PRINCIPI GENETIKE 8

Euhromatin i heterohromatin.
Struktura i funkcija hromozoma.
Genetičke osnove deobe ćelija.
Ponašanje hromozoma u mitozi i mejozi.
Vanjedarno nasleđivanje.
Organizacija genoma mitohondrija
Struktura nukleoida E. coli. a) u izolovanom nespiralizovanom stanju. b)
hromozom podeljen u nekoliko petlji povezanih malim RNK molekulima. c)
svaka petlja se dodatno superspiralizuje. d) tretman spiralizovanog genoma
endonukleazom dovodi do relaksacije DNK samo u tretiranim petljama e)
tretman RNA-zom raspliće samo delove povezane malim RNK molekulima.
NUCLEUS
Nivoi pakovanja nasledne
informacije u ćeliji
Šematska ilustracija strukture
nukleozomskog čvorića

Svaki nukleozomski čvorić

koji se sastoji od histonskog
oktamera je obmotan sa
DNK koju čini 146 baznih
parova. Ovaj proteinski
histonski oktamer čini po
dva elementa histona H2A,
H2B, H3 i H4. Svaki histon
se sastoji od 102-135 amino
kiselina. Svaki histonski
oktamer vezan je za susedni
– slobodnim delom
vezujuće DNK.
Građa nukleozoma
Hromatin je kompleks DNK, proteina i malih količina RNK .

Hemijske analize izolovanog hromatina govore da se sastoji iz DNK i

proteina uz male količine RNK. Proteini su grupisani u dve velike klase:
histoni i nehistonski hromozomski proteini.
Histoni imaju glavnu ulogu u strukturiranju hromatina. Prisutni su u
hromatinu svih viših eukariota u količinama ekvivalentnim količini
DNK (približno isti težinski odnos). Histoni obuhvataju 5 različitih
proteina: H1, H2a, H2b, H3 i H4, prisutnih skoro u svim tipovima
eukariotskih ćelija uz malobrojne izuzetke (u spermatozoidima se
umesto histona nalaze mali bazni proteini tzv. Protamini).

Histoni su bazni proteini, bogati aminokiselinama lizinom i argininom

(sadrže 20-30% arginina i lizina). Pozitivno naelektrisani ostaci baznih
aminokiselina histona mogu lako da interreaguju sa kiselim fosfatnim
grupama u DNK. Histoni kompleksuju sa DNK i formiraju posebne
strukture nukleozome. Svaki nukleozom sadrži po četiri molekula
histona H2a, H2b, H3 i H4 (oktamer histona) oko kojih se nalazi DNK
Građa nukleozoma.
Struktura hromozoma
Lokalni region
hromozoma se može
ponašati kao posebna
strukturna jedinica
zahvaljujući specijalnoj
ulogzi koju imaju histoni H1
u povezivanju nukleozomskih
oktamera. Otpuštanjem
histona H1, region se može
naglo dekondenzovati po
primanju informacije od
strane nekog spoljašnjeg
faktora. Smatra se da se
dekondenzacija ovog tipa
dešava pri procesu aktivacije
gena.
 Histoni pomažu pakovanju DNK u hromozome; kod čoveka
se nalazi skoro 2 m DNK u diploidnom jedru. Otuda se postavlja
pitanje kako je DNK upakovana u hromozome. Danas je izvesno da
se u svakom hromozomu nalazi isključivo jedan linearni molekul
DNK, koji se pruža od jednog kraja hromozoma preko centromere
do drugog kraja hromozoma. Najveći hromozom u humanom
genomu ima DNK dužine oko 85 mm (85000μm). Ovaj DNK
molekul upakuje se u metafazni hromozom dijametra 0,5 μm i dužine
oko 10 μm. To znači da se od “golog” molekula DNK do
hromozoma ostvaruje kondenazcija od oko10000 puta.

Nasuprot histonima, nehistonski proteini obuhvataju frakciju

sastavljenu iz velikog broja jako heterogenih proteina. Sastav
nehistonskih proteina jako varira ne samo između različitih vrsta, već
i između različitih ćelija unutar istog organizma. Među nehistonskim
proteinima treba, pored ostalog, tražiti regulatore genske aktivnosti.
Građa nukleozoma.
Pojam heterohromatina i euhromatina

HETEROHROMATIN – više kondenzovan, tamno

obojen
a) KONSTITUTIVNI – DEO KONSTITUCIJE
- centromerni i telomerni regioni
b) FAKULTATIVNI – inaktivirani X – hromozom,
Barovo telo

EUHROMATIN – svetliji, manje kondenzovan,

aktivan
NUCLEUS
 X hromozom

konstutivni
heterohromatin

Centromerni
heterohromatin
euhromatin

Humani kariotip (2n = 46, XY) obojen tehnikom

G-traka
Genetičke analize ukazuju da je heterohromatin uglavnom genetički
neaktivan. Većina do danas okarakterisanih eukariotskih gena locirana je u
euhromatinskim regionima hromozoma. Štaviše, heterohromatin je, po
pravilu, bogat visoko repetitivnim, tandemski raspoređenim DNK
sekvencama.

Molekularno biološke analize eukariotskoh hromatina pokazale su da

postoje tri osnovna tipa DNK sekvenci:

- visoko repetitivni nizovi (satelitska DNK) sastavljeni od

višestruko ponovljenih kratkih nizova nukleotida, najčešće različitog baznog
sastava od ukupne DNK. Prisutni su u svim, ili skoro svim, hromozomima,
a sama funkcija ovih nizova još uvek nije dovoljno pojašnjena.

- intermedijarna (srednje repetitivna) DNK obuhvata DNK

sekvence sa znatno manjim brojem kopija u genomu - u poređenju sa
visokorepetitivnom DNK. Pored ostalog, u srednje ponovljene nizove
spadaju geni za rRNK, geni za tRNK, za histone, α i β globine, tubuline,
aktine itd.-
 - unikalni nizovi (“jedinstvene” sekvence) pokazuju veliku
raznovrsnost i obuhvataju najveći broj strukturnih gena. Geni se mogu
javiti samo u jednoj kopiji (engl. “single copy”) ili u svega 2-3 kopije u
genomu.

Tipovi DNK sekvenci otkriveni su pre svega zahvaljujući proučavanju

kinetike renaturacije DNK. Naime, rastavljanje lanaca DNK ostvareno
dejstvom visokih temperatura ili hemijskih agenasa označeno je kao
denaturacija DNK. Suprotan proces - ponovno uspostavljanje dvolančanog
heliksa do kojeg dolazi po uklanjanju agenasa za denaturaciju, naziva se
renaturacija DNK. Stepen renaturacije uveliko zavisi od koncentracije
DNK u rastvoru i kompeksnosti DNK sekvence. Stoga je proces
renaturacije kod visokorepetitivnih DNK najbrži i njaefikasniji, dok se
renaturacija unikalnih nizova ostvaruje najsporije.

Konačno, treba istaći da eukariotski hromozomi poseduju posebne

strukture na svojim krajevima, tzv. telomere.
Već decenijama se zna da telomerni regioni imaju jedinstvene
karakteristike. Barbara McClintock je pokazala da se odstranjivanjem
telomera formiraju “lepljivi krajevi’ hromozoma koji imaju tendenciju
da se međusobno spajaju. Nasuprot tome, prirodni krajevi normalnih
hromozoma stabilni su i nemaju tendenciju ka međusobnom spajanju.
Danas se zna da postoji specifičan enzim telomeraza (transferaza
telomera), sposoban da dodaje telomere na krajeve hromozoma.
Funkcija samih telomera verovatno se sastoji u:
- stabilizaciji hromozoma usled sprečavanja egzonukleaza da vrše
degradaciju linearnih DNK s kraja hromozoma
- sprečavanju fuzionisanja krajeva hromozoma sa drugim
DNK molekulima
- olakšavanju replikacije krajeva linearnih DNK.
Naime, da nema telomera krajevi hromozoma bi se posle svakog ciklusa
replikacije malo skraćivali - zato što na samom kraju lanca sa
diskontinuiranom replikacijom (“lagging strand”) ne bi postojala
DNK koja omogućuje sintezu RNK početnice sa slobodnim 3′-OH
krajem.
 B

A. K A R I O T I P,
B. K A R I O G R A M,
C. I DIOGRAM
ČČetkasti hromozomi uu ovocitima
etkasti hromozomi ovocitima vodozemaca
vodozemaca
posmatrani pod
posmatrani pod svetlosnim
svetlosnim
 Politeni hromozomi pljuvačnih žlezda Drosophila
melanogaster posmatrani pod svetlosnim mikroskopom
Kariogram psa 2n=78,XY
Kariogram mačke
2n=38,XY
Kariogram svinje 2n=38,XY
Kariogram govečeta 2n=60,XX
Kariotip bika obojen
tehnikom G-traka,
2n = 60, XY.
Kariogram jarca
2n=60,XY
Kariogram ovna
2n=54,XY
Kariogram kobile
2n=64,XX
Kariogram kokoši
2n=18,ZW
Kariogram radilice medonosne pčele
2n=32,XX
Normalni kariotip svinje (2n=38, XX)
 FUNKCIJA HROMOZOMA

Poređenje kariotipova dve srodne vrste jelena:

A. Muntacus reevesi i B. Muntiacus muntiak .
(2n=46,XX/XY ) (2n=7,XY1Y2)
Ne postoji direktna korelacija između stepena filogentskog razvoja i
broja hromozoma. Mada se kod srodnih vrsta može da javi sličan broj
hromozoma, poznati su primeri da broj hromozoma znatno razlikuje
kod veoma srodnih vrsta. Poređenjem broja hromozoma dve veoma
srodne vrste jelena, utvrđeno je da vrsta Muntiacus munitak iz Indije
ima samo dva para autozoma i tri polna hromozoma, dok vrsta
Muntiacus reevesi iz Kine ima 22 autozoma i dva polna hromozoma
Pojava blokova sa identičnim rasporedom gena u kariotipovima
srodnih vrsta naziva se sintenijom hromozoma. Poređenjem genoma
miša i čoveka pronađeno je ne samo da ove dve vrste imaju veliki broj
zajedničkih gena, već veliki blokovi u genomu miša i čoveka sadrže
isti redosled gena. Sintenija hromozoma svedoči o preuređivanjima
(rearanžmanima) blokova gena tokom evolucije genoma.
Hromozomi svojim ponašanjem tokom ćelijskog ciklusa omogućavaju
ispoljavanje genetičkog materijala potrebno za ostvarivanje fenotipa
ćelije, kao i ravnomernu raspodelu genetičkog materijala u ćerke ćelije
pri ćelijskoj deobi
U periodu između dve ćelijske deobe (interfaza) hromozomi su u
relativno dekondenzovanom stanju, tako da su omogućeni procesi
transkripcije i translacije. Sintezom specifičnih proteina ostvaruje se
karakterističan izgled i funkcionisanje ćelije. Pored toga, u interfazi
dolazi do replikacije DNK, što predstavlja jedan od osnovnih
preduslova da se ćelija kasnije podeli. Nakon replikacije svaki
hromozom ima dve sestrinske hromatide, a svaka od njih sadrži isti
molekul DNK.

Za vreme deobe ćelije, hromozomi se prevode u maksimalno

kondenzovan oblik pri čemu svaki hromozom sadrži dva identična
molekula DNK u svojim sestrinskim hromatidama. Visok stepen
kondenzacije DNK i proteina u metafaznim hromozomima neophodan
je radi ravnomerne podele naslednog materijala. Velika količina DNK
u eukariotskim genomima stvorila je potrebu za evolutivnim
postankom kompleksno građenih hromozoma i ćeljskog ciklusa.
Šematski prikaz ćelijskog ciklusa
Faze ćelijskog ciklusa
tipične ćelije sisara
 Šematski prikaz
osnovnih faza
deobe životinjske
ćelije
Šematski prikaz deobnog vretena kod životinjskih ćelija
 b

Mitoza somatskih
ćelija korenčića
crnog luka a
1. INTERFAZA
1
a) ćelijski zid; b) citoplazma; c) jedro;
 d

Mitoza somatskih
ćelija korenčića
crnog luka
2. PROFAZA
2
d) hromatin
 e

Mitoza somatskih
ćelija korenčića
crnog luka f
3. METAFAZA
3
e) hromozomi u ekvatorijalnoj ravni; f) vlakna deobnog vretena;
 g
h

Mitoza somatskih
ćelija korenčića
crnog luka
4. ANAFAZA
g) interhromozomska vlakna deobnog vretena;
4
h) homologi hromozomi u razdvajanju;
 i

Mitoza somatskih
ćelija korenčića
crnog luka
5. TELOFAZA
5
i) fragmoblast
 b a

Mitoza somatskih
ćelija embriona
pastrmke

1. INTERFAZA 1
a) ćelijska membrana; b) citoplazma; c) jedro;
 d

Mitoza somatskih
ćelija embriona
pastrmke

2. PROFAZA 2
d) hromatin
 e

Mitoza somatskih
e

ćelija embriona
pastrmke f
3. METAFAZA 3
e) hromozomi u ekvatorijalnoj ravni; f) aster;
 g

h
Mitoza somatskih
ćelija embriona
pastrmke

4. ANAFAZA 4
g) interhromozomska vlakna deobnog vretena;
h) homologi hromozomi u razdvajanju;
 i

Mitoza somatskih
ćelija embriona
pastrmke

5. TELOFAZA 5
i) konstrikciona brazda
Ploidnost ćelije tokom mejoze i mitoze kod diploidne
vrste organizama
 Sinaptonemalni kompleks
elektromikrografija

Šematski prikaz Šematski prikaz

mejoze I. Sinaptonemalnog kompleksa
a) b)
Sinaptonemalni kompleks: a) elektronska mikrografija; b) šematski prikaz

Diploten

Pahiten
Shematski prikaz spermatogeneze (levo) i
ovogeneze (desno) kod sisara
Faze gametogeneze
Uporedni prikaz spermatogeneze i oogeneze
Uporedni prikaz
mejoze i mitoze
Poređenje mitoze i mejoze.
Vanjedarno (ekstranuklearno)
nasleđivanje
Pod vanjedarnim (ekstranuklearnim) nasleđivanjem podrazumeva se ne-
Mendelovski način distribucije fenotipskih osobina kod potomaka
determinisanih genima u mitohondrijama ili plastidima. Izuzetno, neke
bakterije i virusi, takođe, mogu predstavljati materijalnu osonvu vanjedarnih
genetičkih elemeanta. Osnovni kriterijumi po kojima se može utvrditi da je
reč o vanjedarnom nasleđivanju su:
-razlike u fenotipskim odnosima pri recipročnim ukrštanjima. Pri
recipročnim ukrštanjima sparuju se ženke soja A sa mužjacima soja B, a
zatim mužjaci soja A sa ženkama soja B. Pod uslovom da se isključi
nasleđivanje vezano za polne hromozome (odnosno u slučaju autozomalnih
gena), razlike u fenotipskim odnosima pri recipročnim ukrštanjima ukazuju
da jedan roditelj (najčešće ženka) ima veći uticaj na ispoljavanje osobine od
drugog roditelja (mužjaka).
-ženski gamet obično sadrži znatno više citoplazme od muškog gameta, te se
može očekivati da utiče na odstupanje od Mendelovih pravila. Organele i
simbionti u citoplazmi mogu da se izoluju i analiziraju i ukoliko se
vanjedarna DNK dovede u vezu sa prenošenjem praćenih osobina, smatra se
da je dokazano vanjedarno nasleđivanje.
 - hromozomalni geni imaju svoje mesto na hromozomima u odnosu
na ostale gene. Ukoliko se ne može ustanoviti vezanost sa nekim od
hromozomalnih gena, osnovano se pretpostavlja da on pripada
vanjedarnim genetičkim sistemima.

-odsustvo Mendelovskog načina segregacije gena i nepostojanje

tipičnih Mendelovih odnosa pri pojedinim tipovima ukrštanja navodi
na sumnju da je reć o vanjedarnom nasleđivanju,

- ukoliko se nakon eksperimenta zamene jedara, osobine prenose

nezavisno od jedarnih gena, postoje jake indicije da su praćene
osobine determinisane vanjedarnim genima.
Evolutivni put nastanka mitohondrija
 - Mitohondrijalna DNK (mtDNK) nalazi se u nekoliko kopija u
matriksu mitohondrija gde je obično raspoređena u nekoliko grupacija
(nukleoidi). Nukleoidi su pričvršćeni za unutrašnju membranu
mitohondrija. Po svojoj strukturnoj organizaciji nukleotidi su znatno
bliži bakterijskim DNK, a ne eukariotskom hromatinu. Kao i kod
bakterija, u sastavu mitohondrijalnih nukleoida nema histona.

Veličina mtDNK slična je virusnim DNK i kreće se u rasponu

od oko 6000 bp (Plasmodium falciparum, izazivač malarije kod
čoveka) do preko 300 000 bp kod nekih kopnenih biljaka. Kao i kod
bakterija, molekuli mtDNK su većinom cirkularni, mada su primećene
linearne mtDNK. Kod sisara je mitohondrijalni genom predstavljen
cirkularnom DNK od oko 16 500 bp (manje od 0,001% od veličine
jedarnog genoma). Približno ista veličina mtDNK kao kod sisara,
konstatovana je kod nekih jako udaljenih vrsta kao što su Drosophila i
morski ježevi.
Relativna količina mtDNK u nekim tipovima eukariotskih ćelija

DNK % mtDNK
Organizam Tkivo ili tip molekula Organela po od ukupne
ćelija po organeli ćeliji ćelijske
DNK

Pacov Jetra 5-10 1000 1

Vegetativna 2-50 1-50 15

Kvasac* ćel.

Jajna ćelija 5-10 107 99

Žaba
U ćelijama sisara mtDNK zauzima manje od 1% ukupne ćelijske DNK
(Tabela 1). Međutim, u jajniim ćelijama vodozemaca, gde su potrebne
velike rezverve mitohondrija za ranu embirogenezu, mtDNK zauzima
čak 99% ukupne ćelijske DNK .

Zahvaljujući relativno maloj veličini humane mtDNK, celokupna sekvenca

od 16 569 nukleotidnih parova određena je još 1981. godine. Primećene su
neke neobične karakteristike humane mtDNK kojih nema ne samo u
jedarnom genomu, već isto tako ni kod DNK bakterija i hloroplasta.

Za razliku od ostalih genoma, u humanoj mtDNK skoro svaki nukleotid je

deo kodirajućih sekvenci (za protein ili za rRNK), tako da je količlina
regulatornih DNK sekvenci svedena na minimum. Pored toga, postoje svega
22 tRNK koje učestvuju u sintezi proteina u humanim mihohondrijama (u
hloroplastima ima bar 30 različitih tRNK). Stoga su normalna pravila
sparivanja kodon-antikodon u mitohondrijama fleksibilna. Naime, veći broj
tRNK prepoznaje samo prva dva kodona, dok na trećem kodonu postoji
“kolebljivost”. Na taj način, sinteza proteina moguća je sa manjim brojem
tRNK nego u drugim genomima.
Opšta organizacija humane mitohondrjalne DNK
- Konačno, možda najmarkantnija razlika, je da 4 od ukupno 64 kodona u
sastavu humane mtDNK imaju drugačije značenje (odstupanje od
univerzalnosti genetičkog koda)

Mitohondrijalni kodovi*
“Univerzalni beskičme
Kodon ” kod sisari njaci kvasci biljke

UGA STOP Trp Trp Trp STOP

AUA Ile Met Met Met Ile

CUA Leu Leu Leu Thr Leu

AGA ili Arg STOP Ser Arg Arg
AGG

* kodovi koji odstupaju od univerzalnosti predstavljeni belom bojom

 Univerzalnost genetičkog koda predstavlja jedan od osnovnih dokaza
da svi organizmi potiču od istih predaka (monofiletsko poreklo života
na Zemlji). Smatra se da usled neobično malog broja proteina
kodiranih mtDNK, mogu da se tolerišu povremene promene u
značenjima kodona, dok bi takva promena u velikom genomu ugrozila
funkciju mnogih proteina i doprinela uništavanju ćelije.

Ovu pretpostavku podržavaju nalazi da odstupanja od univerzalnosti

genetičkog koda nisu ista u različitim gupama organizama.

Interesanto je da se u mtDNK zamena nukleotida tokom evolucije

javlja oko 10 puta brže u poređenju sa jedarnom DNK. Uzrok ove
pojave može se tražiti u smanjenoj vernosti replikacije i/ili nedovoljno
efikasnoj reparaciji mtDNK. Relativno velika brzina evolucije
mitohondrijalne DNK omogućava da se poređenjem nukleotidnih
sekvenci mtDNK kod bliskih vrsta odrede njihovi filogenetski odnosi.
 MATERINSKIO NASLEĐIVANJE

Pri materinskom nasleđivanju fenotip potomaka određen je jedarnim

genima prisutnim u jajnoj ćeliji. Prema tome, za razliku od
biparentalnog nasleđivanja u kome su fenotipske osobine potomaka
određene jedarnim genima oba roditelja, pri materinskom nasleđivanju
dolazi do prepisivanja (transkripcija) nasledne informacije ženskog
gameta i akumulacije genskog produkta (iRNK ili protein) u jajnoj
ćeliji. Nakon oplođenja, akumulirani genski produkti tokom ranog
razvića utiču na ispoljavanje fenotipskih osobina kod potomaka.

Materinsko nasleđivanje može da se identifikuje na osnovu različitih

fenotipskih odnosa kod potomaka iz recipročnih ukrštanja .

Opisani su primeri trajne promene fenotipa pod uticajem gena majke,

kao što je oblik uvijanja ljušture kod puža Limnaea peregra.
Jedinke genotipa dd imaju sinistralne (uvijene na levo) ljušture, dok se kod
ostalih (genotipovi DD i Dd) javljaju dekstralne (na desno uvijene) ljušture. S
obzirom da su ovi puževi hermafroditi mogu se izvršiti različiti oblici
ukrštanja i samooplođenja.

Pri recipročnim ukrštanjima rezultat zavisi od genotipa ženskog roditelja.

Ženke genotipa DD ili Dd produkuju isključivo potomke sa dekstralnom
ljušturom, dok su potomci dd ženki uvek sa sinistralnom ljušturom.
Interesantno je da oblik ljušture zavisi samo od genotipa ženke, nezavisno od
njenog fenotipa.

Istraživanja ranog razvića Limnaea pokazala su da orijentacija deobnog

vretena u prvoj deobi nakon oplođenja odrećuje pravac uvrtanja ljušture.
Orijentacija deobnog vretena zavisna od dejstva materinskih gena koji se
ispoljavaju još tokom ovogeneze. Ustanovljeno je da DD ili Dd ženke imaju
funkcionalan genski produkt D alela koji se akumulira u citoplazmi jajne
ćelije. Čak i u slučaju kada ovocit kod ovih ženki nakon mejoze sadrži genski
alel d i oplodi se spermatozoidom sa genskim alelom d, potomci su genotipa
dd ali će ipak imati dekstralne ljušture.
Nasleđivanje oblika ljušture kod Limnaea peregra