"ВЛАШКИ УЧИТЕЉ"

Далеке 2003. године дошао сам у Звижд да радим; по конкурсу,

први пут сам прешао Млаву. Жички архимандрит, отац Герасим, покој
му души, назвао ме је "влашки учитељ".
Нисам учитељ! Историчар сам и досад сам био и по средњим и
основним школама, а влашка села су ми постала обитавалиште.
Васпитан сам као Србин (са Копаоника), и поносно то истичем. Но,
живот који је потекао у освит 21. века показао ми је сложенијег себе.
Нисам дошао с неповерењем и дистанцом, још мање сам очекивао
велико уклапање у средину, но, данашњи осећај да сам Хомољац, да
не будем дрзак - Вла', је невероватан! Кад сам обрисао патину и
скинуо модерно, појавио се свет који сам оставио "у Копанику"; свет
који о славама метанише, уводи животињу у кућу за Божић, ставља
јаје у колач за Васкрс. Открио сам једну нову Србију, а опет стару,
прастару! Открио сам свет кога модерно није сломило, а модернизује
се.
Свет који уме да воли хришћански, онакав какав је остао „у
Копанику", у мојим успоменама. Ходећи земљом мојих предака,
прелазио сам огромну дубодолину - Дубоку „на Копанику"; Сад
радим и обитавам у Дубоки, селу хомољском, влашком. Ш бун ш р'у,
схватио сам пробијајући се кроз живот у Србији. Окружење ми прија,
ама с фије с'натос.

НЕБОЈША БАЗИЋ