DŽONATAN STREJNDŽ

- Može li čarobnjak magijom da ubije čoveka?

- upitao je lord Velington Strejndža.
Strejndž se namrštio. Izgledao je kao da mu se ne sviđa to pitanje.
- Rekao bih da bi čarobnjak to mogao da učini - priznao je.
- Ali džentlmen to nikad ne bi mogao.
 23.
Kuća senki
Jul 1809.

Jednog letnjeg dana 1809. godine dva jahača su putovala prašnjavim seoskim drumom
u Viltšajru. Nebo je bilo bogato, sjajnoplavo, a ispod njega Engleska je ležala
ispresecana senkama i odrazima bleštaće svetlosti sa neba. Veliki divlji kesten
nadnosio se nad put i pokrivao ga crnom senkom tako da. kad do tog mesta stigoše,
senka proguta dva jahača tako da od njih ne osta ništa osim glasova.
-... i koliko vremena još treba da prođe da se odlučite da to objavite - reče
jedan. - Jer vi to morate da uradite, znate. Razmišljao sam na tu temu i verujem da je
prva dužnost svakog savremenog čarobnjaka da svoj rad odštampa. Iznenađen sam što
Norel ništa ne objavljuje.
-Usuđujem se da kažem da će u dogledno vreme i on to uraditi -reče drugi. - Kad
je u pitanju objavljivanje moga dela, a ko bi čitao ono što bih ja mogao da napišem?
Ovih dana, kad Norel izvodi neko novo čudo svake nedelje, ne mogu ni da
pretpostavim da bi rad nekog čarobnjaka koji je čist teoretičar mogao da zanima bilo
koga.
-O , vi ste previše skromni - reče prvi glas. - Ne treba sve da prepustite Norelu.
Ne može Norel sve.
-Ali može. To i čini - uz uzdali opovrgnu drugi glas.
Baš je lepo kad se sretnu stari prijatelji! Jer to su gospodin Hanifut i gospodin
Segundus. Ali zašto ih zatičemo na konjskim leđima? To je zaista vrsta vežbe koja ne
odgovara nijednom od njih i nijedan od njih redovno je nije upražnjavao, gospodin
Hanifut zato što je isuviše star, gospodin Segundus zato što je isuviše siromašan. I još
po danu kao što je ovaj! Bio je toliko vreo da se gospodin Hanifut prvo znojio, pa
onda ježio i na kraju sav zajapurio; dan zaslepljujuće blistav toliko da je sigurno
mogao da izazove jednu od onih gospodin Segundusovih glavobolja. I šta to uopšte
rade u Viltšajru?
Udesilo se da je, dok je radio za račun male kamene figure i devojčice sa
bršljanom u kosi, gospodin Hanifut nešto otkrio. Bio je uveren da je ubica čovek iz
Ejvberija. I tako je došao u Viltšajr da pogleda neka stara dokumenta u ejvberijskoj
parohijskoj crkvi. „Jer“, kako je to objasnio gospodinu Segundusu, „ako otkrijem ko
je on bio, to onda može da mi pomogne da otkrijem ko je bila devojčica i kakav je
mračni nagon njega naveo da je ubije.“ Gospodin Segundus pošao je sa svojim
prijateljem na put i pomogao mu da pregleda sva dokumenta i da odgonetne
starolatinsko pismo. Ali, iako je gospodin Segundus voleo stara dokumenta (a niko ih
nije voleo više od njega) i mada je zdušno bio za cilj koji je trebalo da ostvare, on je
u sebi potajno sumnjao da sedam latinskih reči starih pet vekova mogu da objasne
čovekov život. Ali gospodin Hanifut je sve stvari gledao sa njihove najlepše strane. A
onda se gospodin Segundus setio da bi, s obzirom na to da se već nalaze u Viltšajru,
trebalo da posete Kuću senki koja se nalazila u tom okrugu i koju nijedan od njih nije
imao priliku da vidi.
Većina nas seća se da se o Kući senki slušalo na časovima u školi. Samo ime
nosi primetan prizvuk magije i kod svakoga od nas ruši i ono malo sećanja na to zašto
je ona bila toliko značajna. Istina je da se istoričari magije još uvek prepiru oko
njenog značaja... i ne jedan od njih požuriće da vam kaže kako je ona sasvim
beznačajna. Nikakav veliki događaj iz istorije engleske magije nije se tu zbio; štaviše,
od dva čarobnjaka koji su u njoj živeli, jedan je bio šarlatan, a drugi žena... sve same
odlike koje njihove vlasnike ni najmanje nisu mogle da preporuče čarobnjacima-
džentlmenima i čarobnjacima-istoričarima novog doba... a ipak je već gotovo čitava
dva veka Kuća senki bila poznata kao jedno od najmagičnijih mesta u Engleskoj.
Bila je izgrađena u šesnaestom veku, a podigao ju je Gregori Avesalom, dvorski
čarobnjak Hernija VIII i kraljica Meri i Elizabete. Ako čarobnjaka merimo prema
broju magija koje je činio onda Avesalom teško da je uopšte bio čarobnjak jer
njegove čini skoro nikad nisu urodile plodom. Ako, međutim, kao merilo uzmemo
količinu novca koju je čarobnjak zarađivao, onda je Avesalom svakako bio jedan od
najvećih engleskih čarobnjaka koji su ikad živeli, jer rođen je u siromaštvu, a umro je
kao bogat čovek.
Jedno od njegovih najsmelijih ostvarenja bilo je da ubedi kralja Danske da plati
punu šaku dijamanata za čini koje. kako je Avesalom tvrdio, treba da mišice kralja
Švedske pretvore u vodu. Razume se da čini nisu proizvele ništa slično, ali je od
novca koji je dobio za polovinu tih dragulja Avesalom sagradio Kuću senki. Opremio
ju je turskim tepisima i venecijanskim ogledalima i staklom kao i stotinama drugih
lepih stvari; a onda se, kad je kuća bila dovršena, dogodila jedna čudna stvar... ili je
mogla da se dogodi... ili se uopšte nije dogodila. Neki učeni ljudi veruju... a drugi
ne... da je magija za koju se Avesalom pretvarao da čini za svoje mušterije počela u
toj kući javljati sama od sebe.
U noći punoj mesečine godine 1610. dve služavke su sa prozora na spratu videle
dvadeset ili trideset lepih dama i fine gospode kako igraju na travnjaku. U februaru
1666. Valentin Grejtrejks, jedan Irac, razgovarao je na hebrejskom sa Mojsijem i
Aronom u malom hodniku blizu velike prese za platno. Godine 1667. gospođa
Penelopa Čelmorton, gost u kući. pogledala je u ogledalo i videla devojčicu od tri ili
četiri godine kako gleda odatle. I dok je posmatrala, videla je kako devojčica odrasta
i stari i lako sve dok nije prepoznala sebe. Odraz gospođe Čelmorton u ogledalu
nastavio je da stari sve dok se nije pretvorio u osušeni leš. Ugled Kuće senki
zasnovan je na ovim i stotinama drugih takvih priča.
Avesalom je imao jedno dete, kćerku po imenu Marija. Ona je rođena u Kući
senki i ceo svoj život provela je u njoj, a izlazila je iz nje retko i to skoro uvek samo
na dan ili dva. Dok je bila mlada kuću su posećivali kraljevi i ambasadori, učeni
ljudi, vojnici i pesnici. Čak i posle smrti njenog oca. svet je dolazio da vidi svršetak
engleske magije, njeno poslednje čudno cvetanje u predvečerje duge zime koja joj je
predstojala. I onda, kad su se posetioci sasvim proredili. kuća je počela da propada, a
vrt oko nje priklonio se divljini. Ali Marija Avesalom odbijala je da popravi očevu
kuću. Čak su i tanjiri koji su lomljeni ostavljani da u komadima leže po podu.1
Kad je kuća imala pedeset godina bršljan je beše tako pokrio i toliko se raširio
da je rastao i u ormanima. Ptice su pevale u kući isto onako kao i izvan nje. Kad je
imala sto godina i kuća i žena bile su podjednako ruinirane... mada su i jedna i druga
bile daleko od kraja. Ona je nastavila da živi još četrdeset i devet godina i umrla je u
njenom krevetu u senci velikog jasena kroz čije se lišće prelamala sunčeva svetlost i
padala svuda oko nje.
I dok su hitali prema Kući senki tog toplog popodneva, gospoda Hanifut i
Segundus bili su pomalo nervozni zbog toga što bi gospodin Norel mogao da dozna
gde su bili (jer je, uz sva ona pisma puna poštovanja koja su mu slali admirali i
ministri, gospodin Norel svakoga sata postajao sve moćniji). Strepeli su da bi on
mogao da pomisli da je gospodin Hanifut prekršio odredbe njegovog ugovora. I tako,
u nameri da što manje ljudi zna ono što su naumili, nikom nisu rekli kuda idu, krenuli
su na put u ranu zoru i pešice stigli do jedne farme na kojoj su iznajmili konje pa još
do Kuće senki, da zametnu trag, stigli veoma zaobilaznim putem.
Na kraju dugog, prašnjavog seoskog puta stigli su do visoke kapije. Gospodin
Segundus sjaha sa konja da je otvori. Kapija je bila načinjena od finog kastiljanskog
kovanog gvožđa, ali je sad bila pokrivena tamnom, crvenom rđom i njen originalni
oblik bio je mnogo propao i izmenjen. Na šaci gospodina Segundusa kojom je
dohvatio kapiju ostaše tragovi prašine kao da je bila načinjena od miliona osušenih i u
prah pretvorenih ruža, zbijenih tako da oblikuju snovidljivi privid kapije. Uvijeno
gvožđe dodatno je bilo ukrašeno reljefnim prikazima opakih, iscerenih lica, sad
jarkocrvenih i u stanju rastapanja, kao da je deo pakla u kojima je ta pogan sada
obitavala bio poveren na čuvanje nekom nemarnom demonu koji je dozvolio da mu se
furuna pregreje.
Iza kapije je stajalo na hiljade ružičastih ruža i visoke krošnje brestova, jasena i
kestena i plavo, plavo nebo. Bila su tu četiri visoka pročelja i bezbroj sivih dimnjaka
i kamenom čipkom ukrašenih prozora. Ali je Kuća senki propadala već više od jednog
veka i sad bila građena od zove i gloga isto onoliko koliko i od srebrnastog krečnjaka
i bila ispunjena letnjim mirisima obojenim povetarcem taman koliko i kamenom i
gvožđem.
- Izgleda kao da je iz Drugih zemalja - reče gospodin Segundus pritiskajući u
svom oduševljenju lice na kapiju i dobijajući zauzvrat crveni otisak njenih šipki.2
On otvori kapiju pa unutra povede svoga konja. Gospodin Hanifut pođe za njim.
Konje privezaše za kamenu fontanu pa krenuše da razgledaju vrt.
Zemljište oko Kuće senki možda nije zavređivalo da se nazove „vrtom“. Niko ga
nije negovao stotinu godina. Ali to nije bila ni šuma. A ni divljina. Ne postoji reč
kojom može da se označi čarobnjakov vrt dve stotine godina posle čarobnjakove
smrti. Bio je raskošniji i neuredniji od bilo kog vrta koji su gospoda Hanifut i
Segundus ikad ranije videli.
Gospodin Hanifut bio je krajnje ushićen svim što je oko sebe video. Divio se
prostranoj aveniji brestova u kojoj su rumene ruže rasle do polovine visine stabala.
Čudio se glasno iznad kamene statue lisice koja u čeljustima nosi dete. Razdragano je
govorio o čarobnoj atmosferi mesta pa izjavio da bi čak i gospodin Norel dolaskom
ovamo mogao nešto da nauči.
Ali gospodin Hanifut nije imao mnogo sluha za atmosferu; gospodin Segundus, sa
druge strane, počinjao je da oseća nelagodnost. Činilo mu se da Avesalomov vrt na
njega vrši čudnu vrstu uticaja. Nekoliko puta, dok su on i gospodin Hanifut švrljali
unaokolo, nađe se na ivici da se obrati nekome za koga je mislio da ga poznaje. Ili da
prepoznaje mesto koje mu je ranije bilo poznato. Ali bi svaki put, baš pre no što bi se
setio onoga što je želeo da kaže, shvatao da je ono za šta je mislio da mu je poznanik
samo senka na grmu ruže. Čovekova glava bila je jedan buket rumenih ruža, njegova
ruka drugi. Mesto za koje se gospodinu Segundusu činilo da ga poznaje isto onako
dobro kao prisan prizor iz detinjstva nije bilo ništa drugo do sretan spoj žutog žbuna,
nekih zanjihanih grana zove i suncem obasjanog ugla kuće. Pored toga, nije mogao da
se seti ni koji je to poznanik ni koje je to mesto. To ga je toliko uznemirilo da je posle
pola sata predložio gospodinu Hanifutu da sednu i da se malo odmore.
 - Dragi moj prijatelju! - zavapi gospodin Hanifut. - Šta je sa vama? Je li vam
zlo? Veoma ste bledi... ruka vam podrhtava. Što mi ranije nešto niste rekli?
Gospodin Segundus se rukom pipnu po glavi i reče nešto nejasno da veruje kako
neka magija samo što se nije dogodila. Ima, reče, sasvim određen utisak da je to
posredi.
- Magija! - uskliknu gospodin Hanifut. - Ali kakva bi to magija mogla da bude?
I on se nervozno osvrte oko sebe kao da se plaši da bi gospodin Norel mogao da
se pojavi iza prvog drveta. - Usuđujem se da kažem da je na vas uticala samo
današnja vrućina. I meni samom jako je vruće. Ali smo obojica pravi zvekani. Evo
nam olakšanja pred nama! Evo osveženja! Sedeti u debelom hladu drveća... kao što je
ovo... pored ljupkog, penušavog potoka... kao što je ovaj... najbolji je lek na svetu.
Dođite, gospodine Segunduse, hajde da sednemo!
I njih dvojica sedoše na travom obraslu obalu iznad smeđeg potoka. Topli, blagi
vazduh i miris ruža malo umiriše gospodina Segundusa. Oči mu se jednom sklopiše.
Otvoriše. Zatvoriše ponovo. Otvoriše polako i teško...
 Poče da sanja gotovo istog trena.
Vide visoka vrata na tamnom mestu. Bila su isklesana od srebrnastog
krečnjaka koji je malo svetlucao, kao na mesečini. Dovraci su bili načinjeni u
obliku dva čoveka (ili je to bio jedan čovek jer su bili sasvim isti). Čovek čini se kao
da je izlazio iz zida i Džon Segundus smesta u njemu prepozna čarobnjaka. Lice nije
moglo jasno da mu se raspozna, dovoljno ipak da se razazna da je mlado i lepo.
Glavu je pokrivala kapa sa oštrim kljunom i krilima gavrana sa obe strane. Džon
Segundus prođe kroz vrata i na trenutak vide samo crno nebo i zvezde i oseti vetar.
Ali onda vide da je tu uistinu soba, iako mnogo zapuštena i propala. Ipak, uprkos
tome, zidovi su, ono bar što ih je predstavljalo, bili pokriveni slikama, tapiserijama
i ogledalima. Ali su se prilike na tapiserijama kretale i razgovarale jedna sa
drugom, a i svi odrazi u ogledalima nisu verno prenosili ono što je moglo da se vidi
u prostoriji; neka kao da su pružah odraz sasvim drugih mesta.
U udaljenom uglu sobe i nepouzdanoj mešavini mesečine i svetlosti sveca,
neka prilika je sedela za stolom. Ona je na sebi imala haljinu veoma drevnog stila i
bila načinjena od više materijala no što je Džon Segundus smatrao da je za tako
nešto potrebno, ili čak i moguće. Bila je čudne, stare, raskošne plave boje; a oko te
večernje haljine, kao sve druge zvezde, još su sijali poslednji dijamanti kralja
Danske. Digla je pogled ka njemu dok je prilazio - dva čudno iskošena oka,
razmaknuta jedno od drugog dalje no što se uglavnom smatralo ispravnim, i velika
usta izvijena u osmeh kome nije mogao da dokuči značenje. Treperenje sveća
otkrivalo je kosu crvenu isto onoliko koliko joj je haljina bila plava.
Iznenada se još jedna osoba pojavi u snu Džona Segundusa - džentlmen koji je
bio suvremeno odeven. Ovaj džentlmen ni najmanje nije bio iznenađen otmeno
odevenom (iako malo posustalom za modom) damom, ali je čini se bio zapanjen
prisustvom Džona Segundusa, pa je pružio ruku, uhvatio Džona Segundusa za rame
i počeo da ga drmusa...
Gospodin Segundus shvati da ga gospodin Hanifut drži za rame i blago drmusa.
-Oprostite, molim vas! - reče mu gospodin Hanifut. - Ali vi ste vikali u snu pa
sam pomislio da biste možda želeli da vas neko probudi.
Gospodin Segundus ga pomalo izgubljeno pogleda. - Sanjao sam - reče. - Usnio
sam najčudesniji san!
I gospodin Segundus svoj san ispriča gospodinu Hanifutu.
- Ovo je zaista pravo tragično mesto! - reče gospodin Hanifut sa odobravanjem. -
Vaš san, tako pun simbola i skrivenih značenja... samo je još jedan dokaz za to!
-Ali kakvo mu je značenje? - upita gospodin Segundus.
 -O! - uzdahnu gospodin Hanifut pa zastade da malo razmisli. -Pa, dama je bila u
plavoj haljini, rekoste? Plavo predstavlja... čekajte da vidim... besmrtnost, čednost i
odanost; znak je Jupitera i može da bude predstavljeno kalajem. Hmm! Šta nam to
govori?
-Ništa, mislim - uz uzdah reče gospodin Segundus. - Hajde da šetamo.
Gospodin Hanifut, koji je žudeo da vidi još nešto, brzo pristade na ovaj predlog i
predloži da istraže unutrašnjost Kuće senki.
Na zaslepljujućoj sunčevoj svetlosti kuća nije bila ništa drugo do preteča,
plavozelena izmaglica spram neba.
-O ! - zavapi gospodin Segundus dok su kroz vrata ulazili u Veliku dvoranu.
-Gle! Šta je sad? - upita gospodin Hanifut, prestravljen.
Sa obe strane vrata stajali su kameni obrisi kralja Gavrana. - Ovo sam video u
svom snu - reče gospodin Segundus.
Gospodin Segundus se osvrnu oko sebe u Velikoj dvorani. Ogledala i slika koje
je video u svom snu odavno tu nije bilo. Jorgovan i zova rasli su iz napuklina u
zidovima. Krošnje kestena i jasena činile su zelenu i srebrnastu tavanicu koja se
njihala spram plavog neba. Bršljan i loza ukrašavali su prazne kamene prozore.
Na jednom kraju prostorije bile su okupane svetlošću sunca dve nejasne prilike.
Nekoliko čudnih predmeta stajalo je razbacano po podu, neka vrsta magičnog otpada:
nešto listova hartije sa delovima vradžbina nažvrljanim na njima, srebrni lavor pun
vode i napola izgorela sveća u drevnom mesinganom čiraku.
Gospodin Hanifut požele tim prilikama dobro jutro i jedna od njih mu odgovori
ozbiljnim i učtivim tonom, dok druga istoga časa uzbuđeno viknu: - Henri, to je on! To
je taj momak! To je čovek koga sam opisao! Zar ne vidiš? Nizak čovek sa kosom i
očima toliko tamnim da bi mogao da bude Italijan... iako ima i nešto sedih vlasi u
kosi. Ali mu je držanje povučeno i pitomo tako da je bez sumnje Englez! I taj njegov
stari kaput sav prašnjav i iskrpljen sa iskrzanim ivicama, koje je pokušao da sakrije
podvrćući ih. O! Henri, ovo je sigurno taj čovek! Vi, gospodine!
Ovo poslednje obraćanje bilo je upućeno gospodinu Segundusu. -Objasnite ko
ste i šta ste!
Siromah gospođin Segundus bio je zapanjen što čuje gde i njega i njegov kaput
tako detaljno opisuje potpuni stranac... i to na krajnje neprijatan način! Ni najmanje
učtiv. I dok je tako stajao i pokušavao da sabere misli, njegov sabesednik sa sunca
pređe u hladovinu jednog jasena i po prvi put u svesnom stanju gospodin Segundus u
celosti sagleda Džonatana Strejndža.
Pomalo oklevajući (jer dok je to izgovarao beše svestan kako to nestvarno
zvuči), gospodin Segundus reče: - Mislim, gospodine, da sam vas video u svom snu.
Ovo Strejndža samo još više razgnevi. - San je, gospodine, bio moj! Zaspao sam
sa isključivom namerom da ga usnim. Mogu da vam pružim dokaze i dovedem
svedoke da je san bio moj. Gospodin Vudhoup (i on tu pokaza na svoga pratioca) me
je video kako to radim. Gospodin Vudhoup je svešteno lice... čelnik glosterširske
parohije... i ne mogu da zamislim da bi u njegovu reč moglo da se posumnja! Pobornik
sam mišljenja da u Engleskoj džentlmen ima pravo da njegovi snovi ostaju njegova
privatna stvar. Rekao bih da u tom smislu postoji i neki zakon, a ako i ne postoji,
molim lepo, Parlamentu treba da se skrene pažnja da jedan smesta izglasa! To treba da
osujeti svakog čoveka da se u tuđe snove sam poziva.
I tu Strejndž zastade da dođe do daha.
-Gospodine! - ljutito viknu gospodin Hanifut. - Moram vas zamoliti da se ovome
gospodinu obraćate sa više poštovanja. Vi niste te sreće da gospodina poznajete tako
dobro kao ja, ali da ste imali čast da ga tako upoznate uvideli biste da nema te stvari
koja je toliko strana njegovom karakteru koliko je to namera da povredi druge.
Strejndž samo zlovoljno odhuknu.
-Svakako je veoma čudno da ljudi jedni drugima upadaju u snove - reče Henri
Vudhoup. - Nemoguće je ipak da je to bio isti san, zar ne?
-O ! Ali bojim se da jeste - uz uzdah reče gospodin Segundus.
-Sve od kako sam kročio u vrt imao sam osećaj da je pun nevidljivih vrata i kroz
njih sam, jedna za drugim, prolazio i tako sve dok nisam zaspao i usnio san u kome
sam video ovoga gospodina. Svest mi je bila u potpuno zbrkanom stanju. Znao sam da
nisam ja taj koji vrata ostavlja odškrinuta i otvara ih, ali mi je bilo svejedno. Želeo
sam jedino da vidim šta je iza njih.
Henri Vudhoup pogleda gospodina Segundusa kao da ono što je rečeno nije
sasvim dobro razumeo. - Ali ja i dalje mislim da to ne može biti isti san, znate -
pokuša on da ubedi gospodina Segundusa na način kao da to čini sa nekim prilično
glupim detetom. - O čemu ste vi sanjali?
-O dami u plavoj večernjoj haljini - odgovori gospodin Segundus. -
Pretpostavljam da je to bila gospođica Avesalom.
-Pa, razume se, da je to bila gospođica Avesalom! - uzviknu Strejndž sa krajnjom
zlovoljom kao da ne može podneti da čuje da se jedna tako očevidna stvar dovodi u
sumnju. - Ali na nesreću, dama je imala sastanak sa samo jednim džentlmenom.
Prirodno je što se uznemirila kad je videla dvojicu i stoga smesta nestala.
Strejndž ovde zavrte glavom. - U Engleskoj ne može biti više od pet ljudi za koje
može da se kaže da su prisni sa magijom, ali jedan od njih morao je da dođe baš
ovamo i pokvari mi sastanak sa Avesalomovom kćerkom. Jedva da mogu da verujem
šta se desilo. Ja sam najnesrećniji čovek u Engleskoj. Sam Bog zna koliko sam radio
na tome da usnim taj san. Oduzelo mi je to tri nedelje... a radio sam po celi dan i
noć!... da pripremim čini za prizivanje, a što se tiče...
-Ali ovo je predivno! - prekide ga gospodin Hanifut. - Ovo je čudesno! Molim
lepo! Čak ni gospodin Norel ne bi mogao da pokuša tako nešto!
-O ! - reče Strejndž i okrete se gospodinu Hanifutu. - Nije to tako teško kako vi
zamišljate. Prvo morate dami da pošaljete pozivnicu... bilo koje bacanje čini za
prizivanje ostvariće taj cilj. Ja sam se poslužio Ormskirkovom3. Razume se, teži deo
je da se Ormskirkova prilagodi tako da i gospođica Avesalom i ja u moj san stignemo
u isto vreme... Ormskirk je tako labav da osoba koju neko priziva može da ode bilo
kuda i u bilo koje vreme i da smatra da je u potpunosti ispunila svoju obavezu... a to,
priznajem, nije bio lak zadatak. A ipak, znate, rezultatom nisam nezadovoljan. Onda
sam morao da bacim čini na sebe da bih zaspao omađijan. Razume se da sam slušao o
takvim činima ali priznajem da neku od njih ranije nisam imao prilike da vidim pa
sam. znate, bio primoran da odgovarajuću izmislim sam... usuđujem se da kažem da je
prilično nezgrapna, ali šta se tu može?
-Blagi bože! - zavapi gospodin Hanifut. - Hoćete li da kažete da je sva ova
magija praktično vaše delo?
-O ! Pa - reče Strejndž - kad smo kod toga... imao sam Ormskirk... sve sam
zasnovao na Ormskirku.
-O ! Ali zar Heder-Grejeva ne bi bila bolja osnova od Ormskirkove? - upita
gospodin Segundus4. - Oprostite mi, ja nisam čarobnjak-praktičar ali mi se Heder-
Grejeva uvek činila pouzdanijom od Ormskirkove.
-Zaista? - reče Strejndž. - Razume se da sam čuo za Heder-Greja. Nedavno sam
počeo da se dopisujem sa džentlmenom iz Linkolnšira koji tvrdi da ima primerak
Heder-Grejeve Anatomije Minotaura. Znači, Heder-Grej zaslužuje da se u njegov rad
malo zaviri, je li tako?
Gospodin Hanifut izjavi da Heder-Grej ne zaslužuje pažnju i da je njegova knjiga
najglupavija stvar na svetu; gospodin Segundus se tome usprotivi i Strejndž se zagreja
za tu temu i zaboravi da treba da bude ljut na gospodina Segundusa.
A ko bi i mogao da bude ljut na gospodina Segundusa? Dozvolite mi da kažem da
na svetu ima ljudi koji su u stanju da se ne osvrnu na dobrotu i prijateljsko držanje,
takvih koje blagost i nežnost dovode do besa... ali mi je drago što mogu da kažem da
se Džonatan Strejndž ne ubraja u njih. Gospodin Segundus ponudio je svoje izvinjenje
zato što je pokvario magiju i Strejndž je, uz osmeh i naklon, rekao da gospodin
Segundus zbog te stvari više ne treba da brine.
 -Neću da vas pitam, gospodine - reče Strejndž gospodinu Segundusu - da li ste vi
čarobnjak. Lakoća sa kojom upadate u snove drugih ljudi svedoči o vašoj moći.
I onda se Strejndž okrete gospodinu Hanifutu. - A da li ste i vi čarobnjak,
gospodine?
Siroti gospodin Hanifut! Tako otvoreno pitanje po tako bolnoj tački! On je u srcu
i dalje bio čarobnjak i nije voleo da ga podsećaju na ono što je izgubio. On odgovori
da je bio čarobnjak do pre neku godinu. Ali da je prihvatio obavezu da se toga
odrekne. Iako mu u životu ništa nije palo teže. Proučavanje magije... dobre engleske
magije... bilo je, po njegovom mišljenju, najotmenije zanimanje na svetu.
Strejndž ga odmeri pomalo iznenađeno. - Ali ja vas nisam sasvim dobro
razumeo. Kako je bilo ko mogao da vas navede da se lišite vaših proučavanja ako vi
to niste želeli?
Onda gospodin Segundus i gospodin Hanifut opisaše kako su bili članovi Učenog
društva čarobnjaka iz Jorka i kako je to društvo bilo uništeno od strane gospodina
Norela.
-O ! - reče gospodin Strejndž uz osmeh. - Gospodin Norel je svetac zaštitnik svih
izdavača u Engleskoj.
-Gospodine? - reče zbunjeno gospodin Hanifut.
-O ! - reče Strejndž. - Čovek čuje za gospodina Norela baš na svakom mestu gde
se knjiga pravi i prodaje i to od Njukasla do Penzansa. Knjižar se osmehuje, klanja i
govori: ’Ah gospodine, kasno ste stigli! Imao sam mnogo knjiga sa magijskim i
istorijskim temama. Ali sam ih sve prodao veoma učenom gospodinu iz Jorkšira.' I
uvek je to Norel. Čovek može da kupi, ako to želi, ono što Norel nije hteo da uzme.
Lično smatram da su knjige koje je Norel ostavio prodavcima dobre jedino da se
njima podloži vatra.
Gospodin Segundus i gospodin Hanifut bili su. prirodno, željni da bolje upoznaju
Džonatana Strejndža, a on je, čini se, isto toliko bio voljan da razgovara sa njima.
Sledstveno tome, a pošto je svako od sabesednika postavio i odgovorio na uobičajena
pitanja („Gde ste odseli?“, „O ! Kod Džordža u Ejvberiju.“ „Pa to je neverovatno! I
mi smo.“), brzo je odlučeno da sva četvorica džentlmena odjašu u Ejvberi i zajedno
večeraju.
Dok su odlazili iz Kuće senki, Strejndž zastade pored statue kralja Gavrana u
dovratku i upita da li su bilo gospodin Segundus bilo gospodin Hanifut posetili kraljev
drevni, prestani grad u Njukaslu na severu. - Ova vrata su kopija onih koje ćete tamo
da nađete baš na svakom koraku - reče Strejndž. - Prva ove vrste bila su napravljena
još dok je kralj bio u Engleskoj. U tom gradu vam se čini da će gde god da krenete
kralj iskoračiti prema vama iz neke mračne, prašnjave zasvođene kapije.
 I Strejndž se tu suvo osmehnu. - Ali lice mu je uvek upola skriveno i nikad ne
progovara.
U pet sati sedoše da večeraju u glavnoj odaji Džordžove krčme. Gospodin
Hanifut i gospodin Segundus otkriše, na svoje veliko zadovoljstvo, da je Strejndž
gospodin kao stvoren za druženje, živahno govorljiv. Henri Vudhoup, s druge strane,
bio je sav posvećen jelu, a kad je sa jelom završio samo je sedeo i gledao kroz
prozor. Gospodin Segundus se pribojavao da se on možda ne oseća zapostavljenim pa
se u jednom trenutku okrenuo prema njemu i čestitao mu na magiji koju je Strejndž
izveo u Kući senki.
Henri Vudhoup bio je iznenađen. - Nisam mislio da je to stvar na kojoj treba
čestitati - reče on. Strejndž je rekao da je to sitnica.
-Ali. dragi moj gospodine. - uzviknu gospodin Segundus. - Ko zna kad je neki
takav poduhvat poslednji put izveden u Engleskoj?
-O! Ja o magiji ništa ne znam. Verujem da je ta stvar prilično u modi... video sam
reportaže o magiji u londonskim dnevnim listovima. Ali paroh ima malo slobodnog
vremena za čitanje. Pored toga, poznajem Strejndža još iz detinjstva i znam da je
veoma ćudljive prirode. Iznenađen sam što ga ova stvar sa magijom drži toliko dugo.
Usuđujem se da kažem da će mu veoma brzo dojaditi kao i sve drugo.
Uz te reči on ustade od stola i reče kako ide da malo prošeta po selu. Požele
gospodi Hanifutu i Segundusu prijatno veče i ostavi ih.
-Siroti Henri - reče Strejndž. - Pretpostavljam da smo mu smrtno dosadni.
-Veoma je druželjubivo od vašeg prijatelja što je pristao da vas prati na ovom
putovanju kad sam lično ne pokazuje zanimanje za ovu stvar - reče gospodin Hanifut.
-O , bez sumnje! - uzviknu Strejndž. - Ali bio je prinuđen da pođe sa mnom inače
bi se dosađivao kod kuće. Henri nam je na nekoliko nedelja stigao u posetu, ali naši
susedi su veoma povučeni, a ja sam kod kuće uglavnom zauzet mojim proučavanjima.
Gospodin Segundus upita gospodina Strejndža kad je počeo da se bavi
proučavanjima.
-U proleće prošle godine.
-Ali kako ste postigli toliko mnogo? - uzviknu u čudu gospodin Hanifut. - I to za
manje od dve godine! Dragi moj gospodine Strejndž, to je zaista jedinstven uspeh!
-O! Zaista tako mislite? Meni se čini da sam jedva nešto ostvario. Ali nisam znao
kome da se obratim za savet. Vi ste prvi od moje sabraće čarobnjaka koje sam ikad
sreo i otvoreno vas upozoravam da ču vas zadržati do pola noći da biste mi
odgovarali na pitanja.
-Biće nam čast da vam pomognemo koliko god budemo mogli - reče gospodin
Segundus. - Ali veoma sumnjam da ćemo vam biti od velike koristi. Mi smo uvek bili
samo čarobnjaci teoretičari.
-Previše ste skromni - izjavi Strejndž. - Razmislite, na primer, o tome koliko ste
više čitali od mene.
I tako gospodin Segundus stade da nabraja autore za koje Strejndž možda još nije
čuo, a Strejndž da to zapisuje na pomalo neuredan način, ponekad u malu beležnicu, pa
na poleđini krčmarevih računa, tu i tamo i na nadlanici svojih ruku. Potom gospodina
Segundusa poče da ispituje o knjigama.
Siroti gospodin Hanifut! Kako je samo čeznuo da i on može da uzme učešće u
ovom razgovoru! Koliko je, u stvari, uzimao učešće u tome, pri tom ne zavaravajući
nikoga do sebe svojim malim lukavstvima. - Recite mu da mora da pročita Govor
ptica od Tomasa Lančestera - govorio bi obraćajući se gospodinu Segundusu radije no
Strejndžu.
-O ! - primećivao bi. - Poznato mi je vaše mišljenje, ali ja smatram da čovek
može mnogo da nauči od Lančestera.
Posle toga im gospodin Strejndž reče da sasvim sigurno zna da je do pre
nekoliko godina u Engleskoj bilo ne više od četiri primerka Govora ptica: jedan kod
glosterskog prodavca knjiga; jedan u biblioteci čarobnjaka-džentlmena u Kendalu;
jedan u vlasništvu kovača iz okoline Penzansa, koji je knjigu uzeo kao kompenzaciju
za opravku koju je izvršio na gvozdenoj kapiji; i jedan primerak koji služi da se
zatvori rupa na staklu prozora učeničkog internata katedrale u Daramu.
-Ali gde su ti primerci sada? - zavapi gospodin Hanifut. - Zašto bar jedan od tih
primeraka niste otkupili?
-U vreme kad sam ja stizao do tih mesta. Norel je već bio tu pre mene i sve ih
otkupio - reče gospođin Strejndž. - Toga čoveka nikad očima nisam video, a on me
ipak ponižava na svakom koraku. I stoga sam skovao ovaj plan da prizovem nekog
mrtvog čarobnjaka i postavim njemu... ili njoj neka pitanja. Ponela me je misao da bi
jedna ledi bila daleko naklonjenija mojim stremljenjima pa sam se odlučio za
gospođicu Avesalom5.
Gospodin Segundus zavrte glavom. - Kao način da se stekne znanje to mi izgleda
više dramatično no korisno. Zar niste mogli da smislite neki lakši način. Na kraju, u
zlatnom dobu engleske magije knjige su bile još rede nego danas, a ljudi su ipak
postajali čarobnjaci.
-Proučavao sam istorijat i biografije Oriejta da bih doznao kako su počinjali -
reče Strejndž - ali izgleda je u to doba svako, istoga časa kad bi otkrio da ima iole
dara za magiju, kretao na put da zakuca na vrata nekog starijeg, daleko iskusnijeg
čarobnjaka i ponudi se da mu bude šegrt.6
-Onda treba da se obratite gospodinu Norelu za pomoć! - uzviknu gospodin
Hanifut. - Zaista bi to trebalo da učinite! O , da! Znam - brzo reče on videvši kako se
gospodin Segundus sprema da se usprotivi - gospodin Norel je malo uzdržan, ali šta s
tim? Siguran sam da će gospodin Strejndž znati kako da izađe na kraj sa njegovom
stidljivošću. Uprkos svim manama njegove naravi, Norel nije budala i mora da uvidi
veoma velike prednosti koje može da stekne uz ovakvog pomoćnika!
Gospodin Segundus imao je mnogo da kaže protiv ove zamisli, a najpre činjenicu
da gospodin Norel gaji veliku odbojnost prema drugim čarobnjacima; ali gospodin
Hanifut. kome je ideja istoga časa kad mu se javila postala i želja, uza sve
oduševljenje svojstveno njegovoj naravi nije mogao ni da pretpostavi da s tim u vezi
mogu da se jave neke teškoće.
-O! Slažem se - reče on - da gospodin Norel nikad nije imao visoko mišljenje o
nama teoretičarima magije. Ali se usuđujem da kažem da će sasvim drugačije da se
ponaša prema sebi ravnom!
Strejndž i sam nije bio protiv te ideje; grejala ga je prirodna radoznalost da
upozna gospodina Norela. Gospodin Segundus zaista nije mogao a da ne posumnja da
je Strejndž s tim u vezi već doneo odluku i tako je postepeno dozvolio da njegove
sumnje i primedbe budu razvejane.
-Ovo je veliki dan za Veliku Britaniju, gospodine! - uzvikivao je gospodin
Hanifut. - Pogledajte samo šta je jedan čarobnjak bio u stanju da ostvari! A zamislite
šta li će tek da učine dvojica! Strejndž i Norel! O . to veoma lepo zvuči!
A onda gospodin Hanifut ponovi „Strejndž i Norel“ nekoliko puta zaredom na
tako ushićen način da je Strejndž morao da se nasmeje.
Ali kao i mnoge osetljive osobe, gospodin Segundus bio je podložan promeni
mišljenja. Sve dok je gospodin Strejndž stajao pred njim, visok, nasmejan i siguran u
sebe, gospodin Segundus nije gajio nikakve sumnje da će Strejndžov genije steći
priznanje koje zaslužuje... bilo uz pomoć gospodina Norela bilo u inat smetnjama koje
bi gospodin Norel mogao da pravi; ali sledećeg jutra, kad su Strejndž i Henri Vudhoup
odjahali, njegove misli vratiše se na sve one čarobnjake koje je gospodin Norel
namerno negirao pa je počeo da se pita nisu li gospodin Hanifut i on zaveli Strejndža
na pogrešan put.
-Ne mogu da se otmem pomisli - reče on - da je trebalo da daleko ozbiljnije
opomenemo gospodina Strejndža da se kloni gospodina Norela. Bolje bi bilo da smo
mu, umesto što smo ga podsticali da gospodina Norela potraži, savetovali da se
sakrije.
Ali gospodin Hanifut ovo uopšte nije razumeo.
 -Nema džentlmena koji voli da mu neko kaže da se krije - reče on. - A ako
gospodin Norel i bude spremao neko zlo gospodinu Strejndžu... što po mome mišljenju
nije slučaj... gospodin Strejndž će biti prvi koji će to da otkrije.
 24.
Još jedan čarobnjak
Septembar 1809.

Gospodin Drolajt se malo pomeri na stolici, osmehnu se i reče:

-Izgleda, gospodine, imate suparnika.
Pre no što gospodin Norel stiže da smisli pogodan odgovor, gospodin Lasel upita
kako se taj čovek zove.
-Strejndž - reče Drolajt.
-Ne poznajem ga - reče Lasel.
-O ! - uzviknu Drolajt. - Mislim da biste morali da ga poznajete. Džonatan
Strejndž iz Šropšira. Dve hiljade funti godišnje.
-Pojma nemam o kome govorite. O , ali čekajte malo! Nije li to onaj momak koji
je dok je studirao na Kembridžu prestravio mačku koja je pripadala
glavnokomandujućem crkvene ceremonije?
Drolajt potvrdi da je to baš taj čovek. Lasel ga se smesta seti pa obojica grunuše
u smeh.
U međuvremenu je gospodin Norel sedeo nem kao stena. Drolajtovo obaveštenje
bilo je za njega strahoviti udarac. Imao je osećaj kao da se Drolajt okrenuo i zaista ga
udario. Zaprepašćenost ga je skoro ostavila bez daha; bio je sasvim siguran da će mu
pozliti. Gospodin Norel nije smeo ni da pomisli na to šta bi sledeće Drolajt mogao...
nešto mnogo užasnije, možda... o izvedenim čudima u poređenju sa kojima bi ona što
ih je sam izveo izgledala odista kukavna. A on je onoliki trud uložio da se obezbedi da
nema rivala! Imao je osećaj sličan onome koji ima čovek koji u pozne noćne sate
tumara po kući i zaključava sva vrata i prozore i onda čuje nečije korake u sobi na
spratu.
Ali sa produžetkom razgovora, ovaj neprijatni osećaj stade da slabi i gospodin
Norel poče da se oseća daleko ugodnije. Drolajt i Lasel su pričali o izletima
gospodina Strejndža do Brajtona zarad traženja raznih zadovoljstava kao i o njegovim
posetama Batu i njegovom imanju u Šropširu i gospodin Norel pomisli da je shvatio
kakav je to čovek u pitanju: pomodar, površan čovek, čovek od one vrste od koje je
bio i Lasel. A kad je već tako (pomisli gospodin Norel) nije li verovatnije da je Vi
imate suparnika bilo upućeno ne njemu, već Laselu? Taj Strejndž (pomisli gospodin
Norel) mora biti Laselov suparnik u nekoj ljubavnoj aferi ili nečem sličnom. Norel
spusti pogled na ruke u krilu i osmehnu se vlastitoj domišljatosti.
-I tako - reče Lasel - Strejndž je sada čarobnjak, je li tako?
-O! - reče Drolajt okrenuvši se ka gospodinu Norelu. - Siguran sam da i njegovi
najbolji prijatelji ne bi poredili dar koji on ima sa onim koji ima uvaženi gospodin
Norel. Ali mislim da se o njemu veoma povoljno misli u Bristolu i Batu. U ovom času
je u Londonu. Njegovi prijatelji se nadaju da ćete vi biti tako ljubazni da mu ukažete
čast i primite ga na razgovor... i smem li da izrazim želju da i ja budem prisutan kad se
dva takva praktičara ove veštine sretnu?
Gospodin Norel veoma lagano diže pogled. - Biću veoma srećan da sretnem
gospodina Strejndža - reče on.
I gospodin Drolajt nije dugo morao da čeka da tom sastanku prisustvuje (što je
bilo jako dobro s obzirom na to da gospodin Drolajt nije voleo da čeka. Upućena je
jedna pozivnica i gospodin Drolajt i gospodin Lasel zdušno se potrudiše da obojica
budu prisutni kad se Strejndž pojavi kod gospodina Norela.
On nije bio ni mlad ni zgodan kako se gospodin Norel pribojavao. Bio je bliže
tridesetim no dvadesetim godinama starosti i, koliko je nekom džentlmenu uopšte
dozvoljeno da to procenjuje, nije uopšte bio zgodan. Ali ono što je najmanje moglo da
se očekuje u jednoj ovakvoj prilici bilo je to što je on sa sobom doveo zgodnu mladu
ženu: gospođu Strejndž.
Gospodin Norel razgovor započe tako što upita Strejndža da li je sa sobom
doneo i svoje rukopise. Veoma bi, reče, voleo da pročita ono što je gospodin Strejndž
napisao.
-Moje rukopise? - začuđeno ponovi Strejndž pa poćuta neko vreme. - Bojim se,
gospodine, da mi nije poznato na šta mislite. Ja nisam napisao ništa.
-O! - uzviknu gospodin Norel. - Gospodin Drolajt mi je rekao da ste zamoljeni
da nešto napišete za Džentlmenov magazin ali možda...
-A, to! - reče Strejndž. - Jedva sam se setio. Nikols mi je rekao da mu to ne treba
sve do onog tamo petka.
-Imate svega desetak dana, a vi još niste počeli da pišete? - zapanjeno uzviknu
gospodin Norel.
-O! - reče Strejndž. - Mišljenja sam da je bolje da čovek ono što ima na umu
stavi na papir i preda u štampu što brže može. Dozvolite mi da kažem, gospodine, da
mislim da se u ovome slažete sa mnom te da i sami tako činite.
 Gospodin Norel, koji nikada uspešno do kraja nije iz mozga nešto iscedio i čiji
je svaki pokušaj da nešto napiše i dalje bio u ovom ili onom stepenu dorađenosti i
prepravke, samo oćuta.
-A kad je u pitanju ono o čemu ću da pišem - nastavi gospodin Strejndž - moram
reći da to još uvek tačno ne znam, ali je najverovatnije da će to da bude opovrgavanje
onoga što je Portišed izneo u svom članku objavljenom u Savremenom čarobnjaku7.
Jeste li ga videli, gospodine? Besneo sam zbog toga nedelju dana. Navalio je da
dokaže da savremeni čarobnjaci ništa ne treba da imaju sa vilenjacima. Jedna je stvar
kad se kaže da smo izgubili moć da prizovemo te duhove... sasvim druga da se
osujećuje svaki pokušaj da se oni ikad koriste! Uopšte nemam razumevanja za tu vrstu
prenemaganja. Ali ono što je najčudnovatije jeste to što do sada nigde nisam naišao na
kritiku Portišedovog članka! Sad kad već imamo nešto što počinje da liči na zajednicu
čarobnjaka veoma bismo pogrešili kada bismo dozvolili da takve gluposti prolaze bez
prekora.
I Strejndž, očevidno misleći da je govorio dovoljno, pričeka odgovor nekoga od
prisutne gospode.
Posle trenutka ili dva tišine, gospodin Lasel primeti da je lord Portišed članak
napisao na osnovu izričite želje gospodina Norela i uz njegovu pomoć i odobrenje.
-Zaista?! - uzviknu Strejndž koga to veoma zapanji.
Opet nasta trenutak tišine i onda Lasel nesigurno upita kako čovek danas uči da
se bavi magijom.
-Iz knjiga - odgovori Strejndž.
-Ah, gospodine! - zavapi gospodin Norel. - Kako mi je milo što ovo od vas
čujem! Ne gubite vreme, preklinjem vas, pokušavajući da to učinite na neki drugi
način, već se u potpunosti posvetite samo čitanju! Ne žalite ni vreme ni zadovoljstva
kojih ćete da se odreknete radi čitanja jer nema dovoljno velikog žrtvovanja koje
treba da se prinese ostvarenju toga cilja!
Strejndž pomalo ironično odmeri gospodina Norela pa primeti: - Na nesreću,
velika prepreka mi je uvek bio nedostatak knjiga. Dozvolite mi da kažem, gospodine,
da ne možete ni zamisliti koliko je malo knjiga o magiji ostalo u prometu u Engleskoj.
Svi prodavci knjiga slažu se u tome da ih je do pre neku godinu bilo bezbroj, ali
sada...
-Zaista! - prekide ga žurno gospodin Norel. - E pa to je. svakako, veoma
neobično.
Tišina koja usledi bila je posebno neugodna. Sede tu tako dva jedina engleska
čarobnjaka savremenog doba. Jedan priznaje da nema knjige; drugi, kao što je dobro
poznato, ima dve velike biblioteke krcate knjigama. Uobičajena, osnovna učtivost
nalagala je da gospodin Norel ponudi neku vrstu, makar i najmanju, pomoći; ali
gospodin Norel samo oćuta.
-Mora biti da vas je veoma neobična okolnost - reče gospodin Lasel - navela da
se opredelite za bavljenje magijom.
-I bila je - reče Strejndž. - Krajnje neobična.
-Zar nam nećete reći kakva je to okolnost bila?
Strejndž se pakosno osmehnu. - Siguran sam da će gospodinu Norelu da pričini
veliko zadovoljstvo kad čuje da je on uzrok tome što sam ja postao čarobnjak. Čovek
bi u stvari mogao da kaže da je gospodin Norel od mene načinio čarobnjaka.
-Ja? - zavapi gospodin Norel, iskreno užasnut.
-Istina je, gospodine - hitro se umeša Arabela Strejndž - da je on pokušao da se
bavi raznim drugim stvarima... zemljoradnjom, poezijom, rudarstvom. Tokom samo
jedne godine oprobao se u velikom broju raznih zanimanja i ni u jednom od njih se
nije skrasio. Pre ili kasnije, bilo mu je suđeno da se prihvati magije.
Nastupi još jedan trenutak tišine, a onda Strejndž reče: - Nije mi bilo poznato da
je lord Portišed pisao po vašem nalogu, gospodine.
Da li biste, onda, bili dobri da mi nešto objasnite? Pročitao sam sve eseje
njegovog gospodstva u Prijateljima engleske magije i u Suvremenom čarobnjaku, ali
nigde nije bilo pomena o kralju Gavranu. Ovo odsustvo toliko bode oči da počinjem
da mislim da je namerno.
Gospodin Norel potvrdno klimnu glavom. - Jedna od ambicija koje imam jeste
da tog čoveka u potpunosti, kako i zaslužuje, predam zaboravu - reče on.
-Ali, gospodine, valjda je jasno da bez kralja Gavrana nema ni magije ni
čarobnjaka.
-To je, svakako, opšteuvreženo mišljenje. Ali čak i da je istinito... što ja
bezuslovno osporavam... on je odavno izgubio svako pravo na naše uvažavanje. Jer,
koja su bila njegova prva dela kad je stigao u Englesku? Da povede rat protiv
zakonitog kralja Engleske i otme mu pola njegovog kraljevstva! I treba li vi i ja,
gospodine Strejndž, da dozvolimo da se dozna da smo takvog čoveka sebi uzeli za
uzor? Treba li da njega smatramo za prvog među nama? Da li će to da nam našu
profesiju učini uglednom? Da li će to kraljeve ministre da ubedi da nam poklone svoje
poverenje? Moje je mišljenje da je odgovor na sva ova pitanja: ne! Ne, gospodine
Strejndž, jer ako već ne možemo da njegovo ime bacimo u zaborav, onda je naša
dužnost... moja i vaša... da na sva zvona oglasimo našu mržnju prema njemu! Da svuda
i svima stavimo do znanja koliko je velika naša odbojnost prema njegovom
pokvarenjaštvu i njegovim zlim delima!
Bilo je jasno da postoji velika razlika u mišljenjima i stavovima dva čarobnjaka
i Arabela Strejndž stekla je mišljenje da je isteklo vreme u kome njih dvojica mogu da
borave u istoj odaji, a da ne razdražuju jedan drugoga. Ona i Strejndž ubrzo zatim i
odoše.
Prirodno, gospodin Drolajt bio je prvi koji se oglasio da da svoje mišljenje o
novom čarobnjaku.
-Vidi, molim te! - reče on i to nešto malo pre no što su se vrata sasvim zatvorila
za Strejndžovim leđima. - Ne znam kakvo je vaše mišljenje, ali u životu nisam bio
ovoliko zapanjen! Nekoliko ljudi me je obavestilo da je on zgodan čovek. Šta li su
time mislili, voleo bih da znam? Sa takvim nosem kakav je njegov i sa tom kosom.
Crvenkastosmeđa sasvim je neugodna boja, a sasvim sam siguran da sam video i
nekoliko sedih vlasi. A ipak, ne može biti da on ima više od trideset ili trideset i dve
godine. Ona je, naprotiv, vredna ushićenja! Kakva živahnost! One njene smeđe
kovrdže veoma su zgodno uvijene! Ali mislim da je velika šteta što se pre dolaska
ovamo nije malo više obavestila o londonskoj modi. Muslin njene haljine bez sumnje
je veoma mio, ali bi mi više prijalo da je na sebi imala nešto malo više savremenije...
recimo svilu boje šumskog zelenila sa crnim vrpcama i crnim kopčama. To mi je samo
prva pomisao, razumete... mogao bih da steknem sasvim drugo mišljenje kad je
sledeći put budem video.
-Mislite li da će on da pobudi zanimanje kod sveta? - upita gospodin Norel.
-O ! Svakako - reče gospodin Lasel.
-Ah! - uzdahnu gospodin Norel. - Onda se veoma bojim... gospodine Lasele, bilo
bi mi veoma drago ako biste mogli da me posavetujete... veoma se bojim da bi lord
Malgrejv mogao da ga pozove u posetu. Želja njegovog gospodstva da magiju primeni
u ratu je tolika... sama po sebi izvrsna, bez sumnje... da ima zaista nesrećnu posledicu
u tome što ga podstiče da čita svakakve knjige iz istorije magije i da na osnovu onoga
što u njima nalazi stvara vlastito mišljenje. Smislio je plan da okupi sve veštice da mi
pomognu da porazimo Francuze... verujem da misli na one poluvilenjačke, poluljudske
žene kojima se obraćaju zlonamerni ljudi kad žele da naude svojim susedima...
ukratko, misli na onu vrstu veštica kako ih Šekspir opisuje u svom Magbetu. Zamolio
me je da uposlim dve ili tri i nije bio baš najbolje volje kad sam to odbio. Savremena
magija može da postigne mnogo, ali oslanjanje na veštice svima na glave može da
navuče tovar nevolje. Ali sada se bojim da bi on mogao da zatraži pomoć od
gospodina Strejndža. Gospodine Lasele, mislite li i vi da bi on to mogao da učini? I
gospodin Strejndž bi onda mogao da ga posluša ne shvatajući opasnost koju to donosi.
Možda bi bilo dobro da se piše ser Volteru i da se on zamoli da bude tako dobar da
njegovom gospodstvu šapne na uvo koju reč upozorenja da se čuva gospodina
Strejndža.
-O ! - reče Lasel. - Ne vidim za to nikakvu potrebu. Ako vi mislite da magija
gospodina Strejndža nije bezbedna, brzo će za to da se dozna.
Kasnije, u toku dana, priređen je ručak u čast gospodina Norela u vili u ulici
Tičfild, a bili su prisutni i gospodin Drolajt i gospođin Lasel. Ne prođe mnogo
vremena, a gospodina Norela zamoliše da kaže svoje mišljenje o čarobnjaku iz
Sropšira.
-Gospodin Strejndž - reče gospodin Norel - čini mi se kao veoma ljubazan
džentlmen i veoma darovit čarobnjak koji još može da postane najuverljiviji dodatak
našoj profesiji koja je u poslednje vreme nešto onemoćala.
-Gospodin Strejndž, izgleda, gaji neke veoma čudne ideje o magiji - reče Lasel. -
Nije se mnogo trudio da se obavesti o savremenim idejama o tom predmetu... pri čemu
mislim, razume se, na ideje gospodina Norela koje su sav svet zadivile svojom
pročišćenošću i doslednošću.
Gospodin Drolajt ponovi svoje mišljenje o kosi gospodina Strejndža kao i ono
da je haljina gospođe Strejndž, iako ne sasvim po modi, bila od veoma lepog muslina.
Otprilike u isto vreme kad je tekao ovaj razgovor, druga grupa ljudi (među
kojima su bili i gospodin i gospođa Strejndž) obedovala je u skromnoj odaji kuće na
Carterhaus skveru. Prijatelji gospodina i gospođe Strejndž bili su, prirodno, radoznali
da čuju kakvo je njihovo mišljenje o velikom gospodinu Norelu.
-On reče da se nada da će kralj Gavran ubrzo biti zaboravljen - reče Strejndž sav
u čudu. - Šta kažete na to? Čarobnjak koji se nada da će kralj Gavran biti zaboravljen!
Isto bi mi bilo da čujem da kenterberijski nadbiskup tajno radi na tome da potisne sve
znanje o Svetom trojstvu.
-On je kao muzičar koji želi da sakrije od sveta muziku gospodina Hendla - složi
se sa njim dama koja je na glavi imala turban i jela artičoke sa bademima.
-Ili kao ribomrzac koji se nada da će ubediti svet da more ne postoji - reče
džentlmen koji je svoj tanjir punio dobrim komadom cipla u vinskom sosu.
Onda i ostali prisutni iznesoše slične primere gluposti uz opšti smeh svih osim
gospodina Strejndža, koji je samo sedeo i namršteno zurio u svoj tanjir.
-Mislila sam da ti je namera bila da gospodina Norela zamoliš da ti pomogne -
reče Arabela.
-A kako sam to mogao da učinim kad smo se prepirali od prvog trenutka kad smo
se sreli? - zavapi Strejndž. - Ne sviđam mu se. A ni on meni.
-Ne sviđaš mu se! Da, možda mu se nisi svideo. Ali sve vreme dok smo bili tamo
on oka nije skidao sa tebe i nije gledao nikog drugog. Izgledalo je kao da želi da te
proguta očima. Usuđujem se da kažem da je usamljen. Sve te godine proveo je samo u
učenju i nije imao nikoga kome bi mogao da poveri svoje misli. Svakako ne onim
neumesnim ljudima koji su sad oko njega... zaboravila sam im imena. Ali sad kada te
je video... a zna da sa tobom može da razgovara... e pa, veoma bi me čudilo da te opet
ne pozove u posetu!
U ulici Tičfild, gospodin Norel odloži viljušku i salvetom se potapka po usnama.
- Razume se - reče on - on mora da se posveti. Usrdno sam mu preporučio da se
posveti.
Strejndž na Čarterhaus skveru reče: - Rekao mi je da se posvetim... Čemu?,
upitao sam... Čitanju, rekao mi je. U životu nisam bio toliko zapanjen. Umalo ga nisam
upitao šta to treba da čitam kad je on pokupovao sve knjige.
Sledećeg dana Strejndž reče Arabeli da mogu da pođu za Sropšir kad god to njoj
bude po volji... smatrao je da ih više ništa ne zadržava u Londonu. Takođe, reče da je
odlučio da više uopšte ne razmišlja o gospodinu Norelu. U tome nije bio nešto
naročito uspešan jer je u sledećih nekoliko dana Arabela zaticala sebe kako sluša
njegove duge recitacije o manama gospodina Norela, kako profesionalnim tako i
ličnim.
U međuvremenu, na Hanover skveru, gospodin Norel je bez prestanka zapitkivao
gospodina Drolajta o tome šta gospodin Strejndž radi, koga posećuje i šta ljudi o
njemu misle.
Gospodin Lasel i gospodin Drolajt bili su pomalo uznemireni zbog ovakvog
razvoja događaja. Sad su već više od godinu dana uživali u ne malom uticaju u društvu
zbog čarobnjaka, kao njegovi prijatelji, pa su im se udvarali admirali, generali,
političari, svi u stvari koji su želeli da čuju mišljenje gospodina Norela ili želeli da
gospodin Norel nešto uradi. Pomisao na drugog čarobnjaka koji bi sa gospodinom
Norelom mogao da se poveže vezama čvršćim od onih o kojima su gospodin Lasel i
gospodin Drolajt mogli samo da sanjaju i koji bi na sebe mogao da preuzme dužnost
savetnika gospodina Norela, bila je krajnje neprihvatljiva. Gospodin Drolajt reče
gospodinu Laselu da Norel mora biti sprečen da misli na čarobnjaka iz Sropšira i,
mada je prevrtljiva priroda sprečavala gospodina Lasela da se sa nekim složi iz prve,
nije bilo sumnje da je on bio istog mišljenja.
Ali tri ili četiri dana posle posete gospodina Strejndža, gospodin Norel reče: -
Razmišljao sam o toj stvari veoma pažljivo i verujem da nešto treba da bude učinjeno
za gospodina Strejndža. Žalio se na nedostatak materijala. E pa, razume se, mogu da
razumem da bi to moglo... Ukratko, odlučio sam da mu na poklon dam jednu knjigu.
-Ali, gospodine! - zavapi Drolajt. - Zar jednu od vaših dragocenih knjiga? Ne
smete tek tako da ih delite ljudima... naročito ne drugim čarobnjacima koji mogu da ih
ne upotrebe onako mudro kao vi!
-O ! - reče gospodin Norel. - Ne mislim ja na jednu od mojih knjiga. Bojim se da
ni od jedne ne bih mogao da se rastanem. Ne, kupio sam jednu knjigu kod Edvardsa i
Skiteringa sa namerom da je poklonim gospodinu Strejndžu. Izbor je, priznajem, bio
težak. Ima mnogo knjiga koje, da budem savršeno iskren, još ne bih preporučio
gospodinu Strejndžu; nije spreman za njih. Usvojio bi iz njih svu silu pogrešnih ideja.
Ova knjiga ima mnogo mana... bojim se i previše. Gospodin Strejndž iz nje neće
naučiti mnogo o stvarnoj magiji. Ali ona mnogo prostora posvećuje marljivom
istraživanju i opasnostima koje donosi prerana posvećenost pisanju... što su sve
lekcije za koje se nadam da će ih gospodin Strejndž primiti srcu.
Gospodin Norel je sve vreme dok je o njoj govorio brižno gledao tu knjigu.
I tako gospodin Norel ponovo pozva Strejndža da ga poseti na Hanover skveru i
tom prilikom su, kao i prvi put, prisutni bili i gospodin Drolajt i gospodin Lasel, ali
Strejndž dođe sam.
Drugi sastanak odigra se u biblioteci kuće na Hanover skveru. Strejndž pogleda
oko sebe na veliki broj knjiga na policama, ali ne reče ni reč. Moguće je da beše
prestao da bude ljut. Činilo se da na obe strane postoji rešenost da se govori i ponaša
daleko učtivije.
-Činite mi veliku čast, gospodine - reče Strejndž kad mu gospodin Norel dade
svoj poklon. - Engleska magija od Džeremija Tota.
I on prevrte nekoliko stranica. - Za ovog autora ranije nisam čuo.
-To je biografija njegovog brata, teoretičara, čarobnjaka i teoretičara po imenu
Horas Tot koji je živeo u prethodnom veku - reče gospodin Norel8.
On se zatim potrudi da objasni sve o lekcijama o marljivom istraživanju i o tome
da čovek ne treba prerano da se priklanja pisanju koje je trebalo da Strejndž nauči i
prihvati. Strejndž se učtivo nasmešio, poklonio se i rekao da je siguran da će knjiga
biti veoma zanimljiva.
Gospodin Drolajt izrazi divljenje prema poklonu koji je Strejndž dobio.
Gospodin Norel gledao je Strejndža sve vreme sa čudnim izrazom na licu kao da
bi mu bilo drago da malo razgovara sa njim, ali ne zna kako da to otpočne.
Gospodin Lasel podseti gospodina Norela da ga lord Malgrejv iz admiraliteta
očekuje za jedan sat.
-Čeka vas posao, gospodine - reče Strejndž. - Ne smem da vas u tome dalje
ometam. A i sam, zaista, treba da obavim jedan posao koji ne sme da bude zanemaren
za gospođu Strejndž u ulici Bond.
 -I možda ćemo jednog dana - reče gospodin Drolajt - videti neku od magija koju
će da izvede gospodin Strejndž. Obožavam da gledam magiju na delu.
-Možda - reče Strejndž.
Gospodin Lasel pozvoni da dođe sluga da isprati gospodina Strejndža. Ali,
iznenada, gospodin Norel reče: - Bilo bi mi veoma drago da nešto od magije koju
primenjuje gospodin Norel vidim sada... ukoliko on želi da nam ukaže čast i
demonstrira je.
-O ! - reče Strejndž. - Ali ja ne znam...
-Učinili biste mi veliku čast - reče gospodin Norel.
-Vrlo dobro - reče Strejndž. - Biće mi drago da vam nešto pokažem. Biće to,
možda, malo nezgrapno u poređenju sa onim na šta ste vi navikli. Veoma sumnjam,
gospodine Norele, da mogu da se poredim sa vama u eleganciji izvođenja.
Gospodin Norel se pokloni.
Strejndž se jedno dva ili tri puta osvrnu oko sebe da pogleda po sobi i vidi kakvu
bi magiju mogao da izvede. Pogled mu pade na ogledalo koje je visilo na zidu
zavučeno u ugao sobe u koji svetio nije dopiralo. On postavi Englesku magiju
Džeremija Tota na sto tako da je njen odraz jasno mogao da se vidi u ogledalu.
Nekoliko trenutaka je samo zurio u to i ništa se ne dogodi. A onda načini čudan pokret;
provuče obe ruke kroz kosu, obuhvati njima pozadi svoj vrat i protegli ramena kao što
to čini čovek kome su leđa utrnula od nekretanja. Onda se osmehnu i dobi izgled kao
da je beskrajno zadovoljan samim sobom.
Što beše čudno jer je knjiga izgledala isto onako kao i pre.
Lasel i Drolajt, koji su bili sviknuti da gledaju... ili slušaju... predivnu magiju
gospodina Norela, ovim jedva da su bili zadovoljni; i zaista je moglo da se kaže da je
ovo čemu su prisustvovali bilo slabije od nečega što bi opsenar mogao da izvede na
vašaru. Lasel otvori usta... da se podsmehne, bez sumnje... ali ga u tome preduhitri
gospodin Norel koji iznenada zapanjeno uskliknu: - Ali to je izvanredno, gospodine
Strejndž! To je odista... Dragi moj, gospodine Strejndž! Nikad ranije ni nisam čuo za
takvu magiju! Nije pobrojana kod Saton-Grouva. Uveravam vas, dragi moj gospodine,
da nije na spisku kod Saton-Grouva!
Lasel i Drolajt su čas jednog čas drugog čarobnjaka posmatrali pomalo zbunjeno.
Lasel priđe stolu i pažljivo se zagleda u knjigu. - Malo je duža, možda, nego što
je bila - reče.
-Ja mislim da nije - reče Drolajt.
-Kožni povez sad je svetlosmeđ - reče Lasel. - Nije li ranije bio plav?
 -Ne - reče Drolajt. - Bio je svetlosmeđ i pre.
Gospodin Norel se glasno nasmeja; gospodin Norel, koji se retko čak i smešio,
sad se smejao njima. - Ne, ne, gospodo! Niste pogodili! Zaista niste! O , gospodine
Strejndž...! Ne mogu da vam iskažem koliko... Ali oni ne shvataju šta je to što ste vi
učinili! Podignite je!
Ovaj poslednji uzvik bio je upućen Drolajtu i Laselu. - Podignite je, gospodine
Lasel!
Daleko zbunjenije no ikad ranije, Lasel pruži ruku da uhvati knjigu, ali zahvati
samo prazan vazduh. Knjiga je samo izgledom ležala tu.
-Uspeo je da knjiga i njen odraz u ogledalu pramene mesta -reče gospodin Norel
- Prava knjiga je tamo, u ogledalu.
I on ode da zaviri u ogledalo pokazujući mnogo profesionalnog zanimanja. - Ali
kako ste to postigli?
-Zaista kako? - promrmlja gospodin Strejndž i onda se ušeta po sobi
odmeravajući odraz knjige na stolu iz svih uglova onako kao što čini igrač bilijara,
zatvarajući čas jedno čas drugo oko.
-Možete li da je vratite? - upita Drolajt.
-Nažalost, ne - reče Strejndž. - Istini za volju, imam sasvim nejasnu predstavu o
onome što sam učinio. Usuđujem se da kažem da je isti slučaj i sa vama, gospodine.
Čovek samo ima osećaj da mu u pozadini svesti svira muzika i jednostavno zna koji će
da bude sledeći takt.
-Izuzetno, zaista - reče gospodin Norel.
Ono što je možda bilo još izuzetnije bilo je to da je gospodin Norel, koji je ceo
život proveo strepeći da će naići na rivala, konačno video magiju koju je izveo drugi
čovek i, daleko od toga da time bude poražen, otkrio da je tim činom oduševljen.
Gospodin Norel i gospodin Strejndž rastaše se tog popodneva na veoma učtiv
način i sledećeg jutra se sretoše bez znanja i bez prisustva gospodina Drolajta i
gospodina Lasela. Taj sastanak završi se tako što gospodin Norel predloži da
gospodina Strejndža uzme za učenika. Gospodin Strejndž prihvati.
-Jedino bih voleo da nije oženjen - sa strepnjom sam sebi reče gospodin Norel. -
Posao čarobnjaka nije da se žene.
 25.
Obrazovanje čarobnjaka
Septembar - decembar 1809.

Prvog jutra Strejndžovog obrazovanja, pozvan je on na doručak u kuću na Hanover

skveru. Kad dva čarobnjaka sedoše za sto za obedovanje, gospodin Norel reče: -
Uzeo sam sebi slobodu da napravim plan vašeg učenja za neke tri ili četiri sledeće
godine.
Strejndž se malo trže kad ču ono o tri ili četiri godine, ali ne reče ništa.
-Tri ili četiri godine tako je kratko vreme - nastavi gospodin Norel uz uzdah - da
ja prosto ne vidim kako sve da postignemo.
On preko stola dodade Strejndžu dvanaestak ili nešto malo više listova hartije.
Na svakom listu bile su ispisane po tri kolone teksta sitnim, preciznim rukopisom
gospodina Norela; svaka od kolona sadržala je dug spisak raznih vrsta magije.9
Strejndž ih letimično pregleda pa reče da ima da se uči mnogo više no što je on
mislio.
-Ah! Zavidim vam, gospodine - reče gospodin Norel. - Zaista vam zavidim.
Primena magije u praksi puna je nezadovoljstava i razočaranja, ali je zato njeno
proučavanje beskrajno uživanje! Svi veliki čarobnjaci Engleske na taj način postaju
čovekovi najbolji prijatelji i vodiči. Marljiv rad nagrađen je uvećanjem znanja i, što
je najbolje, čovek nema čak ni potrebu za društvom bližnjih mesecima i viđa ih samo
ako to želi!
Nekoliko trenutaka gospodin Norel izgledao je izgubljen u razmišljanju o tom
srećnom načinu života, a onda, trgavši se, predloži da sebi više ne uskraćuju
zadovoljstvo početka Strejndžovog obrazovanja te da smesta pođu u biblioteku da
počnu.
Biblioteka gospodina Norela bila je na prvom spratu. Bila je to čarobna odaja
nameštena sasvim po ukusu njenog vlasnika koji je tu dolazio da se osami i obodri.
Gospodin Drolajt beše nagovorio gospodina Norela da u skladu sa tadašnjom modom
postavi male komade ogledala po svim mogućim ćoškovima i pod svim mogućim
neobičnim uglovima. Ovo je značilo da se čovek bez prestanka sreće sa jakim
bleskom srebrnog svetla ili sa iznenadnim odrazom nekoga sa ulice kad se to najmanje
očekuje. Zidovi su bili prekriveni svetlozelenim papirom sa motivom zelenog
hrastovog drveća i čvornovatih hrastovih grana, a mala kupola beše načinjena u
tavanici i oslikana tako da predstavlja lisnatu nadstrešnicu jezera u proleće. Knjige su
sve bile u povezu od svetle teleće kože sa naslovima štampanim urednim srebrnim
velikim slovima na hrbatima. Između sve te otmenosti i sklada, pomalo iznenađujuće
delovala su brojna prazna mesta između knjiga kao i mnoge police na kojima knjiga
uopšte nije bilo.
Strejndž i gospodin Norel sedoše svaki sa po jedne strane otvorenog kamina u
kome je tinjala vatra.
-Ako mi dozvolite, gospodine - reče Strejndž - voleo bih da počnem time što bih
vam postavio neka pitanja. Priznajem da me je ono što sam pre neki dan čuo o
vilenjacima u potpunosti zaprepastilo i pitam se mogu li da vas ubedim da mi o toj
temi ispričate nešto više. Kakvoj se opasnosti čarobnjak izlaže ako vilenjaka uzme u
službu? I kakvo je vaše mišljenje o tome koliko su oni korisni?
-Sa korišću od njih uveliko se preteruje, a opasnost od njih strašno se potcenjuje
- reče gospodin Norel.
-O ! Da li je i vaše mišljenje da su vilenjaci, kako to neki ljudi tvrde, demoni? -
upita Strejndž.
-Naprotiv. Ja sam sasvim uveren da je uobičajeno mišljenje o njima ispravno. Je
li vam poznato šta je Čejston pisao o toj temi? Ne bi me iznenadilo ako ispadne da je
Čejston bio veoma blizu istine o tome.10 Ne, ne, moje neslaganje sa vilenjacima
sasvim je druge vrste.
Gospodine Strejndž, recite mi zašto po vašem mišljenju magija u Engleskoj
zavisi... ili izgleda da zavisi... od pomoći vilenjaka?
Strejndž se načas zamisli. - Pretpostavljam stoga što sva magija u Engleskoj
potiče od kralja Gavrana koji se obrazovao na vilenjačkom dvoru i svoju magiju
izučio tamo.
-Slažem se da je kralj Gavran u osnovi svega toga - reče gospodin Norel - ali
nije na način kako, pretpostavljam, vi to zamišljate. Razmislite malo o tome, ako
hoćete, gospodine Strejndž, da je on sve vreme dok je vladao severnom Engleskom
takođe vladao i vilenjačkim kraljevstvom. Razmislite, ako hoćete, da nijedan kralj
nije vladao dvema tako različitim rasama u isti mah. Razmislite, ako hoćete, da je on
bio veliki kralj isto onoliko koliko je bio i veliki čarobnjak... što je činjenica koju
mnogi istoričari imaju sklonost da previđaju. Mislim da malo može da se sumnja u to
da je on bio prezauzet mirenjem i stvaranjem veza između svoja dva naroda... što je
zadatak koji je on uspešno obavio, gospodine Strejndž, namernim preterivanjem sa
ulogom vilenjaka u magiji. Na taj način podigao je poštovanje svojih ljudskih
podanika prema vilenjacima, svojim podanicima vilenjacima našao je korisno
zanimanje i naveo time oba naroda da čeznu za društvom jedni drugih.
-Da - reče Strejndž, zamišljeno - to mi je jasno.
-Meni se čini - reče gospodin Norel - da su čak i najveći od oriejtskih
čarobnjaka grešili sa odnosom do koga su vilenjaci neophodni u magiji koju
primenjuju ljudi. Pogledajte samo Pejla! On je svoje sluge vilenjake smatrao toliko
značajnim za ostvarenje njegove veštine da je pisao da su njegove najveće
dragocenosti tri ili četiri vilenjaka koji su živeli u njegovoj kući! A ipak, moj lični
primer svedoči da su sve pristojne vrste magije savršeno ostvarive bez pomoći bilo
koga od njih! U kojoj mi je to, od svih onih stvari koje sam obavio, bila potrebna
pomoć vilenjaka?
-Razumem vas - reče gospodin Strejndž, koji je međutim smatrao da je ovo
poslednje tvrđenje gospodina Norela moralo da bude samo lepo govorništvo. - I
moram priznati, gospodine, da je ova ideja za mene sasvim nova. Nisam na nju naišao
ni u jednoj od knjiga.
-Nisam ni ja - reče gospodin Norel. - Razume se, ima nekih vrsta magije koje su
potpuno neizvodive bez pomoći vilenjaka. Desiće se da... a ja se iskreno nadam da će
to biti veoma retko... da vi i ja nećemo moći ništa da učinimo bez tih opakih stvorenja.
Prirodno, primenjivaćemo u tim slučajevima krajnju opreznost. Svaki vilenjak koga
prizovemo radio je već bez sumnje sa nekim od engleskih čarobnjaka. Taj će dati sve
od sebe da nam pobroji sve velike čarobnjake kojima je služio i navede nam usluge
koje mu je učinio. Njegovo poznavanje oblika i vrsta takvih odnosa biće daleko veće
od našeg. To nas stavlja... staviće nas... u položaj u kome će on imati prednost. A
uveravam vas, gospodine Strejndž, da se iščezavanje engleske magije nigde ne shvata
tako dobro kao u Drugim zemljama.
-A ipak je običan svet veoma opčinjen vilenjacima - zamišljeno reče Strejndž -
pa bi, ako nekoga povremeno budete uzimali u službu, to možda pomoglo da naša
veština stekne veću popularnost. I dalje postoje velike predrasude u vezi sa primenom
magije u ratovanju.
-O! Tačno je! - uzviknu gospodin Norel ozlojeđeno. - Narod veruje da magija
počinje i završava se sa vilenjacima! Teško da iko razmišlja o veštini i učenosti
čarobnjaka! Ne, gospodine Strejndž, meni to nije razlog za uzimanje vilenjaka u
službu! Baš naprotiv! Pre sto godina čarobnjak-istoričar, Valentin Mandej, porekao je
i samo postojanje Drugih zemalja. On je smatrao da su ljudi koji su tvrdili da su tamo
bili svi bez izuzetka lažovi. U ovome je skroz grešio, ali sam prema njegovom stavu
veoma naklonjen i voleo bih da možemo da svet uverimo da mu se više veruje.
Gospodin Norel se malo zamisli pa reče: - Razume se, Mandej je išao dotle da je
poricao da i Amerika postoji, pa onda Francuska i tako dalje. Verujem da je u vreme
kad je umro davno digao ruke od Škotske i počinjao da gaji sumnje u vezi sa
Karlajlom... Imam njegovu knjigu ovde.11
I gospodin Norel se diže i skide knjigu sa police. Ali je Strejndžu ne dade
odmah.
Posle kraće tišine, Strejndž upita: - Savetujete li mi da pročitam tu knjigu?
-Da, zaista. Mišljenja sam da bi trebalo da je pročitate.
Strejndž pričeka, ali Norel samo nastavi da zuri u knjigu u svojim rukama kao da
pojma nema šta dalje treba da radi.
-Onda morate da mi je date, gospodine - blago reče Strejndž.
-Da, tako je - reče gospodin Norel.
On se oprezno približi Strejndžu, ali knjigu zadrža još nekoliko trenutaka pre no
što je naglo diže i spusti Strejndžu u ruke čudnim pokretom, kao da se uopšte ne radi o
knjizi već o maloj ptici koja se upija uz njega i ni po koju cenu neće da ide nekom
drugom tako da mora da je prevari da bi ostavila njegovu ruku. Tako se bio posvetio
ovom manevru da nije imao vremena da pogleda Strejndža koji se suzdržavao da se ne
nasmeje.
Kad se postupak konačno završi, gospodin Norel neko vreme osta čežnjivo
zagledan u svoju knjigu u rukama drugog čarobnjaka.
Ali kad se jednom rastao od prve knjige onaj bolni deo njegovog stradanja, čini
se, bi okončan. Pola sata kasnije on Strejndžu ponudi novu knjigu te ode i donese je
bez mnogo oklevanja. Oko podneva je Strejndžu već pokazivao knjige na policama i
dozvoljavao mu da ih sam uzme. Do kraja tog dana, gospodin Norel je Strejndžu dao
prilično neverovatan broj knjiga na čitanje uz napomenu da očekuje da ih sve pročita
do kraja nedelje.
Ceo dan proveden u razgovorima i učenju bio je luksuz koji sebi nisu često mogli
da priušte; uglavnom su imali obavezu da jedan deo svakoga dana posvećuju
posetiocima gospodina Norela... bilo da je u pitanju bio pomodarski svet, za koji je
gospodin Norel još verovao da je suštinska stvar da on bude obrazovan, bilo gospoda
iz raznih ministarstava Vlade.
Posle četrnaest dana oduševljenje gospodina Norela za njegovog novog učenika
nije znalo za granice. - Čovek samo jednom treba da mu nešto objasni - pričao je tom
prilikom gospodin Norel ser Volteru - i on to smesta shvata! Dobro se sećam koliko
sam nedelja proveo da bih savladao Pejlove pretpostavke koje se tiču predviđanja
stvari koje treba da se dogode, ali je gospodin Strejndž ovladao ovom izuzetno teškom
teorijom za nešto manje od četiri sata!
 Ser Volter se osmehnu. - Nema sumnje da je tako. Ali ja ipak mislim da vi svoj
doprinos tome prilično potcenjujete. Gospodin Strejndž ima prednost da mu teške
stvari objašnjava iskusan učitelj, dok vi niste imali nikoga... vi ste mu utrli put i
učinili da mu sve bude bez smetnji i lako.
-Ah! - uz viknu gospodin Norel. - Ali kad smo gospodin Strejndž i ja seli da
malo podrobnije razgovaramo o tim pretpostavkama, shvatio sam da one imaju daleko
širu primenu no što sam ja mislio. Njegova su pitanja, vidite, bila ono što me je
odvelo do tog novog shvatanja ideja doktora Pejla!
Ser Volter reče: - Pa, gospodine, drago mi je što ste našli prijatelja čiji je um
toliko u skladu sa vašim... jer nema ugodnije stvari od te.
-Slažem se sa vama, ser Voltere! - uzviknu gospodin Norel. -Zaista se slažem!
Strejndžovo divljenje prema gospodinu Norelu bilo je mnogo uzdržanije prirode.
Norelove zamorne govorancije i nastranosti u ponašanju nisu prestajali da mu idu na
nerve; i otprilike u isto vreme kada je gospodin Norel Strejndža hvalio ser Volteru,
Strejndž se na Norela žalio Arabeli.
-Čak i sad jedva da znam šta da mislim o njemu. On je u jedan isti mah i
najznačajniji i najdosadniji čovek našeg doba. Dva puta je tokom današnjeg
prepodneva naš razgovor prekidan stoga što je on mislio da je čuo miša u sobi...
prema miševima gaji posebnu odbojnost. Dvojica slugu, dve služavke i ja ispomerali
smo sav nameštaj u traganju za tim mišem dok je on stajao pored kamina ukočen od
straha.
-Ima li mačku? - upita Arabela. - Trebalo bi da nabavi mačku.
-O , ali tek to nije moguće! Mačke mrzi još više od miševa. Rekao mi je da bi,
ako bi bio takve zle sreće da se u isto vreme u nekoj sobi nađe sa mačkom, posle sat
vremena dobio osip svuda po koži.
Gospodin Norel imao je iskrenu želju da svoga učenika obrazuje temeljno, ali se
navika da radi povučeno, u tajnosti i pritvorno, teško oslobađao. Jednoga dana u
decembru mesecu, kada je sneg baš jako padao u mekim pahuljama iz teških,
zelenkastosivih oblaka, dva čarobnjaka sedeli su u biblioteci gospodina Norela.
Lagano lelujanje mase pahulja sa spoljne strane prozora, vrelina vatre i uticaj velike
čaše šerija, koju beše na nesreću prihvatio kad mu je gospodin Norel ponudio, sve je
to zajedno učinilo Strejndža posebno mlitavim i pospanim. Glavu je držao oslonjenu
na ruku i oči su mu se gotovo sklapale.
A gospodin Norel je govorio: - Mnogi čarobnjaci pokušavali su da magijske
moći zarobe u nekom fizičkom predmetu. To nije teška operacija, a predmet može da
bude bilo koja stvar koju čarobnjak poželi. Drveće, dragulji, knjige, kuršumi, šeširi,
sve je to s vremena na vreme već bilo korišćeno u ove svrhe.
 I tu se gospodin Norel oštro zagleda u vrhove svojih prstiju.
-Smeštanjem svojih moći u bilo koji od predmeta koje su odabrali, čarobnjaci se
nadaju da će se obezbediti da im moć ne oslabi, što je inače neminovnost koja se
javlja sa starošću i bolešću. I sam sam lično nekoliko puta dolazio u iskušenje da
učinim isto; moje umeće zaista teško može da bude poremećeno jakim nazebom ili
upalom grla. Ipak, posle pažljivog razmatranja, zaključio sam da je takva podela moći
loš izbor. Hajde da razmotrimo slučaj prstenova. Za prstenje se odavno smatra da je
posebno pogodno za ovu vrstu magije zbog njihove odlike da su mali. Čovek
godinama bez prestanka može da nosi prsten na prstu, a da pri tom na sebe ne skreće
pažnju... što ne bi bio slučaj da se opredelio za knjigu ili kamičak... a ipak, teško da u
istoriji postoji neki čarobnjak koji ga, kad je već poverio deo svoje veštine i moći
čarobnom prstenu, nekako nije izgubio i onda bio izložen moru nevolja da ga povrati.
Uzmite, na primer, slučaj gospodara od Notingama iz dvanaestog veka čija je ćerka
greškom umesto običnog uzela njegov prsten moći pa otišla na vašar na dan Svetog
Metjua. Ta nemarna mlada žena...
-Šta? - graknu Strejndž, iznenada.
-Šta? - kao odjek ponovi gospodin Norel, preplašeno.
Strejndž drugom gospodinu podari jedan oštar, ispitivački pogled.
Gospodin Norel mu ga uzvrati, pomalo isprepadano.
-Izvinite, gospodine - reče Strejndž - ali da li sam vas dobro razumeo? Govorimo
li mi ovde o magičnim moćima koje se na neki način prenose na prstenje, kamenje i
amajlije... lako neke stvari?
Gospodin Norel oprezno potvrdno klimnu glavom.
-Ali ja sam mislio da ste mi rekli - poče Strejndž, ali zastade i učini mali napor
da govori malo blaže - mislio sam da ste mi pre nekoliko nedelja rekli da su čarobno
prstenje i kamenje bajke.
Gospodin Norel samo je veoma uznemireno zurio u svog učenika.
-Da nisam možda pogrešio? - upita Strejndž.
Gospodin Norel ne reče ama baš ništa.
-Pogrešio sam - reče Srejndž. - Molim vas da mi oprostite, gospodine, što sam
vas prekinuo u izlaganju. Nastavite, preklinjem vas.
Ali gospodin Norel, mada je izgledalo da mu je veoma laknulo što je Strejndž
tako razrešio svoju nedoumicu, više nije bio sklon da nastavi predavanje pa predloži
umesto toga da piju čaj, na šta gospodin Strejndž veoma spremno pristade.12
Te večeri je Strejndž ispričao Arabeli sve što je gospodin Norel rekao i sve što
je on, Strejndž, njemu odgovorio.
-Ali, ja ne shvatam - reče Arabela. - Što bi on na tako čudan način sam sebi
skakao u usta?
-O! Neumoljiv je u nameri da neke stvari zadrži za sebe. To je sad očevidno... a
ja bih još dodao da ne može uvek da se seti šta treba da ostane tajna, a šta ne. Sećaš li
se da sam ti rekao da postoje prazna mesta između knjiga na policama njegove
biblioteke? E pa, izgleda da je onoga istog dana kad me je primio da mu budem učenik
naredio da se isprazni pet polica i da se sve te knjige pošalju u Jorkšir, jer su za mene
isuviše opasne za čitanje.
-Blagi bože! Kako si to doznao? - upita Arabela, veoma iznenađena.
-Drolajt i Lasel su mi to rekli. I to su učinili sa velikim zadovoljstvom.
-Pogani nikogovići!
Gospodin Norel bio je veoma razočaran što Strejndžovo obrazovanje mora da
bude prekinuto na dan ili dva koliko je bilo potrebno da Strejndž i Arabela nađu kuću
u kojoj će da stanuju.
-Njegova žena je problem - uz uzdah je gospodin Norel objasnio Drolajtu. - Da
je samac ne bi imao ništa protiv da dođe i živi ovde kod mene.
Drolajta veoma uznemiri to što je gospodin Norel uopšte došao na takvu zamisao
pa, za slučaj da bi ona ponovo mogla da se javi, predostrožno reče: - O , ali
gospodine! Mislite na vaš rad za admiralitet i ministarstvo rata koji su toliko značajni
i toliko poverljive prirode! Prisustvo još neke osobe u kući moglo bi taj rad veoma da
ugrozi!
-O , ali gospodin Strejndž će u tom radu da mi pomaže! reče gospodin Norel. -
Veoma bih pogrešio kad bih zemlju lišio njegovog dara. Gospodin Strejndž i ja smo
prošlog četvrtka zajedno bili u admiralitetu da se vidimo sa lordom Malgrejvom.
Verujem da lordu Malgrejvu u početku ni najmanje nije prijalo to što sam doveo
gospodina Strejndža...
-To je stoga što je njegovo gospodstvo svesno nadmoći vaše magije! Usuđujem
se da primetim da on misli da običan amater... ma kako bio darovit... ne treba da se
petlja u poslove admiraliteta.
-... ali kad je njegovo gospodstvo čulo ideje gospođina Strejndža o tome kako da
se magijom porazi Francuska, okrenuo se meni sa širokim osmehom na licu i rekao:
’Vi i ja, gospodine Norele, malo smo ubuđali. Potrebna nam je sveža krv da nas
razdrma, zar ne?’
-I lord Malgrejv je tako rekao? Vama? - upita Drolajt. - Bilo je to nedopustivo
nevaspitano od njega. Nadam se, gospodine, da ste mu podarili jedan od onih vaših
pogleda!
-Molim?
Gospodin Norel bio je zaokupljen sopstvenom pričom i nije imao vremena da
poklanja pažnju ma čemu što bi gospodin Drolajt mogao da govori. - ’O !’, rekao sam
ja njemu... rekao sam: ’U potpunosti se sa vama slažem, moj lorde. Ali pričekajte
samo dok čujete šta gospodin Strejndž još ima da kaže. Ni polovinu još niste čuli!’
A nije u pitanju bio samo admiralitet... ministarstvo rata kao i sva druga vladina
ministarstva imali su razlog da se vesele pojavi Džonatana Strejndža. Iznenada su
mnoge stvari koje su prethodno bile teške postale izvodive. Kraljevi ministri odavno
su gajili plan da neprijateljima Engleske pošalju košmarne snove. Ministar spoljnih
poslova prvi je to predložio u januaru 1808. godine i skoro godinu dana gospodin
Norel je marljivo svake noći slao košmarni san imperatoru Napoleonu Bonaparti, a
kao ishod toga truda ništa se nije desilo. Bonapartino carstvo nije se zaljuljalo, a
Bonaparta je lično išao iz bitke u bitku staloženo kao i uvek. I tako je na kraju
gospodinu Norelu preporučeno da se toga mane. Ser Volter i gospodin Kaning
privatno su mislili da je plan propao zato što gospodin Norel nije imao dar za
stvaranje užasa. Gospodin Kaning se žalio da košmari koje je gospodin Norel slao
caru (a koji su se uglavnom sastojali od toga da se dragonski kapetan krije u carevom
ormanu i slično) nisu bili u stanju da uplaše ni guvernantu njegove dece, a kamoli
samog cara koji je osvojio pola Evrope. Neko vreme je pokušavao da ubedi druge
ministre da bi trebalo da zaposle gospodu Bekforda, Luisa i Redklifa da smisle snove
sačinjene od živih užasa koje bi onda gospodin Norel mogao da ubaci u Bonapartinu
glavu. Ali su drugi ministri bili mišljenja da je zapošljavanje čarobnjaka jedna stvar,
a zapošljavanje romanopisaca nešto sasvim drugo pa tome nisu hteli da se priklone.
Sa pojavom Strejndža taj je plan ponovo oživeo. Strejndž i gospodin Kaning
sumnjali su da je nemoralni francuski imperator imun na tako beznačajna zla kao što su
snovi i stoga su ovoga puta odlučili da počnu od njegovog saveznika, Aleksandra,
ruskog cara. Prednost su im na Aleksandrovom dvoru bili i brojni prijatelji: ruski
plemići koji su stekli veliki novac prodajom drveta Britaniji i težili da ga stiču
ponovo kao i hrabra i dovitljiva škotska dama koja je bila žena Aleksandrovog
sobara.
Doznavši da je Aleksandar beskrajno povodljiva osoba sklona mističnoj religiji,
Strejndž je odlučio da mu pošalje san jezivih značenja i simbola. Sedam noći zaredom
Aleksandar je sanjao isti san o tome kako seda za večeru sa Napoleonom Bonapartom
i tom ih prilikom služe divnom čorbom od divljači. Ali bi imperator istoga časa kad
bi probao supu skakao i vikao: „J'ai une faim qui ne saurait se satisfaire de potage
“.13 I odmah zatim bi se pretvarao u vukodlaka koji bi prvo jeo Aleksandrovu mačku,
onda njegovog psa, onda njegovog konja, onda njegovu ljupku ljubavnicu Turkinju. I
kad bi vukodlak krenuo dalje da jede još Aleksandrovih prijatelja i rođaka, utroba bi
mu se otvarala i izbacivala mačku, psa, konja, ljubavnicu Turkinju, prijatelje, rođake
itd. Ali u jezivo unakarađenim oblicima. I dok je tako jeo, rastao bi; i kad bi porastao
veliki kao Kremlj kretao je sav onako krvav da proguta celu Moskvu.
-Ničeg nečasnog nema u tome da mu se šalje san koji mu govori da greši što
veruje Bonaparti i da će ga Bonaparta na kraju izneveriti - objašnjavao je Strejndž
Arabeli. - Mogao bih, na kraju, da mu pošaljem i pismo da mu to objasnim. On zaista
greši i nema ništa sigurnije od toga da će Bonaparta na kraju da ga izda.
Uskoro stiže vest od Škotlađanke da ruskog cara neobično muče snovi u
poslednje vreme i da je, kao kralj Nabukodonosor iz Biblije, poslao po astrologe i
vidovnjake da mu te snove protumače... što su oni veoma brzo i učinili.
Strejndž onda posla nove snove ruskom caru. - I - rekao je gospodinu Kaningu -
prihvatio sam vaš savet i učinio ih još nejasnijim i težim za tumačenje kako bi carevi
vračevi imali čime da se bave.
Neustrašiva Dženet Arčibaldovna Barsukova ubrzo je bila u stanju da javi
zadovoljavajuće vesti da Aleksandar zanemaruje poslove vladanja i ratovanja i da po
ceo dan sedi razmišljajući o svojim snovima i o njima razgovara sa astrolozima i
vračevima; i da, kad god mu stigne pismo od imperatora Napoleona Bonaparte, car
postaje primetno bled i drhtav.
 26.
Orb, kruna i skiptar
Septembar 1809.

Svake noći bez izuzetka ledi Poul i Stivena Bleka setno zvono pozivalo je na balove u
senovite dvorane Izgubljene nade. Po modi i lepoti ovi balovi bili su, bez sumnje,
prekrasniji od svih koje je Stiven ikada video, ali fina odeća i lepota zvanica bili su u
čudnoj suprotnosti sa izgledom samog zdanja koje je pokazivalo brojne znake
siromaštva i propadanja. Muzika se nikad nije menjala. Isti su bili onih nekoliko
taktova koje je izvlačila jedna violina i jedna svirala. Masne lojane sveće... a Stiven
nije mogao da svojim kućepaziteljskim okom ne primeti kako ih je premalo za tako
velike dvorane... bacale su čudne senke koje su se vrtele po zidovima dok su igrači
izvodili svoje okrete.
Bilo je i drugih prilika u kojima su ledi Poul i Stiven uzimali učešće u dugim
procesijama u kojima su barjaci nošeni prašnjavim, slabo osvetljenim hodnicima
(džentlmen sa paperjastom kosom gajio je veliku sklonost prema takvim zbivanjima).
Neki od barjaka bili su drevni i otrcani komadi gustog tkanja; drugi su predstavljali
džentlmenove pobede nad njegovim neprijateljima i uistinu bili načinjeni od
uštavljene kože tih neprijatelja, a njihove usne, oči, kosa i odeća bili su utkani u te
žute kože od strane džentlmenovih rođakinja. Džentlmenu sa paperjastom kosom ovih
zadovoljstava nikad nije bilo dosta i izgledalo je da ne gaji nikakve sumnje da se i
ledi Poul i Stiven njima ushićuju.
Iako promenljiv u svemu ostalom, ostajao je dosledan u dve stvari: u svom
divljenju prema njenom gospodstvu i u svojoj naklonosti prema Stivenu Bleku. Ovo
poslednje nije prestajao da dokazuje time što je Stivenu neprestano darivao
ekstravagantne poklone i slao mu čudne komade dobre sreće. Neki od poklona bili su
za Stivenov račun, kao i ranije, prosleđivani gospođi Brendi, a neki su slani pravo
Stivenu jer, kako je džentlmen to veselo rekao Stivenu: - Tvoj opaki neprijatelj ništa o
tome neće da zna! (Mislio je na ser Voltera). - Veoma sam ga vešto zaslepio mojom
magijom pa mu nikad neće pasti na pamet da se o tome raspituje. Kako? Pa sutra bi
mogao da postaneš nadbiskup Kenterberija, a on ništa ne bi primetio! Ne bi niko.
I tu bi mu na pamet dolazila nova misao. - Da li bi voleo da sutra postaneš
kenterberijski nadbiskup, Stivene?
 -Ne, hvala vam, gospodine.
-Jesi li sasvim siguran? To uopšte ne bi bilo teško pa ako te crkva uopšte
privlači...
-Uveravam vas, gospodine, da nemam takve sklonosti.
-Tvoj dobar ukus, kao i uvek, čini ti čast. Mitra je kukavno neugodna stvar kad se
nosi, a narušava i izgled.
Jadni Stiven beše zatrpan čudima. Svakih nekoliko dana dešavalo bi se nešto što
mu je donosilo korist. Ponekad je stvarna vrednost onoga što bi sticao bila neznatna...
možda ne više od nekoliko šilinga... ali je način na koji je on to dobijao uvek bio
neverovatan. Jednom mu je, na primer, u posetu došao nadzornik sa neke farme i
ustvrdio da su se, pre nekoliko godina, Stiven i on sreli na borbi petlova blizu
Ričmonda u jorkširskom Nort Rajdingu i da se tom prilikom Stiven sa njim opkladio
da će princ od Velsa jednoga dana učiniti nešto što će da obeščasti zemlju. Kako se to
zbilo upravo ovih dana (nadzornik je prinčevo napuštanje žene ocenio kao sramotno
delo) nadzornik je poštanskom kočijom došao u London da Stivenu donese dvadeset i
sedam šilinga i šest cvonjaka... što je, rekao je, bila visina opklade koju je izgubio.
Zalud se Stiven trudio da objasni kako nikad nije bio na borbi petlova u Ričmondu u
Jorkširu; nadzornik nije hteo da se umiri sve dok Stiven nije uzeo novac.
Nekoliko dana posle nadzornikove posete viđen je veliki sivi pas kako stoji na
putu ispred kuće u ulici Harli. Jadno stvorenje bilo je prokislo i blatnjavo i izgledom
pokazivalo sve znake da je prevalilo dalek put. Još čudnije je bilo to što je u
čeljustima stezao jedan dokument. Sluge, Robert i Džefri, kao i Džon Longridž, kuvar,
dali su sve od sebe da oteraju psa vikom i gađanjem flašama i kamenjem, ali je pas
ovaj postupak podneo filosofski i odbio da se udalji sve dok Stiven Blek nije izašao
na kišu i uzeo dokument iz njegovih usta. Pas se onda tiho i zadovoljno udaljio kao da
sebi čestita na uspešno obavljenom teškom zadatku. Za dokument se pokazao da je
mapa sela u Darbiširu i prikazivao je, između ostalih iznenađujućih stvari, tajna vrata
koja su vodila u unutrašnjost padine jednog brda.
Drugom prilikom je Stiven dobio pismo od gradonačelnika i većnika grada Bata
koje je opisivalo kako je, dva meseca ranije, markiz od Velslija bio u Batu i nije
tokom svoje posete činio ništa drugo do pričao o Stivenu Bleku i njegovoj izuzetnoj
čestitosti, pameti i odanosti. Toliko su zadivljeni bili gradonačelnik i većnici ovim
izveštajem njegovog gospodstva da su smesta naručili izradu medalje u čast
Stivenovog života i vrlina. Kada je urađeno pet stotina medalja, gradonačelnik i
većnici naredili su da one budu razdeljene glavnim domaćinstvima Bata na opšte
veselje svih građana. Pismu su priključili i medalju za Stivena i zamolili ga da im se
javi kad god se sledećeg puta bude obreo u Batu kako bi mogli da prirede veliku
večeru u njegovu čast.
 Nijedno od ovih čuda nije doprinelo da se iz klonulosti vrati duh jadnog Stivena.
Služila su jedino da podvuku avetinjski karakter života koji je sad vodio. On je znao
da su nadzornik, pas, gradonačelnik i većnici, svi do jednog, postupali mimo njihove
prirode: nadzornici su voleli novac - nisu se od njega rastajali bez valjanog razloga;
psi nisu imali strpljenja da dugo vrše neki zadatak; a gradonačelnik i većnici nisu
naprasno usvajali zanimanje za crne sluge koje nikada nisu videli. A ipak, nijedan od
njegovih prijatelja nije primećivao ništa vredno pažnje u vezi sa smerom kojim je
kretao njegov život. Bilo mu je muka od gledanja u srebro i zlato, a njegova mala soba
na vrhu zgrade u ulici Harli bila je puna dragocenosti koje nije želeo.
Prošlo je već skoro dve godine od kako ga je džentlmen začarao. Cesto je molio
džentlmena da ga oslobodi... ili, ako ne njega, ledi Poul... ali džentlmen nije hteo ni da
čuje za to. I tako se Stiven odlučio da pokuša da nekome poveri patnje koje su trpeli
on i ledi Poul. Bio je radoznao da dozna da li je takvih slučajeva bilo ranije. Prva
osoba kojoj se obratio bio je sluga Robert. Upozorio je Roberta da treba da čuje ličnu
ispovest o tajnom stradanju i Robert je pokazao odgovarajuće zanimanje i ozbiljnost.
Ali, kad je Stiven počeo da priča, on na svoje veliko zaprepašćenje otkri da govori o
sasvim drugim stvarima; zateče sebe gde iznosi veoma uspaljenu i učenu raspravu o
gajenju pasulja i graška... što je bila tema o kojoj pojma nije imao. Što je još gore,
neka od obaveštenja koja je dao bila su najneobičnije prirode i iskreno bi zaprepastila
svakog zemljoradnika ili baštovana da ih je samo čuo. Objasnio je različita svojstva
graška sađenog ili skupljanog tokom mesečine, u noći bez mesečine, na dan starog
keltskog praznika Belteina ili tokom letnje noći, kao i kako se ta svojstva menjaju ako
sadiš ili skupljaš grašak srebrnom mistrijom ili nožem.
Sledeća osoba kojoj je pokušao da objasni svoju nevolju bio je Džon Longridž.
Ovoga puta uhvatio je sebe kako tačno nabraja sva dejstva i iskustva koja je Julije
Cezar ostvario u Britaniji. Bilo je to predavanje jasnije i detaljnije no što bi bilo koji
učeni čovek mogao da ga da i to onaj koji je predmet proučavao dvadeset i više
godina. I opet je ta priča sadržala obaveštenja koja ni u jednoj knjizi nisu mogla da se
nađu.14
Učinio je zatim još dva pokušaja da nekome poveri užasnu situaciju u kojoj se
nalazio. Gospođi Brendi poverio je čudnu odbranu Jude Iskariota u kojoj je izneo da
je u poslednjim svojim delima koja je počinio Iskariot sledio uputstva dva čoveka po
imenu Džon Koperhed i Džon Brasfut za koje je Iskariot verovao da su anđeli; a
Tobiju Šmitu, prodavcu gospođe Brendi, dao je spisak svih lica iz Irske, Škotske,
Velsa i Engleske, koje su vilenjaci oteli u poslednjih dvesta godina. Za ljude koje je
pobrojao nikad ranije nije čuo.
Stiven je bio prinuđen da zaključi da, ma koliko da se trudi, ne može da se
oslobodi začaranosti.
 Osoba koja je najviše patila zbog njegovih dugih ćutanja i klonulosti duha bila je,
bez sumnje, gospođa Brendi. Ona nije shvatala da se on izmenio u odnosu na ceo svet,
već je videla da se promenio jedino prema njoj. Jednoga dana početkom septembra
meseca Stiven joj je došao u posetu. Nisu se videli nekoliko nedelja, što je gospođu
Brendi učinilo nesrećnom toliko da je o tome pisala Robertu Ostinu i Robert je otišao
do Stivena i izgrdio ga zbog te nepažnje. I pored toga, kad se konačno našao u maloj
prostoriji iznad radnje u ulici Sent Džejms, niko gospođi Brendi ne bi zamerio na želji
da ga smesta vrati tamo otkuda je došao. Sedeo je sa glavom među rukama, teško
uzdisao i nije imao šta da joj kaže. Ponudila ga je finim vinom, marmeladom i
starinskim krafnama... svim vrstama đakonija... ali je on sve to odbio. Nije želeo ništa;
i ona je tako sela u fotelju sa druge strane kamina i nastavila da veze... noćnu kapu
koju je sva utučena vezla za njega.
-Možda ste se - reče ona - zamorili od Londona i od mene pa želite da se vratite
u Afriku?
-Ne - reče Stiven.
-Usuđujem se da kažem da je Afrika izuzetno šarmantno mesto - reče gospođa
Brendi koja izgleda beše čvrsto rešila da sebe kazni tako što će Stivena smesta poslati
u Afriku. - Uvek sam slušala da je to istina. Pomorandže i ananasi gde god da čovek
pogleda, šećerna trska i kakaovac.
Ona je četrnaest godina radila u piljarstvu i ceo svet je poznavala preko svojih
zaliha. Zatim se gorko nasmeja. - Čini mi se da se ja ne bih lepo uklopila u Afriku.
Ljudima tamo nisu potrebne radnje kad prosto mogu da dignu ruku i sa drveta uberu
plod koji žele. O , da! Brzo bih ja propala u Africi.
Prinese ustima konac i prekide ga zubima. - Ne kažem da mi ne bi bilo drago kad
bih sutra tamo krenula kad bi to neko od mene zatražio.
Kraj konca zatim žestoko udenu u nevino okce igle.
-Da li biste u Afriku pošli samo zbog mene? - iznenađeno je upita Stiven.
Ona diže pogled prema njemu. - Zbog vas bih pošla bilo kuda - reče mu. -
Mislila sam da vam je to poznato.
Zatim su skrušeno nastavili da gledaju jedno drugo.
Stiven reče da mora da pođe i vrati se svojim obavezama u ulici Harli.
Napolju, na ulici, nebo potamne i kiša poče da pada. Ljudi raširiše kišobrane. I
dok je Stiven koračao niz ulicu Džejms naiđe na čudan prizor... crna lađa plovila je ka
njemu kroz sivi kišni vazduh iznad glava prolaznika. Bila je to fregata visoka oko
šezdeset santimetara sa prijavim, okrpljenim jedrima i bojom koja se ljuštila sa trupa.
Dizala se i spuštala podražavajući pokrete broda na morskim talasima. Stiven malo
uzdrhta kad je vide. Iz gomile prolaznika izdvoji se jedan prosjak, crnac sa kožom
tamnom i sjajnom kao što je bila Stivenova. Na njegov šešir bila je pričvršćena ta
lađa. Dok je koračao, taj čovek je savijao i dizao glavu da bi njegova lađa mogla da
plovi. Svoje čudne pokrete, saginjanje i njihanje, izvodio je veoma lagano i pažljivo
iz straha da ne naškodi svom ogromnom šeširu. Opšti utisak bio je da čovek
začuđujuće usporeno igra. Prosjakovo ime bilo je Džonson. Bio je siromašni,
obogaljeni mornar kome je uskraćena penzija. Kako nije imao od čega da se izdržava,
prihvatio se pevanja i prosjačenja da bi mogao da opstane i u tome je imao toliko
uspeha da je u celom gradu postao poznat po čudnom šeširu koji je nosio. Džonson
ispruži dlan ka Stivenu, ali Stiven skrenu pogled na drugu stranu. Uvek je veoma
vodio računa da se ne obraća, ili da na bilo koji drugi način pokazuje da primećuje
crnce lošeg imovinskog stanja i položaja u društvu. Plašio se da bi, ako bude viđen da
razgovara sa takvim svetom, neko mogao da pomisli da je sa njim u nekoj vezi.
Utom ču gde ga neko viknu po imenu pa se trže kao oparen, ali je to bio samo
Tobi Smit, prodavač gospođe Brendi.
-O ! Gospodine Blek! - vikao je Tobi dok je žurio ka njemu. - Tu ste! Obično
veoma brzo hodate, gospodine! Bio sam ubeđen da ste sad već u ulici Harli.
Pozdravlja vas gospođa Brendi, gospodine, i poručuje vam da ste ovo zaboravili
pored stolice na kojoj ste sedeli.
I Tobi uvis diže srebrnu krunu, komad metala prefinjene izrade i oblikovan tako
da tačno pristaje na Stivenovu glavu. Ničim nije bila ukrašena i na sebi je imala samo
nekoliko čudnih znakova i nepoznatih slova urezanih u sjajnu površinu.
-Ali ovo nije moje! - reče Stiven.
-O! - zbunjeno izusti Tobi, ali onda valjda zaključi da to Stiven samo zbija šalu. -
Eh, gospodine Blek, kako da nije kad sam vas ja lično viđao stotinu puta gde je nosite!
On se onda nasmeja, pokloni i otrča natrag prema radnji ostavljajući Stivena sa
krunom u ruci.
Stiven preko Pikadilija pređe u ulicu Bond. Ne odmače daleko njenom dužinom
kad za sobom začu novu viku i sićušna prilika naiđe trčeći niz ulicu. Po izgledu ta
prilika nije mogla da bude dete starije od četiri ili pet godina, ali je njegovo mrtvački
bledo lice oštrih crta pripadalo daleko starijem detetu. Za njim su trčala dva ili tri
čoveka vičući: - Lopov! Hvatajte ga!
Stiven skoči da lopovu prepreci put. I mada mladi lopov nije baš sasvim mogao
da izbegne Stivena (koji je bio okretan), Stiven nije baš bio u stanju da dobro uhvati
mladog lopova koji mu se nekako izmigolji. Lopov je imao poduži zavežljaj umotan u
crvenu tkaninu pa nekako stiže da ga utrapi Stivenu u ruke pre no što umače među
gomilu sveta ispred radnje Hemingsa, zlatara. Ovi ljudi samo što su bili izašli iz
radnje pa ništa nisu znali o poteri koja je bila u toku tako da se nisu razmakli kad je
lopov među njih zamakao i sasvim su ga sakrili od pogleda. Bilo je nemoguće da se
utvrdi kuda je zatim nestao.
Stiven ostade da stoji sa zavežljajem u rukama. Tkanina, meki, stari baršun,
spade i otkri dugu šipku srebra.
Prvi od progonilaca koji stiže do njega bio je tamnoputi, zgodni džentlmen
odeven u sumorno, ali elegantno crno odelo. - Držali ste ga na trenutak, gospodine -
reče on Stivenu.
-Veoma mi je žao, gospodine - reče Stiven - što nisam mogao da vam ga zadržim.
Ali, kao što vidite, ovde je ono što vam pripada.
I Stiven džentlmenu ponudi srebrnu šipku u crvenoj tkanini, ali je ovaj ne
prihvati.
-Za sve je kriva moja majka! - uzviknu džentlmen ljutito. - O ! Kako je samo
mogla da bude tako nemarna! Hiljadu puta sam joj govorio da ne ostavlja otvoren
prozor dnevne sobe jer pre ili kasnije lopov može da naiđe. Nisam li to govorio
stotinu puta, Edvarde? Nisam li to govorio, Džone?
Ovaj potonji deo njegovog govora bio je upućen džentlmenovim slugama koji su
u trku stigli za svojim gospodarem. Nisu imali daha da odgovore, ali su klimanjem
glava uveravali Stivena da je zaista istina ono što je džentlmen govorio.
-Ceo svet zna da mnoge dragocenosti držim u kući - nastavi džentlmen - a ona
ipak nastavlja da prozor drži otvoren uprkos mojim upozorenjima! I sad, naravno, sedi
i plače što je ostala bez ove dragocenosti koja je u našoj porodici stotinama godina.
Jer moja se majka veoma ponosi našom porodicom i svim onim što posedujemo. Ovaj
skiptar, na primer, dokaz je da potičemo od drevnih kraljeva Veseksa jer je pripadao
Edgaru ili Alfredu ili nekom od te sorte.
-Onda morate da ga vratite natrag - reče Stiven. - Vašoj majci, dozvolite mi da
kažem, biće lakše kad bude videla da je opet bezbedan.
Džentlmen pruži ruke da uzme skiptar, ali ih najednom trže natrag.
-Ne! - viknu. - Neću! Kunem se da neću. Ako ovu dragocenost vratim majci na
čuvanje ona nikad neće naučiti kakve su posledice njenog nemara! Nikad neće naučiti
da zatvara prozor! I ko zna šta još tako mogu da izgubim! Molim vas, pa sutra može da
se desi da se kući vratim i nađem je sasvim praznu! Ne, gospodine, vi morate da
zadržite skiptar! Neka vam to bude nagrada što ste mi učinili uslugu i pokušali da
zadržite lopova.
Obojica džentlmenovih slugu klimnuše glavama kao da uviđaju koliko je ovo
razumno, a onda se pored njih zaustavi kočija i džentlmen i njegove sluge popeše se u
nju i odvezoše.
Stiven ostade na kiši sa krunom u jednoj i skiptrom u drugoj ruci. Ispred njega su
bile radnje ulice Bond, najpomodnije radnje u celom kraljevstvu. U njihovim izlozima
bili su izloženi svila i somot, kape od bisera i pera fazana, dijamanti, rubini, drago
kamenje i sva sila zlatnih i srebrnih đinđuva.
-E pa - pomisli Stiven - sva je prilika da će biti u stanju da mi natovari pregršt
avetinjskih poklona iz ovih radnji. Ali biću pametniji od njega. Idem do kuće drugim
putem.
On skrenu u uski sokak između dve zgrade, pređe preko malog dvorišta, prođe
kroz jedna vrata pa niz drugi sokak izbi na ulicu u kojoj su bile skromne zgrade. Ulica
beše sasvim prazna i neobično tiha. Jedini zvuk činila je kiša koja je padala na
kaldrmu. Vlaga beše natopila pročelja svih kuća tako da su izgledale gotovo crne.
Stanovnici kuća mora da su bili veoma štedljiva gomila jer niko od njih nije upalio
lampu ili sveću uprkos sumračnom danu. Ali teški oblaci ipak nisu sasvim pokrivali
nebo i vodnjikava bela svetlost blistala je na horizontu tako da je između mračnog
neba i mračne zemlje kiša padala u sjajnim srebrnim mlazevima.
Nešto sjajno najednom se zakotrlja iz jednog sokaka i poskakujući neravnomerno
stiže i zaustavi se baš pred Stivenom.
On se zagleda dole i teško uzdahnu kad vide da je to, baš kao što je i očekivao,
mala srebrna lopta. Bila je veoma oštećena i starinskog izgleda. Na vrhu gde bi inače
trebalo da stoji krst i označava da ceo svet pripada Bogu, stajala je majušna otvorena
šaka. Jedan prst na njoj bio je polomljen. Ovaj simbol... otvorena šaka... bio je
Stivenu dobro poznat. Bio je to jedan od onih kojima se služio džentlmen paperjaste
kose. Baš sinoć je Stiven učestvovao u procesiji i nosio barjak, na čijem je vrhu bio
ovaj isti amblem, kroz mračna, vetrom šibana dvorišta i duž avenija oivičenih
ogromnim hrastovim drvećem u čijim se nevidljivim granama koprcao vetar.
Stiže zvuk dizanja prozorskog okna. Neka žena izviri napolje kroz prozor na vrhu
kuće. Njena kosa bila je sva u papirnatim uvijačima za kosu.
-Pa diži to! - doviknu mu ona ljutito.
-Ali to nije moje! - doviknu joj Stiven.
-Kaže: nije njegova! - ponovi ona još ljutitije. - Kao da ja nisam videla kad ti je
ispala iz džepa i zakotrljala se! To bi bilo kao da moje ime nije Marija Tompkins! I
kao da ja ne radim po čitav dan i noć da bi ulica Peper ostala čista i uredna i samo
čekam da ti naiđeš ovamo sa namerom da tu baciš svoje đubre!
Uz težak uzdah Stiven diže kuglu. Zaključi da bi mu, ma šta govorila ili verovala
Marija Tompkins, da ju je stavio u džep težina kugle sigurno odmah pocepala tkaninu
pantalona, toliko je bila teška. I tako bi prinuđen da hoda po kiši sa skiptrom u jednoj
i kuglom u drugoj ruci. Krunu beše stavio na glavu, kao za to najpogodnije mesto, pa
udešen na ovaj način stiže kući.
Po dolasku u kuću u ulici Harli prvo siđe u prizemlje i otvori kuhinjska vrata. Ali
ne zakorači u kuhinju kao što je očekivao već u neku prostoriju koju nikada ranije nije
video. Kinu tri puta.
Samo mu je tren bio potreban da utvrdi da nije u Izgubljenoj nadi. Bila je to
sasvim obična vrsta prostorije... vrsta odaje, u stvari, kakva je mogla da se nađe u
bilo kojoj dobro stojećoj londonskoj kući. Bila je, međutim, beskrajno neuredna.
Njeni stanovnici, očevidno tek pristigli u kuću, bili su izgleda usred raspakivanja.
Prisutni su bili svi predmeti uobičajeni za dnevnu ili radnu sobu: stolovi za kartanje,
radni stolovi, stolovi za čitanje, žarači za vatru, stolice raznih nivoa udobnosti i
koristi, ogledala, šoljice za čaj, vosak za lepljenje, sveće, slike, knjige (veliki broj),
pesak za posipanje, mastionice, olovke, papiri, časovnici, klupčad kanapa, taburei i
stolovi za pisanje. Ali sve je to stajalo zgomilano i jedno na drugom stajalo bez reda.
Koferi, sanduci i zavežljaji bili su razbacani unaokolo, neki neraspakovani, neki samo
dopola raspakovani, a neki nedirnuti. Slama kojom su koferi i zavežljaji bili zaštićeni
bila je rasuta na sve strane po sobi i nameštaju što je stvaralo utisak da je sve
prašnjavo i nateralo Stivena da kine još dva puta. Nešto slame stiglo je i do ognjišta
tako da je postojala veoma stvarna opasnost da celu sobu svakoga trenutka može da
zahvati požar.
U sobi su bile dve osobe: čovek koga Stiven nikada pre nije video i džentlmen
paperjaste kose. Čovek koga nikada pre nije video sedeo je za malim stolom ispred
prozora. Bilo je jasno da je on bio taj koji je prethodno počeo da raspakuje stvari, ali
se manuo toga zadatka i sada bio zauzet čitanjem knjige. Svakoga časa bi prestajao da
čita i pogled bacao na dve ili tri knjige koje su stajale otvorene na stolu ispred njega;
mrmljao je uzbuđeno sam sebi; žvrljao zabelešku ili dve u mastilom umrljanu malu
beležnicu.
Džentlmen paperjaste kose u međuvremenu je sedeo u fotelji pored ognjišta i
čoveku za stolom poklanjao pogled toliko pun zlobe i besa da se Stiven poboja za
čovekov život. No, istoga časa kad džentlmen paperjaste kose primeti Stivena on
posta sušto ushićenje, sušta ljubaznost. - Ah, stigao si! - uzviknu on. - O , kako otmeno
izgledaš sa svojim kraljevskim obeležjima!
Slučilo se da je jedno veliko ogledalo stajalo baš nasuprot vrata. Stiven tu po
prvi put vide sebe sa krunom, skiptrom i orbom. Izgledao je kao kralj i to do
poslednje sitnice. On se onda okrete prema čoveku za stolom da vidi kako se on
odnosi prema iznenadnoj pojavi crnog čoveka sa krunom.
-O, ne brini za njega! - reče džentlmen paperjaste kose. - On ne može ni da nas
vidi ni da nas čuje. Slabog je dara baš kao i onaj drugi. Gledaj!
I on zgužva komad hartije i njim snažno pogodi čoveka u glavu. Čovek se ne trže,
niti diže pogled, niti na bilo koji drugi način pokaza da zna šta se oko njega zbiva.
-Onaj drugi, gospodine? - reče Stiven. - Koji to? Gde je?
-Ovo je onaj mladi čarobnjak. Onaj što je tek nedavno stigao u London.
-Ma nemojte? Čuo sam za njega, razume se. Ser Volter o njemu ima visoko
mišljenje. Ali priznajem da sam zaboravio kako se zove.
-O! Ko mari kako je njemu ime? Ono što je važno jeste da je glup kao i onaj
drugi i bar isto toliko ružan.
-Molim? - reče čarobnjak iznenada.
On diže pogled sa knjige i osvrnu se da sumnjičavo odmeri sve u sobi.
-Džeremi - viknu zatim veoma glasno.
Jedan sluga promoli glavu kroz vrata, ali se ne potrudi čak ni da uđe u sobu. -
Gospodine?
Stivenove oči široko se otvoriše na ovo lenjo ponašanje... takvu stvar on nikada
ne bi dozvolio u kući u ulici Harli. Potrudi se da veoma hladno odmeri tog čoveka da
mu pokaže šta misli o njemu ali se onda priseti da taj ne može da ga vidi.
-Ove londonske kuće strašno su loše građene - reče čarobnjak.
-Mogu da čujem kako ljudi razgovaraju u susednoj zgradi.
Ovo je bilo dovoljno zanimljivo da slugu navede da kroči u sobu i zastane da i
sam oslušne.
-Jesu li svi zidovi tako tanki? - nastavi čarobnjak. - Misliš li da ima nešto što sa
zidovima nije kako valja?
Džeremi kucnu po zidu koji je zgradu odvajao od susedne. Zvuk koji se javi bio
je tup i tih kao što bi bio baš iz svakog solidno ozidanog zida u kraljevstvu. Pošto mu
se učini da je tu sve kako treba, Džeremi reče: - Ništa ne čujem, gospodine. Šta su
govorili?
-Verujem da sam jednoga čuo kako drugog naziva glupim i ružnim.
-Jeste li sigurni, gospodine? Sa te strane stanuju samo dve dame.
-Ha! Ništa to ne dokazuje. Starosna dob ništa ne znači u današnje vreme.
Uz tu primedbu čarobnjak na izgled najednom kao da se umori od takvog
razgovora. On se opet okrete svojoj knjizi i nastavi sa čitanjem.
Džeremi pričeka koji čas i onda, pošto se činilo da je njegov gospodar sasvim
zaboravio na njega, ode.
 -Još vam nisam zahvalio, gospodine - reče Stiven - na ovim predivnim darovima.
-Ah, Stivene! Milo mi je što sam te zadovoljio. Kruna je, priznajem, tvoj
sopstveni šešir preoblikovan magijom. Veoma bih voleo da sam mogao da ti podarim
pravu krunu, ali uopšte nisam bio u stanju da u tako kratkom roku do neke dođem.
Razočaran si, usuđujem se da primetim. Mada, sad kad o tome razmišljam, kralj
Engleske ima nekoliko kruna i retko se služi nekom od njih.
I on diže ruke u vazduh i naviše usmeri dva predugačka bela prsta.
-O ! - uzviknu Stiven koji najednom shvati šta je džentlmen naumio. - Ako mislite
da bacite čini da biste kralja Engleske doveli ovamo sa jednom od njegovih kruna na
glavi... što pretpostavljam da vam je namera s obzirom na to da ste sušta ljubaznost...
onda vas preklinjem da sebe poštedite toga truda! U ovom času već imam jednu krunu,
kao što vam je poznato, a kralj Engleske je zaista divan stari gospodin... zar ne bi bilo
bolje da ga ostavimo na miru kod kuće?
-Oh, u redu! - reče džentlmen i spusti ruke.
I kako nije imao šta drugo da radi on nastavi da sipa pogrde na račun novog
čarobnjaka. Ništa mu se kod njega nije dopadalo. Podrugnuo se knjizi koju je ovaj
čitao, našao manu načinu na koji su mu bile napravljene čizme i uopšte nije mogao da
se načudi njegovoj visini (uprkos činjenici da je čovek bio u potpunosti visok koliko i
džentlmen paperjaste kose - što se pokazalo kao tačno kad se udesilo da obojica stoje
u isto vreme).
Stiven je znao da treba da se vrati svojim dužnostima u kući u ulici Harli, ali se
plašio da će. ako ih ostavi same, džentlmen paperjaste kose početi da nečim mnogo
tvrđim od papira gađa čarobnjaka u glavu. - Hoćemo li vi i ja zajedno da odšetamo do
kuće u ulici Harli, gospodine? - upita. - Usput možete da mi pričate kako ste vašim
plemenitim delom oblikovali London i učinili ga slavnim. Ta mi je priča uvek
zanimljiva. Nikad ne bi mogla da mi dosadi.
-Rado, Stivene! Rado!
-Je li daleko, gospodine?
-Šta to, Stivene?
-Kuća u ulici Harli. Ja ne znam gde smo mi.
-Mi smo na skveru Soho i ne, nije uopšte daleko!
Kad su stigli do kuće u ulici Harli džentlmen se najtoplije oprosti sa Stivenom i
zatraži od njega da ne bude tužan zbog ovog rastanka podsetivši ga pri tom da će se
ponovo sresti te iste večeri u Izgubljenoj nadi.
-... kojom prilikom će najšarmantnija svečanost da se održi u zvoniku
Najistočnije kule. Svečanost se održava u pomen na događaj koji se tu zbio... o, pre
skoro pet stotina godina!... kada sam lukavo uspeo da zarobim decu moga neprijatelja
i naredio da ih sa zvonika gumu u smrt. Noćas ćemo igrati predstavu u svemu istu
onome što se zbilo prilikom te velike pobede! Na lutke od slame navući ćemo dečju
okrvavljenu odeću i baciti ih dole na kaldrmu pa ćemo da pevamo i igramo i veselimo
se njihovom uništenju!
-A da li izvodite tu predstavu svake godine, gospodine? Siguran sam da je ne bih
zaboravio da sam je već jednom video. Veoma je... upečatljiva.
-Drago mi je što tako misliš. Izvodim tu predstavu kad god mi padne na pamet da
to učinim. Razume se da je bila daleko upečatljivija kad smo se poslužili živom
decom.
 27.
Čarobnjakova žena
Decembar 1809 - januar 1810.

Sada su u Londonu bila dva čarobnjaka kojima se svet divi i koji mnogo toga čine i
sumnjam da će bilo kome biti veliko iznenađenje kad kažem da se od te dvojice
Londonu više sviđao gospodin Strejndž. Strejndž beše baš onakav kako je svet
zamišljao da čarobnjak treba da izgleda. Bio je visok; bio je šarmantan; osmeh mu je
bio ironičan da više ne može biti; i, za razliku od gospodina Norela, naveliko je
pričao o magiji i nije imao ništa protiv da odgovara na bilo čija pitanja o tom
predmetu. Gospodin i gospođa Strejndž pozivani su na mnoge večernje... sa
večerom... zabave i u neko doba tih događanja Strejndž bi uglavnom zadovoljavao
molbe skupa da mu prikaže neku od manjih vrsta magije. Najpopularnija od svih
magija koje je u takvim zgodama izvodio bila je ona da na površini vode izazove
viziju15. Za razliku od Norela, on nije koristio srebrni lavor koji je bio tradicionalna
alatka za te svrhe. Strejndž je govorio da čovek uistinu veoma malo može da vidi u
lavoru tako da bacanje čini za tako malu površinu nije vredno truda. Umesto toga, više
je voleo da sačeka da sluge uklone tanjire i činije sa stola i da skinu čaršav pa bi
prosipao čašu vode ili vina po stolu i u toj bari izazivao vizije. Njegovi domaćini,
srećom, uglavnom su se oduševljavali magijom tako da mu niko nije prebacivao štetu
koja je nastajala na stolovima i tepisima.
Smeštajem u Londonu gospodin i gospođa Strejndž bili su veoma zadovoljni.
Uzeli su kuću na skveru Soho i Arabela je bila ophrvana prijatnim brigama u vezi sa
udešavanjem nove kuće: naručivanjem izrade novog nameštaja, upošljavanjem
prijatelja da joj nađu i preporuče pouzdanu poslugu i svakodnevnim odlascima u
kupovinu.
Jednoga dana, polovinom decembra, dobi ona poruku od jednoga od prodavača
kod „Hejga i Čipendejla“ (veoma pažljive osobe) da je mrka svila protkana satenom
sa motivom pruga upravo stigla u radnju, a on veruje da bi to mogla da bude prava
stvar za zavese u dnevnoj sobi gospođe Strejndž. Ovo je iziskivalo malu pramenu u
Arabelinim planovima za taj dan.
-Taj materijal po opisu gospodina Samnera čini se da je veoma elegantan - reče
ona Strejndžu dok su doručkovali - i ja očekujem da će veoma da mi se dopadne. Ali
ako budem uzela mrku svilu za zavese bojim se da ću morati da se odreknem tamnog
somota za fotelje. Mislim da dve tamne boje ne bi trebalo da stoje zajedno. I zato ću
ponovo otići do ’Flinta i Klarka’ i videti mogu li da se odreknem tog somota. A posle
ću da idem kod ’Hejga i Čipendejla’. Ali to znači da neću imati vremena da posetim
tvoju tetku... što bi zaista trebalo da uradim jer ona putuje za Edinburg baš ovoga
jutra. Želim da joj zahvalim što nam je našla Meri.
-Mmm? - promumla Strejndž kome su usta bila puna vrućih palačinaka sa
džemom i koji je bio zauzet čitanjem dela Čudna zapažanja u vezi sa anatomijom
vilenjaka od Holgarta i Pikla.16
-Meri. Nova služavka. Video si je sinoć.
-Ah - reče Strejndž i okrete stranu.
-Ona mi se čini fina, prijatna devojka koja zna kako da se ponaša. Sigurna sam da
nam je ona pravi izbor. I tako, kako rekoh, bila bih ti veoma zahvalna, Džonatane, kad
bi ti otišao da se jutros vidiš sa tetkom. Možeš posle doručka da odšetaš dole do ulice
Henrijeta i zahvališ joj se na Meri. Onda možeš da dođeš do ’Hejga i Čipendejla’ da
me tu sačekaš. Oh! A da li bi mogao da svratiš kod ’Vedžvuda i Bajerlija’ i raspitaš se
kad će da bude gotov novi servis za ručavanje? To ti neće biti problem. Skoro da ti je
usput.
I ona ga pogleda sumnjičavo. - Slušaš li ti mene, Džonatane?
-Mmm? - promrmlja Strejndž i diže pogled. - O, u potpunosti.
I tako Arabela, u pratnji jednog sluge, odšeta do ulice Vigmor gde su „Flint i
Klark“ imali svoju radnju. Ali pri ovom drugom razgledanju somota ona zaključi da
je, mada veoma privlačan, previše mračan. I tako ode dalje, sva ustreptala od
iščekivanja, prema aveniji Sent Martin da uzme svilu za zavese. Kad stiže kod „Hejga
i Čipendejla“ nađe da je prodavač već čeka, ali ne i muž. Prodavač se mnogo
izvinjavao, ali gospodin Strejndž se tu nije pojavljivao celog jutra.
I ona ponovo izađe natrag na ulicu.
-Džordže, vidiš li ti negde svoga gospodara? - upita slugu.
-Ne, gospođo.
Mutna kiša stade da pada. Neki predosećaj podstaknu je da zaviri kroz izlog
prodavnice knjiga. Tu otkri Strejndža u žustrom razgovoru sa ser Volterom Poulom. I
tako ona uđe u radnju, požele ser Volteru dobro jutro i ljupko upita Strejndža da li je
posetio tetku i svratio do „Vedžvuda i Bajerlija“.
Strejndž se učini malo zatečen tim pitanjem. On spusti pogled i otkri da u rukama
drži debelu knjigu. Namršti se na nju kao da mu nije jasno kako se tu zatekla. - Učinio
bih to, ljubavi, razume se - reče on - ali sam razgovarao sa ser Volterom sve ovo
vreme i to me je sprečilo u nameri da to učinim.
-Krivica je u potpunosti moja - žurno se umeša ser Volter da uveri Arabelu. -
Imamo problem sa našom blokadom francuskih luka. Uobičajena je to stvar i ja sam
gospodinu Strejndžu govorio o tome u nadi da će on i gospodin Norel biti u stanju da
nam pomognu.
-I možeš li da pomogneš? - upita Arabela.
-O , trebalo bi da mogu - odgovori Strejndž.
Ser Volter objasni da je britanska Vlada dobila tajno obaveštenje da su francuski
brodovi - deset brodova sve skupa - uspeli da se provuku kroz britansku blokadu.
Niko nije znao kuda su otišli ili šta nameravaju da urade kad stignu na svoje odredište.
A Vlada nije znala ni gde da nade admirala Armingkrofta kome je zadatak bio da
sprečava takve stvari. Admiral i njegova flota od deset fregata i dva bojna broda
sasvim su nestali... pretpostavka je bila da je krenuo u poteru za francuskim
brodovima. Na raspolaganju im je stajao jedan mladi kapetan koji je mnogo
obećavao, sa službom trenutno u Maderi, pa bi admiralitet, samo kad bi mogao da
otkrije šta se dešava kao i gde se to dešava, rado pod komandu kapetana Lajtvuda
stavio četiri ili pet brodova i poslao ga da ispita kako stoje stvari i pomogne ako bude
potrebno. Lord Malgrejv zatražio je od admirala Grinvoksa da mu kaže mišljenje o
tome šta treba da se radi, a admiral Grinvoks upitao je o tome ministre i ministri su
mu onda rekli da admiralitet treba da potraži savet od gospodina Strejndža i
gospodina Norela i to smesta.
-Ne bih želeo da pomislite da je admiralitet sasvim bespomoćan bez gospodina
Strejndža - reče ser Volter i osmehnu se Arabeli. - Učinili su sve što su mogli. Poslali
su jednog od službenika, gospodina Petrofaksa, do Griniča da potraži prijatelja iz
detinjstva admirala Armingkrofta i pita ga, s obzirom na to da on najbolje poznaje
admiralov karakter, šta on misli da bi admiral mogao da uradi u tim okolnostima. Ali
kad je gospodin Petrofaks stigao u Grinič zatekao je prijatelja iz detinjstva, admirala
Armingkrofta, pijanog u krevetu pa gospodin Petrofaks nije bio siguran da li je čovek
razumeo šta ga pita.
-Usuđujem se da kažem da ćemo Norel i ja biti u stanju da nešto predložimo -
reče Strejndž zamišljeno - ali mislim da bih problem voleo da vidim izložen na mapi.
-Imam sve neophodne mape i papire kod mene u kući. Jedan od naših slugu
doneće ih kasnije u toku dana do kuće na Hanover skveru, a vi biste onda mogli da
budete tako ljubazni da zamolite gospodina Norela...
-O , ali to možemo odmah da uradimo! - uzviknu Strejndž. -Arabeli neće smetati
da malo sačeka. Je li tako da ti neće smetati? Treba da se sastanem sa gospodinom
Norelom u dva sata i ako mu problem smesta iznesem verujem da ćemo biti u stanju
da admiralitetu dostavimo odgovor pre večere.
Arabela, kao svaka ljupka, pomirljiva žena i dobra supruga, ostavi na trenutak po
strani svaku pomisao na njene nove zavese i uveri obojicu džentlmena da kad je takva
stvar u pitanju njoj nije teško da čeka. Dogovoriše se da gospodin i gospođa Strejndž
pođu sa ser Volterom do njegove kuće u ulici Harli.
Strejndž izvadi svoj sat i pogleda vreme. - Dvadeset minuta do ulice Harli. Tri
četvrti sata da razmotrimo problem. Onda petnaest minuta do skvera Soho. Da, imamo
dosta vremena.
Arabela se nasmeja. - Nije on uvek ovako pedantan, uveravam vas - reče ona ser
Volteru - ali je u utorak zakasnio na sastanak kod lorda Liverpula i gospodin Norel
time nije bio zadovoljan.
-Nije to bila moja krivica - reče Strejndž. - Bio sam spreman da pođem iz kuće
na vreme, ali nisam mogao da nađem rukavice.
Arabelino zadirkivanje oko kašnjenja nije mu, međutim, davalo mira pa je na
putu do ulice Harli neprestano zagledao sat u nadi da će otkriti nešto u načinu rada
Vremena što mu je do tada promaklo, a što bi moglo da ga opravda. Kad stigoše do
ulice Harli, pomisli da je otkrio šta je posredi.
-Ha! - viknu iznenada. - Znam šta je! Sat mi kasni!
-Ne bih rekao - reče ser Volter pa izvadi sopstveni sat i pokaza ga Strejndžu. -
Tačno je podne. Na mom satu je isto vreme.
-Pa zašto onda ne čujem zvona? - reče Strejndž. - Čuješ li ti zvona, Arabela?
-Ne, ne čujem ništa.
Ser Volter pocrvene i promrmlja nešto o tome da zvona u ovom okrugu i u
susednim više ne zvone.
-Zaista? - upita Strejndž. - Za ime sveta, a zašto ne?
Ser Volter je izgledao kao čovek koji bi voleo da je Strejndž uspeo da ne
ispoljava svoju radoznalost, ali reče samo: - Bolest ledi Poul veoma je uticala na
slabost njenih nerava. Zvonjava zvona posebno joj smeta pa sam upitao nastojnike
hramova Svete Marije Blažene i Svetog Petra da li bi, iz obzira prema nervima ledi
Poul, bili tako dobri da više ne zvone i oni su bili baš predusretljivi i poslušali su me.
Ovo beše zaista neuobičajeno, ali je opšte mišljenje bilo da je sasvim
neuobičajena bila i bolest ledi Poul sa simptomima koji se nisu javljali ni kod jedne
druge. Ni gospodin ni gospođa Strejndž nikad ranije nisu videli ledi Poul. Niko je nije
video već dve godine.
Kad su stigli u kuću sa brojem devet u ulici Harli, Strejndž je odmah želeo da se
posveti dokumentima i mapama ser Voltera, ali je morao da obuzda svoje nestrpljenje
da bi se ser Volter pobrinuo da
Arabeli ne bude dosadno samoj. Ser Volter je bio lepo vaspitan čovek i nikako
nije voleo da gosta, ma ko on bio, ostavlja samog. Posebno loše, smatrao je, bilo bi
takvo zanemarivanje jedne ledi. Strejndž je sa druge strane već brinuo da ne zakasni
na svoj sastanak kod gospodina Norela pa se, istom brzinom kojom je ser Volter
iznosio predloge za Arabelinu zabavu, trudio da dokaže da Arabeli to ne treba.
Ser Volter pokaza Arabeli knjige u biblioteci i preporuči joj Belindu gospođe
Edžvort kao nešto što će da joj bude posebno zanimljivo. - O - reče Strejndž,
prekinuvši ga - Belindu sam već čitao Arabeli pre dve ili tri godine. Pored toga,
znate, mislim da se nas dvojica nećemo zadržati toliko dugo da ona stigne da pročita
knjigu koja ima tri dela.
-Možda bi vam onda prijalo malo čaja i čajnih kolačića...? - reče ser Volter
Arabeli.
-Ali Arabela ne mari za kolače - prekide ga Strejndž odsutno pa sam dohvati
Belindu i stade da čita prvi deo. - To je stvar koju zaista ne podnosi.
-Čašu madere, onda, nećete moći da odbijete - reče ser Volter.
-Siguran sam da će vam prijati gutljaj madere. Stivene!... Stivene, donesi
gospođi Strejndž čašu madere.
Na avetinjski, tihi način, svojstven jedino krajnje uvežbanim londonskim
slugama, visoki crni sluga stade uz bok ser Voltera. Gospodin Strejndž se skoro trže
od njegove neočekivane pojave pa ga pažljivo odmeri pre no što se obrati svojoj ženi.
- Ti ne želiš maderu, zar ne? Ne želiš ništa.
-Ne, Džonatane. Ništa ne želim - reče ona i nasmeja se njihovoj čudnoj prepirci.
- Hvala vam, ser Voltere, ali mi sasvim odgovara da ovde mimo sedim i čitam.
Crni sluga se pokloni i ode isto onako nečujno kako je i došao, a Strejndž i ser
Volter udaljiše se da razgovaraju o francuskoj floti i nestalom engleskom brodovlju.
Ali kad ostade sama, Arabela uvide da joj uopšte nije do čitanja. U osvrtanju po
sobi da nađe nešto čime bi mogla da se zanima, oko joj pade na jednu sliku. Bio je to
pejzaž koji je obuhvatao šumu i ruševinu zamka posađenog navrh litice. Drveće je bilo
u tami, ali su litica i ruina bili zlaćani od sunca na smiraju; nebo je međutim bilo puno
svetlosti i blistalo sedefastom bojom. Veliki deo u prvom planu zauzimalo je srebrno
jezerce u kome kao da se davila mlada žena; nad nju se nadnosila druga prilika... da li
čovek, žena, satir ili pan, bese nemoguće da se utvrdi i, mada je Arabela veoma
pažljivo proučavala sliku, nije mogla da zaključi da li je namera druge prilike bila da
pomogne ženi ili da je ubije. Kad se zamori od gledanja u tu sliku, Arabela izađe u
hodnik da pogleda ima li u hodniku drugih ali, kako su to sve bili samo akvareli sa
prizorima Brajtona i Čelmsforda, primeti da su joj one dosadne.
Iz druge sobe mogao je da se čuje razgovor gospode Voltera i Strejndža.
-... neverovatna stvar! A ipak je on na svoj način vrstan momak - čuo se glas
gospodina Voltera.
-O ! Znam na koga mislite! On ima brata koji svira organu u katedrali Bata -
oglasi se Strejndž. - Taj ima crno-belu mačku koja ulicama Bata šeta ispred njega.
Kad sam jednom prolazio ulicom Majlsom...
Jedna od vrata tu u hodniku pred njom stajala su otvorena i kroz njih je Arabela
mogla da vidi veoma elegantnu dnevnu sobu sa velikim brojem slika u ulju koje su
izgledale raskošno i bogatije bojama više od bilo kojih koje je Arabela imala prilike
da vidi.
Prostorija je na izgled bila puna svetlosti iako je dan bio isto onako siv i
sumoran kao što je bio i pre. - Pa odakle onda dolazi sva ta svetlost? - začudi se
Arabela. - Kao da isijava iz samih slika, ali to je nemoguće.
Sve slike su prikazivale prizore iz Venecije17 i one širine neba i mora na njima
svakako su činile da sama prostorija dnevne sobe nekako gubi na značaju.
Kad je završila sa razgledanjem slika na jednom zidu, okrenu se da priđe
suprotnom i smesta uvide... pretrnu, može da se kaže... da nije sama. Mlada žena
sedela je tu na plavoj sofi ispred vatre i posmatrala je pomalo radoznalo. Sofa je
imala prilično veliki naslon što je bio razlog zbog koga je Arabela nije ranije
primetila.
-Oh! Izvinite, molim vas!
Mlada žena ne reče ništa.
Bila je to neobično elegantna žena sa bledom, savršenom kožom i frizurom
doteranom krajnje graciozno. Imala je na sebi haljinu od belog muslina i bila ogrnuta
šalom boje slonovače sa nešto malo srebrne i crne boje. Bila je odevena i previše
dobro da bi bila guvernanta i delovala isuviše spokojno da bi bila samo pratilja
gospodarice kuće. A ipak, ako je i ona bila gost u kući, zašto je ser Volter nije upoznao
sa njom?
Arabela se blago nakloni mladoj ženi i, pomalo crveneći, reče: -Mislila sam da
ovde nema nikoga! Molim vas da mi oprostite što sam vas uznemirila.
I okrenu se da se udalji.
-Oh! - reče mlada žena. - Nadam se da ne pomišljate da odete! Tako se retko
viđam sa nekim... ne viđam skoro nikog! Sem toga želeli ste da pogledate slike! To ne
možete da poreknete, znate, jer sam vas videla u onom tamo ogledalu kad ste ulazili u
sobu i vaše namere bile su neskrivene.
Veliko venecijansko ogledalo visilo je iznad kamina. Imalo je masivan ram koji
je takođe bio urađen od stakla za ogledalo i bio ukrašen najružnijim staklenim cvećem
i savijucima koji uopšte mogu da se zamisle. - Nadam se - reče mlada žena - da mi
nećete dozvoliti da vas u tome sprečavam.
-Ali bojim se da vam smetam - reče Arabela.
-Oh, ni najmanje!
I mlada žena pokaza rukom na slike. - Molim vas. Nastavite.
I tako, osećajući da bi se ponela još gore ako je odbije, Arabela zahvali mladoj
ženi pa ode i pogleda ostale slike, ali to učini mnogo površnije no ranije jer je bila
svesna da je mlada žena sve vreme posmatra u ogledalu.
Kad je završila, mlada žena zamoli Arabelu da sedne. - I kako su vam se
svidele? - upita je.
-Pa - poče Arabela - svakako su veoma lepe. Posebno su mi se svidele slike o
procesijama i gozbama... ništa slično nemamo mi u Engleskoj. Koliko li je tu samo
razvijenih barjaka! I koliko pozlaćenih čamaca i izuzetnih kostima! Ali mi se čini da
slikar više voli zgrade i plavo nebo od ljudi. Načinio ih je tako sitnim, tako
beznačajnim! Između onolikih mermernih palata i mostova deluju mi sasvim
izgubljeno. Ne mislite li i vi tako?
Ovo, čini se, zabavi mladu ženu. Ona se neveselo osmehnu. - Izgubljeni? - reče
ona. - Oh, rekla bih da su zaista izgubljeni, sirote duše! Jer, kad se sve skupa sabere,
Venecija je samo lavirint... prostran i prelep lavirint svakako, ali svejedno lavirint i
niko osim njenih najstarijih građana ne može biti siguran da će u njoj da se snađe...
bar ja tako mislim.
-Zaista? - upita Arabela. - To svakako mora da je neprijatno. Ali ipak, sam
osećaj da si izgubljen u takvom lavirintu mora biti da je predi van! O! Verujem da bih
sve dala samo da mogu da odem tamo!
Mlada žena je odmeri uz čudan, setan osmeh. - Da ste mesece proveli, kao što
sam ja, u iscrpljujućem lutanju beskrajnim mračnim hodnicima, drugačije biste mislili.
Zadovoljstva koja donosi gubljenje u nepoznatom veoma brzo čile. A što se tiče
neuobičajenih svečanosti, procesija i gozbi, e pa...
I ona tu sleže ramenima. - Ja ih zaista prezirem!
Arabela je ne shvati baš sasvim, ali pomisli da bi od pomoći moglo da bude ako
dozna ko je mlada žena, pa je upita za ime.
-Ja sam ledi Poul.
 -Oh! Razume se! - uzviknu Arabela i u sebi se upita kako se toga nije setila
ranije. Ona ledi Poul reče svoje ime i objasni joj da njen muž ima neka posla sa ser
Volterom te da je to razlog što je i ona ovde.
Iznenadna provala smeha stiže iz pravca biblioteke.
-Trebalo bi da razgovaraju o ratu - reče Arabela njenom gospodstvu - ali ili je
rat u poslednje vreme postao mnogo zabavniji ili su... što sumnjam... njih dvojica
batalili posao i predali se ogovaranju svojih poznanika. Pre pola sata gospodin
Strejndž nije bio u stanju da misli na bilo šta drugo osim na zadatak koji mu predstoji,
ali sada je ser Volter pretpostavljam uspeo da ga navede da priča o drugim stvarima
pa se usuđujem da kažem da je zadatak sasvim smetnuo s uma.
I ona se osmehnu onako kako to žene čine kad se pretvaraju da kritikuju svoje
muževe, ali ih u stvari hvale. - Zaista verujem da je on stvorenje koje je najlakše
zavesti na čitavom svetu. Strpljenje gospodina Norela mora da je ponekad na velikim
iskušenjima.
-Gospodina Norela? - reče ledi Poul.
-Gospodin Strejndž ima čast da bude učenik gospodina Norela - reče Arabela.
Očekivala je da će posle toga da čuje njeno gospodstvo kako hvali izuzetne
sposobnosti gospodina Norela na polju magije ili reči zahvalnosti na njegovoj
ljubaznosti. Ali ledi Poul ne reče ništa i zato Arabela nastavi ohrabrujućim tonom: -
Razume se, mnogo smo slušali o čudesnoj magiji koju je gospodin Norel izveo da
pomogne vašem gospodstvu.
- Gospodin Norel se prema meni nije poneo kao prijatelj - reče ledi Poul suvim,
odlučnim glasom. - Bolje bi bilo da sam mrtva no ovo što sam sad.
Bila je to tako zapanjujuća izjava da Arabela nekoliko trenutaka prosto nije znala
šta da kaže. Ona nije imala razloga da voli gospodina Norela. Nikad joj nikakvu
ljubaznost nije učinio... naprotiv, više puta se posebno trudio da joj pokaže koliko je
malo ceni, ali je on uprkos svemu tome ipak bio jedini čovek koji je uz njenog muža
bio u toj profesiji. I tako je, baš kao što bi admiralova žena ustajala u odbranu
mornarice, ili nadbiskupova da hvali crkvu, Arabela osetila obavezu da kaže koju reč
u odbranu drugog čarobnjaka.
- Bol i patnja najgori su od svih pratilaca i nema sumnje da su vašem gospodstvu
beskrajno dojadili. Niko na svetu ne bi mogao da vam zameri što želite da ih se
oslobodite...
(Ipak, još dok je sve ovo govorila, Arabela je mislila: „Čudo je kako uopšte ne
izgleda bolesna. Ni najmanje.“) - Ali ako je istina ono što čujem, vaše gospodstvo
nije bez utehe u vašoj patnji. Moram priznati da nikad nisam čula da se ime vašeg
gospodstva pominje, a da istom prilikom nije izražena neka hvala vašem odanom
suprugu. Uistinu, zar je moguće i da pomišljate da biste drage volje mogli da ga
zauvek ostavite? I svakako, vaše gospodstvo, mora da osećate makar malo zahvalnosti
prema gospodinu Norelu... ako ni zbog čega, a ono bar ser Voltera radi.
Ledi Poul na ovo ništa ne odgovori; umesto toga, ona Arabelu stade da ispituje o
njenom mužu. Koliko dugo se bavi magijom? Koliko je već dugo učenik gospodina
Norela? Da li mu magija uglavnom uspeva? Da li magiju izvodi sam ili pod nadzorom
gospodina Norela?
Arabela dade sve od sebe da odgovori na ta pitanja i onda dodade: - Ako postoji
bilo šta što bi vaše gospodstvo želelo da ja u vaše ime pitam gospodina Strejndža, ako
postoji ma kakva usluga koju on može da pruži, onda vaše gospodstvo to samo treba
da mi kaže.
-Hvala vam. Ali ono što imam da vam kažem biće dobro za vašeg muža isto
onoliko koliko i za mene. Mislim da bi gospodin Strejndž trebalo da čuje kako sam
prepuštena užasnoj sudbini zahvaljujući gospodinu Norelu. Gospodin Strejndž bi
trebalo da zna sa kakvom vrstom čoveka ima posla. Hoćete li to da mu kažete?
-Razume se. Ja...
-Obećajte mi da hoćete.
-Reći ću gospodinu Strejndžu sve što vaše gospodstvo zaželi.
-Trebalo bi da vas upozorim da sam činila mnoge pokušaje da ljudima ispričam
svoju nesrećnu sudbinu i da u tome nikad nisam uspela.
Kad ledi Poul ovo reče dogodi se nešto što Arabela ne stiže sasvim da shvati.
Učini joj se kao da se na jednoj od slika nešto pokrenulo, ili kao da je neko prošao iza
jednog od ogledala tako da joj se ponovo javi ono osećanje da ova soba uopšte nije
soba, da zidovi nisu od čvrste građe i da je soba samo neka vrsta raskršća na kome
čudni vetrovi duvaju na ledi Poul sa udaljenih strana.
-Godine 1607 - poče ledi Poul - džentlmen po imenu Redšo iz Halifaksa u
Zapadnom Jorkširu, nasledio je deset funti od tetke. Novac je upotrebio da kupi turski
tepih koji je zatim odneo u svoj dom i raširio ga po kamenim pločama njegove dnevne
sobe. Potom je popio nešto piva i zaspao u fotelji pored kamina. Probudio se u dva
sata izjutra i zatekao tepih pokriven sa tri ili četiri stotine ljudi, svaki od njih bio je
petnaestak santimetara visok. Gospodin Redšo primetio je da su najvažniji pojedinci
među njima, muškarci i žene podjednako, bili veličanstveno opremljeni zlatnim i
srebrnim oklopima i da su jahali na belim zečevima... koji su u odnosu na njih bili isto
što i slonovi nama. Kad je zapitao šta to rade, jedna hrabra duša među njima pope mu
se na rame i povika da nameravaju da biju bitku u skladu sa svim časnim pravilima, a
tepih gospodina Redšoa u potpunosti je odgovarao toj svrsi zbog pravilnosti šara na
njemu koje su pomagale heraldima da svaku od vojski postave u položaj koji nijednoj
neće da donese nezasluženu prednost. I pored toga, gospodin Redšo nije bio mišljenja
da boj treba da se bije na njegovom novom tepihu pa je uzeo metlu i... Ne, čekajte!
I ledi Poul tu zastade i pokri lice rukama. - To uopšte nije ono što sam želela da
kažem!
Onda poče ponovo. Ovoga puta ona stade da priča o čoveku koji je pošao u lov u
šumu. Razdvojio se nekako od svojih prijatelja. Njegovom konju upalo je kopito u
zečju rupu i on je ispao iz sedla na zemlju. Dok je padao imao je čudan osećaj da
pada u zečju rupu. Kad se digao sa tla otkrio je da je u čudnoj zemlji osvetljenoj
njenim suncem i natopljenoj njenom kišom. U šumi veoma sličnoj onoj koju je upravo
napustio, naišao je na kolibu u kojoj je jedno društvo džentlmena... od kojih su
pojedini bili veoma neobični... igralo karte.
Ledi Poul taman stiže do mesta na kojem su džentlmeni pozvali izgubljenog lovca
da im se pridruži, kad laki zvuk - jedva nešto više od uzdaha - natera Arabelu da se
okrene. Vide da ser Volter beše ušao u sobu i sad stoji i sav unezveren gleda svoju
ženu.
-Umorna si - reče joj.
Ledi Poul diže pogled ka mužu. Izraz na njenom licu u tom času bio je neobičan.
Bilo je u njemu i sete i sažaljenja, što je najčudnije, malo podsmeha. Izgledalo je kao
da sebi govori: - Pogledaj nas samo! Kakav smo tužan par mi postali!
Ali naglas reče: - Umorna sam samo onoliko koliko sam to i obično. Mora da
sam kilometrima i kilometrima sinoć hodala. I igrala sam satima, takođe!
-Onda moraš da se odmoriš - nije odustajao. - Dozvoli mi da te odvedem gore do
Pampisfordove i ona će da se pobrine za tebe.
U početku je njeno gospodstvo izgledalo kao da će da ga odbije. Ona uhvati
Arabelu za ruku i zadrža je u svojoj nameri da ser Volteru pokaže da neće da se rastaje
od nje. Ali onda joj isto tako iznenada pusti ruku i dozvoli da bude odvedena.
Kod vrata se okrete. - Zbogom, gospođo Strejndž. Nadam se da će vam dozvoliti
da opet dođete. Nadam se da ćete da mi učinite tu čast. Nikoga ne viđam. Ili, radije
bih rekla, viđam odaje pune sveta i nijednog hrišćanina među njima.
Arabela koraknu napred sa namerom da stegne ruku ledi Poul i uveri je da će
rado ponovo da dođe, ali je ser Volter njeno gospodstvo već vodio iz sobe. Po drugi
put toga dana Arabela ostade sama u kući u ulici Harli.
I zvono poče da zvoni.
Prirodno je da je bila malo iznenađena ser Volterovim objašnjenjem da zvona
Svete Marije Blažene ne zvone iz obzira prema bolesti ledi Poul. Ovo zvono zvučalo
je veoma setno, njegov zvuk stizao je iz velike daljine i pred oči joj izvodio čitav niz
bolećivih scena...
... sumorna, vetrom šibana vresišta i močvare; pusta polja sa porušenim
bedemima i kapijama izvaljenim iz šarki; crnu, izgorelu crkvu; otvoreni grob;
samoubicu koga zakopavaju na pustom raskršću; vatru od kostiju koja plamti na
snegu u sumrak; vešala sa obešenim čovekom; nekog čoveka razapetog na točku za
mučenje; drevno koplje zabodeno u blato sa neobičnim talismanom, sličnom malom
prstu od kože, koji visi sa njega; strašilo čiju je odeću snažno kidao vetar tako da
se činilo da samo što ne skoči u sivi vazduh i poleti ka čoveku na ogromnim crnim
krilima...
-Moram da vas zamolim za izvinjenje ako ste ovde videli ma šta što bi moglo da
vas uznemiri - reče ser Volter koji se iznenada vrati natrag u sobu.
Arabela se pridrža za stolicu da se ne zatetura.
-Gospođo Strejndž? Je li vam dobro?
I on je uhvati za ruku i navede je da sedne. - Treba li da pozovem nekoga? Vašeg
muža? Služavku njenog gospodstva?
-Ne, ne - reče Arabela pomalo bez daha. - Niko mi ne treba, i ništa. Pomislila
sam... Nisam znala da ste ovde. To je sve.
Ser Volter ju je posmatrao veoma zabrinuto. Ona pokuša da mu se osmehne, ali
nije bila sasvim sigurna da je taj osmeh ispao kako treba.
On stavi ruke u džep. izvadi ih, provuče ruke kroz kosu pa duboko uzdahnu. -
Usuđujem se da primetim da vam je njeno gospodstvo ispričalo svu silu čudnih priča -
reče zatim neraspoloženo.
Arabela potvrdno klimnu glavom.
-I uznemirilo vas je, prirodno, ono što ste čuli. Veoma mi je žao zbog toga.
-Ne, ne. Nije uopšte. Njeno gospodstvo jeste pričalo o nekim pomalo...
neobičnim stvarima, ali mi to nije smetalo. Ni najmanje! Osetila sam laku slabost. Ali
ne povezujte te dve stvari, preklinjem vas! To nema nikakve veze sa njenim
gospodstvom! Uhvatila me je neka vrsta budalastog ubeđenja da pred sobom imam
ogledalo u kome sam mogla da vidim veliki broj čudnih prizora pa mi se učinilo da ću
da padnem u njega. Pretpostavljam da je počela da me hvata nesvestica, ali je vaš
nailazak sprečio da padnem u nesvest. Ali je sve to veoma čudno. Nikad ranije nisam
padala u nesvest.
-Dozvolite mi da pozovem gospodina Strejndža.
Arabela se nasmeja. - Možete ako to želite, ali vas uveravam da će on zbog mene
da bude zabrinutiji daleko manje od vas. Gospodin Strejndž se nikad nije mnogo
zanimao za slabosti drugih ljudi. Njegove sopstvene su sasvim druga priča! Ali, nema
razloga da pozivate bilo koga. Vidite! Opet sam sasvim pri sebi. Savršeno mi je
dobro.
Nasta kratka tišina.
-Ledi Poul... - poče Arabela pa zasta jer nije znala tačno kako da nastavi dalje.
-Njeno gospodstvo je uglavnom smireno - reče ser Volter - umireno do kraja
nikako, razumete, ali dovoljno smireno. Ali u retkim prilikama kad nam neko nov dođe
u kuću to je uvek veoma uzbudi i podstakne na te ispade rečitosti. Siguran sam da čete
vi biti tako dobri da nikome ne pominjete ono što je ona govorila.
-Oh! Razume se! Ne bih to pominjala taman da mi obećaju sav svet!
-Veoma ste ljubazni.
-I mogu li... smem li ponovo da dođem? Njenom gospodstvu je do toga izgleda
veoma stalo, a i ja bih se veoma veselila našem druženju.
Ser Volter zasta da dobro razmisli o tom predlogu. Konačno potvrdno klimnu
glavom. A onda se nekako to njegovo potvrdno klimanje glavom pretvori u naklon. -
Smatraću da nam vi time oboma činite veliku čast - reče on. - Hvala vam.
Strejndž i Arabela napustiše kuću u ulici Harli i Strejndž je pokazivao sve znake
silnog nadahnuća. - Znam način kako da to izvedem - reče joj. - Ništa prostije. Šteta je
što moram da čekam na Norelovo mišljenje pre no što počnem jer verujem da bih
inače čitav problem rešio u narednih pola sata. Koliko vidim, tu su samo dva ključna
problema. Prvi... Šta ti je sad?
Uz laki uzvik Arabela se beše zaustavila u mestu.
Iznenada joj pade na pamet da je dala dva sasvim suprotna obećanja: jedno ledi
Poul da će da ispriča Strejndžu sve o džentlmenu iz Jorkšira koji je kupio tepih; drugo
ser Volteru da ne pominje ono što je ledi Poul pričala. - Ništa - odgovori ona mužu.
-A kojoj si se od zabava koje ti je nudio ser Volter na kraju privolela?
-Nijednoj od njih. Ja... ja sam videla ledi Poul pa smo nas dve malo razgovarale.
To je sve.
-Ma nemoj! Šteta što i ja nisam bio sa tobom. Veoma bi mi se svidelo da vidim
ženu koja svoj život duguje magiji gospodina Norela. Ali ja ti nisam rekao šta se
dogodilo meni! Sećaš li se kako se onaj crnac, sluga, pojavio onako nenadano? E pa,
samo za trenutak imao sam nejasan osećaj da ispred mene stoji visoki crni kralj sa
srebrnom krunom na glavi i torbom i skiptrom u rukama... ali kad sam malo bolje
pogledao bio je tu samo crni ser Volterov sluga i niko više. Nije li to čista besmislica?
I Strejndž se nasmeja.
 Strejndž se u ogovaranju sa ser Volterom zadržao toliko dugo da je zakasnio čitav
sat kod gospodina Norela i gospodin Norel bio je veoma ljut. Kasnije toga dana
Strejndž je u admiralitet poslao poruku da su gospodin Norel i on razmotrili problem
uteklih francuskih brodova i veruju da su oni na Atlantiku i na putu prema zapadnoj
Indiji gde smeraju neka nevaljalstva. Štaviše, dva čarobnjaka su mišljenja da je
admiral Armingkroft ispravno pogodio šta Francuzi smeraju i pošao za njima.
Admiralitet je, po savetu gospodina Strejndža i gospodina Norela, poslao naređenja
kapetanu Lajtvudu da krene za admiralom prema zapadu. U dogledno vreme neki od
francuskih brodova bili su zarobljeni, a ostali koji su tome izmakli, pobegli su natrag u
njihove francuske luke i tamo ostali.
Arabelina savest teško se mučila sa dva obećanja koja je dala. Problem je iznela
nekim ozbiljnim gospođama, njenim prijateljicama u čiji je zdrav razum i pažljivi sud
imala veliko poverenje. Razume se da je sve predstavila u idealnom obliku ne
imenujući nikoga i ne pominjući okolnosti. Na nesreću, ovo je njen problem učinilo
sasvim nerazumljivim i mudre gospođe nisu bile u stanju da joj pomognu. Strašno joj
je smetalo što ne može da se poveri Strejndžu, ali je bilo jasno da bi i samo jedna reč
bila dovoljna da prekrši obećanje koje je dala ser Volteru. Posle mnogo odlučivanja
zaključila je da obećanje osobama koje su svesne obavezuje više od onoga datog
osobama koje nisu svesne. Jer, na kraju, šta bi moglo da se postigne ponavljanjem
nesvesnog buncanja jadne lude žene? I tako ona Strejndžu nikad ne reče ono što je ledi
Poul rekla.
Nekoliko dana kasnije, gospodin i gospođa Strejndž bili su na koncertu
italijanske muzike u jednoj kući na Bedford skveru. Arabela je tom prilikom uživala u
mnogim stvarima, ali prostorija u kojoj su sedeli nije bila lepo zagrejana i tako je na
maloj pauzi koja je usledila da bi se novi pevač priključio orkestru ona iskoristila
priliku da se tiho iskrade napolje kako bi iz susedne prostorije donela svoj šal da se
njim ogrne. Upravo se umotavala u šal kad za sobom ču neki šum pa se okrete i vide
Drolajta kako joj prilazi brzinom vetra i baš tad uzvikuje: - Gospođo Strejndž! Veoma
mi je milo što vas vidim! A kako je draga ledi Poul? Čuo sam da ste je vi videli!
Arabela pomalo oklevajući potvrdi da je videla ledi Poul.
Drolajt je uhvati pod ruku da se obezbedi da mu ne umakne i reče: - Ne biste mi
verovali na kakvim sam sve mukama bio da dobijem pozivnicu da posetim tu kuću!
Nijedan od mojih pokušaja nije urodio ni najmanjim plodom! Ser Volter me odbija sve
jednim bledim izgovorom za drugim. ! taj izgovor uvek je isti... njeno gospodstvo je
bolesno ili joj je malo bolje, ali nikad nije dovoljno dobro da nekoga primi u posetu.
-Pa pretpostavljam... - poče Arabela.
-O ! Baš tako - prekide je Drolajt. - Ako je bolesna, razume se da svetina mora
da bude držana podalje. Ali to nije razlog da ja budem isključivan. Ja sam je video
kad je bila leš! O , da! To niste znali, usuđujem se da primetim. U noći kad ju je vratio
iz mrtvih, gospodin Norel je došao kod mene i molio me da ga pratim na njegovom
zadatku u toj kući. Njegove reči bile su: ’Pođite sa mnom, dragi moj Drolajte, jer ja ne
verujem da mi je duh u stanju da podnese prizor ledi, mlade, plemenite i nevine,
sasečene u cvetu mladosti!’ Ona sad ne izlazi iz kuće i ne viđa nikoga. Neki ljudi
misle da je po povratku iz mrtvih postala tako ohola da smatra da joj više ne odgovara
društvo običnih smrtnika. Ali ja mislim da je istina sasvim drugačija. Ja verujem da su
njena smrt i povratak među žive u njoj razvili sklonost ka nastranim iskustvima. Da li i
vi mislite tako? Meni se čini sasvim prirodnim da ona sad uzima neka sredstva koja
joj pomažu da gleda užase! Da niste možda videli neki dokaz za tako nešto? Nije li pri
vašem ulasku u sobu ona hitro u džep zavukla neku smotanu hartiju?... Papir u kome bi
možda mogla da bude kašičica ili dve praha? Ne? Laudanum se obično prodaje u
flašicama od plavog stakla desetak santimetara visokim. U slučajevima kad se javi
zavisnost, porodica se obično trudi da sakrije istinu, ali prosto uzalud. Sve se na kraju
sazna. - I on se izveštačeno nasmeja. - Ja na kraju sve saznam!
Arabela blago izvuče ruku iz njegove i zamoli ga da je izvini. Prosto nije u stanju
da mu pruži obaveštenje koje joj traži. Ona zaista ne zna ni za kakvu flašicu ili prah.
I ona se vrati na koncert sa raspoloženjem daleko lošijim od onoga kakvo je bilo
kad je koncert napustila.
-Pogani, pogani čovečuljak!
Biblioteka vojvode od Roksboroas
 28.
Biblioteka vojvode od Roksboroa
Novembar 1810 - januar 1811.

Pred kraj 1810. situacija u kojoj se našla Vlada bila je loša da gore ne može biti. Loše
vesti dočekivale su ministre na svakom koraku. Francuzi su pobeđivali svuda; ostale
velike evropske sile koje su svojevremeno kovale planove sa Britanijom da se bore
protiv imperatora Napoleona Bonaparte (i koje su posle toga sve do jedne od strane
Napoleona pobeđivane) uvidele su svoju grešku i sada su mu postale saveznice.
Domaća trgovina bila je uništena ratom i ljudi su bankrotirali po svim krajevima
kraljevstva; žetva je omanula dve godine zaredom. Kraljeva najmlađa ćerka razbolela
se i umrla. Kralj je poludeo od bola.
Rat je uništio svaku utehu u sadašnjici i bacio tešku senku na budućnost. Vojnici,
trgovci, političari i zemljoradnici proklinjali su sat u kome su rođeni, ali čarobnjaci
su (sasvim suprotan soj ljudi odvajkada) bili ushićeni razvojem događaja. Njihova
veština nikad nije bila poštovana toliko koliko sad. Mnogi pokušaji da se rat okonča
bedno su propali i magija se sad činila kao najveća nada koju Britanija ima. Bilo je
gospode iz ministarstva rata i raznih drugih odbora i odseka u mornarici koji su goreli
od želje da zaposle gospodina Norela i gospodina Strejndža. Pritisak poslova u kući
na Hanover skveru ponekad beše toliki da su posetioci bili primorani da čekaju do tri
ili četiri sata ujutru da bi im se, ako uopšte nađu vremena, posvetili gospodin Strejndž
i gospodin Norel. Nije to čekanje bilo veliko iskušenje sve dok je dnevna soba
gospodina Norela koja je pretvorena u čekaonicu bila puna gospode, ali teško onome
koga bi zadesilo da ostane poslednji, jer ni najmanje nije prijatno čekati usred noći
ispred zatvorenih vrata iza kojih su se dva čarobnjaka bavila magijom.18
Jedna od priča koje su u to doba kružile (a čovek je mogao da je čuje kud god da
krene) bila je priča o trapavim pokušajima imperatora Napoleona Bonaparte da i sam
nađe sebi nekog čarobnjaka. Špijuni lorda Liverpula19 izvestili su da je imperator bio
toliko ljubomoran zbog uspeha engleskih čarobnjaka da je razaslao oficire da po
celom njegovom carstvu tragaju za osobom ili osobama sa magijskim sposobnostima.
Do tada su, međutim, uspeli da otkriju samo jednog Holanđanina po imenu Vitluf koji
je imao čarobni orman za garderobu. Čarobni orman prevezen je u Pariz zaprežnim
kolima. U Versaju je Vitluf obećao imperatoru da će odgovor na svako postavljeno
pitanje naći u ormanu.
Bonaparta je, prema špijunima, ormanu postavio tri pitanja: „Hoće li beba koju
carica očekuje biti muško?“; „Hoće li ruski car opet da promeni strane?“; „Kad će
Englezi biti poraženi?“
Vitluf je ušao u orman i izašao napolje sa sledećim odgovorima: ..Da", „Ne“ i
„Za četiri nedelje“. Kad god bi Vitluf ulazio u orman iz njega se dizala užasna dreka
kao da unutra vrišti pola demona iz pakla, iz pukotina i naprslina izvijali su se retki
oblaci dima sa malim srebrnim zvezdama i ceo orman se lako cimao na njegovim
nogarima u obliku šapa. Kad je odgovor na tri pitanja dobijen, Bonaparta je neko
vreme ćutke odmeravao orman, a onda mu je prišao i otvorio oba krila na njemu.
Unutra je našao gusku (koja je dizala galamu) i nešto šalitre (da pravi srebrne zvezde)
i patuljka da zapali šalitru i podbada gusku. Niko nije siguran u to šta se desilo Vitlufu
i patuljku, ali je car sledećeg dana za ručkom pojeo gusku.
Polovinom novembra admiralitet je pozvao gospodina Norela i gospodina
Strejndža u Portsmut na smotru flote brodova koji su patrolirali Kanalom, što je bila
čast obično zadržavana za admirale, heroje i kraljeve.
Dva čarobnjaka i Arabela otišli su za Portsmut kočijom gospodina Norela.
Njihov ulazak u grad obeležen je topovskom salvom sa svih brodova ukotvljenih u
luci i sa svih utvrđenja koja su luku okruživala. Čamcima na vesla povedeni su u
obilazak svih brodova u pratnji čitave svite admirala, zapovednika flota i kapetana
koji su za njima išli na njihovim baržama. I drugi manje zvanični čamci bili su takođe
u pratnji, a oni su bili puni dobrih građana Portsmuta koji su hteli da vide izbliza
dvojicu čarobnjaka i da im kliču i pljeskaju. Po povratku u Portsmut gospodin Norel i
gospodin i gospođa Strejndž povedeni su u razgledanje brodogradilišta, a uveče je u
njihovu čast bio priređen veliki bal u dvorani skupštine i ceo grad bio je blistavo
osvetljen za tu priliku.
Bal je uglavnom prošao uz oduševljenje svih koji su mu prisustvovali. Laka
neprijatnost zbila se samo kad su pojedini gosti u svom neznanju uputili gospodinu
Norelu svoje viđenje o lepoti događaja i balske dvorane i zatražili njegovo mišljenje
o tome. Njegov osoran odgovor smesta ih je uverio da imaju posla sa prgavim,
neprijatnim čovekom koji ne želi da razgovara ni sa kim ispod admiralskog čina. Punu
utehu, međutim, Norelovim ponašanjem razočarani su našli u živahnom, neuštogljenom
držanju gospodina i gospođe Strejndž. Oni su bili srećni da se upoznaju sa
najuglednijim portsmutskim stanovnicima, sa divljenjem su govorili o Portsmutu, o
brodovima koje su vide li i uopšte o svim viđenim mornaričkim i pomorskim
stvarima. Gospodin Strejndž igrao je baš svaku igru bez izuzetka, gospođa Strejndž
presedela je samo jednu ili dve i njih dvoje su se u svoju sobu kod Krune vratili tek
posle dva sata ujutru.
 Pošto je u krevet legao tek nešto pre tri, Strejndžu ne bi nimalo milo kad ga u
sedam probudi kucanje na vratima. Diže se iz kreveta i u hodniku ispred vrata zateče
jednog od gostioničke posluge.
-Izvinjavam vam se, gospodine - reče čovek - poslao me je lučki zapovednik da
javim da se Lažni prelat nasukao na peščani sprud kod Hors senda. Sa porukom je
došao kapetan Gilbi koji ima i nalog da povede jednog od čarobnjaka, ali drugi
čarobnjak ima glavobolju i neće da ide.
Ovo možda i nije bilo razumljivo onoliko koliko je sluga mislio da jeste i
Strejndž posumnja da bi ga, čak i da nije bio tako pospan, teško razumeo. Uprkos
tome, bilo je jasno da se nešto desilo i da se od njega očekuje da nekuda ide. - Reci
kapetanu Kakvo-god-da-mu-je-ime da me pričeka - reče. - Dolazim odmah.
Obuče se i siđe u predvorje. U kafani zateče zgodnog mladića u uniformi
kapetana kako nervozno šetka gore-dole po prostoriji. Strejndž ga se priseti sa bala...
na izgled inteligentan čovek lepih manira. Kad kapetan vide Strejndža očevidno mu
mnogo laknu i smesta objasni da se brod. Lami prelat, nasukao na jedan od sprudova
Spitheda. Bila je to gadna situacija. Lažni prelat mogao je da bude odsukan bez
oštećenja, ali je mogao pri tom da bude i jako oštećen. U međuvremenu, zapovednik
koji je komandovao lukom šalje svoje pozdrave gospodinu Norelu i gospodinu
Strejndžu i moli jednog od njih, ili obojicu, da pođu sa kapetanom Gilbijem i vide
mogu li nekako da pomognu.
Lake čeze stajale su spremne ispred Krune i jedan od gostioničke posluge držao
je konja za am. Strejndž i kapetan Gilbi popeše se na čeze, pa kapetan Gilbi dohvati
uzde i njih dvojica žustro krenuše kroz grad. Grad je počinjao da se komeša uz
određenu dozu žurbe i uznemirenosti; prozori na kućama su otvarani, glave sa noćnim
kapama provirivale su napolje i uzvikivale pitanja; ljudi na ulicama izvikivali su
odgovore. Veliki broj ljudi hitao je u istom pravcu u kome su išle i čeze kapetana
Gilbija.
Kad su stigli do bedema, kapetan Gilbi zaustavi konja. Vazduh beše hladan i
vlažan, a svež povetarac duvao je sa mora. Malo dalje na vodi, ogroman brod ležao je
iskrivljen na bok. Mornari su, mali i crni zbog daljine, mogli da se vide kako vise sa
ograde ili kako se u vodu spuštaju po boku broda. Tuce ili više čamaca na vesla i
drugih plovnih objekata rojio se oko broda. Neki od onih što su bili u čamcima vodili
su, čini se, žustru prepirku sa mornarima na brodu.
Strejndžovom nevičnom oku sve je veoma ličilo na to da je brod prosto prilegao
da spava. Zahvati ga osećaj da bi on, da je kapetan los broda, ljutim prekorom naterao
lenštinu da se digne.
-Nema sumnje - reče on - da tuce brodova u svako doba ulazi i izlazi iz
Portsmuta. Kako je ovo moglo da se desi?
Kapetan Gilbi sleže ramenima. - Ja ne bih rekao da je to tako neuobičajeno kako
se vama čini. Kapetan ili nije dobro poznavao kanale kojima se prolazi kod Spitheda
ili je bio pijan.
Pored njih se sad već skupila ogromna gomila sveta. U Portsmutu je baš svaki
njegov stanovnik imao veze sa brodovima ili morem i neki svoj lični interes s tim u
vezi da čuva. Svakodnevni razgovori vođeni su jedino o brodovima koji su ulazili u
luku ili iz nje izlazili kao i o brodovima koji su ukotvljeni ležali kod Spitheda.
Događaj kao što je ovaj bio je predmet brige za sve. On nije privukao samo
uobičajene besposličare (kojih beše sasvim dovoljno) već i ozbiljne trgovce i građane
i, razume se, svakog džentlmena pomorca koji je imao vremena da dođe i vidi šta se
dešava. Žustra prepirka već je vođena o tome gde je kapetan broda mogao da pogreši
i šta zapovednik luke mora da uradi da bi stvar popravio. Istoga časa kad svetina
shvati ko je Strejndž, kao i šta je došao da uradi, ona se usrdno dade na posao da mu
pomogne raznolikošću svojih mišljenja. Na nesreću, korišćen je uglavnom pomorski
rečnik i Strejndž jedva da je shvatao šta mu to oni što žele da ga posavetuju govore.
Posle jednog takvog objašnjenja, on načini grešku da upita šta znači „svlačenje“ i „na
o-ruk“, što onda dovede do tako zbunjujućeg objašnjenja o principima jedrenja da je
na kraju o tome znao daleko manje no u početku.
-U redu! - reče on. - Glavni problem je da je brod na boku. Da li da ga prosto
ispravim? To lako može da se izvede.
-Blagi bože! Ne! - zavapi kapetan Gilbi. - Samo to ne! Ukoliko se brod ne
ispravi najpažljivije što može, kobilica može da mu pukne i onda bi se svi sa njega
podavili.
-O ! - uzdahnu Strejndž.
Njegov sledeći pokušaj da pomogne prođe još gore. Nešto što neko reče o
svežem povetarcu koji će da oduva brod sa peščanog spruda pri visokoj vodi navede
ga da pomisli da bi jak vetar to učinio pre. I on diže ruke da snažan vetar prizove.
-Šta to radite? - upita kapetan Gilbi.
Strejndž mu reče.
-Ne! Ne! Ne! - povika kapetan užasnuto.
Nekoliko ljudi zgrabi Strejndža za ruke i čvrsto mu stisnu telo. Jedan čovek poče
žestoko da ga drmusa kao da na taj način može da razveje magiju pre no što se i začne.
-Vetar duva sa jugozapada - objasni kapetan Gilbi. - Kad bi se pojačao samo bi
jače olupao brod o sprud i gotovo ga sigurno polomio. Svi bi se podavili!
Neko iz gomile glasno se zapita što li admiralitet ima tako visoko mišljenje o
momku koji ne ume da veže dve unakrst.
Drugi čovek podsmešljivo primeti da momak možda nije veliki čarobnjak, ali
zato igra veoma dobro.
Treći se nasmeja.
-Kako se zove taj pesak? - upita Strejndž.
Kapetan Gilbi zavrte glavom kao očajan čovek ne bi li i na taj način izrazio
svoje mišljenje da pojma nema o čemu to Strejndž govori.
-To... to mesto... ta stvar na koju se brod nasukao - ne odustade Strejndž. - Nešto
u vezi sa konjima?
-Sprud se zove Hors send (Konjski pesak) - reče kapetan Gilbi i okrete se da
razgovara sa nekim.
Sledećih minut ili dva niko ne obrati pažnju na čarobnjaka. Svi su posmatrali
napore koje su činile posade slupova, jedrenjaka i barži okupljenih tamo na vodi oko
Lažnog prelata ili gledali u nebesa, pričali o tome kako se vreme menja i kako će se
ponašati vetar kad se voda digne.
Iznenada nekoliko ljudi vikom skrenu pažnju da se pogleda ka vodi. Tamo se
pojavljivalo nešto čudno. Bilo je to nešto veliko, srebrnasto, sa dugom, čudno
oblikovanom glavom i grivom sličnoj dugoj bledoj morskoj travi zatalasanoj na njoj.
Činilo se kao da to pliva prema Lamom prelatu. Još gomila ne stiže ni da se načudi
ovom misterioznom predmetu, kad se pojavi još više njih. U sledećem trenutku u vodi
se načini čitava mreža srebrnastih oblika - i svi su sa velikom lakoćom i brzo plivali
ka brodu.
-Šta li je to, za ime sveta? - upita neki čovek iz gomile.
Oblici su bili previše veliki za čoveka i uopšte nisu ličili na ribe i delfine.
-To su konji - reče Strejndž.
-Odakle su se tu stvorili? - upita drugi čovek.
-Ja sam ih napravio - reče Strejndž - od peska. Od konjskog peska, da budem
precizniji.
-Ali zar neće da se rastvore? - javi se opet neki glas iz gomile.
-I čemu treba da posluže? - upita kapetan Gilbi.
Strejndž reče: - Oni su načinjeni od peska, morske vode i magije i trajaće koliko
im bude potrebno da obave posao. Kapetane Gilbi, pošaljite jedan od čamaca da
kapetanu Lažnog prelata prenese poruku da njegovi mornari privežu konje za brod i to
što više njih to bolje. Konji će da povuku brod sa spruda.
-O! - izusti kapetan Gilbi. - Vrlo dobro. Da, razume se.
 Pola sata posle prispeća poruke na Lažni prelat, brod je bio izvučen i mornari su
dizali jedra i obavljali onih hiljadu drugih radnji koje mornari inače rade (stvari isto
onoliko misterioznih koliko je to i bajanje čarobnjaka). Mora da bude rečeno,
međutim, da magija nije uspela onako kako je to Strejndž očekivao. On naime nije
pretpostavljao da će hvatanje konja da predstavlja teškoću. Pretpostavljao je da će na
brodu biti dovoljno užadi da se načine amovi i pokušao je da magijom izvede da konji
budu što je više moguće krotki. Ali mornari uglavnom ne znaju mnogo o konjima. Oni
poznaju more i tačka. Pojedini mornari davali su sve od sebe da uhvate konje i
upregnu ih, ali većina pojma nije imala kako da počne ili bila ozbiljno uplašena od
srebrnastih, avetinjskih stvorenja da bi smela i da im se približi. Od stotinu konja koje
je Strejndž stvorio, jedva je njih dvadesetak bilo upregnuto. Ovih dvadeset bilo je
svakako od ključnog značaja za izvlačenje Lažnog prelata sa peščanog spruda, ali je
isto toliko značajnu ulogu odigralo i veliko i sve veće pomanjkanje peska na
peščanom sprudu jer su konji od njega bili pravljeni.
U Portsmutu su mišljenja bila podeljena oko toga da li je Strejndž načinio slavan
podvig spasavanjem Lažnog prelata ili je tu pomorsku nesreću prosto iskoristio da
pospeši svoju karijeru. Mnogi od kapetana i oficira sa lica mesta bili su mišljenja da
je magija koju je izveo bila čisto pozorišne prirode i očevidno više bila namenjena
skretanju pažnje na vlastite sposobnosti i ostavljanju utiska na admiralitet no
spašavanju broda. A nisu bili posebno zadovoljni ni peščanim konjima. Ovi nisu
prosto nestali kad su obavili posao kao što je Strejndž rekao da će se dogoditi; umesto
toga, plivali su oni oko Spitheda jedno dan i po posle čega su polegali po dnu i
stvorili peščane sprudove na novim i sasvim neočekivanim mestima. Portsmutski
kapetani i kormilari žalili su se zapovedniku luke da je Strejndž zauvek izmenio
spithedske kanale i sprudove tako da će mornarica sada morati da snosi sve troškove i
muke oko ponovnog utvrđivanja i kartiranja sidrišta.
I pored toga, u Londonu, gde su ministri o brodovima i pomorstvu znali još manje
od Strejndža, samo je jedna stvar bila jasna: Strejndž je spasao brod čiji bi gubitak
admiralitet koštao ogromne sume novaca.
-Jedna od stvari koju spasavanje Lažnog prelata bez sumnje ističe - primetio je
ser Volter Poul lordu Liverpulu - jeste veoma velika prednost koju donosi prisustvo
čarobnjaka na licu mesta koji je sposoban da se uhvati u koštac sa krizom čim se ona
dogodi. Znam da smo razmišljali o tome da nekuda pošaljemo Norela i da smo od toga
morali da odustanemo, ali što to ne bismo učinili sa Strejndžom?
Lord Liverpul malo razmisli o tome. - Ja mislim - reče onda - da bismo
upućivanje gospodina Strejndža nekom od generala mogli da opravdamo jedino u
slučaju da imamo sve razloge da verujemo da je taj general u poslednje vreme imao
neke uspehe protiv Francuza. Sve drugo bilo bi neoprostivo traćenje dara gospodina
Strejndža koji nam je, sam bog zna, beskrajno potreban ovde u Londonu. Iskreno,
izbor nam nije veliki. U suštini, nemamo nikog osim lorda Velingtona.
-O , zaista!
Lord Velington bio je sa svojom armijom u Portugaliji pa njegovo mišljenje nije
bilo lako utvrditi, ali nekom čudnom slučajnošću stvar nije tako stajala i sa njegovom
ženom jer je ona stanovala u ulici Harli broj deset, baš preko puta kuće ser Voltera.
Kad se te večeri ser Volter vraćao kući, pokucao je na vrata ledi Velington i upitao
njeno gospodstvo šta ona misli da bi lord Velington rekao na ideju da pored sebe ima
čarobnjaka. Ali ledi Velington, sitna, nezadovoljna osoba čije mišljenje muž nije
mnogo cenio, odgovori da ne zna.
Strejndž je, sa druge strane, ponudom bio oduševljen. Arabela, iako nešto manje
ushićena, rado dade svoj pristanak. Najveća prepreka Strejndžovom odlasku, što
nikoga ne iznenadi, bio je, pokaza se, Norel. Poslednjih godinu dana gospodin Norel
se beše svikao da se u mnogo čemu oslanja na svog učenika. Sa Strejndžom se
savetovao po svim onim pitanjima koja je u danima pre toga poveravao Drolajtu i
Laselu. Gospodin Norel nije pričao o bilo čemu drugom do o gospodinu Strejndžu kad
je Strejndž bio odsutan i nikome se drugom nije obraćao do Strejndžu kad je Strejndž
bio pored njega. Njegova privrženost bila je ojačana i time što mu je to osećanje bilo
sasvim novo; nikad mu ranije nije bilo ugodno u nečijem društvu. Kad bi se, u nekoj
ljudima krcatoj dnevnoj sobi ili balskoj dvorani, Strejndž na trenutak nekuda izgubio,
gospodin Norel bi smesta slao Drolajta da vidi gde je otišao i s kim razgovara.
Posledica svega ovoga bila je ta da je gospodin Norel, kad je čuo da njegovog
jedinog učenika i prijatelja imaju nameru nekuda da pošalju, bio užasnut. - Zapanjen
sam, ser Voltere - rekao je - što ste vi uopšte mogli i da pomislite na tako nešto!
-Ali svaki čovek mora da bude spreman na lične žrtve za dobro svoje zemlje u
toku rata - odgovorio mu je malo razdraženo ser Volter - a na hiljade njih to je, znate,
već i učinilo.
-Ali oni su vojnici! - uzviknuo je gospodin Norel. - O ! Usuđujem se da kažem da
je i život svakog vojnika na svoj način dragocen za zemlju, ali je to ništa u poređenju
sa gubitkom koji bi nacija pretrpela ako bi se ma šta desilo gospodinu Strejndžu! Ima
tu, koliko sam razumeo, jedna škola u Haj Vikomu gde se godišnje obučava trista
oficira. Voleo bih do neba da sam i ja imao tu sreću da imam trista čarobnjaka koje
mogu da obučavam! Da sam ih imao onda bi engleska magija bila u daleko boljem
stanju no što je danas!
Pošto je ser Volter pokušao i propao, lord Liverpul i vojvoda od Jorka preuzeše
na sebe da razgovaraju sa gospodinom Norelom po tom pitanju, ali gospodin Norel
nije dozvolio da ga ubede da Strejndžov predloženi odlazak prihvati bilo kako
drugačije osim sa dubokim zgražavanjem.
 -Jeste li razmišljali, gospodine - reče sam Strejndž - o velikom ugledu koji bi to
moglo da donese engleskoj magiji?
-O , rekao bih da bi moglo - odgovori gospodin Norel zlovoljno - ali ništa kao
prizor engleskog čarobnjaka na bojištu ne bi moglo da oživi sećanje na kralja Gavrana
i na tu divlju, štetnu vrstu magije! Svet će početi da misli da prizivamo vilenjake i
razgovaramo sa sovama i medvedima. Ja, međutim, stremim tome da engleska magija
bude smatrana za povučenu, uglednu vrstu profesije... profesije u stvari...
-Ali, gospodine - žurno reče Strejndž i time prekide govor koji je dotle slušao
stotinu puta - ja za sobom neću da imam društvo vitezova vilenjaka. A ozbiljno bismo
pogrešili ako bismo iz vida ispustili i druge stvari. Vi i ja smo često jadikovali kako
bez prestanka od nas traže da primenjujemo iste vrste magije. Usuđujem se da kažem
da će ratna preterivanja od mene zahtevati da se služim magijom koja dotle nije
primenjivana... i, kako smo to jedan drugom često govorili, gospodine, primena
magije u praksi umnogome olakšava razumevanje teorije.
Ali su dva čarobnjaka bili isuviše različiti po temperamentu da bi mogli da se
slože oko takve stvari. Strejndž je govorio o prkošenju opasnosti zarad sticanja slave
za englesku magiju. Njegov jezik i prenosna značenja kojima se služio vukli su koren
iz kockarskih iskustava i rata i teško da su ikad mogli da steknu odobravanje kod
gospodina Norela. Gospodin Norel ubeđivao je gospodina Strejndža da će otkriti da
je rat veoma neugodan. - Čovek je često mokar do gole kože i smrzava se na bojištu.
Daleko će to manje da vam se svidi no što možete i da pretpostavite.
Tokom nekoliko nedelja u januaru i februaru 1811. godine činilo se da će
protivljenje gospodina Norela sprečiti Strejndža da ode u rat. Greška koju su ser
Volter, lord Liverpul, vojvoda od Jorka i Strejndž, svi odreda, načinili bila je to što su
pokušali da utiču na Norelovu plemenitost, rodoljublje i osećaj dužnosti. Nema
sumnje da je gospodin Norel ta osećanja posedovao, ali je on imao i druge principe
koji su u njemu bili jači i koji su se uvek suprotstavljali svemu od njih uzvišenijem.
Na sreću, tu su bila i dva džentlmena koji su stvari znali da postave kako treba.
Laselu i Drolajtu beše koliko i svima ostalima veoma stalo da Strejndž ode u
Portugaliju i, po njihovom mišljenju, najbolji način da se to postigne bio je da se kod
gospodina Norela izazove briga za sudbinu biblioteke vojvode od Roksboroa.
Ta biblioteka odavno je bila trn u oku gospodina Norela. Bila je to jedna od
najznačajnijih privatnih biblioteka u kraljevstvu... po vrednosti je zaostajala jedino za
onom samog gospodina Norela. Ta biblioteka imala je čudnu, dirljivu istoriju. Pre
nekih pedeset godina, vojvoda od Roksboroa, inteligentan, civilizovan i ugledan
džentlmen, slučajno se zaljubio u kraljičinu sestru i obratio se kralju sa molbom da je
oženi. Iz raznih razloga koji su bili u vezi sa dvorskom titulom, formom i uvreženim
običajima, kralj ga je odbio. Slomljenih srca, vojvoda i kraljičina sestra svečano su
jedno drugom obećali da će se voleti zauvek i da ni u kom slučaju i nikad u brak neće
stupati sa nekim drugim. Da li je kraljičina sestra održala svoje obećanje nije mi
poznato, ali se vojvoda povukao u svoj zamak u škotskim brdima i, da bi popunio
svoje pustinjačke dane, počeo je da skuplja retke knjige: jedinstvene oslikane
srednjovekovne rukopise i izdanja prvih štampanih knjiga izašlih iz radionica takvih
genija kao što su bili Vilijem Kakston iz Londona i Valdarfer iz Venecije. Početkom
ovoga veka vojvodina biblioteka već je bila jedno od svetskih čuda. Njegovo
gospodstvo imalo je sklonost ka poeziji, viteštvu, istoriji i teologiji. Nije se posebno
zanimao za magiju, ali su ga ushićivale sve stare knjige i bilo bi čudno da jedno ili
dva dela posvećena magiji nisu našla svoj put do njegove biblioteke.
Gospodin Norel je bezbroj puta pisao vojvodi i molio da mu bude dozvoljeno da
prouči ili da možda čak i kupi neku knjigu iz njegove biblioteke. Vojvoda, međutim,
nije osećao nikakvu sklonost da zadovolji radoznalost gospodina Norela, a kako je
bio i veoma bogat to mu ni novac koji je gospodin Norel nudio za neku od njegovih
knjiga nije bio potreban. Kako se svih tih dugih godina držao obećanja datog
kraljičinoj sestri, vojvoda nije imao decu i nijednog uočljivog naslednika. Kad je
umro, veliki broj njegovih muških rođaka stekao je snažno ubeđenje da su oni sledeće
vojvode od Roksboroa. Ovi džentlmeni svoje zahteve izneli su pred Komitet za
privilegije Doma lordova. Komitet je razmotrio sve te zahteve i došao do zaključka da
je novi vojvoda ili general-major Ker ili ser Džejms Ins, ali koji bi od njih dvojice
tačno to mogao da bude Komitet nije baš bio sasvim siguran, pa je nastavio da zaseda
da bi stvar dalje razmotrio. U prvim mesecima godine 1811. taj Komitet još ne beše
doneo odluku.
Jednog hladnog, vlažnog jutra, a bio je utorak, gospodin Norel sedeo je sa
gospodom Laselom i Drolajtom u biblioteci kuće na Hanover skveru. Čajldermas je
takođe bio u prostoriji i pisao umesto gospodina Norela pisma raznim vladinim
ministarstvima. Strejndž beše sa gospođom Strejndž otišao u Tvikenam u posetu
prijatelju.
Lasel i Drolajt pričali su o sudskom sporu koji su vodili Ker i Ins. Jedna ili dve
na izgled uzgredne napomene o Laselovoj vezi sa slavnom bibliotekom privukoše
pažnju gospodina Norela.
-Šta znamo mi o tim ljudima? - upita on Lasela. - Imaju li oni bilo kakvo
zanimanje za primenu magije u praksi?
Lasel se osmehnu. - Budite spokojni po toj osnovi, gospodine. Uveravam vas da
jedino što Kera i Insa interesuje jeste to da budu vojvode. Ne verujem da sam ikad
nekoga od njih video da je otvorio knjigu.
-Zaista? Ne mare za knjige? E pa to je zaista utešno - reče gospodin Norel pa se
malo zamisli i onda nastavi: - Ali pretpostavimo da jedan od njih postane vojvoda,
stekne biblioteku na taj način i slučajno naiđe na neki redak tekst o magiji koji mu
probudi radoznalost. Ljudi su, znate, veoma radoznali kad je magija u pitanju. To je
postala jedna od najnesrećnijih posledica moga uspeha. Taj novi vojvoda može da
počne malo da čita, oseti nadahnuće i pokuša da baca čini. To je, na kraju, tačno ono
što sam i sam učinio kad sam kao dvanaestogodišnji dečak otvorio knjigu iz biblioteke
moga ujaka i u njoj našao stranu istrgnutu iz jednog mnogo starijeg izdanja. Istoga časa
kad sam tu stranu pročitao obuzelo me je ubeđenje da moram da postanem čarobnjak!
-Zaista? Veoma zanimljivo - reče Lasel tonom kao da se smrtno dosađuje. - Ali
teško, mislim, da tako nešto može da se desi Insu ili Keru. Ins mora da ima preko
sedamdeset, a Ker je otprilike istih godina. Nijedan od njih nije sklon da traži novo
zanimanje.
-O ! Ali oni možda imaju mlade rođake. Rođake koji su možda revnosni čitaoci
Prijatelja engleske magije ili Suvremenog čarobnjaka. Rođaka koji će da zgrabe
svaku knjigu o magiji istoga časa kad im oko padne na nju! Ne, oprostite mi,
gospodine Lasele, ali starosna dob dvojice džentlmena za mene ne predstavlja nikakvu
sigurnost!
-Vrlo dobro. Ali ja sumnjam, gospodine, da će ti mladi taumatomani 20 koje vi
tako živo opisujete uopšte da dođu u priliku da vide biblioteku. U nameri da ostvare
svoja prava na vojvodstvo pred sudom i Ins i Ker izložili su se velikim troškovima.
Prva briga novog vojvode, ma ko on bio, biće da plati njegove advokate. Njegovo
prvo delo po stupanju u zamak Flurs biće da se osvrne oko sebe i potraži nešto što bi
mogao da proda.21 Bio bih veoma iznenađen ako biblioteka ne bi bila stavljena na
prodaju u roku od nedelju dana od dana donošenja odluke Komiteta.
-Rasprodaja knjiga! - uznemireno uzviknu gospodin Norel.
-A što se vi sada plašite? - upita Čajldermas i diže pogled sa onoga što je pisao.
- Pa rasprodaja knjiga bilo je ono čemu ste se uvek veoma veselili.
-O! Ali to je bilo ranije - reče gospodin Norel - kad u kraljevstvu niko osim
mene nije pokazivao i najmanje zanimanje za magiju, ali bojim se da će sada veliki
broj ljudi pokušati da kupi knjige. Usuđujem se da kažem da bi o tome čak i Tajms
mogao da piše.
-O ! - uzviknu Drolajt. - Ako knjige i bude kupio neko drugi vi možete da se
žalite ministrima! Možete da se žalite princu od Velsa! Nije u interesu ove nacije da se
takve knjige nađu u rukama bilo koga drugog osim u vašim, gospodine Norele!
-Ili u Strejndžovim - reče Lasel. - Mislim da princ od Velsa ili bilo koji od
ministara ne bi imao ništa protiv da knjige kupi i gospodin Strejndž.
 -To je istina - složi se Drolajt. - Zaboravio sam na Strejndža.
Gospodin Norel sad je izgledao uznemireniji no ranije. - Ali gospodin Strejndž
će razumeti da je jedino ispravno da te knjige budu moje - reče on. - One sve treba da
budu skupljene na jednom mestu, u jednoj biblioteci. Ne treba da budu svuda rasejane.
Gospodin Norel pogleda unaokolo po prisutnima u nadi da će neko od njih da ga
podrži u tom njegovom mišljenju. - Prirodno - nastavi zatim - neću da imam ništa
protiv da ih gospodin Strejndž čita. Svakome je poznato koliko je mojih knjiga...
mojih dragocenih knjiga... gospodin Strejndž do sada pročitao. To jest... mislim, sve u
zavisnosti od teme.
Drolajt, Lasel i Čajldermas ne rekoše ništa. Oni su zaista znali koliko je knjiga
gospodin Norel pozajmio gospodinu Strejndžu na čitanje. Znali su takođe i koliko mu
je knjiga uskratio.
-Strejndž je džentlmen - reče Lasel. - On će da se ponaša kao džentlmen i od vas
će očekivati da se ponašate isto. Ako knjige budu privatno ponuđene vama i samo
vama, onda mislim da možete da ih kupite, ali ako budu izložene na javnu aukciju, on
će smatrati da ima pravo da se za njih sa vama nadmeće.
Gospodin Norel načas poćuta, pogleda zatim gospodina Lasela i nervozno liznu
svoje usne. - A kako vi mislite da će te knjige biti ponuđene na prodaju? Javnim
nadmetanjem ili privatnom ponudom?
-Javnim nadmetanjem - odgovoriše Lasel, Drolajt i Čajldermas kao jedan.
Gospodin Norel pokri lice šakama.
-Razume se - reče Lasel, lagano kao da mu se u tom momentu ta ideja tek javlja u
glavi - kad bi Strejndž bio u inostranstvu on ne bi bio u stanju da se nadmeće.
I on otpi malo kafe. - Je li tako?
Gospodin Norel diže pogled sa novom nadom na licu.
Iznenada posta veoma poželjno da gospodin Strejndž ode u Portugaliju na
boravak od godinu ili dve dana.22
Arabela Strejndž bila je veoma zaposlena u nedeljama pre aukcije. Pisala je
brojna pisma Strejndžovim rođacima i posećivala sve svoje prijatelje u Londonu u
pokušaju da pozajmi dovoljno novca da neke knjige kupi svome mužu, ali je Norel za
svaku od knjiga uspevao da je pobedi.
Ser Volter Skot, pisac, prisustvovao tom događaju i ovako je opisao kraj aukcije:
„Razočaranje gospode Strejndž što je izgubila Čudesni život Ralfa Stouksija bilo je
toliko da je ostala da sedi uplakana. Gospodin Norel je u tom trenutku prolazio pored
nje sa knjigom u rukama. Ni reč, ni pogled taj čovek nije uputio ženi svoga učenika.
Ne znam kad sam poslednji put video ponašanje koje mi se tako malo svidelo. Više
ljudi primetilo je taj postupak i čuo sam nekoliko oštrih stvari rečenih za Norela. Čak
je i lord Portišed, čije obožavanje toga čarobnjaka ne zna za granice, priznao da misli
da se Norel poneo upadljivo loše prema gospođi Strejndž.“
Ali nije samo loš odnos gospodina Norela prema gospodi Strejndž privukao
nepovoljne primedbe. U nedeljama koje su sledile posle aukcije, učeni ljudi i
istoričari očekivali su da čuju kakva su nova saznanja nađena u tih prekrasnih sedam
knjiga. Posebno su velike nade gajene da će Čudesni život Ralfa Stouksija dati
odgovore na neke od najzagonetnijih misterija engleske magije. Vladalo je opšte
uverenje da će gospodin Norel svoja otkrića izneti na stranama Prijatelja engleske
magije ili da će dati da se odštampaju kopije knjige. On nije učinio ništa od svega
toga. Jedno ili dva lica napisala su mu pisma i postavila mu određena pitanja. On nije
odgovorio. Kad su se u štampi pojavila pisma puna protesta zbog njegovog ponašanja,
bio je veoma uvređen. Ponašao se u stvari onako kako se ponašao oduvek... nabavljao
je vredne knjige i onda ih skrivao tamo gde ljudsko oko nije moglo da ih vidi. Razlika
je ležala u tome što, dok je bio nepoznati džentlmen, njegovo držanje ranije nikome
nije smetalo, ali su sada oči čitavog sveta bile uperene u njega. Njegovo ćutanje bilo
je predmet stalnog iščuđavanja, a onda su ljudi počeli da se prisećaju i drugih prilika
u kojima je on bio osoran i nadmen.
 29.
U kući Žozea Estorila
Januar - mart 1811.

-Razmišljao sam, gospodine, o tome da će moj odlazak na Poluostrvo izazvati mnoge

promene u vašem poslovanju sa ministarstvom rata - reče Strejndž. - Bojim se da vam,
kad ja budem otišao, neće biti prijatno da vam ljudi kucaju na vrata u svako doba dana
i noći i traže da ova ili ona vrsta magije smesta bude izvedena. Ovde neće biti nikoga
osim vas da im u tome izlazi u susret. Kad ćete da spavate? Mislim da moramo da ih
ubedimo da nađu neki pogodniji način za tu vrstu poslova. Šta mislite, možda bi bilo
dobro da lorda Liverpula pozovemo da sa nama obeduje neki dan tokom ove nedelje?
-O , da svakako! - uzviknu gospodin Norel uveliko odobrovoljen ovim izrazom
Strejndžove pažnje. - I vi morate da budete prisutni. Vi sve umete baš lepo da
objasnite! Dovoljno je da vi kažete i jednu jedinu reč pa da lord Liverpul sve smesta
shvati!
-Da li onda da pišem njegovom gospodstvu?
-Da, učinite to! Učinite!
Bila je to prva nedelja januara meseca. Datum Strejndžovog odlaska još ne beše
utvrđen, ali se očekivalo da to bude uskoro. Strejndž zasede i napisa pozivnicu. Lord
Liverpul odgovori veoma hitro i kuća na Hanover skveru ugleda ga već posle dva
dana.
Običaj gospodina Norela i Džonatana Strejndža bio je da jedan sat pre obeda
provode u biblioteci i u toj prostoriji primili su oni njegovo gospodstvo. Čajldermas
je takođe bio prisutan, spreman da posluša kao činovnik, savetnik, glasnik ili sluga,
sve u skladu sa onim što okolnosti budu iziskivale.
Lord Liverpul nikada ranije nije video biblioteku gospodina Norela pa pre nego
što sede malo obiđe sobu. - Rečeno mi je, gospodine - reče on - da je vaša biblioteka
jedno od Čuda savremenog sveta, ali nisam mogao da zamislim da ovako velike
biblioteke mogu da postoje.
Gospodin Norel bio je veoma polaskan. Lord Liverpul bio je ona vrsta gosta
koja je njemu bila sasvim po volji... čovek koji se divi knjigama ali ne pokazuje ni
najmanju sklonost da ih skida sa polica i čita.
 A onda Strejndž reče, obraćajući se gospodinu Norelu: - Još uvek nismo
razgovarali, gospodine, o knjigama koje bi trebalo da ponesem na Poluostrvo.
Napravio sam spisak od četrdeset naslova, ali ako vi mislite da bi trebalo da bude
poboljšan biće mi drago da mi date vaš savet.
Nije to bio spisak od koga bi se ushitila duša gospodina Norela. Bio je
sastavljen od precrtanih prvih misli, precrtanih drugih misli, a treće misli bile su
ispisivane pod uglovima na precrtane tako da su im se reči provlačile između
postojećih koje su im stajale na putu. Bilo je tu mrlja od mastila, naslova pogrešno
napisanih, autora pogrešno imenovanih i, zbunjivije od svega ostalog, tri reda
zagonetke u stihovima koju je Strejndž počeo da komponuje kao oproštajni dar za
Arabelu. I pored toga, sasvim je druga stvar naterala gospodina Norela da prebledi.
Nikad mu dotle nije padalo na pamet da bi Strejndžu u Portugaliji mogle da budu
potrebne knjige. Ideja o četrdeset dragocenih tomova odnetih u stranu zemlju koja je u
ratnom stanju gde mogu da izgore, da budu eksplozijom razneseni, podavljeni u vodi
ili gde na njih može da padne prašina, bila je previše užasna čak i da se o njoj samo
razmišlja. Gospodin Norel je veoma malo znao o ratu, ali je sumnjao da vojnici
uglavnom nisu veliki poštovaoci knjiga. Mogli bi na njih da stave svoje prljave prste!
Mogli bi... o užasa nad užasima... da ih čitaju i probaju da bacaju čini! Znaju li vojnici
da čitaju? Gospodin Norel to nije znao. Ali s obzirom na to da je sudbina kontinenta
bila na kocki i lord Liverpul u sobi, on shvati koliko će teško da mu bude... nemoguće
u stvari... da odbije da ih pozajmi.
I on se okrete Čajldermasu sa izrazom očajne molbe na licu.
Čajldermas sleže ramenima.
Lord Liverpul je nastavljao da gleda oko sebe na svoj uobičajeno hladan način.
On je izgleda bio mišljenja da će privremeno odsustvo četrdeset ili nešto jače naslova
teško biti primećeno među tolikim ovdašnjim hiljadama.
-Ne bih želeo da nosim više od četrdeset - reče Strejndž trezvenim tonom.
-Veoma mudro, gospodine - reče lord Liverpul. - Veoma mudro. Ne uzimajte više
od onoga što bez velike muke možete da nosite unaokolo.
-Nosite unaokolo! - uzviknu gospodin Norel preneraženiji no ikad. - Ali valjda
niste naumili da ih nosite sa mesta na mesto? Morate da ih stavite u biblioteku istoga
časa kad budete stigli. Biblioteka u nekom zamku bila bi najbolja. U nekom čvrstom,
dobro utvrđenom zamku...
-Ali ja se bojim da će mi biti od slabe koristi u biblioteci - reče Strejndž uz
spokojstvo koje je Norela dovodilo do besa. - Boraviću u logorima i na bojištima, pa
će morati i one.
-Onda morate da ih držite u sanduku! - reče gospodin Norel. -Veoma čvrstom
drvenom sanduku ili čak možda u gvozdenoj škrinji! Da, gvozdena škrinja bila bi
najbolja. Možemo da damo da jedna odmah bude napravljena specijalno za tu svrhu. I
onda...
-Ah, oprostite mi, gospodine Norele - prekide ga lord Liverpul - ali ja
najozbiljnije savetujem gospodina Strejndža da ne nosi sa sobom gvozdenu škrinju.
Gvozdena škrinja morala bi da bude nošena na zaprežnim kolima ili kolicima koja
vuku ljudi, a ta sredstva su vojnicima potrebna da na njima prenose njihovu opremu,
mape, hranu, municiju i tako dalje. Gospodin Strejndž će armiji najmanje neugodnosti
da nanese ako svoje lične stvari bude nosio na mazgi ili magarcu kao što to čine i svi
ostali oficiri. - I on se tu okrenu Strejndžu. - Biće vam potrebna dobra, snažna mazga
za vaš prtljag i vašeg slugu. Kupite neke putne torbe za sedla i samare kod ’Hjulija i
Reta’ i knjige stavite u njih. Vojne putne torbe su najprostranije. Sem toga, na
zaprežnim kolima ili kolicima, knjige bi skoro sigurno bile ukradene. Vojnici, žao mi
je što to moram da kažem, kradu sve do čega stignu. Zamisli se tu načas pa dodade: -
Tako bar naši rade.
Kako je obed posle toga protekao gospodin Norel jedva da bi mogao da se seti.
Nejasno beše svestan da njegovo gospodstvo i Strejndž mnogo pričaju i mnogo se
smeju. Nekoliko puta ču gde Strejndž kaže: „O , pa to je onda odlučeno.“ Ču i gde
njegovo gospodstvo veli: „O , svakako!“ Ali o čemu su to oni razgovarali gospodin
Norel nije znao, a nije ni mario. Jedino što je želeo u tom trenutku bilo je da nikad nije
dolazio u London. Želeo je da se nikad nije poduhvatio da oživi englesku magiju.
Želeo je da je ostao u Hartfju Ejbiju, uz čitanje i primenjivanje magije samo za
sopstveno zadovoljstvo. Nema stvari, mislio je, koja je vredna gubitka četrdeset
knjiga.
Kad lord Liverpul i Strejndž odoše, on se vrati u biblioteku da pogleda četrdeset
knjiga, uzme ih i drži kao blago dok još može.
Čajldermas još beše tu. On je obedovao za jednim od stolova sa strane i sada se
bavio kućnim računima. Kad gospodin Norel uđe, on diže pogled i osmehnu se. - Ja
verujem da će se gospodin Strejndž veoma dobro snaći u ratu, gospodine. Manevar
koji je primenio na vama ozbiljno mu je uspeo.

***

Jedne svetle noći pune mesečine, početkom februara, britanski jedrenjak Blagoslov
svetog Sirloa,23 doplovi rekom Težu i pristade na trgu Crnog konja nasred Lisabona.
Među prvima koji se sa njega iskrcaše bili su Strejndž i njegov sluga, Džeremi Džons.
Strejndž nikad ranije nije bio u nekoj stranoj zemlji pa nađe da ga svest o tome, kao i
svud oko njega vidljivi, odsudni i važni, pokreti i poslovi kopnene vojske i mornarice,
veoma uzbuđuju.
-Pitam se gde bi lord Velington mogao da bude - reče on Džeremiju Džonsu. -
Misliš li ti da bi to mogao da zna neki od ovih momaka?
I on pomalo radoznalo odmeri ogromni, dopola izgrađeni lučni svod na jednom
kraju skvera. Delovao je veoma vojnički pa uopšte ne bi bio iznenađen kad bi doznao
da je Velington negde iza njega.
-Ali sada je dva sata ujutro, gospodine - reče Džeremi. - Njegovo gospodstvo
sigurno spava.
-O , misliš li ti stvarno tako? Sa sudbinom Evrope u njegovim rukama? Rekao
bih da si možda u pravu.
Neodlučno, Strejndž se složi da bi najbolje bilo da sad odu u hotel, a da lorda
Velingtona potraže sutra ujutru.
Preporučen im je hotel u ulici Šumejker koji je pripadao gospodinu Pridou. Gosti
gospodina Pridoa bili su sve britanski oficiri nedavno pristigli iz Engleske u
Portugaliju ili oni koji su čekali brod da ih u Englesku preveze na odsustvo. Namera
gospodina Pridoa bila je da se oficiri tokom boravka u njegovom hotelu osećaju što je
moguće više kao kod kuće. U tome je samo delimično uspeo. Šta god da je činio ili
koliko god da se trudio, gospodin Prido ništa nije mogao protiv mešanja Portugalije u
ono što je oficirima bilo pred očima. Zidni tapeti i nameštaj jesu bili doneti iz
Engleske, ali ih je portugalsko sunce grejalo pet godina i izbledelo ih na onaj poseban
portugalski način. Gospodin Prido je svojim kuvarima mogao da daje uputstva kakva
hoće, ali su kuvari bili Portugalci pa je u jelima uvek bilo više ljute paprike i bibera i
ulja od onoga što su gosti očekivali. Čak su i čizme gostiju dobijale portugalski izraz
posle čišćenja i glancanja obavljenih od strane portugalskih dečaka.
Sledećeg jutra Strejndž se probudi prilično kasno. Pojede obilan doručak pa
izađe da se prošeta i zadrža se u šetnji oko jedan sat ili nešto malo jače. Lisabon se
pokaza kao grad koji je obilovao zasvođenim trgovima, elegantnim savremenim
zgradama, statuama, pozorištima i radnjama. On stade da misli da rat ipak ne može biti
tako užasan.
Kad se vrati do hotela vide četiri ili pet britanskih oficira kako na vratima nešto
živo razgovaraju. To beše prilika kojoj se baš nadao. Priđe im, zamoli ih za izvinjenje
što im smeta, objasni ko je i upita gde u Lisabonu može da nađe lorda Velingtona.
Oficiri se okrenuše i odmeriše ga prilično iznenađeno kao da misle da mu pitanje
nije dobro, mada njemu nije bilo jasno zašto. - Lord Velington nije u Lisabonu - reče
jedan od njih, čovek u plavom mundiru i belim husarskim pantalonama podvezanim
ispod kolena.
 -O ! A kada se vraća? - upita Strejndž.
-Vraća? - ponovi oficir. - Neće on još nedeljama... mesecima, rekao bih. Nikad,
možda.
-Gde bih onda mogao da ga nađem?
-Blagi bože! - uzviknu oficir. - Mogao bi da bude bilo gde.
-Zar vi ne znate gde je? - upita Strejndž.
Oficir ga odmeri prilično ozbiljno. - Lord Velington se ne zadržava na jednom
mestu - reče on. - Lord Velington ide svuda gde se ukaže potreba. A lord Velington je,
da vam bude jasnije, svuda potreban.
Drugi jedan oficir, čiji je purpurni mundir izdašno bio ukrašen srebrnom čipkom,
reče mu nešto ljubaznijim tonom. - Lord Velington je u Linijama.
-U Linijama? - upita Strejndž.
-Da.
Na nesreću, ovo objašnjenje nije bilo baš jasno pa nije moglo mnogo da mu
pomogne iako ga je oficir čini se dao sa namerom da postigne upravo suprotno. Ali
Strejndž oseti da je svoje neznanje dovoljno isticao. I želja da dalje postavlja pitanja
sasvim mu iščeze.
„Lord Velington je u Linijama.“ Bila je to veoma čudna fraza pa bi, da je
Strejndž bio u obavezi da pogodi njeno značenje, on rekao da je to neka vrsta
šatrovačkog jezika koja označava stanje pijanstva.
Vrati se u hotel i portiru reče da mu nađe Džeremija Džonsa. Ako iko pred
britanskom armijom treba da ispadne neznalica i glup onda je, mislio je, bolje da to
bude Džons.
-A tu si! - uzviknu kad se Džeremi pojavi. - Idi i nađi nekog vojnika ili oficira i
pitaj ga gde mogu da nađem lorda Velingtona.
-Svakako, gospodine. Ali zar ne želite da ga vi lično pitate?
-Savršeno nemoguće. Moram da se bavim magijom.
I tako Džeremi ode napolje i veoma brzo se vrati.
-Jesi li doznao? - pitanjem ga dočeka Strejndž.
-O da, gospodine! - razdragano reče Džeremi. - Nema tu velike tajne. Lord
Velington je u Linijama.
-Da, ali šta to znači?
-O , izvinite, gospodine, molim vas! Gospodin je to rekao sasvim prirodno. Kao
nešto što je svakom jasno. Mislio sam da ćete i vi da znate.
 -E pa, ne znam. Možda je bolje da pitam Pridoa.
Gospodin Prido bio je ushićen što može da pomogne. Nema ništa prostije na
svetu. Gospodin Strejndž mora da ode do štaba armije. Tamo će sigurno da nađe
njegovo gospodstvo. To je na pola dana jahanja od grada. Možda i malo više. - Koliko
od Tajburna do Godalminga, gospodine, ne više, ako to možete sebi da predstavite.
-E pa, ako biste bili dobri da mi to pokažete na mapi...
-Bog s vama, gospodine! - uzviknu gospodin Prido, veoma iznenađen, - Nikad to
sami ne biste uspeli da nađete. Moram da vam nađem čoveka da vas odvede.
Osoba koju nađe gospodin Prido bio je neki pomoćnik komesara sa poslom u
Tores Vedrasu, gradu udaljenom sedam ili osam kilometara dalje od štaba. Pomoćnik
komesara izjavi da će biti veoma srećan da jaše sa Strejndžom i pokaže mu put.
-E sad, konačno - pomisli Strejndž - činim neki napredak.
Prvi deo putovanja proticao je kroz prijatan pejzaž polja i vinograda raštrkanih
tu i tamo sa ljupkim malim u belo okrečenim seoskim kućama i od kamena sazidanim
vetrenjačama sa jedrima od smeđeg platna. Veliki broj portugalskih vojnika u smeđim
uniformama bez prestanka se tamo-vamo kretao putem, a bilo je tu i više britanskih
oficira u njihovim purpurnim i plavim mundirima koji su... bar Strejndžovom
patriotskom oku... delovali muževnije i ratničkije. Posle jahanja od tri sata pred njima
se ukaza linija planina koje su se iz ravnice dizale kao zid.
Kad uđoše u jednu dolinu između dve najviše planine, pomoćnik komesara reče:
- Ovo je početak Linija. Vidite li onu tvrđavu, visoko gore sa jedne strane prolaza?
I on pokaza desno. „Tvrđava“ je, izgledalo je, život počela kao vetrenjača, ali je
nedavno dobila dodatke u smislu bedema, grudobrana i topovskih šančeva.
-I onu tvrđavu sa druge strane prolaza? - dodade pomoćnik komesara i pokaza
levo. - A onda, na sledećoj kamenoj litici još jednu malu tvrđavu? I onda, mada vi to
ne možete da vidite jer je danas dan oblačan i maglovit, ima još jedna iza nje. I tako
dalje i tako redom. Tu je čitava linija tvrđava od Tagusa pa sve do mora! Ali to nije
sve! Postoje još dve linije severno od nas. Sve skupa tri linije!
-Ovo bez sumnje deluje veoma ubedljivo. A jesu li sve to Portugalci izgradili?
-Ne, gospodine. Lord Velington je to uradio. Francuzi ovde ne smeju da prođu.
Šta, gospodine?! Pa pčela ne bi proletela osim ako nema dokument sa potpisom lorda
Velingtona na njemu! I zbog toga, gospodine, francuska armija sedi u Santaremu i dalje
ne može dok vi i ja mimo spavamo u našim krevetima u Lisabonu!
Ubrzo skrenuše sa puta i strmim i krivudavim puteljkom koji je vodio uz padinu
planine krenuše ka seocetu Pero Negro. Strejndža iznenadi razlika između rata kako ga
je on zamišljao i onoga što zatiče ovde na terenu. On je lorda Velingtona zamišljao
kako sedi u nekoj ogromnoj palati u Lisabonu i izdaje naređenja, a zatiče ga u mestu
toliko malom da bi u Engleskoj jedva selom moglo da se nazove.
Štab armije ispade jedna sasvim neugledna kuća okružena kaldrmisanim
dvorištem. Strejndža obavestiše da je lord Velington otišao u proveru Linija. Niko ne
zna kad će da se vrati... verovatno ne pre ručka. Niko nije imao ništa protiv da ga
Strejndž sačeka... pod uslovom da nikome ne smeta.
Ali od prvog trenutka kad stupi u kuću Strejndž podleže onom prirodnom zakonu
da, kad god neka osoba stigne na mesto na kome je ne poznaju, gde god da stane uvek
nekome smeta. Nije mogao da sedne jer u sobi u koju je smešten nije bilo stolica...
zbog pretpostavke da bi Francuzi ako provale u kuću mogli da se sakriju iza njih... i
tako on zauze položaj ispred prozora. Ali onda uđoše dva oficira i jedan od njih
požele da pokaže neku važnu vojnu karakteristiku portugalskog pejzaža i iz tih razloga
bilo je neophodno da se gleda kroz prozor. Oni besno odmeriše Strejndža koji se
pomeri da stane ispred zavesom pokrivenog lučnog prolaza.
U međuvremenu je neki glas iz hodnika svaki čas pozivao nekoga po imenu
Vajnspil da donese burad sa barutom i da to uradi odmah. Vojnik veoma niskog rasta i
malo grbav uđe u odaju. Imao je veoma upadljiv crveni mladež na licu i izgleda nosio
delove uniformi baš svakog od pukova britanske armije. To je, reklo bi se, bio
pozivani Vajnspil. Vajnspil je izgledao neveselo. On nije mogao da nađe barut.
Zavirivao je u ormane, ispod stepeništa i po ćoškovima. Odazivao se svaki čas sa:
„Samo jedan čas“... sve do trenutka kad mu pade na pamet da pogleda iza
Strejndžovih leđa, iza zavese i u lukom zasvođeni prostor. Smesta doviknu da je našao
burad sa barutom i da bi ih našao i ranije da neko, i on tu mrko odmeri Strejndža, nije
sve vreme stajao ispred njih.
Sati su lagano promicali. Strejndž je sad opet bio na svom položaju ispred
prozora i počinjao skoro da spava na nogama kad po određenim zvucima užurbanosti i
usplahirenosti poznade da je neko od značaja ušao u kuću. U sledećem trenutku tri
čoveka banuše u sobu i Strejndž se konačno nađe u prisustvu lorda Velingtona.
Kako opisati lorda Velingtona? Kako takva stvar može da bude neophodna ili čak
i potrebna? Njegovo lice nalazi se svuda gde oko pogleda... na jeftinom plakatu na
zidu krčme... na daleko pažljivije urađenom portretu okačenom povrh glavnog
stepeništa svake skupštine. Danas nijedna mlada dama prosečnih romantičnih osećanja
neće sebi dozvoliti da napuni sedamnaest godina, a da pre toga nije kupila bar jednu
njegovu sliku. Ona će smatrati da je dugi, orlovski nos daleko privlačniji od kratkog,
mesnatog i smatraće najvećim košmarom svog mladog života što je on već oženjen. Da
sebi to nekako nadoknadi. svog prvorođenog sina nazvaće Artur. I u tome neće biti
usamljena. Njena mlađa braća i sestre zadojena su istim fanatizmom. Najzgodniji
olovni vojnik u svim obdaništima Engleske uvek se zove Velington i taj ima više
avantura no sve ostale igračke zajedno. Svaki đak bar jednom nedeljno igra ulogu
Velingtona, a to isto čine i njegove mlađe sestre. Velington je mera za svaku englesku
vrlinu. On je englestvo doveo do savršenstva. Ako Francuzi Napoleona nose u svojim
stomacima (što je očigledno tačno), onda mi Velingtona nosimo u srcima.24
U tom trenutku lord Velington je izgledao nečim posebno nezadovoljan.
-Moja naređenja su, mislim, bila savršeno jasna! - govorio je on dvojici oficira.
- Portugalci treba da unište sav kukuruz koji nisu u stanju da ponesu kako on ne bi pao
u ruke Francuzima. Ali ja sam upravo pola dana proveo posmatrajući kako Francuzi
ulaze u pećine kod Kartača i izlaze iz njih sa vrećama kukuruza.
-Portugalcima nije bilo lako da unište toliki kukuruz. Plašili su se da ne ostanu
gladni - objasni jedan od oficira.
Drugi oficir uslužno ponudi objašnjenje da Francuzi u tim vrećama možda nisu
našli kukuruz već nešto mnogo manje vredno. Srebro ili zlato, možda?
Lord Velington ga hladno odmeri. - Francuski vojnici su vreće odneli u
vetrenjaču koja je kao što se zna mlin. Jedra vetrenjače vrtela su se tako da su svi to
mogli da vide! Možda vi mislite da su mleli zlato? Dalzijele, uputite pritužbu
portugalskim vlastima, molim vas!
Njegov pogled koji ljutito krenu po sobi pade na Strejndža. - Ko je to? - upita on.
Oficir po imenu Dalzijel nešto uslužno promrmlja njegovom gospodstvu na uvo.
-O! - reče lord Velington i onda, obraćajući se Strejndžu, reče:
-Vi ste čarobnjak.
Njegova poslednja primedba sadržala je u sebi finu notu pitanja.
-Da - odgovori Strejndž.
-Gospodin Norel?
-A, ne. Gospodin Norel je u Engleskoj. Ja sam gospodin Strejndž.
Lord Velington ga odmeri s nerazumevanjem.
-Drugi čarobnjak - objasni Strejndž.
-A tako - reče lord Velington.
Oficir po imenu Dalzijel zurio je iznenađeno u Strejndža kao da je bio mišljenja
da Strejndž, s obzirom na to da ga je njegovo gospodstvo oslovilo drugim imenom,
pokazuje nevaspitanje time što to poriče.
-E pa, gospodine Strejndž - reče lord Velington. - Bojim se da ste uzalud
putovali. Moram iskreno da vam kažem da bih, da sam mogao, sprečio vaš dolazak
ovamo. Ali sad, pošto ste već ovde, iskoristiću priliku da vam objasnim koliko ste
velika smetnja vi i drugi džentlmen bili za armiju.
-Smetnja? - upita Strejndž.
-Smetnja - ponovi lord Velington. - Vizije koje ste im pokazivali ohrabrile su
ministre da veruju da znaju kako stvari stoje u Portugaliji. Poslali su mi daleko više
naređenja i mešali se u rat daleko ozbiljnije no što bi činili da toga nije bilo. Samo ja
znam šta treba da se uradi u Portugaliji, gospodine Strejndž, s obzirom na to da sam ja
jedini upoznat sa ovdašnjim prilikama. Ja ne kažem da vi i drugi džentlmen neko
dobro možda niste učinili na drugom mestu... mornarica je izgleda zadovoljna... o
tome ništa ne znam... ali ono što ja znam to je da mi čarobnjak ne treba ovde u
Portugaliji.
-Ali nema sumnje, moj lorde, da magija ovde u Portugaliji ne može da izazove
takvu štetu s obzirom na to da ću ja u potpunosti biti podređen vama i vašim
komandama.
Lord Velington oštro odmeri Strejndža. - Ono što je meni uglavnom potrebno
jeste ljudstvo. Možete li da mi stvorite još ljudi?
-Ljudi? E pa. sve zavisi od toga na šta misli vaše gospodstvo. To je zanimljivo
pitanje...
Na Strejndžovu veliku neugodnost on ovde otkri da je počeo da zvuči taman kao
gospodin Norel.
-Možete li da mi stvorite još ljudi? - prekide ga njegovo gospodstvo.
-Ne.
-Možete li da izvedete da zrna brže lete i bolje pogađaju Francuze? Kako stvari
stoje, lete ona dovoljno brzo i sad. Možete li na neki način da izrijete zemlju i
pomerite kamenje kako bi mi šančevi i bedemi našeg odbrambenog pojasa bili tvrđi?
-Ne, moj lorde. Ali, lorde moj...
-Ime štabnog kapelana je gospodin Briskol. Ime glavnog vojnog lekara je dr
Magrigor. Ukoliko odlučite da se zadržite u Portugaliji preporučio bih vam da se
predstavite tim džentlmenima. Možda biste od neke koristi mogli da budete njima.
Meni ne služite ničemu.
I lord Velington se okrete i smesta viknu nekome po imenu Tornton da sprema
ručak. Na ovaj način Strejndžu bi stavljeno do znanja da je razgovor završen.
 Strejndž beše svikao na poštovanje zahvaljujući ministrima iz Vlade. Bio je
navikao da mu se kao ravnopravnom obraćaju najviše ličnosti u zemlji. Da ovako
bude sveden na obične kapelane i doktore... proste brojeve u vojsci... bilo je zaista
jako loše.
Noć provede... veoma neudobno... u jedinoj krčmi u Pero Negrou i čim svanu
odjaha za Lisabon. Kad stiže natrag u hotel u ulici Sumejker, sede i napisa pismo
Arabeli opisujući do najmanjeg detalja besramni način na koji je primljen. I onda,
osetivši se malo bolje, zaključi da nije muški da se žali pa pismo pocepa.
Zatim sastavi spisak magija koje su on i gospodin Norel izveli za račun
admiraliteta i pokuša da odredi koja bi od njih najviše pogodovala lordu Velingtonu.
Posle pažljivog razmišljanja zaključi da, umesto oluja, gromova i kiše koja prodire do
kostiju, postoji nekoliko boljih načina da se francuskoj armiji život učini čemernim.
On smesta odluči da njegovom gospodstvu napiše pismo i ponudi mu se da ove magije
izvede. Utvrđeni smer delovanja uvek je stvar koja donosi bodrost i Strejndžov duh
smesta se izdiže - sve dok, to jest, ne baci pogled kroz prozor. Nebo je bilo crno, kiša
je padala u mlazevima i duvao je žestok vetar. Sve je ličilo na to da će uskoro i
gromovi početi da pucaju. On pođe u potragu za gospodinom Pridoom. Prido mu
potvrdi da kiša ovako pada već nedeljama - da Portugalci misle da će tako nastaviti
još dugo - i, da, Francuzi su zaista bili veoma nesrećni.
Strejndž se neko vreme dade u razmišljanje o ovome. Padao je u iskušenje da
lordu Velingtonu pošalje pismo sa ponudom da učini da kiša stane na osnovu pomisli
da kiša sigurno dodijava i britanskim vojnicima... ali na kraju zaključi da je cela stvar
sa magijom primenjenom na vreme mnogo složena i da ne treba ništa da čini dok rat i
lorda Velingtona ne upozna malo bolje. U međuvremenu se odluči da ponudi stvaranje
kiše žaba kao najbolje stvari koja bi mogla da se baci Francuzima na glavu. Bilo je to
sasvim u skladu sa Biblijom i šta bi, mislio je Strejndž, inače moglo da bude
dostojanstvenije od toga?
Sledećeg jutra sedeo je pogruženo u svojoj sobi i pravio se da čita jednu od
knjiga gospodina Norela, a u stvari gledao kroz prozor kako pada kiša, kad neko
pokuca na vrata. Bio je to oficir Škot u husarskoj uniformi koji, pošto upitno pogleda
gospodina Strejndža, reče:
-Gospodin Norel?
-Nisam ja... O, nema veze! Šta mogu da učinim za vas?
-Poruka za vas iz štaba, gospodine Norel.
I mladi oficir Strejndžu dade komad papira.
Bilo je to njegovo pismo Velingtonu. Neko je na njemu debelim, plavim mastilom
nažvrljao jednu jedinu reč: „Odbija se“.
 -Čiji je ovo rukopis? - upita Strejndž.
-Lorda Velingtona, gospodine Norel.
-Ah.
Sledećeg dana Strejndž napisa Velingtonu novu poruku nudeći da podigne vode
reke Težu i poplavi Francuze. Ovo bar izazva Velingtona da mu napiše duži odgovor
kako bi objasnio da se cela britanska armija i polovina portugalske nalaze između
reke i Francuza i da sledstveno tome predlog gospodina Strejndža ni u kom slučaju ne
bi mogao da bude pogodan.
Strejndž odbi da bude poražen. On nastavi da šalje Velingtonu poruke svakoga
dana. Sve do jedne bile su odbijene.
Jednog posebno sumornog dana pri kraju februara prolazio je on hodnikom
gospodin Pridoovog hotela na putu da sam obeduje kad se gotovo sudari sa mladim
čovekom svežeg lica u engleskom odelu. Mladi čovek ga zamoli za izvinjenje i upita
gde bi mogao da nađe gospodina Strejndža.
-Ja sam Strejndž. Ko ste vi?
-Moje ime je Briskol. Ja sam kapelan pri štabu.
-Gospodin Briskol. Tako je.
-Lord Velington je od mene zatražio da vas posetim - objasni gospodin Briskol. -
Napomenuo mi je nešto o tome da biste vi mogli da mi pomognete magijom.
Gospodin Briskol se osmehnu. - Ali ja verujem da je njegov pravi razlog bio taj
što se nada da ću uspeti da vas ubedim da mu ne pišete svaki dan.
-O! - reče Strejndž. - Neću prestati sve dok mi ne da da nešto radim.
Gospodin Briskol se nasmeja. - Vrlo dobro. Reći ću mu.
-Hvala vam. A ima li nešto što za vas mogu da učinim? Nikad ranije magiju
nisam primenjivao za račun crkve. Biću iskren prema vama, gospodine Briskol. Moje
poznavanje duhovne magije veoma je oskudno, ali bi mi bilo drago da nekome
pomognem.
-Hmm. I ja ću da budem podjednako iskren prema vama, gospodine Strejndž.
Moje dužnosti su prilično proste. Obilazim bolesne i ranjene. Čitam vojnicima
molitve i staram se da dobiju pristojan pogreb kad budu ubijeni, siroti momci. Ne
vidim kako biste vi tu mogli da pomognete.
-Izgleda da to niko ne vidi - reče Strejndž uz uzdah. - Ali hajde da obedujemo
zajedno, hoćete li? Bar neću morati da jedem sam.
Oko ovoga se brzo usaglasiše i dva mlada čoveka sedoše za sto u hotelskoj sali
za ručavanje. Strejndž otkri da je gospodin Briskol prijatan za društvo i spreman da
ispriča sve što zna o lordu Velingtonu i armiji.
-Vojnici uglavnom nisu pobožni ljudi - reče on - ali nisam ni očekivao da će da
budu i veoma mi je pomoglo što su svi kapelani pre mene uzimali odsustvo gotovo
istog časa kad bi stigli ovamo. Ja sam prvi koji je ostao... i ljudi su mi zbog toga
zahvalni. Veoma su ljubazni prema svakome ko je spreman da sa njima deli njihov
tegoban život.
Strejndž reče da je siguran da je tako.
-A šta je sa vama, gospodine Strejndž? Kako se vi snalazite?
-Ja? Ne snalazim se uopšte. Ovde me niko ne želi. Obraćaju mi se... u onim
retkim slučajevima kad neko reši da to učini... kao gospodinu Strejndžu ili kao
gospodinu Norelu. Nikome izgleda ne pada na pamet da to mogu da budu dve različite
osobe.
Briskol se nasmeja.
-A lord Velington odbija sve moje ponude za pomoć onoga časa kad mu stignu.
-Zašto? Šta ste mu nudili?
Strejndž mu ispriča za svoju prvu ponudu da kišu žaba pošalje Francuzima na
glave.
-Pa ja zaista nisam iznenađen što je on to odbio! - s nipodaštavanjem reče
Briskol. - Francuzi kuvaju žabe i jedu ih, zar ne? Vitalni deo plana lorda Velingtona je
da Francuze iznuri glađu. Isto tako ste mogli da ponudite da im na glavu bacite pečene
piliće ili svinjske paštete!
-Nije to moja krivica - reče Strejndž, pecnut pomalo. - Bilo bi mi veoma drago
da mogu da uzmem u razmatranje planove lorda Velingtona... samo što ne znam kakvi
su. U Londonu nam je admiralitet govorio svoje namere pa smo svoju magiju
prilagođavali tome.
-Jasno mi je - reče Briskol. - Oprostite mi, gospodine Strejndž... možda nisam
najbolje razumeo... ali ja mislim da ste ovde u velikoj prednosti. U Londonu ste
morali da se oslanjate na mišljenje admiraliteta o onome što se dešavalo stotinama
kilometara daleko... a ja se usuđujem da kažem da admiralitet često greši. Ovde
možete da pođete i da sve sami vidite. Vaše iskustvo ne razlikuje se mnogo od moga.
Kad sam prvi put stigao ovamo niko mi nije poklanjao ni najmanju pažnju. Seljakao
sam se iz jednog puka u drugi. Niko me nije želeo.
-A ipak ste sad deo Velingtonovog štaba. Kako vam je to uspelo?
-Oduzelo mi je to mnogo vremena, ali sam na kraju uspeo da dokažem svoju
upotrebljivost njegovom gospodstvu... a siguran sam da ćete i vi to moći.
 Strejndž uzdahnu. - Pokušaću. Ali sve što ja postižem to je da dokazujem svoju
izlišnost. I to u svakom pokušaju i to se ponavlja!
-Gluposti! Koliko ja vidim, vi ste do sada načinili samo jednu ozbiljnu grešku...
a to je što se zadržavate ovde u Lisabonu. Kad biste poslušali moj savet, otišli biste
što pre možete. Pođite da spavate u planinama sa ljudima i oficirima! Nećete ih
razumeti sve dok to ne budete učinili. Razgovarajte ‘a njima. Provodite dane sa njima
u napuštenim selima sa one stra.ie Linije. Ubrzo će vas zavoleti zbog toga. To su
najbolji momci na svetu.
-Zaista? U London je stigao izveštaj da ih je Velington nazvao svetskim ološem.
Briskol se nasmeja kao da je biti svetski ološ sitnija povreda lepog ponašanja i
uistinu najhitniji deo armijskog šarma. Bio je to, pomisli Strejndž, zaista čudan stav za
jedno svešteno lice.
-A oni su? - upita on.
-I jedno i drugo, gospodine Strejndž. I jedno i drugo. Pa, šta kažete? Hoćete li da
idete?
Strejndž se namršti. - Ne znam. Nije, razumite me, u pitanju to da se ja plašim
tegoba i neugodnosti. Verujem da mogu da izdržim sve što i drugi ljudi u takvim
okolnostima. Ali tamo ne znam nikoga. Ispada da sam od kako sam stigao baš svakome
samo smetao i kako nemam prijatelja kome bih mogao da odem...
-O ! To lako može da se popravi! Ovo nije London ili Bat gde pojedincu treba
pismo sa preporukama. Ponesite burence brendija... i sanduk ili dva šampanjca ako
vaš sluga može da ih nosi. Ubrzo ćete da steknete veoma širok krug poznanika među
oficirima ako imate brendija i šampanjca da ih sa njima delite.
-Zaista? I to je, je li, toliko prosto?
-O , bez sumnje! Ali se ne mučite da nosite ništa od crnih vina. Toga već imaju u
izobilju.
Nekoliko dana kasnije Strejndž i Džeremi Džonson napustili su Lisabon i uputili
se ka selima sa one strane Linije. Britanski oficiri i vojnici pomalo su bili iznenađeni
što čarobnjaka vide u svojoj sredini. Pisali su kućama pisma i opisivali ga malo
pohvalnim recima čudeći se usput šta on za ime sveta tu radi. Ali Strejndž učini onako
kako ga je gospodin Briskol posavetovao. Svaki oficir koga je sreo dobi poziv da
dođe i sa njim pije šampanjac toga dana posle večere. Uskoro mu sasvim oprostiše
neobičnost njegove profesije. Ono što bese glavno i što svima odmah postade jasno to
je da je čovek uvek mogao da nađe veselo društvance dobrih momaka u Strejndžovom
prebivalištu i gutljaj dobrog pića da popije.
Strejndž takođe poče i da puši. Nikad mu ranije nije padalo na pamet da bi
pušenje moglo nešto da mu znači, ali je otkrio da je dobra zaliha duvana dragocena za
započinjanje razgovora sa običnim vojnicima.
Čudan je to bio način života usred avetinjskog pejzaža. Sela sa one strane Linije
sva su bila napuštena po naređenju lorda Velingtona i sva letina bila je spaljena.
Vojnici obe armije silazili su u napuštena sela i uzimali za sebe sve što im je izgledalo
korisno. Na britanskoj strani nije bilo neobično da čovek na planinskim stranama ili
na šumskim livadama zatiče sofe, ormane, krevete, stolice i stolove. S vremena na
vreme mogle su da se vide i cele spavaće sobe ili dnevne sobe zajedno sa priborom
za brijanje, knjigama i lampama, ali uz odsustvo zidova i tavanica.
Ali ako je britanska armija trpela neugodnost vetra i kiše, francuska armija
prolazila je mnogo, mnogo gore. Kod njih je uniforma vojnika bila u krpama i nisu
imali šta da jedu. Zurili su u Liniju lorda Velingtona od prethodnog oktobra. Britansku
armiju nisu mogli da napadnu... ona je imala tri linije neosvojivih tvrđava iza kojih je
mogla da se povuče kad god joj se prohte. A i lord Velington se nije mučio da napada
Francuze. A i što bi kad su glad i bolesti ubijali njegove neprijatelje brže no što bi on
to mogao? Na dan petoga marta, podiže on logor i krenu na sever. Posle svega
nekoliko sati, lord Velington i njegova armija bili su u poteri. Džonatan Strejndž ode
sa njima.

***

Jednog veoma kišovitog jutra sredinom meseca, jahao je Strejndž uz bok Devedeset i
petog streljačkog puka. Udesilo se da je primetio nekoliko svojih dobrih prijatelja
pred sobom pa natera konja u kas i brzo se nađe pored njih.
-Dobro ti jutro. Nede - reče on obraćajući se čoveku za koga je imao sve razloge
da veruje da je promišljena, razumna osoba.
-Dobro vam jutro, gospodine - veselo uzvrati Ned.
-Nede?
-Da, gospodine?
-Šta je to što najviše želiš? Znam da je to čudno pitanje, Nede. i oprosti mi što
pitam. Ali zaista treba da znam.
Ned ne odgovori smesta. On duboko udahnu vazduh, namršti čelo i pokaza i
druge znake dubokog razmišljanja. U međuvremenu, njegovi drugari uslužno ispričaše
Strejndžu šta je ono što oni uglavnom žele... stvari kao što su čarobni ćupovi zlata koji
se nikad ne prazne i kuće sklesane od jednog dijamanta. Jedan, neki Velšanin,
otpevuši: „Dvopeka i sira! Dvopeka i sira!“ i to više puta... što ostale natera da se
dobro nasmeju jer su Velšani i inače bili poznati kao duhoviti soj.
U međuvremenu i Ned okonča svoje premišljanje. - Nove čizme - reče on.
-Zaista? - upita Strejndž iznenađeno.
-Da, gospodine - odgovori Ned. - Nove čizme. Krivi su ovi... ovi portugalski
putevi.
I on pokaza napred na zvek kamenja i rupa koji su Portugalci imali zadovoljstvo
da nazivaju putem. - Ti putevi kidaju čoveku čizme na rezance pa noću ne može da
spava od bolova u kostima od hodanja po njima. Ali da imam nove čizme, oho! Kako
bih bio svež posle dnevnog marša! Zar onda ne bih mogao da makljam Francuze? Zar
ne bih Džonija naterao da mu pođe voda na usta zbog njih?
-Tvoja spremnost za okršaj služi ti na čast, Nede - reče mu Strejndž. - Hvala ti.
Dao si mi izvrstan odgovor.
I on odjaha dalje praćen povicima: - Kad će onda Ned da dobije čizme; i: - Gde
su te Nedove čizme?!
Te večeri se štab lorda Velingtona smestio u nekad velelepnom zdanju u selu
Luzon. Vila je nekad pripadala bogatom i rodoljubivom portugalskom plemiću, Zožeu
Estorilu, ali su i on i njegovi sinovi bili mučeni i ubijeni od strane Francuza. Njegova
žena umrla je od groznice, a razne priče su kružile o tužnoj sudbini njegovih kćeri.
Mesecima je već to bilo veoma setno mesto, ali je sad stigao Velingtonov štab da ga
ispuni zvucima grubih šala i prepirkom štapskog osoblja i sumorne sobe postale su
gotovo vesele od blistanja crvenih i plavih oficirskih uniformi i živog kretanja
njihovih vlasnika.
Sat pre večere bio je najužurbaniji deo dana i odaja je bila puna oficira koji su
podnosili izveštaje ili primali naređenja za sutrašnji dan ili se prosto okupljali da
ogovaraju. Na jednom kraju odaje stajalo je veoma svečano, ukrašeno i oronulo
mermerno stepenište koje je vodilo do drevnih dvokrilnih vrata. Iza tih vrata,
govorkalo se, lord Velington vredno radi i smišlja nove planove za nanošenje poraza
Francuzima i čudna je činjenica bila da je baš svako ko je u odaju ulazio upućivao bar
jedan pogled pun poštovanja tim vratima na vrhu stepeništa. Dvojica viših
Velingtonovih štapskih oficira, pukovnik Džordž Marej i general-major Čarls Stjuart,
sedeli su svaki sa po jedne strane velikog stola, obojica ozbiljno zauzeti rasporedom
armije u danu koji sledi. Zastajem ovde da primetim da, ako pri recima „pukovnik“ i
„general“ zamišljate dvojicu staraca koji sede za stolom, teško da gore možete da
pogrešite. Istina je da su, kad je francuski rat pre osamnaest godina počeo, britanskom
armijom komandovale veoma ugledne stare osobe od kojih je većini čitava karijera
protekla, a da nisu videli ni delić bojnog polja. Ali su godine prohujale i ti stari
generali su ili penzionisani ili pomrli pa je zaključeno da je mnogo pogodnije da ih
zamene mlađi, energičniji ljudi. Velington i sam jedva da je prevalio četrdesetu, a
većina njegovih štapskih oficira bila je još mlađa. Soba u kući Žozea Estorila bila je
puna mladih ljudi, sklonih borbi, sklonih igranju, odanih lordu Velingtonu.
Martovsko veče, mada kišovito, bilo je blago... blago kao majsko u Engleskoj.
Od smrti Žozea Estorila niko nije negovao njegovu baštu tako da je u njoj sve divlje
raslo i posebno je veliki broj bio drveća jorgovana stisnutog uza zidove kuće. Ovo
drveće sad je bilo u punom cvetu i prozori i prozorski kapci bili su širom otvoreni pa
je vazduh obogaćen slatkastim mirisom jorgovana slobodno strujao unutra. Pukovnik
Marej i general Stjuart iznenada shvatiše da njih i njihove važne papire prskaju kapi
vode. Kad su pomalo ozlojeđeno digli pogled videli su Strejndža kako na terasi pred
vratima sasvim bezbrižno otresa vodu sa svog kišobrana.
On uđe zatim u sobu i nazva dobro veče raznim oficirima sa kojima se donekle
poznavao. Priđe zatim stolu i upita da li postoji mogućnost da razgovara sa lordom
Velingtonom. General Stjuart, ponositi, zgodni čovek, ne odgovori mu ništa već samo
otresito odrečno zavrte glavom. Pukovnik Marej, koji je bio blaži i mnogo učtivija
duša, reče da se boji da to neće biti moguće.
Strejndž uputi jedan pogled prema svečanom stepeništu i velikim duborezom
ukrašenim vratima na njihovom vrhu iza kojih je sedelo njegovo gospodstvo. (Čudo
jedno kako je baš svako instinktivno, odmah čim uđe u sobu, znao gde on sedi. Takva
je fascinacija koju izvlače veliki ljudi!) Strejndž ne pokaza nameru da se udalji.
Pukovnik Marej pomisli da on mora da se oseća usamljen.
Visok čovek jakih crnih obrva i dugih crnih brkova priđe stolu. Nosio je
tamnoplavi mundir i zlatne kolajne jedinice Lakih dragona.
- Gde ste smestili francuske zarobljenike? - upita on pukovnika Mareja.
-U zvonik - odgovori pukovnik Marej.
-Dobro je - reče čovek. - Pitam samo zbog toga što je pukovnik Parsi stavio tri
Francuza u malu šupu uveren da tu ne mogu da načine nikakvu štetu. - Ali izgleda da su
neki momci iz Pedeset i drugog prethodno u šupu stavili piliće pa su Francuzi tokom
noći pojeli piliće. Pukovnik Parsi je rekao da je jutros nekoliko njegovih momaka
gledalo Francuze na veoma poseban način kao da se pitaju da li se nešto od ukusa
piletine u Francuzima zadržalo kao i da li bi vredelo da jednog od njih skuvaju i to
utvrde.
-O ! - reče pukovnik Marej. - Nema opasnosti da se tako nešto dogodi noćas.
Jedina stvorenja pored Francuza u tom zvoniku su pacovi i ja sam mišljenja da će, ako
dođe do nedoumice ko će koga da pojede, pacovi pojesti Francuze.
Pukovnik Marej, general Stjuart i čovek sa crnim brkovima grunuše u smeh kad ih
iznenada u tome prekide čarobnjak. - Put između Espinjola i Luzona neoprostivo je loš
- reče on.
(Bio je to put kojim je toga dana pristigla glavnina britanske armije).
Pukovnik Marej se složi da je put zaista loš.
Strejndž nastavi: - Ne mogu da nabrojim koliko je puta tokom današnjeg dana
moj konj posrnuo zbog rupe ili se okliznuo na blatu. Bio sam ubeđen da će da se
obogalji. A ipak, taj put nije ništa gori od drugih koje sam viđao od kako sam stigao
ovamo, a sutra, koliko sam shvatio, neki od nas moraju da krenu nekuda gde uopšte
nema puta.
-Da - reče pukovnik Marej koji je iz sveg srca želeo da čarobnjak ode.
-I to preko nabujalih reka, kamenitih ravnica i kroz šumu i trnje, pretpostavljam -
reče Strejndž. - To će da bude veoma loše po sve nas. Usuđujem se da kažem da ćemo
veoma slabo da napredujemo. Usuđujem se da kažem da nećemo napredovati uopšte.
-To je jedna od mana vođenja rata u tako zabačenim predelima kao što je
Portugalija - reče pukovnik Marej.
General Stjuart ne reče ništa, ali mrki pogled koji uputi čarobnjaku jasno izrazi
njegovo mišljenje da bi gospodin Strejndž bolje napredovao kad bi sebe i svoga konja
usmerio ka Londonu.
-Povesti četrdeset i pet hiljada ljudi i sve njihove konje, zaprege i opremu preko
tako neprohodnog terena nepojmljiva je stvar! Niko u Engleskoj ne bi verovao da je
tako nešto moguće - reče Strejndž i nasmeja se. - Šteta je što njegovo gospodstvo ne
može da odvoji koji trenutak da razgovara sa mnom, ali biste vi možda bili tako dobri
da mu prenesete poruku. Recite ovo: Gospodin Strejndž pozdravlja lorda Velingtona i
poručuje mu da će, ako je njegovom gospodstvu iole stalo da njegova armija sutra
maršuje finim, ravnim i ugodnim putem, gospodinu Strejndžu biti drago da za njega
stvori tako nešto. O, da! I ako zaželi može da dobije i mostove, takođe, umesto onih
koje su Francuzi digli u vazduh. Laku vam noć želim svima.
I sa tim recima Strejndž se pokloni obojici džentlmena, pokupi svoj kišobran i
ode.
Strejndž i Džeremi Džons nisu u Luzonu mogli da nađu mesto na kome bi mogli
da odsednu. Nijedan od gospode koji su nalazili smeštaj za generale i ostalim
vojnicima pokazivali na kom mokrom polju da spavaju, nije se potrudio da zbrine
čarobnjaka i njegovog slugu. Strejndž se konačno pogodio za jednu majušnu sobu na
spratu sa čovekom koji je u prizemlju držao prodavnicu vina nekoliko kilometara
dalje pored puta koji vodi za Mirandu de Korvo.
Strejndž i Džeremi obedovali su ono što im je obezbedio vlasnik vinskog
podruma. Bio je to neki paprikaš i njihova večernja zabava svede se na to da
pogađaju šta je čovek u paprikaš strpao.
-Koji li je ovo vrag? - čudio se Strejndž dižući viljušku.
Na njenom kraju bilo je nešto beličasto i svetlucavo, izvijeno i uvrnuto.
-Riba, možda? - pokuša da pogodi Džeremi.
-Više mi liči na puža - reče Strejndž.
-Ili deo nečijeg uha - dodade Džeremi.
Strejndž u to osta zagledan još neko vreme. - Hoćeš li ti da uzmeš? - upita
Džeremija.
-Ne, hvala vam, gospodine - odgovori Džeremi zagledan u svoj naprsli tanjir sa
izrazom čoveka pomirenog sa sudbinom. - Imam već nekoliko svojih.
Kad su završili večeru i kad je izgorela i poslednja sveća učini se kao da ne
preostaje ništa drugo već da se ide u krevet... pa to i učiniše. Džeremi se smota u
jedan kraj sobe, a Strejndž leže u drugi. Svaki od njih namestio je krevet od materijala
koji im se učinio najpogodnijim. Džeremi je kao dušek imao svoju rezervnu odeću dok
je Strejndž za jastuk koristio knjige iz biblioteke gospodina Norela.
Utom najednom stiže topot nečijeg konja koji se u galopu približavao maloj
vinariji. Iza toga usledi zvuk lupe nečijih čizama po klimavom stepeništu i onda
udaranje nečije pesnice po krhkim vratima. Vrata se onda otvoriše i mladi čovek u
husarskoj uniformi skoro pade u sobu. Mladi čovek bio je pomalo bez daha, ali stiže
da prenese, sve vreme hvatajući vazduh, da lord Velington šalje svoje pozdrave
gospodinu Strejndžu i voleo bi, ako je to gospodinu Strejndžu uopšte zgodno, da sa
njim smesta razgovara.
U kući Žozea Estorila Velington je bio pri večeri sa velikim brojem svojih
štapskih oficira i drugih džentlmena. Strejndž bi mogao da se zakune da su svi ti
džentlmeni oko stola bili zauzeti najživljim razgovorom sve do trenutka njegovog
ulaska, ali su sad svi ćutali. Ovo je uveliko svedočilo da se razgovor vodio o njemu.
-Ah! Strejndže! - uzviknu lord Velington i diže čašu u pozdrav.
-Tu ste! Tri moja posilna tragali su za vama cele večeri. Imao sam nameru da vas
pozovem na večeru, ali moji momci nisu mogli da vas nađu. Sedite u svakom slučaju i
prihvatite se malo šampanjca i deserta.
Strejndž prilično čežnjivo odmeri ostatke večere koje su sluge uklanjale. Između
drugih dobrih stvari, Strejndž poverova da je prepoznao ostatke jedne pečene guske,
prazne školjke prstaca, nešto ragua od celera i krajičak jedne ljute portugalske
kobasice. On zahvali njegovom gospodstvu i sede. Sluga mu prinese čašu šampanjca,
a on sam dohvati nešto orasnice i pregršt suvih trešanja.
 -Pa kako vam se dopada rat, gospodine Strejndž? - upita riđi džentlmen lisičjeg
lica sa drugog kraja sofre.
-O , malo zbunjuje u početku, kao i većina drugih stvari - reče Strejndž - ali kako
sam sad već iskusio većinu avantura koje rat može da priušti, svikao sam se na njega.
Pokraden sam... jednom. Pucano je na mene... jednom. Jednom sam u kuhinji zatekao
Francuza i morao sam da ga oteram napolje i jednom je kuću u kojoj sam spavao
zahvatio požar.
-Jesu li ga Francuzi podmetnuli? - upita general Stjuart.
-Ne, ne. Englezi. Bila je u blizini jedna četa Četrdeset i trećeg puka i momcima
mora da je bilo veoma hladno te noći pa su zapalili kuću da se ugreju.
-O , to se često događa! - reče general Stjuart.
Nastade kraća tišina, a onda jedan džentlmen u uniformi konjanika reče: -
Razgovarali smo... prepirali se u stvari... oko magije i kako se ona izvodi. Strečklajd
kaže da vi i onaj drugi čarobnjak svakoj reči u Bibliji odredite broj, pa onda tražite
reči za bajanje i onda dodate brojeve i onda učinite još nešto pa onda...
-To nije ono što sam rekao! - pobuni se druga osoba, vero vatno sam Strečklajd. -
Vi to niste dobro razumeli!
-Bojim se da nikad u životu nisam izveo nešto što i izdaleka podseća na ono što
ste opisali - reče Strejndž. - Izgleda mi prilično komplikovano i mislim da ne bi
urodilo plodom. A kad me pitate kako izvodim magiju, ima mnogo, mnogo procedura.
Mnogo tj. isto onoliko, usuđujem se da kažem, koliko je potrebno i za vođenje rata.
-Voleo bih da mogu da upražnjavam magiju - reče džentlmen lisičjeg lica koji je
sedeo na drugom kraju stola. - Priređivao bih svake večeri balove sa vilinskom
muzikom i vilinskim vatrometom i prizvao bih sve najlepše žene iz istorije da mu
prisustvuju. Jelenu Trojansku, Kleopatru, Lukreciju Bordžiju, Ludu Marijanu i Madam
Pompadur. Sve bi ih doveo ovde da igraju sa vama, momci. I kad bi se na horizontu
ukazali Francuzi samo bih rukom učinio nešto ovako, lako, znate, i oni bi svi popadali
mrtvi.
-Može li čarobnjak magijom da ubije čoveka? - upita lord Velington Strejndža.
Strejndž se namršti. Izgledao je kao da mu se ne sviđa pitanje. -Rekao bih da bi
čarobnjak to mogao - priznade - ali džentlmen nikad.
Lord Velington klimnu glavom kao da drugo nije ni očekivao. A onda reče: -
Ovaj put, gospodine Strejndž, koji ste bili tako dobri da nam ponudite, kakva bi to
vrsta puta mogla da bude?
-O ! Detalji su najlakša stvar za udešavanje, moj lorde. Kakvu biste vrstu puta vi
želeli?
 Oficiri i džentlmeni oko stola lorda Velingtona zgledaše se između sebe; o toj
stvari uopšte nisu razmišljali.
-Put od krečnjaka, možda? - uslužno ponudi Strejndž. - Krečnjački put je
zahvalan.
-Previše je prašnjav kad je suvo vreme i reka mulja kad pada kiša - reče lord
Velington. - Ne, ne. Krečnjački put ne dolazi u obzir. Krečnjački put jedva da je bolji
od puta koga uopšte nema.
-Kako bi bilo da to bude kaldrma? - upita pukovnik Marej.
-Kocke bi upropastile ljudima čizme - reče Velington.
-A sem toga i artiljercima se ne bi svideo - reče riđi džentlmen lisičjeg lica. -
Đavolski bi se namučili tegleći topove po kaldrmisanom putu.
Neko od prisutnih predloži tucanik. Ali to, pomisli Velington, ima istu manu kao i
krečnjak: pretvorio bi se u reku blata čim padne kiša... a Portugalci su uvereni da će
sutra padati kiša.
-Ne - reče njegovo gospodstvo - ja verujem, gospodine Strejndž, da bi nam
najviše pogodovao put po ugledu na rimske, sa lepim jarkom sa obe njegove strane za
odvod vode i lepo uklopljenim kamenim pločama po njegovoj površini.
-Vrlo dobro - reče Strejndž.
-Polazimo u svitanje - reče Velington.
-Onda bih, moj lorde, ako mi neko bude pokazao kuda bi taj put trebalo da vodi
smesta prionuo na posao.
Do jutra je put bio gotov i lord Velington pojaha niz njega na svom
Kopenhagenu... njegovom omiljenom konju... a Strejndž je jahao pored njega na svom
Egipćaninu... koji je bio njegov omiljeni konj. Na svoj uobičajeni, odlučan način
Velington je ukazivao na one stvari koje mu se na putu posebno sviđaju i na one stvari
koje mu se na putu nisu sviđale. - ... Ali, uistinu, nemam nijedne ozbiljne zamerke. To
je izvrstan put! Jedino ga sutra učinite malo širim, ako nemate ništa protiv.
Lord Velington i Strejndž saglasiše se da, kao opšte pravilo, put treba da bude na
svom mestu nekoliko sati pre no što na njega stupi prvi puk i da nestane jedan sat
posle prolaska poslednjeg vojnika po njemu. Ovo zbog toga da bi se francuska armija
sprečila da ne koristi isti put. Uspeh ovoga plana zavisio je od Velingtonovog štaba,
koji je Strejndžu morao tačno da kaže kad se očekuje da će armija da počne i kad da
završi marševanje. Očevidno, međutim, ovi proračuni nisu uvek bili ispravni. Nedelju
dana ili nešto malo jače od prve pojave puta, pukovnik Mekenzi iz Jedanaestog
pešadijskog dođe da vidi lorda Velingtona u veoma lošem raspoloženju i požali se da
je čarobnjak dozvolio da put nestane pre nego što je njegov puk mogao da stigne do
njega.
-U vreme kad smo stigli do Kelorika, moj lorde, put nam je bukvalno nestajao
pod nogama! Jedan sat posle toga bio je načisto nestao. Ne bi li čarobnjak mogao da
smisli neku magiju uz čiju pomoć bi mogao da vidi šta tačno rade i gde se nalaze
pojedini pukovi? Koliko sam ja razumeo, to je nešto što bi on veoma lako mogao da
izvede! Onda bi mogao da obezbedi da putevi ne nestaju pre no što ih svi iskoriste.
Lord Velington mu odgovori veoma oštro: - Čarobnjak ima pune ruke posla.
Beresfordu su potrebni putevi.25 Meni su potrebni putevi. Zaista ne mogu da zahtevam
od gospodina Strejndža da neprestano pilji u ogledala i lavore sa vodom ne bi li
otkrio gde se koji zalutali puk nalazi. Vi i vaši momci morate da nastavite dalje kako
znate i umete, pukovniče Mekenzi. To je sve.
Ubrzo posle ovoga, britanski glavni štab primio je obaveštenje o nečemu što je
zadesilo veliki deo francuske armije dok je marševala od Guarda do Sebugala. Jedna
francuska patrola bila je odaslata da ispila stanje puta između dva grada, ali je naišla
na neke Portugalce koji su joj rekli da je to jedan od puteva engleskog čarobnjaka i da
će ako njim krenu završiti u paklu... ili još verovatnije u Engleskoj. Čim su ove
glasine stigle do ušiju vojnika, oni su odlučno odbili da idu tim putem... koji je u
stvari bio sasvim pravi i postojao je tu hiljadu i više godina. Umesto toga, Francuzi su
krenuli krivudavim kozjim stazama preko planina i kamenitih dolina koje su im
pocepale odeću i obuću i zadržale ih nekoliko dana.
Lord Velington zbog toga nije mogao da bude ushićeniji.
 30.
Knjiga Roberta Findelma
Januar - februar 1812.

Od čarobnjakove kuće očekuje se da ima, ako ništa drugo, a ono bar neke osobenosti,
a najčudnovatija osobenost kuće gospodina Norela bio je, bez sumnje, Čajldermas.
Nema te kuće u Londonu koja je imala slugu kao što je on. Jednoga dana mogao je da
bude zatečen kako sklanja prljave sudove i čisti mrvice hleba sa stola kao običan
sluga. Već sledećeg je prekidao razgovor u sobi punoj admirala, generala i plemića i
govorio u kojim pojedinostima on misli da oni greše. Gospodin Norel je jednom javno
prekorio vojvodu od Devonšira kad je počeo da govori dok je to Čajldermas činio.
Jednog maglovitog dana krajem januara 1812. godine, Čajldermas uđe u
biblioteku u kojoj je radio gospodin Norel i šturo ga izvesti da mora da ide poslom i
da ne zna kad će se vratiti. I onda, pošto brojnim slugama izdade uputstva šta treba da
rade u njegovom odsustvu, uzjaha konja i ode.
U sledeće tri nedelje, gospodin Norel od njega dobi četiri pisma: jedno iz
Njuarka u Notingamširu, jedno iz Jorka u jorkširskom Ist Rajdingu, jedno iz Ričmonda
u jorkširskom Nort Rajdingu i jedno iz Sefilda u jorkširskom Vest Rajdingu. Ali pisma
su bila poslovne prirode i uopšte nisu otkrivala tajnu njegovog misterioznog
putovanja.
On se vrati jedne noću u drugoj polovini februara. Lasel i Drolajt su obedovali u
kući na Hanover skveru i sedeli u biblioteci sa gospodinom Norelom kad Čajldermas
uđe. On stiže pravo iz štala; čizme i pantalone još su mu bile isprskane blatom, a kaput
mu je još bio vlažan od kiše.
-Gde si, za ime sveta, bio? - zatraži gospodin Norel od njega da mu kaže.
-U Jorkširu - reče Čajldermas - gde sam se raspitivao o Vinkuliju.
-Jeste li videli Vinkulija? - željno upita Drolajt.
-Ne, nisam.
-Znaš li gde je? - upita gospodin Norel.
-Ne, ne znam.
-Jeste li našli Vinkulijevu knjigu? - upita Lasel.
 -Ne, nisam.
-Eto ti na - reče Lasel.
I Čajldermasa odmeri sa neodobravanjem. - Kad biste poslušali moj savet,
gospodine Norele, onda gospodinu Čajldermasu više ne biste dozvolili da svoje
vreme traći na Vinkulija. Niko za njega nije čuo niti ga je iko video godinama.
Verovatno je mrtav.
Čajldermas sede na sofu kao čovek koji ima savršeno pravo da to čini i reče: -
Karte kažu da nije mrtav. Karte kažu da je još živ i da još ima knjigu.
-Karte! Karte! - viknu gospođin Norel. - Hiljadu puta sam ti rekao koliko se
gadim svakog pominjanja tih predmeta! Učinićeš mi uslugu ako ih skloniš iz moje kuće
i više ih nikad ne pomeneš!
Čajldermas svome gospodaru dobaci jedan smiren pogled. - Želite li da čujete
šta sam doznao ili ne? - upita ga.
Gospodin Norel ćutke klimnu glavom.
-E, dobro - reče Čajldermas. - U vašem interesu, gospodine Norele, pobrinuo
sam se da se dobro upoznam sa svim Vinkulijevim ženama. Oduvek mi se činilo da je
moguće da neka od njih zna nešto što bi moglo da nam pomogne. Mislio sam da je sve
što treba da uradim to da sa svakom od njih posetim što više krčmi, platim im
dovoljno džina i pustim ih da govore i da će na kraju neka od njih da mi kaže ono što
me zanima. E pa, bio sam u pravu. Pre tri nedelje Nen Pervis mi je ispričala nešto što
me je uputilo na pravi trag do Vinkulijeve knjige.
-Koja je od njih Nen Pervis? - htede Lasel da zna.
-Prva. Ona mi je ispričala nešto što se desilo pre dvadeset-trideset godina kad su
ona i Vinkulije prvi put bili u braku. Pili su u nekoj krčmi. Potrošili su bili sav svoj
novac, a na crtu više nisu hteli da im daju piće, pa je bilo vreme da se vrate u svratište
gde su konačili. Teturali su se onako pijani ulicom i tada u slivniku videli stvorenje u
piće ogrezlije čak i od njih. Neki starac je tu ležao, mrtav pijan. Prljava voda tekla je
svud oko njega pa i preko njegovog lica i pravo je čudo kako se dotle nije udavio.
Nešto na toj olupini od čoveka privuklo je pažnju Vinkulijevog oka. Činilo se kao da
ga je prepoznao. Prišao mu je bliže i zavirio mu u lice. Onda se nasmejao i starca
žestoko šutnuo. Nen je Vinkulija upitala ko je taj starac. Vinkulije joj je rekao da je
starcu ime Kleg. Upitala ga je odakle ga poznaje. Vinkulije joj je ljutito odgovorio da
ne poznaje Klega. Rekao joj je da Klega nikada nije poznavao! Štaviše, rekao joj je,
čvrsto je rešen da ga nikad ne upozna! Ukratko, na svetu ne postoji ništa što on prezire
više od Klega! Kad se Nen pobunila i rekla da to i nije neko objašnjenje, Vinkulije je
mrzovoljno rekao da je taj starac njegov otac. Posle toga je odbio da o tome kaže i
jednu reč više.
 -Ali kakve to veze ima sa bilo čim? - prekide ga gospodin Norel. - Zašto te
Vinkulijeve žene nisi pitao za knjigu?
Čajldermas se ozlovolji. - Jesam, gospodine. Pre četiri godine. Možda se sećate
da sam vam to i rekao. Nijedna od njih o tome nije znala ništa.
Umornim pokretom ruke gospodin Norel dade znak Čajldermasu da nastavi.
-Nekoliko meseci kasnije, Nen je bila u nekoj taverni i slušala o vešanju koje je
obavljeno u Jorku, a o kome je neko naglas čitao iz novina. Nen je volela da sluša
priče o dobro obavljenom vešanju, a ovaj izveštaj posebno joj je ostao u sećanju jer
je ime čoveka koga su obesili bilo Kleg. Urezalo joj se to u pamćenje i te večeri je to
ispričala Vinkuliju. Vinkulije je bio ushićen što mu je otac obešen. Rekao joj je da je
Kleg to debelo zaslužio. Rekao joj je da je Kleg kriv za užasan zločin... najgori zločin
počinjen u Engleskoj za poslednjih sto godina.
-Kakav zločin? - upita Lasel.
-Nen u početku toga nije mogla da se seti - reče Čajldermas. -Ali uz malo
upornog ispitivanja, i uz obećanje da će da dobije još džina, prisetila se. Ukrao je
knjigu.
-Knjigu! - uzviknu gospodin Norel.
-O , gospodine Norele! - zavapi Drolajt. - Mora biti da je to ista knjiga. To mora
da je Vinkulijeva knjiga!
-Da li je? - upita gospodin Norel.
-Ja verujem da jeste - reče Čajldermas.
-Ali da li je ta žena znala kakva je to knjiga bila? - upita gospodin Norel.
-Ne, bio je to kraj Neninog izlaganja. I tako sam odjahao na sever u Jork gde je
Klegu bilo suđeno i gde je obešen, pa sam proučio sudske izveštaje. Prva stvar koju
sam otkrio bila je da je Kleg poreklom iz Ričmonda u Jorkširu. O, da!
Ovde Čajldermas značajno pogleda gospodina Norela. - Vinkulije je, bar po
rođenju, čovek iz Jorkšira.26 Kleg je život otpočeo kao hodač po žici na severnjačkim
vašarima, ali kako hodanje po žici nije zanat koji može podruku da ide sa pićem... a
Kleg je bio čuveni pijanac... bio je primoran da se tog posla mane. Vratio se u
Ričmond i zaposlio se kao sluga na jednoj bogatoj farmi. Dobro se tamo pokazao i
zadivio farmera svojom bistrinom tako da mu je poveravano sve više i više poslova.
S vremena na vreme upuštao se u pijančenje sa lošim društvom i u tim prilikama nikad
se nije zadržavao na boci ili dve. Pio bi sve dok sve slavine ne bi presušile i dok svi
podrumi ne bi bili ispražnjeni. Danima je posle bio lud od pića i u takvom stanju
pravio je nevaljalstva svake vrste... krao je, kockao se, tukao, uništavao tuđu
imovinu... ali je uvek dobro pazio da sve to čini daleko od farme i uvek nalazio dobar
izgovor za svoja odsustva tako da njegov gazda, farmer, nikad nije posumnjao da nešto
može da ne bude u redu, iako su ostale sluge znale sve o tome. Farmerovo ime bilo je
Robert Findelm. Bio je povučen, ljubazan, ugledan čovek... od one vrste kakvu
propalica kao što je Kleg najlakše obmane. Farma je u posedu njegove porodice bila
generacijama, ali je jednom, davno, pripadala opatiji iz Izbija...
Gospodin Norel naglo udahnu vazduh i promeškolji se na stolici.
Lasel ga upitno pogleda.
-Opatija Izbi bila je jedna od zadužbina kralja Gavrana - objasni gospodin
Norel.
-Kao što je i Hartfju - dodade Čajldermas.
-Zaista! - uzviknu Lasel iznenađeno.27- Priznajem da sam, posle svega što ste o
njemu rekli, iznenađen što živite u kući koja je tako blisko povezana sa njim.
-Vi ne razumete - reče gospodin Norel razdraženo. - Mi govorimo o Jorkširu, o
kraljevini severne Engleske Džona Askglasa u kojoj je on živeo i vladao tri stotine
godina. Jedva da postoji selo, polje čak, koje nije u nekoj bliskoj vezi sa njim.
Čajldermas nastavi. - Porodica Findelm posedovala je još nešto što je nekada
pripadalo opatiji... blago koje im je predato na čuvanje od strane poslednjeg opata i
koje je dalje na čuvanje prenošeno sa oca na sina zajedno sa zemljom.
-Knjiga o magiji? - upita Norel željno.
-Ako je istina ono što su mi u Jorkširu ispričali, to je više od obične knjige o
magiji. To je Knjiga o Magiji. Knjiga koju je napisao sam kralj Gavran i to vlastitom
rukom.
Nastade tišina.
-Da li je to moguće? - upita Lasel gospodina Norela.
Gospodin Norel ne odgovori. Sedeo je samo duboko zamišljen, načisto zanemeo
od ove nove i sve skupa prijatne mogućnosti.
Na kraju progovori, ali je to bilo više kao da naglas izgovara svoje misli, a ne
kao da odgovara Laselu. - Knjiga koja pripada kralju Gavranu ili ona koju je sam
napisao jedna je od velikih podvala engleskoj magiji. Više ljudi je verovalo da je
knjigu našlo ili da zna gde je ona sakrivena. Neki od njih bili su pametni ljudi koji su
mogli da napišu značajna naučna dela ali su život straćili u traganju za Kraljevom
knjigom. Ali to ne znači da takva knjiga ne može negde da postoji...
-A ako postoji - navali Lasel - i kad bi bila pronađena... šta onda?
Gospodin Norel zavrte glavom, ali nije želeo da odgovori.
Umesto njega odgovori Čajldermas: - Onda bi sva engleska magija morala da
bude ponovo tumačena i usklađena sa onim što je u toj knjizi napisano.
Lasel izvi jednu obrvu. - Je li to istina? - upita.
Gospodin Nore! oklevao je sa odgovorom, a izgledao je sasvim rad da kaže da
nije.
-Da li vi verujete da je to Kraljeva knjiga? - Lasel upita Čajldermasa.
Čajldermas sleže ramenima. - Findelmovi su svakako verovali da jeste. U
Ričmondu sam našao dvoje starih ljudi koji su u mladosti bili sluge u kući
Findelmovih. Oni su mi rekli da je Kraljeva knjiga bila ponos Roberta Findelma. On
je prvenstveno bio Čuvar Knjige, a sve ostalo, muž, roditelj, farmer, bilo je na drugom
mestu.
Čajldermas tu malo zastade pre no što nastavi dalje. - Findelm je i sam, čini se,
pomalo bio čarobnjak teoretičar. Kupovao je knjige o magiji i plaćao čarobnjaka iz
Nortalertona da ga podučava. Ali jedna stvar mi se učinila posebno čudnom... i jedan
i drugi stari sluga sa kojima sam razgovarao bespogovorno su tvrdili da Findelm
nikad nije čitao Kraljevu knjigu i da je imao samo nejasnu predstavu o tome šta ona
sadrži.
-Ah! - jedva čujno uzdahnu gospodin Norel.
Lasel i Čajldermas ga pogledaše.
-Znači, nije mogao da je pročita - reče gospodin Norel. - E pa, to je veoma...
A onda opet zapade u ćutanje i stade da gricka vrhove svojih noktiju.
-Možda je pisana na latinskom - reče Lasel.
-A zašto vi mislite da je Findelmu bio nepoznat latinski? - upita Čajldermas
pomalo izveden iz takta. - Samo zato što je seljak...
-O ! Seljake veoma uvažavam, uveravam vas - nasmeja se Lasel. - To zanimanje
veoma je korisno. Ali zar seljaci uglavnom nisu poznati po svom klasičnom
obrazovanju? Da li bi osoba o kojoj pričamo čak i poznala da je latinski posredi kad
bi ga videla?
Čajldermas odgovori da bi Findelm razume se znao da je u pitanju latinski. Nije
on bio budala.
Na to Lasel hladno odgovori da nikad nije rekao da jeste.
Prepirka poče da postaje vrela kad ih obojicu utiša gospodin Norel koji lagano i
zamišljeno reče: - Kad je kralj Gavran prvi put stigao u Englesku, on nije umeo ni da
čita ni da piše. Malo je njih u ono vreme to znalo... čak i među kraljevima. A kralj
Gavran je odgajan u vilenjačkom domu gde se uopšte nije pisalo. On čak nešto
napisano nikad ranije nije ni video. Njegove nove sluge ljudske rase pokazale su mu
to i objasnile mu svrhu pisanja. Ali je on tada bio mlad čovek, veoma mlad, možda ne
stariji od četrnaest ili petnaest godina. On je već osvajao kraljevstva u dva različita
sveta i posedovao je svu magiju koju bi čarobnjak uopšte mogao i da poželi. Bio je
pun nadmenosti i ponosa. Uopšte nije imao želju da čita misli drugih ljudi. Šta su bile
misli drugih u poređenju sa njegovim vlastitim? I tako je odbio da nauči da čita i piše
latinski... što beše ono što su želele njegove sluge... i umesto toga izmislio je svoje
lično pismo da bi svoje misli mogao da sačuva za kasnije. Pretpostavlja se da je to
pismo odražavalo njegove misli više no što bi latinski to ikad mogao. Tako je bilo u
samom početku. Ali se on što je duže ostajao u Engleskoj sve više i više menjao,
postajao manje ćutljiv, manje sklon usamljeničkom životu... postajao manje vilenjak,
više čovek. Na kraju je pristao da nauči da čita i piše kao što to rade drugi ljudi. Ali
svoj način pisanja nije zaboravio... Kraljevo Pismo, kako je to nazivano... i pojedine
probrane čarobnjake naučio je da se njime služe i razumeju ga kako bi bolje usavršili
njegovu magiju. Martin Pejl pominje Kraljevo Pismo, a tako isto i Belazis, ali nijedan
od njih nikad nije video čak ni potez perom na taj način. Ako je deo tih rukopisa
sačuvan i pisan čak i kraljevom rukom, onda svakako...
I gospodin Norel opet zaćuta.
-E pa, gospodine Norele - reče Lasel - vi ste večeras puni iznenađenja! Prosto je
neverovatno sa koliko divljenja pričate o čoveku za koga ste uvek govorili da ga
mrzite i prezirete.
-Moje divljenje mi ni za dlaku ne umanjuje mržnju! - oštro uzvrati Norel. - Već
sam govorio da je on bio veliki čarobnjak. A nikad nisam rekao da je on bio dobar
čovek ili da ja odobravam njegov uticaj na englesku magiju. Pored toga, ono što ste
upravo čuli moje je privatno mišljenje i nije za javnu upotrebu. Čajldermas zna.
Čajldermas razume.
Gospodin Norel tu nervozno pogleda Drolajta, ali je Drolajt pre nekog vremena
već bio prestao da sluša... u stvari, onoga časa kad je shvatio da se Čajldermasova
priča ne odnosi na nekoga iz pomodarskog sveta, već samo na jorkširskog farmera i
pijane sluge. U tom trenutku maramicom je gladio svoju burmuticu.
-I znači Kleg je ukrao tu knjigu? - upita Lasel Čajldermasa. -Je li to ono što ćete
da nam kažete?
-Na neki način, da. U jesen 1754. godine Findelm je tu knjigu dao Klegu da je
odnese čoveku u seoce Breton u Darbišir Peku. Zašto, ne znam. Kleg je krenuo na put i
drugog ili trećeg dana stigao do Šefilda. Zaustavio se u jednoj krčmi i tu se spanđao sa
čovekom, kovačem po zanatu, čiji je ugled među pijancima bio isto toliko veliki kao i
njegov. Upustili su se u nadmetanje u ispijanju pića koje je potrajalo dva dana i dve
noći. U početku su samo pili da bi videli koji od njih dvojice može da popije više, ali
su drugog dana jedan drugom počeli da upućuju lude, pijane izazove. Bila je tu u uglu
jedna bačva usoljenih haringi. Kleg je izazvao kovača da pređe ako može po podu
prekrivenom haringama. U tom trenutku se oko njih već beše skupila gomila
posmatrača pa ti kibiceri i džabalebaroši iskrenuše bačvu i prekriše pod haringama. I
onda je kovač krenuo da ide sa jednog kraja odaje na drugi sve dok se pod nije
pretvorio u smrdljivu masu ugažene usoljene ribe i dok on od čestih padova nije bio
sav krvav. Onda je kovač izazvao Klega da prošeta ivicom krova krčme. Kleg je u to
vreme bio sasvim pijan već čitav dan. Dok je hodao ivicom posmatrači su svaki čas
pomišljali da će da padne i slomi svoju bezvrednu šiju, ali on nije pao. Posle toga je
Kleg izazvao kovača da ispeče i pojede svoje cipele... što je kovač i učinio... i
konačno je kovač izazvao Klega da pojede knjigu Roberta Findelma. Kleg ju je
iscepao na trake i pojeo komad po komad.
Gospodin Norel užasnuto kriknu. Čak i Lasel iznenađeno trepnu.
-Mnogo dana kasnije - nastavi Čajldermas - kad je Kleg došao sebi, on je shvatio
šta je uradio. Zbog toga se uputio dole u London i četiri godine kasnije u krčmi u
Vopingu povalio je jednu kelnericu koja je postala Vinkulijeva majka.
-Ali nema sumnje da je objašnjenje jasno! - uzviknu gospodin Norel. - Knjiga
ipak nije izgubljena! Priča o nadmetanju u pijanstvu bila je samo puka Klegova
izmišljotina da se od Findelma sakrije istina! Knjigu je on, u stvari, zadržao za sebe i
dao je onda svome sinu! E sad, kad bismo samo mogli da otkrijemo...
-Ali zašto? - upita Čajldermas. - Što bi se on izlagao takvoj muci da pribavi
knjigu za sina koga nikad nije video i za koga uopšte nije mario? Pored toga, Vinkulije
čak nije bio ni rođen u vreme kad se Kleg zaputio u Darbišir.
Lasel pročisti grlo. - Ovaj put, gospodine Norele, moram da se složim sa
gospodinom Čajldermasom. Ako je Kleg još imao knjigu ili znao gde do nje može da
se dođe, onda bi je svakako pokazao na suđenju ili pokušao da je iskoristi u cenjkanju
za svoj život.
-A ako se Vinkulije toliko okoristio tim lopovlukom njegovog oca - dodade
Čajldermas - zašto je onda oca mrzeo? Zašto se veselio kad mu je otac obešen?
Robert Findelm bio je sasvim siguran da je knjiga uništena... to je očevidno. Nen mi je
rekla da je Kleg obešen zbog krađe te knjige, ali optužba koju je Robert Findelm
protiv njega digao nije bila za krađu. Optužba je glasila za ubistvo knjige. Kleg je bio
poslednji čovek u Engleskoj koji je obešen zbog ubistva knjige.28
-Zašto je onda Vinkulije tvrdio da ima tu knjigu ako ju je njegov otac pojeo? -
upita Lasel podozrivo. - To je nemoguće.
-To što je Robert Findelm nasledio nekako je stiglo do Vinkulija, ali kako se to
dogodilo ne tvrdim da razumem - reče Čajldermas.
-Šta je sa onim čovekom iz Darbišira? - iznenada upita gospodin Norel. - Rekao
si da je Findelm knjigu slao nekom čoveku u Darbiširu.
Čajldermas uzdahnu. - Prošao sam kroz Darbišir na povratku za London. Otišao
sam u selo Breton. Tri kuće i jedna krčma visoko na golom brdu. Ko god da je bio
čovek kome je Kleg bio poslat, taj je odavno mrtav. Tamo ništa nisam uspeo da
otkrijem.

***

Stiven Blek i džentlmen paperjaste kose sedeli su u gornjoj prostoriji kafane

gospodina Vortona u ulici Oksford, tamo gde su se sastajali momci Pipa O’Deja.
Džentlmen je, kao što je to često činio, pričao o svojoj naklonosti prema Stivenu
Bleku.
-A to me podseti - reče on - da već mesecima mislim da ti se izvinim i da ti nešto
objasnim.
-Da se izvinite meni, gospodine?
-Da, Stivene. I ti i ja ništa na svetu ne želimo toliko koliko da ledi Poul bude
srećna, a ipak sam ja opakim čarobnjačkim sporazumom u obavezi da je svakoga jutra
vraćam kući i njenom mužu gde ona ceo dan mora da provede sve do večeri. Ali
bistar, kao što jesi, ti si svakako primetio da se ta obaveza ne odnosi na tebe i
usuđujem se da kažem da se čudiš što te ne vodim u kuću Izgubljene nade da zauvek
budeš srećan.
-Tačno je da sam se tome čudio - reče Stiven i onda malo zastade jer je čitava
njegova budućnost zavisila od odgovora na sledeće pitanje koje je nameravao da
postavi. - Da li postoji nešto što vas u tome sprečava?
-Da, Stivene. Donekle postoji.
-Shvatam - reče Stiven. - Pa to je onda velika nevolja.
-Zar ne bi voleo da znaš šta je to? - upita džentlmen.
-O da, gospodine! Zaista, gospodine!
-Znaj onda - reče džentlmen i važno se uozbilji, ni nalik njegovom uobičajenom
držanju - da mi vilenjaci možemo malo da vidimo budućnost. Cesto nas sudbina bira
da joj prenosimo proročanstva. U prošlosti smo pružali pomoć hrišćanima da ostvare
velike i plemenite ciljeve... Juliju Cezaru, Aleksandru Velikom, Karlu Velikom,
Vilijemu Šekspiru, Džonu Vesliju i tako dalje.29 Ali nam naše poznavanje budućih
stvari često stiže zamagljeno i...
I tu džentlmen načini jedan besan pokret rukom kao da sa sebe skida debelu,
nevidljivu paučinu. - ... neusavršeno. Iz mile ljubavi prema tebi, Stivene, išao sam
tragom dima spaljenih gradova i po bojištima gde sam iz tela ljudi na samrti čupao
vlažne, krvave utrobe da bih otkrio tvoju budućnost. Tebi je zaista suđeno da budeš
kralj! Moram reći da nisam ni najmanje iznenađen! Od početka sam bio čvrsto ubeđen
da bi trebalo da budeš kralj i bilo bi pravo čudo da nisam bio u pravu. Ali više i od
ovoga, verujem da znam koje će kraljevstvo biti tvoje. Dim i utroba i svi drugi znaci
sasvim jasno ukazuju na to da će to biti kraljevstvo u kome si ti već bio! Kraljevstvo
sa kojim si ti već blisko povezan!
Stiven pričeka.
-Ali, zar ne vidiš? - nestrpljivo uzviknu džentlmen. - To mora biti Engleska! Ne
mogu da ti objasnim koliko sam bio ushićen kad sam doznao tu važnu vest!
-Engleska! - uzviknu Stiven.
-Da, zaista! Ništa po Englesku ne bi bilo korisnije do da joj ti budeš kralj!
Sadašnji kralj joj je star i slep, a njegovi sinovi su debeli i stalno pijani! I eto, sada
vidiš zašto ne mogu da te odvedem zauvek u Izgubljenu nadu. Učinio bih svetogrđe
kad bih te rastavio od kraljevstva koje ti s pravom pripada!
Stiven na trenutak osta samo da sedi u pokušaju da shvati ono što je čuo. - Ali zar
to kraljevstvo ne bi trebalo da bude negde u Africi? - upita na kraju. - Možda mi je
suđeno da se tamo vratim i da me tamošnji narod nekim čudnim slučajem prepozna
kao potomka jednog od njihovih kraljeva?
-Možda - reče džentlmen sumnjičavo. - Ali, ne! Ne može biti. Kao što vidiš to ti
je kraljevstvo u kome si već bio. A ti nikad nisi bio u Africi. O , Stivene! Baš čeznem
da ti se ispuni ta tvoja predivna sudbina! Toga dana ću sva svoja brojna kraljevstva da
učinim saveznikom Velike Britanije... a ti i ja ćemo da vladamo u savršenoj slozi i
bratstvu. Pomisli samo na to kako će naši neprijatelji biti u pometnji! Pomisli kako će
čarobnjaci da se jedu od besa! Kako će samo sebe da proklinju što se prema nama
nisu ponašali sa više poštovanja!
-Ali ja mislim da ste vi, mora biti, pogrešili, gospodine. Ja ne mogu da vladam
Engleskom. Ne sa ovim...
I on ispruži ruke pred sebe. Crnom kožom, pomisli. A glasno nastavi: - Samo ste
vi, gospodine, sa vašom naklonošću prema meni mogli tako nešto da smislite. Robovi
ne postaju kraljevi, gospodine.
-Rob, Stivene? Kako to misliš?
-Rođen sam kao rob, gospodine. Kao mnogi iz moje rase. Moja majka bila je
robinja na jednom imanju na Jamajci koje je bilo vlasništvo dede ser Voltera. Kad su
mu dugovi otežali, ser Vilijem je otputovao na Jamajku da imanje proda... a jedno od
dobara koje je tamo imao i sa kojim se ovamo vratio bila je i moja majka. Ili, bolje
rečeno, nameravao je da je vrati ovamo jer me je ona na putu rodila i na porođaju
umrla.
-Ha! - uzviknu džentlmen pobedonosno. - To je onda tačno onako kako sam i
rekao! Ti i tvoja uvažena majka bili ste od strane zlikovačkih Engleza pretvoreni u
roblje i njihovim mahinacijama obespravljeni!
-Pa, jeste, gospodine. To je na neki način istina. Ali ja sada više nisam rob. Niko
ko je na britanskom tlu ne može da bude rob. Vazduh Engleske vazduh je slobode.
Svaki Englez tim se veoma ponosi.
A ipak, pomisli on, poseduju robove u drugim zemljama. Glasno reče: - Od
trenutka kad me je sobar ser Vilijema kao maleni zavežljaj poneo sa broda na obalu ja
sam slobodan čovek.
-Bez obzira na to mi treba da ih kaznimo! - uzviknu džentlmen.
-Lako možemo da ubijemo muža ledi Poul, a ja ču onda da siđem u pakao i da
nađem njegovog dedu...
-Ali nisu ser Vilijem i ser Volter bili ti koji su porobljavali - pobuni se Stiven. -
Ser Volter je oduvek bio protiv trgovine ljudima. A ser Vilijem je uvek bio ljubazan
prema meni. Krstio me je i obrazovao.
-Krstio? Molim? Čak ti je i ime nametnuto od strane tvojih neprijatelja! Nije li to
novi oblik ropstva? Moj ti je najozbiljniji savet onda da kad sedneš na tron Engleske
to ime odbaciš i izabereš sebi drugo! Koje ti je ime majka dala?
-Ne znam, gospodine. Nisam siguran da je stigla da mi nađene ime.
Džentlmen skupi oči kao znak da grozničavo razmišlja. - Čudna bi to majka bila -
reče zamišljeno - kad svom detetu ne bi dala ime. Da, naći ćemo ime koje ti pripada.
Istinski ti pripada. To mi je sasvim jasno. Ime kojim te je u svom srcu majka zvala u
onih nekoliko dragocenih trenutaka u kojima te je držala u naručju. Zar nisi radoznao
da doznaš koje je to ime bilo?
-Svakako da jesam, gospodine. Ali moja majka je odavno mrtva. To ime možda
nikad nije rekla nekoj živoj duši. Jednom kad sam bio dete pitao sam o tome ser
Vilijema, ali on nije mogao da se seti.
-Nema sumnje da mu je to bilo dobro poznato, ali iz pakosti nije hteo da ti kaže.
Neko veoma značajan biće potreban da ti povrati ime, Stivene... neko ko je veoma
vispren, neko sa izuzetnom nadarenošću i neuporedivom plemenitošću karaktera. Ja, u
stvari. Da, to je ono što ću da učinim. Kao dokaz ljubavi koju osećam prema tebi,
otkriću koje je tvoje pravo ime!
 31.
Sedamnaest mrtvih Napuljaca
April 1812 - jun 1814.

U to vreme je u britanskoj armiji bio jedan broj „istražnih oficira“ čiji je zadatak bio
da razgovaraju sa lokalnim stanovništvom, kradu francuska pisma i da uvek znaju gde
se nalaze francuske trupe. Ono što su ti Velingtonovi oficiri činili nadmašivalo je i
najsnažnije romantične predstave o ratu jer su gazili preko divljih reka po mesečini i
prelazili planinske vence ne hajući za sunce koje prži. Živeli su više iza francuskih
linija no iza engleskih i tamo poznavali baš svakoga ko se tajno zalagao za englesku
stvar.
Najbolji od svih tih istražnih oficira bio je, bez sumnje, major Kohun Grant iz
Jedanaeste pešadijske. Kad god bi digli pogled sa onoga čime su se u tom trenutku
bavili, Francuzi su mogli da vide majora Granta kako sedi na konju i posmatra ih sa
nekog udaljenog planinskog visa. Motrio bi ih svojim durbinom i onda zapažanja
zapisivao u malu beležnicu. Francuzima je to bilo krajnje neugodno.
Jednoga jutra u aprilu 1812. godine, sasvim slučajno, major Grant našao se
pritešnjen između dve francuske konjičke patrole. Kad je postalo jasno da na konju ne
može da im umakne, ostavio je konja i sakrio se u jednom šumarku. Major Grant je
sebe uvek smatrao vojnikom, a ne špijunom i, kao vojnik, smatrao je pitanjem časti da
svoju uniformu nikad ne skida. Na nesreću, uniforma Jedanaeste pešadijske (baš kao i
svih drugih pešadijskih pukova) bila je skerletne boje tako da, dok je pokušavao da se
sakrije u šumarku sa tek izniklim, mladim prolećnim lišćem, Francuzi nisu imali muke
da ga primete.
Za Britance je zarobljavanje majora Granta predstavljalo gubitak ravan gubitku
čitave brigade običnih ljudi. Lord Velington je smesta odaslao hitne depeše... neke
francuskim generalima sa predlogom za razmenu zarobljenika, a neke guerrilla 30
vođama kojima je obećavao srebrne dolare i oružja na pretek samo ako mogu da spasu
Granta. Kad ni jedan ni drugi od ovih predloga nije urodio plodom, lord Velington bi
primoran da pokuša sa nekim drugim planom. Unajmio je jednog od najčuvenijih i
najvatrenijih od svih gerilskih poglavica, Džeronima Saornila, da Džonatana Strejndža
odvede do majora Granta.
-Uvidećete da je Saornil prilično zastrašujuća osoba - obavestio je lord
Velington Strejndža pre puta - ali ja ne strepim za vas jer ste, iskreno, gospodine
Strejndž, isto to i vi.
Saornil i njegovi ljudi bili su zaista skup smrtonosnih propalica kakav se retko
gde sreće. Bili su prljavi, smrdeli su i svi su bili zarasli u brade. Od naoružanja su
imali sablje i noževe koje su nosili zadenute za pojas, i puške koje su nosili preko
ramena. Odeća i podmetači za sedla na njihovim konjima bili su ukrašeni jezivim
znacima: mrtvačkim glavama sa ukrštenim kostima ispod njih; srcima nabodenim na
noževe; vešalima; točkovima za mučenje i lomljenje udova; gavranima koji kljuju srca
i oči; i drugim tako prijatnim vezovima. A sami vezovi bili su urađeni nečim što je na
prvi pogled ličilo na sedefastu dugmad, ali je pažljivije zagledanje otkrivalo da su to
zubi svih Francuza koje su pobili. Saornil je, posebno, imao na sebi više zuba no svi
ostali zajedno i ti zubi su kad se kretao stvarali zvuke kao da svim onim pokojnim
Francuzima zubi od straha još cvokoću.
Tako ukrašeni simbolima prisustva smrti, Saornil i njegovi ljudi bili su sigurni da
će uterati strah u kosti svakome koga sretnu. Zbog toga su bili malo ozlojeđeni kad su
videli da ih je engleski čarobnjak u tom pogledu nadmašio... on je naime sa sobom
nosio mrtvački sanduk. Kao i svi siloviti ljudi i oni su bili prilično sujeverni. Jedan
od njih upita Strejndža šta ima u sanduku. On mu nehajno odgovori da je unutra čovek.
Posle nekoliko dana napornog jahanja, banda gerilaca dovede Strejndža do brda
sa koga se pružao pogled na glavni put koji je iz Španije vodio za Francusku. Duž toga
puta, uveravali su Strejndža, major Grant i njegovi stražari moraju da prođu.
Saornilovi ljudi u blizini digoše logor i spremiše se da čekaju. Trećega dana
ugledaše veliku grupu francuskih vojnika kako dolazi putem i, usred njih na konju, u
njegovoj skerletnoj uniformi, bio je major Grant. Strejndž smesta izdade naredbu da
se otvori njegov sanduk. Trojica geriljerosa odmah dohvatiše poluge i skidoše
poklopac. Unutra nađoše ljudsku figuru od keramike... neku vrstu lutke načinjene od
iste one crvene gline od koje su Španci pravili svoju grnčariju, vrčeve i ćupove. Lutka
je bila u prirodnoj veličini, ali veoma grubo napravljena. Imala je dve rupe umesto
očiju i bila bez nosa. Bila je, međutim, pažljivo odevena u uniformu Jedanaestog
pešadijskog puka.
-A sad - reče Strejndž Džeronimu Saomilu - kad francuska prethodnica stigne do
one tamo stene, povedi svoje ljude i napadni ih.
Saornil poćuta neko vreme da ovo dobro svari pre svega zbog toga što je
Strejndžov španski imao više zastranjivanja kad su u pitanju gramatika i izgovor.
Kad je konačno sve razumeo, on upita: - Treba li da pokušamo da oslobodimo El
Bueno Grantol (El Bueno Granto bilo je špansko ime za majora Granta).
-Svakako ne! - uzvrati Strejndž. - El Bueno Granto prepustite meni!
 Saornil i njegovi ljudi spustiše se do polovine padine na brdu gde ih je tanka
linija drveća zaklanjala od pogleda sa puta. Odatle otvoriše paljbu. Francuzi su u
potpunosti bili uhvaćeni na spavanju. Neki su bili odmah pobijeni; mnogi izranavljeni.
U blizini nije bilo gromadnih stena niti žbunja... nikakvog zaklona u stvari... ali je pred
njima još bio put koji je nudio priliku da tuda umaknu svojim napadačima. Posle
nekoliko minuta panike i zbrke, Francuzi se sabraše, pokupiše ranjenike i zaždiše
putem da je iza njih sve prašilo.
Uspinjući se natrag uz brdo, geriljerosi su bili čvrsto ubeđeni da je onim što je
učinjeno nešto postignuto. Lepo su videli kako je prilika u crvenoj uniformi na konju
odjurila zajedno sa ostalim Francuzima. Kad su stigli do mesta na kome su ostavili
čarobnjaka, zapanji ih to što videše da više nije sam. Major Grant bio je sa njim. Dva
čoveka su opušteno sedeli na jednoj steni, jeli hladnu piletinu i pijuckali klare.
-...Brajton je sasvim u redu - govorio je major Grant - ali ja više volim Vejmut.
-Zapanjujete me - uzvrati Strejndž. - Ja ne podnosim Vejmut. Proveo sam tamo
jednu od najbednijih nedelja u čitavom mom životu. Bio sam užasno zaljubljen u
devojku po imenu Marijana, a ona me je otkači!? zbog nekog tipa koji je imao imanje
na Jamajci i stakleno oko.
-To nije krivica Vejmuta - reče major Grant. - Ah! Kapetan Saornil!
I on Špancu mahnu rukom u kojoj je držao pileću kost. - Buenos Dias!
U međuvremenu su oficiri i vojnici francuskog odreda koji je pratio zarobljenika
nastavili sa svojim putovanjem za Francusku i tamo su, kad su stigli do Bajonea,
zarobljenika predali na čuvanje načelniku tajne policije Bajonea. Načelnik tajne
policije prišao je da se pozdravi sa onim za koga je bio čvrsto ubeđen da je major
Grant. Malo se smeo kad mu je, pošto je majora uhvatio za šaku da se rukuju, čitava
ruka ostala u ruci. Toliko se zbog toga iznenadio da je smesta ispustio ruku i ona je
pala na zemlju gde se rasprsla na hiljadu komada. Okrenuo se da se izvini majoru i tu
se zapanjio još više kad je video da se po čitavom majorovom licu javljaju naprsline.
U sledećem trenutku otpao je deo majorove glave... i tom prilikom se otkrilo da je
skroz šupalj iznutra... a trenutak kasnije cela lutka se skroz raspala na komade.

***

Dvadeset i drugog jula Velington je vodio bitku protiv Francuza kod starog
univerzitetskog grada Salamanke. Bila je to najubedljivija pobeda britanske armije
poslednjih godina.
Te noći francuska vojska pobegla je kroz šumu koja je ležala južno od
Salamanke. Dok su bežali kroz šumu vojnici su digli pogled i zaprepastili se kad su
videli gde se prema njima kroz krošnje drveća spušta jato anđela. Anđeli su svetleli
zaslepljujućim sjajem. Krila su im bila bela kao u labuda, a njihove haljine imale su
stalno promenljive boje sedefa, ribljih krljušti i neba pred oluju. Leteli su kroz šumu
nepojmljivom brzinom i svojim kopljima pretili Francuzima u lice.
Mnogi od Francuza bili su ovim toliko užasnuti da su se okrenuli i bežali natrag
prema gradu... prema britanskoj armiji koja ih je progonila. Jedan čovek, hrabriji i
mnogo odlučniji od ostalih, pokušao je da razume šta se to događa. Njemu se činilo
sasvim neprihvatljivo da nebesa naprasno odluče da uđu u savez sa neprijateljima
Francuske; za sličnu stvar, na kraju, nije se čulo. sve od doba kada je pisan Stari
zavet. On je primetio da ih, mada vojnicima prete kopljima, anđeli ne napadaju. On
sačeka da se jedan anđeo sa visine obruši na njega i onda brzo pruži ruku i probode ga
sabljom. Sablja ne naiđe na bilo kakav otpor... ne probode ništa osim praznog
vazduha. A i anđeo ne pokaza bilo kakav znak iznenađenja ili bola. Francuz istoga
časa viknu svojim drugovima da nema razloga za strah; nema ničega osim iluzija koje
je stvorio Velingtonov čarobnjak; one ne mogu da im naude.
I tako su Francuzi nastavili dalje progonjeni fantomskim anđelima. Kad su izašli
iz šume našli su se na obalama reke Tormes. Drevni most vodio je na drugu obalu i do
grada Alba de Tormes. Greškom jednog od saveznika lorda Velingtona ovaj most
ostao je potpuno bez odbrane. Francuzi pređoše preko njega i umakoše kroz grad.

***

Nekoliko sati kasnije, lord Velington umorno projaha preko mosta kod Alba de
Tormesa. Uz njega su bila još tri džentlmena: potpukovnik De Lensi koji je bio
zamenik armijskog intendanta; zgodni mladić po imenu Ficroj Samerset koji je bio
vojni sekretar lorda Velingtona; i Džonatan Strejndž. Svi oni bili su prašnjavi sa
vidnim tragovima protekle bitke i nijedan krevet danima nije video. A slabi su izgledi
bili da će ga i videti uskoro jer je Velington pokazivao čvrstu rešenost da nastavi da
goni Francuze.
Grad sa svojim crkvama, ženskim manastirima i srednjovekovnim zgradama
stajao je pred njima i video se jasno kao na dlanu spram jutarnjeg neba. Uprkos dobu
(bilo je oko pola šest) grad je već bio budan. Već su i zvona zvonila da se proslavi
pobeda nad Francuzima. Pukovi umornih britanskih i portugalskih vojnika punili su
ulice, a stanovnici grada izlazili su iz kuća da vojnicima kliču i daju im poklone u
vidu hleba, voća i cveća. Zaprežna kola na kojima su bili ranjeni poređana su pored
zida dok je oficir zadužen za njih slao ljude da se raspitaju gde je bolnica ili druga
mesta koja bi mogla da ih prime. U međuvremenu je pet ili šest monahinja sa držanjem
osoba koje znaju šta rade stiglo iz jednog od manastira i raštrkalo se među ranjenike
deleći im mleko iz majušnih posuda. Dečačići koje niko nije mogao da zadrži u
krevetu bez prestanka su klicali baš svakom vojniku koga bi videli i iza svakoga kome
to nije smetalo smesta obrazovali dečju pobedničku kolonu koja se trudila da korača
paradnim korakom.
Lord Velington se osvrnu oko sebe. - Votkinse! - viknu zaustavljajući tako vojnika
u uniformi artiljerca.
-Da, moj lorde? - smesta se odazva čovek.
- Tragam za svojim doručkom. Pretpostavljam da si negde video moga kuvara, je
li tako?
-Narednik Džeford mi reče da je vaše osoblje video kako odlazi gore prema
zamku, moj lorde.
-Hvala ti, Votkinse - reče njegovo gospodstvo pa krenu dalje sa svojom svitom.
Zamak Alba de Tormesa sad nije bio zamak vredan pomena. Pre mnogo godina,
na početku rata, Francuzi su ga opsedali pa je, sa izuzetkom jedne kule, sve ostalo bilo
u ruševinama. Ptice i divlja stvorenja gnezdili su se sad na mestima gde su nekad
vojvode od Albe živele u nezamislivoj raskoši. Fini italijanski murali zbog kojih je
zamak u svoje vreme bio čuven bili su neuporedivo manje lepi sad kad više nije bilo
tavanica i kad su prošli kroz surov dodir kiše, leda, mraza i snega. Dvorani za
ručavanje manjkale su pogodnosti koje su imale druge takve dvorane; bila je otvorena
prema nebu, a u njenoj sredini rasla je jedna breza. Ali to slugama lorda Velingtona
uopšte nije smetalo; bili su svikli da njegovom gospodstvu obroke serviraju na daleko
čudnijim mestima. Postavili su sto ispod breze i pokrili ga belim čaršavom. U trenutku
kad je Velington dojahao do zamka zajedno sa svojim pratiocima, baš su počeli da na
sto stavljaju hleb, odreske španske šunke, činije sa kajsijama i posude sa svežim
puterom. Velingtonov kuvar istakao se i time što je pripremio ribu, uštipke i skuvao
kafu.
Četiri džentlmena zasedoše za sofru. Potpukovnik De Lensi reče da ne pamti kad
je poslednji put imao pristojan obrok. Jedan od ostalih potvrdi da i sam ima slično
iskustvo i onda svi zaćutaše i posvetiše se ozbiljnom poslu - prionuše na jelo i piće.
I taman su počeli da se osećaju malo bolje, a time i razgovorljivije, kad naiđe
major Grant.
-Ah! Grante - reče lord Velington. - Dobro vam jutro. Sedite. Prihvatite se jela.
-I hoću malo kasnije, moj lorde. Ali prvo za vas imam neke vesti. Prilično
iznenađujuće. Izgleda da su Francuzi izgubili šest topova.
 -Topova? - upita njegovo gospodstvo, ne mnogo zainteresovano jer se u tom
trenutku služio uštipcima. - Razume se da su pogubili topove. Samersete! Koliko sam
francuskih topova zarobio juče?
-Jedanaest, moj lorde - smesta odgovori njegov vojni sekretar, Samerset.
-Ne, ne, moj lorde - reče major Grant. - Molim vas da me izvinite, ali niste me
razumeli. Ne govorim ja o topovima koji su zarobljeni tokom bitke. Ovi topovi uopšte
nisu učestvovali u boju. Oni su bili na putu od generala Kafarelija gore na severu
ovamo prema francuskoj armiji. Ali nisu stigli na vreme za bitku. U stvari, uopšte nisu
stigli ovamo. Pošto je znao da ste vi u blizini, moj lorde, i da jako pritiskate Francuze,
general Kafareli dao je sve od sebe da ih najhitnije isporuči. Pratnju je sastavio od
prvih vojnika koji su mu se našli pri ruci. E pa, moj lorde, postupao je u žurbi i žalio
natenane jer su, čini se, njih deset od te tridesetorice bili Napuljci.
-Napuljci! Ma je li moguće? - reče njegovo gospodstvo.
De Lensi i Samerset izmeniše zadovoljne poglede i čak se i Džonatan Strejndž
osmehnu.
Istina je bila da su, mada je Napulj bio deo francuske imperije, Napuljci mrzeli
Francuze. Mladići Napulja bili su prisiljeni da se bore u francuskoj armiji, ali su
koristili svaku priliku da dezertiraju, često prebegavajući neprijatelju.
-Ali šta je sa ostalim vojnicima? - upita Samerset. - Treba svakako da
pretpostavimo da će oni sprečavati Napuljce da nanesu neku štetu.
-Kasno je za ostale vojnike da ma šta pokušaju - reče major Grant. - Svi su mrtvi.
Dvadeset pari francuskih čizama i dvadeset francuskih uniformi ovoga časa visi u
radnji jednog trgovca polovnom odećom u Salamanki. Mundiri imaju duge proreze na
leđima, kao načinjene italijanskim bodežima, a sve su uniforme umrljane krvlju.
-Topovi su znači u rukama čopora italijanskih dezertera, je li tako? - upita
Strejndž. - Šta će oni s tim da rade? Da pokrenu rat za svoj račun?
-Ne, ne - brzo reče Grant. - Prodaće ih onome ko za njih bude ponudio najviše.
Ili vama ili generalu Kastanjosu. (Ovo je bilo ime generala španske armije).
-Samersete! - reče njegovo gospodstvo. - Koliko da dam za šest francuskih
topova? Četiri stotine dolara?
-O! Bez sumnje vredi dati četiri stotine dolara samo da se Francuzima natrlja nos
zbog njihove glupavosti, moj lorde. Ali ono što mene čudi je kako to da nam se sami
Napuljci već nisu javili. Šta li mogu da čekaju?
-Verujem da znam odgovor na to pitanje - reče major Grant. - Pre četiri noći dva
čoveka su se tajno sastala na malom groblju na padini brda nedaleko od Kastrehona.
Nosili su odrpane francuske uniforme i govorili nekim italijanskim narečjem. U
razgovoru su se zadržali neko vreme, a kad su završili jedan je otišao na jug prema
francuskoj armiji kod Kantalapijedra, drugi na sever prema Dueru. Moj lorde, moje je
mišljenje da dezerteri Napuljci šalju poruke svojim zemljacima sa pozivima da im se
pridruže. Usuđujem se da kažem da veruju da će sa novcem koji budu dobili od vas i
generala Kastanjosa za topove, svi biti u stanju da otplove za Napulj na zlatnoj lađi.
Nema verovatno među njima čoveka koji u francuskoj armiji nema rođaka ili brata.
Zato ne žele da se vrate kućama i pogledaju u lice svojim majkama i babama, a da sa
sobom nisu doveli rođake.
-Oduvek sam slušao da su italijanske žene prilično vatrene - reče potpukovnik
De Lensi.
-Sve što treba da uradimo, moj lorde - nastavi major Grant -jeste da nađemo
neke Napuljce i ispitamo ih. Siguran sam da oni znaju i gde su lopovi i gde su topovi.
-Ima li bilo koji Napuljac među jučerašnjim zarobljenicima? - upita Velington.
Pukovnik De Lensi posla jednog čoveka da to proveri.
-Razume se - nastavi Velington zamišljeno - više bi mi prijalo kad ništa ne bih
morao da platim. Merline!
(Ovako je on zvao Džonatana Strejndža.) - Kad biste bili tako dobri da nam
stvorite viziju Napuljaca onda bismo možda mogli da dođemo do nekog zaključka o
tome gde su oni i gde su im topovi pa da lepo pođemo i pohvatamo ih!
-Možda - odgovori Strejndž.
-Usuđujem se da kažem da će na slici svakako biti neka planina u pozadini - reče
njegovo gospodstvo razveseljeno - ili selo sa prepoznatljivim zvonikom crkve. Jedan
od španskih vodiča brzo će da prepozna mesto.
-Moguće - reče Strejndž.
-Vi mi ne izgledate uvereni da će tako da bude.
-Oprostite mi, moj lorde, ali... kao što mi se čini da sam vam već jednom rekao...
vizije su sasvim pogrešna vrsta magije za primenu na ovu vrstu stvari.31
-Pa? Imate li onda neki bolji predlog? - upita njegovo gospodstvo.
-Ne, moj lorde. U ovom trenutku ne.
-E onda je odlučeno! - uzviknu lord Velington. - Gospodin Strejndž, potpukovnik
De Lensi i major Grant mogu da posvete svoju pažnju otkriću ovih topova. Samerset i
ja ćemo da idemo i sekiramo Francuze.
Odsečan način na koji je njegovo gospodstvo ovo izgovorilo ukazivao je na to da
on očekuje da se ovim poslovima pristupi smesta. Strejndž i džentlmeni iz štaba brzo
progutaše ostatke svojih obeda pa krenuše svaki na svoj zadatak.
 Otprilike oko podne, lord Velington i Ficroj Samerset sedeli su na svojim
konjima na jednom planinskom grebenu blizu sela Garsija Emandez. Dole u kamenitoj
ravnici nekoliko brigada britanskih dragona spremalo se da juriša na više eskadrona
konjice koja je obrazovala začelje francuske armije.
Baš u tom času dojaha do njih potpukovnik De Lensi.
-Ah! Potpukovniče! - reče lord Velington. - Jeste li mi pronašli neke Napuljce?
-Nema Napuljaca među zarobljenicima, moj lorde - reče De Lensi. - Ali
gospodin Strejndž je predložio da ih potražimo među mrtvima na jučerašnjem bojištu.
Uz pomoć magije identifikovao je sedamnaest leševa kao Napuljce.
-Leševa! - reče lord Velington iznenađeno i spusti durbin. - Šta li će mu, za ime
sveta, leševi?
-I mi smo ga to pitali,- moj lorde, ali je on postao neodređen i nije nam
odgovorio. Zatražio je, međutim, da leševi budu stavljeni na neko bezbedno mesto gde
neće biti izgubljeni ili unakaženi.
-Pa rekao bih da čovek ne treba da upošljava čarobnjaka ako posle misli da se
žali kako se taj ne ponaša kao drugi ljudi - reče Velington.
U tom trenutku jedan oficir koji je stajao u blizini viknu da su dragoni prešli u
galop i da samo što nisu udarili po Francuzima. Istoga časa bile su zaboravljene sve
čarobnjakove nastranosti; lord Velington vrati svoj durbin na oko i, baš kao svi oko
njega, sasvim posveti svoju pažnju bici.
Strejndž se u međuvremenu sa bojišta vratio u zamak Alba de Tormesa. U kuli u
kojoj je čuvano oružje (jedinoj koja je opstala) beše pronašao jednu odaju koju niko
nije koristio i zaplenio je za sebe. Razbacano svuda po odaji bilo je onih četrdeset
knjiga gospodina Norela. One su sve još, manje ili više, bile u jednom komadu, ali su
neke od njih bile neutešno pohabane. Pod je bio pokriven Strejndžovim beležnicama i
ceduljicama papira sa nažvrljanim delovima pojedinih čini i magijskih proračuna. Na
stolu u sredini sobe stajao je srebrni lavor napunjen vodom. Žaluzine su bile navučene
i čvrsto zabravljene, a jedina svetlost u odaji dopirala je iz srebrnog lavora. Sve u
svemu, bila je to verodostojna čarobnjačka pećina i ljupka služavka, Španjolka, koja
je u redovnim razmacima donosila kafu i biskvite, svaki put odatle je užasnuto bežala
istog časa kada bi obavila svoju dužnost.
Jedan oficir Osamnaestog husarskog puka po imenu Vajt beše stigao da pomogne
Strejndžu. Kapetan Vajt je neko vreme živeo u kući britanskog poslanika u Napulju.
Od ruke su mu išli strani jezici i napolitanskim dijalektom govorio je savršeno.
Strejndž nije imao probleme sa prizivanjem vizija ali, baš kao što je i predvideo,
vizije su davale veoma malo podataka o tome gde se ti ljudi tačno nalaze. Topovi su,
otkrio je, bili upola skriveni iza nekih bledožutih stena - od one vrste stena koja je
bukvalno bila rasuta svud po Poluostrvu - a ljudi su logorovali u retkoj šumi
maslinovog drveća i borova - od one vrste šume koju ovde čovek može da ugleda
samo ako baci pogled na bilo koju stranu.
Kapetan Vajt stajao je pored Strejndža i prevodio svaku izgovorenu reč
Napuljaca na čist i sažet engleski jezik. Ali, iako su ceo dan proveli zureći u srebrni
lavor, doznali su veoma malo. Kad čovek gladuje osamnaest meseci, kad ženu ili
draganu nije video dve godine, kad je poslednja četiri meseca proveo spavajući u
blatu i na kamenju, njegova moć da vodi razgovore imala je obeležje da gubi na
oštrini. Napuljci su jedan drugom imali veoma malo toga da kažu, a i ono što bi
izgovarali uglavnom se odnosilo na hranu koju bi voleli da jedu, na šarm odsutnih
žena i dragana u kome bi voleli da mogu da uživaju i na meke dušeke na kojima bi
voleli da mogu da spavaju.
Pola te noći i veliki deo sledećeg dana Strejndž i kapetan Vajt su proveli u kuli
zauzeti dosadnim poslom posmatranja Napuljaca. Pred sumrak sledećeg dana jedan
posilni donese poruku lorda Velingtona. Njegovo gospodstvo postavilo je svoj štab
kod mesta zvanog Flores de Avila i Strejndž i kapetan Vajt pozvani su da mu se tamo
jave. I oni su tako pokupili Strejndžove knjige i srebrni lavor, skupili ostale svoje
stvari pa krenuli vrelim, prašnjavim putevima.
Flores de Avila pokaza se kao prilično nepoznato mesto; niko od Španaca, ljudi
ili žena, kojima se kapetan Vajt obraćao nije čuo za njega. No, kako su dve najveće
evropske armije toga doba nedavno prolazile tim putem, one nisu mogle a da ne
ostave neki trag toga prolaska; Strejndž i kapetan Vajt zaključili su da im je najbolje
da slede trag obeležen odbačenim prtljagom, polomljenim zaprežnim kolima, leševima
i crnim pticama koje su tu bile na gozbi. Na pozadini pustih, kamenjem posutih polja,
ovi prizori podsećali su jedino na srednjovekovne uljane slike pakla i izazvale su
Strejndža da bez prestanka izriče sumorne ocene o Užasima i Nesvrsishodnosti rata. U
običnim prilikama kapetan Vajt, profesionalni vojnik do srži, bio bi spreman da se oko
toga prepire, ali je i sam bio pod utiskom mračnog okruženja kroz koje su prolazili pa
je uzvraćao samo sa: - Zaista istina, gospodine. Istina.
Ali vojnik ne treba previše da se opterećuje takvim stvarima. Njegov život pun je
muka pa zadovoljstvo treba da traži tamo gde može da ga dobije. Iako sigurno zapada
u razmišljanja o okrutnosti rata, dovoljno je da ga smestiš među drugove po oružju pa
da mu se raspoloženje odmah popravi. Strejndž i kapetan Vajt stigoše u Flores de
Avilu oko devet sati uveče i koji minut kasnije već su se veselo zdravih sa
prijateljima, slušali poslednje glasine o lordu Velingtonu i postavljali mnoga pitanja o
boju koji se odigrao prethodnog dana... a koji je naneo još jedan poraz Francuzima.
Čovek bi rekao da nisu videli ništa što bi ih uznemirilo u poslednjih dvanaest meseci.
 Štab beše smešten u porušenu crkvu na padini brda iznad sela i tamo su lord
Velington, Ficroj Samerset, potpukovnik De Lensi i major Grant očekivali da se vide
sa njima.
I pored dve bitke koje je dobio za svega dva dana, lord Velington nije bio
najbolje volje. Francuska armija, slavljena širom Evrope zbog brzine kojom je
obavljala svoja marševanja, umakla mu je i sad bila na putu ka Valjadolidu i
bezbednosti. - Za mene je savršena misterija kako su tako brzo umakli - žalio se on - i
ne znam šta bih sve dao samo da mogu da ih stignem i uništim ih. Ali ova moja, jedina
je armija koju imam, i ako je budem zamorio drugu neću dobiti.
-Dobili smo glas od Napuljaca sa topovima - obavesti major Grant Strejndža i
kapetana Vajta. - Oni traže sto dolara za svaki pojedini top. Šest stotina dolara sve
skupa.
-Što je mnogo - kratko reče njegovo gospodstvo. - Gospodine Strejndž, kapetane
Vajt, imate li za mene neke vesti?
-Jedva, moj lorde - reče Strejndž. - Napuljci su u šumi. Ali gde ta šuma može da
bude ja pojma nemam. Ne znam šta da radim dalje. Iscrpeo sam sve što znam i umem.
-Onda brzo morate na naučite nešto novo!
Za trenutak se učini kao da će Strejndž njegovom gospodstvu nešto ljutito
uzvratiti, ali on, kad malo bolje razmisli, samo teško uzdahnu i upita da li su mrtvi
Napuljci dobro čuvani.
-Stavljeni su u zvonik - reče potpukovnik De Lensi. - Narednik Neš je zadužen za
njih. Ali šta god da nameravate sa njima, savetujem vam da to učinite što pre. Ne
verujem da će da potraju još dugo na ovoj vrelini.
-Izdržaće još jednu noć - reče Strejndž. - Noći su hladne.
I onda se okrete i ode iz crkve.
Velingtonov štab ga je pomalo radoznalo posmatrao kako odlazi.
-Znate - reče Ficroj Samerset - zaista ne mogu da se oslobodim misli o tome šta
li će on da uradi sa tih sedamnaest leševa.
-Šta god da je naumio da radi - reče lord Velington i zamoči pero u mastionicu da
bi počeo da piše izveštaj ministrima u Londonu - taj mu se posao uopšte ne sviđa.
Trudi se koliko god može da ga izbegne.
Te noći Strejndž izvede vrstu magije kakvu ranije nikada nije obavio. Pokušao je
da prodre u snove čete Napuljaca. I u tome je savršeno uspeo.
Jedan čovek sanjao je kako je pobegao na drvo ispred opake Pečene Jagnjeće
Noge. Sedeo je gore na drvetu i plakao od gladi dok je Jagnjeća Noga trčala dole oko
stabla i pretila mu kvrgavim koščatim zglobom. Ubrzo zatim Jagnjećoj Nozi pridružilo
se pet ili šest pakosnih Kuvanih Jaja koja su onda šaputala najodvratnije laži o njemu.
Drugi čovek je sanjao da, dok je išao kroz malu šumu, sreće mrtvu majku. Ona
mu je rekla da je upravo pogledala u zečju rupu i videla Napoleona Bonapartu, kralja
Engleske, papu i cara Rusije na njenom dnu. Čovek se spustio u zečju rupu i na dnu
otkrio da su Napoleon Bonaparta, kralj Engleske, papa i ruski car, bili u stvari jedna
osoba, ogromna podbula ljudina sa gvozdenim zubima i užarenim očima velikim kao
točkovi sa zaprežnih kola. „Ha!“, dočekala ga je ta nakaza. „Ipak si poverovao da smo
mi različite osobe.“ I to stvorenje je onda pružilo ruku i iz kotla u kome je ključala
voda izvuklo čovekovog sina i pojelo ga. Ukratko, snovi Napuljaca, iako su bili
zanimljivi, nisu doneli nova saznanja.
Sledećeg jutra oko deset sati lord Velington je u prostoru ispred oltara porušene
crkve sedeo za stolom koji je za njega na brzinu sklepan. Diže pogled sa onoga što je
radio i vide Strejndža kako ulazi u crkvu. - Pa? - upita ga.
Strejndž uzdahnu i reče: - Gde je narednik Neš? Potreban mi je da mi iznese
mrtva tela. Sa vašim dopuštenjem, moj lorde, pokušaću sa magijom o kojoj sam
jednom slušao.32
Štabom se brzo proneo glas da će čarobnjak nešto da uradi mrtvim Napuljcima.
Flores de Avila je mestašce, jedva nešto veče od stotinak kuća. Prethodno veče
pokazalo se kao prilično dosadno za armiju mladih ljudi koji su prethodno baš
izvojevali veliku pobedu i bili namerni da to proslave i, kako nije bilo ničeg
prigodnijeg, Strejndžova magija činila im se sad kao najbolja prilika za zabavu. Mala
grupa oficira i vojnika brzo se skupila da tome prisustvuje.
Crkva je imala kamenu terasu sa koje se pružao pogled na usku dolinu i od sunca
spečene moćne planine. Vinogradi i kvrgava stabla masline pokrivali su padine bliže
dolini. Narednik Neš sa grupom svojih vojnika iznese leševe iz zvonika i prisloni ih u
sedećem položaju uz oniski zid koji je označavao kraj terase.
Strejndž je išao pored njih i svakoga posebno zagledao. - Mislim da sam vam
posebno naglasio - reče on naredniku Nešu - da ne želim da bilo ko dira leševe.
Narednik Neš se smrče. - Siguran sam, gospodine - reče on - da niko od naših
momaka ni prst nije stavio na njih. Ali, lorde moj - dodade obraćajući se lordu
Velingtonu - teško da je na onom bojištu bio ijedan leš kome španski dobrovoljci
nešto nisu učinili...
Narednik se zatim odade nabrajanju raznih nacionalnih mana Španaca i zaključi
time što reče da svaki čovek koji legne da spava tamo gde Španci mogu da ga nađu
ima da žali zbog toga kad se bude probudio.
Lord Velington nestrpljivo rukom dade znak čoveku da začuti. -Ja ne vidim da su
oni mnogo unakaženi - reče Strejndžu. - Smeta li ako i jesu?
Strejndž mračno promrmlja da možda i ne smeta osim što mora da gleda u njih
takve kakvi su.
I zaista, većina rana koje su Napuljci imali izgledale su kao one koje su ih i
usmrtile, ali su svi bili svučeni do gole kože i nekolicini su prsti bili odsečeni... da bi
im lakše svukli prstenje. Jedan od njih bio je za života zgodan mladić, ali mu je lepota
sad bila gadno unakažena time što mu je neko povadio zube (da bi se napravili lažni) i
odsekao mu crnu kosu (da bi se pravile perike).
Strejndž naredi jednom čoveku da mu donese oštar nož i čist zavoj. Kad je nož
donesen, on skide svoj kaput i zavrnu rukave košulje. Onda sebi poče da mrmlja na
latinskom. Kao sledeće, zaseče on svoju mišicu i kad iz nje štrcnu jak mlaz krv,
poškropi krvlju glave leševa, pazeći da pri tom dobro natopi oči, jezik i nosnice
svakome od njih. Trenutak kasnije ispravi se prvi leš. Javi se užasan škripav zvuk kad
mu se suva pluća ispuniše vazduhom i onda mu se i udovi pomeriše na način strašan i
za gledanje. I onda jedan za drugim leše vi oživeše i počeše da govore grlenim
jezikom koji je odlikovalo više vriske no u bilo kom drugom jeziku poznatom
posmatračima.
 Čak je i Velington izgledao pomalo bled. Samo je Strejndž nastavljao svoj posao
na izgled bez osećanja.
-Blagi bože! - zavapi Ficroj Samerset. - Kakav je to jezik?
-Ja verujem da je to jedno od narečja pakla - reče Strejndž.
-Je li, odista? - upita Samerset. - E pa sad videh i to čudo.
-Brzo su ga naučili - primeti lord Velington. - Mrtvi su tek tri dana.
On je veoma cenio ljude koji brzo i poslovno obavljaju stvari. - Ali, da li vi
govorite taj jezik? - upita on Strejndža.
-Ne, moj lorde.
-Pa kako ćemo onda da razgovaramo sa njima?
 Umesto odgovora, Strejndž dograbi glavu prvog leša, otvori mu usta i pljunu u
njih. Istoga časa ona se oglasiše maternjim jezikom, zemaljskim jezikom... tvrdim
napolitanskim narečjem italijanskog koji se većini prisutnih učini isto onako
nerazumljiv i stravičan koliko i jezik kojim su usta dotle govorila. Taj je jezik,
međutim, imao tu prednost što je bio savršeno razumljiv kapetanu Vajtu.
Uz pomoć kapetana Vajta, potpukovnik De Lensi i major Grant ispitaše mrtve
Napuljce i njihovi odgovori ih veoma zadovoljiše. S obzirom na to da su bili mrtvi,
Napuljci su bili daleko spremniji da izađu u susret svojim islednicima od bilo kog
živog zarobljenika. Izgleda da su neposredno pred smrt u boju kod Salamanke ovi
nesrećnici, svi do jednog, dobili tajne poruke od njihovih zemljaka koji su se krili u
šumi, a u kojima su dobili obaveštenje o posedovanju topova zajedno sa pozivom da
krenu prema selu nekoliko kilometara udaljenom od Salamanke kad se krene prema
severu, odakle će biti u stanju da lako pronađu šumu sledeći tajne znake na stablima i
kamenju.
Major Grant povede malu četu konjice i posle nekoliko dana vrati se i sa
topovima i sa dezerterima. Velington je bio ushićen.
Na nesreću, Strejndž je bio sasvim nemoćan da utvrdi magiju kojom bi mrtve
Napuljce vratio u njihov gorak san.33 Napravio je nekoliko pokušaja ali su oni slabo
pomogli osim što je jednom svih sedamnaest leševa naveo da sunu uvis i postanu šest
metara visoki i čudno providni, nalik slikama rađenim tehnikom akvarela na muslinu.
Uspeo je da ih vrati u prirodnu veličinu, ali je problem šta sa njima dalje da radi
ostao nerešen.
U početku su ih smestili sa ostalim francuskim zarobljenicima. Ali su se drugi
zarobljenici glasno pobunili što su u zatvoru sa takvim utvarama. („I odista“, primetio
je lord Velington dok je sa odvratnošću gledao leševe, „ne mogu da im zamerim zbog
toga što se bune.“)
I tako su, kad su ostali zarobljenici poslati za Englesku, mrtvi Napuljci ostali sa
britanskom armijom. Celog tog leta putovali su na zaprežnim kolima koje su vukli
volovi i lord Velington je još zapovedio da budu okovani. Okovi su bili namenjeni
tome da im ograniče kretanje i drže ih na jednom mestu, ali mrtvi Napuljci nisu se
plašili bola... činilo se zaista da ga i ne osećaju... pa im nije bilo teško da se oslobode
svojih okova, ponekad u njima ostavljajući i neki deo sebe. Istoga časa kad bi se
oslobodili polazili su u potragu za Strejndžom i počinjali da ga mole na najžalostiviji
mogući način da ih vrati u život. Već su videli pakao i nisu bili voljni da se tamo
vrate.
U Madridu je španski slikar Fransisko Goja načinio crtež Džonatana Strejndža
okruženog mrtvim Napuljcima. Na slici Strejndž sedi na zemlji. Njegov pogled oboren
je naniže i ruke mu mlitavo vise pored tela, a celo njegovo držanje odaje
bespomoćnost i očaj. Napuljci se tiskaju oko njega; neki ga gladno gledaju; drugi na
licima imaju molećive izraze; jedan bojažljivo pruža prst da ga pomiluje po kosi. Taj
je, nema potrebe da se ističe, sasvim drugačiji od ostalih Strejndžovih portreta.
Dvadeset i petog avgusta, lord Velington izdade naređenje da se mrtvi Napuljci
unište.34
Strejndž je pomalo zazirao od toga da gospodin Norel ne čuje za magiju koju je
on primenio u ruševinama crkve kod Flores de Avile. Tu stvar uopšte nije pominjao u
svojim pismima, a lorda Velingtona je zamolio da o tome ne piše u svojim depešama.
-O, vrlo rado - odgovori mu njegovo gospodstvo.
Lord Velington u svakom slučaju nije ni inače bio posebno sklon da piše o
magiji. Mrsko mu je bilo da ima posla sa stvarima koje nije razumeo do savršenstva.
-Ali slabo će to da pomogne - istače on. - Svaki čovek koji je u poslednjih pet
dana pisao kući podneo je celovit izveštaj svojim prijateljima i rođacima.
-Znam - reče Strejndž na kome se jasno videlo da mu nije prijatno. - Ali ljudi
uvek preuveličavaju ono što ja radim pa će možda i ljudi u Engleskoj odbiti da u to
sasvim poveruju i može se desiti da se cela priča na kraju svede na to da sam izlečio
neke Napuljce koji su bili ranjeni ili nešto slično tome.
Dizanje iz mrtvih sedamnaest Napuljaca dobar je primer za problem sa kojim se
Strejndž suočavao u drugom delu rata. Kao i ministri pre njega, lord Velington je
postajao sve sviknutiji na to da magijom postiže ciljeve kojima je stremio pa je od
svoga čarobnjaka zahtevao sve složenije i složenije magijske čini. Međutim, za razliku
od ministara, lord Velington imao je veoma malo razumevanja za duga objašnjenja o
tome zašto neka stvar nije moguća. Na kraju, nije li on nemoguće redovno zahtevao od
svojih inženjeraca, svojih generala i svojih oficira pa nije video zašto bi u tom
pogledu bio bolećiviji prema svom čarobnjaku. „Snađite se!“, bilo je sve što bi rekao
kad bi Strejndž pokušavao da objasni kako se ta i ta vrsta magije nije primenjivala od
1302. godine... ili da je ta bajalica izgubljena... ili da pre svega magija za tako nešto
nikad nije postojala. Kao i u ranim danima svoga čarobnjaštva, u vreme dok još nije
upoznao gospodina Norela, Strejndž beše primoran da izmišlja većinu magija koje je
primenjivao, polazeći od opštih principa i od upola zaboravljenih priča iz starih
knjiga.
Početkom leta 1813. godine, Strejndž je opet izveo magijske čini koje nisu
primenjivane od vremena kralja Gavrana: pomerio je reku. Ovako se to dogodilo. Rat
se toga leta odvijao dobro i sve što bi lord Velington preduzimao bivalo bi krunisano
uspehom. Udesilo se, međutim, tako da su se Francuzi jednog junskog jutra našli u
položaju po njih povoljnijem no što je to već duže vreme bio slučaj. Njegovo
gospodstvo i svi generali smesta su se okupili da razgovaraju o tome šta može da se
uradi da se popravi ta krajnje nepoželjna situacija. Pozvan je i Strejndž da im se
priključi u šatoru lorda Velingtona. Našao ih je sve oko stola na kome je bila velika
zemljopisna karta.
Njegovo gospodstvo toga leta bilo je posebno vedro raspoloženo i on Strejndža
dočeka skoro bratski. - Ah, Merline! Tu ste! Evo našeg problema. Mi smo sa ove
strane reke, a Francuzi su na drugoj, a meni bi mnogo više prijalo da je položaj
obrnut.
Jedan od generala stade da objašnjava da ako armija odmaršira dovde, pa onda
izgradi most ovde i onda napadne Francuze ovde...
-Onda će to predugo da traje! - izjavi lord Velington. - Predugo! Merline, možete
li vi da izvedete da armija dobije krila i preleti preko Francuza? Šta mislite, da li to
možete?
Njegovo gospodstvo možda se donekle šalilo, ali samo donekle. Cela stvar svodi
se na to da svaki čovek dobije par malih krila. Uzmite na primer kapetana
Makfersona...
I on tu spusti pogled na jednog orijaškog Škota. - Veoma bi me zabavljalo da
vidim kako Makfersonu niču krila i kako onda leprša tamo i ovamo.
Strejndž zamišljeno odmeri Makfersona. - Ne - reče na kraju - ali bih vam bio
veoma zahvalan, lorde moj, ako biste mi dozvolili da Makfersona pozajmim... kao i
zemljopisnu kartu... na jedno sat ili dva.
Strejndž i kapetan Makferson piljili su u kartu neko vreme i onda Strejndž ode
opet do Velingtona i reče mu kako bi dugo trajalo da svim vojnicima niknu krila, ali bi
reka učas posla mogla da se pomeri i upita da li bi to pomoglo. - U ovom trenutku -
reče Strejndž -reka teče na jug i ovde skreće na sever. Kad bi, u drugom slučaju, reka
tekla na sever umesto na jug i ovde skrenula južno, onda bismo, vidite, mi bili na
severnoj obali, a Francuzi na južnoj.
-O ! - reče njegovo gospodstvo. - Vrlo dobro.
Novi položaj reke toliko je zabezeknuo Francuze da je nekoliko francuskih četa,
kad im je zapoveđeno da marširaju na sever, krenulo u sasvim suprotnom pravcu,
toliko su bile ubeđene da će na sever da odu ako im reka ostane iza leđa. Za ove čete
se nikad više nije čulo niti ih je ko više video pa je zaključeno da su ih pobili španski
geriljerosi.
Lord Velington je kasnije razdragano primetio generalu Piktonu da nema ništa
zamornije za trupe i konje od neprestanog kretanja tamo-vamo i da bi ubuduće bilo
najbolje da armija stoji u mestu dok joj gospodin Strejndž izmiče Španiju ispod nogu
kao tepih.
U međuvremenu je špansko Kraljevsko veće u Kadizu zbog ovakvog razvoja
događaja postalo veoma uznemireno i počelo da se pita da li će, kad svoju zemlju
oslobodi od Francuza, uopšte biti u stanju da je prepozna. Uputili su u tom smislu i
žalbu ministru spoljnih poslova (za koju su mnogi ljudi smatrali da je izraz šušte
nezahvalnosti). Ministar spoljnih poslova ubedio je Strejndža da piše Kraljevskom
veću i uveri ga da će posle rata reku vratiti u njen prvobitni položaj i da će takođe „...
isto da učini i sa bilo kojom drugom stvari za koju lord Velington bude smatrao da
tokom ratnih dejstava treba da bude izmeštena“. Među mnogim stvarima koje je
Strejndž pomerio bili su: cela šuma
maslina i borova u Navari"; grad Pamplonu35; i dve crkve u gradu Sent Žana de
Luza u Francuskoj36.

***

Šestog aprila 1814. godine imperator Napoleon Bonaparta je abdicirao. Pričalo se da

je lord Velington kad mu je to saopšteno zaigrao. Kad je Strejndž čuo tu vest, on se
glasno nasmejao pa se usred smeha prekinuo i promrmljao: - Blagi bože! Šta li će sad
sa nama da čine?
U to vreme pretpostavljalo se da se ta njegova primedba odnosila na armiju, ali
su kasnije neki ljudi počeli da se pitaju nije li time mislio na sebe i drugog
čarobnjaka.
Mapa Evrope ponovo je prekrojena: Bonapartina nova kraljevstva bila su
razgrađivana i stara vraćana na njihovo mesto; neki kraljevi su uklonjeni; drugi su
vraćeni na njihove prestole.
Narodi Evrope čestitali su jedni drugima na konačnom oslobađanju od Velikog
Nametljivca. Ali stanovnicima Velike Britanije najednom je postalo jasno da je rat
imao sasvim drugu svrhu: on je od Velike Britanije načinio najveću naciju na svetu.
Gospodin Norel imao je veliko zadovoljstvo da na svakom koraku sluša kako je
magija... njegova i gospodina Strejndža... bila od ključnog značaja da se to ostvari.
Jedne večeri pred kraj meseca maja, Arabela se vratila kući posle svečane
večere u čast pobede priređene u Karlton hausu. Bila je u prilici da čuje kako se ime
njenog muža hvali najtoplijim izrazima, zdravice su ispijane u njegovu čast i princ-
regent lično je izgovorio mnoge pohvalne reči o njemu. Bilo je nešto iza ponoći i ona
je sad sama sedela u dnevnoj sobi i razmišljala o tome da bi joj još jedino prisustvo
muža bilo dovoljno da bude savršeno srećna, kad jedna od služavki banu u sobu i
vrisnu: - O , madam! Gospodar je stigao!
A za njom neko uđe u sobu.
Bila je to mršavija, tamnija osoba od one koje se sećala. U kosi mu je bilo više
sedih, a imao je i beličasti ožiljak iznad leve obrve. Ožiljak nije bio skorašnji, ali ga
ona ranije nije videla. Crte lica bile su mu iste, ali držanje mu se izmenilo. Ovo teško
da je bila osoba na koju je mislila pre samo jedan tren. Ali pre no što stiže da se
razočara, ili da se postidi, ili da učini bilo koju od onih stvari od kojih je strepela da
joj se ne dogode kad on bude stigao kući, on odmeri sve u sobi onim brzim,
poluironičnim pogledom koji ona kao jedino njemu svojstven poznade istoga časa. A
onda pogleda i nju uz najprisniji osmeh na svetu i reče: - Kod kuće sam.

***

Sledećeg jutra još nisu stigli da ispričaju ni stoti deo onoga što su jedno drugom imali
da kažu.
-Sedi ovde - reče Strejndž Arabeli.
-Na ovu stolicu?
-Da.
-Zašto?
-Zato da mogu da te gledam. Tri godine te nisam gledao i već dugo mi to
nedostaje. Moram to da nadoknadim.
I ona ga posluša i sede, ali posle trenutak ili dva poče da se smeši. - Džonatane,
ne mogu da budem ozbiljna kad tako u mene piljiš. Na ovaj način, nedostatak ćeš
nadoknaditi za pola sata. Žao mi je ako ću možda da te razočaram, ali moram da ti
kažem da me i ranije nisi često gledao. Uvek si nos držao zabijen u neku prašnjavu
staru knjigu.
-Nije istina. Sasvim sam zaboravio koliko si sklona prepirci. Dodaj mi taj papir.
Pribeležiću to da više ne zaboravim.
-Ne pada mi na pamet da to uradim - reče Arabela smejući se.
-Znaš li koja mi je bila prva misao kad sam se jutros probudio? Mislio sam da
treba odmah da ustanem i obrijem se i doručkujem pre no što sluga nekog drugog
momka odnese svu toplu vodu i hleb. Onda sam se setio da su sve sluge u ovoj kući
moje i da je sva topla voda u kući moja i da je sav hleb u kući takođe moj. Verujem da
nikad u životu nisam bio srećan kao kad sam to jutros shvatio.
-Zar ti u Španiji nikad nije bilo prijatno?
 -U ratu čovek ili živi kao princ ili kao bednik. Viđao sam lorda Velingtona...
njegovu Uzvišenost, trebalo bi da kažem37... kako spava ispod drveta sa kamenom kao
uzglavljem. U drugim prilikama sam viđao lopove i prosjake kao spavaju na perjanim
dušecima na krevetima sa baldahinima. Rat je potpuno uvrnuta stvar.
-E pa, nadam se da u Londonu neće da ti bude dosadno. Džentlmen sa
paperjastom kosom rekao je da će, kad si jednom okusio rat, kod kuće sigurno da ti
bude dosadno.
-Ha! Ne, odista! Zar da čoveku bude dosadno kad je ovde sve čisto i na svom
mestu? Zar da čoveku bude dosadno kad ima sve svoje knjige pri ruci i ženu koju
može da vidi kad god pogled digne? Šta to...? Ko reče da je to bio? Džentlmen sa
kakvom kosom?
-Paperjastom. Sigurna sam da znaš osobu na koju mislim. On živi sa ser Volterom
i ledi Poul. Ja bar mislim da on živi tamo sa njima jer ga viđam kad god odlazim kod
njih.
Strejndž se namršti. - Ne poznajem ga. Kako se zove?
Ali Arabela nije znala. - Uvek sam smatrala da je on rođak ser Voltera i ledi
Poul. Baš je neukusno što mi nikad nije palo na pamet da ga pitam kako se zove.
Provela sam... o, sate u razgovoru sa njim!
-Jesi li, odista? Nisam siguran da to odobravam. Da li je zgodan?
-O , da! Veoma! Baš smešno što mu ne znam ime! Vrlo je zabavan. Ni nalik
drugim ljudima koje možeš da sretneš.
-A o čemu ste razgovarali?
-O , o svemu! Ali se sve uvek završava time što se on nudi da mi nešto pokloni.
Prošlog ponedeljka želeo je da mi nabavi tigra iz Bengala. U sredu je želeo da mi
dovede kraljicu Napulja... zato, rekao je, što nas dve toliko ličimo jedna na drugu da
bismo sigurno bile najbolje prijateljice, a u petak je želeo da mi pošalje slugu da mi
donese muzičko drvo...
-Muzičko drvo?
Arabela se nasmeja. - Muzičko drvo! On priča da negde na planini sa imenom
kao iz priče raste drvo koje rađa notnu muziku umesto voća i da je ta muzika lepša od
svake druge. Uopšte nisam u stanju da utvrdim veruje li on u sve te svoje priče ili ne.
Uistinu, bilo je trenutaka kada sam pomišljala da je prosto lud. Uvek sam nalazila neki
izgovor da njegove poklone ne prihvatim.
-Drago mi je. Ne bi mi bilo milo da sam stigao ovamo i kuću zatekao punu
tigrova i kraljica i muzičkog drveća. Da li ti se gospodin Norel javljao u poslednje
vreme?
 -U poslednje vreme nije, ne.
-Zašto se smešiš? - upita Strejndž.
-Jesam li? Nisam primetila. E pa u redu, reći ću ti. Samo jednom mi je poslao
jednu poruku i to je sve.
-Jednom? Za tri godine?
-Da. Pre otprilike godinu dana pronele su se glasine da si poginuo kod Vitorije i
gospodin Norel je poslao Čajldermasa da me pita da li je to istina. Ali te večeri je
doputovao kapetan Maultrop. Iskrcao se u Portsmutu dva dana pre toga i došao pravo
ovamo da mi kaže da u toj priči nema ni zrna istine. Nikad neću zaboraviti njegovu
ljubaznost! Jadni mladić! Ruka mu je amputirana mesec ili dva dana pre toga pa je i
dalje mnogo patio. Ali tu je na stolu pismo gospodina Norela za tebe. Čajldermas ga
je juče doneo.
Strejndž se diže sa stolice i priđe stolu. Diže pismo i obrte ga u rukama. - Pa,
pretpostavljam da ću morati da pođem do njega - reče zatim prilično snebivljivo.
Istina je bila da se nije mnogo radovao susretu sa svojim, starim tutorom.
Privikao se bio da samostalno misli i dela. U Španiji je naloge dobijao od lorda
Velingtona, ali je odluka o tome koju će magiju da primeni da bi te naloge ispunio u
potpunosti bila njegova. Izglednost da se magijom bavi po uputstvima gospodina
Norela bila je slabo privlačna; a posle meseci provedenih u društvu Velingtonovih
mladih, smelih i poletnih oficira, pomisao na duge sate u društvu jedino gospodina
Norela bila je prilično sumorna.
Ipak, uprkos svim tim senkama, bio je to srdačan susret. Gospodin Norel bio je
ushićen što ga vidi i toliko pun pitanja o pravoj prirodi čini koje je on primenjivao u
Španiji, toliko pun hvale za sve ono što je ostvareno, da je Strejndž skoro počeo da
oseća da se ogrešio o svoga tutora.
Sasvim prirodno gospodin Norel nije hteo ni da čuje da Strejndž prestane da mu
bude učenik. - Ne, ne, ne! Morate ovamo da se vratite! Imamo mnogo da uradimo. Sad
kad je rat završen, predstoji nam pravi posao. Moramo da ustanovimo magiju za
savremenu eru! Dobio sam silna uveravanja od nekoliko ministara koji su dali sve od
sebe da me ubede kako bi im bilo potpuno nemoguće da upravljaju zemljom bez
pomoći naše magije! A uprkos svemu što smo vi i ja uradili javila su se i pogrešna
tumačenja! Molim! Jedva pre neki dan čuo sam lorda Keslriga kako nekom govori da
ste vi, na insistiranje lorda Velingtona, u Španiji primenjivali crnu magiju! Nisam
časio ni časa da njegovo gospodstvo uverim kako vi tamo niste primenjivali ništa
drugo do samo najsavremenije metode.
Strejndž malo poćuta, a onda lako naže glavu što gospodin Norel bez sumnje
prihvati kao prihvatanje onoga što je rečeno. - Ali mi smo razgovarali, gospodine, o
tome treba li ja da nastavim da budem vaš učenik. Savladao sam sve vrste magije sa
spiska koji ste vi načinili pre četiri godine. Vi ste mi rekli, gospodine, pre no što sam
otišao na Poluostrvo, da ste ushićeni napretkom koji sam ostvario - kao što se,
usuđujem se da kažem, sećate.
-O , ali to je bio tek početak. Napravio sam novi spisak dok ste vi bili u Španiji.
Pozvoniću Lukasu da ga donese iz biblioteke. Pored toga, znate, ima drugih knjiga,
koje bih želeo da vi pročitate.
I on svojim sitnim, plavim očima nervozno žmirnu u Strejndža.
Strejndž se nađe u nedoumici. Ovo mora da se odnosilo na biblioteku u Hartfju
Ejbiju koju Strejndž dotle još nije imao priliku da vidi.
-O , gospodine Strejndž! - uzviknu gospodin Norel. - Veoma mi je milo da ste se
vratili kući, gospodine. Veoma mi je milo što vas vidim! Nadam se da ćemo u
razgovorima opet provoditi duge sate. Gospodin Lasel i gospodin Drolajt stalno su
dolazili ovamo...
Strejndž reče da je siguran da je tako bilo.
-... ali sa njima nema razgovora o magiji. Dođite sutra. Dođite rano. Dođite na
doručak!
 32.
Kralj
Novembar 1814.

Početkom novembra 1814. godine gospodin Norel bio je počastvovan posetom nekih
veoma otmenih džentlmena - jednim grofom, vojvodom i dva barona - koji su došli,
rekoše, da sa njim razgovaraju o krajnje delikatnoj stvari i bili su i sami u vezi sa tim
toliko zatvoreni da i posle pola sata trajanja razgovora gospodin Norel pojma nije
imao šta oni žele da on uradi.
Pokaza se da oni, visokog roda kakvog su bili, predstavljaju nekog još višeg -
vojvodu od Jorka - te su došli da sa gospodinom Norelom razgovaraju o kraljevom
ludilu. Kraljevi sinovi nedavno su bili u poseti ocu i bili su veoma zapanjeni
njegovim jadnim stanjem; i, mada su oni bili sebični i neki od njih raspusnici, a svi
zajedno sasvim neskloni ličnim žrtvama, ipak su jedni drugima rekli da ne bi žalili da
daju i novac, ma kolika suma bila u pitanju, i bilo koji od udova samo da kralju bude
malo bolje.
Ali, baš onako kako su se kraljeva deca prepirala između sebe oko toga kog bi
doktora kralj trebalo da dobije, isto tako sad nisu mogli da se slože treba li čarobnjak
da pomogne kralju. Glavni protivnik u ovom poslednjem slučaju bio je sam princ
regent. Pre mnogo godina, u vreme dok je živeo veliki gospodin Pit, kralj je doživeo
opasan napad ludila pa je jedno vreme princ vladao umesto njega, ali se onda kralj
oporavio i princ je ostao bez moči i privilegija u kojima je dotle uživao. Od svih
mrskih situacija na svetu, mislio je princ regent, najmrskija je ona kad čovek ujutru
ustaje iz kreveta, a ne zna vlada li Velikom Britanijom ili ne. I tako bi princu možda
moglo da se oprosti što je želeo da kralj ostane lud ili da, bar, zapadne u takvo
olakšanje kakvo samo smrt može da mu da.
Gospodin Norel koji nije želeo da najedi princa regenta, odbio je da ponudi
svoje usluge i dodao da veoma sumnja da se kraljeva bolest može lečiti magijom. I
tako je kraljev drugi sin, vojvoda od Jorka, koji je bio džentlmen iz vojske, zapitao
vojvodu od Velingtona misli li on da bi gospodin Strejndž mogao da bude nagovoren
da poseti kralja.
-O! Siguran sam u to! - odgovorio je vojvoda od Velingtona. -Gospodinu
Strejndžu uvek je drago kad mu se ukaže prilika da primeni neku magiju. Ništa mu nije
milije od toga. Zadaci koje sam mu postavljao u Španiji bili su bremeniti svim
mogućim poteškoćama i, mada je pravio veliku predstavu žaleći se na ovo ili ono,
istina je da njegovom ushićenju što može da radi nije bilo kraja. Imam veoma visoko
mišljenje o sposobnosti gospodina Strejndža. Španija je, kao što je Vašem
kraljevskom visočanstvu poznato, jedno od najnecivilizovanijih mesta na svetu sa
jedva jednom saobraćajnicom boljom od kozje staze u čitavoj zemlji. Ali,
zahvaljujući gospodinu Strejndžu moji ljudi su uvek imali dobre engleske puteve da
po njima idu tamo gde su bili potrebni i ako bi nam se slučajno na putu isprečila
planina, ili šuma ili grad, gospodin Strejndž bi ih prosto premeštao na neko drugo
mesto!
Vojvoda od Jorka primetio je da je španski kralj Ferdinand uputio pismo princu
regentu i žalio se da mnogi delovi njegovog kraljevstva više ne mogu da se prepoznaju
zbog onoga što im je uradio engleski čarobnjak i zahtevao da se gospodin Strejndž
vrati i zemlju u prvobitni oblik.
-Oh! - reče vojvoda od Velingtona koga to nije mnogo zanimalo. - Zar se oni još
uvek žale zbog toga?
Posledica ovoga razgovora bila je ta da je jednog utorka ujutru Arabela sišla sa
sprata i svoju dnevnu sobu zatekla punu kraljevih muških potomaka. Bilo ih je
petorica; njihova kraljevska visočanstva vojvoda od Jorka, Klarensa, Saseksa, Kenta i
Kembridža. Svi su bili starosti između četrdeset i pedeset godina. Svi su nekad bili
zgodni ali, kako su bili skloni jelu i piću, sad su izgledali prilično zapušteno.
Gospodin Strejndž stajao je jednog lakta oslonjenog na kamin, sa knjigom
gospodina Norela u drugoj ruci i sa izrazom učtivog zanimanja na licu dok su njihova
kraljevska visočanstva svi govorili u jedan glas i prekidali jedan drugoga u žurbi da
opišu užasno stanje u kome se nalazio kralj.
-Kad biste samo mogli da vidite kako Njegovom veličanstvu hleb i mleko cure
niz bradu dok jede - reče sa suzama u očima vojvoda od Klarensa Arabeli - i koliko je
pun umišljenih strahova i kako vodi duge razgovore sa gospodinom Pitom koji je
odavno mrtav... e pa, draga moja, teško da biste mogli da sprečite da vas ne obuzme
očaj.
Vojvoda tu uhvati Arabelu za ruku i stade da je miluje, očevidno u ubeđenju da je
ona kućna služavka.
-Svi podanici Njegovog veličanstva veoma su žalosni što je bolestan - reče
Arabela. - Niko od nas nije ravnodušan prema njegovoj patnji.
-O , draga moja! - ushićeno zavapi vojvoda. - Pogađate me u srce svojim recima!
I on tu spusti veliki, vlažni, kraljevski poljubac na njenu ruku i pogleda je veoma
nežno.
 -Ako gospodin Norel smatra da je to stvar kojoj tretman ne pomaže onda iskreno
mislim da izgledi nisu dobri - reče Strejndž. - Ali ja ću veoma rado da se odazovem
pozivu Njegovog veličanstva.
-U tom slučaju - reče vojvoda od Jorka - nama jedino preostaje problem sa
Vilisovima.
-Vilisovima? - upita Strejndž.
-O , svakako! - zavapi vojvoda od Kembridža. - Ti Vilisovi su nezamislivo
nesnosni.
-Moramo paziti da previše ne razgnevimo Vilisove - opomenu ih sve vojvoda od
Klarensa - ili će se sigurno osvetiti na Njegovom veličanstvu.
Vilisovi su bili dva brata koji su u vlasništvu imali ludnicu u Linkolnširu.
Godinama su već negovali kralja kad god bi se desilo da Njegovo veličanstvo poludi.
A kad god bi se desilo da je pri zdravom razumu kralj nije prestajao da svima govori
koliko mrzi Vilisove i koliko duboko prezire okrutno lečenje koje na njemu
primenjuju. Izvukao je obećanje od kraljice, vojvoda i princeza da ga, ako ikad opet
poludi, nikako opet ne predaju Vilisovima. Ali mu pomoći nije bilo. Na prvi znak
njegovog ludila smesta su slali po Vilisove, a ovi bi smesta dolazili, zaključavali
kralja u sobu, navlačili mu luđačku košulju i davali mu jaka sredstva za smirenje.
Verujem da će malo zbuniti moje čitaoce (jer zbunjuje i sve ostale) to što je kralj
tako malo mogao da učini u vezi sa svojom sudbinom. Ali pomislite na to kakvu
uzbunu izazivaju glasine o ludilu u običnim porodicama. Pomislite onda i na to kolika
je uzbuna kad je bolesnik kralj Velike Britanije! Kad poludimo vi ili ja, to je nesreća
za nas, naše prijatelje i porodicu. Kad poludi kralj, propast je to za celu naciju. Ranije
se često događalo da je bolest kralja Džordža unosila zabunu u to ko zapravo vlada
zemljom. Sličnih slučajeva u istoriji nije bilo. Niko nije znao šta treba da radi.
Vilisovi nisu bili ni omiljeni ni poštovani... nikako. Njihovo lečenje nije kralju
donosilo ni olakšanje niti ozdravljenje... daleko od toga. Tajna uspeha Vilisovih bila
je u tome što su oni bili opušteni kad je sve ostale hvatala panika. Prigrlili su obavezu
koju je svako drugi gledao da izbegne. Zauzvrat su tražili apsolutnu kontrolu nad
kraljem. Nikome nje dozvoljavano da sa kraljem razgovara ako jedan od Vilisovih
nije bio prisutan. Ni kraljici, ni premijeru. Čak ni kraljevim sinovima i kćerima kojih
je bilo trinaest na broju.
- Pa - reče Strejndž kad mu je sve to objašnjeno - priznajem da bih radije sa
Njegovim veličanstvom razgovarao bez prisustva drugih osoba... posebno onih koje
nisu sklone onome što ja treba da radim. I pored toga, imao sam prilike da savladam
čitavu francusku armiju. Usuđujem se da kažem da ću biti u stanju da izađem na kraj i
sa dva doktora. Prepustite Vilisove meni.
 Strejndž odbi da razgovara o visini honorara dok ne bude video kralja. Posetu
Njegovom veličanstvu reče da neće naplaćivati, što su vojvode - koji su svi imali
kockarske dugove koje je valjalo plaćati i kuće pune nezakonite dece koju je valjalo
hraniti i školovati - veoma lepo primili.
Rano sledećeg dana, Strejndž odjaha do zamka Vindzor da vidi kralja. Bilo je
sveže, hladno jutro i gusta bela magla ležala je svuda. Usput je bacio tri male čini.
Prva da Vilisovi propuste da se probude u uobičajeno vreme; druga da žene i sluge
Vilisovi zaborave da probude; i treća da se obezbedi da, kad se Vilisovi konačno
budu probudili, ništa od njihove odeće i obuće ne bude na mestima na kojima su ih
ostavili. Pre dve godine Strejndž bi se dvoumio da li da i ovako neznatan trik izvede
nad dvojicom nepoznatih, ali sad je to uradio gotovo bez razmišljanja. Kao i mnogi
drugi džentlmeni koji su bili u Španiji sa vojvodom od Velingtona i on je nesvesno
počeo da imitira njegovu visost čija je jedna od crta karaktera bila i ta da dela na
najdirektniji mogući način.38
Oko deset sati prede on reku Temzu preko drvenog mosta kod sela Dačet. Prođe
zatim sokakom između reke i palate i uđe u grad Vindzor. Na kapiji palate stražaru
reče ko je on i kakav posao ima kod kralja. Sluga u plavoj uniformi izađe da ga
odvede u kraljeve odaje. Sluga je bio učtiv, inteligentan čovek i, kako to obično biva
sa slugama koje rade kod osoba na visokim položajima, nezamislivo ponosan na
zamak i sve u vezi sa njim. Glavno zadovoljstvo u njegovom životu bilo je da svetu
pokazuje zamak i da ga u tom pokazivanju dovede u stanje strahopoštovanja,
zapanjenosti i zadivljenosti. - Ovo vam svakako nije prvi put da posećujete zamak,
gospodine? - bilo je njegovo prvo pitanje upućeno Strejndžu.
-Naprotiv. Ovde nisam bio nikad u životu.
Čovek je izgledao šokiran. - Onda ste, gospodine, propustili da vidite jedan od
najplemenitijih prizora koje Engleska može da ponudi!
-Odista? E pa, sad imam priliku da se popravim.
-Ali vi ste sad ovde poslom, gospodine - reče sluga prekornim tonom - i nećete,
usuđujem se da kažem, imati vremena da natenane sve pažljivo razgledate. Morate da
dođete ponovo, gospodine. Ovoga leta. A u slučaju da ste oženjen džentlmen, uzimam
slobodu da primetim da se dame uvek posebno oduševljavaju zamkom.
On potom Strejndža povede preko dvorišta zadivljujuće veličine. Nekad davno, u
doba kad su vođeni ratovi, to dvorište mora da je pružalo utočište velikom broju ljudi
i žive stoke i tu je bilo još više drevnih zgrada veoma jednostavnog izgleda koje su
svedočile o vojnom karakteru koji je zamak prvobitno posedovao. Ali kako je vreme
odmicalo, kraljevska pompa i raskoš počeli su da potiskuju praktičnost pa je tu
izgrađena veličanstvena crkva koja je ispunila gotovo ceo prostor. Ova crkva (zvana
kapela, mada je uistinu izgledom više bila katedrala) odavala je svu složenost i
posvećivanje detaljima po kojima je gotski stil bio poznat. Bila je sa svih strana
oivičena šiljatim podupiračima, krunisana kamenim kulama i obilovala je silnim
kapelama, molitvenicima i sakristijama.
Sluga provede Strejndža pored strmog uzvišenja glatkih strana na čijem je vrhu
bila okrugla kula, najprepoznatljiviji znak zamka kad se gleda iz daljine. Prošavši
kroz jednu srednjovekovnu kapiju, uđoše zatim u novo dvorište. Ono je takođe imalo
veličanstven izgled, ali je za razliku od prethodnog, koje je bilo puno slugu, vojnika i
dvorskih zvaničnika, bilo tiho i prazno.
-Velika je šteta što ovde niste bili pre nekoliko godina, gospodine - reče sluga. -
U to vreme bilo je dozvoljeno da se posećuju kraljeve i kraljičine odaje uz prethodno
podnošenje molbe upravniku zamka, ali je kraljeva bolest to onemogućila.
Sad je Strejndža vodio prema jednom masivnom gotskom ulazu u sredini dugog
niza zgrada od kamena. Dok su se uspinjali kamenim stepeništem prema ulazu, on nije
prestajao da jadikuje zbog svih onih okolnosti koje Strejndžu neće omogućiti da vidi
zamak. Nije mogao da se otme utisku da Strejndžovo razočaranje zbog toga mora biti
ogromno. - Setio sam se! - uzviknu najednom. - Pokazaću vam dvoranu Svetog Đorđa!
O , nije to ni stoti deo onoga što bi trebalo da vidite, gospodine, ali će svejedno da
vam stvori predstavu o uzvišenosti koja je zamku Vindzor svojstvena!
Na vrhu stepeništa on skrenu desno i ukočeno prođe kroz hodnik čiji su zidovi
bili ukrašeni mačevima i pištoljima. Strejndž ga je sledio. Uđoše u dugu i prostranu
dvoranu, nekih šezdeset ili devedeset metara dugu.
-Eto! - reče sluga sa toliko zadovoljstva u glasu kao da je tu on sve sam izgradio
i ukrasio.
Visoki, lučni prozori na južnom zidu propuštali su unutra hladan, magloviti
vazduh. Donji deo zidova bio je obložen lamperijom od kruškovog drveta, a ploče su
sve bile u duborezu i imale pozlaćene ivice. Gornji deo zidova kao i tavanica bili su
pokriveni slikama bogova, boginja, kraljeva i kraljica. Tavanica je prikazivala Čarlsa
Drugog u procesu uznošenja ka večnoj slavi na belom i plavom oblaku, okruženog
debelim, ružičastim heruvimima. Generali i diplomate polagali su trofeje ispod
njegovih nogu, dok Julije Cezar, Mars. Herkul i razne znamenite osobe stoje unaokolo
pomalo pokunjeni, kao iznenada pogođeni nepodnošljivom svešću o sopstvenoj
podređenosti britanskom kralju.
Sve ovo bilo je više nego veličanstveno, ali ono što privuče pažnju Strejndžovog
oka bio je mural koji se protezao celom dužinom severnog zida. U sredini su bila dva
kralja koji sede na dva prestola. Sa svake njihove strane stajali su ili klečali vitezovi,
dame, dvorjani, paževi, bogovi i boginje. Leva strana slike bila je okupana sunčevom
svetlošću. Kralj sa te strane bio je snažan, zgodan čovek koji je pokazivao sve znake
bujne mladosti. Bio je odeven u svetle haljine, a njegova kosa bila je zlaćana i
kovrdžava. Imao je lovorov venac na glavi i skiptar u ruci. Ljudi i bogovi koji su
dvorili njega imali su šlemove, prsne oklope, koplja i mačeve, kao da je slikar želeo
da podvuče da je ovaj kralj jedino najratobornije ljude i bogove okupljao oko sebe
kao prijatelje. Na desnoj strani slike svetlost sunca bila je zagasitija i tamnija, kao da
je slikar nameravao da oslika letnje predvečerje. Zvezde su sijale iznad i oko prilika.
Kralj sa te strane bio je blede kože i imao je crnu kosu. Nosio je na sebi crnu odoru i
izraz lica bio mu je nedokučiv. Na glavi mu je bila kruna od tamnog lišća bršljana, a u
levoj ruci držao je tanku palicu od slonovače. Njegova svita bila je sastavljena
uglavnom od magijskih stvorenja: feniksa, jednoroga, sfingi, fauna i satira. Ali su tu
bile i neke misteriozne osobe: muška prilika u svešteničkoj odori sa kapuljačom
navučenom preko glave, ženska prilika u tamnoj mantiji koja rukom zaklanja lice.
Između dva prestola stajala je mlada žena u širokoj haljini sa zlatnim šlemom na glavi.
Kralj ratničkog izgleda držao je zaštitnički svoju levu ruku na njenom ramenu; mračni
kralj je svoju desnu ruku držao ispruženu ka njoj, a ona je ispružila svoju ruku tako da
su im se vrhovi prstiju lako doticali.
-Rad Antonija Verija, jednog italijanskog džentlmena - reče sluga i pokaza prema
kralju sa leve strane. - To je Evard Treći od Južne Engleske.
Zatim pokaza na kralja sa desne strane. - A to je Čarobnjak-kralj od Severne
Engleske, Džon Askglas.
- Ma je li moguće? - upita Strejndž, veoma zainteresovan. - Video sam, naravno,
njegove statue. I gravure u knjigama. Ali verujem da sliku nikad ranije nisam video. A
dama između dva kralja, ko je ona?
-To je gospođa Gvin, jedna od ljubavnica Čarlsa Drugog. Ona bi trebalo da
predstavlja Britaniju.
-Jasno mi je. Znači nešto, rekao bih, i to što još uvek ima počasno mesto u
kraljevom domu. Ali zato su ga odenuli u rimsku odoru i naterali ga da za ruku drži
zabavljačicu. Pitam se šta li bi on na to rekao?
Sluga povede Strejndža natrag hodnikom čiji su zidovi bili ukrašeni oružjem sve
do crnih vrata orijaške veličine iznad kojih je štrcao veliki trougaoni granitni zabat.
-Ne mogu da vas vodim dalje odavde, gospodine. Moj posao se ovde završava, a
odavde počinje onaj koji obavljaju doktori Vilis. Kralja čete da pronađete iza ovih
vrata.
I on se pokloni i ode natrag niza stepenice.
Strejndž pokuca na vrata. Odnekud iznutra stizali su zvuci klavsena i nečije
pevanje.
 Vrata se otvoriše i otkriše visokog, snažnog čoveka od četrdeset ili pedeset
godina. Lice mu je bilo okruglo, belo, puno ožiljaka od boginja i znojavo. Sve u
svemu, veoma je ličio na čoveka sa meseca za koga se tvrdilo da ja napravljen od
sira. Izgleda da brijanju nije bio mnogo vičan jer su mu tu i tamo sa bele kože lica
štrcale grube crne dlake... kao da se čitava porodica muva podavila u mleku od koga
je napravljen sir pa im noge sada vire sa njegove površine. Kaput mu je bio od grubog
sukna, a košulja i marama koju je imao oko vrata bili su od najgrubljeg platna. Ništa
od onoga što je nosio na sebi nije bilo posebno čisto.
-Da? - reče on, a držao je ruku na vratima kao da namerava da ih zatvori na
najmanji izazov.
Uopšte nije ličio na dvoranina i veoma je ličio na čuvara iz ludnice - što je i bio.
Strejndž izvi obrve na ovo nevaspitano ponašanje. Prilično hladno reče kako se
zove i dodade da je došao da vidi kralja.
Čovek uzdahnu. - E pa, gospodine, ne mogu da poreknem da smo vas očekivali.
Ali, vidite, da uđete ne možete. Doktor Džon i doktor Robert... (ovo su bila imena
braće Vilis)... nisu ovde. Očekivali smo ih da stignu svakoga minuta u poslednjih sat i
po. Nije nam jasno kuda su se izgubili.
-To je veoma nezgodno - reče Strejndž. - Ali me se ne tiče. Nisam voljan da se
vidim sa džentlmenima koje pominjete. Moj posao je povezan sa kraljem. Imam pisma
od nadbiskupa Kenterberija i Jorka koja mi daju pravo da Njegovo veličanstvo vidim
danas.
I Strejndž pismima mahnu čoveku ispred lica.
-Ali vi morate da čekate, gospodine, dok ne stignu doktor Džon i doktor Robert.
Oni neće da dozvole nikome da se meša u njihov sistem lečenja kralja. Tišina i
izdvojenost ono su što je za kralja najbolje. Razgovor je za njega najgora stvar. Teško
da možete i da zamislite, gospodine, kakvu užasnu povredu možete da mu nanesete i
samo tim što ćete sa njim da razgovarate. Recimo da pomenete da pada kiša.
Usuđujem se da kažem da biste vi za to mislili da je najnevinija primedba na svetu.
Ali to kralja može da natera na razmišljanje, vidite, i u njegovom ludilu njegova svest
može da pohrli sa jedne stvari na drugu i razbesni ga do najopasnijeg stepena. Može
da se priseti prošlosti i trenutka kad je padala kiša, a njegove sluge mu donele vesti o
izgubljenoj bici. kćerima koje su umrle, sinovima koji su ga posramili. Molim vas! To
može da bude dovoljno da kralja ubije na mestu! Želite li da ubijete kralja,
gospodine?
-Ne - reče Strejndž.
-Pa, onda - reče čovek ulagivački - zar ne vidite, gospodine, da bi bilo bolje da
sačekamo doktora Džona i doktora Roberta?
 -Hvala vam, ali mislim da ću da oprobam svoju sreću. Sprovedite me do kralja
ako vam ne smeta.
-Doktor Džon i doktor Robert će biti mnogo ljuti - opomenu ga čovek.
-Ne marim i ako budu - uzvrati Strejndž hladno.
Čovek je izgledao potpuno smeten kad ovo ču.
-A sad - reče Strejndž uz najodlučnije držanje i još jedno razmahivanje pismima
- hoćete li da me odvedete do kralja ili ćete da se usprotivite ovlašćenjima koja su
potpisala dva nadbiskupa? A to je veoma ozbiljna stvar, kažnjiva sa... pa, ne znam
tačno kako, ali ozbiljno u svakom slučaju, rekao bih.
Čovek uzdahnu. Dozva drugog čoveka (grubog i prljavog kakav je i sam bio) i
reče mu da odmah ide kućama doktora Džona i doktora Roberta da ih smesta dovede.
A onda se, uz veliku neodlučnost, pomeri u stranu da Strejndž prođe.
Odaja je bila veoma prostrana. Zidovi su bili pokriveni orahovinom ukrašenom
finim duborezom. Na slikama na tavanici na oblacima je leškarilo još mnogo likova
punih simbolike. Ali bio je to sumoran prostor. Na podovima nije bilo tepiha i bilo je
veoma hladno. Stolica i isluženi stari klavsen bili su jedini nameštaj. Jedan starac
sedeo je za klavsenom i leđima bio okrenut njima. Bio je odeven u kućni mantil od
ishabanog purpurnog brokata. Na glavi je imao noćnu kapu od skerletnog baršuna, a na
nogama prijave pocepane papuče. Svirao je veoma živahno i pevao na nemačkom.
Kad mu do ušiju stiže zvuk koraka koji su se približavali, prekide i pesmu i svirku.
-Ko je tamo? - upita. - Ko je tu?
-Čarobnjak, Vaše veličanstvo - reče čuvar iz ludnice.
Starac o lome razmisli neko vreme i onda glasno reče: - To je profesija prema
kojoj osećam posebno gađenje!
I onda ponovo udari po dirkama klavsena i nastavi da peva.
Ovo je bio prilično obeshrabrujući početak. Čuvar se nevaspitano podsmešljivo
isceri i ode ostavljajući Strejndža i kralja same. Strejndž napravi još nekoliko koraka
napred i zasta tako da lepo može da vidi kraljevo lice.
Bilo je to lice na kome je sav jad ludila bio pojačan jadom slepila. Oči su imale
zenice od maglovitog plavetnila i beonjače bezbojne kao pokvareno mleko. Duge
kovrdže beličaste kose visile su mu pored obraza koji su bili prošarani popucalim
kapilarima. Dok je pevao, kralju su sa mlitavih crvenih usana prskale kapljice
pljuvačke. Brada mu je bila duga gotovo isto kao kosa, a takođe i bela. Sa dugom
kosom, dugom bradom i dugim, purpurnim kućnim mantilom, najviše je podsećao na
jedan od drevnih tragičnih Šekspirovih likova... ili, pre, na dva tragična i drevna
Šekspirova lika. Sa svojim ludilom bio je u isto vreme i Lir i Gloster.
 Strejndža su kraljevske vojvode upozorile da po dvorskim pravilima ne sme da
se obraća kralju sve dok se kralj prvi ne obrati njemu. Za to je sad bilo malo izgleda s
obzirom na to da je kralj gajio takvu odbojnost prema čarobnjacima. I tako kad kralj
presta da svira i peva, on reče: - Ja sam Vašeg veličanstva ponizni sluga, Džonatan
Strejndž iz Ešfera u Šropširu. Služio sam u armiji na dužnosti čarobnjaka tokom
poslednjeg rata u Španiji gde sam, zadovoljstvo mi je da kažem, Vašem veličanstvu
bio u stanju da učinim neke usluge. Sinovi i kćeri Vašeg veličanstva nadaju se da bi
moja magija mogla da Vašem veličanstvu donekle ublaži bolest.

- Reci čarobnjaku da ga ne vidim! - reče kralj nehajno.

Strejndž se i ne potrudi da na bilo koji način odgovori na ovu besmislenu
primedbu. Razume se da kralj nije mogao da ga vidi, kralj je bio slep.
-Ali njegovog pratioca vidim veoma dobro!- nastavi kralj zadovoljno.
I on okrenu glavu kao da gleda u neku tačku pola metra ili metar levo od
Strejndža. - Sa tako srebrnom kosom kakva je njegova, rekao bih da bih ga video i kad
uopšte ne bih imao oči! Izgleda mi kao veoma obesan momak.
Toliko je ubedljivo bilo ovo njegovo kazivanje da se Strejndž zaista okrete da
pogleda. Razume se da tu ne vide nikoga.
Poslednjih nekoliko dana prelistavao je Norelove knjige ne bi li pronašao nešto
što bi moglo da se odnosi na kraljevo stanje. Veoma upadljivo bilo je prisustvo svega
nekoliko čini za lečenje ludila. Istini za volju, našao je samo jednu, a i sa njom nije
bio siguran da služi onome čemu je trebalo da bude namenjena. Bio je to jedan recept
iz Ormskirkovog Otkrovenja trideset i šest drugih svetova. Ormskirk je naveo da će
to da raspe iluzije i popravi pogrešne ideje. Strejndž izvadi knjigu i dade se ponovo
na čitanje čini. Bio je to posebno nejasan oblik magije i sastojao se samo od sledećih
reči:
Pusti mu mesec u oči i njegova belina progutaće lažne prizore koje je
obmanjivač tu stavio.
Pusti mu roj pčela u uši. Pčele vole istim i uništiće obmanjivačeve laži.
Stavi mu so u usta da obmanjivač ne bi pokušao da ga ushiti ukusom meda ili
zgadi ukusom pepela.
Prikuj mu ruku gvozdenim ekserom tako da ne ustane da posluša ono što
obmanjivač traži.
Stavi njegovo srce na tajno mesto tako da sve njegove želje budu samo njegove
i da obmanjivač tu ne nađe sebi uporište.
Podsetnik. Crvena boja može da se pokaže kao korisna.
I pored toga, kad Strejndž sve pročita, bio je prisiljen da prizna da pojma nema
šta sve to znači.39 Kako da čarobnjak pribavi mesec oboleloj osobi? A ako je drugi
deo ispravan, vojvode bi bolje učinile da u službu prime pčelara umesto čarobnjaka.
Strejndž je takođe verovao da bi njihova kraljevska visočanstva najmanje bila
zadovoljna kad bi kralju navalio da gvozdenim ekserima probija ruke. Primedba o
crvenoj boji takođe je bila čudna. Pomisli da se seča kako je čuo ili pročitao nešto o
crvenoj boji ali to sećanje u ovom trenutku nije mogao da dozove.
Kralj je u međuvremenu vodio razgovor sa zamišljenom osobom koja ima
srebrnu kosu. - Molim vas da mi oprostite što sam vas zamenio za običnu osobu -
govorio je. - Vi možete da budete i kralj kao što kažete, ali ja sam sebi prosto uzeo
slobodu da primetim da nikad nisam čuo za neko od vaših kraljevstava. Gde je
Izgubljena nada? Gde su Plavi dvorovi? Gde je grad Železnih anđela? Ja sam,
naprotiv, kralj Velike Britanije, mesta koje je svakome poznato i koje je jasno
ubeleženo na svim zemljopisnim kartama!
Njegovo veličanstvo zasta, kao u nameri da sasluša odgovor osobe sa srebrnom
kosom jer odmah zatim zavapi: - O , ne ljutite se! Molim vas, nemojte da se ljutite! Vi
ste kralj i ja sam kralj! Svi ćemo zajedno da budemo kraljevi! I zaista nema razloga da
se bilo ko od nas ljuti? Pevaću vam i sviraču!
I on izvadi flautu i stade iz nje da izvlači neku setnu melodiju.
Da napravi eksperiment, Strejndž se maši rukom i skide skerletnu noćnu kapu
Njegovog veličanstva. Pažljivo je pri tom osmatrao kraljevo lice da vidi neće li zbog
toga poludeti još više, ali posle nekoliko minuta posmatranja bi prinuđen da prizna da
razliku ne vidi. Onda kapu vrati tamo gde je i bila.
Celih sledećih sat i po isprobavao je sve magije kojih je mogao da se seti. Bacao
je čini za prisećanje, čini za pronalaženje, čini za buđenje, čini za usredsređivanje
uma, čini za razbijanje noćnih košmara i zlih misli, čini za nalaženje smisla u haosu,
čini za nalaženje puta kad je neko izgubljen, čini za razbijanje obmane, čini za
podsticanje razboritosti, čini za povećanje inteligencije, čini za izlečenje od bolesti i
čini za nameštanje polomljenih kostiju. Neke od čini bile su duge i zamršene. Neke
samo jedna reč. Neke su morale da budu izgovorene glasno. Neke samo da budu
misao. Neke se uopšte nisu sastojale od reči već od jednog pokreta. Neke su bile čini
koje su Strejndž i Norel u ovom ili onom obliku primenjivali svakoga dana u
poslednjih pet godina. Neke verovatno nisu korišćene vekovima. Za neke je bilo
potrebno ogledalo; za dve je bila potrebna kap krvi iz čarobnjakovog prsta; a jedna se
izvodila uz pomoć sveče i komada vrpce. Ali svima njima jedna stvar bila je
zajednička: dejstvo na kralja sasvim im je izostalo.
Po isteku ovoga vremena pomisli Strejndž: - O , predajem se!
Njegovo veličanstvo, koje je bilo blaženo nesvesno čini koje su na njega
usmeravane, poverljivo je ćaskalo sa osobom srebrne kose koju je jedino on mogao
da vidi. - Jeste li ovamo poslati zauvek ili možete opet da odete? O , ne zadržavajte se
ovde da vas ne bi uhvatili! Ovo je loše mesto za kraljeve! Stavljaju nam luđačke
košulje! Poslednji put kad mi je dozvoljeno da izađem iz ove sobe bio je ponedeljak
1811. godine. Kažu mi da je to bilo pre tri godine, ali me lažu! Po mojim proračunima
to je bilo pre dvesta i četrdeset i šest godina, to jest tačno toliko će da bude u subotu
za četrnaest dana od danas!
-Siroti, nesretni džentlmen! - pomisli Strejndž. - Zatvoren u ovom hladnom,
setnom mestu bez prijatelja i zabave! Nije čudo što mu vreme tako sporo prolazi. Nije
čudo ni što je lud!
Naglas reče: - Bio bih veoma srećan da vas izvedem napolje, Vaše veličanstvo,
ako vi to želite.
Kralj prekide svoje ćeretanje i malo okrenu glavu. - Ko je to rekao? - upita.
-Ja sam, Vaše veličanstvo. Džonatan Strejndž, čarobnjak.
 I Strejndž se tu s poštovanjem pokloni kralju sasvim zaboravivši njegovo slepilo.
-Velika Britanija! Moje kraljevstvo! - zavapi kralj. - Kako bih voleo da ga opet
vidim... posebno sad kad je leto. Drveće i pašnjaci sad su odenuti najraskošnije, a
vazduh je sladak kao pita od višanja!
Strejndž pogleda kroz prozor u belu, ledenu maglu i skeletima slično drveće u
zimskom pejzažu. - Zaista je tako. A ja bih smatrao da mi je učinjena velika čast ako
bi Vaše veličanstvo izašlo sa mnom napolje.
Kralj izgleda uze u razmatranje ovaj predlog. On dohvati jednu od svojih papuča
i pokuša da je navuče na glavu. Kad propade taj pokušaj, papuču vrati na mesto i uze
kićanku koja je visila na kraju gajtana kojim je opasivan njegov kućni mantil i
zamišljeno stade da je sisa. - Ali kako ja da znam da ti nisi opaki demon koji je došao
da me stavi na iskušenje? - upita on, tonom koji je konačno bio savršeno razuman.
Strejndž se nađe u nedoumici kako da odgovori na to pitanje. Dok je razmišljao o
tome šta da kaže, kralj nastavi: - Razume se, ako si ti opaki demon onda bi trebalo da
znaš da sam ja večan i da ne mogu da umrem. Ako otkrijem da si mi neprijatelj,
trupnuću nogom i poslati te pravo u pakao!
-Zaista? Vaše veličanstvo mora da me nauči da izvodim taj trik. Voleo bih da
znam nešto što je tako korisno. Ali dozvolite mi da primerim da, sa tako moćnom
magijom u vašoj vlasti, Vaše veličanstvo nema od čega da strepi ako sa mnom izađe
napolje. Trebalo bi da to učinimo što je moguće brže i diskretnije. Vilisovi mogu da
stignu svakog časa. Vaše veličanstvo mora da bude veoma tiho!
Kralj ne reče ništa, ali se potapka po nosu i zauze prepredeno držanje.
Strejndžov sledeći zadatak bio je da otkrije način kako da izađu napolje, a da to
ne primete čuvari iz ludnice. Kralj u tome uopšte nije mogao da mu pomogne. Upitan
kuda vode razna vrata odgovarao je da misli da jedna vode u Ameriku, druga u Večno
Prokletstvo dok bi treća mogla da budu put u sledeći petak. I tako se Strejndž opredeli
za jedna... ona za koja je kralj mislio da vode u Ameriku... i brzo provede Njegovo
veličanstvo kroz nekoliko soba. U svima su tavanice bile oslikane prizorima engleskih
monarha koji jezde nebom u vatrenim kočijama, likova koji pobeđuju Zavist, Greh i
Pobunu i osnivaju hramove Vrline, palate Večne Pravde i druge korisne institucije te
vrste. Ali iako su tavanice prosto vrile od neobuzdane aktivnosti, sobe ispod njih bile
su prazne, zapuštene i pune prašine i pauka. Nameštaj je sav bio pokriven belim
čaršavima tako da je izgledalo da su ti stolovi i stolice davno poumirali i da su im
ovo nadgrobni spomenici.
Stigoše do neke vrste sporednog stepeništa. Kralj, koji je zaista primio srcu
Strejndžovo upozorenje da treba da bude nečujan, nije mogao da bude odgovoren od
toga da niza stepenice silazi na vrhovima prstiju pa je to i učinio preterujući u tome
toliko da je ličio na malo dete. Ovo im, razume se, oduže malo vremena.
-E pa, Vaše veličanstvo - reče Strejndž, razveseljeno, kad stigoše do dna -
mislim da smo se držali veoma dobro. Ne čujem zvuke potere. Vojvoda od Velingtona
mogao bi samo da poželi da nas ima kao obaveštajne oficire. Ne verujem da bi
kapetan Samers-Koks ili i Kohun Grant lično bili u stanju da pređu preko
neprijateljske teritorije sa više...
Prekide ga kraljevo veoma glasno, veoma pobedonosno sviranje na flauti.
-Pro… - izusti Strejndž i oslušnu ne čuje li se za njima trk čuvara ili, još gore,
Vilisovih.
Ali se ništa ne dogodi. Negde iz blizine dopiralo je neko čudno, nepravilno
lupanje i kao tabananje, praćeno vriskom i jadikovkama, kao da nekoga u jedan mah
mlate silnim drškama metli. Ako se to izuzme, sve ostalo bilo je tiho.
Vrata kroz koja su izašli odvela su ih na široku kamenu terasu. Odatle se put
strmo spuštao, a u podnožju je ležao park. Sa desne strane je mogla da se vidi duga,
dvostruka linija stabala drveća golih grana.
Ruku pod ruku, kralj i Strejndž odšetaše celom dužinom terase sve do ugla
zamka. Ovde Strejndž nađe stazu koja je vodila niza strminu dole do parka. Spustiše
se tom stazom i nisu daleko odmakli kroz park kad naiđoše na ukrasno jezerce
oivičeno niskom kamenom ogradom. Na sredini jezerceta stajao je mali kameni
paviljon ukrašen statuama raznih stvorenja. Neka od tih stvorenja podsećala su na pse
- osim što su im tela bila duguljasta i niska kao kod guštera i što je svako od njih
imalo jedan niz bodlji na leđima. Druga su bila zamišljena da predstavljaju izvajane
kamene delfine koji su nekako uspeli da se pričvrste na zidove. Na krovu je desetak
klasično izvajanih dama i gospode sedelo na klasičan način, a svi su držali vaze.
Jasno je da je namera arhitekte bila da mlazevi vode šikljaju iz usta svih tih čudnih
životinja kao i iz vaza na krovu i padaju u jezerce, ali je sad sve bilo zaleđeno i nemo.
Strejndž se upravo spremao da nešto kaže o setnom prizoru koji je nudilo sleđeno
jezerce sa fontanom, kad se iza njih razleže više povika. Pogleda natrag i vide kako se
jedna grupa ljudi veoma brzo spusta stazom koja vodi od zamka. Kad se malo
primakoše, vide da ih je četvorica: dvojica džentlmena koje nikad ranije nije video i
dva... onaj sa licem kao sir i onaj koji je poslat po Vilisove. Svi su izgledali veoma
ljuti.
Džentlmeni su brzali napred i bili namršteni kao važni ljudi kojima je
nezasluženo naneta uvreda. Svi znaci na njima ukazivali su na to da su se odevali u
velikoj žurbi. Jedan je u hodu pokušavao da zakopča dugmad na svome kaputu, ali bez
uspeha. Taj je bio Norelovih godina i nosio staromodnu periku (prilično nalik na
gospodin Norelovu) koja mu je s vremena na vreme poskakivala i okretala mu se na
glavi. Ali se od gospodina Norela razlikovao po tome što je bio prilično visok,
prilično zgodan i što je imao nadmeno, odlučno držanje. Drugi džentlmen (koji je bio
nekoliko godina mlađi) imao je problem sa čizmama koje kao da su imale neke svoje
namere, suprotne njegovim. Dok se on trudio da grabi napred, one su pokušavale da ga
povedu na sasvim drugu stranu. Strejndž je samo mogao da pretpostavi da su njegove
čini bile uspešnije no što je očekivao i odeću učinile teškom za savladavanje.
Najviši džentlmen (onaj što je imao razigranu periku) uputi Strejndžu besan
pogled. - Na osnovu čijeg ovlašćenja se kralj nalazi napolju? - zatraži on da zna.
Strejndž sleže ramenima. - Mojeg, pretpostavljam.
-Vašeg?! Ko ste vi?!
Pošto mu se ne svide način na koji mu se obratio, Strejndž uzvrati: - A ko ste vi?
-Ja sam doktor Džon Vilis. Ovo je moj brat, doktor Robert Dragi Vilis. Mi smo
kraljevi lekari. Nama je poveren na brigu kralj po odluci kraljičinog veća. Nikome
nije dozvoljeno da vidi Njegovo veličanstvo bez našeg odobrenja. Ponovo vas pitam:
ko ste vi?
-Ja sam Džonatan Strejndž. Došao sam po zahtevu njihovih kraljevskih visosti,
vojvoda od Jorka, Klarensa, Saseksa, Kenta i Kembridža da vidim da li je moguće ili
ne da Njegovo veličanstvo bude izlečeno magijom.
-Ha! - prezrivo uzviknu doktor Džon. - Magija! Ona je uglavnom korišćena da se
pobiju Francuzi, zar ne?
Doktor Robert se sarkastično nasmeja. Ali utisak hladne, naučne nadmoći koji taj
sarkazam stvori najednom nešto pokvariše čizme koje doktora Roberta cimnuše
takvom silinom da je nosem udario u drvo.
-Pa, Čarobnjače! - reče doktor Džon. - Pogrešili ste ako ste mislili da mene i
moje sluge možete nekažnjeno da vređate. Priznaćete, usuđujem se da kažem, da ste
magijom zalepili vrata zamka kako moji ljudi ne bi mogli da vas spreče da se udaljite.
-Nikako! - izjavi Strejndž. - Ništa slično nisam uradio. Mogao sam, doduše, da je
bilo neke potrebe. Ali vaši ljudi bili su krotki taman onoliko koliko su prethodno bili
nevaspitani! Kad smo Njegovo veličanstvo i ja napuštali zamak, njih nigde nije bilo!
Prvi čuvar, onaj sa licem kao sir, gotovo pomahnita kad ovo ču.
- To nije istina! - kriknu on. - Doktore Džone, doktore Roberte, molim vas da ne
slušate te laži! Ovaj Martin, ovde - i on tu pokaza drugog čuvara - sasvim je ostao bez
glasa. Nije mogao ni da pisne da digne uzbunu!
Drugi čuvar pokrenu usne i besno razmahnu rukama da potvrdi rečeno. Prvi
nastavi: - A što se mene tiče, bio sam u hodniku u podnožju stepeništa, kad su se vrata
na vrhu otvorila. Upravo sam se spremao da se obratim ovom tu čarobnjaku... i
žestoko sam hteo da mu prigovorim, takođe... kad sam nekom silom odvučen u ostavu i
vrata su za mnom zaključana spolja...
-Kakva glupost! - uzviknu Strejndž.
-Glupost, je li? - viknu čovek. - A pretpostavljam da niste vi bili taj koji je i
metle i četke naterao da me oplave po leđima, rukama i glavi, je li? Sav sam u
modricama.
Ovo je bar bila savršena istina. Ruke i lice bile su mu pokrivene crvenim
mrljama.
-Eto, Čarobnjače! - pobedonosno viknu doktor Džon. - Šta sad kažete? Sad kad
su svi vaši trikovi razotkriveni?
-O , ma nemojte! - reče Strejndž. - Taj čovek je to sam sebi učinio kako bi svoju
priču učinio uverljivijom!
Kralj ispusti neku prostačku melodiju iz svoje flaute.
-Budite uvereni - reče doktor Džon - da će kraljičino veće brzo čuti za vaš
bezobrazluk!
I onda, okrenuvši leđa Strejndžu, viknu: - Vaše veličanstvo! Dolazite ovamo!
Kralj se vešto skloni Strejndžu iza leđa.
-Vi ćete smesta da mi izađete u susret i kralja prepustite mojoj brizi - reče doktor
Džon.
-Ne pada mi na pamet da uradim tako nešto - izjavi Strejndž.
-A znate li vi možda kako se postupa sa poremećenim osobama? - upita doktor
Robert podrugljivo. - Da niste možda studirali to?
-Znam da držanje čoveka u zatvoru i bez društva, uskraćivanje fizičkih vežbi i
udisanja svežeg vazduha ništa ne može da izleči - reče Strejndž. - To je varvarstvo! Ni
psa tako ne bih držao.
-Govoreći tako kao što činite - reče doktor Robert - vi samo pokazujete vaše
neznanje. Povučenost i mirovanje na koje se vi tako žestoko žalite kamen su temeljac
celog sistema po kome lečimo kralja.
-O ! - reče Strejndž. - Vi to nazivate sistemom, je li tako? A od čega se to sastoji,
taj sistem?
-Postoje tri glavna principa - izjavi doktor Robert. - Zastrašivanje...
Kralj na svojoj flauti zasvira setnu melodiju...
-...izolacija...
...i ta melodija se pretvori u tužan mali takt...
 -... i uzdržavanje. ... i završi dugim taktom kao uzdahom.
-Na ovaj način - nastavi doktor Robert - nametanjem svoje volje pacijentu doktor
primenjuje lečenje. Silina doktorovog ličnog karaktera ono je što odlučuje hoće li
lečenje biti uspešno ili ne. Mnogi ljudi su uočili da je naš otac bio u stanju da
poremećene umiri samo snažnim pogledom očiju.
-Zaista? - reče Strejndž koji se i mimo volje zainteresova. - Nikad ranije na to
nisam mislio, ali nešto slično svakako je istinito kad je magija u pitanju. Brojne su
prilike u kojima magija koja se primenjuje zavisi od siline čarobnjakovog karaktera.
-Ma nemojte? - uzdahnu doktor Džon i na tren pogleda u levu stranu.
-Da. Uzmite Martina Pejla za primer. E sad, on je...
Strejndžove oči nesvesno ispratiše pogled doktora Džona. Jedan od čuvara, onaj
što nije mogao da govori, šunjao se oko ukrasnog jezerceta prema kralju sa nečim što
je delovalo beličasto u rukama.
Strejndž za trenutak nije mogao da se seti šta bi to moglo da bude. A onda shvati
da je to luđačka košulja.
Nekoliko stvari desi se tad istovremeno. Strejndž nešto viknu... ne bi umeo da
kaže šta... drugi čuvar se baci na kralja... obojica Vilisovih pokušaše da zgrabe
Strejndža... kralj izduva žestok pisak iz svoje flaute, kao na uzbunu... i javi se čudna
buka kao da se stotinu ili nešto malo više ljudi nakašlja u jedan mah.
Svi se ukočiše i osvrnuše oko sebe. Zvuk kao da stiže iz malog kamenog
paviljona na sredini zaleđenog jezerceta. Iznenada iz usta baš svake od kamenih figura
izbi gust beli dim, kao da su sve najednom ispustile vazduh. Oblaci tog daha bleskali
su i svetlucali u slabom, maglovitom svetlu i onda popadali na led uz lak, stakličast
zvuk.
Nastade tišina iz koje odmah usledi jeziv zvuk kao da se mermerni blokovi
cepaju sami od sebe. Onda se kamene figure otrgoše od zidova paviljona i počeše da
puze i gacaju naniže i preko leda ka Vilisovima. Njihove kamene oči bez zenica
kolutale su u dupljama. Otvoriše svoja kamena usta i iz svakog od tih otvora šiknu
mlaz vode. Kameni repovi šibali su sa jedne na drugu stranu i kamene noge ukočeno
su se dizale i spuštale. Olovne cevi koje su im sprovodile vodu u usta produžavale su
se za njima na magičan način.
Vilisovi i čuvari iz ludnice zapanjeno su zurili, sasvim nemoćni da shvate šta se
dešava. Nakazna stvorenja puzila su napred, vukla za sobom olovne cevi i pohvala
Vilisove vodom. Vilisovi vrisnuše u jedan glas i onda stadoše da đipaju unaokolo,
više od straha no zbog toga što su na neki način stvarno bili povređeni.
Čuvari iz ludnice dadoše petama ubrzanje i pobegoše, a i zadržavanje obojice
Vilisovih pored kralja više nije dolazilo u obzir. Njihova vlažna odeća na hladnom
vazduhu pretvarala se u led.
- Čarobnjak! - vrisnu doktor Džon dok se okretao da beži ka zamku. - Ma
nemojte! To je samo druga reč za lažova! Lord Liverpul će da sazna za ovo,
Čarobnjače! On će da čuje kako ste se poneli prema kraljevim lekarima! Jao! Jao!
Rekao bi on još štošta, ali su kamene figure na krovu paviljona poustajale i
počele da ga gađaju kamenicama.
Strejndž Vilisovima podari samo jedan prezrivi osmeh, ali se ponašao mnogo
samouverenije no što se osećao. Istina je bila da je počinjao da se oseća krajnje
uznemireno. Kakva god magija da je ovde bila primenjena, on nije bio taj koji je to
izveo.
 33.
Pusti mi mesec u oči
Novembar 1814.

Bilo je to krajnje misteriozno. Može li biti da je neko u zamku čarobnjak? Neko od

slugu možda? Ili jedna od princeza? Nije mu to izgledalo verovatno. Može li biti da je
svoje prste umešao gospodin Norel? Strejndž zamisli sliku svog starog tutora kako
sedi u svojoj maloj sobi na drugom spratu kuće na Hanover skveru, pilji u svoj srebrni
lavor sa vodom, posmatra sve što se dogodilo i onda, na kraju, magijom tera Vilisove
da beže. Pretpostavljao je da je to moguće. Oživljavanje statua, na kraju, bilo je nešto
po čemu je gospodin Norel bio posebno poznat. Bila je to prva magija koja mu je
donela pažnju javnog mnjenja. A ipak, ipak... Što bi gospodin Norel najednom rešio
da mu pomogne? Zato što ima ganutljivo srce? Teško. Pored toga, u ovoj magiji bilo je
mnogo crnog humora što uopšte nije ličilo na Norela. Čarobnjak koji je ovo izveo nije
želeo samo da preplaši Vilisove; želeo je da ih učini i smešnim. Ne, to ne može biti
Norel. Ali ko je onda?
Kralj uopšte nije izgledao premoren. U stvari, pokazivao je sve znake čoveka
koji želi da igra i švrlja i uživa u porazu neprijatelja, Vilisovih. I tako, zaključivši da
još kretanja Njegovom veličanstvu sigurno ne može da naudi, Strejndž pođe dalje.
Bela magla izbrisala je svaku pojedinost i boju sa pejzaža i ostavila ga
avetinjskog izgleda. Zemlja i nebo bili su spojeni u jedno istim neopipljivim sivim
elementom.
Kralj je držao Strejndža pod ruku na najprisniji način i, čini se, sasvim zaboravio
da ne podnosi čarobnjake. On stade da govori o stvarima koje su ga zaokupljale u
njegovom ludilu. Bio je ubeđen da su silne nevolje pritisle Veliku Britaniju od kako je
on lud. Činilo se da veruje da se brodolom njegovog razuma podudara sa brodolomom
kraljevstva. Glavno među ovim uobraženjima bilo je njegovo uverenje da je London
nestao u velikoj poplavi. - ... i kad su došli kod mene i rekli mi da se hladna, siva
voda sklopila iznad kupole katedrale Svetog Pavla i da je London postao prebivalište
riba i morskih monstruma, osećanja koja su me obuzela ne daju se opisati! Verujem da
sam plakao tri nedelje bez prestanka! Zgrade su sad sve pokrivene školjkama, a na
pijacama se ne prodaje ništa drugo do ostrige i morski ježevi! Gospodin Foks mi je
rekao da je pre tri nedelje otišao do Svetog Vedasta u Fosterlejnu gde je čuo izvrsno
bogosluženje koje je održao obliš.40 Ali ja imam plan za obnovu moga kraljevstva!
Odaslao sam ambasadore kralju riba sa predlozima da se ja venčam sa sirenom i da
se tako okonča trvenje između naše dve velike nacije!...
Druga stvar koja je zaokupljala Njegovo veličanstvo bila je ona osoba sa
srebrnom kosom koju je jedino on mogao da vidi. - On kaže da je kralj - šaputao je
užurbano - ali ja verujem da je anđeo! Sa svom tom srebrnom kosom mislim da je to
sasvim izgledno. A i ona dva zla duha - onu dvojicu sa kojima si ti razgovarao -
užasno je kinjio. Moje je uverenje da je došao da ih opčini i baci u plamenu jamu! I
onda će, nema sumnje, tebe i mene da povede da se ogrnemo slavom u Hanoveru!
-Nebo je to - reče Strejndž. - Vaše veličanstvo misli na nebo.
Nastavljali su da šetaju. Sneg poče da pada, lagano posipanje beline preko sivog
sveta. Bilo je veoma tiho.
Iznenada se začu zvuk flaute. Muzika je bila beskrajno žalostiva, ali istovremeno
neopisivo otmena.
Pomislivši da to kralj svira, Strejndž se okrete da ga pogleda, ali vide da kralj
stoji sa rukama koje su visile pored tela i sa flautom u džepu. Strejndž pogleda
unaokolo. Magla nije bila tako gusta da bi sakrila bilo koga ko stoji u njihovoj blizini.
Ali tu nije bilo nikoga. Park bese prazan.
-Ah, slušaj! - uzviknu kralj. - On muzikom opisuje tragediju kralja Velike
Britanije. Slušaj to nizanje nota! To je opis moći koja je davno prohujala! A ova setna
fraza! To je podsećanje na razum uništen od strane pokvarenih političara i
besprizornog ponašanja njegovih sinova. Čuj sad ovu malu melodiju od koje srce
može da ti pukne... ona je posveta prelepom mladom stvorenju koje je obožavao kad
je bio dečak i koje je morao da ostavi prisiljen od strane prijatelja. Ah, Bože! Kako je
samo onda plakao!
I suze kliznuše niz kraljevo lice. On stade da izvodi laganu, svečanu igru, njišući
telo i ruke i lagano se okrećući u mestu. Muzika se odmače dalje, dublje u park, i kralj
igrajući pođe za njom.
Strejndž beše zbunjen. Muzika je, čini se, kralja vodila prema skupu drveća.
Strejndž je naime pretpostavljao da je to skup drveća. Bio je gotovo siguran da je
trenutak ranije tu raslo tuce drveća... verovatno i nešto manje. Ali je sad skup postao
gustiš, ne, šuma, duboka, mračna šuma u kojoj je drveće bilo drevno i divlje.
Ogromno granje na tim stablima ličilo je na izuvijane udove, a korenje na
raspomamljeni zmijski splet. Svako drvo bilo je gusto obraslo bršljanom i imelom.
Bila je tu između drveća jedna mala staza; bila je prošarana dubokim, ledom
oivičenim rupama i uokvirena od mraza skočanjenim biljem. Bledi odsjaji svetla
duboko u šumi nagoveštavali su postojanje kuće tamo gde kuća nikako nije mogla da
bude.
-Vaše veličanstvo! - zavapi Strejndž i potrča za kraljem pa ga uhvati za ruku. -
Vaše veličanstvo, oprostite mi, ali mi se nekako ne sviđa izgled ovog drveća. Mislim
da bi možda bilo najbolje da se vratimo u zamak.
Kralj je izgledao sasvim opčinjen muzikom i nije želeo da ide. On nešto
progunđa i izvuče ruku iz Strejndžovog stiska. Strejndž ga ponovo zgrabi i, pola
vodeći ga, pola vukući, povede ga ka kapiji.
Ali nevidljivi svirač na flauti izgleda nije bio raspoložen da ih se odrekne tako
lako. Muzika najednom posta glasnija; sasvim ih okruži. Javi se još jedna melodija i
gotovo neprimetno i milozvučno stopi se i pridruži prvoj.
-Ah! Slušaj! O , slušaj! - zavapi kralj i okrete se. - Sad svira za tebe! Ta žestoka
melodija je za tvog opakog tutora koji nije želeo da te uči onome što si imao svako
pravo da naučiš. Ovi neskladni tonovi opisuju tvoju ljutinu zbog toga što si sprečen da
dođeš do novih otkrića. Taj lagani, setni marš odnosi se na veliku biblioteku koju ti on
sebično ne daje na raspolaganje.
-Kako za ime sveta... - poče Strejndž i onda zastade.
Sad to ču i sam... muzika je opisivala ceo njegov život. Po prvi put shvati on
koliko mu je postojanje puno tuge. Bio je okružen zlonamernim ljudima i ženama koji
su ga mrzeli i potajno bili ljubomorni na njegov dar. Sad je znao da je svaka ljuta
pomisao koju je ikad imao bila opravdana i da je svaka dobronamerna misao koju je
imao bila greška. Njegovi neprijatelji bili su podli, a prijatelji verolomni. Norel je
(prirodno) bio najgori od svih, ali je čak i Arabela bila nepostojana i nedostojna
njegove ljubavi.
-Ah! - uzdahnu Njegovo veličanstvo. - Znači i tebe su izdali, takođe.
-Da - reče Strejndž rastuženo.
Licem su opet bili okrenuti ka šumi. Svetio među drvećem... sićušno kao i oni što
su bili... donese Strejndžu pomisao na kuću i udobnost. Skoro da je mogao da vidi
meku svetlost sveća kako se prosipa po udobnim foteljama, stari kamin u kome veselo
bukti plamen, čaše pune vrelog začinjenog vina koje će im biti poslužene kad budu
prošli kroz mračnu šumu. Svetio je nagoveštavalo još nešto. - Mislim da je tamo i
biblioteka - reče on.
-O , svakako! - izjavi kralj i oduševljeno zapljeska rukama. - Ti ćeš da čitaš
knjige, a kad se budeš umorio čitaču ti ih ja! Ali moramo da požurimo! Poslušaj
muziku! On postaje nestrpljiv zato što ga ne sledimo!
I Njegovo veličanstvo se naže da Strejndža uhvati za levu ruku. Sa namerom da
mu izađe u susret Strejndž shvati da prvo treba da skloni nešto što je držao u levoj
ruci. Bila su to Ormskirkova Otkrovenja trideset i šest drugih svetova.
-Oh, to! - pomisli. - E pa to mi više neće biti potrebno. Bolje knjige ću sigurno
da nađem u kući u šumi!
I on otvori šaku i pusti Otkrovenja da padnu u sneg.
Sneg je sad gušće padao. Svirač na flauti je svirao. Oni su žurili prema šumi.
Dok su trčali, kraljeva skerletna kapa pade mu preko očiju. Strejndž pruži ruku i
ispravi je. I dok je to činio iznenada se seti šta je to što je znao o crvenoj boji: ona je
bila moćna zaštita od začaranosti i uroka.
-Žuri! Žuri! - vikao je kralj.
Svirač na flauti izvi nekoliko žustrih tonova koji su se dizali i spuštali da bi
podražavali zvuk vetra. Pravi vetar najednom se stvori niotkud i upola ih odiže, upola
gurnu ka šumi. Kad popusti već su bili daleko bliže šumi.
-Izvrsno! - viknu kralj.
Noćna kapa opet privuče Strejndžov pogled.
... Zaštita od začaranosti...
Svirač na flauti prizva još jedan vetar. Njegov nalet kralju strže kapu sa glave.
-Ne mari! Ne mari! - razdragano viknu kralj. - On mi je obećao bezbroj noćnih
kapa kad stignemo u njegovu kuću.
Ali Strejndž pusti kraljevu ruku i zabatrga se natrag kroz sneg i vetar da je
donese. Ležala je na snegu, svetlocrvena u maglovitim senkama beline i sivila.
... Zaštita od začaranosti...
Seti se kako je jednom od Vilisovih rekao da u nameri da magija bude uspešna
čarobnjak mora da primeni silinu svoga sopstvenog karaktera; što li je sad na to
mislio?
Pusti mi mesec u oči (pomisli on) i njegova belina progutaće lame prizore koje
je obmanjivač tu stavio.
Mesečev ožiljcima nagrđeni beli disk pojavi se najednom... ne na nebu, već
sasvim negde drugde. Da je prisiljen da kaže gde to tačno, rekao bi da je to u njegovoj
sopstvenoj glavi. Osećaj nije bio prijatan. Sve na šta je mogao da misli, sve što je
mogao da vidi bilo je mesečevo lice, kao isečak drevne kosti. On zaboravi na kralja.
On zaboravi da je čarobnjak. On zaboravi gospodina Norela. On zaboravi sopstveno
ime.
On zaboravi sve osim meseca...
Mesec nestade. Strejndž diže pogled i vide da stoji u snegu nedaleko od mračne
šume. Između njega i šume stajao je slepi kralj u svom kućnom mantilu. Kralj mora da
je produžio dalje kad je Strejndž stao. Ali bez vodiča na koga je mogao da se oslanja,
kralj se osećao izgubljen i uplašen. Vikao je: - Čarobnjače! Čarobnjače! Gde si?
Suma se Strejndžu sad više nije činila kao primamljivo mesto. Učini mu se sad
onakvom kakvom mu se činila kad je prvi put vi-, deo... zastrašujuća, nepoznata,
neengleska. Svetla je sad jedva mogao da vidi; bile su to sad najsićušnije tačkice
beline u tmini i svedočile jedino o tome da stanari kuće nisu sebi mogli da priušte
mnogo sveća.
-Čarobnjače! - vapio je kralj.
-Ovde sam, Vaše veličanstvo.
Pusti mi roj pčela u uši (pomisli on) Pčele vole istinu i uništiće obmanjivačeve
laži.
Tih, brundav zvuk ispuni mu uši i potisnu muziku svirača flaute. Taj novi zvuk bio
je kao jezik i Strejndž pomisli da će već u sledećem trenu moći da ga razume. Zvuk se
pojačavao, punio mu glavu i grudi i celo telo sve do samih vrhova prstiju na rukama i
nogama. Čak i kosa kao da mu je od toga bila naelektrisana, a i koža je treperila i
ježila se od buke. U jednom jezivom trenutku pomisli da su mu usta puna pčela i da mu
pčele zuje i lete ispod same kože, u stomaku i ušima.
Zujanje prestade. Strejndž opet ču muziku svirača na flauti ali ona više nije
zvučala onako umilno kao pre i više nije opisivala njegov život.
Stavi mi so u usta (pomisli on) da obmanjivač ne bi pokušao da me ushiti
ukusom meda ili zgadi ukusom pepela.
Ovaj deo čini ne donese međutim nikakav rezultat.41
Prikuj mi ruku gvozdenim ekserom tako da ja ne ustanem da poslušam ono što
obmanjivač traži.
-Ajao! Blagi bože! - vrisnu Strejndž jer mu se neizdrživ bol javi na dlanu leve
ruke.
Kad uminu, isto onako naglo kako se i javio, on više nije osećao bilo kakvu želju
da hita ka šumi.
Stavi moje srce na tajno mesto tako da sve njegove želje budu samo njegove i
da obmanjivač tu ne nađe sebi uporište.
On zamisli Arabelu, onako kao što ju je video hiljadu puta, lepo odevenu u fotelji
u dnevnoj sobi, okruženu gomilom sveta koji je galamio i smejao se. I dade joj svoje
srce. Ona ga prihvati i krišom ga stavi u džep haljine. Niko ne primeti šta je ona to
uradila.
Strejndž onda čini primeni na kralju. U poslednjem koraku kraljevo srce takođe
dade Arabeli da ga čuva u džepu njene haljine. Bilo je zanimljivo posmatrati
odvijanje magije sa strane. Toliko se neobičnih zbivanja rojilo u kraljevoj sirotoj
glavi da mu pojava meseca u njoj ne donese nikakvo uznemirenje. Ali su mu pčele
zasmetale; duže vreme ih je kasnije još otirao sa sebe.
Kad se čini okončaše, svirač na flauti prestade da svira.
-A sad, Vaše veličanstvo - reče Strejndž - mislim da je vreme da se vratimo u
zamak. Vi i ja smo, Vaše veličanstvo, britanski kralj i britanski čarobnjak. Iako Velika
Britanija može da nas napusti, mi nemarno pravo da napuštamo Veliku Britaniju.
Možda ćemo još da joj budemo potrebni.
-Istina! Istina! Na mom krunisanju ja sam se zakleo da joj večno služim! O, moja
sirota zemlja!
Kralj se onda okrete u pravcu gde je pretpostavljao da se nalazi nevidljivi svirač
na flauti. - Zbogom! Zbogom, mili gospodine! Bog vas blagoslovio za ljubaznost koju
ste učinili Džordžu Trećem.
Otkrovenje trideset i šest drugih svetova ležalo je upola zatrpano snegom.
Strejndž diže knjigu,; obrisa sneg sa nje. Zatim pogleda natrag. Mračne šume više nije
bilo. Na njenom mestu stajala je najnevinija grupa drveća koju je činilo pet bukvi bez
lišća.
Dok je jahao natrag u London, Strejndž beše duboko zamišljen. Bio je svestan da
bi ono što je doživeo u Vindzoru moralo da ga zabrine, ako ne i uplaši, ali su mu
radoznalost i uzbuđenje daleko nadmašivali brigu. Pored toga, šta god, ili ko god da je
primenio onu magiju on ga je, ih njih, porazio i nametnuo mu, ili njima, svoju volju.
Bili su jaki, ali je on bio jači. Cela avantura potvrdila je nešto u šta je on odavno
sumnjao: da je u Engleskoj bilo više magije no što je gospodin Norel priznavao.
Razmatrajući stvar iz svih mogućih uglova stalno je bez izuzetka stizao do osobe
sa srebrnom kosom koju je jedino kralj mogao da vidi. Pokuša da se priseti šta je kralj
tačno rekao za tu osobu, ali nije mogao da se seti ničega osim proste činjenice da je
osoba imala srebrnu kosu.
U London stiže oko pola četiri. Mrak se spuštao na grad. Svetla su gorela u
izlozima svih radnji, a službenici koji su bili zaduženi da pale ulične svetiljke već su
bili na ulicama. Kad stiže na ugao ulica Oksford i Nju Bond, skrenu i uputi se na
Hanover skver. Gospodina Norela nađe u biblioteci kako pije čaj.
Gospodin Norel je. kao i uvek, bio ushićen što vidi drugog čarobnjaka i željno je
iščekivao da čuje sve o Strejndžovoj poseti kralju.
Strejndž mu ispriča kako kralja drže kao zatvorenika u samici u njegovoj rođenoj
palati i nabroja mu čini koje je pokušao da primeni. Ali o prskanju Vilisovih,
začaranoj šumi i nevidljivom sviraču na flauti ne reče ni reč.
-Nisam uopšte iznenađen što niste mogli da pomognete Njegovom veličanstvu -
reče gospodin Norel. - Ne verujem da bi čak i oriejtski čarobnjaci mogli da izleče
ludilo. U stvari, nisam siguran i da su pokušavali. Izgleda da su ludilo posmatrali u
sasvim drugom svetlu. Prema luđacima su se odnosili sa nekom vrstom poštovanja i
mislili su za njih da znaju stvari koje su zdravim ljudima uskraćene... stvari koje bi
mogle da budu od koristi čarobnjacima. Postoje priče o tome da su se i Ralf Stouksi i
Katarina od Vinčestera savetovali sa luđacima.
-Ali nisu se za njih zanimali samo čarobnjaci, je li tako? - reče Strejndž. -
Vilenjaci su takođe pokazivali veliko zanimanje za luđake. Siguran sam da sam negde
o tome nešto pročitao.
-Tako je, zaista! Neki od naših najuglednijih pisaca pisali su o jakoj sličnosti
između luđaka i vilenjaka. I jedni i drugi poznati su po tome što pričaju bez smisla,
bez povezanosti i kraja... usuđujem se da kažem da ste istu stvar uočili i kod kralja.
Ali postoje i druge sličnosti. Čejston je, ako se sećam, nekoliko stvari imao da kaže
na tu temu. On je ostavio primer jednog poremećenog čoveka iz Bristola koji je
svakoga jutra porodici saopštavao svoju nameru da pođe u šetnju sa stolicom. Čovek
je bio veoma privržen tom komadu nameštaja, smatrao ga jednim od svojih najboljih
prijatelja, i vodio zamišljene razgovore sa njim u kojima je razmatrana šetnja koju
treba da preduzmu i mogućnost da tokom nje sretnu druge stolove i stolice. Čovek je,
očevidno, postajao krajnje rastresen ako bi neko pokazao i najmanju nameru da na
stolicu sedne. Jasno je da je čovek bio lud, ali Čejston je pisao da vilenjaci ne bi
njegovo ponašanje smatrali nastranim onako kao mi. Vilenjaci ne prave jaku razliku
između živog i neživog. Oni veruju da kamen, vrata, drveće, vatra, oblaci i tako dalje,
svi imaju dušu i želje, te da su takođe ili muškog ili ženskog roda. Možda je to
objašnjenje za neverovatno razumevanje koje vilenjaci pokazuju prema ludilu. Na
primer, nekad se veoma dobro znalo da ih, kad se vilenjaci sakriju od svačijeg
pogleda, luđaci vide. Najpoznatiji slučaj koga mogu da se setim zbio se u četrnaestom
veku kad je ludi dečak, zvani Dafi iz Česterfilda u Darbiširu, bio miljenik vilenjaka
koji je godinama kinjio grad. Vilenjak se veoma vezao za tog dečaka pa mu je
pripremao neverovatne poklone - od kojih mu većina ne bi bila od velike koristi i da
je bio pri zdravoj svesti, a svakako mu nije koristila uopšte u njegovom ludilu -
jedrilicu optočenu draguljima, par srebrnih čizama, svinju koja peva...
-Ali zašto je vilenjak Dafiju ukazivao svu tu pažnju?
-O ! On je Dafiju rekao da su braća po suprotnosti. Ne znam zašto. Čejston je
pisao da veliki broj vilenjaka neguje nejasan osećaj da se Englezi prema njima loše
ponašaju. Iako za Čejstona... kao i za mene... predstavlja tajnu zašto bi oni to tako
mislili. U kućama velikih engleskih čarobnjaka vilenjaci su bili prvi među slugama i
zauzimali najbolje položaje odmah iza čarobnjaka i njegove ledi. Čejston je na tu temu
imao da kaže mnoge zanimljive stvari. Njegovo najbolje delo je Liber Novus.
Gospodin Norel se tu namršti na svog učenika. - Siguran sam da sam vam tu
knjigu preporučivao više puta - reče. - Zar je još niste pročitali?
Na nesreću, gospodin Norel nije uvek bio u stanju da se tačno seti koje je od
knjiga preporučivao Strejndžu, a koje je slao za Jorkšir u svesnoj nameri da spreči da
ih Strejndž pročita. Liber Novus bila je bezbedna na polici biblioteke u Hartfju
Ejbiju. Strejndž uzdahnu i reče da će biti srećan da knjigu pročita onoga časa kad je
gospodin Norel bude stavio u njegove ruke. - Ali u međuvremenu, gospodine, da li
biste bili tako ljubazni da mi dovršite priču o vilenjaku iz Česterfilda?
-O , da! E sad, gde sam ono stao? E pa, godinama je tako sve lepo teklo za Dafija
i veoma loše za grad. Šuma je rasla na pijaci i ljudi iz grada tu nisu mogli da posluju.
Njihove koze i svinje dobijale su krila i odletale. Vilenjak je kamenje od koga je
izgrađena crkva pretvorio u glave šećera. Šećer se ugrejao i postao lepljiv na suncu
pa se deo crkve istopio. Grad je počeo da miriše kao ogromna poslastičarnica. Još
gore je bilo to što su psi i mačke dolazili da ližu crkvu, a ptice, pacovi i miševi da je
kljuju i grickaju. I tako su stanovnici grada ostavljeni sa polupojedenom crkvom
krnjeg izgleda... što je bio prizor kakav oni uopšte nisu imali na umu kad su je gradili.
Bili su prinuđeni da se obraćaju Dafiju i mole ga da se zauzima kod vilenjaka za njih.
Ali je on bio mrzovoljan i nije hteo da im pomogne jer se sećao kako su mu se u
prošlosti rugali. I tako su oni bili prisiljeni da sirotom, ludom stvoru upućuju silne
pohvale zbog njegove bistrine i lepote ne bi li ga odobrovoljili. I tako se na kraju Dafi
zauzeo za njih kod vilenjaka i smesta je došlo do promene! I to kakve promene!
Vilenjak je prestao da ih kinji i šećer je na njihovoj crkvi opet pretvorio u kamen.
Stanovnici grada posekli su šumu na pijaci i pokupovali nove životinje. Ali nikad do
kraja nisu mogli da poprave crkvu. Čak i danas ima nešto čudno na crkvi u
Česterfildu. Ona nije kao druge crkve.
Strejndž poćuta neko vreme. A onda reče: - Da li vi, gospodine Norele, mislite
da su vilenjaci zauvek napustili Englesku?
-Ne znam. Postoje mnoge priče u poslednjih trista ili četiri stotine godina o tome
da su Englezi i žene sretali vilenjake po nekim zabačenim mestima, ali kako niko od
tih ljudi i žena nije bio obrazovan ili čarobnjak to za njihovo svedočenje ne može da
se kaže da mnogo vredi. Kad vi i ja prizovemo vilenjake... hoću da kažem - i tu se on
žurno ispravi - kad bismo sebi dozvolili da pogrešimo toliko da to uradimo, onda bi
se, ako čini bacimo na pravi način, vilenjaci smesta pojavili. Ali odakle dolaze i
kojim stazama se služe ostaje nejasno. U doba Džona Askgla bili su izgrađeni pravi
putevi koji su iz Engleske vodili u Fejri... široki zeleni putevi oivičeni visokom
zelenom živicom ili kamenim zidovima. Ovi putevi još postoje, ali ja ne verujem da ih
vilenjaci danas uopšte koriste baš kao i hrišćani. Putevi su sasvim zarasli u korov i
ruinirani. Deluju pustinjački i rečeno mi je da ih ljudi izbegavaju.
-Svet veruje da vilenjački putevi donose nesreću - reče Strejndž.
-Budalasti su - reče Norel. - Vilenjački putevi ne mogu da ih povrede. Vilenjački
putevi ne vode nikuda.42
-A šta je sa poluljudskim potomcima vilenjaka? Da li oni nasleđuju znanje i moć
svojih predaka? - upita Strejndž.
-O! To je sasvim druga stvar. Mnogi ljudi danas imaju prezimena koja otkrivaju
vilenjačko poreklo njihovih predaka. Aderlender (Onozemaljac) i Fejrčajld
(Vilendete) su dva. Elfik je još jedno. I Fejri, očevidno. Sećam se da je bio neki Tom
Aderlender koji je radio na jednom od naših imanja kad sam bio dete. Ali je prava
retkost da bilo koji od tih vilenjačkih potomaka pokazuje i najmanji dar za magiju.
Uistinu, češći je slučaj da ih bije glas da su zlonamerni, uobraženi i lenji... sve poroci
po kojima su njihovi vilenjački preci bili poznati.
Sledećeg dana Strejndž se srete sa vojvodama kraljevske krvi i ispriča im koliko
mu je žao što nije bio u stanju da bilo šta učini za kralja. Njihove kraljevske visosti
bili su tužni kad su to čuli, ali uopšte nisu bili iznenađeni. Bio je to ishod koji su
očekivali pa su uverili Strejndža da mu ništa ne zameraju. U stvari, bili su zadovoljni
onim što je ostvario i posebno im je bilo milo što im ne traži da mu plate. Kao
nagradu darovali su mu kraljevski ukaz. Ovo je značilo da može, ako želi, da iznad
vrata svoje kuće na trgu Soho postavi grb koji će da se sastoji od svih pet njihovih
grbova te da ima slobodu da svakome kaže da je čarobnjak vojvoda kraljevske krvi
po njihovom imenovanju.
Strejndž vojvodama nije rekao da zaslužuje njihovu mnogo, mnogo veću
zahvalnost. Bio je sasvim siguran da je kralja spasao od ove ili one jezive sudbine - s
tim što prosto nije znao šta je to moglo da bude.
 34.
Na ivici pustinje
Novembar 1814.

Stiven i džentlmen paperjaste kose hodali su ulicama nepoznatog grada.

-Zar se niste umorili, gospodine? - upita Stiven. - Znam da ja jesam. Hodamo
ovuda već satima.
Džentlmen se piskavo nasmeja. - Dragi moj Stivene! Ovamo si ovoga časa tek
stigao! Pre samo jedan tren bio si u kući ledi Poul i bio prisiljen da obaviš neki fizički
posao na zahtev njenog pakosnog muža!
-O ! - reče Stiven.
Poslednja stvar koju je pamtio bila je da je čistio neku srebrnu posudu u maloj
sobi do kuhinje, ali mu se činilo da je to bilo... o!... godinama ranije.
Osvrnu se da pogleda oko sebe. Tu nije bilo ničeg što mu je poznato. Čak mu je i
sam miris mesta, mešavina začina, kafe, trulog bilja i mesa na vatri, bio stran.
Uzdahnu. - To je ova magija, gospodine. Veoma me zbunjuje.
Džentlmen ga nežno steže za ruku.
Grad je izgleda bio sagrađen na padini brda. Uobičajenih ulica tu nije bilo već
samo uskih sokaka načinjenih uglavnom od stepenika koji su krivudali gore-dole
između kuća. Same kuće bile su sušta jednostavnost; čovek bi čak mogao da kaže
strogost. Zidovi su im bili načinjeni od zemlje i gline, okrečeni u belo, dok su vrata na
njima bila od prostog drveta baš kao i kapci na prozorima. Stepenici sokaka takođe su
bili beli. U celom gradu, činilo se, nije bila ni mrlja druge boje da privuče oko: nije
bilo cveća u saksijama na prozorskim daskama. ni šarene igračke koju je dete ostavilo
negde u dovratku. Hodanje ovim uskim ulicama, pomisli Stiven, isto je kao da sam se
izgubio u naborima ogromne lanene salvete.
Vladala je avetinjska tišina. Dok su se uspinjali i silazili po kamenim
stepenicima slušali su žamor ozbiljnih razgovora vođenih po kućama, ali nije bilo
smeha, ni pesme, ni radosnih dečjih glasova. S vremena na vreme sretali bi po kojeg
stanovnika grada; uozbiljenog čoveka, tamnog lica, odevenog u belu odoru i
pantalone, sa turbanom na glavi. Svi su nosili štapove za poštapanje, čak i mladići,
iako, istini za volju, nijedan od njih nije izgledao baš mlad; stanovnici ovoga grada
bili su rođeni stari.
Videše samo jednu ženu (džentlmen paperjaste kose u stvari reče da je to žena).
Ona je stajala pored svog muža umotana od vrha glave do vrhova prstiju na nogama u
jedan komad tkanine boje senki. Kad ju je Stiven prvi put video bila mu je okrenuta
leđima i činilo se da joj, sasvim u skladu sa atmosferom koja je vladala u mestu, kad
se lagano okrenula prema njemu, lice uopšte nije bilo lice već komad gusto izvezene
tkanine iste one zagasite boje kakve je bio i ostatak njene odeće.
-Ovi ljudi su veoma čudni - prošaputa Stiven. - Ali ne izgledaju iznenađeni što
nas ovde vide.
-O ! - reče džentlmen paperjaste kose. - To je deo magije koju sam primenio da
bismo im ti i ja izgledali kao njihova svojta. Sasvim su ubeđeni da nas poznaju sve od
svog detinjstva. Staviše, videćeš da ih savršeno dobro razumeš baš kao i oni tebe...
uprkos nerasprostranjenosti njihovog jezika koji je nepoznat čak i njihovim
zemljacima na četrdesetak kilometara odavde!
Magija je, pretpostavljao je Stiven, takođe bila zaslužna što stanovnicima nije
smetalo to što je džentlmen paperjaste kose govorio toliko bučno da mu se glas kao
eho odbijao o bele zidove.
Ulica kojom su silazili zavijala je oko jednog ugla i odmah iza toga naglo se
prekidala kod niskog zida postavljenog tu da neoprezne pešake spreči da se ne
skotrljaju nizbrdo. Sa toga mesta pružao se dobar pogled na okolne predele. Pusta
dolina od belog kamena prostirala se pred njima pod nebom bez oblaka. Vreli vetar
duvao je preko nje. Bio je to svet sa koga je strgnuto sve meso, ostavljene samo kosti.
Stiven bi pretpostavio da je ovo mesto deo sna, ili njegove začaranosti, da ga
džentlmen paperjaste kose uzbuđeno nije obavestio da je ovo: - ... Afrika! Zemlja
tvojih predaka, moj dragi Stivene!
-Ali - pomisli Stiven - moji preci, siguran sam, nisu živeli ovde. Ovi ljudi imaju
tamniju kožu od Engleza, ali daleko svetliju od moje. Oni su Arapi, pretpostavljam.
A naglas reče: - Idemo li na neko određeno mesto, gospodine?
-Idemo da vidimo pijacu, Stivene!
Stivenu bi drago što to čuje. Tišina i praznina teško su mu padali. Pijaca bi
trebalo da bude puna larme, živosti.
Ali pijaca u ovom gradu pokaza da je veoma čudnog karaktera. Bila je smeštena
odmah uz visoke gradske bedeme, baš pored velike drvene kapije. Nije bilo tezgi, a ni
gomile sveta da se muva između njih i razgleda izloženu robu. Umesto toga, svako ko
je i najmanje bio sklon da nešto pazari sedeo je nemo na zemlji skrštenih ruku dok je
pijačni službenik... neka vrsta aukcionara... nosio robu unaokolo i pokazivao je onima
koji su za nju pokazivali zanimanje. Aukcionar je izgovarao poslednju cenu koja mu je
ponuđena i kupac je ili odrečno klimao glavom ili nudio višu. Velika raznolikost robe
takođe nije postojala... bile su tu neke bale finih tkanina i nešto vezenih stvari, ali su
uglavnom sve bili tepisi. Kad Stiven na ovo skrenu pažnju svome saputniku, džentlmen
odgovori: - Vera im je veoma stroga, Stivene. Njima je zabranjeno gotovo sve osim
tepiha.
Stiven je posmatrao kako pogruženo švrljaju pijacom ti ljudi čija su usta večno
bila zatvorena da ne bi izgovorili koju nedozvoljenu reč i oči stalno oborene da ne
ugledaju koji zabranjeni prizor i ruke uvek prislonjene uz telo da ne posegnu za nečim
što vera brani. Činilo mu se da su samo upola živi. Takvi kakvi su mogli su da budu i
samo snovi ili duhovi. U nemom gradu i nemom pejzažu jedino je vreli vetar imao
neko značenje. Stiven pomisli da ne bi bio mnogo iznenađen kad bi vetar jednoga dana
zauvek oduvao i grad i njegove stanovnike sa ove padine.
Stiven i džentlmen sedoše u jedan ugao pijace ispod poderane smeđe
nadstrešnice.
-Zašto smo ovde, gospodine? - upita Stiven.
-Zato da bismo nasamo mogli da razgovaramo, Stivene. Desila se jedna veoma
ozbiljna stvar. Žao mi je što moram da ti kažem da su svi naši divni planovi neotesano
poremećeni i opet su nam, po ko zna koji put, čarobnjaci to priredili! Nikad ranije nije
postojao takav par zlonamernih ljudi! Njihovo jedino zadovoljstvo je, mislim, da
stalno dokazuju koliko nas omalovažavaju! Ali jednoga dana, verujem...
Džentlmen pokaza daleko više žara u sipanju pogrda na račun čarobnjaka no u
objašnjenju onoga što mu je na umu tako da prođe prilično vremena pre no što Stiven
shvati šta se desilo. Izgleda da je Džonatan Strejndž bio u poseti kralju Engleske... iz
kog razloga to džentlmen nije objasnio... pa je i džentlmen pošao takođe sa idejom da,
prvo, vidi šta će čarobnjak da uradi i, drugo, da vidi kralja Engleske.
-... i ne znam kako se to desilo, ali iz nekog razloga nikada se ranije nisam
poklonio Njegovom veličanstvu. Otkrio sam da je on prekrasna stara osoba! Poneo se
prema meni sa velikim uvažavanjem! Vodili smo dug i lep razgovor! On je mnogo
propatio zbog okrutnog tretmana kome su ga izložili njegovi podanici. Englezi veoma
uživaju u ponižavanju velikih i otmenih. Kroz istoriju je veliki broj slavodobitnika
patio od njihovog pakosnog proganjanja... ljudi kao što su Čarls Prvi, Julije Cezar i,
iznad svega, ti i ja!
-Izvinite, gospodine. Pomenuli ste planove. Kakvi su to planovi?
-Kako, pa naši planovi da ti postaneš kralj Engleske, razume se! Nisi valjda
zaboravio?
 -Ne, zaista! Ali...
-Gle sad! Ne znam kakvo je tvoje mišljenje, moj dragi Stivene - izjavi džentlmen,
ali i ne sačeka da mu se kaže to što ne zna - ali priznajem da počinjem da se umaram
od čekanja da se tvoja prekrasna sudbina dogodi sama od sebe. Veoma sam sklon da
se suprotstavim škrtim suđajama i kraljem te učinim lično. Ko zna? Možda je baš meni
suđeno da budem plemeniti instrument koji će da te izdigne do blagorodnih visina koje
ti s pravom pripadaju! Sva je prilika da će baš tako i da bude! E sad! Dok sam
razgovarao sa kraljem, palo mi je na pamet da je prvi korak da ti postaneš kralj taj da
on bude uklonjen! I slušaj sad! Starom nisam želeo nikakvo zlo. Naprotiv! Uvio sam
mu dušu u milinu i učinio ga srećnijim no što je ikad bio svih ovih poslednjih dugih
godina. Ali to čarobnjaku ništa nije značilo! Tek što sam počeo da pletem čaroliju, a
čarobnjak je ustao protiv mene. Primenio je drevnu vilenjačku magiju ogromne snage.
U životu nisam bio tako iznenađen! Ko je mogao da pretpostavi da će on znati kako da
primeni takvu stvar?
I tu džentlmen zasta u svom besedništvu dovoljno dugo da Stiven kaže: - Vi znate,
gospodine, koliko sam vam zahvalan na pažnji koju mi poklanjate, ali moram da
primetim da sadašnji kralj ima trinaest sinova i kćeri, od kojih najstariji već upravlja
zemljom. Čak i da kralj umre, kruna bi sigurno pripala nekome od njih.
-Da, da! Ali su kraljeva deca sva debela i glupa. Ko bi želeo da bude pod vlašću
takvih nakaza? Kad narod Engleske bude shvatio da vladar možeš da im budeš ti,
Stivene... koji si sušta elegancija i šarm i čiji će lik sasvim dobro da izgleda na
kovanom novcu... Čuj! Sav taj svet bio bi zaista veoma tupav ako smesta ne bi bio
ushićen i jurnuo da podrži tvoju stvar!
Džentlmen, pomisli Stiven, razume karakter Engleza daleko manje no što
uobražava.
U tom trenutku im dalji razgovor prekide jedan krajnje varvarski zvuk... neko
dunu u veliki rog. Brojni ljudi skočiše istog časa da zatvore gradske kapije.
Pomislivši da gradu preti neka opasnost, Stiven se uznemireno osvrte oko sebe. -
Gospodine, šta se događa?
-O , običaj je ovih ljudi da svake večeri zatvaraju gradske kapije da osujete
ulazak gadnih nevernika - reče džentlmen umorno - a pod tim podrazumevaju svakoga
sem sebe. Ali reci mi svoje mišljenje, Stivene. Šta bi trebalo da radimo?
-Da radimo, gospodine? U vezi sa čim?
-Sa čarobnjacima, Stivene! Čarobnjacima! Sad mi je jasno da će se, čim tvoja
divna sudbina bude počela da se ostvaruje, oni sigurno umešati. Iako mi nije jasno što
bi se njih ticalo ko je kralj Engleske. Pretpostavljam da, s obzirom na to da su i sami
ružni i glupi, više vole da im je i kralj takav. Ne, oni su nam neprijatelji i sledstveno
tome obaveza nam je da tražimo način da ih najstrašnije uništimo. Otrov? Noževi?
Pištolji?...
Aukcionar im pristupi. - Dvadeset srebrnjaka - reče on polako, odmerenim
glasom kao da izriče zasluženu propast celom svetu.
Džentlmen paperjaste kose zamišljeno odmeri tepih. - Moguće je, razume se -
reče on - da se neko zatvori iza šara na tepihu na hiljadu godina ili više. To je posebno
okrutna sudbina koju ja uvek čuvam za ljude koji su me duboko uvredili... kao što su to
uradili ovi čarobnjaci! Beskrajno ponavljanje boja i šara... da ne pominjem patnju
zbog prašine i poniženje zbog fleka... zatvorenika na kraju uvek dovodi do ludila!
Zatvorenik iz tepiha uvek izlazi rešen da se sveti celom svetu i onda čarobnjaci i
junaci toga doba moraju da se udružuju da ga ubiju ili, što je uobičajenije, da ga po
drugi put zatvore na još hiljadu godina u neki još gnusniji zatvor. I tako on tavori
gajeći ludilo i zle misli dok milenijumi prolaze. Da, tepisi! Možda...
-Hvala vam - Stiven reče hitro aukcionaru - ali mi ne želimo da kupimo ovaj
tepih. Molim vas, gospodine, produžite dalje.
-U pravu si, Stivene - reče džentlmen. - Koliko god da su puni mana, ovi
čarobnjaci dokazali su da su sposobni da izbegavaju opčinjavanje. Moramo da
nađemo neki drugi način da im slomimo duh tako da više ne mogu da nam se
suprotstavljaju! Moramo da ih nateramo da zažale što su se ikad poduhvatili da se
bave magijom!
 35.
Džentlmen iz Notingamšira
Novembar 1814.

Tokom Strejndžovog trogodišnjeg odsustva, gospodin Drolajt i gospodin Lasel

doživeli su malu obnovu njihovog uticaja na gospodina Norela. Svako ko je želeo da
razgovara sa gospodinom Norelom ili da gospodina Norela moli za pomoć morao je
prvo da se obrati njima. Oni su gospodina Norela savetovali kako da se na najbolji
način ophodi prema ministrima, a ministre kako da se na najbolji način ophode prema
gospodinu Norelu. Kao prijatelji i savetnici najuglednijeg engleskog čarobnjaka bili
su u položaju da ih poziva i poznanstvo sa njima traži sav najbogatiji i najpomodniji
svet kraljevstva.
Po Strejndžovom povratku oni su nastavili da posećuju gospodina Norela isto
onako prilježno kao i do tada, ali je sad Strejndžovo mišljenje bilo ono koje je
gospodin Norel najviše želeo da čuje i Strejndžov savet bio je tražen pre svih ostalih.
Prirodno, ovakvo stanje stvari nije im bilo po volji i Drolajt je, posebno, činio sve što
je u njegovoj moći da uveća i podjari ona sitna nezadovoljstva i odbojnost koje svaki
čarobnjak s vremena na vreme oseća prema ponašanju drugog.
- Ne mogu da verujem da ja do sada ne znam nešto što bi moglo da mu naudi -
reče on Laselu jednom prilikom. - Čuju se neke veoma čudne priče o onome što je on
činio u Španiji. Nekoliko ljudi ispričalo mi je da je on tamo digao iz mrtvih celu
armiju pobijenih vojnika da se opet tuku sa Francuzima. Leševi sa smrskanim kostima
i očima poispadalim iz duplji i sve tako neki užas do užasa da jedva možeš i da ga
zamisliš! Šta misliš šta bi Norel rekao kad bi za to čuo?
Lasel uzdahnu. - Voleo bih da mogu da te ubedim koliko je uzaludno to što
pokušavaš da ih zavadiš. Učiniće to oni sami pre ili kasnije.
Nekoliko dana posle Strejndžove posete kralju, okupila se beše gomila prijatelja
i obožavalaca gospodina Norela u biblioteci kuće na Hanover skveru sa namerom da
se divi novom portretu dvojice čarobnjaka koji je uradio gospodin Lorens.43
Gospodin Lasel i gospodin Drolajt bili su tu, baš kao i gospodin i gospođa Strejndž i
nekoliko kraljevih ministara.
Portret je prikazivao gospodina Norela u njegovom običnom sivom kaputu i sa
njegovom staromodnom perikom. I kaput i perika izgledali su pomalo veliki za njega.
Izgledao je kao da se zavukao u njih, a njegove male, plave oči virile su odatle u svet
sa čudnom mešavinom preplašenosti i nadmenosti koja je ser Voltera Poula podsećala
na mačku njegovog sobara. Većina sveta, činilo se, morala je da se malo potrudi da
kaže ma šta laskavo za polovinu slike na kojoj je bio gospodin Norel, ali se baš svako
sa veseljem divio Strejndžovoj polovini. Strejndž je bio naslikan iza gospodina
Norela u položaju polusedećem, poluoslonjenom na mali sto, savršeno opušten, sa
njegovim podrugljivim poluosmehom i očima punim osmeha i tajni i čarolija... taman
kako čarobnjakove oči i treba da budu.
-O , to je kolosalna stvar! - oduševljavala se jedna dama. - Pogledajte samo kako
tama ogledala iza likova ističe glavu gospodina Strejndža.
-Ljudi uvek misle da čarobnjaci i ogledala idu zajedno - žalio se gospodin Norel.
- Nema ogledala u tom delu moje biblioteke.
- Slikari su nepouzdani momci, gospodine, jer uvek preoblikuju svet u skladu sa
nekom od svojih zamisli - reče Strejndž. - U tom smislu oni odista nisu kao
čarobnjaci. A ipak je on ovde od toga napravio finu stvar. To su više vrata nego
ogledalo... takva je to tama. Skoro da osećam promaju odatle. Ne volim što tu sedim
tako blizu... bojim se da bih mogao da dobijem nazeb.
Jedan od ministara, koji nikad ranije nije bio u biblioteci gospodina Norela,
uputi više zadivljenih primedaba o njenom harmoničnom prostranstvu i stilu u kome je
nameštena, a to onda navede i druge ljude da počnu da je hvale.
-Ovo je svakako odaja bez mane - složi se i Drolajt - ali je ona zaista ništavna u
poređenju sa onom u Hartfju Ejbiju! E ta je zaista očaravajuća. Nikad u životu nisam
video ništa što bi me tako oduševilo, ništa što je toliko dovedeno do savršenstva.
Krase je brojni mali zašiljeni lukovi i kupola sa stubovima u gotskom stilu i reljefi
lišća... suvog i uvrnutog lišća, kao sleđenog od neke užasne zimske oluje, a sve
napravljeno od dobre engleske hrastovine, jasenovine i brestovine... sve savršenstvo
do savršenstva. ’Gospodine Norele’, rekao sam mu kad sam to video, ’u vama se kriju
dubine kakve ne možemo ni da naslutimo. Pa vi ste pravi romantik, gospodine.’
Gospodin Norel je izgledao kao da mu ne prija što se o biblioteci u Hartfju
Ejbiju toliko priča, ali gospodin Drolajt svejedno nastavi: - Sve deluje kao da ste u
šumi, prijatnoj maloj šumi u pozno godišnje doba, a povezi knjiga, koji su svi od
tamne kože i suvi od starosti, upotpunjuju taj osećaj. I zaista, izgleda da tamo ima
knjiga koliko i lišća na drveću.
Gospodin Drolajt tu malo zasta. - A da li ste vi ikad bili u Hartfjuu, gospodine
Strejndž?
Strejndž odgovori da nije imao to zadovoljstvo.
 -O , trebalo bi da pođete! - osmehnu se Drolajt pakosno. - Zaista bi trebalo.
Tamo ima šta da se vidi.
Norel zabrinuto pogleda Strejndža, ali Strejndž ne reče ništa. On beše svima
okrenuo leđa i pažljivo je posmatrao svoj portret.
Kad se ostali udaljiše i povedoše razgovor o nečemu drugom, ser Volter
promrmlja: - Ne treba da vam smeta njegov pogani jezik.
-Mmm? - promumla Strejndž. - O , nije to u pitanju. Ogledalo me zanima. Zar ne
izgleda tako da čovek prosto može da ušeta u njega? Ne bi to bilo tako teško, rekao
bih. Mogla bi da se primeni čin otkrovenja. Ili razmršenja. Ili možda i obe čini. I put
bi pred čovekom bio otvoren. Jedan korak napred i daleko si.
I on se tu osvrnu oko sebe... - A ima dana kad poželim da sam na drugom mestu.
-Gde to?
Ser Volter bio je iznenađen; nije postojalo mesto koje mu je bilo toliko po volji
koliko London sa njegovim uličnim svetiljkama i radnjama, kafanama i klubovima,
hiljadama zgodnih žena i hiljadama raznolikih glasina i ogovaranja, pa je mislio da to
isto mora da oseća i svako drugi.
Strejndž ponovo uzdahnu i njegova desna noga nestrpljivo trupnu po tepihu
gospodina Norela, kao u nagoveštaju da će ga, ako sam ubrzo ne odluči da pođe
zaboravljenim stazama, ona sama tamo povesti.
Do dva sata su već svi posetioci otišli, a gospodin Norel, koji je bio veoma rad
da izbegne svaki razgovor sa Strejndžom, ode uza stepenice i sakri se u njegovoj
maloj sobi u zadnjem delu kuće na drugom spratu. Tu sede za sto i predade se poslu.
Ubrzo zaboravi i Strejndža i pominjanje biblioteke u Hartfju Ejbiju i sve
neprihvatljive osećaje koje je Drolajtov govor izazvao. Stoga se pomalo smete kad
koji minut iza toga Strejndž pokuca na vrata i uđe.
-Molim vas za izvinjenje što vam smetam, gospodine, ali ima nešto što želim da
vas pitam.
-Oh! - izusti gospodin Norel nervozno. - Pa, razume se, uvek sam srećan kad
mogu da odgovorim na svako vaše pitanje, ali baš sad pred sobom imam jedan posao
koji, bojim se, ne smem da zanemarim. Razgovarao sam sa lordom Liverpulom o
našem planu da magijom zaštitimo obale Velike Britanije od oluja i on se time veoma
oduševio. Lord Liverpul je rekao da more svake godine uništava imovinu vrednu
stotinama hiljada funti. Lord Liverpul kaže da zaštita imovine treba da bude
prvenstveni zadatak magije u mirnodopsko doba. I kao i uvek njegovo gospodstvo želi
da ta stvar bude obavljena smesta, a to je veliki posao. Samo za kornvolski okrug
potrebna je nedelja dana. Bojim se da naš razgovor moramo da odložimo za neko
drugo vreme.
Strejndž se osmehnu. - Ako je potreba za magijom tako hitna, gospodine, onda je
bolje da vam pomognem pa možemo da razgovaramo dok budemo radili. Odakle
počinjete?
-Od Jarmuta.
-A čime se služite? Belasizom?
-Ne, ne Belasizom. Ima jedna rekonstrukcija Stouksijeve magije za umirenje
olujnih voda u Lančesterovom Govoru ptica. Nisam toliko skrenuo da pretpostavim
da Lančester može da se poredi sa Stouksijem, ali je on najbolje što imamo. Napravio
sam male ispravke kod Lančestera i dodao još Pivensijeve čini Pariranje i Nadzor.44
I tu gospodin Norel gurnu preko stola neke papire Strejndžu. Strejndž ih pažljivo
prouči i onda i sam poče da radi.
Posle nekog vremena, Strejndž reče: - Nedavno sam u Ormskirkovim
Otkrovenjima trideset i šest drugih svetova naišao na pomen kraljevstva koje leži iza
ogledala, kraljevstva koje je očevidno puno ugodnih puteva kojima putnik može da
stigne sa jednog mesta na drugo.
U običnim okolnostima ovo ne bi bilo po volji gospodina Norela, ali mu je toliko
laknulo kad je otkrio da Strejndž ne namerava da se sa njim prepire zbog biblioteke u
Hartfju Ejbiju, da posta strašno razgovorljiv. - O , da, zaista! Odista postoji put koji
spaja sva ogledala na svetu. To je bilo dobro poznato velikanima srednjeg veka. Nema
sumnje da su njihovim putevima često koračali. Bojim se da ne mogu da vam o tome
dam neko bliže obaveštenje. Pisci koje sam imao prilike da proučavam opisuju ih na
drugi način. Ormskirk kaže da su to putevi preko širokih, mračnih vresišta, dok
Hikman to naziva prostranom kućom sa mnogim mračnim prolazima i velikim
stepeništima45. Hikman kaže da u okviru te kuće postoje kameni mostovi koji
premošćuju duboke ambise i kanale kojima između kamenih zidova teče crna voda... u
kom smeru i u koje svrhe niko ne ume da objasni.
Gospodina Norela iznenada obuze izvrsno raspoloženje. Spokojno sedenje uz
gospodina Strejndža i bavljenje magijom za njega je bilo vrhunsko uživanje. - I kako
napreduje članak za sledeći broj Džentlmenovog magazina? - upita on.
Strejndž se za trenutak zamisli. - Nisam ga još sasvim završio - reče on.
-O čemu se radi? Ne, ne govorite mi ništa! Jedva čekam da ga pročitam! Da li
biste mi ga sutra doneli?
-O ! Sutra svakako.
Te večeri Arabela uđe u dnevnu sobu svoje kuće na trgu Soho i veoma se
iznenadi kad vide da je u njoj tepih sav pokriven malim komadima papira na kojima
su bile ispisane čini i beleške i delovi razgovora sa Norelom. Strejndž je stajao na
sredini sobe, zurio dole u papire i cupkao kosu.
-Šta za ime sveta da napišem za sledeći broj Džendmenovog magazina? - upita
on.
-Ne znam, ljubavi moja. Zar ti gospodin Norel nije dao neke sugestije?
Strejndž se namršti. - On iz nekog razloga misli da je članak već završen.
-Pa šta je sa drvećem i magijom? - upita Arabela. - Pa pre samo neki dan
govorio si koliko je to zanimljiv predmet i pitao se zašto je toliko zapostavljan.
Strejndž dohvati čist list hartije i užurbano stade na njemu da piše pribeleške. -
Sa drvetom hrasta može da bude sklopljeno prijateljstvo i ono će da ti pomaže protiv
neprijatelja ako zaključi da je tvoja stvar pravedna. Breza je veoma poznata po tome
što pruža vrata za ulazak u Fejri. Jasen nikad neće prestati da jadikuje sve dok se kralj
Gavran ne vrati kući.46 Ne, ne! Ovo neće valjati. Ne mogu ovo da pišem. Norel će da
dobije srčani napad.
I on zgužva papir i baci ga u vatru.
-O! Onda bi na trenutak mogao da poslušaš šta ja imam da kažem - reče Arabela.
- Bila sam juče u poseti kod ledi Vestbi gde sam srela veoma čudnu mladu damu koja
je izgleda u uverenju da je ti učiš da se bavi magijom.
Strejndž na trenutak diže pogled. - Nikoga ja ne učim da se bavi magijom - reče
on.
-Ne, ljubavi moja - reče Arabela strpljivo. - Znam da ti to ne radiš. Zato cela
stvar i jeste neobična.
-A kako je ime te zbunjene mlade osobe?
-Gospođica Grej.
-Ne poznajem je.
-Pametna devojka koja ima stila, ali nije posebno zgodna. Očevidno je veoma
bogata i apsolutno je luda za magijom. Svi to kažu za nju. Ona nosi lepezu ukrašenu
tvojim slikama... tvojim i gospodina Norela... i pročitala je baš svaku reč koju ste ti i
lord Portišed ikad objavili.
Strejndž je zamišljeno zurio u nju nekoliko trenutaka, tako da Arabela greškom
pretpostavi da razmišlja o onome što mu je rekla. Ali kad progovori, u glasu se
osećao blagi prekor. - Ljubavi moja, stojiš mi na papirima - reče joj pa je uze za ruku
i nežno je povede u stranu.
-Ona mi je rekla da ti je platila četiri stotine gvineja za privilegiju da ti bude
učenik. Rekla je takođe da si joj zauzvrat poslao pisma sa opisima čini i preporukama
za knjige koje treba da čita.
-Četiri stotine gvineja! E pa, to jeste neobično. Mogao sam i da zaboravim mladu
damu, ali četiri stotine gvineja ne bih mogao da zaboravim.
Komad papira na podu privuče mu pažnju i on ga diže i stade da čita.
-U početku sam mislila da je ona izmislila ovu priču sa namerom da me načini
ljubomornom i izazove razdor među nama, ali njena manija izgleda nije od te vrste.
Nije tvoja ličnost ono čemu se ona divi već je to tvoja profesija. Ne mogu celu stvar
da uhvatim ni za glavu ni za rep. Kakva to pisma mogu da budu? Ko li je mogao da ih
napiše?
Strejndž dohvati malu beležnicu (desi se da je to bila baš Arabelina beležnica za
vođenje domaćih poslova i uopšte nije imala veze sa njim) i stade da u nju zapisuje
beleške.
-Džonatane!
-Mmm?
-Šta da kažem gospođici Grej kad je sledeći put budem videla?
-Pitaj je za četiri stotine gvineja. Reci joj da ih još nisam primio.
-Džonatane! Ovo je ozbiljna stvar.
-O ! Potpuno se slažem. Malo je stvari koje su toliko ozbiljne koliko četiri
stotine gvineja.
Arabela ponovi da je to najneobičnija stvar na svetu. Reče mu da je veoma
zabrinuta zbog tog slučaja sa gospođicom Grej i dodade da bi volela da on razgovara
sa gospođicom Grej kako bi se ta misterija razrešila. Ali ona sve ovo reče samo da
umiri sebe jer je savršeno dobro znala da joj on više ne poklanja pažnju.
Nekoliko dana kasnije Strejndž i ser Volter Poul igrali su bilijar kod „Bedforda“
u Kovent Gardenu. Igra je zapala u ćorsokak kad je ser Volter počeo, kao i obično, da
optužuje Strejndža da bilijarske kugle prebacuje preko stola uz pomoć magije.
Strejndž izjavi kako ništa slično nije uradio.
-Video sam vas kako se pipate za nos - požali se ser Volter.
-Blagi bože! - zavapi Strejndž. - Čovek sme da kine, je li tako? Nazebao sam.
Dvojica prisutnih prijatelja i Strejndža i ser Voltera, potpukovnik Kohun Grant i
pukovnik Meningem, koji su posmatrali igru, rekoše da im, ako Strejndž i ser Volter
žele prosto da se prepiru, za to nije potrebno da zauzimaju bilijarski sto, zar ne?
Kohun Grant i pukovnik Meningem nabacivali su time da ima i drugih ljudi... više
sklonih samoj igri... koji čekaju da igraju. Ovo na nesreću, jer je počelo da se
pretvara u opštu prepirku, navede dva džentlmena sa sela da promole glavu kroz vrata
i upitaju kad bi sto mogao da bude slobodan za igru, nesvesni da je četvrtkom uveče
bilijarska sala kod „Bedforda“ uglavnom smatrana za lično vlasništvo ser Voltera
Poula i Džonatana Strejndža i njihovih najbližih prijatelja.
-Reči mi moje - odgovori im Kohun Grant - ne znam. Ali verovatno neće još
dugo.
Prvi od dvojice džentlmena sa sela bio je čvrsto građena osoba prijatnog izgleda
i držanja u kaputu od teškog smeđeg sukna i sa čizmama koje bi više pristajale za
pokazivanje na nekom seoskom vašaru no na mondenskom mestu kao što je bio
„Bedforfd“. Drugi džentlmen sa sela bio je mlitav sitni čovek sa izrazom i držanjem
večne zapanjenosti.
-Ali, gospodine - reče prvi čovek obraćajući se Strejndžu tonom beskrajne
razložnosti - vi pričate, a ne igrate. Gospodin Tentoni i ja smo iz Notingamšira.
Naručili smo večeru, ali nam je rečeno da treba da čekamo još jedan sat da se spremi.
Pustite nas da igramo dok vi završite ćaskanje i onda bismo vam drage volje
prepustili sto ponovo.
Njegovo držanje dok je ovo govorio bilo je savršeno učtivo, a ipak je prilično
ozlojedilo Strejndžovo društvo. Sve na njemu svedočilo je da je seljak ili trgovac i
nije im prijalo što je sebi dozvolio da im govori šta da rade.
-Ako proučite sto - reče Strejndž - videćete da smo tek počeli. Tražiti od
džentlmena da prekine igru pre no što je ona završena... e pa, gospodine, to je stvar
koja se nikad nije dogodila kod ’Bedforda.
-Ah! Zar nije? - reče džentlmen iz Notingamšira ljubazno. - Onda vas molim za
izvinjenje. Ali možda vam neće smetati da mi kažete hoće li to da bude kratka ili duga
igra?
-Već smo vam to rekli - reče Grant. - Ne znamo.
I on Strejndžu uputi pogled koji je jasno govorio: „Ovaj je momak veoma glup.“
I upravo u ovom trenutku džentlmen iz Notingamšira počeo je da sumnja da
Strejndžovo društvo ne samo da prosto neće da mu izađe u susret, već da je prema
njemu namerno neotesano. On se namršti i pokaza na mlitavog sitnog čoveka sa
zapanjenim izrazom koji je stajao do njega. - Ovo je prva poseta Londonu gospodina
Tentonija i on ne želi da dolazi ponovo. Ja sam posebno želeo da mu pokažem kafanu
kod ’Bedforda, ali nisam verovao da ću tu da sretnem ljude koji nisu predusretljivi.
-Pa, ako vam se ovde ne sviđa - reče Strejndž ljutito - onda jedino mogu da vam
savetujem da se vratite kući gde god to bilo... Ništašir47, mislim da rekoste?
Kohun Grant uputi džentlmenu iz Notingamšira jedan veoma hladan pogled i reče
kao da ne govori nikom posebno: - Uopšte me ne čudi što je zemljoradnja tako
zaparložena. Seljaci su danas svi na odmoru. Čovek može da ih sretne po svim
odmaralištima u kraljevstvu. Misle jedino na svoje zadovoljstvo. Zar nema žita koje
treba da se seje u Notingamširu, pitam se? Nema li svinja koje treba da budu
nahranjene?
-Gospodin Tentoni i ja nismo seljaci, gospodine! - uzviknu džentlmen iz
Notingamšira uvređeno. - Mi smo pivari. ’Getkomb i Tentoni Jako Crno’ naše je
najslavnije pivo i čuveno je u tri okruga!
-Hvala vam, ali mi imamo piva i pivara i ovde u Londonu - reče pukovnik
Meningem. - Molim vas, nemojte zbog nas da se zadržavate.
-Ali nismo ovde zato da bismo prodavali pivo! Došli smo daleko plemenitijim
povodom od toga! Gospodin Tentoni i ja smo zaljubljenici u magiju! Smatramo da je
dužnost svakoga Engleza koji je patriota da se zainteresuje za tu oblast. London više
nije samo glavni grad Velike Britanije... on je i centar naše učenosti o magiji. Već
dugo godina najdraža želja gospodina Tentonija je da uči magiju, ali je ta umetnost
bila u tako bednom stanju da ga je to teralo u očaj. Njegovi prijatelji pomagali su mu
da se razvedri. Govorili smo mu da stvari počinju da se popravljaju tek kad postanu
loše toliko da gore ne mogu biti. I bili smo u pravu, jer skoro u jedan mah su se
pojavila dva najveća čarobnjaka koje je Engleska ikad imala. Govorim, razume se, o
gospodinu Norelu i gospodinu Strejndžu! Čuda koja su oni izveli pružili su Englezima
osnov da blagosiljaju zemlju u kojoj su rođeni i gospodinu Tentoniju nadu da bi
jednoga dana i on mogao da bude jedan od njih.
-Zaista? E pa, moje je uverenje da će se razočarati - reče Strejndž.
-E onda, gospodine, više niste mogli da pogrešite! - uzviknu džentlmen iz
Notingamšira pobedonosno. - Gospodina Tentonija je magijskim veštinama podučavao
gospodin Strejndž lično!
Na nesreću. Strejndž se u tom trenutku naginjao preko stola i ravnotežu održavao
na jednoj nozi kako bi bilijarsku kuglu bolje naciljao štapom. I toliko ga iznenadi to
što je čuo da sasvim promaši svoj cilj, pogodi vrhom štapa ivicu stola i pade na pod.
-Mislim da tu mora da je neka greška - reče Kohun Grant.
-Ne, gospodine. Nije greška - reče džentlmen iz Notingamšira smireno ali
zajedljivo.
Strejndž, ustajući sa poda, upita: - A kako izgleda... taj gospodin Strejndž?
-Avaj - odgovori džentlmen iz Notingamšira - o tome ne mogu da vam pružim
bilo kakvo bliže obaveštenje. Gospodin Tentoni nikad nije sreo gospodina Strejndža.
Obrazovanje gospodina Tentonija obavljeno je isključivo preko pisama. Ali mi se
veoma nadamo da ćemo gospodina Strejndža da sretnemo na ulici. Sutra najbrže što
možemo idemo na trg Soho sa namerom da mu vidimo kuću.
-Pisama! - uz viknu Strejndž.
-Ja bih rekao da obrazovanje dopisivanjem mora biti nižeg reda - reče ser Volter.
-Nikako! - uzviknu džentlmen iz Notingamšira. - Pisma gospodina Strejndža puna
su zdravih saveta i značajnih uvida u stanje engleske magije. Kako je jedva pre neki
dan gospodin Tentoni pisao je gospodinu Strejndžu da mu pošalje bajalicu za
zaustavljanje kiše... u našem delu Notingamšira, znate, mnogo pada kiša. Odmah
sledećeg dana gospodin Strejndž mu je otpisao i rekao da ih, mada zaista postoje čini
koje mogu da pomeraju kišu i sunce, kao figure na šahovskoj tabli, on nikada ne bi
primenjivao osim u najvećoj nuždi i savetovao gospodinu Tentoniju da sledi njegov
primer. Engleska magija, rekao je gospodin Strejndž, iznikla je sa engleskog tla pa joj
je na neki način u tome pomogla i engleska kiša. Gospodin Strejndž je rekao da
baratanje engleskim vremenom znači baratanje Engleskom, a baratanjem Engleskom
mi rizikujemo da uništimo i same temelje engleske magije. Takvo njegovo tumačenje
mi smo ocenili kao najblistaviji dokaz genija gospodina Strejndža, je li tako,
gospodine Tentoni?
I džentlmen iz Notingamšira tu malo gumu svoga prijatelja što ovoga natera da
trepne nekoliko puta.
-Da li ste ikad rekli tako nešto? - promrmlja ser Volter.
-Auh! Mislim da jesam - reče Strejndž. - Verujem da sam rekao nešto slično...
kad li ono beše? Prošlog petka, pretpostavljam.
-I kome ste to rekli?
-Norelu, razume se.
-A da li je bila prisutna još neka osoba?
Strejndž načas zasta. - Drolajt - reče zatim lagano.
-Ah!
-Gospodine - reče Strejndž džentlmenu iz Notingamšira. - Molim vas da me
izvinite ako sam vas maločas uvredio. Ali vi morate da priznate da je u načinu na koji
ste govorili bilo nešto što nije sasvim... Ukratko, imam preku narav, a vi ste me
džarnuli. Ja sam Džonatan Strejndž i žao mi je što moram da vam kažem da do danas
nisam čuo ni za vas ni za gospodina Tentonija. Veoma sumnjam da smo i gospodin
Tentoni i ja žrtve jednog beskrupuloznog čoveka. Pretpostavljam da mi je gospodin
Tentoni plaćao za svoje obrazovanje? Smem li da vas pitam kuda je slao svoj novac?
Ako je svoj novac slao u ulicu Litl Rajder onda ću imati dokaz koji mi je potreban.
Na nesreću, džentlmen iz Notingamšira i gospodin Tentoni zamišljali su Strejndža
kao visokog čoveka širokih prsa sa dugom belom bradom, odmerenog, otmenog
govora i staromodnog odevanja. Kako je gospodin Strejndž koji je stajao pred njima
bio vitak, lepo obrijan, brzog govora i obučen taman kao i svaki drugi bogati
londonski džentlmen koji prati modu, oni u početku nisu mogli da budu uvereni da je
pred njima prava osoba.
-E pa, to je bar lako rešiti - reče Kohun Grant.
-Razume se - reče ser Volter. - Pozvaću kelnera. Možda će reč sluge postići ono
što reč džentlmena nije mogla. Džone! Dođi ovamo! Potreban si nam.
-Ne, ne, ne! - viknu Grant. - Uopšte nisam na to mislio. Džone, slobodan si. Nisi
nam potreban. Bezbroj je stvari koje gospodin Strejndž može da učini i dokaže svoje
nedostižno čarobnjaštvo više od bilo kakvih uveravanja. On je, na kraju, Najveći
Čarobnjak ovoga doba.
-Ta titula - reče džentlmen iz Notingamšira - valjda pripada gospodinu Norelu?
Kohun Grant se osmehnu. - Pukovnik Meningem i ja smo u Španiji imali čast,
gospodine, da služimo pod Njegovom visošću, vojvodom od Velingtona. Uveravam
vas da tamo uopšte nismo znali za gospodina Norela. Gospodin Strejndž, ovaj
džentlmen ovde, bio je onaj kome smo verovali. E sad, ako on izvede neko
zapanjujuće magijsko delo mislim da više nećete moći da sumnjate pa sam siguran da
vam vaše veliko uvažavanje engleske magije i engleskih čarobnjaka neće dozvoliti da
i dalje ćutite. Siguran sam da onda nećete odbiti da mu kažete sve što se odnosi na ta
krivotvorena pisma.
I tu Grant upitno pogleda džentlmena iz Notingamšira.
-Pa - reče džentlmen iz Notingamšira - vi ste veoma čudan skup džentlmena,
moram da kažem, i ne znam šta vam znači ovaj pokušaj da mi prodate ovakvu priču.
Otvoreno ću vam reći da bih bio veoma iznenađen kad bi se pokazalo da su pisma
krivotvorena kad u njima iz svake linije, iz svake reči izbija duh engleske magije!
-Ali - reče Grant - ako je, kao što mi pretpostavljamo da jeste, taj prevarant
iskoristio reči koje je stvarno izgovorio gospodin Strejndž da bi ostvario svoju
obmanu, onda bi to bilo objašnjenje, zar ne? E sad, sa namerom da dokaže da je čovek
za koga mi tvrdimo da jeste, gospodin Strejndž će da vam pokaže nešto što nijedan
živi čovek nije video!
- Zašto? - upita džentlmen iz Notingamšira. - Šta će on da uradi?
Grant se široko osmehnu i okrete Strejndžu kao da je i sam iznenada zahvaćen
radoznalošću. - Da, Strejndže, reci nam. Šta ćeš da uradiš?
Ali je ser Volter bio taj koji odgovori. On klimnu glavom prema venecijanskom
ogledalu koje je zauzimalo veći deo jednog zida i u tom trenutku odražavalo samo
tamu, i reče: - Ušetaće u ono ogledalo i više se neće pojaviti napolju.
 36.
Sva ogledala sveta
Novembar 1814.

Selo Hempsted smešteno je devet kilometara severno od Londona. U doba naših

dedova bio je to savršeno neugledan skup farmi i seoskih kuća, ali je postojanje
jednog tako čisto seljačkog mesta u blizini Londona privuklo veliki broj sveta da ga
poseti i uživa u svežem vazduhu i bujnom zelenilu. Radi njihove zabave sagrađeno je
trkalište za konje i travnati teren za kuglanje. Pekare i bašte u kojima je služen čaj
nudile su okrepljenje. Bogati ljudi kupovali su tu letnjikovce i Hempsted je brzo
postao ono što je danas: jedno od najomiljenijih odmarališta londonskog pomodnog
sveta. U veoma kratkom vremenskom periodu obično selo poraslo je do veličine
vredne poštovanja... postalo je skoro mali grad.
Dva sata posle događaja u kome su se ser Volter, potpukovnik Grant, pukovnik
Meningem i Strejndž prepirali sa džentlmenom iz Notingamšira, jedna kočija ušla je u
Hempsted sa londonskog druma i skrenula u taman sokak natkriljen žbunjem i granama
zove, jorgovana i gloga. Kočija stiže do kuće na kraju sokaka gde stade i gospodin
Drolajt izađe iz nje.
Zgrada je nekad pripadala seoskom imanju, ali je poslednjih godina doživela
znatna poboljšanja. Negdašnji njeni sitni prozori - pravljeni pre da osujete zimu no da
propuštaju svetlost - sad su bili veliki i pravilni; trem sa stubovima zamenio je
neugledna seljačka vrata; seosko dvorište sasvim je očišćeno i zasađeno ružama i
ukrasnim žbunjem.
Gospodin Drolajt pokuca na vrata. Služavka mu otvori i smesta ga sprovede u
dnevnu sobu. Soba nekad mora da je bila seoska gostinska. ali su sva njena
nekadašnja obeležja nestala pod skupocenim francuskim tapetama, raskošnim
persijskim tepisima i engleskim nameštajem poslednje izrade i stila.
Drolajt nije čekao više od nekoliko minuta kad se vrata otvoriše i jedna dama
uđe u sobu. Bila je visoka, fino građena i lepa. Njena haljina bila je od skerletnog
baršuna, a njen beli vrat krasila je umetnički obrađena ogrlica od crnih perli.
Kroz otvorena vrata, na drugoj strani hodnika, mogla je da se vidi odaja za
obedovanje uređena isto onako raskošno kao i dnevna soba. Po priboru za jelo na
stolu moglo je da se zaključi da je dama obedovala sama. Izgleda da je crvenu haljinu
i ogrlicu stavila samo radi ličnog zadovoljstva.
-Ah, madam! - dočeka je Drolajt i poskoči. - Nadam se da ste dobro?
Ona nehajno odmahnu rukom. - Pretpostavljam da jesam. Onoliko koliko to
uopšte mogu da budem bez društva i bez raznolikosti u zanimanjima.
-Šta?! - zavapi Drolajt. - Zar ste ovde sami?
-Imam jednu družbenicu... staru tetku. Ona mi preporučuje religiju.
-Oh, madam! - uzviknu Drolajt. - Ne trošite energiju na molitve i propovedi.
Utehu tu nećete naći. Usredsredite, umesto toga, svoje misli na osvetu.
-I hoću - reče ona jednostavno pa sede na sofu nasuprot prozoru. - A kako su
gospodin Strejndž i gospodin Norel?
-O , zaposleni, madam! U poslu, u poslu, u poslu! Voleo bih za njihovo dobro,
kao i za vaše, da su manje zauzeti. Upravo juče se gospodin Strejndž posebno za vas
raspitivao. Želeo je da zna da li ste bodri duhom. ‘O , podnošljivo’, odgovorio sam
mu ja, ‘jedva podnošljivo’. Gospodin Strejndž je šokiran, madam, iskreno šokiran
bezdušnim ponašanjem vaših rođaka.
-Zaista? Volela bih da se njegovo ogorčenje iskaže na mnogo opipljiviji način -
hladno reče ona. - Platila sam mu više od hiljadu gvineja, a on nije učinio ništa.
Dojadilo mi je da stvari uređujem preko posrednika, gospodine Drolajte. Prenesite
gospodinu Strejndžu moje pozdrave. Recite mu da sam spremna da se sa njim sretnem
na mestu koje on odabere i u svako doba dana i noći. Sasvim mi odgovara bilo koje
doba. Ja nemam drugih obaveza.
-Ah, madam! Kako bih voleo da mogu da učinim to što od mene tražite. I koliko
bi to voleo i sam gospodin Strejndž! Ali bojim se da je to sasvim nemoguće.
-Tako vi kažete, ali od vas nisam čula razlog za to... bar ne takav koji bi mogao
da me zadovolji. Pretpostavljam da gospodin Strejndž strepi od mišljenja ljudi koji bi
mogli da nas vide zajedno. Ali naš susret može da bude i sasvim privatan. Niko ne
mora da zna.
-O, madam! Vi ste potpuno pogrešno razumeli karakter gospodina Strejndža!
Ništa na svetu ne bi mu bilo milije od toga da svetu pokaže koliko prezire vaše
mučitelje. Obazrivost koju pokazuje samo je vašeg dobra radi. On se boji...
Ali čega se to boji gospodin Strejndž dama ne saznade nikad, jer u tom trenutku
gospodin Drolajt zastade usred reči i pogleda oko sebe sa izrazom krajnjeg
zaprepašćenja na licu. - Šta to, za ime sveta, bi? - upita pri tom.
Izgledalo je kao da su se negde otvorila neka vrata. Ili, moguće, više vrata
odjednom. Stvoren je osećaj kao da je povetarac uleteo u kuću i sa sobom doneo
upola zaboravljene mirise davnog detinjstva. Dođe do promene položaja izvora
svetlosti jer senke stvari u sobi padoše u pravcima koje prethodno nisu zauzimale. Ne
zbi se ništa određenije od toga, a ipak, kao što to često biva kad se magija odvija,
oboje, i Drolajt i dama, dobiše nepokolebljiv utisak da ništa u vidljivom svetu nije
tako pouzdano kao ranije.
Visoko ogledalo visilo je na zidu iza sofe na kojoj je dama sedela. U njemu se
odražavao drugi veliki beli mesec u drugom visokom tamnom prozoru druge
poluosvetljene dnevne sobe. Ali Drolajt i dama u ogledalu se uopšte nisu videli.
Umesto toga, bila je tu neka vrsta neodređenosti, koja postade neka vrsta obrisa senke,
koja postade tamna prilika nekoga ko je nailazio ovamo ka njima. Po putanji koju je ta
osoba odabrala jasno je moglo da se vidi da soba u ogledalu uopšte ne liči na ovu,
originalnu, koju bi trebalo da odražava te da su samo zahvaljujući čudnim trikovima
svetla i perspektive - kakve čovek može da vidi u pozorištu - te dve odaje izgledale
iste. Izgledalo je da je soba u ogledalu u stvari dugi hodnik. Kosu i kaput misteriozne
prilike cimao je vetar koji nije mogao da se oseti ovde u sobi gde su sedeli i, mada je
on žustro koračao prema staklu koje je odaje razdvajalo, videlo se da mu treba nešto
vremena da dotle stigne.
Ali konačno on stiže do stakla i tu nasta jedan trenutak kad mu tamni oblik posta
veoma velik dok mu je lice i dalje bilo u senci.
I onda Strejndž iskoči iz ogledala veoma spretno, osmehnu se svojim
najšarmantnijim osmehom i pozdravi i Drolajta i damu sa: -Dobro veče.
Pričeka zatim jedan čas kao da pruža priliku još nekom da nešto kaže i onda, kad
se niko ne javi, reče: - Nadam se da ćete biti tako dobri, madam, i oprostiti mi što kod
vas dolazim ovako kasno. Istinu da vam kažem, put kojim sam išao bio je malo
vijugaviji no što sam očekivao. Skrenuo sam na pogrešnom mestu i malo je
nedostajalo da stignem na... e pa, zaista ne znam gde to.
Zastade ponovo, kao da čeka da ga neko pozove da sedne. Kad to niko ne učini,
sede nepozvan.
Drolajt i dama nemo su piljili u njega. On im se osmehnu.
-Upoznavao sam se sa gospodinom Tentonijem - reče on Drolajtu. - Veoma
ljubazan džentlmen, ali nije mnogo pričljiv. Njegov prijatelj, gospodin Getkomb,
rekao mi je sve što sam želeo da znam.
-Vi ste gospodin Strejndž, je li tako? - reče dama u crvenoj haljini.
-Jesam, madam.
-Ovo je zaista srećan događaj. Gospodin Drolajt upravo mi je objašnjavao zašto
vi i ja nikad ne možemo da se sretnemo.
-Istina je, madam, da do večeras okolnosti nisu bile naklonjene našem susretu.
Gospodine Drolajte, molim vas da obavite predstavljanje.
Drolajt progunđa da je dama u crvenoj haljini gospođa Bulvort.
Strejndž se diže, pokloni se gospođi Bulvort i opet sede.
-Gospodin Drolajt vas je, verujem, upoznao sa užasnom situacijom u kojoj se
nalazim? - reče gospođa Bulvort.
Strejndž načini jedan mali pokret koji je mogao da znači jednu stvar ili je mogao
da znači drugu stvar, a mogao je da bude i sasvim bez značenja. On reče: - Priča
osobe sa strane nikad ne može da se poredi sa pričom osobe neposredno umešane u
zbivanja. Postoje možda ključne stvari koje je gospodin Drolajt, iz ovog ili onog
razloga, izostavio. Učinite mi po volji, gospođo. Dozvolite mi da to čujem od vas.
 -Sve?
-Sve.
-U redu. Ja sam kao što znate ćerka džentlmena iz Northemptonšira. Imovina
moga oca je veoma velika. Po tome smo među prvim ljudima u okrugu. Ali moja
porodica uvek me je ubeđivala da bih zbog lepote i onoga što sam ostvarila mogla da
zauzmem čak i viši položaj u svetu. Pre dve godine sam se veoma dobro udala.
Gospodin Bulvort je bogat i kretali smo se u najmondenskijim krugovima. Ali ja i
dalje nisam bila srećna. U leto prošle godine imala sam nesreću da sretnem čoveka
koji je sve što gospodin Bulvort nije: zgodan, pametan, zabavan. Nekoliko kratkih
nedelja uverilo me je da mi je do tog čoveka stalo više no do bilo koga drugog.
I ona tu lako sleže ramenima. - Dve nedelje pre Božića, napustila sam
muževljevu kuću u društvu toga čoveka. Nadala sam se... očekivala, uistinu... da ću da
se razvedem od gospodina Bulvorta i udam se za njega. Ali to nije bila i njegova
namera. Krajem januara mi smo se posvađali i moj prijatelj me je napustio. On se
vratio u svoj dom i svim svojim uobičajenim navikama, ali za mene povratka na staro
nije bilo. Muž me se odrekao. Moji prijatelji odbijali su da me vide. Bila sam
prisiljena da se vratim ocu. On mi je rekao da će za mene da se pobrine do kraja mog
života, ali da zauzvrat ja moram da živim u potpunoj povučenosti. Ne smem više da
idem na balove, zabave, ne smem da se viđam sa prijateljima. Ne smem više ništa.
Neko vreme gledala je u daljinu i ćutala, kao da razmišlja o svemu što je
izgubila, ali se brzo otrese te sete i izjavi: - A sad na posao!
I ona ode do malog stola i iz fioke izvuče papir koji onda dade Strejndžu. -
Napravila sam, kako ste mi savetovali, spisak osoba koje su me izdale - reče pri tom.
-Ah, rekao sam vam da napravite spisak, je li? - reče Strejndž uzimajući papir. -
Baš sam poslovan! A i spisak je baš poduži.
-Oh! - uzdahnu gospođa Bulvort. - Svako ime biće smatrano za poseban zadatak i
vi ćete naknadu dobiti za svako od njih pojedinačno. Uzela sam slobodu da pored
svakog imena napišem kaznu koju ja verujem da zaslužuje. Ali vaše vrhunsko
poznavanje magije može da predloži druge sudbine koje daleko više priliče mojim
neprijateljima. Bilo bi mi drago da prihvatim i vaše preporuke.
-Ser Džejms Sodvel. Kostobolja - pročita Strejndž.
- Moj otac - objasni gospođa Bulvort. - Na smrt me je zamorio govorancijama o
mom podlom karakteru i zauvek me je isterao iz moga doma. Po mnogo čemu on je
uzročnik sveg moga jada. Volela bih da mogu da stegnem srce i namenim mu neku još
težu bolest. Ali ne mogu. Pretpostavljam da je to ono što se naziva ženskom
bolećivošću.
 -Kostobolja je izuzetno bolna - primeti Strejndž. - Tako mi je bar rečeno.
Gospođa Bulvort nestrpljivo mahnu rukom.
-Gospođica Elizabet Čerč - nastavi Strejndž. - ’Da joj se raskine veridba.’ Ko je
gospođica Elizabet Čerč?
-Moja rođaka... zamoran, neprivlačan tip devojke. Niko joj nije poklanjao ni
najmanju pažnju dok se ja nisam udala za gospodina Bulvorta. Sad čujem da treba da
se uda za sveštenika i da joj je moj otac dao ček da plati venčanje i kupi nameštaj.
Otac je uz to obećao Lizi i svešteniku da će da upotrebi sav svoj uticaj da im obezbedi
sve što im treba. Život treba da im bude lagodan. Treba da žive u Jorku gde će da
prisustvuju svim zabavama, večerama i balovima i uživaju u svim zadovoljstvima
koja bi trebalo da budu moja. Gospodine Strejndž - zavapi ona pokazujući najednom
mnogo energije - sigurno postoje čini koje sveštenika mogu da navedu da zamrzi i sam
pogled na Lizi! Da ga nateraju da se stresa i od samog zvuka njenog glasa!
-Ne znam - reče Strejndž. - Nikad o tome ranije nisam razmišljao. Pretpostavljam
da bi morale da postoje.
I on spusti pogled na spisak. - ’Gospodin Bulvort...’?
-Moj suprug - reče ona.
-... ’Da bude izujedan od pasa.’
-Ima nekoliko tih ogromnih crnih zveri koje ceni više od bilo kog ljudskog
stvorenja.
-’Gospođa Bulvort starija’... majka vašeg muža, pretpostavljam... ’Da bude
udavljena u bačvi za pranje rublja. Da bude ugušena njenim ličnim slatkim od kajsija.
Da bude slučajno ispečena u furuni za hleb.’ To je tri smrti za jednu ženu. Oprostite
mi, gospođo Bulvort, ali najveći čarobnjaci koji su ikad živeli ne bi mogli da istu
osobu ubiju na tri različita načina.
-Uradite koliko možete - reče gospođa Bulvort tvrdoglavo. -Stara je neumereno
ponosna na to kako vodi svoje domaćinstvo. Na smrt mi je dosađivala pričajući mi o
tome.
-Shvatam. E pa, sve je ovo veoma šekspirijansko. I tako stižemo do poslednjeg
imena. ’Henri Lasel’. Poznajem tog džentlmena.
I Strejndž upitno pogleda Drolajta.
-To je osoba u čijem sam društvu napustila kuću moga muža.
-Ah! A kakva njegova sudbina treba da bude?
-Bankrotstvo - reče ona žestokim, tihim glasom. - Ludilo. Požar. Bolest od koje
se bogalji. Neka ga konj zgazi! Neka ga zlikovac u zasedi sačeka i nožem mu unakazi
lice! Jezive vizije nek ga noću proganjaju i ne daju mu da oka sklopi!
I ona se diže i ušeta po sobi. - Neka svaka zla i nečasna radnja koju je ikad izveo
bude objavljena u novinama! Neka ga svi u Londonu odbace! Neka zavede neku
seljančicu koja će da poludi od ljubavi za njim. Neka ga ona prati kud god da krene
godinama i godinama. Neka on zbog nje postane predmet ismevanja. Neka ga ona
nikad ne ostavi na miru. Neka greška nekog poštenog čoveka bude razlog da on bude
optužen za zločin. Neka trpi sva poniženja suđenja i zatvora. Neka bude žigosan! Neka
bude bijen! Neka bude bičevan! I neka bude obešen!
-Gospođo Bulvort - reče Strejndž. - Molim vas, smirite se.
Gospođa Bulvort prestade da šetka. Prestade i da priziva užasne sudbine na
glavu gospodina Lasela, ali teško da bi moglo da se kaže da se već smirila. Ubrzano
je disala, tresla se celim telom i lice joj se još besno grčilo.
Strejndž ju je posmatrao sve dok ne oceni da je dovoljno pribrana da može da
razume ono što ima da joj kaže i onda reče: - Žao mi je, gospođo Bulvort, ali vi ste
bili žrtva surove obmane. Ova - i on tu pokaza na Drolajta - osoba vas je lagala.
Gospodin Norel i ja nikad nismo radili za privatna lica. Mi ovog čoveka nikada nismo
zaposlili kao agenta da nam pribavlja poslove. Ja sve do noćas nikad ranije nisam čuo
ni vaše ime.
Gospođa Bulvort samo je neko vreme zurila u njega, a onda se okrete Drolajtu. -
Je li ovo istina?
Drolajt pričvrlji svoj kukavni pogled za tepih i stade da mrmlja neku vrstu
govora iz koga je jedino moglo da se razabere „madam“ i „čudna situacija“.
Gospođa Bulvort pruži ruku i povuče pantljiku zvona.
Služavka koja beše Drolajta uvela u kuću ude na vrata.
-Hejverhilova - reče gospođa Bulvort - isprati gospodina Drolajta.
Za razliku od većine služavki koje su u otmenim domaćinstvima uzimane u službu
zbog njihovih lepih lica, Hejverhilova je bila sredovečna žena samouverenog izgleda,
jakih mišica i neumoljivog izraza na licu. Ali u ovom slučaju nije morala posebno da
se ističe jer je gospodin Drolajt jedva čekao priliku da se sa mesta skloni. On dohvati
svoj štap i šmugnu napolje čim Hejverhilova otvori vrata.
Gospođa Bulvort se okrete Strejndžu. - Hoćete li da mi pomognete! Hoćete li da
učinite ono što tražim?! Ako novca nije dovoljno...
-O , novac! - reče Strejndž i nehajno mahnu rukom. - Žao mi je, ali kao što sam
vam upravo rekao, ne prihvatam poslove od privatnih lica.
Ona ga je neko vreme samo gledala, a onda začuđenim tonom reče: - Zar je
moguće da ste sasvim neosetljivi na moj jad?
 -Naprotiv, gospođo Bulvort, sistem morala koji kažnjava ženu, a muškarca
oslobađa svake krivice, meni je krajnje neukusan. Ali dalje od toga ne idem. Neću da
povredim nevine osobe.
-Nevine! - uzviknu gospođa Bulvort. - Nevine! Ko je nevin?! Niko!
-Gospođo Bulvort. nema šta više da se kaže. Za vas ništa ne mogu da učinim. Žao
mi je.
Ona ga zlovoljno odmeri. - Hmm, u redu. Bar ste dovoljno čestiti da se uzdržite
od preporučivane uzdržanosti, ili dobrotvornog rada ili veza ili svega onoga drugog
što budale smatraju za lek protiv ispraznog života i slomljenog srca. Uprkos svemu
mislim da je za nas dvoje najbolje da ovaj sastanak privedemo kraju. Laku noć,
gospodine Strejndž.
Strejndž se pokloni. Dok je izlazio iz sobe, ogledalu iznad sofe dobaci jedan
čežnjiv pogled, kao da bi mu više odgovaralo da se tuda udalji, ali je Hejverhilova
držala otvorena vrata i učtivost je nalagala da prođe kroz njih.
Kako nije imao ni konja, a ni kočije, pešice prevali deset kilometara do trga
Soho. Kad stiže na ulazna vrata svoje kuće vide da su, iako je bilo dva sata posle pola
noći, svetla u gotovo svakoj odaji u kući upaljena. I pre no što stiže da ključ od
ulaznih vrata pronađe u džepu, vrata se naglo otvoriše i kroz njih ispade Kohun Grant.
-Nebesa! Šta ti radiš ovde? - viknu Strejndž.
Grant se i ne potrudi da mu odgovori već se okrenu ka unutrašnjosti kuće i viknu
što jače može: - Ovde je, milostiva! Živ je i zdrav!
Utom Arabela istrča kroz vrata dnevne sobe i gotovo pade u žurbi, a za njom ser
Volter Poul. Džeremi Džons i druge sluge pojaviše se u hodniku koji je vodio prema
kuhinji.
-Da se nešto nije dogodilo?! Je li sve u redu? - upita Strejndž začuđeno ih
gledajući sve jedno po jedno.
-Cepanico! - nasmeja se Grant i nežno ga čvrknu po glavi. -Brinuli smo zbog
tebe! Gde si, za ime sveta, bio?
-U Hempstedu.
-U Hempstedu! - uzviknu ser Volter. - E pa, veoma nam je milo što vas vidimo!
Onda pogleda Arabelu i nervozno dodade: - Bojim se da smo sasvim
bezrazložno prestravili gospođu Strejndž.
-Oh! - reče Strejndž ženi. - Nisi se ti uplašila, je li tako? Ništa mi se nije desilo.
Nikad mi se i ne dešava.
-Eto, milostiva! - izjavi Kohun Grant. - Baš kao što sam vam i rekao. U Španiji je
gospodin Strejndž često bio u velikoj opasnosti, ali se za njega nikad ni najmanje
nismo brinuli. Previše je pametan da bi mu se nešto dogodilo.
-Moramo li da stojimo u hodniku? - upita Strejndž.
Sve vreme na putu od Hempsteda mislio je na magiju i nameravao da sa tim
nastavi i kod kuće. Umesto toga, kuću je zatekao punu sveta koji je govorio u jedan
glas. To mu je malo smanjilo raspoloženje.
I on ih sve povede u dnevnu sobu pa reče Džeremiju da mu donese malo vina i
nešto da pojede. Kad su svi zaseli, on reče: - Onako je kako smo i pretpostavljali.
Drolajt je ugovarao da Norel i ja obavljamo sve vrste crne magije koja uopšte može
da se smisli. Našao sam ga u društvu izuzetno privlačne mlade žene koja je želela da
nanesem zlo njenim poznanicima.
-Strašno! - reče Kohun Grant.
-A šta je Drolajt rekao? - upita ser Volter. - Kako je objasnio svoj postupak?
-Ha! - provali iz Strejndža kratko i neveselo. - Nije rekao ništa. Prosto je
pobegao... što je šteta jer sam imao nameru da ga pozovem na dvoboj.
-O! - uzdahnu Arabela iznenada. - Do dvoboja smo sad, znači, stigli?
Ser Volter i Grant je uznemireno pogledaše, ali Strejndž beše toliko obuzet onim
što je govorio da nije primetio koliko je ljuta. - Mada i ne pretpostavljam da bi
prihvatio, no voleo bih da ga malo isprepadam. Bog zna da on to zaslužuje.
-Ali ništa nam ne govoriš o tom kraljevstvu, stazi... šta god da je ... iza ogledala.
Da li je ispunilo tvoja očekivanja?
Strejndž zavrte glavom. - Nemam reči da to opišem. Sve što smo Norel i ja izveli
ništavno je u poređenju s tim! A ipak imamo smelosti da sebe nazivamo čarobnjacima!
Voleo bih da mogu da vam prenesem ideju o tome kako je to veličanstveno! Koliko je
veliko i složeno! O velikim kamenim hodnicima koji vode u svim pravcima! U
početku sam pokušao da ocenim njihovu dužinu i broj, ali sam ubrzo odustao. Čini se
da im nema kraja. Bili su tu kanali sa kamenim nasipima u kojima je bila nepomična
voda. Voda je u polusvetlu izgledala crna. Video sam stepenice koje su vodile toliko
visoko da vrh nisam mogao da im sagledam i druge koje su vodile dole u neprozirnu
tamu. A onda sam iznenada prošao ispod jednog luka i našao se na mostu koji je vodio
preko tamnog, praznog pejzaža. Most je bio toliko prostran da kraj nisam mogao da
mu sagledam. Zamislite most koji spaja Izlington i Tvikenam! Ili Jork sa Njukasiom! A
svuda po hodnicima i na mostu viđao sam njegov lik.
-Čiji lik? - upita ser Volter.
-Čoveka koga smo Norel i ja ocrnjivali u gotovo svemu što smo napisali. Čoveka
čije ime Norel ne može da podnese ni da čuje. Čoveka koji je izgradio hodnike,
kanale, mostove, sve! Džona Askglasa, kralja Gavrana! Razume se, građevina je kroz
vekove mnogo propala. Statue i zidovi su popadali. Zraci sunčeve svetlosti probijaju
se kao koplja kroz ko zna koje i kroz koliko otvora. Neki hodnici su zatrpani, dok su
drugi poplavljeni. I reći ću vam još nešto što je jako čudno, kud god sam tamo išao,
nailazio sam na veliki broj odbačenih cipela. Pretpostavljam da su pripadale drugim
putnicima. Bile su veoma starinskog izgleda i jako pohabane, iz čega sam ja zaključio
da su ti hodnici poslednjih godina malo korišćeni. Za sve vreme dok sam tuda
prolazio sreo sam samo još jednu osobu.
-Videli ste još nekoga? - upita ser Volter.
-Pa da! Bar ja mislim da je to bila osoba. Video sam senku koja se kreće belim
putem koji vodi kroz mračnu pustopoljinu. Morate razumeti da sam se u tom trenutku
nalazio na mostu koji je viši od svih mostova koje sam ikad video u životu. Zemlja je
činilo se bila na nekoliko desetina hiljada kilometara ispod mene. Pogledao sam dole
i video nekoga. Da nisam bio tako rešen da nađem Drolajta, sigurno bih našao način
da siđem i pođem za njim ili njom jer mi se činilo da čarobnjak bolji način da utroši
svoje vreme od razgovora sa takvom osobom ne bi mogao da nađe.
-Ali da li bi ta osoba bila miroljubiva? - upita Arabela.
-Miroljubiva? - ponovi Strejndž prezrivo. - O, ne. Ne verujem. Ali i ja, laskam
sebi, nisam naročito miroljubivi Nadam se da nisam propustio priliku. Nadam se da
ću sutra kad se tamo budem vratio naći nekakav trag o tome kuda je misteriozna
prilika otišla.
-Da se vratite! - uzviknu ser Volter. - Ali jeste li sigurni...?
-Oh! - uzviknu Arabela, prekinuvši ga. - Vidim šta se sprema! Šetaćeš tim
stazama kad god ti gospodin Norel bude dao slobodno vreme, dok ću ja ovde da
sedim u stanju najčemernije strepnje i pitam se da li ću ikada opet da te vidim!
Strejndž načini pokret rukom u kome su se mešali molba za pomoć i
beznadežnost, kao da poziva ser Voltera i Granta da budu svedoci ovolikom
nerazumevanju. I onda reče: - Ali kada sam ti rekao da idem u Španiju. bila si
savršeno pribrana, iako je tamo besneo jezivi rat. Ovo je, s druge strane, sasvim...
-Savršeno pribrana? Uveravam te da sam bila sve samo ne to! Užasno sam se
plašila za tebe... kao i sve žene i majke i sestre ljudi koji su bili u Španiji. Ali ti i ja
smo se dogovorili da ti je dužnost da ideš. A pored toga, u Španiji je bila čitava
britanska armija uz tebe, dok ćeš tamo da budeš sasvim sam. Kažem ’tamo’, ali niko
od nas ovde ne zna gde je to ’tamo’!
-Izvini, ali ja savršeno dobro znam gde je! To su Kraljevi putevi. Zaista,
Arabela, mislim da si malo zakasnila da primetiš da ti se ne dopada profesija kojom
se bavim.
 -E pa, to zaista nije fer! Nikad nisam rekla ni reč protiv tvoje profesije. Mislim
da je ona jedna od najplemenitijih na svetu. Ponosna sam preko svake mere na ono što
ste ti i gospodin Norel uradili i nikad nisam imala ništa protiv tvoga učenja bilo koje
nove magije za koju se ti opredeliš... ali sve do danas zadovoljavao si se da svoja
otkrića nalaziš u knjigama.
-E pa, ne više. Ograničavanje čarobnjaka na istraživanje samo u knjigama iz
njegove biblioteke isto je kao kad bi, e pa, nekom istraživaču rekla da se slažeš da on
potraži izvor one, one... kako se ono zove ona afrička reka... pod uslovom da nikad ne
zakorači izvan Tanbridž Velsa!
Arabela razočarano uzviknu: - Ali ja sam mislila da ti nameravaš da budeš
čarobnjak, a ne istraživač!
-Ista je to stvar. Istraživač ne može da sedi kod kuće i čita geografske karte koje
su napravili drugi ljudi. Čarobnjak ne može da uveća zalihe magije ako samo čita
knjige koje su drugi napisali. Meni je sasvim jasno da bismo Norel i ja pre ili kasnije
morali da zavirimo iza naših knjiga.
-Zaista? Tebi je to očigledno, je li? E pa, Džonatane. veoma sumnjam da je to
jasno i gospodinu Norelu.
Za sve vreme ove razmene reči, ser Volteru i potpukovniku Kohunu Grantu bilo je
neprijatno onoliko koliko to samo može da bude ljudima koji su se bez svoje krivice
našli u ulozi svedoka male provale bračnog neslaganja. Položaj im nije olakšavala ni
činjenica da im i Arabela i Strejndž u tom trenutku nisu bili nešto naročito naklonjeni.
Oni su već otrpeli neke oštre reči od Arabele kad su priznali svoj udeo u
podstrekavanju Strejndža da prihvati i upusti se u izvođenje jedne opasne magije. A
sad im je i Strejndž dobacivao ljutite poglede kao da se pita odakle im pravo da mu
usred noći upadaju u kuću i njegovu inače umilnu i krotku ženu izbacuju iz takta.
Onoga trenutka kad se učini da se stvori najmanja pauza u tom razgovoru, potpukovnik
Grant promrmlja nešto o poznom noćnom satu i kako je njihova ljubazna
gostoprimljivost daleko iznad onoga što on zaslužuje pa im svima požele laku noć. Ali
onda, pošto niko ne obrati i najmanju pažnju na ono što je rekao, bi prinuđen da ostane
tu gde je i sluša.
Ser Volter je, međutim, bio daleko odlučniji. On zaključi da je pogrešio što je
Strejndža poslao na staze ogledala i reši da preduzme ono što može da stvar popravi.
Kako je bio političar, u iznošenju svoga mišljenja nikada ga nije sputavalo to što neko
neće da ga sluša. -Jeste li vi pročitali sve knjige o magiji? - upita on Strejndža.
-Molim? Ne, razume se da nisam! Vi vrlo dobro znate da nisam! - reče Strejndž.
(Mislio je na knjige u biblioteci u Hartfju Ejbiju).
-Ti hodnici koje ste noćas videli, da li znate kuda sve oni vode? - nastavi da pita
ser Volter.
-Ne - reče Strejndž.
-Da li znate koja je to mračna zemlja koju premošćuje most?
-Ne, ali...
-Onda je sigurno bolje da postupite kako vam predlaže gospođa Strejndž i
pročitate sve knjige o tim putevima pre no što se na njih vratite - reče ser Volter.
-Ali obaveštenja u knjigama su nepotpuna i u suprotnosti jedna s drugima! Čak i
Norel to kaže, a on je pročitao sve što je ikad napisano. U to možete da budete sigurni!
Arabela, Strejndž i ser Volter nastaviše da se prepiru još oko pola sata i na kraju
su svi bili ljuti i iscrpljeni i jedva su čekali da se domognu kreveta. Jedino Strejndžu
izgleda nisu smetali opisi jezivih, nemih hodnika, staza koje nemaju kraja i prostranih
mračnih krajolika. Arabela je bila iskreno prestravljena onim što je čula dok su čak i
ser Volter i potpukovnik Grant osećali strepnju. Magija, koja im je izgledala tako
prisna do pre svega nekoliko sati, tako engleska, najednom postade neljudska,
nestvarna, onozemaljska.
Što se Strejndža tiče, on je došao do čvrstog uverenja da su oni najgori skup ljudi
u čitavoj zemlji kad su u pitanju shvatanje i popustljivost. Oni prosto nisu shvatali da
je on ostvario nešto veliko. Ne bi se mnogo preterivalo (mislio je), kad bi se reklo da
je ovo bio najviši domet njegove karijere do sada. Nijedan engleski čarobnjak sve od
Martina Pejla nije bio na Kraljevim putevima. Ali umesto da mu čestitaju i veličaju
njegovu veštinu... što bi svako drugi učinio... oni su cvileli žalopojke od one
norelovske vrste.
Sledećeg jutra probudi se rešen da se vrati na Kraljeve puteve. Arabelu pozdravi
veselo, upusti se sa njom u razgovor o beznačajnim stvarima i uglavnom pokuša da se
pretvara da je prepirka među njima bila posledica njenog umora i preteranih sinoćnih
uzbuđenja. Ali daleko pre no što je uspeo da stekne prednost ovim svojim
objašnjenjem (i klisne na Kraljeve puteve preko prvog velikog ogledala), Arabela mu
otvoreno reče da svoje sinoćno mišljenje uopšte nije promenila.
Na kraju, nije li uzaludno slediti tok prepirke muža i žene? Takav razgovor pre
od bilo kog drugog usredsređen je jedino na širenje. On izvlači sve prigovore i
jetkosti ikad izrečene prethodnih godina... potpuno nerazumljive svima osim tom
čoveku i ženi na koje se odnose. Nijedna strana u takvim slučajevima ne dokazuje niti
da je u pravu niti da greši ili, ako se to i desi, ima li to smisla i da li je to uopšte
važno?
Želja da se živi u ljubavi i slozi sa supružnikom veoma je jaka i Strejndž i
Arabela u ovom pogledu nisu se razlikovali od ostalog sveta. Konačno, posle prepirke
koja je trajala dva dana i dve noći, oni jedno drugome dadoše po obećanje. On je njoj
obećao da neće stupati na Kraljeve puteve dok mu ona ne kaže da može. Zauzvrat, ona
je njemu obećala da će mu dati odobrenje onoga časa kad je bude ubedio da je to
bezbedno.
 37.
Pet Zmajeva
Novembar 1814.

Sedam godina ranije, kuća gospodina Lasela u ulici Braton smatrana je za jednu od
najboljih u Londonu. Posedovala je onu vrstu savršenstva koju sebi mogu da priušte
samo veoma bogati, veoma besposleni ljudi koji najveći deo svoga vremena
posvećuju skupljanju slika i skulptura i um u najvećoj meri zaokupljaju biranjem
nameštaja i zidnih tapeta. On je imao veoma dobar ukus i dar za uklapanje boja na nov
i sasvim upadljiv način. Posebno je bio sklon plavim, sivim i nekoj vrsti tamne,
metalne, bronzane boje. A ipak se nikad sentimentalno nije vezivao za ono što je
posedovao. Prodavao je slike isto onako često kako ih je kupovao i njegova kuća
nikad nije spala na to da bude gomila slika kao u galeriji kao što je slučaj kod nekih
kolekcionara. Svaka od Laselovih odaja posedovala je svega nekoliko slika i objets
d’art, ali je taj broj obuhvatao neke od najlepših predmeta u Londonu.
U poslednjih sedam godina savršenstvo kuće gospodina Lasela pomalo se
narušilo. Boje su bile jedinstvene kao i uvek, ali nisu menjane sedam godina.
Nameštaj jeste bio skupocen, ali je predstavljao ono što je u modi bilo pre sedam
godina. U poslednjih sedam godina nijedna nova slika nije pridodata Laselovoj zbirci.
U poslednjih sedam godina u London su stizale jedinstvene skulpture iz Italije, Egipta
i Grčke, ali su ih kupovali drugi džentlmeni.
Staviše, bilo je znakova koji su ukazivali na to da se vlasnik kuće bavi korisnim
zanimanjem, da on, kratko rečeno, radi. Izveštaji, rukopisi, pisma i dokumenti Vlade
ležali su po svim stolicama i stolovima, a primerci Prijatelja engleske magije i
knjige o magiji mogli su da budu nađeni u svakoj sobi.
Istina je bila da je on, mada je Lasel i dalje prezirao rad, u poslednjih sedam
godina od kako je gospodin Norel stigao u London bio zaposleniji no ikad u životu.
Mada je njegova ideja bila da se lord Portišed postavi za urednika Prijatelja
engleske magije, način na koji je njegovo gospodstvo obavljalo svoje urednikovanje
Lasela je dovodio do očajanja. Lord Portišed se u svim stvarima savetovao sa
gospodinom Norelom - smesta bi sprovodio baš svako od nepotrebnih upliva
gospodina Norela - i, kao rezultat toga, Prijatelji engleske magije postajali su sve
dosadniji i neodređeniji, okolišastiji, sa svakim novim brojem. U jesen 1810. godine
Lasel je postigao da sebe postavi kao drugog urednika. Prijatelji engleske magije
imali su najviše pretplatnika od svih časopisa u kraljevstvu tako da posao nije bio
zanemarljiv. Lasel je uz to pisao o savremenoj magiji i za druge časopise i dnevne
listove; savetovao je Vladu kad je magija u pitanju; posećivao gospodina Norela
gotovo svaki dan i u slobodno vreme bavio se proučavanjem istorije i teorije magije.
Trećega dana od posete koju je Strejndž učinio gospođi Bulvort, desilo se da je
Lasel ozbiljno radio u svojoj biblioteci na sledećem broju Prijatelja engleske
magije. Iako već beše nešto malo više iza podneva, još nije stigao da se obrije i
odene i sedeo je u potkošulji usred hrpe knjiga, papira, tanjira na kojima je bio
doručak i šolja za kafu. Pismo koje mu je bilo potrebno nigde nije mogao da nađe pa
je krenuo da ga potraži. Kad uđe u dnevnu sobu iznenadi se kad vide da tu nekoga ima.
-O ! - reče. - To si ti.
Stvorenje zapuštenog izgleda koje je pokunjeno sedelo na fotelji pored kamina
diže glavu. On reče: - Tvoj sluga je otišao da ti javi da sam ovde.
-Ah! - reče Lasel pa zastade očevidno u nedoumici šta dalje da kaže i onda sede
na stolicu preko puta Drolajtove, nasloni glavu na ruku i zamišljeno se zagleda u
gosta.
Drolajtovo lice bilo je bledo i oči su mu bile upale u duplje. Kaput mu je bio
prašnjav, čizme površno uglancane i čak mu je i košulja izgledala neopeglano.
-Mislim da je krajnje neljubazno od tebe - reče Lasel na kraju - što si uzimao
novac da bi me uništio, obogaljio i oterao u ludilo. I to od svih ljudi na svetu baš od
Marije Bulvort! Potpuno mi je nejasno što je ona toliko ljuta! U svemu je sudelovala
taman koliko i ja. Nisam je ja naterao da se udaje za Bulvorta. Ja sam joj jednostavno
ponudio izlaz kad više očima nije mogla da ga vidi. Da li je istina da je od Strejndža
tražila da me zarazi leprom?
-O, verovatno - reče Drolajt. - Zaista ne bih umeo da ti kažem. Nije postojala ni
najmanja opasnost da se tebi ikad nešto dogodi. I evo te sad gde sediš ovde, bogat kao
i uvek, zdrav i spokojniji no ikad, dok sam ja najkukavnije stvorenje u Londonu. Tri
dana nisam spavao. Jutros su mi se ruke toliko tresle da sam jedva mogao da zavežem
kravatu. Niko ne zna na kakvim sam mukama zato što pred svetom moram da se
pojavljujem u ovakvom stanju. Mada svi odbijaju da me vide pa to na kraju i nije
važno. Sva vrata u Londonu su mi zatvorena. Tvoja kuća je jedina u koju sam
primljen.
I on tu malo zasta. - Nije trebalo da ti to govorim.
Lasel sleže ramenima. - Ono što ne razumem - reče zatim - jeste kako si mislio da
ćeš da uspeš sa tako savršeno apsurdnom šemom?
 - Uopšte nije bila apsurdna! Naprotiv, vodio sam računa o izboru... mušterija.
Marija Bulvort živela je u savršenoj izolovanosti od društva. Getkomb i Tentoni su
pivari! Iz Notingamšira! Ko je mogao da predvidi da će se Strejndž i oni ikada sresti?
-A šta je sa gospođicom Grej? Arabela Strejndž je srela u kući gospođe Vestbi na
trgu Bedford.
Drolajt uzdahnu. - Gospođica Grej je imala osamnaest godina i sa svojim
starateljima živela je u Vitbiju. U skladu sa uslovima očevog testamenta imala je
obavezu da se ponaša prema njihovim željama sve dok ne napuni trideset i šest
godina. Oni su prezirali London i bili rešeni da nikad ne napuštaju Vitbi. Na nesreću,
oba staratelja su dobili nazeb pa su naprasno i umrli tu pre dva meseca, a sirota
devojka je odmah zapucala u London.
Drolajt zasta i jezikom okvasi osušene usne. - Je li Norel mnogo ljut?
-Više no što sam ikad mislio da je moguće - reče Lasel tiho.
Drolajt se još više povuče u fotelju. - Šta će oni da urade?
-Ne znam. Od kako je tvoja mala avantura postala svima poznata mislio sam da
je najbolje da se jedno vreme ne pojavljujem u kući na Hanover skveru. Čuo sam od
admirala Samerhejsa daje Strejndž želeo da te izazove... (Drolajt tu uplašeno jeknu)...
ali Arabela ne odobrava dvoboje tako da od toga nije bilo ništa.
-Norel nema pravo da se na mene ljuti! - izjavi Drolajt iznenada. - Sve što je
postigao duguje meni! Čarobnjaštvo je u redu, ali da mene nije bilo da ga upoznajem
sa svetom i vodam unaokolo, niko za njega ne bi čuo. Onda nije mogao bez mene pa
bez mene ne može ni sad.
-Misliš?
Drolajtove tamne oči postaše veće no ikad i on prst stavi u usta kao u nameri da
gricne nokat, ali beše zaboravio da ima rukavice pa ga brže-bolje izvadi opet napolje.
- Navratiću do tebe opet večeras -reče. - Hoćeš li biti kod kuće?
-O , verovatno! Upola sam obećao ledi Blesington da ću da dođem u njen salon,
ali sumnjam da ću ići. Strahovito kasnimo sa sledećim brojem Prijatelja. Norel nas
davi uputstvima koja su stalno u suprotnosti jedno sa drugim.
-Koliko posla! Jadni moj Lasele! To uopšte neće na dobro da izađe! I kakav je
samo gonič robova postao onaj starac!
Kad Drolajt ode, Lasel pozvoni da pozove slugu. - Izaći ću iz kuće za jedan sat,
Emersone. Reci Valisu da mi spremi odelo... O , i Emersone! Gospodin Drolajt
izrazio je nameru da se ovamo vrati kasnije večeras. Kad dođe, ne puštaj ga da uđe ni
po koju cenu.
U isto vreme kad je vođen ovaj razgovor, u biblioteci kuće na Hanover skveru
bili su okupljeni gospodin Norel, Strejndž i Čajldermas da razgovaraju o Drolajtovoj
podlosti. Gospodin Norel ćutke je sedeo zagledan u vatru dok je Čajldermas opisivao
Strejndžu kako je doznao za još jednu Drolajtovu žrtvu, starijeg džentlmena iz
Tvikenama po imenu Palgrejv koji je Drolajtu dao dvesta gvineja da mu produži život
za još jedno osamdeset godina i da mu vrati mladost.
-Nisam siguran - nastavi Čajldermas - da ćemo ikad do kraja saznati koliko je
ljudi platilo Drolajtu u uverenju da time vas angažuju da primenite crnu magiju. Uz to,
i gospodin Tentoni i gospođica Grej su dobili obećanja da će zauzeti visoke položaje
u nekom budućem ustrojstvu čarobnjaka za koje im je Drolajt rekao da će ubrzo
nastati, a koje ustrojstvo ja nisam najbolje razumeo.
Strejndž uzdahnu. - Ne znam da li ćemo ikad uspeti da ubedimo ljude da u tome
nismo učestvovali. Trebalo bi da nešto preduzmemo, ali ja priznajem da pojma nemam
šta bi to moglo da bude.
Gospodin Norel iznenada reče: - Razmatrao sam stvar veoma pažljivo tokom
poslednja dva dana... zaista mogu da kažem da sam o malo čemu drugom razmišljao...
i došao sam do zaključka da moramo da oživimo Pet Zmajeva!48
Nastade kratka tišina, a onda Strejndž reče: - Izvinite, gospodine. Jeste li to rekli
Pet Zmajeva?
Gospodin Norel potvrdno klimnu glavom. - Meni je potpuno jasno da tom
nevaljalcu mora da bude suđeno pred Pet Zmajeva. Kriv je za ’Lažnu magiju’ i ’Zle
namere’. Na svu sreću, stari srednjovekovni zakon nije opozvan.
-Stari srednjovekovni zakon - reče Čajldermas uz malo smeha - iziskuje da
dvanaest čarobnjaka sedi u sudskom veću Suda Pet Zmajeva. Nema dvanaest
čarobnjaka u Engleskoj. Vi vrlo dobro znate da nema. Postoje samo dvojica.
-Možemo i druge da nađemo - reče gospodin Norel.
Strejndž i Čajldermas ga zapanjeno pogledaše.
Gospodin Norel bio je dovoljno fin da pokaže nešto posramljenosti zbog ovog
protivrečja svemu što je tvrdio poslednjih sedam godina, ali svejedno nastavi: - Tu su
lord Portišed i onaj oniži crni čovek u Jorku koji je odbio da potpiše sporazum. To su
dvojica, a ja se usuđujem da kažem - i ovde on pogleda Čajldermasa - da ćeš da ih
nađeš još samo ako se potrudiš.
Čajldermas otvori usta, verovatno da bi rekao nešto o svim čarobnjacima koje je
našao za gospodina Norela - čarobnjacima koji to više nisu bili sad kad im je
gospodin Norel oduzeo knjige, ili ih izbacio iz posla ili ih naveo da potpišu štetne
sporazume ili ih uništio na neki drugi način.
-Oprostite mi, gospodine Norele - umeša se Strejndž - ali kad sam ja govorio o
tome da bi nešto trebalo da se preduzme imao sam na umu oglas u novinama ili nešto
slično. Veoma sumnjam da će nam lord Liverpul ili ministri dozvoliti da, zarad
kažnjavanja jednog čoveka, oživimo granu engleskog zakona koji je bio izvan prakse
već više od dvesta godina. A čak kad bi pokazali i takvu predusretljivost i dozvolu
nam za to dali, moje je mišljenje da dvanaest čarobnjaka znači dvanaest čarobnjaka-
praktičara. Lord Portišed i Džon Segundus su teoretičari. Pored toga, vrlo je
verovatno da će Drolajtu uskoro biti suđeno za prevaru, krivotvorenje, krađu i sam ne
znam za šta sve još. Ne vidim kakvu prednost ima Pet Zmajeva nad običnim sudovima.
-Pravda običnih sudova potpuno je nepredvidiva! Sudija će da bude savršena
neznalica kad je magija u pitanju. Veličina zločina koji je počinio ovaj čovek kod
takvog sudije ostaće sasvim neuočena. Ja govorim o zločinu toga čoveka prema
engleskoj magiji, njegovom zločinu protiv mene. Pet Zmajeva su poznati po svojoj
strogosti. Ja smatram da bi za nas bilo najbolje da on bude obešen.
-Obešen!
-O , da. Čvrsto sam rešen da ga vidim na vešalima! Ja mislim da smo o tome mi
ovde razgovarali.
I gospodin Norel brzo zatrepta svojim sitnim očima.
-Gospodine Norele - reče Strejndž - i ja sam, kao i vi, veoma ljut na toga čoveka.
On je nedosledan. On je prevarant. On je sve što ja prezirem. Ali ja neću da budem
uzrok bilo čije smrti. Bio sam na Poluostrvu, gospodine. Video sam dovoljno ljudi
kako umiru.
-Ali pre dva dana želeli ste da ga pozovete na dvoboj!
Strejndž ga ljutito odmeri. - To je sasvim druga stvar!
-U svakom slučaju - nastavi gospodin Norel - mislim da je Drolajt kriv jedva
nešto malo više od vas.
-Od mene? - uzviknu Strejndž. - Zašto? Šta sam to ja uradio?
-O, znate vi vrlo dobro na šta sam mislio! Šta vas je, za ime sveta, spopalo da
krenete Kraljevim putevima? Sam i potpuno nepripremljen! Valjda vam je jasno da ja
ne odobravam tako divlje avanture! Vaše ponašanje te noći pridoneće da se sroza
ugled magije više od bilo čega što je taj čovek uradio. I više od toga! Niko o
Kristoferu Drolajtu i ranije nije imao visoko mišljenje. Niko se nije mnogo iznenadio
kad se pokazalo da je prevarant. Ali vi ste svuda poznati kao moj učenik! Vi ste drugi
čarobnjak u zemlji! Ljudi će misliti da sam ja odobrio ono što ste vi učinili. Ljudi će
misliti da je to deo moga plana o obnovi engleske magije!
Strejndž je zurio u svoga gospodara. - Bože sačuvaj, gospodine Norele, da vi
možete da izađete na zao glas zbog bilo kog dela koje bih ja mogao da učinim. Ništa,
uveravam vas, nije mi niti će ikad da mi bude namera. Ali ako vi tako osećate, onda i
za to postoji lek. Ako se vi i ja odvojimo, gospodine, onda svaki od nas može da
deluje nezavisno od drugog. A svet će svakoga od nas da ceni ponaosob pa do sličnih
nesporazuma neće moći da dođe.
Gospodin Norel izgledao je zaprepašćen. On pogleda Strejndža, spusti pogled i
promrmlja tihim glasom kako nije mislio na to. Nada se da gospodin Strejndž zna da
nije mislio na to. Onda pročisti grlo.
- Nadam se da će gospodin Strejndž imati razumevanje za klonulost mog duha.
Nadam se da je gospodinu Strejndžu dovoljno stalo do engleske magije da može
razumeti moju strepnju. On zna koliko je važno da on i ja govorimo i delujemo
zajednički zarad dobra engleske magije. Prerano je još da engleska magija bude
izložena udarima suprotnih vetrova. Ako gospodin Strejndž i ja počnemo da
protivrečimo jedan drugome u važnim pitanjima magijske politike, onda ne verujem da
engleska magija može da opstane.
Tišina.
Strejndž se diže sa svoje stolice i, ukočeno i zvanično, pokloni se gospodinu
Norelu.
Sledećih nekoliko trenutaka bili su veoma neugodni. Gospodin Norel izgledao je
kao da bi rado nešto rekao, ali da mu manjka tema.
Slučilo se, međutim, da je nova knjiga lorda Portišeda, Esej o izvanrednoj
obnovi engleske magije, upravo stigla iz štampe i ležala gospodinu Norelu pod rukom
na stolu. Gospodin Norel je diže. - Evo jednog dragocenog malog dela! I koliko je
samo našoj stvari odan lord Portišed! Posle ovakve krize čovek nije sklon da mnogo
veruje bilo kome... a ja ipak mislim da uvek možemo da se pouzdamo u lorda
Portišeda!
I on Strejndžu dade knjigu.
Strejndž zamišljeno prelista stranice. - Bez sumnje je uradio sve što smo od
njega tražili. Dva duga poglavlja napada na kralja Gavrana i pominjanje vilenjaka
samo na nekoliko mesta. Koliko se sećam, njegov originalni rukopis imao je dug opis
magije kralja Gavrana.
-Da, odista - reče gospodin Norel. - Sve dok vi niste izvršili ove prepravke taj
rukopis bio je bezvredan. I gori od bezvrednog... opasan! Ali dugi sati koje ste vi
proveli uz njega, oblikujući mu mišljenje, urodili su plodom! Izuzetno sam zadovoljan
obavljenim poslom.
U vreme kad Lukas donese čaj, dva čarobnjaka su, čini se, bili oni stari (iako je
Strejndž izgledao malo ćutljiv). Sukob je, izgledalo je, bio izglađen.
 Upravo kad je polazio, Strejndž upita može li da pozajmi knjigu lorda Portišeda.
-Svakako! - uzviknu gospodin Norel. - Poklanjam vam je! Imam još nekoliko
primeraka.
Uprkos svemu što su Strejndž i Čajldermas rekli protiv toga, gospodin Norel nije
bio u stanju da se odrekne svoga plana o oživljavanju Pet Zmajeva. Što je više mislio
o tome, sve više mu se činilo da u miru neće moći da uživa sve dok u Engleskoj ne
bude postojao pravi zakon o magiji. Imao je osećaj da kazna koju je zasluživao
Drolajt izrečena sa bilo koje druge strane nikad ne bi mogla da ga zadovolji. I tako
kasnije istog dana posla Čajldermasa do kuće lorda Liverpula da zamoli za uslugu da
nekoliko minuta razgovara sa njegovim gospodstvom. Lord Liverpul posla natrag
poruku da će gospodina Norela primiti sledećeg dana.
U narečeni čas gospodin Norel sačeka da ga premijer primi i objasni mu svoj
plan. Kad završi, lord Liverpul se namršti.
-Ali zakon o magiji izašao je iz upotrebe u Engleskoj - reče njegovo gospodstvo.
- Nema pravnika obrazovanih da vode praksu u takvom sudu. Ko će da preuzima
slučajeve? Ko će da sudi?
-Ah! - reče gospodin Norel i podnese debeo svežanj hartije. -Milo mi je što vaše
gospodstvo postavlja tako umesna pitanja. Načinio sam nacrt dokumenta koji opisuje
poslovanje suda Pet Zmajeva. Tužno je što postoje mnoge šupljine u našem znanju, ali
ja sam predložio načine na koje možemo da obnovimo ono što je izgubljeno. Kao
model za svoj rad uzeo sam praksu crkvenih sudova. Kao što vaše gospodstvo može
da vidi, imamo pred sobom veliki posao.
Lord Liverpul odmeri hrpu papira. - Veliki je blaga reč za ovo - reče on
neuvijeno.
-O , ali je to neophodnost, uveravam vas! Neophodno je odista! Kako bismo
inače regulisali magiju? Kako bismo je inače branili od zlonamernih čarobnjaka i
njihovih slugu?
-Kojih pakosnih čarobnjaka? Pa tu ste samo vi i gospodin Strejndž.
-E pa, to je istina, ali...
-Osećate li vi da ste posebno zlonamerni u ovom trenutku, gospodine Norele?
Postoji li neki hitan razlog zbog koga bi engleska Vlada morala da ustanovi posebno
pravno telo radi obuzdavanja vaših zlonamernih sklonosti?
-Ne, ja...
-Ili možda gospodin Strejndž pokazuje jaku naklonjenost ka ubistvu, sakaćenju ili
krađi?
-Ne, ali...
 -Onda je sve što nam je ostalo taj gospodin Drolajt... koji, koliko ja mogu da
kažem, uopšte nije čarobnjak.
-Ali njegovi zločini su prevashodno magijska nedela. Po engleskom zakonu
njemu treba da bude suđeno pred sudom Pet Zmajeva... to je pravo mesto za njega.
Evo spiska njegovih zločina.
I gospodin Norel pred premijera stavi još jedan spisak. - Eto! ’Lažna magija’,
’Zle namere’, ’Zlonamerno vaspitanje’. Nijedan običan sud nije dorastao da se bavi
time.
-Bez sumnje je tako. Ali, kako sam već primetio, nema nikoga ko bi mogao da
sudi taj slučaj.
-Kad bi vaše gospodstvo samo bacilo jedan pogled na stranu četrdeset i dva
mojih beležaka uvidelo bi da predlažem zapošljavanje sudija, tužilaca i branilaca koje
možemo da nađemo među sveštenim licima. Ja bih mogao da im objasnim principe
taumaturgijskih... čudotvoračkih, ako ste zaboravili značenje, vaše gospodstvo...
zakona... neće to da potraje više od nedelju ili dve dana. A mogu da im pozajmim i
moga slugu, Džona Čajldermasa, za sve vreme dok suđenje bude trajalo. On je veoma
učen čovek i lako može da im skrene pažnju ako i kad budu počeli da greše.
-Šta! Da sudije i advokati budu podučavani njihovim dužnostima od strane
sudskog pisara i njegovog sluge? Nikad! Pravosuđe se nikad ne bi složilo sa takvom
idejom!
Gospodin Norel trepnu. - Ali kako da se onda osiguram od pojave nekog novog
čarobnjaka koji će da dovodi u sumnju moj autoritet i protivreči mi?
-Gospodine Norele, nije dužnost suda... bilo koga suda... da uverenje jedne
osobe uzdiže iznad svih drugih! Ni u magiji ni u bilo kojoj drugoj sferi života. Ako
drugi čarobnjaci ne budu mislili kao vi, onda morate da se sa njima izborite oko toga.
Morate da dokažete nadmoćnost vašeg mišljenja, kao što to u politici činim ja. Morate
da se prepirete, objavljujete radove i primenjujete vašu magiju, a pre svega morate da
naučite da živite kao ja... suočeni sa stalnim kritikama, opozicijom i cenzurom. To je,
gospodine, način na koji Engleska živi.
-Ali...
-Žao mi je, gospodine Norele. Više neću da slušam. Ovo je kraj te stvari. Vlada
Velike Britanije vam je zahvalna. Vi ste vašoj zemlji učinili nemerljive usluge. Svako
zna koliko vas svi mi cenimo, ali ono što vi tražite sasvim je nemoguće.
Drolajtova obmana uskoro je postala opštepoznata i, kako je to Strejndž i
predvideo, određeni deo krivice svaljen je i na čarobnjake. Drolajt je, na kraju, bio
prisni poznanik jednoga od njih. Bila je to izuzetno dobra tema za karikaturiste i
nekoliko izvanrednih radova bilo je objavljeno. Jedan od tih radova, koji je nacrtao
Džordž Krukšank, prikazivao je gospodina Norela kako drži dug govor grupi
obožavalaca o plemenitosti engleske magije, dok u skrivenoj odaji
Strejndž istovremeno diktira neku vrstu cenovnika za usluge koje sluga kredom
ispisuje na tabli: „Za ubistvo daljeg poznanika magijom - dvadeset gvineja. Za ubistvo
bliskog prijatelja - četrdeset gvineja. Za ubistvo rođaka - sto gvineja. Za ubistvo
supruge - četiri stotine gvineja.“ Na drugoj karikaturi koju je potpisao Roulandson
otmena dama šeta ulicom i vodi na uzici psetance. Sreće je poznanik i ushićuje se
psom. ,,O pa! Gospođo Foulks, baš imate slatkog malog psa!“ „Da“, odgovara
gospođa Foulks, „to je gospodin Foulks. Platila sam gospodinu Strejndžu i gospodinu
Norelu da mi muža učine poslušnim tako da mi ispunjava svaku želju i ovo je
rezultat.“
Nije bilo sumnje da su te karikature i klevetnički napisi u pojedinim dnevnim
listovima naneli značajnu štetu stvari engleske magije. Sada je postalo moguće da se
magija posmatra u sasvim novom svetlu... ne kao Najveća Odbrana Nacije, već kao
alatka Pakosti i Zavisti.
A šta je sa svetom kome je Drolajt naneo zlo? Kako su oni gledali na tu stvar?
Nema sumnje da je gospodin Palgrejv - stara, bolesna i neprijatna osoba koja se
ponadala da će zauvek da živi - imao nameru da tuži gospodina Drolajta za obmanu,
ali je u tome bio sprečen nesrećnom okolnošću da umre odmah sledećeg dana.
Njegovoj deci i naslednicima (koji su ga mrzeli), umesto da žale, bilo je drago što su
mu poslednji dani bili ispunjeni nezadovoljstvom, jadom i razočaranjem. A Drolajt
nije imao čega da se plaši ni od gospođice Grej niti od gospođe Bulvort. Prijatelji i
rođaci gospođice Grej nisu joj dozvolili da bude upletena u vulgarni sudski slučaj, a
uputstva koja je gospođa Bulvort davala gospodinu Drolajtu bila su tako zlonamerna
da bi krivica pala na nju; ništa nije smela da preduzme protiv njega. Tako su preostali
Getkomb i Tentoni, pivari iz Notingamšira. Kao praktičan poslovni čovek gospodin
Getkomb bio je uglavnom zaokupljen time da povrati novac koji je dao pa je u London
poslao sudske pisare da ga donesu. Na nesreću, Drolajt nije bio u stanju da gospodinu
Getkombu izađe u susret oko te male pojedinosti jer je novac odavno potrošio.
I tako smo stigli do Drolajtovog stvarnog pada jer se istoga časa kad je izmakao
vešalima na oblačnom nebu njegovog postojanja pojavila njegova prava suđaja,
sunovraćujući se kroz vazduh na crnim krilima da ga smrvi. On nikad nije bio bogat,
sasvim suprotno od toga, odista. Živeo je uglavnom na kredit i od pozajmica od
prijatelja.
Ponekad je dobijao novac u kockarskim klubovima, ali je češće ohrabrivao
budalaste mlade Tomove i Džerije da se kockaju, kad bi gubili (što im se bez izuzetka
dešavalo), hvatao bi ih pod ruku i, ubeđujući ih sve vreme, vodio ih kod svojih
poznanika lihvara. „Ne bih iskreno mogao da vam preporučim bilo kog drugog
zajmodavca“, govorio bi im brižno, „oni traže nenormalno visoke kamate... ali
gospodin Lešinar je sasvim drugog soja. On je tako ljubazan stari džentlmen. On ne
može da podnese da gleda kako se bilo kome uskraćuje neko zadovoljstvo kad sam
ima uslove da to svakome omogući. Čvrsto sam uveren da je za njega pozajmljivanje
malih suma novca pre milosrđe no poslovni poduhvat.“ Za ove male, ali značajne
uloge u navlačenju mladih ljudi u dug, porok i upropašćavanje, Drolajt je dobijao
platu od lihvara - uglavnom četiri posto od kamate za prvu godinu koju plaća sin
običnog čoveka, šest posto za sina vikonta ili barona i deset posto za sina grofa ili
vojvode.
Novosti o njegovom beščašću su se pročule. Krojači, šeširdžije i rukavičari
kojima je dugovao novac najednom su se zabrinuli i počeli da traže da im plati.
Dugovi za koje je bio siguran da će moći da ih odloži na još nekih četiri ili pet godina
najednom su počeli da dospevaju, a zahtevi da ih namiri hitna stvar. Ljudi grubih lica
sa štapovima u rukama počeli su da mu lupaju na vrata. Više ljudi savetovalo mu je da
se hitno skloni u inostranstvo, ali on nije mogao da veruje da je tako potpuno
zaboravljen od svih prijatelja. Mislio je da će gospodin Norel da popusti; mislio je da
će Lasel, njegov dragi, dragi Lasel, da mu pomogne. Obojici je poslao pisma puna
poštovanja i tražio hitan zajam od četiri stotine gvineja. Ali gospodin Norel mu uopšte
nije odgovorio, a Lasel mu je otpisao samo da bi rekao kako je njegovo pravilo da
novac nikom ne pozajmljuje. Drolajt je zbog dugova uhapšen u utorak ujutru i do petka
je već bio zatvorenik u kraljevom zatvoru za dužnike.

***

Jedne večeri pred kraj novembra, nedelju dana ili nešto malo više posle ovih
zbivanja, Strejndž i Arabela sedeli su u dnevnoj sobi kuće na trgu Soho. Arabela je
pisala pismo, a Strejndž se odsutno cupkao za kosu i zurio pravo ispred sebe.
Iznenada se diže i izađe iz sobe.
Pojavi se posle jednog sata sa hrpom ispisanih listova hartije u rukama.
Arabela diže pogled sa svog pisma. - Mislila sam da je tvoj članak za Prijatelje
engleske magije odavno gotov - reče mu.
-Ovo nije članak za Prijatelje engleske magije. Ovo je kritika Portišedove
knjige.
Arabela se namršti. - Ali ne možeš valjda da kritikuješ knjigu koja je napisana uz
tvoju pomoć.
-Verujem da bih mogao. Pod određenim okolnostima.
 -Zaista! A koje su to okolnosti?
-Ako kažem da je to gnusna knjiga, podla prevara učinjena engleskoj čitalačkoj
publici.
Arabela ga pažljivo pogleda. - Džonatane! - uzviknu na kraju.
-E pa to jeste gnusna knjiga.
I on joj pruži ispisane listove i ona stade da čita. Zidni sat otkuca devet i
Džeremi uđe i unese čaj. Kad završi sa čitanjem, ona uzdahnu. - Šta nameravaš da
uradiš?
-Ne znam. Da ovo objavim, pretpostavljam.
-Ali šta će da bude sa jadnim lordom Portišedom? Ako je u svojoj knjizi napisao
stvari koje su pogrešne onda to neko svakako treba da kaže. Ali ti dobro znaš da je on
to napisao samo zato što si mu to ti rekao. On će smatrati da je veoma zloupotrebljen.
-O , sasvim si u pravu! To je pogan posao od početka do kraja - reče Strejndž
bezbrižno, pa otpi malo čaja i u usta stavi komad kolača. - Ali nije u tome stvar. Treba
li ja da dozvolim da me obziri prema Portišedu spreče da kažem ono što mislim da je
istina? Mislim da ne treba. A ti?
-Ali zašto to moraš da budeš ti? - reče Arabela pomalo postiđeno. - Siroti čovek,
sve će još teže da mu padne upravo zato što dolazi od tebe.
Strejndž se namršti. - Razume se da to moram da budem ja. Ko bi drugi mogao?
Ali, hajde, smiri se. Izviniću mu se prvom zgodnom prilikom.
I sa tim je Arabela morala da se zadovolji.
U međuvremenu se Strejndž domišljao gde da pošalje svoju kritiku. Izbor mu
pade na gospodina Džefrija, urednika Edinburške revije u Škotskoj. Edinburška
revija, trebalo bi da je poznato, bila je radikalno glasilo koje se zalagalo za političke
reforme, emancipaciju katolika i Jevreja, i svih onih drugih stvari koje gospodin
Norel nije odobravao. Kao posledicu takvog pisanja glasila, gospodin Džefri je
poslednjih godina morao da gleda kako se tekstovi o obnovi engleske magije
pojavljuju u svim drugim listovima i časopisima, dok njemu, sirotom momku, niko nije
slao ništa. Prirodno, bio je oduševljen kad mu je Strejndž ponudio svoj rukopis.
Uopšte nije mario za to što je sadržaj teksta bio zapanjujući i revolucionaran jer je to
bila ona vrsta stvari koju je najviše voleo. On smesta napisa Strejndžu pismo i uveri
ga da će kritiku da mu objavi istoga časa kad je bude dobio i nekoliko dana kasnije
posla Strejndžu hagis (vrstu škotskog pudinga) na poklon.
 38.
Iz Edinburške revije
Januar 1815.

Članak XIII. Esej o izvanrednoj obnovi engleske magije. Od DŽONA

VOTERBERIJA, lorda PORTIŠEDA, sa posebnim osvrtom na magiju primenjenu u
poslednjem ratu na Poluostrvu: Napisao DŽONATAN STREJNDŽ, čarobnjak u službi
Njegove visosti vojvode od Velingtona. London, 1814. godine, izd. Džon Marej.
Kao dragoceni pomoćnik i poverenik gospodina NORELA i prijatelj gospodina
STREJNDŽA, lord PORTIŠED izuzetno je podesan da piše istorijat nedavnih
magijskih zbivanja jer se nalazio u središtu zbivanja svih njih. Svako od gospodin
NORELOVIH i gospodin STREJNDŽOVIH ostvarenja bilo je predmet širokih
rasprava i razmatranja u dnevnim listovima i časopisima, ali čitaoci lorda
PORTISEDA daleko će bolje da shvate stvari ako im priča bude ispričana u celosti.
Oni najoduševljeniji obožavaoci gospodina NORELA hteli bi da nas uvere da je
on stigao u London u proleće 1807. godine kao već priznati Najveći Čarobnjak
Engleske i Prvi Fenomen našeg Doba, ali je jasno iz PORTIŠEDOVIH navoda da su i
on i gospodin STREJNDŽ svoje samopouzdanje i veštinu sticali iz veoma
neutemeljenih početaka. PORTIŠED ne propušta da prikaže njihove promašaje isto
kao i uspehe. Poglavlje pet sadrži tragikomični opis njihove dugogodišnje prepirke sa
KONJIČKOM GARDOM koja je počela 1810. godine kada je jedan od generala
došao na ideju da se u konjici konji zamene jednorozima. Na ovaj način, predlagači su
se nadali, vojnicima bi bila poklonjena moć da Francuzima probijaju srca. Na
nesreću, ovaj izvrsni plan nikad nije primenjen jer je, daleko od toga da nađu
dovoljno jednoroga za potrebe konjice, gospodinu NORELU i gospodinu
STREJNDŽU tek predstojalo pronalaženje jednog jedinog.
Još sumnjivije vrednosti je drugi deo knjige njegovog gospodstva u kome on
prestaje sa opisivanjem i počinje da postavlja pravila za utvrđivanje onog što jeste i
onoga što nije... drugim recima, onoga što je bela magija i onoga što je crna. Ovde
nema ništa novo. Kad bi čitalac bacio pogled na ono što nude dnevni komentatori po
pitanjima magije počeo bi da primećuje čudnu uniformisanost mišljenja. Svi
deklamuju istu istoriju i svi koriste iste argumente da bi doneli svoje zaključke.
Možda je došlo vreme da se upitamo zašto je to tako. U svakoj drugoj oblasti
znanja naše shvatanje se uvećava razložnim suprotstavljanjem i debatom. Zašto onda,
kod magije, čujemo samo stare, islužene argumente? Čovek počinje da se pita zašto se
iko izlaže trudu da o tome uopšte priča kad se čini da su svi ubeđeni u samo jednu
istinu. Ova tugaljiva monotonija posebno je vidljiva u nedavnim tumačenjima Istorije
engleske magije koja postaje sve nastranija u svakom novom prepričavanju.
Pre osam godina isti ovaj autor napisao je Istoriju detinjstva kralja Gavrana,
jedno od najsavršenijih dela te vrste. Ono čitaocu živo prenosi svu jezovitost i čudo
magije DŽONA ASKGLASA. Pa zašto se on sada pretvara da veruje da prava
engleska magija počinje u šesnaestom veku od MARTINA PEJLA? U šestom
poglavlju Eseja o izvanrednoj obnovi engleske magije, on izjavljuje da se PEJL
svesno opredelio da englesku magiju očisti od njenih tamnijih elemenata. On i ne
pokušava da pruži neki dokaz za ovu smelu tvrdnju - što je i dobro, jer takav dokaz ne
postoji.
Prema PORTIŠEDOVOM sadašnjem gledištu, tradicija koja počinje sa PEJLOM
usavršavana je kasnije od strane HIKMANA, LANČESTERA, GOBERA, BELASIZA
i drugih (onih koje mi nazivamo SREBRNJAČKIM čarobnjacima) i sada postigla svoj
slavni vrhunac sa gospodinom NORELOM i gospodinom STREJNDŽOM. To je
svakako stanovište na kome su da ga ustanove svojski radili i gospodin NOREL i
gospodin STREJNDŽ. Ali je ono jednostavno neodrživo. MARTIN PEJL i
SREBRNJAČKI čarobnjaci nikad nisu imali nameru da postavljaju temelje engleskoj
magiji. U svakoj čini koju su pribeležili, u svakoj reči koju su napisali, oni su
pokušavali da ponovo kreiraju slavnu magiju njihovih prethodnika (onih koje mi
nazivamo ORIEJTIMA ili čarobnjacima zlatnog doba): TOMASA GODBLESA,
RALFA de STOUKSIJA, KATARINE od VINČESTERA i, iznad svega, DŽONA
ASKGLASA. MARTIN PEJL bio je odani sledbenik ovih čarobnjaka. Nikad nije
prestao da žali što je rođen dve stotine godina posle pravog vremena.
Jedna od najzanimljivijih karakteristika oživljavanja engleske magije jeste njen
odnos prema DŽONU ASKGLASU. Danas se izgleda njegovo ime pominje samo da
bi se ocrnilo. Isto bi bilo kada bi gospodin DEJV1 ili gospodin FARADEJ, i drugi
naši veliki naučnici, svoja predavanja otpočinjali izražavajući svoj prezir i gađenje
prema ISAKU NJUTNU. Ili kad bi naši ugledni lekari svaku objavu o novom
dostignuću medicine počinjali opisom naopakosti VILIJEMA HARVIJA.
Lord PORTIŠED posvećuje dugačko poglavlje svoje knjige u pokušaju da
dokaže da DŽON ASKGLAS nije, kao što se obično smatra, osnivač engleske magije
s obzirom na to da je na ovim ostrvima bilo čarobnjaka i pre njegovog doba. Ne
poričem to. Ali ono što najžešće poričem jeste da je tradicija u bavljenju magijom u
Engleskoj postojala pre DŽONA ASKGLASA.
Hajde da se upoznamo sa tim ranijim čarobnjacima koje PORTIŠED toliko
veliča. Ko su oni bili? DŽOZEF od ARIMATEJE bio je čarobnjak koji je došao iz
Svete zemlje i zasadio čarobno drvo da Englesku sačuva od zla - ali ja nikad nisam
čuo da se on zadržao dovoljno dugo da bilo kom od stanovnika prenese nešto od svoje
veštine. Merlin je bio drugi ali, kako je on po majčinoj strani bio Velšanin, a po
očevoj Paklenjak, on teško može da posluži kao uzor za onu uvaženu englesku magiju
koja PORTIŠEDU, NORELU i STREJNDŽU toliko leži na srcu. A ko su bili
MERLINOVI učenici i sledbenici? Ne možemo da imenujemo ni jednoga. Ne, jednom
je i opšte uvreženo shvatanje ispravno: magija je već davno bila izumrla u vreme kad
je DŽON ASKGLAS stigao iz Fejrija i osnovao svoje Kraljevstvo severne Engleske.
PORTIŠED i sam izgleda gaji neke sumnje u ovom pogledu pa se, za slučaj da
svojim čitaocima nije bio dovoljno ubedljiv, upušta u pokušaj da dokaže da je magija
DŽONA ASKGLASA bila rđava. Ali je daleko od istine da primeri koje je odabrao
podržavaju ovakav zaključak. Hajde da razmotrimo jedan od njih. Svako je čuo za
četiri čarobne šume koje okružuju glavni grad DŽONA ASKGLASA, Njukasl.
Njihova imena bila su Veliki Tom, Asmodijeva Citadela, Mali Egipat i Serloov
Blagoslov. One su se pomerale sa mesta na mesto i bilo je poznato da, s vremena na
vreme, gutaju ljude koji se gradu približavaju sa namerom da naude stanovnicima.
Nema sumnje da nam se šuma ljudožder čini jezivom i užasnom, ali nema dokaza da su
savremenici DŽONA ASKGLASA tako mislili. To doba bilo je nasilno; DŽON
ASKGLAS bio je srednjovekovni kralj i postupao je onako kako je trebalo da postupa
srednjovekovni kralj, a to je da brani njegov grad i njegove podanike.
Cesto je veoma teško da se oceni moralnost ASKGLASOVIH postupaka jer su
njegovi motivi bili krajnje nejasni. Od svih ORIEJTSKIH čarobnjaka on je
najmisteriozniji. Niko ne zna zašto je godine 1138. učinio da Mesec nestane sa neba i
naveo ga da putuje po svim jezerima i rekama Engleske. Mi ne znamo zašto se 1202.
godine svađao sa Zimom i prognao je iz svog kraljevstva tako da je Severno
kraljevstvo četiri godine uživalo u stalnom Letu. Ne znamo ni to zašto su trideset noći
zaredom, u maju i junu mesecu 1345. godine, svaki čovek, žena i dete u Engleskoj
sanjali da su svi skupljeni zajedno na velikoj crvenoj ravnici ispod bledog zlatnog
neba da izgrade visoki crni toranj. Svake noći su to radili i budili se u svojim
krevetima sutra ujutru mrtvi umorni. San je prestao da ih muči tek kad su, tridesete
noći, toranj i njegovi bedemi bili gotovi. U svim ovim pričama - ali posebno u
poslednjoj - stičemo utisak da se odvijaju velika zbivanja, ali ne znamo kakva.
Nekoliko naučnika iznelo je svoja mišljenja da su crni toranj i utvrđenje bili izgrađeni
u onom delu pakla koji je ASKGLAS, kako se smatralo, iznajmio od LUCIFERA i da
je ASKGLAS tvrđavu gradio kako bi mogao da vodi rat sa svojim neprijateljima iz
pakla. Za razliku od njih, MARTIN PEJL je razmišljao drugačije. One je verovao da
je postojala veza između izgradnje tornja i pojave u Engleskoj, tri godine kasnije,
Crne Smrti. Kraljevstvo severne Engleske DŽONA ASKGLASA daleko je manje
propatilo od te bolesti no njegov južni sused i PEJL je verovao da je to zato što je
ASKGLAS izgradio neku vrstu odbrane od nje.
Ali prema Eseju o izvanrednoj obnovi engleske magije mi čak nemamo pravo ni
da se čudimo tim stvarima. Prema gospodinu NORE-LU i lordu PORTISEDU
savremeni čarobnjak ne treba da se petlja sa stvarima koje su samo delimično
razumljive. Ali ja kažem da te stvari upravo zbog toga što su samo delimično
razumljive moramo da proučavamo.
Engleska magija je čudna kuća koju nastanjujemo mi čarobnjaci. Sagrađena je na
temeljima koje je postavio DŽON ASKGLAS, a mi te temelje zanemarujemo i time
sebi činimo zlo. Trebalo bi da oni budu proučavani i da njihova priroda bude
shvaćena kako bismo naučili šta oni podupiru, a šta ne. U suprotnom će da se jave
pukotine kroz koje će da huje vetrovi koji stižu bogzna odakle. Hodnici će da nas
odvode na mesta na koja nikad nismo nameravali da idemo.
I kao zaključak, PORTIŠEDOVA knjiga - mada sadrži mnoge izvrsne stvari - fini
je primer ludog protivrečja u samom srcu savremene engleske magije: naši
najistaknutiji čarobnjaci bez prestanka izjavljuju svoju nameru da izbrišu svaki pomen
i trag DŽONA ASKGLASA iz engleske magije, ali kako je to uopšte moguće? Magija
koju primenjujemo jeste magija DŽONA ASKGLASA.
 39.
Dva čarobnjaka
Februar 1815.

Od svih spornih priloga ikad objavljenih u Edinburškoj reviji, bio je ovaj sporniji od
svih. Do kraja januara činilo se da teško postoji obrazovani čovek ili žena na
zemaljskoj kugli koji ga nije pročitao i stvorio svoje mišljenje o njemu. Mada prilog
nije bio potpisan, svi su znali ko je bio autor - Strejndž. O , svakako, u početku je bilo
ljudi koji su ukazivali da je u tekstu Strejndž kritikovan taman koliko i Norel - možda i
više. Ali takve su njihovi prijatelji smesta proglašavali za glupe. Nije li baš Džonatan
Strejndž bio poznat kao ćudljiv, protivrečan tip ličnosti kojoj ne bi bilo strano da
nešto napiše i protiv sebe? I nije li autor za sebe rekao da je čarobnjak? A ko bi drugi
onda mogao biti? I ko bi još mogao da o toj temi piše sa toliko autoriteta?
Kad je gospodin Norel po prvi put stigao u London, njegovi stavovi bili su
veoma novi i prilično nastrani. Ali od tog vremena su ljudi postali sviknuti na njih pa
se nije činilo da preteruje kad je, kao eho Tajmsa, rekao da magijom, kao i svim
svetskim morima i okeanima, Englez treba da vlada. Granice treba da joj budu
izvučene i da sve što nije lako razumljivo savremenim damama i gospodi - kao što su
tristagodišnja vladavina Džona Askglasa i čudna i neugodna istorija naših odnosa sa
vilenjacima - može i treba da bude izbrisano. A sad je Strejndž izvrnuo norelitsko
shvatanje magije naglavačke. Iznenada se učinilo da bi sve što je naučeno u svakom
engleskom detinjstvu o divljini engleske magije moglo ipak da bude istinito i da čak i
sada po nekim davno zaboravljenim stazama, sa one strane neba, sa one strane kiše,
Džon Askglas još jaše u društvu svojih ljudi i vilenjaka.
Većina sveta je smatrala da je ovom ortakluku između dva čarobnjaka došao kraj.
U Londonu su se pronosile glasine da je Strejndž išao do kuće na Hanover skveru, ali
da su ga sluge vratile sa vrata. A čula se i druga, protivrečna glasina, koja je tvrdila
da Strejndž nije išao na Hanover skver, ali da gospodin Norel dan i noć sedi u svojoj
biblioteci, čeka svoga učenika i dosađuje slugama svakih pet minuta goneći ih da idu
do prozora i vide da li on dolazi.
U nedelju uveče, početkom februara, Strejndž je konačno otišao u posetu
gospodinu Norelu. Ovoliko u toj priči sasvim je sigurno jer su ga dva džentlmena na
putu do Svetog Đorđa na Hanover skveru videli kako stoji na stepenicama pred
kućom; videli su kako se vrata otvaraju; videli kako Strejndž razgovara sa slugom; i
videli kako je odmah primljen unutra kao neko koga odavno očekuju. Dva džentlmena
su nastavili svoj put do crkve gde su svojim prijateljima u najbližim klupama smesta
ispričali šta su videli. Pet minuta kasnije mršavi mladić, svetačkog izgleda, stigao je u
crkvu. Praveći se da izgovara molitvu on je prošaputao da je upravo razgovarao sa
nekim ko se naginjao kroz prozor na prvom spratu kuće koja se naslanjala na gospodin
Norelovu i da ta osoba veruje da je čula kako gospodin Strejndž besni i grdi svoga
gospodara. Dva minuta kasnije kroz celu crkvu već se proneo glas da su dva
čarobnjaka jedan drugom zapretili nekom vrstom magijskog izopštenja. Kad je služba
počela više pripadnika verskog skupa čežnjivo je gledalo prema prozorima i pitalo se
zašto se ti otvori uvek grade toliko visoko u svim crkvenim zdanjima. Otpevana je
himna u pratnji orgulja i neki ljudi su kasnije rekli da su iznad zvuka muzike čuli jako
prolamanje grmljavine na nebu - siguran znak magijskih poremećaja. Ali su im drugi
rekli da im se to samo učinilo.
Sve ovo bi veoma zapanjilo dva čarobnjaka koji su u tom trenutku nemo stajali u
biblioteci gospodina Norela i oprezno odmeravali jedan drugog. Strejndž je, koji
svoga tutora nije video već nekoliko dana, bio zapanjen njegovim izgledom. Lice mu
je bilo ispijeno, a telo uvelo - izgledao je deset godina stariji.
- Hoćemo li da sednemo, gospodine? - upita Strejndž.
I on krenu prema stolici, a gospodin Norel se trže od naglosti toga pokreta.
Delovalo je to kao da je strepeo da će Strejndž da ga udari. U sledećem trenutku se,
međutim, pribrao toliko da je mogao da sedne i sam.
Strejndžu takođe nije bilo mnogo ugodnije. Poslednjih nekoliko dana neprestano
se pitao da li je bio u pravu što je kritiku objavio i svaki put bez izuzetka dolazio do
zaključka da jeste. Pre dolaska ovamo beše odlučio da se prilikom susreta ponaša uz
dostojanstvenu moralnu nadmoć ublaženu sa veoma skromnim prizvukom izvinjenja.
Ali sad kad je zaista opet sedeo u biblioteci gospodina Norela, otkri da mu teško pada
da sretne oči svoga tutora. Pogled je usmeravao na sijaset beznačajnih predmeta - na
malu porcelansku figuru dr Martina Pejla; kvaku na vratima; sopstveni nokat na palcu;
na levu cipelu gospodina Norela.
Gospodin Norel, sa druge strane, uopšte nije skidao oči sa Strejndžovog lica.
Posle nekoliko trenutaka tišine oba čoveka progovoriše u jedan glas.
-Posle sve vaše ljubaznosti prema meni... - poče Strejndž.
-Vi mislite da sam ja ljut - poče gospodin Norel.
Obojica zastaše i onda Strejndž dade znak da gospodin Norel nastavi.
-Vi mislite da sam ja ljut - reče gospodin Norel - ali ja nisam. Vi mislite da ja ne
znam zašto ste vi učinili to što jeste, ali ja znam. Vi mislite da ste celo svoje srce uneli
u taj tekst i da vas sad cela Engleska razume. A šta svet u Engleskoj razume? Ništa.
Razumeo sam vas i pre no što ste napisali ijednu reč.
On zastade, a lice mu se krivilo kao da se bori da kaže nešto što leži duboko u
njemu. - Ono što ste napisali, napisali ste za mene. I samo za mene.
Strejndž otvori usta da se pobuni zbog ovog iznenađujućeg zaključka. Ali posle
kraćeg razmišljanja zaključi da je on verovatno istinit. I oćuta.
Gospodin Norel nastavi: - Da li zaista verujete da ja nikada nisam osećao isto...
istu čežnju koju vi osećate? Magija koju primenjujemo jeste magija Džona Askglasa.
A šta bi drugo mogla da bude? Kažem vam da je bilo trenutaka, kad sam bio mlad, u
kojima bih sve učinio, sve otrpeo, samo da ga nađem i prostrem mu se ničice pred
noge. Pokušao sam da ga prizovem... Ha! E to je tek bio čin veoma mladog, veoma
glupog čoveka... da se prema kralju ponese kao prema običnom sluzi i pozove ga da
dođe na razgovor. Smatram da je jedna od najsrećnijih okolnosti u mom životu to što
tada u tome nisam uspeo! Onda sam pokušao da ga nađem koristeći stare čini izbora.
Nisam mogao čak ni da stavim čini u dejstvo. Sva magija u mojoj mladosti straćena je
u pokušajima da ga nađem. Deset godina nisam mislio na nešto drugo, već samo na to.
-Nikad mi ranije nešto od ovoga niste pominjali, gospodine.
Gospodin Norel uzdahnu. - Želeo sam da vas sprečim da ne ponovite moju
grešku.
I on bespomoćno diže ruke.
-Ali po vašem kazivanju, gospodine Norele, ovo se desilo kad ste bili mladi i
neiskusni. Sad ste sasvim drugi čarobnjak, a ja sebi laskam da nisam samo običan
asistent. Kako bi bilo da to opet pokušamo?
-Čovek ne može da nađe čarobnjaka koji je toliko moćan osim ako on to sam ne
želi - izjavi gospodin Norel odsečno. - Beskorisno je i pokušavati. Mislite li vi da je
njemu stalo do onoga što se dešava u Engleskoj? Reći ću vam da nije. Odavno nam je
okrenuo leđa.
-Okrenuo nam leđa? - ponovi Strejndž i namršti se. - To je prilično oštar sud,
gospodine. Pretpostavljam da godine pune razočaranja mogu da navedu čoveka da
donese takav zaključak. Ali postoje mnoga svedočenja o ljudima koji su videli Džona
Askglasa daleko posle onoga vremena kad je on navodno napustio Englesku.
Rukavičarevo dete u Njukaslu49, farmer iz Jorkšira 50, mornar Baskijac…51
Gospodin Norel zlovoljno othuknu. - Rekla-kazala i praznoverje! Čak i da su te
priče istinite, u šta ja veoma sumnjam, nikad mi nije bilo jasno kako je bilo ko od njih
znao da je osoba koju su videli zaista bio Džon Askglas. Njegovih portreta nema.
Dvoje od vaših primera, rukavičareva ćerka i Baskijac, nisu ga u stvari ni
identifikovali kao Askglasa. Videli su čoveka u crnoj odori i drugi ljudi su im kasnije
rekli da je to bio Džon Askglas. Ali je zaista veoma beznačajno da li se on vratio ili
nije u ovo ili ono vreme ili da li je bio viđen od ove ili one osobe. Ostaje činjenica da
je, kad je sišao sa prestola i odjahao iz Engleske, sa sobom odneo najbolji deo
engleske magije. Od toga dana pa nadalje ona počinje da jenjava. Zar to nije dovoljno
da on bude označen kao naš neprijatelj? Poznato vam je, usuđujem se da kažem,
Voteršipovo delo Odumiranje vilenjačke šume?52
-Ne, nije mi poznato - reče Strejndž i prodorno pogleda gospodina Norela kao da
mu na taj način stavlja do znanja da knjigu nije pročitao iz uobičajenih razloga. - Ali
ne mogu da prestanem da žalim što mi nešto od ovoga ranije niste govorili, gospodine.
-Možda sam grešio što vam nisam poveravao više stvari - reče gospodin Norel
koji je preplitao i rasplitao prste. - Sad sam gotovo siguran da jesam. Ali ja sam
davno odlučio da je u najboljem interesu Velike Britanije da o ovim pitanjima vlada
apsolutna tišina, a od starih navika se teško odustaje. Ali treba li da pitam vidite li vi
zadatak koji stoji pred nama, gospodine Strejndž? Vaš i moj? Magija ne može da čeka
na pojavu kralja koji više ne mari šta se događa u Engleskoj. Mi moramo da
raskinemo zavisnost koju engleski čarobnjaci pokazuju prema njemu. Mi moramo da
ih navedemo da Džona Askglasa zaborave isto onako potpuno kao što je i on nas.
Strejndž zavrte glavom i namršti se. - Ne. Uprkos svemu što ste rekli, ja i dalje
mislim da Džon Askglas stoji sam u samom središtu engleske magije i da ga mi
zanemarujemo na sopstvenu štetu. Možda će na kraju da se pokaže da ja grešim. Malo
je stvari verovatno koliko to. Ali po pitanju koje je od tako ključnog značaja za
englesku magiju ja moram da shvatim i razumem sve, i to sebe radi. Ne mislite da sam
nezahvalan, gospodine, ali mislim da je vreme naše saradnje isteklo...
-O ! - uzviknu gospodin Norel. - Znam da u karakteru...
Ali onda odmahnu rukom kao da sve treba da se zaboravi. - Ali šta mari? Mi smo
čarobnjaci. To je početak i kraj za mene, to je početak i kraj za vas. To je sve i jedino
do čega je stalo i vama i meni. Ako danas napustite ovu kuću i pođete svojim putem, s
kim ćete moći da razgovarate?... Ovako kao što to mi sada činimo? Nema nikoga.
Bićete sasvim sami. - I, tonom koji beše gotovo molećiv, prošaputa: - Ne činite ovo!
Strejndž je pomalo u nedoumici gledao svoga gospodara. Ovo uopšte nije bilo
ono što je očekivao. Umesto da padne u napad besa zbog Strejndžove kritike,
gospodin Norel izgleda da je bio podstaknut jedino na izlive iskrenosti i krotkosti. U
tom trenutku Strejndžu se učini da je jedino razumno da se vrati pod okrilje gospodin
Norelovog tutorstva. Samo ga ponos i uverenje da će već sat ili dva kasnije drugačije
da se oseća podbodoše da kaže: - Žao mi je, gospodine Norele, ali sve od kako sam
se vratio sa Poluostrva ja osećam da nije u redu da sebe nazivam vašim učenikom.
Imao sam osećaj da delimično glumim. Da podnosim svoje rukopise na vašu
saglasnost tako da vi u njima možete da pravite izmene onako kako vam padne na
pamet... nešto je što više ne mogu da radim. Tako ispada da kazujem ono u šta više ne
verujem.
- Sve, sve treba javno da se kaže - uzdahnu gospodin Norel.
Onda se naže napred i reče sa daleko više energije: - Pustite da vam budem
vodič. Obećajte mi da nećete objavljivati ništa, da nećete govoriti ništa i da nećete
činiti ništa sve dok u te stvari niste sasvim sigurni. Verujte mi kad vam kažem da je
deset, dvadeset, čak i pedeset godina ćutanja vredno zadovoljstva da na kraju možete
da kažete da ste rekli ono što je trebalo, ni manje, ni više. Ćutanje i tišina vam neće
pogodovati, ja to znam. Ali ja obećavam da ću to da vam nadoknadim onoliko koliko
mogu. Nećete time ništa da izgubite. Ako ste za mene ikada pomislili da sam
nezahvalan, to više u budućnosti neće da se ponovi. Ja ću svima da kažem koliko vas
visoko cenim. Mi više nećemo da budemo učitelj i učenik. Hajde da to bude ortakluk
jednakih! Nisam li ja na kraju od vas naučio isto onoliko koliko i vi od mene?
Najunosniji posao biće samo vaš! Knjige... - I tu on lako proguta nevidljivu pljuvačku:
- ... Knjige koje je trebalo da vam pozajmim, a koje sam vam uskratio, vi ćete da
čitate! Otići ćemo u Jorkšir, vi i ja zajedno... još noćas ako želite!... i ja ću da vam
dam ključ biblioteke i vi ćete da pročitate sve što vam bude po volji. Ja... - Gospodin
Norel tu prstima pređe po čelu kao da je iznenađen onim što govori. - ...Ja čak neću da
tražim da se odreknete kritike. Neka ostane. A tokom vremena, vi i ja, zajedno,
odgovorićemo na sva pitanja koja ona postavlja.
Nastupi duga tišina. Gospodin Norel je sav ustreptao od iščekivanja posmatrao
drugog čarobnjaka. Njegova ponuda da Strejndžu pokaže biblioteku u Hartfju Ejbiju
nije ostala bez odziva. Neko vreme Strejndž se, bilo je jasno, teško dvoumio u vezi sa
svojom odlukom da se rastane sa svojim gospodarem, ali na kraju reče: - Počašćen
sam, gospodine. Vi obično niste čovek koji je sklon pogodbama i ustupcima, to znam.
Ali mislim da sad moram da pođem svojim putem. Mislim da moramo da se
rastanemo.
Gospodin Norel zatvori oči.
U tom trenutku se otvoriše vrata. Lukas i još jedan sluga uđoše sa priborom za
čaj.
-Ne dajte se, gospodine - reče Strejndž.
I on lako dotače učiteljevu ruku da ga malo obodri pa dva jedina engleska
čarobnjaka popiše čaj zajedno poslednji put.
 ***

Strejndž kuću na Hanover skveru napusti u pola osam. Nekoliko ljudi koji su virili
kroz prozore u prizemlju svojih kuća videlo ga je da to čini. Drugi ljudi, koji su tvrdili
da im je to ispod časti, poslali su svoje služavke i sluge da se vrzmaju po trgu. Da li
je i Lasel u tom smislu nešto preduzeo ne zna se, ali deset minuta posle Strejndžovog
skretanja sa trga u ulicu Oksford, Lasel zakuca na vrata gospodina Norela.
Gospodin Norel je još bio u biblioteci, još u stolici na kojoj je sedeo kad je
Strejndž otišao. Ukočeno je zurio u tepih.
-Je li on otišao? - upita Lasel.
Gospodin Norel ne odgovori.
Lasel sede. - A naši uslovi? Kako ih je prihvatio?
Odgovora i dalje nije bilo.
-Gospodine Norele? Jeste li mu rekli ono što smo se dogovorili? Jeste li mu rekli
da ćemo, ako se ne odrekne kritike, mi da objavimo ono što znamo o crnoj magiji koju
je primenjivao u Španiji? Jeste li mu rekli da ga više pod bilo kojim uslovima nećete
držati kao učenika?
-Ne - reče gospodin Norel. - Nisam mu rekao ništa od svega toga.
-Ali...
Gospodin Norel teško uzdahnu. - Nebitno je šta sam mu rekao. On je otišao.
Lasel je neko vreme ćutao i pomalo nezadovoljno odmeravao čarobnjaka.
Gospodin Norel, zaokupljen i dalje svojim mislima, ovo ne primeti.
Konačno, Lasel sleže ramenima. - Od početka ste bili u pravu, gospodine - reče
on. - U Engleskoj može da bude samo jedan čarobnjak.
-Kako to mislite?
-Mislim da par bilo čega čini veoma nezgodan broj. Jedan može da čini šta mu je
volja. Šestorica mogu fino da se slažu. Ali dvojica se uvek bore za prevlast. Dvojica
moraju da stalno motre jedan na drugoga. Oči celog sveta biče na dvojici i vladaće
nedoumica koga od njih da slede. Vi uzdišete, gospodine Norele. Znate da sam u
pravu. Od sada moramo da vodimo računa o Strejndžu u svim našim planovima, šta će
on da kaže, šta će da uradi, kako da mu se suprotstavimo. Uvek ste mi govorili da je
on izvanredan čarobnjak. Njegova briljantnost bila je velika prednost dok je
primenjivana u vašoj službi. Ali sa tim je sad svršeno. Pre ili kasnije sigurno je da će
on svoj talenat da okrene protiv vas. Sigurno je takođe da već kasnimo sa podizanjem
odbrane od njega. I mislim da ne preterujem kad to kažem. Njegov genije za magiju
strašno je veliki, a materijal mu ponestaje tako da će rezultat na kraju biti taj da će
početi da veruje da su sva sredstva dozvoljena čarobnjaku... bilo da je to provala u
kuće, krađa ili obmana.
Lasel se tu naže napred. - Ne želim da kažem da je on već toliko izopačen da bi
krao od vas u ovom trenutku, ali ako ikad dođe dan da se nađe u velikom škripcu,
onda će njegovom nedisciplinovanom umu da se učini da je svaka povreda poverenja,
svako nasilje nad privatnim vlasništvom opravdano.
I on tu malo zasta. - Jeste li se vi obezbedili od lopova u Hartfjuu? Jeste li bacili
čini za zaštitu? - takve čini ne bi bile od koristi protiv Strejndža! - izjavi gospodin
Norel ljutito. - Poslužile bi jedino da mu skrenu pažnju! Dovele bi ga pravo do mojih
najdragocenijih knjiga! Ne, ne, vi ste u pravu.
I on uzdahnu. - Ovde je potrebno nešto više. Moram da razmislim.
Dva sata posle odlaska gospodina Strejndža, gospodin Norel i Lasel napustiše
kuću na Janover skveru u kočiji gospodina Norela. Pratila su ih trojica
slugu i po svim znacima izgledalo je da su krenuli na dug put.

***

Sledećeg dana je Strejndž, ćudljiv i protivrečan kao i uvek, bio sklon da zažali svoj
raskid sa gospodinom Norelom. Predskazanje gospodina Norela o tome da više nikad
neće sa nekim da razgovara o magiji nije mu izbijalo iz glave.. Bez prestanka je u
mislima obnavljao njihov razgovor. Bio je gotovo siguran da su svi Norelovi
zaključci o Džonu Askglasu bili pogrešni. Posledica svega što je gospodin Norel
rekao bila je ta da je razvio veliki broj novih ideja o Džonu Askglasu i sada je patio
od teškog jada što nema kome da ih ispriča.
U pomanjkanju pogodnijeg slušaoca otišao je i požalio se ser Volteru Poulu.
- Od sinoć sam mislio o pedeset stvari koje je trebalo da mu kažem. Sad
pretpostavljam da moram da ih napišem i objavim kao komentar ili kritiku, što neće
biti objavljeno do aprila ako ne i kasnije, a onda će on morati da uputi Lasela ili
Portišeda kako da napisu odgovor, koji neće biti objavljen do juna ili jula. Pet ili šest
meseci treba da prođe da saznam šta bi mi on rekao! To je veoma zakukuljen put da se
vodi razgovor, posebno kad čovek zna da sam koliko juče mogao da jednostavno
odšetam do Hanover skvera i upitam ga šta misli. A uz to sam i siguran da neću moći
ni da vidim ni da omirišem neku od knjiga koje nešto znače! Kako da čarobnjak
opstane bez knjiga? Neka mi to neko objasni. Isto bi prošao i političar kad bi pokušao
da do visokog položaja stigne bez mita i patronaštva.
 Ser Volter se ne uvredi zbog ove posebno neuljudne primedbe, već je otpisa na
račun izuzetne raspomamljenosti Strejndžovog duha. Kao učenik u Herou bio je
prisiljen da uči istoriju magije (koje se gadio) i sada je svest vraćao na te dane da
otkrije seća li se nečega što bi moglo da bude od koristi. Shvati da nije zapamtio
mnogo - koliko da se, pomisli suvo, jedva napuni pola majušne čaša vina.
Razmisli još trenutak ili dva i onda iznese svoje mišljenje. - Koliko sam ja
razumeo, kralj Gavran je naučio sve što može da se zna o engleskoj magiji bez pomoći
ijedne knjige, s obzirom na to da u to vreme u Engleskoj nijedne nije bilo, pa tako
možda i vi možete da uradite isto.
Strejndž ga odmeri veoma hladno. - A koliko razumem ja, kralj Gavran bio je
usvojenik, ljubimac kralja Oberona, koji mu je, između drugih tričarija, obezbedio i
izvrsno magijsko obrazovanje i veliko kraljevstvo da njim sam vlada. Pretpostavljam
da bih mogao da se upustim u skitnju po pustopoljinama i vresištima u nadi da će da
me usvoji neko vilenjačko stvorenje kraljevske krvi, ali sam pre mišljenja da sam po
njihovim merilima malo visok za te svrhe.
Ser Volter se nasmeja. - I šta ćete da radite sad kad više nema gospodina Norela
da vam zaokuplja dane? Treba li da kažem Robsonu u Forin ofisu da vam pošalje
zadatak koji bez magije ne može da se obavi? Prošle nedelje mi se žalio da mora da
čeka da bude obavljen sav posao za admiralitet i ministarstvo finansija kako bi
gospodin Norel mogao da se posveti njemu.
-Ne oklevajte! Ali mu recite da to može da bude tek za dva ili tri meseca. Idemo
kući u Šropšir. I Arabela i ja imamo veliku želju da malo boravimo u našem rodnom
kraju i sad, kad više ne moramo da pitamo da li to godi gospodinu Norelu, ništa nas ne
sprečava da to učinimo.
-O! - reče ser Volter. - A hoćete li brzo na put?
-Polazimo za dva dana.
-Tako brzo?
-Ne uzrujavajte se toliko! Zaista, Poule, nisam verovao da vam je moje društvo
tako dragoceno!
-I nije. Mislio sam na ledi Poul. Biće to za nju tužna promena. Nedostajaće joj
prijateljica.
-O! O, da! - reče Strejndž, pomalo posramljen. - Razume se!

***

Kasnije toga jutra, Arabela dođe u oproštajnu posetu kod ledi Poul. Proteklih pet
godina veoma je malo uticalo na lepotu njenog gospodstva i uopšte nije popravilo
njeno setno stanje. Bila je tiha kao i uvek i sasvim ravnodušna na svaki bol ili
zadovoljstvo. Ljubaznost ili nepristojnost ostavljali su je podjednako neosetljivom.
Dane je provodila sedeći pored prozora u venecijanskoj dnevnoj sobi kuće u ulici
Harli. Nikad nije pokazivala ni najmanju sklonost prema nekom zanimanju, a Arabela
joj je bila jedini posetilac.
-Volela bih da ne idete na taj put - reče njeno gospodstvo kad joj Arabela saopšti
novost. - Kakvo je mesto taj Sropšir?
-O ! Bojim se da sam ja tu slab sudija. Verujem da bi se većina sveta složila da
je to ljupko mesto sa zelenim brdima i šumom i lepim seoskim livadama. Razume se,
moraćemo da sačekamo proleće da bismo u svemu tome u potpunosti uživali. Ali su
prizori čak i zimi zaista prekrasni. To je posebno romantičan okrug sa plemenitom
istorijom. Ima porušenih zamkova i kamenja postavljenog na vrhove brda od strane ko
zna kog naroda, a kako smo vrlo blizu Velsa tu su se često vodili bojevi pa drevna
bojišta mogu da se nađu gotovo u svakoj dolini.
-Bojišta! - reče ledi Poul. - Isuviše dobro znam šta to znači. To je pogled kroz
prozor koji oku ne donosi drugi prizor do prostranstva pokrivenog slomljenim kostima
izginulih i zarđalim oklopima! Veoma je to setan prizor. Nadam se da vam od toga
neće pozliti.
-Slomljene kosti i oklopi? - kao odjek ponovi Arabela. - Ne, nije to tako. Vaše
gospodstvo me nije razumelo. Sve te bitke davno su vođene. Sad tamo nema šta da se
vidi... ništa što bi moglo da mi ne prija.
-A ipak, znate - nastavi ledi Poul jedva obrativši pažnju na Arabeline reči - bitke
su u ovo ili ono vreme vođene svuda. Sećam se da sam u školi nekad učila kako je
London svojevremeno bio poprište posebno krvave bitke. Ljudi su ubijani na
najsvirepiji način, a sam grad je bačen u oganj. Okruženi smo senama nasilja i čemera
svakoga dana u našem životu i meni se čini da je zbog toga svejedno opstaju li o tome
materijalni znaci ili ne.
Nešto se promeni u sobi. Učini se kao da im hladna, siva, razmahana krila
proleteše iznad glava ili kao da je neko prošao kroz ogledalo i bacio senku u sobu.
Bila je to čudna igra svetlosti koju je Arabela često primećivala kad god bi sedela
kod ledi Poul. Ne znajući čemu drugom da to pripiše, zaključila je da je to zbog toga
što u sobi ima veoma mnogo ogledala.
Ledi Poul se strese i šal kojim je bila umotana čvršće privi uza sebe. Arabela se
naže napred i uhvati je za ruku. - Hajde! Usmerite misli na veselije stvari.
Ledi Poul je bledo pogleda. Šta bi to moglo da bude veselo znala je taman toliko
koliko i da leti.
 I tako Arabela poče da priča u nadi da će joj za trenutak misli odvratiti od užasa.
Pričala joj je o novim radnjama i novoj modi. Opisivala je veoma lepi sarsenet boje
slonovače koji je videla u izlogu u ulici Frajdi i broš ukrašen perlama tirkizne boje
koji je videla na nekom drugom mestu i koji bi se divno složio sa bojom pamučnog
sarseneta. Nastavi time što opisa šta je njen krojač mislio o kopčama od sedefa i onda
opisa i biljku koju je njen krojač držao u saksiji na prozoru, a koja je za godinu dana
porasla toliko da je njeno lišće sasvim pokrilo prozor majstora koji pravi sveće na
spratu iznad krojačevog. Onda su na red došle druge džinovske biljke... čarobni
pasulj... džin na vrhu stabla čarobnog pasulja... džinovi i ubice džinova uopšte...
Napoleon i vojvoda od Velingtona - vojvodina ostvarenja u svim sferama života osim
u jednoj - kod vojvotkinje koja je veoma nesrećna osoba.
-Na sreću, vi i ja nismo te sudbine - završi ona pomalo bez daha - da nam se mir
bez prestanka remeti prizorima udvaranja naših muževa drugim ženama.
-Pretpostavljam da je tako - reče ledi Poul, pomalo sumnjičavo.
Ovo malo najedi Arabelu. Mogla je da prede preko svih nastranosti ledi Poul, ali
nikako nije mogla da joj oprosti hladnoću koju je pokazivala prema suprugu. Uz česte
posete kući u ulici Harli, Arabeli nije mogla da promakne odanost i posvećenost ser
Voltera prema ledi Poul. Onoga časa kad bi mu se učinilo da bi neka stvar mogla da
joj pričini zadovoljstvo ili da joj ublaži patnje, ta stvar bi joj smesta bila na
raspolaganju i Arabela bi se svaki put neprijatno žacnula zbog veoma škrtog, hladnog
prijema na koji je taj trud nailazio. Ledi Poul nije prema ser Volteru pokazivala
odbojnost; ona jedva da je primećivala da on postoji.
-Oh! Ali vi ne možete da pojmite kakav je to blagoslov - reče Arabela. - To je
jedan od najboljih blagoslova sveg postojanja!
-Šta to?
-Ljubav vašeg supruga.
Ledi Poul se učini kao da je to iznenadi. - Da, on me voli - reče ona na kraju. - U
najmanju ruku, govori mi da me voli. Ali šta je tu dobro za mene? Nikad me to ne
greje kad mi je hladno, a meni je uvek hladno, znate. To nikad ne skraćuje dugi, gnusni
bal ni za minut ili zaustavlja procesiju kroz duge, mračne, avetinjske hodnike. To me
nikad nije spasio od nekog jada. Da li vas je ljubav vašeg muža ikad od nečega
spasla?
-Ljubav gospodina Strejndža? - osmehnu se Arabela kad mu pomenu ime. - Ne,
nikad. Naprotiv, ja sam stekla naviku da spasavam njega! Mislim - dodade brzo s
obzirom na to da je bilo jasno da je ledi Poul ne razume - znate, on često sreće ljude
koji žele da za njihov račun izvede neku magiju... Ili imaju bliskog rođaka koji želi da
uči magiju... Ili veruju da su otkrili čarobnu cipelu ili viljušku ili tako neku glupost.
Ne misle oni zlo. Uistinu, uglavnom se svi ponašaju sa puno poštovanja. Ali gospodin
Strejndž je čovek koji nema mnogo strpljenja i tako ja imam obavezu da mu pritičem u
pomoć i spasavam ga da ne kaže nešto zbog čega bi kasnije mogao da zažali.
I tako dođe vreme kad Arabela pomisli da treba da ide pa stade da se prašta. Sad
kad može da se desi da se mesecima ne vide bila je posebno namerna da kaže nešto
veselo. - I nadam se, moja draga ledi Poul - reče ona - da ćete, kad se vi i ja budemo
ponovo videli, biti daleko bolje i možda u stanju da ponovo izađete u društvo. Moja je
najdraža želja da se jednoga dana sretnemo u pozorištu ili u balskoj dvorani...
-Balskoj dvorani! - uzviknu ledi Poul. - Šta vam, za ime sveta, bi da to kažete?
Bože sačuvaj da se vi i ja ikad sretnemo u balskoj dvorani!
-Tiho! Smirite se! Nisam mislila da vas uznemirim. Zaboravila sam koliko mrzite
balove. Hajde, nemojte da plačete! Nemojte na to da mislite ako vas čini nesretnim.
I ona dade sve od sebe da uteši prijateljicu. Zagrli je, poljubi joj obraz i kosu,
pomilova je po ruci, ponudi joj kolonjsku vodicu. Ali ništa nije pomagalo. Nekoliko
dugih minuta ledi Poul bila je sasvim obuzeta napadom plača. Arabela nije bila
sasvim u stanju da shvati šta je posredi. Ali opet, kako je razumevanje moglo i da
postoji? Deo bolesti njenog gospodstva bio je i taj da se uzrujava za svaku sitnicu, da
se rastuži bez ikakvog povoda. Arabela pozvoni da dođe služavka.
Tek kada je služavka stigla, njeno gospodstvo učini napor da se pribere. - Vi ne
znate šta ste rekli! - zavapi ona. - I nek vas Bog sačuva od toga da saznate na način na
koji se to meni desilo. Pokušaću da vas opomenem, znam daje to beznadežno, ali
pokušaću! Slušajte me, moja draga, draga gospođo Strejndž. Slušajte me kao da vam
nađe u večno spasenje zavise od toga!
I tako se Arabela što je bolje mogla i umela napravi kao da pažljivo sluša.
Ali uzalud. I ovaj slučaj, pokaza se, nije se razlikovao od drugih u kojima je
njeno gospodstvo tvrdilo da ima nešto od ogromnog značaja da prenese Arabeli. Ona
sad poblede, nekoliko puta duboko udahnu vazduh... i stade da priča veoma čudnu
priču o vlasniku rudnika olova iz Darbišira koji se zaljubio u mlekaricu. Mlekarica je
bila sve čemu se vlasnik rudnika ikada nadao, osim što se njen odraz u ogledalu uvek
javljao nekoliko minuta docnije, što su joj oči u sumrak menjale boju i što joj je senka
često viđana kako igra dok ona sama stoji nepomična.
Kad ledi Poul stepenicama ode na drugi sprat, Arabela ostade da sedi sama. -
Baš sam glupa - pomisli. - I to kad znam da je svako pominjanje igranja i balova
beskrajno uznemirava! Kako sam mogla da budem tako neodmerena? Pitam se šta je to
što je želela da mi kaže?
Pitam se zna li to i ona sama? Siroto stvorenje! Bez blagoslova zdravlja i
razuma, bogatstvo i lepota zaista su bezvredni!
 I tako je sebe prekorevala na ovaj način neko vreme kad je iz toga prenu laki šum
iza njenih leđa i ona se okrenu. Istoga časa diže se i ispružene ruke pođe prema
vratima.
-To ste vi! Baš mi je milo što vas vidim! Hajde da se rukujemo! Ovo će zadugo
biti naš poslednji sastanak.

***

Te večeri Arabela reče Strejndžu: - Postoji bar jedna osoba koja je sasvim
oduševljena time što si ti usmerio svoju pažnju proučavanju Džona Askglasa i
njegovih podanika vilenjaka.
-Je li? A ko je to?
-Džentlmen sa paperjastom kosom.
-Ko?
-Džentlmen koji živi sa ser Volterom i ledi Poul. Pričala sam ti već o njemu.
-O , da! Sećam se.
Onda neko vreme potraja tišina dok je Strejndž razmišljao o ovome. - Arabela! -
uzviknu onda najednom. - Zar hoćeš da mi kažeš da mu još nisi saznala ime?
Arabela je izgledala povređena. - Nije to moja krivica - reče ona.
- On mi nikad nije rekao svoje ime, a ja se nikad nisam setila da ga pitam. Ali mi
je drago što sve ovo primaš tako mirno. Mislila sam neko vreme da si sklon da budeš
ljubomoran.
-Ne sećam se da sam bio.
-Baš čudno! Sećam se toga sasvim jasno.
-Izvini, Arabela, ali je teško biti ljubomoran na čoveka sa kojim si se upoznala
pre više godina, a kome i dalje ne znaš ime. Znači on odobrava moj rad, je li?
-Da, često mi je govorio da nećeš stići daleko osim ako ne budeš proučavao
vilenjake. On kaže da je upravo to prava magija, proučavanje vilenjaka i vilenjačke
magije.
-Zaista? Izgleda da on po tom pitanju ima veoma čvrsta uverenja! A šta, molim
te, on zna o tome? Da li je on čarobnjak?
-Ne bih rekla. Jednom mi je rekao da nikad u životu nije pročitao neku knjigu o
magiji.
-O! Znači on je jedan od tih! - reče Strejndž prezrivo. - Nije uopšte proučavao
predmet, ali je stigao da razvije veliki broj teorija o tome. Često se srećem sa tom
sortom. Pa, ako nije čarobnjak, šta je onda? Možeš li bar to da mi kažeš?
-Mislim da mogu - reče Arabela zadovoljno kao neko ko je veoma pametno
načinio otkriće.
Strejndž pričeka.
-Ne - reče Arabela. - Neću da ti kažem. Samo ćeš mi se smejati.
-Verovatno.
-E pa, onda - reče Arabela posle male pauze - ja mislim da je on princ. Ili kralj.
Bez sumnje je kraljevske krvi.
-Šta te, za ime sveta, navodi da tako misliš?
-Zato što mi je naveliko pričao o svojim kraljevstvima i svojim zamkovima i
svojim letnjikovcima... mada priznajem da su sva ta mesta imala veoma čudna imena i
ni za jedno od njih nikada ranije nisam čula. Mislim da on mora biti neko od prinčeva
koje je Bonaparta proterao u Nemačku ili Švajcarsku.
-Zaista? - upita Strejndž pomalo razdraženo. - E pa sad kad je Bonaparta
poražen, možda bi voleo da ponovo ode kući.
Nijedno od tih polovičnih objašnjenja koje mu je Arabela davala u vezi sa
džentlmenom paperjaste kose nije ga zadovoljilo pa nije prestajao da razmišlja o
Arabelinom prijatelju. Sledećeg dana (koji je trebalo da bude Strejndžov poslednji u
Londonu) on odšeta do kancelarije ser Voltera u Vajtholu sa izrazitom namerom da
dozna ko je taj momak.
Ali kad stiže, Strejndž u kancelariji zateče samo privatnog sekretara ser Voltera
koji je bio u velikom poslu.
-Ah! Murkok! Dobro jutro! Da li je ser Volter nekuda izašao?
-Upravo je otišao do Fajf hausa53, gospodine Strejndž. Ima li nešto što ja za vas
mogu da učinim?
-Ne, ja ne... E pa, možda biste i mogli. Ima nešto što sam oduvek želeo da pitam
ser Voltera, a stalno zaboravljam da to uradim. Da li vam je uopšte poznat džentlmen
koji živi u njegovoj kući?
-Čijoj kući, gospodine?
-Ser Volterovoj.
Gospodin Murkok se namršti. - Džentlmen u ser Volterovoj kući? Ne znam na
koga mislite. Kako mu je ime?
- To je ono što želim da saznam. Nikad nisam video tog momka, ali ga gospođa
Strejndž čini se sreće onoga časa kad izađe iz kuće. Poznaje ga godinama, a nije bila u
stanju da otkrije kako se on zove. On mora da je veoma nastrana osoba kad od toga
pravi toliku tajnu. Gospođa Strejndž ga uvek zove džentlmenom sa srebrnim nosem ili
džentlmen sa snežnobelim likom. Ili nekim drugim čudnim imenom te vrste.
Ali se gospodin Murkok zbuni još više od ovoga obaveštenja. -Veoma mi je žao,
gospodine. Mislim da tog čoveka nikada nisam video.
 40.
„Pouzdaj se u to; nema takvog mesta.“
Jun 1815.

Imperator Napoleon Bonaparta proteran je na ostrvo Elbu. I pored toga njegovo

carsko veličanstvo gajilo je neke sumnje o tome da li će tihi ostrvski život da mu
odgovara - bio je, konačno, naviknut da upravlja velikim delom poznatog sveta. I tako
je pre no što je napustio Francusku nekolicini ljudi rekao da će se kad ljubičice
ponovo procvetaju vratiti. I to obećanje je održao.
Istoga časa kad je stupio na francusko tlo, okupio je armiju i odmarširao u Pariz
da nastavi da juri svoju sudbinu, a to je da zarati sa svim narodima sveta. Prirodno,
žudeo je da sebe ponovo postavi za Imperatora, ali se još uvek nije znalo gde će da
odabere da imperator bude. Uvek je težio da se poistovećuje sa Aleksandrom Velikim
pa se pretpostavljalo da će da udari na istok. Jednom ranije već je izveo invaziju na
Egipat i tamo postigao nešto uspeha. Ili bi mogao da krene na zapad: širile su se
glasine da je okupljena jedna flota u Serburu koja je spremna i čeka ga da ga preveze
u Ameriku gde će da počne sa osvajanjem svežeg, novog sveta.
Ali kud god da je krenuo, svi su se slagali da će prvo da napadne Belgiju i tako
vojvoda od Velingtona ode za Brisel da čeka dolazak najvećeg neprijatelja Evrope.
Engleski dnevni listovi bili su puni glasina: Bonaparta stavio u pripravnost svoju
armiju; napreduje neverovatnom brzinom prema Belgiji; stigao je tamo; pobedio je! A
onda bi se sledećeg dana pokazalo da je i dalje u svojoj palati u Parizu i da pre svega
ni mrdnuo nije odatle.
Pri kraju meseca maja, Džonatan Strejndž ode sa armijom za Velingtonom u
Brisel. Prethodna tri meseca proveo je mimo u Sropširu i razmišljao o magiji tako da
nije bilo veliko iznenađenje što je u početku bio sav smeten. I pored toga, posle šetnje
od oko sat ili dva došao je do zaključka da krivica za to nije njegova, već da je treba
pripisati Briselu. On je znao kako izgleda grad koji je u ratu, ali ovo nije bilo to.
Trebalo je da tu budu čete vojnika koje se muvaju tamo-vamo, zaprežna tovarna kola
sa zalihama, brižna lica. Umesto toga, svuda je nailazio na modne radnje i dame koje
su se baškarile i vozale u luksuznim karucama. Istina, svuda su tu bile grupice oficira,
ali nijedan od njih nije izgledao kao da je zauzet vojnim poslovima (jedan je baš
pokazivao veliku usredsređenost na popravku suncobrana neke devojčice). Bilo je
daleko više smeha i razdraganosti no što se činilo da odgovara neposrednoj opasnosti
od napada Napoleona Bonaparte.
Nečiji glas ga pozva po imenu. Okrenu se i vide pukovnika Meningema, jednog
svog poznanika, koji ga ne časeći ni časa pozva da sa njim ide u kuću ledi Šarlot
Grevil. (Ovo je bila jedna engleska dama koja je živela u Briselu). Strejndž se
usprotivi jer reče da nema pozivnicu, a treba i vojvodu da pronađe. Ali Meningem
izjavi da pomanjkanje pozivnice ne može da smeta - sumnje nema da će biti
dobrodošao - a vojvoda takođe može da bude u dnevnoj sobi ledi Šarlot Grevil baš
kao i bilo gde na drugom mestu.
Deset minuta kasnije, Strejndž se nađe u luksuznom stanu punom ljudi od kojih je
mnoge već poznavao. Bili su tu oficiri; prekrasne dame: džentlmeni koji su bili u
modi; britanski političari; i predstavnici, kako je izgledalo, baš svakog čina i sloja
britanskog visokog društva. Svi oni su bučno razgovarali o ratu i zbijali šale na njegov
račun. Bila je to za Strejndža sasvim nova ideja: rat kao osnova za zabavu. U Španiji i
Portugalu bilo je uobičajeno da vojnici sebe smatraju osuđenima na mučeništvo,
prokaženost i zaborav. Izveštaji o ratu u britanskim listovima uvek su uspevali da
situaciju prikažu još sumornijom no što je stvarno bila. Ali ovde u Briselu najotmenija
stvar na svetu bila je da se bude jedan od oficira Njegove visosti - a druga
najotmenija bila je da se bude čarobnjak Njegove visosti.
-Da li su Velingtonu zaista potrebni svi ovi ljudi ovde? - prošaputa Strejndž
Meningemu na uvo, zapanjen onim što vidi. - Šta će da se desi ako Francuzi napadnu?
Voleo bih da nisam dolazio. Neko će sigurno početi da me zapitkuje o mom razlazu sa
Norelom, a ja zaista ne želim da o tome razgovaram.
-Gluposti! - odgovori Meningem takođe šapatom. - Ovde za to niko ne mari! Ali
evo i vojvode.
Načini se mala gužva medu zvanicama i onda se pojavi vojvoda.
- Ah, Merline! - uzviknu on čim mu oko pade na Strejndža. - Veoma mi je milo
što te vidim! Pruži mi ruku! Jesi li se upoznao sa vojvodom od Ričmonda? Ne? Onda
mi dozvoli da obavim predstavljanje!
Ako se činilo da je skup do maločas bio živahan, pojava vojvode učini ga
svakako još življim! Sve su oči bile okrenute u njegovom pravcu kako se ne bi
propustilo da se vidi s kim razgovara i (što beše mnogo zanimljivije) s kim će da
flertuje. Čovek kad ga pogleda nikad ne bi pretpostavio da je vojvoda u Brisel došao
drugim poslom, a ne samo uživanja radi. Ali kad god bi Strejndž pokušao da se udalji,
vojvoda bi ga streljao pogledom koji kao da je govorio: „Ne, moraš da ostaneš!
Potreban si mi!“ Konačno naže glavu i Strejndžu promrmlja u uvo: - Eto, sad sam
slobodan. Dođi! Na drugom kraju sobe je staklena bašta. Tamo nam neće smetati ova
gomila.
Smestiše se na stolice između palmi i drugih egzotičnih biljki.
-Treba da te upozorim - reče vojvoda. - Ovo nije Španija. U Španiji su Francuzi
bili najomraženiji neprijatelj svakog čoveka, žene i deteta u zemlji. Ali ovde stvari
drugačije stoje. Bonaparta ima prijatelje u svakoj ulici kao i u velikom delu domaće
vojske. Grad je pun špijuna. I zato je naš posao, moj i tvoj, da izgledamo kao da ništa
na svetu nije sigurnije od njegovog poraza! Smeši se, Merline! Uzmi malo čaja. To će
da ti smiri nerve.
Strejndž pokuša da se bezbrižno osmehne, ali se osmeh smesta pretvori u brižno
mrštenje i tako, ne bi li pažnju, Njegove visosti skrenuo sa mana izraza na licu, upita
kako se Njegovoj visosti sviđa armija koja je pod njim.
-O ! Najblaže rečeno to je loša armija. Najskrpljenija armija kojom sam ikada
komandovao. Britanci, Belgijanci, Holanđani i Nemci skupljeni zajedno pod jednu
kapu. To je kao zidanje zida od dvanaestak raznih materijala. Svaki od tih materijala
može na svoj način da bude izvrstan, ali čovek ne može da prestane da se pita hoće li
oni da se drže jedan drugog i neće li zid da se sruši ako se neki od njih ne veže za
druge. Ali pruska armija je obećala da će da se bori uz nas. A Bliker je jedan moćan
stari laf. Voli da se bije. (Ovo je bio jedan pruski general). Na nesreću, on je takođe i
lud. Misli da je u drugom stanju.
Ah!
-I da će da rodi slonče.
-Ah!
-Ali tebe smesta moramo da zaposlimo! Imaš li svoje knjige? Tvoj srebrni lavor?
Mesto na kome ćeš da radiš? Imam jak predosećaj da će Bonaparta prvo da se pojavi
na zapadu, iz pravca Lila. To je svakako put koji bih ja odabrao i imam pisma od
naših prijatelja u gradu koji me uveravaju da njega tamo očekuju svakoga časa. I to je
tvoj zadatak. Posmatraj zapadnu granicu kako bi primetio znake njegovog
približavanja i javi mi istoga časa kad spaziš prve francuske trupe.
Sledećih četrnaest dana Strejndž je prizivao prizore mesta za koje je vojvoda
mislio da će na njima da se pojave Francuzi. Vojvoda mu je obezbedio dve stvari da
mu budu od pomoći: vojne geografske karte i mladog oficira po imenu Vilijem Hadli-
Brajt.
Hadli-Brajt bio je jedan od onih srećnih ljudi kojima je fortuna uvek naklonjena.
Sve mu je polazilo za rukom. Bio je jedinac. obožavano dete jedne bogate udovice.
Želeo je vojnu karijeru: njegovi prijatelji obezbedili su mu službu u puku koji je bio u
modi. Želeo je avanturu i uzbuđenje; vojvoda od Velingtona odabrao ga je da bude
jedan od njegovih ađutanata. I onda, baš kad je pomislio da je jedina stvar koju bi
mogao da voli više od vojske bila bavljenje engleskom magijom, vojvoda ga je
postavio za pomoćnika uzvišenom i misterioznom Džonatanu Strejndžu.
Dan za danom Strejndž i Hadli-Brajt proučavali su drevne utvrđene gradove u
zapadnoj Belgiji: piljili su u nezanimljive seoske sokake: motrili neizmerne, puste
poljske pejzaže pod nebom i oblacima koji su bili kao naslikani tehnikom akvarela.
Ali Francuzi se nisu pojavljivali.
Jednog vrelog, sparnog dana. negde polovinom juna, sedeli su kao i dotle zauzeti
upravo tim poslom. Bilo je oko tri sata po podne. Kelner je propustio da skloni šolje
prljave od kafe i muve su zujale oko njih. Kroz otvorene prozore stizali su izmešani
mirisi konjskog znoja, breskvi i kiselog mleka. Hadli-Brajt je, na neudobnoj
kuhinjskoj drvenoj stolici, demonstrirao onu jednu, najvažniju od svih vojničkih
veština - onu da može da spava u bilo kojim okolnostima i u bilo koje vreme.
Strejndž je, koji je proučavao kartu, nasumice odabrao jednu tačku. U vodi u
njegovom srebrnom lavoru ukaza se mirno raskršće; u blizini je bila neka farma i dve
ili tri kuće. Stade da motri na to mesto. Ništa se tamo nije dešavalo. Oči mu se
sklopiše i bio je na ivici da utone u san kad tamo nešto vojnika izvuče jedan top na
položaj ispod nekog brestovog drveća. Delovali su kao ljudi koji znaju šta rade. On
šutnu Hadlija-Brajta da ga probudi. - Ko su ti momci? -upita ga.
Hadli-Brajt žmirnu nekoliko puta zagledan dole u lavor.
Vojnici na raskršću su imali zelene uniforme sa crvenim prsima. Iznenada se učini
kao da ih ima veoma mnogo.
-Nasaueri - reče Hadli-Brajt, imenujući jednu od Velingtonovih nemačkih trupa. -
Momci princa od Oranža. Nema razloga za brigu. A koje to mesto posmatrate?
-Raskršće na trideset i šest kilometara južno od grada. Mesto zvano Kvatr Bras.
-O ! Ne treba trošiti vreme na to! - izjavi Hadli-Brajt uz zevanje. - To je na putu
za Sarlero. Pruska armija je na njegovom drugom kraju... ili mi je bar tako rečeno.
Pita se da li bi trebalo da ti momci budu tu?
I on stade da prelistava papire na kojima su bili pribeleženi položaji raznih
savezničkih armija. - Ne, zaista mislim da ne bi trebalo...
-A šta je to? - prekide ga Strejndž pokazujući na vojnika u plavom mundiru koji
se iznenada pojavi na suprotnom uzvišenju sa musketom na gotovs.
Dođe do veoma kratkog oklevanja. - Francuz - reče Hadli-Brajt.
-A treba li on da bude tu? - upita Strejndž.
Prvom Francuzu pridruži se drugi. Pojavi se zatim njih još pedeset. Pedesetorica
prerastoše u dvesta... pet stotina... hiljadu! Brdska padina rojila je Francuze kao sir
crve. U sledećem času svi oni ispališe svoje muškete na nasauere na raskršću. Čarka
ne potraja dugo. Nasaueri ispališe svoj top. Francuzi se, koji izgleda nisu imali svoje
topove, povukoše na drugu stranu brda.
-Ha! - uzviknu Strejndž. - Potučeni su! Pobegli sli!
-Da, ali odakle su pre svega stigli? - promrmlja Hadli-Brajt. -Možete li da
pogledate drugu stranu brda?
Strejndž lupnu po vodi i načini neku vrstu okreta prstima iznad površine.
Raskršće nesta i ukaza se divan pogled na celokupnu francusku armiju - ili, ako baš ne
i celu, a ono na jedan njen značajniji deo.
Hadli-Brajt je sedeo kao drvena pozorišna lutka kojoj su najednom presečeni
konci. Strejndž opsova na španskom (jezikom koji je prirodno vezivao za ratne
aktivnosti). Savezničke armije bile su na savršeno pogrešnim položajima.
Velingtonove divizije bile su na zapadu, spremne da do smrti brane sva ona mesta koja
Bonaparta uopšte nije nameravao da napada. General Bliker i pruska armija bili su
predaleko na istoku. A evo gde se francuska armija najednom pojavljuje sa juga. Kako
su stvari sada stajale, ti nasaueri (kojih je na broju bilo možda tri ili četiri hiljade)
bili su sve što je ležalo između Brisela i Francuza.
-Gospodine Strejndž! Učinite nešto, preklinjem vas! - zavapi Hadli-Brajt.
Strejndž duboko udahnu vazduh i široko raširi ruke kao da skuplja svu magiju
koju je ikad naučio.
-Požurite, gospodine Strejndž! Požurite!
-Mogao bih da pomerim grad! - reče Strejndž. - Mogao bih da pomerim Brisel!
Mogao bih da ga stavim negde gde ga Francuzi nikad neće naći!
-A gde bi da ga stavite? - zavapi Hadli-Brajt i dokopa Strejndža za ruke pa ih
spusti dole. - Mi smo opkoljeni armijama. Našim armijama! Ako pomerite Brisel sva
je prilika da ćete, na mestu na koje ga stavite, pod zgradama i ulicama da smrvite neke
od naših pukova. Vojvoda neće biti zadovoljan. Njemu je potreban svaki čovek.
Strejndž razmisli još malo. - Znam šta ću! - uzviknu zatim.
Neka vrsta povetarca javi se najednom. Nije bio neprijatan... sa sobom je čak
nosio laki miris okeana. Hadli-Brajt pogleda kroz prozor. Iza kuća, crkava, palata i
parkova dizali su se planinski venci koji tamo do pre koji tren nisu bili. Bili su crni,
kao pokriveni četinarskim drvećem. Vazduh posta mnogo svežiji - kao vazduh koji
ranije nije bio udisan.
-Gde smo mi to? - upita Hadli-Brajt.
-U Americi - reče Strejndž, a onda kao objašnjenje dodade: - Ona na mapama
uvek deluje nekako prazna.
 -Blagi bože! Ali ovo je i gore od prethodnog! Zar ste zaboravili da smo potpisali
mir sa Amerikom? A nema te stvari koja Amerikance može više da razgnevi od pojave
evropskog grada na njihovom tlu!
-O, verovatno će tako i da bude! Ali nema razloga za brigu, uveravam vas.
Daleko smo i od Vašingtona i od Nju Orleansa kao i od bilo kog drugog mesta na
kojima su borbe vođene. Stotinama kilometara daleko, rekao bih... Na kraju... To jest,
uopšte nisam siguran gde smo mi to tačno. Mislite li da je to važno?54
Hadli-Brajt odjuri napolje da nađe vojvodu i kaže mu da su, suprotno od onoga
što bi on inače mogao da pretpostavi, Francuzi u Belgiji, ali da on, vojvoda, nije.
Njegova visost (koja je u tom trenutku pila čaj sa nekim britanskim političarima i
nekim kontesama) novosti primi na svoj uobičajeni hladnokrvni način. Ali pola sata
kasnije, banu on u Strejndžov hotel u pratnji general-pukovnika De Lensija. Zasta
iznad lavora zagledan u vodu sa mrkim izrazom na licu. - Napoleon me je nadmudrio,
tako mi boga! De Lensi. smesta morate da napišete naređenja što brže možete.
Moramo da skupimo armiju kod Kvatr Brasa.
Siroti general-pukovnik De Lensi postade vidno uznemiren. - Ali kako da
oficirima dostavimo naređenja sa celim ovim Atlantikom između nas? - upita on.
-O - reče Njegova visost - gospođin Strejndž će da se pobrine za to.
Njegovo oko kroz prozor uhvati neki prizor napolju. Tamo su prolazila četiri
konjanika. Držali su se kao kraljevi, a izrazi na licima bili su im carski. Koža im je
bila boje mahagonija; njihova duga kosa bila je sjajna i crna kao gavranovo krilo. Bili
su odeveni u kožnu odeću ukrašenu bodljama bodljikavog praseta. Svaki od njih imao
je pušku u kožnoj futroli, koplje opakog izgleda (ukrašeno istim perjem kao i ono koje
su imali na glavi) i luk. - O, De Lensi! Nađite nekoga da pita ove momke da li bi se
borili sutra uz nas, hoćete li? Izgledaju mi kao neko ko zna kako se taj posao radi.
Jedan sat ili nešto malo kasnije, u varošici At, tridesetak kilometara dalje od
mesta na kome je Brisel obično stajao, poslastičar izvadi iz peći pleh sa sitnim
kolačima. Kad se kolači ohladiše, on na svakom od njih ružičastim šlagom ispisa
slovo - stvar koju nikada ranije u životu nije uradio. Njegova žena (koja nije znala ni
reč engleskog) stavi kolače na drveni poslužavnik pa poslužavnik dade raznosaču
slatkiša. Raznosač slatkiša odnese ih u štab savezničkih armija u gradu, gde je ser
Henri Klinton izdavao naređenja svojim oficirima. Ser Henri uze jedan kolač i
spremao se da ga stavi u usta kad major Norkot iz Devedeset i petog streljačkog
iznenađeno viknu. Tu pred njima, ispisano ružičastim šlagom na sitnim kolačima, bila
je Velingtonova naredba ser Henriju da Drugu pešadijsku diviziju pomeri prema Kvatr
Brasu i to sa što manje odugovlačenja. Ser Henri iznenađeno diže pogled. Raznosaču
slatkiša osmehom se ozari celo lice.
 Otprilike u isto vreme, general koji je komandovao Trećom divizijom -
džentlmen iz Hanovera po imenu ser Čarls Alten - naporno je radio u zamku koji se
nalazio četrdeset i pet kilometara jugozapadno od Brisela. Desilo se da je pogledao
kroz prozor i primetio da pada kiša. Bio je to sasvim mali pljusak koji se, uzgred,
neobično ponašao. Padao je samo na sredini dvorišta, a zidove zamka uopšte nije
kvasio. Ovo ser Čarlsa zainteresova dovoljno da izađe napolje i stvar prouči izbliza. I
tu, kišnim kapima ispisana na površini, bila je poruka:

Brisel, 15. jun, 1815.

Treća divizija da smesta krene na Kvatr Bras.

Velington

U međuvremenu su neki holandski i belgijski generali iz Velingtonove armije sami

otkrili da su Francuzi kod Kvatr Brasa pa su bili na putu prema tom mestu zajedno sa
Drugom holandskom divizijom. S obzirom na to, ovi generali (čija su imena bila
Rebek i Perponšer) bili su više ozlojeđeni no obradovani kada se velika masa ptica
najednom okupila na granama drveća pored puta kojim su se kretali i počela da peva:

Vojvodinu misao dozvolite da vam kažemo

Kod Kvatr Brasa mnogo je Francuza nađeno
Sve njegove trupe moraju da se okupe
I da na to raskršće složno nastupe

-Da, da! Već nam je poznato! - uzviknuo je general Perponšer i zamlatarao rukama
prema pticama da ih rastera. – Iš, iš... napasti!
Ali su ptice samo priletele i doskakutale još bliže, a neke u stvari i sletele na
njegova ramena i na njegovog konja. I nastavile da pevaju zvanično da zvaničnije nije
moglo biti:
 Tamo će ugled da bude stican
Vojvoda komanduje: Strah je izlišan!
Svi vojni planovi čvrsti su ko nišan
Ko ne požuri sa svojom brigadom biće izbrisan!

Ptice su pratile vojnike ceo dan i bez prestanka cvrkutale i cijukale istu dosadnu
pesmu. General Rebek - čiji je engleski bio izvrstan - uhvatio je jednu od ptica i
pokušao da je nauči da peva novu pesmu u nadi da će možda da se vrati Džonatanu
Strejndžu i otpeva mu:

Vojvodin čarobnjak mora biti šutnut

Sve od Brisela do Mastrihta da mu se ne da mira
Da nauči da čestite ljude trikovima ne dira
Terajući ih da dvaput prelaze isti put55

U šest sati Strejndž vrati Brisel na evropsko tle. Istoga časa oni pukovi koji su bili
razmešteni u gradu izađoše na kapiju Namur i krenuše niz put prema Kvatr Brasu. Kad
to obavi, Strejndž dobi u vremenu da se i sam lično pripremi za rat. Skupi na gomilu
svoj srebrni lavor; pola tuceta knjiga o magiji; par pištolja; laki letnji kaput sa velikim
brojem neobično dubokih džepova; tuce tvrdo kuvanih jaja; tri pljoske brendija;
nekoliko komada svinjskog pečenja; i veoma veliki svileni suncobran.
Sledećeg jutra, sa svim tim pobrojanim potrepštinama zavučenim na pogodna
mesta kako na samom njemu tako i na konju, pojaha sa vojvodom i njegovom svitom
putem prema Kvatr Brasu. Nekoliko hiljada savezničkih trupa tamo se već bilo
razmestilo, ali Francuzi su još oklevali da se pokažu. S vremena na vreme čuo bi se tu
i tamo pucanj muškete, ali ta pucnjava jedva da je bila nešto učestalija od one koja
može da se čuje u svakoj engleskoj šumi u kojoj se džentlmeni zabavljaju lovom.
Strejndž se ipak osvrtao oko sebe kad mu na rame iznenada slete jedna ptica i
stade da peva:
 Vojvodinu misao dozvolite da vam kažemo
Kod Kvatr Brasa mnogo je
Francuza nađeno...

-Šta? - promrmlja Strejndž. - Šta ti još radiš ovde? Trebalo je da ste sve nestale pre
više časova!
I on načini Ormskirkov znak za razvejavanje magične čini pa ptica odlete. U
stvari, na njegov popriličan jed, čitavo jato ptica uzlete i udalji se u jedan mah.
Nervozno se osvrte oko sebe da vidi nije li ko primetio kako je zabrljao s magijom;
ali su svi izgledali obuzeti jedino vojnim poslovima pa zaključi da nije niko.
Sebi odabra položaj koji mu je bio najviše po volji - jarak koji se nalazio
direktno ispred seoske kuće na Kvatr Brasu. Raskršće se nalazilo neposredno sa
njegove desne strane, a Devedeset druga pešadijska iz gorštačkog puka bila mu je sa
leve strane. Iz džepova izvadi tvrdo kuvana jaja i dade ih onim gorštacima za koje mu
se učini da bi voleli da ih jedu. (U mirnodopsko vreme ovome bi trebalo da prethodi
upoznavanje, ali u ratu je ponuda jelom služila istoj svrsi.) Gorštaci mu zauzvrat
dadoše malo slatkog čaja sa mlekom i uskoro su veoma prijateljski ćaskali.
Dan beše jako topao. Put se spuštao dole između polja raži koje je, pod jakim
suncem, izgledalo kao da blista gotovo natprirodnim sjajem. Pet kilometara dalje,
pruska armija već je stupila u okršaj sa neprijateljem i ovamo su dopirali iz daljine
prigušeni odjeci pucnjeva topova i vike ljudi, kao najava onoga što nailazi. Upravo
pred podne, udaranje bubnjeva i odlučna pesma čuše se iz daljine. Zemlja stade da
podrhtava od marša desetina hiljada čizama i kroz raž prema njima naiđe gusta, tamna
linija francuske pešadije.
Vojvoda Strejndžu nije dao neka posebna uputstva i tako, kad bitka poče, on stade
da primenjuje sve one magije koje je koristio na španskim bojištima. On posla ljute
anđele da uznemiravaju Francuze i zmajeve da bljuju vatru na njih. Ove iluzije bile su
veće i svetlije od ma bilo kojih koje je uspeo da ostvari u Španiji. Nekoliko puta
izlazio je iz jarka da se divi njihovim efektima - uprkos upozorenju gorštaka da
svakog trenutka lako može da mu se desi da ga pogodi neko zrno.
Marljivo je bacao te čini tri ili četiri sata kad se nešto zbi. Napolju. na bojištu,
iznenadan napad francuskih jurišnika pripreti da opkoli vojvodu i njegov štab. Ovi
džentlmeni bili su zato primorani da okrenu konje i navrat-nanos odmagle natrag do
savezničkih linija. Desilo se da im je u tom trenutku najbliža jedinica bila Devedeset i
druga pešadijska.
-Devedeset i druga! - viknu vojvoda. - Lezi!
Gorštaci smesta polegaše. Strejndž virnu iz jarka i vide kako im vojvoda na
Kopenhagenu"56 preskače preko glava. Njegova visost bila je nepovređena i, uistinu,
izgledala više uzradošćena no ozlojeđena avanturom u kojoj se našla. On se osvrte da
vidi šta se oko njega dešava. Pogled mu pade na Strejndža.
-Gospodine Strejndž! Šta vi radite? Kad budem želeo Voksol Garden magiju
zatražiću je!57 Francuzi su se tih stvari nagledali u Španiji... njima to uopšte ne smeta.
Ali ta stvar je sasvim nova za belgijske. holandske i nemačke trupe u mojoj armiji.
Upravo sam video jednog od vaših zmajeva kako kinji četu Nemaca u onoj tamo šumi.
Četiri čoveka su uhvatila maglu. E ne može to tako, gospodine Strejndž! Ta magija je
sasvim nepodesna ovde!
I on odgalopira dalje.
Strejndž ga isprati gnevnim pogledom. Imao je želju da svojim prijateljima,
gorštacima, kaže nekoliko oštrih osuda vojvodine nezahvalnosti prema njima; ali oni
su u ovom trenutku bili pomalo zauzeti s obzirom na to da su trpeli topovsku paljbu i
da su sečeni sabljama. I tako je on pokupio svoje mape, izvukao se iz jarka i odšetao
do raskršća gde se vojvodin vojni sekretar, lord Ficroj Samerset, brižno osvrtao oko
sebe.
-Lorde moj - obrati mu se Strejndž - moram nešto da vas pitam. Kako se odvija
bitka?
Samerset uzdahnu. - Sve će biti dobro na kraju. Razume se da hoće. Ali nam
polovina armije još nije ovde. Konjicu skoro da i nemamo. Znam da ste vi jedinicama
naređenja poslali na vreme, ali neke od njih jednostavno su bile predaleko. Ako
Francuzima pojačanja stignu pre nego nama naša, onda...
I on tu sleže ramenima.
-A ako Francuzima pojačanje stigne, šta mislite odakle će da naiđe? Sa juga,
pretpostavljam?
-Sa juga i jugoistoka.
Strejndž se ne vrati u bitku. Umesto toga ode do farme kod Kvatr Brasa koja je
bila iza engleskih linija. Seoska kuća na farmi bila je tiha i napuštena. Vrata na zgradi
bila su otvorena: zavese su se vijorile kroz prozore; kosa i motika ležale su u prašini
ostavljene u žurbi da se što prc umakne. U polumraku koji se osećao na mleko nađe
jednu mačku sa mačićima. Kad god bi topovi zagrmeli (što je bilo često) mačka bi
podrhtavala. On joj donese malo vode i šapnu joj nekoliko nežnih reči. Onda sede na
hladan kamen poda i raširi svoje mape.
 Onda stade da pomera puteve i seoske staze kao i čitava sela na jug i istok od
bojišta. Prvo promeni položaje dva sela. A onda sve puteve koji su vodili sa istoka na
zapad okrenu tako da vode sa severa na jug. Sve šume u blizini pomeri tako da budu
okrenute na drugu stranu. Onda potoke navede da teku u pogrešnom pravcu. Sat za
satom provodio je menjajući pejzaž. Bio je to složen, naporan posao - dosadan taman
onoliko koliko i svaki onaj koji je radio sa Norelom. U šest i trideset ču kako
savezničke trube pozivaju u napad. U osam sati se diže i protegli ukočene udove. - Pa
- obrati se mački - pojma nemam jesam li ovim nešto postigao ili ne.58
Crni dim vukao se iznad polja. Oni neugodni pratioci svakog boja, vrane i
gavrani, sjatili su se u stotinama. Strejndž svoje prijatelje, gorštake, nađe u veoma
jadnom stanju. Uspeli su da opkole jednu kuću odmah pored puta, ali su u tom
poduhvatu ostali bez polovine svojih ljudi i dvadeset petorice od trideset i šest oficira
koliko su ih imali, uključujući i njihovog pukovnika - čoveka koga su mnogi od njih
smatrali za oca. Više grubih veterana sedelo je sa glavom u šakama
i plakalo.
Francuzi su se očevidno vratili u Frasne - varoš iz koje su stigli toga jutra.
Strejndž više ljudi upita da li to znači da su saveznici pobedili, ali niko izgleda nije
imao tačno obaveštenje o toj stvari.
Tu noć prespavao je u Ženapeu, selu pet kilometara udaljenom od Brisela. Bio je
za doručkom kad se pojavi kapetan Hadli-Brajt sa vestima: vojvodini saveznici,
pruska armija teško je potučena u jučerašnjem boju.
-Jesu li poraženi? - upita Strejndž.
-Ne, ali su se povukli i vojvoda kaže da i mi moramo da učinimo isto. Njegova
visost odredio je mesto na kome ćemo da prihvatimo bitku i Prusi će tamo da se
sastanu sa nama. Mesto se zove Vaterlo.
-Vaterlo? To je baš neko smešno čudno ime!
-Čudno je, zar ne? Nisam mogao da ga nađem na geografskoj karti.
-O ! - reče Strejndž. - To nam se bez prestanka dešavalo u Španiji! Nema sumnje
da je momak koji vam je preneo obaveštenje to ime pogrešno čuo od drugih. Pouzdajte
se u to, nema takvog mesta koje se zove Vaterlo!
Nešto iza podneva uzjahaše konje spremni da za armijom pođu iz sela, kad
poruka stiže od Velingtona: eskadron francuskih kopljanika se približava i može li
gospodin Strejndž da učini nešto da ih najedi? Strejndž, koji je strepeo da ne bude
opet optužen za magiju tipa Voksol Garden, zatraži savet od Hadli-Brajta. - Šta
konjica najviše mrzi?
Hadli-Brajt na trenutak razmisli. - Blato - reče on.
 -Blato? Zaista? Da, pretpostavljam da ste u pravu. E pa, malo je stvari koje su
prostije i pristupačnije od magije da se promeni vreme.
Nebo potamne. Pojavi se crni olujni oblak; bio je veliki kao cela Belgija i tako
bremenit i težak da se činilo da svojim krajevima dodiruje vrhove drveća. Munja
sevnu i sav svet najednom, i na tren, dobi belu boju kosti. Odjeknu zaglušujući tresak i
u sledećem trenutku kiša stade da lije u takvim mlazevima da se učini da zemlja vri i
šišti.
U roku od svega nekoliko minuta okolna polja pretvoriše se u kaljugu. Francuski
kopljanici sasvim su bili onemogućeni da se upuste u svoj najomiljeniji sport koji se
sastojao od brzog i smelog jahanja; Velingtonova zaštitnica stigla je da se bezbedno
povuče.
Jedan sat kasnije Strejndž i Hadli-Brajt veoma se iznenadiše kad videše da mesto
sa imenom Vaterlo zaista postoji i da su oni u njega upravo stigli. Vojvoda je po kiši
sedeo na konju i veoma raspoloženo gledao prljave ljude, konje i zaprege. - Izvrsno
blato, Merline! - doviknu on veselo. - Veoma lepljivo i klizavo! Francuzima se uopšte
neće dopasti. Još kiše, molim vas! Pazite, vidite li ono drvo tamo gde put počinje da
se spušta?
-Brest, Vaša visosti?
-Baš taj. Kad biste sutra za vreme bitke stajali ispod njega bio bih vam veoma
zahvalan. I ja ću da budem tamo s vremena na vreme, ali verovatno ne tako često.
Moji momci će vam donositi uputstva.
Te noći su razne divizije savezničke armije zauzimale položaje duž niskog
grebena južno od Vaterloa. Nad glavama su im pucali gromovi i kiša je lila kao iz
kabla. S vremena na vreme su delegacije prokislih ljudi dolazile do bresta da
Strejndža mole da kišu zaustavi, ali je on samo odrečno vrteo glavom i govorio: - Kad
mi vojvoda kaže da je zaustavim, zaustaviću je.
Ali veterani iz rata na Poluostrvu sa odobravanjem su primećivali da je kiša
najbolji saveznik Engleza u svakom ratu. Svojim drugovima su govorili: - Za nas,
vidite, nema ničeg ugodnijeg i prisnijeg... dok druge narode to dovodi do ludila. Kiša
je padala u noći pre Fuentesa, Salamanke i Vitorije. (Ovo su bila mesta kod kojih je
Velington izvojevao sjajne pobede na Poluostrvu).
U zaklonu svoga suncobrana, Strejndž je razmišljao o predstojećoj bici. Sve od
završetka rata na Poluostrvu proučavao je on magiju koju su Oriejti koristili u doba
ratova. O tome je bilo poznato veoma malo; bilo je glasina - ništa više - o čini koju je
Džon Askglas koristio pre svojih bitaka. Ona je predskazivala ishod trenutnih
zbivanja. Nekako baš pred ponoć Strejndž dobi nadahnuće. - Nema načina da se
otkrije šta je Askglas činio, ali zato su tu uvek Pejlove 'Pretpostavke koje se odnose
na predskazanje stvari koje treba da se dogode . To je verovatno razvodnjena verzija
iste stvari. Mogao bih time da se poslužim.
Trenutak ili dva, pre no što čarolija stupi u dejstvo, bio je potpuno svestan svih
zvukova oko sebe: kiše koja pljušti po koži i metalu i sliva se niz platno; konja koji
trupkaju kopitarna i frkću; Engleza koji pevaju i Skota koji sviraju gajde: dvojice
velških vojnika koji se prepiru oko pravilnog tumačenja jednog pasusa iz Biblije;
škotskog kapetana. Džona Kinkejda, koji zabavlja američke divljake i uči ih da piju
čaj (verovatno sa idejom da će, kad čovek jedom nauči da pije čaj, ostale navike i
kvaliteti koje nekoga čine Britancem prirodno da uslede).
A onda tišina. Ljudi i konji počeše da nestaju, svega po nekoliko u početku, a
onda, mnogo brže, stotine, hiljade njih nestade sa videla. Velike praznine stvoriše se u
zbijenim vojničkim redovima. Malo dalje prema istoku beše nestao čitav puk i tu se
stvorio prazan prostor veličine Hanover skvera. Tamo gde je. trenutak ranije, sve
vrilo od života, razgovora i kretanja, sad nije bilo ničeg osim kiše, sumraka i lelujanja
stabljika raži. Strejndž obrisa usta jer mu najednom pripade muka. - Ha! - pomisli. -
To će da me nauči da se ne petljam sa magijom koju primenjuju jedino kraljevi! Norel
je u pravu. Pojedine vrste magija nisu stvarane za obične čarobnjake. Džon Askglas je
verovatno znao šta da čini sa ovim užasnim znanjem. Ja ne znam. Treba li nekome da
kažem? Vojvodi? On mi neće biti zahvalan zbog ovoga.
Neko je gledao dole prema njemu; neko mu je nešto govorio - kapetan iz
artiljerije. Strejndž vide kako se čovekove usne pokreću, ali ne ču zvuk. Pucnu prstima
da razveje magiju. Kapetan ga je pozivao da dođe u njegovu jedinicu na piće i cigare.
Strejndž se strese i odbi.
Ostatak noći provede sedeći sam ispod bresta. Sve do ovoga časa nije mu padalo
na pamet da ga njegovo čarobnjaštvo izdvaja od ostalih ljudi. Ali sad beše zavirio u
lošu stranu nečega. Imao je jezivo osećanje da svet oko njega postaje stariji i da
najbolji deo postojanja - smeh, ljubav i nevinost - bespovratno klize u prošlost.
Sutra prepodne, negde oko pola dvanaest, francuski topovi osuše paljbu.
Saveznička artiljerija uzvrati. Bistar letnji vazduh između dve vojske napuni se
lelujavim, zagušljivim, crnim dimom.
Francuski napad bio je uglavnom usmeren na zamak Ugmon, savezničku isturenu
predstražu u dolini, a čije su šume i zgrade branili Treća pešadijska garda, Koldstrim
garda, nasaueri i Hanoverijanci. Strejndž je prizivao viziju za vizijom u svoj srebrni
lavor kako bi mogao da posmatra krvave okršaje u šumi oko zamka. Bio je skoro rešio
da ukloni šumu kako bi braniocima omogućio da bolje nišane, ali je ova vrsta borbe
prsa u prsa bila najgora za magiju. Podseti se da u ratu vojnik više zla može da nanese
ako deluje prerano no ako ne dejstvuje uopšte. I pričeka.
 Topovska paljba postade žešća. Britanski veterani govorili su svojim drugovima
da nikad nisu videli da đulad pljušti tako brzo jedno za drugim i gusto. Ljudi su
gledali kako im đulad drugare prepolovljuje, raznosi na komade ili ostavlja bez glava.
I sam vazduh se tresao od eksplozija.
-Trpimo teške udarce - smireno primeti vojvoda i naredi da se prednje vojničke
linije povuku sa one strane grebena i legnu.
Kad se ovo obavi, saveznički vojnici digoše glave iznad ivice grebena i videše
francusku pešadiju kako napreduje kroz dimom ispunjenu dolinu: šesnaest hiljada
ljudi, rame uz rame u beskrajnim redovima išlo je u korak i uz viku.
Mnogi među vojnicima upitaše se nisu li Francuzi, konačno, našli svoga
čarobnjaka; francuski pešadinci činili su se višim od običnih ljudi, a vatra u njihovim
očima, koja je mogla da se vidi kad su se približili, plamtela je natprirodnim besom.
Ali sve je to bila samo magija Napoleona Bonaparte, koji je bolje od svih znao kako
da svoje vojnike učini strašnijim za neprijatelja i kako da ih razmesti tako da svaki
posmatrač za njih smesta pomisli da su neuništivi.
Sad je Strejndž tačno znao šta treba da radi. Gusto, lepljivo blato već se
pokazivalo kao odlučujuća zadrška vojnicima koji su napredovali. Da ih dalje u tome
osujeti on se dade na posao da začara stabljike raži. Učini da se one pletu Francuzima
oko nogu. Uz to stabljike postaše i čvrste kao žica; vojnici su postali i padali. Uz malo
sreće, blato će da ih zadrži na zemlji dovoljno dugo da ih izgaze njihovi drugovi... ili
francuska konjica koja se ubrzo pojavi za pešadijom. Ali bio je to mukotrpan posao i,
uprkos svim njegovim naporima, ova Strejndžova magija verovatno Francuzima nije
naudila mnogo više od pojedinačne paljbe nekog vrsnog britanskog strelca iz muškete
ili puške.
Jedan ađutant dojuri na konju i u Strejndžove ruke ubaci komad jareće kože uz
uzvik: - Poruka od Njegove visosti!
U sledećem trenutku, okrenuvši konja, veće je jurio natrag putem kojim je došao.

Francuske granate izazvale su požar u zamku Ugmon. Ugasite vatru.

Velington

Strejndž prizva još jednu viziju Ugmona. Ljudi su tamo teško propatili od kako je
poslednji put gledao zamak. Ranjenici iz oba tabora ležali su na sve strane. Cm,
zagušljiv dim sve je pokrivao. Plastovi sena, pomoćne zgrade i sam zamak, sve je bilo
u plamenu. Konji su vrištali, a ranjeni ljudi pokušavali da se izvuku ispred vatrene
stihije - ali teško da su imali gde da se sklone. U međuvremenu je bitka besnela svuda
unaokolo. U kapeli Strejndž otkri pola tuceta likova svetaca oslikanih na zidovima.
Bili su visoki po dva, dva i po metra i čudnih proporcija - delo, čini se, nekog
zanesenog amatera. Imali su duge, smeđe brade i krupne, setne oči.
-Poslužiće - promrmlja Strejndž.
Na njegovu komandu sveci siđoše dole sa zidova. Kretali su se uz niz trzaja, kao
lutke iz lutkarskog pozorišta, ali su posedovali određenu lakoću i otmenost. Oni
prođoše između redova ranjenika do bunara u jednom od dvorišta. Tu izvukoše kofe sa
vodom i poneše ih plamenovima. Izgledalo je da sve ide kako valja sve dok dvojicu
od svetaca (verovatno sveti Petar i sveti Džerom) ne zahvati i ne proguta vatra - kako
su bili sačinjeni jedino od boje i magije izgoreše za tren oka. Strejndž je baš
pokušavao da smisli kako da popravi ovu situaciju kad komad eksplodirane francuske
granate udari u ivicu njegovog srebrnog lavora i odbaci ga pedesetak metara udesno.
U vreme kad je opet došao do njega, ispravio veliku izbočinu na njegovoj strani i
namestio ga kako treba, svi sveci su bili izgoreli u vatri. Sad su goreli ranjeni ljudi i
konji. Na zidovima više nije bilo slika. Doveden gotovo do suza zbog svoje nemoći,
Strejndž stade da proklinje nepoznatog slikara zbog njegove lenjosti.
Šta je još mogao da preduzme? Šta mu je još bilo poznato? Zamisli se duboko.
Nekad davno Džon Askglas bi ponekad od jata gavrana činio svoje zaštitnike - ptice
bi se sjatile zajedno i postajale crni, nakostrešeni div koji menja oblik i svaki zadatak
može sa lakoćom da obavi.
Strejndž prizva viziju bunara u zamku Ugmon. Izvuče vodu iz bunara i smesti je u
neku vrstu fontane; i onda, pre nego što fontana stiže da se izlije na zemlju, ^oblici
vodu u nakaznu priliku čoveka. Onda tom vodenom čoveku naredi da požuri i baci se
na plamen vatre. Na ovaj način su jasle u štalama uspešno bile ugašene i tri su čoveka
bila spasena. Strejndž je što je brže mogao pravio nove vodene ljude, ali je voda bila
nepostojan materijal za pravljenje bilo kog oblika pa je stalno morao da ulaže nove
napore i posle jednog sata ili nešto više ovakvog posla u glavi mu se vrtelo i ruke su
mu se nekontrolisano tresle.
Između četiri i pet sati po podne desi se nešto sasvim neočekivano.
Strejndž diše pogled i vide sjajnu masu francuske konjice kako se približava u
dvanaest redova od po pet stotina ljudi i konja u svakom - ali je grmljavina topova
bila tako jaka da se zvuk njihovog približavanja uopšte nije čuo; izgledalo je kao da je
konjica nečujna.
 - Valjda im je - pomisli Strejndž - jasno da Velingtonova pešadija nije slomljena.
Biče razneseni na komade.
Iza njega su pešački pukovi pravili kvadrate; neki od vojnika pozvaše Strejndža
da dođe i zakloni se u njihovom kvadratu. To mu se učini kao dobar savet i on ga
posluša.

Iz relativne bezbednosti kvadrata Strejndž stade da posmatra nalet konjice; kirasjeri su

nosili sjajne prsne oklope i visoke šlemove sa repovima umesto perjanica; oružje
kopljanika bilo je ukrašeno crveno-belim zastavicama koje su vijorile na vetru.
Delovali su kao da ne pripadaju ovom dosadnom dobu i vremenu. Uz njih je jahala
slava drevnih vremena - ali Strejndž beše rešio da im se odupre svojom vrstom
drevne slave. Likovi slugu Džona Askglasa tinjali su mu u svesti - slugu načinjenih od
gavrana, slugu načinjenih od zemlje. Pod kopitarna konja francuskih kopljanika zemlja
najednom stade da ključa i nadima se. Uobliči se u divovske ruke; ruke se ispružiše i
stadoše da obaraju konje i jahače. Om što popadaše bili su izgaženi od redova
konjanika koji su nailazili za njima. Ostale zasu pljusak kuršuma savezničke pešadije.
Strejndž je samo posmatrao.

Kad je francuski napad odbijen i kad su se konjanici povukli, vrati se on natrag

do svog srebrnog lavora.
-Jeste li vi čarobnjak? - oslovi ga neko najednom.
On se naglo osvrte i zapanji se kad vide sitnu, zaobljenu osobu krotkog držanja u
civilnom odelu kako mu se osmehuje. - Ko ste, za ime neba. vi? - upita on.
-Moje ime je Pink - objasni čovek. - Ja sam trgovački putnik za „Velbekovu
nadmoćnu dugmad iz Birmingema. Imam za vas poruku od vojvode.
Strejndž, koji je sav bio pokriven blatom i umorniji no ikad u životu. zasta na
trenutak da ovo shvati. - A gde su svi vojvodini silni ađutanti?
-On reče da su svi mrtvi.
-Šta? Hadli-Brajt mrtav? Šta je sa pukovnikom Kaningom?
-Avaj - osmehnu se gospodin Pink - ne mogu da vam dam pravo obaveštenje.
Izašao sam juče iz Antverpena da vidim bitku i kad sam spazio vojvodu iskoristio sam
priliku da mu se predstavim i da usput pomenem izvrstan kvalitet Velbekovih dugmadi.
On me je zamolio da mu učinim posebnu uslugu i dođem do vas da vam kažem da je
pruska armija na putu ovamo i da je stigla do pariške šume, ali da, poručuje vam
Njegova visost, prolaze kao bosi po trnju...
Tu se gospodin Pink osmehnu kao da se divi sebi što tako vešto koristi vojničke
izraze, pa nastavi: - ... bosi po trnju na tim stazama i bogazima i po blatu, pa da li
biste bili dobri da im načinite pravi put od te šume do bojišta?
-Svakako - odgovori Strejndž i obrisa nešto blata sa lica.
-Preneću vaš odgovor Njegovoj visosti - reče čovečuljak, a onda dodade pomalo
čežnutljivo: - Mislite li da bi Njegova visost bila sklona da poruči nešto dugmadi?
-Ne vidim što ne bi. Dugmad voli kao i svi drugi ljudi.
-Onda bismo, vidite, mogli da stavimo 'Snabdevači dugmadima Njegove visosti
vojvode od Velingtona’ u sve naše oglase.
I gospodin Pink ozarena lica dodade: - Odoh ja onda!
-Da, da. Samo vi idite - reče Strejndž.
Strejndž je načinio put za prusku armiju, ali je kasnije često bio sklon da misli da
je samo sanjao gospodina Pinka59 iz „Velbekovih nadmoćnih dugmadi“.
Događaji kao da su se ponavljali. Francuska konjica stalno je iznova jurišala, a
Strejndž bi se uvek sklanjao u kvadrate koje je pešadija činila svojim telima.
Smrtonosni konjanici su se kao talasi razbijali i kovitlali oko tih kvadrata. Strejndž je
ponovo izvlačio monstruozne ruke iz zemlje da ih obaraju. Kad god bi se konjica
povlačila, počinjala bi topovska kanonada; on se vraćao do svog srebrnog lavora i
pravio ljude od vode da gase vatru i ublaže muke ranjenicima kod Ugmona. Sve se
ponavljalo stalno iznova, sve isto kao prethodno, opet i opet, ponovo i ponovo; bilo je
prosto nepojmljivo da bitka ikad može da stane. On stade da misli da je sve i oduvek
bilo jedino ovako.
-Mora da nastupi trenutak kad kuršumi i topovska đulad i granate ponestaju -
mislio je. - I šta ćemo onda? Da se sečemo sabljama i probadamo bajonetima? A ako
svi izginemo, svi do jednoga, šta će svet da kaže: ko je pobedio?
Dim se odvaja u stranu i otkri pojedinosti bitke kao sleđene u pola pokreta i nalik
scenama iz avetinjskog pozorišta: na seoskoj farmi zvanoj La Hej Sen Francuzi su se
peli uz planinu svojih izginulih da bi napali nemačke branioce.
Strejndž je jednom zatečen izvan trga kad su Francuzi stigli. Iznenada, baš pred
njim, stvorio se ogromni francuski kirasjer na isto tako ogromnom konju. Strejndžova
prva pomisao bila je zna li taj klipan ko je on. (Bilo mu je rečeno da cela francuska
armija mrzi engleskog čarobnjaka vatrenom, latinskom, strašću). Njegova druga misao
bila je da je svoje pištolje ostavio unutar pešadijskog kvadrata.
Kirasjer je zamahnuo svojom sabljom. Strejndž bez razmišljanja promrmlja
Stouksijevo Animam Evocare. Nešto kao pčela izletelo je iz kirasjerovih grudi i
smestilo se na dlan Strejndžove šake. Ali to nije bila pčela; bila je to perla
sedefastoplavog svetla. Drugo svetio izletelo je iz kirasjerovog konja. Konj je vrisnuo
i propeo se. Kirasjer je zbunjen samo gledao.
Strejndž je digao drugu ruku da konja i konjanika zbriše sa lica Zemlje. A onda
se sledio.
„A može li čarobnjak da ubije čoveka magijom?“, upitao je vojvoda.
A on je odgovorio: „Čarobnjak bi mogao, ali džentlmen nikad.“
I dok je on tako oklevao, jedan britanski konjički oficir - Škotski Sivi - iznikao je
niotkuda. On je rasekao kirasjerovu glavu od brade naviše. Francuz je pao kao
posečeno deblo. Škotski Sivi odjahao je dalje.
Strejndž nikada kasnije nije mogao da se seti šta se desilo posle toga. Verovao je
da je kao ošamućen tumarao unaokolo. Nije znao koliko je to dugo trajalo.
Klicanje ga prizva sebi. Diže pogled i ugleda Velingtona na Kopenhagenu. On je
mahao svojim šeširom - signal da saveznici pređu u napad na Francuze. Ali se dim
oko njega nadvio toliko gusto da su jedino vojnici iz neposredne blizine mogli da sa
njim podele ovaj pobednički trenutak.
I tako Strejndž šapnu jednu reč i mali otvor pojavi se u oblacima. Jedan jedini
zrak sunca sinu dole i obasja Velingtona. Duž cele linije grebena lica vojnika okrenuše
se prema vojvodi i klicanje se pojača.
-Eto - pomisli Strejndž - to je prva primena engleske magije.
Pošao je zatim za vojnicima i Francuzima koji su se povlačili dole na bojište.
Razbacane tu i tamo između ranjenika i izginulih ležale su ogromne zemljane ruke koje
beše napravio. Izgledale su zamrznute u pokretu besa i užasa kao da je i sama zemlja
očajavala. Kad je stigao do francuskih topova koji su onoliko zla naneli savezničkim
vojnicima, on izvede poslednji čin magije. Iz zemlje izvuče nove orijaške ruke. Ruke
dokopaše topove i povukoše ih u dubine zemlje.
U krčmi „Kod lepe Alijanse“, sa druge strane bojnog polja, nađe vojvodu i
pruskog generala, princa Blikera. Vojvoda mu klimnu glavom i reče: - Dođi da
obeduješ sa mnom.
Princ Bliker mu toplo prodrma ruku i reče mu svu silu stvari na nemačkom (od
čega Strejndž nije razumeo ništa). Onda stari džentlmen pokaza na svoj stomak u kome
je navodno ležao mali slon pa iskrivi lice kao da kaže: - Šta da se radi kad je tako?
Strejndž izađe napolje i odmah tu natrapa na Hadlija-Brajta. - Rečeno mi je da
ste mrtvi! - uzviknu.
-Ja sam bio siguran da ćete to da budete vi - uzvrati Hadli-Brajt.
Nastade tišina. Obojica su bili pomalo posramljeni. Redovi mrtvih i ranjenih
protezali su se na sve strane dokle je oko moglo da vidi. I samo opstajanje u životu u
tom trenutku izgledalo je, na neki neutvrđeni način, kao nedžentlmenstvo.
-Ko je još preživeo? Znate li? - upita Hadli-Brajt.
Strejndž odrečno zavrte glavom. - Ne.
Rastaše se.
U Velingtonovom štabu u Vaterlou te večeri bio je postavljen sto za četrdeset ili
pedeset ljudi. Ali kad dođe vreme da se večera, ostaše samo tri čoveka: vojvoda,
general Alava (njegov španski ataše) i Strejndž. Kad god bi se vrata otvarala, vojvoda
je okretao glavu da vidi nije li to neko od njegovih prijatelja, živ i zdrav; ali niko se
od tih nije pojavljivao.
Mnoga mesta na tom stolu bila su postavljena za džentlmene koji su bili ili mrtvi
ili na samrti: pukovnik Kaning, potpukovnik Gordon, general-major Pikton, pukovnik
De Lensi. I spisak se, kako je noć odmicala, produžavao.
Vojvoda, general Alava i gospodin Strejndž samo su nemo sedeli.
 41.
Starkros
Kraj septembra - decembar 1815.

Sreća, izgleda, nije mogla da bude nagovorena da se osmehne gospodinu Segundusu.

Došao je da živi u Jorku sa ciljem da uživa u društvu i u razgovorima sa brojnim
gradskim čarobnjacima. Ali samo što je tamo stigao svi drugi čarobnjaci ostali su bez
prava da se bave magijom zaslugom gospodina Norela, pa je on ostao usamljen. Mala
zaliha novca koju je imao sparušila se značajno pa je u jesen 1815. godine bio
primoran da traži posao.
-A ne može da se pretpostavi - rekao je uz uzdah gospodinu Hanifutu - da ću biti
u stanju da mnogo zaradim. Kakvim bih poslom i mogao da se bavim?
Gospodin Hanifut sa ovim nije mogao da se pomiri. - Pišite gospodinu Strejndžu!
- posavetovao ga je. - Može biti da je njemu potreban sekretar.
Nema te stvari koja bi gospodinu Segundusu bila milija od rada za Džonatana
Strejndža, ali ga je prirodna skromnost sprečavala da se sam ponudi. Nezamislivo mu
je bilo da se sam tako ističe. Gospodin Strejndž bi mogao da se nađe u neprilici kako
da mu odgovori. To bi moglo da izgleda i kao da on, Džon Segundus, misli da je ravan
gospodinu Strejndžu!
Gospodin i gospođa Hanifut uveravali su ga da će, ako mu se ne bude dopala ta
ideja, gospodin Strejndž otvoreno reći šta misli - pa ne može da bude nikakve štete od
toga da bude upitan. Ali po ovom pitanju gospodin Segundus se pokaza kao čovek koji
ne dozvoljava da bude ubeđen.
Sledeći njihov predlog svide mu se mnogo više. - Što se ne raspitate po gradu
ima li dečaka koji bi voleli da uče magiju? - upitala ga je gospođa Hanifut.
Njeni unuci - čvrsti dečkići od pet i sedam godina - bili su upravo u dobu kad je
valjalo da se počne sa njihovim obrazovanjem pa je ta tema prilično zaokupljala njenu
svest.
I tako je gospodin Segundus postao učitelj magije. Pored dečaka brzo je otkrio da
i neke mlade dame, čije je obrazovanje obično ograničavano na učenje francuskog,
nemačkog i muzike, pokazuju veliko zanimanje da budu upućene u teoriju magije.
Odmah zatim od njega bi po pravilu bilo traženo da lekcije daje i starijoj braći mladih
dama od kojih su mnogi sebe unapred već zamišljali kao čarobnjake. Mladim ljudima
bistrog duha, koji nisu želeli da se priklanjaju crkvi ili pravima, magija se činila
veoma privlačna, posebno od onda kad je Strejndž počeo da trijumfuje na bojištima u
Evropi. Prošli su, na kraju, mnogi vekovi od kada su sveštenici poslednji put uzimali
učešće i isticali se u ratnim dejstvima, a pravnici to nikad i nisu činili.
U ranu jesen 1815. godine otac jednoga od gospodin Segundusovih učenika
zaposlio ga je da mu obavi jedan posao. Taj džentlmen, po imenu Palmer, beše čuo da
se u severnom delu okruga na prodaju nudi jedna kuća. Gospodin Palmer nije želeo da
kuću kupi, ali mu je jedan prijatelj rekao da u toj kući postoji biblioteka koju vredi
proučiti. Gospodin Palmer nije baš imao vremena da sam pođe i pogleda je. Iako je u
svoje sluge imao poverenja u mnogim drugim stvarima, njihovi talenti ipak nisu bili
ravni obrazovanju, pa je tako zamolio gospodina Segundusa da pođe umesto njega,
vidi koliko knjiga tamo ima, u kakvom su stanju i da li ih vredi kupovati.
Starkros Hol bio je glavna zgrada u selu koje se inače sastojalo od šačice
kamenom zidanih kuća i seoskih zgrada. Sam Starkros stajao je na najusamljenijem
mestu, okružen sa svih strana smeđim, praznim vresištima. Visoko drveće štitilo ga je
od oluja i vetrova... i istovremeno ga činilo mračnim i neveselim. Selo je inače bilo
puno oronulih kamenih zidova i oronulih kamenih ambara. Bilo je veoma tiho; činilo
se kao da je na kraju sveta.
Bio je tu jedan most drevnog izgleda korišćen i za prelaz tovarnih konja, a koji je
stajao iznad dubokog useka na čijem je dnu divljao brzi potok. Svetložuto lišće
plovilo je po tamnoj, skoro crnoj vodi i na njenoj površini pravilo zagonetne pokrete.
Gospodinu Segundusu ti pokreti lišća učinili su se kao magični rukopisi. - Ali su -
pomisli - i mnoge druge stvari takve.
Sama kuća bila je dugačko, nisko, prostrano zdanje izgrađeno od istog onog
smeđeg kamena od koga su bile sagrađene i sve druge kuće u selu. Njene zapuštene
bašte, staze i dvorišta bile su pokrivene debelim slojem opalog lišća. Bilo je teško i
da se zamisli ko bi po-želeo da kupi takvu kuću. Bila je prevelika za glavnu zgradu
neke farme, ali i previše mračna i zabačena da bi mogla da posluži kao rezidencija
nekog džentlmena. Mogla bi da posluži kao sedište paroha, ali u blizini nije bilo
crkve. I kao krčma bi mogla da posluži da stari put kojim su išli tovarni konji nije
ispao iz upotrebe i da kao uspomena na te dane nije ostao samo kameni most.
Niko se ne odazva na kucanje po vratima gospodina Segundusa. On primeti da su
ulazna vrata odškrinuta. Činilo se prilično neučtivim da jednostavno uđe unutra, ali
posle četiri ili pet minuta uzaludnog kucanja, on ipak tako učini.
Kuće, kao i ljudi, imaju sklonost da postaju prilično nastrane ako se prepuste
same sebi; ova kuća bila je arhitektonska jednakost starom džentlmenu u iznošenom
kućnom mantilu i pocepanim papučama koji ustaje i leže u krevet u najčudnija doba
dana i vodi stalne razgovore sa prijateljima koje niko drugi ne može da vidi. Dok je
lutao unaokolo ne bi li otkrio nekoga čija je dužnost bila da bude tu, gospodin
Segundus naiđe na sobu u kojoj nije bilo ništa drugo osim porcelanskih kalupa za sir
naslaganih jedan na drugi. U drugoj odaji bila je hrpa čudne crvene odeće od vrste
kakvu nikad ranije nije video - nešto između radničkih čakšira i sveštenikove odore.
Kuhinja je imala veoma malo onih predmeta koji inače odlikuju kuhinje, ali je u njoj
bila lobanja jednog aligatora u staklenom zvonu; lobanja je bila iskežena u veliki
osmeh i izgledala veoma zadovoljna sobom, mada gospodin Segundus nije znao zbog
čega bi to moglo da bude. Bila je tu i jedna soba do koje je moglo da se stigne jedino
čudnom postavkom oslonaca za noge i stepeništa, a u kojoj su sve slike izgleda bile
birane od strane nekoga ko je gajio neobičnu ljubav prema okršajima; bile su tu slike
ljudi u borbi, dečaka koji se tuku, petlova koji se bore, bikova koji se bore, borbi
pasa, borbi kentaura pa čak i jedna čudna slika dve bube u rvačkom zagrljaju. Sledeća
odaja bila je potpuno prazna osim jedne kućice za lutke postavljene na sto u sredini
poda; kućica za lutke bila je verna kopija same kuće - osim što je u njenoj
unutrašnjosti veći broj lepo odevenih lutaka uživao u spokojnom i razumnom bitisanju:
u pravljenju ko bajagi kolača i vekni hleba, u zabavi prijatelja uz muziku minijaturnog
klavsena, u kockanju majušnim kartama, u podučavanju minijaturne dece i u
obedovanju kod koga je glavno jelo bila pečena ćurka veličine nokta sa palca
gospodina Segundusa. Taj prizor bio je sušta suprotnost pustinjačkoj, sumornoj
stvarnosti.
Izgledalo je da je zavirio baš u sve sobe. ali još nije otkrio biblioteku i još nije
našao nekoga od ljudi. Stiže do malih vrata nekako skrivenih ispod stepeništa. Iza njih
bila je majušna soba - jedva nešto veća od ormana. Čovek u prljavom belom kaputu sa
nogama na stolu ispijao je tu brendi i zurio u tavanicu. Posle malo ubeđivanja ta osoba
pristade da mu pokaže gde je biblioteka.
Prvih deset knjiga koje gospodin Segundus pregleda bile su beskorisne - knjige o
molitvama i moralisanju iz prethodnog veka, ili sa opisima likova za koje niko živi
više nije mario. Sledećih pedeset bile su po svemu prilično iste. On stade da veruje
da će njegov zadatak brzo biti okončan. Ali onda natrapa na neke veoma zanimljive
radove iz geologije, filosofije i medicine. Oseti da počinje da se zagreva za čitav
posao.
Zatim je vredno radio oko dva ili tri sata. U jednom trenutku učini mu se da čuje
da neka kočija stiže pred zgradu, ali tome ne posveti pažnju. Po isteku toga vremena
najednom oseti da je strašno gladan. Pojma nije imao da li se neko pobrinuo da mu
nešto zgotovi za jelo, a kuća je stajala veoma daleko od najbliže krčme. Pode zato da
nađe aljkavog čoveka iz majušne odaje da ga pita šta s tim u vezi može da bude
učinjeno. Smesta se izgubi u lavirintu odaja i hodnika. Lutao je tako i otvarao svaka
vrata do kojih bi stizao, a osećao da je sve više i više gladan i sve više i više ljut na
aljkavog čoveka.
Najednom se nađe u starinskoj gostinskoj sobi čiji su zidovi bili obloženi
pločama tamne hrastovine, a okvir kamina bio veličine manje trijumfalne kapije.
Pravo ispred njega ljupka mlada žena sedela je u dubokoj prozorskoj niši i gledala
napolje u drveće i visoka, gola brda iza njih. Imao je taman toliko vremena da primeti
da joj nedostaje mali prst na levoj ruci, kad u jedan mah ona tu više uopšte nije bila -
ili bi možda bilo pravilnije da se kaže da se ona promenila. Na njenom mestu bila je
sad mnogo starija, punija žena, žena gospodin Segundusovih godina, odevena u
ljubičastu svilenu večernju haljinu, sa indijanskim šalom ogrnutim preko ramena i
psetancetom u krilu. Ova dama sedela je i imala potpuno isto držanje kao i ona
prethodna i gledala je kroz prozor istim čežnjivim pogledom.
Samo je tren bio dovoljan da se uoče svi ti detalji, ali je utisak koji ostaviše na
gospodina Segundusa dve dame bio neobično jak i živ - gotovo natprirodan - kao
likovi u delirijumu. Celo mu biće uzdrhta kao od snažnog udara, čula mu se
preopteretiše i on se onesvesti.
Kad dođe sebi ležao je na podu i dve dame su se naginjale nad njim i uplašeno i
brižno uzvikivale. Uprkos zbrci koja mu je vladala u glavi, on smesta vide da nijedna
od ove dve žene nije ona prelepa mlada žena kojoj je nedostajao mali prst i koju je
prvo video. Jedna je bila ona starija dama sa psetancetom koju je video drugu, a
druga je bila mršava, svetlokosa žena, isto tako zrelih godina, ali neupadljivog lica i
stasa. Ispade da je i ona u sobi bila sve vreme samo je sedela iza vrata pa je on nije
primetio.
Dve dame mu nisu dozvolile da se digne niti da pomera bilo koji od udova.
Jedva da su ga puštale i da nešto kaže; strogo su mu pripretile da bi to moglo ponovo
da ga baci u nesvest. Prinesoše mu jastuke da mu ih podmetnu pod glavu i ćebad da
mu bude toplije (on prigovori da mu je pre svega već toplo, ali ga nisu slušale).
Poprskaše ga kolonjskom vodicom i pod nos mu gurnuše mirišljavu so. Zaustaviše
promaju za koju su mislili da duva ispod jednih od vrata. Gospodin Segundus stade da
sumnja da im je jutro bilo veoma dosadno te da su, kad im je nepoznati džentlmen
najednom ušetao u sobu i pao u nesvest kao klada, bile pre zadovoljne no bilo šta
drugo.
Posle otprilike četvrt sata ovakvog lečenja dozvoljeno mu je da sedne na stolicu
i pije razblažen čaj bez tuđe pomoći.
-Krivica je u potpunosti moja - reče dama sa psetancetom. - Felous mi je rekao
da je iz Jorka stigao neki džentlmen da pogleda knjige. Trebalo je da vam se javim
ranije. Susret sa nama tako iznebuha za vas je morao da bude pravi šok!
 Ime te dame bilo je gospoda Lenoks. Druga je bila gospoda Blejk, pratilja prve.
Uglavnom su obitavale u Batu, a u Starkros su stigle da gospođa Lenoks još jednom
vidi kuću pre što se proda.
-Detinjasto, zar ne? - reče gospođa Lenoks gospodinu Segundusu. - Kuća je
stajala prazna godinama i godinama. Trebalo je odavno da je prodam, ali sam kad sam
bila dete ovde provela nekoliko leta i sva su bila puna sreće i veselja.
-Vi ste i dalje veoma bledi, gospodine - primeti gospođa Blejk.
-Da li ste danas nešto jeli?
Gospodin Segundus priznade da je veoma gladan.
-Zar vam Felous nije ponudio da vam donese da nešto pojedete? - upita
iznenađeno gospođa Lenoks.
Felous je mora biti bio onaj aljkavi sluga iz majušne sobe. Gospodin Segundus
nije bio raspoložen da kaže da je čoveka jedva privoleo da mu odgovori na pitanja.
Na sreću, gospođa Lenoks i gospođa Blejk su sa sobom donele obilnu količinu
hrane i Felous je, u tom trenutku, vršio poslednje pripreme da im je donese. Pola sata
kasnije dve dame i gospodin Segundus seli su za sto da obeduju u hrastovinom
obloženoj odaji čiji je prozor omogućavao pogled na setni pejzaž. Jedina laka
neugodnost bila je ta što su dve dame, imajući na umu njegovo loše stanje, zahtevale
da Segundus jede lakšu, lako svarljivu hranu, dok je on, istini za volju, bio veoma
gladan i čeznuo za prženom šniclom i pudingom.
I jednoj i drugoj dami bilo je veoma milo zbog njegovog društva pa su mu
postavljale sijaset pitanja o njemu samom. Postale su još radoznalije kad su čule da je
čarobnjak; nikada dotle nekog čarobnjaka nisu srele.
-Pa, da li ste našli neke magijske rukopise u mojoj biblioteci? - upita gospođa
Lenoks.
-Nijedan, madam - reče gospodin Segundus. - Ali su magijske knjige, one vredne,
veoma retke i inače. Zaista bih se iznenadio da sam ovde neku našao.
-Kad sad o tome razmišljam - zamišljeno reče gospođa Lenoks -rekla bih da ih je
nekoliko bilo. Ali sam ih sve davno prodala jednom džentlmenu koji je živeo blizu
Jorka. Ovako, među nama govoreći, mislila sam da je pomalo budalast kad mi je
platio onako veliku sumu novaca za knjige koje nikome nisu bile potrebne.
Gospodin Segundus je znao da „džentlmen koji je živeo blizu Jorka“ nije gospođi
Lenoks platio ni jednu četvrtinu vrednosti knjiga koje je od nje kupio, ali nije vredelo
takve stvari izgovarati naglas pa se učtivo osmehnuo i svoja razmišljanja zadržao za
sebe.
Ispričao im je sve o svojim učenicima, i muškim i ženskim, i kako su pametni i
puni želje da uče.
-A još kad ih vi ohrabrujete takvom hvalom - reče gospođa Blejk ljubazno -
sigurno je da će daleko bolje da prođu pod vašim tutorstvom no kod bilo kog drugog
učitelja.
-O, ne bih išao tako daleko da to tvrdim - reče gospodin Segundus.
-Nisam do sada shvatala - reče gospođa Lenoks - da je proučavanje magije
postalo toliko popularno. Mislila sam da je to ograničeno na ona dva čoveka u
Londonu. Kako li se ono zovu? Pretpostavljam, gospodine Segundus, da je sledeći
korak škola za čarobnjake? Bez sumnje je to smer u kome čete upraviti svoju energiju,
zar ne?
-Škola! - reče gospodin Segundus. - O ! Ali to bi iziskivalo... e pa, ne znam tačno
šta... ali veliku količinu novca i kuću.
-Možda će biti i teškoća oko privlačenja učenika? - primeti gospođa Lenoks.
-Ne, to sigurno neće biti problem. Već mogu da se setim najmanje četiri mlada
čoveka koji bi je pohađali.
-A kad biste se još oglasili...?
- O ! Ali to nikada ne bih učinio! - reče gospodin Segundus prilično zaprepašćen.
- Magija je najplemenitija profesija na svetu... pa, druga najplemenitija ako računamo
i crkvu. Čovek ne bi trebalo da je zagađuje trgovačkom praksom. Ne, uzimao bih samo
mlade ljude putem privatnih preporuka.
-Onda jedino preostaje da vam neko nađe malo novca i kuću. Ništa lakše od toga.
Ali, usuđujem se da primetim, da bi vaš prijatelj, gospodin Hanifut. koga pominjete sa
toliko uvažavanja, mogao da poželi da vam pozajmi novac. Usuđujem se takođe da
kažem da bi on svakako mogao da želi da ta čast pripadne samo njemu.
-O , ne! Gospodin Hanifut ima tri ćerke, najdraže devojke na svetu. Jedna od njih
je udata, druga je verena, a treća ne može da se odluči šta da radi. Ne, gospodin
Hanifut mora da misli na svoju porodicu. Njegov novac je potpuno vezan.
-Onda bih čiste savesti mogla da vam kažem šta ja mislim! Što vam novac ne bih
pozajmila ja?
Gospodin Segundus bio je sav u čudu i nekoliko trenutaka nije znao šta da kaže. -
Veoma ste ljubazni, madam! - jedva promuca na kraju.
Gospođa Lenoks se osmehnu. - Ne, gospodine, nisam. Ako je magija toliko
popularna koliko kažete da jeste, a ja ću, svakako, da potražim i mišljenje drugih ljudi
po tom pitanju, onda verujem da će zarada biti poprilična.
-Ali moje iskustvo u poslu je žalosno malo - reče gospodin Segundus. - Plašim se
da bih mogao da pogrešim i izgubim sav vaš novac. Ne, veoma ste ljubazni i
zahvaljujem vam se iz sveg srca, ali moram da vas odbijem.
-Pa, ako vam ne prija pomisao da pozajmljujete novac, a ja znam da to ne
odgovara mnogima, onda je i to lako rešivo. Škola će da bude moja, i samo moja. Ja
ću da snosim troškove i sav rizik. Vi ćete biti upravnik škole i naša imena zajedno će
da se pojavljuju na svim brošurama. I na kraju, kakvu bi bolju svrhu ova kuća mogla
da ima od one da postane škola za čarobnjake? Kao stambena jedinica ona ima mnogo
mana, ali njene su prednosti kao škole značajne. Ovo je veoma zabačeno mesto. Nema
unaokolo pucnjave. Mali će da budu izgledi da se mlada gospoda upuste u lov ili u
kockanje. Njihova zadovoljstva biće neobično ograničena i zato će oni da se okrenu
učenju.
-Ja ne bih ni primio mlade ljude koji se kockaju! - reče gospodin Segundus,
poprilično uvređen.
Ona se opet osmehnu. - Verujem da vi svojim prijateljima nikad niste pružili bilo
kakav povod za brigu, osim brige da će ovaj pokvareni svet brzo doći glave nekom ko
je tako čestit.
Posle obeda gospodin Segundus smesta se vrati u biblioteku da nastavi sa
poslom i negde pred sumrak pozdravi se sa obe dame. Rastali su se kao najbolji
prijatelji uz obećanje od strane gospođe Lenoks da će uskoro da ga pozove u Bat.
U povratku je sebi upućivao stroga upozorenja da se ne oslanja mnogo na ove
predivne planove da u budućnosti bude u nečemu koristan i srećan, ali nije mogao da
odoli i ne prepusti se zamišljanju idiličnih slika o tome kako predaje mladim ljudima i
kako oni uspešno napreduju; o Džonatanu Strejndžu koji dolazi da poseti školu; o
ushićenju njegovih učenika kad budu uvideli da im je učitelj intimni prijatelj
najslavnijeg čarobnjaka savremenog doba; o Strejndžu koji mu govori: „Sve je
izvrsno, Segunduse. Zadovoljniji ne bih mogao da budem. Vrlo dobar posao!“
Kući je stigao nešto iza ponoći i bila mu je potrebna silna volja da se obuzda i
smesta ne otrči do kuće gospodina Hanifuta da im svima ispriča ovu novost. Ali
sledećeg jutra kad im u kuću stiže veoma rano, njihovo raspoloženje teško da se da
opisati. Bili su srećni zbog onoga što mu se desilo da toliko sreće on sebi nikad ne bi
smeo da dopusti da oseti. Gospođa Hanifut je u sebi još imala mnoga svojstva učenice
pa je dohvatila muža za ruke i zaigrala s njim oko stola kao jedini mogući način da
izrazi ono što je osećala. Zatim je za ruke uhvatila gospodina Segundusa pa i sa njim
zaigrala oko stola i, kad su se oba čarobnjaka pobunila da im je igranja bilo dosta,
nastavila je da igra sama. Njegova jedina zamerka (iako sasvim, sasvim neznatna) bila
je ta što se gospodin i gospođa Hanifut uopšte nisu iznenadili zbog te stvari čemu se
on nadao; njihovo mišljenje o njemu bilo je tako visoko da nisu našli ništa što bi bilo
posebno čudno u tome što velike svetske dame žele da osnuju školu samo njegovog
dobra radi.
-Ona može da se smatra veoma srećnom što je našla vas! - izjavi gospodin
Hanifut. - Jer ko bi mogao da bude bolje osposobljen da vodi školu za čarobnjake?
Niko!
-I na kraju - razumno je tumačila gospođa Hanifut - šta bi ona inače radila sa
svim tim svojim novcem? Jadna, sirota dama bez dece!
Gospodin Hanifut bio je siguran da je bogatstvo gospodina Segundusa sad bilo
obezbeđeno. Njegova optimistička duša sa manje ne bi mogla da bude zadovoljna. A
ipak je u svetu živeo dovoljno dugo da bi mogao da prenebregava neke ozbiljne strane
posla pa gospodinu Segundusu reče da će da se raspitaju o gospođi Lenoks, da vide
ko je ona i da li je bogata onoliko koliko se čini da jeste.
I tako su napisali pismo jednom prijatelju gospodina Hanifuta koji je živeo u
Batu. Na sreću, gospođa Lenoks bila je poznata kao velika dama, čak i u Batu, gradu
koji su obožavali bogati i uzvišeni. Rođena je u bogatstvu i udala se za još bogatijeg
muža. Muž je umro mlad i nije bio mnogo žaljen, ostavivši je slobodnu da
zadovoljava svoj živahan temperament i još slobodniji um. Dobrim investicijama i
dobrim upravljanjem svojim zemljama i imanjima ona je posle još uvećala svoje
bogatstvo. Bila je čuvena po svojoj smeloj, odlučnoj naravi, njenim mnogim
dobrotvornim aktivnostima i po toplini njenog prijateljstva. Imala je kuće u svim
krajevima kraljevstva, ali je uglavnom boravila u Batu sa gospođom Blejk.
U međuvremenu se i gospođa Lenoks sa svoje strane raspitivala kod sveta o
gospodinu Segundusu pa je mora biti bila zadovoljna onim što je doznala jer ga je
ubrzo pozvala da dođe u Bat gde su svi detalji u vezi sa školom bili veoma brzo
utvrđeni.
Sledeći meseci bili su provedeni u popravkama i udešavanju Starkros Hola.
Krov je prokišnjavao, dva dimnjaka bila su zapušena, a deo kuhinje beše se obrušio.
Gospodin Segundus bio je šokiran kad je video koliko će sve to da košta. Izračunao je
da, ako ne otpuši drugi dimnjak i zadovolji se starim seoskim drvenim klupama sa
naslonom i drvenim stolicama, a ne kupovinom novog nameštaja, kao i da ograniči
broj slugu na tri. može da uštedi šezdeset funti. Njegovo pismo koje je u tom smislu
napisao i poslao gospođi Lenoks smesta dobi odgovor; ona mu je napisala da novac
treba više da troši. Njegovi učenici će svi biti iz dobrih porodica; oni će očekivati
toplotu i udobnost. Preporučivala mu je da u službu uzme devet slugu i pored njih još i
batlera i francuskog kuvara. Mora da u potpunosti obnovi kuću i da napuni podrum
dobrim francuskim vinima. Pribor za jelo sav mora da bude od srebra, a servisi za
obedovanje „Vedžvudovi“.
Početkom decembra gospodin Segundus dobi pismo, čestitku od Džonatana
Strejndža u kome mu on obećava da će da dođe i školu mu poseti idućeg proleća. Ali
uprkos svim lepim željama i pomoći koju je dobijao sa svih strana, gospodin
Segundus nije mogao da se oslobodi osećanja da škola u stvari nikada neće početi da
radi; nešto će desiti što će to da spreči. Ova misao bez prestanka mu je stajala u
pozadini svesti ma šta činio da je potisne i da je zaboravi.
Jednoga jutra oko polovine decembra stiže on u Hol i nade nekog čoveka gde,
sasvim opušteno, sedi na stepenicama. Iako je verovao da tog čoveka nikad očima nije
video, smesta ga poznade: on je bio oličenje Zle Sreće; on je bio Rušitelj gospodin
Segundusovih Nada i Snova. Čovek je bio odeven u crni kaput staromodnog kroja koji
je bio iznošen baš kao i onaj samog gospodina Segundusa, a i čizme su mu bile
blatnjave. Sa njegovom dugom, zamršenom crnom kosom delovao je kao nastup
propasti u lošem pozorišnom komadu.
-Gospodine Segunduse, vi ovo ne možete da uradite! - reče čovek jorkširskim
naglaskom.
-Izvinite? - reče gospodin Segundus.
-Škola, gospodine. Morate da odustanete od svake pomisli da osnujete jednu
ovakvu školu!
-Šta? - zavapi gospodin Segundus hrabro se pretvarajući da ne zna da čovek
govori suštu istinu.
-E sad, gospodine - nastavi crnomanjasti čovek - vi me znate i znate takođe da
kad ja kažem da je nešto tako onda će ta stvar takva i da bude... ma koliko vi i ja u
sebi žalili zbog toga.
-Ali vi zaista grešite - reče gospodin Segundus. - Ja vas ne poznajem. U stvari,
ne verujem da sam vas ikad ranije video.
-Ja sam Džon Čajldermas, sluga gospodina Norela. Poslednji put smo
razgovarali pre devet godina ispred katedrale u Jorku. Dok ste se ograničavali na
samo nekoliko učenika, gospodine Segunduse, bio sam u stanju da malo zažmurim.
Nisam govorio ništa i gospodin Norel je živeo u neznanju o onome što vi činite. Ali
redovna škola za obrazovanje čarobnjaka, e to je nešto sasvim drugo. Bili ste
preambiciozni, gospodine. On zna, gospodine Segunduse. On zna i njegova je želja da
ovaj posao smesta obustavite.
-Ali kakve veze gospodin Norel ili želje gospodina Norela mogu da imaju sa
mnom? Ja nisam potpisao sporazum. Vi treba da znate da ja nisam sam u ovom
poduhvatu. Sad imam i prijatelje.
-To je istina - reče Čajldermas, a delovao je kao da ga sve ovo pomalo zabavlja.
- I gospođa Lenoks je veoma bogata žena i veoma uspešna poslovna žena. Ali da li
ona ima prijateljstvo baš svakog ministra u Vladi kao gospodin Norel? Da li ona
poseduje uticaj koji on ima? Setite se Učenog društva čarobnjaka, gospodine
Segunduse! Setite se kako ih je smrvio!
Čajldermas pričeka jedan čas i onda se, s obzirom na to da je izgledalo da je
razgovor stigao do kraja, udalji u pravcu štala.
Trenutak ili dva kasnije pojavi se na krupnom, smeđem konju. Gospodin
Segundus je stajao kao i ranije, ruku skrštenih na grudima, zureći ogorčeno u beton.
Čajldermas s visine pogleda dole u njega. - Žao mi je što se to završava ovako,
gospodine. A ipak, sigurno nije baš sve izgubljeno, je li tako? Ova kuća pogodna je da
bude i druga vrsta škole, a ne samo za učenje magije. Kad me čovek ovako pogleda
nikad to za mene ne bi mogao da kaže, ali ja imam veoma dobra poznanstva među
velikim ljudima. Odaberite neku drugu vrstu škole i sledeći put kad budem čuo da
neka ledi ili lord imaju potrebu za takvom ustanovom za njihove damice i
gospodičiće, poslaću ih vama.
-Ja ne želim drugu vrstu škole! - reče gospodin Segundus kukavno.
Čajldermas se osmehnu onako na svoj način, krajičkom usana, i odjaha.
Gospodin Segundus otputova u Bat i izvesti svoju pokroviteljku o neugodnoj
situaciji u kojoj su se našli. Ona je bila puna ogorčenja što neki džentlmen koga nikad
nije videla i za koga nikad nije čula ima smelosti da joj daje uputstva o tome šta sme,
a šta ne sme da radi. Ona gospodinu Norelu napisa jedno ljutito pismo. Odgovor ne
dobi, ali zato njeni bankari, advokati i poslovni prijatelji, svi do jednog iznenada
dobiše čudna pisma od uticajnih ličnosti koje su oni poznavali, a u kojima se te
ličnosti na okolišan način žale na školu gospodina Segundusa. Jedan od bankara - uvek
spreman na prepirku i svojeglava stara osoba - bio je toliko nesmotren da se na
javnom mestu (u predvorju Donjeg doma) glasno zapita šta gospodinu Norelu može da
smeta škola za čarobnjake u Jorkširu. Rezultat je bio da je nekoliko dama i gospode -
sve prijatelji gospodina Norela - smesta povuklo svoje uloge iz njegove banke.
U dnevnoj sobi gospođe Hanifut nekoliko večeri kasnije gospodin Segundus je
sedeo sa glavom naslonjenom na šake i jadikovao. - Kao da me neka zla sreća kinji
tako što mi ispred nosa maše velikim uspesima samo da bi mi ih u poslednjem trenutku
izmakla.
Gospođa Hanifut je kvocala sažaljivo, tapšala ga po ramenu i izgovarala istu onu
kritiku prema gospodinu Norelu kojom je u poslednjih devet godina tešila i gospodina
Hanifuta i gospodina Segundusa kad god bi se te teme dotakli: da je, dakle, gospodin
Norel matori džentlmen, pun nastranih zadovoljstava, i da ga ona nikad neće razumeti.
-Zašto ne napišete pismo gospodinu Strejndžu? - reče gospodin Hanifut iznenada.
- On će znati šta treba da se radi!
 Gospodin Segundus diže pogled. - O ! Znam ja da su se gospodin Norel i
gospodin Strejndž razišli, ali i pored toga ne bih voleo da ja budem razlog za
razmiricu među njima.
-Glupost! - zavapi gospodin Hanifut. - Zar vi niste čitali poslednji primerak
Suvremenog čarobnjaka? Ovo je upravo ona stvar koju Strejndž želi! Potreban mu je
neki princip norelitske magije koji može da napadne i tako celu postavku razveje u
prah. Verujte mi, on će da vam bude zahvalan što ste mu pružili takvu priliku. I znate,
Segunduse, što više razmišljam o ovom planu to mi se on sve više sviđa!
Gospodin Segundus i sam pomisli da to nije loš plan. - Dozvolite mi samo da se
posavetujem sa gospođom Lenoks i onda ću svakako da postupim po vašem predlogu!
Neznanje gospođe Lenoks u vezi sa poslednjim zbivanjima u sferi magije bilo je
veliko preko svake mere. Ona je veoma malo znala o Džonatanu Strejndžu, mada joj je
bilo poznato njegovo ime kao i to da je u nekoj nejasnoj vezi sa vojvodom od
Velingtona. Ali je hitro uverila gospodina Segundusa da je, ako gospodin Strejndž ne
trpi gospođina Norela, ona svakako na njegovoj strani. I tako dvadesetog decembra te
godine gospodin Segundus posla pismo Džonatanu Strejndžu da ga obavesti o
dejstvima Gilberta Norela u vezi sa školom u Starkros Holu.
Na nesreću, daleko od toga da skoči u odbranu gospodina Segundusa, Strejndž
mu nikad ne odgovori.
 42.
Strejndž odlučuje da napiše knjigu
Jun - decembar 1815.

Veoma lako može da se zamisli sa kakvom je radošću gospodin Norel primio vesti o
tome da je Strejndž po svom povratku u Englesku smesta otišao pravo u Šropšir.
-A najbolje od svega je to - rekao je gospodin Norel Laselu - što tamo u
unutrašnjosti teško da će moći da objavi još onih štetnih tekstova o magiji kralja
Gavrana.
-Zaista neće, gospodine - reče Lasel - jer ja veoma sumnjam da će imati vremena
da ih piše.
Gospodin Norel zastade na trenutak da razmisli o tome šta bi ovo moglo da
znači.
-O ! Zar vi ništa niste čuli, gospodine? - nastavi Lasel. - Strejndž piše knjigu.
Samo o tome i ni o čemu više piše u pismima svim svojim prijateljima. Počeo je
veoma iznenada pre otprilike dve nedelje i, prema njegovim ličnim navodima,
napreduje veoma brzo. Ali to nije čudo jer svi znamo sa kakvom lakoćom Strejndž
inače sve piše. Zakleo se da će u knjigu da unese englesku magiju u svoj njenoj
celovitosti. Ser Volteru je rekao da će biti veoma iznenađen ako bude uspeo da ceo
tekst ubaci u samo dva toma. Više veruje da će morati da ih bude tri. To treba da se
zove Istorija i praksa engleske magije, a Marej je obećao da će to da objavi čim
bude gotovo.
Teško da bi vesti mogle gore da budu. Gospodin Norel je oduvek nameravao da
knjigu napiše i sam. Nameravao je da je nazove Pouka o obrazovanju čarobnjaka i
počeo je da je piše kad je prvi put postao tutor gospodinu Strejndžu. Njegove beleške
već su popunjavale dve police u maloj sobi na drugom spratu čiji su zidovi bili
pokriveni policama sa knjigama. Ipak, o toj knjizi je uvek govorio kao o poslu koji je
ostavljen za daleku budućnost. Imao je sasvim nerazuman strah od posvećivanja
papiru koji ni osam godina londonskog laskanja nije uspelo da izleći. Svi njegovi
rukopisi - lične beleške, istorije i dnevnici - trebalo je tek da budu viđeni od strane
bilo koga (osim u sitnim pojedinačnim slučajevima kad je ta milost bila dozvoljena
Čajldermasu ili Strejndžu). Gospodin Norel nije verovao da će ikada biti spreman da
nešto od toga objavi: uopšte nije mogao da bude siguran da je stigao do istine; nije
verovao da je dovoljno dugo razmišljao o predmetu; nije znao je li taj predmet
podesan da bude izložen javnosti.
Istoga časa kad gospodin Lasel ode, gospodin Norel naredi da mu srebrni lavor
pun vode bude donesen u malu sobu na drugom spratu.
U Šropširu je Strejndž radio na svojoj knjizi. Pogled nije dizao, ali se iznenada
osmehnu pomalo suvo i prstom pripreti praznom vazduhu kao da nevidljivoj osobi
kazuje Ne. Sva ogledala u sobi bila su okrenuta tako da gledaju prema zidu i, mada je
gospodin Norel proveo nekoliko sati nagnut nad svoj srebrni lavor, pred kraj večeri
nije bio ništa pametniji.

***

Jedne večeri na početku decembra Stiven Blek je glancao srebro u svojoj sobi na
kraju hodnika koji je vodio prema kuhinji. Spusti pogled i vide kako se uzice njegove
radne kecelje same razvezuju. Mašna koju je vezao nije bila labava (Stiven nikad u
životu čvor ili mašnu nije vezivao labavo) pa je izgledalo da se uzice same od sebe
izvlače iz petlje smelo i odlučno kao uzice koje znaju šta rade. Onda mu se sa ruku
svukoše radne podlaktice i rukavice i uredno se same složiše na stolu. Onda njegov
sako skoči sa naslona stolice gde ga beše obesio. Čvrsto mu se namesti na telo i
pridrža rukave da ih lakše navuče. Konačno nestade i sama soba u kojoj je radio.
Iznenada je stajao u malom stanu čiji su zidovi bili obloženi tamnim drvetom.
Najveći prostor tu je zauzimao jedan sto. Što je bio zastrt jarkocrvenom tkaninom čiji
su krajevi bili ukrašeni bogatim zlatnim i srebrnim vezom. Što beše pretrpan zlatnim i
srebrnim tanjirima i činijama, a tanjiri i činije bili su pretrpani hranom. Dragim
kamenjem ukrašeni vrčevi bili su puni vina. Voštane sveće u zlatnim čiracima rasipale
su blistavo svetio, a mirišljavi štapići goreli su u dva zlatna držača. Pored stola su još
jedina dva komada nameštaja bile dve izrezbarene drvene stolice postavljene zlatnom
tkaninom i udobnijim učinjene raskošno izvezenim jastucima. Na jednoj od tih stolica
sedeo je džentlmen paperjaste kose.
-Dobro veče, Stivene!
-Dobro veče, gospodine.
-Izgledaš mi nešto bled večeras, Stivene. Nadam se da se dobro osećaš.
-Prosto sam malo ostao bez daha, gospodine. Ovi iznenadni premeštaji u druge
zemlje i na druge kontinente deluju na mene prilično omamljujuće.
-O ! Ali mi smo još u Londonu. Stivene. Ovo je kafana ’Jerusalim’ u
Kauperskortu.
 -O , da zaista, gospodine. Ser Volter je često obedovao ovde sa svojim
prijateljima dok je bio neženja. Ali nikad pre ovde nije bilo ovako veličanstveno. A
što se stola tiče, nema tu nijednog tanjira koji mi izgleda poznat.
-O ! To je stoga što sam naručio tačnu kopiju obeda i pribora za jelo kakve sam
imao četiri ili pet stotina godina ranije na ovom istom mestu! Ovde je komad pečene
zmajevine i pita od umedenjenih slavuja. Ovde je pečeni daždevnjak sa prelivom od
nara; ovde je fini paprikaš od bodlji sa leđa aždaje začinjen šafranom, posut duginim
prahom i ukrašen zlatnim zvezdama! Sad samo sedi i jedi! Biće to najbolji lek za tvoju
ošamućenost. Čime ćeš da se poslužiš?
-Sve je ovo veoma divno, gospodine, ali verujem da sam video obične svinjske
šnicle koje mi deluju zaista privlačno.
-O , Stivene! Tvoji plemeniti instinkti te, kao i uvek, vode da izabereš najbolje
jelo od svih! Jeste da su te svinjske šnicle zaista obične, ali su one pržene u masti
dobijene od proteranih duhova crnih velških svinja koje noću lutaju kroz brda Velsa i
plaše stanovnike te žalosne zemlje! Avetinjaštvo i žestina tih svinja daje šniclama
poseban ukus koji nije ni nalik nečem drugom! A sos koji ide uz njih načinjen je od
trešanja koje su rasle u kentaurskom voćnjaku!
Džentlmen onda dohvati jedan vrč, pozlaćen i ukrašen dragim kamenjem, i
Stivenu u čašu nasu kao rubin crveno vino. - Ovo vino je iz samog pakla, ali nemoj da
te obeshrabri da ga ne probaš! Usuđujem se da kažem da si čuo ;.a Tantala? Opakog
kralja koji je ispekao svog malog sina i pojeo ga? Bio je osuđen da stoji u vodi koja
mu je dopirala do brade, ali nije mogao da je pije, ispod vinove loze pune grožđa koje
nije mogao da jede. Ovo vino načinjeno je od tog grožđa. A kako je loza tamo bila
zasađena samo u svrhu mučenja Tantala, možeš biti siguran da je grožđe jedinstvenog
mirisa i ukusa, pa je i vino takvo isto. Nar je takođe iz Persefoninog ličnog voćnjaka.
Stiven otpi malo vina i posluži se šniclama. - I jedno i drugo je izvrsno,
gospodine. A kojom ste to prilikom ranije obedovali ovde?
-O ! Ja i moji prijatelji smo slavili odlazak u krstaški rat. Vilijem od
Lančestera60 bio je ovde i Tom Dandel61 i mnogi drugi plemeniti lordovi i vitezovi, i
hrišćani i vilenjaci. Razume se, tada to nije bila kafana. Bila je krčma. Sa mesta na
kome smo sedeli mogli smo da vidimo široko dvorište oivičeno izrezbarenim i
pozlaćenim stubovima. Naše sluge, paževi i pisari užurbano su radili da nam pripreme
sve što je potrebno da se užasno osvetimo našim gnusnim neprijateljima! Na drugom
kraju dvorišta bile su štale gde su bili smešteni ne samo najbolji konji u Engleskoj,
već i tri jednoroga koje je jedan vilenjak. moj rođak, vodio u Svetu zemlju da bi
njihovim rogovima probadao neprijatelje. Nekoliko darovitih čarobnjaka sedelo je
takođe tu za stolom sa nama. Oni ni u kom slučaju nisu podsećali na ovaj užas koji se
danas naziva čarobnjakom. Bili su i likom zgodni isto onoliko koliko su bili vešti u
svom zanatu! Ptice nebeske klanjale su se njihovim komandama. Kiša i reke bili su im
sluge. Severni vetar, južni vetar, itd., itd., postojali su samo da čine ono što je njima
po volji. Širili bi ruke i gradovi su se rušili, ili se dizali celi iznova! Kakva suprotnost
onom jezivom starcu koji sedi u svojoj prašnjavoj sobici, mrmlja nešto sam sebi i
prevrće strane neke drevne knjige!
Džentlmen se onda zamišljeno posveti paprikašu sa aždajinim mesom. - Onaj
drugi piše knjigu - reče malo kasnije.
-Tako sam i ja čuo, gospodine. Jeste li skoro odlazili da ga vidite?
Džentlmen se namršti. - Ja? Zar me nisi upravo čuo gde velim da smatram da su ti
čarobnjaci najgluplji, najnesnosniji ljudi u Engleskoj? Ne, nisam ga viđao više od dva
do tri puta nedeljno od kako je otišao iz Londona. Kad piše, on pera na vrhu šilji
prilično četvrtasto onim svojim perorezom. Ja bih se stideo da koristim tako star,
ružan i izanđao nož, ali ti čarobnjaci mogu da trpe sijaset svakakvih neugodnosti pred
kojima bi se i ti i ja samo stresali od gađenja! Ponekad se tako izgubi u onome što piše
da zaboravlja da naoštri pero i onda mu mastilo prska po papiru i kaplje mu u kafu, ali
on na to uopšte ne obraća pažnju.
Stiven pomisli da je čudno što je džentlmen koji živi u napola srušenoj kući
okružen jezivim kosturima zaostalim iz davno prohujalih bitaka toliko osetljiv na
nered koji vlada u kućama drugih. - A šta mislite o temi te knjige, gospodine? - upita.
-E to je tek čudo nad čudima! On opisuje najznačajnije pojave moje rase u ovoj
zemlji. Tu su navodi o tome kako smo mi uticali na britanske poslove radi dobrobiti i
veće slave njenih stanovnika. Bez prestanka iznosi svoje mišljenje da čarobnjaci
ovoga doba sebi veću uslugu ne bi mogli da učine kad bi nas smesta pozvali i
preklinjali da im pružimo svoju pomoć. Da li je tebi nešto od ovoga jasno, Stivene?
Meni nije. Kad sam ja hteo da kralja Engleske dovedem u svoju kuću i obaspem ga
najučtivijom pažnjom taj isti čarobnjak me je ponizio. Njegovo ponašanje tom
prilikom činilo mi se sračunato da me uvredi!
-Ali ja mislim, gospodine - reče Stiven, blago - da on možda nije shvatio ko ste i
šta ste vi bili u tom slučaju.
-O ! Ko može da kaže šta su ti Englezi u stanju da shvate? Um im je uvrnut! Nikad
se ne zna šta misle! Bojim se da ćeš i ti to da uvidiš, Stivene, kad im budeš bio kralj!
-Ja zaista nemam želju da budem kralj bilo gde.
-Sasvim ćeš se drugačije osećati kad budeš bio kralj. Malo ti je sad samo duh
klonuo od pomisli da ćeš biti isključen iz Izgubljene nade i odvojen od svih tvojih
prijatelja. Ne brzaj sa takvim mislima! I ja bih se sam bedno osećao kad bih mislio da
će tvoje uzdizanje na taj visoki položaj poslužiti da se ti odvojiš od nas. Ali ja ne
vidim da je neophodno da ti bez prestanka boraviš u Engleskoj samo zato što si joj
monarh. Nedelja dana je najviše što bi od osobe koja ima ukusa moglo da se očekuje
da provede u tako dosadnoj zemlji - nedelja dana je i više no dovoljno!
-Ali šta je sa mojim dužnostima, gospodine? Koliko ja razumem, kralj ima veoma
mnogo poslova, a ma koliko da ne želim da budem kralj, ne bih voleo...
-Moj dragi Stivene! - zavapi džentlmen ganuto, ali i kao osoba koja se veoma
dobro zabavlja. - Pa zato postoje dvorski maršali! Oni mogu da obavljaju sve dosadne
poslove sa Vladom dok ti za to vreme boraviš sa mnom u Izgubljenoj nadi da uživaš u
našim uobičajenim zadovoljstvima. Dolazićeš ovamo samo da bi pokupio porez i
danak koji prilažu osvojene nacije i stavio to u banku. O , pretpostavljam da bi bilo
pristojno da tu i tamo ostaneš u Engleskoj koliko da ti naslikaju portret kako bi
stanovništvo moglo još više da te obožava. Ponekad bi graciozno mogao da dozvoliš
da sve najlepše dame u kraljevstvu čekaju da mogu da ^ poljube ruku kao i da se
zaljube u tebe. I onda ćeš, kad sve te i takve svoje dužnosti budeš obavio, moći da se
ledi Poul i meni vratiš mirne sa vesti!
Džentlmen tu malo zasta i posta neuobičajeno zamišljen.
-Mada moram priznati - reče na kraju - da moje ushićenje ledi Poul više nije ono
što je bilo. Tu je sad druga ledi koja mi se mnogo više sviđa. Ona je samo umereno
zgodna, ali je nedostatak lepote i više nego nadoknađen živahnošću njenog duha i
slatkim čavrljanjem. A ta druga dama ima i jednu veliku prednost nad ledi Poul. Kao
što ti i ja znamo, Stivene, koliko god da često ledi Poul posećuje moju kuću, ona isto
toliko puta mora opet da odlazi u skladu sa sporazumom sa onim čarobnjakom. Ali u
slučaju ove ledi neće biti potrebe da se pravi jedan takav glupavi sporazum. Kad je
jednom budem dobio moći ću zauvek da je zadržim pored sebe!
Stiven uzdahnu. Pomisao na još jednu sirotu ledi koja će da bude zatvorenica u
Izgubljenoj nadi zauvek i jedan dan više bila je zaista setna! A ipak, bilo je budalasto
i da pomisli da bi sam mogao da učini nešto da to spreči i, pored toga, mogao bi
možda da tu stvar okrene u korist ledi Poul. - Možda biste, gospodine - reče sa puno
poštovanja - onda mogli da razmislite da njeno gospodstvo oslobodite začaranosti?
Znam da bi njenom suprugu i njenim prijateljima bilo drago da im se opet vrati.
-O ! Ali ja ću ledi Poul uvek smatrati najpoželjnijim začinom svim našim
zabavama. Lepa žena je uvek dobro društvo, a ja sumnjam da joj u Engleskoj po lepoti
ima ravne. Nema ih mnogo ni u Fejriju koje bi u tome sa njom mogle da se mere. Ne,
ono što ti predlažeš savršeno je nemoguće. Mi moramo da smislimo šemu kako da ovu
drugu ledi otkinemo iz njene kuće i odnesemo je u Izgubljenu nadu. Znam, Stivene, da
ćeš još prilježnije da mi u tom poduhvatu pomogneš kad ti kažem da smatram da je
uklanjanje te ledi iz Engleske od suštinskog značaja za naš plemeniti cilj da tebe
postavim za kralja. Biče to strahoviti udarac našim neprijateljima! Baciće ih u
najdublje očajanje! Dovešće do kavge i razlaza među njima. O , da! Biće to sve same
dobre stvari za nas, a sve loše po njih! Ogrešićemo se o naše dužnosti ako to ne
budemo učinili!
Stiven je od svega ovoga razumeo veoma malo. Da li džentlmen govori o nekoj
od princeza iz zamka Vindzor? Bilo je dobro poznato da je kralj poludeo kad je
njegova najomiljenija i najmlađa ćerka umrla. Možda je džentlmen sa paperjastom
kosom mislio da bi gubitak još jedne ćerke mogao načisto da ga ubije, ili da u ludilo
odvede nekog drugog člana kraljevske porodice.
-E sad, dragi moj Stivene - reče džentlmen - pitanje koje se pred nas postavlja
je: kako možemo da se dokopamo te ledi, a da to niko ne primeti... posebno
čarobnjaci!
Na trenutak se zamisli. - Setio sam se! Donesi mi komad hrastove tresetnice!
-Gospodine?
-Mora da bude tvoje boje i visoka meni do ključnjače.
-Rado bih vam je smesta doneo, gospodine. Ali ja ne znam šta je hrastova
tresetnica.
-Drevno drvo koje je u tresetištu ležalo bezbroj vekova.
-Onda se, gospodine, bojim da nema izgleda da tako nešto nađemo u Londonu.
Ovde nema tresetišta.
-Istina, istina.
Džentlmen se zavali na naslon stolice i stade da zuri u plafon dok je razmišljao o
ovom zapetljanom pitanju.
-Da li bi toj svrsi odgovarala bilo koja druga vrsta drveta, gospodine? - upita
Stiven. - Ima jedan trgovac drvetom u ulici Grejsčerč koji, usuđujem se da kažem...
-Ne, ne - reče džentlmen. - Ovo mora da se uradi...
U tom trenutku Stiven dožive najčudnije od svih dotadašnjih iskustava: bi dignut
sa stolice i oslonjen na noge. U istom trenutku nesta kafana i zameni je tamno kao u
rogu, ledeno ništavilo. Iako ništa nije mogao da vidi, Stiven steče utisak da je u
prostranom, otvorenom prostoru. Hladan vetar zavijao mu je pored ušiju, a gusta kiša
ga je zasipala sa svih strana u isti mah.
-... kako valja - nastavi džentlmen potpuno istim tonom kao ranije. - Tu negde ima
jedan veoma fini komad hrastove tresetnice. Bar mislim da se secam...
Njegov glas, koji je bio negde pored Stivenovog desnog uveta, udalji se. -
Stivene! - uzviknu odmah zatim. - Jesi li poneo lopatu, ašov i pijuk?
-Molim, gospodine? Koje, gospodine? Nisam poneo nijednu od tih stvari. Istini
za volju, nisam ni znao da negde treba da idemo.
Stiven oseti da su mu stopala i noge do gležnjeva u vodi. Pokuša da stane sa
strane. Istoga časa tlo se pod njim zastrašujuće ulegnu i on najednom upade u to ispod
njega do polovine kolenica. Vrisnu.
-Mmm? - kao upita džentlmen.
-Ja... nikad vas ne bih prekidao, gospodine. Ali izgleda da me ovo zemljište guta.
-To je jama sa tresetom - reče džentlmen uslužno.
-Svakako je neka najužasnija supstanca - reče Stiven pokušavajući da podražava
džentlmenov smireni, nezainteresovani ton.
Isuviše je dobro znao koliko džentlmen polaže na očuvanje dostojanstva u svakoj
situaciji pa se bojao da će, ako džentlmen primeti koliko je prestravljen, da mu se
može biti zgadi pa da se udalji i ostavi ga da ga jama proguta. Pokuša da se pomeri,
ali pod nogama ne nađe nikakav čvrst oslonac. Zakoprca se snažno, zamalo pade, a
jedini rezultat bilo je to da mu stopala i noge potonu još malo dublje u vodenkasti
mulj. Vrisnu ponovo. Jama je činila sijaset najneprijatnijih zvukova kao kad se nešto
usisava.
-Ahm, bože! Uzimam sebi slobodu da primetim, gospodine, da postepeno tonem!
Stade da klizi u stranu. - Često ste bili veoma ljubazni da izrazite svoju naklonost
prema meni, gospodine, kao i da kažete koliko vam moje društvo odgovara više no
bilo čije drugo. Ako vam to ni na koji način ne smeta, da li bih mogao da vas ubedim
da me spasete iz ove užasne jame?
Džentlmen se i ne potrudi da mu odgovori. Umesto toga Stiven se magijom nađe
izvučen iz jame i postavljen na noge. Bio je slab od straha i najradije bi legao, ali se
ne usudi da se pomeri. Zemlja se ovde činila dovoljno čvrsta, ali je bila neprijatno
vlažna i pojma nije imao gde se tačno nalazi jama.
-Rado bih vam pomogao, gospodine - doviknu on u tamu - ali se ne usuđujem da
se pomerim jer se bojim da ponovo ne upadnem u jamu!
-O, ne mari! - reče džentlmen. - Istini za volju, ništa i ne može da se učini osim
da se čeka. Hrastova tresetnica najlakše se nalazi u samo svitanje.
-Ali do svitanja ima još devet sati! - uzviknu Stiven užasnuto.
-Ne, zaista! Hajde da sednemo i sačekamo.
-Ovde, gospodine? Ali ovo je jezivo mesto. Mračno i hladno i užasno!
-O , bez sumnje! Neprijatnije ne može biti - reče džentlmen sa napadnom
smirenošću.
I on zaćuta, a Stiven je jedino mogao da pretpostavi da ne odustaje od tog ludog
plana da čeka svitanje.
Ledeni vetar šibao je Stivena; vlaga se uvlačila u svaki deo njegovog bića; a
dugi sati prolazili su nesnosno sporo. Uopšte nije očekivao da će biti u stanju da
spava, ali u neko doba tokom noći dožive malo oslobađanje od jada situacije u kojoj
se nalazio. Nije baš zaspao, ali jeste počeo da sanja.
U tom snu beše otišao u špajz da nekome donese komad veličanstvene slane pite.
Ali kad je rasekao pitu video je da unutra ima veoma malo fila. Skoro čitavu
unutrašnjost beše zauzeo grad Bermingam. Pod koricom pite radili su kovači i bravari
i tutnjale su mašine. Jedan od građana, osoba učtivog držanja, upravo je izlazio kroz
zasek koji je Stiven napravio i kad mu pogled pade na Stivena, on reče...
Upravo tad jedan žalostiv zvuk probi se u Stivenov san - lagana, setna pesma na
nepoznatom jeziku i Stiven shvati iako se zapravo i nije probudio da to peva
džentlmen paperjaste kose.
Kao opšte pravilo može da se kaže da niko, kad čovek. počne da peva, neće da
obrati pažnju na njegovu pesmu osim njegove sabraće, ljudskih bića. Ovo je istina čak
i kad je njegova pesma nenadmašno lepa. Neki ljudi mogu da izraze sumnju u njegovu
veštinu, ali samoj pesmi niko neće da nađe manu. Uz to možda mačka i pas mogu da ga
pogledaju; njegov konj, samo ako je izuzetno inteligentna životinja, može da na
trenutak prestane da pase travu, ali sve se tu završava. Ali kad peva vilenjak onda ga
ceo svet sluša. Stiven oseti kako oblaci zastaju u prolazu; oseti kako se pospana brda
meškolje i mrmljaju; oseti kako hladna magla igra. Po prvi put shvati da svet uopšte
nije tup, već da jedino čeka da mu se neko obrati jezikom koji on razume. U
vilenjakovoj pesmi zemlja je prepoznavala imena kojima je samu sebe zvala.
Stiven poče da sanja ponovo. Ovoga puta je sanjao da brda hodaju i da nebo
plače. Drveće mu je prilazilo i govorilo mu svoje tajne kao i to da li može da ih
smatra za svoje prijatelje ili neprijatelje. Važne sudbine bile su skrivene u
unutrašnjosti kamičaka i pod zgaženim lišćem. Sanjao je da sve na svetu - kamenje i
reke, lišće i vatra - ima svrhu koju je rešeno da sprovodi krajnje temeljno, ali shvati
takođe i da je ponekad moguće da se stvari ubede da postupe drugačije.
Kad se probudio, već je svanulo. Ili je bilo nešto slično svitanju. Svetio beše
razvodnjeno, prigušeno i nedostižno setno. Ogromna, siva, tmurna brda dizala su se
svuda oko njih, a između brda se prostirao ogroman prostor pod crnim tresetištem.
Stiven nikad nije video pejzaž koji bi kao ovaj posmatrača smesta mogao da otera u
očaj.
-Ovo je jedno od vaših kraljevstava, pretpostavljam, gospodine? - reče on.
-Mojih kraljevstava? - uzviknu džentlmen iznenađeno. - O , ne! Ovo je Škotska!
Džentlmen tad nesta za trenutak - i odmah zatim pojavi se sa naručjem punim
alata. Bila je tu sekira i pijuk i tri stvari koje Stiven u životu nije video. Jedna je bila
mala kao motika, jedna mala kao ašov, a poslednja beše veoma čudan predmet, nešto
između ašova i kose. Džentlmen ih sve dade Stivenu koji stade da ih razgleda veoma
sumnjičavo. - Jesu li nove, gospodine? Blistaju kao da jesu.
-E pa, pojedinac ne može da koristi alat od običnog metala u takvom magijskom
poduhvatu kakav ja predlažem. Ovaj alat načinjen je od jedinjenja žive i zvezdane
prašine. E sad, Stivene, treba da potražimo deo zemljišta na kome se rosa nije
nahvatala i tu ćemo kad budemo počeli da kopamo sigurno da nađemo hrastovu
tresetnicu!
Svuda po vodoplavnom zemljištu sva je trava i sve su majušne biljke bile
pokrivene rosom. Stivenova odeća, ruke, kosa i koža imali su baršunasti, sivi sjaj, a
džentlmenova kosa, koja je uvek plenila pogled, imala je svetlucanje miliona kapljica
vode kao dodatak njenom uobičajenom sjaju. Izgledalo je kao da nosi dragim
kamenjem ukrašeni oreol.
Džentlmen je lagano hodao dolinom, očiju uprtih u zemlju. Stiven ga je sledio.
-Ah! - uzviknu džentlmen najednom. - Tu smo!
Kako je to džentlmen znao, Stiven ne bi umeo da kaže.
Stajali su usred tresetišta koje je na tom delu bilo u dlaku isto kao i svaki drugi
deo dna uske i duboke planinske doline. Ni kamen ni drvo nisu ga izdvajali od
okoline. Ali džentlmen je po njemu odlučno gazio sve dok ne dođe do malog
udubljenja. Na dnu udubljenja nalazio se dug, širok pojas na kome uopšte nije bilo
rose.
-Kopaj ovde, Stivene.
Džentlmen je pokazivao iznenađujuće poznavanje veštine vađenja treseta. I mada
u stvarnom radu nije uzimao učešće, davao je pažljiva uputstva Stivenu kako da skine
gornji sloj trave i mahovine jednom alatkom, kako da treset proseče drugom i kako da
komade izvadi trećom.
Stiven nije bio naviknut na težak rad i ubrzo ostade bez daha, a boleo ga je svaki
deo tela. Na sreću, nije morao da ide mnogo u dubinu kad udari u nešto čvršće no što
je treset.
-Ah! - uzviknu džentlmen sa velikim zadovoljstvom. - To je hrastova tresetnica.
Izvrsno! A sad, Stivene, kopaj oko nje!
Ovo beše lakše reći no učiniti. Čak i onda kad Stiven iskopa dovoljno treseta da
otkrije hrastovu tresetnicu i dalje je bilo veoma teško da se razazna šta je hrastova
tresetnica, a šta treset - i jedno drugo bilo je crno, vlažno i ljigavo. Nastavi da kopa
još malo, a onda, iako je džentlmen rekao da je u pitanju panj, stade da sumnja da je to
u stvari čitavo drvo.
-Zar ne možete da ga dignete magijom, gospodine? - upita.
-O , ne! Ne, zaista! Od ovoga drveta ću da tražim veoma mnogo i inače pa nam je
obaveza da ga iz močvare u širi svet prenesemo najlakše što možemo! Sad uzmi ovu
sekiru, Stivene, pa mi odmeri i iseci komad visok koliko sam ti rekao. A onda ćemo
da ga izvadimo!
Da taj zadatak obave bilo im je potrebno još tri sata. Stiven iseče drvo na
veličinu koju je džentlmen tražio, ali je posao oko njegovog izvlačenja iz tresetišta
daleko nadmašivao snagu jednog čoveka pa je džentlmen sa paperjastom kosom bio
primoran da u blatnjavu, smrdljivu rupu uđe i sam i onda su se tu upinjali i potezali
zajedničkim snagama.
Kad su konačno završili, Stiven se baci na zemlju u stanju potpune iscrpljenosti,
dok džentlmen osta na nogama da sa ushićenjem gleda svoj trupac.
-E pa - reče on - ovo je bilo daleko lakše no što sam zamišljao.
Stiven se najednom opet nađe u gornjim odajama kafane „Jerusalim“. Osmotri
prvo sebe, a onda i džentlmena. Njihova lepa odeća bila je sva u dronjcima i od glave
do pete obojica su bili pokriveni blatom tresetišta.
-Moramo da osušimo odeću pre no što opet ma čemu bude vredela - reče on.
-O , ne! - uzviknu džentlmen uz blistavi osmeh. - U svrhe koje ja imam na umu,
ona sasvim odgovara ovakva kakva jeste!
 43.
Zagonetna avantura gospodina Hajda
Decembar 1815.

Jednoga jutra prve nedelje decembra meseca, Džeremi pokuca na vrata Strejndžove
biblioteke u Ešfer hausu i reče da gospodin Hajd moli za uslugu da bude primljen na
nekoliko minuta razgovora sa njim. Strejndžu je malo prijalo to što ga prekidaju. Od
kako je počeo da boravi na selu, tišinu i usamljenost zavoleo je koliko svojevremeno i
gospodin Norel svoju. - O, u redu! - progunđa.
Zadržavši se još samo toliko da napiše još jedan pasus, pogleda dve ili tri stvari
u biografiji Valentina Grejtrejksa, ubrlja papir, popravi neke izgovore i ubrlja papir
još jednom, on smesta ode u dnevnu sobu.
Džentlmen je sam sedeo ispred kamina i zamišljeno zurio u plamen vatre. Bio je
to čovek zdravog izgleda, bodrog držanja od nekih četrdeset ili pedeset godina,
odeven u grubu odeću i čizme koji su bili odlika džentlmena sa sela. Na stolu pored
njega bila je mala čaša vina i tanjirić sa biskvitima. Očevidno je Džeremi zaključio da
je džentlmen sam sedeo dovoljno dugo da zaslužuje osveženje.
Gospodin Hajd i Džonatan Strejndž bili su celog života susedi, ali su ih značajne
razlike u bogatstvu i ukusima oduvek sprečavale da postanu nešto više od običnih
poznanika. Ovo im je, u stvari, bio prvi put da se sreću od kako je Strejndž postao
čarobnjak.
Rukovaše se.
-Usuđujem se da kažem, gospodine - poče gospodin Hajd - da se pitate šta me
dovodi na vaša vrata po ovakvom vremenu?
-Vremenu?
-Da, gospodine. Veoma je loše.
Strejndž pogleda kroz prozor. Visoka brda koja su okruživala Ešfer bila su
pokrivena snegom. Svaka grana, svaka grančica, povijala se pod snežnim teretom, i
sam vazduh se činio beo od mraza i magle.
-Stvarno jeste. Nisam primetio. Iz kuće nisam izlazio od nedelje.
-Vaš sluga mi je rekao da ste veoma zauzeti vašim proučavanjima. Molim vas da
me izvinite što vas prekidam, ali ima da vam kažem nešto što ne trpi odlaganje.
-O ! Nema potrebe da se izvinjavate. A kako je vaša...
Strejndž tu zasta i pokuša da se priseti ima li uopšte gospodin
Hajd ženu, decu, braću, sestre ili prijatelje. Zaključi da je sasvim bez
obaveštenja po tom pitanju.
-Farma - snađe se da kaže. - Koliko se sećam ona je kod Astona.
-Bliža je Klanberiju.
-Klanberiju. Da.
-Sve je u redu sa mnom, gospodine Strejndž, osim nečeg prilično...
uznemirujućeg što mi se desilo pre tri dana. Od tada se sve vreme prepirem sa sobom
da li da dođem da vam to ispričam. Pitao sam za savet svoje prijatelje i ženu i svi su
se složili da bi trebalo da vam kažem šta sam video. Pre tri dana imao sam neka posla
na velškoj strani granice sa Dejvidom Evansom... smem li da kažem da ga poznajete,
gospodine?
-Znam ga iz viđenja. Nikad sa njim nisam razgovarao. Verujem da ga Ford
poznaje. (Ford je bio agent koji je vodio sve poslove Strejndžovog imanja).
-E pa, gospodine, Dejvid Evans i ja smo završili naš posao oko dva sata po
podne i ja sam žurio da se vratim kući. Debeo sneg je pokrivao sve i putevi od Lenfer
Voterdajna do našeg kraja svi su bili u jadnom stanju. Usuđujem se da kažem da vama
to nije poznato, gospodine, ali kuća Dejvida Evansa visoko je na planinskoj strani sa
lepim pogledom prema zapadu tako da smo čim smo izašli iz kuće videli veliki sivi
oblak pun snega kako ide pravo prema nama. Gospođa Evans, Dejvijeva majka,
navalila je da ostanem kod njih i da kući krenem sledećeg dana, ali Evans i ja smo
porazgovarali o tome i složili se da će sve biti dobro pod uslovom da odmah krenem i
do kuće stignem nigde ne zaobilazeći, drugim rečima, trebalo je da odjašem preko
Dajka i u Englesku predem pre no što me mećava stigne.
-Preko Dajka62? - reče Strejndž i namršti se. - Strmo je to jahanje... čak i leti... i
veoma neposećeno mesto tako da nije zgodno da se čoveku tamo nešto dogodi. Mislim
da ja to ne bih pokušao. Ali mislim da neću pogrešiti ako kažem da vi ova brda i
njihovu narav poznajete bolje od mene.
-Vi ste mudriji no što sam ja bio, gospodine. Dok sam jahao uz Dajk, digao se
oštar, jak vetar i zahvatio već napadali sneg i digao ga u vazduh. Sneg se nahvatao po
opremi moga konja i mome dugom kaputu tako da sam, kad sam pogledao dole, video
da smo beli kao planinska strana, beli kao sam vazduh. Beli kao sve oko nas. Vetar je
od snega pravio avetinjske oblike tako da mi se učinilo da sam okružen
raspomamljenim duhovima i onom vrstom zlih duša i posrnulih anđela o kojima priča
ona dama iza ’Arabljanskih noći’. Moj jadni konj, koji uglavnom nije nervozna
životinja, čini se da je i sam video svu silu stvari od koje mu se griva ledila. I kao što
možete da zamislite, počeo sam da žalim od sveg srca što nisam prihvatio poziv
Evansove majke da ostanem kod njih, kad sam najednom čuo gde zvoni neko zvono.
-Zvono? - ponovi Strejndž.
-Da, gospodine.
-Ali kakvo je zvono tamo gore moglo da bude?
-E pa, nijedno, gospodine, na tom zabačenom mestu. U stvari, pravo je čudo što
sam nešto uopšte mogao da čujem pored frktanja konja i zavijanja vetra.
Strejndž, koji pomisli da je gospodin Hajd došao sa namerom da mu se objasni
poreklo i značenje tog čudnog zvona, stade da priča o magijskom značaju zvona: kako
su zvona korišćena za zaštitu od vilenjaka i drugih zlih duhova i kako su zli vilenjaci
ponekad bivali plašeni i terani zvukom crkvenih zvona. A ipak, istovremeno, bilo je
dobro poznato da vilenjaci vole zvona; vilenjačka magija često je praćena zvonjavom
zvona; a zvona su se često oglašavala kad bi se pojavljivali vilenjaci. - Ne umem da
objasnim ovu čudnu protivrečnost - reče on na kraju. - Čarobnjaci-teoretičari su
vekovima oko ovoga lupali glave.
Gospodin Hajd sasluša ovu priču uz potpunu učtivost i pažnju. Kad Strejndž
završi, gospodin Hajd reče: - Ali zvono je bilo tek početak svega, gospodine.
-O ! - izgovori Strejndž pomalo ozlojeđeno. - Vrlo dobro. Nastavite.
-Ispeo sam se bio već toliko uz brdo da sam mogao da vidim i sam Dajk kako se
proteže po vrhu. Bilo je tu nekoliko iskrivljenih stabala i nešto obrušenih zidova i
rasutih kamenih blokova. Pogledao sam prema jugu i video jednu damu kako veoma
brzo korača prema meni...
-Damu!
-Video sam je veoma jasno. Vetar joj je mrsio raspuštenu kosu i terao je da joj
igra svud oko glave.
I gospodin Hajd pokretima ruku pokaza kako je to kosa te dame igrala na vetru. -
Mislim da sam je pozvao. Znam da je okrenula glavu i pogledala me, ali nije zastala
niti usporila korak. Okrenula je zatim glavu ponovo i otišla duž Dajka sa svim onim
snežnim kovitlacima za njom. Imala je na sebi samo crnu večernju haljinu. Bez šala.
Bez krznenog okovratnika. I to me je nateralo da se veoma zabrinem za nju. Pomislio
sam da mora da joj se dogodila neka užasna nesreća. I zato sam nagnao konja uz brdo,
brzo onoliko koliko je jadno stvorenje moglo da ide. Pokušavao sam sve vreme da je
ne ispustim iz vida, ali mi je vetar stalno sneg nanosio u oči. Stigao sam na Dajk, ali
nju više nigde nisam mogao da vidim. I tako sam jahao gore-dole po Dajku. Tragao
sam i dozivao je sve dok nisam skroz promukao; bio sam siguran da se saplela i pala
dole iza neke gomile kamenja. A možda ju je uhvatila i odnela osoba koja joj je zlo
prvobitno i nanela.
-Zlo?
-Pa, gospodine, pretpostavljao sam da je morala da bude dovedena na Dajk od
strane nekoga ko joj nije mislio dobro. Danas čovek može da čuje svakakve užasne
priče.
-Vi ste poznavali tu damu?
-Da, gospodine.
-Ko je to bio?
-Gospođa Strejndž.
Nastade trenutak potpune tišine.
-Ali to ne može biti - reče Strejndž zapanjeno. - Gospodine Hajd, da se bilo koja
stvar vredna uznemiravana i desila gospođi Strejndž, mislim da bi mi to već neko
rekao. Nisam se ja sa svojim knjigama izdvojio baš toliko. Žao mi je, gospodine Hajd,
ali vi ste pogrešili. Ko god da je bila ta jadna žena, gospođa Strejndž to nije bila.
Gospodin Hajd zavrte glavom. - Da sam video vas, gospodine, u Sruzberiju ili
Ladlou možda vas odmah i ne bih poznao. Ali otac gospođe Strejndž bio je paroh u
mojoj parohiji četrdeset i sedam godina. Poznavao sam gospođu Strejndž... gospođicu
Vudhoup... od kada je kao detence pravila svoje prve korake na stepeništu crkvenog
dvorišta u Klanberiju. Čak i da me nije pogledala poznao bih je. Poznao bih je po
stasu, po načinu na koji hoda, po svemu na njoj.
-Šta ste učinili kad ste ženu izgubili iz vida?
-Dojahao sam pravo ovamo... ali vaš sluga nije hteo da me pusti unutra.
-Džeremi? Čovek sa kojim ste maločas razgovarali?
-Da. On mi je rekao da je gospođa Strejndž bezbedna tu u kući. Priznajem da mu
nisam poverovao pa sam prošetao oko vaše kuće i zavirio u svaki od prozora sve dok
je nisam video kako sedi na sofi u ovoj istoj sobi.
I gospodin Hajd pokaza sofu koju je video. - Imala je na sebi svetloplavu
večernju haljinu... ni najmanje crnu.
-E pa nema ništa neobično u tome. Gospođa Strejndž nikad ne nosi crno. To nije
boja koju volim da vidim na mladoj ženi.
Gospodin Hajd zavrte glavom i namršti se. - Voleo bih kad bih mogao da vas
uverim, gospodine, da je istina ono što sam video. Ali vidim da to nije moguće.
-A ja bih voleo da mogu to da vam objasnim. Ali ne mogu.
 Rukovaše se i na rastanku. Gospodin Hajd ozbiljno pogleda Strejndža i reče: -
Nisam joj želeo nikakvo zlo, gospodine. Nikom do meni ne može biti milije što je ona
na sigurnom.
Strejndž se lako nakloni. - I nameravamo da je u takvom stanju i čuvamo.
Vrata se zatvoriše za leđima gospodina Hajda.
Strejndž sačeka neko vreme, a onda pođe da nađe Džeremija. -Zašto mi nisi
rekao da je on ovde dolazio i ranije?
Džeremi prezrivo šmrknu. - Verujem, gospodine, da umem da ocenim kad smem
da vam dosađujem sa glupostima! Žene u crnim večernjim haljinama koje lutaju
unaokolo po mećavi! Ma nemojte!
-Nadam se da nisi bio oštar prema njemu.
-Ja, gospodine? Nikako!
-Možda je bio pijan. Da, mislim da je to bilo u pitanju. Usuđujem se da kažem da
su on i Dejvid Evans proslavljali uspešno zaključenje posla.
Džeremi se namršti. - Ne bih rekao da je bilo tako, gospodine. Dejvid Evans je
metodistički sveštenik.
-O ! Pa, da. Pretpostavljam da si u pravu. I zaista to uopšte ne liči na halucinaciju
kakvu obično izaziva pijanstvo. Pre bi bilo da je to ona vrsta stvari kakvu zamišlja
čovek koji uzima opijum posle čitanja nekog od romana gospođe Radklif.
Strejndž shvati da ga je čudno uznemirila poseta gospodina Hajda. Pomisao na
Arabelu - čak i samo zamišljenu Arabelu - izgubljenu u snegu i kako luta planinskim
vrhovima po snežnoj mećavi bila je sve samo ne prijatna. Nije mogao da se ne seti
svoje majke koja je sama lutala po tim brdima da bi se oslobodila jada koji je trpela u
nesrećnom braku i koja se tu prehladila na olujnoj kiši i od te prehlade posle umrla.
Te večeri je za večerom rekao Arabeli: - Video sam se danas sa Džonom
Hajdom. On misli da te je video kako hodaš po Dajku prošlog utorka i to usred oluje.
-Nije valjda!
-Da.
-Siroti čovek! Mora da se gadno isprepadao.
-Verujem da jeste.
-Moram svakako da odem i posetim gospodina i gospođu Hajd kad Henri bude
ovde.
-Izgleda da si naumila da posetiš baš sve i svakoga u Sropširu kad Henri bude
ovde - reče Strejndž. - Nadam se da se nećeš razočarati.
 -Da se razočaram! Kako to misliš?
-Samo da je vreme veoma rđavo.
-Onda ćemo da kažemo Harisu da vozi veoma lagano. Ali bi on to u svakom
slučaju i sam činio. A Starling je veoma pouzdan konj. Potrebno je da vreme bude
zaista jako, jako loše da bi se Starling prestravio. Ne plaši se on tako lako. Pored
toga, znaš, ima ljudi koje Henri mora da poseti... ljudi koji bi bili veoma nesrećni kad
on to ne bi učinio. Dženi i Alven, stare sluge moga oca. Oni ne pričaju ni o čemu već
samo o Henrijevom dolasku. Ima pet godina od kako su ga poslednji put videli, a
teško da će doživeti da dočekaju još pet, siroti ljudi.
- U redu! U redu! Samo sam rekao da će vreme biti loše. To je sve.
Ali to nije bilo baš sve. Strejndž je bio svestan da se Arabela veoma raduje ovoj
poseti. Brata je viđala veoma retko posle venčanja. On na Soho skver nije dolazio
onoliko često koliko bi ona volela, a i kad bi došao, nije ostajao onoliko dugo koliko
bi ona želela. Ali ova božićna poseta trebalo je da obnovi njihovu staru prisnost. Biče
zajedno u okruženju iz njihove mladosti, a Henri beše obećao da će ostati čitavih
mesec dana.
Henri stiže i u početku se činilo da će sve Arabeline najdraže želje da budu
ispunjene. Razgovor za stolom te večeri bio je veoma živ. Henri je bio pun novosti iz
Velikog Hiderdena, northemptonširskog sela u kome je bio rektor63.
Veliki Hiderden bio je veliko i bogato selo. U susedstvu je bilo nekoliko
gospodskih porodica. Henri je bio neobično zadovoljan uglednim položajem koji je
zauzimao u društvu. Posle dugog opisa svojih prijatelja, njihovih večernjih zabava i
balova, on završi: - Ali ne bih želeo da pomislite da mi zanemarujemo dobrotvorni
rad. Mi smo veoma aktivna zajednica. Ima mnogo posla i mnogo osoba kojima je
pomoć potrebna. Baš prekjuče sam otišao u posetu sirotoj, bolesnoj porodici i tamo
već zatekao gospođicu Votkins kako im deli novac i mudre savete. Gospođica Votkins
je veoma samilosna mlada dama.
I on tu zastade kao da očekuje da će neko nešto da kaže.
Strejndž ga je gledao bledo; a onda iznenada kao da ga pogodi jedna misao. -Jao,
Henri, molim te da mi oprostiš. Pomislićeš da smo mi ovde sasvim neosetljivi.
Pominjao si gospođicu Votkins pet puta u poslednjih deset minuta, a ni Bel ni ja nismo
ti o njoj postavili nijedno pitanje. Oboje smo pomalo usporeni noćas... ali sad kad mi
je jasno kuda ciljaš biću srećan da te o njoj ispitujem onoliko koliko ti budeš u stanju
da podneseš. Je li plava ili crna? Smeđeg tena ili svetlog? Da li više voli klavir ili
harfu? Koje su joj omiljene knjige?
Henri se namršti jer posumnja da hoće da ga zabrinu pa se učini da je sklon da o
mladoj dami ne kaže više ništa.
 Arabela, uz jedan hladan pogled koji uputi svome mužu, preuze ispitivanje na
mnogo umiljatiji način i ubrzo iz Henrija izvuče sledeća obaveštenja - ova gospođica
Votkins tek se nedavno doselila u Veliki Hiderden - da je njeno hrišćansko ime
Sofronija - da živi sa svojim starateljima, gospodinom i gospođom Svunferst (osobe
sa kojima je bila u daljoj rodbinskoj vezi) - da voli da čita (mada Henri nije umeo da
kaže šta tačno) - da joj je omiljena boja žuta - i da posebno ne voli ananas.
-A kako izgleda? Je li lepa? - upita Strejndž.
Pitanje Henrija izgleda dovede u malu neugodnost.
-Gospođicu Votkins uglavnom ne smatraju jednom od prvih po lepoti, stvarno ne.
Ali kad je čovek malo bolje upozna, znate... to bliže poznanstvo uvek se pokazuje kao
dragoceno. Ljudi oba pola koji u početku izgledom ne privlače pažnju mogu da se
pokažu kao veoma zgodni kad ih bliže upoznate. Fino obrazovani um, lepo ponašanje i
krotka narav... sve ove stvari daleko više mogu da doprinesu muževljevoj sreći od
obične prolazne lepote.
Strejndž i Arabela bili su pomalo iznenađeni ovim govorom. Nastade mala
pauza, a onda Strejndž upita: - Novac?
Henri učini odvažan napor da ne likuje. - Deset hiljada funti godišnje - reče on.
-Dragi moj Henri! - uz viknu Strejndž zadivljeno.
Kasnije, kad su ostali sami, Strejndž reče Arabeli: - Koliko sam ja shvatio,
Henriju treba da se čestita na bistrini. Izgleda da je on kod te dame pretekao sve
ostale. Rekao bih da nije imala mnogo udvarača... mora da na njenom licu ili u stasu
ima nešto što je štiti od prevelikog obožavanja.
-Ali ja ne mislim da je samo novac u pitanju - reče Arabela, naumna da brani
brata. - Mora da ima i malo dopadanja. Inače Henri ne bi na to pristao.
-O, bez sumnje, bez sumnje - reče Strejndž. - Henri je sasvim dobar momak. A
sem toga, ja se nikad ne mešam, kao što ti je poznato.
-Smešiš se - reče Arabela - što nemaš pravo da činiš. Ja sam svojevremeno bila
bistra kao i Henri sada. Ne verujem da je ikome tada padalo na pamet da se udaje za
tebe, sa tim tvojim dugim nosom i neprijatnim držanjem, sve dok se ja nisam setila da
to učinim.
-To je istina - reče Strejndž zamišljeno. - Zaboravio sam na to. To onda mora da
vam je porodična mana.
Sledećeg dana je Strejndž ostao u biblioteci dok su se Arabela i Henri odvezli da
posete Dženi i Alvena. Ali uživanje tokom tih prvih dana nije trajalo dugo. Arabela je
ubrzo otkrila da više nema mnogo zajedničkih stvari sa bratom. Henri je poslednjih
sedam godina proveo u seocetu. Ona je, s druge strane, bila u Londonu gde je iz
neposredne blizine posmatrala neka od najznačajnih svetskih zbivanja. Prijatelji su joj
bili mnogi ministri iz Vlade. Upoznala se sa premijerom i nekoliko puta na balovima
igrala sa vojvodom od Velingtona. Sretala je vojvode kraljevske krvi, klanjala se
princezama i uvek mogla da računa na osmeh ili ljubaznu reč od samog princa regenta
kad god bi se desilo da se zatekla u Karlton hausu. A podrazumevalo se, i na to ne
treba trošiti reči, da je imala i veliki krug poznanika vezanih za obnovu engleske
magije.
Ali, dok je ona bila strašno radoznala da dozna sve što je bilo u vezi sa njenim
bratom, on sa svoje strane uopšte nije pokazivao želju da dozna šta je bilo s njom.
Njeni opisi Londona nisu izvlačili više od običnog „O , tako znači“ od njega. Jednom
kad je pričala o tome šta joj je rekao vojvoda od Velingtona, i šta je ona njemu
odgovorila tom prilikom, Henri se okrenuo ka njoj izvijene obrve i bledog osmeha -
osmeha i pogleda koji su veoma otvoreno govorili: „Ne verujem ti“. Takvo njegovo
ponašanje nanosilo joj je bol. Ona nije nameravala da se hvališe - takvi susreti bili su
sastavni deo njenog svakodnevnog života u Londonu. Preneraženo je shvatila da on
mora da je njena pisma, iako su njegova uvek bila puna ushićenja što ona živi tako
dobro, smatrao dosadnim i izveštačenim.
U međuvremenu je i jadni Henri doživeo vlastita razočaranja. Kad je bio dečak
veoma se divio Ešfer hausu. Njegova veličina, njegov položaj i veliki ugled njenog
vlasnika među stanovnicima Klana, sve mu se to zajedno činilo prekrasnim. Oduvek je
maštao o danu u kome će, kad Džonatan Strejndž tu bude gospodar, stići u posetu kao
ugledni prijatelj kuće. Sad kad se sve to i ostvarilo najednom je otkrio da u tome ne
uživa previše. Ešfer je u svemu zaostajao za mnogim kućama u kojima je tokom
proteklih godina boravio. Imao je više streha no prozora. Sobe su mu imale niske
tavanice i bile su čudnih oblika. Mnoge generacije stanovnika su prozore na zidove
postavljale onako kako im je bilo zgodno - bez ikakvog obzira prema opštem izgledu
kuće - a sami prozori su, svi do jednog, bili zaklonjeni ružama i bršljanom koji su
rasli uza zidove. Bila je to staromodna kuća - vrsta kuće, u stvari, kako se Strejndž o
njoj izrazio, u kojoj bi junakinja nekog ljubavnog romana mogla da bude maltretirana.
Nekoliko kuća u okolini Velikog Hiderdena nedavno je bilo renovirano i
elegantne vile u seoskom stilu bile su im dodavane za dame i gospodu i on tako -
delom zbog toga što nijednu stvar koja je bila u vezi sa njegovim okrugom nije mogao
da čuva samo za sebe - a delom i zbog toga što je uskoro nameravao da se ženi pa su
mu misli sledile domaće poslove - nije mogao da se uzdrži da Strejndžu ne podari
nekoliko saveta u vezi sa tim pitanjem. Bio je posebno uzbuđen zbog položaja štalskog
dvorišta kroz koje je, kako je rekao Strejndžu: „Čovek morao da prolazi svaki put kad
bi hteo da ode do vita i voćnjaka. Mogao bi veoma lako da ga izmestiš i digneš negde
na drugom mestu.“
 Strejndž na ovo nije direktno odgovorio, ali se zato iznenada obratio ženi: -
Ljubavi, nadam se da ti se dopada ova kuća. Veoma se bojim da se nikad ranije nisam
setio da te to pitam. Reci da ti se ne sviđa i smesta ćemo da se preselimo na neko
drugo mesto!
Arabela se nasmeja i reče mu da je sasvim zadovoljna kućom. -Žao mi je, Henri,
ali sasvim mi odgovara i položaj štalskog dvorišta baš kao i sve drugo.
Henri pokuša još jednom. - Pa, sigurno ćeš se složiti da bi veliko poboljšanje
moglo da se postigne i samo prostim sasecanjem ovog drveća koje se stislo uz kuću i
zaklanja prozore? Raste gde koje stigne, rekao bih tamo gde im vetar seme odnese.
-Molim? - upita Strejndž čije su oči tokom poslednjeg dela razgovora odlutale na
knjigu koju je držao pred sobom.
-Drveće - reče Henri.
-Koje drveće?
-Ono - reče Henri pokazujući kroz prozor na veliki broj drevnih i veličanstvenih
hrastova, jasena i breza.
-To drveće su nam susedi i svima mogu da posluže za ugled. Gledaju svoja posla
i nikad mi ne dosađuju. Ja sam mišljenja da treba da im uzvratim ravnom merom.
-Ali krošnje zaklanjaju svetio.
-Kao i ti, Henri, ali mi ne pada na pamet da uzmem sekiru i posečem te.
Istina je bila da to, iako je Henri iznosio silne primedbe na uređenje i položaj
Ešfera, nije bila njegova glavna zamerka. Ono što mu je najviše smetalo u vezi sa
kućom bila je sveprisutna atmosfera magije. Kad je Strejndž počeo da se bavi
magijom Henriju to uopšte nije smetalo. U to vreme su vesti o čudesnim ostvarenjima
gospodina Norela tek počele da se šire kraljevstvom. Magija se činila nešto malo
višom od vanzemaljske grane istorije, kao zabava za bogate, besposlene džentlmene; i
Henri je nekako i dalje uspevao da je posmatra samo u tom svetlu. Ponosio se
Strejndžovim bogatstvom, imanjem, njegovim uglednim poreklom, ali ne i njegovom
magijom. Bivao je uvek pomalo iznenađen kad bi mu neko čestitao na bliskoj vezi sa
drugim najvećim čarobnjakom ovog doba.
Strejndž je bio daleko od Henrijevog ideala bogatog engleskog džentlmena. On je
odavno napustio one poslove kojima džentlmeni sa engleskog sela prekraćuju svoje
vreme i zanimaju se. Nisu ga zanimali ni zemljoradnja ni lov. Njegovi susedi odlazili
su da pucaju - Henri je slušao pucnje kako odjekuju šumama i poljima kao i lavež
njihovih pasa - ali Strejndž se nikad nije mašio puške. Bilo je potrebno silno
Arabelino ubeđivanje da izađe napolje i prošeta pola sata. U biblioteci su sve knjige
koje su pripadale Strejndžovom dedi i ocu bile uklonjene i zgomilane na podu da bi na
policama bilo načinjeno mesto za Strejndžove knjige i beležnice64. Časopisi i druga
periodika koji su se bavili magijskom praksom, kao što su bili Prijatelji engleske
magije i Savremeni čarobnjak, bili su razbacani svuda po kući. Na jednom stolu u
biblioteci stajao je veliki srebrni lavor koji je ponekad bio pun vode. Strejndž bi tu
često sedeo po pola sata i piljio u vodu, tapkao površinu, pravio čudne pokrete iznad
nje i zapisivao ono što bi tu video. Na drugom stolu, u pravoj zbrci knjiga, stajala je
karta Engleske na kojoj je Strejndž označavao stare vilenjačke puteve koji su nekada
iz Engleske vodili ko zna gde.
Bilo je još stvari koje je Henri samo upola razumeo i koje su mu se sviđale još
manje. Znao je na primer da sobe u Ešferu imaju čudan oblik, ali nije shvatao da je to
zato što ogledala u Strejndžovoj kući odražavaju svetio od pre pola sata, ili od pre
više stotina godina. A ujutru, kad bi se probudio, i noću, baš pre no što bi tonuo u san,
mogao je da čuje zvuke udaljenog zvona - setan zvuk, kao zvuk zvona iz potopljenog
grada koji stiže preko okeanskih prostranstava. Nikad ozbiljno nije razmišljao o tom
zvonu, niti ga se stvarno i sećao, ali je njegov setni uticaj ostajao je uz njega celog
dana.
Olakšanje za sva ta svoja razočaranja i nezadovoljstva nalazio je u izvlačenju
brojnih poređenja između načina na koji su stvari vođene u Velikom Hiderdenu i onih
u Sropširu (uglavnom na uštrb Šropšira) kao i u glasnom iščuđavanju što Strejndž
toliko vremena troši na učenje - „kao da nema imanje i kao da bogatstvo tek treba da
stiče“. Ove primedbe su uglavnom upućivane Arabeli, ali Strejndž je često bio u
situaciji da je čuje pa se Arabela brzo našla u nezavidnom položaju da održava mir
između njih dvojice.
-Kad mi bude bio potreban Henrijev savet - govorio je Strejndž - tražiću ga. Šta
se njega tiče, voleo bih da znam, gde sam ja smestio moje štale? Ili kako provodim
svoje vreme?
-To baš može da smeta, mili - slagala bi se Arabela - i niko ne bi trebalo da ti
zamera ako te to izvodi iz takta, ali pomisli na...
-Mene ne izvodi iz takta! On je taj koji stalno pokušava da se prepire sa mnom!
-Tiše! Tiše! Čuče te. Stavio te je na velika iskušenja i svako bi mogao da kaže da
si sve podneo kao anđeo. Ali, znaš, ja mislim da on pokušava da bude ljubazan. Stvar
je samo u tome što ne ume da se izrazi kako valja i mislim da će nam uprkos svim
njegovim nedostacima veoma nedostajati kad bude otišao.
Po ovoj njenoj poslednjoj primedbi Strejndž nije izgledao ubeđen onoliko koliko
bi ona želela da on to bude. I zato dodade: - Budi ljubazan prema Henriju, hoćeš li?
Mene radi?
- Razume se! Razume se! Oličenje sam strpljenja. Ti to znaš! Postojala je izreka,
sad sasvim izvan upotrebe, da popovi seju žito, a čarobnjaci raž, sve na istom polju.
Njeno značenje je da popovi i čarobnjaci nikad neće da se slože.65 Nisam u to
verovao sve do sada. Verujem da sam bio u prijateljskim odnosima sa londonskim
sveštenstvom. Dekan Vestminsterske opatije i kapelan princa regenta izvrsni su
momci. Ali Henri mi ide na živce.
Na sam dan Božića sneg je padao gusto i jako. Da li od premora zbog zbivanja
poslednjih dana ili iz nekog drugog razloga, Arabela se probudi sasvim bolesna i sa
strašnom glavoboljom, nesposobna da ustane iz kreveta. Strejndž i Henri bili su
primorani da jedan drugom prave društvo čitavog dana. Henri je naveliko raspredao
priče o Velikom Hiderdenu, a uveče su igrali karte. Bila je to igra kojoj su obojica
bili veoma skloni. Verovatno bi dovela do daleko prirodnijeg odnosa među njima da u
drugom deljenju Strejndž nije dobio devetku u piku i smesta bio obuzet sa nekoliko
novih ideja vezanih za magijsko značenje ove karte. On napusti igru, ostavi Henrija i
ponese kartu u biblioteku da je prouči. Henri bi ostavljen da se snalazi sam kako zna i
ume.
U neko doba. tokom ranih sati sledećeg jutra Strejndž se probudi - ili se samo
upola probudi. U sobi je vladao srebrnasti polumrak koji je mogao, ali i nije morao,
da bude odraz mesečine sa snega napolju. On pomisli da vidi Arabelu, odevenu, kako
sedi na dnu kreveta leđima okrenuta njemu. Češljala je kosu. On joj nešto reče - ili bar
pomisli da joj je nešto rekao.
Onda ponovo zaspa.
Oko sedam ujutru probudi se kako valja i željan da zamakne u biblioteku i radi
jedno sat ili dva pre no što se Henri pojavi. Hitro se diže, odenu se pa pozvoni da
dođe Džeremi Džons da ga obrije.
U osam sati Arabelina sobarica, Dženet Hjuz, pokuca na vrata sobe svoje
gospodarice. Odgovor ne dobi i Dženet, misleći da njena gospodarica još ima
glavobolju, ode.
U deset sati ujutru. Strejndž i Henri sedeli su za doručkom. Henri beše odlučio da
toga dana ide u lov i bio je na mukama kako da Strejndža nagovori da i on pođe sa
njim.
-Ne, ne. Moram da radim, ali to tebe ne treba da sprečava da ideš. Na kraju, ova
polja i šume poznaješ isto tako dobro kao i ja. Mogu da ti pozajmim pušku, a siguran
sam da i pse možemo negde da nađemo.
Džeremi Džons se pojavi i reče da se gospodin Hajd vratio. U hodniku je i želi
sa Strejndžom da razgovara o jednoj hitnoj i neodložnoj stvari.
-O , šta li taj momak sadi hoće? - promrmlja Strejndž.
 Gospodin Hajd uđe žurno, lica posivelog od brige.
Henri iznenada uzviknu: - Šta, za ime sveta, radi taj momak? Nije ni u sobi, a ni
van nje!
Jedan od najčešćih razloga Henrijevog jeda u Ešferu bio je taj što se sluge prema
svemu nisu odnosile sa onim stepenom ceremonije za koji je Henri smatrao da
odgovara članovima tako uvaženog domaćinstva. U ovom slučaju Džeremi Džons beše
krenuo da napusti sobu, ali je stigao samo do praga gde je, upola sakriven iza vrata,
zapodenuo razgovor sa drugim slugom i to užurbanim šapatom.
Strejndž pogleda prema vratima, uzdahnu i reče: - Henri, to zaista nije važno.
Gospodine Hajd, ja...
Gospodin Hajd. čije je uzbuđenje izgleda bilo samo pojačano ovim
zastranjivanjima, ne sačeka da mu Strejndž kaže šta ima već, kao da reči jedva drži u
zubima, smesta reče: - Pre jedan sat sam gospođu Strejndž opet video u velškim
brdima!
Henri se trže i pogleda Strejndža.
Strejndž uputi gospodinu Hajdu veoma hladan pogled i reče: -Nije to ništa,
Henri. Zaista ništa.
Gospodin Hajd se malo štrecnu od ovoga, ali je u njemu bilo dovoljno
tvrdoglavosti da sve istrpi. - Bilo je to kod Kesi Idrisa i kao i pre gospođa Strejndž se
udaljavala od mene i nisam joj video lice. Pokušao sam da pođem za njom i sustignem
je, ali sam je kao i pre izgubio iz vida. Znam da je prošlog puta sve pripisano
priviđenju... fantomskoj pojavi koju je od snega i vetra stvorio moj mozak... ali
današnji dan je bistar i miran i ja znam da sam video gospođu Strejndž ... isto ovako
jasno, gospođine, kao što sad vidim vas.
-Prošlog puta? - reče Henri zbunjeno.
Strejndž, pomalo nestrpljivo, stade da zahvaljuje gospodinu Hajdu na njegovoj
dobroti što im je doneo ovu... (Nije baš bio sasvim u stanju da nađe odgovarajuću reč
za to.) - Ali kako ja znam da je gospođa Strejndž na sigurnom mestu ovde u mojoj
kući, usuđujem se da kažem da ćete biti veoma iznenađeni ako ja...
Džeremi se prilično iznenada vrati opet u sobu. Priđe pravo Strejndžu, saže se i
šapnu mu nešto na uvo.
-Pa, govori čoveče! Reci nam šta se dešava! - viknu Henri.
Džeremi prilično neodlučno pogleda Strejndža, ali Strejndž ne reče ništa. On usta
beše pokrio rukom i oči su mu lutale tamo-vamo kao da ga je iznenada zatekla neka
nova, ponajmanje prijatna vest.
Džeremi reče: - Gospođa Strejndž više nije u kući, gospodine. Mi ne znamo gde
je.
Henri stade da ispituje gospodina Hajda o onome što je video u brdima, ali je to
činio veoma nespretno jer mu je stalno postavljao novo pitanje ne čekajući da dovrši
prethodno. Džeremi Džons se mrštio na obojicu. Strejndž je, u međuvremenu, nemo
sedeo i zurio pravo pred sebe. Iznenada se diže i brzo izađe iz sobe.
-Gospodine Strejndž! - viknu za njim gospodin Hajd. - Kuda ćete?
-Džonatane! - kriknu i Henri.
I kako ništa nije moglo da bude odlučeno ili urađeno bez njega, nisu imali drugog
izbora već da za njim pođu. Strejndž ustrča uza stepenice do svoje biblioteke na
prvom spratu i tamo smesta ode do stola na kome je stajao srebrni lavor.
-Donesi vodu - reče Džeremiju Džonsu.
Džeremi Džons donese vrč vode i napuni lavor.
Strejndž izgovori jednu jedinu reč i soba postade mračna i senovita. U istom
trenutku voda u lavoru potamne i postade neznatno svetlucava.
Pomanjkanje svetla prestravi Henrija.
-Strejndže! - zavapi on. - Šta mi to radimo ovde? Dan se gasi! Moja sestra je
napolju. Ne treba ni časa više da se zadržavamo u kući!
I on se okrenu Džeremiju Džonsu kao jedinoj prisutnoj osobi koja bi mogla da
ima nekakav uticaj na Strejndža. - Reci mu da prestane da se igra ovde! Moramo da
krenemo u potragu!
-Budi miran, Henri - reče Strejndž.
Prst zatim dva puta prevuče preko površine vode. Pojaviše se dve blistave linije
srebra i vodu podeliše na četvrtine. Strejndž rukom načini pokret iznad jedne
četvrtine. Pojaviše se u njoj zvezde i još linija, kao vene i paučina od srebra.
Nekoliko trenutaka samo je zurio u to. Onda načini pokret nad sledećom četvrtinom.
Pojavi se drugi motiv svetla. Isti proces ponovi nad trećom i četvrtom četvrtinom.
Motivi tu nisu ostali isti. Uvijali su se, svetlucali, ponekad se činili kao rukopis, drugi
put kao linije sa geografske karte i onda kao sazvežđa.
-Šta sve ovo treba da postigne? - upita gospodin Hajd.
-Treba da je nađe - reče Strejndž. - Trebalo bi bar, jer u te je svrhe davno i
napravljeno.
On prstom dodirnu jednu četvrtinu. Istoga časa nestaše ostale tri. Onaj koji je
ostao stade da raste sve dok ne ispuni celu površinu vode u lavoru. Strejndž ga izdeli
na četvrtine, dobijeno malo prouči i onda prstom dodirnu jednu četvrtinu. Ovaj
postupak ponovi još nekoliko puta. Motivi su postajali sve gušći i gušći i sve više
počinjali da liče na mapu. Ali što je dalje u tom poslu odmicao to je sve više izraz na
Strejndžovom licu postajao nesiguran i sve se manje činilo da mu je jasno ono što mu
lavor pokazuje.
Posle nekoliko minuta, Henri to više nije mogao da podnese. -Za ime boga, ovo
nije vreme za magiju! Arabela se izgubila! Strejndže, preklinjem te! Mani se te
gluposti i hajde da je tražimo!
Strejndž ne reče ništa, ali se videlo da je ljut jer naglo udari po vodi. Linije i
zvezde smesta nestaše. On duboko udahnu vazduh i poče ponovo. Ovoga puta se držao
mnogo sigurnije i brzo je stigao do motiva koji mu se činio značajnim. Ali umesto da
iz njega izvuče neko korisno obaveštenje, on samo sede i ostade da zuri u njega sa
meša vinom pometenosti i preneraženosti na licu.
-Šta je to? - upita gospodin Hajd. - Gospodine Strejndž, vidite li vašu ženu?
-Ne mogu da razlučim šta mi to čarolija govori! Kaže da ona nije u Engleskoj.
Nije u Velsu. Nije u Škotskoj. Nije u Francuskoj. Ne mogu pravilno da protumačim
magiju. Ti si u pravu, Henri. Ovde samo gubim vreme. Džeremi, donesi mi moj kaput i
čizme.
Na površini vode najednom se rascveta jedna vizija. U drevnoj, senovitoj
dvorani gomila zgodnih muškaraca i ljupkih žena je igrala. Ali kako to nije moglo da
ima veze sa Arabelom, Strejndž opet lupi po vodi. Vizija iščeze.
Napolju sneg beše sve debelo pokrio. Sve je bilo smrznuto, nepomično i nemo.
Zemljište Ešfera pretraženo je prvo. Kad se pokaza da na njemu nema čak ni ptičice,
Strejndž, Henri, gospodin Hajd i sluge krenuše da traže po putevima.
Tri služavke se u međuvremenu vratiše u kuću pa se popeše na tavan na kome
niko nije bio verovatno još od vremena kad je Strejndž bio dečak. One dohvatiše
sekiru i čekić pa razvališe sanduke koji su bili zabravljeni pre pedeset godina.
Zaviriše u ormane i fioke, od kojih neke ne bi mogle da kriju ni telo novorođenčeta, a
kamoli telo odrasle žene.
Neki od slugu otrčaše do kuća u Klanu. Drugi uzjahaše konje i odjahaše do
Klantona, Parsloua, Klanberija i Vitkota. Uskoro u susedstvu nije postojala kuća u
kojoj se nije znalo da je gospođa Strejndž nestala, a ni kuća iz koje neko nije poslat da
se priključi traganju. U međuvremenu su žene u tim kućama stavljale nova drva na
vatru i vršile sve pripreme tako da, za slučaj da gospođa Strejndž bude donesena baš
u tu kuću, ona smesta dobije toplinu, negu i utehu kakvu bi ljudsko biće u takvoj
situaciju samo moglo da poželi.
Tokom prvog sata priključi im se kapetan Džon Erton iz Dvanaeste lake
dragonske koji je sa Velingtonom i Strejndžom bio i na Poluostrvu i kod Vaterloa.
Njegove zemlje naslanjale su se na Strejndžove. Bili su istih godina i bili susedi
čitavog života, ali je kapetan Erton bio tako sramežljiv i povučen džentlmen da su
retko izmenjivali više od dvadesetak reči godišnje. U ovoj krizi on je stigao sa
mapama i sa tihim, ozbiljnim obećanjem Strejndžu i Henriju da će da im pruži svaku
pomoć koja je u njegovoj moći.
Ubrzo se doznalo da gospodin Hajd nije bio jedina osoba koja je videla Arabelu.
Dva radnika sa jedne farme, Martin Oukli i Oven Bulbridž, videli su je takođe.
Džeremi Džons doznao je ovo od nekih prijatelja te dvojice, posle čega je smesta
uzjahao prvog konja do koga je mogao da dođe i odjahao na snežna polja na obalama
reke Klan gde su Oukli i Bulbridž bili uključeni u opštu potragu. Džeremi ih
poludoprati-polusprovede do mesta na kome su bili kapetan Erton, gospodin Hajd,
Henri Vudhoup i Strejndž.
Oni otkriše da Ouklijevo i Bulbridžovo svedočenje na čudan način protivreči
onome koje je dao gospodin Hajd. Gospodin Hajd je Arabelu video na golim snežnim
padinama Kesi Idrisa. Išla je na sever. Video je tačno u devet sati i, baš kao i ranije,
čuo je kako zvone zvona.
Oukli i Bulbridž, s druge strane, videli su je kako žuri između tamnog šumskog
drveća nekih desetak kilometara istočno od Kesi Idrisa, no i oni su tvrdili da su je
videli tačno u devet sati.
Kapetan Erton se namršti i pozva Ouklija i Bulbridža da objasne kako su znali da
je devet sati s obzirom na to da, za razliku od gospodina Hajda, nijedan od njih nema
džepni sat. Oukli uzvrati da su oni mislili da je devet sati zato što su čuli zvona da
zvone. Zvona su, mislio je Oukli, pripadala crkvi Svetog Džordža u Klanu. Ali
Bulbridž reče da to nisu bila zvona Svetog Džordža - da su zvona koja je on čuo bila
brojna i da crkva Svetog Džordža ima samo jedno. On reče da su zvona koja je on čuo
bila tužna - pogrebna zvona, mislio je -ali upitan da to objasni, nije umeo.
Dva svedočenja podudarala su se u svim drugim detaljima. Ni u jednom nije bilo
pomena one besmislice sa crnom večernjom haljinom. Sva tri čoveka su rekli da je
bila u beloj večernjoj haljini i sva trojica su se slagali u tome da je išla prilično
žurno. Nijedan od njih nije joj video lice.
Kapetan Erton rasporedi ljude da šumu pretražuju u grupama po četvorica i
petorica. Žene zaposli da donose fenjere i toplu odeću pa odredi i konjanike da
tragaju po visokim golim brdima Kesi Idrisa. Za zapovednika im postavi gospodina
Hajda - koji nije hteo da se zadovolji ničim manjim. Ni deset minuta posle svedočenja
Ouklija i Bulbridža svi su već bili na svojim zadacima. Tragali su sve dok je bilo
dnevnog svetla, ali dnevno svetio nije moglo večno da traje. Razdvajalo ih je samo
pet dana od zimske ravnodnevnice: u tri sata svetio je već uzmicalo: u četiri ga više
nije bilo.
 Tragači se vratiše do Strejndžove kuće gde je kapetan Erton nameravao da
sagleda šta je učinjeno do sada i nadao se da će biti u stanju da odredi šta dalje valja
da se čini. Nekoliko dama iz susedstva takođe je bilo prisutno. One su sve vreme
pokušavale da kod svojih kuća strpljivo sačekaju vesti o sudbini gospođe Strejndž, ali
behu zaključile da je to usamljenički, brižan posao. U Ešfer su došle delom zato što bi
mogle da budu potrebne, a delom zato da bi utehu mogle da nađu u druženju sa
drugima.
Poslednji koji su se vratili sa terena bili su Strejndž i Džeremi Džons. Ušli su, u
čizmama i blatnjavi, pravo iz štala. Strejndž beše pepeljastosivog lica i upalih očiju.
Delovao je i kretao se kao čovek u snu. Verovatno čak ne bi ni seo da ga Džeremi
Džons nije gurnuo u jednu fotelju.
Kapetan Erton raširi svoje mape na stolu i stade da ispituje svaku od tragačkih
grupa gde su bili i šta su našli - što se svede na ništa.
Svaki prisutni čovek i žena mislio je ako su fino izvučene linije i reči na mapama
bili u stvarnosti ledom pokrivene bare i reke, neme šume, sleđene jaruge i visoka,
gola brda i svako od njih mislio je koliko je ovaca i goveda i divljih zveri uginulo ove
zime.
- Mislim da sam se probudio noćas... - reče najednom neki promukao glas.
Svi se osvrnuše da vide ko to govori.
Strejndž je i dalje sedeo u fotelji u koju ga je Džeremi smestio. Ruke su mu visile
sa strana i zurio je u pod. - Mislim da sam se noćas budio. Ne znam tačno kad.
Arabela je sedela u podnožju mog kreveta. Bila je odevena.
-To nam ranije niste rekli - reče gospodin Hajd.
-Nisam se ranije setio. Mislio sam da sam to sanjao.
-Ne razumem - reče kapetan Erton. - Da li želite da kažete da mislite da je
gospođa Strejndž kuću napustila još tokom noći?
Činilo se da je Srejndž pokušavao da nađe odgovor na ovo sasvim razložno
pitanje, ali bez uspeha.
-Ali ste bez sumnje morali znati jutros - reče gospodin Hajd - da li je ona u kući
ili ne?
-Bila je. - Razume se da je bila. Smešno je i misliti... Bar... -i Strejndž zastade. -
To jest, ja sam mislio na svoju knjigu kad sam ustao i soba je bila u mraku.
Nekoliko ljudi stade da misli da je Džonatan Strejndž kao suprug, ako ne
apsolutno ravnodušan, ono čudno nezainteresovan za ženu, dok su drugi time bili
zavedeni da ga sumnjičavo odmere i kroz glavu provuku misao o mnogim razlozima
zbog kojih bi očigledno odana žena mogla naprasno da pobegne napolje u sneg.
Surove reči? Nasilna narav? Užasni prizori svojstveni čarobnjačkom radu - duhovi,
demoni, užasi? Iznenadno otkriće da on negde ima ljubavnicu i pola tuceta dečurlije?
Iznenada iz hodnika stiže nečiji povik. Posle niko nije mogao da kaže čiji je to
bio glas. Nekoliko Strejndžovih suseda koji su stajali najbliže vratima izađe da vidi
šta se dešava. A onda uzvici tih ljudi primamiše i ostale.
Hodnik je u početku bio mračan, ali smesta donesoše sveće pa su svi mogli da
vide da neko stoji u podnožju stepenica.
Bila je to Arabela.
Henri se probi napred i zagrli je; gospodin Hajd i gospođa Erton rekoše joj
koliko im je milo što je vide živu i zdravu; drugi ljudi stadoše da se iščuđavaju i da
svakome ko je hteo da ih sluša u tom trenutku govore kako pojma nisu imali da je ona
tu. Nekoliko dama i služavki skupiše se oko nje i stadoše da joj postavljaju pitanja.
Da li je povređena? Gde je bila? Da li se izgubila? Da li se desilo nešto što ju je
uznemirilo?
A onda, kao što se to ponekad dešava, nekoliko ljudi najednom postade svesno
nečega veoma čudnog: Strejndž ništa nije rekao, nije se ni pomerio prema njoj - a nije
se, kad su već kod toga, ni ona njemu obratila niti načinila pokret da mu priđe.
Čarobnjak je stajao i nemo zurio u svoju ženu. Iznenada uzviknu: - Blagi bože,
Arabela! Šta si to obukla?
Čak i u nesigurnom, vrludavom svetlu sveća bilo je sasvim jasno da ona na sebi
ima crnu večernju haljinu.
 44.
Arabela
Decembar 1815.

-Mora da ste se smrzli do kostiju! - izjavi gospođa Erton i uhvati jednu Arabelinu
ruku. - O, mila moja! Hladni ste kao grob!
Jedna od dama otrča u dnevnu sobu i donese Arabelin šal. Vrati se noseći jedan
od indijskog kašmira obrubljen prefinjenim zlatnim i srebrnim nitima izvezenim
šarama, ali kad se gospođa Erton ogrnu njim, crna večernja haljina kao da mu oduže
svu lepotu.
Arabela ih je, ruku skrštenih pred sobom, sve posmatrala sa spokojnim,
nezainteresovanim izrazom na licu. Nije se potrudila da odgovori na bilo koje od
njihovih ljubaznih pitanja. Nije izgledala ni iznenađena ni zbunjena što ih tu zatiče.
-Gde si, za ime sveta, bila? - upita Strejndž.
-Šetala sam - reče ona.
Glas joj je bio isti kao uvek.
-Šetala! Arabela, jesi li sišla s uma? Kroz pola metra snega? Gde?
-U tamnoj šumi - odgovori ona - između moje lakosnene braće i sestara. Preko
visokih vresišta sred mirisnih duhova moje davno pomrle braće i sestara. Pod sivim
nebom kroz snove moje braće i sestara koji tek treba da se pojave.
Strejndž je zurio u nju. - Šta?
Uz tako blago ispitivanje da je ohrabri kao što je bilo ovo, niko se ne iznenadi
što ona više ništa ne reče i bar jedna od prisutnih dama stade da misli da je upravo
muževljeva oštrina bila razlog što je ona tako tiha i što je odgovarala onako napeto.
Gospođa Erton obgrli Arabelu i blago je okrenu prema stepeništu. - Gospođa
Strejndž je umorna - reče ona odlučno. - Hajdete, mila moja, da vi i ja odemo gore...
-O, ne! - izjavi Strejndž. - Ne još! Želim da znam odakle je stigla ta crna
večernja haljina. Molim vas da mi oprostite, gospođo Erton, ali sam čvrsto rešen...
I on krenu prema njima, ali najednom stade i zbunjeno se zagleda u pod. Onda se
lagano i pažljivo nečemu skloni sa puta. - Džeremi, odakle ova voda tu? Baš tamo gde
je stajala gospođa Strejndž.
 Džeremi Džons donese veliki svećnjak do podnožja stepenica. Tu je bila velika
bara. Onda Strejndž i on proučiše tavanicu i zidove. I druge sluge se zainteresovaše za
taj slučaj, a isto tako i gospoda.
I dok su ljudi bili time zauzeti, gospođa Erton i druge dame tiho odvedoše
Arabelu.
Hodnik u Ešferu bio je starog stila kao i ostatak kuće. Bio je obložen
brestovinom bež boje. Pod je bio od lepo očišćenih kamenih ploča. Jedan od slugu
pomisli da je voda možda mogla da izbije ispod tih ploča pa ode i donese gvozdenu
šipku da ploče njom ispita i vidi nije li se neka razlabavila. Ali nije mogao ni da ih
mrdne. Nigde nije bilo nekog znaka o tome da je voda tuda mogla da prođe. Neko
primeti da su možda dva psa kapetana Ertona malo pustili vodu. Psi su pažljivo
pregledani. Nisu ni najmanje bili vlažni.
Konačno uzeše da ispitaju samu vodu.
-Crna je i ima mrvice nečega u njoj - istače Strejndž.
-Liči na mahovinu - reče Džeremi Džons.
Nastaviše da se čude i uzvikuju s vremena na vreme sve dok ih odsustvo svakog
uspeha ne primora da se tog posla manu. Nedugo zatim i džentlmeni odoše svako
svojoj kući povevši svoje žene sa sobom.
U pet sati Dženet Hjuz ode u sobu svoje gospodarice i nađe je kako leži na
krevetu. Nije se potrudila da skine čak ni onu crnu haljinu. Kad je Dženet upita da li
se oseća dobro, Arabela odgovori da oseća bol u rukama. I onda Dženet pruži pomoć
svojoj gospodarici da se svuče pa ode da sve ispriča Strejndžu.
Drugog dana se Arabela požali na bol koji joj se protezao od vrha glave celom
desnom stranom tela sve do stopala (oni su bar pretpostavljali da je to ono na šta je
mislila kad je rekla „od moje krune do vrhova moga korenja“). Ovo je bilo dovoljno
zabrinjavajuće pa je Strejndž poslao po gospodina Njutona, lekara u Čerč Stretonu.
Gospodin Njuton dojaha istog popodneva, ali osim bola nije mogao da ustanovi ništa
drugo pa veselo ode rekavši Strejndžu da će opet da navrati za dan ili dva.
Trećeg dana ona je umrla.

Kraj druge knjige

 Napomene

[←1]
Neki učeni ljudi (medu njima i Džonatan Strejndž) prepirali su se oko toga da li
Marija Avesalom znala šta radi kad je dozvolila da joj se kuca pretvori u ruinu.
Njihov zaključak je da je gospođica Avesalom to učinila u skladu sa uobičajenim
verovanjem da sve zapuštene kuće pripadaju kralju Gavranu. Ovo bi, pretpostavlja se,
trebalo da objasni i činjenicu da je magija u kući postala jača posle njenog zapuštanja.
„Sve što je čovek stvorio, svi njegovi gradovi, sva njegova carstva, svi njegovi
spomenici, sve će se to jednoga dana smrviti u prah. Čak i kuće mojih dragih čitaoca
moraju... makar to bilo i na dan, i na čas... biti uništene i postati kuće u kojima je
kamen vezan mesečinom, prozori zastakljeni sjajem zvezda, a nameštaj sačinjen od
prašnjavog vetra. Rečeno je da na taj dan, u taj čas, naše kuće postaju vlasništvo
kralja Gavrana, lako oplakujemo kraj engleske magije, govorimo kako nas je odavno
napustila i pitamo jedan drugoga kako smo mogli da izgubimo nešto što je tako
dragoceno, nikad ne smemo da zaboravimo da nas ona čeka na kraju Engleske i da
više nećemo hm u stanju da izmičemo kralju Gavranu, što je sigurno taman onoliko
koliko i to da ga danas, u ovo naše doba, prizovemo da se pojavi.“ Istorija i praksu
engleske manije od Džonatana Strejndža. izd. Džon Marej, London, 1816.
[←2] Kad ljudi pominju „Druge zemlje“, oni onda uglavnom misle na Fejri, ili na
tako neko neodređeno mesto. U svrhu lakog razgovora ta definicija može da posluži
veoma dobro, ali čarobnjak mora da nauči da bude mnogo tačniji. Veoma je dobro
poznato da je kralj Gavran vladao u tri kraljevstva: prvo je bilo Kraljevstvo severne
Engleske, koje je obuhvatalo Kamberland, Nortamberland, Daram, Jorkšir, Lankašir,
Darbišir i deo Notingamšira. Druga dva su bila nazivana „Kraljevim drugim
zemljama". Jedno je bilo deo Fejrija, a drugo po uvreženom verovanju neka zemlja sa
druge strano Pakla, katkad nazivana i „Grkim zemljama“. Kraljevi neprijatelji
govorili su da je tu zemlju on iznajmio od Lucifera.
[←3]
Pariš Ormskirk (1496-1587), učitelj iz sela Klarkenvel kod Londona. Napisao je
nekoliko rasprava o magiji, lako ne naročito originalan mislilac, bio je marljiv radnik
koji je sebi postavio zadatak da sklopi i pročešlja sve čini za prizivanje do kojih je
mogao da dođe kako bi otkrio jednu pouzdanu verziju. Na ovo je potrošio dvanaest
godina i za to vreme njegova mala kuća u Klarkenvelu bila je napunjena hiljadama
ceduljica sa činima na njima zapisanim. Gospođa Ormskirk ovim ni najmanje nije bila
zadovoljna pa je, sirota žena, postala uzor čarobnjakove žene koji je kasnije do
besvesti korišćen u komedijama koje su pozorišne trupe igrale na ulicama i u
petparačkim romanima - stroga, zakeralo i nesrećna osoba.
Verzija čini do koje je Ormskirk na kraju došao postala je veoma popularna i
veoma korišćena u njegovom i u dva sledeća veka; ali sve dok Džonatan Strejndž u nju
nije uneo svoje izmene i u svoj san i san gospodina Segundusa doveo Mariju
Avesalom, ja nisam čuo ni za koga koji je sa tom čini imao bilo kakvog uspeha...
možda baš iz razloga koje iznosi Džonatan Strejndž.
[←4] Izgleda da je u ovom trenutku gospodina Segundusa napustilo zdravo
rasuđivanje. Čarls Heder-Grej (1712- 89) bio je još jedan istoričar-čarobnjak koji je
objavio čuvenu čin za prizivanje. Njegova čin i Ormskirkova podjednako su loše;
biranje između te dve čini jalov je posao.
[←5] U doba srednjeg veka prizivanje mrtvih bilo je veoma dobro poznata vrsta
magije pa je, čini se, vladalo opšteprihvaćeno uverenja da je mrtvog čarobnjaka bilo i
najlakše prizvati i najkorisnije razgovarati s njim.
[←6]
U doba srednjeg veka prizivanje mrtvih bilo je veoma dobro poznata vrsta
magije pa je, čini se, vladalo opšteprihvaćeno uverenja da je mrtvog čarobnjaka bilo i
najlakše prizvati i najkorisnije razgovarati s njim. Bilo je veoma malo čarobnjaka koji
magiju nisu učili od drugoga. Kralj Gavran nije bio prvi britanski čarobnjak. Bilo je
prc njega drugih... prc svih polučovek poludemon Merlin... ali u doba kad je kralj
Gavran došao u Englesku nije bilo nijednog. Malo se zna o ranim danima kralja
Gavrana, ali ima razloga da se veruje da je i magiju i kraljevanje učio na dvoru kralja
vilenjaka. Rani čarobnjaci u srednjovekovnoj Engleskoj učili su magiju na dvoru
kralja Gavrana, a ti čarobnjaci učili su druge.
Jedan izuzetak mogao bi da bude notingamširski čarobnjak Tomas Godbles
(11057 - 82). Veći deo njegovog života potpuno nam je nepoznat. Sigurno je da je
neko vreme proveo uz kralja Gavrana, ali čini se da je to bilo pred kraj njegovog
života kad je već godinama prc toga bio čarobnjak. On je možda jedini primer da
čarobnjak može da bude samouk - kao što su, razume se bili obojica, i Gilbert Norel i
Džonatan Strejndž.
[←7] Suvremeni čarobnjak bio je jedan od nekoliko časopisa posvećenih magiji koji
su se javili posle pojavljivanja Prijatelja engleske magije godine 1808. lako ih nije
postavljao gospodin Norel, urednicima ovih časopisa nije ni na pamet padalo da
odstupaju od ortodoksnih stavova o magiji koje je postavio gospodin Norel.
[←8] Horas Tol proveo je svoj nezanimljiv život u Češiru, večno čeznući da napiše
veliku knjigu o magiji, ali ne počinjući nikad da je piše. I tako je umro u sedamdeset i
četvrtoj godini života i dalje ubeđen da će početi da piše sledeće nedelje ili možda
one iza nje.
[←9] Prirodno, gospodin Norel je svoj program rada zasnovao na De generibus
Artium Magicarum Anglorum od Frensisa Saton-Grouva.
[←10] Ričard Čejston (1620-95), pisao je da i ljudi i vilenjaci u sebi imaju
sposobnost razuma i sposobnost magije. Kod ljudi je razum jak, a magija slaba. Kod
vilenjaka je stvar obrnuta: magija im je nešto urođeno, ali su prema ljudskom
shvatanju oni jedva razumni.
[←11] Plava knjiga: pokušaj da se obelodane najrasprostranjenije laži i
uobičajene prevare kojima su engleski čarobnjaci varali kraljeve podanike i jedan
drugoga, od Valentina Mandeja, izd. 1698.
[←12]
Priča o ćerki gospodara od Notingama (koju gospodin Norci nije nastavio)
vredna je da se čuje pa je stoga ovde iznosim.
Vašar na koji je otišla mlada žena održavao se na dan Svetog Metjua u
Notingamu. Provela je prijatan dan, obilazila tezge, kupovala platno, čipke i začine. U
neko doba tokom popodneva desilo se da se naglo okrenula da vidi neke italijanske
akrobate pa je kraj njenog ogrtača zakačio gusku koja je tu prolazila. Ova zloćudna
ptica skočila je na nju uz lepršanje krila i glasno gakanje. Iznenađena tim napadom,
ona je ispustila očev prsten i on je pao pravo guski u kljun, a guska ga je, iznenađena i
sama, progutala. Ali pre no što je ćerka gospodara od Notingama stigla da bilo šta
kaže ili preduzme, guščar je vratio gusku u jato i sa njim se zajedno izgubio negde u
gomili sveta.
Gusku je kupio čovek po imenu Džon Ford koji ju je zatim odneo u svoje selo
Fiskerton i sledećeg dana njegova žena, Margaret Ford, ubila je gusku, očerupala je i
izvadila joj utrobu. U njenom stomaku našla je teški srebrni prsten ukrašen komadom
ćilibara. Spustila ga je na sto pored tri kokošja jajeta koja su iz gnezda bila
pokupljena toga jutra.
Istoga časa jaja su počela da se tresu i onda pucaju i iz svakoga od njih pojavilo
se nešto čudesno. Iz. prvog jajeta pojavio se jedan žičani instrument sličan violini s
tim što je imao sitne ruke i noge pa je sam na sebi majušnim gudalom zasvirao slatku
muziku. Iz sledećeg jajeta pojavio se brod od najčistije slonovače sa jedrima od finog
platna i nizom srebrnih vesala. A iz poslednjeg jajeta izleglo se pile sa čudnim
crvenozlatnim perjem. Ovo poslednje bilo je jedino čudo koje je preteklo taj dan.
Posle jedan ili dva sata violina je prsla kao ljuska od jajeta i raspala se na komade, a
u smiraj sunca brod od slonovače razvio je jedra i odveslao kroz vazduh; ali ptica je
porasla i kasnije izazvala požar koji je uništio pola Grantama. Tokom tog užasa bila je
primećena kako se kupa u plamenu. Na osnovu ove okolnosti zaključeno je da je bila
feniks.
Kad je Margaret Ford shvatila da joj je u posed dopao čarobni prsten, odlučila
je da sa njim izvede neku magiju. Na nesreću, ona je bila veoma zlonamerna žena koja
je tiranisala svog dobroćudnog muža i duge sate provodila smišljajući kako da se
osveti svojim neprijateljima. Džon Ford je imao imanje u Fiskertonu, ali je u
mesecima koji su usledili bio zatrpan zemljom i bogatstvima drugih zemljoposednika
koji su svi strepeli od opake magije njegove žene.
Glasine o čudima koje je izvodila Margaret Ford brzo su stigle u Notingam gde
je gospodar Notingama ležao u postelji i čekao smrt. Toliko je njegove moći otišlo u
taj prsten da ga je njegov gubitak učinio prvo melanholičnim, onda očajnim i na kraju
bolesnim. Kad je glas o njegovom prstenu konačno stigao do njega, bio je toliko
iznemogao da s tim u vezi ništa nije mogao da učini.
Njegova ćerka, s druge strane, bila je strašno ojađena time što je toliku nesreću
navukla na porodicu i mislila je da joj je dužnost da pokuša da vrati prsten; i tako je
bez ijedne reći ma kome o onome šta smera krenula na put obalom reke prema selu
Fiskerton.
Nije odmakla dalje od Gantropa kad je naišla na užasan prizor. Mali šumski gaj
goreo je svom silinom i plamen je palacao iz svakog njegovog dela. Crni gorki dim
ujedao je za oči i grebao je po grlu, ali plamen ipak nije progutao šumarak. Tiho
jecanje izvijalo se iz drveća kao tužbalica zbog tako neprirodne sudbine.
Gospodareva ćerka se osvrnula oko sebe da nade nekoga da joj objasni to čudo.
Mladi šumar koji je tuda prolazio rekao joj je: „Prc dve nedelje Margaret Ford
zaustavila se u šumarku na povratku iz Targartona. Odmarala se u hladu ispod krošnji,
pila vodu iz. potoka i sladila se lešnicima i bobicama, ali je, baš kad je polazila dalje,
neki koren zakačio za nogu i ona je pala, a dok je ustajala neki žbun šipka bio je toliko
drzak da je ogrebe po ruci. I ona je zato bacila čini na šumarak i proklela ga da večno
gori.“
Gospodareva ćerka zahvalila mu se na obaveštenju i produžila dalje. Ožednela je
pa je čučnula da zahvati šakama malo vode iz reke. Istoga časa neka žena... ili nešto
veoma slično ženi... do pojasa je izronila iz vode. Imala je riblju krljušt svuda po telu,
koža joj je bila isto onako siva i tačkasta kao kod pastrmke, a njenu kosu činio je
čudan splet sivih bodlji od kojih su inače sastavljena riblja peraja. Izgledala je kao da
besno gleda gospodarevu ćerku, ali njene okrugle i hladne riblje oči i kruta koža na
licu nisu bili pogodni za podražavanje ljudskih osećanja pa je bilo teško da se odredi
kakav je tačno taj pogled bio.
- O ! Izvinite, molim vas! - reče joj preplašeno gospodareva ćerka.
Žena je otvorila usta i pokazala riblje grlo puno ružnih ribljih zuba, ali je
izgledalo da nije u stanju da pusti glas. Prevrnula se onda na stranu i zaronila natrag u
vodu.
Žena koja je sa obale prala rublje u vodi dala je objašnjenje gospodarevoj ćerki.
„To je bila Džoslin Trent koja je imala tu nesreću da je bila žena čoveka koji se sviđa
Margaret Ford. Iz čiste ljubomore, Margaret Ford bacila je čini na nju pa je
primorana, jadna dama, da sve svoje dane i noći provodi u plićacima reke kako bi
sprečila da joj se osuši njena začarana koža i meso i, kako ne ume da pliva, živi u
neprestanom strahu da se ne udavi.“
Gospodareva ćerka zahvalila se ženi na ovom objašnjenju.
Zatim je gospodareva ćerka stigla do sela Hoveringam. Čovek i žena koji su
zajedno stisnuti sedeli povrh malenog ponija posavetovaše je da ne ulazi u selo, već
je povedoše okolo uzanim sokacima i puteljcima. Sa malog zelenog brežuljka
gospodareva ćerka pogledala je dole u selo i videla da baš svi ljudi u njemu nose crne
poveze preko očiju. Niko od njih još nije bio sviknut na slepilo pa su stalno glavama
udarali u zidove, padali preko stolica i zaprežnih kola, povređivali se na noževima i
ozleđivali na poljoprivrednim alatkama i dobijali opekotine na vatri. Sledstveno
tome, svi su bili u ranama i okrvavljeni, ali ipak niko nije skidao povez sa očiju.
- Bila je to najneugodnija stvar na svetu! Bio je tako uplašen što je uhvaćen u
nesaglasju da nije mogao da smisli šta da kaže. Meni je zapalo da mu pomognem da se
novim lažima izvuče iz neprilike. Bio sam primoran da mu pomažem da me prevari.
„O!“, reče joj žena na poniju, „hoveringamski sveštenik bio je dovoljno smeo da
sa svoje predikaonice javno osudi zlotvorstvo Margaret Ford. Biskupi, opati i
crkvenjaci su ćutali kao zaliveni, ali joj se ovaj krhki stari čovek usprotivio pa je ona
proklela celo selo. Usud seljana postao je da pred očima stalno imaju žive slike
njihovih najgorih strahova. Te jadne duše viđale su kako im deca umiru od gladi, kako
im roditelji postaju ludi, kako ih njihovi najrođeniji varaju i izdaju. Žene i muževi
viđali su jedni druge kako jezivo okončavaju život. 1 tako su, iako ti prizori nisu bili
ništa drugo do privid, seljani stavili poveze preko očiju da ne bi poludeli.“
Vrteći glavom zbog zastrašujuće opakosti Margaret Ford, gospodareva ćerka
nastavila je svoj put prema imanju Džona Forda gde je zatekla Margaret koja je sa
svojim služavkama, svaka od njih sa pritkom u ruci, terala krave na večernju mužu.
Gospodareva ćerka smelo je pristupila Margaret Ford. Istoga časa Margaret se
okrenula i ošinula je pritkom. „Pokvarena devojko!“, vrisnula je. „Znam ja ko si ti!
Moj prsten mi je to rekao. Znam da si došla sa naumom da me lažeš, mene koja te
nikada nisam povredila, i zamoliš me da mi postaneš sluga. Znam da planiraš da mi
ukradeš prsten. E pa, ovo znaj! Bacila sam na moj prsten jake čini. Ako bi bilo koji
lopov bio dovoljno lud da ga takne, smesta bi se pčele i ose i silni drugi insekti digli
sa zemlje i izujedali ga; orlovi i jastrebovi i silne druge ptice sletele bi sa neba i
iskljucale ga; a onda hi medvedi i divlji veprovi i silne druge vrste divljih stvorenja
izašle iz šume i rastrgle ga na komade!“
Onda je Margaret Ford dobro istukla gospodarevu ćerku pa naredila služavkama
da je stave da radi u kujni.
Sluge Margaret Ford, kukavna, loše pažena gomila, dala je gospodarevoj ćerci
da radi najgore poslove i kad god bi ih Margaret Ford tukla ili ih grdila... što je bilo
veoma često... oni bi svoj gnev iskaljivali na gospodarevoj ćerci tako što su isto činili
njoj. Uprkos tome gospodareva ćerka sebi nije dozvoljavala da klone duhom. Ostala
je da u kuhinji radi mesecima sve vreme je ozbiljno smišljala kako da Margaret Ford
prevari da ispusti ili izgubi prsten.
 Margaret Ford bila je okrutna žena. očas spremna da se uvredi, a njena ljutina,
jednom razjarena, teško se smirivala. Ali, uprkos svemu tome, ona je obožavala malu
decu; koristila je svaku priliku da neguje bebe i onoga časa kad bi u ruke uzimala dete
postajala je sušta nežnost. Svoje dete nije imala i svakome ko je poznavao bilo je
jasno da joj je to izvor neprestanog jada. Vladalo je opšte uverenje da je koristila sve
vrste magije ne bi li ostala u drugom stanju, ali bez uspeha.
Jednoga dana Margaret Ford igrala se sa devojčicom iz komšiluka i govorila
kako bi, kad bi mogla da ima dete, volela da to bude devojčica mlečne boje kože,
zelenih očiju i sa kovrdžavom kosom boje bakra (to jest, likom sasvim ista kao sama
Margaret Ford).
„O!“, rekla je gospodareva ćerka nevino. „Žena starešine iz Iperstona ima ćerku
koja izgleda tačno lako, najlepše malo stvorenje koje sam ikada videla.“
Onda je Margaret Ford naterala gospodarevu ćerku da je odvede do Iperstona i
pokaže joj bebu staresinine žene i kad se uverila da je beba odista najslađe, najlepše
dete koje je ikada postojalo (baš kao što je gospodareva ćerka i rekla) obznanila je
užasnutoj majci svoju nameru da dete odvede sa sobom.
Istoga časa kad je došla u posed bebe starešinine žene, Margaret Ford postala je
gotovo sasvim druga osoba. Dane je provodila pazeći na bebu, igrajući se sa njom i
pevajući joj. Margaret Ford postala je dobra prema svom osoblju. Koristila je svoj
čarobni prsten daleko manje no ranije i retko se ljutila.
Stvari su tako tekle sve dok nije prošla čitava godina dana od kako je
gospodareva ćerka počela da živi u kući Margaret Ford. A onda su jednog letnjeg
dana Margaret Ford, gospodareva ćerka, beba i služavke ponele svoj podnevni obrok
da obeduju na obali reke. Posle jela, Margaret Ford povukla se da se odmori u hladu
jednog žbuna ruže. Dan je bio vreo i svi su bili pospani.
Istoga časa kad je bila sasvim sigurna da je Margaret Ford zaspala, gospodareva
ćerka izvadila je ušećerenu šljivu i pokazala je bebi. Beba je, već sasvim upoznata sa
tim šta sa ušećerenom šljivom treba da se radi, otvorila usta i gospodareva ćerka
stavila je slatkiš unutra. A onda je, što je hitrije mogla i pobrinuvši se da ostale
služavke ne vide šta radi, smakla prsten sa prsta Margaret Ford.
I onda: ., O! O!“, zakukala je. „Probudite se, gospo! Beba vam je uzela prsten i
stavila ga u usta! O , u ime zdravlja milog deteta, skinite čini! Skinite čini!“
Margaret Ford se probudila i videla bebin naduveni obraz, ali je za trenutak bila
previše pospana i iznenađena da shvati šta se događa.
Proletela je tuda neka pčela i gospodareva ćerka prstom je pokazala na nju i
vrisnula. I sve ostale služavke takođe su zavrištale. „Brzo, gospo, preklinjem vas!“,
zavapila je gospodareva ćerka.
 „O!“, uzviknula je zatim i pogledala uvis. „Evo nailaze orlovi i jastrebovi! O !“
Potom je pogledala u daljinu. „Evo i medveda i divljih svinja gde trče da siroto malo
stvorenje rastrgnu na komade!“
Margaret Ford kriknula je prstenu da prestane sa magijom i ovaj je to smesta
učinio, a gotovo u istom trenutku beba je progutala ušećerenu šljivu. 1 dok su
Margaret Ford i ostale služavke molile i nagovarale i drmusale bebu da je navedu da
iskašlje čarobni prsten, ćerka gospodara od Notingama umakla je obalom reke prema
Notingamu.
Ostatak priče ima sve uobičajene nastavke. Čim je Margaret Ford otkrila da je i
kako je prevarena, ona je sa ljudima na konjima i sa psima krenula u poteru za
gospodarevom ćerkom. U nekoliko navrata izgledalo je da gospodarevoj ćerci nema
spasa - jahači su bili odmah iza nje, a psi samo što na nju nisu skočili. Ali priča
otkriva kako su njoj pomagale sve žrtve magije Margaret Ford: kako su seljani
Hoveringama strgli sa očiju poveze i, uprkos svim užasima koje su videli, potrčali da
naprave barikade da spreče Margaret Ford da prođe; kako se sirota Džoslin Trent
izvila iz vode i pokušala da u blatnjavu vodu odvuče Margaret Ford; kako je šumarak
u plamenu na nju bacao zapaljene grane.
Prsten je vraćen gospodaru od Notingama koji je ispravio sva zla koja je nanela
Margaret Ford i povratio svoj ugled i bogatstvo.
Postoji još jedna verzija ove priče koja ne sadrži ni čarobni prsten, ni šumarak
koji večno gori, ni feniksa... u stvari, sasvim je bez čuda. Prema toj verziji, Margaret
Ford i ćerka gospodara od Notingama (čije je ime bilo Donata Torel) uopšte nisu bile
neprijatelji, već starešine ženske čarobnjačke zajednice koja je cvetala u
Notingamširu u dvanaestom veku. Hju Torel, gospodar Notingama, suprotstavljao se
toj zajednici i ulagao veliki trud da je uništi (iako je njegova rođena ćerka bila njen
član). Skoro da je u tome uspeo, ali su žene onda ostavile svoje domove i očeve i
muževe i otišle da žive u šumi pod okriljem i zaštitom Tomasa Godblesa, čarobnjaka
daleko većeg od Hjua Torela. Ova manje živopisna verzija priče nikad nije bila tako
popularna kao ona druga, ali je za tu verziju Džonatan Strejndž rekao da je istinita i
uključio je u Istoriju i praksu engleske magije.
[←13] „Osećam glad koju nikakva čorba ne može da zadovolji.“
[←14]
Stiven je opisao kako je, odmah po stizanju na ove obale, Julije Cezar ostavio
svoju armiju i odšetao u malu zelenu šumu. Nije odmakao daleko kad je naišao na dva
mladića koji su duboko uzdisali i od nemoći udarali po zemlji. Obojica su bili
neobično zgodni i odeveni u najfinije tkanine ofarbane najlepšim bojama. Julije Cezar
bio je tako zadivljen otmenim izgledom ovih mladića da je počeo da im postavlja svu
silu pitanja. Odgovarali su mu iskreno i bez uvijanja. Obojica su bili stranke u sporu
koji su hteli da vode u obližnjem sudu. Sud je zasedao svakih četrnaest dana da bi
okončao sporove i kaznio krivce u njihovom narodu, ali su na nesreću njih dvojica
pripadali rasi koja je bila posebno opaka i svađalačka i upravo u ovom času nijedna
žalba nije mogla da bude saslušana jer nije bilo nezavisnog sudije; svaka uvažena
osoba medu sudijama bila je ili optužena za zločin ili je za nju otkriveno da je na neki
način u vezi sa pojedinim od sporova koji su vodeni. Kad je čuo za ovo Cezar se
sažalio na njih pa im je smesta predložio da im on bude sudija... na šta su oni spremno
pristali.
Poveli su ga zatim kroz šumu do travnatog useka između zelenih brda. Tu je on
naišao na oko hiljadu najzgodnijih ljudi i žena koje je ikada video. Zaseo je na padinu
brda i saslušao sve njihove žalbe i optužbe; i kad ih je saslušao izneo im je svoje
presude koje su bile toliko mudre da su svi prisutni bili ushićeni i razišli se uvereni da
nikome nije učinjena nepravda.
Toliko su bili zadovoljni suđenjem Julija Cezara da su mu u naknadu ponudili sve
što može da poželi. Julije Cezar je na trenutak razmislio i onda rekao da bi želeo da
vlada svetom. I oni su mu to obećali.
[←15]
Na dan 14. maja, 1810, Strejndž je pisao Džonu Segundusu:
„... Postoji velika pomama za gledanjem vizija, koju sam ja uvek spreman da
zadovoljim kad god to mogu. Šta god Norel rekao za to, nije to veliki trud, a ništa kao
to ne ushićuje običan svet. U utorak sam bio na Tevistok skveru u kući porodice
Fulker. Prosuo sam po stolu nešto vina, izveo magiju i prikazao im pomorsku bitku
koja je tad plam sala kod Bahamskih ostrva, prizor porušenog napuljskog manastira na
mesečini i konačno imperatora Napoleona Bonapartu kako pije toplu čokoladu i drži
noge u lavoru sa vodom .
Fulkerovi su bili dovoljno vaspitani da pokažu zanimanje za ono što sam radio,
ali su me na kraju večeri zamolili da im prikažem tetku koja živi u Karlajlu. Sledećih
pola sata Arabela i ja bili smo primorani da pričamo jedno s drugim dok je porodica
opčinjeno zurila u prizor stare dame koja sa kapom na glavi sedi pored vatre i plete.
Pisma i raznovrsne beleške Džonatana Strejndžu, urednik Džon Segundus, izd. Džon
Marej.
[←16] Jedna od knjiga koje mu je dao gospodin Norel. Gospodin Norel je istu,
pomalo uvijeno, pominjao kad su ga gospodin Segundus i gospodin Hanifut posetili
početkom januara 1807.
[←17] Ovo su bile slike sa prizorima Venecije koje je gospodin Norel video u kući
gospode Vintertaun pre dve godine. Gospoda Vintertaun je tada obavestila gospodina
Norela da namerava da ih pokloni ser Volteru i gospođici Vintertaun kao svadbeni dar.
[←18]
Od raznih oblika magije koje su Strejndž i Norel primenjivali 1810. godine bili
su: izazivanje jedne oblasti mora u Biskajskom zalivu da se pretvori u glib i da se tu
pojavi ogromna šuma monstruoznog drveća (dvadeset francuskih brodova uništeno je
tom prilikom); izazivanje neuobičajenih plima i vetrova da muče francuske brodove i
uništavaju francusku letinu i živu stoku; stvaranje prikaza olujne kiše francuskom
brodovlju, utvrđenih gradova francuskoj kopnenoj vojsci, džinovskih prilika, jata
anđela itd. itd. a sve sa namerom da se uplaše, zbune ili začaraju francuski vojnici i
mornari; navlačenje noći kad bi Francuzi očekivali svitanje i obrnuto.
Sve gore navedeno pobrojano je u De Generibus Artium Magicarum Anghru od
Frensisa Saton-Grouva.
[←19] Prethodni ministar rata, lord Kaslrej, žestoko se posvađao sa gospodinom
Kaningom pred kraj 1809. godine. Dvojica džentlmena svoj spor su rešili dvobojem
posle čega su obojica bili prinuđeni da podnesu ostavke na svoje položaje u Vladi.
Sadašnji ministar rata, lord Liverpul, bio je u stvari ista osoba kao na ovim stranama
ranije pominjani lord Hoksberi. Ostavio je jednu titulu i preuzeo drugu kad mu je otac
umro u decembru 1808. godine.
[←20] Taumatomani: osobe podlegle strastima prema magiji i čudima, Rečnik
engleskog jezika od Semjuela Džonsona.
[←21] Zamak Flurs je dom vojvode od Roksboroa.
[←22]
Komitet za privilegije doneo je presudu u korist ser Džejmsa Insa i, baš kao što
je gospodin Lasei predvideo, novi vojvoda smesta je na prodaju ponudio biblioteku.
Aukcija održana u leto 1812. godine (dok je Strejndž. boravio na Poluostrvu)
bila je verovatno najznačajniji bibliografski događaj sve od vremena paljevine
Aleksandrijske biblioteke. Trajala je četrdeset i jedan dan i bila uzrok bar dva
dvoboja.
Malu vojvodinim knjigama nađeno je sedam tekstova posvećenih magiji, svi do
jednog od neprocenjive vrednosti.
Rosu et Fons bila je mistična meditacija o magiji nepoznatog čarobnjaka iz.
četrnaestoga veka.
Tomas de Dandel, tom prilikom otkrivena poema Kretjena de Trojea, bila je
živopisna verzija života Tomasa Dandela, prvog čoveka koji je služio kralja Gavrana.
Knjiga o Lavdeju Ingamu bila je dnevnik svakodnevnih zanimanja čarobnjaka
koji je u petnaestom veku radio u Kembridžu.
Exercilalio Mugica Nobilissima bio je pokušaj iz sedamnaestoga veka da se
opiše engleska magija.
Istnrija Sedmice bio je veoma nejasan rad, delom na engleskom, delom na
latinskom, delom na nepoznatom vilenjačkom jeziku. Njegova starost nije mogla da
bude utvrđena, autor nije mogao da bude određen, a ostalo je i sasvim nejasno u koje
je svrhe autor pisao tu knjigu. Sve u svemu, delo je izgleda bilo istorijat grada u
Fejriju, zvanog „Sedmica“, ali su obaveštenja bila iznesena na veoma zbunjujući način
i autor je često odstupao od svog pripovedanja da bi optužio neku neimenovanu osobu
da ga je povredila na neki misteriozan način. Ovi delovi teksta više su podsećali na
protestno pismo no na bilo šta drugo.
Ženski parlament bio je alegorijski opis iz šesnaestog veka opis mudrosti i
magije koji posebno pripadaju samo ženama.
Ali daleko najlepša knjiga bila je Čudesni život Ralfa Slnuhija, koja je zajedno
sa prvim izdanjem Bokačovog Dekamerona stavljena na aukciju poslednjeg dana. Čak
je i gospodinu Norelu do toga dana bilo nepoznato postojanje te knjige. Izgledalo je
da su je pisala dva autora, jedan od njih čarobnjak iz petnaestog veka po imenu
Vilijem Torp, a drugi sluga Ralfa Stouksija, vilenjak Kol Tom Blu. Gospodin Norel za
knjigu plati nečuvenu sumu od dve hiljade i sto gvineja.
Ugled gospodina Norela bio je takav da se niko od gospode prisutne na aukciji
nije nadmetao s njim. Ali se zato za svaku knjigu s njim nadmetala jedna ledi.
[←23] Blagoslov svetog Sirloa bio je zarobljen od strane Francuza. Njegovo
francusko ime bilo je Le Temple Foudroyé. Blagoslov svetog Sirloa bilo j, razume se,
ime jedne od četiri čarobne šume koje su okruživale i štitile glavni grad kralja
Gavana, Njukasl.
[←24] Razume se da ovome može da se prebaci da je Velington lično bio Irac, ali
patriotsko englesko pero ne može da zastane da bi odgovaralo na ovakve tričarije.
[←25] Postojale su tri tvrđave koje su branile granicu prema Španiji: Almeida,
Badahos i Siudad Rodrigo. U prvim mesecima 1811. godine sve tri tvrđave držali su
Francuzi. I dok je sam Velington napredovao prema Almeidi, on je odaslao generala
Beresforda sa portugalskom armijom da opsedne tvrđavu Badahos, dalje prema jugu.
[←26] Jorkšir je bio deo kraljevstva kralja Gavrana u severnoj Engleskoj.
Čajldermasovo i Norelovo mišljenje o Vinkuliju bilo bi nešto malo bolje da su znali,
kao što nisu, da je i on, kao oni, severnjak.
[←27] Pored Lasela i mnogi drugi ljudi čudili su se neobičnoj okolnosti da je
gospodin Norel, koji je mrzeo i samo pominjanje imena kralja Gavrana, živeo u kući
sagrađenoj od kamenja klesanog po Kraljevim uputstvima i na zemlji koju je nekada
Kralj posedovao i dobro poznavao.
[←28] Ubistvo knjige poslednji je dodatak engleskom Zakonu o magiji. Namerno
uništenje knjige o magiji zaslužuje istu kaznu kao i ubistvo hrišćanina.
[←29] Nisu svi slavodobitnici na koje se džentlmen poziva hrišćani. Baš kao što mi
veliku raznolikost plemena i rasa nazivamo jednim imenom „vilenjaci“ tako i oni nas
obično zovu „hrišćanima“ bez obzira na našu veru, rasu ili doba u kome živimo.
[←30] Guerrilla - gerila, španska reč koja znači „mali rat“. Bande gerilaca bile su
grupe Španaca u broju od deset do hiljadu ljudi koje su se borile protiv Francuza i
zadavale im silne muke. Neke od tih bandi vodili su bivši vojnici i kao takve
održavale su zavidan nivo vojničke discipline. Druge su bile malo bolje od
razbojničkih i svoju energiju su trošili na zastrašivanje sopstvenih zlosrećnih zemljaka
isto onoliko koliko su to činili u borbi sa Francuzima.
[←31] U papirima Džona Segundusa do kojih može da se dođe nema ničeg što
nagoveštava da je on imao nekog uspeha u pri meni ove magije. U jesen 1814. godine,
međutim, Strejndž je shvatio da je pasus iz Otkrića trideset i šest drugih svetova
Parisa Ormskirka ... za koji se dugo mislilo da je opis čobaninovog rimovanog
brojanja... u stvari ponešto zbrkana verzija baš ove bajalice. Do kraja te iste, 1814.
godine, i Strejndž i gospodin Norel bez muke su primenjivali ovu magiju.
[←32]
Strejndžu je to do ušiju doprlo kao magija koju je izveo kralj Gavran. Većina
kraljevih magija bile su misteriozne, prelepe, prefinjene, tako da ne možemo da se
otmemo iznenađenju kad doznajemo da se bavio i tako brutalnim stvarima.
Polovinom trinaestoga veka nekoliko kraljevih neprijatelja pokušavalo je da
obrazuje savez protiv njega. Većina njihovih članova bili su mu poznati: kralj
Francuske bio je jedan, kralj Škotske drugi, a bilo je tu i nekoliko nezadovoljnih
vilenjaka koji su sebi nadenuli grandiozne titule i koji su možebiti, a možebiti i da
nisu, vladali prostranim teritorijama koje su zauzeli. Bile su tu i druge ličnosti mnogo
misterioznije, ali i značajnije. Kralj je tokom cele svoje vladavine uglavnom bio u
dobrim odnosima sa svim anđelima i demonima, ali tada su se pronosili glasovi da je
u zavadi sa dvojicom: Zadkijelom koji je udeljivao milost i Alrinckom koji je
upravljao brodolomima.
Kralj na izgled nije mnogo brinuo zbog aktivnosti saveza. Ali postao je daleko
zainteresovaniji kad su određeni čarobni pokazatelji čini se ukazivali da im se jedan
od njegovih plemića pridružio i da kuje sa njima zaveru protiv njega. Čovek na koga
je sumnjao bio je Robert Barbatus, grof od Verfdejla, čovek toliko poznat po svojoj
prepredenosti i lukavstvu da je nosio nadimak Lisica. U kraljevim očima od izdajstva
nije bilo većeg zločina.
Kad je najstariji sin Lisice, Henri Barbatus, umro od groznice, kralj Gavran
naredio je da mu telo izvade iz groba pa ga je vratio u život da mu kaže šta zna. Tomas
od Dandejla i Vilijem Lančester, obojica, duboko su se gadili ove posebne vrste
magije pa su se zalagali kod kralja da primeni neke druge načine. Ali je kralj bio
veoma ljut pa nisu uspeli da ga od toga odgovore. Postojalo je na stotinu drugih oblika
magije kojima je mogao da se posluži, ali nijedan tako brz i tako neposredan, a kralj
Gavran je, kao i većina čarobnjaka, bio veoma praktičan.
Pričalo se da je u svom besu kralj Gavran tukao Henrija Barbatusa. Dok je živeo,
Henri je bio izvrstan mladi čovek kome su se mnogo divili zbog njegovog divnog lica
i otmenih manira i koga su se mnogo plašili zbog njegovog viteškog umeća. To što je
jedna takva osoba kraljevom magijom pretvorena u gnjecavu, kukavnu lutku bio je
razlog da se Vilijem Lančester silno razgnevi i uzrok je gorke prepirke između njih
dvojice koja je potrajala više godina.
[←33] Da se okončaju 'životi' mrtvih vade im se oči, srca i odsecaju jezici.
[←34]
„Kad su u pitanju mrtvi italijanski vojnici ja jedino mogu da kažem da veoma
žalimo zbog te okrutnosti prema ljudima koji su dotle već dovoljno propatili. Nisu
dozvoljavali da ih ubede da čarobnjaka ostave na miru. Ako ga ne bi na kraju ubili,
bilo je sigurno da će ga naterati da poludi. Bili smo primorani da postavimo dva
čoveka da ga čuvaju dok spava i sprečavaju mrtve da ga dodiruju i bude. Veoma su
poružneli posle smrti. Nisu bili, sirotani, prizor koji bi čovek poželeo da vidi kad se
probudi. Na kraju smo napravili lomaču i bacili ih u nju.“
Lord Ficroj Samerset u pismu svome bratu, 2. septembra 1812.
[←35] Zahvaljujući grešci na Velingtonovoj karti Španije, grad Pamplona nije bio baš
na onom mestu na kome su Britanci pretpostavljali da jeste. Velington je bio duboko
razočaran kad, pošto je armija usiljenim maršem prevalila trideset i šest kilometara u
jednom danu, nisu stigli do Pamplone za koju je utvrđeno da stoji šesnaest kilometara
dalje prema severu. Posle žustre diskusije o tom problemu zaključeno je da je lakše
da gospodin Strejndž premesti grad nego da se ispravljaju vojne karte.
[←36] Događaj sa crkvama u Sent Zanu de Luzu bio je nešto kao mala brljotina. Nije
bilo nikakvog razloga pod kapom nebeskom da se one pomeraju. Prava istina je da je
jednog nedeljnog jutra u hotelu u Sent Žanu de Luzu Strejndž za doručak pio brendi u
društvu tri kapetana i dva poručnika iz Šesnaeste lake dragonske. Objašnjavao je tim
džentlmenima teoriju na kojoj je počivalo magično pomeranje raznih objekata. Bio bi
to savršeno uzaludan poduhvat jer ga oni ne bi razumeli taman i da su bili trezni, a ni
oni ni Strejndž nisu bili sasvim trezni već dva dana. Da bi im ilustrovao celu stvar,
Strejndž je crkvama zajedno sa vernicima u njima zamenio mesta. Bio je nauman da ih
odmah i vrati, svaku na njen prethodni položaj, ali tada su ga pozvali da igra bilijar pa
je na to sasvim zaboravio. Pored toga, uprkos Strejndžovim brojnim uveravanjima, on
nikad nije našao vremena ili pokazao sklonost da na njihova mesta vrati reku, šumu,
grad ili, istini za volju, bilo koju drugu stvar sa kojom je u tom smislu imao neka
posla.
[←37] Engleska Vlada je lorda Velingtona proglasila vojvodom. U to vreme se
razmišljalo da se titula da i Strejndžu...
[←38] U Životu Džonatana Strejndža Džon Segundus iznosi i druge načine na koje je
po njegovom verovanju Strejndžovo kasnije ponašanje bilo pod uticajem vojvode od
Velingtona.
[←39] Po svoj prilici nije ni Ormskirk. On je prosto zapisao bajalicu koju mu je neko
drugi ispričao ili koju je pronašao u nekoj od knjiga. Ovo je ključni problem sa
zapisima svih njemu sličnih čarobnjaka. U njihovoj brizi da sačuvaju svaki delić
znanja o magiji, često su bili u obavezi da zapisuju i ono što sami uopšte nisu
razumeli.
[←40] Čarls Džejms Foks, radikalan političar, koji je umro pre nekih osam godina.
Ova primedba pokazuje koliko je kraljev um bio poremećen: gospodin Foks bio je
osvedočeni ateista koji ni po koju cenu ne bi kročio u crkvu.
[←41] Kad je Strejndž kasnije razmišljao o događajima toga jutra mogao je jedino da
zaključi da svirač na flauti nije učinio pokušaj da ga zavede čulom ukusa.
[←42]
Da li je gospodin Norel u pravu kad tvrdi da vilenjački putevi ne mogu da naude
stvar je o kojoj može da se razgovara. To su avetinjska mesta i postoje brojne priče o
neobičnim pustolovinama koje su tu doživeli ljudi koji su pokušali da njima putuju.
Ova priča što sledi jedna je od poznatijih. Teško je reći kakva je tačno bila sudbina
koju su iskusili ljudi na tim putevima... sigurno je jedino da takvu sudbinu vi i ja ne
bismo voleli da delimo.
U Jorkširu je pred kraj šesnaestoga veka bio jedan čovek koji je imao farmu. U
rano jutro jednog letnjeg dana pošao je on sa dvojicom ili trojicom svojih ljudi da
plasti seno. Bela magla ležala je po zemlji i vazduh je bio hladan. Duž jedne strane
polja bio je drevni vilenjački put oivičen visokom trnovitom živicom. Visoka trava i
mladice drveća rasli su po putu i on je čak i po najvedrijem danu bio taman i senovit.
Farmer nikada nikoga nije video na tom putu, ali toga jutra on i njegovi ljudi primetiše
grupu putnika koji su dolazili putem. Imali su čudna lica i bili su odeveni kao stranci.
Jedan medu njima... čovek... išao je ispred ostalih. On je sišao sa puta i ušao u polje.
Bio je odeven u crno i bio mlad i zgodan; i mada ga oni nikada ranije nisu videli,
farmer i njegovi ljudi smesta su znali ko je... bio je to kralj Čarobnjak. Džon Askglas.
Klekli su pred njega, a on ih je digao. Rekao im je da se nalazi na proputovanju i oni
su mu doveli konja i nešto hrane i pića. Otišli su onda i doveli svoje žene i decu i
Džon Askglas ih je sve blagoslovio i poželeo im dobru sreću. Farmer je podozrivo
posmatrao čudan svet koji je ostao na vilenjačkom putu; ali Džon Askglas mu je rekao
da se ne plaši. Obećao mu je da mu te osobe sa puta neće nauditi. Onda je odjahao.
Čudan svet na drevnom putu zadržao se tu još neko vreme, ali su, čim je na njih
pao prvi zrak jakog letnjeg sunca, nestali zajedno sa maglom.
[←43]
Ovaj portret, koji je sada izgubljen, visio je u biblioteci gospodina Norela od
novembra 1814. godine do leta sledeće godine kada je uklonjen. Od tada više nije
viđen.
Sledeći izvod iz memoarskog spisa opisuje teškoće koje je gospodin Lorens
(kasnije ser Tomas Lorens) doživeo prilikom slikanja portreta. Opis je takođe
zanimljiv i stoga što baca svetio na odnos Norela i Strejndža pred kraj 1814. godine.
Izgleda da je, uprkos mnogim provokacijama. Strejndž uspevao da i dalje strpljivo
poštuje starog čarobnjaka i zahtevao od drugih da isto čine.
„Dva čarobnjaka pozirali su u biblioteci gospodina Norela. Gospodin Lorens
nalazio je da je Strejndž veoma predusretljiva osoba i Strejndžov deo portreta
napredovao je veoma dobro. Gospodin Norel, s druge strane, bio je veoma nemiran
od početka. Meškoljio bi se na stolici, krivio vrat kao da pokušava da vidi ruke
gospodina Lorensa... uzaludan trud jer je platno na nogarima stajalo između njih.
Gospodin Lorens pretpostavljao je da je on zabrinut za to kako će da izgleda slika pa
ga je uveravao da se sve odvija kako treba. Gospodin Lorens ga je i pozivao da
pogleda sliku ako želi, ali to uopšte nije doprinosilo da se vrpoljenje gospodina
Norela umiri.
Iz čista mira, on bi se najednom obraćao gospodinu Strejndžu, koji je bio u
prostoriji zauzet pisanjem pisma nekom od ministara. ‘Gospodine Strejndž, osećam
promaju! Verujem da je prozor iza gospodina Lorensa otvoren! Molim vas, gospodine
Strejndž, pođite da vidite da li je prozor otvoren!’ Strejndž ni pogled nije dizao već bi
odgovarao: ’Ne, prozor nije otvoren. Grešite.’ Nekoliko minuta kasnije, gospodinu
Norelu učinilo bi se da čuje prodavca pita dole na trgu pa bi zamolio gospodina
Strejndža da ode do prozora i pogleda, ali bi ga gospodin Strejndž opet odbio. Odmah
zatim gospodinu Norelu bi se učinilo da spolja čuje vojvotkinjine kočije. Isprobavao
bi sve što je mogao da smisli da gospodina Strejndža navede da ode do prozora, ali
gospodin Strejndž je uvek odbijao da to uradi. Sve je ovo bilo jako čudno i gospodin
Lorens počeo je da sumnja da usplahirenost gospodina Norela nema nikakve veze ni
sa promajom ni sa prodavcem pita ni sa vojvotkinjom već da je na neki način
podstaknuta slikanjem.
I tako je, kad je gospodin Norel jednom izašao iz sobe, gospodin Lorens upitao
gospodina Strejndža šta je posredi. U početku je gospodin Strejndž tvrdio da je sve u
redu, ali gospodin Lorens bio je čvrsto rešen da dozna šta se dešava pa je pritisnuo
gospodina Strejndža da mu kaže istinu. Gospodin Strejndž je uzdahnuo.
‘O , u redu! On je sebi uvrteo u glavu da mu vi tamo, iza nogara i slike, krišom
prepisujete čini iz knjiga sa polica iza vas.’
 Gospodin Lorens bio je šokiran. Slikao je najveće ljude u zemlji i nikad dotle
nije optuživan za kradu. Nije očekivao da neko tako nešto može i da pomisli.
’Hajde’, rekao mu je blago gospodin Strejndž, ’nemojte da se ljutite. Ako u
Engleskoj uopšte postoji čovek koji zaslužuje naše strpljenje onda je to gospodin
Norel. Sva budućnost engleske magije na njegovim je plećima i uveravam vas da on
taj teret žestoko oseća. To ga čini pomalo nastranim. Kako biste se vi osećali,
gospodine Lorens, kad biste se jednog jutra probudili i otkrili da ste jedini slikar u
Evropi? Zar se ne biste osećali pomalo usamljeni? Zar ne biste na sebi osećali
podozrive poglede Mikelanđela, Rafaela i Rembranta i svih onih ostalih, kao da vam
prkose i čikaju vas da dosegnete njihova ostvarenja? Zar zbog toga ponekad ne biste
osetili klonulost duha ili pokazali neraspoloženje?’
Iz Prisećanja ser Tomasa Lorensa ispovedanih tokom tridesetogodišnje
intimnosti sa gospođicom Kroft.
[←44]
Frensis Pivensi, čarobnjak iz šesnaestog veka. Napisao Osamnaest čuda koja
mogu da se nadu u kući Albiona. Znamo da je Pivensija obučavao Martin Pejl.
Osamnaest čuda poseduju sve karakteristike Pejlove magije, uključujući i njegovu
sklonost ka komplikovanim dijagramima i složenim magičnim aparatima.
Mnogo godina je Frensis Pivensi zauzimao manje ali ugledno mesto u istoriji
engleske magije kao sledbenik Martina Pejla pa je za mnoge bilo veliko iznenađenje
kad je on iznenada postao predmet ogorčenog sporenja u teoretskim raspravama o
magiji u osamnaestom veku.
Sve je počelo 1754. godine sa otkrićem jednog broja pisama u biblioteci
džentlmena iz Stemforda u Linkolnširu. Sva pisma bila su pisana starim rukopisom i
potpisana od strane Martina Pejla. Naučnici toga doba koji su se bavili magijom bili
su raspamećeni od radosti.
Ali posle bližeg ispitivanja ustanovljeno je da su ta pisma, sva do jednog,
ljubavna pisma i da u njima, od početka do kraja, nema nijednog slova o magiji.
Strast koja je iz tih pisama izvirala ne da se opisati: Pejl je svoju dragu poredio sa
blagom kišom koja ga rosi, sa vatrom koja ga greje, sa mukom koja mu je draža od
svake udobnosti. Bili su tu i razni opisi mlečnobelih grudi, mirisnih nogu i duge, meke,
smede kose u koju se zapliću zvezde, kao i drugih stvari ponajmanje zanimljivih
učenim ljudima koji se nadaju čarobnim bajalicama.
Pejl je bolovao od toga da ispisuje ime svoje ljubljene - koje je bilo Frensis - pa
je u jednom pismu otišao dotle da je napravio neku vrstu bezvredne poeme ili
zagonetke od njenog prezimena: Pivensi. U početku su naučnici koji su se magijom
bavili u osamnaestom veku bili skloni da tvrde da Pejlova ljubavnica mora biti sestra
ili žena nekog drugog Frensisa Pivensija. U šesnaestom veku ime Frensis bilo je
uobičajeno i za žene i za muškarce. A onda je Čarls Heder-Grej objavio sedam
različitih izvoda u kojima se pominju Osamnaest čuda u kudi Albiona i jasno dokazao
da su Pejlova ljubavnica i autor knjige jedna ista osoba.
Vilijem Pentler tvrdio je da su pisma falsifikati. Pisma su nađena u biblioteci
gospodina Vitlesija. Gospodin Vitlesi je imao ženu koja je napisala nekoliko
pozorišnih komada, od kojih su dva igrana u pozorištu Druri Lejn. Jasno je, tvrdio je
Pentler, da je žena koja je mogla toliko da se spusti da piše komade bila spremna na
sve pa je zaključio da je gospoda Vitlesi krivotvorila pisma „...sa namerom da svoj
pol izdigne na visine koje mu Bog nije odredio...“ Gospodin Vitlesi izazvao je
Vilijema Pentlera na dvoboj i Pentler se, koji je skroz-naskroz bio naučnik i ništa nije
znao o oružju, izvinio i objavio zvanično da se odriče optužbi koje je uputio na račun
gospođe Vitlesi.
 Gospodinu Norelu uopšte nije smetalo da primenjuje Pivensijevu magiju jer je u
svesti davno sebe ubedio da je Pivensi muškarac. Što se pisama tiče... s obzirom na to
da nisu sadržala ni reč o magiji, nije se zamarao njima. Džonatan Strejndž je zauzeo
suprotan stav. Prema njemu, valjalo je da bude postavljeno samo jedno pitanje da se
stvar reši: da li bi Martin Pejl pristao da ženu obučava da se bavi magijom? Odgovor
je glasio, opet prema Strejndžu, da. Na kraju, Martin Pejl je sam tvrdio da je učio od
žene... Katarine od Vinčestera.
[←45] Tadeus Hikman (1700-38). autor života Martina Pejla.
[←46]
Imela obeća da će da veže engleske neprijatelje
Sipak i trn obećaše da će ih bičevati
Glog reče da će odgovoriti na svako pitanje
Breza reče da će da otvori vrata ka drugim zemljama
Tisa nam donese oružje
Gavran je kaznio naše neprijatelje
Hrast je posmatrao udaljena brda
Kiša je sprala svu tugu
Ova tradicionalna engleska uverenja navodno nabrajaju razne ugovore koje je
Džon Askglas, kralj Gavran, u ime Engleske sklopio sa šumama.
[←47] Igra reči: Notting (od Notdnghamshire) izgovara se slično kao i: nothing, što
znači ništa, pa Strejndž to koristi.
[←48]
Les Cinque Dragomes (Pet Zmajeva). Ovaj sud nije dobio ime kako se to
uobičajeno smatra, zbog strogosti njegovih sudija, već po odaji u kući Džona
Askglasa, kralja Gavrana, u Njukaslu u kojoj su suđenja obavljana i presude
donošene. Za prostoriju se priča da je bila dvanaestostrana i ukrašena predivnim
rezbarijama od kojih su neke bile delo ljudi, a neke vilenjaka. Najlepše od svih bilo
je izrezbareno pet zmajeva.
Zločini suđeni od strane Pet Zmajeva uključivali su: „Zle namere“ - magiju sa
nesumnjivo zlonamernom svrhom; „Lažnu magiju" - pretvaranje da se primenjuje
magija ili obećavanje da će magija biti izvedena od strane pojedinca koji ili nije
mogao ili nije nameravao da magiju izvede; prodaju čarobnog prstenja, šešira, cipela,
kaputa, pojaseva, lopata, pasulja, muzičkih instrumenata itd... itd... svetu od koga nije
moglo da se očekuje da bude u stanju da kontroliše te moćne predmete; pretvaranje
pojedinca da je čarobnjak ili pretvaranje pojedinca da deluje u ime čarobnjaka:
podučavanje nepodobnih osoba za bavljenje magijom, to jest, pijanaca, luđaka, dece,
osoba sa nasilničkim ponašanjem i sklonostima ka nasilju: i mnoga druga kriminalna
dela u oblasti magije ili s njom u vezi, a počinjena od strane obrazovanih čarobnjaka i
običnih hrišćana. Kriminalna dela počinjena protiv ličnosti Džona Askglasa bila su
takođe suđena od strane Pet Zmajeva. Jedina kategorija magičnih zločina nad kojima
Pet Zmajeva nije imalo nadležnost bili su zločini učinjeni od strane vilenjaka.
U Engleskoj u dvanaestom, trinaestom i četrnaestom veku cvetale su zajednice
čarobnjaka i vilenjaka koje su bez prestanka primenjivale magiju. Magija je čuvena
po tome što je teška za zavođenje reda i, prirodno, nisu sve magije primenjivane sa
dobrim namerama. Džon Askglas je, čini se, znatan deo vremena i energije
posvećivao ustanovljenju zakonskog tela koje će da upravlja magijom i čarobnjacima.
Kada se magijska praksa raširila svuda po Engleskoj, kraljevi južne Engleske bili su
sretni što mogu da se posluže mudrošću njihovih severnih suseda. Posebno čudo toga
vremena bilo je da je, mada je zemlja bila podeljena na dva dela sa zasebnim pravnim
sistemima, zakonske telo koje je regulisalo magiju bilo zajedničko. Sud južne
Engleske koji se bavio kriminalnim radnjama u oblasti magije jedino se imenom
razlikovao i zvao se Mali Zmajevi Londona, a imao je sedište blizu Blekfrajarsa.
[←49]
U sedamnaestom veku bio je u kraljevom gradu Njukaslu jedan rukavičar koji je
imao ćerku - smelo malo stvorenje. Jednoga dana je ovo dete, za koje su svi
pretpostavljali da se igra u nekom kutku očeve kuće, nestalo. Njena majka, otac i
braća krenuli su da je traže. I susedi su je tražili, ali nigde nisu mogli da je nadu. Onda
su kasno toga popodneva pogledali naviše i videli je kako silazi niz blatnjavu,
kaldrmisanu strminu. Neki od njih su pomislili da za trenutak vide nekoga pored nje na
tamnom sokaku uvijenom u zimu, ali je do kuće stigla sama. Bila je nepovređena, a
njena priča, kad su uspeli da povežu sve njene delove, izgledala je ovako:
Izašla je iz očeve kuće da ode i luta po gradu i brzo stigla u ulicu u kojoj nikad
ranije nije bila. Ulica je bila široka i lepo popločana i njom je pošla pravo naviše,
više no što je bila ikad ranije, sve do kapije i dvorišta velike kamene kuće. Ušla je u
kuću i prošla kroz mnoge odaje, ali su sve one bile neme, prazne, pune prašine i
pauka. Sa jedne strane kuće bio je skup odaja gde su senke lišća pokrivale sve zidove
i podove kao da sa one strane prozora vlada leto pa drveće ima bujne krošnje, ali
drveća nije bilo (a bila je, u svakom slučaju, i zima). U jednoj od soba nije bilo
ničega osim velikog ogledala. Soba i ogledalo kao da su bili u zavadi već neko vreme
jer je ogledalo pokazivalo da je soba bila puna ptica, a soba je bila prazna. A ipak je
rukavičarevo dete moglo da čuje cvrkut ptica svud oko sebe. Bio je tu i jedan dug
mračan hodnik iz koga je stizao huk divlje vode kao da su neko tamno more ili reka
ležali na njegovom udaljenom kraju. Sa prozora nekih od soba mogla je da vidi grad
Njukasl, ali je sa drugih videla sasvim nepoznat grad, a bilo je i prozora sa kojih je
videla jedino prostrane pustopoljine i hladno plavo nebo.
Videla je mnoge zavojite stepenice koje su vodile naviše u kuću, velike stepenice
u samom podnožju, ali koje su, kako se njima uspinjala, brzo postajale sve uže i
zavojitije, dok na vrhu nisu postale samo useci i otvori u zidu koje jedino dete može
da primeti i preko kojih jedino dete može da promakne. Poslednji od ovih stepenika
vodio je do malih vrata od pravog drveta.
Kako nije imala razloga da se plaši, ona ih je gurnula i otvorila, ali ono što je iza
njih videla nateralo ju je da vrisne. Izgledalo joj je kao da tu na hiljade i hiljade ptica
leti u vazduhu tako da ne vladaju ni dnevno svetio ni tama noći već samo zbrka hiljadu
crnih krila. Vetar je do nje stizao iz neke velike daljine i imala je utisak da je u
velikom prostranstvu, kao da se na samo nebo ispela i našla ga punog gavrana.
Rukavičarevo dete počeo je da hvata veliki strah, ali je onda čula kako joj neko
izgovara ime. Istoga časa nestale su sve ptice i ona se našla u maloj sobi sa golim
kamenim zidovima i golim kamenim podom. Tu nije bilo nameštaja ali, sedeći na
podu, bio je tu neki čovek koji joj rukom dade znak da mu priđe i ponovo je pozva po
imenu i reče joj da se ne plaši. Imao je dugu, neurednu crnu kosu i čudnu, neurednu
crnu odeću. Na njemu nije bilo ništa što bi ukazivalo da je kralj, a jedini simbol
njegovog čarobnjaštva bio je veliki srebrni lavor pun vode koji je stajao na podu
pored njega. Rukavičareva ćerka je uz tog čoveka provela nekoliko sati, sve do
sumraka kad ju je 011 poveo dole kroz kuću i niza strminu sve do njenog doma.
[←50] Videti Poglavlje 33, fusnotu 3.
[←51]
Možda je najjezivija priča O povratku Džona Askglasa ona koju je ispričao
mornar, Baskijac, preživeli iz Velike armade španskog kralja. Pošto je njegovu lađu
uništila oluja na dalekim severnim obalama Engleske, mornar je sa dva drugara
umakao u unutrašnjost kopna. Nisu smeli da prilaze blizu sela, ali bila je zima i mraz
je čvrsto kovao zemlju; plašili su se da ne umru od hladnoće. Kad pade noć, našli su
jednu praznu kamenu zgradu visoko na brdskoj padini gole smrznute zemlje. Unutra je
bilo gotovo mračno, ali su visoko na zidovima bili otvori kroz koje se probijalo nešto
svetla od zvezda sa čistog neba. Polegali su po zemljanom podu i zaspali.
Baskijac je usnio san da je tu kralj koji ih posmatra.
Probudio se. Iznad njega su neodređene trake sive svetlosti probijale zimsku
tamu. U senkama na najudaljenijem kraju zgrade pomisli da je video uzdignuto kameno
postolje. Kako se svetio pojačavalo, video je da na postolju nešto ima: stolica ili
presto. Neki čovek sedeo je na tronu; čovek bledog lica i duge crne kose, umotan u
crnu odoru. Užasnut, mornar izbudi svoje drugove i pokaza im avetinjski prizor
čoveka koji sedi na tronu. Izgledalo je kao da ih taj posmatra, ali se ne pomera kao da
je ukočen; a ipak im nije palo na pamet da posumnjaju da je to živ čovek. Umakli su
kroz vrata i pobegli preko smrznutih polja.
Baskijac je ubrzo ostao bez svojih drugova: jedan čovek je umro od zime i
slabog srca u roku od samo nedelju dana; drugi je , rešen da pokuša da se vrati natrag
do Biskajskog zaliva, otišao prema jugu i niko ne zna šta se sa njim dogodilo.
Ali je mornar, Baskijac, ostao u Kambriji i tu su ga prihvatili neki seljaci. Postao
je sluga na toj farmi i ubrzo oženio mladu devojku sa susedne farme. Celog života
pričao je priču o kamenom zdanju u visokim brdima i njegovi novi susedi i prijatelji
naučili su ga da veruje da je čovek koga je video na crnom prestolu bio kralj Gavran.
Baskijac nikad kasnije nije našao to kameno zdanje, a nisu mogli da ga nađu ni
njegova deca i prijatelji.
Celoga života je , takođe, kad god bi zalazio na mračna mesta, govorio:
„Pozdravljam te, Gospodaru, i budi dobrodošao mom srcu“ - za slučaj da bledi kralj
sa dugom crnom kosom može biti sedi tu u mraku i čeka ga. Po prostranstvima severne
Engleske na hiljade je i hiljade mračnih prostora, na hiljade, hiljade mesta na kojima
kralj može da bude. „Pozdravljam te, Gospodaru, i budi dobrodošao mom srcu.
[←52] Odumiranje vilenjačke šume (1444) od Pitera Voteršipa. Ovo je izvanredno
detaljan opis dat od strane čarobnjaka koji je bio savremenik tih događaja o tome
kako je engleska magija propadala posle odlaska Džona Askglasa iz Engleske. Godine
1434. (godine Askglasovog odlaska), Voteršip je imao dvadeset i pet godina, mlad
čovek koji je tek počinjao da se bavi magijom u Noriču. Odumiranje vilenjačke šume
sadrži tačan spisak čini koje su bile savršeno primenjive sve dok su Askglas i njegovi
vilenjački sledbenici obitavali u Engleskoj, ali koje su postale potpuno neupotrebljive
posle njihovog odlaska. Pored toga, zaista vredi da se istakne koliko je znanja o
magiji iz doba Oriejta stiglo do nas zahvaljujući Voteršipu. Odumiranje vilenjačke
šume čini se ljutita knjiga kad se uporedi sa dva kasnija Voteršipova dela; Odbrana
mojih dela napisana dok sam u zamku Njuark lažno optužen od mojih neprijatelju
nevin ležao u zatvoru (1459/6(1) i Zlodela lažnog kralja (napisano 1461?,
objavljeno 1697. Penzans).
[←53] Londonski dom lorda Liverpula, starinsko, prostrano zdanje pored Temze.
[←54]
Kod građana Brisela i pripadnika raznih armija koje su opkolile grad javilo se
mnogo zanimanja kad se doznalo da su premešteni u neku daleku zemlju. Na nesreću,
svi su bili veoma zauzeti pripremama za predstojeću bitku (ili, u slučaju bogatijeg i
lakomislenijeg dela stanovništva, za bal koji je te večeri priređivala vojvotkinja od
Ričmonda) tako da je malo ko imao slobodnog vremena da ide i vidi kakva je to
zemlja i ko su joj stanovnici. Sledstveno tome jedno duže vreme nije se tačno znalo
gde je Strejndž smestio Brisel toga junskog popodneva.
Godine 1830. trgovac i traper po imenu Pirson Denbi putovao je prerijom. Do
njega je došao njegov poznanik, poglavica plemena Lakota, po imenu Čovek koji se
plaši vode. Čovek koji se plaši vode upitao je Denbija može li da mu nabavi crne
munjevite lopte. Čovek koji se plaši vode objasnio je da namerava da povede rat
protiv svojih neprijatelja te da su mu lopte zbog toga hitno potrebne. Rekao je da je
svojevremeno imao oko pedeset tih lopti koje je uvek štedljivo koristio, ali da sad
ipak više nema nijednu. Denbi nije razumeo. Upitao je Čoveka koji se plaši vode da li
time misli na municiju. Ne, rekao je Čovek koji se plaši vode. Isto je kao municija
samo mnogo veće. Onda je poveo Denbija u svoj logor i pokazao mu mesinganu
haubicu koju je napravila fabrika Karon iz Falkirka u Škotskoj. Denbi je bio zapanjen
pa je upitao Čoveka koji se plaši vode kako je prc svega došao do tog topa. Čovek
koji se plaši vode objasnio je da u obližnjim brdima živi pleme Delimično-
Oblikovanog naroda. Oni su bili stvoreni veoma iznenada jednog leta, ali im je njihov
tvorac dao samo jednu od veština koje su ljudima potrebne da žive: onu da se tuku.
Sve druge veštine nisu imali; nisu znali kako da love bizone ili antilope, kako da krote
konje ili kako da za sebe načine kuće. Oni čak nisu mogli ni da razumeju jedni druge
jer im je ludi tvorac dao pet ili šest raznih jezika. Ali su imali ovaj top koji su Čoveku
koji se plaši vode dali u zamenu za hranu.
Kako mu je radoznalost bila zagolicana, Denbi je potražio pleme Delimično-
Oblikovanog naroda. U početku su mu izgledali kao i svako drugo pleme, ali je onda
primetio da neki njegovi stariji pripadnici imaju evropski izgled i držanje kao i da
neki od njih govore engleski. Neki od njihovih običaja bili su isti kao i oni koje je
imalo pleme Lakota, ali su zato drugi izgleda bili zasnovani na evropskoj vojnoj
praksi. Jezik kojim su govorili bio je kao i jezik Lakota, ali sa veoma mnogo
engleskih, holandskih i nemačkih reči.
[←55] General Rebek takođe je napravio i holandsku verziju ove doskočice i vojnici
su je pevali sve do Kvatr Brasa. Naučili su i svoje engleske saborce da je pevaju pa
je to kasnije postala dečja brojalica kako u Engleskoj tako i u Holandiji.
[←56] Kopenhagen, vojvodin slavni konj, 1808—36.
[←57] Godine 1810. gospoda Džordž i Džonatan Barat, vlasnici Voksol Gardena,
ponudili su Strejndžu i Norelu ogromnu sumu novca da postave magijske predstave
svake noći u baštama. Magija koju su Baratovi tražili bila je baš ove vrste - iluzijo
magijskih stvorenja, slavnih ličnosti iz Biblije i istorije itd., itd. Sasvim prirodno.
gospodin Norel je to odbio.
[←58]
Usvojena magijska tehnika za izazivanje pometnje i zbrke sa putevima, u
pejzažima, sobama i drugim fizičkim prostorima jeste da se u njima stvori lavirint. Ali
Strejndž tom tehnikom nije ovladao sve do 1817. godine.
I pored toga, njegovo delovanje bilo je nesumnjivo odlučujuće za ishod boja.
Ono što Strejndž nije znao bilo je da je francuski general D'Erlon pokušavao da stigne
na bojno polje sa dvadeset hiljada ljudi. Umesto da to ostvari, on je onih nekoliko
ključnih sati proveo marširajući kroz krajolik koji se neobjašnjivo menjao svakih
nekoliko minuta. Da su on i njegovi ljudi uspeli da stignu na Kvatr Bras verovatno je
da bi Francuzi pobedili i da do Vaterloa ne bi došlo. Strejndž.a je ozlojedila
vojvodina osornost ispoljena ranije toga dana pa o onome što je radio nikome nije
govorio. Kasnije je o tome ispričao Džonu Segundusu i Tomasu Leviju. Upravo zbog
ovoga su istoričari koji su pisali o Kvatr Brasu bili u nedoumici kako da objasne
D’Erlonovo kašnjenje sve do 1820. godine kada je Džon Segundus objavio svoj Život
Džonatana Strejndza.
[←59] Istina je bila da je gospođin Pink bio samo jedan od civila koje je vojvoda
ubacio u službu kao ađutanta toga dana. Drugi su bili jedan mladi švajcarski džentlmen
i još jedan trgovački putnik, ovoga puta iz Londona.
[←60] Vilijem od Lančestera bio je vršnjak Džona Askglasa i njegov najomiljeniji
sluga pa sledstveno tome i jedan od najvažnijih ljudi u Engleskoj.
[←61] Tomas od Dandejla, prvi čovek koji je bio sluga Džona Askglasa. Videti
fusnotu 2., Poglavlje 45.
[←62] Dajk je veliki zid od kamenja i zemlje, sada veoma urušen, koji razdvaja Vels
od Engleske - delo Ofa, mersijanskog kralja iz osmog veka, koji je iz iskustva naučio
da ne veruje svojim velškim susedima.
[←63] U vreme kad su se Strejndž i Arabela venčali, Henri je bio rektor u Grejs
Adiju u Glosterširu. Dok je boravio tamo beše se zaneo mišlju da oženi mladu damu iz
toga sela, gospođicu Parbringer. Ali se Strejndžu nije dopadala mlada dama, a ni njeni
prijatelji. Desilo se da je baš tada takav položaj u Velikom Hiderdenu bio upražnjen
pa je Strejndž privoleo ser Voltera Poula, na čijim je posedima mesto ležalo, da
imenuje Henrija. Henri je bio ushićen. Veliki Hiderden bio je daleko veće mesto od
Grejs Adija i on je ubrzo zaboravio nepodobnu mladu damu.
[←64] Knjige koje je Strejndž imao bile su, razume se, knjige o magiji, a ne knjige u
kojima je magija. Ove potonje su bile u posedu gospodina Norela. Videti Poglavlje I.,
fusnota 5.
[←65]
Značenje je možda bilo malo šire od ovoga. Već u dvanaestom veku vladalo je
uverenje da su sveštenici i čarobnjaci u nekom smislu rivali. I jedni i drugi verovali
su da je univerzum naseljen velikom raznolikošću natprirodnih bića i podložan
natprirodnim silama. I jedni i drugi verovali su da ovim bićima ljudi mogu da se
obrate čarolijama ili molitvama kako bi bila odobrovoljena da pomognu ili odmognu
ljudskom rodu. U mnogim pojedinostima ovi pristupi bili su upadljivo slični, ali su i
sveštenici i čarobnjaci iz njihovog tumačenja izvlačili različite zaključke.
Čarobnjake je uglavnom zanimala korist koju mogu da izvuku od ovih
natprirodnih bića; oni su želeli da znaju pod kojim okolnostima i na koji način anđeli,
demoni i vilenjaci mogu da budu navedeni da pruže svoju pomoć kod primene magije
u praksi. Za svrhe koje su oni želeli da postignu bilo je sasvim zanemarljivo to što je
prva vrsta bića bila beskrajno dobra, druga večno zla, a treća sumnjivog morala.
Sveštenik sa druge strane nije zanimalo ništa drugo do baš to.
U srednjovekovnoj Engleskoj pokušaji izmirenja ta dva tabora bili su osuđeni na
propast. Crkva je hitro obznanila čitav spisak ranih jeresi za koja bi zlosrećni
čarobnjak mogao da bude kriv. Merodijanska jeres je već pominjana.
Aleksandar od Vitbija (1230?- 1302) propovedao je da je univerzum kao
tapiserija čiji su nam samo pojedini delovi vidljivi s vremena na vreme. Posle smrti
će da nam se ukaže cela i tek onda će nam postati jasno kako se njeni pojedini delovi
vezuju za druge. Aleksandar je bio prisiljen da se odrekne ovih teza, a sveštenici su se
od tada bavili progonom vitbijanske jeresi. Čak je i najslabiji od seoskih čarobnjaka
bio primoran da postane lukavi političar ako je on ili ona želeo da izbegne optužbe za
jeres.
Ovo ne znači da su svi čarobnjaci izbegavali da mešaju religiju i magiju. Mnoge
„čini“ koje su stigle do naših dana izvlače ovog ili onog sveca ili svetu osobu da
pomogne čarobnjaku. Iznenađujuće je to što su izvor zabuna uglavnom bili vilenjaci
koje su čarobnjaci uzimali za sluge. Većina vilenjaka bila je prisilno pokrštavana
istoga časa kad je ulazila u Englesku i oni su brzo počeli da se u svojim magijama
pozivaju na svece i apostole.