mohera, sa satenskom trakom i šimi cipele sa kožom ojačanim
špicevima. Imao je široko lice, širok nos i sitne oči. Pištolj je bio „bereta
brigadir”, kal. 9 mm.

Hegen je registrovao sve detalje u trenutku kada ga je ugledao, pre nego što
je osetio bilo kakvu emociju. A onda ga obuze snažna mučnina, bio je besan
na sebe. Protekli sat vremena mislio je telom, a ne mozgom; kao i Modesti, s
tim što je ona prestala u trenutku kada se protegla lenjo kao mačka i ustala iz
kreveta. Sada je, zato što mu je u mislima bila toplina njenog čvrstog tela i
udova i njihovo sjedinjavanje, gledao u cev pištolja.

Iako je posao započet i jedan od Tarantovih ljudi bio ubijen, a drugi nestao,
on je otvorio vrata širom, bez predostrožnosti koje bi preduzeo svaki
novajlija.

Prokleto dobar početak, pomisli besno, pa odbaci iz misli sve sem tog čoveka
i pištolja. Prst se pomeri i pokaza mu da se povuče unutra. On posluša, držeći
spuštene ruke. Čovek uđe i zatvori vrata, držeći neprestano pištolj uperen u
Hegena.

Na Hegenovom licu bio je odglumljen izraz šoka; misli su mu jurile. Uzvik bi

upozorio Modesti. Takođe bi rekao čoveku da je ona tu; on to možda još uvek
ne zna, ali Modesti nije imala oružje; bar ne na sebi. Ali ako on progovori i to
dovoljno glasno da ga ona čuje, možda bi mogla...

Revolveraš diže slobodnu ruku i zaokruži prstom, dajući Hegenu jasnu

naredbu da se okrene, istovremeno blago menjajući zahvat na pištolju, da bi
se spremio za udarac.
Tako jednostavno, pomisli Hegen turobno. Okrenuo se i nastavio brz okret,
sekući desnom rukom unazad da bi otklonio pištolj i uhvatio zglob. Ali čovek
je to očekivao. Hegen vide kako razvlači mesnate usne cereći se, dok mu je
podlakticom blokirao zamah, a zatim ga drškom pištolja udari sa strane u
glavu. On oseti kako mu se noge mlohavo savijaju dok je padao licem na
grubu površinu tepiha.

Strahovitim naporom je pokušao da udahne i vikne, ali mišići ga nisu slušali.

Svet se kružeči udaljavao od njega i on poslednjim ostacima svesti oseti kako
mu nešto sputava zglobove.

Modesti je stajala i gledala dole, prema luci, držeći cigaretu u ruci.

Uznemirila se zbog Pola. Iza senzitivnosti koja ga je činila izvrsnim
ljubavnikom ležalo je čelično jezgro muškog ponosa. Pitala se kako bi to
moglo uticati na posao koji je pred njima. To se ne radi grupno; Pol
verovatno ima isto gledište. Ali on će, uprkos Tarantovim naređenjima,
možda hteti da radi na svoj način. Prethodni sat vremena nije pomogao. Pošto
mu se podala, probudila je u njemu zaštitnički osećaj.

Bila je svesna da možda nije pametno dozvoliti da se to desi. Ispravka.

Izazvati to. Ali bilo je divno i nije žalila. Okrenula se i prošla kroz malu sobu,
u kojoj su ležale Vilijeve torbe, pa je kratkim prolazom ušla u studio. U ruci
joj je bila nezapaljena cigareta. „Pole, zar ne dozvoljavaš ženama da puše?”
Ugledala ga je na podu na suprotnoj strani studija. Sa strane na glavi imao je
crvenu ogrebotinu, a zglobovi su mu bili vezani iza leđa parčetom sisala5
odsečenim sa uvijenog platna. Znala je čoveka koji je klečao pored njega
gledajući je sitnim očima dok je ulazila.

„Ça va, Didi?” reče ona, idući dalje prema njemu i ne menjajući ni korak ni
izraz lica. Nekome manje opreznom mogla je prići dovoljno da ga udari
nogom; ali ne Didiju. Pri njenom drugom koraku on je digao pištolj. Drugu
ruku, u kojoj je držao nož skakavac kojim je odsekao sisal, spustio je tako što
je oštricu prislonio na vratnu arteriju Pola Hegena.

Još jedan korak”, reče on na francuskom, i ona stade. Hegen zatrepta, pa

otvori oči, prazno zureći u početku, pa zatim fokusirajući pogled. Videla je
kako mu mišići na rukama poigravaju napinjući vezove. Oštrica ga pritisnu
samo malo i Hegen se opusti.
„Digni obe ruke na glavu”, Didi reče Modesti. „I pođi dva koraka napred.
Samo dva. Sasvim polako.”

Poslušala ga je, pa tiho rekla: „Ovo se Paku neće svideti.”

„Neće?” iscerio se Didi. „Ja ću ti reći šta se Paku neće svideti. Neće mu se
svideti to što ste ti, Garvin i ovaj Hegen ovde zajedno. Sad je šef Pako, a ne
Modesti Blejz.” Poslednje dve reči odjednom su zazvučale otrovno.

Hegenova glava je bila okrenuta prema Modesti, ali on je osećao napetost

čoveka koji je klečao iznad njega i uzdrhtao je. Modesti je bila udaljena šest
koraka i nenaoružana, i psihološki slabija zbog toga što na sebi nema ništa,
sem tanke kućne haljine. Ali taj čovek ju je ipak gledao kao što bi lovac
posmatrao u zamku uhvaćenu tigricu.

„Alors... ti me se sećaš?” Didi je upotrebio prisno „ti” sa podrugljivim

prizvukom.

„Videla sam te ’61. kad sam dolazila na razgovor sa Pakom”, reče ona.

„A sećaš li se ’62? Kad si poslala Vilija Garvina da me obiđe, pošto sam

preneo paketić heroina?”

„Mi nikad nismo imali dodira s drogom.” Govorila je sa mešavinom prezira i

dosade. „Svi koji su radili za mene znali su to.”

„Ja znam da mi je posle Vilija ruka bila pet nedelja u gipsu”, reče Didi
opakim glasom, a Hegen oseti kako čoveka prožima mržnja.

„Razgovaraću s njim o tome”, reče Modesti. „Zbog droge, trebalo je da bude

vrat.”

„Ne, ja ću razgovarati sa Vilijem Garvinom. Gde je on?”

„Otišao da obiđe prijatelja.”

„Hoću ga ovde. Pako mi je rekao da pazim Hegena. Pazio sam i spazio

Modesti Blejz. Tamo gde je ona, ni Garvin nije daleko. I to ću srediti pre
nego što kažem Paku.”
Zabio je nož u pod i istog trenutka pritisnuo cev „berete” Hegenu na grlo, ni
za tren ne sklanjajući pogled sa Modesti.

„Ako se pomeriš, ubiću ga”, reče jednostavno, i slobodnom rukom dobaci

sisal dugačak tridesetak centimetara prema njoj. „Uzmi to... ali sasvim
polako. Dobro. Sad se okreni, sa rukama iza leđa i veži palčeve.”

Polako se okrenula, znajući da će on, na njen prvi sumnjivi pokret, ispaliti

Polu metak kroz grlo. Iza leđa je uvila prste prema sisalu, napravivši malu
duplu omču na sredini. Gurnula je palčeve kroz dvostruku omču i sačekala.
Didi nije nameravao da pogreši. Možda bi i mogla da ga dobije, ali uz
gubitak Pola. A u trenutku kada bi Pol dobio najmanju priliku da se pomeri,
sledeći metak bi bio njen.

„Lezi na kauč, licem dole”, reče Didi. Prišla je studijskom kauču koji se
nalazio uz jedan zid, legla na njega i okrenula se na stomak. Didi lako ustade
na noge i hitro pređe preko studija, držeći pištolj uperen u nju. Sada mu je u
ruci opet bio skakavac.

Okrenuvši glavu da vidi, Modesti primeti da se Pol pomera i počinje da

premešta noge. Pištolj se zabi njoj u vrat i Pol se ukoči. Didi zabi nož u zid,
uhvati slobodne krajeve sisala i snažno ih povuče. Dvostruka omča joj se
strahovito steže oko palčeva. On još jednom stegnu oba kraja i onda zaveza
čvor.

Sad je pištolj opet bio uperen u Pola.

„Noge”, reče Didi, ravnodušno. Znala je šta je naumio. Tim čvorom možeš
da obuzdaš čoveka sa petnaest centimetara kanapa i onesposobiš ga sigurnije
nego lisicama.

Razmišljala je da li da se onesvesti. Taj štos je mogla da primeni kad god je

htela - da se onesvesti. To bi moglo biti korisno, ali u ovom trenutku ne bi
služilo ničemu. Savila je kolena, digla stopala i spustila jedan zglob u pregib
kolena druge noge. Didi je uhvati za dignuto stopalo i snažno ga pritisnu
dole, zarobivši joj tako drugo stopalo između lista i butine.

Rukom u kojoj je držao pištolj hitro je uhvati za vezane palčeve i zakači za

gornji deo dignutog stopala. Kad joj je oslobodio to stopalo, ono odskoči i
zateže onu dvostruku omču, tako da su joj ruke i noge bile bolno i potpuno
sputane.

Taj poslednji potez mu je oduzeo samo dve sekunde, ali Hegen se digao i
klekao, lica bledog od besa.

„Polako, Pole”, reče Modesti tiho. Didi prođe kroz studio sa pištoljem u ruci i
šutnu ga u stomak tako da je pao na bok, dahćući da dođe do vazduha.

„Sad”, reče Didi i vrati se do kauča. Izvukao je nož iz zida, seo postrance na
ivicu kauča i pogledao Modesti. “Kad će Garvin doći?”

Čekao je tri sekunde i, pošto nije dobio odgovor, zavukao je oštricu ispod
kragne njene kućne haljine rasekavši je pažljivo skroz niz leđa.

„Kasno večeras”, odgovori Modesti, gledajući Pola. „Ili sutra.”

Didi protrlja bradu, stisnuvši oči. „Ti ćeš znati kako da ga dobiješ.” To nije
bilo pitanje.

„Antib 26-3157”, reče ona.

„Verrons, allors.” Didi ustade i diže telefon sa malog stola sa strane.

Razvukavši mu kabl do kraja, mogao je da ga spusti na pod, tik iza
Modestine glave.

„Kazaćeš Garvinu da dođe”, reče joj, okrećući broj. „I pazi dobro kako
govoriš, ma belle.” Ispravio se, držeći slušalicu u jednoj ruci, i vešto joj
povukao vrh noža niz gola leđa, ne prosecajući kožu, nego ostavljajući tananu
crvenu liniju. „Dobro pazi”, ponovi.
8
„Aj’, ljubavi, pričaj engleski.” Vili Garvin je namestio glavu udobnije na
jastuku. „Vežba je uvek korisna.”

„Znam. Ali ne mogu dok vodimo ljubav, Vili. To mi odvlači misli od onoga
što radim, a to ne volim.”

„Nadam se da nije tako. Al’ sad ne vodimo ljubav, Nikol.”

„A ja sad pričam engleski.”

„Dobro, onda.”

Ležala je napola preko njega, prekrstivši ruke na njegovim grudima, i gledala

ga odozgo. Nikol je imala dvadeset tri godine, bila je niska devojka
tamnocrvene kose i punačka, mada ne debela. Bila je svesna da je
praznoglava, ali to joj nije smetalo. Nikol je imala vrlo jednostavan stav
prema životu. Uvek se trudila da olakša svakodnevicu, a ostatak vremena
radila je sve što joj prija. Bila je srećna i širokogruda i retko je razmišljala o
budućnosti; ali sada jeste.

Sada je bila sasvim sigurna da, među muškarcima koje poznaje, najviše voli
Vilija. Kada se pre jednog sata pojavio pored nje na prepunoj pijaci u starom
delu Antiba, srce joj je poskočilo kao retko kad.

Vili joj je pomogao u kupovini, a zatim sedeo na zadnjem sedištu njenog

skutera, držeći dve velike korpe, dok je ona vozila prema svom stančiću
pored Verden avenije.

Nikol uzdahnu i nežno ga poljubi u nos. „Drago mi je što te opet vdim, Vili.
Zaista si simpatičniji nego ikad.”

„Zgodan” reče on odsutno. „Ti s simpatična, ja sam zgodan.”

„Zgodan. Hvala ti. Koliko ostaješ u Antibu?”

„Ne znam još, ribo. Zavisi.”

„Oh.” Bila je razočarana. „Ali prošle godine si ostao tri nedelje za praznik.
Mogu da kažem Paku da moram da posetim baku u Grenoblu, kao pre, pa da
odemo negde.”

„Žao mi je, dušo, došo sam poslom.”

„Poslom? Ah, sa Modesti?” Oči joj zaiskriše. Za nju je veličina Vilija

Garvina bila u njegovom jedinstvenom odnosu sa Modesti Blejz, koju je
Nikol obožavala bez i najmanjeg traga ljubomore. „Sa Modesti?” ponovila je.
„Kao nekoliko puta ranije?”

„Ne baš tako”, reče Vili, nežno joj masirajući rame. „Gde mogu da nađem
Paka?”

„U Le gan ružu, u Žuan le Penu. Sad je tamo, pozadi ima lep stan.” Gledala
ga je napeto. „Ali molim te, nemoj da ideš kod Paka, dragi Vili.”

„Što da ne? On je čudan tip, al’ nikad nismo imali frke s njim.”

„Sad je drugačiji.” Legla je i spustila mu glavu na rame. „Otkad je postao šef,

Pako nije fin. Plaši se da ga neko ne svrgne, pa radi loše stvari da uplaši
ljude. Pomisliće da se Modesti vratila s tobom da on više ne bi bio šef.”

Skupila je ruku na Vilijevom obrazu i progovorila ozbiljno. „Veruj mi, Vili,

radiće loše stvari protiv tebe. A sad ima preko pedeset ljudi, samo između
Kana i Nice.”

„Previše” reče Vili sa blagim prekorom. „Modesti nikad ne b’ koristila 'tol’ko

ljudi. Al’ to je sad Pakov poso. Meni od njega treba samo informacija.”

„Čuj, Vili, saznaću ja šta te zanima.” Nikol se diže na jedan lakat i pogleda ga
odozgo sa tužnim izrazom na licu. „Žao mi što moram ovo da kažem, ali
večeras, pre pevanja, moram opet da budem sa Pakom. Znaš, kao deo posla.”

„Ovo će mu biti loše veče”, reče Vili i isceri se.

„Kako to?”
„Nije važno. Šta ti ono reče?”

„Pa, možda je i dobro što večeras moram da budem sa Pakom, jer ću od njega
izvući ono što želiš da saznaš.”

Vili se namršti. „Pako je muva”, reče.

„Muva? Une mouche? ”

„Ne. Muva je snalažljiva. Il est malin.”

„Ah, ça. Ali i ja sam muva, Vili. Kad Pako hoće da se provede sa mnom, kaže
mi mnoge stvari. Zna da ja ne slušam. Ne zanima me. Zato priča. Voli da mu
govorim da i ne, i kako to, i oh, baš si pametan.”

„Jes’ sigurna da ne’š rizikovati?”

„Sasvim. Lako je.”

„Dobro. Al’ bolje nemoj da mu odeš tako razrogačeni’ očiju ko što si sad.
Pako bi mogo da se upita šta si radila ovog popodneva.”

„Fju!” Rekla je to prezirnim tonom. „Pako me uopšte ne gleda tako.”

Telefon pored kreveta zazvoni i ona se proteže preko Vilija da ga dohvati,

ležući na njegov stomak. On zamišljeno poče da hoda sa dva prsta uz njenu
kičmu.

„Da”, reče ona u slušalicu. „Ah! Modesti!” Zbunjen glas. „Ali ovo je?”
Prekinuta, nastavi da sluša malo se namrštivši. „Da, ali... da, kod mene je.
Hoćeš da razgovaraš s njim?” Pauza. „Dobro. Odmah ću mu preneti.”
Spustila je slušalicu sa uva, zagledala se u nju, pa je vratila na viljušku i
okrenula se da pogleda Vilija.

„To je bila Modesti”, reče mu. „Ali zvučala je čudno. Nije mi dala da
govorim, stvarno. Rekla je da moram da ti kažem da se odmah vratiš. Hitno
je. Ali, Vili, nije kazala moje pravo ime... sve vreme me je zvala ’Žaklina?’”

Vilijeva ruka se zaustavi na njenoj kičmi. „Žaklina”, ponovi on tiho, bez

nesigurnosti u glasu. „Skloni se, ljubavi.” Lagano ju je pljesnuo po zadnjici.
„Moram da krenem.”

Ustala je sa kreveta i uzela kućnu haljinu. Vili poče da oblači košulju i

pantalone. „Što se tiče Paka”, reče, „zanima me sve što zna o čoveku po
imenu Gabrijel i sve što zna o velikom transportu dijamanata. U redu?”

„Jeste, Vili. Gabrijel i dijamanti. Zapamtiću.” Namrštila je lice trudeći se da

se koncentriše, pa je pošla do prozora i podesila plastične venecijanere da
propuste više svetlosti u sobu.

„Al’ ne forsiraj”, reče Vili, obuvajući cipele. „Neću da Pako posumnja.”

„Vili, dođi ovamo.” Razdvajala je trake venecijanera da proviri napolje, a u

glasu joj se osećalo uzbuđenje. Vili priđe do nje i sagnu se da proviri kroz
uzanu pukotinu. Stan se nalazio u kući na uglu, sa alejom koja je prolazila
bočno i pozadi. U aleji je stajala crvena vespa.

„Mislim da su te pratili dovde, Vili!” Glas joj je malo drhtao. Taj skuter
pripada jednom od Pakovih ljudi.”

„Kome?”

„Šaldjeu. On je Alžirac, a prišao je Paku kad je Modesti otišla.”

„Misliš da me je pratio? Ili on pazi na tebe?”

„Oh, ne. Pako ne brine o meni na taj način. Bojim se za tebe, Vili. Znam da
će Pako uraditi loše stvari.”

„Ne brini, ljubavi.” On je obgrli i stisnu smirujući je. „Idi i pogledaj napred,
vidi možeš li da primetiš tog tipa.”

Ona ode, bosa. Vili dohvati svoju jaknu. Bila je to lagana vindjakna sa
dugačkim rajsferšlusom napred. Unutra, na levoj strani stajala je dvostruka
kanija od tanke, ali krute kože, u kojoj su bila smeštena njegova dva noža. On
pođe sa jaknom u kupatilo, pa se umi i opra ruke. Dok je provlačio češalj
kroz kosu, ugledao je bocu na polici, iza toaletne šolje, i iscerio se. U boci je
bila sona kiselina.
Nikol se pojavi na vratima kupatila. „Tamo je, Vili”, reče uzbuđeno, raširenih
očiju. „Ispred kafića prekoputa.” Vili pažljivo uze onu bocu i gurnu je u džep
jakne. Uzeo je Nikol za ruku i odveo je u dnevnu sobu. Iz pozadine je video
pločnik prekoputa i nekoliko stolova ispred kafea. Za jednim stolom sedeo je
nizak čovek mršavog, tamnog lica. Na sebi je imao uzane pantalone krem
boje i tamnozelenu jaknu od lanenog platna. Kosa mu je bila duga i pažljivo
začešljana.

„Malo ću ga onesposobiti”, reče Vili. „Jel’ si i dalje pri onom da večeras

hoćeš da navedeš Paka da se raspriča, ribo?”

„Naravno, Vili.” Oklevala je. „Ali posle, mislim da ću otići negde. Ponekad
nije lepo sa Pakom. Otići ću u Pariz. Možda u London.” Dodirnula ga je po
ruci. „Misliš li da bih mogla da se zaposlim u Londonu, Vili?”

„Valjda bi’ ja mogo da ti dam posao.” Aluzija je bila ishitrena i ona shvati da
su mu misli obuzete drugim stvarima. „Kad ćemo se videti, da ti kažem šta
sam saznala od Paka?” upita ona.

„Ti kaži, ljubavi.”

„Ja kasno završavam u Le gan ružu. Budi ovde, na staroj pijaci u dva sata.
Tada je prazna.”

„Dobro. Mogu li sad da pozajmim tvoj skuter?”

„Sve što želiš, Vili. Ja večeras mogu taksijem iz Žuan le Pena.”

„Prava si lutkica.” Uzeo ju je za ruke i poljubio. „Onda, vidimo se večeras.”

„U redu. Volela bih da vidim i Modesti, ako može da dođe. Bila je baš čudna
kad me je preko telefona zvala Žaklina.”

„To je značilo da je u nevolji. Pobrinuću se za Šaldjea, pa ću videti šta je

posredi. Zdravo, ljubavi.”

„Zdravo, Vili. I molim te...”

On stade kod vrata i osvrnu se.

„Molim te, budi muva”, reče ona zabrinuto.

Vili siđe niz stepenište i izađe u maleno zadnje dvorište. Prošao je kroz
kapiju u aleju u kojoj je stajala crvena vespa. Bio je to nov motor, odlično
održavan. Sedište je bilo prekriveno škotskom kariranom tkaninom, sa
penastom gumom ispod. Vili priđe skuteru, izvadi bocu sa sonom kiselinom
iz džepa i izli je na sedište. Tečnost se odmah upi.

On baci praznu bocu u korpu za otpatke, pa se vrati, prođe kroz kuću i izađe
na glavna vrata. Nikolina „lambreta” je stajala pored ivičnjaka. On je žureći
stisnuo gas i aktivirao karburator. Krajičkom oka je primetio kako Šaldjeova
figura hitro prelazi preko ulice i ulazi u aleju.

Vili pokrenu skuter i opkorači ga. Kada je polako pokrenuo motor, začu
ljutito turiranje iz aleje i zatim se pojavi vespa. Video je Šaldjea u ogledalu.
Čovek se mrštio i Vili vide kako se vrpolji na motoru, podiže se sa sedišta i
pruža ruku pozadi pa trza tur svojih pantalona.

Vili malo ubrza i skrenu levo u Voban ulicu, prema Trgu ženeral de Gol.
Šaldje je, iza njega, vozio čudno vijugajući. Provezli su krug oko trga i Vili
se opet osvrnu na uglu. Šaldje je sada napola stajao, a napola smešno čučao,
jednom rukom između nogu je povlačio mokro međunožje svojih pantalona.

Video sam kako ljudi ginu zbog manjih stvari, pomisli Vili ushićeno. Osećao
je zadovoljstvo, ali ono nestade kad se setio Modestinog telefonskog poziva
iz Hegenovog stana. Kako su, dođavola, problemi već počeli? I kakav je to
problem koji Modesti ne može da reši? Obuzeo ga je nemir. Sigurno je neko s
njom, pa je onako govorila telefonom. I mora da joj je naređeno da ga pozove
da se vrati u Hegenov stan. Bilo je zrnce utehe u tome. Značilo je da je, ko
god da je upao, želeo Vilija Garvina u mreži pre nego što napravi sledeći
korak.

Izbacio je te spekulacije iz glave i usredsredio se na vožnju, prateći Šaldjea u

ogledalu, već pomalo nestrpljiv. Bračna alatka tog gada mora da je okaljena;
moraće uskoro da stane i uleti negde u muški toalet ili se bar negde skloni sa
vidika da bi mogao da skine te pantalone. I mogao bi da bude onesposobljen.
Bili su već skoro ispod Albert ulice, a Šaldje ga je i dalje pratio. Vili se
osvrnu i vide izbezumljen izraz na njegovom licu kad je rizikujući skrenuo
preko ulice, pa se na zvuk sirene trzajem vratio nazad.

Vili skrenu desno, na drum pored mora, gde je niski zid odvajao neodržavanu
sivu traku plaže. Odjednom Šaldje kao da pobesne. Pokušao je da skoči sa
skutera u vožnji. Motor udari u ivičnjak i on se ispruži po pločniku. Vili
zakoči i stade i okrenu se da ga pogleda.

Šaldje je trgao pantalone da bi ih skinuo, istovremeno skačući sa niskog zida

na plažu. To nije bila dobra kombinacija pokreta. Doskočio je i opružio se
koliko je dug, dahćući izbezumljeno i ritajući se da bi zbacio pantalone.

„Auf!” promrmlja Vili, oduševljen sopstvenim uspehom. Očaran je gledao

kako Šaldje zbaca pantalone sa sebe. Ispod su bile živopisne gaće sa belim i
prljavoroze prugama. Tu se brzo skupljala masa posmatrača, a čuli su se i
ogorčeni uzvici.

„Est-il fou? ”

„Ah, c’est degoutant! ”

„Devant les enfants, voyons!”

Jedan žandarm pređe preko druma i progura se kroz gužvu. Šaldje je posrćući
utrčao u more, sa prugastim gaćama oko jednog zgloba. Seo je u vodu do
struka, jednom rukom se držeći za glavu, dok mu je druga bila u vodi. Gaće
koje je skinuo otplutale su. Žandarm ljutito dotrča do ruba vode. Oštro je
zviznuo pištaljkom da privuče Šaldjeovu pažnju, a onda ga je pozvao
zapretivši mu prstom.

Vili je pretpostavljao da je toliko za sada dovoljno. On pusti kvačilo i dade

gas, pa izađe na drum koji je u stvari bio prečica preko Kap d’Antiba. Bilo
mu je drago što je pozajmio „lambretu”, umesto da ode po iznajmljena kola
koja je ostavio u blizini pijace. Kroz ovakav saobraćaj „lambreta” će ga
odvesti do Kana mnogo brže nego što bi kola.

Dvadeset minuta mu je trebalo da stigne na Bulevar de la Kroazet i kapiju.

Vozeći se uzanim, vijugavim uličicama stare četvrti, ugledao je ispred sebe
čoveka koji ide polako, pomažući se štapom. Čovek je bio visok i sedokos.
Imao je tamne pantalone sa svetložutom platnenom jaknom i smeđim
zumbanim cipelama. Vili se zaustavi uz ivičnjak ispred njega i siđe sa
skutera.

„Zdra’o, ser Dži. Nisam očekivo da vas vidim ovde.” Tarant se nasloni na
štap. Primetio je da je Vili Garvin malo napet i upitao se da li je Hegen razlog
tome.

„Ovde sam nezvanično”, reče on. „Imam slobodan vikend, a Njegovo

visočanstvo je insistiralo da dođem ovamo s njim. Pošto mi je naloženo da se
lično angažujem u ovom poslu, pomislio sam da je dobra ideja da dođem.”

„Znači, i šeik je tu?”

„Sa celom pratnjom.” Tarant umorno protrlja čelo. „Svi smo smešteni u Grej
d’Albionu, kao srećna bratska banda. Počinjem da se osećam kao Lorens, sem
što je on vidno uživao u svom bizarnom društvu.”

„Razvedrite se, dragi moj stari.” Vili je izgledao opušteno, ali i dalje se u
pozadini osećala njegova napetost. „Večerom dolazi plač, a jutrom rados’.”

Tarant se zagleda u njega. „Molim?”

„Psalam trideset. Peti stih.”

„Ti, ah, znači, imaš i drugo zanimanje?”

„Ne mož’ biti baš zanimanje. Bio sam godinu dana u kokošinjcu u Kalkuti, a
pošto sam za čitanje imo samo psaltir, učio sam psalme napamet.”

„Vidim.” Tarant oćuta. „Šta te muči, Vili?”

„Nisam još siguran. Možete li da mi učinite jednu malu uslugu?”

„Koju?”

„Dajte mi dva minuta, pa onda pođite do Hegena. To je prva levo, broj

šesnes’. Popnite se uz stepenice i zazvonite.”

„A onda?”

Vili sleže ramenima. „Gledajte šte će se desiti.”

Modesti je zanemarila jake bolove u rukama ne misleći uopšte na njih.

Pre samo pola sata je razgovarala sa Nikol, tako da će Vili stići svakog
trenutka. Napinjala je sluh da bi čula i najslabiji šum pokreta, ne na
stepeništu, već u samom stanu. Ta koncentracija joj je pomogla da eliminiše
bol. Pomogla joj je takođe da eliminiše i svest o Didijevoj ruci koja se kretala
po njoj.

Na suprotnoj strani sobe, Pol Hegen je ležao i ne trepćući zurio u njih, sa

čistom mržnjom u pogledu, zbog koje mu je lice bilo sve u znoju.

Didi pogleda na sat i ustade. „Kad Garvin dođe”, reče, pomerajući cev
pištolja od Hegena do Modesti i nazad, „ako jedno od vas vikne, odmah ću
ubiti ono drugo. Entendu?” Odjednom se ukoči, osluškujući. Čuli su se tihi
šumovi koraka koji se penju stepeništem i postaju sve glasniji. Neko stade
ispred vrata. Oglasi se zvono. Hegen se zagleda u Modesti, pogledom joj
govoreći da vikne. Ona malo pomeri glavu odbijajući to i skrenu pogled
prema prolazu koji je vodio ka spavaćim sobama i kupatilu.

Didi sa pištoljem u ruci tiho priđe vratima. Uhvatio je kvaku i naglo ih

otvorio. Kad je to uradio, Vili Garvin izađe iz prolaza iza njega, na suprotnoj
strani studija.

Vili je nož u ruci držao za vrh; zatim nož nestade i zafijuka kroz vazduh.
Oštrica se zari Didiju u ruku u kojoj je držao pištolj, do kosti. On zacvili u
šoku, i dalje zureći u visokog, sedog čoveka koji je stajao pred njim, na
vratima. Pištolj mu ispade iz ruke koja ga više nije osećala, a visoki čovek ga
mirno uhvati, onda gurnu Didija nazad u sobu i zatvori vrata za sobom.

Didi se cvileći okrenu, znajući da će ugledati Garvina. Drugi nož je držao u

krupnoj, snažnoj ruci, a njegova dva, poput Arktika ledena oka, obećavala su
mu smrt.
„’Oćeš da ga dokrajčim, Princezo?”, upita Vili tiho.

„Ne, Vili. Oslobodi me, molim te.”

Didi se ponovo zaprepasti, pa se skljoka na stolicu i napola se ispruži preko

stola, sa nožem u zadnjem delu mišice. Tarant prevrnu pištolj u ruci, ali ne
reče ništa. Vili Garvin je sada bio sagnut iznad Modesti. Oslobodio joj je
ukočeno stopalo ispod vezanih palčeva, pa pažljivo nožem preseče sisal.

Dok se ukočeno uspravljala da sedne, isečena kućna haljina joj pade na struk
i Tarant na trenutak ugleda njeno predivno telo. Vili joj diže kućnu haljinu i
prebaci je opet preko ramena, pa malo trgnu kragnu, da je veže iza njenog
vrata. Palčevi su joj bili modrocrni i strahovito otečeni. Vili ih uze među
svoje dlanove i poče nežno da masira. Svu pažnju je usmerio na nju, možda i
zaboravivši sve ostale u prostoriji.

„Doneću ti par lavora vruće i ’ladne vode”, reče. „Uranjaćeš palčeve

naizmenično u njih. Od toga će se brzo povratiti. Al’ imaćeš gadni’ deset
minuta, Princezo.”

„Bogami, zaslužila sam to. Sve.” Glas joj je bio tvrd, pun samoprekora. Onda
je omekšao. „Hvala ti, dragi Vili. Palčevi mogu da sačekaju. Donesi pribor za
prvu pomoć i sredi Didija, da ne iskrvari previše. Ja ću se pobrinuti za Pola.”

Nespretno je uzela Didijev skakavac i ustala. Vili pređe preko studija,

drugarski klimnuvši glavom Hegenu u znak pozdrava.

„Zdravo, Pole. Drago mi je da te vidim. Kako s’ ti, druže?”

„Prokletstvo, bolje nego što zaslužujem.” U glasu mu se čulo divlje ogorčenje

i znoj mu je curio niz lice. Modesti kleknu pored njega, sa nožem u ruci.

Vili stade ispred Taranta, i ovaj ugleda dva hladna plava oka koja ga
izazivaju da prokomentariše bilo šta ili sve ono što je video ili pretpostavio.
Tarant stisnutih usana pogleda Modesti i Hegena, pa vrati pogled na Vilija.
Posle trenutka oklevanja, odobravajući kratko klimnu glavom.

Vili se opusti i spusti pogled na Didija, koji je i dalje mlitavo ležao preko
stola, polusvestan. Uhvati ga za kosu i diže mu glavu.

„Didi”, reče veselo. „Sad ga se sećam. Uvek je imao problem s rukama,

Princezo.” Izašao je u spavaću sobu i minut kasnije se vratio sa plastičnom
kutijicom. Hegen je u kuhinji grejao vodu. Modesti je stajala pored
kuhinjskih vrata masirajući svoje palčeve, čvrsto stisnutih usana. Svi su
ćutali.

„Ne uživam da budem mamac”, reče Tarant dok je Vili spuštao kutiju i
otvarao je. „Mogao je da me ustreli.”

„Neko je moro da rizikuje”, reče Vili razumno. „A ja sam kukavica.” Pažljivo

je isekao rukav Didijeve jakne, a onda i košulje, otkrivajući mu golu mišicu u
koju je bio zaboden nož sa crnom drškom. Stavio je jednu ruku Didiju na
rame, pa uhvatio nož za dršku i pogledao Taranta.

„Dobro. ’Oćete li moći da stavite ovaj privremeni zavoj, ser Dži?”

Prošlo je deset minuta. Modesti je bila u suknji i bluzi, a navukla je i par

pamučnih rukavica, sa jastučićima od paperja, natopljenih ekstraktom
severnoameričke leske6 u palčevima. Hegen je stajao pored prozora, sa
rukama u džepovima. Šake su mu bile stisnute u pesnice. Didi, siv u licu,
sedeo je na kauču. Rame mu je bilo obavijeno debelim slojem zavoja, a ruka
u povesci.

„I kako se on uklapa?” upita Tarant.

„Ne uklapa se.” Modesti nespretno uze cigaretu koju joj je Vili upalio. „On je
slučajni učesnik. Očigledno je Pako sumnjao u Pola i naredio je da ga prate.
Kad sam se ja pojavila, Didi je pomislio da je gotovo i odlučio da nas zakuca.
Ali hteo je sopstvenu osvetu pre nego što stvar prijavi Paku.”

„Pako ima mnogo očiju” reče Vili, donoseći iz kuhinje poslužavnik sa

kafama. „Pratio je i mene, al’ mislim da onaj nije dobio priliku da me
otkuca.”

„Šta si mu uradio?”, upita Modesti.

„Samo sam mu digo temperaturu, Princezo. Il’ ga je policija privela zbog
nepristojnog ponašanja, il’ je u bolnici.” Vili se namršti. „Samo nisam
siguran kako sona kiselina utiče na dragocenu porodičnu reprodukciju.”

„Objasni, dragi Vili.”

Ukratko im je ispričao, pa se okrenuo ka Tarantu. „Možete li u vezi s tim da

kontaktirate Drugi biro? Treba da nam ga skinu s vrata na par dana. Ko i
ovog Didija.”

Tarant diže slušalicu telefona. „Leon Voboa mi je dao potpunu slobodu kada
je reč o saradnji sa inspektorom Diranom”, reče. „Francuska policija je u
prednosti jer su njihovi zakoni smišljeni tako da im zaista pomažu da rade
svoj posao.” Petnaest minuta kasnije, kombi za transport bakaluka stade pred
kućom i dva poslovno odevena čoveka odvedoše Didija niz stepenište, sa
kišnim mantilom prebačenim preko ramena.

„Hvala za kafu.” Tarant ustade i uze svoj štap. Pogledao je Modesti. „Žao mi
je što nas je ovaj slučajni učesnik uhvatio nespremne”, reče ljubazno. „I
molim vas, nemojte misliti da vam dišem za vratom, ali voleo bih da čujem
izveštaj o napretku kad god budete mogli i imali šta da kažete.”

„Vi ste u Grej d’Albionu, sa Abu Tahirom?”

„Da.”

„Videćemo se tamo čim se čujemo sa Nikol. Biće prilično kasno.”

„Neću spavati. A mislim ni Njegovo visočanstvo. Doviđenja za sada, draga

moja.”

Kada je Tarant otišao, u studiju je nastala duga tišina, koju je remetio samo
Vili Garvin, zviždeći u maloj spavaćoj sobi dok se raspakivao.

Hegen reče: „Kako tvoje ruke?”

„Biće kao nove kroz koji sat.”

„Mora da te mnogo bole.”

„Bi, kad bih im to dozvolila.”

On je ozbiljno pogleda. „Žao mi je. Gospode, žao mi je. Kad se samo setim
kako je to đubre sedelo tu i dodirivalo te, maltretiralo te!”

„Ne budi glup.” Odmah je promenila temu. „Doživljavala sam i gore stvari, i
to nije važno. Važno je to da si ti gadno omanuo, a i ja takođe.”

„Ti?”

„Naravno.” Glas joj je bio napet, gotovo grub. „Da nisam bila...” napravila je
pokret, „opuštena, od ležanja na krevetu s tobom, shvatila bih da nešto nije u
redu. Hoćeš li da pozoveš Vilija ovamo, molim te?”

Hegen je pogleda. Pođe do prolaza i pozva ga. Iz prolaza se pojavi Vili, sa

nožem u jednoj ruci, onim koji je izvukao iz Didijeve nadlaktice; u drugoj mu
je bio štapić karborunduma. Na licu razvučen poznati osmeh.

„Trebalo je da vidiš onog tipa na skuteru”, reče. „Bio je smešan da umreš,

Princezo.”

„Samo minut, Vili. Moram nešto da te pitam.” Pogledala ga je ozbiljno.

„Hoćeš li da odustaneš?”

Shvatio ju je i to nije krio.

„Ne budi stroga prema sebi, Princezo”, reče joj nežno. „Mislim da još nisi
odvagala sve. Ovo je možda najbolje što je moglo da se desi.”

Hegen reče tužno: „Nemoj mene da tešiš, Vili, druže.”

„Neću.” Vili je bio smiren. On poče pažljivo da oštri nož malim, kružnim
pokretima karborunduma. „Pao si na nos, druže. Ko i Princeza. Pao sam i ja
nedavno, pre nego što je ovo počelo. Sad smo svi doživeli pročišćenje i
izbacili to iz svojih sistema. Možda malo boli, al’ ako se naoštriš u prvoj
rundi, verovatno će se kasnije isplatiti.”

Hegen duboko uzdahnu i htede da progovori, ali Modesti ga pokretom

zaustavi. „Ćuti. Ozbiljan je. I možda je u pravu.”
Prišla je prozoru i zamišljeno se zagledala napolje. Gledajući je, Hegen
primeti kako se njeno telo polako opušta i onaj oštri izraz lica omekšava. Ona
kratko uzdahnu, a kada se okrenula od prozora, na usnama joj je bio blagi
osmeh.

„U pravu je”, reče. „Sad više niko neće moći da nas iznenadi. Čuj, moraćemo
da odemo odavde, Pole. Ako se Pako interesuje za tebe, ovo nije dobra baza.
Možeš li da nam nađeš neku vilu, negde van grada? Daleko od obale, možda
u Biju ili Valoriju?”

„Naravno. Daj mi nekoliko sati.” Hegen odjednom oseti olakšanje. Iznad

glave mu nestade gorki, mračni oblak, mada nije mogao da objasni kako i
zašto.

Vili prestade da oštri nož. On stade ispred Modestine slike, napućivši usne, i
zainteresovano se zagleda u nju.

„Trebalo bi da je završiš, Pole”, reče ozbiljno. „Divno si je uradio. Vrlo lepo,

zaista.” Sagnuo se napred, prstom gotovo dodirujući njenu naslikanu nogu
visoko iza desnog bedra. “Vidiš ovo, Princezo?” reče zadivljeno. „U’vatio je
i mali ožiljak tu gde sam ti izvadio onaj metak.”
9
Nikol se ogledala u ukrasnom, žuto-belom i zlatastom ogledalu toaletnog
stola. Nabrala je nos i napravila malu grimasu prema sopstvenom odrazu.

Na drugoj strani velikog, izgužvanog kreveta, Pako je navlačio svoju pazušnu

futrolu „džordž lorens” u kojoj se vidi samo rukohvat pištolja, koji opruga
drži na mestu.

Bila je to velika spavaća soba, sa skupim i ružnim nameštajem. Nikol je

nosila ružičasto-plavu, poluprovidnu spavaćicu, sa mnoštvom mašnica i
nabora. Mrzela ju je. Imala je i čarape jer je Pako to voleo; mrzela je i to.
Pako obuče svoj smoking. Bio je korpulentan muškarac, krupnog tela i sa
jakom donjom vilicom. Prošao je oko kreveta do Nikol, stavio joj ruke na
ramena i sagnuo se da je poljubi u vrat. Pogledala ga je u ogledalu i
osmehnula se.

„Nikol, golubice... nešto te muči.” Zaiskrio je nemir u njegovim očima.

„Večeras nisi bila sasvim svoja.” Odmahnuo je glavom sa dubokom
napetošću.

Nikol pomisli na sopstvenu malu spavaću sobu i Vilija Garvina. Ali odmah
odbaci tu misao i uzdahnu. „Izvini, Pako. Nije ništa. Samo sam malo
zabrinuta za svoju baku u Grenoblu. Nešto joj nije dobro.”

„Ti si dobra devojka, Nikol.” Pako joj stisnu ramena. Oči su mu bile vlažne.
Bio je to okrutan čovek gotovo bezgranične sentimentalnosti. „Uvek treba da
mislimo na stare ljude. Sećam se svoje drage bake, kad sam bio mali...”
Progutao je knedlu i pogledao na sat. „Ah, moram da se pobrinem za jedan
posao, golubice. Odmori se malo, a ja ću doći da gledam kako se oblačiš za
prvi nastup.”

Spustio je ruke niz njeno telo, do bedara. Nikol se ukoči od napetosti, znajući
šta sledi. Njegovi prsti je odjednom jako uštinuše, snažno joj stežući meso, i
on se slatko nasmeja. Ona očekivano ciknu, iznenadivši se, i potapša ga po
obrazu, pomislivši kako bi ga slatko izgrebala noktima. Smejući se i dalje,
Pako ode do vrata. Tu diže prste do usana i dunu poljubac prema njoj. Kada
su se vrata zatvorila za njim, ona se uozbilji. Nežno protrlja bolnu butinu i
mrzovoljno se pogleda u ogledalu.

Slegla je ramenima, pa tiho prošaputala: „Žao mi je, Vili. Nije pričao, prasac
jedan.” U očima joj bljesnu iskra i ona namignu. „Ali nije se baš ni
zadovoljio.”

Pako ode niz široki prolaz, prekriven debelim tepihom. Na zidovima su

stajale dve slike, a u jednom udubljenju mala replika Rodenovog Poljupca.
Jedna od slika je prikazivala devojčicu u dugačkoj spavaćici, kako na kolenu
dadilje izgovara svoju molitvu. Na drugoj se video francuski konjanik iz
Prvog rata, kako kleči i drži glavu svog smrtno ranjenog konja usred ratnog
haosa. Ispod je bilo odštampano: Adieu, mon vieux.

Pako je zamišljeno prošao prolazom do ugaonog lobija iz koga je vodilo

nekoliko vrata i drugi prolaz pod pravim uglom u odnosu na onaj prvi. Tu je
sedeo jedan čovek za malim pomoćnim stolom od pozlaćenog drveta i čitao
novine. U lobiju je bilo nekoliko malih slika i statueta. Ispod postolja od
kovanog gvožđa vaze sa veštačkim cvećem stajala je mala urna. Pako
dodirnu urnu i uzdahnu.

„Pepeo jadnog Josifa” reče. „Treba se sećati starih prijatelja, Morise.”

Čovek diže pogled sa svojih novina i beznačajno sleže ramenima.

Pako odmahnu glavom. „Voleo bih da me nije primorao da ga ubijem”, reče

tužno. Kroz jedna od vrata uđe u svoj kabinet. Bila je to dugačka prostorija,
sa kratkim bočnim dodatkom na kraju, kao slovo „L”. Pako pređe preko
belog tepiha, sede za veliki, kitnjast sto i otključa jednu fioku. Iz nje izvadi
blok za poruke i malu, crvenu svesku.

Deset minuta je pažljivo šifrovao poruku. Kada je završio, izašao je kroz

vrata u uzanu prostoriju u kojoj je jedan čovek sedeo za primopredajnikom,
sa slušalicama oko vrata i čitao knjigu drečavih korica.

„Kad ide sledeći poziv, Pepe?”, upita Pako.

Operater pogleda sat na primopredajniku. „Kroz pet minuta. Oni će slušati u
dvadeset tri nula-nula.”

Mekvirter je, sa ružičastim papirom za poruke u ruci, polako išao kamenim

hodnikom za kolonom monaha. Na kraju hodnika oni skrenuše prema
ćelijama u kojima će ostati pod stražom tokom noći. Mekvirter ubrza korak
idući prema svetilištu.

Gabrijel je sedeo za stolom, sa penkalom u ruci, i čitao papir zakačen u

tamnocrvenoj fascikli.

„Hitri Hermes stiže na krilatim nogama”, objavi Mekvirter, mašući porukom.

„Vrlo zanimljiva poruka od našeg drugara Paka.”

„Čekaj.” Gabrijel nastavi da čita. Mekvirter napući usne i poče polako i

odmereno koracima da premerava šareni tepih. Prođoše dva minuta. Gabrijel
zatvori fasciklu i diže pogled. „Ukratko”, jedino reče.

Mekvirter spusti poruku ispred njega. „Od Paka. Izgleda da je devojka, bliska
sa pomenutim Pakom, izvela malu probnu operaciju na njemu, ili je to
pokušala. Pomenula je Gabrijela i pričala o dijamantima. Pako kaže da je
neko morao da je uputi na to i pita da li da pokuša da sazna ko je to?”

Gabrijel se zavali, bezbojnim očima gledajući kroz Mekvirtera. „Pako bi

mogao da oda više nego što bi saznao”, reče. „Jednostavno ćemo ga
obeshrabriti, ko god to bio. Poruči Paku da noćas ubije devojku.”

„Da.” Mekvirter uze poruku, okrenu je i napisa nešto na poleđini. Pogleda na

sat. „Vreme prijema, dvadeset tri i trideset.”

Gabrijel reče: „Je li to sve? Ništa sa ostalih lokacija?”

„Samo uobičajeno. Kalonidis vodi prvu vežbu večeras. Treba da dobiju pet
minuta vremena, ali nije zabrinut. To im je bio prvi pokušaj.”

„Dobro. Pošalji tu poruku Paku.”

„Misliš li da bi mogao da se usprotivi? Mislim da on spava sa tom

devojkom.”
Gabrijel otvori drugu fasciklu i pogleda Mekvirtera. „Pako me suviše dobro
poznaje. Neće se protiviti. Možda će i uživati u tome. Ali će i plakati zbog
toga.”

Dvadeset minuta kasnije, u svom kabinetu, Pako je dešifrovao odgovor.

Polako je prineo upaljenu šibicu poruci i gledao dok nije izgorela u pepeljari.
Zavalio se, misleći na Nikol, na njeno meko, toplo telo ispod divnog veza
njene spavaćice i one čudesno spretne noge u najlon čarapama, sa žabicama
na butinama.

Suza mu pođe iz oka i skotrlja se niz debeli obraz.

„Ja ne kapiram Sibelijusa”, reče Vili Garvin tiho. „Samo buka, bez zvuka.
Uzmi starog Mocarta. Taj klinac je znao da napiše muziku sa ritmom.”

„Ne kažem da nije”, odgovori i Modesti tiho. „Ako bih morala da se

odreknem jednog ili drugog, odabrala bih Mocarta. Mislim da je Sibelijus
perspektivniji.”

Bilo je nešto pre dva sata ujutru. Stara pijaca je bila prazna, a šćućurene
mračne kuće oko nje su spavale. Iznad njih, velika zakrpa visokih oblaka je
polako prelazila preko meseca. Oni su stigli pre petnaest minuta, Modesti na
zadnjem sedištu Nikolinog skutera, koji su ostavili na pet minuta hoda odatle,
da ne bi ovde privlačili pažnju.

Modesti je bila u sivom džemperu i crnoj suknji sa crnim hulahopkama. Na

nogama je imala ravne cipele za šetnju. Nosila je i ručnu tašnu sa kaišem za
rame. Kopča na tašni je bila velika, a bila je napravljena od debelog, oblog,
komada glatkog, crnog drveta, sa malim poluloptama na krajevima. Ono se
uklapalo u ležište na suprotnoj strani tašne. Vili Garvin joj je napravio tu
kopču. Kada se taj komad drveta sa pečurkastim krajevima jako trzne,
oslobađao se i ona bi u ruci držala kongo.

Vili je pušio cigaretu, pokrivajući žar rukom. Bio je u uskim, tamnim

pantalonama i crnoj vindjakni vezanoj kaišem u struku i dopola zakopčanim
rajsferšlusom.
Sedeli su u mraku, na niskom zidu, nedaleko od muzeja.

„Dobro” reče Vili bezvoljno. „Pokušaću još jednom sa Sibelijusom. Al’ ne

verujem da će proći, Princezo. Zato ne verujem da će se okolo hvaliti kako
sam ja njegov obožavalac. Sit sam tipa koji zahteva da se suviše naprežem
dok ga slušam.”

„Hrabro, Vili dragi. Znam šta misliš, ali uvek možeš da se vratiš starom
Mocartu i melodičnijim klincima.” Modesti isteže noge. Prijalo joj je da sedi
tu u tami, čeka da se dogodi nešto važno i razgovara sa Vilijem. Bilo je
mnogo takvih situacija u prošlosti.

Znala je da se ljudi ponekad pitaju šta Modesti Blejz i Vili Garvin mogu da
kažu jedno drugom, sem da pričaju o poslu i o „Mreži”. Pomalo je ironično
kad se pomisli na uobičajeno ćaskanje u gradu uz kafu. Vili je u životu video,
proživeo i uradio više nego dvadeset prosečnih ljudi zajedno. Ona je uvek
otkrivala nešto novo u njemu; mislila je da je isto i sa njim. A Vili je imao
svoje stavove. Ponekad pomalo iznenađujuće, ali bili su njegovi, lični i uvek
zanimljivi.

„Šta misliš o Polu Hegenu?” upita ona.

„Žustar. Pametan. Dobar u akciji; ubaci ga u gužvu i u trenutku će se

pokrenuti, bez razmišljanja. To sam vidô u njemu danas po podne.” Vili
pažljivo ugasi cigaretu u jednoj pukotini pa se malo zamisli. „Mada ’e malo
živčan. Bio bi još bolji kad bi se opustio.”

„Mislim da je danas bio ljut na sebe, Vili.”

„Možda je u tome štos. Pretpostavljam da je potpuno samouveren u gužvi,

Princezo? Mislim, ima dobre pokrete, al’ kakav mu je tonus mišića? Jel’
dobro izgleda?” Nije bilo skrivenih misli u tom pitanju. Znala je da Vili misli
da ona inače ne blefira s njim, a i s njom je isti slučaj.

„Da. U formi je, Vili. Nisam ga videla u pokretu, ali rekla bih da zna da se
bori. Više me brine kako će prihvatiti moju komandu.”

„Moraće”, reče Vili nežno. „Ako ’oće da učestvuje. Mislim... to je tvoja igra.
Znala si više o opstanku kad si imala dvanes’ godina nego što će Hegen znati
u pedesetoj.”

„Da. Ali i dalje sam žena.”

„Moraće to da zaboravi. Stvarno da zaboravi.”

„Ti ne zaboravljaš, Vili. Uvek brineš o meni.”

„Nismo jednom bili u nezavidnoj situaciji, Princezo”, reče on ozbiljno. „Da

sam to ikad radio, davno bi’ mi dobili drvene kapute. Ako uđeš u poso
misleći o tuđem delu, gotov si. Ti si me to naučila.”

„Ne. Ti si to davno znao, Vili. Kod Dijen Bijen Fua i zapadno. Možda ranije
nisi o tome razmišljao kao o pravilu, ali si znao.”

Čula je kako se smeje. „Nikad pre nisam ništa formuliso ko pravilo. Samo
sam reagovo, ko jedan od Pavlovljevi’ đavolski’ pasa. Ali Pol Hegen mora da
igra na tvoj način, Princezo, il...” Zastao je.

Odnekud iz pomrčine, sa stotinak metara udaljenosti, začu se kuckanje štikala

po kaldrmi. Modesti dodirnu Vilija po ruci i oni ustadoše. On uze novine koje
je stavio da ona sedne na njih, pa se oboje zagledaše u pomrčinu.

Na prozorima visokih kuća oko pijace i prilaznog puta sa zapada, nigde nije
bilo svetla. Ceo kraj je bio u potpunom mraku, a svetlost je bacala samo
sijalica sa jedne udaljene bandere.

Oštri koraci odjednom zastadoše. Nastala je duga pauza, pa nastade trčanje,

koje se približavalo. Modesti i Vili pođoše napred. Koraci opet stadoše i
nastade tišina.

Vili se nervozno počeša po uvu. „Nešto se dešava”, promrmlja. „Zvuči ko da

je primetila nekoga iza sebe.”

„Mislim da je u onoj pomrčini iza bandere”, šapnu Modesti. „Ti idi pravo kod
nje, Vili. Ja ću poći dole ovom stranom i...” Ućutala je, stisnuvši mu mišicu.
Jedna prilika brzo protrča kroz onaj snop svetlosti, trudeći se da bude što
tiša... prilika devojke.
„Skinula je cipele da se ne čuje”, reče Vili zabrinuto, „i protrčala ispod
svetla.”

„Hajdemo pred nju. Brzo.”

Pošli su napred, u cipelama gumenih đonova, bez buke, a u istom trenutku

neke druge senke protrčaše kroz snop svetlosti sa one bandere. Dva
muškarca. Jedan krupan, išao je sa strane da zaobiđe Nikol. Ona skrenu
prema širokom kamenitom stepeništu koje je vodilo gore, pa preko uzane
staze nizbrdo. Modesti i Vili su bili samo pedeset koraka daleko, kad drugi
čovek nestade uz stepenište u poteri. Istog trenutka krupni ugleda njih i ukopa
se u mestu.

„Njega”, reče Modesti, pokazujući, i Vili skrenu dalje od nje. Krupni je

oklevao, pa se okrenu i pobeže. Modesti zaobiđe veliki kameni stub u
podnožju stepenica, pa požuri uz njih. Sad je u ruci držala kongo.

Nešto je ležalo gore, na vrhu; devojka, na boku, ispruženih nogu. Cipele i

tašna su joj se razletele okolo. Ona je bila sklupčana, sa rukama na stomaku,
jezivo, bučno dahćući da bi udahnula vazduh.

Modesti je pogledom pretraživala pomrčinu sa druge strane. Nije bilo

pokreta. Prišla je do Nikol, spustila tašnu i klekla pored nje. Devojka se
prestravljeno trže kada joj je Modesti dodirnula rame, a onda joj se obrati.

„Modesti...” Glas joj je bio bolan šapat, a Modesti primeti da joj krv šiklja
između ruku stisnutih na stomaku. Za trenutak je obuzeše tuga i strašan bes, a
zatim ona obuzda svoje misli i spusti čeličnu ogradu na sve svoje emocije.

„Daj da vidim, malena.” Govorila je nežno, uzimajući jednu Nikolinu ruku i

pokušavajući polako da je skloni sa onoga što je pokrivala.

„Ne... molim te!”

Oči joj se opet raširiše od straha, zureći iza Modesti, i blede usne otvoriše u
nemom uzviku upozorenja. Modesti se baci u stranu i okrenu na leđa, dižući
stopala. Tu je bio onaj niži, a nož mu je bljesnuo u zamahu nadole, već
usmeren prema njenim leđima.

Ona izbaci duge noge nagore, gležnjeva prekrštenih u slovo „v”, tako da joj
je suknja pala na kukove. Šokirala ga je blokiravši mu čvrsto zglob između
svojih gležnjeva. Zatim je uvrnula stopala stegavši mu zglob, jednim glatkim
pokretom se digla na sopstveno teme, pa se uvila svom snagom i silinom koju
je u tom trenutku imala.

Čovek dahnu i kriknu, pa polete i okrenu se preko glave, oko ose sopstvene
bolno savijene ruke. Tresnuo je leđima na kamene stepenice uz tup udar od
koga pucaju kosti, a nož mu je ispao iz ruke i zvekećući odleteo niz
stepenište.

Modesti kleknu, uhvati mu povređeni zglob obema rukama i uspravi se na

noge. Kongom mu je zgrabila kost na zglobu, stiskajući mu živac. To je bila
druga upotreba tog malog oružja; parališući zahvat stvara neizdrživ bol,
kojim se onemogućava svaki otpor i najsnažnijeg muškarca.

Stajala je čvrsto, sa jednom nogom na njegovom vratu, držeći mu ruku

uklještenu i pritiskajući mu živac kongom.

„Qui t’a envoyé? Ko te je poslao?” Glas joj je bio hladan, a šapat preteći.
Čovek se uvijao od bola, ali ne reče ništa.

„Qui?” Pojačala je stisak i on je počeo da cvili, drhteći celim telom.

„Pako! Pako!” začu se prozukli glas koji kao da se čupa iz njegovog grla.

„Pako će ti se uskoro pridružiti”, reče ona. Stavila je nogu na njegov stomak,

pa se izdigla i prebacila preko njega tako da je pala na leđa, ne ispuštajući
njegovu istegnutu ruku kao polugu. On se diže, oslonjen na njenu ispruženu
vitku nogu, i odlete u luku preko ograde stepeništa. Početak krika mu je
presekao pad kojim je razbio glavu na kaldrmi, šest metara niže.

Modesti završi kolut i ustade, pa opet kleknu pored Nikol. Devojčine oči su
sada bile sklopljene, a lice joj je u mraku bilo sasvim bledo. Jedva je disala i
krv joj više nije onako tekla.
„Pako”, reče ona jedva čujnim šapatom. „Ništa mi nije rekao... Pokušala sam,
ali...”

„Ne napreži se, draga.”

Devojka se brzo gubila i umirala, a umiranje je usamljeno. Modesti leže i

spusti ruku ispod Nikoline glave, trudeći se da je ne pomeri. Nikol se malo
opusti i glava joj se ugnezdi na Modestinom ramenu. Ona uzdahnu i primetno
oseti olakšanje. Modesti je shvatila da je bol sada nestao.

Prošlo je nekoliko sekundi. Iznenada Nikol progovori sasvim razgovetno.

„Molim te, reci Viliju da mi je žao.” Glas joj se izgubi u pola rečenice.
Modesti oseti kako je odjednom sva uzdrhtala, a zatim se opustila.

Nežno je spustila Nikolinu glavu na kamen i ustala. Suknja joj je bila krvava.
Ona priđe ogradi i pogleda dole. Onaj čovek je ležao nepokretno. U mraku je
izgledalo kao da je obezglavljen, i ona primeti da mu je vrat neprirodno
iskrivljen, tako da mu je glava bila gotovo skrivena ramenom i nadlakticom.

Ona uze svoju tašnu i vrati kongo na mesto. Ostavila je ubičin nož tamo gde
je pao, sišla je niz stepenište i pošla mračnom ulicom. Svakih deset sekundi je
zastajala da bi tiho zviznula. Pedeset metara iza ulične sijalice odvajala se
uzana aleja koja je vodila do otvorenih kamenih bazena za pranje. Kada je
stigla tu, njen zvižduk dobi odgovor i ona skrenu u aleju.

Tamo dalje, sijalica na zidnom držaču bacala je džinovske i groteskne senke

dvojice muškaraca na zid iza kamenih bazena; senke su se kretale, spajale i
razdvajale u sablasnom plesu, sa povremenim grebanjem metala o metal, kao
jedinoj muzičkoj pratnji.

Na mestu gde je aleja izlazila na otvoreno, ona stade. Vili je, sa nožem u ruci,
saterao onog krupnog čoveka u ćošak. I ovaj je imao nož, dvostruko veći od
Vilijevog, i držao ga je kao vičan borac noževima, sa palcem na oštrici i
špicom spremnim za zamah nagore. Ali bio je zadihan i na licu mu se video
izraz očaja. Polako je krenuo napred, zamahnuo u jednu stranu, pa se brzo
ustremio na drugu.

Vili Garvin se kretao lako, vešto parirajući nožem na nož, najtežim

manevrima u toj veštini. Odbio je veliko oružje od sebe, a Modesti je
sačekala protivudarac prema otkrivenom grlu. Ali manja oštrica je skrenula i
zasekla mu uvo. Čovek odskoči unazad, šištavo dahćući kroz otkrivene zube
u grimasi straha. Vili ljuljajući se uzmače dva koraka, pa sačeka.

Modesti pođe napred i progovori tiho i oštro. „Zašto se, dođavola, izmotavaš,
Vili?”

„Mislio sam da ćeš možda ’teti da razgovaraš s njim, Princezo”, obrazložio je

on, ne okrećući glavu. „Jel’ Nikol dobro?”

„Nije.” Stala je pored njega, gledajući krupnog tipa. „Nikol je mrtva. Pako je
poslao ovu dvojicu da je ubiju.”

„Ah.” Slog bez ikakvog značenja.

„Oborila sam onog drugog”, reče ona, „i neću da razgovaram s ovim.”

Vili neveselo klimnu glavom. Ruku u kojoj je držao nož diže u visinu grudi,
uperivši vrh prema protivniku. Krupni malo čučnu, suzivši oči; ovoga puta je
očekivao napad, a bio je spreman za poslednji, očajnički napor koji će morati
da uloži.

Vili Garvin nije pomerio noge. Munjevitim pokretom je okrenuo nož, uhvatio
ga za vrh i bacio. On se čvrsto zabode, tako da mu je crna drška podrhtavala
iz središta čovekovih grudi. Veliki spusti pogled, rezignirano, i ruka u kojoj
je on držao nož mlitavo pade. Naslonio se na zid iza sebe, noge mu popustiše
i on se sroza na njega i prevrnu na stranu.

Vili mu priđe, istrže nož i obrisa ga o jaknu mrtvaca. Uspravio se i vratio do

Modesti. Ona beše skinula suknju i ispirala je u hladnoj vodi jednog od
bazena. Videla joj se mala poderotina na jednoj nogavici čarapa, tik iznad
kolena.

„Pako je naredio da je ubiju?”, reče Vili.

„Da.” Ona iscedi suknju i dade je njemu da to još jače uradi. „Nikol se
sigurno zaigrala. Pako je shvatio da pokušava da ga ispipa i naredio je da je
ubiju da bi uplašio onoga ko je koristi.”

„Onda nije mogô znati da smo to mi.” Vili je gnječio tkaninu. „Jadno dete”,
reče tiho. „A bila je sigurna da može to da uradi.”
10
Bilo je pola tri kada su se Modesti i Vili popeli službenim stepeništem Grej
d’Albiona. Hotelom je vladala tišina, čak je i osoblje bilo nevidljivo.

Vili Garvin prekide dugu tišinu. „Šta ćemo s Pakom, Princezo?”

„Ti hoćeš da ga izbaciš.” To nije bilo pitanje.

„Da. Ako to ne kvari poso. Da smo nastradali ti il’ ja, nema problema. Al’
jadna klinka...”

„Neće pokvariti posao. A možda nešto i postignemo. Sad znamo da je Pako

ionako protiv nas. Znamo da ne bi svojom voljom naredio da ubiju Nikol, pa
mora da je to uradio po naređenju. A ja i dalje mislim da je Gabrijel taj. Ako
izbaciš Paka, cela njegova organizacija na Rivijeri će izvesno vreme biti u
haosu. Možda nađemo nekoga ko nešto zna, ili ga naterati da priča.”

Pogledala je Vilija sa strane dok su išli dugačkim hodnikom. „Ali to treba

uraditi što pre. A ne možemo samo da uletimo u Le gan ruž. Treba nam
strategija.”

„Ja je već imam”, reče on polako. „A u njemu ne učestvuješ ti, nego Pol
Hegen. Al’ možemo odma’ da ga počnemo. Jel’ to u redu, Princezo?”

„Jeste.” Ona mu spusti ruku na mišicu. „Bila je tvoja devojka, Vili, bar jedna
od njih. Žao mi je.”

„Osećam se ko da sam to sâm uradio”, reče on tupo. „Ona nije bila tol’ko
pametna. Trebô sam da znam da neće nadmudriti Paka.” Umorno sleže
ramenima. „Al’ sve biva kako je zapisano.”

Abu Tahir i Tarant su sedeli na jastucima i igrali trik-trak, pred nekoliko

arapskih kibicera. Hegen se bio izvalio, sa jednom nogom na naslonu za ruku
duboke stolice, crtajući u bloku. Kada su Modesti i Vili ušli u apartman, svi
počeše da ustaju.
„Molim vas.” Pokazala im je rukom da ne ustaju. Ona se spusti na jastuk
između Abu Tahira i Taranta, otvori tašnu i izvadi cigarete. Hegen sede na
rukohvat svoje stolice, gledajući je. Vili je šetao po sobi, sa rukama u
džepovima.

Tarant spusti svoju čašu za kocke i izvadi upaljač. „Šta je Vilijeva mlada
dama imala da vam saopšti?”, upita.

„Ništa.” Modesti prihvati vatru od njega. Abu Tahir reče: „Suknja ti je

mokra, Modesti, a noga ogrebana. Jel’ bilo problema?”

„Jeste, Abu Tahire. Devojka je mrtva. Čovek po imenu Pako je poslao

dvojicu svojih ljudi da je ubiju. Uspeli su. Sad su i oni mrtvi.”

Nekoliko sekundi je vladala tišina. „To znači da čačkamo prave živce”, reče
Tarant, „ako to nismo već znali. Gde vidiš Paka, Modesti?”

„Rekla bih da je posao planiran ovde, verovatno u Gabrijelovoj vili. Pako je

zadužen za bezbednost u ovoj zoni. Tako bi to Gabrijel uradio. On je veliki.
Velikim novcem unajmljuje velike ljude da ga zaštite.”

Hegen ustade. „Šta ćemo sad?”, upita. Ona ga mlako pogleda. „Vili bi hteo
da sad odeš s njim u Le gan ruž, da ubijete Paka.”

Hegen ju je dugo posmatrao, pa se okrenu Tarantu. „Mogu li da pođem sa

Vilijem da ubijem Paka?”, pitao je ljubazno.

Tarant se počeša po bradi. „Najbolje je da ja ne znam za te stvari”, reče

polako, pa pogleda Modesti. „Pako zaista ostavlja utisak čoveka koga je bolje
ubiti. Ali zar to nije skretanje sa pravca?”

„Ne. Ako hoćemo da postignemo bilo šta, moramo da sredimo Paka pre nego
što on to uradi nama. A možda i postignemo par poena u zbrci koja će
nastati.”

„Ser Tarante, dozvolite da se to uradi”, reče Abu Tahir. Tarant uze svoju čašu
za kocke. „Moje uši su začepljene. Ali ako ti treba nekoliko sati slobodno,
Hegene, nisam te planirao ni za kakav posao noćas.”
„Nećete zateći Paka na spavanju”, reče Modesti. „On je noćna ptica. I biće sa
svojim ljudima.”

„I ja imam ljude, Modesti”, ponudi Abu Tahir. „Dvadeset dobrih ljudi. A sam
vredim za još deset.”

„Žao mi je, Vaše visočanstvo.” Ona saosećajno spusti ruku na njegovu. „Ovo
nije teren na kome vi treba da se borite.” Onda reče Hegenu: „Jesi li našao
vilu, Pole?”

„Na istočnoj strani Bija”, odgovori on. „Tu ćemo biti sklonjeni, a lako
možemo da stignemo bilo gde na obali. Preselićemo se sutra ujutru, pardon,
ovoga jutra. Izneo sam sav vaš prtljag iz stana i preneo ga ovde.”

„Trebaće mi nešto iz jedne od torbi”, reče Vili. „Dođi, drugar.”

Izašli su i ušli u praznu sobu u hodniku pre nego što su krenuli.

Hegen reče: „Učini mi nešto, Vili.”

„Naravno.” Vili otvori torbu.

„Ne zovi me drugar.”

„Dobro. Šta ćeš ti da poneseš?”

Hegen napravi pokret rukom i u njoj se nađe pištolj. On raširi jaknu. Ispod
nje je imao modifikovanu „buhajmer” visoku, univerzalnu futrolu tipa „riblja
usta”. Ona je udobno stajala, spremna za potezanje suprotnom rukom, između
struka i pazuha. Revolver je bio „kolt kobra” .38 „specijal”. Hegen ga vrati u
futrolu.

Vili sa odobravanjem klimnu glavom. „Vrlo lepo.” Preturao je po torbi, a

onda je stavio nešto u svoj džep. Pošto je još malo preturao, izvadio je „smit i
veson”, model 39, automatik. Iscerio se na njega i rekao: „Volo bi’ da mi se
sviđaju ove prokletinje”, i dobacio ga Hegenu.

„Čemu ovo?”
„Stavite to u džep, molim vas, gospodine Hegene. Desni džep jakne.
Proučićemo upustvo na putu do Pakovog lokala.” U velikom salonu
apartmana Tarant je govorio: „Ja sam jedan od onih zaostalih ljudi koji zaista
odobravaju princip odmazde. Slažem se takođe i sa tvojim razmišljanjem da
bi uklanjanje Paka moglo da nam bude od koristi.” Zaćutao je, odmeravajući
svoje reči. Modesti je izgledala zamišljeno. Pretpostavljao je da sada
doživljava upravo ono što sebi nije dozvolila sat ranije, dok je klečala iznad
devojke koja je umirala. Činilo mu se da bi bilo dobro da je nekako trgne iz
tog neraspoloženja.

„Ali moram da priznam da sam pomalo nervozan”, nastavio je, „zato što si
poslala Hegena sa onim tvojim kelnerom na tako rizičan posao.”

Ona sevnu očima. „Umesto da se nervirate”, reče ljutito ali hladno, „bilo bi
korisnije da smislite nekoliko taktičnih reči za svog prijatelja, inspektora
Dirana. U Antibu su tri leša, a biće ih još u Le gan ružu pre zore.”

„Da”, reče Tarant. „Ali mislio sam da sačekam konačan broj pre nego što ga
kontaktiram. Treba biti precizan.”

„Šta mislite, kako će to primiti?”

„Mislim sa olakšanjem. Poslednjih nekoliko godina kriminal duž ove obale je

postao sličan onome u Čikagu dvadesetih godina.”

„Znam.”

„Sasvim. A policija je u krizi. Mislim da će Diranu biti posebno drago za

Paka, pod pretpostavkom da sve bude onako kako očekujemo.” Uzeo je mali,
crni predmet koji se otkačio sa njene tašne. „A šta je ova simpatična
stvarčica?”

„Kongo. Javara štapić.” Glas joj je odjednom bio opušten, pa je shvatio da je

njegova provokacija imala efekta. “To je vrlo staro i jednostavno oružje sa
Orijenta. Možete da udarate gore, dole, iz svakog ugla.”

Tarant ga stisnu u šaci. „Lak kao pero.”

„Koristi se za vitalne tačke. Nervne centre. Efektivan kao olovna pesnica.”

„Vidim.” On diže obrve. „A od koga se uči njegova prefinjena veština

korišćenja?”

Osmehnula se i raširila oči. „Pa, od tog mog šankera, naravno.”

Hegen je išao tepihom širokog hodnika do kvadratnog lobija, u kome je onaj

čovek čitao novine. Vili Garvin, idući pored i odmah iza Hegena, reče: „Ç va,
Morise?”

Čovek diže pogled, zagleda se nezainteresovano, pa skoči na noge. „Vili”,

reče, nesigurno ga pozdravljajući.

„Ovaj se zove Hegen”, reče Vili. Francuski mu je bio tečan, sa blagim

naglaskom, i govorio ga je daleko pravilnije nego engleski. Malo je okrenuo
Hegena, da Moris može da vidi nož iza njegovih leđa. „Postavljo mi je neka
teška pitanja o Paku, pa sam ga zbog starog prijateljstva doveo ovde. Mislio
sam da je bolje da mu Pako sam odgovara. D’accord?”

Moris se obliznu i usiljeno osmehnu. „Bez sumnje”, reče, i priđe vratima

Pakovog kabineta. Ušao je i zatvorio vrata za sobom. Deset sekundi kasnije
otvorio ih je i mahnuo im da uđu.

„Bien, Vili.”

Hegen uđe, osećajući vrh Vilijevog noža na leđima. Iza lepo izrezbarenog
stola sedeo je debeo čovek mesnatog lica. Bio je u svetlosivom odelu. Na
desnoj nadlaktici imao je crni flor, pet centimetara širok. U prostoriji su bila
još četiri čoveka. Hegen je dobro znao taj tip ljudi. Bitange. Isti su u svim
zemljama. Napetost u prostoriji je mogla da se opipa.

„Pako, mon vieux.” Vili progovori veselo dok je Moris izlazio i zatvarao
vrata. „Predstavljam ti mesje Hegena, koji se veoma zanima za tebe.”

„Drago mi je da te opet vidim, Vili.” Pako nije ustao, a pogled mu je bio

oprezan.

„Ima pištolj”, reče Vili i jedan od ljudi brzo priđe. „Džep.” Vili klimnu
glavom prema džepu jakne. Čovek gurnu ruku unutra i izvuče automatik.

„Tačno. Ovo je čovek koga ste hteli da vidite, mesje Hegen.” Vili ga gurnu u
leđa i Hegen posrnu prema stolici koja je stajala ispred stola, prekoputa Paka.
On se smiri i sede, gledajući besno oko sebe. Vilijev nož je nestao.

„Znači, interesuješ se za mene?” reče Pako.

„Zašto da ne?” Hegen je zvučao ratoborno. „I ti se interesuješ za mene. Tip

koji mi je došao s pištoljem bio je dokaz za to.”

„Didi?” Pako se malo ispravi. „Znači zato nije podneo izveštaj. Zanima me
šta se desilo s njim, mesje Hegene. Kao i sa mojim drugim čovekom,
Šaldjeom.”

„Pre nego što nastaviš, Pako...” Vili priđe napred sa rukama u džepovima
pantalona. Seo je na ćošak stola i osmehnuo se. „Moram da te zamolim za
jednu uslugu. Ti ćeš možda provesti neko vreme sa ovim momkom, a ja neću
da se zadržavam.”

Pako se počeša po glatkom obrazu. „Uslugu? Zar nisi došao poslom, Vili?”

Vili se nasmeja i reče nešto hrapavim glasom. „Ne. Ne poslom. Samo na mali
odmor, Pako. Kod kuće mi je loše vreme. Sem što sam ti doveo ovog
drugara, ionako bih došao da te pitam gde mogu da nađem Nikol.”

„Nikol?” Pako se zagleda u njega. Lice mu polako omekša i suza mu se

skotrlja niz obraz. On uze maramicu sa mirisom lavande i pređe njima po
očima. „Gospode, Vili, moram da ti saopštim jednu lošu vest. Sad sam se
setio da si mnogo voleo Nikol.” Osmehnuo se patetično. „Ponekad sam bivao
ljubomoran. Ali sad je... s tim gotovo.” Zagrcnuo se kod poslednjih reči.

„Gotovo?” Vili pogleda okolo ljude koji su ćutali. Dvojica su stajala iza
Hegena, druga dvojica uza zid, iza Paka. Vili vrati pogled na Paka. „Šta je s
Nikol?”

„Ona je... mrtva, Vili.” Obrazi vlažni od suza mu zadrhtaše i on dodirnu flor
na svojoj ruci. „Naša jadna Nikol. Oh gospode, tužan sam. Moj život neće
biti isti bez nje.”

„Mrtva?” Vili ustade, gledajući zbunjeno. „Al’ kako? Šta se desilo?”

„Dogodilo se noćas.” Pako pređe rukom preko čela i pokaza neodređeno

prema telefonu. „Još ne znam tačno. Još uvek čekam vesti.” Glas ga izdade i
on glasno šmrcnu.

Vili je polako odmahivao glavom, gurajući prst ispod kravate. Bila je od

crvenog antilopa, sa velikim veštačkim dijamantom na sredini. „Hoćeš da ti
kažem nešto?”, upita tužno. „Metno sam večeras ovu kravatu zbog nje. Dobio
sam je od nje, kad sam došo iz Tangera na par nedelja.”

Pako diže pogled, trepćući vlažnim očima. „Dobio si je od Nikol?”, upita.

Vili klimnu glavom. Zatim diže kragnu, povuče kragnu i skide je. Tužno ju je
gledao. „Ne mogu više da je nosim”, reče. „Bila je divna devojka i stvarno
sam je gotivio. Ova kravata bi me samo tužno podsećala...” Duboko uzdahnu
i na silu se osmehnu. „Ali i ti imaš svoju tugu, Pako, a treba i da radiš.”
Pogleda Hegena. „Prepuštam te tome. Možda će ti odvući misli od Nikol.”

„ Ah, ja nisam kao ti, Vili. Volim da mislim na nju i sećam je se.” Pako
ustade. „Ta kravata. Ako nećeš da je zadržiš, ja bih voleo da je sačuvam. Kao
uspomenu... na moju malu golubicu.”

Vili se zamisli. „Mislim da bi trebalo da je zadržim”, reče. „Al’ za tebe, Pako,

ko poklon na odlasku, evo...” Pružio mu je kravatu. „Probaj veličinu, ako
treba da podesimo kopču pozadi.”

Pako glasno proguta knedlu sa nemom zahvalnošću. On uze kravatu i pođe

do kraja prostorije, tamo gde je imala nišu pod uglom. Na zidu, na kraju niše
bilo je pozlaćeno ogledalo. Vili stade iza Paka, gledajući ga kako skida svoju
kravatu i stavlja ovu od crvenog antilopa. Pako se zagledao u svoj odraz i
klimnuo glavom, pomalo zadovoljan, ali i melanholičan.

„Uvek ću je stavljati na njen rođendan”, objavi drhtavim glasom.

„Nešto sam zaboravio”, reče Vili. „Moš da skineš taj kamen. Nikol je
ugravirala svoje ime na matici ispod.”

„Pa?” Zainteresovan, Pako diže preklop kravate i odvrnu veštački dijamant.

Vili se opušteno odmače i prođe oko Pakovog stola. Stao je leđima okrenut
dvojici koji su stajali uza zid, okrenut Hegenu sa druge strane stola, ali ne
gledajući ga direktno.

„Ja ću poći gore, a ti dole” reče odsutno, na engleskom. „Šta kažeš, Vili?” U
ogledalu, napola zaklonjen uglom zida, Pako diže pogled sa matice,
odjednom sumnjičav.

Vili se nasmeja hladno, bez traga humora. „Kažem da nije trebalo da je

ubiješ, đubre cmizdravo.”

Eksplozija je bila oštra i snažna, ne mnogo bučna. Došla je iza Hegena i malo
sa strane. Sa njom se začu pucanje stakla i ogledalo se raspade. Hegen u
mislima ugleda dvonogo stvorenje razbijene glave, kako stoji uspravno još
jednu dugu sekundu pre nego što se stropoštalo na pod. Ugledao je zamrznut
izraz užasa na licima dvojice ljudi iza Vilija, i bio je siguran da su još više
zabezeknuta ona dvojica koji stoje iza njegove stolice. Te misli su se pojavile
istovremeno sa hitrom reakcijom Hegenovih mišića, samo nekoliko
mikrosekundi posle same eksplozije. Ali Vili Garvin se već pokrenuo,
skočivši pravo prema njemu, sa rukama spuštenim na sredinu stola. Hegen se
sagnu, jedva stigavši na vreme. Video je kako se Vili okreće na rukama, u
savršenoj ravnoteži gimnastičara na konju sa hvataljkama, naizgled bez
žurbe, ali tako da sve ostalo kretanje izgledakao na usporenom filmu. Zatim
Vili žestoko nogama udari u glavu dvojicu koji su stajali iza Hegenove
stolice.

Hegen je samo čuo udarac. On se beše sagnuo u otvoren prostor ispod stola.
Kad se Vili odbacio, Hegen se uspravi, dižući celu gornju površinu stola na
leđima, i jurnu napred. Osetio je kad je žestoko udario u dvojicu preostalih
bitangi i tresnuo ih o zid. Hegen pusti ploču sa stola da padne, a ljudi se
stropoštaše s njom. Jednome je curila krv iz nosa; drugi je, ošamućen, napola
izvukao pištolj iz futrole ispod ramena. Hegen desnom rukom izvuče „kolt
kobru” iz „buhajmera” ispod jakne. Precizno njime raspali drugog čoveka.
Uspravio se, pa je jednim pogledom obuhvatio celu prostoriju.
Stvar koja je nekada bila Pako ležala je ispružena na uglu slova „L”. Vilijeve
dve žrtve bile su sklupčane u mlitavu gomilu na podu, a on je bio na pola
puta do vrata na suprotnom kraju prostorije, sa nožem u ruci.

Vrata se otvoriše. U njima je stajao Moris, bled, sa dignutim pištoljem. Vili

glatko odskoči u stranu, pade na pod i okrenu se, baš kad je pištolj urliknuo.
Hegen zapuca, a Vili u poslednjem trenutku zadrža nož u ruci. Ustao je i
prišao da pogleda Morisa. Nasred čela je imao pravilnu rupu, a na temenu
sasvim nepravilnu.

„Vi ste baš dobar strelac, gospo’n’ Hegene”, reče Vili sa tihim
odobravanjem. „Ni Modesti ne može bolje od toga.” Hegen nakrivi glavu,
zainteresovan, pitajući se zašto mu ne smeta to poređenje. „Drago mi je,
zaista, gospodine Garvine.”

„Tako je, stvarno”, složi se Vili, i klimnu prema polomljenom stolu. „Vidi
mo’š li da nađeš išta vredno. Ja ću da vidim šta je ’vamo.” On pažljivo otvori
vrata na sredini dugačke prostorije. Mala soba za radistu iza njih bila je
prazna. Vili pređe pogledom preko predajnika, primeti podešenu frekvenciju,
pa poče da pretražuje.

Šezdeset sekundi kasnije izašao je sa tankim štosom papira. „Ima li šta dobro,
gospo’n’ Hegene?”

„Nekakav šifarnik.” Hegen ga podiže, pa ga ćušnu u džep. Mahnu pištoljem

prema prozoru. „Hoćemo li?”

Pet minuta kasnije vozili su se opušteno malim „renoom” kroz Golf Žuan
prema Kanu.

Hegen se opusti i poče da traži svoje cigarete. Uporno je prepipavao. Sve jača
napetost poslednjih pola sata kulminirala je brzom i opasnom akcijom,
delujući kao katarza, očistivši ga od teškog osećanja koje je kiptelo u njemu
tih nekoliko sati, još od poraza u njegovom stanu tog jutra. Upalio je dve
cigarete i dodao jednu Viliju.

„Učini mi nešto, Vili.”

„Naravski.”

„Zovi me drugar.”

„Dobro.”

Vili ga pogleda, drugarski se iscerivši. „Kako glava?” Hegen pipnu modricu

koju mu je drškom pištolja napravio Didi. „Izvrsno, u poređenju sa
Pakovom.”

Zavalio se, pušeći u tišini i razmišljajući o Viliju Garvinu. Gospode, kako je

Garvin bio dobar. Hegen nikada nije video da se čovek kreće tako brzo, a
opet ostavljajući utisak izuzetne preciznosti. A nije bio dobar samo u borbi.
Kako je samo izigrao Paka, iskoristio kmezavu sentimentalnost tog velikog
traljavca, zavarao ga kravatom... to je trebalo snimiti.

Skretali su levo, na glavni put.

„Kaži mi, Vili”, reče Hegen. „Ima li nešto između tebe i Modesti. Nisam
sasvim shvatio.”

„Nema šta da se s’vati. Ja radim za nju. Ona i’ obara, ja i’ zaskačem.”

„Naravno. To znam.”

„To je sve.”

„Dugo ste bili vrlo bliski saradnici, Vili.”

„Ona i’ je dugo sama obarala.”

Hegen povuče dim iz cigarete, namrštivši se. „Gledaj”, reče polako, „mora da
osećate nešto jedno prema drugom.” Vili se protrlja po zadnjem delu vrata,
zbunjen. „Pa naravski”, reče. „Al’ mislim, pa šta bi ti osećo za nekog ko ima
sve što ima Modesti i ko te izvuče iz pomijare i tol’ko te promeni da se
osećaš ko prokleti kralj?”

„Mislim da bih bio sigurno lud za nekim takvim.”

„Skroz. Al’ ne ko ti, drugar. To je nešto drugo. To bi bila sloboda.”

„To ne kapiram. Zašto ne kao ja?”

Vili se nemirno pomeri. Palcem je lupkao po filteru cigarete. Hegen

odjednom shvati da mu je vrlo neprijatno, kao što bi pravom verniku bilo
neprijatno zbog svetogrđa nekog lakomislenog prijatelja.

„Izvini” reče Hegen. A onda nakon trenutka tišine: „Na vrlo visok pijedestal
si je postavio, Vili, druže.”

„Nikad nije sišla s njega. A mnogo vremena je prošlo.” Vili se onda malo
opusti. „Imala je samo dvaes’ godina kad me je prvi put pokupila, ali već je
bila uspešna. Bio sam u sajgonskom kokošinjcu i ona me je nekako otkupila.
Doputovala je iz severne Afrike i nedelju dana me posmatrala kako se borim
taj stilom. Tad me je i zapamtila.”

„Taj stilom.” Hegen izbaci pikavac kroz prozor. „To su laktovi, kolena,
stopala, glava, sve, zar ne?”

„Da. Kombinacija pokreta. Taj momci su dobili nekol’ko karate majstora koji
su im došli iz Japana i pojeli su i’. Kod nji’ je brzina najvažnija. Da ne misliš
da potcenjujem bilo koji drugi sistem.” Završio je slegavši ramenima, kao da
završava temu koja će mu biti dosadna. „U svakom slučaju, Modesti me je
izvukla iz ćuze i odvela u ’otel. Užasno sam izgledo... a ona je bila ko
princeza.”

Vili uspori pred žutim trepćućim svetlom na raskrsnici. „’Vili Garvine’, rekla
je, ’kažu mi da si opasan pacov. Meni ne trebaju pacovi, ali imam osećaj da u
tebi postoji čovek koji želi da se izvuče. Ako pristaneš da radiš za mene, on
će imati nekakvu šansu.’” Vili, čudeći se, odmahnu glavom. „Šta misliš o
tome?” upita.

„Uspelo je, Vili. Mora da si zaslužio svoju sreću.”

„Nisam mogo zaslužiti tu sreću za ceo život, drugar.”

„Mislim da to nije bilo jednosmerno.”

„Možda i nije. Ja sam prošo sveta, radio svašta. Mogo sam neke stvari da joj
pokažem. Ali ona je dvaes’ godina živela životom u kome bi većina ljudi
deset puta umrla. I to je prošla bez Vilija Garvina.” Slegao je ramenima. „Ja
ko da nisam uopšte živeo dok ona nije došla i sve promenila.”

„A sva je ženstvena”, reče Hegen i oseti buđenje u slabinama pri iznenadnom

sećanju na nju. „Da ne poveruješ kako je, dođavola, uspela da ostane takva.”

„Ona je van konkurencije”, reče Vili jednostavno. „Nema joj ravne.”

Nastala je tišina. Skretali su ka Grej d’Albionu kad je Hegen opet progovorio.

„Bojim se”, rekao je tiho. „Gospode, sve je to ludo, Vili. Povukla se. I ima
sve. Zašto mora da se vraća i prihvata ovaj smrdljivi posao? Tako se ne živi.”

Vili zaustavi kola i ugasi motor. „To je jedan od načina da osetiš da si živ”,
reče.
11
Vila se nalazila na kraju kratkog zemljanog prilaznog puta iznad sela Bio, na
brdima južno od Prealp de Grasa. Sa dve strane je bila okružena borovima, a
sa druge dve visokom živom ogradom i drevnim zidom od suvog kamena.
Imala je četiri spavaće sobe i dve velike dnevne sobe, kuhinju i malu
rezervnu sobu u prizemlju. Rano jutarnje sunce je kliznulo preko vrha zida
pokrivenog bugenvilijom i palo na zelenilo zapuštene bašte iza kuće.

Modesti je ušla „renoom” u rikverc sa strane i poravnala ga sa „pežoom”.

Onda je otišla u kuhinju. Vili Garvin je stručno petljao oko gasnog bojlera u
uglu.

„Pomislio sam da ga odma’ osposobim, Princezo. Trebaće ti kupatilo.”

„Hvala, Vili. Jedno od nas bi trebalo da spava dole, u toj rezervnoj sobici, u
slučaju da neko naiđe noću.”

„To sam i ja mislio. Ubacio sam svoje stvari unutra i spustio montažni krevet
odozgo.”

Ona klimnu glavom. Kupatilo i predostrožnost. Nikada je nije iznenađivalo to

što Vili može da predvidi njene želje, ali uvek se obraduje. „Gde je Pol?”
upita.

„Nosi ostale stvari gore.”

„Kakav je bio kod Paka?”

„Dobar.” Vili upali svetiljku i ugasi šibicu. „Vrlo dobar. Bio je u formi.”

„Reakcija?”

„Samo za petinu sporiji. Prirodan je.”

„Nije nervozan?”
„Ne. Kontroliše se.”

„A kvaliteti?”

„Brzina i širina.”

Govorili su koncizno na temu koju su oboje vrlo ozbiljno godinama

proučavali u teoriji i praksi. Vili otvori glavne ventile bojlera i uspravi se.
„Pogledaj tu poluvisoku ’buhajmer’ futrolu koju koristi za ’kobru’, reče. „Ti
bi bila bar za desetinu brža, Princezo.”

„Šta je sa grudima?”

„Mislim da to ne bi smetalo. Ali vredi proveriti.”

„Dobro. Unesi bakaluk iz kola kad završiš sa tim sokoćalom, dragi Vili.”
Otišla je kroz prolaz, pa uz stepenište. Pol je bio u velikoj spavaćoj sobi koja
gleda na baštu. Doneo je svoj i njen prtljag.

„Ja ću uzeti sledeću sobu, Pole”, reče ona.

On je pogleda. „A šta fali ovoj?”

„Ništa. Ali nećemo spavati zajedno, dragi.” Osmehnula se i dodirnula mu

ruku prilazeći prozoru. „Tako je bolje zbog onoga kasnije.”

Hegen sede na krevet i upali cigaretu. „Znam da imamo mnogo posla”, reče
oprezno. „Moramo da izađemo i radimo kao dabrovi da bi smo iskopali nešto
dok je ovdašnja mafija još u šoku. Ali moramo ponekad i da spavamo. Zašto
ne zajedno?”

„Postoji razlika”, reče ona. „Samo mala razlika, ali ne možemo to sebi da
dozvolimo.”

Hegen oseti kako mu se mišići grče. Njen smiren odgovor ga je naljutio.

Zgnječio je cigaretu, prešao preko sobe, uhvatio je za ramena i trzajem
okrenuo prema sebi.

„O čemu to dođavola pričaš?”, reče. „Na poslu smo. Dobro. Ali ne tražimo
Sveti gral. Post i fakirski ležaj neće pomoći. Čuj, mogu sad da te bacim na taj
krevet i da vodimo ljubav i da odmah zatim izađem i budem brz kao i uvek.”

„Ne baš.”

„Ko mi kaže”, reče on. Odjednom je bio besan, shvativši da polovinom uma
proučava liniju njene jagodične kosti i obris usana. „Voleo bih da znam kako
možeš da budeš tako prokleto samouverena”, reče joj.

„Hoćeš li da ti kažem otvoreno, Pole?”

„Hajde. Kaži mi otvoreno.”

„Dobro. Ti si amater. Ja sam profesionalac. Ti si pametan, brz, dobar s

pištoljem, dobar s rukama. To nije dovoljno. Oslanjaš se na svoje urođene
sposobnosti, a to nije dovoljno.” U njenom pogledu nije bilo grubosti, ali ni
milosti.

„Nastavi”, reče Hegen.

„Ja nisam bila dobra s pištoljem kao ti. Dve godine sam svakodnevno po dva
sata vežbala da bih postala dobra. Možda izgleda da nije vredno truda. Koliko
često ti moraš da upotrebiš pištolj? Mislim, da gađaš njime? Jednom u tri,
četiri, pet godina? Dobro, ja sam provela hiljadu i petsto sati pripremajući se
za tu jednu priliku. Zato što sam profesionalac, Pole. Hiljade sati sam se na
razne načine spremala za nekoliko prilika u kojim spremnost znači živeti, a
ne umreti. Hiljade sati. Zato sam profesionalac; ne ponosim se time, ali se i
ne stidim. Jednostavno, to sam ja.”

Prekinula je odjednom i osmehnula se. „Izvini. To je kraj lekcije.”

Hegen diže ruku i nežno joj okrenu glavu prema sunčevom zraku koji se
probijao kroz prozor. Pređe joj vrhovima prstiju ispod malog, ravnog uva, niz
liniju vrata i ramena.

„Ta krivina”, reče. „Moram da je prenesem na platno.”

„Nećeš valjda da menjaš onu sliku?”

„Moram. Kad ćeš mi opet pozirati?”

„Kasnije. Sedeću, stajaću, ležaću, šta god hoćeš. Ali kasnije, Pole.”

On klimnu glavom i pusti je. Zatim diže svoje dve torbe i ode kroz prolaz do
druge spavaće sobe.

Trećeg dana, odmah posle sumraka, Vili Garvin je pokupio Taranta u La

bragu i dovezao ga u vilu.

Hegen se probudio samo pola sata ranije, pošto je lutao do pred zoru. Sišao je
sveže okupan i obrijan.

Modesti je u kuhinji pripremala jelo. Bila je u plavo-beloj, kariranoj haljini,

džemperu do vrata i uskoj suknji.

Tarant joj poljubi ruku. „Imao sam poverljiv telefonski razgovor sa

Frejzerom pre jednog sata”, reče. „Nije mi rekao ništa što bi nam bilo od neke
koristi. Gabrijelova jahta je i dalje u Hajfi. Sam Gabrijel može biti bilo gde.
Jeste li vi saznali nešto?”

„Ne.” Modesti okrenu četiri šnicle na roštilju i protrese tiganj sa krompirima

koji su se pržili. „Među nama, proverili smo gotovo sve kontakte koje imamo
od Tulona do Mantona.”

„Hvala bogu za novi auto-put”, reče Hegen i poče da vadi pribor za jelo iz
fioke. „Pomoći ću Viliju da postavi sto. Njegov je red, ali ja sam takav.”
Otišao je u malu trpezariju.

„Znači, nema napretka?”, reče Tarant.

„Treba da uradimo još par provera”, odgovori ona. „Ali ne očekujem

mnogo.”

„Tiborija isplovljava iz Kejptauna kroz dan-dva, sa dijamantima. Od sada

možemo očekivati da se desi bilo šta.”

„Znam. Ali to je iz vašeg ugla. Ja radim iz druge perspektive. Gabrijelove.”

„Ako je to Gabrijel.”

„Jeste Gabrijel. Jeste li tražili da specijalisti Leona Voboe pročešljaju Pakov

šifarnik i ostale papire koje su Vili i Pol doneli?”

„Jesam. Bez rezultata. Nema sačuvanih poruka, tako da je šifarnik bezvredan.

Znamo samo da je Pako bio na radio-vezi sa nekim na određenoj frekvenciji.”

„Sa Gabrijelom. A Pako nije jedina ispostava grupe. Jesu li slušali?”

„Bez rezultata. Pretpostavljam da je frekvencija promenjena čim se Pako nije

sledeći put javio po rasporedu.”

Tarant je gledao kako prebacuje šnicle u duboku posudu. Stavila je kapar i po

jednu sardelu na svaku. Četiri jajeta su se pržila u velikom tiganju. Pomoću
lopatice je stavila jaje na svaku šniclu.

„Gde idete odavde, Modesti?” upita on tiho.

„Kazaću vam za dva dana, kad isproveravamo preostale kontakte”, reče ona,
pa skide gornju haljinu. „Spremno je. I postoji pravilo, ser Džeralde, da ne
pričamo o poslu za vreme jela.”

„Vrlo civilizovano. I doprinosi efikasnosti. Jesmo li sigurni ovde?”

„Vili je postavio nekoliko alarma. Ako bilo ko dođe, znaćemo. Hoćete li da

ponesete tu činiju sa salatom, molim?”

Bilo je to jednostavno, ali ukusno jelo, a i razgovor je bio prijatan bez

mudrovanja. Tarant je primetio da su njih troje opušteni zajedno i da svi
pomalo doprinose pozitivnom razmišljanju slušajući šta drugi govore.

Modesti je bila u novom raspoloženju, za njega nepoznatom dotad. Nije

mogao to da definiše. Bila je i vesela, i uzbuđena, a nijedna od tih reči nije je
u potpunosti oslikavala. Kada je pohvalio jelo koje je napravila, uputila mu je
svoj brzi, blistavi osmeh kao zahvalnost za kompliment i odmahnula glavom.
„U stvari, vrlo sam ograničena. Trebalo bi da dođete kad je Pol zadužen za
kuvanje. On je pravi majstor.”
„Nemojte dolaziti kada je Vilijev red”, reče Hegen. „Kobasice i pire.”
Modesti nabra nos. „I obično zagoreli.”

„Nezahvalnici”, reče Vili mirno. Tarant je sada već bio naviknut da od Vilija
čuje reči koje su retke u Ist endu. „A zagoreli je samo blag opis. Ja bi’ reko
da su ’rskavi.”

„Pitanje semantike”, složi se Tarant. „ Ali ja i dalje mislim da je ovo izvrstan

obrok, Modesti. Postoji li nešto što ti ne ide od ruke?”

„Mnogo toga. Da vidimo... Ne znam da šijem i ne ide mi baštovanstvo; sve

što posadim, uvene. Ne smem da zapevam, ni u kupatilu, zato što imam glas
od pola oktave. Ne znam da sviram nijedan instrument. Nemam osećaj za
vino; volim jako alžirsko više nego stari klaret. Ne znam da rešavam ukrštene
reči, ne razumem savremeno vajarstvo...”

„Šta ne razumeš?”, reče Hegen zapanjeno i spusti viljušku. „Čuj, za to ti je

dovoljno jedno oko i nekoliko sivih ćelija.”

„Nji’ nema”, reče Vili.

Razgovor je tekao. Bio je prijatan i stimulativan, a na Tarantovo iznenađenje,

Vili Garvin je sa lakoćom učestvovao. Još zanimljivije je bilo to što njegova
mišljenja ne samo da nisu bila kopije Modestinih nego su se ponekad i
razlikovala od njenih. Tehnika mu je bila jaka strana i bio je u toku najnovijih
dostignuća. O umetnostima je imao ograničeno znanje, ali detaljno u okviru
tih granica.

„Zapanjuje me”, reče Tarant tiho Modesti u trenutku, kada su Vili i Hegen
bili obuzeti raspravom.

Ona potvrdno klimnu glavom. „On je pasioniran čitalac i voli da razmišlja.

Da je imao bolju osnovu, ko zna dokle bi stigao.”

„Šta čita?”

„Biografije, istoriju ratovanja, tehničke knjige, naučnu fantastiku... skoro sve,

ali uglavnom beletristiku i putopise. I sve pamti.”
„Zavidim mu”, reče Tarant. „Kad pomislim na dokumente koji čekaju da ih
pregledam...” Oklevao je. „Šteta je što ne može da se oslobodi tog naglaska.”

„Može. Mislim da ga se drži zato što se tako dobro oseća. Sviđa mu se kao
sklonište. Ali može da ga se oslobodi kad hoće.” Malo je povisila ton. „Vili,
dragi. Zanima nas mišljenje o klaretu.”

Hegen prekide raspravu i isceri se Tarantu.

„Ovo me ubija”, reče.

Vili uze svoju čašu i diže je do nosa. Omirisa je, procenjujući. Uze malo vina
u usta, promućka i proguta. Tarant primeti da su mimika i izraz bili
originalni, bez karikiranja.

„Dobro vince”, reče Vili. Glas mu je bio dubok i bogat, kao glas pravog
somelijera. „Izvrstan kvalitet u formi tonalnog sonoriteta... al’ malo
’razdraganih nogu’.”

Tarant se nasmeja i pomalo tužno odmahnu glavom. Pomislio je da li je i on

bio meta Vilijevih imitacija.

Hegen reče: „Treba da ih nagovorite da zajedno odglume američki par koji

razgleda Veneciju. Originalno.”

„Je li ovo isključivo zbog zabave?”, Tarant upita Modesti.

„Ne. Zbog vežbe. Tokom godina smo morali da igramo razne uloge.”

„Mene zabavlja”, reče Hegen. „Pokažite nam Veneciju.”

„Drugi put. Prekinula sam tebe i Vilija. O čemu ste raspravljali?”

„O oružju. Mislim da ja pobeđujem.”

„Pištolj je bučan, a nož tih”, reče Vili strpljivo. „Pištolj može da se zaglavi,
nož ne može.”

„Pištolj je brži. A možeš da mu staviš prigušivač.” Hegen je obrazlagao.

Tarant primeti da se ne postavlja prepotentno. “Ne bi’ reko da je brži,
drugar.”

„Ah, čuj, možda nije kad si ti u pitanju, Vili. Ali koliko ljudi može da
upotrebi nož istom brzinom kao pištolj?”

„Ne govorimo o ljudima. Poredimo oružje. Moraš da im porediš maksimalnu

efikasnost.”

„Ne bih se složila, Vili”, reče Modesti promišljeno. „Ako iznosiš tvrdnju da
je jedno oružje bolje od drugog, moraš da im procenjuješ prosečnu efikasnost
upotrebe.”

„M-mm. Ali kod noževa nema proseka. Tako dolazimo do toga šta je najbolje
za pojedinca, Princezo. I onda nema više rasprave.”

„Uperenom cevi možeš da zadržiš šestoricu”, reče Hegen.

„Moš da i’ zadržiš i spremnim nožem, drugar. Možda zatreba da oboriš

jednog da bi dokazo da si ozbiljan; al’ zato nosim po dva noža.” Otpio je
malo klareta. „Ne koristiš stvarno prigušivač?”

„Kabasti su”, priznade Hegen. „Ali su dobri kad zatreba.”

„Ja i’ ne volim. Buku je najbolje smanjiti podešavanjem metka. Možda malo

izgubiš na brzini zrna, al’ to nema veze ako si precizan. S ručnim oružjem
obavezno moraš da budeš precizan.”

„Šta god radio, stvaraš buku”, zaključi Hegen, „ali mislim da u hotelskoj sobi
možeš da ispucaš metak, pa ako neko dotrči, znaj da si baksuz. Oni uvek
misle da je nešto drugo.”

„S tim se slažem”, reče Vili. „Znaš da su u fabrici Dejzi u SAD upravo

izbacili pištolj koji koristi municiju bez čaure, kalibra 22. Postiže 2,3 metra u
sekundi iz standardnog vazdušnog pištolja i jedva da pravi neku buku. Voleo
bi’ da ga pogledam kad budem imao priliku.”

On pogleda na sat i ustade. „Izvini me, Princezo. Noćas, ako budem imo
sreće, treba da se vidim sa Veronom, a ’oću da zamenim svećicu na „pežou”
pre polaska. Mogu usput da odbacim ser Džija.”

„Dobro, Vili. Dodaj ser Džeraldu te cigare, molim te. I ne okreći leđa
Veronu.”

„Paziću na njega.”

„Mogu li, molim te, da vidim jedan od tvojih noževa?” upita ser Džerald.

„Naravski. Tamo su, u jakni.” Vili klimnu glavom prema tamnoj vetrovci na
naslonu stolice i spusti kutiju cigara na sto. “Biću spreman za dvadesetak
minuta, Princezo.” Izašao je.

Tarant ustade i diže prednji deo jakne. Dva noža su stajala u dvostrukim
kanijama na tankoj kožnoj pozadini, pričvršćenoj na noseću traku. Pažljivo je
uhvatio dršku jednog od njih. Osetio je blag otpor, pa je nož glatko kliznuo
napolje. Vratio se do svoje stolice, zagledajući oružje.

„Ponekad ih nosi zakopčane ispod košulje, ah više voli jaknu”, reče Modesti.

Tarant klimnu glavom, okrećući nož u rukama. Oštrica je bila dugačka

četrnaest centimetara i savršeno naoštrena sa jedne strane. Krivina do špica
bila je blago asimetrična, i on shvati da je to zbog ravnoteže sa drugim
rubom, koji je bio naoštren samo sedam centimetara iznad vrha, odakle se
blago izravnavala do drške. Na tom zaravnjenom rubu, debelom samo 1,6
mm, bila je dodata tanka mesingana traka.

Nije bilo štitnika za ruku, već samo elipsasta osnova drške, koja se pružala po
pola centimetra oko nje. Tarant je očekivao da je drška od ajkuline kože, ali
bila je od crne, oštre i hrapave kosti, grube na dodir; da ne bi klizila u vlažnoj
ruci, pretpostavio je.

Tarant pogleda vrh drške i ugleda metalnu tačkicu koja je otkrivala da metal
oštrice ide punom dužinom drške.

„Čemu služi ova mesingana traka?”, upita on.

„Bouijev štos”, reče Modesti. „Ako blokirate udarac čelikom na čelik, druga
oštrica lako sklizne. Mesing je mekan metal, tako da se druga oštrica zabode i
zakači.”

„Rekao bih da je drška malo kratka za siguran zahvat”, reče Tarant

razmišljajući.

„Prima tri prsta i palac; dovoljno za Vilija.” Dopunila je Tarantovu čašu. „U

suštini služi za bacanje, a ne sme da smeta kad se nosi, pa zato postoji
ograničenje u ukupnoj dužini.”

„Uvek sam mislio da je bacanje noževa više cirkuski trik”, reče Tarant. „Do
ovog incidenta sa Didijem.”

„To je gotovo najteži trik u udžbeniku; sem što nije u udžbeniku. Pri
normalnom bacanju, kad se drži za vrh, taj nož napravi ceo okret na 3,8
metara; znači, leti sa špicem napred u rasponu 1,8-2,1 metar, i opet 5,5-5,8
metara. Za bilo koji drugi domet, iza ili između, morate da ubrzate obrtanje ili
snagu da biste promenili odnos obrtanja.” Osmehnula se. „Ja ni u tome nisam
dobra. U tome nikako.”

„A Vili jeste?”

Hegen odgovori. „Video sam juče kako vežba. Potezanje i bacanje. Precizan
je kao mašina. Ja bih ga možda potukao pištoljem, ali ne bih se kladio na to.”

„To je bilo samo vežbanje”, reče Modesti, „hajdemo u drugu sobu da

pogledamo mapu. Ponesite svoja pića.” Ustali su i pošli za njom, a Tarant
zastade da vrati Vilijev nož u kaniju.

Na stolu je bila raširena mapa male razmere, a prikazivala je Afriku i ceo

Mediteran. Modesti upali cigaretu. „Nismo ništa postigli tražeći Gabrijela
preko njegovih saradnika”, reče. „Zato, hajde da se okrenemo samom
Gabrijelu.” Prevukla je prstom od južnog do severnog dela mape. Tarant
primeti da sada nema laka na noktima.

„Brod polazi iz Kejptauna”, reče ona. „Plovi uz istočnu obalu Afrike, kroz
Crveno more do Sueca, a zatim do Bejruta. Tri nedelje. Kako biste iz
brodskog trezora uzeli dva sanduka dijamanata, vrednih deset miliona funti?”
„Koliko lucidni smemo da budemo?” upita Hegen.

“Koliko hoćete.”

„Fino. Pa možda je Gabrijel unajmio razarač i nekoliko pirata. Ili će pratiti

Tiboriju, pa će negde u toku plovidbe prijaviti kvar i sleteti na njenu palubu
sa jedrilicom punom naoružanih ljudi. Tu bih i ja mogao da zaradim. Dve
godine sam upravljao jedrilicama u Sjedinjenim Državama.” Tarant se na to
namršti, a Hegen sleže ramenima. „Treba lucidno da razmišljamo”, reče.

„Tako je.” Modesti mahnu rukom da rastera dim cigare i cigarete. „Mogla bi
da se javi ideja.”

„Ako bih ja to planirao”, reče Tarant, „pokušao bih da ubacim svoje ljude
među putnike ili posadu.” On uzdahnu. „Ali sve duše na brodu su proverene,
a straža više nego sposobna. Tako bih ja do sada odbacio plan i otišao kući.”

„Kad je Gabrijel u pitanju”, reče Modesti, „to mora da bude potpuno

neuobičajeno. On ima bizarnu maštu, a uz to je i pravi genije koji sve svoje
ideje može da sprovede u delo. Recimo da će brod biti nekako napadnut
spolja. Batalite kako, ser Džeralde. Razmislite gde.”

Hegen se nagnu nad mapu. „Rekao bih negde ovde, u Indijskom okeanu, pre
nego na Mediteranu. Mnogo je prostranije i lakše je pobeći. Mislim da se to
sigurno neće desiti ovde.” Stavio je prst na zonu Sueca i Port Saida. „Tačno u
središtu svega.”

Modesti pogleda Taranta. „Možda pobegnu kopnom ako se dočepaju

dijamanata pre Sueca, negde na Crvenom moru, mada i dalje ne shvatam
kako će doći do njih. Samo se nadam da ste vi svoj kraj dobro zaštitili.”

„I ja se takođe nadam.” Glas mu je zvučao neraspoloženo. „Bilo bi mi lakše

da smo postigli bilo šta na vašem kraju.” Za trenutak je nastala tišina.
Gledajući mapu, Modesti povuče dim iz cigarete, monotonog lica.

„Šta, dođavola, očekujete od nje, zaboga?”, reče Hegen opasno tihim glasom.

Tarant pogleda pepeo na svojoj cigari. „Da znam odgovor na to pitanje,

Hegene, ne bih, kao prvo, ni morao da tražim pomoć od Modesti.”

„Kako je” začu se Vilijev glas sa vrata. „Kako je lijepo i krasno kad sva braća
žive zajedno! Psalam sto tries’ tri. Prvi stih.” On uđe zakopčavajući jaknu.
„Spremni, ser Dži?” Trenutak napetosti je prošao. Hegen se nasmeja i opusti.
Tarant diže obrve kao da se izvinjava i uze Modesti za ruku. “Izvinjavam se
za svoju nervozu”, reče, „ali sve više brinem. Vreme koje provodim sa
šeikom Abu Tahirom me dodatno opterećuje. Kaži mi, ako vaši preostali
kontakti ne donesu ništa, možete li išta da učinite?”

„Da.” Izgovorila je to odsutno, zureći i dalje u mapu. Lice joj je bilo mirno,
gotovo pospano. Tarant je tek sada primetio tu njenu napetost koju je vešto
skrivala tokom poslednja dva sata. Pitao se šta je dovelo do tog neočekivanog
opuštanja, čekajući da se sama otvori. Pošto je i dalje ćutala, on diže njenu
ruku i dodirnu joj prste usnama.

„Vidimo se onda kroz dva dana”, reče. „Hvala ti za vrlo stimulativno veče,
draga moja.”
12
Hegen je stigao u vilu u podne, dovezavši se iz Ste. Maksima. Vili Garvin je
sređivao motor „renoa”, i progovori ne dižući pogled.

„Imao si sreće, drugar?”

„Ne. Šta je Modesti uradila sa onim preprodavcem u Nici?”

„Progovorio je. Čuo je da neki tovar dijamanata prelazi s jednog na drugo

mesto, al’ nije verovô. I rekô joj je da je policija uklonila Paka, al’ su
namestili da izgleda ko obračun bandi.”

„Moj čovek mi je rekao da grupa Kabila preuzima Pakove poslove. Nije znao
ništa o dijamantima, ni o Gabrijelu. A brate, nije ni hteo da zna.”

Hegen produži u kuću. Modesti ne beše u prizemlju. On uđe u kupatilo, umi

se i opra ruke, pa pokuca na vrata njene sobe. Nije bilo odgovora. Sav
zbunjen, on otvori vrata.

Sedela je na podu, na maloj prostirci, okrenuta prozoru; leđima prema njemu.

Na sebi je imala samo crni šorts, kao bokserice za kupanje, i crni grudnjak.
Kosa joj je bila puštena i pokupljena pozadi, na vratu. Bila je bosa. Sunce u
zenitu ju je obasjavalo kroz nezamračen prozor stvarajući zlatnu auru oko nje.

„Modesti...?” Hegen shvati da je progovorio šapatom. Ne shvatajući, pođe

napred da joj vidi lice. Sedela je dignutih stopala, prekrštenih gležnjeva,
kolena raširenih i spuštenih blizu poda. Obe ruke su joj ležale na butinama,
okrenute dlanovima nagore, prstiju malo savijenih. Leđa su joj bila savršeno
prava. Sedela je uspravno, a opet vrlo opušteno, da je izgledalo kao da lebdi
iznad poda.

Na trenutak Hegen nije primetio ni da diše. Zatim vide da joj se grudi dižu
polako, gotovo neprimetno i stomak se lagano uvlači ispod grudnog koša.
Udah joj je trajao preko petnaest sekundi, gotovo kao i izdah. Između njih je
bilo mirovanje od pet sekundi. Hegen pomisli na hibernaciju životinja, kada
se životni proces uspori gotovo do mirovanja, i oseti zgražavanje koje mu se
penje uz kičmu.

Pogledao joj je lice. Bilo je potpuno spokojno. Njene oči su gledale kroz
njega kao da je nevidljiv. Bile su prazne, nesvesne. Ali ne, ne prazne; samo
ispunjene mirom tako dubokim da su odavale utisak praznine.

Osećaj potpune udaljenosti od njega izazvao mu je napad besa.

„Modesti!” Glas mu je sada bio oštar, ali nije bilo reakcije. Na vratima se
začuše koraci. Vili Garvin uđe, spusti ruku Hegenu na mišicu i tiho reče: „Ne
sad.”

Hegen se za trenutak odupre. Zatim se okrenu, otrese Vilijevu ruku i izađe iz

sobe. Dok je on silazio niz stepenište, Vili zatvori vrata, pa pođe za njim. U
dnevnoj sobi Hegen dođe do bifea i nasu sebi piće. Okrenu se prema Viliju.
“Joga”, reče. „Sad joga!”

„Što da ne?” Vili sede na stolicu i prebaci jednu nogu preko naslona za ruku.

„Zašto?”

„Pomaže, eto zašto.” Hegen prvi put oseti Vilijevu odbojnost. „Zaboga, Pole,
znaš ko i svi mi, ako nisi psihički spreman za opasan poduhvat, da si već
delimično potučen.”

„Ja nikad nisam morao da dišem pranu, ili šta god to bilo, da bih bio psihički
spreman. A ti?”

„Ne.” Vili se malo opusti. „Mi smo drukčiji. Recimo, kad smo te večeri otišli
kod Paka, jesi li razmišljao šta sve može da se desi? Ne da pogineš? To nije
ništa. Mislim, da ostaneš osakaćen, da ostaneš bez pola lica ili da ti pogode
dobri stari džojstik.”

„O čemu to, đođavola, pričaš.”

„Žene imaju drugačiju maštu od nas.” Vili ustade da sebi sipa piće. „Imaju
prokleto senzualniju pamet, valjda. Mi znamo šta može da se desi, al’ u stvari
ne verujemo u to. Žena može da vidi kako joj se to dešava. Zato Modesti
odradi malo joge, da ubije maštu. Zna da, ako je savlada strah, gotova je.
Oklevaće možda samo treptaj oka kad ne treba, ustuknuti, uplašiti se da
ubode ili povuče okidač. Bez straha, zna da ima pedeset odsto više šansi.”

Hegen je začuđeno zurio u njega. Njegova nerazumna ljutina beše nestala.

Nešto drugo mu je smetalo, samo u tom trenutku nije znao šta.

„Ona se zbog toga zainteresovala za jogu?”, reče.

„Malo je proučavala. Samo praktičnu stranu. Al’ davno pre toga je našla svoj
način. Došlo joj je nekako samo od sebe. Oduvek je bila u stanju da izbaci
neke stvari izvan glave, al’ ta joga joj pomaže.” Vili isprazni svoju čašu i
spusti je. „Jel’ znaš da je dva puta bila silovana?”

„Šta?”

„Prvi put kad je imala dvan’es’ godina. Neki seljak kod Baalbeka. Kad više
nije mogla da se bori s njim, onesvestila se. Mislim da bi to nazvo
samoizazvana nesvest. Drugi put, kad je imala dva’es’ dve. To je bilo kad
smo zaglibili u Bejrutu.”

„To... nije uticalo na nju.” Hegen je to rekao više kao konstataciju, nego kao
pitanje.

„Onesvestila se. Nema pojma šta se dešavalo. Na te stvari mislim, drugar. To

je još nešto što je drukčije kod žena. To nama ne može da se desi.” Prišao je
prozoru i pogledao napolje. „Ako ne računaš starog Lorensa od Arabije”,
dodade, sa prizvukom iznenađenja zbog slučajne ideje.

„Šta je bilo s tim muškarcem, tim drugim?”

„Ja sam kasnije pošo za njim i otpiso sam ga” Vili tužno odmahnu glavom.
„Modesti je poludela zbog toga. Rekla je da joj se ne sviđa što sam
nepotrebno rizikovo zbog lične osvete. Ona ne voli da se sveti, a ni ja. Al’
nisam mogo da dozvolim da se taj zlikovac okolo hvali da ju je imo.”

Hegen je zurio u svoje piće, pokušavajući da se sabere. Odjednom se ukočio.

Shvatio je šta je to što ga je mučilo u podsvesti.
„Opasan poduhvat”, reče i pređe do Vilija. „Dva puta si to rekao. Ali zapali
smo u ćorsokak, zašto smo u opasnosti?”

„To ćeš morati da pitaš Modesti”, reče Vili mirno. „Ovaj put je ona za
volanom.”

„Je li?” Hegen začu prezir u svom glasu. On spusti svoju čašu i prođe kroz
kuhinju, u baštu. Seo je na osunčanu klupu da sačeka da ga prođe bes,
pokušavajući da pronikne u sopstvene misli.

Osećao je toplinu sunca, misleći na svoje slike, svoja platna i Modesti Blejz.
Umetničkim delom uma prisećao se dugih i čvrstih oblina njenog tela, glatke
kože i topline dodira dok se izvijala i podavala njegovim rukama. Sećao se
stotine sitnica iz proteklih nekoliko dana; položaja njene glave dok razmišlja;
iznenadnog retkog osmeha; načina na koji je sklanjala pramen kose
unutrašnjim delom zgloba; malih vazi koje su stajale u svim sobama,
ukrašenih divljim cvećem koje je ona nabrala.

Hegenu je odjednom bilo neverovatno da su sve to različiti aspekti jedne

žene, o kojoj je Vili govorio; žene koja je vodila „Mrežu”, koja je pre samo
nekoliko dana ubila čoveka golim rukama na staroj pijaci u Antibu; iste one
žene koja je poslala njega i Vilija da ubiju Paka i koja se trudila da njih troje
zajedno poslednjih nekoliko dana neumorno traže trag koji bi ih doveo do
Gabrijela; koja je bila tako čvrsta, sposobna i samouverena da nikada ne bi
mogla da se potčini bilo kom muškarcu.

Hegenu je to sada bilo ne samo neverovatno već je odjednom postalo i

nestvarno. Stvarnost se ogledala u drugim stvarima; u toplini njenih misli i
njenom čudesnom telu. Samo to je bilo važno, samo ona. I treba li to
rizikovati za dve kutije kamenčića? Ili za Taranta? Ili za šeika Abu Tahira? Ili
nešto...?

Ludilo tih misli pogodilo je Hegena kao ledeni tuš usnulog čoveka. Sada je
shvatio na šta je Vili Garvin mislio kada je pričao o mašti i onome što može
da se dogodi kad pištolji progovore i noževi izlete iz kanija; onome što može
da se dogodi Modesti Blejz.

Znoj izbi po Hegenovom čelu i on se odjednom uplaši.

Jasan mesec se dizao iznad drveća. Hegen zatvori žaluzine, upali lampu
pored kreveta i skide kućni ogrtač.

Tarant će doći sledećeg dana. Na to je mislio navlačeći donji deo pidžame,

sedeći na rubu kreveta, uzimajući dopola popušenu cigaretu iz pepeljare.

Bio je to neobičan dan. Modesti se pojavila nešto pre četiri sata. Hegenu se
činilo da izgleda nekako drugačije. Nestalo je blage napetosti koja joj se
ocrtavala oko očiju i izgledala je kao neka druga Modesti. Podsetila je
Hegena na oštricu tek naoštrenog noža, izbrušenu i sjajno ispoliranu.

Odvezla se jednim kolima i vratila dva sata kasnije. Odgovarajući Hegenu na

uzgredno pitanje, rekla je: „Oh, samo sam pogledala par ličnih stvari, Pole.”

Do kraja dana bila je ćutljiva. Ništa važno nije bila tema u vezi s kojom su
postavljana pitanja i davani odgovori, niti je nešto bitno urađeno. Vili Garvin
je uglavnom bio zauzet u svojoj sobi.

Hegen ugasi cigaretu. Mišići vilice boleli su ga od napetosti. Ništa više nije
pitao Modesti Blejz, jer je sada već doneo odluku. Dok je uzimao gornji deo
pidžame, začu kucanje na vratima. Otvorio je i ugledao Modesti. Bila je u
laganim papučama i pamučnoj kućnoj haljini sa tankim svetlozelenim i belim
prugama.

„Donela sam nam piće pred spavanje”, reče mu i prođe kroz sobu da spusti
mali poslužavnik sa dve čaše. „Džin i francuz za tebe. Staro crveno za mene.”

Hegen je video da je zatvorila vrata za sobom kad je ušla. Odbacio je gornji

deo pidžame na krevet i pogledao je. „Samo piće pred spavanje?”

„Ako ne poželiš još nešto dok sam tu.” Oči su joj bile raširene i ozbiljne, ali
se u pozadini nazirao nestašluk; nestašluk i još nešto, vrlo jako, što je iskočilo
i zapalilo vatru u njegovom stomaku.

„Još nešto?”, ponovi on.

„Da.”

Polako ju je uhvatio za ramena. „Rekla si mi da je to za profesionalce, a ne za

amatere. Zašto si se predomislila?”

Slegla je ramenima i na trenutak se video umor u njenim očima. Pitao se da li

glumi. „Nisam sigurna”, rekla je. „Neuspeh možda. Ne sviđa mi se što
nemam šta sutra da kažem Tarantu.”

„Vili Garvin je pominjao opasan poduhvat.”

„To se on samo nadao. Vili misli da sam nepogrešiva. I on će se razočarati.”

Hegen poče odozgore da joj raskopčava kućnu haljinu. Bilo je šest dugmadi.
Posle trećeg video je da ispod nema ništa. Skinuo joj je sa ramena i pustio da
padne, a zatim je zadržao, gledajući je. Nije se pomerala.

„Imam nešto da kažem Tarantu”, reče. „Prekidamo, Modesti.” Iznenada ju je

stisnuo gotovo grubo. „Konačno sam se dozvao pameti.” Prešao je pogledom
niz njeno telo, vrativši ga potom na lice. „Morao bih da budem bezumni
luđak pa da rizikujem sve ovo za kutiju kamenja, makar bilo i moje.”

„Da li to osećaš prema meni, Pole?”

On joj spusti ruke na struk, pa je privuče k sebi, osećajući tople tačke njenog
tela na grudima.

„Sve to”, reče. „Samo ti si važna. Sad to znam i moram da preuzmem

predstavu. Samo što neće biti predstave. Samo ti i ja. Vodim te odavde,
Modesti.” Oči su mu bile sužene, a pogled tvrd kao dijamant, gledao ju je kao
soko koji se sprema da se ustremi na plen. „Tarant me neće zaustaviti. Ni
Vili. A nećeš ni ti.”

Zabacila je glavu da ga pogleda. Odjednom se pomerila tako da joj je lice

bilo na njegovom ramenu. Osetio je kako mu nežno grize mišić i lagano ga
grli rukama.

„Prestani da pričaš”, reče promuklim i tihim glasom. „Prestani da pričaš i

uradi nešto.”

Digao ju je i okrenuo se prema krevetu. Bilo je drugačije nego ranije, ali ne

manje lepo. Sada je izgledalo da žudi za njegovom potpunom nadmoći i da je
izvor njene radosti želja da oseti njegove potrebe i sasvim mu se preda da ih
ispuni.

Kasnije je ležao umoran, i ona se posle nekog vremena odvoji od njega i

kleknu. „Tako” reče tiho. „Sad možeš da pričaš, ako želiš.” Otišla je do
toaletnog stola, uzela dve cigarete iz pakle, upalila ih i vratila se kod njega.
„Evo, dragi.”

Seo je opušteno, zadovoljno, i uzeo cigaretu od nje. Iako mu je telo sada bilo
smireno, osećao se snažno i samouvereno. „O čemu još treba pričati?”, rekao
je i prešao vrhovima prstiju niz liniju njenog obraza. „Upravo smo sve rekli.”

„Da.”

Osećao se nagoveštaj tužnog prihvatanja u toj jednoj reči. Izgledala je nekako

mala i mlada i Hegen, gledajući je, oseti sve jaču potrebu da je zaštiti.

„Nemoj da se prehladiš.” Digao je ćebe i obavio joj ga oko ramena.

„Dobro mi je.” Ogrnuta ćebetom, opet ustade i donese mali poslužavnik sa

dve čaše. „Evo onda, za nas.” Sela je na krevet i Hegen uze čašu suvog
vermuta.

„Ne brini za Taranta”, reče joj. „Ja ću mu reći.”

Vili Garvin je ležao na krevetu potpuno odeven. Prtljag je proverio do

najsitnijih detalja i pažljivo spakovao. Čuo je škripanje stepenica i trenutak
kasnije u sobu uđe Modesti.

„Dobro, Vili. Ako hoćeš, donesi mi sad prtljag ovamo, dole.” Obukla je
suknju i džemper, ravne cipele i maramu za kosu i prebacila lagani sako
preko ruke.

„Jesi li mu smućkala mikija7?”, upita Vili tiho.

„Da. Spavaće bar do zore.”

„Pobesneće kad vidi da smo otišli, Princezo.”

„To je bio jedini način da ga otkačimo, Vili. A morali smo to da uradimo ako
ćemo zaigrati na živi mamac. Počeo je da strepi za mene.”

„Znam. Postane opasnije neg’ da brineš za sebe, sigurno. Šta će Tarant

uraditi?”

„Ne znam i nije ni važno. Nećemo ništa postići ako nam neko sve vreme
duva za vratom; Tarant, Abu Tahir... i Pol.” Slegla je ramenima. „Oni sve
komplikuju. Moramo to da uradimo na svoj način, Vili. Sami.”

„Pretpostavljo sam da će tako biti”, reče on, i ona se osmehnu osetivši

prizvuk olakšanja u njegovom glasu.

„Doneću ti stvari, Princezo.” Na vratima stade i osvrnu se. „Za gde si nas
prijavila?”

„Pol je ukazao na to”, reče ona. „Za Suec. Ali idemo korak po korak, Vili.
Moramo da se pripremimo za Gabrijela.”
13
Frejzer je sedeo za Tarantovim stolom i čitao ceo izveštaj.

Prokleto je čudno, mislio je.

Bojd, novi čovek, stojeći sa druge strane stola, reče: „Pogledajte poslednji
pasus. Izgleda da ih je stari opet izgubio.”

Frejzer beše otkrio da, ako napne grudne i trbušne mišiće i uspori disanje,
može da izazove crvenilo na licu i da mu iskoče vene na čelu. To je stvaralo
zastrašujuću imitaciju besa. Pokušao je to sada, imajući samo nekoliko
sekundi za to, dok je prazno zurio u Bojda.

„Mislite li na ser Džeralda?”, upita naposletku.

„Ja... ovaj, izvinjavam se, gospodine.” Bojd je pocrveneo i, na Frejzerovo

zadovoljstvo, poče da cupka. „Vi... ovaj... želeli ste da vas podsetim da će ser
Džerald zvati iz Tel Aviva za pet minuta.”

„Hvala, Bojde.” Frejzer se opusti kako bi mu znaci besa izbledeli, pa se

lukavo osmehnu zbunjenom čoveku. „Izgleda da ste ozbiljno shvatili svoje
dužnosti.”

Kada je Bojd izašao, Frejzer upali cigaretu i vrati se izveštaju.

Prokleto čudno. Prošlo je jedanaest dana od kada su Blejzova i Garvin nestali

iz Bija. Pojavili su se dva dana kasnije u Rimu; operativac tamošnjeg
odeljenja tvrdi da su kontaktirali Sakija, za koga se pretpostavlja da je čovek
iz vrha mafije. Napustili su Rim nekoliko sati pre nego što su tamo stigli
Tarant i Hegen. Sledeći izveštaj je došao iz Atine, gde su viđeni na večeri u
Hiltonu, sa Ipsilantijem, koji je bio najbogatiji preprodavac na Balkanu. Iz
Atine su otišli u Bejrut, pa zatim u Hajfu.

Stari kasni, pomisli Frejzer. Modesti Blejz i Vili Garvin su otišli iz Hajfe pre
trideset šest sati. Frejzer je nestrpljivo očekivao telefonski poziv koji će
Tarant uputiti iz ambasade u Tel Avivu; ne mogu da koriste skrembler, pa će
razgovor morati da vode delom na uspostavljenoj, a delom na
improvizovanoj šifri.

Telefon pored njegovog lakta zazvoni. On diže slušalicu i ču Tarantov glas.

„Jesi li to ti, Džek?”

Frejzer podesi glas malo više, pa reče: „Da, tata. Kako je na putu?”

Nastade mala pauza, posle koje Tarant veselo odgovori: „Nije loše, hvala,
sine. Malo zamorno. Brinem za tetku Pru i malog Vilija. Kako su oni?”

„Pa nisu se javljali, tata. Ali jutros smo dobili pismo od čika Berta, kaže da su
lepo stigli u Blekpul.” Pogled mu pade na šifarnik. Da, Blekpul je bio Kairo.

„Blekpul”, reče Tarant. „Shvatam. Oh, uzgred, bio sam da pogledam onaj
brod za tebe, ali je otišao.”

„Brod stare Gabi?”

„Da.”

Frejzer se nasmeja. „Možda se dopada tetki Pru, pa će se naći s njim u

Blekpulu, ah?”

„Mislim da nije njen tip.”

„Nikad se ne zna. A perspektivan je. Imaš li pojma koliko ćeš se još zadržati
na tom službenom putu, tata?”

„Bog zna. Je li sve u redu kod kuće? Nema problema?”

„Bože, ne. Snalazimo se.”

„Dobro. Pa javiću ti se uskoro. Sve što treba hitno da se reši pošalji u našu
kancelariju u Blekpulu.”

„Važi. Ćao, tata.”

Frejzer spusti slušalicu. Zavalio se i izvesno vreme razmišljao, a onda tiho
opsova. Nije mu se sviđalo kako sve to izgleda. Uopšte mu se nije dopadalo.
Njihov čovek u Kairu, Albert Aleksandru („čika Bert”) bio je zaista dobar
čovek. Frejzeru je bilo drago. Izgledalo je da će Tarantu biti potrebna sva
moguća pomoć.

Prozori velikog „pontijak kabrioleta” bili su spušteni. Modesti Blejz skide

dvogled sa očiju i dodade ga Viliju. On pogleda preko luke Port Said, u kojoj
je bilo usidreno više od deset brodova. Među njima se nalazila bela jahta,
elegantni, prepravljeni nekadašnji nemački morski patrolni čamac, dužine
trideset pet metara, sa pogonom od dva dizel-motora snage 950 KS.

Kroz snažni dvogled Vili je video naziv Mandrak na pramcu. Prešao je

pogledom na palubu posmatrajući nekoliko ljudi na njoj. Dvoje je bilo u
palupskim ležaljkama, a ostali naslonjeni na ogradu. Još dvoje je vežbalo sa
loptom medicinkom, jedan je tešku loptu bacio drugom u stomak. Video je da
je ovo drugo žena u majici sa kratkim rukavima i pantalonama, svetle kose.
Sasvim napred, jedna prilika je stajala sama, sa rukama iza leđa, i gledala
prema obali.

Vili spusti dvogled. „Pa eno ga, Princezo. Tačno tamo gde treba da odradi
posô.”

„To Gabrijel misli”, reče ona. „Mene zanima gde su se svi oni popeli na
Mandrak kad je on otplovio iz Hajfe?”

Vili sleže ramenima i opet se zagleda kroz Cajsov dvogled. „Plavka

razgibava mišiće... to mora da je gospođa Fotergil za koju smo čuli.
Pridružila im se pre par nedelja, zar ne?”

„Tako nekako.”

„Misliš li da je Gabrijel čuo da smo se vratili, Princezo?”

„Trebalo bi da jeste, Vili. Pritisli smo dovoljno jako. Ali verovatno još nije
zabrinut. Hajde da siđemo u Kairo i promenimo to.”

Vili upali motor i „pontijak” lagano krenu. Van grada ubrza i izađe na
kopneni put, preko pustinje.

Dva sata kasnije provezao je kroz koptsku četvrt Kaira i ušao u otvoreno
dvorište jedne velike kuće sagrađene u čistom arapskom stilu. Na sredini
dvorišta stajala je fontana. Prozori, zaklonjeni mašrabijom, ograđeni
balkonom, bili su zastakljeni vitražima.

Sluga, mladić u beloj jakni i pantalonama, uveo ih je u veliku prostoriju

popločanu mermerom i ukrašenu veličanstvenom zbirkom evropskih i
orijentalnih starina.

„Stari Hakim još uvek dobro prolazi”, reče Vili, zagledajući komplikovanom
rezbarijom ukrašen sat sa kuglom koja se spušta, a koji je visio okačen na
zlatni lanac u jednom uglu prostorije. Otvoriše se vrata i Hakim uđe. Bio je to
mršav, elegantan Egipćanin u svakodnevnoj lakoj, tamnoj odeći, u beloj
košulji i sa kestenjastom leptir-mašnom. Modesti je znala da ima bar
sedamdeset godina, ali mogao je da prođe sa pedeset pet.

„Gospođice Blejz”, reče on tiho, prijatnim glasom, „veliko je zadovoljstvo

primiti vašu poruku.” Njegov engleski je imao jedva primetni naglasak.
Prišao je sa osmehom i rukovao se sa njom.

„I gospodin Garvin. Imali smo mnogo prijatnih poslovnih razgovora, zar ne?”

Privukao je stolicu za Modesti, pristojno pokazao Viliju da sedne i sa

olakšanjem se spustio na uzani divan pored zida.

„Opet smo u poslu, Hakime”, reče Modesti. „Veći je od bilo kog drugog koji
si ranije odradio za nas. Dijamanti, vredni deset miliona funti.”

Hakimu se ukoči osmeh na licu, a da mu se nimalo nije promenio izraz

ljubazne zainteresovanosti.

„Koliko?”, upita.

„Za tebe, pola miliona.”

Hakim se zagleda u nju, pa prekorno mahnu dugačkim prstima. „Ma hajdete,

gospođice Blejz. Oslobađanje tako velike količine kamenja zahteva dugo
vreme i mnogo košta. Vi to dobro znate. Dvadeset pet procenata bi bio
razuman profit, dugoročno gledano.”

„Ne dajem dvadeset procenata za paket ove veličine, Hakime. Imam i ja

troškove.”

„Možda petnaest? Ne verujem da bi bilo ko od mojih konkurenata u Evropi

prihvatio tako malo. A siguran sam da ne bi ni na Srednjem istoku.”

„Traže dijamante iza Gvozdene zavese”, reče Modesti. „Imam ponudu agenta
jedne vlade sa druge strane za kupovinu celog paketa za devet miliona funti.”
Prijateljski mu se osmehnula. „Deset procenata. Ako ti nije dovoljno, plašim
se da ti traćimo vreme.”

„Mogu li da pitam gde su ti dijamanti sada, gospođice Blejz? I ako nisu u

vašem posedu, kakvo obezbeđenje predlažete?”

„Molim te, ne budi glup, Hakime.”

„Izvinjavam se.” Hakim raširi ruke u znak žaljenja. „Takođe i zbog

nemogućnosti da odradim ovaj posao sa vama, gospođice Blejz. Nažalost,
moji troškovi mi ne dozvoljavaju da se takmičim sa gospodom političarima.”

Modesti ga je posmatrala. „Ako bih digla na sedam i po hiljada?”

„Žao mi je, ali ne. Mogu li da vam ponudim neko osveženje?”

„Hvala ti, ali treba mnogo toga da organizujemo. Šteta što ne možemo da se
dogovorimo, ali sigurna sam da mogu da ti verujem - da nećeš pričati o
ovome, Hakime.”

On ustade, smeškajući se. „To bi bilo vrlo glupo od mene. Sada, kad ste opet
u poslu, nadam se da će biti još prilika i da ćemo moći da sarađujemo,
gospođice Blejz.”

„Sigurna sam da hoće. Doviđenja, Hakime.”

Pošto se „pontijak” odvezao iz dvorišta, Hakim pozva slugu. „Moram da

razmislim o jednoj važnoj stvari, Nasere”, reče polako, „i treba prvo da se
opustim. Reci Fijami da će mi biti potrebna posle podne.”

Bilo je devet sati uveče kada je Modesti sela sa Vilijem u mali kafić u okrugu
Muski. Kosa joj je bila opuštena i pozadi savijena u punđu. Imala je vrlo
malo šminke, a nokte nije nalakirala. Lagani najlonski kišni ogrtač nije
uspevao sasvim da pokrije džemper sa rol-kragnom i crne pantalone od
teksasa, koje je imala ispod njega.

Vili je bio u svojoj crnoj jakni. Oboje su nosili čizme koje su se vezivale
pertlama do deset centimetara iznad gležnja. Čizme su bile od jake kože,
presvučene vodootpornom gumom preko debelih đonova i peta, i ojačane po
celom obrubu.

Pili su pivo i razgovarali vrlo tiho na nemačkom. Kelner je mislio da

pripadaju nemačkom tehničkom kontingentu u tom kraju.

„Misliš li da će Gabrijel noćas krenuti?”, upitala je Modesti.

„Možda. Al’ sutra je verovatnije. Zavisi od toga koliko će potrajati dok se

Hakim ne odluči.”

„Ti si odradio većinu dogovora sa Hakimom, poznaješ ga bolje nego ja. Jesi
li siguran da će javiti Gabrijelu?”

„Siguran sam. Ali Hakim nikad ne žuri. Danas po podne il’ večeras će biti sa
devojkom, onda će jesti, piti i slušati muziku. Na kraju će odlučiti da javi
Gabrijelu.”

„Zašto?”

„Tako je bezbedniji. Gabrijel ubija one koji ne sarađuju. Ti ne. Hakim će

naposletku doći do tog zaključka.”

„Dobro.”

Vili otpi malo piva, pa pogleda okolo. „Imamo nedelju dana dok taj brod ne
stigne u kanal”, reče. „Možda ćemo morati da se pokažemo nekol’ko dana
pre neg’ što Gabrijel skoči.”
„Da.”

„Nadajmo se da neće skočiti prejako.”

„Neće, Vili. Priča koju sam ispričala Hakimu sprečiće to. Gabrijel nas neće
ukloniti dok god misli da može da nas iskoristi.” Gurnula je svoju polupraznu
čašu na stranu. “Hajde da krenemo. Treba da im pružimo priliku.”

Vili plati račun i izađoše na uzanu uličicu. „Pontijak” je stajao pored

ivičnjaka, okrenut uzbrdo. Jedan prosjak tiho zacvile, čučeći pored zida. Vili
mu dobaci novčić i dade još jedan dečaku koji je čuvao kola. Seo je za volan,
a Modesti sede pored njega.

Kada su kola prešla pedeset metara, jedna prilika se diže s poda ispred
zadnjih sedišta i pritisnu pištolj Viliju na vrat. Jedan glas reče na engleskom
sa naglaskom: „Vozi prema Plejs Atabehu. Odande ću te ja navoditi.”

Modesti oseti kako je prožima prijatno olakšanje. Tiho reče: „Šta ako nećemo
da sarađujemo?”

„Pištolj ima prigušivač”, reče glas iz mraka iza njih. „Mislim da ću prvo
pucati vama u nogu.”

Modesti klimnu glavom. „Dobro, Vili”, reče. Kod Plejs Atabeha krenuli su
na jug, pa preko Trga Abdin. Pet minuta kasnije, u aleji iza malih kuća, glas
mu reče da zaustavi kola.

„Pištolj je uperen u Garvina dok vi izlazite, gospođice Blejz”, reče. „Molim

vas, mislite na njega. Onda ćete stati okrenuti mi leđima, dok on izađe.”

To je izvedeno vrlo efikasno. Otvarajući vrata, ugledala je tog čoveka. Bio je

nizak i žustar, smeđeg tena, u prugastom odelu i crnom šeširu. Poterao ih je
kratkom stazom i kroz vrata na zadnjem delu kuće. Iz kuhinje je bio prolaz sa
dvoja vrata na desnoj strani.

„Druga vrata”, reče čovek s pištoljem. Vili ih otvori Modesti i uđe za njom.
Čovek uđe odmah za njim i zatvori vrata.

„Gospode”, reče Vili Garvin zgađeno.

Tarant ustade iz kožne foteije. Izgledao je smireno, osim napetosti koja se
nazirala oko njegovih očiju. Hegen je stajao leđima okrenut prozoru sa
navučenom zavesom, ruku zarivenih duboko u džepove pantalona, malo
pogrbljenih ramena. Mišići vilica su mu radili, a pogled mu je bio hladan.

„Hvala za mikija fina”, reče metalnim glasom, gledajući Modesti.

„Molim te, Hegene”, Tarant diže ruku. „Modesti, hoćeš li da sedneš?”

Ona ostade da stoji i reče: „Ko je ovo?” Pokretom glave pokazala je čoveka
koji je stajao iza Vilija.

„Albert Aleksandru. Naš čovek u Kairu”, odgovori Tarant. „Bio vam je za

vratom još otkad ste stigli.”

„Vidim”, reče ona kratko. „Znate li da ste možda upropastili jedinu šansu
koju imamo?”

„Šansu za šta?” Tarantov glas je bio isto tako oštar. „Dobio sam pouzdane
informacije da se Modesti Blejz vratila i da opet uspostavlja ’Mrežu’. Zna se
da je kontaktirala stare veze u Rimu, Atini, Bejrutu i na drugim mestima.
Takođe sam obavešten da je danas posetila najvećeg preprodavca na
Srednjem istoku. Zanima me zašto?”

Modesti mu okrenu leđa. Izvadila je paklicu cigareta iz džepa svojih crnih

farmerki i sela na rukohvat fotelje.

„Kaži mu ti, Vili”, reče.

„Rado.” Vili se okrenu, naizgled bez žurbe, rubom šake zakači podlakticu
Alberta Aleksandrua i odgurnu pištolj napolje, pa je istog trenutka spusti do
njegovog zgloba i pritisnu mu ruku na vrata. Izbočenim zglobom Vili oštro
udari po nadlanici ruke u kojoj je držao pištolj i uhvati ga kada je ispao iz
trenutno bespomoćnih prstiju. Ceo zahvat nije trajao duže od jedne sekunde.

Vili spusti pištolj na mali trpezarijski sto i pređe u ugao. „Znate li šta
Princeza radi da bi odradila ovaj bedni poso za vas?”, reče odmereno. „Ulaže
sebe ko živi mamac.”
Tarant pogleda Hegena, koji se nije pomerio, pa opet Vilija. „Hoćete li to da
nam prevedete?” reče.

„U redu, ser Dži. Jasno i glasno. Jedini način da otkrije kako će Gabrijel da
mazne te sanduke s ledom jes’ da se nađe tik uz njega. Zato smo postavili
situaciju tako da izazovemo Gabrijela da dođe i pokupi nas. Zato smo se
večeras pokazali. Zato ni Usamljenom Rendžeru nije slomljena ruka kad je
iskočio s pištoljem. Mislili smo da je Gabrijelov čovek.”

Nastala je duga tišina. Tarant i Hegen su se zagledali u Modesti. Hegen

nervozno pomeri ramena. „Vi ste odlepili”, reče najzad. „Započinjete rat.”

Modesti ga pogleda i izdahnu dim. „Radili smo to i ranije”, reče jednostavno.

„Šta očekujete da će biti ako vas Gabrijel uhvati?” upita Tarant. „Nadate se
da će vam ispričati sve o tome?”

„Možda i hoće”, odgovorio je Vili. „A ako ne ispriča, bićemo tamo kad budu
radili, kako god bilo.”

Hegen ljutito zagunđa. „Bićeš na dnu luke Port Said, sa betonskim čizmama
na nogama, prokleti glupane”, reče ogorčeno.

„Ne” Modesti odmahnu glavom. „Sprečićemo to. Čuvaće nas nepovređene.”

„Koliko dugo?” upita Tarant tiho. „I šta će se desiti ako i kad saznate ono što
vas zanima? Kako ćete se izvući s tim?”

„Dovoljno dugo”, odgovori ona. „ A što se tiče izvlačenja, to je teži deo;

zbog čega ste nas i pozvali. Igraćemo instinktivno.”

„Mislim da to ne mogu da dozvolim”, reče Tarant polako i pogleda Hegena.

„Misliš li da to može da uspe?”

„To je kamikaza poduhvat”, reče Hegen mirno.

Tarant klimnu glavom. „Slažem se. Žao mi je, Modesti.”

„Vi ne možete ništa da zabranite”, reče ona, gledajući ga u oči. „Vili i ja
ćemo ovo završiti, a za vas je bolje da to prihvatite. Sada smo u Egiptu. To
nije zemlja u kojoj imate mnogo veza, ser Džeralde. A ja imam. U prošlosti
sam stekla prijatelje koji su sada na visokim položajima.”

Tarant se počeša po bradi. „Nismo mi u tako lošem položaju. Njegovo

visočanstvo šeik Abu Tahir je ovde, u Kairu; i vrlo je dobrodošao gost. Naser
ga vrbuje za Ujedinjenu Arapsku Republiku. Abu Tahir verovatno neće
zagristi, ali uživa u prijemu dok ga vrbuju. Mislim da bi mu Naser trenutno
ispunio svaku želju.”

Vili Garvin se nasmeja. „Ako biste Abu Tahiru kazali da hoćete da me

zaustavite, bili biste u nevolji”, reče Modesti.

„Jesi li sigurna? Znam da mu je mnogo stalo do njegovih dijamanata, ali...”

„Zaista mu je stalo i do mene. Smatrao bi da me vređate.” Tišina je trajala.

Naposletku Tarant reče: „Hoćeš li ti da razgovaraš s njom, Hegene, nasamo?”

Hegen priđe vratima i otvori ih. Sačekao je da Modesti prođe, pa uđe za

njom. Kad su se vrata zatvorila, Tarant se malo opusti i protrlja oči palcem i
kažiprstom. „Pretpostavljam da će možda njega poslušati”, reče.

Vili izvadi cigaretu i jednu pristojno ponudi Albertu Aleksandruu. „U njima

je jed ko jed zmijinji, ko gluve aspide, koja zatiskuje uvo svoje”, reče, „koja
ne čuje glas bajačev, vračara veštog u vračanju. Psalam pedeset osam, stih
četiri.”

„Morala sam da te ostavim, Pole. Izvini za mikija, ali tako je bilo najbolje. Ti
bi se samo nervirao”, reče Modesti u maloj spavaćoj sobi.

„Sad se ne nerviram”, reče on mirno. „Ne pokušavam ni da te zaustavim, što

Tarant misli da radim, hoću samo da shvatim zašto.”

Ona se osmehnu. „Pokušaj da me ne mrziš previše.”

„Ne mrzim te.” Malo se opustio, pa protrlja rukom po licu. „Ali ne mogu da
budem kao Vili. Ne mogu da idem okolo za tobom kao dresirani pas. A s
tobom, za muškarca ne postoji drugo mesto.”

„Mislila sam da si za sebe odabrao neko bolje mesto. I da ti se svidelo.”

„Za to možeš da platiš žigola.”

Njen osmeh nestade, a on oseti odvratnost zbog sopstvenog zadovoljstva jer

ju je povredio. A osećao se naročito loše zato što mu ona nije uzvratila, već je
tiho rekla: „Nikad nisam želela da ideš za mnom, Pole.”

„To je tačno. U ovom poslu si me ostavila nekoliko stotina milja pozadi.”

„Neću se izvinjavati zbog toga što sam ovakva kakva jesam. Dobio si od
mene sve što sam mogla da dam, Pole. Ako to nije dovoljno, ja tu ne mogu
ništa da učinim”, reče posle duge pauze.

Prišao joj je blizu, ali nije pokušao da je dodirne. „Znam”, reče. „Znam da ti
tu ne možeš ništa. Teško je to prihvatiti, ali sada prihvatam. Samo još uvek ne
znam zašto moraš da uradiš to što radiš.”

„Možda to ne znam ni sama. A razlozi ionako nisu važni. Radim to zato što
moram. Ali ako hoćeš, Pole, možemo dobro da se provedemo kasnije”

„Ne mogu da mislim o kasnije. Predaleko je. Šta hoćeš sada da kažem
Tarantu?”

„Da je posao aktivan. I on ne može da ga prekine, a najbolje što može - to je

da pomogne. Potreban nam je link za komunikaciju, to mi je neizvesno.”

„Komunikaciju?”

„Tragač. Imamo potrebnu opremu, ali to je samo jedna strana stvari.”

„Dobro. Ne shvatam kako ćete to izvesti, ali hajde da izađemo i saopštimo

ovo Tarantu.”

U susednoj prostoriji Vili je ćuteći pušio. Poznavala je sve nijanse njegovih

izraza i primetila da nešto nije u redu.
„Šta je bilo, Vili?”

„Prokleta ministarska gnjida. Ser Dži mi je upravo reko, Princezo.”

„Šta ti je rekao?”

„Dobio sam poruku”, reče Tarant, „dok smo bili u Atini. Tornton je zaključio
da će se pretpostavljeni protivnici, kako ih je nazvao, zbuniti ako Tiborija
otplovi sa dijamantima pre dogovorenog datuma.”

„Gospode”, reče ona tiho. „Zar ne shvata da oni u Kejptaunu imaju čoveka
koji će videti kad brod isplovi?”

„Ne bih se trudio da analiziram njegove misaone procese”, reče Tarant

pažljivo. „Činjenica je da je Tiborija isplovila šest dana ranije. Do sada nije
zabeležen pokušaj krađe dijamanata.”

„Gde je ona sada?”

„Treba da prođe kroz Suec i uplovi u Port Said za trideset šest sati.”

„Prekosutra u zoru?”

„Da. To bez sumnje otežava situaciju. Mogu samo da pretpostavim da Hegen

nije uspeo da te odvrati.”

„Računali smo na iduću nedelju”, reče Vili. „Nemamo mnogo vremena,

Princezo. Moramo nekako da im se uvalimo.”

Stajala je glave malo nakrivljene na stranu, razmišljajući. „Da”, reče

naposletku. „Da... ovo bi moglo da bude još bolje.”

„Blagi bože.” Tarant zatvori oči kao kad se moli. „Nemoj mi reći da je
Razmetljivi Persi opet uradio ono što treba.”
14
Mekvirter se pope uz most sa čamca i obrisa znoj sa čela. Pogledao je
unaokolo, po luci, i zadovoljno zagunđa ugledavši sivi teretni brod od 7000
tona, pod liberijskom zastavom, usidren pola kilometra zapadno od
Mandraka.

Pošao je preko palube. Gđa Fotergil je bila naslonjena na ogradu. Nosila je

prljavobeli šorts i duboki grudnjak. Telo joj je izgledalo kao uglancani hikori
orah.

„Draga gospođo”, reče Mekvirter, spustivši ruku preko njene. „Doneo bih
vam ljubičice. Pretražio sam pijace.”

„Muka mi je od tebe, Mekvirteru”, reče ona, odgurnuvši njegovu ruku.

„Nadam se da ćeš prelajati tim blesavim jezikom pred Gabrijelom, pa će mi
reći da te malo obradim. Volela bih to.”

„Oh, nisam ja vredan vas, gospođo Fotergil”, reče on veselo, pucnuvši

prstima. „Ima li trenutno nešto novo o čemu bi moglo da se razgovara?”

Ona razmisli, pa odmahnu glavom. „Šta je sa obalom?” upita ga. „Ima li

Rašid nešto o Blejzovoj i Garvinu?”

„Nekoliko detalja. Sigurno je da se vraćaju.”

„Šta misliš da će Gabrijel uraditi u vezi s njom?”

„Ništa. Ako nam se ne nađe na putu. Oh, palo mi je nešto fascinantno na

pamet, gospođo Fotergil. Kako bi vam se svideo meč sa Modesti Blejz? Ona
je pravi talenat, u svakom smislu.”

Žena se isceri. „Vodi ti računa o sebi, Mekvirteru. Glup si za ozbiljne stvari.

Ta mršava kučka sa mnom ne bi izdržala ni deset sekundi.” Izraz na njenom
oblom, telećem licu postade zamišljen. „Ali Garvin... mogao bi da bude
zanimljiv.”
Palubom priđe Borg i stade. „Jesi li mu rekla?” reče gđi Fotergil.

Ona sleže ramenima. Mekvirter je oštro pogleda i upita: „Šta da mi kaže?“

„Bazilio je slomio nogu.” Borg se namrštio. „Pao je niz stepenice.”

„Bože svemogući” zavapi Mekvirter.

„Nadala sam se da bi mogao da se zezneš i izvališ neki od svojih prokletih

glupih štosova”, reče gđa Fotergil tužno. “Tako bi baš izazvao Gabrijela.”

Mekvirter joj uputi otrovan pogled. Trznu glavom prema Borgu. Njih dvojica
zajedno odoše preko palube, u lepo nameštenu svečanu dvoranu. Gabrijel je
stajao sa rukama na leđima i gledao kroz prozor.

„Borg mi je upravo rekao”, reče Mekvirter. „Koliko je loše?”

„Dovoljno.” Gabrijelov glas je bio hladan i ravan. „Dvostruki prelom butne

kosti. Odvezli su ga na obalu pre sat vremena.”

Mekvirter sede na kauč fiksiran na zid prostorije. „A rezervni tehničar je

ostao u Hajfi zbog slepog creva” reče skrušeno. „Može li neko iz posade da
radi Baziliov posao, Gabrijele? Mislim da nije previše komplikovano. Možda
neki od inženjera?”

„Nema nikoga na koga mogu da se oslonim.”

„Ili u Kalonidisovoj posadi?”

„Upravo sam proverio. Ne.”

Mekvirter nervozno čupnu kožu na vratu. „Uložili ste tri frtalja miliona u
ovo. Moraćemo da nađemo čoveka.”

Gabrijel se okrenu od prozora. Na njegovim bezbojnim očima pojaviše se

crvene tačke.

„Koga?” upita grubo. „Imamo osamnaest sati. Posao zahteva stručnost.

Zahteva živce. Zahteva izdržljivost. Zahteva čoveka koji je dovoljno veliki
idiot da uđe spolja, digne za nas plen od deset miliona funti i misli da ćemo
ga posle pustiti da živi i priča o tome. Koga?”

Mekvirter je sedeo nepokretno, izbegavajući Gabrijelov pogled. Vrata se

otvoriše i uđe gđa Fotergil sa mladim Egipćaninom u beloj odeći.

„Poslao ga je Hakim”, reče ona, „sa porukom. Lično i samo tebi.”

Mladi Egipćanin izvadi iz džepa fotografiju, pogleda je, pa onda pažljivo

Gabrijela. Klimnu glavom, skloni fotografiju i izvadi zapečaćen koverat iz
unutrašnjeg džepa.

Gabrijel uze koverat, pocepa ga i izvadi papir koji je našao unutra. Posle
dužeg vremena diže bezličan pogled i reče: „Dobro.”

Gđa Fotergil otvori vrata i isprati Egipćanina napolje. Gabrijel priđe

dugačkom prozoru dvorane. Opet pročita poruku.

Mekvirter pročisti grlo. „U vezi sa zamenom tehničara koji poseduje

neophodnu veštinu i čvrstinu” poče, pa se prekide na Borgov opominjući
pogled.

Kada je digao pogled, Gabrijelovo lice je bilo bezlično, ali za promenu,

obrazi nalik kitu su mu dobili boju.

„Našli smo jednog”, reče. „Modesti Blejz je naša. A ona ima pravog čoveka.”

Vili Garvin je stajao pored zastrtog prozora na drugom spratu hotela. Kroz
razmak širok par centimetara mogao je da vidi zapadnu stranu bašte Ezbekija,
prepune ljudi koji su te večeri izašli. Crni „ševrolet” je još uvek bio tamo.

Par metara od njega, Modesti Blejz je na krevetu prelistavala neki francuski

modni časopis. Bila je u belom ogrtaču, preko crnih helanki i grudnjaka.
Vrata između njene i Vilijeve sobe bila su širom otvorena.

„Tu su već dva sata”, reče Vili i pogleda na sat. „Mora da se preznojavaju.
Misliš da bi mogli da pokušaju da uđu i uzmu nas?”

„Nas?”, reče Modesti ozbiljno i okrenu list. „Ne, ne iz punog hotela. Moraće
da urade nešto da bi nas izvukli napolje, dragi Vili. A mi ćemo morati da
sačekamo da to urade. Situacija mora da izgleda stvarno. Koliko ih je u
kolima?”

„Četvorica. Jedan je Borg. Ostale ne znam.”

Telefon pored kreveta zazvoni i ona diže slušalicu.

„Da?” Onda dugačka pauza. „Oh...? Ali mislila sam da ti je provizija suviše
niska, Hakime. Ne, nemam još konačnu organizaciju.” Još jedna pauza.
„Večeras? Da, slažem se. Krenućemo za dvadeset minuta”

Spustila je slušalicu i sela. „Hakim kaže da bi ipak odradio taj posao za nas.
Hoće da se nađemo u Ismailiji.”

„Vrlo elegantan potez”, reče Vili. On uze veliku torbu, diže je na krevet i
otvori. „Onda, idemo. Nedelja je najbolji dan za žurku.” Počeo je da skida
košulju.

Modesti ustade sa druge strane kreveta, skide beli ogrtač i otkopča grudnjak
na leđima. Ona pomisli da bi Tarant, da ih sada vidi, bio šokiran. Zabavljalo
ju je to.

Znaia je, ako bi je Vili pogledao, to bilo zato što mu je pogled pao na nju.
Posao je počeo i ona za Vilija više nije bila žena. Ako bi sa namerom
pogledao njeno telo, to bi bio procenjivački, profesionalan pogled,
instinktivna provera pokreta i igre mišića, kao što bi čovek stručnim
pogledom zagledao trkačkog konja. Uvek je bilo tako tokom posla; a
ponekad i kasnije, ako treba obraditi neku povredu. Proteklih godina ona je
samo jednom negovala Vilija kada je bio blizu smrti. Dva puta je on negovao
nju, nežnom i praktičnom veštinom.

Među njima nije bilo tajni. Pol je govorio o Viliju kao o dresiranom psu koji
trčkara za njom. Možda je i bilo tako. Da je Vili čuo za to, verovatno bi se
iscerio u znak slaganja. Ali ona je bila ubeđena, bez lažne skromnosti i
hvalisanja, da bi Vili, i da trčkara za njom, znao da je kod nje van
konkurencije; važniji čak i od muškaraca koji su je imali. Jedno vreme taj
njegov stav ju je uznemiravao, ali više ne. Biti srećan je vrhunac za čoveka, a
Vili Garvin je bio srećan čovek.

Ona spusti grudnjak na krevet i nagnu se da uzme drugi, koji joj je Vili dodao
iz torbe.

Dvadeset minuta kasnije sišli su niz stepenište. Bili su odeveni isto kao i
prethodne večeri, kada je Albert Aleksandru prislonio pištolj na Vilijev vrat.
Otvoreni „pontijak” je stajao u hotelskom dvorištu sa još nekoliko kola. Vili
sede za volan, a ona pored njega. Volela je da vozi, ali Vili je bio bolji vozač,
a ove noći će im trebati najbolji.

„Izvini za ovo dugo čekanje, Pole”, reče ona tiho. Hegen je ležao sklupčan na
zadnjem sedištu, gotovo skriven tamnim podmetačem. „U svako doba”
promrmlja on. „Krećemo li sad?”

„Da. Drumom Ismailija. Je li neko njuškao oko kola?” „Nije. Ima li neko
zgodno mesto na Ismailiji?”

„Na ovoj strani Bilbejsa”, reče Vili i izveze kola na trg. Veliki, crni
„ševrolet” izađe pedeset metara iza njih dok su kružili oko bašte Ezbekija.

„Kako je Tarant uspeo da se dogovori sa Egipćanima?” upita Modesti.

„To je sredio Abu Tahir”, reče Hegen sa zadnjeg sedišta. „Dobio je sve što
smo tražili, i ozbiljna obećanja za svaku sledeću saradnju koja mu zatreba.”

„Gde ćete biti ti i Tarant?”

„U sobi iznad luke Port Said.”

„A radio-lokatori?”

„Postavljeni. Jedan sluša ovde, u štabu vojne vazduhoplovne baze, jedan u

bazi na Kipru, a Libanci su postavili svoju u brdima iza Bejruta.”

„To bi trebalo da bude dovoljno.”

Pošto su izašli iz poslednjeg predgrađa Kaira, Vili stisnu gas. Farovi kola
koja su ih pratila ostali su na rastojanju od 200 metara. Na drumu nije bilo
drugih vozila.

„Oko dva’es’ minuta”, reče Vili i promeni svetla.

Nisu više pričali. Deset minuta kasnije, kada se Kairo još samo nazirao po
odsjaju svetla na nebu, „ševi” odjednom poče da im se približava. Vili je
sačekao dok im nije prišao na pedeset metara, pa snažno ubrza. „Pontijak”
poskoči i jurnu.

Hegen je zbacio svoj prekrivač, ali je i dalje ostao da leži na zadnjem sedištu.
„Možeš li dovoljno dugo da im izmičeš?” upita.

Modesti se osvrnu prema njemu i kratko se osmehnu, samo ustima. „Da.”

„Ševi” opet uspori.

„Ne pucaju”, reče Hegen. „Izgleda da su vaši argumenti tačni. Trebate im

celi.”

„Ševi” poče da ih pretiče. Vili je mirno vozio, držeći se sredine. Oni

zastadoše. Modesti pogleda na sat. „Još malo.”

Napred, na kraju zraka dugačkog svetla, prava etapa puta se sužavala i

nakratko je skretao iza niske kamene izbočine. Vili lako zakoči na sredini
puta, a „ševi” izlete prema njima, pa zaškripa točkovima kada je iznenađeni
vozač nagazio kočnicu. Vili ubaci menjač u brzinu i dade gas do daske.
“Ševi”, gotovo zaustavljen posle dugog proklizavanja, ostade daleko iza njih.

Vili ubaci u najveću brzinu. Začu se hučanje vazduha koji se odbijao od

izbočine dok su ulazili u prvu od nekoliko krivina. Vili, ostavivši menjač u
najvećoj brzini, poče da usporava na pedeset, četrdeset, trideset...

Onda reče: „Drš’te se sad.”

Hegen se uhvati za držač, a Modesti se okrenu i zgrabi zadnje sedište.

„Pontijak” zakači zid grebući metalom o stenu i odbi se od nje. Nastavio je sa
kontrolisanim proklizavanjem preko puta, bočno je prošao kroz oštru krivinu
i nastavio dalje. Da bi se okrenuo na stranu, bilo je dovoljno brdašce pored
puta. Vili navede spoljne točkove na to brdašce i kola se opasno nagnuše.
Sada su se jedva kretala.

„Napolje” reče on, zaustavljajući ih. Modesti se izvuče iznad vrata, a Hegen
skoči na zemlju pored nje. Kola su bila nagnuta u nestabilnom položaju. Vili
se izvuče na unutrašnju stranu, vagajući na njima svojom težinom. Hegen
prođe do njega, pa ga obojica gurnuše. „Pontijak” se prevrnu na stranu.

Vili brzo priđe Modesti na sredini druma i uze je za ruku. „Dobro, Princezo”,
reče. „Vidimo se kasnije.” Druga ruka mu se diže. On je udari vrhom lakta
ispod uva; kratak udarac, zamah od samo deset centimetara. Glava joj se
zaljulja i ona pade. Pustio ju je da padne, nije je spustio, i dok se prevrtala,
lice joj se izgreba na zemlji.

Hegen oseti kako mu se stomak grči. Odjednom je shvatio na šta je mislila

pod profesionalnošću. Nije mu se to svidelo, ali sada je shvatio.

Farovi trepnuše preko neba kad je „ševi” prešao malo uzvišenje oko dvesta
metara iza njih, ispred dvostruke krivine. Motor se čuo sve jače. Vozač je
smanjio prenos zbog bolje kontrole u krivinama.

Vili se udalji tri koraka od Modesti i reče: „Dobro, drugar.” Bio je blizu
Hegena, gledao je prema njemu, glave okrenute i nagnute da bi isturio vilicu.

Hegen snažno zamahnu desnicom. Udario je savršeno. Vili se opusti i pade

na drum. Hegen se okrenu i otrča prema kolima. Prođe pored njih i nastavi
dalje, uz kamenu strminu. Kad je zalegao, svetla „ševija” se pojaviše iza
krivine.

Gume su cvilile nekoliko sekundi, dok se kola nisu uz trzaj zaustavila. Sa

zadnjeg sedišta izađoše muškarac i žena. Muškarac je držao pištolj. Pokrivao
je ženu dok je oprezno prilazila prevrnutim kolima, a zatim i dvema
prilikama koje su ležale na drumu. Sagnuvši se nad Modesti, palcem joj je
digla očni kapak. Neočekivano je zamahnula otvorenim dlanom i snažno je
ošamarila po besvesnom licu, sačekavši da vidi ima li reakcije.

Hegen je poželeo da je ubije.

„U nesvesti je”, doviknu žena, pa priđe Viliju. Uhvatila ga je za kosu i

podigla mu glavu, pa je i njemu palcem digla kapak. „I ovaj je.”

Žena se uspravi i isceri. Hegen ugleda podbulo lice sa neočešljanom

ofarbanom kosom.

„Uvijeni kao za poklon”, reče ona. „Hajde, Gasparo.” Drugi muškarac ustade
sa suvozačkog sedišta. „Pomozi Borgu da ga ubaci unutra”, reče žena,
pokazavši palcem prema Viliju. Ona priđe Modesti i provuče joj ruku ispod
ramena, a drugu ispod kolena. Bez napora se uspravila i ponela mlitavo telo
prema kolima.

Hegen je gledao kako dvoje onesvešćenih zarobljenika ubacuju pozadi, uz

Borga. Žena se stisla napred, sa vozačem i Gasparom. Vrata se zatvoriše i
kola odjuriše.

Hegen „ležeći” spusti vlažno čelo na ruke i poče da psuje. Posle izvesnog
vremena ustade i pođe prema železničkoj pruzi koja je vodila na istok, prema
Bilbejsu.
15
U kabini je bilo šestoro ljudi. Bila je prostrana, ali još koji čovek i gužva bi
bila nesnosna.

Gabrijel je sedeo za običnim hrastovim stolom, leđa okrenutih pregradi. Borg

i gđa Fotergil su sedeli na dugačkom sanduku ispod palube. Borg je držao
pištolj na kolenu. Gđa Fotergil je pušila „čerut” cigaru.

Mekvirter je stajao pored vrata razgibavajući kolena i mumlajući neku

žalopojku. Veoma zainteresovano posmatrao je Modesti Blejz i Vilija
Garvina. Stajali su ispred stola, sa rukama, sputanim lisicama, ispred sebe.
Oboje su bili prljavi i neuredni. Na ženinom obrazu videla se mala ogrebotina
- posledica ispadanja iz kola.

Imali su sreće što su ispali iz kola, pomisli Mekvirter, ali odmah promeni
mišljenje. Ne, nesreću... bar po njih.

Na stolu ispred Gabrijela ležala je gomila predmeta. Dva tanka noža za

bacanje i „kolt” .32 u futroli, na tankom kožnom kaišu; paklica cigareta,
kutija šibica i upaljač; ruž i džepni češalj u kožnoj futroli; novac i ključevi;
mala maramica i velika, bela.

Gabrijel je metodično pregledao svaki predmet. Pažljivo je zagledao cigarete,

prelomio jednu, a zatim dobacio paklicu Viliju Garvinu.

„Hvala.” Vili ju je uhvatio rukama u lisicama. „Može li i vatra?”

Gabrijel pažljivo pregleda upaljač i dobaci mu ga preko stola. „Možeš da

pušiš kasnije”, reče hladno. „Ne ovde.” Uzeo je ruž, otvorio ga, odvrnuo, pa
zavrnuo i opet poklopio. Dobacio ga je Modesti; zatim isto uradi sa češljem i
maramicama.

Zavalio se u stolicu i zagledao u dvoje zarobljenika. Zenice očiju su mu bile

vrlo male, što je bio jedan od retkih znakova uzbuđenja kod Gabrijela.
„Pretresite ih opet” reče. Borg predade pištolj gđi Fotergil, pa ustade i priđe
Viliju Garvinu. Prešao je rukama niz Vilijeve grudi, pritiskajući snažno.
Proverio je prazne kanije za noževe, prešao rukama preko Vilijevih leđa i niz
ruke. Klekao je i pažljivo mu prepipao svaku nogu. Digao mu je jedno
stopalo, pa drugo, i zagledao đonove čizama. Bile su obložene istom
gumenom presvlakom kojom su bile zalivene i po obodu.

Borg se uspravio, pa ponovio isti detaljan postupak i sa Modesti. Ona je

stajala i gledala pored njega dok ju je prepipavao.

„Oboje su čisti”, reče Borg naposletku i vrati se na svoje mesto.

Gabrijel ih je ćuteći gledao nekoliko trenutaka.

„Gospođa Fotergil bi mnogo volela da vas ubije”, reče.

Modesti sleže ramenima. „Znam da inače voli da ubija. Zašto nas?”

„Zato što ste tu. I zato što ja hoću da govorite. Ako odbijete, ispuniću joj
želju. Odmah.”

Modesti diže ruke i protrlja spoljni deo zgloba o bradu. „Ti me znaš od pre,
Gabrijele”, reče. „Znaš da ne radim da bih bila povređena. To je besmisleno.
O čemu hoćeš da pričam?”

„O dijamantima. Paketu vrednom deset miliona funti. Nudila si ih.” Gabrijel

se nagnu napred. „Gde su?”

„Na brodu koji ujutru plovi kroz Suec, na putu za Bejrut.”

„Provera.” Gabrijel klimnu glavom. „I šta si ti planirala da uradiš?”

„Da ih dignem iz trezora banke Anglo-Levant u Bejrutu tokom sledeće

nedelje.”

Mekvirter priguši iznenadni napad smeha. Gabrijel stisnu usne toliko da su

gotovo nestale i polako odmahnu glavom. „Ne mudruj, Blejzova. Detaljno
sam proučio ovu operaciju. To ne ide.”
„Možda tebi. Ali postoji detalj za koji ne znaš. Ja sam stara, poverljiva
prijateljica šeika Abu Tahira. Odobren mi je pristup u trezor, na osnovu
njegovog ovlašćenja za procenu i konverziju, kad i kako zatreba.”

Gabrijel se zamisli. „To pruža priliku za posao”, reče nakon jednog trenutka.
„Ali razočarala bi se. Ja uzimam dijamante pre nego što stignu u Bejrut.”

Ona se zagleda u njega, pa pogleda u Vilija Garvina. Gabrijel primeti da je

iznenađena.

„Piraterija?” upita, ne verujući. „Jednostavnije je da sebi presečeš grkljan. Taj

brod je opremljen sa topom 5,2 i četiri mornarička protivavionska topa.”

„Znam. Postoji detalj za koji ti još uvek ne znaš. Vratićemo se na to. Kako si
mislila da odradiš distribuciju?”

„Imam kupca za sve. Sa druge strane zavese.”

„Koliko?”

„Devet miliona. U raznim količinama zlata i čvrste i meke valute.”

„Provera. Još nisi povređena. Ostani tako.”

„Pretpostavljam da je Hakim progovorio?”

Gabrijel, ignorišući je, pogleda Mekvirtera. „To je pola cene naše distribucije,
tačno?”

„Jeste. Zaradili bismo još milion na njen način.”

Gabrijel pogleda Modesti. „Kako kontaktiraš svog kupca?” reče onda.

„Ne kontaktiram ga. On će se meni javiti u Istanbulu. Na svoj način. Ja

moram samo da budem tamo kroz deset dana, od sada.”

„Sa dijamantima?”

Ona napravi nervozan pokret. „Ne u tom trenutku. Čuj, to je komplikovan

dogovor. Ne bih mogla da izvedem razmenu dok mi je Interpol za vratom, pa
zato dijamante treba zameniti u Anglo-Levantu. Tako bih dobila na
vremenu...”

„Nije važan tvoj plan. Koliko je siguran taj dogovor o kupovini?”

„Mogla bih da ti kažem sto odsto. Ali ništa nije toliko sigurno. Ali sigurno je
devedeset pet odsto. Opako žele te dijamante.”

„Dobro. Bićeš u Istanbulu za deset dana, pod nadzorom.” Gabrijel se zavali u

stolici. „Dobar je plan. Dobar je dogovor. Smatraj da je otkupljen.”

Ona pomeri ramena. „To sam i očekivala. Za koliko?”

„Za život. Tvoj i Garvinov. Naći ćemo nekog drugog za gospođu Fotergil.”

Pošto je duže ćutala, ona reče hladno: „Dobro. Vratila sam se samo zato što
je ovo najveći posao koji sam imala. Trebalo je da ostanem kod kuće.”

Vili kratko uzdahnu zbog pomešanih osećanja u vezi sa prihvatanjem i jer mu

je laknulo. Pogleda okolo, hladna lica, i isceri se. „Pa, tako ti je to. Sve je
sređeno, eh? Kako bi bilo da skinemo ove lisice i popijemo nešto?”

Gabrijel ustade i obiđe oko stola. Stade ispred Vilija i odjednom ga pljusnu
nadlanicom preko lica.

„Nije još sređeno” reče. „Sad radiš za mene, Garvine, dok ne završimo. I
govoriš poslušno, a ne pametno. Kako koristiš plamenik?”

„’Oćeš da otvorim sef?”

„Veliki. Možeš li da radiš brzo i u lošim uslovima?”

„Znaš, ja nisam samo lep.”

„Rekao sam ti”, reče Gabrijel. „Ne pametno.” Okrenuo se i snažno udario
Modesti po licu. „Sad...?”

Vili uzdahnu duboko. „Znam da koristim plamenik” reče tiho, „i mogu da

radim brzo u lošim uslovima.” Nadao se da nije suviše lako popustio. Žestok
udarac koji je Modesti dobila zaboleo ga je više nego sopstveni. Bilo je
potrebno da pokaže izvesnu naivnu svojeglavost pre nego što se preda. Činilo
mu se da je pogodio pravu meru.

„To je već bolje.” Gabrijel se okrenu prema Borgu. „Uputi ga. Neka isproba
opremu. Kaži mu rutu, razdaljinu, tajming i osnovni plan. Sve. Koliko
dugo?”

„Ako je pametan, dva sata.” Borg ustade.

„Imaš dovoljno vremena. Kreni.” Gabrijel pogleda Mekvirtera. „Benzedrin

pola sata pre početka posla.”

„Dobro. Imaće tešku noć. A šta ćemo sa madam?” Glavom je pokazao ka

Modesti.

„Kajita broj četiri. Ostavite joj lisice i postavite čoveka na vrata.”

Tri sata nakon što se uspavala, Modesti otvori oči. Bila je potpuno svesna
svoje okoline. Videla je da je drugi ležaj u maloj kajiti još uvek prazan.
Vilijeva vetrovka je ležala na njemu, čizme pored njega.

Znači, Vili nije spavao. Još uvek je na ispitivanju. Ustala je i umila se na

umivaoniku u uglu, zvekećući lisicama. Pogledavši u izgrebano ogledalo,
vratila je nekoliko pramenova kose na mesto i opipala punđu da proveri da li
je još uvek čvrsta. Cigarete i upaljač su bili u džepu Vilijeve vetrovke.
Zapalila je jednu i sela na ležaj.

Brod se lagano pomerio prema luci. Još uvek je bio na sidrištu. Poklopac
prozora je bio zaključan. Znala je da su Tarant i Pol negde iznad luke, u nekoj
od lučkih kancelarija, možda. Posmatraće Gabrijelovu jahtu, Mandraku. A
Gabrijel je bio ovde na malom teretnom brodu, petsto metara dalje. Primetila
je naziv kada su nju i Vilija po mraku doveli na brod... Andronikus.

Pomislila je na Vilijevo ispitivanje, ali samo na trenutak. Bilo bi besmisleno

spekulisati. Nije bila napeta jer bi je to oslabilo, i odbacila je to pre mnogo
sati, kada je Hakimov poziv pokrenuo prvi korak poduhvata živi mamci. Njen
um je bio dobro kontrolisan instrument koji je odbijao sva razmišljanja sem
onih koja jesu ili bi mogla biti od vitalnog značaja; na njih je bio beskrajno
osetljiv.

Otvoriše se vrata i uđe gđa Fotergil. Tupi pogled je prešao preko Modesti, uz
nagoveštaj pohlepe, kao doga koja je ugledala kost. „Gabrijel hoće da vidi
kako to funkcioniše”, reče i tiho se nasmeja. „Pomalo je ponosan na to, i ne
mogu mu to zameriti.”

„Mogu li da ostanem bez ovih lisica samo dva minuta?”

„Eh?” Sumnjičavi pogled gđe Fotergil se polako ublaži i ona poče da shvata.
„Ve-ce, eh? Može, lutko, ali lisice ostaju dok Gabrijel ne kaže drukčije.
Možeš za toliko da se saviješ. Ovamo.”

Deset minuta kasnije Modesti je stajala sa gđom Fotergil na uzanom prolazu i

gledala dole u potpalublje, od nekoliko kvadratnih metara. Prolaz je išao sa
tri strane prostora, a pod je bio samo dno broda, čiste i suve oplate. Bilo je tu
desetak ljudi, neki na prolazu, a neki ispod.

Neki groteskni predmet je ležao na drvenim klinovima na oplatama korita.

Jedan od delova je prepoznala: veliku, pljosnatu krofnu od kovanog čelika, sa
aerodinamičnom školjkom od zelenog fiberglasa oko ivice, sa dva velika
porta od pleksiglasa. Iz peraja na obe strane krme bile su pod pravim uglom
isturene dve kratke cevi - mlaznice koje pumpaju vodu za pogon i
upravljanje.

Grotesknost je predstavljalo veliko, obrnuto zvono postavljeno na ronilački

tanjir i za koje se ispostavilo da je učvršćeno na njegovoj gornjoj površini
čeličnom trakom širokom deset centimetara. Oko ruba zvona išla je debela
gumena prirubnica. Sa prolaza je videla unutrašnjost zvona i otvoren okrugli
poklopac na njegovoj pljosnatoj osnovi.

Odozgo, sa noseće metalne konstrukcije, spuštala su se i širila iz sredine tri

upletena najlonska kabla čiji su krajevi bili zakačeni za male metalne
obručeve na metalnom trupu ronilačkog tanjira. Šestorica ljudi bila su zauzeta
poslednjom proverom pogonske opreme koja se nalazila između unutrašnje
školjke od čelika i spoljne od fiberglasa. Vili Garvin je stajao i gledao. Bio je
u laganom radnom kombinezonu i pozajmljenim patikama, i sada bez lisica.
Nizak, crn muškarac se peo mornarskim lestvicama prema rubu zvona.
Prebacio se, spustio do dna i sišao kroz dvostruki poklopac u unutrašnjost
ronilačkog tanjira.

Vili Garvin diže pogled i ugleda nju na prolazu. Ona diže ruke u lisicama da
ga pozdravi. On se osmehnu, pokaza glavom prema tanjiru i klimnu glavom
nemo se diveći.

Gabrijel, Borg i Mekvirter su stajali na drugom delu prolaza, blizu kontrolne

table i telefona koji je stajao na zidu. Mekvirter ugleda Modesti i gđu
Fotergil, pa cupkajući i trljajući ruke, pođe da im se pridruži.

„Jel’ vam se sviđa, mlada damo?”, upita cereći se.

„Nisam još sigurna” odgovori ona polako. „To je Kustoov ronilački tanjir, zar
ne?”

„Ne. Đolitijev. Vrlo sličan.”

„Kako ga je Gabrijel nabavio?”

„Oh, on je čovek koji se bavi raznim stvarima. Između ostalog, poseduje i

veliku kompaniju za snimanje dokumentarnih filmova.”

„I oni će snimati neke podvodne scene?”

Mekvirter je ćušnu koščatim laktom i namignu. „Vi ste visprena mlada žena.
Da, jedna jedinica snima nekakav dokumentarac oko grčkih ostrva. Oni su
iznajmili ovaj tanjir za veliku cenu i ovog oblika.”

„Vi ste dodali nadogradnju”, reče ona, klimnuvši glavom prema obrnutom
zvonu.

„I skinućemo je kad posluži svojoj svrsi, gospođo.” „Nećete moći a da ne

ostavite tragove.”

„Tačno. Ali poslednjeg dana snimanja tanjir će doživeti nezgodu u kojoj će

mu se oštetiti vrh, gornji deo trupa.”
„Protiv čega je osiguran, naravno.”

„Zašto vas dvoje ne zavežete”, reče gđa Fotergil hladno. Ona se naslonila na
ogradu prolaza i jedva zainteresovano gledala šta se dole događa. „Pričaš,
pričaš i samo pričaš. Ako tebe ikad budem radila, Mekvirteru, prvo ću ti
slomiti grkljan.”

Mekvirter se veselo nasmeja i reče: „Draga gospođo.” Modesti je gledala

kako se Vili penje u zvono i silazi kroz dvostruki poklopac. Njegove ruke
povukoše spoljni poklopac na dnu zvona i spustiše ga na mesto. Videla je
kako se zaptiva. Gabrijel je govorio telefonom, gledajući tanjir, i izvesno
vreme kao da su vršene neke provere.

„Je li Gabrijel u kontaktu sa njima?” upita Modesti. Mekvirter odmahnu

glavom. „Nije direktno. Već preko radio-sobe. Odande imamo link dugačkim
talasima s tanjirom. Kasnije ćemo otići tamo.”

Gabrijel spusti slušalicu i obrati se Borgu, koji uzviknu: „Spremni.” Muškarci

na podu se povukoše dalje od zone u kojoj se nalazio tanjir. Na prolazu,
dvojica pođoše okolo da bi pozatvarali prozore otporne na vodu. Zatim
dadoše znak Gabrijelu i oko njih nastade napeta tišina. Niko se nije pomerao.
„Lansirajte ga”, reče Gabrijel.

Motor zacvile i najlonski kablovi digoše tanjir nekoliko centimetara iznad

klinova. Muškarci priđoše i ukloniše klinove. Gabrijel dade znak nekome
ispod, koga Modesti nije videla. Trenutak kasnije začu se potmula tutnjava i
čelične ploče trupa polako se povukoše na dve strane, a dugačka zaptivna
traka puče kad su se delovi razdvojili.

Mračno, mirno more u luci zapljuskivalo je tiho dno zaklona, ali nivo vode se
jedva malo digao jer je sama prostorija, čvrsto zaptivena zbog ulaska
vazduha, funkcionisala kao veliko ronilačko zvono. Na drugi znak, tanjir sa
svojom nezgrapnom nadogradnjom spušten je polako u vodu. Dok je plutao
napola potopljen, ljudi priđoše otvorenom trupu i otkačiše najlonske kablove.

Gabrijel diže telefonsku slušalicu i progovori u nju. Prošlo je pet sekundi.

Modesti vide da nivo vode u zvonu raste.
„Oni pumpaju”, reče Mekvirter. „Inače bi nagrnula odozgo i mogla bi da ga
potopi.”

Kako je nivo vode u zvonu rastao, tanjir je tonuo sve dublje. Ubrzo je samo
nekoliko centimetara ruba zvona ostalo iznad površine. Onda više ništa.
Ploče se uz tutanj vratiše na mesto, a ljudi priđoše napred kroz nekoliko
centimetara vode, da spoje preklopni zglob.

„Preuzećemo iz radiosobe, Mekvirteru”, doviknu Gabrijel. „Dovedi i

Blejzovu.”

Na zidu radiosobe stajao je prikačen plan, dugačka papirna traka, sa crtežom

broda i tanjira u razmeri, i vremenima i razdaljinama izvedenim u podnožju
plana.

Kroz otvoren prozor na suprotnoj strani kajite Modesti je videla beo brod koji
stoji izvan prilaza kanalu. Znala je da to mora biti Tiborija. Tarant i Pol će
gledati kroz dvogled sa svog osmatračkog mesta iznad luke. Osmatraće i
Mandrak, misleći da su ona i Vili zarobljeni na njemu. Neće gledati teretnjak
Andronikus, koji se sprema da isplovi.

Tiborija i Andronikus će zaploviti. Gabrijelova jahta će ostati. Pitala se koliko

će proći dok Tarant i Pol otkriju šta se dogodilo. Nije bilo načina da dokuči
odgovor, pa je odbacila te misli.

„Rekao sam Garvinu šta će ti se desiti ako zabrlja s ovim poslom ili počne da
mudruje. Ispričao sam mu detaljno”, reče Gabrijel.

„Zapamtiće”, odgovorila je i digla zglobove. „Otkupio si me za cenu života i

hoćeš da prodam dijamante u tvoje ime. Moram li još uvek da nosim ovo?”

„Lisice?” Gabrijel se isceri ne otkrivajući zube. Bio je to neobično odbojan

izraz, izveštačen i bez emocija. „One su za tvoje dobro; za slučaj da gospođa
Fotergil iznenada dobije napad. Sa lisicama si sigurna. Kao da nosiš naočari.”

Gđa Fotergil se cinično nasmeja.

„Mogu li da postavim pitanje?”

„Nećeš morati. Mekvirter nema često zainteresovanu publiku. Ti si dar za
njega.”

„Dođite ovamo, devojko”, reče Mekvirter zadovoljno i povede je do plana na

zidu. „Evo, tanjir mora da pređe oko osam stotina metara do Tiborije. Može
da prelazi samo jedan i po čvor bez nadogradnje, a manje od jednog čvora s
njom.”

„Kako ga dodatna težina zvona ne prevrne?”

„Eh?”, pogleda je Mekvirter, pa mu se lice onda opusti. „Tu pomaže živin

balast”, reče. Znala je da on samo pretpostavlja. Ali neko nije pretpostavljao.
To je bio Gabrijelov projekat i taj aspekt je sigurno proveren.

„Morate biti sigurni da će tanjir na vreme stići do Tiborije”, reče ona,

gledajući legendu. „Treba mu pola sata samo da stigne do nje.”

„Jeste. Ali lansirali smo ga pre dvadeset minuta, dok je brod prolazio kroz
poslednji deo Ras el Esh.”

„Mislim da je tajming ipak neizvestan. Znate li koliko dugo će se Tiborija

zadržati tu?”

Mekvirter pogleda u daljinu, prema belom brodu. „Ne. Ako nema putnika, ni
pošte, tu su druge formalnosti i dolazak kutera za pilota. Najmanje trideset
minuta. A posao je dobro uvežban, vidiš to.” Zaćutao je, protrljao bradu, pa
polako dodao. „Mada ne s Garvinom.”

„Šta je njegov posao?”

„Ništa dok se ne ostvari kontakt, što je posao pilota.”

„Preciznost. Kako se tanjir usmerava i navodi?”

„Ah...” Mekvirter sinu i protrlja ruke. „Instrumentima. Približiće se direktno

ispod trezora. U trezoru ima i drugih stvari, sem dijamanata, a među njima je
sanduk sa vrednim porcelanom, širok metar i po i trideset santima dubok.”
Ona klimnu glavom. „Poslat iz neke od Gabrijelovih kompanija, i sa nečim
unutra što emituje zrak za navođenje?”
„Jeste. Čim Garvin uključi u tanjiru lokator na frekvenciji koja mu
odgovara.”

„Još uvek tu ima mogućnosti za grešku. Kako znate da li se sanduk sa

lokatorom nalazi baš tamo gde vam je potreban u trezoru?”

Gabrijel odgovori, ne okrećući se od porta. „Znamo svaku stavku u trezoru”,

reče. „Tačan položaj. Dobro smo platili za taj plan, ali očekujemo da nam
donese zaradu.” On diže pogled na sat na zidu iznad stola radiste. „Trebalo bi
uskoro da se jave.”

Gđa Fotergil upali „čerut”. Uzgred se osvrnula oko sebe, pa se sagnula i

dohvatila stolicu za jednu nogu. Uhvatila ju je za donji deo i ispružila ruku,
napregavši mišiće, i zagledala se u sekundaru na satu.

„Šta se dešava kad tanjir ostvari kontakt?” upita Modesti.

„Dolazi ovamo.” Mekvirter spusti dugački prst na crtež broda i nasmeja se.
„Priznaću da sam uvek mislio da je dno broda špicasto, ali nije. Pljosnato je,
vidite ovde. Tanjir prilazi odozdo.” Pokazao je rukama. „Zvono dolazi u
dodir sa dnom broda. Poput magneta, dovoljno da se zadrži. Sto deset
kilograma gvozdenog balasta se odbacuje i pritisak stvara uspon nagore.
Voda se ispumpava iz zvona i dobijate dodatni spoljni vodeni pritisak.”

„Šta je sa školjkama?”

„Gumena prirubnica održava zvono vodootpornim. Provereno je.”

„Znači, dobili ste zvono, sa tanjirom ispod, pričvršćeno za dno Tiborije.”

„Jeste. To bi sad trebalo da se dešava. I držaće dok god brod stoji u mestu.”

„On bi mogao da se pokrene za dvadesetak minuta. Znači, sad Vili počinje

svoj deo?”

„Bolje bi mu bilo, curo.” Mekvirter je pogleda i ona primeti okrutnost koja se

nalazi duboko u njegovim plavim očima. „Jeste, bolje bi mu bilo.”
16
Vili Garvin je čučao u obrnutom zvonu, leđa naslonjenih na jednu zaobljenu
stranu i nogu raširenih oko dvostrukog poklopca. Debeli gumeni disk
prekrivao je otvor između njegovih nogu. Odozdo, kroz gumu, prolazila su
creva do oksiacetilenskog plamenika za sečenje koji je on držao. Drugo crevo
je išlo do usnika aparata za disanje koji je držao u zubima, a imao je i
štipaljku na nosu. Imao je tamne naočari, a na čelo mu je bila prikačena mala,
ali snažna lampa.

Strugačem je očistio oplatu od malobrojnih školjki blizu ivice zvona, koja je

sada čvrsto nalegala na dno broda. Gumena traka je spolja činila vodootporni
pečat.

Vili upali plamenik, podesi plamen i izvadi elektrodu iz dugačkog džepa na

kombinezonu. Polako poče varom da zatvara tanki razmak u obliku slova „v”
između ploča brodskog korita i kose ivice zvona.

Unutrašnjost zvona se za nekoliko sekundi ispunila dimom. Udišući

ravnomerno vazduh iz creva kroz usnik, Vili je pažljivo vario tačke na krivini
dužine dvadeset centimetara. Završivši to, pomerio se nezgrapno u tom
zatvorenom prostoru i počeo da vari drugi deo, na suprotnoj strani.

Pažljivo se namestio u novi položaj, da nastavi varenje na trećoj strani obima.

Mišići nogu i ruku žestoko su se borili s takvim naporima. Isključio je bol iz
glave i nastavio da radi. Kada je počeo četvrti i poslednji var, zvono se
zatrese i nastavi da vibrira. Brod se pokrenuo.

Vili pogleda plamen plamenika. Unutrašnji konus je bio nepravilan i slab.

Smanjio je protok acetilena dok nije podesio pravilan plamen, pa onda
nastavi. Sada je, čak i pored lampe na čelu, teško video zbog gustog dima.
Četvrti var je potrajao duže nego ostali, a kad ga je završio, ugasio je plamen
i mlitavo se naslonio, udišući vazduh na dahove iz aparata za disanje dole, u
tanjiru.
Sagnuo se i tri puta udario u ivicu poklopca. Par trenutaka kasnije začulo se
tiho šištanje i siromašni vazduh postade još slabiji. Ispumpavan je i
zamenjivan svežim. Sada, kad se brod kreće, mehurići koji izlaze na površinu
utopiće se u talase sa pramca koji prolaze uz bokove broda.

Vili šutnu gumeni disk dole, kroz poklopac i spusti plamenik pilotu. Izvadio
je usnik kroz koji je udisao i čučnuo, dozvoljavajući svojim mišićima da se
opuste.

Pilot se pojavi između njegovih stopala. „Nastavi!”, reče grozničavim glasom

i pokaza mu da požuri.

„Oladi.” Vili gurnu naočari pozadi i malo se opusti psihički, naslonivši glavu
pozadi na zid, tako da je mogao da vidi varove pod svetlom lampe na svom
čelu. Držali su se. Najkritičniji trenutak je bio kada se brod pokrenuo i varovi
našli pod naponom zbog inercije zvona. Sada, kad je taj trenutak prošao,
držaće.

Pet minuta kasnije Vili dade znak pilotu i ovaj mu pruži dugačku, opuštenu
tubu od celofana. U njoj je bila mešavina kudelje i plastičnog metala. Vili
otvori vrh tube i zali lepljivu mešavinu u iskošenu ivicu između četiri vara,
pa je čvrsto utisnu unutra drvenom lopaticom. Za trideset minuta sasvim će se
stvrdnuti i ostati čvrsto zacementirana.

Završivši posao, dodao je dole lopaticu i zgužvani celofan. Prema

instrukcijama, sada je bio završen prvi, vitalni stadijum operacije. Ostatak
može da se završi opušteno.

Gospode, pomisli Vili, brišući znoj sa lica. Opušteno.

On diže prst na dugme tanke crne trake oko svog grla i pritisnu ga.

„Tikvica”, reče jasno. Osetljivi mikrofon na grlu primiće vibracije njegovih

glasnih žica i preneti ih na zvučnike u sobi Gabrijelovog radiste. „Tikvica” je
značila da je prvi stadijum, trka sa vremenom, završen. Pitao se da li su
doveli i Modesti u radio-sobu. Nadao se da jesu. Bio je to obiman poduhvat.

Pilot mu dodade veliki, podešen šestar i on opisa kredom krug na čeličnim

pločama iznad glave, prečnika sedamdeset pet centimetara. Pilot je, dole,
povezivao cilindar sa čistim kiseonikom na plamenik da bi mogao da seče.

Vili uze plamenik i podesi plamen. Zatim poče da proseca okruglu rupu na
dnu Tiborije.

„Lotos”, reče prozukli glas iz zvučnika i u radio-sobi nastade uzbuđeno

komešanje.

„Prošao je” reče Mekvirter likujući, spustivši dugački prst na plan broda. „I
na pravom je mestu. Prošao je kroz dno i ušao u prolaz između tankova sa
vodom. Sad mora da izmeri razdaljinu u ovoj razmeri i proseče pod trezora.”

Modesti pogleda preko kajite. Kroz otvoren prozor videla je Tiboriju kako
plovi naporedo sa njima, oko kilometar i po nadesno. Port Said će sada ostati
iza horizonta. Zamislila je Vilija kako puzi kroz mračnu utrobu broda,
duboko ispod nivoa vode.

„Mora da su primetili da idemo istim kursom i brzinom kao i oni”, reče. „Šta
će biti ako iznenada odluče da provere trezor?”

„Da li bi ti?” upita Gabrijel sa prezirom u glasu. „Posmatraju nas. Gledaju

imamo li skrivene topove i hoćemo li pokušati da se približimo i ukrcamo. A
i šta je čudno ako dva broda izvesno vreme drže isti kurs? Da li bi ti pomislila
da neko hoće kroz dno da uđe u trezor?”

„Bejrut” reče Mekvirter veselo. „Tamo će otkriti. Usidriće se u toku noći i

dovešće pola bataljona da bezbedno prebace te dijamante u banku. Onda će
otvoriti trezor...” Sklopio je oči za trenutak i odjednom ih razrogačio, raširivši
ruke i preterano glumeći šok, zagledan u pod. „Miševi!” uzviknuo je
užasnuto.

Gđa Fotergil je zurila bezvoljno. Onda shvati i frkćući se nasmeja. „Miševi”,

ponovi. „To ti nije loše, Mekvirteru.”

Dvadeset minuta kasnije začu se šum iz zvučnika.

„Suncokret” začu se glas Vilija Garvina.

On je stajao u trezoru, držeći u rukama velika klešta. Iza njega, tridesetak
centimetara od velikog, pljosnatog drvenog sanduka, bila je rupa u podu
nepravilnog oblika. Delovi čeličnog diska koje je isekao ležali su u radnom
prostoru, dublje od jednog metra ispod njega. Od lampe na njegovom čelu,
dugačak kabl, zakačen za njegov struk, spuštao se kroz rupu u podu, pa oko
tri metra kroz radni prostor, i dalje dole, kroz zvono, do baterija u ronilačkom
tanjiru.

Dve metalne kutije koje su ležale pored zida trezora izgledale su baš kao na
slikama koje mu je Borg pokazao; oko metar dugačke, tridesetak centimetara
široke i isto toliko duboke. Na svakoj od njih bile su po dve čelične kopče i
dva katanca zapečaćena voskom. Vili iseče katance. Otvorio je svaku kutiju
posebno, digao gornji pokrivač i pogledao šta se nalazi ispod. Ličili su na
sitan šljunak. Izvadio je po šaku iz obe kutije i pažljivo ih zagledao.
Zadovoljan, vratio je dijamante i zatvorio kutije. Iz džepova svog
kombinezona izvadio je dva nova katanca i zaključao ih na kopčama.

Pilot Luiđi povukao je oksiacetilenski sekač nazad, kroz radni prostor. Sada
se vratio i proturio glavu kroz rupu u podu. Vili povuče kutije, jednu po
jednu, i spusti ih kroz rupu, uz Luiđijevu pomoć.

Bilo im je potrebno deset minuta da prevuku kutije kroz radni prostor u

zvono, pa kroz dvostruki poklopac u tanjir.

Vili pritisnu dugme na mikrofonu na grlu i reče: „Mimoza.”

Pilot je legao potrbuške na gumeni madrac, sa rukama na kontrolama i licem

blizu jednog od prozora od pleksiglasa. Vili je zatvorio spoljni poklopac i
osnovu zvona, i učvrstio šrafove gedorom. Zatvorio je unutrašnji poklopac u
kabini tanjira i učvrstio ga. Umorno se spustio na inženjersko sedište,
okrenuto ka krmi tanjira.

Pilot upumpa živin balast napred, tako da tanjir, odvojivši se, zaroni pod
uglom, pramcem nadole. Instrument je pokazivao da su rezervoari vodenog
balasta gotovo puni. Na Luiđijev znak, Vili raširi prste po kratkoj tabli sa
četiri mala prekidača. Onda pritisnu. Začuo se čist metalni zvuk sa čelične
kragne na trupu tanjira kada su se otkačile brave koje su držale tanjir i zvono
spojene.
Tanjir glatko zaroni, ostavljajući zakačeno zvono za sobom, i onda se začu
prigušen šum brodskih elisa deset metara iznad njih. Pilot lagano izravna
svoje plovilo, lebdeći u vodi kao neko morsko čudovište.

Vili dodirnu mikrofon na grlu. „Randevu”, reče.

Ta reč se čula u radio-sobi Andronikusa i Modesti oseti prizvuk umora u

Vilijevom glasu. Sigurno je dobio neki doping; ali znala je koliko je izdržljiv.
Posle obroka i nekoliko sati sna oporaviće se.

Mekvirter je trupkao nogama i pljeskao rukama iznad glave. Gđa Fotergil se

kikotala i bez razloga češkala po kovrdžavoj plavoj kosi. Čak i Gabrijel je
pokazao emociju, usne su mu podrhtavale i blago crvenilo se pojavilo na
obrazima boje gita.

On diže telefonsku slušalicu i reče: „Zaustavite motore.” Pogleda Modesti.

„Sada još samo ja treba da ih prodam”, reče ona.

On klimnu glavom, spuštajući slušalicu. „Da ih prodaš za mene” ispravi je

on. „I pod nadzorom. Sve to ćemo srediti kasnije.”

„To sam i mislila”, reče ona, slegavši ramenima. „Kazala sam ti, ja radim za
zaradu, a ne za kamenje, Gabrijele.”

„Ostani takva.”

„Hoću. Bar dok ne dobijemo kamenje. Sarađivaćemo još opuštenije ako nas
nahranite.”

Gabrijel se zamisli. „Razume se da možemo” reče naposletku. „Pobrini se za

to, Mekvirteru.”

U velikoj kancelariji iznad luke Port Said, Tarant uze dve poruke i pročita ih
ponovo.

„Još uvek je besmisleno”, reče Hegen. Stajao je pored prozora, pogleda

uperenog prema jahti Mandrak. Motorni čamac se odvojio od jahte i pošao
prema pristaništu.
U kancelariji je bio i treći čovek, major egipatske vojske, koji je sedeo za
stolom sa tri telefona.

„Sve je besmisleno”, promrmlja Tarant. Poruke su došle od kapetana

Tiborije. Prvom je javio da je više od jednog sata teretni brod Andronikus
plovio istom brzinom i kursom iz Port Saida, prema severu. Ništa sumnjivo
nisu primetili na njemu, ali on je uzbunio posade svojih topova.

Druga poruka, koja je stigla sat i po kasnije, javila je da je Andronikus

usporio i zaostao za njima. Izvinjenje za potencijalno uznemirenje koje je
izazvala prethodna poruka.

„To je značilo nešto”, reče Tarant. „Ne mogu da verujem da je taj drugi brod
bio slučajnost.”

„Ako nije, šta dođavola to znači?” Hegen se okrenu od prozora.

Tarant ne odgovori. Tražio je proveru Gabrijela na Mandraku i čekao

rezultat. Pet minuta kasnije uđe dežurni lučki službenik i zvanično pozdravi
majora.

„Čovek Gabrijel nije tamo”, izvesti on na engleskom. „Pitao sam za njega

pod izgovorom carinske procedure. On nije na Mandraku. Kapetan kaže da je
otišao sinoć, sa ostalim putnicima, i ne zna gde su

Hegen opsova. „Na Andronikusu su”, reče Tarantu. „Kao i Modesti i Vili.”

„Zvuči verovatno. Ali zašto?” Tarant umorno protrlja oko. „Zašto su pratili
Tiboriju? Šta su uradili, ili se spremaju da urade? Jesu li nešto pokušali i
omanuli?”

„Jebeš dijamante”, reče Hegen besno. Mahnu rukom prema prozoru.

„Gabrijel je nestao negde na Mediteranu. Drži Modesti. Ako nije uspeo da
mazne dijamante, ona mu nije od koristi. Šta da radimo?”

„Bez kompletne vazdušne pretrage pre sumraka”, reče Tarant, „koja je ionako
nemoguća, nema šanse da nađemo Andronikus.”

„Pa?”
„Pa sedećemo i čekaćemo. I nadati se da Modesti Blejz i Vili Garvin
instinktivno mogu da odigraju onaj teži deo.”

Vili Garvin otvori oči. Ležao je na leđima na svom uzanom ležaju, a ruke
sputane lisicama ležale su mu na stomaku.

Prošlo je šest sati od kada se iz ronilačkog tanjira popeo u hermetički

zatvorenu prostoriju Andronikusa, izvestio Gabrijela o tome, pojeo obilan
obrok i zaspao. Znao je da je toliko vremena u pitanju zato što je podesio svoj
unutrašnji mehanizam da odspava tačno toliko.

„Ostani tu, dragi Vili.”

Modesti privuče hoklicu pored njega. Držala je krčag vode, mali sapun i
otvorenu britvu.

Vili se zagleda u nju. „Bože”, reče. „Gde si to nabavila, Princezo?”

„Tražila sam da mi daju. Mekvirter se nasmejao, ali nije se bunio. Britvom ne

možemo mnogo da uradimo, sem da se brijemo ili prerežemo sebi grkljane.”
Vlažnim sapunom je protrljala Vilijevu bradu.

„Ja ću, Princezo. Sad sam veliki dečko.”

„Dovoljno veliki da se ne raspravljaš. Lezi mirno, Vili.”

„Mo’š li to sa lisicama?”

„Nema problema. Moći ćeš sigurno da se prepoznaš kad završim.”

Bila je spretna sa britvom. Mnogo godina ranije, kada je prvi put izašla iz
pustinje i radila za Lauša u Tangeru, svakog dana je izvesno vreme provodila
kao pomoćnica u berberskoj radnji pri jednoj luksuznoj javnoj kući. To je
bilo mesto na kome su muškarci pričali, a ona je sakupljala vredne tračeve.

Vili Garvin se opustio i zatvorio oči, uživajući u čistom, hladnom dodiru

britve na čekinjama svojih obraza.
„Moraš da priznaš Gabrijelu”, reče on nerazgovetno iz ugla usana. „Veliki
poduhvat, Princezo.”

„Najveći.” Dodirnula mu je uvo i nežno ga povukla za resicu. To je značilo

da je kajita verovatno ozvučena. To je bio jedan od razloga zbog kojih je bila
pozvana da posmatra akciju s tanjirom i dešavanje u radio-sobi; da bi u ovoj
kajiti bio postavljen mikrofon.

Vili otvori jedno oko i opet ga zatvori što je bio znak da razume.

„Šta će biti kad Tiborija stigne u Bejrut i otkriju da su dijamanti nestali?”

reče on. „Ovaj brod će biti sumnjiv. U prvoj luci u koju uđemo popeće se
vojska. Nače tanjir, rampu, dijamante, sve.”

„Ne. Pitala sam za to.” Zategla mu je kožu na obrazu i vešto mu povukla

britvu duž vilice. „Noćas napuštamo brod, sa Gabrijelom i još nekoliko njih, i
dijamantima. Ne znam gde ćemo. Ali brod nastavlja dalje i ronilački tanjir
ostaje na grčkim ostrvima, kod njihove filmske ekipe.”

„Dobro pokriće. Al’ brod će biti sumnjiv. Skoro dva sata smo plovili
naporedo sa Tiborijom.”

„Brod se neće zaustavljati nigde do Bresta. Do tada će rampa već opet

izgledati normahao. Sasvim. Niko neće moći ništa da primeti.”

„Da ga ne zaustave na moru?”

„Ko bi to uradio?” Modesti spusti britvu i obrisa mu lice peškirom.

„Zainteresovane strane su šeik Abu Tahir i britanska vlada. Abu Tahir nema
topovnjaču, a britanska vlada je ne bi upotrebila. Bar ne na otvorenom moru i
sa neizvesnim dokazima.”

Vili pređe rukom niz obraz. „Divno”, reče. „Fala, Princezo.” Protegao se sa
uživanjem. „Jesam li ti pričo o onoj devojci u Santijagu?”

„Mislim da nisi. Ne iz Santijaga.” Ona je isprala britvu u lavabou i obrisala

je.

„Bila je dobra”, reče Vili prisećajući se. „Vrlo strasna. Al’ nije bila
zainteresovana sem kad sam bio neobrijan. Nije volela bradu, al’ nije
podnosila kad sam glatko obrijan. Moro sam da budem neobrijan.”

„Šašavo. Ali bezopasno.” Modesti sklopi britvu, ostavi je na maloj polici i

ispruži se na drugom ležaju. „Šta se desilo, Vili?”

„Ništa naročito. Dugo me nije bilo. U svakom slučaju, teško je ostati

neobrijan. Udala se za nekog bricu. On je trimovo svoju bradu. Tako je bio
ispravan dva’es’ čet’ri sata dnevno. Kad sam ga opet video dve godine
kasnije, bio je gotov da se parkira.”

Modesti se osmehnu. Dohvati izgužvanu paklu cigareta, pripali dve i dodade

mu jednu. „Šteta što je Gabrijel ušao pre nas”, reče mu. „Mnogo dijamanata
si doneo, Vili.”

„Ne mo’š uvek da pobediš. Da smo čuli da i Gabrijel ide na nji’, mogli smo
dogovoriti distribuciju.”

„Sad je kasno.” Ona zamišljeno odahnu. „Izlazimo prazni. Ako budemo imali
sreće.”

On je odmah prihvatio priču i nekako uplašeno rekao: „Misliš da bi mogo da

nas otpiše?”

„Moguće je da razmišlja o tome. Ali mislim da ne može da kontaktira

Istanbul bez mene. Možda tebe zadrži dok to ne bude završeno.”

„A posle?”

„Nije toliko lud da mene pusti a tebe ukloni, Vili. Mogla bih da progovorim.”

„Da, sasvim je moguće.”

„Ne pravimo probleme. Zapamti to. Samo ćemo to odraditi.”

„Dobro.” Vili se ispruži i opusti. „Šta je bilo sa onom tvojom kobilom u

Benildonu koja je trebalo da se oždrebi?”, reče nakon pola minuta.
17
Bilo je jedanaest sati kad je Mekvirter ušao u Gabrijelovu kabinu. Gabrijel je
sedeo sa viljuškom u ruci i jeo iz velikog tanjira salatu, voće i orahe. Pored
tanjira stajala je čaša sa mlekom. Gđa Fotergil se smestila na obloženoj fotelji
pored zida i mrštila se na ukrštenicu u nekom časopisu. Samo tri reči su bile
upisane neveštim, detinjim rukopisom.

„Pričali su”, reče Mekvirter. „Sve je na traci. Ako vredi.” Gabrijel diže obrvu,
a Mekvirter pokaza.

„Oh, samo obična priča.”

„Kakva?”

Mekvirter zatvori oči. „Konji; devojka u Santijagu; poema K. S. Luisa;

popravka kvarc-jodnog fara na njenim kolima; Ulica Burbon u Nju Orleansu i
džez kombo Ala Hirta; neki komad Lamerijave srebrnine koji je ona kupila
kod Kristija; Harold Pinter - Blejzova misli da je veliki, a Garvin da je
pozorišni prevarant; elektronska brbljarija o generatoru četvrtastih talasa, koji
je on pokušao da joj objasni; interpretacija Ota Klemperera Betovenove
Devete; cura u Singapuru.

„Dobro.” Gabrijel spusti viljušku. „Misliš da nisu razgovarali o tome šta će

biti s njima?”

„Samo nekoliko minuta. Sigurni su devedeset procenata da će izvući žive

glave ako budu sarađivali.”

„Dobro.” Gabrijel otpi mleko. Gđa Fotergil se počesa po rebrima gledajući ga

pomalo napeto.

„Zvuči smešno pustiti ih da odu” reče.

„Odgovara mi da misle tako dok Blejzova ne završi posao sa kontaktom u

Istanbulu.”
Gđa Fotergil se malo zamisli. „Misliš, nećeš ih pustiti da odu?” upita ga.

„To mislim, gospođo Fotergil.” Gabrijel kratko razvuče usta. „Ne brinite.
Dopašće vama.”

On ispi čašu i odgurnu tanjir. Za trenutak mu blede oči zasijaše zbog

iščekivanja. „Kaži Kanalehasu da donese projektor i ekran” reče Mekvirteru.
„Ima dovoljno vremena da možemo da pogledamo taj novi crtać pre nego što
pristanemo.”

Drveni mol na hrastovim stubovima štrčao je sa špica ostrva. Andronikus se

zaustavio dve stotine metara dalje, izvan plićaka. Sa njega je spušten čamac
od šest i po metara sa jednim propelerom.

Noćni vazduh je bio topao, ali Modesti i Viliju, koji su izvedeni odozdo, iz
zagušljive kajite, bio je hladan i svež. Stajali su pored ograde puneći pluća
njime, dok su dve čelične kutije sa dijamantima pažljivo iznošene niz
brodsko stepenište i spuštane u čamac. Nisu pričali. Pogledi su im bili na
ostrvu, upijali su svaki detalj koji je otkrivala svetlost punog meseca. U
manastiru na kamenitom brežuljku na severnoj strarii, nekoliko prozora bilo
je osvetljeno bledom svetlošću.

Još uvek u lisicama, spušteni su u čamac. Četiri čoveka su već bila u njemu.
A onda još Borg i gđa Fotergil, i najzad Mekvirter i Gabrijel. Čamac se tiho
kretao morem do pristaništa koje nije bilo mnogo daleko. Dok su izlazili,
Andronikus je već zaplovio dalje.

Išli su pola sata laganim hodom do podnožja neravne padine, odakle je grubo,
isklesano stepenište vijugalo uzbrdo, do manastira. Borg je, sa pištoljem u
ruci, išao za zarobljenicima, a Gabrijel i Mekvirter za njim. Ispred njih su gđa
Fotergil i četvorica muškaraca na smenu nosili dve kutije dijamanata, po
dvoje svaku.

Dok su išli, Modesti je proučavala manastir i okolinu, pamtila svaki detalj i

pokušavala da zamisli njegovu unutrašnjost. Znala je da i Vili to radi.

Ušli su kroz teška, drvena vrata u veliku kuhinju. Na jednoj strani bile su dve
velike rerne, svaka po dva metra dugačka. U uglu, na popločanom
kuhinjskom podu, nalazila se niska kamena ograda bunara, iznad kog je bio
postavljen čekrk.

Dva monaha u crnim mantijama mesila su testo na velikom drvenom stolu.

Čovek sa pljosnatim, mongolskim licem sedeo je u stolici sa automatom na
kolenima. Široko kameno stepenište vodilo je naviše iz kuhinje, skrećući
desno između spratova. Na vrhu se nalazila široka, kamenom popločana
galerija duž jedne strane nekakve kapele u restauraciji. Tu je bilo na gomile
građevinskog šuta i veliki nered.

Na otvorenoj strani galerije bio je sklonjen veliki deo drvene ograde.

Merdevine, lopate, krampovi i ćuskije bili su naslagani pored zida. Na
običnim drvenim kolicima, na rubu praznine od deset metara do donjeg
sprata, stajalo je veliko metalno vedro, gotovo do struka visokog čoveka, tri
četvrtine puno šuta. Iz tri čelikom ojačane tačke na ivici kratki lanci bili su
zakačeni na kuku, koja je opet bila vezana za jak kabl koji se izvijao naviše,
do čekrka zašrafljenog za debelu gredu u mračnom potkrovlju. Na podu ispod
nije bilo nameštaja za kapelu. Na njemu su bile gomile peska i balasta,
dugački balvani, vreće cementa i još alata. Sve je odisalo jednostavnošću, pa
je Modesti procenila da sami monasi izvode restauratorske radove.

Sa Borgom iza leđa, ona i Vili su prolazili neurednom galerijom. Pogledima

su prelazili svuda, ali bez vidne namere, pamteći svaki korak puta. Na kraju
galerije procesija prođe kroz otvorena vrata, pa kroz nekoliko hodnika
naposletku stiže do velike prostorije koja je nekad bila svetilište.

Dve kutije sa dijamantima dignute su na sto. Muškarci su bili zadihani od

nošenja. Gđa Fotergil nije pokazivala znake umora. Radoznalo je pogledala
stočić sa pićima, pa Gabrijela, koji je počeo da otključava kutije.

„Dobro”, reče Gabrijel. „Jedna tura za sve. Pomozi joj, Mekvirteru.”

„Ja ću...”, poče Vili, pa odjednom zatvori usta.

Gabrijel klimnu glavom. „Učiš”, reče, pa pogleda Modesti. „Kako ti se sviđa

naša baza?”

„Dobra koliko i ostatak operacije”, hrabro odgovori. „Šta će posle biti sa

monasima? Možda ćutljivi, ali ne toliko. Mogu da pokažu tvoju fotografiju.”

„Neće biti u prilici”, reče Gabrijel. „Svi nestaju. Kao sa Meri Selest. Velika
misterija. Ali korisni su za sada.”

„Hoće li brod koji ih snabdeva dolaziti? Mora da ima redovan raspored.”

„Svaka tri meseca. A prošlo je više od četiri nedelje od prošlog dolaska. Otići
ćemo pre sledećeg.”

„Onda nemate problema. Sem distribucije. Kad ćemo razgovarati o tome?”

„Kad budem spreman.” Pogledao je Borga. „Skloni ih. U odvojene ćelije.

Ćebad i dušek svakome, kofu i lavabo. Tri obroka dnevno. Dva sata
rekreacije. Stražar u hodniku dvadeset četiri sata dnevno.”

Modesti se zagledala u njega, odapevši potom bes i uznemirenost iz svog

pogleda. „Šta, dođavola, misliš da ćemo pokušati?” upita.

Gabrijel otvori dve kutije, ukloni zaštitne slojeve i zagleda se u dijamante.

„Nemoćni ste da išta pokušate” reče odsutnim glasom. „Upravo sam se

pobrinuo za to.”

Ćelije su se nalazile na suprotnim krajevima uzanog hodnika na gornjem

spratu. Do njega je vodilo vijugavo stepenište sa donjeg sprata. Borg i mršavi
Španac sa ožiljkom na licu i zakrvavljenim očima sproveli su zarobljenike
gore. U vratima jedne od ćelija nalazio se veliki, metalni ključ. Vrata su bila
odškrinuta. Napravljena od čvrstog drveta, sa malom metalnom rešetkom,
bila su stara, ali ceo vek novija od samog manastira. Modesti je pretpostavila
da je tokom svoje duge istorije manastir bio i uzurpiran i korišćen kao
tvrđava.

Borg širom otvori vrata. Na podu su već bili slamarica i dva ćebeta. U
jednom uglu stajali su kofa i metalno lonče. Slaba sijalica visila je na
običnom kablu. Visoko na suprotnom zidu nalazio se mali prozor sa
rešetkama, bez stakla.

Vili pogleda Modesti. „Šta misliš, kad ćemo jesti?”, upita.

„Za pola sata, nadam se.”

„Dobro.”

„Ješćete sutra”, Borg zareža. Gurnuo je Vilija tako da je ovaj posrćući uleteo
u ćeliju. Vrata se zatvoriše i ključ se okrenu.

Druga ćelija se nalazila trideset koraka odatle, na suprotnom kraju hodnika.

Bila je potpuno ista, sem što je na unutrašnjem zidu štrčao široki dimnjak,
tako da je ipak bila nešto manja.

„Gabrijel ti nije reko da nam ostaviš lisice”, reče Modesti.

Borg ravnodušno sleže ramenima. „Nije rekao da ih skinem.”

Ušla je i čula kako se brava zaključava za njom. Kada se okrenula, Špančevo

lice se ukazalo na rešetki i čula je Borgove korake koji su se udaljavali
vijugavim stepeništem. Klekla je i počela da namešta slamaricu i ćebad.

Vili Garvin je ležao zatvorenih očiju tačno trideset minuta; vreme od pola
sata, koje mu je Modesti nagovestila.

Tiho je ustao i prišao vratima. Pogledao je diskretno kroz rešetku i ugledao

stražara Španca kako sedi na stolici na polivini hodnika i čita neku prljavu
džepnu knjigu pod svetlom jedine lampe iznad glave.

Vili diže desno stopalo i stavi ga preko kolena. Pažljivo je počeo da skida
tanke gumene zaptivke koje su pokrivale rub čizme. Lepak nije bio jak i za
nekoliko sekundi je skinuo rub oko cele čizme. Gurnuo je palac odstranivši
celu gumenu oplatu sa pete i tabana. Ne skidajući pogled sa stražara, gurnuo
je vrh nokta na palcu u udubljenu glavu malog šrafa na vrhu đona pomerivši
ga. Šraf se odmah okrenuo. Nekoliko sekundi kasnije izvukao je tanku i jaku
žicu sa neobično zakrivljenim vrhom.

U drugoj ćeliji, Modesti je tiho kucnula lisicama u rešetku. Španac ustade i

pođe prema njoj. Zastade, gledajući je kroz rešetku. „Ima li šta za piće?”
upita ona. „Voda?”
„Sutra.” Okrenu joj leđa.

„Čekaj, tako mi je vruće.”

Dvosmislenost tih reči zadrža Španca. On se vrati do rešetke. Sada se pojavio

nagoveštaj gladi u njegovim zakrvavljenim očima. Zvao se Kanalehas. Imala
je njegovu fotografiju u starim dosijeima i dobro je znala kakvu reputaciju
ima. Pre nego što se pridružio Gabrijelu, bio je najamnik OAS-a8. Imao je
urođen talenat za veštinu ispitivanja mučenjem. Najviše je voleo da obrađuje
žene. Znala je dve koje su preživele njegovu ruku, jer su se rano predale. Ali i
pored toga, da su one koje su otišle mogle da vide preživele, verovatno bi
sebe smatrale srećnicama.

„Od čega ti je vruće?”, upita je.

„Kuhinjski dimnjak prolazi kroz ovu ćeliju. Kao rerna je. A ne mogu da
skinem džemper.”

Mahnuo joj je da se odmakne od vrata i ona posluša. Ključ se okrenu u bravi i

on uđe, sa opasnim jednoseklim lovačkim nožem u ruci.

„Digni ga napred”, reče.

Ona nespretno povuče opušteni džemper gore, dok ga nije nabrala iznad
obline grudi.

„Okreni se.”

Ona posluša i oseti kako joj njegova ruka hvata zadnji deo džempera vukući
ga preko glave. Ona prstima desne ruke potraži kongo stisnut pod levim
pazuhom; samo nekoliko minuta ranije spustila je to malo oružje iz čvrsto
uvijene punđe.

„Okreni se.”

Ona se okrenu prema njemu zategavši džemper čvrsto preko grudi, a

razgolitivši ramena. On posegnu slobodnom rukom da uhvati džemper i
povuče joj ga niz ruke. Ona oseti kako joj prstom traži rub grudnjaka da bi ga
strgao kad povuče. Muškarac se sada cerio i u tom pokretu prineo ruku sa
nožem na nešto više od pola metra od nje.

Ona krenu sa strane kongom, a zaobljeni drveni vrh ga pogodi u nadlanicu.

Šaka se bespomoćno otvori usled reakcije spleta nerava, a nož mu izlete iz
ruke i pade na slamaricu.

Noge su joj već bile u savršenoj ravnoteži kada mu je zarila koleno u

međunožje. On prigušeno kriknu i polako se presavi. Ona steže kongo obema
rukama, sa levom na vrhu zbog jačeg udarca, i udari odozgo svom snagom,
hladno i namerno ciljajući smrtonosnu tačku na njegovom čelu.

Vili Garvin otvori drugu narukvicu lisica i izvuče žicu. Zatim skide gumenu
presvlaku sa druge čizme, ustade sa slamarice i priđe vratima. Pogledavši
napolje, vide da stražar nije na svojoj stolici.

Vili se namršti i čučnu pored ključaonice. Tu žicu ne bi izabrao za prastaru

bravu kraću od debljine vrata, ali bila je to dobra univerzalna alatka.
Poslužiće. Nežno ju je uvijao, osećajući pokrete. Nešto se pomerilo spolja
ispred žice i on se ukoči. Ključ je gurnut u bravu.

On povuče žicu, pa se i sam povuče i stade naslonivši se leđima na zid pored

vrata. Ključ se okrenu i vrata se otvoriše nekoliko centimetara.

„Nemoj da učiniš ništa prenagljeno, Vili”, reče Modesti tiho. „Ja sam.”

On se odmače od vrata i ona uđe. Džemper joj je još uvek bio naboran na
grudima. Ona pruži ruke i on poče žicom da joj obrađuje jednu narukvicu
lisica,

„Šta je s Kanalehasom?” upita je posle nekoliko trenutaka.

„Završila sam s njim.”

On klimnu glavom. „Dobro. Predugo je živeo.” Prva narukvica škljocnu i

otvori se i Vili pređe na drugu. „Šta je s ostalima, Princezo? Ako zaigramo,
oćemo li igrati za spavanje il’ za čuvanje?”

„Za čuvanje. Kako oni igraju, Vili.”

On otključa drugu narukvicu. Ona povuče džemper niz ruke i pusti ga na pod.
Vili skide svoju vetrovku i baci je na slamaricu, pa skide svoju crnu košulju.
Okrenu se od nje i stade. Pod tom prigušenom svetlošću koža na njegovim
leđima izgledala je neobično beživotno. Modesti mu stavi ruke na ramena,
pipajući prstima da nađe tanani rub flastera. Podigla ga je noktima, uhvatila
ga i naglo trgla nadole.

Začuo se zvuk cimanja flastera sa kože. Vili Garvin se malo trže, pa se

okrenu. Ona je držala predmet od sunđeraste gume, sa oblogom od glatke
plastike boje kože. Guma se od tanke ivice protezala do debljine od dva i po
centimetra na sredini. Bila mu je zalepljena tankim plastičnim rubom duž
celih leđa, od ramena do kraja kičme; i tako vešto uobličena da su konture
bile savršene.

Modesti spusti njegova lažna leđa na slamaricu. Vili uze svoju košulju i pređe
njome žustro tamo-amo preko leđa kao da je peškir, pa promrda ramenima sa
olakšanjem.

„Da li je bilo naporno u zvonu sa ovim na leđima?”, upita ona.

„Bilo je malo kabasto raditi. Al’ plašilo me je što sam se znojio ko bik, pa je
lepak mogo da popusti.”

Klekao je pored nje. Guma je imala dva sloja. Zajedno su odvojili tanji,
unutrašnji sloj. Ispod se nalazio prostor usečen u debljem sloju, u koji je bilo
pažljivo utisnuto nekoliko predmeta. Vili poče da ih vadi iz ležišta.

Modesti, pored njega, skide grudnjak i spusti ga na slamaricu. Bio je od

elastičnog materijala dvostruke debljine, sa ojačanim ivicama. Otkinula je
unutrašnju oblogu. U donjem delu jedne od korpi, tako da dojka leži iznad i
prikriva bilo kakvu izbočinu, nalazio se namotaj vrlo fine crne žice i malo
nakrivljen tanak plastični cilindar od sedam centimetara, sa dodacima za
udisanje anestetika u nos. U drugoj korpi nalazio se prazan veliki, crni balon i
još jedan, nešto veći cilindar, sa isturenim mlaznikom. Ona te predmete
spusti dole, pa opet zakopča grudnjak i obuče džemper.

Vili je poređao predmete iz lažnih leđa. Bila su tu dva sečiva, potpuno ista
kao sečiva njegovih noževa za bacanje, ali sa dugačkim drškama narezanih
navoja; na njih su se zavrtale osnove dveju tankih, crnih drški od grubo
hrapave kosti. Bila su tu dva plastična pravougaonika, dužine po dvanaest i
širine sedam centimetara, a debljine samo oko pola centimetra; minijaturni
voltmetar, manji od ženskog ručnog sata; dve plinske lemilice; namotaj kabla
sa utikačima na oba kraja; mala, pljosnata odvrtka; baterija; dve naizgled
čelične cevi dužine po dvadeset centimetara, prva tanka sa poklopcem na
jednom kraju, a druga debljine muškog palca.

Dao je te dve cevi Modesti, a ona ih je gurnula u dugačke džepove na porubu

butina.

Vili je obukao košulju i jaknu, sastavio oštrice i drške noževa, koje je gurnuo
u prazne kanije na unutrašnjoj levoj strani jakne, na grudima. Uzeo je
pljosnate plastične kutije i povezao ih savijenim i dvostranim priključcima.
Sastavivši sve, rezultat je bio minijaturni odašiljač.

Modesti je nameštala vrat balona na mlaznik cilindra. Rekla je: „Vili”, i prišla
prozoru sa rešetkom. Došao je za njom i postavio predajnik na ispust. Obgrlio
ju je oko butina otpozadi i podigao. Ona gurnu obe ruke kroz prozor, čvrsto
stisnu vrat balona na mlaznik i jako pritisnu noktom donji deo cilindra.

Začulo se šištanje gasa pod pritiskom i balon je počeo da se puni. Skinula je

vrat sa mlaznika i pustila prazan cilindar da padne na ispust. Prstima je
uvrnula vrat balona i vezala ga u čvor. Uzela je jedan kraj fine žice, uvezala
ga oko čvora balona i pustila balon da poleti. On se polako digao u mirnom
vazduhu, vukući tananu žicu koja joj je klizila između prstiju. Kada je ostao
samo još metar žice, čvrsto ju je uvila oko jedne šipke. Balon se više nije
video, lebdeo je deset metara iznad krova manastira i dobrih šezdeset metara
iznad nivoa mora. Povezala je deo žice sa šipke sa terminalom predajnika i
rekla: „Dobro je.”

Vili je spusti na pod. „Neće nam trebati baterija”, reče on. „Imamo
napajanje.” Klimnuo je glavom prema lampi koja je visila na kablu na sredini
ćelije.

Vratili su se do slamarice. Vili uze odvrtku i voltmetar. Modesti uze

dvostruki kabl. Na jednom kraju je bila spravica od par zavrtnjeva sa
zabušenom glavom u plastičnoj osnovi, a na drugom kraju mali dvokraki
utikač.

Ona stade ispod lampe, raširenih nogu. Vili se sagnu iza nje, provuče joj
glavu između nogu i ustade, dižući je na ramenima. Ona razdvoji žice iz
kabla koje su napajale sijalicu, spoji krake utikača sa njima i obavi ih izolir-
trakom, pa vrati poklopac na mesto.

„Povezano”, reče.

Vili je spojio svoj kraj kabla sa voltmetrom i očita rezultat. „Sto dva’es’”,
reče. „Dobro.” On otkači voltmetar i gurnu ga u svoj džep, pa čučnu i spusti
se na pod. Zatim uze odvrtku, priđe prozoru i podesi jačinu predajnika. U
malom otvoru na plastičnom kućištu zasvetle kontrolna lampica.

„Radi” reče Vili, pa pogleda kroz prozor u mrak. „S tom antenom trebalo bi
sasvim fino da nas hvataju.”
18
Major Džazerli se trže iz dremeža i zgrabi telefon.

„Da?” reče na engleskom.

Tarant je stajao i gledao mapu raširenu na stolu. Njega je obuzimao sve jači
osećaj uzaludnosti, sve jači, svih desetak puta u toku proteklog sata.

Pored mape stajali su blok i olovka. Nekoliko listova iz bloka ležalo je

razbacano okolo. Na njima su bili mali crteži olovkom - ženska ruka koja drži
cigaretu, zaljuljana noga u kućnoj papuči, golo rame i nadlaktica. Tarant je
znao da su to crteži Modesti Blejz. Bilo je još nekoliko sličnih - polovina lica,
samo obraz i linija vrata od uva do ramena. Izgledalo je kao da je umetnik
pokušavao da nađe liniju kojom nikako nije zadovoljan.

Hegen je sedeo opkoračivši stolicu, sa bradom naslonjenom na prekrštene

ruke. Zurio je kroz zid, u neku tačku hiljadu kilometara daleko.

„Zove vaša ambasada. Bejrut se javio sa podacima” reče major Džazerli.

Ispisivao je brojeve na parčetu papira.

Hegenov pogled se razbistrio i on tiho ustade. Podsećao je Taranta na

tempiranu bombu čiji je mehanizam odjednom aktiviran.

„Gospode svemoćni”, reče Hegen tihim glasom. „Uključili su tragač.”

„Evo”, reče stišano major Džazerli. Hegen mu istrže papir i pređe do mape.
Mrmljajući cifre, namestio je lenjir i povukao liniju od Bejruta gotovo
direktno na zapad. Telefon opet zazvoni. Ovoga puta, posle prve reči, major
progovori arapski. Hegen stade iznad njega dok je zapisivao nove podatke.

„Štab egipatskog ratnog vazduhoplovstva”, reče major i pruži papir Hegenu.

Druga linija je išla nekoliko stepeni zapadno od severa i ukrštala se s prvom
nekih sto trideset kilometara jugozapadno od Kipra.
„Kako su, dođavola, uključili tragač na moru?” reče Tarant.

„Nisu na moru.” Hegen je gledao mapu. „Tu je neko ostrvce. Kalitos.” Digao
je pogled. „Znate li nešto o njemu?”

„Nisam ni čuo za njega. Možemo da proverimo sa našom ambasadom.” Kad

je Tarant progovorio, telefon opet zazvoni.

„Vaša ambasada”, reče major Džazerli. „Imaju i podatke sa Kipra.”

„Hvala.” Tarant uze parče papira i dodade ga Hegenu. „Mogu li, molim vas,
da razgovaram s njima?”

Hegen je uneo treću liniju. Uklapala se sa druge dve. Tarant je, na telefonu,
ljubazno govorio. „Da. Kalitos. Hoću da znam čije je. Pa idite i pogledajte,
hoćete li; ali brzo.” Pauza je potrajala nekoliko minuta. Zatim: „Je li?
Shvatam. Pa tamo su sada naši prijatelji. Ne, ne znam šta se, dođavola,
dešava i nema svrhe već obaveštavati London o tome. Slušajte me, moraćete
da probudite ambasadora...”

Hegen se opet okrenu mapi i poče da meri razdaljine. Gabrijel je na Kalitosu

sa svojim zatvorenicima. Na Kalitos se iz britanske baze na Kipru može stići
morem za četiri ili pet sati. Ali koliko treba vremena da se to organizuje?
Pomislio je na lanac komande onih koji učestvuju u tome i naježio se od
očaja.

Tarant spusti slušalicu. „Kalitos je u vlasništvu Turske”, reče. „Na ostrvu

nema ničega, sem manastira starog trista pedeset godina, u kome živi
nekoliko desetina monaha. Naravno, nema avionske piste. Da bismo otišli
tamo brodom punim policajaca ili vojnika, morali bismo prethodno da
dobijemo dozvolu turske vlade. Oni će se bez sumnje i sami potruditi da nam
pomognu kad saznaju u čemu je stvar. Našeg ambasadora upravo dižu iz
kreveta kako bi rešio to. Sa malo sreće, nešto bi moglo da se uradi za
dvadeset četiri sata.”

„To je prokleto sporo.” Hegenovo lice je potamnelo od besa. „Modesti i Vili

su aktivirali tragač, što znači da su morali da se pokrenu. Ne mogu samo da
sede i čekaju. A sami nikako neće uspeti. Prokletstvo, dvadeset četiri sata -
biće prekasno!”

„I sad je možda prekasno”, reče Tarant pesimistično. „Ali hajde da budemo

optimisti i pretpostavimo da će ostati živi nekoliko sati. Kako možemo da im
pomognemo?”

„Može li Abu Tahir da ubedi Nasera da nešto uradi? Da pošalje brod? Oni su
mu uvek izlazili u susret.”

Tarant se zagleda iznad svetala u luci. „Nijedna vlada neće poslati vojsku ili
policiju na Kalitos dok se ne postignu dogovori diplomatskim kanalima...”,
poče on, pa zastade i okrenu se ka Hegenu raširenih očiju, zapanjenog
pogleda. „Bogami, grešim”, reče tiho. „Postoji vlada koja se neće ustezati.”

Hegen se zagleda u njega ne shvatajući, pa mu odjednom pogled bljesnu.

Reče: „Šta ćemo za transport?”

„Može da se iznajmi, mislim. Zavisi od toga šta je na raspolaganju. Ali video

sam nešto kad sam ugovarao radio-lokator ovde...” Tarantov glas se utiša.
Gledao je Hegena zamišljeno nekoliko trenutaka, sa uzbuđenjem u očima, pa
se obrati majoru Džazerliju. „Hoćete li da mi pozovete hotel Hilton, molim
vas?” reče pristojno.

Mekvirter odgurnu karte na stranu i privuče dobitak.

„Primetio sam”, reče otvoreno, „da ženski um vrlo malo ili uopšte ne razume
matematičke odnose. Draga gospođo Fotergil, šanse protiv izvlačenja jedne
karte za fleš su nešto veće od jedan prema četiri. S druge strane, samo je pet
prema dva za poboljšanje para izvlačenjem tri karte, shvatate li?”

„Mislim da je to varanje”, odgovori gđa Fotergil neraspoloženo. „Koristiš

prednost.”

Mekvirter diže pogled sa novca koji je brojao upućujući joj osmeh. „Nikad ne
bih varao zavodljivu čvarkicu poput vas”, reče.

Borg se promuklo nasmeja. Pokušavao je da vrati klavirsku žicu od

šezđesetak centimetara u ležište koje se razlabavilo.
„Ne zezaj se sa mnom, Mekvirteru”, reče gđa Fotergil, crveneći malo u
obrazima.

„Zezam vas?” Mekvirter je izgledao šokirano.

„Da. Sarkastičan si. Znam.”

Četvrti igrač upali cigaretu. Bio je to Englez po imenu Radson, ozbiljan,

neugledan, trom i sa naglaskom državne škole, sa blagim američkim
prizvukom. Dve godine je proveo na Zapadnoj obali radeći prljave poslove za
šefa jedne sicilijanske bande. Kao i Borg, i on je bio hladnokrvni ubica.

„Bez nasilja” reče on. „Anđelu Gabrijelu to se ne bi svidelo, gospođo F. Ne

treba da slušate Mekvirtera. On spada u one opake čovečuljke koji ne mogu
da podbadaju ljude.”

„Tačno je” prihvati Mekvirter veselo. Ustade. „Ja sam za spavanje. Prošlo je
dva. Ko čuve te dijamante?”

„Solter, Đuzepe i Babur” reče Borg. „Gospođa Fotergil, Kroker i Radson

preuzimaju u tri.”

Žena se oštro zagledala u Borga kada je trgao preklopnike tako da je klavir

zabrundao. „Nemoj ni da razmišljaš o Blejzovoj i Garvinu”, reče mu. „Oni su
moji, Borg. Gabrijel je to rekao.”

Borg ravnodušno sleže ramenima.

„Znate li”, reče Mekvirter, „mislim da bi bilo zanimljivo da za promenu

obesimo jedno od njih. Oh, vas je zadovoljstvo gledati, draga gospođo
Fotergil, kao i našeg Borga sa njegovim sekačem sira.” Proteže se i zevnu.
„Ali nikad još nisam gledao vešanje. Stvorila bi se baš prijatna atmosfera
zbog te ceremonije, zar ne mislite tako?” Gđa Fotergil se nesigurno namršti.

„Nisam baš sigurna” reče najzad. „To nije...”, tražila je reč, „nije dovoljno
lično za moje shvatanje, stvarno.”

Modesti izvuče kaiš iz gajki svojih pantalona, okrenu ga i opet zakopča. Sada
je na spoljnoj strani kaiša stajala omča od mekane kože, u koju će staviti
pištolj.

Vili kleknu na jedno koleno i potapša je po nozi. Digla je jednu, pa drugu

čizmu na njegovo koleno, da bi joj skinuo vodootpornu prevlaku sa đonova i
peta.

Ustao je i upitno je pogledao.

„Uradićemo to tiho ako budemo mogli”, reče ona. „Pravo na dijamante.

Odnećemo ih dole, do čamca na špicu, i odlazimo. Ne znam tačno gde smo,
ali nije mnogo južnije od Kipra.”

Vili klimnu glavom, prihvatajući njene reči. To je bio dar, kompas u njenoj
glavi. Stavite je vezanih očiju u zatvorena kola i odvezite tri stotine
kilometara zaobilaznim putem - ona će sigurno znati gde je sever, pokazati
odakle ste krenuli i dati solidnu procenu vazdušne udaljenosti.

„To znači dupli put”, reče on. „Ti dijamanti su teški, Princezo, a špic je
daleko.”

„Da. Ali mislim da imamo pun sat pre nego što stražaru dođe smena i otkrije
da nas nema. Možda i više.” Zamislila se, zagledana u daljinu. „Do tada ćemo
već preći veliki deo drugog puta. Trebalo bi da možemo, Vili, samo ako
budemo nečujni sad, prvog puta.”

„Tačno.”

Tiho su izašli u hodnik i sišli niz kratko, vijugavo, kameno stepenište. Široki,
mračni prolaz protezao se u potpunom mraku. Ništa se nije čulo. Izgledalo je
da na tim gornjim spratovima nema nikoga; Gabrijelovi ljudi i monasi spavali
su u prizemlju i na prvom spratu, kao i stražari.

„Otići ćemo na zapadnu stranu ovog sprata”, šapnu ona. „Bolje je nego da
pokušamo da uđemo tamo gde ih ima više.”

Ona je povremeno jednom od plinskih lemilica osvetljavala put, zaklanjajući

je delimično rukom, dok su išli prolazom. Vili je išao korak iza nje i malo sa
strane. U desnoj ruci je držao nož za oštricu, između palca i kažiprsta.
U zapadnom delu manastira nije bilo stepeništa, pa su morali da se vrate do
onog koje se spuštalo sa sredine tog dugačkog prolaza. Tri minuta kasnije
stajali su na ulazu u dugačku trpezariju. Bila je dobro osvetljena, a na
suprotnom kraju je čovek sedeo na teškoj drvenoj stolici, sa puškom na krilu.
Bila je to poluautomatska puška „kolt AR-15”, sa okvirom od pet metaka.
Čovek je trljao kundak masnom krpom i tiho pričao oružju na francuskom,
pevušio iznad nje, smejao se i trzao je naglo da nanišani.

Modesti povuče Vilija nazad i spusti usne do njegovog uva. „Moramo da

prođemo”, procedi tiho. „Nemamo vremena da obilazimo. Je li predaleko za
nož?”

Vili spusti ruku sa dlanom nadole i mahnu njome kao da sumnja. Čovek je
bio preko dvadeset pet metara daleko. Modesti klimnu glavom i izvuče
čeličnu cev iz džepa na desnoj butini. On je uze i skide poklopac. Unutra su
bile četiri čelične šipke, prečnika od oko pola centimetra. Jedna je imala špic
oštar kao igla, a sve su imale urezane i narezane navoje. On poče da ih zavrće
jednu na drugu, u jednu celovitu.

Drugu, deblju cev, sada je držala Modesti. Ona se odjednom produži

teleskopski, kliznuvši na obe strane, postigavši dužinu od sto dvadeset
centimetara, debela na sredini i sve tanja prema krajevima. Bila je savršeno
obrađena i na kliznim delovima koji su se zaključali na preklopima nije bilo
ni milimetar razmaka.

To je bio mali čelični luk, koji je Tarant video u Vilijevoj sobi za treninge.

Majstori za lukove su tvrdili da to ne može da se napravi. Pominjali su masu i

energiju, gubitak u razlici između sile i reakcije, naprezanje na istezanje i
sabijanje. Vili je napravio taj luk učeći na greškama. Osmi model je uspeo.

Modesti izvadi dugačku tetivu Vilijeve proizvodnje, sa omčama na oba kraja,

koju je donela u porubu džempera. Stavila je jednu omču u urez na donjem
kraju, savila luk pomoću stopala i zatezala napravu dok nije nabacila drugu
omču u gornji urez.

Vili je završio sastavljanje delova u strelu. Ona je iz punog kaiša od mekane

kože izvukla tri plastična dela sa pernatim ivicama. Zadnji deo strela bio je
šupalj pet centimetara i imao tri fina proreza u koje je trebalo postaviti pera.
Vili ih je pažljivo postavio i proverio im simetriju. Ceo postupak pripreme
luka i strele potrajao je samo nešto duže od trideset sekundi.

Na suprotnom kraju trpezarije onaj čovek je i dalje glancao svoju „kolt”

pušku kao što bi muškarac milovao ženu. Modesti zauze svoje mesto, dva
metra od otvorenih vrata. Napela je strelu. Drugim povlačenjem, sa drugim i
trećim prstom na tetivi, povukla je i pažljivo naciljala.

Začu se šum tetive, kratak huk strele u letu i tih zvuk udara. Čovek na stolici
se malo trže. Modesti spusti luk. Čovek je ostao u istom položaju u kom je
bio, sa rukama na pušci na krilu i malo sagnute glave. Jedina razlika je bila u
tome što su mu ruke sada mirovale i što su mu se na tamnoj košulji videla
bela pera, poput mrlje. Modesti skide tetivu sa luka, sklopi ga i gurnu nazad u
džep na porubu pantalona.

Zajedno tiho pređoše na drugi kraj trpezarije. Strela se zarila tik ispod grudne
kosti i par centimetara od centra. Probila je telo i zarila se u čvrst drveni
naslon stolice.

Vili uze poluautomatsku pušku sa krila mrtvaca i pogleda Modesti. Ona

odmahnu glavom i reče: „Suviše nezgrapno. Vidi ima li pištolj.”

Čovek nije imao drugo oružje. Vili uhvati zadnji deo strele, stavi nogu
čoveku na grudi i izvuče je napregnuvši se malo. Obrisao ju je o košulju
mrtvaca, rastavio delove i dao ih Modesti.

Iza trpezarije bile su tri male sobe sa povezanim vratima. Iz treće sobe
otvarao se visoki prozor na dugački otvoren prolaz pod stubovima. Izađoše
napolje. Pedeset koraka odatle, uzana staza prerasla je u terasu oblika
polumeseca, sa niskom kamenom ogradom. Iznad terase stajao je dugačak
balkon, sa čijih se prozora sa opušteno navučenim zavesama probijao zrak
svetla.

„To bi trebalo da je soba u koju su stavili dijamante”, reče Modesti šapatom.

„Ja ću uzeti prozor, ti idi na vrata, Vili. Koliko će ti trebati da stigneš tamo?”

On u mislima pređe stepenište i hodnike. „Čet’ri minuta.”

„Dobro. U svetilištu će biti dva čoveka, možda i više. Ja ću ući prva, da im
privučem pažnju, i napraviću dovoljno buke da me čuješ. Uđi brzo.”

On joj dodirnu rame, što je značilo da je razumeo, i pođe natrag, u manastir.

Modesti požuri duž zasvođenog prolaza, jedva čujno u čizmama sa gumenim
đonom.

Dvadeset koraka ispred nje, čovek izađe iz zasvođenog prolaza. Bio joj je
okrenut profilom i išao je prema ogradi sa rukama u džepovima i cigaretom
koja mu je visila sa usana. Na kuku mu je bio „luger” u futroli na uprtaču.
Čuo je tihi šum i okrenuo se. Reakcija je pokazala da je iskusan
profesionalac; nije se iznenadio, samo je odmah suzio oči.

Glatki pokret dizanja ruke jedva da je bio prekinut pokretom potezanja

„lugera”.

Ona je bila pet koraka od njega i brzo mu se približavala, kad je pištolj od

dvadeset centimetara9 izleteo iz futrole. Mišići joj se zategoše i ona skoči
dižući noge, tako da je poletela stopalima napred, tela paralelnog sa tlom.
Ukrštenim nogama uhvatila ga je oko vrata u trenutku kad je počeo da se
saginje i njeno ispruženo telo se žestoko uvilo u letu, raširenih ruku da bi
pojačala moment okreta.

Čovek se okrenu kružno na stranu iznad zida ograde, tako da mu je vrat

predstavljao središte okreta. Ona pade licem nadole prema zidu, sasvim
raširivši podlaktice da bi sprečila pad, i u trenutku oseti nestanak težine kada
joj je njegovo telo izletelo iz zahvata, napravilo okret i odletelo. Odozdol se
začu tihi udarac i udaljeni zveket pištolja koji je kliznuo sa stene.

Ležala je ispružena na zidu, držeći se za njegove ivice, okrenuvši glavu da

pogleda dole. Praznina je bila gotovo čista prvih šest metara, a zatim je stena
imala ispupčenje pod nagibom, pa opet padala pravo dole. Videla je kako se
mlitavo telo kotrlja i klizi prema krivini ispupčenja; onda je nestalo dole, u
mraku, i ništa se više nije čulo.

Sat u njenoj glavi rekao joj je da je izgubila deset sekundi. Žurno je pošla
dalje i počela da se uspinje uza zid prema jednoj strani balkona. Kamenje je
bilo veliko i grubo; veći deo starog maltera se okrunio i ostavio dovoljno
oslonaca za noge i ruke, da uspon bude lak.

Popela se pored balkona i prebacila jednu ruku preko njega, pa drugu. Dok je
tako stajala, spremajući se da prebaci jednu nogu na rub debelog hrastovog
poda, neko unutra razvuče zavesu. Čovek otvori prozore i izađe napolje. Bio
je tamnoput, sa tankim brkovima koji su se savijali u polukrugu do ispod
uglova usta. Zevnuo je i pospano se zagledao iznad mora.

Modesti otpusti jednu ruku i gurnu je u džep pantalona. Čovek okrenu glavu.
Pogledi im se sretoše na razdaljini od jednog i po metra kroz gvozdene šipke
ograde na balkonu. Videla je šok na njegovom licu. Ona diže ruku, skidajući
palcem poklopac sa ruža. Pritisnu dugme kojim se navojem ruž gurao napolje
i odjednom začu snažno šištanje gasa.

Njegov uzvik se začu kao prigušeno krkljanje i on se ošamućeno zatetura

unazad, dižući ruke na oči. Trže pištolj na kraju kratke uzice koja mu je
stajala oko ramena. Dok je Modesti laganim skokom preskakala ogradu, on
poče da pipa, rukom tražeći pištolj. Ona pređe jedan veliki korak i snažno
zamahnu nogom, da bi zarila stopalo čoveku u stomak. On se sruši kao
krpena lutka, a ona ga preskoči i pođe prema prozoru.

Samo sekundu ranije začuo se iznenađeni uzvik i prigušeni uzvik

tamnoputog, pa guranje stolice iz svetilišta. Dovoljno da Vili uđe.

Ušla je kroz prozor sa kongom u ruci, skrećući u stranu, brzo procenjujući

situaciju. Neobrijani je bio okrenut prema njoj, sa automatom „sterling” u
rukama. Iza njega i s njegove desne strane, drugi, sa smeđom beretkom, ležao
je na podu sa crnom drškom noža na bočnoj strani vrata. U drugom delu
sobe, Vili Garvin je stajao spreman na otvorenim vratima, u polučučnju,
ramena okrenutog prema njoj, posle bacanja. Obe ruke su mu bile prazne.

Čovek sa „sterlingom” je prazno zurio pored nje. Videla je da se cev oružja

polako spušta i čovek naginje napred kao stablo koje će pasti. Prišla je hitro i
uzela mu automat. On pade na nju i stropošta se na pod. Crna drška noža
virila mu je iz crvene mrlje koja se širila na leđima jakne.

U momentu, sve je bilo nepokretno. Modesti je stajala držeći oružje,

osluškujući. Vili je bio kod vrata, još uvek u polučučnju, glave nakrivljene,
ušiju napetih. On se naposletku opusti i odahnu. Modesti spusti „sterling” i
uspravi se.

„Imala sam mali problem” šapnu ona, trznuvši glavom prema prozoru.
„Jedan je tu, napolju. Ali taj gasni pištolj u ružu dobro deluje, Vili.”

„Sve je ispalo kako treba” reče on, pa izvadi nož iz vrata onog čoveka.
„Obojica su pošli prema prozoru kad sam ja ušo. Bilo je prosto ko pasulj.”
On istrže i drugi nož, obrisa oba o jaknu bradatog, vrati ih u kanije i izađe na
balkon.

Modesti diže pištolj koji je ležao pored čoveka sa smeđom beretkom. Bio je
to „kolt piton” sa cevi od deset centimetara, kalibra .38 „specijal” ili .357
„magnum”. Ona proveri da li je napunjen, namače sigurnosnu omču i gurnu
ga u jednostavnu kožnu futrolu na svom pojasu.

Vili uđe kroz prozor noseći onesvešćenog tamnoputog i zbaci ga na pod.

„Ovaj je živ”, reče i pogleda je upitno.

„Znam.” Ona kratko sleže ramenima. „Da mu ne kvarimo sreću, Vili.

Ampule će ga držati.” Izvadila je bočicu sa ampulama za anesteziju i gurnula
mu po jednu u nozdrve.

Dve dugačke metalne kutije sa dijamantima ležale su na Gabrijelovom stolu.

Vili uhvati dršku jedne i proveri joj težinu. „Ima blizu pedeset kila” reče.
„Al’ ja sam mogu sigurno da odnesem jednu.”

„Ja ne mogu da preuzmem drugu. Ni veći deo puta od tri kilometra. Doći
ćemo dva puta, Vili; odnećemo jednu što bliže čamcu za dvadeset minuta;
ostavićemo je i vratiti se po drugu. Recimo, pedeset minuta. Ako budemo
imali sreće, odnećemo obe blizu cilja pre nego što smena straže stigne i balon
odleti.”

„Dobro. Recimo da ja odnesem ovu i sklonim je iz manastira, dok me ti

pokrivaš?”

„Važi.” Ona izvuče „kolt”. Vili diže kutiju na rame i pođe za njom do vrata.
Prošli su kroz široki prolaz, pa kroz nekoliko uzanih hodnika, kojima su
ranije prošli kao zarobljenici.

Samo jedna sijalica je gorela u dugačkoj galeriji u kojoj su izvođeni

restauracija i dograđivanje. U praznoj kapeli ispod vladao je potpuni mrak.
Pažljivo su išli kroz rasut šut i zidarski materijal. Modesti zastade kod
velikog vedra koje je stajalo na točkovima, gde beše uklonjena ograda.

„Sigurno je stražar u kuhinji, Vili”, šapnu ona. „Kad priđemo tamo, spusti
kutiju i uzmi ga na svoj način. Neću da koristim pištolj dok god ovo možemo
da završimo u tišini.”

„Dobro.”

Počela je da se okreće, pa se ukočila, zureći pored Vilija.

„Lepo”, reče gđa Fotergil.

Svetlost je obasjavala njenu neočešljanu svetlu kosu. Stajala je šest koraka od

njih, palčeva zadevenih za opasač svojih izgužvanih pantalona. Sitne oči su
joj gorele od gotovo grozničavog uzbuđenja, a donja usna joj je bila
opuštena. Nije imala pištolj.

Vili se okrenu polako, sa kutijom na ramenu. Tiho, divljački opsova sebe jer
ju je digao na pogrešno rame. Samo leva ruka mu je bila slobodna, a noževi
su mu bili u jakni na levoj strani. Nije mogao brzo da potegne.

Gđa Fotergil je gledala Modesti. „Jedan pucanj i pečeni ste, patkice”, reče
cereći se. „Nećemo više biti sami. I ne mrdajte. Imam glas ko najavljivač u
ringu.”

Modesti polako spusti pištolj. „Ali ne vičeš”, reče tiho. „Šta hoćeš?”

Gđa Fotergil pređe jezikom po vlažnim usnama. Pogled joj je bio užaren.
„Tebe”, reče odjednom, cereći se i dalje. “Ovako imaš šansu. A ja neću
slušati Gabrijelovu grdnju.”

Modesti dodirnu Vilija po ruci, ne skidajući pogled sa gđe Fotergil. „Idi u

kuhinju”, reče.
Žena klimnu glavom. „Uradi to, dečko. Ja ću se fino zagrejati dok se vratiš.
Recimo pet minuta, da ne žurim.” Klimnula je glavom prema vratima
udaljenim pedeset koraka, na kraju galerije. „Ako promoliš glavu odande pre
nego što završim, vrisnuću tako da će stene početi da se ruše.” Vili je stajao u
mestu.

„Idi”, reče Modesti. Čuo se prizvuk oštrine u njenom glasu. „Briši u kuhinju,
Vili.”

On ode niz galeriju i nestade iza vrata. Modesti se sagnu, gledajući gđu
Fotergil, pa gurnu pištolj da se otkliže preko poda do gomile šuta.

„Tako, lutko”, reče gđa Fotergil sa odobravanjem i koraknu napred na

prstima svojih patika.

Modesti steže kongo. Noge su joj bile raskoračene, kolena malo savijena, a
ruke dignute do visine grudi. Ignorisala je nekoliko prvih finti i čekala. Protiv
neverovatne snage i težine te žene bilo je bolje sačekati sukob nego napasti.

Gđa Fotergil priđe brzo, bokserskim korakom, a onda odjednom zamahnu

kružno nogom i sa strane. Bila je brza, zastrašujuće brza. Modestinim
iskorakom u stranu jedva da joj je udarac prošao pored rebara; ona zamahnu
kongom, ciljajući u vrat sa strane. Zglob je ludački zabole snažno udarivši u
tvrd brid šake u zamahu, osećajući strujanje ruke do ramena dok ju je vraćala.

Kongo ispade i Modesti se povuče kratkim korakom, vukući noge, mrdajući

otupele prste da ih razradi. Gđa Fotergil hitro pođe za njom, zamahnu opet
raširenom rukom. Modesti se sagnu, izvi i uhvati je za zglob, pa trznu da
poveća inerciju njenom teškom telu. Pala je nazad, izbacujući nogu za udarac
u stomak sa prebacivanjem, ali gđa Fotergil pođe za trzajem, ne odupirući se,
nego se baci napred prebacivši se visokim skokom van domašaja Modestine
noge. Bila je to zaista munjevita reakcija i izvanredan izraz gimnastičke
veštine.

Hvatanje za zglob nije uspelo. Gđa Fotergil doskoči na noge i okrenu se. Za
to vreme Modesti se otkotrljala u stranu i ustala. Gđa Fotergil je dahtala i
cerila se, ali Modesti je znala da njen kratak dah nije posledica napora.
Debelo lice bilo je ozareno pohotom.
Žena joj je opet prišla, ovoga puta idući ukočenim prstima prema njenom
grlu. Modesti se izvi i zgrabi je za ruku; okrenu se za bacanje; u deliću
sekunde shvati da je odnos težine i ravnoteže pogrešan; trznu petu unazad
prema kolenu gđe Fotergil kad debela ruka poče da joj steže grlo i povuče je
napred da bi se oslobodila.

Ta borba je ličila na rundu u mačevanju. Nije bilo dugog rvanja, samo

iznenadni kontakti, munjeviti zahvat i kontra-zahvat, pa prekid kontakta.

Tri minuta je prošlo dok Modesti nije pokušala skok sa udarcem. To je bio
opasan pokret, uglavnom teatralan, sem ako se ne izvede zaista vrlo, vrlo
brzo. Ali Modesti je znala da ima neophodnu brzinu. Znala je i da je to jedina
mogućnost da brzo završi borbu. Gđa Fotergil je bila leđima okrenuta
otvorenom delu ograde. To nije bio najbolji položaj da je gurne preko ivice,
jer je veliko metalno vedro sa šutom bilo pravo iza nje. Ali moraće da se
izvede. Bilo kakvo manevrisanje moglo bi da najavi taj pokret.

Prvi put Modesti je pošla napred. Dva brza, kratka koraka i skok. Na drugom
koraku desnom nogom stade na kongo koji joj je ispao i u skoku joj se iskrivi
gležanj. Visina i daljina su prepolovljene i ona je tresnula na leđa. Glavom je
udarila u tlo, a udarac je bio samo delimično ublažen njenom punđom. Iako
ošamućena, čula je kako se gđa Fotergil smeje. Instinktivno je napela trbušne
mišiće trenutak pre nego što je ta žena pala na nju sa oba kolena.

Vazduh joj izlete u mučnom dahu i snaga napusti telo kao voda što ističe u
kupatilu. Gđa Fotergil kleknu opkoračivši je i gegajući se pođe napred, dok
joj nije svom težinom klekla na grudi. „Baksuz, patkice. A moglo je da
upali”, reče joj. Rukama pritisnu Modestino grlo.

Ispred Modestinih očiju zaigra pomrčina sa svetlim tačkama koje su jurile

ukrug. Duboko u njoj, u zapečaćenoj mračnoj pećini u kojoj su bile zatvorene
sve emocije straha, panika je bubnjala tražeći da izađe na slobodu. Ali pečati
su izdržavali. Strahovitim naporom volje ona je skupila svu snagu u vratu,
spuštajući bradu što jače da bi blokirala gvozdene prste koji su joj pritiskali
grkljan.

Desnom rukom je po tlu tražila kongo, štap, bilo šta čime bi mogla da udari.
Napipala je sirovu konoplju. Konopac. Debelo, opušteno namotano uže. Misli
joj povezaše taj konopac sa koturom iznad kapele, do koga je išao, da bi se
zatim spuštao do velikog, metalnog vedra. Osećala je stranu vedra pod
đonovima čizama.

„Bradu gore, patkice”, reče gđa Fotergil, kikoćući gotovo histerično u

ekstazi.

Modesti zgrabi rukom konopac i protrese ga da proveri je li opušten. Nije joj

ostalo mnogo snage u ruci. Ona skupi rezervu snage i široko zamahnu rukom.
Konopac se zakači gđi Fotergil oko vrata; Modesti snažno trznu i namotaj se
zateže.

Gđa Fotergil se nasmeja duboko, grleno. Digla je ramena i snažni mišići

njenog vrata se napeše, kao vrat rvača kad pravi most. Pogled joj skrenu duž
galerije. Još nije bilo naznaka da se Vili Garvin vraća, a konopac oko njenog
vrata bio je bezopasan. Sa beskrajnim zadovoljstvom zarivala je palčeve sve
dublje ispod Modestine brade. Dodirnuli su hrskavicu grkljana i gđa Fotergil
poče još brže da diše.

Modesti je osećala postepeno pojačavanje pritiska. Stopala su joj bila

naslonjena na vedro iza gđe Fotergil, kolena savijena. Opustila se,
prepuštajući se zahvatu žene na svom grlu, isključujući iz uma sve sem
strahovite mentalne koncentracije na skupljanje energije u mišiće butina.
Poslednjim atomima snage koji su joj ostali snažno je udarila stopalima.

Vedro se pomeri na točkovima, a sve što se dogodilo u sleđeće dve ili tri
sekunde njoj je izgledalo kao sekvenca usporenog filma.

Osetila je kako joj se konopac oteo iz slabog zahvata ruke videvši kako se
glava gđe Fotergil trznula kao da je udarena čekićem. Prsti pustiše njen vrat.
Težina nestade sa nje. Začu se udaljena tutnjava daleko odozgo, sa točka
čekrka.

Gđa Fotergil je uzletela ljuljajući se iznad ponora na kraju konopca, dok su

joj se ruke i noge trzale kao udovi krpene lutke. Omča oko vrata stezala joj se
usled njene sopstvene težine. Modesti je videla đonove patika gđe Fotergil,
između kojih je savijena glava. Figura kao da joj se smanjivala dok se dizala.
Začu se zvuk loma kada je glava gđe Fotergil udarila u kotur; zatim tišina.
Žena se opustila, vrat joj je ostao savijen pod pravim uglom u odnosu na
ramena.

Nešto je podsvesno mučilo Modesti. Vedro? Nije bilo buke kad je palo?
Držeći se za pomodrelo grlo, dovukla se do ruba poda i pogledala dole.
Vedro je uspravljno stajalo na dnu, dopola zariveno u gomilu peska.

Ona spusti obraz na nadlakticu i opusti se otvorenih usta, žudno gutajući

vazduh. Kasnije oseti ruke koje je dodiruju i nežno dižu. Vili Garvin.

Sela je, osećajući njegovu ruku oko ramena, i umorno mu klimnula glavom
da ga ohrabri. Još nije mogla da govori. I disanje joj je predstavljalo strahovit
napor. On joj spretno opipa grlo i vrat. Povukavši je malo pozadi jednom
rukom, lagano pritiskajući, opipao joj je stomak. Prošao je iza nje, klekao
uspravno i, spustivši joj ruke preko ramena i savijajući prste, uhvatio je ispod
grudnog koša i počeo da je diže i spušta u ritmu njenog disanja.

Bol i umor su nestajali. Osećala je kako joj se snaga vraća u mišiće, a

ošamućenost u glavi se gubila.

Tri minuta kasnije je progovorila prozuklim glasom. „U redu je, dragi Vili.
Pomozi mi da ustanem.”

Za trenutak je bila nesigurna i bilo joj je drago što oseća njegove ruke na
ramenima, da joj pruže podršku. Videla je znoj napetosti na njegovom licu i
strah u očima.

„Šta si joj uradila?” šapnu on. Ona pogleda preko njegovog ramena prema
mlitavoj prilici koja se groteskno ljuljala viseći sa čekrka i on se okrenu da
vidi gde gleda. Pet sekundi je zurio bez reči, a kada ju je opet pogledao, na
licu mu je bio kez neverice i divljenja.

„Pa...”, reče joj tiho. „Drukčije je, zar ne?”

19
Vili je sam digao drugu kutiju sa dijamantima. Nosio ju je na levom ramenu i
držao spreman nož u desnoj ruci. Kad je stigao do galerije pune šuta, Modesti
je sedela na jednoj drvenoj gredi, naslonjena leđima na zid. Pokupila je
kongo, a u ruci je držala „kolt piton’. Ustala je kad je Vili prišao.

“Jel’ ti malo bolje?”, upita on tiho.

„Mnogo.” To je bilo tačno. Njen um i telo su bili podešeni na brz oporavak.

„Jesi li očistio kuhinju u prvom prolazu?”

„Ne. Izvini, Princezo. Samo što sam sišo do prolaza, počele su da me svrbe
uši, najavljujući loše vesti; zato sam spustio kutiju i vratio se naokolo ’vamo
sve skačući.”

„Uši te nisu varale”, reče ona. „Dobro. Hajdemo dalje, Vili.” Pošla je ispred
njega duž galerije i niz stepenište, do prolaza koji je vodio u kuhinju. Prva
kutija sa dijamantima je stajala uza zid, nekoliko koraka od kuhinjskih vrata.
Vili tiho spusti tu i drugu kutiju.

Kroz otvorena vrata videli su monaha koji je vadio pepeo iz velikog šporeta.
Iza njega je sedeo čovek na stolici naslonjenoj na zid, zatvorenih očiju, držeći
revolver ovlaš na krilu. Vili tiho uđe u kuhinju, sa nožem u ruci. Monah se
zagleda u njega. Pređe pogledom sa Vilija na usnulog stražara, pa opet na
Vilija, zagledavši se u nož. Odmahnu uplašeno glavom kao da moli, a rukom
pređe sa jedne na drugu stranu, gestom odvraćanja. Vili mu namignu. Monah
sklopi ruke kao u molitvi. Vili preko volje klimnu glavom, ne zastajući.
Udario ga je oštro drškom iza uva. Stražar omlitavi. Vili ga spusti na pod i
okrenu se monahu.

„Samo ovaj put”, šapnu, strogim glasom. „Ali on je vrlo zao čovek. Svi ovde
su zli, vidiš? Pokušavamo da vam i’ skinemo s vrata.”

Monah žustro zaklima glavom, pokaza stražara, napravi neke komplikovane

znake i sklopi dlanove u znak zahvalnosti. Modesti uđe, a on je zabrinuto
pogleda.

„Vode?”, reče ona. On požuri do bunara u uglu i vrati se sa punom kofom,

koja je stajala pored nje. Modesti kleknu i zagnjuri lice u vodu, pljuskajući se
rukom po zadnjem delu vrata.

Vili izađe i unese jednu po jednu kutiju. Stavi ih na veliki sto. Modesti se
saginjala iznad onesvešćenog stražara i gurala mu ampule u nozdrve.
Pramenovi mokre kose lepili su joj se za čelo i vrat.

„Kako si, Princezo?”

„Kao nova. Samo me malo boli vrat.” Ispravila se i pogledala prema teškim
drvenim vratima kroz koja se izlazi iz manastira. „Hajde da krenemo sa
prvom kutijom.”

Vili priđe vratima, povuče tešku rezu i otvori vrata. Dugačak, uglast zrak
svetlosti iz kuhinje obasjao je izgaženu stazu koja je vodila preko gole stene
do stepeništa kojim se silazi niz padinu.

Tišinu razbi gromoglasni rafal iz mašinke. Kamenčić se odvali od grede iznad

vrata opasno rikošetirajući kroz kuhinju. Vili zaleže na pod, okrećući se da
nogama zatvori vrata. Modesti ih zalupi ramenom i navuče rezu. Paljba
prestade i čovek spolja poče da viče.

„Nije dobro” reče Vili, ustajući. „Sad ćemo morati da odradimo poso bez
dijamanata.”

„Da. Moraćemo da ih ostavimo.” Pogledala je zatvoren prozor razmišljajući o

pokušaju da prođu kroz njega, ali stražar napolju se nije pomerao i vikao je.

„Šteta”, reče Vili. „Uspeli mi il’ ne, Gabrijel može da zbriše za par sati.”

Ona klimnu glavom, prateći njegove neizgovorene misli. Gabrijel će otkriti

predajnik i shvatiti da mu je baza otkrivena. Tarant će se kao izbezumljen
truditi da dovuče policju, ali ko je vlast? Može proći dan, dva dana pre nego
što međunarodne veze uspeju da dovedu pomoć. Ona i Vili mogu da se
probiju do čamca i pobegnu. Ali Gabrijel ima ogromna sredstva i dobru
mrežu komunikacije. On za nekoliko sati može da dobije brz brod ili čak
helikopter.

Iz daljine je čula sve glasniji žagor u manastiru.

„Ako Gabrijel i pobegne, neće sa dijamantima”, reče ona. „Bacićemo ih u

bunar.”

Vili Garvin se veselo osmehnu. Gabrijel će morati prvo da otkrije dijamante,

što nije lako izvodljivo; zatim će mu biti potrebna specijalna oprema da ih
digne, možda ronilac, ili velika čaklja za izvlačenje.

Zajedno su odvukli prvu kutiju do bunara i gurnuli je preko ivice. Mlaz sitnih
mehurića izbi na površinu kada je kutija potonula.

Odjednom odozgo, visoko sa zida, odjeknu oštar metalni glas. U trenutku se

ukočiše, a zatim spaziše grubo postavljen Tanojev zvučnik. Bez sumnje ih
ima još po manastiru. Bio je to Gabrijelov glas - hladnokrvno ubistven.

„Pažnja svim ljudima! Blejzova i Garvin su slobodni. Borg, izvedi svoju

grupu napolje i pokrijte sve izlaze. Santose, Vargele, Radsone, sastavite
grupe od po tri čoveka za pretragu i krenite kroz manastir. Svi ostali u
trpezariju. ODMAH!”

Modesti je gledala kako druga kutija nestaje u mračnoj vodi. Monah je

dodirnu po ruci. Pokazivao joj je uzano stepenište koje je vijugalo iz kuhinje
iza njegovog velikog šporeta. Znacima joj je nagoveštavao da bi to mogao
biti bezbedniji izlaz nego glavno stepenište.

Ona klimnu glavom i osmehnu se. Gurnu „kolt piton” u kožnu futrolu i uze
stražarev pištolj. Bio je to novi „smit i veson” model 57, kalibra .41
„magnum”, robustan revolver sa okidačem „dvostruke akcije”, gotovo
četvorostruko veće zaustavne moći nego .38 „specijal”. Svih šest komora je
bilo puno.

Dok je išla sa Vilijem kroz kuhinju, monah im uputi blagoslov, pa se polako

spusti na kolena i poče da se moli.
„To je sve, ortak”, reče Vili trezveno, pa pođe za Modesti uz uzano
stepenište.

Gabrijel je stajao na ivici dugačke kamene galerije i gledao naviše, prema gđi
Fotergil. Svetlost je od njene kose pravila nešto nalik šlemu dok se mlitavo
ljuljala ispod točka čekrka.

Gabrijel je bio u papučama i kućnom ogrtaču preko pidžame. Mekvirter je

stajao pored njega u prugastom gornjem delu pidžame i tamnim vunenim
pantalonama.

„Gospode svemoćni”, promrmlja Mekvirter prestravljeno. „ A nema ni sat

vremena kako sam rekao da bih voleo da vidim…” Glas ga izdade. „Oh, baš
sam osetljiv.”

Gabrijel se razrogačenih očiju okrenu prema njemu, sa zenicama poput sitnih,

crnih tačaka na smeđim dužicama. “Nađi dijamante”, reče napuklim glasom.
„Nađi dijamante, Mekvirteru.”

„Da. Mora da su ih negde sakrili, a nisu imali mnogo vremena.”

Negde iz daljine na gornjem spratu začuše se pucnji.

„Nađi dijamante”, ponovi Gabrijel i ode. U dnu stepenica iza manje kapele
čekala su dvojica sa pištoljima.

„Šta se desilo?”, zareža Gabrijel.

Jedan od njih trznu glavom naviše i progovori sa jakim prekoatlantskim

naglaskom. „Pucnjevi gore. Vargel nam je rekao da blokiramo ovo
stepenište.” Oklevao je. „Proverili smo ćelije pre pet minuta. Kanalehas je
mrtav. I uključen je minijaturni odašiljač sa prokleto dugačkom žičanom
antenom koja visi iz balona u vazduhu. Razbili smo odašiljač, ali mora da je
emitovao već neko vreme.”

Gabrijel ga je nemo gledao nekoliko sekundi, a šokiranost je rasla. Okrenuo

se i pošao uz stepenice, sa rukom na „valteru” u džepu svog kućnog ogrtača.
Trznuo ga je kad se odozgo odjednom začu topot koraka, ali je spustio pištolj
kad su iza ugla izletela njegova dva čoveka.

Oni stadoše ugledavši njega. Jedan od njih reče, sa jakim naglaskom: „Oni
dođu ovim putem, ne? Ti vidiš njih, Gabrijele?”

„Ne ovuda”, Gabrijel se progura pored njih, a oni pođoše za njim uz

stepenište.

U dugačkom, slabo osvetljenom hodniku tri prilike su ležale na podu. Dve su

bile nepokretne. Treća je ležala i držala se za razmrskano koleno dahćući
kroz zube u potpunoj agoniji. To je bio Englez, Radson.

Gabrijel se nagnu iznad ostale dvojice. Jednom je metak napravio rupu u

vratu i izašao kroz vrh rasturenog kičmenog stuba. Drugi je ležao na leđima.
Izgledalo je kao da balansira mali, crni pravougaonik na sredini grudi. Bila je
to drška noža.

Gabrijel se okrenu i zagleda u Radsona.

„Držali smo ih u klopci”, reče Radson glasom drhtavim od bola. „Ovde.

Između nas i Vargelovih. A onda... nekako...” Ošamućeno je odmahnuo
glavom i ukočio se u iznenadnom bolnom grču. „Ah gospode, noga! Učini
nešto!”

„Dobro”, reče Gabrijel i prostreli ga kroz srce. Spustio je „valter” i zlokobno

se zagledao u dvojicu koji su stajali i gledali, šokirani, razrogačenih očiju.
„Hoćete li da nosite putnike?” reče on. „Odašiljač. Moramo da se izgubimo!”

Modesti je klizila niz niski krov koji se spuštao od manastirskog prozora.

Potporni poluluk se nadvija iznad nje, praveći duboku senku. Pustila se iznad
kamenog odlivnog kanala i zaustavila viseći na rukama. Vili ju je uhvatio za
noge navodeći je do uporišta za stopala između velikog kamenja.

Petnaest sekundi kasnije bili su na tlu i čučali u senci. Odnekud sa druge

strane manastira začuše se dva pucnja. Ljudi spolja postajali su nervozni.
Nastade dovikivanje između nekoga na prozoru i onih koji su čuvali izlaze,
pa tišina.
Ona dodirnu Vilija po ramenu i poče da se provlači duž plitkog kanala u
steni. Pedeset metara od zida manastira teren se spuštao. Videla je levo neke
prilike u mraku; ljude koji paze na mala, sporedna vrata.

Teren postade još strmiji. Sada su mogli da se usprave, skriveni grebenom.

Dodirnula je Vilija i kružnim pokretom ruke pokazala mu na istok. On
klimnu glavom. Tim putem će doći do podnožja stepeništa koje vijuga
naviše, do manastira.

Žurno su se spuštali neravnom padinom. Pet minuta kasnije stigli su u

podnožje. Na istoku, uzano ostrvo se pružalo dalje od njih, okupano bledom
mesečinom. Rasuto kamenje i stenje bacalo je dugačke senke.

Čula je kako Vili tiho, zadovoljno gunđa. Senke će im pružiti dovoljno

zaklona za prolazak do špica.

Na zvuk pucnja odmah se refleksno okrenula, i čim je Vili zalegao, zapucala

je. „Magnum” je odjeknuo neposredno posle prvog pucnja, da su zvučali
gotovo kao jedan. Čovek čija se uspravna silueta videla na oblom vrhu
brežuljka, trideset koraka levo iza njih, polako se stropoštao na tlo. Začuo se
metalni odjek, dobovanje i zveckanje nečega što nekontrolisano klizi nizbrdo,
a zaustavilo se na dva metra od nje. Bila je to puška, „li enfild” .303.

Vili je ležao na boku, obema rukama se držeći za butinu, blizu međunožja.

Ona spusti „magnum”, uhvati „li enfild”, repetira je jednom i kleknu na
koleno, pa stade da čeka.

Prva puška kojom je ikada rukovala bila je taj model. Mada je dizajn bio
decenijama star, još uvek je bila izvrsno oružje, čvrsto i precizno.

Prošao je pun minut. Nisu se čuli ni uzvici, ni pokreti. Ništa. Nije bila
iznenađena, jer je poznavala tok borbe. Hici su morali biti ispaljeni zbog
nervoze, poput onih ranije.

„Onaj stari monah sigurno je nastradô”, Vili šapnu hrapavim glasom.

Ona spusti pušku, uze Vilijev preostali nož iz kanije i raseče mu nogavicu od
butine do gležnja. Pažljivo je opsekla materijal svuda okolo i ispod njegovih
nogu i iznad vrha čizme, uklonivši tako celu nogavicu. „Da vidimo sad, dragi
Vili.”

On polako popusti stisak iznad rane. Krv je brzo oticala, ali nije bilo jakog
arterijskog pumpanja. Opet je stegao rukama. Modesti mu opipa butinu
pozadi i odahnu napipavši poderano meso izlazne rane.

„Ušao i izašao”, reče. „Izgleda da je promašio kost.”

„Sreća.”

Ona napravi prorez od pet centimetara na desnom ramenu njegove vetrovke i

izvadi sterilni zavoj iz postave. Kad je zavila ranu, odsekla je debelu traku od
nogavice, uvila je kao konopac i vezala mu oko noge, iznad rane. Pomoću
cevi od 20 centimetara sklopljenog luka iz svog džepa čvrsto je uvila i stegla
zavoj.

„Pridrži to za trenutak, Vili.” Odsekla je dve tanje trake tkanine i vezala mu

ih oko butine ispod i iznad stezača, da ga čvrsto drže u tom položaju.

„Hvala, Princezo. Aj’ da vidimo kako se drži.”

Pomogla mu je da ustane i pridržavala ga dok se oprezno oslanjao na nogu.

Popustila je, pa ga ona pridrža ramenom da ne poklekne.

„Žao mi je. Mora da je oštetio nekol’ko nerava. Mogu možda samo da stojim,
al’ ne mogu da ’odam.”

„Nije važno. Zadrži ravnotežu dok ja pokupim stvari.”

Naslonila ga je na stenu. Vratila mu je nož u kaniju, digla „magnum” i

gurnula ga u džep njegove vetrovke. Uhvativši pušku levom rukom u težištu,
prišla je Viliju sa leve strane i obuhvatila ga slobodnom rukom oko struka.

„Ruku oko mog ramena, Vili. Tako. Sad probaj kako možeš da hodaš.”

Krenuli su polako prema udaljenom špicu. Pet minuta kasnije njena ruka je
bila mokra od znoja koji je curio sa njega, kvaseći mu košulju i tanku
vetrovku. Nisu pričali. Nije bilo šta da se kaže; samo sporo, lagano putovanje
koje su morali da završe - misli uzdržane, mašta obuzdana i vreme
zaboravljeno.

Na polovini neravnog puta do špica nalazila se traka gole zemlje, sto metara
široka, a pružala se čitavom širinom uzanog ostrva, od jedne do druge plaže.
Bila je ravna, bez ikakvog kamenja i bilja koje bi pružalo zaklon.

Izašli su na mesečinu. Naišli su na meki pesak, koji je usporavao njihovo

mučno napredovanje.

„Samo da ovo pređemo, pa ćemo se odmoriti”, prodahta ona.

„Ja sam okej.” Znoj mu je curio sa brade i osećala je kako ga prožimaju

drhtaji bola.

„Mislim da mi treba odmor”, reče ona. „Ti si težak momak, Vili.”

Nešto kao da šutnu gomilicu peska tik ispred i desno od njih, a delić sekunde
kasnije začu se udaljeni hitac.

„Nemoj da ubrzavaš”, reče mu ona tiho, trudeći se da pođe brže. „Na hiljadu
metara morali bi da imaju sreće.”

Još četiri pucnja i rafal iz automata začuše se iza njih dok su posrćući izlazili
sa peska i sklanjali se iza stenja. Hici su padali naširoko, a automatska paljba
bila je kratkog dometa. Ona kleknu na kolena iza jednog niskog grebena i
spusti Vilija na tlo što je nežnije mogla. Prljavom maramicom obrisala mu je
znoj sa lica.

Zapadno od njih, raštrkani pucnji svetlucali su u mraku dok su se nevidljivi

ljudi spuštali niz padinu ispod manastira. Ona uze „li enfild”, izvadi okvir i
pritisnu metke da proveri napetost. Nije bilo mnogo zazora, pa zaključi da u
okviru još uvek ima bar sedam metaka.

„Moraćeš da puziš, Vili”, reče mu, pa vrati okvir na mesto. „Mogu da ih

zadržim na ovoj čistini dobrih deset minuta. Dok te stignem, morao bi da
budeš prilično blizu čamca.” On je, zamišljenog lica, razmatrao mogućnosti.
Onda klimnu glavom. „Dobro, Princezo.”
Gledala ga je kako odlazi, brzo puzeći, vukući ranjenu nogu. Svetla koja su
se kretala putem do manastira sada su bila bliže i počinjala su da se šire. Bar
trideset ljudi, pomisli ona; Gabrijel je doveo čitavu vojsku za ovaj posao.
Vredelo je - ulog je bio deset miliona funti. Upitala se da li je i Gabrijel među
progoniteljima koji joj se približavaju.

Zalegla je iza jedne niske stene, raširenih nogu, i namestila pušku na gotovs.
Stena je bila ukopana u plitku jarugu oblika slova „v”, stajala je popreko i
pružala dobar zaklon. Podesila je nišan na osamdeset metara i ovlažila prednji
da bolje vidi. Svetlost je bila dobra, mesec iza njenog desnog ramena. Kada
je zažmurila na jedno oko i pogledala niz cev, imala je čist vidik.

Spustila je pušku i čekala.

20
Prošlo je pet minuta pre nego što se na čistini pojavio prvi čovek. Nosio je
bateriju i mašinku ispod ruke.

Modesti ga obori hicem u glavu pre nego što je prešao pet koraka i istog trena
se začuše buka i uzvici među ostalima. Niz svetala nestade. Začu se nekoliko
nasumičnih hitaca i jedan rafal, ali gađali su naslepo i ništa nije palo ni na
metar od nje.

Čekala je sa srednjim prstom labavo savijenim na okidaču i kažiprstom

ispruženim ispod ručice zatvarača, spremna da pređe na brzu paljbu i
prepunjavanje. To nije bio konvencionalan način pucanja, ali svakako već
oproban metod korišćen u Prvom svetskom ratu - zanemarljivo mala vojska
stekla je veliki ugled zbog brze paljbe. Ona je to naučila od jednog sedog
bivšeg majora u regimenti, koji se oženio jednom Francuskinjom i smirio u
Sfaksu, tako da je mogla da ispali trideset preciznih hitaca u minutu.

S leve strane prilično daleko jedan čovek istrča što je brže mogao,
pokušavajući da pređe čistinu i priđe joj sa strane. Ona uze u obzir njegovu
brzinu i obori ga hicem u telo kad je pretrčao trećinu razdaljine. Pao je i
počeo da vrišti. Još jedna figura je pošla preko mekog peska daleko desno od
nje, saginjući se i skrećući. Ona prvim hicem promaši; za trenutak je
pomislila da je i drugim promašila, ali on tada tresnu licem u pesak, dok su
mu se noge i dalje kretale kao da trče.

Ona se sagnu i pređe na položaj petnaest metara dalje, pa nađe dobar zaklon
pod uglom jedne stene. Tri minuta je prošlo, a onda odjednom nastade opšta
paljba, usmerena na njen prethodni položaj. Čula je udarce tanadi u kamen,
videla prskanje peska duž prednje strane zaklona i čula duge zvižduke
rikošeta.

Kad je paljba odjednom prestala, ona ugleda tri čoveka na otvorenoj čistini,
koji su istrčali odjednom, sa namerom da je pretrče. Najbrže je kroz mekani
pesak trčao onaj s njene leve strane i ona ga prvog obori. Figura na sredini
zastade, pa se okrenu i potrča nazad u zaklon. Ona okrenu pušku desno,
udahnu i opali. Čovek se trznu i zatetura, ali nastavi dalje. Ona opet opali i on
pade i zakotrlja se. Videla je kako ustaje, držeći se za rame i posrćući trči
natrag na bezbedno.

„Li enfild” je bila prazna. Ona je tiho spusti i povuče se nazad sa položaja.
Pomisli da neće dugo proći pre nego što zapovednik progonilaca, ko god to
bio, naredi novu paljbu. Prepuzavši punih osamdeset metara, ustade i nastavi
pognuta da trči.

More joj je sada bilo bliže sa obe strane jer se ostrvo sužavalo prema
izduženom špicu. Pet minuta kasnije stigla je Vilija. On je uporno puzao,
gotovo bez daha. Tu je ostrvo bilo široko jedva osamdeset metara od jedne do
druge obale, a čamac je bio u sidrištu isto toliko ispred njih. Videla je kako
mu se vrh lagano ljuljuška.

Ovde su imali vrlo malo zaklona, među retkim stenama i nekoliko brežuljaka.
Vili je jedva puzao prema ulegnuću napred, plitkom ulegnuću sa neravnom
ivicom. Pomislila je da je verovatno prilično zaslepljen znojem da bi ga
video.

„Dobro je, Vili.” Sagnula se da mu pomogne da ustane. „Hajde malo levo.

Sledi završnica.”

Poslednjih pet minuta mesec je zašao iza oblaka i pomrčina joj je odgovarala.
Digla je pogled i procenila da će biti u mraku još pet minuta. To će biti
dovoljno da se sakriju dok budu prelazili poslednju etapu do čamca.

Odnekud iza nje začu se tiha eksplozija i sekundu kasnije ceo špic beše
okupan blistavom svetlošću signalnog pištolja. Zalegla je na tlo pored Vilija i
čula kako je uzdahnuo od bola. Odjeknula su dva hica i čula je kako tanad
udara u obližnji kamen. Očajnički je gurnula Vilija napred u ono ulegnuće.
Izvukla mu je „magnum” iz džepa, pa se vratila do oronulog ruba.

Svetla su opet sinula dok je bljesak signalnog pištolja bledeo. Gabrijelovi

ljudi su polako prilazili u nepravilnom polukrugu još uvek iz daljine. Nije im
videla siluete, pa je shvatila da verovatno puze, zbog slabih zaklona.
„Ja ću ih držati zalepljene za zemlju dok ti stigneš do čamca i upališ ga, Vili”,
reče ona. „Imaš li dovoljno snage da to sam uradiš?”

Nije odgovorio. Ona za trenutak okrenu glavu i vide kako se plamen diže sa
mesta gde se nalazio čamac. Vili se naslonio na ivicu ulegnuća, nešto niže
pored nje, posmatrajući požar sa tihim gnušanjem na umazanom licu.

„To se zove prokleti pogodak”, reče hrapavim glasom. „Krava je planula od

signalnog pištolja.”

Modesti opet pogleda ispred sebe, izvirivši tik iznad ruba ulegnuća, sa
glavom između dva izbočena kamena. „Magnum” joj je bio u ruci, ali sa
samo tri preostala metka. Izvukla je „kolt piton” iz futrole za pojasom i
spustila ga u ruku.

Krenuo je prvi juriš, četvorica su jurnula pucajući u trku. Oborila je dvojicu,

a preostala dvojica otrčaše u stranu, tražeći zaklon. Tamo iza njih čuo se
Borgov glas kako izdaje naređenja.

„Platiće oni, Vili”, reče mu. „Nemaju nikakav zaklon na dvadeset metara do
nas.”

„Sad si oborila dvojicu?” reče on. Mirnije je disao, a ovo izgovori iz ugla
profesionalca.

„Da. Ovaj ’magnum’ je divan.” Držala je glavu savršeno mirno, pogledom je

pretraživala okolinu očekujući neku senku koja se kreće. U daljini je videla
zrak svetlosti kako poskakuje dok čovek ide na zapad. Dok ga je posmatrala,
on se smanjivao i udaljavao.

„Mislim da ga je Borg poslao nazad, kod Gabrijela, po instrukcije” reče ona

tiho.

„Postade im sve ovo malo skupo.” Vili se namesti u udobniji položaj i izvadi
nož. „Posebno sad kad su izgubili i čamac. Pretpostavljam da Borg ’oće da
sačeka prvo svetlo.”

„I dobiće ga dok se njegov čovek vrati sa uputstvima od Gabrijela”, reče ona.

„Vreme je da se taj stezač popusti, Vili. Možeš li to sam?”

„Naravski.” Dok je on to polako radio, u mislima je detaljno sagledavao

situaciju. Činilo mu se da će, što se njega i Modesti tiče, to naposletku biti
propao posao. Ta misao ga nije preterano uznemiravala, samo mu je bilo
drago što će bar kraj biti brz. Modesti će to izvesti tako da Borgovi ljudi dođu
uz paljbu u poslednjem jurišu.

Vili Garvin već odavno smatra da je tokom tih lagodnih i sigurnih dana život
postao suviše dragocen i da važnost koja mu je pripisivana ne spada pod
prirodni zakon. U prirodnom poretku stvari život je uvek bio jeftin. Čovek
dođe i ode, i to nije mnogo važno. Samo je mučenje prezirao.

Tokom dva minuta pustio je da mu krv procirkuliše u nozi, popustivši, pa

opet stegnuvši zatezač.

„Princezo” reče.

„Da?”

„Mislim da je vreme da skočiš.”

„Gde da skočim, Vili?” Čuo je prizvuk nežne poruge u njenom glasu.

„U more. Otpuzi samo četr’es’ metara. Možeš da otplivaš pored obale i nađeš
gde ćeš da se pritajiš. Njima će trebati ceo dan da pročešljaju ostrvo, a stari
Tarant će pre toga uleteti s poterom.”

„Hvala, Vili. Ali mislim da nećemo raditi na taj način.”

„Čuj”, insistirao je, „tvoj ostanak ovde neće mi još dugo biti od koristi. A
nikad nismo zajedno ronili ni plivali. Besmisleno je. Da je obrnuto, ti... ti bi
od mene vid’la samo prašinu”, završi on neuverljivo.

Ona kratko okrenu glavu da ga pogleda i on joj primeti trag osmeha na

prašnjavom licu. „Znam, Vili. Znam. Ali svejedno, odradićemo ovo u stilu
Mikobera10.”

Razumeo ju je. To je bilo nešto što su shvatili iz iskustva i razmatrali u

dokolici - da se u toku poduhvata nikad ne zna šta može da se desi. Sve je
moguće i uvek vredi boriti se do kraja. Velike bitke su se gubile zbog
neočekivanog i neobjašnjivog gubitka volje jednog od učesnika. Gabrijel
može da padne i slomi vrat; može da opozove svoje ljude; može brod da
dođe. A i svinje mogu da polete, pomisli Vili Garvin tužno.

Prošlo je petnaest minuta, a ljudi skriveni iza stenja nisu se pomerali.

„Kako noga, Vili?”, upita ona.

„Podnošljivo. Al’ prokletstvo, osećam se beskorisno dok samo ležim ovde.”

„Da nije mene, ti bi bio kod kuće. Praznio bi krigle.”

„Znam mnogo mesta na kojim bi’ mogo biti da nije tebe, Princezo. Neka od
nji’ su ispod zemlje. Nijedno nije vredno pomena. U svakom slučaju je
protivzakonito.”

„Šta to?”

„Točenje pića u sitne sate... ’ej!”

Ona trže glavu na njegove poslednje reči i ugleda čoveka koji je čučao na
suprotnoj strani ulegnuća iza nje, sa „lugerom” u ruci. Bio je mokar do
pazuha od prolaska kroz more. Svetlo bljesnu i Vilijev nož mu se zari u grudi
do drške. Noge ga izdadoše i on zaroni napred, u plitko ulegnuće.

Modesti je, još dok je nož leteo, munjevito okrenula glavu napred, očekujući
juriš, koji nije dolazio.

„Usamljenik”, reče ona. „Pokušao je da se prišunja na svoju ruku, ne

upozorivši ostale.”

„Donô nam je i „luger”, reče Vili zadovoljno. Privukao se preko dna

ulegnuća, uzeo „luger” koji beše ispao i palcem aktivirao kočnicu. „Evo,
Princezo.” Okrenula se i uhvatila “luger” kad joj ga je dobacio. On istrže nož
iz mrtvaca i opet se nasloni na nagnutu ivicu. „Ja ću paziti na ovu stranu, za
slučaj da još neko pokuša da se prišunja”, reče joj.
Pola sata kasnije Modesti ugleda kurira koji se vraćao iz manastira. Pomislila
je da pokuša da nanišani na daljinu, ali je od toga odustala. Štedela je
municiju.

Na istoku, iza nje, na horizontu se pojavila tanka, zlatna linija svetlosti.

„Vili”, reče ona tiho, „mislim da im je Gabrijel naredio brzopotezno

smaknuće, pa će pokušati odmah da izvedu juriš. Dođi ovamo i daj mi
eksploziv.”

On dopuza preko dna ulegnuća i ona oseti rad njegovih ruku na potpeticama
njenih čizama. Bile su to visoke pete od livenog gvožđa, pokrivenog gumom
debljine nekoliko milimetara. Obe su bile napravljene sa lastinim repovima
prema spolja, u osnovi užeg dela čizme, s tim što je jedan bio obrnut, tako da
su potpetice mogle da se sastave. U levoj potpetici nalazilo se pedeset grama
eksplozivne smese; u desnoj je bila udarna igla na oprugu i detonatorska
kapisla, fitilj koji gori tri sekunde, napravljen od mešavine baruta sa
fulminatom žive, kao i skraćeni osigurač koji izlazi iz prednjeg ruba
potpetice. Šuplja cevčica na profilisanom žljebu potpetice sa detonatorom
uklapala se u šupljinu onog drugog žljeba, da bi dovela fitilj u kontakt sa
glavnim punjenjem.

Vili gurnu sigurnosnu iglu u položaj, stavi bombu u Modestinu ruku i poče da
skida potpetice sa svojih čizama.

Pet minuta kasnije poče juriš. Borg je upotrebio dobru polovinu preostalog
ljudstva. Desetak njih je skočilo i potrčalo, pucajući. Modesti zubima izvuče
sigurnosnu iglu, zamahnu levom rukom i sagnu se.

Bomba iz potpetice je odletela u niskom luku. Eksplodirala je u visini struka i

razletela se u strašni krug šrapnela.

Modesti diže glavu. Dvojica su ležala nepokretno na zemlji. Neki su,

ošamućeni, ustajali, a drugi bežali ili posrćući tražili zaklon. Ona ispali dva
pažljivo naciljana hica i obori dvojicu onih koji su bežali pre nego što ju je
uzvratna paljba primorala da se opet spusti.

„To će ih možda odvratiti”, reče Vili.

„Sve je u vremenu.” Ona spusti „magnum” i uze „luger”. „Idući put ću baciti
veći kamen. Dovoljno je svetlo da ga vide, a ako imaju ikakav osećaj, svi će
zalegnuti. Mislim da mogu da skinem još jednog ili dvojicu. Spremi svoj
eksploziv koji ćemo upotrebiti posle toga, Vili.”

Napad je počeo i kamen koji leti kroz vazduh imao je svoju svrhu. Dok su
zaustavljeni jurišnici pokušavali opet da uhvate zalet, skinula je još dvojicu, a
ostali su podvili repove. Pokrivanje sa druge strane bilo je žestoko, ali
neprecizno. A ona je imala dobar položaj na ivici ulegnuća. Samo slučajan ili
pažljivo naciljan hitac bio bi opasan, a njen pištolj je predstavljao smrtonosnu
pretnju svakome ko bi se otkrio dovoljno dugo da pažljivo nacilja.

„Još neko vreme i Borg će morati pištoljem u leđa da ih pokreće”, reče Vili.
Ta misao je otvorila još jednu mikoberovsku mogućnost - da njihov moral
počne da puca pod jakim pritiskom koji trpe.

Pet minuta kasnije, još jedan pokušaj da im krišom priđu sa strane završio se
gubitkom jednog čoveka.

„Ovo počinje sve manje da im prija”, reče Modesti. Pitala se da li će joj

preostalih par metaka biti dovoljno ako Borg ponovo pokrene ljude. Bilo je to
pitanje života i smrti.

Proteklo je četvrt sata pre nego što je počeo novi opšti napad i ona je bacila
drugu bombu. Tri hica dok se napad raspadao i napadači bežali, a zatim
tišina, ali uz jauke povređenih ljudi.

I još nešto. Tutanj velikog transportnog aviona koji je preleteo nisko iznad
njih, dužinom ostrva. Sada, kad je registrovala taj zvuk, shvatila je da ga je
već čula samo nekoliko minuta ranije. Buka aviona se gubila i nestala. Pod
jutarnjim svetlom velika senka pređe iza nje preko udubljenja i ona oseti udar
vetra iznad glave.

Velika vojna jedrilica bila je samo petnaest metara iznad i ubrzano se

spuštala. Držala je grubo pravac od špica prema manastiru, i videla je kako
visoko poskakuje kada je trbuhom dodirnula tlo.

Trideset metara dalje jedan čovek ustade iz zaklona i okrenu se da bi

pogledom propratio jedrilicu. Bio je to Borg. Ona podesi nišan na daljinu i
upuca ga u telo.

Jedrilica je klizila uz zvuk škripanja i grebanja. Jedno krilo se zakači za stenu

i otpade. Onda se okrenu i stade.

Nekoliko sekundi ništa se nije dešavalo. Zatim se vrata s treskom otvoriše.

Ona ugleda čoveka sa dugom puškom koji je iskočio na tlo; Arapin, sa
burnusom zakačenim za struk. Za njim iskoči još jedan, pa još jedan, i svaki
je odmah hvatao zaklon.

„To su Abu Tahir i njegovi ljudi”, reče ona, i spusti glavu ispod ivice,
pogledavši Vilija.

On se isceri. „Sa g. Hegenom za upravljačkom palicom. Rekao je da je leteo

jedrilicama.”

Sada se začu žestoka paljba i zbunjeni uzvici. Buka se udaljavala jer su

Gabrijelovi ljudi pokušavali da stignu do manastira pre nego što njihovi novi
napadači uspeju da ih zarobe na špicu.

„Jel’ dobro stojimo?” reče Vili, digavši se na lakat malo ispod nje.

Ona opet izviri iznad ivice. „Da. Ja sam upravo ubila Borga. U potpunom su
rasulu. A eno i Pol izlazi...” Videla je kako iskače na zemlju i okreće se da
pruži ruku Tarantu. Dva hica pogodiše jedrilicu blizu njih. Ona vide kako se
Pol pokrenuo i ču pucanj, pa ugleda drugog koji se do struka digao iz zaklona
i zatim stropoštao.

„Bio si u pravu, dobar je”, reče ona i kliznu unazad. Niz stranu ulegnuća.
Legla je na leđa pored Vilija i prebacila ruku preko očiju.

Paljba se udaljavala prelazeći u sporadičnu pucnjavu, a nešto kasnije odnekud

iz daljine začu se glas koji dubokim glasom uzvikuje.

„Modesti!”

„Naš g. Hegen”, reče Vili i diže prste do usana. „Zviznuću mu”

„Ne. Čekaj.” Glas joj je zadrhtao. Okrenula se, prišla do njega i stavila mu
ruku na grudi. On joj obavi ruku oko ramena i zagrli je, i držao ju je tako dok
joj se telo grčilo u tihom plaču.

Vrlo zadovoljan, Vili je ležao i gledao gore, u nebo. Digao je drugu ruku i
počeo da povlači gumene trake koje su joj držale kosu smotanu u punđu.
Znao je da bi sada volela da raspusti kosu; da bi želela da je slobodna, da
skine odeću i opere se bistrom, hladnom vodom.

Dva minuta kasnije, drhtavica se smirila i ona je ležala mirno. Hegenov glas
ju je i dalje dozivao, ali sada iz veće blizine. Ona uzdahnu i kleknu, obrisa
lice rukavom džempera i osmehnu se Viliju. Sva napetost joj je sada nestala
iz očiju.

„Zašto, dođavola, to radim?”, reče ona bespomoćno. „Zašto uvek moram da

se... raspekmezim kad završimo posao?”

„Nije uvek tako, Princezo”, reče on trezveno. „Ni često. Samo posle onih
opasnih. A ovaj put smo stigli baš do ivice.” Namestio se i seo. „Ja mislim da
je to u redu”, reče jednostavno. „Stvarno, Princezo. Fino je i nekako...
ženstveno.”

Ona se nasmeja i ustade. „Možda. Ali ne bih želela da neko to sazna.”

„Niko. Sem malog Vilija gđe Garvin. A njega ne računaš.”

„Ti možeš da ga računaš”, reče ona i izađe iz ulegnuća da potraži Pola.

Borba je bila završena. U daljini je videla kako Abu Tahirovi ljudi sprovode
zarobljenike prema manastiru. Grupica od tri ili četiri Arapina okrenula se i
pošla prema njoj. Bili su udaljeni nekoliko stotina metara, ali činilo joj se da
prepoznaje Abu Tahira. Sa njima je bila sedokosa prilika u smeđim
pantalonama i tamnozelenoj jakni. Tarant.

Pol je bio vrlo blizu. Desno, na jednom izbočenom kamenu i zurio je

unaokolo. Mahnula mu je i videla kako je kliznuo sa kamena i nestao.

„Vraćam se za minut, Vili” reče ona i ode. Kada je ugledala Pola, on je trčao,
noseći „kolt kobru” u ruci. Ugledavši nju, usporio je i sklonio pištolj.
Primetila je dve duboke brazde na njegovom licu, koje su išle od nosa do
uglova usta, kao i linije napetosti oko očiju.

Stali su jedno ispred drugog. Blizu njih ležala su dva mrtva čoveka, a tlo oko
njih bilo je isprskano krvlju.

Hegen tupo odmahnu glavom. To je bio kraj duge patnje. Svega je bilo -
čekanje i strah; gužva sa telefonskim pozivima i hitnim pripremama; trka od
Port Saida do aerodroma, čekanje da stignu Abu Tahirovi ljudi i naizgled
beskrajan let iznad Mediterana u uskoj jedrilici; i DC-6 koji urla ispred i Abu
Tahirovi ljudi stisnuti u trupu iza njega; Tarant koji sav izbezumljen kaže
Abu Tahiru: „Pustite te proklete dijamante, oni su bar neuništivi.” Abu Tahir,
koji se ceri, miluje svoju pušku i kaže: „I ja prvo mislim na Modesti, ser
Tarante.” I najzad, kratak pogled na borbu ispod, pre nego što se sasvim
usredsredi na sletanje; košmar tih trenutaka i sumnje da li će njegova
nekadašnja veština poslužiti; osećaj čuđenja pošto se jedrilica zaustavila
posle klizanja i on shvatio da je još uvek živ i zdrav.

Pre trideset sekundi beše izgubio svaku nadu. Osećao se kao duh koji hoda,
predmet bez suštine dok je među stenama tražio njeno telo. Ali sada je opet
bio svestan mesa i krvi, udova i mišića, kosti i srži, i postao je svestan topline
sunca na svom licu,

Ona mu se smeškala pomalo nesigurno, kao da joj je na trenutak bio

nepoznat. Lice joj je bilo izgrebano i prljavo od prašine i baruta, a ruke crne.
Stajala je na ravnim stopalima, u čizmama bez potpetica. Džemper joj je bio
pocepan, a velika poderotina joj je zevala i na kolenu pantalona. Kosa joj je
bila mokra i lepila se za glavu, ali je padala slobodno niz vrat, do ispod
ramena. Ličila je na derište posle jutarnje igre na đubrištu.

„Za boga miloga”, reče Hegen polako, „kako me je takva prljavuša ikad
zavela da je odvedem u krevet?”

Ona se nasmeja i ozari, iako je bila obavijena umorom kao plaštom. „Zatekao
si me nespremnu”, reče. „Nisam te očekivala tako rano. A imala sam loše
jutro.”
On je uhvati za ramena i sagnu se da je poljubi u usta. Zaudarala je na kordit i
znoj, i ta jaka mešavina čudno ga je uzbudila. Ruke mu kliznuše na njene
zglobove. Ukočio se i digao jednu ruku da vidi skorenu krv na rukavu njenog
džempera.

„Nije moja, dragi. Vilijeva je.”

„Loše?”

„Kroz butinu. Moglo je biti mnogo gore. Ali bolje da se sad pobrinemo za
njega.”

„El Sayyide!” Abu Tahir je žurno dolazio prema njima, u pratnji Taranta i još
trojice ljudi. Šeikovo tamno lice bilo je ozareno uzbuđenjem i čuđenjem.
„Ovde je vođena velika borba!” reče i obgrli je snažnim rukama. „Ser Tarant
je bio mnogo uznemiren zbog tebe, Modesti, ali ja sam mu govorio da ćeš
ti...”

„Molim te, druže. Vili Garvin je ranjen. Pričaćemo kasnije.”

„Ah?” Pogledao ju je sa strepnjom.

„Ovamo.” Osmehnula se kratko Tarantu u znak pozdrava i pročitala mnogo

toga neizrečenog u njegovim umornim učima. Na ivici plitkog udubljenja
stali su i pogledali dole. Vili se naslonio na lakat pored onog leša i polako
prekopavao džepove mrtvaca.

„Zdravo, Vili, druže stari”, izusti Hegen.

Vili diže glavu i zagleda se pomalo staklastog pogleda. „Jel’ ima neko
pljugu?” molećivo upita. „Ovo đubre je izgleda prestalo.”

Tarant je sedeo na stolici ispod južnog zida manastira, gledajući preko

popločanog dvorišta plavo morsko prostranstvo koje je sijalo na podnevnom
suncu. Sada je vladala gluva tišina. Bol u kostima i u glavi je nestao, pa mu
se prispavalo.

Na vratima se pojaviše dva Arapina noseći leš zavijen u ćebe. Pređoše preko
dvorišta i spustiše svoj teret pored niza slično umotanih oblika. Sedamnaest
do sada, sabra Tarant automatski i pomisli da li su spustili i Fotergilovu.

Dvojica Arapa se vratiše u manastir. Bilo je mnogo posla za njih. Abu Tahir i
njegovi ljudi su bili glavni za čišćenje. Monasi su napravili improvizovanu
operacionu salu.

Tarant pogleda na sat. Ako su britanski ambasador u Kairu i njegov kolega u

Istanbulu uradili svoj posao, brod iz Turske bi trebalo uskoro da stigne na
ostrvo. Pitao se hoće li biti posledica. Turci su realni ljudi; uz malo sreće
prihvatiće Abu Tahirov tehnički prekršaj počinjen upadom na njihovu
teritoriju u datim okolnostima. Tarant je odlučio da razgovara sa starim
razbojnikom i ponudi mu da restauriraju manastir i vrate ga u pređašnje
stanje. Takav predlog bi trebalo da se ceni. On se obreo u veoma
interesantnoj situaciji. Ambasador u Kairu mu je zabranio da pođe sa ljudima
u jedrilici. Za tu stvar, rekla je Njegova ekselencija, odgovoran je Abu Tahir
kao vladar suverene države Malorak. To nije posao u kakav bi trebalo da
bude umešana državna administracija Njenog veličanstva.

Tarant nije komentarisao i prekršio je instrukciju, a pokriće mu je bio

ministrov nalog da se u potpunosti posveti Abu Tahiru. Možda se zatraži
njegova ostavka. Ili dobije cveće. Verovatno će zavisiti od reakcije iz Turske.

Tarant se osmehnu za sebe. Bez obzira na to šta bude, Džek Frejzer će

pozeleneti od zavisti zbog svega ovoga.

Izašao je Hegen i Tarant gurnu drugu stolicu prema njemu. „Ovi monasi su
imali interesantno jutro”, reče Hegen. „Imaju pravu operacionu ekipu.”

„Šta je sa Vilijem?”

„Upravo su ga obradili. Modesti ga dovodi” On sede i pogleda Taranta.

„Šteta zbog Gabrijela... i onog drugog, Mekvirtera ili tako nešto.”

Tarant sleže ramenima. „Modesti nije bila iznenađena što su pobegli. Gabrijel
je očigledno čovek koji ima sopstveni izlaz. Jesi li video kakvo plovilo je
skrivao ispod zapadne litice?”

„Jahtu od pet metara, sa dva ležaja. I dovoljno goriva. Ako stignu do obale
Sirije a da ih ne uhvate, kladim se da od hapšenja nema ništa.”

Tarant potvrdno klimnu glavom. „Je li Modesti zabrinuta, mislim zbog sebe,
zbog toga što je Gabrijel na slobodi?” upita.

„Ne.” Hegen upali cigaretu. „Mislim da ona ne brine mnogo za sutra ili
prekosutra. U svakom slučaju, kaže da Gabrijela zanima samo korist. Takav
mu je karakter.”

Sedeli su izvesno vreme ćuteći, a onda Hegen reće: „Mislite li da ćete kasnije
opet dobiti dozvolu da je upotrebite za neki drugi posao?”

„Kasnije, da. Ali jedno izvesno vreme - ne. Znaš, Modesti nije moj agent.
Ona ne pripada nikome.”

„Tačno. Ona ne pripada nikome.” Hegen se zagleda u zemlju. „Imate li

mnogo ženskih agenata na platnom spisku?”

„Nekoliko. Neke su baš dobre. Ali obično operišu u manje uzburkanim

vodama od ovih.” Tarant pokretom zaokruži to ostrvo i sve što se tu
ispodešavalo.

„Nadam se da je tako”, reče Hegen ravnim glasom. „Ovo nije bio posao za
ženu, čak ni za muškarce koje ja poznajem.”

„Nisam to znao kad sam je angažovao, a kad sam pokušao da je izvučem, nije
htela da izađe. Bila je u pravu, Hegene. Dobro se završilo.”

„Ovoga puta. Nekom sledećom prilikom možete je ubiti.”

„Deo mog posla jeste da druge izlažem riziku; to je najteže. Ali prisiljen sam
da koristim najbolje instrumente koji su mi na raspolaganju. Upotrebiću je
opet ako mi to dozvoli, jer je jedinstvena” reče Tarant. Pogledao je u Hegena.
“Jel’ znaš zašto? Uzmi devojku sa univerziteta ili sa daktilografije; ako ima
pravi potencijal, možeš da je provedeš kroz obaveštajnu i borbenu obuku i
napraviš prokleto dobrog agenta. Ali nećeš napraviti Modesti Blejz. Potreban
je redak potencijal i dvadesetak godina pravog iskustva da se to postigne...
ceo njen život, dokle god dopire njeno sećanje.”
Modesti izađe u dvorište, gurajući Vilija u prastarim invalidskim kolicima.
Vili je bio čist i obučen u dugačak, beli mantil. Ranjena butina mu je bila
nabubrela od debelih slojeva zavoja ispod mantila. Sada je i Modesti bila
čista. Na sebi je imala odeću koju je našla u jednoj od soba u kojima su bili
Gabrijelovi ljudi - preveliku žutu košulju, sive pamučne pantalone podvrnutih
nogavica i šljampave sandale. Kosa joj je bila zakačena pozadi, a od šminke
ni traga.

Vilijevo lice je bilo bledo ispod vlažne kose, ali pogled mu je bio bistar. Za
trenutak, umor više nije osećao zbog bola koji je počeo polako da ga
obuzima.

„Samo pola sata, Princezo”, molio ju je. „Volo bi’ malo da sednem na
suncu.”

„Pa... samo pola sata.” Zaustavila je njegova kolica pored Taranta i Hegena,
dok su oni ustajali. „Ali onda na spavanje, Vili.”

„I ti, Princezo.”

„I ja.” Pogledala je u Taranta. „Hoćete li da sedite sa Vilijem pola sata?”

„Biće mi drago, mila moja.” Pogledao je preko dvorišta, prema nizu leševa.
„Imaćemo o mnogo čemu da razgovaramo. Izgleda da ste imali burnu noć.”

„Počela je mirno”, reče Vili, „ali kasnije je živnulo.” Na licu mu se pojavi

brižan izraz. „Nadam se da nismo mnogo uznemirili ove monahe, ser Dži.”

„Mislim da niste”, odgovori Tarant. „Ne u ovim okolnostima. Najzad ’... oni
videše bezbožnika strašnog koji se raširivaše kao granato drvo; ali prođe, i
evo nema ga’ Psalam trideset sedam.”

Vili ga pogleda sa nevericom. „Nisam znao da ste i vi bili u kokošinjcu”,

reče, a Hegen se nasmeja.

Modesti pogleda Vilija i odmahnu glavom. „Tvoja kosa”, reče mu. „Izgledaš
kao pokisli suncokret.” Izvadi mali džepni češalj i prođe mu njime kroz
raščupanu kosu. Razdelila ju je i uredno očešljala. „Eto. Sad je mnogo lepše.”
Sklonila je češalj, izvadila paklicu cigareta i kutiju šibica i spustila ih na
njegovo koleno. „Želiš li još šta, dragi Vili?”

„Ne. Zadovoljan sam, hvala, Princezo.”

„Sigurno?”

„Sigurno. Pusti mene i ser Džija da razgovaramo o kokošinjcima u kojima

smo bili.”

Osmehnula se, dodirnula mu rame, pa se okrenula ka Hegenu i provukla ruku

ispod njegove nadlaktice. Tarant ih je gledao kako odlaze preko dvorišta i
napolje, kroz zasvođen izlaz. Kasnije, dok su se polako uspinjali prema rubu
litice, ugledao ih je opet iznad dvorišnog zida.

„Boli li, Vili?” upita.

„Ne previše. Vispreni frajeri, ti monasi.”

„Nisam mislio na nogu.”

Vili pođe za njegovim pogledom prema dvema prilikama na vrhu litice,

sitnim u daljini, pa pogleda u Taranta.

„Što bi to bolelo?” reče zbunjeno. Pogled mu je sada gubio oštrinu. „Ima

pravo, zar ne?”

„Naravno. Ali izgleda...” Tarant neodređeno mahnu rukom, pa ućuta.

„Ja nisam na istoj strani knjige sa Hegenom”, reče Vili. Sa naporom je upalio
cigaretu i sa zadovoljstvom, prilično pospan, izdahnuo je dim. „ Al’ ako idete
do kraja, kladim se da bi se on rado menjo sa mnom.”

„Vrlo moguće”, reče Tarant polako. „Ti si pravi srećnik, Vili.”

„Znam.” Vili nakrivi glavu prema manastiru. „Ono što sam ja dobio vredi
više od dve kutije dijamanata, ser Dži.”

Ćutali su izvesno vreme, pa Tarant reče: „Šta misliš, jesam li izgubio

Hegena?”

„Ne...” Vilijev glas je postao skoro nerazumljiv. „Ne na duži period. Al’
trebće mu neko vreme da završi taj portret.”

„Ne više?”

„Ona ne podnosi da bude vezana...” Vilijev glas je postajao mrmljanje, oči su

mu se sklapale, glava padala. Tarant se nagnu napred i polako uze upaljenu
cigaretu iz njegovih prstiju.

Na vrhu litice, Modesti je sedela naslonjena na jednu ruku pored Pola

Hegena. Pogled njenih očiju, zamagljenih od umora, pratio je galeba koji je
kružio iznad mora. “Hoćeš li da zapališ?” upita Hegen.

„Ne, dragi. Samo želim da sedim.” Spustila je pogled na izgužvanu žutu

košulju i prevelike pantalone nabrane na struku, pa ogorčeno odmahnula
glavom. „Posle ovoga nikad neću uspeti da te odvučem u krevet.”

„Ko zna? Ja sam vrlo dobroćudan.”

Ona ga udari grančicom i opet vrati pogled prema moru. „U Kairu” reče
pospano, „znam odličnog frizera. I imam neotvoren pun kofer odeće. Imam
jednu haljinu, Pole. Još je nisam obukla. Tamna je, raskošno crvena, i
potpuno uvrnuta. Nešto najuvrnutije što si ikada video. I imam dugačke
minđuše, koje se ljuljaju, i cipele sa divnim visokim štiklama, a i gomilu
parfema, ruževa i šminke za oči.”

„Prodato”, reče Hegen. „Sad te više ništa neće spasti.”

„Nadam se da neće.” Vragolasto i kroz osmeh je ovo rekla, sada već prilično
umorna. „Naći ćemo mesto na kome niko neće čuti kako vrištim.”

„I ponećemo zalihe hrane za nedelju dana.”

Klimnula je glavom, ispružila noge i spustila mu glavu na krilo. Zatvorila je

oči. „Prodrmaj me ako se ne probudim za pola sata”, reče mu. „Moram da se
pobrinem za Vilija.” Hegen oseti kako se opustila i ču kako joj disanje
postaje sporije i dublje. Nežno joj pređe rukom preko vrata, prateći liniju koja
se odupirala njegovoj četkici.

Negde u manastiru zazvoni zvono. Ona se ne pomeri. On je sedeo sa rukom

na njenom struku i posmatrao galeba, primetio je njegov slobodan let i slušao
je zvono.

Znao je da zvoni njemu; zvoni za vreme koje će doći posle turobnih dana i
noći, kad ona ode i deo njega umre.

Ali ne još. Ruka mu se pomeri i lagano spusti na njenu dojku.

Ne još.

KRAJ
Napomene
[←1] Roland (? -15. avgust 778) - Bio je franački vojskovođa u službi kralja
Karla Velikog. Roland se u poeziji povezuje s mačem Durendalom, konjem
Vilantifom i rogom olifantom. Na kraju bitke sa Saracenima - zapravo
Baskima - kod pirinejskog klanca blizu sela Ronceval, Roland biva smrtno
ranjen. Uzalud doziva pomoć duvajući u svoj olifant. (Sve fusnote u tekstu su
prevodiočeve.)

[←2] Pukovnik Ferfaks - Lik iz opere Kraljevski gardisti.

[←3] Is life a boon (engl.) - Je li život blagodat...

[←4] Is life a thorn? (engl.) - Je li život trn?

[←5] Sisal (botan.) - Vrsta meksičke agave koja se gaji zbog jakih vlakana;
vlakno te biljke koristi se za pravljenje konopaca i tepiha.

[←6] Leska - Vrsta cvetnog drveta; rastvor sa ekstraktom severnoameričke

leske.

[←7] Miki fin - Poslovičan naziv za piće bazirano na psihoaktivnim drogama

koje se daje nekome bez njegovog znanja.

[←8] Organizacija američkih država - Udruženje većine zemalja zapadne

hemisfere (članstvo Kube je suspendovano 1962. godine); oformljeno je
1948. godine da zameni Panameričku uniju i promoviše vojnu, ekonomsku i
društvenu saradnju.

[←9] Dvadeset centimetara - Artiljerijski model „lugera”.

[←10] Mikober Vilkins - Lik u Dikensovom romanu Dejvid Koperfild, večiti

optimista koji, uprkos suprotnim činjenicama, uporno veruje da će se „nešto
desiti”.