Burad za kom

Nije im potrebna slavina. Ja isključivo njih, od 125 i upotrebljavam. Nisu teška i kabasta, kao ona
od 220, ili čak 250 l. Ako na dnu imam neki mali problem, mogu komotno rukom da dođem do
dna. Imam 3 plava bureta od 250 l. Uopšte ih ne upotrebljavam. Ma velika su kao kuća. I još
nešto. Zašto slavina? Kada je kljuk završio fermentaciju, voćna tkiva su na dnu bureta. Slavina bi
se zapušila.

Bure se sme napuniti do max. 80% zapremine. Ja stavim kljuk u bure. Drugog dana ga otvorim i
dezinfikovanom, prohromskom mešalicom, promešam kljuk. Nikako lopate, grablje, ili šta već.
Prostorija je klimatizovana i zbog niske temperature, ne dolazi do burnog vrenja. Da! U buretu je
pogača. Ali pošto je bure hermetički zatvoreno, u njemu se nalazi vlažan vazduh (ugljen dioksid),
pa pogača ne može da se osuši i pokvari. Pošto u buretu nema kiseonika, pogača ostaje čista i
ne može da se uplesnavi. Plesnim česticama je potreban kiseonik. Svaki dan mešam kljuk
ljuljanjem, tako da mu stalno skidam na donjem delu pogače, jedan određeni sloj. Iz tog razloga i
upotrebljavam burad od 125 l. Posle oko 3 do 4 nedelje je pogača tanka i vlažna, pa se komletno
umeša u tečnost. To se čuje, a i oseti, jer kada prestanem da ljuljam, bure još uvek zanosi. Sa
pogačom, ne. Pogača je bila tanka i vlažna, ali u njoj još uvek ima nešto glukoze i fruktoze, pa
ostavim kljuk bez mešanja još oko nedelju dana.