Bela Hamvaš

KNJIGA LOVOROVA
(1932 - 1945)

prevod
Sava Babić
Knjiga lovorova

Brodio sam između južnih ostrva i jednog dana prispeo na mesto gde je svratište bilo u
lovorovom gaju.
Nisam video mnogo lovorovog drveća. Znao sam, ako se prirodno razvija, samo je žbun. Ovde je
to bilo lepo, visoko, lisnato drveće, bar tri stotine stabala. Za vreme ručka i večere udisao sam opore
mirise u njihovoj tamnozelenoj seni. Pored sveže pečene ribe, crnog vina i grožđa vazduh s mirisom
lovora! Ko god može, neka na to odvoji jednu sedmicu, neće se pokajati.
Ranije sam stizao na jelo, samo da bih tu što duže sedeo. Pružao se pogled na more, na malu luku
gde su vrveli radnici, ribari i žene koje su prodavale smokve. Podalje u zalivu malena ostrva, sa
čempresima, na sredini manastir. Sedeo sam u hladu besposlen dok je naokolo pod sunčevom
svetlošću blještalo belo kamenje i iskrilo more. Posle ručka, kada bih popio kafu, zavalio bih se u
ležaljku, noge podigao na stolicu i uživao u teškom, mirisnom duvanu. Više puta bih pridremao na
nekoliko minuta, a onda ponovo pogledao. Mamio me je san, ali lepota, kao što sam video, nije me
puštala. Nisam mogao da izaberem između sna i budnosti. Podnevna svetlost, mek vetar s mora,
mirisni vazduh pre beše san nego ono što sam mogao da sanjam.
Odjednom sam pomislio da nemam pri sebi knjige. Knjige koju bi sada bilo dobro čitati. Misao je
lagano iskrsavala u meni, sasvim lagano, kao što je lebdeo duvanski dim u zelenoj seni, bespomoćno
i smireno. Šta sam poneo sa sobom? Knjiga seobe, knjiga palube, knjiga sumraka. Nema ni jedne
jedine knjige lovorove. Premišljao sam, koja li je mogla biti, da sam je bio poneo: kineska?
francuska? grčka? engleska?
Tada sam odlučio da ću jednom, za sličnu priliku, kada mi dozvoli vreme i Muza, da napišem
knjigu, ne drugima, samo sebi, ili ne ni sebi, samo drugima. Knjigu za ovakvu priliku, koja se odmah
može odložiti čim stigne supa. Ponovo uzeti i pre nego što stigne sardela, može se pročitati pedeset
redaka. Možda sto. Između dva gutljaja vina i posle kafe. Dve strane pre večere. Knjigu koja se ne
vređa ako čovek za vreme čitanja pogleda obalu i zija u nešto što u sledećem trenu zaboravi. Može se
izgubiti i može se pokloniti.
U sobi, kod kuće ili u biblioteci neće vredeti ništa. Njeno čitanje nije ni preporučljivo. Može se
uživati u njoj samo uz opojni miris lovorovog vazduha. Najbolje posle kafe kada se čovek opruži na
ležaljki, puši mirisnu cigaretu, pročita podrug stranice i potom slatko zadrema dok galebovi kruže
iznad plave vode.
Meditacija u sumrak na vrhu brda, ili metafizika čovekovog delanja

Ostrvom se naziva ono kopno koje sa svih strana opkoljava more. Definicija je egzaktna; ipak,
kada sam prvi put bio na ostrvu, gde sam se ispeo na brdo i svuda naokolo ugledao vodu, bio sam
zapanjen. Sasvim je to drugo od definicije; bio sam tronut.
Stanovao sam tu dve sedmice i svako popodne, kada bi minula žega, odlazio sam na brdo. Sedeo
sam na stepenicama pored male kapele u opojnom mirisu žutog ruzmarina. Čitao sam, najčešće
glasno, da i more čuje. I kada bih pogledao, pogledom sam pratio naokolo ivicu obale, smejao se i
ponavljao: ostrvo.
Jugoistočno, na ivici horizonta nalazio se grad. Danju bi se gubio u izmaglici, samo je vidljiv
bivao u sumrak kada bi se palile svetiljke. Na ostrvu je živelo sto pedeset ribara, brod je dva puta
sedmično donosio poštu, i tako su moja jedina veza s kulturnim svetom bile ove daleke svetiljke. Nije
mi to smetalo i nije me zanimalo; jednostavno sam primao k znanju da onamo živi dvadeset, ili već
koliko, hiljada ljudi i obavljaju uobičajene ljudske poslove.
Okrećem se prema ribarskom selu. Do poslednje kuće pristižu ručna kolica natovarena drvima.
Čovek zaprti cepanicu na rame, nosi deset koraka i spušta. Vraća se, zaprti i drugu cepanicu, odnosi,
spušta. Isprazni kolica. Onda jednu oblicu ponovo uzme, položi na kozlić. Skida testeru s eksera
pored vrata i spušta na oblicu. Kada istesteriše cepanice, ponovo uzima deo, stavlja ga na panj, uzima
sekiru, iscepa drvo i odloži sekiru. Pokupi nacepana drva, ubaci u korpu, uzima korpu i unosi u kuću.
Znači ukratko: vadi, unosi, uzima, skida, odnosi, skuplja, unosi.
Jednom sam posmatrao kako se gradi veliki gvozdeni most kojim će prolaziti železnica, kola,
automobili, ljudi, vojska. Radnik uzima ekser i zakuca. Skida s kola metalnu ploču, odnosi na most i
spusti. Preuzima je drugi radnik, podiže, spušta. Vadi ekser iz kutije. Stavlja ga u vatru. Kada je
užaren, vadi ga, stavlja na most i zakuca. Samo zato da bi čovek preko mosta preneo ono što je
izvadio i stavio i skinuo i preuzeo i spustio.
Ili zamišljam šta radim ujutru kada ustanem: otkrivam noge ispod pokrivača, skidam spavaćicu,
uzimam krčag, sunem iz njega vodu, vratim krčag, uzmem sapun, nasapunam se, sunem na sebe vodu,
uzmem peškir, spustim ga, uzmem čašu, stavim pastu na četkicu, stavim je u usta, onda sve izvadim,
oblačim odelo i obuvam cipele, stavljam stvari u džepove. Ukratko: uzmem, spustim, izvadim,
stavim, svučem, odnesem, skinem.
O tome sam razmišljao tamo na ostrvu, na vrhu brda, u sumrak, bez naročite melanholije ili
zluradosti, dok sam posmatrao upaljene svetiljke i premišljao o tome šta li tamo radi više hiljada
ljudi na tako skučenom mestu. Šta li radi? Nastavljaju uobičajene ljudske delatnosti. A kakve su te
ljudske delatnosti? Slaganje drva ili gradnja mosta ili oblačenje. Drugim rečima: vadi, unosi, uzima,
skida, odnosi, skuplja, unosi. Mnogi više i neuobičajeno, nego strpljivo, s oduševljenjem, ozbiljno, s
ubeđenjem, po mnogo čemu s vanrednim znanjem, s uvežbanošću, ponosito, profesionalno, ali vade,
unose, uzimaju, skidaju, odnose, skupljaju, unose. Tom delovanju obično pripisujemo smisao. Ako
nas omete neko, u stanju smo da se naljutimo, ako nam se prigovori, trudimo se da to ispravno
naučimo. Beba već uzima majčino mleko, stavlja u svoj stomak i odbacuje višak. Uzima i ostavlja
zvečku. Kasnije u školi uzima pero, stavlja u mastilo, stavlja na hartiju. Sve je to izvanredno važno.
Bez ironije.
Psihologija branja cveća

Lakše je razvaliti gvozdene okove nego

venac cveća.
Opat Konstan

Kada se na kraju života nađem pred Anđelom Smrti, mislim da ću ga bez roptanja moći slediti u
nepoznato. Ako me upita: Da li si nešto propustio? Odgovoriću: Ne verujem. Ali ako kaže ovako: Da
li ti je žao što ovde nešto ostavljaš? Reći ću: Cveće.
Rado ću se i lako odreći onoga što živi na zemlji, ali cveće, cveće!
Anđeo će mi reći: Videćeš, svet razuma je bogatiji od sveta slika. Tamo ćeš videti iznutra. To je
kao kada se predaš dubokoj meditaciji. Odvojen od zemlje nemaš drugog iskustva do nematerijalnog
bruja; srećan i oslobođen lebdiš u bezgraničnosti. U velikim trenucima ljubavi, kada se ruši zid
između spoljnjeg i unutarnjeg sveta i više ne znaš gde je spolja ni gde je unutra, telo se pretvara u
dušu a duša u telo; u velikim trenucima vere, kada se ruši zid između ove i one strane i ne znaš više
gde je ovde ni gde je onde; živećeš u takvom stanju kada će nestati posebna svest o tebi samom i
doživljavaćeš stepene duha koji vode prema Bogu, da bi na kraju dospeo pred lice Njegovo i tada si
stigao na cilj.
A ja: Sveti Anđele! Još u životu sam imao udela u milosti da se dobrovoljno mogu pokoravati
zakonima bića. S pokornošću sam išao sam i nije me trebalo ni prisiljavati ni vući. I sada idem, jer
tako treba, jer se radujem što mogu da budem poslušan i jer znam da je svet u koji stupam viši od
prethodnog. Ništa me ne boli. U srcu mi je mir. Ali cveće, cveće!

Bejah još skoro dete. Sećam se mesta, podnožje brega, na ulazu u senovitu dolinu, sedim na zidu
pored kuće u ruševinama, preda mnom u hladu ljubičasta gluva kopriva. Sa drugarima sam se u
detinjstvu bio dogovorio da su gluve koprive naši vojnici, a žuti maslačci neprijatelji. Maslačke smo
uništavali gde god bismo stigli, ali ni jednu jedinu koprivu nismo smeli dirnuti. Sada dok sedim na
zidu, sećam se toga i: koliko naših vojnika, ceo bataljon, ulogorili se, možda se spremaju za bitku i da
opkole otpozadi odrede maslačka. Radovao sam se njihovom trijumfu i želeo im pobedu.
Istovremno, moglo mi je biti osamnaest, čudna stvar mi je pala na pamet. Zašto čovek trga cveće i
zašto se kiti njime? Koja je to zagonetna prinuda što smo u martu odlazili na obale potoka da beremo
visibabe, u maju u šumu po đurdevak, u junu po bulke i različak na njivama? Zašto se raduju devojke
kada im dajem cveće? Zašto u sobama postoje vaze i zašto je u njima jorgovan u proleće, hrizanteme
u jesen?
Dospeo sam dovde. Tada sam odlučio da ću o tome razmisliti i smiriću se tek ako nađem
odgonetku. Napisaću psihologiju branja cveća.
Naravno, onda još nisam imao ni pojma o psihologiji, jedino sam znao da psiha bere cveće.
Zašto? Ni danas ne znam. Očito da između njih postoji neko srodstvo. Što je neko više duša, tim je
više cveće. Žena. Naročito devojka. Dete. Pogotovu beba. Ženska imena: Ruža, Ljubica, Jasmina, ali
postoji i muško cveće: Narcis.
Prošlo je od tada dvadeset pet godina i kad mi padne na um zavet na kamenom zidu, osećam da
jednom treba da ispunim obećanje.
Prvo o čemu treba progovoriti jeste ime cveta. Imena cvetova su najlepše reči jezika. U
mađarskom isto kao u engleskom, francuskom, ili latinskom. Mnoga popodneva i večeri sam proveo,
naročito zimi, pored peći, tražeći po rečnicima nazive cvetova i diveći im se. Često sam im pridevao
samovoljne slike, a ponekad izmišljao i cele priče.
Ispričaću samo jednu. Jednog proleća, na senovitom, zaklonjenom mestu, na severnoj strani
provalije našao sam beo cvet. Iako sam u đačko doba, a i posle, voleo da skitam uz priručnik za
određivanje vrsta rastinja, ovaj cvet nisam znao. Rastao je između listova đurđevka, listovi su bili
rutavi, a između pet, šest, čak i sedam mekih, baršunastih, belih latica žuti tučak prašnika. Miris?
Kako da kažem? Šafranski i isparljiv, nežan, malko podseća na ljiljan, ali je blaži i slađi, tanan,
opojan, svež i kao da i nije materijalan. Beše to bela sasa, nemački Alpenrose, latinski anemona. U
sebi sam je zvao Bela anemona. Znam jedno mesto gde gusto raste na prostoru veličine sobe.
Sredinom maja sam video to mesto i u tom susretu jedva da ima nešto zemno. Naginjem se nad njih i
imam osećaj da sam se susreo bio u osamnaestoj godini s onom devojkom, s kojom sam se celog
života želeo sresti i da je devojka ta, još dete, plava, koža joj kao latica anemone, bela, progovorila
meni, sa usana bi joj se širio ovaj miris. Ljubav, vera, lepota, duša zajedno, kao ostvarenje
neostvarljive želje.
Taj miris i to ime odmah tada i od tada uvek su izazivali u meni Letu, vodu zaborava. Osećao sam
neku vezu između imena, mirisa, beline anemone i zaborava: sreća što postoji piće koje svojom
studenom čari spira moje uspomene i iznova počinjem da živim kao da sam se sada prvi put rodio.
U jesen sam ponovo navratio i našao sam čudna, sasvim sitna zrnca koja su bila obavijana belim
pamukom. Behu kao iz jajašca izlegla skupina sitnih crva koji gamižu, ili još bolje rod Bele anemone.
Beskrajna je nežnost, mislio sam, što cveće svoju decu umotava u lak, topao, mek, beo povoj, da ne
bi ozebla kada se u zimu nađu u zemlji.
Ako bi me ko upitao s kime želim da živim, odgovorio bih: sa devojkom Belom anemonom. Kad
bih je pogledao, sve bih zaboravio, samo ne nju, iz očiju njenih gledala bi čarobna hladovita voda
Lete, dodir bi joj bio baršunast i na nju bi trebalo paziti kao na belu kadifenu laticu. Ženu koju
muškarac od rođenja nosi u svom srcu i koju zapravo i večito voli, Jung naziva Anima. Anima i
Anemona. Cvet duše. Cvet sreće. Cvet Neugasle Nevinosti.

A sada pitam: mogu li da se oduprem da ga ne otkinem? Ne mogu. I ima u tome nešto što se samo
po sebi razume. Znam da je neispravno što čovek ubije i jednu životinju. Neispravno je ako poseče
drvo, gradi njime, ili ga loži. Neispravno je ako živa bića lišava njihovog života samo zato da bi se
najeo, ili da živi udobno. Samo je jedan jedini izuzetak: branje cveća. Nije neispravno ako uberem
cvet, odnesem ga kući, stavim u vazu i pogledujem svakih pola sata kako je divan. Sasvim je prirodno
da čovek bere cveće, plete od njega venac, stavlja ga u zapučak ili zadeva za šešir. Zašto? Ne znam.
U sasvim prostoj činjenici da čovek trga cveće nalazi se najviše tajni. Deca ga bezbrižno kidaju,
devojke lude za njim, izletnici ga skupljaju u velike bukete, u baštama se seku buketi i sve je to u
najvećem redu i tako treba i da bude. I cveće je živo biće i branje cveća je ubijanje. Ali je
dozvoljeno. Niko ne može da odoli da ne bere ljubičice na ivici šume u aprilu. To je takva misterija
pred kojom bespomoćno stojim i posmatram s neshvatljivim čudenjem.
U knjizi koju čitam napolju uvek ima cveća. Na jugu ću rado otkinuti mirtu, ruzmarin, maleni
ljubičasti vražemil ili list smokve, bršljana. Ovde kod kuće kidam gotovo svako cveće na koje
naiđem i koje želim da uberem. Nekada sam imao i herbarijum, ali sam ga napustio, jer je on ipak
više muzej.
U beležnici i sada stalno nosim sa sobom nekoliko listova lavendule. Prošle jeseni sam ih ubrao,
uzmem ih katkad i protrljam, pa ne mogu da se nasitim njihova mirisa.
Ima slučajeva kada je jedini način da čovek sačuva svoju celovitost ako je se odrekne. Jedini
način da i dalje ostane nevin, ako počini greh. Jedini način da ostane u životu, ako umre. To je
misterija vere, ljubavi, umetnosti. I branja cveća.

Svaki muškarac je doživeo da ženu koju voli kao zaručnicu smatra čarobnim, toplim, milim
stvorenjem, a potom se u braku ispostavlja da je ispunjena samovlašću, i džangrizavim, zlim,
nemilosrdnim, običnim manama. Ali ako i nije preživeo sigurno će doživeti, jer to je iskustvo
nezaobilazna, neminovna stanica sudbine muškarca. Jedini epitet dostojan verenice je - cvetna. Zbog
toga je treba prekriti cvećem i zbog toga je tačno da mladoženja svojoj dragoj ne može doći bez
cveća. Muškarac veruje da cveće uzima za ženu. Ali nije tako. Shvatanje da su žena i cveće srodnici,
na žalost, treba razoriti, jer to nije tačno.
Neobično je što izvor i koren osobina žene, pretvornost, laž, slabost, jed, utučenost i razočarenje,
- nije u samoljublju. Mislim, ako bi s ovim osobinama održavala sopstveno biće i sebe s njima,
mogla bi se odbraniti i od muškarca, onda bi još mogla biti cveće. Jer ne obmanjujem sebe, ni
sudbina rastinja nije idealna, nego tvrdo sebična, jer mora da reši mnogo surovih i teških zadataka
koji ne znaju za milost. Dovoljno je pomisliti na rad žila: nije igra kako se hrane. Nije idealna borba
ono kako se treba pomučiti zbog mesta i svetlosti. Ali je u redu: održavanje sopstvenog bića
opravdava što se mora biti budan i sebičan.
One osobine žene koje razjaruju čoveka, oneraspoložuju ga, lome i konačno lišavaju druge
najveće lepote života, ne slede iz instinkta prirodnog održavanja bića žene. Tu je najveća razlika
između žene i cveća. Zbog toga žena nije cveće. Zlo koje proističe iz čistog samoljublja uvek je
oprostivo i može se oprostiti. Jer u tome smo svi jednaki i ne možemo jedni drugima prigovarati.
Opako, rušilačko i đavolsko u ženi - što može biti isto tako podlo i obično kao i lepota i ljupkost
njena - potpuno je bezrazložno, nerazumljivo, nezavisno zlo koje ne pripada prirodnoj sudbini. Nije
to neminovnost njenog ja, nego služba zlim Silama izvan njenog bića. Ne kažem da bi moglo biti
drugačije, nego da je ovako.
Potresnije iskustvo od ovoga nisam imao tokom celog života. I nisam se odjednom i naprečac
osvestio. Moj demon me je poštedeo toga, jer je znao da ne bih bio u stanju da to podnesem. Jer žena
je za mene kao žena sasvim prirodna i kao što će to svaki muškarac smesta razumeti, beskrajno je bila
važnija od mene samog. Polagano, tokom celog niza godina, svake godine samo jedna kap. Tako je na
kraju trebalo da to uvidim, onda kada, da bih izdržao, beše već u meni dovoljno snage i nadmoćnosti.
Za nadoknadu stvarne žene, kao što se kaže, istinska se razvija u duši muškarca. Ženska duša
muškarca naziva se anima, ona žena koju on u sebi nosi, možda kao biće koje je nastalo tokom
bezbrojnih prethodnih života, kao što rekoh, ne stvarno, nego istinsko. Mnogi i iskustveno potvrđuju
da je to tako. Sa svoje strane ne dajem na to mnogo jer se ustežem od svih pojmova koji su iskustveno
utvrđeni. Možda se anima razvila nasuprot stvarnoj ženi da bi spasila muškarca od savršenog
razaranja i da održi u njemu sliku istinske žene u životu i u celosti.
Šeli je rekao: svi smo negda voleli Antigonu i zbog toga je malo zemnih žena.
Mišljenje Rilkea je drugačije: po njemu unutarnju devojku-dušu tek treba osvojiti i zaljubiti se u
nju a živeti s njom istinski je zadatak života muškarca.
Postoji više mišljenja, više učenja. Nek ova dva budu dovoljna.
Ono što ovde leži ne smatram problemom. I ne želim da ga rešavam. I inače bi namera rešavanja
bila neskromna u sličnim slučajevima. Ono o čemu želim da govorim jeste povezanost žene i cveća.
Sigurno se sećate one slike kada mlada žena dobije cveće i događa se sledeće: žena buket stavlja
iznad srca, privija ga na grudi, oprezno kako bi odgovorila pretpostavkama ljupkosti i izazivala
savršenu iluziju. Lice naginje u stranu među cveće, udiše miris i smeši se. I u životu ste to videli bar
dve stotine puta, na fotografijama još i više puta. To je takozvani kolektivni pokret žena. Nikada još
nisam video da se to drugačije zbiva, kao što nisam video ni mačku da se umiva na dva načina. Svuda
ista ona gotovo zlonamerna ljupkost stavljena u izlog, isti osmeh, lice isto onako nagnuto među cveće
i ista lažna tronutost od obuzetošću cvećem. Želi da se prikaže da je ona istinska devojka, ona koja
živi u muškarcu, cveće kojem je stvarna žena samo pokvareno obličje.
Kad ugledam lepu ženu, a uvek je iznova opčinjen gledam, jer ću večito ostati nezaštićen od lepe
žene, ma koliko bila privlačna i blistavo lepa, već vidim gde se u njoj nalazi zavist, osveta i otrov.
Njena čar me već ne zbunjuje. Nije cveće. Bilo koliko da bih to voleo. Bilo koliko da bi volela.
Smeši mi se, ali znam da je tajna ovoga smeška ressentiment. S tom mišlju više neću ostareti. I pored
nje ima ih dosta s kojima ću i tako morati.
Ja nisam na stanovištu Dantea Gabrijela Rosetija koji je imao veoma loše mišljenje o ženama i
gotovo da im je samo odavao religiozno poštovanje, jer, tako reći: morao je da postane podlac da bi
im spasao lepotu. „Katkada izgledaš kao da nisi ti sama, nego smisao svega što - postoji.”
A ne verujem ni da žena, isto onako kao što nije cveće, nije boginja Kali, šarolika odeća Magne
Mater, Maja, šarena čarolija. Žene znaju dobro da je uzalud svila, kadifa, nakit, frizura, rumenilo,
belilo, cmilo, smešak, uzalud cele izludujuće maškare, zalud i zalud. Izdaju ženi samo zato treba
oprostiti - pored toga što svako zlo počinjeno prema nama treba oprostiti - jer mada je izdala
muškarca, ali time je zapravo iskvarila svoju sopstvenu sudbinu. Muškarac se lako izvuče. Žena
posrće, poružnjuje, stari. Upravo posrće u onom zbog čega je izvršila izdaju - u lepoti. Kao pravilo
se može reći: ako neko drugog slaže, naudi mu, ošteti ga, prevari - možda je dotičnog, koji je
prevaren, odista lišio životnog blaga. Nije sigurno. Ali se može pretpostaviti. Međutim, sigurno je ko
grom da lažju samog sebe laže, oštećenjem oštećuje samog sebe, prevarom samog sebe vara. To je
bezuslovno tako i ne postoji izuzetak. Izdaja drugoga pogađa mene i onaj je možda i može izbeći, ja
sam nikad. Ko potegne sablju na drugoga, nije sigurno da će ga i probosti, ali je sigurno da će on sam
od sablje stradati. To je kao dva i dva četiri.

Treba još nešto da pomenem. Cveće ima neku vezu s mrtvacima. Zbog toga groblje treba da bude
vrt. Svako cveće je u određenoj vezi sa smrću, ali naročito potrgano cveće, buket i venac. Kakva
osobenost, zar ne? - buket pripada mladoj i mrtvacu. Ko li umire na venčanju i kako to da je smrt kao
svadba?
Šuler je o ovome sigumo veoma mnogo razmišljao, a neoprostiva je šteta što je tako malo
zapisao; on kaže: biljka je simbol otvorenog bića. Otvoreno biće? Šta je to? Biće koje se prostire i
izvan vidljivih granica života. U prvom redu se rasprostire na predživotno i poživotno postojanje, na
ono pre rođenja i posle smrti, biće je to kojem granice života nisu granice, poseduje otvorenost i
napred i nazad, i gore i dole. Naravno, ovo je namenjeno ljudima koji znaju da smrt nije propast.
Biljka živi u dva sveta i dva povezuje: podzemni, onaj gde su mrtvi, gde je materija i nadzemni,
gde se nalaze duše i gde je duh. Zbog toga je biće biljke otvoreno, poput mosta ili kapije, otvoreno
prema spolja i prema unutra, prema gore i prema dole. Otvorenije je od čovekovog bića koje se od
zemlje već odvojilo i bespomoćno je prema podzemnoj tami. Cveće kao duhovni organ biljke je
simbol duše. Tamni deo, žile, pripada mrtvima čije se telo nalazi dole; cveće, svetli deo, pripada
mrtvima čija je duša gore.
Kada čovek polaže cveće na grob, on prikazuje žrtvu. I: „čovek u svakom slučaju žrtvuje ono
čemu žrtvu prikazuje”. Žrtvovati cveće znači žrtvovati cveće i žrtvovati cveću. Duši. Duša žrtvuje
sebe duši. Moja duša dolazi u dodir s dušama mrtvih. To je srodnost mlade i mrtvaca. Oboje su
simboli otvorenog bića, kroz koje biće slobodno prolazi otuda ovamo i odavde onamo, kao preko
mosta, koji su ovde, ali su i onamo, čije se biće proteže na granici života i koji svoj život zahvataju iz
večitog vanzemaljskog izvora, jer su duše. Gde život proširi i prekorači čisto zemaljsko svojstvo, tu
se uvek pretvara u cvetnost. Tako se priroda preobražava u proleće u cvetnost kada prekorači granicu
koju mu je postavila materija zime. Tako i mrtvac i mlada. Brati cveće na polju zanimanje je s drugog
sveta, nadrealno i opasno nematerijalno. Duša samu sebe kida i otvara se prema svetu, gde nema
granice. Samu sebe upliće u venac. A venac, buket su krune, aure, sunca, obesmrćenje povratka duše
na elizijumska srećna polja, u raj, gde se ponovo pretvara u cveće.
Vraćajući se još jednom malopređašnjem, čovek sada već bolje razume zašto verenica, kojoj
verenik poklanja cveće, znači svadbu, otvoreno biće, gde muškarac postaje žena, a žena muškarac i
tako se ne zaustavlja na granici koju je odredila priroda - sve je tako okruglo, krugoliko, kao svet,
kao sunce, kao venac, zajedno je život i smrt, muškarac i žena, kao što su zajedno u ljubavi, večnost:
rađanje, život, umiranje i ponovno rađanje. Cveće je jedini znak koji označava ovo otvoreno biće i
može da ga označi i kada žena primi cveće, kada pruži ruku prema žrtvi koja joj je prikazana, kaže:
otvorimo se jedno prema drugom i povežimo međusobno celokupno biće. Kako je to čudno što
čovekova svadba otvara samo ono što se nalazi dole. Zbog toga se posle pojavljuje neman. Neman
nije ništa drugo do koren, koji je samo koren, ništa drugo, živi u tami, ne cveta i na njemu nema cveta.

Tri godine sam stanovao u kući s vrtom, gde mi je ispod prozora rastao bokor jasmina a u
susednom vrtu maslina. Krajem maja, kada su jasmin i maslina cvetali, gotovo tokom dve sedmice,
kroz otvoren prozor je neprekidno navirao miris jasmina i masline. Nekoliko dana sam omamljen i
opijen, u doslovnom značenju reči pijan od mirisa, uživao isparenja mrtvih, razornu snagu bića, koja
je navirala iz drugog sveta. Naročito u zoru, u vreme najveće tišine, između jedan i tri, bujica beše
tako očaravajuće snažna da sam sedao na prozor i prepuštao se slikama koje mi je izazivalo ovo
pijano stanje.
Lutao sam po gajevima, u polusnu, gde su se nalazili bokori bele kaline a u podnožju cvetali
crveni božuri. Zatim sam lutao po poljima a bulke, bele rade i različci su cvetali širokom ravnicom.
Potom sam koračao pored kristalnih potoka, gotovo i ne dotičući zemlju, narcis je rastao na
čistinama. Nada mnom su se povijale rascvale grane višanja i jabuka.
U bezumnom sjaju ovog cvetanja leteo sam iznad zemlje i video sam rađanje mnogo hiljada male
dece, životinja, buba, ptica, riba i vodozemaca, kao da odozdo iz zemlje buše bezbrojne otvore i kroz
njih iz tame gamižu na svetlost. Svako mesto, svaki način, svaka prilika je bila dobra da se oni izvuku
bestidno, nedužno, gramzivo i željni života, kao što izvor izbija ispod zemlje. Ova neizmerna žudnja
tamnog bića za svetlošću i ova nepobediva žudnja zemlje za dušom učinili su da zemlja bude takva
kao da je zapenjena i kao da u klobučanju izlaze iz tame mnoge vrste neprebrojivih živih bića.
Cveće bere duša. I sebe bere. Cveće je jedina slika na zemlji u kojoj duša prepozna sebe. Koren
mi je u tami i rastem prema svetlosti. I kad berem cveće za buket ili za venac, da ga zadenem u
zapučak ili za šešir, sebe kitim cvetanjem, ja sam kao cvet. Miris, i boja mi pomažu da proživim
neshvatljivu čar ove misterije. Jer duša ima miris i Heraklit kaže: nematerijalne duše po mirisu se
prepoznaju na drugom svetu - hai psichai osmóntai kat’ Haidén.
Šta je biće cveta ne znam i neću nikada ni saznati. Ali -kad berem cveće, znam da se pretvaram u
cveće a to je kao da mi duša usisa telo, da se pretvaram u nematerijalan miris i lepotu, kao anima, a
to priziva i maleni struk jedne jedine ljubičice u zapučku mog revera. Brati cveće znači cvetati; a to
znači izaći u nepoznato kroz jednu kapiju. Kada otkinem cvet, prelazim preko mističnog mosta. Kuda?
Ne znam. Ali znam da ću učestvovati u neobjašnjivim divotama i da se otvaram prema dosadašnjem
tajnom smeru bića.
Jutarnja beleška
(Dok čovek sedi na molu, klimata nogama iznad vode, i posmatra ribe u moru)

Severnjački način života se razlikuje od južnjačkog po sledećem: onaj čovek na Severu koji
ispusti inicijativu iz svojih ruku, izgubljen je. - Na Jugu pak izgubljen je onaj koji zadrži inicijativu i
ne može sebe da opusti.
Razlika je bitna. Na severu čovek mora da drži u rukama inicjativu, i zato je središte svih stvari:
Ja. Na jugu se on mora odreći inicijative, i zbog toga su središte svih stvari: bogovi.
Ko dolazi na jug, neka dobro razmisli, treba da odustane od delatnosti i treba da se opusti.
Okorelom Hiperborejcu je teško. Teško mu je što treba da iskopča ono što je u njemu najjače. Mnogi
ne mogu da izdrže. Razbole se od ove vrste metamorfoze. Ime bolesti: dosada.
Čovek duha je naročito osetljiv na metamorfoze. Upravo zbog toga, kada prispe do Juga, neka
iskopa rupu pored graničnog kamena i ubaci u nju svoje Ja. Ako se plaši da će mu ga neko ukrasti,
neka pored njega stavi svoju posetnicu, ili neka ga umota u hartiju i obeleži svojim inicijalima, a
potom neka ga pritisne kamenom. Prilikom povratka neka ga izvadi i vrati na svoje mesto. Ako
prihvati obred, uvideće da se može sasvim dobro živeti i bez Ja.
Prvo iskustvo koje čovek pribavi jeste da je nestalo jesam. Postoji plavo nebo, postoji sunčeva
svetlost, postoji vetar, postoji slana voda, postoji brod, postoji buka. I ovo mnoštvo postoji se može
uprostiti tako da postoje bogovi. Čovek nema nikakvog posla. Najvažnije, to što postoji, bogovi rade
umesto njega. Čovek ne radi ništa. I zato što ne radi ništa, on se ne umara. Zato čovek na jugu spava
tako dobro.
Drugo iskustvo jeste što čovek odjednom počne da žuri. Ništa nije hitno. Što sporije i što manje.
Južnjak živi tako kao da je uvek na godišnjem odmoru. Čovek primećuje da Ja, koje ga je neprekidno
jurilo, ne postoji. Smiri se, i počev od toga trenutka za sve ima vremena.
Treće iskustvo je najvažnije. Ne treba da misli. Ako baš želi po svaku cenu, može. Ali ne mora i
potpuno je suvišno. Mislim, dakle postojim? To je izmislio severnjak. Uopšte nije tako. Ne mislim,
pa ipak mi je sasvim dobro. Čak i ne postojim. Bogovi postoje i ja samo ovde kradem dane. Čak i ne
ja, nego neko ko je lakši, svetliji, smireniji od Ja, neko ko mirno i slobodno lebdi u svetu.
Umesto razmišljanja čoveku na Jugu padaju na um stvari. Tek onako, bez bilo kakvog naročitog
naprezanja, naprotiv, što je naprezanje manje, tim pre. Eto, šta mi sada pade na pamet.
Pretpostavimo da dva naroda zarate. Nije retkost, istorija zna za nekoliko primera. Ludaci navale
jedni na druge i masovno se međusobno iskasape. Time se postiže da je onaj drugi uvek kivniji, pa
ako je i pobeđen, zaklinje se na osvetu. Pribira snagu, posle nekoliko godina ponovo jurne na
drugoga, i onda eventualno on i pobedi. Sada sve počinje iz početka.
Ako bih se slučajno s nekim upetljao u rat, prva stvar bi bila: smesta, čak i pod ponižavajućim
uslovima, bez odlaganja sklopiti mir. Dao bih obećanje da ću tokom sledećih trideset godina biti rob
tog naroda. Svim svojim silama ću služiti za njegovo dobro. Svojom železnicom bih njima prevozio
ono što rađa na mojoj zemlji, svojim brodovima njima bih prevozio veliko blago dalekih zemalja.
Mnogo začina, slatkiša, svile, zlata, dragog kamenja, sve, sve bih im dao. Sa sopstvenog naroda bih
svukao i košulju i dao je njima. Bio bih surov. Tako bih ih zatrpao zemaljskim dobrima, da ne bi
imali vremena ni za šta drugo osim za terevenke. Gojio bih ih, kljukao, hvalio. Sve što postoji na
zemlji, voće, riba, meso, divljač, pirinač, vuna, kafa, sve bih prosuo preda njih.
Sto prema jedan da taj narod neće izdržati ni trideset godina. Tako bi se ugojili, tako olenjili, bili
bi tako lakoumni, glupi, pretili, pospani da protiv njih ne bi ni trebalo pokretati ratni pohod. Kada bih
ih pobedio oružjem, ojačao bih ih, jer bih razvio u njima instinkt satisfakcije. A do sada je u
blagostanju svaki narod izumro.
To mi je palo na pamet. Ne znam da li je ispravno ili neispravno, nisam o tome razmišljao.
Zlatni dani

Ma tek i na nekoliko dana ili sati ili na jednu sedmicu, čak i više, ali svake godine se vraća vreme
koje bih voleo da nazovem: zlatni dani. Zemlja je opet vlažna i meka od kiša krajem leta. Voda je s
listova sprala prašinu i krošnje su opet zelene. Zore su sveže, ali je dan još topao. A na brdima u
sumrak mlak je zapadnjak.
Ovo vreme nazivam zlatnim danima zato jer je boja septembra zlatna. U vazduhu blistaju sitna
sjakatava zrnca, i ako čovek s vrha brda pogleda na ravnicu, vidi kako predeo prekriva blistava
zlatna prašina. Pod blistavom maglom, u sjaktavoj izmaglici leno se odmaraju bašte i od ove pospane
sporosti zri grožde, jabuka postaje penušava, pune se slašću orah, badem, breskva i šljiva. U zlatnom
medu plovi zemlja i sunčeva svetlost blista poput žutog ulja.
Kada stiže kraj kišnog vremena na kraju leta, nebo se očisti i javi se karakterističan blag
zapadnjak, znam da su stigli zlatni dani, uvek nađem načina, ma samo i dva puta ili tri da odem, ali u
brda na dvadeset i četiri sata, i da provedem u baštama koliko god mogu. Ne samo zbog toga da bih
seo ispod čokota, da redom, polagano probam privlačnu množinu vrsta. Muskat crni hamburg, jajasti
crni muskat, svojim rastopljivim ukusom grožđica uvek mami na povratak. Ali tu su i muskat otonel,
medeno belo, delavar, kraljica vinograda. U međuvremenu grickam bademe, sedam na ivicu, ljuštim
sveže orahe, pažljivo i bezbrižno. U ovim kasnim, zrelim danima čak se i ptice oglašavaju. Ujutru
rano čujem kosa, popodne slavuj otpeva nekoliko taktova, kao da uzdiše, i jedva uspevam da
suspregnem suze od tronutosti. Zašto? Ne znam. Ujutru je proleće, u podne leto, uveče jesen, bagrem
cveta, senica peva, cele noći iz doline čujem šumsku ševu, vreme je kao rekapitulacija cele godine,
ali s neizrecivim mirom i blagošću, kao da je mudra slika sećanja, i da se razrešava u čarobnoj
melanholiji.
Zalazim među bašte da se napijem mirisom zreline, da mi se oči zasite čudima izdašnih glavica
kupusa, repe, zrelog paradajza, paprike, teških tikava i lubenica. Nad stazu se nadvila šljiva, berem
dva ploda, saginjem se da bih ispred nogu ubrao četvorolisnu detelinu, kao da je kraj maja.
Ali izlazim i zbog toga jer u ovim čarobnim danima prolaznosti, više nego u svežem aprilu, u
plamenom julu, mogu neposredno da doživim nešto: obesmrćenje života. Ono zlato što blista na nebu
i u vazduhu nije prirodna pojava. Oko zrele zemlje svetli se aura obesmrćenja. I u tom
nadzemaljskom blistavilu, na pragu smrti, ali na vrhuncu života kada priroda dobrovoljno rasipa celo
svoje blago u zrelom, medenom miru bez strasti i nasilja, u toj spokojnoj lepoti svaki put sazri i
iznutra neka tajanstvena voćka. Kada god nastanu zlatni dani, ja krećem da učestvujem u njihovom
bivstvu, uvek dobijem neki uvid, kao da je onda sazreo rad godine, i da je spreman za berbu.
Ovi dani su ove godine počeli relativno kasno i neobično se odužili. Nebo se razvedrilo oko
dvadesetog septembra, zlato je još uvek blistalo iznad šuma petog oktobra, šumska ševa je
neprekidno pevala, i u vlažnim dolinama brao sam kite ljubičica. U lakom letnjem odelu lutao sam po
pola dana šumom, i kad sam se vratio kući, podno vinograda sam našao levandu u cvetu.
Ono što ću ispričati, lično je. Na prvi pogled izgleda da se ne odnosi ni na koga. Ipak ću ispričati,
i znam, nisam indiskretan, jer je mogućnost slične situacije danas otvorena za mnoge. Može naići
takvo vreme kada će u ovakvu situaciju dospeti više stotina ljudi, a ne baš bezvrednih. Kada sam
popodne leškario na pristranku i posmatrao neka dva sata seljaka kako dole na livadi kosi otavu, dok
je knjiga bila pored mene otvorena i nedirnuta, onda sam iz dubine osećao kako bi bilo dobro da i
neko drugi za ovo sazna. Konačno, ne bi me stalo naročitog napora ili da sve sasvim prećutim, ili da
pribeležim u dnevnik, i na taj način pohranim za druge.
 Počelo je rano popodne, gore ispod borova. Po malim proplancima cvetao je jesenji mrazovac i
prolazio sam između vila, svi udovi su mi trnuli, srećni. Premišljao sam o beskrajnom bogatstvu
osamljenih doživljaja i razumeo sam one koji su radije odabrali baštu ili biblioteku, nego govornicu i
bojno polje.
Smatrao sam u tom trenutku da je nepodnošljiva beskrajna dosada društvenog života, praznina
pozorišta, zabave, život proživljen u osami izgledao mi je pust i besadržajan u odnosu na njegovo
bogatstvo. Osamljeni život je bogatiji događanjima od javnog. Mudrac više živi nego heroj. U ovim
zlatnim danima ovde, kako promine jedna sedmica sama, bez reči, sada sam učesnik većeg života
nego kada sam pre dvadeset godina proživeo šest ratnih meseci.
Kada sam se spustio iz šume, u podnožju leski, na sunčanom pristranku ugledao sam procvale
bulke. Zlatni dani uvek iznenađuju čoveka. Gore mrazovac, ovde bulke: jesen i jun jedno pored
drugoga. Tada mi pade na um reč. Agon. Grčka reč, ali za nas ju je lepo protumačio istoriograf
Burkhart. Znači: u svetu Grka značajno je bilo samo ono što se zbivalo pred javnošću.
Mi smo ovaj agonalni način života potpuno preuzeli od Grka, i uopšte uzimamo u obzir ono što se
odigrava javno. Važno je: vest, uspeh, ime, slava. Sve ovo samo po sebi nema nikakav smisao. Šta ću
sa svojim slavnim imenom u šumskoj osami? Važni su zato jer su agonalni. Čovek svoju snagu mora
da preoblikuje prema spolja, u ulogu, jer je jedino bitno: pred drugima se pojaviti u povoljnoj boji.
Jedan persijski kralj je hteo da sagradi palatu i preporučena su mu dva graditelja: kineski i grčki.
Obojica su pripremili planove i kada je kralj pregledao nacrte, rekao je: Grčka je lepša, spolja, jer
ako neko ugleda ovu zgradu, smesta će znati da u njoj stanuje kralj; ali su sobe prazne i hladne.
Kineska ne blista tako, ali je iznutra topla, prisna, prikladna za stanovanje, i ovu palatu biram za svoj
dom. Jer u svom domu hoću da stanujem za sebe, a ne za javnost.
Kineski način života, ili možda i ceo istočnjački, suprotstavljen je agonu. To je ona intimnost
privatnog života koja nedostaje u grčkom i našem životu. Kada se nalazim ovde sam već više od
jedne sedmice, razumem persijskog kralja, jer sada živim sebi, a ne javnosti. Agonalni život je
jednostavno neozbiljan.
Na travnatom pristranku provirila zaobljena stena. Bilo je prijatno sesti. Iz džepa sam izvadio
drenjine, pa mada su bile tek poluzrele grickao sam ih, a košticu sam ispaljivao daleko. Otkriće me je
sasvim obuzelo. Osećao sam kako živim presudne trenutke. Moram da biram. Odnosno: već sam
odabrao. Ne cezarski život, ne agon, ne slavu, ne uspeh, ne javnost, nego intimnu i toplu osamu,
jednostavno zato jer je bogatija. Više je.
Čoveka je teško prevariti. Ne može mu se reći idi u ovom pravcu, ovde ćeš dobiti više. Posle
izvesnog vremena otkriće prevaru i onda je kraj. A čovek je biće koje je sasvim nezamislivo gladno
života. Uvek odlazi tamo gde ima više udela u životu. Čak je u stanju i da se razboli ako mu zdravlje
obezbeđuje malo doživljaja. Uvek mu je potrebno više, blistavije, vatrenije, zanimljivije, ozbiljnije,
uzbudljivije, delotvornije, efektnije. Već odavno sam mislio da nešto ne valja u agonu, jer on premalo
daje. Sada vidim da tu nema pomoći. Biram baštu i biblioteku, ćutljive štenje, molitvu bez reči i tiho
sedenje. Zašto? Jer ću tako dobiti neizmerno više od onoga što mi je neophodno. Život proživljen u
osami beskrajno je bogatiji od javnog. U svom životu želim da živim za sebe, a ne za javnost.
Ovo moje držanje veoma su mi olakšali moji savremenici. U Mađarskoj je bila nepoznata ova
duhovnost kojoj sam služio. Kada bih hteo da stvar pojednostavim sasvim do običnosti, čak javnosti,
trebalo bi reći da je ova duhovnost imala tri suštinske tačke. Prva: pojačavati poznavanje čoveka na
sve moguće načine, čak i po cenu neprijatnosti, jer samo iz dobro zasnovanog i ispravnog poznavanja
čoveka može proizaći plodan odnos među ljudima, i međusobno se mogu uzimati ozbiljno samo oni
koji se međusobno poznaju. Druga: otkriti opasnu prirodu krize onoga doba u kojem živimo i
suprotstaviti se suštini-himeri vremena. Treća: mystique au lieu de politique, kao što kaže Pegi,
odnosno obezbediti prednost Svetom pismu nad partijskim programima.
Možda se ovaj duh oštro suprotstavlja interesima svih onih koji su ovde živeli. Možda sam u
Engleskoj, Francuskoj ili Nemačkoj mogao da postignem neki uticaj. Nemam saznanja o
pretpostavkama i mogućnostima, niti mogu da imam. Nedvosmisleno je da sam uvek bio vanredno
prijemčiv za žive ideje izvan granica svoje zemlje, možda i zbog toga što ovde uopšte nisam nalazio
ideje, samo programe. Što se tiče univerzalnog nivoa i savremenosti, dakle nisam imao čega da se
stidim. Ali što se tiče bitnog produktiviteta, u tome, iskreno govoreći, nisam sasvim siguran, jer ne
mogu da znam da li bih umeo da se plodno umešam u tok stvari.
U Mađarskoj su se ideje primale s nepoverenjem. Određen procenat nepoverenja, prirodno, uvek
se odnosi na ličnost i to sam zapazio relativno rano. Ali nisam imao načina ni da eliminišem
sopstveno biće, niti da izmenim krug svojih istinskih interesovanja. Bio sam prinuđen da se
zadovoljim onom specifičnom situacijom koja je zapravo nemoguća. Zaista bi se osećao kao kod
svoje kuće u jednoj duhovnoj Evropi, koja u stvarnosti još nije postojala, gde su mi pravi dom bili
oni duhovi koje sam uzimao ozbiljno i poštovao ih i smatrao svojim prijateljima, i činjenica da sam
realno živeo ovde u Mađarskoj oduzimala je težinu i život mojim rečima.
Čini mi se da svoju situaciju dobro objašnjavam kada kažem da ovde nisam bio kod svoje kuće,
jer nisam imao uobičajen stil, nisam bio moderan, popularan; onamo pak, gde sam sve to mogao biti,
tamo jednostavno ja nisam bio. Ovde nisam našao vezu ni s jednim jedinim čovekom, koja bi
obuhvatala celokupnu duhovnost koja živi u meni, vezu iz koje bi se razvila plodna zajednica, i tako
mogla postati osnova bar jednog malenog kruga. A gde bih se susretao s ljudima srodnog duha, tamo
se nikada nisam mogao zadržati toliko vremena da prihvatim dodir i da ga produbim.
Znači ukratko: gde bi život za mene bio povoljan, tamo jedva, ili uopšte nisam mogao da živim; a
ovde, gde sam živeo, moje biće i moje ideje bile su i ostale strane. A što se to dogodilo: preduhitiro
sam svoje doba, ideje su mi bile nove, moje biće isuviše apstraktno, misli nemoguće, moja ličnost
isuviše radikalna, nivo visok, ili nešto drugo, sada je sasvim sporedno. Presuda ni inače nije moja
stvar, jer čovek u ovakvim pitanjima o samom sebi ne može izreći ispravno mišljenje.
Ovakva nemoguća situacija bi porazila čoveka koji teži vođstvu i delovanju. I dok sam verovao
da treba da vodim i da delujem, i mene je poražavala. Kasnije kada sam se odrekao častoljublja,
istina kasno, ali ipak dobrovoljno, i kada više nisam imao zahteva da postižem dejstvo, odjednom su
mi pred očima sinule bezgranične prednosti nemoguće situacije. To je bilo vreme kada sam, bez
svesnog odmeravanja, odbacio agon kao za mene nepodoban i plitak način života. Šta je bilo na
suprotnoj strani od agona, tada još nisam znao. Privremeno samo: dalje od javnosti! dalje od
častoljublja! dalje od uloge!
Uopšte ne poznajem takvog duhovno značajnog čoveka čije mišljenje na neki način ne bi značilo
grupno mišljenje. Iza jedne njegove reči nalazi se partija, iza druge prijateljski krug, iza treće
interesna zajednica, iza četvrte masa učenika. Svako ozbiljno mišljenje dostojno pažnje, s kojim sam
se susretao, naravno ovde kod nas, pripadalo je množini i ovu množinu je pokretalo ovo mišljenje, i
ova se poistovećivala s ovim mišljenjem. Svaka reč je zapravo bila glasački listić u ime množine.
Primetio sam da je težina reči merena na taj način koliko se ljudi poistivetilo s njom. Ove reči su
zaista bile omiljene. Kad bi neko bio napadnut, napadačka reč je bila reč grupe, ako je pak dotični
bio branjen, i odbrana se događala u ime grupe. Mišljenje, pisanje, borba, stav, rasprava obično su
bili gotovo potpuno kolektivna ispoljavanja. Reči duhovnosti, kao što rekoh, zapravo su bile glasački
listići shvatanja sveta, zauzimanje stava, emocionalne i interesne veze.
Zbog svoje nemoguće situacije ja nikada nisam imao prilike da na ovaj način glasam. Uvek sam
mogao govoriti samo u svoje ime. Iza mene, pored mene, ili sa mnom, nije bilo nikoga. S onim što
sam govorio niko se nije identifikovao. Dolazilo je više do suprotstavljanja ili polemike ili srdžbe.
Konačno, ipak je neprijatno kada svi izražavaju kolektivno i grupno mišljenje, onda eto nekoga koga
je baš briga za sve to i govori samo u svoje ime. Bio sam u nemogućoj situaciji, nemoderan,
nepopularan, bez uobičajenog stila. Niko me nije branio, sam sebe sam morao da odbranim. Za mene
niko nije odgovarao, sam sam morao da odgovaram. Odgovornost zbog mišljenja padala je na mene
celom težinom odgovornosti. Nisam pripadao nikakvoj grupi. I tako sam lagano bio prinuđen da se
preobrazim u sebe samog, čak i više možda nego što sam ranije nameravao, koliko god sam mogao.
Individualizovao sam se na naročit način. Moji savremenici su me prinudili na potpunu osamu i
izolovanost, kad su mi pokidane i presečene sve kolektivne veze, samo sam mogao izreći ono što sam
zaista i stvarno ja rekao.
Ne treba traćiti reči. Istupio sam iz agona i postao outsider. Odnosno smatran sam autsajderom.
Jer se još uvek verovalo da ću učestvovati u trci. Nije se moglo ni zamisliti da postoji neko ko se
toliko razlikuje od drugih, da se čak i ne takmiči. Autsajderom se naziva konj na samoj spoljnoj ivici
staze. Ni slutili nisu da ja više nisam agonalni takmičar za uspeh pred javnošću, koji ne ume da se
odrekne svoje uloge. Uklonio sam se sa staze i postao gledalac. Ali ne posmatrač takmičenja.
Celokupna istorija takmičenja, nezdrava trka za uspehom koja se obnavlja svaki dan beskrajno mi je
bila dosadna. Našao sam nešto bolje da gledam u ovom lepom svetu. Našao sam nešto bolje o čemu
ću razmišljati, nešto bolje za jelo, nešto bolje o čemu ću pisati. Častoljublje mi je poraslo. Odbacio
sam mogućnost uspeha koji se može požnjeti na takmičenju. Tako sam dosegao čuvenu bezimenost.
Čuvena bezimenost je suprotnost agonalnog načina života. To je takav način života u kojem je
čuveni čovek bezimen, i to zbog toga što samog sebe drži na određenom opreznom odstojanju od
javnosti. Naravno odstojanje ne znači ništa negativno. Javnost me ponekada zaista interesuje i u
najvećem broju slučajeva sve što se tamo zbiva prihvatam s dobronamernošću. Ali joj ni malo nisam
privržen i u krajnjoj liniji ceo javni život smatram neprijatno bezdogađajnim. Ako me neko potraži,
rado ću porazgovarati s njim, ako me prihvate, nemam ništa protiv, ako me pozovu, čak i odem. Ali
neka ne žele da moja strast posatne agonalno takmičenje: tu želju ne bih mogao ispuniti. Moraju
uvažavati da je krug mojih interesovanja sasvim drugi.
Stav čuvene bezimenosti nije ljudski. U čuvenoj bezimenosti živi kos isto kao i cvrčak, mudrac ili
svetac, bezimeni dobročinitelj i usamljeni umetnik. Izraz inače znači: beznačajno ispunjavanje
kosmičke situacije. Suprotnost agonu, jer je agon upravo delotvorno odigravanje uloge koja se igra
pred javnošću. Po mom shvatanju, čuvena bezimenost sasvim odgovara pesnicima, misliocima,
uživaocima, mudracima, religioznim ljudima. I budući da od svakoga od njih ponešto postoji u meni,
za mene je ona savršena. Ko ne želi da postigne ništa prema napolju, agonalno, još ne znači da ne želi
išta da postigne uopšte. Ovakav sud bi pogrešno shvatio čovekovo častoljublje. I ja raspolažem
iskustvima o nečuvenoj snazi častoljublja. Užasna je kad gori, ali je još užasnija kad je ugašena.
Treba joj dopustiti da načini čoveka slavnim kad ga po svaku cenu želi učiniti takvim. Ovakav užasan
realitet kao što je častoljublje, ne može se potisnuti nekažnjeno. Kraj pokušaja nasilja može biti samo
duševna bolest.
Ali postoji razlika između toga da li se agonom borim za uspeh pred ljudskom javnošću i toga da
sam čuven u jednom intimnom beskraju. Religija kaže: pred Bogom. I budući da to zaista odgovara
situaciji, najbolje je izraz zadržati. Bića: cvetovi, drveće, zvezde, ptice znaju samo ovu čuvenost pred
Bogom, jedino se čovek zadovoljava manjim: čuvenošću pred čovečanstvom. Kao da je prolazna vest
pred čovečanstvom nešto više od besmrtnosti u Bogu.
To je kraj misli. Nisam dospeo dovde za jedan dan. Dok je sazrela, odavno sam se vratio iz
bašta, došla je zima i opet proleće. Ali kada god mi je pala na um i kada sam premišljao o njoj, uvek
je iskrsavao vrh brda koji blista u auri, mlaka šuma, seljak koji kosi otavu, bulke, u ustima sam
osećao ukus muskata i lice mi je tražilo meki dodir zapadnjaka.
Antički i moderni pejsaž

U početku je antički pejsaž bio veoma jednostavan. Jedna jedina zatalasana linija i pod njom
jedna jedina riba, ništa više, to je bilo more. Kao što se vidi, nije to bila slika koja bi odgovarala
ukusu današnjeg odraslog čoveka. Sve u svemu bila je znak. Simbol. Kao pismo, hijeroglif, s kojim je
bila u srodstvu.
Ali ako čovek dobro pogleda modernu sliku, pejsaž Koroa, Van Goga, Konstebla ili Kloda
Lorena, s iznenađenjem će zapaziti da ni ona nije drugačija. Izmenio se samo znak. Navikli smo da se
prepuštamo i verujemo čaroliji umetnika, da ono što stavlja pred nas jeste imitacija sveže jutarnje
šume, ili senovitog prozračnog maslinovog gaja.
Ne tako davno slučilo mi se da sam primetio gde se nalazi procep kroz koji se možemo izvući iz
iluzije koju je izazvao umetnik. I kada sam se izvukao - jer nisam odoleo da ne pokušam - nisam
video nikakvu sličnost između predela i slike. Nešto pak preciznije: sličnost nije bila veća nego u
antičkom pejsažu, kada je more označavala zatalasana linija i riba. I ovo ovde su sve znaci a nisu
mnogo ni nerazumljivi.
Otkako sam otkrio ovo, za mene veoma važno zapažanje, mesecima razgledam antičke i moderne
pejsaže, one koje sam mogao da pribavim. O svojim zapažanjima načinio sam mnoštvo beležaka, dok
ih se konačno nije nakupilo toliko da mi ne bi bilo naročito teško napisati celu knjigu.
Sada mi nije to namera. Saopštiću samo nekoliko misli, možda najvažnijih.
Pre svega prva evropska pesnička slika, iz Odiseje, vrt nimfe Kalipso:
U kući ispred nje vatra na ognjištu i daleko se šriri prijatan miris dima od sagorele kedrovine i
limunovine. Ona sama predivnim glasom pevuši pesmu, dok hitrim rukama na zlatnom stanu blistavi
ogrtač tka. Okolo pećine gaj joha i jela i tamnih čempresa, sve sami zimzeleni. U krošnjama se
nastanile krilate ptice, sovuljage i kopci, brbljive vrane, ptice plovuše koje na obali love ribu. Iznad
ulaza pak vise sa stene dugački kraci loze čardaklije na kojoj zru purpurni grozdovi. I četiri vrela
biserne vode izviru blistavo, međusobno sasvim blizu i sve ovuda krivudaju. Livade blistaju
svežinom, po njima osut celer i šeboj.
Da li ste zapazili šta je sve ovde? Sklopite oči i zamislite pejsaž. Slika će postati slična onima
kakve su Grci slikali, ili kakve se mogu videti na zidovima u Pompeji. Nasuprot ukrasima, slika je
bezuslovno jednostavna. Jer u njoj je jednostavno osećanje, misao a jednostavan je i čovek koji je
slika. Atmosfera je najčešće idilična. Čak i onda ako slika predstavlja oluju, ili je tamna.
Da joj suprotstavim moderan pesnički pejsaž. Iz jedne je Verharenove zbirke i evo ga:

Starine pastiri, na svakog se sručilo po stoleće,

i njini psi, olinjali po livadi ko stare krpe,
često ugledaju na nemoj ravnici,
na zlatnim dinama, u hladu,
u tišini, noću užas da se primiče,
da se voda posramljena u blatu krije,
polje pobledi pa se zakloni,
da svaki list drveta, grana žbuna
motri i vatra sunca na samrti,
čija svetlost se probija poput lude,
gasne i guši se u njegovim zracima.
 Suprotnost je dovoljno karakteristična. Evo zagušljivog užasa koji u ovim rečima podrhtava, kao
da ni po čemu ne liči na vrt nimfe Kalipso. I zaista ni po čemu ne liči. Ova slika je kao mora iz sna,
napeti ujedi skriveni u dubokoj tami, koji ne dopuštaju da slikar povuče pravu liniju. Mučne, krive,
napaćene linije, kao polomljene i zle, napuštene, grešne i zagrcnute jabuke Van Goga.
Pitanje nije koja je slika prava.
Mi, naravno, već znamo da nije ni jedna. Antički predeo nije ništa drugo do simbol. Ali ni
moderni nije ništa drugo. Znamo da slika nikada i ne može biti ništa drugo do znak. Ali dok antičkom
slikaru pejsaža nije ni padalo na um da sedi u gaju i da navodnim kopiranjem drveća pobuđuje iluziju
istine, moderni slikar, kao što se kaže, radi po prirodi. Izvor antičkog pejsaža čovek bi uzalud i
tražio. Nigde na zemlji nema takvog žala, takvog drveta, takve pećine, takvog kamena, takvog cveta,
izuzev u mašti slikara. Izvor modernog pejsaža, vele, postoji, svi ga mogu pogledati i da bi kontrola
bila veća, može se i fotografisati. Antički slikar stavlja pred nas zamišljen, takozvani idealni predeo:
častoljublje modernog slikara je veće, ili manje, ne može se pouzdano znati, ali uzorak je preuzet iz
prirode.
Odrednica je dakle: priroda. To je ona tema koju antički slikar ili nije poznavao, ili nije ni
uzimao u obzir. A to je ona tema na kojoj radi moderni slikar.
Jedini autor na koga se moglo računati u ovom teškom pitanju jeste Džon Raskin. U svojim
Modernim slikarima tokom dugih poglavlja govori o antičkom i modernom pejsažu. Bavio sam se
njime i da sam od celog poduhvata imao samo toliko koristi što sam dve sedmice proveo u prisnom
prijateljstvu s Raskinovom knjigom, i to bi bio dobitak.
Po njegovom mišljenju moderna slika se razlikuje od antičke u tome što je oblačna. Oblak, po
sebi se razume, nije ono što bi neobrazovan čovek pomislio, para koja plovi u vazduhu, baca senku na
zemlju i zaklanja sunce. Onaj ko to zamišlja tako prosto, ne poznaje Raskina. Služba oblaka, service
of the clouds, znači da je svetlost potisnuta sa slike. S time je u suprotnosti pravac koji „ponižava
svete elemente boja”. Nema više blistanja. Nema više plavetnila vedrog neba. A kada nebo postaje
oblačno, smračuje se i raspoloženje iznutra. Od lepog čoveka odjednom postaje ružno i smešno biće.
Čovek više nije religiozan, nego naučan. Obožavanju melanholičnog Ja - troublesome selfishness -
na oblačnoj slici odgovara tamna psihologija. To je unparadised moderni čovek, situacija
istiskivanja iz raja.
Kao što se vidi, Raskin govori o moralu pejsaža. To ni on ne poriče. Ne kao da ne bi bio u pravu.
Promislimo dobro i videćemo da nijedna od ovih prekornih reči nije neistinita. Ova metafizika
oblaka opravdana je u svakom pogledu, stopostotno. Nevolja je samo u jednom: nije o tome reč.
Kaže se da je prirodu otkrio Ruso. Što se mene tiče, uopšte ne verujem u to, jer su holandski
pejsažisti pre njega već dobrih stotinu pedeset godina znali za istu tu prirodu. U novije vreme sve
negativnije vidim Rusoa: njegovo obožavanje instinkata i prirode nije, po mom mišljenju, ništa drugo
do salto mortale smisla. U Rusou izvršava ubistvo dekartovski rezon. Zbog toga je naglasak kod njega
više na tome da um nije, nego na tome da instinkt jeste.
U kasnijem uopštenom obliku prirodu sam najpre našao kod Direra. Ne kao jednu sliku, kao
konačno i pouzdano rešenje. To su njegovi neistaknuti mali crteži i skice, kao što su bube, cvetovi,
trave, klice modernog pejsaža. Kopirane po prirodi i s takozvanom vernošću. Ovde vidim da se
javlja moderna iluzija, prirodnost. Severnjak i protestant? Jeste. Ali što je severnjak i protestant,
takode je znak, kao Raskinov oblak, ili zatalasana linija i pod njom riba.
Kasner je bliži. Ali ni u njegovom razlikovanju koje čini između predela i prirode ne mogu da se
skrasim. Naravno, to dvoje se ne sme pobrkati. Priroda je celina, neograničena, a pejsaž je samo od
nje odsečen, proizvoljno odvojen deo. Okvir je pribor pejsaža; priroda nema okvira.
Lepo je ono kako Kasner karakteriše razdoblja. Između Grka i pejsaža su bogovi. U srednjem
veku je više strasti nego perspektive. Renesansa je veliki ćilim. Stil prirode se javlja početkom XIX
veka, i to kod Engleza: Šeli i Tarner.
Razliku između antičkog i modernog pejsaža i nedvosmisleno sam ovako definisao: antički pejsaž
je slika ideje, moderni pak slika stvarnosti.
Ovo do sada je opšte mesto. Ne želim da se pripiše meni. O slikanju ideja, nadam se, imate
obaveštenja. Ne želim da vam opterećujem sećanje onim anegdotama po kojima su ceo stari vek,
srednji vek, pa čak i renesansa omalovažavali stvarnost. Živi čovek i predeo bili su samo prilika da
se naslika sasvim fantastična slika koja odgovara zakonima harmonije. Ta slika nije ni htela da liči na
stvarnost. Deset godina posle smrti niko se više neće sećati pravog Lorenca di Medičija, veli
Mikelanđelo, ali će se njegovoj statui diviti i posle hiljadu godina. Ko zna kakav je bio stvarni Ahil?
Znamo samo ideju Ahila. Kakav je bio vrt nimfe Kalipso? Znamo samo idilu.
Neobično je kako se dugo očuvao idealni predeo. Portre se već odavno slikao po prirodi, kao u
slučaju Đokonde, a predeo iza nje još je uvek bio idealan. Ni moderno doba nije moglo da ga se
potpuno odrekne: o tome svedoče slike Hodlera, Pivisa de Šavana, Beklina, Segantinija.
Međutim, pitanje je zapravo sledeće: nema sumnje da idealni pejsaž ne želi biti istina. Ali da li je
stvarni predeo, koji želi da bude realan, zaista istinit? Idealni predeo je idealan. Stvarni predeo je
zaista stvaran. Ali kako stvari stoje s istinom? Suština moje tvrdnje je da je moderni pejsaž, koji želi
verno da predstavi stvarnost, isto tako malo istinit, kao i antički pejsaž koji želi da predstavi ideju.
Priroda koja se vidi na modernom pejsažu isto je tako malo istinita kao ona koja se vidi na antičkom
pejsažu. Radije se slikao idealni pejsaž, priroda stvarnog predela pak, koji slikaju moderni, isto je
tako daleko od istine kao ideja.
Priroda i istina nisu istovetne. To se ne može dovoljno istaći i u daljem interesu treba zapamtiti:
predstavljanje prirode na modernom pejsažu nema nikakve veze s istinom.
U redu. Moderni pejsaž ne predstavlja ni ideju, ni istinu. Pa šta onda predstavlja? Prirodu.
Odrednica je: priroda. Ali šta to znači priroda?
Neću vas zamarati značenjem grčke reči fisis, latinske natura i naše priroda. Samo ću reći da reči
izvorno nisu imale ništa s istinom. Ono što je prirodno još ne treba da je istinito; zato ono što je
priroda još ne treba da je istina. Priroda i istina se međusobno ne pokrivaju. Kako da to jasnije
kažem?
Dakle, pretpostavka je ovo: u stvarnoj prirodi nema više istine nego u ideji. Time ni izdaleka niko
nije rekao da je stvarna priroda irealna. Pa nije ni ideja. Svi znamo da u ideji postoji veoma ozbiljan
sadržaj realnosti na koji treba računati. Oni koji suprotstavljaju ideju i realnost, govoreći da su one
suprotnosti, da nema ni ideje u realnosti, niti realnosti u ideji, oni stvar ne shvataju. Ideja odista ima
duboko zasnovanu realnost. U svakom slučaju, bar isto toliko kao i takozvana priroda.
Konačno, situacija je takva da istinu ne prikazuju ni ideja ni slika prirode. Ono što od početka
novog veka nazivamo naturalističkim slikarstvom i čija je iluzija takozvana vernost, isto tako malo
liči na istinu kao i ideja. Slike Konstebla ili Rojsdala isto su tako daleko od istine baš kao i freske u
Pompeji, i Verharenov predeo je isto tako daleko kao Homerov vrt nimfe Kalipso. Ubeđen sam da
istinu, odnosno stvarnu situaciju, kako ono što postoji zaista postoji, niko nije naslikao, čak niko nije
ni video i niko ne može ni da naslika, jer niko ne može ni da vidi.
Krenimo od nekog datog slučaja. Predlažem Koroovo delo koje predstavlja šumski put, u
pozadini nekoliko seoskih krovova i crkveni zvonik. Naslov slike: „Staza prema crkvi”. Pogledajte
sliku i priznajte da vam je prvi utisak sledeći: početak je leta, nedeljno jutro, noć je bila sveža i dan
će biti topao, vazduh je, međutim, još svež i u šumi je tišina, jedino se razleže zvuk zvona. Sada vas
pitam: gde ste vi videli početak leta? Na tamnozelenim krošnjama? Po boji neba? Po oblacima? Po
stazi? Gde vidite nedeljno jutro? Gde vidite da je noć bila sveža? Da će dan biti topao? Ne umete da
odgovorite. Priznajem, ne umem ni ja. Ali ako bi se neko usudio da kaže da je ova slika nastala u
septembru i to popodne, ismejao bih ga i preporučio mu da se bavi nečim drugim, jer se u slike ne
razume. Inače, čak sam se usudio da navedem i zvuk zvona, znam da će služba započeti tek kroz četvrt
sata, jer se oglasilo samo prvo zvono.
Pod imenom Prirode već nekoliko stotina godina podrazumevamo ukupnost pojava koje možemo
opaziti. Slika Koroa je samo ovakva pojava. Vazduh, boja šume, sunčeva svetlost, oblak, toplota,
isparenja, zvuk zvona, sve su to takve pojave koje se mogu opaziti i čulima shvatiti, slike koje su
namenjene čulima. A sve to pak nije ništa drugo do priroda kao pojava, kao čulni utisak.
Pogledajte slike Kloda Lorena, ili Ostadea, Teodora Rusoa, Davida Koa, De Vinta, Rembranta,
ili bilo koga drugoga, i videćete isto. Pejsaž će u svakom slučaju hteti da prikaže pojavu. Pojavu a ne
istinu. Da one međusobno nisu jednake, nadam se, znate to. Na ovim slikama postoji osobena mistika
osećanja, nasuprot mistici ideja antičkog pejsaža. Oba pejsaža su mistika i kakav im je odnos s
istinom to se ne može ustanoviti, jer ako o istini i imamo nekakvo mutno osećanje, dovoljno nam je
samo da bismo utvrdili: pejsaž nije istina.
Svakako je bitno olakšanje što od sada više ne tražimo sličnost, vernost modernog pejsaža, da li
je drvo zaista bilo takvo, sunce zaista tako sijalo i more imalo zaista takvu ljubičastu boju. Nema ni
govora o podražavanju.
Moderni pejsaž ne kopira. Prikazuje pojavu. Špengler veli da je čulna pojava kosmički dodir.
Kosmischer Takt. Kosmički ritam. Objasniti kakav je mistični momenat ova čulna pojava, zahtevalo
bi toliko prostora da neću ni pokušati. Preporučujem knjigu Karla Velkiša, pročitajte je i razumećete
da ovu visoku delatnost čovekova duha treba videti u novom tumačenju. Druga dobra knjiga koja se
odnosi na ovo jeste delo In defence of sensuality Dž. K. Pouisa. Samo je žalosno razumevanje
hrišćanstva i pogrešno tumačenje moralne askeze srozalo duhovnu vrednost čulne pojave tamo gde se
ona danas nalazi i predstavlja grešnu radnju koju treba izbegavati. Čulnu pojavu ne treba odbaciti,
nego prodreti u njenu suštinu samu - prožeti je, - produhoviti.
Moderni pejsaž je produhovljenje prirode. Prikazivanje kosmičkog dodira koji dotiče oči. Sada
već valjda razumete zašto na Koroovoj slici upućeni vidi i treba da vidi pre svega letnje jutro, svež
vazduh i da čuje zvuk zvona. Slika prikazuje ovaj dodir. Slika taj ritam sveta. Šuma, staza, krov,
zvonik su važni? Jesu. Jer su to one pojave koje su prikazane. To su oni određeni znaci i hijeroglifi,
kao zatalasana linija i riba. Moderni pejsažista se nikako ne može nagovoriti da naslika vrt nimfe
Kalipso. Izložba na kojoj bi bili izloženi danas idealni pejsaži, ubila bi nas dosadom. U prirodi
tražimo postojeći kosmički dodir, određeni mistični momenat čula. Kakva je veza ovog momenta s
istinskom prirodom? Slike ne prikazuju ono što jeste, nego ono što, kako da kažem: „Jeste”, pod
navodnicima i podvučeno - mislim, ono što je shvaćeno.
Priroda, koju danas vidimo, doživljavamo i čudimo joj se, u koju verujemo i koju nam naši slikari
tako verno predstavljaju, mistično je produbljenje pojava za čula.
Kako sam sada neposredno došao do kraja toka misli, dopustite mi da načinim jedno temeljno
razlikovanje. Mislim da će nam olakšati poslednji korak.
Želim da napravim razliku između sakralnog i profanog predela. Sakralni predeo je uvek
drugačiji iz razdoblja u razdoblje. Takav je vrt nimfe Kalipso, ali i Verharenov predeo. Fantastična
brda na slikama Golgote iz srednjeg veka, idealni predeli dekorativno slikani u pozadini portreta u
doba renesanse, pejsaži na slikama Bern-Džonsa ili Marea, sve je to sakralno.
 Profane predele teže mogu da okarakterišem, i to zbog toga jer imena slikara koji ih slikaju ili
nisam ni čuo, ili sam ih smesta zaboravio. Slike koje spadaju u ovu grupu tradicija naziva kičem.
Profani predeo je kičerajski. Mazarija. Besmisleno i laičko i bedno traćenje boja.
Međutim, ovako to izgleda sasvim aljkavo. Preciznije rečeno: sakralni predeo je onaj iza kojega
se nalazi istina i u kojem je istina; profani predeo je onaj iza kojega nema istine. Istina se ne može
prikazati. Nije ni vidljiva. Istina je nadidejna, nadstvarna, natprirodna, natčulna, natpojavna - istina je
ono što drži ideju, stvarnost, prirodu, pojavu. To je tako. Slikar mora da prikazuje čulnu pojavu i
treba da zna da istinu nikada ne može videti. Pojava je samo znak. Kao zatalasana linija i riba. Uvek
mora da prikazuje znak, ali mora uvek znati: jaoj slici koja je samo znak i ništa više i koja nema
nikakve veze s nedostižnom i neizrazivom i neuvidljivom istinom. Nedostižna je, ali mora biti na
slici; nevidljiva je, ali se mora videti. Ne može se opaziti, ali se mora prikazati a ne može se
prikazati, ali se mora opaziti i samo ona jedna jedina se sme i treba opaziti i prikazati. Ako na slici
nema istine, onda je profana i može se baciti u vatru. Jedino je onda sakralna, odnosno jedino je onda
uzvišena, ako prikazuje istinu.
Otkriće je novog veka da se i bubašvaba može prikazati sakralno (Direr) i odbačeni opušak
cigarete, ne samo uznesenje Bogorodice; za to ima hiljade primera. Znamo da busen trave, most, cvet,
činija jabuka, ako su znak istine, mogu biti i jesu sakralni. A istovremeno znamo da se profano može
prikazati i Hristovo rođenje, i vaskresenje, kao što i za to ima hiljadu primera, mnoštvo podlog i
strašnog kičeraja šeprtljanaca, ako nisu znak istine.
Nečuvena inovacija modernog pejsaža je što je u prvi plan postavljen privid prirode i ovaj svet
privida se koristi da se u dosadašnjim na izgled beznačajnim pojavama obuhvati neuhvatljiva istina
koja postoji u njemu.
Šta predstavlja? Muvu? Kapljicu kiše? Ruku? Brdo? Maslinov gaj? Svejedno. Slika naslikana po
pešačkom mostu može biti istinskija od Veronikinog ubrusa, ako je u njemu sakralni čulni dodir.
Moderno slikarstvo je očitovanje sakralnih mogućnosti u čulnim pojavama.
Na pitanje, šta ovde znači pojam sakralno, odgovoriti je jednostavno. Sakralno znači sveto. A
sveto znači ono što jeste. Što zaista jeste. Što nije površno, nije prolazno nije privremeno - nego je
biće, večno besmrtno. Dakle, ne ono što će proći, nego ono što - jeste. Što je istina. Uvek je istina i
svuda je istina. Što stvarno jeste. A ono pak što je i večno, i životno, i besmrtno, i istina, što je sveto,
što je sakralno, što jeste, to je Jedno jedino na svetu.
Vodič za drugi svet
(Zadržano pravo na grešku)

Veoma precizno mora gađati onaj koji želi

da pogodi tačno pored cilja

Neprekidna zainteresovanost za drugi svet, a nasuprot tome malen broj manjkavih i retkih
zabeležaka novijeg vremena o drugom svetu pobudila je nameru izdavača da sklopi ovu knjižicu, i
time načini uslugu svima koji putuju na drugi svet. Izdanje je naročito postalo nužno zato što su
zastarele ili se pogubile one grandiozne knjige koje su ranije objavljene o ovom predmetu. Počev od
navodno Totove Knjige mrtvih do Svedenborga iz XVIII veka, veoma mnogo ovakvih knjiga je bilo u
upotrebi. Međutim, sve knjige poseduju manu, gledano okom savremenog čoveka, što su sasvim
graditeljskog i religioznog smera, i tako uopšte ne uzimaju u obzir ona praktična gledišta koja
ponajviše interesuju čoveka modernog vremena.
Tako na primer, moderni čovek koji stigne na drugi svet, shodno onome što je naučio na zemlji
najpre se interesuje za Raj, Čistilište i Pakao. Tu putnika odmah dočeka iznenađenje. Misli da je
Drugi svet sastavljen samo iz ova tri dela. A nasuprot tome prava situacija je da su Raj, Čistilište i
Pakao samo deo drugog sveta, tako malecak i tako beznačajan da većina putnika boravi tamo već
mnogo hiljada godina, ali ni u jednom, ni u drugom još nikada nisu boravili. Šta je tome uzrok putnik
će smesta razumeti čim poseti ova mesta.
Raj podseća na najbolje letovalište, po mišljenju nekih na Nicu. Ulaz je prvobitno vezan za
komplikovan postupak. Čovek mora da preda molbu, kojoj treba da priključi biografiju, krštenicu,
moralno svedočanstvo i posmrtnicu. Ovo poslednje je bilo neophodno jer je vladala sumnja da će se
eventualno provlačiti i živi ljudi (vidi Odisej, Vergilije, Dante). Pored toga mora se potpisati
obaveza kojom se molilac zavetuje da po svojim najdubljim uverenjima priapda Raju. Akta dolaze
pred komisiju, koja donosi odluku. Ako je odluka bila povoljna i utvrđena opravdanost zahteva,
čovek bi bio stavljen na pregled sličan regrutaciji, a potom i kontrolu duše. U slučaju povoljnog
ishoda dotični bi potom bio obučen, odnosno izdavan je nalog centralnom magazinu da da sve što
sleduje mrtvome, i na osnovu relativno jednostavnog obreda, kada se čovek morao zakleti da će u
Raju svom snagom i trudom itd., na koncu bi mu bilo izabrano bilbijsko ime i bio bi propušten.
Međutim, prvobitno zamišljeni postupak nikada nije stupio na snagu. Danas je situacija takva da
onaj ko hoće da uđe, treba da potpiše jednu već pripremljenu, šematičnu blanketu, prema tom tekstu
duša dotičnoga iz dubine oseća da je njen zahtev za Rajem opravdan. Potpiše i upravnik pomoćne
službe, i čovek odmah dobija belu odeću, knjigu psalama, porciju i ključ. Ovakva situacija je nastala
zato što je Raj najlošiji pogon drugog sveta. Ne samo zbog toga što je verovatno najdosadnije mesto,
nego i zbog toga što ceo niz teških i manje teških zloupotreba čini boravak gotovo nepodnošljivim.
Opskrba Raja je loša. Generalni direktor ne vodi računa o poslovima, razni savetnici, direktori,
nadzornici haraju kako je koga volja. Prema propisima porcija svakog stanovnika bi trebalo da se
dva puta napuni manom, i trebalo bi da primi i pola litra nektara. Sledovanja su se smanjila, i danas
umrli jedva da prima pola porcije. I kvalitet je potpuno loš. Svakodnevna je pojava da se ne služi
sveža mana, nego buđava, užegla, prozukla, a nektar je kiselkast, mutan i prema mnogima kao raso od
krastavaca.
Prijave ništa ne pomažu. Akti se gube u administrativnim stranputicama. Žalili su se i generalnom
direktoru, on je i obećao da će pokrenuti strogu istragu, ali se ništa nije dogodilo.
Ali ono što istinski čini nepodnošljivim boravak u Raju jeste ponašanje hurija. Hurije su žene
koje su prispele ovamo jer na zemlji nisu imale ljubavi. Raj je prepun ovakvih žena. Slatko se smeše,
bez gracije, čari i topline, najbljutavija su mešavina drolja i sladunjavog morala, kao što se priča,
smesta otpočinju razgovor sa svakim muškarcem, izazivaju ih, nameću im se, pevaju falš. Čovek ih se
ne može otresti. Nema ni časa dana kad bi bilo sigurno da neće doći i početi izazovno da se ponašaju.
Situacija nije naročito privlačna. Raj veoma loše posluje. Više puta je već bilo reči da se pogon
ukine ili da se preuredi u nešto drugo. To se, do sada, još nije zbilo, jer još nije nađeno nešto što bi
moglo zameniti Raj.
Ako Raj ponajviše liči na letovalište, onda Čistilište liči na bolnicu ili na sanatorijum. Na
drugom svetu vlada uglavnom ubeđenje da ovamo stižu oni ljudi koji nemaju samopouzdanja, koji su
neurastenici, šizofreničari, hipohondri, manijaci i mazohisti. Prvobitni propisi su i ovde bili prilično
strogi. Trebalo je dokazati opravdanost zahteva i onda bi komisija Čistilišta odredila način
ispaštanja. Danas već preminuli s organima kontrole sami mogu da se dogovore oko kure, čak i bez
kontrole mogu da koriste način lečenja kakav žele.
Ceo život u Čistilištu vrti se oko bolesti, greha, krivice, greške, patnje, nevolje, grča, čira,
sakatosti. Ljudi sve vreme ispunjavaju time što proučavaju svoje grehove i bolesti, čitaju velike
knjige o načinima lečenja, o tome razgovaraju, međusobno se analiziraju, izmenjuju savete, pišu sve
novije i novije velike knjige o najrazličitijim nevoljama. Čistilište je mesto za kult bolesti. Ljudi zbog
toga dolaze ovamo da bi se oslobodili svojih grehova, ali je oslobođenje u ovoj sredini potpuno
nemoguće. Kura, način lečenja, operacija, askeza, jod, hloroform, etar, složeni rezovi, intervencije,
lečenje, purgativ. Čistilište čine nepodnošljivim bolničarke. Svojom higijenskom histerijom nikoga ni
za trenutak ne ostavljaju na miru. Inače se sustižu kursevi pokajanja a najnoviji potez je osnivanje
osmorazredne škole kukanja, gde veoma čuveni stručnjaci održavaju predavanja.
Kao što se vidi, prava situacija uopšte ne odgovara zamislima zemnog čoveka, i otuda je
preporučljivo da se drugi svet upozna stručno, na način bedekerski.

Cena puta

Cena je prema zahtevima veoma različita. Luksuzno putovanje, sporim putem, udobno, spavaćim
kolima i s potpunom opskrbom košta 6.500 livorina. (Livorin je novčana jedinica drugog sveta.)
Posluga je posebna, u proseku deset posto. Prvi razred je 5.000 livorina, drugi 4.500 livorina, treći
3.000. Turistički razred 2.650, potpalublje 2.500. Bez opskrbe 33 posto je jevtinije. Može se tražiti i
povlastica, ali se nikada ne daje.
Troškovi putovanja na drugi svet moraju se namiriti u toku jedne godine računajući od prispeća.
Može i na otplatu.

Dolazak

Već Eshil piše da na ulazu u drugi svet čoveka sačekuje Telefosa. Grci su uopšte znali da čoveka,
dok se orijentiše, vodi Psihopompos. Psihopompos je, današnjim terminom, vodič. Lako se
prepoznaje po crvenom švajcarskom kačketu. Dnevno 2,50 livorina.
Prelaz preko granice obično ne prođe glatko. Carina je stroga, nikakav strani predmet se ne sme
uneti na drugi svet, čak i ako čovek za to želi da nešto plati. Kao što je Gete rekao, na put se mogu
poneti samo izobražena svojstva. Postoje oni koji toga uopšte nemaju, i otuda su prinuđeni da stižu
praznih ruku.
Na granici je postavljen muzej oduzetih predmeta, i vredi ga pogledati. Ima svakakvih predmeta:
maramice, uvelo cveće, tračice, što podseća na dragu, muža, ženu, dete, one ostale na zemlji; ima tu
podosta novca, naročito zlata, odeće, fizičke lepote, ima knjiga, prosjačkih torbi, konja, pasa, sablji,
svega čemu je čovek bio privržen. Granična straža ne zna za milost, sve oduzima, predmeti se moraju
ostaviti, čak i uspomene na njih.
Opšte je poznato da je granica drugog sveta, reka Stiks duboka voda i veoma nemirna toka, šverc
preko nje je nemoguć. S druge strane reke inače neprekidno krstare stalne granične patrole, obale se
osvetljavaju reflektorima, i do sada niko nije uspeo da preko granice prošvercuje neki zabranjeni
predmet, uspomenu itd.
Pod uticajima nekih učenja na zemlji su se raširila shvatanja da se na granici razdvajaju čovekova
dobra i loša svojstva, dobra idu u Raj, loša u Pakao. To uopšte nije tačno. Ličnost ostaje cela, samo
se oduzima ono što joj strogo ne pripada. Neki su pokušali da se posluže protekcijom, ali pozivanje
na pisma, rodbinu i sl. do sada su u svim slučajevima ostala bez rezultata.

Jezik

Na zemlji ne postoji jezik sličan jeziku drugog sveta. Po specifičnom zvučanju ponajviše liči na
štektanje srednje-afričkih patuljastih naroda, sistem mu je pak za čoveka nezamislivo komplikovan.
Naročitu ulogu imaju poluglasovi, dvoglasi, grleni glasovi, nosni glasovi, mjaukanje i jedan glas koji
se obeležava ***, i koji se izgovara prprpr, kao kad čovek pljuje.
Nema pravila za menjanje imenica. Menjanje svake imenice razlikuje se po svemu od svake
druge. Jezik ne zna za stalne nastavke i tvorbene sufikse. Poneka imenica ima devet padeža, poneka
šest, neka dva, druga jedanaest, ili upravo trideset i osam.

Primer:
zemlja = mjachtorr
zemlji = mjaturrnu
zemlju = mjachterke
prizemlje = tamkovijj
iznad zemlje = kakap
ispod zemlje = imbarna

U određenom pogledu pak menjaju se i same reči. Ako neko hoće da kaže: ispod zemlje sam, on
to neće izraziti prema gramatici sa imbarne, nego će se reći: njujj konto torko broko prprpr.

Promena reči anđeo:

anđelu = rrr
anđela = cijjcee
anđeoski = buhh
od anđela = imlador

Primedba: iskrsavaju i neočekivane komplikacije, i to u izobilju. Npr. pomenuta reč imlador ne

samo da znači od anđela nego znači i sledeće: od Anđelovih krila, polukrvno dete poreklom od
anđela, ekskrementum anđela, ali znači i: tužan.
 Ne postoje pravila za glagolsku promenu isto kao ni za imensku. Lice uvek zavisi od toga o koliko
je lica reč. To užasno otežava ovaj jezik. Jer postoji jednina, dvojina, trojina, četvorina, desetina,
osamdesetina, sve do petsto četrdeset i šest. Odmah treba dodati: u običnom jeziku. Jer u književnom
jeziku ima još dalje sve do hiljadu sto šezdeset i dva. Zašto baš dotle? Niko ne zna, mada je o tome
napisano mnogo velikih knjiga.
Primer:
idem = bet
dvojica idemo = bubini
trojica idemo = ferkama
četvorica idemo = terte
petorica idemo = tarkama
šestorica idemo = šazaj
sto trideset dvojica idemo = temeleghamba
uopšte: mnogo nas ide = njamagaime
petsto četrdeset i šestorica idemo = irileprprpr

Stvari se pak ni ovde ne slažu. Jer ako neko kaže: mnogo nas ide u grad, to se ne izražava
propisno prema gramatici: irileprprpr, nego se kaže: nen ikunsju caft njulo toff ch.

Nekoliko uobičajenih fraza:

dobar dan = imemama jakurtuk
kako ste? = pipipi
hvala = ija banakafur eskejte valahen ksesitijaprprpr
dobro sam = s
gde je? = iskiki
WC = pampipamses
laku noć = uvauvau
molim = i i
hleb = buuchuu

Važna primedba: prilikom izgovaranja reči jezika drugog sveta brižljivo treba paziti na
karakterističan pevni akcenat. Nema pravila za mesto akcenta, niti se to može iz knjiga naučiti. Čovek
samo vežbom može naučiti ispravno pevanje.

Pismo

Pismo je, izgleda, kombinacija grčkog, klinastog i kineskog pisma. Razlikuju se tri vrste pisma.
Pvo je fonetsko ili glasovno pismo, u kome ima ukupno sto četrdeset i četiri glasa. Drugo je
takozvano slogovno pismo i u njemu postoji devedeset hiljada slogova. Treće je pojmovno pismo u
kojem se zna za milion i trista hiljada pojmova.
Prvo pismo koriste trgovci, zanatlije i novinari. Ono se uči i u osnovnoj školi.
Primer:
# X + * 0 - što se čita: huiprprpr jamhauč kairtimo. Značenje: Praneman.
Slogovno pismo se uči u srednjoj školi i koristi u višoj književnosti. Slogovno pismo jeste jezik i
način pisanja tzv. scriptura inferna, suda, zakona itd.
 Tri pisma se ne poklapaju uvek. Isti znak u različitim načinima pisanja označava druge reči. Tako,
na primer, postoji znak koji kada se čita prema jednom pismu znači kontrolor javne bezbednosti (tako
se naziva policajac), prema drugom pismu znači susnežicu, a prema trećem lisnu vaš.

Novčana jedinica

Novčana jedinica drugog sveta je livorin. Idealna nominalna vrednost jednog livorina jeste 44
orje, jedna orja 16 šikirija, jedan šikiri 252 buma.
Na pitanje zašto su ovi brojevi tako nepravilni, niko ne zna da pruži zadovoljavajući odgovor.
Situacija s novcem je isto tako mutna kao i situacija s jezikom i pismom. Tako postoje tri vrste
livorina: zlatni, srebrni i papirni. Međutim, zlatni vredi najmanje (38 orji), sledi papirni (42 orje),
najskuplji je srebrni (43,5 orje). Orji pak ima četiri vrste: zlatna, srebrna, papirna i takozvana
kreditna orja koja ima i svoj berzanski kurs. Obično se koleba između četrnaest i petnaest šikirija.
Međutim, šikirija već ima šest vrsta: zlatna, srebrna, paprina, kreditna, rentijerska i carska. Bum je
sitniš. Više od polovine buma u prometu jeste falsifikat. (Više o novcu u poglavlju „Državni
poslovi”.)

Računanje vremena

Računanje vremena na drugom svetu je veoma prosto. Sat ima 33 minuta, minut 33 sekunde, dani
imaju 33 sata, meseci 33 dana, godina 33 meseca. Imena meseci: tironin, deva, gagori, cucame, belen
itd.
Nazivi undecimalnih dana: tot, lot, balot, lolot, tobolot, bolotot, lotobot, otolobot, botololot,
tololobob, ke.
Prvi dan prve undecimale, druge drugog, treće trećeg, praznik su svakog meseca i neradan dan.

Kupalište

Veliko javno kupalište nalazi se neposredno pored ulaza. Ulaznica 10 šikirija. Na ogromnom
prostoru odjednom može da se kupa hiljadu šesto miliona ljudi. To je tzv. Seksi. Na mnogim mestima
manja kupališta. Po hotelima sobama pripadaju besplatna kupatila s masažom i erotikom. Kupanje se
obavlja bez bilo kakve odeće. Na slobodnim kupalištima nema kabina, svako odlaže odeću gde god
hoće, i uzima onu odeću koja mu se dopada. Kult kupanja je veoma razvijen na drugom svetu, a u
modi su noćna kupanja. Isporuka svetlosti je državni monopol (vidi opširnije u poglavlju „Državni
poslovi”.) Noćno kupanje je skuplje (12 šikirija). Za partnera u kupanju može se pozvati bilo ko na
ulici, u hotelu, u restoranu, a žene sasvim izuzetno odbijaju poziv.
Primedba: zajedničko kupanje muškarca i žene prema propisima strogo je zabranjeno. Ko bude
uhvaćen, kažnjava se teškom globom i tamnicom. Činjenica je pak da na ulicama, trgovima,
restoranima, kafanama, zajedničko kupanje je javna i stalna tema razgovora, čak i među zvaničnim
ličnostima, sudijama, policajcima i ministrima, a u Seksiju nikada se ne kupa sam muškarac ili sama
žena, niti su se sami kupali. Ova pojava je strogo vezana s društvenim poretkom drugog sveta.

Društvo

Na drugom svetu je najteže razumeti, prihvatiti i navići se na oblike dodira u društvenom životu.
Ali odmah treba dodati, treba odustati od bilo kakvih pokušaja koji se odnose na razumevanje. Ne
može se ništa razumeti. Društvo se deli na 493 kaste, svaka kasta ima uniformu i oslovljavanje.
Članovi kaste se drugačije pozdravljaju između sebe, nego što pozdravljaju gornje i donje kaste.
Kasta zvana „žuti uložak” (bave se klistiranjem) pripadnike svoje kaste pozdravlja na taj način što
kruto ispruže levu ruku i pokažu šipak. Gornje kaste na taj način što oba dlana stavljaju na svoju
stražnjicu i počinju da skaču u mestu. Donje kaste pak na taj način što nokat palca desne ruke kuckaju
o zube. Žuti ulošci pripadaju nižim kastama, i niže od njih ima samo četrnaest kasti. To su: perači
pasa, podvodači, ulični prodavci, kolporteri, sapundžije, pljačkaši leševa, detektivi, anonimni
dostavljači pisama, šefovi administracije, čistači ulica, filmske zvezde, plesači na parketu, čistači
klozeta i lažni proroci.
U oslovljavanju uvek treba označiti kastu. Postoje tri oznake: visokodostojanstveni,
srednjedostojanstveni i malodostojanstveni. (Oslovljavanja niža od dostojanstvenog ukinuo je
demokratski parlament.) Džeparoša, na primer, ovako treba osloviti: „Malo-srednjedostojanstveni,
vanredno uspešni u džeparnju, više puta dostojno nagrađivani, X. Y.” Kod 106. kaste (denuncijanti)
počinje srednjedostojanstvenost, kod 224. visokodostojanstvenost. Naravno, postoje
visoko-malodostojanstveni (šoferi),
visoko-srednjedostojanstveni (sitni kradljivci),
visoko-visokodostojanstveni (falsifikatori novca) i
glavno-visokodostojanstveni (dželati).
Imena na drugom svetu imaju naročitu važnost. Ako se neko na smrtnom času jednostavno zvao
Ferenc Varga, on posle izvesnog vremena postaje Vargha, pa Wargha, kasnije Whargha, potom
Wharrgha, na koncu Wharrghaa, sve uz pomoć dokumenata koja su mu, za dobre pare, izradili
zvanični falsifikatori dokumenata (432. kasta, glavno-visoko-glavno-dostojanstveni). Može pribaviti i
tri plemićka predikata, i tako će se zvati; Ferenc Warghatestocrevac- Wharrgha od Šancograda, od
Bunaro-Tužnovaca i od Gornje Plemenite Zvonare.
Ako se neko nazove oceubicom (146. kasta), nije tolika uvreda kao kad se neko oslovi
neodgovarajućim odnosima na drugom svetu.
Posebno treba govoriti o odlikovanjima i o oslovljavanjima koja idu uz to. Zapravo niko ne može
da istupi iz svoje kaste, ali ako se neko istakne na nekom području, može postati počasni član više
kaste. Onda on može da koristi sva oslovljavanja i oznake i način njegovog pozdravljanja je primeren
višoj kasti, jedino administrativno ostaje u izvornoj kasti. Iz kaste može istupiti ako je odlikovan.
Postoje četiri vrste odlikovanja: zvanično vladino, crkveno, poluzvanično vladino i kastinsko.
Zvaničnih ima 118 vrsta. Najviše je „Red velike Kukavice” (zlatna alka za nos, naušnice, kaciga,
zlatni talar, dugi mač, mamuze, lažna brada do kolena), najniže je oslovljavanje vitezom drugog
sveta: nižimali-srednji- dostojanstveni milostivi glavni vitez; u novije vreme zaživeli su naziv ban i
njegov rang (ljubičast kaftan, crni cilinder, lanac oko vrata, na grudima i na leđima somotski krug
boje krvi). Crkvenih, poluzvaničnih i kastinskih odlikovanja ima ukupno 113689, ali svake godine ih
biva sve više i više.

Nauka

O nauci drugog sveta lako je steći pojam iz knjige koja se pojavila u najnovije vreme, i ubrzo je
dostigla 1.468 izdanja. Autor knjige je Arfanaks Natanael, botaničar poreklom iz drevne Persije, koji
je napisao monografiju o jednoj od biljnih vrsta drugog sveta, o takozvanom crnom birčenu. Do sada
je objavljeno 29 tomova dela, ali to je manje od polovine celine. Značaj mu je što naučni duh
postavlja na sasvim nove osnove. Crni birčen za svoj uspeh može da zahvali stručnosti. Sadržaj
prvog toma (1.288 strana) može da pruži uvid. Navodimo ga:
Prvi predgovor za prvi predgovor
Drugi predgovor za prvi predgovor
Treći predgovor za prvi predgovor
Prvi predgovor
Dopuna prvog predgovora
Beleška uz predgovor
Beleška uz dopunu
Prvi predgovor za drugi predgovor
Drugi predgovor za drugi predgovor
Uvod za treći predgovor drugog pogovora
Primedba uz uvod
Prva beleška
Druga beleška
Dodatak
Pogovor uz dodatak
Beleška uz pogovor
Komentar uz belešku pogovora
Drugi pogovor
Prva beleška
Druga beleška
Uvod u prvi predgovor trećeg predgovora
Beleške za prvi predgovor trećeg predgovora, itd., itd.
Naslov drugog toma je: Prolegomena. Trećeg: Preduslovi. Četvrtog: Osam beleški uz
prolegomenu i preduslove (sadrži presudne dokaze s gledišta metodologije). Peti i šesti tom: Opšti
uvod. Tom sedmi, osmi, deveti i deseti jesu podroban uvod. Od jedanaestog do dvadeset i osmog
toma autor vrši rekapitulaciju rezultata i dopunjava delo beleškama. U dvadeset i osmom tomu se prvi
put pojavljuje naziv crni birčen, na 864. stranici, dole, u 92. belešci. Ovaj tom inače, kao što
pokazuje i naslov (Opšti pregled prethodnih događaja i preduslova za prvo poglavlje), već prelazi na
sam predmet.

Geografski položaj

Geografski položaj, odnosno kosmički položaj drugog sveta sasvim je neizvestan. Ko ovamo
stigne, u čudu će se pitati što ovi stanovnici neprekidno raspravljaju: da li postoji drugi svet ili ne
postoji? Mnogi tvrde da postoji. Ovde, međutim, iskrsavaju mnoge teškoće, jer za tu tvrdnju nema ni
jednog jedinog podatka. Suprotna strana, koja tvrdi da ne postoji drugi svet, obilno navodi argumente.
Može da dokaže da na ovom mestu nema kretanja, ali ni mira: nema konstantnosti, ali ni promene;
nema zvuka, ali ni nemosti, a gde nečega nema, ali nema ni njegove suprotnosti, takvo mesto je
nepostojeće mesto.
Međutim, nevolja se nalazi i ovde, jer ako ga nema, kako se onda ipak može znati da ga nema? Na
to je mislilac Filip Harison, engleski kapelan iz XVII veka, koji je bio obešen zbog pljačke crkve,
osnovao svoju školu i objavio da drugi svet postoji zato, jer ga nema, odnosno nema ga, jer postoji.
Drugi svet, naime, nije realno mesto koje stvarno postoji, koje ima svoj kosmički položaj i
rasprostiranje, već je prinudna situacija stanja umrlih, što sledi iz njihove smrti. To je takozvani
needs position, odnosno teorija o prinudnoj situaciji, drugačije Harisonov nonsens.
Harisonovci, kao što se vidi, stoje sasvim na osnovama subjektivnog idealizma, odnosno na
osnovu čoveka dolaze do zaključka o drugom svetu. Njima se suprotstavio Arčibald Pelcvurm,
obućarski kalfa iz Nemačke, koji je osnovao školu kritičkog realizma, i tvrdi da svet, bilo kakav da
je, ma i drugi svet, ipak je samo svet, i tako treba da bude. Šta znamo o njemu, drugostepeno je
pitanje. Pozitivisti su odbacili obe teorije, i rekli su da će oni, potpuno potiskujući u pozadinu
metafizička pitanja, stati u službu života, i na praktičnoj osnovi će tragati za rešenjem. Naravno, kao
što kaže najnovije formirana škola, i ovde ima nevolja, jer kako oni žele da budu u službi života kada
su svi mrtvi, drugo, kako hoće da budu na praktičnoj osnovi i da traže rešenje kada nema ni prakse, ni
rešenja.
Po tome se vidi da je kosmička situacija drugog sveta neizvesna koliko nešto uopšte i može biti
nesigurno. Situacija s granicama je upravo takva. Kretale su već brojne ekspedicije kako bi utvrdile
granice drugog sveta, ali se svaka vratila bez rezultata. I mišljenje zvezdoznanaca je labilno. Po
učenju jedne škole granica postoji, ali u beskrajnoj daljini, koja se procenjuje na 123 milijarde
elektro bramarbasa. Jedan elektro bramarbas iznosi 1177,689 pert nada. Jedan pert nad iznosi 549 i
jednu trećinu sekstilija svetlosne godine.

Državni poslovi

Za one koji pristižu državni poslovi drugog sveta su najpre veoma komplikovani. Ministarstvo je
neprekidno isto, i to ne zato što vlada još nije pala, nego i zato ako bude pala, isti će ponovo zauzeti
ministarske fotelje; samo će poredak biti drugi. Navodno, interesni krug koji stoji iza vlade i
organizovani činovnički aparat koji opslužuje upravu, čvrsto drže ministarstvo.
Prastanovništvo, prvi mrtvi kažu da je u njihovo vreme situacija bila relativno podnošljiva i nije
bilo opšte oskudice. Istina, porez se morao plaćati, i bilo kako bilo, uvek je postojao budžetski
deficit. Kasnije je sve više rasla korupcija, ali vreme, prostor, granica, oblik, boja, svetlost, zvuk,
jezik, umetnost, predeo i sve ostalo što je bilo važno i za biće drugog sveta - ostajalo je još uvek
netaknuto. Međutim, lagano, gotovo neprimetno sve je nestajalo. U interesu uravnoteženja održavanja
države kancelar je smanjivao opskrbu čas svetlosti, čas zvuka, čas prostora. Svi su znali da su to
zdipile njegove kreature, odnosno stavile sebi u džep, ali niko nije znao gde su dođavola to sakrili,
jer nigde nije bilo traga.
Na početku istorijskih vremena, kada je prva dinastija na zemlji organizovala prvu državu u
Brigariji, promet novcem je ukinut. Potrošen je sav novac i ekonomija drugog sveta bila je prinuđena
da organizuje trgovinu na kredit. Ali ministri su počeli otpisivati i kredite. Kasnije se prešlo na
svetlosnu trgovinu, potom na zvučnu trgovinu. Ali nestala je i svetlost i zvuk je nestao. Sada je već
svaki promet postao iluzija, ali u doba nastanka rimskog carstva lagano su počele da nestaju i iluzije,
čak je nestao i sam promet.
U političkoj situaciji se najpre ispoljavaju osobenosti bića drugog sveta: tama bića. Prema
pojedinim piscima teorija potpun raspad politike pripisan je kapitalističkom duhu uprave. Formirana
je partija koja je htela da državni život uredi po uzoru na socijalizam. Stvarna situacija je, izgleda,
mnogo teža. Stav vlade je nedvosmisleno skriveni banditizam; sva dogovorna i dobro plaćena mesta
zaista popunjavaju miljenici vlade koji se ponašaju neodgovorno i obesno. Korupcija i duh cinične
pljačke ne izviru iz politike. U politici se odražava degeneracija bića drugog sveta i uzrok za to ne
treba tražiti ni u upravi, ni u narodu. Degeneracija je svetski proces, odnosno: osnovno stanje života
ovde je tama.
Tako nastaje situacija, koju vidi stranac i na koju se tako teško privikava, da stanovnici drugog
sveta govore o određenim stvarima kao što su: dolazak, carinska kontrola, novac, vreme, hotel, stan,
kupalište, muškarci, žene, a svega toga zapravo nema nigde.
Pretpostavimo da se u novinama pojavi članak o tome da su maskirani bakteriolozi, na autoputu
između Jokohame i Sinsinatija, napali i opljačkali jednu školu za bebe. Ili ovakav naslov: Nožem
ubio svog ubicu i pevajući otišao u smrt. Ili se u listu pojavljuje članak koji zbog korupcije poziva na
odgovornost vladu. Nasuprot tome stvarnost je da nema ni novina, ni maski, autoputa, ubice, smrti,
nema napada, ni korupcije, nema ni vlade, ne pojavljuju se novine, nema jezika i niko ne čita. A da
novinara uprava kazni i zatvori? Kazna! Zatvor! To bi drugi svet ismejao kad bi ih bilo, ko zna,
možda bi ih dočekao s radošću, u slučaju kad bi umeo da se smeje ili raduje.
Ali, vara se svako ako misli da je reč o mašti, odnosno da stanovnici drugog sveta žive pritisnuti
masovnim fiks-idejama. Navodno, bio je jedan takav svet, ali su ga uklonili korumpirani vidovi
vlasti. Istoričari stalno raspravljaju o tome, a takozvana realistična istorija zauzima gledište da najpre
treba odlučiti da li je drugi svet ikada raspolagao stvarnim svojstvom sveta ili nije.
Zemaljski čovek je posle svega sklon da kaže da je na drugom svetu nepouzdana i
najelementarnija stvarnost, odnosno o njoj ne vredi ni govoriti. to je sasvim pogrešno. Ovde nije reč
ni o elementu, ni o stvarnosti, niti o neizvesnosti. Stvari na neki način postoje, ali jedino, moglo bi se
reći: u prenesenom značenju, drugačije rečeno: u smislu prenetom na drugi svet. A šta je taj smisao,
to je u najvećoj meri ostalo maglovito i gubi se i rasipa, što se rastače u beskrajnoj nekontrolisanosti.

Kratka primedba

Sve ovo je tek nešto što je važno za čoveka s ovoga sveta. Dospevši na drugi svet, naime, čovek
sve uspomene - i ostalo što čoveku strogo ne pripada - mora odložiti i mora zaboraviti. Na onoj strani
o tome niko ne govori, ništa se ne pojavljuje. Nema. To je ono, na drugom svetu nigde nema velikih
ljudi. Ni slikara, ni državnika, ni asketa, ni filozofa, ni pesnika, ni svetaca, ni proroka, u slici sveta
čoveka drugog sveta sasvim i savršeno nema velikih ljudi. Gde su? Ne zna se. Možda su se skupili na
jednom mestu? Malo verovatno. Borave na posebnom delu drugog sveta? Ne. Možda imaju sopstveni
drugi svet? Potpuno isključeno. Sigurno je da u onom drugom svetu koji je - bilo kako da stoje stvari
- ipak samo drugi svet, u tom drugom svetu uopšte nema velikih ljudi. Naravno, ovo objašnjenje ne
znači ništa za one koji se nalaze tamo, jer kad pristignu, moraju da zaborave. Za one koji ovde žive
možda nešto objašnjava.
Pedokratija

Razuzureni se obratio Ružoplaštom:

- Državama je zavladao nered. Stvari su se toliko zakomplikovale da je znanje upućenih doživelo
krah. Šta bi trebalo činiti?
- Stari su govorili da tada vlast treba poveriti seljaku; stariji su govorili da je treba predati
divljaku; još stariji da vlast treba poveriti ženi.
- A šta ti kažeš?
- Bez obzira da li državama vlada nered ili red, vlast bih poverio petogodišnjem detetu.
- Zašto je ti sam ne prihvatiš?
- Jer već znam da načinim razliku između dobra i zla; jer ljude procenjujem prema koristi od njih
a ne prema njihovom licu; jer mi se ruka već privikla na rad i zaboraviia je da se igra; jer mislim da
bih bio dobar kralj kad bih ljude želeo da učinim srećnima; i na koncu, jer sam već iskusan.
- Star si i mudar. Ali, reci, ako već znaš, nisi li neznalica? Ako si grešan, nevin? Ako ne deluješ,
nisi li ponovo zadobio snagu za delatnost? Ako si već sazreo, nisi li ponovo dete?
- Današnjeg čoveka je sustigla kob. Državama je zavladao nered i stvari su se već toliko
zakomplikovale da je znanje upućenih doživelo krah. Kako se to moglo dogoditi? Verovali su da će
mali nered ukinuti čovek malog znanja, veliki nered čovek velikog znanja, veoma veliki nered pak
čovek veoma velikog znanja. Realnim je nazivan onaj čovek koji je bio lukav i opak. U takvom
čoveku, kao što veli stara mudrost, sjedinjuje se znanje anđela i iskustvo đavola. Iza misli postoji
zadnja misao, u veri njegovoj zlonamemost. Nema ni u koga poverenja, sumnja u svaku reč, i kad je
već prepun zadnjih misli, zlonamernosti, nepoverenja i sumnji, jer za svakoga pretpostavlja da je
lažov i lopov i tašt i bezdušan, on onda veruje da je svet savršeno upoznao i spolja i iznutra. Ubeđen
je da će gramzivac pribaviti imanje i podlac mora biti onaj koji je pribavio ugled. E pa sad, saberi
sve što sam rekao: lukav i opak, zlonameran i nepoverljvi, sumnjičav i prepun zadnjih misli, reci,
kakav je svet ovakvog čoveka? Gomila drskih i razmetljivih nitkova koji se svađaju oko vlasti, oko
imanja i oko uživanja. To je onaj čovek koji nema iluzija i kada neko kaže: plemenit - žmirkajući
odgovara: znam ja. On je čovek koga je život naučio. On je čovek koji je završio školu. Naučio je
ono što je prosto i podlo i podmuklo. Važno je da nadmaši prevarante i proneveritelje i lažove i
razbojnike i teroriste. I kada je nadmašio prvu generaciju, odgajio je takvo dete koje je i njega
nadmašilo. Sledeća generacija je i njega nadmašila, a sledeća čak i prethodnu. Na koncu svako je
postao tako iskusan u nitkovluku, prljavštini, gnusobama i nasilju da više nisu mogli jedni druge da
nadmaše, nisu mogli da se međusobno varaju i nisu mogli da jedni drugima zabiju nož u leđa. Jedni
drugima više nisu mogli da poveruju ni jednu jedinu reč, jedni o drugima su pretpostavljali samo
ordinarno nasilje, ništa drugo. Pobediće onaj, verovali su, ko je veći nitkov i došlo je vreme kad su
svi bili podjednaki nitkovi. I tako je državama zavladao nered i već je i znanje upućenih doživelo
krah. Svako je postao tako realan da ništa nije mogao poverovati. Eto posrnulog čovečanstva koje je
izgubilo svoju nevinost, čovečanstva koje veruje da je smisao pokvarenosti koja se u njemu nalazi.
Zato stari govore da vlast tada treba poveriti seljaku, jer seljak još nije pokvaren; zbog toga kažu da
vlast treba poveriti divljaku, jer je divljak nevin; zbog toga kažu još stariji da vlast treba poveriti
ženi, jer je žena neiskusna. Svet ponovo treba poveriti nepokvarenom, nevinom i neiskusnom. I zbog
toga ja kažem da vladavinu treba poveriti petogodišnjem detetu, jer dete nije realno. Dete nije
ograničeno, nema principe, ne zna ni za dobro, niti za zlo, samo se smeje i igra se. A igra je najveća
misterija: to je nežnost duha. Dete ima srce i nema predrasuda, ne poznaje odnose vlasti i pre bi mu
dosadila vladavina nego što bi palo. Kalcvo olakšanje! Posle zaglupavljenog srca u realitetu konačno
neko ko nema iskustva, nego raspoloženje, kome nije važno uživanje, nego radost, ne vlast, nego
istina - ne imanje, nego lepota. Da li si video dete koje sedi i igra se u pesku? Nema od njega
ozbiljnijeg bića. Čak: nema stručnijeg. Sve što čini radi dobrodušno i predano. U njemu još živi
svežinom božja elementarna stvaralačka strast. Kad bi Bog bio realan, on bi stvarao samo fabriku,
banku, kancelariju, nauku, ali nikad: cvet, napev, lepu devojku i pesmu. Ali hvala neka Mu bude, Bog
nije realan. Fabrika, banka, kancelarija, nauka nije ništa drugo do delo posrnulog čovečanstva, jer je
ono zabludelo i ne razume cvet, lepu devojku, napev i pesmu. Ne verujem da je Bog pametan; inače
znam da Bog ima srce, da je rosan i svež i mio, kao dete. Mi smo igračke Boga i njemu je najbliži
onaj ko se igra. Šta bi bilo kad bi i on imao predrasude? Kad bi bio ograničen i pristrasan? Kad bi
bio lukav i zlonameran i sumnjičav i nepoverljiv i kad bi imao zadnjih misli? Šta bi bilo kad bi bio
realan? Izabrao bih kralja dete i poslao mu mudrace, vojnike i ministre da se uče od njega, ne
iskustvu, nego kako stvari treba ozbiljno uzimati. Praviti razliku između dobra i zla? - Ne, radovati se
onome što postoji. Očekivati korist? - Ne, praviti lepo. Raditi? - Ne, igrati se. Usrećiti ljude? - Ne,
voleti ih. Biti iskusan? - Ne, ostati neiskusan i nevin, irealan i nepristrasan, nežan i nepokvaren,
sačuvati viši nebeski realitet od čovekovog: onaj koji nas ne čini ovde domaćim, nego tamo gde još
živi dete.
- Gde?
- Odakle smo došli i kuda idemo.
 Kjerkegor na Siciliji

Prvi doživljaj putovanja je tajanstveno širenje mogućnosti ne samo na to kuda neko putuje, nego u
svim smerovima, a u iznenadno umnogostručenom svetu neophodna je naročita prisutnost duha kako
čovek ne bi izgubio svoju sigurnost.
Odluka što sada putuje prema Siciliji jadna je u odnosu na sasvim kolosalne razmere mogućnosti,
a ima u njoj neke komične samovolje. Zašto baš Sicilija? Ona jedna? Kao kad neko iz činije voća, u
kojoj je na sto izneto blago cele bašte, izabere jednu jedinu trešnju, umesto da pojede sve plodove.
Zapravo bi trebalo da siđe na svakoj stanici: izlazeći iz zgrade trebalo bi da pođe u svim pravcima,
istovremeno.
Važnije je ostati kod kuće, a čak ni ne pogledati kroz prozor, kratak je i pouzdan put oploviti
vasionu. Ali ako je već prestupio preko praga, zar ne, zašao je među ogledala, a zabavlja se time što
neprekidno zaboravlja: od svega onoga s čime se susreće, deformisano na tajanstven način, posmatra
ga sopstveno lice?
Kod kuće ćeš upoznati svet, putujući sebe sama; jer težište kod kuće pada na tebe, prilikom
putovanja na svet, i uvek ostaje nepoznato kuda gledaš: Trebalo bi putovati onako kako se vatra širi,
polazeći iz središta u svim pravcima, i kao vatra, uništavati ono preko čega je čovek prešao - onda
kada završi put, iza njega ništa da ne ostane, sem razvalina i pepela. Umesto toga sagori čovek, a svet
dalje cveta.
Već u prvim časovima putovanja načinio je zabelešku o magičnom putovanju. Šta znači to da ja
putujem? Realizujem se. Ali time što putujem na Siciliju samo neznatan delić otvorenog sveta
realizujem, samo ovaj jedan jedini od neograničenog broja mogućnosti, sve ostale ostaju neostvarene,
sasvim pouzdano, neopozivo i zauvek. Kad bih sada sišao u Veneciji, otputovao bih u Ravenu, odatle
u Padovu, opet bih ostvario jednu jedinu mogućnost od onih mnogobrojnih.
Zašto od mnogih života živim upravo ovaj jedan? Zašto sam od mnogih Ja upravo ovaj jedan? Ne
što hoću, ali hteti da mi ovaj jedan pruži sve što sam izgubio propuštanjem drugih, ludost je. Jadni
putnik, jadni život, jadni Ja.
Time što preplivaš okean još ga nisi pobedio, samo si prolazio jedno vreme jednom jedinom
linijom površine. I ako bi bio u stanju da plivaš stotinu milja u dubinu i širinu, samo sada plivaš, ali
gde su milenijumi kada još nisi plivao i kada više nećeš moći! Ako se već ne može odjednom sve, bar
onoliko koliko se može? Realizovati se tamo gde mogu. Najbolje je da izbacim sebe kroz prozor, da
nalegnem na ovo magično kretanje, što je putovanje, i dopustiti da me nosi kuda god hoće, i neka čini
sa mnom šta ga je volja. Neka me dograbi put, i neka poleti sa mnom.
A onda se umešao pokvareni stomak. Šta je jeo? Doručak mu već nije prijao, ali ga je popio.
Nevolja? Možda. Pokušao je s malo gorke rakije, ali na žalost beše falsifikat, samo ga je od nje
zabolela glava. Smislio je da odspava, ali se probudio s melanholijom. Uveče, mada nije imao
apetita, ipak je popio kafu. Sutradan isto. Onda je usledilo stanje da ga je od gladi boleo stomak, ali
apetitu ni traga. Sve je krunisao time što je ipak ručao. Uveče ga je već hvatala muka i nesvestica.
Tako su protekla prva dva dana putovanja.
Mnogo zavisi od precizne svesti o situaciji, zato treba saznati: šta je pokvaren stomak? Ukidanje
jela na taj način što čovek ne želi da jede. Suštinski dakle: prekid veze sa stvarnošću. Kao i svaka
bolest. „Jesti znači učiti”, kaže jedan pesnik. A kad odbijem jelo, odbijem učenje. Neću da učim.
Pokvaren stomak, dakle, nije ništa drugo do prevaga činilaca koji sprečavaju realizaciju.
Za to vreme je sedeo na obali mora i nevoljno posmatrao zelenu vodu punu algi. Lagani vetar je
donosio vlažnu toplotu. Cela okolina mu je bila na teretu. Sutra stiže na Siciliju.

Bilo ko da ima danas bilo kakvo mišljenje o Napoleonu, o istorijskom artiljerijskom poručniku
koji je postao francuski car, a osvojio je celu Evropu, nema sumnje da onda kada je živeo, ljudi nisu
videli u njemu istorijsku figuru, nego nešto sasvim drugo. Ovaj primer bezgraničnih mogućnosti
ljudskog života omamio je slabe. A još više snažne. Ali čovek je već i pred savremenicima imao
drugorazrednu ulogu. Nije Napoleon bio važan, nego napoleonska sudbina. Pa ako se on i nije mogao
oponašati, sudbina kojom je on živeo postala je ideal, čak zakon koji se sledi. U slabima i jakima
probudila se napoleonovska svest o neograničenim mogućnostima života: ispostavilo se da sve
umemo da uradimo, jer ono što živi u nama, bezgranično je.
Čudo generacije koja za njim sledi bio je lord Bajron. Kasner za njega veli: „Der zweite Traum
derer, deren erste Napoleon war” - drugi san onih kojima je prvi bio Napoleon. Bajron nije bio
Napoleon, ali da ga nije bilo pre njega, niko ne bi razumeo strast s kojom je bezumno rušio oko sebe
sve granice. Književnici su glupi ljudi. Veruju da je sve to književnost. Veruju da je romantika.
Izvorište romantike je u tome što su ljudi tragom napoleonovskog bića otkrili u sebi beskraj. Bajron
je bio romantičar, što znači da je pustio na volju elementarnoj vatri koju čovek u sebi nosi, i koja se
zove: život.
Bajron je bio drugi san, drugo očitovanje strasti života koja probija sve tradicionalne granice,
raskida sve okove, odbacuje sve običaje, ispretura sve običaje, drugo očitovanje životne
neiscrpnosti, i drugi oslobodilac demona života. I nije bio usamljen. Da ne idemo daleko, uzmimo
Stendala koji se davio u sopstvenom okeanu častoljublja. Jer je od Napoleona častoljublje poprimilo
drugi smisao od onoga koje je imalo ranije. Ranije se svako pomalo stideo, ako je nosio u sebi
previše častoljublja.
Stendal je izrekao svoje mišljenje kada je opisao Žilijena Sorela, junaka romana Crveno i crno.
Vladati, uzdisao je ujutru i uveče, u snu i na javi, trezan i pijan; vladati, šaptao je u bezumnoj ludosti i
bez prekida, kao budala. Jadna luda, gazeći srce jedne divne devojke, želeo je da stupi na tron sveta.
Devojka! Nemilosrđe! Ludost! Glupost! Vladati, vladati!
To je bila situacija među ljudima drugog sna. Vladati! Bajron i Stendal, apostoli Napoleona, i
jevanđelisti bezgraničnog napoleonovskog života učinili su obaveznim strast beskrajnosti, žudnju za
vlašću, isntinkt vlasti, besramno častoljublje. Neka niko ne poveruje da je ova romantika u ono vreme
trezveno mogla biti osuđena. Čak ni danas je gotovo niko ne ume trezveno da utvrdi, jer svi u sebi
tako žive: vladati, vladati! Čime? Zašto? Svejedno. Vladati. Nemoguće je bilo suprotstaviti se ne
junaku, nego načinu života junaka. A od toga je isto tako malo bio izuzet Šeli, kao Kits, Viktor Igo,
Lekont de Lil ili bilo ko drugi. Ono o čemu je ovde bilo reči: novi oblik herojskog života, svi su u
njemu videli beskrajnost i bezgraničnost, savršenost i božanstvenost. Lako je danas videti da nijednog
nije bilo! A onda, bogme, ko je trebalo biti da bi se otkrila stvarnost? Bajron, Seli, Stendal, Kits, Igo
su ipak bili najsjajniji ljudi svoga doba. I ako su oni bili omamljeni, kako se veća trezvenost može
zahtevati od Humbolta, Hegela ili Fihtea?
Izgledalo je da više ne može biti pojačavanja. Sva velika osećanja su bila oslobođena, i sve
velike reči su bile izgovorene. Tragom Bajrona i Stendala počeo se formirati čovek koji je već samo
u izuzetnim trenucima naročito učinjenog naprezanja shvatao o čemu je reč. Napeta ljudska strast
stvorila je takvo javno raspoloženje koje je proizvodilo krupne reči za život kojega više nigde nije
bilo. Ostao je na Sv. Jeleni. Tako se ceo zamah pretvorio u književnost, i postao razbibriga građana.
Jer sledeći korak više niko nije umeo da sledi. Napoleoni su preplavili bidermajerske salone,
junačka dela su izvršavali na berzi, na političkim skupovima i u spavaćim sobama. Bajron je počeo
da se bavi privrednom naukom, a Stendal je zavodio švalje. Vrhunac epigonizma je kada junak piše
novinske članke. To je usledilo četrdesetih godina, kada je pravljena propaganda za herojski život,
ali heroja više nigde bilo nije.
Nije istina. Tu je bio on, ali već odvojen od sveta, stanovao je na mansardi. Napoleon mansardi
četrdesetih godina, taj gorki osamljenik, taj bedni osvajač sveta, prosjački vladar beskraja i odrpani
jevanđelista besramnog častoljublja stanovao je u predgrađima Pariza i Kopenhagena, ali se ničega
nije odricao.
Jedan je Bodler. Etre un saint et un heros pour soi-meme - svetac sam i heroj, ali samo za sebe.
Za svoje doba: figura iz humorističkih listova i sablazan. Doba za njega: sram i prezir. Kada svi traže
krupne reči za malena bića, on nalazi male za velike. Osvajač koji ovu raspojasanu galamu čak i ne
prezire, jedino je podnosi kao neku besmislenu prinudnu situaciju, i na teretu mu je.
Već se u Stendalu osvajač okrenuo prema unutra, jer je Napoleon spalio spoljni svet.
Napoleonsko častoljublje je postalo psihologija. Zadatak sada više nije pobediti Rusiju, nego unutra
ona carstva koja nemaju ni granica, ni imena. Biti junak u psihologiji sasvim je drugo nego na bojnom
polju. Opasnije je. Herojski život se premestio sasvim na drugu ravan. Za neograničene mogućnosti
ovde se otvorio nov svet, pošto se onaj koji je osvojio Napoleon pretvorio u smrdljivo smetište, a
čestit čovek se već kretao samo zapušenog nosa. Demon života se preokrenuo, tražio i našao
dostojniji prostor za osvajanje: onaj koji ni slutili nisu oni hvalisavi nitkovi. U poređenju s njima
Napoleon je mangupče. Osamljeni junak koji je beskrajne mogućnosti života psihološki sagledao i
elementarnoj vatri pustio na volju da uđe i unutra, bio je novi natčovek.
Pravi pobednik, preciznije pravi pobeđeni, međutim, nije bio Bodler, nego Seren Kjerkegor. Jer
se ne može dovoljno naglasiti da je cena ove nove vrste unutarnje pobede poraz spoljne. Ovaj svet
može da pobedi samo onaj ko je došao u ćorsokak samo slomljen čovek može da trijumfuje.
Kjerkegor je treći san - der dritte Traum derer, deren erste Napoleon und zweite Byron war.
Osvajanje je potpuno prestalo da bude svetska delatnost. A za ovu delatnost je zaista najbolja
mansarda.
Kjerkegor je načinio nečuveno otkriće, tako krupno da je s obzirom na njegovu težinu vagramska
bitka kao jedna fudbalska utakmica. Život, kaže on, ne zavisi od pojave, od slika koje vidimo i
osećamo, od predstava i oblika: uopšte ne zavisi. Život ne rešava ono što čoveka dotiče spolja. Život
zavisi od odluke: od unutarnje aktivnosti, od psihološke delatnosti koja je potpuno nezavisna od
spoljnjeg sveta. Čovekovo biće se sastoji ne od pojava, nego od odluka. Jedino je važno ono u čemu
neposredno živi čovekovo biće. Središte egzistencije nije pojava, nego odluka.
Danas još mnogi veruju da ono što je u junaku najvažnije to je prizor, teatarski dirljiva i zanosno
delotvorna uloga. Nije. U junaku je jedino važno ostvarivanje sna i ideala. Jer se život ne hrani
slavom, nego snom. Zahtev se od doba Napoleona izmenio. Noviju vrstu čoveka ne zadovoljava car.
Prednost je data stanovniku mansarde koji duguje bakalinu, ali je umeo da ostvari liriku psihološkog
junačkog dela.
Kada ga je brod iskrcao u jednoj luci na Siciliji, potražio je stan, presvukao se i izašao. Stomak
mu nije bio dobar, i sam je izbegavao zadah svoga daha. Najpre se okupao u moru, a onda je hteo da
sedne negde i da se odmori. Među kućama je spavao smrad, kao neka masna i trbata neman. Potražio
je drvo da bi se osvežio u njegovoj seni, ali posvuda samo grmlje. Od toplote izmučena grana nije
štitila od sunčevih zraka. Ipak je seo i posmatrao vodu. Po njoj su zelene alge od kojih ga je
spopadala muka u stomaku, a na dnu, među kamenjem, otpaci starih sudova.
Pošao je dalje da nađe pogodnije mesto. Koračao je ljuljajući se pored obale. Blagi vetar s
planine je donosio otužno teški miris od kojega su mu klonuli svi udovi. Ubrzo je opet seo. Došao je
bez ičega, bez knjige, bez misli, bez želje, bez raspoloženja, bez radosti.
Mislio je da će se ovde obalom dugo i lepo šetati. Ali nigde puta, sem staze između bodljikavog
žbunja, koju su ugazile mazge, po nestabilnom kamenju. More nije bilo nimalo prijateljsko, s
raščupanom morskom travom i otegnutim zelenim algama. A sunce je pak tako peklo da kad bi za
trenutak zastao, koža bi počela da gori.
Vraćajući se čuo je šuškanje između kamenja. Na dva koraka od njega proklizila je zmija, i to ne
tako brzo, čak se i osvrnula i šištala. Eto, pomisli, mora se dakle odreći i šetnji. Šteta. Ali šetnja pod
ovakvim uslovima ravna je samoubistvu. U svakom žbunu može biti otrovnica. Može je nagaziti, ili
sesti na nju, a onda će ga ugristi. Stajao je ukočen. Zmija je već odavno nestala, nije smeo ni da se
makne. Kasnije se oprezno sagnuo, dohvatio kamen i bacio ga onamo kuda se skrila zmija. Još jedan.
Ništa. Krenuo je, drhteći je gledao između kamenja, nije li se opružila neka zmija. Sada se znojio ne
samo zbog toplote. Od ovog dana smeo je da se kreće samo u neposrednoj blizini kuća.
Stomak mu se još uvek nije oporavio. Vrućina je bila neprekidna, lenji vetar je donosio s planina
jak miris, a bio je tako vlažan da se i u sobi sve lepilo od isparenja. Katkada je pogledao na okolne
stene, hteo je da nađe zasenjenije, slobodnije mesto. Ali kada je hteo da pođe, pala mu je na um
zmija. Radije je sedeo podno vrelog zida i posmatrao parčad crepa pobacanog u vodu.
Karakteristično: ova gusta melanholija traje neprekidno od kada je krenuo, već više od nedelju
dana, loše spava, znoji se, budi se umoran, doručak mu ne prija, a s užasom pomišlja da će izaći na
sunce da se kupa, pa ipak odlazi, jer su isparenja nafte i zadah smeća između kuća nepodnošljivi.
Obično se kupa nedaleko od poslednje kuće. Stupao je obalom, radije kroz vodu, mislio je da
zmije ne prilaze blizu vode. Ukupno je moglo biti sto koraka, možda sto pedeset. Muve ga ovde već
nisu toliko mučile. Gazio je vodom, stupao na svetlije kamenje, najpre bi oprezno uvek pogledao gde.
Plivao je nekoliko metara prema pučini, zatim bi se iznenada okrenuo, jer je verovao da će ga napasti
neka životinja.
Šestog dana posle njegovog dolaska, upravo pre podne u vreme kupanja, primetio je na
otvorenom moru, napolju, daleko od obale, bar nekih tri milje, veliku ribu koja se praćakala. Brzo je
plivala, repnim perajem je pljuskala vodu i premetala se. Ajkula, pomislio je, samo ajkula lovi sama.
Srce mu je jako zakucalo, kao kad je naišao na zmiju. Eto i ovo.
Morao je da traži novo mesto za kupanje. Ovo ovde nije bilo dovoljno zaštićeno. Ajkula je mogla
lako prići i napasti ga. Nekoliko metara dalje našao je plitku vodu, gde su stene okruživale mesto za
kupanje poput bazena. Kad uđe u vodu, ovde je odista zaštićen. Istina, kupati se nije mogao, jer je
vode bilo malo, bila je plitka, topla i ustajala. Na kraju, pomislio je, šta je razlika između toga što se
kod kuće pere u onom lavoru a ovde u ovom? Jer je mesto zaista bilo malo veće od lavora. Razlika je
što je sunce ovde mahnito pržilo i što su ga grizle muve.
Desetog dana je odlučio da će ići na kupanje tek kada sunce bude na zalazu. Ujutru i dopodne je
sedeo na stepenicama crkve, na jedinom senovitom i relativno hladovitom mestu u selu, i terao muve
od sebe. Ako je duvao severni ili istočni vetar, vreme je bilo podnošljivo; ali je južni vetar nanosio
ovamo sav smrad iz kuća. Oko podne je sa zabrinutošću mislio na ručak. Nije bio gladan, a u
njegovom stomaku je varenje bilo obustavljeno već dve sedmice. Kao da mu se svalila nesvarljiva
masa, sunđer ili upijač. Jeo je neraspoložen. Vino mu nije prijalo, ali je pio, bar ga je uspavljivalo.
Popodne je opet odlazio do crkve, šćućuren ispod drveća, kako ga ne bi uhvatilo sunce. Ovde je
sedeo do pola sedam. Tada bi se sunce toliko priklonilo zapadu da je mogao otići do lavora. Oprao
bi se, i nervozno pogledao pučinu, ne primiče li se ajkula.
Put zaista nije bio uspešan. Krenuo je s nadom da će mu se na sve strane otvoriti razne
mogućnosti, a eto, sada izgleda da su se iste te mogućnosti zatvorile, a još nikada nije bio toliko
zarobljen kao sada. Umesto prostranih, velikih šetnji pedeset koraka podno zidova od kuće do crkve i
nazad; umesto mnoštva novih ukrasa neprekidna muka u stomaku; umesto blistavih sunčevih zraka
prinuda da sedi u hladu; umesto veselog i svežeg kupanja maleni lavor. Zar se toliko suzio prostrani
svet? I ako konkretno pomisli da se guši od zapaha smradova, da ga muve grizu, a vrat, ruke i ramena
već su u ranama i plikovima, vlažni vetar mu pritiska mozak, onda mora da pomisli da sve što je
očekivao doživljava negativno, ili upravo suprotno onome što je očekivao.

Pitanje zašto se odlučio na ovo putovanje i sam se zaputio u ovu odluku, sledeće je: stavio je sebe
na probu, da li ga sva ova lepota, koju sluti u ovom blistavom svetu, može izmamiti iz njegovog
manastira, da li je dovoljno jak da bi se odupro iskušenju sjajne prirode? Pa da. Bio je dovoljno jak.
Ničim se Ja nije moglo izmamiti. Samo se još dublje skrilo. Samo se patio.
Iskusio je: sopstveno lice ga posmatra. Unutra je bilo Ja, ali ni napolju nije video drugo do njega.
Kad stupi u more, lepe se za njega masne alge, dosađuju mu odvratne muve, muči ga stomak, guši se u
vrelim isparenjima, noću se prevrće oznojen i bez sna, kao da je u peći između vrelih kamenih
zidova. Putujući upoznaj sebe samog. Da li sam to Ja? Da li je ovo treći san? Ovaj bedni crv? Zaista
ne liči ni na prvi niti na drugi.
Dao je prednost situacijama u kojima se ustručavao, a s asketskom strogošću čuvao se da ne
sklopi mir sa svetom. Ne! Ne svet! Ja! Šta hoće? Da bude pobeđen? Pa sada je pobeđen. Savršenije
ne može biti.
Zar sam takav? Ovako strahujem zbog apetita, ovako se užasavam plivanja na otvorenom, bežim
od malog gmizavca koji možda i nije otrovan? Ovako strepim od jačine sunca i od parazitskih muva?
Da li sam to Ja?
Da li je otputovao? Nije. Ni pedalj se nije makao od kuće, jer nije umeo da istupi iz svoga Ja.
Magično kretanje, što putovanje jeste, nije moglo da ga izmami iz unutrašnjeg manastira, gde se bojao
cvokoćući zubima i drhteći. Grč. Stomak. Kupanje. Sunce. Sve što se pred njim našlo: jelo, vino,
voće, šetnja, voda, kamenje, cveće, mirisi, od svega se neraspoloženo i utučeno okretao, jer nije
nalazio odnos sa svim tim, a ništa od sveta nije mogao da zavoli. Umesto da je i Ja postalo tako
prostrano, slobodno i prozračno kao svet, i svet je postao tako stešnjen, taman i bedno ništavan kao
Ja. Simbol kupanja: zar nije užasno što se umesto u okeanu kupa ovde u ovoj odvratnoj bari? Jeste.
Pere se u lavoru na obali mora. Zašto? Boji se polipa, ajkula, rakova. On se boji? Ja. Čega se plaši?
Za sebe. Samo da ga puste, niko da ga ne dirne, da ga ne povredi, joj, da ga ne izgubi. I šta je time
postigao? Pokvaren stomak, mučno znojenje, šćućurenost podno zida, dosadu, ujede muva.
Umesto toga iznutra se bavi sobom, preteranim, zabranjenim i nečistim radnjama čačka svakakvu
prljavštinu. Da li je to psihološki junak? Videti, priznati, patiti, poniziti se, ispovediti se. Asketski
patos analize duše. Putuje prema unutra i otkriva sebe. Pih! Dosta.
Nije dosta. Ako si već ovde u zanosu psihološke lirike, priznaj da je cela teorija mamljenja
traljava i zlobna samoobmana. Sve si tako postavio kao da ovaj svet samo želi: jedi, pij, kupaj se,
šetaj, voli opasnost, slobodu, a ti postojano ne želiš da mu popustiš, jer izdržavaš. Ova praksa je pak
slavna. Pa zar veruješ ako ne voliš ništa, da znaš sebe? Do tebe samog put vodi samo preko sveta, a
sebe ne možeš voleti ako druge ne voliš. Ako se skrivaš pred njima, ne znači da se skrivaš i pred
sobom? Ne treba ti sunce, drugačije rečeno: nisi potreban sebi. Šta je to? Svega se plašiš? Zašto?
Sve je protiv tebe? Riba? Vino? Zmija? Sunce? Miris? Vetar? Sve tebe muči, jadniče? Zar pre neće
biti Ja ono što te muči? Ludak!
Stvarnost je poraznija nego što si mislio. Situacija je veoma prosta: ne možeš da stupiš izvan
sebe. A to Ja nije manastir. Pustimo religiozne iluzije. Nije ovde reč ni o kakvoj religiji. Niko ovde
neće da iskušava tebe. Sam si sebe stavio na probu, umeš li da se izvučeš iz sebične omame trošne
samoanalize koja i ne zna drugo do da podiže samomučiteljske optužbe, a skriva se podno zida ako
sija sunce.
Propao si, nesrećniče. To si hteo. I postigao. Nesposoban si da voliš svet. Ironični sentimentalac.
Neiskupljivi svetac. Sam ne ume da se odrekne sebe. Zatvoren je u svoje Ja. Primenjuje stalna
asketska pravila, a kad bi trebalo da uživa, skriva se ispred sopstvene sreće, jer veruje da je to greh.
Greh je, prijatelju, što ostaješ u njemu. Što ostaješ Ja, i što si nesposoban da se u magičnoj
metamorfozi putovanja pretvoriš u more, sunce, vino, vetar. Zbog toga ne umeš redovno da jedeš, i
smuči ti se od mirisa gajeva pomorandži. Pokušaj da živiš svet ne u svoje ime, nego da u ime sveta
živiš sebe. Pokušaj da doživiš sebe kao liru na kojoj elementi sviraju. Ko zahteva od tebe kad vidiš
nešto lepo, da najpre pljuneš na samog sebe? Zar ti je to religija? Uprljati svet samo da bi Ja ostalo
netaknuto? Nije to religija, prijatelju, nego loša narav.
Moraš se odreći onoga što si hteo da spaseš. Nasledio si junački život, ali je prvi san nestao, a za
njim i drugi. Moraš se odreći junačkog patosa. Ono što se traži od tebe nije lepo nijansirano
recitovanje naučene uloge. Ne budi više junak. Nauči da živiš kao da si sam. Kao da te niko ne
posmatra. Kao da si kod kuće. Šta hoćeš? Istu ulogu igraš prema unutra, koji si naučio od predaka, ali
oni su je igrali prema spolja. Veruj mi, nema junačke uloge prema unutra, ali ni junaka nema. Biti
dobar čovek. Pokušaj iskreno da budeš bez psihologije. Voleti bez Ja, videti Boga bez religije. Samo
onako kako stvarno jeste. Nekako od srca i s radošću. Crv nije istina; on je druga strana junaka. Junak
nije istina; on je duga strana crva. Pripadaju jedno drugom. Nema Ja; to je druga strana sveta. Samo
postoji Bog, on blista ovde nad morem i među gajevima pomorandži, a i ovaj čarobni miris je on, i
vetar je on, i zmija, i ajkula, i vino. Nemoj da brojiš koji si san. Radije sanjaj sam.
Ukusi

(Uputstvo za upotrebu: Ako letuješ na moru, ustani ujutru u šest, idi na hridinu, gde je dovoljno
duboka i blistava voda, skoči naglavačke, plivaj dvadeset minuta. Osuši se na suncu, zapali, čitaj
pesme i pođi na doručak. U osam kreni preko šume na kupanje, lagano, sunčaj se, kupaj, do pola
dvanaest, skupljaj puževe, školjke, plivaj, skači, pliskavcima pravi žabice po vodi, gradi kule od
peska, u međuvremenu meditiraj o krupnoj tezi sveta: Bolje je u blistavom letu u moru se kupati, nego
u hladnoj zimi u mračnoj kancelariji raditi. Kad i to obaviš, još jednom se zagnjuri u vodu, obriši se,
uzmi laku pižamu, lagano kreni u hotel, sedi za sto, i onda, dok ti ne donesu supu, čitaj sledeće:)
O Kinezima sam čitao da najradoznaliji gurmani, čak i ono što ne poznaju, vole da uzmu u usta,
kao bebe u pelenama. Ukuse je u meni oslobodio ovaj izveštaj. Počeo sam da promatram i uskoro
sam saznao da ono što takozvana psihologija kaže o ukusima, gola je beda. Pored ostalog, tvrdi se da
ukusi nemaju sećanje. Ko je to rekao, mora da je bio bezukusnik.
Mogu da kažem da ne samo Kinezi koje znam po čuvenju, ne samo ja koji sam možda izuzetak,
nego mnoštvo ljudi čiju čulnu kulturu veoma cenim, svi opovrgavaju ovakvu tvrdnju. Ukus se veoma
dobro seća čak jela i pića koja je okusio pre trideset i pet godina. Ukus je veoma inteligentno čulo
koje može da utvrdi zadivljujuće nijanse i ume da se uzdigne na nivo dostojan divljenja. Na koncu,
ukus ima takvu fantaziju kakvoj nije ni na tragu, na primer, čulo pipanja ili mirisa, čak i čulo sluha
veoma retko.
Od trena obaveštenja o Kinezima ne stidim se da priznam kako je moj instinkt kušanja i
oblapornosti u svim vremenima bio zaista veliki. Tom instinktu treba da zahvalim za mnoge
doživljaje. Ispričaću samo jedan. Znate li ukus pupoljaka? Naročito preporučujem dva pupoljka.
Jedan se može brati samo nekoliko dana, sredinom aprila kada ogrozd cveta. Cvetni pupoljak, dok se
još nije rasklopio, treba odlomiti. Nije veći od glave palidrvceta. Ne znam za svežiji ukus sirove
salate. Od deset pupoljaka čovek postane sasvim raspoložen. Mogu da zamislim kako može biti sjajna
salata s uljem. Tako je nežnog, topljivog, kiselkastog, penušavog, mekog ukusa da je jezik
bespomoćan za bliže oznake.
Drugi pupoljak pripada crnom trnu. Kada je novi izdanak još nežan, u maju i junu, dakle sasvim
dugo, neograničeno se u njemu može uživati. Sveži izdanak čovek otkine, očisti ga od listova i štapiće
od podrug santimetra stavlja u usta. Ima ukus gorkog badema, ali je sočan, ruštav, svež i aromatičan.
Ko ga zavoli, nije u stanju da ga se odrekne.
A da ukus ima fantazije, navešću samo jedan primer. Leškario sam na ivici borika na suncu, tada
mi je palo na um. Iznad mene su skakutale senice i nedaleko je pevao kos. Povremeno sam kidao i
grickao vlati pasje trave. To je ona trava koju psi toliko traže i vole. Ne sasvim bez razloga. Nema
jela koje će toliko dovesti u red stomak kao ova trava, a bolja je nego sto lekova.
Premišljao sam kakav li bi ukus imala lepa žena. Ne ona koja u tramvaju nagazi čoveku na nogu i
trabunja o grubosti. Ne žena - kako da kažem? Mislim da me shvatate. Nije reč o tome kakvo bi bilo
meso žene ako se ispeče. Bilo bi meso, i verovatno ne naročito ukusno. Mislim na ženu koju čovek
voli kad je zaljubljen. Kako bi to bilo kada bi čovek ovu ljubav i ovaj poljubac i ovu ženu mogao da
uzme u usta i pokuša da okusi?
Sasvim je izvesno da bi ličila na čokoladu, ali na veoma finu, plemenitu, čistu mlečnu čokoladu u
kojoj ima neki naročito sladak i opojan začin. Materija se sigurno tako rastače da je čovek samo uzme
u usta i ona se, bez griženja, polagano razliva. Ali ukus žene, tako sam zamišljao onda, nije onakav
crvenkastosmeđi ukus kao čokolada, nego je više žućkasti puter, a ima u njemu nešto i od karfiola,
naročito ako je preliven pavlakom, nije prekuvan, ali je rastresit. Ima u njemu i malo ukusa suvarka,
koji može da udari čoveku u glavu. Naravno drugačiji je ukus plave i drugačiji smeđe žene, drugačiji
riđe i crne žene. U plavuši je najviše mleka, u crnki najviše alkohola. U belokožoj plavookoj i
crnokosoj ženi postoji i povrh toga neki redak začin, ništa slično još nisam okusio, a mislim da
drugde i ne postoji, samo u njoj.
Još bih nešto da ispričam. Znam da ukus ima i transcendentni instinkt. Čulo ukusa ponekad zna i o
natprirodnom i nosi iskustvo o večnim stvarima. Da li ste već čuli za životvornu vodu? Sigurno. Samo
je još niste pili. E, jednom u životu, u snu bio sam u izuzetnoj prilici i pio sam je. Ponudila me je neka
žena. Tek kada sam popio i kad sam se probudio, tada sam saznao da je to bila životvorna voda.
Beše ružičasta, tečna kao vino ružica, ali na zidovima flaše nalazila su se penušava biserna okca.
Miris beše malko slan kao more, jedva primetno. Veoma čist miris, kao nekog nepoznatbg cveta, ili
biljnog soka. U ukusu sam najpre otkrio ulje. Beše blaže nego maslinovo, mekše i nežnije. Pomalo
nalik na krv, poput izvorske vode, poput voća, ali nematerijalnije, isparljivije, krotkije i istovremeno
dublje. Tečnost ni hladna ni topla, tako mlaka kakvu još nisam pio, kao da je mlaka od života koji je u
njoj. Tekla mi je niz grlo kao mleko ili vino, ali još prisnije. Kao i da nije stigla do stomaka, nego se
odjednom rasplinula u grlu. Sasvim sam omekšao. I snaga koju sam usisao nije bila snaga pesnice,
već tiho i podsticajno blistavilo. Odjednom sam počeo da svetlim iznutra, ozaren. Od tada pouzdano
znam, ako se život očisti od svega što nije život, pretvara se u koncentrat, onda je on ovakav bezreki
zanos.
Zimski plan

Ljudi okrenuti prema spolja neka računaju s prirodom svoga bića. Što znači, neka prime k znanju
da ravnotežu svoje naravi mogu očuvati samo ako prikupe dovoljno spoljnih utisaka. Čovek okrenut
prema unutra može godinama, sam sasvim dobro da živi između četiri gola zida. Dobija dovoljno
podsticaja iznutra. Mi Evropejci smo nesposobni za to. Nemamo se čega stideti; to je tako. Svojstva
se ne mogu menjati, samo koristiti.
Za čoveka okrenutog prema spolja zato je proleće oslobođenje koje se ni sa čim ne može
uporediti. Utisci se umnožavaju i produbljavaju. Svi Evropejci do proleća ozdrave ili umru. I zbog
toga je doba tuge jesen, kada broj utisaka odjednom opada, pa i taj mali broj postaje jednoličan.
To sam zapazio onda kada sam pravio zabeleške tokom godina, leti, naročito za vreme putovanja i
šetnji. Uopšte ne o bitnim stvarima. Najčešće su ovakve: „Kupalište pijanca u luci”, „devojčica
prodaje kupine na pijaci”. Letnje zabeleške postale su zimi blago, tolike vrednosti da ih ne bih
menjao ni za šta. Našao sam onaj napev od četiri takta koji sam na obali čuo od crnog kosa ili onih
osam stihova koje sam jednom zabeležio, prilikom jutarnje šetnje, podno procvalog žbuna jasmina.
Kasnije sam sasvim svesno pribirao utiske kako bih ih nalazio zimi. Ponekada bi se među njima
našao i poneki plan. Plan koji je prvenstveno bio otkriće novih izvora utisaka. Jer šta radi većina
ljudi kada se pokvare vremenske prilike, moraju se povući u sobu i obući zimski kaput? Jedno vreme
odlaze u društvo, pozorište, kafane; u međuvremenu se ubijaju od posla, i raspravljaju o tome da je to
nekakva velika stvar, možda zasluga i vrlina. Na koncu, negde posle nove godine, zapadnu u
mizantropiju, što je neizbežna posledica ako je neko među ljudima duže nego što je potrebno.
Nemojmo ceniti čoveka da je više od cveta; tada ga cenimo najviše. Ko tri dana neprekidno jorgovan
miriše, zamrzeće ga. Kako se može šest meseci neprekidno čovek mirisati?
Nije lako otkrivanje novih izvora utisaka. Da bi neko našao potpuno zadovoljavajući izvor, takav
koji će mu mesecima neprekidno izlivati sve novije i novije utiske, i time mu raspoloženje održavati
u celovitosti i ravnoteži, za to je neophodna genijalnost određenog stepena. Većina ljudi obično time
ne raspolaže. Ako se otrca čitanje romana, pozorište, društvo, koncert (kod običnih ljudi eventualno
još i bioskop), ljudi postaju melanholični, ili nešto još gore, nervozni.
Zadovoljstvo mi je što mogu da pričam o jednom svom izvoru utisaka za zimu. Ništa nije bilo
namerno niti unapred smišljeno. Za vreme kasne jesenje šetnje naišao sam na privlačan vrt u
pristranku i dobro sam ga zagledao, kako bih ja u njemu izgradio kuću, ako bih za to konkretno imao
para. Ubrzo sam se odlučio za mesto. Sam raspored u kući nije bio baš lak. Načinio sam skicu, ali
sam je ubrzo odbacio. Minula je sedmica pre nego što sam uspeo da nađem potpuno zadovoljavajuće
rešenje.
Beše kraj novembra i kiša je lila. Kada bi mi dosadio rad ili čitanje, ne bih poželeo ni slike, ni
muziku, ili kad bih tek onako leškario u mlakoj sobi, gradio sam svoju kuću. U prizemlje sam stavio
trpezariju i sobu za primanje, s nevelikom, ali prijatnom zastakljenom verandom. S druge strane
stepenica kuhinju i ostavu. Zgrada je zaista bila udobna za stanovanje. Zamislio sam etažno grejanje,
celu kuću bi grejala velika koksana peć iz trpezarije, s uređajem ugrađenim iza nje (na paru ili na
vazduh). Stepenište nije odvajao zid od trpezarije. Prostor nije bio presečen i iz sobe su se mogle
videti stepenice od plemenite jasenovine ili hrastovine, koje su vodile na sprat.
Stepenište se gore otvaralo u prostrani hol. Hol je bio i dnevna soba, s malo nameštaja, ali je bio
prikladan i prisan. Zimi je ovde zaista lepo doručkovati ili večerati. S jedne strane hola, s istočne,
bila je spavaća soba i kupatilo, s druge strane četiri manje sobe. U trpezariji klavir. Po zidovima
slike, tepisi i nekoliko mekih fotelja. Druga soba je bila radna. Nju sam naročito podrobno zamislio,
s pisaćim stolom i policama. Onda su sledile dve još manje sobe na zapadnoj strani, jedna pored
druge; jedna biblioteka, mesto za pušenje, puna knjiga i samo dve-tri fotelje. Druga za popodnevno
odmaranje, ili druga spavaća soba, s jednim velikim otomanom.
Ne spadam među one koji svoje sposobnosti lakoumno zanemare. Smejete mi se što gradim kuću u
vazduhu? Isuviše sam se namučio zato što nisam otkrio svoja važna svojstva i nisam se dovoljno
bavio njima. Bio bih poštedeo sebe mnogih nevolja da sam ranije otkrio da se to ne sme. Fantaziji
treba dati mesta i treba je poštovati. Izgradnja zamišljene kuće sedmicama me je održavala u divnoj
ravnoteži.
Kakvo je bilo uređenje kuće, naravno, o tome sada ne mogu govoriti. Ni knjiga od petsto stranica
ne bi bila dovoljna. U podrobnom i predanom radu išao sam dotle da sam zamislio koliko ću koksa
smestiti u podrum, koliko flaša vina, koliko kilograma pirinča i koliko ribljih konzervi. Dok sam
gradio kuću, primetio sam da čovek, ako zdravo koristi svoju fantaziju, ne iživljava se u raznim
prinudnim slikama ili lažima ili preterivanjima. To i nije ništa drugo do bolesni proboj potisnute
imaginacije. U glavi mi je bilo jasno, sud hladan. Zašto? Jer moja fantazija kuću gradi. I gradila je
takvu kuću da ako jednom zaista budem gradio kuću, samo ću ovu ostvariti.
Kada je pao sneg, palo mi je na um da mi je kuća gotova, ali sam, na žalost, sam. Zamislio sam da
mi dolazi jedna žena, iz gradića koji je bio udaljen na sat putovanja, dva puta sedmično, draga tetka
Tot, dobrog raspoloženja, odlično kuva, vredna, čista, tačna, ona će mi povremeno donositi sveže
mleko, puter, jaja, meso i sve što treba. Dovoljno povrća rađa u bašti, a ostalog je obilno bilo u
ostavi. Moja fantazija se, međutim, time nije zadovoljavala, i ja sam bio prisiljen da joj se pokorim.
Ona je izmislila priču o tome kako iskrsne mlada žena, prostog porekla, ali visokih ljudskih i ženskih
sposobnosti. Prihvatam je kao domaćicu za zimske mesece, ali kao što se naslutiti može, uskoro se
zaljubljujem. Moja fantazija nije bila nestrpljiva. Dala mi je vreme od više sedmica kako bi se ljubav
mogla razviti, s obe strane, naravno. Behu to lepi dani, napolju ledena zima, smetovi, veliki mrazevi,
a unutra nas dvoje u kući, u sigurnosti, kao u materici, tihi i vedri.
Znam da će psihoanaliza nadmeno suditi ovoj slici. Uveravam vas da toliko koliko znaju
psihoanalitičari, srećom znam i ja. Toplina kuće, nasuprot hladnoj zimi koja je svuda naokolo, u njoj
muškarac i žena, sve je to veoma prozirno, čak primitivno. A ja sam imao načina da zimu ispunim i
psihoanalizom, ako sam baš za to bio raspoložen. Ipak sam izabrao fantaziju i Kompleks majke.
Prosto zato jer mi je ovako bilo mnogo prijatnije, i jer sam znao da je ovo stvarno bolje. Inače sam
zapazio da biram samo između dva kompleksa: između kompleksa majke i kompleksa psihoanalize.
Prvi je bio zabavniji, topliji, više pesnički, draži, bliži mom srcu. O ovom pitanju neka bude
dovoljno.
Oko Božića je iscrpena čar neme ljubavi. Posle prvog poljupca radost prazničnih dana, međutim,
opet je razgorela moju fantaziju. Ljubavni roman beše takav da ga ne mogu uporediti ni s jednim
jedinim romanom, ni s proživljenim, ni s pročitanim. Mnogo čistiji, iskreniji, radosniji i veseliji,
naročito mnogo jednostavniji. Moja mašta je blistala. Ono što je pričala, psihoanalitički je bilo
besprekorno. Smesta razumljivo i stvarno. Čudio sam se, zašto se stvari tako ne zbivaju u realitetu?
Kao i prilikom opisa kuće, i sada, na žalost, ne mogu ni ovde da govorim ulazeći u podrobnosti
milih čari svakodnevnog života. Odužilo bi se, a i suvišno je. Cilj ovde nije pričanje romana, nego
kako čovek može da živi romanom, bez reči, jer ga fantazija iznutra neprekidno hrani gomilom
prijatnih i lepih slika i održava zdravo raspoloženje.
Kao što se može zamisliti, ljubav je bila vanredno strasna, ali nikada nije odustajala ni od
ljudskog, ni od psihičkog nivoa. Mašta se instinktivno u svakoj prilici brinula o tome da to tako i
bude, jer je znala da bih čistu čulnost odbio. Ne zato što sam čistunac ili puritanac. Tome se
podsmevam. Prosto smatram da nije ukusno. A devojka beše takva da ni za nju nije bilo ukusno. Od
njene čulne lepote samo su njena nežnost i dostojanstvo bili veći.
Šta se zbilo između januara i marta, nije lako zamisliti. A uopštenosti baš to ne dotiču. Uzajamno
dokazivanje ljubavnih divota bila je svakodnevno objavljenje. Nisam ni slutio da sam sposoban
toliku pažnju da posvetim brižnosti, ljubaznosti, humoru, i nikada ne bih poverovao da postoji žensko
biće koje sve to razume, voli, uzvraća.
Život nam beše jednostavan. Posle buđenja ona je spremala doručak, ja sam ubacivao ogrev u
peć, koju je trebalo puniti svakih dvanaest sati. Posle doručka sam obično odlazio da radim u svoju
sobu, a ona se bavila ručkom ili nekim drugim poslovima. Ručali bismo tačno u podne. Potom malo
odmaranja, koje je bilo zanosno. Svakog dana bi se našla neka mila nova reč, pokret, misao, što nas
je zabavljalo. Pokatkada sam svirao klavir. Pred sumrak bismo izlazili u prostor, samo ako ne bi bilo
isuviše hladno. Posle čaja, opet malo rada, u sedam večera. Ako smo bili raspoloženi, slušali smo
plemenitu muziku na nekoj stranoj radio-stanici. U deset opet šolja čaja ili kafe. Ponekad smo odlazili
u grad u kupovinu. Uvek sam joj donosio nešto, neku sitnicu, ili ona meni. Beše sjajna domaćica,
izvrsno je kuvala, ništa joj nije moglo promaći pogledu, prašinu nije podnosila, i nikada se nije
svađala.
Kada je proleće pristiglo sredinom marta i ja na prvi zvižduk kosa pošao u šetnju, kuću sam
polako zaboravio. Devojka je još nekoliko sedmica navraćala u moje srce, da je volim. Zatim je
izbledela. U mom životu ljubav nikad nije bila lepša, niti istinskija.
Knjiga osamljenog kralja

Osamljeni kralj izađe na obalu, pope se i sede na najbelju hridinu i reče:

- More božanstveno! Ostadoh sam, i ja, večito pričalo, sada više ne znam kome da kazujem svoju
priču. Zar tako valja da bude? Da bejah dovoljno mudar, odmah je trebalo da ovde započnem s
tobom. Ti još znaš šta je dubina, i znaš da se smeješ.
Htedoh da osnujem kraljevstvo, ali me niko nije slušao. Beše onih koji su mi se divili, beše koji
su se plašili, beše koji su se sablažnjavali; beše dosta zavidljivaca i sumnjivaca i lopova. Ali niko ne
imađaše ni uva, ni pameti, ni srca za ono što sam govorio.
Zaćutah. Upitah: vredi li? I kao da je samo to čekao, dođe mi neko i kako bi me zbunio, uze
nepoznato obličje.
- Tvoje je kraljevstvo, reče, veoma lepo, ali je samo mitologija.
Učinih se kao da ga nisam prepoznao, i odgovorih:
- Mitologija? Samo mitologija? Pa zar ljudi ne znaju da je mitologija privatni život sveta?
Nepoznato obličje spade pod dejstvom čarobne reči, i stajalo je golo Ja. Dograbih štap i najurih
ga. Ali mu smrad ostade, i morao sam da provetrim dvoranu.
Bogovi su se odselili sa zemlje. Ali pre nego što su otišli, sastali su se i upitali: Neko treba, ipak
treba da ostane ovde?
Ako ni po čemu drugome, po ovoj otmenoj nežnosti oni bi se mogli prepoznati. Jer šta znači biti
bog do li biti tako jak pa ne umeti ništa drugo nego biti nežan i otmen?
Dugo su sedeli na vrhuncima kamenih brda, u prozirnim gajevima, u podnožju maslina i na
obalama hladovitih jezera dok se nisu oprostili od prelepe zemlje. Konačno odlučiše da niko ne
ostane od bogova, ali će stvoriti novo biće.
Pozvaše preda se moćnike naroda i upitaše ih: Kakvog boga želite? Moćnici zažmirkaše očima i
rekoše: Neka bude plemenit.
Smisao odgovora nije bio u rečima, nego u žmirkanju, jer su bogovi videli da su moćnici već
toliko naučili da lažu da više nisu znali ni reći istinu.
- U redu, rekoše, neka bude bog koji žmirka, kakvog biste vi želeli.
Potom pozvaše preda se bogataše i zapitaše ih: Kakvog boga želite? Bogataši prebledeše, jer
poverovaše da to znači oporezivanje imovine, i rekoše: Neka bude milostiv.
Smisao odgovora opet nije bio u rečima, nego u prebledelosti. Bogovi su videli da se bogataši
toliko plaše da su već zaboravili i da lažu.
- U redu, rekoše, neka bude tako siv kao vaše bledilo.
Potom pozvaše preda se naučnike, i upitaše ih: Kakvog boga želite? A naučnici na to upitaše:
Bog, šta je to? Još ga nismo sreli.
Bogovi i to razumeše i rekoše:
- U redu, neka novi bog bude tako ljigav kao vaš mozak.
Na koncu pozvaše preda se siromahe i upitaše: Kakvog boga želite? Siromasi na to počeše užasno
da jauču i ovako da viču: Pa zar opet novi bog? Pa zar nije bilo dosta bogova? Konačno bismo voleli
da živimo tako da niko ne vlada nad nama.
- Neka bude prema vašoj želji, rekoše bogovi, novi bog će biti takav kakvi ste vi i neće znati da
vlada.
A onda sastaviše laž, sivilo, ljigavost i bedu, i stvoriše novo biće. To beše kaljava neman, koju
nazvaše: Koloslinac.
 Jer ono što će biti neophodno u najbližem vremenu, to i neće biti ništa drugo do žmirkanje,
prebledelost, ljigavost i beda.
Ljudi pak ozbiljno shvatiše promenu, padoše ničice pred kaljavu neman i počeše da je obožavaju.
I zakon je večiti, koga čovek obožava, počinje da liči na njega. Čovek je iz dana u dan postajao
ljigaviji, kaljaviji, tanji, sluzaviji.
Niko, pa ni bog, ne može istupiti izvan sebe. I kad je neman nastupila kao bog, to samo znači da je
nadmeno i oholo postala još kaljavija i odvratnija.
A na zemlji se raširila vera Koloslinca, što i nije ništa drugo do poštovanje onoga ko je siv,
kaljav, ljigav, žmirkav i lepljiv. I podizali su mu hramove, i decu vaspitavali da mu budu slična, i duh
slinaca uvedoše u upravu zemlje, u umetnost, u moral i u običaje.
Bogovi pak videći to, slatko su se smejali. Neki rekoše: Kad li će ona neman početi da čisti?
Kada će istrebiti namnožene crve? Drugi na to rekoše: Ma pustite ga, nek se zabavlja! Neka jednom i
on uvidi šta je to biti bog!
Kada sam razumeo tajnu nove vere čovečanstva, dalje nisam govorio. Onda opet dođe pred mene
neko, i da bi me zbunio, uze drugo obličje, i reče:
- Ako ne govoriš, bar napiši „Da-knjigu”, ljudima će biti od koristi ako se bogovi vrate opet na
zemlju.
Jer predmet i misao mogu biti i prazni ako izviru iz prazne sudbine, uzalud je da, ako je sudbina:
ne.
Ko bi bio pozvaniji od tebe da napiše ovu knjigu? Tvoja je sudbina stigla na sopstveno mesto.
Stoji prazna, bez zakrpe i maske. I zbog toga ne bi bila da samo po svom predmetu, nego i zbog toga
jer uz da postoji i prikladna sudbina.
Ne bi imala samo predmet, nego i svoje Ja, a oboje su da. Predmet i Ja se jedino u tvom slučaju
poklapaju i srasli su, u izuzetnom trenu jedno je pronašlo drugo. Niko ne zna koje.
Dosta je bilo toga ne. Neko je zavidljivac i počinje da izigrava velikodušnost. Čudno: da li je ko
čuo kako je neko bio velikodušan i počeo da izigrava zavidljivca? Zašto ne? Jer je velikodušnost da,
i upravo zbog toga je ona dovoljno, i to je puno. Zavidljivac je pak ne i malo i prazno.
Dosta je bilo toga ne. Dosta je bilo besednika koji su postali od mucavaca, i velikodušnih koji su
postali od zavidljivaca, i mudraca koji su postali od budala, i heroja koji su postali od kukavica.
Dosta je bilo da-suza koje su postale od ne-sudbina.
Pre nego što čovek udahne dobru misao, treba je kuckanjem proveriti. Ne samo da bi saznao: ima
li neko u njoj, nego i zato ko je u njoj, a i to zašto se nalazi u njoj? Možda je najveća misao prazna? I
možda je onaj iz nje samo crv? I možda je u njoj kao zavidljivac u velikodušnom, budala u mudracu i
kukavica u heroju?
Ono da koje izvire iz ne nikada nikoga nije ubedilo. Ubedljivo je samo ono da gde neko postoji
ko je da, čak je neko zaista da-neko, i mesto toga da-nekoga zaista se i nalazi u da.
Eto, reci, ko je pogodniji od tebe da napiše da-knjigu, jer si i ti sam da, i mesto ti je zaista u da?
Tada više nisam ćutao, nego sam se proderao: Ko te je poslao, prljavi crvu? Dolaziš pravo od
popova Kolosovih? Hoćeš: da? Misliš: da? Da mi je sve da? Pljuvačka, kal, ljigavost? Da mi je da
slinac?
Nepoznato obličje spade pod dejstvom čarobne reči i preda mnom je stajalo golo Ja.
Dograbih štap, isterah ga, ali smrad ostade za njim, i morao sam da provetravam.
Kada sam oterao otrovnu guju, još dugo sam mislio o njenom bezobrazluku. Da li jeziku bogova
potpuno nedostaje ne?
Jer ako ne bi bilo ne, onda stvari jedne od drugih ništa ne razdvaja. I ako bi sve bilo da, bog bi
bio čak i Koloslinac.
Svet volim ne samo svojim DA, nego isto tako i još jače svojim NE.
Bogovi su otišli i ostavili zemlju. Oni su danas: ne. Moje kraljevstvo je izgubljeno, ja sam u
njemu sam vladar, narod, sveštenik, plemić, građanin, seljak. I moje je kraljevstvo: ne.
Ali ovo ne je isto takvo da kao što je Koloslinac: ne. I ko da kaže kakvo da i kakvo ne? Ne
presuđuje li se svakoj stvari i svakom biću time što iskazuje da ili ne? I ako je mera izgubljena, nije li
to privilegija bogova? I odmah posle njih povlastica mora? I zar posle mora nije odmah moja?
Ispod tamariske

Seo sam malko ovde ispod tamariske kako bih sveže ubrane žute, medene smokve s
odgovarajućim spokojstvom pojeo u hladu. Bilo je oko podne i u zalivu ne beše nikoga. Više to beše
metafizika, nego jedenje. Katkada se sme ovako jesti, kao da se čovek moli. I kada sam otišao na
obalu da sa ruku sperem lepljivi med zrelog voća, morao sam da se vratim, da praznik osveštam
jednom cigaretom.
Epiphoitesis, pomislio sam. Grčka reč. Našao sam je kod Dionizija Areopagita, u njegovoj knjizi
o božanskim imenima i znači: dečji odnos prema Bogu koji se odmara u srcu čoveka i dobrostivo se
smeši čoveku. Kad bi postojao neko, čovek Majstor, koji bi me mogao naučiti da ugledam lice božje
dobrote koje stanuje u srcu, prepešačio bih do kraja sveta samo da ga nađem. On bi me naučio da
putujem, kupam se, igram se, jedem smokve, palim cigaretu, i da sve to nije neminovno raskalašno
rasipanje vremena. Može biti besciljna, mada prijatna igra, ali neodgovorna i tašta, ali može i
detinjstvo božje.
Sada nije reč o tome da postoje patnja, bolest, nasukavanje, greh, smrt. Jer postoje. Nije reč o
mučnom ispaštanju koje godinama gori u patnjama i nema ni jednog jedinog svetlog trenutka. Epifotes
nije čovek koji slomljen stenje i cvokoće od užasa, jer tu sudbinu mora da sledi do kraja. Izuzetan je
to trenutak kada sam tako ludo srećan da zadrhtim od blistavila veličine bezgranične božje dobrote, i
shvatim, ako mi se On ovako neposredno objavljuje, ne mogu ništa drugo nego da, potresen radošću,
bez reči zavapim: hvala.
Teški, tamni, patnički, asketski, samopregorni put religije zna svaki čovek. Ali biva, na trenutak,
da i sunce zablista. Religion is not our burden, but our privilege - religija nije teret, nego
povlastica. I ta je povlastica u ovim trenucima, u najvećim religioznim vremenima: biti dete Boga.
Nekoliko mistika govore o tome, a postoji neko ko je živeo u ovom epifotesu, jedno od najmilije dece
Boga: Sveti Franja. On je razumeo da jesti, spavati, kupati se, diviti se cveću, smešiti se lepoj
devojci, šetati se, igrati se, sve to može biti molitva, i zaista je molitva ako je čovek istinsko dete
Boga i iz njegovog izmirenog srca božja dobrota gleda čoveka.
Čitaoče moj, ti koji ovo čitaš i misliš da ga grdim, veruj mi, u mom životu bio je jedan jedini
suštinski, ozbiljan, presudan događaj koji je potresao celu moju sudbinu, kada sam rekao: Gospode,
ne mogu da budem hrišćanin, jer ne mogu da mrzim svet. Na to sam dobio sledeći odgovor: Ne treba
svet mrzeti, nego voleti Boga, a ko Boga voli, taj ništa ne može da mrzi.
Veruj mi, dragi moj, više od dvadeset godina pretraživao sam sve zakutke zemlje kako bih našao
Boga. Tu ne me chercherais pas, si tu ne me possedais, kaže Paskal: ne bi me tražio da nisam u tebi.
Jedini smisao moga bivstva beše pronaći njega. Tražio sam ga u filozofiji, mudrosti, umetnosti,
mitologiji, tražio u ljubavi, prirodi, askezi i nisam primetio da mi je u srcu. On. Mnogo je bogova,
samo je jedan Bog. Zašto mi je religija uvek bila važna? Zašto nije bio važniji on? I kada sam ga
našao, nije li mi svejedno kakvim mu se rečima obraćam, ako je Njemu svejedno? Jer On ne čuje
reči, nego srca.
Već dugo čuvam tajnu u sebi o tome da sam stigao u veru u kojoj sam rođen: Tief ist die Trauer,
der mich umdüstert, eintrete ich wieder Herr, in dein Haus - duboka tuga crni se oko mene, stupam
u tvoj dom, Gospode, opet. Vratio sam se u tvoj dom ali nikome to nisam smeo da priznam. Stideo
sam se. Reći će za mene ono što i ja za druge: slomljen. Iskreno govoreći onda sam isto tako malo bio
slomljen kao i sada. Naprotiv. Pouzdano znam da sam onda bio manji i da sam od tada rastao. Plašio
sam se da će mi očitati ono što sam ja čitao njima u razdoblju apostate. Behu to užasne stvari. Jeza me
obuzme kada na to pomislim. Nikada to više ne mogu popraviti? I jedina mogućnost oslobađanja od
posledica jeste ako čak i sada prihvatim odgovornost za njih, sada kada ne verujem u ono što sam
tada govorio. Inače verujem da stvar ne zavisi od religije. Ono što se meni dogodilo nije stvar
religije, nego Boga. Dok sam tražio jedinu istinsku veru, lutao sam. Nema jedine istinske vere. Sve od
toga zavisi: naći i zavoleti Boga. Ili: zavoleti ga i naći. Ostalo je tek teologija.
Ovaj trenutak ovde ispod tamariske daje mi snage da dalje ništa ne tajim. Čak ni pred onima koje
sam ja gurnuo u neverstvo. Jedino što bih još mogao da učinim jeste da im govorim o epifotesu, i o
tome da su njegovo strpljenje i dobrota beskrajni. Sin koji se vratio već može da govori razmetnicima
koji još napolju tumaraju: dođite, jer on voli pokajnike. A onaj ko se vrati, on može biti učesnik
detinjstva božjeg. Ne naljuti se ako pojedem svežu travu, ako popijem vino, o, vino veoma volim,
naročito ovo crno što ovde rađa! Ljutiš se zbog toga, Gospode? Ma ne, zar ne? Kad bi ti ovde živeo,
pio bi i zahvaljivao bi se što postoji ovakvo veličanstveno vino. Kako je dobro biti dete, kupati se,
uživati, podsmevati se glupima, biti razuzdan, osećati kao dar ono što sam dobio: vino, radost, cveće
isto kao igru, koketno, izazovno, vragolasto raspoloženje i slatku vedrinu.
Opet misliš da grdim? Misliš da tražim rafinovano opravdanje za neodgovoran život kojim ovde
živim na blistavom moru, a epifotes nije ništa drugo do krajnja laž jednog frivolnog uživaoca?
Zaboravio si, dragi moj, da religija nije moral. Moral može da govori o dobrom, lošem, grehu, vrlini,
laži, istini. Religija ne može govoriti o drugom, samo o Njemu. I ako se on, izuzetno, sada, u ovom
času, objavio u mom srcu, oslobodio me je morala, jer me je prihvatio kao svoje dete, i sada ja, kao
dete, sve smem. Jer sada postoji samo jedna važna stvar, ja volim njega, i on voli mene. I osvešta
ljubav što sam drzak, podrugljiv, ironičan, malko proždrljiv, lakom, dobro raspoložen, voleo bih da
pomilujem svaku kovrdžavu kosu, vitku žensku nogu, ja koji sam brbljiv, naklapalo, vragolast. Darovi
su to. Većina ljudi patnju još ume da prihvata ozbiljno, ali radost već ne.
Sada, u ovim svetim trenucima detinjstva božjeg znam da je čistom srcu svaki moral nerazumljiv.
Bog se raduje s tobom, jer je on u dostojanstvu mora i u blistavilu neba, u mirisnoj cigareti i u
medenoj smokvi. Ali to znaju samo njegova deca koja bivaju tronuta kada stupe u more i po njihovoj
ugrejanoj koži zapeni se hladovita voda. O, moliti se smejući, i u blistavo leto kliknuti: Kako je
dobro biti Tvoje dete, dragi dobri Oče, kako bih voleo da ti se obesim oko vrata, kako bih voleo ako
bi me prigrlio i rekao: Kad ti se srce prepuni i dosegne trenutke čistote, smej se i raduj, a potom idi i
svetu govori o ovoj radosti.
Knjiga budućnosti

Knjiga budućnosti se nalazi u apsolutnom prostoru, u palati izgrađenoj za njeno čuvanje. Naspram
ulaza uzdiže se ogromna dvorana pod kupolom čiji je prečnik 17.800 i 89.000 milja. Na sredini
dvorane nalazi se bazaltna stena i do njenog vrha vodi 23.000 stepenika. Na toj bazaltnoj steni se
nalazi knjiga. Dužina njenih listova 144 i 1/3, širina 112 i 1/2 metara. Broj listova je mnogo veći od
32,463.584. Sadrži istoriju čovečanstva od rođenja prvog čoveka do smrti poslednjeg.
Ako se čovek bude interesovao za svoju najbližu budućnost, u ovoj knjizi neće moći da nađe
mnogo zanimljivih stvari. Sve u svemu, nešto ovako: ulazak u život ženskog rublja boje duge; prvi
roman u obliku ukrštenih reči; fiziološka revolucija zvana Čvriček; Bulakov proglašava sovjetsko
carstvo; ulovljen poslednji kit; konferencije na nivou ambasadora; 1.366 većih ratova i 29.841
manjih; širenje crnačke književnosti; matrijarhat ima sto šezdeset godina, i slično.
Zanimljivije biva tek 2.608. godine po našem računanju vremena kada Kaki Maru, japanski
tehničar, već svakodnevno razaranje atoma postavlja na nove osnove. Ovaj čovek je prvi upotrebio
takozvani kongenitalni metod, koji se sastoji od toga što se vitalne energije oslobođene prilikom
erotskog akta Skupljaju uz pomoć kondenzatora i zalede u radijumskoj posudi. Time energija može da
se uskladišti. Postupak je veoma jevtin, jer jedan gram vitalne energije ne košta ni peni.
Godine 2.616. engleski inženjer H. F. Boernes primećuje prvi da se prilikom razaranja atoma
olova oslobađa takva energija koja ukida gravitaciju. Godine 2.629. E. Porgsteller eksperimentišući
sa živom otkriva da u živi ima najviše mikrotona. Mikroton je jedan od nusproizvoda razaranja
atoma, koji se do sada upotrebljavao za čišćenje cipela. Ovo sredstvo je nalik na perpetuum mobile,
gotovo je trajno središte energije. Godinu dana kasnije proizveden je prvi avion na mikroton, koji s
desetim gramom žive tri puta obleti zemljinu kuglu za pet sati i četrdeset minuta. Godine 2.643.
usavršeni mikroton avion s vitalnim kondenzatorom tipa „Kaki Maru” i s neutralizatorom teškog
olova tipa „Boernes” uzleteo je arapski pukovnik Hamu Bab na 500 kilometara od zemlje i vratio se.
Godine 2.667. kapetan Chiabanolli putuje na Mesec ovim avionom, uz pomoć španske vlade. Time
čovečanstvo otvara nov način za računanje vremena. Posle leta na mesec slede događaji:
1. Drugo putovanje kapetana Chaibanollija na Mesec.
2. Izbor mesečeve kore na osnovu metoda Kaki Maru.
3. Otkriće prvog stanovnika meseca.
6. Španska vlada proglašava Mesec za koloniju.
7. Otkriće mesečeve energije.
20. Chiabanolli leti na Mars.
23. Chianabolli leti na Veneru, ali se ne vraća. Dve spasilačke ekspedicije kreću za njim, ali se ni
jedna ne vraća. Nemački inženjer Furz leti na Veneru s jedinim rezervoarom mesečeve energije i
vraća se. Mesečeva energija se prenosi na Veneru da bi se mogla domašiti.
24. Furz leti na Merkur.
27. Početak kolonizovanja unutrašnjih planeta.
30. Let na Jupiter.
34. Let na Saturn.
39. Let na Uran.
52. Let na Neptun.
80. J. P. Walker za šest dana obleti sunčev sistem.
92. W. Rehmke obara Walkerov rekord. Obleti sunčev sistem za četiri dana i pet sati.
 113. Eksplozija fotona.
131. Birriga, čileanski pilot, odleti na Halejevu kometu i zauzme je. Preuređuje je u kometu
kojom se može upravljati i stiže na njoj na Sirijus.
140. Birriga se vraća sa Sirijusa. Halejeva kometa je dodeljena Neptunu za ispomoć.
168. Mulna I, poglavica papuanskog plemena, proglašava sebe za cara sveta.
169. Stupa na snagu jedenje ljudi.
172. Evropljani se pobune protiv Mulne. Otkriće zavere. Smaknuće glavnih krivaca.
174. Previranja u Evropi. Mulnin vojni pohod.
180. Veliki puč. Evropa ne može da se odupre Mulni, i zato 11. septembra noću Evropa kod Urala
biva odsečena i preneta na Jupiter.
180. 13-26. oktobar. Evropljani sinolin zracima uništavaju drugi i četvrti Jupiterov mesec koje su
zauzele Mulnine trupe, kako bi izvršili opsadu Evropljana. 4,167.000 mrtvih.
180. 1. novembar. Obustava vatre.
181. 10. januar. Evropa i Mulna sklopili mir. Prvi marsovski mir. Slobodno putovanje Evropljana
na zemlju. Ponovo započinje trgovina. Međutim, Evropa za sada neće nazad na zemlju.
188. 4. mart. Noć Svetog Vinca. Evropljani pobili sve Jupiterce.
204. Pronađen serum genije. Svako sebe šprica serumom koji želi. Zloupotreba seruma. Cvetanje
crne berze. Šverc. Tajna pelcovanja. Zvanične naredbe za utvrđivanje cena pojedinih seruma.
Monopolske zarade. Krah eksperimenata.
206. Skupoća seruma. Cepljenje kraljevskim serumom 200 dolara, cepljenje pesničkim serumom
180 dolara, cepljenje slikarskim serumom 160 dolara, cepljenje muzičkim serumom 155 dolara.
Nemiri.
214. Stupa na snagu obavezna vakcinacija serumom genije. Prilikom rađanja komisija odreduje
ko će biti vakcinisan kakvim serumom.
220. Na Zemlji takođe stupa na snagu obavezna vakcinacija.
221. Smrt Mulne I. Car Mulna II.
224. 30. decembra ubijen Mulna II. Mulna III.
229. Mulna IV, Grozni. I Afrika beži sa zemlje i prelazi na Merkur. Rat Zemlja-Merkur.
230. Merkur uništen varnicama Ytra.
241. Ubistvo Mulne IV. Mulna V. Dekadencija. Evropa započinje rat s Jupitera protiv Zemlje.
Potpuna pobeda, Evropa je svečano primljena na svoje staro mesto. Kraj vavilonskog ropstva.
Naređenje za praznike s velikim šatorima.
253. Zemlji veoma nedostaje Afrika, zbog toga je od Venere načinjena nova Afrika i doneta na
zemlju.
265. Pad dinastije Mulna.
267. Dinastija Wood. Tiranija.
270. Pad Wooda i njegovo progonstvo na Neptun.
288. Smrt Wooda. Zemlja kao republika.
319. Ustanak stanovnika Saturna. Uništenje saturnovih prstenova varnicama Ytra.
330. Istraga stanovnika Saturna.
363. Crna godina. Mars i Venera su se istovremeno pobunili protiv Zemlje i varnicama Ytra
bombarduju Zemlju. Gubici su u avgustu toliko porasli da su prisiljeni da se Zemlja zaštiti
neutrališućim pojasom. Pojas je pak ukinuo svetlost, pa je na Zemlji bio mrkli mrak od 6. septembra
do 9. decembra.
364. Stanovnici Zemlje odlučili da pobegnu na Jupiter. Plan bekstva, međutim, izdao je
stanovnicima Marsa i Venere induski general Tarmakarja. Bekstvo je planirano za 14. januar.
Neprijatelj je otvorio užasnu zaprečnu vatru na Zemlju. Milijarda i šesto pedeset i šest miliona
mrtvih.
366. 10. februar. Kineski fizičar Tin preporučuje Zemljanima kakaošrapnele. Snaga šrapnela je
127 puta jača od varnice Ytra. Sledećeg dana je po jedan šrapnel upućen na Mars i Veneru. Za deset i
po sekundi dve planete su nestale. Dan kakao. Veliki praznik oslobođenja.
372. Zemlja je približena Suncu za 48 miliona kilometara, i temperatura je utvrđena na stalnih 26
stepeni Celzijusa.
390. Ustanak stanovnika Urana. Velika Alfa borba 4-15. jun. Poraz Uranaca.
391. Početak razdoblja mirnog razvoja.
402. Neptun premešten na Marsovu putanju.
410. Halejeva kometa preuređena u planetu.
543. Izrađeno Spoljnje Sunce. Otkinut je deo Arkturusa i tako postavljen da topli i svetlosni zraci
padaju i onda ako je Zemlja okrenuta od Sunca.
560. Mesec kao ekonomski nerentabilan biva ukinut i smešten u Andromedinu maglu.
563. Kreću stalne linije univerzuma. Formiranje U. R. C. (Universal Railway Company).
692. Presudna godina. Kongoanski hemičar Lambam pronalazi atom psyche.
729. Pokušaj prenosa psihatoma. Uspeh.
788. Usavršavanje prenosa psihatoma uz pomoć biokondenzatora.
790. Otkriće bakterije zdravlja.
806. Dobijanje životne energije iz uglja.
956. Dobijanje životne energije iz smeća.
1004. Destilacija životne energije.
1030. Eksperiment s Orionovom maglenom mrljom. U maglenu mrlju se ubacuje destilovana
životna energija. Ubacivanje traje trideset i šest sati. Maglena mrlja se preobražava na rapidan način,
pretvara se u sunčev sistem, na planetama se pojavljuje život i širi se. Sve to u roku od nekoliko sati.
Za vreme od petnaest minuta odigra se toliko zbivanja koliko na Zemlji za vreme od 139 miliona
godina. Vrvež života se menja. Na koncu maglena mrlja eksplodira.
1310. Etar se transformiše u psihatome.
1334. Prva veštačka duša načinjena je od otpadaka.
1455. Kombinacijom elektroenergije i veštačke duše nastaje novo živo biće: biomašina.
1460. Pronađen seks biomašine.
1463. Zracima monosgena skraćeno vreme gravidnosti biomašina.
1464. Postupak ubrzan injekcijama ultraperosgena. Svake sekunde već se proizvode četiri
biomašine.
1501. Ljudi počinju da se zaljubljuju u biomašine. Naređenje zabrane odnosa sa mašinama.
1510. Šire se tajne ljubavi. Epidemija pomame.
1523. Rađanje prvog mulata iz odnosa čovek-mašina. Analiza mulata. Potpun idiot, netalentovan,
moral insanity, bespomoćan, len, ali s nečuvenim vitalitetom i užasnom erotskom glađu. Pomama žena
za mulatima.
1512. Širenje mulata.
1518. Zakon protiv kontakta ljudi i biomašina.
1420. Kazna smrti za prekršioce. Racije. Masovna streljanja.
1530. Pobuna mašina.
1531. Proterivanje mašina na Uran.
 1540. 10. decembar. Noć svetog Ambrozija. Istraga svih mašina i mulata gasom lormona,
Braunov tip.
1540-44. Velika epidemija lormona. Gas lormona se raširio na kosmos i uništava ljudski
organizam. Protivsredstvo nije pronađeno. 426 milijardi mrtvih.
1545-1592. Mala epidemija lormona. 103 milijarde mrtvih.
1593. Pronalazak antilormona.
1599. Prvo matematičko objavljenje Pselos, kasnije Aplusbe.
1600-1648. Razdoblje matematičkih proroka.
1650. Iks na kvadrat zasniva hipermatematičku religiju.
Povrtnjak

Sve u svemu, moja jutarnja šetnja ista je kao i inače. Posle rađanja sunca strpam u džep beležnicu,
i odlazim u šumu da lovim misli. Pod pazuhom knjiga, i lagano koračam rosnom travom. U dolini
plovi plavičasta izmaglica, a između drveća se razležu krici sojki. Oko osam sati više nemam
strpljenja. Vraćam se, pripremam motiku, korpu i odlazim u povrtnjak. Za ručak ću kuvati supu od
zeleni, a to je, ovako pri kraju leta, takav praznik od kojega veći i ne znam.
Za pojam supa od pabiraka zahvalan sam staroj seljanki. Ona je s korpom odlazila u vrt, pokupila
bi sve što nađe i kada sam je pitao šta će od toga biti, odgovorila je: napabirčila sam sve otpatke
bašte. Tu aromu koju je imalo njeno jelo, nikada nisam dosegao. Iako mirno mogu reći da sam
godinama pokušavao. Nije zavisilo to od množine i kvaliteta zeleni. Njena supa, ako je treba
upoređivati, bila je kao vino. Već i od mirisa bi mi se zavrtelo u glavi. Ali bilo je u njoj i one ljupke
pitomosti, što je uvek svojstvo dobro pripremljene supe od zeleni. Boja ružičasto zlatna, povrće ni
meko, ni tvrdo, šargarepa upila u sebe ukus kupusa, paprike i kelerabe, ipak je ostala šargarepa, kao
što je u idealnim društvima svako idnividualnost, pa ipak svi pripadaju zajednici.
Najvažnija je neophodna čežnja. Kao i svaki istinski veliki poduhvat, i ovaj treba molitvom
započeti. Sedam ispod jabuke i posmatram povrtnjak.
Često sam špartao pijacom i najradije sam zastajkivao gde su prodavani predmeti za
domaćinstvo. Lepe čiste metle od sirka, glatko orendisane daske za meše, oklagije, drvene kašike,
koje podstiču apetit. Bio sam očaran skromnom jednostavnošću ovih predmeta, koliko smo u stanju da
lepotu sakrijemo u privid korisnosti. Na stotine ljudi projuri pored nas, i svaki u sebi kaže: Kakvo
ordinarno sredstvo, drvena kašika!
Draga drvena kašiko, od bele jasenovine, istesana plemenita, vitka kašiko, ti znaš da me tvoja
pokornost nikada nije zbunjivala, poniznost s kojom si se preporučivala da verno obaviš svoj posao.
Uvek sam ti se divio zbog tananih linija, milog kusala, koje liči na cvet. A što si korisna, ne dovodi
me u zabludu, samo pojačava neobjašnjivu privrženost koju prema tebi imam. Ispod jabuke sam i
nehotice razmišljao o sličnosti drvene kašike i povrća iz povrtnjaka. Rastinje, koje se posmatra samo
sa stanovišta koristi, prepuno je čarobne lepote. Ali pored toga raspolaže takvim svojstvima koja su
retkost. Eto odmah kovrdžavog peršuna. Ako ga ne stavim u jelo, mogao bi biti parfem, i svakako bi
se divili dami koja bi na popodnevni čaj stigla u oblaku mirisnog peršuna. Ali ista ova biljka bila bi
predivna kao rub cvetne leje. Njeno gusto i kovrdžavo zeleno lišće prijatno bi obuhvatilo leje
petonije ili salvija. Celer isto. Kelj bi sasvim mogao da bude ukrasna biljka, da i ne pominjemo
keljčiće-pupoljke ili karfiol. A paradajz? Paprika? Čak bih je rado sadio i u saksije, i divio joj se u
prozoru. Kada leti oslobađam paradajz od suvišnih izdanaka, povremeno se odmaram i uživam u
čudesnom mirisu listova. Ulje svakog povrća ima ovakvu osobenu i neponovljivu lepotu; a što je ta
lepota i korisna, i što se biljka sem čarobnosti još može i pojesti, to zadovoljstvo me sasvim
ispunjava u ovom trenutku.
A onda lagano počinjem da radim. Otvaram leju šargarepa, brižljivo tražim one razvijenije i
deblje. Vadim dve-tri karote, peršun, i koren i listove, paštrnjak, koga se ne bih odrekao ni za koje
pare. Zatim praziluk, kelj, koren i listovi celera, keleraba, malo karfiola. Od luka će biti najbolji onaj
sitni, srebrnjak čija je glavica veličine oraha, dovoljna su samo dva struka, jedan struk belog luka.
Dve lepe zelene paprike, jedan crveni paradajz, i da bi praznik bio potpun, šaka sveže otrebljenog
pasulja. Na bunaru sve operem i očistim. U blistavoj srebrnoj vodi presijava se mnoštvo listova i
korenja. Sada već mogu da potpalim vatru.
Kultura pisaćeg stola

Lep stil je dar koji se ne može steći. Rađa se zajedno s čovekom, i dotični možda za njega i ne
zna. Ima slučajeva da mu nije dostojan. Znamo da je lep stil imao jedan pijanica, jedan razbojnik i
jedan poluidiot. Čovek može da piše lepo na hartiji za pakovanje, na ivici novina ili na salveti,
pozajmljenom olovkom ili perom ukradenim s pošte. Sve to nije važno, jer je stil lep.
Ono što svako može steći jeste probrani stil. Prva pretpostavka probranog stila pak jesu
plemenita hartija i sredstvo za pisanje.
Možda nisam imao udela u daru lepog stila, ali sam uvek stavljao naglasak na ljudski dostižni
najviši stepen, na pretpostavke probirljivosti. Na spoljašnjost pisanja pazim često s komičnom
brižnošću. Drago mi je zanimanje stajanje ispred izloga prodavnica hartije, savesno vršenje smotre
nad novijim sredstvima za pisanje. Predusretljivost civilizacije mi je u mnogim slučajevima dodelila
srećne trenutke. Ako bih ugledao novi štitinik za olovku, držalje, nosivu mastionicu, naročito ako su
bili ukusni, morao sam da ih isprobam. Da i ne pominjem nove kvalitete hartije. Što mi je fascikla
bila slabost, to je prirodno. Ali ništa manje ni mastilo, i sve što može naći mesta na pisaćem stolu.
Istovremeno sam utvrdio da većina onih koji se bave pisanjem nemaju osećaj za ovakve stvari.
Poznajem ljude koji raspolažu značajnim duhovnim sposobnostima, a škrabaju svoja dela na
rotacionoj hartiji s bedno zarezanim trećerazrednim patrljkom od olovke. A da je objavljenje duha
postalo sporno, odnosno da je stil bio pre sve drugo nego probirljiv, tome se ni malo nisam čudio.
Začudio bih se da nije bilo tako. Na rotacionoj hartiji može žvrljati samo onaj čiji je stil od početka
lep, i otuda nije prinuđen da ga nadahnjuje papir, i onaj kod koga cela stvar ništa ne znači, odnosno
onaj ko je književno beznačajan. Običan čovek, koji ima častoljublja, i koji želi da dosegne stepen
probirljivosti, taj nešto slično ne sme da počini.
Odlučio sam da za one koji vole da pišu ispričam svoja iskustva i time pokrenem pokret kultura
pisaćeg stola. U odredenom pogledu očekujem da se time oplemeni stil. Molim vas, kultura pisaćeg
stola je bar tako važna kao i trpezarijskog stola. Sa svoje strane pre ću se zadovoljiti jednostavnijim
stolnjakom, priborom za jelo, čak se naročito ne pridržavam ni činija, ako ima nekih razloga da se tek
onako iz sudova sipa supa i varivo. Ali ako mi se na pisaćem stolu nešto ne sviđa, čak se i naljutim.
Ako pak krećem od kuće, bilo na duže putovanje, bilo samo na izlet od nekoliko dana, misao o odeći i
hrani biva preduhitrena: u redu, idem, ali kakvu olovku, kakvu hartiju i kakvu svesku da ponesem.
Stvar nije tako jednostavna, kao što se obično veruje. Istina je da sam do sada svaki put
snabdevao sebe s preteranom brižnošću, da ni deseti deo materijala ponetog na put nisam iskoristio.
Lane sam za dve sedmice poneo dva risa hartije, možda trista tabaka, probrano, nekih pet vrsta
posebnog belog, boje slonove kosti i rebrasti papir ručne izrade, pored toga šest novih novcijatih
olovaka, pa pero, mastilo, dve beležnice, jedna manja i jedna veća, i dnevnik. Za sve vreme nisam
napisao više od stotinu redaka, a kasnije sam polovinu od njih bacio. Ali nemojte poverovati da me
je to diralo. Kada god bih stupio u sobu i na stolu ugledao plavu fasciklu s mnogo dragocene hartije,
koja je počivala u zelenoj svetlosti proceđenoj kroz šumu, olovke u boji, mastionicu, pero, zahvatalo
bi me čudno spokojstvo.
Znam da je to prilično primitivan stepen obezbeđivanja bića, kao i svako gomilanje, novac, hrana,
srebro, zlato. Ali sam u obezbeđenju imao cilj: najplemenitijim sredstvima pisanja samog sebe
održavati na nivou probirljivosti. Mnoštvo hartije sam vratio kući netaknuto, ali se nisam pokajao,
čak ću prvom sledećom prilikom učiniti isto.
Uvredljiva neosetljivost zapadnjaka zbog predmeta čija je namena za neposredno korišćenje tela,
što se pokazuje po tome što se akcenat stavlja na ono što je maska, i što je okrenuto prema javnosti,
inače površna i ravnodušna u intimnosti, to se očituje i u kulturi pisaćeg stola. Pogledaj samo pisaći
sto jednog direktora, jednog ministra, jednog bankara. Dekorativni patos mastionice, mnogobrojne
potrepštine koje su smešno nadmene, kao da su sve to učile od svog gospodara, sve je to postavljeno
zarad dejstva, i kao da sve to treba da reprezentuje nešto veliko. Ali o njima ne govorim, jer oni ne
pišu, samo potpisuju.
Zapadnjaka treba naučiti da ne čitam ja knjigu, nego knjiga čita mene. I ako je tako: ne pišem ja
perom, nego pero piše mnome. Ja ne pišem na papir, nego on na mene. A ko o svemu tome dobro
promisli, veću će pažnju pokloniti svom peru i hartiji, kako prljava krpa od papira ne bi pisala po
njemu raskrečenim i zarđalim perom koje škripi. Za sada ne žurim ishitrenim nadama. Evropejac,
mnogo ozbiljnije nego do sada, mora da prihvati apsolutnu intimnost svoga bića kako bi mogao
doseći ovaj stupanj. Za to stotinu godina nije mnogo.
Drugo je sto umetnika, pesnika, pisca; ali ono što sam tu zapazio uz dva tri izuzetka beznadežna je
neurednost. Kaže se da je boem. Ali ja znam da je samo varvarin. Ne želim pedanteriju. U ovom
pogledu moj slučaj spada u krajnost, svoju korektnost ne želim nikome da namećem. Ali, molim vas,
ta grozna pera, taj bedni papir, svuda ti dronjci, pocepani tabaci, jevtine olovke, zarđale makaze, sve
to ne može rezultirati drugačije do ubrljanim rečenicama, neurednim, brzopletim razmišljanjem.
Nepažnja je ovde nedostatak mašte i nedostatak intimnosti i nepoznavanje kulta pisanja.
Pisaći sto je oltar velike misterije. Pisati znači stupiti u nadljudski kontakt s Logosom. A Logos je
Stvoriteljska Reč. Preziremo popa u prljavoj odeždi, a onoga koji ujutru ne obriše prašinu s oltara,
najurimo. Ali istovremeno pišemo svoje misli na otkinutoj hartiji za pisma i ispod novina nalazimo
važnu belešku? Primite k znanju, onaj na čijem sam stolu našao novine, moje poverenje u njega je
konačno poljuljano. Novine nemaju šta da traže na oltaru Logosa. To kažem ozbiljno.
Kada se proizvodi toliko plemenite hartije! Moja slabost je bledožuti, rebrasti, poludebeli papir
ručne izrade. Ali nikada nisam mogao da se oduprem ni plavičasto-belom i zato ih koristim
naizmenično. Bitno je da su bezdrvni. Naročito pažnju treba posvetiti vodenim znacima. To hartiji
daje naročitu lepotu. U kojem formatu da bude sečena? Veoma teško pitanje. Po mom mišljenju kvart
je savršen format za dela koja su već gotova. Nerado pišem na takvom formatu. Isprobavao sam već
bar trideset raznih formata, ali nisam umeo da se zadržim ni kod jednog. Čak volim, u izvesnom
pogledu, raznovrsnost. Smatram ispravnim ako ispod poklopaca u boji osam-deset vrsta papira u
osam-deset formata stoji poređano po stolu, ili u fioci. Čak je lepo i kao prizor.
Da li da olovka bude meka ili tvrda? Prepuštam svačijem ukusu, ali je uslov da proizvod mora
biti prvoklasan. Utvrdio sam da su najbolje olovke „kohinoor”, „castell” ili „stadler”, njih zaista
mogu da preporučim. Volim da pišem sasvim mekom mastiljavom olovkom, ali to nije pravilo. Može
da se piše i crnom. Samo treba obratiti pažnju na zarezivanje. Nepažljivo zarezivanje je svirepost.
Pero je drugo veliko poglavlje pisanja. Na plemenitu hartiju treba pisati plemenitim perom. Na
osnovu dugog iskustva mogu da preporučim proizvode fabrike „Hughes” iz Birmingema, naročito ona
sa zadebljanjem na vrhu. Mislim da su to najbolja pera na svetu. Izrađuju se od bakra i čelika, ima ih
od dve vrste, ja više volim bakarna, ali rado pišem i čeličnim, jer je meko, glatko klizi i ujednačeno
je.
Od mastila najbolja su ona veoma fina za nalivpera. Trajno plava ili ljubičasta, čini mi se,
najfinija su. Zvanično plavo mastilo koje se preliva u crno treba izbegavati, jer je ordinarno i grubo.
Ima onih koji se žale da je mastilo za nalivpera preretko za obična pera. To sam i ja primetio. I ako
putujem, koristim ljubičasto mastilo napravljeno od mastiljave olovke, katkada i kod kuće, jer je
provereno godinama, ako napravim neophodnu gustinu.
 Što se mene tiče, ja volim olovke u boji. Volim kad je na stolu mnogo providnih i blistavih
staklenih predmeta, činija, držač za olovke, mastionica, upijač, kocka. Pri ruci treba da je guma,
makaze, nož za sečenje hartije, isto kao u fioci. Sve to pripada kulturi. Ne sme se zaboraviti ni lepak.
Na stolu treba da bude pet-šest držalja, u svakom drugo pero. To se nehotično formiralo u meni da bi
označilo: pisanje me svaki put i po spoljašnjostima stavlja pred potpuno novi zadatak. Drugo držalje,
drugo pero, druga hartija. Protestujem protiv privikavanja. I do sada nisam prihvatio nikakvu naviku,
ni dobru, ni lošu. Samo se držim jednog: ukusa i nivoa. Na svom stolu ne podnosim nikakvu
zapuštenost. Zašto da bude neuredniji od moje postelje, kad gotovo isto toliko vremena provodim s
njim, i isto toliko značajnog vremena.
Na stolu treba da bude nešto što je suvišno. Što je samo primamljivo i milo, ali nema nekog
smisla što se baš tu nalazi, i zato, ako ga čovek gleda, treba da ga odmara. Krčag? Fotografija?
Cveće? Uspomena? Skulptura? Neću da se mešam. Lična stvar, kao i ceo pisaći sto. Kao ženski
toaletni sto, s kojim je u srodstvu, jer je u vezi s besmrtnošću.
Imaginarne knjige

U prikazu ovih knjiga naročitu pažnju sam posvetio tome da oni budu takvi kao da je reč o pravim
knjigama. Jer da ne bude zabune: ime, naslov, sadržaj, jezik, godinu, štampariju sam sam izmislio, i
koliko je meni poznato nikada nisu objavljeni ni autori ovakvog imena, niti ovakva dela. Za ljubav
veće uverljivosti upuštam se u raspravu, odobravam, ponegde stavljam zamerke, drugde precizno
pratim navodni tok misli, a na jednom mestu autorima držim oštre i ironične lekcije. Zato da bih
čitaoca vukao za nos i da bih se na kraju smeškao ispod brka? Ali i zato da bih negovao prikaze
knjiga kao književni žanr visokog ranga i da ga oslobodim one samovolje koja za ovaj žanr zaista
znači objavljena knjiga. Za svoj uzor sam odabrao Valtera Pejtera koji je smatrao nepodnošljivim da
plemeniti književni žanr biografije služi besmislenom ćefu jednog stvarnog ljudskog života. Zaista je
ponižavajuće da ozbiljan esejista bude podređen nemaštovitosti realnog života. Pejter je postao
nezavisan od stvarnosti i pisao je biografije koje nisu imale nikakve istorijske osnove. Tako su
nastali imaginarni portreti. Po uzoru na njega pokušao sam da pišem o imaginarnim knjigama i da
recenziju razvijem u takav žanr koji nije prisiljen da se stalno upušta u kompromis sa stvarno
objavljenim delima. Na području prikazivanja knjiga, po mom gledištu, neko je, pre ili posle, morao
da načini ovaj presudni korak. Za ovaj žanr, po mom mišljenju, nisu dovoljno solidne knjige koje su
stvarno objavljene. Ne ustežem se da kažem da je stvarna knjiga nedostojna za recenziju. Već
godinama se često događalo da sam povodom pojedinih knjiga bio prinuđen da govorim o nečemu što
im nedostaje. U poslednje vreme pak uspeo sam da savršeno odbacim od sebe nerazborite pojave
labilnog realiteta. Dobra je ona recenzija kada autor sam bira knjigu o kojoj piše, i to potpuno
nezavisno od predrasude da li je knjiga objavljena ili nije ili se nikada neće ni pojaviti.

JOURDAIN, Pierre Paul: L’ individualite de l’artiste. 1936, Paris: Librairie Boncourt. 164 p.

Ona dosada koja je svojstvena najvećem delu nemačkih teorijskih radova, za Francuze je samo
retko obavezna. Istina, retke su i knjige koje prevazilaze svojstva feljtona. Većina francuskih
teorijskih dela je začuđujuće dobro pisana, čovek ih čita s divljenjem. Ali ih s razočarenjem ispušta
iz ruku, jer su gotovo prazna. Tek veoma retko se nađu izuzeci kakav je Jourdain. On je napisao tri
povezane studije o ličnosti umetnika (Klasični i romantični umetnik - Realitet umetnosti - Gledati i
činiti). I duh koji živi u knjizi zaista je duh. Uglavnom se služi ruskim i engleskim izvorima i možda
je linija Gijo-Zid ona po kojoj se može razumeti. Njegova pozivanja pak nisu činjenička, nego
suštinska. On ne citira, prisustvo pomenutih više se praktično oseća. Vide se tragovi Darmštata i
filozofije egzistencije, ruskih pisaca uspomena, a prepoznaje se i uticaj novog engleskog duha. Autor
je inače brižljivo načitan čovek, dobro poznaje antičku književnost, istoriju umetnosti, muziku, zna
primitivce, bavio se psihologijom i u malom prstu ima standardna estetička dela.
Ovako širokog, ali složenog, sistematskog, ali razgranato obaveštenog autora ne zadovoljava ni
sistem, ni aforizam. Nekako se nalazi između: i sistematičan je i aforističan. Misli su mu istovremeno
i kristalne i duboke. To zapažanje sam Jourdain postavlja u svojoj prvoj studiji kada individualnost
umetnika radije tumači s psihičke strane. Postoji jedna vrsta umetnika čija je vrlina srazmera,
svetlost, jednostavnost i forma. To je cristal, tip kristala. A postoji jedna druga vrsta čija je vrlina
sugestivnost, buđenje, često pometnja i uznemirenost. To je abime, tip dubine. Tako je u umetnosti i u
svakom umetniku data sposobnost između cristal i abime.
 Kristalni umetnik je klasičan tip: tvorac forme. Temperament mu je smiren, vedar, gladak, igriv.
Takvi su Homer, Kornej, Rasin, Rafaelo, Mocart. U onome što stvaraju uvek ima nekog jednostavnog
blistavila. Smiruju čak i onda ako su tragični, i onda očaravaju ako su potresni. Njihov element je
svetlost, za njih čak i noć blista, i haos je prepun forme. Ovakvim ljudima je kristalizacija radost,
taloženje doživljaja i iskustva, izbrušenih, plastičnih, jasnih i jednostavnih.
Drugi je tip dubine, romantični umetnik: temperament mu je nemiran, melanholičan, često prepun
resantimana, težak, nezgrapan i taman. Takvi su umetnici: Viktor Igo, Servantes, Dostojevski, Svift,
Mikelanđelo, Šekspir, Vagner. U onome što stvaraju uvek postoji neka preteća provalija. Uznemiruju
čak i onda ako su veseli, i ostavljaju nezadovoljstvo ako se smeju. Ono što se u njima nalazi nije
vedrina, najviše samo komika. Elemenat im je tama, za njih je maglovita čak i sunčeva svetlost. Ovoj
vrsti ljudi predstavlja zadovoljstvo gledanje u dubinu, komešanje, analiza, napad, podsmeh, čak i
najodlučnije figure rastvara, rastura i mrcvari.
Autor prekida tumačenje stvaralačkih tipova i prelazi na pitanje umetnikove stvarnosti. Naizgled
nasilno. Tek se na koncu ispostavlja da je dobro postupio, jer je kraj ulozi psihologije, i sledi
umetnikova stvarnost.
Čovek, piše on, u svakodnevnom životu živi u realitetu trezvenog uma. U ovom realitetu, na
osnovu zajedničke saglasnosti stvari za sve imaju jednake vrednosti, predznake, značaj i oblik.
Realan čovek, trgovac, profesor, političar, advokat, činovnik, međutim, svi su bez razlike
neproduktivna bića. Ne samo sa gledišta duhovnog stvaralaštva. Time što čini jedan trgovac - kaže
Jourdain - čovečanstvo neće porasti ni za milimetar, ništa više neće saznati o svetu, a život neće
postati divotniji ni lepši. Zašto je to tako? Možda zato što između rada i stvaranja postoji bitna
razlika? Valjda je samo stvaranje produktivno, a rad nije? Valjda rad nije ništa drugo do
rehabilitacija improduktiviteta? Rad opravdava život onih čiji je život inače potpuno bezvredan. Ovo
se sasvim slaže. Ali nije to problem. Trgovac, advokat, seljak žive u realitetu, i oni su potpuno,
spolja i iznutra, skroz-naskroz realni. Ova realnost je, međutim, savršeno besplodna. Zašto? Jer se
raspada na dane, minute, zadatke, obaveze, nekako životu nedostaje povezani materijal, sila koja
održava i formira. Čim život počinje da se nagomilava, da dobija formu, da poprima izgled i
karakter, vreme počinje da dobija smisao, život sadržaj, smer, lepotu, u tom trenutku čovek je
prisiljen da istupi iz realnog sveta trezvenog uma. Jourdain kaže da postoje ljudi koji dospevaju pred
jedan veliki doživljaj, zastaju kod tog doživljaja, i sve što se potom zbiva s njima raste, grupiše se,
kristališe oko ovog doživljaja. Ovi ljudi više nisu realni u smislu u kojem su realni činovnici. To su
fantasti, sanjari. To su umetnici. I dok neko nema ovakav doživljaj - koji seže do najveće dubine
ličnosti, potresaju srce, veliki je i središnji - i dok se oko ovog germinalnog doživljaja ne počnu
kristalizovati život i sudbina, dok čovek ne počne sve ovako i ne drugačije videti: sve posmatra iz
ovog doživljaja, s njim upoređujući, dotle nije produktivan, nije tvorac oblika, nedostaje mu veliki,
povezani materijal, povezujuća snaga, sve dotle nije umetnik.
Takozvani trezveni um je bes za umetnika. Nema smisla da prosuđuje stvari kao agent za
nekretnine. Zbog toga će agent uvek biti realniji sa gledišta trezvenog uma, ali sa stanovišta prave
stvarnosti uvek je irealan. Agentov je svet, moć, novac, udobnost, a umetnik je u tom svetu potpuno
stran, jednostran i lud. Ali nema umetnosti bez ludila. Čak ni produktvinog života. Jer sada sledi
najvažnije: irealitet umetnika je samo prividno ludilo; stvarno je istinski realitet. Agentov svet samo
je naizgled realan. Otkud ovaj paradoks? Na sledeći način: realitet poseduje samo ono što je
doživljaj. Prirodno. Jer za nas postoji jedna jedina stvarnost i to je naš doživljaj. O drugim stvarima
sveta ne znamo ništa. Svet agenta pak nema svoje doživljaje. Sve je to samo privid, zato se raspada
na komade, zato je kao mrvica ili pesak. Slika o svetu koji agent nosi u sebi takođe je razmrvljena,
bezoblična, odnosno nije realna. Svet u njegovoj stvarnosti, onakav kakav jeste, i takav kakav jeste ne
poznaju političar i trgovac nego umetnik. Zašto? Jer ga umetnik poznaje kao doživljaj, kao napetost,
sliku ili dramu. Svet trgovca prepun je iluzija i pretpostavki, jer trgovac živi nestvarnim životom, jer
je bez doživljaja; a umetnik pak sve vidi, jer je svoju sudbinu gradio na proživljavanju, odnosno na
stvarnosti. Tako autor stiže do treće studije, gde se ono što je rečeno o doživljaju povezuje s
cristalom, a svet irealnosti pak s abimeom. Klasičan umetnik je onaj koji ima veliki doživljaj i kroz
kristal vidi svet kristalan, oblikovan, u njegovoj istini. Romantični umetnik vidi bezobličan metež
mrvica. Klasika nije ništa drugo do: red, kosmos - lep red. Romantika nije ništa drugo do nered,
metež i haos. Što ova poslednja izgleda realno, očito je greška. Haos nije realniji od kosmosa.
Naprotiv: živimo u kosmičkom sistemu. Da je haotično biće realno to je tvrdnja agenta koji veruje da
je realno ono što oni tvrde.
Studija je načinila još jedan korak. Kaže: klasičan umetnik je realan, igriv, vedar, i on je pasivan.
Romantičan je strastan, patnik, i on je aktivan. To sve sledi iz malopređašnjeg. Moglo bi se i ovako
definisati: delovanje je neophodno samo onome ko pati. Ali pati samo onaj ko ne vidi. A ne vidi
samo onaj ko ne živi u realnom svetu. To je najtačnija definicija romantičnog umetnika: irealan, jer ne
vidi jasno - zato što ne vidi, on pati - jer pati, mora da deluje. To je uzrok bezmerne aktivnosti, trke,
nemira, zbrke. Nasuprot njemu klasičan vidi, zato što je realan, smiren i ne treba da deluje, pasivan
je. Nije visokog reda čovek koji deluje i pobeđuje, nego koji vidi i smeška se. Jer videti je više nego
delovati. Uvek je tako bilo i tako će biti.

BRADSHAW, J. William: Play and art. 1933, London: Carpenter. 440 p.

Posle čitanja ovakvog dela u čoveku se javi sumnja, svemu onome što je ozbiljnošću i dubinom
postignuto u novije vreme, ima li svemu tome opstanka i neće li misao ponovo da se surva u naučnu
plitkost, iz koje se s teškom mukom izvukla početkom prošlog veka. Jer šta je potrebno za ovakvo
delo? U nekoliko poglavlja, s više-manje sistematičnom sposobnošću govoriti o igri (dečja igra, ples,
igra životinja, sport), u nekoliko poglavlja o umetnosti, na koncu od sličnih i različitih crta izgraditi
nekakvu teoriju koja je tako glupa da je samo asketa može dočitati. To je pozitivna nauka. To je
istinsko, nepatvoreno, trezveno, dosadno, ravnodušno, beskrajno suvo i prazno traćenje reči.
A šta o igri kažu pozitivisti, to je uglavnom opšte poznato. Igra je, tako reći, priprema za ozbiljne
zadatke života. Trening u borbi za opstanak. Dečak se ljulja na drvenom konjiću i priprema se da u
borbi na konju, s mačem u ruci, juriša na neprijatelja. Devojčica zbog toga gura kolica kako bi se
utrenirala za majčinstvo. Jasno, guranje je tako težak i odgovoran zadatak da ga treba početi vežbati
već od sedme godine. Mr. Bradshaw veruje u to, u to je verovao ceo pozitivizam.
Kako se objašnjava igra klikerima, igra loptom, igra obručem, nije interesantno. U nešto što nema
smera ni smisla naknadno se unosi oboje.
Frobenijusova teorija igre više kazuje, samo ima jednu manu: čuveno je poređenje s dečakom koji
se igra kutijom od šibica i koji u kutiji drži vešticu, a to nije ništa drugo do obrnuta pozitivistička
teorija. Po njegovom mišljenju, smisao i cilj nisu prvi, nego besmislenost i besciljnost.
Ova teorija nas još ne vodi u središte stvari. Sigurno je da je igra primarna i elementarna. Zato se
uvek javlja kada se bogatstvo života prepuni i prelije iz sopstvenog pehara, zbog toga je razigrano
dete, ljubavnik i umetnik. Gde ima igre, tu uvek ima viška: više nego što bi trebalo da bude da čovek
prosto samo jeste. Usredsređenost i praktičnost u ovoj situaciji jeste niže i prevaziđeno. Čovek je
iskoračio iz sopstvenog bića. Višak bića. Ko se igra, on rasipa, svojim viškom blista i rasipa ga. Igra
je radost; gde god pogledaš, vidiš da je sve radost; što god čuješ, čuješ da je radost; čega god se
takneš, osetiš da je radost. I ovom radošću prožet višak, ovaj preliv viška: to je sloboda. Ali ne samo
sloboda: čistota. Svaka igra je prozirno jednostavna. Igra je go i čist život, ništa drugo. Nije vezana
za predmet, za cilj, za pravac, za smisao, slobodno lebdi i pleše i skače i ljulja se, bacaka se i
kotrlja. Igra se. Ko se igra? Onaj ko je nezavisan. Rad je ono kada čoveka još nema, samo se čini
napor da ga bude, zato u radu nastaje čovek. U igri je već s druge strane završetka. Već je gotov.
Krug igre nije relan svet. Igra se nalazi u Ništa. Das Spiel ist das reine Leben im reinen Nichts -
igra je čist život opkoljen čistim Ništa. Oslobođena svih veza, odnosa, sputanosti života, potpuno
slobodna i potpuno čista. Jedino stanje kada se čovek ne nalazi u materiji, nego iznad materije. U igri
se život igra sa samim sobom. Najviše uživanje igre jeste prevladati ananke. Ne treba vežbati
opstanak, nego biti s druge strane opstanka. Zato nema niti može biti strasti u igri, jer gde ima
nužnosti, tu se iz čoveka izdvaja strast. Igra je prevazišla nužnost. Zbog toga igra ne može biti tužna:
svaka igra je vedra.
Tome još treba dodati sledeće: igrivost krajnjih stvari, proces sveta kao igra. Ako je igra drevna
delatnost, primarna i nenamerna, igrivost primarnog stvaranja u kojem je biće najbogatije,
najjednostavnije i najlepše, ukratko kada je biće potpuno biće, da li bi se moglo pretpostaviti da ono
što nazivamo istorijom, da to nije igra? Istorija sveta je igra bogova. I Sile preziru onoga ko je
celishodan, pametan, razuman, usmeren, jer znaju da taj čovek nije gotov, još je slab, nesiguran i
bedan. Nije dovoljno bogat i nije dovoljno jak da bi se igrao. When a man arives what he will, the
Gods are laughing - kada čovek postiže ono što želi, bogovi se smeju. I zaslužuje, jadnik, da mu se
kikoću ako se iscrpljuje u tome što je radio i hteo, i što je sledio ciljeve, pravce, i nikada nije znao da
odbaci svaki cilj i da se samo igra.
Greši onaj ko veruje da svetom upravljaju navjiši: Uzrok, Cilj, Smisao, Zakon. Ne. Najviše je
upravo suprotno ovome, odnosno više od toga: ono što je prevazišlo uzrok i cilj i smisao i smer. To
je božansko: sloboda, igra. To je jedino dostojno bogova: igrati se. I u istoriji sveta se ne smeju
gledati pravci, nego igre. Ispravno shvaćen život: igra. Bog se igra s nama, i kako je dobro što je
tako.

FLÜGEL, Hans: Kunst und Leben. Wien-Leipzig: Rassner Verl. 1937. 288 p.

Opet je potegnuta otrcana tema. Ovaj put neko ko je - kao đak odlikaš - sve pročitao što se odnosi
na predmet. Posebno je nagomilao biografisku građu, prikazao je mešano primere uzete iz biografija
raznih umetnika, muzičara, pisaca, pesnika, arhitekata, vajara, a najviše slikara: iz dva razdoblja, iz
vremena renesanse i XIX veka. Moguće je da je autor prvobitno imao nekog dara, samo ga je
prikupljeni materijal i masa podataka smrvila. Moguće je da nije bio zreo za disertaciju. Ovo delo u
svakom slučaju liči na one seminarske radove koji su zaokruženi, zgodni, vredni, ali čovek već posle
pet minuta čitanja počinje da zeva.
Nedavno je neki Englez napisao knjigu čiji je naslov: Life as - što otprilike znači: Život kao.
Odnosno: life as art, life as business, life as work, as duty, život kao umetnost, kao rad, kao posao,
kao obaveza. Samo je jedno zaboravio: Life as life odnosno život kao život. Iako je rešenje
verovatno u tome. Život je u prvom redu ipak samo život, a ako je reč o umetnosti, onda je umetnost u
prvom redu ipak samo umetnost. I ovako kako jeste, sasvim je pouzdano.
Cela knjiga je dobra da čoveka prinudi da razmišlja o nečemu što odavno visi u vazduhu. Stvar
nije jednostavna. Negativna strana: s pokvarenim životom ne može se praviti dobra umetnost. Nauka,
filozofija može. A religija upravo ide za tim da čovekov život totalno pokvari. Ovo kvarenje je,
međutim, nešto osobeno: od njega može svašta da bude i kvarenje života znači da ću ovo pokvariti ali
ću ono dobiti. To je, pak, sada najbolje napustiti. Negativna teza jeste: od pokvarenog života ne može
se načiniti dobra umetnost. A pozitivna teza je sledeća: dobra umetnost može izvirati samo iz
uspešnog života.
Neka polazna tačka bude današnje opšte shvatanje da umetnik mora da pati. Veliko delo može da
stvori samo ako je izvrgavan ruglu, ponižavan, pogrešno shvatan, potiskivan, onaj ko se zlopatio, bio
siromašan, pocepan, ako je gladovao, ko je pomišljao na samoubistvo. Istinski slikar, skulptor, pesnik
najpre mora sebe da okrvavi kako bi - kao što se kaže - pre upoznao život.
U ovom verovanju lako je prepoznati hibridni duh moderne demokratije. Jer ono protiv čega je
usmerena demokratija, to je zapravo umetnik - slobodni stvaralac. Demokratija inače nije ništa drugo
do društveni poredak koji se trudi da jednom i za svagda isključi stvaraoca. Zbog toga kaže da
umetnik treba najpre da pati. Ništa ne predstavlja toliku nevolju nego ako je umetnik rano priznat i
ako može da živi bezbrižno. Život mora da mesi umetnika, i dok nije prekiven ranama, dotle ništa ne
zna istniski. Život ga grabi, mrvi sve dok ne izgubi svoje obličje i ne postane bezoblična masa. Cela
sudbina je postala kaša. Eto moderne umetnosti: Dostojevski, Prust, Vagner, Stravinski, Pikaso.
Nasuprot tome knjiga govori o renesansnim umetnicima, a još bi više mogla da govori o
umetnicima drevnog doba. U to vreme se od umetnika uopšte nije zahtevala patnja. A ipak, gle,
pravili su sasvim dobru umetnost, priznajmo, mnogo bolju nego u XIX veku. Njihov život se mogao
slobodno i čisto formirati. To je tajna klasične umetnosti. Bilo je vremena za kontemplacije, za
zrenje, nije trebalo hitati. Kakav je ovaj klasičan život? - Spor, smiren, vazdušast, otvoren,
perspektivan, znači suprotnost svemu što današnji umetnik treba da živi, bilo da hoće, bilo da neće.
Suprotnost klasici: što uznemiruje, požuruje, privremeno, prenagljeno, lirizam i žurnalizam. Klasika:
prisutnost svega što je: forma, smirenost, konačno, završeno, dubina i perspektiva. Klasično delo je
ono koje je gotovo. Kako bi i umeo umetnik da završi svoje delo ako je i sam nezreo? Uspešan je
život koji ume da stvara završena dela: Homer, Sofokle, Molijer, Frans. Komplikovani, privremeni,
brzopleti: Balzak, Roden, Igo.
Klasičnu umetnost može da stvara samo onaj čiji se život završava u obliku kruga. Moderan
umetnik naspram ovoga nema ni sudbine. Jer od onoga što želi da mu se dogodi, ništa se ne događa.
Uvek se lomi pred onim pred čim se nešto uopšte događa. „Život” ga baca ovamo-onamo, muči, mesi,
i ne može iz njega ni izaći drugačije nego kao neko ko je ovamo-onamo bacan, namučen i izmešen.
Ako se sada vratimo polaznoj tački, shvatićemo šta znači: s pokvarenim životom ne može se
praviti dobra umetnost, i: dobra umetnost može da izvire samo iz uspešnog života. Da povređena,
ukaljana, namučena sudbina umetnika savršeno može nastati, to je potpuno nemoguće. I zato je
nemoguće primeniti bilo kakav trik, majstorski zahvat ili prevaru da bi umetnost bila klasična, ili, što
je isto, dobra. S pokvarenim životom ne može se napraviti dobra umetnost.
Ali na koncu treba pobliže pogledati šta znači reč: ostvariti. U prvom redu znači završen, gotov,
pun; potom da je sazreo; dalje: ima lice, formu i oblik. Nešto što je konačno, u umetnosti i u životu
podjednako. Ne može se život polomiti i od krhotina napraviti dobra umetnost. Čovek svuda mora biti
konačan, potpun bez priziva, oblikovan. Umetnik završava život, i delo je gotov spomenik koji stoji
pred čovečanstvom. Velika dela su uzori sudbine. Potpuna sudbina gotova je za sve ljude i vremena.
Obrazolika i nezavisna od toga da li je vide, ili ne, da li je primaju k znanju ili ne. Potpunoj sudbini
se nema šta dodati niti oduzeti. Ona je gotova i dovršena. To je: ostvariti. Skulptura, umetničko delo,
remek-delo, ono što je prestupilo preko praga ljudske prolaznosti i prešlo u večnost. Ostvariti znači
stići do granice do koje čovek uopšte može stići, ispuniti ceo prostor i vreme koji su bili sudbini na
raspolaganju. Sazreti, ili proći kroz onaj proces kad čovekov život postaje lak i penušav, sladak,
mirisan, mek, rastočiv, čist, kad čovekov život više i nije život, nego nešto više, i kada onaj koji živi
život, nije ni čovek.

MATISSE, Joseph: Essai sur l’essai. - Trois idées. Paris: Concorde. 1936. 240 p.

Knjiga bi mogla nositi i podnaslov: esej kao umetnička forma substancijalnog duha.
Osnova određenja se ispostavlja i iz istorije ovog žanra. Neobično je da ni Kinezi, ni Indusi, ni
Grci, ni Rimljani nisu pisali eseje. Javljala se plemenita proza kao gnoma (Heraklit, Demokrit), ili
kao pismo (Plinije, Seneka), ili kao pouka (Čuang Ce, Konfučije), ili kao psalma (Vavilonci, Indusi).
Esej je evropski žanr i zajedno s pojavom prvih njegovih pisaca (Bekon, Montenj) izgrađena je
sasvim neobična situacija duha. Najznačajniji znak raspoznavanja stava pisca eseja jeste njegova
nepripadnost školama. Montenj je prvi takav mislilac koji se ne može svrstati u školu. Usamljenost,
nezavisnost, suverenost i autonomija. Njihov sklop daje ono što je suština eseja: substancijalnu
autonomnu perspektivu (autonome et autochtone perspective substantielle). Esejista je autonoman jer
je nepoverljiv prema raznovrsnim mišljenjima koja su se negde, bilo gde čula; stvarima nikada ne
prilazi toliko blizu kako se njihova suština ne bi gubila iz vida, zbog toga poseduje perspektvu;
nikada ne staje, nego dopire do germinalne stvarnosti, zato je substancijalan.
Kako bi se ovaj stav razvio i kako bi mogla biti prihvaćena ova duhovna situacija, potrebno je
bilo da napusti svoju opštu duhovnu autonomiju u zajednici i u svetu, da se odrekne svoje perspektive
i da izgubi svoju substancijalnost. Otprilike negde početkom novog doba to se i zbilo: javljaju se
Montenj i Bekon, iskrsavsa esej kao umetnička forma i filozofsko držanje.
U to vreme je bitka između religije i nauke stavila duh između takva dva ili-ili, da mu izbor bilo
koje strane nije bio po volji. Montenjevski esej je počev od ovog istorijskog trenutka postao
nezavisan, umetnička forma nezavisnog čoveka koji ne pripada ni ovamo ni onamo. I u svakoj prilici
kada bi negde, bilo kada živnulo pisanje eseja, to se događalo zato što je substancijalni duh istupao iz
opšteg shvatanja i nije zauzimao stav, kako bi spasao svoju perspektivu i sačuvao autonomnu suštinu.
Esej cveta tamo gde su niske i ordinarne škole, kutije, javno mnjenje, verovanje. Zbog toga su
klasične domovine eseja postale Francuska i Engleska.
Esej se nije priključio ni nauci, ni religiji. Pa onda u kakvom je odnosu s umetnošću i filozofijom?
Autonomni substancijalni duh odbacuje nauku. Zašto? Jer je nauka izgrađena na principu uzročnoti, „a
mišljenje po uzročnosti je znak maloumnosti”. Ko po kauzalnosti hoće da razume svet, proći će kao
onaj koji se peo na toranj uskim mračnim stepenicama i baterijskom lampom osvetljavo samo
stepenik koji napušta i stepenik na koji stupa. On ne može da prodre izvan kauzaliteta i da istupi iz
njega, postaje luda doslednost.
Esej više naginje religiji, jer religiozan čovek svet ne smatra lancem koji na kraju liči na đerdan
staklenih perli. Problematika religioznog čoveka, pak, jeste par excellence problematika subjektivnog
čoveka. „Za esejistu nauka je glupa, religija je lirika.” Odatle sledi da je u eseju u podjednakoj meri
važno uzdignutost pogleda, moralna intaktnost misli i da se mišljenja poklope sa slikama lepog
života.
Esej pak ne prihvata umetnost, jer ona „želi da život učini lepšim nego što jeste, i zato ga kvari”.
Ova idealizacija, ili kvarenje, u svakom slučaju ide na njenu štetu. Esej nije ni filozofija, jer je ona
uvek sistem. Šta je sistem? Onaj svet misli koji se prikazuje kao da je uspeo na svim linijama da
podigne zastore s misterije pod velom koja nas okružuje. Esej se zadovoljava time, gde god se pruža
prilika, da proviri kroz rupice vela. I to je stvarnost. Filozof ne uspeva ni više ni drugo, samo jedan
jedini pogled. Ali neskromno razglašava da je razrešio sve tajne.
Svakom eseju je inače neophodna isto takva precizna koncepcija kao i filozofskom sistemu. Otuda
dakle od svakog eseja, s neophodnom podrobnošću, može da se načini filozofski sistem, i obrnuto, od
svakog filozofskog sistema, izostavljajući nebitno, može se napisati esej. Znači razlika između
esejiste i filozofa jeste što filozof tokom celog života ima samo jednu jedinu bitnu koncepciju, a
esejista ima onoliko koliko eseja napiše. Filozof je dakle čovek beskrajno siromašniji u idejama. On
životari celog života od onog jednog jedinog nadahnuća koje je dobio. Zalud, više nema. I ako bi ipak
bilo, boji se da ga uzme ozbiljno, jer bi prethodnu ideju doveo u opasnost. Eventualne nove intuicije,
možda protivrečne prvoj, prisiljen je da prećuti i potisne zbog sistema.
Kad esejista završi jedan esej o humanitetu, mirno se lati drugog, u kojem odbacuje humanitet. Jer
u nama isto tako žive humanitarne kao i antihumanitarne sile, i jedna isto tako nije u pravu kao ni
druga, bolje rečeno jedna je isto tako u pravu kao i druga, a nije važno ono što se utvrdi, nego
shvatljivo svojstvo mišljenja, ali iznad svega kvalitet nadahnuća, dubina koncepcije, slobodna igra
tvoračke misli i čovekova odluka u apsolutumu.
Filozof sistema polazi od neoprostive glupe predrasude da od večnosti pa do kraja sveta postoji
samo jedan jedini savršen sistem bez protivrečnosti, za svakog čoveka i za svaki svet samo jedan.
Esejista zna da je taj jedan sistem znanje Boga. I s pokornošću se zadovoljava protivrečnostima.
Vi biste iz ovoga lako mogli zaključiti da je esejista nihilista, jer ne ostaje ni kod jednog
mišljenja, a ograničenim obeležava onoga ko izmišlja večne misli. Grešite. Esejista nije na stanovištu
„ni jedno jedino mišljenje” , nego na stanovištu „svako mišljenje”. I otuda je rešenje stvari na
suprtonoj strani. Esejista nije nihilista, nego univerzalista. Već i zbog toga što ni jednom mišljenju ne
može pripisati večno bivstvo. Mišljenje i nije važno. Važna je: vizija. Važna je: teorija. Važan je:
theorein, učestvovanje u svetoj viziji. Otuda je razumljivo terijsko bogatstvo esejiste, nasuprot
teorijskom siromaštvu filozofa. On učestvuje u celom nizu svetih vizija, i svaki prizor, teorija,
nadahnuće, koncepcija čine poseban svet. Takav jedan svet jeste jedan esej. Filozof je primitivan
esejista koji je tokom celog života učestvovao samo u jednom jedinom svetom prizoru, i zato je
mogao da napiše samo jedan jedini esej. Što je taj esej u dvanaest tomova? Nezgrapna isprika, i
karakteristična je za onoga ko govori.
Estetika eseja nije ništa drugo do estetika proze. U jeziku eseja, odnosno u par excellence prozi
susreću se veselje, ozbiljnost, jedrina, prozračna perspektiva, težina i lakoća, dubina i svetlost. Kad
čovek poređa ove reči, već je i označio suštinska obeležja proze. Pesma može biti tako laka da
postane besadržajna, ipak je dobra pesma. Proza to ne može. Pesma, drama, roman mogu sebi
dopustiti maglu, pa ipak mogu biti savršeni. Esej nikada. Ovde smisao mora neprekidno da je prisutan
isto onako kao i fantazija i osećanje. Ep ponegde može da se iscrpljuje u suvom opisu: opis u eseju
ima značaja samo onda ako slika poseduje filozofsku, moralnu, psihološku perspektivu. Duhovna
situacija pisca eseja stopostotno se realizuje u prozi: proza nije ništa drugo do glas autonomnog
substanicjalnog duha.
Još jedno: prorok, naučnik, pesnik, filozof mogu sebi dopustiti razvučenost. A esej je upravo
kratak i jezgrovit, zgusnut i malorek. Pravi esejista piše teodiceju u pet redaka i istoriju sveta na tri
strane. Dela duža od trideset strana neophodna su čoveku samo onda ako nije zdrav, a na sto strana se
sve može reći.

OAKUJI, T. - READ, B. M.: Poetry in East and West. 1938, London-Madras: World-press. 272
p.

Kad ova knjiga ne bi bila ništa drugo do samo hartija, štampa, naslov i povez, i onda bi vredelo o
njoj govoriti. Njen skromni sjaj i ozbiljnost bi to zahtevali. Kakav ukus u ručno rađenoj rebrastoj
hartiji boje slonovače, u disciplinovanoj lepoti bodoni slova, u čistoti naslovne strane i u
tamnoplavom platnu bukram poveza? Mera knjige je kako se čovek lako sprijatelji s njom i koliko se
teško rastaje od nje. Dešava se da jedno vreme mora da je ostavi na stolu, da se zgreje, jer je
nedruželjubiva, i teško je na nju navići. To je smrt knjige. Delo prema kojem osećaš nepoverenje
nikada nećeš pročitati. Druga, pak, takva da ako bih je i ukrao, sud bi me oslobodio, jer bi presudio
da se takvom iskušenju ne može odoleti.
Japanski estetičar Oakuji piše o evropskoj, a Englez Read o istočnoj poeziji, tako su zamena i
odraz dvojni: ne samo poezija istoka i zapada, nego o istočnoj govori zapadnjak, o zapadnoj
istočnjak. Prilično malo. Polovina dela su citati. A u celoj knjizi vlada takva pobožna tišina kao da
negde u blizini bogovi sede.
Istočna poezija, kaže Read, nije zanimanje. Svako može biti pesnik? Ne. Svako treba da bude
pesnik. Pisati pesmu ne predstavlja toliku povlasticu, kao ni moliti se. Istorija poezije od one vrste
kao u Evropi na istoku bi bila manjkava i ne bi odgovarala stvarnosti. Autor istinskih velikih pesama
često je anoniman, često je neka žena, neki samuraj, sveštenik, prosjak, ribar koji možda i ne zna da
piše. Read veruje da veliki deo evropskih pesnika piše pesme kao što kuvarica mesi knedle: ne
sasvim zlomisleno i ne bez nadahnuća, ali profesionalno, i otuda najčešće bez božanske pobožnosti.
Kod nas je pesma bez izuzetka uvek rad. A tamo?
Kao tok reke u more,
delo ne radeći ništa
stiže na cilj ostvareno.
I to je već pesma. Induski pesnik ju je napisao na kineskoj lepezi, a da je čaj bio aromatičan,
vlasnica lepeze lepa, to je prirodno.
Biti pesnik nije poziv, već znači razumeti večnu i duboku poeziju bića.
Pretpostavimo da neko u Japanu pođe u posetu mudracu. Hoće da otvori kapiju, ali vidi okačenu
tablicu i na njoj sledeće:
Posetilaca
za kuću premnogo.
Zamor preti
Kako je nedruželjubiv i grub, kaže posetilac srdito i već hoće da se vrati. Njegov pratilac se
smeši i zabavljajući se posmatra oneraspoloženog stranca. Okrene tablu i pokaže drugu stranu. Evo:
Dragi moj, natpis,
nije namenjen tebi
Devojčica trčkara po vrtu i uznemiri životinjice koje se odmaraju u bašti. A pesma:
Jadna žabo!
Ne strahuj! Znaj.
Isa je tu.
Stari vojskovođa leži na samrtnoj postelji, traži hartiju i četkicu. Već oseća, stigao je do roka.
Klimanjem glave se oprašta od porodice, od prijatelja, a onda zapiše.
Jesenji vetar.
Lišće umorno pada.
Kuda? Ko zna?
Putniče, ne tuguj.
Opšte mesto. Šta je tu pesma? Čudo je što jeste pesma. Ipak pesma. Poezija je ljubav, mesec,
kukavica, tuga, piće, kao što je poezija natpis na kapiji, trčkaranje devojčice i oproštaj od života.
Read piše: Hiljadugodišnje misli, a još su uvek tako tople kao da su jutros izgovorene. Zatim dodaje:
Šta je drugo poezija do takve reči koje se, kao sunce, ne hlade nikada?
Oakuji priznaje da kada je prvi put razumeo evropsku pesmu, zahvatila ga je takva omamljujuća
nesvestica kao kada je prvi put pio vina. „Od tada”, kaže, „za mene, za istočnog pijača čaja simbol
Evropljanina i njegove duše i života i poezije jeste vino.”
Nasilje i strast se jedva mogu shvatiti: pesnik ne podnosi drugo mišljenje, drugo osećanje, druge
reči, samo ono što je njegovo. Gazi čitaoca i njegovo Ja. Evropska poezija je kao zaljubljeni
muškarac koji se bori za svoju dragu. Zbog toga su mu neophodni viteštvo, mera, rima, pesma, strofa,
sklop. Ovo pravilo je neophodno, jer bez njega bi sve bilo samo galama ludaka. Poetika je moral
poezije. Na istoku to jedva da je potrebno. Kad na zapadu ne bi bilo poetologije, umesto pesama
pesnici bi vrištali.
Vinoliko, suludo, strasno nasilje jeste poezija velikih reči. „Kod nas su najlepše reči: oblutak,
kap, mesečina.” Titanske razmere evropskih reči na istoku niko ne može da podnese bez neophodne
asimilacije. Ljubav, sudbina, smrt, tama, etar - reči zapadnih pesama koje su najpre delovale kao
udarci batinom. Kada je Niče preveden na japanski, na stotine mladih ljudi je izvršilo samoubistvo.
Delovanje je ličilo na ono kada je beli čovek prvi put dao Indijancu rakiju. Demoralizacija. Od
pesama Šelija, Kitsa, Vordsvorta najpre ništa drugo nisam čuo do divlji tutanj koji je zvučao kao
gruvanje topova. Kasnije sam saznao da je taj zvuk kucanje srca.
Ko je jednom okusio vino, ne može ga se odreći. Često sam gledao kada Evropejac prvi put čita
istočnog pesnika, kao da ga obuzme začaranost. Isto se događa i nama, s tom razlikom što gotovo
umiremo od te začaranosti. Ali da je pesma orgija reči, nikada neću naviknuti i više se nikada toga
neću moći odreći.

SCOTT, Bentley Robert: Life and fate in the English literature. 1939, London: Century. 320 p.
Aesthetics and philosophy of art series, no. 2.

Čitajući izvrsne autore svetske književnosti Bentley Robert Scott je primetio razliku između dela
koja su romansirana i dela koja su poetizovana. Izjava švajcarskog pesnika Karla Špitelera o
hibridnom svojstvu romana i o njegovoj pseudo-žanrolikosti, i na koncu da je to zapravo
poluumetnost, dovoljno je poznata. Scott se i poziva na njega, ali kreće dalje, i svoje zamerke romanu
estetički i metafizički zasniva tako da romansiranje jednom i za svagda odvaja od poetizacije.
Nije to, međutim, neobično. Scott je primetio da postoji veza između umetničkog dela i životne
sudbine, i autor koji piše roman, njegov život je romansiran, a ko piše pesnička dela, njegov život je
poetizovan. Romansiranje i poetizovanje ne samo da se iskazuju u umetnosti, nego i u životu. Jer on
kaže: i sudbina je umetničko delo, i pravila umetnosti se odnose i na nju. Sudbina je estetičko delo, i
isto kao i neki predeo ili čin, ili sam kosmos, može se estetički vrednovati. I treba je vrednovati.
„Uspešna sudbina ostvaruje estetske vrednosti, neuspešna sudbina, pak, povređuje estetske
vrednosti.” Čovek i vrednuje sudbinu, ali da je osnovna misao tog vrednovanja estetička, toga nije
svestan.
On polazi od tri primera: Servantes, Gete i Dostojevski. Uzgred govori o Viktoru Igou, Prustu i
drugima. Utvrđuje da je problematika osnovna crta života romansijera. Raspravlja o komplikovanim
pitanjima, ali ih ne razrešava. Suština romansiranja je problem, ali namerno bez rešenja. Nema
razrešenog i završenog romana. Pregršt amorfnih zapleta koji nemaju ni istinskog početka niti
istinskog kraja. Sudbina don Kihota, ako čovek izmisli toliko avantura kako ne bi ispunio jednu nego
dvadeset, pedeset, osamsto knjiga, može da se produžuje u beskraj. Vilhelm Majster, Pikvikovci,
Zločin i kazna ili Upotrazi za izgubljenim vremenom ili Uliks isto su tako avanture bez kraja.
Roman je uopšte sklon nastavljanju. Zašto? Jer u romanu doživljaj, misao, slika - u krajnjoj liniji sam
čovek - nisu završeni i ne mogu dobiti konačnu formu. Roman se može načiniti samo od problema,
zapleta, nerazrešenosti, znači od nesazrelosti i nedovršenosti sudbine. Zbog toga je roman par
excellence književni rod sekularizovanog novog doba, demokratije, socijalizma, anarhističnog
pogleda na svet, bezreligioznosti, bezbožnosti. I ovaj izraz, koji u svom korenu, u osnovi, u
tvoračkom jezgru počiva na čovekovoj koncepciji sudbine, morao je da stigne do modernog amorfnog
prustovsko-džojsovskog romana. „To je karakterističan dožviljaj koji je samo doživljaj i ništa drugo
- nije shvaćen, nije sazreo, nije dobio formu, nije završen. Samo je život koji nije postao sudbina.”
Evo ishodišta: roman i poezija su suprotstavljeni. Tema romana: život. Tema poezije: sudbina.
Život je nedovršeno i nedovršivo trajanje bezobličnog doživljaja. Tema poezije je sudbina, a sudbina
je uobličen i gotov, završen i razrešen život.
Autor ovu osnovnu misao vodi do kraja kroz englesku književnost. Savršena su poglavlja
napisana o Sternu, Bajronu, Tekeriju, Brauningu. A prilikom primene teorije iskrsavaju nova
zanimljiva gledišta. Prema Scottu roman nije ono što obično time nazivamo, prozni pripovedački
književni rod, i nije poezija lirika pisana u obliku pesama. Razlika između romana i poezije nije u
književnom rodu, nego u sudbinskoj koncepciji umetnika. Neko može pisati prozno pripovedačko
delo i ono može biti poezija. Takav je slučaj Volter. Može neko da piše liriku u obliku pesama, pa
ipak će biti romansijer. Takav je slučaj Bajron. Zašto? Jer je Volter živeo sudbinu, završen i gotov
život, a Bajron sve same nedovršene doživljaje. U engleskoj književnosti Stern i Tekeri su pisali
poeziju, mada su njihova dela po rodu romani. „Karakter dela određuje karakter života kojim je živeo
pisac.” „Delo govori šta je stvaralac načinio od svog života: roman ili poeziju. Bajron je pisao
pesme, ali je roman bio život kojim je živeo; Hardi je pisao prozu, ali je pesnički bio život kojim je
živeo.” Na drugom mestu: „pripadnost dela smesta odaje da li stvaralac svoj život romansira ili
poetizuje”. Romansira, što znači: razrešava ga u impresionističkim doživljajima; poetizuje, što znači:
sažima ga u jednu jedinu veliku koncepciju i oblikuje ga prema njoj.
Ekstremna forma romansiranja je autobiografija. Scott navodi Kasnera, prema kojem je
autobiografija suprotnost mitu. To je apsolutno subjektivna doživljenost života. Gete, Dostojevski,
Prust. Poezija je poetizacija života kako bi život na koncu postao delo, tvorevina, gotovo, sudbina
koja se ne rasipa, ne topi se, nego se uzdiže u sfere okončanih stvari. Mogao bi se nazvati i „večnom”
sferom. Scott ovom krugu daje naziv „monument”.
Značaj Scottove knjige jeste što je posle dugog vremena opet skrenula pažnju na jedinstvo
umetničkog dela i sudbine. „Savršeno delo ne visi u vazduhu, ali ne može izrasti ni iz falične, lažne ni
loše izgrađene sudbine.” „Estetičke vrednosti, kao što su harmonija, red, srazmera, i pre svega:
lepota, svoje prvo područje ostvarivanja imaju u samom čovekovom životu. Samo odavde, iz lepota
ostvarenih u životu može vrednost dospeti u dela.” „Lepa sudbina i lepo delo pripadaju jedno
drugom.” „Ne može se živeti niskim životom i stvarati velika dela.” „Univerzalnu vrednost lepote
otkriva poezija, bilo gde da se objavljuje poezija: u delu, ili u sudbini.”
Poetizacija života je spor, osetljiv, tanan rad visokog nivoa. Tih, osamljen i težak. Ono što se
obično naziva knjiškošću, to je ovom upravo suprotno. Snobovi pretvaraju u knjiškost svoj život i on
je karakteristično romansiran. Poetizacija je u prvom redu autentičnost koja je u stalnom porastu, i
iskrenost i ono što ide tragom izoštrenosti, prosvetljenosti, oduševljenosti, uzdizanja, što je samo
druga reč za ono što Šaftsberi naziva plemenitim entuzijazmom. Ovaj entuzijazam je koncepcija
poetskog života, to je čista strast koja se tako tiho žari u osami, ali koja među ljudima može da zapali
velike vatre. Ne odustati od lepote, proneti je kroz sve linije života: „neka bude lepa čovekova
odeća, neka bude lepa čovekova kuća, neka bude lepo ono što misli i onda je lepo ono što stvara, i
lepo je kako živi”.
Drveće

This is not an essay

this is a poem
from You
for You
and
to You

Nije valjda samo ispunjenost uspomenama i iščekivanje žuđene budućnosti ono kada se čovek
svojom ukupnošću udaljava od sadašnjosti, tone u prošlost, ili živi u vremenu koje još nije stiglo, ali
čovek nije prisutan ni u prošlosti niti u budućnosti, isto kao što ga nema u sadašnjosti - potonuo je u
nju ili, što je isto, uzdigao se iznad nje; ima dana, sedmica, čak razdoblja kad je nesposoban za
prijem, ljulja se samo u sopstvenoj ispunjenosti kao čun. Živi u sasvim drugom podneblju; u jednoj
vrsti poluomame, često i bez onog polu. Uzrok omame nikada nije znan, nikada nije saznatljiv, možda
i nije jedan, možda za to i nije potreban uzrok, možda sam sebi pribavlja uzroke, možda sam uzrokuje
sebe. Nema u njemu svetlosti, niti tame, jer predmeti i noću gore zgusnutim, potmulim i dubokim
sjajem, boja odjednom postaje svojstvo sveta a ne njegova površina, oblik navire iznutra, obujam
čulnog tela nije ohlađeni ukras. Život ne teče, nego buja, pulsira sam po sebi, laganim, smirenim
pulsom, kao da je uronjen u slatku, tamnu i opojnu tečnost.
Opažanje i mašta su neodvojivi - man dichtet schön, wenn man erlebt1, jedno drugo ulepšavaju i
bogate. Ove duboke plave boje nigde nema, ili je samo bila ili će biti, - crvena je kao baklje koje
gore po dalekim dolinama u zvezdanoj noći - crna je kao somotna zmija koja se svojom mekom
toplinom obavija oko čoveka, nije u stanju drugačije da shvati brdo, reku i nebo nego kao zagrljaj.
Talasanje bez prestanka, ali naviranje neprekidno, kao plima: uvek više skriva, dublje prekriva
ono što se ne može toliko ukloniti a da ne probljesne. Delati se ne može, jer ono što čovek želi postići
delanjem jedna je vrsta spokojstva, a to je upravo ono što ne treba postići, jer ono već postoji. Čovek
nije u stanju da prima, jer je prepun, prepunjen do vrha. Ipak dela i prima, ali bez delanja i primanja,
samim tim što se zbiva delanje i primanje. Stvara, to jest stvara se. Živi, odnosno životari, životari
onako kako život sam to čini. Raste. Veliki patos: veliko trpljenje sveta gde više nije reč o strasti, jer
je suštinu toliko prožela omama da nije potrebno savladavati otpor - nema u njemu nikakve žestine,
nikakve bure, nikakvog nasilja, skoka, prekida, to je život kao kada bi se čovekova temperatura
podigla za jedan stepen pa on imao stalnu groznicu, ali zdravu groznicu, koja bi polagano postajala
sve intenzivnija, zdravlje se podizalo, postalo vatreno, a ono što je ranije bilo izuzetak, skok i zanos,
preraslo bi u stanje, stalno stanje koje lebdi u svom ritmu i koje prožima svojim dubokim talasanjem.
To je veliki patos drveća: veliko ushićenje. - To je u njima ispunjenost do vrha zatalasanim
rastom, usnulim pulsom, onim bujanjem trpljenja, to je u njima topli zagrljaj crne somotne zmije: čine
ono što život s njima čini, to je ta groznica i još nešto više. To već i nije groznica, nije više nego što
jeste, nego manje. Hladovitije, tečnije, tiše, jednostavnije, s manje zahteva, zadovoljnije i stalnije.
Viši stupanj toplote, brže sagorevanje, veće propadanje. Umerenost sagorevanja, forsiranje groznice
ne prema gore nego prema dole, trajnije je i dublje poniranje. To je hladna groznica. U intenzitetu
forsiranja drveće je došlo do stepena da je jedva toplije od zemlje. Pojačan intenzitet mosta krvi
rastinja predaje svoju toplinu čije bi zadržavanje gurnulo drvo u neprekidni nemir. Drvo se spušta u
hladniju omamu, u smirenije, jednostavnije i zadovoljnije stanje.
Neprekidno bujanje rasta drveta, šikljanje iz dubina, neometano je jer je drvo sraslo sa svojom
hranom. U neprekidnom je doticaju sa svojom hranom. Raste bez prestanka. Hrana je zemlja. Drvo
sisa zemlju, uvek se sve dublje i dublje zariva u nju. Ali drvo nije parazit. Ne ubija zemlju, nego joj
daje priliku da se daruje. Veza je uzajamna, žile se zarivaju u zemlju kako bi dobile, zemlja uvlači u
sebe žile kako bi dala. To što nešto postoji još ne znači ništa, sve što postoji dobija značenje samo u
davanju, u darovanju. To je osnova svakog odnosa, a u tom odnosu onaj koji daje dublje je vezan
nego onaj koji dobija, jer ne povezuje nužda, već obilje. Prava prinuda nikada nije popunjavanje
manjka, nego darovanje viška. Onaj koji daje više je prisiljen na primaoca, nego primalac na
davaoca. I zahvalnost mu je dublja, kao i ponos, i trijumf. U tome je otmenost davanja, tiha otmenost
davanja, kao što je zemljina.
Živa i smirena bit drveta proizilazi iz neprekinute zajednice sa zemljom, a iz nje sledi druga, još
bitnija, dvopolnost drveta.
U Rimu se nalazi helenističko vajarsko delo, žena širokih kukova, zaobljenog tela, raskošnih
dojki, pa ipak ima falos, to jest muškarac je. Hermafrodit. Vajarsko delo koje izaziva najveći nemir
na svetu. Živo biće koje duplira svoju otvorenost, ne očekuje samo ženu, nego i muškarca. I ženu, i
muškarca. Dvostruko uzbuđenje, dvostruko očekivanje, dvostruka žudnja, želja uvek stiže s dve
strane, dvostruko mučenje. Jer mogućnost predavanja uvek je istovremeno i mogućnost povlačenja, to
je užasna opasnost seksa, može značiti potpunu predanost i potpunu zatvorenost, božanstvenu slobodu
i tamnicu do kraja života.
To li je dvopolnost drveta: nije. U drvetu nema dvostrukog uzbuđenja, nego dvostruka smirenost.
Oba pola su okrenute jedan prema drugom. Drvo je savršena suprotnost hermafroditu. Hermafrodit je
loše rešena dvopolnost, drvo je dobro razrešena dvopolnost, brak. Drvo živi zajedno s hranom, u
drvetu zajedno žive dva pola. Polovi su u neprekidnom zagrljaju, isto onako kao što je drvo u stalnom
zagrljaju sa zemljom. Samo što je u drvetu čvršći zagrljaj dva pola. Drvo se može odvojiti od hrane,
čak ako će ga to stajati života, drvo se može izvaditi, žile se mogu pokidati ili iščupati iz zemlje. Dva
se pola ne mogu razdvojiti jedan od drugoga, ne može se izvaditi muško, ne može se iskinuti žensko.
Drvo se nalazi u onom stanju života gde polovi još nisu raspolućeni. Već postoje polovi, ne kao u
kamenu gde nema ni traga seksu... već su vidljivi, drvo već ima pol, ali dva pola... zajedno oba,
stopljeni u međusobnoj neraskidivoj vezi. U svakom drvetu postoji brak za čitav život, neraskidiv
brak koji stalno plovi na vrhuncu. Težište je opet ovde na stalnosti, na neprekidnosti, uz odsustvo
svake žestine, prekida, skoka, raskidivosti. Rađanje drveta je početak svadbe dva pola koji postoje u
njemu. Svadba bez prekida traje. Da li je svadba sam rast? Možda samo hranjenje? Da li se odatle
potpuno može razumeti vezanost drveta za zemlju? To li je tamno seme ličnost drveta? To je
privržena vezanost i veza kojom drvo prianja za hranu i tlo, koja neraskidivo povezuje dva pola. Da
li je samo odavde, čak i za drvo dostižnog središta, shvatljiva suština drveta? Je li to ono što bi se
moglo nazvati egzistencija drveta?
U Dnevniku zavodnika Kjerkegor govori o predavanju koje nije prinuda, nije omama, nije
pijanstvo, nije pad, ne prethodi mu nikakava kriza, i predavanje nije razrešenje ove krize. U tom
predavanju muškarac i žena već preklinju kako bi se mogli predati, stoje na tački kada mogu birati
samo između predavanja i ludila i celo se biće pretvara u razjapljeni i pomahnitali krik jednog za
drugim. To li je odnos polova u drvetu: nije. Jer u onome o čemu govori Kjerkegor još postoji
mogućnost otpora, postoji: ne - iako ta mogućnost znači izjednačenje s potpunim krahom i padom u
osamljenost. Još postoji ono da se drugačije ne može, da nema drugog puta, da je to jedini način
daljeg života i ako se ne ostvari, to nije smrt, nego poraznije i od same smrti. Ali ovo predavanje,
preterano držeći u šahu svoju suprotnost, i ukus zadovoljenja daje pogled na nezadovoljenje, previše
se utapa u mogućnosti propasti i jedino s obzirom na poraz, na lom, na pad moglo je postati tako
isključiva, tako elementarna patnja zanosne snage. Zadovoljenje građeno na mogućnosti preteće
opasnosti nezadovoljenja. Perverznost. U drveću nema mogućnosti da se ne predaju i da se ne predaju
potpuno, jer se ne javlja mogućnost da ukus isključivog sjedinjavanja, s obzirom na ovo polno
sjedinjavanje, bude bezuslovan i potpun. Sjedinjavanje je smireno utapanje, utonuće u drugo biće,
upijanje i utonuće kao što se reke ulivaju i nestaju jedna u drugoj. Egzistencija bića vezana je za
drugo biće, kako kaže Jaspers. U saobraćaju dolazi do izražaja da biće ne može samo po sebi biti ako
ono drugo ne može samo po sebi biti. Čovek može biti potpun samo onda ako je potpun i onaj s kime
je u zajednici - sa čovekom koji ne može ili neće da ostvari svoju potpunost čovek ne može hteti ili
želeti svoju potpunost. Zato je užasno proklet život s partnerom koji nije potpun sam po sebi.
Sprečava tada čoveka da bude sam po sebi. A ovaj egzistenicjalni zakon nigde tako duboko ne
obavezuje kao među polovima. U odnosu polova jedino je savršeno umirujuće ako se čovek susreće
sa samim sobom koji mu dolazi u susret - kreće prema nekom skrivenom svetu... i na pola puta nalazi
sebe, kao nekoga ko otuda stiže, susreće se i sjedinujuje s njim. Čovek se samo sa samim sobom
sjedinjuje potpuno slobodno, jedino se sebi predaje potpuno, jer se jedino sebe ne plaši. Čovek se
predaje potpuno samo onome koga se ne plaši, zato onaj koji odonuda dolazi mora biti sam čovek.
Svako drugo predavanje je delimično... u svim drugim sjedinjavanjima unutar bića ostaje neka
naoružana skrivena straža spremna da jurne i ubija, zna da se ne može predati bez ostatka. Ima u
čoveku straha, slabosti, opreza, predupređenja, uzdržanosti, zapreke, zida, krutosti, udaljenosti,
provalije. A gde postoji strah, tu je i slabost, tu se krišom grade utvrde i zidovi, okameni se slutnja, tu
počinje sve, sve se stvrdnjava i lomi, tu je sila:
tvrdo i snažno pripada smrti,
meko i slabo spada životu,
kako Lao Ce kaže:
slabo savlađuje snažno,
meko savlađuje tvrdo,
svi na zemlji to znaju,
niko po tome ne živi,
samo drvo. Polovi omekšaju u njemu i postanu blagi, ostanu večito nežni, nežni, puni života kao
pupoljak i odojče, nežni, sveži, osvežavajući, meki, večito se kuvaju u svojim sokovima, jedno u
drugom znoje miris svojih polova, oni znaju da ne pobeđuje onaj koji ostaje tvrd, nego onaj koji
omekša i popusti i primi i preda i oslobodi sebe, zna se da predavanje nije znak slabosti, nego znak
snage... zna se kakva je strašna ludost verovati da je gospodar situacije onaj koji manje voli, koji
radije očuva svoju pamet, koji ostaje hladniji, koji ostaje na udaljenosti... to je zabluda na kojoj se
lomi svaka sudbina: pobeda pripada onome koji više voli, koji gubi snagu, koji se bolje zagreje, koji
je bliži, koji se može opustiti, koji ume da potone. Dete dobija pol onoga ko se dublje predaje u
trenutku zagljaja - to je na njemu beleg, ako je žena umela da bude nežnija i mekša, biće devojčica,
ako je to muškarac, biće dečak, pol deteta zavisi od dubine zaborava u sjedinjavanju, ono dobija pol
onoga ko je bio nežniji, jer je taj bio jači. Uvek pobeđuje onaj koji ume da preda svoje Ja.
Drvo to ne zna. Jedino onaj zna ko ne zna. Drvo to ne zna. Jedino onaj zna ko ne zna. To je
egzistencija drveta. To je ličnost drveta. To je pre svega umirujuće u njemu. Od svih živih bića ono
ima životni plan izgrađen na utapanju u zagrljaju. Drvo se grli sa zemljom, sa životom, u njemu su u
neprekidnom zagrljaju dva pola i u neprekidnom stapanju. To je erotična suština u dubini drveta...
otuda u njemu omama... otuda smirenost... otuda nežnost... otuda snaga... zato je tiha, meka kultura,
bujni život - two ways and one will, dva puta i jedno htenje.

Pobeda

Ova lipa raste u jednoj dolini Bakonja, tamo gde se dolina sužava i gde se na prisojnoj strani
padine pomaljaju stene od desetak tona. Seme je palo između dve stene. Dok nije postiglo debljinu
koju su mu stene dozvoljavale, drvo je gotovo neometano moglo da raste. Ali to nije potrajalo dugo.
Tada se stablo uhvatilo u koštac s kamenom i potisnulo ga. Odozgo je na stablo pala stena veličine
kuće i pokrila ga. Lipa se izvukla. Žilama se oslonila na donje kamenje i počela da gura stenu. Cepala
je kamen koji joj se našao na putu. Na dva mesta, neposredno uz stablo, pala su dva bloka veličine
stola. Lipa ih je pokrila svojom korom, izlila se na njih kao živa lava i jednostavno pojela dva bloka.
Mrvila je kamenje ispod sebe na taj način što ga je žilama zagrlila i stezala, poput džinovske zmije,
dok nije zadavila kamenje, odnosno rastočila ga u komade, istisnula iz njega otpor u višegodišnjem
samrtnom zagrljaju. Sada lipa ima tri debele žile. Jedna od njih, posle više zaokreta između blokova
stena, zariva se pravo u padinu. Druga se grana na četrdesetak ili pedesetak ogranaka, strahovita šaka
od pedeset prstiju od čijeg zahvata stenje planinski greben. Treća žila je dopola ogoljena jer se ispod
nje otkotrljalo kamenje a voda je isprala zemlju, ogolela žila liči na hrpu creva koja su pokuljala iz
rasporenog stomaka. A iznad je četvorospratno pravo stablo, debelo koliko tri čoveka, šiknulo u
prostor, povelo sa sobom golemo mnoštvo grana i listova, živi poput besmrtnog smeha.
Dobro bi bilo znati šta je ova lipa mislila o sebi dok je još bila seme.- Htela je da bude pravilna i
srazmerna kao i svako drvo, idealno drvo, kao i svako biće, idealno biće. Ali nije bila sanjalica.
Sanjalicu bi potisnule stene. Ali nije bila ni hirovita. Hiroviti bi već pobegao zbog svog nestrpljenja.
Pobeći znači odreći se svoje sudbine. Odreći se sudbine znači biti slab. Biti slab znači biti pobeđen.
Mogu se videti i stabla sanjalica koji sklopljenih očiju misle na jedan život kojeg nigde nema.
Stabla izmučena lica, potonula u skrivena zadovoljstva. Život im je isuviše loš, ne zato što je loš,
nego što je lakše maštariti, što je teže uhvatiti se u koštac sa sudbinom, kao što grabljivica kandžama
hvata meso, kao što bršljan svojim tamnim zagrljajem davi sve na svom putu. Mogu se videti hirovita
stabla koja kao sumanuta uvrću svoje grane, čine bezumne pokrete, sulude korake, zbijaju šale na svoj
račun, jer nisu istog mišljenja sa samim sobom. Postoji patetično drveće, postoji i sumorno,
osamljeno. Postoji drveće idioti, opsceno, perverzno, glupo drveće. Konačno, fizionomija drveća ne
dovodi u zabludu.
Ova lipa je herojsko drvo. Nije lepa. Ali ova veličanstvenost životne snage ne postoji ni kod
Homera, ni u vajarstvu, ni u Betovenovoj muzici, ni u Ničeovoj filozofiji, niti u carskoj sudbini. Ova
nema borba, koju je sama vodila stotinu i pedeset godina ovde na nepovoljnoj padini, pod naletima
kiše, udarima vetra, između skotrljalih stena, ispod ogromnih blokova u tesnacu sužene doline, -
trebalo se napregnuti, izgubiti svaki oblik, prihvatiti kompromis, nije se smelo znati za milosrđe, ni za
tren, svirepom smirenošću, vizionarstvom, istrajnošću i istrajnošću mogla je samo neprekidno da
raste, a danas, kada je već odnela pobedu, kada je bitka iza nje, naborana, istrošena, obogaljena ume
ovako zdravo da se smeje, da se smeje. Šta joj se još može reći o životu posle svega čemu se ona
smeje? - čime joj zapretiti? - čega se još može uplašiti? Može li se dogoditi još nešto užasnije što ona
već nije pobedila i nije preživela? Šta znači umreti? Šta znači plašiti se smrti? Već se ne plaši.
Nikada, ni za trenutak nije bila srećna, ali se smeje onome koji je zbog toga žali. Ne zna šta je obilje.
Ne zna, jedino u snu, šta je to spokojstvo. Mir joj je stran. Za bogatstvo i ne zna da postoji. Komfor?
Šta je to? Mršavo, suvonjavo, žilavo, prekaljeno biće. S okorelošću jednog zločinca i s obazrivošću
jednog mudraca. Da je postala čovek živela bi životom Atile ili Džingis-kana, ali bi jela kao
Gargantua, smejala se kao Falstaf i ubijala mirno poput Bordžije. Da je postala zver, imala bi u sebi
kraljevstvo lava, krvoločnost tigra, snagu pitona, smirenost slona, mišićavost divokoze i sigurnost
orla. Da je postala pesnik, pisala bi pesme od kojih bi se zapalila hartija. Kad bi pisala muziku,
planine bi po njoj zaigrale. Kada bi danas čovek imao osećaj za uzvišeno, ova lipa bi imala svog
sveštenika, - vitkog mladića koji bi pevao i prinosio joj žrtve, stajao pred njom u blistava letnja jutra,
klanjao joj se i uzvraćao smehom.

Melanholija

Ova jela se uzdiže pored izvora u Alšotatrafiredu, pored bivšeg dvorca Ziči. Oko nje su sve niska
stabla, ona je najviša u celoj okolini. Njene grane delom skrivaju zgradu kuhinje dvorca. Zemlja je
crna, meka i plodna. Izvor pored nje svojom svežinom napaja celu okolinu. Nema u njoj nikakvog
umora, jer njene naizgled klonule grane nisu svele ni bolesne. Ovdašnji žitelji je zovu tužna jela.
U njenoj okolini nema uzroka za tugu, dobra zemlja, skrovito mesto, vlaga, bez suparnica. U
samom drvetu takođe nije uzrok, tri puta je veće od kuće, stablo je besprekorno lepo, izuzev nekoliko
guka smole koje znače da je bilo manjih rana - sitnica. Nema u drvetu ni neurastenije, ova se gnjavaža
javlja uvek u nekom sivilu i bezbojnosti. Jela je tamno zelena, dakle biće je dobrih nerava i zdrave
krvi. Samo je tužna. Ne gleda u nebo, nego pred sebe, odnosno gleda u tačku koju posmatraju tužna
bića. Bez gorčine, bez nemira, bez plahovitosti, gotovo bez strasti. Tuga životinja se ne vidi drugde
sem u očima. Postoje majmuni u kavezima, katakada im dosadi klovneraj pa se zagledaju preda se. To
je pogled koji rastera posetioce ispred kaveza. Umorni stari konji, na ulici, dok čekaju, gledaju u tom
pravcu. Direrova Melanholija tako gleda.
Ovo tako, ono ovde, ono kuda nije iznutra. To je mesto na svetu. Celo drvo to gleda. Svaka iglica,
svaka grančica, krošnja, stablo gleda beskrajnu tugu života, možda gleda kako je užasna osamljenost,
ali i kakva cena se plaća ako je čovek odbaci. Ili možda kako je dobro biti neosetljiv, jer tada se bar
može biti daleko. Ali kako je dobro zaroniti u stvarnost, jer tada se sve prima neposredno, radost,
opijenost, veselje, patnja, naročito patnja. Kako je sve to dobro, i kako loše. U tuzi jele nema
optužbe. Nikoga ne poziva na odgovornost, zna da to nije nešto što će se srediti ako se kaže uzrok.
Nema uzroka. Prosto, to je tako. Ne objašnjava je ni krv, ni sklop, ni karakter, ni uspomena, niti
sudbina.
Ima u životu nešto potresno tužno i onaj kome zbog toga naviru suze ne zna koliko je ova tuga
neizmenljiva. Voleo bi da pati, voleo bi kad bi ga sve to duboko ranilo i bolelo, voleo bi kad bi se
bar razboleo i kako bi dobro bilo presvisnuti. Ali toliko je tužan da već i ne pati, ništa ga ne boli, nije
bolestan, ne uzdiše, nije nestrpljiv, - čak i ne zna hoće li ili neće, niti da li mu je svejedno ili nije.
Više i nije bez cilja. Nisu nedostatak radost i sreća, jer bi onda bio bolna praznina, prostor u čemu
nema ništa. Ova tuga je gusta i masivna, zapaljiva i plavna, neka vrsta tereta koji umeti podneti
upravo znači biti tužan. Ostaviti iza sebe plač i patnje, razočaranja, lomove, poniženja, padove,
usamljenost, bolest. Ostaviti iza sebe smrt - biti tužan: biti ovde bez ikakvog smisla, noseći u sebi
ono od čega nikada ništa biti neće, urasti u propadanje znajući da je svaka radost plod u kojem se baš
tamo gde se očekuje najslađi ukus, tamo u sredini, javlja gorčina.
Ali ona ne negoduje zbog toga! - ali ne besni zato! - ali se ne buni! Kad bi još mogla da se koristi
sredstvima ovih bekstava, kad bi na taj način mogla da pobegne od tuge pa da negoduje, besni, buni
se. Kako je suvišan svaki otpor, kako je jadan svaki beg. Kad bi još bila raspoložena da bude
bezvoljna. Kad bi još verovala u čvrstinu, ili bar verovala. Kad bi još umela nešto da voli, ili bar da
voli ili ume. Duboka tamna rupa sve je progutala, a ona gleda mirno i nepokretno, bez mešanja se
izdiže pred njom tama, bezdanja i beskrajna noćna dubina. Pogleda, a praznina je i ne privlači, isto
kao što je i ne plaši, ne boji se, ne raduje joj se, ne predaje joj se, ne želi da je ostavi iza sebe, ne
žudi za njom, samo je pogleda i tužna je, tužna. „Under all earth runs water, under all life runs grief” -
ispod cele zemlje struji voda, ispod sveg života struji tuga. Ispod života leži tamno i nepokretno
jezero, život ogleda lice u njemu, ugleda tugu za sebe, pije iz njega, pije tugu. Kada kroz grane jele
prostruji vetar, oglasi se ovaj instrument noći, ova crno-zelena harfa - kakav ton bez smeška. Kako u
njemu gori tama. Koliko nepodnošljivo težak ton, kako je mek i kako buja - preliva izvor, kuću, ostalo
drveće, celu šumu, planinski greben, pomiluje bez ljubavi svojom plišanom rukom lakom poput pera,
bez saosećanja, bez sažaljenja, bez utehe, bez radosti, a na to se zagleda pred sebe brdo, planina,
potok, jelen, tetreb, pod celim predelom se rastvori zemlja i u tamnom ogledalu se pojavi lice sveta.

Devica

Ako se od železničke stanice krene prema Provi, u dolini Hodošer, koja ostaje zelena i kad su leta
najsušnija, na istočnoj padini nalazi se nekoliko breza. U sredini, opkoljena drugima, iako nije
najveća, ali je takva da najpre pada u oči, toliko očigledna da je čovek posmatra i tek posle izvesnog
vremena zaključuje da ima više drveća, odnosno i nema, jer je drugo drveće drugačije.
Zapravo to i nije drvo, nego cvet. Šta je pouka cveta? Cvetanje. Slatkim smeškom otvoriti se u
svet. Samo kada bi čovek mogao imati stotinu očiju pa da sve to gleda.
Ako neko kaže da je breza devičanska, neizostavno greši. Više je, veoma retko, katkada, sveža i
mlada devojka brezolika. Tako je vitka i tako blista rosom, tako je jednostavna, prozračna da joj se
moguće približiti samo na jedan način, nežnošću. Nevina je. Ni izdaleka u onom uvredljivom i
moralnom značenju koje ima u filozofiji morala, niti u onom brutalno irealnom smislu kojim se lekari
služe. Nevinost nije fiziološko stanje, i ne zavisi od bilo kakve promene. Tamo gde postoji nevinost
ona se ne može oduzeti, niti se može izgubiti. Kako li se može u ljubavi izgubiti? Gubi se upravo ako
nema ljubavi. Nema nevine ljubavi? Sveže i bezbrižne. Jednostavne i čiste. Kao breza. Nema reči
koje su tako nežne kao savitljivost grana? Nema pokreta koji je tako nežan kao bešumno treperenje
listova? Nema zagrljaja koji se tako razrasta ko što breza izrasta iz zemlje? I to je nevina ljubav, ove
nežne reči, taj mili osmeh dojenčeta, taj brezoliki zagrljaj, zar ne cveta pouka? cvetati? otvoriti se u
svet nemom belinom, zadubiti se u sopstvenu čar, kao blistava zraka svetlosti na glatkom ogledalu
vode?
Čistota može biti i telesna. Jer nije istina da su bogovi od mramora, od tvrdog, blistavog, belog
kamena sve do svoje unutrašnjosti. Prava nevinost nije čistota mramora. Samo živo telo može biti
nevino, ono koje daje čiste sokove, čiste niti, čisto meso, čistu krv, čistu kosu, čistu kožu
reines Herzens zu sein:
das ist das höchste, was Weise ersannen
und Weisere taten -
živeti čista srca, to je ono što mudraci misle a još mudriji čine. Zadržala je čistotu rađanja,
podojila čistotu majčinog mleka, uzela je čistotu lica koja se na nju smeše, sunca, vazduha, vode,
hleba, ljubavi dragog, svoje dece, bogova i čistotu smrti. Kad bi je neko zapitao šta je to nevinost,
pogledala bi ga kao ptica ili zvezda. Ako bi se tako pogledala bića na zemlji, samo bi postojala čista
srca. Svet je proziran kao staklo, samo što je to staklo meko i toplo i živo, toliko živo da bi
nepodnošljivo bilo kad se ne bismo mogli smešiti. Tamo gde izvire život je čist i sladak - pleasure
which there si in life itself - uživanje koje je u životu samom. Ne otići od izvora znači ostati nevin.
Etrurci su na nadgrobne belege svojih žena klesali cvetove, ne ime, ni ostalo, ni godine, niti položaj.
O čemu govori nadgrobni kamen? Ona koja počiva ovde bila je cvet, znala je da živi ono o čemu su
mudraci samo mislili.

Blagoslov

Iznad Korčule, kad se mine groblje, prema jugoistoku, na nevelikom travnatom prostoru nalazi se
smokva. Tri debele grane odvajaju se na tri strane odmah iznad tla, zatim se uzdižu i savijaju. U
avgustu rađa aromatične, tamnoljubičaste, sočne, medene smokve. Trava je u njenoj senci, smokva
uzima u zaštitu prostor oko sebe i svakoga ko stupi na travu. Tu leži velika kvočka, pod krila joj se
može skriti ko god hoće. Ko se nađe u blizini drveta, stupa u prostor neposredne toplote majčinog
tela: zaštićen je, pod zaštitom je koju može stvoriti samo onaj ko čoveku želi dobro.
Čovek i sam sebi može poželeti dobro. I ta želja, ako je jaka, ostvaruje se. Da, želja stoji nasuprot
potrebe. Želja je nausprot ananke. Hoće više. Kad bi samo potreba postojala, ceo život bi se
odigravao po zakonima fizike, hemije, biologije. Ali želja ga prevazilazi, hoće više nego što ananke
hoće da dopusti. Želja hoće nemoguće. Može da bude takva da probija zakone potrebe. Želja može
biti tako velika da raščini ananke, rastopi potrebu u vatri strasti, tada zakon nestaje, želja se
ostvaruje.
Ali želja, ako je čovek sam sebi poželi, ima neiskazivu opasnost. Opasnost je što se želja
ostvaruje i tada čovek postiže ono što želi. Postiže i uviđa šta je bilo ono što je tražio i zahtevao i
želeo. Dobija to i treba da ga upozna. Izgleda kao da je poklon. A od sto slučajeva gotovo u svih sto:
kazna - eto, dobio si. Da li je to ono što si želeo? Jeste. Evo ti, moraš to koristiti, moraš živeti s njim
i s njegovim posredstvom. I tek sada se ispostavlja da je želja bila lažna. Nisi to želeo. Trebalo bi
postaviti zabranu: ne poželi sebi ništa što svojim ostvarenjem može postati teret, jer će ti se želja
ostvariti i ono što želiš dobićeš. Zato nije dobro kada čovek sam sebi nešto poželi. On ne zna i ne
može znati šta je to za čime žudi. A kad to dobije, on tuguje i razočaran je. Malopre je još želeo, sada
je već preželeo, potom ponovo želi.
Zato je dobro kad postoji neko ko umesto samog čoveka poželi nešto: kada ima zaštitnika,
prijatelja, oca, draganu. Blagoslov svog sopstvenog života čovek nikada ne nosi u sebi. Zato je dobro
kada postoji majčinsko biće kao ova smokva koja čoveku želi dobro. Kad sam pod njenom zaštitom,
znam da je suvišno da poželim sebi bilo šta: nije potrebno da želim. Ono što ona želi s time se mogu
pomiriti i bolje je nego da ja poželim. Bolje od mene zna šta hoću. „Ako ti luda ponudi životvornu
vodu, prospi je. Ako ti mudrac da otrov, mirno ga ispij.” Jer mudrac zna da je otrov dobar. Čovek
ovde živi pod mudrošću smokve. Šta pruža? Kakva je to dobra želja koju meni želi? Šta to ona
umesto mene bolje zna od mene samog? Ne vredi razmišljati o tome. Dobiću. Verovatno neće biti
nikakvog vidljivog znaka. Ostvarivanje najvećih želja čovek i ne oseća. Jedino oseća da uz njega
postoji neko, privija se. Oseća da se i on sam pretvorio u smokvu: već i ne želi za sebe nego za
druge; i ostali će mi prići i podvući se, jer znaju da ću umesto njih poželeti dobro. Sešće pod zračenje
blagoslova, ješće voće koje postaje sve slađe, protegnuće se na travi i spavaće ispod zelenih
senovitih grana, poput embriona.
Čudnovato putovanje Joahima Olbrina

Danima bi bilo neophodno pričati o tome kako je Joahim Olbrin želeo da se skrasi; čitavi tomovi
bi bili potrebni da se pripoveda kako su njegovi mnogobrojni poduhvati redom doživljavali gorak
krah. Jednom treba odvojiti vremena i tačno ispričati kako je siromašno seljače bilo izbačeno iz kuće,
kako je dospeo u grad, pa bio šegrt, sluga, nadničar, radnik, ali tek što bi se nečega prihvatio, već je
morao da uzmiče i gubi hleb. Dospeo je među razbojnike, pa postao vojnik, kaluđer, hodočasnik, čak
je pokušao da bude i kralj, ali je i u tome krahirao. Dok su se neki probijali odozdo, neki odozgo,
neki nalazili svoje mesto u svom krugu, neko je postao slavan, neko se obogatio, neko je bio
zadovoljan malom kućom, ili ženom i decom, Joahim Olbrin čim bi se nečega mašio, odmah je to
morao da napusti.
Često je razmišljao na ivici druma, ispod senovitog drveta, kada se odmarao i jeo iz bedne trobe
u koju je stizalo ponešto milostinje dobrih ljudi, kakvo li je to prokletstvo koje ga prati i ne dopušta
mu da se smiri. Njegovo srce nije bilo tamnije nego kod drugih, zlobu nije gajio prema drugima - da
nije možda ispaštao za grehe počinjene u ranijem životu? Iz svoje glave nije umeo da odgovori. A da
pita? Prijatelja nikada nije imao, nikada nije imao devojku koja bi mu se milo obratila. Koga da pita?
Da, da, trebalo bi isipisati mnoge stranice kako bi se mogla ispričati cela istorija, prethodno bi,
pak, mnogo trebalo istraživati po starim knjigama, rukopisima, beleškama, prevrtati arhive dok čovek
ne bi sklopio ako baš ne ceo životopis Joahima Olbrina, ono bar nekakvu zaokruženu hroniku njegove
sudbine. Kažem, jednom bi za to trebalo odvojiti vremena, jer ne samo da zavređuje, nego je i
neophodno, i ubeđen sam da bi izdavač hronike tim delom stekao čak i slavu.
Ovaj put u javnost izlazi samo poslednje poglavlje istorije našeg junaka. Poglavlje je pronađeno
u rukopisu iz sredine XVIII veka, u biblioteci gradića Gran-Koasar d’Plen. Rukopis je prepis jednog
starijeg dela, jer je Olbrin sasvim izvesno živeo mnogo stotina godina ranije. Ako i nije
najzanimljivije poglavlje, svakako je najpoučnije. Kada je Joahim Olbrin isprobao sva ljudska
zanimanja, svuda doživljavajući krah, i kad je uvideo da nikoga nema ko bi ga uputio, jednog dana je
odlučio da ode pred vrhovnog vladara sveta, da zatraži saslušanje i da mu se požali na svoju nevolju.
Put ga je vodio preko salaša, sela, malih i velikih gradova, uvek prema severu. Prolazili su dani,
sedmice, meseci dok Joahim nije stigao na obale severnog mora prelazeći preko pustih ravnica,
gustih tamnih šuma, močvarnih livada, snežnih brda, reke i leda. Tu se ukrcao u čamac, i opet su
minuli dani, sedmice, meseci dok po oluji, vetru, mećavi nije prispeo na ostrvo.
Na obali su stajali kedrovi od stotinu hvati tako ozbiljni kao anđeli smrti. U unutrašnjost je takođe
vodio drvored kedrova, pravo prema visokom brdu, sa sto hiljada stepenika. Na vrhu brda se nalazila
užasno velika palata, sa hiljadu prozora, hiljadu spratova ispod zemlje i hiljadu iznad zemlje.
Izgledalo je verovatno da je to palata vrhovnog vladara sveta.
Joahim se peo tri dana i tri noći, uvek samo gore po sto hiljada stepenika dok nije stigao do ulaza
u palatu. Odmah je ušao i rekao vratarima:
- Hteo bih da govorim s vrhovnim vladarem sveta. Gde da ga nađem u ovoj ogromnoj kući?
Ključar na to poče da odmahuje glavom, i reče:
- Nije to mala stvar, čoveče. Mislim da ćeš biti veoma srećan ako ti se želja ispuni. Veliki je
gospodin vrhovni vladar sveta. Ne razgovara sa svakom skitnicom. Ali ako si već stigao, idi do kraja
ovoga hodnika i nađi sekretara, on će te uputiti.
Pokazao mu je put, Joahim je krenuo i uskoro zakucao na vratima s velikim slovima:
SEKRETARIJAT.
 - Došao sam da se požalim, jer na celom svetu samo mi može pomoći vrhovni vladar.
Sekretar poče da vrti glavom i upita:
- Kakve su te zapravo nevolje skolile?
- Moja je nevolja - odgovori Joahim Olbrin - što ne mogu da nađem svoje mesto na svetu. Treba
mi pomoć.
- Zar tako? - reče sekretar. - A kako se to zbilo?
Joahim je ispričao šta mu se događalo sve od rođenja, kako su ga isterali iz kuće, kako je u gradu
pokušavao da radi sve poslove i zanate, ali nikako nije mogao da uspe. Sada mu je već trideset
godina, sve je pokušao, ali je stigao do kraja. Sekretar je slušao, slušao, odmahivao glavom, na koncu
je upitao:
- A što nisi našao svoje mesto na zemlji?
- Pa da znam ne bih dolazio ovamo, ali baš je u tome stvar što ne znam.
Sekretar je svojski odmeravao Joahima, ustao i rekao da pođe s njim. Otišli su do ugla hodnika, tu
su ušli u lift, ispeli se na deseti sprat. Opet su se zaputili hodnicima, valjda su prošli kroz osam, i ušli
u sobu na čijim vratima je pisalo: REVIZIJA. Sekretar je rekao nekoliko reči čoveku u belom mantilu,
zatim se obratio Joahimu:
- Svuci se.
Joahim je poslušao, a čovek u belom mu je zavirio u pupak. Dugo ga je pregledao, uzeo je i lupu,
rekao nešto sekretaru, sašaptavali su se, na kraju je čovek izjavio: - Neshvatljivo, ali nema.
- Kako je to moguće? - pitao je sekretar.
- Ne znam - odgovori ovaj i sleže ramenima. - Izgleda da je ispravan proizvod, ali je fakat da
broja nema.
Opipao je Joahima, zavrnuo mu očne kapke, zavirio u grlo, ispod pazuha mu otkinuo dlaku i
pogledao je prema svetlosti.
Joahim upita: - Šta mi se događa?
- Stvar je u tome što su svi ljudi napravljeni u ovoj kući. Mi ih pravimo, i svaki ima broj. Broj
upisujemo na pupak. Kod tebe nema toga broja. Stvar je takva da je ne umemo objasniti.
Joahim se zamisli, htede još nešto da upita, ali ga sekretar uhvati za ruku i izvede. Ponovo u lift
pa su se spustili na deseti sprat ispod zemlje, ušli na vrata na kojima je pisalo: REGISTRATOR.
- Ime i kada si rođen?
Joahim im odgovori. Čovek uze telefon, reče podatke u slušalicu, ne prođe ni minut, jedan drugi
čovek dogura na kolicima čelično ormanče puno spisa. Sekretar ga otvori, izvadi mapu, spisak i
svežanj hartije. Tražio je jedno vreme i onda rekao: - Nema.
- Šta to nema? - upita Joahim.
- Pre nego što čovek krene na zemni put, u ovakav ormarić se stavi njegovo ime, broj, mesto
rođenja, vreme i recept. Ova mapa označava mesta gde su rođeni ljudi u vreme tvoga rađanja. Evo
mape. Ime tvoga sela nije uneto. Nemaš ni recept. Nije uveden! Nema broja! Nečuveno, šta se ovde
događa! - vikao je sekretar. - Ako vrhovni vladar sazna za ovo, rasturiće celu bandu.
Opet je Joahima uzeo za ruku i izveo ga. Duž hodnika pa u lift, na četiristo sedamdeset četvrti
sprat iznad zemlje. U hodniku su se ukrcali u maleni tramvaj, zavijali kroz osvetljene hodnike, na
kraju su stigli na veći prostor. Tu su se kola zaustavila, i ušli su kroz vrata na kojima je bila oznaka:
U 1333.
Po prostoriji se odmah videlo da je radionica, i to najveća koju je Joahim Olbrin ikada video.
Moglo je biti nekih deset hiljada radnika. Pored zidova police, kao u apotekama, s fiokama i
flašicama, u njima praškovi u boji, tečnosti i etikete. Ispred radnika malena vaga, mikroskop,
epruveta, šolja za premaz, retorta, milimetarska cevčica, zlatne i srebrne kašikice, noževi, štipaljke,
svakovrsni stručni instrumenti. Radnici su radili a ispred njih je bilo parče hartije, s njega su čitali
šta treba da urade. Zatim su prilazili policama, uzimali neku flašicu, otvarali neku fioku, merili,
mešali, gledali kroz probnu cevčicu, opet mešali, grejali i mućkali.
Joahim je gledao čudeći se, zatim je prišao jednom stolu i gledao šta radnik radi. Tada je video
da je na hartiji zapravo bio recept i to konkretno ovakav:
Vera........................... 0,3331.419.880
Bogobojažljivost ........ 0,0019.235.988
Ozbiljnost .................. 0,0000.001.368
Glupost..................... 3,4567.855.324
Pohlepa za novcem ... 0,4412.688.342
Ljubav (privrženost) ...12,3562.955.113
Sebičnost ................... 0,0000.345.71
Solidarnost ................. 2
Ljubav ...................... 33,0987.455.69
Zavist ......................... 2
Radnik je uzeo čistu epruvetu, prišao jednoj polici, izvadio flašicu, na kojoj je pisalo: VERA.
Beše tečnost kao voda, kad je radnik otvorio, raširio se prijatan i čist miris. Usuo je potrebnu
količinu, zatim je prišao fioci i izvadio BOGOBOJAŽLjIVOST. Bila je u kristalima. Oni su se odmah
otopili u tečnosti i sve je počelo da ključa. Još je jače ključalo kada je radnik dodao OZBILjNOST.
Ozbiljnost je bila tečnost tamnosmeđe boje poput ulja. Materija u počela da isparava i da vri.
- Zašto toliko vri? - pitao je Joahim.
- Jer su sve ovo životvorni delovi - odgovorio je radnik. Potom je uzeo novi materijal. Iz kutije u
kojoj je plutala žutozelena sluz poput slina.
- Šta je to?
- Glupost - odgovori radnik. - Vidi šta će se dogoditi s ovom aromatičnom materijom kada
naspem glupost.
Izmerio je glupost i dolio. Odjednom se raširio prodoran smrad, retorta je pucketala, jer se
materija naglo ohladila i na staklenim zidovima se počela hvatati magla. Masa je počela da ključa i
podizali su se veliki mehuri. Radnik je tada uzeo kardinalsko crveni prah, koji je prvo istucao u
avanu. To je bila POHLEPA ZA NOVCEM. Tako isitnjen dodao je u epruvetu. Odjednom je materija
prestala da se mrda. Postala je tvrda kao kamen.
- Smrzlo se - reče radnik -, jer ovaj crveni prah sve smrzava. Ako u tonu vere stavim gram, sve se
pretvara u led.
Izvadio je malu flašicu u kojoj je bila svetloplava tečnost, a na njoj je stajala etiketa: LjUBAV
(PRIVRŽENOST). Odmerio je, ubacio, i sve se rastopilo i počelo da isparava. Para je poigravala u
svim bojama. Na redu je bila SEBIČNOST. Ličila je na tvrdi peščar. Radnik ju je istucao i ubacio u
retortu. Materija je opet počela da mrzne, ali se nije sasvim stvrdnula. SOLIDARNOST beše materija
poput fosfora, držali su je pod nekom otopinom da na vazduhu ne oksidiše. Radnik je odmerio
označenu količinu i izmešao. Masa je počela da se trza.
- To je zbog toga - objašnjavao je radnik - što solidarnost bori sa pohlepom za novcem i sa
sebičnošću.
Uzeo je flašicu s natpisom LjUBAV. Beše to tečnost zlatne boje, i blistala je kao sunce. Miris joj
je bio opojan i snažan tako da se Joahim gotovo onesvestio. Tečnost je masu obvila zlatom. Istina,
mnogo se izgubila od mirisa i svetlosti, sve je ipak svetlelo. Onda je radnik uzeo tešku mast limunove
boje. To je bila ZAVIST. I ona se smesta upila u materiju, i jedva da se mogla razlikovati od ljubavi.
Recept je bio završen. Radnik je grejao retortu na plamenu bunzenove lampe dok nije proključala.
Joahim je posebno osećao miris svakog svojstva, dok na koncu sve nije bilo prožeto vatrom, i onda
su se svi mirisi stopili. Kada se materija prožela vatrom, radnik je otvor epruvete istopio i zatopio.
Potom ju je samo umotao u papirni recept, stavio u malenu metalnu kutiju i odložio.
- Gotovo - rekao je.
- Šta je gotovo? - pitao je Joahim.
- Čovek - odgovorio je radnik, i već je uzimao sledeći recept.
Joahim se tome veoma čudio. Nije znao šta da misli pa je upitao:
- Kako to, zar će od ovoga biti čovek?
- Još ne. Nego kad prođe kroz sve radionice.
Tada je prišao glavni inženjer i rekao sekretaru:
- Jutros smo tražili hiljadu kilograma gluposti, kada ćemo je dobiti?
- Već je dopremaju - odgovori sekretar -, ali, recite mi, šta će vam? Za eksperimente? Juče sam
poslao trideset tona pohlepe za novcem. Zapazio sam. Ogromna količina.
- Uopšte nije za eksperiment - reče inženjer. - Dobili smo nove naloge. Liferujemo za evropske
gradove. Sutra će nam opet biti neophodno deset tona pohlepe za novcem. Takvi su recepti.
Pogledajte, molim vas, ovakav je recept jednog novorođenčeta:
Ozbiljnost ......................................0,000.000,001
Lakomislenost ............................ 0,000.119.776
Požuda..........................................6,456.233.888
Glupost..........................................5,349.222.592
Inteligencija ................................. 0,000.114.293
Savesnost ..................................... 0,010.566.574
Sebičnost .......................................9,009.344.283
Taština........................................ 10,273.934.855
Pohlepa za novcem ........ 9888,438.945.665
Sekretar pogleda recept i otpljunu.
- Nisam rado prihvatio ovaj posao - nastavi inženjer -, ali šta ću? Po ovom receptu će biti
ministar, član akademije, predsednik, i svi oni drugi. Može se zamisliti na kom nivou su oni drugi.
Maločas sam bio s gnjenozemaljcima. To beše lep i ozbiljan posao. Ali ovo? Velike mase, malo
osobina i to sve niskog reda. Nikakve tananosti i složenosti. Verujte mi, gospodine, počeo sam da
prezirem svoje zanimanje ako pomislim da ovakve duše moram da proizvodim. Ako biste hteli da mi
učinite veliku stvar, dragi gospodine sekretaru, recite u direkciji nekoliko lepih reči u mom interesu.
Konačno, već četvrti milion godina radim za ovo preduzeće, i nikada se nisam požalio. Voleo bih da
se bavim nekim plemenitijim i uzvišenijim poslom.
- Veoma rado - odgovori sekretar. - I sam verujem da ovde ima mnogo mladih inženjera
praktičara koji bi sasvim dobro obavili ovu vrstu rada nižeg reda. Izgleda, vrhovni vladar je odlučio
da upropasti te gradove.
- To je i moj utisak. Ovi ljudi više nemaju značaja s gledišta razvoja cele zemlje. Rukovali su se i
sekretar je prišao nadzorniku. Objasnio mu je Joahimovu situaciju, pružio mu pomoćni službeni broj,
i pozvao ga da mu pokaže radnika koji je izradio Joahimovu dušu. Na sve to je nadzornik odmahivao
glavom. Dobro je odmerio Joahima Olbrina, zatim je rekao:
- Ovaj čovek nije napravljen u našoj radionici. Mi smo inače u to doba liferovali za Patagoniju.
To je neka greška.
 Sekretar je ponovo opsovao, grdio nadzornika, zatim su pošli dalje.
Ponovo su seli u tramvaj, stigli do lifta, tu se popeli do osamsto šezdesetog sprata, i ušli u
radionicu broj TYW 480011/678 - XXIV.
Ovde ih je opet dočekao drugi prizor. I ovde je radilo više stotina radnika, ali ni traga više od
teglica, fijoka, epruveti. Svaki radnik je sedeo za malenim stolom i pred njim je bilo nekih petsto
lampica različitih boja. Ponekada je gorela samo jedna, katkada više, ponekad sve. Radnici su nešto
nemeštali na ivici stola, zatim su palili lampice i zagledali u staklene epruvete. Joahim je odmah stao
uz jedan stočić.
- Šta se zbiva ovde s ovim epruvetama?
Radnik je podigao epruvetu. Bila je ista onakva kakvu su videli u radionici U 1333, ali kao što se
videlo po receptu izrađena je u radionici K 471 i beše duša jednog Hotentota.
- Evo recepta - reče radnik -, evo ovoliko i ovoliko SUMANUTOSTI. Evo mere na stolu.
Postavim svetiljku na određenu količinu sumanutosti. Ovo tamnosivo. Palim je, i pogledam kroz
cevčicu. Ako ništa ne vidim, onda je u redu. Ako je količina prevelika ili premala, onda se javlja
siva mrlja. Tada bih cevčicu vratio u radionicu K 471 da je izrade još jednom.
- Da li su slučajevi česti? - upita Joahim.
- Veoma retki - odgovori radnik. - Ja sam već ovde deset hiljada godina, ali još nisam našao ni
jednu lošu. Nisam ni čuo da je igda neka pronađena. Vrhunski vladar bi se navodno veoma naljutio,
jer je ekstremno pedantan čovek.
- I šta se posle zbiva? - pita Joahim.
Radnik pogleda sledeću cifru. 00.318, i označavala je taštinu. Postavi meru, zatim upali
tamnoljubičastu svetiljku.
- To je taština? - upita Joahim.
- Tako je - odgovori radnik. - Pogledaj kroz cevčicu, ne vidi se ništa, zar ne?
- Tačno.
- Onda je tačno. Sada dolazi bogobojažljivost. 138,941,566. Postavim meru, upalim belu
svetiljku. Ne vidim ništa. Dobro je.
- I to je sve?
- Ne - odgovori radnik. - Sada postavljam sve količine, a ovde gore brojeve. Šta te interesuje kod
ovoga čoveka, detinjstvo, muževnost, ili starost? Recimo, neka ima trideset godina, šest meseci i pet
dana. U redu? Evo trideset, ovde šest, ovde pet.
Palim lampe, i pogledaj.
Joahim pogleda u cevčicu i na svoje veliko čuđenje ugleda kaplandskog Hotentota kako po
isušenom tlu nekuda hita.
Radnik pogasi lape i uze sledeći cevčicu.
To je bila kontrola.
Sekretar je za to vreme našao kontrolora i objasnio mu slučaj Joahima Olbrina.
- Greška mora biti ovde - rekao je ljutito -, jer kontrolor odgovara za svaku grešku.
- Molim vas - reče kontrolor -, to je isključeno. Za nepravilnost ne znam, a nije ni moguća.
- Svi kažu - uzviknu sekretar - da nije kod njih. Ipak je nečuveno da se to dogodi. A onda se čak i
poriče.
Nije se ni pozdravio, samo je dao znak Joahimu da kreću, i već su hitali. Opet na tramvaj, na lift i
nisu se ni zaustavljali do 836. sprata ispod zemlje. Opet na tramvaj, kloparanje kroz svetle hodnike,
kroz podzemne prolaze sve dok nisu stali ispred radionice VIII – D IX – CV/43.
Čim su ušli, nisu videli ništa drugo do užasno velike točkove, električne žice, pogonske krakove
kako dahću, mrmljaju, trube suludom brzinom. Krivudali su između mašina dok nisu stigli do
prostranijeg mesta gde su mnogobrojne male srebrne cevčice stizale u neku porcelansku posudu
sličnu činiji. Radnik koji je tu radio stavljao je prokontrolisanu cevčicu u srebrnu cev, druga cev bi je
dograbila i ubacila u nekakav kotao. U kotlu, pod velikim pritiskom, materija bi se potpuno istopila i
kapnula bi s druge strane kao bezoblična kaplja. Onda bi je mašina ponovo dograbila i kapljicu
najpre preobratila u isparljivo agregatno stanje, potom u elektricitet, na koncu pak u dušu. Kada se
preobrazila u dušu, mašina bi je automatski upakovala u staniol i stavila u kutiju. Radnik s druge
strane skupljao je staniolske paketiće i smeštao ih u kazete.
Sekretar je rekao nekoliko reči kontroloru, ali ni ovde ništa nije doznao. Smesta se okrenuo,
pohitao, ponovo na tramvaj, u lift, i već su jurili nazad prema zemlji, ovaj put na hiljaditi sprat iznad
zemlje. Tu su ušli u radionicu 2. E. R. /817 CD VII.
Zapravo to i nije bila radionica. Bili su poređani sve sami mali topovi od jednog pedlja,
načinjeni od platine, sa cevima usmerenim prema prozorima. Pored svakog topčeta radnik. Vadio je
iz kutije pakete u staniolu i punio cev. Ispod toga je stavljao neko punjenje. Na sredini prostorije na
ogromnom stolu rasprostrta mapa i oko nje bar hiljadu radnika. Pred svakim hartija gusto ispisana
ciframa, i precizan sat. Radnik bi pročitao cifru s papira, i doviknuo čoveku koji opslužuje topče:
- Severna širina, 22 stepena, 58 minuta, 39 sekundi, istočna dužina, 114 stepeni, 41 minut, 26
sekundi. Gotovo. Jedanaest sati šest minuta nula celih šest stotih. Pritisnuo bi zvonce, topče u tom
trenutku opali. Čuje se šišteći zvuk, i mali oblačić dima se pojavi kod usta cevi. Kad se dim raziđe,
dolazi na red sledeći paket staniola. Tako je to teklo potpuno usaglašeno i tiho, kao što je jednolično i
tiho bilo u celoj zgradi.
Sekretar je govorio s kontrolorom, i ovde se najedio.
- Lično sam stajao kod topčeta broj Alfa Udt. 147/639.541 - rekao je kontrolor -, i sećam se
svake duše pojedinačno. Ova nije bila među njima.
Sekretar je psovao, i opet su bili u tramvaju. Ušli su u lift i sišli na hiljaditi sprat ispod zemlje.
Ovde su boravili oni koji su pripremali recepte. Spravljač recepta je mogao biti samo neko ko je ceo
proces proizvodnje prošao i najtemeljnije ga naučio. Tada bi dospeo ispod zemlje, ali i ovde je sto
hiljada godina mogao samo da vežba.
Spravljači recepata se nalaze zajedno u jednoj sali, ne kao ostali radnici. Njihova delatnost se
sastoji od tri dela: najpre uče sve recepte koji su se igda spravljali, zatim pripremaju odgovarajuće
varijante. To je prostiji rad koji ne treba kontrolisati. Ali postoji i prefinjeniji za koji su se mogli
koristiti i saveti direktorijuma, a posredstvom direktorijuma i mogućnost veze sa samim vrhovnim
vladarem. Pojedinci su proučavali razvoj duše i njeno nazadovanje. Zapažanja su dostavljana
direktorijumu. Konačno, ovde su se otkrivala osobine. Prema praksi to se do sada još nije dogodilo.
Kada je vrhovni vladar osnovao fabriku, ograničio je osobine. Od tada je prošlo više stotina miliona
godina. Spravljači recepata nisu verovali u nova svojstva, ali nije verovao ni direktorijum. Kakvo je
mišljenje imao vrhovni vladar, naravno, nije niko znao.
Po naređenju sekretara jedan je radnik počeo da traži Joahimov recept. Naravno, nije ga našao,
pa su onda ponovo pohitali, na tramvaj, lift, ponovo tramvaj, na 407. sprat u analizu.
Radnik je uzeo mali nož, uzeo kap krvi iz Joahimive ruke, stavio je na staklo, ubacio u aparat,
zarotirao i pogledao. Slegao je ramenima i rekao sekretaru:
- Nema reakcije.
I sekretar je pogledao i pobesneo tako da već nije mogao ni da psuje. odjurio je na 102. sprat
ispod zemlje, pa na 641. iznad zemlje, pa opet dole na 326., opet gore, i tako dalje, dok se posle
jedan sat nisu vratili na prizemlje, i zamoreni seli u sekretarovu sobu.
 - Sačekaj malo - rekao je sekretar posle izvesnog vremena kada se malko izduvao -, srediću ja to.
Pozvonio je, sluzi je rekao da smesta sazove direktorijum, zatim je izašao.
Joahim je dugo sedeo u sobi iscrpljen od velike strke, obeznanjen od mnogih spratova, ali i od
toga što je zavirio u tajnu proizvodnje ljudi. Na koncu mu je palo na um da je sekretaru na teretu.
Najviše bi voleo, izgleda, da uopšte i ne postoji. Vidi se da niko ovde u kući nije kriv za njegovo
postojanje. Posle svega Joahim Olbrin se mogao zakleti da nije ni načinjen u ovoj kući.
Posle izvesnog vremena mu je ipak dosadilo. Otvorio je jedna vrata, sve misleći da bi ipak bilo
najbolje ako razgovara sa samim vrhovnim vladarem, a verovao je da je to u ovom pravcu. Stigao je
u veliku salu, gde je bilo mnogo instrumenata, ali nikoga više. A onda opet u drugu salu, gde su oko
stola bile poređane stolice s visokim naslonima. Stigao je u hodnik, ušao na suprotna vrata, ali je to
bila stambena soba, s posteljom, ormanom, lavaboom. Sledili su redovi ovakvih soba, bar tristo, sve
jedna kao druga. Hodnik je krivudao i sobe su se nastavljale. Na kraju hodnika bilo je veliko
predvorje.
Predvorje je vodilo u polumračnu salu odakle su se probijali glasovi. Otvorio je vrata i našao se
u ogromnoj prostoriji s kupolom. Na sredini podijum, na njemu je stajao nepoznati čovek, pored
njega sekretar. Naokolo u tišini gotovo petsto ljudi u crnim odelima. Joahim najpre ni reč nije
razumeo, ali se potom primakao kroz polutamu, i čuo je kako sekretar govori sledeće:
- Kao što vidite, gospodo, sve sam učinio da stignem do kraja i da razrešim ovu zagonetku, od
koje nikada težu nisam imao. Zamislite, odjednom bane tip i kaže da želi da razgovara s vrhovnim
vladarem, jer ne može da nađe svoje mesto na svetu. Glupost, pomislio sam. Sada već znam zašto ne
može da nađe svoje mesto. Kako može da izdrži na zemlji čovek koga nismo mi napravili. Prilika je
da stvar iznesem direktorijumu. Suvišno je pokretati istragu. Sam sam pokušao i utvrdio da u kući
nikoga ne tereti odgovornost. Upozoravam vas, smesta treba preduzeti mere kako se ne bi dogodilo da
stvar dopre do ušiju vrhovnog vladara.
Sekretareve reči su naišle na tišinu, zatim se neko oglasio:
- Prećutati pred vrhovnim vladarem?
- Nužno je. Može proizaći takva nevolja koju bismo skupo platili. S tim smo načisto. Ili nismo?
Ponovo tišina. Javi se treći glas:
- Imam utisak da je ovaj čovek mistifikacija.
Sekretara obuze bes: - Ako vas interesuje taj tip, idite u moju sobu i pogledajte ga. Nije ubeležen,
nema recepta, nema reakcije. I sam bih najviše voleo da je mistifikacija.
U sali nastade nemir. Mnogi poustajaše i istovremeno počeše da govore.
- Tišina - reče čovek koji je stajao na sredini, očito predsednik -, bez buke. Na predlog gospodina
sekretara podnosim sledeću inicijativu: molim vas, obratite pažnju. Metod je vanredan. Ali je i
situacija vanredna. Stvari su takve da u normalnim okolnostima samom čoveku obično prepuštamo
završetak života. Sada treba načiniti izuzetak. Već i zbog toga što ovaj čovek nije naš proizvod.
- Vi mislite - doviknu jedan glas - da ga treba uništiti?
- Da - odgovori sekretar -, i to što je moguće pre.
Tada zavlada takav muk da je Joahim čuo kucanje sopstvenog srca.
- Poslali bismo komisiju - nastavio je predsednik - koja raspolaže izvršnim kompetencijama.
Deset članova.
Joahim je mislio da mu je dosta, pažljivo je strugnuo kroz vrata i krenuo prema glavnom ulazu da
pobegne ako je moguće. Tek što je stigao do sredine hodnika, našao se suočen s desetoricom crnih
ljudi. Znao je da je to ona desetorica koja hoće da ga smakne. Odlučio se na beg, skočio je u bočni
hodnik. Dotrčao do lifta, ušao, i nasumice pritisnuo dugme. Ali čim je pogledao kroz okno, ugledao je
desetoricu ljudi koji su ga sledili drugim liftom. Hteo je da stane kako bi iskočio. Primetili su to.
Pored vrata lifta već su stajali naoružani ljudi.
Upravo je bio na devedesetom spratu kada je primetio da lift ima dugme ULTRA EKSPRES.
Pritisnuo ga je i onda je kao kamen počeo da pada. Susedni lift je odjednom zaostao. Na 482. spratu
ispod zemlje nije video stražu. Stao je, iskočio ali je lift poslao dalje neka ga progone. Popeo se na
tramvaj i zavezao se hodnicima. Šišao je preko mostova, kroz tunele. Odjednom je primetio da
tramvaj dolazi i iz suprotnog pravca. Zaustavlja se, iskače i pravo kroz vrata. Na vratima Omega
XZH–836/VII. Sve kese i vreće, sanduci i flaše. Ništa nije mogao da podigne. Mada je želeo da
zatvori vrata. Na predmetima ispisano: POHOTA, NASILjE, RASIPNIŠTVO. Sve osobine u obliku
praška i tečnosti.
Joahim je video da ovde ne može ostati dugo. Prošao je kroz pedesetak prostorija. Svuda sanduci,
paketi, vreće, flaše, burad. Konačno je stigao u veliku dvoranu gde je s krova padala voda i pokretala
točkove. Turbine. Odavde mora da ima izlaz. Video je samo tramvajske šine, pored njih je dalje
klipsao. Jedva da je prevalio sto koraka, iza njega se začulo kloparanje tramvaja. Hteli su da ga
pregaze. Srećom, tu se našao lift. Uskočio je i pritisnuo dugme. Ovaj lift, međutim, nije imao dugme s
oznakom ultra ekspres.
Dokle ću izdržati? Premišljao je Joahim. Lift progonitelja se već približavao. Joahim je stigao do
800. sprata iznad zemlje, a onda opet nazad. Dobro bi bilo ako bi mogao da se iskrca u prizemlju.
Ako bi i bilo nekoliko nitkova, on bi ih razjurio i iskočio kroz neki prozor. Zaustavio se u prizemlju,
ali se pred vratima nalazio upravo sekretar. Ponovo nazad, gore. Na 350. spratu nije bilo nikoga.
Hteo je da izađe, ali upravo tada se zaustavio pored njega lift s desetoricom u crnim odelima. Brzo
nazad. Gore. Pazio je gde ima a gde nema ljudi. Na 500. nikoga. Brzo je iskočio i pustio lift da ide
dalje. Crveni tepisi su vodili prema nekom velikom i prostranom predvorju. Ceo prostor je bio
bogato osvetljen. Moćna, lepo izrezbarena kapija vodila je dalje. Ušao je u salu od crvenog zlata.
Pod je bio od blistavog drveta, pored zidova predivan nameštaj, slike po zidovima. Joahim nije imao
vremena za razgledanje, hitao je dalje. Druga sala je valjda još lepša bila. Zidovi i tkanje na mnoštvu
plemenitog nameštaja blistali su plavom bojom. Treća sala beše zelena. Odatle su se otvarala moćna
vrata. Otvorio je vrata i zaprepašten stao. Još nikada bije bio video ovako veliku salu. Prema jugu
nalazio se ogroman prozor čije je okno izbrušeno od jednog velikog komada. Ostali delovi prostorije
ispunjeni knjigama koje su se dizale u visinu drugog sprata. Na sredini, na podijumu crni pisaći sto,
prekriven hartijom i knjigama. Cela soba je bila ukrašena slikama i skulpturama, i to tako prekrasno
da Joahim nije mogao ni da mrdne.
Pored pisaćeg stola stajao je muškarac i kad je čuo korake posetioca, sišao je s podijuma. Beše
visok, snažan, četrdeset pet-šest godina, gusta crna kosa, ali već dosta prosedih vlasi. Najizrazitije su
mu bile ruke, koščate, sa snažnom voljom i samosvešću, a onda plavo-sive oči s iskrama električne
svetlosti. Ove oči kao da su se neprekidno iskrile, nisu ni bile oči, nego moćna zvezda hladne
svetlosti.
- Šta ti treba, čoveče? - upitao je.
Još nije mogao ni da odgovori kada su se vrata ponovo otvorila, ušli su sekretar i desetorica u
crnom.
- Gospodaru! - kliknuo je sekretar u duboko se poklonio.
- Tajac.
- Recite, gospodine sekretaru - reče muškarac mirno, a u glasu mu je bilo malo zainteresovanosti.
Sekretar je pričao o Joahimovom dolasku i o njegovom slučaju. Pričao je kako je vršio istragu o
grešci, od radionice do radionice, i kako je svuda doživeo neuspeh. Na kraju je rekao šta je direkcija
morala da odluči.
- U interesu reda - dodao je pokorno.
- Suprotno mojoj izričitoj zabrani - rekao je muškarac tiho, tonom koji ne trpi protivljenje -,
naravno, s namerom da meni ništa ne kažete.
Sekretar obori glavu.
On je jedan trenutak razmišljao, zatim rekao:
- Sam ću ispitati stvar. Vama ću se obratiti ako mi vaše mišljenje bude potrebno.
- Razumem, gospodine vrhovni vladaru - reče sekretar. Zatim svi odoše.
Joahim Olbrin je s čuđenjem posmatrao muškarca. Taj čovek je bio vrhovni vladar sveta. Vrhovni
vladar potom stupi na podijum, stavi stolicu pored stola i reče: - Hajde, sedi. Kako ti je ime?
Joahim sede i reče.
- Sada mi reci kakva je nevolja.
Joahim je počeo da priča. Ispričao je sve događaje iz svoga života, nije štedeo reči, jer je video
da ga vrhovni vladar pažljivo sluša. Ispričao mu je kako je otišao od kuće, šta je sve pokušavao u
životu, i kako je sazrela u njemu ideja da dođe ovamo. Zatim je ispričao svoje avanture u ovoj zgradi.
- Šta ti od mene zapravo hoćeš?
- Ispričao sam svoj život - odgovori Joahim -, i vidi se da sam sve pokušavao, sve što je bilo
moguće. Sada već nema druge do da dođem ovamo i da tražim uputstvo od onoga ko upravlja
sudbinom čovečanstva.
Vrhovni vladar je malo poćutao. Zatim je ustao, pošao prema ormanu na drugoj strani prostorije,
otvorio fijoku na sredini, izvadio nešto, vratio se stolu i seo.
Dugo je bio zagledan preda se, zatim je iznenada protresao rukom i bacio nešto na sto. Joahim je
tada video da mu se u ruci nalazila zlatna posuda, a ono što je bacio na sto nije ništa drugo do dve
dijamantske kocke. Prave kocke. Onakve s kojim igraju Vavilonci, Rimljani, papini plaćenici,
engleski pomorci. Imale su brojne oznake na svih šest strana. Samo od dijamanta.
- Šta je ovo? - upita Joahim.
Vrhovni vladar ga ozbiljno pogleda i reče: - Bavim se sudbinom čovečanstva.
Joahim htede da pita dalje, ali ga vrhovni vladar ne sačeka:
- Kako i od čega se spravlja čovek, to si video u ovoj zgradi. Recept, osobina, sastav, kontrola,
transformacija, top. Zar ne? Sve si video, samo nisi ko vodi čovečanstvo. Desno, ili levo. U rat, ili
mir. Na dobro, ili zlo. Znači gore, ili dole. Sada si i to video.
- To je sudbina? - upita Joahim i pokaza na kocke.
- Ja sam sudbina - odgovori vrhovni vladar -, a ove kocke su moje znanje.
Zbir na dve kocke bio je dvanaest.
Vrhovni zapovednik vrati kocke u posudu.
- Dobio si - reče -, pa čuj me šta ću ti reći. Ima na zemlji, na južnom polu, upravo na suprotnoj
polovini zemlje jedna druga zgrada. Nije tako sjajna i velika kao ova, moja.
Bedan kućerak, i u njemu stanuje starac. I ovaj starac pravi ljude isto kao i ja. U ovoj kući,
međutim, niko ne zna za njega. To je moja tajna. Starac duše meša u keramičkim zdelicama, sam
obavlja sve poslove, svoja jedinjenja meša drvenom kašikom, ima samo kuhinjsku vagu, dugo
kontroliše, pa ipak nikada tačno ne zna šta je uradio. Ima sasvim faličnih dela, ali ima katkada i
besprekornih koja ne mogu da domašim. Svoje ljude ne spravlja prema tačno proračunatim
osobinama, ne radi s konstantnim količinama. U svakom njegovom delu ima nešto čega još nikada
bilo nije. Starac već radi veoma sporo. Svoje ljude ne šalje na zemlju preciznim topovima, nego ih
ispaljuje praćkom. Ranije, kada je još bio mlađi, više je radio, ali sam ja onda izgradio ovu fabriku i
prešišao ga. Sada već mogu reći da je zemlja naseljena mojim ljudima, jer ono nešto duša koje on
izradi, ništa ne znači. Među hiljadu petsto miliona pedeset, ili sto. Kap u okeanu. Na zemlji se i ne
primećuje razlika, i ove duše, ako u njima nema neke naročite snage, moraju propasti.
Kada je to čuo Joahim, uskliknuo je: - I mene je starac načinio?
- Da - odgovori vrhovni vladar -, znao sam čim sam te ugledao. Obično s pažnjom pratim sudbinu
starčevih proizvoda. Ti si mi se nekako izmakao. Ali se ne uplićem u stvari sveta. Ako je čovek
gotov, neka živi kako hoće i kako može. U tvoje stvari se ne mešam. Vrati se na zemlju.
Vrhovni zapovednik ustane, siđe s podijuma, priđe širokom velikom prozoru i dade Joahimu znak
da priđe. Ispod prozora se prostirala cela zemlja. Video se Njujork, London, Madrid, Pariz, sve
države, pustinje, planine, jezera, reke i mora. Moglo se videti kako milioni ljudi vrve, žive na svoj
način. Jaohim nije mogao da se pomeri kada je ugledao ovo čudo i bez reči je gledao svet sa svim
njegovim narodima.
- Ovo je cela zemlja - reče vrhovni vladar -, a na južnom polu eno male kuće moga protivnika.
Pogledaj, pokaži mi mesto gde želiš da živiš. Daću ti ga i živi veselo. Joahim Olbrin se duboko
zamisli, zatim odgovori: - Pošteno je što mi nudiš, hvala ti na dobroti. Ali mislim ako me ti nisi
stvorio, nije u redu da primim nešto od tebe. Otići ću ja svom starcu i kod njega potražiti svoju
pravdu.
Vrhovni vladar nabra čelo, oči mu iskre, i u tom trenutku je veoma ličio na sliku na kojoj je
Joahim video prikaz Satane kao iskušava Gospoda. Sve potraja samo tren, zatim se on ponovo mirno
oglasi:
- Čini kako hoćeš.
Zazvonio je i rekao sekretaru:
- Joahimu Olbrinu treba otvoriti put za zemlju, i pustiti ga da ide kuda želi.
Onda se rukovao s Joahimom.
Brzo je stigao do lifta, u prizemlje i na izlaz. Jedva je došao k sebi, opet je bio na zemlji. Krenuo
je pravo na jug, uvek na jug, preko pustih ravnica, preko tamnih gustih šuma, preko brda, dolina,
mnogo dana, sedmica putovao je i danju i noću. Prispeo je do mora, veslao, veslao dok se nije
zamorio, odmorio se, spavao, zatim je opet veslao. Jednom je u praskozorje, u toplo letnje vreme,
primetio udaljeno ostrvo. Nije to bilo veliko ostrvo u ogromnom plavetnilu okeana. Na njemu se se
uzdizala nekolika brežuljka, gusto obrasla prekrasnim rastinjem, šipragom i drvećem. Po malenim
proplancima na hiljade cvetova. Na njegovom putu zaliv mu se ljupko otvarao. Na obali jednostavna
kuća pokrivena slamom, pored nje bunar, naokolo dobro obrađena zemlja, povrtnjak i cveće, opet
sveće. Malo izmaknuta štala, možda za krave. Po dvorištu šetkaju kokoši, guske, patke, čak rokće i
prase. Joahim se još ne beše ni iskrcao, a već je zavoleo kućicu, baštu i celo ostrvo.
Uskoro je prispeo do obale. Upravo kada se vrh čamca zario u pesak, iz kuće je izašao čovek.
Beše star, ali se dobro kretao. Gusta kosa, oči otvoreno i vatreno plaminjaju. Prijatno je bilo
pogledati te oči; kada čovek susretne pogled, nehotimice se nasmeši.
Na njegovom milom, toplom, vragolastom licu videlo se da ne odbija šalu. Njegova zdrava usta
govorila su o dobrom apetitu i o tome da u podne i uveče voli da popije čašu vina. Kada bi
progovorio, čovek bi zaboravio mnoštvo njegovih bora. A glas mu je odzvanjao duboko i vragolasto.
- Dobro došao Joahime Olbrine - reče starac i pruži ruku.
Jaohim se rukova i upita:
- Kome li to da izrazim poštovanje, čoveče, koji me po imenu oslovljavaš?
- Ja sam starac o kome ti je govorio vrhovni vladar. Jer ovo ostrvo je tačno na južnom polu.
- Pa znači da sam stigao do čoveka koji je izradio moju dušu.
 - Pogodio si. Hajde, sinko Joahime, da sednemo, sigurno si ogladneo za duga puta. A ja ne umem
ni da mislim dok ujutru nemam nešto u želucu. Magdalena!
Iz kuće se pojavi mlada devojka. Joahim je pristojno pozdravi. Ona iznese sveže muženo mleko,
crni hleb stavi na sto, puter i med. Sedoše da doručkuju.
- A kako da te oslovljavam - reče Joahim -, tebe koji me tako dobrodušno primaš u svom domu?
- Zovi me samo baštovan Jovan - reče starac - , jer mi je to ime.
- I zaista si baštovan?
- Kao što vidiš. Bavim se i stokom, ali tek koliko za kuću. Najradije biljkama. Od njih spravljam
ljudske duše. Treba da ti kažem, Joahime Olbrine, sjajno si se vladao.
Naročito u palati vrhovnog vladara. Neka ti je na čast. Sreća je tvoja što sam u tebe stavio dobru
dozu soka vinograda. Bez toga bi odavno propao.
Znaš - nastavi starac -, ja ne pravim duše kao onaj fabrikant. Ne ljutim se ja na njega, veliki
znalac. Biće o njemu još razgovora. Kada završim sa sastavom duše, pustim još kap svoje krvi, u nju
potopim dušu i tako je pošaljem na zemlju. Fabrikant misli da može i bez toga. Pa istina, može. Ali
njegove duše!
Baštovan se slatko smejao i otpijao mleko.
Ustali su i razgledali baštu. Beše tu svakovrsnog cveća, plavog, žutog, crvenog, belog, bledog,
jakog, mirisnog, zvonastog, onog koje voli sunce i koje voli hlad. Baštovan Jovan je objašnjavao
imena i svojstva cvetova. Zatim su ušli u kuću. I unutra je bilo tako jednostavno kao i napolju. Desno
od predsoblja kuhinja, pored nje ostava i mala Magdalenina spavaća soba. Samo baš za spavanje, jer
ovde na južnom polu cele godine je leto, i dan se provodi napolju. Levo je bila baštovanova soba i
radionica.
Na sredini je bio glatko orendisani sto. Po policama pored zida i u ormančićima teglice, lonci,
avani, vage, flašice pune tečnosti raznih boja. Sve čisto i lepo, i Joahim je zavoleo i ovu prostoriju.
Baštovan je prišao lepo rezbarenom ormančetu, otvorio ga i izvadio veliku knjigu.
- Vidiš - reče -, ovde su moji ljudi. Nema ih mnogo. Vrhovni vladar misli da je mnogo više nego
malo. Pogledaj, trenutno živi samo šezdeset i osam mojih ljudi, ovih dana šaljem šesdeset i devetog.
Skoro da je gotov. Eno ga.
S jedne police uze keramičku teglicu. Na dnu posude crvena, još vlažna kuglica jedva veća od
zrna pasulja.
- Crvena je zato što sam već umešao krv. Treba da se osuši.
Posudu je stavio na prozorski ispust.
- Dobro je ako se stavi na sunce, jer zraci imaju neko zagonetno, ali veoma povoljno dejstvo.
Vrhovni vladar i ovde greši. Da li si kod njih uopšte video sunce? Elektrika i elektrika. Jadna duša,
ne dobije ni jedan jedini prirodni svetlosni zrak.
- A posle? - upita Joahim.
- Onda zrno stavim u praćku i izbacim na zemlju. U poslednje vreme to mi predstavlja teškoću.
Pomoći ćeš mi.
Joahim je ostao kod starog baštovana i pomagao mu. Plevio je leje u bašti, okopavao, sejao, brao
cveće, sušio ga, vukao iz bunara vodu za Magdalenu, kosio travu za kravu, pripremao pomije za
prase. A kad bi starac završio pojedine duše, njih dvojica bi se pela na brežuljak. S ovog brežuljka se
mogla videti cela zemlja, baš kao s prozora vrhovnog vladara. Čak se videla i ogromna palata na
severnom polu s njenim crnim kedrovima i sa sto hiljada stepenica. Na brežuljku bi seli, starac bi
izvadio svoju knjigu, na mapi bi pokazao Joahimu gde treba dobaciti zrno pasulja.
- Vidiš li u azijskoj pustari ono šatorsko naselje? Dobro, s leve strane peti šator. Tu spava
Tatarin. Ja sam ga načinio. Tu da padne.
Joahim je stavio zrno u praćku, dobro nanišanio Tatarina, zamahnuo i ispalio. Zrno je poletelo
kroz vazduh i u tom trenutku počelo da se dimi, onda se upalilo i goreći malim plamenom preletalo je
preko ogromnog prostora.
- To je proba - rekao je stari baštovan. - Dobro pripremljena duša leti na zemlju kao plamičak.
Dobro je, Joahime sinko, dobar hitac.
Plamičak je upravo pogodio Tatarina.
Pred sumrak bi njih dvojica došetali ovamo, seli na brežuljak i gledali naokolo vrevu sveta,
užurbanost velikih gradova, ratove, nesreće, gozbe, zaljubljena bića, požare, praznike. Joahim uopšte
nije znao ništa zanimljivije nego posle svakodnevnog rada doći ovamo i posmatrati svet sve dok se
ne smrkne. Kada je granula večernjača, ustao bi i vraćao se kući, gde je Magdalena već bila
pripremila večeru ispod velikog platana. Supa se pušila, na stolu još vino i hleb.
A moja sudbina? pitao se Joahim. To li je ono mesto gde se konačno mogu skrasiti? Ovamo sam
morao konačno stići, i ovde ću umreti kad dođe doba?
Bilo je razloga da samom sebi uputi ovakva pitanja. Naime, baštovan Jovan ga je uputio u
celokupan posao. Ne mnogo posle dolaska već je poznavao cvetove, a slutio je i u čemu je tajna
starca. Možda ovo i nisu pravi cvetovi, nego - ali tišina! Ko zna? Možda je svaki cvet duša? Znao je
kako treba postupati s ovim, kako s onim. Kada treba zalivati, kada okopavati, kada brati cvetove,
dokle sušiti. Umeo bi već i sam da pravi duše, i tokom rada bi mu često padalo na um kako bi lepo
bilo načiniti čoveka od ovakvih i ovakvih cvetova.
Čak je to i rekao starcu, a ovaj mu je odgovorio:
- Vidi se da sam te ja načinio. I meni duše tako padaju na pamet. A ne kao recepti. Dok kopam,
odjednom u meni se nešto rastvori i kao da vidim sliku. Tada obratim naročitu pažnju, dobro
pogledam sliku, jer znam da je to slika duše. Odmah počinjem da pogađam od koje bih je biljke
mogao načiniti. Uzmem crveni zvončić, zatim ono gorkasto seme, dodam kao jed zeleni list, dobar
miris, lovor ili mentu. Ponekada dugo pripremam. Ali ima dana kada istovremeno izrađujem tri, četiri
duše. Bogme, Joahime sinko, to ti je kao umetnost, a ne kao što vrhovni vladar misli: nauka. Nikada
neću znati koliko on. On je mnogo, mnogo pametniji od mene. Ali nema srca. I gde je dospeo sa
svojom velikom pameću? Do kocke. Meni to nije potrebno.
Tako su često razgovarali u prepodnevnim satima dok su radili između leja. Ali ni govora o tome
šta će biti s Joahimom. A jadni Joahim Olbrin već bi želeo da zna da li će otići ili ostati. Pa već i
zato što je veoma želeo da ostane. Ne samo zbog bašte, rada, baštovana, mesta. Dogodilo se da mu se
i Magdalena počela gnezditi u srcu. I onda jedne večeri dok su sedeli na brežuljku, Joahim je zamolio
starca da donese odluku o njegovoj sudbini.
- Rekao sam ti, sinko - reče baštovan Jovan -, da nikome neću da pravim sudbinu. Nemam ja
kocke, a neću ih ni imati. Ako hoćeš da ostaneš, ostani, ako hoćeš da ideš, idi. Znam da si rado ovde.
I ja te rado vidim. Mnogo mi pomažeš, pa i dragi smo jedan drugome. A što se pak nemira tiče? Zašto
o njemu ne govoriš? Ne prekidaj me. Nisam ja slep, Joahime. Vidim kako se ti i Magdalena uzajamno
gutate. Pođite zajedno, izgradite kuću s druge strane zaliva, ima dovoljno lepog mesta. A ja ću se
pobrinuti da se iz vašeg braka rađaju čestite i lepe duše, možda će se roditi i duše koje će me, kad
omatorim, odmeniti i naslediti. Samo razgovaraj s Magdalenom, ta ona te već smatra pomalo
budalom, zato što se motaš oko nje, a još joj ni ruku nisi dotakao. Poželjna devojka. Glatka kao
maslina, mirisna kao jasmin, i slatka kao bagrem. Ova Magdalena je prolećna devojka, sasvim za
tebe.
Dok je stari baštovan ovako govorio, iz očiju Joahima Olbrina su, bogme, kapljale suze
radosnice. Uzeo je ruku baštovana Jovana i položio je na svoje lice. Ostao je dugo u tom položaju,
glava mu je počivala u starčevoj ruci, dok je zemlja tonula lagano u večernju tamu a večernjača
granula na zapadnom svodu.
Toro

Zrela voćka
iznad glave tvoje.

- Na pašu! Dosta ste sena pojeli!

Tačno moj slučaj, pomislio sam, kada sam ovu rečenicu pročitao. Toro, iako mu je ime francusko,
živeo je u Severnoj Americi i pisao na engleskom. Ime mu se nalazi u svakom iole vrednom katalogu,
jer je Valden doživeo više od stotinu izdanja. S razlogom. Treba zamisliti ovog čoveka u najboljim
muževnim godinama, iako je posvršavao ozbiljne škole, kako jednog dana okreće leđa civilizaciji,
zapućuje se u divljinu, gradi kuću od balvana, lovi, peca, seče drva, ore, i sam provodi cele dve
godine. To je Valdenova tema, i po tome se vidi da u svetu jedva da i postoji privlačnija knjiga. On
je stvarno znao šta znači: Na pašu! Dosta ste sena pojeli!
Inače na svakoj stranici ima ponešto o čemu vredi razmišljati. Na jednom mestu kaže: „Nauka
laže. Svaka stvar je ništavna ako se pogleda ispod mikroskopa. Zamisli čoveka, konja, pticu u
desetohiljaditom uvećanju.” Zar nije sjajno? Ili ovo: „U svakom dostojanstvu ima nešto od talasanja
sfera.” Ko to ne razume, on ne zna šta je more i šta je vetar. Zatim: „Iza velikih dela nalazi se
beskrajna dokolica, kao iza sveta beskrajan prostor.” Kao da je za mene pisano i toga se ne bih
odrekao ni za kakve pare. Za umetnika kaže: „Ako umeš da kažeš što nikada nećeš čuti, ako umeš da
napišeš što nikada nećeš pročitati.” O istoj temi: „Umetnik treba lako da radi, isuviše mnogo rada
pokvari umetničko delo.”
Na kraju samo još dva citata: „Istorija se isto tako malo sme kritički gledati, kao i jedan predeo.”
To je jedan. Drugi mi je još više potaman: „Sasvim je čudno što se i u najbeznačajnijim stvarima
svakodnevnice nalaze upućivanja na natprirodno.”
Pokušao sam da u dve odrednice imitiram Toroa na taj način što iz njegovih dela preuzimam
određene paragrafe, ideje i reči. Uživam u tome što sada ne pravim razliku između svoga i tuđega.
Ovaj put, velim, neka bude sasvim svejedno ko je ovo pisao, Toro ili ja.
Šetnja (Walking)

Tokom celog života susreo sam se samo s jednim, ili dva čoveka koji su se razumevali u umetnost
šetnje, one štenje koja je genijalnost, one koja je, tako reći, sveto lunjanje. Engleska reč sauntering,
koja isto to izražava, starog je porekla. Nastala je u ono vreme kada su mnogi - u srednjem veku -
špartali drumovima, živeli od milostinje, i hodočastili u Sainte Terre, Svetu zemlju. U Svetu zemlju
su išli ovi Svetozemaljci, ovi suntereri, sveta lunjala.
Ima pak onih koji saunterer tumače od sans terre, što znači bez zemlje, bez domovine, u dobrom
smislu onaj ko nema doma, jer mu nije ni potreban, jer se na svakom mestu oseća kao kod svoje kuće.
To je tajna uspešnog lunjanja. Onaj ko sve vreme sedi kod kuće još može biti najveća skitnica na
zemlji; ali lunjalo manje skita od krivudave reke koja vredno traži najkraći put ka moru.
Svaka šetnja je krstaško hodočašće, mi šetači smo krstaši strasnog srca. Ako možeš da ostaviš
oca, majku i braću i sestre i ženu i decu svoju i prijatelje tako da ih više nikada nećeš videti, ako
namiriš sve dugove, napišeš testament, dokrajčiš sve svoje nedovršene poslove, slobodan si i
spreman si da kreneš u šetnju.
Moji poznanici često kažu kako bi voleli kad bi umeli da lunjaju kao ja. Ova sloboda,
bezbrižnost, nezavisnost ne može se kupiti ni za kakve pare. Da bi čovek umeo da šeta, to je dar, i to
dar neba. Ambulator nascitur, non fit. Čudim se što već popodne, kada je svako pročitao sve novine,
na ulicama ne zavlada opšta gužva, i što se ljudi ne rasprše na sve strane sveta da malo proskitaju.
Šetnja nema nikakve veze s onom higijenskom askezom koju ljudi praktikuju iz zdravstvenih
razloga. Svakodnevna šetnja je avantura dana. Čovek odlazi izvoru života. Kada putnik zapita
Vordsvordovog slugu, koja je radna soba njegovog gospodara, dobija odgovor: Ovo ovde je
biblioteka, radna soba je, pak, iza kapije.
Šetnja je najbolja kad čovek krene bez primisli, tek onako bez šešira i kaputa, a vrati se uveče ili
noću. Naravno, to je moguće samo leti, a to je klasično doba šetnje. Zimi pripreme, odevanje sve
zagorčava. Mnogi pokušavaju da povežu sa sportom. Nisam pristalica. Teške cipele, tople čarape,
debela košulja, rukavice, džemper, vreo čaj, paziti na vreme. Priprema za jedan skijaški izlet traži
gotovo isto toliko obazrivosti kao pljačka banke.
Naročitu čar ima ako čovek krene u šetnju prema istoku ili prema zapadu. Ako krenem prema
istoku, onda se približavam mestu gde sunce izlazi, gde je začelo. Prema zapadu čovek ide ka vrtu
Hesperida. Zapad je podneblje misterija i poezije.
Puteve je najbolje izbegavati. Put na koncu vodi u politiku. Ako čovek šeta dovoljno ili ako se
popne na brdo i pogleda naokolo, s čuđenjem primećuje kako je malo puteva u predelu.

Bez principa (Life without principles)

Da bi čovek živeo lepim životom, raspoloženje treba da mu je čisto; da bi mu raspoloženje bilo

čisto, treba dobro da vari; da bi dobro vario, treba da šeta; da bi dobro mogao da šeta, treba da živi
bez principa.
Celu glupu strku za novcem, uzbuđenja dnevnih listova, politiku Toro smatra ne samo grešnom
praznovericom. Sve to, kaže kao neki Kinez, nije praktično. Praktično je ono što je korisno. A korisno
je lepo živeti; za to je potrebna čistota raspoloženja, a za to treba dobra probava, a za ovo, pak,
šetnja, i konačno za ovo treba da čovek nema principa.
 Principi su najnepraktičnije stvari na svetu. Ako neko kaže: demokratija pomaže čovečanstvu na
njegovom putu prema miru, svet se smesta preokrene. Razume se, i onda ako se kaže: treba se boriti
protiv demokratije. I onda ako se kaže: svako se svakog dana mora umiti, ili: svetom treba da vladaju
samo ćelavi, ili: iz metodičnog poznavanja izvire znanje. Ovakav princip čoveka lišava radosti
bezbrižne šetnje, a ako nema šetnje, nema dobre probave, ako nema dobre probave, nema čistog
raspoloženja, ako nema čistog raspoloženja, propao je lepi život.
Ranije sam pisao nešto, gde sam na najodlučniji način pospešivao neki uvid. Nemnogo potom
izjavio sam da je uvid suvišan. Neko me je upitao: kako je moguće da se tako brzo odričem svojih
principa? Poželeo sam da mu odgovorim: principi su dobri da ih se odričemo. Samo zato nisam
odgovorio jer sam znao da je i to princip, i najispravnije je ako ga čak i ne poreknem.
Drugom prilikom veoma me je obradovala jedna Geteova misao. Ovako glasi: nije dovoljno ako
za svoje prijatelje žrtvujemo život, treba za njih da se odreknemo i svojih principa.
Mislim da je princip za modernog gradskog čoveka, takozvanog civilizovanog čoveka isto što i
fetiš za Indijanca ili crnca. Surogat duše. Plaši se da će izgubiti dušu. Treba je negde sačuvati, i
skriva je u čvrsti princip kao Indijanac u mani, crnac u fetišu. Zato su principi opasni i zato su u
stanju da poremete i varenje, jer su puni mane, odnosno duše. Samo primitivan čovek ima princip.
Jadnik, ne zna da je negde zatvorio svoju dušu. Sam sebe lišava slobode. I kako može da se šeta
čovek bez slobode? Jedino da se vrti u krug kao zatvorenik u dvorištu tamnice. Tako se šetaju ljudi
po gradskim ulicama neprekidno u krug oko sopstvenih principa.
Radikalan način odvikavanja od principa jeste njihovo ismevanje. Bez izuzetka svaki princip,
svakog čoveka vernog principu, pa čak i samog sebe. Principi sve mogu da izdrže, čak i mučilište. Ne
samo da izdržavaju, trijumf principa je upravo lomača. Jedino se plaši smeha, ali njega baš jako. Zato
ako neko nešto tvrdi veoma ozbiljno, najbolje mu se smejati u oči. Svako drugo rešenje je samo
polurešenje.
Kako čovek da prepozna princip? Po odeći. Princip, molim vas, nosi crnu odeću, sveštenički
talar, dostojanstveno se kreće, ima sladunjav glas, i uvek vrši objavljenja. Eto, na primer, principa
čiji je naziv: „Radnici održavaju svet”. Stavite mu na glavu dečji venčić od maslačka, obesite mu oko
vrata zvonce, u ruku mu stavite lutku, potegnite ga za dugmad talara i viknite: Uja! Ti predstavljaš
radnike? Videćete da će se princip zarumeneti od besa. Protestujem, reći će, što se podrugujete ovako
ozbiljnoj gospodi. A vi, molim vas, smireno uzmite kredu, na leđa crnog talara ispišite lepim
čitljivim slovima: Magarac na prodaju. Princip će se razbesneti i počeće da se dere. Ne plašite se.
Predložite mu da se igrate malo crvenih rukavica.
Pa to je nihilizam! Nije, molim vas, reći će Toro, i nihilizam je princip.
Klesane glave

Sve stvari sveta mogao bih podeliti u tri grupe. U prvu bi spadalo uopšte sve; nema ništa na svetu
što ne bih iskusio. Rađanje sunca ili bušnu cipelu, kaljavi put ili bolesnog psa, govor, sliku, sve treba
uzimati ozbiljno, bilo kakvi da su. Naravno, ne za dugo, jer je to čulni svet.
U drugu grupu spadalo bi sve s čime dolazim u kontakt, a ne pušta me. Među nama se razvija
prijateljstvo, a to prijateljstvo je katkada ljubav. Može biti čovek, predeo, knjiga, slika, predmet.
Posebno veoma poštujem svoje prijateljstvo s upaljačem. Često mu govorim, naročito kada ga čistim,
punim, milo ga gledam i on to razume. I s odećom se sprijateljim; imam jedne pantalone, moja veza s
njima je naročito duboka. Kod drugih je takav slučaj s džepnim satom. To je svet simpatije.
Na koncu treća grupa, to je stalna veza ili bar veza koja traje dugo. Takvu stvar nazivam: objekt
meditacije. To je svet duha i ljubavi. Nema trenutka dana i noći kada ne provedem rado neko vreme s
onim što je za mene objekt meditacije. Naravno, ovde je gotovo ništavna uloga lepote ili vrednosti.
Stvar može biti pojava, isto kao i umetničko ostvarenje, apstraktna misao, uspomena, čak i
imaginacija.
Zapazio sam da i drugi prave ovu razliku mada nesvesno.
Umetnost inače stvara dela koja čovek rado pogleda, spreman je da im se divi, ali ništa više.
Relativno je malo takvih umetničkih dela koja nas dograbe i duže vremena ne puštaju. To su dela kao
što su Rafaelove Madone, Božanstvena komedija ili Homer. Objekata meditacije je sasvim malo. I
zanimljivo je da to nisu remek-dela. Takav objekt je vilendorfska Venera, ta žena velikog stomaka
podžirenog salom, nije veća od pesnice, potiče iz neolita, možda ima dvadeset hiljada godina, gotovo
opscena mala skulptura koja zanima čovečanstvo iz velike dubine.
Najviši rang što nešto može postići kod mene jeste da postane objekt meditacije. Nije ih bilo
mnogo. Dva-tri čoveka: Lao Ce, Niče, Heraklit, nekoliko pejsaža. Žene? - Da, bilo je i žena, ne često,
i retko živa bića, najčešće su mi dolazile iz rajske fantazije. Moje istinske ljubavi su me vezivale za
ovakve žene. Događalo se to s mislima i slikama, s knjigama i skulpturama da su postajale tihi, verni
i dobronamerni modeli mojih usamljenih promatranja. Stalni, neprekidni objekt meditacije već od
detinjstva bio mi je Bog, što je prirodno, jer mislim da je tako kod svakog čoveka, i neminovno tako
mora da bude.
Kada sada o svemu ovome razmislim, bez žurbe, sasvim polako, lutalačkim korakom, upravo sam
sada otkrio novi objekt meditacije, i obuzet sam ganutljivošću prvih trenutaka. Brod je pristao u pola
pet. Stan sam ubrzo našao, doveo sebe malo u red, i krenuo sam kroz malu, staru luku grada kako bih
dostojanstveno ne radeći ništa proveo čarobno, letnje popodne. U kafani na obali sam popio najbolju
tursku kafu u životu, a onda sam sa slatkom bezbrižnošću u srcu krenuo da proskitam kroz uske
uličice. Odjednom sam izbio na trg s katedralom. Stari maleni trg bio je isto tako prisan kao što je
današnji lažan i teatralan. U modernom svetu ponajmanje mogu da podnesem zgrade. Prilazim
katedrali s radoznalim zazjavanjem stranca šetača, i onda primećujem da se mnoštvo kapitela
završava klesanim ljudskim glavama. Ni malo nisu ni apostolske ili idealne, anđeoske, tradicionalne
crkvene figure, ne, čak nisu ni fantastične nemani. Ako bi me neko pritegao i pozvao da nađem
sličnost, mogao bih reći: najbliže su Brojgelovim studijama flamanskih karaktera seljaka. S tom
razlikom što nisu karikature. Prosto govoreći ove su glave: istinite. Ove glave spadaju u onu grupu
umetnosti u koju i vilendorfska Venera. Nisu lepe. Poneka je zaprepašćujuće gnusna. Druga otmena,
lepo očešljana i plemenita. Nisu međusobno slične. Svaka je posebna misterija. Te glave su objekti
meditacije.
 Malo uzmaknem, sednem na kamenu ogradu, klimatam nogama, zapalim cigaretu i gledam.
Najpre sam mislio da ću napisati ceo niz dela, a u svakom ću pokušati da naknadno rekonstruišem
životopis po jedne ovakve glave. Ovaj put ću govoriti samo o jednoj. Nije baš najistaknutija, ali mi
se neprekidno vraćala i ispričaću ono što sam saznao o njoj tokom dugotrajnih doticaja.

(Objekt.) Najpre samo glava: lice je okruglo. Postoje dve vrste okruglosti: sunčeva i mesečeva.
Sunce je puno, zrači, mesnato je. Mesec je slep. U svakom slučaju ovde se smesta prepoznaje
linearna okruglost. Glupa i podmukla. Umetnik poseduje fenomenalno poznavanje čoveka, već na prvi
pogled nema nikakve sumnje. Čelo je veoma tvrdo i nisko. Kosa gusta, ali tankovlasa, gotovo
svilenkasta, nimalo ne naginje ni talasima ni kovrdžanju. Koža lica je pergamentna, svetla, kreolska,
više žuta. Zubi su bestijalno jaki i krupni. Oči upadljive, plavilom svetle na daleko, to su oči u kojima
nema ništa ljudsko. Postavio sam pitanje: otkud ovom čoveku ovakve oči? Od majke? Ne. Lucifer.
Ne. Dečje? Ne. Etarske? Ne. Zle oči? Ne. I ove su oči, nekako isto kao mesečeva okruglina, slepe.
Naravno, ne u fiziološkom smislu. Ove oči ne vide suštinu. Pa šta vide? Okrenute prema unutra? Ne.
Irealne? Ne. Fantazmagorične? Možda. Pijanica? Sanjar? Ludak? Možda. Uz to bespomoćan. Ipak
nasilnik, ali blag, osvetoljubiv, pa ako i nije zavidljiv, neumoljiv je i pohlepan.

(Zbivanje.) Zvao se Ante. Njegov otac, ključar u kući kanonika, upravitelja biskupskog poseda,
stanovao je u trećoj ulici paralelno s lukom, na pedesetak koraka od crkve. Njegova majka beše
malena dežmekasta žena koja je kuću napuštala samo ujutru da bi donela mesa ili ribe. Kao i ostala
deca, i Ante je živeo u malom tamnom dvorištu; kada je već prohodao i počeo da se približava kapiji,
majka je uvek viknula na njega. Kad mu je bilo četiri godine, češće su ga vodili u biskupsku palatu,
ali nije rado išao, jer je morao da sedi u uglu i da ćuti. Otac bi mu se tada izgubio, zatim bi se vratio i
sa majkom govorio mnogo i brzo. U susednoj kući je bilo više dece, od njih je čuo da se ribe love u
vodi. Smatrao je to prosto bajkom.
Sve češće su mu poveravali razne sitne zadatke. Čas je trebalo da ode kod biskupa, čas kod
kanonika, gore u kući. Nameštaj je bio vrlo lep i vladala je tišina. Kanonik je bio strog i debeo.
Zatim je on odlazio na obalu i donosio u korpi ribu. Pomagao je prilikom berbe, skupljao je
masline. S prijateljima je više puta odlazio u vrtove da krade smokve. Naučio je da peca, a leti, kad
je bilo lepo vreme, izveslao bi u zaliv.
Zima beše kad je jednog dana čuo uznemirujući govor. Nije razumeo, ali se uplašio. I kod kuće je
izgovorena ista reč kao i na ulici. Stigao je kanonik i opet je ponovio istu reč. Uskoro je u gradu bilo
mnogo sahrana. I majka je pala u postelju. U kuću su uneti venci luka, luk je sečen i vešan na zidove.
Jak zadah. Majka je umrla i onda se on osećao čudno. Kao da je bio na moru a čamac se pod njim
ljuljao. Vikao je i uhvatio se za stolicu da ne padne. Otac nije obraćao pažnju na njega, jer je plakao.
Uskoro je morao da radi. Meo je crkvu, brisao predvorje, išao kod pekara po hleb, na pijacu po
meso, u podrum po vino. Kada je bilo pranje rublja, pomagao je izvlačeći vodu iz cisterne. Tek
uveče bi mogao da pobegne do vode na pecanje ili veslanje.
Prošle su tako četiri zime ili pet. Izrastao je i bio visok gotovo kao otac. Naučio je da kuva,
odlazio je na pecanje, a u crkvi je ministrirao pored kanonika. Tada je dobijao i novac, otac mu je
kupio novo odelo. Beše to lepo odelo, jedna nogavica čakšira žuta, druga smeđa. Kožne cipele, kaput
s blistavim bakarnim dugmadima. Kapu je nakrivio, i pero je lepršalo na vetru dok je šetao obalom.
U proleće se opet počela pominjati ona reč. Istovremeno u luku je pristizalo veoma mnogo stranih
brodova, kanonik se često peo i spuštao stepenicama, u kuću je navraćalo veoma mnogo stranaca,
galamili su čudnim jezikom, ličilo je na njakanje magaraca. Najpre se tome smejao, ali se na njega
obrecnuo jedan stranac, i onda je zaćutao.
Opet je poumiralo mnogo ljudi, i njegov otac je pokopan. Kanonik je rekao da će stanovati od
sada u maloj ostavi, na kraju dvorišta. Strani bračni par se tu doselio i od njega je dobijao hranu.
Nije valjalo.
Možda je bila jesen, možda proleće, nije znao pouzdano, u gradu je opet zavladala velika uzbuna.
Jedan prijatelj je došao po njega i rekao mu da pođu na veliki trg, jer će tu dobiti oružje. Oružje? Ma
zašto? To niko nije znao, ali zaista su mu tutnuli u ruku luk s mnoštvom strela i mač. Sutradan su ih
sazvali pored luke i pokazali im kako se koristi luk. Gađali su u cilj na daski, a mač su isprobali na
lutki od slame.
Kod kuće, kad bi ostao sam, pripasao bi mač i isukao ga. Ogledao bi se u prozorskom oknu i bio
je oduševljen. Mahao je isukanim mačem i cerekao se. Kopljem je probadao kroz vazduh i mahao.
Prikradao se prema sebi u oknu i vodio pravi duel.
Posle izvesnog vremena buka se smirila, i oružje su im opet pokupili. Nekoliko dana je bilo
prilično tužno. Utešio se tek kada ga je u drugoj ulici oslovila jedna žena. Govorila mu je sasvim tiho,
i izgovarala fine reči. Zbog nečega mu je laskala. Zašto? Sutradan je opet tuda prolazio, a žena mu je
rekla da uđu i pojedu nešto. Dobio je mnogo mesa, pio vina, i jeo je jelo koje nije poznavao, ali mu
je veoma prijalo. Žena je bila crnka, i ponašala se tajanstveno. Morao je da se smeje kad je pogleda,
ali se osećao prijatno.
Prijateljstvo je potrajalo celu zimu. Često bi celu noć proveo kod žene koja se zvala Marija.
Sasvim ju je zavoleo, mada nije bila naročito lepa. Samo je bilo lepo spavati s njom. Prijatelje je
pitao da li se i njima dogodilo nešto slično. Oni su se na to glasno cerekali i rekli mu da je glupak.
Nije baš mogao da shvati.
Na proleće su opet stigla uzbuđenja. Prispelo je mnogo brodova s naoružanim vojnicima, kanonik
je opet hitao gore-dole, u gradu su svi govorili glasno, i opet je podeljeno oružje. Jedno jutro mu je
neko doviknuo da pohita na trg. Otišao je i još pre podne su krenuli van grada, gore u brdo, gde još
nikada nije bio. More se izgubilo. Ceo dan su pešačili po pustom kamenjaru, samo su se uveče
odmarali u retkoj hrastovoj šumi. Sutradan dalje. Na koncu su stigli na visoko brdo i tu čekali. Šta će
biti? Pitao je. Dolazi neprijatelj, dobio je odgovor.
Tu su badavadžisali gotovo nedelju dana. Hrane nije bilo dovoljno, po selima su pokupili šta su
našli, kokoške, jaja, poneku ovcu ili kozu. Zatim je rečeno da se treba vratiti. Popodne su na drugom
brdu ugledali mnogo ljudi. Poskakali su i posakrivali se. Behu neprijatelji. On je ostao da stoji,
isukao je mač, razmahivao je i cerio se. U levoj ruci koplje, u desnoj mač. Stajao je, šćućurio se i
hteo da puzi prema neprijatelju. Zapovednik grupe se izdrao na njega i naredio da se povuče u šumu.
Seo je i rastužio se.
Sutradan su se ipak vratili. Neprijatelja su videli više puta. Bilo ih je mnogo i vrveli su sa svih
strana. Njihov zapovednik je vikao da požure, jer treba da se sakriju između kamenja i da odatle
vrebaju. Kadkada bi doletela strela.
Tako je potrajalo oko nedelju dana. Onda je jednog jutra, s nekoliko prijatelja, pošao do obližnje
kuće, jer su bili gladni a činilo im se da se tamo nalazi jedna koza. Hteli su da je zakolju. Međutim, iz
kuće je iznenada iskočila cela grupa neprijateljskih vojnika. Njegovi su drugovi pobegli. On ih nije ni
primetio. Skupio se, laganim korakom je krenuo napred cerekajući se. U levoj koplje, u desnoj mač.
Beše to onako kao kada je gledao sebe kod kuće u oknu. Samo što je sada stajao naspram pravih
neprijatelja. Neprijatelj je viknuo. Nije razumeo šta, ali ga nije ni interesovalo. Opkolili su ga i opet
viknuli. Tada se uspravio i pogledao naokolo. Drugova nigde. Zijao je i stajao. U tom trenutku
istovremeno su ga probila dva koplja.
 (Komentar.) Dovde traje zbivanje. Dozvolite mi da kažem još nekoliko reči, ne da bih opravdao
zbivanje, koje je, kao što sam unapred rekao, čista fantazija, nego kao objašnjenje umetničke suštine
klesane glave.
Danas, kao što znate, različite psihološke antropologije, psihologije i karakterologije jednodušno
tvrde da je ljudska individualnost veoma kasna pojava. Pre nego što je čovek postao individualnost,
duge milenijume je živeo u kolektivnom bivstvu u kojem nije imao posebne svesti o samom sebi.
Najveće ostvarenje čoveka nije što leti i što s udaljenosti od deset kilometara ruši kuće, nego što je iz
ove kolektivne duše mogao da postane individua, što raspolaže sopstvenom Ja-svešću, kao što se
kaže: individualizovao se.
Stvar bi nekako tako trebalo zamisliti da je na početku postojao veliki i tamni okean duše, u
kojem smo svi plivali kao ribe. Kada smo se individualizovali, onda smo izašli iz okeana, i iznad
mora počeli da živimo samostalnim životom. Ali posle smrti ponovo tonemo i spajamo se s tamom
drevne duše, potom opet izlazimo i opet se vraćamo, zavisno od toga da li duša boravi u životu ili u
carstvu drugog sveta.
Sada ne govorim o tome po čemu je ovo moderno shvatanje srodno s istočnim, kako se vezuje za
misao reinkarnacije. Samo ću toliko primetiti da je to teorija kolektivne duše. Međutim, ova teorija se
suprotstavlja jednoj drugoj koja ni iz daleka nije tako čuvena. Ona zastupa suprotno. Po njoj, nije
najpre postojao okean duše, najpre su bile individue i Ja i ličnosti. Najprva činjenica sveta je
individua. I po važnosti i po vremenu subjekt je prvi fenomen vasione. Kolektivizacija je već pozna
stvar. Najvažnije svojstvo duše Jedan, Ja jeste subjekt koji se ni s čim i ni s kim ne može upoređivati.
Sada opet neću govoriti o tome po čemu je ovo shvatanje srodno s hrišćanskim, kako je povezano
s idejom jevanđelja da nema ponovnog rađanja, svako se rađa jednom, jedan jedini put, živi i umire,
da bi na koncu božjom voljom sve duše vaskrsnule i stale pred strašni sud. Činjenica je da se ova dva
shvatanja temeljno razlikuju. Shvatanje kolektivne duše zastupaju obično naučnici. Međutim,
neposrednim iskustvom o individualnoj duši raspolažu dva čoveka: religiozni čovek i umetnik. Ne
zamerite mi ako priznam da je moja simpatija na strani ovog drugog. A u ovom slučaju mi je i
neophodan.
Vi nikada nećete razumeti Antinu glavu ako ste se priklonili naučnom gledištu, odnosno ako
verujete da se on individualizovao iz kolektivne duše. Ako dobro pogledate, uvidećete da je ovakva
glava jednom postojala, nikada je više neće biti, i to Jednom, taj Jedan Ja, to je u njoj suština i
apsolut. Zašto? Jer je ovo, ovde, molim vas: lice. Ne tip (kolektivna duša), i ne kao što bi Kasner
rekao: karikatura. Što nije ništa drugo do lice, ali bez individualiteta. Kao što ovo lice ne može biti
maska. Jer lice je upravo to: Jedan. Nema ih više. Ukoliko liči na drugoga, to nije karakteristično za
njega, nego bespomoćnost duše koja ne ume sebe dovoljno oštro da razlikuje, i naknadno se utapa u
druge, iako je izvorno bila posebno. Nikada nije važna sličnost (kolektivna duša), nego uvek razlika.
Jer je to Jedan Ja.
Antina životna istorija naglašava naročito dve crte: blesavost, s kojim živi svoju sudbinu kao
slepac i idiotsko cerekanje, kada u mahnitosti moći, s oružjem u ruci, misli da je gospodar sveta. Svi
znamo ovaj instinkt vlasti koji izaziva u nama oružje, svi postajemo pomalo idioti ako stavimo pušku
na rame. To tako mora da bude. Umetnik je znao da lik tu treba uhvatiti. I ova glava je zaista blesava,
i zaista se cereka kao rođeni idiot. Kako je to uspeo da izrazi mesečevim okruglim licem,
pergamentskom kožom, plavim očima na to bi mogao da pruži zadovoljavajući odgovor samo onaj ko
je video glavu. E pa, ja sam je video, i znam da je prikaz savršeno uspešan. Ako sam se najpre i
dvoumio što se tiče apsolutnog Ja-svojstva ljudske duše, i kolebao se da li je prvi činilac sveta bio
subjekt, moje meditacije nad glavom raspršile su ovakve sumnje. Izvor nije kolektivni okean duše,
nego duh subjektivnog Ja. Pogledajte dobro glavu i razmislite nad njom.
Putna torba

Ovakav čovek, kao što je ovaj preko puta, ne bi smeo ni da se popne u voz. Maločas je otvarao
putnu torbu. Nije bilo razočaravajuće što je neuredan, niti sramno što je necelishodan. Nedostajalo
mu je poštovanje prema sitnicama, i odmah sam video da je ovaj čovek nesrećan, jer mu nedostaje
elementarni pijetet prema stvarima, bez čega niko ne može srećan biti. Izvadio je jabuku, jadnik, koja
je bila pored zgužvane maramice, u papučama pasta za zube, pored njih zgužvana pižama, preko toga
konzerve, i rasuto nekoliko keksova, zgužvana hartija i mrve. Ovaj čovek ne bi smeo da putuje, jer ne
zna poeziju putne torbe.
Kada je dan putovanja već siguran, novac obezbeđen, pasoš gotov, čovek se povuče u osamu na
jedan sat, uzme papir i olovku i udubi se u duboku meditaciju. Pre svega misli na velikog pretka svih
putnika, na Robinsona, i ponovi onu listu koju je čuveni brodolomac sastavio na pustom ostrvu. Zatim
polako počinje da beleži: cipele, čarape, pantalone, košulja, spavaćica, pižama, rukavice, kravata, i
tako dalje. Posebno hrana. Posebno knjige i pribor za pisanje. Ako nešto nema, zapisuje na drugi
papir, to treba da nabavi. Kad je spisak gotov, prepiše ga, više puta pročita, i premišlja šta je
zaboravio. Tada čovek već putuje i to je jedan od najmirnijih trenutaka puta.
Pakovanje već nije kontemplativan posao. To je oprezna i mudra delatnost koja se takođe ne može
započeti bez molitve. Na dno torbe dolaze stvari kojima ne smeta gužvanje, ali nisu tvrde. Praznine se
ne smeju popunjavati maramicama. To rade samo varvari. Lepota maramice je u njenoj ispeglanosti.
Putnik od pijeteta praznine popunjava mekim stvarima: kupaćim kostimom, džemperom, čarapama. Ni
to se ne sme gužvati.
U svakoj putnoj torbi neka bude, i to prilikom svakog putovanja, nešto što je potpuno suvišno, i na
što je čovek onako iznenada pomislio. To može da bude čaša od aluminijuma, ili paketić osušenog
cveta levande.
Najcelishodnije pakovanje pribora za higijenu jeste mala kožna futrola. Sasvim posebnu pažnju
treba posvetiti sapunu, jer se ne sme zaboraviti da se uz put miris uvuče u odelo. Treba da je prijatan
i fin. Ne sme se zaboraviti benzin za upaljač, kremen, purgativ i mala flaša konjaka. Na putu čovek
inače treba da pije samo mineralnu vodu, a ujutru malo istinski dobre rakije.
Toaletni pribor treba uviti u peškir i staviti na lako dostupno mesto ako se ujutru u vozu ili na
brodu pođe u kupatilo, da budu pri ruci. Kolonjska voda. Posle umivanja je neophodna. Pojedinci
preporučuju alkohol, ja sam isprobao, i zaista su u pravu. Ja ne volim onaj s dodatkom mentola, nego
onaj baš s jakim alkoholom.
Pakovanje najpre retko uspe. Moguće je da ima putnika koji raspolažu sposobnostima pa im se
sve složi. Meni još nikada nije. Nije važno. Izvadim, pa opet iz početka. Planirano i logičko mišljenje
treba da dopuni intuicija. Ako pakovanje nema nadahnuća, ili on iščili, odložite za sutradan, jer je
gola sistematika malo, čak može navesti čoveka na velike greške.
Na dno, preko krupnijih parčadi odeće preporučljivo je poredati knjige. To je veoma važno
poglavlje. Problemi knjiga nedeljama ranije treba da prethode vremenu putovanja. Ako putujem leti,
onda već oko Božića spremim beleške. Na primer: Cowper, Oxford, leto. Što znači: nabaviti
Williama Cowpera u „Oxfordovom” srednjem izdanju, i čitati ga na leto. Naravno, beleške su uvek
predimenzionirane. Ne mogu poneti ni polovinu knjiga, jer nema smisla da za četiri sedmice ponesem
više nego pet-šest knjiga. A to je opet ozbiljan zadatak. Da li da ponesem Cowpera ili metafizičke
pesnike? Često mi oblik knjige pohita u pomoć: tako je lepa, prijatna i pogodna da se odlučim za nju.
Mađarske knjige nosim najređe, zato što su knjige koje bih poneo tako neukusne papirom,
povezom, izgledom, slovima da odustanem. Nemamo ni jednog pesnika u takvom izdanju da bismo ga
mogli poneti na put. A ostali? Manimo se. „Oxford” posebno mali „Worlds Clasics” „Insel”,
„Pleiade” rođeni su za put. Upravo zbog toga sam i antičke autore prisiljen da nosim uvek u
engleskom ili francuskom izdanju.
Knjige zajedno s brižljivo odabranim papirom za beleške, eventualno s dnevnikom i priborom za
pisanje čovek smešta u unutrašnjost torbe, i samo jedno delo ostavlja napolju, koje smešta odozgo, i
jedno koje stavlja u džep. Za džep je najpogodnije nešto apsolutno zabavno, kao što su Ekermanovi
razgovori, ili Džonsonov život od Bosfela. Najbolje je otvoriti knjigu, posmatrati predeo, i svakih
desetak minuta pročitati jednu rečenicu. Video sam čoveka koji je na letnje putovanje poneo knjige iz
biblioteke. Ovakvog čoveka, po mom mišljenju, ništa ne razlikuje od zlotvora. Knjiga voli da putuje,
da udiše duh puta, postaje moj prijatelj i deo je takve prisnosti koja se ne sme rašćerdati na knjige
koje su zajedničko vlasništvo. Inače su knjige iz biblioteke knjige hetere koje svako može da dobije.
Knjiga s kojom putujem moj je bračni drug.
Preporučljivo je da se na put koji traje duže od dvadeset-dvadeset i četiri sata nosi hrana. Istina,
kola za ručavanje su najveće dostignuće civilizacije, i nema tog osećanja koje bi se moglo uporediti
kad čovek ruča a na dva pedlja od njega predeo juri brzinom od sto kilometara na sat. Parče šunke,
keks, čokolada i neko voće ipak su potrebni. Ima onih koji ni na kraći put ne kreću bez limuna.
Uvažavam limun, ali mu nisam naročito privržen. Ako biste me upitali šta je to bez čega ne bih rado
na put, naročito na noćno putovanje, odgovorio bih: vreo čaj u termosu.
Ne verujem onima koji zastupaju askezu putovanja i kažu da se prilikom putovanja treba odricati
mnogih stvari. Nije istina. U putnu torbu sve može da stane, čak i ne treba da je velika. Najbolje je da
je takva kako bi je čovek sam mogao da nosi ceo sat. Inače nije dobro ako je čovek. upućen na druge,
pogotovo na putu. Dograbim torbu, prebacim preko ruke mantil i ćebe, i sve svoje sobom nosim.
Pesma ptica

Čuo sam od nekoga, čija je to pretpostavka, da je omiljeno zanimanje ljudi na drugom svetu
uzajamno pripovedanje priča iz sopstvenog života. To je na odgovarajućem mestu jedina prava
delatnost koja traje večito i uvek je zanimljiva. Konačno, vekovima bi se moglo govoriti o onom
jedinom događaju šta je neko video i doživeo kad je letnje popodne proveo u čamcu sa starim
ribarem.
Pozivajuči se na dotičnog sve molim da ovaj put ne vode računa o prethodnim zbivanjima. Na
drugom svetu ću sve ispričati s dostojnom podrobnošću i uz istinitost koju zaslužuje predmet. Ovde
nema dovoljno prostora i vremena i prilike za mnogostruka zbivanja tako nečuvenog značaja,
fenomenalnog bogatstva i složenosti.
Reč je o pesmi ptica.
Ne mnogo posle ulaska sunca u znak Bika i posle najniže zimske tačke kada sunce opet počinje da
se uzdiže, prvih dana januara, prvo se oglasi senica. Ima kad se oglasi na sunčevu svetlost, ima kad se
odazove na vreme topljenja. Istovremeno i svraka počinje da čegrće. Seničica kasnije počinje ali se
već može čuti početkom februara. Često ućute sedmicama. Na prvi znak proleća, na mlaku martovsku
kišu već i kos započinje pesmu. Najpre samo pročisti glas. Karakterističan je njegov tihi, ali oštar
glas, kao da neko kratko zevne falsetom: razjapi kljun i ispusti sitan krik. Obično kad skače između
listova, traži crve, zastane, pročisti grlo i jede dalje. Krajem marta ženke kosova vraćaju se iz Persije
svojim muževima i mladoženjama koji su ovde proveli zimu. Kos tada već, ako ne besprekorno i
tečno, ali peva. Slavuj tek započinje u aprilu, katkada tek posle cvetanja voća.
Kaže se da pevačice umuknu početkom jula kada se ptići izlegu. Nema vremena za pesmu,
goluždravcima treba skupljati i donositi hranu. Zaista za prvih deset dana jula ućute crni, raspevani
kos, slavuj, kukavica, češljugar i senica. Više se i ne oglašavaju, tek pokatkad, sredinom septembra.
Izuzetak je šumska ševa. Ponekad se može čuti tokom celog leta, ali u septembru sigurno, čak i
početkom oktobra. Tada zavlada tišina i šuma je nema.
Zbilo se to u maju, jednog dana sam išao među brda. U dolini, gde sam stanovao, u gustom
šipragu, u vlažnoj vododerini, stanovalo je mnoštvo ptica. I ranije sam se divio pesmi ptica, ali samo
kao i procvaloj livadi, gde je sve čarobno, ali pojedine biljke nisam video. Te godine, sećam se
dobro, zapazio sam jednog kosa. Više puta je pevao istu pesmu. Ukupno tri takta, pevao je pomalo
van sebe strasnim i trijumfalnim glasom. To je bilo ono što me je ščepalo. Seo sam na stepenište
ispred kuće i promatrao. Zaista, evo opet isto. Herojski poklik beše. Mogao je to biti glavni motiv
neke herojske simfonije. Zabeležio sam note. To je bio presudni trenutak.
Shvatio sam. Shvatio sam pesmu ptice, i shvatio sam zašto su ptice obraćale pažnju na Orfejevu
pesmu, i shvatio sam da je Sveti Franja propovedao pticama. Odjednom mi je samo po sebi bilo
razumljivo da pesma ptica nije samo umetnost i muzika, nego i razuman govor i misao, kao čovekov
jezik, samo što je lepši. Mali Ahil, kako sam u sebi prozvao crnog kosa, u tri mi je takta otkrio svu
tajnu svog herojskog srca, herojsku misteriju svoje sudbine i zanos svog velikog čina, strasni i
samopregorni polet natprirodne lepote.
Nikada ne bih poverovao, premišljao sam onda kao neko ko je neočekivano posvećen u duboko
znanje, nikada ne bih poverovao da to može znati jedan crni kos. Od onda znam da on zna i nešto
drugo, bolje. Čuo sam jednog, stanovao je u vrbaku na obali reke, koji je s takvom mocartovskom
gracilnošću pevao takvu mocartsku pesmu, kakav čarobno nežni i laki Mocart nikada nije bio i možda
nikada nije mogao biti. Slušao sam onoga koga sam nazvao „Elizijskom pticom”; onaj pouzdani
doživljaj, lično iskustvo koje sam dobio iz njegove umetnosti o Vrtu spasenja nigde drugde našao
nisam. U Danteovom Raju na ramenu Beatriče ovako su mogle pevati ptice. U Raju pre sagrešenja
kada su srne naslanjale glave na tigrove i tako spavale, tamo su ovako mogle pevati ptice. U zoru
stvaranja sveta nebeska pohvalna pesma anđela mogla je biti ovako produhovljeno blistava i ovako
srećno zanosna. I konačno čuo sam jednog koji se smejao, glasno, pevajući, blještavo se smejao, kako
se samo ume smejati neko ko je kao sunce, sasvim prosto ovaj smeh bio je neposredni smisao i
sadržaj njegovog bića.
Strasno sam tražio crne kosove. Ali sam se u međuvremenu upoznao s češljugarem, crvendaćem,
senicom, žutim kosom, poljskom ševom i sa šumskom ševom. Ovde opet treba da zastanem.
Na istom mestu u dolini, mada godinu ili dve kasnije, jedne se noći dogodilo da me je probudio
glas ptice. Kao da sam je još u snu čuo, jer u tome nije bilo ničega stvarnog. Beše to sasvim
nematerijalna, neizrecivo duboka i bolna pesma. Nisam ni poverovao da je čujem. Sutradan sam je
počeo tražiti. Nisam je našao. Tek ujesen sam je ponovo čuo. Sedela je iznad čokota na kocu, i
pevala isto. Beše kasno popodne, pred berbu. Od tada je poznajem. Obično je pevala šest tonova,
nizlazno, ali s hromatskim trilama, sve niže, kao što kap vode pada s jednog kamena na drugi. Ali u
ovoj hromatici koja pada sve niže koliko je bola koji cepa srce, i u tom bolu kakva slatka, snena
lepota, to bi se nekako moglo izreći samo onda kad bi se čovek bacio na zemlju i počeo gorko da
plače, gorko, nerazumno, preplavljen zagušljivim bolom, oslobođen i srećan.
Slavuja sam shvatio najkasnije. Svaka ptica je shvatljiva samo metafizički, odnosno s druge
strane čoveka. Odakle su ptice razumeli Orfej ili Sveti Franja. Za razumevanje slavuja treba načiniti
još jedan korak dalje. Vordsvort ili Šeli ili Kits ili pesme drugih pesnika o slavuju ne pokrivaju
stvarnost. Ko ne zna za mir, taj ne može razumeti slavuja. Zato mu se mladi čovek može samo diviti.
Tek kad su dogorele strasti, i gotovo potpuno minulo doba radosti i patnje, tek kad čovek više ništa
od sebe ni za sebe ne želi, i glavu je smireno položio u božji dlan, tek kad se u čoveku probudi
nostalgija konačnog povratka u svet bez Ja, tek onda čuje šta i zašto peva slavuj.
U pesmi nema bola i patnje, nema herojske snage ili smeha, nema radosti, nema trijumfa. Kada je
čovek stigao s druge strane života i više ne želi ništa, jedino što ga još zanima: čekam dok me ne
pozovu i dotle se molim. Ova spokojna, tiha, smirena molitva iščekivanja, to je pesma slavuja, to je
martirska pesma, kristalno čisto očekivanje smrti i drugog sveta - oproštaj od predivne zemlje, od
opojnosti slatkog života i molba nebu da nas primi.
Dugo sam samo slušao opraštanje i nije mi išlo u glavu otkud to. Čovek najpre, obično, razume
negativno, i ne zna da zamisli šta je to sve dok ne sazna pripadajuće pozitivno. Znao sam da se
oprašta, znao sam i od čega. Smatrao sam to tužnim i pomalo nemotivisanim. A onda jednog
popodneva početkom leta, već blizu onom vremenu kada sasvim zamukne, shvatio sam ga po jednom
jedinom tonu. Ova malena ptica žudi za drugim svetom. Ne uz nekakvo svesno obrazloženje kako bi
učinio čak i čovek najčistijeg srca. Moli i žudi kao malo dete za majčinim krilom, ali još
jednostavnije, jer ne traži zaštitu, ni sreću, ni radost, ni smirenje. Tako je to prosto kako prosta može
biti samo jedna ptica kada peva. Nije to žudnja za smrću, nije uopšte. Slavuj ne zna šta je smrt. Posle
života ne sledi smrt, nego drugi svet. Otkud zna? Kako bi dobro bilo s ovakve blizine i poverljivo
znati Boga kao ovu malu pticu.
Zvezde

Ova stvar je potpuno neutemeljena. Nema nikakvog realiteta, i ni na koga se ne može pozvati kao
na prethodnika. Ovako mislim i nasuprot tome. Iskustvo me ubeđuje da uopšte nije tako. Zalud me
ubeđuje. Pored toga uviđam i sam. Ne pomaže.
Eto odmah Vege. Velika i plava zvezda u Liri. Vlada od marta do jula kada ptice pevaju. U
jednom nepromišljenom trenu sam rekao da je to muzikalna zvezda. Kad bi to imalo neke osnove,
pravilo bi bilo da svakoga daruje muzičkim talentom, koga god povoljno pogleda. Dogodi se da tako
i bude. U više slučajeva, ako u osmoj kući horoskopa, smrt, ponovno rađanje, okultne veze i prostor
muzikalnosti, ako se Vega nalazi u naglašenoj poziciji, donosi muzičke sposobnosti. Ali u velikom
delu slučajeva nije tako. S gledišta astrologije intuicija je pogrešna. Da o drugim gledištima i ne
govorimo. U astrologiju inače ne verujem više nego u prirodne nauke. Kome je neophodno da ga
zvezde vode? Onome ko je zalutao u noći. Ko živi na sunčevoj svetlosti, tome ne treba zvezda
vodilja. Šta kaže na to nauka? „Naše znanje astronomije”, kaže Toro i ja mu potvrđujem svaku reč,
„nekoliko je dobrih anegdota, nekoliko impozantnih računanja, ali o zvezdama, ukoliko su za čoveka
značajna stvarnost, ništa. Astronomija nas uči kako treba upravljati brodom, ali ne kako treba
upravljati životom.” Može biti fantazam, mašta, ideja, fiksideja, svejedno. Svako je naziva kako mu
drago. Ja ću sa svoje strane poštovati ove slike, jer znam da su za mene beskrajno važne. Odmah ću i
reći zašto: Ono što ima osnove, što se može osloniti i na misli drugih, što se može dokazati, to se
praktično može kontrolisati, to je takozvana Mala stvarnost. Novalis piše da dok neko nešto sam
tvrdi, on je luda, ako to dvojica tvrde, počinje mudrost, jer to svi govore. Sve se može veoma dobro
dokazati i konstrolisati, stvar koja je prešla u opšte uverenje, bilo zemička koja se nalazi preda
mnom, bilo čaša vode, bilo zapaljena cigareta ili jedna moralna teza, knjiga, svetiljka, automobil,
brod, most, gvozdena rešetka, zakon, rat, sve je to bitno manja polovina sveta. Veća polovina je sve
sama neosnovana i irealna slika, takva budalaština, kao što piše Novalis, kao što je to da je Vega
muzikalna zvezda. Ili da je Arktur zvezda velike strasti. Gema Arijadna. Ne stavljam akcenat na to da
ove stvari treba da budu potvrđene u svetu Male stvarnosti. Niti da im se veruje. Zato sam rekao da je
sve to potpuno neutemeljeno. A opet da je sve to tako u svetu Velike stvarnosti nije ni važno.
Vrednost stvari nije u tome da li su temeljne ili neutemeljene. U Velikoj stvarnosti, molim vas, stvari
postoje bez pitanja. Nasuprot neizvesnosti, da, katkada sam čak sklon da pretpostavim da stvari
postoje bez obzira na bilo kakvu osnovu, a to da li su realne ili irealne, to je samo jedna dimenzija
njihovog svojstva.
Tako stoje stvari s Vegom, s muzikalnom zvezdom. Svi dobro čine ako je ne prihvate. Ne
prihvatam ni ja. Nasuprot tome napustiću ceo svet zemički, cigareta, mostova, čaša, pridržavaću se
slike i reći ću: moja razborita trezvenost, moja disciplinovana kritika doživeli su krah i slike su jače
bilo od trezvenosti, bilo od kritike.
Naravno, i s ostalim zvezdama je tako. Ispričaću šta o nekima mislim. Spika je Magna Mater. Kao
i svaka zvezda stajaćica, ona nije dinamična. Ne iskazuje se snagom, već trajnošću. Spika, Majka
sveta, ne rađa živa bića, nego oblike mišljenja i bivstva, maštu, poeziju, filozofiju i umetnosti,
odnosno ceo univerzum.
Kapela je zvezda Astarte. Vladarka demonske ljubavi. Ona je hetera neba, blistava je i čarobna,
zla, rđava i podla, ali nema toga ko može da izbegne dejstvo njene lepote. Zavodnica, kaćiperka,
izazovna, sjajna, lažljivica, pohotna, ohola i pokvarena. Ali sve to nije važno. Važno je da je lepa.
Neodoljivo lepa, kao što može biti lepa samo žena zvezda.
 Sirijus je Anđeo velike svetlosti. Grci su ga smatrali Apolonovom zvezdom. U Egiptu se mislilo
da nebo ima tri gospodara: Sunce, Mesec i Sirijus. On je zvezda čistog duha, jasnovidosti, apsolutne
istine. Matematika, visoka muzika, joga, proricanje, samosvest i egzaktnost. Uvek je inteligentan,
logičan i apstraktan. Ali je istovremeno agresivan i aktivan, jer progoni tamu, debljinu, meso i
svakodnevicu. Plameni blistavi mač: seče, oštar, bez mrlja i smrtan.
A onda tu je i Arktur. Upoznao sam ga pre svih drugih zvezda. U mladosti sam dugo osećao da
sam na njemu živeo šest hiljada godina, i pod čudnim okolnostima dospeo na Zemlju. Tada sam sebe
nazivao i Šesthiljada. Kasnije sam ga nazvao zvezda leta. Nestrpljivo sam ga iščekivao da u januaru
isrksne na severoistoku već posle deset sati, i postajao sam melanholičan kada je u septembru lagano
nestajo prema zapadu. Njegova topla crvena boja liči na veliku, nesavladivu strast koja traje celog
života. Cezarsko ili napoleonovsko častoljublje. Vreo, ali istrajan. Možda zvezda krvne osvete. Daje
snage onome ko se upušta u velike poduhvate, godinama može nekoga da progoni, bilo nožem, bilo
ljubavlju. Arkturska strast bi bila u stanju da trideset godina, danju i noću, sedi pored Gordijevog
čvora - kako bi ga noktima razvezala. Bez naklonosti Arktura, mislim, ne može se ni razrešiti zadatak
koji se odnosi na ceo život. On daje vatru za neumornu izdržljivost. On se nalazi u Danteovoj i
Petrarkinoj strasti, kao i u Kolumbovom poduhvatu ili u putovanjima Amundsena i Stenlija. Katkada
izgleda da ni filozof ne može bez njega. Mada ja smatram da je arkturska vatra delatna i borbena i
osvajačka. U svakom slučaju je u tajnoj vezi s krvlju.
Gema je srednja, najsajnija zvezda Corone borealis. Grci su je zvali vencem, a venac je zapravo
bila Arijadna. Dok to nisam saznao, Gema je za mene bila Mala radost. Kao što postoji Mala
stvarnost i Velika stvarnost, Mali svet i Veliki svet, Malo Ja i Veliko Ja, isto tako postoji Mala radost
i Velika radost. Takva je Mala radost ako čovek bude pohvaljen, ako za rođendan dobije lep poklon,
ako nađe nešto na ulici. Gema je za mene bila gospodarica Male radosti.
Od kako znam da je Corona Arijadnin venac, čak sama Arijadna, vidim joj drugo lice. Od
detinjstva sam bio zaljubljen u ćerku kritskog kralja. Istorija me je bezbroj puta uljuljkivala u dug i
čaroban san. I samo pominjanje imena izazvalo je u meni ceo niz dragih slika. Dolazak Tezeja, veliki
poduhvat u lavirintu, ubistvo Minotaura, zanosna priča o pređi, neprevaziđeno čudo ženske
genijalnosti, bekstvo s Tezejem, na koncu kraj s bogom Dionisem, sve mi je to bilo neposredno znano
kao da sam ja to doživeo, i da sam ja bio i Tezej, i Dionis. Više puta sam odlučivao da svoju ljubav
opišem, možda u obliku grčke drame. Ćak sam i započeo, ali sam napisao samo jedan dijalog.
Tada sam već poznavao Ničeovu mistiku Arijadne i zagonetka pređe me je neprekidno
interesovala. Zamišljao sam da je čarobno lepa, tako neodoljivo lepa da se to jedino može izraziti
savršeno novom reči, stvorenom posebno samo za ovu lepotu. A ono što je u njoj istinska čar, to je
žena koja je u njoj. Arijadnina patnja trajala je dotle dok se pored žene nije našao odgovarajući
muškarac. Sjajna, beskrajno topla, meka i mirisna svojstva njenog bića pretila su da unište nju samu, i
pod tim teretom umalo se nije srušila. Poverovala je da je Tezej muškarac. Ali izgleda da Tezej nije
mogao da podnese ovolike žene. Za to je bio potreban bog. Zato je Dionizije došao po nju, potom ju
je uzeo za ženu i podigao na nebo.
Za ljudske žene nalazim da se nisu toliko predavale, nego bi me više zajašile i raskravile se i
postale cmizdrave. To je upravo suprotnost od predavanja. Kod ljudskih žena sam zapazio da su
davale sve, sem sebe. Moguće je da je davanje svega bio izgovor kako ne bi morale sebe dati.
Arijadnina ljubav je kao san. Nema u njoj rezerve. Kada se predaje, u njoj ne ostaje ništa. Ceo život
joj je predavanje. Slepo, nesvesno i neodoljivo. Tu nema tereta i težine i tegobe. Istinska realizacija
ženskog bića. I zato što ljudska žena ne ume da se preda, zbog toga postaje takva kao da je vreća
mekinja obešena čoveku o vrat, teret koji će od sada stalno tegliti. Nije to čarolija, nego krst.
Naravno, tako treba da bude, i pomiren sam, jer šta bi drugo. Ali ne odustajem od ljubavnog sna s
Arijadnom, i iz Geme Arijadne posmatraju me dva zanosna plava oka.
San

Mnogi vole da spavaju, mnogi da dremkaju, onako da lebde između spavanja i budnosti. A malo
njih da sanja. Istina, u snovima je premalo prijatnog. Ali se uvek nalazi ponešto od misterije. Jung,
savremeni učitelj snova, naučio nas je da poštujemo snove, jer snovi znaju mnogo više od nas.
Ponekad su čak i poezija. Ili religija. Možda oboje.
Sanjao sam: Rano jutro. Našao sam se u zatvorenom prostoru, i znam da je pčelinjak, ali i
radionica. Pripada pčelinjaku, tu su sredstva i alati neophodni pčelaru. Upravo sviće, i jedan čovek
radi nešto uz sto pored prozora. Stoji okrenut profilom, lice mu ne vidim jasno. Ali kako se kreće,
gleda, podiže ruku, naročito kako drži glavu, a pogotovo što je tu, neposredno znam da je pčelar On.
Pruža ruku i otvara prozor. Ispred okna su se okupila bezbojna, nežna, staklasta, ali beskrajno
meka, osetljiva specifična leteća bića, načinjena od pihtijaste materije. Veličine pogačice, imaju po
dva krila, poluleptiri, poluptice, bešumno uleću u sobu. Znam da su to duše. Pčelar je zato otvorio
prozor kako bi pustio duše koje su se skupile oko kuće tokom noći.
Onda on odlazi u zadnji deo sobe, gde se na zidu nalaze vratanca. Iza vratanaca u zidu košnice.
Pomalo liče na peći. Unutra je mračno i ništa se ne vidi, ali se oseća da je to neka električna toplota.
Duše umrlih počivaju u ovim košnicama ili pećima, i prolaze kroz poseban tajanstven preobražaj
kako bi se mogle ponovo vratiti na zemlju.
Novoprispele duše ulaze u košnice. Vidljivo je koliko su umorne. Poneke poslednjom snagom
dolepetaju do košnice. A On ih posmatra s onom neopisivom i beskrajnom strpljivošću i dobrotom,
što upravo jeste On.
Kada već sve duše ulete, on lagano zatvara vrata peći. Kod poslednjih vrata zastaje, premišlja,
zatim duboko zavuče ruku u košnicu i nešto traži. Izvadi jednu dušu, prinosi je prozoru i gleda. Kao
da duše odavde u život kreću sjajne, dijamantno svetle, prozirne i blistavo čiste, kakva je osunčana
čista duša malog deteta. I kao da svaka duša stiže ovamo zbunjena, slomljena. Meka, nežna, pihtijasta,
kristalna, prozirna, pticolika topla mala duša koja gori u duginim bojama kada se vraća iz života ovde
u košnicu, kod pčelara, ona je slomljena, umrljana i mutna. Poneka je sasvim prljava i siva.
Pčelar uzima u ruku dušu izvađenu iz košnice. Jadnica, dahće obeznanjena, poluonesvešćena od
tajanstvenog preobražaja koji joj se unutra dogodio i događa. Prilično je kaljava. Izgleda da je duša
iz modernog doba. Niko mi to ne kaže, ali čovek u snu razume stvari čak i onda ako mu niko ne
objašnjava. Pčelar dugo gleda, vrti glavom, na kraju kaže:
- Jadnice, uskoro treba da se vratiš, jer će stići vreme, a još si uvek tako zbunjena? Kada ćeš se
konačno očistiti?
Potom pažljivo vraća dušu u košnicu i zatvara je.
 Sadržaj
Knjiga lovorova

Meditacija u sumrak na vrhu brda, ili metafizika čovekovog delanja

Psihologija branja cveća
Jutarnja beleška
Zlatni dani
Antički i moderni pejsaž
Vodič za drugi svet
Pedokratija
Kjerkegor na Siciliji
Ukusi
Zimski plan
Knjiga osamljenog kralja
Ispod tamariske
Knjiga budućnosti
Povrtnjak
Kultura pisaćeg stola
Imaginarne knjige
Drveće
Čudnovato putovanje Joahima Olbrina
Toro
Šetnja (Walking)
Klesane glave
Putna torba
Pesma ptica
Zvezde
San

panta
 Objašnjenja
1. Lepše se piše kada se doživljava.