1

Naslov originala
Harper St. George
The Heiress Gets a Duke

VOJVODA
I
NASLEDNICA

HARPER ST. DŽORDŽ

2
 Sebi kao /rinaes/ogodišnjakinji,
kada sam mislila da ovo nije moguće.
A posebno svim devojkama
koje se pi/aju
da li bi mogle ovo da urade.

Da, može/e

3
 Sigurna sam da nijedna devojka ne
bi poželela da ode do ol/ara kada bi
znala sve.
KRALJICA VIKTORIJA

NJUJORK,
SEPTEMBAR 1874. GODINE

prepunoj balskoj dvorani novosagrađenog zdanja Bridvelovih na Petoj

U aveniji začuo se ženski plač.
Tiho jecanje provlačilo se ispod nota valcera, dodirujući svojim sablasnim
prstima sve na šta je naišlo. Ni armija muzičara nije uspela da utopi tugu koja se
čula u tom zvuku, iako je pokušala. Taj zvuk spustio se kao magla očaja na ovo
zanosno veče, obavijajući ga melankolijom. Avgusta Krenšo se stresla kao da su
joj ledeni prsti prešli niz leđa.
Pred njenim očima je proslava veridbe i dalje bila u jeku, i niko se nije
osvrtao na krajnje upadljivu činjenicu da buduća nevesta nije svojevoljno
učestvovala u svečanosti. Na trenutak je razdraganost zastala - kratka pauza u
razgovoru, jednominutno oklevanje u koracima nekoliko parova koji su se
okretali na podijumu za igru - ali niko nije odustao. Činilo se da niko ne želi da
čuje plač. U stvari, svi su odjednom delovali živahnije, ubrzani nekom novom
željom da budu još radosniji, u nameri da prikriju dubinu tuge koja je dopirala sa
sprata.
Avgusta je pogledala ka tavanici oslikanoj freskama, kao da je mogla da vidi
Kamilu u spavaćoj sobi, ali joj je, umesto toga, pogled odozgo uzvratio jedan
anđeo sjajnih očiju - nemi svedok nevolje koja će se ubrzo desiti. Šampanjac joj
se preko jezika spustio u grlo i poput kamena pao u stomak. Tužno je bilo to što
niko nije mario za Kamilino protivljenje. Njujorško društvo je cvetalo
zahvaljujući brakovima sklopljenim na finansijskim i klasnim osnovama, pa
jedna nezadovoljna nevesta neće ništa promeniti. Baš kao što ništa ne bi uspelo
da promeni ni stotinu nezadovoljnih nevesta.

4
 Avgusti je gorelo u stomaku, te je spustila neispijenu čašu šampanjca na
poslužavnik u rukama sluge koji je prolazio pored nje. U toj sceni je bilo nečega
neizrecivo nelagodnog. Krenula je napred u žarkoj želji da nešto učini, ali ju je
zaustavio prodoran smeh nalik lavežu. Kamilin verenik Robert Emerson, sedmi
vojvoda od Hereforda, stajao je na otvorenim balkonskim vratima, sa čašom
šampanjca u ruci i besprekorno doteranim sedim zaliscima. Jagodice na
obrazima bile su mu rumene dok se smejao nečemu što mu je rekao Kamilin
otac.
Njih dvojica su bili nerazdvojni čitave večeri. Osiromašeni vojvoda
nameravao je da se obogati ženidbom sa Kamilom, dok će gospodin Bridvel
dobiti preko potrebnog saveznika u njujorškim krugovima. Širile su se glasine
da će vojvoda odmah po sklapanju braka dobiti stotinu hiljada dolara, a zatim
svake godine i apanažu od deset hiljada dolara. Zato i nije čudno što je bio tako
dobro raspoložen. Verovatno nije ni primetio da se njegova verenica još nije
pojavila. Ona je bila najmanje važan deo dogovora. Kamila je bila jedina koja će
patiti zbog ugovorenog braka. Takođe, bila je jedina koja nije imala pravo glasa
prilikom odlučivanja. Stoga je bilo nemoguće prevideti teskobu u njenom jecaju.
Okrenuvši leđa prizoru koji ju je izluđivao, Avgusta se zaputila kroz
prepunu dvoranu ka širokom hodniku koji je delio kuću na dva dela i vodio u
prednje sobe, a u prolazu je klimali glavom grupicama ljudi. Dok je hodala,
obuzela ju je nekakva snažna panika, pa se gotovo dala u trk. Na glavnom ulazu
u porodično zdanje naglo se okrenula, zgrabila skute svoje svilene haljine i
potrčala širokim mermernim stepeništem na sprat.
Vrata obložena mahagonijem, koja su vodila u Kamilinu spavaću sobu,
naglo su se otvorila u trenutku kada je Avgusta stigla do vrha stepeništa i
ugledala buduću nevestu u svečanom večernjem izdanju. Izgledala je zanosno u
svetloružičastoj svilenoj haljini protkanoj zlatnim koncem. Zlatne kovrdže su joj
bile sakupljene na vrhu glave kitnjastim češljevima sa dijamantskim ukrasima, a
nekoliko kovrdža ostavljeno je da pada preko delimično otkrivenog ramena.
Vrat i prste joj je krasilo obilje dijamanata, zbog čega je izgledala kao prava
američka princeza, kakvom su želeli da je prikažu njeni roditelji. Međutim, tu je
ovom poređenju bio kraj. Po crveno oivičenim očima i po bledom licu jasno se
videlo da je pre toga plakala satima, možda čak i danima.
Ovo je bilo suludo.
Avgusta je zaustila da nešto kaže, da se i ona usprotivi u ime svoje
prijateljice, ali je iza nje stupila gospođa Bridvel, sumornog i pretećeg izraza
lica. Tri sluškinje, zajedno sa Avgustinom mlađom sestrom Vajolet, istrčale su
iz sobe kako bi namestile Kamilinu haljinu. Izgledalo je kao da Kamilu drži
samo čvrstina korseta i uvezanih traka, i neka sumorna odlučnost. Poslednje što
je Avgusta želela jeste da kaže nešto što bi poljuljalo Kamilinu pribranost.
„Hajde, dušo“, rekla joj je majka. „Hoću da se ponosim tobom večeras, a
sutra možemo da odemo do Tifanija po one smaragde koji su ti zapeli za oko.“

5
Kao da će time nadomestiti činjenicu da prodaje ćerkinu budućnost čoveku koji
nije nudio ništa osim društvenog položaja.
Ne mogavši da se uzdrži više ni trenutak, Avgusta reče: „Kamila...“
Gospođa Bridvel je prekide prostrelivši je pogledom.
Avgusta se bez reči sklonila u stranu da bi povorka prošla. Kamila je nije ni
pogledala. Koračala je kao da je od kamena, uspravnih leđa i netremice
gledajući ispred sebe. Vajolet je u stopu pratila svoju dugogodišnju prijateljicu,
pružajući ruke kao da želi da joj pomogne, ali nema predstavu kako to da izvede.
„Avgusta?“, Vajolet joj se obrati promuklim šapatom sa vrha stepeništa.
Lice joj je bilo pepeljastosivo, a široko otvorene oči odavale su zabrinutost dok
su majka i ćerka silazile.
„Ovo je lakrdija“, uzvratila je Avgusta tiho kako je niko ne bi čuo.
Avgusta je uhvatila sestru oko struka, pa su zajedno ćutke posmatrale
Kamilu kako graciozno korača u susret svojoj sudbini. Još nije napunila
devetnaest godina, a budućnost joj je bila zapečaćena. Budućnost u kojoj će biti
ušuškana na nekom seoskom imanju u Engleskoj, daleko od porodice, prijatelja i
svega što je do tada poznavala.
Svesna prisustva sluškinja koje su stale uz ogradu da gledaju svoju
gospodaricu, Avgusta je pogledala jednu od njih. Nije bila starija od Kamile, ali
joj se u očima videlo sažaljenje. Sluškinja koja je morala da zarađuje za život
sažaljevala je njih i brakove u njihovom društvu. Avgusta je skrenula pogled.
„Znam da zvuči grozno, ali sam zahvalna što mama i tata nama ovo nikada
ne bi uradili“, prošaputala je Vajolet kada su majka i ćerka stigle do dna
stepeništa i nestale sa vidika.
Avgusta je rukom stegla sestru oko struka, ali nije mogla da zaboravi onaj
sažaljivi pogled. Okrenula je glavu i ponovo krišom potražila pogledom
sluškinju, ali je očigledno sa ostale dve devojke već otišla nazad da pospremi
Kamilinu sobu.
Reče sebi da sluškinja nema razloga da ih sažaljeva, ali joj je u podsvesti
titrala sumnja koja nikako nije prestajala. Njihov deda, Avgustus Krenšo,
obogatio se od železnice i industrije gvozda. Njihova porodica imala je svega
napretek i u sledećim generacijama, i zato niko od njih nije morao da sklapa
brak zbog novca. Ali, status je bio nešto sasvim drugo. Novac od železnice -
novostečeni novac - zatvarao je više vrata u društvu nego što ih je otvarao.
Krenšoovi, baš kao ni Bridvelovi, nikada nisu zakoračili u balsku dvoranu
gospođe Astor, jedinu dvoranu koja je bila važna u starom njujorškom društvu.
Bez obzira na to koliko je novca imala neka porodica, nedavno stečen prljavi
novac nije bio dobrodošao u tim uglednim društvenim krugovima. Razmetljivi
ugled Avgustusa Krenšoa dodatno je potvrdio položaj njihove porodice kao
otpadnički. Za njega su govorili da je pijanica i ženskaroš. Najviše se proslavio
po putujućoj trupi mladih plesačica iz Francuske, odevenih samo u podsuknje.

6
Ako je postojao i tračak nade da će Krenšoovi jednoga dana postati ugledni, on
je ugasio tu nadu kada se oženio jednom od plesačica.
Vojvoda u porodici mogao je otvoriti vrata koja su bila zapečaćena
decenijama unazad. Gospođa Bridvel im je prošle nedelje otkrila kako ju je
gospođa Astor iznenadila posetom i diskretno pomenula poziv na bal u čast
veridbe. Zapravo, ta žena je sada bila u prizemlju sa svima ostalima, blaženo
zanemarujući posledice. Retko se dešavalo da jedan vojvoda bude glavni na balu
na Petoj aveniji, proklete da su društvene klase. Od tog otkrića u majčinom oku
je zaiskrila zainteresovanost koju Avgusta nije mogla zaboraviti.
Ali da li bi majka njima ovo uradila? Da li bi udala jednu od njih za
neznanca koji po godinama može da im bude otac? Avgusta je veoma malo
znala o engleskoj aristokratiji, ali je ipak znala da među njima nema mnogo
vojvoda. Najverovatnije su svi oni bili stari kao i Hereford, a možda i stariji od
njega.
Avgusta pogleda lepo lice svoje sestre jer, ako bi jedna od njih morala da se
suoči sa ovakvom sudbinom, izbor bi pao na Vajolet. Ona je bila sušta
suprotnost Avgusti: šarmantna, ljupka, prava dama.
Osetivši skriveno značenje u njenom oklevanju da odgovori, Vajolet
pogleda prema njoj. „Naši roditelji ovo nikad ne bi uradili, zar ne?“
Prvi put u život je slagala svoju sestru. „Krenšoovima nije potreban vojvoda
u porodici.“
Ako je Avgusta te reči izgovorila dovoljno ubedljivo, one su morale biti
istinite.

7
 Cam06/aSu06/ je 6¥eća¸
SUZAN B ENTONI

LONDON,
APRIL 1875. GODINE

Avgustinom planu putovanja za London nije bilo ubeleženo bežanje na

U tajni noćni sastanak. Pa ipak, evo je kako sedi u iznajmljenoj kočiji koja
u ponoć juri mračnim ulicama grada.
„ Molim te… Ne budi tako uznemirena!“, Kamila se potrudila da izgleda
skrušeno sa svog sedišta u dvokolici. Njene kestenjaste krupne oči poprimile su
blago očajnički sjaj u pokušaju da smiri Avgustu.
Ali, stvarno, kako je Kamila mogla od nje da očekuje da ne bude
uznemirena? Nenajavljena je stigla u iznajmljenu kuću Krenšoovih nedaleko od
trga Grosvenor pre samo petnaestak minuta i izgledala je prilično mizerno dok je
molila Avgustu da joj se pridruži. Sve vreme je odbijala da kaže kuda idu, samo
je htela da Avgusta krene bez odlaganja. Ona je pristala da odloži finansijske
izveštaje koje je pregledala samo zato što je njena prijateljica delovala tako
bedno i obeshrabreno. Tako se sada vratolomnom brzinom vozila gradskim
ulicama koje je jedva poznavala, nadajući se da će sve biti u redu.
„Mnogo tražiš“, rekla je Avgusta.
Kamilin ozareni osmeh zasijao je u tami. „Ali to ćeš uraditi zato što si tako
dobra prijateljica.“
Avgusta prevrnu očima i nasloni se u neudobnom sedištu. Ulice su bile sve
mračnije. Više se nije videla ona razigrana svetlost koja je ulivala sigurnost u
četvrti Mejfer1.
Ulične svetiljke bivale su sve rede, a većina njih ionako nije radila. Činilo
joj se da se zgrade pored kojih su prolazile doslovno raspadaju. Još gore je bilo
to što je u uličicama mogla da vidi otvorene vatre sa senkama ljudi okupljenih

1
Elitni bogataški deo Londona.

8
oko njih. Kud god da su se zaputile, nije joj delovalo kao bezbedan deo grada.
Naivno je poverovala da je Kamila neće povesti na neko opasno mesto.
„Dobro“, uzdahnu Avgusta. „Molim te, kaži mi kuda idemo. I zbog čega
nosim ovo?“ Kamila je Avgusti dala crni ogrtač kakav je i sama nosila dok ju je
vodila kroz ulaz za poslugu. Pretpostavila je da treba da se sakriju prilikom
bekstva; sada više nije bila sigurna da je to jedini razlog.
„Nema šanse“. Na lice njene prijateljice vratio se nestašan osmeh, podsetivši
Avgustu na dete koje je i dalje bila u velikoj meri. Uprkos svojim slutnjama,
Avgusta je osetila olakšanje kada je ugledala taj osmeh.
Kada je od Kamile, vojvotkinje od Hereforda, stigao poziv da joj se
Krenšoovi pridruže na nekoliko nedelja u Londonu, Avgusta i Vajolet su to
odmah shvatile kao Kamilin vapaj upomoć. Kamila je bila usamljena od
venčanja u novembru i bilo joj je potrebno društvo prijateljica tokom
predstojeće sezone. Kada su došle, videle su da je mnogo mršavija i bleđa nego
što je bila u Njujorku. Brak joj očigledno nije prijao. Nije imala prijatelja u
tuđini, a muž je provodio vreme na nekom drugom mestu, mada je tako možda
bilo najbolje. Nije delovao kao prijatno društvo u onih nekoliko navrata kada ga
je Avgusta srela. Na svu sreću, Kamilino raspoloženje se polako popravilo
tokom te dve nedelje otkad su stigle. Večeras je prvi put pokazala iskru svoje
nekadašnje nestašne prirode, pa je Avgusta bila odlučna da je podrži u ovoj
pustolovini.
„Moraćeš da mi kažeš u jednom trenutku“. Na usnama joj se pojavi smešak.
„Gde smo sada?“
„Blizu Vajtčepela.2“ Kamila je ovo izjavila sa oduševljenjem deteta koje je
videlo samo pustolovinu, bez trunke opasnosti.
„Vajtčepel!“
„Veruj mi, Avgusta, nećeš se razočarati.“
„Ne brinem se ja da li ću se razočarati.“ Hvala Bogu što je pošla. Neko je
morao da spreči Kamilu i ne dozvoli joj da samu sebe uništi.
„Povela sam lakeja da nas čuva.“
Pošto je to uopšte nije umirilo, Avgusta posegnu rukom da pokuca na vrata
kočije i zamoli kočijaša da ih vrati kući, ali su se kočije naglo zaustavile pre
nego što je to uradila. Bili su nasred mračne, neugledne ulice okružene
napuštenim kućama. Ogromno skladište naziralo se sa druge strane ulice. Velika
vrata bila su otvorena, a kroz njih se videla grupa ljudi grubog izgleda u oblaku
duvanskog dima. Neki od tih muškaraca imali su zavrnute rukave košulja kao da
su upravo završili dnevni posao, a nekoliko žena među njima bile su odevene u

2
Okrug u istočnom Londonu. Radničko naselje najpoznatije po ubistvima koja su se desila
80-ih godina 19. veka, a pripisuju se Džeku Trboseku.

9
haljine koje uopšte nisu bile pristojne. Avgusti je predosećaj govorio da su stigle
na svoje odredište. „Jesi li luda? Ta gomila bi nas mogla ubiti.“
Kamila odmahnu glavom. „Ništa nam neće biti. Predugo si bila ušuškana.
Osim toga, rekla sam da smo blizu Vajtčepela.“ Avgusta je shvatila da izgleda
zabezeknuto onda kada se Kamila nasmejala i nastavila. „U ovom delu grada
nisam vojvotkinja, a ti nisi naslednica porodice Krenšo. Ovde smo niko i ništa.
Izmisli neko ime. Meni se dopada Dilajla. Samo, molim te, izaberi ime koje nije
dosadno. Nikako Ana, Meri ili Sara.“
Avgusta nije nameravala lažno da se predstavlja. Kada bi se otkrilo da je
skitala gradom usred noći, njen ugled bi bio uništen. Nije mnogo marila zbog
toga - neće se uskoro udati - ali bi to moglo nauditi ugledu Železare Krenšo.
Međutim, pre nego što je uspela da odgovori, Kamilin lakej je otvorio vrata
kočija. Delovao je veoma elegantno u tamnom odelu, širokih ramena, ljubaznog
lica i svetlosmeđe kose. U Mejferu im je pomogao da uđu u kočije pre nego što
je zauzeo svoje mesto.
Kada bi pogledao Kamilu, delovao je razneženo, a njeno lice se ozarilo kada
ga je videla i netremice ga je gledala dok joj je pružao ruku. On ju je gledao kao
da niko drugi ne postoji i u tom trenutku Avgusta je shvatila da za njega niko
drugi i ne postoji. Očigledno je bio zaljubljen do ušiju. Uprkos neprimerenosti
situacije, Avgusta je osetila čežnju u dubini duše. Niko je nikada nije ovako
pogledao. A verovatno nikada i neće.
Kada je pomogao Kamili da izađe iz kočija, lakej se naterao da se odvoji od
nje kako bi pružio ruku Avgusti. Opori mirisi ribe, vlažne zemlje i truleži
ukazivali su na blizinu reke. Bila je ovo užasna zamisao, ali tu su gde su, i nije
vredelo odvraćati Kamilu. Uzdahnuvši, Avgusta je prihvatila pruženu ruku i
sišla iz kočija. „Jesi li već dolazila ovde?“
Kamila odrečno odmahnu glavom i uspravi se na vrhovima prstiju kako bi
bolje videla veliku zgradu od cigle s druge strane neugledne ulice. „Ne, ali zar ti
ne izgleda uzbudljivo?“
Nije izgledalo ni najmanje uzbudljivo. Radeći u porodičnoj kompaniji,
Avgusta je često bila zadužena da proceni moguću korist od nekog novog
ulaganja. Dobro je umela da prepozna rizik, a ovde je sve ukazivalo na opasnost.
Da je ovo bio poslovni predlog koji joj se našao na radnom stolu, napisala bi
ODBITI velikim slovima na vrhu strane i dvaput podvukla tu reč.
Lakej se okrenuo i iz džepa kaputa izvukao torbicu da plati kočijašu.
Avgusta je iskoristila priliku da se šapatom obrati Kamili. „Jeste li ti i on...
zajedno?“ Ta pomisao delovala je neubedljivo, ali je Kamilin pogled govorio
mnogo više nego što je trebalo da Avgusta vidi.
Kamila se nasmeja, ali nevoljno. Gladnim pogledom punim divljenja
prelazila je preko lakejevog snažnog tela odgovarajući na pitanje. „Henri? Ne
kako ti misliš. Hereford mi je jasno stavio do znanja da mu moram roditi dete
pre nego što pristane na nešto te prirode.“
10
 Avgusta zabezeknuto zinu. „Pričala si sa vojvodom o tome?“
„Naprotiv. On je sa mnom pričao o tome prvog dana, kada me je obavestio
da namerava da zadrži ljubavnicu bez obzira na to šta ja mislim po tom pitanju.
Rekao mi je da slobodno mogu isto da radim diskretno, ali tek kad mu podarim
dete.“
Samo je slegla ramenima u odgovoru na Avgustin upitni pogled. „Eto, tako
se ovde radi.“
Avgusta ustuknu od zaprepašćenja, ne toliko zbog reči koliko zbog gorčine
u Kamilinim očima. Od samog početka bilo je jasno da to neće biti brak iz
ljubavi, ali je moralo boleti kada muž tako surovo zanemaruje ženina osećanja.
Avgusta je shvatila značenje ovog izlaska. Na ovaj način se Kamila bunila
protiv nepravednosti svoje sudbine. Neodgovorno i opasno, ali samo je to imala.
Bar je bila toliko obazriva da dovede svog lakeja da je zaštiti.
Ovo je u velikoj meri učvrstilo Avgustine poglede na brak. Nije vredelo
izgubiti samostalnost. Sa bratom i ocem je upravljala Železarom Krenšo i još
nije bila spremna da se odrekne svega zbog onoga što je Kamila opisala. Nijedan
muž na zemlji ne bi joj dopustio da i dalje radi kao što želi.
„Žao mi je, Kamila. Zvuči užasno.“
„Nije tako strašno.“ Njena prijateljica je mahnula rukom kako bi odagnala
Avgustinu zabrinutost i ponovo pogledala ka skladištu. „Do sada je uspeo da
obavi čin svega nekoliko puta. Brzo je bilo gotovo.“
Bez obzira na to koliko je pokušavala, Avgusta nije mogla da zatvori usta.
Niko pre toga nije sa njom tako otvoreno razgovarao o onome što se događa u
bračnoj postelji. Da li je to bilo nedovoljno? Činilo se tako - ovaj par bio je u
braku preko šest meseci - ali, najiskrenije, nije znala. Njen brat Maks je večerao
sa ljubavnicom svakog četvrtka, ali nije želela da zna šta se dešavalo za vreme te
večere. „Ovaj... Svega nekoliko puta?“
Kamila se isceri i nagnu bliže prema njoj. „Pokušao je više od toga, ali ima
probleme... da ostane uspravan.“ Zakikotala se. „Čula sam da se to dešava s
godinama, ali mislim da je u njegovom slučaju razlog u prevelikoj količini
viskija.“
Avgusta nije imala odgovor na to. Bilo je dovoljno strašno kada te nateraju
na udaju, ali nije mogla da prihvati činjenicu da te nateraju na udaju za ostarelog
mladoženju. Pokušavala je da nađe još neku beznačajnu reč utehe kada je
Kamila klimnula u pravcu skladišta. „Kaži mi da ćeš poći sa mnom. Molim te!“
Znajući koliko je njenoj prijateljici bila potrebna ova mala pobuna, Avgusti
je bilo nemoguće da odbije zahtev. Trebalo bi da su u stanju da dovoljno lako
sakriju svoj identitet - nije mogla da zamisli kako neko od aristokrata koje je
upoznala odlazi na ovakvo mesto - stoga niko ne bi ni saznao. Trebalo je da se
njeni roditelji i Vajolet vrate sa zabave nekoliko sati kasnije. Ironijom sudbine,
ona ih je preklinjala da joj dopuste da ostane sama i uživa u mirnoj večeri.

11
 „Dobro. Ostaćemo petnaest minuta.“
„Ali to je suviše kratko“, usprotivi se Kamila. „Tuča još nije ni počela.
Pretpostavljam da će trajati duže od toga.“
„Tuča? Gde si nas to, pobogu, dovela?“ Ali Kamila nije odgovorila zato što
je Henri prišao i pružio joj ruku. Njih dvoje krenuli su prema prepunoj zgradi
kao da su par, ostavljajući Avgustu da ih prati. Kočijaš je povikao konju i kočije
su krenule. Ostala je u čudu kako je ona, žena koja je bila u stanju da pomaže
ocu i bratu u svakodnevnom poslovanju Železare Krenšo, uopšte mogla da se
nađe u ovakvoj situaciji. Avgusti nije preostalo ništa drugo nego da krene za
njima po mokroj kaldrmi i da uđe u zgradu.
Mesto je vrvelo od oznojenih tela oko kojih se gomila muškaraca i žena
probijala do nekog nevidljivog prostora u prostranom prizemlju. Vazduh je bio
ispunjen oštrim mirisima džina, znoja i jeftinog duvana. Ljudi su vikali kako bi
nadjačali stotinu različitih razgovora. Stubovi od cigle su delili prostor na tri
dela, a drveni sanduci naslagani do tavanice nalazili su se u čitavoj prostoriji, što
je značilo da se u ovom skladištu radilo - bar tokom dana.
„O, zdravo, Henri, mislio sam da nećeš doći.“ Krupan čovek koji je govorio
sa upadljivim naglaskom londonskog 1st Enda zaustavio ih je kod vrata. Nosio
je vuneni kaput, koji je video bolje dane, i pohabane čizme. Gruba koža lica bila
je izborana zbog toga što se stalno mrštio, a to je bilo još izraženije zbog
nebrojenih ožiljaka oko obrva.
„Dobro veče, Džime, išao sam na još jedno mesto.“ U Henrijevim rečima
čuo se grub naglasak koji se gubio kada je nosio livreju sa grbom Herefordovih.
Stariji muškarac je pogledom prešao sa Kamile na Avgustu. Očigledno je
ona predstavljala razlog tog dodatnog i neočekivanog zaustavljanja u scenariju.
„Dobro veče“, kazala mu je s osmehom.
Njegove bezbojne oči ozarile su se dok je rukom dotakao obod šešira.
„Amerikanka.“ Procenjivački ju je odmerio od glave do pete, kao da je
pokušavao da dokuči ko je ona. Avgusta je na trenutak osetila paniku da možda
neće biti tako lako sakriti identitet kao što je mislila, pa je čvrsto zategla
kapuljaču ogrtača oko glave. Na krajnje on rekao: „Ulazite. Ima mesta tamo kod
stuba.“
Avgusta je krenula ivicom prostorije. Iako ga niko nije direktno gledao, svi
su bili svesni prisustva tajanstvenog Džima i pravili su prolaz za njihovu malu
grupu. U nekoliko navrata kada su se sporo kretali, on se nije ustručavao da
odgurne ljude sa puta. Uskoro su se zaustavili kod drvene platforme uzdignute
od poda u visini kolena. Na njoj je već bilo dvadesetak ljudi. Za razliku od
gomile na zemljanom podu, ovi ljudi bili su lepo odeveni, a među crnim
kaputima moglo se videti i nekoliko šarenih večernjih haljina. Ovo društvo bilo
je mnogo lepše odeveno od ostalih koji su očigledno bili nadničari i fabrički
radnici. Henri je zakoračio na platformu i pomogao prvo Kamili, a zatim
Avgusti da se popnu.
12
 „Malo upozorenje, gospođice.“ Okrenula se i našla oči u oči sa Džimom.
„Lepo je kad se približite da bolje vidite, ali najbolje je da držite
odstojanje.“ Izgledalo je da se svojski trudi da pažljivo govori kako ga ne bi
pogrešno razumela. „Ako nećete da Vam krv poprska tu lepu svilenu haljinu.“
Avgusta je uhvatila vazduh kada je videla da joj se ogrtač otvorio i otkrio
njenu bogatu tamnoplavu haljinu. Džim se nasmeja i ostavi je da namešta
haljinu i pita da li je ono bilo pravo upozorenje ili se samo šalio sa njom. Tuča
nije mogla da bude tako surova. Ili možda jeste? Požurila je da sustigne Kamilu
i Henrija, koji su išli prema drugom kraju platforme. Gde ju je, dođavola,
Kamila dovela? Svakako je uvidela da dolaskom na ovakvo mesto izlaže riziku
sopstveni ugled.
Između ramena muškaraca koji su je okruživali Avgusta je uspela da
razabere otvoreni prostor na zemljanom podu ispod platforme. U tlo je bilo
čvrsto pobodeno osam štapova sa dvostrukim konopcem zategnutim između njih
kako bi se napravio prostor u obliku kvadrata od oko osam metara sa obe strane.
Bio je ovo pravi ring za osvajanje nagrade u borbi. Čula je za ovakvo
nadmetanje kod kuće u Njujorku, ali joj nikada nije ni palo na pamet da ode na
takav događaj. Svakako su se održavali ilegalno.
Henri se odlučno probio kako bi im omogućio neometan pogled na prostor
za borbu. Avgusta nije bila sasvim sigurna da želi takav pogled. I dalje joj je na
pameti bilo Džimovo strogo upozorenje i zamišljala je raznorazne krvave
prizore. „Da li je ovo... tuča za nagradu?“, upitala je Kamilu da bi bila sigurna.
Kamila je ponovo gorela od uzbuđenja dok je upijala zanos gomile. Čitav
prostor kao da je pulsirao životom u iščekivanju predstojeće tuče. Jedni su
dovikivali sume i na koga se klade, dok su se ostali podsmevali njihovom
izboru. Jedan dečak bledog lica od jedva deset godina stajao je na buretu sa
druge strane ograđenog prostora, upirući prstom na najglasnijeg u gomili. Zatim
bi ponovio ponuđeni iznos i kladioničarevo ime, dovikujući ih mladiću tamne
puti koji je stajao ispod njega na podu i sve zapisivao u beležnicu.
Kamila je potvrdno klimnula. „Henri mi je ispričao sve o tome. On zna zato
što ponekad učestvuje. Delovalo mi je krajnje zabavno i znala sam da ćeš mi se
pridružiti. Vajolet je duša, ali ona još nije upoznala svet.“
Bilo je trenutaka u prošlosti kada bi Avgusta smestila Kamilu u istu
kategoriju kao svoju sestru. Možda je Kamila nekada bila takva, ali pre nego što
je njen svet izmenjen iz korena. Pre nego što je Avgusta uspela da odgovori,
gomila je tako glasno povikala da je bilo nemoguće čuti sagovornika. Sporedna
vrata pored ringa su se naglo otvorila i pojavio se jedan izuzetno upadljiv čovek.
Bez košulje, odeven samo u uske pantalone i čizme, mogao je samo biti jedan od
boraca. Pratila su ga tri zastrašujuća muškarca koji su, mada lepo obučeni, po
njenom mišljenju služili samo da ga zaštite od gomile. Njegov izgled izazvao je
pravu pomamu u publici. Svi su još glasnije povikali, ukoliko je to bilo moguće,
i približili se ograđenom prostoru. Dok je borac prolazio oslanjajući se petama o
13
tlo, njegovi čuvari su gurali sve koji bi pokušali da mu se primaknu. Činilo se da
borac uopšte ne obraća pažnju.
Poskakivao je zabačenih ramena i visoko podignute brade. Na licu mu se
ogledala nadmenost kojoj se Avgusta divila i istovremeno je preživala, kao da je
već pre početka borbe znao da će izaći kao pobednik. Shvatila je o čemu je
zapravo reč - bilo je to lukavstvo kojem je pribegavao da bi zaplašio protivnika.
Otac ih je podučio svemu u vezi sa hvalisavošću, a i ona je bila na dovoljno
poslovnih sastanaka da bi to videla i u praksi. Borac je dobro nosio taj izraz na
licu. Iako najverovatnije još nije bio napunio trideset godina, zahvaljujući
samouverenosti, delovao je mnogo starije i mudrije. Bio je bestidno zgodan:
tamna kosa spretno zalizana pomadom, jagodice i vilica kao isklesane od
granita, uredno podšišana brada i bistre plave oči koje je određena doza
zamišljenosti činila upadljivim. Njegove grudi i ruke bile su mišićave, ali zbog
toga uopšte nije delovao obično, već je na nju ostavio snažan utisak. Shvatila je
da nikako ne može da skrene pogled sa njega.
Pogledao je gomilu na platformi kao da traži nekoga određenog. Očima je
prešao preko nje, a zatim joj se ponovo vratio. Zadržala je dah kada je postala
svesna toga i osetila da joj se nešto steglo u stomaku. Na trenutak joj se učinilo
da ju je prepoznao, ali je znala da to nije moguće. Tokom dve sedmice u
Londonu upoznala je naizgled bezbroj aristokrata. Avgusta bi se setila susreta sa
ovim čovekom. Iza njegovih snažnih, širokih ramena pojavila se jedna vitka
žena i spustila šaku na njegovu mišicu, kao da želi da privuče njegovu pažnju.
Nosila je lepu haljinu sjajne crne boje koja je isticala njenu vitku figuru. „On je
favorit“, rekla je Kamila nagnuvši se da bi je Avgusta čula. „A ono je Gabrijela
Loren, balerina.“
Avgusta ju je prethodne sedmice gledala u ulozi Julije. Madam Loren bila je
izvanredna balerina. Nije znala zbog čega se toliko iznenadila što vidi tu ženu
ovde. Možda zbog toga što je ovo delovalo kao prosta zabava za ženu takvog
prefinjenog talenta? Međutim, muškarac je bio tako zgodan i očigledno omiljen.
Delovalo je sasvim razumljivo što su njih dvoje par.
„Kako se on zove?“ Ponovo je pogledala muškarca koji je nežno
nadlanicom pomilovao madam Loren po licu dok se smešeći udaljavala od
njega. Avgusta je na svom obrazu osetila nevidljivi dodir.
Henri mora da je čuo deo njihova razgovora, jer im se zatim približio. „Niko
ne zna njegovo ime. Zovu ga Nestašni. Počeo je da se bori pre otprilike godinu
dana i do sada nije poražen.“
Uzdržala se da ne prasne u smeh zbog tog smešnog imena. Nije bilo
vremena za dodatna pitanja jer je gomila ponovo počela da kliče kada se pojavio
protivnik i krenuo prema ringu. Taj čovek bio je najmanje deceniju stariji i
delovao je nekako čvršće. Bio je stamene građe, sa ispupčenim mišićima na
grudima, a i oči su mu delovale grublje. Njegov izgled uopšte nije uticao na

14
Nestašnog, koji ga je pokretom ruke pozvao da preskoči konopac i pridruži mu
se u sredini prostora za borbu.
Sve što se zatim dogodilo bilo je obavljeno maglom uzbuđenja koje ih je
okruživalo. U trenutku kada im se madam Loren pridružila na platformi,
prolomio se još jedan prasak oduševljenja. Očigledno je to bio znak onima u
pozadini da će nadmetanje zvanično početi. Čovek pun autoriteta stao je između
dva borca, ali se zbog buke nije čulo šta im govori. Borci su pažljivo slušali i
klimnuli kada je završio. Nije još bio ni zakoračio preko konopca kada je stariji
muškarac zamahnuo i pesnicom udario nespremnog Nestašnog u vilicu. Mlađi
muškarac je primio udarac, sabravši se i zamahnuvši desnom pesnicom. Udario
je protivnika s takvom snagom da se ovaj zateturao. Nestašni je zatim nastavio
niz udaraca koji su potvrđivali njegovu borilačku spremnost. Dok je napadao,
mišići na leđima i rukama su mu se skupljali i opuštali ispod glatke kože.
Avgusta je bila opčinjena tom lepotom. Nikada nije videla muškarca koji se
kretao na ovaj način, savršeno kontrolišući svaki pokret. Okretao se, povlačio na
svoj deo ringa kako bi se jasno videla krv kojom je bilo umrljano lice starijeg
muškarca.
„Ovo je divljaštvo.“ Učinilo joj se da je reči promumlala sebi u bradu, ali ju
je gospodin koji je stajao pored strogo pogledao kao da ju je čuo i to doživeo
kao ličnu uvredu. U uglu usana je držao cigaretu, a pogled mu je bio strog i pun
osude. Obuzela ju je panika dok je posmatrala besprekorno očešljanu tamnu
kosu i hladne sive oči koje su pripadale nikome drugome do erlu od Lija.
Vajolet ju je šapatom obavestila o njegovom markantnom izgledu kada su ga
prethodne sedmice videle u operi. Bila je to lepota ukaljana zlobom, iako bi
mnogi radije rekli naglašena zlobom. Zamislila je da bi upravo tako izgledao
Lucifer ukoliko bi rešio da se druži sa smrtnicima.
Pošto se nisu zvanično upoznali, ponadala se da je neće prepoznati.
Pomirljivo klimnuvši glavom ka njemu, još čvršće je stegla ogrtač i skrenula
pogled. Ovo je bila grozna greška. Brzo je preletela pogledom preko ostalih ljudi
na platformi, ali nije nikoga prepoznala. U međuvremenu, u ringu se i dalje
odvijala drama; borci su skakutali jedan oko drugoga, odskakivali levo i desno i
razmenjivali udarce. Bilo je sve jasnije da Nestašni ima prednost jer je krupniji
muškarac iscrpljeno huktao i dahtao. Uprkos vodstvu, mladić nije ostao
nepovređen. Iz leve obrve mu se mlaz krvi spuštao niz lice. Ipak, to ni najmanje
nije uticalo na njegovu nadmenu samouverenost. U stvari, dodatno ju je
pojačavalo. Primao je udarce i dalje se krećući kao da je nedodirljiv. Bilo je
nečega iznenađujuće privlačnog u tome. Osetila je kako ga bez reči bodri da
pobedi.
Začula je slabašan zvuk pištaljke, ali je dolazio izdaleka. Nije imao nikakve
veze sa borbom koja se odvijala pred njom. Nestašni je zamahnuo i krupni
čovek je namršteno primio udarac pravo u stomak. Ljutnju i upornu odlučnost
koje su mu se ogledale na početku zamenila je pomirenost. No, nastavio je da

15
pruža otpor, ali je Nestašni ponovo udario protivnika u vilicu, odgurnuvši ga od
sebe. Publika je klicala.
„Uspeo je!“, uzviknula je Kamila, obuzeta zanosom. Uzbuđenje je bilo
zarazno, pa se i Avgusta osmehnu protiv svoje volje. Pretrpana platforma ispod
nogu joj se zaljuljala zbog ljudi koji su slavili svuda oko nje. Mora da su se svi
kladili na njega, jer niko nije delovao uznemireno zbog pravca u kojem se borba
odvijala.
Nije mogla da odvoji pogled od njega. Koračao je po obodu ograđenog
prostora visoko podignutih ruku i sa osmehom od kojeg mu je lice prosto
zračilo. Nije tačno znala da li je pobedio, ali je krupniji muškarac i dalje ležao
na podu dok se neko naginjao nad njime. Iza nje je neki čovek dozivao prijatelja
na drugoj strani platforme. Ovaj mu je gromko uzvratio, pa se čovek pored nje
probi kroz svetinu koja se talasala oko njega. Nečija ogromna ruka spusti se na
Avgustina leđa, ali je ona bila suviše zaokupljena borcem da bi obratila pažnju
na to. Kada se gomila ponovo pomerila napred, našla se na samoj ivici
platforme. Njen vrisak izgubio se u klicanju publike. Okrenula se da se uhvati za
Kamilu, Henrija, pa čak i erla, ali je beznadežno mlatarala rukama dok je
pokušavala da nađe oslonac. Pala je unazad i gotovo da nije bila svesna grubog
dodira konopca koji ju je ošinuo po ogrtaču preko ramena. Zažmurila je
očekujući udarac koji je ipak izostao.
Nečije snažne šake uhvatile su je ispod pazuha dok se leđima prislonila uz
čvrste grudi. Nepoznati muškarac ju je uhvatio sekundu pre nego što je pala na
pod prekriven slamom. Pridržavao ju je dok je stala na noge i oslonila se na tlo.
Zatim ju je okrenuo prema sebi dok ih je delio konopac, a rukama ju je obujmio
oko struka i nepristojno privio uz sebe.
Zurila je u par tamnoplavih očiju koje su je posmatrale pokroviteljski, sa
posesivnim sjajem koji bi je u drugačijim okolnostima uznemirio. Međutim, u
tom trenutku je osetila ogromno olakšanje, pa se nije obazirala na ostalo.
Razbarušena kosa padala mu je preko čela, ali ga to uopšte nije činilo pitomim
već je, naprotiv, isticalo oštrinu njegovih crta lica, pa je izgledao još privlačnije
dok mu se kap krvi iz obrve spuštala niz lice.
„Hvala Vam.“ Postidela se zato što joj je glas delovao meko i jedva čujno.
Osmehnuo se, pokazujući savršene bele zube. Bio je to osmeh koji je mogao
poteći samo iz greha. „Nadam se da ste pobedili.“ Glas mu je bio umilan i
dubok, sa prefinjenim naglaskom.
Uzvratila mu je osmeh, iznenađujuće spremna da ovde stoji sa njime. Oko
njih se širio miris njegovog oznojenog tela, ali svakako pomešan sa blagom
kolonjskom vodom, pa nije bio opor. Srce joj je lupalo u grudima. Držao ju je
tako čvrsto da se pitala može li da oseti otkucaje njenog srca. Nikada ranije joj
srce nije tako udaralo zbog nekog muškarca.
„Žao mi je što se nisam kladila.“ Izgovorila je to nešto glasnije kako bi je što
bolje čuo.
16
 „Šteta. Pretpostavio sam da ste kockar po prirodi.“
„Zašto biste to pomislili?“
Njegove čulne usne su se savršeno izvile u osmeh. Očnjaci su mu bili šiljati,
čineći njegov osmeh posebno nevaljalim. „Zato što ste Vi ovde, gospođice
Krenšo.“ Ledeni trnci su joj se spustili niz kičmu. Kako je znao koje ona? Da ih
je bilo tako očigledno? Pogledala je prema gomili iznad njih na platformi, ali ih
niko nije gledao; bili su suviše zauzeti čestitajući jedni drugima ili dovikujući
nokautiranom borcu da ustane.
„Vi Amerikanci ste poznati po tome što rizikujete. Da li je to tačno?“, upitao
ju je.
Uspela je samo da klimne glavom pre nego što joj je neka pokret u pozadini
privukao pažnju. „Pazite!“, upozorila ga je kada je njegov protivnik krenuo da
ustaje. Nije je pustio, već je samo bacio pogled preko ramena ka krupnom
muškarcu koji se teturao na kolenima.
„Poljubac za sreću“, reče joj kada su im se pogledi ponovo susreli.
Razrogačila se. Kako je mogao da traži poljubac u trenutku kada se njegov
krupni i krajnje ljutit protivnik pridiže?
„Samo što nije ustao.“ Glas joj je ponovo bio piskav jer se zabrinula za
njega.
„Onda požurite.“ To je izgovorio sasvim blizu njenih usana. Njegov dah -
koji je mirisao na konjak i nanu - zagrejao joj je kožu i oživeo sve nervne
završetke. U jednom trenutku je olabavio stisak i neobavezno joj je spustio ruke
na struk. Od toga ju je kroz slojeve odeće prožela takva toplota, mnogo jača
nego dok ju je čvrsto držao u naručju. „Nije Vam potrebna sreća“, kazala mu je
kroz zgusnuti vazduh oko njih. Spustio je glavu prema njoj. Kada je odmahnula,
vrhom nosa ju je dodirnuo po licu, od čega joj je zastao vazduh u grudima.
„Nije, ali želim to, gospođice Krenšo.“
Krajičkom oka videla je kako im se približava krupni čovek. Srce joj je
udaralo u grudima poput izbezumljene ptice koja se zaleće u zatvoren prozor.
Želela je da ga odgurne i kaže mu da se ne ponaša nesuvislo, tražeći joj poljubac
u tom trenutku, ali više od svega, želela je da ga poljubi. Približila mu se i
spustila svoje usne na njegove. Usne su mu bile tople i neočekivano meke kada
su se poljubili. Zastenjao je iz dubine svog bića i taj zvuk je dospeo duboko u
njene grudi.
Pomerila je usne odgovarajući na blagi pritisak njegovih usana i osetila kako
joj se donja usna ovlažila. Uzdahnula je, ali umesto da je još strasnije poljubi, on
se povukao unazad i pustio je. Oči su mu zadovoljno sijale zbog uspeha koji je
postigao u igri sa njom, ali je tu bilo još nečega. Svest o nečemu novom koja do
tada nije postojala. Nešto se naziralo kroz zadirkivanje, nagoveštavajući da će se
dogoditi još nešto za šta sada nije bilo vremena. Ispred njega se našao
protivnikov širok grudni koš.

17
 „Idite!“, povikao je i ona je potrčala dok se on okrenuo da se suoči sa
protivnikom.
Po povratku na platformu, videla je kako ga je protivnik udario čizmom u
mišićavu butinu. Nestašni je zastenjao od bola. Kada je protivnik spustio nogu,
pantalone Nestašnog bile su umrljane krvlju. Avgusta je rukama pokrila usta da
ne bi povikala iz nemoći. Poslednje što je želela bilo je da mu ponovo odvrati
pažnju. Svetlost je obasjala metalni šiljak u đonu protivnikove čizme.
„Ne!“, uzviknula je zajedno sa mnogima u gomili.
Ovo mora da je protiv pravila.
Ponovo se začuo oštar metalni pisak pištaljke, ali ovoga puta bio je mnogo
bliži i propraćen uspaničenim povicima.
„Prokletstvo!“, povika Henri tik pored njenog uha. Mora da je skočio sa
platforme kada je pala. „Neko je pozvao pozornike.“
„Brzo!“, Kamila je uhvatila Avgustu za ruku, povukla ju je do zida i kroz
sporedna vrata.
„Šta se dešava?“, pitala je Avgusta, ne želeći da ostavi povređenog
muškarca.
„Dolazi policija!“
„On je povređen!“, vrisnula je Avgusta.
„Moramo da idemo. Ne smeju nas zateći ovde. Ima ljude koji će mu
pomoći.“ Kamila je nastavila da je vuče.
Bila je u pravu. Ljudi u odelima koji su došli u pratnji već su se bili okupili
oko borca, a čak je i erl od Lija skočio na zemlju da mu pomogne. Znajući da ne
može ništa učiniti, i sasvim svesna obaveze da zaštiti njihov ugled - ukoliko je to
uopšte bilo moguće u tom trenutku - ona je sa Henrijem i Kamilom izašla kroz
sporedna vrata i krenula niz mračnu uličicu, u nadi da znaju kuda idu.

18
 W¥06S0 je c¥eme SaS0mi6Seu06/i,
neiskrenos/i, dokonog brbljanja i
raznorazne glume; ovo je ozbiljno,
/e6S0 c¥eme
TOMAS KARAJL

koliko bude preživeo naredni sat, Evan Sterling, vojvoda od Rotšilda,

U nameravao je da se nagradi flašom viskija lohnagar i večernjim
provodom u krevetu sa nekom ženom. Proslava će morati da počne tim
redosledom, nažalost, zato što mu je butina gorela nakon penjanja uz ono
stepenište. Bio mu je potreban viski da umiri bol od povrede zadobijene
prethodne noći, pre nego što se prepusti bilo kakvoj drugoj zabavi. Stežući vilice
od napora, još čvršće je na štapu stegnuo izrezbarenu glavu jastreba i uputio se
ka radnoj sobi na drugom spratu kuće Sterling, londonskog prebivališta njegove
majke.
Višedecenijski ustajali duvanski dim prožet mirisom kolonjske vode
zapahnuo ga je čim je zakoračio u očevu starinski nameštenu jazbinu. Otac mu
je umro pre više od godinu dana, ali su se ti mirisi i dalje osećali iz drvenih
obloga i persijskih tepiha. Navika, stečena svih onih godina tokom kojih je
razočarao svog oca, izazvala je neprijatan žar u Evanovom stomaku čim je ušao
u tu sobu.
„Izvinite što kasnim.“
Porodični advokat Endrju Klark ustade sa gotovo vojničkom tačnošću.
„Dobar dan, Vaša milosti. Nema potrebe da se izvinjavate.“ Izvinjenje je bilo
namenjeno njegovoj majci, ali je Evan, uprkos tome, klimnuo glavom prema
Klarku. Čovek je bio mlad za advokata, ali je imao najbolje preporuke. Evan je
dozvolio očevom dugogodišnjem advokatu da ode čim je saznao u kojoj su se
meri nagomilali dugovi imanja. Na njegovu žalost, situacija se nije popravila
otkad je nasledio imanje.
„Dobro jutro, majko.“ Evan se sagnuo da poljubi majku u obraz, namrštivši
se kada je tim potezom preneo težinu na povređenu nogu. Brzo je pogledala

19
njegov štap; dok mu je mrmljajući otpozdravila, u očima su joj se istovremeno
videli neodobravanje i zabrinutost.
„Nemojte mi reći da Vas je opet napao neki od pastuva, Vaša milosti.“
Klark se osmehnu, a usne mu se iskriviše od nervoze.
Evan opsova u sebi. Klark je pre više meseci bio prevazišao svoju nervozu u
razgovoru sa Evanom i njegovom majkom; to što se ponovo uznemirio
ukazivalo je na to da će ovaj sastanak biti još gori nego što je Evan sa strepnjom
pretpostavljao.
„Upravo to se dogodilo.“ Laž je kruto izletela iz njegovih usta. Evan je
očigledno u više navrata koristio nezgodnog konja kao opravdanje za povrede.
Jedno od mnogobrojnih opravdanja koje je morao da izgovori tokom prethodne
godine kako bi objasnio svoje neuobičajene boljke. „Ta zverka me je opet
zbacila sa leđa, ali ukrotiću ga kad-tad.“
Vilks je nestao u haosu koji je nastao po dolasku policije, ali se Evan
zarekao da će ga pronaći. Ne samo da bi objasnio one proklete šiljke na đonu
čizama, već i zato što je dugovao Evanu završetak borbe.
„Ako nemate ništa protiv, predložio bih Vam da se držite klađenja na
konjskim trkama. Izgleda da imate đavolsku sreću kada se kladite.“
Evan je lagano klimnuo glavom dok se smestio za očev sto, pokazujući
Klarku da sedne. Oštar bol proširio mu se kroz butinu i na trenutak je pomislio
kako bi trebalo da počne da pije viski od ranog jutra. „Mudar savet.“
„Zaista jeste“, reče njegova majka uzimajući čajnik i nudeći mu šolju čaja.
Odmahnuo je, a ona je uzela svoju šolju s tanjirićem.
Evan je pretpostavljao da je u čaj dosula pristojnu količinu konjaka.
Prezirala je ovakve sastanke gotovo isto kao i on.
Nije voleo što je ona morala da prisustvuje, ali je želela. Da njegov otac nije
proveo poslednje dve godine života zaključan, dok je tugovao zbog Vilijamove
prerane smrti, možda porodica sada ne bi bila u ovakvoj nevolji. Bar da je
poslušao svoje sinove i uložio novac u proizvodnju, možda bi ostalo nešto za
život.
„Nastavite. Klark. Dajte nam mesečni izveštaj o našim računima.“ Nije
mogao da izbegne kiseo ton u svom glasu baš kao što nije mogao da zaustavi
neprekidni odliv njihovog novca.
„Naravno, Vaša milosti.“ Klark je otvorio knjigu u kožnom povezu i
odlučno i precizno počeo da čita imovinsko stanje.
Brojke su se menjale iz meseca u mesec. Nekada su bile bolje, nekada gore,
ali krajnji ishod uvek je bio isti. Žitarice iz inostranstva mogle su se uvoziti po
nižoj ceni nego što su ih proizvodile njihove farme. Suša je dodatno pogoršala
nevolju. Njegova majka je smanjila svoje troškove u razumnoj meri, da ne bi
pred prijateljima izgledala kao prosjak. Evan se odrekao svoje kuće u Londonu i

20
živeo je u malom apartmanu u klubu Montagju. Nije dolazilo u obzir da živi u
ovoj kući, gde su ga proganjala brojna sećanja na oca.
Nisu imali nikakvih sredstava. Ono malo što je uspevao da zaradi na
borbama, kockanju i ulaganjima služilo je samo tome da drži poverioce na
odstojanju. Najgore je bilo to što su njegove sestre bliznakinje morale da se
predstave kao debitantkinje u društvu sledeće godine. Nije imao predstavu kako
će im priuštiti haljine i ostale stvari potrebne za tu priliku, a kamoli miraz koji
je, takođe, morao da pripremi za njih. Evan je protrljao slepoočnice da bi umirio
bol koji je osetio. Situacija u kojoj su se našli bila je nemoguća. Na vidiku su bili
njegovo bankrotstvo i društvena propast njegove porodice. Evan ni na koji način
nije bio povezan sa uzrokom tih nevolja, ali je bio taj koji će morati da podnese
teret i sramotu. Gotovo da je osećao težinu očevog osuđujućeg pogleda sa druge
strane stola. Naravno, Evan će biti kriv za propast porodične časti. Bilo je
sasvim prihvatljivo što upravo on treba da padne u nemilost.
„Izuzetno mi je žao što brojke nisu bolje, Vaša milosti.“ Klark je spustio
pogled dok je zatvarao knjigu.
„Učinili ste sve što ste mogli.“ Što je značilo da je pozajmljivao od jednih da
bi platio drugima.“ Nemoguće je napraviti novac ni od čega.
„Jeste li uspeli da pronađete Ličfilda?“ Očev advokat je nestao čim je Evan
počeo da postavlja teška pitanja, ostavivši za sobom mnogo više pitanja nego
odgovora.
„Ne, još nisam“, odgovori Klark.
Klark se brzo nakašlja, delujući kao da je napokon smogao snage da se suoči
sa pogledom svog poslodavca. „Postoje razne mogućnosti.“ Glas mu se
pretvorio u nervozni pisak.
Da. Mogućnosti. Evan se pribojavao tih mogućnosti.
Njegova majka je spustila šolju čaja na klimavi sto pored sebe i odlučno
rekla: „Krajnje je vreme da ozbiljno razmotrimo mogućnosti.“
„Naše mogućnosti?“ Svi su vrlo dobro znali da je on bio taj koji će biti
pozvan da se žrtvuje u plemenite svrhe.
„U redu.“ Pažljivo ga je pogledala svojim plavim očima kao i uvek kad je
htela da mu stavi do znanja da više nije vreme za svađu. „Već godinu dana
pokušavamo da rešimo stvari po tvome. Elizabeta i Lujza moraju da se
predstave sledeće sezone. Njihova budućnost zavisi od toga.“
Na osnovu toga što je bila spremna da na ovaj način razgovara u Klarkovom
prisustvu, shvatio je koliko je zaista zabrinuta.
„Ako mogu da dodam, Vaša milosti, situacija je još gora u odnosu na prošlu
godinu. Nema naznake da će se poljoprivredno tržište oporaviti. Krendal i
Merser prete da će potraživati svoje dugove ukoliko nešto ne uradimo.“
Evan je zaškrgutao zubima. Njegov otac je bio budala što se zadužio kod tih
lešinara. „Koliko vremena imamo?“
21
 Advokatova Adamova jabučica se pomerila pre nego što je izgovorio: „Ako
venčanje bude najavljeno za dve sedmice“, a videvši Evanov izraz lica, žurno
dodade: „Ili čak tri sedmice, to će ih možda zaustaviti.“
„Dve sedmice!“ Evanov glas ispuni sobu poput grmljavine.
„Hajde, Evane, mesecima smo razgovarali o ovoj mogućnosti“, reče mu
majka. „Nikakvo iznenađenje.“
Nije ga iznenadila zamisao o ženidbi, već brzina kojom je to moralo da bude
ostvareno. Osetio je potrebu da ustane, ali ga je sprečio bol; kao da su mu
vatrene strele bile zabodene u butinu. Glasno zastenjavši, vratio se na stolicu
koja je zaškripala pod njegovom težinom.
„O, sto mu...“ Njegova majka se ugrizla za jezik, ne dovršivši psovku. Na
silu se osmehnula advokatu, Evan se oduvek divio načinu na koji je uspavala da
kontroliše svoje ponašanje. „To će biti sve za danas, gospodine Klark.
Poslaćemo Vam poruku sutra. Pozvaću Hejstingsa da Vas isprati.“ Pozvonila je
batleru, dajući Evanu vreme da se smiri dok Klark uzme svoje stvari i ode.
Čim je Hejstings mudro zatvorio vrata za Klarkom, Evanova majka mu je
uputila strog pogled. „Šta si to uradio sa nogom? I nemoj mi govoriti da je to
bila nezgoda tokom jahanja. Naučio si da jašeš pre nego što si prohodao.“
Evan ju je netremice gledao, rastrzan između daljih laži i otkrivanja cele
istine. Ispostavilo se da ne mora da donese odluku. Njen prodoran pogled
spustio se na njegovo čelo, a zatim na ozleđene prste. Osetio je snažno iskušenje
da ih sakrije kao dete uhvaćeno u nečemu nedozvoljenom, ali je uspeo da ga
potisne.
„Opet si počeo da se nadmećeš u pesničenju? Zbog novca?“
Pesničenje. Ovaj posredni izraz izmamio mu je osmeh. Ispustio je vazduh
koji je zadržao i opustio prste, uživajući u bolu koji je bubnjao u njima. Led je
čudesno ublažio otok, ali je iz iskustva znao da će ga prsti boleti danima. Nije
bio bitan bol. Zaslužio je male neprijatnosti. Prošlo je nešto više od godinu dana
od očeve smrti. Svakako, bio je to dovoljno dug period da se nešto uradi, ali
uprkos svemu što je Evan pokušao, porodica je sve više upadala u dugove. Evan
možda nije bio jedini razlog za majčinu zabrinutost i boru na njenom čelu, ali
nije uradio ništa da to ukloni.
„Podučavam borilačke veštine u klubu Montagju, da.“ Izbegavao je
odgovor.
„Mislila sam na borbe za novac. Nemoj da me lažeš.“
„Taj novac nas održava na površini u moru dugova.“
Ustuknula je kao da ju je povredio, a on je duboko udahnuo kako ne bi
izgovorio reči izvinjenja. Bilo mu je žao. Žalio je što nije sin kakvog je ona
zaslužila, što nije Vilijam. Dok je Evan izvodio šale na račun svojih učitelja,
Vilijam je imao odlične ocene iz svih predmeta. On je bio naslednik, stvoren za
tu ulogu, a ne Evan. Porodica bi bolje stajala da je Evan nekim slučajem umro.
22
Bol mu se poput balona proširio po grudima, stežući mu pluća, pa tog trenutka
nije mogao da diše.
Odmahnula je glavom, spustivši ruke na crnu haljinu koju je nosila u žalosti
za sinom. „Misliš li da hoću da mi još neko dete umre pre vremena?“
To pitanje, zajedno sa crvenilom oko očiju, nateralo ga je da klekne pored
nje, ne obazirući se na zategnutost u butini i agoniji koja je usledila. Pronašavši
joj ruku u naborima haljine, rekao je: „To se neće dogoditi. Možda imam
modrice, ali neću umreti.“
Njena pažljivo doterana obrva se izvila. „Nemoj ti da me učiš, Evane. Čula
sam koliko je to opasno. Neko bi mogao da donese nož, a ima i slučajeva kada
su borci bili tako prebijeni da se nikada nisu oporavili. Neki su i umrli.“
„Ko?“
„Sajmon Bim. Vilijam Felps.“
„Neko ti je pominjao Bima i Felpsa? Oni su umrli pre nekoliko decenija.“
Evan nije mogao ni da zamisli da neke od majčinih ostarelih prijateljica znaju
imena tih boraca.
Ona zatrepta i odjednom se zagleda u stolicu sa koje je ustao, izbegavajući
njegov pogled. „Stvar je u tome što ljudi umiru.“
Bila bi laž kada bi tvrdio suprotno. Iako to nije bilo glavni razlog za njegovu
zabrinutost, uvek je postojala opasnost da bi neko poput Vilksa mogao teško
podneti poraz i da će se osvetiti van ringa. Umesto da potvrdi njene reči, upitao
ju je uz osmeh: „Da li ti je lejdi Zmajeva Zadnjica rekla za njih?“ I dalje je
koristio ime koje je u mladosti smislio za majčinu nabusitu prijateljicu. Bila je
jedna od najstrožih i najdosadnijih iz majčine generacije. Iako tek u srednjim
pedesetim, lako je mogla da prođe kao žena od sedamdeset pet godina,
prevashodno zbog izraza koji je odavao neprekidno razočarenje. „Da li se ona
potajno kladi, pa ti je priznala taj porok?“
Krajičak majčinih usana izvi se u osmeh protiv njene volje, čemu se on
upravo nadao. „Ona se zove lejdi Diginbotam, kao što dobro znaš. Ne, nije mi
ona rekla, na tvoju žalost.“ Zatim je trezveno nastavila. „Kad već želiš da znaš,
jedan lakej mi je objasnio pravila kad sam ga pritisla, priznao mi je da smrtni
ishod nije nemoguć.“
Evan je odoleo iskušenju da je pita koji joj je lakej to ispričao. Lakej nije bio
kriv. Njegova majka umela je da bude veoma uporna kada bi se ukazala potreba.
„Ne treba da se brineš zbog toga. Pravila su se u međuvremenu promenila.
Osim toga, imam pored sebe ljude koji me štite. Oni vode računa o tome da
određene stvari ne odu u pogrešnom pravcu.“
„A jedanaestorica koji su pre tebe nosili titulu vojvode od Rotšilda prevrću
se u grobu kada vide na šta je jedan od njih spao. Svake noći se pitam zbog čega
nas je otac ostavio u ovakvoj nevolji. Nakon Vilijamove smrti je delovao kao da

23
je odustao.“ Dodirnula mu je kosu povlačeći mu je sa čela, u želji da ublaži
svoje reči. „Ti nisi ni za šta kriv. Znaš i to?“
Ustao je što je gracioznije mogao, imajući u vidu bol u nozi, i othramao do
prozora kako bi izbegao nežnost u njenom pogledu. Dan je bio siv i sumoran, a
po kaldrmi je sipila sitna kiša. Sasvim u skladu sa njegovim raspoloženjem.
„Uopšte nije važno ko je kriv, niti to menja činjenicu da nisam uradio ništa kako
bih popravio stvari.“
Njena svilena haljina zašuštala je kada je ustala i prišla mu. „U pravu si.
Nije važna krivica kad mi moramo da rešavamo zbrku.“ Spustila mu je ruku na
leđa i protrljala mali krug između njegovih ramena. Zažmurio je, prisetivši se
kako je svake večeri dolazila u dečju sobu da ih poljubi. Vilijam bi se uvek
uspavao, ali je Evan ležao i čekao dok ne dođe kako bi mu istrljala leđa.
„Veruj mi kada ti kažem da znam kako se osećaš zbog ugovorenog braka. I
ja sam jedva poznavala tvog oca. Kao da sam se udala za neznanca.“
Sećao se često zategnute tišine koja je vladala između njegovih roditelja.
Nisu bili neprijatelji, ali nisu bili ni prijatelji. Vojvoda od Rotšilda bio je čovek
koji je ulivao strhopoštovanje i kada se nije trudio. „A sad ću ja dobiti ženu koju
ne poznajem“, promrmlja on.
Zaustavila je ruku, ali je nije pomerila sa njegovih leđa. „Mnogo mi je žao
zbog toga. Tvoj otac je trebao da uradi nešto bolje, ali...“ Zastala je u pola
rečenice. Šta je mogla da kaže? Nimalo novca nije ostavljeno sa strane. On je
znao jer je pokušavao da ga nađe. Baš kao i Klark. Nije bilo ničega. „Ako
odlučiš da se sada ne oženiš, taj zadatak će pasti na tvoje sestre. Samo,
zgražavam se i od pomisli kakve će ponude dobiti sledeće sezone jer nemaju
nikakav miraz.“
Evan odmahnu glavom. Kada se u javnosti bude pročulo koliki su im
dugovi, kao i nesposobnost da ih otplate, neće biti nikakvih bračnih ponuda.
Prokletstvo. Glasine su već kolale. Nije bila tajna da je prodao svoju kuću. Da je
dozvolio sestrama da se predstave u društvu ove godine, bez sumnje bi jedine
ponude za brak stigle od nitkova i izopačenih razvratnika. Prethodnu godinu
proveo je poričući istinu, ali je došlo vreme da se suoči sa budućnošću. Morao je
da se oženi kako bi spasio porodicu. Odrastao je naivno verujući da će obaveza
braka i sklapanja saveza sa nekom plemićkom porodicom pripasti Vilijamu.
Njegov stariji brat bi ovu dužnost prihvatio časno i odabrao bi ženu koja bi bila
sposobna da postane sledeća vojvotkinja. Spremno bi se oženio njome i proveo
bi ostatak života poslušno joj praveći decu dok bi nastavio da piše radove o
Aristotelovoj Nikomahovoj etici ili o finijim detaljima helenističke astronomije.
A najverovatnije ne bi ni pogledao neku drugu ženu.
Suočen sa istom budućnošću, Evan je u stomaku osećao čvor veličine
pesnice. Progutavši knedlu u grlu, okrenuo se i pogledao majku u oči. „Koga si
imala na umu?“

24
 „Jesi li upoznao porodicu Krenšo iz Njujorka?“ Nije se iznenadio što mu je
već odabrala priliku za ženidbu; iznenadilo ga je to što je znao o kome je reč. U
mislima mu se pojavi slika naslednice Krenšoovih koju je video prethodne
večeri.
Dovoljno radoznala da ga poljubi.
„Nisam zvanično. Video sam čitavu porodicu na baletu prošle nedelje.“ Svi
su pričali o imućnoj američkoj porodici koja posećuje visoko društvo. Imali su
ložu tačno prekoputa njegove. Zahvaljujući tome je prepoznao gospođicu
Krenšo u publici tokom borbe.
„Da li si nekim slučajem primetio njihovu ćerku Vajolet?“
Vajolet. Kao kroz maglu se sećao ostalih lica u loži Krenšoovih, ali ona je
morala da bude Vajolet. „Video sam je“, odgovori on.
„Ona je najlepša devojka koju sam videla ove sezone. Iako tek treba
zvanično da upoznam njenu porodicu, delovala mi je izuzetno vaspitano. Nije
onako napadna kao ostale Amerikanke, pa je očigledno iz dobre kuće.
Razgovarala sam dugo o njoj sa gospođom Krenšo i zaključila sam da bi ti
savršeno odgovarala.“ Ona Amerikanka bilo je ime koje su mnogi nadenuli
vojvotkinji od Hereforda; sirota žena je jedva imala šanse kada se pojavila kao
debitantkinja u društvu. Stare gospođe su je živu pojele.
„Da li ti je jasno da bi isto tako opisivala i konja?“
Prostrelila ga je pogledom. „Više bih volela unuke koji ne bi trčali kao
divljaci po Hempširu, ali nam tvoj otac nije ostavio mnogo izbora, pa moramo
da se snalazimo. Kad već moramo da se orodimo sa američkom naslednicom,
više bih volela da to bude žena finih manira.“ Žurno je prišla radnom stolu,
otvorila fioku i izvukla list hartije. „Moraćemo da smislimo način kako da se
zvanično upoznate... Večera, mislim, pa ako sve bude prošlo kako treba, bal na
kojem ćemo javno objaviti tvoje namere. Naravno, moraćeš Klarku da kažeš da
ispita njihovo finansijsko stanje, ali sam čula da neto vrednost Krenšoovih
daleko nadmašuje Bridvelove. Moramo brzo da delujemo pre nego što im se
neko drugi prilepi.“
„I to si čula, zar ne? Možda si promašila zanimanje i treba da potražiš mesto
u Skotland jardu.“
Odmahnula mu je rukom i počela da beleži nešto na hartiji. „Gospođica
Krenšo je vrlo moguće dobila još ponuda. Ali ti garantujem da nijedna od tih
ponuda ne dolazi od vojvode.“ Evan je gotovo prasnuo u smeh dok je posmatrao
kako mu je majka odjednom živnula prvi put posle niza godina. „Ne, na svu
sreću, imamo titulu koja nas preporučuje.“
I vrlo malo osim titule.

25
 Seue 6¥ i6/iu6Si g¥a6i/eSji 6¥¥6/ca¸
HARIJET BIČER STOU

daja?“ Vajolet izgovori ove reči piskavim glasom od kojeg su gotovo

U mogle da otpadnu tapete zidova salona u odajama njihove majke.
Avgusta je bila suviše zaprepašćena da bi reagovala. Njihova majka je ovu
neočekivanu objavu izgovorila sa samopouzdanjem žene koja je toliko blažena
da nije svesna da njene reči nisu dobrodošle.
Tako se veselo osmehivala da je Avgusta bila ubeđena da su je pogrešno
čuli. Avgusta je jednostavno bila premorena nakon što je prethodne noći pratila
Kamilu na borbu. „Izvini, majko, da li si pomenula udaju i nekog vojvodu?
Vajolet je dobila bračnu ponudu od vojvode?“
Majka je zastala, uživajući u slavodobitnoj atmosferi koju je izazvala njena
vest. Meškoljeći se na sofi, uvukla je uvojak kestenjaste kose jedva primetno
prošarane sedim vlasima ispod svilenog turbana koji je uveče nosila u krevetu.
Avgusta je shvatila da majka uživa u tom trenutku, a usta su joj se osušila od
pomisli da je zaista čula ono što joj se učinilo. „Pa dobro, ponoviću ako baš
moram.“ Napravila je još jednu izluđujuću pauza radi što boljeg efekta
„Vojvoda od Rotšilda će krajem ove nedelje prisustvovati večeri kod
Aškroftovih. Ako mu se dopadne Vajolet - a sigurna sam da hoće - onda se
nadam da će uskoro uslediti i bračna ponuda.“
Vajolet je prebledela. Kada je čula vest, skočila je na noge i sada je stajala
pored sofe na kojoj je prethodno sedela sa Avgustom netremice gledajući majku.
Avgusta je na sebe preuzela zadatak da u sestrino ime postavi drska pitanja.
„Izvinjavam se, ali mi je teško da shvatim kako je do ovoga došlo. Nikada nismo
upoznali tu porodicu, a kamoli vojvodu.“
„Aškroftovi su ove sezone tako fini prema nama. Lord Aškroft je naklonjen
vašem ocu i predstavio ga je svojim prijateljima u raznim klubovima. Na svu
sreću, lejdi Aškroft je dobra prijateljica vojvodine majke. Zajedno su odrasle.
Upoznale smo se na čajanci pre nekoliko dana, a Njena milost je nagovestila da
joj je sin neoženjen i da treba da se oženi.“
„Hoćeš da kažeš da te je ona pitala za Vajolet?“, htela je da zna Avgusta.

26
 Majka pogleda uvis pre nego što je odmahnula glavom. „Ne baš tim rečima,
ne. Oni su učtivi ljudi, Avgusta.“ U očima joj blesnu upozorenje, pre nego što je
blagonaklono pogledala Vajolet. „Ali Njena milost je izrazila zainteresovanost
da se upozna sa Vajolet. Draga moja, o tebi je čula samo lepe stvari.“
Vajolet je pokušavala da izgovori neku reč dok je držala ruku na ustima.
Kada je postalo jasno da neće ništa reči, njihova majka nastavi sa objašnjenjem.
„Kada je Njena milost otišla, lejdi Aškroft mi je ljubazno objasnila situaciju.
Niko ne zna, shvatite me, ali šire se glasine da je stari vojvoda umro ne ostavivši
im ni prebijene pare.“
„Kako je to moguće?“, upita Vajolet. Govorila je tiho i odsutno. Avgusta
nije mogla da zaključi da li se to pitanje odnosilo na finansijsko stanje
Rotšildovih ili na pomenutu udaju.
„To uopšte nije važno“, nastavi majka. „Važno je to što su im potrebna
sredstva, bez obzira na valutu, zato što im nije ostalo mnogo. Pretpostavljam da
će njihovi dugovi uskoro biti objavljeni u javnosti jer je vojvotkinja pokazala
otvoreno interesovanje. Potrebni smo im.“ U očima joj se video prepoznatljiv
sjaj zbog kojeg je Avgusti bilo neprijatno. „O, kaži nešto, Vajolet. Ovo je divna
vest.“
Vajolet polako odmahnu glavom i, držeći ruku na čelu, krenu prema
zamračenom prozoru koji je gledao na vrt.
„Kakve veze ima finansijsko stanje Rotšildovih sa Vajolet? Zar oni i tata ne
mogu da nađu neko rešenje? Ulaganje?“, upita Avgusta. „Ili još bolje, ako su im
Aškroftovi prijatelji, mogu im pozajmiti novac.“
„Zato što se ovde ne radi tako, Avgusta.“ Majčin glas ponovo je bio oštar i
nestrpljiv. „Vojvodi je potreban savez sa moćnom porodicom.“
„To jest imućnom porodicom.“
Majčin strog pogled bio je u skladu sa tonom kojim joj se obratila. „Dobro,
ako baš želiš da čuješ plaćeničke izraze, da, potreban mu je savez sa imućnom
porodicom. A mi smo imućna porodica.“
„Ovo je zbog Kamile, zar ne?“, Avgusta je jasno videla gramziv pogled u
majčinim očima kada im je Kamila pokazala svoju kuću u Saseksu. Sada je
znala zbog čega. Majčinu pažnju nije privuklo bogatstvo koje je ta kuća
predstavljala. U pitanju je bila istorija imanja i porodice. Zadah novostečenog
novca nije se mogao osetiti u kući koja je postojala već vekovima.
„Moraš priznati da je sve ispalo odlično u njenu korist.“
Kamila je bila očajna. Svi su to mogli da vide. Svi koji su hteli da je
pogledaju su to mogli da vide, ispravi se Avgusta. „Možda finansijski, ali da li ti
zaista misliš da je Kamila srećna?“
„Srećna?“ Majka se nasmejala tako resko da su Avgusti krenuli trnci niz
kičmu. „Naravno da je srećna. Ima sve što mlada žena može poželeti.“

27
 Pre nego što je Avgusta uspela da joj se usprotivi, začuo se Vajoletin glas i
prekinuo ono što je pretilo da brzo preraste u svađu. „Ja i dalje ne razumem.
Nismo došli ovamo u nameri da ugovorimo brak. Trebalo je da sezona posluži
samo za zabavu. Uskoro se vraćamo kući.“
Majka se nasmešila. „Pa zar nismo srećni što je iskrsla ova prilika? Gotovo
da nam je poslužena na srebrnom tanjiru.“
„Žao mi je, majko, ali najiskrenije ne razumem kakve koristi mi imamo od
ovog dogovora.“ Avgusta ustade i poče da korača iza sofe, dajući sve od sebe da
ovo shvati. Godine analiziranja odluka za Železaru Krenšo naučile su je da svaki
dogovor pogleda iz raznih uglova. Bez obzira na to koliko je razmišljala o
ovome, korist bi imali samo Rotšildovi. Oni bi dobili bogatstvo, a Krenšoovi bi
izgubili Vajolet.
„Kako ti nije jasno, dete? Ovo je zlatna prilika za nas. Vajolet će postati
vojvotkinja. To je skoro kao kraljevska titula.“ Ovo je izgovorila kao da je to
sasvim dovoljno. Kao da je vredno titule to što će se Vajolet udati za neznanca i
odreći se svoje budućnosti zbog čoveka o kojem ništa ne znaju.
„Šta ako Vajolet ne želi da bude vojvotkinja?“
„Avgusta, dušo, moraš da vidiš prilike koje bi nam ovo donelo. Ovo bi
moglo da nam otvori vrata koja su prethodno bila zaključana. Eto, mi smo
prijatelji vojvotkinje od Hereforda i vidi šta se već dogodilo. Železara Krenšo
mogla bi da izvuče mnogo više koristi nego što to možemo zamisliti.“
Avgusta je mrzela to što njena majka sada o Kamili govori samo koristeći
titulu. Iako je Kamila kao dete provodila sate i sate igrajući se sa Avgustom i
Vajolet i trčala hodnicima njihove kuće, više joj nije bilo dozvoljeno da bude
ono što jeste. Bila je samo ukrasna figura, ime... supruga. Još otkako je saznala
čega sve žene moraju da se odreknu kada steknu titulu supruge, Avgusta je bila
veoma obazriva. Sada je imala još više razloga da bude sumnjičava u vezi sa tim
položajem.
„Verujem da Železara Krenšo odlično posluje. Svake godine se gradi neka
nova pruga. Maks kaže da iz godine u godinu sve bolje stojimo.“
„Nadam se, ali ne smemo potceniti vrednost društvenih veza. Kada bi nas
prihvatili neki...“ Majčin glas je utihnuo, a na licu joj se pojavi strog izraz. „Svi
znamo da ima mesta na kojima prezime Krenšo nije dobrodošlo. Kada bi se to
promenilo, ne bismo morali da brinemo da li će nam Astorovi ili neki drugi
otežati život. Ovo je ulaganje u našu budućnost naše porodično ime, baš kao i u
Vajolet.“
Avgusta proguta knedlu, osećajući se glupo i naivno zato što nikada ranije
nije uvidela dubinu majčine posramljenosti. Zbog toga što su bili novi bogataši,
mnoge porodice ih nisu imale na spisku gostiju. Avgusta je oduvek znala da je
majčina bolna tačka, ali nikada nije sebi dozvolila da poveruje da bi moglo da
dođe do ovoga. Čak ni kada je videla Kamilu kako ide prema oltaru, dok su joj

28
se ramena tresla od nemog plača ispod vela, Avgusta nije ozbiljno razmišljala o
tome da bi se isto moglo desiti njoj ili Vajolet. Bila je glupa što je ignorisala
početne slutnje. Zbog toga je s još većom ljutnjom izgovorila sledeće reči.
„Ti koristiš ovaj dogovor i teraš Vajolet da se uda za ovog čoveka kako bi
mogla da zadiviš gospođu Astor.“ To nije bilo pitanje. Tako čvrsto je stegla
pesnice da su joj se nokti zarili u dlanove.
Majka klimnu glavom. „Radim ono što je neophodno da bi se porodici
obezbedila pristojna budućnost.“
„Jesi li razgovarala sa tatom o ovome?“ Nadala se da će on postupiti
razumno.
„Tvoj otac se slaže sa mnom.“ Majčine obično sjajne oči postale su hladne
kao led.
Avgusta oseti kako joj se u stomaku otvara ponor zbog ove izdaje.
Pretpostavljala je da će ona i Vajolet imati očevu podršku. Možda majka izvrće
istinu o ovom dogovoru.
Vajolet uzdahnu iz pravca prozora. Činilo se da je napokon donela nekakav
zaključak ili je možda do tada gajila nadu da se otac neće složiti po tom pitanju.
„Jeste li vas dve potpuno zaboravile Tedija?“, upita Vajolet drhtavim glasom.
Teodor Saterlend bio je miljenik društvenih krugova u Njujorku, ali su on i
njegova porodica imali nekoliko fatalnih mana. Prvo, njegova porodica bila je iz
Sent Luisa, a ne iz Njujorka. Drugo, i njegova porodica se obogatila držeći
pivare. Treće, i oni su se tek nedavno obogatili, čak posle Krenšoovih.
Iako ništa nije bilo zvanično, Tedi i Vajolet su već neko vreme bili bliski.
Svi su pretpostavljali da će je zaprositi kada diplomira na fakultetu. Sada je
Avgusta shvatila da majka nikada nije nameravala da dopusti bilo šta između
njih dvoje.
„Šta hoćeš da kažeš? Kakve veze ima Tedi?“, upita majka tonom koji je
delovao namerno tup.
Vajolet uvređeno udari nogom, što joj se retko dešavalo. „Mi treba da se
venčamo.“
Ovo natera majku da napokon ustane sa sofe. „Vajolet, mila, to svakako nije
tačno. Taj mladić ima samo dvadeset godina. Proći će godine pre nego što bude
spreman za ženidbu.“
„Istina. Svi to znaju.“ Vajoletine oči blistale su od zaustavljenih suza kada je
pogledala sestru. „Kaži joj, Avgusta.“ Ne ostavljajući Avgusti vremena za
odgovor, ponovo je pogledala majku. „Rekao mi je da me voli.“
„Tako je, majko. Svi znaju da on želi da se oženi sa Vajolet.“
Majka sleže ramenima. „Eto, ja to ne znam. Ni vaš otac to ne zna. Očigledno
nije da baš svi znaju.“

29
 „Istina je.“ Vajolet zakorači ka njima u pokušaju da iskoristi ovaj
nesporazum. Avgusta je morala da zažmuri zbog očajničke nade na sestrinom
licu. „Moraš odmah da mu pošalješ pismo. Sigurna sam da će odgovoriti i reći ti
sve.“
Majka je već odrečno odmahivala. „Nema vremena za to. Pismo bi do njega
putovalo nedeljama.“
„Onda telegram“, uzvrati Vajolet, ali se majka pravila da je ne čuje.
Uhvatila je ćerku za ramena i blago joj se osmehnula.
„Osim toga, dušo, to nije ni važno. Gospodin Saterlend nije vojvoda. A
nema ni svoj novac, zavisi od oca.“
„To nema nikakvog smisla, majko. Ako je ono što si nam rekla tačno, ni
vojvoda nema prebijene pare.“ Vajolet huknu, migoljeći se iz majčinih stegnutih
ruku.
„Tako je, ali vojvoda ima titulu. Ovo uopšte nije loša razmena. Mali deo
našeg bogatstva u zamenu za titulu.“ Majka poljubi Vajolet u obraz i klimnu
Avgusti. Blaženstvo na njenom licu bilo je gotovo zaslepljujuće. „Laku noć,
drage moje. Idem na počinak. Sutra će biti uzbudljiv dan. Vajolet, dušo, treba da
pregledamo sve tvoje haljine. Odabraćemo posebnu haljinu za bal, naravno, ali
možda da za večeru obučeš nešto uzdržanije. Još nisam ni svesna! Vojvoda, a
naša Vajolet će postati vojvotkinja.“ Nakon tih reči, nestala je u vrtlogu svile
boje lavande i otišla u svoju spavaću sobu.
Avgusta nije gubila vreme, već je odmah potrčala ka sestri i zagrlila je.
„Šta da radim?“, upita Vajolet. „Ne mogu da se udam za ovog neznanca.
Videla si Kamilu. Znaš kako se bedno muž ponaša prema njoj. Ne mogu...“
Duboko je udahnula, potpuno ophrvana osećanjima.
„Ne, ne možeš da se udaš za njega. Ne znam kako oni misle da te tek tako
udaju.“ Ne puštajući Vajolet, Avgusta se nagnu i pogleda sestru pravo u oči.
„Sprečićemo ovo.“
„Ali kako? Čula si je. Izgleda da je rešila da me uda.“
„Razgovaraću sa tatom ujutro.“ Avgusta se pitala da li će išta postići tim
razgovorom. On je bio poznat po svom pragmatizmu. Ukoliko ga je majka već
ubedila da bi ovo pomoglo njihovom poslovanju, možda neće uspeti da mu
promeni mišljenje. Ali nije vredelo da sada izrazi zabrinutost kada je trebalo da
uveri sestru da će sve biti u redu.
Vajolet klimnu glavom. „Poslaću Maksvelu telegram sutra ujutru. Nemam
predstavu da li će me taj vojvoda zaista zaprositi niti kada bi to prokleto
venčanje trebalo da se održi. Maks im neće dozvoliti da ovo urade.“
Iako je Avgusta znala da će njihov brat uvek stati na Vajoletinu stranu,
mislila je da prosto neće biti vremena. Teško da će telegram od njihovog brata
sprečiti roditelje u njihovoj nameri. Morao bi da dođe ovamo, a pre nego što

30
krene na put, morao bi da se pozabavi poslovima u Železari Krenšo. To bi
moglo da potraje nedeljama. Ne, moraće ovo da rešavaju same.
Kao da joj čita misli, Vajolet reče: „Pobogu, hoće li on imati vremena da
dođe ovamo? Kada misliš da bi oni želeli ovo venčanje?“
„Nemam predstavu. Zbog toga ne možemo čekati Maksa.“
„A šta ako tata ne popusti?“
Avgusta je netremice gledala sestrine tamne oči, sada razrogačene od straha.
„Ako tata ne bude pomogao, ja ću lično razgovarati sa vojvodom. Sigurna sam
da ću ga ubediti i urazumiti. Na kraju krajeva, ko bi želeo nevestu koja ne
pristaje na venčanje?“
Ovo nije uverilo Vajolet. Čelo joj se nabralo jer su se obe setile prizora kada
je Kamila išla prema oltaru. Nije želela Hereforda, ali niko se na to nije osvrtao.
„Neću to uraditi, Avgusta. Neću odustati od Tedija.“
Avgusta ponovo čvrsto zagrli sestru u pokušaju da je uteši.
„Rekao mi je da me voli.“, jecala je Vajolet.
„Ššš... Neće te nitko naterati da se udaš, obećavam ti.“ Dok je izgovarala
obećanje, Kamila joj nije izlazila iz glave. Moraće da prođe kroz pravi pakao pre
nego što spreči da se isto dogodi i Vajolet.

eoma rano narednog jutra Avgusta je krenula u biblioteku, gde je njen

V otac pio kafu i čitao vesti koje je propustio prethodnog dana. Londonsko
vreme nije promenilo Grizvolda Krenšoa niti njegove navike. I dalje se budio u
zoru kako bi se pripremio za predstojeći dan. Jedini mali ustupak koji je učinio
kako bi mogao da sedi do kasno uveče i posećuje društvene događaje bilo je to
što je u rutinu uveo kratko popodnevno spavanje.
Osetila je kako je prožima naklonost, pa se osmehnula ocu kada ga je
ugledala. Sedeo je u velikoj fotelji, a naočare za čitanje bile su mu na vrhu nosa
dok je prelistavao Tajms. Na stočiću pored njega nalazio se lončić kafe dok je
vatra veselo pucketala u kaminu. Nešto u načinu na koji je jutarnje svetlo toplim
bojama obasjavalo inače zamračenu sobu podsetilo ju je na vreme kada je kao
dete mogla da se umeša u njegovu jutarnju rutinu. Nikada joj se nije grubo
obratio. Samo bi se nasmešio i upitao je kako će, po njenom mišljenju, tržište
stajati tog dana.
„Dobro jutro, tata.“ Prišla mu je i poslušno poljubila njegov sveže obrijan
obraz pre nego što je sela na stolicu prekoputa njega. Nikada mu se nije
dopadala brada, pa su besprekorni brkovi bili jedini ustupak modi njegove
generacije.
„Dobro jutro, mila.“ Uputio joj je šarmantan osmeh koji mu je pomogao da
sklopi mnoge poslovne dogovore, odloživši novine na stranu da bi joj sipao
kafu. „Kako će, po tvom mišljenju, tržište stajati danas?“

31
 Nasmešila se zbog toga što je ostao veran njihovoj rutini. „Njujork dobro
stoji. Oporavlja se i jača iz dana u dan.“ Dok je dodavala mleko, namrštila se
kada je shvatila da na poslužavniku nema šećera. Njen otac nikada nije
zaslađivao kafu, pa mu nisu ni donosili šećer. Ona je bila slaba na slatkiše.
Otac je ponovo uzeo novine i raširio ih tako da je uspela da vidi članak o
opadajućem tržištu svinja u Notingenu.
„Bože, spasi nas još jednog poslovnog fijaska koji bi opet srušio berzu“,
reče on.
„Uverena sam da smo svi izvukli dragocenu pouku o opasnostima
spekulisanja.“
Neveselo se zacerekao potvrđujući njene reči i promrmljao nešto
nerazgovetno iza novina.
Dok je posmatrala njegove šake - iste one šake koje su je toliko puta držale
dok su plesali na raznim događajima i svega nekoliko sedmica ranije je tapšale
po ramenu čestitajući joj na tome što je ulaganje u fabriku koju je ona
preporučila donelo malu dividendu - odjednom je obuze nervoza. Da bi prikrila
svoju uznemirenost, otpila je gutljaj gorke kafe, držeći je neko vreme na jeziku
pre nego što je progutala.
Šta ako se ispostavi da je majka bila u pravu kada je tvrdila da se tata u
potpunosti slaže sa njom? Šta onda? To se retko dešavalo, ali nije bilo bez
presedana. Zar nije stao na majčinu stranu kada je Maksvel hteo da se preseli u
svoju kuću? Oboje su zaključili da neženje treba da žive sa roditeljima sve dok
se ne ožene. Ipak, njihovo protivljenje ga nije sprečilo u naumu. Preselio se, a
život je tekao dalje. Svakako, i ovo bi se moglo tako jednostavno rešiti. Jedino
što je ovde bila reč o venčanju i nečemu mnogo trajnijem.
„Tata?“ U želucu joj je bridela vatra, pa je spustila šolju i tanjirić na sto,
strepeći da će joj i od mirisa kafe biti još više muka. „Došla sam da
porazgovaram sa tobom o nečemu veoma važnom.“
Pogledao ju je iza novina i, očigledno primetivši ozbiljnost njenog izraza
lica, ponovo ih je spustio na sto. Pre nego što se njegovo mrštenje pretvorilo u
pitanje, Avgusta mu reče: „Majka je razgovarala sinoć sa nama. Pomenula je da
bi Vajolet mogla da se uda za vojvodu od Rotšilda.“
Na njeno zaprepašćenje, on se osmehnu i uze šolju kafe sa stola kao da je ta
zamisao nešto o čemu treba raspravljati u inteligentnom razgovoru. „Ponekad mi
se čini da potcenjujem Mili. Beznadežna je kada je u pitanju poslovanje, ali se
pokazala veoma prepredenom u drugim oblastima.“
Hladnoća joj je prekrila lice i proširila joj se kroz čitavo telo. „Hoćeš da
kažeš da se slažeš sa majkom? Da Vajolet treba da se uda za čoveka o kome
ništa ne znamo?“
„To je dobra ideja, Avgusta, i on uopšte nije neznanac. Istina, ne poznajemo
ga lično, ali on je vojvoda.“ Sleže ramenima kao da sama titula treba da bude

32
dovoljna. Kada nije dobio njen odgovor, dodao je: „On i njegova porodica su
poznati. Gospoda koju poznajem, uključujući Hereforda, preporučila mi ga je.“
„Misliš na ljude koje si upoznao tek kada smo stigli ovde?“ Nije mogla da
spreči da joj glas podrhtava od besa.
Na licu mu se zadržao razjareni osmeh dok je nagnuo glavu u stranu.
„Slažem se sa tvojim mišljenjem. Međutim, Hereforda poznajem skoro godinu
dana, a većina tih ljudi su njegovi prijatelji i poznanici. Rotšild se može
pohvaliti time da mu je princ od Velsa prijatelj. Kakva ti je još preporuka
potrebna? Sasvim sam siguran da će i princ od Velsa lično odobriti ovaj brak.“
„Otkud bi to mogao da znaš? Kad si sve ovo počeo da planiraš?“
„Tek nedavno, dušo. Princ ima visoko mišljenje o Amerikancima, kao što
dobro znaš. Sasvim je suvislo da će poželeti dobrodošlicu našim devojkama.
Dao je odobrenje za Kamilin brak, zar ne?“
Avgusta nije mogla da veruje svojim ušima. Iako je bilo tačno da je princ od
Velsa poslao Kamili i Herefordu poklon za venčanje i da se o njegovoj
naklonosti prema Amerikancima pisalo u raznim novinama, nije mogla da shvati
da se to odnosi i na Vajolet. Ne zato što njena sestra ne zaslužuje prinčevo
poštovanje, već zato što je sve delovalo krajnje neverovatno. „Ne brinem se
zbog princa. Brinem se zbog toga što ću izgubiti Vajolet jer će se udati za
čoveka koga ne voli niti poznaje.“
„Oduvek si bila mekog srca prema Vajolet. Ona nije kao ti ili ja. Ona ne zna
šta hoće. Potreban joj je muž koji će se starati o njoj, paziti je kao što bi to radila
njena porodica.
Potrebno joj je okruženje gde će biti zaštićena od surove stvarnosti sveta.“
Kako je ovaj čovek za koga je znala da je savršeno razuman bio spreman da
uda ćerku za nekog aristokratu koga ni on nije poznavao? Da li mu je Vajolet
baš tako malo značila? „Ali ona zna šta hoće. Zna da ne želi da se uda za
vojvodu. Zna da želi da postane pisac.“
Na to je on brzo odmahnuo glavom. „Uveren sam da će njen muž, ko god to
bio, poštovati njenu želju za pisanjem.“ Zatim je otpio gutljaj kafe, zagledavši se
u kamin kao da Vajoletina budućnost uopšte nije bitna.
To je rekao kao da je njeno pisanje obična razonoda, a ne nešto što smatra
ozbiljnim interesovanjem. Ali Avgusti kroz glavu prođoše mnogo dublje misli.
Da li je razlog za to bio što je Vajolet njegova ćerka? Da li je moguće da nije
imala drugu vrednost u njegovim očima osim nečega što bi mogao da trampi?
Ako je bio spreman da se tako lako rastane od Vajolet, da li bi isto tako postupio
i sa Avgustom?
Avgusta je oduvek verovala da je otac njene savete smatrao istinski
korisnim. Uvek je imao vremena da je uključi u svoj posao, diveći se njenoj
veštini sa brojkama. Da li je ona... Da li je ona bila samo čudna ćerka u

33
njegovim očima? Žena koja je umela da sabira mnogo brže od njegovog
najboljeg činovnika? Ne. Odmahnula je glavom, odbijajući da poveruje u to.
„Ali kako znamo da će ovaj čovek voditi računa o...“
Otac podiže ruku u pokušaju da je prekine. „Avgusta, molim te. Još ga ne
poznajemo, ali ćemo ga upoznati. Venčanje nije objavljeno. I dalje smo u
početnim fazama pregovora o mogućem braku. Kako izgleda, on će biti
odgovarajući muž za nju, ali ako nam se ne bude dopao kada ga upoznamo,
svakako možemo da se predomislimo. Pokaži malo onog tvog samopouzdanja.
Ne nameravam da najmlađe dete udam za čudovište.“ Nasmejao se sopstvenoj
šali.
Avgusta nikada u životu nije čula da je otac povisio ton. Bio je strog kada je
to bilo potrebno i imao je običaj da govori veoma tiho, ali mu je glas ipak
odjekivao. Tako se obraćao sobi prepunoj akcionara u Železari Krenšo. Tako je
govorio na važnim događajima. Njegov glas je uspevao da joj prodre u misli i da
je umiri čak i kada je htela da se ljuti. Jednostavno je delovao krajnje suvislo u
pogledu svega.
U želji da odbaci pređašnje bojazni ona upita: „A Tedi?“
„Ko?“
Potisnula je želju da prevrne očima. Pošto nije bila sasvim sigurna da li se
namerno pravi lud, rekla je: „Teodor Saterlend. On i Vajolet su bili doslovno
nerazdvojni poslednja dva leta u letnjikovcu.“
Uopšte nije bilo nemoguće da ga se otac uopšte ne seća zato što nije
provodio čitavo leto sa njima u Njuportu. Obično je dolazio na duge vikende i
vraćao se na posao tokom nedelje. Čak je i ona samo povremeno odlazila u
letnjikovac, za razliku od Vajolet i majke, koje bi se tamo preselile tokom letnjih
meseci.
„A, da, sećam ga se“, uzvrati tata. „Moraš priznati da Saterlendovi nisu tako
ugledni kao vojvoda.“
„Naravno da to moram priznati, tata. Ali ne radi se o tome. Pomenula sam
Tedija jer se Vajolet dopada to što je on zaljubljen u nju. Venčaće se kad bude
diplomirao.“
„Nikada nisam ni nagovestio da ću dati dozvolu za taj brak. U stvari,
verujem da je on loš izbor. Da li je on uopšte napunio dvadeset godina? Suviše
je mlad. Osim toga, njegov otac je pomenuo da Tedija zanimaju studije prava.
Ako ode na pravni fakultet, proći će još nekoliko godina pre nego što se venčaju.
Ona će do tada biti stara za udaju. Ne. Definitivno ne.“
„Imaće samo dvadeset i pet godina. Kao što ću ja imati dvadeset i pet za dve
godine. Teško da to znači biti stara za udaju.“
Uputio joj je pogled u kojem je bilo više sažaljenja nego što joj je prijalo.
Krajevi brkova su mu se spustili dok je svu pažnju poklonio šolji kafe.

34
 Nekakva čudna jeza joj je ispunila grlo, pa izgovori reči pre nego što ih je
mogla zaustaviti. „Misliš li da sam stara?“ Ili stara za udaju? Da li ju je on
posmatrao kao usedelicu koju treba sažaljevati i umirivati?
Ne gledajući je, otac spusti šolju i tanjirić na sto i vrati se sigurnosti svojih
novina. „Naravno da ne mislim. Jednoga dana upoznaćeš finog čoveka za koga
ćeš se udati. Razgovarali smo o tvojoj sestri. Vajolet će protraćiti mladost
čekajući Teodora, a on bi isto tako mogao a odluči da nastavi školovanje, Hajde
da se posvetino priči sa vojvodom izvesno vreme i da vidi o što će se dogoditi.“
„Tata, moramo li čak...“
Pogledao ju je savijajući novine. „Dosta, dušo. Ništa nije zapisano u
kamenu.“
Kada se ponovo sakrio iza novina, znala je da danas više nije bilo rasprave
sa njime. Ipak, i dalje je ostala da sedi, zureći u štampana slova i isprekidano
dišući. Htela je da ga pita o sopstvenoj budućnosti. Da li će razmatrati njenu
udaju ukoliko bi to donelo ugled porodičnom imenu? Da li bi bio spreman da se
odrekne nje i svega što je donela Železari Krenšo ako bi to doprinelo njihovom
društvenom položaju? Zaustila je da ga upita, ali je odustala u naletu
kukavičluka. Deo nje nije želeo da sazna. Uostalom, šta bi uradila sa tim
saznanjem?
Kao i uvek, ovde je morao da prevlada razum. Iako joj se nije dopadala
pomisao da je i otac gotovo jednako uzbuđen zbog ovog plana kao majka, bila je
srećna što je makar želeo da racionalno razgovara sa njom o situaciji. Možda će
se ispostaviti da je vojvoda od Rotšilda upravo ono čudovište za koga nije hteo
da uda Vajolet i sve ovo biće dovedeno u pitanje.
Ili, ako nije mogla da urazumi roditelje, možda je mogla da obeshrabri
vojvodu. Kamila je bila protiv uda je, ali niko nikada nije razgovarao o tome,
već im se svima više dopadalo da tu činjenicu kriju ispod lepih stvari. Ukoliko
bi se Avgusta suočila sa Rotšildom i otkrila mu da Vajolet ne želi da se uda,
možda bi se povukao.
Ko bi zaista želeo nevestu koja je protiv udaje? Ovo nije srednji vek.

35
 Ali oblak nikada ne dolazi iz onog
pravca na horizon/u odakle ga
0čeS¥jem0
ELIZABET GASKEL

van i njegova majka stigli su poslednji na večeru kod Aškroftovih. Dok

su pratili slugu od ulaznih vrata od mahagonija, Evan je krajičkom oka
video slike u pozlaćenim ramovima na zidovima soba kroz koje su prolazili.
Prepoznao je bar jednog Rembranta i dva Ticijana. Stisnu usne zbog griže
savesti koju je osetio pri pomisli na slike koje je prošlog meseca dao Klarku da
proda. Mali ustupak poveriocima koji su hteli da ga uhvate za gušu. Nedovoljno
da utoli njihovu krvožednost, ali dovoljno da ih neko vreme primiri. Njegova
majka se još nije bila vratila kući u Čarington da bi primetila, a čak i ako su joj
njegove sestre pisale o tome, ona ništa nije ni pomenula.
„Pokušaj da se osmehneš, molim te“, prošaputa majka. Izraz njegovog lica
naterao ju je da donekle izmeni svoju molbu. „Ili bar prestani da se mrštiš.
Uplašićeš tu dragu devojku.“
Što se osmeha tiče, majka je već bila namestila svoj ljupki smešak. Uvek ga
je nosila na licu tokom zvaničnih događaja poput ovog. Pokazivao je njenu
dužnu zainteresovanost, ali i finu blagonaklonost prema onome što se dešava
oko nje, potvrđujući da je u njenom svetu apsolutno sve kako treba da bude.
„Kako možeš da budeš tako razdragana?“, upita je on.
„Uveren sam da će sve dobro ispasti. Ona je divna devojka i biće ti divna
nevesta.“
Nije uopšte bilo važno to što on ne želi nevestu, pa makar bila divna. Želeo
je osnovno dostojanstvo koje bi mu pružila mogućnost da obezbedi svoju
porodicu kao svaki drugi muškarac. Nažalost, njegov otac mu je to oduzeo. Sad
će ova žena, zapravo mlada devojka, biti odgovorna da ih spasi. Možda je otac
planirao bankrotstvo vojvodstva očekujući da će Evan pokleknuti.
„Uspećeš da se izvučeš iz ovoga. Kunem ti se.“ Pomilovala ga je po obrazu
dok su išli prema vratima koja je otvorio lakej. Muzika gudačkog kvarteta
dopirala je iz salona.

36
 Tračak uzbuđenja zaiskrio mu je u stomaku uprkos tome što je bio
obeshrabren sumornom budućnošću zbog ugovorenog braka. Gospođica Krenšo
je bila u toj sobi. One večeri bila je dovoljno hrabra da dođe na borbu. A još
hrabrija što je uzela ono što želi i poljubila ga. Činjenica da mu je upravo ona
namenjena za nevestu činilo je ovu situaciju podnošljivom.
Kada su se približili vratima, lord i lejdi Aškroft su izašli da ih dočekaju. U
salonu je bilo nekoliko ljudi, a on je pogledom prešao preko njih u nadi da će je
videti. Tu je bio Hereford, jedan stariji par za koje je znao da su majčini
prijatelji, vikont Ver i sredovečni par, najverovatnije Krenšoovi. Bili su
elegantno odeveni mada je gospođa Krenšo delovala suviše napadno zbog
odabira nakita. Krupni dijamanti oko vrata i na ušima bili su preterani. Jedna
privlačna mlada devojka stajala je pored njih, ali nigde ni traga od devojke koja
je prisustvovala borbi.
„Divno te je videti, Rotšilde. Margaret, ti pucaš od zdravlja.“ Lejdi Aškroft
se dodvoravala njegovoj majci dok je Evan potisnuo svoju nemoć i pozdravio
lorda Aškrofta. Taj čovek bio je očev prijatelj, ali nije bio surov poput starijeg
Rotšilda.
Nakon što su razmenjene uobičajene fraze, Evan je ponovo počeo da je traži.
Mora da je tu. Odbijao je da prihvati crv sumnje koji mu je govorio da greši.
Vrata prema vrtu bila su odškrinuta, a svetiljke su treperile iznad prozora
mameći goste da izađu i istraže vrt. Možda je ona tamo.
Nestrpljiv da je ponovo vidi i proveri da li će se ponovo pojaviti ona varnica
među njima, krenuo je u tom pravcu, ali... kao da je predosetila da hoće da ode,
majka ga uhvati za ruku i povede ga ka ostalima.
„Rotšilde. Lepo što si nam se pridružio.“ Vojvoda od Hereforda je takođe
bio očev prijatelj, ali, za razliku od Aškrofta, gledao je Evana sa istim
razočarenjem kao i njegov otac. Jedva primetno je klimnuo glavom u znak
pozdrava.
Evan je uzvratio pozdrav, prezirući to što je Rotšild. U njegovoj glasa to je
bilo očevo ime, a ne ono sa kojim je ikada hteo da bude povezan. „Hereforde.“
„Jesi li upoznao naše prijatelje iz Amerike?“, upita ga Aškroft.
Eto, upravo to bio je razlog zbog kojeg su se svi ovde okupili. Oseti kako
mu se steže u grlu dok je pogledao iza Hereforda prema paru koji ga je
posmatrao sa zanimanjem. „Tek mi predstoji to zadovoljstvo.“
Hereford se okrenuo prema paru. „Želeo bih da predstavim gospodina i
gospođu Krenšo iz Njujorka.“
„Vaša milosti, čast nam je“, reče Krenšo, zgodan muškarac srednjeg rasta
koji je trebao da mu postane tast.
Evan je uspeo da izgovori kratak pozdrav. Njegova majka je nešto
promrmljala, ali Evan uopšte nije slušao taj razgovor. Uzevši ruku gospođe

37
Krenšo iz ustaljene navike nego svesno razmišljajući o tome, nagnuo se da je
poljubi. „Madam, izuzetno mi je zadovoljstvo što sam Vas upoznao.“
Žena je imala tamnu kosu u kojoj se videlo jedva nekoliko sedih vlasi. Bila
je prijatna za oko, ali je njeno ponašanje bilo napadnije nego što bi i njegova
rođena majka smatrala prikladnim. Nije spustila pogled po bontonu kada ju je
pozdravio. Umesto toga, osmehnula mu se i zagledala u njega kao da posmatra
Hristov drugi silazak na zemlju.
„Vaša milosti, još ste zgodniji nego što nam je rekla Vaša majka“, reče ona.
Prijatno joj se osmehnuo, uhvativši tračak neodobravanja u majčinim očima
pre nego što je uspela da ga prikrije. „Zaprepašten sam. Obično njenom
preterivanju nema kraja.“
U majčinim očima ponovo se pojavi neodobravanje, ali ovoga puta je bilo
upućeno njemu. Neprekidno se osmehujući, majka reče gospođi Krenšo: „Drago
mi je što Vas ponovo vidim.“
„Ovo je naša Vajolet.“ Gospođa Krenšo se okrete kako bi predstavila
devojku koja je stajala pored nje.
Njegov mozak za trenutak nije mogao da prati ono što vidi i čuje. Ovo jeste
Vajolet, ali to nije devojka koju je poljubio. Srce mu zatreperi, a u želucu oseti
nalet mučnine.
Kao i njena majka, i ona mu je uzvratila pogled ne trepnuvši. Međutim, nije
uopšte delovala tako očarano kao starija žena. Podigla je bradu uvis, kao da
pokušava da joj oči ne odaju osećanja.
„Zdravo, mila“, pozdravi je Evanova majka. „Drago mi je što smo se
upoznale. Gospođice Vajolet, dozvolite mi da Vam predstavim svog sina,
vojvodu od Rotšilda.“
Evanovi fini maniri nestali su kada se suočio sa ovim obrtom. Prethodno se
savršeno pripremio da upozna devojku sa borbe, onu koju je izazvao i koja ga je
poljubila. Ovo nije ona. Ova devojka je njena sestra i sedela je pored nje u
pozorištu one večeri.
„Drago mi je.“ Jedva je uspeo da izgovori te reči. „Kako se provodite u
Londonu?“
U očima joj na trenutak buknu vatra i on shvati da očekuje - ili se možda
nada - da će ona planuti. I njemu, baš kao i ostalima, bilo je jasno da je ona
upoznata sa njegovom namerom i da uopšte nije polaskana kao što bi bila neka
druga devojka na njenom mestu. I dalje je bio suviše razočaran da bi se uvredio
zbog toga. Zbog čega su mu nudili mlađu sestru? Svi su znali da se prvo udaju
starije ćerke.
Uspevši da smiri vatru, ona je diskretno povukla ruku i rekla: „Odlično se
provodim, hvala na pitanju. Vaš grad je divan.“
Pre nego što je uspeo da odgovori, gospođa Krenšo ga uvuče u razgovor
detaljno mu opisujući njihov boravak u Londonu. Pričajući o eksponatima u
38
Britanskom muzeju, o operama i prodavnicama u ulici Bond, potrudila se da
pomene imena aristokrata koje je upoznala. Na sreću, Vajolet joj se nije
pridružila; samo je povremeno i po potrebi potvrđivala majčine reči sve vreme
ga netremice gledajući s neodobravanjem.
Prokletstvo, ova žena će mu postati tašta. Pred očima mu se pojavi slika
beskrajnih praznika koje će provoditi dok se ona neprekidno hvali. Možda je
bolje bilo da bankrotira kako bi izbegao ovakvu sudbinu. Ali jedan pogled u
pravcu majke bio je dovoljan da ova zamisao nestane pre nego što je uhvatila
korena. Majka je i dalje bila u dubokoj crnini - nosila je crnu svilenu haljinu
kako je običaj nalagao, ali je odbila da joj se ove godine šiju nove haljine. Dok
su izlazili iz kočija, primetio je okrzanu čipku na porubu haljine. Veliki trošak
bio je pravi razlog za njeno odbijanje. Da li je uopšte imao pravo da odbije
obavljanje svoje dužnosti?
Oseti bol u vilici i shvati da je škrgutao zubima. Naterao je sebe da se opusti
i primetio kako ga Vajolet ljubopitljivo posmatra, glave blago nagnute u stranu.
Možda brak sa njom ne bi bio baš tako užasno nepodnošljiv. Bila je veoma lepa.
Sitne građe, bujne tamne kose podignute u lepu punđu, u elegantnoj
bledoružičastoj haljini, izgledala je kao prava dama. Vatra u njenim očima
ispunjavala ga je nadom da joj je na pameti nešto više osim njegove titule.
Pa ipak, prvo što je izustio kada joj se obratio bilo je: „Da li će nam se Vaša
sestra pridružiti večeras?“
Vajolet se ozarila prvi put te večeri. „Moja sestra je ovde. Otišla je u vrt sa
Vašom majkom.“ Glas joj je bio mekan, sa jedva čujnim, ali prijatnim
promuklim tonom. U drugačijim okolnostima bi ga očarao, ali, umesto toga,
oseti kako mu se puls ubrzava zbog iščekivanja što će ponovo videti stariju
gospođicu Krenšo. Ona uputi pogled preko njegovog ramena i oči joj se ozariše
kada je ugledala nekoga za koga je pretpostavio da je njena sestra.
Naglo je okrenuo glavu da je potraži pogledom pre nego što je uspeo da
razmisli šta bi ta njegova želja mogla da otkrije. Devojka koju je poljubio stajala
je na vratima, razrogačenih očiju koje su prelazile sa njene sestre na njega. Bila
je neodoljiva baš kao i one večeri, samo što je umesto ogrtača nosila haljinu
plavu kao safir, koja joj je otkrivala grudi upravo onoliko koliko treba. Na
svetlosti koju je bacala svetiljka iznad nje, mogao je da razabere savršen oblik
njenih jagodica i način na koja je isturila bradu. Čak i sa ove strane sobe mogao
je da vidi strogu odlučnost u njenim očima.
Nije očekivao da će ga prepoznati. Zbog pomade koju je koristio tokom
borbe kosa mu je delovala tamnije. Takođe je pre svake borbe uvek nekoliko
dana puštao bradu, a sada je bio sveže obrijan. Bes koji joj se video u očima dok
im je prilazila svakako je izazvala situacija u kojoj su se našli, a ne to što ga je
prepoznala. Očigledno da ga nijedna od dve devojke nije posmatrala s
dobrodošlicom.

39
 Umesto da sačeka da joj on priđe, kao što bi svaka vaspitana engleska
devojka uradila, ona je žustro krenula preko sobe, ramena zabačenih unazad,
netremice ga gledajući. Koračala je odlučno i samouvereno, što ju je činilo
veoma privlačnom. Prišavši mu, nije sačekala zvanično upoznavanje, već mu je
odmah pružila ruku.
„Ja sam Avgusta Krenšo“, reče ona, ne obazirući se na to što pravi scenu
pred svima u prostoriji.
Potpuno zatečen, stajao je na trenutak gledajući njene prste u rukavicama.
Pružila mu je ruku, ali su joj prsti bili stisnuti, a palac podignut. Nije mu pružila
dlan okrenut nadole, kako bi joj poljubio ruku ili se naklonio u znak pozdrava,
već je htela da se rukuje sa njim. Da, ona je zaista htela da se rukuje sa njim.
Odlučivši da prihvati izazov, shvatio je o čemu je reč, pa ju je uhvatio za
ruku, uživajući u toplini njenog dlana. Pošto je morao da odgovori na takav
otvoren nastup, reče: „Ja sam Evan Sterling, vojvoda od Rotšilda“. Zatim, sa
zluradim uživanjem dodade: „Markiz od Langstona, erl od Haverforda, vikont
Blekvel, baron Kliford“.
Ne časeći ni časa, ona uzvrati: „Teško je izgovoriti sve te titule“. Glas joj je
bio suv, ali joj usne zaigraše na neodoljiv način.
Neko se zakašlja. Neko drugi ispusti čudan zvuk kao da se guši. Evan se
iskreno nasmeši prvi put od onog sastanka sa Klarkom na kojem je doneta
konačna odluka o ženidbi.
Gospođa Krenšo pritrča svojoj starijoj ćerki i zauze mesto pored nje kao da
hoće da ga nekako zaštiti od njene drskosti. „Ovo je...“ Otvorila je i odmah
zatvorila usta, ne znajući kako da objasni stvorenje koje je tako ponosno stajalo
pored nje. Po napuderisanom licu joj se raširi rumenilo. „Ovo je Avgusta, naša
starija ćerka.“
„Da, to mi je i rekla.“ Ponovo ju je pogledao.
Avgusta. To ime mu je lebdelo u glavi i bilo je neizvesno gde će se spustiti.
Neobično ime za devojku, a ipak joj je pristajalo. U kosi je bilo pramenova
svetlijih od sunca, a kestenjasta boja njenih očiju bila je prošarana tačkicama
zelenim kao trava. Sjaj na njenom besprekornom licu govorio je da ne voli da se
krije ispod suncobrana. Od sada, kad god bude pomislio na leto, setiće se nje.
„Drago mi je, gospođice Krenšo.“
Na trenutak je pomislio da će mu se glasno usprotiviti. Reći su joj bile na
vrhu jezika, titrajući joj u očima koje su mu otvoreno govorile da ne odobrava
njegovu nameru. Ipak, spustila je pogled, bez sumnje zato što ju je majka čvrsto
stegla za mišicu. Kada je ponovo podigla pogled, vatra u očima je nestala, ali ga
je i dalje posmatrala s ljutnjom.
Da li bi se usudila da se sukobi sa njim ovde? Uhvatio je sebe kako se
naginje prema njoj u iščekivanju. U tom trenutku je zaustila da nešto kaže.
Nažalost, nije imao priliku da sazna jer je batler najavio da je večera poslužena.

40
 „Vaša milosti?“ Glas lejdi Aškroft dopro je do njega i tek tada je shvatio da i
dalje netremice gleda drsku gospođicu Krenšo.
„Molim?“, upita on, pokušavajući da se seti da su u sredini salona, a ne
negde nasamo. Dao bi sve kada bi mogao da povede gospođicu Krenšo u vrt i
pet minuta provede sa njom nasamo. Želeo je da čuje oluju koju je ona
očigledno jedva čekala da stušti na njega.
Lejdi Aškroft je učtivo klimnula prema batleru koji je stajao na vratima. Kao
vojvoda, Evan je po protokolu trebao da povede goste u trpezariju. Niko nije
smeo da krene pre njega. Želeo je da pruži ruku starijoj gospođici Krenšo samo
da bi posmatrao vatromet u njenim očima. Međutim, bonton je zahtevao da
povede domaćicu koja ih je ugostila.
„Hoćemo li?“
Nagnuvši glavu, lejdi Aškroft ga je uzela za ruku i krenuli su ka stolu.

ojvoda nije bio čudovište. Bio je nadmen, zahtevan, preterano samouveren

V i povlašćen, ali nije bio čudovište. U stvari, imao je bar dvadeset godina
manje nego što je Avgusta očekivala i, uprkos njenom ogromnom preziru prema
njemu i situaciji u kojoj su se zadesili, morala je priznati da je zgodan. Zgodan
ukoliko se nekome dopadao ponosni, aristokratski tip, ali njoj se nije dopadao.
Nažalost, to što joj se nije dopadao nije je sprečilo da prizna da lepo izgleda.
To ju je nerviralo i tokom večere je sve vreme pokušavala da ga ne gleda.
Nimalo lak zadatak, jer večera kao da je trajala satima i posluženo je bar deset
jela. Prestala je da broji pre pite od ševe i pilećeg sosa. Da bi sve bilo još gore,
Vajolet je sedela pored vojvode. Avgusta je sve vreme posmatrala sestru da bi
proverila da li je suviše uznemirena zbog toga. Vajolet je do sada uspela da
ostane pribrana i, bez prestanka, mada nevoljno, vodila je razgovor sa vojvodom
i gospodinom koji je sedeo s druge strane. Međutim, pošto su oboje sedeli malo
dalje i prekoputa Avguste, ona je morala da izvije vrat da bi videla sestru, pa je
istovremeno morala da vidi i njega.
Osim toga, još nešto u vezi sa vojvodom joj je neprekidno privlačilo pažnju.
Oblik njegovog lica joj je delovao poznato. Uhvatila ga je u jednom trenutku
kako se smeši nekom komentaru, pa joj je u tome delovalo poznato. Iako je bila
sigurna da nikada ranije nije srela vojvodu od Rotšilda, imala je osećaj da je
negde videla njegov osmeh. A i na poseban način je izgovorio njeno ime, što ju
je sa slutnjom podsetilo na nešto nepoznato.
„Gospođice Krenšo?“
Ona se trže, shvativši da je ponovo zurila u vojvodu, te zatim brzo pogleda
ka stolu i vide da joj je posluženo sledeće jelo. Žele od mleka. Kada bi ovo samo
značilo da se večeri bliži kraj.
„Gospođice Krenšo?“ Gospodin pored nje podiže obrvu u iščekivanju. „Da
li volite slatkiše? Priznajem da im teško mogu odoleti.“

41
 „Da, obožavam ih.“ Uzela je mali zalogaj deserta i pustila da joj se blag
ukus badema topi u ustima.
Gospodin pored nje delovao je kao izuzetno fin mlad čovek čije je ime
stalno zaboravljala. Imao je titulu vikonta ili možda erla, što ju je navelo na
pomisao da se njena majka umešala u pravljenje rasporeda za stolom. Znala je
samo da je bio više nego zainteresovan za njene grudi i da je srkao supu. Imao je
običaj da gestikulira dok priča, pa su joj njegove šake sve vreme bile pred
očima. Bile su tako bele da je mogla da vidi svaku plavu venu na nadlanicama.
Nije joj smetalo što su tako bele već to što nije mogla da izbaci iz glave misao
koliko je malo vremena provodio napolju. Očigledno da nikada nije uprljao ruke
radom.
S njene druge strane sedeo je vojvoda od Hereforda. Njegove ruke, mada
lepe i uredne, nisu bile ni blizu tako bele. Nadlanice su mu bile prošarane
tamnim mrljama i gustim sivim maljama. Kamila joj je rekla da njen suprug
svakoga dana odlazi na jahanje, ali je sumnjala da je ikada u životu obavio neki
fizički posao.
Pre nego što je i bila svesna svoje namere, uhvatila se kako posmatra
Rotšildove ruke prekoputa stola. Sa te udaljenosti i između spretno postavljenih
svećnjaka bilo je teško dobro videti njegove ruke, ali bilo je jasno da su
potamnele od sunca i lepo oblikovane. Bile su to široke šake, ali ne divljačke,
već snažne. Naravno da ima lepe ruke koje pristaju njegovom zgodnom licu.
Dugačkim i gracioznim prstima držao je kašičicu dok je prinosio ustima zalogaj
deserta. Svetlost sveća titrala mu je po zglavcima šaka, dajući im zlatnu boju i
ističući svežu posekotinu. Ovo nisu bile ruke tipičnog plemića.
„Da li ste posetili Kraljevsku botaničku baštu, gospođice Krenšo?“, pitao ju
je onaj lord ili vikont srčući desert, mada joj nije bilo jasno kako je to moguće.
„Tek je početak sezone, ali mislim da je ovo najbolji trenutak za obilazak. Biljke
tek počinju da pupe. Pravo vreme da vidite lepotu koju nam Majka Priroda
sprema.“
Gotovo da nije skidao pogleda sa nje. Želela je da ga na fini način odbije, ali
večera nije bila pravo mesto za takvu raspravu. Umesto toga, promrmljala je da
je bila tamo, pa skrenu pogled ka vojvodi od Hereforda. Na svu sreću, on je bio
zaokupljen razgovorom sa ženom s druge strane.
Kamila se zakikota i odluči da joj priskoči u pomoć. „Lorde Ver, morate mi
reći koja bi mesta, po Vašem mišljenju, gospođica Krenšo trebala da vidi pre
nego što se vrati kući. Lično ću se postarati da ih poseti.“
Lord Ver, tako se zvao, mada Avgusta i dalje nije mogla da se seti da li ima
titulu erla ili vikonta. Uhvatila je Kamilin pogled i jedva primetno joj klimnula u
znak zahvalnosti.
„Vaša milosti, morate nas udostojiti i uskoro posetiti naš lepi grad.“ Glas
njenog oca nadjačao je razgovor za stolom. „Uveren sam da bi čovek koji toliko
voli zabavu našao mnogo razloga za uživanje u Njujorku.“
42
 „Možda hoću“, uzvrati Rotšild. „Čuo sam za vas Amerikance da ste prilično
neustrašivi. Siguran sam da će mi vaš grad biti zabavan.“
Ponovo taj glas i prepoznatljiv osmeh i držanje glave. Sve zajedno ju je
nateralo da pomisli na borca. Prethodno nije dozvolila sebi da mnogo misli o
tom muškarcu. Lebdeo joj je u sećanju zbog poljupca, ali je pokušala da potisne
te misli. Radije bi zaboravila to što je poljubila stranca iako joj Kamila to nikada
ne bi dozvolila. Ali sada joj se vrati u sećanje svaka sekunda provedena sa njim.
Njen otac je odgovorio, ali ga ona nije čula jer se setila neznančevih ruku
oko njenog struka i njegovog osmeha dok ju je gledao. Vojvoda se nasmeja i
podiže čašu vina kao da nazdravlja tati. Taj osmeh. Očnjaci su im bili tako
slični. Ni ovoga puta nije bila sigurna zbog udaljenosti, ali pomisli kako su oštri,
baš kao kod borca. Pre nego što je popio gutljaj vina, Rotšild ju je pogledao,
blago nagnuvši glavu i ponovo se osmehnuvši. Ovoga puta usne su mu se iz vile
u savršen osmeh samo za nju.
„Da li biste se složili, gospođice Krenšo?“, upita on.
Taj glas. Način na koji je izgovorio njeno ime, sa istim naglaskom koji nije
mogla da odredi. Borac ga je rekao na isti način. Nije pratila ostatak razgovora,
pa je ponovila: „Da li je istina da smo neustrašivi? Da. Ali, nažalost, Vama bi
naš grad bio užasno dosadan. Za čoveka poput Vas, koji voli dokolicu, grad nije
preterano zabavan.“
Avgusta nije morala ni da pogleda majku da bi videla nezadovoljstvo na
njenom licu. Vojvoda se, međutim, još veselije nasmejao. „Onda ću se potruditi
da nađem zabavu tamo gde mogu.“ Zatim je nastavio da pije, netremice je
posmatrajući. Nešto u tome - način na koji je gasio žeđ dok joj je poklanjao
nepodeljenu pažnju - delovalo je suviše intimno za trpezarijskim stolom. Lice joj
obli rumenilo koje nije mogla kontrolisati, a stomak joj se steže od uzbuđene
zainteresovanosti. Uprkos tome što je nameravala da se otvoreno suoči sa njime,
skrenula je pogled u stranu. Zaustavila je vazduh u grlu dok je ćutke gledala
netaknuti desert.
Kada je podigla pogled, on je ponovo razgovarao sa njenim ocem, koji ga je
uveravao da bi se lepo proveo u Njujorku. Mali pramen kose pao mu je na
slepoočnicu, a on ga je nemarno sklonio. Taj pokret joj je privukao pogled na
zglavke na njegovim šakama, koji su bili puni modrica, a na čelu mu se videla
mala ogrebotina.
Ona glasno uhvati vazduh setivši se kako je stariji borac, Vilks, s posebnom
surovošću udario protivnika na to mesto. Protivnikova glava je poletela u stranu,
zbog čega je ona stegla zube čekajući da vidi da li je gadno povređen. On je
odgovorio tako što se ustremio na Vilksa s dvostrukom silinom i pomamno ga
napao.
Da li je moguće da je to on? Ponovo joj se nasmešio i ponovo je primetila
nešto. Savršeno izvijanje njegovih usana. Nekoliko dlačica ispod donje usne,

43
tačno na sredini. Đavolski oštri zubi. To je on! Osmeh joj je bio poznat zato što
ga je već videla. Poljubila je usne koje su joj se ovako osmehivale.
Ne, nemoguće. Vojvoda nije mogao da učestvuje u tučama za novac. Čak i
dok joj je to odbacivanje prošlo kroz glavu, nije mogla da skine pogled sa njega.
Rotšild joj uzvrati pogled. Nešto na njenom licu mora da mu je otkrilo sumnju
koja se javila u njoj. Dugo ju je odmeravao, prvo njene oči, zatim usta, možda se
setivši poljupca. Naposletku podiže čašu i reče:
„Za one koji rizikuju“. Namignuo joj je pre nego što je otpio još jedan
gutljaj tanine tekućine.
To je on! Ma kako neverovatno zvučalo, čovek poznat kao Nestašni bio je
ovde, u trpezariji Aškroftovih, a njeni roditelji su mu nudili Vajolet na srebrnom
tanjiru.
Podjednako strašno - odnosno još strašnije - ona ga je poljubila!

44
 /ajua žic0/u0g ¥6peSa je6/e ¥ /0me
6a je c0ceS 6p¥emau 6a i6S0¥i6/i
p¥iSiS¥ Sa6a m¥ 6e ¥Saže¸
BENDŽAMIN DIZRAELI

vgusta Krenšo ga je na kraju prepoznala. Nije bilo sumnje u to zbog

A načina na koji je uzdahnula ili rumenila koje ju je oblilo kada se setila
njihovog poljupca. Poljupca za koji nije verovao da će uslediti posle njegovog
izazivanja. U tom trenutku ga je iznenadila, baš kao što ga je iznenadila i
večeras.
Večera je bila gotova, a on je sedeo, primoran da ostane za stolom uz konjak
i cigare sa ostalim muškarcima. Prezirao je otužni miris duvana, jer ga je uvek
podsećao na očevo razočarenje. Konjak je bio izvrstan, pa je pokušao da uživa u
njemu dok se gospodin Krenšo svojski trudio da ga zadivi kroz zavesu dima. Taj
čovek se hvalio neverovatnim porodičnim uspehom u godinama nakon
građanskog rata u Americi, ali nije otkrivao cifre iz završnog računa. Sada je
isticao svoju ambiciju da proširi poslovanje i na evropskom tržištu.
Evan požele da mu kaže kako je brak gotovo neminovan, pa nema potrebe
za tolikom napadnošću. Evanovo siromaštvo i ogromno bogatstvo Krenšoovih
zapečatili su dogovor. Zbog neprekidne pažnje i poštovanja gospodina Krenšoa,
Evan je imao utisak da je on bogata naslednica kojoj se udvara aristokrata sa
titulom. Da li su plemkinje kroz ovo prolazile vekovima? Pravo čudo je što nisu
odbegle i osnovale sopstvenu koloniju, bez siromašnih muškaraca.
Evan je sve vreme zurio prema vratima, sećajući se kako se Avgusta
okrenula i pogledala ga pre nego što je izašla. Njen pogled bio je pun prezira, ali
i izvesne doze zbunjenosti. Želeo je da pita njenog oca da li bi hteo da zameni
ćerke i da mu umesto Vajolet da Avgustu. Ipak, ta zamisao je čak i Evanu
delovala strašno. Pre nego što bi i pomislio da traži nešto tako nesuvislo, morao
je da porazgovara sa njom. Morao je da vidi da li je zaista onakva kakvu je
upamtio.
Ne mogavši da se zaustavi, ustade. I ostali muškarci su ustali, začuđeno ga
gledajući dok su im u rukama bile cigare i čaše s konjakom. „Ostanite, molim

45
vas. Moram da...“ Nenaviknut na objašnjavanje, pokušavao je da pronađe
opravdanje za iznenadni odlazak. Zaćutao je u poslednjem trenutku, pre nego što
je izgovorio: „...razgovaram sa gospođicom Krenšo“. To bi bilo strašno.
„Da li ste dobro, Vaša milosti?“, upita lord Aškroft dok je Evan žurno
napuštao prostoriju.
Ne osvrćući se na lakeja ispred vrata, Evan ode iza kuće i skrenu stazom
koja je najverovatnije vodila u vrt. Nije želeo da se vraća u salon jer je to
podrazumevalo komentare i razgovor, a samo je želeo da je vidi nasamo. Ako se
bude pojavio u vrtu, možda će mu se ona sama pridružiti. To nije bilo nimalo
pristojno, ali je ona već pokazala da uopšte ne drži do manira i da jedva čeka da
razgovara sa njim. To mu je stavio do znanja njen pogled kada ga je prepoznala.
Otvorivši vrata za koja je pretpostavljao da vode u vrt, on se nađe u slabo
korišćenom salonu sa uskim prozorom. Tiho poput uljeza pošao je kroz
zamračenu prostoriju, a srce mu poskoči od sreće kada je shvatio da to nije
prozor, već staklena vrata sa rezom. Okrenuvši se u stranu kako bi se provukao
izašao je i shvatio da je na drugom kraju vrta, suprotno od salona. Kroz
odškrinuta vrata dopirali su ženski glasovi, a jedna od violina u salonu svirala je
primamljivu melodiju koja je ispunjavala svež večernji vazduh.
On se polako zaputi ka osvetljenom salonu stazom koja je vijugala između
ružičnjaka i žive ograde. Poslednje što je želeo bilo je da ga presretne gospođa
Krenšo; njen muž bio je više nego dovoljan za večeras. Ona bi nesumnjivo
zahtevala da te večeri zaprosi Vajolet i odredi datum venčanja. Virnuvši iza
ugla, ugleda žensku figuru koja je stajala pored fenjera. Delovalo je suviše lako
pretpostaviti da je to upravo ona gospođica Krenšo koju je želeo da vidi. Nosila
je šal preko ramena, ali joj je svetlost obasjavala haljinu plave boje.
Avgusta.
Srce mu poskoči u grudima. Izgledala je prelepo na prigušenom svetlu.
Video ju je iz profila, očiju usmerenih prema nečemu što on nije mogao da vidi.
Pod fenjerom se video lep oblik njene jagodice i elegantan obris visokog čela.
Bila je brineta, ali isto ono sunce koje je njenoj koži dalo savršen sjaj posvetlilo
je i nekoliko pramenova njene kose, pa su sijali kao zlato. Usne su joj bile pune i
primamljive u pravoj meri, ne umanjujući lepotu ostalih delova njenog lica i
tela. Kada bi duboko udahnula, nije mogao odvojiti pogled od njenih grudi. Bile
su bujnije nego što je to njena sitna građa nagoveštavala, što mu se posebno
dopadalo.
„Dobro veče, gospođice Krenšo.“
Ona se okrenu kao da je iza nje lopov koji namerava da je opljačka. Možda
je on bio baš takav.
„Vaša milosti“, uzvrati ona, blago uzdignuvši bradu i prekrstivši ruke na
grudima. „Drago mi je što ste ovde“, nastavi. „Mislim da Vi i ja treba da
porazgovaramo.“

46
 Dopadalo mu se što je ovako neposredna. Niko u njegovom životu nikada
nije govorio ono što misli. Njegov otac mu nikada nije rekao da je razočaran, ali
je njegovo ponašanje ukazivalo na to. Niko mu nikada nije rekao da je manje
sposoban od svog brata Vilijama, ali svi su bili ubeđeni da je tako.
Ona je bila iskrena, što je došlo kao pravo osveženje. Bio se pripremio na
bes koji je očigledno jedva uspevala da zadrži u sebi. Da li je bilo pogrešno što
želi da uživa u plamenu njenog opravdanog gneva? Verovatno, ali će to uraditi
uprkos svemu.
Polako joj se približio i stao van kruga koji je bacala svetlost fenjera.
Pokušavajući da deluje spokojno, pretvarao se da ga zanima plamen koji je titrao
u staklu. Rekao joj je: „Mislio sam da ćete se tako osećati. O čemu ćemo
razgovarati?“
„Uverena sam da znate.“ Zagledala se u njega prodornije nego Vilkas kada
se nada da će mu zadati udarac. Nije se povlačila. Gotovo svi su se povlačili
pred njim.
Pre nego što je i bio svestan toga, još više joj se približio, privučen njenom
snagom. „Samo izvolite, Krenšo. Čitave večeri ste tako otvoreni, pravo
osveženje. Zašto biste sada stali?“
„U redu. Želim da prestanete da proganjate moju sestru. Ona ne želi da se
uda za Vas.“
Njene reči i glas bili su krajnje ljutiti i grubi, pa mu nije bilo jasno zbog čega
su delovale kao melem na potmuli bol u njegovim grudima. Ovo je bilo pravo
ludilo. Poludeo je. Jedino to je bilo objašnjenje za to što je i nastavio da joj se
podruguje. „Ona me je upoznala večeras. Jesu li to razgovori koji vode dame u
salonu posle večere?“
„Nije morala da se upozna sa Vama da bi to saznala. Upravo suprotno
gotovo svemu u Vašem životu, ovde se ne radi o Vama. U Njujorku sasvim lepo
živimo i nameravamo da se tamo vratimo posle ove posete. Kao porodica“,
dodade ona da bi dodamo naglasila svoje reči.
Od besa i studenog noćnog vazduha obrazi su joj porumeneli. Bila je
prelepa. „Jedna od vas dve će se naposletku udati. I šta onda?“
Ona odmahnu glavom jer ju je nervirao. „Naravno da će se Vajolet
naposletku udati, i to za čoveka koga bude sama odabrala. On nije plemić, pa
čak ni Englez.“
Potisnuvši osmeh, on uzvrati: „Čini mi se da polako uviđam problem. Da li
Vam posebno smetaju Englezi ili se to pre odnosi na sve koji nisu Amerikanci?“
To je rekao da bi dolio ulje na vatru njenog besa i nije se razočarao do koje
mere je taj bes proključao. „Kako se usuđujete? Ovo nema nikakve veze sa
Vašom narodnošću, već sa privilegijama koje imate u pronalaženju supruge.
Mislite da svaka žena treba da se pokloni pred Vašom titulom i da Vam se sama

47
ponudi. Pa, to ne ide tako.“ Namrštila se kao da želi dobro da razmisli jer to
svakako nije bio način na koji je ovaj svet opstajao.
Do sada. Do nje.
„U svakom slučaju, moj svet nije takav“, dodade ona. „Vajolet ima veoma
uglednog verenika kod kuće. Nije joj stalo do Vas, niti braka sa Vama. Kada
biste je ostavili na miru i pronašli sebi drugu naslednicu, bila bih Vam izuzetno
zahvalna.“
Ukoliko je Evan očekivao da će se bar malo kontrolisati, bio bi razočaran.
Na sreću, očekivao je napad koji je ona svojski izvela. Bila je veličanstvena. A
ukoliko je Vajolet zaista imala verenika kod kuće, onda će ovaj problem biti
rešen. Loše bi bilo da je slagala za sestrinog verenika.
„Primite moje izvinjenje, gospođice Krenšo. Niko mi nije rekao da je
gospođica Vajolet već zaručena. To je greška Vaših roditelja i odmah ću to
razrešiti sa njima. Očigledno ona nije slobodna za brak.“
Avgusta nije očekivala da će on biti razuman. Nekoliko trenutaka je stajala
otvorenih usana pre nego što je uspela da ih zatvori. Stegnu pesnicu i udari se po
grudima kao da doslovno pokušava da umiri srce koje joj je ludo udaralo.
„Ja... Hvala Vam. Očekivala sam veću...“
„Izvinite me, gospođice Krenšo, odoh da popričam sa Vašim ocem.“ Učtivo
joj se nakloni i okrenu, ali ga ona zaustavi pre nego što je uspeo da napravi
jedan jedini korak.
„Čekajte, Vaša milosti.“
Nasmešio se. U danima otkad je odlučio da ostvari majčin plan, Klark se
raspitao o Krenšoovima da bi utvrdio da li je ovaj brak bio vredan truda. Bio je
vredan truda, a u dosadašnjoj istrazi nije bilo ni pomena o vereniku. Nije trebalo
da je sasluša, ali je to ipak uradio jer nije mogao da napusti ovaj meč protiv nje.
„Kažite, gospođice Krenšo?“
Ona je zagrizla donju usnu, a zatim mu se učinilo da je donela neku odluku.
„Bojim se da moram da se pozovem na Vašu kavaljersku prirodu.“
„Onu prirodu koje se užasavate?“, podrugljivo joj uzvrati.
Napućila je usne tako čvrsto da joj se na krajevima pojavila tanka bela linija.
„Vajolet očekuje da će se udati za porodičnog prijatelja. Još ništa nije
objavljeno, ali je veridba sasvim izvesna.“
„I Vaši roditelji su saglasni sa veridbom?“
„Ne još.“ Ove reči je izgovorila kao da je bole u trenutku kada joj prelaze
preko usana.
„Ali... Onda je Vaša sestra ipak slobodna da se uda za mene.“
„Pretpostavljam da to zavisi od toga kako definišete slobodu. Ako možete da
živite sami sa sobom uprkos tome što znate da ta devojka želi nekoga drugoga,
onda da.“

48
 On se glasno nasmeja. „Gospođice Krenšo, ja sam dvanaesti vojvoda od
Rotšilda. Moja porodica potiče još iz vremena normanskog osvajanja Engleske.
U nebrojenim brakovima otada do danas, ne znam ni za jedan u kojem su
uključene strane želele brak iz razloga koji se nisu ticali novca. Istorijski
gledano, to je na vrlo niskom mestu na spisku zahteva za usklađen par.“
„Hoćete da kažete da nikada zapravo niste ni nameravali da potražite ženu
kojom biste želeli da se oženite?“
On sleže ramenima. „Na stotine porodica zavise od mene i od toga da li ću
spasiti svoj imetak. Imam četiri kuće koje prete da će se sručiti na mene. Imam
dve sestre koje treba da se predstave u društvu sledeće godine, i majku o kojoj
moram da brinem. Stoga je naći ženu kojom bih hteo da se oženim pravi luksuz
koji mi nije dostupan.“
Činilo se da je zaprepašćena zbog ovog priznanja. Raširi oči i podiže se na
prste. Misli koje su joj se kovitlale u glavi bile su gotovo vidljive. Da je mogla
da poveruje kako je on krenuo da traži ženu jer je bio u nezavidnoj situaciji zbog
nedostatka novca i zbog toga što je morao da obnovi garderobu? Bože, kad bi
stvari bile tako jednostavne.
„U redu.“ Duboko je udahnula vazduh. „Vidim da su stvari mnogo gore
nego što sam očekivala.“
Potvrdno je klimnuo, setivši se trenutka kada je lično shvatio, mada je njemu
tada bilo potrebno mnogo više žestokih pića.
Ona preblede i zatrepta. „Kada se to uzme u obzir, izuzetno mi je žao što ću
reći sledeće.“ Zastala je, a u očima joj se nazirao nagoveštaj sažaljenja pre nego
što ga je potisnula. „Ali ja znam ko ste Vi zapravo.
Nasmejao se i nesvesno pogledao njene usne, prisećajući se onog poljupca.
„Vojvoda od Rotšilda?“, zadirkivao ju je.
Ona ponovo duboko udahnu, a reči pokuljaše iz nje. „Znam da se borite za
novac pod nadimkom Nestašni.“
Oči su joj ponovo plamtele, mada je držala tu vatru pod kontrolom. On
požele da vidi šta će se dogoditi kad joj vatra bude izmakla kontroli, pa upita:
„Šta Vas navodi na tu pomisao?“ U stomaku oseti grč dok je čekao odgovor.
„Da li ste toliko odvažni da ćete poreći?“
„Ovo je ozbiljna optužba. Odakle biste znali nešto tako?“ Da li je ona poput
njega razmišljala o onom poljupcu? Spusti pogled na njene usne u želji da ih
ponovo oseti, ali da ovoga puta to dugo traje. Krv mu se zagreja i proključa pri
samoj pomisli na to.
„Nemojte me izazivati.“ Glas joj je podrhtavao, ali je bio niži za oktavu.
Činilo se da nema dovoljno hrabrosti da svi gosti na večeri saznaju kako je
prisustvovala toj borbi. „Kosa Vam je svetlija, ali imate isti isklesan nos, isti
osmeh. Govorite na isti način. I imate iste ruke.“ Pokaza prema njegovoj desnoj
ruci, koja još nije u potpunosti zarasla od poslednje borbe.
49
 Butina ga je i dalje bolela, ali je mogao da hoda ne šepajući kada je to bilo
potrebno. Neobično dirnut time što je od svega smatrala da je njegov osmeh lep,
upita je: „Mada ništa ne priznajem, zbog čega me optužujete?“
Ponovo je prekrstila ruke na grudima i krajičkom oka pogledala prema
salonu. Stajali su iza žive ograde, ali ne dovoljno daleko da neko ne bi mogao da
ih tu zatekne. Zadovoljna što su i dalje sami, pogleda ga svečano, kao neko ko
izriče kaznu vešanjem i reče: „Zato što ako istrajete u nameri da se oženite, biću
primorana da o Vašoj pravoj prirodi obavestim svoje roditelje i sve koji su
spremni da me saslušaju. Moći ćete samo sebe da krivite zbog toga što ću to
uraditi. Ostavite Vajolet na miru i spremna sam da čuvam Vašu tajnu.“
„Ponovo Vas pitam odakle uopšte znate za tog borca.“
Ona razdraženo uzdahnu. „Bila sam tamo, glupane. Zamalo sam pala u ring,
a Vi ste me uhvatili i onda ste... Onda smo se... Eto, znate.“
Niko ga u životu nije nazvao glupanom. Možda je neko katkad to pomislio,
ali čak i u Itonu je to što je neko vojvodin sin podrazumevalo izvesne privilegije.
Njen iskreni bes je umirio svu ljutnju koju su njene reči možda podstakle.
Instinktivno je znao da će od nje uvek dobiti istinu. Dlanovi su ga svrbeli od
želje da je ponovo zagrli, pa je stegnuo pesnice kako bi potisnuo taj poriv.
„I rekli biste to roditeljima?“ Između obrva joj se stvorio nabor. Ali,
prethodno nije razmislila o tome kako bi objasnila njihovo poznanstvo. „Rekli
biste im da ste prisustvovali toj opasnoj borbi, da ste se zamalo povredili tom
prilikom i da Vam je ovaj borac pritekao u pomoć i da ste ga onda...“ Dopustio
je da mu glas utihne jer je počela da uviđa o čemu joj on govori. Upadljivo
crvenilo prekrilo je njene grudi i lice. Možda je trebalo da se nasmeje zbog
izvojevane pobede, ali umesto toga oseti pritisak u grudima videvši je kako
polako dolazi do zaključka.
Nije ga mogla razotkriti, a da se i sama ne uplete. U društvu su pojedini već
pretpostavljali da se on bori za novac. Oni koji su mu bili bliski su to već znali.
O tome se šaputalo u širim krugovima, ali ništa nije bilo potvrđeno. Istini za
volju, nije im bilo stalo. Na kraju krajeva, bio je to beznačajan skandal. U
najgorem slučaju, nekoliko vrata će mu se zatvoriti. Na njenu nesreću, ljudi koji
bi pokazali zabrinutost zbog njegovih borbi bili su isti oni koji bi je još više
prezirali zbog toga što je prisustvovala takvom događaju.
Prepoznao je trenutak u kojem je tačno došla do istog zaključka, zato što je
zakoračila unazad i okrenula se kao u grču. Nije mogao da vidi da li je to bio
prezir rezervisan za društvo ili je i on bio uključen. Znao je samo da ne želi da
bude uključen. Želeo je ženu koja ga je videla na borbi i koja ga je poljubila.
Njena istina i njen bes.
Prokletstvo. Potpuno je uprskao ovaj razgovor. Nameravao je da joj stavi do
znanja da će propasti njen naum o uceni. Umesto toga, skoro ju je slomio
užasnom istinom o svetu u kom su živeli. Posegavši rukom da joj dotakne rame,

50
stegnu joj prste i povuče ih ka sebi. Nije postojala nikakva mogućnost da bi s
dobrodošlicom dočekala njegov dodir.
„Gospođice Krenšo... Shvatite da ja nisam...“
Naglo se okrenula da bi se suočila sa njim, ali umesto suza koje je očekivao,
lice joj je bilo modro od besa. „Nećete naterati moju sestru da se uda. Nije me
briga što ću morati da rizikujem svoj ugled da bih to sprečila.“ Posle tih reći se
okrete i u kovitlacu haljine odjuri prema salonu. Iza nje je lebdeo oblak s blagim
mirisom pomorandžinog cveta, peckajući mu kožu dok se spuštao na njega.
Srce mu je pomamno udaralo posle ovakvog njenog besa i samo ju je nemo
posmatrao kako odlazi. „Dođavola“, prošaputa, provlačeći prstima kroz brižljivo
začešljanu kosu koja je sada bila razbarušena.
Niko mu se nikada u životu nije tako obratio, ne računajući ring. Zbog čega
mu je to delovalo privlačno kada je poticalo od nje? Čuo je da neki muškarci
vole da ih njihove ljubavnice vezuju i dominiraju nad njima. Govorkalo se da je
nekoliko poslanika u parlamentu na visokim položajima imalo žene koje su im
služile samo u tu svrhu. Zvučalo mu je smešno. On nije bio jedan od tih
muškaraca.
Ali njena vatra bila je nešto posebno. Umesto da ga sprži, ugrejala ga je
celog na način koji nije mogao rečima da opiše. Smirila ga je. Želeo je tu vatru.
Želeo je nju.
Šuštanje tkanine ga natera da se okrene. Ugleda ženu u svetloružičastoj
haljini kako stoji na kraju žive ograde i posmatra ga. Koliko je uspela da čuje?
„Gospođice Vajolet.“
„Avgusta je ponekad tvrdoglava, Vaša milosti.“ Glas joj je bio tih, ali
odlučan, i netremice ga je gledala dok je koračala prema njemu. „Izvinila bih se
u njeno ime, ali izgleda da ste znali u šta se upuštate.“
U tom trenutku mu se dopala bar deset puta više. Delovala je meko, ali sada
je u njoj prepoznao snagu koju ranije nije primećivao. Bradu je držala isturenu
baš kao i njena sestra, ali su joj u očima titrale iskre nestašluka.
„Zaista nema potrebe da se izvinjavate. Priznajem da sam je bespotrebno
izazvao.“ Bio je spreman na sve samo da bi ga oprljila vatra koja je plamtela u
Avgusti.
Usne joj se čvrsto stegnuše kao da je prihvatila njegov odgovor. Smogavši
hrabrost, ponovo otvori usta i žurno upita: „Da li je to istina?“
Bože, ona je čula čitav razgovor. Graške znoja mu izbiše po čelu dok je
smišljao način na koji će joj to objasniti. Nije verovao da će tuča uticati na
veridbu, ali se nadao da će potpisati predbračni ugovor pre nego što se suoči sa
istinom.
„Da li zaista od Vas zavise stotine porodica?“, nastavila je.

51
 Zatečen u svojoj unutrašnjoj borbi, zagledao se u nju, pitajući se kako bi to
moglo da joj bude najvažnije pitanje nakon što je slučajno čula čitav razgovor.
„Da, mnogo njih obrađuje zemlju koju su zakupili od mene. Moramo da
uvedemo novine, novu opremu i tehnike. Većina njih se i dalje bavi
zemljoradnjom. Nadam se da ću uvesti stočarstvo.“ Zaćutao je kada je shvatio
da joj objašnjava mnogo više nego što je potrebno.
„I zbog toga Vam je potrebna bogata naslednica?“ Nagnula je glavu u stranu
i pogledala ga skupljenih očiju. „To ne radite zbog sebe?“ Mnogo više je
razmišljala u toj glavi nego što je želela da otkrije ostalima.
„Ne samo zbog sebe.“ Ispao bi lažov kada joj ne bi priznao da je naviknut na
ugodan život i da je uživao u njemu. „I ja ću imati koristi, naravno, ali ako te
porodice treba da prežive, moraćemo da obavimo mnogo toga. Nažalost,
osavremenjivanje je skupo.“
„I to možete da obećate? Da li ćete staviti na papir kako tačno nameravate
da upotrebite moj miraz?“
Na to on duboko uzdahnu. Da li ona pregovara sa njim? Da li će mu
potvrdno odgovoriti na pitanje koje joj još nije postavio? Odjednom poče da mu
zuji u ušima. Trebalo bi da bude na ivici oduševljenja. Umesto toga, brzo baci
pogled ka vratima salona kroz koja je otišla gospođica Krenšo. Nije želeo da se
veže za ovu devojku. Želeo je njenu sestru.
„Imate li verenika ili ne, gospođice Vajolet?“
Usta joj se izviše u setan osmeh. „Nemam, Vaša milosti. Ne još.“
„Zašto onda...“
„Laku noć, Vaša milosti.“ Glas joj je ponovo bio mek dok je prolazila pored
njega, idući istom onom stazom kao i njena sestra nekoliko trenutaka ranije.
Porazile su ga dve naslednice Krenšoovih, a ne samo jedna. Ovo je delovalo
gotovo nezamislivo. Ne bi poverovao da lično nije bio svedok čitavog debakla.
Morao je da sedne i odsutno je krenuo po šljunku do klupe skrivene iza kuće.
Njegov predosećaj ga nije prevario. Bio je lud. Želeo je Avgustu više nego
ranije. Trebalo je da prihvati mlađu naslednicu. Bila je sve što jedna vojvotkinja
treba da bude i, po svemu sudeći, njihova veridba samo što nije sklopljena. I bila
je u pravu. Ovo bi trebalo da bude više od onoga što se samo njemu lično
dopadalo. Porodice su zavisile od onoga što će preduzeti u vezi sa njima. Njegov
rođeni otac ih je suviše dugo zanemarivao. Sada je Evan morao da dovede stvari
u red.
Uprkos tome, sve u njemu se opiralo da bude poslušan kao jagnje koga vode
na klanje. Želeo je Avgustu. Potreba za njenom vatrom i iskrenošću je pulsirala
u njemu kao da pesnicama udara vreću sa peskom.
Želeo je Avgustu i iznaći će način na koji će je dobiti i istovremeno zadržati
svoj imetak.

52
 Nije6au c0ceS ue bi¥a zS0 za/0 6/0 je
/0 zS0; 0u 6am0 p0g¥e6u0 mi6Si 6a je
/0 6¥eća, 60b¥0 za S0jim /¥aga¸
MERI VULSTONKRAFT

ajolet, izgleda da si se lepo složila sa vojvodom.“

V Njihova majka nije gubila vreme i pomenula je vojvodu čim su seli u
kočije. Njihov otac je upravo bio seo na sedište pored nje kada je to rekla.
Očigledno je jedva dočekala da čuje kakav je utisak Vajolet stekla o njemu.
Sedeći pored Vajolet, Avgusta je škrgutala zubima, ali je uspela da ne otkrije da
misli na njega.
„Bio je... Pravi kavaljer“, tiho odgovori Vajolet.
„Rekla bih da je kavaljer isto koliko je zgodan.“ Kočije se nagoše u stranu
kada je kočijaš zauzeo svoje mesto. Svetlost koja je dopirala u kočiju od uličnog
fenjera obasjala je majčino lice, otkrivajući prepredeni osmeh i proračunatost u
njenim očima dok je posmatrala Vajolet. „Nisam videla tako zgodnog
muškaraca još otkad je vaš otac bio mlad.“
Avgusta još čvršće steže zube. Kao da je Rotšildov izgled bio najvažnije
kada se priča o Vajoletinoj budućnosti.
„Zgodan je“, izgovori njena sestra ne otkrivajući nikakvu reakciju, ali
Avgusta oseti kako se ukočila na sedištu pored nje.
Nezadovoljna zbog toga što Vajolet nije odavala preterano oduševljenje,
majka pogleda Avgustu. „Čak će i Avgusta priznati da je on izuzetno zgodan,
zar ne, dušo?“
Da bi mogla da opusti vilicu, Avgusta se natera da stegne ruke u krilu.
„Naravno da je zgodan.“ Reči su imale gorak ukus zato što je znala da majka
zapravo pokušava da joj izmami saglasnost sa ovom glupošću.
Njeno priznanje navelo je tatu da se gromko nasmeje. „Evo, čak i ja
izjavljujem da je zgodan. Nije baš čudovište, zar ne, Avgusta?“
Ovo je bila dobronamerna šala, ali ju je očeva izdaja pogodila na način koji
nije mogla da razume. Trljajući zapešće ruke kao da hoće da umiri nevidljivi

53
bol, reče: „Ljudi mogu budu čudovišta, a da to nema veze sa njihovim
izgledom“.
„Ali on je pravi gospodin“, dodade majka umilnim glasom.
„I dalje ne znamo ništa o njemu.“ Delovalo je neodgovorno što njeni
roditelji ne vode računa o tom detalju.
Majka podrugljivo uzvrati. „Šta bi još trebalo da znamo?“
Tata, koji je sedeo prekoputa Avguste, posegnu rukom da je nežno potapše
po kolenu. „Avgusta je u pravu, Mili. Ona je kao stvorena za biznis. Pokazao
sam joj da se nijedan poslovni dogovor ne sklapa pre nego što se sagleda iz svih
uglova... „A zatim se obrati Avgusti: „Naredio sam nekim ljudima da provere
njegovu imovinu i dugovanja, a ovih drugih ima mnogo. Izveštaji su sasvim
očekivani. Dugovi zbog loših ulaganja njegovog pokojnog oca. Imanja treba da
se renoviraju. Tom mladom čoveku je potreban značajan priliv gotovine kako bi
pokrio dugove, i to u najskorije vreme“.
Avgusta udahnu dok je napetost u njoj počela da popušta, pa utonu u plišane
presvlake na sedištu. Ovakav jezik je razumela. Bar jedan roditelj je racionalno
razmišljao. „I ne brineš se da li će to što ćeš mu dati gotovinu samo dovesti do
većih dugova? Do većih gubitaka?“
„O, zaboga, Avgusta, šta to govoriš?“, umeša se majka. „Kako bi više novca
moglo da dovede do većih dugova? Ne ide to tako.“
„Mili, u pravu je. Kada slabije posluješ i odjednom ti pristigne novac,
ponekad on nestane, odnosno, odlije se kroz neki kanal.“ Otac reče Avgusti: „I
dalje istražujemo, dušo, ali do sada izgleda da nije problem do Njegove milosti.
Nasledio je ogromne dugove. Kada oni budu otplaćeni, finansijski kanal u koji
odlazi novac trebalo bi u velikoj meri da se zatvori“.
To je nije preterano uverilo, pa se naže napred da mu to kaže. Verovatno i
dalje postoji neki otvor kroz koji je novac nestajao i, bez obzira na to da li će
novac nestati za jednu ili deset godina, Vajolet bi mogla da ostane bez prebijene
pare. „Ali tu je i održavanje svih onih imanja. To su moguće ogromni iznosi za
svako od njih. Da li će ta imanja donositi dovoljno novca da bi bila isplativa?
Jesi li proverio njegove zakupce? Koliko je njih u mogućnosti da plaća zakup?
Koliko iznosi manjak na godišnjem nivou? Kako možemo biti sigurni da će
Vajolet upravljati sopstvenim novcem?“
Na njeno iznenađenje, otac je potapša po kolenu i vrati se na svoje mesto.
„Cenim što si tako zabrinuta za sestru. I dalje proveravamo njegovu imovinu.
Očekujem da ćemo sledeće nedelje imati kompletne izveštaje.“
Da je u tom trenutku otac imao novine, bila je uverena da bi ih raširio
između njih i sakrio se, isključujući je iz razgovora na taj način. Njena majka je
klimnula glavom kao da je sve rešeno i blagonaklono se nasmešila Vajolet, koja
je sedela prekoputa. Verovatno ju je zamišljala u venčanici i razmišljala o njoj

54
kao o vojvotkinji od Rotšilda. Zar su i otac i majka marili samo za Vajoletino
venčanje, a ne i za njenu budućnost?
Vajolet pogleda Avgustu dok joj se u očima ogledao nemi bes.
Avgusta je znala da im mora reći o borbama za novac i da će snositi
posledice. Njihovim roditeljima se vojvoda toliko dopada da nisu razmišljali
suvislo. Ne, uopšte im se vojvoda nije toliko dopadao. Bili su zavedeni
njegovom titulom i položajem u ovom društvu. Nisu imali predstavu kakva je on
osoba bio. Bio je dovoljno šarmantan, ali ni majci ni ocu nije poklonio više
pažnje nego bilo kom drugom. Njeni roditelji su proveli nekoliko poslednjih sati
u njegovom društvu i bih su spremni da mu daju svoju kćer. Avgusta mora da im
rasprši tu zabludu o njemu zato što treba spasiti Vajolet.
„Da li je prilikom tvoje istrage otkriveno da se bori u ringu za novac?“, upita
ona.
U kočijama je nekoliko trenutaka vladala tišina dok su svi razmišljali o
onome što su čuli. Naposletku majka upita: „O čemu pričaš?“
Pošto nije bila tako hrabra kao što je mislila poče da okoliša. „Čula sam da
se bori za novac.“ Meškoljeći se, pređe dlanovima preko sedišta. Vajolet joj
dodirnu ruku dajući joj podršku.
„Goloruka borba?“ Majka ponovi te reći kao da potiču iz stranog jezika i ne
zna im značenje. „Ali on je vojvoda, gospodin, a ne uličar. Zašto bi neko
izmislio takvu užasnu glasinu?“
Tata se nije mnogo uzrujao. „To je glasina“, reče sležući ramenima.
„Dakle, i ti si čuo!“, Avgusta izusti, zgrožena što on to nije pominjao do
sada.
„Da, čuo sam. On je član nekog kluba po imenu... Montagju i tamo se
održavaju borbe. Zovu ih pesničenje. Ranije ove godine sam čuo da je Van Alen
počeo da boksuje.“ Otac uzdahnu, a novine koje nije imao opet bi mu dobro
došle. Umesto toga, baci pogled kroz prozor dok su prolazili kroz Mejfer. „Čak
sam i ja razmišljao o boksu.“
„Ti? Boks?“ Majčin smeh se prolomi kroz noćni vazduh.
„To je savršeno prihvatljiva aktivnost. Tolike sate provodim za radnim
stolom, pa bih mogao malo više da se krećem“, uzvrati tata uvređeno.
„Čekaj, molim te. Misliš li na Džejmsa van Alena?“, upita majka kada je
prestala da se smeje. Avgusta se nije iznenadila što je majka zapamtila to ime.
„On će se oženiti sa Emili Astor“. Ton u njenom glasu nagovestio je da bi taj
prethodno oduran sport mogla sagledati u sasvim novom svetlu ukoliko se njime
bavi i Van Alen.
Tata potvrdi majci: „Da, taj Van Alen“. Zatim se obrati Avgusti: „Samo da
ti kažem, to što sam čuo o vojvodi je samo glasina, pa zato nisam hteo da
govorim o tome“. Zatim se ponovo okrenu ka supruzi i upita je: „A zbog čega

55
je, ako mogu da pitam, smešno to što hoću da se bavim novim sportom? Ja
jesam sportski tip. Volim da idem u lov i povremeno u ribolov“.
Majka odmahnu glavom popustljivo mu se osmehujući. „Grizvolde,
poslednji put si išao u lov kada je Vajolet još uvek nosila suknje do kolena.“
Tata se usprotivi. „Nije tačno. Poslednji put sam išao u lov sa Džordžom...
Kad je to bilo?“ Uperi pogled ka tavanici kočija kao da će tamo naći odgovor.
Avgusta je u neverici i blago razdraženo slušala ovaj razgovor. Ponekad su
njih dvoje razgovarali kao dvoje zavađene dece. Da li je jedina ona bila
zabrinuta zbog moguće katastrofalnog smera u kojem bi sve ovo moglo da ode?
Vajolet i njena deca, ako ih bude imala, mogli bi da ostanu bez prebijene pare, a
njih dvoje su sada bili usredsređeni samo na to koliko je boks moderan sport.
„Kakve uopšte veze imaju boks ili gospodin Van Alen sa bilo čime?“
Da bi odgovorila na uznemirenost u njenom glasu, Vajolet je ispružila ruku i
spustila je na sestrinu mišicu. Čak ju je i to nerviralo. Kako Vajolet može da
bude tako mirna dok se raspravlja o njenoj čitavoj budućnosti kao o nekom
sportu? Zašto je ona jedina u ovoj porodici mogla da vidi propast koja je gotovo
sigurno čekala njenu sestru?
Roditelji je istovremeno pogledaše kao da je sišla s uma. Avgusta se natera
da duboko udahne kako bi se smirila. Neće im dozvoliti da je optuže za histeriju
kada im je davala savršeno suvisle argumente.
„Samo hoću da kažem da boks nije sport o kojem je ovde reč. Vojvoda od
Rotšilda se pesnicama bori u ringu. On se bori za novac u Vajtčepelu. Ne znam
koliko često i u kojoj meri, ali je poznat kao Nestašni i druži se sa sumnjivim
likovima.“
Tata se namrgodi i ućuta dok su kočije napokon skrenule i dovele ih u
njihovu ulicu. „To nije glasina koju sam čuo. Boks ili gole ruke“ - odmahnu
rukom kao da je razlika zanemarljiva - „on se bori u svom klubu. Priličan broj
mladih ljudi se bavi time. Pre neki dan je neko pomenuo francuske borbe
nogama. Jesti li čula nešto o tome? Sada ne mogu da se setim pravog naziva.“
Avgusta priguši očajnički uzdah. „Priznaću da se možda neki od tih
događaja održavaju u njegovom klubu. Međutim, on se takođe bori u
Vajtčepelu. To su javne borbe protiv opasnih ljudi.“ Trnci bi joj prolazili niz
kičmu kad god bi pomislila na Vilksa. Njegove oči bile su hladne i nepomične i
zlobne gotovo kao i oni šiljci na njegovim cipelama.
„Otkud znaš da je to tačno, Avgusta? Kao što tvoj otac kaže, to je samo
glasina, i očigledno si je samo ti čula. To prosto nije tačno. On se najverovatnije
bori samo u svom klubu, što i tata misli. On je vojvoda.“ Ovo poslednje je
izgovorila kao da je to jedini razlog zbog kojeg ne bi trebalo da veruje u glasinu.
Avgusta je u tom trenutku shvatila da im neizostavno mora reći celu istinu.
Skupljajući hrabrost tako što se čvrsto uhvatila za ivicu sedišta, ona reče: „Znam

56
zato što sam prisustvovala borbi. Ne želim da ulazim u detalje, ali videla sam ga
vlastitim očima“.
Svi su zanemeli u trenutku kada su se kočije zaustavile. Kočijaš otvori vrata,
ali njen otac podiže ruku i vrata se lagano zatvoriše.
„Išla si u Vajtčepel na borbu? Kada, Avgusta?“ Tatin glas je postao hladan,
onakav kakvog ga je čula samo na zahtevnim poslovnim sastancima.
„Ne mogu da kažem.“
„Kako znaš da je to bio vojvoda?“, upita je on.
„Kosa mu je bila tamnija, ali to je bio on. Znam da je to bio on.“
„Da li ti je on to priznao?“
„Ne, naravno da nije.“ Nije ni očekivala njegovo priznanje niti ga je dobila.
Međutim, nije delovao naročito zabrinuto zbog toga što bi ga mogla razotkriti,
što joj je beskrajno išlo na živce.
Tata ispusti dugačak uzdah. „Onda si se možda prevarila.“
Ona podiže ramena i uspravi se. „Nisam se prevarila. To je bio on.“
„Mnogo veći problem je to što si bila u Vajtčepelu. Kako se to dogodilo?“
Zausti da objasni sve o Kamili, ali više nije verovala da će je roditelji
razumeti. Šta bi sprečilo njenog oca da otrči i ispriča Herefordu? Mogla je samo
zamisliti kakvu bi kaznu taj čovek smislio za Kamilu. Dok je nekada sve
govorila ocu, sada uvide kako ne želi da sa njim raspravlja o ovome. „Ne mogu
da kažem. Jedino što ću reći jeste da sam tamo išla sa prijateljicom.“
Njen otac napući usne kao što je često radio dok razgovara o neprijatnoj
temi, a zatim sam otvori vrata. Kočijaš priđe da pridrži vrata dok je tata
pomagao majci da siđe. Zajedno su otišli uz stepenice njihove iznajmljene kuće,
ostavljajući kočijaša da pomogne njoj, zatim i Vajolet. Napetost ispuni Avgustin
stomak kada je krenula za njima.
Tatini odlučni koraci mogli su se čuti kako odmiču stepeništem, ali njihova
majka je zastala kod ulaznih vrata, gde je sluškinji predala svoje rukavice i šešir.
„Avgusta, Vajolet, dođite kod mene u sobu na trenutak da mi pomognete.“
Obe su pošle za njom ne zaustavljajući se da skinu ogrtače. Vajolet je bila
smirena, a jedino su ukočena ramena ukazivala na njenu ljutinu.
„Ovo će kratko trajati. Želim da obe znate da mi je skrenuta pažnja na to da
nam je potrebna pratilja.“ Podiže ruku kada je Avgusta zaustila da bi joj se
usprotivila. „To nije zbog tvojeg uznemirujućeg priznanja, mada dokazuje da je
neophodno.“
Avgusta prekrsti ruke na grudima i odluči da prećuti kako je pratilja ne bi
mogla sprečiti da se sama noću iskrade iz kuće.
„Lejdi Aškroft se potrudila da nam pomogne da se naviknemo ovde. Ona je
ljubazno naglasila da mlade dame iz dobre kuće ne odlaze u šetnju po parku niti
u prodavnice bez pratilje, a vaš otac i ja nismo uvek tu da idemo sa vama.“

57
 Sada Avgusta više nije mogla da prećuti svoje mišljenje. „Ali to je smešno,
majko. Ja imam dvadeset i tri godine i sve do sada sam odlazila u šetnju po
parku sama bez ikakvih poteškoća.“
„Naravno da jesi, dušo, ali sada smo u Londonu. Ovde je sve drugačije.
Znaš kako kažu, kad odeš negde, ponašaj se kao i oni.“
Kod kuće je često odlazila kod krojačice ili modistkinje bez ikakve pratnje.
Avgusta je sve više imala utisak da je London posuo veliki pozlaćeni kavez iz
kojeg ne može da pobegne. Da li će oni isto tako s puno elana pokušati da joj
nađu muža?
„Zaista smatram da je ovo nepotrebno, majko“, napokon progovori Vajolet.
„Približavamo se vrhuncu sezone i verovatno će nam se rasporedi nekada
poklopiti. Pošto sam uverena da ti i Avgusta nećete želeti da sedite i čekate da
jedno od nas bude slobodno, ovaj korak je neophodan. Osim toga, imam utisak
da će kontakti sa ženama koje imam na umu biti korisni kao i dužnosti koje će
pratilja obavljati. U tom smislu, imam spisak imena veoma uglednih dama
spremnih da nam izađu u susret. Možemo da pregledamo taj spisak ujutru.“
Blago se osmehujući, ona zakorači prema njima i obe ih poljubi u obraz, a
Avgusti uputi svoj dobro poznat pogled. Uvek bi bio propraćen jedva primetnim
odmahivanjem i značio je: Zašto ne možeš da budeš kao tvoja sestra? Zašto ne
možeš da budeš drugačija?
Avgusta se uzvrpolji pod poznatom težinom tog pogleda, osećajući se baš
kao kada je bila krakata četrnaestogodišnjakinja koju su više zanimale očeve
poslovne knjige od majčinih modnih časopisa. Nije imala odgovor na ova
pitanja. Blago stegnuvši Avgustinu ruku, majka im obema požele laku noć i ode.
Avgusta kao da je ostala bez snage u nogama i samo se spustila na sofu.
Vajolet je utonula pored nje, a ovog puta je ona bila ta koja nudi podršku.
Vajoletin zaštitnički stav bio je tako umirujući, ali do te mere suprotan njenom
stanju uma daju je razdražio. Kada je Avgusta progovorila, njene reči bile su
grublje nego što je nameravala. „Zašto nisi uznemirenja zbog ovoga? Upoznala
si ga. Da li zaista želiš da se udaš za njega?“
„Ne, ne želim da se udam za njega niti nameravam da to uradim“, smireno
odgovori Vajolet.
„Kako onda planiraš da to sprečiš? Vidiš da oni uopšte nisu suvisli.“
Vajolet podiže obrvu i odmahnu glavom kao da je Avgusta ta koja joj pravi
problem. „Oni nisu suvisli. Ne možeš im dati razumne argumente i nadati se da
će ih prihvatiti. Bar si d to uvidela do sada. Čula si ih u kočijama.“
Vajoletine reči zvučale su krajnje logično, što je dodamo oneraspoložilo
Avgustu. „Da, mislim da ih ne možemo odvratiti od ovoga. Šta onda
nameravaš?“

58
 Vajolet sleže ramenima, a čelo joj se nabra od zabrinutosti. „Ne znam još,
ali znam da samo ja mogu da mu se zavetujem na ljubav. Ako to ne uradim,
neće biti ni venčanja.“
Avgustine usne izviše se u iskren osmeh. Vajolet je bilo teško naljutiti, ali
kada bi se to dogodilo, bila je najtvrdoglavija osoba koju je Avgusta poznavala.
„I to je to? Samo ćeš stajati tamo i odbijati da ponoviš bračni zavet?“ Već je
mogla da zamisli kako će to izgledati. Majka će biti modra od besa, a tata će joj
ponuditi ponija kao nagradu ako izgovori zavet. Taj prizor je natera na smeh.
Vajolet nije delovala kao da joj je smešno. „Nadam se da ćeš ti to zaustaviti
pre nego što ode predaleko. Poslala sam telegrame Maksu i Tediju, ali još mi se
nisu javili. Misliš li da odugovlače sa odgovorom?“
„Nije mi ni na pamet pala ta mogućnost.“ Avgusta zastenja i nagnu se u
stranu sve dok nije spustila glavu na naslon sofe, ali gotovo istog trenutka se
uspravi. „Još nisam ni pokušala da stupim u kontakt sa Maksvelom. Naivno - što
je očigledno besmisleno - verovala sam da ćemo ovo same rešiti. I ja ću mu
poslati telegram ujutru. Ako se on javi tati, možda će ponovo sve dovesti u red.
U protivnom, možda će doći u London, a mi samo treba da odlažemo venčanje
dok on ne stigne ovde.“ Ali, u svakom slučaju, i ona će smisliti neki drugi način
da obeshrabri vojvodu. Još nije imala predstavu kako, ali imala je vremena.
Obe su ćutke razmišljale o ozbiljnosti situacije koja ih je zadesila. Vajolet
ubrzo progovori dok je skidala rukavice, otkrivši mrlje od mastila koje je gotovo
uvek imala na prstima. „Čula sam tebe i vojvodu u vrtu.“
To je objašnjavalo Vajoletino ćutanje u kočijama. Avgusta je pokušavala da
se priseti da li je pomenula poljubac. Kako bi bilo nezgodno ako čovek koga je
poljubila kasnije postane sestrin verenik.
„Šta se dogodilo između vas... na borbi?“
„Spotakla sam se i pala blizu ograđenog dela u kojem su se njih dvojica
tukli. On me, je, srećom, uhvatio pre nego što sam pala na zemlju.“
Vajolet ju je ispitivački posmatrala. Ponekad je videla previše. „A onda?“,
upita ona kada je Avgusta ućutala.
Pošto nije mogla niti htela da slaže sestru, Avgusta nastavi: „Poljubili smo
se. Bio je to kratak poljubac, veruj mi na reč, i uopšte ne nameravam da
ponovim to iskustvo“. Ponovo je zaćutala očekujući Vajoletin sud.
I njena sestra je ćutala, a na licu joj se pojavi zamišljen izraz. Avgusta
nikada nije mogla da zaključi da li je reč o razočarenju ili nekom drugom
nagoveštaju nesreće, pa je počela da brblja ne bi li ispunila tišinu. „Žao mi je.
Kunem ti se da nisam imala pojma ko je. Sve se tako brzo odigralo da sam jedva
imala vremena da mislim.“
„Avgusta, nema potrebe da se izvinjavaš. Ne želim ga. Samo...“ Ponovo joj
se stvori bora između obrva dok je posmatrala Avgustu kao da je ona starija, a

59
Avgusta mlađa. „Nikada nisi bila tako nepažljiva. Znam da si se ljubila sa
momcima na plesu ili na večeri, ali oni nisu bili neznanci.“
Iste te misli su prolazile kroz Avgustinu glavu još od one noći. Upravo zbog
toga je uporno pokušavala da ga zaboravi i bila je na ivici da joj to pođe za
rukom. Oh, više puta je uživala u sećanju na poljubac nego što je želela da
prizna, ali bi odmah zatim usledila griža savesti. Mogao je biti bilo ko. Oženjen.
Vođa ulične bande.
Vojvoda.
„Ne znam kako se to dogodilo.“ Spusti pogled na prekrštene ruke u krilu jer
nije mogla da se suoči sa sestrinim ispitivačkim pogledom. „I dalje ne mogu da
objasnim zbog čega sam to uradila. Pitao me je i poljubila sam ga.“ Zvučalo je
glupo i impulsivno, što uopšte nije ličilo na nju.
Ali kada je podigla pogled, primetila je da se Vajolet osmehuje. „I dopalo ti
se.“
To nije bilo pitanje. Sve je bilo očigledno. Poljubila je vojvodu i dopalo joj
se. Zbog čega joj se ovo dešavalo?
„Donekle.“ Avgusta ustade jer više nije želela da razgovara o tome. „Uopšte
nije važno. Dozvoljeno mi je da povremeno zaboravim na zdrav razum, zar ne?“
„Naravno“, odgovori Vajolet, ali joj se u dubini očiju i dalje videlo da se
zabavlja.
„Ne mrziš me? Čak i ako se na kraju verite?“
„Ne mrzim te i nikada se neću veriti.“
„Dobro. Onda idem na spavanje. Bilo je ovo naporno veče, a moram ujutru
da pošaljem telegram Maksu.“
„Pretpostavljam da ćemo uskoro saznati da li vojvoda prihvata našu
porodicu“, reče Vajolet ustavši. „Majka kaže da će najverovatnije objaviti svoje
namere na Kamilinom balu.“
Pobogu! Kao da se sve odvijalo brzinom pomahnitalog voza, a ona nije
imala moć da ga zaustavi. Pošto je bilo očigledno da se njihovi roditelji neće
urazumiti, morala je da se potrudi da smisli kako da ubedi vojvodu da bi
vezivanje za njenu porodicu putem braka bilo loša odluka.

van se smesti na plišano sedište ti kočijama Kotšildovih i ispruži noge

koliko god je mogao. S obzirom na uobičajene prilike, večera kod
Aškroftovih uopšte nije bila užasna.
Njegova majka sedela je pored njega i čekala da kočije krenu pre nego što
ga je brzo pogledala. „I, kako ti se čini Vajolet?“
„Divna je. Biće odlična vojvotkinja.“

60
 Majka uzdahnu s olakšanjem. „Da, uverena sam da hoće. Ima još ponešto da
nauči, kao Amerikanka, ali mi se čini da je visprena i finih manira. Obe vrline će
joj dobro doći.“
Ali on nije želeo Vajolet. Bilo je sasvim izvesno da se Avgusta ne bi tako
lako snašla u ulozi vojvotkinje, ali bi joj odgovarala uloga njegove supruge. Srce
mu zastade kada je uvideo koliko je ta pomisao grozna. Njegova supruga.
Avgusta Krenšo biće mu žena.
U glavi je prevrtao tu misao kao da je reč o novom fraku. Prevlačio je
dlanovima po porubu da proveri ima li grubo ušivenih mesta, nameštajući revere
i uživajući u bogatoj tkanini pre nego što isproba frak. Bio je čvrst kao sve nove
stvari pre nego što s vremenom postanu mekše i poznate, ali mu je odlično
pristajao. Da, ovo bi moglo da bude uspešno.
Sačekao je još nekoliko otkucaja srca pre nego što je izgovorio: „Ja želim
Avgustu Krenšo, a ne njenu mlađu sestru“.
Jednolično kaskanje konja naglašavalo je tišinu koja je zavladala. Njegova
majka bila je tiha osoba, baš kao i mlađa gospođica Krenšo. Uopšte nije bio
siguran kako bi prihvatila da joj starija gospođica Krenšo bude snaha. Pa ipak,
želeo je Avgustu, istovremeno se nadajući da će se njegova majka pomiriti sa
njegovim izborom.
Napokon se okrenu ka njemu. „Imaš li predstavu šta te čeka sa njom? Ona
uopšte nije popustljiva niti konvencionalna.“ Uprkos ovim rečima, glas joj je bio
blag.
On se osmehnu setivši se smelosti sa kojom mu se Avgusta obratila u
salonu. A zatim i u vrtu. Zatim se ponovo u mislima vrati na poljubac. „Da,
znam. Upravo zato mi se dopada.“
Majka je dugo zurila u njega, pa je bio zbunjen i nesiguran u to šta joj je na
pameti. Nikada mu nije palo na pamet da će mu reči „Ne“. Zar nije prihvatio
ovaj plan koji su skovali majka i Klark? On je trebao da donese konačnu odluku
o izboru sopstvene supruge.
„Ti si protiv Avguste? Jesi li zato odabrala Vajolet umesto nje iako je ona
starija?“
„Gospođa Krenšo je tako odlučila. Mislim da joj se Vajolet učinila kao
supruga koja će ti više odgovarati, pa nisam imala razloga da joj se usprotivim.
Svi znaju da je starija ćerka obrazovana.“
„A obrazovane žene su loše supruge?“
„Ne“. Ona uz uzdah podiže ruku i spusti mu je na obraz, kao kada je bio
dete. „Nikada nisi želeo da ideš putem koji je već prokrčen za tebe.“ Nasmešila
se i pomilovala ga po obrazu pre nego što je vratila ruku u krilo. „Ona ima više
duha i snagu volje, ali ti biraš, dragi mladiću. Rado ću dočekati bilo koju od njih
dve ukoliko nam može pomoći da se ispetljamo iz ove nevolje koju si nasledio.“

61
 On se namršti podsećajući se da još ništa nisu rešili. Kada su kočije ušle u
ulicu Kurzon i tamo se zaustavile ispred kuće Sterling, on je izašao da pomogne
majci, a zatim se vratio u kočije.
Ona se okrenu sa pločnika i upitno podiže obrvu. „Ovo je tvoja kuća, Evane.
Tvoje sobe su spremne i čekaju te.“
On odmahnu glavom, nespreman da živi u kući koju je smatrao očevom
teritorijom. I dalje je živeo u klubu Montagju. Bilo mu je preostalo još svega
nekoliko dragocenih sedmica slobode, te je nameravao da ih iskoristi na najbolji
mogući način. „Hvala ti, ali ne bih. Obećao sam nekim prijateljima da ćemo se
videti.“
To veče bilo je kao pun radni dan, po njegovom mišljenju. Sada kada su bili
jedan korak bliže obnavljanju dostojanstva njihove titule, nameravao je da to
proslavi.

62
 pam/i; 6ci Sj¥6i p06/aSi Si /i¥aui
Sa6a Si im 6e ¥SaşaSa p¥iSiSa¸
ABIGEJL ADAMS

Prima: Maksvel Krenšo, Železara Krenšo, Njujork, SAD

Tata hoće da uda Vajolet za plemića STOP Ona je izbezumljena STOP

Molim te uradi nešto STOP Sledi pismo STOP

Šalje: Gospođica Avgusta Krenšo

Prima: Gospođica Avgusta Krenšo, Ulica Grosvenor br. 12, London,

Velika Britanija

Strašno STOP Tražio sam objašnjenje STOP Jedva čekam tvoje pismo
STOP

Šalje: Maksvel Krenšo

vgusta zakorači u predvode Herefordove gradske kuće, umalo se

A sudarivši sa služavkom koja je nosila buket ljiljana većih od nje same.
Jadna devojka se zatetura i umalo pade, ali ju je u poslednjem trenutku uhvatila
kućna pomoćnica i zadržala je na nogama.
„Izvinite, gospođice“, začu se devojka iza ljiljana i pokuša da se brzo
nakloni, ali se ponovo zatetura.
„Ništa strašno“, odgovori Avgusta dok je posmatrala metež oko sebe.
Kućna pomoćnica otera služavku zajedno sa još tri koje s istrčale iz glavnog
salona. Sve su u rukama nosile istovetne cvetne aranžmane dok su se pele
krivudavim stepeništem Pošto je bal bio zakazan za sledeće veče, Avgusta je
63
bila sigurna da su se uputile u balsku dvoranu. Henri, lakej koji ih je prati na
borbu, stajao je na stepeništu i vezivao ukrasnu traku za ogradu, dok mu je drugi
lakej odozdo davao uputstva kako s to pravilno radi. On podiže pogled kada je
prva od njih ušla, ali se sada pravio da je zaokupljen poslom...
„Pa, sve izgleda savršeno“, reče Avgusta ne obraćajući s nikome posebno.
Batler je delovao opravdano uznemireno zbog njenog dolaska usred takvog
meteža, dok je njena pratilja - časna gospođa Harold Barns - vrtela glavom zbog
njene ludosti.
„Njena milost Vas očekuje.“ Visoko podignutog nosa batler ih povede ka
salonu, ali zastade zbog glasa koji je dopirao odozgo.
„Avgusta! Avgusta, jesi li to ti?“, Kamila se pojavi na odmorištu prvog
sprata, a lice joj je sijalo od sreće. Kada je ugledali Avgustu, potrčala je niz
stepenice takvom brzinom koja se nije smatrala pristojnom za jednu vojvotkinju.
Gospođa Barns šmrknu negodujući, ali Avgusta požuri da dočeka svoju
prijateljicu na poslednjoj stepenici. Kamila kao da je nestala od večere kod
Aškroftovih, a od tada je prošlo nekoliko dana. „Došla sam čim sam dobila
poruku od tebe. Nadam se da ne smetam.“
Kamila je uhvati za ruke čim je stigla do dna stepeništa i reče: „Naravno da
ne smetaš. Tako mi je drago što si ovde.“
Tek sada, kada joj se Kamila približila, Avgusta je videla da su joj oči
gotovo neprirodno sjajne, a stisak je bio suviše snažan. Očajnički. Netremice je
gledala Avgustu da čak nije ni obratila pažnju na gospođu Barns. „Kamila, da
li...?“
Pitanje je bilo predodređeno da ostane neizgovoreno jer se u tom trenutku
prolomi nečiji vrisak: „Ljiljani? Ko je poručio ljiljane? Izričito sam zahtevala
ruže!“
Bat koraka upozorio je na dolazak nekoliko sekundi pre nego što su se na
odmorištu pojavile dve žene. Avgusta je smesta prepoznala lejdi Rasel,
Herefordovu sestra, i njenu prijateljicu lejdi Foli. Upoznala ih je na večeri prve
sedmice u Londonu i saznala da su po ponašanju veoma slične Herefordu. Pune
sebe i donekle snishodljive.
„Gospođice Krenšo. Nisam čula kada ste stigli“, reče lejdi Rasel negodujući
napućenih usana.
„Pozvala sam je na čaj.“ Kamila uhvati Avgustu za ruku i doslovno je
odvuče prema salonu, dobacujući sagovornicama preko ramena: „Ja sam
naručila ljiljane. Ruže su tako preterane, zar ne?“
Sa drugog sprata se spusti tišina hladnija od najoštrije zime u Njujorku.
Avgusta je pokušala da je zanemari, ali je studeni muk zavladao i u
najudaljenijim delovima kuće. Osećala je da treba učtivo da ih pozdravi, ali je to
delovalo kao da izdaje Kamilu, pa je i dalje ćutala i dopustila prijateljici da je
odvede odatle.
64
 Kamila se ponovo široko osmehnu kada je otvorila vrata svog salona. Servis
za čaj je već bio postavljen pored sofe i stolice skladnih boja. „Gospođa Barns,
ako se ne varam?“, upita Kamila ženu koja je ušla u salon za Avgustom.
Avgusta shvati da je u čitavom haosu zaboravila da ih upozna. „Izvinjavam
se. Ovo je gospođa Barns. Gospođo Barns, molim Vas da mi oprostite zbog
greške. Njena milost, vojvotkinja od Hereforda.“
Nakon razmenjenih ljubaznosti, Kamila ode da zatvori vrata. Međutim, tamo
je već stajao batler i blago gurnuo vrata, pa je morala da ih pusti. „Njegova
milost više voli da su vrata otvorena.“
Kamila zasade i naglo ukoči ramena. Umesto da mu nešto kaže, ona se
obrati gospođi Barns. „Da li ste za šolju čaja?“
Avgusti zamalo pade vilica zbog drskog sluge. Doduše, bio je učtiv, ali nije
mogla zamisliti kako se bilo ko od njihove posluge u Njujorku ili Londonu tako
otvoreno protivi njenim željama.
„Hvala Vam. Vaša milosti, ako je to u redu, smestiću se ovde pored
prozora.“
Pokaza svoju torbu u kojoj je nosila pribor za pletenje. Kakve su pratilje
umele da budu, Avgusta je morala da prizna da gospođa Barns nije
nepodnošljiva. Obično joj nije smetala.
Dok su zauzimale svoja mesta, ponovo se začuše batlerovi koraci. Kamila
sede na sofu pored Avguste i posluži čaj obema, Avgusta krišom pogleda lice
svoje prijateljice, ali je delovala potpuno bezizražajno i usredsređena na zadatak.
Meškoljeći se na stolici, ona primeti da je drugi poslužavnik gotovo prazan,
samo sa po jednim biskvitom za svaku od njih sa najmanjim posudama slatke
pavlake i džema koje je ikada videla. Sama prostorija bila je vrlo udobna,
uređena u nekada lepim žutim tonovima limuna i zlata, ali su boje tako izbledele
da se skoro nisu razlikovale. U poređenju sa ovim salonom, prostorije na samom
ulazu u kuću, sa novim tapetama i nameštajem, delovale su raskošno. Dokaz
bogatstva koje je bilo neophodno Herefordu da bi obnovio svoja imanja.
Neprijatna tišina, bremenita svim onim stvarima koje su želele da kažu jedna
drugoj, ali nisu mogle u prisustvu ostalih, ispunila je prostor između njih dve.
Čuo se samo ravnomeran zvuk koji su proizvodile igle za pletenje, kao i
zveckanje šolja čaja kada bi ih spustile na tanjiriće.
„Žao mi je što tvoja majka i Vajolet nisu mogle da dođu.“
Avgusta pokuša da otkrije kako je Kamila raspoložena, ali je ova netremice
posmatrala svoju porculansku šolju. „Prenosim ti njihovo izvinjenje. Majka je
uporno htela da Vajolet ode na još jednu probu haljine. Iako su nam sve balske
haljine nove, ona je želela da bude posve sigurna da će Vajoletina haljina za
sutra uveče biti savršena.“
„A šta Vajolet misli o...“ Kamila baci pogled ka gospođi Barns, koja je
izgledala potpuno zaokupljena svojim pletivom. Činilo se da plete šal veoma

65
čudno odabranih boja koje su se smenjivale - smeđa, žuta i tamnocrvena.
Spustivši glas, ona nastavi. „O onome, da mu ne pominjem ime, i predstojećoj
prosidbi?“ Poslednju reč je izgovorila najtiše što je mogla.
„Kao što se može očekivati. Zarekla se da neće pristati.“
„A tvoji roditelji?“
„I dalje ga hvale kao da je svetac.“ Avgusta otpi gutljaj čaja kako bi mogla
da se usredsredi na nešto drugo osim Rotšilda.
To nije bilo lako. Taj čovek joj je od zabave one večeri gotovo sve vreme
bio u mislima. Bio je grub, sarkastičan i krajnje nadmen. Majka je neprestano
govorila o njegovom izgledu i titulama, kao da bi to moglo da nadomesti sve
ostalo u vezi sa njim što nije bilo tako prijatno. Da, on je imao lepe crte lica i
usne koje su govorile da njegov poljubac uopšte neće biti neprihvatljiv za neku
mladu devojku. Da, morala je priznati da bi osetila nešto kad god bi je prodorno
pogledao. Međutim, bila je dovoljno inteligentna da prepozna uvežban pogled
razvratnika koji ne znači apsolutno ništa.
„Zamolila sam tatu da nas upozna sa izveštajima koje je prikupio o v...“ Brz
pogled ka gospođi Barns uverio ju je da igle i dalje rade punom parom. Iako su
posle one večeri počele da kolaju glasine, nije bilo nikakve koristi dolivati ulje
na vatru pre nego što se sve obelodani u javnosti. „Vesti o dotičnom gospodinu.
Tata je obećao da će ih podeliti sa mnom, ali to uporno odlaže, iznalazeći
raznorazne razloge. Kaže mi da trenutno na radnom stolu ima gomilu izveštaja o
nekoj fabrici u Jorku koje mora da pročita i da napiše preporuku o tome da li da
je kupimo ili ne, a zatim ćemo razgovarati o…“ - Avgusta ponovo krajičkom
oka pogleda gospođu Barns. „O drugoj situaciji.“
Spustivši šolju malo odlučnije nego što je nameravala, Avgusta tihim
glasom upita: „Zar ne možemo da razgovaramo bez prisustva pratilje? Ili bar da
zatvorimo vrata?“ Kao da je neko čekao njen znak, iz predvorja na ulazu se začu
prasak kao kad padaju merdevine.
„Izvini.“ Kamila se snuždi, a zatim prekri lice rukama. „Nije trebalo da te
zovem u posetu dok su pripreme u toku.“
Avgusta se približi prijateljici i uze je za ruku. „Taman posla. Ne smeta mi
buka, već nedostatak privatnosti.“ Iz pravca prozora moglo se čuti zveckanje
igala. „Kako si ti? Danima nismo razgovarale. Jesi li tako zauzeta zbog bala ili
je nešto drugo posredi?“
„Hereford“, prošaputa Kamila. „Saznao je sve o izlasku, pa je pobesneo.“
Avgusta ukoči pogled, a studen joj se proširi po telu i zaustavi se u stomaku,
stvarajući čvor od straha teškog kao gvožđe. „Molim te, oprosti mi, Kamila.“ I
dalje se trudeći da govori što tiše, uze prijateljicu za ruku. „Ja sam kriva.
Ispričala sam tati sve o onoj noći. Morala sam da priznam da sam išla s
prijateljicom, a on mora da je pretpostavio da si to bila ti. Užasno mi je žao.“
„Zašto, Avgusta?“ Kamiline obraze obli rumenilo.

66
 Tatina izdaja bolela ju je više nego što je mogla da prihvati u tom trenutku.
Ne tako davno tata bi je saslušao i stao na njenu stranu u toj priči. Zbog čega je
otrčao kod Hereforda kao dečačić koji trči da učitelju istrtlja istinu? „Morala
sam da mu kažem zato što...“ Igle za pletenje i dalje su zveckale, ali je Avgusta
dodatno spustila glas, za svaki slučaj. „Sećaš li se borca iz ringa te večeri?“
Zaokupljena pričom, Kamila kao da je zaboravila na svoj bes i nagnula se
bliže Avgusti. „Misliš na onog koga si…“ Stavila je kažiprst na usne pre nego
što je izgovorila reč poljubila. Avgustini obrazi planuše od rumenila - kad bi
samo mogla da zaboravi šta se dogodilo - a Kamila se nasmeja. „Sećam ga se.“
„Pa, on je glavom i bradom dotični gospodin.“
„Ne!“ Gospođa Barns se trže zbog Kamilinog vriska i obe ih oštro pogleda.
Oporavivši se od zaprepašćenja, Kamila izusti: „To je nemoguće“.
„Veruj mi da je tako. Suočila sam se sa njime u vrtu i on je bio na ivici da
prizna. Iste jagodice, isti nos i oči.“ Iste usne. „Ista visina. Razmisli o tome,
Kamila. Samo mu je kosa bila tamnija, najverovatnije zbog jeftine boje za kosu,
a tada je imao bradu koju je lako mogao da obrije. Ako si primetila, gospodin je
imao ogrebotine na čelu i na zglavcima ruku.“
„Priznajem da ga nisam tako pomno posmatrala.“ Zatim nabra čelo i poče
veoma pomno da proučava Avgustino lice. „Gde si bila?“
Avgusta se promeškolji zbog ispitivačkog pogleda, plašeći se da joj je korset
ipak suviše čvrsto uvezan. Sve vreme je osećala vrelinu, a u ovoj sobi kao da
nije bilo dovoljno vazduha. „Nisam bila... Ja nisam... To što sam videla je bilo
sasvim očigledno, po mom mišljenju.“
„Meni nisu. I zašto bi on učestvovao u tako opasnom sportu?“
„Zbog novca, naravno. Spremanje da se zbog novca oženi neznankom.
Zašto se ne bi i borio zbog novca?“
Kamila podiže ruke. „Zato što je to besmisleno i on je v... Znaš već šta je
on.“
„Istina. Videla sam ga i znam da je to bio on.“
Kamila se ponovo nasmeši, a oči joj se raširiše kada je shvatila šta čuje.
„O, pa to je izvanredno. Nikada to ne bih shvatila. Da li ti roditelji veruju?“
„Ne, to ih nije sprečilo da i dalje kuju planove.“
Klimajući glavom u znak razumevanja, Kamila reče: „Mislim da je i sama
pomisao da će im u porodicu ući neko njegovog ranga dovoljna da ne poveruju u
ono što ne žele da prihvate“.
Najblaže rečeno. „Znam, ali smo skrenuli s teme. Molim te da shvatiš da je
jedini razlog zbog kojeg sam progovorila bila nada da ću spasiti Vajolet. Nisam
pomenula tvoje ime, naivno pretpostavljajući da ćeš biti bezbedna. Izvini.“

67
 Kamila klimnu glavom. „Shvatam. I ja bih uradila isto. Poslednje što želim
jeste da Vajolet doživi sličnu sudbinu kao ja.“ U tom trenutku joj se u očima
ugasila iskra znatiželje i zamenila ju je tuga.
Avgusta oseti kako joj krivica razdire srce. „Je li te kaznio? Nije te valjda
povredio?“
„Nije me povredio, ali me je kaznio. Nije mi dopušteno bilo kuda da idem
niti da imam bilo kakvu privatnost. Ne mogu da budem sama, bez društva. Vrata
moraju uvek da ostanu otvorena, a obroke mi poslužuju u mojoj sobi. Udata sam
i još vojvotkinja pride, ali kao da sam dete koje je razljutilo oca.“
Bes je prožeo Avgustu poput plamena, ali je progutala gorčinu koja joj je
stezala grlo. Njen bes, mada opravdan, neće pomoći Kamili, a zbog toga bi samo
mogla da se oseća još gore. „Žao mi je što sam imala udela u tome.“
„Nemoj da ti bude žao, molim te. Na kraju bi sve saznao. To nije bio prvi
tajni izlazak niti prva kazna. Osim toga...“ Osmehnu se, ali su joj oči i dalje bile
bezizražajne. „Njegova sestra je uvek ovde i pogrešno veruje da je
organizovanje godišnjeg bala i dalje njen zadatak. Ako ne bih sve vreme bila
ovde, ne bih mogla da joj dokažem da nije u pravu.“
Pažnju im je privukao ne tako prikriven kašalj koji se začuo kroz otvorena
vrata. Tamo je stajao batler sa blago prezrivim izrazom lica. Avgusta baci
pogled ka satu na polici iznad kamina i utvrdi da je prošlo tačno petnaest
minuta. Očigledno je toliko vremena bilo dozvoljeno Kamili za nečiju posetu.
Avgusta je htela da se požali, ali je valjda bila srećna što joj je Hereford uopšte
dozvolio da dođe u posetu. „Trebalo bi da krenem“, požuri da kaže, zbog čega
se Kamila postide i porumeni. „Tek treba da čitam.“
Njih dve ustadoše i Kamila krenu za njom, dok ih je gospođa Barns u stopu
pratila.
„Kaži mi, molim te, da li dolaziš na bal?“, upita Kamila.
„Da, naravno.“ Avgusta sada ne bi propustila bal, ako ni zbog čega dragog,
onda da bi ponovo videla svoju prijateljicu. „A možeš li mi ti potvrditi da li
dolazi dotični gospodin?“
Kamila se nasmeši. „Da. potvrđeno.“
„Dobro. Pokušaću da ga držim podalje od Vajolet.“
Njena prijateljica se glasno nasmeja, što je i bila Avgustina namera, i
dodade: „Onda smo se dogovorile oko razonode. Sada ću pokloniti pažnju
ukrasima“.

68
 DeSauje ue m0¥a ¥ceS 6a 60u06i
6¥eć¥, aSi uema 6¥eće bez 6eSauja
BENDŽAMIN DIZRAELI

van popravi revere svog fraka i proveli da li su mu rukavi besprekorno

namešteni. Sve je bilo u najboljem redu. Stjuart je bio odličan lični sluga
koji bi se pre bacio preko kućnog praga nego što bi dozvolio Evanu da izađe a
da svaki detalj nije na mestu. Međutim, iako je to znao, Evan je ipak proverio
leptir-mašnu u ogledalu u pozlaćenom ramu pored kojeg su prošli. Odlično
nameštena, baš kao što je i očekivao, ali je imao osećaj kao da će svila istisnuti
život iz njega. Možda je to što je najavio da će te večeri izabrati nevestu nateralo
Stjuarta da bude ovako očajnički pedantan.
„Večeras se vrpoljiš kao da ti je prvi bal.“ Kristijan Halston, erl od Lija,
premerio ga je od glave do pete, uzdignutih obrva, pre nego što je nastavio da
posmatra parove kako se vrte na podijumu za ples ispod njih. Stajali su na
galeriji iznad otvorene prostorije, dok se Evan nadao da će tamo ugledati svoju
nevestu pre nego što joj priđe.
„Nije, ali ovo mi je prva nevesta.“ Kada je lagano provukao prst između
okovratnika i vrata, Evan je morao priznati da problem nije bio zbog njegovog
odela. Razlog za nervozu bila je žena koja je plesala negde na podijumu ispod
njega.
Bacivši još jedan pogled na svoju leptir-mašnu, on se okrenu u pokušaju da
je nađe. Njegove oči ubrzo su se spustile na ženu u zlatnoj haljini koja je plesala
kadril sa još nekoliko parova oko nje. Kretala se graciozno i samouvereno, a na
licu joj je lebdeo neusiljen osmeh. Na vratu joj je sijala lepa ogrlica od
dijamanata i zlata, a isti takva narukvica presijavala joj se na ruci u rukavici.
Bila je odevena ekstravagantno, kao iskusna vojvotkinja, pa zato nije nosila
smerne bisere i poludrago kamenje kao neka mlada neudata devojka. No, ovo se
moglo očekivati jer je njena porodica bila imućnija od većine plemića.
Njen partner, mladi vikont koji je nasledio grofoviju, nije joj bio dorastao u
plesu. Njegovi pokreti bili su uvežbani, ali bez prirodne gracioznosti, a sve
vreme ju je gledao krajičkom oka kao da štedi poglede za kasnije. Naposletku se
nagnuo prema njoj i rekao joj nešto u uho, a ona se nasmeja. Ljubazan smeh bez

69
mnogo oduševljenja. Evan zadovoljno primeti. Pa ipak, njen zvonki smeh došao
je do njega uprkos muzici koju je svirao orkestar i larmi u balskoj dvorani.
Iznenađen što želi taj smeh samo za sebe, on čvrsto stegnu ogradu galerije kada
se ona nagnula i odgovorila vikontu, koji izgubi ritam i nasmeja se zajedno sa
njom.
„A gde je ona?“ Lijev prodoran glas se probi kroz njegovu ukočenost
prouzrokovanu ljubomorom.
„Tamo. Pleše sa Atertonom.“ Zlatna tkanina elegantno joj je padala sa
ramena do dekoltiranog steznika koji je isticao njen uzani struk, a zatim je u
otmenim naborima poput vodopada padala sve do poda. Haljina je sasvim
sigurno bila unikat kupljen kod Vorta3. Cena te haljine mogla je da pokrije
troškove njegovog imanja Čarington nekoliko meseci. To i jeste bio cilj na koji
je trebalo da se usredsredi. Iako je ta misao vrebala iz mračnih i krajnje
koristoljubivih dubina njegovog uma, potiskivao ju je mnogo snažniji i
opipljiviji zdrav razum. On ju je želeo. Želeo je njen smeh, njen oštar jezik,
njenu visprenost, a mnogo više od toga, želeo je da joj strgne haljinu i da uživa u
bujnim oblinama sakrivenim ispod nje. I da pronađe sva ona mesta na kojima su
medenožuti tonovi njene kože postajali svetliji.
„Ona u zlatnoj haljini?“, ponovo ga prekide Li i nagnu se preko ograde da je
bolje pogleda. „Ali to nije mlađa gospođica Krenšo.“
„Nije, to je njena starija sestra. Odlučio sam da nju izaberem za nevestu.“
„Pa dobro, imao si sreće što nije muškarača kao što se priča.“
„Muškaraca?“ Bila je to jedina reč zbog koje bi on skrenuo svoju pažnju sa
ove devojke i pogledao Lija. Li je slegnuo ramenima i nastavio da je posmatra.
Da je imao dvogled za operu, verovatnije bi ga sada upotrebio. „Ona sedi na
poslovnim sastancima pored oca, ona čita finansijske članke u Tajmsu, i
učlanjena je u jedan od onih ženskih klubova u Njujorku. Zato kažu da je mlađa
lepotica, a starija... Muškarača.“ Okrenu se i prodorno pogleda Evana. „Sigurno
si to čuo?“
Evan nije čuo ništa o tome. „Nisam, ali nisam iznenađen. Ljudi poput nas
nikada ne prihvataju razlike tako lako, zar ne?“ Zažalio je zbog tih reči čim ih je
izgovorio. Li je bolje od svih znao da većina obično ne prihvata nikakve
nedostatke.
Li ipak nije ničim pokazao da su mu te reči zasmetale. „Priznajem da sam je
stalno zamišljao sa četvrtastom bradom koju mora da brije.“
„Ali video si je na baletu.“
„Stvarno?“ Li pogleda prema jednom od lustera iznad njih kao da je
pokušavao da se seti. „Sećam se samo mlađe sestre na baletu. Jesi li siguran da
je starija gospođica Krenšo bila tamo?“
3
Francuska modna kuća specijalizovana za visoku modu i parfeme. Osnovana je 1858. godine
i radila je sve do 1956. godine. Ovaj modni brend obnovljen je 1999. godine.
70
 .Jesam. Zato sam je prepoznao na borbi.“
„A, da, bila je na tvojoj borbi. Delovala mi je poznato.“ U Lijevom glasu
mogao se osetiti zloban humor. „Da li zna da si je ti poljubio?“
„Zna.“
„I šta misli o tome?“
„Verujem da je pokušala da zaboravi šta se dogodilo“, nasmeja se Evan.
Uprkos strepnji zbog toga što je bio prisiljen na brak, neizmerno se radovao što
će ponovo ukrstiti koplja sa njom.
Ona se zavrte poslednji put dok se pesma završavala, smešeći se plesnom
partneru. Iskreno se nadao da joj se ne dopada taj mladić. Nešto na balkonu joj
je privuklo pažnju, pa je pogledala uvis i pogledi su im se sreli. Nestade joj
osmeh sa usana. Čak i sa ove udaljenosti, prožimala ga je svest o njenom
prisustvu. Ona skrenu pogled, ali ga opet brzo pogleda. U njegovim mislima
uopšte nije sumnjao da i ona oseća privlačnost između njih. Posle ove večeri
biće njegova i svi će to znati. Zbog toga oseti zadovoljstvo kakvo nije iskusio
već dugo vremena. Bilo je bolje čak i od pokoravanja protivnika u ringu. Dok ju
je posmatrao, ona podiže bradu i namerno mu okrete leđa, dopuštajući Atertonu
da je povede kroz okupljene goste sve dok nisu nestali.
Nakon što je video razmenjene poglede, Li ispusti zvuk koji je bio
najpribližniji smehu kakav Evan nikada ranije nije čuo iz usta svog prijatelja.
„Sad mi je drago što sam odlučio da ti se pridružim. Sedeću u prvom redu i
posmatrati te kako objavljuješ svoje namere. Trebalo bi da bude zanimljivo.“
Zanimljivo iz jednog ugla. Evan je pre očekivao da će iz svega izaći sa
iskopanim očima.
„Izgleda da zna šta hoće“, reče Li. „Kako nameravaš da je ubediš da
sarađuje sa tobom u ovom braku?“
„Nisam siguran da će joj roditelji dozvoliti da mnogo bira. S vremenom će
shvatiti da joj ipak neću biti tako loš muž.“
„Prepuštaš mnogo toga slučaju. Šta ako izabere onog mladog vikonta?“
„Njenim roditeljima više odgovara vojvoda.“ Evan je prethodno video kako
im oči zadovoljno sijaju kada su ga predstavili. Dovoljno je poznavao taj tip
ljudi da bi shvatio kako ih zanima njegova titula. Običan vikont im ne bi
odgovarao dok tragaju za vojvodom.
„Sterlinže.“ Li i njegov brat bili su jedini koji su mu se i dalje tako obraćali.
Li je bio dve godine ispod njega u školi u Itonu, a uprkos tome što je zbog
hromosti koristio štap, uspeo je da se izbori za mesto glavnog učenika u svojoj
generaciji. Tome je umnogome mogao da zahvali tonu kojim mu se i sada
obratio. „Sećaš li se prvog pravila kojem sam te podučio u borbi? Nikada, ni u
kakvim okolnostima, ne potcenjuj svog protivnika. To se odnosi i na žene,
možda naročito na žene. Ne možeš joj to prepustiti. Već znamo da je krajnje
samostalna. Navodno se iskrala da bi prisustvovala borbi, stoga je i prilično
71
impulsivna. Ako ne preuzmeš kontrolu, vrlo lako bi mogla da pronađe nekog
drugog koje spreman da ti je otme ispred nosa.“
Vrelina potisnutog besa pekla je Evanove grudi koje su se nadimale i od
same pomisli da će mu je neko uzeti. „Šta bi ti da ja uradim? Da je otmem?“
„To je jedan način na koji bi rešio stvar. Međutim, to bi bilo veoma složeno
sprovesti. Bez posebne dozvole, morao bi da je prebaciš preko granice i da se
venčate što pre, a ti nemaš imanje u Škotskoj da bi ispunio zahtev u pogledu
prebivališta.“
Njegovo nepomično lice govorilo je da je potpuno ozbiljan. Evan
zabezeknuto reče: „Vidim da si o ovome pomno razmišljao, što zvuči
uznemirujuće. Samo sam se šalio“.
Li slegnu ramenima. „Volim da pobeđujem, pa uvek posmatram iz svakog
ugla. Jesi li razmišljao o posledicama?“
„Ona uopšte ne mari za svoj ugled.“
„Bilo kako bilo, njen otac pokušava da obezbedi prilično unosne poslove
dok boravi u Londonu. Ne bi mu pomoglo to što ima ćerku sa ukaljanim
ugledom, baš kao što to ne bi pomoglo ni njenoj mlađoj, neudatoj sestri. Svi mi
pokleknemo pod pritiskom nekom trenutku. Pitanje je gde je tačka na kojoj će se
gospođica Krenšo slomiti.“
„Ne želim da joj upropastim ugled.“ Ipak, dopadala mu se pomisao na
ljubljenje sa njom. Na vreme koje će provoditi nasamo sa njom i na pravi
načinje istraživati, kada je natera da se otvori pod njim, sva meka i topla. Možda
bi blago podsećanje na strast koja je planula među njima bilo dovoljno da je
ubedi.
„Ponekad se pitam zašto smo ti i ja prijatelji. Nisi dovoljno nemilosrdan
kada je reč o ambiciji“, reče Li otežući reči.
„Zato što si ti dovoljno nemilosrdan za obojicu.“ Osmehnuvši se prijatelju,
Evan se zaputi ka paru u balskoj dvorani, spreman da traži ruku svoje neveste.

gusta je prethodno očekivala Rotšilda na balu, ali kada ga je zaista

A ponovo videla, osećanja su joj bila potpuno drugačija nego što je
zamišljala. Očekivala je da će osetiti opravdan gnev i ponovnu želju da sestru
drži na bezbednoj udaljenosti od njega. Osetila je i gnev i tu želju. Ipak, koliko
god da se trudila, nije mogla da porekne da ju je preplavila ustreptalost kada su
im se pogledi sreli.
Mrzela je da prizna, ali njegov izgled ju je privlačio baš i svaku drugu ženu.
Možda zato što ga je prvo videla kao Nestašnog, pre nego što ga je upoznala kao
vojvodu koji je hteo da im oduzme Vajolet. Uprkos njihovoj prepirci u vrtu, čak
i tada se nazirala iskra vatre. Kakva nesreća, čovek koga je smatrala privlačnijim
od svih istovremeno je bio i čovek koga je najviše prezirala. Avgusta je ranije
smatrala da je iznad tih ogoljenih emocija, ali očigledno nije tako. Nijedan od
72
onih muškaraca koje je poljubila kod kuće nije ni blizu uspeo da probudi njenu
zainteresovanost kao on.
Prokletstvo!
Lejdi Helena Marč čekala ju je sa dve čaše šampanjca u ruci. Avgusta je
upoznala mladu udovicu na maloj zabavi prve nedelje u Londonu, gde su
utvrdile da ih povezuje ogromna ljubav prema slatkišima i prezir prema
ljubaznom ćaskaju. Od tog trenutka su tražile jedna drugu kada bi prisustvovale
istim događajima. Videti prijateljsko lice - bez obzira na to što su se nedavno
sprijateljile - u buri njenih misli bilo je dovoljno da Avgusta oseti neizmerno
olakšanje. Zahvalila se lordu Atertonu na plesu i spustila se na ivicu stolice.
Haljina je imala veliku krinolinu, pa nije bila predviđena za sedenje. Istini za
volju, nije bila predviđena ni za šta osim za stajanje i povremeni ples. Svilena
tkanina je klizila i lako se gužvala, ali Avgusta nije mogla da razmišlja o tome u
ovom trenutku. Sada je kucnuo čas da sredi svoje misli zato što je izraz na
Rotšildovom licu nesumnjivo govorio da je došao spreman da se bori i pobedi.
„Gde je Vajolet?“
„Tvoja majka ju je presrela na podijumu za ples u nameri da je predstavi
lordu i lejdi Hamford.“ Lejdi Helena sede na i stolicu pored nje i stavi joj čašu
šampanjca u ruku. „Dovoljno sam plesala sa lordom Atertonom, pa mi je poznat
izraz tvog lica. Uzmi, sad ti je ovo neophodno.“
Avgusta se nasmeši prinevši čašu usnama i otpivši veliki gutljaj, u nadi da
će smiriti živce. „Nije zbog lorda Atertona. On je izuzetno šarmantan.“
Lejdi Helena nakrivi lepu plavokosu glavu i zamišljeno napući usne. „Kao
dete, jednom me je namamio u šupu obećavajući da će mi pokazati zečje leglo, a
onda je iz džepa izvukao guštera, bacio ga na mene i pobegao. Stoga ga ne bih
opisala kao šarmantnog.“ Avgusta se nasmeja. Uprkos tome što je lejdi Helena
bila plemićka ćerka, bila je veoma opuštena i uvek spremna na osmeh i šalu.
Pošto su bile starije od debitantkinja oko njih. Avgusta je Helenu doživljavala
kao dražesnu, pametnu i velikodušnu.
„Užasno od njega. Moraću da ga ispitam o toj stvari kada sledeći put
budemo plesali.“
„Nema potrebe. Trik mu nije uspeo. Ja volim guštere, pa sam odnela sirotu,
preplašenu životinjicu kući, gde je do kraja života mirno živela.“ Oči lejdi
Helene se raznežiše dok je zabrinuto pitala: „Ako nije zbog lorda Atertona, zašto
si tako bleda?“
„Vojvoda je stigao.“
Bilo je nepotrebno naglasiti koji vojvoda. Posle večere kod Aškroftovih,
izgledalo je da svi znaju da je on zainteresovan da dobije jednu od „naslednica
Krenšoovih“, kako su ih zvali. Da dobije jednu od njih. Upravo te reči je
Avgusta čula od jednog vremešnog lorda koji je govorio o ovoj situaciji. Kao da
su bile predmeti ili egzotične retkosti koje se sakupljaju i kao zbirka čuvaju na

73
polici. Iz nje nestade dobro raspoloženje za koje je bila zaslužna lejdi Helena, a
umesto njega u njoj buknu bes.
Njena prijateljica klimnu u znak razumevanja, a lice joj poprimi sumoran
izraz. „On retko dolazi na ovakve događaje. Pošto je ovde, očekujem da želi da
objavi svoje namere.“ Iako ovo nije bilo pitanje, Avgusta je potvrdno klimnula
glavom. „Majka i Kamila su uverene da će se to dogoditi večeras.“
„Ako bude plesao sa tvojom sestrom, to će izazvati veliki metež, naročito
ako ne bude plesao sa nekom drugom. Svi će znati da je nju odabrao.“
„Da, majka to i pretpostavlja.“
Lejdi Helena blago zagrize donju usnu, kao da joj je neprijatno i da ima još
nešto da doda u vezi sa tim.
„Ima li još nešto? Ima. Molim te da mi kažeš. Toliko si mi pomogla oko
običaja i bontona. Molim te da se sada ne uzdržavaš.“ To je bilo tačno. Lejdi
Helena je svojim nenametljivim savetima i uputstvima u više navrata sprečila
Avgustu da ne napravi neku grešku u društvu.
Nagnuvši se prema njoj, lejdi Helena kaza: „Oprosti ako prelazim granicu,
ali čini mi se da tvoja sestra nije blagonaklona prema tom izabraniku“. Sačekala
je da joj Avgusta to potvrdi klimanjem glave, pa je nastavila. „Da li sam onda u
pravu kada kažem da će ga odbiti kada je bude zaprosio?“
Avgusta ponovo klimnu. „Možda.“ Iskreno se plašila da će majka i tata
smisliti način da nateraju Vajolet na pristanak. Nije želela da poveruje da će
stvari otići tako daleko, ali to nije bilo nemoguće. To se i pokazalo tokom
njihove vožnje kočijama posle večere kod Aškroftovih. I šta onda? Jedini
muškarac koga je ikada želela u fizičkom smislu postaće njen zet? Očekivaće od
njih da se ponašaju kao da se ništa nije dogodilo? Od same pomisli je spopade
mučnina i uznemirenost, kao da joj je koža suviše zategnuta. Kako će se osećati
ako sazna da je naposletku on odabrao njenu sestru?
„Ako vojvoda bude plesao samo sa njom, a ne objavi zaruke, to bi mnogi
videli kao loš potez.“ Prijateljičin glas prenu Avgustu iz mračnih misli.
„Nažalost, gospođica Vajolet bi morala da podnese teret njihovih nagađanja bez
obzira na to što je ona njega odbila.“
„Pobogu.“ Avgusta je shvatila šta to tačno znači. To ne bi bilo strašno kao
raskinuta veridba, ali bi ljudi počeli da se pitaju, a Vajolet bi postala glavni
predmet tračeva. Avgusta ustade i pogledom pređe preko gomile tražeći svoju
sestru. Iako je bila sigurna da bi porodica preživela skandal prouzrokovan
neuspešnom veridbom, bilo bi najbolje potpuno izbeći tu situaciju. „Izvini,
moram da potražim Vajolet i pokušam nešto da uradim.“ Kada bi samo mogla
nekako da pomogne Vajolet da izbegne Rotšilda, čitava stvar bi bila odložena,
makar za jednu noć.
„Naravno. Molim te, kaži mi kako ti mogu pomoći. Lično sam osujetila
pokušaje brojnih mladoženja.“ Lejdi Helena uze praznu čašu iz Avgustine ruke.

74
 U njoj se prolamao smeh uprkos ozbiljnosti ovog trenutka. Besumnje je
znala da će uskoro zamoliti lejdi Helenu da joj ispriča detalje te priče. „Hvala ti
na pomoći.“
Avgusta odjuri gurajući se kroz gužvu. Stalno su pristizali novi gosti, pa je
izgledalo da nema prostora da se prođe ivicom podijuma za ples. Jedva je prešla
tri metra kada se ispred nje isprečila grupa od nekoliko starijih parova koji su
ćaskali. Sa zidom s jedne strane i grupom s druge, bila je zaglavljena, pa je
jedino mogla da protrči između svih onih ljudi koji su išli prema sredini dvorane
da bi plesali.
„Izvinjavam se.“ Poslednji put je pokušala da se probije kroz grupu parova,
osmehujući se starijoj dami koja ju je posmatrala sa strogo podignutim obrvama.
„Da li biste bih tako ljubazni da...“ Čovek koji je stajao sa leve strane sklonio se,
a za njim i mladić tik pored njega. „Oh, hvala najlepše. Moram...“
Reči su joj zastale u grlu kada se grupa razmakla. Sa druge strane stajao je
vojvoda od Rotšilda. Osmehivao se isto onako prepredeno kao i ranije. Odmah
je shvatila da je on razlog zbog kojeg su oni parovi bih tako ljubazni prema njoj
i spremni da se pomere. Pomerili su se da bi njega pustili da prođe, a ne nju.
„Dobro veče, gospođice Krenšo.“ Glas mu je bio umilan i primamljiv, a
jedan deo nje koga nije bila sasvim svesna oseti uzbuđenje koje joj se spuštalo
niz kičmu.
Bio je tako zgodan u crno-beloj večernjoj odeći da joj je trebalo nekoliko
sekundi da mu odgovori. „Dobro veče, Vaša milosti. Bojim se da moja sestra
nije ovde.“ To i nije bila prava laž. Vajolet nije bila tik pored nje. „Otišla je
rano.“ Dobro, ovo je bila laž.
Delovao je nezainteresovano, osim što mu je u očima i dalje sijao onaj
đavolski pogled. „Baš mi je žao.“ Možda se pretvarao zbog male publike koja ga
je posmatrala, ali zaista je delovalo kao da ne mari što mu je plan osujećen.
Napravio je malu stanku pre nego što je pokazao rukom ka plesačima. „Ne bih
voleo da mi propadne dobar valcer. Možda bismo nas dvoje mogli da plešemo.“
Mogao joj je reči i da bi možda mogli da veslaju u čamcu niz Temzu.
Nikada joj nije pala na pamet zamisao da bi njih dvoje mogli da plešu. Da li da
prihvati? Iskreno je želela da provede što je manje vremena moguće u njegovom
društvu. Tako je bilo bezbednije. Da li bi bilo neprihvatljivo drsko da ga odbije
u prisustvu njegove publike? Grupa je delovala veoma zainteresovano za njihov
razgovor.
Začule su se uvodne note kompozicije „Na lepom plavom Dunavu“.
„Obećala sam sledeći valcer lordu Veru.“ To je bila zaboravila. Siroti čovek
je verovatno došao po nju, a nje nije bilo na vidiku. Počela je da se okreće i
odjednom zastala shvativši da ako sad ode, ostavlja vojvodi priliku da pronađe
Vajolet. Kao da je osetio borbu u njenim mislima, on joj pruži ruku.

75
 „Mislim da lord neće imati ništa protiv.“ Kada je podigao pogled, klimnuo
je u pravcu lejdi Helene, koja je graciozno uhvatila za ruku lorda Vera pošto nije
našao partnerku. Lord Ver se jedva primetno osmehnu Avgusti dok je njenu
prijateljicu vodio na podijum.
Pošto nije mogla da bira, ona lagano dotaknu Rotšildovu ruku i dopusti mu
da je povede. Okupljeni gosti su se sklanjali sa puta kao da Mojsije razdvaja
Crveno more. Rotšild nije izgovorio ni reč, već je netremice gledao ispred sebe,
kao da hoda stazom koja mu pripada. I zaista mu je pripadala. Ovo je bio njegov
svet.
Tek u tom trenutku je uvidela moć koju je ovaj čovek posedovao. Možda
nije nasledio bogatstvo, ali je nasledio nešto još dragocenije u očima onih koji su
trgovali njegovom valutom. Poštovanje. Ugled. Društveni položaj. Kako god se
to zvalo, sve se svodilo na moć. On je ovde posedovao moć.
Kada ju je uhvatio oko struka i stavio ruku na njena leđa, prožela ju je
njegova snaga iako ju je lagano držao. Uzdržana moć. Kada mu je spustila ruku
na mišicu, pod prstima je osetila čvrsto zategnute mišiće. Seti se snage te iste
mišice koja je nezaustavljivo udarila protivnika u ringu. U stomaku oseti čudno
treperenje kada ju je blago uhvatio rukom u rukavici i napravio prve korake
valcera. Njegova snaga bila je očigledna u svakom pokretu i dodiru.
Zaprepašćeno je shvatila da je upravo to izuzetno privlači kod njega.
„Da li ste dobro, gospođice Krenšo?“ U očima mu se videla iskrena
zabrinutost i ona shvati da je uzbuđenim disanjem odavala kako joj srce snažno
udara.
„Ja... Dobro sam.“ Plavetnilo njegovih očiju bilo je iste nijanse kao letnji
dan u Njuportu. Kako to do sada nije primetila? Možda je to bilo zbog svetla. Ili
zbog čudnog načina na koji se dvorana okretala oko njih dok ju je ponovo
zavrteo. Bila je svesna samo njega, dok je sve ostalo bilo zamagljeno.
Instinktivno je stegla prste oko njegovih, što nije bilo pristojno, ali joj on uzvrati
osmehom.
Nagnuvši glavu prema njoj tako blizu da jedna kovrdža samo što mu nije
pala na čelo, on upita: „Jeste li sigurni? Pocrveneli ste“.
Dragi Bože, zašto sad? Zbog čega je ona u najnezgodnijem mogućem
trenutku shvatila koliko je zapravo privlači ovaj muškarac? Iako su oboje nosili
rukavice, prsti su joj brideli od toplote njegovih prstiju. Pokušala je da ponovo
oživi svoj bes, ali joj se on poput ribe migoljio u rukama. Zbog ovoga neke
devojke polude u rukama zgodnog muškarca. Ranije ovo nije razumela, zapravo
je verovala da je otporna na tu ludost, ali je sada osetila poriv da napiše pismo
izvinjenja svakoj prijateljici iz detinjstva koja se našla na udaru njene osude.
„Dobro sam.“ Izgovorila je ove dve reči oštro, kao u pokušaju da prikrije
iznenadno saznanje koje ju je prožimalo.
„Ja Vam nisam neprijatelj, gospođice Krenšo.“

76
 „Ali mi niste ni prijatelj, Vaša milosti. Oboje to znamo.“
„Možda.“
„Nemoguće. Imamo suprotne ciljeve. Želim da spasim sestru od Vas, a Vi
želite da se oženite njome. Zbog toga smo gotovo neprijatelji.“
On izdahnu i nasmeja se. U krajnje privlačnom dahu osećao se konjak sa
prizvukom nane, kao kada ga je poljubila u ringu. Njegove usne bile su izvijene
u blag osmeh, podsećajući je na njihovu toplinu i iznenađujuću mekanost kada
ih je poljubila. Takođe se setila nečega što je prethodno pokušavala da zaboravi.
Vlažan dodir njegovog jezika na njenoj donjoj usni, samo jedan tren pre nego
što se odmakao, i nemoć koja ju je obuzela posle poljupca, kao da joj je
uskraćeno nešto što žarko želi.
„Prisećate se one noći.“ Govorio je tiho, ali suviše samouverenim tonom.
Ona se uz uzdah naglo povuče. Iako joj nije pružio otpor, njegova mirna
ruka na njenim leđima sprečila ju je da napravi scenu. „Ne... Samo sam
pomislila...“
„Da li će Vam pomoći ako priznam da i ja mislim na tu noć?“
Pogled mu nije bio podsmešljiv, već blago svečan i ispunjen čežnjom kada
je pogledao njene usne, a zatim ponovo njene oči. Jato leptira joj je zatreperilo u
stomaku. „Ovo nije pristojan razgovor za ples.“ Uprkos onome što je
nameravala, nije mogla da odvoji pogled od njega. Nešto na njegovom licu ju je
prikovalo.
On stegnu ruku na njenim leđima. Nije trebalo da ona to oseti, imajući u
vidu slojeve tkanine i čvrst steznik na haljini, ali je ipak osećala kako je pritiska
prstima. „Mislim na tu noć mnogo češće nego što bih smeo da priznam“, reče
on.
Pre nego što je uspela da se zaustavi, pogled joj pade na njegove usne. Da li
bi joj sada poljubac bio isto onako zanimljiv kao ranije? Šta nije u redu sa njom?
On je bio vojvoda u potrazi za bogatstvom i odlučan da se oženi njenom
sestrom. Nema šanse da misli na njihov poljubac. Ako i misli, to je samo da bi
mogao da je ucenjuje.
„Nemojte ni da Vam padne na pamet da to iskoristite protiv mene. Ispričala
sam roditeljima sve o toj noći.“ Eto. Njega je zanimalo pobeđivanje, a ne
ljubljenje.
„Stvarno?“
Ona ponosno klimnu glavom dok ju je još jednom zavrteo u valceru. „Da,
oni znaju sve o Vama i Vašoj sklonosti pesničenju.“
On se ponovo nasmeja. Bio je to dubok, grlen smeh koji je privukao
radoznale poglede para koji je plesao pored njih. „Baš me zanima kako su
reagovali na taj trač.“

77
 Htela je da mu se podsmehne, ali joj je bilo teško jer joj sa lica nije silazio
osmeh. Samo bi dolila ulje na vatru tračeva ukoliko bi se posvađala sa njim pred
svima u balskoj dvorani, ma koliko želela to da uradi. U tom trenutku je muzika
svirala okret, pa je morala da sačeka da se ponovo vrati u njegove ruke i da mu
kaže: „To nije trač ako je istina, a i ja sam prisustvovala događaju. Da li ćete
poreći da se to uopšte dogodilo?“ Oko sebe je širio prijatan miris citrusa i
bergamota kao one večeri u vrtu.
„U redu. Šta su odgovorili na tu vest?“
„To uopšte nije važno.“ Neće mu priznati da njima nije bilo nimalo stalo to
što se njihov potencijalni zet pesnici za novac. Njegov osmeh joj je govorio da
je svestan toga. Proklet bio.
„Ako mogu da pogađam, niste im pomenuli naš poljubac.“ To je izgovorio
dovoljno glasno da bi svako koje plesao pored njih mogao da čuje.
„Ššš... Teško da to možemo da podelimo s nekim. Dogodilo se jednom i bilo
je nepromišljeno.“ Lice joj buknu od same pomisli, toliko da nije mogla ni da
pogleda oko sebe i proveri da li je neko od parova na podijumu čuo.
„Uopšte ne mislim da je bilo nepromišljeno.“ Glas mu je bio nešto tiši.
„Prestanite da pričate o tome“, procedi kroz zube jer je to bio jedini način da
svoje raspoloženje drži pod kontrolom. Da li ju je pozvao na ples u nameri da
napravi budalu od nje? Da li je ovo bio njegov način da je izbaci iz takta tako da
ne može ništa da uradi kada on bude pošao da zaprosi Vajolet večeras?
„U redu“, uzvrati on nehajno. Suviše nehajno. „Više to neću pominjati dok
plešemo valcer. Imate moju reč.“
Pošto je bio tako prijatan, zaključila je da je sada pravo vreme da mu se
obrati s molbom. „Molim Vas da ponovo razmislite o Vašem planu za večeras.
Ili makar da ga odložite.“
„A šta Vi mislite, gospođice Krenšo, kakav je moj plan?“ Prostor između
obrva mu se nabra na dopadljiv način. Zaboga, da li svaki pokret koji ovaj čovek
napravi mora da bude tako privlačan? Nije fer.
„Mislim da planirate da večeras objavite svoje namere. Želela bih da
sačekate, bar dok ne porazgovaramo o pojedinostima.“
Nije se nasmešio niti je odbio kao što je očekivala. Umesto toga, zamislio se
dok je i dalje plesao. Oči su mu delovale nekako dublje, a ženice su mu se malo
proširile dok ju je ponovo zavrteo. Posle toga ju je ponovo privukao k sebi, a
njegov prijatan miris ju je potpuno obavio. Mamio ju je da mu priđe bliže u
naručje da bi upila njegovu toplinu.
„Po mom mišljenju, gospođice Krenšo“ - kada je napokon progovorio, glas
mu je bio promukao i dubok - „imam samo dve mogućnosti i moram da
odaberem jednu“.
Dok je čekala da joj objasni, valcer se završio. Kao pravi kavaljer, on joj se
nakloni i stavi njenu na svoju mišicu dok ju je pratio do porodice. Plesači su se
78
razmakli kao i pre, samo što je ovoga puta primetila da ih svi netremice
posmatraju i šapuću iza njihovih leđa. Možda je njihovo nadmetanje bilo suviše
očigledno. Verovatno nije trebalo da gleda njegove usne na taj način. Ljudi su
primetili. Ljudi su uvek primećivali sve u vezi sa njim, što se, bez sumnje,
odnosilo i na njegovu senku.
Majka i Vajolet su stajale i posmatrale ih bez reči sa ivice podijuma za ples.
Pokušavala je da nekako da znak Vajolet da ode kako Rotšild ne bi imao priliku
da je pita za ples, ali on im je već prišao da ih pozdravi. Majka se nasmešila i
uzvratila pozdrav dok je Vajolet delovala prilično zaprepašćeno. Stajala je
otvorenih usta i pogledom prelazila s majke na Rotšilda.
On se naposletku vrati kod Avguste i spusti joj svoje usne na ruku. „Hvala
Vam na plesu, gospođice Krenšo. Dopustite mi da Vas sada napustim.“
Bio je otelotvorenje uljudnosti kada je nagnuo glavu u pravcu majke i
Vajolet opraštajući se od njih. Otišao je kao da se ništa značajno nije dogodilo
na podijumu. Da li se išta dogodilo? Možda ne za njega. Da li je samo ona
osećala ovu čudnu potrebu da reši stvari između njih? Zbog čega se on ruje ni
potrudio da zamoli Vajolet za sledeći ples?
Mada je to bilo neprikladno, ona nije mogla da se uzdrži, već ga je pozvala.
„Sačekajte.“
On zastade i okrenu se, a sve oči u blizini kao da su se okrenule zajedno sa
njim. Svesna tuđe radoznalosti, Avgusta je zadržala veseo ton kada mu se
obratila. „Pomenuli ste mogućnosti između kojih morate da birate. Koje?“
On se naceri - vuk se vratio da se poigra sa lovinom. „Zaista nije bitno. Već
sam odabrao.“ Ponovo se okrenu i krenu kroz gomilu. Bilo je lako pratiti ga jer
su se ljudi pomerali kao talasi da bi ga propustili..
„Avgusta?“, Vajoletin glas kao da je dopirao iz daljine dok je Avgusta
pokušavala da se dovede u red. Osećala je kao da se probudila iz nekog čudnog
sna.
„Gospođice Krenšo?“ Lejdi Helena se pojavi ispred nje, gledajući je
netremice i uznemireno.
„Da?“ Avgusta je gledala tamo-amo, tek u tom trenutku postavši svesna sve
glasnijeg žamora oko njih. Očekivala je da će svi s pažnjom pratiti Rotšilda, ali
joj se učini da je i njoj poklonjeno prilično mnogo pažnje. „Šta se dešava?“,
izusti ona.
„Oh, draga moja.“ Lejdi Helena zatrese glavom i pogleda ka velikim
odškrinutim vratima kroz koja je Rotšild nestao. „Vojvoda nikada ne dolazi na
balove. Nikad ne pleše ni sa kim, naročito ne sa neudatim ženama.“
„Da, znam, već smo to pominjale. On je hteo da pleše sa Vajolet da bi
osigurao svoje interese.“ U neku ruku ju je ljutilo to što moraju ponovo da
pričaju o tome.

79
 „Ali on nije plesao sa Vajolet, zar ne?“ Obrve joj se podigoše kao da bi
trebalo da Avgusta sama shvati ono neizrečeno. Avgusta pogleda Vajolet, koja
je zurila u nju kao da joj je izrasla još jedna glava. Majka uzdahnu i prekri usta
da bi prikrila zvuk koji ne dolikuje dami.
„Ne, plesao je sa mnom zato što sam mu rekla da Vajolet nije ovde.“
„Tako je“, potvrdi lejdi Helena. „Plesao je sa tobom.“
Avgusta klimnu glavom postajući sve nestrpljivija iako je bila kriva što nije
dala objašnjenje. „Ne razumeš me. Zamolila sam ga da ne objavljuje svoje
namere u vezi sa Vajolet pre nego što porazgovaramo o svemu.“
„I šta je on rekao?“, htela je da zna Vajolet.
„Pa... Nisam sigurna.“ Taj razgovor joj je sada delovao kao u magli.
Odgovarao joj je na pitanja, ali to uopšte nisu bili odgovori. Šta je hteo da kaže
kada je pomenuo dve mogućnosti i da je već odabrao? Da li je odabrao nju?
Znalački izraz na licu lejdi Helene kao da je na to ukazivao. Avgustino srce poče
snažnije da udara, a pluća kao da su joj se skupila. „Da li misliš...?“
Ne! To nije bilo moguće.
Sve u njoj je urlalo da to nije tačno. Da nikada nije hteo da odabere nju. Pa
je samo plesao sa njom iz učtivosti zato što Vajolet nije tu. Ali ništa od toga nije
objašnjavalo zbog čega je njenu sestru pozdravio gotovo u prolazu.
Prostorija postade zagušljiva, a vazduh težak. Avgusta udahnu, ali se i dalje
sve okretalo oko nje. „Izvinjavam se.“
„Sirotice“, reče lejdi Helena tiho cokćući. „Hoćeš da odemo u garderobu?“
Avgusta klimnu, ali odmahnu i njoj i Vajolet kada su htele da pođu sa njom.
„Nemojte... Potrebno mi je da budem sama nekoliko minuta.“ Zapravo joj je bilo
potrebno da pronađe Rotšilda i da proveri da li lejdi Helena greši. On nije pitao
Vajolet za ples zato što je to Avgusta zahtevala od njega.
„U redu. Dolazimo uskoro“, reče Vajolet dok ju je zabrinuto posmatrala.
Gosti su popunili prostor koji su napravili za njega, pa se Avgusta kretala
sporo i s mukom. Svi su zastajali da je vide dok prolazi, a od težine njihovih
pogleda put joj se činio još duži. Proklinjala ih je, a njega još više. Ako postoji
pravda u svem, Rotšildove kočije bi se zaglavile u gužvi i on bi ih još uvek
čekao. Ako bude imala sreće, trebalo bi da uhvati trenutak nasamo sa njim.
Njene potpetice su odjekivale po podu od hrastovine između persijskih
tepiha dok je svakim korakom prema glavnom stepeništu u njoj narastao bes koji
je prethodno nestao dok ju je Rotšild držao. Izgubiti glavu zbog njega bila je
greška koju sebi više neće dozvoliti. Pronaći će ga i pustiti ga da oseti ukus
njenog besa. Kako se samo usuđuje nju da izdvoji? Kako se usuđuje i da
pretpostavi da će prihvatiti njegovu prosidbu? Ako je to uopšte i imao na umu.
„Mene tražite?“

80
 Ona se okrenu i vide ga naslonjenog na dovratku zamračene sobe u
pozadini. Ruke su mu bile prekrštene kao da ju je sve vreme čekao.
Zadovoljstvo zbog toga što ga je pronašla pomeša se sa njenim nezadovoljstvom
što je tako lako upala u njegovu klopku.
„Da.“ Glas joj je bio oštar poput udarca biča i sebi je čestitala što je uspela
da tako zvuči. Dokazaće mu da nije glupača koja se istopi od njegovog osmeha.
On gurnu vrata pored sebe i Avgusta ugleda knjige u kožnom povezu
poređane na policu. On joj se isceri pre nego što je nestao unutra. Bio je to
očigledan izazov koji je jedva čekala da prihvati. Ispravivši se, ona se zaputi ka
vratima pre nego što počne da okleva. Trnci strepnje su joj silazili niz kičmu.
Nekako je znala da će se njen život nepovratno promeniti nakon ovog
razgovora.
No, to što ga je poznavala već ju je promenilo na način koji nije mogla tačno
odrediti. Bilo je suviše kasno da se vrati. Bacivši poslednji pogled oko sebe kako
bi proverila da nikoga nema, ona pođe za njim i zalupi vrata za sobom.

81
 M¥6Sa¥c¥ je ¥ceS ue6hca/Sjic0 6a
žeua m0že 6a 06Sije ujeg0c¥ S¥acu¥
p0u¥6¥
DŽEJN OSTIN

azduh u sobi se promenio kada je ušla. Izgledala je prelepo u svojoj haljini

V i sa svojim samopouzdanjem. Povukla je i zatvorila vrata za sobom,
visoko podignute glave i ramena kako bi se suočila sa njim. Gotovo kao da je
rođena da bude vojvotkinja.
„Ljuti ste na mene.“ Primetivši kako malom rukom drži kvaku radi
sigurnosti, kao da namerava da ode čim oseti prvi nagoveštaj nevolje, on ostade
da stoji na svom mestu da je ne bi uplašio. Želeo je mnogo toga od žene koja je
stajala pred njim, ali strah nije bio jedna od tih stvari.
Besno ga posmatrajući, ona uzvrati: „Naravno da jesam. Imate li predstavu
šta ste uradili?“
Iako je vrlo dobro znao da će je to razjariti, morao je da se nasmeši.
„Pretpostavljam da mislite na valcer.“
„Znate Vi vrlo dobro o čemu govorim. Svi misle da sada nameravate da
zaprosite mene umesto Vajolet.“
Bilo je to užasno od njega, ali nije mogao da se uzdrži kada je ona u pitanju.
Široko joj se osmehujući, naslonio se ramenom na policu i rekao: „Ali zamolili
ste me da ne plešem sa njom večeras, ako se dobro sećam“.
Ona naglo pusti kvaku, ukoliko je to uopšte bilo moguće, i prekrsti ruke na
grudima da bi što pre prešla prostor do kamina sa tihom vatrom. Biblioteka je
bila mala, ali udobna soba sa lamperijom od tamne hrastovine i prostorom za
sedenje sa nekoliko čvrsto tapaciranih stolica i niskih stolova pored kamina.
Osim vitrina sa knjigama oko police iznad kamina i još nekoliko vitrina iza
njega, bio je to jedini nameštaj u sobi. Da li je ona držala stolice između njih
zato što se plašila da ostane sama sa njim? Griža savesti koju je osetila značila je
da je najverovatnije u pravu.

82
 „Trebalo je da shvatim da ćete ovo pretvoriti u još jedno nadmetanje. Šta
god da mislite, uverili ste sve u to da nameravate da me zaprosite. Zašto biste to
učinili?“
Nije mogla da ga pogleda pravo u oči dok mu je postavljala to pitanje. Njen
pogled zadržao se negde pored njegovog uha. Zanimljivo. Osim toga, čak su joj
i obrazi bili rumeniji nego kada je ušla u sobu. Jednim delom zbog toga što je
bila ljuta, ali, mogao je da se kladi, i zbog toga što ju je privlačio baš kao i ona
njega. Posmatrajući niz izraza koji su se smenjivali na njenom lepom licu dok su
plesali valcer, počeo je da veruje u to. Sada je bio siguran.
Blago nakrivivši glavu u pokušaju da joj privuče pogled, on ponudi
objašnjenje. „Možda zato što zaista želim da Vas zaprosim. Je li Vam to palo na
pamet?“ I on se iznenadi kada je shvatio da mu srce pomamno udara dok je
izgovarao te reči.
Dah joj zastade u grudima dok se pomerila da bi ga pogledala u oči.
„Molim? Ne.“ Usne joj se razdvojiše kao da se bori da izgovori sledeće reči.
„Ja... Ne prihvatam.“
Još ne, ali hoće. „Još Vas nisam zaprosio.“
Kada se oporavila od očiglednog šoka, ona se ispravi. „To uopšte nije
važno. Neću prihvatiti ni kada to budete uradili, tako da ne morate da se trudite.“
„Hvala na iskrenom upozorenju, ali se zaista nadam da ćete promeniti
mišljenje.“
Ona na to prasnu u smeh. Smejala se kao da joj ruku traži običan sluga, a ne
vojvoda. „Nemoguće.“
Prvi put te noći mu u grudima zaiskri bes. „Ja sam ugledni plemić sa četiri
imanja i sasvim sam prijatnog izgleda - pošto nisam prekomerno gojazan niti
ćelav kao većina ravnih meni.“
Ona duboko udahnu i zažmuri na trenutak pre nego što mu se otvoreno
usprotivila, što je smatrao podjednako dopadljivim i uznemirujućim. „To što
verujete da su ovo jedine stvari koje Vas preporučuju za supružnika istovremeno
je zabrinjavajuće i tužno.“
Samo ju je gledao, zatečen njenim mišljenjem. „Bez obzira koliko Vam je to
zabrinjavajuće i tužno, to su veoma čvrsti razlozi za brak. Zbog čega ne biste
želeli da se udate za mene?“
Ponovo prekrstivši ruke na grudima, ona upita: „Zašto bih uopšte želela da
se udam za Vas? Zaista ne možete da shvatite da neka žena može da odbije Vašu
bračnu ponudu, zar ne? Ne nameravam da se udam za Vas zato što volim svoj
život onakav kakav je sada. Nemate apsolutno ništa da mi ponudite.“
On proguta knedlu dok je bez reči potvrdio da je ona u pravu. Ako nije bila
zadivljena njegovom titulom, imanjima i lepim licem, šta je još ostalo? Da je
bila iz stare plemićke porodice, njegova titula bila bi joj dovoljna. Nikada nije ni

83
sanjao da će morati ovoliko da se trudi da bi se oženio, pa ga je na trenutak
zbunila njeno logično razmišljanje.
Da li je Li bio u pravu kada je tvrdio da je jedini način bio izvesna doza
prinude? Evan se nadao da će to izbeći, ali je ulog bio suviše visok da bi mogao
tek tako da se nada najboljem. Njihova gradska kuća bila je jedina preostala
imovina koja se mogla otuđiti. Bez zaruka objavljenih do kraja meseca, kako je
Klark nagovestio, neće im preostati ništa osim da je prodaju. Evanu to ne bi
smetalo, ali bi njegova majka bila skrhana. Više ne bi bilo moguće ljubazno
izbegavati priču o očiglednoj propasti njihove porodice u društvu. Njihova
propast bila bi glavni trač u novinama, kao i na svim zabavama u Mejferu i
Belgraviji. Lujza i Elizabet bi izgubile svaku nadu o sigurnoj budućnosti.
„Ništa je veoma čvrsta pozicija.“ Čuo je sebe kako izgovara te reči i krenuo
je prema njoj potpuno nesvestan onoga što joj govori. „Volite da me ljubite.
Bračna postelja neće nam predstavljati nikakav napor.“
Ona otvori usta i ovoga puta je zaista čuo njen uzdah. Dok je zaobilazio
stolice koje su ih razdvajale, ona je zakoračila unazad sve dok je naišla na
vitrinu s knjigama. Slaba vatra u kaminu otkri rumenilo koje joj je oblilo lice i
zainteresovanost u njenim očima. Spustila je pogled na njegove usne, baš kao
što je on pogledom gutao njene meke usne. Bilo je neverovatno kojom su se
brzinom oboje promenili pri samoj pomisli na njihov poljubac.
Dragi Bože, jedno od njegovih najvećih dostignuća u životu bilo bi da je ima
ispod sebe u postelji.
„To je teško... To nije razlog...“ Pogledom je brzo prelazila s njegovih očiju
na njegova usta kada je stao ispred nje. Bio je dovoljno blizu da je dodirne, ali se
još nije usuđivao da pođe tim putem. „Jesmo li mi onda za Vas poput konja? Vi
odaberete kobilu koja Vam se više dopada, a mi svi treba da prihvatimo Vaš
izbor?“
Uspeo je da potisne smeh iako je zbog njenih reči osetio vrelinu u venama.
„Uopšte ne posmatram stvari na taj način i zaista nije fer to pretpostavljati sada
kada sam spreman da pregovaram.“
„Nije fer?“ Nežnost koja joj se prethodno pojavila u očima sada je bila
uništena novim talasom ljutnje. „Usuđujete se da mi pričate o poštenoj igri.
Ništa u ovome nije pošteno. Vi utvrđujete da Vam je potreban novac i zatim
donosite odluku da se oženite i dobijete taj novac. Sada ste zaključili da ću Vam
biti odgovarajuća nevesta, ne mareći šta ja mislim o tome.“
Ovoga puta nije uspeo da potisne smeh. „Uveravam Vas da ste Vi sve, samo
ne odgovarajuća nevesta. Vi ste najtvrdoglavija i najiritantnija žena koju sam
ikada upoznao. Nisam odlučivao ni o čemu sve do sada.“
Na njegovo iznenađenje, izgledalo je da su je te reči umirile, pa joj se
ramena jedva primetno opustiše.
Koristeći taj trenutak, on dodade: „Pre Vas“.

84
 „Pre mene?“
„Dugove je ostavio moj otac. Moj poslušni brat je sasvim opravdano bio
zaslužan za porodičnu čast. Moja majka je odabrala Vajolet.“ On napravi
poslednji korak da bi joj prišao i između njih više nije bilo prostora. Vrelina
njenog tela ga je zagrejala bolje od vatre. „Ovako bih imao nešto što je samo
moje. Izabrao bih vlastitu ženu. Izabrao sam Vas.“
„Zašto mene?“, upita ga tiho.
„Zato što nikada nisam upoznao nekoga kao što ste Vi. Zato što želim da
Vas upoznam. Zato što me izazivate. Ljudi u mom svetu venčavaju se iz mnogo
manjih razloga. Zbog novca, zemlje, imena. Ja Vas želim zbog onoga što ste,
gospođice Krenšo. To je daleko više nego što većina ljudi dobije.“
Bio je iskreniji nego ikada ranije. Razrogačeno ga je gledala u oči, i na
trenutak mu se učini da vidi uzajamno razumevanje. Iako nikada pre nije
razmišljao o braku, sada kada mu je predstojao, želeo je da ga podeli sa njom.
Da provede ostatak života otkrivajući sve o njoj.
„To lepo zvuči. Rotšilde. Jedini problem je što to govorite samo zato što ja
imam novac koji Vam je očajnički potreban.“
U tom trenutku bio je spreman da se odrekne svojih očnjaka kako bi joj
dokazao da to nije istina. „Pa ipak, to su istinite reči.“
„Bilo kako bilo, neću biti pion kojim će se manipulisati zbog novca. Kada se
budem udala, biće to za čoveka koji me poštuje zbog onoga što sam i koga ću ja
poštovati zbog njegove pameti.“ Progura se pored njega, a on zažmuri zbog
ogromne želje koja je navirala u njemu.
„Zar me niste čuli, gospođice Krenšo?“ Krenuo je za njom prema vratima.
„Žarko Vas želim upravo zbog Vaše pameti. Izazivate me kao niko do sada.“
Ona zastade i pogleda ga preko ramena. Krajičkom usana se osmehnu
stidljivo i beskrajno dopadljivo. „Da. Shvatila sam to. Zar me niste čuli,
Rotšilde? Rekla sam da je meni potreban neko koga ja mogu da poštujem zbog
njegove pameti.“
Zurio je u nju jer nije mogao da zaključi da li je ona upravo dovela u pitanje
njegovu pamet. Bio je svestan da je nekoliko puta otvorio i zatvorio usta, ali nije
mogao da nađe prave reči. Niko ga u životu nije ovako ostavio bez reči.
Iskoristivši prednost, ona se vrati i reče mu: „Priznajem, bili ste u pravu u
pogledu jedne stvari“. Sada joj je celo lice bilo zajapureno i ona na trenutak
spusti pogled pre nego što se usudila da ga pogleda pravo u oči. „Odlično se
ljubimo i veoma bih volela da to ponovo uradimo.“
Pokušavao je da shvati tu rečenicu i da je sabere u smislenu misao. Svaki
put kada bi pokušao da shvati njen smisao, ponovio bi je u sebi, u neverici zbog
toga što je upravo rekla ono što je mislio da čuje.
„Molim?“, napokon izusti. „Želite da Vas poljubim?“

85
 Ona još više pocrvene, ukoliko je to bilo moguće, ali nije ustuknula.
Krajičkom oka je primetio kako čvrsto steže nabore svoje haljine u nestrpljivom
iščekivanju. Ona prevrnu očima i potvrdno klimnu.
„Zašto?“ Da li je on preterivao sa detaljima? Bilo je budalasto i zapravo je
trebalo da njegov ego bude zadovoljen, ali je želeo da čuje njen razloge.
„O, zaboga“, izusti ona. „Poljubi me.“ Uhvati ga za glavu i steže prstima
dok ga je privlačila ka sebi. Dah joj je bio topao i blago mirisao na šampanjac
kada je privio usne uz njene. Usne im se blago spojiše i, mada to nije bio pravi
poljubac, Evan oseti kako ona drhti. On se povuče unazad dovoljno da vidi
njene duge trepavice kako joj se spuštaju dok zatvara oči, a usne joj se otvoriše u
nemom pozivu koji je tražio još.
Bio je to poziv kojem nije mogao da odoli. Njegove usne prekriše njene,
ovoga puta se spajajući sa velikim užitkom dok joj spusti ruke niz leđa da je
zagrli. Njena sitna građa savršeno mu je odgovarala. Ona tiho uzdahnu od
uzbuđenja i uzvrati mu poljubac. Meka i vlažna vrelina njenog jezika odgovorila
je na pokret njegovog jezika, raspaljujući vatru želje u njemu, tako jaku da je
izmakla kontroli pre nego što je i shvatio da gori u njemu. Niz kičmu mu
poleteše trnci požude, stežući mu prepone i donji deo stomaka. Njegove usne su
uzele sve što mu je nudila. Mogle su proći sekunde, minuti i sati dok je uživao u
slasti njenih usta.
Povlačeći se unazad da udahne, ona izusti: „Treba da prestanemo“. Pogled
joj je bio opijen od žudnje kada se susreo sa njegovim, a usne su joj bile blago
otečene i vlažne od poljupca.
„Zašto?“
Između obrva joj se pojavi nabor, a očima brzo pređe preko njegovih usana.
On se lagano nagnu prema njoj, smanjujući razdaljinu između njih i ponovo je
poljubi. Opet je tiho stenjanje zatitralo u vazduhu između njih. Ovoga puta se
još čvršće privila uz njega. Uprkos slojevima njene haljine, bio je sasvim uveren
da može da oseti koliko je želi.
Ophrvan potrebom da je uzme, podigao ju je uz sebe i gurnuo prema vitrini
pored vrata. Poljupci sa njom bili su bujni i raskošni. Njena usta bila su vrela i
poročna, zahtevna i popustljiva. Očigledno je bila neiskusna, ali željna da uči od
njega. Kada joj je zubima prešao preko donje usne, ona uzdahnu od zadovoljstva
i zatim to isto uradi njemu. Kada joj je uhvatio jezik, ona uzvrati i taj pokret i ud
poče da mu pulsira pri pomisli kako bi se osećao da je u njoj.
Podiže ruku s njenog struka gore ka njenim grudima i dlanom opipa čvrst
oblutak njene bradavice kroz slojeve tkanine. Izvila se pod njegovim dodirom, a
usta su mu žudela da osete so na njenoj koži. Palcem pređe preko osetljivog
brežuljka kojim se privijala uz njegove kukove.
„Ne smemo da idemo dalje“, prošaputa ona stavljajući ruku na njegovu.
Ostala je bez daha i nije mogla da se kontroliše. Obuze ga zadovoljstvo kada je

86
shvatio koliko na nju utiče ljubljenje sa njim. Ako ništa drugo, nije mogla poreći
da ga želi.
„Ne“, složi se on. Bilo je jedno poljubiti je na balu. Previše bi bilo uzeti još
nešto, ali kao da nije slušao zdrav razum kada su ona i ljubljenje sa njom u
pitanju. „Treba da kreneš.“ Ponovo joj na usne spusti mnoštvo poljubaca, dok
mu se kukovi opet priviše uz nju. Kada se pomerila, bilo je pravo mučenje
sakriti više nego vidljivu erekciju njegovog uda. „Kaži mi da prestanem“, tiho
joj reče.
„Možda još samo jedan minut.“
On zastenja. Ruka mu je ostala na njegovoj, ali je pritisnula njegov dlan na
sebe. Isuse. Ova žena je izazivala požar u njemu. Prstima je prevlačio po ivici
njenog steznika u nadi da će moći da oseti što više njenog tela. I osetio je.
Gotovo je pao na kolena u znak zahvalnosti kada je tkanina malo popustila kako
bi mogao da provuče prste unutra. Ona ispusti uzdah zadovoljstva u trenutku
kada joj je dotakao čvrstu bradavicu i nežno je uhvatio sa dva prsta. Spusti glavu
i gumu svilu u stranu, a zatim usnama uhvati bradavicu. Nekoliko trenutaka je
prevlačio jezikom preko nje pre nego što je čvrsto uze ustima. Ona se izvi prema
njemu i ispusti zvuk pomešanog iznenađenja i zadovoljstva. Zgrabi ga za
ramena i još čvršće privuče k sebi. „Rotšilde“, prošaputa mu u uho.
Obuze ga nekakvo divlje i iskonsko osećanje. Zamislio ju je ispod sebe,
kako glasno izgovara njegovo ime. Čvrst stisak njenog tela koje željno dočekuje
njegov ud dok je uzima ko zna koji put. Glasno zastenja kada ju je ponovo
poljubio, držeći njenu golu dojku u dlanu dok se preponama čvrsto pribijao uz
nju. Butinom je razdvojio njene, opsednut vrelinom koju će sigurno naći tamo.
Po njenim pokretima punim žudnje shvatio je da je uzbuđena isto kao i on.
Želeo je da oseti to uzbuđenje prstima i poče da joj podiže haljinu.
Kada bi seo na stolicu i privukao je u krilo, mogao bi joj razdvojiti butine i
dovesti je do vrhunca. On se povuče i zagleda joj se u lice. Oči su joj bile sjajne
i raširene i on shvati da mu se u potpunosti prepustila. Verovala mu je. Prsti mu
se pomeriše ka njenom kolenu u glatkoj svilenoj čarapi. Nežno i s mnogo
poštovanja poljubi je u potiljak gde su se osećali damari njenog tela. Negde u
pozadini začu se nejasan i nepoželjan glas koji se probi kroz maglu njegovog
uzbuđenja.
On naglo odskoči, pokušavajući da uhvati vazduh. Ona ga zbunjeno pogleda
pre nego što je i sama začula taj glas.
„... mislim da sam je ostavio tamo. Pročitao sam je prošle nedelje.“
Zatim usledi smeh koji se sve više približavao. Do samih vrata.
Ona se razrogači, a zatim ga istog trena sumnjičavo pogleda. Obuze je
strašna povređenost zbog izdaje dok je požurila da se udalji od njega i da vrati
steznik na mesto. Kvaka na vratima se zaljulja i oboje pogledaše u tom pravcu
kao da je živa.

87
 Ukoliko dopusti da ih uhvate na delu, pitanje braka bilo bi rešeno. Ipak, ona
bi ga mrzela i znao je da mu se više nikada ne bi predala ovako slasno kao sada.
Ne razmišljajući dalje, on zgrabi kvaku i čvrsto je pritisnu s obe ruke dok je
neko s druge strane uporno pokušavao da uđe.
„Izgleda se zaglavila.“ Hereford pokuca na vrata. Evan je bio siguran da je
Li sa njim. „Hej! Ima li koga?“
„Dozvolite mi da ja pokušam.“ Lijev glas potvrdio je Evanovu pretpostavku.
Dođavola. Ispred vrata se začu komešanje pre novog pokušaja da se otvore
vrata.
Evan stegnu vilicu dok je držao kvaku, a zatim nasloni rame navrata. Ono
što je bio do pola smišljen plan pretvorilo se u noćnu moru. Jedno je razmišljati
o tome kako da je natera da prihvati njegovu prosidbu, a drugo videti njeno lepo
lice suočeno sa strašnom optužbom. Ne bi mogao da živi znajući da je
zloupotrebio njeno teško zadobijeno poverenje i da ju je nepovratno povredio.
Želeo je da je dobije sopstvenom zaslugom.
„Kvaka se polomila“, reče Li. „Ne pomera se.“
„Idemo onda. Ja...“ Reči su se izgubile u daljini iznenadno baš kao što su se
i začule ispred vrata.
Pre nego što je pustio kvaku, Evan sačeka još trenutak kako bi se uverio da
se neće vratiti. Okrenuo se polako, ne znajući kakvu reakciju će zateći. Ona je
ponovo držala stolicu između njih i netremice posmatrala njegove pantalone. On
spusti pogled i vide da drama oko kvake nije uopšte smanjila njegovu želju za
njom. Ud mu se jasno ocrtavao.
„Avgusta“, reče. Hteo je da joj priđe i uveri se da je dobro, pa zakorači
prema njoj.
„O, ne“, uzvrati ona ponovo šireći oči dok se udaljavala. „Završili smo sa
ljubljenjem.“
Udahnuvši duboko, on se okrenu prema zidu sa vitrinama i u glavi poče da
broji od dvadeset do jedan dok je pokušavao da ugasi svoju želju za njom. To
uopšte nije bilo lako. I dalje je osećao njen miris na sebi, a njen sladak ukus mu
je bio na jeziku. Tiho proklinjući, gledao je kako ga oprezno posmatra dok
namešta ukosnice u kosi. Nije bila razbarušena kao on.
„To je bila greška“, izgovori ona dok je dlanovima popravljala haljinu.
„Stvarno?“ On na to nije gledao kao na grešku. Možda je mesto bilo
neprikladno, ne i ljubljenje.
„Imali smo sreće. Moram da odem pre nego što se neko vrati da popravi
kvaku.“
Mislio je da Li to neće dozvoliti, ali se nije usudio da to pomene. Umesto
toga, klimnu glavom i stade u stranu kako bi mogla slobodno da prođe do vrata.
Pretpostavljao je da će odmah izaći, ali ona stade pored njega kada je uhvatila
kvaku.
88
 „Greška ili ne, hvala ti na ovome.“
Nagnuvši glavu, on joj odgovori: „Uskoro ću te posetiti, pa ćemo
porazgovarati kako da postupimo.“
„Ovo ništa ne menja. Neću se udati za tebe, bez obzira na to koliko si vešt u
poljupcima.“
„Priznaješ da sam vešt?“, upita on, cereći se kao idiot.
„Odlazim, Rotšilde. Ako nameravaš da istraješ u toj smešnoj prosidbi,
plašim se da mi objavljuješ rat.“
On je uhvati za ruku pre nego što nestane. Ona pogleda njegovu ruku, a
zatim ga besno pogleda. „Zašto si me onda poljubila?“
Na usnama joj zaigra jedva primetan smešak. „Zato što sam znala da mi je
to poslednja šansa.“ To izgovori i ode.

89
 Neć¥ p¥0meui/i 6c0j p¥acac şS0g
0uiS S0ji p¥e/p06/acSjaj¥ 6a 6¥ S0Sji
ueg0 6/0 ja /0 žeSim
VIKTORIJA KLAFLIN VUDHAL

vgusta se nije usudila da zastane ispred biblioteke plašeći se da će se

A Hereford i drugi čovek vratiti. Iako su joj kolena klecala, ona požuri
kroz nekoliko soba koje će je dovesti do garderobe za dame. Naterala se da
pribrano korača i nije se zaustavila sve dok nije ušla u garderobu.
U garderobi nije bilo gostiju, a zvuci valcera iz balske dvorane uverili su je
da će tako i ostati narednih nekoliko trenutaka. Zidovi su bili presvučeni
bledozelenom svilom, dok su sofe i stolice bile tapacirane u tamnijoj nijansi
žada. Služavka u ćošku sobe ustade da je usluži, ali joj se Avgusta nasmeši i
odmahnu rukom. Trebalo je da razmisli, a to je najbolje radila kada je sama.
Potrča da se skloni iza jednog od paravana raspoređenih po garderobi. Nežna
svila paravana bila je zategnuta i prikazivala rukom naslikane cvetove lotosa
koji plutaju na jezeru. Avgusta je morala da se zapita koliko košta ovaj
očigledno ekstravagantan predmet kada je Kamilin salon bio gotovo pohaban.
Spustivši se na tapaciranu stolicu, ona dotače otečene usne. Drugom rukom
proveri steznik kako bi proverila da je potpuno pokrivena. Šta joj je bilo na
pameti kada je otišla za njim u biblioteku? Kakva glupost. To što ga je poljubila
možda je najnerazumnije što je ikada uradila u životu. Da ih je neko zatekao
zajedno, izbio bi skandal. Još gore! Potpuno bi joj se promenio tok života.
Glave zarivene u šake razmišljala je o nesmotrenosti svojih postupaka. Maks
joj je uvek govorio kako će je njena smelost jednoga dana dovesti u nevolju.
Samo ju je zadirkivao, nije mislio na ovo. Nijedno od njih nije ni pomišljalo da
će ona uraditi nešto tako budalasto. Suočena sa time da više nikada neće imati
priliku da to uradi, Avgusta je odlučila da poljubi Rotšilda. Ovu naglu odluku
donela je misleći da bi to bila brza provera da sebi dokaže kako poljubac neće
biti onako dobar kao u sećanju. Gotovo je ubedila sebe da je njihov prvi
poljubac bio tako poseban samo zato što se dogodio tokom borbe. Ta noć je bila
je puna uzbuđenja i nasilja. To ju je privlačilo, a ne vojvoda.

90
 Kako je mogla da zna da će sve izmaći kontroli ili da će biti do te mere
naivna i nepripremljena da potisne osećanja koja su se rasplamsala u njoj? I da
on ima tajanstvenu moć nad njom.
Da će joj sva čula i dalje brideti kada ode od njega? Puls i dalje kao da joj je
tresao čitavo telo.
Odjednom se nasmeja tiho i protiv svoje volje. Ko bi znao da će upravo
Rotšild moći tako lako da je uzbudi? Nikakve analize ne bi je naterale da
prihvati istinu da je sama nije iskusila. A sada kada je znala, šta namerava da
uradi sa tim podatkom? Odmahnu glavu zbog sopstvene ludosti. Najvažnije je
bilo to što je sada znala da ubuduće mora vrlo pažljivo da izbegava da ostane
nasamo sa njim.
Ugledavši se u malom ovalnom ogledalu na zidu, poče da namešta
pramenove kose koji su se razbarušili tokom poljubaca. Ako je nešto dobro
moglo da izađe iz svega ovoga, bilo je to saznanje da takvi poljupci zaista
postoje. Stoga, kada bude odlučila da traži muža, možda će pronaći nekoga ko se
ovako ljubi.
„Ja sam, na primer, bila iznenađena što ona uopšte zna da pleše valcer“, reče
neko. Dve žene su žurno ušle u garderobu, ometajući Avgustu u njenoj samoći.
Bila je zahvalna što sedi iza paravana. „Mislila sam da je puritancima4
zabranjeno da plešu.“ Ta rečenica bila je isprekidana kikotanjem i šuštanjem
haljina..
Avgusta se zamisli. Iako je ta žena mogla da govori o Kamili, pa čak i o
Vajolet, Avgusta je znala da govori o njoj i o valceru sa Rotšildom. Oseti kako
joj se nešto steže u želucu.
„Hajde, Sesilija“, začu se glas njene prijateljice. „Znaš da je njena baba bila
plesačica. To im je u krvi.“ Obe žene prasnuše u smeh dok se po prigušenom
zvuku njihovih potpetica moglo zaključiti da su došle do prostora za sedenje.
Iako su žene koje je upoznala u Londonu većinom bile ljubazne i
predusretljive, nekoliko njih, poput lejdi Sesilije, otvoreno je prozivalo sestre
Krenšo. Kao ćerka erla, ona je od samog početka s visine gledala Avgustu i
Vajolet. Da li je osećala da joj je prilika za brak ugrožena ili je njen prezir bio
mnogo dublji, Avgusta nije mogla da zaključi. Bila je suviše zauzeta
poslovanjem Železare Krenšo i društvenim događajima da bi mogla da dopusti
da se time bavi.
„Baš tako. Jesi li znala da joj se majka zove Mili, kao neka služavka?“
Ponovo smeh. „Čula sam da je njena majka zaista bila služavka.“

4
Aluzija na Britance koji su naselili Ameriku napuštajući otadžbinu zbog svojih verskih
uverenja.

91
 Lejdi Sesilija se zakikota, a zatim dodade: „Pa onda vojvoda ne bi trebao da
se iznenadi kada mu deca budu više volela da brišu prašinu s nameštaja nego da
uče latinski. Poreklo se ne može sakriti“.
Poreklo se ne može sakriti. Bila je to fraza koja je opsedala Avgustu čitavog
života. Prvi put ju je čula kao dete u robnoj kući na Brodveju, kada je uživala
jedući slatkiše dok je njena majka obavljala kupovinu. Jedna starija, prefinjena
žena pogledala je Avgustu i promrmljala tu frazu klimajući glavom svojoj
prijateljici. Zatim su obe prostrelile majku pogledom. Lejdi Sesilija i njena
nepoznata družbenica bile su baš kao stari Njujorčani koji su smatrali da su
nekako bolji zato što su se obogatili jedan ili dva veka pre Krenšoovih. U
venama joj je plamteo bes zbog nemoći da nešto uradi. I kada bi se suočila sa
njima, one ne bi promenile svoje mišljenje; Avgusta je tu lekciju naučila na
gorak način.
Po šuštanju haljina zaključi da je još neka žena upravo ušla u garderobu.
Smeh je istog trena nestao, kao da je neko spustio poklopac muzičke kutije.
Avgusta proviri iza paravana i, ugledavši sestrinu zlatnožutu haljinu, odahnu s
olakšanjem.
Vajolet je primeti i požuri ka njoj. „Izvini što mi je ovoliko trebalo da
dođem kod tebe. Bila sam na putu, ali me je lord zadržao.“ Šaputala je da ih
niko ne bi čuo.
„Lord Li?“ Avgusta ga je prethodno videla kako razgovara sa Rotšildom i
znala je da su prijatelji. Širile su se glasine da je on suvlasnik kluba Montagju,
ali to nije zabrinjavalo Avgustu. Bio je poznat kao podlac i sve neudate žene
koje su držale do sebe su se držalje podalje od njega. „Šta je hteo? Niste se
zvanično upoznali.“
Vajolet se setno nasmeja. „Znaš da on ne mari za formalnosti. Samo me je
pozdravio, a zatim je lejdi Helena ponudila da nas upozna. Malo čudno, zato što
smo upravo bili počeli da ćaskamo kada se setio da ima neku obavezu i brzo
otišao.“
„Pa, valjda je to u redu.“ Uprkos tome, Avgusta je više volela da taj lord
uopšte ne prilazi Vajolet. „Ne brini. I ja sam ovog trena stigla.“
„Jesi li razgovarala sa Rotšildom?“
Avgusta se ugrize za usnu. Naravno da je Vajolet pretpostavila da su njih
dvoje razgovarali., Jesam. Potrebna mu je bogata naslednica i izgleda da je mene
izabrao.“ Pomno se zagleda u Vajolet, ali njen izraz lica nije odavao ni trunke
žaljenja.
„Zaboga!“ Vajoletine tamne oči se raširiše. „Kaži mi šta se dogodilo.“
Avgusta joj ukratko prepriča razgovor, izostavivši poljupce. Na to njena
sestra samo klimnu i upita: „I sigurna si da ne želiš da se udaš za njega?“
Od svih pitanja koje je Vajolet mogla da postavi, Avgusti ovo nije ni palo na
pamet. „Naravno da ne želim!“

92
 Vajolet se nestašno osmehnu krajičkom usana, kao da hoće da joj kaže da je
videla više nego što Avgusta misli. „Samo sam htela da budem sigurna. On je
zaista zgodan. Možda ne bi bio najgori muž kada bi morala da biraš.“ Kada ju je
Avgusta ošinula pogledom, Vajolet se ponovo uozbilji. „Šta ćemo da radimo?
Znaš da majka i otac žele ovaj brak.“
„Ne znam.“ Avgusta nije znala, ali nije ni nameravala da se tek tako uda za
lovca na novac, bez obzira na to kako se vešto ljubio. „Možeš li da preneseš
moje izvinjenje majci i Kamili? Večeras više ne mogu da plešem. Moram kući.“
Morala je da smisli kako da se izvuče iz svega ovoga.
„Naravno“, reče joj Vajolet kada su ustale. Ona ispruži ruku i pažljivo
namesti Avgustinu haljinu pre nego što joj je vratila jedan pramen koji Avgusta
nije uspela da učvrsti ukosnicom. Na trenutak Avgusta zgroženo pomisli da će
njena sestra znati da su joj Rotšildove ruke bile u kosi dok ju je ljubio. Ali
Vajolet samo reče: „Idi kući i odmori se. Doživela si strašan šok“.
„Poslaću kočije natrag po vas.“
Avgusta zagrli Vajolet i zaputi se prema ulazu kuće. Bila je sigurna da je
Rotšild već otišao, ali je i dalje okretala glavu desno-levo. Nije razmišljala da li
je to radila u nadi da će ga ugledati ili možda upravo strepeći zbog toga. Ono što
je videla bile su nebrojene oči koje su se okretale za njom dok je prolazila. Ljudi
su primećivali Krenšoove još otkad su stigli u London. Njihova pažnja nije bila
ništa novo. Razlika je bila u tome što su im sada na licima bila ispisana pitanja.
Zašto je izabrao tebe kada svi znaju da mu je bila ponuđena tvoja sestra?
Kolika je tačno cena kada se kupuje vojvoda kao budući muž? Neki su se čak i
podrugljivo osmehivali. Bilo joj je lako da protumači njihov podsmeh. Možda
možeš kupiti titulu, ali nikada nećeš biti jedna od nas. Da je Avgusta kojim
slučajem bila na tržištu gde se traži muž sa titulom, uopšte ne bi bila sigurna
kako bi se pozabavila ljudima iz njegovog sloja. Ne, najbolje bi bilo da se vrati
kući kao što je bilo planirano i da sve ovo ostavi za sobom.

van ju je zamalo dobio. Da je samo pustio da se vrata otvore. Hereford bi

ih našao, a Evan bi sada sedeo u udobnoj sobi, moguće u gradskoj
rezidenciji Krenšoovih, i razgovarao o detaljima bračnog ugovora sa njenim
ocem. Umesto toga, samo nekoliko sati posle razmenjenih poljubaca bio je u
fiskulturnoj sali kluba Montagju i udarao u džak pun peska.
I dalje bez bogate naslednice.
Fini ukrasi i tapete na zidu, zajedno sa grandioznim lusterom sa stotinama
kristala, ukazivali su na to da je ova prostorija nekada bila balska dvorana. No, u
toj prostoriji se nije plesalo već godinama, a bila je puna fiskulturne opreme:
užad i koturi za vežbe za stomak, uspravna mašina sa remenjem za jačanje nikli,
nekoliko mašina predviđenih za vežbe nogu, kao i letvice i poluge za penjanje

93
po zidu. Možda će ih sve upotrebiti pre svitanja. Fizički napor bio je u poslednje
vreme jedini način da smiri svoje frustracije.
Dok je pesnicom udarao u džak, prijao mu je bol koji mu se širio kroz
zglavke šake, podsećajući ga da je neko trebao da mu stavi zaštitne zavoje.
Trake kojima je u brzini obmotao pesnice bile su suviše labave i već su mu
spadale. Izvede još jedan udarac, a džak polete unazad i zaljulja se kao da kroz
njega prolazi struja. Leva kuka spreči dalje pomeranje džaka koji naglo zatreperi
i vrati se nazad. Nijedan udarac nije mu doneo zadovoljstvo koje je tražio.
Ponovo se upita zbog čega je to uradio. Najgore što se moglo dogoditi jeste
to što će Avgusta biti ljuta na njega. Dobro, da je bila uhvaćena sa njim u
biblioteci i primorana na udaju svakako bi je toliko razbesnelo da bi možda čak
pokušala da ga ubije. Bio je uveren u svoju sposobnost da se izbori sa tim. Sve
vreme je na isti način uspevao da se izbori sa svoje dve nestašne mlađe sestre.
Iako je Avgusta bila potpuno drugačiji tip žene, on bi preživeo. S vremenom bi
se prilagodila životu vojvotkinje. Njihov brak bio je neizbežan, u to nije ni
najmanje sumnjao. Zašto je onda sprečio Hereforda da uđe?
Jedini odgovor koji je mogao da smisli bio je da ga je poljubac izbacio iz
koloseka. Ono što je počelo kao veoma direktan pokušaj zavođenja otišlo je u
sasvim drugom smeru. Zašto ga je ljubljenje sa njom razaralo? U jednom
trenutku je sve držao pod kontrolom, a već u sledećem ju je pribio uz vitrinu i
zavukao joj ruku pod haljinu. Nikada u životi nije izgubio kontrolu. Svakako ne
u biblioteci tokom bala.
Škrgućući zubima, ponovo iskali svoj bes udarajući ulubljeni džak sve dok
mu se kroz ruke ne proširi prijatno peckanje. Jedino čime je mogao da upravlja u
životu bile su fizičke vežbe. Njih je radio svakodnevno i samo one su ga
spuštale na zemlju. Nažalost, ni fizički napor sada nije mogao da mu ublaži bes
koji ga je obuzeo. Bio je besan na samoga sebe. Na nju. Na oca i na situaciju
zbog koje unije Avgusta bila neophodna. Pre toga je živeo bez ikakvih
ograničenja, a sada kao da je imao samo ograničenja i ništa drugo.
Prokletstvo. Kada više nije mogao da udahne vazduh koji je njegovim
plućima bio očajnički potreban, spustio je ruke. Pesnicama je pritisnuo kolena
dok se nagnuo u pokušaju da udahne vazduh. Izdajnička crvena boja koja mu se
pojavila na zavoju govorila mu je da su mu zglavci raskrvavljeni. Uprkos bolu i
nelagodnosti koju je osećao u telu, i dalje ga je pratio njen izraz lica. Blaga
zbunjenost koja se pretvorila u duševni bol kada je Hereford prišao vratima.
Otečenih usana i potpuno opijena poljupcem, baš kao i on, kada je začula
glasove kroz maglu svoje strasti, poverovala je daju je izdao. Ne samo da je
poverovala, već je bila i povređena.
Sve do tog trenutka, ili preciznije, do tog poljupca, Evan je na to
neverovatno udvaranje gledao kao na igru. Prosidba bi na kraju došla kao
nagrada. Svest o tome da budućnost toliko ljudi zavisi od njega pomogla mu je
da se ubedi da pobeda po svaku cenu ne bi bila tako beskrupulozna. Ipak, čudan

94
spoj njenog bolnog izraza zbog izdaje i griža savesti koju je osetio u poslednjem
trenutku naterao ga je da čvrsto uhvati kvaku na vratima. Dok ju je držao, nešto
mu je postalo jasno. Želeo je da je dobije samo sopstvenom zaslugom. Želeo je
da ona odabere njega. A, pre svega, nije želeo da je povredi.
Besno zaurlavši, ponovo napade džak sa peskom priželjkujući da udara dugo
potiskivani osećaj časti koji je podigao svoju ružnu glavu u pogrešnom trenutku.
„Ha!“
Čast nije imala nikakve veze sa time. Njegova savest neće mu dozvoliti da
se krije iza takve plemenite laži. U pitanju je bila čista sebičnost. Njegova želja
da ona njega odabere bio je način da dokaže sebi i ostalima da je pobedio. Da je
u stanju da sam zasluži njeno poštovanje. To svakako nije bilo u osnovi
njegovog osećaja za čast. Kao posebno osećanje, čast već dugo nije bila prisutna
u njegovim odlukama.
Nije želeo da joj nanese bol. Mnogo plemenitije bi bilo da obezbedi
budućnost porodice. Između njega i prave odluke stajala su vrata. Jedna vrata i
sad ih je zatvorio.
„Čini mi se da je džak odavno mrtav.“ Lijev glas ispuni prostranu prostoriju
još sa ulaza.
Evan spusti ruke kada je video da je pocepao džak. Pesak je sipio iz donjeg
dela džaka kao iz peščanog sata i stvarao malo uzvišenje na podu. Li pređe
preko prostorije još uvek u večernjem odelu, ali bez šešira i rukavica. Pored
njega je stajao Džejkob Tom, erlov polubrat rođen u vanbračnoj vezi. Njih
trojica su bili vlasnici kluba Montagju, pri čemu je Evan imao manji udeo. I
Torn je bio odeven za večernji izlazak, ali su njegov sako i prsluk bili od somota
tamnoplave boje, za razliku od tradicionalne crno-bele odeće rezervisane za
aristokratiju.
Uprkos različitim nijansama njihovog tena - jedan je bio bled, a drugi
preplanuo - svakome ko bi ih pažljivo pogledao bilo je očigledno su braća. Bili
su iste visine i širokih ramena. Iako donekle različiti likom, imali su iste
isklesane crte lica, već vekovima prepoznatljive za svakog erla od Lija. Imali su
isti vragolasti osmeh ali, dok je Li delovao pohlepno, Torn je delovao bezbrižno
i vedro.
Pokazujući prema prostom ograđenom konopcima, gde su se pripremali za
borbe - ili se borili ukoliko je bilo uključeno klađenje - Evan upita: „Hoćeš li da
odmerimo snagu, Li?“
Li se osmehnu i zaustavi se s naporom se oslanjajući na štap sa srebrnom
drškom, zbog čega je njegovo hramanje bilo upadljivije. „Nisam raspoložen.
Možda nekada ne deluje tako, ali cenim svoj život.“
„A ti, Tome?“

95
 Tom odrečno odmahnu i isceren pođe prema prostoru za odmor u uglu sobe.
Nasu u čašu prst konjaka i reče: „Kasnije noćas imam obavezu koja je mnogo
privlačnija od borbe sa tobom, Sterlinže“.
Evanovo ime. Tako jednostavna stvar, ali ga je podsetila da još ima ljudi na
ovom svetu koji ga ne prepoznaju samo po tituli. Nekada je bio samo lord Evan
Sterling. Bože, kako mu to sad nedostaje.
„Samo jedna?“, reče Evan dok je stavljao zavoje na šake i proveravao da li
je dobro namestio. I dalje su bili labavi.
„Dve ako dovede prijateljicu“, odgovori on zavalivši se na sofu.
Evan odmahnu glavom. Kada bi samo neka žena mogla da izleći duboku
provaliju razočarenja u njemu. Ironija je bila u tome što bi jedna žena mogla to
da uradi. Bolele su ga ruke, ali je i dalje bio uznemiren, pa krenu prema
sledećem džaku koji je visio s tavanice. U tom trenutku opazi kako Li s
oklevanjem posmatra njegovu odeću. Osim što je skinuo sako, prsluk i mašnu
kada je došao ovamo, Evan je i dalje bio odeven kao za bal. Očekivao je pitanja,
ali je ipak ustuknuo kada mu se Li obratio.
„Ti si zaglavio vrata.“
Evan zaškrguta zubima i svom snagom poče da udara džak. „Da.“
Li sačeka, a kada mu je bilo jasno da neće dobiti objašnjenje, uzdahnu i
nasloni se na zid, prekrstivši ruke na grudima. „Da li si je uopšte poljubio?“
Prostrelivši prijatelja pogledom, Evan se zaustavi da bi skinuo košulju preko
glave. Kada to nije uspeo jer mu se košulja i dalje zatezala na ramenima i
leđima, on opsova i pokida nekoliko gornjih dugmadi. Kada je napokon skinuo
sa sebe komad odeće koji mu je smetao, njime obrisa znoj sa grudi i vrata i baci
ga na pod.
„Jesam.“ Nije bio voljan da nastavi, što nije ličilo na njega. Poljubac je bio
mnogo vreliji i uzbudljiviji nego što je očekivao. Avgusta je bila privlačna i
nikada nije ni pomislio da će mu biti teško da je poljubi, ali nije očekivao tako
snažnu reakciju od nje. Niti je mogao da predvidi snagu strasti koju će ona
izazvati u njemu. Bio je to jedinstven doživljaj koji nije želeo da uništi pričajući
o njemu.
Li ponovo napravi stanku, kao da očekuje još nešto. Evan nastavi da udara
džak s peskom. Njegove misli o Avgusti bile su krajnje složene, pa je znao da
mu neće pomoći da govori o njima.
„Pretpostavljam da ti je prijalo?“, upita Li, očigledno zabavljen.
Evan se seti jedva čujnog stenjanja koje joj se otelo iz grla kada joj je
dodirnuo bradavicu, pa zaškrguta zubima kada mu krv jurnu u ud.
Sa svog mesta na sofi, Torn dodade: „Ljubio si bogatu naslednicu u sobi,
nasamo, i zaglavio si vrata da vas ne bi otkrili?“
„Tako je“, potvrdi Li umesto Evana. „Nije nam dao da uđemo i nađemo ih.“

96
 „Da li je već prihvatila da se uda za tebe?“, upita Tom.
„Nije.“ Evan zastade i pomisli na nešto što mu se sve vreme vrzmalo po
glavi. „Ako me je prethodna godina nečemu naučila, to je kako da uspešno
pregovaram. Saznaću šta želi, šta joj je važno i to ću joj dati ako pristane na
moje uslove.“
U prostoriji zavlada tišina dok su druga dva muškarca razmišljala o ovom
što su čuli. Niko nije pitao otkud ova pramena i tako je bilo najbolje jer Evan
nije želeo da priča o tome.
„A šta ti misliš da ona želi?“ Li je delovao zamišljeno dok se uspravljao.
„Slobodu. Da se prema njoj ophode kao ravnopravnoj. Moram da razmislim
kako se to odnosi na brak.“
Tom poče da prebira po novinama i časopisima na stočiću ispred njega.
Papir je šuštao i savijao mu se pod prstima pre nego što je našao ono što traži.
Izvuče jedan list iz novima, priđe Evanu i dade mu da pogleda. „Na sredini
strane.“
Evan brzo pređe pogledom preko slike neraspoložene i ružne žene sa
cilindrom na glavi na kojem su bile zvezde i pruge nalik na američku zastavu.
SIFRAŽETKINJAMA ZADAT UDARAC, pisalo je ispod fotografije. Evan je
brzo pročitao članak i saznao da je nedavno Vrhovni sud Sjedinjenih Američkih
Država nedavno odlučivao o jednom slučaju. Presuda je glasila da Četrnaesti
amandman američkog Ustava ne garantuje građanima, uključujući žene, pravo
glasa.
„Šta je ovo?“
Tom sleže ramenima. „Mislio sam da se ta tvoja pametnica bori za ženska
prava.“
Da li je to tačno? Evan se oseti nemoćno kada je shvatio da ne zna. Bila je to
opravdana pretpostavka, ali je satno naglasila koliko je malo on zapravo znao o
ženi kojom namerava da se oženi. Da je bila obična aristokratkinja i da je ovo
bio običan brak, to ne bi bilo važno. Pretpostavljao je da njegov otac nije znao
niti ga je bilo briga za majčina politička uverenja u vreme kada su se venčali.
Najverovatnije nije ni smatrao da žena ima bilo kakva politička uverenja. Ali
ovo je novi svet, a Avgusta je drugačiji tip žene. Evan uopšte nije mogao da
računa na njen pristanak na udaju.
Tom ga je netremice posmatrao. „Zar se nikada ranije nisi udvarao nekoj
ženi?“
Evan se nasmeja. „Nisam. A ti?“ Čitavog života je izbegavao da upadne u
bračnu klopku.
„Ne, nisam se udvarao radi ženidbe, u svakom slučaju, ali je veoma
jednostavno.“
Li nestrpljivo prođe rukom kroz kosu i reče svom bratu: „Zaboravljaš da kao
sin jednog vojvode on nikada nije morao da upotrebi šarm“.
97
 To je bilo tačno. Ljudi su se većinom trudili da mu udovolje.
Tom zatim reče Evanu. „Moraš da saznaš šta joj se dopada i da se pretvaraš
kako se i tebi to isto dopada. Porazgovaraj sa njom o ovome.“ Prstom pokaza na
novine. „Izrazi duboku žalost zbog ovakve presude.“
Evan nije bio siguran, pa mu se u glasu oseti sarkazam kada je upitao: „I
onda će ona pasti na kolena i pristati da se uda za mene?“
Li razdraženo uzdahnu pre nego što je rekao: „Ne, ali će biti mekša prema
tebi. To ti je jedini izbor imajući u vidu kako se užasavaš da budeš uhvaćen u
klopku. Nađi način da to iskoristiš u svoju korist“.
Brišući ruku o potiljak, Evan skloni kosu iz očiju. „Bogate naslednice već
vekovima što je u redu da bi se udale za vojvode. Zašto onda treba ja da puzim
na kolenima?“
„Zato što si odabrao zahtevnu nevestu“, odgovori mu Li.
Evan promrmlja nešto u sebi i promeni temu, umoran od priče o sebi. „Šta
se dešava sa Vilksom? Jeste li ga pronašli?“
Li se nasmeši. „Džejkob ga je pronašao.“
„U Ročesteru“, dodade Tom. „Tamo ima neku ženu. Pristao je da plati pet
hiljada. Kaže da nema ostatak, ali će se opet boriti sa tobom. Ovoga puta bez
cipela. Od meča bi trebalo da zaradi ostatak koji ti duguje i još preko toga.
Naravno, ti odlučuješ ako mu je stalo da sačuva živu glavu.“
„Odlično. Kada ćemo to uraditi? Sutra?“ Evan je bio spreman da se istog
trena uhvati ukoštac sa tim prevarantom.
Toni odmahnu glavom. „Za nedelju dana, možda duže. Ništa mu nije
polomljeno, ali je bilo potrebno malo više ubeđivanja pre nego što je pristao da
se oprosti od tih pet hiljada.“ On savi prste i Evan obrati pažnju na kraste na
njegovim zglavcima. „Prvo treba da se oporavi pre borbe sa tobom.“
„Gde je sada?“
„Na sigurnom mestu, odakle neće moći opet da pobegne“, odgovori Li.
Li je vodio ovu ligu boksa bez rukavica još pre nego što su on i Evan
završili školu. Poznavao je ljude i tajna mesta o kojima Evan ništa nije znao, ali
nije hteo ni da sazna ništa o tome u budućnosti. Zbog toga više nije postavljao
pitanja.
„Dakle, imamo malo vremena.“
Pet hiljada bi trebalo da umiri poverioce bar neko vreme. Do tada će morati
da smisli način kako da nagovori Avgustu da pristane na udaju. Klark je izgleda
smatrao da neće još dugo moći da izbegavaju poverioce.
„Planiraš li da držiš Vajolet Krenšo u rezervi?“ upita ga Li tiho, nepomičnog
lica.
„Ne. Dobiću Avgustu.“ Posle kratke pauze, Evan dodade: „Na ovaj ili onaj
način“.

98
 Na to Li klimnu glavom kao da je nešto odlučeno. „Dobro. Onda ću ja
početi da pravim plan u vezi sa sestrom.“
Evanu je bio potreban trenutak da bi shvatio Lijevu nameru. Čak i tada mu
se učinilo da je pogrešno razumeo. „Kakav plan?“
Pomerajući ramena, Li raširi prste preko jastrebove glave na šupu. Vrdao je,
kao da neće više ništa da kaže. Evan oseti kako mu se zbog nespokojnosti diže
kosa na glavi.
„Zaključio sam da je krajnje vreme da se oženim. Zašto to ne bi bila neka
naslednica?“ Li mu se gorko osmehnu.
Evan pomisli na devojku koju je upoznao na zabavi kod Aškroftovih. Bila je
mlada. Možda još nije ni napunila dvadeset godina. Oči su joj bile nevine čak i
kad se ljutila na njega, a posedovala je nežnost koja je nedostajala njenoj sestri.
Zbog nelagode ga preplavi talas želje da je zaštiti, ali ipak odluči da nastavi
razgovor. „Ali zašto?“
Li sleže ramenima dok mu u sivim očima blesnu sjaj. „Lepa je i dopada mi
se. Zašto da ne?“
Evan je poznavao Lija još od školskih dana u Itonu, ali, iako su bili gotovo
istih godina, zbog nečega mu se ponekad činilo da je Li decenijama stariji od
njega. No, Evana nije brinula razlika u godinama kada je reč o tome do koje
mere je čovek spreman da padne da bi dobio ono što hoće.
„Ona je suviše nevina za tebe.“
Iako mu je lice i dalje ostalo nepomično, Li ispravi ramena i steže vilicu.
„Šta hoćeš time da kažeš?“
Evan se namršti u pokušaju da objasni neočekivani zaštitnički nagon u sebi.
„Hoću da kažem da ćeš je pregaziti i unesrećiti. Ona je sve vreme zaštićena i
nije hrabra poput sestre.“
„Upoznao sam je. Meni je vrlo dobro umela da stavi do znanja šta hoće.“ Li
se isceri s podsmehom.
„Kada si je upoznao?“, upita ga Evan.
Li se sada otvoreno nasmeja. „Ranije večeras. Cenim tvoju zabrinutost za
buduću svastiku, ali ja joj ni na koji način neću naškoditi. Živeće u izobilju i
rodiće jedno ili dvoje dece o kojima će se brinuti. Zar joj to nije sudbina bez
obzir na to ko će joj biti muž?“
Pre nego što je Evan uspeo da odgovori, Li se zaputi ka vratima. Hramao je
još upadljivije nego pre. „Ostavljam te da razmišljaš o svojim nevoljama.
Potrebno mi je piće.“
Li je bio u pravu. O njenoj sudbini bilo je već odlučeno u svakom pogledu.
Do ovog trenutka Evan je pretpostavljao da se brakovi jednostavno sklapaju.
Porodice razgovaraju, ugovara se brak i određuje datum. Nikada do tada nije ni
pomislio da će morati da ubeđuje nevestu. Bilo je to gotovo ponižavajuće.

99
Možda bi bilo ponižavajuće da Avgusta nije nevesta. Dobijanje njenog pristanka
i poštovanja ispunjavalo ga je neizvesnošću. Imao je jasan cilj i verovao je da ga
može ostvariti iako se u poslednje vreme činilo da ne može da postigne sve
ostale ciljeve.

100
 B¥6i S¥aSa¥, S¥6i S¥aSa¥ i 6ci će
Si/ S¥aS¥i¸
EDMUND SPENSER

vgusta je sedela za toaletnim stočićem i zurila u svoj odraz u ogledalu.

A Svojoj iznenađenoj služavki Meri dozvolila je samo da ostane onoliko
koliko je trebalo da joj skine balsku haljinu i da joj pomogne da obuče spavaćicu
i ogrtač. Zatim joj je poželela laku noć jer je htela sama da izvadi ukosnice iz
kose. Međutim, nije mogla da se usredsredi jer su joj neuobičajeni detalji u
ogledalu uporno odvraćali pažnju. Pre svega, rumenilo na obrazima kao da nije
moglo da se povuče. Zatim način na koji su joj sijale oči. Taj sjaj bio je gotovo
opipljiv na prigušenoj svetlosti uljane lampe. I usne kao da su joj i dalje bile
nabubrele od njegovih poljubaca, mada joj se to činilo nemoguće.
Stoga prekide svoj zadatak i spusti ukosnice u činiju kako bi dodirnula usne.
Da, bile su sasvim izvesno punije nego inače. Vrhovima prstiju spusti se do
mesta na vratu iznad samog okovratnika haljine. Taj dodir upali žeravicu u
njenoj utrobi. Ta žeravica bila je bleda u odnosu na plamen koji je Rotšild
pokrenuo u njoj. Pomerajući ruku naniže, ona bojažljivo dodirnu bradavicu koju
joj je on milovao. Bradavica se odmah stvrdnu pod dodirom, kao bombona
uhvaćena ispod čaršava.
Pre Rotšilda, u životu se poljubila tačno sa trojicom, ne računajući bezazlene
poljupce u čelo koje je dobijala od oca ili Maksvela. Prvi poljubac ukraden joj je
na plesu kada je imala osamnaest godina. Taj muškarac, sin majčine prijateljice,
pritisnuo je svoje usne na njen obraz i pocrveneo kao rak kada ga je odgurnula.
Sledeći poljubac usledio je godinu dana kasnije, na letnjoj zabavi u letnjikovcu u
Njuportu. Kao mnogo radoznalija kada je napunila devetnaest godina, ohrabrila
je prijatelja iz detinjstva da je poljubi u usta. Njegove usne bile su suve kada su
dotakle njene, što joj je bilo neprijatno, pa je posle poljupca osetila olakšanje.
Treći poljubac bio je nekoliko godina posle toga. Takođe u Njuportu tokom
leta, a ovog puta ju je poljubio sin tatinog saradnika. Ta porodica im je došla u
posetu iz Čikaga, a on se Avgusti odmah dopao. Zgodan i pametan, bio je prvi
muškarac sa kojim je počela da zamišlja budućnost. Jedne noći on ju je, ničim
izazvan, prilično grubo poljubio na plaži. Bila je istovremeno zatečena i

101
zgrožena. Kada je uspela da mu pobegne, on se podrugljivo nasmejao i rekao da
je dobro što njena porodica ima novca zato što je ona toliko hladna da će je neki
muškarac teško poželeti.
Na njenu ogromnu sramotu, te reči su je duboko pogodile. Svi su znali da je
Vajolet poželjnija, dok je Avgusta bila potpuno posvećena obrazovanju. Sestra
koja će se, iako dovoljno lepa, udati samo kada bude pronašla muškarca
spremnog da zanemari njene brojne mane. Bila je suviše tvrdoglava. Suviše
inteligentna. Suviše muškobanjasta.
Suviše hladna.
Ovo poslednje ju je najviše opsedalo. Šta ako je bila suviše hlada da bi je
neki muškarac poželeo?
Ispupčena bradavica u ogledalu ukazivala je nešto sasvim suprotno. Pomeri
ruku ka drugoj dojci i obuhvati je, prevlačeći palcem preko bradavice kao što joj
je to uradio Rotšild. I ona postade čvrsta pod dodirom. Čvrsto žmureći, Avgusta
je gotovo mogla da zamisli kako je on dodiruje. Užitak joj poput strele pojuri od
bradavice ka stomaku, prodirući tako duboko i da je morala da skupi butine.
Uštinu svoju malu bradavicu i kao što je on to uradio i ponovo sa zadovoljstvom
oseti kako je želja celu obuzima. Seti se kako joj je šaputao ime i onog
promuklog, ali zanosnog uzdaha koji mu se oteo iz grla.
Stavivši ruku na srce koje je brzo udaralo, ona otvori oči i ponovo pogleda
odraz u ogledalu. Zbog kose koja joj je nemamo padala u talasima i očiju divljih
od uzbuđenja jedva je samu sebe prepoznala. Koža joj se naježi i bila je daleko
od hladne osobe. On joj je to dokazao. Ako ni zbog čega drugog, bila mu je
zahvalna zbog ovoga.
Ne, to nije tačno. On joj je dao nešto drugo. Mogao je da dobije Vajolet...
Zar nije rekao da je njegova majka izabrala Vajolet? Zar mu njeni roditelji nisu
ponudili Vajolet na srebrnom tanjuru? A ipak je izabrao Avgustu.
Ovako bih imao nešto što je samo moje. Izabrao bih vlastitu ženu. Izabrao
sam Vas.
Osmehnu se prisećajući se tih reči. Bile su tako jednostavne, a ipak su
prodrle u nju kao topli viski i omekšale njene tvrde ivice. Niko pre toga je nije
želeo zbog nje same. Majka je želela da ona bude više kao Vajolet, dok ju je
otac - iako je podsticao njenu zainteresovanost za vođenje poslova - posmatrao
sa čuđenjem, kao ekscentričnu devojku koju nije u potpunosti razumeo, ali je bio
spreman da joj povlađuje. Da li je moguće da je ovaj čovek, ovaj vojvoda, bio
voljan i sposoban da je vidi i da je prihvati onakvu kakva je zaista?
Šarlatan. Prevarant. Lovac na bogatstvo. Sve ovo je moglo da se kaže za
njega. Shvatila je da mu je u najboljem interesu da je pridobije i da bi rekao sve
kako bi uspeo u tome... Ali šta... Šta ako je to zaista mislio?
Odmahujući glavom, ona se podseti da, bez obzira na to da li je on to zaista
mislio ili ne, zapravo samo želi da se oženi zbog novca koji je išao zajedno sa

102
njom. Bio je osiromašeni plemić koji je shvatio da će mu ženidba sa bogatom
naslednicom rešiti sve poteškoće, pa se nije ustezao ni da je zavede da bi dobio
ono što želi. Bilo bi joj najbolje da se usredsredi samo na fizičku stranu. Možda
je morao da se natera na poljupce, ali je čvrstina njegove nabrekle muškosti uz
njenu butinu govorila o istinskoj požudi, ukoliko su bile tačne sve one knjige o
anatomiji koje je prosto gutala u pubertetu.
Bila je to mala pobeda, ali joj je dokazala da nije ni hladna niti nesposobna
da uzbudi muškarca. Prihvatiće tu pobedu, ali ipak iznaći način a pobedi
Rotšilda u njegovoj igri.

ledećeg jutra, Avgusti je bilo potrebno malo vremena za sebe pre nego
S što sasvim izvesno bude upala u zasedu koju joj spremaju roditelji čim
izađe iz sobe. Zato je duže spavala. Posle nemirne noći pune meškoljenja i
prevrtanja u krevetu, okrepljujući jutarnji san joj je pomogao da se dovede u red.
Probudila se osvežena i spremna da prihvati izazov i odbije vojvodu koji je bio u
potrazi za bogatstvom.
Tek kada joj je Meri donela poslužavnik s doručkom shvatila je da nešto nije
u redu. Pre svega, njena služavka delovala je mnogo posvećenija svojim
dužnostima nego obično. Meri, lepa žena svega nekoliko godina starija od
gospodarice, stavila je Avgusti salvetu u krilo i stavila joj dve kocke šećera u
kafa, kao da se stara o posebno zaštićenom detetu. Njena posvećenost, zajedno
sa iskusnim pogledima, nesumnjivo su bili više od njene uobičajene potrebe da
udovoljava.
„Hvala, Meri.“
Meri se nakloni i promrmlja: „Da, gospođice...“
Izgleda da se vest o njenom valceru sa vojvodom i o značaju tog događaja
pročula na donjem spratu. Divno. Tračevi su bili neizbežni i spremila se da se ne
osvrće na njih. Sve će utihnuti kada bude obznanila da nije zainteresovana za
njega.
U nekoliko navrata je do nje iz daljine dopro zvuk zvona na ulaznim
vratima. Prvi put ga je čula dok je doručkovala i pregledala ugovor koji je dobila
od tatine sekretarice prethodnog dana, i još dva puta, kad joj je Meri pomagala
da obuče steznik i zatim joj stavljala ukosnice. Tog popodneva je tata imao
sastanak kome je planirala da prisustvuje. Bilo je još mnogo vremena do tog
sastanka i niko neće doći pre tri popodne. Valjda neće. Odjednom uplašena da je
propustila nešto važno, Avgusta brzo završi doterivanje i žurno izađe iz sobe.
Zvonjava utihnu i hodnikom zavlada tišina. Bilo je previše tiho. Obično bi njena
majka bila budna i izdavala naredbe posluzi da u poslednjem trenutku poprave
neki detalj na odeći; koju Vajolet planira da nosi te večeri. Da li je majka ranije
izašla tog jutra?

103
 Zraci sunca probijali su se kroz prozore na kraju hodnika i zlatnom svetlošću
su obasjavali tepih. Možda je sunce izmamilo njenu majku u vrt. Osmehnuvši se
i klimnuvši glavom služavki koja je glačala mesinganu lampu. Avgusta baci
pogled kroz prozor, ali ti vrtu nije bilo nikoga.
„Izvinjavam se, da li ste videli moju majku?“, okrenu se prema služavki.
Devojka se skoro spotače žureći da popravi suknju i nakloni joj se. „Da,
gospođice, gospođa Krenšo doručkuje u baštenskom salonu sa gospođicom
Vajolet.“ Ponovo se nakloni naglašavajući poslednju reč.
Krenšoovi su imali mnogo opuštenije domaćinstvo u odnosu na ljude
njihovog ranga u Engleskoj ili je Avgusta to pretpostavila kada je videla s
kakvim poštovanjem sve služavke i lakeji postupaju prema njenoj porodici prvih
nekoliko dana nakon što su iznajmili kuću nedaleko od trga Grosvenor. Možda
je to poštovanje proisteklo iz Avgustinog insistiranja da se posluzi daju veće
nadnice kako bi se nadomestila privremena priroda njihovog zaposlenja. Nakon
finog ubeđivanja, posluga se ponašala nešto neformalnije i sve je bilo kako
treba. Začudo, preterano iskazivanje poštovanja se ponovo vratilo. Avgusta se
na trenutak zagleda u služavkinu spuštenu glavu, a zatim promrmlja: „Hvala“.
„Da, gospođice.“ Devojka se ponovo pokloni i sačeka da se Avgusta udalji
niz hodnik pre nego što se ponovo posvetila glancanju lampe.
Ali to nije bila jedina čudna stvar. Batler Redžinald stajao je na vrhu
stepeništa i izdavao naređenje služavki šta da uradi sa gomilom presavijene
posteljine, ali je oterao jadnu ženu prema uskom hodniku za poslugu koji je
vodio prema zadnjem delu kuće čim je spazio Avgustu. Odmah se razvedri kao
da je samo nju čekao. Prethodno ga je videla samo kada je vodio gosta u tatinu
radnu sobu. On nije bio zadužen za služavke. To nije bio njegov posao.
„Dobro jutro, gospođice Krenšo.“ Nikada nije stajao tako uspravno, kao da
mu je neko uvukao među u sako. „Vaš otac je naredio da mu se pridružite u
radnoj sobi što je ranije moguće.“
Koliko dugo je siroti batler stajao tu čekajući da prenese poruku Avgusti?
Jednog jedinog dana je duže odspavala i sve se promenilo. „Hvala i lepo jutro
Vam želim, Redžinalde.“
On joj se pokloni dok je prolazila. To nikada do tada nije uradio. Istini za
volju, bio je srdačan i pun poštovanja, ali ovo je bilo mnogo više od toga. Čak i
da prethodno nije bila sigurna, Avgusta je sada znala da se u krilu za poslugu
pričalo o valceru. Posluga je najverovatnije pretpostavljala da će ona biti sledeća
vojvotkinja od Rotšilda. Do sada mora da je brujao čitav London. Nije se
usuđivala da uzme novine i pročita trač-rubriku kako bi proverila šta je pisalo o
prethodnoj noći.
Učtivo pokucavši na vrata radne sobe i otvori ih uz tatinu dozvolu. Bilo je
vreme da se stavi tačka na nepotrebna nagađanja. Kazaće mu da je valcer nije
sprečio u nameri da Krenšoove drži što dalje od Rotšilda. Tata će najverovatnije

104
gunđati, ali će naposletku odbiti Rotšilda. Posle toga bi bilo krajnje neprikladno
da se Rotšild ponovo okrene ka Vajolet, pa će najverovatnije potražiti novu
naslednicu - možda jednu od neudatih sestara Džerom - i ostaviti Krenšoove na
miru.
Tek kada je otvorila vrata, začula je još neke muške glasove. Dva čoveka
sedela su za stolom naspram tate i srce joj poskoči od pomisli da bi jedan od njih
mogao biti Rotšild. Ipak ne. Iako je taj muškarac imao svetlu kosu, kada je bolje
pogledala, videla je da mu je kosa svetlija od vojvodine i da mu ramena nisu
tako široka. I on i drugi muškarac ustadoše kada je Avgusta ušla u radnu sobu.
Prepoznala ih je čim su se okrenuli prema njoj. Bili su to otac i stariji brat lejdi
Helene.
„Dobro jutro, draga.“ Tata je bio odeven za poslovni sastanak, u elegantnom
sakou i sa kravatom. Ustavši od radnog stola, prišao joj je, uhvatio je za ruke i
poljubio je u obraz. „Jesi li dobro spavala? Izgledaš prelepo.“
Nije izgledala prelepo. Sa sigurnošću je znala da je imala podočnjake jer
dugo nije mogla da zaspi. „Jesam, hvala.“
Otac se ponovo okrenu dvojici muškaraca u radnoj sobi dok joj je stavio
ruku na leđa i ponosno predstavio. „Verujem da si već upoznala lorda
Fardingtona i njegovog sina, vikonta Rivendejla. Gospodo, ovo je moja ćerka.“
Obojicu je u prolazu sretala na raznim događajima, ali nikada nije
razgovarala sa njima. Oni je pozdraviše učtivo, ali su delovali zaokupljeni nečim
drugim, te nisu imali vremena za ćaskanje. To što je lord Fardington bio
poslanik u Gornjem domu ovom sastanku je davalo poseban značaj.
..Dođi, pridruži nam se, dušo“, reče tata odlazeći prema svojoj kožnoj
fotelji.
Eri, stariji čovek smeđe kose prošarane sedim vlasima, delovao je
usplahireno zbog nabranog čela, dok je mlađi muškarac otvoreno zagledao
Avgustu pre nego što se prenuo i usmerio pogled na radni sto njenog oca.
Namestivši smiren osmeh, ona krenu prema čipendejl stolu pored prozora,
lepom komadu nameštaja sa vratancima sa šarkama. Ona uze poslužavnik sa
hartijom za pisanje, perom i mastilom i donese ga do očevog radnog stola. Na
mestu na kojem je obično sedela na sastancima već ju je čekala stolica od
izrezbarenog ružinog drveta, kao i uvek, jer joj je tu bilo zgodno da vodi
zapisnik.
„Izvini što kasnim, tata“, reče mu kad je sela, a muškarci su ponovo zauzeli
svoja mesta. „U rasporedu mi nije bio ovaj sastanak.“
„Gospoda su i mene iznenadila svojom posetom.“
Vikont Rivendejl pročisti grlo i zbunjeno je pogleda pre nego što se obratio
njenom ocu. „Da, kao što smo već rekli, reč je o nečemu diskretnom. Možda bi
bilo najbolje da nastavimo nasamo.“ Na trenutak pogleda Avgustu u slučaju da
ga pita šta je mislio da kaže.

105
 „Poštovani lorde, iako je gospođica Krenšo moja ćerka, ona je takođe i
radnik od poverenja u Železari Krenšo. Imam ogromno poverenje u njenu
diskreciju i savete. Rekli ste da je u pitanju posao?“
Vikont Rivendejl zastade pre nego što je donekle nevoljno klimnuo glavom.
„Da, posao je u pitanju.“ Ovo je izgovorio sporo kao da odmerava korist koju će
imati u odnosu na očiglednu prepreku zbog Avgustinog prisustva. Osmehnuvši
mu se sa prizvukom inata, ona sačeka šta još ima da kaže.
Rivendejl se promeškolji, pomerajući ramena kao da mu je u besprekornom
odelu krojač ostavio igle. Iako ga je prethodno videla u prolazu, ona tek sad
primeti da je on jedan od onih važnih ljudi kojima nekako nedostaje
samopouzdanje. Rođenjem je stekao pravo da bude važan, pa nije morao da se
bori za svoje mesto niti da stiče nikakvo znanje pomoću kojeg bi morao bilo šta
da zaradi. Zbog toga je posmatrao stvari sa strane, a ne direktno. Baš kao što je i
nju sada posmatrao.
Nisu svi plemići takvi. Rotšild nije takav. Prijatno rumenilo joj obli lice
kada se setila kako ju je gledao pravo u oči. Lord Fardington pak nije delovao
zabrinuto. Sedeo je opuštenih ramena, potpuno spokojan i gledao tatu.
Tata se osmehnu. „Onda bih zaista voleo da Avgusta prisustvuje sastanku.“
„Ako želite, neću voditi beleške.“ Ona odmaknu pribor za pisanje nekoliko
centimetara od sebe.
Vikont Rivendejl brzo pogleda svog oca, čiji se izraz lica nije promenio još
od trenutka kada je Avgusta ušla u prostoriju. Lord Fardington jedva primetno
klimnu, iako su mu usne bile čvrsto stegnute, jer je očigledno bio protiv.
„Odlično“, nastavi mlađi čovek. „O ovom sastanku ne sme ostati nikakav
pisani trag.“
Ponovo se obraćao Avgustinom ocu mada je krajičkom oka pogledao
Avgustu. Pitala se da li tako razgovora sa svojim sestrama. A možda nije ni
razgovarao sa njima nego im je prenosio naredbe preko posluge. Avgusta podiže
prst u znak potvrde da neće ni dotaći pero i mastilo.
„Naravno. Sve o čemu budemo razgovarali ostaće među zidovima ove
prostorije“, uveri ih tata umilnim glasom kojim je govorio kada pregovara.
Nikada nije podizao glas, bez obzira na to koliko je neprijatan bio njegov
protivnik.
„Stvar je prilično hitna“, započe lord Fardington. „Šta znate o Indijskom
potkontinentu?“
Tata se osmehnu. „Ne toliko koliko nameravam da saznam u budućnosti,
uveravam Vas.“
Eri klimnu glavom kao da je to i pretpostavljao.
„Britanija poseduje preko milion i po kilometara kvadratnih u Indiji.
Procenjuje se da tamo živi približno dvesta miliona ljudi. Nasuprot tome,

106
 Engleska ima svega dvadeset i dva miliona stanovnika raspoređenih na prostoru
od osamdeset hiljada kilometara kvadratnih.“ Podiže ruku i dodade: „Približno“.
Avgusta se nagnu napred, plašeći se i da poveruje da ovaj razgovor ide u
smeru na koji ju je upućivala njena intuicija. Nema šanse da je došao ovde da
razgovara o železnici u Indiji. Te ugovore bilo je izuzetno teško dobiti jer ih je
sklapalo samo nekoliko odabranih kompanija sa sedištem u Britaniji. Ali zbog
čega drugog je on došao na ovaj sastanak? Uhvatila je sebe kako zadržava dah
dok čega nastavak.
Tata glavom pokaza da je razumeo. „Da, da, ogromna razlika u površini.“
„Kao što se može očekivati, železnice u imperiji zaostaju za onima ovde u
Britaniji, pa čak i kod Vas u Americi“, nastavi lord Fardington.
Avgusta se složi klimnuvši glavom. „Pročitala sam da su Vaše kompanije
ovde postavile pruge od preko dvadeset i dve hiljade kilometara. Za razliku od
toga, ljudi u Indiji imaju pruge u dužini od svega šest i po hiljada kilometara.“
Avgusta nije mogla da se pretvara kako razume sve nevolje sa kojima se
suočavaju ljudi u Indiji, ali je znala da šest i po hiljada kilometara nije ni blizu
dovoljno da se ublaže posledice suše i predstojeća glad koja je zahvatila tu
zemlju.
Erl zastade, ali ju je ovog puta udostojio svog pogleda. „Šest i po hiljada
početkom decenije“, potvrdi ono što je rekla. „U to vreme smo tvrdili da ćemo
za deset godina imati petnaest hiljada kilometara.“
„Prošlo je već pet godina. Da li ste na putu da ostvarite taj cilj?“, nagnu se
tata ukrstivši prste na stolu.
Lordu Fardingtonu se nabra čelo i spusti ton kao da se sprema da izgovori
nešto poverljivo. „Ako to pitate javno, čućete veliko hvalisanje i potvrđivanje,
ali zapravo smo u zaostatku, i zato sam ja ovde. Potrebne su nam dodatne
železničke kompanije. Ljudi koji znaju kako da na najbolji način iskoriste svoju
radnu snagu. Ljudi koji su delotvorni i poseduju znanje.“
„Tako zvuči. Šta tačno predlažete, poštovani lorde?“
Lord Fardington ućuta na trenutak, a nozdrve mu se jedva primetno raširiše
dok je udisao vazduh. „Smatrao bih to ličnom uslugom ako biste nam dostavili
poslovni predlog u ime Železare. Uživaće ugled zbog izgradnje pruga, a ocenili
smo Vas kao važnog čoveka. Zato ste nam potrebni u Indiji.“
Mladi vikont izdahnu kao da je osetio olakšanje. „Da, neko Vašeg ranga
možda bi prihvatio izazov kako bi proširio obim svojih ulaganja. Ako bismo Vas
ubedili da prihvatite posao, svakako biste imali ogromnu zaradu, ali biste
istovremeno zadužili mnoge.“
„Indija“. Uprkos tome što je godinama uvežbavao kako da okoliša i deluje
ravnodušno, tata nije mogao da sakrije iznenađenje dok je izgovarao tu reč.
Oduvek je bio pustolov. Priče o njegovim putešestvijima u mladosti postale su
legenda u njihovoj porodici. Ali zatim se oženio i dobio decu, onda mu je umro

107
otac i ostavio mu Železaru Krenšo. Tada je došao kraj njegovim pustolovinama.
Avgusta je gotovo mogla da mu vidi na licu kako se priseća svojih podviga.
„A šta bi ta obaveza podrazumevala za našu stranu, poštovani lorde?“,
Avgusta upita, osećajući da, iako je bilo teško odoleti privlačnosti železnica u
Indiji, prihvatanje posla ima svoju cenu.
Lord Fardington nevoljno skrenu pogled sa njenog oca ka njoj. „Od Železare
Krenšo bi se zahtevalo da otvori kompaniju ovde u Britaniji. Ne možemo da
otvorimo vrata čitavoj Americi, to je jasno. Kompanija otvorena u Britaniji bi
imala smisla, a uveren sam i da se to podudara sa vašim ciljevima u pogledu
širenja poslovanja.“ Kada mu je potvrdno klimnula, on se ponovo obrati
Krenšou. „Naravno, videćete da će mnoga ograničenja koja su Vas možda
sprečila u nekom prethodnom pokušaju sada biti ukinuta samo za Vas.“
„Plašim se da ćemo morati da insistiramo na samostalnosti ukoliko
pristanemo“, reče Avgusta, ponovo privlačeći sagovornikovu pažnju. „Mi
imamo kontrolu nad svojim poslovanjem a to se odnosi i na naš odnos sa
radnicima. Plaćamo im nadnice za koje smatramo da su pravične.“
Još od trenutka kada je pre desetak godina ušao u porodični biznis, Maks je
radio na tome da njihovi radnici budu pošteno nagrađeni. Ona ga je u tome
podržavala iako se nekima u njihovom okruženju to nije dopadalo, jer su i dalje
isplaćivali niže nadnice da bi mogli da kontrolišu konkurenciju.
Izgledalo je da je lord Fardington na ivici toga da se posvađa, ali se saglasi
klimnuvši glavom. „Sami ćete pregovarati o svojim ugovorima.“
Ona ispusti tih uzdah olakšanja zato što nije morala dodatno da se bori sa
njim. Bilo joj je važno da pravično i na etički način postupa sa ljudima koje je
zapošljavala, bez obzira na to da li su radnici ili posluga.
„Koliki je opseg posla koji imate na umu?“, upita tata.
Lord Fardington na to sleže ramenima. „To su sve pojedinosti koje se mogu
kasnije usaglasiti i koje, verujem, neće predstavljati prepreku. Videćete da će
Vam se ulaganja ovde prilično isplatiti.“ Predosetivši da je pobeda veoma blizu,
lord Fardington skupi oči u želji da ih uveri. „Na kraju krajeva, vojvoda od
Rotšilda očigledno smatra da ste Vi čovek od integriteta i časti. Stoga i mi isto to
mislimo!“
Avgusta jedva prikri svoj uzdah. Da bi to učinila, pogledala je svoje čvrsto
stegnute ruke u krilu i progutala knedlu. Ovi ljudi su došli zbog zaruka za koje
su verovali da će uskoro biti objavljene. Mogla je da se kladi u poslednju paru.
Da li je to zaista toliko značilo svima?
„Dobro.“ Tatin glas je odavao njegovo dobro raspoloženje. „Radujemo se
što ćemo bolje upoznati Njegovu milost.“
„Tata, molim te, mislim da je rano...“
I otac i sin je pogledaše. Stariji čovek sa radoznalim sjajem u očima, a mlađi
sa jedva skrivenim prezirom. Možda je razmišljao o tome kako se nikada ne bi
108
mogao toliko poniziti i uzeti ženu bez titule samo zbog novca. On je, naprotiv,
bio oženjen ćerkom jednog markiza, nešto višeg ranga od njegovog.
U želji da mu izbriše likovanje sa lica, ona reče: „Vojvoda je naš dobar
prijatelj“.
Stariji čovek klimnu pokazujući svoje olakšanje, dok mlađi skrenu pažnju sa
nje. Razgovor se nastavio nekoliko narednih minuta dok je tata iznosio detalje u
vezi sa potencijalnim dogovorom. Gledano sa strane, Avgusta je pažljivo i
aktivno učestvovala u razgovoru, ali u sebi je drhtala. Krajnje pogrešno je
procenila vojvodin uticaj i sada udaljavanje od njega nije izgledalo nimalo
jednostavno kao ranije.
Naposletku se mladi čovek obrati svom ocu: „Sada moramo da krenemo da
bismo stigli na sledeći sastanak“.
Iako još ništa nije bilo rešeno i trebalo je raspraviti o još mnogo pojedinosti,
lord Fardington klimnu i ustade. Isto učiniše i ostali u prostoriji. „Uveren sam da
će nam se Železara Krenšo uskoro javiti.“
„Poštovani lorde, svakako ćemo razmisliti o ovoj prilici. Radujem se što
ćemo biti u kontaktu.“ Tata zaobiđe svoj radni sto i krenu da otvori vrata.
Oba čoveka promrmljaše pozdrav Avgusti pre nego što su otišli. Kada mu je
lord Fardington prišao, tata mu pruži ruku. Lord zastade i pozdravi se sa njim
posle kratkog oklevanja. Njegov sin je uradio isto. Gospodin Krenšo ih isprati, a
zatim se ponovo vrati u radnu sobu čežnjivo se osmehujući.
„Pa, ovo je bilo... neočekivano.“ Obrve mu se podigoše.
Avgusta iznenada oseti kako joj se prevrće u stomaku. „Zaista jeste. Maks je
pokušavao da sklopi ugovor pre nekoliko godina. Možda su se sada, zato što su
sada u zaostatku, Britanci udostojili da otvore vrata američkim kompanijama“,
kaza ona, mada je čak i njoj ovo zvučalo kao slabo obrazloženje. Lord
Fardington se jedva uzdržao da glasno kaže kako su pravi razlog za to njihove
veze sa Rotšildom.
Tata sumnjičavo skupi oči. „Nešto mi govori da Kroker i Hantington neće
dobiti sličnu ponudu. Nijedan od njih ne poznaje vojvodu od Rotšilda.“
Dlanovi joj se oznojiše i oseti nagon da ih obriše o haljinu.
„Onda je dobro što smo ga upoznali.“ Možda će prijateljstvo biti dovoljno.
Zaruke nisu još ni zvanično objavljene, a već je usledila ova ponuda. Lord
Fardington je ne bi povukao. Zar ne?
Naglo se okrenuvši, Avgusta ode do svog radnog stola poče da prebira po
papirima. Na kraju pronađe ono što je tražila. Sve vreme je osećala tatin pogled
na potiljku. U nadi da će izbeći dalju raspravu o vojvodinim namerama, ona
skrenu razgovor na pripreme za sastanak koji su imali posle podne. Jesi li imao
vremena da baciš pogled na moj izveštaj o fabrici tekstila? Uspeli su da ostvare
mali profit prošle godine, ali sam našla neke nedoslednosti u njihovom izveštaju
o obezvređenoj vrednosti.“
109
 „Odlično si sastavila izveštaj. I ja sam isto primetio i nameravam da sa
njima porazgovaram o tome. Obnavljanje njihove opreme bi mnogo koštalo,
kako stvari stoje. Očigledno nikada nisu imali na umu nikakve inovacije.“
On se uputi natrag ka svom stolu, ali zastade kada je čuo kucanje na vratima.
„Da, Redžinalde?“
Batler otvori vrata. „Lord Holovej bi želeo da Vas vidi.“
„Kakvo iznenađenje“, reče tata, iako nije izgledao ni najmanje iznenađen.
„Neka uđe.“
U prostoriji zavlada naelektrisana tišina kada je Redžinald otišao po lorda
Holoveja. Još jedan plemić, čuveni poslanik u Gornjem domu, poznat pre svega
po svom prijateljstvu sa Bendžaminom Dizraelijem5. Razlog ove posete bilo je,
sasvim sigurno, njihovo poznanstvo sa Rotšildom. Iako su tati u posetu tokom
proteklih sedmica dolazili mnogi, niko od njih nije bio tako istaknut u
Parlamentu. Avgusta se nije usuđivala da pogleda tatu, ali kada je to napokon
učinila, u očima mu vide pobedonosni sjaj.
Posmatrao ju je s ponosom čija je snaga gotovo uplašila Avgustu. Svakako
je imao razloga da je posmatra sa odobravanjem i radošću, što je godinama i
radio. Ovde nije bila reč o odobravanju. Još više ju je zabrinjavalo to što ona
ništa nije uradila da bi to zaslužila osim što je zainteresovala Rotšilda za sebe.
Da li se sve svodilo na isto? Njena prethodna intelektualna dostignuća biće
zanemarena zbog njene sposobnosti da privuče jednog vojvodu?
U dubokom ponoru njenog straha zaiskriše varnice besa. Kako se neko može
boriti protiv osećanja čije je korenje tako isprepleteno sa telesnom strašću?
Zabrinu se da neće uspeti da pobegne iz Rotšildovih kandži. Neće uspeti tako
lako, s obzirom na to kako je Rotšild neometano udovoljavao apetitu
Krenšoovih za prihvatanjem i uspehom.
Izgledalo joj je da joj je suđeno da izgubi. Ako se uda, najverovatnije će
morati da se odrekne svog posla u Železari Krenšo. Ako odbije, vrlo moguće bi
izgubila taj posao bez obzira na sve. Šta ako njeno odbijanje naljuti tatu do te
mere da joj ne dozvoli da više radi tamo? Želela je da poveruje da je to
nemoguće, ali nije joj polazilo za rukom.
Postojalo je samo jedno rešenje. Ako ne bude mogla da ubedi roditelje u to
da je ovaj brak bio osuđen na propast - a prethodni razgovori na tu temu
dokazali su joj da je to nemoguće - onda će morati da stavi Rotšildu do znanja
kako bi bilo užasno da bude njegova vojvotkinja. Onda će odustati od svoje
smešne zamisli. Taj trik će uspeti, a neće ukaljati ime Krenšoovih. Neće biti
lako, ali bila je spremna da sve pokuša.

5
Bendžamin Dizraeli (1804Đ1881), čuveni britanski konzervativni državnik i književnik,
član nekoliko britanskih vlada tokom tri decenije, a u dva navrata premijer.

110
 W¥iSiSa, p¥e iSi Sa6uije, 60đe 6cima
S0ji ¥a6e i žeSe¸
EDVARD SMIT-STENLI,
14. ERL OD DERBIJA

Prima: Maksvel Krenšo, Železara Krenšo, Njujork, SAD

Molim te dođi u London STOP Plašim se da su zaruke blizu ako se ne

umešaš STOP Tata je poludeo STOP Vidi samo korist za kompaniju i nije
mu stalo do mojih osećanja u ovoj stvari STOP Požuri STOP

Šalje: Avgusta Krenšo

Prima: Gospođica Avgusta Krenšo, Ulica Grosvenor br. 12, London,

Velika Britanija

Šaljem plan putovanja STOP

Šalje: Maksvel Krenšo

van sačeka pre nego što je prišao Krenšoovima. Postojalo je nekoliko

razloga zbog kojih je ovakva taktika bila pametna. Prvi je to što ga je
nasleđena gomila dugova naučila da nije korisno izgledati suviše zainteresovano
u pregovorima. To nije samo delovalo očajnički, već je drugoj strani davalo
utisak da ima kontrolu. Da bi se uspešno pregovaralo, neophodno je zadržati
kontrolu.
Drugo, gospođica Krenšo - Avgusta, kako je o njoj sve češće razmišljao -
bila je u zabludi da kontroliše svoju budućnost. Zbog toga će joj biti potrebno
vreme da se osvesti i prihvati praktičnu stranu uda je za njega. Njegovo

111
prisustvo joj neće pomoći u tome imajući u vidu koliko ju je nervirao. Mogao je
da je vodi nežno i da se nada kako će ona doneti pravu odluku. Ukoliko to uradi,
njen prelazak u brak će teći mnogo laganije. U protivnom, oni će se ipak
venčati, ali će on morati da prevaziđe veću prepreku.
Naposletku, on je prilično uživao u tome što je neoženjen. Ukoliko je mogao
da drži poverioce podalje od sebe bar nakratko, dok budu čekali njegovu
ženidbu, a pre nego što se zaista oženi, to bi i uradio. Međutim, na kraju će
morati da se oženi, pa je zato sada, dva dana posle bala, krenuo da ih poseti u
njihovoj kući na trgu Grosvenor.
Evana su, umesto u Krenšoovu radnu sobu, odveli u lepo namešten salon
ušuškan daleko od glavnog ulaza. Salon je bio manje formalan od onog u
prednjem delu kuće, ali ipak veoma elegantan. Nameštaj je bio udoban i lep, bež
boje sa tamnoplavim i zlatnim detaljima. Pogled mu se zaustavi na dva ovalna
portreta u pozlaćenim ramovima na polici iznad kamina. Sa portreta ga je
posmatrala Avgusta, blago izvijenih usana, kao da krije neku tajnu. U bistrim
očima video joj se nestašan sjaj. Prošlo je nekoliko dana od njihovog poljupca,
ali ga i sada, dok ga je posmatrala sa portreta, obuze neka toplota.
Očigledno njeno prisustvo nije ni bilo neophodno da bi dodatno povećala
njegovu žudnju. Hvala Bogu što mu neće biti teško da je ima u bračnoj postelji.
Nasmeja se na svoj račun zato što je od njega napravila zaljubljenu budalu.
„Vaša milosti.“ Evan se okrenu i vide Krenšoa kako brzo ulazi u salon.
Priđe mu i pruži ruku. „Lepo je ponovo Vas videti.“
„Takođe. Nisam došao u nezgodno vreme?“
„Naravno da niste. Žao mi je samo što gospođa Krenšo neće biti kod kuće
popodne.“
Evan klimnu glavom. Hvala nebesima za ove male slučajnosti.
„Sedite, molim Vas.“ Krenšo mu pokaza dve velike fotelje i Evan sede u
jednu od njih. „Ponudio bih Vam čaj, ali više volim viski. A Vi?“
„Uzeću viski.“, Evan se iznenadi kada Krenšo posegnu rukom i uze
neotvorenu flašu lonhgara.
„Čuo sam da Vam je ovaj omiljeni.“
Evan se uopšte nije iznenadio što se ovaj čovek raspitao koji mu je omiljeni
viski. Bilo je uobičajeno da imućne porodice znaju šta vole ili ne vole njihovi
gosti kako bi im priredili što bolji ugođaj, iako njegova današnja poseta nije bila
najavljena, pretpostavljalo se da će ih posetiti u dogledno vreme. Čovek se samo
pripremio kao dobar domaćin. Ono što je razočaralo Evana jeste s kakvom se
lakoćom sve odvijalo. Osim na večeri i onog kratkog razgovora na balu kod
Herefordovih, Evan nije razmenio mnogo reči sa ovim čovekom. Da, očigledno
je bio spreman da Evanu ponudi svoju ćerku - bilo koju - na srebrnom tanjuru,
zajedno sa čašom viskija.

112
 Avgusta je vredela mnogo više od toga. Otac bi trebao da ga ispita o tome
kako je isplanirao budućnost njegove ćerke. Umesto toga, ponosno je stajao dok
je Evanu dodavao čašu viskija. Evan je uze i ne zahvalivši se i, mada mu je
prijalo peckanje tečnosti na jeziku kada je otpio prvi gutljaj, odjednom mu se u
stomaku stvori snažan osećaj krivice.
„Priznajem da sam Vas očekivao ranije, Vaša milosti.“ Krenšo zauze svoje
mesto u fotelji prekoputa razmetljivo kao paun koji gladi svoje perje.
Evan shvati da mu se ovaj čovek uopšte ne dopada. „Zbog čega, Krenšo?“
Stariji muškarac ga znalački pogleda mrdajući brkovima. „Zato što znam
koliko vrede moje ćerke, a mislim da i Vi to vrlo dobro znate.“
Evan klimnu glavom u znak saglasnosti. „Ah, ali ja znam vrednost koju ja
donosim čoveku poput Vas. Ne biste pristali ni na šta manje za Vašu ćerku.“ Da
li je ovom čoveku uopšte bilo stalo o kojoj ćerki Evan govori? Verovatno nije.
Viski mu postade gorak na jeziku zbog toga što učestvuje u svemu ovome.
Krenšo zabaci glavu i nasmeja se. „Zbog ovoga mi se dopadate. Volim ljude
koji otvoreno kažu šta misle, ne pokušavajući da kažu jedno, a da misle na nešto
sasvim drugo.“
„Onda bi trebalo da preskočimo uvod. Došao sam da tražim dozvolu za
ženidbu sa gospođicom Krenšo.“
Osmeh na licu ovog čoveka podsećao je na mačku koja je pojela punu zdelu
pavlake. „Naša Avgusta će biti divna vojvotkinja. Vaša milosti. Naravno, ima
još mnogo toga da usaglasimo kada je reč o finansijama. Uveren sam da znate
da sam se raspitao o Vašoj imovini. Žao mi je što Vam to kažem, ali stvari ne
izgledaju dobro. Međutim, siguran sam da možemo da postignemo dogovor.“
Evan je bio zaprepašćen zbog ovako brzog razvoja događaja. Iako nije
očekivao da će mu ovaj čovek pružiti snažan otpor, ipak je očekivao izvesnu
borbu. Neku primedbu u vezi sa njenom dobrobiti. Evan potvrdno klimnu.
„Svakako.“
„Nemam brojke ispred sebe, ali pretpostavljam da ćete tražiti izmirivanje
Vaših dugova i velikodušnu sumu da biste počeli renoviranje, zar ne?“
„Da.“ Evan ponovo klimnu, i dalje prilično zabezeknut najnovijim
događajima. „Zamolio sam Klarka, našeg porodičnog advokata, da mi zakaže
sastanak...“ Prekide ga glas gospođe Krenšo negde iza zatvorenih vrata samo
trenutak pre nego što ih je lakej naglo otvorio. Žena je doslovno uletela u salon.
„Divno što Vas vidim, Vaša milosti. Žao mi je što nisam bila kod kuće kada
ste došli.“ Bila je zajapurena i gotovo bez daha.
Da li je neko otišao po nju u trenutku kada je Evan ušao u kuću?
Očigledno jeste. Krenšo nije delovao nimalo iznenađeno što je vidi dok je
ustajao da je uzme za ruke. „Dobro došla, draga moja. Zar nije divno
iznenađenje vratiti se kući i zateći Njegovu milost u poseti?“

113
 Evan je skočio na noge čim je ona ušetala u salon. Učtivo ju je pozdravio,
osećajući se kao najbolji komad govedine izložene na pijaci.
Čim se i ona smestila na sofi, Evan i njen muž uradiše isto. Zatim Krenšo
reče sa samozadovoljnim osmehom: „Njegova milost prosi Avgustu i želi da se
oženi njome.“
„Oh?“ Zbog uvežbanog načina na koji su joj se obrve podigle zbog
navodnog iznenađenja Evan zamalo prosu sav viski. „Hvala Vam što ste nas
počastvovali. Vaša milosti.“ Zatim se smesta obrati svom mužu. „Jesi li zbog
toga pričao o izmirenju i dugovima?“
Krenšo je na to delovao pokorno. Evan nije mogao zaključiti da li se zaista
tako oseća ili se pretvara.
„To zaista nije prikladan razgovor za salon, gospodine Krenšo. Ni najmanje,
sačuvaj ga za radnu sobu“, umeša se Mili.
„Naravno, draga.“ Krenšo joj se zlobno nasmeši i krišom namignu Evanu.
Evan je uspeo da zadrži prijatan ton kada je rekao: „Kao što sam pomenuo,
zakazao sam sastanak sa Klarkom na kojem možemo porazgovarati o sitnijim
detaljima. Moja radna soba u kući Sterling je okruženje koje, verujem, odgovara
gospođi Krenšo“.
„Kada biste želeli da bude venčanje?“, upita gospođa Krenšo.
Evan se s nelagodom promeškolji zbog ove nagle promene. Razgovor se
odvijao bolje od očekivanog, ali je imao osećaj da je sve pogrešno, kao da su
vrebali kad će da dođe. Po čelu mu izbiše graške znoja dok je osećao kako se
oko njega zatvara klopka. Isto tako, morao je da prizna sebi da ga čeka veliko
razočarenje. Neće dobiti Avgustu ukoliko je sam ne osvoji. Nije uradio
apsolutno ništa kako bi se izborio za pravo da se oženi njome.
Podsetivši se da je ovaj brak zaista dobra i neophodna stvar, on reče: „U
dogledno vreme, čim sve bude valjano uređeno. Možda u maju. Voleo bih da
gospođica Krenšo izrazi svoje mišljenje o tim detaljima“.
Gospođa Krenšo se udobno namesti i poče da brblja o datumima i mestima.
Izgledalo je kao da i ne pomišlja na to da je Evan u pravu. Smatrao je da je i
Avgustino mišljenje važno, a ipak je bila poslednja osoba koja bi se sa bilo čime
od ovog složila.
„Izvinite, zar nijedno od vas dvoje ne želi da razgovara o bilo kakvim
uslovima za ćerku?“ Te reči su mu izletele pre nego što ih je mogao zaustaviti.
Bračni par ga pogleda potpuno zbunjeno. Kako to da je on, lovac na bogatstvo
koji namerava da im odvede ćerku, jedini zabrinut za njenu budućnost? „Iako
zaista treba da razgovaramo o finansijskoj strani ovog braka, zar ne bi trebalo i
da porazgovaramo i o potrebama i željama gospođice Krenšo?“
Gospođa Krenšo se prva osmehnu. „Šta bi joj bilo potrebno? Nagodba će
biti prilično velikodušna, uveravam Vas, sa odgovarajućom godišnjom

114
apanažom.“ Ona baci pogled prema mužu radi potvrde, a kada joj je klimnuo,
nastavi: „Stoga ona zaista nema potrebe da brine“.
„Ali, koliko znam, ona radi u Vašoj firmi.“ Ove reči bile su upućene
Krenšou, jer njegova žena očigledno nije u potpunosti razumela koje njena
ćerka. Evan je sa Avgustom proveo samo delić vremena u odnosu na vreme koje
je sa njom najverovatnije provela njena majka i znao je da bi ona bila izuzetno
zabrinuta zbog ovakvog dogovora, bez obzira na to da li je za tim bilo potrebe ili
ne.
„Da?“, upitno uzvrati Krenšo.
Evan prikri svoje ogorčenje i nastavi: „Ona neće biti srećna što napušta
posao“.
Njegov sagovornik sleže ramenima. „Oduvek je znala da je njen posao
privremene prirode. Ona je žena i njeno mesto je kod kuće, na kraju krajeva.
Vaspitali smo je tako da to prihvati. Na kraju uvek dođe do toga. Eto, došlo je
do toga nešto ranije nego što je ona planirala.“ Opet sleže ramenima.
Evanu jurnu krv u glavu dok se borio sa naletom besa pomešanog sa
razočarenjem. Da li je ovo zaista prava stvar? Morao je da je odvede sa njenog
mesta pod suncem i da je gurne na drugo tek tako, kao da ih je bilo lako
zameniti?
„Znam za Fardingtonov predlog Železari Krenšo... u vezi i sa Indijom i
prugama.“ To nije bila tajna, jer su klubovi bili mesta gde se neprekidno pričalo
o politici i novcu.
Krenšo potvrdno klimnu. „Da, izgleda da je savez naše dve porodice već
urodio plodom.“
Evan proguta knedlu u pokušaju da spreči gađenje koje mu je nadolazilo iz
želuca. Nikada nije prezirao sebe kao u tom trenutku, dok je nehajno razgovarao
o Avgustinoj budućnosti kao da ona ne postoji. „Želim da ona ima udeo u
poslovima u Engleskoj.“
„Ne dolazi u obzir“, uzviknu Krenšo.
„Vaša milosti, to je najsmešnija stvar koju sam ikada čula“, doda njegova
žena.
„Zašto? Zar nije sposobna na svom položaju u Vašoj firmi?“
„Naravno da jeste. Ovde nisu u pitanju njene sposobnosti, već ono što je
pravilno. Kako bi ona mogla da podeli vreme između posla i porodice? Njena
deca bi trpela. Vaša deca. Ne bi mogla da izvršava svoje dužnosti prema
vojvodstvu.“
Iz pravca glavnog ulaza se začu nekoliko glasova. Odmah je prepoznao
jedan od njih. Bio je to Avgustin glas.
„To će biti moj problem, a ne Vaš.“ Ljutito opsova u sebi zbog toga što nije
mogao da dovrši raspravu. „O ovome ćemo morati detaljno da porazgovaramo.

115
Nisam nameravao da je otrgnem od svega što joj je poznato.“ Ustavši u trenutku
kada su glasovi bili ispred samih vrata, on reče: „Nemojte joj govoriti ništa o
prosidbi. Dozvolite mi da joj ja kažem“. Bio je svestan da njegov ton više
podseća na režanje, ali više nije mario šta će njeni roditelji misliti o njemu. Bilo
je jasno da bi mogao da bude surov koliko god želi, a oni bi opet pristali da im
bude zet.
Gospođa Krenšo se namršti, ali njen muž se spremno složi sa Evanom u
trenutku kada su se vrata ponovo otvorila.
„Oh!“, Vajolet naglo stade, a Avgusta joj je bila za petama.
„Šta radite ovde?“, upita Avgusta dok su joj oči bile ispunjene strahom i
besom. Pogledom pređe preko lica svojih roditelja, kao da pogađa šta se
dogodilo u njenom odsustvu. Doduše, nije ni bio potreban nikakav genijalni um
da bi se utvrdilo zašto je on tu.
„Lepo smo ćaskali sa Njegovom milošću“, odgovori gospođa Krenšo,
okrenuvši se da pozdravi svoje ćerke. „Zar nije divno što nam je konačno došao
u posetu?“
Vajolet se prva pribrala i pozdravila vojvodu. Avgusta je, međutim, i dalje
stajala i zurila u njega, kao da ne veruje da se ovo dešava. Žena u sivoj haljini
bez ukrasa, za koju je Evan pretpostavio da je njena pratilja, došla je za njima,
potpuno nesvesna šta se prethodno dogodilo u salonu. „Bože, kakav lep dan
ispadne posle kiše.“ Zatim zastade i iznenađeno ga pogleda.
„Dobar dan gospođice i Vama gospođo“, reče Evan. „Nadam se da ću
razgovarati sa gospođicom Krenšo.“
Reč nasamo je visila u vazduhu neizgovorena zato što je trebalo mnogo
truda pre nego što ga ostave nasamo sa njom. Pratilja je oklevala, rastrzana
između svoje dužnosti prema mladoj i neudatoj ženi i očigledne želje
Krenšoovih da ih ostave same. Na kraju je gospođa Krenšo uhvati za ruku i
izvede iz sobe govoreći joj nešto o čaju.
„Kujete zaveru, vidim.“ Avgusta pređe preko salona i sede na sofu skrštenih
ruku.
„Ne, nikakva zavera nije u pitanju. Samo sam došao da od Vašeg oca tražim
dozvolu da Vam se udvaram.“ Bila je to istina. I dalje mu se vrtelo u glavi zbog
toga kako je ovaj razgovor tako brzo došao do braka.
„I dozvolio Vam je?“
„Znate i sami da jeste.“
Nosila je smaragdnozelenu haljinu oivičenu crnom čipkom. Četvrtasti izrez
je jedva primetno otkrivao njene grudi, ali dovoljno da mu privuče pogled. Bila
je odevena po poslednjoj modi, što ga podseti na pismo od Elizabet prethodnog
dana, u kojem mu se žalila što mora i dalje da nosi crninu. Iako je majka
insistirala da se duže nosi crnina za ocem, Evan je znao da ona zapravo nije
htela da opterećuje porodične finansije time što će poručiti novu garderobu za
116
svoje ćerke. Sada su već prispele za predstavljanje u društvu, a bile su prerasle
svoju odeću; na stranu što je bila staromodna.
Podsećanje na to zbog čega je ovde, zbog čega tera ovu ženu da uzme
njegovo ime, donekle mu je ublažilo grižu savesti, ali ne u potpunosti. Morao je
da pronađe način da ovo učini podnošljivim za nju.
U tom trenutku ju je pogledao, a ona reče: „Nemojte se pretvarati da mi se
udvarate. Nisam toliko naivna“.
„Ne pretvaram se. Želim da zaslužim Vašu ruku, a ne da Vas prisiljavam.“
Prezrivo mu se osmehnu. „Rekla bih da ste sve pogrešno uradili.“
„U pravu ste. Pogrešio sam.“ Oseti ogromnu želju da je dodirne, pa se natera
da čvrsto uhvati tkaninu sofe dok je sedeo pored nje. Prošli su dani od njihovog
poljupca, ali njegovo telo nije zaboravilo. U trenutku kada ju je ugledao, srce mu
je zatitralo, a krv mu je pojurila venama. Njen miris je dopro do njega,
podsetivši ga kako se osećala u njegovom naručju. Kakav je ukus imala.
„Pregledala sam izveštaje koje je moj otac sastavio o Vašim finansijama.
Mislim da nemate vremena za pravo udvaranje.“
Oprez u njenom glasu ga je skoro uništio. „Nesrećno stanje stvari.“
„Dakle, zbog toga ste odlučili da sa mojim roditeljima razgovarate u mom
odsustvu. Hteli ste da dobijete njihovu saglasnost bez obzira na moje mišljenje.“
Gotovo da je zastenjao koliko je želeo da je uzme u naručje i da je razuveri
poljupcima. Bal kod Herefordovih mu je otvorio oči, najblaže govoreći. Ako
ništa drugo, Evan je bio u stanju da je uzbudi, da je ubedi da prihvati nešto dok
lebdi na oblaku uživanja.
„Želim da se udate za mene“, reče joj tihim glasom. „Stalo mi je do Vaših
misli i osećanja. I tako će biti od sada.“
Zastade joj dah. Bih su tako blizu da je mogao da čuje kako diše, mogao je
da vidi kako joj se grudi podižu. Nagnu se prema njoj, ali se isto tako uzdrža,
znajući da dodir neće biti dobrodošao.
„Šta ako osećam da ne želim da se udam za Vas?“
„Avgusta, moraš da znaš da nemam izbora.“
Ona glasno uzdahnu. „Ne smete me zvati tako. Morate mi persirati.“
„Zašto?“ On se osmehnu zbog njene zbunjenosti. „Poljubila si me. Želim da
se oženim tobom. Uskoro ćemo biti dovoljno intimni, pa će biti prirodno da ti ne
persiram.“
Ona ispusti uzdah, naglo ustade i potrča ka kaminu, okrenuvši mu leđa.
„Pozajmiću Vam deset hiljada funti za Vaša imanja.“
Ostao je bez reči, čitajući se da li ona to zaista misli. Ozbiljan izraz lica
uverio ga je u to.
Ona podiže ruku da ga ućutka čim je ustao i zaustio da joj nešto kaže, „Pre
nego što odbijete, dozvolite i da Vas uverim da imam novca na računu na moje
117
ime. Ako prihvatite, uslovi otplate biće izuzetno povoljni, očigledno, s obzirom
na... Vašu situaciju.“
Evan nije mogao da veruje sopstvenim ušima. „Imate deset hiljada funti?
Sopstveni novac?“ Ni njegova majka nije imala toliko novca na svom zasebnom
računu. Nikada nije imala toliko novca.
„To su likvidna sredstva. Mogla bih da prikupim još pet hiljada ukoliko bi to
moglo da Vam pomogne, ali nešto kasnije. Moj brat Maksvel bi morao da sredi
prodaju deonica koje je kupio u moje ime.“
„A otkud Vam je to na raspolaganju?“
Ona sleže ramenima. „Imam prihod od Železare Krenšo. Moj brat mi
pomaže oko ulaganja. Naravno, imam deonice u Železari Krenšo, ali njih ne bih
prodala. U poslednje vreme trgujem deonicama u zlatu i bakru i prilično sam
zaradila.“
Ovo je izgovorila kao da je reč o nečemu najprirodnijem na svetu. Kao da
nije jedina žena u Mejferu koja može da ponudi svoj lični novac kako bi izbavila
jednog vojvodu. Žena sa kojom planira ženidbu je neverovatna. „Cenim Vašu
velikodušnost, ali ne shvatate koliko je duboka moja... potreba.“
Odmahujući glavom, ona uzvrati: „Ne razumem. Mnogi bi mogli da žive od
tog novca dok su živi...“
„Samo na imanju Čarington živi dve stotine porodica. A tu su i ostala
imanja. Nasledstvo koje ne smem da prodam. Skoro pedeset hiljada jutara. Ta
suma neće biti ni blizu dovoljna.“
Ona zastade i lice joj se ukoči. Naposletku reče: „Nisam znala“.
„Niste ni mogli da pretpostavite. Priznajem da ni ja u početku nisam uvideo
kolika planina nevolja stoji ispred mene.“
Ona klimnu glavom, očigledno iznenađena što je odbio njenu velikodušnu
ponudu. Nije je mogao okriviti zbog toga.
„Hvala na ponudi.“
„Nema potrebe za zahvaljivanjem, Učinila sam to da zaštitim sebe.“
Nasmeši joj se.
Ona frknu i zagleda se u kamin, kao da će joj vatra dati odgovor. Kada je
izgledalo da mu se više neće obraćati, on joj se približi još jedan korak i upita:
„Zašto ste me poljubili?“
Avgusta se trže i prostreli ga pogledom, ali ne uzmače pred njim. „Htela
sam da saznam kako to izgleda.“ Iznenadila ga je iskrenim odgovorom. „Da
vidim hoće li biti isto kao onaj poljubac na borbi.“ Pogled joj pređe na mali
ožiljak na njegovom čelu. „Kad smo već kod te noći, izgleda da ste se oporavili
od povreda.“
On odsutno podiže ruku ka ožiljku koji će potpuno nestati za nekoliko
nedelja. „I da li je bio isti kao što Vam je ostao u sećanju?“

118
 Ona porumene, a očima naizgled slučajno pređe preko njegovih usana pre
nego što skrenu pogled u stranu.
Shvativši da mu neće odgovoriti, Evan joj priđe još bliže. „Drago mi je što
ste odlučili da proverite. Poljubac je bio baš onakav kakvog sam ga se sećao od
one noći. Dobar smo par, Avgusta.“ Bio je svestan da mu je glas poprimio
krajnje intiman ton, ali to nije mogao nikako da spreči. Prokletstvo. Nagnu se
prema njoj i udahnu njen sladunjav miris. Koža mu se naježi, a želja mu planu u
utrobi. Njena porodica je najverovatnije stajala ispred samih vrata dok je osećao
kako mu ud raste od želje za njom.
„Rotšilde...“
„Evan.“
„Molim?“
„Zovem se Evan. Rotšild je ime mog oca.“
Usne joj se jedva primetno pomeriše i on se zapita da li će izgovoriti
njegovo ime. Iz nekog razloga je žudeo da je čuje kako izgovara njegovo ime.
Naposletku ona reče: „Poljubac je bio dobar“. Nasmeja se upitnom pogledu koji
joj je uputio i dodade: „U redu, poljubac je bio vrlo dobar, ali to je teško razlog
za udaju“.
Opet su se vratili na isto. „Dođite nam na imanje Čarington. Možemo ga
zajedno obići. Razgovarajte sa mojim upraviteljem. Detaljno ću objasniti šta
nameravamo da uradimo s novcem. Kunem se da će biti dobro iskorišten.
Nećete da zažalite što će te se udati za mene.“
Nije ni shvatio koliko joj se približio pre nego što je ona zabacila glavu
unazad da bi ga pogledala u oči. Ushićen zbog toga što se nije udaljila, imao je
osećaj da leti. Pluća su mu se nadimala dok joj je stavljao ruku na lice. Glatka
koža i dalje joj je bila hladna od popodnevne šetnje. Prstima pređe preko tog
glatkog i bledog lica, savršenog kao svila, sa nekoliko pegica na nosu. Zastade
joj dah kada je on spustio glavu da je poljubi. U ovo je bio siguran. Ako mu sada
dozvoli da je poljubi, sve će biti u redu. Oteraće sve njene strahove. Dokazaće
joj da sve među njima može da bude pravi užitak.
Dah joj se pomeša sa njegovim dok je otvorila usta spremna za njegov
poljubac. Usne su joj bile tople i meke. On gotovo zastenja zbog toga što je bilo
tako dobro osećati je uz sebe. Kao da se vratio nekom delu sebe koji je odavno
zaturio.
Vrata se naglo otvoriše i on odskoči od Avguste. Ona se okrenu u pokušaju
da se pribere, a on se ispreči između nje i osobe koja se usudila da ih prekine.
Na vratima je stajala njena majka i zadovoljno se osmehivala. Stavi ruke na
obraze kao da ne može da poveruje da se sve ovako dobro odvijalo.
„Jeste li odredili datum?“, upita ona.
Ta žena bila je suptilna kao bik.
„Ne...“
119
 „Kakav datum?“, Avgusta zakorači pored njega, ljutito gledajući i Evana i
svoju majku.
„Datum vašeg venčanja, podrazumeva se.“ Žena se osmehnu kao da upravo
nije nanela nepopravljivu grešku Evanovom udvaranju.
„Venčanje? Mislim da si malo požurila, majko. Udvaranje i venčanje su dve
različite stvari.“
„Naravno da jesu, ali tvoj otac i ja smo već prihvatili njegove uslove. Ostalo
će rešiti advokati. Uskoro možemo objaviti zaruke.“
„Rekli ste da ste razgovarali o udvaranju.“
„Možda smo razgovarali o... još nečemu.“ Lako je mogao da zamisli koja
mu je sve imena nadenula u glavi ako je suditi po izrazu njenog lica.
„Ne moramo da odredimo datum danas, ali trebalo bi uskoro“. nastavi
gospođa Krenšo. „U Londonu je ostalo slobodno samo nekoliko mesta za
prijem. Da, uverena sam da bi i mala kapela u Čaringtonu mogla da se iskoristi.“
Nezadovoljno uzdahnu zbog te ideje. „Daleko je od grada i mnogi se neće
pojaviti, pa moram priznati da to nije najbolji izbor. To treba da bude veliki
događaj. O venčanju Njene milosti i Hereforda pričao je čitav Njujork. Naša
draga Avgusta to zaslužuje.“
Žena je nastavila da brblja dok je Avgusta samo polako odmahivala glavom
u znak neslaganja. Da mu već prethodno nije objavila rat, ovo je bio zvanični
početak.
Nije bilo načina da se popravi ovo popodne. Avgusta će definitivno mrzeti
to što je razgovarao sa njenim ocem i neće joj biti važno to što nije nameravao
da ovako ubrza stvari između njih.
„Izvinite me, gospođice Krenšo, ali moram da krenem.“ Pre nego što
postane još mračniji i zadavi ovu ženu zbog nemarnosti.
„Da, naravno, u pravu ste.“ Starija žena je sijala kao da nije bila svesna
problema koji je izazvala. „U svakom slučaju, bolje je prepustiti venčanja
ženama, zar ne?“
Ne osvrćući se na nju, on reče Avgusti: „Ovo ćemo rešiti tako da budete
zadovoljni, obećavam Vam“.
S rukama na grudima, ona ga je ćutke streljala pogledom.

120
 V0SeSa SiS 6a 6ec0jSe 6eSe ci6e ue
Sa0 p¥i6ece, ceć Sa0 imeuice…
ELIZABET KEJDI STENTON

lišane cipele napravljene specijalno za crvenu balsku haljinu bile su

P najneudobnija obuća koju je Avgusta ikada nosila. A i sa haljinom se
mučila. Bila je sašivena po poslednjoj modi, sa izduženim steznikom preko
kukova, zbog čega nije mogla normalno da korača. Dekolte je takođe bio dubok,
zbog čega je morala da nosi i tanku bluzu i steznik, a Avgusta je sve vreme
imala potrebu da gornji deo haljine povlači kako ne bi otkrio previše. Meri joj je
tako zategla steznik da je jedva disala, ali su na taj način bile istaknute njene
skromne grudi. Nije dolazilo u obzir da bilo šta pojede za večerom.
Avgusta je naručila ovu haljinu kod Vorta iz čistog hira kada su slali
porudžbinu za ostalu odeću. Zaljubila se na prvi pogled u modemi kroj i uzorak
jarkocrvenog pliša. Na žalost ili na sreću, u zavisnosti od njenog raspoloženja
koje se menjalo iz minuta u minut, kada je haljina isporučena na njihovu adresu
prethodne nedelje, shvatila je da je dekolte mnogo veći od očekivanog. Još
šokantnije je bilo to što je krinolina bila vezana na zadnjici kako bi se u
elegantnim naborima spuštala do zemlje. S leđa je delovala lepo i elegantno. S
prednje strane joj je takav kroj dodatno ocrtavao oblinu kukova i preterano
naglašavao njene butine, iako to nije bilo prikladno.
O nepristojnom novom stilu se s kritikom pisalo u modnim časopisima od
trenutka kada se pojavio prošle godine. Avgusta gotovo da nije obraćala pažnju
na te članke. Delovalo joj je smešno što bilo ko toliko vodi računa o kroju
haljine dokle god su važni delovi tela bili prekriveni. Sada kada je nosila haljinu
takvog kroja, promenila je mišljenje. Sve oči u prostoriji okrenule su se prema
njoj čim je sa porodicom stigla na bal. To je i bilo očekivano jer su svi bili
radoznali u pogledu njene veze sa Rotšildom i pitali su se da li će zaruke biti
uskoro objavljene. Pogledi su se, međutim, upravo zbog ove haljine zadržali na
njoj, spuštajući se nadole. Imala je osećaj da je naga.
Stotine glasova koji su razgovarali oko nje prigušili su njeno stenjanje od
bola koji je pri svakom koraku osećala u nožnim prstima. Njen partner za ples ju
je vratio namrštenoj majci, učtivo se poklonivši. Kada je ponudio da joj donese

121
punč, majka odbi ponudu u njeno ime. Jedva je dočekala da mladić ode kako bi
joj rekla: „Rotšild se još nije pojavio“. Tiho je govorila, ali takvim tonom da
Avgusta nije bila potpuno sigurna da je oni oko njih neće čuti. Majčin ton je
jasno i glasno stavljao Avgusti do znanja da je ona lično kriva zbog vojvodinog
odsustva.
Avgusta pokuša da se ne nasmeje. Od njene prepirke sa Rotšildom zbog
zaruka pre dva dana, potrudila se da svaki trenutak kada ne spava provede van
kuće. Čak ni tatina radna soba ne bi mogla da joj posluži kao skrovište u slučaju
da ih vojvoda udostoji posete. Dok je izbivala iz kuće, imala je više vremena da
radi sve ono što se u društvu nije smatralo prihvatljivim za uzornu suprugu.
„Jesi li čula šta pričaju o tebi?“ Majka jedva primetno pokaza ka čitavoj
balskoj dvorani.
Avgusta je ipak morala da se nasmeši. Čula je deliće razgovora tu i tamo.
Sve je bilo tačno. „Na šta tačno misliš?“ Pretvarala se da je donekle radoznala.
Njena majka uzdahnu. „Videli su te na predavanju one žene koja se zalaže
za reforme.“
„Barbara Bodišon.“ Bio je to zanimljiv govor o značaju obrazovanja za
žene.
Majka brzo odmahnu glavom kao da to ime uopšte nije važno. „I kakva je to
priča o lordu Vortu? Videli su vas kako šetate ruku pod ruku u Hajd parku, i to
bez tvoje pratilje.“
„Pobedio je na trkama. Samo sam mu čestitala.“ Još bolje ako Rotsild
pomisli da ima konkurenciju. Nadala se da će mu to zbrisati sa lica onaj uvek
prisutan samozadovoljni osmeh.
„Sekiraš me, dete. Znaš kako će Rotsild gledati na to. Mogao bi da povuče
svoju odluku.“ I dalje je govorila tiho, ali je njihov razgovor ipak privukao
nekoliko radoznalih pogleda. „Ti tvoji podvizi su se pojavili i u jednoj trač-
rubrici.“
Avgusta nije znala da je toliko mastila potrošeno na nju, ali i se nije
iznenadila. „Ako ga tako lako obeshrabri trač-rubrika koja izveštava o mom
interesovanju za društvena pitanja i to što sam bila u šetnji bez pratilje, onda
nisam sigurna da uopšte zaslužuje nasu pažnju.“
Majka se namršti iako se trudila da i dalje zadrži prijatan izraz lica zbog
onih u okruženju. Bore oko njenih usana delovale su izraženije. „Mogla si makar
da budeš kod kuće u vreme za posete. On dolazi svakoga dana da bi nastavio
razgovor o braku.“
To je i bila svrha izbivanja iz kuće. Da se majka ne bi šlogirala pred svima
na balu, Avgusta reče prilično nežno: „Ne nameravam da vodim taj razgovor.
Izjasnila sam se šta osećam po tom pitanju.“
Majčina uznemirenost bila je gotovo opipljiva. „Kako se usuđuješ da nam
ovo radiš?“ Okrenula se i šaputala Avgusti u uvo kako je niko ne bi čuo. „Našli
122
smo ti odgovarajućeg muža. On je zgodan, iz dobre porodice i poznaje ljude koji
su nam potrebni. Šta još hoćeš?“
„Nisam shvatila da toliko očajnički pokušavate da mi nađete muža.“ Gorke
reči izletele su joj pre nego što je mogla da ih zaustavi. „Pre svega, volela bih da
shvatite da bih volela da odlučujem o izboru čoveka s kojim treba da provedem
čitav život.“ Namestivši osmeh, dodade: „Ali možda sada nije pravi trenutak za
ovu raspravu“.
Njena majka ljutito podiže nos i sa lica joj nestade prijatan izraz koji je sve
vreme pokušavala da zadrži. Avgusta pogledom pređe preko prostorije u potrazi
za skloništem. Ako se ovde posvadi sa majkom, to će biti glavna tema večeras.
Kada je zaustila da joj kaže da odlazi, priđe im poznanik čijeg imena nije mogla
da se seti. „Gospođo Krenšo, drago mi je što Vas vidim ovde.“
Avgusta se zadrža samo koliko joj je bilo potrebno da razmeni nekoliko
ljubaznih reči, a zatim krenu kroz balsku dvoranu. Već joj je na pameti bila
sledeća mala pobuna. Iako joj nikada nije izričito rečeno da kartanje na balu nije
za žene, primetila je da žene jedva prelaze granicu i zalaze u prostor očigledno
namenjen samo muškarcima. One koje su smele tamo da odu bile su starije i
udate već decenijama ili udovice. Na ovakvim mestima postojale su zasebne
prostorije za žene i mlade predviđene za razne druge igre i razonodu. Međutim,
Avgusta je nameravala da osvoji prostor koji je pripadao isključivo muškarcima.
I pre toga se govorkalo o njenim „muškobanjastim sklonostima“, pa će sada
dobiti priliku da o tome govore još glasnije da ih i Rotšild čuje. Teško da želi
muškobanjastu vojvotkinju. Kada je krenula prema prostorijama na donjem
spratu, žamor iz balske dvorane bio je sve tiši, dok je jasno čula prepoznatljive
muške uzvike i smeh. Na vratima je stražario lakej koji je zgroženo pogleda
kada je odlučno prošla pored njega.
Prostorija je bila prilično ukusno uređena u smeđim i tamnocrvenim
tonovima, sa teškim brokatom i najkvalitetnijim kožnim nameštajem. Bio je to
pravi muški prostor, sa lampama i stolovima za kartanje na sve strane. Za
nekoliko stolova sedeli su muškarci koji su igrali vist. Neki od njih joj uputiše
radoznale poglede, ali niko nije dovodio njeno prisustvo u pitanje. Široka
dvokrilna vrata koja su razdvajala ovaj deo naglo se otvoriše i ona ugleda drugu
prostoriju sa mnogo ljudi koji su zamorili. Čulo se navijanje i zveckanje
kockica, a neki su izvikivali sume na koje se klade.
Kada je stigla do vrata, nije ni videla stolove od gomile muškaraca čvrsto
zbijenih oko njih. Vazduh je bio pun dima koji joj uđe u pluća dok je duboko
disala da bi se smirila. Da nije pokušavala da nešto dokaže Rotšildu, istog
trenutka bi se okrenula i otišla. Bilo je glupo kladiti se u igri o kojoj ništa nije
znala, ali ovde je došla da dokaže da od nje ne mogu napraviti vojvotkinju.
Očekujući da će biti odbijena, ona hrabro zakorači u sobu. „Sto mu
gromova, Krenšo!“ Zbog tih ljutitih, ali prigušenih reči zastade na mestu. Srce
joj poskoči u grudima dok je izlazila iz prostorije i pokušavala da vidi odakle
123
dolazi taj glas. Najverovatnije iz druge prostorije, pored salona za kartanje.
Vrata su bila odškrinuta, pa im se oprezno približi.
„Nemoj mi se žaliti zbog toga što se stvari odveć sporo odvijaju.“ To je bio
Fardingtonov glas, znala je to iako nije mogla da ga vidi. Njegov duboki bariton
bio je krajnje prepoznatljiv. „Dobio sam tvoj predlog. Ne mogu ništa više pre
nego što ti odradiš svoj deo.“
Ona stasa ruku na usta da ne bi uzviknula od zaprepašćenja. Mora da
razgovaraju o predlogu za indijske pruge. Lično je pomogla ocu da sastavi taj
predlog. Jedno od poslepodneva van kuće provela je u poseti Fardingtonovom
pomoćniku koji joj je dao uvodne podatke o tržištu rada i materijala u Indiji, da
bi ona kasnije sedela do duboko u noć pišući detaljan izveštaj. Na osnovu toga je
sastavila nacrt predloga sa navedenim prednostima Železare Krenšo i sredstvima
koja su mogla odmah da se upotrebe. Detaljnije planiranje trebalo je da usledi
nakon uvida u nacrt predloga, kada će preći na sledeću fazu. Pod pretpostavkom
da stigne do te faze.
Njen otac je govorio suviše tiho da bi ga čula, ali je videla njegov potiljak
dok je sedeo za stolom naspram Fardingtona. Bilo je prisutno još nekoliko
muškaraca. Čulo se šuštanje odela i nečiji kašalj, ali nije mogla da ih vidi kroz
uzani prorez između vrata i dovratka.
„Da, da, sve to mi je jasno stavljeno do znanja“, uzvrati Fardington. „Moraš
shvatiti da ne mogu da predam predlog pre nego što ti odradiš svoj deo.“
Očev glas je i dalje bio tih i smiren, ali Avgusti se učini da čuje reči za ovo
je potrebno vreme.
„Pa, vreme nam je neprijatelj. Budi uveren da smo upoznati sa tvojim
položajem i sposobnostima. Problem, koji sam ti sasvim jasno predočio, jeste to
što ne možemo otvoriti ovo tržište bilo kome. Ako tvoja firma obezbedi ugovor
bez odgavarajućeg obrazloženja, počeće da me opsedaju ostali koji žele istu
uslugu. To ne smemo dopustiti. Predlog ne ide dalje dok ne budu objavljene
zaruke.“
Ona ponovo rukom zadrža uzvik, a mučnina joj se sklupča u stomaku.
Širenje poslova Železare Krenšo zavisilo je od njene udaje za vojvodu. Udaje
koju nije želela niti nameravala da ostvari. Naivno se nadala da će im početak
zvaničnog udvaranja doneti ugovor, bez konačnog sklapanja braka.
Kao da je mogao da čuje njenu naivnost, Fardington se nasmeja. „Verujem u
tvoju čast, ali se bojim da nam je potreban napredak na tom frontu pre nego što
možemo da nastavimo pregovore.“
Avgusta spusti ruke na stomak kako bi zadržala nemoćni bes i strah koji su
se kovitlali u njoj. Tresla se. Imala je osećaj da će joj emocije rasporiti utrobu
ako je ne bude čvrsto stezala rukama. Ipak joj se ote jecaj, što privuče pažnju
nekoliko ljudi za jednim od stolova. Potiskujući jecaj, ona požuri iz prostorije i
vrati se u dugački hodnik sa portretima na zidovima. Na kraju hodnika bila su

124
baštenska vrata koja su vodila u noć, pa se zaputi u tom pravcu kako bi pobegla
od svih. Nažalost, hodnik je vodio tačno pored sobe za jamb, iz koje izađe jedan
čovek.
„Gospođice Krenšo?“ Bio je to lord Ver. „Bože, jeste li povređeni? Da li
Vam je neko naudio?“ On potrča za Avgustom i baci pogled preko ramena,
tražeći onoga ko ju je naterao da potraži sklonište napolju.
„Ne, nije mi ništa. Samo moram da udahnem malo svežeg vazduha.“
Potrudila se da zadrži pribranost, ali je znala da joj to nije uspelo jer je i on dalje
delovao zabrinuto.
On pogleda prema terasi. „Ne bi trebalo da izlazite sami.“ Bila je noć, ali je
svuda bilo plinskih svetiljki. Videla ih je kako titraju sa prozora balske dvorane
na prvom spratu. „Idem sa Vama.“
Preklinjala je Boga da je sačuva od muškaraca koji su mislili da su joj
neophodni. Želela je da mu kaže da je ostavi na miru, ali to bi dodatno povećalo
njegovu sumnjičavost i produžilo čitavu agoniju. Svakim delićem tela da
pobegne iz ove kuće i da ima trenutak mira.
Balovi nisu za mene, pomisli Avgusta. Na njima se dešavaju strašne stvari.
„Ako želite“, uzvrati ona i požuri, ali je on brzo sustiže.
Zdanje u ulici Park bilo je ogromno i zauzimalo je gotovo pola ulice, pa je i
vrt bio prostraniji nego kod Aškroftovih. Protezao se čitavom dužinom kuće, sa
nekoliko kružnih staza za šetnju. Avgusta smesta ostavi za sobom balski žamor i
zaputi se ka udaljenom uglu blizu zida od cigle.
„Kuda je to vodite?“
Bio je to Rotšildov glas. Ona se naglo okrenu i spazi ga kako dolazi iz
pravca drugih baštenskih vrata prema lordu Veru. Njegov ton i držanje delovali
su podjednako preteče. Stegnuo je pesnice kao da se priprema za tuču sa jadnim
lordom tu, na licu mesta. Ovaj, međutim, ne ustuknu, ali pogleda Avgustu
razrogačeno da su mu se beonjače jasno videle u mraku. „Gospođica Krenšo je
htela da izađe na vazduh. Samo sam vodio računa o njenoj bezbednosti.“
„Ovo nije jedna od tvojih golorukih tuča, Rotšilde. Lord Ver je video da sam
nesrećna i pritekao mi je u pomoć.“
Rotšild je odmeri od glave do pete, kao da traži uzrok njene nevolje. Imala
je osećaj da ju je opipao rukama jer ju je i njegov pogled ostavio bez daha.
Naglo se okrenu od njega, prekrstivši ruke na grudima kao da hoće da umiri bes
koji je kuljao u njoj. On je bio uzrok čitave ove zbrke. Nije smela da dozvoli da
je ovoliko privlači. Nosio je istu crno-belu večernju kombinaciju kao i svi ostali
muškarci na balu, ali zašto mu se frak tako neodoljivo zatezao na ramenima?
„Hvala Vam na pomoći, lorde Ver.“ Njegov ton jasno stavi do znanja da nije
reč o istinskoj zahvalnosti. „Možete nas ostaviti.“
Avgusta prevrnu očima. Kako bi bilo lepo kad bar jednom ostali ne bi
spremno izvršavali njegova naređenja.
125
 Ipak, lord Ver se ne pomeri istog trena, već joj se obrati: „Gospođice
Krenšo?“
Pogledavši preko ramena, Avgusta vide kako se Rotšildu ponovo steže
vilica. Lord Ver se promeškolji. Da bi mu skratila muke, reče mu: „Hvala Vam
na pomoći, lorde Ver. Dobro sam“.
On joj klimnu glavom i ukočeno ode ka kući. Rotšild sačeka pre nego što je
ovaj ušao u kuću, a zatim joj priđe. „Šta se dogodilo? Jesi li u nevolji?“
Odbijajući da ga pogleda u oči, ona žurno prođe pored njega i krenu stazom
između rododendrona. On je bio poslednja osoba sa kojom je htela da razgovara.
„Zašto hramlješ?“
„Ostavi me na miru.“
Znala je da on to neće učiniti, u šta ju je uverio i zvuk njegovih cipela na
šljunku kada je pošao za njom. Ono što se dogodilo u biblioteci na prethodnom
balu još joj je bilo sveže u sećanju, pa se nije usuđivala da zađe duboko u vrt.
Umesto toga, zastade na mestu gde je staza skretala, dovoljno daleko od buke sa
bala, ali ne tako daleko da bi delovalo suviše nepristojno. Bar se nadala da je
tako.
„Evo. Mora da ti je hladno.“
Shvatila je koliko joj je hladno tek kada joj je dao svoj frak, još uvek topao
od njegovog tela. Toplina joj je prijala i ona je bila na ivici da utone u nju, ali
ipak pobedi njena potreba da ne prihvati ništa od njega. Izmigolji se iz fraka koji
zamalo pade na zemlju, ali je on to preduhitrio. Ona oseti svežinu noćnog
vazduha. Stajao je tik pored nje, pa je noć bila ispunjena prijatnim mirisom
limuna i bergamota. Njeno telo je pobunjenički upijalo taj miris i tražilo još dok
je i dalje izbegavala da ga pogleda u oči.
Posle nekoliko trenutaka tišine on je upita: „Hoćeš li mi reći šta te je
uznemirilo?“ Glas mu je odavao zabrinutost.
„Kao da ne znate.“ Odbijala je da ga pogleda, ali je žarko želela da vidi
njegov izraz lica, te ipak baci pogled krajičkom oka. Stajao je sa rukama na
bokovima i gledao u zemlju. Na zglavku ruke u kojoj je držao frak videla se
nova krasta, zbog čega se Avgusta upita da li je opet učestvovao u borbi. Bio joj
je još zgodniji bez fraka, samo u košulji i prsluku. Kada je podigao pogled, ona
se ponovo okrenu u stranu.
„Dolazio sam svakoga dana, ali ti nisi bila kod kuće.“
„Neko drugi bi shvatio poentu.“
On se osmehnu i Avgusta nije mogla da odoli njegovim privlačnim usnama.
Seti se trenutka u njenom salonu kada su se zamalo poljubili, kada mu je zamalo
dozvolila da joj se udvara, pre nego što je njena majka ušla i iznela istinu o
njihovom odnosu.
„To što mi govoriš je nečuveno. Zato mi se još više dopadaš.“

126
 „Voliš da te vređam?“
On se tiho nasmeja. „Ne. Volim što si iskrena prema meni. Tvoja iskrenost
je jedna od osobina koja me je privukla kod tebe.“
Avgusta spusti pogled jer nije očekivala laskanje. Da li joj je laskao? Kada
su joj drugi muškarci laskali, uvek su govorili o njenom izgledu ili sličnim
površnim stvarima. Na to je bila pripremljena. Ali ovo ju je iznenadilo. Da li je
bilo pogrešno to što joj se dopada?
„Nešto se dogodilo u kući. Hoćeš li mi reći?“ Posle kratke pauze, on
dodade: „Molim te“.
Mrzela je što je otvorila usta zbog ove ljubazne molbe. Možda je to bilo i
zbog toga što je i dalje stajao u košulji, bez fraka, ne mareći što bi ih neko
mogao zateći. Obrve mu se zabrinuto skupiše dok je čekao.
„Čula sam razgovor mog oca i lorda Fardingtona.“
„Ah, železnica.“
„Znaš za to?“
„Naravno.“
Uopšte nije bila iznenađena. „Lord Fardington odbija da učini nešto u vezi
sa našim predlogom pre nego što budu objavljene zaruke.“
Ćutke joj je pogledom prelazio preko lica. „Da li je to zaista toliko
zaprepašćujuće?“, upita je naposletku tonom bez trunke osude.
„Valjda nije.“ Lord Fardington je to i nagovestio na sastanku u tatinoj radnoj
sobi. Zaprepastilo ju je kada je to čula jasno i glasno. Odjednom je preplavi teret
poraza. Od početka ove priče o braku na pameti joj je bilo samo kako da se
izvuče iz svega. Sada je sve to izgledalo uzaludno. Nikada u životu nije doživela
takav strašan poraz.
„Jesi li razmišljala o poseti imanju Čarington?“
Tek sada se prisetila njegove ponude. „Zašto?“
„Bilo bi dobro da vidiš tačno na šta pristaješ.“
„Zašto je to važno? Zar ne moram da se udam za tebe uprkos onome što
tamo budem videla?“
On duboko udahnu vazduh i pogleda je tako da je gotovo ostala bez daha.
Kada ju je tako gledao, kao da je zaista vidi, nešto u njoj pretilo je da se otvori.
To ju je plašilo zato što nije znala šta će joj se dogoditi u tom trenutku.
„Ne“, tiho uzvrati on. „Ne, ne moraš da prihvatiš.“
„Lako je to reći kada nemaš ništa da izgubiš.“ Na licu mu se pojavi bolan
izraz i ona požele da povuče svoje reči. Imao je čvrste razloge za ovaj brak; to je
sada uvidela iako nije mogla da prihvati. „Govorim samo o železnici i tatinom
dogovoru sa Parlamentom.“

127
 „Ako me odbiješ, najverovatnije neću moći da privolim Fardingtona.
Međutim, mogu pomoći tvom ocu oko nekih drugih prilika. Na primer, novi
Rojal Albert Dok6. Trenutno Vlada još nije dala odobrenja i dozvole. Mogu se
postarati da Železara Krenšo dobije ugovor za čelik ako vaša kompanija hoće da
otvori ogranak u Engleskoj.“
Tata neće biti srećan zbog železnice. Pobesneće, ali ako mu ona ponudi
nešto drugo, možda će to biti dovoljno. Kada Maksvel stigne, razgovaraće i sa
njime i možda će to pomoći tati da se urazumi. Uostalom, čak i ako ne dobiju
posao sa železnicom, kompanija neće izgubiti nikakav novac.
„Zašto bi to uradio?“ Hladnoća je bivala sve neprijatnija i ona poče da trlja
mišice. On joj prebaci frak preko ramena i ovoga puta se nije pobunila.
Znala je. On je nežno obujmi pogledom. Bila je izložena njegovom pogledu
baš kao i svakom drugom na balu, ali on je nekako video više. To potvrdi i
izdajničko lepršanje leptirića u njenom stomaku. Progutavši knedlu, ona reče:
„Doći ću na nedelju dana. Ako pristaneš da povučeš ponudu posle te nedelje. I
da kažeš mom ocu da nisi spreman na sve ovo“.
„Dođi i ako posle te nedelje dana i dalje budeš verovala da ne želiš da se
udaš za mene, ja ću povući ponudu.“
Ote joj se uzdah pre nego što je mogla da se uzdrži, ne verujući da je sve
tako jednostavno. Ushićeno se osmehnu, ali joj ne dopusti da se prevremeno
raduje.
„Pod jednim uslovom.“
Avgusta se namršti. Naravno, postojao je uslov. Bilo mu je potrebno mnogo
više blaga od Jova iz biblijske priče, pa neće biti spreman da je tako lako pusti
da ode. „Kakav uslov?“
„Dozvoli mi da te poljubim.“
Bio je to neobično blag zahtev za tako veliki ustupak. „Molim? Ovde?“
On se ponovo osmehnu i odrečno odmahnu glavom. „Na imanju Čarington.
Da mogu da te poljubim kad god to poželim.“
„Ne dolazi u obzir. Znam da si spreman da dozvoliš da nas uhvate na delu,
što bi ti odgovaralo. Osim toga, zašto bi hteo da ljubiš ženu koja ne želi da ima
bilo kakve veze sa tobom?“
„Možda nećeš da se udaš za mene, ali uživaš da se ljubiš sa mnom, htela ti
to da priznaš ili ne.“
„Dobro. Možeš me poljubiti jednom dnevno u vreme i na mestu koje ja
odaberem. I to je sve. Samo jedan poljubac.“

6
Kompleks dokova i skladišta u Liverpulu otvoren 1846. godine kao prva građevina u
Britaniji napravljena od livenog gvozda, cigle i kamena, bez drveta.

128
 Pogled mu se spusti na njene usne i ona oseti kako joj se sva čula uzburkano
bude od miline. Zašto je on morao da bude jedini muškarac koji je privlači? Nije
fer.
„Dogovoreno“, uzvrati on.
Avgusta klimnu glavom osetivši da sada ima veću kontrolu nego kada ga je
srela. „U redu. Posetiću imanje Čarington.“
Propevši se na prstima, ona uhvati Rotšilda za mišice i poljubi ga u obraz.
On joj to dozvoli ne pomerajući se. Ruke su mu bile tako tople i snažne pod
njenim prstima da nije htela odmah da ga pusti. „Hvala ti. Ne mogu ti opisati
koliko mi ovo znači.
Vilica mu se pomeri dok su joj usne gorele pod njegovim pogledom.
Nesumnjivo se nadao poljupcu u usta, ali Avgusta nije nameravala da ponovi
ono što se dogodilo u biblioteci. Taj poljubac otišao je mnogo dalje nego što je
htela i ona ni sada nije znala kako je došlo do toga. Nije verovala da će moći da
se uzdrži ovog puta.
„Tako si ubeđena da ćeš me odbiti“, reče on malo grubljim tonom.
Ona skide frak sa ramena i vrati mu ga. „Ne odbijam te, samo neću još da se
udajem. To sigurno razumeš. Da nisi u ovakvoj finansijskoj situaciji, da li bi
uopšte tražio ženu?“
„Ne još, ali ne bih imao izbora jer bih na kraju morao da ispunim svoju
dužnost i oženim se. Zar ne misliš da ćeš se i ti na kraju udati?“
„Ne nameravam da se udam još mnogo godina. Mom bratu je data sloboda
da sačeka, pa se i meni tako dopada. Život mi je za sada ispunjen radom.“
Delovao je zamišljeno dok je oblačio frak, a zatim je upita: „Sada kada smo
se dogovorili, možemo li, molim te, prekinuti ovo pretvaranje da flertuješ sa
svakim muškarcem na balu?“ Ona se nasmeši. „Otkud znaš za to? Nisi bio
tamo.“
„Stigao sam pre sat vremena. Dovoljno dugo da bih te video kako flertuješ
sa lordom Smitom, pa sa lordom Hedlijem, zatim sa lordom Bantingom i lordom
Dilingamom i...“
„Dosta. Da, vidim šta hoćeš da kažeš.“ Takođe je videla da je ljubomoran. U
očima mu ponovo planu sjaj kao onda u biblioteci. Užasno je koliko joj se
dopadao kada bi je tako žestoko pogledao. Kao da je bio u stanju da je proguta, a
ona bi i u tome uživala. „Više neću morati da flertujem sa svima da bih te
oterala od sebe.“
„Flertovala si da bi me naterala da povučem ponudu?“ Ovo je izgovorio sa
nevericom, a zatim se setno osmehnu i zakorači ka njoj. „Pogrešila si. Zbog toga
te samo još više želim.“
U želji da se zaštiti, ona oseti treptaj straha koji je bio propraćen zdravom
dozom nečega što ju je užasavalo. To je mogla opisati jedino kao požudu. Ona
krenu unazad i, iz nepoznatog razloga, glasno se nasmeja. „Dalje od mene.“
129
Glas joj je drhtao baš kao i ruka koju je ispružila u pokušaju da ga zaustavi.
„Nećemo ponoviti ono što se dogodilo u biblioteci.“
„Prilično mi se dopalo ono u biblioteci.“
Govorio je blago promuklim glasom dok joj se približavao. Srce joj je
pomamno lupalo u grudima. Kako je uspevao da je dovede u ovakvo stanje bez
ijednog dodira? Nije joj bilo jasno. Želela ga je kao i ranije posle njegovih
poljubaca, a nije je ni takao.
„Stani. Neću da me uhvate sa tobom i uopšte ne cenim to što pokušavaš da
me zavedeš.“
On se nasmeja. „Rekao sam samo da ću povući ponudu na kraju tvog
boravka. Nisam rekao da neću upotrebiti sva raspoloživa sredstva da te ubedim
na pristanak.“
Dragi Bože! Na šta je pristala? „Vraćam se na bal. Sama.“ Kada je to
izgovorila, okrete se i požuri u kuću što je brže mogla u cipelama koje su je
žuljale.

130
 Sic0/ je 6a/Sau 06 6i/uica¸
ČARLS DIKENS

vane.“
Uzbuđeni glasovi njegovih sestara ispunili su ulaz u kuću trenutak pre
nego što su istrčale iz salona da ga dočekaju. Bio je razbarušen i prašnjav jer je
odlučio da od stanice dojaše na konju umesto da čeka kočiju koja će mu prevesti
prtljag. To nijednu od sestara nije sprečilo da mu se bace u naručje.
„Dobar dan, devojke!“ Morao je da im se nasmeši čim im je prišao. Bile su
kao par svetlosmeđih štenadi koja skaču jedno preko drugog da bi došla do
njega.
„Mnogo si zakasnio.“ Elizabet ga prekori mršteći se i povlačeći se unazad.
„I prljav si!“ Lujza nabra nos gledajući ga od glave do pete i očigledno nije
bila zadovoljna njegovim izgledom.
Bile su gotovo iste - ista tamnoplava kosa i plave oči, koje su, baš kao i on,
nasledile od majke. Jedina prava razlika bila je u tome što je Elizabet imala
jedva vidljiv ožiljak pored usta kao podsetnik na nestašluk iz detinjstva, a Lujza
je obožavala slatkiše od kojih su joj obrazi bili lepo popunjeni. A više nisu bile
devojčice. Izrasle su u žene za ovih nekoliko meseci otkad ih je poslednji put
video.
„Veoma je lepo kada mi se sve mane odmah nabroje čim dođem kući.“
„Nismo nabrojale sve tvoje mane.“, reče Elizabet.
Evan upita: „Jesu li stigli?“ Baci pogled prema majci, soba iza nje bila je
prazna.
„Ne, dušo. U telegramu piše da stižu vozom u pet. Šta se tebi dogodilo?“
Evan je planirao da putuje sa majkom prethodnog dana kako bi imao
dovoljno vremena da se sastane sa upraviteljem imanja pre dolaska Krenšoovih.
Sat vremena pre nego što je trebalo da Evan krene sa majkom stigla mu je
poruka u kojoj ga je Klark molio za hitan sastanak. Vredelo je odložiti putovanje
zbog tog sastanka, ali je to podrazumevalo da će stići u poslednjem trenutku.
Jedva je imao vremena da se okupa, pa nije mogao da ih sačeka na stanici.
Sve je to bilo u redu osim toga što je jedva čekao da ponovo vidi Avgustu.

131
 „Klark misli da su ljudi koje je angažovao ušli u trag očevom advokatu. Sve
ću ti objasniti kasnije.“ Advokat je nestao ubrzo nakon što je Evan nasledio
imovinu i počeo da postavlja nezgodna pitanja. Možda mu je preuranjeno dao
otkaz.
Majka klimnu glavom, ali joj se između obrva pojavi bora. „Misliš da će to
imati nekakvog značaja?“
„Možda. Teško je reći pre nego što ga ispitamo, ali sam uveren da je imao
dobar razlog za bekstvo. Ako krije neki novac, pronaći ćemo ga.“
Ovoga puta majka mnogo odlučnije klimnu. „Dobro. Klark je pristojan
čovek. U slučaju da postoji nešto što treba pronaći, on će to učiniti. Do tada...“
Ona baci pogled na sat sa klatnom, koji je, koliko se Evan sećao, uvek stajao na
istom mestu, na zavoju stepeništa. „Najbolje da se okupaš i spremiš. Krenšoovi
uskoro stižu, a na nama je da ostavimo dobar utisak jer ih kuća sigurno neće
oduševiti.“
To je bilo više nego tačno. Stara kuća bila je na ivici da se raspadne. Evan
pogleda odeću svojih sestara. „Zašto niste u crnini?“, upita ih. Nosile su haljine
koje su bile sašivene pre dve godine. Ne samo da su odavno izašle iz mode, već
su im bile bar nekoliko centimetara kraće, dok su vešto prebačene marame
prikrivale stare steznike.
„Dosadilo nam je da nosimo crno i sivo“, odgovori Lujza. „Nosile smo
crninu duže od godinu dana.“
„Da li očekuješ da budemo u crnini tokom čitave njihove posete?“, Elizabet
upitno podiže obrvu.
On uzdahnu. Dale su mu sasvim suvisle argumente. U stvari nije mu smetalo
što su skinule crninu, pa makar to bilo i odmah posle očeve smrti. Taj čovek im
nije bio dobar otac i viđao ih je tako retko da ih verovatno ne bi prepoznao u
punoj balskoj dvorani. Problem je bio u njihovoj svakodnevnoj odeći. Obema je
bila potrebna potpuno nova garderoba. Garderoba koju on nikako nije mogao da
im priušti. Onaj stalno prisutni čvor u grudima ponovo se stegnu.
„Ne, period žalosti je gotov za sve.“ Bliznakinje se oraspoložiše, ali se
majka samo usiljeno osmehnu. Kao udovica, bila je osuđena da duže nosi crninu
za čovekom koji nikome od njih nije naročito nedostajao.
Elizabet ga povuče za rukav. „Jesi li nam doneo poklone?“
„Naravno.“ Posegnuvši u džep kaputa, on izvadi dve bombonjere u zlatnom
papiru i sa belom ukrasnom trakom. „Po jedna za svaku.“
One zacičaše oduševljeno i odnesoše svoje poklone u salon. Majka se toplije
osmehnu videvši kako su radosne. Međutim, u trenutku kada su nestale, ona se
okrenu, priđe Evanu i dodirnu mu obraz. „Idi da se obriješ i obučeš. Naredila
sam da ti opeglaju odelo. Misliš li da ćeš se snaći bez Stjuarta?“
Njegov lični sluga je ostao da se postara o Evanovom prtljagu. „Mislim da
ću umeti bar jednom da se obučem sam.“
132
 „Devojke i ja smo završile čajanku, ali mogu da ti pošaljem poslužavnik u
sobu.“
„Ne, sačekaću večeru.“ Bio je suviše nestrpljiv zbog dolaska gostiju da bi
osetio glad. Gotovo je očekivao da će se Avgusta okrenuti na prilaznoj stazi i
odbiti da uđe u kuću.
Primeti kako njegove sestre odmotavaju bombonjere. Porasle su tokom
prethodne godine, pa su sada izgledale kao mlade žene koje se igraju
pretvarajući se da su deca, u svojim okraćalim haljinama. U uglu iznad njih se
vlaga širila od tavanice do polovine zida, zbog čega su tapete bile uništene. Šta
ga je to nateralo da prihvati Avgustine uslove? Nije trebalo više da joj dopušta
da mu se izmigolji iz ruku, ali nije mogao ni da sebi zabrani želju za njenim
poljupcima. Bez nje će sva njegova imanja propasti i pretvoriti se u trošne
kolibe, a lešinari će odneti celokupno pokućstvo. Njegove sestre nisu imale
nikakve izglede za budućnost, a njegova rođena majka će i dalje biti žrtva
očevog nemara. Njegova jedina nada bila je ženidba sa Avgustom.

manje Čarington bilo je propalo, baš kao što je Avgusta sa strepnjom

I očekivala. Nije bilo potpuno propalo. Nekoliko tornjeva, dimnjaka i bar
jedna kula i dalje su stajali uspravno. Međutim, stara kamena fasada bila je
trošna, prošarana raznim nijansama sive, smeđe, pa čak i crne boje, a bršljan je
prekrivao gotovo trećinu ogromnog zdanja. Lučni krov u gotskom stilu je
očigledno već dugo bio pod uticajem vremenskih prilika i oksidacije, usled čega
je krovna opeka dobila veoma ružan zelenkasti ton. Kuća je izgledala kao da je
nekada davno bila zamak ili čak opatija, ali se tokom vekova mnogo menjala.
Ne, nije bila tako trošna, ali bi za stotinak godina mogla potpuno propasti
ukoliko se ne spreči katastrofa. „Pobogu“, izusti Vajolet, ali ta reč nije ni blizu
opisivala Avgustin utisak. Fasada čitavog zdanja moraće da se renovira. Zamena
krova biće basnoslovna. Plašila se da vidi u kakvom je stanju unutrašnjost kuće.
„Eto... Deluje krajnje srednjovekovno“, osmehnu se majka protiv svoje
volje. „Prilično očaravajuće.“
Tata zadrža neutralan izraz lica. „Upravo ovako sam zamišljao imanje
nasleđeno od predaka. Staro i prilično loše korišćeno. Hvala Bogu što on ima
kuću u Londonu.“
„Da li...“ Vajolet proguta knedlu u trenutku kada su kočije Rotšildovih, koje
su ih dočekale na železničkoj stanici, skrenule na dugačkoj prilaznoj stazi odakle
su videli fasadu! iz sasvim novog ugla. „Da li mislite da u kući ima kupatila?“
Niko to nije očekivao.
Na glavnom stepeništu su ih čekali ljudi poređani u vrsti. Posluga je bila
odevena u kraljevsko-plave i crne livreje, ali Avgustin pogled odmah privuče
figura na vrhu stepeništa. Odmah je prepoznala njegovu tamnoplavu kosu i
široka ramena, kao i isklesane crte lica. Avgusta prođe prstima preko kovrdža
koje su joj provirivale iz šešira i uokvirivale lice. Meri je insistirala da joj
133
ukovrdža pramenove tog jutra. Avgusta je prvo odbijala tu ponudu, ali je njega
služavka tako uporno govorila da samo ta frizura pristaje uz šešir, pa je morala
da popusti. Sada je bila zadovoljna zbog Merine istrajnosti.
Vajolet je pogleda i promrmlja: „Izgledaš divno.“
Avgusta joj klimnu u znak zahvalnosti dok se u sebi pitala otkud njena
sestra zna šta ona radi. Vajolet bi mogla da donese pogrešan zaključak. Avgusta
je mogla da se doteruje za njega iako nije želela da se uda za njega. Ova dva
cilja nisu se međusobno isključivala.
U trenutku kada su se kočije zaustavile pri dnu širokog stepeništa, lakej
priđe i otvori vrata. Drugi lakej stavi postolje kako bi lakše izašli iz kočija. Kada
je uhvatila lakeja za ruku, Avgusta pokuša da izbegne Rotšildov pogled, ali nije
uspela u tome. To je bilo nemoguće jer je on sišao niz stepenice sa osmehom na
licu. „Dobar dan, gospođice Krenšo. Nadam se da ste putovali bez ikakvih
problema?“
Šta je to imao u svom tenoru koji ju je preplavio kao vruć čaj po hladnom i
kišovitom danu? „Da, hvala na pitanju.“
Pruži joj ruku, a ona ga uhvati bez razmišljanja. On joj smerno poljubi ruku i
reče: „Primite moje izvinjenje što nisam mogao da dođem na stanicu. Bio sam
sprečen zbog poslovnih obaveza u Londonu i upravo sam stigao“.
U očima mu se videlo žaljenje, a ona se ponovo upita kako bi sve bilo
drugačije da on nije bio nitkov u potrazi za bogatstvom.
Ona klimnu glavom i zausti da mu odgovori, ali je tata preduhitri. „Ne
brinite se, Vaša milosti. Vaš sluga se pobrinuo za nas tamo.“
Zadržavši pogled na njoj još nekoliko trenutaka, Rotšild polako krenu ka
njenoj porodici i pozdravi svakoga ponaosob. Vojvotkinja je stajala na najnižoj
stepenici, sa prijatnim osmehom na licu, a pored nje su bile dve mlade žene.
Avgusta pretpostavi da su joj to ćurke. Delovale su kao mlađa verzija
vojvotkinje.
„Dobar dan, Vaša milosti. Divno je ponovo Vas videti.“ Uprkos pomešanim
osećanjima zbog vojvotkinjinog sina, Avgusti se prilično dopadala sama žena.
Lice joj je odavalo urođenu ljubaznost, a njen direktan pogled joj je ulivao
poverenje i uopšte nije bio odbojan. Zbog toga je imala osećaj da je ona vidi i
prihvata.
„Nadam se da je putovanje proteklo u najboljem redu“, reče ona. Kada je
dobila potvrdan odgovor i razmenila pozdrave sa ostalim članovima porodice,
okrenula se ka svojim ćerkama s očiglednim ponosom na licu. „Dozvolite mi da
predstavim moje ćerke, Elizabetu i Lujzu.“
Odmah se videlo po čemu se bliznakinje razlikuju. Lujza je zračila toplotom
kao i njena majka, dok je Elizabet delovala mnogo uzdržanije i opreznije. Iako
joj nikada postati zaove jer je Avgusta već odlučila kao će se ova sedmica
završiti, ipak je osećala nelagodu i nadala se da će im se dopasti.

134
 „Uđite“, pozva ih vojvotkinja. „Vaše sobe su pripremljene i čekaju vas.
Verovatno svi želite da se osvežite posle putovanja. Ovde se pridržavamo
seoskog rasporeda, pa će večera biti poslužena za sat vremena.“
Ulazni hodnik bio je širok i obložen hrastovinom. Bio bi mračan da iznad
ulaznih vrata nije postojao ogroman prozor kroz koji se probijalo bledo
popodnevno sunce. Sasvim dovoljno svetlosti da se vidi veličanstveno stepenište
u zadnjem delu hodnika ukrašenog slikama. Crvena boja na zidovima bila je
izbledela, a tepisi su bili izlizani i iskrzani. Pogled ka salonu otkrivao je udoban,
ali star nameštaj.
Nije se usudila ništa da kaže o svemu. Umesto toga, pozdravila je Njenu
milost i krenula za služavkom koja joj je dodeljena. Nadlanica njene ruke, iako u
rukavici, i dalje je bridela od blagog dodira Rotšildovih usana. Čim bi se našla
pored njega, događale su joj se čudne stvari. Iznenada njen plan o tome kako da
preživi narednu sedmicu, to jest, kako da ne obraća pažnju na njega, nije
izgledao onako jasan kao ranije.

eri je upravo završila doterivanje Avgustine guste kose kada se na

M vratima spavaće sobe začulo kuca nje. Soba je bila udobno nameštena,
ali, kao i na svemu ostalom u kući, i ovde se video trag vremena. Zidovi su
nekada bili svetloružičasti u to je bila sasvim sigurna, ali su sada bili neodređene
boje, između bež i smeđe.
„To mora da je Njena milost. Možeš li da otvoriš, Meri?“, Avgusta zamoli
služavku, a zatim utrlja malo ružičastog melema na usne. Posetilac svakako nije
bio niko iz njene porodice jer bi oni samo učtivo pokucali, a onda utrčali u sobu.
„Vaša milosti“, reče Meri i duboko se pokloni, ali nešto u njenom glasu
natera Avgustu da podigne pogled.
Ustade sa stolice za toaletnim stočićem kada je ugledala Rotšilda. „Šta ti
radiš ovde?“
„Došao sam da te odvedem na večeru“. On se nasmeja i pređe pogledom
preko njene odeće. Ona odmah spusti tuke da proveri steznik, odjednom
zabrinuta da li će mu se smaragdnozelena haljina sa crnim ukrasima dopasti isto
kao i njoj. Nije joj baš bilo stalo do njegovog mišljenja. Zašto je onda bila
zabrinuta?
„Savršeno sam sposobna da sama siđem niz stepenice.“ Te reči su zvučale
grublje nego što je nameravala.
On smesta prestade da je zagleda i Avgusta se zabrinu da ga je povredila
kada je pogledao Meri. Osetivši da želi trenutak nasamo sa njom, Avgusta reče:
„To je sve, Meri. Hvala“. Zaista ne bi trebalo da pošalje Meri iz sobe. Njegovo
prisustvo bilo je neprikladno čak i ako bi Meri ostala, ali jedan deo nje bio je
odveć radoznao da bi vodila računa o prikladnosti.

135
 Služavka se više puta nakloni dok je izlazila iz sobe. U trenutku kada su se
njeni koraci udaljili niz hodnik, Rotšild pređe preko sobe i stade ispred Avguste.
„Jesmo li opet na početku?“ Svaki njegov korak odavao je nezadovoljstvo.
„Ovo protivljenje. Mislio sam da smo se dogovorili, ali sada smo se očigledno
vratili na nepotrebno peckanje.“
Bio je u pravu. Već je zažalila zbog svog ispada. Nije bilo potrebe za
gorčinom, naročito nakon što su već prešli određene granice i postigli dogovor.
Moći će da ode od njega na kraju ove sedmice. „U pravu si. Izvini.“ Oči mu se
blago raširiše. „Iznenadio si me. Nisam očekivala da ćeš doći u moju sobu. Kad
smo već kod toga, stvarno bi trebalo da nastavimo ovaj razgovor u hodniku jer
ne smemo da budemo sami.“
Na usnama mu se ponovo pojavi osmeh. „Došao sam zato što sam mislio da
želiš da me vidiš i vidim da sam bio u pravu“, reče, ne mareći za ono što mu je
Avgusta rekla o prikladnosti.
Ona ga sumnjičavo upita: „Šta hoćeš da kažeš? Zašto bih uopšte želela da te
vidim?“
Njegov izluđujući osmeh bio je još širi. „Zato što ti nedostajem, a možda
čak želiš da me poljubiš.“
Ona se nasmeja, podjednako zatečena njegovom drskošću i zadivljena
njegovom smelošću. „To je najgluplja stvar koju sam ikada čula.“
„Zaista? Zar zbog toga ne osećaš potrebu da skočiš na mene? Smatraš da
sam privlačan, ali zbog toga si uznemirena i ogorčena. Isto tako, prema našem
dogovoru, mogu da te poljubim svakoga dana dok si ovde. Došao sam da te
oslobodim tereta iščekivanja.“
Kada je završio svoj mali govor, Avgusta je morala na silu da zatvori usta.
„Stvarno si drzak.“
Prokleti osmeh ponovo mu je zaigrao na usnama. „Jesam.“
Namerno ju je izazivao, a ona je odbijala da mu pruži zadovoljstvo i udostoji
ga odgovora. „Dobro. Onda ispuni tu obavezu.“
On joj priđe sasvim blizu i ona oseti kako se njegova telesna toplota širi
prema njoj, što nije bilo loše imajući u vidu kako je hladno bilo u sobi. Morala je
da se bori protiv svoje želje da što pre smanji prostor između njih i da upije svu
toplotu koju je bio spreman da joj pruži. On spusti glavu i nežno joj rukom
dodirnu vilicu. Prsti koji su joj prelazili preko kože pokrenuše joj talas
zadovoljstva niz kičmu. Ona liznu usne očekujući poljubac, ali je on oklevao,
nadnoseći joj se nad usta kao da uživa u mirisu kafe koja je suviše vrela.
Kada više nije mogla da podnese tu neizvesnost, ona se podiže ka njemu i
dodirnu ga usnama. On to poslušno prihvati i polako i ritmično poče da joj
razdvaja usne. Sada je već dobro znala kako se on ljubi, ali nije bila svesna kako
je do toga došlo ovom brzinom. Znala je samo da jedva čeka da oseti njegovu
nežnu toplom i njegov ukus, zbog čega je ljubljenje izgledalo kao rajsko parče
136
najneodoljivije čokoladne torte. Zaista je bio neodoljiv i nemoralan, a ona je
želela još.
Poljubac je bio gotov suviše brzo i on se već povlačio. Zašto, pitala se, kad
su tek počeli? Ona otvori oči i vide ga kako je netremice posmatra sa
nestašlukom u očima, dok je nešto mnogo prijatnije gorelo ispod površine.
„Hoćemo li na večeru?“, upita on.
Ona potvrdno klimnu, poželevši na trenutak da se pribere i ne želeći da mu
pruži zadovoljstvo tako što će mu pokazati do koje mere utiče na nju. Uhvati ga
za ruku u nadi da niko neće primetiti šta joj je uradio njegov poljubac.
Majčine oči sijale su prepoznatljivim sjajem, ali ovoga puta ništa nije rekla.
Vojvotkinja ju je pitala da li joj je soba udobna, a zatim su svi nekoliko minuta
stajali i ćaskali pre nego što je batler najavio da je večera poslužena.
Večera je bila manje formalna od one kod Aškroftovih. Pre svega,
produžetak stola bio je sklonjen za ovu priliku, pa je delovao mnogo manje za
osam osoba. Drugo, pošto su bila prisutna samo dva muškarca, svi su ušli u
trpezariju zajedno, ne vodeći računa o parovima. Nije bilo ni onog nezgodnog
pregovaranja o tome gde će ko da sedi. Rotšild će, naravno, zauzeti mesto na
čelu stola, a njegova majka sedeće naspram njega. Gospođa Krenšo mu se
obratila čim su krenuli ka trpezariji i Avgusta je smatrala da je dobio to što
zaslužuje. Majka je bila poznata po beskrajnoj priči, pa će ga zabavljati čitave
večeri. Sestre bliznakinje pričale su sa Vajolet još pre nego što je Avgusta sišla,
pa su je i za stolom smestile između sebe. Vojvotkinja nežno uhvati Avgustu za
mišicu i reče joj: „Sedite pored mene, dete, kako bismo mogle bolje da se
upoznamo“. Rotšild očigledno nije rekao majci za njihov dogovor.
Trpezarija je bila veličanstvena. Tavanica je imala nekoliko lukova sa
drvenim gredama koje su vodile do vrha. Kamin je zauzimao veliki prostor i
sezao je sve do tavanice, sa prelepo ukrašenom policom. Arhitektura sobe bila je
smela i oduzimala je dah. Međutim, i ovde se videlo koliko je kuća propala.
Zidovi su se krunili i vapili za popravkom pre nego što ponovo budu
okrečeni. Potamnelim drvenim gredama i podovima bilo je neophodno glačanje.
Mnogo toga je trebalo i zameniti jer su mrlje od vlage bile vidljive na zidovima.
Jedna takva mrlja spuštala se čitavom dužinom u uglu zida, nesumnjivo zbog
toga što je krov prokišnjavao, a i on je bio spreman za popravku. U čitavoj kući
osećao se blag miris memle zbog zapuštenosti.
„Kako Vam se dopada boravak u Londonu, gospođice Krenšo?“, upita je
vojvotkinja dok je jednom od svojih slugu klimnula glavom da im sipa vino u
čaše.
Avgusti se i ranije, u nekoliko kratkih razgovora, ova žena odmah svidela.
Videvši je sada u društvu ćerki, Avgusta je stekla još bolje mišljenje o njoj.
Uopšte joj nije bilo naporno da razgovara sa njom, pa su nastavile o Londonu i
razonodi u gradu sve dok nije posluženo jelo od dinstane jegulje. Vojvotkinja se

137
nagnu ka Avgusti i reče: „Zanima me sve u vezi sa Vašim poslom u Železari
Krenšo. Da li Vas to ispunjava?“
Avgusti se zamalo zagrcnu jer joj je zalogaj mekog ribljeg mesa zastao u
grlu. Niko je nikad nije pitao o poslu. Avgusta bi povremeno načula delove
razgovora kada su ljudi očigledno pričali o tome, ali niko je nikada nije otvoreno
pitao. To se nije događalo samo u Londonu, već i kod kuće. Svi su zali da radi
zajedno sa ocem i bratom, ali je vladala nepisana zabrana da je žene javno pitaju
o poslu.
Diskretno se nakašljavši, Avgusta odgovori. „Izvinite, molim Vas. Da,
posao mi pruža veliko zadovoljstvo. Uživam da istražujem i da detaljno
pregledam finansijske izveštaje.“
„Avgusta je bila ovolicna“ - tata podiže ruku u visini stola - „kada se popela
na sto u radnoj sobi i sabrala neke brojeve koji su mi zadavali glavobolju. Posle
toga sam joj dozvolio da mi povremeno pomaže sa poslovnim knjigama. Kako
je rasla, polako je preuzimala sve veću odgovornost. Ona smatra da je posao
ispunjava, ali ne brinite se, sasvim je sposobna da to oduševljenje preusmeri na
nove planove“.
Na licu mu se video istinski ponos, a Avgusta se gotovo nasmeši pre nego
što je shvatila šta je zaista hteo da kaže. Uveravao je vojvotkinju kako će
Avgusta biti savršeno zadovoljna da se odrekne svoje višegodišnje karijere i
truda koji je uložila u Železaru Krenšo.
Vojvotkinja se usiljeno nasmeši i jedva primetno podiže obrve kada je
ponovo pogledala Avgustu. Ona zatrepta, a starija žena se obrati sagovorniku.
„Kakvo pametno dete!“
„Vrlo je pametna“, potvrdi tata. „Verujem da će biti uspešna u svemu čega
se prihvati.“
„Ne bih volela da se odreknem svog posla“, reče Avgusta polako spuštajući
pribor za jelo i uzimajući čašu sa vinom.
Tatine usne se blago zgrčiše jer nije bio zadovoljan zbog ove izjave. Na
sreću, vojvotkinja prekide tišinu. „Nisu Vam dosadni svakodnevni kancelarijski
poslovi?“
Ostavljajući sa strane njene prethodne sumnje, Avgusta odgovori: „Ima dana
kada su mi dosadni. Ne možemo uvek samo da planiramo novi poduhvat ili
kupovinu nove fabrike. Međutim, uvek nalazim zadovoljstvo u tome što znam
da sam provela dan na način koji će doneti korist mnogima“.
„Hmmm...“ Vojvotkinja zamišljeno promrmlja dok je otpila gutljaj belog
burgunca. „Železnice su nam u potpunosti promenile način života.“
„Da, istina, ali takođe govorim i o našim radnicima. Volim da znam da se o
njima vodi računa. Obezbeđujemo im dobro zaposlenje kako bi mogli da
izdržavaju svoje porodice. Zauzvrat, njihove porodice vode zdrav život i školuju
se, gradeći produktivno društvo.“

138
 Vojvotkinja potvrdnu klimnu i osmehnu se. „To stvarno zvuči veoma
napredno.“
„Smatram da to ima smisla bez obzira kakvo ćemo mu ime nadenuti“,
uzvrati Avgusta.
Da ne bi bio izostavljen iz razgovora, tata dodade: „Ne brinite, Vaša milosti,
Maksvel i ja je držimo pod kontrolom kada počne da preteruje u velikodušnosti.
Avgusta nije tako glupa da ne sluša one koji znaju bolje“.
Lice joj pocrvene zbog besa i postiđenosti. Otac je hvalio njene poslovne
sposobnosti, ali je namigivao i pokušavao da uveri sve prisutne da ne treba
brinuti jer će isto tako biti savršena domaćica. „Nisam glupo štene koje treba da
držiš pod kontrolom. Upoznata sam sa finansijskim ograničenjima i metenjima.“
Tata se nasmeja, mada ni je bilo sigurno da li pokušava da što lepše
predstavi stvari Njenoj milosti ili ne shvata zbog čega se Avgusta ljuti.
Vojvotkinja ga je ignorisala i pažljivo se zagledala u Avgustn. „Avgusta je
neobično ime.“
Na trenutak zatečena promenom teme, Avgusta nije odmah odgovorila.
„Moj deda se zvao Avgustus, po njemu sam dobila ime.“
Vojvotkinja klimnu glavom, kao da je očekivala taj odgovor. „Mislim da mu
služite na čast.“
Avgusti su ove reči prijale više nego što je mogla pretpostaviti, pa reče:
„Hvala. Prija mi što unosim razlike u poduhvat koji je moj deda započeo sa
svojih deset prstiju“.
„Da, mogu da zamislim.“
Starija žena nastavi da jede, a zatim obrati pažnju na svoje ćerke. Avgusti je
to dobro došlo jer je i dalje bila uzrujana zbog očevih reči. Da li je oduvek
ovako podmuklo gledao na njena dostignuća, ona jednostavno nije primećivala?
Da liju je uvek gledao kao dete kojem treba udovoljavati pre nego što kucne čas
za njenu udaju? Ako je to tačno, zašto je sve vreme bila šlepa?
Pogledavši krajičkom oka niz sto, uopšte je ne iznenadi to što je Rotšild bio
potpuno zaokupljen razgovorom sa njenom majkom i Vajolet. Majka je pričala o
nekom nestašluku iz detinjstva, a Rotšild se smejao onda kada je trebalo, iako je
pokušavao da uhvati njen pogled preko stola. Kao da je osetio njen nespokoj,
između obrva mu se stvori bora i on prvo pogleda svoju majku, a zatim ponovo
Avgustu. Kada je smeh utihnuo, obrati pažnju na svoje sestre i glasno reče kako
bi ga svi za stolom čuli. „Žao mi je što to moram da kažem, ali ove dve mogu da
nadmaše svaki nestašluk Vaše dece. Da li Vam je i majka ispričala kako su
jednom zaključale guvernantu u potkrovlje nakon što su je ubedile da je ukleto i
puno duhova?“
„Ne!“
„Evane!“

139
 Bliznakinje istovremeno viknuše i svi prisutni prasnuše u smeh. Delovao je
istinski zabrinuto, baš kao i način na koji je pokušao da preusmeri razgovor sa
nje i njene porodice. Avgusta je cenila taj potez i osetila kako ponovo postaje
mekša prema njemu. Kada ju je ponovo pogledao, nagnula je glavu u znak
zahvalnosti, a on se osmehnu. Zbog toga joj srce brže zakuca. Do kraja večere
razgovor je protekao u najboljem redu.
Niko nije pomenuo ni brak ni bogatstvo.

140
 Nije6au c0ceS uiSa6a uije p06/a0
ceSiSi iSi 60Sa¥ Seş mu0g0S¥0juiS
ceSiSiS g¥e6aSa¸
VILIJAM GLEDSTON

ledećeg jutra Evan povede goste u obilazak imanja. Bio je to sasvim

S izvesno jedan od najneprijatnijih doživljaja u njegovom životu, sličan
ogoljavanju najružnijih delova njegove duše strancima. Strancima koji će se sve
vreme truditi da je sve živopisno i ljupko na seoski način, čak i istinsko
propadanje koje su videli tokom šetnje po okolini.
Evan je video samo dokaze svog neuspeha.
Kada je šetnja završena, on je poželeo Krenšoovima lep dan, možda ne baš
najpristojnije, odvodeći Avgustu prema štali. Tamo će moći da vidi još nešto pre
nego što donese odluku, ali je odbio da njenim roditeljima pruži priliku da im se
pridruže. Sada su polako jahali konje niz prilaznu stazu prema nizu obližnjih
kuća za zakupce. Avgusta nije rekla ni reč, ali se sve vreme osvrtala da ga vidi.
Bio je suviše posramljen zbog zbrke koju mu je ostavio otac i zbog sopstvene
nesposobnosti da je razreši, pa je zato nije ni pitao za utiske.
„Da li često jašeš?“, upita ga napokon, prekidajući tišinu koju su sami
nametnuli.
„Da, kad god mogu u Londonu. Obično svakog jutra. Ti?“
„Kod kuće imam Popi. Ona je prelep poni. Jašem je kad god mi se ukaže
prilika.“
Pogleda je, prateći lakoću s kojom se smestila u sedlu i kretala zajedno sa
životinjom. Posedovala je prirodnu gracioznost.
Ispuni ga zadovoljstvo zbog toga što je očigledno umela sa konjima. Nije
mogao ni da zamisli suprugu koja ne uživa u jahanju. Još jednom je uvideo
koliko je hitan bio njihov konačni dogovor. Bila je gotovo savršena za njega u
svakom pogledu. Međutim, ponovo oseti grižu savesti. Imala je ispunjen život
koji će joj on oduzeti.
Avgusta mu uhvati pogled i osmehnu se. „Hoćemo li da se trkamo?“

141
 „Ne bi bilo fer. Ti sediš postrance.“
Čelo joj se nabra. „Onda mi daj početnu prednost.“
Evan se nasmeja. „Ti si poslednja osoba od koje bih očekivao da će tražiti
ustupak.“
„Dragi gospodine, ustupci su neophodni kada je pravilo u osnovi
nepravedno. Promeni pravilo i neće mi biti potreban ustupak.“ Ona coknu
jezikom i povuče uzde umesto odgovora i krenu galopom niz stazu. „Prvi do
kapije pobeđuje!“
Njegov dorat naćuli uši i potrča čim je osetio zatezanje uzdi. Uprkos tome
što je jahala postrance, bila je brza. Srce mu je snažno udaralo kad je počeo da je
sustiže. Izgledalo je da će joj šešir spasti sa glave i dopadalo mu se što ona ne
mari zbog toga. Kada ga je pogledala preko ramena, delovalo mu je da je sasvim
zaokupljena pobedom. Naposletku se zaustaviše ispred kapije u istoj sekundi pre
nego što su pustili da konji polako dođu do daha. „Veoma dobro jašeš“, reče joj.
„Volim konje“, uzvrati ona.
Pomilovala je ždrebicu nekoliko puta s toliko ljubavi da on oseti kako ga
obuzima čudna ljubomora. Šta je bilo potrebno da je nagovori da i njega
pomiluje sa ovoliko ljubavi? Mogao bi za početak da otkaže veridbu, ali Evan
nije bio u mogućnosti da ode tako daleko. Naročito kada mu je bila očajnički
potrebna.
Umesto toga, on je povede stazom pored reke koja je tekla po sredini
imanja. Na južnoj strani imanja bilo je mnoštvo farmi! koje su koristile vodu iz
reke. Bilo je vreme da joj pokaže jednu a od malobrojnih stvari koje joj je
mogao ponuditi. Slobodu.
Ona klimnu glavom. „Imamo letnjikovac u Konektikatu. Tamo obično ne
jašem postrance, već kao muškarac.“
„Zašto me to ne ne iznenađuje?“, nasmeja se Evan.
„Ne bih imao ništa protiv da to uradiš ovde... u slučaju da pristaneš da mi
budeš vojvotkinja.“ Pogleda sivu, sporu reku izbegavajući njen izraz lica. Prvi
put su razgovarali o braku od one noći na balu. Čak ni sada nije mogao da
izgovori tu reč. Okolišao je. osećajući neobično stezan je u utrobi. Nije mu se
dopadala ova uznemirenost.
„Kakva velikodušnost.“ Glas joj je odavao gorčinu koju je ublažila toplina
njenog osmeha. Evan podiže pogled ka njenim sjajnim očima. „Ili bih mogla da
ostanem neudata i da radim šta poželim.“
On klimnu glavom. „Ili bi to mogla da uradiš.“
Logičko razmišljanje teralo ga je da je podseti da će se na kraju ipak udati.
Možda bi poverovao da je sasvim srećna neudata da je nije poljubio. Da nije bio
svedok kako su joj oči plamtele i kako mu se predavala. Želela je društvo koje
joj je samo ljubavnik mogao podariti. Iznenadio se kada je i on poželeo takvu
vezu. Brak mu nikada nije bio bitan, ali je, sticajem okolnosti, samo o tome
142
razmišljao u poslednje vreme. Sa njom su, međutim, te misli dosezale još dalje.
Uhvatio je sebe kako zamišlja večeri u pozorištu, kako sa njom provodi dane
kod kuće ispred kamina, kako joj daje neočekivane poklone poput ogrlice ili
knjige. Prethodne večeri je primetio nekoliko knjiga pored njenog kreveta u
spavaćoj sobi.
„Pročitao sam članak o onoj sifražetkinji i predmetu pred američkim
Vrhovnim sudom.“
Ona naglo okrenu glavu ka njemu. „O čemu govoriš?“
„Onaj slučaj o pravima sifražetkinja.“
„Majnor protiv Haperseta?“
„Da. Jesi li pratila šta se dešava?“
U smehu joj prepozna blagu nevericu. „Jesam. Mislim da je svaka razumna
Amerikanka čula za taj slučaj ili makar za prethodni slučaj. Suzan B. Entoni.
Samo... Samo sam iznenađena što ti znaš nešto o tome ih uopšte obraćaš
pažnju.“
„To mi je novo interesovanje.“ Veoma novo, imajući u vidu da pre nje
nikada nije ni pomislio na ovo pitanje. Njegov svet je veoma usko usmeren
samo na njegove potrebe i do njega su ponekad dopirale njegova majka i sestra.
„Ni jedna ni druga nisu uspele da se izbore za pravo glasa.“
Ona potvrdno klimnu glavom. „Mislim da niko nije ni verovao da će Majnor
pobediti, ali bio je to izazov koji se morao dogoditi.“
U želji da potpuno shvati njen stav, Evan nastavi. „Kakvo je tvoje mišljenje
o pravu glasa za žene?“
Ona se okrenu od njega, ali ga je i dalje netremice posmatrala govoreći:
„Mislim da je mnogo važnije pitanje šta mislim o jednakosti u glasanju“.
Morao je da se osmehne ovakvoj smelosti pre nego što reče: „Verujem da
nema smisla dopustiti mom kasapinu da glasa, a ne i nekome ko je tako
obrazovan i razuman kao ti“.
Ona se napokon okrenu ka njemu dok su joj oči odavale zaprepašćenje.
„Znači, podržavaš borbu žena za pravo glasa?“
„Da, a isto tako imam poslaničko mesto u Parlamentu.“
Proguta knedlu i nastavi u pokušaju da pridobije njeno odobravanje.
„Mogao bih da poradim na ovom pitanju.“
Usne joj se razdvojiše u pokušaju da dođe do daha. „Jesi li bio u Parlamentu
ove sezone?“, sumnjičavo ga upita.
„Odlazim tamo samo kada je apsolutno neophodno. Ne mogu da podnesem
da stalno slušam beskrajne govore pompeznih, nepristojnih i uobraženih
muškaraca koji tamo provode svoje vreme.“
„Ali bi im se suprotstavio ako bi morao?“

143
 Klimnu u znak saglasnosti. „Da, kada bih imao dobar razlog, provodio bih
više vremena tamo.“ Mrzeo je i samu pomisao na to. Politiku je mrzeo baš kao
što je nekada mrzeo da provodi vreme sa ocem. Ali zbog nje bi mogao da
upotrebi svoje mesto u Parlamentu.
„Jedna od farmi naših zakupaca.“ Rukom pokaza ka kući u daljini. Pre toga
su prošli krivinu odakle se videla prva farma. Sada su bili dovoljno blizu da bi
razaznali nekoliko ljudi na udaljenoj njivi gde je u toku bila žetva ozimog
ječma. Nije mu još odgovorila, a on se ponada da to znači da razmišlja na tu
temu. „Ovo su Harold Armstrong i njegova tri sina.“
Harold podiže ruku u znak pozdrava dok su im prilazili. „Njegova porodica
živi ovde više od stotinu godina.“
„Dobro jutro, Vaša milosti.“ Harold skide kapu kada im se približio. Videlo
se kako je počeo da ćelavi, a smeđa kosa bila je prošarana mnoštvom sedih vlasi.
Čovek je bio na pragu srednjeg doba, ali je zbog dubokih bora na licu izgledao
kao da mu je šezdeset godina,
Evan ga predstavi Avgusti. Nakon pozdrava, čovek se okrenu i predstavi joj
svoje sinove. Stajali su u nizu, jedan drugom do uveta. Najstariji je imao
otprilike četrnaest godina, a najmlađi je izgledao upola mlađi.
„Kakva divna deca“, učtivo reče Avgusta. Nije mogla da zanemari njihovu
pohabanu odeću i kožne cipele koje su bile toliko istanjene da su ličine na
platno.
„Gde ti je najstariji sin? Alfred, je li tako?“, upita Evan.
„Otišao je u Jork. Naši mladi žele da žive u gradu.“
„Istina.“ Nije morao da naglasi kako je dečak najverovatnije otišao da radi u
nekoj fabrici zato što je morao, a ne hteo. Mladi ljudi su u velikom broju odlazili
u gradove. Nekoliko trenutaka su pričali o svakodnevnim stvarima - vremenu i
žetvi - pre nego što se Evan oprostio sa njima i poveo Avgustu natrag prema
reci. Nije se usuđivao da je pogleda, znajući da će joj se u očima videti
razočarenje i osuda. Koje on da živi kao... kao vojvoda, a da ljudi za koje je
zadužen jedva sastavljaju kraj s krajem?
„Zašto si me doveo ovde?“, upita ga kada su se udaljili dovoljno daleko da
ih niko ne čuje.
U glasu nije bilo ni trunke prekora koji je očekivao. Govorila je tiho i
zamišljeno. Lice joj je bilo smireno, a kada joj je uhvatio pogled, nije mogao
dokučiti šta misli.
„Dogovorili smo se. Jedna sedmica. Hteo sam da znaš šta bi ostavila kad bi
se udala.“

vgusta je nekoliko trenutaka jahala bez reči, razmišljajući o onome što

A joj je Rotšild otkrio. Njena osećanja su varirala od besa zbog toga što
pokušava da je podmuklo navede na pristanak do zahvalnosti i poštovanja zbog
144
toga što je bio spreman da joj pokaže neprijatnu stranu svog imanja i sve svoje
nevolje. Možda ne sve, ali bar ovo. Nije mogla da prestane da razmišlja o deci iz
one porodice. Da li su uopšte umela da čitaju?
Zaključivši da bi trebalo da sazna, upita: „Možeš li mi reći još nešto o
zemljoradnicima? O njihovim mukama?“
On jedva primetno klimnu. „Njihovim mukama? Da, rado ću ti ispričati. Pre
nekoliko godina, pre njegove smrti, moj brat Vilijam je uvrteo u glavu da farme
propadaju. Ne znam da li se sastao sa upraviteljem imanja ili je to sam primetio,
ali me je zamolio da mu stanem na stranu i pomognem mu da ubedi oca da je
neophodna modernizacija. To sam i uradio.“ Zatim je pogleda, a u očima mu
ipak zaiskri nestašluk uprkos samoprekornom izrazu lica. „To ne treba da te
ushiti. Nije to bio nikakav poseban gest s moje strane. Stao sam uz njega zato
što je to značilo biti protiv oca. Ni manje ni više.“
Ona se nasmeja iako to nije htela. „Da, zaključila sam da si tvrdoglav čim
sam te srela.“
Smeškajući se mnogo prirodnije, Evan nastavi. „Vilijam je bio naučnik.
Obično je provodio dane proučavajući latinski i grčku filozofiju, ali se iz nekog
razloga usredsredio na zemljoradnju i zaključio da svet napreduje dok smo mi u
zaostatku. Jesi li videla ona udubljenja na pašnjacima pored kojih smo prošli
dolazeći ovamo?“
Videla ih je.
„Da. Ta ispupčenja i brazde su ostatak još iz srednjeg veka. Nastaju kada se
isto parče zemlje ore svake godine.“ Primetivši da je zbunjena, on dodade: „Oni
obrađuju zemljište samo sa jedne strane pluga. S vremenom nastaju ova
uzvišenja. Naši zemljoradnici i dalje koriste plug iako postoje mnogo
delotvornije alatke koje omogućavaju bolje i detaljnije obrađivanje zemlje. U
stvari, ima toliko modernih alatki koje uopšte nismo koristili. Na primer, mašine
za rastresanje tla, valjci, krčilice, drobilice i žetelice.“ Zastade i skromno se
osmehnu. „Naučio sam o zemljoradnji mnogo više nego što sam ikada želeo.
Sve ovo su mašine napravljene da povećaju moć pojedinačnog zemljoradnika.
Uprkos tome, sve je bilo uzalud. Otac je odbijao bilo kakvu modernizaciju, čak i
kada smo mu Vilijam i ja dostavili dokaze o delotvornosti tih mašina.“
Avgusta nije imala predstavu o kakvim je mašinama govorio, ali je čak i ona
mogla da shvati potrebu za modernizacijom zemljoradničkih tehnika. „Šta se
dogodilo?“
„Prosto je odbijao sve naše pokušaje da ga urazumimo. Verovao je da ljudi
obraduju zemlju već stotinama godina i da ako više nije tako plodna, to je njihov
sopstveni teret. Kao da je mislio da su sami krivi zbog toga.“
Avgusta prethodno nije mnogo razmišljala o Rotšildovom ocu, ali je
instinktivno stvorila loše mišljenje o tom čoveku. Sada je o njemu mislila još

145
gore. „Ali kako je mogao da bude tako bezosećajan? Ne možeš njih kriviti zbog
tržišnih uslova na koje ne mogu da utiču.“
„Slažem se, ali to mu nikako nije bilo jasno. Bio je jedan od onih koji žive u
prošlosti i odbijaju da vide koristi od promena.“
„Ti nisi jedan od tih?“ Avgusta je jasno videla da nije, ali je želela da joj
sam objasni.
„Nadam se da nisam. Iskreno se nadam da ću im obezbediti alatke potrebne
za uspešan život. Haroldov sin je otišao u Jork zato što bi radije bio rob u fabrici
nego gladovao na farmi. I uopšte mu to ne zameram.“
Čitavog prepodneva bila je svesna koliko mu je teško da obilazi imanje, što
joj je sada i potvrdila gorčina njegovih reči. Stideo se i to s punim pravom. Zbog
pogrešnog upravljanja imanje je bilo potpuno zanemareno na osnovu onoga što
je videla. „Šta bi ti još promenio?“
„Gotovo sve. Najveći deo se svodi na obrazovanje zemljoradnika. Pored
mehanizovane opreme kao početka, moramo prihvatiti četvorofaznu tehniku
rotacije useva umesto one od tri dela, čime se omogućava jedna neplodna
godina. Nema vremena za godine bez žetve, a oni se drže stare tehnike zato što
se plaše promena, a moj otac je u njima izgradio ljubav prema tradiciji. Takođe,
moramo da počnemo da uzgajamo goveda i svinje. Bez obzira na to koliko
naglašavam značaj uvođenja još nečega pored useva, ono to odbijaju.“
„Zašto odbijaju da gaje životinje?“
On potvrdi klimanjem glave. „Da, proučavao sam vaša tržišta, kao i ona u
Britaniji i čitavoj Evropi. Kada bih mogao da privolim svoje zemljoradnike na
saradnju, mogli bismo da uđemo u devetnaesti vek pre nego što počne
dvadeseti.“
Duboko udahnu i ponovo je pogleda. Oči im se sretoše tako vatreno da je
morala da skrene pogled. Nikada ga nije videla ovako strastvenog osim kada je
reč o udvaranju i shvati da joj se prilično dopada ta njegova strana. „Nevolja je u
tome što nemam sredstva za početno ulaganje kako bih smanjio njihov otpor i
ohrabrio ih. To je pravi razlog zbog kojeg sam te doveo ovamo. Da, ovaj brak
bio bi sklopljen zbog materijalne koristi. Mislim da je pravično da vidiš iz prve
ruke u šta će otići tvoj novac. Kao što sam već rekao, brak nije samo zbog moje
sebične koristi. U pitanju su i životi drugih. Životi za koje sam odgovoran. Ovde
žive porodice koje se trude da zarade za život, a tvoj doprinos našem braku bio
bi za njih. Ima ih preko dve stotine samo na ovom imanju.“
Evan ućuta dok su jahali prema sledećoj farmi. Morala je priznati da nikada
nije zamišljala da je u pitanju tako velika potreba, niti da je novac potreban
nekom drugom osim njegovoj porodici. Pametno je postupio što ju je doveo
ovamo. Armstrongovi su učinili krajnje ljudsku potrebu stvarnom i bilo ju je
teško zanemariti. Ovo je neće naterati da se predomisli u vezi sa sopstvenom
budućnošću, ali je ublažilo njen stav prema Evanu. On više nije bio samo lovac

146
na bogatstvo. Bio je čovek odlučan da pomogne onima koji su zavisili od njega.
To je zasluživalo divljenje. On je bio dostojan divljenja.
„Kako si naučio toliko o zemljoradnji? Od brata?“
On odmahnu glavom dok je netremice posmatrao kuću u daljini i još jednog
zakupca sa porodicom u polju. „Voleo bih kad bih mogao da kažem da nismo
zaboravili na tu stvar, ali jesmo, obojica. Posle očeve smrti, kada sam saznao
pravo stanje stvari, znao sam da se nešto mora uraditi. Čitavu prošlu godinu
proveo sam proučavajući savremene metode obrađivanja zemlje.“
„Mislim da si uradio odličan posao do sada.“
On je iznenađeno pogleda i ponovo odmahnu glavom. „Ne. Vilijam bi
mnogo bolje obavio ovaj zadatak.“
Ona zausti da mu kaže nekoliko reči utehe, ali on coknu jezikom dajući
konju znak da požuri kako bi njih dvoje mogli da pozdrave i ovog
zemljoradnika, koji se već bio zaputio ka njima. Ovaj sused počeo je slično kao i
prethodni. Ova farma i ona pored nje bile su manje površine i kuće su bile tik
jedna uz drugu, pa su odmah posetili i sledeću.
„Ako ove posete imaju za cilj da naglase potrebu za novcem, verujem da si
mi to dokazao“, reče ona kada su se oprostili sa poslednjom porodicom.
„Dosta ti je?“ Lagano se osmehnuo, kao neko koje upravo otkrio najgore
stvari o sebi, ali je iznenađen što je i dalje živ.
Ona potvrdno klimnu. „Otišli smo pre više od sat vremena. Moji roditelji su
se možda zabrinuli.“
„Možda, ali ne i verovatno“, reče zadirkujući je.
Ona se nasmeja prihvativši njegovu tvrdnju. „U pravu si. Oni bi ti bez
protivljenja dozvolili da me odvedeš na kraj sveta. U svakom slučaju, dovoljno
sam videla. Mnogo više me brine kako će tvoj plan napredovati.“
Nije rekao ništa dok je krenuo prema stazi pored reke, koja će ih odvesti
kući. Naposletku reče: „Plan bez novca nije pravi plan, ali da, imam plan. Da li
bi volela da ga vidiš?“
„Da, mislim da bih. Mogla bih ti dati neke predloge. Ne znam mnogo o
zemljoradnji, ali znam ponešto o poslovnom i investicionom planiranju. Mogla
bih da pogledam i da te posavetujem.“
„Svakako. Imam zakazan sastanak sa upraviteljem danas popodne. Pridruži
nam se.“
Ona se nasmeši jer je prethodno očekivala da će ljubazno odbiti njenu
pomoć. „Zaista?“
„Da. Bio bih lud kad bih te odbio.“
„Iako sam poslednjih godinu dana morao da se ponižavam, ipak imam
osećaj da prepoznam nekoga sa pravim smislom za poslovanje. Ne bili odbio
nijedan tvoj predlog.“

147
 Bila je ovo nova vrsta laskanja kojoj je teško mogla odoleti. Srce joj divlje
ubrza ritam i morala je da udahne nekoliko puta kako bi se smirila.
„U redu, pridružiću ti se.“
Osmeh joj se zadržao na licu sve dok su dojahali do Čaringtona. Obasjana
suncem, velika kuća bila je privlačna na način koji nije primetila prethodnog
dana. Bila je izgrađena u gotskom stilu, ali ju je sada privukla svojim starinskim
izgledom i nije je plašila kao ranije. Kada bi kuće bile živa bića, Avgusta je
verovala da bi ova kuća bila neki dobronamerni deda koji je u mladosti bio
izuzetno šarmantan. Sa novim krovom, novim ukrasima i posle dobrog ribanja,
kamen bi dobio svetliju nijansu umesto pepeljastosive prošarane zelenkastom.
„Smešiš se“, primeti on dok su jahali prema štali..
Konjušar istrča da joj pridrži uzde pre nego što je Rotšild sjahao i došao da
joj pomogne da siđe s konja. Oseti blagi titraj zadovoljstva u stomaku kada je
postala svesna da ju je uhvatio oko struka. Pridržavajući se za njegova snažna
ramena, ona mu je dozvolila da joj pomogne. Bilo je to u isto vreme sasvim
pristojno i nepristojno. U prošlosti su joj mnogi konjušari pomagali da sjaše s
konja, ali njihov dodir bio je hladan i dalek. Ipak, njihove ruke nikada joj se nisu
zadržale na struku kao njegove sada.
„Hvala ti.“ Glas joj je podrhtavao dok ga je posmatrala. U očima mu se
videla neka nova dubina koju ranije nije primećivala. „Smešim se zato što mi se
dopada pomisao na to da ću ti pomoći.“
„Stvarno?“ Zanosno podiže jednu obrvu. „Mislio sam da ti se dopada
zamisao da me odbiješ.“
„Zar je nemoguće raditi i jedno i drugo?“, izazivala ga je.
„Moguće je ako se taj neko zove Avgusta.“
Kada joj je izgovorio ime, ona smesta pogledom potraži konjušara, ali on je
već odveo konje u štalu - nije ni primetila kada. Nije joj bilo važno čak i da je
čuo. Njeni roditelji bili bi oduševljeni kada bi saznali da joj se Rotšild tako
obraća.
Instinktivno pogleda ka kući. Međutim, štala se nije mogla videti iz kuće.
Zbog toga joj jedna zamisao prođe kroz glavu,
„Nameravaš li sada da me poljubiš?“ Zaboga, tako je to želela. Odlučila je
da će uživati u svakom poljupcu koji joj pokloni ove nedelje i pored toga što je
naumila da mu osujeti cilj - sklapanje braka. Zaista je bilo moguće uraditi obe
stvari.
Širok osmeh otkrio je njegove zube i naterao Avgustu da mu se zagleda u
usne. „Želiš da te poljubim i da završiš za danas?“, upita on.
„Ne.“ Bila je iskrena prema njemu. „Samo mi je izgledalo da ćeš to uraditi.“
Ali ne i potpuno iskrena da bi mu rekla kako i sama to želi. Ne ovde, usred bela
dana.

148
 On joj obujmi struk i povuče je par centimetara ka sebi. Ona duboko udahnu
miris bergamota koji ju je ispunjavao na sasvim poseban način. Svaki nervni
završetak joj je zaigrao zbog njegove blizine.
„Neću Vas poljubiti sada, gospođice Krenšo.“
Razočarenje joj donese osećaj težine i iscrpljenosti. Njegov osmeh polako
nestade, ali su mu se oči i dalje smešile kada joj je spustio pogled na usne.
„Zapravo, više se nećemo ljubiti.“
„Molim?“
Rukom joj blago pritisnu obraz, a zatim palcem pomilova njenu punu donju
usnu. „Imao sam dovoljno vremena da razmislim o dogovoru koji smo sklopili,
pa smatram da nije u redu da Vam kradem poljupce. Oni trebaju slobodno da se
daju.“
Bila je zabezeknuta. Iako je znala da su njegovi poljupci pogubni po njeno
mentalno stanje, radovala im se. Da li on to zna? Da li na neki način pokušava to
da upotrebi protiv nje?
On zakorači unazad i pruži joj ruku, a ona je žarko želela da je uzme u
naručje i privije svoje usne na njene. Ne. Još preciznije, želela je da oseti
njegova usta. Želela je pravi poljubac. Da oseti njegov jezik na svom i njegove
zube kako joj grizu usne. Želela je da mu prepusti svoje usne na milost i
nemilost i da prihvati sve što hoće da joj pokaže. Ali fine, lepo
vaspitane devojke ne žele takve stvari, a kamoli da im padne na pamet da ih
zatraže.
Ne znajući kako da postupi, ona ga uze za ruku i dozvoli mu da je povede u
kuću.
„Kuvar je pripremio lagan ručak“, kaza joj on. „Posle se možemo sastati sa
Hjuzom, mojim upraviteljem.“
Ona klimnu glavom i pokuša da deluje zainteresovano za ono što joj je
govorio dok je samu sebe ubeđivala da će ova žudnja za njim nestati.

149
 KaS0 6e maS0 /0ga ¥¥a6i Sa6a je
c0ceS p06 6ej6/c0m 6/¥aSa…
FLORENS NAJTINGEJL

P opodnevni sastanak sa upraviteljem imanja dodatno je zbunio Avgustu.

Rotšild je bio sasvim prijatan prema njoj, zainteresovano joj je
odgovarao na pitanja i slušao njene predloge. Nijednom joj nije pogledao usne
niti izgovorio nešto neprimereno. Uprkos tome što je trebalo da oseti olakšanje
zbog toga što je odustao od svog nauma, osećala je samo... Prazninu, kao da
nešto nedostaje.
I za večerom je nastavio da se ponaša pristojno, što ju je u neku ruku
izluđivalo. Postupao je sa njom kao i sa svim ostalim gostima. Isti muškarac koji
ju je onako nepristojno, ali zanosno milovao na Kamilinom balu sada je izgledao
kao da ga ne uzrujava njeno prisustvo. Nije znala kako to da shvati.
Da li je to zamka? Ako jeste, bio je odličan u tome.
Isto pitanje ju je pratilo do sobe sa klavirom, gde su se svi povukli posle
večere. Bliznakinje su ih zabavile izvodeći Romea i Juliju. Naizmenično su
svirale i obe su bile vrlo dobre. Avgusta se potrudila da uživa u muzici, ali je sve
vreme bila odsutna.
Pogled joj se stalno vraćao na mesto na kojem je sedeo i pratio izvođenje.
Prostorija je bila nameštena tako da su dve sofe bile okrenute prema klaviru u
obliku slova L, sa po jednom foteljom sa strane. Evan je sedeo na sofi pored
njenog oca, dok su obe majke sedele u foteljama. Na drugoj sofi bio je jedan
stariji par koji je bio pozvan na večeru - ser Henri i njegova supruga. Sa malog
divana pored prozora, na kojem je sedela sa Vajolet, Avgusta je mogla da vidi
njegov profil krajnje klasičan i poseban.
Vajolet je sakrila osmeh iza čaše vina dok se nagnula ka njoj i prošaputala:
„Ako i dalje budeš zurila, svi u ovoj sobi će znati šta zaista osećaš prema
njemu.“
„Molim? Posmatram bliznakinje.“

150
 Vajolet se samo zakikota na to. Pošto su obe znale da laže, bio je to
odgovarajući odgovor. „Šta se desilo među vama ovog popodneva?“, upita
Vajolet kada se pribrala.
Prelazeći pogledom preko svih kako bi se uverila da niko neće čuti njihov
razgovor, Avgusta reče: „Bilo je divno. Sastali smo se sa gospodinom Hjuzom i
Rotšild mi je dozvolio da vidim sve. Baš sve. Svaku poslovnu knjigu i svaku
stavku njegovih dugovanja.“
„Gadna situacija?“
„O, da, baš tako.“ Ponovo proveri da li ih neko čuje. „Potrebna mu je bogata
naslednica da bi ga spasila.“
Obe se nasmejaše, zbog čega ih majka pogleda s neodobravanjem. Ispravivši
se da bi pokazala kako se kaje, Avgusta sačeka da majka skrene pogled ka
klaviru pre nego što je izgovorila: „Najiskrenije, pomalo mi ga je žao“.
„Žao?“, Vajolet uzvrati glasnije nego što je trebalo. Čelo joj se nabralo i
pretvarala se da namešta traku na stezniku dok je čekala da muzika bude
glasnija. Zatim nastavi: „Žao ti je plemića koji juri za novcem, nosi odela
posebno šivena za njega i ima bezbroj poseda?“
„Znam kako to zvuči, ali on ničim nije doveo do ovolikih dugova.“
„Nije uradio ništa ni da to spreči“, naglasi Vajolet.
Kada ju je majka ponovo pogledala, Avgusta ustade pod izgovorom da hoće
da sipa još vina. Vajolet pođe za njom i zajedno diskretno izađoše iz sobe u
dugačku galeriju sa portretima svih vojvoda od Rotšilda i njihovih potomaka.
Avgustu privuče portret vojvode iz elizabetanskog doba koji ih je prekorno
posmatrao. Kosa mu je bila tamnija od Rotšildove, ali su imali iste oči. Isti
direktan pogled. Kada je to shvatila, bila je na ivici da se nasmeje samo da nije
bila ovako uznemirena.
Tihim glasom reče: „U pravu si. On je bio neoprezna budala i trošio je više
nego što je trebalo, ali krivim njegovog oca što porodicu nije obavestio o
promenjenim okolnostima. Taj čovek je dopustio da mu porodica živi od
pozajmica i dobrog imena bar jednu deceniju. Rotšild nije potpuno nevin, ali je
pohvalno što pokušava da uradi nešto po tom pitanju“.
Vajolet stade ispred Avguste i pogleda je zabrinuto, skupljenih očiju. „Ali
on pokušava da te natera na udaju, Avgusta. To nije pohvalno.“
„Ne, nije. Međutim, rekla sam ti o dogovoru koji smo napravili. Na kraju
nedelje odlazim.“
Vajolet joj uputi radoznao pogled. Kao da joj uopšte nije verovala, pa
Avgusta zauze odbrambeni stav. „Zadivio me je plan koji je smislio da bi
poboljšao situaciju. Istražio je sve što je neophodno da bi firme bile delotvornije.
Od novijih sorti pšenice i kukuruza, preko plesni i štetočina do mašina i opreme
koje bi unapredile farme, kao i plana godišnjih ulaganja za mali procenat dobiti

151
kao osiguranja za slučaj neuspeha u budućnosti. Vidim da je bio prilično zauzet
posle očeve smrti.“
Vajolet ju je mirno posmatrala dok su prolazile galerijom. Njene smeđe oči
više nisu bile zabrinute već zamišljene. „Pretpostavljam da je dobro što on
ozbiljno razmatra situaciju“, reče napokon. „Jesu li sva imanja u lošem stanju?“
Avgusta sleže ramenima. „Mislim da jesu, ali sva evidencija se čuva u
Sterlingu, kući u kojoj je živeo njegov otac. Rotšild mi je pokazao nacrte sličnih
planova za poboljšanje svih tih imanja.“
Vajolet uzdahnu i stade ispred jednog od portreta dok je razmišljala.
Naposletku kaza: „A do tada će njegovi zakupci i dalje patiti“.
Avgusta potvrdno klimnu. Posle ručka je sa Vajolet podelila pojedinosti o
tome kako je provela pre podne, čak i kako je on odbio da je poljubi.
Na kraju je Vajolet pogleda i reče: „Veruješ da ih Rotšildovi planovi mogu
spasiti?“ Njene podignute obrve upozoravale su da je nešto smislila.
„Da.“ Pre nego što je posetila imanje Čarington, Avgustin odgovor bio bi
drugačiji. Proteklih par dana pokazalo joj je njegovu sasvim novu stranu.
„Avgusta, nemoj da se ljutiš, ali moram da te pitam. Misliš li da bi mogla
biti srećna ovde kao njegova vojvotkinja? Možda je ovo prilika.“
Avgusti zaklecaše kolena i zamalo se spotače o rub haljine.
„Ne, nikako...“
„Saslušaj me“, reče joj sestra i podiže ruku moleći je da to uradi. „Očigledno
ga poštuješ i diviš mu se. Sviđaju ti se njegovi...“, Vajolet pogleda oko sebe
kako bi se uverila da je lakej dovoljno daleko, „poljupci. Možda bi mogla da
živiš ovde“.
„I da napustim Železaru Krenšo?“
Vajolet nabra čelo.
„To je suština, zar ne?“
„Delimično jeste, ali ne želim da se odreknem svoje slobode zbog muškarca.
Još ne. Znaš li da bih morala da uzmem britansko državljanstvo? Više ni u kom
smislu ne bih bila Amerikanka. Ne bih imala pravo na svoj novac i imovinu. Sve
bi njemu pripalo. Rotšild bi sve kontrolisao. Moj čitav život bio bi u njegovim
rukama. Čak i kada bih mogla da ostanem u kompaniji, sva moja zarada, osim
nekog malog iznosa, pripala bi njemu, čak i deonice i dividende.“
„Odrekla bi se mnogo toga.“ Neko vreme koračale su bez reči, kružeći po
galeriji. Vajolet naposletku reče: „Ali ćeš se udati jednoga dana?“
Avgusta sleže ramenima. „Već sam zamislila sebe kao udatu ženu. Želim
kuću i decu, ali sam pretpostavljala da imam još mnogo godina pre tog koraka.“
Sada kada je doživela strast koju joj je Rotšild otkrio, želela je i to.
„A šta da si deset godina starija? Da li bi prihvatila vojvodu?“

152
 Ako bi bila spremna da se odrekne slobode i prava zbog nekog neznanca u
neodređenoj budućnosti, bi li odabrala Rotšilda? Odgovor je bio iznenađujuće
lak. „Mislim da bih.“
Vajolet uputi sestri pogled pun neizgovorenih pitanja pre nego što se vratila
u sobu. Avgusta krenu za njom, alt je bila još odsutnija i rastrzanija nego pre.
„Devojke!“
Naglo se okrenuše i videše majku kako stoji na vratima sobe s klavirom.
Pokazujući im glavnom ka vratima, prošaptala je: „Primetili su da ste izašle“:
Vajolet uputi sestri pogled pun neizgovorenih pitanja pre nego što se vratila
u sobu. Avgusta krenu za njom, ali je bila još odsutnija i rastrzanija nego pre.

van nije mogao da prestane da misli na Avgustu. To što joj je uskratio

poljubac juče pored štale bila je jedna od najtežih stvari koju je ikada
morao da uradi. A kasnije, posle klavirskog koncerta, kada su Avgusta i njena
sestra svima poželele laku noć, pogled joj se zaustavio na njemu. U tom kratkom
trenutku, u očima joj se videla vrelina i želja da dobije još. Jedva je uspeo da se
uzdrži i da joj se ne uvuče u sobu kada svi odu na počinak, kako bi video kuda
će ih odvesti još jedan poljubac. Umesto toga, morao je sam da se potrudi da
ugasi želju za njom.
No, njegova požuda ga je probudila narednog jutra, a Avgusta mu je sve
vreme opsedala misli. Vreme provedeno sa njom je nekako pojačalo njegovu
želju. Bio je primoran da joj otkrije do koje je mere njegovo vojvodstvo bilo
ugroženo i pripremao se za njen prezir. Nije ga prezrela. Nije mu se
podsmehivala niti mu predočila kako ga ne ceni zbog takvog neuspeha.
Naprotiv, pružila mu je razumevanje i suvisle predloge o tome kako da poboljša
svoje planove.
Maglilo mu se pred očima dok je pokušavao da se usredsredi na ugovore o
zakupu imanja u Haverfordu koji su bili prostrti po dugačkom stolu u biblioteci.
Nikakve koristi od toga. Bar deseti put je ponovo čitao isti pasus.
„Oh!“ Ženski glas ga prenu iz ove nedoumice.
Avgusta je stajala na vratima, a osmeh koji mu je uputila bio je potpuno
iskren i bez ustezanja.
„Dobro jutro, gospođice Krenšo“. Evan ustade, pitajući se kako mu je telo
zadrhtalo čim je ona zakoračila u sobu.
„Nisam očekivala nikoga ovde. Mislila sam da si u radnoj sobi i da si
zauzet.“
„Morao sam sve ovo da stavim na sto.“ On pokaza ka ogromnim gomilama
hartije. U stvari, nije je zatekao na doručku, pa se nadao da će je videti.
Izgledala je divno u tamnoplavoj dnevnoj haljini koja je savršeno isticala njene
grudi. Morao je da skrene pogled sa niza dugmića na gornjem delu haljine.

153
 „Ugovori su užasno dosadni, zar ne?“ Ne suzdržavajući se da ga ne ometa,
ona priđe stolu i pogleda jedan ugovor. „Mogu li da pogledam?“
„Naravno.“
Ona podiže ugovor i pročita prvu stranu zavidnom brzinom. Grlo mu se
steže kada je uvideo koliko mu to deluje privlačno. Da bi to prikrio, ponovo
sede, ali mu je bilo još gore. Sada mu je lice bilo u ravni njenih grudi i obavijao
ga je njen miris. On uze drugi ugovor i pokuša da se usredsredi na čitanje.
„Ne zavidim ti. Mogao bi ovde da ostaneš čitav dan“, reče ona spuštajući
hartiju na sto i poče da razgleda prostoriju. Kao da je zaboravila na njega dok je
posmatrala police.
On promrmlja odgovarajući odgovor dok je čitao ugovor u rukama,
proveravajući dodatne kazne zbog neplaćanja koje je njegov upravitelj dodao.
„Drago mi je što vidim da si prihvatio moje savete“, reče mu ona u trenutku
kada je pomislio da ga je potpuno zaboravila.
„Zabeležio sam sve tvoje predloge od juče.“ Govorio je istinu. Zapisao je
svaki predlog.
Kada je pročitao ugovor u ruci, on ga stavi sa strane i uze drugi, ali se nije
mogao usredsrediti. Prirodno. Ona je bila tamo, negde u njegovom vidnom
polju, i ubrzo nakon toga je s beskrajnim divljenjem posmatrao njena leđa koja
su se sužavala ka kukovima. Divio se i nežnoj koži na njenom potiljku. Kosa joj
je bila podignuta u jednostavnu punđu, pa joj se video graciozno oblikovan vrat.
Pomisli kako bi to bilo savršeno mesto za poljubac zato što bi mogao da joj
uroni nos u kosu i oseti njen miris.
Posmatrao ju je iz profila kako uzima knjigu sa police, otvara je, a zatim se
naslanja na vitrinu i pogledom prelazi preko stranice. Mala uzvišenja njenih
grudi kao da su danas bila podignuta više nego inače i on se set i kako su
izgledale iznad steznika skerletnocrvene balske haljine. I kakav su ukus imale u
Herefordovoj biblioteci. Zaokupljena čitanjem, vrtela je jedan pramen mekane
kose koji joj je ispao iz punđe na potiljku. Svrbeli su ga prsti od želje da
pomiluje taj pramen i zatim da joj prođe kroz kosu i izvadi ukosnice.
Šuštanje hartije podsetilo ga je na zgužvani ugovor ispred njega na stolu.
Ona mu se odsutno osmehnu i vrati se knjigama. Stavila ih je na policu i krenula
prema njemu.
„Da li bih mogao da ti pomognem da nešto nađeš?“, začu sebe kako
postavlja pitanje.
„Ne, hvala. Bliznakinje su nam juče pokazale kuću i biblioteka me je
oduševila. Pošto danas pada kiša, pomislila sam da ću imati vremena da je
istražim. Bliznakinje i Vajolet će se same zabaviti, pa imam malo slobodnog
vremena samo za sebe.“
Da li mu se činilo ili je zaista naglasila reči samo za sebe? Kao da je htela da
kaže da su svi ostali zauzeti i ne žele da ih niko uznemirava. On pogleda ka
154
vratima, razočaran što ih je ostavila odškrinuta. Sigurno je samo umišljao.
„Izvinjavam se u njihovo ime. Retko im dolaze posetioci, a nikad neko njihovih
godina.“
„Molim te, nemoj se izvinjavati. One su divne. Samo sam navikla da
provodim nekoliko sati dnevno sama. Vajolet je mnogo društvenija od mene.“
Njegovo razočarenje bilo je još veće. Očigledno je htela da mu stavi do
znanja da želi da bude sama dok je on to drugačije video zato što nije mogao
dovoljno da je se nagleda. Niotkuda mu se pred očima stvori slika uvažene
gospođice Krenšo kako sva fina i uzdržana sedi na stolu dok on kleči ispred nje i
podiže joj haljinu i... Smesta prestani sa ovim! On protrlja oči kako bi odagnao
tu sliku iz glave.
Njen blag miris mu nagovesti da je blizu njega samo trenutak pre nego što je
uz tresak spustila nekoliko knjiga na sto. Prašina polete sa kožnog poveza i
spusti se na sjajnu hrastovinu. Nije morao da pročita naslov na koricama prve
knjige da bi znao kako je pronašla Vilijamove spise.
Hvala bogu što je Vilijam naslednik. Evan nikad ništa neće postići. Snažan
je kao bik, ali nije mnogo pametan. Očeve reči izgubile su žaoku koje su nekada
imale kada bi ga Evan slučajno čuo kako se obraća njegovoj majci, iako su bile
potpuno tačne. Vilijam bi bio bolji vojvoda od njega.
„Vilijam, Markiz od Langstona, Traktat o primećenim karakteristikama
Rhetorica ad Herennium7 koja u velikom stilu govori o grčkoj filozofiji.“
Avgustin glas dade gotovo melodičan ton naslovu i tituli. Podigavši pogled ka
njemu, upita ga: „Tvoj brat?“
On klimnu glavom, a u grlu oseti čudno stezanje. „Bio je naučnik, u neku
ruku.“
„Vidim.“ Ona nastavi da izgovara naslov svakog toma. Svaki sledeći bio je
složeniji i nerazumljiviji.
Kada je napokon završila, on joj reče: „Najverovatnije ima još nekoliko
njegovih spisa na polici. Pisao je mnogo o rimskim i grčkim učenjacima“.
Avgusta podiže jedan debeli tom i prelista ga. „Bio je... temeljan.“
„Divio sam mu se.“ Evan otvori sledeću knjigu iz gomile i pokaza joj uredan
rukopis bez ijedne greške. Zaustavi se kada je shvatio da ga ona posmatra.
„Žao mi je što je umro.“ Glas joj je bio veoma nežan i ta toplina se prelivala
u hladnu prazninu u njegovim grudima.
On sleže ramenima u pokušaju da odbaci pomisao na to koliko mu je toplina
prijala i zagleda se u stranicu pred sobom. „To se odavno dogodilo.“

7
Najstariji sačuvani latinski udžbenik retorike iz oko 85. godine pre nove ere. Autor je
nepoznat, mada je knjiga pripisivana Ciceronu i Kvintu Komificiju.

155
 Ona mu dodirnu ruku i privuče njegov pogled. „Bez obzira na to, žao mi je.
Jasno mi je koliko si ga voleo.“
Možda zbog blagonaklonosti u njenim očima ili zbog saosećajnosti njenog
dodira, on oseti kako mu se nešto steže u grlu. Prošlo je nekoliko trenutaka pre
nego što je uspeo da izgovori:
„Jesam. Priznajem da sam ga mučio bez trunke milosti kada smo bili deca.
On je uvek pokušavao da čita dok sam ja tražio da se igra sa mnom“.
„Kad nekoga voliš, mislim da godine koje prolaze ne znače mnogo. Juče ili
pre nekoliko godina, bol zbog gubitka je uvek tu.“
Bol u njegovom grlu bio je tako snažan da je morao da proguta knedlu
nekoliko puta. Kada je napokon bio u stanju da govori, glas mu je prešao u
promukli šapat. „Kako znaš?“
„Nisam izgubila brata, ali sam bila bliska sa dedom Avgustusom. Umro je
kada sam bila mala, ali se i dalje sećam trenutka kada sam saznala za njegovu
smrt. Uprkos onome što tata kaže, on me je prvi podstakao da radim u Železari
Krenšo.“
Evan uhvati sebe kako odsutno dodiruje palcem njene prste i nije mogao da
se natera da stane. Ona mu blago stegnu ruku. Zaboravivši na trenutak Vilijama,
on reče: „Mora da ti je bilo teško bez zaštitnika“.
„Maksvel me je oduvek podržavao, baš kao i tata, mada je poklekao u tome.
Ali ne mogu da se žalim.“ Osmehnu mu se i ta neusiljena ljubaznost zapreti da
će polomiti nešto u njemu. Osećao je kako mu nešto drhti u grudima, kao brana
koja samo što nije srušena.
Dok je Evan bio u školi, Vilijam mu je slao poruke pune podrške. Otac je
samo drsko odgovarao na Evanove zahteve u kojima ga je uglavnom molio da
mu ranije pošalje novac. Gotovo sve te molbe bile su odbijene. Kada je otac s
prezirom dočekao Evanovu ideju da se uključi u posed i upravljanje kluba za
gospodu, Vilijam ga je bez reči saslušao, a zatim ga ohrabrio.
„Rotšilde?“ I glas i oči su joj odavali zabrinutost.
On skrenu pogled prema kaminu. Odmahnu glavom kao da mu nije ništa, ali
bujica reči naglo krenu iz njega. „Vilijam bi trebao da sedi ovde, a ne ja.“ Nije
mu odgovorila i čulo se samo dobovanje kiše po prozoru. „Bio je tako temeljan,
tako pripremljen. Titula vojvode je njemu bila namenjena.“
Avgusta mu spusti ruku na rame, a on zažmuri kako bi oterao potrebu da je
uzme u naručje, da joj se okrene i prihvati utehu koju mu je nudila. Ako to uradi,
plašio se da će se brana u njemu otvoriti i da će sve poteći iz njega. Time bi je
samo naterao da trčeći pobegne od njega. Stoga pusti da bol zbog gubitka teče
kroz njega sa svakim otkucajem srca koji ga je udarao kao malj.
Uprkos tome šio je sebi naredio da ćuti, reči su same nadolazile. „Bio bi
mnogo bolji za porodicu. Nisam uradio ništa, samo sam pogoršao situaciju
tokom protekle godine. On bi našao način da stvari dovede u red.“
156
 „Evane.“ Jedva je govorila jer je osećala bol u njegovom srcu.
Na pomen njegovog imena, on se iznenađeno prenu i pogleda je u oči.
Zaprepašćeno shvati da su joj oči pune suza. Nije ni bio svestan trenutka kada ga
je privila uz sebe dok su mu se ramena tresla u pokušaju da potisne bol u dubini
duše.
„Ne“, prošaputa on, ali su mu prsti pronašli put do njene haljine i čvrsto je
stegli. Imao je osećaj da sve ovo posmatra sa strane.
„Ššš... U redu je što se osećaš tako.“ Prstima mu je dodirivala kosu na
potiljku dok mu je šaputala u uvo. „Mora da si bio izbezumljen kada si ga
izgubio.“
On sklopi oči i dozvoli sebi da joj na trenutak spusti obraz na grudi i udahne
njen opojni miris. „Imao je srčanu manu. Lekari su verovali da je to urođeno, ali
godinama nije imao nikakve simptome.“ Dodirivala ga je prstima po potiljku i
imao je osećaj da je u raju. Drhtaji zadovoljstva krenuli su mu niz kičmu,
obavijajući se oko bolne rane u njegovom srcu.
„Užasno“, prošaputa ona, a on je osećao njen dah dok se naginjala nad njim.
„Zaista se mnogo trudiš u njegovo ime. Bio bi ponosan na tebe.“
Evan pokuša da se nasmeje, ali umesto toga mu se sa usana ote jecaj koji je
prigušio privijajući se uz njene grudi. „Smatrao je da previše vremena trošim na
piće i lake žene. Bio je u pravu.“
„Možda ranije, ali si uradio mnogo toga za imanje otkad si postao vojvoda.
Nemaš nikakvih sredstava, a ipak si uspeo da umiriš poverioce.“
On odmahnu glavom jer nije bio u stanju bilo šta da kaže.
„A naći ćeš i način kako da nastaviš. Ne znam mnogo o njemu, ali bih rekla
da ni Vilijam ne bi tako dobro postupao. Interesovanje za nauku ne pomaže kada
se nađeš u nezavidnoj situaciji, suočen sa vojvodstvom koje propada.“
Nije smeo da je pogleda plašeći se da će potpuno izgubiti pribranost, ali ona
nije obraćala pažnju na to, pa mu nežno uhvati lice. „Da li bi on umeo da sastavi
onako detaljne planove za poboljšanje kao ti?“
„On se prvi usudio da ocu predoči potrebu za poljoprivrednim mašinama.“
Ovo kao da nije bio njegov glas. Ni sam ga nije mogao prepoznati.
„Da, ali tvoj otac je odbio predlog, zar ne?“
Evan potvrdno klimnu.
„I pretpostavljam da Vilijam nije više ništa nije uradio po tom pitanju?“
„Nije. Kada ga je otac odbio, on se vratio svojim knjigama.“ Evan baci
pogled na police prepune dela klasične književnosti koja je Vilijam sakupljao.
Ona pogleda u istom pravcu i reče: „I nastavio je da udovoljava svojoj
strasti prema starinskim i skupocenim rukopisima?“
Evan ponovo klimnu glavom.

157
 Avgusta se blago nasmeši. „Da li bi on bio spreman da krene u lov na
bogatu naslednicu?“
Evan se nasmeja pri samoj pomisli na to. „Ne bi. Prezirao je London.“
„Da li bi počeo da se tuče za novac?“
Na usnama mu se pojavi još jedan osmeh, mada to nije želeo. „Vilijam je
bio naučnik i, iako je umeo da se tuče, nikada se na bi suočio sa ljudima poput
Vilksa.“
„Zato mislim da bi ti bio taj koji spašava imanje čak i da je Vilijam živ.“
„Nedostaje mi.“ Ovo nikada nikome pre toga nije rekao.
„Znam.“ Ona spusti glavu prema njemu tako da su im se nosevi zamalo
dodirnuli. Sjaj u očima joj je potamnio. Kao da se nešto u njoj promenilo. „Ne
mogu da kažem kako bi se stvari odvijale da je Vilijam živ, to niko ne može. Ali
mogu da kažem da ti odgovorno postupaš i istinski ti se divim.“
Zahvaljujući njenim rečima, u grudima mu popusti čvor koji ga je kao taoca
držao tako dugo. Kao da je presekla konopac kojim je vezan, pa prvi put posle
mnogo godina može slobodno da diše. „Ti...“ Kada je nastavio, glas mu je bio
promukao i ranjiv. „Ti mi se diviš?“
„Da“, uzvrati ona i pomilova ga po obrazima. „I to mnogo.“
Nije imao vremena da razmisli o tome šta ovo znači jer je Avgusta spustila
svoje usne na njegove. Otvorio se pod nežnim pritiskom, pun želje za njom
nakon što im je svesno uskratio ovo zadovoljstvo. Njene usne su bile slatke i
podatne, baš kao što ih je i upamtio. Nežan dodir njenog jezika trebalo je da
deluje kao melem, ali njegov bol naglo poteče i preteći zaljulja branu u njemu.
Prstima mu steže kosu i ispusti uzdah pun slatke strasti dok ga je nezasito
ljubila. Zatim mu se spusti u krilo. Sladak ukus njenog poljupca odjednom
postade slan. U tom trenutku Evan shvati da su to njegove suze. Plakao je. Kada
mu je u grudima nestao onaj pritisak, više ništa nije moglo da zaustavi bujicu
bola koja je nezaustavljivo jurnula i srušila branu.
Tuga u dubini njegove duše bila je tako velika da je gotovo kriknuo. Ona
uzmače, plašeći se da ga je povredila. „Izvini.“
„Ne.“ On je privuče sebi i ponovo poljubi kao da bez toga neće moći da
udahne vazduh. „Ne izvinjavaj se.“
Ona ga zagrli, a on je još čvršće stegnu. Uprkos tome, nije mogao zaustaviti
bol koji je i dalje navirao i stavljao do znanja da je i u samom poljupcu. Ponovo
duboko udahnu, zatim još jednom. Bio je na ivici da zajeca i morao je da
prekine poljubac da bi ga zadržao.
„Evane?“
Zajecao je kada joj je zario lice u vrat. Ona ga privi na nedra i poče da ga
teši ljubeći ga u čelo. Tek tada je shvatio da nikada nije oplakao svog brata.
Radio je sve što se očekivalo od njega, ali je otac uvek vrebao negde u pozadini,

158
spreman da skoči čim primeti Evanovu slabost. Evan je stoga odlučio da u sebi
čuva bol zbog Vilijamove smrti, nadajući se da će bol, ukoliko ga što duže
zadrži, nestati. Zatim je, posle očeve smrti. Evanov život postao niz prepreka od
kojih je svaka bila gora u odnosu na prethodnu, kao da je taj čovek naumio još
dugo da ih kažnjava.
„Nedostaje mi“, prošaputa on.
Ona ga poljubi u slepoočnicu i lagano mu spusti ruku niz leđa da bi ga
umirila. Mišići mu zatitraše od njenog dodira, kao kad mačku miluje obožavani
vlasnik.
Dugo ga je držala sve dok nije prestao da se trese i napokon zaustavio suze.
Udahnuvši njen miris još ovaj put, on je poljubi u vrat, a zatim u grudi. Ponovo
joj poljubi grudi kada oseti kako se nadimaju. Prstima ga je nežno povukla za
kosu i podigla prema sebi. Nežno joj poljubi usne, ali poljubac naglo postade
vatreniji i požudniji nego ikada pre. Sada mu se iskusnije predavala i smelo ga
dodirnu vrhom jezika, što dodatno rasplamsa vatru u njemu. Jednom rukom mu
je dodirnula dno vrata, kao da mu palcem opipava puls, a zatim krenu naniže
tražeći put ispod dugmadi na njegovoj košulji. On zastenja zbog potrebe da je
dodirne i da oseti toplotu njene kože.
„Avgusta.“ Prošaputa njeno ime dok je pokušavao da udahne. Njena usta ga
opet sustigoše i poljubiše. Još jednom. Umirila mu je bol tako nežno i sada je
među njima samo gorela vatra. On preuze kontrolu i poljubi je snažno, kao na
ivici očajanja.
„Najverovatnije čita. Obično se tamo sakrije kod kuće.“
Vajoletin glas zagrme nekoliko sekundi pre nego što su se vrata otvorila.
Vajolet uđe u trenutku kada je Avgusta skočila iz Evanovog krila. Vajolet se
razrogači kada ih je ugledala i naglo se okrenu prema bliznakinjama, koje su je
očigledno stajale iza vrata. „Možda bi ipak trebalo da odemo po kolače pre nego
što je uznemirimo. Umirem od gladi.“
„Odlična ideja“, saglasi se Lujza i njihovi glasovi se izgubiše u daljini.
Avgustine grudi su se nadimale dok je pokušavala da dođe do daha, a obrazi
su joj bili crveni. Bilo je dovoljno pogledati je i zaključiti da su se ljubili. To ne
bi bila tajna ni kada bi pogledali Evana, pogotovo ako bi ustao.
„Moram da odem pre nego što se vrate“, izusti Avgusta.
On klimnu glavom. To je bilo logično, ali želeo je da ona ostane. Želeo je da
sa njom provede čitav ovaj kišni dan. Prvo ovde u biblioteci, a zatim u
njegovom krevetu. To je verovatno jedino što njeni roditelji ne bi odobrili kad je
on u pitanju. Ili bi mu pak u očaju dozvolili ovu nesmotrenost ukoliko bi na taj
način izmamio njen pristanak. Zbog nesputane želje da proveri tu teoriju zamalo
skoči sa stolice, ali se zaustavi čim ju je pogledao.
Posmatrala ga je s takvim divnim poverenjem i nežnošću da nije mogao da
uradi ništa nečasno. Ako nastave, biće to zato što ga je izabrala ona, a ne njeni

159
roditelji ili njegova potreba za ženidbom. Biće to samo zato što su potrebni
jedno drugom.
„Zbogom.“ Ona ga uhvati za obraz, a on joj uzvrati poljupcem u ruku.
Smešeći se, vrhovima prstiju mu je nežno prešla preko linije vilice, a zatim ode,
ostavljajući ga samog.
Evan je bio tako nemoćan i izgubljen da ruje odmah mogao da se pomeri.
Nagnu se napred, spusti dlanove na sto i zari glavu u ruke, baš kao i ranije kada
ga je zatekla u biblioteci.

160
 У6/iua je /aS0 ¥e/Sa 6a je p¥ac0
şa60c0Sj6/c0 g0c0¥i/i je¸
EMILI DIKINSON

iša nije prestala ni tog ni narednog dana. Neprekidno je padala,

K pretvarajući svet u sivilo, i na kraju otkrivajući sve pukotine i
nedostatke kuće Čarington. Svi su se pretvarali da ne primećuju vlažnu mrlju u
uglu salona iz koje je počela da kaplje voda. Dobovanje kapi često je prikrivano
glasnim izvođenjem klavirskih kompozicija i smehom bliznakinja oduševljenih
nekom igrom. Kao zaštita od promaje i hladnoće koja je izbijala iz kamenih
zidova, u svakom ognjištu je stalno gorela vatra.
Bilo je ovo gotovo idilično mesto za beg od grada i beskonačnih sastanaka
kojima je Avgusta bila zaokupljena od njihovog dolaska u London početkom
meseca. Na svoje veliko iznenađenje, polako je uviđala koliko joj se ovde
dopada. Kuća je svakako morala da se renovira, ali je bilo sasvim podnošljivo
dok bi sedela ispred kamina prekrivena ćebetom i sa šoljom čaja u ruci. I sećanje
na vojvodine poljupce pomagalo joj je da se ugreje, baš kao i trenutak kada se
priljubio uz nju dok je plakao za bratom. Prave suze.
Iako je samo jednom pre toga videla muškarca kako plače - Maksvela kada
je sa petnaest godina slomio ruku - već dugo je verovala da su oni, baš kao i
žene, u stanju da puste suzu zbog tuge. To je nije iznenadilo. Evan ju je
iznenadio zato što joj je dopustio da vidi njegove suze i zagrlio ju je umesto da
je odgurne. Od tada nije prestajala da misli o tome ili o njemu.
Posle biblioteke, za čajem, i kasnije za večerom, on ju je posmatrao istim
onim toplim očima. Nije se ponašao prema njoj blagonaklono i ljubazno kao
prema drugim gostima; u njegovom stavu sada je postojalo još nešto. Nežnost je
nagoveštavala tajnu vatru koja je samo čekala da bude oslobođena. Zadrhtala bi
zamišljajući kako je plamen te vatre zahvata u naletima vreline.
„Treba li ti još jedno ćebe, dušo?“ Vajolet joj se osmehnu iza šolje čaja.
Avgusta joj je ispričala šta se dogodilo u biblioteci - deo o poljupcima, ali ne
i o suzama. To joj se činilo odveć posebnim da bi podelila sa nekim. Sve od tog
trenutka Vajolet ju je netremice posmatrala saučesnički se osmehujući. Avgusta
se više puta u mislima vraćala na onaj razgovor sa sestrom. Kada bi bila
161
spremna za udaju, u srcu bi znala da bi izabrala njega. Kad samo taj izbor ne bi
od nje zahtevao da se odrekne svega što joj je bilo drago.
„Dobro mi je, hvala ti.“
„Jesi li sigurna? Čini mi se da maštaš o izvesnom gospodinu koji je hitno
morao da ode.“
„Prestani, Vajolet.“ Avgusta je morala da se nasmeje. „Ne maštam ni o
kome. Osim toga, nije otišao daleko, samo do grada. Uskoro će se vratiti.“
Vajolet slegnu ramenima i spusti šolju i tanjirić na sto. „Pa, zbog nečega
svaka dva minuta gledaš kroz onaj prozor.“
Avgusta je znala da je Vajolet u pravu zato što je uhvatila sebe kako to radi.
Pre nego što su se upustile u prepirku, začuše se odlučni koraci i šuštanje
tkanine. Majka uđe u sobu.
„Dobar dan, majko. Mislila sam da se odmaraš. Želiš li čaj?“
Majka odmahnu glavom, gledajući je uzdržano i strogo. „Ne, hvala ti. Ako
si popila čaj, tvoj otac i ja bismo želeli da porazgovaramo sa tobom.“
Obuze je nekakav nemir, ali je uspela da zadrži osmeh na licu iako je izraz
majčinog lica ukazivao da sledi neprijatan razgovor.
„Naravno.“ Razmenila je nespokojan pogled sa sestrom pre nego što je
izašla iz sobe za majkom.
Kada su stigle do stepeništa, naglo se okrenuše zbog buke koja se začula iz
ulaznog hodnika, Evan žurno ude, pružajući mokri šešir i kaput lakeju. Kada je
pošao na put, kiša nije padala, ali je to kratko trajalo. Srce mu poskoči kada ju je
ugledao. Bio je pokisao, pa mu je odeća bila pripijena za telo poput druge kože,
naglašavajući njegova široka ramena i vitak struk. Kada su im se pogledi sreli,
kao da je između njih potekla struja. Suzdržao se tek kada je video da je i njena
majka tu.
„Dobar dan. Vaša milosti“, pozdravi ga majka. Sačekala je samo da joj
uzvrati pozdrav pre nego što je uhvatila Avgustu za mišicu i povela je uz
stepenice do dnevne sobe koju je delila sa mužem.
Ali tata nije bio tu. Majka zatvori vrata i sede u stolicu pored kamina, pa
Avgusta to isto uradi. „Htela sam da razgovaram s tobom pre večere.“
„Da?“ Avgusta se pretvarala da je zainteresovana, ali srce poče snažnije da
joj udara.
Majka glasno uzdahnu kao da mora da smogne snage za ono što će reći.
Avgusti stade dah.
„Uopšte se ne pominje objava zaruka.“
„Majko...“
Ona podiže ruku kako bi je prekinula. „Razumem zbog čega ćutiš, Avgusta.
Zaista razumem. Mene niko nije naterao da se udam za tvog oca. Očarao me je

162
od samog početka, pa svakako ne mogu da zamislim kako je to kad ti odaberu
muža.“
„Sigurna sam da ne možeš.“ Avgusta zažali zbog gorčine u svom glasu, ali
nije mogla da se suzdrži.
Majka zatrepta. „Uprkos tome, to se dešava generacijama žena. Znam da
misliš da si drugačija i možda jesi, ali tvoj otac i ja najbolje razumemo ovu
situaciju. Odabrali smo ti čoveka i želimo da ga prihvatiš.“
Avgusta steže pesnice u krilu. „Neću biti primorana na ovo.“
Majčin izraz bio je odlučan baš kao i njen glas. „Zbog toga moramo da
porazgovaramo.“
„Porazgovaramo? Porazgovaramo?“ Avgusta oseti kako se bes u njoj širi
poput šumskog požara i pokuša da ga zaustavi, ali to nije bilo lako. „Ovo nije
razgovor. Hoćeš da mi kažeš šta imaš i da ja pristanem na to.“
Majka nagnu glavu u znak saglasnosti. „Ti si pametna devojka i shvatam
tvoju potrebu za obrazloženjem. Znam da su ti važne činjenice i statistika, pa
evo činjenica o ovoj stvari. Kod kuće nećeš imati priliku za udaju. Tvoji ispadi,
o kojima su pisale ovdašnje novine, biće glavni trač kod kuće.“
Avgusta se nasmeja. „Nikome nije stalo do toga što sam izašla bez pratilje, a
ionako će svi ubrzo zaboraviti crvenu haljinu i šetnju sa plemićem.“
„Moguće, ali neće zaboraviti da je jedan vojvoda prestao da se zanima za
tebe.“
„Na šta misliš? On uopšte nije nezainteresovan. Kad smo već kod toga,
mislim da i dalje želi da se oženi mnome.“
„To uopšte nije bitno. Bila si nadomak udaje. Svi pričaju o tome. Svi znaju
da smo gosti u ovoj kući. Svi očekuju da će veridba biti objavljena kad se
vratimo u London. Ako se to ne desi, plašim se da tvoj ugled neće moći da se
izbori sa ogovaranjem. Svi će se pitati zašto se predomislio.“
„Nije se predomislio. Ja njega ne prihvatam.“
„To nije važno, Avgusta, vrlo dobro to znaš. U ovakvim situacijama
muškarci imaju svu moć. Dovoljna je jedna njegova reč i niko te više nikad neće
ni pogledati.“
„Unosiš dramatičan ton u čitavu stvar i to uopšte nije tačno. Evan...“ Majka
se razrogači. Avgusta je zaista morala da se potrudi da ga ne zove pravim
imenom. „Rotšild neće reći ništa ružno o meni. On je pravi kavaljer.“
Majka smesta ispitivački skupi oči. „Ako je on takav kavaljer kao što tvrdiš,
zašto si protiv njega? Svako ko nije slep vidi da se vas dvoje dobro slažete.“
Prekrstivši ruke na grudima, Avgusta joj uzvrati, ne odstupajući: „Tačno. Mi
smo sada prijatelji i o njemu sam saznala mnogo toga dostojno divljenja. Ali ne
želim da se udam sada“. Htela je da nastavi da radi u Železari Krenšo i nije

163
želela da joj nameću udaju. Možda kada bi joj dali vremena da prihvati tu
zamisao, ali ne na ovaj način.
Majka odmahnu nikom. „Čula sam dovoljno. Tvoj otac i ja smo odlučili da
ćeš se udati za njega i to je konačna odluka.
„Konačna odluka? Ne razumem.“
Majka duboko udahnu i prekrsti ruke. „Ako veridba ne bude objavljena do
našeg odlaska, izgubićeš posao u Železari Krenšo.“
Ne bi se ovako zabezeknula ni da ju je majka ošamarila. „Tata nikada ne bi
pristao na to.“
„Već jeste.“
Oseti kako joj se krv ledi u venama i skoči na noge. „Ne verujem ti.“
„Avgusta...“ Majka joj se primače u želji da je dodirne, ali se predomisli.
„Izgubili smo strpljenje zbog tvoje tvrdoglavosti. Znamo šta je najbolje za tebe.
Kada bi okrenula leđa ovakvoj prilici, zbog toga bi žalila najviše u životu. To ne
možemo da dozvolimo.“
„Hoćeš da kažeš da je ovo najbolje za vas, a ne za mene.“ Avgusta je morala
da se uhvati za policu iznad kamina da ne bi izgubila ravnotežu.
„Ovaj brak biće najbolja stvar za porodicu i poslovanje - u to nema sumnje -
ali i za tebe. Ukazaće ti se prilike koje ne možeš ni da zamisliš.“
„Prilike? Imam sve prilike koje su mi potrebne. Sada. U Železari Krenšo.“
Majka zavrte glavom. „Ne ako ovo odbiješ.“
Majka ju je posmatrala hladno i ravnodušno, kao neznanac. Ne, ne kao
neznanac. Izgledalo je kao da joj je Avgusta jedina prepreka na putu da dobije
ono što želi. Majka će radije ukloniti tu prepreku nego tražiti neko drugo
rešenje.
Vrata tatine spavaće sobe se otvoriše i on uđe u sobu. Prvo je pogledao
majku, a zatim nevoljno pogleda Avgustu. U tom trenutku je znala da je on
namerno čekao, ne želeći da joj lično prenese poruku.
Avgusta je jedva uspela da progovori jer joj se grlo stezalo od tuge i besa.
„Tata, ti ovo stvarno ne misliš.“
„Ne budi tako nesrećna, draga.“ Njegov glas bio je nežan, ali prekoran.
„Nije baš da te bacamo vukovima. Raspitali smo se o ovom čoveku i smatramo
da je sasvim prihvatljiv. Tvom poslu u Železari Krenšo bi ionako došao kraj
jednoga dana. Ovo je život koji treba da vodiš i mnogo je lepši od svega što smo
majka i ja planirali za tebe. Pusti Maksvela da upravlja poslovima jer mu je to
namenjeno, zar ne?“
Majka ispruži ruku da uhvati Avgustu za rame, ali se ona istog trena udalji.
Nije mogla da se pretvara da je sve u redu dok oni pokušavaju da unište njen
svet.

164
 „Oduvek si bila svojeglava“, uzdahnu majka. „Vremenom ćeš uvideti da je
tako najbolje.“
„Oboje mi isto govorite, a šta ćemo sa Kamilom? Da li će i Kamila isto to
uvideti?“
Majka se osmehnu i tužno zatrese glavom. „Kamila nije ni blizu razumna
kao ti.“
„Rotšild nije kao Hereford“, dodade tata. „Možda misliš da je tvoja situacija
slična, ali samo na površini. Ne bih mogao da nađem opravdanje kada bih hteo
da te predam Herefordu, ali Rotšild je nešto sasvim drugo.“
Zagledala se u njega, zatečena što je izgovorio reči da te predam. Ostala je
bez daha zbog njihove preciznosti. Kako je tako dugo mogla da se zavarava
kako kontroliše svoj život? Sve ovo vreme su je samo sažaljevali. „Ali ćeš me
predati.“ To se nije dovodilo u pitanje. Odgovor je bio ispisan na njegovom licu.
„Avgusta...“ Glas mu je poprimio oštrinu kakvu je retko čula. Ta oštrina bila
je namenjena samo onima koji su izazivali njegovo strpljenje. „Neću da govorim
o pretpostavkama. Razgovaramo o Rotšildu i njegovoj prikladnosti.“
„Ne, nije tako. Ti mi govoriš za koga da se udam. Kažeš mi da je jedina
vrednost koju posedujem ta za koga ću se udati i ko će ti biti zet.“
Tatini obrazi se zacrveneše. „Ovo preinačuješ u nešto što nije istina.“
„Ti odbijaš da vidiš do koje mere su tvoji postupci varvarski.“
„Dosta vas dvoje“, umeša se majka, zakoračivši između njih. „Kakve to
veze uopšte ima? Ovaj brak je ugovoren.“ Okrenuvši se ka Avgusti, nastavi:
„Njena milost je pomenula da bi vojvoda sutra možda ponovo morao u London
poslom.“
Avgusta shvati zbog čega su njeni roditelji hteli upravo tada da razgovaraju
sa njom.
„Bio sam slobodan da pripremim potrebne papire“, dodade tata normalnim
glasom. „Možemo ih potpisati po povratku u London.“
Prvi put u životu Avgusta je saznala kako izgleda želja da se nešto udari. Da
se iskali bes na nečemu što će upiti sav njen bes i bol. Zamalo briznu u plač, a
ramena joj se zatresoše, no, ipak je uspela da se pribere. Ovo nije bio trenutak da
se prepusti očaju. Kucnuo je čas da nešto uradi.
Okrenuvši se na peti, ostavi ih u dnevnoj sobi. Morala je smesta da vidi
Evana. Ako će joj ovaj brak biti nametnut, ona će lično odrediti uslove. Njeni
koraci su odjekivali dok je brzo išla hodnikom. Prilikom obilaska kuće u koji su
ih povele bliznakinje stvorila je neodređenu predstavu da je Evanova soba u
zapadnom krilu. Stoga skrenu pored glavnog stepeništa, a zatim ponovo kako bi
bila sigurna da je na pravom putu.
Tamo su se nalazile sobe članova porodice. Ona zastade kod svakih vrata i
nastavi ako bi čula ženski glas. Napokon je iza teških vrata od hrastovine na

165
samom kraju tog hodnika začula prigušen muški glas. To nije bio Evan, već
moguće njegov lični sluga.
Skupivši hrabrost, ona podiže ruku i snažno pokuca. Posle nekoliko
trenutaka vrata se otvoriše i na njima se pojavi sluga sa prilično začuđenim
izrazom lica. „Gospođice Krenšo?“
„Dobro veče. Došla sam da vidim Rotšilda.“
„Plašim se da ovo nije...“
Ona prođe pored njega, što ga je tako zaprepastilo da joj se sklonio s puta.
Soba je bila prepuna sofa i stolica u tamnoplavim tonovima. Očigledno dnevna
soba. Pogled joj privukoše jednokrilna vrata koja su bila otvorena i ona krenu ka
njima.
„Gospođice Krenšo, Njegova milost je u kadi. Plašim se da je ovo...“
Naglo se zaustavi kada je ušla u garderobu. Na sve strane bili su ormari i
masivan, ali udoban nameštaj. Otvorena vrata otkrivala su teške brokatne zastore
spavaće sobe. Odmah bi znala da je ovo njegova soba zbog zavodljivog mirisa
bergamota i citrusa. Međutim, i nagi muškarac u bakarnoj kadi bio je dovoljan
dokaz.
„Avgusta!“ Poče da ustaje iz kade, ali se seti da je go kao od majke rođen,
pa ponovo utonu u vodu. Ali ipak je uspela da sasvim dobro vidi malje na
donjem delu stomaka, žuto-smeđe, ali naizgled tamnije zbog toga što su bile
mokre. Podiže pogled prema njegovom pupku, a zatim i prema ravnom i
zategnutom stomaku, gde su mišići počinjali da se oblikuju pod glatkom kožom
njegovih grudi, takođe prošaranih maljama. Na mestu gde su se ti mišići spajali
sa ramenom imao je malo udubljenje koje se savilo kada se čvrsto uhvatio za
ivicu kade.
„Pobogu, Avgusta, šta radiš ovde?“ Nije zvučao ljutito već zabezeknuto.
I ona je bila zabezeknuta. Kada je bolje razmislila, mogla je pretpostaviti da
se kupa nakon što je dojahao na konju po ovakvom pljusku. Nije znala šta će
naći ili postići time što je uletela u njegovu spavaću sobu. Vodio ju je bes.
Zausti da se izvini zbog nepristojnog ponašanja, ali nije mogla ništa da kaže.
Bradavice su mu izgledale kao dva mala oblutka, a grudni mišići mu se zategoše
dok je pokušavao da sakrije svoju muškost od njenog pogleda. Ona oseti navalu
vrućine između butina i čitavo telo joj je titralo zbog onoga što je videla. Kako
mu miriše koža kada je mokra? Jedino je o tome mislila. Neka unutrašnja snaga
koje prethodno nije bila svesna sprečila ju je da mu priđe i sazna.
„Gospođice Krenšo, molim Vas da pođete sa mnom“, obrati joj se sluga
krajnje strogim glasom, ali nije smeo da je uhvati i izvede iz sobe.
Njegovo prisustvo je prenu iz ukočenosti i natera da se pribere. Došla je
ovamo da se bori. Najbolje da to odmah završi. Ako se sada povuče, to će biti
znak njene slabosti i dokaz da je već izgubila.

166
 „To je sve, hvala“, reče tonom kojim se obraćala napornim trgovcima u
Železari Krenšo.
Očigledno ne očekujući ovakav ton, sluga je stajao i ti čudu je gledao.
„Možete nas ostaviti“, dodade ona u slučaju da ima neko pitanje.
Sluga se razrogači i pogleda svog poslodavca radi potvrde.
„Ostavi nas“, kaza mu Evan. „Zatvori vrata za sobom.“
Posle kratkotrajne tišine sluga se povuče, a njegovi koraci bili su jedva čujni
zbog debelih tepiha. Evan je prethodno oprao kosu i sklonio je sa čela, pa su mu
se jasno videle sjajne oči. Plave kao safiri. Imao je savršene crte lica i ona
ponovo primeti koliko je zgodan.
Ali to sada nije bilo važno. Morala je da se usredsredi. „Hoću da ti kažem da
neću doći na večeru.“
On se zagleda u nju pre nego što ju je upitao: „Jesi li dobro?“
„Jesam... Nisam...“ Obrve mu se spojiše od zabrinutosti. „Fizički sam
dobro.“
Kao da je odahnuo čuvši taj odgovor. Zavali se u kadu i prebaci ruke preko
ivica kade. „Nešto se dogodilo. Kaži mi.“
U ovom položaju mu je torzo delovao izduženo i pogled joj pade na malje
koje su mu se u ravnoj liniji spuštale niz stomak i nestajale u sapunici. Voda je
uprkos tome bila prilično prozirna. Kada bi se približila par koraka, nesumnjivo
bi videla šta tamo dole krije. Voda se odjednom zatalasa i ona brzo podiže
pogled.
„Kaži mi“, ohrabri je on, pomerajući se kako bi podignutim kolenom prekrio
taj deo tela. Noga mu je bila mišićava i prekrivena žutosmeđim maljama. Iako
mu je već sedela u krilu, nagonski je želela da ga dotakne i proveri da li su ti
mišići zaista čvrsti kao što su delovali.
„Da, hoću.“ Ona zažmuri i natera se da se okrene. Dok ga je gledala, svaki
delić njenog tela se tresao, pa nije mogla da razmišlja. Jedina pristojna stvar bila
je da se okrene. To je trebalo da uradi odmah umesto da stoji i guta ga
pogledom. „Neću doći na večeru.“ Nije mogla da smogne snage da ponovo vidi
svoje roditelje, a ako je on zaista trebao uskoro da ode, htela je da prije toga
raščisti sve među njima. „Ali moram da se vidim s tobom. Nasamo. Večeras.“
Ćutao je dugo, pa se ona spremi da ode. „U redu. Posle večere?“
„Ne.“ Ona odmahnu glavom kako bi naglasila svoje reči. Pogled joj pade na
kućni ogrtač nemarno prebačen preko naslona stolice. Bio je tamnocrvene boje,
pravi muški, i ona tog trenutka pomisli kako i ogrtač miriše na njega. „Više bih
volela da nas niko ne uznemirava. Hajde da se nađemo u biblioteci večeras, kada
svi budu otišli na počinak.“
Izašla je pre nego što je mogao da prihvati ili odbije njen predlog.

167
 0p6/eu0 ¥şec, uije p¥ep0¥¥cSjic0
6a 6ame ¥a6p¥acSjaj¥ 6a g06p060m
0 p0Si/icSim iSi fliuau6ij6Sim /emama¸
ILAJZA LESLI

van ustade čim su se vrata biblioteke otvorila kasno te noći. Držeći datu
reč, Avgustu niko nije video nakon što je napustila njegovu sobu. Njena
majka se izvinjavala za večerom, govoreći da je morala da legne u krevet zbog
glavobolje. Nešto mora da se dogodilo između njih. Evan nije bio budala i znao
je da je u pitanju njena udaja za njega. Želeo je da zatraži odgovore od njenih
roditelja, ali je odlučio da poštuje Avgustin zahtev i da sačeka razgovor sa njom.
Čim je došla, telo poče da mu podrhtava u iščekivanju.
Pojavila se na vratima i brzo prešla pogledom preko sobe, kao da je
očekivala da će ga zateći nagog kao prethodno u kadi. Oseti čistu požudu u
donjem delu stomaka kada se setio kako ga je posmatrala dok je sedeo u kadi.
Očigledno je bila radoznala. Ona zatvori vrata i on primeti da nosi smaragdno-
zelenu haljinu. Pliš joj je isticao obline leđa i grudi, kao i tanki struk. Nikada je
nije video bez steznika, pa je mogao samo da nagađa kakve su joj prirodne
obline. Iako je bila pokrivena od glave do pete - od ručnih zglobova do nogu u
cipelicama - i sa dugmićima visoko uz vrat, krv uzavre u njemu.
Čim je zatvorila vrata, njegovo ponašanje se promeni. Oči joj postadoše
odlučne i povuče ramena unazad, puna samopouzdanja. Kada je prišla stolu,
podsetilo ga je na njihov prvi susret u salonu kod Aškroftovih.
„Dobro veče“, pozdravi je on.
„Dobro veče.“ Spustila je list hartije bež boje koji je očigledno našla u
priboru za pisanje u spavaćoj sobi.
„Da li si za piće?“ Pokaza glavom ka flaši viskija na stolu ispred njega.
Ona odmahnu glavom, ali joj usne zadrhtaše. „Zapravo, popiću jednu čašu.“
Klimnuvši, on joj nasu piće na komodi. Kada se vratio, zaobišao je sto i
pružio joj čašu. Vrhovima prstiju dotakla je njegove dok je uzimala čašu i to je
bilo dovoljno da mu strela zadovoljstva poleti kroz mišicu. „Kaži mi šta se
dogodilo.“
168
 Ona zavrte glavom. „Nije važno. Samo mi je stavljeno do znanja da je sada
krajnje vreme za odluku.“
Prokletstvo. Njeni roditelji su se umešali iako je to trebalo njemu da
prepuste. Ona otpi veliki gutljaj i namršti se pre nego što je nastavila. „Pošto se
odluke donose umesto mene, preostaje mi samo sopstvena volja za
pregovorima.“ U glasu joj se nepogrešivo osećala gorčina koju je naglašavala
odlučnim i energičnim pokretima kada je spustila kristalnu čašu i pogledala
hartiju na stolu.
Umesto da se vrati u svoju stolicu na drugom kraju stola, on sede pored nje.
„Saglasio sam se da ću ti dopustiti da odeš krajem ove sedmice ako tako odlučiš,
i da te više neću mučiti po tom pitanju.“
Izgledalo je kao da Avgusta ne sluša. Očima je prelazila preko onoga što je
napisala dok je on pričao.
„Avgusta?“ Nije mogao da se suzdrži i uhvati je za ruku. Bila je hladna, ali
joj je koža bila glatka kao svila i podjednako nežna. „Neću te terati da se udaš za
mene.“
Ona ga pogleda u oči s mešavinom ljutnje i bola. „Na tvoju sreću, moji
roditelji su spremni da obave taj prljavi mali zadatak.“
„Jesu li ti pretili?“ Bes zagrme u njemu. Kako se usuđuj i da pokušaju da ga
ovako zloupotrebljavaju? O braku su odlučivali njih dvoje, a ne njeni roditelji,
koji je primoravaju i manipulišu njome.
Usne mu se iskriviše od gorčine i ona skloni ruku ispod njegove. Izgledalo
je kao da je nestao sav onaj napredak koji su prethodno postigli. „Moglo bi se
reći. Rečeno mi je da ću izgubiti posao u Železari Krenšo ako se ne udam za
tebe. Smešno je to što ću posao u Železari Krenšo izgubiti i ako se udam za tebe.
Kako je to zgodno za tebe.“
Zaboga, ne. Nikada nije želeo da dođe do ovoga. Možda je na samom
početku, kada se ponašao kao nadmeni idiot koji ne može da shvati da žena
poput nje ne želi da se uda za njega, mislio da uopšte nije važno što će je neko
naterati da dođe do oltara. Međutim, ovo je sasvim izvesno bilo nešto najgore
što su njeni roditelji mogli da urade. Nije želeo da je bilo ko primorava. A bila je
tu i činjenica da se sve veoma dobro odvijalo između njih tokom poslednjih
nekoliko dana. Zagrejala se za njega i, mada možda nije bila spremna da
pristane na brak, mogao je da vidi da sve to sagledava u novom svetlu.
„Avgusta, veruj mi na reč da nisam učestvovao u tome.“
Oči joj zaplamteše. „Jesi. Možda nisi naterao moju majku da dođe po mene
ranije večeras ili da mi otac postavi ultimatum, ali ovo je tvoje delo, Rotšilde.
Da nisi na silu hteo ovu situaciju, ništa od toga se ne bi dogodilo.“
Evan duboko udahnu pre nego što joj je odgovorio. Nije želeo da ona
pomisli da je besan na nju, a ne na njene roditelje. Smirenim glasom joj reče:
„Prihvatam odgovornost zbog toga što sam se tebi i tvojoj porodici obratio u

169
vezi sa ovim brakom na način koji nije nimalo idealan. Kada bih mogao da se
vratim u prošlost, drugačije bih postupio“. U očima joj je i dalje gorela vatra dok
ga je čekala da završi. „Međutim, nisam ih na koji način terao da mi odgovore
niti sam ikada želeo da ti oni postave takav nepravedan ultimatum.“
„Tvoja namera je nebitna, naročito kada si dobio ono što si hteo. Sada sam
ovde i spremna sam da ti postanem žena.“
Evan oseti radost i olakšanje koji su mu se pomešali sa besom i nemoći. Sve
vreme je bacao pogled ka listu hartije koji je donela, pitajući se o čemu je reč i
od kakvog je uticaja na ovaj razgovor. Spazi spisak na hartiji. Uspeo je da
razabere reči deca i, ispod toga, udovština8. Dakle, pregovori o braku.
Boreći se sa svojom mračnom stranom, koja ga je terala da je zgrabi i ne
pušta da ode, on ipak uspe da zadrži trunku plemićkog instinkta. Nije mogao da
bude nepravedan. „Ovo nije potrebno. Bez obzira na to šta su ti oni rekli.
Uveren sam da će se stvari srediti kada budem razgovarao sa njima. Ne želim da
izgubiš svoj posao.“
Ona se podrugljivo nasmeja. „Teško mi je da u to poverujem jer je tvoj cilj
da me dobiješ za ženu. Nikako ne bih mogla da nastavim da radim i da ti budem
vojvotkinja, zar ne?“
„Mogla bi.“ Od poslednjeg poljupca nije mislio ni na šta drugo nego kako da
joj omogući da zadrži mesto u porodičnom poslu.
Posmatrala ga je otvorenih usta pre nego što je ponovo ispravila ramena i
izjavila: „To samo tako kažeš. Svi znaju da vojvotkinje ne rade. Bave se
humanitarnim radom, možda, ali to je sve“.
„Tradicionalno gledano, da, ali nema razloga da ti to ne promeniš.“ Isuse.
Gledala ga je kao da mu nikada više neće verovati, a za to je sam bio kriv.
„A kako bi na to gledali tvoji stari školski drugovi iz Itona? A njihove žene?
Da h se zaista zavaravaš da će me oni prihvatiti?“
„Avgusta, zbog toga što si Amerikanka polovina njih će te odbaciti. Druga
polovina će svakako prigovarati zbog tvog posla. Ali mogu svi da se obese što
se mene tiče. Jedino mi je stalo do tebe i mene.“
Ona ga pogleda, ali s malo manje besa na licu. Iskoristivši trenutak, on brzo
nastavi. „Možda bi se tvoja uloga donekle promenila, na kraju krajeva, postoje
određene dužnosti koje moraš obavljati kao vojvotkinja, ali ne vidim razlog da
potpuno prestaneš da radiš. Smatram da kada bude otvorena kancelarija u
Londonu, ti bi trebala da je vodiš.“
„Lažeš. Vojvotkinje ne rade.“ Vilice joj se odlučno stegnuše, kao da je
tužilac koji je unapred zaključio da je optuženi kriv.

8
Imanje koje žena dobija na doživotno uživanje posle muževljeve smrti.

170
 On uzdahnu, nesrećan što mu ne veruje i što su je njeni roditelji primorali na
ovo. Ljut i na samog sebe, on ustade i poče da korača tamo-amo pored stola.
Dođavola, on je ubrljao sve tako što je na samom početku napravio pogrešan
korak ne mareći za njena osećanja. „Video sam s kakvom lakoćom pregledaš
moje knjige i račune. Kako pronalaziš greške i daješ predloge za poboljšanje. To
ti je u krvi ili makar veština koju si tokom godina usavršila. To ti ne bili
uskratio. U stvari, ako pristaneš na brak, voleo bih da razmisliš i o tome da
aktivno učestvuješ u upravljanju imanjima. Sa poljoprivrednim poboljšanjima..
Ona promrmlja nešto negodujući i odmahnu rukom kao da tera insekte.
„Zemljoradnja na imanjima više nije isplativa. Najbolje bi bilo da uvedeš sve
novine koje možeš, a zatim obučiš zakupce. Da proširiš najbolje farme i dobiješ
dodatnu površinu...“
„I da počnem da ulažem u industriju“, dodade on. Avgusta okrenu glavu i
pogleda ga donekle iznenađeno. „Proizvodnja i mašine. Fabrike koje će
obezbediti posao zemljoradnicima koji više ne obrađuju zemlju.“
Ona klimnu glavom. „Vidim da si slušao.“
„Tebe slušam, Avgusta.“
Ona zatrepta i ponovo pokloni pažnju listu hartije pred sobom. „Utvrdili
smo da ću se udati za tebe. Nema potrebe za besmislenim laskanjem.“
Zastenjavši nervozno, on opet sede i uhvati je za raku. „A šta ako te ja
odbijem?“
Ona se nasmeja. „Bio bi lud da to uradiš.“
„U pravu si. Potpuno lud.“ On se iskreno zagleda u nju u nadi da će mu
uzvratiti pogled i da će onda moći da razgovaraju kako treba, a ne kao
neprijatelji. „Ali hoću da me prihvatiš samo kada ti to budeš želela.“ Kada budeš
želela mene.
Napokon ga pogleda u oči. Obrazi su joj goreli od srdžbe. „A zašto bih ja
ovo želela? Ovo je gomila kamenja u raspadu, koja je trebala da bude srušena
pre više od jednog veka. Ovo znači izlaganje beskrajnim društvenim obavezama
gde ću morati da slušam kako me svi ti fini ljudi nazivaju muškaračom i govore
da ne zaslužujem da budem vojvotkinja. I potpuno su u pravu. Ne zaslužujem.
Postoji bar stotinu žena koje sam upoznala u poslednjih nekoliko nedelja koje to
mnogo više zaslužuju od mene. Njima to mnogo više znači. Ljutito ustade i ode
do kamina gde je ukočenih leđa stajala i posmatrala vatru. „Samo želim da
radim i da nastavim ono što nam je deda ostavio kao nasleđe.“
Izgubio ju je pre nego što je imao šansu da joj nešto dokaže.
Zapljusnu ga talas razočarenja. Nije bio u stanju da odbaci njen argument.
Evan krenu prema njoj, ali stade na pola puta.
„U pravu si. Oni će te zvati raznim imenima i govoriti užasne stvari.“
Duboko je udahnuo. „Ali to već rade.“
Ramena joj se još više ukočiše, ako je to uopšte bilo moguće. „Čuo si?“
171
 „Već govore razne stvari o tebi, ali ti nisi obraćala pažnju do sada.“
Ona podiže ramena, ali se ne okrenu ka njemu. „Navila sam na tuđu gorčinu.
Osim toga, kada si otpadnik, donekle si izolovan.“
On ponovo udahnu duboko i polako nastavi jer je imao osećaj da je
dodirnuo osinje gnezdo. „Zar ljudi u Njujorku ne govore iste stvari?“
Bilo joj je potrebno nekoliko trenutaka da odgovori. „Da. Niko ne zna šta da
misli o poslovnoj ženi.“
„Pretpostavljam da ne znaju. To samo kažem da bih ti dokazao kako njihova
osuda nije razlog da odbaciš titulu.“ Ućuta dajući joj dovoljno vremena da
razmisli. „Koji je onda pravi razlog?“
„Zato što ne želim da mi se to nameće, naravno.“ Ona pomeri jedno rame i
dalje ga ne gledajući. Jedva primetno je zadrhtala. Uprkos odlučnom glasu, bila
je na ivici da popusti i Evana je srce bolelo zbog toga.
„Onda idi kući i živi onako kako si planirala. I dalje ćeš imati položaj - u to
ne sumnjam - i udaćeš se za nekog staromodnog profesora kad budeš napunila
tridesetu.“
Na to se Avgusta naglo okrete ka njemu. Oči su joj bile razrogačene dok je
pokušavala da se pribere. „Otkud si znao da je to moj plan?“
On se osmehu. „Poznajem te iako to ti nećeš da priznaš. Želiš mirnog
muškarca koji će biti suviše plašljiv ih zaokupljen svojom naukom da bi ti stao
na put.“
Ona se nakostreši. „Ne znaš ništa o meni.“
„Oboje znamo da je to tačno. Toliko sam te upoznao do sada, Avgusta.“ Ona
spusti pogled, što je Evan protumačio kao potvrdu da je u pravu. „Znam da se
plašiš da će ti neki muškarac oduzeti ono malo moći i samostalnosti za koje si
uspela da se izboriš. Takođe znam da je tvoj otac poslednja osoba od koje si
očekivala da će ti to uzeti.“
Ona klimnu glavom, iako je i dalje gledala dole, Evanu se učini da zadržava
suze jer joj se celo telo treslo. Nežno joj spusti dlanove na ramena. To joj je
došlo kao ohrabrenje da mu se baci u naručje. Nije plakala, ali je i dalje drhtala.
„Strašno me je izdao.“ Glas joj je bio prigušen jer mu je privila glavu uz
grudi. „Kao da se sve ove godine samo zabavljao kad sam ja u pitanju. Kao da
ne razume niti mu je stalo do toga šta je meni potrebno.“
Evan naglo zažmuri u pokušaju da sakrije bes koji je osećao prema njenom
ocu. Nesumnjivo je bila u pravu kada je opisala osećanja tog čoveka. Krenšo je
bio nemilosrdan kada se govorilo o poslu, a izgleda da je i ćerku doživljavao u
tom svetlu. Trebalo je da ona poveća porodični uticaj, pa čak i ako je trebalo da
žrtvuje svoju dobrobit. Žarko je želeo da tog čoveka udari u nadmenu vilicu.
Mrzeo je kako je uvučen u ovu neprijateljsku igru i odlučio je da postupa
pravedno. Ona je to zaslužila. Zaslužila je mnogo više od toga, mnogo više nego
što je on, ali mu je bila potrebna.
172
 „Ja ne bih tako postupao sa tobom, Avgusta“, prošaputa joj u kosu stežući
ruke oko nje, uživajući u njenim oblinama i toplini.
Ona zakorači unazad, ali ga ne pusti. U očima su joj blistale suze. „Ja...
Shvatila sam da...“ Zastade i duboko udahnu dok su joj usne drhtale. „Žao mi je
što sam tebi izručila sav bes koji osećam prema ocu. Nisi ti kriv. U svakom
slučaju, došla sam da razgovaram sa tobom. Hoću da pregovaramo o našem
braku.“
„Napisala si svoje uslove?“, upita je on pokazujući ka listu hartije na stolu.
„Da, ali očekujem da i ti dodaš svoje uslove.“
„Jesi li sigurna da to zaista želiš?“
„Srećan brak, mada sam planirala da to bude u dalekoj budućnosti, ali je to
ionako bio cilj. Hoću samostalnost. Zapravo, sve to sam ovde zapisala.“ Zatim
ponovo zakorači unazad, zaokupljena poslovnim pitanjima. „Hoćeš li da
pogledaš?“ Pokaza rukom ka stolu.
On ućuta, uznemiren zbog toga što je bio negativni lik u njenoj priči.
„Možemo da imamo srećan brak, Avgusta.“
Ona mu jedva primetno klimnu, kao da nije verovala u to, a zatim se vrati na
svoju stolicu.

vgusti je bilo potrebno neko vreme da se pribere. On je sedeo prekoputa

A nje kao da su ovo pravi pregovori, a ona shvati da nije spremna da
počne. Sve ove godine je o braku razmišljala racionalno, kao o nekoj
predstojećoj poslovnoj radnji u budućnosti, a ispostavilo se da je zapravo
romantična. Njena predstava o srećnom braku - do sada - podrazumevala je
dvoje ljudi koji se međusobno tolerišu zbog druženja i dece. Eto, želela je više
od toga. Nevolja je bila u tome što nije znala kako da odredi više od toga niti
kako da to unese u ugovor. Isto tako, osećala se krajnje ranjivo zato što se umalo
rasplakala pred njim. Osim toga, nije mogla da prestane da razmišlja o njemu
nagom u kadi. Bio je to nezgodan način da se započnu pregovori.
Nakašljavši se kako bi dala sebi razloga za odugovlačenje, ona uze pero.
„Bila sam slobodna da navedem nekoliko jednostavnih stavki koje su, po mom
mišljenju, neophodne i jednom i drugom. Da li da ih pročitam?“ Krišom ga
pogleda, dovoljno da vidi kako mu se stvaraju bore oko usana. „Uverena sam da
je poželjno imati najmanje dva sina, zar ne?“
Pred očima joj se stvori slika njegovih nagih grudi dok ustaje iz kade,
svetlosmeđe malje, čvrste bradavice, snagu zarobljenu ispod glatke kože. Videće
i druge njegove delove da bi začela tu decu. Oseti prijatno titranje u stomaku,
zbog čega se promeškolji na stolici.
„To je uobičajeno.“ Govorio je uzdržanim tonom koji je bilo teško
protumačiti.

173
 „S obzirom na značaj prvorođenog deteta, napisala sam da je idealno imati
dva sina. Ako, međutim, budemo imali pet ćerki, želela bih da ponovo
pregovaramo o ovom pitanju. Ako jedno od petoro dece bude muško, neću više
rađati.“ Ona zastade. Reč sin je, zbog svog značenja, lebdela između njih kao
težak teret. Jednoga dana u skorijoj budućnosti će dobiti dete. Ne bi trebalo da
takav uzvišen događaj bude poslovna transakcija, ali je ipak bilo tako. On
zatrepta kako bi se ponovo usredsredila na ono što govori. „Ako odmah budemo
dobili dva sina, želela bih da rodim i ćerku, ali zaista verujem da je petoro dece
sasvim dovoljno. Ipak, moram naglasiti da sve ovo zavisi od mog zdravlja i
sposobnosti da...“
„Isuse.“ On protrlja lice i u neverici je pogleda. „Nikada te ne bih terao da
rađaš toliko dece. Naravno da je tvoje zdravlje na prvom mestu. To ne moramo
da zapisujemo kako bismo kasnije primenjivali.“
„Nažalost, to što ćemo nešto zapisati ne utiče na kasniju primenu. Posle
stupanja u brak pripadaću tebi. Prosto sam želela da razumemo naše međusobne
odnose.“
Gledao ju je začuđeno. Izraz lica odavao mu je nevericu pomešanu sa nečim
što nije odmah mogla da definiše. „Dakle, saglasan si?“, upita ga.
„Da.“
„Dobro.“ Ona umoči pero u mastilo i obeleži prvu stavku, primoravajući se
da pređe na sledeću. „Sledeća stvar je donekle delikatnija, ali ništa manje
značajna.“ Ponovo je morala da pročisti grlo pre nego što nastavi. „Odnosi se
više na tebe nego na mene, pa bih volela da budeš iskren.“ On potvrdno klimnu.
„Svesna sam da ovde vladaju drugačiji običaji nego u Njujorku i spremna sam
da napravim mali ustupak po tom pitanju.“ Iako ju je bolelo da to uradi. Bolelo
ju je još dok je pisala ovu stavku, mada nije u potpunosti razumela zašto.
„Koliko sam shvatila, ovde je uobičajeno da muškarac ima... ovaj...“ Zašto joj je
bilo tako teško da izgovori tu reč? To je bila činjenica u njegovom svetu, zar ne?
Ponovo se nakašlja. „Ljubavnicu.“ Reč se isprečila između njih poput kamena
koji pada na dno jezera. „Zahtevam da nemaš ljubavnicu pre nego što dobijemo
svu decu.“
Jedva je uspeo da je pita: „Da li to znači da će telesni deo naše veze tada biti
završen?“
Ona klimnu, uzdržavajući se da ga pogleda. „Tačno tako. Ako bi želeo da
deliš postelju sa nekom drugom, onda ne bismo...“ Lice joj se zarumene i nije
mogla da izgovori sledeću reč. „Mi više ne bismo...“
On pređe rukom preko lica baš kao i kod prethodne stavke.
„Ne nameravam da imam ljubavnicu.“
„Ovo nije brak iz ljubavi. Jasno mi je da bi mogao da je imaš. U stvari, da ne
bude zabune, ovo se odnosi na sve žene, ne samo na onu koja bi ti bila stalna

174
ljubavnica.“ Ona zaćuta kada je Evan ustao i počeo da korača odsečno i žustro.
Široka ramena su mu se nespokojno pomerala ispod finog vunenog sakoa.
Kada je prethodno sastavljala ovaj spisak u svojoj sobi, zamisao o ljubavnici
nije izazivala nikakvo osećanje u njoj i bila je samo stavka na papiru. Sada,
međutim, kada je bila blizu njega i još uvek osećala njegove ruke na telu, ova
zamisao joj se učini prostom i izluđujućom. Uopšte joj se nije dopadala i htela je
da potpuno odbaci tu mogućnost. Što ga je više zamišljala kako ljubi neku drugu
ženu kao što je ljubio nju, to je postajala sve bešnja. „Zapravo, zahtevam da te
niko nikada ne vidi sa drugim ženama. Ako imaš neku sada...“
Otkuda joj je došla ova misao? Nikada joj nije palo na pamet da bi on
mogao da ima ljubavnicu. Da li je ima? Da li ju je onda u Kamilinoj biblioteci
dodirivao onako strastveno da bi odmah zatim potrčao kod ljubavnice? Oseti
mučninu u stomaku. „Ako imaš ljubavnicu, onda je moraš ostaviti.“
On je pogleda kao da joj je izrasla još jedna glava. „Misliš da imam
ljubavnicu? Jesi li poludela? U poslednje vreme sam tako zauzet spašavanjem
imanja da bi mi trošak te vrste teško pao na pamet.“
Đavo ju je naterao da postavi sledeće pitanje. „Ali ranije si imao
ljubavnicu?“
On odmahnu glavom. „Nikada nisam imao potrebu da se vežem samo za
jednu ženu.“
Bio je to podsetnik da nikada nije nameravao da se ograniči samo na nju niti
da će to u budućnosti učiniti. Ovo je dosulo ulje na vatru njenog besa. „A ona
plesačica... Madam Loren... Nije ti ljubavnica?“
Ta žena bila je lepa. prisustvovala je borbi i ponašala se kao da ga posuđuje.
„Nije.“
„Ali ona je tvoja...“ Kako se zove žena sa kojom muškarac spava, ali je ne
izdržava? „Naložnica?“
„Prijateljica. Mi smo prijatelji i, da, ranije smo bili intimni, ali ne u
poslednjih nekoliko godina.“
Ona klimnu, pretvarajući se da proučava spisak. Međutim, pred očima su joj
bili njih dvoje zajedno u krevetu. Hartija u ruci joj se zatrese od prigušenog i
nesuvislog besa, pa je ponovo spusti na sto. Nikakve emocije ne dolaze u obzir
tokom pregovora.
„Ona dolazi na sve moje borbe“, nastavi Evan. „Uživa u njima, a publika
uživa u njoj. Njeno prisustvo garantuje odličnu posetu i opklade.“
Sve je delovalo razumno, samo što Avgusta nije mogla da prestane da ih
zamišlja u krevetu, kako ta lepa žena drži ruku na njegovom ramenu i samo tim
dodirom pokazuje da je on njeno vlasništvo. Avgusta nikada neće moći da ga
dodirne na taj način. Reči ispisane na hartiji joj to nisu dozvoljavale. A da li to
ona uopšte i želi, znajući da je primorana na ovaj dogovor?

175
 Da! Prenu se kad je shvatila i zamalo poskočila sa stolice. Ona je to mnogo
želela. Razlog za njenu ljutnju bila je ljubomora. Bila je ljubomorna i posesivna
zbog ovog muža koga ranije nije htela. Ali sada je želela mnogo više od
ugovorenog braka.
„Šta još tu piše?“ Stao je iza nje i gledao joj preko ramena. „Mogu li?“
Podiže obrve dok je gledao spisak.
„Da.“ Ona pometi prste kako bi mogao da vidi šta je zapisano.
„Slažem se sa udovštinom. Valjda je mudro što si uzela u obzir i moju
prevremenu smrt, mada sam uzrujan zbog toga.“
Zatim pročita sledeću stavku. „Slažem se i sa računom na tvoje ime i sa
apanažom. To je tvoj novac, na kraju krajeva. Ah, moje tuče.“
„Verujem da su one opasne. Ne bi trebalo da se izlažeš opasnosti.“
On joj se podrugljivo osmehnu i reče: „Teško da će biti potrebe za tim kada
mi legne novac na račun. I dalje ću povremeno učestvovati u sportskim
nadmetanjima u klubu“.
Ona klimnu glavom, zatečena snagom njegovog osmeha tako blizu nje.
Osmehivao joj se na isti način kao na borbi u skladištu one noći. Evan ponovo
pogleda spisak proveravajući ostatak, koji je sadržao odredbe o školovanju dece
njegovih zakupaca do toga da Avgusta može da odlazi u posetu svojoj porodici
kad god poželi. „Slažem se sa svime.“
Nagnuo se nad njom i uzeo joj pero iz ruke. Ona oseti kako je obavijaju
toplina i miris njegovog tela i seti se kako su se ljubili upravo kod ovog stola.
Činilo joj se da suviše čvrsto steže pero dok je ispisivao svoje ime kitnjastim
stilom.
„Imaš li nešto da dodaš?“, upita ga.
„Čini mi se da si sve uzela u obzir.“ Ton mu je bio savršeno miran, ali su mu
vilice bile stegnute, što je ukazivalo na njegovo nezadovoljstvo.
Đavo joj nije dao mira, pa mu reče: „Oh, onda si saglasan sa time da ja
imam ljubavnika?“
Netremice ju je posmatrao dok je spuštao pero na sto, praveći mrlju od
mastila na hartiji. „Namerno me izazivaš.“ Žustro ode do kamina.
Izazivala ga je i oboje su to znali. Htela je da i njega obuzme nemoćni i
nezadrživi bes kakav je i sama osećala. „Samo se nadam da ćemo razjasniti
stvari između nas i čudno mi je što nećeš da uneseš i stavku o mom ljubavniku.
Šta bih drugo mogla da zaključim nego da ti nije stalo?“
„Stalo mi je.“ Okrenuo joj je leđa i zagledao se u vatru, dok je iz njegovog
tona bilo jasno da jedva potiskuje osećanja.
„Teško mi je da poverujem. Ovo je za tebe samo posao. Potrebna ti je žena
sa značajnim kapitalom i ja se uklapam u to. Ne znam o kojoj ste sumi ti i moj

176
otac raspravljali, ali sam čitala novine i znam da se govorka o dvesta hiljada
dolara...“
On se okrenu prema njoj i duboko iz grudi mu se ote zvuk koji je mogla da
opiše kao režanje. Pre nego što je uspela da se pomeri, on ju je privukao sebi.
„Ti si moja i neću te delili ni sa kim. Želim da završimo ove pregovore.“
Razum joj je nalagao da se udalji od njega, ali umesto da ga odgurne, ona
podiže ruke na njegova ramena i zagrli ga. Privi se uz njegovo snažno telo,
uzbuđena što mu je ponovo u zagrljaju. Ovo je bilo osećanje za kojim je
čeznula. „Ne, ti si hteo ove pregovore.“
„Ja hoću tebe, Avgusta.“ Snaga njegovog pogleda na svega nekoliko
centimetara zapali vatru u njoj. „Ja hoću ženu koja me je pobedila u svakom
pogledu. Ženu koja zna da su ovi pregovori zastareli i pogrešni.“
Srce joj je snažno udaralo, ali se plašila i da pomisli da njegove reči znače
ono što je želela. Da i on želi ono neodređeno još mnogo više sa njom. „Zastareli
i pogrešni zato što smatraš da o nekim stvarima ne treba raspravljati?“
Teško je disao, kao da je pre toga trčao. Dah mu je goreo blizu njenih usana.
Usne im se još malo približiše. „Zato što hoću da mi budemo nešto više od
poslovne transakcije.“
Naglo spusti usne na njene i ona poče da se topi u njegovom poljupcu.

177
 Au0 6/0 6paja m¥6Sa¥ce i žeue
6uažuije je 06 6¥¥0c06/i i /i¥auije
S0ja iS ¥aş6caja¸
MILISENT FOSET

ok ga je ljubila, nestade sav njen bes i ratobornost. Jednostavno su se

D povukli kao topli med pod naletom ove nežnosti, bez trunke pomame i
haotičnosti. Iako je prvi dodir njihovih usana bio strastven, Evan ju je smirio
uhvativši je za lice i poljubivši je nežno i lagano. Poljupci su se redali jedan za
drugim i Avgusta oseti beskrajnu želju. Čvrsto uhvati Evana za revere,
odjednom svesna da su obučeni drugačije nego obično dok se nesputanim
grudima privijala uz čvrstu tkaninu njegove večernje odeće. To joj uopšte nije
smetalo da nađe utehu u njegovom zagrljaju. Toplina njegovog tela postala je
deo nje.
Ona udahnu preko potreban vazduh i sklopi oči. On se pomeri. Nije znala da
li je nameravao da se povuče unazad, ali ga uhvati za ruke i zadrža. On tiho
zastenja i ponovo joj stavi ruke na lice.
„Avgusta“, prošaputa nežno, jedva čujno. „Kada bih mogao da te sačuvam
od svega, to bih uradio. Opraštaš li mi što nisam ranije razumeo?“ Poljupci koje
joj je spustio na obraze i vrat bili su nežni kao latice cveta.
„Šta nisi razumeo?“, uzvrati ona šapatom.
„Da si mi potrebna kao osoba, a ne zbog tvog bogatstva.“ Povuče se unazad,
ali samo toliko da bi jasno videla njegovo lice na svetlosti vatre u kaminu i
jedine lampe koja je gorela na stolu. Oči su mu bile nežne i odavale su čuđenje
zbog onoga što je upravo shvatio. Avgusta oseti kako joj se širi bol u grlu.
„Želim da te zaštitim od svega. Dozvoli mi da razgovaram sa tvojim ocem.
Obećavam ti da nećeš morati da brineš kada se budemo venčali.“
„Ne.“ Ona odmahnu glavom zato što nije mogla da nađe prave reči, a htela
je da i on vidi da to zaista misli. „Ne želim zaštitu.“
„Baš sam nepromišljen.“ Usne mu se raširiše u osmeh i ponovo je poljubi.
„Potreban ti je neko ko će se zajedno sa tobom boriti.“

178
 Njegove reči zvučale su ozbiljno, kao da to zaista misli, a ne kao da govori
iz sažaljenja prema njoj. „Da li to zaista misliš?“, upita ga zato što se nije
usuđivala da poveruje.
„Da. Ovo ćemo zajedno rešiti.“
Rukama joj pređe preko leđa sve do zadnjice. Ote joj se uzdah dok se
privijala uz njega i tvrdu izbočinu u njegovim pantalonama. U stomaku joj se
širila vrelina poput lave i pulsirala joj između nogu. Bez steznika i podsuknje,
mogla je da ga oseti uz sebe dok ih je razdvajala samo njegova odeća. Uvuče mu
ruke ispod sakoa i zbaci ga sa ramena. Pustio ju je samo da bi mogla da skine
sako koji je zatim pao na pod. Zatim ju je ponovo zgrabio i snažno poljubio da
bi joj jezikom osetio ukus. Prstima je poderala dugmad na njegovom prsluku
dok je on povukao usne sa njenih i počeo da joj gricka uvo. Slast požude ju je
uzdrmala iz korena, a puls između nogu bivao je sve jači.
„Dopada mi se što napokon mogu da te osetim.“ Glas mu je bio promukao
dok joj je vrelim usnama prelazio preko vrata. Ona uzbuđeno uzviknu dok joj je
jednom rukom stezao zadnjicu, a drugom dojku, oblikujući je i uživajući u
nesputanom dodiru. Palcem joj je dodirnuo vrh bradavice, što dodamo rasplamsa
požudu u njoj. Nikada nije osetila ništa ovako prijatno. Kukovima mu se
privijala u nesvesnom ritmu, u očajničkoj želji da mu se još više približi. On je
dahtao dok joj je ljubio vrat i čvrsto je privlačio na svoju izbočinu. Izvukavši mu
košulju iz pantalona, ona zari ruke ispod i dlanovima mu dodirnu glatku kožu i
nežne malje. Tada je shvatila da joj ovi dodiri nisu dovoljni. Želela je da ga
čitavog istraži.
„Hoću da te vidim.“
Nije morala da čeka na odgovor.
Dopustio joj je da mu brzo otkopča dugmad i skine košulju. Svetlost vatre je
njegovoj koži dala zlatnu boju. Divila se savršenstvu njegovih mišića, izvajanih
kao na skulpturi. Istraživala ga je vrhovima prstiju koje nije mogla da kontroliše,
prateći liniju stomaka do visokog struka njegovih pantalona. Njegova nabrekla
muškost jasno se ocrtavala ispod tkanine, ali ona još uvek nije bila dovoljno
smela da ga dotakne dole. Umesto toga, podiže ruku prema njegovim grudima.
Blago ga je stezala i dalje se diveći isklesanim mišićima. Nežno joj je izvukao
ukosnice i bujna kosa joj pade niz leđa. Vrhovima prstiju joj pređe preko glave,
uhvati joj jedan pramen kose i prinese ga nosu. Zažmurio je dok je udisao njen
miris, a njoj se od toga zakovitla u stomaku. Njegov miris bio je dovoljan da joj
stomak zatreperi od zadovoljstva. Da li je i on isto tako reagovao na njen miris?
Pre nego što je i bila svesna svoje namere, ona progovori: „Prošle nedelje
sam otišla u D.R. Haris9 pod izgovorom da kupujem rođendanski poklon za oca,
ali sam zapravo htela da pronađem tvoju kolonjsku vodu“.

9
Luksuzna radnja u londonskoj četvrti Sent Džejms, osnovana 1790. godine, čuvena po
tradicionalnim muškim kremama, parfemima, losionima posle brijanja itd.

179
 On joj se lagano osmehnu. „Jesi li je našla?“
„Nisam, a i gospođa Barns je negodovala.“
Pusti da joj njen pramen isklizne iz prstiju dok ju je ponovo uhvatio, ali je
ovoga puta poveo do sofe ispred kamina. Seo je i posadio ju je u krilo. Ne dajući
joj nimalo vremena da se pribere, zario joj je lice u vrat i ovlaš joj zubima
dodirnuo osetljivu kožu dok joj je govorio: „Ona bi se onesvestila kad bi nas
sada videla. Skini ovo“. Povukao je dugmad njenog ogrtača.
Ona odmah posegnu da otkopča dugmad, a kada joj je ponovo dodirnuo
grudi, uzdahnula je sa olakšanjem. Sada ih je razdvajala samo njena spavaćica i
mogla je da oseti vrelinu njegovog dlana. Meko pamučno platno prevlačilo joj
se preko kože dok joj je štipao bradavicu blagim ritmom koji joj posla strele
strasti kroz telo. Nežni deo između butina terao ju je da se nemirno pomora u
njegovom krilu. Uskoro joj ni to nije bilo dovoljno. Nije želela više nikakvu
prepreku među njima.
Njegove ruke se vratiše na spavaćicu dok se Avgusta tresla od želje da oseti
njegov dodir. Blago joj je sklonio ruke u stranu i sav trud usmeno na ovaj
zadatak. Nije ni trepnula, a on joj je skinuo spavaćicu sa ramena obnažujući joj
grudi. Nikada nije bila ovako ogoljena ni pred kim, ali videvši kako mu oči
postaju tamnije od čežnje i želje, nije se osećala ni stidljivo niti posramljeno.
Polako, ali odlučno se izvukao ispod nje i ustao, a zatim je spustio na sofu i
gurnuo ka naslonu, naginjući se nad njom. Kao da je to instinktivno znala, ona
izvi leđa i podiže se prema njemu kako bi mogao da posveti pažnju prvo jednoj,
a zatim i drugoj dojci. Nije se čak ni potrudila da zaustavi uzvik zadovoljstva
koji joj se oteo na prvi dodir njegovih usta. Kada se pomerio, i ona učini isto,
šireći butine ispod spavaćice kako bi mogao da joj na njih spusti svoju snažnu
butinu.
Avgusta na nozi oseti hladan vazduh prostorije dok mu je ruka lako
pronalazila put ispod njene spavaćice. Podigao je rub dok se naginjao nad njom,
pridržavajući se podlakticom za sofa. Bila je prikovana bezgraničnom željom
ispisanom na njegovom licu dok ju je gledao odozgo.
„Želim da te dodirnem, Avgusta.“ Ovo nije bila molba, već zahtev, što je i
dokazao polako počevši da joj miluje unutrašnji deo kolena.
Srce joj poskoči u grudima i imala je osećaj da ne može da diše, ali je ipak
želela da je dodirne. Klimnuvši glavom, ona spusti stopalo na pod i još podatnije
mu se otvori. On se osmehnu i poljubi je istog trenutka kada joj je prstima
razdvojio najintimniji deo tela. Ona zastenja na trenutak prekidajući poljubac.
Vrhom prsta zaroni u nju, upijajući vrelu potrebu iz njenog tela i ublažujući
vlažnu toplinu na njenom natečenom mesu. O klitorisu je već čitala pre desetak
godina u knjizi koju je našla ispod bratovljevog kreveta. Tek sada, posle toliko
vremena, shvatila je što je pročitala. Plima požude preplavi je dok ju je veštim

180
prstima gladio sporim, ali neumoljivim ritmom, zbog čega se njeno telo
doslovno stezalo oko praznine. „Evane“, prošaputa.
Zažmurila je i zaronila lice u njegovu mišicu dok su joj se kukovi izvijali
pod njegovim dodirom. Jednim prstom je nežno ušao u njenu prazninu i ona
oseti kako se steže, kao da nije u stanju da kontroliše svoje sopstveno telo.
Reagovala je nagonski, iz čiste želje. „Molim te“, reče mu dok je pomerao prst u
njoj.
Na to on uvuče još jedan prst šireći je i zadajući joj bol koji ju je blago
peckao. Zatim se zaustavi, dajući joj vremena da se privikne na njegove prste
dok joj je zapešćem ruke čvrsto pritisnuo nabubreli klitoris. Polako se usnama
spustio do njenog uveta, a zatim do udubljenja na vratu i grudi. Jezikom joj je
dodirivao bradavicu, prvo sporo kružeći oko nje, a zatim prestajući na trenutak,
sve dok nije zastenjao i uzeo je ustima, istovremeno uvlačeći prste još dublje
dole. Imala je osećaj da će se raspasti zbog lavine koju je to pokrenulo u njoj.
Ovoga puta se nije zaustavio. Nastavio je da joj uvlači prste sve dok umesto
onog blagog peckanja nije osetila talase užitka koji su morali da budu
zadovoljeni. Pomerala je kukove pod njegovim dodirom, tražeći još, a kada joj
je palcem prešao preko klitorisa, ona eksplodira. Preplavili su je naizgled
beskonačni naleti ekstaze sve dok se nije umirila pod njim.
Nije imala predstavu koliko je vremena prošlo pre nego što se pribrala.
Najverovatnije ne tako dugo. Srce joj je i dalje udaralo i teško je disala. On ju je
privio ka sebi i nekako su se pomerili tako da je ona jednim delom ležala preko
njega, s nogom nehajno prebačenom preko njegove. Trebalo je da se zabrine što
joj je spavaćica još uvek podignuta iznad kukova ili što joj je na butini počivala
njegova ruka - ista ruka koja joj je priredila takvo zadovoljstvo. Možda je
trebalo da se zabrine što su joj grudi još uvek nage. Ali prosto nije marila.
On joj se osmehnu i dodirnu je vrhom nosa. „Tako si lepa na vrhuncu.“
Obrazi joj pocrveneše. „To se tako zove?“
„Da,“ On se pomeri i povuče je celu na sebe, zgrabivši je za zadnjicu. Ona
se trgnu zbog te intimnosti i načina na koji su je njegove ruke dodirivale, šireći
je i preuzimajući kontrolu nad njom. Sve joj je delovalo strano i zabranjeno, ali
istovremeno i uzbudljivo i puteno. Iskreno i iskonsko. Podiže je i pritisnu svoju
tvrdu izbočinu na njenu ženskost.
Iako je malo pre toga doživela vrhunac, Evan ju je toliko privlačio da je bila
nezasita, pa njeno telo odgovori toj potrebi novini talasom uzbuđenja. U nameri
da vidi kako utiče na njega, ona poče da uvija kukove sve bliže njem. Iz dubine
njegovog bića ote se uzvik muške želje.
Na sopstveno iznenađenje, ona stavi dlan na njegov ud. Evan zažmuri,
očigledno uživajući u njenom dodiru. „A kako se ovo zove?“
Otvori plave oči i zagleda se u nju. „Kurjak“, odgovori bez ustezanja.

181
 Reč je zvučala prosto i privlačno u isto vreme. Možda bi pocrvenela da
prethodno nisu sve ovo uradili. Ona ga stegnu i vide kako mu se lice topi od
uživanja. Onda ponovi isto i on izusti: „Pobogu, Avgusta.“ Osećala je njegov
ubrzan dah, ali se on nije povukao. Dok je istraživala oblik njegove muškosti, on
pometi kukove pritiskajući joj ruku. Usne mu se razdvojiše, a zatim mu se vilica
stegnu. Snažno je uhvatio nabore njene spavaćice i zažmurio, zategnut kao tetiva
na luku.
Naposletku joj stavi ruku na njenu i promuklo joj prošaputa: „Bože, želim te
celu“. Neverovatno, ali ovaj čovek koji je bio mnogo iskusniji od nje gledao ju
je začuđeno. Drugom rukom joj je sklonio pramen kose sa lica, a vrhovima
prstiju dotakao njene usne, i dalje u čudu. „Sada moramo da stanemo.“
„Ali ja ne želim da stanem.“ Njene reči iznenadiše oboje. Međutim, znala je
da to zaista misli. Nije želela da prvi put spavaju u bračnog postelji koja im je
nameštena spletkarenjem njenih roditelja. Želela je da to bude sada, posle
najintimnijeg trenutka u njenom životu. Želela je da to dobije pod svojim
uslovima.
„Biće vremena kad se venčamo.“ On ustade i prebaci noge na drugu stranu
tako da je sada sedeo. Zatim je povuče sebi u krilo. Zagrlio ju je tako čvrsto da
je očekivala da će je podići i odneti do stola, ali ju je on samo držao. Bila je
ushićena kada je primetila da mu se ruka trese kada joj je dodirnuo obraz. „Ne
moraš da mi daš svoju nevinost pre nego što budeš spremna. Prve bračne noći,
mesec dana, pa čak i godinu kasnije.“
„Želim ovu noć samo za nas. Bez porodica. Bez pregovora. Samo za nas.“
Crte lica mu postadoše oštrije kada je shvatio da je ozbiljna. Činilo se da se u
njemu bore požuda i pristojnost, ratnik i kavaljer. Dve strane koje je Avgusta
upravo otkrila u njemu. Kako se samo nadala da će pobediti ratnik. Da bi joj se
želja ispunila, poljubi ga.
On je uhvati za spavaćicu i ogrtač i poljubi je pre nego što ih je skinuo preko
njene glave jednim potezom. Zatim je obujmi rukama, ne puštajući je dok je
upijao njena usta. Dakle, ovako je izgledalo biti naga u njegovom naručju. Tamo
gde je on bio tvrd, ona je bila meka, a tamo gde je on bilo blago maljav, ona je
bila glatka. Avgusta se pomeri da bi osetila kako joj malje na njegovim grudima
blago bockaju bradavice.
On se osmehnu i uhvati joj bradavicu palcem i kažiprstom. Milina joj
preplavi bradavicu i ispuni joj čitavo telo. „Voliš dodire. Što je odlično, jer ja
volim da te dodirujem.“
Njegova ruka pređe sa bradavice i posegnu dole, između njenih raširenih
butina i opipa njenu vlažnost. Ona se trže dok joj je rukom prevlačio preko
nabubrelog brdašca. Igrao se sve dok ona ne poče da se mazno uvija u želji da
što pre prodre u nju. Tek kada je očajnički ispružila ruku ka dugmetu na
njegovim pantalonama pustio ju je da bi joj pomogao da ih otkopča.

182
 Njegov ud se oslobodi i podiže ka pupku dok se pridigao da gurne pantalone
niz noge. Na trenutak je zastao kada ga je dotakla. Nije znala šta da očekuje, ali
svakako nije ni pomislila na ovu neverovatno dugačku muškost koja joj je bila
istovremeno vrela i glatka kao svila pod rukom. Dok ga je milovala, stajao je
uspravno i ponosno.
„Avgusta“, prošaputa on gotovo bolno, ali joj ipak dopusti da završi
istraživanje.
Ona palcem dotaknu rupicu na vrhu i razmaza kapljicu biserne tečnosti koja
je blistala na njemu. On zastenja i zgrabi je za kukove kako bi je podigao. Ona
ga uhvati za ramena i podiže se na kolena kako bi mu pomogla da joj prisloni
vrh svog uda. Tresla se iščekujući sledeći trenutak.
„Spremna?“
„Pa.“ Jedva je izustila ovu reč. Bila je više nego spremna; čitavo telo joj je
drhtalo od želje i požude.
Naposletku je pusti da mu sklizne čitavom njegovom dužinom, podižući
kukove kako bi joj olakšao pokrete. Zadovoljstvo je bilo neopisivo. Čitavim
bićem se usredsredila na tačku njihovog dodira. U njoj se nakupio takav bol koji
je jedino na ovaj način mogla da umiri. Ipak, dok je prodirao u nju, oseti bol i
peckanje, a kada joj se učinilo da njeno telo nije sposobno da mu se više preda,
on se pomeri uvis i ispuni je do poslednjeg milimetra pre nego što su se potpuno
spojili.
Nije viknula od bola, već mu je zarila lice u vrat upijajući njegov miris.
Polako ju je mazio po leđima, a dodiri su mu postajali sve senzualniji. Počeo je
da joj čvrsto steže zadnjicu i da je podiže u ritmu svog tela. Bolje postepeno
prerastao u zadovoljstvo koje ju je u naletima ispunjavalo. Prstima ga čvrsto
uhvati za kosu i pogledi im se susretoše. Nikada nije osetila ovakvu povezanost
sa drugom osobom. Ovo je bilo mnogo više od pukog fizičkog spajanja.
Njegovo ime joj se skotrljalo sa usana dok su joj pokreti bivali sve odlučniji
i sigurniji. On joj je jednom rukom vodio kuk, a drugu joj je stavio između
butina, pronalazeći joj bolno mesto i milujući je pri svakom naletu. Ubrzo joj se
užitak u stomaku podiže poput izvora koji se kovitlao i vijugao do tačke kada je
mogao samo da eksplodira u njoj. On joj obema rukama čvrsto uhvati za kukove
i priljubi je uz sebe dok je još nekoliko puta prodro u nju pre nego što je i sam
doživeo olakšanje.
Kada su došli sebi, on ju je držao privijeno na grudi i nežno je ljubio po
čelu. „Bolelo te je?“
„Samo malo“, prošaputa ona osmehujući mu se.
Ponovo je poljubi, ali ne onako požudno kao ranije. Ovo novostečeno
iskustvo bilo joj je čudno i divno u isto vreme. Ruke i noge su joj bile teške, a
telo zasićeno, ali nije želela da ga napusti iako je polako postajala svesna svoje
nagosti. Kada se pomerila, on se izvuče ispod nje i zakopča pantalone. Avgusta

183
oseti kako je obuzima stid zbog ružičaste mrlje na bledoj koži njegovog
stomaka. Verovatno je postojao razlog zbog kojeg se ovo prvi put radi u pravom
krevetu.
Ona stavi ruku na grudi kada je shvatila koliko je sve ovo bilo nesmotreno.
Vrata su bila zatvorena, ali ne i zaključana. Neko ih je mogao zateći kada bi
došao da proveri zbog čega se u ovo doba ispod vrata biblioteke videla svetlost.
„Ššš...“ Pokušao je da je umiri dok je klečao ispred nje na podu.
Nije ni shvatila šta namerava kada je nekom umotanom tkaninom - bila je to
njegova košulja! - počeo da joj briše međunožje.
„Da li ti je sada žao zbog ovoga?“ Pogled mu je bio nežan i pun utehe.
„Nije“, iskreno mu odgovori ne prestajući da se osmehuje. „Samo sam
iznenađena. Kunem se da nisam nameravala da to uradim večeras.“
Nagnuvši se, on je poljubi i zatim sede na pod, brišući sa kože dokaz njene
izgubljene nevinosti. Ona glasno uzdahnu kada je završio i ponovo se nagnuo
prema njoj, poljubivši joj unutrašnjost butine. „Ni ja, ali drago mi je što smo to
uradili.“
Ona ga uhvati za lice - lice koje joj je tako brzo postalo drago - i poljubi ga
verovatno hiljaditi put ove noći. I to će raditi još mnogo puta u budućnosti. U
njoj se javi retko osećanje zadovoljstva pomešanog sa nadom. I dalje je oklevala
zbog udaje u ovom trenutku, ali je napokon sa sigurnošću mogla da odgovori na
Vajoletino pitanje. Da, odabrala bi Evana od svih ostalih muškaraca.
„I meni.“
„Dođi.“ On ustade i pruži joj ruku. Pomogao joj je da ustane, a zatim i da se
obuče, spustivši joj usne na grudi pre nego što joj je zakopčao spavaćicu preko
njih. Kada se uvukla u ogrtač, on obuče sako i uze košulju i prsluk. Zagrli je i
reče: „Otpratiću te do tvoje sobe“.
„Šta ako nas neko vidi?“, upita ona uzrujano. Već pred očima vide sliku
kako se prvo jedno, a zatim drugo iskradaju iz biblioteke kako bi otklonili svaku
potencijalnu sumnju.
„Neku nas vide. Ionako ćemo se venčati čim sve bude sređeno.“
Ona se glasno nasmeja, ali odmah stavi ruku na usta da bi prigušila smeli.
„Ne možemo svima u kući obznaniti šta smo upravo uradili.“
„Onda moraš paziti i biti tiha“, zadirkivao ju je.
Biće joj muž. Vodiče ljubav kad god to požele. Činilo joj se neverovatno, ali
je ispuni istinska sreća pri samoj pomisli na to. Kikoćući se jer ju je on i dalje
ubeđivao kako treba da budu uhvaćeni, uputili su se prema njenoj sobi. Na
sreću, hodnici su bili mračni i nisu naišli ni na koga. Zbog toga su se sporo
kretali jer je on stalno zastajkivao da bi je poljubio.
Na vratima sobe ga privuče sebi da ga poljubi poslednji put te noći. Stavila
mu je dlanove na nage grudi ne želeći da ti dodiri ikada prestanu.

184
 „Hteo sam da to uradimo još jednom“, tiho joj reče. „Ali potrebno ti je
vreme da se oporaviš, a nećemo čekati još dugo.“
Ona klimnu glavom. „Znam. Samo osećam...“ Kako da objasni iznenadnu
strepnju koja ju je obuzela u trenutku kada su se primakli njenoj sobi? Šta ako se
njihovi odnosi vrate u prvobitno stanje? Šta ako je ova njegova strana bila samo
varka?
Grleći je, on je poljubi u čelo, a zatim joj nežno dodirnu bradu, podižući joj
glavu. „Zaista želim da naš brak bude izgrađen na poštovanju i ljubavi. Imaćemo
još mnogo ovakvih noći.“
„Ti odlaziš sutra?“, upita ga.
On potvrdno klimnu. „Moram. Iskrsao mi je neki posao koji ne može da
čeka.“
„Posao? Opet tuča?“ Ona pomisli na groznog čoveka sa šiljcima na
đonovima cipela.
„Boriću se ponovo sledeće nedelje. Vilks mi to duguje posle onog događaja.
Ali sutra moram u London zato što moj advokat već neko vreme pretpostavlja
da nam je bivši advokat ukrao novac i pobegao. U međuvremenu su mu ušli u
trag i izgleda da ima novosti.“ On joj ovlaš dotaknu usne pre nego što je mogla
nešto da kaže i nasmeja se. „Nemoj se prerano radovati. Siguran sam da je
odavno potrošio sve što je odneo, a to ionako ne bi bilo dovoljno da pokrije
moje dugove.“
Ona mu uzvrati osmeh. „Verujem da si u pravu. Molim te, čuvaj se Vilksa.
On je opasan i sasvim izvesno očajan čovek.“
Evan je ponovo poljubi. „Hoću. Obećavam ti da će to biti poslednja borba za
novac i onda ću voditi računa samo o nama.“
Bio je u pravu. Uskoro će se venčati. Postaće mu žena. Biće srećni. Strepnju
je osećala samo zbog prethodne nedoumice i straha zbog toga što za sobom
ostavlja stari život.

185
 Sic0/ je cce/ şa S0ji je Sj¥Sac me6
VIKTOR IGO

rebalo je da Evan provede pre podne usredsređujući se na to kako će

T ubediti Mersera da ne potražuje dugovanja za kuću Sterling. Vilksov
iznos nije utažio pohlepu tog čoveka i nemilosrdno likovanje zbog toga što je
jednog Sterlinga držao u šaci. U stvari, to kao da je imalo sasvim suprotan
efekat, kao kad izgladneli vuk namiriše krv. Ne samo što nije hteo da produži
period otplate, već je zahtevao da mu se odmah isplati ostatak dugovanja. Klark
je u jučerašnjem telegramu izrazio krajnje očajanje zbog situacije, pa je Evan
morao da rezerviše kartu za voz za London u podne kako bi se lično pojavio
pred poveriocima. U telegramu su pomenute i nove informacije o nestanku
bivšeg advokata, ali Evan nije polagao preterane nade u to. Morao je da se
usredsredi na predstojeće suočavanje sa poveriocima.
Ali nije mogao. Samo mu je Avgusta bila na pameti.
Možda je bio srdit i zbog kratkog sastanka sa Krenšoom sinoć posle večere.
Čovek je posebno likovao pišući pismo koje je, po Evanovom priznanju, bilo
neophodno. Sada je to pismo nosio na bezbednom mestu, u džepu svog kaputa.
U njemu je crno na belo pisalo da Evan treba da stupi u brak sa njegovom
ćerkom i da će uskoro biti određen datum venčanja. Ponižavajuća je bila sama
pomisao na to da za Evana, vojvodu i vlastelina, treba da jamči bilo ko, a kamoli
neki Amerikanac.
Ili bi to bilo ponižavajuće u normalnim okolnostima.
Ali tu je i Avgusta. Bilo mu je dovoljno to što ga je čekala na kraju ovog
niza nedostojnih stvari. Događaji od prethodne uoči i dalje su delovali
nestvarno. Da Evan nije zaspao sa njenim mirisom na prstima i sa sećanjem na
savršen spoj njihovih tela, mogao bi pomisliti da mu se privida. Kada se
probudio, ponovo je osetio ogromnu želju za njom. Nažalost, videće je tek
kasnije zato što je pre podne bilo predviđeno za pakovanje i sređivanje papira i
ugovora sa upraviteljem imanja.
Kada je stavio poslednji ugovor u kožnu putnu torbu kako bi mogao kasnije
da ga pregleda u vozu, on zatvori kopču. Istog trena se otvoriše vrata radne sobe
na kojima se pojavi Avgusta. Obrazi su joj bili rumeni, a crte lica delovale su joj

186
mekše i u očima joj se videla blaga začuđenost. Bio je siguran da je i on isto
tako izgledao. On zaobiđe radni sto i krenu prema njoj ne stajući, kao kada
gvožđe privlači magnet.
„Dobro jutro, Evane.“ Glas joj je bio tih, ali pun naboja.
Evan, a ne Rotšild. To intimno obraćanje ispunilo ga je toplinom. Pogleda je
tražeći joj na licu bilo kakav znak kajanja ili bola, ali video je samo začuđenost.
I on je bio začuđen. Kao da su otkrili tajnu za koju su već dugo verovali da
postoji, ali je ona prevazišla njihova očekivanja.
„Dobro jutro.“ Glas mu je bio tih i promukao, ogoljen na način koji nikada
nije doživeo ni sa njom niti sa bilo kim.
Ona se nasmeja i odmah se ugrize za donju usnu da bi prigušila smeh. On joj
se pridruži jer nijedno ni drugo nije znalo kako da se ponaša u tek otkrivenoj
intimnosti. Ali njegove ruke su znale kako da je dodiruju. Obavio ih joj je oko
struka i spustio na donji deo leđa, dok mu je ona uhvatila za ramena i prstima
mu dotakla kosu na potiljku.
Ona se pridiže na prste i poljubi ga. Bez obzira na to da li je naumila da ga
samo ovlaš poljubi ili ne, oboje su se prepustili i plamen među njima se ponovo
upali, kao da nisu vodili ljubav pre samo nekoliko sati. On ju je ljubio pre nego
što su oboje morali da udahnu, a i tada ju je pustio da se odmakne od njega samo
nekoliko centimetara. „Nedostajala si mi.“
Ona klimnu glavom dodirujući ga nosom, a zatim ga ponovo poljubi. U
glasu joj se oseti prizvuk očajanja kada je rekla: „Znam. I ti meni“.
„Šteta što moram da idem. Želim da te odvedem na sprat, da zabravim sobu
i držim te zatočenu bar nedelju dana.“
Ona se ponovo nasmeja, a lice joj je bilo još lepše kada ga obli blago
rumenilo. Nestašno ga pogleda i reče: „Mislim da bi mi se to veoma dopalo“.
On je uhvati za bradu i ponovo je poljubi, ali nežnije ovoga puta. „Vratiću se
čim budem mogao. Tvoj otac je već pomenuo da je bračni ugovor u pripremi.
Pretpostavljam da će mi ga poslati kada se vratite u London. Jesi li ga videla?“
„Ne još, ali hoću pre nego što ti ga pošalje.“
„Pošalji mi telegram ukoliko ti zasmeta nešto u tom ugovoru. Želim da
budemo potpuno saglasni pre nego što ga potpišemo.“
Ona potvrdno klimnu.
„Veruješ u to?“ Nije želeo da uradi bilo šta što bi uticalo na pristanak i
naklonost koji su joj sijali u očima.
„Da.“
„Dobro. Kad sve bude usaglašeno, možemo objaviti veridbu. Sve ostalo
zavisi od tebe. Možemo se venčati kad i gde ti poželiš.“

187
 „Ššš.“ Ućutka ga stavljajući mu ruku na usne, a on nije mogao da odoli već
joj poljubi vrhove prstiju. „Htela sam samo da te vidim na trenutak pre nego što
odeš. O detaljima i ugovorima možemo raspravljati kasnije.“
Uzevši je za ruku, poljubi joj dlan i zglob u znak zahvalnosti što će mu
uskoro postati žena.
„Ali se plašim da će...“
Lice joj u trenutku nespokojno zatreperi.
„Čega se plašiš?“, upita on.
„Da će posle našeg povratka u London sve biti... kao pre.“
On se osmehnu. „Zato što sam u Londonu bio idiot. Pokušaću da to ostavim
za sobom.“
Uvrati mu osmeh pre nego što se ponovo uozbiljila. „I ja sam se ponašala
donekle neodgovorno.
„Ali sada znamo šta možemo da imamo uz malo razumevanja i upornosti“,
zadirkivao ju je.
„Tačno.“
„Naša zajednička budućnost biće onakva kakvu zamislimo.“
U očima joj ponovo zaiskri nestašluk. „Onda će to svakako podrazumevati
što više noći kao što je bila prethodna.“ Spusti mu ruku ka stomaku, u nameri da
mu dodirne vidljivo ispupčenje koje je osetila uprkos slojevima njihove odeće.
„I što više takvih dana“, dodade on i ona se zakikota. Privukao ju je k sebi i
podigao na radni sto. Dok ju je ljubio, brzo joj je zavukao ruku pod haljinu i ne
razmišljajući da li imaju vremena za još nešto, kada se na vratima začu neko.
Evan se naglo okrenu zaklanjajući Avgustu od očiju uljeza.
Elizabet je stajala na vratima prekrštenih ruku, namrštena zbog onoga što
vidi. „Majka me je poslala da te potražim. Kaže da ćeš zakasniti na voz ako
smesta ne kreneš.“ On zausti da joj odgovori, ali ga sestra preduhitri. „Bilo bi
krajnje drsko naterati sve u vozu da te čekaju.“
„Ima li smisla naslediti vojvodstvo ako ne mogu povremeno da uživam u
povlasticama?“
Elizabet se nasmeja. Avgusta na to podiže obrvu i on u tom trenutku jasno
vide svoju budućnost. Prvi put u životu taj pogled je bio divan. „Sad idi da bih
mogao valjano da se oprostim od svoje verenice.“

osle Evanovog odlaska usledila je još jedna oluja, pa umesto da krenu

P ranije, gosti su ostali čitave nedelje, dok su u blizini kuće u toku bili
radovi. Avgusti to nije smetalo jer je, uprkos svim nedostacima, sve više uviđala
i privlačnost ovog kamenog zdanja. Obilazila je sobe i posmatrala ih onako kako
to radi prava gospodarica. U glavi je pravila spiskove svega što bi trebalo prvo

188
da se popravi, pa čak je razgovarala i sa gospodinom Hjuzom kako bi mogla da
utvrdi koliko će tačno koštati preko potrebna zamena krova.
Svake večeri je odlazila u Evanovu sobu. Gledala je njegovu garderobu i
prstima prelazila preko raznoraznih odevnih predmeta u ormarima. Odeća je bila
prava muška, od teških i debelih tkanina i stolova. Sedela je na njegovom
krevetu i tražila njegov miris, zamišljajući kako će tu zajedno ležati. Te misli su
je uvek uzbuđivale i jedva je čekala trenutak kad će ga ponovo videti. Nijedan
deo nje nije zažalio zbog onoga što se desilo među njima u biblioteci.
Međutim, i dalje je osećala nespokoj. To osećanje ju je pratilo noćima u
njegovoj sobi i u vozu, kada su se vraćali kući. Govorila je sebi da je to zbog
toga što je počela da posmatra svoju porodicu drugačijim očima. Njeni roditelji
su bili spremni da je nateraju na udaju za Evana, zaboravljajući na njene potrebe
i želje, a ona i dalje nije znala kako da to prihvati, s obzirom na ono što je
prethodno mislila o njima. Ali još nešto ju je mučilo.
Avgusta nije znala kako da se poistoveti sa novom osobom u koju će se
pretvoriti. Vojvotkinja od Rotšilda. To ime joj je zvučalo kao tuđe.
S tim mislima je ušla u njihovu kuću na trgu Grosvenor. Pre nego što je
skinula rukavice, požurila je ka srebrnom poslužavniku na komodi koji je bio
predviđen za poštu. Brzo je pregledala razne pozivnice i pisma, ali ne nađe
nikakvu poruku od Evana. Naglo je ispuni razočarenje.
„Maksvele!“, Vajoletin iznenađeni uzvik dopro je do nje dok je Maks trčao
niz stepenice da ih dočeka. Po odeći se moglo zaključiti da je čitav dan bio
napolju.
„Maksvele?“, zabezeknuto ponoviše Avgusta i njena majka.
Vajolet prestade da skida rukavice i baci se bratu oko vrata. „Otkad si
ovde?“
„Juče sam stigao.“ Pozdravio se sa svima, upitno uhvativši Avgustin pogled.
„Rečeno mi je da ste svi otišli na nedelju dana kod vojvode od Rotšilda. Kako
ste se proveli?“ Odmah spusti pogled na Avgustinu ruku, ali na njoj nije video
verenički prsten.
„Podjednako grozno i divno, ako mi veruješ na reč“, odgovori majka. „Ta
kuća se doslovno raspada nad njihovim glavama, ali je ogromna. I puna je
Rembrantovih i Ticijanovih slika, a rekla bih da su pojedini komadi nameštaja iz
georgijanskog doba, možda čak i stariji.“ Ona stavi ruku na grudi.
„Smiri se, Mili. Srce će ti otkazati“, zadirkivao ju je tata. „Mi kod kuće
imamo El Greka, Ticijana i Van Dajka, a osim toga, voleo bih da naglasim
značaj sledeće stavke, imamo i toplu vodu u kupatilima.“ On se glasno nasmeja
sopstvenoj šali.
„Naravno, dragi. Samo sam van sebe od radosti.“ Ona skupi oči pretvarajući
se da je uzrujana i zatim se obrati Maksu. „Nadam se da te ne moram pitati zbog
čega si došao u London.“ Zagrli ga i poljubi ga u obraz. „Nažalost, moram

189
priznati da je tvoj otac u pravu kad je topla voda u pitanju. Jedva sam dočekala
da se okupam kako treba. Daj mi sat vremena da se sredim, a zatim želim da
čujem sve o tvom putovanju. Pretpostavljam da je bilo jednolično?“
Maks klimu glavom. „Krajnje jednolično, majko.“
„Dobro, srećna sam što mogu da ti kažem da naš boravak ovde nije ni
najmanje jednoličan.“ Ona podiže obrvu ka Avgusti. „Očekujemo dobre vesti
ovih dana.“ S tim rečima koje su obećavale, ona ih napusti i ode u svoju sobu na
spratu.
„Još nema nikakvih vesti?“, upita Maks. „O veridbi?“
Avgusta htede da mu odgovori, ali tata to uradi umesto nje. „Nažalost, još
ne.“ Uputi joj značajan pogled koji kao da joj je stavljao do znanja da je ona
kriva što zaruke još nisu zvanično objavljene. Avgusta nije sa njim podelila do
koje mere je lično o tome raspravila sa Evanom. „Iako je vojvoda pokazao
spremnost da započne pregovore, što je pohvalno, naredio sam da mu se danas
pošalje bračni ugovor.“
„Onda sam stigao u pravi čas“, reče Maks odlučno i potapša Avgustu po
leđima dok su mu tamne oči sevale.
Njegov ton privuče tatinu pažnju. „Dakle, došao si da bi spasio sestru od
braka?“
„To sam i napisao u onim telegramima. Mi smo Krenšoovi, pobogu. Ne
moramo da prodajemo sestre i ćerke zbog para ih prestiža.“
„Niko nikoga ne prodaje. Mi njemu dajemo pare.“ Tata se naceri, ali
sumnjičavo.
„Da, toliko sam shvatio“, uzvrati Maks.
Svestan napetosti koja je rasla u predvorju, zbog čega se sva posluga
povukla, tata glasno huknu i popravi rever na sakou. „Mislim da će i meni biti
potrebno malo vremena da se osvežim. Nastavićemo ovaj razgovor u mojoj
radnoj sobi. Za pola sata?“
Maks klimnu u znak prihvatanja. Sačekali su da se otac popne stepenicama
na sprat i nestane u hodniku, a Maks se zatim okrenu prema njoj i upita: „Šta se,
kog vraga, dogodilo? Jesi li u redu?“ Avgusta povede sestru i brata u salon i
diskretno zatvori vrata za njima.
„Bilo je strašno“, reče Vajolet. „Prvo ja, a sada sirota Avgusta.“ Pogleda
sestru sažaljivo pre nego što je počela da prepričava podmukli plan njihovih
roditelja o provodadžisanju.
Avgusta je sedela i posmatrala ih je meškoljeći se. Loše se osećala zato što
je Maks prešao ovoliki put zbog nje da bi ga ona sada uveravala kako želi da se
uda za Evana. Ali Evan joj se zaista sviđao. I to mnogo. Da li je to dovoljno za
brak?

190
 Dovoljno za početak. Osim toga, kako bi mogla da se vrati životu koji je
vodila pre ove priče o udaji? Kako bi više ikada mogla da veruje roditeljima,
naročito tati? Nije više mogla mirno da sedi, pa ustade i krenu ka prozoru.
„Izgleda da se taj vojvoda vratio u London uveren da ćeš se udati za njega.
Da li je to tačno?“, upita Maks kada je Vajolet završila s pričom.
„Razgovarali smo nasamo pre nego što je otišao i dala sam pristanak. Ništa
nije zvanično pre nego što on i tata ne potpišu ugovor.“
„I sigurna si da to želiš?“
„Osećam veliku naklonost prema Evanu i zaista mislim da bismo mogli da
živimo srećno.“ Izuzetno srećno, ona iskreno dodade u sebi. Sada kada je videla
kakav je zaista čovek, ispod koprene titule, bila je uverena da je on pravi izbor.
Nije bila tako sigurna da je spremna za taj izbor ovog trenutka. „Osim toga, čak
i ako odbijem, ništa više neće biti kao pre. Tata mi je već rekao da mi neće
dozvoliti da zadržim posao u Železan Krenšo.“
Maks ustade i priđe joj. „To mu neće proći. Imam prava u kompaniji. Ne
može te tek tako udaljiti, ne bez mog pristanka.“
Iznenadila se kada joj je Maks spustio ruke na ramena. „Ovo je tvoj život,
Avgusta. Tvoja budućnost. Ti odlučuješ. Ja ću te podržati u svemu što izabereš.“
Ona klimnu glavom i obrisa suzu. „Već sam izabrala. Izabrala sam Evana.“
„Možda je dobro što ga nisam našao juče u kući Sterling.“
Avgusta se naglo okrenu i pogleda ga u oči. On se jedva primetno osmehnu.
„Išao si kod njega kući?“
„Stigao sam i nisam zatekao nikoga. Redžinald mi je objasnio da ste odložili
povratak, pa sam odlučio da ga posetim i lično vidim ko je taj Rotšild.“
„Hvala Bogu što nije bio kod kuće. Hvala ti što si došao i žao mi je što sam
te naterala na to, ali mi zaista nije potrebno da se boriš zbog mene.“
Maks se nasmeja. „O, da, potrebno ti je. Moraću da pogledam taj ugovor pre
nego što ga tata pošalje, a ako zaista želiš da se udaš za tog lovca na bogatstvo,
prvo ću morati malo da popričam sa njim.
Ona se nasmeši i zagrli ga. „Hvala ti što si došao, ali to neće biti potrebno.
Sasvim fino mogu i sama da se izborim sa njim.“
„U to uopšte ne sumnjam“, zaključi Maks.

191
 ASi 6a S¥6¥ću06ć¥ 6e m0¥am0
6¥6¥e6/i, ma SaS0 6/¥0ga i ceSicua
SiSa¸
ELIZABET GASKEL

ekoliko dana po povratku u London, Evan je ušao u kancelariju svog

N advokata. Klark ga hitro dočeka.
„Vaša milosti“, izgovori dok je nameštao naočare na nosu. Činovnik koji je
hvatao beleške takođe ustade i ispusti pero iz ruke.
Popodnevno sunce je sijalo kroz prozorska okna, osvetljavajući skučeni
kancelarijski prostor. Sanduci su bih naslagani pored zida ispod prozora. Knjige
i papiri bili su razbacani po podu s jedne strane velikog radnog stola u sredini
prostorije i na plakarima u pozadini. Sam radni sto, međutim, bio je uredan i
savršeno organizovan.
„Nisam nameravao da Vas iznenadim. Dobio sam poruku koju ste mi poslali
u klub. Pošto je stvar hitna, odlučio sam da dođem ovamo umesto da odem u
Sterling i tamo Vas sačekam.“
„Da, naravno, Vaša milosti. Odličan predlog. Nikada Vas ne bih pozvao na
sastanak ovamo, ali potpuno ste u pravu, ovako je mnogo zgodnije.“ Klark
gotovo nesvesno pogleda nered u kancelariji.
Činovnik koji je uveo Evana stajao je iza njega na vratima.
Mucajući je upitao: „Čaj... Ovaj... Vaša milosti?“
„Ne, hvala.“ Zatim se obrati Klarku, koji je stajao u pretrpanoj kancelariji.
„Čini mi se da ste zauzeti.“ Evan je ovde došao samo jednom, pre nego što je
angažovao advokata. Ta poseta bila je gotovo istovetna - činovnici su mu se
klanjali, iznenađeni što ih je vojvoda posetio, ali kancelarija je tada bila skoro
prazna.
Klark glavom pokaza svom činovniku da ih ostavi same. Mladić, možda
jedva malo mladi od Klarka, izađe ne okrećući im leđa u znak poštovanja, što je
bilo donekle komično. Naposletku zatvori vrata za sobom.
„Šta ste im rekli o meni?“, Evan upita i sede na stolicu.

192
 Klark se osmehnu i zauze svoje mesto za radnim stolom. „Mislim da Vaša
reputacija govori sama za sebe, Vaša milosti.“
Evan uzvrati osmeh, setivši se zbog čega je zaposlio ovog čoveka. Klark je
bio jedini koji je sa njim normalno razgovarao posle zvaničnog pozdrava na
početku.
„Moram Vam zahvaliti“, nastavi Klark pokazujući rukom ka papirima koji
su ispunjavali njegovu kancelariju. „Moja advokatura je bila u povoju, a sada se
utrostručila velikim delom zahvaljujući Vašim preporukama.“
„Hoćete da kažete, zahvaljujući Vašoj sposobnosti.“
Klark ponizno spusti pogled. „Uprkos tome, hvala Vam. To što ste me Vi i
Montagju angažovali svakako je poboljšalo stvari.“ Ustade i otvori jedan od
plakara na zidu iza. Izvadio je kutiju punu papira i doneo je na radni sto.
Očiju prikovanih za tu kutiju, Evan reče: „Pretpostavljam da smo se sastali
zato što imate dodatne podatke?“
Čim je stigao iz Čaringtona u London, on i Klark su se sastali u klubu. Klark
mu je rekao kako je čovek koji tvrdi da radi za Džordža Sterlinga, vojvodu od
Rotšilda, nađen u Plezant Ridžu, na teritoriji Montane.
Klark potvrdno klimnu i ponovo sede. „Da, zove se Ličfild. Prethodno je
koristio lažno ime, ali je naš istražitelj uspeo u njegovoj sobi da nađe dokumenta
iz kojih se jasno vidi da je to Gordon Ličfild“.
Evan izdahnu i oseti čudno olakšanje. Ništa od ovoga ga nije iznenadilo, ali
je potvrdilo da je njegov predosećaj bio tačan. „Pretpostavljam da je potrošio
novac koji je odneo.“
Klark se kratko zakikota i izvuče svitak hartije iz kutije. „Znate, to je
zanimljiv deo. Vidite, izgleda da smo otkrili mnogo više, a ne samo ukradem
novac.“
Evan se nagnu napred, potpuno se udubivši. „Šta je to mnogo više?“
„Izvinite što Vam nisam pre rekao, ali i meni je to delovalo sasvim
neverovatno. Morao sam da potvrdim podatke kod pisara zaduženog za tu
teritoriju, a zatim i kod advokata u Njujorku da bih bio potpuno siguran. Da se
verodostojnost podataka ne bi dovodila u pitanje. I dalje ne mogu da verujem...“
„Da čujem, čoveče!“
„U redu, u redu.“ Klark prvo odmahnu, a zatim klimnu glavom dok je
uzimao žuti papir sa štampanim rečima koji je ličio na telegram. „Vaša milosti,
izgleda da je Vaš otac bio... Većinski deoničar u rudarskoj kompaniji Plezant
Ridž, koja posluje na teritoriji Montane. Te deonice nisu upisane ni u jednom
dokumentu koji se odnosi na imanje Vašeg oca. Mislim da sa sigurnošću
možemo pretpostaviti da se Ličfild potrudio da ne ostavi nikakvog traga o njima.
Najiskrenije, nisam siguran da je Vaš otac znao za vrednost tih deonica. Iz
Njujorka su nam potvrdili da je potpisao nekoliko dokumenata u ime kompanije.
Isto tako, mogu da potvrdim da je pre nekoliko godina izdata bankarska menica
193
u iznosu početne vrednosti deonica. Taj iznos je uknjižen kao sredstva za
poboljšanje kapitala. Lično sam posetio banku i pregledao tu kupovinu. Imam
dokaz o menici iz banke ovde.“
„To kopile!“
Klark ponovo uze kutiju i izvadi parče papira, ali je Evanu bilo teško da se
usredsredi na reči. Taj kučkin sin Ličfild im je ukrao novac. Izigravao je odanog
slugu i osobu od poverenja samo da bi ukrao novac od čoveka za koga je radio
skoro četrdeset godina. Evan se tresao od nemoćnog besa. Prava je sreća što je
osoba na koju je besan hiljadama kilometara daleko. Zaista prava sreća, zato što
bi ga Evan hladnokrvno zadavio.
Pošto nije mogao mirno da sedi, Evan skoči na noge i poče da korača gore-
dole po skučenoj kancelariji. Imao je potrebu da udari nešto, ali je uspeo da se
kontroliše. „Jeste li se obratiti nadležnim organima? Hoću da on bude uhapšen i
izveden pred sud.“
Klark ga je netremice posmatrao pre nego što se pribrao i potvrdno klimnuo.
„Da, lokalni šerif ga je pritvorio i predao izvršnom sudskom činovniku.
Zahtevao sam da ga izruče u London, ali to bi moglo potrajati.“
„Zbog čega mi to niste ranije rekli?“
„Kao što znate, za mogućnost da se krije na teritoriji Montane saznao sam
pre nego što ste otputovali u Hempšir prošle nedelje. Rudarska kompanija se
pojavila u priči tek pre nekoliko dana i, kao što sam već objasnio, hteo sam da
budem potpuno siguran u tačnost svojih informacija pre nego što Vam ih
prenesem.“
„Da, naravno. Zbog toga sam Vas i angažovao.“ Evan glavom pokaza da
razume.
Klark sada smireno reče: „Vaša milosti, izvinite, ali čini mi se da ste
prevideli mnogo važnije pitanje“.
„Važnije od toga što je Ličfild krao od mog pokojnog oca?“
„Da, vidite, postavlja se pitanje deonica u rudarstvu. Kompanija odlično
posluje od osnivanja, što znači da Vaše deonice vrede otprilike 1,2 miliona funti,
ali to je informacija iz starog bilansa stanja. Pretpostavljam da sada vrede
mnogo više.“
„Više?“
„Više.“
„Proklet bio.“ Evan se vrati na stolicu i spusti glavu u ruke. Ta cifra mu je
delovala neverovatno.
„Rečeno mi je da Ličfild živi kao kralj, pa pretpostavljam da je moguće
vratiti anuitete koje Vam duguju iz prethodnih godina. Ali, u slučaju da prodate
svoj udeo, pa čak i njegov mali deo, mogli bismo da prebacimo sredstva u
London za samo nedelju dana.“

194
 Klark je nastavio pričati o proceni deonica, anuitetima i postupku izručenja,
ali ga je Evan teško pratio. Jedino što je sasvim sigurno znao jeste da je
slobodan. Od olakšanja se osećao lagano kao balon koji leti u vazduh. Njegovi
zakupci će dobiti novac za popravku krovova koji prokišnjavaju i novu opremu.
Njegova majka neće morati da napusti kuću Sterling. Moći će da kupi nove
haljine. Njegove sestre više neće morati da nose odeću koja im je omalila. Moći
će da finansira sve planove za Čarington i ostala imanja o kojima je razgovarao
sa Avgustom.
Avgusta! Sada je i ona slobodna. Ne mora da se uda za njega. Može da
nastavi život kakav je planirala. Moraće da joj kaže. Biće oduševljena. Htede da
ustane, ali se vrati na tapaciranu stolicu dok je polako prihvatao stvarnost.
Ona će odlučiti da se ne uda za njega. Nikad nije ni želela taj brak, a sada
nije imala razloga za udaju. Razočarenje i tuga potisnuše svaki tračak pređašnje
radosti. Jednim sebičnim delom sebe želeo je da se pretvara kako ovaj razgovor
nikada nije vođen, pa čak i da odbaci deonice u rudarstvu. Želeo je život koji su
planirali tokom onih nekoliko sati provedenih nasamo u Čaringtonu. Ali to ne bi
bilo pravedno. Morao je da joj ponudi slobodu. To je bilo jedino što joj je
mogao dati.
„Vaša milosti? Vaša milosti?“ Sudeći po njegovom zbunjenom izrazu lica,
Klark je očigledno već neko vreme pokušavao da mu privuče pažnju. „Treba da
raspravimo o onom ugovoru sa Krenšoom. Potrudio sam se da ove novosti o
deonicama ostanu tajna. Ni moji činovnici ne znaju ništa o tome, tako da Vi
odlučujete. Da li želite da pređemo na bračni ugovor?“ On izvadi debeli svitak
papira iz one kutije bez dna. „Ovde je, samo treba da ga potvrdimo.“
Evan je morao da se nakašlje pre nego što je progovorio. „Uspeli ste da
nagovorite Krenšoa na ustupke?“ Proteklih nekoliko dana Klark i Krenšo su
jedan drugom vraćali ugovor poput lopte. Taj čovek se gotovo ratoborno
protivio tome da njegova rođena ćerka i dalje bude deoničar u londonskom
ogranku Železare Krenšo, dok je Evan insistirao da njeno nameštenje bude
zajamčeno pisanim putem.
„Da. Juče sam se sastao sa njime i njegovim sinom Maksvelom. Izgleda da
je sin uspeo da ga ubedi.“
„Ah, Maksvel Krenšo. Dobro je videti da je bar neko od njih razuman.“
Maksvel mu je ostavio posetnicu i u kući Sterling i u klubu u očiglednom
pokušaju da se sastane sa njim. Evanu je bilo žao što nije ugovorio taj sastanak.
Sada, izgleda, nije bilo ni potrebe za tim. U grudima ga probode bol zbog toga
kako su Avgusta i on bili blizu zajedničke sreće. Ali čak i sada je morao da se
podseti koliko je sebičan. Nju su naterali na brak. Prava sreća bila je nemoguća
ukoliko ona sama ne izabere.
Evan ustade, a za njim i Klark. „Zar nećete da potpišete ugovor?“
„Koja je svrha? Nije mi više potreban njihov novac. Bog mi je svedok da ne
želim da uzmem nevestu koja me neće.“
195
 Klark proguta knedlu. „Da, valjda je tako, ali on je prihvatio Vaše zahteve.
Ako sam Vas dobro razumeo prošli put, gospođica Krenšo je načelno prihvatila
brak.“
Evan se osmehnu. „Hoćete da kažete kako ću ispasti budala ako ne
prihvatim ovakvu ponudu?“
Klark pocrvene. „To je odlična ponuda, Vaša milosti.“
„Jeste“, saglasi se Evan dok je odlazio iz kancelarije. „Ali samo Avgusta
treba da odluči o tome.“
Morao je da razgovara sa njom. U džepu mu je bio verenički prsten koji je
uzeo iz porodičnog sefa u kući Sterling. Nosio ga je u džepu još od povratka iz
Čaringtona, kada je razmišljao o potpuno novoj budućnosti. Tada je bio siguran
da će prsten krasiti Avgustin prst do kraja nedelje.
Sada više nije bio tako siguran. Hteo je da joj ga da. Sada kada je počeo da
razmišlja o budućnosti sa Avgustom, bilo je nemoguće zamisliti budućnost bez
nje. Naročito sada kada je upoznao njen ukus i čuo nežne zvuke zadovoljstva
koje je ispuštala dok je bio duboko u njoj. Želeo je još toga. Želeo je da je još
više poseduje.
Ali da li će ona njega izabrati? Morao je da je vidi i sam sazna.

ojvoda od Rotšilda želi da Vas vidi.“

V Avgusta je sedela za radnim stolom u salonu u zadnjem delu kuće kada je
lakej najavio vojvodin dolazak. Smesta je zaboravila telegram koji je sastavljala
da bi usmerila novac na novootvoreni londonski račun. Dok je ustajala, rukama
popravi kosu, zatim haljinu, pa ponovo kosu. Brzo nazuvši cipele, reče:
„Uvedite ga“.
Jedva je to izgovorila pre nego što se vrata širom otvoriše i Evan prođe
pored lakeja. Nekoliko trenutaka ju je odmeravao od glave do pete. Onda uhvati
sebe kako se topi pod tim pogledom, prisećajući se poslednjeg puta kada ga je
videla i noći koja je tome prethodila. Nešto kao da joj je oživelo u utrobi.
Nedostajao joj je. Njeni prsti su želeli da se zariju U meku svilu njegove kose i
već se radovala njegovim snažnim grudima koje će se priljubiti uz njene. Osetila
je kako joj pulsira između butina, podsetivši je na njegovu čvrstu muškost u
njoj. Kratka brada prekrivala mu je donji deo lica. Bila je nekoliko nijansi
tamnija od njegove kose, pa je, mada lepo obučen, delovao donekle razbarušeno,
kao da je odeća samo paravan. Podsetio ju je na prvo veče kada ga je srela kao
borca.
„Doneću čaj“, reče lakej, prekidajući ih na trenutak.
„Ne treba čaj“, uzvrati Avgusta, jer nije želela da ih bilo ko ometa, ali zatim
se predomisli. „Osim ako ti ne želiš čaj?“, obrati se Evanu.
„Ostavi nas nasamo“, reče on i ne pogledavši lakeja. Njegov usredsređeni
pogled kao da ju je milovao sa udaljenosti.
196
 Lakej klimnu i ode, ostavljajući vrata odškrinuta, ali im Evan priđe i zatvori
ih. Svi nervni završeci su joj zaigrali zbog ovog jednostavnog poteza i činjenice
da su opet sami, potpuno sami.
„Gde ti je porodica?“, upita je dok joj je prilazio ne skidajući zanosni pogled
s lica.
„Svi su izašli.“ Majka je uporno nagovarala Avgustu da se pridruži njoj i
Vajolet u nekoj poseti, ali je ona odbila jer je više volela da ostane kod kuće i da
radi. Zapravo, gotovo sve vreme je provela gledajući kroz prozor i dureći se.
Iako tada nije bila svesna da se duri, sada kada je on došao, shvatila je da je
čeznula za njim. Uprkos tome što su se ona i njena porodica vratili u London pre
nekoliko dana, nije joj poslao nijednu poruku, dok je bračni ugovor leteo tamo-
amo tokom pregovora.
„Gde si bio?“ Čak se i ona zamalo namršti zbog toga kako je njeno pitanje
zvučalo. Bio joj je potreban. On je imao obaveze, a ona nije htela da mu stavi do
znanja da ga je čekala, mada je to bilo tačno.
On se nasmeši i stade ispred nje. Nije je zagrlio, već joj je samo vrhom prsta
ovlaš prešao preko dugmeta od oniksa na prednjem delti haljine. „I ti si meni
nedostajala.“
Lice joj je gordo dok je posmatrala taj dugačak, graciozan prst. Naježila se
od same pomisli na to kako ju je dodirivao i doneo joj izuzetno zadovoljstvo.
Kada su im se pogledi ponovo sreli, ona primeti tračak nesigurnosti u njegovim
očima. Pre nekoliko dana on bi je uzeo u naručje, ali to očigledno sada nije bio
slučaj.
„Nešto se dogodilo?“
„Izvinjavam se što te nisam ranije posetio. Iskrsli su neki problemi i hteo
sam da ih rešim sa advokatom pre nego što dođem da razgovaramo. Dolazim
pravo iz njegove kancelarije.“ Toplina njegovih očiju nestajala je sa svakom
sledećom reči.
Strepnja joj se poput pesnice steže u stomaku. Ovo nije čovek koji ju je pre
samo nekoliko dana grlio i ljubio kao da ne može da je se zasiti. „Je li sve u
redu?“
„Jeste. Možda bi bilo bolje da sednemo.“ On joj pokaza sofu i sačeka da ona
sedne pre nego što se smestio pored nje. Kolenom joj je dodirivao tkaninu
haljine, podsećajući je na težinu njegove noge na njenoj. U danima od one noći
koju su proveli zajedno često bi zažmurila prisećajući se kako joj je prijao.
„Drago mi je što tvoji nisu ovde. Želeo sam da porazgovaramo nasamo.“
On duboko uzdahnu, zbog čega joj srce zatreperi. „Evane, molim te.“ Iako je
nameravala da se uzdrži, posegnu ka njemu i dodirnu mu nadlanicu. On je
odmah okrenu tako da su im se dlanovi spojili. Privuče njenu ruku ka svojim
usnama. Dok joj je ljubio, na trenutak spusti pogled nadole. Jedan pramen kose
mu pade preko čela, a ona ga nežno skloni.

197
 „Kaži mi šta se dogodilo.“
On se osmehnu, ali mu se u očima jasno ocrtavala tuga. „Svašta. Svašta se
dogodilo.“ Usledila je duga pauza tokom koje Avgusta pomisli kako će sasvim
izvesno izgubiti kontrolu i neće više moći da se pretvara da je smirena. „Posle
očeve smrti počeo sam da ispitujem njegovog advokata o nepravilnostima u
izveštajima koje mi je dostavio i o knjigama koje sam pregledao. Uskoro nakon
toga on je nestao.
I Klark, moj novi advokat, verovao je da je ovaj pobegao sa novcem, mada
nismo mogli da nađemo nikakav dokaz. Eto, nedavno je pronađen na teritoriji
Montane, gde tvrdi kako radi za mog oca i živi kao kralj.“
„Ne razumem.“ Ali strepnja se i dalje razlivala kroz nju poput mastila.
„Izgleda da moj otac ima deonice u nekoj rudarskoj kompaniji koja odlično
posluje. Njegov advokat je iz knjiga izbrisao svaki trag o tom ulaganju u nadi da
će ga prisvojiti.“
„Aha... Dakle, nisi siromašan kao što si prethodno mislio.“
Osmehnu joj se s primetnim olakšanjem i malo čvršće je stegnu za ruku.
„Očigledno nisam. Deonice su prošle godine vredele više od milion funti. Sada
verovatno vrede mnogo više.
Ona se zamalo ugrize za jezik čuvši tu cifru. „To... To je mnogo novca.“
„Jeste.“ Govorio je smireno, verovatno je jedina koja bi tako govorila o
ogromnoj sumi novca. „Došao sam da te oslobodim obaveze da se udaš za
mene.“
Sada nije želeo da se oženi njome. Zbog čega? Ionako je ranije samo hteo da
obezbedi bogatstvo. Srce joj se steže u grudima kada se setila one noći u
biblioteci. Sada moramo da stanemo. Biće vremena kad se venčamo. I tada je
pokušao da je odgurne. Ona je tražila još. Nije se pokajala ni zbog čega, ali ju je
bolela pomisao da mu ti trenuci možda nisu značili isto koliko i njoj.
„Avgusta?“
Ona ustade i ode do kamina. Kao da nije mogla da govori, pa je morala da
izvlači kleštima reči iz sebe. „Ovo je prilično neočekivano.“ Nadala se da zvuči
ravnodušno i nehajno. Čak i ako je hteo da je se otarasi, ne bi ga krivila zbog
toga.
Začu šuštanje njegove odeće kada je ustao, a vazduh oko nje odjednom
postade težak dok joj se približavao. Ona zatvori oči i leđima poče da upija
toplinu njegovog tela. A možda je to samo umišljala. Nije je ni dodirnuo.
„Nisam mislio da moramo otkazati veridbu. Samo da bi sada mogli... ako ti
to želiš.“ Da li joj sada nudi izbor? Da li je hteo da kaže kako i dalje želi brak sa
njom? Nada zaiskri u njoj, ali je uništiše njegove sledeće reči. „Očigledno, ako
postoji potreba, oženiću se tobom.“
„Potreba?“

198
 On joj dlanom uhvati nadlakticu, a njegova toplota je zračila kroz rukav.
„Ako bude bilo posledica posle noći koju smo proveli zajedno.“ Glas mu je bio
nežan i ljubazan; zbog toga joj se srce dodatno steže. „Trebalo je da vodim
računa, ali izgleda da sam bio suviše siguran u pogledu budućnosti.“
Govorio je o trudnoći. On je samo hteo da učini časnu stvar i oženi se ako
ona zatrudni, a ne zato što ju je želeo za ženu. Ona nagonski spusti ruku na
stomak. Novi talas tuge ju je zapljusnuo kada je shvatila da njih dvoje nikada
neće imati dete. Ona mala lica koja su počela da dobijaju obrise u njenim
mislima nestala su isto onako brzo kao što su se pojavila. Glupo je tugovati zbog
nečega što nije ni počelo. Uprkos tome, bila je tužna zato što se ispostavilo da je
ona to zaista želela, a da nije ni bila svesna.
Reagujući na blagi stisak njegove ruke, ona se okrenu ka njemu. Očekivala
je da vidi nagoveštaj straha ili uzrujanosti dok je čekao njen odgovor. Tračak
nade da će ga osloboditi tereta. Ali videla je samo toplinu i naklonost. Zbog toga
ponovo oseti bol u grlu, pa odmahnu glavom. „Ne, nema potrebe.“
Čelo mu se nabra. „Jesi li sigurna? Prošlo je svega nekoliko dana.“
„Da, sasvim sam sigurna.“ Ona porumene, postiđena što razgovara o tako
intimnoj stvari sa muškarcem. „Dobila sam.“
„Ah, tako znači.“ Posle kratkog oklevanja dodade: „Valjda je tako najbolje“.
Tako je najbolje. Teret u njoj tonuo je sve dublje. Rečima tako je najbolje
opisao je gubitak koji zapravo nije bio pravi gubitak. Nije želeo brak. Iz čitavog
razgovora uvidela je da ga gubi i, mada je upravo to želela pre nekoliko dana,
sada nije bila tako sigurna. Lagala bi samu sebe kada ne bi priznala da je osetila
izvesno olakšanje zbog toga što će joj se život vratiti u normalu, kao što je bio
pre njega, Međutim, isto tako je znala da više ništa neće biti isto Sada će n
njenom životu postojati praznina.
„Da“, reče ona, trudeći se da joj glas ostane smiren dok je pokušavala da mu
se osmehne. „Valjda sada nema potrebe za prstenom.“
On zastade, proučavajući joj lice kao da je mogao da vidi svako bolno
osećanje koje ju je razdiralo. Nije bilo pravedno jer ona nije mogla da pročita
ništa s njegovog lica. Naposletku on reče: „Ne... Nema potrebe za tim“.
„I kako se osećaš zbog iznenadnog nasledstva?“, upita ga ona u želji da
nastavi razgovor. Želela je da razmisli o svemu kada bude sama. Ništa nije
trebalo da krene ovim tokom i ona nije znala kako da reaguje pravilno.
Oči mu zasijaše. „Osećam olakšanje. Uprkos suprotnim dokazima, niko ne
želi da ga primoravaju na brak. I srećan sam što mogu materijalno da obezbedim
svoju porodicu.“
Ona klimnu i proguta pljuvačku u pokušaju da potisne bol koji joj je nadirao
iz grudi. Bilo je lako smetnuti s uma da je on bio primoran na ovaj brak baš kao
i ona. Naravno da je srećan što ga sada niko neće terati na ženidbu. Iako su gajili

199
osećanja jedno prema drugom, svi su znali da ona nije pogodan materijal za
vojvotkinju.
„Kako se ti osećaš?“, nastavi on dok ju je upitno posmatrao.
Avgusta pokuša da deluje vedro. „Srećna sam zbog tebe.“ Govorila je istinu.
Možda će se sutra bolje osećati u odnosu na sve ovo. Kada ubod žaoke zbog
gubitka bude uminuo, moći će da nastavi svoj život. To je i želela.
Oči mu ponovo zasijaše dok je spuštao glavu da bi joj uhvatio pogled. „A
zbog sebe?“
U trenutku je obuze panika da on zaista može da vidi kako je rastrzana.
Stoga sleže ramenima i još jednom mu se uzdržano osmehnu. „Naravno. Dobro
će mi doći promena što više neću morati da na svakom koraku izbegavam lovca
na bogatstvo.“
On se nasmeja i iznenadi je kada joj je dodirnuo obraz. „Mogu li te poljubiti
još jednom?“ Već se nadneo nad njom, ne ostavljajući joj vremena da mu
odgovori pre nego što je spustio usne na njene. Usne su mu bile meke i tople.
Onaj bol u grudima širio se brzo i u sekundi zamalo kriknu zbog gubitka, ali se
uzdržala da ne bi pokvarila njegovu očiglednu sreću. Umesto toga, ona ga uhvati
za revere i poljubi ga još strasnije u nadi da će mu poljupcem reći ono što nije
mogla rečima. Njegova oštra brada joj je grebala osetljivu kožu lica, ali joj je to
neočekivano prijalo. Ne mogavši da se zaustavi, ona ga dodirnu jezikom i on joj
uzvrati na isti način.
Kada se povukao unazad, oboje su hvatali vazduh, a osmeh je nestao sa
njegovog lica. Spuštenih očiju je naslonio čelo na njeno. „Obećaj mi da ćemo
zauvek ostati prijatelji.“
Kaži mi da sam ti i dalje potrebna.
Umesto da mu to kaže, Avgusta duboko udahnu i reče: „Zauvek“.
On se odmače i taj trenutak među njima bio je gotov. I glas i izraz lica bih su
mu sasvim smireni. „Borim se protiv Vilksa sutra uveče, na istom mestu.
Trebalo bi da dođeš.“ Ona pokuša da potisne paniku i strah koje su u njoj
izazvale te reči. Nije bio njen i nije trebalo da se brine zbog njega. „Zar to nije
opasno mesto za jednu damu?“
„Nije ako si sa mojim ljudima.“
„Ali neko bi mogao da me prepozna.“
„Valjda si u pravu. Vidiš šta se dogodilo prošli put kada te je neko
prepoznao tamo.“ Peckao ju je.
Poželela je da se nasmeje da bi mu udovoljila, ali nije bila u stanju. „Molim
te, budi pažljiv. Ne verujem mu.“
„S razlogom. Biću pažljiv.“
Ona klimnu i protiv svoje volje reče: „Trebalo bi da kreneš pre nego što se
moji vrate. Sigurna sam da će se uzrujati“.

200
 „Onda bi trebalo da ostanem i porazgovaram sa njima.“
To je zvučalo grozno. Ne bi mogla da se pribere i suoči sa roditeljima,
posebno zato što nije tačno znala šta oseća. Trebalo bi da je srećna, ali se,
naprotiv, osećala krajnje jadno. „Ne, molim te da odeš. Radije ću im sama reći.“
„Ne. Niko te ne može naterati da to sama uradiš.“ Delovao je izuzetno
odlučno.
„Molim te, Evane. Biće mi lakše ako to sama uradim.“
Značajno ju je pogledao. Naposletku klimnu glavom. „Shvatam.“ Podiže
ruku i palcem joj pređe preko usana, a zatim spusti ruku i okrenu joj leda. Ona
se natera da ostane i ne krene za njim. On joj s vrata reče: „Zbogom, Avgusta“.
Osmehnu mu se i mahnu. Zbog ogromnog bola nije bila u stanju da izgovori
ni reč.

201
 NiSa6a ui6am žeSeSa ui6/a 06im /c0g
6¥ca¸ Sa6a Sa6a je 0u0 ue6/aS0,
uema6 ci6e ui6/a 6a mi 6a6¸
MERI VULSTONKRAFT

ije joj bilo lako da ubedi Maksa da je odvede na borbu. Odlučno ju je

N odbijao svaki put kada bi mu to pomenula. Tek kada mu je prišla,
odevena u isti onaj ogrtač koji joj je Kamila dala, i rekla da je vreme da krenu,
Maks je shvatio da je ozbiljna. Sada, dok su stajali u skladištu i očekivali
početak borbe, izgledalo je da se ipak pokajao što je došao. Nisu bili na
uzdignutoj platformi kao prošli put jer su smatrali da je bolje da što je zajedno
pored zida, sa posetiocima iz radničke i srednje klase, da ih niko ne bi primetio.
Išlo im je naruku i to što Maks nije bio zvanično predstavljen u londonskom
društvu, pa ga ionako niko neće prepoznati. Avgusta se i dalje krila ispod
kapuljače.
„Zašto smo uopšte došli ovde?“, Maks je gunđao dok je okretao glavu
desno-levo i posmatrao gomilu. Probili su se kroz masu kako bi što bliže prišli
ringu i mogli bolje da vide. Isprečio se između nje i svih onih koji bi možda hteli
da joj priđu. Avgusta pomisli da preteruje, ali je on uopšte nije slušao.
„Zato što hoću da ga vidim. Mogao bi makar da se pretvaraš da si došao da
gledaš nadmetanje. Neko će nas primetiti ako nastaviš da gledaš na sve strane“.
On joj se podsmehivao. Nije mu videla lice, ali je to mogla naslutiti iz
njegovog glasa. „Došla si da vidiš čoveka koji se uplašio i raskinuo veridbu?“
„Dosta. To smo sporazumno uradili i, ako se sećaš, nisam ni htela da se
udam za njega.“
On se osvrnu i preko ramena joj uputi značajan pogled. Prethodne noći je
malo plakala, pa su joj ivice očiju bile crvene. Svi su to mogli jasno da vide.
Ona brzo skrenu pogled ka praznom ringu. Suze koje nije mogla zaustaviti
prethodne noći napokon su je uverile da joj je stalo do Evana. Ne. Mnogo više
od toga. Volela ga je i želela je budućnost sa njim. Zbog toga je došla ovde, da
se suoči sa sopstvenim strahovima i da mu kaže istinu.

202
 Iskreno govoreći, ni ona nije bila sigurna u svoja osećanja kada ju je posetio.
Tek kasnije, u privatnosti svoje sobe, kada je dozvolila sebi da se rasplače, sve
joj je delovalo mnogo jasnije. Ne bi osećala takav bol da ga istinski ne voli.
Koliko god da je mrzela što će se zbog udaje odreći svoje slobode, još više joj je
bilo mrsko da se odrekne njega. Nedostajali su joj njegovi dodiri i poljupci,
njegova visprenost i način na koji ju je gledao. Imala je osećaj da je zaista vidi u
pravom svetlu, onakvu kakva je i kakva želi da bude.
A najviše joj je nedostajao život koji su počeli zajedno da planiraju. Nakon
čitavog dana koji je sama u sobi provela razmišljajući o tome, donela je jedini
mogući zaključak. Htela je da joj se on i dalje udvara. Ne, to nije bila cela istina.
Htela je veridbu. Bila je spremna da se uda za njega kao što su i nameravali, ali
ako je on hteo, mogli su da sačekaju. U trenutku kada je donela odluku, Avgusta
je znala da je prava. Nešto u njoj se smirilo i imala je osećaj da je sve ponovo
bilo kako treba u njenom svetu.
To će mu reći posle borbe. Bilo bi besmisleno da mu sada odvraća pažnju.
Ništa od ovoga nije rekla Maksu, pa je zato bio neraspoložen. U stvari, bio je
toliko ljut na Evana da bi se još više oneraspoložio kada bi saznao istinu.
Odjednom se masa uskomeša. Svi su počeli glasnije da viču i da se guraju
napred. Ljudi koji su čuvali ring morali su palicama da odvraćaju sve one koji su
hteli da priđu ringu. Avgusta i Maks su morali da priđu još bliže zidu i on ju je
svojim telom štitio. Psovao je sebi u bradu, a ona pomisli da ovo možda nije
najbolji plan koji je smislila u životu Ovde nisu bili izdvojeni od gomile kao što
su prethodno ona i Kamila bile na platformi.
Uprkos tome, srce joj je snažno udaralo i krv joj je brzo jurila kroz vene.
Uskoro će ga videti. Propinjući se na prstima da bi mogla da vidi ring iznad
glave čoveka koji je upravo stao ispred njih, utroba joj radosno zatitra kada je
ugledala Evana kako stiže. Bio je okružen istim onim ljudima kao i ranije, ali
ovoga puta se pratnji pridružio i erl od Lija. Nagnuo se prema njemu i nešto mu
reče, a on klimnu glavom. Li se zatim nasloni na platformu.
Evan se provuče ispod konopaca i uđe u ring podižući pesnice, što je
izazvalo urlik zadovoljstva u publici. Brada mu je još malo porasla i bila je gusta
gotovo isto kao i kada ga je videla prvi put. Kosa mu je delovala tamnije zbog
pomade, a brada mu je sakrivala crte lica, ali je i dalje bio najzgodniji muškarac
koga je ikada videla. Grudi joj se ispuniše toplinom i ljubavlju. On pogledom
pređe preko mase, a ona se ponada da će je videti. Naravno da nije mogao.
Ispred nje je stajalo mnogo ljudi.
Ovoga puta bio je bosonog. Možda je to bio uslov za borbu. Njena
pretpostavka ispostavila se tačnom kada je posle nekoliko trenutaka u ring ušao
Vilks samo u pantalonama. Izgledao je podmuklo kao i onda, sa očima koje kao
da su bili uski prorezi iz kojih izbija zloba. Ni krajičkom oka nije pogledao
publiku. Njegov bes bio je usmeren samo na Evana.

203
 Oseti kako joj se stomak prevrće od straha. Zašto nije bila upornija u
pokušaju da odgovori Evana od borbe? To mu sada uopšte nije bilo potrebno
kada je rešio sve probleme sa novcem. Najvećim delom borba je služila samo
njegovom ponosu, znala je to, ali Vilks je ipak bio suviše visoka cena za to.
Grudi joj se stegnuše kada se Vilks približio Evanu. Nije obraćao pažnju na
to što čovek koji je, po svoj prilici, određivao pravila borbe još nije završio
govor. Vilks je bio ljut i krvožedan, pa njegov udarac nije bio nikakvo
iznenađenje. Evan je uspeo da odskoči i izbegne ga, a zvaničnik prekide govor i
užurbano napusti ring. Masa je urlala s neodobravanjem, ali to nije zaustavilo
Vilksa. Ponovo je zamahnuo i ovoga puta je udario Evana po podbratku.
Avgusta vrisnu kao da je i sama mogla da oseti bol. Maks je pogleda, ali se
zatim brzo okrenu ka ringu.
Nastavila je da gleda borbu držeći prste na ustima. Evan se besno zatrča i
poče da udara Vilksa u grudi, ali je stariji čovek očigledno hteo nešto da dokaže.
Primao je udarac za udarcem, a zatim mu je uzvratio nateravši Evana da ide
unazad sve dok je došao do samih konopaca. Kretali su se napred-nazad
primajući udarce, a zatim ih osvetnički uzvraćajući.
Vilks napokon poče da pokazuje znake umora. Grudi su mu se nadimale i
mnogo teže je održavao ravnotežu i zadavao udarce. Da bi to nadomestio,
sagnuo se i udario Evana u stomak. Evan polete unazad, a Vilks skoči na njega
zamahujući pesnicom.
„Bože!“, uzviknu Avgusta i krenu napred kako bi videla da li je Evan dobro.
Međutim, masa sveta bila je tako gusta, a borci su ležali na podu. Evanovi
pratioci potrčaše ka ringu, ali izgleda da nisu mogli da uđu.
„Ostani tu!“, naredi joj Maks, a zatim poče da se probija kroz gomilu. Nije
imala nameru da ostane, pa krenu za njim. Gomila opet zaurla, a Maks joj
doviknu: „Ustao je“.
Provirujući preko njegovog ramena, videla je Evanov podrugljivi osmeh dok
je podizao ruku uvis. Svi ga sa odobravanjem pozdraviše. Vilks se teturajući
pridiže i pokuša da udari Evana pesnicom, ali ga je ovaj lako izbegao. Evan
zatim svog krupnog protivnika udari u podbradak i on pade. Ovoga puta nije
ustao. Zvaničnik se provuče između konopaca i pogleda ga. „Vilks je pao!“,
izjavio je.
Masa je klicala. Evan skoči i pobedonosno podiže ruku. Nekoliko ljudi utrča
u ring kako bi pomogli Vilksu da stane na noge. Izveli su ga iz ringa i poveli niz
stazu koja je vodila do sporednih vrata. Ponovo u stanju da diše, Avgusta je
klicala zajedno sa ljudima oko sebe, što čak i Maksu izmami osmeh.
„Hoćeš li da odeš i porazgovaraš sa njim?“, upita je, naginjući se da čuje
odgovor u svem tom metežu.
Htela je da odgovori potvrdno, ali joj nešto ružičasto u pozadini privuče
pogled. Madam Loren je silazila sa platforme i išla ka ringu. Širok osmeh na

204
njenom licu bio je namenjen samo Evanu. Avgusta je nije primetila do tada, što
znači da je došla u skladište mnogo ranije. Evan je preko konopaca uhvati za
struk i sagnu se da joj nešto šapne. Ona se nasmeja i odgovori mu, a zatim se
podiže na prste i spusti mu usne na usta. Svi u blizini zaurlaše ohrabrujući je, a
ona im se nasmeši pre nego što je uhvatila Evana za glavu i poljubila ga u usta.
Poljubac kao da je trajao satima. Na kraju je Evan pogleda istim onim žarom
kojim je ranije gledao Avgustu. Ili je Avgusta pak mislila da je to rezervisano
samo za nju. Očigledno je sve svoje ljubavnice gledao na isti način. Rekao joj je
da mu je madam Loren samo prijateljica, ali očigledno se to promenilo od juče.
Ili su možda nastavili da se viđaju kada se on vratio sa imanja Čarington.
Avgusta oseti mučninu u stomaku i zatetura se. Uhvativši Maksa za mišicu
pre nego što bilo šta uradi, reče mu: „Ne, hoću da idem“.
Mršteći se, on prvo pogleda nju, a zatim Evana. „Ko je ona?“
„Nije važno. Hoću kući.“ Maks zausti da joj nešto kaže, ali ga ona
preduhitri. „Odmah.“
Oči su mu plamtele od besa kada je poslednji put pogledao ka ringu, ali
zatim klimnu i uze Avgustu za ruku. Povede je kroz gomilu do kočija koje su
ostavili da ih čekaju. Avgusta nije mogla da progovori dok su se vozili natrag do
Mejfera. Ovo je bilo previše bolno. Svaki deo tela ju je boleo zbog toga što je
saznala da ju je Evan tako brzo zaboravio. Nije prošla ni jedna sedmica otkad su
pristali na ugovoreni brak. Od trenutka kada je bio u njoj i kada su podelili
najneverovatniji doživljaj koji je mogla da zamisli između dvoje ljudi.
Kakva glupa zamisao. Muškarci su sve vreme imali ljubavnice i to ništa nije
značilo. Ona je to i ranije znala, ali mu je nekako poverovala da je to između
njih nešto više. Potiskujući ovo mučno osećanje u stomaku i srcu, ona upita
brata: „Kada ideš u Njujork?“
„Prekosutra. Zašto pitaš?“
„Hoću da pođem sa tobom.“
Nije mogla da ostane u Londonu i da rizikuje ponovni susret sa njim.

estitam, Nestašni. Bila je to prava borba“, reče mu Gabrijela s jedva

primetnim francuskim naglaskom dok su se probijali kroz gomilu.
Evan ispruži ruku i obavi je oko Gabrijelinog struka kako bi je privukao
bliže. Bila je sa njim od prve javne borbe i muškarci u publici su je očigledno
obožavali, vičući glasnije i kladeći se više u njenom prisustvu. „Pakao za
Vilksa“, dodade on.
Gromko su im klicali kada su se zagrlili, pa nije čuo šta mu je odgovorila.
Ona se uspravi i poljubi ga u usta. Ovo nije bio neuobičajen izliv nežnosti posle
pobede. Neuobičajeno je bilo to što ga je ljubila strastvenije, prevlačeći jezikom
preko njegovih usana u pokušaju da ga namami. Nisu bili intimni već godinama,
ali on bi se možda otvorio prema njoj i prihvatio igru da mu se nešto u njenom
205
pogledu samo trenutak pre nego što su im se usne spojile nije učinilo sumnjivim.
Pogled joj je bio suviše usredsređen, pun značenja. To nije bila njena uobičajena
razigranost. Zatim ga je povukla za kosu na potiljku, uplićući mu prste u
kovrdže baš kao što je i Avgusta to uradila i on odjednom oseti da je ovo greška.
Suviše prisno i sa pogrešnom osobom. Stavi joj i drugu ruku na struk i blago se
povuče unazad. U očima joj je gorela strast koju nije video od poslednjeg puta
kada su delili postelju.
Ona se nagnu ka njemu i prošaputa mu u uvo: „Dođi kod mene večeras,
Evane“.
Da ga je to pitala posle prethodne borbe, prihvatio bi. Pre toga su se udaljili i
tražili nove ljubavi, ali je privlačnost među njima i dalje postojala. Ona je bila
podatna i iskusna u krevetu, a on se blagonaklono sećao vremena koje su proveli
zajedno. Ipak, sada mu nije prijalo da je drži u naručju. Bila je lepa i savršena na
svoj način, ali je bila mršava tamo gde su njegove ruke očekivale Avgustine
obline i suviše visoka kada je želeo da se priljubi uz nju. Ona nije bila Avgusta.
Hteo je da ode kući sa Avgustom. Da joj dopusti da mu vida rane i pomogne
mu da se okupa. Zatim je želeo da provede ostatak noći u krevetu sa njom i da
joj pokaže razne načine na koje bi zajedno mogli da dožive zadovoljstvo.
„A gde ti je Ver?“, upita on.
Ona sleže ramenima i u tom trenutku on spazi bol u njenim očima. „Nije
čovek kakvog sam očekivala.“
Evan joj je mogao reći da je Ver hulja i da joj nikada neće uzvratiti ljubav,
ali nije želee da joj pokvari ono malo sreće koju je našla.
„Sada ga nema, pa bismo nas dvoje mogli da se zabavimo nekoliko noći“,
dodade ona.
Dodirnuvši joj obraz da bi ublažio to što će je odbiti, on reče: „Žao mi je,
Gabrijela, ali želim Avgustu“. Posle jučerašnjeg razgovora sa Avgustom, Evan
je bio spreman da joj dopusti da ode od njega. Ta odlučnost je, međutim, trajala
svega dvadeset četiri sata. Želeo ju je u svom životu i nameravao je da pokuša
da je dobije.
„Trebalo bi da krenemo. Nikada ne znaš kada će se Vilksovi prijatelji
pojaviti“, opomenu ga Li zaustavljajući se pored Gabrijele van ringa.
Bio je u pravu. Trudili su se da se ne zadržavaju van kluba posle svih javnih
nadmetanja. To okruženje uopšte nije bilo bezbedno i vrlo moguće bi ih ljutiti
članovi bande presreli da bi im oduzeli izgubljeni novac.
„Voliš je?“, upita ga ona.
Evan podiže ramena. Možda je voli. Da, ako mu je život bez nje tako
prazan, onda je voli. „Hajde sa nama u klub da proslavimo.“
Ona klimnu u znak pristanka i dopusti Liju da je povede prema kočijama iza
skladišta. Evan preskoči konopce i pridruži se prijateljima koji su ga čekali. Dok
je brisao znoj i krv, Evan pogleda prema uzdignutoj platformi. Avgusta nije bila
206
tamo. Znao je to zato što ju je pogledom potražio čim je ušao u skladište. Ipak,
morao je da pogleda još jednom u nadi da mu je nekako promakla. Glupo od
njega, ali se nadao da će doći. Od razočarenja oseti gorčinu na jeziku.
„Svetina gubi kontrolu“, reče mu Torn pokazujući glavom ka sporednom
ulazu.
Evan potvrdno klimnu i još jednom pogleda po skladištu pre nego što je
pošao sa Tornom. Čizme su ga čekale u kočijama zajedno sa košuljom i sakoom.
Okupaće se u svojoj sobi u klubu pre nego što ode na proslavu. U stvari, nije mu
bilo do slavlja. Trebalo bi da je ushićen i tako se osećao u trenutku kada je Vilks
pao, ali je to osećanje bilo kratkog daha.
Obuze ga ista ona praznina koju je osećao od trenutka kada je otišao iz
Avgustinog života. Nedostajala mu je.
Bilo je u redu dati joj slobodu, ali njegove plemenite namere nisu išle tako
daleko. Želeo je da bude njegova. Njihov poslednji poljubac inu je to otkrio.
Želela ga je isto koliko i on nju, a u očima joj se videla istinska tuga zbog toga
što je napušta.
On je vojvoda kome nije bila potrebna supruga, ali je hteo da se oženi. On se
nasmeja, privlačeći Lijevu pažnju dok su ulazili u kočije. Rebra su ga bolela od
Vilksovih udaraca, ali nije razmišljao o tome.
„Vilks te je suviše jako udario?“, upita ga Li.
Evan nije mogao da potisne osmeh. „Pitaću Avgustu da se uda za mene.“
Li se bezvoljno nasmeja i pogleda ka svom bratu, koji je upravo ulazio u
kočije. „Trebalo bi da ga odvedemo lekaru na pregled.“
Torn se naceri dok se smeštao prekoputa njih. Ispružio je dugačke noge i
kazao: „Meni deluje sasvim u redu. Prvo je dobio nasledstvo, a onda će potpisati
ugovor sa Krenšoom, za svaki slučaj“.
„Nije reč o ugovoru. Ja je želim.“
Li ga pogleda kao da je lud, ali Torn podiže obrvu. „Mislio sam da ovo
nikada neću čuti od tebe.“
Te reči su iznenadile i samog Evana, ali bile su tačne. Sati provedeni bez
Avguste potvrdili su mu kako je njegov život bio prazan pre nje. Imao je klub,
prijatelje, a sada i novac kojim će pomoći svojim zakupcima, a time bi mogao da
se pozabavi i bez nje. Ali mnogo više bi voleo da je ima pored sebe. U njegov
svet unela je svetlost bez koje nije hteo da živi. Nije smeo ni da pomisli na to da
će ga možda odbiti.

207
 Ne p06/0ji ui6/a ceće şa 6ce Sj¥66Se
6¥6e 06 /¥eu¥/Sa Sa6a 06e/e 6a 6¥ 6e
6p0jiSi şa ci/ac žic0/¸
DŽORDŽ ELIOT

Š ta, kog đavola, radiš ovde?“, Vajoletin uzrujani uzvik ispuni predvorje
kuće Krenšoovih.
Evan i Li iznenađeno pogledaše ka stepeništu niz koje je strčala lepa
devojka i odlučno krenula ka njemu kao anđeo u osvetničkom pohodu. Kog
đavola? Nije bila potrebna posebna visprenost za zaključak da ovo nije pravi
trenutak da se raspravlja o ovakvim rečima iz usta mlade dame. Batler mu se
nakloni i polako zamače u hodnik, kao da je znao šta sledi.
„Sad si nadrljao“, podrugljivo mu dobaci Li.
„Zbog čega?“, upita Evan.
Lijeve usne se pomeriše, ali mu ništa ne odgovori. Netremice je posmatrao
Vajolet kako im pritrčava u raskošnoj bež haljini sa teget rubom. Kada mu je Li
predložio da krene sa njim u posetu, Evan se začudio, ali je bio suviše
usredsređen na nameru da dobije ono što hoće. Sada je shvatio zašto je Li želeo
da mu se pridruži. Hteo je da vidi Vajolet.
Evan joj se obrati: „Došao sam da vidim Avgustu, ali mi je Redžinald rekao
- opet - da nije kod kuće“. Evan je došao prethodnog popodneva, sav u
modricama i mamuran posle slavlja zbog pobede, i rečeno mu je da niko neće
biti kod kuće do kasno uveče. Doživljavajući tu informaciju kao prekor, Evan se
vratio kući da bi se osvežio za današnju posetu, uvežbavajući šta da joj kaže
kako bi je pridobio. Iako se prilično dopadao Avgusti, znao je da će mu pružiti
otpor kada se pomene njena sloboda.
Vajolet skupi oči i zaustavi se tik ispred njih dvojice. „Ona nije kod kuće za
tebe ni danas, ni sutra, ni sledeće godine. Baš me briga što si vojvoda. Nisi
dobrodošao ovde. Odlazi!“ Pokaza rukom ka vratima, a on, i pored toga što se
uhvatio ukoštac sa Vilksom i raznim drugim protivnicima, oseti trnce straha niz
kičmu. Nešto nije bilo u redu. Činilo mu se da je u pitanju nešto više, a ne samo

208
njihov sporazumni raskid veridbe. „Ljutiš se na mene zato što sam oslobodio
Avgustu obaveze da se uda?“
Uputila mu je istovetan pogled kao Li kada je Evan saopštio da hoće da se
oženi Avgustom zbog nje same, a ne zbog novca. „Ljutim se zato što si
najnadmeniji, najbezobzirniji izdajnički magarac koga sam, na nesreću, videla u
životu. Zaboravi da si ikada upoznao moju sestru i gubi se iz ove kuće.“
„Vidim da nema potrebe da dodam još neku Rotšildovu vrlinu. Kakav lep
opis“, izjavi Li, a po glasu se dalo zaključiti da se lepo zabavlja.
Usmerivši svoj gnev na Lija, ona upita: „Ti. Zašto si ovde?“
„Zato što volim vatromet“, nasmeja se Li.
Snaga njenog pogleda mogla je da ubije Lija na mestu. Zajapurenih obraza
ona im reče: „Odlazite iz naše kuće“.
„Možda bi ga trebalo prvo saslušati“, reče joj Li izazivački.
Vajolet zausti da izgovori reči koje bi, po Evanovom mišljenju, bile
propraćene sočnim psovkama, pa se zato ispreči između njih. „Stanite“, reče im.
Ovo je ipak moralo da bude nešto više. Evan je znao da se izlagao opasnosti od
telesnih povreda ukoliko bude postavio pitanje. Međutim, nije imao nameru da
ode pre nego što sazna šta se dešava. „Molim te. Moram da razgovaram sa njom.
Zaista nije kod kuće?“ Kada ga je Vajolet ćutke pogledala kao da želi da ga
lično otera iz kuće, on potrča ka stepeništu. „Avgusta! Molim te, siđi!“
Vajolet požuri za njim i povuče ga za ruku. „Ona nije ovde. Uostalom, zašto
ti je stalo? Imaš onu balerinu i ko zna još koliko žena koje te čekaju u klubu.“
„Gabrijela? Kakve veze ona ima sa ovim?“ Evan se okrenu i pogleda je, dok
je krajičkom oka video Lija naslonjenog na zid kako ih posmatra silno se
zabavljajući.
„Vi plemići sa vašim ljubavnicama.“ Ona prevrnu očima. „Avgusta
zaslužuje boljeg čoveka od onog koji više voli da je sa ljubavnicom umesto sa
njom.“
„Gabrijela mi nije ljubavnica. Otkud ti ta ideja? Avgusta i ja smo već pričali
o tome.“ Pogleda gore, ali ne vide Avgustu. Redžinald se bezbedno sklonio u
neki drugi deo kuće. Evan je imao gadan predosećaj da Avgusta nije kod kuće,
ali je morao da se uveri u to. Krenuo je uz stepenice, ali stade jer mu kroz glavu
prolete strašna misao. Da li joj je neko rekao za scenu sa Gabrijelom posle
borbe? Svi prisutni jasno su videli njihov poljubac, ali ko je to mogao preneti
Avgusti? Da li je njen brat bio tamo?
„Dobro. Možda je reč ljubavnica preterana za ženu s kojom povremeno
odlaziš u krevet.“
Neko je video taj poljubac. On se vrati nekoliko stepenica ka Vajolet. „Taj
koji me je video sa Gabrijelom posle borbe je sve pogrešno razumeo i ne dopada
mi se takvo uplitanje u moju vezu sa Avgustom.“

209
 „Avgusta te je videla, budalo! Naterala je Maksa da je odvede na borbu.
Poljubio si tu ženu njoj ispred nosa. Sam si kriv.“
Evan preblede kao krpa i morao je da se uhvati za ogradu da se ne bi srušio.
Imao je osećaj da ga je Vilks upravo udario onim svojim ručerdama. Koža mu se
naježila od hladnog nespokoja. „Avgusta je bila tamo!“
Nije bio ni svestan da je ovo naglas izgovorio pre nego što mu je Vajolet
rekla: „Da, i videla te je kako je ljubiš. Otišla je na borbu zato što je htela...“
Tada naglo stavi ruku na usta kao da mu je previše rekla.
„Šta je htela?“, upita on. Njegova budućnost je zavisila od odgovora na to
pitanje. „Kaži mi, Vajolet. Zašto je bila tamo?“
Vajolet ustuknu i zavrte glavom. „Ništa ti neću reći.“
Hteo je da je pretrese ne bi li dobio odgovor, ali se uzdržao i, umesto toga,
mirno joj je stavio ruke na ramena. „Molim te, došao sam zato što je volim.
Želim da se oženim njome.“ Vajolet otvori usta, očigledno u nameri da
opovrgne tu izjavu, ali on nastavi. „Tačno je da me je Gabrijela poljubila. Bili
smo intimni pre mnogo godina i ona me je zamolila da odem s njom kući posle
borbe. Odbio sam je.“ Naglašavajući svaku reč kako bi odagnao nevericu u
njenim očima, on dodade: „Pitaj Lija. Bio je tamo i sve je video. Bio je sa mnom
u klubu kasnije. On zna da nisam spavao sa njom“.
„Tako je“, potvrdi Li lenjo otežući reči. Odgurnuo se sa zida i stao pored
Evana. „Gabrijela je imala drugog posla. On je spavao sam, vrag bi ga znao
zašto.“
Čelo joj se nabra i prvi put tog popodneva njena ljutita maska je počela da
puca. „Zašto bih morala da poverujem u to?“
Li se ponovo osmehnu, ali ovoga puta bez trunke radosti. „Nikada, ali
nikada ne bi trebalo da mi verujete, gospođice Krenšo.“ Bilo je to upozorenje
puno značenja, ali Evan nije imao vremena da sada razmišlja o tome.
„Volim Avgustu“, reče Evan ponovo skrećući pažnju na sebe.
„Zbog toga si dolazio juče?“, Vajolet upita prekrstivši ruke na grudima.
„Da, došao sam da joj kažem da želim da se oženim njome.“ Ramena joj se
donekle opustiše i ona kaza: „Avgusta je otišla na borbu zato što je htela da ti
kaže kako i dalje gaji izvesna osećanja prema tebi. Verujem da je želela da
nastaviš da joj se udvaraš“.
On se nasmeja i uze je u naručje, grleći je tako čvrsto da se jedva
izmigoljila, i dalje ga streljajući pogledom. „Izvinjavam se“, promrmlja on.
„Kuda je otišla? Moram da razgovaram sa njom. Ne mogu da podnesem
pomisao da ona veruje kako sam odabrao drugu ženu.“
Vajolet preblede i nervozno baci pogled ka vratima. „Ona je otišla s
Maksom... U Ameriku.“ Poslednju reč je izgovorila tako tiho da je Evanu
trebalo par sekundi da je shvati.

210
 Amerika. Njujork. S druge strane prokletog okeana!
„Sunce ti žarko!“, uzviknu Li.
„Danas?“, upita Evan.
Vajolet klimnu glavom. „Jutros su otputovali u Liverpul, odakle njihov brod
isplovljava sutra.“
Gledao ju je ćutke pošto nije bio u stanju da poveruje u ono što mu je rekla.
Avgusta odlazi. Vraća se u Njujork misleći da je on ne želi. „Koji brod? Kada?“
„Nećeš stići.“
„Moram da pokušam.“ Ako ne stigne na vreme, krenuće prvim sledećim
brodom
„Sačekaj.“ Vajolet žurno otrča ti salon i vrati se sa listom hartije. Ovo je
njihov plan putovanja.“
„Šta mogu da uradim?“
„Moram pravo na železničku stanicu. Pošalji poruku u klub i naredi da mi
Stjuart spakuje prtljag.“ Krenuo je za Lijem, ali zatim se okrenu. „Hvala ti,
Vajolet.“
Ona se osmehnu dok mu je pretila prstom. „Nemoj da zažalim zbog ovoga.“
On odmahnu glavom i potrča ka kočijama.
„Poslaću telegram na brod i poslati joj poroku čim te odbacim do stanice“,
predloži mu Li.
„Hvala ti“, odgovori Evan, naslonivši glavu na sedište. Sklopi oči jer je
osećao prve nagoveštaje glavobolje. Bio je siguran da telegram neće zaustaviti
Avgustu ukoliko zaista veruje da je izabrao Gabrijelu. Ako uspe da stigne na
brod na vreme, do kraja života će uveravati Avgustu da nije zažalila zbog svog
izbora.
Pogledavši prijatelja krajičkom oka, Evan reče: „Vajolet kao da te gleda s
neodobravanjem. Da li i dalje nameravaš da nastaviš u tom pravcu?“
Li se zadovoljno osmehu. „Uprkos tvom sasvim novom buržoaskom stavu
prema braku, naklonost nije neophodna za brak u našim krugovima. Ti to znaš.“
Evan prasnu u smeh uprkos nemiru koji ga je ispunjavao. „Nemaš predstavu
šta te čeka, budalo.“

se čvrsto uhvati za krevet da ne bi pala kada se brod naglo

A vgusta
zaljuljao. Ta zver ispusti glasan zvuk sličan stenjanju kada se odvojila
od doka i zaplovila ka luci. Brzo pogleda na sat pričvršćen za noćni stočić i
uveri se da brod zaista kreće na vreme. Bila je izgubila pojam o vremenu dok su
ona i Meri žurno slagale njene stvari u ormar.
„Izgleda da krećemo. Požuri na palubu, Meri. Ne bih želela da propustiš
ovaj trenutak.“

211
 Žena baci pogled ka prozoru. Brod se kretao sporo, ali bez prestanka, pa se
činilo da se udaljavaju ljudi koji su mahali na doku. „Jeste li sigurni,
gospođice?“
„Ne želim da prisustvujem isplovljavanju iz luke, ali to nije razlog da ga ti
propustiš.“ Pre toga je Maks došao iz susedne kabine i pozvao ju je da mu se
pridruži na palubi, ali ga je ona odbila. Poslednje što je želela bilo je da vidi
mesto u kojem joj se život iz korena promenio. Što pre ode, to bolje. „Bićeš mi
potrebna tek kasnije, kada se budem oblačila za večeru.“
„Da, gospođice.“ Meri izađe iz sobe takvom brzinom da se vrata nisu
potpuno zatvorila.
Iz hodnika se začuše nečiji glasovi, kao da je grupa od troje ili četvoro ljudi
pričala uglas. Posle nekoliko loše prospavanih noći, Avgustine oči su bile mutne
i umorne i čitavog jutra je bila nervozna. Sada zaista nije želela da je
uznemiravaju glasni susedi. Uzdahnu, zatvori vrata i zaključa ih u trenutku kada
je žamor utihnuo.
Kabina je bila mala, ali ukusno uređena. Nameštaj je bio od tamnog drveta,
presvučen smaragdnozelenom tkaninom sa zlatnim ivicama. Ona čežnjivo
pogleda krevet, ali odluči da sedne za sto i malo radi. Tata je bio tako ljut zbog
njenog odlaska, pa joj je spakovao pun kofer dosadnih izveštaja koje je morala
da pročita i da svoje preporuke. Svi oni su bili o proizvodnji na britanskim
ostrvima. Valjda je trebalo da bude ushićena zato što tata nije ispunio svoju
pretnju da će je izbaciti iz Železare Krenšo. Ali nije bila ushićena, već tužna i
slomljenog srca.
Čim je sela za sto, začu kucanje na vratima susedne kabine. Ne Maksove,
već kabine na drugoj strani. Pomislivši da je greška i da je neko slučajno
pokucao u svoj onoj gužvi maločas, ona ne obrati pažnju i uze prvi dokument.
Jedva je videla šta piše. Možda je tata bio u pravu kada joj je rekao da greši što
beži kući. Možda je samo trebalo da ignoriše Evana i da se suoči sa društvom.
Ponovo začu kucanje, ovoga puta mnogo glasnije.
„Pobogu“, progunđa ona. Krenu ka vratima i reče: „Izvolite?“
Ponovo kucanje kao odgovor.
Razdražena zbog toga što pored slomljenog srca mora da se bavi
bezobzirnim susedima, ona otključa i otvori vrata. „Ovo je krajnje neprist...“
Nije uspela da završi rečenicu. Kosa mu je bila razbarušena i izgleda da se nije
obrijao tog jutra, a možda se čak nije ni presvukao od prethodnog dana. Evan je
stajao pred njom. Na trenutak je bila suviše zaprepašćena da bi reagovala. Srce
joj poskoči, kao da joj je telo živnulo prvi put od one noći u biblioteci. Nije bilo
ni sivila ni mraka, samo Evan. Uplaši je neizmerna radost koja joj je ispunila
vene. Kako je mogla da bude tako spremna da mu oprosti? Umesto da sama
odgovori na to pitanje, ona mu zalupi vrata pred nosom.

212
 „Avgusta.“ Gurnuo je vrata pre nego što je uspela da ih zaključa. On
zakorači u kabinu i zatvori vrata za sobom. Prostorija je bila mala, jedva
dovoljna za deset koraka u bilo kom pravcu. Sada kada je i on bio tu, kao da se
dodatno smanjila.
„Šta radiš ovde?“ Ona uspaničeno pogleda kroz prozor i vide koliko su se
udaljili od obale. Suviše daleko da bi mogao da otpliva nazad kada bi nekako
uspela da ga odvede na palubu i gurne u vodu.
„Došao sam da razgovaramo.“
„Razgovaramo? Ukrcao si se na prekookeanski brod za Njujork!“ Da li je
očekivao da će posle razgovora sa njom naterati kapetana da se vrati na dok
kako bi on mogao da se iskrca? Ne! Odjednom shvati šta se tačno dogodilo. Ona
zbrka u hodniku nastala je zato što je on isterao neke nepoznate ljude iz njihove
kabine. „Naterao si onaj siroti par da pređe u drugu kabinu?“
On se nasmeja. „Šta sam drugo mogao? Osim toga, više nisu siroti jer sam
morao da im dam ogromnu sumu da bi prihvatili smeštaj u drugoj klasi.“
„I ti se pitaš zbog čega upadaš u novčane probleme“, reče ona prekrstivši
ruke na grudima.
Ponovo se nasmeja. „Bože, kako si mi nedostajala, Avgusta.“
„Nemoj, molim te. Teško da sam ti nedostajala kada me je zamenila madam
Loren.“
„Znam da si je videla kako me ljubi, ali sam je odbio.“
„Lažeš. Videla sam te kako je gledaš.“ Srce joj se steže kada se setila tog
pogleda. Zašto ju je i dalje ovako bolelo?
On odmahnu glavom i priđe joj polako, kao divlja životinja saterana u
ćošak. Dobro. Strašno ju je povredio; htela je da je se plaši. „Ne znam šta misliš
da si videla. Ona me je poljubila i pozvala da provedem noć sa njom. Rekao sam
joj da želim tebe. Ni manje, ni više.“
Gledao ju je sa iskrenom odanošću i ona požele da mu veruje, ali nije mogla
da zaboravi kako je ljubio onu ženu.
„Nisam prešao ovoliki put da bih te lagao“, nastavi on. „Kada si pristala na
to da raskinemo veridbu, mislio sam da ti to predstavlja olakšanje. Mislio sam
da se mogu vratiti životu kakav sam vodio pre nego što smo se sreli. Bio sam
čovek bez odgovornosti. Ali više nisam takav. Želim te, Avgusta. Želim život
koji smo planirali. U svakom trenutku provedenom daleko od tebe mislio sam na
tebe, kako te želim i volim.“
Ona uzdahnu kada je čula tu reč i povuče se korak unazad, plašeći se da
poveruje, jer je i ona upravo to želela.
On joj priđe još bliže sve dok nije leđima dodirnula krevet. „Ti bežiš od
mene?“ Glas mu je bio tako prokleto blag i nežan, prisan u ovom malom

213
prostoru između njih. Nije je dodirnuo, ali je bio tako blizu da je mogla da oseti
kako mu se grudi podižu i spuštaju pri svakom udahu.
Previše se toga dogodilo odjednom da bi mogla sve da shvati. „Ne... Ja...
Kako si me našao?“
„Vajolet. Rekla mi je sve nakon što mi je uputila nekoliko biranih reči.“
Avgusta se nasmeja pri pomisli na Vajolet kako viče na njega. „Mora da si
je osvojio.“
„Tebe želim da osvojim.“ Savi vrat da bi je pogledao pravo u oči. „Želim da
se oženim tobom, Avgusta.“
„Zašto mi to nisi rekao kada si mi saopštio vest o onim deonicama?“
„Zato što sam se plašio da ćeš se obradovati što si ponovo slobodna.“ To
priznanje joj zagreja srce. „Da si mi tada rekla da želiš da nastavim sa
udvaranjem, pristao bih. Mislio sam da si želela da ti vratim slobodo. Mislio sam
da pravilno postupam.“ Dodirnu joj pramen kose koji joj je pao preko uva. Koža
na glavi joj se naježila od zadovoljstva kada ju je dodirnuo. „Pravilno sam
postupio. I jesi li uživala u slobodi?“ Njegov topli dah lebdeo joj je nad usnama
koje su vapile za poljupcem. Gledao ju je nežno, ali se negde u pozadini videla
zabrinutost.
Ona odmahnu glavom. „Osećala sam se bedno.“
On se polako osmehnu. „Onda ti biraš. Bog mi je svedok da te želim, ali ako
ti to nećeš, obećavam ti da ću dati sve od sebe da te ostavim na miru do kraja
plovidbe.“
Ona ga poljubi, prigušivši tih uzvik koji joj se oteo iz grudi. „Naravno da te
želim.“ Uhvativši mu glavu rukama, pritisnu usta na njegova, uživajući u
njegovom ukusu. On se priljubi uz nju i, kad više nisu mogli da dišu, on joj
zaroni lice u kosu. „Hvala Bogu.“ Više puta je ponovio ove reči.
Naposletku posegnu rukom u unutrašnji džep sakoa i izvuče plišanu vrećicu.
Pomerivši se samo korak unazad da bi imao dovoljno mesta između njih, on
izruči sadržinu vrećice sebi na dlan. Bio je to prsten. Verenički prsten? On joj ga
približi da ga bolje vidi. Veliki rubin u zlatu, optočen nizom dijamanata.
„Pripadao je mojoj baki. Majčinoj majci“, dodade. „Odabrao sam ga zato što me
je podsetio na ogrlicu od rubina koju si nosila sa onom tamnocrvenom
haljinom.“ On je pogleda na trenutak pre nego što se ponovo zagledao u prsten,
gotovo stidljivo. „Mislim da sam tada znao da te volim zato što sam zamislio
kako ti dajem ovaj prsten koji će ti se slagati sa ogrlicom.“
„Prelep je.“ Bilo je to nešto najlepše što je ikada videla, ne računajući
Evana.
„Ako želiš nešto drugo, naravno da možeš da biraš. Kada stignemo u
Njujork...“

214
 Ona ga poljubi pre nego što je uspeo da dovrši rečenicu, ne krijući
oduševljenje. „Dopada mi se. Stavi mi ga na prst.“ Ruka joj se tresla dok ju je
pružala ka njemu.
On se nasmeja i stavi joj prsten. Kada je osetila težinu na prstu, učini joj se
kao da je oduvek bio tu. Avgusta mu tada u očima primeti čudan sjaj. „Hajde da
se venčamo čim stignemo u Njujork. Ne želim više da čekam.“
„Nećemo imati izbora ako moj brat bude radio po svome. Neće mu se
dopasti to što nameravam da provedem svaku noć ove plovidbe u tvom
krevetu.“
On slavodobitno uzviknu i podiže je. Poče da se okreće sve dok im se od
smeha ne zavrte u glavi. Pali su na krevet i on se spusti prema njoj. „Volim te,
Avgusta Krenšo.“
Ona ga pogleda pravo u oči i vide budućnost koja je bila mnogo ispunjenija
nego što je to smela da pomisli. „Nikada nisam mislila da ću ovo ikada
izgovoriti, ali volim te, vojvodo od Rotšilda, markiže od Langstona, erle od
Haverforda, vikonte...“ Avgusta zaciča od smeha dok ju je golicao, a zatim joj
on stavi ruku na usta.

215