DELA DOBRICE ĆOSIĆA

VREME SMRTI 3
 Dobrica Ćosić

VREME
SMRTI

treća knjiga
roman

BEOGRADSKI IZDAVAČKO-GRAFIČKI ZAVOD

1984.

MMXVII
Božici
 TREĆI DEO

Valjevska bolnica
GLAVA PRVA
 1

Kragujevac

Naredba Vrhovne komande svoj srpskoj vojsci za 17. decembar 1914. g:

Junaci!
Za 12 dana strašnih napora, teških marševa i lјutih bojeva, vi ste, mili
junaci, počinili čuda od junaštva i dali sjajan primer uzvišenog požrtvovanja za
Otadžbinu i Slobodu.
Istorija će zlatnim slovima zapisati vaša slavna dela a pokolјenja pričati o
vašem junaštvu. Naši će se potomci gorditi vašim delima.
Sjaj vašeg oružja blistaće kroz vekove. Evropa vam se divi i naši saveznici se
oduševlјavaju sjajnim delima srpske vojske...
Silnim napadima vašim razbili ste više od pet neprijatelјskih korpusa i
zadobili silne trofeje.
Zarobili ste 274 oficira, i preko 40.000 podoficira i vojnika.
Zaplenili ste: tri zastave, preko 130 topova, 70 mitralјeza i silni ratni
materijal.
I po treći put pobedili ste neprijatelјa. Zadobili ste pobedu kojoj u istoriji
nema ravne.
Bili ste i ostajete nepobedivi...
Vrhovni komandant
Prestolonaslednik Aleksandar
Kragujevac

Naredba Vrhovne komande svoj srpskoj vojsci za 28. decembar 1914. g:

 ... Ja sam ponosit da objavim da na zemlјištu Kralјevine Srbije nema više
neprijatelјa. Izagnali smo ga krvave glave.
U tom svečanom trenutku, kada se na ponositom srpskom Beogradu vije
ponovo pobedna srpska zastava, ja hoću pre svega drugog da ispunim jedan dug
zahvalnosti.
U redovima vašim, rame uz rame s vama, ratuju braća vaša koju od Turaka
oslobodismo. Vi ste svedoci njihovog junaštva i njihove lјubavi prema otadžbini.
Kosovci i Vardarci, Zeglјigovci i Bregalničani, Bitolјci i Porečani pokazali su se
dostojni svoje braće Šumadinaca i Dunavaca, Podrinaca i Moravaca, Timočana
i Užičana...
Vrhovni komandant
Prestolonaslednik Aleksandar
Beč

Zvanični kominike Generalštaba austrougarske vojske:

Kao posledica operativne situacije stvorene nužnošću da se povije naše desno

krilo, pojavila se celishodnost da se prethodno napusti Beograd. Varoš je
evakuisana bez borbe. Naše su trupe dosta pretrpele od umora i borbi, ali su
inspirisane najbolјim duhom.

Niš

Saopštite Prestolonasledniku:

Skoutsa Vijatora i Trevelijana1 treba navesti da govore o jugoslovenskom

problemu. Naše gledište je ovakvo u najkraćim crtama: Posle sadašnjeg
evropskog rata moraju se stvoriti u celoj Evropi, a naročito u Centralnoj Evropi
i na Balkanskom poluostrvu, novi red stvari i novo stanje koji moraju imati za
svrhu što trajniji mir i za osnovu što čvršću stabilnost. Kako je Balkan imao
presudnu ulogu za odnose među evropskim državama, to se stalnost i
dugotrajnost novog stanja na Balkanu mogu najverovatnije postići ako se
stvori jedna nacionalna država, geografski dovolјno velika, etnografski jedra,
politički jaka, ekonomski nezavisna da bi mogla samostalno živeti i razvijati se
uvek u skladu sa evropskom kulturom i progresom...
Srbija je gotova da se Hrvatima i Slovencima u ovoj novoj državi, koja bi
bila liberalna monarhija, dadu ista prava, politička i verska. Ime države,
azbuka, zastava u t. sl. su predmeti o kojima između Srba, Hrvata i Slovenaca
ne može biti reči, pošto je to etnički jedan narod, koji su samo politički razni
režimi razdvojili.
Granice te buduće države imale bi biti otprilike ovakve: od Oršave na
Dunavu, tako da bi prema Rumuniji imali geografsku granicu, s tim da ide
Morišem do utoka u Tisu, odatle gotovo pravom linijom do Dunava, da
Subotica i Baja ostanu nama, odatle jednom lomlјenom linijom, tako da Mohač
i Pečuj sa V. Kanjižom ostanu nama, do utoka u Muru, zatim Murom do iznad
Morburga, odatle jednom krivudavom granicom na zapad, da Celovac ostane
novoj državi, zapadno od Celovca da skrene jugu, do mora Jadranskoga, tako da
Gorica i Gradiška uđu sa Trstom u sastav te države, odatle morem do reke
Semeni u Albaniji, pa onda Semenom do naše sadašnje granice.
Pašić

Petrograd, Carsko Selo

Vrhovnom komandantu srpske vojske prestolonasledniku Aleksandru:

Stigla mi je dobra vest o pobedi koju je hrabra srpska vojska održala nad
našim zajedničkim neprijatelјem. Sa punim srcem radosti čestitam Vašem
Visočanstvu taj veliki uspeh.
Nikola
Pariz

Nјegovom Kralјevskom Visočanstvu prestolonasledniku Aleksandru:

Sa velikim zadovolјstvom čestitam Vašem Kralјevskom Visočanstvu sjajnu

pobedu koju je održala srpska vojska, kao i divni primer patriotizma koji pruža
Vaš uzorit narod.
Rejmon Poenkare
London
 Gospodinu vojvodi Radomiru Putniku:

U ime britanske vojske ja podnosim Vašoj Ekselenciji naša najsrdačnija

čestitanja na sjajnim uspesima hrabre srpske vojske protiv zajedničkog
neprijatelјa.
Mi smo sa najživlјim simpatijama pratili junačka dela ne samo Vaših trupa
nego i Vaše Ekselencije pod najtežim okolnostima.
Lord Kičener,
engleski ministar vojni
Kragujevac
„Ratni dnevnik“ piše:

Vest da je neprijatelј kod Beograda potučen i Beograd zauzet, stigla je na

Cetinje još prošle noći i izazvala neopisano oduševlјenje... Kada je danas ta vest
i službeno potvrđena, manifestacije su ponovlјene. Ogromna masa sveta
krenula se kroz varoš pevajući patriotske pesme i uzvikujući: Živela srpska
vojska! Živeo kralј Petar! Živeo srpski narod!... U znak radosti, izbačen je 21
topovski metak sa Orlovog krša, Lovćena n Krstaca...
 2

Austrougarska konjica u povlačenju ka Drini, pucajući svojim

komordžijama više glave, sjuruje s puta kolonu svoje divizijske bolnice, koju
tri poslednja dana gone i sustižu sve kraće i sve bliže bitke. Bolnička kola, u
kojima s dvojicom teško ranjenih Švaba leži Bogdan Dragović, naglo skreću s
puta i preturaju se: od straha da se ovim padom zauvek ne rastane od majora
Gavrila Stankovića, koga su jutros preneli u neka kola na čelu kolone,
Bogdan Dragović zajauka i svest mu se smrači pre nego što pade u vrzinu i
jarak.
Major Gavrilo Stanković pridiže se na laktove da gleda bezglavo bežanje
austrijske konjice sutonom i maglom. Od trodnevnog ležanja U kolima,
zagliblјivanja i truckanja, ranjena noga ga žestoko boli, ali ga od noge još više
muči strah da srpska vojska neće uspeti da ih stigne do Drine.
Vi likujete, gospodine majore? — kaže mu jetko na nemačkom kapetan
Hans Kegler, koji leži pored njega, ranjen u rame, nastavlјajući austrijsko-
srpsku prepirku započetu čim su Gavrila Stankovića sručili u njihova kola.
Najpre se Hans Kegler silno obradovao što major Stanković sasvim dobro
razume i govori nemački, uzviknuvši:
„Bravo, gospodine majore! Najzad Srbin s kojim se može i govoriti.
Zgadilo mi se ono ubijanje bez reči i duhovnog doživlјaja".
„Ali, gospodine kapetane, za takvo zadovolјstvo ja ne znam nemački",
pokušao je da ućutka Hansa Keglera.
„Zar vama, gospodine majore, nije bila ponižavajuća ona naša životinjska
jurnjava na lјude u drugim uniformama? Ona animalna dreka u jurišima? A,
zamislite, koliko bi drukčiji bio rat kada bi protivnici najpre razgovarali,
prepirali se i svađali, sudarali najpre duhom, pa oružjem? I šta bi potom
čoveku značila pobeda!"
„U tom slučaju, pobeda mu ne bi značila ništa", rekao mu je i zaćutao.
Gavrilo Stanković smišlјa kako da uz pomoć svog posilnog, Radojka
Veselinovića, i s Bogdanom Dragovićem, koji pored rana ima i zapalјenje
pluća, pobegne u zoru, ako ih do tada ne odrobe srpske trupe. A noćas se, na
njegovu molbu, ponovo zavetovao Bogdanu Dragoviću da ga neće ostaviti i da
će biti zajedno do kraja rata; jutrošnjim razdvajanjem sasvim su ugrožene
njihove odluke da pobegnu pre prelaska Drine. Ne može to ni da pokuša bez
Bogdana, koga je posle zajedničkog zaroblјavanja na Suvoboru zavoleo kao
mlađeg brata, koga nema, voleći u njemu sebe mladića i tužeći u ranjeničkim
nesanicama što nema tolikog i takvog sina. A mogao ga je imati.
Kalјavi konji i vojnici kao utvare izranjaju iz magle i nestaju u njoj i
sumračju; od tutnja konjskih kopita i treskanja municijskih kola sada ne čuje
ona praskava puškaranja koja ih prate od podne razgorevajući nadu. Ako su
ovi koji beže bili zaštitnica veće trupe, što je logično, onda ih za koji sat
moraju sustići srpske prethodnice. Koliko li je sati hoda odavde do Drine? To
bi Radojko Veselinović morao znati jer je iz ovih krajeva, ali se on iz kolone
lakših ranjenika, koji pešače ispred bolničkih kola, ne pojavlјuje do podne,
kada mu je odnekud doneo pregršt suvih šlјiva. Dva poslednja dana on se
hrani zahvalјujući jedino Radojkovoj dobroti i sposobnosti. Ni Hans Kegler
nije danas primio sledovanje, ali je namršteno i žustro odbio da primi suve
šlјive koje mu je ponudio srpski redov, njegov zaroblјenik, dajući mu povoda
da dugo i prezrivo govori o fatalnom odsustvu društvene hijerarhije, bez koje
Sloveni nikada neće postati kulturni narodi. Pa se Hans Kegler pridigao na
zdravu ruku i nadneo nad njim: „Zar vaš ponos može da podnese milost
potčinjenog? Ne razumem kakva ste vi vojska čiji viši oficiri mogu da jedu iz
šaka svojih vojnika?" A Gavrilo Stanković mu ozbilјno i lagano odgovarao:
„Kada ne bih mogao da jedem iz šaka svojih vojnika, ja, gospodine kapetane,
ne bih mogao svom batalјonu da naredim ni da krene u juriš na bajonet ni da
pred vašim jurišem ne odstupa." Na to je Hans Kegler poćutao pa ubedlјivo
rekao: „To bi, zaista, bila nesreća za Evropu kada bi nekim čudom vi Sloveni,
vi ortodoksi, njom zavladali!"
„Mislim da ste u pravu. Ali bi to bila još veća nesreća za Slovene."
„Ne razumem vas, majore."
Konj u kasu, žestoko mamuzan, kao pogođen kuršumom, pada zajedno s
vojnikom, na njih natrčavaju drugi i stropoštavaju se; na putu se zgomilaše
konji i lјudi; kolona konjice se zaustavlјa, a Hans Kegler mu govori kako
zamišlјa trijumf:
...Čuće se duga zvonjava sa svih zvonika Nemačke i Austro-Ugarske
Carevine. Zvonjava i trezan, zdrav grohot pobedničkih armija. Zamislite
prizor! Umesto topovskih salvi, čuće se grmlјavina našeg germanskog smeha.
Slušate li me, gospodine majore?
Da. Ali meni silno prija tišina. I sada i u pobedi — odgovara mu Gavrilo
Stanković i spušta se na svoj ležaj, nastojeći da ničim ne dodirne Hansa
Keglera.
Tutanj konjice u prolaženju naglo se proredi; magla se smiruje i
zgušnjava nad vrzinama i šipražjem; drumom i sumrakom zateže se mokra,
studena tišina. Neizvesna i preteća.
Kada bi znao koja srpska divizija nastupa ovim pravcem, Gavrilo
Stanković bi po svojstvima njenog komandanta zaklјučio da li će on večeras
zaustaviti svoje trupe u nastupanju. Ako je Kajafa za njima, njega neće
zaustaviti večernja magla i pomrčina. U tom čoveku je strast za pobedom
oduvek nadvladavala strah od poraza. Da se nije razišao sa Apisom i
zaverenicima, da nije dao ostavku na oficirsku službu i otišao u Rusiju da se
bavi revolucijom i voli s Mašom^ on, ove večeri i negde pred Drinom, ne bi
zaroblјen smrskane noge, ležao u kolima s nekim Hansom Keglerom. Sada bi
on, kao njegov drug Kajafa, komandovao divizijom, ili bio načelnik njenog
štaba i gonio Poćorekove trupe preko Drine i Save...
Od pada i ponovnog grubog tovarenja, Bogdan Dragović oseća da su mu
prokrvarile rane pa grudima; mukle bolove raznose mu disanje i krvotok
čitavim telom, a desni Švaba ga munu u rebra. Tako čini kad god se na
preglabici zanesu kola, a on Švabu u tom zanošenju samo dodirne.
Zašto me udaraš čoveče? — pita ne očekujući odgovor. Zašto ga tuče taj
vojnik koji verovatno neće ni preživeti svoje rane? Zato što je Švaba koji mrzi
njega, Srbina, pa mu se sveti za rane, ili prosto zato što je zao čovek? Plače
mu se, ne samo od bolova rana i sve bolnijeg disanja. Na Suvoboru, sve je u
njemu ranjeno. Posle onog događaja u švapskoj bolnici, kada je naredniku
Franku ščepao iz usta otetu lulicu Gavrila Sgankovića i potom bio pretučen i
izbačen na sneg i vejavicu da se smrzne, kako još može verovati da su vojnici
pod svim ratnim zastavama samo žrtve svojih kapitalista i imperijalista,
kralјeva i careva, da će oni to u rovovima neminovno shvatiti, pa će nastupiti
bratimlјenje i revolucija?
Zašto me udaraš, zlikovče? — prodra se iz sveg glasa u tandrkanje
bolničke kolone, u maglu i mrak. Nad njega se nadnosi komordžija, Bosanac,
u švapskoj uniformi:
Ma zaćuti, brate Srbine! Vidiš li, ćovjeće, da su stopala Alahu okrenuli?
Tebi i meni valјa pretrajati ovu nesreću.
Ako si mi brat, stovari me u vrzinu.
A kud ću ja poslije? Prijaviće me ti pored tebe i ubiti ko psa, ćovjeće!
Neće te ubiti, naši stižu. Stovari me, ne mogu više s njim! Ili da ga
zadavim!
Desni Švaba opet ga munu ispod same rane. Bogdan jeknu, opsova i
obema šakama ščepa ga za gušu. Švaba mu uzvraća udarcima po ranama.
Gušaju se i tuku. Drugi ranjeni Švaba uzmiče od njih i nešto viče na svom
jeziku.
Ma šta vam je, lјudi? Pas vam mater! — Bosanac ih u mraku hvata za ruke,
kola se ne zaustavlјaju. Bogdan Dragović opet izgubi svest.
Radojko Veselinović, posilni majora Gavrila Stankovića, koji je na
Suvoboru, posle ranjavanja Gavrila Stankovića i Bogdana Dragovića, sam
sebe ranio u levu ruku, nešto zbog izgublјene vere, a nešto i da ga ne bi
razdvojili od njegovog komandanta, ide u koloni lakših ranjenika Srba i
Švaba; ide za Švabom zvanim Pepi, ranjenim u nogu. Ne odvaja se od njega, a
ovaj mu se svaki čas gubi u pomrčini, nameran da mu izmakne noćas, pa
Radojko Veselinović sve češće uzvikuje:
Pepi! Pepi, gde si?
Jaa! — javlјa se Pepi iz mraka i magle, ali ne odmah i svaki put tiše.
Radojko Veselinović mu priđe, napipa mu štaku i sledi joj tupkanje: da
mu ne pobegne preko Drine. Kao da sluti njegovu nameru, otkako se smrklo,
Pepi nastoji da se odvoji od njega i ne bude mu pod rukom. To lјuti Radojka
Veselinovića: više ne može da zaostane iz kolone, sačeka bolnička kola i
potraži svog majora; vreme je da on nešto večera. Dok je pomagao švapskom
oficiru da se digne s konja koji je pao od premora u onoj sutonskoj bežaniji
konjice, ukrao mu je peksimit iz konjaničkih bisaga. Ali, kako taj peksimit da
mu sad doturi a da mu za to vreme Pepi ne šmugne u mrak i ostane
nekažnjen za onu rvačku pobedu na Suvoboru, u kačari prepunoj ranjenika,
pred majorom Gavrilom Stankovićem? I gde su sada naše srpske prethodnice,
zar ni bolnicu ne mogu da sustignu i zarobe? Ne čuje Pepijevu štaku. Opet
mu je pobegao u mrak. Viče:
Pepi! Pepi!
Jaa!
Čuje ga daleko odmaklog i gura se među ranjenicima ka Pepiju. Niotkud
svetla, ni psa, ni puške: strah ga i zbog toga.
Bolnička kola staju pred nekom zgradurinom iz koje čkilјe lampe; čuje se
lupnjava posuđa, dreka i svađa na nekoliko jezika kojima se govori u
austrougarskoj vojsci. Uokolo tmuša i mir. Ovo mora biti drumska mehana,
zaklјučuje Gavrilo Stanković. Ako ne zakonače ovde, onda su namerni da ih
do svanuća prebace preko Drine. Doziva doktora Vojteha, Čeha u
austrougarskoj uniformi, slovenofila i prijatelјa srpskog.
Poraz! Užasan poraz, gospodine majore! — uzbuđeno mu kaže doktor
Vojteh, na ruskom.
Doktore, hoćemo li zanoćiti ovde?
Mislim da hoćemo. Kapetan Šulc zahteva od divizijske zaštitnice da nam
do zore oslobode ovu krčmu na drumu. Čujete li ih? Batalјon je pijan,
baulјaju i leže u krčmi i oko nje, kao svinje. U podrumu krčme kuršumima su
izbušili burad s rakijom, pa po desetorica navalila na bure. Jašu ga, grle, loču!
Vulgaran i neartikulisan... Truo vam jezik, gospodo. Jezik močvara! —
kaže na nemačkom Hans Kegler i dokazuje da na slovenskim jezicima nikada
nije izgovorena nijedna velika misao.
Gavrilo Stanković se odlučuje na pretposlednji korak:
Čujte, doktore. Meni i Bogdanu morate pomoći da ne pređemo Drinu —
napipava mu ruku na kanati.
Doktor Vojteh dugo ćuti, kao da pažlјivo sluša Hansa Keglera; Gavrilu
Stankoviću se čini da mu drhti ruka, i malo mu je stegnu.
Ja nisam kukavica. Ne brinite — šapnu i izgubi se u mraku.
Gavrilo Stanković se spusti na ležaj malo umiren; očekujući Radojka
Veselinovića, sluša pijane Švabe u mehani i Hansa Keglera, koji govori da
nije slučajno što u sto pedeset miliona Slovena nema nijednog filosofa.
A ovaj jezik koji sada slušamo iz mehane, mislite, gospodine kapetane, da
je to jezik mudrosti?
Ne budite cinik. To je rulјa bednika.
Ja vas molim da ćutimo dok ne svane.
Radojko Veselinović, stoji Pepiju iza leća držeći ga za prazan ranac; čuje
ponovni majorov doziv i ne zna šta da čini: čim major tako viče, pogreban mu
je mnogo; ali, ako sada u ovoj pomrčini ostavi Pepija, više ga do Drine i
svanuća neće naći. Ta će švapska bitanga odneti glavu u Beč. Ostaće
neosvećena njegova sramota na Suvoboru, pred majorom i onolikim lјudima,
kad ga izgladnelog izdadoše noge i ova jedna, neranjena ruka. Ali noćas mu
se neće izmigolјiti.
Uz revolverske pucnje i dreku prazne mehanu; lakši ranjenici se
komešaju. Pepi polazi napred, Radojko ga hvata za ranac.
Gavrila Stankovića na nosilima unose u ispražnjenu mehanu: zapahnu ga
smrad ratne i mehanske prlјavštine i rakije, ali mu je u duši kao da ga unose
u beogradsku bolnicu. Doktor Vojteh želi da ga pored Hansa Keglera i
ranjenih švapskih oficira položi na kafanske stolove, postavlјene uza zid;
tome se odlučno usprotivi komandant bolnice, doktor Šulc, zahtevajući da na
stolovima leže samo oficiri austrougarske armije:
Srbima pripada njihova srpska prlјavština. Pod ovog svinjca!
U pravu ste, gospodine doktore. U pravu ste šapuće Gavrilo Stanković;
nosila mu leže uz noge Keglerovih stolova, pa se Kegler naginje ka njemu:
Ja žalim što sada nisam na podu, s vama, majore.
Gavrilo Stanković ćuti. Donose Bogdana Dragovića, i sada mu je svejedno
gde leži.
Doktor Vojteh naređuje da narednika Dragovića spuste pored majora
Stankovića. Bogdan ne otvara oči, dišući teško i plitko.
Da li mu je bolјe, doktore? — zabrinuto pita Gavrilo Stanković.
Doktor Vojteh odrečno zavrte glavom.
Bogdan Dragović čuje Gavrilov glas, otvara oči, mutno ga vidi; nađe mu
ruku i grčevito je steže. Ne zna gde je, a oseća se spasenim. Više nema
nijednu želјu; sve mu je zalјulјano u tmini. u kojoj se raspada, trne i opet
pripalјuje nekakva svetlost. Čvrsto se drži za Gavrilovu ruku, očevu ruku,
leplјivu od voska, onu tužnu ruku komandanta Glišića u skopskoj kasarni, da
se ne preturi nekuda, da ga onaj Švaba ne tuče po grudima.
Zašto? — uzdahnu i potonu u tminu.
Nećemo u ropstvo, Bogdane — kaže mu Gavrilo, izvlači ruku iz opuštene
Bogdanove šake i trlјa mu vrelo i znojavo čelo.
Po kojoj pravdi da nadživi ovoga mladića koji mu se žrtvova za lulu? Za
njegovu petrogradsku uspomenu, koju mu je, zaroblјenom, u bolnici na
Suvoboru, iz pobedničke osionosti ščepao iz usta ranjeni narednik Frank, pa
se izmakao nasred kačare, među zanemele ranjenike, dugo zagledao lulu i
mrmlјao za sebe, na nemačkom:
„Otkud jednom Srbinu ovakva skupa lula? Ukrao je negde u Evropi.
Svinjarija!"
Maramicom je pažlјivo obrisao držak lule i počeo da puši. Op, Gavrilo, bio
je toliko preneražen da nije imao ni glasa za protest, ni ruke nije mogao da
podigne: lula, koju mu je u petrogradskoj pobuni 1905, ispod zamahnute
kozačke sablјe pred krečanom na obali Karpovke, dobacio za uspomenu
Žarov, najbliži prijatelј i drug. Ta lula za koju bi dao ruku do ramena, za koju
bi on mogao dati i više, oteta mu je, sada na nju puši austrijski narednik
Frank. Pobednik!
 A Bogdan Dragović se pridigao i zabaulјao ka naredniku Franku, skočio i
munjevito mu oteo lulu iz usta. Gavrila je zapanjio taj skok čoveka teško
ranjenog u grudi, zapanjila ga snaga više od hrabrosti, i tek tada se prenuo iz
ukočene obamrlosti i poniženja. I narednik Frank je stajao nem i zbunjen sve
dok njegovi sunarodnici nisu zagrajali, ogorčeni na Srbinovu drskost, pa je
on u dva poskoka na jednoj nozi sustigao Bogdana što je baulјao ka svom
ležaju i svom snagom stao ga udarati štakom po ranjenim lećima,
onesvestivši ga pre no što je Radojko skočio da ga brani. Komandant bolnice,
doktor Šulc, prodrao se sa vrata kačare, narednik je prestao da tuče Bogdana i
rekao Šulcu kako mu je „ova mršava srpska svinja iz usta otela lulu". Tek
tada se on, Gavrilo Stanković, ogorčeno pobunio protiv te laži, ali doktor Šulc
je pozvao bolničare i naredio da pobunjenika iznesu napolјe, na sneg i
mećavu, odakle ga tek u sumrak, polusmrznutog, u bunilu, uneo doktor
Vojteh, položio pored Gavrila, dao mu dve injekcije i naredniku Franku
zapretio slanjem u trupu ako bilo kakvo zlo učini zaroblјenom neprijatelјu.
Sutradan, kad je došao svesti, Bogdan je iz zavoja na grudima krišom
izvukao lulu i, zajapuren i osmehnut, gurnuo mu je u šaku. Da mu
zahvalјuje, odveć je malo; da ga očinski prekoreva za nerazboritost, surovo je
i lažno. I inače, oni lјudi među koje po svemu spada i Bogdan, shvatio je to od
prvih zavereničkih sastanaka sa Apisom, slepi su za tuđe iskustvo. Nјih ne
treba podučavati životu. Stavio je lulu u unutrašnji džep koporana. Kad
Bogdan prezdravi, ispričaće mu sve o toj luli.
Zove doktora Vojteha i moli ga da nešto učini za Bogdana. Doktor Vojteh
mu daje injekciju, gura mu u usta neku tabletu, broji mu puls i šapuće:
Mlado srce... Izdržaće, ne gubite nadu.
U mehanu ulazi gomila lakših ranjenika i ispunjava prostor između
kelneraja i stolova na kojima leže švapski oficiri. Gavrilo Stanković doziva
Radojka Veselinovića.
Tu sam, gospodine majore! Ne brinite. Sad ću ja! — odgovara Radojko sa
ulaznih vrata, držeći se za Pepijevu štaku. Ako pokuša sada da se izvuče
napolјe, u mrak, oteće mu štaku. A bez nje ne može pobeći.
Napolјu poče pucnjava. Kuršumi pogađaju prozore, sjuri se staklo, neko
pogasi lampe, lakši ranjenici se zgomilaše na podu, jaučući zbog međusobnih
povreda. Radojko Veselinović istrže Pepiju štaku, odmače se od njega i sa
štakom čučnu uz dovratak. Oko mehane pucnjava traje; kuršumi klјucaju
zidove i razbijaju ćeramide. Radojko bi od radosti nešto vrisnuo, da ga čuju
oslobodioci, ali se u tmini na to ne usuđuje, pa kao pušku, kolenima steže
Pepijevu štaku i drhti.
 Sa razgorelim bolom u nozi i karličnim kostima, Gavrilo Stanković se
pridigao držeći se za motke nosila, da razabere tok bitke, ne sumnjajući u
njen ishod, dok mu Hans Kegler govori nad temenom:
Ne razumem vas, majore. Zar vi, pametan i kulturan čovek, ne uviđate
koliko je besmislen vaš rat? Za nekakvo svoje plemensko ujedinjenje, je l’ te?
Šta vi, molim vas, imate da ujedinite sem svoje bede?
Hans Kegler ga hvata za rame. Gavrilo mu žustro odgurnu ruku u
napetom iščekivanju da se pojave srpski vojnici i čuje im glasove, jer se
pucnjava sasvim proredila i puca se oko same mehane.
Živela srpska vojska! Živeli naši oslobodioci! Živeli!...
Viču srpski ranjenici u mehani; nastaje komešanje u mraku i jauci.
Pucnjava oko mehane naglo prestaje. Radojko Veselinović ustade, odškrinu
vrata i s Pepijevom štakom preskoči prag i čučnu na stepenik da razabere šta
se događa. Oko mehane i na putu Švabe se dozivaju po imenima i viču nešto
žestoko; ranjenici na švapskom zapomažu iz mraka. Naši ustuknuli, zaklјuči
razočarano Radojko i hitro se sa štakom vrati u mehanu, naglo utišanu; čuju
se samo teški uzdasi.
Pepi! — pozva tiho da sazna gde je i neprimetno mu doturi štaku.
S pripalјenim fenjerima ulaze Švabe, galame, dozivaju doktore; u mehani
se pale lampe i vešaju o zidove, Švabe unose nove ranjenike ritajući Srbe,
koji leže na podu, da se pomaknu i oslobode prostor za ove koje unose.
Gavrilo Stanković, razočaran ovakvim ishodom bitke, ne zna čime da
uzvrati Hansu Kegleru. Jauču novi ranjenici.
Zašto ćutite, majore?
Gavrilo Stanković se pridiže da mu vidi lice.
Hans Kegler ga dugo gleda pa kaže, kao u poverenju:
Moramo vas uništiti, majore. Po zakonu istorije.
Zar vam nije dovolјna pobeda, kapetane?
Vas porazi ne opamećuju, majore.
Zašto vi našu decu bacate na bajonete? Vešate žene, spalјujete kuće i štale
s lјudima i stokom... Zato, je l’ te?
Mi vas uništavamo onim sredstvima koja vi najbolјe razumete. Na žalost.
I nije vas strah, kapetane?
Boga?
Da, boga! — podiže glas; lagano spušta glavu na ležaj.
 Osmehnut, prilazi mu doktor Vojteh i kaže na ruskom:
Ove pijane svinje od straha se potukle među sobom. Pored ranjenih, ima i
nekoliko mrtvih. Kažem vam, užasan poraz. Spaseni ste, majore!
Gavrilo Stanković klonu na nosila. Potmuli bol rane nema otpora;
prožima ga celog. Ne čuje više ni Hansa Keglera, koji priča o vrlinama kojima
su ga učile majka i baba. Gavrilo okreće lice Bogdanu i miluje mu vrelo i još
znojnije čelo. Ako preživi ovo, hoće li mu trebati moje iskustvo i moja istina?
Bogdan otvara oči; dugo traje raspoznavanje senki:
Vi ste, majore?
Tu sam, Bogdane. Više nas neće razdvajati. Naši moraju stići do zore.
Bogdan pokušava da mu se osmehne i propada u tminu.
Prilazi mu Radojko Veselinović i pruža mu ukradeni peksimit moleći za
izvinjenje što ga od podne nije bilo:
Onaj Pepi nije mi dao da se maknem od njega — kaže, i krivo mu je što
major na to ćuti.
Donesi naručje slame, sena, šta nađeš, da metnem pod Bogdana. Vidiš li
da leži na golim ciglama, a opet ima veliku vatru. Požuri!
Radojko ga pozdravlјa skraćeno i hitro, i polazi iz mehane da negde
nabavi slamu, ali ga štapski stražar ne pušta napolјe.
Docnije, kad se lampe sasvim ugasiše m umor savlada švapskog ranjenika
s ćebetom, Radojko Veselinović se prišunja, skide mu ćebe i, uz majorovu
pomoć, podmesti ga pod Bogdana, pa se opet vrati uz dovratak da preži Pepija
i sluša šaputanje srpskog ranjenika: kako su Maćari pre dve noći, u istoj
ovakvoj pomrčini, iz neke štale u kojoj su zanoćili zaroblјeni ranjenici,
izvodili jednog po jednog Srbina i ubijali kundacima na đubrištu:
Tup! Jao! Tup! Neko ne stigne ni da kvrkne, a neko kratko zastenja kao
čovek kad je sam u potoku. Onda opet — lјos! Tup! Bap! A ja se na vreme
zavukao pod jasle... I čekam kad će da me povuku za noge.
Čujte ovu molitvu, majore. — Hans Kegler se sa stola nadnosi nad Gavrila
Stankovića n sa dopisne karte, na kojoj se, zbog slabe svetlosti, jedva
razaznaje slika cara Franje Josifa u marinskoj uniformi, deklamuje kao da se
moli:

Oče nebeski, gospodaru sunaca,

Meni očajniku svedokom budi:
 Da borbu nisam zametnuo ja,
Krvavo seme ne posejah ja!
Već opkolјen neprijatelјem zavidlјivcem,
Pozvah svoj narod odbrani gvozdenoj!
Neka duh tvoj lebdi nad oružjem našim,
Nama daj pobedu — Tebi nek je slava!...

Tako se moli naš car, srpski majore!

Ne volim ni istine u stihovima, a još manje carske laži u molitvama,
verujte mi. Hoću da spavam.
Budite džentlmen, majore. Mi smo poslednju noć zajedno. Vi ćete spavati
sutra, a ja? Ja ću... eh!
Hans Kegler zaćuta. U mehani nastaje komešanje: švapski bolničari
iznose sanduke sa sanitetskim materijalom.
Gavrilu Stankoviću se čini da krcka sto od Keglerove drhtavice, ali se i on
levom rukom drži za nogu stola na kome leži Hans Kegler: možda sto krcka
od njegove drhtavice.
Iz unutrašnjih odaja mehane žurno izlaze švapski oficiri, a švapski
ranjenici se pridižu i viču preplašeno i preteće:
Vi nas Srbima ostavlјate? Zar pas, gospodo, ostavlјate? Hulјe sanitetske!
Gavrilo Stanković ugleda iza kelneraja doktora Vojteha, koji prema svom
bucmastom i osmehnutom licu drži upalјenu lampu, drži je tako da celoj
mehani, ranjenicima obe vojske, osvetli svoj veseli, pijani osmeh, dok ga
spolјa dozivaju na nemačkom:
Poručniče Vojteh! Polazimo! Vojteh, izlazi!
Doktor Vojteh se iskezi, podiže lampu više glave i, kao da lumpuje, tresnu
je o pod. Pomrčina preli sve.
Tifusare vam ostavili! Zarazu vam ostavili, jadni Srbi! — iz mraka i tišine
objavi se na češkom doktor Vojteh i prenu iz bunila Bogdana Dragovića, koji
napipa ruku Gavrila Stankovića i uhvati se za nju.
U mehani je muk. Spolјa se čuje toptanje konja i tovarenje. Kroz otvorena
vrata kulјa vlažna i otrežnjujuća hladnoća; ponovo zovu doktora Vojteha. On
im se ne odaziva. Čuje se odlaženje, pa, kratak, žuran i zgomilan prolazak
pešadije drumom. Tišinu razbija nekakav grcav smeh iza kelneraja. Počinje
šapat srpskih ranjenika. Pa tihi plač Hansa Keglera; plač od koga zadrhta
Gavrilo Stanković.
Radojko Veselinović, motreći da mu ne šmugne u mrak, proverava: —
Pepi, gde si?
Jaa! Radojko!
Radojko Veselinović se osmehnu u mraku: Pepi mu je izgovorio ime! Prvi
put. A ne razdvajaju se više od mesec dana.
Od njihovog rvanja u kačari na Suvoboru, kada su ih zarobili, a bila je
nezapamćena vejavica i švapski oficiri su pucali iz revolvera proslavlјajući
Poćorekovo zauzeće Beograda. Beograd je pao! šaputalo se i vikalo na oba
zaraćena jezika. Nekoliko ranjenih Srba glasno je zaridalo; tiho je zaplakao
njegov komandant Gavrilo Stanković. Prvi i poslednji put video mu je suze i
obnevideo od njih: kad i on, major Gavrilo Stanković, plače, u propasti je
Srbija. Tada je ustao taj Pepi, kome su se svako jutro čudili kako se skida go
do pojasa i trlјa snegom na mrazu, a Mirko, Hrvat iz Vukovara, pričao mu da
je taj Pepi najbolјi rvač u Beču, baš tada kad je zaplakao major Gavrilo
Stanković, Pepi se podigao sa svog ležaja i stao nasred kačare, odbacio štaku,
skinuo koporan i ostao u modroj majici i širokom opasaču sa četiri srebrna
švapska slova, pa je nešto strogo, na švapskom, rekao Mirku iz Vukovara, a
Mirko je objasnio svima da Pepi poziva najjačeg Srbina na jedno rvanje,
nameran da pobedom proslavi zauzeće „tog srpskog kokošinjca, gde im boravi
taj njihov čiča Pera“. Tako je baš rekao, i to se ne zaboravlјa. Napolјu je
fijukala vejavica i jektale su šume. Kroz procepe na vratima sipao je sneg,
Švabe, lekari i bolničari pucali su i pevali, vičući: „Kaput Beograd!" Pepi je
širio ruke, stresao ramenima, razmrdavao mišiće. Srbi su u slamu zarivali
lice; major Gavrilo nije krio suze, a u njemu, Radojku, bila natisla neka silina
i vrelina — da prepukne! Digao se sa ležaja, pridržavajući desnom levu ruku,
ranjenu, u zavoju, koji mu je visio o vratu, i pre no što je prišao Pepiju, dugo
je stajao zagledan u svog majora, očekujući njegovu zapovest; i pošto je
major ostao nem, on je prišao Pepiju i rekao:
„Mirko, objasni mu ovo na švapskom: Ja, Švabo, hoću s tobom da se
porvem. Ali, ako me dirneš za ranjenu ruku, tresnuću te cokulom u ranjenu
cevanicu. Jesi li razumeo?"
Kad mu je Mirko to objasnio, Pepi se grohotom nasmejao, onako plav,
nosat i bikast povio se od smeha, pa se uspravio i mačjim očima strogo
osmotrio Radojka, rekao nešto Mirku, a Mirko mu nije hteo da kaže šta je
rekao Pepi, nego ga savetovao da se ne rve s prvakom Beča, jer će mu slomiti
kičmu. A to ga je još više ražestilo i on mu odsekao:
„Da mu nanu naninu! U celom Jadru nije bilo čoveka da mene obori.
Mirko, kaži mu sve što sam rekao!“
Pepi se smeškao, a vodnik Bogdan Dragović mu doviknuo:
„Radojko, slomiće te! Ti ne znaš te veštine."
„Šta će meni veštine!" odbrusio je vodniku-đaku. Okrenuo se da vidi kako
ga gleda njegov major. Uhvatili su se za opasače. Pepi ga je samo jednom
rukom držao za opasač; to je njega žacnulo, te ni on nije hteo na obe noge da
se bori, nego je savio svoju levu do kolena, pocupkujući na jednoj kao i Pepi,
pa su tako bili ravnopravni: rvali su se sa po jednom rukom i na po jednoj
nozi. I dugo su se gurali, dahtali, privlačili i izmicali, spoticali o ranjenike,
koji su ih bodrili i psovali, Srbi i Mirko iz Vukovara za njega, Švabe za Pepija,
vodnik Bogdan sa šakama na očima. Bacio je pogled na majora, a major
Gavrilo je žmurio. To ga je preseklo. A prvak Beča to iskoristi, te ga onako
pregladnelog i usukanog previ preko kolena i nabi među rance i cokule.
„Bravo, Pepi! Bravo, Pepi!“
Napolјu je hučao Suvobor i pucali su revolveri. Pepi je ostao da treska
raširenim rukama, nasmejan, a on je kao ovca otkolenao na svoj ležaj uz
majora, koji je žmurio i ćutao...
Švabe su pobegle, do svanuća stižu naši, zaklјučuje Radojko Veselinović,
pa će se videti koga je majka rodila da gleda odozgo. Išunja se napolјe da
osmatra i osluškuje put i noć.
Gavrilo Stanković sluša Bogdanovo teško disanje i neki plačan jecaj u snu
ili bunilu. Još mu temperatura nije spala. Briše mu lice maramicom, trlјa
slepoočnice i pokriva ga svojim šinjelom. Svlada ga san s rukom na
Bogdanovom čelu.
U svitanje, Bogdana Dragovića iz neke dubine bude majorove reči:
Kazuj šta vidiš, Radojko?
Magluština je, gospodine majore. Kroz nju se ni sunce ne može provući. A
utvrdio sam da smo u krstu puteva.
A kuda vode?
Ne znam. Srubila ih magla. Možda smo u dolini za žito i detelinu. A može
biti da se ovde pogurkalo brđe samo puteve da propusti.
A čuješ li nešto, Radojko?
Odnekuda kasa konj, gospodine majore... Dva konja kasaju...
Žamor na dva jezika, škripe i krckaju stolovi, šuška slama. Bogdan
Dragović s naporom otvara oči:
Gavrilo Stanković, oslonjen na šaku, zagledao se u Radojka, koji je
opkoračio. prag i proturio glavu napolјe; pored Radojka i iznad njega
poplavno navire ledena magla i plavi ranjenike, pridignute, nagnute ka
vratima i sve bližem topotu konja.
Naši! — uzviknu Radojko i uri se u maglu.
Za Radojkom se Bogdanu sulјa i mehana, iskrenuta, puna magle i senki
bez glasa i pokreta. Stresa ga jeza. Nekakav neznan strah. Uhvatio bi za ruku
Gavrila Stankovića, ali se ne usuđuje: ovakvo je lice imao onda na Previjama,
kad su njih dvojica pošli ka bukvi osmatračnici, dok su pred njima padale
granate.
Naši izbili na Drinu! Pepi, čuješ li, na Drinu!
To je Radojko Veselinović, a pored njega su srpski narednik i vojnik s
puškom na gotovs. Puška na gotovs!
Ima li nekog zdravog Švabe među vama? Ko ima oružje ovde? Živeli!
Živeli oslobodioci! Živeo kralј Petar! Jesu li sigurno prešli Drinu? Iz kog ste
puka?
Iza kelneraja nečija ogromna glava. Nasmejana, zacerekana.
Svoboda! Svoboda!
To je Čeh, doktor Vojteh. Da, on je, grli i lјubi Gavrila Stankovića:
Oprostite mi, majore, oprostite mi što sam sada pijan.
Sve vam je oprošteno, doktore. Obraduj se, Bogdane — šapnu mu Gavrilo
Stanković i pomilova ga po glavi.
Radujem se — promuca i seti se Natalije. Možda će ona ipak doći da ga
vidi.
Gavrilo Stanković vadi iz džepa lulu, pokušava da je napuni, duvan mu se
prosipa, ruke ga ne slušaju, jedva je pripalјuje; uvlači prve dimove i gleda
Bogdana kako začuđeno zuri u lulu. Ne može ni reč da mu kaže. Ne može ni
naredniku, koji stoji mirno, raportira mu i sa svojim vodom mu se; stavlјa na
raspolaganje. Nema šta da kaže ni Hansu Kegleru, koji silazi sa stola
govoreći:
Izvolite, gospodine majore! Stolovi sada vama pripadaju. Ali, znajte: mi
ćemo se vratiti da vas kaznimo za poniženja koja nam nanosite. Ne
zaboravite, vratićemo se — pokloni se, uze ćebe sa stola, sede na pod uza zid i
ćebetom pokri glavu.
Radojko Veselinović stao nogom na Pepijevu štaku i cepti nad njim, a on
ustrašeno zvera oko sebe, molbeno gledajući u majora Stankovića, pa još
molbenije u njega, Radojka. Neće ga ovde. Uhvatiće ga za jaku, izvesti na put,
u maglu, odvešće ga do svinjca gde su Švabe sinoć ubile mehandžijku zato što
im je branila da zakolјu sprasnu krmaču. Tu će, psinu švapsku, u, svinjsku
balegu prvaka Beča! Dva, tri kuršuma! Prvo u ovu čelendru!
A sad cvokoćeš? Kučence švapsko, Mirko, pogledaj ga! Sad će da drlјi...
Diži se, Pepi!
Pepi se opruži na pod i šakama pokri glavu, da je zaštiti. Radojko
Veselinović gleda po mehani: vidi li major ovo, vide li Srbi šta je taj najbolјi
rvač u carevini? Major Gavrilo Stanković razgovara s narednikom, ranjenici
se grle i zdrave sa srpskim vojnicima. Radojko Veselinović se prodra:
E, odider, Pepi! Mirko, kaži mu da ga zovem da se rvemo — dodade tiše. —
Švapski rvaču i bečki prvače, da se sada, kad su Srbi na Drini, da se sada ti i ja
porvemo. Diži se, Pepi! — dodaje mu štaku i izvodi ga pred mehanu.
Bogdan Dragović želi da vikne na Radojka, ali ne sme; možda mu se sve to
priviđa od bolova c temperature; možda major Gavrilo Stanković ne puši na
lulu i srpski narednik mu ne kazuje koji su pukovi oslobodili Šabac i izbili na
Drinu; možda ovo nije stvarno: u magli se rvu Radojko i Pepi. Ne raspoznaje
ih jasno. Magla im; otkida čas glave, čas noge, topi ih; kovitlac su crnila, trzaji
i grčevi pramenja tame. Dašće i stenje magla, šlјapka svanuće. Otegnut,
mukao jauk ispuni mehanu.
Opet ga oborio Pepi! jeknu neko.
Narednik zamuče.
Radojko, prići! — zapoveda Gavrilo Stanković.
Što si ga čikao kad si slab — neko plјunu.
Radojko, sagni se!
To zapoveda Gavrilo Stanković.
Širok, težak šamar odjeknu mehanom.
Razumem, gospodine majore!
Bogdan Dragović pogleda Radojka Veselinovića kako pognuto odlazi u
maglu i opusti se na nosila: Nije ovo istina. Nije.
 3

Vukašina Katića put naglo spusti pred prve valјevske kuće; ispod šlјivika,
ispresecanog rovovima, izrovanog granatama, s pokršenim voćkama i
ubijenim vojnicima i konjima, počinje varoš — ratna pobeda i pozadinska
svakodnevica, u kojima treba i dalјe biti Vukašin Katić, političar opozicionar i
urednik opozicionih novina. Da li je moguće to nastaviti? Sretati lјude i
razgovarati o ratu i politici, vladi i saveznicima, pisati članke o nepoštenoj i
nesposobnoj vlasti, ratnim liferantima, zabušantima, skupoći... U onoj niškoj
salici za kneževske balove držati govore protiv Pašića? Baviti se stranačkim
kombinacijama, ići na ručkove i večere sa stranim diplomatama i novinarima
i ubeđivati ih u neminovnost i pravednost oslobođenja i ujedinjenja svih
Srba i Jugoslovena — kako to i dalјe činiti? A najpre, stati pred Olgu i reći: Ja
verujem da je Ivan zaroblјen. Za dokaz izvući šajkaču iz džepa: Ovo je
njegova šajkača. Ja je savršeno pamtim iz Kragujevca, po ovom rubu i ovoj
mrlјi. Ti znaš da Ivan i ja nosimo isti broj šešira, pogledaj — taman mi je...
Staviti šajkaču na glavu i gledati nju uplakanu, pa ćutati u onom njenom
ćutanju, koje to nikad nije, ležati pored njene nesanice sa svojom besanicom
— gde naći snagu za to? A pre toga, još danas, ni petnaest minuta mu ne treba
do bolnice — sresti Milenu, čuti njen plač, gledati njene ustrašene oči i
ubeđivati je da imamo razloga za nadu... Ovako kalјav i mokar, s krlјatkom
slomlјenog štapa...
Dva dana je gazio padinama Malјena i po selima u kojima je Ivanov puk
vodio poslednje bitke, tražio ga, svakog koga je sreo, pitao: da li je video
visokog, mršavog narednika s naočarima? A sebe pitao: zašto se sinu nije
radosno osmehivao kad mu se vraćao iz škole, ni lјubio ga kao Milenu kad
odlazi od kuće, ni grlio kao nju kad grmi, kad je oluja i košava, kad je osećao
da ga je strah?
Potocima, šumama, najduže onim polјem kojim su Švabe polazeći u
kontranapad terali narod pred sobom, molio se zemlјi i drveću da ga ne nađe:
svagda zabrinut nečim, nije stigao da se sa sinom igra, da ga vodi na sankanje,
na kupanje na Savu, u šetnje po košutnjačkim šumama, kao što su činili lјudi
sa svojom decom; stegnuto i hladno je primao njegove uspehe u školi,
ponašao se ravnodušno prema pohvalama i divlјenjima koje je Ivan izazivao
gde god bi se pojavio, jer je on, otac, uvek najstrože mislio o njemu, želeći
time da ga jača i podstiče — želeći mnogo od njega.
Kad bi ugledao ubijene vojnike, skidao bi šešir, dugo im nije prilazio,
zagledan u trag U blatu ili snegu da mu ne prepozna stopu: Ivanova stopa je
duga i uska, a ova je kratka i široka; ova je od opanka, a on nosi cokule; ove
su stope duge kao njegove, i od cokula su, i nekog je jurio ili bežao: zašto nije
s njim više brinuo i njegove đačke i mladićke brige?
A kada je u jednom šipražju na trnu ugledao novu vojničku šajkaču, koja
mu je bila ista kao šajkača kakvu je Ivan imao u Kragujevcu, dugo se nije
usuđivao da je dodirne i uzme: u njegovim pismima iz Pariza i Skoplјa nije
bilo nežne rečenice njemu, ocu. A kako Su se obično i strogo rastali na niškoj
stanici, onda kada je Ivan dobrovolјno odlazio u Bački batalјon... Tek kad se
uverio da po busenju, snegu i tragovima nema ni kapi krvi, smogao je snagu
da uzme šajkaču, stavio je na glavu i nastavio da korača lapavicom po
zabranima i polјima kojima je Ivan koračao, svraćao u svaku kuću, pitao za
visokog, mršavog narednika s naočarima... Tako, dok mu jedna selјanka nije
nekoliko puta isto ponovila: kako su Švabe privele u štab, smešten u njenoj
kući, jednog našeg mršavog i visokog plavušana, nešto ga dugo ispitivali i
onda odveli sa sobom, kada su naši pripucali sa kose...
I s takvim dokazom da je Ivan zaroblјen i šajkačom koju je skinuo sa trnja
i nosi je u džepu, on treba da nastavi ono za šta je živeo do depeše pukovnika
Miloša Vasića, komandanta divizije u kojoj je Ivan ratovao:„Vaš sin, moj
vojnik Ivan Katić, nestao je u okršaju pod Malјenom. Molim vas da ne gubite
nadu. Gospođi i vama... “ Sreće ogromne sive oči ubijenog konja i ne može da
proće kroz njegov mrtav pogled iz glave pale u kalјugu, pa preskoči jarak i
uđe u šlјivar — bojište; oslanja se na raspolućeno deblo voćke i pripalјuje
poslednju, od ponoći čuvanu cigaretu. Puši i zuri u ubijene Švabe, razbacane
puške i manjerke, komade šinjela i lјudskog tela što vise po nagrđenoj i
okrvavlјenoj krošnji šlјive... To je pobeda. Ona pobeda o kojoj se govori u
pozadini, u Skupštini i kafanama, piše u novinama, kojoj se drže zdravice! S
koliko žestine i uzbuđenja je i on pisao i izgovarao tu reč — pobeda. Ta
njegova i pozadinska pobeda, taj njegov i pozadinski rat, rat idejama i
nacionalnom propagandom, ona krv što se lije po novinama i pesmicama, sve
to nema nikakve sličnosti sa stvarnim ratom na Malјenu i stvarnom pobedom
u ovom šlјivaru. Znao je to. Ne, to ipak nije znao. Zar će on i dalјe govoriti i
pisati o ratu i pobedi onako kako je govorio i pisao u „Odjeku"? A ove će
šlјive ponovo cvetati i dočekivati berače? Ovo razbojište s leševima i rasutom
municijom opet će biti voćnjak sa zrelim plodovima po travi i žutom lišću?
 Donjim krajem šlјivara, starica — selјanka ide od leša do leša, zagleda ih,
nema.
On izlazi na put i pokušava da žurno prođe pored zaroblјenika, koji pod
nadzorom trećepozivaca kupe po ulici ubijene vojnike i konje; okreće glavu
od dečurlije koju zabavlјa to čišćenje ulice od pobede; korak mu se skraćuje
kako prilazi kasarnskoj kapiji, sada bolnici u kojoj je Milena. Zastaje pred
kapijom i grupicama lakših ranjenika, opkolјenih ženama i starcima
pogurenim pod velikim torbama; ranjenici žvaću pogaču i batake, natežu
flaše s rakijom i vinom i kazuju nešto ozbilјno što se još zabrinutije sluša.
Pogleda niza se: kako će pred nju ovako kalјav, sa ovim krlјetkom od
štapa? Stiže pred nisku, dugu zgradu u kojoj je pre tri dana ostavio Milenu.
Stoji u otopini snega uz stari bagrem. I pre tri dana, pred odlazak u Struganik
generalu Mišiću, čekao je pod ovim bagremom, u jezi: šta li je sve preživelo to
dete? A ona mu prilazila lagano, smršala i bleda, ukočena, smanjena lica, sa
očima naraslim od patnje. Od tih njenih razgorelih očiju osetio je takav bol
kao da JU Je izdao, kao da je žrtvovao okupatorima. Sve dok nije promucala:
„Tata, jesi li to ti?“ Kako da počne o Ivanu? Neke krupne pahulјe teturaju se
surom prazninom, od koje mu zebu i trnu ruke. Ne može da ih stavi u
džepove kaputa: kud će svoj slomlјeni štap?
Silazeći niz bolničke stepenice, Milena spazi oca uz bagremovo stablo i
zastade: spasena je bolnice, s njim će kući, odmah. Ali, šta je sa Ivanom? Šešir
mu je natučen na čelo, pa mu ne vidi oči. Nije dobro. Požuri k njemu, ali je
na nekoliko koračaja pred ocem zaustavi njegov slomlјeni štap: otkad zna za
sebe, sluša mu tupkanje stazom i po stepenicama; otkad pamti sebe, pamti i
taj crni, elegantni štap, neodvojiv od oca na ulici, sada samo držak u očevoj
ruci.
Ivan je zaroblјen, Milena — kaže, vidi joj pogled na slomlјenom štapu, pa
ga hitro spusti uz bagrem, priđe i zagrli je.
Je l’ to istina, tata?
On otkopča kaput da mu licem bude bliže nedrima, da mu se pod samo
srce skloni, da nju sačuva; lјubi je po glavi i ramenima:
Istina je, istina je — ruke mu smalaksaše, ali ona ne podiže lice sa očevih
grudi. Ne sme da se otkine iz njegovog naručja, od znanog joj i dragog mirisa
duvana i još nekakvog očevog mirisa koji joj vraća kuću i detinjstvo, mamu i
Ivana... Hoće li se ikad svršiti rat, tata? pitala bi ga, ali se boji da mu vidi lice i
oči dok mu bruje grudi od reči:
Imamo razloga i moramo verovati da je zaroblјen — kaže joj u
bolničarsku maramu na glavi i, po tome što ona ne prestaje da mu se gnjura
u nedra, oseća da mu ne veruje, pa je moli: — Devojčice moja, ne izazivajmo
nesreću sumnjama. Sutra ću pisati Crvenom krstu u Ženevi da nam javi gde
se nalazi. U ropstvu će mu život biti bezbedniji no na frontu.
Ona dugo ćuti; ćuti i on.
Verujem ti, tata — sažali se i odmače od njegovih grudi, hitro brišući suze.
Vidi mu nešto kao osmeh, i suve su mu oči: možda je Ivan zaista samo
zaroblјen; možda ni onaj ranjenik što je bacio bombe na Švabe pa ga ubili,
nije Vladimir, a Vladimir je pobegao iz bolnice i sklonio se negde u Valјevu da
ga ona ne vidi dok ne ozdravi... Ne čuje šta joj govori otac. Uzeo je za ruku,
vodi je nekuda. Tako je najbolјe: neka sve njeno ostane Dušanki. Jer bi
morala da se pozdravi s njom i doktorom Sergejevim, a šta da im kaže? Kako
njima dvoma može da kaže: Ja ovde ne mogu više da izdržim, odlazim kući!
Napisaće im pismo i reći zašto je morala da ode. Neka je preziru.
Pahulјe snega tope se na drumu i gasnu u sutonu. Seća se rana od kojih je
padala u nesvest, rugobne muške golotinje, njihove prlјavštine i smradova,
vojničkih psovki i uvreda, jauka, onih ranjeničkih zapomaganja: „Jao,
majko... ", seća se svih umiranja, onih podrhtavanja vilica i staklastih očiju,
od kojih se ne može pobeći ni igde skloniti...
On pokušava da je zaogrne svojim kaputom; ona korača brzo kao da beži.
Šta li je to preživela, ko li je toliko uvredio da nije htela ni svoje stvari da
uzme, ni da se pozdravi sa svojim drugaricama i lekarima? Pripija se uz njega
kao da je neko goni i grčevito mu steže ruku. Staje i uzima joj glavu među
dlanove, zagleda joj se u oči: strah, prekor, molba neka?
Šta ti se to strašno dogodilo, devojčice?
Drhte joj brada i usne, ne može da mu kaže, ne sme da progovori.
Kriviš li me za nešto, Milena?
Ona odrečno vrti glavom.
Šta je s Vladimirom?
Ćuti i gubi se u očevim očima: ne želi, neće da on veruje da je ona
nesrećna samo zbog Vladimira.
Ne znaš? Želiš li da se ja raspitam preko Štaba Prve armije?
Ona mu se bez odgovora izvlači iz šaka i polazi ulicom; sustiže je i uze za
ruku, ne ispuštajući je dok ne nađoše konačište i uđoše u hladnu sobu s dve
nenameštene postelјe. Gazdarica, ovlašno nameštajući postelјe, tvrdi im da
su tu prenoćila dva majora, i kako ona ne pušta u kuću ni oficire s činovima
nižim od kapetanskog; Milena ostaje uz ragastov, zaustavlјena zadahom
duvana, čizama i znanog ratničkog smrada; onog od koga beži. Ne noćiva joj
se ovde; želi svu noć do polaska da budu napolјu, u polјu, da je ništa na
bolnicu ne podseća, ali je on umoran, otvara prozor i sam loži peć. To ga
malo smiruje i uzbuđuje što nešto čini za nju. Kako je to živeo odričući se
bavlјenja decom i činjenja sitnih prijatnosti njima, kako to da nije osećao
kolika je radost raditi, poslovati, činiti u lјubavi? Živeti samo za nekakvo
opšte dobro, ideje, velike cilјeve, brinuti nacionalne brige, poslove u
političkoj stranci i novinama smatrati značajnijim od svih poslova u kući, gde
je najčešće umorno i poraženo ćutao. Kakav mu je to živog bio?
Provetrena soba i vatra u furuni, njeno plamsanje u sutonu kao da i nju
malo smiruju; ostaje oslonjena uz dovratak i gleda u plamsaje vatre: Zar je to
stvarno da se ona više nikada neće vratiti u bolnicu? Nikad!
Milena, molim te, skini tu bolničarsku kecelјu i maramu — kaže i seda na
stolicu pored peći, pripalјujući cigaretu. Uzbuđen je što će zajedno večerati i,
posle toliko noći, opet je pomilovati i polјubiti pred san, slušati joj disanje.
Kao nekad kad se kasno vraćao kući, na prstima ulazio u dečju sobu da virne
u Ivanovu postelјu i, ako ne spava, sasvim nežno, kao nehajno, pomiluje ga
po kosi, da, samo to, i onda dugo stajao nad njom, nagnut, da joj što jasnije
čuje disanje. A kad je mesečina, razmicao je zavese i otvarao kapke da joj
gleda usnulo lice, senke trepavica, onaj laki i pucketavi nemir usana u snu...
Ona neodlučno, kao da se stidi, skida bolničarsku kecelјu i maramu,
prebacuje ih preko kreveta, kolebajući se šta ocu da poveri; ima li smisla da
mu sada bilo šta kaže što nije o Ivanu?
U modroj halјini, u sumraku i pri svetlosti vatre iz furune, još mu je
mršavija i slabija; povila se, zdetinjila u telu. Ruke joj smršale i izdužile se, ali
je u očima, oko njih, ostarela, i punđa je čini starijom. Mati će je brzo
oporaviti.
Vladimir je poginuo, tata — kaže malo preglasno, stojeći pored kreveta, s
pogledom u pod.
Ustaje, prilazi da joj uzme ruke, da je zagrli i teši nekako.
Milena mu se prepadnuto istrže i osloni na zid: na očevom licu ne vidi bol
ni sažalјenje; on nije voleo Vladimira, a mami je jednom rekao, čula je iz
predsoblјa: „Taj sablјaš nije za Milenu." Milenine tvrdnje da taj poručnik nije
„sablјaš", i da je „nežan i čedan kao devojka", nisu ga smirile. Od tada je
gledao snuždeno i ponašao se prema njoj ozbilјno i nežno kao da je bolesna
od neke teške i neizlečive bolesti. A ona je osorno odbijala njegovu pažnju;
više mu nikad nije sela u krilo.
Vrati se na stolicu pored furune. Prekoreva sebe što toga poručnika
Vladimira Tadića, koga je dva-triput sreo s Milenom na ulici, o kome jedino
zna da je bio junak i slavan četnik u Makedoniji, i koga ni po čemu nije
smatrao dostojnim Milene, ne može ni u ovom času da žali onoliko koliko to
ona očigledno želi. Iz njenog pisma Olgi saznao je da je Vladimir teško ranjen
i da je to jedan od razloga što ona nije napustila bolnicu i Valјevo pred ulazak
Švaba. Sada će to lakše učiniti. Samo da je što pre odvede odavde. General
Mišić se rano budi, u svanuće će k njemu da ga moli za neka kola do
Mladenovca ili Čačka.
Domaćica unosi upalјenu lampu, pa tanjir sira i toplu pogaču. Sedoše za
stočić da večeraju. On govori da je mnogo gladan, pohvalјuje domaćicu za
pogaču i moli je da nabavi vino. Nutka Milenu, jede žurno, priča o veličini i
značaju srpske pobede. Milena zagrize pogaču i dugo osta s komadom među
usnama; ne može da guta: on zastao na pola rečenice i zuri preda se.
Pričaj mi o mami.
On se prenu i počinje opširno o Olginoj brizi za nju pod švapskom
okupacijom i tim njihovim danima u Nišu. Naglo ga prekide:
Tata, negde sam pročitala da postoji zločin iz lјubavi.
Prestaje da jede, ruke mu ostaju na stolu, kaže zbunjeno:
Ne znam, Milena, šta je to što bi se moglo nazvati zločinom iz lјubavi...
Sem u romanima. A ja sam sumnjičav prema njihovim istinama.
I da se takvi zločini ne mogu ničim iskupiti. Zar je to istina?
Gleda je u oči, ona spušta pogled na komad pogače.
Pravo da ti kažem, ja nikad nisam verovao da se bilo koje zlo delo može
iskupiti kajanjem.
Ona se trže i sakri ruke u krilo:
Onda je to strašno — šapnu kasnije.
Zašto?
Ja sam nešto učinila... Zlo sam učinila.
Kakvo si zlo mogla da učiniš? Šta pričaš? Ti koja si se žrtvovala za druge,
za tolike ranjenike?
Ona čuje Vladimirov krik i vidi belu gomilicu zavoja kako potamnjuje od
krvi. Zažmuri.
Ugasi lampu. Tata, ugasi lampu!
On ugasi lampu i osta stojeći, uplašen njenim glasom i suvim, otegnutim
jecajem.
Reci ocu šta ti se dogodilo.
 Ne mogu.
Zar ti veruješ da postoji nešto tvoje što ja neću razumeti?
Valјevom laju psi, dugo.
Hajde da legnemo, tata. Dežurala sam celu prošlu noć.
On poče da rasprema krevet, smeteno, uplašenih ruku: Šta li je to što je
tako muči da joj potapa i brigu za Ivanom? To Što ona ni sa svojom oholom
iskrenošću i onim prkosnim samopouzdanjem ne može njemu da kaže?
Oslonjen na šake, poguren stoji nad postelјom.
Nemoj postelјu da raspremaš. Ja ne mogu da se svučem i legnem tu gde su
ležali nepoznati lјudi. Samo podigni ćilim. Izuj cipele i lezi da legnem pored
tebe.
On je posluša bez reči i leže na jorgan, do zida; ona izu cipele i leže uz oca
prisno kao malo dete, drhtureći zagnjuri se u očevo duboko i toplo naručje:
bezbedna i zaštićena od lјudi. On je pokri ćilimom i još čvršće zagrli:
drhturenje joj se brzo smiri u snu. Sada je opet dete. Napregnut i uzbuđen,
sluša joj disanje u snu, isprekidano čestim grcavim uzdasima. Šta li to sanja?
Gubim li i nju?
Ulicom prolazi kolona volovskih kola; kad zastanu pored prozora sobe,
čuje jauke ranjenika i bunovnu viku. Tako se vukla škripa i treskala kaldrma
ovde u Valјevu one noći kad se u Vrhovnoj komandi odlučivalo o kapitulaciji
i odlučilo da Srbija da ratu svu svoju decu... A on prećutao neslaganje, on se
nije usudio da se suprotstavi i žrtvovanju đaka. Da ne bi bio izdajnik. Da ne
razočara svoje političke pristalice, da ga ne prezru prijatelјi. Vidi ih sve za
onim stolom u sudnici, oko vojne karte Srbije: čuje Putnikov astmatični
kašalј, škripu Prestolonaslednikove stolice, tupkanje Pašićevog štapa... I onaj
Mišićev palac što se njihao i vrteo nad bojištem ucrtanim na vojnoj karti, od
koga mu se zamutilo pred očima, pa je jedva čuo kad je Mišić zatražio od
vlade da se i svi ćaci hitno upute na bojište... Ako je zaroblјen, gde li je sada?
Kičmom mu se vuče prolaženje, škripa volovskih kola pod teretom ranjenika
i bolesnika; u lobanji mu pršti kaldrma; ukočila mu se leća, utrnule
premorene noge u mokrim čarapama; ne pomiče se, da je ne probudi.
Kolike su i kakve su tek Aćimove prerovske nesanice? Sa strašću koja je
ličila na mržnju, saterali se u očaj. Otac i sin. Ima li smisla da ga sada zamoli
za oproštaj? Nije li dockan? Da ovih dana ode u Prerovo, ispriča mu o Ivanu?
Budi ga Milenino otimanje iz naručja:
Ti si, tata? Gde sam?
Još je rano, lezi.
 Sviće — šapnu i sva se strese: Sad se ranjenici bude. Bože, kako sam mogla
i pomisliti da ih ostavim? Istrže se iz očevog naručja, skoči iz kreveta; traži
cipele po studenom sivilu sobe.
Kuda ćeš, Milena? — ne može da se pomakne: To ona beži?
Moram u bolnicu, tata. Dežurna sam od šest — obuva se ispuštajući pertle.
Pa dobro... Mi smo se dogovorili da idemo u Niš. Mama te čeka. U ovim
danima treba da smo zajedno kada o Ivanu... dok dobijemo izveštaj o Ivanu...
Ti si mnogo oslabila, sada su se prilike izmenile, nisi više neophodna bolnici.
To nije moguće, tata. Molim te, ubedi mamu da sam zdravo i dobro, da
ništa ne brine.
Milena, zaboga, ja se ne mogu vratiti kući bez tebe. Ja te ne mogu ostaviti
ovde... Počela je i zaraza pegavca — muca ležeći.
Sa bolničarskom kecelјom na sebi, vezujući bolničarsku maramu, seda
pored njega na ivicu kreveta, ozbilјna, stroga:
Seti se, tata, šta si nekad govorio meni i Ivanu — stegnut i pomalo jedak
glas slomi joj se, linuše joj suze.
Znam. Ali, dete moje... Mi smo odužili lјudske dugove.
Ja ne bih mogla da zaspim u Nišu dok Dušanka dežura svu noć, sama na
dvesta ranjenika i bolesnika. Dok su moje drugarice u bolnici, ne mogu da
napustim dužnost. — Obema rukama uzima mu šaku. — Ne pati zbog ovoga.
Ja sam tvoja kći... — zari mu glavu u nedra.
On je zagrli i prošapta:
Idi, idi, dete moje...
Javi mi čim nešto saznaš o Ivanu. Zbogom, tata.
Milena ne zatvori vrata za sobom. Vukašin osta na krevetu, nepomičan.
 4

Kada su za Vukašinom škripnula izlazna vrata kuće, Olga se pripila uz

prozor i razgrnula zavesu: između promrzlih hrizantema, odlazio je poguren,
lagano, zastajkivao kao da hoće da otkine mrtav cvet ili da se okrene i vrati
da joj nešto zaboravlјeno kaže, objasni šta to vojnički znači u depeši
pukovnika Vasića — „Nestao je u poslednjem okršaju pod Malјenom".
Od prijema te depeše, koju su naizmenično čitali po nekoliko puta, pa je
spustili između sebe na krevet na kome su sedeli, oni su se samo s nekoliko
rečenica dogovorili da on odmah pođe generalu Mišiću u Valјevo, pa ćutali
do polaska, trudeći se da ni disanjem jedno drugom ne otkriju šta misle.
Zaplakala je tek kada je Vukašin izišao na ulicu i zbog nečega za trenutak
zastao kraj lipe, uz njeno tamno deblo; zaplakala je čitavim telom, odjednom.
Za sinom i njegovim ocem.
Tada su susedi, izbeglice, pokucali na vrata, dozivali je, tešili, izjavlјivali
saučešće, a ona je promucala:„Pa on je samo nestao, molim vas, i okrenula
klјuč, zaklјučala se. Ali je morala da otvori svom bratu od strica, najbližem
rođaku po ocu, Najdanu Tošiću:
„Sestrice, otvori! Imam dobre vesti", zagrlio je i polјubio u čelo, kao i
uvek, ali se tada neprijatno trgla. „Jutros sam zamolio Apisa da se lično
raspita kod pukovnika Vasića. I pre deset minuta telefonom mi je javio da je,
po svim činjenicama kojima raspolaže, mali Katić sigurno zaroblјen.
Najverovatnije je slomio naočare, kaže, i zalutao u neprijatelјski položaj."
„Pa ako je zalutao među Švabe?"
„Onda su ga jednostavno zarobili. Baci pušku! Ruke uvis! Ivan toliko zna
nemački, razumeo ih, videli narednika... Vojska koja se povlači mora da čuva
zaroblјenike. A narednike, pogotovu."
Da, kada u toj vojsci ne bi bilo zlikovaca i osvetnika."
„Oni su, Olga, tako tučeni, njih je Mišić tako satro na Suvoboru da su
samo brinuli kako što pre Bosne i Srema da se dočepaju. A ja ću odavde pravo
na poštu da depeširam u Ženevu jednom mađarskom baronu, mom odličnom
prijatelјu, da preko Beča i njihovog ćeneralštaba sazna gde se nalazi Ivan."
 Slušala ga napregnuta i možda bi joj se zažegla nada da je Najdan sve to
kazao zabrinuto i sa uverlјivom sumnjom; jedva je sačekala da on ode pa da
legne na krevet, maramom pokrije oči i opet upre pogled u sebe.
Mučila se da se seti Ivanovog prvog plača, pa kako raste, polazi u školu,
uči gimnaziju, odlazi u Pariz i vraća se, i sve potom do tog jedanaestog
decembra, kada je nestao u nekoj pomrčini i magli; poveruje: lupila ga grana
preko lica i oborila naočare u sneg; pale su mu u vodu dok je preskakao
potok; u šumi se spotakao o panj i razbio ih... Mučila se da se priseti svih
značajnijih događaja u njegovom životu i rastenju, čitala redom sva pisma iz
Pariza i u jednom prvi put osetila i shvatila da se zalјubio, to pismo napisano
samo njoj, ponovo i često čita i ne boli je što je ta lјubaznost u osećanjima i
tuzi za njom, majkom, u stvari upućena toj devojci o kojoj ni reč ne kaže.
Ona sigurno nije ta Kosara iz Skoplјa, o kojoj je rekao na rastanku, voz je
polazio, da je čarobna devojka, lepotica, otmena i pametna, s divnom
dušom... Tkala su joj se sećanja od časa kad ga je ugledala na babičinim
rukama pa do niške železničke stanice i njegovog mahanja iz voza koji ga je
odneo, njoj u tom trenu — bebu. Lice mu je bilo rumeno i čisto kao u kolevci,
ruke iz šinjela mu se pretvorile u ručice što stisnutih pesnica mašu iz
raspovijenih pelena... Prizori su se mešali, pretapali i gasili u pometenom
pamćenju: bebu bolesnu od difterije smenjivao je vojnik pod prevelikom
šajkačom, koji izlazi iz skopske kasarne i suvom, prašnjavom čistinom žuri k
njoj na prvo viđenje; vojnika smenjuje dečak koji se vraća iz škole, plačući
zbog naočara razbijenih u igri; ćutlјivi đačić se gubi pred strogo uozbilјenim
mladićem koji sa Skerlićem i Ljubom Stojanovićem samouvereno raspravlјa o
novoj književnosti i aneksiji Bosne i Hercegovine, a sa ocem se svakog ručka
netrpelјivo spori, suprotstavlјajući Knuta Hamsuna i Ničea Vukašnnovim
autoritetima, Montenju i Anagolu Fransu; onda joj se dečak krupnih,
zelenkastih i pomalo bulјavih očiju blago smeši kada mu ulazi u sobu da ga
probudi za školu, što je činila redovno svejedno kad bi legla, da mu njenim
rečima i nežnošću počne dan; pamti svaku reč koju joj je izgovorio onoga
jutra pred odlazak u Pariz na studije, kako njega neće zbuniti i izmeniti
Evropa kao tolike naše, i sve, cilјajući na Vukašnna; dugo, dugo ga gleda kako
se po izbijanju rata neočekivano vraća iz Pariza, pozdravlјa sasvim obično,
nehajno, kao da se vraća sa izleta, a ona stegnuta i prepadnuta — nije ga ni
zagrlila! — shvata da on to samo nakratko svraća s puta, odlučenog u Parizu...
A najduže misli i stalno se vraća na ono veče u vinogradu na
Topčiderskom brdu, kada je iz njenog naručja, gledajući u avgustovsko nebo
prepuno zvezda, zapitao:
„Mama, zašto je nebo toliko crno?"
 „Kako ti je, sine, crno kad je puno zvezda? Ne možeš ih ni za sto godina
izbrojati."
„A šta su to zvezde, mama?"
„Zvezde? Ti ne znaš šta su zvezde?"
„Znam iz bajki, ali ih nikada nisam video."
„Ne vidiš ih?!“
„Ne vidim."
Umalo ga ne ispusti:
„Ti na nebu ne vidiš zvezde? Daleke vatrice, lampe, neko šareno cveće?"
„Ne vidim. Gore je crno, mama. Tamo živi Babaroga."
„Tamo gore su zvezde, Babaroga je u šumi, u pećini... Gore su, sine,
zvezde... ", mucala je noseći ga u postelјu, i uplakana sačekala Vukašina da
mu kaže da Ivan ne vidi zvezde.
Patila je, tištalo je to, krivila je sebe što njeno dete ne vidi dobro. A kad su
mu pred polazak u školu kupili naočare, ona je jedva čekala noć. Čekala je
sama s njim na terasi njihove kuće, držeći ga u krilu, i pripovedala mu o
zmajevima koji lete nebesima s vatrenim repovima i tuku se za princeze. Nad
Savom i Sremom, zvezde su već bile izronile i rojile se, čekala je da kaže da li
ih vidi, a on je ćutao. Izmišlјala je da zmajevi lete sa zvezde na zvezdu; on je
ćutao i ponekad pogledao u nebo. Nije izdržala:
„Šta vidiš na nebu, Ivane?"
„Zvezde."
„Koliko ih vidiš?"
Počeo je da ih broji, ona ga privila na nedra i slušala njegovo brojanje;
odnela ga u postelјu tek kada joj je zadremao u naručju.
Ali nikako ne može da ga zamisli u tim bitkama kada juriša i beži od
bajoneta, kad puca u Švabe i skriva se od njih; ne vidi ga u tom ratovanju na
Suvoboru. Sem pada naočara, ništa drugo ne vidi od njegovog ratovanja u
kome je „nestao"...
Ne zna koliko je spavala, šta je jela, kad je izlazila iz sobe otkako je
Vukašin otišao da joj dovede Milenu. U kući su glasovi utihli; čuje ponekad
lupu posuđa i kloparanje nanula i papuča; zaškripe i vrata. Susetke joj bez
kucanja unose kafu, čaj, kolačiće. Te joj žene samo šapuću o zarazi tifusa
koja se širi Srbijom, a ona na to ćuti, nema gde nijednu drugu brigu. Najdan
često svraća da je uverava kako je Ivan zaroblјen i da svakog časa očekuje
depešu iz
 Ženeve. Ona ga moli da ne dolazi dok ne stigne ta depeša. A on ponovo
svrati da joj, zabrinut za Milenu, ispriča kako se u svim krajevima koji su bili
okupirani od Švaba pojavila epidemija pegavog tifusa. Narodom je, kaže,
takav strah zavladao da se više ne priča ni o pobedi nad Poćorekom. Svet je
uplašen kao posle pada Beograda.
„A tvoj Vukašin tera svoju opozicionarsku demagogiju."
„Najdane, znaš da ne trpim tvoja mišlјenja o Vukašinu."
„A znaš li ti da je on u Skupštini proglasio lopovima sve vojne liferante i
trgovce u Srbiji? Zahteva preki sud. Ja sam treći na njegovom spisku. A za
koga to ja kradem? Ko će moje da nasledi? Nјegova deca!"
„Sažali se na mene, brat si mi. I ti i Vukašin radite po svome. Idi! Hoću
sama da budem!"
Opet se prilјubi uz prozor, sa čelom na gvozdenoj šipci dok je ne ugreje.
Pa se malo pomeri zagledana u kapiju; seća se Vukašinovih povrataka: on
dolazi ispršen, koračajući krupno, maše joj šeširom i štapom sa terase njihove
kuće, doziva kao da su u selu, kazuje nenajavlјene goste za ručak; ona se
uvek uzaludno lјuti što nikad nisu sami, samo sa decom. S porastom
njegovog ugleda i značaja, sve su manje sami, sve su manje svoji. Kada je
pokušavala da ga zabrine tom istinom njihovog života, brzo je uviđala da on
ne oseća da išta gubi i da ga nije strah što su sve manje sami. Zaludno se
opirala saznanju da se i Vukašin u biću ne razlikuje mnogo od one muške
većine koja nasleđuje ubeđenje da žena ima sve ako ima bogatstvo i
muževlјev značaj. Patila je što joj život i svet odnose Vukašina, što svakim
odlaskom iz kuće, njoj nešto manje njenog vraća. I činilo joj se da on za to
nije kriv; trudila se da u to veruje. A tešila se samo decom, Milenom koja joj
je uzimala vreme, Ivanom koji je sobom punio kuću. Trza se od bola: čelom
je lupila o donju prozorsku šipku.
Gleda, ne veruje: on se odlama od lipovog debla, izranja iz kaldrme
između mrtvih i mokrih bokora hrizantema, poguren, strahovito smršao, bez
štapa: steže gvozdene šipke da je zaboli, da se rasani i jasno čuje škripu
ulaznih vrata u tišini koja huči nekuda...
Vukašin, lagano otvorivši vrata, zaustavi na pragu korak, koji je od
polaska iz Valјeva promišlјao i slamao, mučeći se da iskopa iz sebe te prve
reči Olgi. Klati se nad tom padinom ka njoj, u gomili kofera i kutija,
odjednom bez one nade u koju se nekako ubedio da bi njome uverio Milenu.
Ona koraknu k njemu, uze mu obe ruke i stište njihovu drhtavicu,
zagledana mu u oči.
 Šta je bilo?
Verujem da je zaroblјen.
Pretpostavlјaš ili imaš dokaze?
Komanda ne raspolaže nijednom činjenicom da je nastradao.
Samo to, Vukašine?
Bio sam na mestu te bitke. On tu nije ostao. A u susednom selu, jedna
selјanka mi je opisala zaroblјenog narednika koji liči na Ivana. Samo je bez
naočara. A to i objašnjava zašto je zaroblјen.
I šta si još saznao?
Mišić čvrsto veruje da je zaroblјen.
Pušta mu ruke i seda na krevet:
A šta je s Milenom? Gde ti je Milena?
Milena je vrlo dobro. Jedino pati za Vladimirom. On je poginuo ili umro
od rana. To nisam mogao da saznam.
Pa dobro, zašto je ti nisi doveo? Počela je i zaraza pegavca.
Nije htela da napusti dužnost. Nisam uspeo da je ubedim da ima pravo da
se vrati kući, makar na odsustvo. Nisam uspeo, Olga.
Ona se trže od njegovog naglo promuklog i izlomlјenog glasa i zaneme
pred njegovom tugom: povi se u toj zanemelosti iz koje, oseća, treba da se
uspravi tek onda kad smogne snagu da ga nečim teši, da mu nešto slakša. On
nečujno sede na krevet ne skinuvši kaput i šešir; tiho i lagano pripali
cigaretu. Spustio bi ruku na njenu povijenost, učinio bi nešto, nešto što nije
reč. Ne zna šta. Ostadoše tako u ćutanju, bez pokreta, sve dok njihovu
izbegličku sobu, pretrpanu koferima, sanducima i kutijama, ne ispuni mrak.
Ona mu se primače i stavi ruku na njegovo rame, govoreći tiho, a sva u
svakoj reči:
Ja bih se sada stidela sebe i nas da si me poslušao one noći... Da si tražio
protekciju da Ivan ne ide na front. Ja nisam Jugovića majka, to znaš. Ali, naš
sin je izabrao svoju sudbinu.
I našu.
Da, i našu. Skini se i umij. Ja ću ti spremiti večeru.
Vukašin zasuzi i zagrli je; zažele da joj kaže neke reči koje joj godinama
nije izgovorio, da joj govori o onom dugom ćutanju među njima i njegovom
strogom odnosu prema Ivanu, ali ga postide bol. Ona mu oseća neku tešku
nemoć i još više ga žali, pa mu dugo osta u naručju, otvorena njegovoj
drhtavici.
Večeraše u šaputavom, opreznom i nedorečenom razgovaranju o Mileni;
samo o njoj. Opčinjen Olginom volјom da sve ove večeri bude kao da se
vratio iz Skupštine ili uredništva, Vukašin joj je blagodaran za to. Opet
prekoreva sebe za ona neverstva i još više za neka nerazumevanja i onu
sigurnost što se pretvarala u ravnodušnost, nataloženu u njemu poslednjih
godina.
Seća se kako je dva-tri puta pokušala da ga opomene istim rečima:
„Zajedno smo, a sami smo. Nije te strah, Vukašine?" — „Zar ti i ja još treba da
se uveravamo u lјubav?" — „Treba, moramo, Vukašine. Dok smo živi." —
„Onda do đavola... A od čega to treba mene da bude strah?"
„Od samoće iz koje se više nikuda ne može."
„To je, Olga, jedina nesreća koja mene i tebe neće snaći. U to sam
siguran." — „A mene je baš te nesreće strah. I te tvoje hrabrosti pred
samoćom. Da, da“, zaklimala je glavom, očiju raširenih tim strahom. A on je
tada i tu odlučno završavao taj njihov razgovor, svestan da joj ostavlјa tugu.
Sada mu je žao.
Ali čim legoše u postelјu i ostadoše u tami, on se ponovo predade sebi:
mora da izmeni čitav svoj život. U šta da ga pretvori? I da nije rat, u šta? Da
napusti politiku i javni život, da ode u sudije, advokate, visoke državne
činovnike, ili da živi od Olginog nasledstva, kao rentijer, u vinogradu na
Topčiderskom brdu? Kakvog više smisla imaju svi njegovi opšti cilјevi u
zemlјi kojom možda neće gaziti Ivan. Sve ono što je smatrao svojom
prirodom i sposobnostima, što je za njega bilo stvar znanja, razuma i savesti,
nešto što je želeo da pripada drugima, narodu, sve to sada ne može zamisliti
bez svog naslednika. Svejedno što se Ivan drugim putem uputio i što će
Mileni opet neki Vladimir odlučiti sudbinu. Celim bićem oseća da je njegovo
političko borenje za napredak Srbije, sve to što je za opšte dobro činio i želeo
da učini, i svi članci u novinama i govori u Skupštini, ti neprestani sukobi sa
okolinom i tradicijama, toliki neuspesi u kojima se on nije osećao poraženim,
i skup ugled koji je sporo stekao, da je sve to, u stvari, bilo namenjeno
njegovom sinu. Isto onako kako je njegov otac sticao imanje i moć za sinove,
kako je njegov tast Todor sticao i čuvao za svoju kćer. Zar nas tek velika
nesreća vraća pravom sebi? Zar tek Ivanovom sudbinom saznaje sebe pravog,
njom otkriva svoje biće i smisao? Ne, nije se on obmanjivao. Ni noćas to ne
čini. Ima nečega istinski velikog, za um i dušu velikog, u svakoj pravoj
nesreći. Samo u njoj postoji jedna istina života koje se više ne bi lišio. Nikad.
Ali, pristao bi da umre samo da Ivan nekim čudom, bilo gde da je u ovom
času, čuje njegove misli, oseti mu ovu jezu... Ovog trena umro bi srećan kad
bi Ivan osetio šta on oseća. Bio bi istinski srećan od tog ispunjenja.
Nemogućeg, nemogućeg. Blago onima koji imaju boga. Sada se može
poverovati, čisto, ubeđeno. Može se zaista verovati u boga. Ovo je taj čas.
Kada se rađa ta moć, ta nada.
Olga mu sluša nesan i blago, za njega očigledno neosetno, miluje ga po
kosi i ruci; u jednom trenutku jedva svlada plač, nesrećna, očajna što je ne
zagrli, što je noćas ne zagrli kao svoju ženu... Zar ne oseća koliko njen bol
čezne za lјubavlјu? Kolika je lјubav njen bol. Ne razume bol ili nema snage
za tu žrtvu? Ili ne može iz svoje samoće? On ne razume bol. Ne razume zato
što je tako jak? Ili samo zato što je toliko ne voli? Bože! Kako je užasno biti
noćas sam. A on je pored nje, od njegovog disanja ništa drugo ne čuje:
damara mu srce pod njenom prinetom šakom, vrelom, razgolićenom za
dodir...
Ujutru, kad se probudi i ugleda joj maramu preko lica, on bojažlјivo,
nadnoseći se, spusti ruku na njena nedra:
Šta ćemo, Olga? — šapnu.
Da nastavimo da živimo. I za svojom decom — odgovori odmah, kao da je
očekivala baš takvo pitanje.
Misliš da možemo? Ja sa svojim dužnostima?
Moramo. Ti produži sa svojom opozicijom. Idi u uredništvo i Skupštinu.
A šta ćeš ti danas?
A ja... Trudiću se da lјudi ne vide samo moju nesreću.
Zar ti to nešto znači?
Pa, sigurna sam da to Ivanu znači. Danas ću ići u Crveni krst. A čim stigne
izveštaj o Ivanu, otići ću u Valјevo da dovedem Milenu.
 5

Doboš ni danas nije oglasio Prerovom da su stigla vojnička pisma i iz

Okružne komande spisak poginulih, ranjenih i nestalih, a od svitanja,
glibovitim prerovskim sokacima, po lapavici, sulјaju se i gacaju ka opštini
starci, žene i deca; ako se i pozdrave, učine to tiho i unezvereno.
Ni Aćima Katića svi ne pozdrave, a i on mlađima oćuti pozdrav. Ide polako
za Đorđem, ali ga Đorđe naglo ostavlјa bez reči: Aćim zastaje i gleda sina
zgrblјenog pod šubarom, zagublјenog u crnom gunjiću i skraćenim
čakširama, toliko smanjenog da mu s leća samo po odelu i štapu liči na
Đorđa. I sada je pripit. Otkako se vratio iz Valјeva, ne izlazi iz bačvare, jedino
sa stokom nešto razgovara. Jer od Adama pedeset i šest dana nema pisma, a
Okružna komanda osam dana ćuti o vojnicima na bojištu. Aćima Katića
nadima sipnja, snuždeno zuri ispred sebe: mokri i suri plotovi pognuli se k
njemu, sa psećim njuškama kroz prošće, lјudske i stočje stope trule u glibu...
Nije li bog presudio da ovim sokakom i jesenjom mesečinom više nikad ne
protutnji Adam na konju, galopom po njegovom prvom snu ili dremežu,
isprepletanom i brigama i radostima što je pusnik i noćobdija?
Zar će opusteti njegovo među jasenovima, a Katići trajati samo tamo u
Beogradu, nekim Vukašinovim, tim neviđenim unukom, tim Ivanom? Štap
mu se izmigolјi iz šake; Đorđe zamače za krivinu, lagano krenu za njim.
Ako ni noćas nije stigla pošta, misli Đorđe, u podne će krenuti ka Valјevu i
Šapcu da traži Adama. I noćas ga sanjao: smršao, kost i koža. a bos i pocepan
kao prosjak, uzjahao neki plot, nije njihov, i drema... Bože, kaži šta da učinim
da mi je živ i pismo da primim. Treba li manastiru sve da dam, kaluđer da
budem, živ da se sahranim, mogu sve. Šapni, Gospode, šta sam za Adama
dužan. Učiniću i ono što ne može čovek...
Pred opštinom zaobilazi gomilu žena oko Tole Dačića, koji im od povratka
sve isto laže o generalu Mišiću i šta su jedan drugom rekli. Staje uz šuplјi
brest, zavija cigaru i gleda u otvorena opštinska vrata: kmet je tu, pošta je
stigla. Srdi ga Tolin glas i njegovo zanovetanje o srpskoj pobedi.
A Tola Dačić drži unuka za ruku i neće da zaćuti. Od trojice njegovih, čije
li je ime na tom crnom spisku? A bog ni u miru ne uzima rđave, po redu i
pravdi. Taj prokletnik čupa i krši uvek ono više i lepše. Ono što će jače i duže
da boli. Da se sila jedne carevine zaustavi, slomi i protera preko Drine i Save,
moralo se ginuti i trpeti više no što se može.
Prelama pripovedanje o pobedi:
Tamo na Suvoboru, general Mišić kaza mi na rastanku: „Zapamti, Dačiću.
Moj vojnik ako pogine, ne ostaje bez groba i krstače. Čovek koji se ne pamti,
prijatelјu moj, nije ni postojao." A general Mišić ne priča u vetar.
Šta ti to reče general Mišić? — pita ga učitelј Kosta Dumović, koji stiže sa
Aćimom Katićem.
Da se, učo, od postanka do nestanka poštuje čovek.
Kmet izlazi iz opštine sa spiskom i zastaje na stepeništu: gleda redom
okuplјene kao da traži nekog, pa u spisak, pa opet strogo, stisnutih vilica, u
žene, decu i starce, koji se zbijaju i sulјkaju ka njemu.
Natalija Dumović žuri, trči ka opštini. Ako nije stiglo Bogdanovo pismo,
još danas će poći sa Đorđem u Valјevo, Bogdanovoj majci, ona zna da li je živ.
Kako sme da misli da nije? Onda će pravo na položaje, više je nikad i ništa ne
može sprečiti da mu stigne, da ga pronađe i kaže zašto je zadocnila u
Kragujevac. Videće joj i u očima koliko je ispatila. Izgrliće ga i za ono što mu
nije na vreme stigla u Ralјu, i za Kragujevac, i za sav rat. Nijedne njegove
želјe neće se uplašiti. Nijedne!
Neka mukla tišina potopila Prerovo. Ili je ona ogluvela od strepnji? Ili je
onemeo narod pred opštinom i oko bresta? Stoji na nekoliko koračaja iza oca
i Aćima Katića: muklina je zanese, srce joj zgužva stara Bogdanova pisma u
nedrima. Zašto kmet gleda u spisak i ćuti? Ne ume da čita? Ne, on zna da
čita. Šta je naumio njen otac, koji se u tišini lagano uspinje na stepenište
opštine; sada svi prestrašeno gledaju u učitelјa:
Čuj, narode, naša vojska je pobedila. Srbija je spasena... Prerovo će opet
biti puno lјudi... Biće muške vike i psovke... Opet će biti svadbi i veselјa oko
Morave...
Natalija zadrhta od očevog mucanja; žene vrisnuše i zajecaše kao od
nekog strahovitog udarca po licu.
Razdeli nam pisma! — viče Aćim Katić; zamahnuo bi štapom, ali ne može
da ga iščupa iz blata.
Tako je! Najpre pisma. Neka se neko što pre obraduje — kaže Tola Dačić i
ne zna kuda će; unuk mu gura glavu pod gunj.
Kmet uđe u kancelariju i brzo se vrati s tankim svežnjem pisama i
dopisnica. Učitelј Kosta Dumović silazi stepenik niže i oslanja se na zid.
Đorđe Katić ne diže pogled sa nečije prazne stope što mu se širi i dubi,
dubi... Natalija mu prilazi i šapuće:
Čika-Đorđe, i ja ću s tobom u Valјevo.
On ne razume šta će ona u Valјevu, ali ne može ni da je pita, jer kmet čita
nečija imena s kraja sela, sa obale Morave, šapuće, ne čuje ih cela. Sluša
kmetove prozivke i uzvike žena:
Živ si, sinko! Daj mi, kmete, to od njega! I naš! I moj je živ. Jaoj, blago
meni. Natalija, doći da mi pročitaš! I meni ćerko, samo dve reči da čujem! A
meni, dete, vidi i kaži poslednju reč!
Prilaze joj žene noseći pisma. Ona drhti i čeka da čuje svoje ime.
Živeo! Živeli svi! — na svaku kmetovu prozivku uzvikuje Tola Dačić i
gleda Nataliju kako trči da primi pismo: — Blago tebi, Nato! I načekala si se,
ćerko. — Čuje svoje ime i baci šubaru preda se — Donesi mi ga — viče Nataliji.
— Je l’ jedno? Jao, od koga li je? Cepaj, kazuj od koga je pismo?
Đorđe Katić i Aćim Katić, dva pisma!
Aćim ispušta štap i polazi ka kmetu: Konjica ne gine, zna se. Pešaci ginu,
oduvek.
Uzima oba pisma: na drugom nije Adamov rukopis. A poznat mu
odnekud. Poznat. Ne može biti. Oslepeo sam. Nije od njega. Zašto baš danas?
Propast nam došla. Je l' to on piše?
A sada, šta se, narode, može? Morate da čujete i ko se naš neće više vratiti
u Prerovo. To ti je sudbina, narode!... Učo, pismeniji si od mene, pročitaj
pokojnike... Tvoje đake. Mir, žene!
Đorđe Katić podiže pogled: pred njim, u rukama nekog nepoznatog
muškarčića, plavi se ogroman koverat i po njemu kao pčele mile Adamova
slova u njegovom imenu. Prekrsti se. Uzima Adamova slova i Adamov
koverat, ne može da ga iscepa: učitelј Kosta skida šešir. I kmet Mihajlo skida
šubaru. Veje sneg, krupan kao šake.
Tola Dačić pročita samo kraj pisma: „Miloje, žalosna mu majka“, i prodra
se da nadjača naricanje i ciku dece:
Učitelјu, ima li mog Alekse na tom spisku?
Čekaj, čitam redom.
Baci pogled do dna, kunem te!
Učitelј Kosta Dumović nastavlјa redom, ali lagano, jedva čujno da čita
imena poginulih Prerovaca.
 Glasnije, učo! Red je da se lepo čuje ime čoveka što osta tamo. — Tola
Dačić, držeći unuka za ruku, probija se kroz gomilu žena ka opštinskom
pragu i Kosti Dumoviću, koji podiže pogled sa spiska:
Bog da im dušu prosti!
Bog nema šta vojniku da oprosti, učitelјu! Iskajao je on i za unuke! Čitaj
dalјe! — dovikuje Tola Dačić.
A sad, čujte ko je ranjen...
Ako je ranjen, rana će i da zaraste — kaže Tola sebi i unuku, Blažinom
sinu, i iskrenute glave sluša imena ranjenih. Mnogo ih je. Unuk mu drhturi i
čupa mu se iz šake. — Bolјe je da je ranjen no zaroblјen — šapuće mu.
A sada, narode, čuj ko je naš nestao. Koga su Švabe zarobile... — Kosta
Dumović završi čitanje i vrati spisak kmetu.
Trči kući i kaži da su naši živi! I da je stiglo pismo od Miloja! — Tola
gurnu unuka i otvori pismo:

Zdravo da ste svi moji ukućani. Ispraćam sinovski pozdrav materi Anđi i
ocu Toli iako bi i za njih i za mene bilo bolјe da se nemamo ostale pozdravite od
moje strane samo ako dvaput pitaju šta bi sa Milojem familiju i komšije baš
žulјi tikva za mene a živ sam što se rata tiče koji nekako salakasmo preko Drine
i Save kad smo Švabu stucali da se od mrtvih nije moglo da potrči ni od krvi
vode da pije taman se ja obradova da ću na odsustvo i poživim neki dan za svoj
groš a nije za državu kad me na straži pored Drine i to iz tišine mlatnu s druge
obale i prebi mi ruku više lakta gađao me u srce dete mu švapsko al sam ja
mrdnuo ulevo pa me lјulјnuo sa dumdum i prebi mi kost to sam i zaslužio kad
ja ne čučim u zaklonu iza vrba no me zanele ribe da ih gledam u svanuće kako
riplјu iz Drine i sad ležim u Pecki dotle me dovezoše u jednu ledenu i nosranu
meančinu oko te pustinje potražite mi grob zaslužio sam bogovo vam sunce
ništa više nemam da pričam.
Miloje žalosna mu majka

Ribe te zanele?! Ribe, nesrećniče! Da su žene koje ispiraju konoplјe, da su

žene koje peru rublјe... A ti se zablenuo u ribe, žalosna ti majka. Eto ti ribe...
mumla Tola Dačić i pita učitelјa gde je ta Pecka; učitelј mu ne odgovara,
pognut i gologlav, žuri ka školi. — Nato, znaš li ti gde je Pecka?... Nesrećnice,
gde ti je poginuo?
Natalija se ukočila i naslonila na šuplјi brest, ne može pogled da podigne
sa pisma:

Natalija,
Za koji čas Štab Prve armije poslaće nas đake u rovove. Slušam topove i
mučim se da ti ne napišem ovo pismo. Ali slutim da ću poginuti u prvoj bici, pa
ne mogu da ti ne kažem koliko sam te voleo i da od te lјubavi u mom životu
ničega većeg nije bilo. Ničeg!
U vozu od Skoplјa do Kragujevca, u hilјadu i trista đaka i studenata koje je
voz vukao na bojište, ja sam jedini bio radostan, srećan. Ti me čekaš u
Kragujevcu. Osećao sam da mogu sve. Da smem sve. Bila je to moja prva
ratnička zabluda. Možeš li da naslutiš koliko ona boli! Pokušaj, bar to.
A od Kragujevca pa do ovog sela pod Rajcem, ja sam posumnjao u sve što
sam bio. Presahla mi snaga i da koračam. Sam sam i bez ičeg pred njima, koji će
me ubiti. Kao da nisam rođen. Kao da nisam živeo.
Ako ti zaista postojiš negde na svetu, ja više ne postojim za tebe. Zasvagda.
To je neizmenlјivo!
Bogdan

Ko ti je to poginuo? — samilosno je pitaju žene što su je opkolile s

pismima.
Ne odgovara im. Čita vojnička pisma, šapuće ih, zastajkuje, zabrzava: žene
je mole da im čita polako, da sve čuju i zapamte. A ona ne zna ni čija pisma
čita, ni kome ih čita, žuri, prvi put im ne ispunjava želјe, da što pre ostane
sama, sa svojim pismom: Zasvagda. Neizmenlјivo Ako ti zaista postojiš. Ako ja
za njega postojim? Pohita.
Mama, jesam li ja zaista kriva što sam zadocnila na voz? Kaži istinu, ne
žali me! — hvata je za ruku.
Juri u sobu, sestri:
Milice, ti se sećaš da celu noć nisam ni oka sklopila? Kako sam se
spremala, sećaš li se? Kako sam plakala od radosti i šta sam ti do svanuća
pričala o njemu?
Izlazi iz kuće, ne zna kuda će, trči ocu u školu; on, gologlav, razmešta
pripalјene sveće po đačkim skamijama.
Tata, jesam li ja stvarno kriva što sam onda zadocnila na voz?
Nisi kriva, ali si morala da stigneš na vreme. Kćerko, ne sme se zadocniti
na rastanak s vojnikom koji odlazi na bojište.
Natalija zaprepašćeno gleda oca. Zakukala bi, ne može od tolike
nepravde. I od očeve. Vukući šaku po školskom zidu, izlazi iz učionice, kao
nekad kad je posle očeve grdnje zbog nenaučene lekcije odlazila kući; iziđe
na lapavicu; zvona; naricanja. Šta ću sada?
A Đorđe Katić uđe u veliku kuhinju, noseći u ruci Adamovo pismo:
Stradao mu konj, fala bogu — kaže svojoj drugoj ženi, Zorki i Milunki,
Adamovoj babi, koja je posle Simkine smrti ostala u kući da neguje unuka.
Obe ga uglas mole da pročita Adamovo pismo. — Gde sada da mu nađem
pametnog konja? — nastavi zabrinuto i pokisao koverat nadnese nad šporet.
— Ovo što ću sada da vam naredim, ima da važi dok se on ne vrati iz rata. Iz
naše avlije više niko da ne izađe a da nije dobio ono što je potražio.
Komšijama, prosjacima, Ciganima, svakom dajte. Dajte i lopovu i siromahu. I
prijatelјu i neprijatelјu. Da niko sa zlobom i mržnjom ne ode iz naše kuće... A
ti, stara, sutra sabajle da odneseš manastiru pet dukata. Da se svakog
praznika čita velika molitva za Adamov život. Žene, u mojoj kući suzu da ne
vidim! — osuši koverat i stavi pismo u buđelar. Nikad mu nije bio puniji ni
teži. Tu su četiri Adamova pisma, a dva su kod Aćima. A što li njega još nema
kući?
Žene kecelјom brišu suze i mole ga da im pročita pismo. Sažali se, izvadi
pismo, koje je već tri puta pročitao, sede uz sto i poče da im čita reč po reč,
zastajkujući na sve njihove uzdahe, razmišlјajući o onom što pretpostavlјa da
nije napisao:

Zdravo oco i ti deda. Čuli ste kako smo Švabe sredili i da je srpska pobeda
velika. Sad se i po belom svetu zasigurno zna koja je vojska junačka i
nepobedna. I da smo mi Srbi jedan čovečanski i tvrd narod kad nam i Bog beše
zgazio petom za vrat a đavo grebao oči. Beše nam do Suvobora i Rudnika tako
da Švabe nisu imale zašta da nas ubijaju. Kako se mi spasosmo i uspravismo to
ne zna ni Bog Savaot. Ali šta to meni sada vredi kada ja ostadoh bez Dragana.
Nastrada nesrećnik na Milovcu milu im majku i sve im milosno po redu. Beše
neka magluština mnogo gora od one kad ti deda i ja lovimo divlјe guske po
zalećenoj Moravi. Izginuo sam jureći do Drine i video tušta i tma živih i mrtvih
konja i nigde Dragana. Ako siromah ne truli na Suvoboru sada ga prema Beču
jaše neki švaburina general. Čemer mi u duši i smrklo mi se. Zato Oco kreni uz
Moravu i niz Moravu kao kad kupuješ svinje i ti Deda zaći po okrugu kao kad si
u izbore išao pa mi kako znate nađite lјudskog konja. Mora da bude mlad i
najlepši što postoji. Gledajte da ima što veći cvet na čelu i beloputast da bude kao
Dragan. Da bude vranac molim ti se Deda. Slušaj ti Oco nemoj da mi kupuješ
mirnog i teglećeg konja neću krave da jašem. Nastoj što pre da mi dovedeš konja
jer se priča da će uskoro Nemci da navale na Srbiju i kazne je što pobedi
Austriju, Mađare i ostalu tevabiju. S konjem kreni u Valјevo i tu pitaj gde je
konjica Moravske divizije drugog poziva. Ja vas obojicu molim nemojte po
Prerovu da pričate za Dragana. Narod je pogan iako je rat pa će mnogima da
bude milo što sam ja ovako postradao. U zdravlјe Adam. Požurite sa konjem i ne
terajte me da pišem dvaput. Deda nemoj ni Nataliji da kažeš za Dragana.
Pometen sam i zaboravio sam da vas pitam jesu li slučajno došle neke izbeglice
koje sam vam pratio. To je jedna baba sa muškarčićem i unukom Kosankom.
Baba jeste opasna baksuzina ali je Kosanka neviđena. Ostavite babu čuvajte
Kosanku kako znate i ne dajte da se vraćaju dok ne dođem na odsustvo. Kad se
svrši rat ja ne žalim što sam se namučio.

Pa on nas i ne pozdravlјa! — uzviknu razočarano baba Milunka.

Nisi na frontu da te pozdravlјa. Prekrsti se i ćuti, stara. I ne zaboravite šta
sam vam rekao — kaže Đorđe i ućuta, slušajući naricanje iz sela i zvona.
Uđe Aćim i smalaksalo sede na minderluk.
Nestao mi Ivan — promuca i prste zamrsi u bradu.
Vukašinov sin? — upita Milunka.
Naloži Vukašinovu sobu — reče kasnije Zorki. — Daj mi, Đorđe, Adamovo
pismo — stavi naočare, uze pismo i poče da ga čita, šapućući za sebe: — Opet o
Draganu. O svom lepom šašavluku... Ima na svetu takvih kojima ni rat ne
povije rep... Ako, kad možeš... Gde sad da mu nađemo najlepšeg što postoji?...
Narod, moj sinko, nije pogan, nesrećan je. I sada još treba neku babu da ti
čuvam. Još ti se suknje motaju po glavi... Blago tebi... — pruži Đorđu
pročitano pismo. — Više za njega ne brini. Vukašin će ga prekomandovati u
telefoniste.
Otkud znaš?
Ono drugo pismo je njegovo.
A kad će to da uradi?
Uradiće kad mi je napisao. Sin mu je nestao. A kćerka bolničarka, video si
gde je.
Mora ponovo da čita Vukašinovo pismo, pa odlazi u staru kuću, u kojoj su
jedna pored druge Vukašinova i njegova soba. Čeka da Zorka naloži peć u
Vukašinovoj sobi, pa da sedne i porazgovaraju.
 A možda će i doći? Čim mu se u duši prelomilo i napisao pismo. Srce mu
je naprslo, mora na svoje da se vrati.
Čuj, Zorka. Promeni postelјinu u Vukašinovom krevetu. Obriši prašinu sa
prozora i ormara, očisti sve stvari. Lepe dunje i jabuke stavi na ormare i po
prozorima. Od danas svakog dana da se loži njegova soba...

Oče,
Nestao mi je sin Ivan. Jedanaestog decembra, u suton. Kažu, nestao. Pošto
ga nisu našli tamo gde se vodila ta poslednja bitka Prve armije. I ja sam ga tri
dana tražio pod Malјenom.

O, sinko moj, pa ti ga voliš još teže no ja tebe!

Tvoj unuk je bio kratkovid, a dobrovolјno ode u rat. Od polaska u školu

nosio je naočare.

Slab vid, nije naše katićevsko. To je na dedu po majci. Sve su te liberalske

ćifte nosile cvikere.

Bio je ćutlјiv i zamišlјen, zagledan u knjige i sebe.

A šta li je takav lјudima?

Hteo je nešto sasvim drugo no što smo ti i ja želeli sa životom.

To je drugo, moje je drugo. A zašto i tvoj Ivan nije hteo za tobom, ocem?

Ali on ne stiže da sazna da se iz naše sudbine ne može nikuda. Da naš život

nije naš.

I nije. Tvoga deda-Luku, u korenu vrbe na obali Morave, gde je bivakovao

zbeg od Turaka, slučajno našao dobar čovek. Odneo ga kući kao mlado zeče,
napojio mlekom, pokrio guberom. Rastao onako, iz sebe, kao glog u
majdanu. Da Turci ne posekoše četovođu Vasilija, da ne obudovi tvoja baba
Kata, njen čobanin i vodeničar Luka, nazvan Došlјak, ako ga u nekoj
pomrčini ne bi odnela Morava, bio bi sahranjen na kraju groblјa. Kako se
sahranjuju prosjaci i kopilad. A kako sam ja živ, ne zna ni bog. Ne mogu ni da
nabrojim koliko je zaseda pucalo na mene, i koji mi knjaz i kralј nije konopac
zatezao. Seti se, kad sam te iz gimnazije za Božić vraćao kući, dva puta su na
nas pucale ostraguše iz pomrčine. Pa i ti si, po neprijatelјima kakve imaš i
koliko ih imaš, začudo živ. Jesi li bar ispričao tvom Ivanu na kakvoj se žilici
klatimo? I čijim se listićima hvatamo za nebo?

A ja mu, one, ostadoh dužan sve.

Ne tereti dušu. Nije bio ni bos, ni go, ni gladan. Nije znao ni za nemanje
ni za strah. Sve mu je bilo lakše, bliže i bolјe no tebi. Ne kaj se. Od kajanja
nema gore nesreće.

Imao je tvoj inat i još nešto od tvoje naravi.

Zar samo to?

Više puta pitao me o tebi i želeo da ti dođe.

Kako si smeo unuka da me lišiš? Ti si otišao kud si naumio, i ako si. Al'
unuk je moj. Kad čoveku svet i bog uzmu sina, unuk mu ostaje. Nјemu za
prvo, dedi za poslednje radovanje. Da ovaj kurjački život ne prođe sav među
kurjacima. I da nas rake manje strah. Zar to ne nauči u tolikim knjigama?

Ako se vrati, dovešću ga odmah u Prerovo. Dovešću ti i unuku Milenu,

dobrovolјnu bolničarku u Valјevu.
Vukašin

Pa dovedi je, nesrećniče!

Kaži Đorđu da ću Adama prekomandovati u telefoniste.

 Ustaje, otvara vrata Vukašinove sobe. Da mu ta vrata do smrti ostanu
nezatvorena, ulazi i staje pred Vukašinovu fotografiju pred polazak u Pariz,
spušta prste na ram i staklo i zagleda mu se u mladićko lice, u visoko
natušteno čelo i stroge krupne oči: I tebi je nestao sin. Zar i tebi? A kad ti
.brže poraste da nestane? Poraste, a ne videh ga.
Od njegove drhtavice trese se ram i strugucka zid.
Opraštam ti sve... Sve, sinko — promuca i zaplaka.
 6

Veletrgovac i vojni liferant Najdan Tošić stoji uz trpezarijski prozor,

posmatra gole lipe u sutonu, setan sluša kišu i misli o bolesti, toj zarazi što je
krenula Srbijom, donoseći neočekivane nesreće i poslove. Svima. I njemu, još
kolike! Lekovi, šećer, sapun... Šta li će se još tražiti, čega još nema u Srbiji?
Sutra ujutru prvu posetu doktoru Leviju. Ili Kostiću? Obojici: koje lekove da
naruči iz Francuske? I šta bi trebalo hitno iz Grčke da nabavi? To bi stiglo za
pet dana. U ovakvim poslovima vreme je odlučujuće preimućstvo. Iz apoteka
po Srbiji odmah pokupovati sve što ova zaraza traži i magacionirati kod
prijatelјa u Kruševcu, Ćupriji i Leskovcu! Ta roba mora da ide ispod ruke.
Opasno. U ovim danima, kada je i ala i vrana zinula na njega, zaslugom one
zadribalde Vukašina, možda je sigurnije raditi preko Grka i Jevreja? Pare,
lјude i vreme, sve baciti na lekove. Narodu spas, njemu korist. Pravedno.
Spas nema cenu, nijedna cena ne nosi greh. To je zdrava ideja, kakav posao!
Niko živi ne može mu videti početak, a to je glavno. Biće nasamareni
apotekari, sanitet, sva ta naša ćepenačka trgovina. U ovom pišlјivom i
jezivom ratnom životu, još jedino veliki posao može da uzbudi. Sada dinar
kopa banku! Ah, moj gluni sestrić, moj Ivan... Mogao sam ga letos uz Apisovu
pomoć poslati u Englesku da nabavi ćebad za bolnice i sukno za oficirske
uniforme. A bandoglavkov sin zapeo pa u Đački batalјon! Slep za rat, a gluv
za razboritost. Fatalno! Jadna Olga.
Da postavlјam? — pita ga iza leća tetka Selena, njegova pomajka, očeva
sestra, koja se nije udala da bi njega od šest meseci bez matere negovala,
čuvala, i pratila i na školovanju u Berlinu i Cirihu.
Možeš, tetkice — odgovara i tužan je što u ovim trenucima ne može da se
raduje: u slavu srpske pobede priređuje večeru prijatelјima, diplomatama i
inostranim korespondentima u Nišu. On voli goste i malo ga šta tako raduje
kao spremanje kuće za njihov doček, ti trenuci kad je kuća od podruma do
krova ispunjena žurbom predanog poslovanja, svečanošću i nestrplјivim
očekivanjem da se pojave ti za koje se toliko radilo i spremalo, da se raduju i
uživaju. On je i u miru, u Beogradu i svojoj kući, ostavlјao poslove u trgovini
da bi učestvovao u svim pripremama za spremanje večera i ručkova za goste,
od dugih i lakih prepiranja s tetka-Selenom o jelima i pićima pa do
postavlјanja stola i rasporeda gostiju, svagda želeći da u njegovoj kući
gospodstvo i srdačnost budu iznad bogatstva. A ovde, u izbeglištvu, u
iznajmlјenoj i neudobnoj kući, s provincijskim nameštajem i pirotskim
ćilimima, uz tetka-Selenin žestok otpor gostima i proslavama dok se
pouzdano ne sazna da je Ivan zaroblјen, s brigom za sestrića lјubimca, kako
dolično prilici i sebe dostojno da dočeka ugledne goste, i to još strance?
Za koliko lјudi treba da se postavi trpeza? jetko ga pita tetka Selena.
Za dvanaest. Ja sam trinaesti — odgovara ne okrećući joj se.
Otkud ti sad dvanaest?
Pa imamo pet dama.
Dama?
Udovice su. Oficirske žene, otmene gospođe.
Kakve tvoje udovice! Kakve oficirske žene?! To su pevačice, one javne!
Kako te, Najdane, sine, nije sramota? Ti si Aksentijev sin, ti si Tošić! Ceo Niš
priča da u našu kuću dolaze javne ženturače, dok ti je žena u Atini...
A gde, tetkice, danas u Nišu da nađem pet lepih a poštenih žena? I još da
su duhovite i vesele. Dobre devojke i fine dame iz uglednih kuća danas brinu
patriotske brige, idu u dobrovolјne bolničarke.
Pa?
I tužne su, ili glume tugu, tetka. Oblače se sirotinjski. Izbeglički ratni šik.
Zar sutra opet komšiluk da se krsti?
Neka se krste dok ih ne zabole ruke. Ja, tetka, nisam kriv što su u Srbiji u
ovim danima jedino izvesne žene sačuvale duh i dobro raspoloženje. Jedino
se one lјudski smeju. Jedino one mogu da zapevaju, zaigraju.
Da u našoj kući večeras zaigraju i zapevaju?
Kakav je to greh? Ja želim da u našoj kući večeras gostima bude prijatno
— kaže joj tiho; ona huknu. Žao mu je, ali šta se tu može? Ta bi sirotica pala
u nesvest da. joj kaže da su baš te „javne ženske" ostatak duhovnog zdravlјa
našeg ženskog naroda, danas jedina lјudska bića koja čoveku mogu da
odagnaju strah, podsete na mir, ubiju ratnu dosadu, probude nadu u
budućnost.
Okreni se, Najdane!
Molim, tetka.
U mojoj kući večeras neće sesti za trpezu i večerati moju večeru te tvoje
udovice! Ti odluči kako ćeš iz sramote!
Zaboga, tetka-Selena! Gosti su pozvani, za dva sata treba; da se okupe...
Meću njima su poslanici tri države. Tu su i Rus, Francuz,
Englez, novinari. Ja ih ne gostim samo što je meni prijatno. Znaš kakve
obaveze imam prema Vrhovnoj komandi i Apisu.
Rekla sam ti šta mislim. I bude li drukčije, zapamtićeš! — kaže cepteći,
spusti tanjire na sto, požuri iz trpezarije, ali se okrenu na vratima: — Pomisli
kako je Olgi i Vukašinu večeras. Seti se Ivana! — srdito izađe.
Zabole ga to prekorevanje. Posle Olge, nikog na svetu ne voli više od
Ivana, bez obzira na tolike njegove bezobrazluke i prezire „prlјave trgovine".
Kao da je on kriv za sudbinu tog bandoglavka, Vukašinovog sina, tog malog
cinika, porodičnog genija! Zaplakao je! u Skoplјu pred tim zrikavim
šašavkom:
„Ne gini, ne ubijaj majku, Ivane! Postoji hilјadu načina da čovek ispuni
svoj dug prema otadžbini."
„Na primer, ujače?"
„Ne treba otadžbini samo naša krv, budalo! Otadžbini trebaju i pare, i
pamet, i spremni lјudi. Ne živi narod od junaka i junaštva. Nijednom
komandantu divizije ja ne priznajem da od mene više koristi Srbiji."
„Ne zasmejavaj me, ujko."
„Ne teraj ti, sestriću„ mene da plačem zbog tvoje šalјive pameti."
„Ne troši vreme uzalud. Ti gubiš pare, a ja zanimlјivo čitanje."
„Slušaj... Posle rata( podići ću najveću biblioteku na Balkanu kao tvoju
zadužbinu. Podići ću dom za studente, pansion za studentkinje. Daću u
dobrotvorne svrhe i na zadužbine sve što u ratu steknem."
„Izvini, ujače ali govoriš koješta.“
„A sad ću ti, moj sestriću, reći poslednje. Ti ćeš me naslediti. Ti i Milena.
Hoćeš li da ti pošalјem testament?"
Smeškao se prezrivo kao njegov otac i rekao samo: „Pozdravi mamu. Do
viđenja!" i onako klempav, jedva vukući cokuletine, otišao u kasarnu.
I sada, dok je on zaroblјen, ja ne treba ni goste da primam u kuću?! Pođe
ka kuhinji, ali ga zaustavi otresanje kišobrana i galama u predsoblјu. Po glasu
prepoznaje trgovce Dimitrija Lepenca i Melameda Albaharija. Kako da ih
odmah najuri?
Uvodi ih sluškinja, pozdravlјaju ga, neće ni da ih ponudi da sednu.
 Ljudi, ja imam goste. I ništa me drugo sada ne interesuje. Sutra o
poslovima.
U ovim vremenima, Najdane, samo se pogibija odlaže za sutra. Zaraza se
širi, to znaš. Kosi po Mačvi i Posavini, hvata i Niš.
Znam, Dimitrije — prekida ga i zagleda kako je obučen: vojnička šajkača,
brič-pantalone, gamašne...
Sezona je voska. Sahrane, daće, bolest... Voska u Srbiji nema ni u oko da
turiš! Hoćeš li zajedno da ga uvezemo iz Rumunije? — nastavlјa Dimitrije,
koji ga srdi svojom poluvojničkom uniformom, tom banalnom patriotskom
dekoracijom, tim sitnim lopovlukom.
Ne interesuje me taj groblјanski posao. Apsolutno! Kakav tvoj vosak!
A kako bi bilo da uvezemo iz Grčke parfeme, sapune, pomade? Pobedili
smo. Vojnici idu na odsustvo, kupovaće to ženama... Da napunimo kantine po
vojnim okruzima i dućane oko železničkih stanica...
Znaš da ne volim te sitne bakalske poslove.
Dobro, Najdane, hoćeš li da dupliram narudžbu crnog platna i crne svile?
Neću trgovinu za groblјe, Melamede — spazi mu durbin preko grudi i
crnu traku na rukavu, prezrivo zaklima glavom, slušajući ga:
Kažu mi lјudi iz Vrhovne komande da će u Nišu za koji dan biti najmanje
dvadeset i pet hilјada zaroblјenika. Gospodo, dvadeset pet hilјada! Tu je
sigurno preko dve-tri hilјade oficira. Kulturnih lјudi, gospode, Evroplјana.
Biće i grofova. A naše niške dućandžije nemaju šta da im prodaju. Sada će da
ide luksuzna roba. Visoka galanterija, evropski kolonijal!
A za kim ti to žališ, Melamede? Ozbilјno te pitam.
Za bratom. Uostalom, počeo je c pomor.
Kada si ti imao brata? I gde ti je poginuo taj brat?
Zar nemam pravo da nosim crninu i nekog žalim kao i svi Srbi?
Imaš pravo, Melamede. Samo najpre treba da ti pogine neko. Kao što imaš
pravo da nosiš oficirski durbin, ali na Mačkovom kamenu i Suvoboru.
Ne zajedaj. Neumesna ti je pakost. Nastupa strašno... Tvrdim ti: Biće kao u
sedamnaestom veku, kad je kuga u Milanu kosila lјude i pacove.
Gledaj si posla, Najdane. Takvo je vreme, uniforme vladaju. Moramo
malko da se prikrivamo. Primorani smo, čoveče! — upada Dimitrije. — Može
li nešto da se popije kod tebe?
Otkud vam to glupo osećanje krivice što trgujete, što se bavite poslom bez
koga narod ne može da živi, ni vojska da ratuje? Da bog sačuva! U ovoj zemlјi
jedino nije sramota biti pandur i baviti se politikom. U redu stvar, u redu.
Sutra u osam pred „Evropom". Žalim, gospodo, ali nemam više ni minut.
Ne ispraća ih; toliko su mu mrski u svojim prerušavanjima, tim
primitivnim podlostima, u toj lopovskoj, površnoj pohlepi. Pali sijalice i sa
sluškinjom postavlјa sto. A oni s velikim idejama, duhom, načelima, ti su tek
zlikovci koji bi za ukradenu idejicu i neko svoje posrano načelo — spalili
svet! Ti koji preziru sve lepe stvari, za koje ništa ne znači ovaj divni beli
„rozental", ni ove čaše od tankog češkog stakla na belom batistu s toledom...
Bar je to iz njegove kuće i neće se večeras postideti izgledom stola. I barokni
srebrni čiraci, koje je kupio u Drezdenu, ta raskoš oblika i svetlosti koja i
najbanalnije razgovore i ružne žene za stolom učini svečanim i lepim... U
ovom teskobnom i tmušavom Nišu i kišnoj noći da se gosti već na vratima
svečano osećaju. Pod raskošnom svetlošću biraju se reči, a kurve će biti
primorane na ćutnju.
Kaži mu, prosuću večeru! Prosuću! — čuje tetka-Selenu. On je nikada nije
čuo da tako viče.
Šta da čini? Fijakeri se zaustavlјaju pred kućom, mora pred goste, sa
osmehom. Prvi je bugarski poslanik Čaprašnikov; zadržati ga najduže i izvući
iz njega šta Sofija misli o srpskoj pobedi; a Čaprašnikov je u novom,
lјubičastom prsluku i novom žaketu, po engleskom kroju, naravno, pola
stoleća starom. Drži buket lovorovih grančica, traži gospođu Selenu.
Na žalost, tetka ima užasnu migrenu — kaže i pozdravlјa se s Rusom
Saltikovom, koji se grozi ovolike kiše, pa kaže setno:
A u Petrogradu, u Rusiji — sneg do pojasa... Trojke, mećava... Klizanje...
Zdravlјe, gospodo!
Najdan pridržava kaput rumunskom poslaniku; sve iz njega iscediti o
odlaganju Rumunije da stupi u rat na strani saveznika. Nudi goste da uću u
trpezariju i moli ih da se osećaju kao u svojoj kući, izvinjavajući se što mora
da sačeka dame, koje stižu zajedno, pešice i mokre. Zadovolјan je: sve su u
crnini, sa crnim šlajerima preko lica. Šapuće im da budu setne i pričaju samo
o ratnom stradanju i junačkim podvizima svojih pokojnih muževa; tako, dok
im kavalјere ne savlada vino, dok ne počnu da im virkaju u nedra. Ulazi u
trpezariju za udovicama; njih zbuni jarka svetlost, ne znaju šta će sa sobom;
predstavlјa ih gospodi po činovima njihovih pokojnika: majorica, kapetanica,
poručnikovica... Srećan je što nijedna od njih ne zna francuski i nemački više
od nekoliko rečenica. Diplomati saopštavaju jedan drugom utiske sa
današnjeg prijema kod regenta Aleksandra i Pašića:
 Zašto je Regent uvek uznemiren? Ugrožen nečim... Sa onim žarkim,
proždrlјivim očima.
Ali mu je glas vrlo prijatan, gospodine Barbi. I lako, devojački se
osmehuje.
Taj smeh mu je, ipak, dekorativan, gospodine Čaprašnikov.
A šta, gospodo, kažete za predsednika Pašića? — upade na francuskom
Najdan, zadovolјan izgledom postavlјenog stola i elegancijom sluškinje, koja
poslužuje italijanski vermut i porto; pričinjava mu zadovolјstvo i kako
izgledaju „udovice" i što engleski vojni ataše želi samo srpsku šlјivovicu.
Uzima čašu portoa, nazdravlјa im i želi dobrodošlicu.
Taj gospodin Pašić, da budem slovenski iskren, ne imponuje mi svojim
osobinama. Ne pije, ne puši, žene mu nikad nisu bile slabost. Voli vlast, voli
samo političke pobede, strašan čovek! Tvrdi se da ga nikad niko nije video u
kafani. Da li je to istina, gospodine Tošiću?
Na žalost, istina je, gospodine Saltikov.
A zašto ga onda vi Srbi toliko obožavate?
Zato što ne liči na nas. Jer mi Srbi ne poštujemo sebe. A Pašić je po
osobinama sasvim suprotan našem nacionalnom tipu.
Pa vi ste Srbi slični nama Francuzima! Psujete, ogovarate, smejete se baš
onome koga obožavate.
Uglavnom tako. Uz to, Pašić ima neka svojstva koja se naročito dopadaju
svetini: ćuti, poguren je, ima veliku bradu... Pošteni veruju da je apostol, a
nepošteni misle da on sve zna.
Setite se, gospodo, kako je danas mudro i veličanstveno ćutao. Zar vam se
nije činilo da sve što pred njim kažete, nije dovolјno promišlјeno? Da on o
svemu o čemu govorite, od nekud zna više.
To su preimućstva svih staraca, gospodine Papakostos — kaže Najdan,
posmatrajući Ružu, poručnikovicu, zaplamtelih obraza, čudno grozničava
pogleda. Kao da je bolesna? Da ih večeras, sve ne zarazi?
I velikih državnika, gospodine Tošiću. Pašić je zbilјa genijalan kada s
nama Francuzima govori nemački, s Rusima bugarski, s Bugarima francuski...
Pa ga niko dobro ne razume.
Znate, on je starac, otkako se bavi politikom, njega niko ne zna mladog —
kaže Najdan zabrinut Ružinim izgledom: kao da se stresa u groznici i kao da
ne čuje šta joj tiho, mešajući srpski i francuski, govori Rumun Trailesku.
A zašto se vi, gospodine Najdane Tošiću, kao obrazovan čovek, ne bavite
politikom? Kad se u Srbiji i u ovom Nišu ne može sresti ni baba koju ne
interesuje politika.
Zato, gospodine Saltikov, što Srbi misle da je politika najlakši i
najpokvareniji zanat!
Bravo! Bravo! — uzvikuje engleski vojni ataše Perkins.
Srbi smatraju da taj gadni i opaki zanat treba da rade svi koji ne mogu
ništa korisno da rade i oni koji su pokvareniji od pokvarenjaka kojima
vladaju — nastavlјa Najdan Tošić.
Vi ste nihilist?! Ali zašto onda niste opozicionar?
Ja sam trgovac, dragi Stepane Trofimoviču.
Po svemu što govorite, vama je mesto u opoziciji. A ne bih se iznenadio da
ste vi i jedan srpski Kropotkin. Sasvim tako.
Znate, kad se već šalimo... Trgovcu vlada treba radi poslova, a opozicija
radi ugleda — zamuče, premnogo je rekao za priliku. Ponovo navesti
razgovor na politiku i srpsku pobedu nad Austro-Ugarskom. U kuhinji tresak
tanjira i tetka-Selenin uzvik:
Obesiću se noćas!
Većina gostiju i sve dame naglo zaćutaše, okrenuše se ka vratima koja
vode u kuhinju, upitno pogledaju u njega, Najdana. On diže glas:
Jeste li, gospodo, čitali nemačke novine i kako se u njima tumači
Poćorekova katastrofa?
Gleda Ružu „poručnikovicu" kako koluta očima i stresa se. Ona je sigurno
zaražena. Šteta.
Engleski pukovnik Perkins počinje da kritikuje srpsku Vrhovnu komandu,
koja nije umela da iskoristi rasulo austrougarske armije i nastavi nastupanje
preko Save i Drine.
Najdan ustaje, prilazi Ruži, izvinjava se Rumunu što ga nakratko mora
lišiti prisustva gospođe Ruže, čvrsto je uzima za mišicu i zbunjenu izvodi u
predsoblјe:
Pa ti si, zvončiću, bolesna?
Nešto mi zima.
Zašto si onda došla? Da mi zaraziš kuću?
Znaš da mi se odavno sviđa Rumun.
Evo ti prašak, i na legalo!
Znaš da volim muškarce s grguravom kosom cvokoće.
 Smesta da ideš u postelјu. Da popiješ šerbet i ovaj prašak.
Ti me isteruješ, Najdane?
Za tvoje dobro. Evo ti banka da kupiš šećer i čaj. Laku noć, obići ću te —
izgura je na kišu. Prože ga neki zloslut; ostaje pod tremom na stepeništu.
Kiša zali i potopi Ružu „poručnikovicu". Pomrčina mu bazdi na nešto
neobično i gadno. Udiše, prepoznaje: to je onaj zadah mrtvog oca dok je ležao
na odru u velikom salonu, okružen upalјenim svećama i gomilicama
šimširovih grančica... Otkud sada taj smrad? Hvata se za mokru, lјigavu
ogradu stepeništa. Ili je to njegov strah od bolesti, od zaraze? Noć zaudara na
mrtvog oca. Jasno, nezaboravno pamti onaj otužnoslatkast, leplјiv zadah sa
očevog odra... Ustuknu preko praga, u predsoblјe, ali ne zatvori vrata. Ne, to
je smrad karbola, to je kamfor, kamfor! Nešto gomilasto se vuče ulicom, uz
tarabu. Hitro zatvori vrata, pogleda oko sebe: zlo će mu se dogoditi. Veliko
zlo će mu se dogoditi. Čuje: gosti se prepiru o strategiji i taktici srpske
Vrhovne komande. Ne može da se vrati ovako uzdrhtao i uplašen. Trlјa čelo i
kišom orošeno teme, primorava se na osmeh, lјubazan, domaćinski,
slavlјenički.
Engleski pukovnik Perkins, na rđavom francuskom, mešajući ga s
nemačkim, vatreno tvrdi:
General Mišić je danas morao biti u Zagrebu. Stepanović je lako mogao
stići do Pečuja... Posle onakvog Poćorekovog debakla, nijedan veliki
vojskovođa ne bi stao na Drini i Savi!
Zar gospodin Perkins misli da mi Srbi pasemo travu? Mišić i Stepa su
izmlatili Švabe kao goveda u kupusu! Mišić je Napoleon ovoga rata! — upada
Anka „kapetanica", kojoj Čaprašnikov prevodi Engleza.
Vraćajući se za sto, Najdan joj uz osmeh dobacuje:
Poštovane dame, ja bih voleo da ste vi večeras malo manje Srpkinje.
Do Pešte, do Ljublјane, Austro-Ugari ne bi stigli rov da iskopaju, moja
gospodo! — nastavlјa Englez. — General Mišić je hrabar čovek, ali slab
strateg. I Putnik je vojnik malih ideja. Srbi su propustili jedinstvenu priliku.
Šteta! Vi niste saglasni sa mnom, gospodine Čaprašnikov?
Ne bih se mogao složiti s vama, gospodine pukovniče. Srbi su se i ovom
poslednjom bitkom slavom ovenčali. Mi Sloveni se ponosimo svojom braćom
Srbima.
Bugarinu se pridružuju svi sem Rumuna Traileskua. On se često okreće ka
vratima, očekujući povratak svoje dame.
Pardon, gospodine Perkins, Srbi su heroji u velikodušnosti! Jeste li videli
s kakvim je dostojanstvenim ćutanjem Niš prekjuče dočekao kolonu
zaroblјenika?! — uzvikuje Francuz Barbi.
Najdan čuje iz kuhinje tetka-Selenin plač. Šta da čini? Vreme je da se
donese predjelo, od pozvanih jedino nije stigao italijanski poslanik Skviti,
sigurno se uplašio zaraze.
Čast i slava srpskoj vojsci i vojskovođama. Ali da Srbi nemaju žene kakve
imaju... Čujte, gospodine Tošiću, žene su vam čarobne, žene su vam duhovite,
sa imaginacijom; Gledajte ih. molim vas! — obraća mu se Barbi. Verovatno
primećuje njegovu uznemirenost. Mora da govori bilo šta:
Znate šta, gospodine Barbi. Naši su kralјevi svojim lјubavnim skandalima
izazvali buran duhovni život žena. Koliko su mi poznate prilike u Evropi u
poslednjih nekoliko decenija, ja ne znam nijednu zemlјu koja bi se mogla
pohvaliti takvim dinastijama. Srpkinje su mogle do mile volјe da ogovaraju
same knjaževe i kralјeve. A ogovaranje uz lepotu...
On neka ih služi! On! — čuje iz kuhinje. Sem Francuza, svi se okreću ka
kuhinjskim vratima.
Kolosalno! — uzvikuje Barbi. — To je zaista kolosalno!
Najdan nudi pića, nazdravlјa, ustaje da pozove sluškinju da unese
predjelo, a Bugarin Čaprašnikov kaže:
Ja sam, gospodo, ubeđen: mir koji će nastupiti posle ove svetske
kataklizme, biće trijumf skorojevićstva. Iz ove klanice nastaje epoha
skorojevića... Vi niste saglasni sa mnom, gospodine Trailesku?
Najdan stoji pred kuhinjskim vratima, tobože sluša Čaprašnikova, a
očajan je: kako da smiri tetka-Selenu i spreči skandal za koji će sutra saznati
čitav Niš?
Ne znam zašto bi to bilo zlo. Skorojevićstvo je mladost, gospodine
Čaprašnikov.
A ja vam, gospodo, tvrdim, mir će biti ono što u njemu poraženi budu.
Poraženi daju duh i lice miru. Pobednicima, pripada rat.
To je tipično ruska filosofija, gospodine Saltikov...
Najdan prilazi vratima i tiho poziva sluškinju da unese večeru. Vraća se za
sto, pokušava da podrži Čaprašnikova; sluškinja unosi dva velika tanjira
guščije džigerice i spušta ih na sto.
Vrata kuhinje se s treskom otvaraju; Najdan podskoči, ugleda u njima
tetka-Selenu izbezumlјena lica. Pred krik.
Izvoli, tetka. Izvinite, gospođe i gospodo, vi je znate... To je moja tetka,
moja pomajka...
Svi gosti zbunjeno gledaju, neki klimaju glavom u znak pozdrava. Nјoj
spade šal s leća i ona nekim šuštavim, promuklim glasom reče:
Gospodo, pomor nastupa! Pomor nastupa, kažem vam! — i lagano se vrati
u kuhinju ostavlјajući šal na podu.
Rat, starost, gospodo, migrena. I ove kiše, znate... — muca Najdan Tošić. —
Od ovakve kiše lude i vukovi. A šta tek biva s nežnim dušama... Uzmite čaše,
dame i gospodo! Svim srcem želim da vas ova ratna noć podseti na mir. Svi
smo mi zaslužili da se malo radujemo... Živeli!
Anri Barbi ustaje, moli da se napune čaše i govori osmehnut, uživajući u
svojim rečima:
Narod kome pripadam ne krasi vrlina koju zovemo skromnost. Dozvolite
mi, gospodo, da i večeras budem Francuz, i prvi nazdravim našem domaćinu.
Srećan sam što ću to učiniti rečima
Viktora Igoa, od koga sam i saznao da postoji Srbija. A Viktor Igo uzviknu
u „Rappel" osamdesetih godina prošlog veka: „Ubijaju jedan narod?! Gde? U
Evropi!... Budućnost je Bog čija kola vuku tigrovi. A budućnost je na strani
Srbije!" Živela!
Svi koji razumeju francuski zaplјeskaše; bugarski poslanik Čaprašnikov
zamoli za dopuštenje da reči Viktora Igoa prevede damama; zaplјeskaše i one,
bez burnijeg oduševlјenja. Najdanu se sada ne dopade njihova patriotska
uzdržlјivost; na sreću, raspoloženje se za trpezom naglo podiže, i čini mu se
tako spontano kao da tetka Selena nije ni priredila skandal. Kako zaboraviti
onaj njen od uzbuđenja sasvim promukao glas: „Gospodo, pomor nastupa"?
Ali, sada večerom treba vladati, neprestano je podsticati duhom i pićem,
sladiti gostima jestiva, dirigovati joj tempo. Napreže se da se seti nečeg o
Viktoru Igou, čitao ga malo, kad ga porazi nagla tišina: svi gosti zanemelo
zure u otvorena vrata na kojima se s podignutim dairima i u crvenim
šalvarama izvila Ruška „poručnikovica", ako ga oči ne varaju. Meću čiracima
sreće joj preteći pogled i ne zna šta da čini. Priviđa li se to njemu? razboleva
li se on? ili mu se ta kurva presvučena u igračicu ovako sveti? strese dairima
više glave, lupi ih dlanom slobodne ruke, pa se izvi, po svom taktu zaošija
bedrima, razveza čoček... U tišini, muklijoj no kad je tetka Selena zapretila —
„Gospodo, pomor nastupa", Najdan Tošić ne izdrža i stade hitro da duva i gasi
sveće na najbližem čiraku.
 7

Kada bih znao neki zanat, bilo kakav, ja bih sada upro sve sile da napravim
nešto: stolicu, cipelu, sviralu, neku igračku deci, bilo šta. Ali ja ne umem ni
dugme da zašijem. Od veština umem veoma brzo i čitko da pišem, i naučio sam
da precizno nišanim puškom. Znanja koja imam iz Istorije, Bolesnicima i
Ranjenicima nisu potrebna. A i inače, učitelјevo delo meni je neizvesno, uprkos
slavi kojom ga opteretiše lukavi Grci.
Rekoh, imam neodolјivu potrebu da me nešto moje nadživi, da za mnom
ostane trag i nekakav znak. Bez otpora i glasa ne predaje mi se vatri vremena. U
ovom veku, koji je počeo čudesima i strahotama, želim da tren jednog trena bude
moj; da iz daleke grmlјavine šušne moja reč; da ostavim bilo kakav beleg svog
postojanja, osim školskih dnevnika i potpisa na đačkim svedodžbama. I neću o
sebi zdravom da kazujem, sem ono što je za Bolest značajno.
Do rata, bio sam profesor Istorije, i širio neka znanja o prošlosti. Ali đacima
nisam tvrdio da je Istorija učitelјica života, jer toj učitelјici nisam ni sam mnogo
verovao. Pa ipak, s tim znanjem, rasađivao sam i zablude. Učio sam omladinu
pamćenju i radoznalosti, iako sam i svojim iskustvom znao da lјudi teško pamte.
A od toga, najlakše pamte zla i laži. Svejedno, meni u ovom stanju ne ostaje
drugo nego da se pomučim za uzaludno.
Ranjen sam. I Bolestan sam. Bolest mi je odložila, a verovatno i okončala
ratovanje i izmenila Smrt. Tu Smrt ću tek saznati. Nјoj se i posvećujem. Jer
Bolest me muni i lagano ubija. Imam, dakle, vremena da razmišlјam o Smrti i
tako od nje uzimam nešto budućnosti, njenog vremena, i dajem joj nešto
sadašnjosti, mog jedinog vremena. Ako sam u ovom stanju onemogućen da
ispolјim onu smelost koja donosi priznanja, slavu i razliku, možda mi se nudi
mogućnost da bez ikakvih posledica uvidim neku zabludu. Od toga zdravi neće
imati koristi, čak i da čuju ovo što kazujem. Moje istine služiće jedino mom
dostojanstvu pred njom, Smrću, koja, slutim, nije ravnodušna prema svemu
lјudskom.
A sve se na ovom svetu i u čoveku vrti i zbija oko Bola, za Bol i protiv Bola.
Ublažiti ili obmanuti Bol, to je onaj cilј koji razumeju jedino Bolesni. Biće da je
to cilј koji vredi i muke i rizika reči. A te reči ne podležu ničijoj kazni, niti
zaslužuju ma kakvo veličanje. One imaju sudbinu Bola. Kad mine on, usahnu i
one. Kako da ga nadžive? Ima li u meni neka od tih reči koje mogu da nadžive
Bol?
Otkako sam kao Bolesnik donesen s fronta u valјevsku bolnicu, kad god mi
temperatura spadne i mogu o nečemu da razmišlјam, ja slutim da nešto izvan i
iznad, nešto nesagledno sada i nama, mora biti u uzroku i smislu ovog rata i
ovolike Bolesti, ovolikog paćenja i umiranja. Muči me to — iznad i izvan
očiglednih i znanih činjenica. U to nama neznano, ja verujem.
Zato ovaj moj kratki i šturi Izveštaj iz srpskog Pomora zime hilјadu devet
stotina četrnaeste i petnaeste godine, mora još u prvim rečenicama da razočara
slučajne istinolјupce: neće se truditi da zdravima bude ubedlјiv. Tim pre što su
mnoge istine i činjenice koje za zdrave imaju najviši značaj, korenom u taštini a
svrhom u koristolјublјu. Za takve istine da se trudim, meni nedostaje nada.
Zdravi su smislili laž da velika patnja rađa i veliku nadu. Ja sada smatram
da je patnja velika kada je sama i cela, kada po njoj ne rije nada, niti joj verom
gore rubovi. Ali i tada kad je sve samo Bol, i muka, i gađenje, i ledeno, i mokro, i
smradno, i tuđe, i suro, kao što je meni sada i ovde u valјevskoj bolnici, želim da
trajem. Takav, i u takvom svetu, želim da trajem. Ne treba ni da priznajem na
šta sam sve spreman samo da bih postojao.
A valјda čovek traje dok u drugome traje. Ljudi oko mene ne jauču isklјučivo
zato što to moraju, nego i što žele da ih drugi čuju. Bogalјi i predsmrtnici, ovi
koji trule u gangrenama i ovi što lude u vatrama tifusa, svi žele da postoje u
drugima. Jaukom i ćutanjem, dobrotom i bezbudnošću prema sapatnicima,
šalom, pesmom, psovkom. Svako ima poneku moć da bude u drugome. Ko ne
ume i neće da uteši, da se pomakne i ponudi nečim, ume da ugrebe, uvredi,
zasmrdi. I zlo u dobro čine lјudi zato što veruju da tako najduže postoje. A
Bolesnici, koliko pate od Bolesti, još više pate od ravnodušnosti zdravih, od
njihove nepravde, nepamćenja, nepriznavanja dela i uloge Bolesnih u lјudskom
životu i Istoriji.
Jer Bolest je u temelјu lјudskog postanja. Raj, iz koga, smo prognani, to je,
valјda, bilo zdravlјe i nebol. Evina jabuka je otkinuta sa drveta Bolnosti. S te su
voćke — saznanje i sloboda. Ako nam se čini da iz Bolesti ne nastaju, lakše
uviđamo da su im u Bolesti mnogi ishodi. Istorija sveta, to je prećutana istorija
Bolesti. U lјudskoj prošlosti mnogo je više bilo pomora nego ratova, i više je bilo
Bolesnih nego zdravih. Bolest je tvorački činilac Istorije. Strah od Bolesti.
Saznanje Bolesti. Posledice Bolesti. Čovek je počeo da radi i gradi da bi zaštitio
telo od Bola, da smanji muku straha, da se odbrani od opasnosti Bola. Vrač,
vidalica, gatara, to su prva lјudska zanimanja, a zbog Bolesti nastala. Bolesnici
su tvorci gotovo svih velikih čuda. Oni su u nesanici i Bolu izumeli Boga. Oni
su sa svojim razbolјenim glavama pokretali najveće ratove i zavojevanja.
Bolesnički strah i manije gradili su i razarali gradove, veličanstvene hramove,
piramide, spomenike i sva neponovlјiva lјudska neimarstva. Bolesnici su se
spasavali i stvaranjem umetničkih dela, što im se zbog nečega najlakše priznaje.
Bolesnici su u svojim očajanjima izumeli ideje koje su namučile vekove. Oni su
u mržnji protiv zdravih podstakli ona zla koja razumni ne mogu da objasne.
Ali, Bolesni su tvoritelјi i podstrekači gotovo svih retkih i plemenitih vrlina.
Svet bez Bolesti i bez Bolesnika bio bi najgluplјi i najsuroviji od svih svetova
koje čovek može da zamisli. Bio bi to svet bez onih Bolova, onih nemoći, onih
strahova koji najuspešnije obuzdavaju lјudsku surovost, svakom čoveku
urođenu glupost pripalјuju oprezom, daju hrabrosti razumniji smisao, svačiju
oholost i samopouzdanje opominju ubedlјivim nespokojstvom. Bolest rađa onaj
spasonosni strah koji drži svet u ravnoteži radosti i žalosti, dajući značaj prvoj,
olakšavajući obe. Ja sam sada ubeđen da bi svet bez Bolesti i Bolesnih bio svet
bez prave i dejstvujuće svesti o Smrti, te svesti kojom se najdalјe odmakosmo od
životinje.
Znanje o sebi, čoveku, kao što se odavno zna, najviše je znanje o svetu. A
Bolest je ono stanje koje nas primorava na saznanje sebe. Može biti da najveće
zlo Pomora koji nastupa nije to što patimo i umiremo, nego što ništa ne činimo
da saznajemo sebe i zapamtimo sebe. Ozdraviti — nije najteže ni najznačajnije
za budućnost. Treba se saznati. Mi umiremo, a to je prava prilika.
U kasnim jutrima, kad mi je u glavi najbistrije, u meni bukne strepnja: i
ovaj će naš rat, kao i svi dosadašnji uostalom, sa starim glupostima i
bezumnostima, sa istim predrasudama o pobedi i porazu, otrovati mir. Preživeli
će opet izgubiti. Slušajući zdrave i one koji prezdravlјaju, čitajući novine koje
pišu o našoj srpskoj pobedi na Suvoboru, Rudniku i Kolubari, uviđam da će i
pobednici ovog rata ući u mir sa obmanama trajnijeg značaja no što je značaj
ratnih pobeda. A o velikim zabludama, kao i o velikim nesrećama, vlada i
zabludno mišlјenje.
Izrekoh ovo u kajem se zbog ove samouverenosti. Zar u rečima koje kazujem
nije postelјica predrasuda?
Biće da je ta naša lјudska duša neki tući dah koji smo udahnuli, kojim smo se
zagrcnuli u trenu kad su nam odsekli pupčanu žilu, uzimajući nam mater i
dajući nam, svet, tući dah koji udišemo kao hranu našeg sveta i postojanja, koji
izdišemo kad nam srce stane, a naš izdisaj razastre se vazduhom da ponovo bude
udahnut i udisan od onih kojima odsecaju pupčane žile, a ne znaju koliko su
nesagledivo zavisni od svih što su postojali, i od svih što će postojati.
I još ponešto slutim kad god mi Bolest dopusti reč i čim me se zasite i
zadremaju vaši. A navalile su. Prekrile me. Sišu me. Neprestano mile. Ne mogu
da zaspim od njihovih grebuckavih koračanja po mojoj koži. Gadim se da ih
ubijam i prlјam prste. Ima li nečeg besmislenijeg od borenja protivu vašiju?
Boriti se može protiv careva, tirana, papa, lavova i medveda, pitona i krokodila.
Protiv sićušne vaške i njenog nakota — gnjide — ne verujem da je moguć
uspešan otpor. Zaludno ih je ubijati. I smešno je u bezumno je ubijati vaši. One
se, po svemu, moraju trpeti do smrti, naše ili njihove. I podnositi smrad i Bol.
Tim pre što je Bol i najpouzdanija mera istine. Iako se sitni i kratkotrajni
Bolovi najlakše laćaju laži, u pravom Bolu ne boravi laž.
GLAVA DRUGA
 1

London

„Pall-Mall Gazette" piše:

Sve vojske treba da se dignu na noge, i srpsku vojsku pozdrave sa gromkim:

Živela!...

„Observer" piše:

Ničega nema dirlјivijeg u ovom evropskom ratu od neobične pobede koju je

Srbija odnela u trenutku kada je izgledalo da je izgublјena i iscrplјena. Svi
prijatelјi slobode sada su ispunjeni nadom u trijumf koji he omogućiti Srbiji da
izvrši ujedinjenje svoje rase. Srbi su dali dokaze da su dostojni veće budućnosti,
koja im je sada izvesno osigurana...

Bukurešt

„Independance roumaine“ piše:

Čovek dolazi u iskušenje u prvim trenucima da smatra potpuno

neverovatnim sjajan uspeh koji je srpska vojska odnela. Vest je neshvatlјiva...
Ali, sudeći po zbunjenom tonu austro-ugarskih listova, po njihovim značajnim
priznanjima u praznini poslednjeg bečkog biltena, mora se verovati da se čudo
dogodilo...
Petrograd
 „Речь“ piše:

Pre 117 godina austrijski general Alviči, potisnuvši francusku diviziju

Sibera, telegrafisao je odmah Beču o sjajnom uspehu. Međutim, Napoleon, sa
jednim svežim delom Masenine divizije, pređe u munjevit kontranapad i razbije
austrijski centar, a zatim i krilne kolone, koje su, ne znajući sudbinu centra,
ppodužile nastupanje. To su isto učinili Srbi sa Poćorekom, koji je, zahvalјujući
ne znanju, nego ogromnoj brojnoj nadmoćnosti, posle svojih uspeha
telegrafisao caru Vilјemu o zauzeću Beograda. Srbi kao Napoleon kod Rivolija,
koristeći se razbacanošću neprijatelјa, razbili su prvo centar, a zatim
oduševlјeni prisustvom kralјa Petra i njegovih sinova, razbili levo krilo, pa
zatim i desno...
Srpska vojska je pokrila sebe nečuvenom slavom, pred njenim herojstvom
blede najsjajnije pobede na istočnom i zapadnom bojištu...

Pariz

„Echo de Paris", general Šerfiz piše:

Srpska ofanziva je odvela naše saveznike jednoj pobedi koja je odlučnija nego
naša pobeda na Marni. To je veličanstvena bitka pokreta, manevara i napada,
to je prava bitka, a ne rovovska borba kao naša sa Nemačkom...

„Journal de Debat“ piše:

Neustrašiva vojska jednog malog, herojskog naroda, koji je deset puta manji
od neprijatelјa, tako je porazila Austro-Ugarsku da se ona od udara koji su joj
zadali Srbi više neće oporaviti na Balkanu...

„Figaro“ piše:

Srbi mogu da se ponose; oni su sami i svojim sopstvenim sredstvima učinili

jedan odlučan potez za orijentaciju evropskih stvari. U vojničkom smislu,
nadmoćnost njihova nad austrijskom vojskom imaće neizračunlјive posledice.
Srbija dokazuje još jedanput da je dostojna velike uloge koju joj sudbina
dodelјuje...

Petrograd

„Биржевые ведомости", književnik Leonid Andrejev piše:

Ushićen sjajnim srpskim pobedama nad nadmoćnim neprijatelјem, verujem

u sjajne bezoblačne dane Srbije. Slava narodu heroja! Slava našoj miloj i dragoj
Srbiji!...

Nјujork

„Times" piše:

Bile su već odštampane posmrtne liste za Srbiju. Sve je bilo svršeno...

Divlјenja je dostojan, čuđenja je dostojan ovaj mali srpski narod koji ne samo da
odbija već u prah i pepeo satire armiju jedne moćne carevine. I to maleni srpski
narod čini još neoporavlјen od dva ranija rata, koja je izdržao prošle godine...

London

„Morning post" piše:

Kad je car Franja Josif dobio tačan izveštaj o porazu svoje južne armije,
briznuo je u plač i naredio da se general Poćorek odmah preda sudu.

Kragujevac

„Ratni dnevnik", Jefto Dedijer piše:

Stojimo pored druma i posmatramo ranjenike i zaroblјenike koji se kreću

drumom za Čačak.
 U povorci austrijskih zaroblјenika nastaje svađa... U toj povorci je bilo
Hrvata i Mađara. Hrvati su napali Mađare: „Dosta ste nas tukli i gnjavili! Sad
je došlo naše carstvo, majku vam mađarsku!" I Hrvati počeše da tuku Mađape.
Druga povorka Ličana i Dalmatinaca, Srba i Hrvata ide drumom i peva: „Aoj,
Švabo, ćelavi, tebe Pero prevari". Sve povorke Srba i Hrvata koji su se većinom
sami predali ili prebegli, ušle su u Čačak pevajući...

Beč

Svi listovi pišu:

Na osnovu molbe koju je uputio iz zdravstvenih razloga, general Poćorek je

stavlјen u stanje pokoja. General-lajtnant Sarkotić naimenovan je za glavnog
komandanta i za šefa Zemalјske vlade u Bosni i Hercegovini.

Kragujevac

„Ratni dnevnik" piše:

Vrhovni komandant Nј. Kr. Prestolonaslednik Aleksandar telegrafisao je

đeneralu Živojinu Mišiću da ga je naimenovao za vojvodu.
 2

Valјevo! Bolnica! Stigli smo, lјudi! Pomrčinom uzvikuju vozari sa

osećanjem da je, posle nekoliko dana mučenja, zagliblјivanja i zastajkivanja
na putu zakrčenom napuštenom švapskom komorom, kraj patnji, njihovim
ućutanim i mokrim, ranjavim i gnojnim, vrelim i cvokotavim tovarima...
Major Gavrilo Stanković skida s lica mokro šatorsko krilo:
Tvoje rodno mesto, ej, Dragoviću! Spaseni smo, najzad. Sada ćemo u
krevete, kao lјudi. Popićemo nešto toplo, pa večerati — govori obradovano,
ležeći u kolima pored Bogdana Dragovića, koji od sumraka sve češće ječi.
Bogdana Dragovića tako muče dugi i potmuli bolovi u grudima da mu je
svejedno gde su stigli; kasnije, i oprezno, sklanja šatorsko krilo sa glave: iz
mutnjikave svetlosti dve svetilјke, susnežica mu zasu oči i zaveja zgradurinu
artilјerijske kasarne, mrske mu oduvek. Davno, decenija je prošla otkako je u
svitanje krenuo u ovu kasarnu na mobilizacijsko mesto...
Na rastanku, mati mu je nemo gurala voštanicu u torbu. Da umrem pri
očevoj sveći? trgao se i zagledao joj se u oči: ona misli smrt. Iz njenih očiju
razlio se njim, prvi put u životu, strah od stvarne, svoje smrti. Nikada do tog
avgustovskog svitanja nije pomislio da može umreti. Ali ta voštanica i majčin
pogled s njom, odjednom su mu učinili smrt onim što ona jeste: kraj svega i
ništa. Poginuću, rekao je u sebi i spustio pogled na put. Pred njim je tupo, a
snažno kao granata, odjeknuo pad nečega. Uzdrhtao je, zbunio se. „Zrela
kruška", rekla je mati Petrana i sagla se da uzme krušku. A on je naglo
zakoračio da joj ne vidi oči i ne uzme tu krušku...
Šta je tvoj otac bio po zanimanju?... Ti spavaš, Bogdane?
Voskar. Vasa voskar — promuca. Ona sveća koju je odneo u rat bila je
jedna od nekoliko preostalih očevih sveća.
Stari, čist zanat. Mirišlјav zanat... Ja volim miris voska, Bogdane. I mom
ocu, svešteniku, mirisale su ruke na vosak kad se vraćao sa bogosluženja.
Iz pomrčine n susnežice, Bogdanu zamirisa onaj zasvagda zapamćen, u sve
njegove pore upijen miris voska, koji ni posle nekoliko godina od očeve smrti
nije iščezao iz radnje, pretvorene u njegovu sobu. Kuršumima izbušena pluća
i zapalјenje zatopiće mu, zaceliće mu stari miris očevog voska.
Ne sluša majorovu lјutnju na lekara i bolničara što ih ne istovaraju.
Svejedno mu je kad će ga noćas skinuti s kola. N Valјevu je, sutra/ će mu doći
mati i sestra i preneti ga kući. Tamo, u svojoj sobi on će, kao u letošnjim
noćima, košutnjačku šumu rascvetanih lipa opet videti obasjanu suncem i
čuti onaj uspavlјujući, otegnuti bruj pčela oko njega i Natalije, nad njima...
Ne, ne. Kraj je s Natalijom. Udišući miris očevog voska, ozdraviće za nedelјu
dana. Pomrčinom se razleže lavež: glasan, i tužan strah valјevskih noći i ulica
pored Kolubare i Graca. Onaj umor njegovih gimnazijskih lјubavnih žudnji.
One nesanice pred odlazak na studije u Beograd, ono borenje ambicija i
sažalјenja prema majci koja će ga svojim i sestrinim nesnom i znojem
školovati u Beogradu. Žudno sluša pse: koji li su iz njegove ulice i komšiluka?
(Zna im njuške i oči, i kako svaki, po svome, nosi rep. Misli o njihovim
gazdama: ratnici, zabušanti, mrtvi... A žene, devojke? Rat im proverava
vernost. Ne voleti nikog dok se rat ne završi. Nikog. To je neizmenlјivo.
Spava li sad ona, mati, koju nikad nije video da spava? Po svu noć sedi uz
razboj s pogledom zapletenim u suru i crnu potku nedotkanog ćilima nekoj
valјevskoj gospođi. Mati za razbojem, miris očevog voska i ovi psi, to je
njegov zavičaj. Pobeda i sloboda... I ova kasarna, sada bolnica, pored koje je
kao gimnazist i student, s knjigom pod miškom i čitavo ferije bos, prolazio
žurno, žaleći seoske mladiće koje od pojutarja do povečerja muštraju
narednici.
Raduješ li se, Bogdane?
Tužan sam, gospodine majore — pokaja se za ovu malu iskrenost, prvu
posle majorovog šamara Radojku posilnom. Od onoga šamara za poraz u
rvanju sa Švabom Pepijem, u duši mu je nekako potamneo Gavrilo Stanković;
više mu nije onaj neobični major sa crnom bradom, divnom lulicom i blagim
glasom umornog profesora; nije mu više onaj dobri i neustrašivi komandant
koji voli đake kao mlaću braću i sinove^ oficir što otadžbinu poistovećuje s
pravdom, a pravdu ne deli od slobode. Više mu nije prisan i drag kao otac, a
za njega je, kao i Radojko, bio spreman da pogine. Ili mu se to sada samo
tako čini, u glavi punoj neke vrele tmuše.
A ja ne znam šta bih dao da sutra vidim majku — kaže Gavrilo Stanković,
pokušavajući da malo pomeri ranjenu nogu, tu utrnulu nožurdu s potmulim
sevovima, naraslu toliko da mu se čini da je ispunila sav kolski les. Volovi su
je jedva vukli, bio joj uzak put, te se trala o međaše i vrzine, udarala o
preglabice, upadala u kalјuge.
Nad njim se nadnosi posilni; Radojko Veselinović:
 Gospodine majore, šta želite sada da uradim?
Ne odgovara mu odmah; motri ga u žutnjikavoj svetlosti sijalica i
promicanju pahulјa: kao da mu je i sada na licu onaj rez osmeha ostalog
posle šamara? Kao da mu se već deset dana ne skida s lica taj rez stida, tuge i
neke blage nadmoćnosti.
Pitaj dežurnog doktora zašto nas ne unose u bolnicu. Čekaj, Radojko.
Najpre mi malo ulevo pomeri nogu.
Radojko mu pomače nogu najnežnije što može, pozdravi po vojničkom
propisu i nesta u mraku.
Kako će u bolnicu s njim? Rana mu zarasla, mora ga poslati u trupu.
Kojim dobrom da mu uzvrati za odanost? A nikome u životu nije ostao
dužan. Nikome, sem majci. Sem majci. Paralizovanoj, što neće iz kuće uz
beogradsku Sabornu crkvu, čekajući smrt od granata sa Bežanijske kose.
Raste bol. Raste noga. Obema rukama uzaludno pokušava da je vrati u
pređašnji položaj.
Gospodine majore, kaže mi dežurni doktor da je bolnica puna kao vreća.
Dok ne svane, nema gde da nas smesti.
Kako nema gde?
Bogdan se pridiže na laktove: iz bolničkog kruga čuje gitaru. Onu sa izleta
niz Kolubaru, sa šegrtima i đacima...
Od belog mantila nisam mu video čin, gospodine majore. Ja mu kažem:
Kako bi sada bilo tebi, doktore, da si težak ranjenik a tri dana i tri noći
drmusao si se u .volovskim kolima od Loznice do Valјeva? Nisi previjen, a
sledovanje — šaka suvih šlјiva. A taj će doktor: „Za vaše truckanje i suve
šlјive, ja nisam kriv."
Radojko, dovedi mi toga doktora. Reci mu da ga zove major Gavrilo
Stanković.
Viču i psuju ranjenici:
Dokle ćemo da kisnemo? Gde su bolničari i doktori? Psine sanitetske,
pozadinske! Ovako nas Valјevo dočekuje! I to je naša pobeda i naša sloboda!
Čujete li gitaru, gospodine majore? — pita ga Bogdan, uznemiren tim
zvucima iz bolničkog kruga.
Čujem lavež i psovke.
Ne, to je gitara i pesma. Veliko veselјe. Neka proslava...
Lezi, lezi — pipa mu čelo: gori, opet halucinira.
Gospodine majore, neće doktor da dođe. Kaže da on ne potpada pod vašu
nadležnost. I kaže da ćemo negde biti smešteni kad svane.
 3

Sviće, ustaj. Moraš, Milena.

Samo što sam zaspala.
Vida se noćas razbolela. U sedmici i osmici dežura samo Glupi Avgust.
Pusti me dok se svučeš.
Već sam se svukla. Jao, što su se prozlili ranjenici... A bolesnici su
nepodnošlјivi. Noćas su dovezli najmanje pedeset kola. Pomrećemo svi.
Ako. Lezi da te zagrejem.
Dušanka se polusvučena zavuče pod ćebe i drhtureći pripi uz nju golu,
takođe polusvučenu; šapuće joj u koren kika:
Ja na naše stepenište a Kaća šmugnu iz upravnikove sobe. Napustila
dežurstvo, bednica. Što muškarci mogu da budu svinje, Milena. Prošle noći
bila mu Ruška, pretprošle ona Francuskinja, za pet dana četiri promenio, a
ženjen je... A mi, blesave, crkavamo lečeći i negujući nevernike. Što si topla,
blago tebi. Meni su noge led ledeni. Svu noć nisam sela.
Pada li sneg? Ćuti malo.
Zabeleo i prestao. Oko ponoći umre onaj tužni, plavi podnarednik. Nikad
se ni na šta nije požalio, ni jauknuo. A bio je najromantičniji ranjenik u
šestici... Pomreće svi lepi mladići. Bože, šta će biti posle rata?
Samo još minut ćuti.
Jao, nisam ti rekla... Što je noćas pred ponoć donesen lep čovek, kao iz
pesme! Ranjen u stomak, smestiše ga u trojku. Baš mi krivo. Zamenjivaću
Kaću kad neguje upravnika. Danas za ručkom moraš da mi pomogneš da
odgovorimo na ona tri poslednja pisma. Nedelјu dana nikome nisam
odgovarala.
Hoću, ćuti. Kad će da se svrši ovaj prokleti rat, pa da spavam, spavam...
I ja. Noćas ne smem da stanem, srušila bih se. Pred zoru, došlo mi da se
ubijem, mame mi. Da nije tih lepih mladića, tih romantičnih ranjenika...
Kako ih opažaš u ovom paklu?
 Svakog lepog i zgodnog ja vidim: i u ovom paklu.
Zaćuti, molim te.
Na nosilima je, pokriven šatorskim krilom, a u meni nešto klјucne: taj
mora da ima plave oči i, znaš, ona srezana usta. Podignem šatorsko krilo, a on
— kao slika!
Molim te, Dušanka.
Noćas sam razmišlјala: od svih što mi pišu i ovih ovde, niko nije, ravan
Vojinu. Romantičniji je od Saše. On je Ljermontov, časna reč. Nema, Milena,
niko nema oči kao on. To nisu oči, to su... Što se lјutiš? Kad ćemo da pričamo
ako sada nećeš? Uh, i srcu mi je zima. Ustaj, Milena, moraš. Sergejev te
odavno čeka u previjalištu.
Samo još malo. Broji do pedeset — šapuće i opet misli: Blago njoj. Što se
lako zalјublјuje, što je uvek zalјublјena, blago njoj. Zašto nisam kao ona,
zašto nisam?
Vladimir je sebičan, odvratan muški gad! Ja ti to tvrdim!
Milena Katić prepadnuto skoči:
Kako možeš to da mi kažeš? Kako?
Izvini, ali nisam mogla drukčije da te probudim. Ne lјuti se. Ako mi stigne
neko pismo, odmah me probudi. Ne cvokoći, pusti me da, spavam, vikaću.
Milena drhti i jedva zadržava suze: Dušanka joj drugi put isto kaže. A ona
poznaje muškarce, od jesenas, u petnaestak je zalјublјena. Ako je Dušanka u
pravu? Povraća joj se; guši je studni vazduh sobe, natoplјen otužnim
smradom naftalina i gasa. Ustaje iz kreveta i počinje da se oblači; ruke je ne
slušaju. Kada bi bar jutro počelo tišinom i mirom oko nje. Ali i u ostala tri
kreveta vrše se jutarnje smene u postelјama; sivilo sobe puno je mekih
pokreta i povijanja, šuškanja donjih sukanja i tankog zveckanja ukosnica.
Mora da ih sluša:
Ti se, Cano, opet nisi svukla napolјu. A juče smo se ponovo zaklele da
ćemo se izuvati i svlačiti napolјu i na stepeništu ostavlјati obuću i kecelјe. Pa
pao je sneg i strašno je hladno. Dobro sam istresla čarape i kecelјu. Ko može
iz vunene čarape i poruba kecelјe da istrese vašku, svrako jedna?
Uvašlјivićemo se. Ja sam opet noćas osetila kako mi mili po krstima. Jao,
deco, pomrećemo svi. Meni u trojci noćas petorica umreše. Ovo nije soba.
Ovo je ledenica. Ako ima drva da se po svu noć loži upravniku i doktorima,
bogme, mora i naša soba da se loži. Zbog neložene sobe buni se ti, Verice, kod
tvog tatice ministra, nemoj pred nama da dižeš vatru. Kako je Bobanu? Umro
pred samu ponoć. Pa što mi to odmah ne kažeš? Šta ti vredi. Zakuni se da ćeš
da pripaziš na onog Mladena bez noge, iz sedmice, do vrata. Švabe su mu sve
ukućane pobile. I onaj lepi Stole, medicinar, umre sinoć. Dade mi, jadnik,
svoje pesme i pismo ocu i majci. Što sam plakala. Šta kažeš? Pa to je užasno,
užasno! Ja ću da pobegnem odavde. Ne mogu više, ne mogu! Ni ja ne mogu
da gledam tolika: umiranja. Ne cmizdrite! I mi imamo srce. Ja ću da poludim,
znajte, kad vidim mrtvacu otvorene oči. Pa što moraš da ih gledaš u oči?
Gledaj u žive! Teško nama, noćas stiglo preko trideset kola bolesnika.
Pomrećemo, deco, majke mi jedine, pomrećemo svi. Znajte, najsigurnije je
gumirano platno oko nogu do iznad kolena, pa dobro zategneš. Kažu da je
beli luk, stucan i natoplјen sirćetom, sigurna odbrana. Gas, deco, gas u kosu.
I sumpor u nedra, to je spas. Pa ti kao da goriš, da se ti nisi razbolela, Bucka?
A gde ću ja da legnem, gde ću ja? Lezi u krevet, ja ću na patos. Meni je sad
svejedno. Kako ćeš na patos? Bože, majko moja, svi ćemo pomreti. Molim te,
Milka, ne plači. Slušajte vi, gospođice, Srpkinje ste, bogamu! I ne sme suza da
vam se vidi, ne sme! Milena, daj mi malo naftalina da stavim u čarape.
Milena Katić daje drugaricama naftalin i, zavideći i ovoj Ljubici koja se
nikad nije požalila ni huknula, sveza bolničarsku maramu i izađe iz sobe, na
stepenište: sneg, prvi sneg od Vladimirovog bekstva i pogibije...
Prvi sneg posle onog koji je zasipao one noći dok je dugo koračala pred
bolnicom, sećajući se njihove šetnje po Kalemegdanu, po takvom snegu,
prošle zime... Čula je njihove složene korake po mekom, plitkom celcu,
njegovu priču o vejavici na Kozjaku, kad je četovao u Makedoniji, videla ih
pripijene uz lipu i zagrlјenih prstiju, pa odlučila da opet priđe Vladimiru i
kaže mu da on za nju nije umro, kako joj je odmah po dolasku u bolnicu
napisao na kovertu njenog pisma, reći će mu da će ga ona voleti bilo šta da
mu se dogodi; bila je očajna i uvređena: kako sme da sumnja da ga ona ne
može voleti zato što mu| je švapski šrapnel nagrdio, razneo lice? Nije ni stigla
do njegovog kreveta, osvetlјenog velikom voštanicom iznad susednog
uzglavlјa, a Vladimir je osetio. Čuo joj korak i srce, zamlatarao pesnicama i
kriknuo. Ona mu rekla: „Vladimire, pada sneg!“ Bela gomilica zavoja, njegova
ranjena glava, zatamnela se od krvi što je šiknula kroz zavoj šireći se;
uzmicala je od njegovog krklјanja, spotičući se o nešto; posle je doktor
Sergejev uzeo podruku, izveo) iz hodnika u sneg, šapućući: „Koračaj, koračaj,
Milena. Ljudi su sebi zverski neprijatelјi, pojmi to, devojko." Pripijala se uz
jedinu zaštitu u okupiranom Valјevu, a snegom, pod sijalicom na ulazu u
bolnicu, širila se ona Vladimirova tamna mrlјa na zavojima, pa se sjedinila s
pomrčinom, iz koje je puklo nekoliko pušaka. Docnije, u sobi, progovorila je:
„A zašto su lјudi protiv sebe?"
„Zašto? Draga moja, na to će vam ubedlјivo odgovoriti samo budala. Jer
bog uporno ćuti."
„Mislite, ja moram da razumem sve ovo što se događa?"
„Na vašem mestu, ja se ne bih trudio da išta razumem od ovog
zakrvavlјenog i zagnojenog života. Ove sepse naše planete …"
Zaćutala je i nije ispuštala njegovu ruku sve dok se) nisu čule one dve
eksplozije u Valјevu; Sergejev je ugasio sijalicu i prigurao krevet uz vrata,
položio je na krevet, pokrio ćebetom, šapućući joj kako bog sa živima nema
nikakva posla. Ujutru, probudio je i rekao da je Vladimir pobegao iz bolnice i
da se, ostavlјajući trag na snegu, odvukao niz drum. Izašla je i dugo stajala na
stepeništu, plašeći se da zagazi u sneg...
Sada se belasa svanuće nad tamnom bolnicom i bolničkim krugom
krcatim volovskim kolima, među kojima gori nekoliko vatara. Iz kola se čuje
buncanje pegavičara: vabe stoku, jurišaju na Švabe, psuju, pevaju...
Možda je među njima neko iz Ivanovog puka, pomisli i poće od kola do
kola:
Ima li nekog iz Prvog batalјona Osmog puka?
Ćute ili buncaju.
Ide od vatre do vatre, oko njih se greju komordžije:
Poznaje li neko đaka-narednika Ivana Katića?
Što ne pitaš za nekog redova, gospođice? Dva dana ih vučemo i svu noć se
mrznu, a vama bolničarima i doktorima toplo i masno! Gde su bolničari da
uzmu ove nesrećnike? Zakitila si se belom maramom, štivlete nosiš, suvo ti i
toplo, pa ti samo još verenik fali, je l'?
Milena Katić požuri u, bolnicu: zašto je ovako vređaju ovi lјudi za koje se
ona toliko muči, zbog kojih će je i pegavac umoriti? I zbog kojih nije otišla sa
ocem kući, majci. Zašto se lјute i psuju čim vide nešto belo i čisto, čim vide
žensko? Stoji na stepenicama: pobeći odavde, pobeći prvim vozom. Neka
bude kukavica, mamina maza, poslednja bednica, neka njene drugarice misle
šta im je volјa. Za lećima čuje sitan korak bolničarke; uđe u hodnik; zaustavi
je mlak, neizdržlјiv smrad: onesvestiće se. Kad bi stavila maramu na usta,
opet bi uvredila ove što u vojničkim,odelima leže po hodnicima ili sede uza
zid, ječeći i stenjući pod čkilјavom svetlošću sijalice u svanuću.
Dobro jutro, gospođice Katić! Što ste se tako rano snuždili, gospođice? —
prilazi joj Mane bolničar, Srbin iz Like, Glupi Avgust nekog bečkog cirkusa,
koji se u Mačvi predao srpskoj vojsci, potom bio lakše ranjen i postao
bolničar. Ne voli njegove cirkuske veštine koje izvodi pred ranjenicima,
klovnovski nos, i reči koje izgovara. Mršti se, ne zna šta da mu odgovori.
 Znajte, milostivice, ako se ne smejemo, svi ćemo se porazbolјevati. Svi
ćemo pomreti ako se ne smejemo, verujte mi. Posle ručka, za četvorku i
peticu, dajem nekoliko svojih numera. Balkan ih nije video, tvrdim vam.
Dođite, milostivice. Smejaćete se.
Doći ću — reče da ga se oslobodi, i zagazi, zaplovi smradom kroz stenjanja
i buncanja tifusara, pazeći da ne zgazi nekog.
Vi, Milena, opet niste spavali? — u previjalištu je dočekuje na ruskom i
promuklo doktor Sergejev, kršeći prste, oslonjen na operacioni sto.
Nјegova briga i dobrota, poslednjih dana opet je plaše. Odavno oseća da
njegova osećanja nisu samo bratska. Ne može da zaboravi onu noć, pred
oslobođenje Valјeva, kada joj je pijan buncao: „Na ovom svetu, lјubav je
najsvetije delo. I retko, kao genije retko. Prezreti lјubav drugog, to, je uvreda
boga. Uvreda koju on ne prašta, zapamtite, Milena...", šaputao je kršeći prste;
pucketanje njegovih zglobova mešalo se s praskom vatre u furuni. Ona se
uplašila i izašla. A u svanuće, kad je pošla da probudi Dušanku za smenu,
doktor Sergejev je zaustavio pripijen uz bagremovo deblo:
„Oprostite, Milena... Ja vam više nikada neću govoriti kao noćas. Mene se
više ne plašite."
„Ne plašim se ja vas, doktore. Vi ste mi... vi ste mi sada otac …" uzela mu
ruku i zaželela da je polјubi. Tresla mu se brada, mucao je:
„Spasibo, spasibo... "
Od tada je ponovo spokojno odlazila u njegovu sobu da ga sluša dok priča
o stepi iza Kubana i o mrtvima, koji će jednoga; dana vaskrsnuti da od živih
potraže račun za njihovo nepamćenje.
Ali, od juče, opet se plaši da on ne kaže ili učini nešto što bi ga postidelo
pred njom i potom stidelo nju da ga gleda, radi s njim, prima njegovu
dobrotu. On bi se više od svih ovde, više i od Dušanke, razočarao u nju kad bi
ona napustila bolnicu. Ne može otići a da joj on to ne odobri. Kako njemu,
Rusu, da kaže: ja ne mogu više!
Vas boli glava, Milena?
Ne, doktore. Spavala sam. Hoćemo li najpre ranjenike po sobama da
previjamo?
Moramo odmah da amputiramo gangrenoznu nogu i jednu ruku. Poslao
sam bolničare da ih donesu. Od svih amputacija, znate već, najteža mi je
amputacija ruke. Ruka protiv ruke, nešto fatalno. Šta sve ne mora da čini ta
jadna lјudska ruka!... Milena, pamtite li vi kada ste se prvi put u životu
zabrinuli?
 Ona se prenu i pogleda ga zbunjeno.
Vrlo me to interesuje. Taj prvi susret sa sudbinom. Setite se, molim vas.
Kaže joj tako da ona mora da se zamisli:
Ne znam tačno, ne znam. Možda kad je sunce počelo da topi Sneška
Belića, koji je od Božića stajao uz tuju, u našoj bašti. Napravio ga tata mom
bratu i meni. Bio je ogroman i lep. Najpre mu je sunce odgrizlo ruke...
Divno! Eh, kako je to divno! I nije slučajno, ne! — uzviknu doktor Sergej,
plјesnu dlanom o dlan i steže svoje ukrštene šake.
Milena se zamisli nad razlogom njegovog ushićenja, posmatrajući kako
bolničari unose nosila s ranjenikom, dok za njim, unezvereno, sa šarenim
torbama na lećima, ulazi postariji selјak i dve selјanke, jedna sasvim mlada.
Šta ste mu vi? — pita ih Sergej na srpskom.
Mi smo mu otac i majka. A ovo mu je žena — snuždeno odgovara otac.
Milena, molim vas, prevedite im svaku reč: vašem sinu život je u
opasnosti. Možemo ga spasti samo ako mu ovog časa amputiramo nogu. Ali,
za to moramo imati ranjenikov pristanak.
Milena poče da prevodi na srpski i zaneme pred rečima „amputiramo
nogu“.
Da mu amputiramo nogu! Kažite, kažite!
Doktor Sergejev kaže da mu se mora cela noga... da ukloni... Za život —
muca Milena zagledana u mrtvačko lice ranjenikovo.
Ranjenik pogleda u oca.
Ja ne dam da mu se seče noga — kaže odlučno otac, gledajući u Sergejeva.
Ni ja ne dam — vojnikova žena kaže Mileni.
Vojnik pogleda majku.
A šta ti kažeš, majko? — pita Milena i priđe starici, koja ćuti i zaneto gleda
sina.
Secite. Dobar je on meni i bez noge — kaže majka glasno, ne skidajući
pogled sa sina.
Onda seci, doktore — šapnu sin žmureći.
Otac, majka i žena sabiše se u gomilicu i, nemi, jedno drugo izguraše
napolјe, ne zatvorivši vrata za sobom.
Mileninu drhtavicu potopi tišina koja naglo zavlada u operacionoj sobi:
pobeći će iz bolnice da više ne gleda kako Sergejev vojnicima odseca
gangrenozne i septične ruke i noge, da mu ne pomaže...
Nekada joj je otac govorio o lјudskoj dužnosti, uživajući u svojim rečima,
kao da joj sreću zaveštava: tada mu je sedala u krilo i prislanjala glavu na
prsa, slušala brujanje tih reči u očevim grudima, uživala da ih sluša, ne
trudeći se da im shvati smisao; tek dolaskom u valјevsku bolnicu, ona im je
dokraja shvatila smisao i težinu. Ni on, njen otac, nije slutio težinu i cenu
svojih reči. Nije, do njenog nepristajanja da je vodi kući, prošle nedelјe. Otac
je vršio svoju, očinsku dužnost: podučavao ih vrlinama. Za Ivanovu i njenu
sreću? On je u to tada verovao. A od Vladimirove pogibije i živlјenja u bolnici
pod švapskom okupacijom, to vršenje lјudske dužnosti ona više ne smatra
junačkim podvigom za otadžbinu; pa ni milosrđem ni plemenitošću, kojima
su je učili u kući i školi. Sve to što čini u bolnici, postalo joj je neko više
moranje, sve teže za ispunjenje i izvan vrlina kojima se kiti. Nešto što se
mučno pati. Nešto čemu je i malo i suvišno svako priznanje i svaka
nadoknada. A što je sve teže izbeći. Čega je više ni otac ne može spasti, pa je
morao da joj kaže: „Idi, idi, dete moje."
Sada bi čelo pritisla o zid, o led, da ugasi to gorenje u glavi. A ne može ni
to. Ni to, reče u sebi i pođe ka stočiću sa hirurškim instrumentima,
brizgalicom i gazom.
 4

Šta sam ja bez desne ruke? Šta ću takav biti lјudima, zlodušnicima i
izelicama u Prerovu? svu noć i sve glasnije, jer sviće, pita se vojnik Miloje
Dačić, sin Tole Dačića, ležeći do zida, na podeblјoj prostirci slame, koju je
pretprošle noći ukrao ispod dvojice što „bleje", prvi put u svom životu nešto
za vajdu ukrao, ako se ne računaju orasi, trešnje i poneko mnogo lepo dugme
za vreme dugmićanja, njemu najuzbudlјivije igre.
Svu noć je zurio u prozor čekajući da zasuri, misleći o onome što mu juče
u zaranke reče neki doktor, koji se smilova da mu pogleda ranjenu ruku,
pošto je on najpre za doktorov dolazak morao Paji bolničaru, tom najvećem
baksuzu među lјudima i stokom, da obeća ceo dinar. A doktor, s nogama
zavijenim u gumirano platno, da mu se u gaće ne zavuče vaška, stojeći nad
njima kao nad balegom, i gurkajući čizmama Sibina, desnog komšiju, i slamu
na podu, da su što dalјe od njegovih čizama, pitao ga kao sa tavana:
„U čemu je stvar, vojniče?"
„Pa, ta stvar je u tome, gospodine doktore, što mene toliko boli ruka da mi
dođe da je odgrizem zubima."
„Odvij je da vidim."
S mukom je odmotavao zavoj sa desne ranjene ruke, levom je kao sakat,
ali se Paja bolničar sagnuo i pomogao mu da odvije zavoj, a on mu klimnuo
glavom misleći: „Dobićeš ti moj kukuruz, a ne dinar, i to posle rata." Oči mu
se uplašile sopstvene ruke i gadilo mu se da je gleda, pa je zažmurio kao na
crknutu mačku i nije video doktora dok mu je odozgo govorio:
„Ruku ili glavu. Do sutra ujutru možeš da biraš, vojniče."
„A šta tu ima da se bira, gospodine doktore?“ pitao ga odmah i žmureći, da
mu taj zlotvor ne vidi šta mu misli.
„To je tvoja stvar."
Tada je pogledao doktora da ga vidi kada mu on sada sve redom i na
kamaru slaže. Ali se doktor već beše okrenuo i, kao da gazi po vreloj džibri,
preskačući bolesnike i ranjenike, na vrhovima čizama izbrzao iz sobe.
 „Dobro, Pajo, a što me ovaj, dadu mu milosnu, ne šprica da me malo
manje boli? Kad već imam sam da biram da li ću prvo ruku pa glavu da
izgubim."
„Nestao lek, Miloje. I kad mora da se seče, što da se špricaš? Istrpi još
jednu noć", rekao mu Paja, motajući mu zavoj oko ruke kao da ga psina grize
ispod plećke.
„E nećeš ti Pajo, moj groš da vidiš, pa neka mi i glavu odseku", nije više
imao rašta da mu se ulaguje, i ne kaje se zbog toga.
„To je tvoja stvar, Miloje. A ja sam ti na dužnosti. Kad ti počnu žiške da
iskaču iz očiju, viči me da ti dam jedan prašak", rekao mu čovek mazno, a oči
mu migale kao na zejtinu kad je pošao ka drugima koji su ga dozivali i molili.
On je ostao da zuri u prozor što se vranio pa pomrklio, misleći o tome šta
je značilo ono doktorovo „to je tvoja stvar". I jeste njegova stvar sve to što je s
rukom, i ono što treba da se ne otima kada mu se seče ruka, pošto o svojoj
glavi on ionako ništa ne odlučuje. Sem što s njom može ponekad i ponešto da
smisli kako da izvrda i podvali njim? koji mu o glavi odlučuju i da se odbrani
od izelica i lopuža oko sebe. O glavi, glavom je pojmio još u kasarni, kao
remac, a onda u ratu uvideo zasvagda, o glavi mu odlučuje to što se zove
država i otadžbina, zakletva pred popom, pa čik da pobegneš pred Švabom. A
država i otadžbina, šta ima tu da se zaklinjemo i kadimo s popovima i đacima,
država — to je u Prerovu kmet, u Čaršiji poreznik i činovnički ambar, koji
nikad ne sme da bude prazan; otadžbina ti je najpre kaplar, pa komandir čete
i komandant batalјona, najviše do puka njemu je sada država i otadžbina, i tu
mu se odlučuje sve što o glavi može da mu se odluči: dokle će da je nosi. Ali i
to šta čeka njegovu desnu ruku, on tu nema šta da odlučuje. Ni najveća
budala ne odlučuje — život ili ruka? Kad bi trebalo i moglo stvarno da se bira
— život ili obe ruke, obe noge i glava s njima, opet nema šta da se bira: za
život je on, Miloje T. Dačić. I, opet, šta njemu vredi — za šta je on, nadničar,
sluga, vojnik-redov, kad o ruci i životu odlučuju i doktori, gadovi i
bezdušnici. Samo zato što mu o glavi odlučuje država i otadžbina, mora on i
tim trtovima doktorima da se pokorava, pruža ruke i noge da ih seku kao
trsku, kao kiselo drvo.
Najpre ima da bude sakat. I to bez desne ruke, što je crno da crnje ne
može biti. Ne može da kosi i ore, ne može da kopa i žanje; a ti ga poslovi
hrane i oblače i čine nekim među lјudima. Sakat ne može da upregne volove i
konje; sakat selјak može samo sitnom stokom da se bavi. Muško sakato može
samo jednom rukom, i to mnogo mirnu i blagodušnu ženu da dira, ako takva
i postoji oko Morave: jer nijedna ne pristaje samo jednu sisu i jednu nogu da
daje a da se ona za jednu mušku mišku drži. Sakat momak ne može u kolu
između dve da igra; sakat gazda može da bude kolovođa, a sakat siromah, kao
što jeste on, može biti jedino kec, u svim orima i svagda — kec! Miloje — kec!
Deca će ga začikivati, žene se smejulјiti, asičine će ga ritati i tući kad god im
prdne u glavu. I crnja sudbina čeka sakatog čoveka u Prerovu, a tek njega...
Ako noćas misli sve dokraja, svojom glavom — može i nju da izgubi.
Pa dede sada, Miloje T. Dačiću, da krenemo s drugog kraja: bićeš živ, ej,
bićeš živ! A dok god si živ, možeš da ogrebeš, ugrizeš, plјuneš zlotvora i
izelicu! Šićeš gunjeve sa oba rukava i jedan će na vetru da landara, al’ u
levom možeš da nosiš i nož; levu ruku ćeš da izvežbaš, snaga iz desne mora da
se ulije u nju, a niko na zemlјi ne može da udara kao jednoruki levak. Ti
sakati jednom rukom i buntruke pobijaju. A postoji pomrčina i nevreme da
čovek poravna zlodušnike i izelice. Aćim Katić mora da mu sredi da polјak
bude, ali je još bolјe da pandur postane, pozive i opasne vesti iz sreza da
raznosi po selu, za rakiju i još ponešto, a pandura se bar polovina Prerova
plaši i gleda da ga podmaže. Za ženidbu, fala bogu, rat je veliki bio i ovaj
pomor odneće silan narod, pa biće udovica, biće ih kao tikava... Postariju i
ružniju će da nađe, pa će se ispomagati koliko im je nužda. A čoveku za
zdravlјe ne treba mnogo. Hvataće ribu po Moravi, stoku će da nadgleda, decu
će da izrodi — neka rade i otimaju. Biće živ! Moći će da zviždi kad pođe ka
Moravi, da peva za svoj groš, da psuje makar pse i zvezde; ponekom, gluplјem
i slabijem, i da se nasmeje čak. Da podvali lakovernom i slaže tupaka, za to ga
je Tola od kolevke priučavao, na prerovskom hlebu i moravskim progocima
sazdao se i on. Pojmi, glavo blentava: bićeš živ, a koliko je njih u četi i
Prerovu, među komšijama i familijom, ne mogu ni da se izbroje, kojima bi
bilo milo u duši —da si mrtav! Ima da se živi iz inata i drugima na muku, a to
je najslađe živlјenje. Najslađe. Zbog doktora, najpre! zbog tih gadova u belim
mantilima što se boje da dodirnu bolesnog kao da je mrša i tvor, pa zavojima
zamotali usta i nos da ne dišu ono što dišu ove lopuže, izelice i pokvarenjaci
koji trule, bleje i štucaju na podu, bez prostirke, koju i u letnjim danima ima
sva stoka Đorđa Katića. Ima da se opstane i bolničarima u inat: neka mu od
bolova ne žiške, no ugarci izleću iz očiju, neće zakukati da mu Paja donese
taj prašak od koga kobajagi prolazi bol. Kukuruz! To što truli — istruli! Neka.
Hoću da živim kao žaba, kao pas, kao tvor hoću da živim. Nek budem buba,
al’ da budem živ!
A nije da boli — nego i gori, secka noževima, tuca nekim malјčićima ispod
plećke, u rame...
Od prvih petlova, slušajući pse oko bolnice i po Valјevu, zaklјuči uzgred
da se varoški psi i petlovi po lavežu i kukurikanju ne razlikuju od onih
prerovskih, a opet, njemu su zbog nečega miliji oni prerovski: nešto mu struji
dok ih se seća, puna su mu usta jeda dok misli na te gadove doktore koji
lјudima testerišu ruke i noge, a najviše od svih briga, brine ga: šta će biti s
njegovim zaplenjenim švapskim telećakom, i svim onim što je u njemu, dok
mu tamo u previjalištu kolјu ruku? Ove komšije, izelice oko njega, opelјešiće
mu torbu, drpiće mu ćebe, slamu će mu pokupiti. Kad se vrati bez desne
ruke, na cigle ima da legne, biće go kao gušter.
Imaju pravo ti doktori što kasape, blago njima što mogu da seku ruke i
noge, jer su lјudi svi odreda izelice, lopuže i pokvarenjaci. Takvi su, i još gori,
kad su ranjeni, klјasti i bogalјi. Svi ovi u ovoj ledenoj i mokroj sobetini koji
ječe od rana, i ovi što bleje i štucaju od vatre tifusa, kad bi samo mogli, svu bi
ćebad, šatorska krila i dronjke iz čitave bolnice turili pod svoje guzice i
natrpali na sebe i boleo bi njih kukuruz što bi se drugi mrznuli i skočanjili do
svanuća. Poslednjih noći, otkad mu ruka ne da san, on sluša i vidi kako oni
koji mogu da se dignu, kradu slamu ispod onih što bleje i ne znaju za sebe,
pokrivače im skidaju, drpišu im tain, preturaju torbe i nose što im se
dopadne. Te izelice od zore sede, bajagi im se od ležanja na ciglama rane
napravile na krstima i kukovima; eno ih, sede tamo te zemalјske lopuže i
zveraju: ko li je noćas odapeo, da ga opelјeše, pre no što stignu bolničari da to
oni učine i odvuku ga u rupčagu. A kad pokupe jadniku mrtvacu sve što mu
je ostalo od kuće i ratovanja, što je stekao ili ukrao negde, i od mrtvaca, jasna
stvar, zapale mu sveću gde je ležao i udare glasno da lažu o pokojnikovom
drugarstvu i junaštvu, a među sobom, noću, mrmore: kakvu ženu i sestru ima
pokojnik. E, kukuruz će njemu tako i posle, za njim! Ni onaj pismeni lopov
Tisa, koji za pare i duvan nepismenim budalama piše pisma, smišlјa želјe i
poruke ukućanima, tog Tisu na bojištu trebalo da pojede mrak, neće ni taj
dočekati da se od njega, Miloja Dačića, očeše, pa neka mu obe ruke odseku.
Ne da mu ni; cigaru, i neka Tola i Anđa ne saznaju ni kad su mu odsekli ruku,
ni kad će ono što ostane od Miloja, bolničari ili zaroblјenici baciti u rupu. A
zašto Prerovo da zna kad su tačno smrsili konce Miloju Tolinom, nadničaru i
sluzi Đorđa Katića, najvećeg zemalјskog izelice. Zašto da gazda-Đorđu
kobajagi bude malo žao, kad je žalostan, on šubaru navuče na oči i ćuti kao
svinja, što je negde u bestragiji struleo Miloje, Tolin sin? A što se tiče majke
Anđe i oca Tole, neka im bude kako je i svima što su pravili sinove da ih
odnese rat i pomor. Budala je i što im je napisao pismo da je ranjen. Neka
ukućani, komšije i celo Prerovo misle da je živ i prezdravio, neka mu se i
nadaju da će doći na odsustvo, a ono — kukuruz! Stigne izveštaj iz komande:
Miloje T. Dačić umro od rana u valјevskoj bolnici tog i tog datuma. Ni to neće
tačno da bude. I to će slagati trtovi državni i do kukuruza naša otadžbina. A
on jeste slepac kad je napisao Toli i Anđi da je ranjen šgo je u svanuće blenuo
u Drinu, kako se ribe praćakaju i igraju, umesto da javi da je ranjen u
oslobađanju Šapca, jurišajući na crkvu, gde su se Švabe bile utvrdile... Jao, što
ga ne lupi u tintaru!
Suri se jutro u prozoru, a on ne može oči da otvori od tog surog: samo što
se nije pojavio Paja bolničar da ga odvede tamo gde nema da bira između
glave i ruke. A ruka se umirila, ništa ne boli! Ne oseća je. Uplašila se i
pretrnula: zna šta je čeka. Dockan. Kukuruz ćeš da izvrdaš! Što se juče nisi
tako ulukavila, nego si zapela da kidaš plećku, i ja moradoh Paji ceo dinar da
obećam. Na prstima nećeš da mrdaš. Dockan. Suđeno ti je.
Ne želi ništa da čuje šta se u sobi i oko njega zbori i šapuće, stenje i ječi,
bleji i štuca, a čuje kako se onaj ništak Stanoje iz Požarevca i Periša, čačanska
podmuklara, svađaju oko ranca i ćebeta Žike kaplara, koji reče sinoć: „Braćo,
sve svoje ostavlјam onom drugu koji mi zapali sveću." Ne želi da čuje, a čuje:
Ja sam mu prvi zapalio sveću, majku ti pokvarenu!
Marš, džukelo! Sa moje strane, ja mu od ponoći držim pripalјenu
voštanicu. Još čovek bio živ kad sam ja pripalio, on to vidi, i lepo mi se čovek
kao bratu nasmeši.
Strvino jedna, pokaži tu sveću što je gorela od ponoći.
Izgorela je. Na, vidi!
Ta je već trojici gorela, sram te bilo, Periša!
E, onda neka komšije presude ko je prvi Žiki kaplaru pripalio sveću. Ako
kažu da si ti, Stanoje, onda nosi sve što je Žikino i moj ranac pride.
Zato on, Miloje, nikom na zemlјi ne veruje, a najmanje veruje komšijama,
familiji i svima koji pričaju da su mu drugovi i prijatelјi. Zato se on od
dolaska u bolnicu zavukao u ćoše, uz leden i vlažan zid, da mu bar s leve
strane ne leži čovek, ako već mora da ga žulјi s desne i da mu se grči oko
stopala. Čim je prvi do zida umro, on se stuštio na njegovo mesto, izvadio
nož, eh, u celoj diviziji nema lepšeg nožića od njegovog, i rekao lagano i tiho,
da im je jasno da ne preti naprazno: „Ćoše je moje. Pokuša li neko da mi ga
preotme, ja ću i levom rukom da mu raspem creva." Ali, opet mu je s desne
strane čovek, iako je to Sibin, koji je toliki podmuklac pa se pravi bolјi od
majke, svima nudi sve što ima, svakom čini dobro, umilјava se; nijednu
psovku i poganu reč nije taj lisac izrekao otkako su ga dovukli sa položaja
šrapnelom ranjenog u leća, pa je prinuđen da leži potrbuške. Mora njemu,
ovom Sibinu, na poverenje i zakletvu da ostavi ćebe, zaplenjeni švapski
telećak s nekim lepim stvarčicama, kafom i slikama Beča. Kesu dugmeta koja
skuplјa i čuva otkako je po Prerovu i oko vodenice počeo da se dugmića,
stekavši ugled najveštijeg igrača, tu kesu punu svakojakih dugmeta i nožić
poneće sa sobom.
Što li me sad ne boli ruka, božiju joj majku, što se ućutala, što ne boli?
Ako mu kesu dugmeta i nožić drpe bolničari dok mu doktor seče ruku?
Onako ošamućenom, ukrašće mu sigurno ti najveći lopovi u ovom ratu. Da i
to ostavi Sibinu na poverenje i; zakletvu? U šta da ga zakune kad on nema
dece? U sve ono u šta se kunu lјudi, šta Sibina košta da se zakune? Okreće
mu lice i zagleda ga: ležeći potrbuške, gleda i Sibin njega, smeškajući mu se.
A tebi, podmuklaro, milo što će meni oni zlikovci da odseku ruku? —
progovara.
Zašto bi mi, Miloje, bilo milo? Svu noć te slušam kako ječiš. Brinem za
tebe. Šta će život čoveku selјaku bez desne ruke.
Tebi bi bilo slaće da ja crknem, pa da se raširiš i baškariš po mom ćošku i
pod mojim ćebetom, a?
Pričaš što ne priliči drugu — kaže mu Sibin i okreće glavu na drugu
stranu.
Takvi su najopasniji, takvi što lepo pričaju kao ovaj Sibin. Ali šta da radi,
svanulo je. Paja bolničar svakog trenutka može da vikne — „Diži se, Miloje!"
A kud će s telećakom i onim stvarčicama u njemu? Ništa drugo — sem da
zakune Sibina.
Čuj, Sibine. Ti i ja smo komšije, meni će doktori da smrse konce, a ne
znamo ni šta najviše volimo u toj našoj državi i na svetu. Ja, recimo, ne znam
za šta bi ti, na primer, dao svoju glavu?
Sibin okreće lice k njemu i gleda ga rastuženo; smišlјa, lisac, šta da slaže.
Kaži, Sibine, za šta bi ti poginuo da ne trepneš?
Pa pravo da ti kažem, od živih stvorova, kad bi to trebalo, ja bih za majku
dao glavu. I za dobrog druga bih dao život.
Za majku i druga? Ja sam iz Prerova, znaš li? I nije mi poznato da je na
obema stranama Morave i sve tri Morave, čovek za majku i druga dao glavu.
Smisli nešto tvrđe, Sibine, taj ti mućak kod mene ne prolazi.
Sibin se namršti i opet okrenu lice na drugu stranu. Zna, podlac, da mi
gori pod nogama. Neka gori. On se neće od mojega da ovajdi.
A šta mi to bi s rukom, što ne boli, što li se ućutala, prokletnica?
Miloje Dačić da odmah krene u sobu za operacije! — viče iz hodnika Paja
bolničar.
 E, nećete ga, majčini sinovi, od mojega da se oližete — kaže glasno da čuje
bar pola sobe, ustaje, uzima telećak u levu ruku i saginje se:
Ti mi za ćebe glavom plaćaš, Sibine.
Ruka ga zabole, kao da ga neko ušnikom udari po njoj: zna šta je čeka.
Obnevide Miloje Dačić i neko ga nepoznat odvede nekud. Tamo ugleda belog
zlotvora s bradicom što ćuti kao vampir. Neka veštigara u belom prenemaže
se:
Da ti spasemo život, moraš da ostaneš bez ruke. Pristaješ li, vojniče?
Šta se koga tiče da li pristajem?
Odakle si?
Iz majčine sam!
Ozbilјno te pitam.
U Prerovu mi izrasla ruka. I ostale kosti.
Milena Katić uzviknu:
Iz Prerova?! Moj otac je iz Prerova, Vukašin Katić. Imam dedu i strica. I
brata na frontu. Kako se prezivaš?
Ne poznajem tu familiju.
Ne boj se, vojniče. Neće te boleti. Čim ozdraviš, pustićemo te kući. Mlad
si, pa ćeš...
Znam ja najbolјe šta će meni bez desne ruke biti tamo u životu. I ne
zanovetajte mi tu, no secite kad ste tako odlučili. Ali, ako mi umesto bolesne,
odsečete zdravu, ja ću vas zubima poklati.
Milena Katić ustuknu.
I ako mi iz torbe bude šta falilo dok sam ovde! — dodaje Miloje Dačić
gledajući suznim očima doktora Sergejeva, koji mu prilazi s brizgalicom.
 5

Gavrila Stankovića bolničari grubo drmusaju na nosilima, zakačinjući ih o

dovratak previjališta; svejedno mu je kuda ga nose: toliko je ponižen
svunoćnim ležanjem u volovskim kolima na lapavici, pred bolničkom
kapijom, i dvočasovnim žulјenjem na ovim istim nosilima u prlјavom,
mokrom i smradnom bolničkom hodniku, pred previjališgem. Čim ugleda
bele mantile, zažmuri od srdžbe na njih i gađenja na jodoforom; spuštajući
ga, verovatno, na hirurški sto, skidaju šatorsko krilo s njega, raskopčavaju ga,
odvijaju zavoje pred samim prskanjem natislog otoka: laknu mu i zapahnu ga
slatkast smrad. Nečiji prsti pritiskaju oko rane, nečim tupim bodu mu
razmrskanu butinu. Neka mu se što pre maknu iz dohvata ruke ti sanitetski
gadovi, koji se nešto došaptavaju.
Jao, kakva je to rana!
Trže ga ženski šapat i on otvori oči: lepo, uplašeno lice. Davno nije video
tako lepo žensko lice i tako tople oči. Zašto se uplašila? Poznaje ga? Nikad je
nije video. Želi da joj se osmehne.
Vi ste viši oficir? — pita ga na lošem srpskom neka šilјata bradica u belom
mantilu.
Na žalost. A kakvog to značaja ima u ovom vašem svinjcu? — odgovori, ne
skidajući pogled sa devojačkog lica, koje se od njegovih reči mrači nekim
bolom; sada su stroge i tamnije njene oči.
Da niste, možda, iz Osmog puka? — pita ga snebivajući se.
Ja sam major Gavrilo Stanković, komandant Prvog batalјona Osmog puka.
A odakle ste vi, sestro? — pridiže glavu da bude bliže njenim očima što se šire
strahom, nadom, i još nečim.
Iz Beograda. Moj brat, Ivan Katić, student, bio je vodnik u Prvom
batalјonu Osmog puka. Poznajete li ga, gospodine majore? — hvata ga za
ruku.
Prlјava mu je ruka, hteo bi da je trgne iz njenog dodira, ali je ostavi:
davno, davno, nije ga dodirnula takva ruka. Poćuta da zamre taj talasić tuge.
 Poznajem. Vi ste, gospođice, kćerka Vukašina Katića?
Jesam — pušta mu ruku.
Ja poštujem vašeg oca. Drago mi je što ste i vi u ovom stradanju.
Šta znate o mom bratu, gospodine Stankoviću?
Vrlo je hrabar mladić. Bili smo malo zajedno. Stekao sam utisak da je
snažnog duha, na oca. Na žalost, suviše je nežan. Taj njegov vid. Ostavio sam
ga u bitki u kojoj sam ranjen.
Kako se završila ta bitka, molim vas?
Ne odgovori joj odmah: u raširenim očima Rastu joj suze. Otkada to nije
doživeo?
Ne znam. Ostao sam bez svesti, a sutradan zaroblјen. Pretpostavlјam da se
batalјon povukao, pošto je bio zaštitnica puka. Žao mi je što nisam u stanju
više da vam kažem. Ali, sa mnom je dovučen njegov drug, Bogdan Dragović.
Bili su najbolјi prijatelјi.
Gde je on?
Leži u hodniku blizu ulaznih vrata.
Doktore Sergejev, molim vas da izađem na časak.
Oprostite, Milena. Kada previjemo majora.
Pustite je, doktore. Vi ste Rus?
Da, Nikolaj Maksimovič Sergejev. Iz Petrograda. Vaše stanje je vrlo, vrlo
ozbilјno.
Ja sam gotovo šest godina proveo u Petrogradu. Najznačajnije godine u
mom životu. Divni prijatelјi... Gotovo sve iz mira ostalo mi u Petrogradu —
kaže na ruskom tiho i uzbuđeno i zato što posle više godina prvi put govori
ruski. — Bar ću u ovom svinjcu ponekad s vama govoriti ruski. Ako budete
lјubazni.
U nesreći, najteže je ćutanje. Ali vaša noga je vrlo, vrlo loše.
A vi ste slavjanofil, Nnkolaju Maksimoviču?
Ja sam na strani onih koji stradaju iz uverenja. Kada ste vi poslednji put
previjeni?
Pre nedelјu dana. A gde ste vi bili devetsto pete?
Vaša rana, na žalost, nije obrađena. Vrlo loše, vrlo loše...
Razumem vas. Ja sam proživeo nešto slično tome što vi sada proživlјavate.
Ništa nije ravno onom osećanju koje ima čovek kada se van otadžbine, van
zavičaja i rodbine, bori za ideju... Kada oseća onu samoću u slutnji pred
žrtvovanjem. Velika misao petrogradskog devetog januara, kad smo krenuli
ka Zimskom dvorcu...
Doktor Sergejev se odmiče od rane, odlaže pinsete, strogo i natmureno
prekršta ruke preko grudi, i sluša ga.
 6

Milena Katić kleči uz nosila Bogdana Dragovića, drži ga za ruku, uplašeno

zagledana, u njegovo neobrijano lice s jakim brkovima, zajapurenim
jagodicama i mutnim, zakrvavlјenim očima:
Ivan mi je o tebi opširno pisao. Poznajem te, Bogdane.
Nјega boli disanje, njiše mu se u magli ta Ivanova sestra, koju je drukčije
zamišlјao. A lepša je i od Natalije.
Pravi je čovek taj Ivan — jedva šapuće.
Pričaj mi.
On ćuti, skrenuvši pogled sa njenog lica; ona se upija u njegovo, čeka reč.
A gde je zaroblјen?
Negde ispod Malјena. U poslednjoj bitki našeg puka. Nesrećan sam što
smo se razdvojili. Mnogo.
Sve mi pričaj.
Mislili smo da je gospodičić. Niko nije verovao da će biti takav ratnik.
Stvarno, bio hrabar moj brat?
Da. Hrabriji je od mene. Čak i za neke istine.
Milena se seti Ivanovih pisama u kojima se zgraža na kasarnu i vojsku i
ismejava njenu bolničarsku slavu u novinama, koje su je nazvale Kosovkom
devojkom seti se i svojih žustrih prekora Ivanu zbog njegove malodušnosti.
Kaže tiho, skrenuvši pogled sa Bogdana:
A ja sam ga grdila i vređala. Je l’ ti se požalio?
Da, čitao mi je jedno tvoje pismo.
Čitao tebi? — Milena mu se unese u oči.
Osetio joj dah i miris, podseti ga na Nataliju. Srce mu se uznemiri, pa sa
želјom za prisnošću reče:
Mi smo, Milena, jedan drugom čitali pisma.
Ona se lagano odmače od njegovih krupnih, grozničavih očiju i pusti mu
ruku:
A kako su ga onda zarobili kad je bio tako hrabar?
Bogdan dugo ćuti, pa kaže:
Možda je slomio naočare.
Ona se smrači i zaćuta.
Da li bi mogla da odeš mojoj kući i obavestiš majku da sam ovde?
Najpre da te negde smestim. A šta je Ivan radio kad si ga poslednji put
video?
U kolibi, pored našeg ubijenog komandira Luke Boga... stajao je nad
mojom svećom. Pripalili je komandiru... Ispričaću ti kad mi bude malo lakše
šta se te noći dogodilo na suvoborskim Previjama.
Kaži mi šta ti je rekao na rastanku?
Buknula je vatra... Izgubio sam svest... Dva mi kuršuma probila grudi. On
je ostao u toj kolibi, pored ognjišta. Grejao se, pognuo se ka vatri... Nesrećan
sam... Strašno bi to bilo ako je zaroblјen... drhte mu usne.
Ona čuje bolničara koji je zove da odmah dođe u previjalište. Sagnu se i
nežno dodirnu čelom njegovo lice: sad joj je i on brat. Dok ne ozdravi, ne
može otići iz bolnice.
 7

Nose ga iz previjališta kroz hodnik a Gavrilo Stanković žmuri, sad ne

samo zbog svoga, ranjeničkog osećanja poniženja što leži na nosilima, i što
muči lјude svojom težinom; žmuri i da mu nered, prlјavština i sve ove
bolničke rugobe, koje su ga zaprepastile jutros, ne presecaju zamišlјenost nad
pretećim dijagnozama njegove rane s kojima ga ispratio doktor Sergejev.
Opaža Radojkovo gurkanje pored nosila i čuje |njegov šapat s bolničarima
koji ga nose; zna da ga pronose pored Bogdana Dragovića, neka: s njim će
iduće noći i o glavi za lulu i o onom šamaru Radojku, posle koga je zaćutao.
Spuštaju ga u topliji i jači smrad. Oseća nečije telo, čuje stenjanje uz uho,
otvara oči: leži pored nekoga s glavom u zavojima. Svom snagom se seknu ka
ivici kreveta, spazi beo mantil pored uzglavlјa, prodra se:
Ej, vi! Ja od rođenja ne delim postelјu. Zahtevam od države kojoj služim
da mi obezbedi ležaj na kome ću sam crknuti! Sam, razumete li me? |
Ovo je oficirska soba i budite srećni što ste samo dvojica u krevetu.
Da ovde budem srećan, je l’ te?
Da. Bolnica je predviđena za dvesta ranjenika, a s vama što su vas noćas
dovukli, ima vas već preko pet stotina.
On je major Gavrilo Stanković, gospodine doktore!
Radojko, ti da ćutiš. Zovi jednog bolničara i iznesi me odavde. U hodnik
me iznesi. Vi u belom mantilu, sklonite mi se s očiju.
Bio je spreman na stradanja i žrtve za slobodu i otadžbinu, to mu je i
dužnost i misija, ali on nikad nije ni slutio da ga u njegovoj otadžbini čeka
prošla noć pred bolničkom kapijom i ovaj dan, i to posle pobede. Oko njega,
srditi žamor utapa se u ranjenički i bolnički smrad.
Radojko se brzo vraća s bolničarima, prebacuju ga na nosila, iznose u
hladan, mokar, reći smrad i spuštaju na pod.
Šta se to dogodilo, gospodine majore?
O, ti si, Bogdane — laknu mu malo, pogleda ga zahvalno. — Nastavlјa se
svinjarija. Jesu li te previli?
 Nisu još. Razgovarao sam sa sestrom Ivana Katića.
Radojko, napuni mi lulu duvanom i pripali. Davno, davno nisam video
tako lepu, milu devojku kao što je Ta mala Katićeva.
Radojko mu pruža pripalјenu lulu:
Dozvolite mi, gospodine majore, da odem u Valјevo i donesem vam
krevet.
Gde da nađeš krevet? Donesi ti nama, Radojko, da nešto jedemo. Mi
danas u ovom svinjcu nećemo ništa jesti. Za nas nije trebovano sledovanje.
Mi smo prekobrojni. Kupi kilo dobre govedine i flašu crnog župskog vina.
Nađi stari ovčji sir, ako možeš. Meso ispeci na žaru i donesi nam ručak.
Radojko mu se zahvalno osmehnu, pozdravi ga vojnički i odjuri niz
hodnik, gurajući se kroz gomile lakših ranjenika i bolničara.
Kaže mi Rus, lekar, da u ovoj kasarni ima više od stotinu tifusnih
bolesnika. Vidiš li ove što sede uza zid i kunjaju? To su oni. Ne znaju gde da
ih smeste. U varoši se kao Požar širi pegavi tifus. Zaroblјenici padaju kao
pokošeni. Bojim se za doktora Vojteha. Moram nekome u valјevskoj komandi
da poručim da ga dovedu ovamo, u bolnicu. A šta će u ovom svinjcu? — gadi
mu se duvan, gasi lulu.
Dolaze po Bogdana da ga odnesu u previjalište. Ispraća ga brižnim
pogledom. Neko u belom mantilu s kraja hodnika uzvikuje njegovo ime.
Neće mu se odazvati. Taj se lјuti, ponovo zove majora Gavrila Stankovića,
izdire se na bolničare da ga pronađu; šatorskim krilom pokriva lice. Iz
kalјavog i ciglanog poda stud mu se uvlači u kosti, u teme, u sve delove tela,
sem u nožurdu koja gori. Bogalј ili mrtvac — zar je to jedino?
Gospodine majore! Upravnik želi da vas vidi.
Čuje nad sobom tih i pažlјiv glas Milene Katić. Mora pred tom devojkom
da se svlada; sklanja šatorsko krilo s glave; njeno lice je još lepše no u
previjalištu, pa želi zahvalno da mu se osmehne i kaže neku dobru reč; ali
pored nje, kao da se izvija iz zida i odleplјuje od tavanice — lјudeskara u
belom, jedna ogromna glava, rumena, brkata, lepa, s divnim zubima,
osmehnuta!
Šta vi želite? — pita ga smračeno i pridiže se na laktove.
Ja sam doktor Aleksić. Upravnik sam ove bolnice, gospodine majore.
Ovog svinjca, ovog smradnog mučilišta, Vi ste upravnik? — zamuče,
zbunjen sve lјubaznijim, osmehnutijim licem.
Dragi gospodine majore... Pa ja sam očajniji od vas! Ja sam u Berlinu
svršio medicinu, ja sam bio asistent profesora Libermana! I šta ja mogu da
učinim u jednoj artilјerijskoj kasarni koju je okupator na brzinu pretvorio u
bolnicu sa dvesta nepotpunih ležaja? A ja sam tu već strpao oko trista
dvadeset teških ranjenika, preko stotinu lakših i više od stotinu bolesnih od
pegavca. Ja u ovom času, u ovom svinjcu, kako vi netaktično, izvinite, malo
temperamentno kažete, imam samo tri lekara, jednog studenta medicine,
desetak bolničara, nekoliko dobrovolјnih bolničarki, evo, ovakvih kao
gospođica Katić... — osmeh mu se pretvara u samilost. — A najmanje pedeset
moribunda...
O inventaru i ishrani da vam ne govorim, molim vas!
Nemojte mi ni o čemu govoriti. Ni o čemu! Ne tiču me se činjenice.
Želim da vam saopštim da se komandant Dunavske divizije, pukovnik
Kajafa, dreko Štaba armije interesuje za vaše stanje.
Gavrilo Stanković poćuta: od početka rata je pod Kajafinom komandom, a
tek sada se on interesuje za njegovo stanje. Ima nekoliko godina kako nisu
seli ni popili do čašu vina, a bili su prijatelјi, zaverenici, u istoj torbi bile im
glave... Kaže odlučno:
Odgovorite pukovniku Kajafi da mu ja poručujem da odmah okupira
Valјevo i minira bolnicu! Da, ne smešite se!
Ja vam se izvinjavam, gospodine majore, ali nisam u mogućnosti da vam
stvorim krevet u kome biste ležali sami. Nisam, verujte mi. Ako se nastavi
priliv bolesnika kao juče i danas, mi ćemo morati po petoricu oficira u dva
kreveta.
Šta ste vi po činu?
Sanitetski kapetan druge klase. Rezervni, naravno.
Naređujem vam, rezervni kapetane, da se odmah udalјite!
Slušajte, molim vas! Sergejev mi je saopštio vaše stanje. Naredio sam mu
da vam odmah amputira nogu.
Prekida ga žestinom od koje ustuknu i Milena Katić:
O mojoj nozi odlučujem ja, a ne vi! Ne vi, razumete li?! — pokaja se što se
prodrao, jer više ne vidi Milenu Katić. Ali mu i doktor Aleksić izlazi iz
pogleda, dodajući:
Molim lepo, gospodine majore! Vaša glava, to je zaista vaša stvar!
Živeo, gospodine majore! I pozlatila ti se usta. Kad smeš na ovog zlotvora.
Što ti bog nije dao ruku i pesnicu dugačku do Niša da Pašića mlatneš! Nјega
za ovakvu slobodu i pobedu koje ne zaslužujemo.
 Čuje iz nagle utišanosti; ne vidi te nesrećnike, ali ga zbog nečega i stid
pred njima. Opet se šatorskim krilom pokri preko glave. Oko njega narastaju
jauci i stenjanje. Nastavlјaju se balegava koračanja i šlјapkanja. Neka. Samo
da ga ne dodiruje lјudsko telo, da mu čovek ne diše za vratom. Stvor koji
pripada životinjskoj vrsti kojoj pripada i upravnik ovog smradnog pakla i oni
koji mogu na svetu da stvore i drže nekakve bolnice za lјude. Ali, otkud
Kajafa njega da se seti? Iz pobedničke velikodušnosti, ili ga, ipak, peče savest:
on komandant divizije, a ja batalјona. I pod njegovom komandom. Eh,
Gavrilo Stankoviću, šta je to otadžbina? Šta je to zbog čega se čovek toliko
svesno ponižava i tako ubeđeno gine, a bez kajanja ubija?
Gospodine majore... Gospodine Stankoviću, dozvolite mi... — šapuće mu
Milena Katić; raduje ga ta lepa devojka, raduje! Ili je tako lepom čini njegova
tuga za Mašom, na koju ga ona podseća? Ne toliko izgledom, ne. Zar će i ovde
da traje taj neprolazni bol za Mašom koji mu već šest godina gori snom i tišti
ga u svakom ćutanju? Kada bi bog bio lјubav i tvorac, čudo bi se moralo
dogoditi. Šatorsko krilo mu se smače s lica i on utonu u sasvim bliske, tople
oči i zažmuri od njihove svetlosti: kao pred polјubac.
Da vas premestimo u sobu kod Dragovića? — šapnu ona, i on tanko, do
same rane uzdrhta od tuge i neke mutne razočaranosti.
Možete. Hvala vam — kaže, potišteno. Bolničari podižu nosila, ona mu
nežno uzima glavu i zabrinuto mu kazuje o rđavom Bogdanovom stanju. On
podrhtava od dodira njenih mekih i toplih dlanova, tih dečjih dlanova i
prstiju, čednosti i slobode tih malih, devojačkih ruku kakve ima Maša...
Opušta glavu da dublјe oseti Milenine šake i još prisniji dodir prstiju,
njihovih jagodica, i svejedno mu je kuda ga nose. Samo neka mu glava |što
duže ostane na njenim dlanovima. Zašto se boji smrti? Zaista, zašto se boji?
 8

Iz dremeža isprepletenog sećanjima na Mašu, Gavrila Stankovića prenu

tresak vrata: na vratima, pobednički osmehnut, kao da je najzad, u trećem
rvanju, uspeo da obori Jozefa Pepija, stoji Radojko Veselinović i među
ranjenicima i bolesnicima, koji sabijeni leže po podu, traži pogledom njega:
verovatno mu donosi pečeno meso i vino.
Radojko, ovde sam! — viknu lјutito zato što od komada mesa stvara veliki
događaj među ovim gladnim i uzimlјenim nesrećnicima koji se grče, stenju i
ječe na tankoj prostirci slame, pod šatorskim krilima i prlјavim poderanim
ćebadima, s torbama i izgužvanim šinjelima kao uzglavlјem.
Radojko staje mirno, pozdravlјa širokim i čvrstim pokretom ruke,
uzvikuje:
Doneo sam ga, gospodine majore!
Šta si doneo?
Krevet! Najlepši u Valјevu! Dozvolite mu da uđe! — zakorači u sobu: za
njim, u vratima se pojavlјuje veliki beo gvozdeni krevet, ukrašen svetlim
mesinganim kuglama, s jarko islikanim ružama i pticama na tablama; krevet
stoji na dve noge, s dvema prednjim, okićenim mesinganim kolutovima,
podignutim za skok u sobu, tako lako propet dugo stoji da potisne bolove
rana, da začudi, zbuni i ućuti ranjenike; bleska se zlato, rascvetavaju se ruže,
poleću šarene ptice u nebesa:
Sibine, sunce ti božje, vidiš li šta je? — šapuće iz svog ćoška Miloje Dačić
bez desne ruke.
Vidim, a nisam ovo nikad video. A ti žmuri i ne miči se. Prokrvariće ti.
Kako da žmurim? Zašto da žmurim, nisam umro?
Nije ono zlato, Miloje. Al’ jesu ruže, i jesu ptice.
Sklonite se da prođe! — kaže Radojko i pođe ispred kreveta.
Gde si ga našao? — pita tiho Gavrilo Stanković, zagledan u krevet, od koga
mu se spava: prilazi beo i svetao, dubok i širok, ploveći sobom nad
zapanjenim i zanemelim ranjenicima. Otkud on zna ovaj krevet? Iz Beograda,
nije. U Petrogradu? Ili iz Pešte, na odlasku u Rusiju? Ne, to je onaj krevet iz
onog sna u kome se dugo i uvek isto, neobično bludno, grli sa nepoznatom...
Prvi put je sanjao uoči stupanja u Vojnu akademiju: nekakva neviđena
prazna dvorana s provalјenom i nagnutom tavanicom, a u sredini je beli
krevet nestvarne veličine, na kome su on i ona što se ničeg ne stidi, neka je
svetlost kao da je dan; u mnogo noći želeo je da se ispuni taj san, da se
ponovi. Ali mu se, samo nekoliko puta, svagda skoro isti, ponovio, najpre u
Petrogradu, kada se prvi put i žestoko posvađao s Mašom; jednom u ratu s
Turcima, prve noći u oslobođenom Bitolјu, kad je premoren, ne sačekavši
večeru, zaspao na minderluku, u pustoj begovoj kući; poslednji put na
Suvoboru, u noći uoči ranjavanja, snevao je tu neznanku u tom krevetu i toj
ogromnoj dvorani samo je tada ta dvorana imala zidove obrasle lišajem i bila
bez tavanice, pa je na njih dvoje lila kiša dok su se gusto grlili pod jorganom
njegove majke...
Izaberem ja najveću i najlepšu kuću u Valјevu. Uđem i zateknem starca i
mladu i lepu ženu, pretpostavlјam, starcu je snaja, a sin mu je u ratu. I
kažem: „Major Gavrilo Stanković mnogo je teško ranjen. Eno ga u bolnici,
leži na golim ciglama. Smatram, gospodine, da on to od naše države nije
zaslužio." — „Šta ti tražiš, vojniče?" zapita me starac. „Krevet tražim. Da
boluje kao čovek." — „Za ranjenog srpskog oficira, uzmi sve što ti treba. Daj
mu, Desanka, onaj krevet. I što ide s njim", zapovedi čiča. Kad uđosmo u
jednu veliku sobu, a on svetli...
... Taj krevet iz sna i jeste i nije ovaj što se spušta. pored njega, da on
zaspi. Onaj je imao crvene petlove i jorgovane više njene glave, ali možda su
to jednom bile neke ptice, a drugi put ruže. Možda je i ovo san... Krevet raste
do tavanice, širi se, puni sobu toplom svetlošću, šumeći meko, čisto, kao
majčini čaršavi... U prozoru je nebo preko Save, ono sremsko poroblјeno
nebo u koje se moralo gledati sa Kalemegdana i sa doksata njegove kuće:
smrkava se lagano i dugo, plamsa zalazak nad Savom i miriše rublјe na
majčine ruke, kao nedelјom kad duže spava, pa se pokrije jorganom preko
glave da produži noć, a zvone zvona sa Saborne crkve, dok ulicom, ispod
prozora, prolaze lјudi i pričaju svašta...
Ne trtlјaj! Pomeri se da ga namestimo. Gospodine majore, za časak,
morate na nosila. Vi se zbijte. Još, još! Gurnite toga, on ionako treba da se
iznese u šupu. Kako još nije mrtav? Gospodine naredniče, sažalјevam, ali
morate da se pomaknete. Kuda? Pa možete i pod krevet. Bogami, pod njim će
vam biti najbolјe. Mi samo izvršavamo naređenja. Nismo krivi što je ovoliki.
Ljudi, je l' to kralјev krevet? Braćo moja, ptice kao žive. Pomiriši ružu,
pomiriši, ovnu vlaški! E, više vam neće biti dosadno. Žulјe cigle, grizu vaške,
trule rane, jeste. Ali imate da gledate u nešto veliko i lepo. I šta još hoćete,
majčina vam geačka! Spavajte, spavajte, gospodine majore...
Ležati, ostatak života samo ležati u ovom krevetu, u beloj, mekoj
postelјini, u čistom spavati do smrti, to je ta sreća, sloboda, otadžbina,
spavati...
 9

Bogdan Dragović oseća hladnu ruku na čelu i iz muklog žamora neko

dozivanje. Odazvao bi se, nema glasa. Ne može da otvori oči od ruke koja se,
hladna, okreplјujuća, miče vrelinom čela. Ne spava, majko. Ima veliku vatru.
To je ona, Ivanova sestra. Dajte mi ga da ga nosim kući. Ko li je to? Ne
možemo da ga pustimo dok mu ne spadne vatra. Pa ko će, dete, njega da čuva
bolјe od mene? Ona je. Bar nekoliko dana mora da bude pod lekarskom
brigom, naredili su mi doktori. Ovde? Ja ću da ga čuvam, ne brinite. Bogdan
je drug moga brata, rekla sam vam. A šta ću ja da radim? Jeste ona:
odgurkuje očne kapke: rujni, modri, vrani prsti majčini... Uvek su takvi, od
boja ćilima i krpara. Dodiruje trepavicama njene prste, gleda im bore;
pritiskuju mu čelo, obrve, oči; njiše ih disanjem, podiže ih bolom u grudima.
Šta će biti s njom ako umrem? A hoćeš li, gospođice, da urediš s doktorima da
ostanem uz njega dok je ovde? Pomagaću ti. I paziću sve u ovoj sobi.
Jesi li mi donela kruške? — prošaputa.
Donela sam ti, sinko, slatko od dunja.
Ne pomeraj ruku. Još mi pritiskaj čelo.
Hoćeš li da zasladiš usta, sine?
A gde je Milica, mama? Ona treba da bude bolničarka. Kaži mojoj sestri.
Nemoj da podižeš ruku.
Sestra ti izbegla pred Švabama i još se nije vratila.
Ne znaš gde je?
Dalјe od Čačka niko je nije video. Mnogo brinem.
Milena, žedan sam. Izgoreh.
Sad ću ti doneti čaj.
A gde te je pogodilo, sine?
U grudi.
A je l’ to bilo u pretprošli petak, uveče?
Ne znam.,
 Tkam, kad meni odjednom utrnuše ruke, kao da ih neko prebi. I lampa
zatitra, samo što se ne ugasi. A meni sevnu — to se njemu nešto dogodi.
Daj mi hladnu ruku, mama.
Ona mu stavlјa ruku na čelo, ali ne pomera ni drugu, ugrejanu i vlažnu od
njegovog znoja. On izvlači ruke ispod šatorskog krila i pritiska njene šake na
vrelo čelo i oči.
Mama, pričaj sve šta si sanjala... Otkako sam otišao u rat.
Da te prenesem kući, pa ću po redu sve što sam sanjala da ti pričam. Kao
nekada kad si mi iz Beograda dolazio na ferije.
Pričaj sada. Pa ćeš opet.
Petrana Dragović, čuvena valјevska tkalјa ćilimova i krpara, povi se, i kao
da mu kazuje neku porodičnu tajnu, poče da mu šapuće san koji je dvaput
gotovo isti sanjala:
Tkam ja zelenu, a čunak mi se zamrsi usred osnove, pa ne mogu da ga
protnem. Tad se pred vratima naše kuće razleže lavež i maukanje. Pogledam,
ti, sinko. Ti u oficirskom šinjelu, ali si bez brkova, pa si mlad, likom kad si
polazio u gimnaziju. A puna je naša avlija kučića i mačaka što su te opkolili,
pa ne možeš da korakneš. Vičeš me, ali se meni potka obmotala oko ruku, ne
mogu da ih iščupam. Zapinjem, kidam, ne mogu...
Bogdan joj ispusti ruku.
Milena prinese šolјu čaja i saže se, nudeći ga. Bogdan iskapi šolјu i
promuca:
Mama, donesi mi krušku.
Ona se, očiju suvih, ugašenih, zanjiha nad njim kao da nariče, ali stisnutih
usana.
 10

Gavrila Stankovića noga probudi u sumrak. Nekim drugačijim bolovima,

nekim koje oseća od prošle noći. Uprla neka tupa vrelina i bije po ritmu srca
u karlične kosti, u dno trupa. Seti sa pretećih dijagnoza doktora Sergejeva i
shvati da leži u onom belom krevetu, gospodskom i čistom, u kome je zaspao
čim mu je glava dodirnula veliki, beli, mirišlјavi Jastuk. Žudno udiše miris
čiste postelјine, rastužen tom čistoćom i belinom. Nestvarnom kao mir. Kao
sve što mu je bilo lepo i značajno U životu. Nepovratno kao sve što je voleo.
Ranjenici dozivaju bolničare da upali sijalicu, traže večeru, šerbet, vodu.
Jauci, lupa kanti; vri bolnica. Sa tavanice linu žutnjikava svetlost slabe
sijalice i kao da utiša večernju graju ranjenika. Šta li je s Bogdanom? Pridiže
se na laktove, a ranjena noga zape da ga vuče u pod. Vidi mršavu i malecnu
ženu, povijenu nad Bogdanom: briše mu znojavo lice.
Vi ste Bogdanova majka?
Jesam, gospodine.
Ja sam njegov komandant i drug.
Hvala vam, i bog neka vas čuva što mi ga sačuvaste.
Prenesite ga kući što pre. Što pre — reče i spusti se na jastuk, za svojom
nogom.
Ne daju doktori, gospodine.
Narediću im da ga puste.
Petrana Dragović mu zahvalјuje i nudi ga slatkim od dunja. Ne voli slatko,
ali uzima da je ne rastuži. Ne oseća ukus dunja. To ga zabrinu i podseti na
pretnju Rusa Sergejeva.
Prilazi Radojko Veselinović s korpom pokrivenom peškirom:
Sve što ste zaželeli, gospodine majore!
Gavrilo Stanković se obradova toploj, na žaru ispečenoj govedini,
krupnim kriškama sira, beloj pogači, crnom vinu:,
Tom radošću silno razveseli Radojka, koji mu preko jorgana razastire
peškir i priča šta je sve činio da u oplјačkanom Valјevu, prepunom ranjenika,
bolesnika i zaroblјenika, pronađe kilo goveđeg mesa i udesi s nekom
gospođom da mu umesi i ispeče pogaču. Sluša ga i posmatra jestiva.
Ručavao je i večeravao uvek u društvu, uživajući u gospodskom služenju,
lepom porculanu, stilskom priboru. Bio je poznat po svojoj gastronomskoj
mašti i rečniku; za svaku priliku i jelo on je imao svoju pohvalu. Dobre
domaćice su se radovale da ga imaju za trpezom; kafedžije su se hvalile kada
bi u njihovim kafanama obedovao „major Gavrilo". Nije trpeo lјude
ravnodušne prema jelu i piću, one koji ne uživaju u tom najblagorodnijem
poroku. Mrzeo je srpske krčme zbog prlјavštine i zadaha na rakiju i luk; u
njih on nije svraćao ni na marševima; kad je imao novaca, odlazio je samo u
najbolјe kafane i luksuzne restorane. A sada je među gomilom gladnih
ranjenika i bolesnika, u smradu bolničkom; sedi u krevetu: pred njim je
Radojkov selјački peškir, zgužvan, šerpa s mesom, sir u plehanom tanjiriću,
prosta, okrnjena čaša za vino. Radojko ga nutka, ohladiće se meso, sladi mu
pogaču.
Jede i ne oseća ukus pečene govedine; ni pogače ni sira. Rastuži se. Uzima
još nekoliko zalogaja i prestaje.
Večeraj ti, Radojko.
Nije vam meso dobro pečeno? Vi se uvek lјutite ako prepečem. Da nije
neslano?
Sve je kako treba. Ali duša neće, Radojko. Pomeri jelo.
Zaboga, gospodine majore!
Sve ovo odmah mi skloni s očiju. Vino ću zadržati.
Otvara flašu, dugo je ispija, osećajući samo gorčinu i ukus jodoforma;
ipak, želi da se opije.
Šta si video u varoši, Radojko?
Bolesnike, gospodine majore. Sede uz zidove i tarabe i kunjaju na
lapavici. Poneki se podigne, pođe kao mesečar pa padne kao snop. Pune su
avlije, šupe i svinjci bolesnih zaroblјenika. Naše građanstvo samo o pomoru
priča. Pobedu niko ne spominje.
A je l’ tebe strah?
Dok sam s vama, nije me strah.
Gavrilo Stanković se zagleda u svoje prlјave ruke na čistom svetloplavom
jorganu; trže ih da ne prlјa jorgan, pa ih opet spusti zureći u smršale prste:
Do sutra ujutru, gde znaš da mi pronađeš sapun — reče strogo.
 Naći ću ga, prekopaću Valјevo, gospodine majore.
Zar meni sada zaista smetaju i prlјave ruke? pita se u sebi dok gleda crnilo
ispod noktiju.
Gospodine majore, da li biste bili lјubazni da mi prodate komad pogače?
Pre smrti voleo bih da je okusim — kaže mu neko od ranjenika.
Gavrilo Stanković se malo izvuče iz kreveta i zagleda se u lјude koji u
mutnoj i trepćućoj svetlosti leže po podu, sabijeni i pokriveni svakojakim
dronjcima; gotovo svi su podigli glave i gladno i zavidno gledaju ka njemu.
Radojko, razdeli vojnicima.
Radojko se ukipio, drhti mu jabučica, ne izvršava naredbu.
Ako nisi večerao, uzmi nešto sebi.
Bez reči, ne krijući lјutnju, Radojko grubo razdeli ranjenicima celu
majorovu večeru i bez uobičajenog pozdrava izađe iz sobe.
Gavrilo Stanković ponovo nateže flašu s vinom i, posle nekoliko gutlјaja,
strese se od gorčine; glasno spusti flašu na pod, pored kreveta. Zagleda se u
tavanicu, u dugu, vijugavu naprslinu na njoj. Iz hodnika se čuje svađa
ranjenika oko ćebeta i vika bolničara. Neko, kao udaren bajonetom, zakuka.
Toga bi ošamario da mu je pod rukom. U ratu ga ništa tako ne razbešnjuje
kao krađa na bojištu i vojnička kuknjava. Trpeti dostojanstveno, umreti lepo,
to je ono što čovek duguje sebi. Ne može se voleti život a da se ne voli i smrt.
Zašto li nema Sergejeva da mu vidi nogu?
Prilazi mu Milena Katić i staje pored kreveta. Gleda u Bogdana, pa u
njega, drukčije no jutros. Kao da ga prekoreva zbog kreveta? Zašto mu ova
devojka unosi toliki nemir i podseća ga na Mašu Rajevsku, te mu je sav život
samo rana i nemoć... A to nije istina, i neće da je tako. Nije nesrećnički živeo
tih četrdeset godina i nije poraz njihov ishod.
Milena, molim vas, pomerite mi ranjenu nogu ka zidu.
Ona skloni jorgan i spretnim pokretima pomeri mu nogu. Kao da se mršti
od zadaha rane? Pitao bi je zašto doktor Sergejev ne dolazi da mu pogleda
nogu, ali se ona naglo okrenu i saže ka Bogdanu, kao da pobeže od njega. Kao
da ga ostavi zasvagda. Kao Maša Rajevska. I opet, i večeras kao i uvek, mora
da počne od početka tog kraja, od onog kad se nenadno i prezrivo okrenula
od njega pred onom vrteškom, na pokladnom vašaru u Caričinom Lugu, na
Belu nedelјu.
... Bio je to njihov četvrti pokladni vašar, njen najmiliji provod, događaj
koji se od Božića čeka. Petrogradska sirotinja se tad pomami u svojim
uživanjima, piću i jelu, pesmi i igri, sveteći se tako svojoj bezizglednoj
nemaštini i zimskoj dosadi. Tada se ono sirotinjsko beznađe izokrene(u
orgije, pa se svi nadmeću u neumerenostima i svako sve sme. Nјemu je to
bilo tuđe i nezanimlјivo. A Maša je volela sve da vidi, sve da proba i sve da
doživi. Veselila se uvek tako kao da joj je poslednje. On je morao da je sledi i
vodi po vašaru, mučeći se da skrije svoju „srpsku zlovolјu", kako je ona
krstila sva njoj suprotna raspoloženja; morao je da se pretvara kako je i
njemu na vašaru „čudesno" i saglašava se s njom da „jedino ruski narod ume
da se raduje, jer on sme da bude iskren". I inače, on je u poslednjoj godini
njihove lјubavi mnogo, mnogo popuštao pred njenim sve čudnijim
shvatanjima. Činio je to lako, nadmoćan nad njenim znanjem i iskustvom,
šesnaest godina bio je stariji. Ali se nije pretvarao, ne, nije je lagao slažući se
s njom da ništa tako ne zbližuje lјude kao veliki strah. „Strah stvara narod",
rekla je u prvom njihovom susretu samouvereno, sigurno tuđu misao. A on
se nije začudio otkud toj mladoj devojci takva ideja o lјudima i svetu. Jer
strah je ono prvo što ga je privuklo i uzbudilo na njoj kada je na
bogojavlјenskoj svečanosti ugledao u svetini koja se na obalama Neve
naginjala nad sleđenu reku, zaneta pesmom: „Glas Gospodnji vapije na
vodama... Hodite, primite svi duh mudrosti, duh razuma, duh straha Božjeg...
" Da, baš taj strah je video on u njenim sivim, krupnim očima, i kroz zbijenu
gomilu probio se do snažne devojke) u bundi od plave kadife, najpre
začuđen, pa oduševlјen njenim uživlјavanjem u pesmu i njenim strahom, koji
joj je goreo u suzama. A nije pobožna tako kako se predavala u molitvama.
To je saznao istog dana, uveče, dok su se sankama vozili Kamenoostrvskim
prospektom, i to ga saznanje obradovalo; ne zato što je bezbožnik, on, sin
beogradskog prote Ilije Stankovića, eh, i u tome je jedan koren njegove
sudbine — ili zato što su mu u načelu simpatične ateistkinje, naprotiv. Otkad
zna nešto o ženama, zna da žene koje nemaju veliku veru, nemaju ni veliku
strast. A Maša ga uzvitlala hitrinom i dubinom uzbuđivanja, svojstvom koje
je kod žena najviše cenio, i po lјubavničkim vrednostima stavlјao iznad
lepote. Da, da, ta njena jedinstvena moć i učinila ga srećnim. Prvi put
dokraja, u svemu srećnim u lјubavi.
A Marija Denisovič Rajevska, zvana Maša, studentkinja, koja je zbog
nečega krila poreklo i govorila da je rođena na Kavkazu, bez ikakvih drugih
pojedinosti o sebi, tvrdila je njemu i svima da joj je na ovom svetu jedini rod
onaj u koga je zalјublјena. Tri godine joj je zaista bio jedini rod. On je nju
iskreno uveravao da mu je ona jedini rod. Nije lјubavnički lagao, osećao je
tako. Morao je da krije od nje da piše majci i da svake nedelјe prima njena
duga i brižna pisma, toliko je bio zalјublјen u tu najlјubomorniju devojku s
krotkim sivim očima i milim, dečjim licem, koje se menja sa svakom novom
mišlјu, svakim novim osećanjem. Čim bi zaboravlјeno počeo nešto da joj
kazuje o ženama koje je voleo do susreta s njom, pa čak i o prijatelјima,
njena blaga krotkost i dečja lјupkost u trenu bi se preobrazile u nešto
uvređeno i preteće. Jer htela je da mu bude sve i jedino. „Znaš, Griša, da sam
ja lјubomorna na tvoju košulјu, na tvoj sat što ga greješ, na sve što te
dodiruje, razumeš li, Griša?" govorila mu je i poslednje noći, uoči tog
poslednjeg vašara u Caričinom Lugu.
Ali na tom vašaru, u lјubavničkoj samouverenosti, dopustio je sebi jedan
časak opuštenosti, jednu malu slobodu da je ne sledi, i to je bilo kobno. Tako
veruje, tako godinama uverava i teši sebe. A nije u tome stvar. Nije, svakako.
Porazio je njega onaj neumitni zakon koji gospodari i među jelenima:
mladićima pripada najlepša.
... Jedući kolače s lešnicima, kuplјene u šatri, jedva su se probijali
razgaženim i poleđenim snegom, kroz silesiju naroda, pijanog, zasmejanog,
zanetog zabavom; zastajkujući pred svakom gomilom, uživajući u paprenim i
masnim šalama „balaganskog starca", stigli su do ogromne vrteške sa četiri
krila, na kojima su bili ugrađeni šareni ormarići, postavlјeni tako da se mogu
okretati i lјulјati i na svojoj osovini. U te ormariće ulazili su po dvoje, muško
i žensko. Harmonikaš koji je stajao uz stub vrteške zasvirao je i oko stuba
zaigrao kazačok, dajući komandu da se vrteška pokrene i zavitla. Nastala je
divlјa muška i ženska vriska i vrćenje šarenih ormarića, uz ciku i dreku
harmonika...
„Hajdemo, Griša!" rekla mu zažarena pogleda, kao kad ga u postelјu
poziva.
„Ni mrtav ne bih pristao da me vrte u onom šarenom ormariću", rekao joj
je bez premišlјanja.
Ona se zbunila, pa mu se unela u lice, zajapurena, sada u srdžbi:
„Ti nećeš sa mnom, je li, Griša?"
„Neću na vrtešku."
„Griša... ", promucala je uvređeno i razočarano u isti mah.
„Na vrtešci je samo dečurliji lepo. Dečurliji i...“ Nije rekao kome još.
Presekao ga njen izraz lica, njena usredsređena zagledanost u nešto iza
njegovih leća. Potrajala je nekoliko trenutaka ta njena zagledanost, koja ga je
lјutila nečim što nije samo nesporazum želјa. On je jasno video, taj tren ne
zaboravlјa, on ga često iz sna budi, kako su joj s lica, odjednom, kao težak veo
spali srdžba i razočaranje i kako se to uvređeno lice pripalјuje čudnom i
naglom blagošću, nekim ushićenjem koje se širilo u osmeh. Uzdrhtao je i
naglo se okrenuo da vidi to što je preobrazilo.
A taj je mladić, gotovo dečak, s pobedničkim osmehom, nikad dotad ni
docnije nije video na čoveku tako krupne i nepravilne zube, čilo rekao:
„Ja ću s vama na vrtešku! Ja sam Serjoža Zubov!"
„Hajdemo!" rekla mu odmah i odlučno, ne pogledavši njega, Gavrila,
sasvim zbunjenog.
Kada je iz šarenog ormarića povikala „Poleteću", njega je ošinula uvreda,
zabolelo muško samolјublјe: oni su vršnjaci, za njih je on gotovo starac. I nije
to celo njegovo osećanje; ni posle gotovo sedam godina ne može jasno da ga
odredi. Nije izdržao da ih gleda, udalјio se od vrteške i stao pred šatru, gde je
smrznuti pajac vikao:
„Bitka i poraz, predstava i pregled! Pokazujemo i pričamo, bitka i poraz!"
Iza leća, okretala se vrteška, cikala i drečala harmonika, vriskale žene...
Ali u toj sveopštoj buci i vrisku, on je savršeno jasno čuo Mašino grleno
podvriskivanje, ono kad je ona najuzbuđenija. Tada ga zabolelo. Do korena.
Da ne mine za sedam godina i tri ratovanja, do ovoga trena, boleći isto. Noćas
beznadnije no ikad.
Da se nad vašarom nije zakovitlala vejavica s „babinim jarcima", koja ih je
rasterala sa vrteške, ko zna koliko dugo bi oni poletali ka niskom nebu, uz
svirku harmonike, a on zurio u pajaca što mu se nagrđeno cerio sa ulaza u
šatru. Nјega, toga Serjožu Zubova, video je jasnije uveče, izlazeći iz
gostionice na Karpovki, gde su večerali njeno omilјeno jelo — pokladne bline.
U stvari, i za nju i za njega, taj pokladni vašar u Caričinom Lugu okončao se
kod vrteške. Posle je ona bez osmeha i ma kakve radoznalosti, s nekom
zamućenom odsutnošću išla pored njega, prećutala i pozorišnu predstavu
„Milosrdna sestra ili sve na žrtvu otadžbini", i kada je poveo na večeru, jedva
je pristala: želela je kući. „Umorna sam, dosta mi je uživanja". rekla mu sa
značenjem koje je prevazilazilo reči. Ali je on bio uporan da idu na večeru,
želeći da je te noći ni tren ne ostavi samu. Za tu upornost se kasnije lјuto
kajao. Jer da su otišli odmah u njegovu sobu, da nije ponovo srela tog
raščupanog i zubatog balavca, možda se ne bi ni dogodilo ono kobno. Za
vreme večere, ni uz najveće napore nije uspeo da joj promeni raspoloženje;
učinio je to opet on, Serjoža Zubov, samim svojim ulaskom u gostionicu.
Kako joj se ozarilo lice! Oči raširile i zažagrile, usne uzdrhtale, a nije se ničim
potrudila da to sakrije. Gledala je preko njega, Gavrila, u njega, Serjožu
Zubova, slobodno i zaista kao da je sama.
Platio je večeru pre no što su pojeli i popili naručeno, pozvao je da pođu
kući, ona je bez reči ustala i pošla ka izlazu. Uza sama vrata, kraj čiviluka,
stajao je taj Serjoža Zubov, i kao da on nije pored nje, radosno je pozdravlјao,
smešeći joj se, i glasno uzvikujući: „Do viđenja, Mašenjka!" To „Mašenjka"
ražestilo ga, zaželeo je da ga išamara za toliku drskost. Nјoj ni reč nije rekao
dok su se vozili sankama kući. Spremao se kad uđu u njegovu sobu da
započne razgovor. Ali je ona, kad su se približili njenoj ulici, iskočila iz sanki,
dovikujući mu samo: „Do viđenja!" Iskočio je i on za njom, ona je potrčala
prtinom ka svojoj kući, očigledno, bežeći. Zašto nije trčao za njom, zašto je
nije stigao i razjasnio joj nešto, zatražio od nje neko njeno razjašnjenje, zašto
joj nije obećao sve što želi — on to sebi nikad nije mogao ubedlјivo da
odgovori. Ni da se nakaje. Ne, ne bi se spasao. Sve se odlučilo tamo na vrtešci.
Jer kad je sutradan uveče neispavan i zabrinut došao u njen stan, da je po
običaju najpre povede sebi pa na večeru, Maše nije bilo. Nјena gazdarica mu
je nelјubazno saopštila da je Maša večernjim vozom otputovala na Krim.
„Sama?" promucao je očajan.
„Sa onim pesnikom što je sada u modi."
„Kojim pesnikom?"
„Zar vi niste upoznali Serjožu Zubova?"
Ne zna šta je na to rekao toj Jekaterini Ipolitovič Zejder, čijeg se
natečenog lica i piskavog glasa seti kad god pomisli na Serjožu Zubova.
Proleća, koje je neprimećeno došlo i prošlo bez Maše, smradnog i sparnog
petrogradskog gradskog leta, kad kanali usmrde i nebo, seća se samo kao
jednog dugog i mamurnog čekanja da se Maša vrati ili stigne njeno pismo.
Otkako se vratio iz Rusije, život mu se sabio u ratovanje i to čekanje. Svim
svojim prijatelјima u Petrogradu, zajedničkim poznanicima i Jekaterini
Zejder poslao je svoju adresu. Svakog dana, u svakoj pošti, i u miru i na
bojištu, on čeka to pismo. Posle dolaska pošte u batalјon, odlazio bi na
osmatračnice i isturene položaje — da puši na svoju lulicu. Čak i kad je bio
zaroblјen, on je u pošti za švapske ranjenike pomišlјao na Mašino pismo:
možda će nekako preko Beča i austrougarske vojne pošte stići na Suvobor.
Posle je grizao svoju „ovnujsku usnu", ali je kratko trajao taj prezir sebe. Jer
on se odavno ne buni protiv svoje patnje; znajući: čim ga ona, patnja, mine,
ostaće i bez lјubavi. Pa se muči da uveri sebe: vratiće se Maša. Možda će se
okončati ta pomama sa vrteškom i tim balavim stihoklepcem; možda će joj
dosaditi njegovo simuliranje uzvišenih osećanja. Ta „sveta" laž! Eh, Gavrilo
Stankoviću, dokle si stigao! Prvi suparnik, prva lјubomora. I poslednja, da,
poslednja! Čim se završi rat, zatražiće penziju, tada nikog bliskog i svog neće
imati da ostavlјa, i on će ponovo u Petrograd. Zna, iskusio je to: nema većeg
lјubavnog uživanja od uživanja poniženog lјubavnika sa onom koja ga
ponizila i prevarila u vrhu njihove lјubavi, pa mu se vratila poražena i grešna.
Nema lјubavnog zagrlјaja dublјeg od zagrlјaja pokajničke lјubavnice. One
koja voli za iskuplјenje, one koja se daje za svoj spas...
A potom, u Petrogradu će naći prijatelјe, Šiškin i Platonov će se dotle
vratiti iz Sibira i nastaviće da se spore i ćute: Šta je mislio Spartak dok su, ga
kamenjem ubijali robovi, bivši sledbenici, o čemu su ćutali Robespjer i Sen
Žist kada su ih vodili na gubilište, da li se u sutonu ili zori skršilo u duši
Bakunjinu, pa je caru napisao ono pokajničko pismo, zašto bolјševici
Bakunjina ne mrze manje no što mrze Solovjeva i Stolipina? I zašto se bez
vere u beskonačnost mora verovati u boga...
Gospodine majore, da vam vidim nogu — trže ga doktor Sergejev; podiže
jorgan, odvi zavoj: — Nije dobro, Gavrilo Stankoviću. Nije. Sačekaćemo jutro
pa ćemo odlučiti.
Šta ćete odlučiti, Nikolaju Maksimoviču?
Ja sam vam jutros rekao, rana vam je vrlo, vrlo zla.
 11

Da zanoći u nekoj valјevskoj kući, Tola Dačić za to nije imao para; sva
ostala mesta i suvote u varoši gde bi mogao do svanuća da se skloni od
susnežice i zime zauzeli su bolesnici i ranjenici srpske i austrougarske vojske.
Pa je u suton izašao iz varoši i uputio se pored Kolubare da nađe polјsku
kolibu ili kupu šaše. Naišao je na nekoliko vatara pored kola I dvokolica s
praznim mrtvačkim sanducima; očevi i majke nemo su zurili u vatre, čekajući
dublјu noć pa da krenu na groblјa, pokradu leševe svojih sinova, umrlih od
rana i bolesti, i odvuku ih u sela, u svoja groblјa. Tola Dačić se nije
zaustavlјao kraj njihovih vatara, iako je sav mokar i prozebao. Nije mogao da
ćuti s njima koji ćute i koji čine nešto što po njegovom mišlјenju sramoti i
mrtve i žive. Vojniku koji je poginuo za otadžbinu, ona je sva njegova, i
dužna je da mu da i čuva grob. Prošao je pored očeva koji ne misle kao on,
dugo po mrklini lunjao baštama i njivama niz Kolubaru, i nije našao ni
kolibu ni stog šaše. Morao je da se okrene i pođe ka vatrama, prema kojima
su se belasali prazni mrtvački sanduci. Izabrao je vatru pored koje se grejalo
nekoliko lakših ranjenika. Tola Dačić im se predstavio, rekao koliko je sinova
ispratio u rat i šta se s njima dogodilo, onda je izvukao iz torbe flašu lјute
rakije i ponudio sve. Uzeo je komad proje i slanine, razdelio ranjenicima pa
stao da priča gde je sve tražio i ne našao ranjenog sina Miloja. I sve po redu,
od spremanja na put, i kako se namučio pribavlјajući vosak: Miloju za ranu, a
mrtvima za dušu.
„Pametno, čiča! I koliko si ti to voska poneo?", upitao je vojnik ranjen u
ruku, koji mu se primakao radi rakije i komada slanine.
„Nosim dva kotura kao dobra pogača. I stotinak sveća."
„Alal ti vera, čiča! Nek ti bog oveseli dušu kad toliko brineš za vojničku!"
rekao je brkati ranjenik i zaklimao glavom.
Tola Dačić ga nudio rakijom i slaninom i pripovedao:
Za vojskom koja je gonila Švabe preko Drine, znao je da su ostali mnogi
grobovi bez krstača i pripalјenih voštanica, te da nije čovečanski da pored
njih prođe kao pored mrše i tim, u mraku prhnulim dušama makar on ne
osvetli trag; znao je da je za nezapamćenom izgibijom i pomor nastao, pa je
voštanica, uz dobru lјudsku ruku, rakama i dušama najpotrebnija. Najstariji
ranjenik se glasno saglašavao s njim i podsticao ga da priča kako je nabavio
toliki vosak. A on ga uveravao da je progazio Prerovo i sva okolna sela,
svraćao gde god bi košnicu video ili čuo da neko ima pčele: „Sin mi je u grudi
sa tri kuršuma ranjen, jedino voskom na ranu mogu život da mu spasem",
jadao se i bogoradio. I tako, nešto parama pozajmlјenim od Đorđa Katića, a
više lažima i kukumavčenjem sakupio je vosak — istopili su puno bakrače.
Anđa je sa snajama sačinila stotinak sveća, a dva velika kotura stavili mu na
dno torbe, pa preko voska komadinu slanine za snagu, pola venca belog luka
protiv svake bolesti, dva pečena petla, sinu od majke, pitu zavijaču od snaje,
flašu crnog vina i dve flaše lјute komovice od gazde Đorđa Katića i nekoliko
lepih dugmeta stricu Miloju od bratanca... Nabrajao je sve što ima u torbi,
tužan što još nije našao Miloja i zahvalan vojniku ranjeniku, tom
dobrodušnom čoveku koji ga s najvećom pažnjom sluša i zapitkuje kako je
vozom stigao do Valјeva, pa od Valјeva peške do Pecke.
Tola Dačić je tvrdio da se na putu od Valјeva do Pecke zaustavlјao pored
svakoga groba i nesahranjenog vojnika, i našega n švapskog, krstio se i
pripalјivao sveće, misleći o mučeničkom vojničkom životu; zastajkivao je i
pored crknutog ili ubijenog konja ili vola, pitajući se glasno: „Čim će na
proleće polјa da se pooru p zaseju, čim će vojsci da se vuče hrana i municija?"
Sreo je, kaže, nekoliko ordonansa, komoru koja je vukla ranjene i bolesne u
Valјevo i ponekog oca i majku, koji su kao i on išli za ranjenim sinom ili ka
njegovom grobu. A u Pecki nije našao Miloja; obigrao je sve kuće i mehane
gde leže ranjenici i bolesnici, pa je požurio prema Valјevu. Brkati ranjenik ga
prekorevao što sina nije najpre potražio u valјevskim bolnicama; a on mu je
tvrdio da je danas obišao sve valјevske bolnice, škole, kafane i magaze u
kojima leže ranjeni i bolesni i ni u jednom bolničkom spisku nije bilo Miloja
T. Dačića. Sutra sabajle krenuće od bolnice do bolnice, zaviriće u svaki ćošak,
podići će svako šatorsko krilo.
Susnežica je zasipala vatru i lјude oko nje; Kolubara je hučala, po Valјevu
su lajali psi: zaćutao je Tola Dačić. Očevi i majke koji su znali gde su im sinovi
ječali su i lagano ustajali, prezali volove i odlazili ka groblјima; ranjenici su
smrknuto slušali lupu lopata i ašova u praznim sanducima, pa nastavili da
piju Tolinu rakiju. Brkati ranjenik je odnekud doneo snop šaše i sinovski
ponudio Tolu Dačića da legne i malo odspava; oni će ložiti vatru i u zoru ga
probuditi. Legao je na šašu ne skidajući torbu s leđa. Vojnici su sve tiše
razgovarali o pomoru i ložili vatru; brkati ranjenik ga pokrio svojim šinjelom
kao da mu je sin. Tako bi ga Aleksa pokrio svojim šinjelom, pomislio je s
tugom i s njom zaspao...
Zima i mokrina bude Tolu Dačića; strese se i otvori oči: tmina je, vatra se
ugasila, dimi se nekoliko ugaraka, nikog oko vatre. Uplaši se i skoči. Okolo
gore još samo tri vatre; ostale se zagasile; otišli u groblјe, reče u sebi i strese
ozebla i mokra ramena: laka, mnogo laka. Torba! Gde mi je torba? Jao, torba!
Saže se, razgrnu snop šaše, zabaulјa oko vatrišta, raždžara vatru, nigde torbe!
Ljudi, gde mi je torba? — zajauka.
Kolubara huči, teško i gusto. I blizu.
A gde ti je glava? — dovikuje mu neko od obližnje vatre.
Vosak! Vosak! Ponude Miloju! Pa gde su oni ranjenici? Gde je onaj brkati,
onaj lukavi i mazni? U vreli vosak bog ga potopio! — dojuri do vatre oko koje
se greju, kunjaju i leže selјaci i selјanke e torbama na leđima, kao on što je
sinoć legao i zaspao. Zaćuta i stade: noćas oko Valјeva ne spavaju svi. Ali
spavaju neki koji imaju pune torbe. I noćas se krade i otima. Kad se mora,
onda je od boga. Kad se mora, ima sve da se mora! Praznih ruku ne može
Miloju.
Šta je, zemlјače? Jesi li našao torbu? — pita ga selјak što sedi ispod
dvokolice s dva mrtvačka sanduka.
Nisam je ni izgubio, fala bogu! Sanjao sam da sam izgubio torbu, i đipio iz
sna kao da me neko bajonetom koknuo! A hoće li skoro zora, prijatelјu?
Ko to zna. Mnogima neće.
Tola Dačić proverava nož za pojasom.
 12

Upravnika bolnice, doktora Pauna Aleksića, bude oprezna nakašlјavanja

pred vratima kancelarije u kojoj i spava:
Ovo bi se usudio samo doktor Pantelić, ali nije on; kao da je Srećko
blagajnik; otkud njemu ta drskost? Ne, ne može biti Srećko; posilni Toma s
bakračem tople vode i trećepozivac Brka s naručjem drva, ako im se i kašlјe
dok pred vratima čekaju da ih pozove, ni za živu glavu ne bi smeli da ga
probude. Taj se bezobraznik čak i lјuti. E, pričekaćeš još jedan satić. Zaspati,
zaspati. Ramena i vrat trpe stud; ako izvadi ruku ispod jorgana da se pokrije,
razbiće san: spusti se niz jastuk i malo zgrči koleno.
Napolјu: tresak kofe i psovka.
Zapamtite, gospodo: dobra bolnica to je istovremeno samostan i
kralјevstvo Fridriha Velikog. Samostan po tihosti glasa i kretanja. Die stillste
Stille. Kralјevstvo Fridriha Velikog po redu i hijerarhiji. Vladalac je, razume
se, šef bolnice, govorio je profesor Liberman. Taj stari romantičar nije ni
pomišlјao na vojnu bolnicu i ove srpske prilike. Kada jednog dana on,
profesor, ministar zdravlјa, sanitetski general, da, sanitetski general, bude
govorio mladim lekarima, reći će nešto ovako: Dobra bolnica, mlada gospodo,
to je ona bolnica u čijoj se tišini čuju samo koraci upravnika. Dobra bolnica
je jedna savršena država... Bolnica je tiho kralјevstvo u kome podanici
nemaju razloga da jauču i u kome vladalac treba da se kloni okrutnosti... Ovo
je bolјe. I sakriva taštinu, dodati. Ne, o taštini ćutati. Zašto? Tu gde boravi
smrt, tu taština gospodari. Ovakve su misli bombe za san. Treba uživati u
poslednjim praminjanjima sna. Kašlјi, kašlјi, barabo, neću ti se dići. Ko li je
taj razbojnik što mu kvari najslađi trenutak? Meko, toplo, nejasno vreme.
Stvarnu meru i potvrdu reda i poretka u svetu, lјudskog blaženstva u njemu.
Svim sredstvima, svim, spasti mir u postelјi i tišinu jutra.
Napolјu: skviči pas, peva ili zapomaže čovek; opet kašalј pred vratima.
Od lјudskog prostakluka, od ove odvratne srpske bezobzirnosti i u
kulturnom svetu neviđene sposobnosti za jutarnju galamu, mora vojničkim
sredstvima, batinom mora da odbrani Jutarnji san i preživlјavanje svega po
redu što je doživeo s njom. Kako se pred zoru tiho kao mačka išunjala iz
postelјe, kako mu se umorno telo oslobodilo onih mekih i vrelih dodira koji
rasteruju san i ponovo raspalјuju žudnju... Nema ničeg slađeg od ovog
lenjkastog, opuštenog izležavanja u čistoj, toploj postelјi, a hladnoj sobi. Taj
kontrast jača prijatnost. Kada je nosu hladno kao sada, pa se mora jorganom i
preko lica. Ali to nije prijatno posle svake ženske. Malo ih je, suviše je malo u
ovom prokletom ratu onih za kojima čovek može da uživa u postelјi kad odu
iz nje. Ovde u Valјevu, nijednoj tako ne miriše koža kao toj Kaći; nijedna
nema tu izluđujuću kožu kao Kaća; ni na jednu ovako uzbudlјivo ne mirišu
čaršav n jastuk. I niko ga tako blaženo ne umori kao ta rasejano bludnjikava
Kaća. Ni Ružica, ni ona bestidnica Žanet. Isto, jednostavno. Snaga i vulgarni
ritam. S Kaćom bi sada sve od sinoć ponovio. Ili bi sada malo baš sa onom
bleskastom Ružicom... To je ono divno, ono samo jutarnje osećanje u postelјi
kad se ne želi jedna određena, nego više njih i neka neznana, od svake po
nešto. Sa svima istovremeno... Od monogamije zaista nema ničeg gluplјeg ni
kriminalnijeg u toj našoj hrišćanskoj civilizaciji. Dosta o njima. Spavati.
Utopiti se u sebe.
Napolјu: gone nekog, jeka, lupa, žamor; prokleto jato vrana; srdit kašalј
pred vratima.
Upravnik jedne rezervne bolnice u Valјevu, u epidemiji pegavca, zar je to
nešto? Malo je to za lekarsku karijeru u ratu, u ovakvom pomoru, s glavom u
torbi. Jadno i glupo. Što pre se primaći Vrhovnoj komandi. Velikima biti u
oku. Moćnima uz ruku. Jer lјudi su lјudi, sada se umire redom; napreduju oni
što su moćnicima pod pazuhom. Zašto bi lјudi ovoliko stradali ako ih ne bi
unapređivali i odlikovali, ako se u ratu ne bi uspinjali za mir? Preko
pukovnika Karanovića, a Slavkin teča dobro stoji s načelnikom Genčićem, još
danas tri pisma poslati. Dočepati se sanitetske uprave i Kragujevca. Što pre
pobeći odavde. Danas je lekar skuplјi od generala, danas se pametni uspinju.
Taj zlikovac uporno kašlјe. E, jetru ćeš iskašlјati, sine majčin. Dremkati.
Uvući se u svoju kožu, u toplo i slatko.
Koliko li je sati? Rasaniće se sasvim ako pogleda u sat. Kašlјite, kašlјite
koliko vam volјa. Ljudi — to su zavidlјive životinje. Zlobne i pakosne
životinje. Ako ja ne spavam, celom svetu ne dam da spava. Neka ih, neka se
truju svojom nemoći. Zavist potčinjenih čudna je zavist. Ima sasvim alogičan
smer. Ukoliko su zavidnici na nižem stupnju od objekta svoje zavisti, utoliko
im je zavist manja. Ali kad su zavidnici blizu mogućnosti i prava onoga kome
zavide, onda ga paranoično, zverski mrze. I jedva čekaju čas osvete. To je ono
zanimlјivo: na svakoj vlasti čovek se mora ozbilјno bojati samo onih
najbližih, onih takozvanih prvih saradnika, pomoćnika, zamenika i tome
slično. Taj što sada tako jetko kašlјe i tako selјački o stepenik otresa sneg sa
čizme, nije posilni Toma ni trećepozivac Brka. To jedino može biti doktor
Pantelić ili ona ruska zamlata Sergejev. E, nećete ga, prostačine! Dremkati još
malo i udisati Kaćin „fleur d’amour", miris njene basnoslovne kože. Ipak je,
kurva, od poslednje njihove noći bila s nekim majstorom. To je, svakako,
onaj mangup Sanja, medicinar. U Parizu je taj ništak učio posao. Ipak sam ja
velika naivčina. Velika sam ja budala, preispolјna. Nema od sna ništa. Ili ću
zavesti red u ovom haosu, ili me neće biti.
Tomo, uđi! — viknu ležeći u postelјi.
S posilnim Tomom, koji unosi bakrač tople vode, i trećepozivcem Brkom
što se sav zgrčio oko naručja drva, ulazi i Srećko, blagajnik bolnice,
namršten, lјut. Neverovatno!
To ti, Srećko, kašlјeš od zore i ne daš mi da se odmorim?
Izvinite, gospodine kapetane, stigao je hitan akt iz sanitetskog odelјenja
Prve armije.
I zbog toga se ti još od ponoći iskašlјavaš? — pridiže se na laktove, gađao
bi ga nečim posred čela. — Gubi se napolјe! Napolјe, naredniče, šta bleneš?!
Srećko blagajnik natraške i bez reči izađe.
On se spusti na jastuk, ogorčen na Srećkovu drskost. Sam je kriv što mu je
dopustio izvesnu civilsku intimnost. Sa potčinjenima — uvek da znaju da su
potčinjeni.
Posilni mu uz krevet spušta lavor tople vode; čuje se vatra u furunici.
Uzima sa stočića flašicu alkohola, sipa je u toplu vodu, pridiže se i ogrće
jorganom i seda na rub kreveta, spuštajući noge u lavor, ali ih odmah trže:
Pa to je ledenjak!
Čini vam se, gospodine kapetane. Ladnula se malo, pao snežić, a vi ste
jutros poduže spavali.
Brko, počisti taj sto od posuđa i čaša. Još jedno naručje suvih drva donesi.
— S mokrim nogama vraća se u postelјu: ništa čoveku ne može tako da nagrdi
jutro kao što to može posilni, blagajnik, uopšte sluga; jednu prijatnost, jedno
fino uživanje, ti drznici pretvore u muku i bes. Zar ima nečeg neprijatnijeg
od spuštanja toplih nogu, zagrejanih u postelјi u hladnjikavu vodu? Da je bar
hladna, sveža, da protrese čoveka. A mlaka voda — nešto lјigavo, gadno! Zbog
kakvog li je to akta kašlјao taj lopov Srećko? Da je nešto radosno, povikao bi
on to još s vrata. Eh, ni bog ne zna kakve me sve strahote čekaju danas.
Toma posilni unosi bakrač vode koja se puši.
 Sad će ova budala da me popari, pomisli, i reče mu da prospe pola lavora
pa da vrelu vodu pažlјivo doliva. Seti se, Kaće i nekih noćašnjih pojedinosti,
koje ga prosto ožegoše po srcu. Onog pariskog ništaka Sanju još danas staviti
Vinaveru na raspolaganje. Ponovo, spusti noge u lavor: vrelije no što valјa, ali
od selјaka ne treba tražiti meru ni u toploj vodi. Doli još alkohola, bolјe se
uvi jorganom, reče Tomi da mu donese doručak i predade se uživanju: lagano
miče nožnim prstima, udiše alkohol s parom iz lavora, oseća kako mu bubre
jagodice na prstima i šire se vene; blagost mu se uspinje cevanicama ka
kolenima, odnekud malo duva, ali to još prijatnijom čini vrelinu po stopalima
i člancima. Eh, taj odvratni rat! I sad još odozgo, — epidemija pegavca i
rekurensa...
Posilni mu na poslužavniku donosi belu kafu, kajmak, dva jajeta „na
oko", prepečen hleb, spuštajući mu poslužavnik na kolena.
Za deset minuta donesi mi puno lonče crne kafe. Najpre, baci još neki
trupčić u furunu — kaže i poče da jede tek kad ostade sam: ne podnosi ničije
poglede po jelu i sebi dok žvaće.
Jeo je lagano, dok se voda u lavoru nije ohladila, nastojeći da za vreme
jela ne misli o poslovima koji ga čekaju, ni o bilo kakvim neprijatnostima.
Posilni s kafom stiže na vreme: da mu hladnim lanenim peškirom dobro
istrlјa noge, prinese čakšire i još sinoć očišćene i izglancane čizme. Više ni reč
ne progovori s posilnim. Tu grešku od prošlog jutra, kad mu je dopustio da
brblјa o tome na šta kukaju ranjenici i bolesnici, više nikad neće ponoviti.
Autoritet se podriva poverenjem prema potčinjenima. Potčinjeni ne smeju
znati o čemu njihov gospodar razmišlјa i šta ga interesuje.
Zašto brice nema? — upita obuven, ali bez bluze, i sede uz ugrejanu
furunu očekujući uobičajeno brijanje.
Izgleda mi, gospodine kapetane, da se Ramiz razboleo. Ja ga zovem, a
njemu oči zakrvavlјene.
Pa?
Rekoh onom Grčiću, ali mi on kaže da mora neke pred operaciju da
obrije.
I sada ja treba da čekam tog Grčića?
Ne treba da ga čekate, gospodine kapetane, odmah ću ga dovesti.
Ramiz me, znači, već inficiran brijao, misli i pripalјuje prvu cigaretu. A
prekjuče ga posekao. Pa ja sam već inficiran, boga mu barapskog! Ustade,
raskorača se po sobi, ispi drugu šolјu kafe: da li će njegova deca, žena to
nikad neće shvatiti, ko zna s kim se zaplitala noćas, eh, da li će cela ta
lopovska pozadina, te beogradske izbeglice što se s belim i crnim udovicama
kurvaju po provincijskim varošima, žderu zimnice i klepeću o pobedi, baš ih
briga za požar epidemije koja kosi redom, da li će potomci, studenti
medicine, mladi lekari, sutra u miru i naslutiti kako su i lekari stradali, kako
su se herojski borili za lјudski život u Valјevu, šačica lekara u moru
bolesnika? Niko sutra to neće znati i pamtiti. Ljudi su sebičniji od kurjaka i
svake zveri. Ženetine naročito. Nije bio budala taj Šopenhauer što ih je i kao
majke prezirao. Na mojoj žrtvi, s mojim parama i ugledom, Slavka se baškari
po, zaboga, patriotskim poselima, a noću se širi i previja pod zabušantima,
oslobođenim vojske zbog Vitium cordis. Nedelјu dana mu nije pisala ta kuja.
Mora joj jedne noći banuti, što pre, baš dok bukti zaraza, kad je sigurna da ne
može doći, banuti joj pred ponoć. Jer tada udate uživaju: kad pospe deca i
komšije...
Doktor Sergejev ne dozvolјava Grčiću da iziđe iz previjališta. Mora da
brije neke glave za operaciju — snuždeno mu saopštava posilni.
Namršti se: otkako je počeo rat, on je samo jednog dana bio neobrijan. A
taj mu Rus stalno tera uz nos. Da nije Rus, da nije saveznik, potkusio bi ga,
on odavno. Ali šta može jedan bedan Srbin danas? Mora da trpi svakog
savezničkog jazavca!
Namesti krevet i neka dođe Srećko — kaže malodušnim glasom; očešlјa
brkove, uprede im vrhove i sede za svoj kancelarijski sto, slušajući svađu i
dreku po bolničkom krugu. Da, batina je iz raja izašla.
Srećko blagajnik, ne krijući uvređenost, staje mirno:
Izvolite, gospodine upravniče.
Pušta ga da dugo stoji tako glupo ukrućen, taj poreznik, proneveritelј,
pomoću svojih radikalskih veza izvrdao front, uvukao se, lopov, opet u kasu.
U svakoj prilici stavlјati mu do znanja ko je i šta je. Uze otvoren koverat i
pročita da ovih dana stiže u Valјevo saveznička lekarska misija, zbog čega se
naređuje upravnicima bolnica da odmah preduzmu sve što je potrebno za
dostojan doček savezničkih lekara; dan dolaska misije saopštiće se naknadno.
Ne diže pogled sa akta: čita ga dvaput; pre no što pogleda i čuje Srećka
blagajnika, želi da domisli šta to znači — „preduzeti sve što je potrebno"?
Srećku blagajniku reče samo:
Razmisliću, pa ću te zvati. Doktoru Panteliću reci da ga čekam.
Čovečanstvo će, o Srbiji i da ne govorim, upropastiti administracija. Ono
što Nemci zovu birokratija. Kao da su mastilo i hartija, pečati i ti delovodni
protokoli načinjeni od esencije gluposti, koja prosto isparava u kancelarijama
i kao morfijum opija činovnike, izaziva raspade u svim glavama koje pišu
naredbe, akta, propise, dopise, misli i puši. Kakve su pripreme moguće u
ovom praiskonskom neredu rata i agoniji od epidemije?
Doktor Pantelić tiho, na vrhovima prstiju uđe, kao da pazi da ga ne
probudi; ne čuje mu ni pozdrav. Motri ga ispod oka: gamašne obmotao
gumiranim platnom, čvrsto opasao mantil, jer veruje da vaš prenosi pegavac.
Zaudara na sumpor, karbol, naftalin. I juče je uzaludno čekao ženu, pojede
ga lјubav. I kajanje što je po svojoj „srpskoj savesti", brata, ranjenog na Ceru,
još neizlečenog oterao na front, a ovaj trećeg dana poginuo. Strašlјivac ne
skida gazu sa usta.
Saopštite mi samo najznačajnije promene — kaže mu strogo.
Pa vidite... — gleda u papirić. — U šest soba koje sam stigao da obiđem,
noćas je umrlo dvadeset i sedam. Od osoblјa umro jedan bolničar, dvojica se
razbolela i rekoše mi da neka dobrovolјna bolničarka ima visoku
temperaturu. Ostala odelјenja obići ću do podne. Međutim, gospodine
upravniče, najgora je stvar, noćas stiglo pedesetak kola s novim bolesnicima.
Pedesetak?
Nisam brojao, ali biće ih i više. Stižu i sada, crni se drum. Ja zaista ne
znam gde ćemo s njima. Jutros su se neki ranjenici, bogme, ima ih stotinak,
tu su i oficiri, tako pobunili da bi me raskomadali da nisam ustuknuo.
Zašto se bune?
Protiv nepodnošlјivog stanja. Ne loži se, nema lekova, hrana je očajna,
znate i sami.
Zar vi, kolega Panteliću, i ne pomišlјate da su ta sve češća nezadovolјstva
delo defetističke propagande? U Valјevu je nekoliko hilјada švapskih
zaroblјenika. A sto špijuna dovolјno je za ceo Balkan, a kamoli za jedno
Valјevo.
Pa šta ja tu mogu?
Možete. Pozovite komandira bolničke čete, neka nekoliko bukača izvuče
napolјe i, tamo u magacinu, njegovski sasluša. Uostalom, preki sud nije za
bajku izmišlјen.
I komordžije su digle graju. Čujete li ih?
Spolјa se čuje vika i zapomaganje. Paun Aleksić odlazi do prozora:
komordžije nasrnule na dva bolničara.
Pođite sa mnom, kolega Panteliću. — Obučen, sa štapom, izlazi i lagano
prilazi gomili komordžija koji se gušaju s bolničarima: — Šta se to događa,
vojnici? — komordžije pustiše bolničare, ustuknuše gledajući ga i uplašeno i
preteći. — Pitam, šta se događa?
Pa svu noć dreždimo na mrazu, gospodine kapetane.
Svu noć?
Svu noć, gospodine kapetane. A ja od juče u podne. I ja.
Sramota! Sramota! Jadni lјudi — kao za sebe kaže tiho Paun Aleksić, ali
vidi, čuju ga svi; peki bolesnici u kolima se pridižu i zure u njega. — Niste,
braćo moja, to zaslužili. Šta ćete, gospoda se nabila u pozadinu i raširila u
toplim sobama, pun je Niš zabušanata i liferanala, a selјaci neka ginu i
lipsavaju! Vi znate ko je kriv što ja sada mogu samo na tavan da vas smestim.
— Oni ga mrko i zapanjeno gledaju i ćute. — I s kim ću da vas smestim, s čim
da lečim? Imam šaku bolničara i tri lekara, a i oni, vidite... Svako danas samo
svoju glavu čuva!
Iz njihove tišine požuri u bolnicu, s bolno-srdžbenim izrazom lica, pun
one prave pokoritelјske moći i zadovolјstva od nje, i čim stupi u hodnik
povika:
Bolničari, gde ste? Zašto sobe nisu naložene, zašto slama nije donesena
ovim nesrećnicima što leže na golim ciglama, dripci jedni! Deset je sati, a
lјudi još doručak nisu primili. Gde su te gospođe i gospođice, dobrovolјne
bolničarke? Zašto su goli ovi lјudi što buncaju? Niko ovde o bolesnom
vojniku i ranjeniku ne brine! — preskače bolesnike, pazi da ih ne nagazi, ide
hodnikom i staje na sredini, da ga sve sobe čuju: — Ja svakog dana tražim
krevete, ćebad, čaršave, svakog dana kukam kod nadležnih da mi povećaju
sledovanje hrane i lekova, a meni se odgovara: „Nema budžeta! Nije
predviđeno!" I šta ja sada da radim s vama, recite mi! Da ispalim sebi kuršum
u čelo, to mi ostaje! — Utišali se svi, sem onih što su bez svesti, pa buncaju,
viču, čine s rukama svašta. — Vojnici, kome se ide kući? — Javlјaju se. — Ko
god hoće i može da ide kući, neka ustane i pođe po otpusnu listu kod Srećka
blagajnika. I čim ozdravite, odmah da se prijavite okružnim komandama. —
Okrenu se doktoru Panteliću: — Na njihova mesta smestite ove iz kola što svu
noć čekaju. I svima ordinirajte najjaču dozu aspirina.
Aspirina imamo još malo, za najteže ranjenike i oficire.
Mora da ima. Trebujte od Belića. Jedva čekate da nešto nema! — viče
osorno. Da obiće onog majora Stankovića, tu tipičnu militarističku glavurdu?
Taj naduvenko, posle jučerašnjeg bezobrazluka, ne zaslužuje nikakvu
posebnu pažnju. Kad vrši opštu vizitu, videće ga. Požuri u svoju kancelariju
misleći zabrinuto: šta sve treba da preduzme za doček savezničke misije?
U kancelariji zatiče svog prijatelјa, apotekara Milana Belića, šefa
sanitetskog slagališta za sve valјevske bolnice; samo što ne zaplače, takvo mu
je lice.
Došao si u pravi čas! — kaže mu obradovano. — Nešto mi, Milane, mnogo
umorno izgledaš? Tomo, nalij nam po čašu konjaka i izađi. Evolucija naše
vrste, to je, dragi moj, evolucija nagona uživanja. A to znači, i potreba za
drogama. Zašto se smeškaš?
Znaš li ti, Paune, da sam ja noćas u salonu gospođe Predolac izgubio na
kartama i poslednji marjaš? Založio sam i sat i venčanu burmu. Kad bi to
Olivera čula, istog časa bi se obesila... Bilo je nepojmlјivo, bilo je prosto
smešno kako me noćas nije htela karta. A karta nije stvar slučaja. Kroz jednu
partiju karata prošeta nam sudbina, gola-golcata kao stara kurva.
Priznajem, malo mi je teže u to da poverujem.
Nego šta! Nijedan zakon u našoj vasioni nije tako uporan kao zakon
kartaškog malera. I nije slučajno što je baš kocka ona strast koja donosi
najviše samoubistava.
Izvadiću te, ne sekiraj se. Treba mi desetak kutija aspirina za neke
ugledne pacijente u varoši. Ako si doneo i digalen, možeš još tri noći da
uživaš u malerima.
Ali ne važi jučerašnja cena. Ako još deset dana potraje pomor, kako je
danas u Valјevu, kunem ti se u decu, biće dukat tableta antipiretika. A
malopre reče mi Mišićev ađutant da se Austrijanci i Nemci punom parom
koncentrišu za nov napad. I to nam je kraj. Časnu ti reč dajem, ja ni dan neću
živeti pod okupacijom! Kunem ti se decom, neću!
Paun Aleksić ga gleda podozrivo i ne trudi se da to sakrije: od svih laži,
najodvratnija mu je patriotska laž.
Tu brigu ostavi vojvodi Mišiću — kaže mu ozbilјno. — Znaš li ti da mi
dolazi u posetu saveznička lekarska misija? — i nastavi da se srdi što će se
Srbi opet obrukati pred Evropom.
 13

I šta se to od juče promenilo? — zapita jetko Gavrilo Stanković, ležeći na

hirurškom stolu u previjalištu, iznerviran dugim Sergejevlјevim pipkanjem
butine i čeprkanjem pincetama po rani. I značajnim ćutanjem, grčenjem
obrva, mrštenjem. A na licu Milene Katić je nešto kao užasnutost.
Doktor Sergejev poćuta još nekoliko trenutaka nadnesen nad ranom, ode
do prozora, vrati se i, gledajući ga strogo, reče:
Gangrena. Neću da vas obmanjujem. Moram vas operisati, neizostavno.
Milena Katić spusti instrumente na sto, pored zavoja, i bez reči, žurno
izađe. Oni je otpratiše različitim pogledima, pa ih ukrstiše; sami su, za sve.
Odseći ćete mi nogu?
Nema drugog, na žalost.
Nema drugog? Šta vi to govorite?
Život da vam spasemo.
Da živim kao bogalј?! — pridiže se na laktove, zagledan u doktora
Sergejeva, koji raširene i ukočene prste obe šake bije jedne o druge i
promatra ga neumolјivim pogledom. — A da ste me preksinoć previli? Kad
smo stigli, gospodine doktore?
Ne znam. Pretpostavlјam da bi i tada bilo kasno. Da. Uostalom, ova
bolnica, to je vaša srpska stvar. Ja sam ovde hirurg — govori sporo, mešajući
ruski i srpski.
I vi ste sasvim sigurni da... ako hoću da budem bogalј... to je jedino?
Koliko vam je godina.
Četrdeset prva — spusti glavu na nešto tvrdo, limeno.
Zašto se onda kolebate?
Gavrilo Stanković se ponovo zagleda u ruke doktora Sergejeva, koje se
najednom smiruju: dugi, koštunjavi prsti uprli se jagodicama jedni u druge.
Neki prsti kroz koje ne protiče krv. Oni će mu odrezati nogu. Testerom. Kako
izgleda ta testera? Noga buja onom silinom, ispunila je celo previjalište.
 Vi smatrate da sam dosta živeo?
Živeli ste, na vašu sreću, toliko da drugu polovinu veka možete da živite i
od četrdeset proživlјenih godina.
Od uspomena?
Od pravog života, dragi majore. Suštine njegove. Onog zapamćenog.
Od tog zapamćenog ja da živim? — Pogled mu se zapliće u gomilu krvavog
zavoja što se presipa iz kofe u uglu; iz kofe izviruje ukrućena, modra šaka. To
je ruka onoga što ga malopre, bez svesti, kao mrtvaca proneše bolničari. Moja
nožurda ne može stati ni u jednu kofu za đubre.
Život sadašnji, to je proticanje prlјavštine. Kanal kroz naselјe. Samo u
prošlom i umrlom mi pronađemo ponešto što je bilo pravo i veliko. Ako
čovek ima nekakvog smisla, taj mu smisao jedino prošlost otkriva i potvrđuje.
Zašto se mrštite?
Zato što govorite protiv razuma! Protiv glave!
Da vam je gangrena napala nešto na glavi, ja bih vas pustio da umrete. Na
glavi se ne sme ništa izgubiti. Apsolutno ništa.
Doktor Sergejev naglo razdvaja, otkida ukočene, jedne u druge urasle
prste. Gavrilo Stanković čuje drhtavicu stola pod sobom, stresaju se
instrumenti koje je ostavila Milena; pada neka promaja s tavanice.
A koliko ću da živim ako mi ne odsečete nogu?
Sergejev ćuti i gleda ga kao da ga nije razumeo; ukočene prste obe šake
opet bije jedne o druge.
Gavrilo Stanković ne može da ih gleda: koliko li su oni ruku i nogu
odsekli u ime tog njegovog smisla koji se na kraju otkriva?
Šta ste to rekli? — pita na ruskom.
Sergejev se hitro osmehnu i stavi ruke u džepove lekarskog mantila.
S vašom konstitucijom, izdržaćete nekoliko dana. Možda. Vaša gangrena
nema fudroajantni oblik.
A sada me previjte. Razmisliću.
Nemate vremena.
Koješta, doktore. Nikad u životu nisam imao toliko vremena za važne
odluke. Očistite mi trulež, taj, smrad. Od te moje mrcine ne mogu da dišem.
Ni od ovog vašeg jodoforma.
 14

Velikim nesrećama najteže je saznati početak. Požarima koji su spepelili

gradove i ogromne šume, potpalјivač vatre najčešće je ostao nepoznat. Niko
pouzdano ne svedoči kako su kuge i druge velike Bolesti ulazile u gradove da ih
pomore. O tome lakoverni ispredaju priče u koje ni sami ne veruju.
Ni ovom srpskom Pomoru još se zasigurno ne zna pravi uzrok, mesto
početka, prvi Bolesnik.
Neizdrživo me boli glava i slušam svašta: Bolest se prenosi vazduhom; Bolest
se prenosi isklјučivo dodirom; Bolest raznose austrijski špijuni i veštice; Bolest
raznosi vetar isto onako kako raznosi cvetni polen, livadske mirise, smradove
torišta; Bolest je nešto vasionsko, nešto što je palo na zemlјu umesto snega;
Bolest je ovo hladnjikavo i mokro, trulo i tmušno vremište, ova bezmrazna,
razbolјena zima; Bolest je bič Božji, kazna za naše bezbožništvo; Bolest je osveta
Velikog Zla zbog naše lјudske nepokornosti; Bolest je cena naše nacionalne
grandomanije; Bolest je sudbina sirotinje i glibavog naroda...
Svako od nas Bolesnih i još živih ima svog krivca. Opozicija — Pašića i
njegovu vlast; vojnici — Vrhovnu komandu koja vojsci nije obezbedila zimsku
odeću i neophodnu ishranu; civili krive vojsku koja se prva stala da razboleva i
Bolest raznosi po pozadini; svi Srbi i Srpkinje proklinju Švabe, zaroblјenike, jer
gde ima njih, ima i Bolesti; glavnim krivcima za Bolest, bolesnici smatraju
lekare, te neznalice i obmanjivače; lekari za Bolest čine odgovornim sanitet
Vrhovne komande, državu, našu nacionalnu i konstitucionalnu prlјavštinu; za
Bolest u kući, žene osuđuju muškarce koji lunjaju po kafanama i svud gde
borave čuma i terlema... Jednom rečju, o Bolesti Bolesnici Bolesno i misle.
Na latinskom, ime naše Bolesti zvuči patetično: Typfus exanlhematicus; na
srpskom, veselo, posprdno, rugalački — pegavac.
A jedan student medicine u Parizu, koji ovde tobože leni više od dvesta lјudi,
reče mi noćas u poverenju da je bela vaš — prenosilac, raznosač naše Bolesti!
Bela vaš?
Čovekova davnašnja i odlična poznanica, saučesnik u svim velikim
istorijskim događajima — ratovima, seobama, revolucijama i smeni careva i
papa, ta od postanka lјudskih naseobina skoro draga domaća životinjka, u
zimskim danima svuda prisutno živo biće koje golica i zabavlјa siromahe i
vojnike pod svim carevima i zastavama, od Hanibala i Aleksandra Velikog do
Franje Josifa i vojvode Putnika — zar nas stvarno ona, vaš, sada ubija? Uprkos
našem suštinskom istorijskom srodstvu, ili baš zbog njega, one organske
sličnosti, one klimatsko-geografske istovetnosti, one duhovne međuzavisnosti
lјudi i vašiju? Taj mali, žuravlјivi, višenožni i tužni prlјavko, od Rimlјana
nazvan — Pediculus vestimenti, preti da pomori Srbiju! Vaš?! Gledam je i ne
mogu da verujem. I razumem sve moje sunarodnike koji u to ne veruju. Mi,
kažu, slomismo i iz Evrope najurismo u Aziju — vekovnu Tursku Carevinu,
pobedismo Bugarsku u naletu, pre mesec dana razbismo Balkansku armiju
Austro-Ugarske Carevine, i zar će nas sada zaista da pobedi vaš, vaška, vaščica,
gnjida! Zbilјa, kakva je to sprdnja bogova s nama?
Čovek se odupro smrti s lјudskim likom. Ali šta će biti sa čovekom i Srbijom
na koju je krenula ova belkasta, pupava i krvožedna životinjčica veličine
sitnijeg pšeničnog zrna? Šta će biti s nama pred ubicom naoružanim samo
svojom milimetarskom rilicom, ali dovolјno čvrstom da probije svaku lјudsku
kožu, popije sićušnu kap junačke ili kukavičke krvi i nevidlјivo semence Bolesti
ostavi u njemu, čudovišnoj lјudeskari, ili na njemu? Zar nam ništa krupnije,
ništa jače, ništa dostojnije od vaši — neće određivati istorijsku sudbinu? Treba
se prosto uhvatiti za uši i nasmejati iz sve snage!
A vaš mili po lјudima i njihovoj bednoj odeći, po Bolnicama i kućama, po
putevima i vozovima, mili celom srpskom zemlјom. Siše, kažu, samo lјudsku
krv, pari se na svojim žrtvama, po njihovim kosmatim delovima i rublјu
ostavlјa niske svetlucavih jajašaca, sutrašnje gnjide, svoje gladno potomstvo.
Poneka i pogine, pucne i zakrvavi među lјudskim noktima. Međutim, to su
beznačajni gubici te neuništive sile. I ja sam se predao vašima. Više se ne
branim, ne češem. A njima, osećam, samo godi moj neotpor, pa se koškaju, jašu,
pare dugo.
Sudeći po iskustvu koje stičem posmatranjem lјudi u Pomoru, čovek se nešto
odlučnije bori protiv prvih vašiju. Onda kad počinju da se vašlјive on i svet oko
njega. Borenje malaksava s množenjem insekata. Navikavamo se i lagano se
predajemo vladavini prlјavaca. Pred svoju smrt, lјudi se najmanje opiru.
Postaju ravnodušni prema beznačajnim ubicama. One su nam prekrile telo,
glavu, obrve, brkove. Lanci i ogrlice gnjida zategli se u rubovima košulјe i
koporana. Vaši su nam ispunile odeću, postelјe, sobu. Mi znamo da su nam vaši
osvojile otadžbinu, za koju smo toliko izginuli. Čujem, raspadaju nam se
ustanove i porodice, prijatelјstva i lјubavi. Svakojaka zla viju se u nama i oko
nas. Buknula glupost. Raspojasali se podlost i sebičluk. Sve se lјudsko uzmutilo
i razgorelo. Ona strava što u početku Bolesti obuzima neke duše pretvori se u
mučnu snuždenost čim Bolest ozbilјno uzme maha. Pravi Bolesnici tonu u očaj
bez daška, bez žiške otpora. Ništa ih više ne može da uzbudi i pokrene.
Od nastajanja lјudskog, zna se da su najteži porazi svagda bili porazi od
bezvrednog protivnika. Istoričari, laskajući lјudskoj i nacionalnoj taštini,
pišući istoriju za učitelјsko podučavanje i naredničko egzerciranje pokolenja,
olako su ne uviđali istinu: što je protivnik ništavniji, poraz je konačniji. Jer
samo moćan i ozbilјan protivnik može u čoveku da izazove želјu za otporom i
stvori mu volјu pobune. Ne postoje tiranije protiv kojih se nije pobunio čovek.
Ubijao je Cezare i kralјeve, rušio Lujeve i Napoleone, gilјotinirao Dantone i
Robespjere. Čovek je bivao srećan zbog svoga gneva, snevajući osvetu
pokoritelјima i moćnicima. Ali, protiv vladavine vaši, protiv vaši na temenu i
prestolu, čovek se najređe bunio. Pokoravao im se čim ga napadnu. Prosto zato
što ga od vaši nije strah, što mu one ne podstiču mržnju. Vaši nas pobeđuju
svojom sićušnošću, bezopasnim ujedima, lakom prlјavštinom. Svojim
mnoštvom, koje čoveka zbuni, pa se svikne. Da ujed vaši ozbilјno boli, da njen
ujed jako smrdi, veliki pomori ne bi nastupali. Ako se otvorenih očiju i trezno
gleda lјudska prošlost, lako se uočava da su najtrajnije nesreće i poniženja
doživlјavali lјudi i narodi baš od sitnih, bezopasnih protivnika i lažlјivih i
poročnih gospodara. Čoveku najređe dolaze glave zveri i zmije otrovnice. Od
njih ga je strah, čuva ih se. A čovek nema: pameti da pojmi da su mu beznačajni
protivnici najopasniji neprijatelјi. Čovek se jedino boji velikog osvajača i
bezdušnog tiranina; čoveka konačno ne pokorava onaj koga se boji i koga
poštuje. Suprotstavlјa se snagom, lukavstvom, prkosom. Ali lјudi retko pružaju
otpor neozbilјnom i bezvrednom pokoritelјu i poročnom i lažlјivom vladaocu.
Uvašlјivlјena i prlјava zemlјa svagda ima takvog poročnog i lažlјivog
gospodara. Jer su ovi u lukavstvima i podlosti nadmoćniji od svojih podanika.
Jer oni pretežno gode lјudskoj prirodi i većini.
Baš takav čovek, odnosno upravnik, gospodari našom Bolnicom; neradan i
nesposoban, uživalac i lopov, bludnik i lažlјivac. A izgledom simpatičan, lep, s
bogatim i hitrim osmehom za svakoga i u svakoj prilici. Taj njegov smeh nas,
Bolesnike, najpre zapanji i sledi. Zar se neko u ovom smrdlјivom umiralištu
može da smeje? Ta zapanjenost kratko traje. Onda smo mu zahvalni što je
zadovolјan, što je zdrav, što je bar on srećan u našoj Bolnici.
 Za sve grozote u Bolnici — za naš nesnošlјiv položaj, uvek su svi drugi, sem
njega, upravnika, krivi. On tako strasno grdi i psuje lekare i bolničare da mi
nemamo razloga da išta dodamo njegovom nezadovolјstvu; on je rečima i
srdžbom svagda na našoj, Bolesničkoj strani.
Tako i po tome, u našoj Bolnici vladaju zakoni koji važe van nje: vladaoci
bez vrlina najomilјeniji su vladaoci. Svetina voli one koji vole ono što ona voli,
koji čine sve što bi oni, dripci, činili kad bi bili na vlasti. Rulјa mrzi
pravdolјupce i istinolјupce, lјude koji poštuju zakone i rade pošteno. I ovde u
Bolnici, uviđam, plebs naročito obožava lažlјive vladaoce. Jer svetini jedino
obmane bude nadu. Istina ih vodi u rđava raspoloženja. Čak i u očajanja. Kad
naš vladalac laže, daje nam pravo da i mi, njegovi podanici, lažemo. Kad on živi
bez napora i odgovornosti, bez znanja i savesti, tim pre na sve to mi imamo veća
prava. Još ako je vladalac gurman i veseo čovek, ako voli meso, pesme i šale, kao
naš upravnik, onda se može naslutiti koliki je ugled doktora Pauna Aleksića.
Nјegove terevenke s dobrovolјnim bolničarkama i noćna veselјa prijaju većini
Bolesnika. Uživaju lјudi da gledaju i slušaju kako njihov gospodar uživa. Neka
bar neko u ovom Pomoru uživa. Ako mi u visokim temperaturama nije sagorelo
pamćenje, poročne vladaoce, uživače i lažove, pobune su najređe zbacivale s
vlasti. Zato, valјda, što takvi svojim podanicima pune dušu lakim i slatkim
žudnjama, gase gnev i volјu za otporom.
Kao i u svakom poretku u kome vladalac voli uživanje i laž, i u poretku naše
Bolnice ne funkcioniše nijedna njena ustanova. Jer tu gde vladaju nesavesnost i
bezakonje, vlada i prlјavština. Čistoća i red idu sa istinolјublјem i poštenjem. U
našoj Bolnici prlјavština je takva da se ne sme izgovoriti poređenje. A ta
prlјavština silno godi Bolesnicima. Jer istine i vrline, čistoća i red zahtevaju
najteži, neprestan i razuman napor, delatnost i nespokoj, za koje je najmanji
broj lјudi spreman i sposoban.
Ostaje mi pravo da se uzdam u sneg i mraz. Jedino nam sneg, makar očima,
može malo ublažiti prlјavštinu. Jedino nam mraz možda može malo ugušiti ovaj
smrad. Međutim, usred zime smo, a nema ni snega ni mraza. Lapavica, kiša,
stud. Mokro i tmušno. Kad smo jutros osvanuli pod nekakvim snežićem, kad
smo ugledali nešto belo i čisto, neke među nama obuzelo je mučno raspoloženje.
Bile su nam gadne naše sobe, naši brlozi, naši poderani i prlјavi pokrivači.
Nekoliko, najverovatnije, rekonvalescenata, uzelo je ćebad i izašlo napolјe da
makar načas sednu na sneg, na belo i čisto. Kod nas ostalih izazvali su
sažalјenje i podsmeh. Ali, taj se snežić već u podne otopio, pa je laknulo našem
vidu.
 Da nije tako kako jeste, ja bih ćutao, trpeo bolove i gledao kako po venama
mojih smršalih, pomodrelih ruku, kao po brvnima, mile vaši i pokušavaju da se
uspinju uz dlake na dolaktici, neprestano padajući. I kad mi spadne
temperatura i stišaju se bolovi u glavi, i kad mi se grčevi u stomaku slegnu u
gađenje, ja verujem: nastupilo je doba za čuđenje i laž. Ko ga nadživi, ako se ne
stidi, trudiće se da ga zaboravi.
GLAVA TREĆA
 1

Rim

„Giornale d’ Italia“ piše:

Austrijska ofanziva u Srbiji, koja je, naravno, prema upornim izjavama,

imala da bude jedan pohodni marš, pretvorila se umesto toga u jedan strahovit
slom. Mala srpska vojska, iako znatno proređena posle dva balkanska rata i
četiri meseca neprekidne borbe na Savi i Drini, uspela je ipak da nagna
Austrijance na povlačenje, koje je po velikom broju napuštenih zastava i topova,
izgleda nam, izvršeno vrlo žustro...

Pariz

„Temps“ piše:

Srbija je pokazala šta sve može jedan mali narod koji ne da da ga satru...

„Matin“ piše:

Mala Srbija je jednim divnim herojskim gestom tako lepo ošamarila starog
ćesara iz Beča, da je ovaj video kako mu je troguba kruna Mađarske, Austrije i
Češke zaigrala na čelu, i zapretila da padne prilikom njihovog prvog napora...
Ta pobeda ne znači za Srbiju samo oslobođenje naroda, ona će još ostvariti
sjedinjenje Srbo-Hrvata i Slovenaca sa majkom otadžbinom. I stoga će Srbija
kad naši neprijatelјi zatraže mir, sa istim pravom i istim rangom uzeti učešće u
pregovorima, koji će se početi po sporazumu svih saveznika...
 Bukurešt

„Journat de Balkans“ piše:

Ne znamo već kakvim izrazima da se poslužimo za hrabrost Srba, koji su pre

jedva nedelјu dana bili, kao što se govorilo, na umoru, a koji se odjednom
uzdižu veličanstvenim skokom, uništavajući u uzastopnim bitkama armije pet
puta brojem nadmoćnije...
Crnogorci, ne manje hrabri, ako i s minimalnim brojem svojih trupa, imaju
takođe sjajnog uspeha nad vojskama Nјegovog Apostolskog i Vrlo hrišćanskog
Veličanstva...

Berlin

„Tagliche rundschau", general fon Blume piše:

Opet i opet se potvrđuje ono što smo mi više puta izjavili povodom mišlјenja
o Srbima kao o svinjarima, pozajmlјenog iz satiričnih listića, a naime,
potvrđuje se da je srpska armija vrlo ozbilјna, štaviše opasan protivnik Austro-
Ugarskoj...

Petrograd

„Новое звено" piše:

Mučno da će se naći u Evropi druga armija koja bi pod ovakvim okolnostima

i onakvim sredstvima ne samo odbila neprijatelјa nego i uništila njegovo
vojničko samopouzdanje razbivši ga do nogu. Srbi su to učinili i još jedanput
dokazali istinitost Napoleonovog pravila da uspeh zavisi tri četvrtine od duha, a
samo jednu četvrtinu od materije...
Vojvode i đenerali koji se nalaze na čelu srpske vojske dostojni su da zauzmu
počasno mesto među najvećim vojničkim veštacima sviju vremena i naroda...
 „Биржевие ведомости" pišu:

Sjajna srpska pobeda. Uspeh srpske armije zadivlјuje ceo svet. Mala šaka
junaka uništila je austrougarsku armiju i ispolјila najveći vojnički talenat i
strategijske sposobnosti. Srbi su priredili Austrijancima tri Sedana...

Budimpešta

„Vilag“ piše:

Srbija je grobnica mađarskih pukova. Zemlјa koju mi po kafanama

zovemo„degenerisanom zemlјom kralјa Petra" grobnica je naša... A mi smo o toj
srpskoj vojsci govorili:„A, to su jadnici bez municije, bez igde ičega! To je vojska
gladnica...“
Gospoda koja su ovako govorila zinula su sad od čuda... O srpskoj vojsci
večito se i govorilo i pisalo:„To je jedna siromašna, pocepana gomila!"...

„Az eszt“ piše:

Nije tajna da su svi znali kako se u Srbiji dogodilo nešto žalosno... Sve je to
uticalo bolno na nas, sve to deluje na nas kao potres... Obuzima nas nemir i
jedva podnosimo ovaj udar. Ali podnećemo ga u nadi da će uskoro ovaj poraz
oprati jedna sjajna pobeda...

Berlin

„National Zeitung“ piše:

Srbija je zemlјište za borbu nezgodno, a Srbi su odlični vojnici, izvanredno

izdržlјivi i hrabri, koji se biju junački i očajnički. Merodavni ne žive više u
iluziji da imaju laku igru sa Srbijom...

Petrograd
 „Русское слово" piše:

Srbija je sada pred ostvarenjem svojih najdražih ideala. Proći će još nekoliko
meseci i političko ujedinjenje svega srpskog naroda postaće evropski fakt. Ruski
narod neće ostaviti svoju braću u ovim teškim časovima. Postaraće se da am
olakša patnje i tešku nevolјu...

Sofija

„Мир" piše:

Srpska vojska je razvejala u prah i pepeo austrijsku vojsku koja se dičila

svojim lovorikama... Nanesen je silan udarac austrijskom vojnom
častolјublјu... Tako će se i onoj šaci jadnih Bugara koji svoj politički sistem
zasnivaju na Austriji, otvoriti oči, te da vide na kakvom mestu gledaju u
budućnost Bugarske.
Vrlo je mogućno da taj srpski uspeh neće imati sutrašnjice; vrlo je mogućno
da će broj i sredstva nadjačati hrabrost. Ali se više i ne može tražiti od jednog
iznurenog i malenog srpskog naroda. Simpatijama celoga sveta moraju se
pridružiti i naše simpatije... Poslednji srpski uspesi moradoše naći odjeka u
Bugarinovom ratničkom srcu; eto zbog čega čujete u nas, gotovo sa svih strana
uzvik: Bravo, Srbi!...

Pariz

„L’homme libre":

Klemanso hvali srpski heroizam, savezničku vernost, kao i odbijanje

austrijske ponude da pregovaramo; zahteva od triju velikih saveznih sila da
ukažu sve moralne i materijalne pomoći Srbiji...

„Petit Joirnal" piše:

 Dok se Srbi ovenčavaju slavom braneći herojski svoju zemlјu, Austrijanci
produžuju da navlače na sebe sramotu počinjenim zverstvima na srpskoj
teritoriji. Kuće su oplјačkane, devojke i žene silovane, deca i starci strelјani...
Gnusni zločini okrvavili su bosansku teritoriju. Slovensko stanovništvo očekuje
sa zebnjom svoje oslobođenje...

„Paris Midi", senator Beranže piše:

Oni koji u ratu ne očekuju svoj spas od drugoga, dostojni su da budu

predstavlјeni u velikim savetima u miru. Neka je besmrtna slava malenoj Srbiji
koja je bila onoliko isto velika U svojoj političkoj rezignaciji juče, koliko je velika
u svome vaskrsu danas.

„Figaro" piše:

Nema herojskijeg prizora od ovoga hrabroga maloga naroda koji se pet

meseci bori protiv neprijatelјa brojno toliko nadmoćnog, zadajući mu u
trenutku kada se moglo strahovati za sve, najkrvaviji poraz. Kada bude nastao
trenutak da se ocenjuje zadaća koju je svaki od saveznika imao u ovoj
zajedničkoj borbi, zadaća Srbije pojaviće se u svoj svojoj veličini...

„Petit Parisien", pukovnik Rusel piše:

Kako je jedinstven primer koji mali srpski narod daje svetu!

 2

Živeti na jednoj nozi, sa štakama, to jest jesti i disati neravnopravan i

ponižen, ili ne postojati? Biti žrtva rata, smrti, ili žrtva života u miru? O tome
treba da razmišlјa, da se muči i prelama on, Gavrilo Stanković?
Otkako svesno živi, živeo je da uživa, uvek sav, usaglašavajući želјe, ne
mučeći se za nadmoćnost duhovnog nad telesnim, i ne lažući pri tom ni oca,
protu, koji ga s prvim slovima ubeđivao na nekakav svoj, ne toliko popovski
način, da je lјudska sreća u čistoti duha, „na uzvisini nad lјudima, što dalјe od
mnogih njihovih poslova". Ni pored najbolјe volјe, on ocu nije poverovao, ali
mu se nije ni suprotstavlјao rečima i postupcima koji bi ga povredili. Otac ga
nije plašio Bogom. Govorio je o njemu kao što je govorio o vasioni, prirodi,
nečemu večnom, nesaglednom i teško pojmlјivom. „Ne veruj ni u šta što se
na strahu temelјi", rekao mu je jednom, usput. I on je po očevom zahtevu, ali
sa uzbuđenjem, čitao junačke narodne pesme, sa manje oduševlјenja učio
napamet Nјegošev Gorski vijenac, strplјivo bubao latinske izreke, svakog
dana po jednu, koju bi mu otac nedelјom obeležio u knjizi, kada ga je i
propitivao i proveravao mu znanje. Tih latinskih mudrosti se nešto stideo i ne
seća se da ih je van škole ikad koristio. Sem u Petrogradu. Da, u Petrogradu,
sa Šiškinom, koji je svojim klasičnim obrazovanjem uživao da zbunjuje „tupe
dijalektičare". Bilo mu je šesnaest godina kad mu je umro otac, baš na granici
neminovnog razočaranja u sina. Ili mu se to sada tako čini? Da mu je otac živ,
možda bi i on drukčije živeo, u nešto drugo se uputio? Ne veruje. Očeva smrt
mu je donela toliko slobode i uslova da se nijednoj svojoj želјi i uživanju nije
suprotstavlјao ni strahom ni moralom. Mati ga u svemu s poverenjem sledila,
čak i u neispunjenju očevog zaveta da bude četvrto svešteničko koleno u
porodici; blagodareći njoj, sve mu je nekako pogodovalo da U detinjstvu i
školi, sticanje znanja i uspeh nije morao da pretpostavi igrama i uživanju na
Savi i u košutnjačkoj šumi; za školu je znao onoliko koliko je bilo
neophodno, a za sebe je želeo da zna sve što ne znaju njegovi vršnjaci, i ono
što se u školi ne uči. Tako je u osmom razredu gimnazije znao po čitav sat da
recituje Viktora Igoa i da na francuskom izgovori Robespjerov govor o
republici, ali je tog leta bio i među petoricom najbolјih plivača na Savi, i
lјubavnik dve ugledne udovice, lјubavnik koji se svojim uspesima nije hvalio,
a nije ih ni krio. Želi poduže da se seća tih prvih muških radosti. Osobito
Katarine, te koja mu je silinom svog podavanja zasvagda ukopala želјu i
uživanje u grubom uzimanju žena. Ali ne da noga, rana ne da da se zaustavi u
onom njenom predsoblјu ušuškanom sofama i jastucima, gde ga je jako
namirisana dočekivala.
I kad jednim pogledom, u jedan talas sećanja slije celo svoje detinjstvo,
gimnaziju, prve mladićke godine, vidi da je sve udešavao tako da što više
uživa. Bio je atleta i drugi trkač u Vojnoj akademiji, najbolјi jahač u puku,
odličan klizač u Petrogradu; imao je telesnu snagu za svakojake napore i da
bude hrabar kad god zatreba; imao je pesnice i hitrinu da odbrani ponos i
kazni lјudski bezobrazluk; imao je noge da stigne kud naumi i pobegne od
jačih i sramote. Kao đak, pa akademac i oficir, sve dok nije postao poručnik,
nije se klonio ni najtežih tuča. Bilo je i nekih s nečasnim razlozima,
osramotio se do guše. Ali je istovremeno živeo i drukčije, razumno. S kolikim
je poštovanjem slušao svakog ko od njega više zna! Zar nije stotine noći
osvanuo nad dobrom i retkom knjigom?
I šta je to najznačajnije što treba odbraniti od gangrene? Šta on to svoje
najviše voli? Ono što su i drugi voleli i cenili. Baš to. To što je na njemu i u
njemu gotovo sve bilo snažno i skladno: uverenje i postupci, ambicija i
sposobnost, ruka i glas, pogled i korak, stas i reč. On je taj sklad svesno
negovao, mučio se za njega i nastojao da ga istakne. Baš tim skladom
svojstava, a ne nekim posebnim darom, razlikovala se i isticala njegova
ličnost među vršnjacima i u generaciji. Bio je toga svestan, i retko kad je
počinjao nešto što je izvan njegove moći; hitro je bežao iz „tuđih šuma“, kako
je nazivao prilike i mesta koji su od njega zahtevali velike napore. Nije to
uvek bilo slavno. Sada, pod gangrenom, ne oseća poštovanje za ono što je
inače smatrao svojom razboritošću. Ne.
Simpatije koje uživa među lјudima, i to dobro zna, temelјe se koliko na
njegovim karakternim osobinama i sposobnostima, toliko i na njegovom
lepom izgledu, snazi, zdravlјu. U takvoj svojoj građi i idejama koje zastupa, a
većina tih njegovih ideja je iznad sredine u kojoj je živeo, nalazio je i
nadoknadu za prekinutu i neuspešnu oficirsku karijeru, najneuspešniju u
njegovoj klasi. To što nije mnogo patio zbog prezira svojih drugova
zaverenika koje je napustio dva meseca pre ubistva kralјa Aleksandra
Obrenovića, to što je, ipak, lako podnosio zavereničku nadređenost i
svakojake osvete nad njim, „izdajnikom", to što mu niko nije uočio povređeni
ponos što je samo komandant batalјona, dok su neki njegovi klasni drugovi
komandanti divizija, razlog je u opštem zadovolјstvu sobom i svim što ga čini.
U tome. I ne kaje se za svoje sudbonosne pogreške, jer i za zablude, oseća i
sada, ima on neka svoja opravdanja i nadoknade u sebi. Ni lјubavna patnja,
ona žestoka i burna tuga za Mašom, taj životni poraz zbog koga svakako
najviše pati, nije porušio njegovo samouverenje. Zato što voli sve svoje.
Poraze, sramote, sve.
A zdravlјe? Nikada ga nije ni zub zaboleo. Od telesnih bolova, zna za
bolove od udaraca u tučama, od žulјeva u marševima u rđavoj obući i od
nekoliko padova s konja. Bolovao je od redovnih dečjih bolesti i tri-četiri
prehlade u onim petrogradskim pijankama. Bolest je doživlјavao kao „stanje
prlјavštine", a svoju smrt nikad nije zamišlјao kao smrt od bolesti. Nikad.
Pošto se opredelio za oficirski poziv zato što je poverovao da se tim
zanimanjem najneposrednije služi slobodi, on se opredelio i za pogibiju.
Slobodu i smrt on nikad nije odvajao. Smrću za slobodu, sloboda dobija
najviši značaj, a od svih smrti, pogibija za slobodu najlakša mu je smrt. I kako
je verovao da nastupaju ratovi, verovao je da će on u ratu i mlad da skonča.
To osećanje je talog u njegovoj duši, kojim se često i u samoćama mutio. Od
sedmog razreda gimnazije, jeste, živeo je za kratak vek. Tako je mislio, tako je
i postupao gotovo u svemu.
U ratovima, na bojištima od Kumanova do Suvobora, strepeo je od smrti,
ne od rane; verovao je: ako bude pogođen — gine. Tako je ubedio, tako je
obmanuo sebe. Posle ranjavanja na Suvoboru, čim je došao svesti i shvatio da
mu je karteč razneo pola butine, danima i noćima bio je ubeđen da je ta rana
smrtonosna. To ranjavanje na Previjama, u odstupnici divizije, najveće je
njegovo razočaranje u sudbinu. Jed i bes kao da su mu bili jači od bolova
rane. Tako do srpske pobede, do onog nesvanulog jutra u mehani, pored
Hansa Keglera, kad je pripalio svoju lulu i Radojka ošamario za poraz u
rvanju sa Pepijem. U stvari, s nadom da će, ipak, preživeti ranu i pripalio je
on tu svoju prvu lulu, osramoćenu švapskom osionošću i osvećenu
Bogdanovim častolјublјem.
A neprestano je žalio stoju desnu nogu kao da je čitavo telo izgubio, kao
da je svaki deo njegovog tela odgrizao karteč, tako oseća. Jer zna i voli sve
svoje, ima celovitu i preosetlјivu svest o svojstvima i posebnostima svih
delova tela i organa: od nožnih prstiju do ušiju, od noktiju do kose, osećao se,
uživao u sebi. Oni koji su to smatrali narcisoidnošću, nisu ga voleli. A on je
inače, to popularno preziranje Narcisa smatrao i smatra jednom od nižih
čovekomrzačkih gluposti. Ne krijući da uživa u sebi, on je svagda i
besprekorno bio čist i u prvoklasnom rublјu, odelu i obući; hranio se
najbolјom hranom, pio najbolјa pića, negovao se, pažlјivo odmarao svaki
umor i na sebe trošio sve što ima. Nije imao malo, nije. Postelјa u kojoj se on
dobro osećao, u kojoj se sve njegovo odmaralo, uživalo, spavalo, zadavala mu
je najviše muka; tu idealnu postelјu imao je jedino u svojoj kući, u
negdašnjem očevom krevetu i majčinom rukom izabranoj, sašivenoj i pranoj
postelјini. On je svoje telo toliko poštovao da nije hteo da lјubavno uživa sa
ženama koje nisu izrazito lepe i zalјublјene u njega. Da li je baš siguran u to,
ili je samo taštinom tako verovao? Zaboravile su se sve te lјubavne radosti,
uživanja, uspesi. To je bio prokleto u čoveku: patnja se duže pamti. Postoji,
nad čitavim životom, za ceo život, jedan jedini lјubavni bol, jedan jedini
lјubavni poraz. Toliki da sve drugo sagori. A sada je u srži njegovog bića samo
taština, baš ona po Knjizi Propovednikovoj, ona koja ga obmanjivala teškim
zahtevima za radošću. S takvim zahtevima, on je mogao samo retko da se
veseli, čak se retko i smejao. Nikog nije prezirao više od lјudi lakih na smehu.
Ali zato, izuzimajući bol za Mašom, zbog svih ostalih nedaća i udaraca života
nije mnogo patio. Smatrao je da u životu kojim živi ipak ima malo razloga za
ozbilјnu patnju i brigu. I može da zaklјuči: ništa od sebe nije davao bez cene i
uzvrata koje je on određivao. Ništa. To što mu je otimano, ne računa u
gubitke.
Zato mu je ranjavanje odjednom ugrozilo sve; apsolutno sve je pogodio i
nagrdio švapski karteč na Previjama; iz suvoborskih i zaroblјeničkih noći
seća se i klonuća kada mu se činilo da je ranjen odavno: razlazom sa Apisom i
zaverenicima, pa pred vrteškom na pokladnom vašaru u Caričinom Lugu; i
živeo je. taj izranjavlјen život, jedino samolјublјem osleplјen za istinu. Ali je
takva osećanja ipak lako savladavao. Da li?
Od ranjavanja i zaroblјavanja, možda mu je najmučniji trenutak
poslednje previjanje doktora Vojteha, kada ga je zapahnuo gust i slatkast
zadah rane, toliko jak da se Vojteh trgao, a Bogdan okrenuo glavu. „Ja trulim!
Ja postajem mrcina! Je l’ te, doktore?" uzviknuo je zgađen na sebe. Isto
toliko se zgadio videvši prvu vaš na prsima, i gadi se sebe sada uvašlјivlјenog.
Posle, dok su ga prevozili do Valјeva, on se često i uz najveće bolove povijao
da kao zver njuška svoju ranu, i žalio što nema snage da kao kurjak pregrize
ranjenu nogu. Nema tu snagu zato što mu ni do života nije toliko stalo.
Nema. Zaista nema? Tada, u mučilačkoj osveti za tu nedoumicu i smrad
vlastitog tela, pritiskao je ranu da ga boli, izazivajući krvarenje, želeći da
krvlјu spere taj slatkasti trulež. Zar među neprijatnostima i gadostima života
ima nečega neprijatnijeg i gadnijeg od smrada lјudskog? I vašiju po telu.
A osobito mu je nepodnošlјivo poniženje što je nemoćan da posluša sebe.
I kako to da on, razmišlјajući o nedaćama i stradanjima lјudskim, o kojima je
mnogo govorio, nikad nije ni pomislio na čovekovu patnju zbog nemoći da
posluša sebe, na tu odvratnost, na životinjstvo baleganja i mokrenja pod
sebe? Koja to vlast može da ponizi kao bolest? Koja to društvena nepravda
može tako zaboleti kao gađenje na sebe, na svoje telo? I kako se to dogodilo
da svi čovekolјupci, reformatori i revolucionari veruju da su glad i
nemaština, nepravde, neslobode i neznanja izvori najvećih lјudskih patnji,
najteža zla sveta? U svim tim ideologijama i verama koje se bave čovekovim
spasenjem i srećom, sasvim se malo misli ili nimalo ne misli na bolesne i
bogalјe, na milione takvih nesrećnika koji postoje i pre ratova i još više posle
njih. A on koji smatra pravdu temelјom svega dobrog u lјudskoj zajednici i
idealom koji nije preskup ni za jednu žrtvu, kako je mogao prevideti tolike
nepravde koje postoje između bolesnih i zdravih, bogalјa i čitavih? On koji je
još od šestog razreda gimnazije razmišlјao, o lјudskim poniženjima, on koji je
stotine petrogradskih belih noći proveo slušajući Platonova, Žarova, Šiškina i
Nedžinovu dok govore o lјudskim poniženjima, sa onom suludom ruskom
maštom da ih smišlјaju, on koji je imao raširene oči i razgorela čula za sve
povrede i uvrede čoveka, sebe, nikad nije ni pomislio kako se oseća bogalј,
čovek na nosilima, nemoćan da ustane, a leži na kalјavim ciglama u jednom
smrdlјivom svinjcu, strahujući da mu se bolničari koji nose mrtvace ili neki
tifusar ne spotaknu o glavu, o moju glavu, kao torbu, panj, konjsku balegu?
Razlozi da ne živi kao bogalј u njemu su oduvek, pa i sada. Ali više nisu
jedini. Nisu. Ova jeza od bliske tmine koju sluti i u kojoj će se ugasiti sve
njegovo, da li je to taj pretposlednji strah, moćan da svemu što je on izmeni
značaj i smisao?
 3

Svu noć mu se s bolovima u ramenu odsečene ruke preplitali i smenjivali

snovi sa ratišta i iz Prerova, pa Miloje Dačić nije u stanju da razlikuje san od
jave; juriši i bežanja od Švaba završavali se kosidbama na obali Morave i
dugmićanjima po Prerovu: u te igre padale su granate. Možda ga lavež pasa
oko bolnice vraćao u Prerovo, a tišina u ratovanje; a možda je noćas najduže
bio na dnu starog čamca, premlaćen od neznanih, ležao u njemu zatrpan
vrećama punim kukuruza, i tako plovio niz Moravu, udarao u gatove i kršio
vaone vodenicama, dok se nije utopio, pa ga sada iz tog mutnog vira
razboravlјaju žagor i njegov kaplar Vukajlo, koji mu šapuće u lice:
Dačiću, gurni ovo u tvoje ćoše i zatrpaj slamom.
Miloje čvrsto stegnu levom rukom kraj ćebeta da ga Vukajlo ne otkrije,
kolebajući se: da li i dalјe da skriva pod sebe i u svoje ćoše satove, duvanske
kutije i nožiće koje njegov kaplar Vukajlo u toku noći pokrade od teških
ranjenika ili mrtvaca? Taj lopov već ima dućančić stvari u svojoj torbi i kod
njega, i sigurno još kod nekog jataka. Jesu zajedno ranjeni, i jeste on glavom
bio zavisan od njega, kaplara, koji ga ponekad i pričuvao. Ali njemu Vukajlo
više nikad neće zapovedati da natiče bajonet na pušku ni psovati mu mater
što je trapav. On, bezruki Miloje Dačić, nije više zavisan ni od generala, ni od
vojvode Mišića, ni od kralјa. Država i otadžbina više ne raspolažu njegovom
glavom i njegovom jednom rukom. Zakletva ne važi za bezruke. U majčinu i
kralј, i otadžbina, i kaplar Vukajlo!
Vukajlo ga psuje i skida mu ćebe sa lica; Miloje se opire, ali mu bol u
desnom ramenu preseče otpor i slomi inat:
Šta si se zabaksuzio! Sakrij ovo gde znaš! I ne odmotavaj, jer ću ti majku
majčinu ako vidiš šta je!
Miloje uzima neki smotulјak n gura ga pod slamu do zida:
E, baš ću da vidim šta si noćas zdipio!
Probaj, pa da ti ja slomim i drugu!
Vukajlo, ranjen šrapnelom u slabine, odbaulјa na svoj ležaj; Miloje ga
ispraća psovkom i želјom da odmota ukradeno i pokaže svima u sobi.
 Pogledaj, Miloje, ono čudo u ćošku. Je l’ ono stvarno krevet il’ se meni od
vatre priviđa? — tiho ga pita Sibin, ležeći potrbuške.
Priviđa ti se! Ono je fijaker u koji su upregli dva zelenka! — ne pogledavši
majorov krevet, Miloje se ponovo pokri ćebetom preko glave, da ih ne gleda
ako već mora da sluša šaputanja i žagor kojim počinje ranjeničko i
bolesničko jutro s guranjem oko kante za mokrenje i brborom mokraće:
Braćo moja selјačka, je l’ ono stvarno krevet? Šta misliš, Periša, u kojoj li
je državi napravlјen? Nemačka. Tamo su grofovi i velika gospoda. Al’ otkud u
Valјevu? Zašto ne bi mogli Rusi da naprave ovakav krevet kad su napravili
najveće zvono na svetu? Nema, čoveče, Rusija taj zanat. Je l’ neko, lјudi,
video uživo ono cveće na krevetu? Jeste ruža, a nije ruža. Kakva ruža, imaš
vatru. Ja imam vatru, al’ ti kaži koje je ono cveće. To je, moj geače, rajsko
cveće. I one ptice, to su rajske ptice. Bolničar! Vode! Donesi lonče vode,
bajonetom ću da te rasporim. A šta, misliš, Miko, šta ti sada radi žena? Muze
krave, polaže stoci. Budalo, sad nju muze neki škart. Onaj stalno nesposoban
za vojnu službu. Lupi po njušci toga što peva. Neka peva, to mu je poslednje.
Ljudi, ovaj Užičanin do mene opet se usrao. Ko hoće sa mnom da se kladi da
su kugle i koturovi na krevetu od pravog zlata? Jao, Srbijo, zar je ovo
bolnica! Hoćeš u banku da se kladimo da ono nisu ruže? Vidiš li, blesavko,
koliko je lišće tom cveću! Blejte, blejte, nećete dugo. Kakav tvoj carić! Ko je
video rajsku pticu, sestru vam selјačku i blesavu? Jeste na tablama rajska
ptica i rajsko cveće. Šta bi ti, Spasoje, dao za ovaj krevet? Ništa. Da legnem u
njega s prtenim gaćama i balegavim nogama, to je sramota. Da ga gledam, što
da me hvata muka od moje sirotinje. A ja bih, sina mi, dao njivu od dva dana
oranja za onaj krevet. Sestro, zovi doktora da me šprica, odgrišću ti nogu!
Kakav li je tek kralјev ili carev krevet kad je ovakav ovaj u jednom pišlјivom
Valјevu, a, lјudi? Zašto li ga nisu dali vojvodi Mišiću, nego jednom običnom
majoru? Zaćutite, hoću da spavam, nisam trenuo noćas. Svanulo je, ne deri
se. Jao, majko moja, zar je ovo naša država i naša otadžbina. A ti bi, Sandiću,
malo u hotel? Neka neko naloži furunu, smrznućemo se. Ja trulim. Čim da je
naloži? Onda se bar popišaj u furunu. Ja bih, lјudi, za ovakav krevet napravio
novu kuću od jedne sobe, pa da narod dolazi da gleda kakva čuda i lepote
postoje na svetu. Trpi, Srbin si. Ih, što mi se uspravio pusnik. Ugrišću onoj
Mileni dupe, ne gledao svet. Čim vidim da je nekom gore, meni je odmah
lakše. I meni, dece mi. Majko, prokleta da si što me rodi. Mir! Mir, gospodin
doktor došao u vizitu. Tišina tamo kod kante.
Miloje Dačić skida ćebe s lica: u otvorenim vratima stoji lekar pored dva
bolničara koji drže prazna nosila.
 Među vama, je l' neko odapeo noćas? — pita lekar.
Ima, gospodine doktore. Ovaj do mene malopre štucnu.
I mog komšiju noćas odvede sveti Aranđeo.
Do mene je jedan samro. Nisam ga čuo.
I onaj Bera sa ispalim crevima odmori se noćas.
Iznesite ih odmah! — naređuje lekar bolničarima i odlazi.
Ako nećeš da nas špricaš, što nam bar prašak ne daš, gospodine doktore?
— zavapi neko.
Ne galami! Vizita je završena — kažu bolničari i spuštaju nosila pored
najbližeg mrtvaca.
Miloje Dačić pokriva glavu ćebetom. Ako preživi ovo i izađe iz bolnice,
neće u Prerovo i među lјude. Navrh Kopaonika kolibu će da napravi i samuje
sa zverkama. Da nema komšiju, da ga ne čuje ni kad leže, ni kad ustaje, ni
kad kuka, ni kad se veseli. Da nikad čoveka ne mora da zamoli, potraži nešto i
da mu nešto. Da ne čuje lјudski glas. Ni petla, ni psa čovekovog.
 4

Gospodine majore, vreme je. Spavali ste, odmorili ste se. Idealna priprema
za operaciju — govori mu na ruskom doktor Sergejev.
Ne otvara oči: amputiraće mu nogu i on će ležati, samo ležati u ovom
krevetu, u beloj, čistoj postelјi. Najviše mesec dana. Onda u svojoj kući u
svom krevetu, spavati. Sa doksata svoje kuće, iz očeve naslonjače, gledati
Savu, Adu, zalazak sunca u sremske šume; sunce će zalaziti u naše šume i na
našem horizontu. Nebo neće više biti podelјeno austrijskom granicom i od
podne sunce neće grejati iz Austro-Ugarske Carevine, kako ga od rođenja
peklo. Nebo nad Beogradom biće celo srpsko. Sava i Dunav, reke sa obema
obalama za nas. Jedan njegov životni cilј će se ostvariti. Nјegova žrtva neće
biti besmislena. I šta još neće? I biće, šta će biti? Sloboda. Ujedinjeno
Srpstvo, ujedinjeni Jugosloveni, velika država... A pravda? Dobro, potom
pravdu. I zašto je on još bogalј? Zašto? Zbog svega onoga zbog čega je i otišao
u vojne škole, natukao čizme i uniformu. Zar nema više razloga za pravdanje
i nadu?
Otvori oči: one ruke! Oni dugi, koščati prsti doktora Sergejeva po nekom
ritmu se sudaraju, tuku jagodicama, nepodnošlјivo!
Kakva vaša operacija! Ne, doktore!
Oseća: buknuli mu obrazi, znoj izbija po slepoočnicama. Ranjenici
zaćutali, pridigli se, blenu u njega. Nikad takve poglede nije osećao na sebi.
Sergejev hitro stavlјa ruke u džepove mantila:
Slušajte, Gavrilo Stankoviću... Da razgovaramo kao razumni lјudi. Ja
nisam lekar zato što volim medicinu. Nisam ni hirurg zato što uživam da
skalpelom seckam lјudsko telo dok čovek leži nemoćan, kao leš. Meni je to
odvratan rad. Ne znam odvratniji posao. Ali, čoveka treba spasavati prlјavih i
glupih smrti. Treba, neizostavno! Slušate li me? — govori mu Sergejev na
ruskom, tiho i tako lagano da to razdražuje Gavrila Stankovića:
Govorite glasno, govorite normalno!
Sergejev seda na ivicu kreveta, uz njegove noge, i nastavlјa:
 U Srbiju sam došao mesec dana po izbijanju rata. Došao sam iz
čovečanskih i slovenskih pobuda. A ni slutio nisam da ste vi Srbi toliko
nesrećan narod. Vi, prosto, raspolažete svim osobinama koje su neophodne
za stradanje. Za ono dugovečno stradanje.
Otkud vam i pomisao da sam ja takav?
Ne srdite se odmah. Sloveni smo. Naše priče ne počinju tamo gde se
zapadnjacima čini da počinju lјudske priče.
Od kakvog je to značaja za sudbinu moje noge?
Duhovnog, Gavrilo Stankoviću. Istinu govoreći, samo polovina vašeg
srpskog stradanja je prava patnja za koju niste krivi. Druga polovina vašeg
stradanja je vaša sramota. Vređam li vas?
I u čemu je onda naša krivica? Ili moja?
I među nama Rusima postoje lјudi koji imaju strast da isprlјaju svaki bol.
Ali, to su samo pojedinci. A među vama Srbima je većina takvih. Mnogo, vrlo
mnogo je vas Srba koji stradanje pretvarate u nešto veoma ružno. Da, ružno,
prlјavo. Nisam sreo nijednog Srbina koji se stidi svoje patnje.
Ipak se stidimo mnogo više no vi Rusi. Nemojte meni o tome. Poznajem
vas.
Istinu ste kazali. Ni mi se ne stidimo stradanja. Ali mi nismo tako oholi u
stradanju kao vi. Jeste, Gavrilo Stankoviću... Oholi ste. Teško je vama biti
veran prijatelј, verujte mi.
Šta ste time želeli da mi kažete?
Doktor Sergejev pripali cigaretu i povuče nekoliko dimova:
Želim bratski da vam kažem: smrt koja vam preti, ne pripada vama.
Gavrilo Stanković se pridiže na laktove, lice mu se zgrči od bolova:
Želite da kažete da meni pripada herojska smrt? Smrt na bojištu? Na čelu
batalјona, puka, u jurišu konjice, je l’ te, Nikolaju Maksimoviču? Od sablјe,
ili da me čitavog raznese granata?
Ne, dragi majore. Ne. Ne obožavam ja smrt koju može i svaka budala da
zasluži. Ja, eto, smatram da čovek treba svoju smrt da izabere i zasluži. Za
takvu smrt mora da se misli i radi. Da, to je ono pravo, veliko, možda i
najveće čovekovo delo. Za njega treba um, volјa, talenat... Razumete li me?
Pa ja vam se ne suprotstavlјam — kaže tiho spuštajući se na jastuk.
Poćuta, pa se opet pridiže: — Slušajte, svaka buba i muva ima nagon za
održanje. A čovek i nešto više. Postojati, to ne znači živeti pod svim
okolnostima. Razumete li me, doktore?
 Ne verujem da su jaki smislili takve izgovore.
Pobeći iz muke i poniženja, vi to smatrate kukavičlukom, je l’ te? A koliko
je lјudi to činilo i čini?
Sergejev se naže:
Pa ja vas zovem u veći podvig.
On ne izdrža taj pogled, upravi svoj ka napuklini na tavanici, a Sergejev
nastavi resko:
Nema smisla, Gavrilo Stankoviću, zaista nema smisla umreti od glupe,
slučajne smrti. Od nekakve, kako moderna nauka kaže, anerobne bakterije.
Jedne banalne opšte infekcije.
Smeta mu takvo profesionalno govorenje o nečemu što je izvan svih
znanja: nečemu za šta ne postoje odgovarajuće reči i pojmovi; vreća ga
nadmoć, pouka, ta briga za njegovu glavu. Zar njegov život tako malo vredi
da zavisi od nečijih dokaza da vredi? Ta tipična ruska bolest: sve, sve
pretvoriti u reč! Ja sam skazal, ja vam skažu...
A šta je za vas ta prava, ta zaslužena smrt? — pita jetko i pokušava da mu
se osmehne.
To je smrt koja nas stvara ili dovršava. Eto.
Pa možda sam ja izabrao baš takvu smrt. Baš od gangrene — kaže odmah i
izazovno.
Doktor Sergejev podiže krajeve obrva u čuđenju, ostavlјajući cigaretu u
ustima; prekrsti ruke na grudima:
Vi nemate mnogo vremena da se izborite za sebe.
Zar vi, doktore, nemate jače dokaze o vrednosti života?
Sergejev poćuta, pa zbunjeno promuca:
Želite li da vam dam injekciju morfijuma?
Ne želim. Hoću da trpim bol svoje noge — kaže na srpskom i okreće lice
ka zidu, tonući u sebe.
Kada bi mogao opet da zaspi. Spavati, ne slušati, ne gledati te koji misle
da bolјe od njega znaju šta je njegov život. Zapahnu ga gust, slatkast zadah
rane, jodoforma, gaze; jorgan pritiska na nos i usta da udiše miris čiste
postelјine, onaj znani i dragi miris majčinog rublјa — sapuna, pegle, platna i
majčinih prstiju. Daha lјubavi i brige. Nјenog zanetog neumora oko sina. One
tamne udovičke predanosti rublјu. Do noći, dok još, valјda, bistro misli, njoj,
majci pismo. Toj nesrećnici koja šlogirana leži u Beogradu i neće iz svoje
kuće, iako su švapski topovi pogodili i porušili nekoliko kuća oko Saborne
crkve; a nekoliko granata je, kažu, palo u njenu baštu. Ona čeka svoju
granatu i njegovo pismo. Ili saopštenje iz Vojne komande da joj je sin
„junačkom smrću pao za otadžbinu". Čeka, sluša crkvena zvona, a komšike,
kad se smiluju, donesu joj nešto za jelo i vodu... Šta da joj kaže u poslednjem
pismu? Da joj kaže da neće da živi kao bogalј, iako dobro zna da on njoj i bez
obe noge i obe ruke nije bogalј? Ili — mama, odlučio sam da umrem. Te reči
njoj koju je odavno pojela tuga za jedincem što je zbog raskida sa Apisom i
zavereničkom družinom; dao ostavku na vojnu službu i dobrovolјno otišao u
izgnanstvo u Petrograd, obmanjujući je da tamo uči najviše vojne škole,
pravdajući dukate koje je trošio? Za tih šest godina provedenih u Rusiji
potrošio je celu njenu očevinu, nekoliko stotina dukata i sve što je mogla da
odvoji od svoje udovičke penzije, od usta. A ni u jednom pismu ga nije pitala
za školu; to njegovo „učenje" ni kad se vratio nije mu ni spomenula. Ja neću
da živim bez jedne noge, da kaže njoj koja ga pred mobilizaciju za ovaj rat,
kad se, po običaju, posle ponoći vratio kući, a ona ga kao i svagda sačekala da
ga ponudi šolјom hladnog mleka, šapatom preklinjala da se oženi i ostavi
snaju koja će joj roditi unuke. A on je ćutao. Nije mogao da joj kaže koliko je
zalјublјen u jednu mladu Ruskinju, u jednu Mašu koja ga ostavila baš kad je
verovao da ga najviše voli, ostavila zbog želјe da se vrti, lјulјa, igra...
Odgurnuo je majku od sebe, ostavio je kao šinjel na klupi, na doksatu. Na
rastanku, uoči polaska na granicu, mati je opet zaplakala: „Izaberi, sine,
najlepšu od tih tvojih devojaka. Čujem, imaš ih poviše. Toj najlepšoj kaži
neka dođe da živimo zajedno. Ja ću da je slušam i dvorim kao tebe. I da
čekam da mi rodi unuke. Ne idi u rat dok mi je ne dovedeš." Tada je morao
da počne o Maši; seo je na klupicu do majke, ona mu uzela obe ruke i stavila
na svoje krilo, zgrčila se oko njegovih ruku, pritajila za njegove reči. Prvi put
je nekome van Rusije poverio tu patnju; po povratku u Srbiju, prvi put je
nekome priznao Mašino postojanje. Ali, kada je trebalo da joj kaže šta se
dogodilo na pokladnom vašaru u Caričinom Lugu, počeo je priču o vašaru,
počeo je da opisuje vrtešku i njene šarene ormariće, pa se odjednom zastideo
i zaćutao. „Pa jeste li se, sine, popeli i vrteli u tim šarenim ormarićima?"
šapnula je ona i unela mu se u lice. Bila je mesečina i morala mu je videti oči;
ispustila mu je ruke i huknula. On se digao i otišao u svoju sobu, izuo čizme i
nesvučen legao u raspremlјen krevet. Kada ga je probudila za odlazak u
kasarnu, video je laneni čaršav na sebi i stresao se od neke jeze i
predosećanja...
Gospodine majore, okrenite se. Donela sam vam šolјu mleka — čuje
taman glas Milene Katić i tutanj svog srca. Otkud toj krhkoj, nežnoj devojci
tako dubok i vran glas? Koja je to žena u njegovom životu imala takav glas, u
istoj takvoj nesrazmeri s telom? Okreće se i zagleda je upitno i začuđeno,
molbeno: ona, ne Sergejev, ona ga može ubediti da treba da ostane bez noge.
Da vredi živeti i kao bogalј. Ne vidi joj to U očima, ne vidi. Zato joj i
podrhtavaju usne. Nešto neubedlјivo muca.
Ne čujem vas, gospođice Katić.
Zovite me samo Milena.
Hvala vam, Milena. Sedite na krevet.
Bogdan je u bunilu. Kriza. Doktor Pantelić nije dozvolio njegovoj majci da
ga prenese kući. Ako mu ne spadne temperatura do noći...
Bogdan?! — uzviknu razočarano i upravi pogled u napuklinu na tavanici.
Zaboravio je na Bogdana! Od jutros ga nije ni pogledao ni progovorio s njim.
Ali ona svakako zna da je on teži bolesnik od Bogdana, da Bogdanova kriza
nije njegova kriza. I s jednim ishodom. Jednim! Opet smo pred nekom
vrteškom, opet se preko njegovog ramena gleda u mladićko lice.
Zašto ne poslušate doktora Sergejeva, gospodine Stankoviću? — kaže mu
tiho, povijena k njemu.
Doktora Sergejeva? A vi mislite što i on?
Da. Apsolutno.
Čini mu se da madraci zaškripaše od njegove drhtavice, pa se obema
rukama hvata za gvozdene šipke. Ne zna kuda će pod njenim pogledom. A
dete je ona. Kćerka može da mu bude. Otkud i njoj ta nadmoćnost, ta
uverenost?
Slušajte, Milena... Kad već imate takvo apsolutno ubeđenje o jednoj
stvari, kao što je lјudski život, moj život, recimo, onda mi odgovorite na jedno
pitanje. Ali, pazite, ja verujem da ste vi očeva kći, da imate njegov karakter.
Zašto se mrštite? Među svim našim političarima, izuzimajući Tucovića i još
dvojicu-trojicu socijalista, ja vašeg oca najviše poštujem... Da, to zbilјa sada
nije važno. Izvinite, muti mi se u glavi... Zar i vi mislite da ja tako mnogo
cenim svoju glavu da bih pristao da je drugi pridržavaju? Kad je već počela da
pada.
Ja mislim o vašoj nozi. O rani.
Dobro, o nozi. Molim vas, pomerite mi je malo ulevo.
Ona to učini s najvećom spretnošću. I uzaludno; ogromna, vrela, trnuća
težina vuče ga u neko padanje.
Morate je operisati.
A zašto moram?
 Zato što ste vi hrabar čovek. A hrabar čovek voli život.
Hrabar čovek voli život? Od koga ste to čuli, gde ste to pročitali? Da
hrabar čovek nije samoubica?
Ovde u bolnici, gospodine Stankoviću. O hrabrosti sam sve ovde naučila.
Gleda je zgranuto:
I šta ste još naučili ovde?
Nemojte me propitivati kao tata.
Dobro, u redu. Ali mi recite još neki razlog zašto ja moram da pristanem
na amputaciju noge.
Zar ja, gospodine Stankoviću, treba vas da uveravam da treba živeti?
Treba — potvrđuje glavom i vidi kako joj podrhtavaju prsti. Zaustavlјa
dah da sluša kako ga nagovara da mu amputiraju nogu. I motri joj svaki
treptaj da utvrdi razliku između milosrđa i mogućih dokaza one lјubavi
nespremne za milosrđe. One Mašine lјubavi.
Milena zbunjeno ćuti i preplašeno gleda oko sebe ranjenike, koji su se
utišali da čuju šta to ona govori čoveku u velikom krevetu.
Gavrilo Stanković veruje da ona čuje njegovu drhtavicu i kazuje joj
pogledom: znaš li ti, devojko, da si ti jedina sada, među svim lјudima jedina
koja raspolaže činjenicama, moćima da me uveri kako ima smisla žrtvovati
nogu? Da vredi živeti kao bogalј. Po očima, licu, rukama, ona to zna, oseća da
ona to zna. A zanemela je. I pobegla bi. Pridiže se na laktove, zarivajući se do
temelјa u bol noge, da joj U očima još bolјe vidi to ćutanje.
Bogdan Dragović ječeći doziva Milenu; ona se trže iz Gavrilova pogleda i
okrenu se Bogdanu.
Gavrilo Stanković pade na jastuk.
 5

Tola Dačić s vrećom na ramenu pretražuje bolnicu, hodnike, šupe; svuda

gde leže ranjenici; i bolesnici uzvikuje: „Vojnici, ima li među vama Miloja
Dačića?" Ne odaziva mu se. Onda uz ime i prezime dodaje diviziju, puk,
batalјon i četu u kojoj ratuje; ranjenici i bolesnici stenju, ćute, nabusito
odgovaraju da ne poznaju toga koga traži. Tola Dačić tim zvaničnim
podacima o sinu dodaje izgled i svojstva: „Ljudi, on je ćutlјiv kao belutak u
viru, a nikom zlo ne misli... Taj moj sin Miloje je malo trapav, ali mu sa u
gomili naroda, iznad svih glava, vidi cela šajkača... Čim nema šta da radi, on
se igra dugmićima. Mnogo voli tu igru... Gubitak ne košta, a dobitak raduje...
Kad mu nešto dođe, on se zabaksuzi i može tri dana reč da ne izusti ..Neki
lakši ranjenici i bolničari grubim šalama gone ga dalјe.
Iako je jedanput uzviknuo Milojevo ime i na vratima sobe u kojoj je video
neviđeno velik i lep krevet, on ponovo zastade uz dovratak da još jednom
osmotri to čudo u kome leži neko bradat; mora biti da je pukovnik, ako nije i
general. Taj beli i nakićeni krevet gleda Tola Dačić i ne može da mu se načudi
među ovim nesrećnicima koji leže po podu i na slami, pokrivene dronjcima;
toliko mu je krevet nezamisliv da, i ne izaziva osećanje nepravde i zavisti
prema čoveku koji leži u njemu, zagledan u tavanicu. O ovom krevetu neće
umeti u Prerovu ništa da ispriča, čak ako bi nekom božjom šalom i Miloje
legao u njega. Majstoru koji ga napravi ruke se pozlatile, reče u sebi c okrenu
se da pođe u drugu sobu. Sudari se s Milenom Katić:
Stani, dete! Ti si Vukašinova? Ima boga!
Jesam. A ti si, čiča, iz Prerova? — zastade, noseći čaj i aspirin Bogdanu
Dragoviću.
Ja sam Tola Dačić, prvi komšija tvog dede. Videla si me jesenas s tvojim
stricem Đorđem, sećaš li se?
Sećam se, sećam se, čiča. A šta radi moj deda?
Deda ti je zdravo i dobro. Samo mnogo brine za tebe i tvog brata. Daće
bog da je zdrav. A deda te mnogo pozdravio, pratio ti dunje i rekao da mu
dođeš u Prerovo čim dobiješ odsustvo — spusti vreću s leća i iz ukradene
torbe, koju skriva u vreći, izvadi dve krupne, lepe dunje.
Milena se i obradova i rastuži: ona nije videla svog dedu. Šta li se to tako
strašno dogodilo između njega i tate? Pitala bi Tolu, ali žuri ka Bogdanu,
razgovaraće s njim čim dobije malo vremena. Pita ga:
Ti ćeš, stari, ostati neki dan kod sina?
Pa gde mi je Miloje?
Nisi ga video? Eno ga u ćošku. Sada je sve dobro, ne brini.
Vodi me k njemu. D što mi se, baksuz, ne odaziva kad dvaput od jutros u
ovu sobu ulazim — mrmlјa smušen radošću i ide za Milenom, koja ga dovede
do Miloja pokrivenog ćebetom preko glave.
Miloje, došao ti otac.
Tola Dačić spusti vreću s torbom i saže se, plašeći se da Miloju skine ćebe
s lica; šapuće:
Jesi li, sinko u glavu ranjen pa me ne čuješ i ne vidiš?
Neodlučno i lagano, Miloje levom rukom sklanja ćebe s lica zureći u
tavanicu.
Tola Dačić se saže još niže, ali se ne usuđuje da mu dodirne čelo, ruku;
toliko je smršao, bled, neobrijan. Jadnik. Ali je živ!
Vidim i čujem ja tebe dobro. Ali više nemam želјu da ti mene gledaš —
osorno progovori Miloje ne gledajući oca.
A zbog čega tako, Miloje? Nisi, sine, valјda pukovsku kasu probio, pa te
ranili u kraći i sad na preki sud čekaš.
Miloje grize usnu i okreće glavu ka zidu: šta je jedan sin ocu ako je imao
četvoricu, a od njih trojica su još živa? Pa da je i jedinac, ne bi se otac obesio
za njim. Kad vidi da nema ruku, biće mu bajagi žao, a misliće: šta će kući
ovako sakat? Ko će da ga hrani? Do groba imam da dirindžim za njega. Kada
ga već potrefilo, što ga ne probuši malo levo i naviše pa da mogu da se
nalokam rakičine i pred opštinom viknem Prerovcima: „Dva su mi poginula!
Da vidim toga kome su dvojica poginula!"
Toli se vrte suze u očima i okreće se Sibinu, koji leži potrbuške:
Je l’ mu mnogo teška rana, vojniče?
Ruku mu odsekli — prošapta Sibin.
Ruku? Samo ruku?! — uzviknu Tola i očajan i srećan istovremeno,
okrećući se Miloju, koji i dalјe gleda u zid. — Pa ti si mi, sinko, sada na belom
konju! Ima boga, kako da ga nema! Gde je sve mogao kuršum da te probuši i
šta su sve mogli doktori da ti odseku, ej, sinko moj! Sad nam više niko ništa
ne može!
Miloje se još više okreće zidu, da mu otac ne vidi lice.
A je l’ mu odneli celu? — tiho pita Sibina.
Celu.
Tola saže glavu, dugo poćuta, pa šapnu Sibinu:
Znaš li šta su uradili s njom?
Ne znam, čiča.
Kad bi bar to nekako saznao.
Rus Sergejev zna. I ova bolničarka Milena, pomaže mu tamo.
I kad to bi?
U sredu.
Živ sam i ne šapućite — rasrđeno upada Miloje, ne okrećući ocu lice.
I blago meni što si ti živ! Blago meni! Mogu da te gledam i poslušam dok
ti se rane ne zaleče, pa ćemo s božjom pomoći u Prerovo. Zima će da
izmakne, proleće će da grane... A sunce i zeleno leče svaku ranu. Za tebe više
ja ne brinem. Samo da mi se Aleksa i Blagoje jave, pa da zapevam. A sada,
sinko, da vidiš šta su ti mati i snaje i bratanci pratili. Šta sam doneo tebi i
tvojim drugovima... — izvlači torbu iz vreće i najpre vadi veliku, belu pogaču.
 6

Okazuje mu se ona, mrcina, prestaje da deluje Sergejevlјeva injekcija:

vrelina iz rane zateže zavoj i damara. Neka ne prestane da boli. Ako ga ne
boli, neće se ni mučiti oko te poslednje odluke. Za tu odluku nije dovolјan
samo bol rane. Ali zašto mora da umre sa svim svojim bolovima? Spavaj,
Gavrilo Stankoviću, spavaj u ovom carskom krevetu. U najudobnijem
krevetu u kome si spavao u svom životu. Dostojnom poslednjeg sna. Ovaj
krevet nije slučajnost. Nikako. Zaslužio si ga nečim.
Šlogirana mati brzo će za njim. Sestre nema, za sobom ne ostavlјa tugu.
Stričevi, rodbina, imaće svoje i sebe da žale. Maša možda nikad neće ni
saznati da je mrtav. Pisao, pisao, pa mu dojadilo, zaklјučiće ravnodušno. A i ta
neka suza bila bi samo sažalјenje. To je suviše malo i za život do duboke
starosti, a kamoli za još nekoliko dana. Druge koje su ga volele, nije on njih
voleo toliko da bi žalile za njim, ili da bi mu sada nešto značila njihova tuga.
Otpratiće ga njihov uzdah, možda neka kratka žalost, najčešće ono glupo: Bio
je čudan, bio je šašav, bio je van sveta, bio je... Nijedna suza neće kanuti za
njim. Neće. Taštino, kujo!
Prijatelјi, Apis, eh, prijatelјi... Prijatelјstvo na idejama, na zavereničkoj
vernosti, doživelo sudbinu tih ideja i te zavere. Cilј u koji se ulagala glava
doneo je pobedu isplaćenu zvezdicama i epoletama. Kobno prijatelјstvo! Ona
petrogradska prijatelјstva s revolucionarima, osobito s fanaticima kakvi su
Platonov i Šiškin, raspala bi se u mržnji da je on imao smelosti posle 1905. da
govori po iskustvima: kako od rušenja nepravednog poretka postoji još teži
cilј — promeniti sebe, u svojoj koži, oko svojih kostiju, među svojim venama
zavesti razuman poredak; u svom srcu postići slobodu, u svojoj glavi
ustanoviti pravdu; srediti svoj sebičluk i urazumiti svoju taštinu. Najpre tu,
bez ubijanja i rušenja, u korenu potkresati zlo. Da im je priznao kako u duši
više nije spreman na ona potpuna potčinjavanja „višim cilјevima" u tajnoj
organizaciji, u kojoj neznani vođa odlučuje kada i zbog čega treba dati glavu,
bio bi prezren kao najgora kukavica. Ni Raguzinu nije smeo da primeti kako
oni, revolucionari, u strasti za pravdom čine nepravde tamo gde ih nije bilo.
Kako bi ga ritnuli, zgazili ti idealisti da im je priznao da više nije sposoban da
se bori ni za jedan cilј koji opravdava sva sredstva. Ni za jedan. A oni su bili
najbolјi lјudi koje je upoznao u svom životu.
Prijatelјstva iz mladosti i škole koja je pokušao da obnovi po povratku iz
Rusije bila su presahla u osećanjima, i trajala od sentimentalnih i sve
usilјenijih podsećanja na ono što više ne uzbuđuje. Ta prekinuta prijatelјstva
više se nisu mogla ničim nastaviti ni zagrejati starim poverenjem. A
drugarstva i prijatelјstva stečena u ratovima i na frontu hrane se patnjama,
žive od podsećanja na nevolјe i u njih se čovek ne može sav da založi.. Da li je
to stvarno istina da ga na ovome svetu niko toliko ne voli, da on nikome
toliko ne znači, pa je svejedno lјudima hoće li Gavrilo Stanković biti mrtav ili
bogalј? Opet taština! Ne izgovaraj se njome. Sam si ostao. Da nije Radojka
posilnog, i ovog studenta Bogdana, koji halucinira, bio bi sasvim sam. Iako su
se od prvih igara na Kalemegdanu pa do švapske granate na Suvoboru gomile
lјudi motale oko tebe, nisi znao kuda da se skloniš od tolikih kojima si bio
potreban, zanimlјiv, značajan …
U šta je to pošao, a ne stigao?
Još tada kad je poverovao da je oslobođenje i ujedinjenje Srpstva misija
naraštaja kome pripada, tada kad je pogazio očev zavet i, umesto u Kijevsku
bogosloviju, otišao u Vojnu akademiju, svio se, udvostručio i izukrštao njegov
životni put: učeći ratnu strategiju i taktiku, najpre tajno i grešno, čitao sve
što je mogao da nađe o francuskoj revoluciji, i učio od Hercena,
Černiševskog, Svetozara Markovića... Tako su mu se nacionalne slobode i
socijalne pravde splele u isti, jedan ideal, za koji se mora ratovati drukčije no
što se učilo u Vojnoj akademiji i po drugoj strategiji i taktici. Ali je takvo
ubeđenje bilo mnogo opasno; takav je ideal morao biti tajna srca i moć
najhrabrijih. I još tada je celim bićem pojmio da nijedna moć, sem
lјubavničke, ne donosi tako nepomućeno uživanje kao hrabrost. Ako postoji
bog, on je, svakako, biće hrabrosti. Smeti sve što se zamisli, smeti biti i protiv
smrti, kušati je, pa činiti ono što drugi ne smeju n ne mogu, to je ono što ga
je mučilo i uzbuđivalo celog života. I ove noći.
Kada je kao oficir, kapetan, bez griže savesti pogazio zakletvu kralјu
Aleksandru Obrenoviću, i sa Apisom i družinom se zakleo da će Srbiju
osloboditi od dinastije Obrenovića, pa potom, kada se kao zaverenik otkinuo
od zavere jer nije pristao da ubije jednog kralјa da bi Srbijom gospodario
drugi kralј, tada mu se konačno prelomila sudbina. Tada kad je shvatio da
može da ubije kralјa, ali da ne može da ubija lјude da bi kralјevska kruna
menjala glave. I da ne bi bio izdajnik, a ni sledbenik bez uverenja, tri meseca
uoči izvršenja zavere rastao se sa Apisom zasvagda, dao je ostavku na vojnu
službu i otišao u Rusiju, svoju drugu domovinu, obmanuvši majku da će u
Petrogradu učiti najviše vojne škole. A tamo, umesto ratne nauke, nastavio
da uči nauku Hercena i Kropotkina, Lizoguba, Perovske, Zasuličeve i
Kravčinskog, postao drug petrogradskih revolucionara, brat slovenskih
buntovnika u Beču i Pragu. Pisao i primao pisma, svakog dana po nekoliko,
sva o sudbini i budućnosti Balkana, Slovena, čovečanstva...
Kakva preozbilјna, tamna zanetost idealima u tih nekoliko njegovih
godina! Kakva silina volјe u rušenju i mašte za novo! Zagledanost u tu
osleplјujuću svetlost što su je zvali — budućnost... Iako su zablude. Takvih je
zabluda, među svim; lјudskim zabludama, ipak, najmanje na ovome svetu. Ni
zbog grehova, ni zbog zabluda, ni zbog čega se ne kaje. Ni zbog zlih dela! Ni
zbog čega. Sve je moje što sam činio i živeo.
Kakav je to život bio!
Živeo je taj svoj petrogradski život svagda zauzet i obuzet nečim
izuzetnim i neodložnim. Nečim što se ne okončava. Sve za nešto veliko i za
drugog. Jedino mu je lјubav s Mašom Rajevskom bila njegovo lično vreme i
živlјenje samo za nju i sebe. Nјegovim drugovima asketama ličila je na
plemićki luksuz i privilegiju ta njegova lјubav s devojkom mnogo mlađom od
njega.
Ako strože sudi, sva ta njegova dobrovolјna emigracija i nije bila ništa
drugo do jedan životni luksuz i retka povlastica. Sav posvećen svojim
strastima i idejama, Maši i prijatelјima, u tim danima on nije ni pomišlјao da
nešto od toga može i izgubiti i da sve to ima neko svoje vreme i trajanje. Ili
da on može ostareti, ili šta će s njim biti kad potroši i poslednji majčin dukat.
Živeo je svoje želјe, i ništa mu značajno nije nedostajalo. Čak ni zavičaj. Da,
čak ni otadžbina. Trudio se da o njoj što manje saznaje, izbegavao susrete sa
zemlјacima, y novinama o Srbiji čitao naslove. Ne, ne, nije bio uvređen. On je
svojom volјom otišao iz nje. Odluku o povratku prepustio je budućnosti,
nekom višem zakonu sudbine. Neminovnosti, ipak.
I ta je odluka pala neočekivano. Onog jutra kad je pročitao u „Novom
vremenu" da je Austro-Ugarska okupirala Bosnu i Hercegovinu, uzavrela mu
je krv pred tolikom nepravdom koja se čini njegovom narodu. U
magnovenju, setio se i doksata svoje beogradske kuće, prozora svoje sobe
koja gleda na Savu, Zemun i poroblјeno nebo; setio se i reka sa po jednom
obalom za one kroz čiju zemlјu prolaze. Svom žestinom javili mu se i onaj
zapretani dečački i mladićki gnev i tuga što raste i živi u gradu koji nema ni
trećinu svoga neba. Kiše, vetar, oblaci dolazili su iz tućine, preko austro-
ugarske granice, otuda, je od podne i sunce grejalo. Petrograd i sve što je on
živeo i imao u njemu, odjednom je izgubilo značaj. U stvari, ona koja je
mogla da se suprotstavi njegovom odlasku iz Petrograda već ga bila napustila.
Ne, ne bi je poslušao.
Nije završio doručak, uzeo je da piše molbu generalu Putniku da ga primi
u vojsku i po svom nahođenju odredi mu čin i mesto službovanja. A ovaj mu
neočekivano brzo odgovorio da se odmah vrati u otadžbinu i javi
Đeneralštabu na raspored. Trećeg dana od prijema tog Putnikovog akta, on se
spakovao i počeo od tuge da pije i lumpuje s prijatelјima i poznanicima, a kad
se sasvim otreznio, već je bio u vozu koji je jurio iz Petrograda, po prvoj
vejavici te ruske dolazeće zime. Setio se Maše i shvatio da on to zauvek odlazi
od nje. Bio je to pravi karteč u grudi, hteo je da skoči iz voza na nekoj maloj
stanici, ali ga na vratima vagona susrela mećava i nevidnina od nje i šume. Da
je tada i sišao s voza, on bi 1912. ponovo morao da se popne u njega i vrati u
Srbiju. Sve se zbilo kako je i moralo. Granata koja ga je pogodila na
suvoborskim Previjama ispalјena je u njega odavno. Možda istog dana kada
je i rođen. Ali je, samilosna prema njemu, dugo, predugo letela. Zar je malo
živeo i preživeo? I gangrena mu se zavukla u kožu čim je koraknuo, čim. je
potrčao, zagrlio Katarinu, kad se klizao s Mašom po zaleđenoj Nevi...
Gangrena vrelinom uprla ka vrhu butnjače. Vidi Radojka kako pospan
stoji uz krevet i snuždeno ga gleda.
Pokuša da se malo zavuče pod jorgan, ali ga opet zapahnu onaj gusti
smrad rane.
Sluša galamu i grdnju ranjenika i bolesnika na bolničara koji tek sada, u
suton, unosi naručje drva da naloži furunu. A nije ni primetio da se ova
studena i vlažna sobetina ne loži. Nije video ni da li su jeli, ni da li ih je
doktor posetio. Saterali ga onim svojim pogledima u krevet, ostavili mu
tavanicu nad njim. Ti što viču i psuju bolničare i upravu, ti nezadovolјni, ti
što mu zavide i što ga mrze zbog kreveta, oni će preživeti i rane i bolest.
Ulјudni i tihi neće. Čuje Radojkovo nakašlјavanje. Stoji kraj kreveta, po ceo
dan tako. Gleda ga, čeka da otvori oči i nešto mu naredi: čeka da ga sluša,
svaku želјu da mu ispuni. Ipak mu život nije bio sasvim uzaludan kada je
zaslužio ovoliku odanost jednog vojnika.
Radojko, postoji li neko dobro koje mogu sada da ti učinim? — pita tiho
no otvarajući oči. — Zašto ćutiš, Radojko? — pogleda ga: snuždio se. — Reci
mi kao ratnom drugu.
Da nešto večerate, gospodine majore. Imam pečeno pile.
Gavrilo Stanković ćuti: a zar ne treba živeti baš zbog ovog Radojka i
primati njegovu dobrotu koja ne traži uzvraćanje?
Ako vam se ne jede hladno, da ga podgrejem, gospodine majore?
 Podgrej, podgrej, Radojko — kaže. A tako mu se gadi jelo da će povratiti
prvi zalogaj.
 7

Radojka Veselinovića i ražalosti i uvredi majorovih nekoliko zalogaja.

Zabadava muka i toliki trud. A zašto li ga, baš večeras pitao kakvo dobro
može da mu učini? Kaje se zbog šamara. Trebalo je da mu kaže: „Da gledaš
kad se rvem sa Pepijem. Kad ga lјulјnem o ledinu!“
Jeste li žedni, gospodine majore? — pita Radojko stojeći na svome mestu.
Nisam. Idi spavaj.
Naspavaću se ja, ne brinite.
Ali ja ne mogu da zaspim dok ti stojiš. Idi pa doći u zoru. Dotle ću
odlučiti.
Pod bolničkom strehom pojede bez hleba pola kokoške, ostatak strpa u
torbu i krenu da po Valјevu traži Pepija. Sada se zaroblјenici okuplјaju oko
kazana da prime večeru, sada ga mora negde naći.
Od juče po svim bolnicama traži Pepija i nema ga, kao da je u zemlјu
propao, a pouzdano zna da je sproveden u Valјevo. Muče ona dva poraza u
rvanju, muče opako, naročito poslednji, onaj posle srpske pobede nad
austrijskom carevinom. Neće da mine taj stid, ta bruka pred majorom i
onolikim ranjenicima. Bridi mu obraz od onog šamara; usred neke brige ili
posla oko majora, on odjednom oseti kako mu zaplamte desni obraz i desno
uvo. Ponovi se onaj pisak posle udarca; čuje ga pred san, kad se zamisli nad
nečim, zaciči i zašušti u desnom uvu. I zaklati se čim se seti kako je, kao
preko oranja, koračao kad, ga je major pozvao k sebi dok se on pridizao iz
gliba pred mehanom, a Pepi se bez štake, skakućući, udalјavao iza mehane. I
poguri se kad god se seti kako je posle šamara celu mehanu i kelneraj na
lećima izneo, na raskrsnicu, u maglu. Istina, u toj magluštini niko nije mogao
da, vidi kako je zaplakao, i da mu je od; toga bilo lakše. A od tada ni majorove
reči ni pogled nisu kao do te bruke. Sve se nekako iskrenulo među njima.
Niti major zapoveda kako je zapovedao, niti ga on veselo slušao kako ga
slušao otkako mu je posilni, a posilni mu je od rata s Bugarima. Čak ni krevet
nije razagnao onu tminu u majorovom pogledu, ni onu prekornu reskost u
glasu i kad se trudi da mu nešto ugodno i njegovski kaže. Ni s Bogdanom nije
više kao do tog nesrećnog: rvanja, iako Bogdan ničim ne krije da majoru ne
oprašta što je njega, Radojka, onako kaznio pred onolikim lјudima, i
Švabama, i Pepijem, i to u času kad je naša .vojska izbila na obale Drine.
Na drumu, žureći u varoš punu večernje lupe i laveža, naglo staje u
mraku i vidi svoje lice: tragove krupnih majorovih prstiju na obrazu. Zašto ga
nije ošamario noću, da niko ne vidi? Kako će se vratiti u selo, među lјude i
vršnjake ratnike, ako se sazna da je njega, čuvenog podrinjskog rvača, bacio u
baru jedan ćopavi Švaba? Niko neće ni pomenuti, ni verovati da je taj Švaba
prvak Beča i jedne carevine. Ljudi sve zaborave, sem tuđu sramotu. Nјu vole
da pamte i uživaju da je kite. Najgore je, ipak, što tu bruku major neće
zaboraviti. I taj pamti i ono što ne treba da se pamti. Nema drugog, mora
pronaći Pepija. Svi su švapski ranjenici prevezeni u Valјevo, i to dva dana pre
srpskih. Prevrnuće Valјevo! Žuri sredinom kolovoza, gacajući po barama.
Na ulicama zaviruje u svaku gomilu Švaba koji leže na daskama,
navilјcima slame i počupanim tarabama poređanim po pločnicima uza zidova
kuća i drveća, ispred kafana — bolnica; ulazi u svaku odaju gde čuje da se
švapski zbori, doziva Pepija, raspituje o njemu Hrvate i Srbe prečane što su
zaroblјeni u švapskim uniformama, opisuje im Pepija, daje im duvana i rakije
da ga pronađu. Na vratima bolničkih baraka uzvikuje Pepijevo ime, zaklinje
se u decu da mu, nikakvo zlo neće učiniti, samo želi da ga za nekog ranjenog
druga pripita. Švabe se podgurkuju, ćute, mumlaju nešto na svom jeziku.
Radojko Veselinović se lјuti što ga ne razumeju. Psuje ih. Podiže ćebad i
šatorska krila sa švapskih bolesnika i ranjenika; obećava duvan i rakiju,
pogaču i pečenje onome ko mu kaže gde je sada najbolјi rvač Beča i austrijske
carevine, koji mu je spasao život podmetnuvši ruku da se u njegovu mišicu
zarije bajonet nekog Maćara što se bio ustremio na njega, kontuzovanog od
granate. I on sada traži tog svog spasioca da se pobratime i da ga vodi svojoj
kući da to proslave.
Nigde Pepija, Nigde ni onih ranjenika iz mehane koji su videli njihovo
rvanje. Radojko Veselinović psuje i grdi Švabe što ne znaju ko je Pepi,
najbolјi rvač cele švapske carevine; lјuti se, preti, hvata ga bes. Noćas neće ni
oka Da sklopi: tražiće ga do svanuća, do časa kada mora majoru čaj da skuva i
hladne obloge donese. Pretražiće sva prebivališta švapskih zaroblјenika,
tavane i podrume, šume i kokošinjce. Prekopaće Valјevo do svanuća. Jer sada
tačno zna kako Pepija može prevariti i zabaciti na kuk; sada nepogrešivo zna
kako ga je Pepi varakanjem prevario i u letu munuo u slabinu, slezinu mu
prebio, ruke mu klonule, nešto ga žacnulo ispod srca, kao da ga vrškom
bajoneta zakačio... Ali, on se s njim neće rvati pred vojskom, ranjenicima,
bolesnicima, bogalјima. Ne daj bože! Rvaće se pred civilnim narodom, na
pijaci, pred ženama i decom. Da gledaju zdravi, da mu se žene nasmeše i
starac neki da ga osokoli. Majoru će se brci nasmejati, čovek je on, mora
izgovoriti: Alal ti vera, Radojko, kad mu ispriča kako je Pepija tresnuo o
kaldrmu. O kaldrmu ili u balegu? Samo da majora dotle rana ne odnese, da
ga nekako privole i on pristane na operaciju.
Pepi! Pepi! Ja sam! Radojko! Pa dobro, Švabe, caricu vam vašu gologlavu!
Kakav vam je to jezik što se obrecujete njime kad ne razumete čoveka koji
vas nešto lјudski moli?!
 8

Gavrilo Stanković se malo izvuče iz svog kreveta i spusti ruku na

Bogdanovu glavu:
Je li ti sada lakše, Bogdane?... Lakše ti je, jeste. Manja ti je vatra no sinoć.
Sad možemo malo da porazgovaramo. Treba nešto da ti kažem. Da te pitam.
Ali da mi istinu kažeš. Znam da ti smeš istinu da kažeš.
Bogdanu Dragoviću u vreloj tmini i gađenjici laju psi, reže, zalajavaju,
kidišu; on se s mukom čupa, pridiže glavu: nad njim se belasa i da tavanice
raste onaj beli krevet. Majorov krevet, Radojkov krevet. Sijalica u hodniku
utrnu. Starac pripalјuje sveću: upaliće svoju bradu.
Ti bi, Bogdane, pristao da ti odseku nogu? — šapće, hvata se za šipku
kreveta i izvlači iz postelјe da mu vidi lice u tami, osvetlјeno plamsajem sveće
nad nekim što je umro na drugom kraju sobe.
Bogdan ne odgovara.
Gavrilo Stanković se spušta na svoj jastuk i pripalјuje lulu. Duvan mu
smrdi, grk mu je; krv je raznela otrov gangrene po svim čulima. Ali će ovu
lulu ispušiti do kraja.
Šta treba njemu noćas da kaže, šta od života da mu poveri i čemu da ga
pouči? Nјega koji mu može biti sin, koji mu je po nečemu sličan. Po sudbini i
kraju, sigurno. I on će u porazu saznati ishod velike vere. I on će uvideti da
pobeda za koju živi pripada vlastolјupcima, i častolјupcima i da iz te pobede
ne nastaje ono što i on zove „budućnost". Zavoleo ga onda na Previjama, dok
je sa bukve, pod kartečima, osmatrao švapske položaje za našu artilјeriju.
Kada je glavu rizikovao za njegovu lulu, naročito od tada. Baš o tome, o
davanju glave za lulu treba noćas nešto da mu kaže. Da ga uverava da je
besmisleno dati glavu za lulu? U njegovim godinama se ne shvata da poraz
pravdi daje veličinu a slobodi vrednost. Ima li on pravo na svojim porazima,
ipak vrlo skromnim po značaju, i jevtino, jeste, jevtino plaćenim, da pred
jednim mladićem izvodi tako teške zaklјučke? Ne, njima ne može ništa
odbraniti. Da li je nastupio taj čas kad se nešto kazuje sinu, nekome ko se
voli kao sin? Možda su mu ovo poslednji časovi, oni kad još može o nečemu
da misli i nečega da se seća. Dok gangrena ne otruje i mozak. A o odluci? O
odluci će sutra, kad svane, odjednom će, kao da batalјonu izdaje komandu da
juriša — secite me! Postoji li nešto u šta se jedan mladić može trajno da
ubedi? Postoji li taj savet, to iskustvo koje će njemu neko dobro doneti?
Možda ni on neće preživeti rane, i zapalјenje pluća. A jedini je s kim može
noćas da razgovara i tako odlaže odluku. Milene nema odavno, ona je mlada
da bi ga shvatila. Čim dođe ta lepa, devojka, pitaće je da li bi mogla da voli
bogalјa. Ne obmanjuj se, Gavrilo Stankoviću. Pred zavitlanom vrteškom u
čijem je šarenom ormariću kliktala Maša i orio se smeh onog golobradog i
drskog Serjože Zubova, ti si saznao i stotinama noći patio to saznanje: ne
postoji ništa jadnije od starenja lјubavnika. Tvoj se život sada brani drugim
dokazima. Drugim. A ovom mladom socijalisti, ovom zanetom i ambicioznom
mladiću, treba da kaže neke male istine. One koje, sigurno, ne donose veliku
radost. Ništa značajnije ne može noćas da mu kaže?
Svetlost sveće osvetli Bogdanu lice; sreće mu vlažan, grozničav pogled. I
nešto žalosno. Nešto mnogo nesrećno. Oduvek je i to osećao u njemu, uprkos
njegovoj telesnoj snazi i onoj sigurnosti u stavovima i znanju kojom, se
odlikuju svi socijalisti. Čak ni onom tipično revolucionarskom
samouverenošću on nije mogao da skrije neku svoju ranu, neku svoju veliku
tugu. Sveća sa starcem ode ka podu; Bogdanu više ne vidi oči, čuje mu šapat:
Zašto ste ošamarili Radojka? Gospodine majore... zašto?
Gavrilo Stanković se trže nazad i ukoči od ovog, šamara. Kad mu se malo
raziđe bol, nagnu se i reče:
Zato, mladiću, što ne podnosim poraze koji ponižavaju. Eto, zato.
A kojim se porazima ponose lјudi?
Gavrilo Stanković razmišlјa: da mu kaže sve o porazu i poniženju? Nema
više, za to vremena. Spusti se ponovo na svoje uzglavlјe, predade se bolu
rane. Zar će ovu noć prećutati? Možda poslednju kad mu može reći nešto što
će pamtiti, jedino on i zapamtiti. Ako preživi. Ako ga i čuje u svom bunilu.
Sećaš li se kako si me jedne noći na Suvoboru, kada su nas Švabe iznele
pod vajat, ubeđivao da je lјubav nešto izuzetno u prirodi i među lјudima. Da
je neobično sve što je veliko. A ja sam ti tvrdio da u velikoj lјubavi nema
ničeg neobičnog, sem njenog kraja. Pa sam ti savetovao da ne mešaš žene i
ideje, prijatelјe i načela. I sada, ti kažem, da zapamtiš: ne trudi se da ti lјubav
stane u načelo i ideju. Ostaćeš bez lјubavi i bez načela. Čuješ li me? Tada, u
tom razgovoru si govorio da vernost smatraš vrlinom većom od hrabrosti. E,
dragi moj... Vernost je moguća samo među ravnopravnima. Jedino tada. A
ravnopravnost je najređe čudo u lјubavima. I među lјudima. Nismo
ravnopravni, nismo. Zato se i šamaramo. Zato se izdajemo, ostavlјamo,
vređamo...
Eto, ja i Apis... Bili smo među prvom sedmoricom zaverenika. U to doba,
za oficire nije bilo opasnijeg cilјa od rušenja dinastije Obrenovića. Bila je to
velika stvar rušiti nasilјe i. moralnu, podlost vlasti. Onu bezočnost
kneževskih uživanja usred opšte bede naroda. Dvor, uzrok najvećih nepravdi
u Srbiji. Slušaš li me? A od rušenja tiranije nema na zemlјi uzbudlјivijeg
posla. Za to je potrebna jedna savršeno promišlјena, jedna tačna hrabrost. To
je najlepše u svim zaverama. Baš tom hrabrošću bili smo opijeni Apis i ja.
Zaneti, srećni, a s glavom u torbi. Tajni sastanci, ponoćne šetnje, opasna,
sudbonosna šaputanja... A Apisovi koraci, činilo nam se, čuju se do Avale, do
ušća Save u Dunav. Taj čovek ima nekakav naročit korak. Nije samo težak. Ja
i sad ponekad u tišini čujem taj korak... Bogdane, slušaš li me?
Bogdan ječi, ne odgovara.
Gavrilo Stanković se spušta na jastuk, da ćuti. Trebalo je i večeras da
primi morfijum, pa da spava. Da prespava i pretposlednju noć.
Pretposlednju? Kako, kojim jačim bolom da umiri tu svoju mrcinu kojoj je
tesan ovoliki krevet, kojoj je kao krov bolnice težak perjan jorgan? Apisom.
Ne, Mašom, Apisom.
Zar je zbilјa moralo da se razori to prijatelјstvo, značajnije im za život od
ideja u ime kojih su ga satrli? Iz gluposti i zabluda, Apisovom ohološću i
njegovom taštinom. Nekim kobima. Tada kad se među njima, zaverenicima,
odlučivalo ko posle Aleksandra Obrenovića treba da dođe na vlast u Srbiji. U
sve glasnijim šaputanjima, sve dužim ponoćnim šetnjama, u kojima više nisu
čuli bat svojih čizama, tada je on, Gavrilo Stanković, prestao da šapuće i stao
da viče kako neće ni da ubije, ni da gine za drugu krunu, kako Srbija treba da
postane republika.
„Posle Napoleona Bonaparte, u Evropi više niko nema pravo da bude
monarh! — vikao je u Bulbulderskom potoku — francuska revolucija je
učinila kraj istoriji kralјeva. Sa Lujem Šesnaestim svrgnut je poslednji
monarh koji se smatrao, nosiocem božanskih prava. Sa Napoleonom
Bonapartom ispao je iz istorije poslednji monarh koji je to postao ličnim
sposobnostima i podvalama. Više nikome ne može biti trajno data nijedna
moć na, koju nemaju pravo svi građani."
„Ali, za koju to zemlјu važi ta istorija?" Apis ga uhvatio za ramena.
„Za svaku koja zna šta je sloboda, kojoj treba sloboda. Posle Robespjera,
više niko nema pravo da poseduje vlast nad lјudima. Nijedan lјudski stvor ne
zaslužuje poverenje da, vlada do smrti! Bez obzira na ideje koje zastupa, bez
obzira na pamet i vrline. Bez obzira!"
„Sve zavisi od čoveka, Gavrilo. Od njegovog karaktera."
„Ne zavisi! Čovek je strahovito opasan i opak! A čovek na vlasti još je
opasniji i podliji. Tim više, ako mu verujemo! Kako to, Dragutine, ti ne
shvataš?" hteo je da zaplače.
„I da ja to shvatam, Gavrilo, ne shvata narod kome služimo. A mi
nemamo; prava da učinimo ono što on ne želi."
„Imamo pravo! Ljubav prema njemu daje nam to pravo. Sloboda nam daje
to pravo. Žrtve koje ćemo dati opravdavaju našu ideju."
„Ne slažem se. Mi smo oficiri. Mi služimo narodu, a ne nekim svojim.
idejama. Ni ja, Gavrilo, ne volim krune. Ali naš narod još ne mrzi krunu
onoliko koliko mrzi glavu koja sramoti krunu."
„I ti, Dragutine, smatraš da mi treba da se žrtvujemo toj Genčićevoj, toj
takozvanoj realnoj politici?"
„Ni za kakvu i ni za čiju politiku ja ne dajem glavu. Ja se otadžbini
dajem... Bez ikakvog uzvrata. Pa to znaš, bogamu!"
Od te noći počele su nesanice do truba koje su u kasarnama oglašavale
pojutarje. U tim nesanicama počelo je da gori njihovo prijatelјstvo. Pekla su
neslaganja. Rasle razlike i gnojile se uvredama. U ponovnim susretima, ništa
se nije smirivalo. Jedino su se pamtile reči neslaganja. Kasnije, u samoći, te
su se reči kitile sećanjima na poglede i gestove dok su izgovarane. Okazivala
se mržnja, netrpelјivost, želјa da se što ređe viđaju. Pa lјubomora, pa usilјene
lјubaznosti, te laži srca...
Zašto se noćas toga seća, zašto u ovim trenucima želi da se ispoveda,
prikazuje i opravdava? Opet taština. Ne, to ga lјubav muči. Još živi. Ljubav je
kukavica. Ljubav brani život. A možda je i ona bila samo zabluda, kao i tolike
druge koje je živeo? Jer Dragutin Dimitrijević Apis, od njegovog povratka iz
Rusije šest je godina,. nije ni pokušao da ga zaustavi noću, na ulici, a toliko
puta su se sreli, i da ga zapita bar za majčino zdravlјe, ako već nema potrebe
ni za kakvim razjašnjenjem. Čak je okretao glavu u slučajnim susretima,
ponašao se kao da ga ne vidi u kafanama i Oficirskom domu, ni pred jednim
zajedničkim drugom i prijatelјem ni ime mu nije spomenuo. Uporno i
dosledno prezire ga taj slavni voća zaverenika, taj pobednik! Nјega
otpadnika, izdajnika. On sigurno tako misli. Pas! Ambiciozni, lukavi
torijevac! Opasna, jako opasna zanesenjačina! Otrovan slavom, prepuknuće
od svemoći i uobraženosti. Od svoga zavereničkog podviga.
Kako da živim, šta da radim na jednoj nozi, sa štakama? Od uspomene i
sećanja, od priče? Koga zanimaju moja razočaranja, i, kome su potrebne
moje istine? I obmane. Koliko li je sati? Izvlači sat iz džepa bluze koju je
Radojko okačio na zid uz krevet i prema sijalici iz hodnika jedva pročita:
jedanaest i dvadeset. Ne može da spava od bola, od vašiju. Ne može od
svanuća.
Bogdan ga hvata za ruku. Ne može srce da smiri od dodira te tople ruke.
Pristaće da ga liše noge. Čim svane, pozvaće Sergejeva. Meću nekim lјudima
može čovek, da bude i bogalј. S jednim prijatelјem se može opstati u ovom
psećem svetu. I nešto sreće oteti., Zašto da ne može? Oduvek se zna: uskladiti
želјe i moć, to je temelј svake lјudske sreće. A on za to ima glavu.
On vam život žrtvovao, a vi ga šamarate... Osramotili ste našu pobedu... —
bunca Bogdan i ispušta mu ruku.
Ja osramotio našu... vašu pobedu?! — uzviknu.
Ranjenici ječe u snu. Budni dozivaju bolničare, traže vodu. Oko bolnice
laju, laju psi.
Gavrilo drhti nad Bogdanom:
A koja to pobeda nije osramoćena? Hoćeš li o tome da ti pričam? — Opet
pripali lulu. Povuče neki dim i pusti je da mu se ugasi. Gladi i steže svoju
lulicu. Oseća joj svaki rez i vez. Da je pokloni Radojku ili Bogdanu? Ta lulica
Anatolija Žarova...
Ali tek kad prođe ponoć, on poče da mu priča:
Znaš li ti, Bogdane, čija je ovo lula? Ova lepa lulica zbog koje si ti na
Suvoboru mogao da izgubiš glavu? Anatolija Žarova, plemića revolucionara.
Čoveka koji je bio učenik i prijatelј Dimitrija Lizoguba. Onog Lizoguba što je
sa osmehom otišao na vešala. Jesi li nešto pročitao o njemu? Onog misionara
i plemića koji je odbio carsko pomilovanje, pa s blagim osmehom, zapamti,
bez likovanja, bez mržnje na svoje dželate, otišao u smrt... I taj moj
petrogradski prijatelј Anatolij Žarov, po ugledu na svog učitelјa, prodao je
celo svoje imanje i dao novac za propagandu i izdržavanje ilegalaca. A živeo
kao najveći petrogradski siromašak. Samo ponekad bi pristao da večera sa
mnom, bogatašem... Da li te zanima kako je izgledao? To želim da zapamtiš!
Bio visok, bled, s dugom bradom. Imao neke čudne, ženske oči, s gustim
trepavicama. A glas — burlački, kako je sam o sebi govorio. Žarov ti je nosio
crn ogrtač, a pod njim laneni kaputić s velikim drvenim dugmetima. I crn
prsluk do vrata. Kožna kapa, naravno. Bio bi to, moj Bogdane, gotovo idealan
čovek da je voleo žene. Zbog nečega ih nije trpeo u svojoj blizini. A inače,
ništa što je od čoveka, njega nije moglo da uplaši. Meću revolucionarima se
pričalo da je Žarova strah jedino od bubašvabe. I zbilјa, on bi noću trčao
stepenicama i hodnicima, jer su kuće u Petrogradu pune nekih žućkastih
bubašvaba.
„Zašto te, Anatolije, strah bubašvaba?" upitah ga jednom.
„Zato što žive od prlјavštine", odgovori mi. Slušaš li me, Bogdane? Dakle,
taj bivši plemić je od celog svog plemstva i gospodstva sačuvao samo ovu
lulicu. Ta lulica... 0 luli ću ti ispričati sve po redu. Ali posle operacije. Zanima
te sada? Imaš pravo. Posle operacije, ako je i preživim, ko zna da li ću ikad
zaželeti da ti pričam o luli. Bolјe je noćas, kad sam već počeo.
Bilo je to u petrogradskoj pobuni 1905. Duga je to priča. O tome ću, zbilјa,
posle operacije. Samo me ti podseti, nateraj me da ti ispričam sve što sam
video i doživeo. A sada samo o Anatoliju Žarovu... Nas nekoliko koje ne
pokosi mitralјez bežali smo pred eskadronom žandarma i pokušali da se
sklonimo u podrum i potleušice gde žive najveći bednici u Rusiji. Eh, ti
bednici. Oni nas nisu hteli da sakriju. Kad bi ti, moj Bogdane, znao kakav je
to rizik verovati bednima...
Ne verujem... Ne verujem! — muca Bogdan.
Ali ja tebi moram da završim priču o luli, iako mi ne veruješ... Bežali smo
uz rečicu Karpovku, Žarov i ja smo najduže bežali. Ostali ostadoše u snegu,
nemajući snage da beže ili pogođeni plotunom. Ni mi nismo mogli da
umaknemo, pa utrčasmo u krug petropavlovske bolnice. Odatle nas bolničari
poteraše motkama i mi, ne znajući kuda, jurnusmo pored kanala koji u
Karpovku odvodi bolničku prlјavštinu. Tada nas opazi jedan žandarm na
konju i sa isukanom sablјom ustremi se na nas. Nije se imalo kud. Ja izvadim
nož, spreman da dočekam gonioca. Žarov me ščepa za prsa: „Ovaj je moj
ubica. Evo ti lula! Zbogom, Gavrilo!" i baci me u kanal. Na sreću, bio je sneg i
nisam se ugruvao. Pripio sam se uz obalu, zario u sneg i čekao šta će se
dogoditi, Nisam video šta se nada mnom zbiva, ali sam čuo svaku reč. Želim
da ih i ti zapamtiš.
„O, pa to ste vi, slatki moj, gospodičiću, Anatolije Kiriloviču!" uskliknu
gonilac i probudi mi nadu u naš spas. „Kako baš mene bog nagradi da vaše
blagorodstvo ispratim na nebo?“ nastavi žandarm istim onim kliktavim,
radosnim glasom i zbuni me sasvim.
„A ko si ti, vojniče?" upita ga Žarov.
„Ne poznajete me, Anatolije Kiriloviču? Zaboravili ste, kanda, Mišku
Ščepkina, sina vašeg najbolјeg kočijaša Vasilija Ščepkina, vašeg vernog
sluge?! Kome je vaša mamica davala vaše iznošene cipele i vaše okraćale
kaputiće, za mene ličio! A sada, pogledajte, vaše blagorodstvo, kakvu carsku
sablјu nosi Miška Ščepkin!"
 „Jadniče! Zar ti?!" uzviknu Žarov.
„Ja! Ja glavom!"
Izbrojao sam petnaestak udara sablјom i onesvestio se.
Jao, čoveče, bem ti ime! — uzviknu neko od ranjenika na podu i prepade
ga. Zaboravio se i pričao preglasno. Ako je. Bar je neko čuo njegovu priču.
Oseća zadovolјstvo: vojnici je neće zaboraviti. I želi nekako da im objasni
zašto su Hristu baš bednici i pristalice zabijali klinove u stopala, zašto robovi
ubijaju pobunjene robove, zašto sluge muče nepokorne sluge, zašto žandarmi
batinaju I seku one koji se bore za pravdu, a ne kralјevi i carevi, ne oni! I
zašto nas u ovom našem ratu ubijaju naša braća Hrvati, Srbi prečani,
Slovenci, Česi, oni za čije oslobođenje mi ginemo... Nema borbe prsa u prsa s
vinovnicima zla i nepravde. Jer, lјudi, svet je tako sazdan, čovek je tako
sazdan da je istovremeno i sluga, i tiranin, i pobunjenik. Sva trojica sa
mnogobrojnim pomoćnicima žive u jednom istom čoveku, tu se neprestano
rvu i nadgornjavaju. Niko od njih ne stiče preimućstvo zasvagda. Zlo je,
braćo, u svima nama. Beda je u našim kostima. I kad se borimo za slobodu i
pravdu, mi ubijamo svoje i sebe, shvatate li to? Ne shvatate, naravno! Nikad
to nećete ni shvatiti. A možda je to i dobro.
Noga, mrcina, uprla kroz madrac da se uriva u pod, u zidove bolnice, vuče
ga za sobom u postelјu, da zaćuti, da se više ne opire i ne brani. Spušta se u
postelјu, čvrsto steže svoju lulu i predaje se bolu. Tone, dugo. Zašto li nema
doktora Sergejeva? Ostavio ga da crkne. Gde je Radojko? Kada bi Milena
došla da mu donese čaj. Kakav čaj! Još neki trenutak da gleda jedno lepo,
žensko lice, nad koje se on više nikad neće nadneti...
 9

Bogdana Dragovića probudi žeđ i on povika: — Bolničar! Vode! — glas mu

odjeknu i umnoži se kao u kamenoj pećini. Taj višestruki glas i jeka uplašiše
ga; pridiže se na laktove i pogleda oko sebe: soba je potpuno prazna,
ogromna, ne vide joj se zidovi. — Gde je major Gavrilo Stanković? Gde je
krevet? Hoću vode!
Rista Cirkus podiže mu glavu i, s maskom spečenog klovnovskog smeha,
dodade mu lonče mleka.
Uzmi najpre aspirin. Ne boj se, Bogdane. Spašće ti vatra — šapće Milena
Katić i podiže mu glavu. — I odmah ćemo te preneti kući.
Život nema manju silu od smrti. A ponekad je i jači, veruj mi bar! to,
Bogdane — kaže Gavrilo Stanković i dodaje Mileni: — Dok mu ne bude malo
bolјe, nemojte ga nositi odavde.
Pa biće mu bar čisto i toplo, negovaće ga majka, gospodine majore.
Ali još danas i iduće noći neka ostane. Pa ga sutra prenesite. Sutra, molim
vas, Milena.
Opipava mišiće ispod zavoja, ka kolenu: hladni su, jedva ih oseća, šušte
kao testo; miče stopalom — ne oseća ga; podiže. jorgan, sježi se: noga mu je
siva kao da je izvukao iz zamešenog pepela. Od gangrene ili i od ove dimlјive
i slabašne svetlosti iz hodnika? Kako mu se unakazilo koleno! Pa te gadne
gromulјice dlaka po cevanici, pune vašiju i gnjida, koje mu više ne smetaju.
Nјegova noga: tupa, pulsirajuća napetost i mučenje oko razbijene butnjače, u
tesnoj, procepanoj koži. Noga, oseća je, očajava za prostorom; da ga gazi,
protrčava i poništava, preskače vrzine i potoke, uspinje se uz okomine,
sjuruje niz litice, da kisne, gazi ledenu reku, prti sneg; želi sada, ona, njegova
desna noga, meke, visoke čizme i tople konjske sapi dok se zategnuta pobada
u uzengije, a konj brzo kasa utrinom. Noga čezne za dugom, nežnom,
nemirnom Mašinom butinom pored sebe, žudi da stisne Mašino bedro i
povijena se odmara u belim udolicama njenih krila; sneva ovo oteklo koleno
da se još jednom, samo još jednom uglavi u gustu toplinu Mašinih lako
stisnutih nogu i oseti toplo damaranje njene žudnje. A stopalo, raširivši
pomodrele prste, zaspalo je u sećanju na šum trave i puckanje jesenjeg lišća
pod sobom, pamteći stezanje klizalјki, led i kaldrmu, meke i tople mamine
prostirke po kući, marševe po džombastim putevima i gustim glibovima,
suvoborsko smrzavanje...
Bila je ta noga...
Pamti je otkad je na njoj prvi put zapazio malјe po cevanici i butini dok je
kupao u velikom drvenom koritu, sam dolivajući vrelu vodu, a mama mu
kroz odškrinuta vrata pružala rublјe. Od tada, kad god bi se svlačio, i ujutru
pre no što ustane, dugo je zagledao svoje noge, prateći preobražavanje
sivkastih malјa u crne jake dlake, najpre nezadovolјan koščatim kolenima i
slabim snopom mišića na cevanici. Pamti sva ona uporna skakanja, trčanja,
plivanja po Savi da bi se vitkost nogu odenula snagom i nalila izdržlјivošću.
Pa neke pobede na trkama u Vojnoj akademiji; pa prvo razgolićavanje celih
nogu pred ženom, onom raspuštenicom, šnajderkom ;iz Ratarske ulice, koja
mu je najpre noge zagrlila, pa oblačenje u prvu oficirsku uniformu i
nezadovolјstvo klempavim pantalonama; pa ono tupo trnjenje stopala i
kukova posle egzercira i marševa do iscrplјenja... Mnogo, mnogo puta
namučio ih je krvnički! Ta noga činila mu visinu, razlikovala ga od drugih,
video se izdaleka, video je daleko; davala mu, onu snagu, hitrinu, lepotu;
činila ga samouverenim i hrabrim, časnim i ponosnim. Ta noga koja sada
umire u gangreni.
Šta bi bio on, Gavrilo Stanković, bez te svoje desne noge? Bio bi bez igara,
lјubavi, ratovanja; bez prijatelјa, Apisa i Maše, a sloboda i pravda, ne bi mu ni
bile značajne koliko su bile. Bio bi bez sveg vrednog i radosnog, lepog i
bolnog. Ne bi bio, ne bi postojao, da nije imao desnu nogu baš takvu kakvu je
imao...
A šta on može biti bez nje? Šta će to da živi i kako bez nje, snažne, lepe,
lude?
Da je žrtvuje i traje kao bogalј? Nosi ogorčenje i slavu žrtve, zlobu i zavist
žrtve? Pati zbog nepriznavanja lјudi i sveta? Neprestano uvređen, prezire i
mrzi zdrave i uspele. Penzionisani major, možda i potpukovnik, a drugovi mu
generali, dok Apis drma Srbijom... Ostaće bez vedrine, živeće sumorno.
Veselošću zbunjivaće okolinu, biće on ružna lјudina, nedolična. I tako
ponižen i žalostan, živeće mir i ratnu pobedu do grobnice prote Ilije
Stankovića.
Ali će i bez, noge gledati žene i šumu, knjige i reku, slušati šale, mudrosti i
pesme. Moći će da misli. Misliti, zar to nije najvažnije? Čitaće, besediće
lјudima o pravdi i radostima za koje ne znaju. Uživaće u jelu i piću, imaće
ratne prijatelјe. Može se i oženiti, grliti ženu. Koliko je žena njega volelo! I
opet će ih biti. Može da se raduje nekoj od tolikih radosti koje ima život?
Koliko će tek briga moći da brine! Da bude tužan i pati kao čovek koji zna i
za velika iskušenja. Ima lјudi i žena kojima će zbog nečega biti potreban. Zar
Bogdan Dragović neće želeti da mu on bude stariji drug, neka zaštita,
poverenje bez granica? On je maločas iz duše zaželeo da mu bude otac. Ni
kao bogalј ne ostati bez značaja. Beogradom neće prolaziti neopaženo. Imaće
pravih razloga za ponos i pravo na taštinu. Nije nemoguće, nije, da ponovo
sretne Mašu, otputovaće u Petrograd. Tek tada, posle rata, biće uzbudlјiv sav
onaj tajni i opasni život kojim su živeli on i njegovi prijatelјi revolucionari.
Tek posle rata će njihovi noćni razgovori i rasprave, nadmudrivanja i dosetke
postati ubedlјivi, nabrekli iskustvima i stradanjima. Slede duge i mutne,
neokončane ispovesti. Koliki je svet!
Mora nekako i negde da pomakne ovu mrcinu: tabana mu po mozgu.
Pomeri je ka ivici kreveta, ništa. Samo je ražesti.
Biće pola čoveka. Rugoba, ogromno truplo na štakama. Tup, tup! Cela
ulica će čuti kad prolazi. Biće živ, a više nikad neće moći da potrči, skoči,
pojaše konja, muški zagrli ženu. Biće grozan ženi. Kvrgom, mrtvom kožom
preko pretesterisane butnjače, dodirivaće joj bedro, sježiće je ta nežnost.
Primoravaće je na laž, i mučiti svojom žudnjom, onom neutolјivom strašću
povređenog, nezadovolјenog lјubavnika.
Treba se, dakle, poreći. Da bi jeo, pio, vario hranu, zar samo tome da mu
služe telo, čula, vreme?
Ne, on ne može i neće da potčinjava sebe, da skraćuje sebe. Lakše je samo
jedanput ne biti kukavica. Ne mogu malo života. Ne pristajem na nešto
života. Neću da se kajem što sam samo jednom za sebe bio kukavica! Neću!
 10

Jeste li se malo odmorili, gospodine majore? — kaže mu tiho, na ruskom,

doktor Sergejev i seda na ivicu kreveta.
On se hitro pokriva i, ne gledajući Sergejeva, kaže:
Uznemirili ste me, doktore.
Sve je spremno za operaciju. Popušite neku cigaretu. Izvolite.
Ja pušim lulu.
Onda je pripalite.
To je sasvim beznačajan opijum. Liči na laž iz navike.
Onda da pozovem bolničare da vas ponesu?
Gavrilo Stanković, pogođen u samo čelo, usred srca strahovitim bolom, na
samom rubu neznanog a omamlјenog: Da li je to onaj tren? Kad mora da
zakorači u poslednje.
Nekakve se senke povijaju prema njemu, jedna mu se i smeši, te senke
nešto posluju oko njega, stavlјaju nešto na krevet, podižu mu nogu, rana ga
osvešćuje: bolničari nameštaju nosila, skidaju jorgan s njega, Radojko mu se
osmehuje, i Milena mu se osmehuje, a doktor Sergejev maše rukama i nešto
govori bolničarima.
Čekajte, čekajte! Ko vas je zvao? — kaže i pokriva noge jorganom. —
Sklonite mi s očiju nosila! Radojko šta čekaš?
Sergejev se naginje preko kreveta i kaže:
Slušajte, možda će sutra biti kasno! Pojmite to, Gavrilo Stankoviću!
Dugo traje ta mutna jeza što ga neodolјivo vuče tamo, pa iz tmine tuđim
glasom kaže:
Neće biti kasno, doktore — i posle nekog čudnog ćuka napolјu i laveža, on
s mržnjom dodade: — Neće, razumete li? — Znoj mu objeda oči, sve mu se
razliva u znoju, suzama, vrelini, mora da zažmuri i ćuti. — Da, neće biti
kasno. Radojko, uzmi peškir iz ranca i obriši mi glavu i grudi — reče i zažmuri
kao s nekim olakšanjem.
 Milena mu briše lice, nežno i blago; oseća joj meke prste, čuje joj uzdah.
Možda će, zaista, biti kasno? Pogleda je: šta se to dogodilo s njenim lepim
licem i onim toplim očima? Ili mu se takvim samo činilo u vatri gangrene?
Doktore, dajte mi jednu cigaretu. Hvala vam, Milena. Idite na spavanje. I
ti, Radojko. Nabavi mi kravlјe mleko za doručak i prepeci mi hleb. Sedite,
doktore, na moj krevet. Da malo razgovaramo o Petrogradu.
Sergejev mu pripalјuje cigaretu i seda na krevet, zagledan u neku tačku
iza njegovog uzglavlјa. Gavrilo Stanković na silu puši. Pa šta je on to odlučio?
Za onaj „možda jedan dan" — odložio amputaciju?
Gavrilo Stankoviću, zašto se toliko mučite?
Zašto? — uzviknu pa dugo poćuta. — Zato što mnogo, za vas nepojmlјivo,
mnogo volim život.
Ta vaša logika dubi na glavi, dragi majore.
Ne, ne. Čovek koji ne zaželi da umre, taj ne zna ni zašto živi.
A ja ne verujem da se živi za nešto što staje u reč.
Živi se za nešto, ili zbog straha od smrti. Ili zbog jednog i drugog, Nikolaju
Maksimoviču.
Vi ne verujete u sebe, u svoj duh ne verujete. Zato se i mučite.
Nije istina. Verujem, još kako verujem. Ali duh čine i noge, i moje
pesnice. Doktore, dajte mi injekciju pa da još malo porazgovaramo. A što se
duha tiče, još ovo da vam kažem: moj duh je časno i zadovolјno služio telu.
Hoću reći, moje noge i glava savršeno su sarađivale.
I s dušom, svi ostali organi. Ja sam ipak, kao što vidite, sasvim zdrav
čovek.
Zar se vi toliko bojite bola?
Ja ne pristajem na svaki život. A to nije isto što i strah od bola.
Želite da živite samo u radostima?
Želim da živim po svome i slobodan. A bogalј nema slobodu. Razumete li
me? A sada mi dajte injekciju. Bodite me. E, vidite, žao mi je što bol od
brizgalice nisam osetio. Mnogo mi je žao.
Volite li vi nekog, Gavrilo Stankoviću?
Sa te strane, slabi su dokazi protiv mene, doktore.
Ne, ne. S te su strane najjači dokazi protiv vas.
Gavrilo Stanković zari pogled u tavanicu. Ćuti, pa kaže, ne gledajući
Sergejeva:
 Kad ste toliko velikodušni da me to pitate, i pošto je reč o Ruskinji...
Ostavlјen sam! Ona se, zove Marija Rajevska.
Blago vama. Vi je nikada nećete zaboraviti.
To i ne želim.
Imate li majku?
Imam, doktore. Ali život se nikome, razumete li me, nikome na ovom
svetu ne duguje. Ni majci, ni deci, ni prijatelјima, nijednom idealu! Život je
moje, jedino moje neprikosnoveno pravo! U šta i kako ću ga satreti, moja je
lična stvar — izgovori preglasno. Soba se ispuni žamorom i glasnim jaucima.
Ćute.
A imate li pametne prijatelјe, Gavrilo Stankoviću? Ili samo posilne volite
oko sebe? — šapnu doktor Sergejev kad se ranjenici utišaše.
Pametni prijatelјi potrebni su državnicima i vođama plјačkaških družina.
Verovatno, i velikim umetnicima.
Znate, od svih lјudskih vrsta, ja ne podnosim jedino cinike i nihiliste.
Naročito nihiliste. Glupa, a svirepa bića. Ne puši vam se?
Nihilisti su hrabri i tužni lјudi. Jedino oni znaju šta je vera. Zašto ste ih
sada pomenuli?
Zato što me po nečemu podsećate na tu falangu poricatelјa koja se kao
zaraza širi svetom.
Nisam od tih. Kao što nisam ni pesimist, ako vam na tako nešto ličim.
Ako niste, zašto onda ne verujete da ima smisla živeti bez noge ili ruke?
Uvaženi doktore, ja smatram da postoje svi razlozi za život, ali ;ne uvek, i
ne za svakog. Ponekad nema smisla živeti baš radi života. Ali, o tome se ne
može ubedlјivo razgovarati. Ni sporiti. Sva su ta velika pitanja života sasvim
lična stvar. O njima se ćuti. Što je gušći mrak, tim bolјe.
Vi, Gavrilo Stankoviću, i ne slutite kakvi basnoslovni svetovi postoje o
kojima pojma nemate! Život je beskraj istina, tajni i radosti sve dok mislite.
Treba samo misliti, i nema bezizlaza.
Eh, kolika bi moja sreća bila da, me vi sada ubedite... Međutim, ruski jezik
kao da nije pogodan za amputaciju cele jedne desne noge. Ipak, počinje da
deluje vaša injekcija.
Znate, Gavrilo Stankoviću, dokazuju se samo male stvari... Neke laži.
Velike se istine ne dokazuju. Ni život se ne dokazuje, u tome ste vi u pravu —
Sergejev zamuče.
 Pa govorite, doktore, slušam vas.
Sergejev mu se unese u lice:
Vi ste, majore, strašna kukavica!
Gavrilo Stanković se snuždi: zar na to liči njegovo borenje za život?
Ne lјutite se, majore. Hoćete li zajedno da popijemo malo konjaka, to vam
neće škoditi.
Dokgor Sergejev ustaje; i žurno odlazi iz sobe. Gavrilo Stanković htede da
mu dovikne da požuri, ali se uzdrža: ranjenici već spavaju; samo se u uglu
čuje žamor. Težak, mlak smrad, olјućen dimom duvana. Jauci iz neke sobe.
Pad kofe ili kante, u hodniku. Napolјu laju psi. Kao da duva vetar. Izvlači se
iz postelјe da vidi Bogdana.
Spavaš li, Bogdane?
Užasno me boli glava. Povraća mi se, zima mi je.
Čuješ li šta mi govori Rus?
Poneku reč razumem...
Misliš da je Sergejev u pravu?
Ja bih obe noge amputirao... da živim. Obe.
Ti?
Gavrilo ponovo leže: Šta će se noćas dogoditi? Ako se već dogodilo?
Sergejev se vraća i pruža mu flašu s konjakom; seda na krevet govoreći:
Znate li vi, Gavrilo Stankoviću, da je Betoven ogluveo na vrhuncu svog
stvaranja, shvatate li, potpuno ogluveo, a nije se obesio! Da je Dostojevski
imao tešku epilepsiju, i ne samo da nije pucao u svoju glavu, nego se nikome
nije ni požalio na svoju tešku bolest? Ljubav prema sudbini preporučuje
filosof, Gavrilo Stankoviću!
Ali, to znači voleti mučeništvo, voleti stradanje. Te lјubavi nema u meni.
Nema, znam sebe, doktore.
Jeste li sasvim uvereni u to što ste mi kazali? Ne odgovarajte! Ćutite,
ćutite!
Gavrilo drugi put poteže flašu s konjakom: ni to dobro piće nije mu više
ono što mu je bilo. Ćuti. Sluša klokot flaše i s tugom gleda kako Sergejev pije.
Obrisa bradu, naže se k njemu:
Reći ću vam nešto kao čovek koji pomalo razume osećanja bolesnih lјudi.
Znajte, bolestan čovek nema istinu. Ne!
 Verovatno, doktore. Nemojte me noćas gledati kao protivnika u idejama. I
ne primoravajte me da vam se suprotstavlјam, ako se već trudite da mi
pomognete, molim vas...
Vi ste vrlo površan čovek ako verujete da su bolesnici i invalidi samo
nesrećnici. Vi p ne slutite čemu se sve raduju lјudi.
To je laž vaše velikodušnosti. Uteha iz samilosti.
Sergejev raširi prste obe šake, povi ih i lagano upre jagodice o jagodice.
Ako počne da ih lupka jedne o druge, moraće da ga uvredi. Isteraće ga
napolјe.
Ali njegove ruke miruju, a on se zagledao u njega i dugo, neprijatno dugo
ćuti. Pa mu kaže:
Vi, Gavrilo Stankoviću, pripadate onoj vrsti inteligentnih lјudi koja lako
rasipa ideje, lako, kao lopovi ukraden novac.
Niste me razumeli — promuca, sasvim svestan da se baš ovim okrenuo
licem tamo. Bez povratka. Obema šakama briše vreo znoj sa lica.
Sergejev ustaje:
Čekam vas u hirurškoj sobi. Do svanuća.
Gavrilo Stanković više nema u sebi nijednu reč. Zagleda se u naprslinu na
tavanici, u dugu, vijugavu urvinu što se razjapila nad njim odjekujući
lavežom i nekom hukom.
 11

Doktor Paun Aleksić, upravnik bolnice, u čizmama leži na svom krevetu,

u mraku i puši. U ruševini je, u nekakvom gradilištu; sve zaudara na malter i
kreč. Toma posilni nije mu izuo čizme, peć mu se zagasila; sve se u njegovom
životu, izmenilo zbog priprema za doček savezničke misije. Sve.
Sasvim je skratio i brigama razorio i one svoje najslađe trenutke:
polubudna jutarnja sanjarenja. I parenje nogu u toploj vodi sa čistim
alkoholom, taj svoj higijensko-hedonistički obred, koga se od početka rata
najviše desetak jutara odrekao, i to za vreme švapske okupacije Valјeva. Juče
je samo umočio noge, tek da ne poremeti redosled jutarnjih dužnosti svog
posilnog; a jutros, kada mu je ovaj prinosio lavor s toplom vodom, rekao mu
sa uzdahom: „Prospi je, Tomo." I doručkuje bez slasti, halaplјivo kao šegrt
ubaci nekoliko zalogaja, belu kafu ispije stojeći, a crnu kafu primoran je da
pije sa Srećkom blagajnikom i zaroblјenim Mađarom, inženjerom, koji mu
izvodi radove na proširenju kabineta da bi imao salon u kome dostojno Srbije
treba primiti tu savezničku misiju.
Pepeo sa cigarete ruši mu se po bluzi: Srbi su bez izgleda za neku
dostojniju budućnost i časnije mesto u Evropi. Nemamo mi nikakvog smisla i
sposobnosti da se predstavimo svetu. Jedino smo sposobni, izuzetno
sposobni, da uludo ginemo. U izgibijama s jačima od sebe istroši se sva naša
energija, taj kobni srpski duh i epski moral. Kultura, gospodstvo, otmenost,
sve je to za nas s one strane naše pameti. Ni svojim poznatim lukavstvom tu
ne umemo da se poslužimo.
Kao da će mu neko od bolesnika biti zahvalan za tolika žrtvovanja. Kao da
će ga nadležni unaprediti i odlikovati. Đavola! Niko mu neće reći hvala, ni
alal ti vera. Naprotiv, bolesnici će gunđati i psovati mu majku doktorsku što
ih je još više sabio i što im zbog izdataka za doček mora da zakida sledovanja.
A jednog dana, za neovlašćeno trošenje budžeta, opozicionarske novine
Vukašina Katića pisaće o njemu kao proneveritelјu bolničke blagajne. Takvi
su zakoni na Balkanu, na ovom poganom i opakom svetu. Poplјuvati,
poniziti, prognati one najbolјe lјude, one koji se žrtvuju za naciju, koji sve
čine za njen ugled u svetu,
 Šta još nije preduzeo, šta nije predvideo za taj doček savezničke misije?
Nјegov, upravnikov, kabinet biće sutra konačno završen, nov nameštaj
raspoređen; u salonu za prijem, onaj selјački pirotski ćilim zameniće
persijskim tepihom; sve one rasklimatane stolice biće zamenjene stilskim
fotelјama pozajmlјenim od gospođe Predolac, zaista jedine dame u ovom
šugavom Valјevu.
U bolnici je izvršen odgovarajući razmeštaj: izdvojio je dve sobe, propisno
ih okrečio i očistio, u njih uneo gotovo sve krevete koje ima bolnica, nabavio
dušeke i slamarice, čaršave i ćebad, u te sobe predviđene za posetu misije
smestio takve bolesnike koji mogu pred Evropom dostojno reprezentovati
srpski narod; odabrao najbolјe bolničarke i bolničare, doktora Pantelića
oslobodio briga za ostala odelјenja i učinio odgovornim samo za sobe koje će
posetiti strana misija. Mora sve učiniti kako bi onemogućio strance da vide
celu bolnicu i ono što on ne želi da im pokaže.
Ranjene i bolesne zaroblјenike izdvojio je u posebno odelјenje, većini
nabavio krevete, svima slamarice i ćebad, Maćara doktora Dobija imenovao
za šefa odelјenja, dao mu dva, posilna koja je tražio, jer čovek je grof i može
mu se da i kao zaroblјenik ima dva lakeja.
Najveću mu je muku zadalo i najviše vremena je utrošio oko jestiva i pića
koja će se služiti misiji. Milan Belić, žestok Srbin kao i svi prečani, podržavan
sentimentalnim Srpkinjama dobrovolјnim bolničarkama, uporno se borio da
se strancima služe nacionalna jela i pića, ali mu on tu nije popustio. Neće
dozvoliti da se lјudima već prvog dana smuče Balkan i Srbija. Neka oni to
probaju neki dan docnije.
Lekarima, bolničarima i bolničarkama kuplјene su i sašivene kecelјe i
kape; ovde, u kabinetu, stoji sve ispeglano, da se razdeli i obuče čim stigne
depeša da dolaze. I sebi, naravno, šije novu uniformu. A nova uniforma ga
pola plate košta. Srećko blagajnik zapeo da mu to nadoknadi iz opštih
troškova, a on se još koleba. Čovek na vlasti, to je, sada vidi, mučenik
iskušenja.
Šta još treba učiniti, šta nije predvideo?
Milenu Katić je obavezao da nabavi cveće i s nekoliko srdačnih rečenica
na francuskom pozdravi misiju prilikom dolaska u bolnicu, i da prati
Francuze; gospođa Mileva, koja zna ruski, biće pratilјa Rusu. 0 Englezima će
se on lično starati, svojim znanjem nemačkog neće se obrukati. Posuće i
pribor za jelo pozajmlјeni su iz najbolјih valјevskih kuća i nema razloga za
osećanja inferiornosti pred strancima. Dobro je razmislio i o temi o kojoj će
govoriti posle ručka, uz vino, kad se stranci oraspolože i steknu poverenje u
domaćina. Govoriće o tome kako je život — čudo. Ali filosofski.
Ni na fotografe nije zaboravio; među zaroblјenicima pronašao je Čeha,
profesionalnog fotografa. Slike su neophodne svakome na vlasti. I u ratu, a
još više u miru. Mora obratiti pažnju da ne upada u poze s profilom.
Pali cigaretu za cigaretom. Ali bolesnici. Bolesnici su nepredvidlјivi. Krv je
proplјuvao pripremajući im odgovarajuće raspoloženje i podižući nacionalnu
svest ranjenicima. Nјihovo ponašanje pred savezničkom misijom odlučujuća
je stvar. Na sreću, Milan Belić mu iz Štaba armije doneo baš onaj primerak
pariskog „Žurnala" na čijoj je celoj prvoj strani članak o srpskim pobedama
nad Austro-Ugarskom, s naslovom „Srbi — narod nad narodima!" Noseći te
francuske novine u spolјnjem džepu šinjela, da ih vide bolesnici i ranjenici,
on ih često razlistava pred njima, i dokazuje da nikad, na zemalјskoj kugli i u
istoriji, jedan mali narod nije uživao i ne uživa u Evropi i čitavom svetu veći
ugled i poštovanje za svoja herojska dela nego naš, srpski narod! Čime
drugim da ih ubeđuje?
Oko bolnice zalajavaju psi; u mraku, pod strehama, kašlјu selјaci.
Šta će sa psima? Da, vrlo ružan prizor. Kako da ukloni, najuri ili pobije te
čopore pasa što se poslednjih dana motaju oko bolnice, zalajavaju kao
pobesneli, nasrću na bolničare i ranjenike? I nešto mučnije ga još čeka: šta će
sa selјacima? I to su neprijatni prizori. Kako s druma i iz bolničkog kruga da
ukloni one gomile selјaka i selјanki s velikim torbama i dvokolicama što
dolaze u posetu sinovima da ih ukradu, — još žive iz bolnice, a mrtve iz
groblјa? Zbilјa, šta će s tim gladnim psima i tim dronjavim i nesrećnim
selјacima? Oni će strancima pokvariti dobar utisak, neophodan našim
nacionalnim interesima. I Srbija će se opet, ko zna po koji put, postideti pred
Evropom.
Oblači šinjel i izlazi u noć: neka osoblјe i bolesnici vide da ne spava, da
brine. Psi i selјaci, psi i selјaci, ponavlјa koračajući, pa staje: psi i selјaci, to je
sintagma. Kobna srpska sintagma. Ali će je izreći jednom, kad bude pijan...
Gospodine upravniče, dozvolite mi da vam se obratim — zaustavlјa ga
doktor Sergejev.
Izvolite, kolega!
Major Gavrilo Stanković, znate ga...
Znam, onaj koji se buni što, zaboga, Srbija nema švajcarske sanatorijume.
On je vrlo, vrlo interesantan čovek. No, to sada nije važno. Gangrena
desne noge. Nefudroajantna, ali neminovno smrtonosna. Međutim, on ne
pristaje na operaciju.
 Vi ste mu predočili posledice?
Jesam. I ne samo medicinske. Ali, na žalost, taj čovek...
Taj čovek je punoletan, kolega Sergejev. I mi ne smemo prekoračiti
zakonom određene kompetencije.
Ali mi ga moramo spasti, gospodine upravniče! Obavestite njegove
drugove, neka oni dođu i ubede ga da treba živeti i bez jedne noge. Ja vas
molim, učinite to još noćas.
Za njega se večeras ponovo raspitivao njegov komandant divizije, Kajafa, i
ja sam mu rekao njegovo stanje. No, u redu stvar. Odmah ću telefonirati
Štabu armije da srpski majori poštuju život manje no njihovi seizi.
Kad već pričate o životu, da ja vas, gospodine doktore, i toga Rusa pitam,
zašto vi ne poštujete čoveka? — izlazi iz mraka Tola Dačić.
Šta se ti, stari, noćas motaš po bolnici?
Da vas pitam zašto ne sahranjujete lјude kako lјudima priliči? Bacate ih
na gomilu kao polipsalu živinu... Odsečene ruke bacate na bunjište, kao da su
pileći nokti, a ne čovekove ruke. Gde će vam duša?!
U pakao, stari, u pakao! I u isti kazan s tvojom dušom — kaže upravnik
Paun Aleksić i požuri u svoju kancelariju.
 12

E, nećeš u isti kazan sa mnom! — uzviknu Tola i odmah se pokaja: može

ovaj moćni zlotvor da se osveti Miloju, pa pođe za upravnikom govoreći: —
Nikad se kralј i selјak, upravnik bolnice i mučenik bolesnik, u istom kazanu
nisu kuvali. Nisu i ne treba, gospodine upravniče! Oprosti mojoj selјačkoj
glavi što trabunja svašta...
Sa stepeništa svoje kancelarije okrete se Paun Aleksić:
Budem li te, stari, uhvatio da prodaješ rakiju bolesnicima, izvešću te pred
vojni sud.
Slušaj, gospodine doktore. Čovek i ako ubije čoveka, može dušu da
sačuva. Al' ako čovek ubije dušu...
Ne bogoradaj! Još jedared ti kažem: uhvatim li te u nekoj špekulaciji, tri
dana bićeš vezan za onaj bagrem! Evo ti cigara i gubi se iz bolnice.
Tola Dačić uzima cigaretu i govori tiho, molbeno:
Sinu su mi ruku odsekli pre neki dan, pa ga sada malo pripažavam. Jedan
mi ostade na Ceru, gospodine. Za drugu dvojicu još ništa ne javlјaju iz
komande. A ja ovde, u bolnici, pomažem.
Upravnik ga ne sasluša; ulazi i zatvara vrata za sobom. Tola Dačić se uspe
uza stepenice i stade da govori u zatvorena vrata:
Dve sobe ja snabdevam drvima. Sečem po zabranima, donosim i ložim
furune. Pitaj tvoje bolničare ako ne veruješ...
Iz sobe nešto naredi upravnik, pa Tola Dačić siđe niz stepenice i pođe ka
šupi da uzme stube i popne se na bolnički tavan, gde pored odžaka i spava,
pošto se istrlјa stucanim belim lukom potoplјenim u rakiju. Tako se on brani
od bolesti i tuguje za Milojevom rukom, iako se pred njim ponaša i govori
kao da su mu odsekli malić na levoj, a ne čitavu i desnu. A u sebi ne može da
prežali tu ručerdu sa šakom kao ašovom, koja je mogla pune kanate
kukuruza da podigne, konje u trku da zaustavi, skelu na Moravi da povuče...
Ta je ruka mogla da hrani petoro dece, oca i majku, celu familiju. U njenoj
šaci, sve su držalјe i alatke bile male. A trapava i prilenja. Smešna kad drži
orahe ili baca dugmeta na liniju. Nekako nespretna kad miluje tele i
bratance. Za sviralu su njeni prsti spori i prekrupni, a voleli su svirku. Al' za
kosidbu, kad polegnu i zamrse se trave i deteline, kosa je u toj ručetini
fijukala kao šarka. Uživao je da gleda tu Milojevu moćnicu dok se odmarala
na travi, na orahovom lišću pred kućom, na senu u Aćimovim livadama. Kad
se devojkama i snašama zamrse pogledi na njenim gusto rutavim
dolakticama, ražane boje...
Muči ga: da li su je bacili na đubrište iza bolnice, tu gde posipaju splačine
i svašta, i tu je psi našli? Ti koji sada reže i zalajavaju po đubrištu otimajući se
o ruke i noge koje bolničarske strvine u kofama iznose iz sobe gde ih odseca
onaj Rus. To i može da radi samo neko iz drugog naroda i tuđeg sveta. U sve
živo zaklinjao je Milenu Katić dc mu kaže gde su bolničari bacili Milojevu
ruku, a ona ga; neuverlјivo ubeđivala da je sahranjena s nekim umrlim
vojnicima. Zbog toga što se tako nečovečanski postupa sa čovekom i mrtvim,
pokušavao je da prodre do vojvode Mišića i njemu se požali, predstavlјajući
se da mu je brat od ujaka. Ali ga poručnik dva puta odlučno odbio:
„Produži, stari. Zbog zaraze, gospodin vojvoda nikog ne prima."
„A kad smo vojvoda i ja na Suvoboru, uz vatru, svu noć razgovarali i
zajednički brinuli, misliš, poručniče, tada nije bila zaraza?"
„Odbij!"
I ta ga rana sada boli dok nosi stube da se uspne na tavan i dremne malo,
pa da u zoru siđe i naloži dve furune ranjenicima i nekako namoli Miloja da
mu nabavlјeni vosak privije na ranu. Onda će opet u polјe, po drva.
 13

Radojko Veselinović povio se preko krevetske table i šapuće majoru

Gavrilu Stankoviću:
Da zovem Rusa da vam to očisti i lakne vam?
Duša ne da nogu, Radojko.
Ljudi žive i zbog lјudi, gospodine majore. Radi lјudi mora sve da istrpi
čovek. I zlo da učini, i boga da slaže. A kamoli da se malo pomuči sa štakama.
Ne čujem te dobro. Priđi bliže, sedi ovde.
Isprlјaću krevet, gospodine majore.
Isprlјaj, i kaži to što si naumio da mi kažeš.
Ja ovako mislim: Ako čovek nema nogu, ima druga, konja, močugu koja
ga produžava i pridržava...
Koga ti takvog znaš?
U selu Jabukovcu živi jedan kome je kao mladiću bukva obe noge stukla,
pa mu ih doktor sasekao do kraja da mu glavu spase. I taj se lepo oženio, pola
sela mu zavidi, i ima dva sina. Zdravi i lepi kao borovi. On domaćinuje, žena
ga sluša i čuva. A on je veselјak i šaldžija. Peva na slavama i svadbama kao da
ima četiri noge.
Pričaj o ćopavima sve što znaš.
Ima ih nekoliko u našem kraju, gospodine majore. Narod smatra da su ti
ćopavi i bezruki, lјudi s jakim glavama. Kažu da njima snaga upre u glavu i
onu mušku snagu. Ćopavih ima i među kmetovima. Oni pošteno dele pravdu
jer nije ih strah da budu strogi i pravični.
I šta još znaš o takvima, bez noge?
Znam da svi dugo žive.
Dugo žive?
Jeste, gospodine majore. Ne troše snagu.
Pričaj, pričaj, Radojko.
 Pa dolazi proleće, gospodine majore. Trava i cvetanje. Blag vetar. Duži
dan. Razvedri se i razredi svaka muka. Da pođemo u moje selo. Medom i
mlekom hraniće te moja mati i žena. Do zrenja trešanja zarašće ti rana. Pa
ćeš polako sa štakom po livadi.
A šta ću kad iziđem iz livade?
Da pričam lјudima ono što mnogo lepo pričaš. Uvek će biti dokonih i onih
koji vole lepu reč.
Od priče i s pričom da živim? Nije li to malo čoveku, Radojko?
Kako malo, pobogu, majore! I konja ćeš da jašeš, kao nekad. Dok se ja ne
vratim iz rata da ti pomognem da uzjašiš, napraviću ti mesto gde će konja da
ti privode. Imam jednu panjinu, ukopaću za konja, pa se samo prebaciš u
sedlo.
I kuda ću odatle s konjem, Radojko?
Da gledaš selo i narod. Polјe, vinograde, svašta za oči ima.
Idi spavaj, Radojko.
Rus te čeka sa onom lepom bolničarkom. Da te odnesem na operaciju,
gospodine majore?
Spavaj, umoran si. Treba rano da mi ideš po mleko.
Neću ja da zaspim pre tebe.
Onda ćuti.
Kaži mi zašto si tolike škole učio? Zašto si čak u Rusiji tolike godine
boravio i terao mećavu? Zašto si lјudima pričao što si pričao, gospodine
majore?
A sada dosta, Radojko.
Ja sam kuršumom izbušio ruku da te ne ostavim bolničarima na milost.
Pa su me Švabe s tobom zarobile, glava mi igrala, gledao si. I u ovom pomoru
ostadoh pored tebe, a imam kuću i familiju. Kad me teraš sve da kažem,
nisam se ovome nadao od tebe!
Zaćuti, Radojko. Znaš da ne podnosim muške suze. Ja ću malo da spavam,
dok mi injekcija deluje. Mnogo mi se spava.
Da vas ja probudim za jedan sat, gospodine majore?
Sam ću. Spavaj i ti.
Al’ za svaki slučaj, ja sam u hodniku.
 14

Gavrilo Stanković muči se za san, da više ne misli i ne sluša pse koji,

otkako se smrklo, reže i laju iza zida. Bol mu lomi karlične kosti, pa se čupa iz
njih, kao balvan leži na mestu umiruće noge, onda jurne iz postelјe i boli po
čitavoj sobi, bolničkom krugu, Suvoborom, po Beogradu, naročito; opet se
zavuče u lobanju i pod temenom rije i tupka u čizmama, ostavi tučane
nagažaje u glavi i vrati se pod jorgan, uz postelјu, uz levu smršalu nogu, gura
je da korača.
Narednik kome su odsekli nogu do kolena ječi sve glasnije. Nije mu ni
lice video otkako su ga u sumrak doneli, ali ga jasno vidi u jauku. Prodrao se
nekoliko puta na narednika, mora opet. Psi mu reže i ujedaju se iza samog
temena, pod jastukom. Soba se uplašila tih pasa i zamukla, sem narednika, i
hodnik se smiruje, bolnica se predaje psima. Zaspati, zaspati još jednom. Sada
zaspati. Kakva blagodet, kakva sreća! Ne, to je spas. Spasenje.
Odnekud neko koračanje. Neobično. Sve snažnije, teže, po osobenom
ritmu koraka. Moćno, svemoćno koračanje. Ili mu se to čini, jer on od prošle
noći, pored pasa, najjasnije čuje korake. U kratkom snu danas je sanjao kako
sam samcit maršira kasarnskim krugom Vojne akademije. Ovi koraci su mu
odnekud poznati. Ko je tako koračao u njegovom životu? Utišali se psi pred
valovima tog koračanja. Ni narednik ne ječi više. Kad su se noću svađali, pa
ćutali idući zajedno, tako je Apis koračao. Apis?! Otkud, nije moguće?
Otvori oči, pridiže glavu sa jastuka.
Viđali se i ne pozdravlјali po povratku iz Petrograda, izbegavali se, bili
zaverenički oprezni da ne dođe do susreta, koji bi ih primorao na rukovanje i
reč; zajedničkim prijatelјima što su pokušavali da ih izmire govorio je bez
premišlјanja: „Apis i ja smo se voleli dok je za to bilo razloga. Ti razlozi više
ne postoje." Šta je njima Apis govorio, ne zna.
Obliva ga znoj. Koračanje se zaustavlјa pred vratima, ili mu se to čini? Ne
vidi ga. Nekakav sumnjiv šapat. Zašto mu se baš noćas Apisov korak pričinja?
Dlanovima briše znoj sa vrelog čela. Ničiju posetu više ne želi. Upravnik, taj
gad je u otvorenim vratima i osvetlјen dok nekome govori:
 Zašto? Pokazaću vam č gde leži. Molim, gospodine potpukovniče. On je u
krevetu. Jedinom krevetu u ovoj sobi. U redu, u redu, gospodine
potpukovniče. Čekam, vas u svojoj kancelariji...
Upravnik odlazi. Nikog nema na vratima, tišina je. To nije Apis, nije. Kako
je mogao i da pomisli na njega, toga gordog, uobraženog, svemoćnog
zavereničkog voću? Muči prošlost, javlјaju se utvare, umire. Znoj mu objeda
oči; plaši se da pokrene ruke i bude uhvaćen u tom pokretu. Zažmuri, stisnu
vilice, ne opire se bolu. U hodniku se prolomi korak. Neće ga pogledati.
Sobom, tutnji koračanje u čizmama. Zatvori oči.
On stoji nad njim. Uzdahnu teško i dodirnu mu šaku preko očiju. On je!
Seda mu na rub kreveta. Trže ranjenu nogu da se ne dodiruju. Zabole ga kraj
kičme, jeknu; ne pomera šaku s očiju. Šta ćeš noćas?!
On pripalјuje cigaretu, dišući astmatično.
I njega je trovanje na Kosovu obogalјilo, a živi. Narednik sa nogom
odsečenom do kolena tiho jeknu, ranjenici i bolesnici. šuškaju na podu.
Sigurno su ga na vratima videli osvetlјenog, poznali ga. Nјega koga u Srbiji
najviše lјudi obožava i isto toliko njih lјuto mrzi. A on s podjednakom
snagom podnosi i lјubav i mržnju. Sem majke i Maše, nikog na svetu nije
toliko voleo kao| njega. Nikog.
Ne sedi na krevetu, ima vaši — ote mu se i uplaši se sopstvenog glasa i te
brige.
Neće one mene.
Da lij je to rekao iz onog svog prejakog uverenja ili neke svoje
raspukline? Otvara oči, prema sijalici iz hodnika vidi mu klonulu glavu i
žišku cigarete pod brkom; pogled je upro među svoje ogromne, raskrečene
nožurde. Možda ga je duga bolest smekšala i zagasila? Bolesna, trula telesina,
a živi. Bog Apis!
Čuo si da ću da skončam? — šapnu.
Apis ćuti, nepomičan; samo mu cigareta pucnu.
Došao si, vođo, da se oprostiš sa izdajnikom? — zbog ovih reči i jetkosti
uštinu se za mrtvu butinu.
Ranjenici utišali ječanje i disanje; čuje pucketanje Apisove cigarete i pse
oko bolnice.
Sve je zaraslo, Gavrilo.
Hteo si reći — umrlo?
Apis lagano pomiče svoju telesinu, okreće mu celo lice; u senci je, ne vidi
mu oči, žarić cigarete obasjava mu usne i brkove. Senka mu se pružila preko
ranjenika i bolesnika i glavom puže uza zid.
Sad mu treba sve reći, odlučuje Gavrilo. Ali najpre želi da( podigne i u
kolenu savije gangrenoznu nogu; oštar bol pomrači mu svest. Nije siguran da
ga dobro čuje:
Nesrećan sam, Gavrilo.
Ti? — uzviknu i pridiže se na laktove, škripeći zubima od bola. — Zato što
si bolestan?
To nije najteže.
Nesrećan si ti koji si ubio kralјa i srušio jednu dinastiju? Onda si jednog
naslednika prestola lišio prestola i brata mu učinio kralјem... Ti koji si ubio
Ferdinanda, budućeg cara Austro-Ugarske? Šta nisi postigao od onoga, što si
naumio?
Malo, suviše malo sam postigao. Ali nisam zbog toga nesrećan.
Sada ti smetaju Pašić i Prestolonaslednik?
Apis se naginje k njemu kao da ga ne čuje dobro; ćuti; onda šapatom kaže:
Preskupa je srpska sloboda, Gavrilo. Izginuli su mi prijatelјi. Znaš li
koliko ih je poginulo, a rat je tek počeo?
Zbog toga si ti, Dragutine, nesrećan?
Sve češće se pitam: kako sam nekada mogao onako verovati da za naš cilј
treba svi da izginemo? Šta će nam, Gavrilo, ta sloboda bez onih zbog kojih
nam je i bila potrebna sloboda?
Gavrilo Stanković uzmiče; glava mu pade na jastuk; kad bol zastade u
karličnim kostima, šapnu:
Strah te budućnosti, Dragutine?
Pobediće gad i kukavica. Budućnost pripada najgorima.
Hoće da me gane, misli Gavrilo Stanković. Čuo od lekara šta sam odlučio.
Ili me teši i podržava u odluci? I kada su bili kao braća, bilo; mu teško da
uvek odgonetne Apisovu pravu nameru. Kaže mu:
To je zakon svake borbe za ideale.
Ja, Gavrilo, ne trpim zakone. Nikakve. Od lјudi su.
Istina je — zamuče zbog drhtaja Apisovog glasa.
On, kapetan druge klase, ubeđivao je njega, Apisa, poručnika, da
pripadaju naraštaju koji je pozvan i moćan da u Srbiji sve zakone, promeni i
ustanovi pravdu. A pravda ne postoji tu gde postoje kralј i pandur. I ubeđivao
ga da je ropstvo pod svojima, ropstvo koje najviše ponižava. I ubeđivao ga da
osvetnik pravde ne umire, niti gine borac za slobodu... Pa mu je dugo, dugo
objašnjavao Seneku, kako iz svakog ropstva vodi jedan put ka slobodi, i kako
čovek može, bedi i životu svakog časa da učini kraj, a Apis je to najteže
prihvatao. Koračali su, tako su o tome koračali Košutnjakom do pojutarja. A
u šta sada, treba i može da ga ubeđuje? Kako su sve te muke oko slobode i
pravde tričarije prema beskraju... Kako čovek može da zakorači u njega, učini
taj jedan korak, jedini korak preko lјudskih zakona, i svih zakona i međa.
Apis može da učini taj korak, dokazao je da može, jer je, ranjen pred vratima
dvora, komandovao žandarmu da puca u njega i potroši kuršum kojim je
mogao da mu pogodi druga pred cilјem. I Anatolije Žarov bacio je njega u
kanal, a on ostao na obali da sačeka žandarma na konju... O tome on nema
prava sa Apisom ni sada. Izvlači se uz jastuk, oslanja pleća i glavu na krevet,
bolom noge sabijan u njega, u zid.
Daj mi cigaretu.
Apis mu pripalјuje cigaretu i šapuće:
Jesi li u Rusiji promenio mišlјenje? One tvoje stare ideje o srpskoj;
revoluciji?
Nisam one zbog kojih smo se nas dvojica rastali. Nisam. A ti? Nameravaš
li da smakneš još jednog kralјa, mislim, ovog budućeg? Ili želiš najpre Pašića
da zbaciš?
Apis klonu glavom, ćuteći.
A šta će potom nastati u Srbiji? Tamo... odakle meni samo psi laju.
Apis mu okreće lice:
Došao sam da te zovem da radimo zajedno u Obaveštajnom odelјenju
Vrhovne komande. Velike poslove. — Apis se naginje, oseća mu dah po
znojavom licu. — Franji Josifu može neki naš Hrvat da se približi na nekoliko
koraka. Ti znaš šta bi to značilo za Srbiju i ovaj rat.
Starac je. Samo bismo ga učinili žrtvom.
Nekad si govorio da kralјevi i carevi nisu žrtve.
Preterivao sam. Da ne bi tebi i drugovima, u dvoru, pred Aleksandrom
Obrenovićem, zadrhtale ruke. Nisam imao prilike da ti čestitam za onu
komandu žandarmu da puca u tebe ranjenog. Alal ti vera, Dragutine!
Ćute.
Bugarskom Ferdinandu mogli bismo da se primaknemo; nadohvat noža.
Ali, s leđa. S njim tako i treba. Imam čoveka iz Makedonije. Zajedno da ga
spremamo.
To kao bogalј ne bih mogao.
Zašto, Gavrilo?
Nikad ne zahtevam od lјudi ono što sam ne mogu, da učinim. Ugasi mi
cigaretu. — Zaćuta: na caru i kralјu proba svoju moć. Igra se skidanja krune,
a stoji ispod jedne. Hoće u istoriju. Ulogom ili žrtvom, svejedno mu je. Ili me
izaziva da promenim odluku? Možda su mu doktori rekli da nije sve
izgublјeno?
Apis ga hvata za ruku ispod lakta, šapuće:
Da nas dvojica još jednom pokušamo nešto veliko. Možda se na naše vitlo
može da svrne neka samilosnija sudbina. Čekaju nas strašna iskušenja. I
poniženja, Gavrilo.
Ništa nas, Dragutine, ne može tako da ponizi kao naša vera. I ništa nas
tako ne može da porobi kao žudnja za slobodom.
Znam. I zato što znam, mi se, Gavrilo, ne smemo predati. Radi sebe to ne
smemo.
Gavrilo Stanković čeka još neku reč, najobičniju i najličniju; čeka da mu
spomene nogu, još je nije spomenuo. Ispod prozora skviče i ujedaju se psi.
Apis hrapavo, izlomlјeno uzdahuje i pripalјuje novu cigaretu. Dugo traje
njegovo ćutanje, pa Gavrilo Stanković uzviknu:
Imaš pravo! Ne smemo se predati; svakom životu. Ja sam odlučio,
Dragutine! Neću sebe izdati.
Apis se trže, kao da podskoči, zagleda mu se u oči:
Šta si odlučio?
Da ne budem bogalј.
Pa ti si se predao?!
Ali se nisam izdao! Nisam!
Znam te, eh, znam te...
Lagano se odmiče i opet se zagleda u pod, među svoje raskrečene
nožurde. Ne čuje mu ni disanje ni pucketanje cigarete.
Mene više nije strah od budućnosti. Nije, Dragutine.
Apis se okrenu, primače i zapita:
Imaš li vesti o mami?
Leži šlogirana u Beogradu.
 To znam.
Toliko i ja znam.
Idem sutra u Beograd, posetiću je. Šta da joj kažem?
Nisi me video.
Jesam te video, Gavrilo!
Ćute.
Apis sporo i teško ustaje, ostavlјajući za sobom škripu madraca, zavlači
obe ruke u džepove šinjela, vadi flašu vina i kesu duvana:
Ovo je ono naše crno vino — šapnu i spusti poklone na pod, uz krevetsku
nogu. — Imam samo još jednu flašu. Čuvam je da proslavim oslobođenje
Bosne i Hercegovine.
Hvala ti, Dragutine.
Apis se klati nad njim, zagledan kroz prozor, u tamu. Opet seda i, ne
gledajući ga, mumla:
Pamtiš li ono Badnje veče kada smo dvaput večerali? Najpre s tvojom, pa s
mojom mamom. Onda smo krenuli po Kalemegdanu, čulo se kako veje sneg.
A ti me pitaš: „Ako nam otkriju zaveru i osude nas na strelјanje, koja će ti
poslednja želјa biti?“
Sećam se.
Ja ti rekoh da ću tražiti da mi svira vojna muzika dok me odvode na
gubilište. A ti si rekao...
Jeste, ja sam rekao da mi je poslednja želјa da ošamarim jednog kralјa.
Pristajem da to bude i srpski kralј Aleksandar Obrenović.
A koja bi ti sada poslednja želјa bila, Gavrilo?
Da vidim jednu ženu.
Mogu li da ti je dovedem?
Ne možeš, Dragutine. A da li bi ti i sada išao na gubilište s vojnom
muzikom?
Apis dugo ćuti.
Sada bih zaželeo da mi se iskopa što dublјa, najdublјa raka u kojoj je
sahranjen čovek. Da sam što dalјe od sveta i videla.
Kad si to sagoreo, Dragutine?
Apis mu samo dodirnu ruku, možda malo prisnije no pri dolasku, odlomi
se od kreveta i ode. Sobom se prolama njegovo teško, talasavo koračanje.
Gavrilo Stanković obema šakama pritisnu oči.
 15

U svanuće, tresući se od zime, Tola Dačić siđe sa tavana, vrati stube u

šupu i požuri da vidi Miloja.
Vode, vode! Bolničari, gde ste, majku vam lopovsku!
Čim vidim doktora, zubima ću ga zaklati! Jao, lјudi, ima li goreg?!
Ječe bolesnici i buncaju ranjenici, a Miloje se pokrio ćebetom preko glave
i muči se da shvati zašto ga boli lakat odsečene ruke? Je l’ to od pada u
noćašnjem snu u kome se rvao sa Adamom Katićem na samoj obali Morave?
Oni se jesu često rvali, ali u senjaku i na livadama, nikad kao noćas na obali
koju je podlokala reka i zavrtela u vir, pa ga Adam lopovski nagazio i onda ga
odjednom gurnuo u Moravu, a on je u padu niz obalu tresnuo laktom o vrbov
panj, žiške su mu iz očiju izletale i, pre no što je glavačke pao u Moravu, od
bola se probudio sav mokar. Nije noćas prvi put sanjao da je pao, udario ga
neko, posekao se na kosu i plug, svašta je u Prerovu sanjao, ali ga posle
buđenja nikad ništa nije bolelo. A sad ga boli, škrguće od bola. Ili se razboleo
od tifusa, pa mu se u glavi sve premetnulo? Da pita Sibina da li posle sna
može da boli ono što je zabolelo u snu, strah ga je da mu se taj podmuklac ne
nasmeje i kaže komšijama Lazi i Viti da je Miloje Dačić počeo, da bleji. A boli
lakat, ništa gore ne boli od udarca u čukalј lakta. Kako može da boli, nešto
što je odsečeno i bačeno na đubrište? Nešto što su oglodale psine, te koje po
svu noć reže i zalajavaju ispod prozora? Levom rukom propipava zavoje na
ramenu i grudima: nema ruke, odsečena je! Pa zašto onda ovako boli, bogovu
joj majku?!
Miloje, sine, kako si spavao? — pita ga Tola nagnut nad njim.
Šta je tebe briga šta sam ja noćas radio?
Da me nije briga, ne bih svu noć cvokotao uz hladan odžak, a pacovčine
jure i ciče oko mene, uši da mi pojedu! A je l’ te sada malo manje boli no
sinoć?
Niti me bolelo sinoć, niti me boli sada. Zviždi mi se, tako mi nešto došlo
od miline.
Pa zviždi, sine, kad ti se zviždi. Fala bogu što je tako. I biće ti još bolјe i
milije ako mi dopustiš da ti razgrejan vosak stavim na ranu. Nema, sine, na
zemlјi jačeg leka od voska. Sve se iscelјuje i sve rane zarašćuju od tog
pčelinjeg dara.
Ni na dupe ga ne bih turio, a kamoli na ranu! — kaže ne skidajući ćebe s
glave.
 16

Svanulo je! Gavrilo Stanković se obema rukama hvata za gvozdene šipke

kreveta, želi da krikne: Sergejev!
Nema ni bolničara ni Milene da ih pošalјe po tog Rusa, sa opakim
prstima. Zaspao ili ga prepustio gangreni? Da sada viče i zove Sergejeva, ne
može zbog lјudi na podu, svojih vojnika. Jeknu iz, punih grudi: Nemam onu
hrabrost da ustuknem pred poslednjim. Nemam tu moć.
Kad mu se malo razbistri u glavi, podiže jorgan da vidi svoju mrcinu što se
zategla i uprla da se tare i gnječi s karličnim kostima, s madracem i
krevetskom tablom, sa zidovima i podom, i sve to, i temelј bolnički, naliva
vrelim, damarajućim bolom. Opipava ranu: škripi i šušti jače, no noćas. Otok
je sada bleđi, ali su pege svuda. Hladna je butina ispod rane i otoka. Ne oseća
je. Ni stopalo. Umire noga, odozdo pa naviše. Kakve su mu to pege? Razlivaju
se, trnu. Ili mu se priviđa? Udarilo i na vid.
Bogdane, pridigni se da vidiš.
Bogdan hroptavo diše. Naginje se prema njemu, doziva ga, sećajući se
kako je posle petlova počeo da bunca. Ne može da ga razboravi. Razboleo se
od tifusa? Zar će i ovaj mladić odmah za njim? Spusti šaku na njegovo vrelo i
znojavo čelo: visoka temperatura. Trlјa mu slepoočnice, miluje ga; zaplakaće.
Bogdan glasnije ječi i uzdiše kao da sanja strašan san.
Pokriva se jorganom, zuri u tavanicu: zar više ništa ne može da izmeni?
Raste jutarnji bolnički žagor. Suro se zaseca u prozor i vrata.
Gospodine majore!
Zaškripa krevet od njegovog trzaja: došli da ga nose na operaciju! Možda
je i jauknuo od osećanja svog spasa. Začuđeno gleda u neko nepoznato lice.
Zabrinuto i sažalјivo muško lice.
Vi razumete, moram da vas molim. Jednog kapetana, ranjenog u glavu, da
smestimo u vaš krevet? Širok je, ima mesta, gospodine majore.
Zgranu ga taj molbeni šapat.
Da se spasemo, moramo se svi žrtvovati, vi razumete.
 Vi ste lekar? — šapatom ga pita.
Ja sam student medicine Sanja Rajković.
Žalim, gospodine Rajkoviću. Ali ja nisam toliki patriota i čovekolјubac da
bih s nekim delio ovaj ostatak moje otadžbine. Neka se taj nesrećni kapetan
negde pritrpi dan-dva, pa ću mu ja osloboditi čitav krevet.
Sažalјivo i zabrinuto lice zanemelo uzmiče. Huji vetar u odžacima i pod
strehom.
Kako ste, gospodine majore?
Šta se to vas tiče, gospodine upravniče? Radojko, obriši mi čelo. Izgoreću
u znoju.
Naređeno mi je da vam saopštim: pukovnik Hadžić, načelnik štaba Prve
armije, interesuje se za vaše stanje.
Saopštite mu da nisam crkao na lapavici. A vi, budite lјubazni, pa mi se
gubite s očiju.
Srbija nije kriva što nema švajcarske sanatorijume, što svaku odaju, sve
gde ne kisne, pretvara u bolnicu. Uostalom, raspravite to s pukovnikom
Kajafom.
S Kajafom?
Pukovnik Kajafa samo što nije ušao.
Otkud Kajafa? Taj negdašnji drug i prijatelј koji ga i po povratku iz Rusije
i reaktiviranju još nazivao izdajnikom i na ulici okretao glavu da mu ne
otpozdravi, taj fridrihovski oficir koji surovost smatra komandantskom
vrlinom. Koga je on, poručnik, njega kapetana II klase, nekoliko puta grubo
ponizio u kartanju, odneo mu celu platu, pred nekolicinom oficira skinuo mu
čizme i šapku, ceo beogradski garnizon je prepričavao tu zgodu iz Oficirskog
doma, tek ih je saradnja u zaveri protiv kralјa Aleksandra pomirila. On mu je
komandant, od početka rata, a nije ga ni preko ordonansa pozdravio. I šta on
sada traži ovde? Poslednja šala sudbine.
Radojko, da li to pišti voz? Kako ga ne čuješ? Suvim peškirom obriši mi i
grudi. Donesi mi kofu snega. Nađi sneg gde znaš. Ima ga na Suvoboru. Najpre
zovi Milenu Katić. Kaži joj da je Bogdanu jutros gore no sinoć. To si ti,
Kajafa? Ti Milivoje Anđelkoviću?! Izvini što više nikad neću moći da stanem
mirno pred tobom... komandantom divizije. Ne čujem te. Ako te nije, strah
vašiju, sedi na krevet.
Žagor se naglo stišava. Pada po njemu tišina, vrela, mučna.
Kajafa mu uzima ruku obema šakama i dugo je drži, zagledan mu u oči
onim svojim čas podsmešlјivim, čas tužnim pogledom. Ne može da izdrži ni
taj pogled, ni drugarsko stiskanje ruke. Osetiće mu drhtavicu. Izvlači mu
ruku iz šaka i spušta pogled na futrolu s revolverom.
Radostan sam, Gavrilo, mnogo sam radostan što ti lično saopštavam
predlog za unapređenje u potpukovnički čin. Postavlјen si za komandanta
Osmog puka. Mišić mi je telefonski saopštio saglasnost.
Ne razumem te — promuca, još zagledan u njegov revolver.
Kajafa mu seda na krevet i povija se k njemu: šinjel mu miriše na studen,
vlagu i konja. Žudno udiše.
Postavlјen si, kažem ti, za komandanta Osmog puka i unapređen u
potpukovnički čin. Malopre mi reče Hadžić da je Mišić dao predlog Vrhovnoj
komandi da budeš odlikovan Karađorđevom zvezdom za odbranu Malog
Suvobora.
O, pa vi ste me već upokojili! Ispravno. Ne vređaj se. Ja vrlo cenim vašu
velikodušnost. Vrlo. U Srbiji se, hvala bogu, sve ređe umire kao izdajnik —
pogled mu se opet lepi za Kajafin revolver što mu visi na opasaču.
Gavrilo, ne pravi me budalom. Znaš da ne volim šale. Došao sam da se
pobrinem za tebe. Šta ti to činiš sa sobom, Pope?
Gavrilo zažele da se osmehne tome — „Pope", svom nadimku iz gimnazije
i Vojne akademije. Po povratku iz Rusije, retko mu se i malo ko od njegovih
starih drugova i vršnjaka obraćao sa „Pope“. Kao da je razlazom sa
zaverenicima izgubio pravo i na taj đački nadimak. Kaže zamišlјeno:
Misliš, sa gangrenom šta činim?
Naredio sam upravniku da se doktori spreme i za desetak minuta počnu
sa operacijom.
Naredio si da mi odseku nogu?
Pa da se učini sve što ti život spasava.
Komandant divizije naredio da mi odseku nogu... — zaneme. I tako dugo
osta. Pa se uplaši tog dugog ćutanja i uzviknu: — Žalim, gospodine
pukovniče! Vi ste prekoračili ovlašćenja nad svojim potčinjenim oficirom.
Iskoristiću svoje ovlašćenje, Gavrilo. Ja kukavice dobro razumem. Ali
budale ne podnosim.
Gavrilo se zagleda u Kajafu suznih očiju, očajnički: zar ni on za njegov
život, za odluku, nema drugi, onaj pravi razlog? Došao da ga gura tamo.
Promuca:
A ja tebi baš na budalu ličim?
 Čovek koji ne ceni svoj život, ne ceni ni ono za šta se bori.
To je i moje mišlјenje, Kajafa.
Onda je sve u redu. Hoćeš li da pripališ?
Nije sve u redu. Nije. Drugačiji su nam zaklјučci. Ne mogu više da pušim.
Kao da si me išamarao, tako se osećam. Priznajem ti revanš.
Ne vređajmo se i sada našim sujetama.
Ne razumeš, žao mi je.
I meni je žao što se; ne razumemo. Ali o tome kad ozdraviš.
Ne, odmah ćemo. Mnogo mi je milo što si u ovom času ovde, sa mnom,
posle svega. Posle dvanaest godina mi, razgovaramo... U istoj ulici rođeni, u
istu školu išli, učio si me raznim veštinama. Sećaš li se? Ti znaš, samo jedan
čovek može više da me obraduje. Ali, to je nešto drugo.
Poslao sam mu depešu. Čujem da je sinoć dolazio.
Ćute.
Strah te operacije, Pope?
Strah me je života, Kajafa.
Otkud u tebi ta malodušnost? Zašto ćutiš, Pope?
Zahvalan sam ti, Kajafa. Od tvog prisustva, tvojih reči, meni postaje bistro
i jasno u glavi. I evo, mislim bistro, savršeno bistro... Neću, stari druže, da
živim kao bogalј! Nije samo da neću. Ne mogu!
Kad si ti, Gavrilo, stekao to pravo da živiš dokle hoćeš?
Mati Hristina dala mi to pravo. I to je moje neprikosnoveno pravo. Još pre
dvadeset vekova se znalo da nema nikakve nužnosti živeti u nužnosti.
Iz tvoje i moje klase, izbroja jutros Hadžić, ima nas živih još
jedanaestorica., I nikad niko od nas o svom životu nije odlučivao. Mi smo se,
da te podsetim, zavetovali Srpstvu. I tako trajemo, moj Pope.
Žao mi je ako te razočaram, ali sa mnom nešto drukčije stoje stvari. Ja
sam, otkad znam za sebe, činio ono što sam želeo. Po svojoj ćudi. Ti znaš
koliko je moj pokojni otac, prota Ilija, želeo da učim Kijevsku bogosloviju. I
takođe znaš dobro koliko sam ja mrzeo kasarnu i vojničku disciplinu, i kako
sam svom dušom prezirao uniformu i sablјu. Ali sam sve to trpeo i podnosio
zato što sam svojom volјom odlučio da služim oslobođenju i ujedinjenju
Srpstva. Pa u našoj zaveri, znaš dobro, ja nisam mogao da se priklonim
Apisovim i vašim razlozima, i zato je među nama tikva pukla. Ceh sam ja
platio, je l’ tako? A vi me smatrate izdajnikom.
 Niko te više ne smatra izdajnikom. Ljudi su od tebe mnogo očekivali. Cela
naša generacija gledala je u tebi predvodnika. Do tvoje ostavke na vojnu
službu i odlaska u Rusiju, ko je bio omilјeniji od tebe?
Tešiš me, Kajafa. I hvala ti. Ali je trebalo da kod Kumanova zaplenim dve
baterije Zeki-paši, da protiv Bugara kod Kočana povedem batalјon na juriš i
izgubim dve čete... I trebalo je na Mačkovom kamenu, pa na Suvoboru, da
činim što sam činio... Sada je to bez ikakvog značaja. Hteo sam ti samo reći,
živeo sam za ono što sam voleo. Drukčije ni sada ne mogu.
Sve su to luksuzi i Pope, istinu da ti kažem, sebična mudrovanja. Ljudi
našeg pokolenja nemaju na to pravo. Niko častan nije sebi dao to pravo.
Gledam te u oči, Pope!
Taj mu nemilosrdni i podsmešlјivi pogled izaziva želјu za nepristajanjem i
inatom; oseća i nešto kao mržnju prema njemu koji ga tim svojim razlozima
sa jednog kraja života prosto gura tamo. Podiže glas:
Čuj me, Kajafa. Bez ijedne noge ja sam spreman da stojim na obali Drine.
Biću i panj u obali Save. Neka se Švaba bar spotakne o mene. To mogu. Ali
nikog na svetu, i ništa na svetu, ja ne volim više od sebe. Ja sam spreman da
poginem za Šumadiju, a nisam spreman da idem sa štakama po njoj. Ginuo
sam za Drinu i Savu, ali ja hoću da plivam u njima. Ti si čovek koji, mislio
sam, to može da razume.
Nije to teško razumeti. Međutim, ja to ne odobravam, Gavrilo.
Ti smatraš da ima smisla živeti bez mogućnosti za podvig, hrabro delo?
Recimo, ne moći se ni potući s lupežom i hulјom, nemati pravo da se boriš za
lepu, za najlepšu ženu? Stalno strepeti od lјudske surovosti i samilosti, čekati
da bolest učini kraj jedenju i vršenju nužde. Naime, jesti i piti bez napora, a
mokriti i vršiti nuždu s naporom i ponižavajuće. Izazivati žalost, biti smešan,
ne, ne, Kajafa! Ne postoji ništa na ovome svetu, ništa, u ime čega bih ja
pristao da suzim život, da se skratim!
Grdno se varaš ako veruješ da mudro misliš i hrabro postupaš. Da
odbijajući operaciju, činiš podvig.
Možda nije ni mudro, ni hrabro...
Ni časno!
Pristajem na tvoje — ni časno. Ali, eto, ja tako hoću! I mogu! Vidiš... Nešto
hteti i moći, to poslednje hteti i moći kad se više ništa ne može da promeni i
ponovi, to je ono... Ono što čovek ponekad jeste. Ne mršti se sada na mene,
Kajafa!
Kajafa uzdahnu i skloni pogled.
 Ako zaćuti? — uplaši se Gavrilo Stanković. Kajafa klonulo zuri u jorgan.
Dugo. Soba se utišala. Samo neki tifusari buncaju. Zar ni Kajafa nema jači
dokaz za život od dokaza koje je izrekao? A tako hrabro i strasno ratuje... I
nije manje ponosan od njega, Gavrila Stankovića. Zašto je tako lako zaćutao,
ustuknuo, on koji ne podnosi poraz?
Kajafa progovori tiho, zagledan u prozor, jedva ga čuje:
Kad smo bili akademci, pa potom u, zaveri, i inače, sećam se, mi smo po
svu noć govorili o žrtvama i spremnosti na žrtvovanje. O besmrtnosti žrtve.
Sećam se.
I promenio si mišlјenje?
A sećaš li se ti da sam se ja u tim mišlјenjima o svetosti i besmrtnosti
žrtvovanja za nacionalne ideale prilično razlikovao od svih vas? Takve sam
razgovore vodio i u Petrogradu s fanaticima većim no što smo mi zaverenici
bili. Čini mi se sada, u životu se ni o čemu Drugom nisam više sporio s
lјudima no o žrtvama i žrtvovanju. Žrtva je najkobnija reč u lјudskom jeziku,
Kajafa. Ponižavajuća, podla, opaka... Nismo ni sada istomišlјenici.
Kajafa se naglo okrenu i on mu srete pogled: onaj iz davnina njihove
mladosti, pogled krupnih, tužnih očiju. I brkovi mu počeli da sede, bore po
čelu i oko očiju. A on je sa svojom divizijom izvršio proboj na suvoborskom
frontu, razbio Poćorekov korpus.
Što mi sada nismo istomišlјenici, ja sam vrlo tužan. Odavno, odavno, od
početka rata sigurno, nisam bio ovako tužan — šapuće, drhte mu usne.
I ja, Kajafa.
Pa onda idi na operaciju, Gavrilo!
Gavrilo Stanković beži s pogledom u urvinu tavanice. Kajafa mu nešto
drugo šapuće; ne čuje ga od damaranja kuka. Zaječao bi, ali ga stid od Kajafe.
Okreće mu se:
Kada su me Švabe zarobile, naravno, uzeli su mi revolver. A svikao sam na
oružje, ne mogu ni ovde bez njega. Pa bih te zamolio da mi daš tvoj revolver.
Kajafi se sužavaju zenice i zgušnjava pogled. Nemo ga nešto pita. Predaje
mu se očima: neka vidi to što želi da sazna. Da li on to potvrdno ili odrečno
klima glavom?
Da i ne sada isto znači.
Da li mu to Kajafa šapnu nešto? U njegovom izdalјenom pogledu nema
odgovora. Nešto mu je ipak rekao, stegao ruku. Lagano, tromo odlazi. Nije
mu dao revolver. Sad stoji na vratima. Stoji.
 S najvećim naporom se pridiže i uhvati se za šipke, pogleda ukovanog u
Kajafina leđa: Zašto stojiš?! — viknuo bi, ali nema glasa.
Kajafa se okreće, lice mu se unakazilo grčem, ukrštaju poglede; vraća se
još tromije i sporije. Staje uz krevet i dugo ga netremice gleda.
Gavrilo Stanković gleda u Kajafin revolver.
On sporo otpasuje opasač, skida sa njega revolver s futrolom i stavlјa mu
ga pod uzglavlјe.
Sad smo istomišlјenici, Kajafa — šapnu.
Kajafa staje mirno, pozdravlјa ga vojnički, pa se okrenu i brzo pođe iz
sobe, mimoilazeći se sa Sergejevim, koga prate bolničari s praznim nosilima.
Hvala ti, Kajafa! — viknu Gavrilo Stanković kad Kajafa skrenu u hodnik.
— Sergejev, šta će vam nosila? Napolјe ta nosila!
 17

"Upravnik bolnice Paun Aleksić sedi na krevetu i zuri u depešu.

Osećanje svečanosti; čina i ponosa zbog nacionalnog zadatka koji
izvršava, ono zadovolјstvo sobom zbog toliko obavlјenih poslova za opšte
dobro, i još neki uzbudlјiv uzlet mašte u zamišlјanju sebe s misijom, osobito
za vreme; zdravica, raspršila je, prosto satrla — jedna depeša! Ova depeša:
„Sutra ili narednih dana stići će u Valјevo saveznička lekarska misija.
Dočekajte je najbolјe što možete. Stavite im se na raspolaganje. Instrukcije
slede. Pukovnik Genčić."
Ruke mu se tresu dok ponovo, po deseti put čita rečenicu po rečenicu,
razmišlјajući o svakoj. I šta sada on treba da čini? S dobrovolјnim
bolničarkama i buketom šimšira da svakog jutra u šest odlazi na stanicu pred
voz i sa sličnim delegacijama ostalih bolnica postrojava se na peronu i blene
u vagone dok siđu i poslednje babe i bogalјi? I tako, možda, nedelјu dana! A
jela i pića pripremlјena, u bolnici mobilno stanje, selјake i pse svakog jutra
zabadava jure u varoš i polјe.
Pozva doktora Pantelića i Srećka blagajnika I bez ikakvih uvodnih
objašnjenja saopšti im da od sutra ujutru treba očekivati misiju: u pola šest
da bude sve spremno za polazak na stanicu. Ova dvojica ćutke i bez vidnog
uzbućenja primaju vest o događaju na koji se toliko čeka. Ta ravnodušnost
nalјuti Pauna Aleksića, pa ih grubo otpusti i prepusti se sažalјevanju sebe,
prisećajući se čestih Belićevih opomena: „Zaboga, Paune, pričuvaj se malo.
Ne zaboravlјaj, čoveče, kako će se ludo živeti posle rata", na šta mu je on
zbilјa infantilno odgovarao: „Dragi moj, ja sam fatalist. Dakle, optimist."
Tragikomični pajac, to sam ja ovde, mislio je noćas o sebi dok se u to osećanje
nije uvukla lјubomora. A psi zalajavaju i reže na bolnicu kao da je kasapnica.
Sinoć je zaboravio da naredi komandiru bolničke čete da u svanuće
pucnjavom razjuri tu ostrvlјenu selјačku paščad. Ne kaje se zbog toga: neka
ta evropska gospoda kroz lavež prođu do bolnice. Ni selјake neće terati iz
bolničkog kruga: neka ti veliki saveznici vide očeve i majke sinova koji za
četiri meseca dvaput razbiše i razjuriše austrougarsku armiju.
Tričarija su, ipak, te opšte brige pred saznanjem, pred granatom ove noći:
nijedan ga neprijatelј nije ponizio i uvredio kako ga je ponizila njegova žena.
Ta žena koju on istinski voli. Ratnici, nikad i ničim, neće moći prave dno da
se osvete svojim nevernim ženama, za čiju slobodu i čast ginu. Taj je ratni
poraz neminovan i konačan. Kako čovek da se raduje slobodi i miru?
Ustade, hitro obuče nov šinjel, pripali cigaretu i izađe na stepenište, u
studno svanuće: nekakav njemu nepoznat bezizgled i strepnja. Takvo
osećanje nije imao ni one noći uoči ulaska Švaba u Valјevo i njegovog
bekstva u Mionicu. Dugo gledaj u taman, rovit obris bolnice, koja, čini mu se,
podrhtava i njiše se od svog tereta i buđenja. Noćne temperature im spale,
sada zadižu koporane i košulјe da vide da li su im se pojavili ili smanjili
egzantemi, muči ih žeđ, psuju bolničare i njega, i njega, svakako. U
osećanjima bolesnika i ranjenika, svih podređenih i potčinjenih, ima neke
večne nepravde prema lјudima na vlasti. Takvu nepravdu, tu praiskonsku
zavist i zlobu, trpi i on. Baš briga bolesnika za sudbinu Srbije i njen ugled u
svetu! Creva, koža i sluzokoža, to jedino rulјu muči. Ništa drugo!
Vrati se u sobu, naruči samo lonče crne kafe i stade da šeta po sobi i u sebi
ponavlјa pozdravni govor na nemačkom, koji mu, se sada nimalo ne dopada.
Menja ga, nedostaju mu prave reči, razdražen je i besan na sebe. Pola šest,
odlaganja nema, mora se poći na stanicu, stigao je i fijaker.
Pope se u fijaker, pozva bolničarke da obe sednu na pomoćno sedište i
dobaci Srećku blagajniku:
Da znaš, ako ne bude sve kako sam naredio, na preki sud ću te izvesti! I
reci komandiru: pre no što voz pisne, dvokolice, gunjevi i šubare da su na
puškomet od bolnice!
Tek na peronu, nelјubazno se pozdravlјajući s majorom Vinaverom i)
upravnicima ostalih valјevskih bolnica, on se seti: o psima, Srećku ni reč nije
rekao! Preseče ga šef stanice povikom sa prozora svoje kancelarije:
Voz kasni sat i po!
Laknu mu. S rukama na lećima rashoda se uz prugu, šapućući pozdravni
govor, modulirajući akcente. I kad voz pisnu iza šumice, on se prepade i
požuri prema bolničkim delegacijama, postrojenim iza nervoznog doktora
Vinavera.
I sve se potom dogodi za tren: iz voza se prosuše gomile lјudi, a misije
nema. Voz se puni putnicima iz Valјeva, on još stoji snužden, prevaren. Paun
Aleksić spazi u rukama Milene Katić prilično skromnu kitu šimšira, koji ga
oduvek podsećao na babe i zimsku(sirotinju, i ne izdrža:
Ja sam vam, gospođice Katić, naredio da nađete pravo cveće. Sa šimširom,
vi vašeg oca, dočekujte.
Zašto iz Nice niste naručili kamelije, gospodine upravniče?
On pogleda uokolo da proveri da li su njegove kolege čule ovaj
bezobrazluk, i plašeći se drskosti te ohole gimnazijalke koja se u bolnici
ponaša opoziciono kao njen otac u državi, odmah smisli osvetu: sada će je
ostaviti da ide pešice do bolnice.
To i učini.
 18

Kajafin revolver pod jastukom procepao jastučnicu, zavukao se u perje.

Žulјi mu potilјak. Kao panj je. Razneće mu glavu. Tu jadnu, smešnu muku
mozga. Dim opiranja i kolebanja. Neka se oko poslednjeg još, muči mozak.
Žmuriće, slušaće kapanje sa streha, otkucaje svoga časovnika. Sutra možda
neće čuti ni kapanje. Prijatno je to padanje, uzbudlјivo je to
strmoglavlјivanje kišnih, kapi, meko, šumno. Sluša žudno. Pad sluša. To je
ono poslednje bivanje. Trun i tren beskonačnog. Kako to da on nikada u
tome nije uživao? Šta je to u/njemu uvek bilo glasnije od šuma kiše, kapanja
sa streha, brbora vode u sumracima i večerima? Želјe i nade. Oni razgovori i
prepirke s prijatelјima, Mašom i Apisom najviše. Ona njegova neutolјiva
žudnja sa stalnim lјudskim prisustvom. Žene, eh, žene! Nјihovim najviše. Pa
on nikad nije bio sam. U, životu jedino za samoću nije imao snage. I kad je
bio sam, vrvelo je i galamilo oko njega i u njemu. I? Posle tolikog sveta, ostao
je sam.
Ipak mu je Kajafa bez dugog premišlјanja dao revolver. Šta li je sve mislio
dok je stajao na vratima? Lako se otpasao, skinuo ga sa opasača, žmirkao i s
tugom i s odobravanjem. Jeste, s tugom i odobravanjem. Drhtao je dok mu je
gurao revolver pod uzglavlјe. Posle počasnog vojničkog pozdrava, otišao je
brzo i pogureno. Kao; da je očekivao pucanj. Možda je sedeo u upravnikovoj
kancelariji, pio kafu i čekao pucanj? Možda je sedeo i u Štabu armije, sa
Hadžićem i, Mišićem, očekujući da mu upravnik bolnice javi: Pucao je posred
čela? Da li je rekao Hadžiću i Mišiću da mu je dao revolver? I to je bez
značaja. Ali, neka još malo pričeka. Neka sumnja. Neka se kaje. Možda će se
vratiti? Neće. I Kajafa može, pamti ga iz zavere, sve što on, Gavrilo, može. Ni
Apis se neće vratiti. Jadni Dragutin. A poverovao je da mi spremanje atentata
na Franju Josifa i bugarskog Ferdinanda može biti nadoknada za odsečenu
desnu nogu. Da i bogalј može biti srećan ako ubija kralјeve. On sigurno nije
imao ništa značajnije da mi ponudi za utehu i smisao.
Još će slušati kapanje sa streha., Još će se naslađivati bolom noge, kojoj su
tesne sobe i bolnica pa se napinje i damara do Suvobora i Beograda; bazdi i
šušti trulina, čitavom dolinom Kolubare, tamo do Povlena. To se čuje i vatra
u peći?
Kad god je razmišlјao o smrti, mislio je o tome: kako dostojanstveno
umreti? Vojnici selјaci kažu lјudski je: „lepo umreti". A to je, valјda, onako
kao onaj kaplar Sreten koga teško ranjenog izneše iz rova, a on se nasmeši i
reče: „Oprošćavaj, gospodine majore, ja; protiv Švaba više neću moći da
radim." Ili kao onaj regrut Ljubomir sa Kopaonika, ranjen u trbuh: „Zbogom,
braćo. I pišite mojim ukućanima. Pozdravlјa Ljuba celu familiju i komšiluk."
Ili kao onaj ranjenik, Piroćanac, zaroblјen zajedno s njim, što je do samrtnog
ropca, zviždukao oro „Staru Vlajnu". Ili kao onaj šaldžija Dalmatinac, ranjen
kao vojnik Franje Josifa, koji je pred smrt prestao da se šali i namolio
Radojka da ga u ponoć prinese do njega: „Želim da umrem pored vas, srpskog
majora. Ja sam vam brat. Ukrešite žigicu daj se još jednom vidimo", šapnuo
mu i stegao ruku. Ili...
Zar je njemu baš stalo do takvog samrtničkog dostojanstva, do
predsmrtničkih vrlina? Sebelјublјa. Taštine. Otužna i glupa romantika. Pa,
ipak, ipak!
Bilo bi baš lepo, bilo bi čovečanski i muški da ga sada pred| stepeništem
bolnice čeka Radojko s dobrim, osedlanim konjem. Pa da ga uzjaše, i najpre
lagano dok iziđe iz bolničkog kruga i pređe drum, onda kasom polјima niz
Kolubaru, ne, nego da krene ka suvoborskom brežju i kosama kojima se
povlačio s batalјonom, da pojuri sumrakom, udišući oblačinu, vlagu potoka,
miris mokrih hrastova i četinara, a zemlјa mu za kopite hvata konja,
preprečuje mu se potocima i okomcima, tako da juri dok konj ne baldiše i ne
padne... Tada se skinuti i koračati, podskakujući na jednoj nozi kao ranjen
pevac, napred, samo napred, pa pasti i iskašlјati taj pramen pamćenja, tu
guticu duše, na nekoj livadi, u nekom voćnjaku, pasti u bistar potok, na čiste
crne, oblutke...
Tupa, vrela silina struji mu kukom i karličnim kostima, udara u kičmu.
Sutra će mi i trbuh oteći, pomodreti i početi da šušti. Gnojna krv, ta otrovna
splačina što mu naliva telo, preliće i mozak. Istruliće mu, zašuštati i slatkasto
zasmrdeti poslednja misao. Koja će mu to misao biti, koje sećanje?
Nikako kajanje i ništa o zabludama. Ne umreti sa osećanjem da je bio
žrtva, grešnik ili budala u svetu odakle sada laju psi. Nije bio nesrećnik i
nema za šta da sažalјeva sebe. Nauživao se svega u čemu se uživa. Časno, iako
ne u svemu zasluženo. I nečasno, kad se drukčije nije moglo. Ponekad je bio
volјen više no što je davao ali je patnjom za Mašom izravnao dugove; tu se
pravda cela dogodila. Isplatio im je i za mleko, i za zagrlјaje, i za čistoću, za
sve radosti. Sada neće da se brani. Nikako. Kakva je svetlost — ta tuga! Sve se
vidi što je bilo vredno i veliko. Sve što je voleo, plamsa tugom.
Da veruje u zagrobni život, on bi se bez mučenja opustio padanju. Kad bi
imao boga u sebi, strahom ne bi počinjalo ništa. Ništa? Ne, nije ništa. Oni
drugi ostaju. Samo drugi žive. U boga nije mogao da poveruje ni zato što ga
otac s premnogo dokaza uveravao u njegovo postojanje i smisao. Onda je on
vrlo lako i olako i ono malo boga u sebi zamenio pravdom. Sve božje zakone
podredio je zemalјskim. Živeo je po tom zakonu? Nastojao. Nedostojan
zaklјučak za onoliku veru do gangrene, do Suvobora. Kajanjima i
pravdanjima — ni tren od još nezagnojenih misli. Sve ideje i ideali su tamo
van zidova bolnice, tamo odakle reže psi. Ljubav i prijatelјstvo da mu budu
poslednje, to prošlo i najznačajnije u njegovom životu? Umreće u
sažalјevanju sebe. Biće nemoćan da izvede svoju odluku. Ali, ako ne žali sebe,
onda je odluka bez ikakvog značaja i smisla.
Misliti o dobrom i lepom u svom životu, sećati se svojih hrabrih dela i
pobeda, svojih najvećih radosti? Nije istina da ih nije bilo. Bilo ih je mnogo.
Kojih, kojih?
Mrzeti smrt. To. Kako da je tako mrzi kad jače no što nju mrzi, voli život?
A oni su jedno. Jedno, ipak.
A šta onda i još da živi, šta da mu bude poslednje? Besmisleno. Poveruje li
da je ova muka mozga besmislena, predao se strahu i umreće kao beslovesna
žrtva. Revolver pod jastukom biće za sve koji ga sada znaju neponištiv dokaz
njegove bede i nemoći. Potvrda poslednjeg poraza. Onog poraza koji će lјudi
jedino zapamtiti. Šta je to on ozbilјno mislio, smišlјao za sebe, čemu se
nadao, za šta se borio, kada se nije spremao za ovaj čas? Nikad nije ni
pomislio šta treba poslednje da živi, poslednje, a sve da mu; bude.
Neko otvori prozor: noć studna i vlažna uvire u njega, onoćuje onim
tamo. Bazdi na leševe neki dalјinski vetar. Drhturi i trne prostor. Sasvim
otuđen i preteći. Ne, ravnodušan. Kada bi za nekoliko trenutaka prestali da
ječe, stenju i buncaju... Da za časak zamuknu psi. Pa da još jednom čuje
tišinu ponoći oko Kolubare. Da još jednom oseti dah i damar svoje zemlјe,
svega onog što je osećao otadžbinom. Da ogluvi od tišine s rubova i talasa
planina, Suvobora i brežja oko Valјeva, i tako, kako bi to lepo i
dostojanstveno bilo da niko od ovih nesrećnika na podu ne čuje njegov
pucanj. Oseća kako mu se jeza razastire do poslednje žilice sećanja, do vrška,
svake pomisli. Ali to nije strava. To je ono neznano životu, ono što je njegov
kraj.
Ona januarska noć u Petrogradu, devetsto pete, one noći uoči pobune,
kada su strepeli hoće li svi ispuniti zavet i doći na zborno mesto pa odatle
krenuti ka Zimskom dvorcu, kada je njih nekoliko ostalo na mostu preko
Neve gledajući zaleđenu reku na mesečini?
Dobro se setio, srećno se setio baš te noći. O njoj će razmišlјati dok ne
zavuče ruku pod jastuk.
Radojko, molim te, ukvasi mi peškire u tu kišnicu i donesi. Kažem, u
kišnicu, ne u drugu vodu.
Razumem, gospodine majore.
Zavlači se pod jorgan, ututkava se. Baš te noći on se za najteže zarekao.
Radojko mu stavlјa na čelo vlažan, hladan ubrus.
Taj mi stavi na grudi. Mnogo ti hvala, Radojko. A sada idi spavaj.
Želim nešto da vam ispričam, gospodine majore.
Sutra. Kad svane.
Radojko Veselinović povijen stoji uz krevet.
... Platonov i Šiškin su ga ubeđivali da je u svakom poštenom, srcu tiraniji
došao kraj, a on je odjednom neodolјivo zaželeo da siđe na poleđenu reku i
da se kliza. Po Nevi i mesečini da, se kliza do zore, da se iskliza za čitav život,
pa onda na počinak. Sutra na taj opasni posao za pravdu, u tuđoj zemlјi, koja
mu je, zbog tog opasnog posla, te( noći postajala zavičaj. Svoju želјu rekao je
prijatelјima. I svi bi ga, možda, poslušali i sišli na zaleđenu Nevu da nije
ćutlјivi Žarov, zagledan u nebeski beskraj, uzviknuo:
„Braćo moja, Dostojevski je nesumnjivo, nesumnjivo u pravu!"
„Otkud baš noćas da je on u pravu?" zapitao je Radionov.
„Jeste! Zaista! Nema za čoveka potrebnijeg osećanja od onoga — moći se
pred beskrajem pokloniti. Jeste, dragi moji. Gledajte malo vasionu pa kažite
da to nije istina", pozivao ih Žarov.
„A ja bih zamenio poslednju reč u toj misli Dostojevskog. Neizostavno bih
je zamenio. Ne treba se pred beskrajem pokloniti. Ne, drugovi. Pred
beskrajem se treba samo pošteno zamisliti. To je potrebno čoveku da ne
postane podlac", rekao je Katušev.
„Beskraj obavezno treba mrzeti. Ja ga mrzim. Ja svom dušom mrzim
vaselјenu, večnost, beskraj... Sve što je s njima u vezi. Beskraj, to je smrt!"
Šiškin je lupao šakom po sleđenom snegu na gredi mosta.
„Govorite laži, same laži noćas govorite. To je bolest, ta potreba da sve
stane u reč. Pred beskrajem i velikim početkom, zdrav čovek ćuti.
Jednostavno ćuti. Jesi li saglasan sa mnom, Gavrilo?" upitao ga Platonov.
„Zašto pred beskrajem čovek ne bi zviždukao? Ili, prosto, mokrio",
mumlao je Rodionov.
A on, Gavrilo, ćutao je, dugo se nije usuđivao da kaže ono što oseća.
Platonov je uporno zahtevao da se i on izjasni. Pa je promrmlјao, nisu ga svi
čuli, morao je glasno da ponovi:
„Treba nekako zakoračiti u beskraj. Učiniti taj jedan, samo jedan mogući
korak u njega."
„Zašto, zašto?" lјutio se Žarov mašući lulicom.
„Zašto? Pa,zbog života! I još zbog nečega", odgovorio mu ubeđeno.
„Velikolepna glupost!" smejao se Rodionov.
„Ja se slažem s tobom, Gavrilo. Ti si, izgleda mi, skromniji od inženjera
Kirilova, i ako se jednom odlučiš, biće ti lakše no njemu. Hajdemo na
klizanje", Šiškin ga lupnuo po ramenu.
Ali tada više niko nije hteo da se kliza. Nastavili su prepirku o, beskraju.
Slušao ih je i ćutao osećajući da ono što je rekao ne sme objašnjavati. Jer,
slutio je, to u šta je poverovao, nije skromnije od Kirilovlјeve vere da se tom
slobodom postaje bog. Te noći, pamti je celu, nije oči sklopio: sumnjao je u to
što je olako izrekao nad sleđenom rekom. A otišao je na vreme na zakazani
početak velike ruske pobune.
I sad je, eto, došao čas za taj jedan, samo jedan mogući korak. Ubiti smrt.
To je to. Smrt, ne život. Iz lјubavi prema životu — pucati. Iz lјubavi prema
sebi. Da potvrdi koliko voli život. Sebe. I da je život moćniji od smrti. To
čudovište koje truli. Ali koje misli.
Ne odmah, ne sada, u ponoć. Učiniti to u zoru, pred svitanje. Da Bogdanu
i lјudima ne liči na očajništvo. Dotle živeti s nepokoleblјivom čistom
odlukom. Živeti kao mrtvac koji misli. Živeti neki tren kao čovek koji svog
ubicu| ima pod kolenima. Živeti malo kao pobednik smrti. Nad strahom
trajati malo.
Uzima revolver ispod jastuka i izvlači ga iz futrole. Futrolu baca. Ne čuje
joj pad.
Revolver, je mlak. Odvratno mlak. Zagreva ga obema šakama.
Iza zida, iz temelјa, reže i laju psi.
Užasno mu se povraća. Zasvinjiće, izbalegaće čistu postelјinu, nagrdiće
krevet. Čemu poslednje blјuvanje? Samo zbog njega još odlaže da povuče
oroz. Jeste, zbog blјuvanja.
Neko mu sedi na krevetu. Ne poznaje, ga, a nešto mu šušti i plјašti u
rukama.
 Vidim, ne spavate, gospodine majore. A ja imam nove karte., Moj ratni
plen. Da upalim sijalicu, ili da otvorim vrata, pa da raspalimo bar jedan ajnc,
ako niste za nešto teže? Ovaj krevet je stvoren za kockanje.
Ko si ti? I otkud ti sada ta besmislena želјa? — spušta revolver uz hladnu,
mrtvu nogu.
Zašto besmislena, gospodine majore? Još jedino karte vama noćas mogu
pričiniti neko zadovolјstvo. Kocka je spas u ovom mučilištu.
Šta meni noćas može značiti takva igra, čoveče?
Zaboga, majore, pa vi jedino na kartama možete noćas da postignete neku
pobedu.
Gleda suve, tanke prste koji hitro, mađioničarski mešaju karte. — Ti si
ranjenik? Ili si bolesnik?
Ja sam optimist., I volim kocku više od hleba, od žene, od slobode.
Tebi su odsekli nogu do kolena?
Jesu. Ali su mi ruke čitave i igraju mi se karte. A vi ste sjajan partner.
Zašto sam ti baš ja partner? Ne vrdaj. Moraš mi reći zašto si baš mene
noćas izabrao za partnera?
Pa kad ste tako uporni, reći ću vam. Zato što mi pričinjava veliko
zadovolјstvo da pobedim majora. Da oderem noćas nekog gedžova, ujutru bi
mi bilo blјutavo u ustima.
Ostavi me, čoveče. Ima ih trideset u ovoj sobi. Šta si nasrnuo!
Ne lјutite se. Priznao sam vam da mi nije zadovolјstvo da igram karte s
nižima po činu i sa ovim bednicima koji nemaju ni paklo duvana. Nemaš
rizik. A bez rizika nema ni radosti.
Skloni mi se, s kreveta, naredniče.
Baš bih se lepo smirio da noćas, recimo, pobedim jednog Gavrila
Stankovića, pred kojim su prodefilovali Apis i Kajafa. Ne lјutite se. Ja sam
bogalј.
Šum karata sjedinjuje se s njegovim mekim smehom, ili plačem.
Povraća mi se, Radojko. Zovi bolničara! — viče nemoćan i krajem jorgana
briše sa lica hladan znoj. Šum i plјesak karata koji se mešaju s narednikovim
plačem, ili smehom, sve su glasniji. Nepodnošlјiviji. A nemoćan je.
Radojko, gde si?
 19

Radojko Veselinović nategnu flašu s rakijom, pa je ostavi pod krevet i

nagnu se, šapućući:
Gospodine majore, da vam raportiram! Rvao sam se danas s Pepijem, pred
pukom vojske. Iskupili se valјevska dečurlija i građanstvo, bilo i žena, nešto
mlađih. I pop, prota je, vraćajući se s groblјa, zastade da vidi šta će da bude
između Švabe i Srbina. Rvali smo se nasred Valјeva, na stočnoj pijaci, kažem
vam.
I?
Dohvatismo se mi, a čistina, kaldrma... Okolo narod i vojska. Švabe, ne svi,
viču nešto Pepiju. Česi i ovi naši Hrvati i Bosanci, vidim, milo im u očima i
strah ih, bogme.
I šta je bilo?
Pepi naumio da me privuče k sebi pa da me gigne u slabine i da lјosnem o
kaldrmu, kao onda, na Suvoboru. Velim ja, gospodine majore, ti jesi prvak
Beča, al’ ja, sam prvi u Podrinju, sine majčin! Kao da sam brest, pobodem ti
se u kaldrmu i samo ga na rukama držim. A ruke su mi, hvala bogu, sada
moćne. Najeo sam se, gospodine majore.
Šta je onda bilo?
Pa bilo je, zemlјi je bilo teško. Jekće Švaba, jekćem i ja, a tražimo se kao
vukovi. Čekamo ko će prvi da nasrne. Dečurlija se dere, kuraže me i žene. Ja
mnogo volim, gospodine majore, da me gledaju žene dok se rvem. Nikada
nisam voleo da se rvem a da žene ne gledaju.
I?
Bilo je to nezapamćeno rvanje. U Valјevu, kažu starci, takvo rvanje nije
viđeno. I prota se krstio. Posle mi rekoše da je i ađutant vojvode Mišića
gledao i čudio se... A ja samo mislim: gde je moj major da vidi šta može
Radojko Veselinović? Da vidi kako leti perje sa prvaka Beča...
Radojko čučnu, nateže flašu, dugo je ispija, pa se opet primače Gavrilu
Stankoviću da ga uveri u svoju laž.
 Dao bih njivu na obali Drine da me ti gledaš, gospodine majore. Dok se ja,
tvoj posilni i običan srpski redov, rvem s najjačim rvačem austrijske, carevine.
I žao mi je, pa sve čekam da se vi odnekud pojavite na konju i onda Pepija da
izdignem na kuk. Rvasmo se mi, bogme, od zaranka, dok sunce ne zađe za
planinu... Znoj me beše oblio kao da sam u Drinu pao ili konoplјe ispirao.
Beše se smrklo, oči mu ne vidim, a volim da ga gledam u oči... I da ti ne
podvali, moraš Švabu da gledaš pravo u oči. A u mraku se, ionako svašta
dešava. Čujete li me, gospodine majore? Čuješ li, da ti pričam kako se rvem s
Pepijem? Moraš da čuješ kako sam tresnuo o ledinu Švabu Pepija! Ljosnu
kao dulek! Iznutrica mu je prsla, a najjači je rvač u celoj carevini. Ja sam ti
samo iz Šlјivice, jednog seoceta... Pobedio sam Pepija, čuješ li, gospodine
majore, kako sam Pepija, onog psa sa Suvobora, bacio u baru, kao iscepanu
vreću!
 20

Gavrilu Stankoviću se krevet zanese i prope uza zid: malter sipi po njemu
dok on pada, uplašen za revolver pod jastukom.
Otkud pismo? Iz Rusije: Dockan. Zar mu je trebalo toliko godina, meni je
ovo treći rat, stoput sam dosada mogao biti mrtav, napokon:
Гриша, милый мой, я приезжаю, жди меня, я тебе все объясню, обнимаю
тебя, Маша. А известно ли тебе, Маша, что мне отрезали правую ногу, до
бедра? Калек не обнимают. Поздно. Забудь меня.2 Samo potpis.
Šta je, Radojko, opet depeša. Ты для меня не калека, я прибыяа в Ниш, в
Валево приеду завтра утром. Мария Раевская. Что это должно значить,
Мария Раевская?3 Radojko, zašto si se snuždio, vojnik si, spremi mi dobrog
konja. Propisno ga osedlaj i sabajle ga privedi do bolničkog stepeništa. Šta
misliš, Radojko, hoću li moći jahati konja, ne ragu? Bez tvog panja. Bilo bi
tužno i smešno da me pridržavaš Valјevom. Ты для меня не калека. Нет, нет.4
Ako su vrapci, i ako je jutro, onda mi je vreme da se obučem. Uz pomoć
Radojka, šta se može, lјudi postoje da trpe. Dobro, Radojko, zašto si mi doneo
samo jednu čizmu? Znam, noga mi je amputirana da ne koraknem u beskraj.
Ljudi potajno vole kukavice. Ali ja zahtevam da mi svakog jutra prinosiš obe
čizme, propisno izglancane. Donesi i drugu. Šta će vam, Milena, toliko
ogledalo, zaboga? Mnogo je smršao, veliki, cijankalični podočnjaci. Zašto su
mu modri nos i uši, pege na očnim kapcima? Kako to naopako i gadno gleda?
Ko to gleda? Ko sam ja, je l’ te, gospođice Katić? Zovu me Pop! Brada je moja.
I odelo je propisno ispeglano, ali visi. Visi, prazno. Tipičan rekonvalescent.
Šta se može. Ljubav prema sudbini, preporučuje filosof. Uostalom, spremaće
sa Apisom atentate na kralјeve i careve, živeće povučeno u kućici opkolјenoj
dunjama, pri zalascima sunca gledaće Savu i Srem, samo ona da stigne. Ali
mu neće podvaliti, čim oseti pramičak sažalјenja, до свидания, Мария
Раевская, вот тебе денег на дорогу. Масленичная ярмарка окончилась.
Садись в чуханку, карусель больше не вертится.5
Radojko, ne; pridržavaj me, sam ću. Pa zbilјa, nije tako strašno ići na
štakama. Nije. Čovek je, zbilјa, sazdan od vode i predrasuda. I može se ići
brzo, brzo. Op, op! Malo je neprijatna ova lupa štaka. Naročito trotoarom,
patosom, praznom salom, noću i u tišini, jeste, Kajafa, jezivo je to. Imaš
pravo, Kajafa, Beogradom tutnji košava nekoliko meseci, a kad su pripeke,
sedi na doksatu i gledaj preko Save u poroblјeno nebo. Svako će čuti kad
ulicom prolazi Gavrilo Stanković. Požuri, Radojko. Ne podvalјuj, selјačino.
Bajagi ne možeš da me stigneš. Čekam te na stepenicama, privedi konja. Jutro
je visoko i ogromno, kako i treba da bude. Cvetaju šlјive i kajsije,; divno, imaš
pravo Radojko, gledaću voćnjake i polјa. Slušaću pčele. I od bilјke nam dolazi
radost, Bogdane. I od jedne šlјive, jeste. Priznajem, mračno i samoživo, mislio
sam o životu. Raspadao sam se i gnojio u sebelјubnom prkosu. Ti me zoveš da
ubijamo kralјeve, a ja sam hteo da ubijam smrt. Radojko, ne pridržavaj me.
Mi smo sada u službenom odnosu. Znaš gde stoji seiz. Kako je ime konju?
Putko, Putko! Otkad nisam osetio na dlanu ovu zategnutu, od drhtaja
satkanu konjsku kožu. Čekaj da ga malo pomazim. Volim konje s teškom
grivom. Zašto mu rep nisi propisno podvezao? Bije mi srce, bije, probudiće
celu bolnicu. Nemoj da me pridržavaš. Sećaš li se kako sam se bacao u sedlo?
Ali sada ne smem ništa da rizikujem, vidiš li, cela bolnica izišla da vidi mogu
li da uzjašem. Šta su se toliki ranjenici načičkali na prozore? A ti si, Bogdane,
propušio na lulicu? Ako. Fanatici: vole relikvije. Čemu se smeješ? Harašo,
maladjec! Harašo! Slušajte, Nikolaju Maksimoviču, ja u srcu, u duši, imam
obe noge! Tu ih vi nikad nećete odseći. Nikada! Čovek do kraja živi sav, čovek
ne umire kao bogalј, čovek umre ceo, čujete li, doktore?
Radojko, smiri konja. Konj ne trpi bolesničke ruke na sebi, dobar konj ne
podnosi brblјarije. Šta mogu, oslabile su mi ruke. Ne mogu da se bacim u
sedlo, kao nekad. Oko čega se to svađaju bolesnici? Klade se da ne mogu
uzjahati. Eh lјudi, lјudi! Čik! Pašće kao panj. Ja! Kao panj, tresnuće o
basamke! Hoćeš u paklo duvana, lјulјnuće kao dulek? Radojko, otkud
lјudima tolika zloba? Kladite se! Dede, kladite se! Čim zaklјučite opklade,
uzjahaću! Ništa gluplјe i jadnije od lјudskog smeha, moj Bogdane. Gledajte!
Baca se u sedlo, žignu ga noga, mamuza konja. Bolnica se prolama od uzvika i
oduševlјenja ranjenika i bogalјa. Pa on jaše kao nekad. Može i prepone da
preskače! Izlete na kapiju, na drum, Otkud toliki narod na ulici, uz tarabe i
zidove? Plјesak, uzvici oduševlјenja. Mamuza konja, karijerom prolazi
Valјevom, narod ga pozdravlјa, pravedan i plemenit narod! Građani, vojnici,
zaroblјenici, svi mu plјeskaju. Zar je on tako poznat i slavan bogalј? Živeo
major Gavrilo Stanković! Hvala bogu što je Valјevo malo. Gde je put? Kako
da nema puta kojim se izlazi? Mora šlјivicima. Otkud tolika drveta, i tako
gusta! Grane će ga zbaciti iz sedla. Biju ga po licu, zelene su, ako, neka biju.
Konja ne može da zaustavi. Natislo zeleno granje, konj pliva. Neko ga doziva.
Kajafa! Ne sme ga stići štab divizije. Stiže ga Kajafa s pratnjom. Kuda si
naumio, Gavrilo?
To ste vi... Nikolaju Maksimoviču.
Dao sam vam injekciju. Čim vas zaboli, zovite me.
Neću vas zvati.
 21

Iz voza, koji je kasnio samo sat, siđe u susnežicu desetak čudno obučenih
žena, s tropskim šeširima, maslinastim torbama sa znakom Crvenog krsta,
ogromnim rancima, svijenim šatorima...
Doktor Paun Aleksić, osećajno sav ispražnjen, posmatra ih s nevericom i,
lakim podsmehom: I to je, dakle, saveznička lekarska misija! Meću ženama je
samo jedan muškarac, s francuskom kapom i lulom u zubima. Major Avram
Vinaver prilazi ženama, njemu se predstavlјa njihov pratilac, sanitetski
potporučnik, s Vinaverom se rukuje samo jedna od žena, dok se ostale bave
svojim prtlјazima i bacaju upitne poglede ka varoši. Major Vinaver rukama
zove svoje, Paunu Aleksiću očima zapoveda da izvrši svoju dužnost i on, lako
osmehnut, nepogrešivom dikcijom i iznijansiranim osećanjima za svaku
frazu, izgovara pozdravni govor koji, vidi to, sem Vinavera i srpskog oficira
što prati grupu škotskih žena, niko i ne sluša: Škotlanđanke se komešaju o
rancima i šatorskim krilima, razgovaraju međusobno; njihov šef, gospođica
Inglis, koja stoji između Vinavera i pratioca iz Vrhovne komande, snuždeno
klima glavom zagledana u nešto iza stanice. Izgovorivši poslednju rečenicu
dobrodošlice u ime Valјeva, „gde se u ovim časovima sa smrću tragično bori
jedino lјudsko milosrđe", Paun Aleksić se duboko pokloni i polјubi pruženu
ruku gospođice Inglis, čija rukavica tako jako zamirisa na hloroform da se
Paun Aleksić oseti povređenim. Milena Katić, ne izgovorivši ni reč
dobrodošlice na francuskom, pruži joj buket šimšira; za taj njen inat, njemu
inat, Paun Aleksić se zariče da će je odmah posle posete misije bolnici
prekomandovati u neko prihvatilište u varoši. Ali njegovu srdžbu s lica i iz
duše lako izbrisa čovek s beretkom i lulom, koji mu se predstavi na
nemačkom:
Doktor Hanter, bakteriolog.
Paun Aleksić mu se predstavi.
O, vi ste, Pol! To se lako pamti. Hvala bogu, jedno srpsko ime koje se
odmah zapamti.
Paun Aleksić osta ozbilјan i ravnodušan na ovo prekrštavanje. Pođoše ka
fijakerima razgovarajući o epidemiji i prilikama u Valјevu; doktor, Hanter
usporava korak, pućka na lulu, sluša s najvećom pažnjom, što Pauna Aleksića
obavezuje na savršenu tačnost u saopštavanju podataka o zarazi. Pred
fijakerom, Hanter mu se obrati sasvim poverlјivo, na nemačkom:
Kolega Pol, poznajete li vi gospodina Apisa? Pukovnika Apisa?
Paun Aleksić ga pogleda iznenađeno:
Žalim, gospodine, ne poznajem ga.
Vi ste mu protivnik? — pita Hanter.
Mene naprosto ne interesuju lјudi koji obaraju i ustoličavaju kralјeve.
Da li postoji mogućnost da negde vidim gospodina Apisa?
Moraću o tome da se raspitam — odgovori mu sa usilјenom lјubaznošću.
S njima dvojicom, u fijaker se nepozvane popeše dve Škotlanđanke,
umorno mu se osmehujući. Nemački jedva nešto razumeju. Šteta, reče u sebi
Paun Aleksić, zagledan u neobično blago i milo lice mlađe Škotlanđanke.
Nјih i Hantera pažlјivo motri kako doživlјavaju valјevsku ulicu ispunjenu
metežom ranjenika, bolesnika i zaroblјenika na susnežici; sustigoše dva
kratka mrtvačka sprovoda. Škotlanđanke nešto pitaju Hantera; ovaj im,
koliko razume Paun Aleksić, odgovara da su Srbi po veri istočni ortodoksi;
devojke izvijaju obrve u čuđenju.
Četiri noći proveo sam u Srbiji — kaže mu Hanter. — Tri u Nišu i jednu u
Kraguju, i strahovito sam neispavan. Kolega Pol, možete li mi objasniti zašto
se u Srbiji tako rano ustaje? Divlјački rano.
Da, u Srbiji se, na žalost, vrlo rano ustaje. Zato što su Srbi selјaci,
gospodine Hanter. Zemlјa i stoka zahtevaju rano ustajanje.
Ne bih rekao da je to razlog. Ja imam rođake selјake i odlazio sam u selo.
I nisam primetio da velški selјaci tako rano ustaju.
Paun Aleksić menja temu; govori o epidemiji, njenim žrtvama, pokazuje
prizore na ulici; Hanter ga ponovo prekida:
Ja sam, gospodine Pol, impresioniran velikodušnošću vaše nacije prema
neprijatelјu. Mora biti da ste vi jako religiozan narod. Pogledajte, molim vas
— Hanter se obraća Škotlanđankama i pruža prst prema dvojici ranjenika na
pločniku koji noževima seku i dele hleb nekolicini zaroblјenika. — Vidite li
tog gospođice?)
Škotlanđanke su zagledane u decu koja jedva iznose mrtvački kovčeg iz
opančarske radnje na čijem stepeniku sede dva tifusara zaroblјenika i
mlataraju rukama kao da se brane od stršlјena; za kovčegom, koji deca
spustiše na pločnik, pojavlјuje se starica s loncem u kome gore voštanice;
starica se povija nad loncem s voštanicama, štiteći ih od susnežice. Fijaker
staje, jer su zbog sahrane stala dva fijakera pred njim. Doktor Hanter ustaje
sa sedišta da bolјe vidi srpske ranjenike, koji švapskim zaroblјenicima
noževima komadaju taine, i nastavlјa da se ushićuje pobedničkom dobrotom
Srba. Paunu Aleksiću je to milo, ali nestrplјivo opominje kočijaša vojnika da
malo krenu napred, i da Hanter ne vidi međusobnu trgovinu: plaćanje hleba
novcem ili šećerom. Kolona fijakera nastavi ka hotelu „Grand" i Englez osta
neporeknut u svom oduševlјenju.
U „Grand" hotelu, za ovaj doček ispražnjenom od ranjenika i bolesnika,
dočekuju ih u dva niza sastavlјeni stolovi pretrpani toplim gibanicama, sirom
i kajmakom, pogačama, pečenim prasićima i ćurkama, ibricima, vruće rakije...
Škotlanđanke stresaju mokre ogrtače i zapanjeno posmatraju tolika jestiva
na stolovima. Na sva Vinaverova nutkanja i molbe, uzimaju, samo po komad
pogače i sira, mole da im se donese čaj, odlučno odbijaju da ga zamene
vrućom rakijom, tim „šumadijskim čajem", koji jedino Hanter sa
zadovolјstvom pije dok se s Paunom Aleksićem spori o hrišćanskom moralu,
tvrdeći mu da se jedino dubokim razumevanjem smisla Hristove žrtve, i
iskrenim povratkom njegovom učenju može posle ovoga rata moralno i
duhovno obnoviti svet; Paun Aleksić, naravno, u to ne veruje, ali se, s
domaćinskom lјubaznošću suprotstavlјa Englezu tek toliko da se o nečemu
govori, nezadovolјan takvim razgovorom i gotovo demonstrativnim
odbijanjem Škotlanđanki da jedu bilo šta drugo sem sir i pogaču.
Gospođica Inglis naglo prekrati ovo gošćenje: moli da se devojke odmah
povedu u sobe; spavaće četiri sata, a onda će početi s radom. Paun Aleksić sa
olakšanjem dočeka da mu Vinaver saopšti kako, će Škotlanđanke posetiti
njegovu bolnicu sutra u dvanaest. Pozdravi se s devojkama koje je dovezao
svojim fijakerom, jedva polјubi ruku gospođici Inglis. Hanter ga stiže pred
izlazom:
Kolega Pol, mogu li vas videti večeras?
Na raspolaganju sam vam, gospodine.
Čekam vas u osam ovde, u hotelu. Dođite, svakako. Znate, Pol, vi ste do
sada jedini Srbin koji me u razgovoru još nije udario po ramenu. I zato ste mi
vrlo, vrlo simpatični.
Paun Aleksić ga ožeže; pogledom.
Morate mi odmah objasniti tu čudnu osobinu: zašto vi Srbi za vreme
razgovora svog sabesednika tučete po ramenima?
To činimo u lјubavnom zanosu — reče jetko, lako se pokloni i prilično
ozlojeđen iziđe na ulicu.
Ostatak januarskog dana, skraćenog gustom susnežicom i oblačinom koja
je potopila brežja oko Valјeva, provede sam u svom kabinetu pijući konjak i
pušeći, Potišten današnjim događajima. Uveče dođe Milan Belić da ga povede
na kartanje u salon gospođe Predolac.
Odbi ga odlučno; odbi i da večera od jestiva pripremlјenog za doček;
pojede svoju šniclu kolebajući se da li da pozove Rušku ili Kaću, ne pozva
nijednu; u ohlađenoj i mračnoj sobi ponoć ga zateče opruženog i nesvučenog
na krevetu.
 22

Sve gubi značaj. I bol. Neće takav, sebi beznačajan, da skonča. Neće bez
bola da umre. Neće da ga smrt satre i razori, i u toj trulevini, koja škripi i
šušti pod prstima, zaustavi mu srce. Kad joj se prohte, pošto ga izmuči. Kad
sve izgubi svaki značaj. On sada treba nešto veoma lako da učini. Da gurne
prst u taj kružić što se sve sporije okreće. On će ga zaustaviti, on. Svojim
prstom. Svojom] volјom. Zar je to podvig? Slučajno je nastao, neće slučajno
da nestane. Najpre ću ubiti nju, smrt. Najpre nju. To je ona moć, onaj korak.
Najduži. Ostavlјa trag u kamenu. Pravo u srce. To tupkanje je đubrište. U
glavu će. Glava je on. Ona je kriva što nije više uživao život. I što ne veruje u
zagrobni život i boga. Ne laži se, nevina je glava, nevin je otac. A šta onda
čeka? Zar čeka, petlove? Svitanje čeka. Tada kad nastaje dan, tad zavući ruku
pod jastuk, najpre otkočiti i čvrsto stegnuti, jer su mu mnogo oslabile ruke.
Ne predaj se, ne ništi se, Gavrilo. Gavrilo, Gavrilo... Govori glasnije, viči
svoje ime, neka čuje cela bolnica!
Mora upreti svu snagu da skonča u pristojnom položaju. Da liči na
ozbilјnog mrtvaca. Šta će s rukama? Zbilјa, šta će s rukama?
Moribund — kaže bolničaru doktor Pantelić. — Čemu se smejete,
gospodine majore?
Moribundu, gospodine doktore.
Vi znate latinski?
Uspevam li da vam se sada osmehnem, Milena? Odgovorite, to mi je
važno. Milena, sedite na krevet. Ah, kakva si ti devojka! Blago njemu. Nјima,
njima, Milena...
Doktor Pantelić ne veruje da će se Bogdan izvući.
Bogdana ćete u zoru, čim ja odem sa ovog đubrišta, da premestite u moj
krevet. Ti i Radojko.
Huji noć, laju i reže psi.
Napipava revolver, vreo je. Zarazio se gangrenom. Ne, još ne sviće. U
svitanje će, kad kukuriču petlovi. Besmisleno. To je ta poslednja glupost na
ovome đubrištu.
Radojko, zovi Milenu.
Evo me, gospodine Stankoviću.
Zovi me Gavrilo.
Hoćete li malo čaja, Gavrilo?
Izgovaraj mi ime, šapući mi, šapući... Jače, ne čujem te. Dobro, dobro.
Dajte da završimo posao. Ti mi Milena, drži glavu a ti me Radojko uzmi preko
bedara i spustite me na pod. Na slamu, na Bogdanov ležaj. A Bogdana|
podignite na moj krevet i pokrijte ga jorganom... Šta čekaš, Radojko?
Krevet je vaš, gospodine majore!
Napolјe!
Nekuda propada noć, sa psima.
Oh, suviše sam bio običan. Običan. Kajem se. Očajan sam zbog toga.
Jedino zbog toga. Život mi je bio nasilјe običnog. Običnosti. Bio sam mu rob.
Dosta, Gavrilo, Gavrilo.
Izvlači se iz postelјe, povija se ka Bogdanu, spušta mu dlan na čelo. Toplo
i blago. Skida jorgan sa sebe i pokriva Bogdana. Oslanja se na Bogdanovo
čelo.
Bogdane, evo ti lula. Nasledio si je.
Spušta glavu na uzglavlјe i prislanja, revolver na gangrenoznu nogu, na
svoju smrt. Opali u nju s gađenjem. I s nasladom, koja mu potvrdi nešto
mnogo bitno. I sasvim beznačajno kad revolver prinese srcu.
 23

Miloje Dačić nije skinuo ćebe sa glave, iako je bio budan kada su tri
pucnja u sobi trgla bolesnike i izazvala jauke i dreku po susednim sobama.
Shvatio je po uzvicima bolničara da je major iz kreveta skresao jedan metak
u ranjenu nogu, a drugi u svoju majorsku glavu. Čim se odlučila da puca u
sebe ta glava, nije ni zaslužila majorski čin; onakav krevet, još manje. A
možda je tom majoru dojadilo da gleda i sluša ovu poganštiju oko sebe, pa
pošto zbog rane nije mogao da pobegne, sredio se čovek kako je mogao da se
sredi. Šteta je samo što najpre ne baci dve-tri bombe da zamesi bar ove
najcrnje lopuže i izelice. Perišu i Vukajla, recimo. Ako slučajno on, Miloje,
mora da skvikne u ovom ćošku, ako počne da bleji i štuca kao ovi tifusari iza
Sibina, e, neće sam! Nјega neće nadživeti komšije i drugovi. To oni neće
dočekati. Daće sve što ima za jednu bombu.
Čuje svađu i skida ćebe s lica: svanulo je, u majorovom krevetu sedi
narednik Žabarac i obema rukama se drži za šipke. Poručnik Simić se
zdravom rukom uhvatio za krevetsku tablu i viče:
Naredniče, silazi s kreveta! Majorov krevet meni po činu pripada.
Sad činovi ne važe, gospodine poručniče! Sad nam rane određuju
starešinstvo.
Kakve tvoje rane! Silazi!
Samo ću mrtav s njega.
Ulaze dva lakša ranjena kapetana s bolničarima i naređuju naredniku da
napusti krevet, a poručniku da se odmakne.
Samo mrtav s njega — ponavlјa narednik Žabarac držeći se za gvozdene
šipke.
Zbacite ga dole! — komanduju kapetani bolničarima.
Narednik Žabarac izvadi revolver iz pojasa i uperi ga u bolničare, koji
ustuknuše. Kapetani se deru, psuju, vuku za table; Miloju Dačiću se čini da
ječi beli majorov krevet i da ciče ptice iz cveća. Bolničari dohvataju krevet i
vuku ga ka vratima s narednikom Žabarcem, koji s naperenim revolverom
sedi i viče:
Samo mrtav s njega! Samo mrtav!
Pucaj! — prodra se Miloje Dačić i ozlojeđeno pokri glavu ćebetom.
 24

Milena Katić sedi na ivici kreveta i ukočeno zuri preda se: dobrovolјne
bolničarke vraćaju se sa noćnog dežurstva, bude one u čije postelјe treba da
legnu, svlače se, prepričavaju prošlu noć:
Taman ja da pripalim sveću jednom đaku, kad poče pucnjava. Mislila sam,
vratile se Švabe! A ja sam bila zadremala stojeći uz izlazna vrata. Noćas neki
čiča ložio furunu, pa je nešto smrdelo. Je l' oženjen, koga ima taj major? Kad
je taj ludak pripucao, ja sam mislila da sanjam. Deco, šta mislite: je l' on heroj
ili je kukavica, taj Gavrilo Stanković? Kukavica! Nego šta, kukavica! I ja,
mislim da je kukavica! Al’ ste površne, guske moje. A ti si filosof. Ja, nisam
filosof, ali je taj major heroj, junačina. Strašno mi je žao što ga nisam
upoznala. Imao je divnu crnu bradu, to sam zapamtila. Da sam ga znala, ja
bih se sada u njega mrtvog zalјubila! Deso, izmeri, toj Cani temperaturu.
Vidiš da bleji, zalјubila bi se u samoubicu! Milena, dva puta te pitam: je l’ bio
oženjen taj major?
Milenu strese suv jecaj.
Priberi se i oblači — kaže joj Dušanka, prinoseći joj novu kecelјu i novu
maramu. — Naređeno, za pet minuta da budeš spremna. Upravnik je
pobesneo od juče. Hajde, skidaj se. Ja ću da te obučem. Major je bio vrlo
interesantan, iako je bio čiča. Imao je neke uzbudlјive oči i mnogo, mnogo
lepe ruke. Ali, draga moja, zamisli šta bi bilo od Srbije kada bi ranjenici
počeli da se ubijaju. Dozvolićeš, to je ipak...
Milena se ukoči sećajući se lica Gavrila Stankovića oblivenog krvlјu i
Bogdanovog lјublјenja njegove ruke, koja je visila. Bogdanov jauk kada su mu
bolničari, istrgli Gavrilovu ruku da bi leš položili na nosila i izneli, podseća je
na Vladimirov krik one noći kada je pokušala da mu priđe i kaže: „Vladimire,
pada sneg."
Dušanka joj vezuje novu maramu i nastavlјa:
Baš ti zavidim. Čitav dan zabavlјaće te Englez. Je l’ plav, nisi; mi rekla? Taj
mora da je pravi džentlmen. Šta si se ukočila? Pa ti si šašava! Do sada si
ludela za Vladimirom, a od sada ćeš i za jednim bradonjom. Milena, doći sebi,
šamaraću te, mame mi!
Idi i reci upravniku da sam se razbolela. Ja ne mogu sada s njima.
Milena, šta je tebi? Ti u našoj bolnici jedina znaš francuski.
Više ne znam ni reč.
Dušanka joj grubim pokretima skida prlјavu i krvavu kecelјu, drmusa je i
grdi.
Milena, zaboravila sam sinoć da ti kažem. Stigla je Nadežda Petrović.
Nadežda Petrović? Moja profesorka?
Da, slikarka. Strašno je smršala, kažu.
A gde je?
Ne znam gde radi.
Milena odgurnu Dušanku, hitro obuče zimski kaput i pođe u varoš da
traži Nadeždu.
 25

Upravnik bolnice Paun Aleksić ustade vrlo kasno i natera posilnog da mu

dvaput menja toplu vodu u kojoj pari stopala. Tim produženim uživanjem
pokuša da povrati noćašnjim lјubomornim nesanicama porušeno
samopouzdanje, neophodno za poslove koji ga danas čekaju.
Pojede sav doručak. Ponovo naruči kafu i jedva pristade da sasluša
jutarnji raport doktora Pantelića.
Interesuje me samo da li je sve u redu sa odelјenjima predviđenim za
posetu savezničke misije? — kaže mu čim ga ovaj vojnički pozdravi.
Uveren sam da je sve u redu. Ali ću ponovo sve prokontrolisati. Međutim,
pored četrdeset i tri smrtna slučaja, noćas, to jest, u samo svitanje, imali smo
i jedno samoubistvo. Major Gavrilo Stanković ispalio je u sebe tri revolverska
metka.
Logično. Ta agresivna ličnost, ta hipomanična... — ustade od stola i uhvati
se za njegove ivice. — Pa kako baš danas, baš ovaj dan da počne tim
skandalom, boga mu zavereničkog. Apis će zbog njega džumbus da napravi!
Pa Kajafa, Štab će se umešati, videćete. Panteliću! Komisija, saslušanja,
obdukcija... Uh, uh! To nam ništa nije grebalo! Molim vas, kolega, da vi lično
s komandantom bolničke čete izvršite pretres po svim sobama, i od svih, i od
oficira obavezno, oduzmete svako oružje! Nikakvo sečivo neću više da vidim
kod ranjenika i bolesnika. Samoubistva će tek da nastupe kad se razgore
delirična stanja.
Od vojnika nije moguće uzeti noževe. Kriju ih, gospodine upravniče.
Moguće je! Neka ih bolničari pretresu do gole kože! A vi mi do dvanaest
časova dostavite iscrpan pismen izveštaj o samoubistvu te zavereničke
budale.
Srećko blagajnik; bez kucanja, otvori vrata i uzviknu:
Dolaze samo dve!
Kako samo dve, lopove poreznički?
Dve u nekim šeširima i major Vinaver s njima. To je sve u fijakeru.
 Kuda je otišla Milena Katić, gde je gospođa Stefanović? — viče, zakopčava
se, oblači šinjel.
Gospođa Stefanović je tu. A Milene Katić nema. Videli je malopre kad je
izašla na drum, nije se vratila.
Kakav drum? Kuda je otišla ta drska, ta bezobrazna devojčura?
To mi nije u znanju, gospodine upravniče.
Nema vremena da se prepire: čuje se fijaker u bolničkom krugu.
Zakopčava se i, praćen doktorom Pantelićem i gospođom Stefanović u
besprekornim bolničkim mantilima, polazi ka fijakeru, mučeći se da savlada
jed; nije siguran da mu to polazi za rukom dok se pozdravlјa i galantno lјubi
ruku gospođici Inglis. Predstavlјa svog saradnika i saradnicu i moli gošće da
uđu u kabinet. Škotlanđanke energično žele da odmah obiću bolnicu.
Osetivši opasnost od njihove poslovnosti i službenosti, on i pogledom zapreti
doktoru Panteliću, pa povede Škotlanđanke i majora Vinavera ka
odelјenjima određenim za posetu savezničke misije.
Bolnica ječi od galame, dreke, lupe; kao da je buknula opšta tuča; Paun
Aleksić satirućim pogledom zapoveda Srećku blagajniku da smiri tu buku, ne
prestajući mis Inglis da saopštava svoje nedaće u smeštanju i lečenju
bolesnika. Ali pred samim ulazom u pripremlјeno odelјenje, dogodi se ono
što jedino nije smelo da se dogodi: druga Škotlanđanka se žurno uputi za
Srećkom blagajnikom ka glavnom ulazu bolnice. Paun Aleksić zamuče i
zastade, pa očajnički pogleda u doktora Pantelića. Ovaj jurnu za radoznalom
Škotlanđankom, ali mu on takvim glasom naredi da se vrati da major Vinaver
zbunjeno prošapta:
Šta se to dogodilo, kolega Aleksiću?
Vi me ne razumete?!
Ne.
Onda je sve u redu. Izvolite za mnom.
I sve se potom dogodi tačno onako kako nije ni želeo ni predvideo:
gospođica Inglis s vrata baci pogled na pripremlјene bolesničke sobe i bez
reči, ne hajući za njegova čas žestoka, čas zbunjena objašnjenja i zadržavanja,
krenu da obiđe celu bolnicu, ne pitajući više ni o čemu.
Ona ide žurno i zastane samo kad treba nešto da zapiše u svoju sveščicu.
Paun Aleksić je ćutke i ravnodušno prati.
Da znate, kolega, Vi ste učinili jedan reprezentativan svinjarluk! — reče
major Vinaver.
 Tifusar u agoniji skoči, smulјi gaće i uhvati se za mošnice, cereći se, ali se
sruši pre no što bolničar stiže do njega. Gospođica Inglis ničim ne pokaza
nelagodnost prema bolesnikovom postupku; ona i ne pogleda u bolesnika
koji u pozi operskog pevača peva Menelajevu ariju iz „Lepe Jelene"; ne trže
se ni od bolesnika koji pred njom izvadi termometar ispod miške i skrca ga
zubima, prožvaka i isplјunu krvavo staklo...
U salonu, kad Škotlanđanke odbiše svako posluženje sem čaja, gnev
Pauna Aleksića preli se u nasladno i neko osvetno uživanje u svom porazu;
presta da ih nudi i, s lakim ciničnim osmehom, sasvim zaćuta, Ponašao se
tako da im je moralo biti jasno da on želi što pre da odu. Kad se to dogodi, on
naredi da se jestiva i, pića spremlјena za doček misije razdele ranjenicima i
bolesnicima, sede u svoj fijaker i uputi se u sanitetsko slagalište, do Milana
Belića, da odatle odmah krenu u salon gospođe Predolac.
Posle jednog ovakvog nezasluženog poraza, šta ostaje čoveku na nekakvoj
dužnosti i vlasti? — pita se i odgovara: Može samo kockom i kurvama da se
uteši. Bludom, kockom! veruje dok točkovi fijakera seku blato i trešti
kaldrma pod susnežicom.
 26

Moje telo postalo je vašnica. Log, hranilište i kotilište vaši. Nakotile su se

toliko da im je postalo tesno na mojoj koži. Osećam kako se tuku za mesto, za
poru, u koju zarivaju svoje rilice da sišu, sve manje krv, a sve više sok kože i
mišića koji kopne. Sada navalјuju da buše vene. Po njima da se jašu i kote.
Gnjide će mi se zamesiti u krvi. Krv će mi sve teže proticati krivinama i
strminama vena, zatisnuće kapilare. Tim talogom, vašjim nakotom, puniće mi
srce dok i njega ne ugnjide i ne uvašlјive. Nastupiće borenje srca i vaške za
praiskonsku pobedu. A u tom se borenju oduvek zna pobednik.
Pa ipak, može se dogoditi da se jednom neki radoznali potomak zapita: kako
se to dogodilo da su ti sićušni, neleteći insekti tako brzo i tako lako osvojili celu
jednu državu?
Za razumevanje ovog istorijskog događaja, najpre treba pojmiti da u prirodi
i svetu vlada zakon uzajamnosti prostora i živih bića koja ga naselјavaju. Zna
se na kojim prostorima žive slonovi i medvedi, a gde obitavaju vaši i stenice.
Tako je odvajkada: u velikom — veliko; u malom — sitno, sićušno! Uz to, istorija
ima svoja doba i svoje mene, pa se, takođe, podrazumeva kada i koja bolest,
zverka i insekt, pošast i nesreća navalјuju na čoveka. A što se vaši tiče, ta
zverčica je u uzajamnosti sa vlašću. Nije baš uvek jasno ko koga uslovlјava i da
li je uvek vlast uzrok, a vaš posledica, ili obratno. Ili su i vlast i vaš istovremeno
uzrok i posledica. U ovom našem srpskom Pomoru, vlasti čine sve što mogu da
se ničim ne ugrozi sloboda vašiju i stvore što povolјniji uslovi za njihovo
razmnožavanje i ishranu. Sve se nekako tako steklo da je nastala jedna potpuna
i nezapamćena vašja okupacija Srbije.
A oko mene, zdravi se razlikuju od Bolesnih samo po surovosti, po snazi za
zlo i glupost. U biti, mrtvi se sve manje razlikuju od živih. Najznačajnija
razlika je, svakako, ta što mrtvaci nemaju vaši. One beže od svoje žrtve i svog
ubice odmah, za njegovom dušom. Strah ih je apsolutnog mira ispod lјudske
kože. Hladno im je na mrtvacu. Bez sumnje, i vaš se boji mrtvaca. A to nije mala
stvar. Postoji, dakle, jedno stanje kada se i vaš plaši čoveka. Međutim, mi više
nemamo moć ni za kakav ponos, ni za kakvu taštinu. Jer kada bismo imali
tračak neke svetlosti u sebi, mi bismo nekuda odbaulјali iz ovoga smrada. Ali, na
ovome svetu se ne može nijedno dobro učiniti niti nešto nabolјe promeniti bez
dostojanstva i poštovanja sebe. Ništa!
A Bolest ponizi čoveka više no ijedna nesreća, gore no lјubomora, mučnije od
svakog poroka. Bolest nas lišava svakog poštovanja sebe. Bolest nas je porazila i
kao lјude i kao građane. Jer Bolest nas primorava i omogućuje nam da ispolјimo
sva najgora lična i nacionalna svojstva. Bolesnik nema moći za pretvaranje i
lukavstva, pa se u Bolesti čovek vidi sav. I odmah. Čovek je onakav kakav je
Bolestan, znajte. Skoro sva vredna znanja o lјudima nude Bolesnici.
Bolest nam je otkrila i rugobno i okrutno lice otadžbine. Potrebna je
izuzetna mašta da se otadžbina sada vidi i zamisli van zidova Bolnice.
Nacionalni cilјevi i ideali, solidarnost i čovekolјublјe, sve se usmrdelo i raspada
se. Na bojištu u trenu ginu lјudi. U Bolesti lagano i smradno umire čitav svet.
U ovom Pomoru lipsava i naša prošlost, ruše se velikani i autoriteti, nada u
napredak sveta, u Evropu, u velike ideje.
Od svake Bolesti umire se u patnji. Od naše Bolesti se umire i u gađenju
prema sebi i celom lјudskom rodu. Jedino onaj ko Boluje u
Bolnicama ovoga Pomora i preživi, imaće pravo da zastupa neke opšte ideje i
govori o vrlinama. Nјegovom znanju, moralu i patriotizmu jedino treba da
veruju potomci. Otkud mi ova apsurdna i otužna briga za budućnost? Nema u
čovekovim brigama i ambicijama neosnovanije brige i ambicije od tih velikih
osećanja za narod i čovečanstvo. Otkud čoveku ta moć?
Ali, posle čitave noći ćutanja dok mi vaši mile po očnim kapcima i veru se po
trepavicama povijajući ih, priznajem: nema ničeg ni gnusnijeg od mržnje i
ravnodušnosti prema otadžbini i lјudskom rodu. Nema, nema! Otkud bednom
čoveku to pravo? A možda moja Bolest još nije dosegla onaj stupanj kad
Bolesnik jasno vidi sebe i svet i sme da kaže to što vidi?
U ovim časovima, kad se duže zamislim nad sobom, ipak mi je najteže to
propadanje lјudske lјubavi. Bolest nam potpuno razgolićuje privide
prijatelјstva, i zablude mnogih lјubavi. Svi živi i zdravi vide svoj spas u našoj
smrti. Ova Bolest lišava zdrave potrebe da nas lažu. Niko to i ne pokušava.
Niko ovde nema ni samilosti da laže, da obmanjuje kako ćemo prezdraviti.
Svirepa je prava lјudska iskrenost! Ništa čovekovo nije svirepije od iskrenosti.
Primoran sam da uvidim: sva velika stradanja ostaju bez pravog
poštovanja. Stradanje poštuje čovek samo do one granice do koje je i sam
spreman da strada. Tu je lјudska inteligencija nepogrešiva. Ceni ono što može i
želi da učini. A što se samilosti i utehe tiče, ubedlјive su mi ovde one koje dolaze
od ravnopravnih u patnji. Od Bolesnih. Samilost drugih, zdravih, često ponizi.
Rastuži, svakako.
Nikada nisam ni zaslutio da patnja i gađenje prema sebi potvrđuju i
opravdavaju našu lјudsku ništavnost. Čine joj i smisao. Zato ih ničim ne treba
ublažavati. U njihovim vrhovima ja vidim veličinu života.
Znam iz istorije da postoje neke neizmenlјive, davno saznate i spasonosne
životne istine. Ali sada uviđam da postoje i spasonosne laži; laži neophodne
čoveku. Za lјudski opstanak među lјudima, za čovekovu dušu, da ne kažem
spokojstvo ili sreću, te laži imaju veću vrednost od mnogih istina kojima se
gordi čovek i na kojima počiva moć njegovog uma. Eh, kakva je vrlina — dobra
laž! Ubedlјiva, prijatna, lepa laž! Bez kolebanja, kažem vam: ako i ne volite
nekog, slažite da ga volite. Za tu neistinu, za taj greh, nijedan vas bog i nijedan
lјudski zakon neće okriviti ni strpati u pakao. U ovom sumraku, i buncanju od
kojeg ječi Bolnica, ja beznadežno želim: da me neko, bilo ko u Bolnici, slaže da
me malo voli! Neka se pretvara. Neka me obmane kako zna i čim god hoće. O,
zašto su lјudi tako pošteni i tako iskreni, i tako smeli, pa neće da slažu da im je
malo stalo do mene? Ja žudim da mi se neko osmehne, da mi nešto dobro šapne,
da mi nežno dodirne ruku. Kako da umrem bez lјubavne prevare, bez lažne
dobrote, bez lјudskog dodira? Ta je smrt, verujte, najnepravednija od svih smrti.
Najsvirepija. Zašto se onda postojalo i toliko trpelo.
Ja, zaista, buncam, buncam svašta!
Ne znam zašto toliko dugo ćutim pravu istinu. Najgore je u Bolesti što
nisam sam, pa da ponekad malo plačem.
Jedino u samoći može čovek da živi ono što voli. To što jeste. Čak i da savršen
bude. Bez poroka i mržnje, bez gluposti i zavisti, bez nepravdi, običaja i zakona.
Biti sam, to je biti čist.
Biti sam, to je biti bez poraza i pobede. Bez taštine i častolјublјa.
Biti sam, to je oslobođenje od muka, za sreću.
Biti sam, to je biti večan.
Oh, što nemam neku bombu da je zavitlam i uništim Bolnicu, pa da jedan
dan i noć budem sam i u tišini!
Pa onda bez stida i straha reći sve! Potom ćutati.
GLAVA ČETVRTA
 1

Poslanicima Kralјevine Srbije u Petrogradu Parizu Londonu

Obavestite prijatelјske nam vlade da se Srbijom širi nezapamćena zaraza.

Velika opasnost na pragu. Ona može za nas biti katastrofalna ako je
blagovremeno ne suzbijemo. Mnogo ranjenika mnogo zaroblјenika. Vojska
nema najneophodnije. Neophodni su lekari lekovi oprema hrana ćebad rublјe.
Goli smo i bosi. Iscrplo se. Hitna pomoć neophodna.

Pašić

Pašiću Niš

Sveti Sinod odlučio da se u svim crkvama Carevine održi molepstvije za

Srbiju i skuplјa prilog. Na nedelјnoj liturgiji nosiće se tas za Srbiju.

Spalajković6 Petrograd

Posle blagodarenja u crkvi Srpskog podvorja, tri hilјade skuplјača i

skuplјačica rasturilo se po varoši, skuplјajući priloge u korist Srbije i Crne
Gore.

Pariz

„La nation" piše:

U Parizu se obrazuje Odbor za pomoć srpskom narodu i divnim borcima ove

herojske nacije. Neka Francuska, materinska i velikodušna, otvori svoje srce
svojoj udalјenoj braći, sirotima koji oskudevaju, žrtvama koji stoički podnose
svoju sudbinu...

Moskva

Danas je otputovao za Srbiju jedan sanitetski odred Crvenog krsta koji nosi
ime varoši Moskve. U tom sanitetskom odredu je polјska bolnica od dvesta
postelјa.

Niš

„Politika" piše:

Arnautske rulјe upale u Prizrenski okrug. Poginulo i ranjeno oko stotinu

naših vojnika. Opkolјena naša posada u Žuru...
Arnauti pred Prizrenom. Osvojili deset sela. Žur zapalili. Juče Arnauti
prodrli u Ohridski okrug. Naše malobrojne trupe morale se povući pred
neprijatelјem.
Austrijski i turski agenti podbuškuju arnautska plemena protiv Srbije.

Kragujevac

„Ratni dnevnik" piše:

Saopštenje Vrhovne komande crnogorske vojske:

Poslednjih dana neprijatelј je stalno otvarao artilјerijsku vatru, a
mestimično i pešadijsku, protiv svih frontova crnogorske vojske...

Niš

„Novosti" pišu:
 Sve se izvrnulo!
Knjižar prodaje rum i jaja.
Berberin — hleb.
Pilјar — vojničke šajkače.
Poslastičar — opravlјa satove.
Stolar prodaje luk i crno platno. Glumac je postao agent za nabavku „dobre
ženske posluge".

Zagreb

„Obzor“ piše:

Zagreb sprema veličanstvenu proslavu rođendana našeg hrvatskog kralјa,

našeg lјublјenog Vladaoca, našeg oca Franje Josifa. Tako će se opet posvjedočiti
hrvatska vjernost Prejasnoj Habzburškoj kući...

Fran Potočnjak7:

Gospodinu ministru Predsjedniku Nikoli Pašiću u Nišu:

Ako neće da ostane pustom frazom parola o oslobođenju potlačenih i

podjarmlјenih naroda kojom su, uz ostale sretno istaknute devize, savezne vlasti
obrazložile svoje stupanje u rat, nama pristoji pravo da se nadamo da će na
slovenskom jugu doći do ostvarenja jedne države koja će obuhvatiti sve one
zemlјe što ih nastanjuju Srbi, Hrvati i Slovenci. Tačno kazano, prema
današnjim prilikama i izraženoj volјi i želјi narodnoj, ona bi obuhvatila
kralјevinu Srbiju i jugoistočne pokrajine Austro-Ugarske Monarhije što ih
nastanjuju Hrvati, Srbi i Slovenci t.j. Bosnu-Hercegovinu, Dalmaciju sa
otočjem, Bačku, Banat, Hrvatsku Slavoniju, Međumurje, Istru sa otocima,
Goricom, Gradiškom i Trstom, Kranjskom, južnu Štajersku i Korušku.
Čitavi taj kompleks zemalјa i pokrajina imao bi se ujediniti na temelјu
nacijonalnog principa i kao takav sačinjavati jedno državno tijelo...
 Ta država ima da se stvori na principu narodnog jedinstva. Tome stvaranju
je podlogom istina da su Sloveni, Srbi i Hrvati jedan isti narod...

Kragujevac

„Ratni dnevnik" piše:

Saopštenje Vrhovne komande crnogorske vojske:

Neprijatelј je juče preduzeo napad protiv lovćenskog odreda. Napade svoje
pospešuje topovskom vatrom iz topova sa ratne flote i utvrđenja, Radovića,
Grabovca i Goražda. Napad je trajao celo posle podne, ali ga je naša junačka
vojska odbila.

Pariz

„Figaro" piše:

„Srpski dan" koji će biti sutra u svim školama Francuske, počeo je danas po
podne svečanom sednicom na Sorboni pod predsedništvom ministra prosvete...
Nikad jedan narod nije primio ovakav danak simpatije i divlјenja. Cela
Francuska ga je pozdravila. Tri miliona đaka klicalo je juče herojskom narodu
koji je tamo dole na Balkanu na kome će se rešiti budućnost Evrope, narodu koji
daje svetu tako veličanstven primer.
 2

U Kragujevcu, u kancelariji Sanitetskog odelјenja Vrhovne komande,

doktor Mihajlo Radić pažlјivo posmatra starog sanitetskog pukovnika koji
mu, sedeći za stolom i glasno srčući kafu, saopštava prekomandu iz
divizijskog previjališta u pozadinsku službu. S ravnodušnošću i dosadom,
zagledan kroz prozor u vrane na bagremu, kaže mu:
Možete, gospodine kapetane, da birate gde ćete skapati.
Gde za to najviše ima izgleda, gospodine pukovniče?
Niš, Kragujevac, Valјevo... Pakao je svuda.
Pretpostavlјam da je Sanitetsko odelјenje Vrhovne komande obavešteno
gde pakao nema vrata.
Sanitetski pukovnik glasno isplјuva zrno kafe, i prvi put, kao malo
radoznalo, ali još nadmoćnije, zagleda se u njega mutnim, neispavanim
očima:
Vi ste, kanda, pomalo cinik?
To ne umem, na žalost.
Onda ste samoubica? Što je, inače, prilično retko u ratu.
Za samoubice imam najveće poštovanje.
Sanitetski pukovnik nastavlјa da srče kafu i kroz prozor gleda vrane kao
da se čudi njihovom izgledu:
Rekao sam vam, možete da birate.
A gde je zaista najgore?
Valјevo. Srpsko Kosovo ovoga veka.
Ako je tako, rasporedite me u Valјevo.
U čekaonici kragujevačke železničke stanice, prignječen lјudima i
njihovim svakojakim prtlјazima, Mihajlo Radić čvrsto drži svoju lekarsku
torbu punu lekova nabavlјenih „ispod tezge" i s koferom punim danas
kuplјenih belih košulјa i belih maramica, čeka da se postavi voz i da ga ujede
zaražena vaš. Pa će tako inficiran još dve nedelјe uzaludno ubeđivati njemu
pretpostavlјene sanitetske načelnike da vaš prenosi pegavac i potom pasti u
deliričnu agoniju Typhusa exanthematicusa i crknuti kao svaki vašlјivac. Bar
na ovom vidlјivom svetu, toga starog pukovnika, toga uobraženog hirurga,
okićenog nacionalnim odlikovanjima, neće razuveriti; jer on, zaboga, veruje
u Linea, velikog biologa iz osamnaestog veka: o mikrobima čovek nikad neće
ništa saznati. On veruje u autoritet nauke osamnaestog stoleća! Ni nova
groblјa takvima neće biti dokaz da su zablude nauke kobnije od svakog
selјačkog neznanja, a od svih moćnika na zemlјi, i dalјe će najmoćnije biti
neznalice. Uvija se i okreće da vidi lica oko sebe i pozna smrtonosca: kao da
su svima oči febrilno zamućene. Čini mu se da ga već ujedaju vaši oko kičme,
ispod pazuha, pa po cevanici, a ne može da se počeše; nikakva odbrana sada
nije moguća. Ali, zašto on ćuti, zašto on ovom narodu što se besomučno tiska
u bolest i pomor ne kaže da u ovom trenu neko među njima prenosi, a neko
prima smrt? Gleda oko sebe:
Ljudi i žene ne prestaju da se sa lapavice guraju u čekaonicu i
prilјublјuju, da vaš što lakše i brže pređe sa žrtve na žrtvu; lјudi su
neustrašivo glupi pred ovom smrću. Pa zašto on sada ne poviče šta ih čeka,
zašto ne vikne kao da je vatra na tavanu železničke stanice, kao da su Švabe
minirale voz? Zar je i za to potrebna ludost?
Vojnik sa perona otvori vrata čekaonice i nešto dreknu. Ljudska bujica
natisnu ka izlazu, ponese ga i kroz vrata izbaci na peron, pred postavlјen voz.
On i ne pokuša da se odupre, i rulјa ga izbaci na kraj svog vala, zanese i odbi
daleko od vagona, čak do nužnika. Ne pokušava da se pomeri i krene ka
vagonima; samo čvrsto drži svoj lekarski prtlјag.
Žene i vojnici, selјaci i građani, starci i lakši ranjenici jurišaju na voz kao
da za njima sve gori, kao da za njima zemlјa tone, kao da je ovo poslednji voz
kojim se još možda mogu spasti: tuku se, gaze, zbacuju s papuče, grizu ruke
onima što su se nekako dočepali šipki na vagonskim vratima; razležu se
povici, psovke, jauci.
Bolesni su, svi su oni bolesni, misli spuštajući torbu i kofer pored sebe;
pripalјuje cigaretu i posmatra ogorčeno borenje vojnika i civila za voz na
krupnoj i gustoj lapavici. Kakvo ih to moranje sad goni na putovanje, u voz u
kome će ostaviti ili dobiti vaši, zaraziti se i razboleti, mnogi i umreti? Ko li je
sve među ovim nesrećnicima uvašlјivlјen i smrtonosan? Možda su to baš oni
najokrutniji, ona dvojica varošana koji zbacuju selјake sa stepenika vagona?
Dužnost mu je da im kaže šta će im se dogoditi u vozu. Neće ga ni čuti. Ovo je
onaj trenutak, ono stanje kad lјudi ubijaju i svoje spasioce. Kad neće ni spas.
Susnežica mu ugasila cigaretu, pripalјuje je ponovo i podiže okovratnik
šinjela da mu ne kisne vrat.
 Borenje za ulazak u voz je sve bezobzirnije, jer je voz već napunjen; sada
se ulazi kroz prozor, uspinju se jedan drugome na leća, neke od ovih guraju
oni koji su unutra a hoće nekog svog da uvuku; čuje se vrisak žena i smeh
onih što iz voza zapažaju gole ženske stražnjice presamićene preko prozora;
lokomotiva počinje ugroženo da pišti; pridružuje joj se i manevarka, koja na
drugom koloseku uz prasak prikuplјa teretne vagone; susnežica je krupnija i
gušća.
Sada treba činiti i ono što je ludost. To i jeste njegova sudbina.
Baci nedopušenu cigaretu, kofer i torbu dade ranjenom vojniku što
bespomoćno sedi na svojoj torbi, uz nužnik; kraj magacinskih vrata ugleda
veliku sandučinu, pope se na nju, raširi Ruke, povika:
Ljudi, ne srlјajte u smrt! Ne putujte! Voz je pun vašiju! Vaš prenosi
pegavac. Lekar sam, poverujte mi!
Niko ga ne čuje. Niko ga i ne gleda. Lokomotive pište. Braneći ulaz u
jedan vagon, nekoliko vojnika puca u nebo.
On traži pogledom makar jedne lјudske oči; želi da sretne bilo kakav
lјudski pogled. I kao da ga srete, ali odmah i izgubi sa ženom koju odnese
snažan pokret gomile. Stoji na sanduku raširenih ruku, u ponižavajućoj
nedoumici, bespomoćan. Nјih nije strah, kaže sebi. Ljude nije strah, to je ono
kobno. Kako lјude uplašiti?
Uzima svoje stvari od ranjenog vojnika, probija se kroz gomilu do čistog
pristupa službenom vagonu, koji bajonetima brane vojnici, i penje se u voz.
Uz zapomaganje onih što nisu mogli da uđu u voz i neprestano pištanje
lokomotive, voz najzad jedva krenu između golog drveća, ka posneženim
brežulјcima. Mihajlu Radiću malo laknu; na sreću, čovek je ponekad u
mogućnosti da bude sam. A to nije mala stvar u ovome svetu. Kroz vagonski
prozor se zagleda u blatna polјa prošarana snegom i pusta sela sa čestim
crnim barjacima zadenutim za vratnice i strehe, ne prestajući da misli: kako
lјude uplašiti nevidlјivim svetom?
A ti lјudi, čim pomrčina prekri zemlјu i smota neosvetlјeni voz, presuše se
sa platformi i ispuniše hodnik službenog vagona, primoravajući ga, da uđe u
kupe i progura se do sedišta; ti isti lјudi u mraku, ćutke se zavukoše u kupe,
posedaše na pod, zgomilaše se između nogu oficira i službenih lica koja sede;
ti lјudi oko njegovih nogu i u hodniku, zadovolјni što su uspeli da se utovare,
počinju da se nutkaju rakijom, jedu, puše, da se šale i svašta pričaju; žive
lјudi svoj ratni život, putuju po lekove, šećer, gas, nabavlјaju namirnice,
trguju, špekulišu; pošli da obiđu svoje — ranjenike i bolesnike u Mladenovcu,
Valјevu, Šapcu, idu da prenesu poginule i sahrane ih u svoja groblјa; plaču i
tiho nariču za mrtvima; šale se sa ženama koje putuju muževima, udvaraju se
udovicama, lažu, svašta lažu; prodaju spasonosne lekove protiv pegavca —
engleske praškove, nemačke kaplјice, azijske čajeve; prodaju mrtvačke
sanduke, lekarska uverenja, protekcijske veze sa okružnim komandama i
poslanicima; prema voštanim svećama gataju u karte, odgonetaju snove,
pričaju o švapskim špijunima koji tifusom i kolerom truju bunare; diče se
odlikovanjima i unapređivanjima sinova, muževa, braće; šapuću kako su
podvalili lekarskim komisijama...
A ne vidi im lica i oseća se još ugroženijim; njega i inače obuzima mučna
nelagodnost od lјudskih glasova i reči kad ne vidi lice i oči onih što govore. Ili
bar ruke da im vidi: znao bi šta su. Jer oči i ruke njemu kažu kakvog se bola
plaši čovek; u tom je strahu ono bitno lјudsko: karakter i moć. Svi su ovi lјudi
oko njega bolesni. Od neke muke i strasti, od tuge, od rata najviše. A voz
prolazi kroz mokre i bolesne stanice sa čijih perona jurišaju budući bolesnici
da se po svaku cenu utovare i krenu nekuda, ka bolnici ili nekom groblјu;
bolesni su mu i skretničarevi fenjeri koji utvarno čkilјe iz pomrčine; od
praiskonske tuge bolesna mu je pomrčina što je potopila dolinu kojom se
kroz lapavicu muči lokomotiva, u hropcu blјujući vatru, brekćući pod
tovarom koji postaje sve teži. Pripalјuje cigaretu: svetlost žigice za tren
obasja neku neobično izrazitu patnju na ženskom licu; mrak opet preli
lјudsku gomilu oko njega, ali on još vidi plamsaje i rubove te patnje. Za
sinom? Ili bratom? Kao da nije u crnini? Želi da proveri, opet da je vidi, a
okrutnom mu se čini ta želјa.
Vagon je pun žamora i ratnih i narodnih smradova. Kad voz stane i zamre
krckanje, kad nekakav događaj u pomrčini za trenutak utiša vagon, on kao da
čuje šuštanje vaški koje mile po lјudima, u mraku.
Na podu, neka žena se žali nekome da je boli glava i da je stresa zima.
Razboleva se, zaklјuči i zgrči se nad koferom i lekarskom torbom na
kolenima; zgrči se tako da ni vaš svoju rilicu ne može da ubode u njegovu
kožu. Na mahove ga obuzimaju gađenje i srdžba na sve oko sebe, na sve
lјude, zdrave i bolesne, ali se opire tim osećanjima. Jer, on se kao lekar nikad
nije zgadio čoveka; nijednog njegovog stanja nije se gadio. Onih u patnji,
pogotovu. Ako nešto postoji u čoveku što on svagda poštuje, to je njegov bol.
Koga on to noćas u sebi ubeđuje? I čemu se sada, vrteti u starom krugu
smisla — besmisla žrtvovanja za lјude? Strah ga za život? Možda je ovo
njegovo poslednje putovanje. U Valјevu svakog dana umire po neki lekar.
Trebalo je da bar ovu noć provede u Kragujevcu, prokocka celu platu, zoru
probdi s nekom nežnom i ćutlјivom ženom. Kada bi sada, u ovom febrilnom
mraku i studenom štropotu gvožđa, neka žena s plašlјivom dušom i malom
rukom zaželela njegovu zaštitu, možda bi se i u ovom putovanju ukazao cilј
drugačije od cilјa koji ne sanja?
Kreše žigicu da pripali cigaretu: u vratima kupea zasvetle i ugasi se ono
lepo lice što pati. Tako lepo da se on dugo ne usuđuje da kresne drugu žigicu;
drži je među prstima dok mu se ne ovlaži, pa je baca i bira drugu, ali ni nju
odmah ne kreše. Možda je ovo neko halucinantno iskušenje u nesnu od
dugog umora. Zato prejako kresnu i slomi žigicu; odmah uzima treću i
pažlјivo je kreše: svetlost zatitra po patnji koja je celo ženino lice slila u sebe
i dala mu svoj oblik. A nije ga naružila. Naprotiv. Šta li joj je uzrok? To nije
zbog nečije smrti, ona nije u crnini. Zaneta je tim svojim bolom i nekako
nadmoćno odbija sažalјenje. Ne, ne želi utehu. I da želi, on nema moć da
ženu uteši. Pre no što plamičak utrnu, ne stiže da pripali cigaretu, ali zapazi
da je žena sredovečna i neobično elegantna za ovaj voz i ove dane. Gde je on
video ovu ženu? Opire se malo prejakoj i nagloj ustreptalosti, ali se predaje
odgonetanju njenog bola. Odlaže palјenje cigarete: tom svetlošću bi povredio
njenu patnju, ponizio bi je svojom radoznalošću. Kakvom radoznalošću?
Opet stara muka. Kad lјudi u hodniku i kupeu pripalјuju cigarete, on se
usredsređeno zagleda u nju. Ovakvu patnju kao da nikad nije video na licu
žene. Ni na jednom, ni na Daničinom licu. Ova mora imati dar za patnju koja
u duši ne ostavlјa mesto za laž i pretvaranje. Ona sigurno ume dugo o istom
da ćuti. Ona svakako zna da bira i čeka svoju želјu. U lјubavi takvih žena
poštovanje nije ispod strasti. Otkud takva žena noćas u ovom bolesničkom
vozu, na njegovom putu u žarište pomora? A možda je sve to samo
halucinacija, tipična za duševno stanje kakvo je njegovo. Obnova stare, iste
muke. Ne, ovo je početak njegove bolesti. Kakav početak!
Čeka da se voz dovuče u neku stanicu kako bi imao spolјni povod da opet
kresne žigicu. To i čini: žena je oslonjena na dovratak kupea i zabrađena
tamnom maramom sa istočnjačkim šarama, sa elegantnom putnom torbom u
ruci, isto onako zaneta svojim bolom, ravnodušna na guranje onih koji ulaze
u voz ili silaze iz njega. Ona nikog ne vidi i ništa ne čuje, pomisli, zavideći joj.
Ustade i tiho joj ponudi svoje mesto, osvetlivši joj ga žigicom. Ona odmah
sede; ne ču reč zahvalnosti.
Sve do svanuća i prilaza Valјevu, on će sve češće pripalјivati cigarete,
gledajući ženino lice, obuzet bolom na njemu.
Ne samo na njemu. Ne, on mu ne liči na onaj bol njegove žene, koji nije
razumeo, koji je površno shvatao i potcenjivao, sve do njenog razbolevanja i
nagle smrti. Sve je odnelo njeno ćutanje, za koje on nije imao ni sluh ni
dušu. Okrutno, nepopravlјivo. Ničim taj greh ne može da okaje. Nijednim
odricanjem, nijednim delom ne može se iskupiti. Pred svaku mogućnost da
neku zavoli, ispreči se taj greh prema ženi čiju lјubav i patnju nije shvatio. A
njoj kojoj je ustupio mesto ne vide skloplјene oči: patnja joj svu noć osta ista
i budna, a svitanje je učini samo strožom i nekako konačnijom. Lice joj nije
umorno. Nema umora u tim zelenkastim očima i mrežicama bora oko njih.
Sada je nepomično okrenuta prema prozoru i zagledana u posnežena brežja
što opasuju Valјevo, zagledana, uveren je, ne iz putničke radoznalosti. Vraća
li se ili dolazi nekome? Oko nje se meškolјe putnici i pripremaju za izlazak:
Valјevo je krajnja stanica. Jedino ona ostaje nepomična i zagledana ka
Suvoboru, kao da nema nameru da siđe s voza.
Lokomotiva počinje rasrđeno da zviždi i naglo koči: prtlјazi padaju,
putnici se sudaraju, svi se bude i guraju prema izlazu. Ponesen navalom, on
mora da pođe ka platformi, iako bi želeo da je sačeka; okrenuvši se poslednji
put, vide da žena osta sedeći u kupeu, još zagledana u planine. On mora
napred, ali zastaje na platformi: oni koji su pred njim ne mogu da siđu od
navale onih što žele da se popnu u voz. A ti su prekrili peron, ispunili stanicu
i prostor oko nje; kao da se Valјevo seli nekuda, kao da beži od pomora. Neka
žena vrisnu. Za njom, druga zakuka. Voz stade; sluša:
Pogibe! Što je jurnuo na voz? Bolesnik je. Preseče ga, kao krastavac. Pusti
me da siđem! Pusti me da se popnem! Gde si zapeo, voz do podne neće
krenuti. A što si ti zapeo da siđeš, U Valјevu sve umire. Ja bežim. Došao sam
po sina. Mrtav je, ne silazi. Ljudi, krvnici ste. Sklanjaj se, skočiću ti na glavu.
Izvuci me na tvoje mesto, daću ti banku.
Gomila iz hodnika vagona navali na one pred stepenicama i svali ih u
svetinu na peronu. Mihajlo Radić se strmoglavi preko neke žene i džakova,
razbi kolena o zemlјu, ispusti lekarsku torbu, poslednjom snagom iščupa se i
dohvati je, rulјa iz voza ga odbaci ka staničnoj pumpi, u baru; stade da vidi
šta je sa onom ženom. Ne vidi je u bujici koja se iz voza prelila na peron.
Kako je mogao onako da je ostavi? Čeka da se pojavi; voz se sporo i u
trzajima prazni. Putnici koji su sišli, ćuteći odlaze ka varoši; oni što putuju,
već su u vozu, a nje nema. Polazi ka vagonu u kome su putovali i vidi
truplinu pregaženog vojnika koju preskaču lјudi penjući se u voz. Spazi je
kako se nemoćno probija ka stepenicama. Lepa je, jeste. Neočekivana. Samo
se u velikoj nesreći može sresti takva žena. Prilazi stepeniku, pruža joj ruku
da siđe, ona mu bez reči i odmah dade ruku, ne gledajući ga. Sporo siđe i
izvuče ruku iz njegove. Zbunjen ide pored nje, očekujući da nešto progovori.
Ona je nema kao da je sama. To ga uzbuđuje i neodolјivo goni da je prati
dalјe, svestan svoje grube i njemu nesvojstvene nametlјivosti. Ona zastaje pre
ulaska u stanicu: oko zgrade i u njoj sede bolesnici ogrnuti ponjavama,
ćebadima i šatorskim krilima; neki zure preda se, drugi nešto buncaju; jedan
zviždi, neko iz stanice juriša na Švabe. Ona otvori torbu, uze maramicu i
protrlјa oči, kao da dobro ne vidi prizor pred sobom. To mu daje povod da
progovori:
Gospođo, ja sam lekar Mihajlo Radić. Ako vam ustreba moja pomoć, u
bolnici sam na službi.
Ona samo malo okrenu lice i pogleda ga s neodredlјivim izrazom. Nešto
šapnu, ne razabra šta. I pođe lagano, zaobilazeći bolesnike na stepeništu
čekaonice. Ne usuđuje se da je prati. Ako je u vozu ujela zaražena vaš? Sve je
to halucinantno, da. Svejedno.
Tek kad postade siguran da je toliko odmakla da je više ne može stići,
naglo savladan umorom, pođe u varoš c na samom početku ulice zastade:
susreću ga kola puna leševa zaroblјenika, koja vozi nekuda Švaba
zaroblјenik, sedeći na mrtvacima. Trećepozivac bez šinjela, samo s bajonetom
na opasaču, pogureno korača pored oznojenih konja, koji se puše u studnom,
beznebnom jutru. Kaldrma trešti od tereta; ništa drugo ne čuje.
On pali cigaretu i gleda niz ulicu ka središtu Valјeva: na uskim
pločnicima, sa obe strane, uz zidove dućana i kuća, sede, čuče ili leže na
daskama i slami gomilice bolesnih.
 3

Hodnik pred kancelarijom doktora Avrama Vinavera, upravnika svih

valјevskih bolnica, tako je ispunjen civilima, sanitetskim oficirima i
zaroblјenim lekarima austrougarske vojske da Mihajlo Radić mora dugo da
čeka na red da uđe. Odmače se od gomile nestrplјivih lјudi i osloni na zid;
savlađuje ga umor.
Ono što je video na ulici od železničke stanice dovde, neodolјivo ga
podseća na neke opise pomora od kuge u Milanu s kraja sedamnaestog veka.
Fratri i odanici Hristu bili su tad lekari i bolničari; hrišćansko milosrđe je
tada nadoknađivalo znanje, i tim žrtvovanjem u ime vere i Boga nekako je
spasen Milano. A kojom verom mi, bezbožnici, da nadoknadimo znanje i
savest i spasemo Valјevo? Patriotizmom, tom našom jedino delotvornom
verom? S njom se može hrabro i časno poginuti za otadžbinu i još ponešto u
javnom poslu postići. Ali, ta vera je plitka i kratka za spas od ovakve nesreće.
Sada je neophodna vera koja budi veliki strah. Spasonosan strah od
nevidlјivog sveta i prlјavštine. Vera koja iziskuje znanje i vrline. Ona vera
koja rađa snagu i potrebu za čistoćom. Tu najređu, tu lako podmitlјivu snagu
u lјudima. Iz vrata Vinaverove kancelarije čuje:
Ima li nekoga ko dolazi iz Vrhovne komande?
Valјda sam to ja, reče u sebi i stade da se gura ka odškrinutim vratima,
praćen gunđanjem i zlim pogledima. Pred sanitetskim majorom Avramom
Vinaverom, koji ustade da ih pozdravi, stoji istovremeno sa sanitetskim
poručnikom srpske vojske i austrougarskim sanitetskim kapetanom,
zaroblјenikom.
Doktor Vinaver kroz cvikere razroko i zbunjeno zuri u zaroblјenika, pa se
odmače od stola, otkrivši krvave mrlјe na zgužvanoj oficirskoj bluzi, i upita
prozeblo, s jakim polјskim naglaskom:
I vi ste, gospodine kapetane, iz Vrhovne komande?
Ne, gospodine majore. Ja sam iz Varaždina. Hrvat sam. U civilstvu sam bio
liječnik u Zagrebu. Srpnja sam mobiliziran, na moju nesreću, i bio pomoćnik
zapovjednika bolnice Trinaestog korpusa Pete armije. One armije kojom je
Poćorek zapovijedao — nasmeši se.
Pa? Ne razumem vas — doktor Vinaver gladi svoju crvenkastu bradu.
Ja očekujem vaše razumijevanje, gospodine majore. Jugoslaven sam
cijelom dušom. Želim vam priložiti skroman dar od četiri tisuće kruna za
srpske ranjenike i moliti za dispoziciju u srpsku bolnicu. Želim vam pomoći.
Mrzim Švabe i Maćare kao i vi, ja sam vam brat. I lijepo vas kao brata molim,
omogućite mi da odmah skinem ovu sramnu uniformu.
Kako da ne! Čestitam vam! Vi ste pravi Hrvat i Sloven! Učiniću sve što
želite. O, najzad, jedna radost ovoga jutra. Izvinite, kolega, nisam čuo vaše
ime?
Doktor Antun Mihalčić.
Molim vas, kolega Mihalčiću, da pričekate pred vratima dok sa ovom
gospodom svršim nešto službeno. Odmah ću vas pozvati.
Hvala vam unaprijed. Samo, moj dar primite odmah, gospon-majore —
vadi iz džepa koverat s novcem i pruža ga doktoru Vinaveru.
Ovaj mu se uzbuđeno zahvalјuje i, čim se zatvoriše vrata za Hrvatom
Antunom Mihalčićem, on tresnu koverat o sto i uzviknu:
Pobeđuje naša srpska i slovenska stvar! Sloboda je i u njihovim srcima.
Znate li, gospodo, da su mi se juče prijavila dva Čeha i jedan Slovenac, svi
lekari, za rad u našim bolnicama. Od oslobođenja Valјeva, ovo je drugi Hrvat
lekar koji skida švapsku uniformu.
Mnogo više smo očekivali, na našu nesreću — kaže tiho Mihajlo Radić;
vidi kako se Vinaver( mršti, pa dodaje: — Ali i ovi slučajevi daju pravo na
nadu.
Izvinite, s kim imam čast?
Ja sam Mihajlo Radić. Bio sam na službi u divizijskoj bolnici Timočke
divizije. Sanitetsko odelјenje Vrhovne komande uputilo me vama na
raspored. Izvolite akt.
A vi, poručniče?
Filip Simić. Ostalo piše u aktu.
Jeste li lekar? Jedino me to sada zanima. Umiremo.
Završio sam medicinski fakultet.
Gde?
U Berlinu. Potom sam u Hajdelbergu radio kod profesora Fridmana.
Vrlo dobro, vrlo dobro.
 Mihajlo Radić se zagleda u mladog, neobično lepog čoveka (mrzovolјne
reči, srditog pogleda.
Doktor Vinaver ih ponudi da sednu i vrati se za sto da pročita oba
službena akta. To učini sasvim letimično i reče:
Vi ćete, Simiću, vršiti dužnost upravnika jedne rezervne bolnice. Tamo je
stanje užasno. Zaista, užasno. Upravnik se pre tri dana razboleo, dva lekara
su već umrla. Vama, smatram, ne treba pričati šta vam je dužnost.
Gospodine majore, ja neću da vršim upravničku dužnost.
Zašto?
Ja sam učio medicinu, a ne prava.
Zato i možete da vršite upravničku dužnost u bolnici.
Gnušam se svake vlasti. Nad bolesnicima i ranjenicima, pogotovu.
Zaboga, mladi čoveče, šta vi to govorite?
Nisam spreman da radim poslove policijskog pisara.
Nisam ni ja sreski načelnik u Valјevu.
To je stvar vaših shvatanja, gospodine majore. A meni dozvolite da radim
lekarski, to jest bolničarski posao, kad već ne mogu da radim svoj.
Zar danas, kad naš narod nezapamćeno strada, kad lekare pegavac kosi
redom, vi, lekar i Srbin, smete da odbijete dužnost? To otadžbina zahteva od
vas! — ustaje sa stolice.
Gospodine majore, ja sam imun na neke ideje o potčinjavanju narodu,
državi i sličnom.
Doktor Vinaver ga zgranuto gleda:
Sve šok za šokom. A zbog čega ste vi studirali medicinu ako niste spremni
da služite narodu? I šta je za vas narod, mladi kolega?
Politička ideja ili rulјa. A ni jedno ni drugo meni nije prisno.
Niste mi odgovorili na pitanje: šta vas je odvelo u medicinu? Kad već
imate tako naopaka shvatanja.
Zdravlјe me privuklo medicini.
Valјda, očuvanje lјudskog zdravlјa?
Ne. Baš uživanje u zdravlјu i moć njegova. Lepota i radost zdravlјa.
Šta vi to buncate, mladi čoveče?
A s naučne tačke gledišta interesuje me oblast krvnih grupa. I neki lanci
imuniteta plazme.
 Mihajlo Radić ga zagleda radoznalo. Blago njemu. A on se posvetio
medicini iz lјubavi prema tuberkuloznoj sestri, da nju izleči. Nije u tome
uspeo, umreće. Dve nedelјe joj nije pisao.
Vinaver lagano prilazi poručniku Simiću:
Gde ste vi rođeni, ko vam je otac?
Rođen sam u Pirotu. Otac mi je sudija.
I sada treba da vas ja vaspitavam? Žalosno. Šok za šokom.
Nemojte se truditi, gospodine majore. Ja se neću primiti upravničke
dužnosti. Radiću ono što lekar ili bolničar treba da čini u epidemiji. Ako to
ne prihvatite, predajte me vojnom sudu.
Doktor Vinaver ćuti i zbunjeno ga posmatra.
Mihajlo Radić zamoli za dozvolu da puši. Prema Simiću oseti simpatije
zbog smelosti u shvatanjima, i ponašanju u ovakvoj prilici. On je, po svemu, u
sukobu s nekom ređom patnjom. I muči se za sreću mimo lјudi. Kakva je
ludost potrebna da se u to poveruje!
Ja vas neću predati vojnom sudu — progovori doktor Vinaver malo
smirenije i tiše. — Znate li vi, mladi čoveče, da u ovom času u Valјevu boluje
preko sedam hilјada lјudi? A Valјevo je ušlo u rat s tri hilјade stanovnika.
Valјevo je danas jedina varoš na svetu koja ima dvaput i triput više bolesnika
i ranjenika no zdravih stanovnika. Švabe su nam ostavile preko dve i po
hilјade svojih ranjenika. Na tih nekoliko hilјada naših i švapskih bolesnika
imamo svega šesnaest lekara. A umiru i oni, čineći natčovečanske podvige.
Juče je u Valјevu umrlo preko sto dvadeset lјudi. Za dve nedelјe ovde će sve
biti bolesno. Sve! — zagrcnu se i sede.
Nemojmo gubiti vreme, gospodine majore.
Doktor Vinaver potišteno klima glavom, ćuti, pa pita uzbuđeno:
A ko će onda ovaj haos smrti organizovati u nešto što liči na bolnice?
Dobri aktivni narednici. Ili, još bolјe, neki zloglasni policijski pisari. A u
njima mi u Srbiji ne oskudevamo.
Šta ste rekli?
Kao i na svakoj vlasti, i upravnik bolnice treba da bude nepodmitlјiv
batinaš. Jer ova epidemija nije problem medicine.
Nego?
Vlasti i policije. Države.
Tako je, kolega! — ne izdrža Mihajlo Radić, ali ga doktor Vinaver i ne
pogleda slušajući Simića:
Treba batinom suzbiti najezdu vašlјivaca. Državnom silom treba vaši
uništavati i onemogućiti njihovo prenošenje. Oprostite što sam ovoliko
govorio.
Prošetajte Valјevom, pogledajte šta je bolesnih jadnika na ulicama.
Obavezno uđite u neku bolnicu, pa se vratite da razgovaramo.
Video sam sve što treba da vidim.
Ako ste videli. Opet pogledajte. Opet. Pa se vratite. Naređujem vam! —
podiže glas, drhteći. — Jeste li čuli tog mladog ludaka? — obrati se Radiću
kad Simić, pozdravivši propisno vojnički, iziđe.
Pati od častolјublјa, verovatno i od glavobolјe, pomisli Mihajlo Radić
posmatrajući Vinavera, i reče:
Po nečemu, reklo bi se da je i čudak. Ali je za našu budućnost mnogo
značajno što još nisu izginuli takvi čudaci. Voleo bih da sarađujem s njim.
A ja bih voleo da vidim njegovog oca, sudiju, na mom mestu.
Što se tiče njegovih shvatanja prevencije, naravno, bez batina, ja sam mu
istomišlјenik.
U čemu ste mu, zaboga, istomišlјenik? — koraknu k njemu.
Ne može se očekivati nikakav uspeh u suzbijanju epidemije dok sve naše
vlasti odmah i sa svim konsekvencijama ne prihvate stanovište da je vaš
prenosilac pegavca. To je, uveren sam, gospodine majore, osnov celokupnog
rada na našem spasu.
Kada bi samo to vodilo nekom spasu, ja bih se odmah složio s vama.
Međutim, dragi kolega, uzroci i prenosioci tifusa egzantematikusa su
mnogobrojni i epidemiološki složeni.
Ali je, ipak, nesumnjivo da je vaš prenosilac pegavca. I da je to, zaista,
samo delimično problem medicine, gospodine majore.
I šta time želite da mi kažete?
Epidemije su, po mom mišlјenju, akutniji stupanj već obolelog društva.
Bolesnog u duhu i moralu, bolesnog u svojoj organizaciji. I mora se lečiti
društvo.
Izlazi, kapetane, da je Srbija bolesna. Srbija koja je svojim moralnim
zdravlјem i herojskim duhom zadivila Evropu i svet? Postala ponos sveg
Slovenstva!
Mučno mi je da dokazujem naše zlo. I verujte mi, ne volim lјude koji ga
svagda vide. Ali treba samo jednu noć provesti u vozu od Kragujevca do
Valјeva... Ima nečega tupog i samoubilačkog u našem opštem duhu. Nečega
beznadežno nesrećnog.
Šta ja sve neću čuti ovoga jutra! Ne, ne može, gospodo, biti tako!
Nisam, gospodine majore, želeo da vam se suprotstavlјam. Usudio sam se
da tvrdim, i pri tome ostajem, da ćemo doživeti pravu katastrofu ako se
najhitnije ne odbace vladajuće zablude.
Doktor Vinaver se povi nad stolom, ćuteći dugo i skrušeno. Onda reče
čvrsto:
Naše je da savesno vršimo svoju dužnost. Mislim na nas lekare, gospodine
Radiću.
Malo je to sada, gospodine majore. Bojim se.
A šta još možemo?
Da uplašimo lјude nevidlјivim svetom. Da ih od vaši i prlјavštine obuzme
veliki strah. Veći no što je strah koji osećaju od Švaba i ropstva.
Strah? Šok za šokom!
Jedino strah može u svim lјudima da pokrene delanje za život, gospodine
majore. A opasnost je takva da moramo svi, apsolutno svi, raditi za život. To
jest, uplašiti se za život — pokaja se zbog ovolikog samouverenja.
Doktor Vinaver gladi svoju crvenkastu bradu i posmatra ga; u stvari,
zagleda ga kako ga je na regrutaciji odmeravao neki sed i brkat sanitetski
kapetan. Neprijatno mu je. I stid ga je zbog nečega. Kao da je zaista pred
komisijom za regrutaciju, pred kojom je stajao go, prvi put pred nekim
potpuno go, seća se Mihajlo Radić. Bilo je to prvo poniženje koje mu je
donelo vlastito golo telo, i nikad dotad nije osetio takvu mržnju prema
lјudima što su ravnodušni i bezobzirni prema čovekovom stidu. Tada se i
zarekao: biće takav lekar da se pred njim nikad lјudi ne zastide.
Postavlјam vas za upravnika Druge rezervne bolnice. Daću vam vojnika
da vas odvede tamo. Odmah primite dužnost od doktora Aleksića. Taj je
dobar hirurg, a loš upravnik. Na moje simpatije računajte, ali od mene ne
tražite pare i materijal. Nemam. Mi smo na pustom ostrvu, kolega. Da se
spasemo, moramo biti dovitlјivi i uporni kao Robinson Kruso. Do viđenja.
Smem li nešto da vas molim?
Ne volim reči koje idu ispred dela.
Razumem. Ali ako nemate neko neophodnije mesto, molim vas,
rasporedite poručnika Simića u moju bolnicu.
Doktor Vinaver zažmuri i oćuta molbu.
 4

Pred otvorenom bolničkom kapijom Mihajla Radića dočekuje čopor od

dvadesetak pasa, gledajući ga preteći. Vojnik što mu nosi kofer kaže mu
zaštitnički:
Ne bojte se, gospodine kapetane, ne bojte se. Puno ih je Valјevo. Sela
opustela, narod izbegao i izginuo, pa izgladneli psi sišli u varoš. Sada je
Valјevo carevina za pse. Ali ne nasrću na žive.
Nego?
Na one iza kapije.
Bolesnike?
Na mrtvace, gospodine kapetane.
Izmišlјaš, vojniče?
Pogledajte onu kamaru iza žice. Nema ko da ih zakopa. Po nekoliko dana
tako kisnu i grizu ih psine.
Nesigurnim korakom, Mihajlo Radić lagano ide kroz čopor pasa. Ne
sklanjaju se, ukrutili repove i gledaju ga gladno i nadmoćno. Neodgonetlјivo.
Počinju da reže. Kako to reže? Kao da hoće da izlaju neke reči. Čeka da ga
psuju, da mu se keze. Da progovore nešto svoje. Kakve su im to oči? Nekako
dođe do stuba kapije i ukopa se pred gomilom leševa nabacanih jedan preko
drugog; većina ih je u dronjavom i prlјavom rublјu, neobrijani, isplaženih
jezika, mnogi sa otvorenim očima. Zagleda ih bez groze, pažlјivo i zamišlјeno:
Ovde je život ispod lјudske crte. Čime on tu da počne protiv tolikog
nepoštovanja života? Sahranama? Najpre sahranama?
Stisnu pogled i pesnice, pogurivši se još više. Odavde, dakle, počinje moja
bolnica: duga, niska zgrada, žuto okrečena, okružena štalama, magacinima,
šupama; pred njom — razdvaja ih čistina s velikim bagremom — omanja i
uska zgrada, bela, s nekoliko ulaznih vrata i stepenica; po svemu, to je
upravna zgrada iz koje on treba da ratuje protiv vaši i lјudske prlјavštine. Psi
mu reže za leđima. Guri se, stežući pesnice, napet kao zategnut luk.
To su do rata bile kasarne, gospodine kapetane.
 Trže se:
Znam! Spusti kofer uz kapiju i vrati se na dužnost.
Pored njega prolazi nekoliko dečaka noseći denjkove voštanica i mačke u
naručju; neki i po dve. Da li on to dobro vidi?
Kuda nosite te mačke?
Dečaci ga pogledaše, pa se preko bara dadoše u trk. Skloniše se iza
nekoliko volovskih kola što stoje uz bolnicu. Zašto beže s mačkama?
Psi skviče i zalajavaju na nekog. Okreće se: s bagremovom oblicom na
lećima, starac držalјom sekire tuče i razjuruje pse sa ulaza u bolnicu. Neki
kidišu na starca; on baca oblicu i stade da juri i tuče pse. Spazi njega i priđe
mu govoreći:
To čovek s dušom ni zlotvoru u kletvama ne želi. Jesi li nekad čuo,
gospodine kapetane, kad bezdušnik kune: Pas ti se mrtvog mesa napotezo?
Vidiš li, ta najređa kletva izvrši se nad nama Srbima.
A šta ti, čiča, radiš ovde?
Ja sam Tola Dačić iz Prerova. I radim što je ocu sudbina. Brinem se o
bolesnom sinu. Ranjenog na frontu dovukli ga u ovu prokletiju bolnicu i,
fala bogu, odsekli mu samo desnu ruku. A bolnicu koju gledaš, ni Švaba goru
ne bi Srbima smislio. Mokra i ledena. Nema drva, a ni furune u svim sobama.
Bolničari se prorediše i razbežaše. Niko mučenicima vatru da naloži. I tako
sečem okolo što je za gorenje, donosim i ložim.
Ti bolnicu snabdevaš drvima?
Kad to država ne može, mora otac, kapetane. A i koja to božja država
može tolike bolnice da snabde, koliko ih je sada u Srbiji? Samo da znaš ne
sečem sirotinjsko, niti čupam plotove gde vidim crn barjak. A kakva muka,
tebe, kapetane, pritera ovamo?
Došao sam na dužnost u ovu bolnicu. Lekar sam.
Tola Dačić zinu zgranuto i obradovano, pa zakorači k njemu:
Imaš li taj prašak koji obara tifusnu vatru, očiju ti, doktore?
Nemam lekove u džepu.
Ja ne mogu parama da ti platim. Ali umem da pamtim. Pamtim pravednije
i duže i od samog Gospoda boga!
Sina ću ti danas pregledati i dati mu lek.
Vod zaroblјenika ulazi na kapiju noseći u šatorskim krilima iskomadan
hleb, kazane pune nečeg što se puši. Pored zaroblјenika trčkara trećepozivac
i zvera u njih s puškom na gotovs, sikćući:
Ubiću! Čujete li, ubiću!
Zašto im preti? — pita Mihajlo Radić.
Kradu bolesnička sledovanja. Švabe kradu hleb kao tvorovi. Pa posle
prodaju. Ako meso zaluta u jelo, pokupe ga. Od kujne do bolnice napune
džepove.
Zašto izmišlјaš, stari?
Istina je, doktore. I gorih istina ima ovde. Meni je mnogo milo kad je robu
i tućinu dobro u Srbiji. Ali mi se duša izvrne kad vidim kako Švabe
zaroblјenici otimaju poslednji zalogaj našim ranjenim i bolesnim vojnicima.
A odakle oni donose hranu?
Iz druge bolnice. Ovde radi kujna samo za lekare i osoblјe. Vidiš li kako se
šunjaju?
Čopor pasa opet ispunio otvorenu kapiju; pred njihovim pogledima,
Mihajlo Radić ustuknu.
Nјih moraš gledati u oči i ne uzmicati, doktore.
Koga treba gledati u oči?
Podlevoga. A danas, bogme, i čoveka.
Šta li to pati ovaj čudni starac? pita se Mihajlo Radić, A on nastavlјa da
priča kako su drva toliko mokra da ne mogu ni goreti.
Koliko ti je lјudi potrebno da bi snabdeo bolnicu drvima? Da od danas
nikome ne bude zima?
Petorica zdravih.
Doći u podne u upravnikovu kancelariju.
A kad ćeš sina da mi pregledaš, doktore?
Do mraka.
Da ne bude dockan?
Neće. Nosi drva i loži sobe.
Ostavlјa ga i prilazi gomili mrtvaca: spazio je šaku koja se miče po žitkom
snegu. Saže se i napipa mu puls: živ je! Ne vidi mu lice, zatrpan je leševima.
Uhvati ga za ruku i izvuče. Kad mu teme pade u sneg, jeknu mladić lepa,
dugulјasta lica, sa crnim brčićima.
Spasen si — kaže mu tiho. Sporo diže pogled s njega. Traži očima Tolu
Dačića da mu kaže da dovede bolničare s nosilima.
 Svakog dana ponekog živog izbace kao mrtvog — govori mu Tola Dačić
žureći ka bolnici sa oblicom na ramenu.
Živi ga gleda zakrvavlјenim krupnim očima; šapnu:
Žedan sam.
Najpre da te smestimo u postelјu, pa ćeš dobiti čaj.
A gde sam to?
Među mrtvima.
Živi dugo trepće, čini mu se više začuđeno no uplašeno. Zagrabi šakom
žitki sneg kao da proverava, pa ga ispusti; mokre dlanove prinese licu,
zagledan u njih.
Kako se zoveš, vojniče?
To se više nikog ne tiče.
Cvokoćeš, dobro je.
On se muči da ustane, pridržavajući se za mrtve na gomili. Mihajlo Radić
pokušava da mu pomogne. On jeknu i sede na mrtvaca.
Gospodine, molim vas!
Mihajlo Radić se okrenu i iza čopora pasa ugleda ženu iz voza.
Uzdrhta: Šta će ona ovde?
Molim vas, doktore, oterajte ove pse.
Smušen i neodlučan, polazi prema psima, koji reže na njega. Stoji: između
žene i njega je čopor pasa koje on nema čime da otera. Okreće se
bespomoćno.
Pa učinite nešto, zaboga!
On se saže i vlažnim snegom poče nespretno da gaća pse, koji se
odbrambeno zbiše u gomilu.
Ona spazi gomilu leševa nedaleko od kapije i prekri lice dlanovima.
Nekoliko trenutaka osta tako, pa odlučno zagazi kroz čopor pasa, žureći u
bolnicu; ne pogleda ga. Tola Dačić stiže s bolničarem; oživlјenog bolesnika
položiše na nosila; Mihajlo Radić pođe za njima.
Tek na izjavu da je od ovoga časa on upravnik ove bolnice, bolničar mu
uplašeno pokaza upravnikovu kancelariju, napominjući da doktor Aleksić još
spava. Mihajlo Radić najpre učtivo zakuca na vrata, pa se rasrdi.
Ne lupaj! — prodra se neko iznutra.
Otvori vrata i zasta s jednom nogom na stepeniku: na kancelarijskom
stolu šerpa s mesom, prlјavi tanjiri, flaše vina i čaše. Buket šimšira!
Šta vi želite?
Prenu ga pitanje i škripa madraca: u krevetu se ženska glava uvlači pod
ćebe, dok se muškarac pridiže i pokriva golo žensko rame.
Ovde je mrak. Zašto ne podignete zavese? — promuca Mihajlo Radić.
Kakav je to prostakluk?! Ko vas je pustio? Ja sam u postelјi!
Pa ovde užasno smrdi. Ko ste vi u postelјi, molim vas?
A ko ste vi, pitam ja vas?
Od pre jednog časa, ja sam upravnik ove bolnice. Došao sam da primim
dužnost.
Šta se to mene tiče! Postoji, valјda, neki red na ovome svetu!
Imate pravo. Sada je devet sati. Molim vas, tačno u deset da ovaj vaš brlog
bude očišćena kancelarija, u kojoj ćete mi predati dužnost.
Nemam ja šta vama da predajem. Sve vam je na raspolaganju.
Nije, kolega. Čekajte me sami u deset — kaže pribrano; lagano zatvori
vrata za sobom, ali zasta na stepeniku.
Žena iz voza stoji uz bagrem.
On je pognute glave zaobiđe, uđe u bolnicu i stade uz dovratak: pun je
hodnik bolesnika koji leže na slami i dronjcima; lica su im u groznici,
znojava; isplaženih oteklih jezika, buncaju. U vratima jedne sobe, neki se
otimaju o beli gvozdeni krevet, vičući:
Major se ovde ubio i nama ostaje krevet! Krevet nije vaša očevina! Imam
naređenje da ga odnesem u oficirsku sobu! Samo preko nas mrtvih! Šta će
vama krevet, džulovi, stoko selјačka!
Bolesnik pored njegovih nogu ustaje i mokri na drugog bolesnika, koji
mrtvački zuri u tavanicu.
Kakvog smisla ima ovoliko lјudsko stradanje? pita se Mihajlo Radić u
vrevi buncanja i svađe oko kreveta, zagledan u vojnika na koga u
predsmrtnim trenucima mokri njegov drug, predsmrtnik. Za otadžbinu, za
oslobođenje i ujedinjenje Srba, Hrvata, Slovenaca? Zaslužuje li taj cilј ovakva
stradanja, tolika zla?
Napolјe, trtove! — prodra se neko na njega i manjerka mu prolete pored
glave i tresnu o stepenice. — Napolјe!
Mihajlo Radić ne zna šta će od stida, pa krenu napred, hodnikom, pazeći
da nikog ne zgazi, da ničije noge ne dodirne. Prođe pored gužve i natezanja
oko kreveta, proviri u još dve sobe i pred trećom zastade zapanjen: Glupi
Avgust, pravi Glupi Avgust iz cirkusa, s veštačkim nosem, u halbcilinderu i
kariranom kaputiću, izvodi neku svoju tačku na čistini nasred sobe; ranjenici
i bolesnici sede oko njega, neki se smeju, većina ćuti i mršti se, kao da ga se
gade.
Napolјe, trtove! Napolјe!
Dere se bolesnik za njim; beli gvozdeni krevet, gotovo sav u hodniku,
naglo povučen, svali za sobom otimače.
On korača bescilјno, kao u snu, gaca po barama bolničkim krugom. Zar se
u ovom haosu može ispuniti bilo kakva dužnost? Bolnica bruji od žamora,
jauka, pesme i vike bolničara.
Pred kapijom, čopor pasa se primiče gomili leševa, pa odmiče na viku
lakših ranjenika n posetilaca. Vojna komora dovozi bolesne vojnike i gomila
se s kolima oko bolnice. Komordžije dozivaju bolničare i psuju ih što im ne
skidaju tovar. A onda mu je sve samo jedna sura i mokra pustoš. Sumračna.
Preteća.
Nikad sa manje nade i sa ovakvim strahom nije nešto značajno počinjao
ni nameravao u životu. Sve mu obesmišlјava žrtvovanje. To što želi da čini,
ne liči na podvig. Ni na ispunjenje dužnosti, ne. Biće to davanje glave da se
još jednom potvrdi čovekova nemoć pred tolikim besmislom. Besmislom svih
dobrih namera, svih cilјeva izvan svoje kože i svoga golog opstanka. Ako je u
drugim i sličnim prilikama i uspevao sebe da obmane kako on, ipak, može da
ublaži poneki lјudski bol, makar i samo glavobolјu, ovde, sada, ni u to ne
može da poveruje. Ljudima se razboleo koren. Od te bolesti razboleva se i on.
Bira neizgažen sneg, kupi ga, trlјa ruke, pa čelo.
 5

U tih pedesetak koračaja od čopora pasa i gomile mrtvih do velikog

bagrema pred bolnicom, proteklo je Olgi Katić nepojmlјivo mnogo vremena.
Udalјio se i smaglio sav njen život do bolničke kapije. Kao da je sve dotad —
sanjala. Kao da joj neko odavno ispričao njen dosadašnji život.
Stoji uz bagremovo deblo s koferom pored nogu i ne zna šta može i sme
ovde da učini. Ni šta će se dogoditi kad se sretne s Milenom. A ne oseća da je
onako užasnuta kako se pred nekim prizorima rata i nesreća do sada
užasavala. Kao da je odjednom presahla i ostarela. Iščekuje nešto, gleda; u
stvari, u njenom vidu, pod teretom surog neba, lјuška se zgrada koja joj ne
liči ni na jednu viđenu; iz zgrade se čuje mukao žagor prekidan bunovnom
vikom. Oko ulaza se motaju odrpani, neobrijani, utučeni vojnici; liče joj na
lјude posle svog poslednjeg poraza.
Gospođo, vi nekog čekate?
Moja kćerka ovde radi.
Ta šepava bolničarka se udalјava, a ona bi htela da joj dovikne da pozove
Milenu Katić, ali joj se ta namera čini neumesnom, nedozvolјenom. Samo se
malo zgrči, želeći da se smanji, da se ne vidi.
U operacionoj sobi, pod skalpelom doktora Sergejeva, Milena ugleda
uzgibano plućno krilo, pa pobeže pogledom u prozor: — Mama! — uzviknu.
Zazveckaše hirurški instrumenti u „bubrežnjaku".
Šta se dogodilo, Milena? — pita na ruskom Sergejev, ne podižući pogled sa
rane.
Eno mi majke.
Dajte jodoform i gazu. Molim, još jedan minut.
Milena izvršava Sergejevlјeve zahteve i, zagledana kroz prozor, ponavlјa u
sebi: Spasena sam.
A sada, Milena, možete da zagrlite majku.
Ona istrča iz bolnice.
Dete moje! — promuca Olga i ukoči se od neke nemoći.
 Milena koraknu da je zagrli, ali joj od majčinog lica i pogleda klonuše
ruke i ona osta nepomična.
Mama, šta ti se dogodilo?
Olga ne može da zadrži suze, u kojima joj se topi sve, i Milena. Onda je
grčevito privi uza se i osta tako, zagledana u vlažni sneg. Odvesti je odavde,
nikad se više ne razdvojiti od nje.
U majčinom zagrlјaju, Milena više i jače od radosti oseća da je sada brani i
štiti majčina drhtavica.
A gde ti ovde živiš, dete? — zagrlјaj im malaksava.
Jeste li nešto čuli o Ivanu, mama?
Da je zaroblјen. Tako su tati saopštili.
Ništa više ne znate?
Tražimo ga preko Crvenog krsta. I Najdan je molio nekog svog prijatelјa u
Ženevi da ga traži.
Obe osećaju da treba jedna drugoj još nešto da kažu o Ivanu; čekaju to.
Mama, ja osećam, ja sam sigurna da je Ivan živ — odmače se od majčinih
nedara.
Ako ne bih verovala, ako u to ne bih verovala...
Ovde u bolnici je Ivanov najbolјi drug iz čete. Bogdan Dragović.
Onaj o kome je pisao da bi ga za brata izabrao?
Taj.
O, bože! Vodi me da ga vidim.
Odvešću te kasnije. On je teško ranjen u grudi, a razboleo se od tifusa.
Sumnjamo da će preživeti.
Vodi me odmah k njemu.
Pa on je bez svesti, mama. Videćeš ga kad mu malo popusti vatra. A sada ti
i ja da malo budemo zajedno, same.
Ti i ja se više nećemo razdvajati. Sutra, u vozu, pričaćemo. A njega moram
odmah da vidim — uzima kofer.
Kako ćeš s tim koferom? Da ga ostavimo u našoj, bolničarskoj sobi. —
Milena je uhvati za ruku, ali je ona povuče ka ulazu u bolnicu. Korača pored
majke nevolјno.
Od tog Mileninog otpora zastrepe Olga: taj Bogdan Dragović nešto
nepovolјno zna o Ivanu. Milena je zaustavi na stepenicama:
 Mama, naša bolnica nije kao bolnica. Zaraza, pa se sve strpalo ovde. Celo
Valјevo je takva bolnica.
Videla sam. Samo me ti odvedi do Ivanovog druga.
Milena stupi u hodnik; dočekuju je povici:
Vode, sestro! Vode! Daj mi lonče vode, zaklaću te zubima! Kad ću ja da
budem previjen? Gladan sam, donesite mi čistu zemlјu, donesite mi oblutak
iz Kolubare da glođem, sunce vam bolničarsko! Što si digla glavu kao da smo
balega?
Uplašena, Olga zastade na pragu, pa neodlučno zakorači u hodnik, ali se
od zadaha seknu i osta na prvom stepeniku. Povraća joj se. Ugušiće se ako
udahne. U hodniku, gust smrad, bolesnici i ranjenici sabijeni leže, sede i
gamižu po zdroblјenoj slami i dronjcima.
Ovde Milena živi... a ja u Nišu sa gospođama iz Kola srpskih sestara
održavam posela na kojima se deklamuju patriotske pesme i svira Šubert...
Bleda od srdžbe, Milena se okreće ka njoj i viče:
Ne dam vam ni vode ni lek, dok god psujete! Sram vas bilo!
Zar ona to može i sme ovde? Olga se ne usuđuje da preskoči prag.
Hajde, mama!
Sada mora napred, spotiče se o njihove noge, torbe, nosila. Sustiže
Milenu, hvata se za njenu bolničarsku kecelјu, malo zaštićena od njihovih
pogleda, tetura se za kćerkom. Ulaze u sobu, još su zbijeniji lјudi na podu, još
je gušći smrad, njihov žamor, molbe Mileni.
Ovo je, mama, Bogdan Dragović — kaže joj i saže se. On teško diše,
skloplјenih očiju. Od iznošenja mrtvog Gavrila Stankovića nije došao svesti.
Kako je tada zavapio, kako mu je obgrlio nogu, onu ranjenu u koju je pucao i
on, Gavrilo Stanković.
To je on, govori sebi Olga, on koga je Ivan zaželeo za brata. Dečak sa
staračkim brkovima... Lep, lep i sada... Saže se, kleknu uz njegovo uzglavlјe,
uze mu ruke da ih pomiluje, da ih polјubi. Spazi sasušenu krv na prstima,
trže se, ali ih ne ispusti. Ta ruka je dodirivala Ivana. Davala mu nešto.
Pomagala da preskoči potok. Možda ga pokrivala dok spava. Želi da mu vidi
oči. Te oči koje su posle njihovog rastanka na niškoj stanici gledale Ivana.
Želi da mu čuje glas. Čula bi kako razgovara sa Ivanom. Sine moj. Miluje mu
okrvavlјenu nadlanicu.
Milena gleda majku kako pobožno i grešnički kleči, plavi je drhtavica.
Pretprošle noći ubio se major Gavrilo Stanković. On je Ivanu i Bogdanu
bio komandant — reče Milena i odmah se pokaja.
Olga ispusti Bogdanovu ruku i osta klečeći:
Zašto se ubio?
Zbog gangrene. Nisam srela takvog čoveka. Jesi li čula za njega?
Poznajem ga.
Znaš ga?
Zaverenik. Dugo bio u Rusiji. Šta ti je on pričao o Ivanu?
Da je bio vrlo hrabar. I da se videlo ko mu je otac. Ništa drugo. — Milena
želi što pre da je izvede napolјe, jer su se oko njih ranjenici i bolesnici utišali
da čuju šta njih dve govore. — Hajdemo, mama. Posetićeš Bogdana po podne.
Tek po podne? — srete Milenin zapovedni pogled. — Ne mogu da ga
ostavim. — Iz svoje torbice izvadi maramicu i uze nežno da briše Bogdanovo
oznojeno lice, šapućući: — Sine moj, sine nesrećni...
Bogdan jeknu i zamaha rukama da se brani.
Olga se jedva zadrža da ne padne; osta da kleči i čeka mu reč.
Bleji od sinoć. Ne bojte se, gospođo — kaže joj ranjenik koji leži do
Bogdana.
Ona ga pogleda: iz mrtvačkog lica preklinju je teške, zamućene oči.
Zagleda ih redom: samrtnički bleda lica, usne ispucale, razjedene, pomodrele;
poluotvorena usta dahću vrelinu, štucaju, buncaju; jezici im otekli, ranjavi,
guše ih; po razdrlјenim, dlakavim grudima osule se modrokrvave pege. Neki
škripe zubima. Jedan se ludački cereka. Drugi okrvavlјenom pesnicom udara
o zid. Dvojica u uglu otimaju se o slamu.
Mama, napunićeš se vašima!
Ona ne može da iščupa pogled iz njihovih očiju: preklinju, mole, prete.
Postićuju je zbog života koji je živela u Nišu, zbog onih lakih, pozadinskih
reči o njima, onih dobrovolјnih priloga koje je skuplјala na priredbama i
zabavama.
Mama, molim te! Dovešću te kad mu spadpe vatra!
Da ustane, okrene im leđa, ode? Kako će živeti pamteći njih?
Milena je hvata za miške i pridiže bledu i klonulu; uze njen kofer i snažno
je povuče ka vratima. Olga bi htela da kaže: Vratiću se, samo stvari da
ostavim. Nema glasa za to. Nesigurno korača za Milenom, pod teretom
njihovih pogleda. Kad siđoše niz stepenice, stade, poćuta, pogleda po
bolničkom krugu kao da proverava da li su same, pa šapnu:
 Je li Vukašin ulazio u bolnicu, da li ih je on video?
I da ih je video, šta on može njima da promeni?
Kako šta može?
Osam hilјada ranjenika i bolesnika tako leži u Valјevu. I svuda po Srbiji —
Milena se pognu i požuri ka bolničarskoj sobi.
Olga pođe za njom, ali je na stepeniku uhvati za ruku i zaustavi:
Sada razumem zašto s tatom nisi pošla kući. Sada sve razumem. Oprosti
mi, dete — pomilova je po licu.
Milena spusti pogled na baricu koja se ledi, promuca:
Mama, ovde se umire.
 6

Mihajlo Radić ne zna šta da kaže čoveku koji je do ovog jutra bio
upravnik bolnice. Sedi na stolici uz prozor, puši i zamišlјeno ga posmatra:
ruke izrazito osećajnog čoveka, prsti za fine zanate; ali su mu usta čulna i
pohotlјiva, pogled nemiran i podsmešlјiv; poročan je, tipičan sebelјubac,
ozbilјno može da pati jedino od gladi. I, možda, od lјubomore.
Na raspolaganju sam vam, gospodine kapetane — Drugi put ponavlјa
doktor Aleksić sedeći za kancelarijskim stolom.
Koliko imate bolesnika, kolega? — nesigurno progovara Mihajlo Radić.
Između devet stotina i hilјadu.
Kako — između?
Pa tako. Poslednjih dana dnevno umire četrdeset do pedeset, a nešto više
ulazi novih.
Vi nemate pisarnicu?
Pisarnica ne radi. Razboleo se računovođa, a bolničari to ne rade savesno.
I kome je sada do pisanja?
Kako onda trebujete hranu i lekove?
Šta mi vredi da trebujem kad oni daju koliko imaju. Nemaju budžeta. Nije
predviđeno, kažu nadležni.
A gde vam je kupatilo?
Pokvario se parni kotao.
Bolnica je bez kupatila, kolega?
I da ga imamo, nemamo čime da ga ložimo.
A šta vam je s perionicom i dezinfektorom? Kako čistite bolesnike od
vašiju, kako im se pere rublјe?
Ko da ih čisti i pere kad imam samo desetak bolničara i osam
dobrovolјnih bolničarki, beogradskih gospođica i gospođa. Imali smo tri
brice. Dvojica se razboleše, a jedan prekjuče pobegao.
Mihajlo Radić pripali cigaretu, pognu glavu i ućuta: šta ovom čoveku ne
sme da kaže?
Imam tri lekara i jednog studenta medicine — nastavlјa doktor Aleksić. —
Videli ste i sami, to je pakao iz koga ni vi ni ja nećemo izvući glave. Mi ćemo
biti žrtve, kolega Radiću.
Glupaci su žrtve — sreće mu podsmešlјiv pogled. — A verujete li vi u živi
nevidlјiv svet?
Verujem da je svet beznadežno iskvaren.
Iskvaren? Samo to?
Da. Ja sam iskren čovek.
A na šta vam ja ličim?
Na optimistu. Kad me već pitate.
Mihajla Radića još više zbunjuje gruba, muška pesma iz bolnice. Ustade
da pogleda kroz prozor, ne verujući ušima:
Da li to zaista neko peva?
Pevaju pijani ranjenici.
Pijani?
Ima i takvih koji veruju da na pijane neće bolest. Pa od jutra po čitav dan
šlјokaju rakiju.
Zašto to ne sprečite?
Kako da sprečim? Kupuju, donosi im rodbina. Svašta se ovde dešava.
Nemojte misliti da sve ovo oko nas nema i svoju smešnu polovinu.
Smešnu?
Da, smešnu. Teško vama ako to ne uviđate.
Mihajlo Radić uperi pogled u Aleksića, koji žestoko napada vladu i
Vrhovnu komandu zbog širenja epidemije. Ne čuje činjenice njegove žestine,
samo se čudi snazi te jarosti. Nije li on ovde jedini zdrav? I da li se uopšte
ovakvi lјudi razbolevaju od bolesti od kojih u ovim danima umire lјudska
većina? Kaže tiho:
Molim vas, kolega, pozovite sve lekare.
Kad ostade sam, on se raskorača po sobi, otvori vrata i ugleda nekakav
salon; ne veruje očima, brzo i zbunjeno zatvara vrata i staje uz dovratak: da li
je ovde dovolјno samo razumevanje, poštovanje onih koji stradaju, jesu li
ovde znanje i savest moćni nešto da promene?
Na vratima se pojavlјuje trećepozivac s naručjem drva.
 Nosi ta drva u bolesničku sobu! Zapamti zasvagda: kad sve bolesničke
sobe budu ložene i tople, onda loži i moju kancelariju. Tada, ne pre. Ne
bleni!
Vojnik s drvima se povuče. Pripali cigaretu i priđe prozoru da bolјe vidi
vojnika i zapamti mu lik. Izviniće mu se jednom prilikom za nezaslužen
prekor. Ne vidi vojnika s drvima. Pod bagremom dečaci daju mačke lakšim
ranjenicima i primaju od njih novac. Bolesnici kupuju mačke! Potreba za
nečim živim i zdravim, sećanje na kuću i porodični život? Jadni lјudi. Večan
je stari Hipokrat, večan: Čovek je sav bolestan... L’homme est tout malade...
Da. I celog ga treba lečiti. Ali, kako sada?
Poručnik Filip Simić zastajkujući ide ka njegovim vratima.
Odgovara na njegovo jako kucanje. Čim otvori vrata, reče mu:
Radujem se što ćemo sarađivati. Računam na vašu podršku, na vašu
savest, kolega. Ovde je stanje nezamislivo rđavo. Nezamislivo!
Savest je moguća samo u ispavanom čoveku, gospodine kapetane.
Mihajlo Radić ga gleda dugo i zbunjeno. Kaže mu izmenjenim glasom:
Ovde je taj ton neumesan, verujte.
Izmučen i premoren čovek teško može biti i ulјudan. Moral je izraz
zdravlјa i snage. To sam vam želeo reći, a raspričao sam se.
Sedite, kolega. A ako bi zaista bila istina da premoren i neispavan čovek
ne može biti ni savestan i da je moral samo moć zdravih, onda bi lјudi ubrzo
izumrli na našoj planeti. Srbiju će, svakako, pomoriti pegavac. Svakako.
Ta posledica nema bukvalnu vezu sa uzrokom.
Ima. Kao što je i čovekova inteligencija u bukvalnoj vezi s mestom i
vremenom.
Prestarelo antičko shvatanje, gospodine kapetane. Duboka arheologija.
Tim i ubedlјivija istina, kolega.
Dozvolite mi da spavam samo dva sata, pa ću se podrediti vašoj komandi. I
molim vas, nemojte ni pomisliti da sam osetlјiv na subordinaciju.
Spavaćete kad se dogovorimo šta nam ovde valјa činiti. Valјda ste prošli
kroz onaj čopor pasa i pored one gomile uz kapiju — okrenu mu leća i
zagleda se u bolnički krug... Žena iz voza s dobrovolјnom bolničarkom izlazi
iz bolnice. To joj je kćerka? Ili mlađa sestra? I zbog nje onoliko pati!
Za doktorom Aleksićem ulaze tri lekara u prlјavim lekarskim mantilima i
pozdravlјaju ga vojnički. On se samo rukuje, trudeći se da jasno čuje i
zapamti im imena; među njima nikog ne poznaje. Ponudi ih da sednu, a on
osta na stolici uz vrata. Za pisaći sto ne sede niko. Nema vremena da ih
najpre malo osmotri i nasluti ko su; odmah progovara:
Gospodo, ja sam poslat da vam pomognem. Razumlјivo, najpre želim da
čujem vaše mišlјenje o stanju u bolnici. Smatram da zdravlјe počinje sa
istinom — zaćuta. Posmatraju ga umorno i nekako suviše strogo za priliku.
Da se to ne polaže ispit za viši čin? — pita ga najumorniji.
Potvrđuje se lekarsko zvanje, kolega.
Oni ćute zabavlјajući se cigaretama, a jedan lomi prste; taj je hirurg,
zaklјučuje. Kaže im:
Ja smatram osnovnim uslovom naše saradnje saglasnost o uzročniku i
prenosiocu bolesti. Pretpostavlјam da ste ubeđeni da je vaš prenosilac
pegavca.
Ne bi se reklo, gospodine kapetane, da je to pitanje najvažnije u našim
uslovima.
Mislim da jeste, kolega.
Gospodo, da ne trošite vreme u vetar, želim da vas obavestim: ja sam pre
dva dana uzeo vaš sa jednog teškog bolesnika, moribunda, i stavio je u svoja
nedra. Posle desetak sekundi, ona me ujela. Ja brojim dane. Imam najviše još
jedanaest dana do potvrde hipoteze Nikola — strogo izgovori Filip Simić.
Kakva vaša hipoteza! Šta imate da potvrđujete? — povika Mihajlo Radić i
skoči sa stolice.
Kako da nemam? O čoveku se trajno ništa ne zna. Mora se sve dokazati.
Hoću reći, dokazivati.
To su gluposti. Ambiciozne, pubertetske gluposti!
Filip Simić se blago osmehuje govoreći:
Svakako, gospodine kapetane. Čovečanstvo je čvrsta zajednica glupaka.
Glupost je temelј našeg sveta. Izvinite za ovolike reči.
Mihajlo Radić ga posmatra, ali bez one svoje prividne mirnoće i sigurnosti
s kojom je nastupio. Ne zna kako da nastavi razgovor pred malim čudakom
koji, oseća, nije samo to.
I da vaš jeste jedini prenosilac, šta to bitno menja terapiju i ostalo? —
progovori doktor s mlohavim i mrzovolјnim licem.
Menja bitno naše dužnosti, kolega — kaže tiho Mihajlo Radić i pripali
cigaretu o cigaretu; oni ćute. — Međutim, ja vas molim da se od ovog časa u
ovoj bolnici radi tako kao da je Vrhovna komanda naredila da je vaš
prenosilac pegavog tifusa. A vi mi još niste rekli svoje mišlјenje o stanju u
bolnici.
Zamišlјeno ih sluša, a u njihovim rečima oseća samo žestoku ozlojeđenost
na vlast i višu nadležnost. Ne primećuje ni pravi strah ni lјudsku tugu. U
njihovom očaju nema ni kapi nade. Gleda im ruke: samo jedan ima prste
sposobne za palpaciju i pronalazak bola. Taj s bradom što ćuti, po rukama bi
mogao biti lekar. Ako to nije taj Rus, hirurg? Nepodnošlјive su mu njihove
jake reči i česti pridevi; upada tiho:
Slušajte, gospodo, ni u jednom lјudskom zanatu ne postoji veća potreba
za tačnom reči, za savršeno preciznim izrazom, nego u našem lekarskom
zanatu. Da bi se poznavao i poštovao čovek, moraju se poštovati reči. —
Dosadašnji upravnik mu se sažalјivo smeška. — Ja smatram, kolega, da lekar
mora znati jezik bolјe od pesnika. Ako se o bolu ne govori tačno, onda
nećemo moći ni da ga ublažimo.
Harašo, harašo! — uzviknu lekar što ima prave lekarske ruke, a koji je sve
vreme ćutao.
U iznenadnoj tišini, Mihajlo Radić pita:
Vi ste Rus?
Da, ja sam Rus. Nikolaj Maksimovič Sergejev.
Veoma me zanima vaš pogled na prilike u bolnici — kaže mu na ruskom.
Moj pogled? Znate, dragi kolega, moj pogled i na ove sadašnje prilike
proishodi iz mog pogleda na svako lјudsko stanje. Za mene postoje samo dva
pitanja koja lјude treba ozbilјno da zanimaju. Po kojima mi zaslužujemo
poštovanje ili prezir — ućuta i tako stisnu vilice da mu se gusta riđa brada
povi.
Samo dva pitanja? — izaziva ga Mihajlo Radić ohrabren njegovim rečima.
Da. To su shvatanje smrti i razumevanje žene.
Filip Simić se nasmeja glasno, zacereka se bezočno, pa reče:
Ja tvrdim: narod koji poštuje smrt, taj ne ceni život. A narod koji ne ceni
život, nema budućnosti. To smo upravo mi Srbi. Što se žena tiče, ovde je
neprilično o njima i govoriti.
Imate pravo, uvaženi doktore Sergejev! — kaže odlučno Mihajlo Radić. —
Shvatanje smrti, to je bitno pitanje našeg opstanka. Smatram da poštovanje
čoveka počinje razumevanjem i poštovanjem smrti.
Prestarela, hrišćanska zabluda! Život nema ničeg zajedničkog sa smrću,
gospodine kapetane. Ničeg! Izvinite što govorim — prekide ga Filip Simić i
zbuni.
 Mihajlo Radić poćuta pa nastavi:
Vi razumete na šta mislim. Moramo najpre sahraniti mrtve, kako priliči
lјudima. Bolesnima vraćati dostojanstvo svim sredstvima.
Sahrana mrtvih ne zavisi od nas, gospodine upravniče — prekide ga bivši
upravnik.
Nego?
Od valјevske opštine, koja još nije odredila mesto za vojničko groblјe. I od
prote Božidara, koji ne može da stigne da ih opoje. Ne verujete? Ja sam ga tri
puta lično molio.
Onda ću ga i ja još danas zamoliti.
Neophodni su nam nužnici! I nužnici, i nužnici! — jetko upada Filip
Simić. — Ta veličanstvena, a u Srbiji nepostojeća građevina. Taj hram
zdravih. Ta istorijska razlika između čoveka i nekih nerazvijenih životinja.
Oprostite što sam ovoliko govorio — reče i izazva osmeh jedino kod doktora
Sergejeva.
Ispavajte se negde, kolega. Pođite odmah — kaže mu strogo Mihajlo Radić
i nastavlјa: — Želim, gospodo, da od sutra budemo svi u čistim i ispeglanim
lekarskim mantilima i bolničkim kecelјama. Sestre, bolničari, svi. Mi smo
dužni da za nedelјu dana u našoj bolnici ne bude nijedne vaši.
Za nedelјu dana? — uzviknu doktor Aleksić.
Da. Neizostavno! Ima da funkcionišu kupatila, dezinsektori, perionice i
ostalo.
Recite nam, gospodine upravniče, čime da operemo naše mantile i
kecelјe? Bolnica nema ni komad sapuna. Pre tri nedelјe trebovali smo sapun i
još nije stigao.
Onda ćemo kupiti sapun svojim parama.
U Valјevu ga ne možete kupiti ni ispod ruke.
Nastaje tišina u kojoj se čuje pucketanje zglobova doktora Sergejeva, koji
redom povija svoje duge i koščate prste. Iz bolnice se opet čuje promukla
muška pesma.
Mihajlo Radić dugo ćuti pa kaže:
Onda ćemo postupati kako bi postupio Robinson Kruso. Razumete li me?
On želi da sretne jedan pogled razumevanja.
Bar to.
 7

Kratko je trajao Olgin san, ako je i bio san to praminjanje tame preko
razmišlјanja o Bogdanu i njima koji leže oko njega i u bolničkom hodniku.
Na sebi oseća one njihove teške, zamućene i preklinjuće poglede.
One samrtničke oči od kojih ona više ne može da ode. Ona je i legla u
postelјu da bi ćutala o tome i cilјu svog dolaska; i mora da leži kao da spava i
ćuti. Zar se već nije odlučila? Kada je klekla pored Bogdana, čim mu je uzela
vrelu i koštunjavu, onu dečačku ruku, kad mu je brisala oznojeno lice,
smršalo i zajapureno, pa kad se zagledala u njihova lica i oči i odjednom
zaželela da im čini neko dobro. Kada je tu želјu neko viknuo u njoj. Tada je
osetila da ne može da pobegne od njihovog stradanja. Uplašila se sebe, nečeg
što će joj prelomiti život i povući u neizvesnost, možda i u smrt, pa je žurno
polusvučena legla u mlaku postelјu, iz koje je, osmehnuvši joj se blago,
ustala neka mila devojka i zavukla se pod ćebe U susednoj postelјi, sa čijeg je
jastuka slap crne kose padao na pod.
A šta će s Milenom? Kako su joj zadrhtale usne kad je promucala: „Mama,
ovde se umire." Onaj smrad, oni jauci i psovke, da i ne postoje nikakve druge
muke, ubili bi zverku, a nekmoli nju, devojčicu, nežnu, razmaženu
lјubavima. A izdržala je više od četiri meseca. U pismima, nijednom rečju se
nije požalila. Kojom to snagom? Ona je moje dete, od mene joj i ta snaga. Od
mene? Pa ja sam došla da je spasem i prvim vozom odvedem odavde! Moram
je spasti. Kako mogu na nešto drugo i da pomišlјam?
Onaj bolnički smrad, sa smradom kamfora i gasa, natopio je postelјu u
kojoj leži, skoreo se na čaršavu i jastučnici, struji iz duvara, iz pokreta i reči
dobrovolјnih bolničarki, za njenim lećima. Kakve su to devojke, koje su to
žene koje mogu da žive između gomile leševa i čopora pasa, čekajući bolest i
smrt? Sluša ih:
Sestre, došao nov upravnik! Nije moguće? Kakvu li dušu taj ima? Videla
sam ga. Visok, mršav i prilično ružan čovek. Onda mora biti dobar. Izvini,
Daro. Jeste ružnjikav, ali je lepo ružnjikav. Ima neke grozničave plave oči.
Kao da je svu noć plakao. Odakle li je? Kapetan je. Nas više niko ne može
spasiti, drage moje.
 Olga Katić se zamisli o oficiru koji joj je prošle noći ustupio svoje mesto i
pomogao da siđe iz voza. Nije mu zapamtila ime. I možda bi ga se sećala samo
kao nekog od onih takozvanih finih oficira koji se obavezno udvaraju
mlađim saputnicama, ne toliko grubo koliko uporno, i tim neprijatnije, da ga
nije ponovo srela kod bolničke kapije, kraj one gomile leševa, i videla
zbunjenog i ustrašenog, s nekim predugim, nemoćnim rukama.
Taj mora imati dušu kad je danas došao u Valјevo. Ili nema leđa u
Vrhovnoj komandi. Dockan su se setili, draga moja. Bolnici sada samo pop
treba. Dušanka, saznaj do podne da li je oženjen. A tebi i to pada na pamet. I
na groblјu mrzim oženjene. Samo Aleksiću da vidim leđa pre no što lipšem
ovde. I sa Aleksićem i bez njega, isto nam je, sestre.
Olga Katić oseća nešto grubo i očajničko, nešto što nije očekivala u njima.
Sluša ih napregnuto:
Ne mogu više, presvisnuću! Opet si gledala nekog kako umire? Zašto to
činiš, Danice? Pa taj me čiča zakleo sinoć da mu pripalim sveću, kako sam
mogla da mu ne ispunim želјu? Nego kako! Ako ne možemo da ih ponudimo
toplim mlekom i čajem, ako nemamo postelјe da im damo, dužne smo,
Srpkinje moje, da im na samrti pripalјujemo sveće. Dužne smo, Danice. Nije
to ništa. Jutros u sedmici, jedan deliričan izbaulјa sa ležaja, otvori vratanca
furune i zari glavu u vatru. Buknu, popadaše sulundari, gori mu kosa, urla. A
meni se juče jedan iz dvojke, mislila sam da je mrtav, nabode na svoj bajonet.
Kako nabode? Nasloni držak bajoneta na zid i stomakom se nabode. Umro
dok ga Sergejev operisao. Deco, je l’ stigla pošta? Razboleli se poštari. Više ne
radi ni pošta? Zaražena je i pošta. Zaćutite, žene, znate da sam dve noći
dežurala.
Treba te žene i devojke pogledati u oči i reći im zašto odvodi Milenu, misli
Olga Katić. Šta im reći? Sin mi je zaroblјen, sada samo nju imam. Ali ako su i
njima braća zaroblјena i izginula? Ako među njima ima majki čiji su jedinci
na frontu ili već poginuli? Šta im reći, šta? Pobeći, ne reći im ni zbogom,
išunjati se odavde u mrak. Zar jedino tako ona može da spase svoje dete?
Čuje Milenin šapat:
Moja mama još spava?
Pusti ženu neka spava. Putovati sada od Niša do Valјeva teže je no naše
dežurstvo. Zašto, Milena, ne legneš pored mame? Jaoj, što sam se ja uželela
maminog milovanja. I ja. Kad odem kući, ako nekad odem kući, dva dana i
dve noći ležaću s mamom, neću je pustiti. Ta će ti se želјa ispuniti, ali na
drugom svetu, Verice.
Olga Katić čuje kako od tog šapata nad njom šumi tuga. Ućutale se i one.
Slušaju nju, čuju šta misli. Neka slušaju, neka čuju. Ne postoji to što ona ne
može da učini za Milenin spas. Nečasno, sramno, sve može za njen spas. Ona
nije Vukašin, Milena nije vojni obaveznik, ona je dobrovolјno otišla u
bolničarke. Četiri meseca je izdržala, zar je to malo za njenih osamnaest i po
godina? Ko sme i zašto da joj zameri što ona svoje dete spasava, kome je ona
dužna svoju decu?
Nagla tišina oko nje prenu je i ona shvati da se već obukla i obula. One je
gledaju s nekim napregnutim iščekivanjem.
Mama, ti si nešto strašno sanjala? — pita je Milena.
Ona ćuti, gleda bolničarke redom i kaže im tiho:
Bila sam, zaista, mnogo umorna. Oprostite.
Pričajte nam, gospođo, kako je sada u Nišu. Čujemo da je korzo kao u
Knez-Mihailovoj — kaže joj devojka kojoj kosa kao rasut snop visi niz
uzglavlјe do poda.
U Nišu? Ne znam — zbuni je pogled devojke s tolikom kosom, pa se saže,
otvori kofer i povadi kese s kolačima, čokoladom, šećerom i kafom. —
Poslužite se, molim vas. Milena, razdeli sestrama ovo malo ponuda. I, skuvaj
kafu, ako imaš gde. A ja ću za to vreme da odem do Bogdana.
Mama, on je u bunilu.
Ako je — reče i iz njihove zaćutanosti žurno izađe da se pribere, da se
malo slegne u njoj ta pometenost pred neočekivanom mukom i smiri taj
drhtaj cele utrobe.
Šta li bi mi Ivan sada rekao? — pomisli lagano koračajući ka ulazu u
bolnicu.
 8

Milena razdeli drugaricama što joj je majka donela; sebi ostavi samo
mrvice od kolača. Ali kafu neće da kuva; neka to učini ona kojoj se kafa pije.
Sede na ivicu svog i Dušankinog kreveta i uze da jede mrvice iz kese, ne
osećajući ukus štanglica s lešnikom, svojih omilјenih kolača.
Kad to isteče iz nje onolika radost s kojom je zagrlila majku? I na šta li je
to ona mislila kad je rekla: „Sada razumem zašto s tatom nisi pošla kući"?
Razume?! I posle ulaska u bolnicu ona razume zašto sam ja ostala da umrem
ovde.
Što si se tako snuždila, Milena? Žao ti što nas ostavlјaš — dovikuje joj
Ruška s punim ustima kolača.
Od prvog susreta je zbog nečega ne trpi i, kad god može, vreća je ta
upravnikova lјubavnica, a ona joj istom merom vraća; sada ćuti.
Stvarno, Katićeva, nije ti nimalo žao da nas ostaviš da pomremo bez tebe?
A ja sam naumila da baš tebe zavetujem da mi svećom osvetliš duši put.
Neka se nasmeja. Milena porumene.
Što si, Ruška, takva gadura? Zar nisu Milena i Dušanka jedine među
nama ostale s ranjenicima kad su Švabe ulazile u Valјevo?
Znaju i valјevske vrane, draga gospođo Stefanović, zašto je Milena ostala s
ranjenicima. Ona je, zaboga, Kosovka devojka. Piše u novinama njenog tate.
Sram te bilo! Ti si s Paunom Aleksićem pobegla fijakerom u Mionicu čim
su se čuli topovi oko Pecke!
To je, gospođo, rat i druga stvar. Ali sada kad se umire kao, na primer, od
kuge u Manconijevim Verenicima, jao, što je to divna knjiga... sada je srce na
probi. Kaži, Milena, ti si bar uvek iskrena, zar te tvoja mamica neće sutra
odvesti u Niš?
Mileni se oči šire od srdžbe i suza, ne zna kojom reči da uzvrati, ali se
vrata grubo otvaraju i Toma, posilni Pauna Aleksića, s praga uzvikuje:
Da me izvinite, gospođe i gospođice, što vam je naređeno da se smesta
stvorite u kancelariji kod novog upravnika! Sve, do jedne!
 E, baš da vidimo toga lafa — kaže Ruška i diže se iz kreveta.
Milena sačeka da sve izađu; Dušanka je uze podruku i povede:
Što si tako prebledela? Pusti Rušku do đavola! Milena, mama ti je mnogo
lepa. E, vidiš. Kad bih mogla ponovo da se rodim, ja bih zaželela da imam
zelene oči kao tvoja mama. Novom upravniku videla sam samo profil. Ali
osećam da je interesantan čovek. Milena, neću te takvu pred novim
upravnikom.
Milena se malo pribra tek kad je novi upravnik poduže zagleda i upita:
Koliko je vama godina, sestro?
Napunila sam osamnaest — odgovori mu strogo na to neočekivano
pitanje.
Ona je među nama druga po bolničarskom, stažu, gospodine kapetane —
kaže gospođa Stefanović.
Da, da. Deca su sposobna i za najveću žrtvu. Dokaz da se i za dobro
rađamo... Sestre, izvolite sedite. Smestite se nekako. Ja sam Mihajlo Radić.
Određen sam da vršim dužnost upravnika ove bolnice. Dolazim sa položaja, iz
divizijskog previjališta. Ne, nisam hirurg. Običan sam lekar.
Milena se zavuče u ćoše, sede na klupu, pažlјivo posmatrajući novog
upravnika.
Rekoste, gospodine kapetane, da se i za dobro rađamo. Jeste, samo ne svi.
Ne, bogami — kaže gospođa Stefanović.
Imate pravo. Ali da bismo se odbranili od ovolike prlјavštine i smrti,
moramo o sebi bolјe misliti. Moramo se ceniti i poštovati.
Sada se možemo samo sažalјevati, gospodine kapetane.
Stojeći, on se oslanja o sto, prekršta ruke, i gledajući u pod, govori nešto
tiho. Milena mu jedva ču poslednje rečenice:
Ako smo spremni da se žrtvujemo za lјude, moramo nešto poštovati u
njima. Svako ima po neku žišku dobra u srcu.
Malo je takvih, gospodine doktore — odlučno kaže Milena.
Malo vam je iskustvo, sestro. Mlad čovek poznaje samo one koje voli.
Možda, gospodine doktore. Ali ja sam od početka rata previjala i negovala
ranjenike i bolesnike. A među njima je... verovatno svaki deseti imao tu vašu
žišku — izgovori Milena uz protestno šuškanje ostalih bolničarki. Kao da joj
laknu od tih reči.
Onda se, sestro„ vi niste uzaludno žrtvovali za lјude. Ako ste spasli i
dvojicu valјanih i dobrih lјudi, učinili ste veliko delo. Veće no da ste ih, rodili.
Niste li vi isuviše velikodušni, gospodine kapetane? — koketno uzviknu
Ruška. — Zašto me muvate? Hoću da kažem.
Mileni je neugodna Ruškina podrška; malo se podiže da nad Ruškinom
glavom bolјe vidi doktorovo lice: umorno je i zabrinuto, a ipak nekako
nadmoćno, s tim visokim čelom i borama po njemu. Srete joj pogled:
Dobro, molim vas, iz kojih ste vi pobuda postali dobrovolјna bolničarka?
Kad smo već počeli ovakav razgovor.
Zato što volim otadžbinu i slobodu. Kao i sve što smo tu — odgovori mu
tiho, nezadovolјna odgovorom.
S razlikom što ja volim Srbiju, ali ne volim Srbe — upada Ruška.
I Srbe ti voliš!
Srbe? Zbog Srba, uvažena gospođo Stefanović, ne bih karbolom ruke
isprlјala. Ne bih prekoračila bolnički prag.
Sem Kaće, sve napadaju Rušku; Mileni je nelagodno što izgleda da su
istomišlјenice; Mihajlo Radić pognuto ćuti i puši; tek kad se stišaše, reče:
Ima lјudi koji mogu da, se žrtvuju za čovečanstvo, narod i velike ideale.
Ali oni koji toliko ne mogu, dužni su da se žrtvuju za čoveka koji strada. Bar
za nešto u čoveku. Mogu da mu olakšaju bol, probude nadu. Podstaknu volјu.
To je naša mera i naša moć. A to je mnogo. Veliko je to delo, velika moć!
Ostanemo li bez nje, osudili smo se na smrt.
Milena oseti neku toplu jezu od tih reči, od ubeđenosti s kojom su
izgovorene.
Dušanka je uštinu za butinu i šapnu:
Rekla sam ti da je interesantan! Ala ćemo slatko pomreti...
Ruška, pitaj ga za njegovo porodično stanje — šapće Kaća.
Otkad je to tebi važno?
Želim da umrem kao, venčana. Pogledaj mu ruku, prsti kao svirale.
Koliko vas ima, sestre?
Još sedam zdravih.
Suviše malo za posao koji nas čeka. I, dosta vas je. Da.
Kako dosta, gospodina doktore? Jedna bolničarka i dva bolničara na
dvesta teških bolesnika i ranjenika.
Na trista, gospođo Stefanović!
 Po dvanaest sati smo na nogama. A počele smo da se razbolevamo. Tri su
već dobile pegavac. Bolničari vojnici beže. Ako ste samo s vrata zavirili u
bolnicu, videli ste stanje.
Video sam. Ali, ja sam ubeđen da i vas nekoliko možete očistiti onu
prlјavštinu. I što je isto toliko važno, probuditi neku nadu u bolesničkim
dušama. Slušajte, da vas nema ovde, vas nekoliko žena i devojaka, ja bih iz
ovih stopa pobegao iz bolnice.
Ovaj je prava zamlata! Ovaj će nas udesiti — šapuće Kaća.
Mora da ima neku telesnu manu — kaže Ruška, dok je Milena uzbuđena
rečima koje nije čula u bolnici. Tiho, s dugim pauzama, govori ovaj umorni
čovek, kao da sam sa sobom razgovara:
U ovolikim stradanjima, teško je i u boga poverovati. Ostaje nam ona
najređa i koleblјiva vera. Ona što se lako gasi — poćuta, pa nastavi: — To je
vera u sebe. Rekoh vam, na sreću, postojite vi u ovoj bolnici, pa se može
poverovati u majku i u sestru. U majku najviše., U tu lјubav koja se najteže
umori... Koja najduže ne spava... I za život, ničeg se ne gadi.
Mihajlo Radić zausti još nešto da kaže i preblede, učini se Mileni;
bolničarke se okrenuše ka vratima. Na njima neodlučno stoji Olga Katić.
Ona strogo klimnu glavom Mihajlu Radiću i sede na kraj klupe, uz sam
dovratak. Mihajlo Radić uze svoju stolicu, prinese je, ona odlučno odbi.
Izukrštaše se lјubopitlјivi i zagonetni pogledi. Milena priđe majci i nekako
zaštitnički sede uz nju. Pognut, on pripali novu cigaretu, učini nekoliko
koračaja po sobi, pa se vrati do stola. Olga Katić ustade i reče:
Oprostite, nisam pitala za dozvolu. Ako smetam, da izađem?
O, ne, gospođo! Vi nam samo možete pomoći — kaže preglasno. — Srbija
će doživeti biološku katastrofu ako vi žene sa svom svojom strašću ne radite
za bolesne. Jedino vašom snagom mogu se očistiti naše bolnice i domovi. A
zatim, vi imate onu moć da mnoge patnje učinite podnošlјivijim — glas mu je
izmenjen, govori s naporom koji zbunjuje Milenu; šapuće majci:
Ti poznaješ ovoga doktora?
Ne poznajem ga.
Ako hoćemo da se spasemo, mi moramo da uništimo vaš. I dobrotom
probudimo nadu bolesnima. To je moj program rada. Vi me razumete, sestre?
Kako, zaboga, doktore? Čime? — zavapi gospođa Stefanović.
Milena uhvati majku za ruku, iščekujući od Mihajla Radića odgovor
kojim će ubedlјivo potvrditi sebe i nešto u njoj. A on poćuta pognut, pa se
zamišlјeno zagleda u Milenu; ona ispusti majčinu ruku. Mihajlo Radić reče
tiho:
Kako čovek da spase čoveka, to zna spasilac. Vi, sestro, pouzdano znate
šta smo dužni da činimo u ovoj bolnici.
Kad Mihajlo Radić na kraju reče da će im sutra ujutru saopštiti tačan plan
rada i njihovih dužnosti, bolničarke se ćutke i začuđene izguraše napolјe.
Kaća uzviknu sa poslednjeg stepenika:
Pocrkaćemo sa ovom zamlatom! Videćete!
Milena povede majku ka izlazu iz bolnice, da prošetaju drumom, budu
malo same i razgovaraju.
Preko druma, na livadi, žene s tropskim, šeširima razapinju veliki šator
između nekoliko malih.
Ko su one žene, Milena?
To su, mama, Škotlanđanke. Podižu svoju bolnicu.
Olga zastade zagledana u desetak žena koje iz sve snage vuku konopce da
zategnu šator.
To su, kažeš, Škotlanđanke?
Da. Došle su pre neki dan. Juče su stigli i neki Švajcarci.
Kad toliki lјudi iz sveta žele da nam pomognu, mi ćemo se spasti, dete.
Milena poćuta pa promuca;
Mama, nešto će se strašno dogoditi.
Olga se smrači pa reče:
Ispričaj mi kako si preživela okupaciju; Valјeva. I šta se to dogodilo s
Vladimirom?
Milena joj najpre reče da je Nadežda Petrović u Valјevu, ali da nije mogla
da je pronađe. A onda, idući niz drum i držeći majku za ruku, poče o
Vladimiru.
 9

Sa obale Kolubare, pred drvenim mostom, Mihajlu Radiću ranjeni vojnik

pokazuje štakom groblјe: na ćuviku iznad same varoši, u svetloj raspuklini
neba za sunčevim silaskom u; tmušu iza planina — plove humke i nadgrobni
belezi. Tamo, putem, uspinju se dvoja kola s mrtvačkim sanducima, koja
prate grupice u crnini. Groblјe nadvisuje Valјevo i gospodari predelom oko
njega. Ko pogleda sunce na zalasku, ko se okrene ka vetrovima, ko se zagleda
u kišni i olujni oblak, ko sa istoka dolazi u varoš — ugleda groblјe. Nad
krovovima i odžacima, ognjištima, trpezama, postelјama, nad porođajima i
svadbama, bolesnima i zdravima, nad lјubavima i tučama, svađama i krađama
— zdenulo se i utamnilo groblјe. Naša visoka, sasvim pouzdana izvesnost.
Kraj svih naših polazaka. Taj sigurni ishod svih cilјeva. I tolike muke oko
njih. Tu i njemu sada treba da se ugasi ovaj dan.
Polazi na most, u ravnomeran, uspavlјujući žubor reke. Nasred mosta, iz
procepa; drvenih talpi, iziđe pred njega pas. Mihajlo Radić stade i zamisli se:
presreće li ga ili sledi? Oslanja se na drvenu ogradu mosta, netremice
zagledan u pseće oči. S takvim pogledom sačekao ga i kada je izašao iz
kancelarije doktora Avrama Vinavera, koji je zasuzio dok mu je on opisivao
stanje u bolnici, a na zahteve slegao ramenima i prošaptao: „Učiniću sve što
mogu, verujte. Ali, molim vas, ne zaboravlјajte Robinsona Krusoa!" Ovaj
kalјavi pas sačekivao ga potom pred dućanima u kojima je uzaludno tražio
sapun; izgubio se negde kad se stao raspitivati gde se mogu naći čamove
daske i ekseri za mrtvačke sanduke — slali su ga u Solun, a jedan mu starac
tiho rekao: „Moraćeš, sinko, da drpiš neka vrata. To ti neće biti teško, u
Valјevu je dosta pustih kuća"; šmugnuo je iza ćoška kad je ulazio u opštinu
da zahteva da se odmah odredi mesto za novo groblјe i mobilišu stolari koji
će za njegovu bolnicu praviti mrtvačke sanduke — pandur mu je bez
premišlјanja rekao da u celom Valјevu postoje samo dvojica koji rade za
građanstvo, dodajući da se ne može nakajati što za ove dane ne zna taj zanat,
pa da ga „vidi bog"...
Sad ga taj pas netremice gleda. Kakva mu je to svetlost u očima?
Omamlјivo ga vuče to šumno proticanje rečice: želi da se opusti preko
ograde, da se strovali u san. Divni će pisati o ovom psu, to je i ubedlјivo i
neverovatno, kao i svaki san. Možda ga noćas u vozu već ubola zaražena vaš.
Možda ga je ujela baš u trenu kad je prema svetlosti žigice ugledao lice one
žene, koja mu je unela nemir u razgovoru s bolničarkama, sasvim ga pomela.
Ako ga je vaš ubola baš noćas dok je opčinjeno odgonetao njenu tajnu? Bar
će skončati na dužnosti, na poslu za bolesne, čineći lјudima ono što se
najmanje danas čini: slediće tu svoju savest. Tako hoće. Ali, to je uteha iz
častolјublјa. Savest ga nije učinila ni srećnim ni spokojnim. Svejedno,.
svejedno. Tako postupaju oni luđi na ovome svetu. Oni što duže misle. Bar su
ređi!
Za njim krenu i pas, ali na odstojanju. Put mu se podiže pred nogama i
zapliće u golom drveću. Duva bridak i gust vetar s planina i ledi mokar sneg i
blato. Nesiguran korak mu usporava snažno i grubo pojanje „Svjati Bože“,
koje mu mnogo više liči na srdžbu nego na, molitvu, odozgo, iz samog
sagorelog oblaka, odakle struji sumrak. To je, valјda, taj prota Božidar.
Prolazi pored nekoliko dvokolica s praznim mrtvačkim sanducima u koje
zure stare selјanke, zabrađene crnim šamijama; očevi, oslonjeni na dvokolice,
puše i motre ga s nekim prekorom koji mu skraćuje korak. Zna: čim se
smrkne, navaliće da raskopavaju rake i mrtve sinove odnose u sela.
Na ulazu u groblјe stade, ne verujući očima: u jarku, pored groblјanske
tarabe, stoji čopor pasa zagledan u njega. Kao da su to oni isti psi što su ga
jutros dočekali na ulazu! u bolnicu? Prepoznaje neke, čini mu se. U očima im
svetluca pretnja. Ustuknu i okrenu se svom psu. Nјega nema.
Ne boj se, gospodine. Još ne napadaju žive — kaže mu neko iz groblјa koji
glasom liči na onog Vinaverovog posilnog što mu je jutros isto rekao.
Zakopča šinjel i, stisnuvši pesnice, uđe u groblјe; naokolo stolice i klupe
na kojima su poređane voštanice, tamjan i nekakve kesice. Trgovci, većinom
babe, šćućurene iza svoje robe, nude mu sveće, lekove protiv pegavca i vruću
rakiju; nude mu pokrov; nude mu kite šimšira. Pozivaju ga da mu baju protiv
bolesti„ kuršuma i šrapnela.
Imate li sapuna? — pita ih.
Šta će ti sada sapun? Čuvaj glavu, gospodine, lako ćemo za kožu.
Žuri pored njih i opet zastaje pred petnaestak zakloplјenih mrtvačkih
sanduka rasutih po izgaženom snegu i blatu; nad njima stoje pogruženi starci
i žene držeći u rukama pripalјene voštanice, zaklanjajući ih od vetra. I dobri i
zli, pošteni i glupi, svi na isto mesto stižu. Sve razlike među živima, zar su
zaista beznačajne i stvar taštine, misli Mihajlo Radić. Zagleda redom drvene
sanduke i vidi mrtve u njima. Poznaje ih, zna im bolove, sem poslednjeg.
Jedno je lјudsko lice koje pati, svima je isti bol. Isti je bol one lepe zagonetne
žene i bol ove zborane selјanke koja je ugrizla usnu i zuri u mrtvački kovčeg.
Sve istruli, to je ono što se i najteže i najlakše shvati. A kad se shvati, šta
potom? Šta s tim znanjem?
Oko njega žamore prosjaci, bogalјi, Ciganke. A u šlјivaru više groblјa, deca
se grudvaju, klizaju, uprežu pse u sanke.
Tako se i on igrao u crkvenoj porti dok je deda Marko u crkvi služio,
krštavao, pojao opela; celo detinjstvo, igre, čitanje, raspuste, proveo je u
crkvenoj porti, oko Lazarice i Car-Lazareve kule, oko ruševina, po
ruševinama, s gušterima, uz graktanje velikih jata čavki i vrana u sutonima,
kad poleću slepi miševi. Noću, hodajući između Lazarice i Kule, čvrsto držeći
dedu za ruku, slušao je kukuvije i bulјine, koje mu nisu bile to; u vetrovima
je čuo njisak i topote konja i priviđali mu se junaci iz narodnih pesama. „Šta
vidiš, deda?" — „Sve što ti vidiš, Mihajlo." Tada mu se gnjurao u mantiju,
drhteći u slatkom strahu, tom uzbuđenju koje se nije ponovilo, i molio dedu
da što duže ostanu u mraku, i da mu opet priča kako izgleda đavo, koga je
deda nekoliko puta u ponoć zatekao u zvonari kako se veša i njiše na
konopcu, mekeće, ugriza svoj rep. A taj dedin Nečastivi nije mu bio dovolјno
strašan, pa je bio gotovo sasvim siguran da je sve te susrete s đavolom u
zvonari deda izmislio. Iz te sumnje, najverovatnije, začele su se mnoge druge;
od provera što su skvrnavile svetost oltarskih relikvija, nafore i vina, pa do
one velike i bolne sumnje u samog Boga, razgorene prvim poimanjima
Darvina, u osmom razredu gimnazije, sumnje koja mu je nad celim
detinjstvom razastrla tugu i ponizila mu dedu. I on se kao ovi dečaci igrao u
porti dok je deda Marko pojao opelo, ali se drukčije igrao i drukčije je deda
pojao opelo: igrao se sam, ćutke i ozbilјno; u igri nije podnosio galamu i
veselјe, pobede i začikavanja; voleo je tišinu i samoću, koje je maštom
ispunjavao prizorima iz knjiga i dedinih priča. Zvona su mu svaku igru činila
svečanom; a događaji u crkvi, krštenja i opela, davali su njegovoj igri značaj
nečega mnogo ozbilјnog, ozbilјnijeg od učenja i svakog posla. Možda nijedno
doba svoga života nije živeo tako ozbilјno i zamišlјeno kao to detinjstvo u
kruševačkoj porti. I što tada nije razumeo, nije ni do ovoga trenutka shvatio;
sve su mu velike sumnje iz onih kruševačkih ruševina klijale. Vreme i
iskustva samo su im dubili koren, zarivali ih u dno bića. Te su ga sumnje i
pogurile. Ostarile ga. Još na njihovim počecima, ležeći u travi oko Lazarice
dugo zagledan u nebeske dubine i zamišlјen, često je doživlјavao svoje
nepostojanje. A ti su ga trenuci omamlјivali i činili srećnim. Da, to umiranje
za mišlјu i u njoj...
Lagano krenu ka deci, zaobilazeći sveže humke; slušajući opelo, nema
snage da produži ka deci iza groblјanske vrzine. Prvi put mu to pojanje — a
čuo ga je stotinu puta — izaziva, samo jezu; svojim pojanjem, taj prota
Božidar viče i preti; on se gadi smrti; on je gnevan na toga kom se moli. A
njegov deda Marko pevao je opelo sa zanosom i osećanjem s kojima je na
njihovoj slavi, Svetom Đorđu, pevao „Mnogaja lјeta". Dobro se seća dedinog
lica dok je pevao „Svjati Bože": bilo je nečega vedrog i zdravog, nečega
duboko veselog u njegovim očima i glasu. Neko ushićenje treptalo je u
visinama dedinog glasa. Pa mu nijedna smrt nije bila strašna. Takvo
doživlјavanje smrti, u detinjstvu, nisu mu nagrdile ni prve obdukcije leševa
koje je u Moskvi vršio kao student; i potom, kao lekar, kada je stajao nad
smrtnicima i mrtvima, on nije osećao ono što se iskazuje kao užas i groza; i
kada je stajao nad mrtvim deda-Markom, koji je ležao na velikom stolu u
gostinskoj sobi, sa glavom među šimširovim grančicama i voštanicama, on
mu je čuo pesmu „Svjati Bože", i ni suzu nije pustio u toj istinskoj žalosti; ni
kad je mrtvog oca celivao, nije plakao, niti ga je ta smrt užasnula: čuo je
dedino vedro i rumeno pojanje opela...
Nagli umor primorava ga da sedne na oboren nadgrobni spomenik. Svuda
po groblјu grupice voštanica muče se da dogore. Te mu vatrice potpalјuju
umor i san. Groblјe mu se kao oblak njiška nad Valјevom, nad njegovim
krovovima, odžacima, večernjim dimovima. Groblјe će svoje humke i
kamenje sručiti na varoš i dovršiti njen pomor. Zaspaće lјudi; zaspaće sve u
jednom; više se neće čuti ni dečja vika u igri, ni taj prota Božidar:
Nisi, čoveče, Milorade, zaslužio kaznu ovog pomora. Ti si svojim
blagoslovenim rukama, ete tako, narodu sirotinjski pravio bogatašku obuću!
Nema toga ko će da izbroji koliko si lјudi obradovao svojom časnom
rukotvorinom. I znaj, Milorade, ni Hristos nije svoju kaznu zaslužio. Ako od
poslova i muka opančarskih ne stiže da Hristu budeš vernik u crkvi, sada u
smrti, ete tako, postade mu brat. Blago tebi! Amin!
Mihajlo Radić otvara oči: visok, mršav pop, sa žutim epitrahilјom, prekrsti
se i pođe nekoliko grobova naviše, ka iskopanoj raci i sanduku, pored koga
stoje tri deteta i dve starice. Pop prolazi i viče deci što se igraju u šlјivaru, uz
groblјe:
Mićo! Nadežda! Vatra vam se ugasila! Naložite vatru i grejte se, dosta je
bilo sankanja. Ete tako, mokri ste kao mišići. Sad ću ja!
Voštanice rasplamsava vetar; buknuće krstače i popadati na krovove
Valјeva, i svi će biti jedno. Prota Božidar razlјućeno viče molitvu i preti sa
„Svjati Bože“.
Mihajlo Radić podvija šinjel pod sebe, grči se na hladnom kamenu; dobro
je, neć^ moći dugo da spava, samo malo da odmori oči od te vatre što se
povija nad dimovima Valјeva.
Nisi ni ti, čovečice, Dostana, zaslužila ovu sataninu kaznu. Bila si čista i
vredna domaćica, ete tako, ne beše bolјe u pola Valјeva. Vidim, ostavila si za
zimu obuvenu i obučenu decu, mužu na frontu čist obraz, a spazih ti jutros i
pune prozore muškatla. I alal ti vera! Kad ti poslovi dopuštahu, stizala si i
materi Hristovoj da se pomoliš, i, ete tako, sada u smrti, postade joj ćer. Blago
tebi! Amin!
Nadežda, Mićo! Gde ste? Čupajte suve grane iz vrzine i ložite vatru! Sad
ću ja!
Svjati Bože, svjati krepki, svjati besmertni...
Zemlјu si gazio kao mrav, čoveče, Nastase, iako si Valјevu kmet bio. Ete
tako, bio si ruka vlasti, al’ pesnica i nokat ne beše za lјude. Narodu selјačkom
ostavio si suv pijac i tačnu vagu, varošanima i putnicima kaldrmisa; tri
sokaka, hvala ti. Od briga narodnih ne stiže mnogo u crkvu, ali ni u mehanu
ne ide češće. Hrista si nosio u srcu, pa tako i ode u smrt, da mu ostaneš brat.
Blago tebi! Amin!
Mićo, dosta igre, i vulјanja! Noć je. Skupite se oko vatre, sad ću ja! Da
pomjane Gospod Bog raba svojega. Amin!
Gospodine oficiru, oprosti, ne vidim ti čin. Nazepšćeš na tom hladnom
kamenu. Spavaš li, ili te bolest počinje da hvata?
Mihajlo Radić podiže glavu i ugleda čovečulјka/ s torbom i pripalјenom
voštanicom u ruci. Jedva ustaje: noge mu se ukočile i utrnule. Pripalјuje
cigaretu.
Koga si sahranio, gospodine?
Čekam protu Božidara.
Čekaćemo ga zajedno. Ja sam Jevrem, pekar ovdašnji. Vidiš li, umire
narod, baćo moj. Nema Valјevca ni Valјevke koje nisam svojim hlebom
hranio u trideset i dve poslednje godine.
Razumem vas. Umiru vam mušterije.
Izvini, kapetane, vidim ti čin, ne palim ja sveće mušterijama, nego braći
svojoj. Ljudima s kojima sam se bratimio da na zemlјi, kapetane, nastane što
veći rod.
S kim rod? Na čemu rod?
Čuješ, baćo moj. Ljudi se danas muče sami, mnogi bez roda i druga. I
moraš da ih tražiš i skuplјaš u rod. Nema krvnika kome lјubav ne treba.
Nema zlotvora koji brata neće. Nema, baćo moj.
Vi ste bogomolјac?
Nisam to. Ja širim zemalјsko bratimlјenje. Kad bi se sutra ujutru, u
Evropi, sto lјudi bratimilo sa po desetoricom, i ovi s drugom desetoricom, i
tako se nastavilo, onda, baćo moj t izračunaj šta bi se na zemlјi zbilo! Još pre
proleća bi lјudski rod postao lјudska rodbina.
I rat bi se u gozbu preobratio. Tada bi i carevi i kralјevi morali da se
bratime.
Mihajlo Radić ćuti i puši.
Zar ti stvarno ne znaš deset lјudi koji zaslužuju da se bratimiš q njima?
Ne znam. Ozbilјno vam kažem, ne znam. Do viđenja!
Strča prema izlazu iz groblјa, gde se oko prote Božidara gomilaju oni što
su stajali kraj mrtvačkih sanduka:
Čekam od jutros, oče proto. A ja sam ovde od podne. Ja imam vatru,
bolesna sam.
Ne mogu da opojem čoveka ako mu ne vidim čelo., Sutra sam sabajle
ovde. Mićo, Nadežda! Deco, silazite na put! Polazimo.
A kako ćemo, oče proto, svu noć da presedimo u groblјu? Mraz će. Psine
samo čekaju da se pomaknemo. Vidite li?
Ete tako, rasporedite se po dvojica na stražu. Dobro veče, Jevreme. Ne
beše te celog dana.
Provedoh ti dan, oče, u lepom razgovoru sa zaroblјenicima. I nađoh ti,
među zaroblјenim Švabama, tri dobra Čeha, bolјi su, veruj mi, oče Božidare, i
od najbolјih Srba. Pa se dogovorismo da se bratimimo u crkvi.
Česi ti nisu pravoslavne vere, Jevreme!
Pitao sam ih za to, a oni kažu — jedan je bog.
To jeste istina. Ali ne mogu pre nedelјe. Doći s njima u crkvu, na jutrenje.
A kakva nevolјa vas ćera meni, gospodine oficiru?
Ja sam od danas upravnik Druge rezervne bolnice, oče proto. Pa sam
došao da vas molim da ujutru opojete naše mrtve. Sutra do podne, moramo
ih sahraniti.
Gospodine upravniče, ja poslednju službu čoveku neću da služim
leševima, nego lјudima. Triput sam rekao vašem prethodniku, gospodinu
Aleksiću, da mi sačini spiskove umrlih, da znam odakle su, od čega su hleb
jeli, i s kojim činom služiše otadžbinu, ete tako. Jeste li mi se smrzli, čavčići?
 Prilazi nekoliko dečaka i devojčica noseći kavez sa krejom i vukući sanke;
svi uglas odgovaraju da su im samo noge mokre. Prota Božidar daje kandilo
crkvenjaku, skida epitrahilј, pa iz dubokih džepova mantije vadi poskurice i
svakom detetu daje po tri:
Dve za večeru, a jednu za fruštuk da sačuvate. Ete tako. Hajd’mo, deco,
mrak je.
I meni je, seća se Mihajlo Radić, vraćajući se sa groblјa, deda Marko
donosio poskurice; svaka je bila drukčijeg ukusa, ali sve su mirisale na vosak
i tamjan; na te poskurice mirisale su i kruške i jabuke koje mu je deda;
donosio kada je po selima svetio vodicu. Jedva se uzdržava da ne zamoli
protu Božidara za jednu poskuricu. Sem kafe i duvana, danas ništa drugo nije
stavio u usta. Trgovci izlaze iz groblјa, prteći svoju robu; psi iz jarka šunjaju
se u groblјe. Odnekud prigušeno naricanje. Odozgo, sa planina, silazi hladan
vetar, nanosi noć i sleđuje sneg i blato.
Hoćete li s nama, gospodine upravniče? — doziva ga prota Božidar silazeći
niz breg, za gomilicom razgalamlјene dece.
Taj ga poziv prenu i obradova; sustiže protu, predstavi mu se i upita ga:
Jesu li ovo vaši unučići?
Dvoje su mi od sina, a ostali nisu doktore. Ali sam im ja sada svima deda.
Siročići su. Švabe im pobiše očeve, bolest majke; a rodbina im se
porazbolevala ili odbegla pred ulazak Švaba u Valјevo. Pa sam ih skupio kod
mene, u crkvenoj kući. Povedem ih ujutru da se igraju i da ih pohranim, dok
u groblјu vršim službu, ete tako. Uveče ih vraćam na počinak.
Vi sami brinete o njima?
Sam, uz crkvenjakovu pomoć. Mora se, gospodine doktore, spasavati sve
što je živo, da bi to što ostane, ostalo s verom u život, Jer, samo je jedna
lјudska nedaća iz koje čovek, ete tako, nema spasa! Biti bez vere.
Mislite u lјude?
U Boga, najpre. Ali i u lјude, I u pse, doktore. A dođe i takav čas kad i vera
u kurjaka nije zaludna.
Sulјaju se niz put, pod nogama im krckaju blato i sneg što se lede. Dole, u
varoši, pale se svetla u modrikastom sumraku. Dečurlija se spotiče i žagori
ispred prote Božidara. Zavidi im Mihajlo Radić.
A vi ste od zaranaka sve neke dobre lјude sahranjivali, oče proto? —
progovara da ne ćuti.
Dobru reč zaslužili su oni i po živlјenju i po stradanju. Za koje nisu krivi.
 Mi smo, oče, krivi za svoje stradanje., Na obmanjujmo se, ovo nije božja
kazna. Sve je ovo lјudsko delo.
Ja, gospodine doktore, nikad nisam ni verovao da Stvoritelј kažnjava...
Kada bih u to poverovao, ja bih ostao bez vere. Tu zlu snagu da kažnjava ima
svaki čovek. Po tome, Bog ne može ličiti na lјude. Ali vaskoliki narod, to
svelјudstvo, liči na Boga.
Onda je nemoguća vera u njega.
U Boga i narod?
Šta je to narod i kakav smo mi narod, oče proto? Ginemo/ i; satiremo se
za slobodu, a pobedi nas vaš! Borimo se za velike nacionalne i demokratske
ideale, a nikad se više nije kralo i lagalo no danas. Kad je toliko zla i gluposti
bilo u Srbiji kao u ovim danima, posle tolike izgibija za opstanak? I to posle
ratne pobede, kojoj se divi svet? Koliko je lopova, špekulanata, zabušanata,
prlјavaca, pokvarenjaka u ovoj zemlјi, vidite; li? A to je upravo vaše
svelјudstvo, sve to čini taj narod.
Prota Božidar zastade, okrenu mu se i zakloni varoš.
Otkud vama kuraž, gospodine doktore, da o svom narodu tako rđavo
mislite? I to kada ovoliko strada.
Ne stradamo mi od vetra i vode, zime i zemlјotresa. Sada stradamo od
sebe! Najteže nesreće su iz nas! — uzviknu uzbuđeno.
Prota Božidar se uhvati za bradu, poćuta, pa upita:
Imaš li ti, sinko, roditelјe? Ženu i decu?
Ženu i decu nemam. A imam; majku, dva brata i sestru. Deda mi je bio
pop u Kruševcu, otac profesor.
Imaš li prijatelјe?
Pa imam... Možda imam.
I nemaš dobro mišlјenje o našem narodu?
Nemam, oče proto, dobro mišlјenje ni o jednom narodu na ovome svetu.
I s takvom glavom misliš da lečiš lјude? S takvim naopakim mišlјenjem o
narodu, ti hoćeš da upravlјaš jednom bolnicom? Bez dobrog mišlјenja o
narodu, kakvo dobro ti možeš da mu učiniš, doktore?
Prođoše ga žmarci od ovih reči. Htede da mu kaže nešto od onog što je
danas govorio lekarima i bolničarkama, i kako shvata lјudsku dužnost danas,
ali se prota Božidar okrenu i pođe za decom, koja idući jedu poskurice
spotičući se jedno o drugo. Tek kada zađoše za okuku i tamnu lesu golog
drveća nad retkim i nemoćnim svetlima po Valјevu, za njima pođe i on. Na
mostu preko Kolubare, iz studnog i smračenog žubora reke, doviknu mu
prota Božidar:
Da me čekaš sa spiskovima pomrlih, kakvi priliče lјudima! I eto mene u
svanuće!
Osta na mostu, oslonjen na njegovu gredu, sve dok mu se iz beznađa ne
okaza mogućnost da nešto značajno učini ovog dana. Možda baš ono čime je i
trebalo da započne svoj prvi dan u Valјevu.
 10

Mihajlo Radić uđe u Štab Prve armije i, predstavivši se dežurnom oficiru,

zamoli hitan prijem kod vojvode Mišića, kome treba da saopšti stvar od
izuzetnog vojnog značaja.
Možete li to reći načelniku štaba, gospodine kapetane?
Mogu reći samo vojvodi.
Poručnik ga dugo i sumnjičavo posmatra i odlazi.
Pa ja ništa nisam slagao, govori sebi Mihajlo Radić i pripalјuje cigaretu,
stojeći u kancelariji, gde pored tople furune dremaju dva narednika.
Uostalom, na ovakvu laž imam i pravo.
Dežurni oficir se vraća s majorom lјutita izraza:
Možete biti sigurni da ću ja sve što vi kažete, saopštiti gospodinu vojvodi.
Ja vama ništa neću reći.
Major nešto promrmlјa, ode i brzo se vrati da povede Mihajla Radića
dugim, slabo osvetlјenim hodnikom. Čovek koji je učinio čudo na Suvoboru
mora verovati u nevidlјivi svet, govori sebi Mihajlo Radić, nezadovolјan
sobom, pokoleban strahom koji oseća stupajući u kancelariju komandanta
Prve armije:
Ogrnut šinjelom, on sedi za stolom, podnimlјen, s glavom u šaci; šapka
mu pala na oči; na praznom stolu duvanska kutija i telefon.
Mihajlu Radiću se čini da je prošlo nekoliko minuta kako u pozdravnom
stavu stoji pred njim koji možda drema; on lagano ustaje i progovara:
Šta je to, gospodine doktore, što mi imate reći u strogoj tajnosti?
Oštrina i neočekivana piskavost vojvodinog glasa zbuniše ga; od natučene
šapke ne vidi mu oči, a oseća, zna, on ga posmatra.
Sedite, gospodine doktore. Stolica je iza vas, izvolite.
Pogledom traži stolicu i ne vidi je, pa kaže:
Želeo sam reći, vama lično, gospodine vojvodo, da će Srbiju pobediti vaš.
Vojvoda Mišić podiže šapku sa očiju da ga bolјe vidi:
 Vaš? Vaške?
Da. Mi smo odolevali smrti dok je ona bila neprijatelј u švapskoj
uniformi. Mi smo se toj smrti odupirali silnom hrabrošću i žrtvama.
Uostalom, vi to najbolјe znate — same ruke mu traže cigaretu, neizdržlјivo
mu se puši, a ni u jednom džepu nema tabakere s cigaretama.
I inteligencijom i trplјenjem mi smo se odupirali smrti. Trplјenjem
osobito, gospodine doktore. Velike nesreće preživi onaj ko može najduže da
trpi. Vi ste pušač?
Jesam, gospodine vojvodo. Ali sam zaboravio u prijemnoj kancelariji —
pretura po džepovima i smušeno, kao za sebe, govori: — Mi smo narod u
kome se mnogo lakše daju glave nego što te glave razumeju neke sasvim
očigledne istine. Sasvim očigledne, proste istine...
Vojvoda Mišić ga nudi duvanom iz drvene kutije:
Hoćete li da vam zavijem cigaru?
Ne, hvala vam. Ja volim da zavijam cigare — slaga, i to ga tako zbuni da
mu ruke zadrhtaše, i on prosu duvan. Pa ja se čoveka nikad nisam uplašio!
pomisli i zagleda se u oči tog generala koji je pobedio Poćoreka, tog starčića
sa selјačkim brkovima što ogrnut šinjelom sedi za stolom. Pati od kostobolјe,
najverovatnije. I od slave, sigurno. Kakav li je bol slavolјupca? To mora biti
strahovit, žestok bol i nesanica.
Vi ste upravnik neke valјevske bolnice?
Druge rezervne.
Sedite, gospodine doktore, i kažite mi šta da se radi u ovoj zarazi? Kako
armiju da spasem?
Mihajlo Radić sede na stolicu, ali se još ne usuđuje da zavije cigaru.
Valјevom laju psi. Počinje smušeno:
Ja sam i došao da vam kažem svoje mišlјenje, to jest mišlјenje nauke. Vaš
je prenosilac pegavca. Taj sićušni, prlјavi insekt u čijoj je utrobi nevidlјivi
uzročnik koji nas ubija. A mi ne verujemo u nevidlјivi svet, mi se njega ne
plašimo...
Kako to mislite?
Moramo se svi, apsolutno svi, uplašiti tog nevidlјivog sveta koji je krenuo
na nas, gospodine vojvodo.
Pa doktore?
Moramo u to poverovati, najpre poverovati. Sada Srbiju samo strah može
spasti.
 Strah?
Veliki strah. Potom čistoća i lјudska savest.
Vojvoda Mišić ustaje, prilazi mu, uzima kutiju s duvanom, zavi njemu i
sebi cigaru, pripali i, vraćajući se za sto, kaže:
Vi ste volјu za život zamenili strahom. A to nije zdravo.
Mihajlo Radić misli o poslednjoj reči. Zašto general zaklјučuje u
pojmovima zdravo — bolesno? Povuče nekoliko dubokih dimova, pa kaže:
Postoje stanja kad jedino veliki strah može u svim lјudima da pokrene
volјu za život. Uostalom, gospodine vojvodo, čitav lјudski život, naše
postojanje u tolikim ugroženostima, temelјi se na strahu. Mi trajemo
blagodareći inteligenciji i lukavstvu svog straha. Tako smatram.
Ja u to nisam uveren. Ali mi vi recite sve što mislite o zarazi.
Ja verujem da jedino strah može da izazove snagu i potrebu za čistoćom.
Inače, pomor će satrti Srbiju. Prepoloviće je do proleća.
Pravo da vam kažem, doktore, ne volim lјude koji proriču zlo. Ja poštujem
istine i činjenice. I uspravnost pred njima.
Mihajlo Radić se namršti na jetkost u vojvodinom stegnutom glasu. S
generalima treba drukčije govoriti. Kako? Kako njih uplašiti, čime uplašiti
ovu najhrabriju generalsku glavu?
Recite mi, doktore, šta je sve uzročilo ovaj pomor?
Zaplenili smo švapske bolnice. Zarobili smo bolesnike i oni su nas zarazili.
Zaplenili smo bolest?
Da, gospodine vojvodo.
Vojvoda Mišić se uhvati za glavu i poćuta, pa tiho upita:
Vi, pretpostavlјam, imate primedaba na rad naših sanitetskih vlasti?
Ja sam, gospodine vojvodo, i došao da vam to kažem. Naše sanitetske
vlasti, i sve naše vlasti, vojne i civilne, rade naopako. Rade tako kao da Švabe
njima zapovedaju.
Vojvoda Mišić hitro ustade, ugasi cigaru i stavi ruke na sto.
I Mihajlo Radić ustade:
Morate još noćas najstrože zabraniti svaki saobraćaj, svako kretanje iz
mesta u mesto, sva okuplјanja civila i vojnika. Zabranite vojnicima odsustva i
putovanja kući., Iselite vojsku iz naselјa. To su prve mere.
Vojvoda Mišić ga sasluša stojeći, pa sede za sto, zagledavši se u prozor,
Potraja dugo dok progovori:
Zašto toliki doktori, c takvi veliki lekari, kakvi su u Sanitetskoj upravi
Vrhovne komande, ne postupaju kako govorite da treba postupati?
Mihajlo Radić pred vojvodinim pogledom mora da progovori:
Zablude takozvane nauke kobnije su za lјudski rod od svakog selјakovog i
čobaninovog neznanja.
Tako je, doktore! — vojvoda Mišić osta zagledan u prozor.
Napolјu je neka čudna vreva, lupa, lavež. Nekakvo preturanje stvari,
guranje i stenjanje, škripa vrata; raskalašan smeh na ulici.
Vi, gospodine vojvodo, imate moć da svladate ovaj haos pomora. Smrt
vlada u neredu i prlјavštini.
Vojvoda Mišić se prenu i zagleda ga, čini mu se, s razumevanjem.
Žene mogu spasti našu zemlјu. Žene! — kao da vidi osmeh na vojvodinom
licu, pa dodaje: — One koje su nas rodile, one nas i ove nesreće mogu spasti.
Žene, gospodine vojvodo!
A šta vi, doktore, treba da činite u ovoj nesreći?
Najpre da govorimo istinu. Naravno, da savesno vršimo svoju dužnost.
Sada vršiti samo dužnost, to, izgleda mi, nije dovolјno, doktore. Treba
nešto teže, mnogo teže činiti. Ali ja ću razmisliti o svemu što ste mi rekli.
Možete ići, kapetane.
 11

Čim se za Mihajlom Radićem zatvoriše vrata vojvoda Mišić se pokaja.

Zašto se tako brzo rastao s tim malo smušenim, ali ozbilјno zabrinutim
čovekom koji veruje da strah i žene mogu sada spasti Srbiju? Davno pred
sobom nije imao zabrinutije lice ni slušao tako ubeđenu reč. Lekari o
epidemiji govore na drugi način stručno i drukčije uplašeno. Ovaj je,
nesumnjivo, odlučan i hrabar, a u strahu vidi spas. Da li ga ja dobro
razumeo? Došao da ga uplaši kako će vaš pobediti Srbiju. Vaške! Nije li baš
ovaj doktor onaj čovek što se javlјa u velikim nesrećama, onaj dotle neznani
koga u sebi ima svaki narod, pa se pojavi kada mu se niko ne nada, da pokaže
put, i učini ono jedno što se mora, za opstanak? Strah, savest, čistoća... Žene!
Žene?
Otvori vrata, ne vidi ga u hodniku: dežurni oficir i stražari stoje mirno uz
zidove.
Šta bi sa onim doktorom, onim sanitetskim kapetanom koji sad izađe iz
moje kancelarije?
Izašao, gospodine vojvodo.
Vratite ga!
Zatvori vrata; čeka. Bolest je satrla i Napoleonovu armiju u onoj zimi
1812. I u krimskom ratu desetkovani su Rusi. To istorija zabašuruje. Nisu svi
ratovi ni dobijeni, ni izgublјeni na bojištu, a to se zaboravlјa* I on je sudbinu
svoje armije prepustio sanitetskim referentima, doktorima i bolesti.
Razmestio je po varošima i selima da se odmori i oporavi, a ona se razbolela...
Pobedila, pa se razbolela. Zaplenila vaši, bolest, zaplenila svoju smrt. Iz
pobede u pomor. Da li se to dogodi po onom višem zakonu i sudbini od kojih
je on zastrepeo čim je osetio pobedu na Suvoboru? Nešto presudno je
propustio da učini kada su svi bili smoždeni umorom i pobedom? Sa štabom
se razbaškario u valјevskom Okružnom sudu, doveo ženu i decu, sluša
Lujzina gatanja i prorokovanja zla, brine da mu se deca ne razbole i čita
depeše iz Presbiroa u kojima se prepričavaju engleski i francuski hvalospevi
srpskoj vojsci za pobedu nad Poćorekom. Čita i milo mu, a zna da nas mnogo
i premnogo slavi i hvali ta Evropa, i da od njenog slavlјenja Srbima nema
dobra. Niti mi umemo slavu i hvalu da trpimo, niti su naši saveznici tako
velikodušni da nam tu slavu i hvalu krvavo ne naplate. I već ispostavlјaju
račune!
Dežurni oficir mu raportira da je sanitetski kapetan negde izmakao i da ga
gospođa Lujza preko posilnog moli da odmah dođe na večeru, jer je stigla
gospođa Olga Katić.
Zovite mi načelnika saniteta. A mojoj ženi poručite da me ne čeka na
večeru.
Priđe furuni i ubaci nekoliko trupčića; ne zatvarajući vratanca, zagleda se
u vatru, čučeći: strah nas može spasti? Ne, ne. Strah nikad nije spasao jedan
narod. Strah može čoveka spasti nekog greha i male opasnosti, sitnog zla. Od
velikog, nikako. Nešto se pomelo i zbrkalo u glavi tog doktora. Ali je razumno
sve ostalo što je rekao.
Uđe načelnik saniteta, lupnuvši potpeticama prejako za pozdrav
sanitetskog oficira.
Saopštite mi, majore, poslednje sanitetske izveštaje.
Po izveštajima koje sam primio do šest časova, u Prvoj armiji razbolelo se
ukupno sedam hilјada i sto četrnaest vojnika i oficira. U toku poslednja dva
dana umrlo je trista devetnaest vojnika, osam nižih i tri viša oficira. Ne
računajući samoubistvo...
Sedam hilјada! Pa to je gotovo trećina moje armije! To su dva puka! I za
dva dana jedan batalјon mrtvih. Znate li vi kakav je to poraz?!
Prekjuče sam, gospodine vojvodo, pukovniku Hadžiću dostavio iscrpan
izveštaj o stanju u armiji i predlog svih mera za njegovo saniranje.
Jeste li vi ubeđeni da je vaš prenosilac pegavca? To mi odgovorite.
Po svemu, jeste i vaš. Međutim, sasvim je sigurno, vaš nije jedini uzročnik
i prenosilac pegavca.
Ali, ako sam ja ubeđen da jeste, šta ćete onda vi preduzeti protiv
epidemije?
Preduzimaću sve što sam i do sada preduzimao. I zamoliću vas da se
svojim autoritetom zauzmete kod civilnih vlasti da i one ispunjavaju svoje
dužnosti.
Ako vi, gospodo lekari, preduzimate samo to što ste do sada preduzimali,
za deset dana, čitava Prva armija biće bolesna. Niste, niste sve preduzeli,
gospodine doktore!
 Tromo i teško ulazi načelnik štaba, pukovnik Hadžić, s hartijama u ruci:
Depeše Vrhovne komande, gospodine vojvodo.
Vojvoda Mišić ih ne uzima; strogo motri doktora i kaže mu svladavši
neraspoloženje prema njegovoj jalovoj pedantnosti:
Molim vas, majore, da noćas ponovo o svemu razmislite. Za sudbinu Prve
armije i naroda ovog dela Srbije, vi ste u ovim danima odgovorniji od mene.
Shvatate li, doktore, koliko vam verujem?
Pretpostavlјam, gospodine vojvodo, da nisam izneverio vaše poverenje.
Obojica nismo izvršili svoju dužnost! Obojica! — uzviknu i koraknu k
njemu. — Sutra u sedam javite mi se na raport. Neću da slušam to što znam.
Koristim trenutak da vas obavestim o jednom samoubistvu. Samoubistvo
je, inače, vrlo retko u ratu, pa mi je dužnost da vas upoznam s tim slučajem.
O kome je reč?
U gangrenoznoj agoniji, prekjuče je izvršio samoubistvo major Gavrilo
Stanković.
Vojvoda Mišić se namršti, poćuta pa procedi:
Prezirem samoubice. Jer su ubice. Možete poći na svoju dužnost. —
Otkorača do prozora i, kad ču da se za( načelnikom saniteta zatvoriše vrata,
on se okrenu pukovniku Hadžiću: — Gavrilo Stanković! A ja ga predložih za
komandanta puka i Karađorđevu zvezdu... Pa on je jedan od najpametnijih
srpskih oficira, je li tako, Hadžiću? Da ga u mlađim godinama nisu zanele i
pomele neke buntovne ideje, taj bi danas komandovao divizijom. A lep,
snažan, sve mu bog dao.
Da, gospodine vojvodo. Znam ga odlično, bio je jednu klasu stariji od
mene. Na žalost, voleo je da filosofira. Fantast. On je promašio profesiju.
Promašio je život Gavrilo Stanković. Zato je i pucao u sebe. Šteta.
Spremite mi nov predlog za komandanta Osmog puka. Pročitajte mi te
depeše. — Vraća se za svoj prazni sto i počinje da zavija cigaru sećajući se
poslednjeg viđenja sa Gavrilom Stankovićem prilikom obilaska položaja na
Suvoboru.
Pukovnik Hadžić prilazi pod čkilјavu sijalicu i čita reč po reč i
ravnodušno:
„Naši saveznici nastavlјaju sa žestokim pritiscima na našu vladu da srpska
vojska što je moguće pre pređe Drinu i Savu i nastupa ka Pešti i Zagrebu.
Saveznici su uvereni da bi se ovom ofanzivom na austro-ugarsku teritoriju
pravilno eksploatisala naša pobeda na Suvoboru i Kolubari i time pospešio
prodor ruskih armija preko Karpata u mađarske ravnice. Naša vlada moli
Vrhovnu komandu da najozbilјnije razmotri savezničke zahteve i preduzme
odgovarajuće mere za njihovo ispunjenje. Molim komandante armija i
komandanta Odbrane Beograda da razmotre ovaj zahtev s obzirom na naše
stanje. Narednih dana bićete pozvani u Vrhovnu komandu na referisanje i
savetovanje. Vojvoda Putnik".
Vojvodi Mišiću se prosu duvan iz papirića, on ga spusti u kutiju.
Još jedared mi to pročitajte.
Pukovnik Hadžić ponovo, ali brže i sa istom ravnodušnošću pročita
depešu.
Kako je to moguće? Zbilјa, kako je to moguće da lјudi koji stoje na čelu
velikih, država... na čelu ćeneralštabova najvećih svetskih armija, tako nisko
cene čitav jedan narod?... Jedan mali narod koji je pobedio Balkansku armiju
Austro-Ugarske Carevine... Treba dokraja da se satre, sam sebe da uništi za
tuđe dupe... Za strategiju podvala velikih sila. Neverovatno! Pa oni, Hadžiću,
misle da smo šuplјoglavcn i krvnici, mi, komandanti srpske vojske! Oni se
odnose prema nama kao da nemamo ni čauru mozga! Nečuveno!
A ja se čudim našoj vladi. Čudim se gospodinu Pašiću — reče pukovnik
Hadžić i zaćuta.
Vojvoda Mišić sav utrnuo, dugo ostaje nem u nekoj nagnutoj praznini.
Prenu ga blizak vrisak dece i, naricanje žene iz kuće preko ulice, pa reče:
Pročitajte i drugu depešu.
I ona je od vojvode Putnika. „Komandantima armija i komandantu
Odbrane Beograda. Po svim do sada dobivenim izveštajima sa raznih strana,
neprijatelј preduzima žurne pripreme u kompletovanju svojih armija, te nije
isklјučena mogućnost da uskoro ponovo otpočne akciju protivu nas. Stoga
naređujem odgovarajuće pripreme"...
Vojvoda Mišić prekida čitanje depeše:
Verujete li vi, Hadžiću, u skori napad Švaba?
Sudeći po stanju na frontu s Rusima, ne mislim da su u ovim danima
Švabe sposobne za jači napad na Srbiju.
Vojvoda Mišić ćuti i ponovo zavija cigaru.
Tako bi, Hadžiću, bilo po pameti i logici. Međutim, naši neprijatelјi su
nam do sada priređivali samo iznenađenja. Do sada, na svoju štetu. Međutim,
naše sadašnje stanje je njihova najbolјa prilika od početka rata. Mislite li vi
da mi u ovom pomoru činimo sve što treba da se spasu vojska i narod?
 Ne smatram da činimo sve što treba. Ali, vlada je odgovorna za ovakvo
stanje. Saveznici nam veoma malo pomažu...
Ja bih vas zamolio da noćas drukčije no do sada razmislite šta mi, vojnici,
možemo protivu ove nesreće.
Razmisliću. Večeras me obavestio načelnik Intendantskog odelјenja da se
narednih dana dnevno sledovanje hleba i svega ostalog mora svesti na
polovinu. A ja sam. danas, vraćajući se iz bolnice, gledao jarke pune volova i
konja koji lipsavaju od gladi.
Za ovu glad vojske i stoke, treba sve štabove, i mene i vas pre svih, izvesti
pred preki sud! I strelјati za izdaju otadžbine. Za izdaju!
Hadžić poćuta pa reče:
Javili nam iz Užica da je danas umro od tifusa komandant Užičke vojske,
general Aračić.
Vukoman Aračić umro od tifusa?! od vaške? Komandanta jedne armije
ubila vaška... Vaške ušle u štabove armija... Možete ići, Hadžiću.
Kad pukovnik Hadžić izađe, on otvori prozor da posluša Valјevo i noć.
Vetar donosi smrad karbola i trulјenja. Tiho nariču žene i laju psi. Psi i vaške
osvojili Valјevo.
Zovnu ađutanta i naredi da mu se spremi konj. I, za posilnog Dragutina,
koji mu pomaže da uzjaše. Odbi drugu pratnju i lagano krenu ulicom: s obe
strane kolovoza, po pločnicima, uz dućane i zgrade, gore retke vatre; oko
njih, na slami, daskama i skinutim vratima, leže i sede lakši ranjenici i
bolesnici. Meću srpskim ranjenicima i bolesnicima primećuje i Švabe
zaroblјenike. Krivo mu je što od treska kaldrme pod konjskim kopitama ne
čuje šta to govore lјudi dve zaraćene vojske na nekoliko zaraćenih jezika.
Zaustavlјa konja: svađaju se oko duvana, preprodaju hleb i šećer, prepiru se
oko lekova. Baš ih briga što ih on posmatra i sluša. Sada bolest vlada i
nemaština njima zapoveda. Ovde u Valјevu, u nekom pomirenju, sa sve
manjom međusobnom mržnjom, borave srpska i austrougarska vojska. Na
jednoj vatri greju se pobednici i poraženi. Ujedinjuje ih zima, beda, isti strah.
I slobodni i zaroblјeni, nemoćni su pred vašima. U tifusnim groznicama i
vatruštini mešaju im se krv i znoj. Bratimi ih ista smrt. Da li se to gase razlike,
mržnje, ideje, svi uzroci rata? Oni zlikovci po Podrinju, Jadru, Mačvi, sada su
stradalnici kao i njihove žrtve. A junaci sa Mačkovog kamena i Suvobora
spali na to da u svojoj državi mole zaroblјene Švabe za šećer, peksimit, kafu!
Trampe, trguju. Jer su sada i ovde junaštva postala nemoguća, a kukavičluk
nije više ni sramota ni porok. Ratnici su postali bolesnici. Zar s njima u
ofanzivu, ka Zagrebu i Pešti? Kako će Drinu i Savu s njima da odbrani? A šta
je on među njima, nemoćnim da. se ubijaju i gone, u ovom zatišju pod
vladavinom vaši, u ovom primirju bez radosti i nade?
Polazi napred, tera konja senkama, zove Dragutina da jaše pored njega;
pita ga:
Je li te strah, Dragutine?
Pravo da vam kažem, strah je veliki u vojsci i narodu. Ako Švabe ponovo
krenu, kako ćemo ovako jadni i bolesni da im, se odupremo?
O čemu još brineš, Dragutine?
Pa brinemo za proleće, gospodine vojvodo.
Za proleće?
Brinu vojnici hoće li biti nekog zdravog u Srbiji, da se polјa pooru i žita
poseju. I gde da se nađe stoka za oranje, kad sada redom lipsava od gladi.
Vojvoda Mišić obode konja da pođe brže pored vatara bolesničkih i
ranjeničkih, onda pored bolnice. Iz mraka reže psi. Severac mu štipa uši. Kad
bi pao sneg, očistio bi vazduh i zemlјu. Gleda u nebo: mrklina. Iz nje — stud,
kao pred sneg.
Bože, bar sneg i mraz daj Srbiji. Bar to, Gospode — prošapta i kratko se
prekrsti.
To spazi posilni Dragutin, pa se krupnim zamasima prekrsti triput, ne
imenujući za šta se moli.
 12

U iznajmlјenom stanu vojvodo Mišića, u sobi koju joj je Lujza ustupila,

Olga Katić obučena sedi na krevetu i čeka da još malo svane pa da pođe u
bolnicu. Oseća neki tučan umor kojim struje slutnje opasnosti što je čekaju,
prožima je i ono njoj nepoznato osećanje životnog rizika na koji se odlučila.
Gotovo smirena zbog toga, ako je sada nekakva smirenost u njoj mogućna.
Jer ona je od rođenja i u svemu bezbedno živela, sve te svoje četrdeset i tri
godine bez samostalne a značajne odluke, bez ijednog ozbilјnog rizika, i sve
do rata, i bez velike patnje. Po tome, trebalo bi da je srećna, u njenu sreću
verovali su svi koji je znaju, a ona je iz ponosa pristajala da predstavlјa
srećnu ženu. Bilo je to njeno jedino pretvaranje, jedina laž. Tim teža, glumila
se sreća, tim i nečasnije je bilo to njeno obmanjivanje, jer nije bilo iz nužde. I
ponašala se kao da je srećna više upornim ćutanjem o svim svojim
nezadovolјstvima nego isticanjem svoje bezbrižnosti, vidnim uživanjem u
sebi i deci, svom bogatstvu i Vukašinovom ugledu. Ali, kako je uviđala da je
deci, što više rastu, sve manje potrebna, kako ih njena nežnost sve manje
radovala, kako su Vukašinu političke i nacionalne brige postajale i pred njom
jedine njegove brige, ona je u svojim ćutanjima i samoćama sve jače osećala
neku promašenost i beznačajnost sopstvenog života. Deca i lјubav prema
Vukašinu, ta njena jedina dela, kao da više nisu bila ono što je ona želela da
jesu. Nastupilo je neosetno i neumolјivo oticanje lјubavi oko nje, iz kuće,
dečje sobe, bračne postelјe. Sve je tu, a nije više tu; svi su njeni, a ona im više
nije njihova onako kako ona želi to da bude; svi je vole, ali je ne vole onako
kako ona želi da je vole. Na toj životnoj kosini kojom je lagano i nezadrživo
silazila u sve tamnija nespokojstva, predavala se ona i beznačajnim
obuzetostima, vezla goblene i kupovala i skuplјala male predmete od srebra,
pronalazila svakojake dokaze da se ubedi kako je sve u njenom životu u
najbolјem redu i da je drugima, njenim prijatelјicama i poznanicama,
neuporedivo teže no njoj. U tim naporima nije uspevala; oni su joj donosili
nova razočaranja. Onda se odlučila da puni kuću gostima, zanimlјivim
lјudima, pesnicima i glumcima naročito, strasno i na opšte čuđenje,
učestvovala je u bučnim razgovorima i svađama oko velikih tema —
umetnosti i oslobođenja i ujedinjenja Južnih Slovena. S gorčinom je uviđala
da su posle buke gostiju, tišine u kući bivale još mučnije. U duši joj se taložio
strah od budućnosti; onaj ni na čemu određenom zasnovan strah.
Ali, u takvim nespokojstvima, omamlјivala je u isti mah želјa da učini
nešto veliko i neočekivano, da sve rizikuje za promenu, bez obzira koliko
neizvesnu i opasnu u ishodu. Mnogo puta poželela je i neki istinski poraz; na
svakojake postupke je pomišlјala. Ali je brzo uviđala da je za to nemoćna, da
je nesposobna za pravi rizik — tu promenu svog života. Ophrvana takvim
nezadovolјstvima sobom, smislila je da se kocka. Da bar novac izgubi. Ni za to
nije smogla snage, ne zbog novca. Uplašila se prlјavih reči o sebi; uplašila se
naročito laži, onih laži kojima svetina zaogrće svaku ženu čiji se korak ne
čuje i čije se lice pamti. O, na šta je sve ona pomišlјala samo da bi se nešto
promenilo. njenom odlukom, njenom volјom!
I dogodilo se noćas, dogodiće se danas. Smeniće Milenu u bolnici; nju će
još danas poslati u Niš, Vukašinu; Nјu će spasti, i časno će je spasti.
U krevetu iza njenih leća, mala Anđa nešto priča u snu; sluša je i seća se
kako je noći i noći, čekajući Vukašina, probdela pored Mileninog kreveca
slušajući joj igre i svađe u snu. Tada, dok su joj deca bila mala, dok im je bila
neophodna, dok su samo nju, oca i igračke volela, jedino tada je ona i bila
srećna. Rađati i podizati decu, živeti za njih i njihovu radost, živeti od
njihove dečje lјubavi i vernosti, to je jedino neprolazno i nenarušivo od
sveta, ono za šta treba živeti. Bdeti nad dečjim snom, udisati im čistotu i
toplinu tela, slušati im san... Zašto je rodila samo dvoje? Zašto ih nema
sedmoro, devetoro? A da ih ima, kolika bi to patnja danas bila! Koliko bi ih
bilo ubijenih i zaroblјenih... Ako. Ako bi i to bilo. Patiti i za tri sina, patiti i za
petoro svoje dece. Izludeti od patnje, umreti za svojom decom. To i jeste
pravi život!
Iz kuhinje se čuju Lujza i Živojin, a još nije svanulo; više bi volela da ode
neprimećena, bez ikakvih reči i objašnjenja o svojoj odluci. Ona im je i inače
sinoć prećutala svoju nameru, ne toliko iz bojazni da je neće sprovesti, koliko
iz želјe da niko i ničiji razlozi ne ulaze u to samo njeno. U susedstvu zakuka
žena, oglašavajući nečiju smrt. Olga ustade, obuče kaput, uze torbicu, naže se
nad devojčicu što sanja i dugo osta nad njom. Izlјubi joj ručice i,
suzdržavajući suze, uđe u kuhinju.
Vojvoda Mišić, bez bluze, sedi na maloj stolici i obuva čizme, a Lujza loži
šporet:
Kuda ćeš, Olga, tako rano? Da doručkujemo i popijemo kafu, pa onda idi
Mileni.
Moram da žurim. Mileni počinje dežurstvo u šest — reče samo toliko, ali
morade da se posluži slatkim i kafom, obećavajući da će doći na ručak.
Olga, mene je sinoć jedan doktor uverio da vaš prenosi pegavac. Molim
vas, čuvajte se dodira s bolesnicima i ne zadržavajte se u zatvorenim
prostorijama. Strah me za Milenu, mnogo me strah za to dete — reče joj
vojvoda Mišić ispraćajući je do ulice.
Pa i vaša kćerka je bolničarka.
Jeste. Ali, ja bih Milenu, ipak, iščupao odavde. Savetujem vam.
Zbunjena njegovim neočekivanim savetom, Olga mu promuca zahvalnost
i požuri ka bolnici tmušavim, gustim, njoj jedva prohodnim svanućem, noseći
neku uzbudlјivu moć i nešto slično spokojstvu čoveka koji čini baš ono što
treba. S tim osećanjima poduže postoja pored šatora obeleženih crvenim
krstom, posmatrajući kako tri Škotlanđanke budacima kopaju odvodne
kanale oko šatora; takva osećanja joj se ne pomutiše ni kad kraj bolničke
kapije, pored gomile mrtvih, zateče lekare, bolničare i bolničarke, grupicu
vojnika i visokog i mršavog popa. Ugleda Milenu i priđe joj:
Dobro je što si stigla na opelo — šapnu joj Milena.
Ona htede odmah da joj kaže šta je odlučila, ali prota Božidar, sa
epitrahilјem na mantiji i pripalјenom kadionicom u ruci, viknu:
Dajte mi spisak pomrlih, upravniče!
Mihajlo Radić mu pruži tabak hartije.
Prota Božidar dugo gleda u spisak; prisutni prigušuju kašalј; svi
napregnuto iščekuju protinu reč. On lagano podiže pogled sa spiska i poče da
zagleda gomilu mrtvaca, govoreći:
Dok su bili živi, mnogi su krili lice. Neki od straha, neki zbog neke
sramote, a mnogi zbog nepravdi koje nisu zaslužili. I, ete tako, i u miru i u
ratu, dosta su žulјili i gazili jedan drugog. Sada ih, upravniče, lepo opružite
po zemlјi, neka komotno leže na njoj. I svakom da vidim čelo, ako je bara. Na
zemlјi čoveku nije hladno, gospodo lekari.
Dobro si rekao, pope! — uzviknu Tola Dačić iz gomilice lakših ranjenika i
pođe s bolničarima da sa gomile skida ukočene mrtvace i ređa ih uz žičanu
ogradu.
Milena reče Olgi ko je Tola Dačić. Nјu on sada ne zanima, kaže joj:
Ja sam, dete, odlučila da ostanem ovde i budem bolničarka. A ti ćeš sutra
u Niš tati.
Milena joj uze obe ruke i upi joj se u oči.
Odobrava li ili protestuje? Mileni se oči šire i strahom i žalošću, i srdžbom
i zahvalnošću. Čeka joj reč. Ona skrenu pogled u nešto iznad nje i zagubi ga u
studenom i tmušnom svanuću.
A ko je taj jedini među njima što je u kovčegu? — pita prota Božidar
preglasno u goj pogruženosti i zanemelosti prisutnih.
Mihajlo Radić upitno pogleda vojnika koji stoji mirno pored plavo
obojenog kovčega, ispod čijeg poklopca vire krajevi belog pokrova.
Radojko Veselinović još čvršće staje mirno n odgovara:
Major Gavrilo Stanković, komandant Prvog batalјona Osmog puka!
Od bolesti ili je od rane umro, vojniče?
Od svoje ruke, oče. Svojom komandom.
Ubio se?
Nije hteo po zemlјi da ide polako i na jednoj nozi.
I zbog toga poteže na život?
Pa bio je stvoren da zapoveda. Nije, siromah, mogao da živi tek onako...
Nije mogao.
Prota Božidar priđe sanduku, podiže pokrov, zagleda Gavrila Stankovića,
pa ga bez reči grubim pokretom ponovo prekri belim pokrovom. Odmače se
od njega i poče da viče opelo, čini se Mihajlu Radiću gnevnije no juče na
groblјu. Kad završi molitvu, on uze spisak i stade da čita imena umrlih,
lagano i jasno, dajući glasom svakom imenu i prezimenu poseban značaj.
Svakog vojnika junakom proglasi, svakom dobro delo i zaslugu izmisli;
redove unapredi u kaplare, kaplare u podnarednike, narednike u
potporučnike, i tako redom, svima za smrt dade viši čin i odlikova ih
medalјom „Miloš Obilić." Svima priznade da su „dostojni potomci svojih
slavnih i dičnih pradjedova", svima potvrdi da će ih „deca i narod pamtiti
vavjeki vjekov"... Jedino majoru Gavrilu Stankoviću oduze na kraju oficirski
čin i zasluge: proglasi ga „nedostojnim potomkom junačkih pradjedova",
izgublјenom glavom zbog izgublјene duše, koga će lјudi zaboraviti da je
živeo, a ako ga neko i spomene, kajaće se za to.
Sram te bilo, pope! — promuca Radojko Veselinović i zarida.
Milena se pripi uz majku i šapnu: Ostajem i ja s tobom.
Olga odrečno zatrese glavom.
Mama, ne plači! I ne govori mi da idem. Moraš ocu — suvo reče i pred
sobom ugleda pogurenog Mihajla Radića koji naglo zastade, zaustivši nešto
da kaže, ali ga ona preduhitri: Ja sam Olga Katić. Želim da vas zamolim,
gospodine doktore, da me primite u vašu bolnicu. Radiću sve što žena može
da radi.
Vi?
Da, gospodine doktore.
Olgu uvredi njegova zgranutost; pa zbuni radost u očima, koja mu se preli
licem i podmladi ga.
Hvala vam, gospođo... Izvolite u moju kancelariju da se dogovorimo —
reče i pođe ispred njih.
Posle sasvim kratkog dogovora s Mihajlom Radićem o dužnosti koju će
vršiti u bolnici. Olga napisa pismo:

Dragi Vukašine! U ovom času ja sam srećna, bože, kako izgovorih su

predratnu reč, što Tebi ne moram tumačiti zašto sam odlučila da s Milenom
ostanem u bolnici i radim ono što je majci dužnost da čini. Ti bolјe od mene
razumeš kako je čoveku kada svom dušom oseća da od lјudskog stradanja ne sme
da se cnacava. Nešto mi svu noć govori, a noćila sam kod Mišićevih, da ću ovde
u bolnici najviše biti s našim Ivanom. Milena i ja molimo Boga da nam te
sačuva.
 13

Nadeždu Petrović pronađe Milena Katić u bolničkoj perionici: za velikim

drvenim koritom, među nekoliko dobrovolјnih bolničarki, obavijena parom
vrelog ceđa, bolesnicima i ranjenicima pere rublјe.
Gospođice Nadežda! — uzviknu ona iza njenih snažnih leđa, pogurenih
nad koritom, očekujući da se okrene pa da je zagrli; posle majke, oca i Ivana,
nikog toliko ne voli ni tako ne obožava kao nju. A više od dva meseca je nije
videla.
Ne vadeći ruke iz korita, Nadežda ne prestaje da tare krvave i prlјave
dronjke o rebrastu dasku, i samo malo iskrenu glavu povezanu maramom,
spazi je krajičkom oka i reče tiho, umorno:
Ti si, dušo... Samo da završim ove gaće. Šrapnel ih izgrizao, raspadaju se
kao paučina.
Milena osta nepomična za Nadeždinim lećima, malo razočarana ovakvim
susretom. Umrla joj sestra koju je najviše volela, pomisli. Možda je tuga
prema svima izmenila? Gleda u Nadeždine mokre ruke i od ceđa nabubrele,
nagrizene prste koji gužvaju i gnječe krvave dronjke. Ona sigurno više ne
slika. Da li će ikad ovi otekli i rovašeni prsti moći da drže pero i kičicu i
slikaju one izbliza čudne i ružne, a izdalјe gledane, uzbudlјivo lepe slike?
Pralјe pognuto ćute, zagledane u žurne pokrete svojih ruku, teško šlјapka
potoplјeno rublјe, plјeska voda, pušeći se. Sve je mokro ovde. Zaudara na ceđ
i njoj dobro znani vojnički i bolnički smrad. I ako slučajno naiđe proleće,
ogreje sunce, procvetaju voćke i bilјke, ozelene se šume i polјa, i tada će sve
zaudarati na ovaj vojnički i bolnički smrad. I tada, i čitavog života.
Milena, izaći da te ne guši ova para.
Ona se samo povuče ka zidu, malo prisloni, ne dižući pogled sa
Nadeždinih ruku, sećajući se:
Prvi čas crtanja Nadežda je počela rečima: „Draga deco, želim još danas da
zapamtite: priroda, sloboda i narod čine nadahnuće i sadržaj umetnosti. I
svega plemenitog i vrednog što čovek stvara." Neko je uzviknuo: „Gospođice
profesorko, molim vas, ponovite da zapišemo!" — „To što ja govorim, nemojte
da zapisujete. Na mom času želim samo da crtate i razmišlјate o lepom."
Milena je, ipak, pri vrhu bloka zapisala njenu prvu rečenicu i za ručkom je
oduševlјeno pročitala ocu, majci i Ivanu. Otac je odobravajući klimao
glavom, mati je smatrala da u toj rečenici reč narod treba zameniti sa —
čovek, a Ivan joj predlagao da precrta i prirodu i narod i ostavi samo slobodu
kao nadahnuće za sve vredno što čovek stvara. A na Nadeždinim časovima, u
proleće i jesen najčešće održavanim u košutnjačkoj šumi, više se razgovaralo
nego crtalo; o oslobođenju i ujedinjenju svih Srba i Jugoslovena više se
govorilo no o slikarstvu; o emancipaciji i ravnopravnosti žena strasnije je
govorila Nadežda no o modernoj umetnosti, koja se grdi po novinama i na
beogradskim slavama i poselima. Počeli su ti, Nadeždini časovi pre dve
godine i trajali do ovog leta. A šta se sve dogodilo s njom i oko nje od tog
njenog prvog časa crtanja do ove bolničke perionice, od katedre i štafelaja do
ovog korita i ratničkih dronjaka u njemu! Mora je pitati: kako to da ni ona, ni
profesori, ni tata sa svojim prijatelјima, ni knjige koje je čitala, nisu ni
pomenuli tu strašnu istinu koju je saznala kao bolničarka: da je na ovome
svetu malo lјudi spremnih da čine dobro i da za dobrotu i lјubav uzvrate
zahvalnošću.
Vojnik sasu u korito bakrač vrelog ceđa i para obavi i sakri joj Nadeždinu
glavu i ruke.
Rat je muška prlјavština. Hajdemo u moju sobu, Milena — kaže joj
Nadežda brišući ruke o kecelјu, ali se ne rukova ni sada. — Čujem da ti je
došla mama i postala bolničarka. Zašto niste došle zajedno? Jedva čekam da
vidim Olgu.
Ceo dan će biti na bolničkoj obuci. Mora da nauči previjanje rana i ono
najneophodnije. Mnogo vas je pozdravila.
Iz onog svog ćutanja, tvoja mama ume da zapanji neočekivanim
mišlјenjem. Ali da ode u bolničarke, i to sada... — Nadežda ne završi.
Milena pokunjeno i ćuteći ide za svojom profesorkom. U sobi osta uz
dovratak, zaustavlјena i začuđena slikama i crtežima obešenim na zidu iznad
njenog kreveta, prekrivenog neobično lepim seoskim ćilimom; pogled joj se
zaplete u buketu jetko lјubičastih perunika: nekih polomlјenih i precvetalih
perunika, branih u mraku, otetih od nekoga...
Nadežda dugo pere ruke lјutom rakijom, sipajući je iz flaše, i tek kada
prste dobro istrlјa i obrisa belim platnenim ubrusom, koji izvuče ispod
jastuka, ona joj priđe, obema šakama uze lice i zagleda u oči:
Zvala sam te, dušo, da te malo gledam... Bože, što si tako smršala i bleda?
Ličiš na moju pokojnu Anđu? Moju najmiliju sestricu... — šapuće i miluje joj
obraze.
Milena podrhtava mučeći se da ne zarida. Nadežda joj se unosi u oči i
nešto šapuće uzdrhtalim usnama. Mileni se tresu ruke i koči lice od
milovanja njenih hrapavih prstiju; želi zasvagda da ostane u Nadeždinim
suznim očima, nekad žarkim i napadnim, sada blagim, nesrećnim. Dugo,
dugo traje to grlјenje pogleda i prepoznavanje istih osećanja.
Sedi na krevet i uzmi dunju — reče joj tiho Nadežda i uze flašu da sipa
rakiju, sedajući uz sto na kome su crtaći blok, olovka, boje i kitica visibaba u
čaši.
Milena sede na ivicu kreveta i iz pune korpe dunja pred sobom uze
najmanju i zagrize je, ali ne odvoji usta od dunje dok se malo ne stiša i dok
Nadežda ne ispi čašu rakije. Da li ona poznaje Gavrila Stankovića?
Najpre kaži gde ti je brat?
Tata veruje da je Ivan zaroblјen.
Zaroblјen?! Ratovati s naočarima, ne znam ima li mučnije. Ali, ako je
zaroblјen... Pa sigurno je zaroblјen kad Vukašin u to veruje. Jedi dunju. U
ovim danima treba što više jesti voće.
Milena ćuti zagledana u perunike na slici: perunike trule i razlivaju se u
duboku lјubičastu mrlјu koja kaplјe.
Ponosim se tobom, Milena, što si ostala s ranjenicima kad su Švabe
osvojile Valјevo. Za takav podvig nije dovolјna samo hrabrost. Nije. Za to
čudo potrebna je jedna velika, velika lјubav. Alal ti vera!
Ljubav? Ne znam više šta je lјubav... Razočarana sam u lјude, u sve,
gospođice Nadežda.
Više ti nisam profesorka i gospođica. Sada sam ti starija sestra i Nadežda.
A što se razočaranja tiče, i kamen bi se razočarao na tvom mestu.
Ljudi su zli! Zli, grubi, samoživi. A moj otac i vi drukčije ste govorili.
Jesam. Ali se ne kajem što sam vas, svoje učenice, i malo obmanjivala u
nastojanju da zavolite lјude i narod. Da se žrtvujete za njega. Pomisli, dete
moje, šta bi bilo od nas bez nekih zabluda. I bez nekih razočaranja.
Nisu to male zablude i mala razočaranja. Ja sam uvrede očekivala samo
od neprijatelјa. A ne od svoje braće. Od onih za koje se žrtvujem. Po dve noći
ne spavam, sve činim da im pomognem. Na svaki jauk, ja potrčim. A oni
psuju, viču, vređaju... Zašto, profesorko?
Zato što su nesrećni.
A zar i ja nisam s njima?
 I zato što si devojka. Zato što si lepa, dušo.
Ako je zato, onda je još strašnije.
Radiš li još uvek u previjalištu sa onim Rusom, hirurgom?
Radim. Dok sam u bolnici, biću pored Sergejeva. Da nije njega bilo dok su
Švabe vladale Valјevom i onda kada je Vladimir pobegao iz bolnice i
poginuo...
Tvoj mladić? Onaj lepi poručnik?
Niste čuli šta se dogodilo? — šakama steže dunju u krilu i zagleda se u
Nadeždu, koja pređe rukom preko očiju, protrlјa čelo n pognuto poćuta, pa
upita:
Padaš li još u nesvest od velikih rana?
Sada retko. Od nekih amputacija. Ruku, naročito.
Zašto ne tražiš da te premeste iz previjališta?
Ne mogu. Kad sam došla u bolnicu, ja sam izabrala najteže. Jer vi ste tada
bili na bojištu — poćuta, pa dodade: — Uostalom, svuda su rane. Svuda je isto.
Ali kad čovek sam puca u svoje čelo, svojom rukom u svoj mozak .. Jeste li to
nekad videli?
Rana... Nјu nikad neću moći da naslikam. Jedino bi Rembrant to mogao.
Teže je, profesorko, gledati u neke lјudske oči no u rane od granate. I teže
je slušati neke reči no gledati u pokidana creva i kako lipti krv. A najteže je...
A znaš li ti, dete moje, da sam ja na bojištu, na Mačkovom kamenu, u
raskidanom grudnom košu gledala živo srce? Kako se trza i stresa krv sa
sebe... Gledam, ne mogu oči da odvojim od njegovog drhtanja i slušam kako
ječi... Lepo čujem — srce ječi. Bila je tišina na dnu potoka — zažmuri. — I sad
ga čujem. To selјakovo srce. Taj hrastov čvor. Tu grudvu smonice. Crni
oblutak... Patnja n neuništivost. Ne bih ga slikala crvenom — otvara oči i
pokazuje joj rukom: — Pogledaj na ćilimu tu vranu u zelenom... Tim bih ga
bojama slikala. Jedi dunju, jedi!
Milena zuri u dunju i muči se kako da je pita: da li je kriva za Vladimirovu
smrt što je pokušavala da mu priđe i posle njegovog pisma u kome joj
saopštio da je on za nju mrtav? A Nadežda govori:
Misliš li, dete moje, da mene lјudi nisu razočarali? Da me nisu izranjavili,
izgazili, isplјuvali?... Ljudi, ne narod. Ne. Narod je nešto svekoliko i večno.
Kao zemlјa na kojoj smo. Kao vasiona oko nas. Živi beskraj...
Milena zagrize dunju: Ona ovako govori iz dobrote, da me teši. Ne, ona
više ne veruje u to što govori.
 Život sam, to i ti znaš, posvetila slikarstvu i slobodi našeg naroda. Seti se
šta smo i kako smo, tvoj otac i ja, noćima i noćima govorili u vašoj kući. A
tvoja mama tada je ćutala i pažlјivo slušala. Ako nije plela, ona nas
zamišlјeno posmatrala, i ja sam pred onim njenim ćutanjem osećala takvu
tremu kao da govorim pred hilјadu lјudi.
Mama vas voli i mnogo poštuje, a što se ne slaže s vama o emancipaciji
žena...
Znam. Od sada ću da ćutim i pustim nju da priča. Počela sam o nečemu
drugom? Eto... Odrekla sam se lјubavi, dece, blizine i nežnosti najmilijih...
Sve što mogu i imam, založila sam u novu umetnost. Sve svoje devojačke
dane i noći dala sam slici. Sunce mi je grejalo samo da ja u promenama
njegove svetlosti otkrivam svet boja. Nove, neznane... Da se uvek zapanjeno
zagledam u predele koji se neprestano preobražavaju, u lјude na svetlosti
koja im otkriva karakter, pamet, vrline i poroke. Eh, ta čuda živih oblika pred
kojima sam drhtala i strepela što nikad isto ne vidim; kad ih pogledam... Što
ja volim tu tvoju začuđenost, Milena. Kad sam se vratila iz Minhena i videla
te, bila si devojčurak sa kikicama, ja sam, sećam se, uzdrhtala od neke
svetlosne začuđenosti u tvojim očima. Ti si dobro dete, i mnogo ti hvala što si
danas došla.
Niste mi završili o slikarstvu — šapnu.
Da. I o tome, najlepše je samo započinjati razgovore. Sedi mi u krilo.
Mileni se plače, pa kleknu i spusti glavu u njeno krilo. Nadežda je
pomilova, ostavi ruku na glavi i produži:
A onda je došao rat. Meni treći rat... Kao što znaš, bila sam u Veneciji. Zar
ponovo na bojište i pod bolnički šator, zar opet krv, gnoj, crvi u vojnikovoj
rani i ono jezivo, muško opraštanje sa životom u jaucima — „Majko moja"...
Kada sam na Kampo san Bartolomeu pročitala u novinama da je Princip ubio
Ferdinanda i Austro-Ugarska uputila ultimatum našoj vladi, od bola za
Srbijom ja sam zagrlila nekakav kamen kod mosta Rialto i zaplakala glasno
kao selјanka iz Sićeva... A svet je prolazio pored mene, prolazio, lak kao
lišće... Više nisam mogla ni Tintoreta ni Belinija da gledam. One velike
kompozicije u San Roku spadale su, nestajale i po nekoliko trenutaka, zidovi
su mi bili goli i beli. Ja sam tada videla bele zidove naših seoskih kuća, kako
ih ruše granate... Zagledana u Belinijev „Zemalјski raj", tog trena ću se i pred
smrt setiti, ja sam videla kako gore naši seoski torovi i kolibe. Posle, kad sam
izašla i pošla Kanalom grande, sunce je topilo stare kamene palate.
Stubovi, fasade, skulpture, sve mi se to slivalo i oticalo u onu prlјavu,
gadnu vodu... A uveče, sva izbezumlјena, hodajući po Trgu san Marko, ja sam
se, Milena, do srca posramila od tupkanja svojih potpetica po čistim i ravnim
kamenim pločama venecijanskog trga. Ludački sam zaželela, tu me zabolelo
od te želјe — stavlјa ruku na mali stomak — da s našim selјacima i volovima
ponovo zagazim u naš glib do kolena...
Ućuta. Milena ne pomiče glavu iz njenog krila, žmureći.
Apis mi javio da se ne vraćam u Srbiju, da ostanem tamo i radim za srpsku
stvar. Nisam mogla. Da mi je naredio da zapalim Beč, to bih verovatno
prihvatila. Bih, sigurno. Vratila sam se u Srbiju. Videla si me kako sam tada
izgledala u Nišu.
Da, na onom plјusku... Kad sam vas srela u parku na obali Nišave, pa smo
se sklonile pod lipu i pripile uz deblo, a vi tvrdili da će se do jeseni završiti
rat.
Jesam. Svi smo tako verovali. Jer je velika Rusija stupila u rat.
Bile smo pokisle do kože, košulјa mi je bila mokra, a vi mi kažete:
„Milena, sutra u bolnicu. Kaži svojim, drugaricama da im Nadežda poručuje:
u bolničarke! Škola će ove godine nešto docnije početi." A nad našim
glavama, u krošnji lipe, odjednom zacvrkutaše vrapci. Uplašila sam se... — ne
diže glavu iz njenog toplog krila; ne smeta joj što joj vlažna suknja zaudara
na ceđ. Neka još ne ustane, neka sada ćuti; Nadežda joj na glavu spušta i
drugu ruku.
Ne zameraj mi što tada kad smo pod lipom pokisle, kad si ti čula cvrkut
vrabaca, a ja samo huk Nišave koja je nadolazila, nisam znala, nisam ni
zaslutila da će nastupiti tolika patnja i takvo stradanje... Tolika gorčina
života. Kad se samo setim Mačkovog kamena i bitaka na Jagodnji... Znaš li ti
da sam ja svoju košulјu cepala da previjem vojnicima rane? Da sam te
nesrećne vojničine na lećima iznosila sa bojišta, pa mi iz njihovih rana krv
probija kecelјu, bluzu i košulјu, pa su mi mokra i krsta i bedra. Tako mokra
od vojničke krvi i mog znoja po čitav dan, a čim se smrkne, tražim potok i vir
da legnem u njega, potopim se... Kakva umetnost, kakvo stvaranje! Svetlost
je za bajonete. Nebo putanja za granate! — uzviknu gnevno i plјesnu se
šakama po butinama.
Milena se trže iz njenog krila, ali osta klečeći, zagledana joj u lice: nikad
je ovakvu nije videla. Ne može da izdrži njen razgoreo i suzan pogled, pa se
okreće ka slikama na zidu: bolnički šator, ranjenici na nosilima, krupan oficir
s brkovima... Šapnu joj:
Vi jedini imate nešto od naše nesreće.
To nisu slike! To su moji pokušaji da za trenutak zaboravim lјudske i
svoje muke. Eh, dušo moja... Kako bih jurnula, kako bih se sunovratila u
život gde se ne čuje muški jauk n buncanje tifusara. Gde se ne trpi ovolika
patnja. To naše postojanje. Ta krivica i ta kazna što smo Srbi i lјudi.
Milena ispusti zagrizenu dunju koju je držala u rukama, dunja se
otkotrlјa pod drugi krevet. Promuca:
Ni ja više ne mogu da gledam rane. Odsecanje ruku i nogu. Krv
razmazanu po licu i bradi... Mrtve oči ne mogu više da gledam. Ne mogu,
profesorko! — grčevito je uhvati za ruku. — Ne mogu više! A i mama je
postala bolničarka.
Nadežda joj dugo miluje ruku ćuteći, pa je pridiže i posadi na krevet.
Ponovo seda uz sto i pije rakiju. Milena gleda u korpu dunja i drhturi: sme li
sada da je pita i za ono? Nadežda kaže muklim, skršenim glasom: Rat je, dete
moje, svagda rat protiv žena — zaćuta. — Da! To je ona patnja koja nas nikad
ne mine. Ni u jednom ratu mi nismo pobednice. Svaki rat mi gubimo. I kad se
rat pobedom završi, naše se patnje i stradanja nastavlјaju. Ostajemo bez dece,
bez braće, bez muževa i lјubavnika... Muškarci se muče i ginu, jeste. Ginu
više od nas. Ali njihov je i mir. Mir i slava. Nama ženama ostaje tuga i groblјe.
Muškarcima odlikovanja, nama crnina. I dok se na ovoj zemlјi ratuje, ženama
je ista sudbina — ućuta. Izabra iz korpe najlepšu dunju i pruži joj.
Milena uzima dunju i, ne dižući pogled s poda, pita je jedva čujno:
Možete li nešto da mi kažete, ali ne kao svojoj učenici... nego onako, kao
da sam vam stvarno sestra?
Kako da ne mogu! Ti si sada moja sestrica, rekla sam ti to.
Milena steže dunju: ne usuđuje se da je pita za ono zbog čega je i jurnula
k njoj čim je čula da je ona pozvala.
Kaži, dušo, to što te muči.
Posle svega što ste preživeli, da li biste opet svoje učenice nagovarali da
idu u dobrovolјne bolničarke? — reče Milena tek da nešto pita, da još neki
trenutak odloži ono jedino pitanje na koje želi da čuje odgovor.
Naravno, Milena. Opet bih svoje učenice ubeđivala da idu u dobrovolјne
bolničarke. Nego šta! U ovom krvavom i prlјavom svetu, mi moramo biti
dobre i čiste. Šta bi ovaj svet bio da nema ženskih ruku, naših pametnih i
nežnih ruku? Zamisli, dušo, kakav bi grozan svet bio da u njemu ne postoji
naša sposobnost za milosrđe, naš dar za čistoću i lepo, naša ženska moć da
utešimo nesrećne? Da nije nas žena u ovom ratu, možeš li da zamisliš kakva
bi kasapnica, kakav bi svinjac nastao na zemlјi?
Milena zagrize dunju da se nekako smiri i pribere za svoje pitanje; sačeka
da je izgrdi svet koji će propasti zbog nepravdi prema majci i lјubavnici, pa
prošapta:
Ja sam nešto užasno učinila... — i grcajući, ispriča joj o Vladimiru. Više no
što je ispričala majci. I kako veruje da on ne bi pobegao iz bolnice i bacio
bombe na Švabe da ga ubiju da ona te noći hodajući po snegu oko bolnice i
sećajući se njihove šetnje po takvom istom snegu prošle zime, nije ponovo
pokušala da mu priđe i kaže: „Vladimire, pada sneg."
I tebe, dušo, to muči? Osećaš se krivom?
Muči me mnogo. Ni mama ne može da me uteši.
Razumem te — ustade, prošeta do prozora, vrati se do n>e i spusti joj ruku
na rame. — Ona koja istinski voli, uvek sebe krivi ako se njemu zlo dogodi.
Samo mi žene osećamo tu krivicu za sva zla koja se čine njima koje volimo.
Muškarci nemaju to osećanje. Najbolјi među njima imaju ponekad savest i
sažalјenje prema nama. Najpametniji među njima umeju i da nas poštuju. A
mi, nesrećnice, pamtimo sve njihove patnje. Jer kad volimo te sebične i grube
muškarčine, mi ih volimo i kao da smo ih rodile... Mi ih grlimo i kao da su
nam deca. Zato ti, dušo, tako patiš. Ako, Blago tebi.
Milena je gleda zgranuto i zahvalno, i plače.
Dopada mi se, Milena, tvoj Vladimir. Taj je mnogo ličio na pravog čoveka.
Jeste. Kažem ti kao svojoj sestrici. On je iz ponosa, on je u strasti ponosa
poginuo. Pravi junak! Za takvim treba plakati. Ja bih iz sveg glasa kukala za
takvim... Inače, mahom su površni i sebični, te muškarčine — ponovo prošeta
sobom, stavi joj ruku na punđu, poče da je miluje. — Čitaš li ti pesme? Nemoj
da se mrštiš i trzaš! Čitaj pesme. Svisnućeš od jada i gorčine. A sada ću, dušo,
ja tebe da slikam — sede za sto i uze blok i olovku.
Jeste li, profesorko, poznavali Gavrila Stankovića?
Kako da ne! Prijatelјi smo.
On je pre dva dana izvršio samoubistvo.
Major Gavrilo Stanković izvršio samoubistvo? Pa to je nemoguće! — baci
na sto blok i olovku.
Milena joj iskidano i zbrkano ispriča kako se to dogodilo.
Eh, Gavrilo! Lepa, šašava glavo!... Kakav je to lјubavnik bio! Kakva je to
sreća bila, biti grlјena od Gavrila Stankovića... Mora da ga nešto mnogo,
mnogo uvredilo kad je on odlučio da tako ode... Ili... Ne razumem, više ne
razumem lјude.
Zaćuta i spusti glavu u šake. Mileni se učini da plače i zažele da je
dodirne. Nadežda osta tako nekoliko trenutaka, pa se trže, šakama obrisa
lice, uze olovku:
Sedi mirno i gledaj u ćilim. Možda će to biti moja poslednja slika. Takvo je
vreme.
 14

One su navalile i na moje usne. Ugrizaju ih i sišu. Iz brkova mami ih

skorela pena, a iz uglova usana sluz ždrela. Uz to, kao što se zna, koža usana je
tanka, nežna, puna finih kapilara i nerava. Te krvožednice brzo se razočaraju:
moje usne imaju sasvim malo krvi, pa one krenu ka ždrelu. Ali ih ja sa tog
smera često razjurujem kašlјanjem. Ponekad mi se čini da su mi već doprle do
moždane kore. Osećam kako im kraci utanjaju u vrelu koru mozga, jedva ih
čupaju, zapinju, ali sve dublјe tonu. Najvažnije mi je, ipak, da odbranim zenice.
Vid da odbranim. A one su se okupile i čekaju tren moje neopreznosti pa da
nasrnu. Mile mi po očnim kapcima, veru se po trepavicama i povijaju ih.
Koža na leđima prilepila mi se za cigle i raspada se. Od nje, verovatno,
počinju i cigle da trule. Osećam i njihov sipkav i studen bol. Ko li će pre
istruliti: cigle ili moje karlične kosti?
Ali Smrt više ne mrzim. Retko kad me je nje strah. Ponekad, i zbog nečeg,
zanima me njen smisao.
Možda će nam ipak ova naša Smrt, po okolnostima u kojima bolujemo i
kako umiremo, obezbediti nekakvo pamćenje potomaka. Jer upravo mi tvorimo
ono što čini trajanje naše istorije. Iako je ta slava na niskoj ceni kod lјudi, naiđu
i neka vremena kad ona lјudima donosi utehu.
Možda će ovom našom Smrću i naša otadžbina zaslužiti neku radoznalost i
pažnju sveta koji nas ne poštuje.
Možda će naša Smrt biti razlog i hrana nekoj umetnosti.
Možda će nekad i nekome biti dokaz protiv neke gluposti, nekog zla, neke
nepravde.
A možda je ona, ta naša Smrt, samo potvrda naših zabluda i nerazumevanja
sveta u kome smo.
Svejedno, neka ima bilo kakav razlog i bilo koji smisao.
Trudim se da u ispaćenim i užagrenim očima Bolesnika vidim nadu:
Bolujemo i umiremo za nešto. Za bilo šta. Kad to zapazim, priznajem, lakše mi
je.
Neka viša sila smenila je dosadašnjeg vladaoca bolnice. Pre neki dan, taj
novi nas uplašio svojim bleštavo belim i ispeglanim lekarskim mantilom i
svojom lekarskom svitom u istim takvim opasno belim mantilima i kapama.
Zatim nas je taj novi upravnik strahovito zbunio:
Dobro jutro, lјudi! Imam nameru da uništim vaši, i molim vas da mi u tome
pomognete.
Reče nam ozbilјno, stupajući u našu sobu, i zabrinuto se zagleda u nas.
Onda stade svima redom i dugo, svojom slušalicom da sluša srce. Nastade
tišina: otkako smo se razboleli, prvi put je neko slušao naša srca. A to liči na
istorijski događaj i našoj Bolnici.
Naš novi vladalac, doktor Mihajlo Radić, rekao bih da njegovo ime zaslužuje
da se pomene u ovom Izveštaju, svojim preuzimanjem vlasti u Bolnici nastupa
kao vladalac odlučan da promeni poredak. Taj novi gospodar sušta je
suprotnost bivšem. Zabrinut je, niko mu nije video osmeh, ćuti i oko sebe širi
ćutanje. A zahteva nekakvo poštovanje, čistoću po svaku cenu i, kako to on kaže
— delanje za život. Ako je zaista u tim naporima naš spas, onda smo mi
izgublјeni. Jer svetina ništa tako ne mrzi kao istinu i čistoću. Svetina ima
bezgraničnu moć da trpi laži i prlјavštinu. Ona je fanatična samo u svojim
zabludama. Ona je uvek na strani onoga što jeste. Ona neće ono što je poziva na
napor koji ne donosi neposredno zadovolјstvo i korist. Mojim drugovima što
buncaju i tupo zure u tavanicu bilo bi mnogo lakše da sada krenu u juriš na
bajonet nego da pođu na kupanje i čišćenje u nekakvo sklepano kupatilo i
perionicu u doratnoj štali. Oni lakše podnose svako oficirsko nasilјe i batine
nego upravnikove higijenske propise. Čistoća koja bi nas i spasla, to je baš onaj
napor za koji smo mi najmanje spremni. Otkad je sveta, svaka se čistoća
postizala samo nasilјem. A nasilјe u ime spasenja, to je ono najgore u lјudskoj
sudbini.
Biti prlјav, to je biti slobodan. Biti prlјav, to je biti spokojan. Biti prlјav, to
znači biti nadmoćan nad sobom i čistima. Jesam li to već rekao? Ako sam.
Sloboda je ona milost sveta za koju bih i sada i uvek molio.
Moja radost zbog promene vladaoca bila je kratka. Jer u stavovima i
namerama doktora Radića osećam ono ubeđenje koje imaju svi reformatori:
lјudi su krivi za svoju sudbinu, lјudi su tvorci svoje sudbine. U tome je naivnost
i podlost svih dobročinitelјa. Ljudi su veoma malo krivi za svoju sudbinu. Čovek
nije kriv ni kad nespretnim korakom iščaši nogu, a kako može biti kriv što je i
kada rođen, od koga i gde je rođen? Mi se nismo razboleli ni zbog kakvog
zadovolјstva, poroka, greha ili svojih ideja. Žrtve smo. U tome i jeste naša beda
i, možda, naša jadna veličina.
Pre no što mi temperatura opet zakuva mozak, žurim da kažem i ovo:
Ako čovek ne sazna svoje telo, ništa suštastvenije neće saznati o svome
postojanju, o prirodi, o vasioni. Ja sada čvrsto verujem da su sva znanja van
znanja o svom telu i duši, znanja nižeg reda. Ko hoće nešto da stvara i umuje,
ko teži da sazna pravu istinu o lјudskom životu i njegovom smislu, mora najpre
savesno saznati svoje telo i njegove Bolove. Ljudsko telo i lјudske Bolove. Te
istine možda mogu da izmene svet i učine ga pogodnijim i za zdrave i za Bolesne.
Jedino na saznanjima Bola može se menjati lјudska sudbina. Na tim istinama i
iskustvima mogli bi se zasnovati i neki razumniji poredak, lјudima
odgovarajući moral, ustanove, zakoni.
Ratovi i socijalni potresi, raspadi i rušenja, te neprestane težnje za
neprestanim promenama, sve to ima osnov i čovekovom nepoznavanju sebe.
Kad se ovako sa kraja dobro pogleda, čitavo to naše petlјanje i koprcanje,
galama i jurnjava po zemlјi, ispada, ipak, da su najveće nesreće čovekove u
njegovom neznanju šta može.
Kome ja to kazujem kad Bolesnom niko ne veruje?
Zašto ja želim da zarijem nokte u vreme koje će nastupiti posle mene, zašto
se ovoliko mučim za trajanje?
GLAVA PETA
 1

Niš

„Srpske novine" pišu:

Iz izjave Srpske vlade u Narodnoj skupštini:

... Uverena u rešenost celog srpskog naroda da istraje u svetoj borbi za

odbranu svojega ognjišta i svoje slobode, Vlada Kralјevine smatra kao svoj
najglavniji i u ovim sudbonosnim trenucima jedini zadatak da obezbedi uspešan
svršetak ovog velikog vojevanja koje je, u trenutku kada je započeto, postalo
ujedno borbom za oslobođenje i ujedinjenje sve naše neslobodne braće Srba,
Hrvata i Slovenaca. Sjajni uspeh koji ima da kruniše ovo vojevanje iskupiće
obilato krvave žrtve koje današnji srpski naraštaj podnosi.
U toj borbi srpski narod nema izbora, jer se između smrti i života ne bira...

Petrograd

Sazonov Izvolјskome u Benkendorfu 8:

O nacrtu izjave Saveznika, Srpskoj vladi:

Tri savezničke sile insistiraju kod Srpske vlade da zaklјuči s njima ugovor na
sledećoj osnovi:
I Delovi srpske teritorije koji se nalaze južno od crte Kriva Palanka—Veles—
Ohrid biće predani Bugarskoj kada će Srbija po zaklјučenju mira dobiti: 1.
aneksiju Bosne—Hercegovine; 2. široki izlaz na Jadransko more; 3. deo
Albanije, koji će joj osigurati dodir srpske i grčke teritorije.
 II-1. Bugarska će napasti Tursku onog časa kada će to od nje zatražiti tri
sile; 2. Bugarska će se držati prijatelјski prema Srbiji, Grčkoj i Rumuniji sve do
konca rata.
Insistirajući u ovom smislu kod Srpske vlade, tri savezničke sile su uverene
da to služi prvenstveno višim i trajnim interesima srpske nacije.
Ako Srpska vlada (u šta ne veruju) ne bi uočila sve značenje političkih
razloga, koji su izazvali ovaj korak, države će ipak i nadalјe stajati na
stanovištu da su teritorijalni ustupci Bugarskoj neophodni za dobrobit Srbije,
koja je usko vezana sa ustanovlјenjem mira na Balkanu.

Petrograd

Spalajković Sazonovu:

Kralјevsko srpsko poslanstvo ima čast saopštiti drugom političkom odelјenju

ministarstva inostranih poslova da je od predsednika saveta ministara, ministra
inostranih poslova G. Pašića, primilo telegram od (6. aprila) 24. tek. marta
sledećeg sadržaja:
Doznao sam da diplomatski pregovori, koji se od početka ovog rata vode u
pogledu Italije i njenog učestvovanja u budućem uređenju evropskih pitanja,
poprimaju sve određeniju formu. U sadanjem času vode se, izgleda, pregovori o
nagrađivanju Italije za njen neutralitet ili za njeno istupanje protiv Austrije i
Nemačke, kompenzacijama na račun srpskih, hrvatskih i slovenačkih zemalјa.
U pogledu ovih kompenzacija Srpska vlada smatra svojom dužnošću da obrati
pažnju Trojnog sporazuma na ono što sledi:
Trojni sporazum započeo je ovaj rat, kako je često naglašavao, za
oslobođenje naroda od nemačkog jarma i u cilјu da stvori tvrdu osnovu i uslove
za dugotrajni mir posle ovog rata. Želјa Trojnog sporazuma je da se stvori u
Evropi takvo stanje u kome će biti obezbeđena sloboda svih naroda i budući
mirni rad oko unutrašnjeg blagostanja, zajedničkog i kulturnog napretka. Po
našem se mneniju ova svrha neće moći postići ako se buduće uređenje Evrope
utemelјi na tome da se jednome ili drugome narodu dodele tuđe teritorije kao
nagrada za učinjene usluge. Ako će se Italiji dodeliti zemlјe naselјene Srbima,
Hrvatima i Slovencima. izazvaće se među Južnim Slovenima nezadovolјstvo,
koje će u bliskoj budućnosti dovesti do otvorenog konflikta između nje i Južnih
Slovena. Ovakav sukob biće povod novih komplikacija na Balkanu i čak u
Evropi...

Niš

Frano Supilo 9 Anti Trumbiću 10 :

Ovdje sam bio vrlo lijepo primlјen. Sa Pašićem sam razgovarao tri puta po
nekoliko sati, o svemu. Utisak je najbolјi što zamisliti mogu. Potpuno je
saglasan sa svim našim vidicima. Činilo mi se kao da se mi dva razgovaramo.
Rado me primio, pozvao me sebi na objed i bio je upravo veseo na svemu što smo
govorili složno. Osobito ga je uzradovao onaj uspjeh mali u Londonu. Govorio
sam naravno i sa drugim ministrima i političarima srpskim, koji su također
lijepo raspoloženi... Bio sam i u Prestolonaslјednika, koji je ovdje bio za nap
dana. Razgovarali smo 1 1/2, prekinuvši onaj dio propisnih audjencinih pitanja
najlјepšim izmjenama misli. U mnoge sam ga stvari uputio. Krasan mi je dojam
učinio sa svojom bistrinom i lijepim osjećajima. Pozvao me k sebi opet čim se iz
Rusije vratim. Pašić mi je dao za Sazonova jedan lijepi list...
Vojska čini čudesa, lјudi su npavu mučenici rada, patnje i požrtvovanja.
Najgore je što strašne bolesti (nadasve tifus) upravo haraju. Svak se čuva, ali
žrtve su bogme veće negoli one od rata. Jadno. Tko zna kako ću i ja proći,
premda se čuvam koliko mogu. To je neki prilepčivi tifus, vrag ga odnio.
Meni se čini da će Šumadija moći da bude na visini njenih zadaća u Južnom
Slavenstvu, pa — uztreba li i do najsamozatajnijih konsekvencija. To je moja
impresija iz današnje situacije i raspoloženja. Naravno da ima koješta tu i
tamo, ali ne držim da će — kao ni ono naše doma — moći biti odlučno, ako se
ovako nastavi kako je govoreno.

Petrograd

Frano Supilo Nikoli Pašiću:

Sinoć mi je Sazonov prikazao situaciju. Ona je upravo porazna za veću

sjevernu polovinu našim narodom napučenih obala Jadrana. Zahtjevi Italije
porasli do nečuvene mjere i proti njima nema uspješne reakcije. Ruska službena
politika, zabrinuta rešenjem dardanelskog pitanja, uzmiče pod presijama.
Jadransko i jugoslavensko pitanje napušta se utjehama i borbama budućnosti...
Juče sam bio kod Neratova, koji reče da pojmi našu bol radi primorja, ali da
se moramo prilagoditi i da se ne može pomoći. Italija će dobiti od Dalmacije
koliko joj treba za osjegurati strategičke pozicije u Dalmaciji, također Istru u
zapadne Slovence. Na opazku da to osjeguranje strategičkih pozicija Italiji na
Balkanu znači ćušku Rusiji i cijelome Slavenstvu, odvrati da u ovom pitanju ne
ulaze nikakvi moralni nego strogo vojnički razlozi.
Ministar Krivošein mi sinoć reče da je u ponedelјak bio kod cara i izložio mu
naše bojazni, naše stanovište i moju želјu Sazonovu već izraženu, da mu u
audijenciji stvar prikažem. Krivošein me uvjeravao da je car bio vanredno
dirnut, da je opetovno izrazio najpohvalnije rieči o mojoj misiji i svu svoju
simpatiju. Ali da uz najbolјu volјu ne može u stvari za koju bih ja došao moliti,
dati udovolјiti odgovor...
Moguće da se je ipak postiglo da su se malo prenuli, te da će pretenzije Italije
suzbiti put sjevera malo više nego bi to bili učinili, jer jedna im se stvar mora
priznati, a to je dobrota i dobro srce... Nadat se je da će ovaj rat samu Rusiju
nešto osloboditi i emancipirati... da će sa Srbijom postati neodolјiva atrakciona
snaga za pobieđeno i žrtvovano, ali neukroćeno ni napušteno...

Niš

Frano Supilo Sergeju D. Sazonovu:

Svi politički emigranti Hrvati, Srbi i Slovenci iz Austro-Ugarske, koji dotle

boraviše u Italiji, Srbiji i Švicarskoj, otidoše u London i Pariz da mole pravdu
za svoju domovinu i svoj jadni narod na Jadranskom moru...
Vaša preuzvišenosti! One naše slavenske obale na kojima žive slavenski
primorci, jedini npavu slavenski pomorci na svietu, od vitalne su važnosti za
naš narodni obstanak i razvitak. Mi želimo da te obale sa našim narodom
sačuvamo u Srbiji ne samo Srbiji i nama, nego cielom Slavenstvu, a u prvom
redu Rusiji, našoj najvećoj sestri i našoj zaštitnici. Od kolike su važnosti one
obale, budi Vam najbolјi dokaz postupak Italije, koja je cve sile cvoje
ucijenjivačke lukavosti uprla da se onih obala dočepa, ne stideći se pritom
pogaziti cve temenje narodnog načela, kome ima zahvaliti cvoje ujedinjenje. U
ime milijuna i milijuna ovog sviestnog naroda molim Vas, Preuzvišeni
gospodine, da Rusija ne dozvoli da se onaj narod komada i žrtvuje. To bi bila
historička pogreška, daleko fatalnija od okupacije Bosne—Hercegovine, koja bi
našem izmučenom narodu doniela nove decenije težkih borba i krvoprolića.
Molim Vašu Preuzvišenost da prema eventualnim presijama sa zapada, izjavite
zajedno sa Srbijom kako Rusija ne može žrtvovati zemlјe u kojima historička i
kulturna plemena slavenska čine kompaktne narodne većine...

Niš

Frano Supilo Prijestolonaslјedniku Aleksandru:

... Sve se čini da Srbija usred svojih slavnih junačkih djela stupa u novu i
vanredno težku fazu svoje velike misije u Jugoslavenstvu: u fazu u kojoj treba
da pametnom ali skoro bi rekao nadčovječnom odvažnošću izstupa i proti
dušmana i prama braći i prijatelјima, te koli na Jadranskom moru, toli s onu
stranu Save onemogućiti kristalizaciju takvih političkih prilika koje bi mogle u
našem narodu opet razbuktati plamen razdora i zapriečiti podpuno ostvarenje
velike jugoslavenske ideje. Ako Srbija ovdje uspije, onda je ujedinjenje svih
Jugoslavena u jednu nacijonalnu i državnu snagu pitanje vrlo kratka vremena
i tada će ovaj daroviti narod u miru i radu moći da pokaže što je kadar da
priloži kulturi, ulјudbi i napredku...

Poslanicima Kralјevine Srbije u Petrogradu Parizu Londonu

Saopštite našim saveznicima da se Srbija i dalјe muči kao Hristos. Velika

bolest. Opšta beda i nemaština. Hitna pomoć nam je jedina pomoć.

Pašić

Kragujevac

„Ratni dnevnik", piše:

 Varvarski atentat na Cetinje. Tačno u ponoć austrijski aeroplan, a noć tiha,
vedra, sa mesečinom, baci četiri bombe na centar varoši. Pale su oko Kralјevog i
Prestolonaslednikovog dvora.

Niš

„Odjek“ piše:

Bugarski napad na Strumicu. Komite ili redovna vojska? Noćas oko dva
časa po ponoći iznenadno napale su bugarske komite, obučene u vojničko odelo,
u velikom broju na našu karaulu kod Valandova. Naše granične stražare, koji
su ostali živi, potisnuli su i oni se povlače k strumičkoj želјezničkoj stanici.
Bugari su zauzeli cve vucove na levoj obali Vardara. Borba se još vodi. Ima
dosta mrtvih i ranjenih sa obe strane. Govore da su oteli dva srpska topa...
... Mnogi uveravaju da to nisu komite, već regularna bugarska vojska.

Niš

„Polšika", Anri Barbi piše:

Suparništvo narodnosti
Jedinstvo vojske austrougarske ne odupire se porazu. Zađevice i tuče
javlјaju se svakodnevno među zaroblјenicima.
Morali su se izdvajati Česi, rastaviti Hrvati od drugih Slovena, Mađari od
Austrijanaca, koji neće ni s kim da dolaze u dodir. Svako pleme uhodi drugo.
Međusobno, naročito kod oficira, dobacuju se pretnje; potkazaće se, posle mira,
držanje ili slovenofilski govori susedovi. U izgledu je više od pedeset dvoboja.
Obmanjivani od svojih starešina, vojnici ne samo što nisu očekivali od Srba
nikakvu dobrotu, nego su verovali — to im je bilo dokazivano — da će ih, ako ih
zarobe, sakatiti i mrcvariti.
Ali Srbin, nesposoban da se spusti na nivo svojih napadača, veštaka u
divlјaštvu, ne zna za nasilјa. On oseća, kao što sam već imao priliku da pišem
posle prvašnjih ratova, da neprijatelј koga je potukao jeste, obezoružan, samo
nemoćan čovek dostojan sažalјenja. Nјegov zanos prestaje sa grozničavošću
borbe, i on postupa velikodušno sa pobeđenima, jer se grozi surovosti.
I Česi, i Hrvati, i svi Sloveni iz Austrije, sva ta plemenska braća žale što su
stupili u bratoubilački rat...
 2

Posle jednodnevnog obučavanja za bolničarsku dužnost, koje se završi

njoj sasvim nekorisnim savetom doktora Radića da se „u lјubavi prema
bolesnicima sadrže sva bolničarska znanja", Olga Katić svoj prvi bolničarski
dan započe s gospođom Stefanović, pomažući joj i učeći od te lakoreke i
dobre žene više šta se bolesnicima kazuje i kako se razgovara s njima nego šta
im se čini u nezi i lečenju. Ona u sebi nema takve reči. Moći će gnojave rane i
krv da gleda, i izmet teških bolesnika i ranjenika da čisti, može, sigurna je da
to može, ali samo da sve to radi ćuteći, da ih ne teši i ne hrabri, ne obmanjuje
nadom u koju ne veruje. A bolesni ne podnose zdrave koji pred njima ćute;
plaše se njihovog ćutanja, lјute se, mrze ih što ćute. Shvati to i snuždi se. Pa
je čistila, prala, neprestano bila u pokretu i poslu samo da nema vremena za
reč i razgovor. A gospođa Stefanović je nekoliko puta šapatom opomenu:
Kažite im neku lepu reč, gospođo Katić. Lepu reč oni više cene od obloga
koji im menjate i praškova koje im dajete.
Pa nemam tu lepu reč! — zavapi i zasuzi pred suton svoga prvog
bolničarskog dana.
Morate je imati, gospođo Katić. Morate je imati.
Ona jedino Bogdanu Dragoviću, koga svakog časa obilazi, može reči utehe
i nade da izgovori; to ih ona i Ivanu izgovara. Ali Bogdan je u bunilu i ne čuje
ni njen ni majčin šapat. Zavidi njegovoj majci dok je posmatra kako mu
nežno, čistim platnenim ubrusima briše znojavo čelo i prsa, menja obloge,
drži ruku; želi sestrinski da zagrli tu mršavu i izmučenu ženicu koja na
zahteve lekara da napusti bolnicu odgovara:
„Živu me nećete maknuti od njega."
Zavidi joj i nesrećna je što joj ova ne dopušta da joj pomaže u nezi i
poslovanju oko Bogdana. Oseća se i prevarenom u nadi da će ga ona negovati
i spasti.
Kad joj se završi dežurstvo, ona se uplaši susreta s Milenom. Ne sme je
ovakvu videti. Ni to što oseća ne sme joj, reći, pa u suton, po hladnoj kiši i
vetru, iziđe na drum i stade pred nizom belih šatora oko kojih Škotlanđanke,
se velikim šeširima od paname, budacima i lopatama kopaju jame za bunjište
i odvodne kanale oko šatora. Gomila valјevskih badavadžija, dečurlije, žena i
lakših ranjenika kisne i, žamoreći o njihovim šeširima, čizmama i neviđenoj
odeći, posmatra to čudo:
Engleskinje, svaka je ledi i može Valјevo za trice da kupi, a kopaju na kiši!
Olga Katić se odmače od njih da ih ne sluša. I sva dok se ne smrče i one se
ne povukoše u svoje šatore, osta zamišlјeno zagledana u njih što budacima i
lopatama rukuju tako sigurno i predano kao da su čitavog svog života kopale
jarke. Nije imala snage da im se divi. Ali joj se dobro koje čini lјudima obasja
svetlošću drukčijom od uzbuđenja koje je osećala onog jutra kad je pošla u
bolnicu odlučna da ostane u njoj: činiti dobro onima što stradaju, to nije
samo radost davanja i uzbuđenje zbog žrtvovanja; to je za nju i napor da
menja sebe, to je pristajanje na tuđ život i drugo postojanje. Gublјenje sebe.
Rađanje sebe. Može li ona to? I šta će ona biti ako sve to preživi? Šta će joj
biti njen predratni život? Strepnje i veče sabijaju je svu u brigu: šta li sada
radi Ivan, da li će imati večeru, gde li će noć prespavati? Ako je zaroblјen,
njega će ropstvo izmeniti. Svi ćemo se izmeniti. Hoćemo li se onda voleti
onako kako smo se voleli? O tome će Vukašinu u prvom pismu: neka ga
ubuduće ne iznenadi nijedan njen postupak i ne začudi njena promena.
Prožima, je tama, stud, mokrina.
Sa druma pođe pravo u bolnicu. Pod nadzorom doktora Radića, još se vrši
odvajanje ranjenika od bolesnika, i ona ne uspe da izbegne susret s tim
čovekom koji joj, kad god je vidi, nešto kaže:
Vi se ne osećate dobro, gospođo Katić? — zabrinuto se povi k njoj sa
cigaretom u zubima i slušalicom obešenom oko vrata.
Meni je sasvim dobro, gospodine doktore.
Svratite do mene da popijemo čaj i malo porazgovaramo. Vi cj Nadežda
Petrović morate mi pomoći da nešto valјevskih žena i devojaka privolimo da
stupe na rad u bolnicu.
Ja sam noćas dežurna.
Zašto ste noćas dežurni? Pa vi ste čitavog dana radili.
Ja vas, molim da me rasporedite na stalna noćna dežurstva.
To nije dobro. A vi to ne možete ni izdržati, gospođo Katić.
Mogu, gospodine doktore. I molim vas, neka moja noćna dežurstva počnu
od večeras.
On pokuša da je odvrati od te namere i produži razgovor, ali se ona okrete
i pođe do Bogdana da mu pored majčinog dlana na čelu, spusti svoje hladne,
drhtave prste. Klečeći pored Bogdanovog uzglavlјa prilјublјena uz njegovu
majku, oseća joj drhtavicu i čuje šapat na uho:
Vidim, gospođo, da vam je na srcu moj sin, i neka Bogorodica sačuva
vašeg sina. Ja se molim za njega i za sve Bogdanove drugove.
I ja — promuca Olga; zaplamsaše joj obrazi što ne veruje tako i toliko kao
ona.
Vama se duša vidi u očima. Zato i smem da vas zamolim. Vi i vaša kćerka
da mi pomognete da ga noćas kući odnesem.
Hoću! Uzećemo nosila i odnećemo ga nas dve.
U ponoć, kad pospe doktori, da ga mi iznesemo na drum. Tamo će
Radojko, posilni majora što se ubio u ovom prokletom krevetu, da nas čeka s
kolima. Taj Radojko je otpušten iz bolnice, ali neće u trupu dok Bogdana ne
iščupa odavde.
Pojavlјuje se Milena s čajem za Bogdana n raskida joj za trenutak tu
nedoživlјenu bliskost s nepoznatim, to sestrinstvo; koje oseća da se rađa s
tom zabrađenom ženicom koštunjavih, zeleno i rujno obojenih šaka. Mileni
kaže da ide i legne.
Mama, ja neću da zaspim dok ti ne dođeš.
Zaspi. Odmaraj se, dušo. Zaspi, molim te.
Želјna sam, mama, da pričam s tobom.
Ispričaćemo se, imamo vremena — reče odlučno i pođe da pomaže
Dušanki, koja s Ristom Cirkusom dežura u polovini bolnice., Pred ponoć
nagovoriće je da ode na spavanje, a ona će s Petranom izneti Bogdana iz
bolnice. Pomaže Dušanki oko bolesnika, ispunjava sve njihove zahteve,
smireno i bez napora; može da ćuti, jer Dušanka sa svakim razgovara, šali se,
čak i flertuje nekako spontano i čedno. Ali kad je ona pozva da joj pokaže
„jednog potporučnika, najlepšeg ranjenika Druge rezervne bolnice", Olga se
zbuni: otkud joj ta moć i želјa? I zar ovde može da postoji „najlepši
potporučnik" ? Odbi da joj ispuni želјu; Dušanka se ne uvredi, reče joj lako,
sa osmehom:
Znate, gospođo, kad noćas ne bi ovde postojali ti lepi mladići, ja bih,
odmah zaspala. A možda ne bih ni bila dobrovolјna bolničarka.
Pred ponoć, Olga je nekako nagovori da spava do zore, a dotle će je ona
zamenjivati. Ložeći peć, pored nje se zgrči i zaspa i Rista Cirkus, koji je
zamarao svojom bečkom finoćom u obraćanju i želјom da joj priča o svojim
prijatelјima, „bečkim barunima i barunicama", Olga nađe nosila; čeka da se
pojavi taj Radojko pa da učini nešto najhrabrije u svom životu. Ono što će
prvo ispričati Ivanu kad se vrati iz ropstva. Petrana je pozva, držeći upalјenu
sveću:
Gospođo, umre ovaj nesrećnik u krevetu. On je treći koji u ovom krevetu
umire posle onog majora. Pridržite mu sveću pored glave da ja obučem i
spremim Bogdana.
Olga uze sveću i, ugledavši pri njenoj svetlosti otvorene oči mrtvaca,
ispusti je. Neko od budnih bolesnika grubo i uvređeno opsova, ona se zbuni i
uhvati za gvozdene šipke kreveta. Petrana ćutke podiže sveću, pridrža je
nekoliko trenutaka pa ugasi, šapnuvši:
Evo ga, Radojko.
Jesi li ga obukla? — šapnu on Petrani.
Jesam. Samo da ga još uvijemo u ćebe.
Radojko je odgurnu, uvi Bogdana ćebetom, uze ga u naručje i, uz njegovo
ječanje i mlataranje rukama, praćen Petranom i Olgom, iznese ga u hodnik i
položi na nosila. Budni ranjenici povikaše:
Kud ćeš s njim noćas? Dežurni!
Radojko šapnu Olgi:
Ti ga, gospođo, pridržavaj da ne padne s nosila, a nosićemo ga ja i majka.
Ne. Nas dvoje ćemo ga nositi, a ona će ga pridržavati — reče Olga, saže se i
podiže onu stranu nosila gde su mu noge. Radojko Veselinović lako podiže
svoj teži kraj i požuri napolјe, u pomrčinu i kišu. Bogdan se smiri na kiši i u
mraku. Olga se tetura za Radojkom i kliza po glibu, plačući od sećanja kako
je Ivana do trećeg razreda osnovne škole, zaspalog u njenoj sobi, nosila u
naručju u njihovu dečju sobu. I sve do sada ona nije imala draži teret. Kad
Bogdana smestiše u volovska kola i njih troje požuriše u varoš, ona osta u
mraku sve dok se čulo tandrkanje kola. Zažele da zagrli Milenu, ali joj bi žao
da je probudi, pa se sa stepenica bolničarske sobe vrati u bolnicu i zateče
Dušanku u poslovanju oko bolesnika.
Da je moj sin, i ja bih ga odnela odavde — reče Dušanka.
Olga! joj se bez objašnjenja pridruži u poslovima. Svanuće je zateče u sobi
gde je ležao Bogdan; na njegovom ležaju zgrčen je mrtvac iz belog kreveta.
Bolesnici ustaju i baulјaju ka belom krevetu; opkolјavaju ga i zagledaju.
Olga se povlači uz dovratak, čeka dežurnog lekara; iz šaputavog žamora
bolesnika razabire da je posle samoubistva Gavrila Stankovića, svako ko je
legao u njegov krevet prve noći umro; noćašnji mrtvac je treći po redu.
Bolesnici oprezno i lagano sa kreveta svlače jorgan i stavlјaju ga preko
mrtvaca; tako oprezno skidaju n jastuk i čaršav zagledajući krvave mrlјe po
njima. Svlače i dušek na pod; zagledaju i pipaju madrac; kuckaju po tabli,
opipavaju šipke, sve to pažlјivo, kao da proveravaju da li je krevet živ. Jedan
bezruki vadi nožić iz džepa, otvara ga zubima i počinje njime sa krevetskih
tabli da grebe slike ptica i ruža. Najpre glave ptica i pupolјke ruža.
Tako misliš, Miloje? — tiho pita neko.
Nego šta ćemo! — glasnije odgovori bezruki i nastavi da grebe i lјušti ptice
i cveće. I drugi dohvataju bajonete i grebu cveće i ptice, lјušte belu boju,
lome mesingane kugle i koturove; čine to najpre polako, oprezno, kao da ga
slikaju i kuju, onda se razlјućuju n razbesnelo lјušte krevet, lome mu ukrase,
razvalјuju ga, neki istrčavaju napolјe i vraćaju se s budacima i sekirama, pa
nasrću na krevet, na njegove delove i tuku, lome, sleplјuju. Sve to sada čine
ćutke; čuju se njihova zapinjanja i tresak po plehu i gvožđu.
Olga se pripija uza zid, ne sme da se pomakne; čini joj se da sanja. Iz
susednih soba dolaze bolesnici i ćuteći gledaju kako se lomi i uništava beli
krevet.
Šta to činite, ludaci? — prodra se doktor Pantelić i kroz gomilu
radoznalaca probi se do onih koji tuku po nagrđenom plehu i gvožđu. — Na
svoja mesta! — viče doktor Pantelić; bolesnici koji su uništili krevet odvajaju
se od delova unakaženog gvozdenog leša, i osmehujući se pobednički, lagano
se vraćaju na svoje ležaje.
Šta se to dogodilo, gospođo Katić? — pita je preplašeno doktor Pantelić.
Ne razumem, gospodine doktore. Zaista ne razumem — odgovori mu i
pođe u bolničarsku sobu da se hitro svuče i pripije uz pospanu i toplu
Milenu:
Spavaj, spavaj, dete moje — šapuće i grli je.
 3

Mihajlu Radiću suprotstavlјa se gotovo sve oko njega.

Ljudima kao da nije mnogo stalo da se leče i spasu; kao da im je lakše da
bez otpora trpe što ih je snašlo; kao da je smrt s one strane života i njihovih
mogućnosti da joj se opiru. Ljudi se ipak malo, zaista malo plaše smrti; boje
se one smrti koju vide, čuju i za koju znaju da mnogo boli; tihe, nevidne
smrti ne plaši se lјudska većina. S bolešću se ujedinile lјudska glupost i
svakojaka gadost; u jedno se slili; nemoć, inat, porok. Pa on mora s
podjednakom snagom i istovremeno da dela i protiv nesavesnih bolesnika i
protiv samoživih saradnika. I sve to čini bez onih ustanova i sredstava koji
lјude primoravaju da delaju za opšte dobro; radi u nepojmlјivoj nemaštini, s
robinsonovskom dovitlјivošću u pribavlјanju sredstava za čišćenje,
dezinfekciju i dezinsekciju bolnice. Svakog mora da ubeđuje i nadzirava. Od
svega mu možda najteže padaju bolničarske krađe lekova i njihovo
naplaćivanje pomoći ranjenicima i bolesnicima; a od bolesničkih nedaća,
najmučnije mu je otkriće da su se ranjenici u dve sobe branili od pacova
ležeći s mačkama u naručju, koje su kupovali od valјevskih dečaka.
Mihajlo Radić spava nesvučen, izuva samo čizme i skida lekarski mantil
da mu za dan ne bude izgužvan, pokriva se ćebetom, često šinjelom. Mrzi ga
da posluje za sebe i oko sebe; da mu to čini vojnik i posilni, stid ga je. Brijanje
i presvlačenje bele košulјe najteže mu pada od dnevnih dužnosti. Ne sme da
se toga odrekne iz moralnih razloga, verujući: on, upravnik bolnice, nema
prava od osoblјa i bolesnika da zahteva ono što sam ne čini ili što nije
spreman da učini. Ustaje u svitanje, najpre obiće mrtvačnicu da proveri nisu
li bolničari u toku noći opet nekog živog bacili u šupu za drva, koju je on
nekako prilagodio da prihvata mrtve dok im ne stignu mrtvački kovčezi i dok
prota Božidar uz njegovo prisustvo ne izvrši opelo, pre odvlačenja na groblјe.
Posle obilaska mrtvačnice, obilazi „odelјenje za izolaciju", bivši kasarnski
magacin, u kome su smešteni moribundi da bi se negovali u najpovolјnijim
uslovima i s posebnom pažnjom; kakav da je ovaj svet, on ima toliko dobra da
čovek ne crkne sasvim zgađen na lјude; i kakvi da su lјudi, svako je bar za
svoj kraj zaslužio nešto dobrote i samilosti. I pošto ne sumnja da je život
jedan, bez obzira što se živi među vaškama i gnjidama, Mihajlo Radić je
odlučan da se za svakog predsmrtnika bori dok mu srce kuca, i čini sve što
može da mu što duže kuca i s bolom od lјudi ne kuca. U „odelјenje za
izolaciju" ulazi kao u svetilište; tu mu je sve od najvišeg značaja: mrtvi, oni
koji se još bore protiv smrti i Olga Katić, koja kao sveštenica ozbilјno i
smerno posluje oko njih, potamnela od nesna i napora, ali sa svetlošću u
očima. Pred njom takvom, u njemu nastane pometnja koja ga čini
nesposobnim da odmah počne s pregledom bolesnika; stane pognute glave
uza sto na sredini odelјenja n kao krivac sasluša njen raport o događajima
posle njegovog poslednjeg obilaska. Tek kad se malo sredi, on pregleda
najteže bolesnike, praćen Olginom ćutnjom.
Nјegovom jutarnjom posetom završava se njeno dežurstvo, otprati je do
bolničarske sobe, mahom u obostranom ćutanju, pa s jednim lekarom i
dobrovolјnom bolničarkom počne svakodnevni opšti pregled bolesnika i
ranjenika; takav pregled istovremeno vrše još tri lekarske ekipe. Bez žurbe se
bavi svakim bolesnikom, propituje ga o bolovima, savetuje, dugo mu sluša
srce. I uvek ga strah da ne pogreši u dijagnozi, iako svi boluju od pegavca,
trbušnog tifusa i rana čije su prateće karakteristike retko podložne sumnji.
Međutim, njemu nijedna bolest nije jasna, jer veruje da čovek nikad od jedne
bolesti i jedne rane ne boluje; od početka studija medicine, nepomućeno
veruje Hipokratu: „Čovek je sav bolestan." A u bolesniku treba da ostavi
uverenje kako je on ubeđen u dejstvo leka koji daje i reči utehe koje im
izgovara. On se trudi da bolesniku bude bolјe već od njegove pojave i samog
pregleda; nastoji da mu ublaži bol, pre upotrebe leka, verom u ozdravlјenje. I
zna: svaki je čovek drukčije bolestan; svako ima svoj bol i svoj lek i kad lјudi
od iste bolesti boluju. Pa svakom treba i drukčiju reč nade da izgovori. To mu
je najteže: malo je u našem jeziku i znanju tih pravih, tačnih reči utehe. Kad
mu ponestanu te prave i ubedlјive reči, on se bolesniku unese u lice i kaže u
poverenju:
Prijatelјu, pomozi mi da te izvučem.
Kako ja tebi da pomognem, gospodine doktore?
Da želiš svoje ozdravlјenje i izvršavaš što ti savetujem.
Pa želim da ozdravim.
To tvoje „pa želim" nije dovolјno za ozdravlјenje. Treba čvrsto da veruješ i
govoriš sebi: ja moram da ozdravim i živim.
Ko u to može ovde čvrsto da veruje, doktore?
Tada se Mihajlo Radić namršti, nalјuti i najdublјim glasom kaže:
 Zapamti, umire onaj ko nije mnogo hteo da živi.
Ako neko na to odrečno zavrti glavom i zažmuri, on mu stavi ruku na prsa
i kaže tiše:
Ako hoćeš da živiš moraš mi verovati.
Posle pregleda, kad ostane sam, tište ga ovakva i njemu samom
neuverlјiva uveravanja. I posle uspešno obavlјenog posla i nakon
bezuspešnih napora, isto oseća: da bi postigao cilј, sada mora delati iznad
svojih mogućnosti, svoje vere i uslova. Ali on dobro zna sebe: nije čovek
podviga. Nema to ustremlјeno samopouzdanje i tu opojnu samoobmanu, a
savest, ta mučitelјica, nalaže mu da dela n bez njih, da dela i s nemoći
svojom.
I ko zna šta bi učinio u časovima često malodušnosti da u bolnici nije
Olga Katić, koja se nadnela nad njim i vidi ga svet onim svojim dugim i
upitnim pogledom.
Ta njemu nesaznatlјiva i lepa žena zadivila ga i stužila; zadivila
spremnošću da se žrtvuje zajedno sa kćerkom, stužila kazujući da je žena
političara Vukašina Katića. Stužila zato što on veruje da se mnogi lјudi zbog
nečega mogu voleti, ali da se ne mogu voleti lјudi koji vole vlast. Još od
gimnazijskih dana, dobro upoznavši ujaka političara i vlastolјupca, on smatra
da je vlastolјublјe najniži porok. I kako ova divna žena, pita se često dok je
posmatra u radu oko ranjenika, može voleti čoveka kome je ambicija da
vlada lјudima i da ih potčinjava, makar to zaista činio samo za njihovo
dobro? Gledajući je na bolničarskoj dužnosti i slušajući šta govori, za svoje
nedoumice o njenoj ličnosti ne nalazi nijedan odgovor koji ga zadovolјava.
Takve i slične nedoumice postadoše mu niske otkako se prijavila da bude
svake noći dežurna bolničarka u „odelјenju za izolaciju", kod bolesnika
predsmrtnika. Ta ga njena namera oduševila, ali mu se Olga odjednom i
udalјila: u ženama nikad nije voleo snagu. A Olgu Katić je video suviše
uzdignutom nad običnošću svojih želјa. Onda ga to klonuće minulo i on se
zaneo čežnjom za Olgom Katić, svoje bolničke dužnosti i poslove prožeo
njome, slio ih u borenje za njeno poštovanje n simpatije. Ponekad, samo
ponekad, on se pred sobom malo postidi zbog takvog potiskivanja onih svojih
moralnih pobuda i nastojanja da uvek bude na strani malobrojnih, tih što
znaju da i pošten i mudar umiru baš kao što umiru i nepošten n budala, ali
ne postupaju po logici takve neminovnosti, jer o lјudskom besmislu
razmišlјaju dugo. Pa Mihajlo Radić nastavlјa da radi i govori tako kao da ga
ona uvek gleda i sluša; i plaši se da ne ostane bez tog podsticaja u sebi, iako
iskustvom zna da nijedno osećanje tako lako ne pravda malodušnost kao što
je pravda lјubav.
A ne usuđuje se da joj o svojim osećanjima nešto progovori; on nema
smelosti da prekorači među koju mu ona jasno određuje, primoravajući ga
uvek na zvaničnost u odnosima i brigu za druge u razgovorima. Muči ga
njeno savršeno lјubazno odstojanje; počinje da ga vreća njeno odmereno,
učtivo poštovanje, tišti ga njeno zamišlјeno ćutanje dok on govori o nečemu
svom, ličnom. Nikad ga nije zapitala za porodicu p da li je oženjen. Svaki
trenutak koji provedu zajedno liči mu na milosrđe koje ona ima za
predsmrtnike. Dugo i u tišini razmišlјa o svakom susretu s njom, pamteći joj
izraz lica i pogled, mir njenih nežnih ruku, retku, tihu reč. U tim sećanjima
nastoji da ne preobražava činjenice u svoju korist, iako shvata da je to u
lјubavi najteže, možda i nemoguće; lјubav, to odavno zna, hrani se lažima,
ponekad uspešnije no istinama. A ishod tih preživlјavanja i obuzetosti ipak je
isti: i s tugom i sa ozarenošću uviđa kako nema prava da joj išta zameri, a
najmanje da se oseća uvređenim. Takva zaklјučivanja ne sadrže ni spokojstvo
ni nadu. Naprotiv. Iz njih se taloži ono najteže nespokojstvo koje
zalјublјenima ne pruža izgovor za bilo kakvu osvetu zbog neuzvraćene
lјubavi, te česte sklonosti i velikodušnih lјudi. Pa Mihajlo Radić najlakše beži
u tugu, izaziva je, drogira se njome; tako mu je, ipak, najlakše, tako je
najprisnije sa sobom.
Ali šta će biti ako se ona razboli? Šta bi tada učinio? pita se sve češće. Čim
ga obuzme taj strah, požuri u „odelјenje za izolaciju“ da proveri čuva li se
vašiju i posavetuje je kako još bolјe da se čuva. Tu njegovu brigu Olga prima
sa izrazima odnegovane učtivosti i s beznapornom lјubaznošću koju ima za
sve oko sebe. Danas se, ipak, malo zbuni i oneraspoloži njegovim opširnim
savetima kako treba da se čuva vašiju. I malo prekorno mu uzvrati:
Ne bih rekla, gospodine doktore, da se i vi tako čuvate. A trebalo bi da se
čuvate.
Kako mu je značajna ta rečenica i gaj blagi, ali, siguran je, i iskreni
prekor. Nјime je stekao izvesno pravo da od sada još češće i duže bude pored
nje, da je gleda kako se dostojanstveno p meko kreće među bolesnicima, i
kako skladnim i blagim pokretima strplјivo i ćutke ispunjava njihove želјe.
Samo da se ne razboli, brine sve nespokojnije i strasno želi da se iduće
noći strovali u kocku. Ne za radost. Želi nekim padom da se satire. Radi
pobeđivanja i nekih naslađivanja koja, zna to, još gušće postoje na onom
„donjem" kraju njegovog bića. Ali ga u takvim želјama još uvek sprečavaju
neodložne dužnosti i umiranja bolesnika, koja se većinom događaju noću.
 4

Neću da umrem u snu, pričajte, braćo. Pričajte kako ste ranjeni. Nemoj o
ranjavanju. Pričajte, lјudi, o tuđim ženama i kako su davale...
Zašto ovi zlomislaći noćas ne zamuknu, jedi se Miloje Dačić u svom ćošku.
Šta te ubogalјene zlobnike i izelice tera da se nadlaguju oko ovih satrulelih
štucavaca i blejača koji će mrtvi osvanuti? Gaze mu i krše prvi san, jedini san
u kome nije bezruk i sa odsekotinom što ne zarašćuje, taj san u kome
redovno sanja kako je zdrav i veseo, i kako kopa i žanje, i kako se dugmića
pred prerovskom opštinom, i kako se po guvnima rve sa Adamom Katićem i
vršnjacima, i kako Moravom pliva, pliva... Pa ostatak noći i sutrašnji dan ima
na šta da misli, iako to boli, iako i od tih snova ni odsekotina ne sasušuje.
Gura prst u levo uvo, za drugo ga nema, ali opet čuje:
... Ja ovako. Švabe izvršiše proboj, mi jurnusmo niz kamenjar, ja sam
pored komandira, rezervnog kapetana. Bije, plјušti kuršum, kao grad! Padaju
naši, lјosnu pored mene i komandir, posečen mitralјezom. Šta mu mogu, i
mene to čeka. Htedoh da bežim dalјe, al’ me komandir uhvati pogledom.
Pogledom što ga čovek, viđao sam to, ima jednom u svom veku. Buknu u
meni neka muka i sramota, kako da ga ostavim, bogovu mu majku, čovek je!
Pa ga uzmem u naručje i krenem niz stranu, za našom četom. A bije i zukće
oko mene, vidim da je svršena stvar. Komandir sve teži i teži, jasno mi je da
umire, al’ me gleda, onako, da mi je pasje srce, ne bih mogao da ga ostavim...
A ja više nikad neću moći da ponesem čoveka, misli Miloje, kad mu plug
ili kosa poseče nogu, kad ga prebije trupac. Ni Zoru da bacim u jasle... Kao da
neki čovek na ovoj zemlјi zaslužuje da ga uzmeš u naručje! Koji?
... Vidim ja, nemam kud, a duša mi u nosu. Švabe me opkolјavaju sa
isukanim bajonetima. A mnogo me, braćo, strah sečiva! Pa se zajedno s
komandirom bacim niz kamenjar, kao da sam pogođen u glavu. Onda s
komandirove rane na vragu hitro okrvavim ruke i njegovom krvlјu namažem
svoje lice. Dva puta tako, da podvalim Švabama da sam ranjen u glavu. Pa se
oplatim, zinem i zarijem nokte u zemlјu. Nadam se. pomisliće da sam mrtav.
Ali se Švabi ne može da podvali, zlikovci su i lopovi gori od nas. Pa me
izbodoše bajonetima kao tikvu...
 Decu jedino treba nositi u naručju, misli Miloje Dačić, i to dok su mala,
zavisna od tebe, i dok ne prozbore. Hoću li moći u levoj ruci da nosim dete?
Moći ću dok ne pođe u školu.; Dosta| mu je. A sa ženom, sa ženom moraću
levom... Nijedna mi ne treba za žene.
... Zaposeli mi položaje u bukovoj šumi na uzvisinama Malјena, a Švabe
zauzele kosu, na trista metara vazdušno. A šuma, lјudi, lepa i gusta kao rasad,
ne vidi joj se kraj. I dan neki pukao vedrinom, tišina, uši pucaju. Kad meni
odjednom dođe neka želјa da se popnem na vrh bukve i odozgo pogledam
šume i sve. Beše pao list, pa zamišlјam kako je vršje bukava s pupolјcima)
rumenkasto i rđasto. Švapski rovovi, rekoh, blizu su, čuje se lupa manjerki i
istovarivanje municijskih sanduka s konja. Jasno mi je šta me čeka, al’ me
nešto vuče; uvis, bukva mlada, goluždrava, čista kao devojka. Hoću uz nju, pa
nek ide i glava! Zbacim šinjel, skinem cokule i zapnem da se pužem uz
bukvu. „Podnaredniče, kuda ćeš?" povikaše vojnici. Ja ćutim i uspinjem se,
derem srce o deblo, eh, kako mi beše sladak taj strah... Osećam da ću
poginuti, vojnici mi viču da skočim, dotrča komandir i poče da psuje što ću
švapskoj artilјeriji otkriti položaje, zabadava sve. Mene neka sila vuče uvis, u
vrh bukve, da zemlјu i sve pogledam odozgo, pa neka mi to bude poslednje.
„Podnaredniče, Uroše Baboviću, čoveče, budalino!"(čujem pod sobom i vidim
kako je komandir izvadio revolver i nišani me. Nasmejem im se, tako mi
nešto slatko u grudima. Pa oplјunem dlanove i gurnem u visine, od stupa do
stupa, od grane do grane...
A ja uz drvo, na orah i trešnju, više neću moći da se popnem, misli Miloje
Dačić. Ni na topolu, da vidim gde se žene kupaju... Ni na Aćimov brest kad su
kukuruzi veliki, da gledam ko se s kim dok se žanje muvar i seku jalovaci. Od
sada samo sa stuba i natovarenih kola mogu da gledam odozgo, malo dole i
preko plota... Al’ ću da gledam odozdo, a to što se odozdo vidi, svi žele da
skriju.
... I stigoh do vrha tankog kao ruka, kad u vrhu druge bukve, na mojoj
visini, mogu granom da je dohvatim, veverica! Čuči na grani, podigla rep i
gleda me, ne može da mi se načudi. Nisam video životinjku s lepšim očima.
Moja bukva se njiška, ako vetrić dune, pašću kao stari list. A mene, lјudi,
neka žarka slast obuzela kao da nije rat, kao da sam na bogomolјi, saboru,
veselјu nekom... Gledam površje šume, rumeni se, sjatkaju pupolјci i kora.
Meko je i otkosno, nigde mu kraja. Blago i tiho, kao da dole, na zemlјi, nije
rat. I verujte mi, ne znam koliko je dugo to; trajalo, ja sam osećao, da je rat
davno prošao, čudio sam se da je i bio. Nisam razumevao ni zbog čega je bio
ovaj naš strašni rat... Tad tišinu prelomi pucanj, pa drugi, pa treći, znao sam
da me Švabe gađaju i, svega mi na svetu, nije me bilo strah. Čudio sam se tom
lјudskom neumlјu što u ovoj tišini puca u ovo vršje šume, u rumen pupolјaka
i grančica... Čudio se i prezirao i te što pucaju, i moje što se dernjaju ispod
mene. Gledao sam u vevericu, pa opet u vršje bukava... Kad me tresnulo u
grudi, ja sam padao s grane na granu i nije me bilo strah, a kad mi se smrče,
znao sam da sam na zemlјi...
Nisi li ti to sanjao, Baboviću?
Nisam, svega mi na svetu.
Lažeš! — prodra se Miloje. Kad bi lјudi bili bar mutavi, mogle bi i da se
istrpe njihove noge i ruke, oči i zubi. Ali oni ne ćute i, muče...
A ja sam noć uoči ranjavanja sanjao da su mi svi drugovi iz voda crni,
crnji od najcrnjih Cigana. Pitam ih: jesam li i ja crn? Oni ćute, a ja vidim da
nisam. Onda linu neka kiša i sa crne vojske poteče. crna voda kao iz odžaka.
Pa se zgusnu kao katran. Tad iz svog voda i od drugova više nekoga nisam
mogao da poznam...
A ja sam uoči ranjavanja sanjao da sam izgubio kapu. Celu noć po šipragu
tražio sam kapu I ne nađoh je. Kad sam se razbudio i napipao šajkaču na
glavi, znao sam da ću nastradati...
Kad već uživate da mučite zborenjem, što, poganci, ne trtlјate kakva ste
zla i opačine činili dok ste zdravi i čitavi bili? — promumla Miloje Dačić, a
Sibin dodade:
Pričajte, lјudi, o zdravlјu. I o nekoj svadbi. O velikom vašaru, to pričajte!
Ja na zemlјi najviše volim vašar. U Šapcu tri dana traje!
A ja sam, ni sat pred ranjavanje, sedeći uz panj, zaspao i sanjao kako
brvnom prelazim| preko nekog dubokog potoka. I odjednom brvno se
zalјulјa, odlomi od obale, okrenuh se nazad, i s druge obale, odroni se brvno
na kome stojim tako u vazduhu, nad ambisom, malo se zanjijam i strašno:
gledam dubinu i o šta ću da se razbijem. To je trajalo ubibože dugo...
Da je bar da laju i reže, kao ove psine oko bolnice, zaspao bih nekako,
misli Miloje Dačić. Ušilјi kraj ubrusa i ugura ga u desno uvo, a u levo opet
gurnu prst...
A ja sam pred moje nastradanije sanjao kako nisam ja. Najpre sam uočio
da su nečije ogromne brčine na mom licu. Posle, gledam se u ogledalu, i
umesto svoje glave, vidim nečiju nepoznatu glavurdu. Onda vidim ruke, ni
one nisu moje, puni su prsti prstenja, porasli nokti, pravi ćuranski. Zagledam
noge, kratke su i krive, gadnije noge nisam video...
A ja uoči rane tri noći uzastopce sanjam kako ulazim u trap krompira.
Guram glavu u obalu trapa, guram, nemam kud, mrak i zemlјa...
 Ja sam, ne znam zbog čega, bio toliko veseo uoči ranjavanja, pa zviždim,
pa mi došlo da pevam, a komandir mi kaže: „Čuvaj se danas"...
Htedoh da presvisnem od žalosti za kućom i ukućanima. Da me do noći
ne koknuše, čim bi se smrklo, ja bih pobegao kući...
Toliko mi se spavalo da nisam mogao da mrzim Švabe. A kad ne mrziš...
... Sam kosi Aćimovu veliku livadu pored Morave kako zamahne kosom
prepelica prhne sa jaja žao mu jaja prepelice kukaju oko njega Aćim maše
štapom šta si Miloje radio do podne sam moraš da pokosiš svi kosači su u ratu
zapinje pršte jaja ptičice beže iz njih i( pijuču pred kosom žene za njim
prevrću otkose i plaste seno prerovski atar se zalivadio i s one strane Morave
zažutela se dunjica zaplavela detelina do neba kad će to da pokosi ruke mu se
iz ramena čupaju žene mu prete vilama kule nad Planinom crni oblaci na
dlanovima mu pucaju žulјevi linu kiša: Miloje Dačić oseća u ramenima onaj
trnući kosački bol, znojav je, prsli mu žulјevi na desnom dlanu, jauče: taj bol
je oštar i lјut, zna ga dobro. A zna i da mu je odsečena desna ruka, pa kako
onda tako boli taj rasprsli žulј na palčevom brežiću? Šapuću:
Periša, ne pravi se da spavaš. Znam da narednik neće dočekati zoru. Pa šta
nam vredi kad je prst natečen, burmu ne možeš da izvučeš, sem da mu ga
odsečeš. A to, Vukajlo, ja ne bih mogao pa da mij je za život, a kamoli. Moraš,
znam te. Kad čoveku srce stane i krv se ohladi, onda spada otok. I nemoj
slučajno po tvom običaju, dok spavam. U redu, ko se prvi probudi, zove
drugog.
Što ste me razbudili, krv vam, lopovsku!
Zamukni, Miloje, iščupaću ti i drugu.
Priđi, mi samo, da te rasporim! Dede, Vukajlo!
Vode! Bolničar, donesi mi lonče vode!; I meni vodu! Majko moja, vodu!
Kakva tvoja crna voda, crknućeš odmah od kapi vode! Neka crknem. Dajem
ćebe za manjerku vode...
Miloje Dačić se muči da sluša samo pse koji reže oko bolnice. Nјih koji
laju pomrčinom, po Valјevu, sve do Prerova tako laju. Baš ih briga za rat i
pomor. Ne valјa kad se sanjaju jaja i pilići. Ne valјa ni cveće, nije dobro ni
onolika livada, pa kiša. Ali kako to! da meni prsne žulј na desnoj koju
nemam, otkud sad da boli i to što nemam?
Slušaš li petlove, Dobroselac? Iha, otkad slušam. I vesele me. Ako
preživim, petla zaklati neću. Misliš, prođe i ova noć, provukosmo se do iduće?
Jeste, majku mu. Čim čujem petlove, ja poverujem. Dođe mi da zapevam. Pa
pevaj, čoveče, ako ti se peva. Misliće lјudi da sam šenuo od vatre, pa blejim.
Šta te briga šta će lјudi da misle ako ti imaš svoju veru. Strah me da verujem i
u veru. Ako te od toga strah, onda si obrao bostan.,
Kad bi ovi bogalјi zamukli, pa opet da kosim, misli Miloje Dačić i levom se
prekrsti za san. Vrućina mu je. Seća se mutne, nadošle Morave, kako se izliva
i plavi prerovsko polјe...
A ti, fukaro čačanska, odseče naredniku prst s burmom? Je li, Periša?
Otkud ti znaš da mu je odsečen prst? Sad sam video. A zar se, Vukajlo,
lažovčino, nismo noćas dogovorili da ko se prvi probudi, budi drugog. Marš,
lopove varoški! Dvaput si noćas ustajao, osetio sam te! Nije mi se spavalo.
Rana mi sevala. Pretrešću te do gole kože, čim se svane. Znaš da ne podnosim
pokvarenjaštvo. Ali, ako mi ne nađeš burmu, onda ti uzimam „lonžin". Važi li,
kaplare? Ko ima sveću, neka dođe ovamo. Umre Vranjanac. Dockan. Već je u
paklu. I Borić ode. Zaplaka, ja počeh da ga tešim. On se ućuta. I ja zaspah.
Sad ga pipam, hladan je kao cigla. Izgleda mi da se i moj komšija potkivač
odmorio. Sam, siromah, sebi stavio sveću na grudi. Pa pripali mu kad je već
spremno. Braćo, digao mi se. Živela otadžbina! Bogme, i meni. Od zore ne
znam šta ću s njim. Jao, burazeri, što ćemo da porazvalјujemo žene ako ne
pomremo ovde! Znate li vi, lјudi, da se od udovica neće moći živeti posle
rata? Dobar stojko biće skuplјi od para volova. Za jedared davaće žene kantu
masti, a za opet — burče lјute! Eh, blago onom ko preživi. Škart i dućandžija
dočekuju mir, zapamtite! I bogalјi, i bogalјi...
Od sveg čovečjeg, uveren je Miloje Dačić, najgore mu dođe reč. Jer od reči
ne možeš da nađeš zaklon. Nema nijedne tišine gde se ona ne čuje. Ako je ne
čuješ, onda je pamtiš. Protiv tog poganluka ne možeš ni silom, ni parom, ni
pameću, nijednom veštinom ne možeš da se spaseš! Kad ne bi bar svanjivalo i
ne bi bilo dana, a od tog popišanog dana bar jutra da nema, i da se ovako
svašta ne reži i ne blјuje, bilo bi mu mnogo lakše da istrpi dok mu se
odsekotina ne zaceli, vatre i groznice malo ne prorede, pa da okrene tur
Valјevu. Ali, kuda će? Ne ide mu se u Prerovo dok levu ruku ne nauči da ga
sluša kao desna, i dok za još ponešto ne smogne neku snagu ili veštinu, pa da
u selu nikom ne prdne u pamet da ga bajagi sažalno pita za rat, kako izgubi
ruku i ostalo. Nego da se svi seknu kad ga sretnu„ da ih je zort, da mu se
čude, zavide zbog nečega što niko nema i ne može. Ali mu odsekotina ne
zarašćuje; napipava otok, noćas mu se još više spustio ka slabini i primakao
sisi, zateže kožu, bridi. Glavobolјa mu je teža no juče, i izmaglica mu je sada
gušća no juče izjutra. A oko njega u sobi pričaju svašta, kukaju, dovikuju se,
kašlјu. Preživim li rat, nastaniću se navrh planine, da nemam komšiju/ da me
niko preko plota ne gleda i ne čuje. Da ga ne gledam i ne čujem. Da ni psa, ni
petla komšijskog ni iz familije nekog ne čujem! Sa stokom ću da živim!
 Zdravo svanuli, ranjenici i vojnici!
Miloje zažmuri i iskrenu glavu ka zidu: Tola! Zna, donosi mu šerbet,
mučitelјski pita kako je spavao, nudi slaninu i luk. Em ostadoh bez ruke, em
mi on zajaha za vrat!
Čiča, trojica umreše bez sveće, a imali su dušu. Pripali im, svaka ti se tamo
gore zapisuje.
Noćas samo trojica?
Znamo za četvoricu. Onaj potkivač je imao za sebe sveću.
Zar je, čiča, tebi malo trojica?
Kako malo, sinko? Al’ dok ne dođe novi upravnik, umiralo je u ovoj sobi i
sedam za noć, pa beše jednog jutra i devet. Samo da dam Miloju šerbet, pa ću
pokojnicima da pripalim.
Imaš li još one prepečenice, čiča?
Zapretio mi novi upravnik da će me isterati iz bolnice ako me uhvati da
vam donosim rakiju. Mogu beli luk i nešto za jelo.
Miloje steže pesnicu: zar je taj bog i ocem morao čoveku da zgazi za vrat!
Nadneo se, sad će da se prepodobi:
Miloje, sine, popij dok je vruć. A kako si noćas spavao?
A što bih spavao?
Čovek je u snu i porastao. I rana u snu zarašćuje.
Ništa meni ne treba da raste i zarašćuje.
Neka ti bude kako voliš, al’ sad popij šerbet, pa da malo prezalogajiš.
Da mu otac ućuti, Miloje uzima lonče sa šerbetom, ispija ga brzo i odbija
da jede slaninu i beli luk. Tola ga tiho moli i preklinje, jer je beli luk lek;
tvrdi mu da se niko nije razboleo od pegavca ko je jeo beli luk. Miloje
gadlјivo odmahuje rukom. Beli luk neće da lizne; neka, crkne, neće ni češanj
belog luka da pregrize. Ne zato što ga ne voli; neće u inat. I Toli, i sebi, i
bolesti. I neće ga zato što ga po svu noć grickaju one lopuže Vukajlo i Periša.
Može mu se da ga neće. Bar mu se to može.
Tola promumla nešto i ode da pripali sveće pokojnicima, pa da naloži
furunu. Miloju malo laknu, ali u sobu ulazi doktorska bulumenta koju
predvodi novi upravnik:
Dobro jutro, lјudi! Kako ste noćas spavali? Je li vam bilo hladno? Molim
vas, otvorite prozore da se soba dobro provetri!
I sada će taj gospodin doktor Radić, govori sebi Miloje Dačić, najpre da
propipa mrtve i proveri nisu li se oni samo tek onako ukočili, pa će onda dva
sata da svira uz stojka s bogalјima i tifusarima. Te šta te, vojniče, boli? te da l’
te danas malo manje boli, te sutra će ti biti lakše, te istrpi još malo i ne gubi
nadu, te čekaju te kod kuće — sve presno preko presnog! Uh, što je baš ta
čovekova lepa reč — gadluk i otrov! Još ako je od školovanog, pa se izučio da
je pošećeruje. Kao što to ume ovaj doktor Radić.
Dačiću, okreni se da te malo vidim. Lepo mi jutros izgledaš. Vrlo dobro,
vrlo dobro. Za nedelјu dana, tebe puštam kući, a oca ti mobilišem da
snabdeva bolnicu drvima dok ne procvetaju šlјive. Šta si se, bogamu, tako
namrštio?
Od zadovolјstva i uživanja. Pucam od sreće.
Bivši upravnik Paun Aleksić glasno se nasmeja i zbuni Radića, koji
poćuta, pa reče:
Mnogo, mnogo ti je bolјe no juče. Dajte mu danas dva analgetika.
Doktor Paun Aleksić, odlazeći za doktorom Radićem, namignu Miloju. Taj
čova zna šta su lјudi, misli Miloje, i zna kako lјude treba poravnjavati i
ućutkivati. A nije ih kao ovaj slatkorečac Radić zlostavlјao parenjima,
kupanjima, jurnjavom vašaka i nekakvom higijenom. E, neće se on Radiću do
Đurđevog dana da skine go i kupa u ceđu, niti će mu svoje dronjke popariti u
tom kazanu, pa neka se vaške pretvore u besne kučiće i neka ga grizu kao
mrcinu pored puta!
Op!... Op! — uzvikuje Sibin, ležeći potrbuške. Taj na duvankesi povazdan
ubija vaške i broji ubijene otkako je doktor Radić objavio da vaš prenosi
zarazu.
Sibine, zamukni, lupiću te po glavi!;
A znaš li ti, Miloje, da sam ja juče ukokao šesto trideset sedam komada.
To je sedamdeset više no prekjuče. Da svi vi svakog dana ubijete samo po sto
vašaka, za nedelјu dana te zverčice ne bi bilo u našoj bolnici.
Budala si! I još je veća budala onaj ko ti reče da vaška u čoveka unosi
bolest. Niko, moj slepče, niko živi ne zna šta čoveka iznutra grize i podlokova
mu dušu. Niko!
Miloju Dačiću zadrhtaše usne kao da će da zaplače. Ali on samo škrgutnu
zubima i okrenu lice ka zidu.
 5

Paun Aleksić nikad nije ni zaslutio šta sve može s čovekom da učini jedna
smena sa vlasti, bilo kakve vlasti, čak i njegove u jednoj ratnoj bolnici, nad
ranjenicima, tifusarima i grupicom bolničkog osoblјa, prestravlјenog
pegavcem.
Opire se tim novim i neznanim osećanjima, besni na sebe, pa se i prezire
ponekad, ali uzalud. Valјevu se primakle planine, tiha, nečujna Kolubara
huči mu po svu noć, a psi skviče kao da ih kamdžijama tuku; bolnica se
preobrazila u ogromno zastrašujuće zdanje; valјevske ulice, kroz koje danju
izbegava da prođe, razmakle se i zazidale nekakvim surim zgradama i
ogradama koje ranije, kao upravnik, nikad nije primetio. A stvari i predmeti
oko njega ugrožavajuće se razrasli.
Kad prolazi bolničkim krugom, korak mu se skrati: čini mu se da su sve
bolničke prozore ispunile glave koje blenu u njega. Poslednjih dana, uz svoj
nesigurni hod, počeo je i da se guri, ne zna šta će s rukama, gleda u zemlјu i
neprestano sebe opominje: glavu gore! Svakom drsko gledaj u oči, smeškaj
se, Paune, kao da si postao načelnik saniteta Vrhovne komande! Ne pomažu
takva mamuzanja. Ni inatom ne može da sačuva nešto bednog dostojanstva.
Na licima koja dobro zna izrasle neke brčine, glasovi lekara i bolničara
postali preteći, svi viču.
Još istog dana po smenjivanju morao se povući u „salon" napravlјen za
doček savezničke lekarske misije i ispražnjen posle posete predstavnica
škotskih žena. Svoj krevet u praznoj sobetini doživlјava kao robijaški ležaj s
kojeg je prinuđen da kroz zaklјučana vrata sluša sve šta govori i čini Mihajlo
Radić: njegova nesnosna, mudroserna zanovetanja o savesti i dobroti, o bolu
i poštovanju; pa neprestano kresanje žigice, nakašlјavanje, hrkanje u snu sa
atipičnim ritmom i šumovima kojima se odlikuju nervno i psihički nestabilne
ličnosti. Negdašnji dubok san bez snova, koji je jedino lјubomora na ženu
ponekad razbijala, smenila je besanica prožeta sećanjima na dnevne uvrede i
neutaživom čežnjom za osvetom. Ne samo Mihajlu Radiću, svima.
Ljubomora, ta njemu do sada svakako najmučnija patnja, ne muči ga više:
ravnodušan je s kim i kako mu sada uživa žena. Ona njegova nesmirlјiva
žudnja da svake noći bude sa ženom tako je zamrla da pomišlјa kako ga već u
trideset i petoj pokorava muška nemoć. Pikavce, koji bi ujutru Tomi
posilnom odali neprospavanu noć, pred leganje u postelјu iznosi napolјe i
razvejava iza lekarskog nužnika.
Ustaje rano i panično, kao redov na pisak trube, hitro se obuče i čeka
cupkanje Tome posilnog s bakračem vrele vode; Brku trećepozivca koji mu je
ložio furunu morao je da ostavi Radiću za posilnog. Više ne uživa u parenju
nogu u toploj vodi sa alkoholom; sada ga posilni samo polije mlakom vodom
da umije lice i ruke posle brijanja, nepodnošlјivo brblјajući, gotovo sasvim
prisan s njim. Mora da ga trpi: jedino od njega saznaje šta se o njemu i novom
upravniku govori u bolnici. A žderu ga i truju ta Tomina potkazivanja kojih
ne može da se odrekne, iako su pogana i nepovolјna po njega. Ta glupava
ogovaranja i izmišlјotine o njemu kao upravniku, ta bestidna likovanja
lekara, bolničarki i bolničara, ma koliko da ga lјute i čine neraspoloženim,
mora da sluša: jedino još u njihovoj mržnji on vidi svoj značaj. U njihovim
ujedanjima on želi da nasluti i strah od njegovog povratka; želi da izazove taj
strah, pa je naredio Tomi da „poveri" onima koji ga najviše mrze kako je
nekoliko pisama poslao načelnicima u Vrhovnoj komandi. Neka im malo
zadrhture gaće! A pisma je zaista i poslao na sva važna mesta. Što pre mora
odavde. Nema sredstva kojeg se neće latiti da se iščupa iz Valјeva i spase
bedničke, poraženičke smrti.
Čak i Srećko, bivši blagajnik bolnice, taj proneveritelј sreskih kasa i
falsifikator porezničkih knjiga, izbegava susret s njim, često se kurvinski
smeška, a jednom mu i došapnu: „Ne sekiraj se, doktore. U Srbiji unapređuju
baš one koje smenjuju. Videćete!" Čudi se kako tom najobičnijem lopovu nije
opalio šamar! Mihajlo Radić ga smenio, to mu je najbolјe što je učinio u tim
svojim „reformama"!
Doktor Pantelić se drži kao kuvana noga, koristi svaku priliku da mu
unizi znanje. Ta apatična lenčuga se preko noći provrednila, postao čak i
veseo, ulizički brblјa o „zadivlјujućoj energiji i duhu" Mihajla Radića.
Rus Sergejev se ponaša uvredlјivo učtivo n na odstojanju kao da je on
leprozan; taj nadrifilosof Filip Simić, iako je niži po činu, i ne pozdravlјa ga
ako su sami kad se sretnu; doktor Nandor, Mađar i zaroblјenik, ničim ne krije
da se pred njim ne oseća zaroblјenikom; doktor Vojteh je tako snishodlјiv da
je u tome očigledna neka njegova češka velikodušnost; dobrovolјne
bolničarke se kikoću kad prođe i izgovaraju neke svoje ženske šifre od kojih
mu bukte obrazi; izlazeći iz bolesničkih soba, često za sobom čuje zajedlјiva
mrmorenja bolesnika i one dvosmislenosti za koje samo stare sluge i srpski
selјaci imaju dar.
 U salon gospođe Predolac više ne odlazi; dosadila su mu Belićeva
nastojanja da ga uveče vodi u vesela i kockarska društva oficira i valјevskih
bogataša.
Obavlјanje lekarskih dužnosti pada mu kao robijanje; kao da nikad u
životu nije bio lekar. Zgadio mu se poziv, ne može da se načudi: kako se
mogao opredeliti za tako krvavo i prlјavo zanimanje? Noćna dežurstva
doživlјava kao krivične presude. Jedini bolesnik o kome iskreno brine i za čiji
se život svim svojim sposobnostima i neumorno zalaže, to je Miloje Dačić. Ne
zbog oca, tog lukavog, selјačkog blebetala, koji ima neku sposobnost da u
nesreći bude lјudima potreban, a sebi značajan; zavoleo je on Miloja Dačića
zato što je inadžija. U njemu je upoznao najvećeg namćora koga je sreo u
životu i upro sve sile da ga spase, oduvek smatrajući da meru duhovnog
zdravlјa jednog naroda određuju baš te velike i neumolјive inadžije.
A kako ga tek satiru sve te „reforme" Mihajla Radića, te ambiciozne
zamlate! Promene koje su nastupile u bolnici — zavođenje strogih
higijenskih mera, početak dezinfekcije i depedikulacije, pobolјšanje terapije,
nege i ishrane bolesnika — pogađaju ga kao nezaslužene kazne koje nad njim
izvršava Mihajlo Radić. Svejedno što razumom i lekarskim znanjem uviđa
značaj mnogih Radićevih mera, ta suluda upornost s kojom on to sve; čini,
izaziva u njemu zlobu;, vidi mu sve greške, uživa u njegovim neuspesima.
Priželјkuje još jače razgorevanje epidemije. I povećanje smrtnosti! Biće
zemlјi lakše bez poganog lјudskog nakota!
Umreću, šapuće kad je sam i grlo mu se suši od nagle vrele žalosti.
Staje pred ogledalo: smršao i ostareo, posiveo i zbrčkao se. Zar sam to ja,
Paun Aleksić? Zar je moju moć činila ona kukavna vlast nad bolnicom u
pomoru? Zar me je i takva vlast činila samouverenim, jakim, srećnim?
Potvrdno klima glavom n razrogačeno je gleda. Prezire je? Ne, više je
sažalјeva.
Spolјa se čuje strahovita dreka, lupa. Kao da nešto prete i psuju Radića.
Kada bi ti tifusari u agoniji sada pobili svoje lekare i spasioce, pa zapalili
bolnicu, eh, bio bi to događaj u kome bi se izravnali mnogi naši računi. Požar,
požar je ono što ovaj svet zaslužuje.
 6

U „magacinu pokojnika" Olga Katić po svu noć menja obloge bolesnicima,

daje im antipiretike, drži im ruke dok umiru, pripalјuje sveće... Sada sve to
čini gotovo bez gađenja na smrad zagnojenih rana i bolesničku prlјavštinu,
ponekad sa strahom, nikad umorna. Tu gde se lјudska srca grče i batrgaju u
poslednjim otkucajima, ona ponekad zaželi da jaukne za trenutak tišine i
samoće: da misli samo o Ivanu. A najčešće o poslednjem viđenju i rastanku
na niškoj železničkoj stanici.
Tada joj je stalo ono vreme koje je živela osećajući mu prolaženje i
trajanje: prolaženje u Vukašinu i trajanje u deci. To vreme što je stalo dok je
voz odlazio odnoseći joj Ivana, bebu koja joj maše rumenkastim ručicama iz
otvorenog furgona, to se vreme sabilo u očajnički pisak lokomotive koji čuje
u svakoj tišini, plašeći se da ne utihne, da ne zamre onaj štropot gvozdenih
točkova u kretanju, nezaustavlјenom u njenom srcu. Kada u jutarnjim
odlascima u postelјu, ne da se odmori, nego da zagrli Milenu i protepa joj kao
nekad, kad u očekivanju Vukašinove depeše primeti da prolazi nekakvo
sadašnje vreme, ona bi zavapila: neka sve ostane kako jeste, neka i
Vukašinova depeša ne stigne. Jer za tom depešom može da se sruči vreme i
ubije joj nadu njenog, majčinog mesa i kostiju da je Ivan živ. Da nije živ, ona
bi to morala osećati, utroba njena bi to znala, srce bi joj drukčije kucalo,
drukčije bi disala, nikad joj se ne bi spavalo, nikad ne bi ni ogladnela ni
ožednela, ne bi mogla reč daj izusti, i sve ovo što radi oko bolesnika, ne bi
mogla: ruke je ne bi slušale, noge je ne bi držale...
Gospođo Katić, vama nije dobro? — čuje Mihajla Radića za lećima i shvati
da je napolјu, u mraku i kiši; obema šakama oslonila se na zid „magacina
pokojnika" i na ruke spustila glavu.
Zdrava sam ja, gospodine Radiću — odgovara i ne miče se, sećajući se
kako je izjurila napolјe zaželevši tišinu i zvezde u nebesima.
Muči li vas tuga za sinom?
Muči me. Ali me muči i sav moj život, doktore. Sve što sam bila —
promuca.
 Ako se tako bavimo sobom, pobediće nas bolest.
Ako se tako ne bavimo sobom, kako onda, doktore, da se bavimo njima
koji umiru?
Mihajlo Radić ćuti, ns vidi mu lice: drhti mu žiška cigarete. Tako je bilo i
u vozu, kad ga je prvi put srela: žiška njegove cigarete svitkala je u mraku.
Teško je poverovati da ste vi postali bolničarka zato što se osećate
nekakvom grešnicom. Da se iskupite.
Osećam se i grešnicom, doktore. Pred svim bolesnicima ja sam grešna. I
strah me je.
Od bolesti?
Ne. Taj strah nije strah od bolesti i smrti. Moja tuga za sinom jača je od
tog straha. Taj strah je nešto drugo... Ne umem da iskažem to što osećam.
Onaj ko to ume, malo i oseća.
Ne znam, doktore. Više ništa ne razumem — kaže iskreno i želi da se vrati
bolesnicima.
Vi nešto mnogo bitno razumete, Olga. Razumete patnju.
Šapnu joj Mihajlo Radić, učini joj se iz takve blizine da[ se ona trže nazad
i sva uzdrhta: do sada joj niko nije rekao nešto tako značajno i lepo. Čeka još
neku njegovu reč. Zaliva ih kiša. Ugasiće mu cigaretu, poboja se.
Znate, Olga... Da lјudi ne pate, da ne razumeju tuđ bol, ne verujem da bi
zasluživali bilo kakvo dobro. Ni poštovanje. Ni lјubav. Ja ne bih mogao dugo
da volim srećnu i zdravu ženu.
Vi?! Zaista tako mislite? — koraknu ka njemu da mu pri žišci cigarete vidi
oči.
Tako mislim, i zbog toga nisam spokojan. A srećan, još manje.
Smatrate li to svojom slabošću? Zavidite li jakima? — šapuće i nazire kako
mu igra mišić na obrazu dok cigaretu polako prinosi ustima.
Zavidim jedino onima koji imaju neku čvrstu veru. Bilo kakvu.
Ja ne znam u šta se može čvrsto verovati osim u boga — reče Olga glasnije.
Ali i s nekom mutnom namerom.
A verujete li u boga vi, Olga?
Zbog neke napukline i jetkosti u njegovom glasu, ne odgovori mu odmah.
Shvati da Radićev bog nije samo jedan bog.
Verujem. Verujem! — uzviknu. Pa ona je malo verovala. Sasvim retko je
odlazila u crkvu. Vukašin joj svojim idejama obeznačio crkvu. Vukašin joj i
boga i veru odrezao po sebi i tim svojim načelima.
Svako dobro delo vodi nas nekoj veri, ali...
Ne sasluša mu misao do kraja, žurno prođe pored njega, žiške u pomrčini,
i vrati se u bolnicu.
Ne daj me, gospođo! Otmi me... Zovi doktora — doziva je Marko, ranjenik
s gangrenom.
Kod tebe je malopre bila. A meni od sinoć nije prišla. Dođi kod mene,
molim te, sestro i gospođo... — čuje Ljubomira kome je na sepsu došlo i
zapalјenje pluća.
Daj mi mleka, vode, pišaću... Daj mi nešto mokro! — viče Petar, najglasniji
među bolesnicima. On ne može ni rečcu da izgovori bez psovki. Ali ne
ranjava njen ponos, ne vreća je. Oni koji ovoliko pate, imaju pravo na sve. I
da vređaju. I da ponižavaju.
Ne psuj, barabo! Majka ti ne bi činila što ti ona čini — grdi ga Svetislav,
student, koji poznaje Ivana i koji na svaka njeno pitanje — kako se oseća,
odgovara osmehnuto: „Biće bolјe. Hvala vam, gospođo"...
Jaoj, majko... Majko... — Taj Miodrag odavno zapomaže iz ugla, potresa joj
utrobu tim jaucima, mora što pre njemu. A drži ruku Dragiši, koji je suznih
očiju moli:
Zakuni mi se u decu da ćete me sahraniti na suvom mestu i samog. Ne
trpajte me na gomilu.
Obećavam ti, ne boj se. Ali ti nećeš umreti, Dragiša — šapuće mu, a misli,
zagledana mu u ruku: zar postoji nešto svetije od ove grube, suve, prlјave
ruke koja se hladi? Neće ustuknuti pred poslednjim grčem njegovog lica,
onim ukočenim, staklastim pogledom dok krklјa...
Mora Mileti sa sepsom u trbuhu što žalostivo zapomaže za majkom. Blago
ga pita želi li nešto. On odrečno vrti glavom i nastavlјa da ječi za majkom. On
će još živeti, ti što plaču još se opiru smrti, zaklјučuje i prilazi Petru, psovaču:
Šta tebi, Petre, mogu da pomognem?
Daj mi vode da okvasim usta.
Ne smem. Znaš da ti je doktor zabranio vodu.
Šta se doktora i tebe tiče moj život?
Ona se zamisli: šta da mu odgovori da je više nikad ne opsuje?
Ubrusom mu briše znojavo čelo tražeći reči koje bi zagasile njegovu
žestinu.
 Ne gledaj me tako žalosno, još sam živ, bem ti boga!
Ni on neće umreti, zaklјučuje Olga i bez odgovora prilazi Lazaru koji se
guši mlatarajući rukama.
Umre poručnik, sestro!
Ona ostavlјa Lazara i prilazi Branku koji je pre neki dan majci u poseti
otkrio gangrenozne noge:
„Vidi šta si rodila! Ti si to rodila. To, te trule noge!"
Mati je nemo plakala prekrivši šakama lice.
„Odlazi! Ne mogu da vidim lјudsku suzu. Ni tvoju, čuješ li, mama, ni
tvoju!"
Olga se nadnese: ukočene, zgrožene oči i otvorena, nema usta. Ona mu
sklopi oči i prekrsti ruke preko grudi; čuje onaj jecaj njegove majke; žalost joj
se zapeče u grlu. Prekore sebe što žali žive. Taj prekor doseže i tamo unazad,
u njen daleki, negdašnji život.
I tako sve do svanuća, sluša ih, menja obloge, daje mleko, pripalјuje
sveće. Od bolesnikovog očaja, raste i u njoj beznađe; kad u njima oseti nadu, i
u njoj zaplamsa nada da je Ivan živ;, dobri lјudi podstiču joj veru, opaki i
grubi ruše joj tu veru. Ali ona se muči da prema svima bude ista. Kad može
na časak da prisedne za svoj sto i malo odmori oči gledajući u zelenilo
šimširovih grančica i tuje, zamisli se o noćašnjem razgovoru s doktorom
Radićem i iznenadi je saznanje da taj čovek nešto samo njeno razume. I ono
ispod toga. Brigom za nju, šta on želi od nje? Dobro delo vodi nas lјubavi, to
je on rekao. Poplavi je drhtavica. Oseća bolesničke poglede na sebi. Te
svevideće predsmrtničke oči primoravaju je kao na poslednjem sudu da sudi
sebi: živela je površno i lako. Živela je jadno. Živela je i u iluzijama. Ona
zaista nije imala pojma ni šta je čovek, ni šta je to lјudski život u ovoj zemlјi.
A za to niko nije kriv, ni Vukašin. Svesno je uživala u obmanama bogatstva i
gospodstva, sa svakojakim iluzijama o svom ponosu, želela za okolinu da
bude „srećna žena"... Pored ćupa sa šimširom i tujom leži igla sa smotulјkom
belog konca. Čim je sinoć stupila na dužnost, pozvao je Veličko i, držeći iglu i
konac, i šaputao:
„Ovo je sve što imam od imovine. A ti si mi, gospođo, učinila više dobra no
cela moja familija... Pa te molim, uzmi ovu iglu i konac. Znam da je to tebi
ništa, ali uzmi."
„To je meni mnogo, mnogo, Veličko. Hvala ti! Čuvaću je dok sam živa."
Veličku se vrtele sitne suze u zamućenim, umirućim očima. Posle je dugo
krklјao, obišla ga još jedared, i onda su je pozvali da mu pripali sveću.
Najobičnija igla i smotulјak običnog belog konca! Ima li nečeg u njenom
bogatstvu, nakitu, brilijantskim ogrlicama i prstenju, nasleđenom od babe i
majke, u onolikim; lepim stvarima koje je imala, ima li nečega skuplјeg od
ove Veličkove igle i konca?
Gospođa-Olga, dođi... — prenu je Radovan; hitro ustade i priđe mu: — Zovi
bolničare da me iznesu napolјe.
Zašto da te iznesu? Napolјu je kiša i vetar, Radovane.
Ako je. Neću ovde da umrem. Hoću dok umirem da gledam planine i
polјe. Drveće i kuće. Za njih sam ginuo, gospođo.
Ne boj se, Radovane. Tebi je mnogo bolјe no juče.
Ne bojim se, ali osećam da umirem. I hoću da umrem na goloj zemlјi.
On odbija kocku šećera koju mu ona nudi i nastavlјa da moli da umre na
kiši. Ona ga sluša utučeno i ne shvata ga.
Šta se noćas dogodilo? — pita je doktor Radić, pognut nad njom, kao da će
ruku da spusti na njeno rame: uzdrhta obradovano. Zašto ne spusti ruku?
Šta se dogodilo?... Ništa naročito — reče i začudi se svojoj poslednjoj
rečenici.
A potom jedva sačeka da doktor Radić izvrši pregled bolesnika i dođu
gospođa Stefanović i Dušanka pa da izađe i izdahne nešto iz sebe.
 7

Tola Dačić uviđa kako mu u rukama i nogama ponestaje snaga, i gasi se i

reč, s kojom; je u svim dosadašnjim nedaćama nekako opstajao: ni gladan, ni
nesrećan, a ni mnogo kalјavog obraza. Ako iz ovog valјevskog pomora Miloje
n, on iznesu glavu, sluti, u Prerovo se neće vratiti s onim s čim su obojica,
svaki za svojim pošli, niti će u selu zateći ono što su u njemu ostavili; jer je
pomor iz varoši i s državnih drumova zašao u sela i glibave sokake pa sada
tamo čini svoje. A zebe i za Aleksu i Blagoja, iako iz komandi o njima ništa
nije javlјeno, što bi trebalo da znači da su živi.
Miloju rana mnogo mučno i sporo zarašćuje; saceđuje se u niskim
vatrama i čestim groznicama; kopni, lice mu se uvoštilo, ukiva se u ćutanje.
Nema reč ni za majku ni braću, ni za bilo šta u Prerovu. A kad prozbori,
poganiji baksuzluk od Prerovaca i Moravaca on svojim ušima ni u
vodeničarskim pričama nije čuo. I kad mu sretne pogled, on otac, vidi da sin
ne vidi njega, oca: kroz njega mrzi nešto. Čak i ne jauče; ponekad samo
škrgutne zubima. Oko njega umiru vojnici, a on svakoj voštanici malo iskezi
zube, pa se okrene zidu ili zuri u tavanicu. Tola ponekad poveruje da se
Miloje uzlio, u čvor zlosti i baksuzluka zbio, da mu nikakav pegavac i nikakva
bolest ne mogu ništa. Pa se sekne od takvih pomisli: možda mu se u dušu već
uvukla bolest, jer svaka najpre tu pusti žilu. I kuršum tu najpre probuši.
Oko Milojeve rane, Toli iz nejasnih razloga, počeo je da radi i lјudski,
lično brine smenjeni upravnik. Taj Paun Aleksić, kome je on, dok je vladao,
onako prerovski odalamio što zaslužuje za bezdušnost prema bolesnima i
mrtvima! Ne bi se on brinuo iz kojih se razloga i računa baš prema Miloju
prodobrio gospodin Paun Aleksić da ga nije strah da to nečim ne povredi
novog upravnika, gospodina Mihajla Radića; jer, njih dvojica mrze sve što je
uz onog drugog i što čini onaj drugi. A zna to otkad je popa i učitelјa sreo,
otkad je porez počeo da plaća i glasa na izborima, pa sve kroz vojsku i ratove,
do dana današnjeg zna i vidi — da se od svih gospodskih sila nad siromahom i
selјakom čovekom, treba najviše čuvati gospodske osvete i zla koje sni uzgred
čine. Bez obzira što je taj Mihajlo Radić neki po svemu duševan čovek, i što je
svojom vlašću u bolnici sve ka zdravlјu i bolјem okrenuo. I što mu on, Tola
Dačić, bez vajde i moranja, a svesrdno pomaže: s tri valјevska ćačića koje mu
doktor Radić pridruži, on povazdan u okolini seče drva i vuče u bolnicu. Od
umora uveče ne može da jede, a kad Miloju ponese šerbet, pola lončeta mu se
prospe: tresu mu se ruke od premora, od rada sekirom. Kad naloži tri furune,
ponudi Miloja večerom, posluša sve koji ga zamole i ispriča ranjenicima neku
šalјivu priču o popu i popadiji, ili šegu moravskog đavola Anđame, on se
popne na tavan, na svoj ležaj, uz topao odžak; namaže vrat i grudi istucanim
belim lukom potoplјenim u sirće, u sebe sipa rakiju i zaspi bez straha od
bolesti., Ustaje rano, pre no što se izvrši smena bolničara i bolničarki, nalože
furune, pripali voštanice umrlima, rupcima iz njihovih torbi pokrije im lice
da ne plaše žive, ako nemaju rubac, to im šajkačom učini, prekrsti im ruke
preko grudi i, krsteći se, gologlav, šapne: „Bog da te prosti, vojniče!" Onda
teže ranjenike povede do nužnika, proda ponešto duvana i rakije, pa pre no
što se pojavi doktor Radić sa svojom svitom da vrši jutarnji pregled, on s
dečacima, koji ga već čekaju kod bolničke kapije s konopcima i sekirama,
odlazi u polјa i zabrane oko Kolubare i više Valјeva da seče drva. Najpre je
sekao suvo i gazdaško, birao veće zabrane i šlјivare, skidao vrlјike sa velikih
livada, čupao plotove samo oko većih imanja i gde za strehom ne vise crni
barjaci. Ali, poslednjih dana, ne isteruje više tu pravdu; seče i što je bliže
bolnici i što će najbrže i najduže da gori.
S brigom za Miloja i još dvojicu sinova, i brigom za sve ranjene i bolesne u
Milojevoj sobi, poslednjih dana sve ga više grize i briga za stoku. Polјem, niz
Kolubaru i drumom, uz vrzine i po šiprazima lunjaju mršava goveda i poneko
klјuse, brste vrzine i kupinjake, padaju od gladi, zagledani u nebo svojim
ogromnim, mutnim očima. Od tih očiju uvek mu klonu ruke. Sažali se, pa
načupa naručje suvog ostrika, sakupi lišće, prinese govečetu: ono mlјacne pa
ga uzvereno gleda. A ujutru, lipsalog ga zatiče. Te lešine trule po jarcima i
oko vrzina i međaša, a na njih se skuplјaju psi i vrane. I gde god vidi jato
vrana koje preteći grakću, zna, i tu je uginulo goveče ili konj. Kad uveče
unese naručje drva u bolesničku sobu, on uzvikne:
„Lipsava stoka, lјudi! Od gladi lipsava! S čim ćemo na proleće da oremo,
kako ćemo žito da posejemo?! A gde još stoku i za vojnu komoru da
nađemo?"
„Kakva tvoja oranja i sejanja! Svi ćemo, čiča, da pocrkamo dotle!"
Tolu lјute takve vojničke reči i vređa se što ni doktor Radić neće o stoci ni
reč, nego samo sleže ramenima, cimajući svoju cigaru. Zato se odluči da pođe
vojvodi Mišiću i njemu se požali na pomor stoke, uveren da Živojin Mišić,
iako je postao vojvoda, mora znati da bez stoke nema Srbiji ni života ni
slobode. Ali ga stražar pred Štabom Prve armije odlučno i kundakom odbija:
 Natrag! Znaš da je pomor! Vojvoda nikog ne prima!
Ne dolazim ja njemu prvi put, vojniče. Razgovaramo nas dvojica otkako je
počelo bežanje od Mionice, na Suvoboru se nismo razdvajali. Samo kaži
dežurnom oficiru neka javi vojvodi da je tu Tola Dačić.
Natrag, kad ti kažem!
Nikako da namoli vojnika da ga pusti makar do dežurnog oficira. Tužan i
posramlјen, vrati se u bolnicu, sede Miloju uz uzglavlјe, pa mu, hukćući, reče
kako je Srbijom zavladala takva boleština da ni vojvoda Živojin Mišić od
brige više ni s kim ne može ni reč da prozbori.
Miloje poćuta, pa mu se okrenu i progovori:
Možeš li bar jednu želјu u životu da mi ispuniš?
Mogu. A koju nisam, sinko?
Pitam te za jednu. I poslednju.
Sve mogu. I s nožem ako treba. Samo kaži, Miloje.
Da u Prerovu nikom, nikom, ni mojoj materi Anđi, ne kažeš da su mi
odsekli ruku.
Što ja da se hvalim da su tebi odsekli ruku? Ali šta ćeš, nesrećniče, kad te
puste na bolovanje za koji dan? I kad se rat završi?
Ne tiče se tebe šta ću ja kad me puste na bolovanje i kad se rat završi.
Želim jedino da niko u Prerovu i preko Morave ne zna da sam ja s jednom
rukom.
Mogu i to.
Zakuni se Aleksom.
Tola Dačić ćuteći ustade i ode na tavan bolnice, na svoj ležaj uz topli
odžak. Neko zlo huči mu odžakom.
 8

Pred smiraj dana, Mihajlo Radić smožden umorom uđe u svoju

kancelariju i odlučno okrenu klјuč u bravi: niko da mu ne uće u ovu kratku
samoću. Od kada je upravnik bolnice, veruje, to pravo sada prvi put sme da
iskoristi: danas su nekako uspostavlјene i počele da funkcionišu sve ustanove
koje su najneophodnije bolnici u ratu i epidemiji pegavca.
U bivšoj konjušnici, uz pomoć Švaba zaroblјenika, napravlјeno je
nekakvo kupatilo za koje vršalička lokomobila greje vodu, pa se jutros najpre
okupalo celokupno bolničko osoblјe s njim na čelu, potom bolnička četa i
zaroblјenici koji rade u bolnici, pa je po opštem planu počelo kupanje lakših
ranjenika i rekonvalescenata; postavlјeni su i počeli da rade kazani za suvu
dezinsekciju bolničke postelјine i bolesničkog rublјa i odeće. Desetak žena i
devojaka iz Valјeva koje su u Kolu srpskih sestara okupile Nadežda Petrović i
Olga Katić, juče su stupile na bolničarsku dužnost; njima se pridružila i grupa
valјevskih gimnazijalaca i šegrta, pa sada u svakoj bolničkoj sobi dežuraju po
dve bolničarke i bolničar. Lekara ima sedam, a bilo ih je trojica, ne
računajući Pauna Aleksića, koga je jedva primorao da vrši lekarsku dužnost.
Bolnica nije više svinjac, uveden je izvestan higijenski red, nužnici su
napravlјeni, groblјe je zasnovano uz bolnicu, pa se ukop mrtvih obavlјa po
građanskim propisima i verskim obredima. Selјak Tola s nekoliko valјevskih
dečaka uspešno snabdeva bolnicu drvima. Hrana je prilično pobolјšana,
krađa je smanjena, bolesnici i ranjenici redovno primaju neko toplo jelo,
mleko ili čaj, bez obzira što su usled opšteg nedostatka hrane sledovanja još
uvek prepolovlјena. Preko savezničkih lekarskih misija koje su poslednjih
dana stigle u Srbiju i Valјevo, počeli su da stižu lekovi i bolnička oprema; a
Bolnica škotskih žena, svojim uzornim redom, čistoćom i negom bolesnika
uticala je na sve domaće bolnice, pa i na njegovu. Lekarima se povratio
moral, a na samopouzdanje osobito podsticajno deluje Polјak doktor Hiršfeld
sa svojom laboratorijom, kulturom i znanjem; na njegova svakodnevna
stručna predavanja ide se kao na molitvu i vraća sa ozarenjem i verom: ipak,
Srbija nije sama u svojoj nesreći, postoje na svetu lјudi spremni da se žrtvuju
za njen spas i opstanak. I u celoj Srbiji započelo je ozbilјno borenje protiv
epidemije: sanitetske vlasti su dosledne u stanovištu da je vaš prenosilac
pegavca, vlada preduzima izvanredne mere, novine su se otreznile od
vojničke pobede i najzad progovorile o zarazi i smrtnoj ugroženosti celog
naroda; očekuje se sveopšta zabrana saobraćaja i nov higijenski režim u
ustanovama i javnom životu. Vojvoda Mišić je zabranio vojnička odsustva,
ograničio kretanje vojnih lica; priprema se opšta dezinsekcija, krečenje i
čišćenje Valјeva. Sve je to uslovilo osetno opadanje smrtnosti po bolnicama,
iako se priliv bolesnika još ne smanjuje. Zaraza je ušla u sela.
To su one takozvane objektivne činjenice koje u njegovoj glavi stoje u
jednom poretku značaja i ubedlјivosti; ali one su to više za druge nego za
Mihajla Radića, više za zvanične izveštaje i javne stavove nego za njegovu
samoću i lična raspoloženja.
U raskolu je sa stvarnošću, uostalom, kao i uvek, i do nekog izmirenja i
sklada u njemu i njega sa svetom, svakako ovde u bolnici i ovom pomoru,
nikako ne može doći. I umreće kao vernik koji ne veruje, kao slabić koji se
predstavlјa jakim; crknuće kao beznadežnik koji očajnike ubeđuje u nadu.
Otkud mu ovako jasno sročeno mišlјenje o sebi? Zavrte glavom i nedopušenu
cigaretu baci u peć.
Ne skidajući ni čizme, u lekarskom mantilu i sa slušalicom na grudima,
opruži se na krevet, pored tople, razgorele peći. Savi ruke pod glavu: da ne
puši, da pritisne te svoje nesmirlјive prste, da ih zaposli. Opušta se i predaje
smirenju. Čak nekako obredno počinje i da uživa osećajući skorost sutona; to
je ono potpuno njegovo vreme, ono u kome je najprisniji sa sobom. Drema,
ne spava. Opušta se u sebi, ne opire nijednom sećanju, ne brani se ni od
jedne misli. Teče sećanjima koja ga bole, muti se tom svojom tamnom setom.
Ako i preživi epidemiju, šta će onda? Olga Katić će otići iz bolnice, i on će
među rekonvalescentima biti bolnik bez nade. Više se ničemu radosnom ne
sme ni da nada. A Olga Katić pojavila se i postoji da ga liši svih iluzija da će ga
posle Danice još jednom zavoleti žena i tom lјubavlјu bar na trenutke
uspostaviti ravnotežu s tolikim besmislom s kojim se sudara u svakodnevici i
kad god se duže zamisli nad sobom i svetom. Svetom, zaraćenim u sebi
svakom ćelijom! Ma koliko da je uzbudlјiva, tajnovita, lepa ta žena, ne može
biti da on posle Daničine smrti nije sreo i upoznao ženu sa vrednostima
sličnim Olginim. To, svakako nije istina. Jelisaveta, Milica, obe su bile
zalјublјene u njega, a svi koji su ih znali, smatrali su ih izuzetnim devojkama.
Ali u njemu nisu izazvale više od nežnog prijatelјstva. Banula je ta Olga one
noći u voz za Valјevo, samo prividno slučajno, i saputnički u pomor, a u
stvari, ona je sama sudbina, uporna da mu se poslednji put naruga i kazni ga
za ono kobno nerazumevanje Daničine patnje, njenog čekanja i ćutanja.
Zašto je baš patnja na Olginom licu bila ono prvo i bitno što je zapazio, što ga
potreslo i obuzelo? Zašto njen, njemu tada po uzroku neznan bol da mu
odmah razgori čisto lјubavna osećanja i potom toliku čežnju da je u ovom
umiralištu i groblјu grli, da je baš sada i ovde pokori svojom propaćenom
žudnjom? Opet je pretprošle noći, prateći je do bolesnog prijatelјa njenog
sina, odjednom zanemeo od želјe da je zgrabi u naručje. A ona je u tim
trenucima šaputala tugu za sinom. Žudnja ga žestoko raspinjala i on joj se
nije opirao; naslađivao se njome, bez obzira što je za sve vreme tog njihovog
laganog koračanja kroz pozno veče, sa slučajnim dodirima njihove odeće, ona
iskidano mucala o svom sinu. Potom i sve do ovog časa, kao i posle svih.
takvih želјa poslednjih dana, nije mu se ni okazalo kajanje ili osećanje greha
prema toj ženi, majci koja pati za jedincem. Kao da je baš njena patnja
izazvala toliko njegovo uzbuđenje, dala mu neko izuzetno pravo na lјubav,
bez obzira na okolnosti. Zašto ga to tišti? Ljubav, jedino lјubav je želјa i čin
koji nikad, nikad nisu grešni. Čedna podlost! Podli izgovor. Ljubav je mati
onoga greha koji se ne iskuplјuje. Koji je on bludom potapao. Zar posle
Danice nije tri-četiri puta godišnje putovao u peštanske burdele i
kupovanjem ženskih tela gasio strast, premarajući se uživanjima do prezira i
zagađenosti nad sobom? Posle tih peštanskih bludničenja trebalo je nedelјe
da proteknu da bi se oslobodio osećanja svoje prlјavštine i mogao da zagrli
svoju čednu sestru, majku da polјubi u obraz, mlađoj braći da gleda pravo u
oči dok im izmišlјa beznačajne doživlјaje u Pešti...
Šta sem patnje ima od Olge? Šta sem bola što ona ne pokazuje da
primećuje njegovu lјubav i tugu? A to neprimećivanje ponekad mu liči na
ravnodušnost, za koju su sposobni jedino oholi, ponekad i na okrutnost, na
koju su, spremne samo iskusne žene koje znaju da su volјene. Pa zašto ga
onda to muči? Zar nije od rane mladosti i prve lјubavi pojmio, poverovao,
smislio kao svoje načelo: lјubavni bol je jedini bol protiv kojeg se ne treba
boriti n koji ne treba ničim ublažavati. Taj bol je ona donja granica lјudske
sreće koja se jedino njime saznaje, poverovao je u to više puta. Protiv
lјubavne patnje može biti jedino onaj ko nikad nije voleo. I slab čovek, onaj
slabić koji nema hrabrosti ni za jednu veliku radost, ni za jednu zasluženu
patnju. Koga on to sada ubeđuje ovim davno sročenim, lakim, banalnim
neubedlјivostima? Rije po sebi, rije sa svih strana. Sprema u duši mesto za
bolest. Ili ona već plovi njegovom krvnom plazmom?
Čuje paničnu dreku i nekoliko pucnjeva; skoči i istrča pred kancelariju:
Iz kasarnske šupe pretvorene u kupatilo i odelјenje za dezinsekciju beže
bolničari i zaroblјenici, a za njima kulјa gomila golih lјudi, ogrnutih
šatorskim krilima, ponjavama, dronjcima, neki i daskama prikrivaju svoje
stidne organe, vičući i preteći.
Šta se dogodilo? — pita bolničara koji dotrča.
U kazanima im izgorela odela! Sve izgorelo!
Pa kako ste to, bogamu, ložili? Zašto, beslovesnici, niste gledali u
termometre? — viče i gleda u rulјu golaća koja ide k njemu. Nema razloga da
beži. Nema pravo, neće. Pripalјuje cigaretu. Sa cigaretom u zubima i s
rukama u džepovima lekarskog mantila, mirno posmatra rulјu golih kako mu
prilazi preteći sa nekoliko izmahnutih bajoneta, gazeći po izgaženom snežiću
i barama koje se mrznu.
Odela nam sagorela, kud ćemo ovakvi, zlotvore doktorski?!
Šta on još nije učinio za njih, šta je još mogao? pita se Mihajlo Radić
zagledan u njihova očajnička i ubilačka lica: stoje pred njim.
Gledaj šta je ostalo od naših odela, gospodine upravniče! Gledaj! Da
ubiješ vaške, nas ubijaš! — cepaju sagorele dronjke koporana i čakšira i,
bacaju mu pred noge.
Trebalo je da on lično vrši dezinsekciju i kontroliše temperaturu u
kazanima, trebalo je i to da radi, kaže u sebi zureći u njih, mršave i blede, sa
zavojima preko rana, zacvokotane u sutonu. Jedan bajonet uz psovku sevnu
u blizini i on ustuknu do prvog stepenika svoje kancelarije. Nema magacina
iz kojeg bi im sada razdelio novu odeću. Nema ni reč utehe. Može samo da se
izjednači s njima. Jedino to. Isplјunu pikavac, stade na prvi stepenik, skide
lekarski mantil i baci im ga, oni ga ščepaše; dvojica se kratko otimaju;
slabijem osta, ovaj poče da ga oblači, pa se samo ogrnu. On skide oficirsku
bluzu i baci je na njih, golać sa štakom je uhvati, ne pokuša da je obuče, drži
je za okovratnik; skide sa sebe beli džemper koji mu je sestra poslala na front,
baci ga na gomilu golih, a oni se izmakoše i džemper pade u baru; uđe u
kancelariju, uze svoj šinjel, pokupi ćebad sa svog kreveta i ponese da im baci,
ali kad stade na stepenište, gomila golih ranjenika i prezdravlјenika naglo
ustuknu, pa se okrenuše i požuriše u bolnicu. Nemo, sve brže, neki potrčaše, i
kao da ih gone, zaglaviše se u vratima; za njima žure ranjeni u noge, sa
štapovima i štakama, ne osvrćući se. Mihajlo Radić cvokoće na stepeništu, ne
od zime. Tu gde je stajala gomila golih ranjenika u naglom sutonu ugleda
Olgu Katić: netremice, zapanjeno ga posmatra.
 9

Olga spusti pogled na njegov lekarski mantil, bluzu i džemper koji leže u
bari i blatu: taj čovek može sve za lјude. Opet joj se šire oči i drhte joj usne: ni
Vukašin ne bi ovako postupio. Ne bi. Ne bi nijedan čovek koga ona poznaje.
Ovaj je čovek možda više zapanjuje no oduševlјava svojim neumorom za
bolesnike i sposobnošću da se ni pred čim ne zgrozi. Ona mu se prosto
pokorila kao čudotvorcu i dobrom manijaku, osetivši u njemu i svog spasioca,
onog koji joj je u „magacinu pokojnika" jednom mišlјu podstakao nadu. Seća
se svake slamke na podu dok su bolničari na nosilima unosili predsmrtnike u
magacin stočne hrane, tek okrečen i karbolom dezinfikovan, a on joj govorio
tiho o cilјu „odelјenja za izolaciju", odvajajući rečenice primedbama
bolničarima na grubo spuštanje bolesnika. Pamti mu svaku reč: „Dužni smo
spasti čoveka onog poslednjeg bola. Onog osećanja da je napušten od lјudi,
izgublјen, osuđen da umre... Ne smemo lišiti čoveka poslednje nade. Jer sve
dok postoji čovek pred nama, postoji u nama i nada u život... Molim vas,
gospođo Katić, da zapamtite imena svojim bolesnicima. Zovite ih po imenu, a
ne po prezimenu"... Slušala ga tako kao da joj je i srce stalo pred tim što
počinje u njenom životu; u stvari, tim trenutkom je počela ona promena u
njenom biću, promena koju je zaželela silinom stranom svom karakteru.
Okrenula mu lice i dugo ga saglasno gledala, pa glasno rekla: „Zapamtiću", a
u sebi ponavlјala: „Da. Sve dok postoji neko kome sam potrebna dok pati,
postoji i moj sin. Postoji." I od tada je služila svim njegovim nastojanjima,
odana i sebi i njemu. Ne odvajajući te odanosti. Valјda samo zato što u njoj
nije ni bilo mesta za divlјenje prema ovom čoveku. A kada mu se i divila, ona
se branila tog osećanja, ne iz nekakvih ženskih razloga.
Tako do one ponoći kada je u „magacinu pokojnika" cela utroba zabolela
od neke želјe da vidi zvezde u nebesima, a on je zatekao na kiši, u mraku,
šakama oslonjenu o zid, i u toj pomrčini, kao niko dotle, brižno je pogledao, a
ona odjednom zaželela da mu kaže sve o sebi. Nešto mu i nagovestila,
ostavila nešto svoje njemu, i potom, kad god ga je sretala, želela ponešto
svoje da otkrije njemu i skrije u njemu, ono što nikome, ni Vukašinu, nije
smela da ponudi, plašeći se ne toliko njegovog nerazumevanja, koliko onog
njegovog znanja svega, one snage i samouverenosti pred kojima je njen poraz
neminovan. I beznačajan. Beznačajan poraz, shvatila je to davno, jedini je
ženin poraz. O onaj ponoćni razgovor ona i Mihajlo Radić više nikad nisu
nastavili, mada je on to pokušavao nekoliko puta dok je pratio do Bogdana;
branila se ona tog dublјenja i razgrtanja sebe pred njim. Slutila je, znala je u
šta to vodi. I ježila se te izdaje Ivana. Ivana, ne Vukašina.
Ali sada je ovaj čovek učinio nešto zbog čega ona ne može da prođe pored
šega kako je do sada prolazila.
Želi da mu priđe sasvim blizu, do dodira lica, i zagleda mu se u oči. Da u
njima sazna i ono što joj se od prvog susreta čini da taj čovek možda skriva
svojim neumornim požrtvovanjem n rečima kako „lјudska lјubav može da
nadjača osećanje besmisla u kome postojimo". To su one reči koje je najteže
dokazati; tih krupnih reči, tih velikih načela, naslušala se od Vukašina i
iskustvom zna njihovu vatru i dim. I sve što dobro čini ovaj Mihajlo Radić,
bez obzira koliko je to sada zaista značajno i veliko, ne bi joj, možda, izazvalo
takvo poštovanje i divlјenje da on to ne čini na jedan svoj, neobičan način.
Nijedan lekar, a videla ih je dosta, tako kao Radić ne radi rukama i prstima
dok pregleda bolesnike. On kao da svira na lјudskom telu. Nјegovi prsti misle
i vide sve ispod lјudske kože. A dugo, dugo sluša bolesnikovo srce, svaki
ranjenikov jauk njemu bora lice. Od svih lјudi koje je srela i upoznala, on
sigurno najviše razume lјudski bol. Razume, misli o njemu, dela protiv njega.
A mršav je, poguren, tužan. On je sada nemoćan, ružan, čak i smešan ovako
poluobučen, u košulјi, s lekarskom kapom, u čizmama. Ona bi ga nežno kao
brata ogrnula svojim kaputom. Oseća: svi su prozori puni lјudskih glava i
svakojakih očiju. I zna, to joj je najskuplјe bolničarsko iskustvo: ni dobrotom
žena ne sme da pređe granicu koju joj određuju lјudi svojom pakošću i
nerazumevanjem. Tako nešto želi da mu kaže očima i ćutnjom.
A gde vam je revolver, gospodine kapetane? Revolverom se smiruje
ovakva pobuna, uvaženi upravniče! — dovikuje odnekud Paun Aleksić.
Mihajlo Radić ne može iz Olginog pogleda da se pokrene i vidi lice tom
čoveku. Čeka da mu ona nešto kaže, i drhti. Zar sam pogrešio, zar sam se
samo osramotio? — pita je pogledom.
Ona priđe, saže se, pokupi njegovu odeću iz bare i blata, otrese je i pruži:
Ozepšćete — reče brižno i požuri, pobeže u bolničarsku sobu, uplašena
svojim osećanjima.
 10

Nјen šapat odjeknu mu pustim sutonom bolničkog dvorišta. Mihajlo

Radić zacvokota jače, uze svoju odeću i bez reči uđe u kancelariju.
Ne brinite za vojnička odela, gospodine upravniče. Još večeras sredićemo
sve! — čuje doktora Pantelića pred vratima.
Ne oblači se. Seda uz peć da se zgreje i pripali cigaretu, ne misleći o
posledicama događaja. Olga je prvi put nešto dobro šapnula njemu, učinila
mu nešto van dužnosti, iz nekog ličnog osećanja. Iz obične samilosti ili i s
razumevanjem? Muči se da po izrazu njenog lica tačno odredi istinu njenog
osećanja. Dugo o tome misli, bez zaklјučka dovolјno ubedlјivog i trajnog. Na
krilu mu je odeća koju je ona podigla, otresla s nje sneg i blato, pružila mu je,
kao da je go. Spušta dlanove na koporan i džemper posvećene njenim
rukama. I u nekoj živoj, drhturavoj lakoći svojih stvari na krilu, oseća Olginu
nežnu težinu i prisnost. Kao da su to njene halјine, njeno rublјe. Dodiruje
džemper, i grubost rubova na rukavima stišava mu to čulno doživlјavanje
njenog tela; ostavlјenog dodirima njegovog džempera i koporana. I sada je
opet želi kao pretprošle večeri, dok mu se jadala zbog sina. Želi je. I mrzi toga
Vukašina Katića koji ima pravo na nju, koji sve može s njom.
Posilni mu donese večeru p drva za noć. Ložeći peć, promrmlјa mu da su
po bolnici skuplјena odela i da su sada obučeni svi kojima su izgorela u
parenju. Mihajlo Radić oćuta to i reče mu da ne pali sijalicu. Kad ga posilni
ostavi, on se uvuče u šinjel i izađe u studnu i tihu večer s dubokim,
ozvezdanim nebom. Kada je poslednji put ugledao ovako ozvezdano nebo?
Bolnica se utišala kao da su u njoj svi pomrli. Samo neko krupnim jaukom
zapomaže za majkom. Uđe u bolnicu i naredi dežurnim lekarima da se sutra
nastavi kupanje i dezinsekcija po planu p naredbi koju je već saopštio; doktor
Pantelić mu reče da će do jutra sve biti uređeno za vojnike kojima je izgorela
odeća. U sobi su pogašena svetla, čuju se buncanja tifusara; zaviri u svaku
sobu da ga vide i potom, bez reči, produži dalјe. Dežurne bolničarke i
bolničari kao krivci se sklanjaju u tamu. Uđe u operacionu sobu. Uz
asistiranje Milene Katić, Sergejev čisti sepsu kartečom razbijene klјučne
kosti. Milena mu se obradovano osmehnu, i to ga sasvim iznenadi. Jer za
vreme jutrošnje vizite gledala ga je tako preklinjuće da je on morao zapitati:
„Vi, sestro, želite na nešto da mi se požalite?"
„Ne, gospodine upravniče", rekla je takvim glasom da su mu od stida
zaplamteli obrazi. Danas je nekoliko puta pomislio: kad je sretne samu, da je
zaustavi i kaže nešto što bi je posredno razuverilo i izazvalo poverenje u
njega.
Vi ste videli šta se dogodilo? — reče sasvim tiho, poverlјivo, skoro joj
dodirnuvši obraz, što ga uzbudi: nikad njenoj majci nije bio tako blizu očima
i usnama.
Da. Dopalo mi se ono što ste učinili.
On se okrenu i otkorača do prozora. Tek kad bolničari iznesoše ranjenika
i Sergejev reče Mileni da je slobodna do sedam ujutru, pa ona bez reči iziđe,
on se okrenu Sergejevu, koji perući ruke govori na ruskom i nekako veselo:
Zar mi vi, Mihajlo Radiću, ne zavidite što sam ja možda jedini hirurg u
ovom ratu... ili bar u savezničkoj vojsci, koji može sa rane, sepse i gangrene,
sa amputirane noge i ruke, da pobegne u jedne čudesne oči, u jedno
prekrasno devojačko lice?... Kakva je to ratna sreća, Mihajlo Radiću! Da,
dragi moj. Ako lepota i ne može spasti svet, nasuprot sumnjivom verovanju
Dostojevskog, svet s lepotom može duže da traje. To je nesumnjivo. Slažete li
se? — briše ruke prilazeći mu.
Mihajlo Radić pomeri u ugao kofu s krvavom i gnojavom vatom i gazom,
osloni se na zid i, zagledan u okrvavlјen hirurški sto, upita:
Šta ja ne činim dobro, Nikolaju Maksimoviču? Kažite mi to kao bratu.
Znate, kolega... Naš nesrećni Gogolј je mislio da na bolest treba gledati
kao na jednu grandioznu bitku. Protiv bolesti se možemo uspešno boriti
jedino onako kako su se sveti pustinjaci borili sa satanom.
Kako to i ovde ja treba da razumem, Nikolaju Maksimoviču?
Đavola i bolest ne može sam čovek da pobedi.
Hoćete da kažete da ja ne radim pametno?
Vi suviše verujete u čovekov razum. A razum je ono najmanje u čoveku. I
to malo što ga čovek ima, bavi se najviše onim korisnim stvarima.
A u šta drugo da verujem?
Ništa veliko čovek svojim razumom nije spasao. Ništa. Ono što vredi,
sačuvalo se protiv toga razuma i njegovih računa. Sačuvalo se nekom svojom
silom.
Mihajlo Radić poćuta; gledajući opet u okrvavlјen hirurški sto, reče:
 Onda smo mi bez budućnosti. Nestaće nas u pomoru i klanju.
Ko god živi za budućnost, taj se predao smrti. Priznao joj apsolutnu moć.
A kako onda da joj se odupremo, Nikolaju Maksimoviču?
Cepgejev pripali cigaretu, lagano i ćuteći prošeta od zida do zida, pa kad
drugi put stiže do Mihajla Radića, on stade:
Slušao sam vas prekjuče kako govorite o nadi. Za vas je nada u onom što
dolazi, a to što dolazi jeste dobro. Oprostite, Mihajlo Radiću, to je sasvim,
sasvim pogrešno mišlјenje. Vulgarno, tako reći. Nada dolazi iz prošlosti, samo
iz dobra koje je bilo. To je ta nada s kojom se može i u onu grandioznu bitku
protiv bolesti o kojoj je govorio Gogolј. Taj najnesrećniji Rus koji je mislio.
Koji se i razboleo i umro od te svoje misli... Da! Hajdemo u našu sobu da
popijemo malo konjaka.
Žao mi je što moramo da prekinemo ovaj razgovor! Moram na večeru s
doktorom Hiršfeldom.
Ćuteći, izađoše u bolnički krug i Radić bez pozdrava požuri ka kapiji, ali
se seti poziva Filipa Simića da svrati u njegovu laboratoriju, pa se žurio uputi
ka ostavi bivše oficirske kuhinje, koju je Simić oteo od bolničke pisarnice pre
neki dan ustanovlјene pregradivši je sanducima i obešenim šatorskim krilom;
na kuhinjskom stolu poređao je primus za grejanje, stalažu sa dvadesetak
epruveta i nekoliko teglica s raznim preparatima i hemikalijama; tu on, kako
samouvereno kaže, „misli o zdravlјu i luta duhom po nepoznatom". Mihajlo
Radić odškrinu šatorsko krilo pa priđe Filipu Simiću, koji između dve gasne
lampe, nagnut nad belim tabakom hartije, vrhom pera gurka dve vaši na vatu
natoplјenu nekom hemikalijom, pored koje leži džepni sat.
Doktor Hiršfeld nije u pravu. Sumporno isparenje ne ubija vaš. Ne,
gospodine upravniče. Molim vas da mu to još noćas saopštite.
A šta je ubija?
Evo vam rezultata mojih ispitivanja: vaš u tečnosti gasa crkne za dva
minuta; u benzinu za trideset sekundi; u karbol-kiselini za dva minuta; u
naftalinu za četiri-pet minuta; u lizolu za jedan minut, i u špiritusno-
kamfornom rastvoru takođe za jedan minut...
Mihajlo Radić stoji nad Simićem koji ne prestaje vrhom pera da gurka dve
vaši na gutncu mokre vate. Kakva smešna preozbilјnost, misli i čeka šta će se
dogoditi s vašima kad ih Simić pribije uz natoplјenu vatu. Osećajući opasnost,
vaši se batrgaju nožicama i tako uporno pokušavaju da se spasu da mu
izazivaju i sažalјenje.
Dobro, ja ću to reći Hiršfeldu. Ali, šta po vašem mišlјenju ja nisam
preduzeo što biste, recimo, vi preduzeli kao upravnik?
Najvažnije niste preduzeli. Ne upotreblјavate batinu i preki sud ne radi u
bolnici. To su jedino efikasna sredstva protiv lјudske gluposti. Takva
čovečnost kakva je, na primer, vaša, i to što se naziva hrišćanskim milosrđem,
to je obična dekadencija! Platiće glavom bar dvesta hilјada prlјavih Srba i
Srpkinja — ustade i prinese mu svoju gvozdenu stolicu, za koju se Mihajlo
Radić samo uhvati, govoreći neuobičajeno glasno:
Ja, kolega Simiću, ne isklјučujem mogućnost da se batinom lјudi mogu
naterati u raj. Čak i u slobodu. Mogu se silom naučiti izvesnim znanjima,
privesti i nekoj pravdi. To je sve moguće. Ali, nijedne patnje, nijednog bola
nećemo lјude spasti batinom i silom. Nikako! I nikada.
Svaka se bolest leči svladavanjem sentimentalnosti i žalјenja sebe, uči nas
veliki Niče. Moći biti neprijatelј, ili bar jednak neprijatelјu, to je uslov i
zdravlјa. I oprostite još jedared što ću vas opet opomenuti Zaratustrinim
tvorcem: Biti bolestan, to je jedna vrsta resantimana.
Mihajlo Radić se namršti; njemu su i matematički zakoni i hemijske
formule zloupotreba pamćenja, a citiranje tuđih misli isto što i krađa nakita i
ukrasnih predmeta.
Vi ste, kolega Simiću, videli onu pobunu?
Jesam. Mene je silno obradovala ona galama i gungula golih ratnika.
Osobito one pretnje bajonetima. To je, gospodine kapetane, prva
manifestacija snage i stvarni početak ozdravlјenja lјudstva o kome vi brinete.
Vi se uporno sprdate. Ali, i sa svojim razumom, Simiću?
Tako nešto mi ne pada na pamet. Ja visoko cenim svaki otpor i osornost.
Osornost, to je jedna od najznačajnijih vrlina. Ćutanje stvara rđav karakter,
čak kvari i stomak. Svi ćutlјivci imaju bolesne organe za varenje.
Opet govorite tuđe reči i neumesne dosetke.
Izvinite, ali ja godinama nisam sreo čoveka koji govori svoje reči, a da su
one i pametne.
Mihajlo Radić se sažalјivo zagleda u Simića: tako lepo srezanu, tako
savršeno skladnu glavu nije video na muškarcu. A tako je puna tuđeg i
neskladnog sa životom i prilikama. Pita ga:
Koliko će još dana trajati inkubacija vaše infekcije.
Četiri do pet dana.
Nije vas nimalo strah bolesti?
Strah koji priznajem i uvažavam, to je strah od istine.
 Jedino od istine?
Da, od tog ponora.
A da li vas je strah ponora iz kojeg se možda nećete vratiti?
Pred tim događajem imam mnogo značajnijih osećanja no što je strah.
Oči mu se razgoreše i bolom i nekom ponositom, izazovnom volјom i
odlučnošću, i Mihajlo Radić sa sažalјenjem i divlјenjem nemo i žurno iziđe u
mrak. Ne oslobodi se Simićevog lica ni kad uđe u hotel „Grand", prepun
razgalamlјenih oficira. Čim priđe stolu za kojim ga čeka doktor Hiršfeld, on
mu, pružajući ruku za pozdrav, reče na francuskom neopravdano grubim
tonom:
Vaš sumpor, to je sasvim, sasvim bezuspešna metoda! — i odmah se
pokaja, jer za stolom ugleda i nepoznatog francuskog oficira.
Doktor Hiršfeld porumene, zbuni se, poćuta pa reče:
Dozvolite da vam predstavim doktora Žorža Embera. Večeras je došao u
Valјevo i ja sam ga pozvao da večera s nama. Gospodin Ember je član
Francuske epidemiološke misije koju dovodi pukovnik Žober. Stiglo je
osamdeset lekara iz Francuske. Vaši će biti pobeđene, kolega Radiću!
Mihajlo Radić zažele da zagrli bradatog i brkatog Francuza u poručničkoj
uniformi, ali ga ovaj strogim licem i vojničkim pozdravom sasvim stiša i
naglasi zvaničnost.
Predstavlјajući mu se, Mihajlo Radić dodade:
Neskromno je da vam se ja zahvalјujem i divim, gospodine Ember. Ali vaš
dolazak je veliki događaj za Srbiju. Osamdeset francuskih lekara, pa lјudi iz
Rusije, Engleske, Švajcarske, to je zaista potvrda da Srbija nije sama u ovoj
nesreći.
Što se nas Francuza giče, mi činimo ono što nam je saveznička i moralna
dužnost da činimo. A čim smo stigli u Niš, uvideli smo da malo činimo.
Mislim da se doktor Hiršfeld već uverio koliko malo treba našoj nadi.
Vekovima smo sami.
A vi ste, kolega Radiću, sasvim, sasvim ubeđeni da sumporno isparenje ne
ubija vaš?
Moji su lekari eksperimentima došli do tog zaklјučka. Ali bih vas zamolio
da o bolesti n medicini razgovaramo posle večere. I kad popijemo nešto. Alo,
kelner! Donesite odmah večeru. I litar župskog crnjaka.
Za ovih desetak dana otkako sam u Srbiji — sa snebivanjem i nekako
nevolјno reče doktor Hiršfeld — a to je, naravno, beznačajno vreme za neki
ozbilјniji zaklјučak, ja bih rekao da vi Srbi nemate svog boga. A to je duhovna
pretpostavka od kolosalnog značaja.
Pa mi smo pravoslavni pagani.
Znam da ste ortodoksi. Ali i Rusi su pravoslavni, ortodoksi, a imaju svog,
ruskog boga. I Nemci su protestanti, a imaju svog, čistokrvnog, nemačkog
boga. Gott mit uns! uzvikuje kajzer Vilјem. I Francuzi su katolici i, takođe,
imaju svog boga, svejedno što su u njemu; spojili nespojivo: gotiku i
kartezijanstvo. I tako redom do nas Polјaka i Jevreja, naravno. A ja se,
kolega, strahovito bojim naroda koji ima svog boga.
Mihajlo Radić pokuša da se osmehne, i sipajući im vino, za početak
večere, odluči da malo olakša temu:
U tom pogledu možete biti spokojni. Srbi su bez svog boga. Ne zato što mi
ne želimo da imamo svog boga, nego zato što mi ne verujemo da bilo koji bog
može biti s nama. Takvo nam je vekovno iskustvo.
A koje su vam poslednje reči, one s kojima umirete vi, Srbi? — pita doktor
Ember sa sažalјenjem u pogledu i glasu.
Na bojištu i u bolnicama gledao sam stotine vojnika kako umiru, i gotovo
svi poslednje reči upućuju majci.
Doktor Hiršfeld se zamisli n zagubi pogledom po kafani zadimlјenoj lošim
duvanom, isparenjima čizama, mesa, luka. Tek kad ga Mihajlo Radić dvaput
ponudi večerom, on progovori lomeći hleb:
Ali, vi Srbi imate zadivlјujuću volјu za postojanjem. Dakle, nosite ideju
večnosti u svom nacionalnom biću. Snaga te ideje u vama je impozantna. A
to je samo po sebi jedno vrlo duboko religiozno osećanje. Ja sam do tog
zaklјučka došao naročito posle dugog razgovora s vojvodom Mišićem.
Obuzet svojim mukama i nesposoban za razgovor u kome mora savesno
da razmišlјa, Mihajlo Radić pokuša da skrene razgovor na problem krvnih
grupa sa stanovišta traženja uzročnika raka, što je, inače, česta tema doktora
Hiršfelda, ali je ovaj sada ne prihvati, nego odjednom podiže glas kao da želi
da ga čuju oficiri za svim okolnim stolovima:
Znate li čega se ja plašim kad razmišlјam o budućnosti vas Srba? Plašim se
da vam stradanja koja sada preživlјavate ne unište sposobnost da se čudite i
divite! Biti bez te sposobnosti i moći, ne znam veću lјudsku nesreću.
Zaćuta. Ćuti i Mihajlo Radić. Pred kraj večere progovori sasvim
ispovedno:
Želim, gospodo, da mi poverujete: nama je mnogo, mnogo stalo da nas vi
stranci dobro upoznate. Samo se u tom slučaju nećete kajati za napore i
žrtve.
Našeg razočaranja ne treba da se plašite. Mi vršimo svoju dužnost — kaže
odlučno doktor Ember.
Vi morate znati, mi smo vrlo, vrlo nesrećan narod.
Doktor Hiršfeld ga prekide:
Ali otkud vam ta začuđujuća velikodušnost i dobrota prema svojim
neprijatelјima? Ja ću za Evropu napisati knjigu kako se vi Srbi ponašate
prema svojim ratnim zaroblјenicima.
Mihajlo Radić se preko stola jako nagnu ka doktoru Hiršfeldu:
Možda još niste zapazili kako mi lako razočaramo baš one koje volimo.
Imajte to na umu, molim vas!
Da me razočarate? Mene iz Evrope, iz vrhova takozvane civilizacije? O, za
to se ne brinite, gospodine Radiću! Evropski um se danas potvrđuje kao
tvorac najvećih zločina. Gledajmo istini u oči. Evropa je danas na stupnju
troglodita. A vi se nemojte stideti svoje prostote i svog siromaštva. Vi ste Srbi
primorani, da, primorani ste da ubijate, a to je vaša nedostižna moralna
nadmoćnost nad Evropom danas. Evropa vas je primorala da ubijate! Ubijate
za slobodu, to je vaša istorijska sreća. Ubijate, ali sam začuđen kako vi,
ratnički narod, činite to s malo mržnje.
Mihajlo Radić poćuta pa snuždeno i iskreno reče:
Ja, gospodine Hiršfeld, ne verujem mnogo ni u narod, ni u čovečanstvo,
ni u sve te velike opšte ideale. Ja verujem u po nekog čoveka, onog koga
muči neki bol.
Mihajlo Radić se pokaja zbog ove neumesne iskrenosti i ispi dve čaše
jednu za drugom. Kasnije, Hiršfeld reče:
Razumem vas. I ja volim poštenu meru lјubavi prema svemu. Međutim,
dragi kolega, mi smo danas primorani, kao jedinke smo primorani da mislimo
i brinemo ne samo za svoga bližnjega, i ne samo za svoj narod, nego za ceo
svet. Za čovečanstvo! Zato što je ugrožen temelј našeg sveta. Ovim ratom
raspada se osnova bitnih vrednosti, gospodine Radiću.
Ako treba i ako smem o tome da se izjasnim ovako zagrejan vinom i posle
jednog vrlo mučnog događaja u bolnici... Znate, gospodine Hiršfeld... Ja
duboko verujem da će svet postojati dok u njemu postoji jedan jedini čovek
spreman da umre za drugog čoveka. Bilo iz kojih pobuda. Na takvoj žrtvi
postoji svet.
Po logici takve vere, jedan jedini čovek; može žrtvom iz zlih pobuda i da
razori svet. Razumete li me?
Da. I zato su nam razlozi za nadu u velike ideale vrlo neizvesni.
Ali to nije istina. Nije, kolega Radiću... Recite mi, molim vas, kakve sve
dokaze imate da su sumporna isparenja dezinfekciono neefikasna?
Mihajlo Radić se obradova kraju ovog razgovora i ove večere. Ispriča mu
ukratko sve što zna o dejstvu sumpornih isparenja, obećavajući da će mu
sutra pružiti sasvim precizne dokaze o tome, izvini se dužnošću i požuri u
bolnicu da vidi Olgu.
U „odelјenje za izolaciju" uđe bojažlјivo i stade čim zatvori vrata. Na
sredini prostorije, kao i uvek: sto prekriven belim, izvezenim stolnjakom; na
njemu žuto gleđosan ćup sa zelenim granama šimšira i tuje, osvetlјenim
lampom što; je postavlјena pri ivici stola da zeleno što bolјe vide bolesnici
predsmrtnici, poređani na podu i čistoj slami. Stolica za stolom na kojoj
obično sedi Olga preturila se. Toga se uplaši Mihajlo Radić i u polutami odaje
ispunjene buncanjima i teškim disanjima, u samom uglu, jedva nazre Olgu
kako kleči pored bolesnikovog uzglavlјa. Lagano, na vrhovima prstiju, da ne
probudi one koji spavaju, pazeći da nekom ne stane na nogu ili ruku, priđe
joj i stade pored nje. Čeka da mu se okrene i zaneto se zagleda u njena vitka i
povijena leća što se kosim ramenima slivaju u dug vrat, pod uzbudlјivim
korenom punđe. I prvi put je ugleda potpuno nagu: od tamnog gnezda punđe
jasno vidi nežno talasanje kičmenog stuba od čijeg se donjeg dela zatežu i
šire beline blago izraženih bedara. On ih požudno pomilova pogledom i
obuče je hitro, uzbudivši se još više tom stidnom žurbom, pre no što mu se
ona okrenu i pogleda zažagrenim očima, ne puštajući bolesnikovu ruku.
On uzdrhta od njenog pogleda — prekora, molbe, nemoći; saže se i uze
bolesniku drugu ruku, da čuje puls: spleo mu se u žilama, jedva se okazuje.
Bolesnik otvori oči i s bolno-podsmešlјivim osmehom, koji mu zatitra po
celom licu i smiri se u krajevima usana, sklopi oči i prošapta:
Prosto... Prosto.
Mihajlo Radić oseti kako u njemu stade vreme. Ono u kome postoji bilo
kakva nada dok ga muče lјudska, svoja beznačajnost i prolaznost. Nije u toj
prolaznosti beda života, pomisli tako prvi put, zagledan u mrtvo lice sa
otvorenim očima i ustima iz kojih se čula reč kojom je pokojnik možda
odgonetnuo svoj besmisao, ali samo za sebe, i time ga lišio značaja. Beda
života je u onom strahu od prolaznosti i neminovnog kraja, u nemoći razuma
da svlada taj besmisleni strah i jadno, zaludno opiranje ovom miru, ovom
ohlađenju koje drži u šaci. Ali šta bi bio život bez tog straha i tog opiranja
ovom činu kočenja, poslednjoj lјudskoj rugobnosti koja se žali? Gleda mu
ruku, zna iz iskustva: ruka je onaj deo lјudskog tela koji najduže liči na sebe,
živu. Ova je veoma lepa, otmena, neratnička. Šta li joj je bilo najradosnije da
drži i čini? Spusti je na mrtve grudi; ruka se malo pomeri ka slabini i
zaustavi: ona je sve poslove završila. Od kakvog li su značaja i trajanja, da li je
to ono najznačajnije ili ono što se ne zna: šta nije uradila ova ruka od onog
što je želela i mogla? U tom pitanju je koren najdublјe tuge za umrlim.
Susedni bolesnik zakuka:
Ne daj me, doktore!
Na njegovo vrelo i znojavo čelo Mihajlo Radić spusti dlan:
Šta želiš, prijatelјu?
Pre pola sata doktor Vojteh mu dao injekciju morfijuma — promuca Olga
za njegovim leđima i ode.
Bolesnik poče da plače, Mihajlo Radić poćuta pognut, pa ga ostavi i priđe
Olgi, koja stoji uz sto, pored prevrnute stolice.
Ona zamišlјeno zuri u grančice šimšira i tuje: Šta je to „prosto"? Smrt ili
život? A ona je sve do Ivanovog polaska u dobrovolјce i Mileninog odlaska u
ratne bolničarke živela život u kome postoji smrt, ali za druge, od nje i njenih
daleko, tako daleko da nije ni zastrepela od smrti. Da li je taj njen život lišen
stvarnog osećanja smrti i bio pravi život.
S naporom kao da teškog ranjenika pridiže, Mihajlo Radić joj uspravlјa
stolicu da sedne.
Van njene namere i pomisli, samoj telo joj se trže i odmače od blizine
stolice i te pažnje; diže pogled sa grančica šimšira i tuje: Šta je prosto, život ili
smrt? Zna li nešto o tome ovaj čovek koji se posvetio bolesnima?
Mihajlo Radić srete njen upitni pogled i na licu joj ugleda onu patnju
koju je video u vozu, kad je prvi put sreo, onu nesaznatlјivu, lepu, omamlјivu
patnju, kojoj se predao i zavoleo je. Mnogo zavoleo. Zažele da joj spusti ruku
na rame, zabole ga ruka od te želјe, shvatajući njenu nepriličnost. Bez ijedne
reči, pogureno i lagano, iziđe u noć.
 11

Samo posle prvog poziranja Nadeždi za portret „Srpska bolničarka",. kako

ona poslednjih dana, naziva tu sliku, Mileni je devojka na slici ličila na nju.
Potom je portret sve više primao oblik i izraz Anđe, Nadeždine umrle sestre; a
na poslednjem poziranju, pokazujući joj sliku, Nadežda je ushićeno
uzviknula:
„Vidiš li se sad? Kad tvoja mama vidi sliku, biće oduševlјena!"
Milena se zgranula: to je Anđa! Lice i poprsje, naročito oči i usta,
bolničarska kecelјa i kapa svojom trulećom belinom, samo podstiču sećanje
na njenu skorašnju smrt.
„Ne dopada ti se?" smračila se n zapretila Nadežda.
Milena joj nije čula takav glas; zurila je u sliku mrtve devojke, sasvim
zbunjena što je oneraspoložila Nadeždu, koja se mašila za čašu s rakijom, pa
je lјutito prosula, ne liznuvši je, i probudila bolničarku koja je spavala u
drugom krevetu:
„Dobrila, molim te gledaj Milenu i sliku, pa presudi šta na ovoj slici nije
Milenino."
Dobrila je žmirkala u Milenu, osmehujući joj se utešitelјski; i ne
pogledavši sliku, rekla je:
„Što si se rastužila? Pa mi više ne vidimo sebe. A ko zna, možda se nikad
nismo ni videle", pa se zgrčila pod ćebetom i nastavila da spava.
Okrenuvši sliku prema zidu, Nadežda je promucala:
„Ti si ranjena, dete. Potamnelo ti srce, a kako i ne bi. Pa se ne prepoznaješ.
Ali, iznenadićeš se koliko će ti se sutra slika dopasti. Dođi u podne. Videćeš!"
Nije otišla. Ni prekjuče, ni juče, iako je Nadežda slala po nju lakše
ranjenike. Strah je koliko susreta sa slikom umrle Anđe, toliko i Nadeždinog
razočaranja u nju što ne pristaje i da se poistoveti s likom njene mrtve sestre.
Sasvim je obuzeo i muči taj lik sa slike; neprestano je gledaju te Anđine
iskošene i preteće oči; gledaju je one i sa zida operacione sobe, iz gaze, iz
hirurških instrumenata; čim zažmuri, ispod one truleće beline zariju se sa
slike u nju dva tamna mlaza — Anđin pogled! Plaši se da ispriča majci to svoje
osećanje, znajući njeno lako podavanje sujevernom strahu.
A ni ona ni mati nemaju vremena za ispovesti i strepnje. Iako imaju
zajedničku postelјu, raspored noćnih dežurstava im je takav da još nijednu
noć nisu zajedno prespavale. Ponekad, u smenama, mati s muklim uzdahom
legne uz nju i nemo je zagrli, pa zajedno drhture o; istom; ona se posle jedva
iščupa iz te tople i zaštitne dubine majčinog naručja. Kad god uspe da neki
tren pre isteka dežurstva izađe iz previjališta, trči u bolničarsku sobu da;
majku zatekne u postelјi i, kao da se spasava od gonioca, zariva se u majčina
nedra. Kad u operacionoj sobi i previjalištu nema posla, a to se retko događa,
otrči do majke u „magacin pokojnika" da prozbore o Vukašinovom
poslednjem pismu, poćute o Ivanu, pominjući ga najčešće posredno: „Čudno
je da još ništa nema iz Ženeve." Onda nastave da brinu za Bogdana, koji leži u
svojoj kući i koga one svakodnevno i odvojeno obilaze, Olga uveče i zajedno s
doktorom Radićem. I uza sve to, treba još razgovarati o nekakvoj Nadeždinoj
čudnoj slici. 0 tome bi mogla jedino s Dušankom, ali ona više nije u stanju da
ikog sluša: tako se zalјubila u doktora Filipa Simića da samo o njemu govori,
očajna što je on vreća i prezire.
Ali je četvrtog dana od poslednjeg susreta, vojnik s rukom u zavoju: koji
mu visi o vratu zateče za ručkom:
Zapovedila ti je gospođa Nadežda da smesta dođeš k njoj.
Milena ostavi ručak, ode majci u „magacin pokojnika", ispriča joj o slici i
zapita da li da ide kod Nadežde.
Kako, zaboga, Nadeždi da ne odeš kad te zove? Znaš i sama da su sve te
njene slike šašave i da više liče na nju nego na ono što slika — mirno joj reče
mati i na viku bolesnika potrča da pridigne voštanicu koja je pala iz manjerke
umrlog i plamenom zahvatila slamu na podu.
Milena ne sačeka da Olga ugasi jedan od čestih posmrtničkih požara;
izađe u bolnički krug i lagano, sa zebnjom, uputi se u Nadeždinu bolnicu.
Nadeždu zateče u svojoj sobi kako rakijeve i hladne obloge stavlјa na gole
grudi Dobrili, koja, zajapurena, žmuri i stenje.
Od kada? — pita Milena stojeći uz dovratak, želeći da pobegne napolјe,
kao da prvi put vidi tifusara, kao da malopre nije izašla iz odaje u kojoj umire
tridesetak vojnika.
Obori je juče, u zaranke. Sedi na stolicu. A je l’ ti nosiš jedne čarape?
Jedne, vunene. Nije mi hladno.
To nije dobro. Da kažeš mami da obe nosite po dvoje čarapa. Evo, ovako
kao ja — zadiže suknju pokazujući joj noge. — Prvo pamučne, i da su ti do
vrha butina c preko gaća. Onda ih dobro zaspeš naftalinom, svuda, svuda, i
gaće. Pa preko njih navučeš vunene, koje svako jutro potapaš u gas. I da te
štrufne dobro stežu i spreče vašku da ti se zavuče i ubije te, gad!
Milena s nelagodnošću odvoji pogled od Nadeždinih ogromnih, naruženih
nogu i butina, gumom podvezanih i sastavlјenih gaća i crnih vunenih čarapa.
Slika je na stolu, ali okrenuta zidu, i zbog toga joj je malo lakše. Neće, valјda,
sada, pored bolesne Dobrile, da slika? Reći će joj da je to prosto nedolično u
ovakvoj prilici. Nadežda rakijom opra ruke, istrlјa ih čistim ubrusom, osuši
nad furunom, uze vojničku porciju punu suvih šlјiva i ponudi Milenu:
Uz slaninu i beli luk, sada je najbolјe jesti suve šlјive. Uzmi punu šaku, ja
ću rakiju. I to je preventiva. Dođe mi ponekad da pijem i gas. Vidiš Dobrilu.
Nema mi spasa. Sada sam ja na redu. Jaoj, ništa ne ostavlјam za sobom. Neke
crteščiće, vežbe mrtve prirode. Kakve mrtve prirode! Cveće u vazama!
Pozlaćeni ramovi, saloni, ogledala, fuj! Ja, dušo moja, želim da naslikam živu,
svekoliku, beskrajnu prirodu! Da naslikam celu Šumadiju, Sićevačku klisuru,
Moravu, sav Beograd sa Savom i Dunavom... Hoću da naslikam puk, diviziju,
Prvu armiju, pola naroda da mi stane u sliku. Razapeću platno od Lapova do
Resnika... — sipa rakiju i seda za sto. — Životno mi je stalo da završim baš ovu
sliku. Odmah ću da je pošalјem mom Rastku, mom okatom bratiću... On već
razume sliku, on će biti slikar. Ako ja stradam, ko će mi ga iškolovati, ko će...
Što te, bezobraznice jedna, nema tri dana?
Milena zausti da kaže kako je strah ove slike, ali se trže i zapetlјa:
Ne mogu da se maknem iz operacione sobe, profesorko. Razmnožile se
gangrene i sepse, neverovatno. Sergejev odseca noge i ruke toliko koliko ih
nije odsecao ni Napoleonov hirurg Lerije...
Kao ko?
Napoleonov hirurg Lerije. Tako Sergejev kaže kad uveče ispije treću.
Ćute i slušaju Dobrilino hroptavo ječanje. Nadežda se zagleda u crtež
snažnog, brkatog oficira. Samo da je ništa ne pita o slici, da nju ne okrene i
kaže: „A sada, dušo, malo zamišlјaj kako će oko Valјeva da se penušaju strane
kad ucvetaju šlјive!"
Umiru žene, umire otadžbina, Milena — kaže tiho Nadežda. — Žene su
otadžbina. Žene. Ono što su na zemlјi njiva i livada, voćnjak i vinograd. Ono
što rađa i daje lepotu prostoru. Ono što je zelena i crvena boja. A muškarčine
su putevi, reke, šuma... Oni su država, vojska, sila. Građevine i zakoni... Često
se čudim otkud muškima zanimanje za sliku i boju. Razumem kad se bave
filosofijom, književnošću i svim tim što čini reč. Ali slika, to seme svetlosti, ta
potreba da se bude ravan prirodi. Da se zapamti svetlost... Hajde, da radimo.
Ne sedi tako iskošeno. Gledaj u ćilim, ne slušaj Dobrilu, sećaj se Vladimira,
misli na Ivana.
Kako možete? Šta će vam sada slika?
Slika? Pa nikad mi nije bila neophodnija no sada kad se umire. U ovoj
kužnici gde se ne zna ko je živ, a ko mrtav. Sve je suro, kalјavo, prlјavo. Tu je
boja život.
Oprostite, profesorko. Slika je sasvim malo život.
Nadežda skoči sa stolice i zgranuto se zagleda u Milenu:
Malo? Mali mi je život za slike koje želim da naslikam! Umreću, a ništa
nisam uradila... Ništa. U šta su mi istekle tolike godine? — sede, spusti ruke
na kolena, osloni se na njih, duže poćuta, pa nastavi zamišlјeno i preteći:
Zemlјu bi trebalo strovaliti u večnu pomrčinu kad na njoj ne bi bilo nekih
lјudskih očiju da dobro vide svetlost. Čuješ li me, Milena? I sloboda onoliko
vredi koliko lјudske oči razumeju svetlost, koliko ruke mogu to da iskažu.
Milena je gleda sa suvom šlјivom u ustima; neka priča, samo neka ne
slika.
Bila sam mlađa od tebe kad sam se zavetovala da ću postati slikarka.
Slutila sam svoje prokletstvo, ali me mamile svetlost i slava. Govorim ti iz
duše, kao mojoj pokojnoj Anđi. Znaš da nju u tebi gledam. Ne krij mi sada
oči. Ispravi se i gledaj me. Ništa lјudsko nije tako uzbudlјivo i značajno kao
blag i dobar pogled lepih očiju. I muških, i muških, Milena. Bože, što si ti
lepa!... Jedi šlјive, jedi. Rekla sam ti da su lekovite.
Vi obožavate slavu, profesorko. Sada možda imam pravo da vam to kažem.
Nadeždi blesnuše oči, zarumene se u nekom radosnom stidu:
Imaš pravo sve da mi kažeš, Vukašinova kćerko! Opozicijo! Naravno da
volim slavu. Ja volim slavu umetnika više od muškarčevog zagrlјaja i lјubavi,
više od sveg blaga ovog sveta. U zemlјi gde se jedino junaci slave, tu lepotom i
istinom vida i duše biti slavan... Šta može biti veće u lјudskom životu? Šta u
Srbiji žena više može? Ja, Milena, strasno, neodolјivo, želim da ovim prstima
opipam ono zeleno lišće lovorika... Da ga izgnječim, rastrlјam među
dlanovima, pa da lupim dlanom o dlan kao ciganska pevačica i nasmejem se
svetu. I sebi, i sebi.
Zarumenjena i uzdrhtala, ustaje i korača po sobi, vraća se opet na svoju
stolicu, dugo gleda u svoje crteže i slike po zidu, pa odjednom tako jeknu da
se Mileni zaustavi dah:
 A biti umetnik u neprosvećenom i sirotinjskom narodu, eh... U narodu
kome su neophodni jedino hleb i opanak. I ponekad rakija... Biti, Milena,
apsolutno nepotrebna lјudima za koje živiš... Biti im smešna, šašava, jadna,
ima li težeg i nesrećnijeg? I povrh toga, odlučiš se na još jednu zaludnost:
želiš da stvaraš novu umetnost! Novu umetnost tu gde ne postoji ni klasična
niti ikakva, gde su selјankin ćilim i vez jedina živa umetnost, o, dete moje...
Kako je to divno i strašno ludilo!
Ruke joj se tresu, puni šake šlјivama i dugo ćuti. Milena želi da je teši, ne
zna kako; nema tih reči Nadežde dostojnih.
Bolesnica zbacuje sa sebe ćebad i uzvikuje:
Sramota! Sramota!
Nadežda ćutke pokriva Dobrilu, vraća se, uzima nezavršenu sliku i
zagleda se u nju, govoreći tiho:
Oh, nijednu sliku ne treba završiti. Počinjati, samo počinjati. To završeno
delo, tu naslikanu sliku, stvorili su samo Leonardo i, možda, Vermer. Takve
su i neke naše freske iz Studenice. I jedna ikona iz Pećke patrijaršije. Zamisli,
sanjala sam je pretprošle noći... Ja ću sliku da nastavim bez tebe. Reci mami
da večeras obavezno svrati do mene. Zaželela sam se ženskih razgovora o
Beogradu... A nemam s kim da pričam o mom Rastku.
Milena obradovana, hitro obuče kaput, izjuri napolјe i uputi se
Bogdanovoj kući. Samo da više nikad ne vidi tu sliku pored koje bunca i
pored koje će i umreti Dobrila, učitelјica iz Požarevca.
A Bogdan je dočeka obrijan i osmehnut, njoj nepoznatog lika. Taj osmeh
na njegovom izmučenom i strahovito smršalom licu toliko je zapanji da ona
priđe njegovoj postelјi tek kad se on uozbilјi i stuži kao da je ošamaren.
Je l’ stiglo nešto iz Ženeve? — upita kasnije, zagledan u tavanicu.
Ona odrečno zavrte glavom, sede mu uz uzglavlјe i ćuteći uze ruku, kao
da je Ivanova.
Bogdanova mati unosi tanjir supe, govoreći: Bolјe mu je. Od jutros, mnogo
mu je bolјe.
 12

U „odelјenju za izolaciju" noćas su Olgi Katić umrla četiri bolesnika;

četvorici je milovala prste dok su, svaki drukčije, umirali. A sve su se te smrti
u onu njenu nadu zasekle... Jedva sačeka gospođu Stefanović da je smeni. U
magli, veliki bagrem blista okićen injem; primeti to prolazeći bolničkim
krugom, zapazi bez ikakvog doživlјaja. Ali se, kad minu pored bagrema, s
tugom seti da je drveće okićeno injem izazivalo u njoj pre rata prava svečana
raspoloženja i neko pobožno slušanje tišine.
Na jastuku njene i Milenine postelјe zateče Vukašinovo pismo, pročita ga
brzo, bunovno, iznenađena njegovim sadržajem, ali je obori san i brzo zaspa.
Prošlo je podne kad se probudi i, ne ustajući iz postelјe, nekoliko puta
pročita:

Draga Olga,

Na tvoje pismo koje primih pre nekoliko dana, nisam Ti odmah odgovorio ne
zato što sam nesaglasan s Tvojom odlukom, već zato što ja sve više nisam
saglasan ni sa sobom.
Slediti decu u sudbini koju biraju i protiv naše volјe, to nije ispunjenje
dužnosti po moralnom i građanskom zakonu. Čini se to po zakonu lјubavi. A
lјubavi se ne sudi, shvatam sada i dockan. I kažem ti to nesrećan do korena, do
poslednje svoje prerovske žilice. Razumem te i potresen sam Tvojom snagom da s
Milenom ostaneš u tom valјevskom paklu, u koji sam samo privirio. I ja sam se
jesenas jedva svladao da ne molim generala Mišića da me rasporedi u Ivanovu
četu, pa da ratujem s njim i pričuvam ga bar od nekih nedaća. Da mu ložim
vatru dok spava pod nebom, da mu čarape osušim, nabavim komad slanine.
Međutim, kao što znaš, a mnogo više ne znaš, ja sam onaj što se idejama i
načelima uporno suprotstavlјao osećanjima, duši, lјubavima. Često je to i Tebi
ličilo na grubu ambiciju i častolјublјe. Eto, o tome moram nešto da ti pišem iz
naše hladne izbegličke sobe koju sam svojim neredom pretvorio u brlog. Tu, i u
mojoj glavi, na trenutke i sve ređe, stari Montenj uspostavi nekakav red
pozivom u mir skromnosti i dostojanstvo pred svim što je neminovno.
Od Ivanovog odlaska na bojište, od rastanka s njim u Kragujevcu i povratka
Tebi, želim da ti se ispovedim. Ali mi Ti za tu ispovest nisi dala pravo. Čak i po
mom povratku sa Malјena i Valјeva bez Milene, u Tvojoj velikodušnoj dobroti
prema meni i snazi da uspravno patiš, ja nisam osetio pravo na iskrenost koju
ti dugujem. U Tvojoj patnji uvek sam osećao i prekor meni. Ponekad mi se činilo
da u Tvom ćutanju postoji i neki prezir. Znam da takvo Tvoje osećanje nije bilo
uzročeno samo našim sukobom one noći kada smo saznali da Vrhovna komanda
šalјe đake na front. One niške noći koja nam je predvojila život. Meću nama se
davno, davno, razastro jedan životni nesporazum. Od Ivanovog polaska u
gimnaziju, a osobito od njegovog odlaska u Pariz na studije, Ti si me i rečima i
ćutanjem činila dužnikom lјubavi našem sinu. I bila si u pravu. O tome, noćas,
moram da ti govorim. Godinama ja osećam kao cvoj — bol onog Montenjevog
maršala De Monlika, čije reči ne ppestaju da odjekuju u meni. Ni ja s tim
očajnim ocem ne verujem da neki bol može biti tako neutešan, da neka patnja
može biti tako zaslužena kao bol zbog neispunjene lјubavi prema svom detetu,
kao patnja u dužništvu lјubavi prema svom sinu. Nestalom...
Kako Tebe, majku, uveriti da nisam jedini otac koji je svome sinu ostao
dužan lјubavi? Čime tebe noćas da ubedim da, nisam jedini čovek koji je kaznio
sebe da ne voli sina onoliko koliko je osećao i želeo da mu to pokaže?
Razumeo sam odavno da sreću uspeha ne treba pretpostavlјati neizvesnosti
lјubavi. Razumeo sam, i samo toliko. Jer, moj je otac Aćim Katić, i ja sam sin
Aćimov, pa sam uporno hteo da se lanac jedne sudbine prekine u meni. I u tome
je, možda, sva moja kob. Olga, slušaj me malo, u s poverenjem koje zaslužuje
naš život. Moram nekako lјudski da ti obrazložim zašto sam našem sinu ostao
dužan lјubavi.
Nesreća mog oca Aćima je u tome što je on u meni voleo sina, samo sina.
Onog koji ga imenom produžuje i nasleđuje kuću i imovinu, ugled i slavu,
dugove i pozajmlјeno, učinjeno i neostvareno; sina koji će naplaćivati sve što je
on, otac, dobro činio po narodu i koji će se osvetiti svima koji su njemu zla
činili; sina koji će moći sve što on nije mogao. A biti moćan čovek, nad lјudima
moćan, to je za mog oca lјudska sreća. Ti uviđaš da moj otac u sinu voli sebe,
onako kako većina očeva na ovome svetu voli sinove. Kakvo slepilo lјubavi, i
neminovnost patnje!
Kad sam otišao iz Prerova, pa odrastao, svršio studije u Parizu, video
Evropu i ppočitao mnoge njene knjige, ja više nisam bio samo sin Aćima Katića,
to jest on, po njegovom liku i shvatanju; ja više nisam bio njegovo
poistovećenje. Postao sam čovek s nekim bitno drugačijim osobinama i drugim
životnim smislom. Tuđim i suprotnim mom ocu. Vraćajući mu se iz sveta, ja mu
se nisam vratio. Sin mu se nije vratio. On se osetio izneverenim i izdanim. I moj
otac Aćim se sukobio s tim drugim čovekom u sinu, i taj se čovek, ja, sukobio s
njemu tuđim čovekom u ocu. Raskid je bio neminovan. Ideje u svetovi bili su jači
od krvi. Ti lјudi u ocu i sinu bili su jači od oca i sina. Postali su protivnici,
nepomirlјivi u životnim shvatanjima i cilјevima. Nikako nisu bili spremni, nisu
mogli da sebe prime onakvima kakvi su u vremenu i uslovima postali. Moj otac i
ja sukobili smo se, dakle, na samom temelјu života, oko njegovog smisla. On mi
je sreću video u moći nad lјudima. A ja sam odlučio svoj životni smisao da
potražim u službi nekim opštim idejama i vrlinama. Nisam mogao da sinujem
ocu po njegovom; moj otac nije hteo da očuje sinu koji neće po očevom. Isto
toliko koliko se moj otac razočarao u mene i osetio izdanim po mom povratku iz
Pariza, razočarao sam se i ja u njega, izdanim osetio sam se i ja.
Drama mog oca i moja, to je, draga Olga, drama muške sudbine u lјudskom
životu, životu živlјenom dosledno, iskreno, u lјubavi. Dok je sveta, otac i sin
zadaće jedan drugom najteže udarce. Dok je lјudi, najteže će se patiti zbog
lјubavi. Ljubavi i patnji, iako im se lica razlikuju, duša je jedna. A moj otac nije
bio slabić da bi bio licemer; ja nisam bio licemer da bih bio slabić. I on u ja želeli
smo mnogo od života, i mnogo jedan od drugog, da bismo mogli drugačije no što
smo učinili. Mi smo se zaista iskreno voleli, ne otpativši svoje lјubavi do dana
današnjeg. Nismo krivi što smo jedan drugom zadavali tolike bolove. Ja njemu
više, svakako. Ali mi smo nevini! I zato istinski nesrećni.
Ovim priznanjem Tebi, od koje sam zbog svoje taštine krio to celo moje
Prerovo, ja ne molim ni za jedan oproštaj. Želim, Olga, samo da ti učinim
vidnijim kakve sam nesreće želeo da spasem svog sina. Želeo... Bojao sam se da
mu pokazujem da ga volim jedino zato što mi je sin i što si ga Ti rodila. Plašio
sam se da ga volim onoliko koliko sam osećao. Čekao sam da odraste, da stekne
bitna svojstva, uobliči karakter, slobodno izabere svoj životni cilј. Čekao sam da
se vrati iz sveta koji nam uzima sinove. Jedva sam čekao da postane čovek.
Čovek i moj sin. Moj sin čovek. Na moju nesreću, tek na rastanku u
Kragujevcu, poslednje noći pred njegov odlazak na front, ja sam u Ivanu
ugledao tog čoveka koji postaje, koji će biti. Te poslednje noći, o kojoj sam ti vrlo
malo ispričao, ja sam u našem sinu video čoveka koji zaslužuje sve patnje i
nespokojstvo lјubavi. I poveruj mi sada, stigao sam, uspeo sam da mu od tog
svog saznanja i osećanja nešto i ispolјim. On je to divno razumeo i polјubio me
na rastanku. Zagrlio sam ga. Nјega, njega, ne sebe! A on je tada požurio u
kasarnu, pretičući se sa svojom senkom.
Ali ja ipak nisam siguran da me on voleo i voli onoliko koliko ja volim svog
oca. Eh, kada bih nekako mogao da poverujem da me on voli onako kako ja
volim Aćima...
Sada pouzdano znam: nema vere u koju ne bih poverovao, nema boga kome
se ne bih pomolio, nema žrtve koju ne bih dao, na svetu postoji samo jedno zlo
koje ne bih učinio za malo nade, za senku nade da ću ispuniti dug lјubavi našem
sinu, mom sinu.
Blago Tebi što mu lјubavi nisi dužna! Hvala ti i za to.
Sačuvaj Milenu svim sredstvima, sačuvajte se, Olga. Bilo šta da ti ustreba,
obrati se Mišiću. Čim se završe skupštinske sednice, doći ću do vas.

Grli vas svom dušom

Vukašin

Olga odluči da ovo pismo ne pokaže Mileni; ruča i lagano pođe polјem niz
Kolubaru da mu u tišini i pod drvećem okićenim injem glasno odgovori:
Eh, moj čoveče... Prvi put ti se tako obraćam, a dalјi si mi tako i bliži no
što si mi ikada bio. Najpre to da ti objasnim. Takvo je vreme da nijednu reč
danas ne smemo da izgovorimo bez velikog razloga. Putanje je poštenje i
dobrota, tako osećam, Vukašine. Tvoje pismo ne mogu da oćutim, zato što se
bojim da bi te to zabolelo.
Odavno sam primetila da neke Srpkinje, ako vole i poštuju muža, one ga
pred drugima zovu „moj čovek". Znaš da nikad nisam volela ono moderno
podražavanje naroda i udvaranje njemu, sporili smo se često, naročito ja i
Nadežda. Videle smo se pre neki dan, ugasila se tugom, o njoj ću ti na kraju.
Zato što nisam pristajala ni u čemu da se udvaram tom našem narodu, nisam
nikada za tebe ni izgovorila „moj čovek". Nisam, a u ovom času ne znam da li
žena išta lјubavnije i sa više poštovanja može da iskaže svome mužu, ocu
svoje dece, muškarcu s kojim deli postelјu i trpezu, muke života i radosti
njegove, nego ako ga oseća i smatra svojim čovekom. Vukašine, mnogo sam ti
zahvalna što si me ovim pismom osmelio i uverio da sam zaslužila da ti
kažem moj čoveče! Daleka sam ti ovako, je li?
I šta smo to mi jedno drugom sada? Pitam se, a strah me. Jer osećam da
lјubav ništa tako ne razara kao cela istina o njoj. Ja sam te mnogo volela, pa
sam i mogla da zamišlјam da si onakav kakvog sam te volela. Ti si takav, za
mene postojao, iako to u stvarnosti nisi bio. Jer moje mišlјenje o tebi nije
bilo podudarno s mišlјenjem okoline. Ja sada shvatam, i hvala bogu što tek
sada to shvatam, da onaj ko voli zna jednu stranu čovekovu, onu koja mu je
okrenuta. A to nije sav čovek! Onu drugu znaju verovatno oni koji ga mrze, a
malo, ili nimalo, oni što su ravnodušni. Zar ti nekako ovako ne misliš odavno
o meni?
Nastavim li, smrknuće se, zimski je dan, moram na dežurstvo.
A znaš li zašto si baš danas moj čovek? Zato što otkad te znam, nikad mi
nisi toliku lјubav i takvo poverenje iskazao kao u ovom pismu o našem
Ivanu. Možda sam ja bila površna? Ili si se ti promenio? Sada sam najsrećnija
žena i najočajnija mati. O bože, zar su se morale tolike nesreće oko nas i
nama da dogode, zar smo morali da posumnjamo da je Ivan živ, zar smo,
nesrećniče moj, morali da ga, možda, izgubimo pa da mi kažeš to što si mi
rekao u pismu; eh, šta mi tek nisi rekao! I ti si ga baš tako voleo da si mogao
sve to što si mogao? Kako si mogao? Divim ti se, ali te mnogo, mnogo više
žalim. Još sam, valјda, zalјublјena, pa lako rekoh da ti se divim. Ne divim ti
se, Vukašine, zaista. Ali se tebi takvom radujem, celom dušom ti se radujem,
moj čoveče. Jaoj, kako se usuđujem na radost, i otkud meni danas reč radost?
Sad me pusti da malo plačem. Nisam ni noćas spavala.
Bilo bi mi žao ako bi mi zamerio što te ja posle ovog tvog pisma smatram
mojim čovekom i zbog onoga što ti nisi samo moj, ni uopšte moj. To je ono u
tebi što ne pripada nikome, i ono što pripada svima i svakome. I ono sve duže
ćutanje među nama. I ono što svako jutro skriva marama preko mojih očiju
dok ti ustaješ iz postelјe i odlaziš iz naše sobe. I ona tvoja prejaka pažnja i
prekrupna reč kad smo van kuće i s drugima. I ona tvoja nadmoćnost nad
svim sitnicama kućnim i bračnim. I ona tvoja strogost kad sam zaludno
pokušavala da te podsetim i na pašu negdašnju „neozbilјnost". A da ti ne
spominjem onu tvoju doslednost načelima ispod kojih je sav život oko nas i
van nas često ličio na bunjište... A to nije istina, Vukašine. Ovde pored
Kolubare i u golom polјu, teško inje okitilo je drveće, a nije mi lepo, nisam
imala nameru da se prisećam našeg doratnog života, još manje želim da ti
nešto zameram i prebacujem. Znam, ti si bolјi čovek n s dublјim osećanjima
od svih muževa mojih prijatelјica i poznanica, a pogotovu od onih što nas
uveravaju da su još uvek zalјublјeni. Ja stvarno nemam razloga da se osećam
nezadovolјnom suprugom. I sramota je o tome danas. Mene lјudska stradanja
u kojima ovde živim opominju na skromnost i čine me grešnom za sreću koju
sam bez svojih zasluga do rata imala. U bolnici me je, Vukašine, najviše
zaprepastilo otkriće koliko su lјudi mučenici bez svoje krivice, i kako je malo
potrebno čoveku da bude čak i srećan. Izgovorih tu reč, a zarekla sam se da je
do jednog budućeg dana nikad ne izgovorim. Teško meni, nikako da se
skupim u duši i da ti kažem najvažnije. Naš je Ivan živ. Osećam, vidim ga,
nešto mi kaže: živ je. I ti tako osećaj, pa se tim osećanjem brani od straha, jer
moramo verovati. Moramo. Kako bismo smeli drukčije? A želim da ti kažem
koliko razumem tvoj grešni bol. Zar je nastupila nesreća kad ja tebe mogu da
tešim, da li je to istina, Vukašine? Ja sam to čitavog našeg života želela, a to
tebi nikad nije bilo potrebno. Ti si bio mnogo jak, mnogo jak, nesrećniče moj!
Ne tepam ti. Ti jaki, ti najjači, oni i jesu najnesrećniji. A ja? Postojala sam,
kao što profesor Milanković kaže da Mesec postoji sunčevom svetlošću
obasjan. I ja sam svetlela tvojom svetlošću, tada dok sam bila u njoj. A želela
sam da uvek budem u njoj, toj tvojoj svetlosti, iako sam dobro znala da
mesečina ne greje. Meni je najvažnije bilo da se vidim, da se i drugi vide
prema meni i od mene. Sada mi je to svejedno, Vukašine. Ja do rata nisam
bila toliko sujetna kakvom si me ti smatrao. Međutim, a to sam iz sudbine
naših prijatelјa i odavno uočila, muževi poslednji primećuju promene u
dušama svojih žena, onih s kojima mešaju kosti i kožu, kako ti to reče u onoj
našoj niškoj i prvoj svađi. Vi mahom imate oči samo za naše bore i
podočnjake... Bože, šta ja to sada buncam?
Ovde sam upoznala čoveka, jednog lekara, koji ima neverovatno mnogo
smisla i pameti da razume lјudsku patnju, pa sam... Ne, ne. O Mihajlu Radiću
ni reč. 0 njemu posle rata, posle... Stade pod drvo obučeno krupnim injem. S
tim čovekom što tako dugo sluša bolesnička srca mogla bi da sluša ovu tišinu
inja. Mogla ili to želi? Želi. Zasu je inje. Pogleda u vrh drveta i ugleda vranu,
ogromnu, neviđenu vranu koja graknu na njen pogled i strepnju, pa odlete sa
vrha i, zanjihavši granu, opet je posu injem. Tako uhvaćena u jednoj izneveri,
prokazana ledenim kristalima po sebi, osta nekoliko trenutaka, zaželevši da
je sada, ovde, zaveje mećava i sledi.
Stade krupno i grubo da korača:
Ti mi, Vukašine, kažeš „blago tebi što našem sinu lјubavi nisi ostala
dužna". Da je lјubav dug, to je opet neko vaše muško načelo. Dragi moj,
lјubav nema ničeg što se nečim može da izmeri i izračuna. Niti da se razduži i
poravnjava po ulozima i zaslugama. Zašto sada time da mu džaram po rani?
Napisaću mu nekoliko utešnih rečenica, o Mileni najviše, i ono što će ga
malo smiriti. Jer on do sada nikad nije bio istinski nesrećan. On je umeo
jedino da brine i razmišlјa. Da brine za taj narod i misli o budućnosti Srbije,
Balkana... Jadnik. Eh, moj čoveče...
Suton tamni polјe i gasi svetlost inja po drveću. Ona još malo posluša
tišinu, ali je sada ne ču onako kao nekad, kad je osamlјena stajala u
košutnjačkoj šumi dok su se Ivan i Milena sankali... Okrete se ka bolnici i
požuri da Mileni spremi za večeru nešto što ona voli.
 13

Pri sveći pobodenoj u grlić flaše koju je Tola držao, Miloje mu je svu noć
roptao u vatruštini i buncao: „Ode čamac pod vodenicu! Vukajlo, vrati mi
nožić, rasporiću te! Periša, ne diraj mi dugmiće, krv ti lopovsku!" Pridizao se
da se svađa i tuče s lopovima i, izelicama, levom rukom činio pokrete kao da
baca dugme na liniju, onda sa praznog dlana uvis, pa padao na slamu,
razgrtao je tražeći zamišlјeno dugme i smirivao se plazeći ocu natekao jezik.
Tola mu menjao rakijave i sirćetave obloge na grudima i obećavao kako će ga
odvesti u Prerovo pre no što pred njihovom kućom procveta dren, najveći
dren u Prerovu; i kako, čim dren procveta, svaka boleština i čuma beže iz
lјudi i sela; pa će do leta njemu rana da zaraste kao da nije ni bila odsekotina,
ni na jedan posao neće ga terati, te će svakog dana u Moravi košem da lovi
ribu; potom ga tiho podsećao kako u suton mirišu vrbaci i reka, i kako tada
devojke kriomice dolaze da se kupaju u brzacima, pa zadižu košulјe visoko,
visoko, zverkajući u obale i kukuruze... Miloje bi ponekad odrečno zavrteo
glavom i gubio se u bunilu.
Paun Aleksić ga do zore dva puta obišao n gurao mu u usta neke
praškove; u svanuće, pre onog opšteg pregleda, Milena Katić mu dovede
doktora Radića, koji mu dade injekciju i reče:
Ozbilјno je, stari. Ali sada će se smiriti i dugo spavati.
Misliš, doktore, ne može da se iščupa?
Veruj, stari.
Malo mi ti nudiš, doktore.
Nije ocu malo sve dok diše.
Tako je, gospodine doktore. I fala ti — kaže Tola Dačić, ali doktorima više
ne veruje.
Čim svanu, pođe u varoš da kupi šećer za šerbet i potraži lek: čuo je da se
na pijaci prodaju neki lekovi s garancijom. Ima još jedanaest dinara. Za dinar
će kupiti šećer, banka će mu ostati za lek. Pred dva otvorena dućana, redovi
od no stotinak žena, dece i staraca. Izabra kraći i stade. Ali nikako da stigne
do vrata dućanskih: stalno pridolaze rasplakane žene, mnoge i u crnini,
kojima deca boluju od šarlaha ili pegavca, pa on jednoj iz sažalјenja ustupi
svoje mesto i vrati se opet na kraj; na desetak koračaja pred dućanom ustupi
mesto dvojici ranjenika i ponovo se vrati na kraj; kad nekako, šlјapkajući po
glibu mokrih nogu, domile skoro pred dućanski prag, švapski zaroblјenik mu
priđe i zbuni ga jasnim srpskim jezikom:
Pusti me, striko, da kupim šećer za bolesne drugove.
A što si, sinovče, obukao švapsko i nagrdio se tom Franjinom kapom?
Ja sam ti, moj striko, jedan bedan Srbin iz Sedamdeset devete Jelačićeve
regimente.
A ko ti je sad taj Jelačić i šta ti je to drugo što nije srpsko?
Jelačić ti je neki pokojni barun hrvatski, zemlјa mu kosti izbacila!
Da si mi sin, a pod takvom komandom, ne znam šta bih činio. Vidim da si
nesrećnik, i evo ti moje mesto. Al' da baciš te švapske krpe! Svrati kod mene
u Drugu rezervnu bolnicu, daću ti ja srpske čakšire i gunj. I šajkaču, da biraš.
Umiru vojnici... — pođe na kraj reda, a žena u crnini mu dobaci:
Star si, ali si budala!
Jesam, snajo. Ali više volim da budem budala no osvetnik i bezdušnik.
Taj je tvom sinu zario bajonet u trbuh, iako zbori srpski! Misliš, oni sada
našima tamo u Austriji i Mađarskoj daju šećer?
Tola oćuta grdnje žena; magla navire sa svih strana da sve skrije; on se
treći put vrati na kraj reda: ako ima boga, onda se dobro dobrim vraća. Ako
ga nema, neka i Tola Dačić iz Prerova ostane budala.
Iz magle, nevidna, zasvira vojna muzika; žene i svi u redu za šećer
zaćutaše i okrenuše se. Od muzike, Tolu žmarci podilaze: izgubiće i Miloja. Iz
magle izroni vojna muzika švapskih zaroblјenika, za njima konji vuku lafet i
na njemu dva mrtvačka kovčega koje prate tri oficira i tri vojnika s puškama,
stegnuti, strogi, nikog ne vide. Tola skida šubaru; suši mu se grlo od muzike;
zabole ga dno očiju.
Vi svirate, mi umiremo! Deca umiru kao pčele, vi svirate, svirate! —
zavriska žena u crnini; pridružuju joj se ostale: — Sramota! Celo Valјevo je
bolesno, a muzika svira! Neka vojvodi Mišiću pod prozorom sviraju! Srce mi
se cepa kad god ih čujem! Oficirima muzika, a vojnici u krečanu, neopojani!
Jao, Srbijo, ni imena ti ne bilo!
Zbunjeni vriskom i vikom žena, muzikanti sasvim utišaše svirku, neki i
spustiše trube i klarinete, ali oficir iz pratnje iščupa sablјu i zamaha:
Muzika, sviraj!
 Zaroblјenici muzikanti svom snagom nastaviše pogrebni marš, urivajući
se u maglu, ka groblјu.
Eh, kad bi mi ovi Česi muzikanti svirali na pogrebu! — zavapi i ne završi
ranjenik iza Tole, koji natuče šubaru na oči i zagubi se u tuzi.
Pozno je jutro, a on se tek sad uhvati za tezgu u dućanu:
Kilo šećera!
Dućandžija mu baci već spremlјenu kesu.
Uze je, podrža na ruci, promuca:
Pa ovde, gazda i gospodine, nema kilo. Nema više od pola kila.
Ako ti nema, idi preko puta!
Izmeri, gazda. Plaćam duplo ako ima tri frtalјa.
Rekao sam, idi preko puta! Ostavi, narod čeka.
Pa preko puta nema, to je zlo. A meni je sin na samrti.
Daj dva dinara i nosi ako ti treba!
Zašto dva dinara kad je šećer pet groša?
Dućandžija mu ščepa kesu i pruži je devojčici koja čeka.
Otkud mi dva dinara, ej, derikožo! Ako te od boga nije strah, kako te od
vaške nije strah? Ona sada zemlјom vlada.
Napolјe iz dućana, pa na ulici bogoradaj!
Zar mi za tvoju punu kesu dva sina propadoše, krvopijo!
Žene i starci viču na njega da se skloni i kuka napolјu, jer njima se žuri;
čekaju ih bolesnici da popiju nešto slatko i toplo. Tola ne zna šta da čini: ako
za šećer da dva dinara, neće mu ostati banka za taj lek s garancijom. Ako ne
kupi šećer, s čim će danas šerbet Miloju da skuva? Izguruju ga iz dućana, ne
opire se. Na ulici se seti vojvode Živojina Mišića i jurnu maglom ka Štabu
Prve armije da kaže Mišiću kakvu je slobodu narodu i sirotinji izborio. I da ga
pita: Živojine Mišiću, kaži ti meni, za moja četiri sina, je l’ to sve što se od
Drine do Suvobora i Rudnika, pa natrag opet do Drine učini, za dućandžije
učini?
Zabranjeno je! Produži, stari — kaže mu stražar sa stepeništa vojvodinog
štaba.
Produžiću, vojniče. Samo časkom da pripitam vojvodu Živojina Mišića: ko
vlada Valјevom? On ili dućandžija?
To ti pitaj u tvojoj kazanici. Al’ kad su svi oko tebe pijani.
 Slušaj, vojniče. Ja sam brat od strica našeg vojvode i ne šali se glavom,
nego me odvedi prvo dežurnom oficiru, a on zna šta mu je dužnost.
Kad prođe zaraza, onda doći!
Zaraza nije samo vojvodi, zaraza je i meni, n svoj Srbiji, vojniče!
Rekao sam: produži!
Dobro, dobro, sinko. Ja ću da produžim, ali te ja kućom zaklinjem da
kažeš dežurnom oficiru, a on vojvodi: vaške i dućandžije vladaju Valјevom!
I pijacu magla potopila. Jedva se vidi na desetak koračaja: gomile
mrtvačkih sanduka, neobojenih i nekoliko plavih, plove maglom. Pristupi da
ih razgleda.
Čamov! Jasenov! Hrastov! Ofarbani i neofarbani! Biraj, rođače, prema
džepu i ukopniku! — zove ga prodavac.
Tola zagublјeno žmirka u plavi mrtvački kovčeg s poklopcem, gura ruke u
džepove.
Učiniću ti cenu, vidim ti džep.
Kratki su mi — kaže ozbilјno Tola Dačić.
Kako kratki, zna se naša mera!
Nisu ti po mojoj meri, prijatelјu.
Zove ga drugi prodavac mrtvačkih kovčega:
Moji su od stare hrastovine, čiča. Deset godina može u bari da leži i ni
ivica neće da mu istruli. Skupi ti? Imam ja i od topolovih dasaka.
Tražim od orahovine.
Je l' to za nekog pukovnika kupuješ, čiča?
Za generala, sinko!
Tola produži: iz magle izranjaju mrtvački kovčezi za decu; virkaju i sive se
redovi žena i dečaka koji na stočićima prodaju bele pokrove i crno platno,
tamjan i sveće, kitice bosioka i šimšira, bočice vina, činijice s kuvanim žitom i
krstom od šećera...
Za vojnike i nesrećnike kojima majke ne mogu panaiju da skuvaju, a
drugovi im poštuju zavet! U crkvi je osvećeno, živu decu ne videla!
Naftalin! Naftalin!
Kod mene kamfor, samo još nekoliko kesica!
Francuska mast za kosu! Miriše na lјubav, a vaške ubija! Za gospodu i
gospođice, za oficire i činovnike! Pomiriši, poručniče!
 Tola Dačić ide lagano, gleda u tu robu, sluša da čuje o lekovima; prođe
pored nekoliko selјanki s korpama pasulјa, krompira i suvih šlјiva,
opkolјenih lakšim ranjenicima kojima je više do razgovora sa ženama no do
njihove robe. Iz magle čuje:
Garantovano protiv pegavca! Ovamo, živi! Za šarlah i sve dečje bolesti,
čujete li, žene?!
Uveče namažeš bolesnika s pegama, ujutru — koža mu čista kao odojčetu!
Drogerista sam, vidi diplomu!
Kroz galamu i gungulu, Tola Dačić skrenu ka tome koji ima diplomu.
Da ti bacim uglјevlјe, vojniče? Za groš ti kažem šta ti je sad u kući!
A možeš li da mi kažeš šta mi je noćas žena radila?
Mogu, junače! Al’ da se ne lјutiš i da se zakuneš da nećeš da je biješ kad
odeš na odsustvo!
Važi. Evo ti dva groša.
Ovamo, vojsko, ovamo! Pišem pisma zalјublјenima i verenima. Tri groša
obično. Ako voliš u pesmi, onda dinar! Ovamo, vojnici! Devojke i žene čekaju
vaša pisma, pate i plaču...
Dva švapska oficira kupuju prase i ćurku; njihov posilni uzima prase u
naručje, ono ciči, žurnog odlaze; Tola Dačić zastade i tako osta slušajući ciku
praseta u magli. Pred njega hrupiše dvojica zagrlјenih pijanih vojnika:
Šta si se snuždio, čiča? Udri brigu na veselјe! Šlјokaj,. narode srpski!
Ljutu šlјokaj sabajle! Na pijane neće ni bolest ni đavo!
Tola Dačić ih zaobiđe, ali ga postariji gospodin uhvati za rukav:
Prijatelјu, za pet jaja ću ti kažem od čega zaraza dolazi.
Tola Dačić ga blago i bez reči odgurnu. Tiho i promuklo govori mu vojnik
s rukama u cepovima šinjela:
Aspirin, aspirin! Samo aspirin skida vatru i spasava mozak. ludila i
trulјenja! Ne verujte špekulantima! Koliko para imaš, stari?
Tola Dačić požuri napred, u maglu, i naiđe na stolove s poređanim
flašicama i kesicama; prodavci, civili, cupkaju i uzvikuju:
Za pegavac, skida kao rukom! Ruski lek, dece mi!
Za šarlah, za koleru, za dizenteriju ili, što narod kaže, za krvavu
sraćkavicu! Dinar kesica, dinar kesica!
Ovamo, narode nesrećni! Bliže, braćo i sestre. Pronađen je lek! Da se
svojim očima uverite, priđite, očevi i majke!
 Tola: priđe gomili oko stoga s bočicama i tanjirom punim rujave tečnosti;
prodavac podigao ruku uvis, sa stegnutim palcem i kažiprstom:
Gledajte dobro! Ja držim dve vaške. Jedna je arnautka, a druga je
turkinja. Otvorite; oči! I kad ih bacim u ovaj rastvor u tanjiru, brojte sa
mnom... — baci vaši u tanjir, uzvikujući: — Jedan... dva... tri... četiri... Mrtva
je! Gledajte, mrtva je, krvoločnica!
Nije mrtva! Mrda! Lažeš!
Gde ti mrda? Mrdaš ti! Dajem banku ako mrda!
Jeste, mrda.
Prodavac prstima vadi vaš iz tanjira, stavlјa je na beo papir i pita:
Je l’ ti još mrda, gospodine?
Prstima si je zgnječio!
Evo ti banka, pa ti jagodicama zgnječi jednu arnautku!
Tola Dačić produži ka drugom prodavcu koji govori tiše, jedva se čuje:
Samo nas nauka, može spasti, narode. Bog i nauka! Lek koji vam nudim
pronašao je engleski profesor Blek. Proizveden u Londonu, evo piše firma. To
nije bablјa mućka, to je čista hemija, narode. Da se ne lažemo, bolest je
smrtonosna!
A koliko košta taj lek, gospodine? — pita Tola Dačić.
Petnaest dinara za celo lečenje.
Mnogo, gospodine. Mnogo, pobogu!
Za koga ti, domaćine, kupuješ lek?
Za sina, vojnika! I ruku izgubio pred Drinom.
Zar ti je, domaćine, skupo petnaest dinara za sinovlјev život?
Valјevo bih ja dao za život mog sina. Al’ šta ću, gospodine, kad Valјevo
nije moje, ni ja dućandžija, pa za sve što me čeka još jedanaest dinara imam.
Žalim, domaćine. Uzajmi. Mene u Solunu košta četrnaest, i red je da bar
putne troškove naplatim.
Tola Dačić zaroni u maglu ka drugom prodavcu u bundici i kožnim
rukavicama koji tvrdi da ima lek kojim se leči francuska vojska, jedina
vojska, na svetu što ne umire od pegavca.
Pa koliko ti košta ta flašica? — pita Tola Dačić.
Manja dvanaest, a veća svega dvadeset dinara.
Može li za jedanaest, gospodine?
 Nisam ja Crveni krst, čiča!
Tola Dačić produži dalјe maglom što kulјa iz Kolubare. I za jedanaest
dinara ne nađe lek.
Kupi kod drugog dućandžije dve kese šećera, iste onakve lažno izmerene i
po istoj ceni\ kao u dućanu iz kojeg je izašao da dućandžiju tuži vojvodi
Mišiću. Miloja zateče pred otvorenom furunom: vadi iz kese; svoju najlepšu,
u igri dobijenu dugmad i baci ih u vatru.
Na, komšije! Uzmite sad!
Uzmi ih ti! — dovikuje mu Vukajlo, a neki se smeju.
Tola mu priđe s leća i pokuša da ga uzme u naručje i odnese u postelјu, ali
se Miloje otrže, munu ga laktom leve ruke, izvadi iz svog telećaka onaj
najlepši nožić u diviziji, zubima mu izvuče sečivo, pa iz sve snage stade da
udara njime o zid, dok ga ne slomi:
Evo vam ga sad, komšije! — reče i pođe napolјe.
Tola ga obgrli i bez otpora odnese na ležaj. Miloje poče da štuca, pa izgubi
svest. Tola mu uze levu ruku i tako osta svu noć, sedeći uz njegovo uzglavlјe.
I ćuteći.
 14

U lјubavničkom: pismu, ispunjenom uznemirujućim pojedinostima, žena

mu javlјala o unapređenju i prevođenju u civilnu službu. Ali on, Paun
Aleksić, nije toliko lakoveran čovek da posle smenjivanja i upravničkog
položaja i svega što se s njim dogodilo u bolnici, može poverovati ženi u čiju
vernost, i inače ne veruje. Naravno, tu vest o unapređenju i premeštaju ne
kaza ni svom najprisnijem prijatelјu, Milanu Beliću. Četiri dana po prijemu
ženinog pisma, apotekar Milan Belić hrupi u hiruršku sobu s novinama u ruci
i viknu:
Slušaj šta piše! „Doktor Paun Aleksić, sanitetski kapetan I klase,
unapređen je u čin sanitetskog majora i odlikovan je ordenom Belog orla
trećeg stepena za osobite zasluge u sanitetskoj službi Otadžbini!" Dragi moj,
čuješ li to! Gledaj! Čitaj sam! — gura mu novine.
Paun Aleksić ispusti pinsete na hirurški sto i ne podiže pogled sa
zatrovane rane na vratu; sav se ukoči od tih reči.
Milan Belić ga plјesnu šakama po ramenima:
Čestitam!, Čestitam! Zanemeo si kao šaran! Požuri, čekam te u tvojoj
sobi!
Odjednom ogluveo, uze pinsete i u potpunoj tišini, u kojoj jedino vidi
pokrete svojih ruku, završi nužnu obradu rane, pa bez reči, u mantilu i sa
gazom preko usta, pođe u svoju sobu, gde ga dočeka Milan Belić sa čašama
nalivenim konjakom. Odmah mu pruži „Politiku" da svojim očima pročita
Prestolonaslednikov ukaz. Možda po azbuci, a možda i po redosledu zasluga i
prava, njegovo je ime prvo na tom spisku unapređenih i odlikovanih; kad ga
nekoliko puta pročita u sebi, poplavi ga radost. Preli se ga radost u slatku,
žestinu izvršene osvete. Konjak ispi naiskap; još ćuti. Milan Belić ga i dalјe
plјeska po ramenima i likuje nad njegovom dosadašnjom: potištenošću i
neverom u lјude koji vladaju ovom zemlјom. Paun Aleksić se seti onog
osmejulјenog šapata Srećka blagajnika: „Ne sekiraj se, doktore, u Srbiji
unapređuju baš one koje smenjuju. Uverićete se!" I zbog nečega mu je malo
krivo što ta poreznička lopurda ima još jedan dokaz o svom nepogrešivom
razumevanju lјudskih mogućnosti i prilika. Ne sluša šta mu Belić govori;
zamišlјa lice Mihajla Radića i ostalih lekara i bolničarki kad u „Politici" budu
pročitali o njegovom unapređenju i odlikovanju. Ovaj trijumf, to je zbilјa
iskuplјenje za poraz i poniženja; to je ona prava osveta koja zacelјuje sve
rane.
Ljudski život je zaista čudo! — uzviknu sasvim spontano.
Ljudski život je lutrijski bubanj, dragi moj. Neko ga vrti i mi se tumbamo i
mešamo. Svaki stoti dobije polovinu uloga. A milioniti — premiju. Taj si ti! I
što pre, načni je s Ciganima i kurvama. Sreća se ne čuva.
Ne, Milane. Ništa nije slučajno — kaže ubeđeno i želi da ga prijatelј ostavi
samog.
Uveče ne ode u salon gospođe Predolac na proslavu unapređenja i
odlikovanja dogovorenu s Belićem, procenivši da je tihi trijumf, trijumf s
najtežim dejstvima na protivnike. Zbog tihog, suzdržanog trijumfa, zbog
ćutnje i skromnosti pobednikove, neprijatelјi, pakosnici i zavidlјivci najviše
pate — pate stideći se. Postideti ih, to je najslađa pobeda.
Čak ni Tomi posilnom ne dozvolјava da uživa u njegovom unapređenju;
zabrani da mu se obraća kao majoru sve dok ga ne vidi s prišivenim
majorskim epoletama. Podrobno razmisli kako da se ponaša narednih dana,
do odlaska iz Valјeva; zbunjivaće ih i iznenađivati.
Kada iziđe iz svoje sobe, u lice ukiva tešku zabrinutost; govori jedva
čujno, kreće se tromo i pognuto kao da je bolestan. Ispunjava sve bolesničke
želјe, svakom izlazi u susret,( dobrovolјno dežura. I uživa u neiskrenim
čestitanjima, u neskrivenim zlobama, u pritvorstvima pobeđenih. Ali trijumf
mu nije potpun: Mihajlo Radić i Katićeve, Olga i Milena, jedini od bolničkog
osoblјa ne čestitaše mu odlikovanje i unapređenje. Iako Mihajlo. Radić
nastoji da se ponaša kao da se ništa nije dogodilo, ipak, kad je s njim, uočlјiva
mu je uznemirenost kretnji, praskav govor, želјa da što kraće budu zajedno.
To je dokaz koliko ga boli. Paunu Aleksiću je to malo; isuviše malo kao
nadoknada za njihov prvi susret i način smene.
A ponašanje doktora Pantelića, Kaće i Ruške, njegovih lјubavnica dok je
bio upravnik, pokazuje mu da zavisnost čini bezgraničnim lukavstvo i,
pritvorstvo lјudsko. Osobito žensko. Pa ipak, najviše ga iznenadio i čak
ogorčio doktor Sergejev: kad ga sretne, ili kada moraju biti zajedno, on
prezrivo okreće glavu i ćuti. A on mu na to uzvraća smišlјenim setnim
osmehom. I ostalima koji ne mogu da skriju nezadovolјstvo njegovim
odlikovanjem i unapređenjem, on uzvraća zamišlјenim, setnim osmehom.
Nije siguran da mu to uvek i sasvim polazi za rukom, ali ga to ne sekira, bez
obzira na novo iskustvo: poražen veoma precizno opažaju sve na pobedniku;
tu sposobnost stiču nezavisno od inteligencije. Pored svih uživanja,
baškarenja i lukavlјenja taštine, ne pričinjava mu manje zadovolјstvo ni
saznanje: tek povratak izgublјene moći čini moć pravom. I tek povratak
izgublјene vlasti, čini čoveka sposobnim da dugo vlada. Eh, kakva je naivčina
bio!
Javašlijska i spora administracija još mu nije dostavila akt o prevođenju u
civilnu službu, pa ima vremena i za druge, ne manje značajne zaklјučke o
lјudima i pouke za budućnost: vladaoci i lekari, oni koji vladaju lјudima i oni
što ih leče, najbolјe ih poznaju i znaju: pokorni i zdravi suviše su retki među
lјudima. Vladalac koji ne sumnja u lјudsku pokornost završava pod
sobarevim nožem ili od njegovog otrova; lekar koji veruje u lјudsko zdravlјe
običan je glupak i ostaje bez hleba. „Ljudi su zli i podli", tvrdi prijatelјu
Milanu Beliću kad se ujutru i slučajno susretnu. I inače, o lјudima najgore
misli ujutru, kad se probudi; potom se, valјda, umori ili svikne, pa im mnogo
šta progleda kroz prste i oprosti.
Napokon, stiže i zvaničan akt o prevođenju u civilnu službu i postavlјenju
za okružnog sanitetskog, inspektora sa sedištem u Požarevcu: trećepozivac
Brka uđe u hiruršku sobu i žalostivna glasa reče mu da ga hitno zove
upravnik. On na takav poziv ne pođe odmah: nastavi da previja ranjenike,
uživajući u Radićevom čekanju — kresanju žigice, palјenju cigareta, i onom
njegovom pogurenom koračanju po kancelariji. Zašto su svi takozvani
moralni i savesni lјudi koje poznaje uvek natmureni, zabrinuti i nesrećni?
Kad tako savesno rade i žive, zašto su onda očajnici, kakve ih to muke grizu?
Tek kada previ sve ranjenike koji su ga čekali, pođe do Radića s namerom
da ostavi utisak sumornosti i odsutnosti; oceća: ta maska mu ne pokriva celo
lice. Sa setnim osmesima, čim zatvori vrata, reče mu tiho:
Tražili ste me, gospodine upravniče?
Jesam. Po dužnosti — ustade od stola i, ćuteći, otkorača do prozora i tu
ostade, okrenut mu leđima, zagledan u bolnički krug.
Paunu Aleksiću se iskrenu kancelarija: možda je bio obmanut, možda je
neka administrativna pogreška ona vest u novinama?
I šta ste želeli?
Mihajlo Radić se lagano vrati za sto i reče prigušeno:
Mislite, šta ja lično želim?
Da!
Želim da vidim hoće li vam pocrveneti uši od stida kad pročitate ovaj akt.
Izvolite.
Paun Aleksić ščepa akt, pročita ga dvaput, triput, iz početka — da nije
obmanut? Da nije pogreška? Nije! Okružni je inspektor u Požarevcu!
Zgušnjava snagu da ga pogleda kako zaslužuje, smišlјa pravu reč, pa smiri i
snizi glas.
Vašem čovekolјublјu ne pristaje zloba i prostota, gospodine kapetane.
Svakako, svakako! Ali mi recite, molim vas, zar vas baš nimalo nije stid?
Oko nas se umire. Odgovorite mi iskreno.
A čega to treba da se postidim, gospodine upravniče?
Ljudi, gospodine inspektore! Da, lјudi!
Takva osećanja pripadaju vama, moralistima. Ja se lјudi ne stidim.
Naravno, sebe najmanje — sada je sasvim smiren i samouveren. To mu
osećanje raste u podužoj tišini, dok Radić stoji zamišlјen.
Čemu onda tolike žrtve za tu prlјavštinu od sveta? Prlјavštinu, razumete li
me? — Mihajlo Radić muca i naginje se preko stola, bled i zapanjen.
Za prlјavštinu žrtvuju se glupaci. Kao lekar, vi biste za svet i lјude morali
imati drugu dijagnozu.
Recimo?
U svakom slučaju, logično bi bilo da obožavate lјude kad ste se već
odlučili da se žrtvujete za njih.
A šta je vaša pobuda i vaša namera u ovome ratu, u ovom pomoru? Recite
mi to ako možete.
Da ga preživim i naplatim svoju muku. Da uspem.
Da uspete?
A zašto da ne?
Radiću drhte usne. Treba ga opametiti. Dodaje tiho:
Verujte mi, ja vas iskreno žalim zbog vaših zabluda. Iako mi je vrlo, vrlo
nesimpatično vaše slavolјublјe.
Mihajlo Radić se spusti na stolicu i osta nem.
Baš takvog ga je želeo da vidi Paun Aleksić; s njim su sada svi računi
izravnati. Sada mu još treba uz lak osmeh okrenuti leća i ostaviti ga ovako
zabezeknutog za kancelarijskim stolom. To i učini.
A rastanak sa bolnicom i svima njima koji su ga gledali u danima pada i
poniženja treba da bude ovakav: dok ga varoški fijaker sa utovarenim
koferima čeka pred stepenicama, on će presvučen u novo civilno odelo
poslati Tomu posilnog da pozove u njegovu sobu sve lekare, medicinare,
dobrovolјne bolničarke, i Mihajla Radića, naravno; sačekaće ih tužan, naliće
svima po čašicu konjaka i skrušeno izgovoriti otprilike ovo:
Dame i gospodo, rastajući se od vas sa šarenim uspomenama, želim i u
ovom momentu da budem dosledan i da me takvog zadržite u vašem, uverio
sam se, izvanrednom pamćenju. Dakle, rat je rat, i to nije ništa novo pod
kapom nebeskom. Bilo je i težih i lakših ratova od ovoga našeg, stradalo se i
mnogo više i mnogo manje no što mi danas stradamo. Lije se krv, ali se liju i
fekalije. Nasuprot tome i zajedno sa svim tim, jedno je nesumnjivo: život je
čudo vasione! Jedino pravo čudo! I to čudo, život, svagda je iznad stradanja,
bolesti i umiranja. I, razume se, iznad svih naših ideja i uzvišenih misli i
osećanja. Pravi i razboriti lјudi tako život i vide, tako ga i žive. Uživaju ga
koliko god mogu i dok god mogu. Oni drugi, onaj ostatak lјudi, veruju da je
život i sve na svetu radi njih i njihovih ideja, pa ga satiru kao ragu, kao tuđ
alat, kao državnu obuću i odeću. Nadam se da ste, živeći sa mnom dva meseca
u ovom pomoru, jasno uvideli kojoj lјudskoj vrsti ja pripadam. Posle mog
odlaska, molim vas, malo promislite o ovom: Život je za velike budale dugo
stradanje do rake; za male budale, to je tren, pa ništa; a mudri su oni koji se u
svim prilikama snađu i uživaju život.
Međutim, to što je smislio ne dogodi se baš tako kako je naumio.
Najpre, smrt njemu zaista dragog Miloja Dačića, tog neverovatno
doslednoga i nezaboravnog inadžije, iskreno ga kosnu; uoči odlaska primi tu
smrt kao neku zlokobnu opomenu: kao da; mu je pop ili crna mačka, presekla
put. I kao da mu potamne ono pobedničko osećanje. A potom, na poziv za
pozdrav i oproštaj ne odazvaše se Mihajlo Radić, Sergejev i Olga; oni mu ne
čuše oproštajni govor. On ga izgovori prilično zbunjeno, krnje i usilјeno.
To bi dovolјno da se doktor Paun Aleksić s malom ranom i bez osmeha
popne u fijaker, koji ga šiban „babinim jarcima", lagano poveze na valјevsku
stanicu.
 15

Dajte mu injekciju, preklinjem vas, doktore. Neka diše još koji trenutak —
Mihajlu Radiću šapuće Olga Katić stojeći nad Svetislavom, mladićem koji je
podseća na Ivana.
Koči se, vidite li? Sada se više ništa ne može učiniti.
Ona ga hvata za ruku, unosi mu se u lice:
Učinite još nešto, za mene učinite!
Mihajlo Radić uzdrhta od prvog njenog dodira, prvog njenog daha na
svom licu, od prve prisnosti i ovakve blizine njenih očiju punih suza i molbi.
Početnički nespretno dade mu injekciju kamfora, i nekako da skrije svoju
smušenost nedoličnu trenutku on sa slušalicom kleče uz Svetislava da mu
posluša srce. Od krupnog damaranja u svojim grudima, jedva čuje
Svetislavlјevo srce. Ono se oglašuje muklo, iz dubine ubrzava udare, pa se
utišava. Trza se pred svojim ponorom. Koprca se po svojoj tmini. Guši se
krvlјu, nemoćno pred njom. Mihajlo Radić jače pritisnu slušalicu na
modrikaste pege po Svetislavlјevim grudima i u tom času oseti da ga žestoko
ubola vaš između lopatica: trže se, odvoji slušalicu od bolesnikovih grudi i, ne
pokušavajući da skrije strah i zgroženost, bespomoćno se zagleda u Olgine
uplakane oči nad sobom.
Svršeno? — šapnu ona očajna: umire Svetislav, umire i nešto Ivanovo,
umire i jedan koren njene nade da je Ivan živ.
Mihajlo Radić oseća kako mu vaš mili niz kičmu, a jutros je obukao čistu
košulјu i gaće, istresao koporan i čakšire, pregledao ih pažlјivo. Kad je to
stigla da mu se zavuče i spusti niz leća? Stresa ramenima, čeka nov ujed.
Gleda kako Olgi teku suze niz lice; vidi tamne ruševine vremena po njemu,
ispod očiju naročito. I to prvi put zapaža.
Samo sedamnaest godina ima, — muca Olga i plače. Pre dve noći obećala
mu da će, ako on „više ne bude mogao da ode“, otići njegovoj majci u
Jagodinu i predati joj njegove stvarčice i započeto pismo.
Oko njih su bolesnici utišali svoje hroptanje.
 Mihajlo Radić se ponovo saže i grubo pritisnu slušalicu na egzanteme: ne
čuje mu srce. Dugo stoji nad, tom tišinom: niz kičmu, grebuckavo mu mili
vaš. Grči se pod njenim laganim hodom, nemoćan, ošamućen
predosećanjima. Od dolaska u bolnicu nije osetio ovakav strah. A to nije
slučajno.
Da mu pripalim sveću? — grca Olga, vadeći iz nedara malu, tanku
voštanicu.
Možete — uspravlјa se sa želјom da joj kaže: ujela me!
Ali ga ona ne vidi od suza.
Kao nečim teško uvređen, ne pogledavši je, izađe iz „magacina pokojnika"
na ledenu, sitnu kišu. Sav mu se prostor sabi u bolnički krug. Nebo palo na
krov bolnice i tiho se cedi. Nema kud s vaškom na leđima. I šta još može s tim
poslednjim tovarom? Stade pod strehu i pripali cigaretu. Rekonvalescenti i
lakši ranjenici praćeni bolničarima izlaze iz bolnice i odlaze na parenje
rublјa, šišanje i kupanje; nemo, lagano, kao da odlaze na pogublјenje: tako su
ravnodušni prema kiši. Mihajlo Radić ih posmatra i misli na svoju ogromnu
vašku, čeka da se pokrene ta kornjača. Ućutala se, zasitila se njegovom
krvlјu; ili je smalaksala od bolesti koju nosi u svojoj utrobi. Možda u ovom
trenu i ona crkava. Zašto se toliko prepao ove vaške kad mu ona nije prva?
Gotovo svakog dana nađe u odelu poneku i nije siguran da ga neka već nije
ujela. Ali ova ga ujela u trenu kad je onom mladiću stalo srce. Kao da je iz
mrtvog srca smrt skočila na, njega? A Olga to nije osetila. Gledajući ga, mogla
je videti šta mu se dogodilo. Nije, ravnodušna je, nikad se neće uplašiti za
njega. Nikada. Neka se sve okonča. Zar na to nije pristao još u Kragujevcu, u
Vrhovnoj komandi, želјom da bude gde se najviše umire? Biti žrtva, to je,
ipak, najčasnija ludost danas. I odvajkada.
Potom, sve što je radio, činio je ćuteći i misleći o Olgi. Bol zbog njene
ravnodušnosti i strah od bolesti uviru jedno u drugo. On i ne pokušava da ih
razluči. I ne želi to.
Ovo je, svakako njegov najbeznadežniji dan u bolnici, iako je to dan
najuspešnijeg izvršavanja svega što je naredio da se izvrši, želeo da se uradi i
dogodi: danas je stigla iz Niša znatna količina bolničke opreme, ćebadi,
rublјa, lekova i hrane. Za ručkom, doktor Sergejev, valјda izazvan njegovim
sumornim ćutanjem i izgledom, reče mu na ruskom:
Vi, Mihajlo Radiću, radite toliko kao da ste namerni da se satrete i umrete
ovde. Međutim, smrt na dužnosti, to je smrt iz častolјublјa. A častolјublјe je
samo ponekad vrlina. Ponekad.
Možda. Ali ako mi je sudbina Pauna Aleksića druga mogućnost, onda sam,
ipak, izabrao najbolјe.
Brzo završi ručak i pođe do Filipa Simića, koji leži u svojoj laboratoriji.
Razboleo se pre nekoliko dana, odmah s visokom temperaturom, ali mu je,
dok ga pregledao i merio temperaturu, u plačnom i likujućem grču uzviknuo
svoj besmislen dokaz o trajanju inkubacije pegavca:
„Trinaesti dan! Typhus exanthematicus. Prenosi ga Pediculus
vestimenti!... Naša vaška!"
Uz, Simićevu postelјu zateče bolničarku Dušanku kako mu mokru oblogu
pritiska na čelo.
Zna da je beznadežno zalјublјena u Simića. Zažele da joj se osmehne i
pomiluje joj bucmasti, uvek zarumenjeni obraz. Ali ona zaplaka šapćući:
Vatra četrdeset... Puls strašan, vidite.
Iz njene šake on uze Simićevu ruku i izmeri puls.
Ništa posebno. Tipičan puls za stadijum njegove bolesti — reče i uze
slušalicu da mu posluša srce, sećajući se njegove napadne govorlјivosti na
večeri uoči razbolevanja:
„Ja razlikujem od vaši onog čoveka koji je sposoban da se žrtvuje za duh.
Za bilo kakvu apstrakciju, razumete li me, gospodo? Sve dotle dok lјudi mogu
da umiru za istinu, pravdu, lepotu, za neistinu, nepravdu, nelepotu, jeste, za
mrtvog ili živog boga, svejedno, za boga ili zbog neverovanja u boga, čujete li
me, gospodine upravniče, dotle će postojati lјudska civilizacija."
„Sasvim sigurno, dragi, Simiću, postoji i poneki čovek koji je dostojan
naše žrtve", odgovorio mu.
„Koji je taj što je dostojan našeg, vašeg, mog jedinog života, molim vas?
Imenujte mi čoveka za koga biste se žrtvovali? Naravno, da bude van vaših
bioloških nagona, da vam nije sin."
Kažem vam ja da mu srce nije dobro — šapuće Dušanka.
Mihajlo Radić odvoji slušalicu od Simićevih grudi i slaga je:
Srce mu je izvanredno. Ne brinite. Često mu menjajte obloge i večeras mu
sa čajem dajte dva praška. Ja ću malo kasnije doći da ga opet pregledam.
Izađe na kišu, zabrinut za Simića i žaleći Dušanku. Žali i sebe, pa se zgadi
toga i, da se ne bi bavio sobom i vaškom na lećima, pođe da pregleda
bolesnike: da sluša lјudska srca i njihovu muku. I da teši i hrabri bolesnike,
ne gledajući im lice. Tek kad, se smrče, on izađe iz bolnice smlaćen svojim
nekorisnim naporima; ne puši mu se od blјutavosti koju oseća zbog onolikih
lažnih uteha koje je brblјao bolesnicima. A neizdržlјivo mu se igraju karte.
Kocka mu se. Gubi mu se.
Kad pronađe doktora Vojteha i zamoli ga da večeras umesto njega obiđe
„odelјenje za izolaciju", pomisli: Ona će se, ipak, zapitati zašto noćas prvi put
ne obilazi moribunde i ne sedi za njenim stolom sa ćupom šimšira i tuje.
Budalo, jadniče! — reče sebi i požuri u varoš.
Kiša je prestala. Duva oštar, mrazni vetar i nosi smrad karbola i kreča;
kreči se i dezinfikuje Valјevo. Puste su ulice; samo po neki vojnik i po koja
žena žure za verom u večernju pustošnost zaražene varoši i leden smrad
kreča i karbola nad kućama punim vreline bolesti i umiranja; udalјeno
naricanje nadjačava redak lavež pasa i tandrkanje nekoliko kola vojne
komore. Čuo je od Pauna Aleksića za nekakav salon gospođe Predolac,
zaustavi ženu s naručjem drva da je pita gde je ta kuća, ali reče:
Postoji li, molim vas, u Valјevu neka kafana u kojoj se igraju karte? Neka
krčma gde se lјudi kockaju?
Žena dugo ćuti; čuje kako krckaju drva u njenom naručju. Iako joj u senci
ulične svetilјke ne vidi lice, zna njen izraz, i šta misli..
Ovo je vreme poroka, sestro! — šapnu unoseći joj se u lice.
Za vas... oficire i dućandžije.
Istinu ste rekli. A sada mi još kažite gde se mogu da izgube pare?
Vidite li onu kuću s velikim osvetlјenim prozorima? Tu je kupleraj za vas.
A znate li za neko mesto gde se kockaju vojnici i sirotinja?
Uđite u prvi sokak desno i odmah ćete naići na opančarsku radnju
pretvorenu u krčmu. Čovek joj na frontu, a žena se snašla čim su Švabe
okupirale Valјevo. Tu se po svu noć kockaju i šlјokaju. Dolaze i švapski
oficiri.
Žena produži kunući nekog, a on požuri u desni sokak, obradovan što će
se kockati s barabama koje za dinar zarivaju nož u trbuh. Galama iz ćumeza s
prozorom obleplјenim hartijom,; kroz! koju se nazire svetlost, ubrza mu
korak i on bahato otvori stara škripava vrata, pa zastade s jednom nogom na
pragu: zapahnu ga smrad uštavlјene kože, rakije i najgoreg duvana; galama se
preseče, vojnici i civili za stolovima i s kartama u rukama, zajedno sa
kibicerima zgomilanim oko njih u polutami, okreću se k njemu, zbunjeno i sa
otporom. Vojnici ustaju, zatežu koporane, popravlјaju opasače i staju mirno,
pozdravlјajući ga, a on im strogo kaže:
Sedite; i nastavite posao!
Prekorači prag, zatvori vrata i osta uz dovratak, da razgleda gde je ušao.
Pod fenjerom obešenim o tavansku gredu, tri stola načičkana kartarošima, a
uza zid, pored furunice, opančarska tezga puna balona, ibrika, čokanja; za
tezgom, iza ibrika, pod gašnjačom više glave, sedi debela žena u crnoj marami
i krupnim očima posmatra ga neprijatelјski. Da je odobrovolјi, naruči čokanj
lјute i stade da zagleda kockare, tražeći među njima one koji mu najviše liče
na gadove i zlikovce, one koji za novac; mogu svako zlo da učine i svaku
sramotu da istrpe. Izabra dvojicu što mu najviše liče na partnere koje želi:
jedan je ranjenik sa zavojem oko glave, a drugi je mlađi civil, verovatno jedan
od onih koji su zbog „vitium cordisa" proglašeni nesposobnim za vojsku.
Igraju „ajnca". Sačeka da opelјeše dvojicu, pa sede za njihov sto.
Za vas su majstori kod gospođe Predolac. Mi smo sitna riba za kapetanske
i doktorske torbe! — reče ranjenik sa zavojem oko glave.
Mihajlo Radić ustade od stola, za čokanj rakije dade triput više, i
pogureno izađe u mrak pa stade: čak ni novac ne može noćas lјudski da
izgubi. Kuda će? Da svrati do Bogdana Dragovića, temperatura mu je spala,
možda je sposoban za razgovor o nekom besmislu koji nije sasvim banalan.
Zakopčava šinjel i polazi ka Dragovićevoj kući.
Noć, čini mu se, još jače bazdi na svež kreč i karbol. Po Valјevu i sada laju
psi i nariče po neka žena. Vetar mrzne blato i bare. Prolazeći pored crkve,
spazi svetlost u crkvenoj kući, seti se prote Božidara: s njim može noćas o
nečemu značajnijem od vaške. Može o bogu. Ne, bog toga prote Božidara nije
bog u koga se sme sumnjati.
Ulazi u crkvenu portu i lupa na vrata protine kuće. Otvara mu crkvenjak,
držeći u rukama mokre peškire.
Razboleo se? — uzviknu Mihajlo Radić.
Nije on, gospodine doktore. Razbolela se neka deca, siročići. A otac prota
je u crkvi sa zdravom decom i unucima.
Mihajlo Radić poćuta nekoliko trenutaka pred otvorenim vratima kuhinje
u kojoj na dva sastavlјena kreveta leže obolela deca: On je noćas želeo da se
kocka, a u Valјevu umiru deca! Žena s naručjem drva koju je noćas pitao za
krčmu u, kojoj se kartaju barabe sigurno ima nekog bolesnog u kući, možda
dete. Uplašio se vaške, razočarao se u ženu; koja voli svog muža, spopalo ga
beznađe! Gadost! Odgurnu crkvenjaka zbunjenog njegovim ćutanjem,
pregleda decu, izmeri im temperaturu, dade lekove koje uvek ima u džepu,
reče crkvenjaku! kako da ih neguje do jutra i njegovog dolaska, pa pođe u
crkvu, ogrnuvši šinjel. Lagano otvara vrata i staje u polutami priprate: iz
oltara plamsa nekakva žarna svetlost po ikonostasu, polijeleju i freskama.
Ti si, Ješo? — odjeknu krupan šapat prote Božidara.
 Ja sam, doktor Radić, oče proto.
Prota Božidar otvara oltarske dveri: iza njega, na podu, veliki mangal pun
žara.
Kojom mukom noćas, vi, doktore?
Mihajlo Radić ćuti. Ne može da slaže. Na vrhovima prstiju, neodlučno
prilazi proti i staje pred njega: kamilavka mu na glavi, u mantiji je, a ogrnut
čergom. Iz oltara čuje tanko hrkanje pospale dece.
Uđite, doktore, da se ogrejete i porazgovaramo malo. Sad je noć duga i za
zdrave.
Mihajlo Radić se seća oltara Lazarice u koji je kao dečačić zavirivao
sumnjajući da deda jede naforu, telo Hristovo, i pije vino pričešća, krv
Hristovu; posmatrao je dedu kako nekako veselo i, s prevelikom brigom o
svom izgledu, navlači i svlači svoju protinsku odeždu, doživlјavajući to kao
dedino skvrnavlјenje svetog prostora i sumnjajući u tu svetost čim je ni deda
ne poštuje. Deda je prvi krivac što on nije pobožan, pa da sada klekne i
ispovedi se.
Slušaj, doktore. Na zemlјi je najsvetije ono mesto koje život čuva. A na
zemlјi i za život, Bog čoveku ništa nije zagradio. On mu je u duši i umu
posadio neke tanušne mećaše dobra i zla, koje čovek, ete tako, hoće da čupa i
seče. Jer ne zna, grešnik, šta može.
Mihajlo Radić uđe u oltar i čučnu pored velikog mangala; prota Božidar
sede na tronožac, uze psaltir, raskrili ga i zamaha njime raspalјujući žar.
Svetlost i senke gone se oltarom, nad usnulom decom, krstom i raspećem na
stolu.
Bog i bol. U našem jeziku nema kraćih i srodnijih reči, a ni reči s više
značenja i tajni. To nije slučajno. Jeste li razmišlјali o tome, oče proto?
Ete tako... Svašta ima u čovekovoj glavi.
Nikad vas nisam pitao, gde vam je familija, oče proto? — upita da ne ćute,
posmatrajući nekoliko dečaka i devojčica koji na ponjavama leže oko
mangala pokriveni čergama, odeždama, crkvenim barjacima; oltarom
odjekuje njihovo disanje i pućkanje.
Raskućena mi je kuća, moj doktore. Kaže se, rat rasturi pobeđenu državu.
Nikad rat ne rasturi vlast i ono što njoj služi. Rat rasturi kuću, postelјu i
trpezu. To što je oko životnog ognjišta, ete tako... Najstariji mi sin, Svetozar,
beše učitelј, kao komandir čete pogibe za Bugare na Jedrenu. Ostavi mi ženu
i, fala Gospodu, dva deteta. Ovaj lepi devojčurak i do nje taj muškarčić sa
izgrebanim nosićem. Pobili mi se, đavoli, danas kod groblјa, dok su se igrali...
Snaja mi pogibe u bežaniji iz Valјeva, jesenas. Pala, nesrećnica, pod neka
komordžijska kola, i konj je u trku zgazio, nije živela do mraka. Kad Mišić
oslobodi Valјevo, decu mi dovede dobar čovek, moj parohijan. Imam kćerku
Draginju, nedraginju, koju pred ulazak Švaba u Valјevo zavede neki šabački
probisvet, ratni zabušant i, ete tako, odvede je u bestragiju... Nјena mati,
moja popadija, ode da je traži. Mlađi mi sin, Milorad, on je student i u Bačkoj
četi, nije mi javlјeno da je stradao... Taj moj Milorad je, ete tako, baš
socijalista kome je malo što je na državu, kralјa i Pašića krenuo, pa zapeo
čovek i na Isusa Hrista da tera hajku. Kao da je Hristos policijski pisar, a ne
prvi mučenik za sirotinju... Al’ neka mi ga Gospod poživi, pa će mu muke,
valјda, i pamet da ućeraju u glavu. Ete tako... Sam sam s dva unučeta, ako ih s
božjom pomoći sačuvam, jer mi se dvoje razbole juče, pa ove još zdrave noću
sklanjam ovde...
Video sam bolesnu decu i dao im lek. Ne brinite, deca mnogo lakše
prebole pegavac.
Neko od dece cijukavo prdnu u snu. Prota Božidar se osmehnu, mašući
psaltirom nad mangalom.
Ako. Samo mi ti, nemirko, pevaj tako. Lenši se glas nije čuo za pevnicom
ove crkve. Toga ću u bogosloviju, doktore. Otac i mati su mu postradali od
Švaba.
Po vama su, oče proto, Bog i hrišćanska vera uvek na strani života. Od
vaših opela do ove dece ovde, u oltaru. A po hrišćanskoj veri... — Mihajlo
Radić ne završi svoje sumnjičenje takve protine vere, jer ga prota Božidar,
preglasno za oltar i dečji san, prekide:
Nego kako, doktore! Pravoslavna vera, naša srpska vera, to je vera za
opstanak. Sve što služi i pomaže lјudskom opstanku, od Gospoda je, sinko. Za
nas; život nije prah i crvi. Mi Srbi nemamo oči za prah, već za planine. Mi se
ne plašimo crva, nego bezdušnika. Ete tako, mi ne postojimo da bismo umrli,
već se zlopatimo da bismo postojali. Tako su naši pradjedovi verovali i
opstajali. A tvoje pokolenje veruje u politiku. Taj satanin zanat! Vi ćete po
tim politikama da zagubite srpski narod, nestaće ga, moj sinko...
Vi se oče proto. plašite da ćemo izgubiti rat?
Ja se, sinko, plašim da mi dobijemo ovaj rat onako kako su naumili da ga
dobiju Pašić i naši političari. Profesori i ćaci... Čitaš li šta ovih dana pišu
novine o našem ujedinjenju s Hrvatima i Slovencima? Te ona deklaracija
Skupštine o ratnim cilјevima Srbije i stvaranju veliko države svih Srba,
Hrvata i Slovenaca. Tri vere„ jataganima i ognjem zavađene i krvlјu
razdelјene, da se sad, ete tako, slože u jednu državu! Koja vaška, koja guja
ušprica taj otrov, tu smrtonosnu bolest u srpske glave, pitam se glasno,
doktore, kad god ostanem sam. Kakvo ujedinjenje s katolicima, i s čim
ujedinjenje? Posle tolikih zločinstava te naše braće u švapskim uniformama,
ko razuman može da veruje u ujedinjenje i mir s njima? Zapeli da nam i
poslednje semence zatru, a mi uprli svi da izginemo za njihovu Dalmaciju i
ujedinjenje s njima! Danas se kolјemo do zatiranja, a sa cilјem da se sutra, ka
pretekne, ujedini u jednu državu! Od Stefana Nemanje, ete tako, u srpskom
narodu nije bilo bezumnijeg cilјa. Što ćutiš? Vidim da ste se vi školovani
zaputili pravo u ambis, al’ što ovaj nesrećni narod gurate tamo?
Ja nisam, političar, oče proto. Politiku mrzim, možda, više nego i vi.
Jedino što odobravam i vladi i opoziciji, to je ujedinjenje cele te bede i
lјudskog jada od Maribora do Đevđelije. Smatram da je bolјe da budemo
zajedno, jer taka bar Švabe i Rusi neće moći da nas teraju jedne protiv
drugih. Ako se budemo davili i grebli. bar ćemo to po svojim ćupama da
činimo.
Mi i katolici zajedno da napredujemo i bratski da delimo zlo i dobro? S
njima koji po Bosni povešaše srpske sveštenike, a čim pređoše Drinu, najpre i
redom vešaju pravoslavne sveštenike? A ono što uradiše u šabačkoj crkvi i s
tolikim drugim crkvama što učiniše?
Sve to nisu po svojoj volјi i ćefu činili vojnici. Nije njima stalo ni do
kakvih; pobeda nad pravoslavcima. U to sam ubeđen.
E, moj gospodine doktore... Škole si izučio u Evropi, ali preko svoga plota
ništa ne vidiš. Ne vidiš da su nas vekovi razdvojili, a pape i biskupi granice u
dušama i glavama udarili toj našoj braći. U njima se užilila katolička mržnja
protiv nas.
Manite se tih crkvenih i srednjovekovnih podela, zaboga, oče. Pa mi smo
zaista braća. I mi i oni patili smo od tućina, jedan jezik govorimo, isti hleb
moramo da jedemo, ista nas zla ugrožavaju.
S nama je isti samo srpski narod preko Drine i Save, i dokle su oni, dotle
nam je i granica. Ako je, ne daj bože, pomaknemo dalјe, mi ćemo se s našom
katoličkom braćom poklati čim se u jednom toru i pod jednim krovom
nađemo. Zapamti, Radiću, samo se mirom i u miru ujedinjuju narodi. I neka
to učine naši unuci, ako im treba. A mi što danas ratujemo pod zastavom dva
cara i dve vere, najbolјe bi bilo i za jedne i za druge da okončamo rat s
granicama koje su vere u našim dušama i među nama udarile.
Koje su carevi i pape, koje su tućini udarili, koje su, oče proto, pogubne za
nas ako na njih pristanemo. Ako... — Mihajlo Radić ne završi, oseća
bismislenim svako suprotstavlјanje proti Božidaru noćas, u ovom oltaru,
pogotovu u politici o kojoj on ni v kafani ne razgovara. Ustaje i oblači šinjel
da pođe: muči ga ona žena s naručjem drva koju je noćas pitao za krčmu u
kojoj se kocka. Ona sigurno ima nekog bolesnog u kući čim je onako govorila
i klela dućandžije i oficire.
Prota Božidar se uspravi, svoje ogromne šake spušta mu na ramena i kaže
tiho:
Daće Gospod, a i zakon je, da me nadživiš.
Ne, vi ćete i mene opojati. Zaklinjem vas unucima, pre no što izgovorite
amin, lišite me svakog čina i zvanja. Obećajte to unuku kruševačkog prote.
Ne budali, Radiću.
Ne budalim, oče. Ja sam već zaražen. Meni ostaje, možda, još petnaestak
dana.
Rekao sam ti, Mihajlo, ne budali. Pa se nekad, posle rata, seti ovog našeg
razgovora u oltaru, nad usnulom i nevinom dečicom.
Ne brinimo za narod i budućnost, oče. To nije u našoj moći.
Znam ja šta je čovekovo, ali ti zapamti. Mi smo Srbi uprli svim silama da
nestanemo.
Ipak ćemo trajati, oče proto. Ima neke sile u nama.
Nećemo, doktore, trajati. Zato što volimo svaku slobodicu više od
spasenja, i uprli smo mnogo više no što možemo. A to je sve, sinko, porok
politike. Tim smo porokom zaraženi, ete tako, grdno smo poročan narod. I
neka da Bog da se proti Božidaru Jevđeviću razbolelo u glavi, pa pred jednim
doktorom bunca kao i svi tifusari noćas po Valјevu.
Mihajlo Radić se izmače ispod njegovih šaka i s tihim pozdravom pođe iz
crkve, nemajući u sebi nikakvih razloga da misli o protinom prorokovanju.
Od svih, zala koja može budućnost da donese, on uvažava jedino zlo starenja.
Patnje starosti, koje jedino skleroza može da ublaži.
Sutra, sabajle, da mi dođeš bolesnoj deci! — čuje za sobom. Sježi ga
mrazna noć i on požuri ulicom ka mestu gde je noćas sreo ženu s naručjem
drva. Ona je, pomisli, imala neobično mek i prijatan glas. Bila je i visoka.
Gadosti, opet gadosti! I svrati u prvu kuću sa osvetlјenim prozorima: zateče
bolesnu devojku. Pregleda je, dade aspirine, reče kako da je leče. Gadlјivo
odbi novac koji mu ponudi devojčin deda. I tako, pre no što se vrati u svoju
bolnicu, svrati u još nekoliko kuća sa osvetlјenim prozorima, pregledajući
bolesnike i dajući lek, zbunjujući i rasplakujući nesrećne žene. Dobro delo
koje lјudi ne očekuju uvek mu je donosilo najviše radosti. Ljudska zahvalnost
ga uvek uzbuđivala, bila dovolјna naknada za sve napore, činila ga uzvišeno
taštim; često je osećao da ublažiti lјudski bol zaista znači božansku moć, kako
su verovali stari Grci. A sada ništa od tih osećanja. Ništa. Pepeo je i u činu
dobra.
Smrznutim drumom lagano se vraća u bolnicu. Ona vaška ili je crkla ili
još sita njegove krvi drema u porubu košulјe? A koliko je nebo nad njim,
koliko zvezda! Od njegove vaške do zvezde, nj od one zvezde do neke vaške
tamo iza nje, lete svetlosti i razastiru se kretanja... Ako to tvori beskraj, onda
se i ne umire konačno. Jadniče!
 16

Najdan Tošić u svanuće stiže automobilom do prvih valјevskih kuća, reče

šoferu da malo skrene s kolovoza i, ako zaspi, da ga probudi tačno u osam.
Dade mu svoj džepni sat, uvi se u dva nova škotska ćebeta i zavali na zadnjem
sedištu.
Da stanemo pred nekom kafanom i popijemo nešto vruće! — bojažlјivo
pita šofer.
U vašlјivo Valјevo neću nogom da kročim. Ako si gladan; i žedan, torba je
pored tebe — spusti šešir na oči i zažmuri.
Putuje od jučerašnjih zaranaka, podešavajući brzinu i odmore tako da
stignu ujutru i nađe te šašave jadnice, Olgu i Milenu. Da ih zagrli. Odmah da
im kaže ili da ih malo pripremi? Za Vukašina će ga pitati čim ga vide, mora im
reći istinu. Najteže će mu biti da ih do podne strpa u automobil i odveze u
Niš. Ako je već Milena bandoglava na oca, kad je prvu lutku zaželela, videlo
se čija je kćerka, šta li se to Olgi premetnulo u glavi? Ona ima tošićevsku
pamet, ceo stari Beograd divio se njenoj inteligenciji, i sad žena: iz čistog
kaprica, da se Beograd i Niš čude i krste — bolničarka u Valјevu! I to s
kćerkom u ognjištu zaraze! A kud bi, jadnica, i mogla da ode iz kuće Vukašina
Katića, tog političkog ludaka koji danas u ovoj nesrećnoj i bednoj zemlјi gde
nema strehe bez crnog barjaka zahteva preki sud i vešala za one što još
ponečim snabdevaju vojsku i narod. Gladan, go, bos i zaražen umire narod, a
taj samostalski demagog urla u Skupštini: „Ako nismo spremni liferantima,
trgovcima, špekulantima, tim narodnim krvopijama, da objavimo rat do
njihovog istreblјenja, onda vas, gospodo, pozivam da časno kapituliramo;
pred Švabama i ne satiremo narod. U zemlјi gde nema poštenja, ne može biti
ni slobode!" Taj prerovski, selјački radikal izigrava srpskog Robespjera. Taj
skorojević koji uživa što ga novinarčići nazivaju, moralnim mačem Srbije".
Žalosno, tragikomično. Ali opasno po svačiji život u ovom sunovratnom
vremenu. Šta ga se sada tiče Vukašin Katić? On svoju sestru spasava. I tu
jadnu devojčicu koju ni lepota ne opamećuje. Ni s lepotom i bogatstvom —
neće sreću! Kad Olgi pročita Bergerovu depešu, a on joj se zagleda u one
istinski zelene oči... Opa njemu nikad neće ostareti. Čelo renesansne madone,
divna koža, ono bledilo otmenosti kojim se ponekad razlije tajnovit osmeh...
Da mu nije sestra, eh, kad bi samo još jedna takva žena postojala na ovom
vašlјivom Balkanu...
Šofer glasno žvaće, to ga nervira n ne može da zaspi. Čeka da se najede. A
taj naš prosti svet ume polako da jede, sladi i preživa kao da su im veziri i
sultani dedovi i očevi. Ne vredi, ne može da zaspi. Smišlјa šta sve treba da
izjavi; kada ga budu pozvali da odgovara pred skupštinskom komisijom za
ispitivanje pronevera vojnih liferanata... Komisijom čiji je predsednik njegov
zet, Vukašin Katić... Monstruozno!
Osam je sati, gospodine Najdane.
Pitaj gde je Druga rezervna bolnica i vozi pravo u nju.
Skida sa sebe ćebad, popravlјa kravatu p odelo, nameštaj šešir i uspravlјa
se na sedištu, navlačeći crne kožne rukavice. Nema nikakvu radoznalost za
Valјevo; zuri u izmagličasto jutro — gamižu vojnici, žene, zaroblјenici. Ali
mora da zapazi da su sve kuće, s vratima i pragovima, ovih dana okrečene i da
se od posutog kreča bele pločnici sa obe strane kolovoza. Okrečene su kapije i
tarabe, svinjci, nužnici. Sve je belo. Oseća smrad svežeg kreča, karbola i još
nečega što ne zna šta je. Opominje šofera da vozi brže. Ni manje varoši, ni
više smrti za nju. Oduvek ta strahovita nesrazmera između života i smrti u
ovoj jadnoj i opakoj srpskoj zemlјi. Oduvek je ovde lјudska nesreća veća od
moći da se razume i svlada. Neki koban nesklad u svemu. To bi, svakako,
trebalo objasniti onim strankinjama s panama šeširima što kao srne hitaju
među belim šatorima u savršenom poretku. Eh, koliko će vekova nama
trebati da steknemo pamet i potrebu pa da bilo šta u toj Srbiji ima nekakav
poredak, oblik, simetriju... Ovi bolnički šatori liče na bele mogile, štab i
harem nekog zalutalog vezira...
Staju pred bolničkom kapijom, gde se gomila žena svađa s vojnikom koji
viče:
Zabranjena je poseta! Kažem vam srpski, zabranjena je dok traje zaraza!
Ugasi motor i čekaj me tu — kaže šoferu i, sav ukočen i utrnuo od
svunoćnog sedenja i truckanja, kroz razdvojenu i naglo ućutalu gomilu prođe
lagano, nezaustavlјen od vojnika ukiplјenog u polupozdravu, a protestni
žamor raste za njim kako se oprezno približava dugoj, niskoj zgradi, nameran
da se: najpre prijavi upravniku bolnice i u njegovoj kancelariji sačeka Olgu i
Milenu. Valјda u kancelariji upravnika bolnice nema vaški. Oseća se vrlo
mučno pod pogledima bolničara i vojnika koji su stali da vide kuda će. Pita za
upravnikovu kancelariju, bolničar ga odvodi u nju, govoreći:
Gospodina upravnika moraćete čekati do podne.
 Zašto do podne?
Zato što on do podne vrši pregled bolesnika.
Reci mu da ga čeka neko ko je došao iz Niša i moli samo nekoliko minuta
za razgovor.
Bolničar odlazi i on ostaje u kancelariji, razgledajući stvari i pokušavajući
da po njima zamisli ličnost koja ovde živi. Sasvim muški jutarnji nered,
prilično bedan kofer pod krevetom, proste cigarete. Možda taj ima i vaške.
Asketa ili primitivac? Ako se uopšte mogu praviti razlike među takvim
svojstvima. Stade uz prozor, ali ustuknu: iz bolnice nekog iznose na nosilima,
možda mrtvaca. Opet razgleda sobu, hoda, guši ga vazduh natoplјen lošim
duvanom i raskvašenom kožom. Otkako je počeo rat, u svim javnim
prostorijama preovladava taj isti smrad raskvašene, natrule kože.
Bolničar se vraća i kaže mu da upravnik moli stranku da pričeka dok on
završi vizitu. Najdanu Tošiću je sasvim nelagodno: ni u Vrhovnoj komandi on
ne čeka više od pet minuta.
A da li bi ti mogao da pozoveš Olgu Katić? Tu je dobrovolјna bolničarka.
Kako da ne mogu! Vi ste joj muž?
Ja sam joj brat. Požuri. Čekaj, pušiš li?
Kad imam, pušim, gospodine.
Dade mu paklo cigareta, on ih za ovakve uvek ima po nekoliko, u
džepovima. Nestrplјiv, uzbuđen, čeka Olgu.
Ona se ubrzo pojavlјuje na vratima, koja otvori bolničar, povlačeći se
unazad. Olga, prebledela, stoji na pragu, ne može reč da izusti, pita ga očima.
Nјega zgranu njeno umorno i izmučeno lice. Pa ona je za mesec dana
deset godina ostarela! Zasuzi od tog bola.
Stigla depeša! — promuca Olga.
Stigla, sestro. Zaroblјen je, sve je u redu — kaže tužno i prilazi da je zagrli.
Ona se ukočila, grozničavo joj se šire oči.
Najdan zastaje pred njenim licem i lagano spušta ruke, podignute za
zagrlјaj.
Olga se naglo okrenu i zatetura nekom nizbrdicom ka bolnici, ka Mileni,
nju da stegne u naručje.
Još više rastužen, ne shvatajući kuda to Olga odlazi i bez rukovanja,
Najdan se povlači u kancelariju, ne zatvarajući vrata: pročitala je u\
novinama Vukašinov govor u Skupštini. Kao i uvek, saglasna s njim. Ona za
čiju bi sreću on ovog trenutka pod sekiru podmetnuo glavu. Čemu onda
toliki njegov napor, muke da se nadmudre pokvarenjaci koji i sebi
podvalјuju, da sačuva od lopova koji i sebi kradu, čemu njegova liferantska
sramota, ta jedina prlјava slava u ovom razbojničkom vremenu, čemu
njegovo sticanje za nju i njenu decu kad sve to njima nije potrebno? Kad oni
sve to preziru? Pa i ovaj dolazak, glavu u torbu stavio da im pokaže depešu iz
Ženeve, podeli radost s njima i spase ih iz ovog groblјišta... Oslanja se na zid i
zuri preda se.
Ujko!
Trže ga Milenin uzvik i, pre no što stiže da je zagleda, ona mu se obisnu o
vrat, lјubeći ga u obraze. Treba mu nekoliko minuta da dođe sebi pa da im
pruži depešu da je obe glasno pročitaju. Posmatra Milenu: smršala je, dobila
neku oštrinu u izrazu u kome se napaćenost ne razlikuje od surovosti. Takvih
se tragova rata na njenom licu, po njenoj lepoti, on i plašio.
A zašto, ujko, tata nije došao s tobom?
Tata? Jeste li čitale novine ovih dana?
Ko može u ovim danima i bolnici da čita novine? Šta se to dogodilo,
ujače?
Olga sedi na stolici, pognuta nad depešom u kojoj su francuske reči srpski
napisane, ne prestajući da ih čita: „Srećan sam da vam javim Vaš rođak Ivan
Katić feldvebel srpske vojske zaroblјen Odličnog zdravstvenog stanja
Privremeno je u lageru u blizini Linca Uskoro će vam preko Crvenog krsta
javiti svoju adresu pa mu možete pasati Ja sam mu poslao dve hilјade kruna
Dragi gospodine Tošiću računajte i ubuduće na moje prijatelјstvo Vaš
Leopold Fon Berger"...
Najdan čeka da ga Olga pogleda pa da odgovori Mileni, koja mu prilazi i
kaže:
Pa šta se, ujko, to dogodilo između tebe i tate? Zna li tata za depešu?
Tetka Selena mu je sinoć rekla sadržaj depeše.
A zašto mu je ti nisi pokazao?
Ja ću s tvojim ocem razgovarati kao narodni krvopija. To jest, ja ću
njemu, predsedniku skupštinske komisije, odgovarati za svoje liferantske
podvale vojsci -— zastaje, čeka da Olga podigne glavu s depeše pa da nastavi.
Milena se odmiče, razočarano, šapućući:
Bože, šta će da bude s nama?
Olga ničim ne pokazuje da čuje šta on govori. To ga strahovito zabole i on,
van svog običaja, razbesnelo viknu:
I tvoj će me otac poslati na vešala! To sam ja zaslužio i dočekao! Da mi zet
namiče omču! Čuješ li, sestro?
Olga ćuti i ne prestaje da čita depešu. Mileni je žao ujaka, ali je ubeđena
da se njen otac bori za poštenje i slobodu, pa ne zna šta da kaže, zaplakaće od
žalosti što ni u ovom času u njihovoj porodici nisu svi isto srećni, što se i u
njoj zaratilo i razbolelo.
Pa zar mora tako da bude, ujko? — promuca očiju punih suza i krenu da
ga zagrli, ali se on, uvređen Olginim ćutanjem, izmače i raskorača po sobi,
govoreći s jedom:
Pitaj oca zašto tako mora! A sada, spremajte se da vas vozim u Niš.
Automobil je pred kapijom.
Olga podiže glavu i zagleda ga odsutno.
Čini mu se i nadmoćno, da, ne trudi se ni sada da skrije onu urođenu
senku blagog prezira kojim ćuteći iskazuje svako svoje nepristajanje. Zna joj
dobro te titraje u krajevima usana, pamti od njihovih zajedničkih dečjih igara
te iskre u dugim, sanjivim pogledima. Očajan je što ona ni u ovom trenutku
ne zaboravlјa Vukašina, pa neće ni pogledom, jednom reči, dodirom ruke da
mu pokaže da joj je brat, makar iz velikodušnosti da potvrdi onu njihovu
negdašnju prisnost. O, u kakvom smo mi to ratu?!
Mi ćemo, Najdane, ručati zajedno u hotelu „Grand" i ispričati se — mirno
progovori Olga.
Mi ćemo, sestro, ručati negde na putu, u automobilu. Tetka Selena vam je
spremila sve što vas dve volite.
Postoji, brate, samo jedan put na koji bih ja sada krenula s tobom. Ali to
je nemoguće.
Ja neću u Niš bez vas! Ja vas neću ostaviti da pomrete ovde!
Dragi moj brate... Jedini moj brate... Nemojmo danas da se rastanemo s
ranama. Ja ne mogu odavde.
Milena se okrenu: ujaku nikad nije videla ovako nesrećno lice. Priđe da
ga prigrli, želi da mu pokaže da ga voli, a on se prodra:
Zbog vas ja trpim poniženja! Za tebe i Ivana!
Ujko, ja ništa nisam kriva. Ja volim i tatu i tebe.
Ja jesam kriva. I želim da se nijedna moja krivica iz mog doratnog života
ne nastavi — Olga ne završi.
Ulazi doktor Radić, naglo staje u njihovo ćutanje, kaže:
 Oprostite. Ja sam pozvan, valјda od vas, gospodine?
Da. Ja sam molio da vas vidim — kaže Najdan Tošić, predstavlјa mu se i ne
rukuje. — Došao sam po sestru i sestričinu. Smatram da su se obe časno
odužile otadžbini.
Olga skoči sa stolice, uzviknu:
Živ mi je sin, Mihajlo! — i koraknu k njemu da ga zagrli, ali mu samo
dotače ruku i brzo povuče svoju. Poreza je muk. — Pročitajte — promuca,
pruži depešu zbunjenom Mihajlu Radiću i, bez kapi krvi u; licu, tresući se sva
i gušeći se od jecaja, pade na krevet.
Mihajlo Radić bulјi u depešu i sada ne razume nijednu francusku reč.
Milena beži pogledom u pod: Šta se to dogodi?
Najdan dugo i sa očajanjem stoji nad Olgom, pa kaže Mihajlu Radiću:
Eto, videli ste. Oprostite mi što sam vam prekinuo rad. I, molim vas,
naredite dvojici bolničara da pođu sa mnom do kapije i uzmu sanduk sapuna
i sanduk čaja. Moj poklon vašoj bolnici. Milena, ja vas do jedanaest sati
čekam u automobilu pred kapijom — lako se pokloni Mihajlu Radiću i tromo,
sporo izađe.
Milena priđe majci i šapnu joj:
Mama, sada je ujka Najdan najnesrećniji među nama.
Ona se hitro podiže s kreveta, bolničarskom kecelјom obrisa mokro lice i
bez reči požuri za Najdanom da mu nekako objasni zašto ne može da ode iz
bolnice.
 17

U sumrak, Milena dotrča u Nadeždinu sobu i uzviknu s vrata, zadihano:

Ivan je živ, profesorko! Zaroblјen je! — zamuče: u polutami, pod
plamsajima vatre u furuni, ogrnuta svojim seoskim ćilimom i s peškirom
preko čela, Nadežda sedi za stolom i četkicom žustro šara po portretu svoje
mrtve sestre.
Pa ja sam ti rekla da je on negde u Franjinoj carevini. Tamo mu nisu
potrebne naočare. Jaoj, samo meni oči da ne popuste... — otvara vratanca
furune i prema vatri zagleda sliku.
Milena vidi: Anđin portret je sav poništen, preko njega naslikano nešto
što liči na slepog miša, veliku vašku, malu aždaju... Nešto preteće,
ustremlјeno, jarko obojeno svim bojama.
Šta se to dogodilo? — promuca Milena i sa olakšanjem zbog poništene
slike i sa strahom od tog naslikanog što joj ubedlјivije od peškira oko glavo
kazuje da se Nadežda razbolela. Svi ćemo pomreti. I mama i ja, svi. Oslanja se
na zid. U svom krevetu bolničarka Dobrila hroptavo diše. Nadežda klima
glavom nad slikom i pridiže ćilim koji joj spada.
Gde vam je bolničarka? Zašto vam lampa nije upalјena? — pita Milena.
Zato što se iskrene i poštene boje vide i u pomrčini. Kao istine. To sam
vam još u gimnaziji govorila. A od zaranaka mi baš pošlo. Slikala sam kao
luda. Kao jednom posle sastanka s Gavrilom Stankovićem. To je ona!
Gledaj je, Milena, To je ona što zavlada Srbijom. Da znaš, oblik joj se
neprestano menja. Menja kao svetlost. Zaklјučila sam da je to nešto kao
nevidlјiv udar. Bezglasan... Ali nisam zadovolјna bojama. Nemam tu boju.
Možda je to jedna bela, samo duboka, mukla. Podmukla... Da svakom
cvokoću zubi kad je gleda.
Milena joj prilazi s leća i dlanovima obuhvata lice:
Vi ste vreli! Lezite, molim vas! Ja ću da vas pokrijem i skuvam vam čaj. Je
li vas video doktor? Dovešću vam Radića, najbolјeg doktora u Valјevu.
Rekla bih da me noćas zadrmala ona lјubičasta zimogrozica. Ah, znam kad
me ujela, gadura. I ujela me tu gde me jedan najšašaviji muškarac ujeo. A to
nije slučajno. Nije, dušo. Da znaš, Milena: smrt i lјubav su najbliža osećanja.
Ja sam uvek čeznula da ih sabijem u jedno. Nisam pronašla tu boju... Ali
moram večeras da završim ovu sliku. Sutra, na drugoj svetlosti, ko zna, šta će
biti. Kaži sada da ti se ne dopada! Čik! — okreće joj sliku; u senci je: tamno,
narogušeno, nejasno — vaš, aždaja, slepi miš...
Dopada mi se, dopada. Slikajte je sutra. A sada lezite da vas pokrijem.
Stresa vas zima, profesorko.
Neću dok ne pronađem onu praiskonsku belu. Jednu koja bi se žestoko
suprotstavila ovoj čistozelenoj. Isceđenoj iz onoga zrelog leta... Kad je Srbiji
objavlјen rat.
Milena ne zna šta da čini. Nadežda nastavlјa da bunca o herojskim
bojama. U drugom krevetu, Dobrila počinje svađu sa ocem. Bolničarke nema.
Izađe, nađe doktora u bolnici, reče mu za Nadeždu:
Da, na žalost, i Nadeždu obori. Video sam je pre pola sata i dao praškove
za sniženje temperature. Već mora da joj je lakše.
Ali ona ne leži, ona slika, gospodine doktore.
Ne brinite, sestro. Znate i sami, tifusari se često čudno i smešno ponašaju.
Umoriće se. Doći ću čim dam nekoliko injekcija.
Milena ponovo utrča u Nadeždinu sobu.
Ona kleči na, podu i, prema svetlosti otvorene furune, četkom razmazuje
neke boje po slici pri čijim se rubovima još bele krajevi bolničarske kecelјe i
marame.
Zapamti, Milena, šta ti tvoja profesorka kaže. Budućnost će biti slika.
Beskrajna, neviđena slika. Budućnost će biti jarko, šašavo naslikana. Čitava
zemlјa biće islikana. Sveslika. Ne sumnjaj, balavice! Ljudi će živeti u bojama.
Nastupa trijumf boja. Sloboda lepote, jednakost u lepoti, pravda lepote...
Ljudi će biti onoliko srećni kolike su im oči. Zašto ti meni ne veruješ? Kako ti
možeš da mi ne veruješ?!
Verujem vam. Sve vam verujem.
Boje su, i hrabre i pametne, i zle i glupe, čuješ li me? Boje su vrline, boje
su poroci, kaži tvom tati! Boje su sloboda! To da kažeš mom Rastku.
Lezite u krevet, molim vas, lezite u krevet! Vi cvokoćete, treba da vas
pokrijem. Sad će doći doktor! — hvata je pod miške i pokušava da je podigne,
ali klonu od Nadeždinog cvokota.
Eh, dušo moja... Nemoćan nam je vid. Najznačajnija, ona sveboja, još nije
otkrivena. Ona što je mati svetlosti i tame. Ona kojom će moći i smrt da se
naslika... Ja je ponekad ugledam — zagleda se u žar otvorene furune — kao da
sam je i malopre u žaru ugledala... Pa mi je prekri pepeo... Možda ću je opet
videti,
Nadežda ispusti četkicu i, stresajući se od zime, zgrči se na podu, između
furune i slike, šapnuvši:
Pokrij me, Milena. Opet mi je zima i lјubičasto.
Milena je pokri ćilimom i osta nad njom, jecajući. Plaši se da upali lampu.
Doktor se ubrzo pojavi, pa njih dvoje podigoše Nadeždu sa poda i položiše u
krevet. Milena je pokri svim krpama koje nađe u sobi.
Šta još da učinimo, doktore?
Ništa se sada više ne može učiniti. Lek je već popila za ovu noć. Gadan
početak.
Molim vas, odredite bolničarku da noćas dežura pored nje. Ja sam
dežurna u operacionoj sobi, kod doktora Sergejeva. Moram odmah da idem.
Ne brinite, sestro. Ja ću ostati pored Nadežde.
Milena izađe u mrak i, polazeći ka svojoj bolnici, seti se da Bogdanu još
nije rekla za Ivana, pa požuri njegovoj kući blatnim; sokakom, kroz gomile
lakših ranjenika, tifusara, Švaba zaroblјenika, koji se motaju po večernjoj
tami praćeni lavensom.
Kad stupi u Bogdanovu toplu i osvetlјenu sobu, ona duboko udahnu miris
starog voska, pomisli na voštanice i reče sasvim tiho:
Nadežda se razbolela, Bogdane. Jao, bože, ko| će u ovoj zemlјi ostati živ...
Ne znam, Milena. Možda neki lopov. I onaj ko uspe da sačuva bilo kakvu
nadu.
Ivan je živ! Zaroblјenik je negde kod Linca.
Ivan! — pokušava da uzvikne Bogdan; pridiže se, raširi ruke: — Sada imam
razloga da ratujem — promuca.
Milena priđe postelјi i povi se u njegov zagrlјaj. Suze im se izmešaše.
Sumorna, lagano se vraća u svoju bolnicu, a godi joj što joj niko ne vidi
lice; oseća naglu klonulost i strah od bolesti; i pati što se više ne raduje toliko
očekivanoj vesti o Ivanu; prekoreva sebe, jedino to može.
Majku zateče u spremanju za noćno dežurstvo u „magacinu pokojnika";
reče joj da se Nadežda razbolela.
Olga ispusti maramu i sede na krevet, šapućući:
 Ako se i Nadežda razbolela... — ne završi rečenicu; ne završava ni u sebi tu
misao. Tamni joj današnja radost. Pogleda Milenu i pretrnu od njenog
izgleda: — Tebi nije dobro? Što su ti oči tako mutne?
Dobro mi je, mama. Plakala sam zbog Nadežde.
Olga ustade, opipa joj ruke, čelo, vrat.
Nije ti dobro. Vidim, nije! Dušanka, daj mi toplomer!
Sve tri ćute i gledaju u pod dok Milena drži toplomer pod miškom; svaka
svoje ćuti. Milena izvuče toplomer, prinese ga lampi i ravnodušno reče:
Trideset šest sa pet.
Olga uze da proveri:
Iako nemaš vatru, lezi odmah. Neka ti Dušanka skuva čaj. A ja ću sada da
zamolim gospođu Stefanović da produži dežurstvo dok obiđem Nadeždu.
Povešću i doktora Radića. Čim Olga izađe, Dušanka poče iskidano: Milena, ja
više nisam mogla da ćutim. Zgazila sam svoj ponos i rekla sam Filipu da ga
obožavam. I rekla sam mu kako sam spremna da umrem za njega ako on to
želi. A on se, zamisli, Milena, na to grohotom nasmeja... I sad se ježim od
njegovog smeha. „Zar vi, gospođice, zbilјa verujete da se ja mogu uloviti tim
vašim sentimentalnim pekmezom? Ostavite se, molim vas, tih budalaština,
pošto smo ovde prinuđeni da se često srećemo i radimo zajedno." To mi je
rekao u lice. Strašno, strašno! — Dušanka zadrnda i pade joj licem u krilo.
Milena je samo prigrli, nemoćna da je teši. Sutradan u podne, Milena
zateče Nadeždu bez svesti, s rukama umazanim bojama; po jastuku i ćilimu
ugleda mrlјe boja. Ona slika je na stolu, sada bez ikakvog jasnijeg oblika:
velika šarena mrlјa od gustih čistih boja, razmazivanih prstima, grebanih
noktima. Bolničarka koja neguje Nadeždu i Dobrilu kaže:
Čim dođe svesti, traži da joj dam ovu razmazotinu i boje. Razmazuje ih,
prstima i lјuti se: Nisi ti, nisi ti! često pominje i neku Anđu.
Malopre se lјutila što ta Anđa obožava plavu matrosku halјinu i frizuru
„Cleo de Merod". Ali doktori kažu da ima jako srce...
Milena postoja uz Nadeždinu postelјu, zagledana u njeno znojavo i
zajapureno lice sa otvorenim ustima; čuje joj škrgute. Kad joj pogled pade na
sliku, njoj se malo zamuti u glavi, drečava mrlјa se preli preko stola, poteče
na pod...
Čim joj se razbistri, sa zimogrozicom se vrati u svoju sobu da spava.
Sanjala je Vladimira kako zavijene glave i s crvenim zavojima leži na sprudu
reke koja jeste i nije Sava, budila se na njegov krik pred skok u reku, opet
tonula u san sa želјom da nastavi, i nastavlјala sve o Vladimiru; samo su se
mesta susreta s njim menjala, ali je u svim prizorima bio ranjen. Smejao se i
plakao naizmenice, tako do svanuća, dok mati nije legla uz nju, zagrlila je i
jeknula:
Pa ti imaš vatru! Ti si se razbolela!
Ne boj se, mama, nisam se razbolela. Samo sam nazebla, produvao me
vetar dok sam išla kod Nadežde i Bogdana. Nisam zakopčala kaput. Ne plači,
preklinjem te. Ivan je živ. A ja ću da popijem aspirin, i u podne, videćeš, biću
zdrava! Daro, daj mi dva aspirina. Mama, ne ustaj. Želim da ležiš pored mene.
Samo me ti zagrli i ne boj se.
Popi dva aspirina i brzo zaspa u majčinom drhtavom i nemom naručju.
Kada se probudi, Olge više nije bilo u postelјi; osećajući da nema
temperaturu, obradova se i ustade, ali se zatetura od malaksalosti. Ne drže je
noge, gadi joj se. To je, ipak, početak bolesti. Sede na krevet, sježena.
Drugarice je opkoliše, pipajući je po rukama i licu:
Imaš vatru? Nije ti dobro? Zar ćeš i ti? — zavapi Dušanka.
Nije mi ništa. Nije, zdrava sam. Produvao me vetar dok sam išla Nadeždi
— reče odlučno i jedva se obuče i izađe; zastade na stepeniku: povraća joj se;
glava joj je mnogo, mnogo teška. Jeste se razbolela. Umreću, pomisli bez
žalјenja. Mora još jednom da vidi Nadeždu, mora, možda je više nikad neće
videti, i Bogdana, i Bogdana, sinoć je nekako drukčije zagrlio, ne kao sestru, i
drhteći, obraz dugo nije hteo da odvoji od njenog, prvi put se seti toga, i
zbuni je to sećanje.
Pred njom se klati i osmehuje doktor Radić, s cigaretom u ustima i
slušalicom oko vrata. Mrzak joj je posle jučerašnjeg događaja u njegovoj
kancelariji, pred ujka-Najdanom.
Pošao sam da vas pregledam.
Zašto?
Vaša mama mi reče da imate temperaturu.
To se mami učinilo. Ja se odlično osećam, gospodine doktore. Odjuriću da
vidim Nadeždu, pa ću na dužnost.
Za svaki, slučaj, da vas ja malo kucnem i poslušam srce.
Ne, ne! Hvala, doktore — odbi smračena. Okrete se i pođe na drum,
upirući svu snagu da korača čvrsto i žurno. Hladan vetar joj malo razbistri u
glavi, i kao da joj se i snaga povrati od koračanja i želјe da što pre vidi
Nadeždu.
Zateče je pridignutu na jastuke, zamišlјeno zagledanu u veliki papir
otkinut iz crtaćeg bloka.
Vama je bolјe, profesorko — obradovano uzviknu Milena i sede na rub
kreveta; zažele da joj uzme ruku, ali se trže: sva je umazana bojama.
Pogledaj je, Milena. Ipak sam je, naslikala. To je ona. Ugledala sam je
noćas, odjednom. Tako je to prosto, a ja sam se toliko namučila. Da se nisam
razbolela, nikada je ne bih videla, ni razumela.
Iz postelјe se iskobelјa Dobrila i zatetura. Raširenih ruku, dovuče se do
zida, onda zadiže suknju i, sulјnuvši se niz zid, poče da mokri.
Bolničarka! — povika Milena nemoćna da se makne od Nadeždine
postelјe; hvata se za šipku kreveta, doziva bolničarku.
Pogledaj je, Milena. Gledaj je, dušo — viče joj Nadežda.
U Nadeždinim rukama Milena ugleda jednu crnu tačku na belom. Tačka
se pokreće, mili po belini sve brže, juri ka ivici belog, odbija se od te ivice,
vraća, hita suprotnim smerom, opet se odbija od ivice, pada, i pred samom
granicom odskoči uvis, pade i stade da kruži po belom: crna buba, leptir,
tračak svetlosti u tmini, svitac, svitac koji potonu negde, u pomrčinu...
Kad joj lekar kasnije povrati svest i ponudi da joj napravi ležaj pored
Nadežde, ona upre svu snagu, ustade i reče:
Neka me neko povede mojoj majci.
Bolničarka joj pomože da obuče kaput, uze je podruku i izvede napolјe.
Zatetura se i sasvim jasno shvati da se razbolela. Nije je strah. Nije joj ni žao.
Na ulici, ona neodolјivo zažele da vidi Bogdana, pa pođe ka njegovoj kući,
govoreći bolničarki da ona u Valјevu ima brata i da želi da ode do njega.
I čim sva smalaksala, cvokoćući i zamućene svesti, kroči u Bogdanovu
sobu i ugleda ga, ona mu se osmehnu i zagubi u pomrčini koja je, ledeći se,
okova.
 18

Ako me vatra ne obori, noćas se ne dam snu. Biće nešto tiše u Bolnici, pa ću
svu noć moći da slušam svoje srce.
Nastalo i ostalo u tami. Stvoreno iz haosa da jednom kretanju odredi
slobodu. Sa granice nekog bezvremja, srce je vremenu dalo korak i smer.
Kada li je, kojom volјom ili prisilom nastao njegov prvi pokret, i odmah s
najvišim smislom? On nikako ne može biti slučajan. On mora biti iz onog
središnog toka koji pokreće sve u vasioni i u kome se sadrže svi zakoni. Najlakše
je poverovati da se to kretanje okončava u nama i smenjuje mirom. Srce, to je
klica večnosti. Verujte!
Ono je svojom silom odredilo oblik čoveku. Dalo mu snagu, veličinu, bedu. I
neizvesnost, najviše od svega. Taj mučenik u mrklini i mokrini grudi. Ta istina
lјudske radosti i lјudskog bola. To poštenje našeg tela. Nјegov glas. Savesni
merač našeg veka.
Srce!
Taj neumornik bez koristi. Sluga i svakom glupaku i svakom zlikovcu.
Životonosac bez krivice. Moćnik koji zbog umora nijedan posao na zemlјi nije
ostavio nezavršenim. I sve što je počeo da ruši, srušio je. A lјudska glupost ništa
čovekovo toliko ne zlostavlјa kao srce.
Nesrećan sam što ga ne vidim, što ne mogu da ga uzmem u ruke, da ga
lјubim, da dišem u njega poslednji dah. Da se tako divim njegovoj neizmernoj,
nepogrešivoj i nesebičnoj snazi. Šta bih dao da čujem poslednji korak i poslednji
glas svog srca! Neću da umrem dok ne izgovorim zahvalnost svom srcu!
Kažu mi susedi da sam svu noć škrgutao zubima kao da sam nekoga klao. A
ja sam noćas dugo sanjao nekakvo proleće dok je neki smalaksao i bunovan
vetar padao po krovu Bolnice. Od tog sna, zasipa me tuga. I narasta jeza
svršetka.
Za jednu značajnu istinu o lјudima nedostaje mi proleće koje će nastupiti iz
Pomora.
 Baš mi je žao što neću videti na šta će ličiti zumbul i kakvu će boju imati prvi
maslačak u Srbiji. Šta li će živima značiti rascvetala višnja i jabuka? Ako zdravi
ne posumnjaju da se u cvetovima voćaka legu gnjide i da će uz cvetne tučkove
uzmileti mlade, bele vaščice, neko vreme boraviti u polenu cvetnog tučka, pa
odatle krenuti na granu, u koru, tu sačekati da se pojavi berač i pasti mu za
vrat, ako sejači nastupajuće setve, idući za plugom, ne budu proveravali nisu li
gnjide na samoj zdravici naših glava, ako berači jorgovana ne budu dugo
otresali cvetove i potapali ih u karbolni rastvor pre no što ih unesu u kuću —,
onda će i svakoj budali biti jasno da se u lјudima ni ovim Pomorom nije zažegla
cnaconosna sumnja u cvet. I glupaci će pojmiti da ni ova Smrt nije iskru
razumne vidovnosti pripalila u lјudskoj tupoj samouverenosti. U tom slučaju,
naša će smrt biti sasvim besmislena. Zdravi će bez opomene ponavlјati i
umnožavati svoje smrtonosne zablude.
Ali, zašto ja u ovim poslednjim trenucima brinem za budućnost? Ako se ne
varam, rekoh jednom, budućnost je ono vreme koje pripada Smrti.
Zdravi misle da im predsmrtnici zavide. Kakva neizmenlјiva zabluda! Jer, ja
se više ne plašim toga čega se oni plaše. Mene više ništa ne može da porazi. Ni
začudi. Ni nasmeje. Zato iskreno sažalјevam zdrave. Oni ne znaju da je od
prostora na zemlјi, čoveku neophodan samo prostor komotnog ležaja. Od
vremena, ono dok voli. Od imanja, da nije gladan i žedan. Od znanja, da zna
svoje telo. Od prava, da sme da ne voli onoga koga ne voli. I još ponešto slobode
za sebičluk i igru. Ugrizam se za jezik da ne izbuncam najvažnije.
Po pogledima suseda i bolničarki zaklјučujem da neću dugo. U očima onih
što leže u hodniku vidim nadu: ostaće im moj ležaj i moje ćebe. Bilo šta za sobom
ostavili, bilo čega lišili lјude, makar i ništa za sobom ne ostavili, makar i ničega
ne lišili lјude, Smrt neku korist donosi živima.
Sada sam sasvim siguran da o lјudima najviše znaju Bolesnici. Jedino
Bolestan nepogrešivo sazna lјude. Tu moć, kako sam verovao, nemaju bednik i
rob, mržnja im smeta. Tu moć nemaju ni pisac, ni filosof, ni naučnik, ideje im
skrivaju lјudska lica. Jedino Bolestan, tvrdim, vidi lјude onakvima kakvi jesu.
Kada bih mogao, da li bih sada razorio, spalio, nekako uništio svet? Čik! da
priznam!
Nikakvim radostima i srećama ne stičemo moć za poslednji čas. Za tu
poslednju moć.
Celo naše delo, sav naš život, sve je sada u pitanju. Ništa trajno nismo
stvorili i postigli. A zašto se živelo kad smo na kraju i bez vere u sebe? Zašto smo
se mučili kad ne postoje lјudske sposobnosti i vrline, ugled i značaj koji su to do
poslednjeg časa? Ne postoje, poverujte!
Čitavog dana sam se mučio da poreknem ovu tvrdnju i ne uspeh u tome.
Eh, kada bih nekako mogao da se ne opoganim pre no što ispustim dušu. A
možda je baš zato Smrt čudesan, a pravedan čin: zemlјi, svetu, lјudima — izmet.
A dušu, dah — nebu, visinama. To grčevito, poslednje i, sigurno, bolno
odvajanje lјudskog na izmet i dah, na vidlјivo i nevidlјivo, upravo je to Smrt
čovekova. Basnoslovno otkriće! Zar je ono zaista zavredelo onolika zlopaćenja i
koračanja po zemlјi? Tim pre što još ne znam kako boli to poslednje.
Lažem. Vredi živeti samo da bi se čovek poslednji put posrao.
Kad se umire, i to je saznanje bez ikakvog značaja.
Ljudi će, možda, biti spaseni onda kad budu stekli uslove i moć da izabiraju
Smrt. Kad pronađu način i sredstvo za prijatno, čisto, savršeno umiranje.
Ako sada verujem da za poslednji čas ne postoji ni srećan, ni nesrećan život,
ja sam ubeđen da postoji srećna Smrt. To je, po svemu, jedini cilј za koji se vredi
mučiti. Ali to zna samo onaj ko umire.
To najznačajnije, to je najnekorisnije saznanje!
Da li labudovi zaista umiru pevajući?
GLAVA ŠESTA
 1

Šarl Garen, lekar iz francuske misije u Srbiji 1915, piše u francusko-

makedonskom almanahu:

... Ovo je narod rđavo hranjen i ratom sveden na žene i decu... U ovoj tužnoj
zemlјi ja sam uveren da živim život naših selјaka iz srednjeg veka. To je
primitivan, ali složen život. Svaka porodica mesi sebi hleb, prede vunu,
konoplјu ili lan, tka platno i sukno, sama proizvodi sav zemlјoradnički alat koji
joj je potreban i svu hranu sebi i stoci. A zatim, zajednički život u
krovinjarama, navika da se rublјe pere u hladnoj vodi, nepoznavanje pranja
koje se u Francuskoj praktikuje. A šta da se kaže kad su kiše, snegovi, vlažna
godišnja doba... Selјak u ovoj svetoj i mučeničkoj naciji, često gaženoj a nikad
umrloj, selјak prodaje malo, kupuje malo; zarađuje samo onoliko novaca koliko
mu je potrebno da isplati porez. Taj se porez troši na održavanje administracije
i kupovanje oružja i ratne opreme za vođenje rata za slobodu.
Ali više nego u prostom i primitivnom životu, više nego u živopisnom odelu
lјudi i blistavoj odeći žena, velika srpska privlačnost leži u divnoj i predanoj
duši ovoga naroda.
Ovaj narod koji poštuje hrastove i svojim polјskim svečanostima podseća na
nekadašnje Kelte, ovaj narod koji živi od svoga zemlјišta koje ga snabdeva i
hranom i odećom, koji poštuje svoje drveće i svoje mrtve, održava kult prema
svojoj prošlosti. Srpska istorija živi u srcu naroda, u njegovim tužnim i
žalosnim pesmama, ali i u junačkim, takođe. Kad ponekad noću čujem vojnike
koji se pevajući vraćaju sa fronta svojim kućama, ja saznajem bol ove rase uvek
ugnjetavane, i saznajem neumrlu nadu u neprestano očekivanu slobodu.
O, moji selјaci iz Grabovca! Vi ste me prisvojili kao jednoga od svojih, i meni
je poznata vaša nežnost i vaša neuglađenost. Vi ste od mene doznali snagu moje
Francuske, a ja sam uživao u vašim pažlјivim, radoznalim licima kad sam vam,
okuplјenim oko sebe, pričao o svome narodu i svome gradu Bordou.
Pričaću o vama lјudima moje krvi i zahtevati od njih da vas vole...
 Engleski poslanik De Grau Ser Eduardu Greju, ministru spolјnih poslova:

Na dan 4. maja Ministar Predsednik (Pašić) zatražio je da ga moj ruski

kolega i ja posetimo. On nam je dugo govorio o težini stanja. Na naše traženje,
on nam je poslao memorandum u kome se ponavlјaju njegovi stavovi, a koji u
bukvalnom prevodu glasi:
Austro-Ugarska je objavila rat Srbiji iz straha da će ova ostvariti uniju
Srba, Hrvata i Slovenaca.
Trojna Antanta prišla je u pomoć Srbiji u odbranu prava slabijeg i u ime
principa nacionalnosti.
U proklamovanju gornjeg principa, srpska Vlada sastavila je program svoje
sopstvene politike, to jest, ostvarenja jedinstva srpske nacije, i takav program
odobrila je Skupština.
Skorašnji glasovi o sporazumu između Italije i sila Antante, koji prejudicira
naše nacionalno jedinstvo, izazvali su opšte nezadovolјstvo širom zemlјe.
Ovakvo stanje stvari načinilo je položaj srpske Vlade prema Skupštini vrlo
teškim. Ova poslednja, do sada uverena da Vlada ima puno poverenje sila
Antante, sada smatra da zaklјučenje sporazuma između njih i Italije bez znanja
srpske Vlade predstavlјa znak da su Sile izgubile poverenje u sadašnji Kabinet...
Da se olakša situacija i povrati, koliko je moguće, poverenje naroda, po
mišlјenju srpske Vlade neophodno je dati uveravanja srpskom narodu da
pitanje ustupaka Italiji nije neopozivo odlučeno, već da može da se popravi u
saglasnosti sa Italijom. Da bi se obnovila vera Skupštine u stalnu dobru volјu
sila Antante, bilo bi neophodno:
Da se nikakva izmena granica, bilo u Banatu ili u Mađarskoj ili bilo koja
nova granica od direktnog interesa za hrvatski narod, ne uspostavlјa bez
prethodne saglasnosti Srbije.
Da se da uverenje srpskom, hrvatskom i slovenačkom narodu da će biti
ujedinjeni u jednu državu, a ne podelјeni u više država pod Austrijskom
Monarhijom...

Niš
 „Politika“ piše:

Opančarska afera... Neman. Pohlepa. Zavera pohlepnih. Hajdukluk

obrezanih i neobrezanih liferanata... Linč liferanata!
... Nove novčanice povlače se iz opticaja, jer su nepodnošlјivo ružne: vojnik
liči na mrtvaca; selјanka — na kafedžiku!...
... Rusi na Karpatima. Borbe kakve svet nije video.
... Oko 700 Arnauta napalo našu granicu kod Ćafa — Sani u ohridskom
okrugu...
... Tajna sednica srpske Vlade o Londonskom paktu! Ucene Saveznika za
Dalmaciju.
... Dve stotine bugarskih komita upalo na našu teritoriju...
... Rusi dominiraju Karpatima.
... Stigao G. Rajs, Švajcarac, da ispituje austrijska svirepstva u Srbiji...
... Frano Supilo stigao u Niš iz Petrograda... ... O pregovorima Saveznika
sa Italijom, Pašić u Skupštini izjavio: „Ja se nadam da će se Italija u pitanjima
na Jadranskoj obali rukovoditi principom narodnosti, na kome je i sama izvela
svoje oslobođenje i ujedinjenje"...
... Naše more: Mi nećemo izlaz na more što nam nude Saveznici i Italijani,
mi hoćemo, mi se borimo za oslobođenje celog našeg primorja...
... Italija traži celu obalu do Šibenika i sva ostrva...
... Sudbina Hrvatske je neizvesna...

„Politika“ piše:

Jugoslovenski miting u Nišu

Miting otvorio Dušan Brkanović narodni prvak iz Dalmacije. U

predsedništvu su bili Ivo Ćupuko, Dragutin Gustinčić, Mija Martinac, Sibe
Miličić, Niko Bartulica...
„Ujedinjenje i zajednička sudbina za navek... Srbija ne traži nas, mi tražimo
Srbiju!"
 Niš

„Tribuna" piše:

Govor g. Frana Supila na Jugoslovenskom mitingu u Nišu:

Umolјen od odbora Hrvata, Srba i Slovenaca sa Jadranskog Primorja, da

vam izložim stanje i prilike naših obala Jadranskog Mora, ja stupam pred vas
sa raznim čuvstvima punih bola i nade... Ja kao Hrvat ovde dolazim pred vas i
izlažem vam svoje jade koji su naši zajednički jadi. To je, gospodo, u prvom redu
omogućio onaj temelј našeg jedinstva, onaj lijepi jezik kojim sada govorim i koji
vi tako perfektno razumijete i koji mi zovemo hrvatskim a vi zovete srpskim
jezikom. (Živo odobravanje)
Puno je vremena trebalo dok smo došli mi, tzv. inteligencija narodna, do
toga da se braća Slovenci, Hrvati i Srbi razumiju kako se naš selјak od Triglava
do Timoka čim se sastanu od vazda na prvu reč razumiju. To je djelo temelјa
narodnom jedinstvu i iz toga jedinstva nikla je misao političkog preporođaja i
političkog ujedinjenja. Eto, gospodo, to je onaj razlog koji mene sa vama
identifikuje, te se ovdje ne nalazimo kao gosti, nego kao u svojoj kući. (Živ
aplauz)
I vi kad dođete na naše Primorje uvjerićete se da ćete se i vi naći tamo kao u
svojoj kući, kao nosioci oslobođenja, kao Pijemont Balkana koji ujedinjuje
cjelokupnu slovensku braću...
... Mi ne tražimo ništa drugo do da budemo impozantna većina, da sa
Srbijom sačinjavamo jednu jedinstvenu narodnu državu... Istakao sam pogibelј
koja prijeti od (italijanskog) zaposjednuća našeg mora, pogibelј koja prijeti
rasparčavanjem našeg naroda u posebne grupe, i držim: velika je dužnost koju
Srbija silom prilika na se prima. Toj novoj teškoj dužnosti Srbija ima da
odgovori. Ako joj ne odgovori, onda neće biti definitivno riješeno naše pitanje.
Ja moram izraziti vašem Kralјu i vojnicima zahvalnost punu suza za sve ono
što je pretrpjela Srbija za vas i za nas.
Dragutin Gustinčić je rekao na slovenačkom: „Mira neće biti dok i cela
Slovenačka ne uđe u državnu zajednicu sa velikom Srbijom."
 2

Vukašin Katić žuri na sednicu Narodne skupštine i često otpozdravlјa

skidanjem šešira i ne gledajući te koji ga glasno pozdravlјaju sedeći pred
niškim kafanama i dućanima. Pločnici su prepuni beogradske gospode, naših
i austro-ugarskih oficira, od sabalјa se ne može proći, pa silazi na kolovoz
kojim se vuku tifusari — rekonvalescenti, ranjenici na štakama i bez ruku,
odrpani vojnici, s nogama uvijenim u krpe, svi tako mršavi da su im šajkače
za dva broja veće. Usporava korak, zagleda ih za potvrdu onoga što je naumio
danas da kaže u Skupštini. Ulica bazdi na kreč, karbol, trulјenje, ali njemu
Niš nije samo kužan bolešću; Niš mu je zakužen ratnim i pozadinskim
porocima; liferantskom plјačkom, gramzivošću trgovačke čaršije,
samoživošću ratnih zabušanata, ološa čitave Srbije zgomilanog u ratnoj
prestonici. Od takvih malo šta drugo vidi u Nišu, na njih je neprestano
ispunjen jedom, i protestuje i rečju i ćutanjem. Nјegova negdašnja
studentska mržnja prema čaršiji i ćiftama, nasleđena od oca, selјačkog
buntovnika, i učena od Svetozara Markovića, socijalističkog učitelјa svih
srpskih đaka devetnaestog veka, ponovo se podigla u njemu. Iako je sebe
smatrao političarom bez predrasuda i iluzija, poslednjih meseci on, razočaran
u sebe, uviđa da je živeo s mnogim predrasudama i da ih je i širio; i uviđa s
gorčinom: ko nije doživeo i preživeo rat, taj ne zna šta je narod, šta su lјudi.
Briga za Ivana, iako znatno slakšana vešću da je zaroblјen, samo podgreva
njegovo moralno nezadovolјstvo svetom koji i rat i pomor od zaraze
doživlјuje kao najpovolјniju priliku za sticanje i svako bezakonje.
U takvom raspoloženju on je svu noć spremao govor za današnju
skupštinsku sednicu, nameran da zatraži Pašićevu ostavku zbog
nespremnosti i nesposobnosti vlade da se suprotstavi liferantskoj plјački,
skoku cena i korupciji u ratnoj bedi naroda i pomoru od zaraze. A u sebi, kao
nikada do sada, oseća snagu i pravo da svakom sve kaže: i Ivan, Milena i Olga
stoje iza njegovih reči. I on će ih danas izgovoriti tako da se to vidi;
izgovaraće ih lagano i razgovetno da jedna drugoj ne smeta, da svakoj čuje
pad i odjek; odvalјivaće ih od sebe da svako ko ga sluša mora videti kako iza
njegovih moralnih i političkih osuda jednog stanja ne stoji stranačka i
opozicionarska strast, već jedna viša zabrinutost za sudbinu Srbije i ubeđenje
hranjeno njegovom žrtvom i odlučnošću da svaku svoju reč delom potvrdi.
A pred negdašnjom dvoranom za balove pri niškom dvoru kralјa Milana
Obrenovića, u kojoj od početka rata zaseda Srpska narodna skupština, samo
je još jednom bilo toliko sveta: prošle jeseni, kada je ujedinjenje svih Srba,
Hrvata i Slovenaca proklamovano kao ratni cilј Srbije. Pred Skupštinom i
parkom do obale Nišave, crne se gomile lјudi kao da je zakazan politički zbor,
a ne jedna skupštinska sednica posvećena interpelaciji Vukašina Katića. Kako
on prilazi i prolazi, tako se utišava i razbuktava žamor: novine su najavile da
će on danas napasti Pašića i vladu dokazima nepoznatim javnosti, koja, zna
to dobro, u politici više voli skandal no istinu. Oseća na sebi svakojake
poglede, više neprijatelјske no istomišlјeničke, usporava korak da ga dobro
zagledaju i zaćute, hteo bi da se uspravi i natušti kao nekada, do odlaska na
Malјen i u Valјevo, za Ivanom i Milenom. Nije sada siguran da u tome
uspeva. Mahinalno otpozdravlјa skidanjem šešira, pred praskom pitanja
novinara — „Gospodine Katiću, hoćete li zahtevati glasanje o poverenju
vladi?" zastade za trenutak kao da o tome razmišlјa, ali ni migom ne pokaza
spremnost da zadovolјi toj radoznalosti koja se malo plaća i lako rasprodaje.
Pred samim ulazom u Skupštinu, hvata ga pod mišku i svraća u stranu njegov
partijski drug i poslanik, advokat Bukić, koji uvek na javnom mestu i pred
radoznalcima ima nešto poverlјivo da mu išapuće. Pokuša da ga zaobiđe i uđe
u Skupštinu» jer ga, nikada i ni u čemu ne oseća istomišlјenikom, ali ga
Bukić povuče nazad i, unoseći mu se u lice, zašapta:
Sad je momenat da srušimo Pašića! Pomor, rđav sanitet, korupcija!
Skupio sam dokaze za činovnike koji kupuju serume u Italiji protiv difterije,
pa zaboravlјaju pakete sa serumima da bi ponovo putovali i naplatiti duple
dnevnice. I to Pašiću na glavu! Opšte je mišlјenje: danas mora pasti Pašić!
Sve zavisi od tvog govora.
Ne verujem — reče glasno da čuju i novinari, pa se otrže od nametlјivog
politikanta: u politici mu je oduvek najviše smetala nemogućnost da bira
saradnike i istomišlјenike. To pristajanje da bude zajedno s lјudima koje
jedino može da zamisli kao protivnike, njegov je moralni kompromis koji mu
najteže pada.
Gospodine Katiću, stanite! — viknu mu neko za lećima tako grubo i
zapovedno da se on prepade kad ugleda poštara koji mu pruža telegram
opisujući svoju potragu za njim.
„Razbolela se Milena. Kreni odmah. Olga", pročita i sve mu se smagli od
bola. Pođe ka izlazu kao da se sulјa niz okomak, neko ga presrete i vrati.
Prepusti se tamnom gurkanju lјudi čija lica jedva raspoznaje, i tek u
potpunoj tišini, u koju je stupala Pašićeva brada klateći se u nemom
pozdravlјanju, on shvati da sedi na svom mestu u skupštinskoj dvorani,
spečena grla, s bolom u očima od zaustavlјenih suza. Očajan je što pristaje da
sada nešto čini što nije njegovo, što je odjednom sasvim obesmišlјeno. A kada
predsednik Skupštine Andra Nikolić izgovori njegovo ime dajući mu reč,
preneražen i skršen aplauzom opozicije, on ne ustade. Pa ja nisam ni s vama!
uzviknuo bi u tišini u kojoj predsednik ponovo objavlјuje da debatu otvara
Vukašin Katić, predstavnik Samostalne radikalne stranke.
Šta čekaš, Vukašine! Nisi, valјda, zaboravio govor? — dobacuju oko njega.
Ustade i pogureno priđe govornici, aplauz ga sasvim pomete. Ne zna šta
da kaže. Nije zaboravio to što je noćas odlučio da kaže; ali oseća da o svemu
što je naumio da govori, sada drukčije misli. Ćuti poguren, s pogledom u pod,
i sluša zajedlјiva dobacivanja vladinih pristalica: „Da te čujemo, moralna
žandarmerijo!" Seća se: ovako poguren i nem stajao je i njegov otac Aćim za
govornicom na skupštini Radikalne stranke, kada je on, njegov sin, u ime
mladih radikala i intelektualaca, po nagovoru Pašićevom, žestoko napao
politička shvatanja svog oca i njegovih pristalica, selјaka — bundžija. Ču
tresak očevog štapa o govornicu, podiže glavu i poče da govori sasvim
drukčije od onoga što je mislio kao početak govora:
Gospodo, ja sada ne govorim u ime svoje stranke i opozicije. Molim da se
to ima u vidu. Vi ćete odmah razabrati zašto u ovom času zastupam jedino
sebe — porezaše ga muk i ukočeni pogledi poslanika, novinara i publike;
poćuta nekoliko trenutaka, pa se obema rukama uhvati za ivice govornice,
nastavlјajući čvrstim, a stišanim glasom: — Naša životna briga nije jedino
kako da izvojujemo ratnu pobedu. O toj pobedi odlučivaće velike sile, kako
su i do sada o svim našim pobedama i porazima odlučivale Evropa i Rusija.
Danas srpsko pitanje glasi: kako mi, živi, sobom da opravdamo tolike žrtve
koje smo dali i koje moramo dati? Sama sloboda, tvrdim vam, gospodo, nije
ta kojom se može iskupiti ovo vreme smrti. Ni srpskim ujedinjenjem s
Južnim Slovenima ne može se iskupiti ovoliko groblјe po Srbiji...
To je defetizam, Vukašine Katiću! Tako je, to je defetizam! — viču vladine
pristalice.
On ih, gleda pravo u oči, ne oseća uvrede, sačeka da se umire, pa nastavi
da govori o ceni nacionalnih cilјeva — o onome o čemu od novembarske
sednice Vrhovne komande i vlade u Valјevu, i s prijatelјima ćuti. Muklom
tišinom Skupštine u kojoj on više ne vidi nijednog istomišlјenika, u njegovim
zastancima, čuje se tupkanje Pašićevog štapa; u mukloj tišini i završi: —
Ljudsko nepoštenje i gramzivost nagrdili su nam otadžbinu tolikim porocima
da je nju mučno braniti na granicama i u rovovima! Otadžbina se mora
odbraniti najpre ovde, u ovoj Skupštini. U njenoj prestonici treba rovove
iskopati!
Tako je! Tako je! — ču dva ne baš glasna uzvika i, tek kada sede na svoje
mesto, shvati da su to socijalisti — Dragiša Lapčević i Triša Kaclerović. Bez
ikakvog značaja mu je njihova saglasnost, kao što ne obraća pažnju ni na
šaputanja svojih stranačkih drugova da će defetistički karakter njegovog
govora silno naškoditi Stranci. Ne pogađaju ga ni napadi vladinih poslanika,
koji istrčavaju na govornicu, nadmećući se u žestini osude njegovog
defetizma. Ne oseća nijedan razlog da se brani, i to zbunjuje sve. Podiže se
žamor poslanika, novinara i publike: ćutanje je neka nova taktika Vukašina
Katića, poznatog po hitrini obračuna sa svojim protivnicima. A on želi samo
što pre da iziđe odavde gde niko i ne sluti šta mu je u duši.
Po prekidu sednice, na vratima ga zaustavi Pašić i reče mu sasvim
poverlјivo:
Vukašine, svrati večeras do mene u kabinet. Potreban si mi mnogo.
On smušeno klimnu glavom, nemoćan da se opire toj velikoj sedoj bradi
koja ga svagda podseća na oca. Opkolјavaju. ga novinari, odrečno zavrte
glavom i požuri u svoju izbegličku sobu. Pašić ga pozvao, a on mora još danas
da krene u Valјevo. Kako, kad je putovanje železnicom zabranjeno zbog
zaraze? Da ide nečijim automobilom. Najdanovim? Ni mrtav njegovim
automobilom! Da od Pašića zatraži dozvolu za putovanje vozom? Protekcija,
sramota, sramota! Pa kako će onda da ode u Valјevo? Uđe u sobu i zagleda se
u Mileninu fotografiju: sa đačkom torbom, u gimnazijskoj halјini, bila pošla
u školu, zastala na balkonu njihove kuće, osmehnula se njemu koji je stajao
iza fotografa...
S bolničarskom kecelјom i maramom, sela mu na ivicu kreveta, stroga,
prekorna: „Seti se, tata, šta si nekada govorio meni i Ivanu." Govorio im da se
vrlinama mora i roditelјska lјubav da zasluži. Da, to je govorio deci, u to je
verovao. Zato je zagrlio i rekao da se vrati u bolnicu, na dužnost. Odlazeći,
nije zatvorila vrata za sobom...
Zagrcnu ga jecaj.
Ne ode na ručak; ne ode ni na popodnevni nastavak skupštinske sednice.
Ležeći u kaputu i cipelama na krevetu i pušeći, sačeka mrak pa pođe u
Pašićev kabinet. Još ne zna kako da putuje u Valјevo. A poseta Pašiću
mučnija mu je sada nego prošle jeseni, kad ga preko žandarma pozvao sebi da
ga nagovara da uđe u koalicionu vladu. I zašto je on Pašiću večeras potreban
kada su njegov napad na vladu podržala samo dvojica, i to socijalisti? Duva
mlak, južni vetar i donosi zadah kreča, karbola, trulјenja. Zadah zaraze,
bolesti. On će pešice u Valјevo!
Stani malo, Vukašine! — ispreči se pred njim Najdan Tošić. Samo nekoliko
reči da ti i ja kažem, dragi zete. Čuo sam kako su te danas udesili u Skupštini.
Nas dvojica nemamo više, o čemu da razgovaramo — kaže i zaobiđe ga.
Imamo nas dvojica o čemu da razgovaramo — nastavlјa Najdan Tošić;
koračajući uporedo s njim. Dobro je što je ulica prazna, pa ga niko neće videti
s liferantom. Pušta ga da brblјa: — Patriotizam je, po tvom moralu, da mi
trgovci danas radimo tako da izgubimo novac, je li? Jer, zaboga, dok se lije
krv za otadžbinu, pošteno je samo kad i mi trgovci gubimo te prlјave pare! U
kom je to ratu, pitam te, gospodine moralisto, trgovina bila po tvome
patriotska? Otadžbini se daje krv, a nikad novac. Nikad, zapamti! Ako joj
damo sav novac za rat, s čim ćemo; u mir? Šta će sloboda gladnima i
bednima? Posle rata, Vukašine Katiću, narodu treba dati posao i pare, da
pravi kuće i podiže decu, da živi. Država može da opstane s onoliko naroda
koliko joj pretekne od rata, ali ne može da živi s praznim kasama.
I zato ti puniš svoje kase?
Ne punim ih s tim cilјem, ali će moje pune kase služiti lјudima i miru.
Čovek je dužan da iskoristi svaku priliku.
I za plјačku?
Za sticanje, za bogaćenje, Vukašine Katiću! Otkad svet postoji, bogatstvo
vredi više od slobode. Bogatstvom se može gotovo sve, a slobodom, samo
ponešto. U ratu se oduvek sticalo i bogatilo. Ili propadalo načisto. Zar ja,
jadni krvavi i prlјavi liferant, treba tebe, doktore sa Sorbone, da podučavam
iz istorije?
U susret im dolazi četa grobara koji se vraćaju sa groblјa s motikama,
ašovima i lopatama; Najdan zaćuta dok oni ne minuše pored njih; Vukašin se
ponada da će od ovog prizora umuknuti, ali Najdan nastavlјa, nešto tiše:
Za svaki lјudski posao postoji njegovo vreme, ovo je trgovačko i
liferantsko vreme, čuješ li? Kakav bih ja trgovac bio kad ga ne bih najbolјe
iskoristio? Pare postoje zato da se uzmu. Nikog, apsolutno nikog i nikad ne
treba žaliti što mu se uzima novac. Snaći će se taj kome se uzima.
Snaći će se i uboge udovice s gladnom i bolesnom decom? Ratna siročad i
invalidi? — mumla i ubrzava korak da ga se otrese.
I oni će se snaći! Uzeće od drugog, ukrašće. Smilovaće se ko ima više.
Sirotinja ne umire od gladi što nema para. Sirotinja, gospodine Katiću, umire
jedino onda kad niko nema para, kad nema bogatih. Da, dragi moj. I dosta sa
socijalističkim glupostima, koje ti rasprodaješ kao patriotski moral! Svet nije
manastir. Svet je pijaca, kupleraj, kockarnica.
Koji, čiji svet? — viknu Vukašin ne usporavajući korak.
Čitav svet! Na pijaci su svi! U kupleraju oni koji moraju, u kockarnici oni
koji imaju.
A šta je tvoja otadžbina?
I moja i tvoja, i svačija otadžbina, to je, gospodine moj, puna kesa i puna
kasa! Mi što stvaramo novac, mi i odlučujemo o sudbini nacionalnih cilјeva i
veličini pobede. Mi, a ne vi što fraze škrabate po novinama i trtlјate po
Skupštini, boreći se za ministarske fotelјe...
Vukašin Katić naglo stade: zažele da ga ščepa za gušu, ali mu samo muklo
reče:
Dosta! Milena se razbolela! — i požuri, ostavlјajući ga u mraku,
zanemelog.
U Predsedništvu vlade, po slabo osvetlјenim hodnicima i kancelarijama,
činovnici razmeštaju dušeke za spavanje, podgrevaju večeru na furunama,
prepričavaju ko se razboleo ili umro. Žandarm ga sprovodi u Pašićev kabinet
i priča mu kako su danas dvojicu obolelih činovnika spustili u podrum, jer u
bolnici nisu imali gde da ih smeste. Vaš domilela i u vladine kancelarije, vaš
će zaraziti i ministre! U ovoj nesrećnoj zemlјi i ovim zaraženim danima,
kome je on opozicija, čijoj vlasti je protivnik?
Uđi, Vukašine — zove ga Pašić stojeći u otvorenim vratima. On se prenu,
jednom rukom oslonjen na dovratak. Promrmlјa pozdrav, uđe i, neponuđen,
spusti se na veliku kožnu fotelјu.
Pašić smerno sede na kraj kanabeta i poče: Čujem da ti je sin zaroblјen.
Najgore je prošlo, sad samo zdravlјe da ga posluži. A tebi i žena ode u
bolničarke? Čudna žena! — poćuta pa nastavi: — Hoću najpre, sinko moj, da
ti kažem: proricati zlo narodu veća je pogreška no proricati mu sreću. Ni oni
što proriču dobro, ni oni što proriču zlo ne poznaju narod.
Vi želite da me ukorite zbog današnjeg govora?
Ti govori to u šta veruješ. Ali ne zaboravlјaj da poštena reč pogodi samo
poštenog. A što se naroda tiče, u narod ili veruj ili ga ne pominji. Ko ne
veruje u narod, nema ni rezona da se bavi politikom. Ni pesimisti nemaju šta
da traže u politici. Politika je, posao optimista.
Nastupilo je neko doba u kome će, gospodine predsedniče, najviše
pogrešiti oni koji veruju u stare pouke.
 Kad bih samo znao neke druge, odmah bih stare odbacio... Nego, zvao
sam te, Vukašine, da ti kažem: saveznici nam još jedan nož spuštaju na
grklјan. Od početka rata kolјu nas da Bugarima damo Makedoniju, a sada nas
kolјu i da Italiji prepustimo Dalmaciju i ostrva. Čereče Hrvatsku. Za Istru i ne
pitaju, to je za njih austrijska teritorija.
Da, čuo sam. Bio sam sinoć sa Franom Supilom. On je očajan — Vukašin
pali cigaretu da se smiri. Ne veruje da ga Pašić zvao da bi ga obavestio, o
novim savezničkim pritiscima na Srbiju.
Pašić lagano, nežnim pokretima slama bradu, zuri u pod, dugo ćuti.
Zameraju nam naši veliki saveznici što smo nestrplјivi za ujedinjenje c
Hrvatima i Slovencima. Kažu, mnogo tražimo. Dosta su vam Bosna i
Hercegovina, i more do Splita, poručuju nam Rusi i Englezi.
Englezi su naši otvoreni neprijatelјi i tu se ništa ne može izmeniti. Posle
sarajevskog atentata oni su govorili da Srbiju treba potopiti na dno mora.
Znam. Međutim, mi treba da zatražimo od Engleza samo ono što je njima
korisno da nam dadu. To što je njima korisno, da bude i nama korisno. I tako
sa svim velikim silama. Kao da drukčije misliš, Vukašine? !
Stvar je očigledna. Veliki će se i u ovome ratu sporazumeti jedino na štetu
malih. To je zakon sveta. I ne, gajimo iluzije, gospodine predsedniče — želi
što pre da završi ovakav razgovor.
Ne pomaže nam ovde da kukamo. Ne čuju nas. Moramo da se razmilimo
po Petrogradu, Parizu i Londonu, pa da im na pragu zakukamo. Ljuba
Stojanović i Aleksandar Belić otišli su u Rusiju, Jovan Cvijić je u Londonu.
Trebalo bi da ti odmah kreneš u Pariz.
Ja? To je nemoguće? — uzviknu Vukašin.
Pašić mirno nastavlјa kao da ga nije čuo:
Pričaj Francuzima da su Srbi i Hrvati jedan narod s dve vere. Proturi
Poenkareu da pročita bar Rankeovu knjigu o srpskoj revoluciji. Pričaj im,
sinko, da smo mi Srbi, iako smo pet vekova živeli pod Turcima i islamom, u
evropskoj prosveti toliko uznapredovali da smo još od Napoleonovih
vremena naučili sve što se u Evropi zna o pravima narodnosti i načelima
slobode. Pa nema smisla, sada, 1915, da se nama Južnim Slovenima
uskraćuje ono što se slavi u težnjama i postignućima Nemaca i Italijana. Tim
pametnim lјudima u Engleskoj i Francuskoj mora sa naše strane da se doturi
u uši kako mi ne želimo ni za dlaku više od onih prava koja su oni utemelјili
u svoje nacionalne cilјeve — Pašić nastavlјa da govori o nesrećnoj podeli
Polјske.
 Vukašin ga prekide:
Ja moram da putujem u Valјevo, gospodine predsedniče. Kćerka mi se
razbolela od pegavca.
Pašić mu srete pogled, poćuta, reče tiho:
Jadno dete. Kreni noćašnjim vozom da je vidiš. Daću ti dozvolu za
službeni vagon. Pa se što pre vrati da pođeš u Francusku, i tamo da poradiš za
jugoslovensku stvar. Mora se, sinko.
Ne mogu, gospodine predsedniče, dok mi kćerka ne prezdravi. Ne mogu
odavde.
Poslovi za sudbinu naroda rade se samo jedanput u lјudskom veku,
Vukašine. I što se tada ne uradi, nikad se ne nadoknadi.
Ako se njoj nešto dogodi, šta ću onda, gospodine predsedniče? Pa sin mi
je u ropstvu — muca, tresu mu se ruke; Pašić ga gleda neumolјivo, pa dodaje
tiše, ustajući:
Mora se. Sad ću ja, da ti spremim dozvolu za voz i u ponoć kreni u Valјevo
da vidiš dete.
Vukašin Katić više nema prava na otpor. I danas u Skupštini borio se
protiv sebe, zaklјuči s gorčinom i zbora se. Šta će iz ovog rata od njega i
njegovih ostati ako ga savest i dalјe. bude primoravala na žrtve?
 3

Telegram Vukašinu Olga nije uputila istog dana kada se Milena razbolela;
trebalo je da istekne čitava prva noć Milenine bolesti pa da se ona pribere i
napiše „kreni odmah".
Kada je Bogdanova majka obavestila da se Milena razbolela, i ona sa
doktorom Radićem dojurila u Bogdanovu sobu, zatekla je Milenu kako ga
drži za mišku i jeca:
Ne daj da me odnesu u bolnicu! Spasi me, Bogdane! Zakuni se da me
nećeš pustiti iz ove sobe...
Bogdan se kleo i tešio je, Petrana je uveravala nju, Olgu, da on ima drugu
sobu, a doktor Radić je potvrdio da je ovde najbolјe za njeno lečenje.
Potrajalo je nekoliko dugih i mutnih trenutaka dok je smogla snagu da je
svuče i položi u Bogdanov krevet.
Taj Milenin strah da je ne odnesu u bolnicu i njeno unezvereno hvatanje
za Bogdana kao zaštitnika, u Olgi su odjednom probudili osećanje krivice
koje je u brigu za njen život zažeglo i patnju zbog onog što oseća prema
Mihajlu Radiću.
A ni pred takvom patnjom, ta njena osećanja nisu se stišala. Te prve noći
Milenine bolesti, koju su njih dvoje proveli uz njenu postelјu, Olgu je
prenerazilo saznanje što u Mihajlu Radiću ne vidi samo lekara koji joj može
spasti dete; osetila ga po nečemu bližim, i u tim časovima, neophodnijim od
Vukašina. Bože, zar je to istina? Govorila je u sebi i odmicala se od njega koji
je sedeo uz Milenino uzglavlјe, ćuteći i ne pušeći do zore; slušao joj disanje i
brojao puls; progovarao je jedino kad je trebalo promeniti obloge i doneti čaj.
U toj zamišlјenoj nadnetosti nad Milenom, Olga je videla mnogo više no
lekarsku brigu i bila mu duboko blagodarna. I kada je Mihajlo Radić u
svitanje ustao da pođe u bolnicu, ona se jedva uzdržala da ne zavapi: Ne
ostavlјaj me sada! Čim je izišao, ugasila je lampu, sela na njegovu stolicu i
spustila glavu uz Mileninu; obuzela je neka krupna jeza, tresla je groznica.
Vama je zima, gospođo! Pa vi ste bolesni! O, majko božja! — šaputala je
nad njom Petrana sa čajem i medom na poslužavniku.
 Olga se uspravila:
Nisam bolesna, nisam... Kako je Bogdanu?
Ni noćas nije imao vatru, hvala Bogorodici. Rekao mi da mu kažem kad se
Milena probudi.
Svanulo je; Milena je spavala, dišući teško. Olga je odjurila na poštu da
pošalјe Vukašinu telegram. Žureći iz pošte Mileni, svim bićem je želela da
poveruje kako će Vukašinov dolazak promeniti sve to u njoj i spasti je tolike
neizvesnosti u koju je tonulo sve što ona jeste.
Pred podne došao je doktor Radić i, strog i ćutlјiv, prišao Mileni i
pregledao je — opipao joj stomak, poslušao srce; činio je to tako dugo i
zaneto da je Olga morala da uzvikne:
Pa recite mi nešto, doktore!
On joj samo klimnuo glavom i tek na odlasku, pred kapijom, rekao:
Olga, ja vas molim da mi verujete: apsolutno sam uveren da će Milena
srećno proći.
Izgovorio je to tako ubedlјivo da ona nije imala smelosti da traži
objašnjenja i dokaze. Ali se brzo vratila u kuću i zagledala u Milenino lice,
čekajući da otvori oči pa da u njima proveri Radićevu tvrdnju: ima li u njima
onog što je viđala u očima predsmrtnika? Svi koji umiru, saznala je to u
„magacinu pokojnika", najpre umiru u očima; tu se jasno okaže granica
života; smrt najpre slomi nešto u svetlosti zenice; zamuti je. Gledajući tu
zamućenost zenice, onaj razrok pogled sa kraja života, kad neka senka ispuni
sve bore lica i potamni čelo, kad se telom razastre talasava, jedva uočlјiva
drhtavica, a pokreti ruku postanu bezrazložni i zbunjeni, ona je zasvagda
poverovala u postojanje duše, u muku njenog odvajanja. Milena je otvorila
oči: grozničav, užagren pogled... Ne, ne, ničeg od onog nema u njenim očima.
Osmehnula joj se i polјubila je u čelo.
Ta joj se vera održala čitavog dana, ali je potamni noć: Mileni se podiže
temperatura i svlada je tifusno bunilo. Nadu joj opet povrati Mihajlo Radić,
koji i drugu noć provede s njom pored Milenine postelјe, zabrinut i tih kao i
prve noći. Na rastanku joj ubeđeno reče:
Milena će sigurno pobediti tifus, verujte mi.
Četvrte noći Mileni se pogorša stanje i Mihajlo Radić u svitanje ne pođe u
bolnicu; osta pored nje, dade joj injekciju i engleske antipiretike; Olga
primeti da i on ispi te praškove i uplaši se izraza njegovog lica, naročito
zamućenih očiju.
Vi imate groznicu?
 Ne. Ja sam samo umoran.
Ona zažele da nastavi razgovor, sada su joj neophodne njegove reči, i one
koje izgovara svim bolesnicima posle pregleda, ali se on smrači i osta takav
sve dok se vrata lagano ne otvoriše i ne pojavi Vukašin. Mihajlo Radić naglo
ustade i odmače se od Milenine postelјe.
Gologlav i poguren, Vukašin skrušeno priđe Mileni; ni Bogdan ni Petrana,
koji su se tu zatekli, ne čuše mu pozdrav, a pred izrazom njegovog lica, Olga
pretrnu i ustuknu u drugi ugao sobe.
Bogdan i Petrana se povukoše u kuhinju, ostavlјajući oca da uzme kćeri
obe ruke i pritisne ih na usta i lice, povijen nad njom, šapćući:
Pogledaj me, devojčice moja. Pogledaj me...
Milena otvori oči i promuca:
Tata, ne daj da me odnesu u bolnicu! Ubiće me tamo, tatice...
Ne dam te! Ne boj se...
Ona istrže ruke iz njegovih ruku, zari ih u kosu i, škrgućući zubima,
iščupa pune šake svoje crne, duge kose.
Dete! — prestravlјeno uzviknu Vukašin, hvatajući je za ruke.
Ona ponovo moli oca da je ne odnesu u bolnicu.
Olga se s jezom seća prvog susreta s bolesnom kćerkom i gleda u
Vukašinova pogurena leća; čini joj se da mu se tresu: ukoči se u ovom muku.
I jače no ikad, zamuči je osećanje krivice: svojim ostankom u bolnici ugrozila
je Milenin život. Učinila je to s pobudama koje su joj one noći u stanu
vojvode Mišića bile jače od straha za Milenin život i značajnije od svih njenih
dotadašnjih osećanja. Da li je to moguće? Pa taj nemir koji je u nju uneo
Mihajlo Radić, da joj sav život u nešto neznano iskrene, nadvisio je strah od
Mileninog razbolevanja. Bože, zar je to istina? I u njoj nije ostalo nimalo
mesta da se uplaši za sebe, da, da. Ali, zašto se nad njom ta kazna još nije
izvršila? A kako to da nije ni pomislila da se mogu naći zajedno svi troje, da
ćute kao sada, ne gledajući se, slušajući uzdahe jedno drugom. Šta će se desiti
kad se susretnu pogledima i progovore? Ona mora prva, ovo ćutanje
beskonačno traje, ona mora odmah nešto da kaže. I čim ostanu sami, da mu
ispriča sve. Suviše je to značajno i veliko za njihov život da se može i sme
prećutati. Ona nikad nije slagala, sada ima najmanje prava na laž... Da li to
ona želi da spasava nekakvu čast i dostojanstvo, zar postoji nešto njeno što u
ovom času ona treba da spasava?
Vukašin i Mihajlo Radić o nečem razgovaraju; vidi samo kako im se
pokreću usne. Mihajlov pogled je čas zbunjen, čas preteći, njoj neznan;
Vukašinov gleda usredsređeno a blago, retko, veoma retko, on nekog tako
gleda. Mihajlo nešto govori brzo i pripalјuje cigaretu, lomeći žigicu, kao one
noći u vozu; Vukašin ga sluša pažlјivo, skrštenih ruku; čuje onaj njegov
taman i hrapav glas kad je jako uzbuđen:
Ja sam vam svom dušom zahvalan, gospodine doktore... Za sve što ste
učinili mojoj kćeri i mojoj ženi.
Olgi zaplamsa lice od stida i bola; zagrlila bi Vukašina za reči koje je
izgovorio sa iskrenošću čoveka čistih osećanja. Priđe prozoru i prisloni se uz
njega. Zašto sada ne ode Mihajlo Radić?
Ja ću doći večeras, najdalјe do sedam, gospodine Katiću...
Čuje Mihajla Radića, ali mu ne ču poslednju rečenicu od pomisli: pa ovo
nije njihov poslednji susret utroje! Ona će njih dvojicu svakog dana gledati i
slušati kako razgovaraju; Vukašin sigurno s poštovanjem prema doktoru koji
mu leči kćerku, a Mihajlo, možda, s prezirom prema političaru i čoveku koji
teži vlasti — dva puta joj je prezrivo govorio o političarima. Ona mora danas
preseći to što se isplelo u njoj, iščupati iz sebe zasvagda. Ali čega nedostojnog
ona treba da se odrekne, šta da uguši, protiv sebe učini, kako? Čuje: odlazi
Mihajlo Radić. Vukašinova teška ruka pada joj na rame:
Nas dvoje se nismo ni pozdravili Olga...
Ona mu uze ruku i pritisnu je na obraz, očiju punih suza.
On je drugom rukom blago prigrli i polјubi u čelo, šapućući:
Oprosti mi... Oprosti mi što sam te nekoliko dana ostavio samu s
bolesnom Milenom. Što sam vas dve ostavio same... Verovao sam da i ja nešto
dobro činim u ovim danima. Da nečim koristim tome čemu su se i naša deca
žrtvovala...
To sam i ja želela, Vukašine.
Milena jauknu, on pusti Olgu i priđe njoj: Milena, ja sam došao. I više
neću otići bez tebe. Čuješ li me, devojčice moja?... Ozdravićeš ti uskoro,
ozdravićeš sigurno.
Olga prinese stolice njemu i sebi, sedoše uz Milenino uzglavlјe, zagledavši
se u njeno izmučeno i znojavo lice. Vreme je da joj promeni obloge, ali ona to
ne može da učini dok mu nešto ne iskaže. Stegle joj se vilice. Sve što pomisli
da mu kaže o sebi ili da ga pita, u istom trenu oseti da je sve njeno i njihovo
sasvim beznačajno pred sudbinom nad kojom su se pognuli i ćute. Prvi
progovori Vukašin:
U onog doktora ja imam poverenje. Ne znam zašto, ali mu verujem.
 Olga ćuti: ako bi jednu rečenicu izgovorila o Mihajlu Radiću, morala bi
mu reći sve. Skide vrele obloge sa Mileninog čela i izađe da ih rashladi i
ukvasi u sirće.
Dan im prođe u poslovanju oko Milene, strahu od noći i čekanju Mihajla
Radića.
A on ne dođe kad je obećao; ne stiže ni do devet. Milena ne prestaje da
bunca. Vukašin se uznemiri, Olga odluči da pođe u bolnicu i dovede Radića.
Obuče kaput da krene, ali se na vratima pojavi doktor Sergejev, predstavi se
Vukašinu i reče im na ruskom:
Pao je i Mihajlo Radić. Da. Eno ga leži u svojoj sobi, temperatura mu
četrdeset i jedan... Tako je to na ovome svetu, uvaženi moji. Grabeći nam
najpre dobre, lepe i pametne, smrt životu daje veličinu — priđe Mileninoj
postelјi, izvadi iz džepa slušalicu i, šapućući joj nešto što Vukašin i Olga ne
razumeju, poče da je pregleda.
 4

Tek pege večeri po dolasku u Valјevo, Vukašin Katić odluči da svrati u

Štab Prve armije. Predstavi se dežurnom oficiru i osta u polumračnom
hodniku zasićenom zadahom karbola i naftalina, sećajući se one
novembarske noći kada je ovim hodnikom kao krivac izašao iz sudske
većnice posle tajne sednice Vrhovne komande, vlade i predstavnika opozicije;
te noći, da ne postane izdajnik nacionalnog cilјa, izdao je neka svoja
uverenja: nije se suprotstavio slanju đaka na front. Ne zato što se uplašio
prestolonaslednika Aleksandra i Pašića, generala i svojih političkih
protivnika; ustuknuo je on pred Živojinom Mišićem, prijatelјem, pred onom
njegovom smračenom ubeđenošću, onim njegovim pretećim kruženjem
palcem po vojnoj karti Srbije...
Vojvoda Mišić mu dolazi u susret, grli ga i zbunjuje tom neočekivanom i
njemu nesvojstvenom prisnošću:
Brinem se za tebe i čekam te otkad si došao. Kaže mi Lujza da su se Mileni
pege pojavile, a to znači, za nekoliko dana bolest mora da ustukne... Za Ivana
se ne brini. Mnogo je njihovih kod nas, moraju čuvati i hraniti naše — govori
uvodeći ga u kancelariju i prinosi mu stolicu uz svoj sto da bude što bliže.
Vukašin ćuti i sluša. Uzbuđuje ga prisnost ovog jakog čoveka i blagodaran
mu je na tome.
Nadežda Petrović je vrlo kritično, jesi li čuo?
Danas sam je obišao. Nije me poznala.
Sutra ću i ja da je obiđem. Želim nečim da je obradujem, a ne znam čim.
Da joj dam svoju Medalјu za hrabrost? Hoće li se obradovati tome, ti je bolјe
poznaješ?
Ako bude pri svesti, više će se obradovati da od tebe, vojvode, primi
grančicu rascvetalog drena. Oprosti, Živojine, što ti tek sada čestitam
vojvodski čin za pobedu na Suvoboru. Ne mršti se, ne odbijaj pobedu. Mnogo
je skupa, Živojine. A ti si je dostojan.
Vojvoda Mišić zavija cigaretu i počinje lagano:
 Ja, Vukašine, zaista nisam pobednik. Vojnici su pobednici. Oni koji su
ginuli gladni, bosi, bez šinjela, oni što su gazili sneg i blato do pojasa. Ja sam
samo svoje trupe raspoređivao na rad. A u nekoliko prilika nisam dobro
postupio. Moglo nas je to skupo koštati da je Poćorek pametniji komandant i
da protiv nas ne ratuje s besnom mržnjom i prezirom. A nijedan veliki posao
ne sme se raditi s mržnjom. Ni kad branimo otadžbinu, ne smemo da je
branimo sa mržnjom u srcu.
Kako su ti deca? Jeste li svi zdravi?
Moji su još zdravi. Ali, vaška mi satre armiju. Od četiri divizije, jednu mi
ubi. A tišina je, moj Vukašine. Nijedan kuršum nije ispalјen. Ja više ne
gledam u mapu. Komandanti mi svako jutro saopštavaju izveštaje iz bolnica.
Broj umrlih i obolelih... Umesto rovova za odbranu, kopamo rake. Bojna
komora, umesto municije i granata, vozi leševe, žrtve vašaka. Trubači ne
sviraju juriš već posmrtne marševe... — zamuče, drhte mu usne i ruke.
Puše i snuždeno ćute. Vojvoda Mišić se trže i lupi šakom po kolenu:
Pa ja sam zaboravio! Svet me pomela ova nesreća, u kojoj sam nemoćan.
Preko mene ti je iz Niša stigla Pašićeva depeša — iz džepa šinjela vadi depešu
i pruža mu:
„Najbrže što možeš vrati se u Niš. Moraš da kreneš na put o kome smo
razgovarali. Pašić".
Vukašin zgužva depešu, zamahnu da je baci ka furuni, ali je spusti u džep
kaputa:
Šta da radim, Živojine? — uhvati se šakama za glavu i povi.
A kud te to šalјe Pašić?
U Francusku. Treba tamo nešto da radim za naše ujedinjenje s Hrvatima i
Slovencima.
Čujem da naši saveznici, Dalmacijom, Istrom i ostrvima daruju Italiju za
stupanje u rat. A Srbiji garantuju Bosnu i Hercegovinu i more do Splita. Da li
je to njihova poslednja reč?
Da. Tako su obavestili našu vladu i istovremeno ponovo nas pritisli da
Makedoniju odstupimo Bugarskoj.
Dakle, nastavlјa se politika Berlinskog kongresa. Lepo savezništvo, lepo
prijatelјstvo!
A Pašić veruje da će pogađanjima i nekakvim ubeđivanjima umilostiviti
saveznike. Zato i od mene zahteva da putujem u Pariz. Da ostavim bolesno
dete. Olga će presvisnuti.
 Vojvoda Mišić ustade od stola, prođe kancelarijom, stade uz prozor i
zagleda se u mrak, pa se okrenu.
Reci mi, Vukašine, znate li vi u Skupštini i vladi, zna li opozicija koliko je
hrvatskih pukova i divizija u austrougarskoj armiji koji ratuju protiv Srbije?
Gotovo polovinu Poćorekove vojske čine naša braća.
To je Živojine, bečka strategija i politika. Primorati nas da se međusobno
iskolјemo i tako nam ubiti svaku želјu i mogućnost za ujedinjenje i
zajednički život.
A zašto se onda onako žustro bore za Franju Josifa, zašto se ne predaju?
Kako da se ne bore, kako da ne jurišaju kad su im švapski oficiri za lećima
i ubijaju svakog ko pokuša da ne izvrši zapovest? Uostalom, ti to bolјe znaš
od mene.
Znam. Znam i za one masovne zločine nad okupiranim stanovništvom
kud su prolazila i naša braća u švapskim uniformama. A je l’ se to zna u Nišu?
Zna se. I mora da se ćuti o toj našoj nesreći. Jer i Srba iz Bosne i Hrvatske
ima dosta u austrijskoj vojsci.
Ima, ali manje. I brzo se predaju. A zna li se u Nišu da je 2. decembra u
Beogradu, kao okupator, prva ušla Dvadeset šesta karlovačka pukovnija, i da
se na dvoru, pored austrijske i mađarske zastave, vila i hrvatska trobojnica?
I to se zna, Živojine. Sve je to stara podlost Beča.
Zar, zaboga, vama političarima te činjenice ništa ne kazuju?
Kako da nam ne kazuju? Želјa da više nikad ne ginemo za tuđina i jedni
protiv drugih, to i jeste razlog da se ujedinimo.
A na osnovu čega ste vi političari ubeđeni da Hrvati žele ujedinjenje s
nama?
Kako da ne žele! Sve što nije srbofobijom zaraženo u Beču i Pešti, sve što
ima svest o nacionalnoj slobodi, želi ujedinjenje sa Srbima. Želi zajedničku
državu. Ja sam u poslednje vreme često bio s Hrvatima u Nišu, i iskreno ti
kažem, Frano Supilo mi je u politici mnogo bliži od Nikole Pašića. Pa Hrvati
dobrovolјci...
Dobrovolјci? Nekoliko studenata, pet pisaca, sto Dalmatinaca!
U istoriji, većina nikada nije bila za progres. I najveće događaje pokretalo
je samo nekoliko dalekovidih i smelih lјudi.
Malo je takvih Hrvata, na žalost, vrlo malo, za ujedinjenje posle ovolikog
klanja.
U ovim uslovima to se, Živojine, mora razumeti i oprostiti. Nesrećan je
hrvatski narod. Nesrećniji i od nas. Vekovima ratuje za druge, a sada je
primoran da gine protiv svoje slobode i braće.
Tu gde se lјudi gledaju preko nišana i bajoneta, nema bratstva! Nema. Ni
svi Srbi nisu meni braća. Ni oni koje je moja mati rodila nisu mi braća ako su
danas sa Švabama. Ja se čudim, Vukašine, da ti veruješ kako isto žele narodi
koji nikad nisu živeli zajedno. Koji se ne poznaju.
Vukašin se uspravlјa iznenađen Mišićevim rečima: jeste konzervativac u
politici i selјak u duši, ali ako on ovako misli, neće biti dobro. Nije mu sada
do ovakvog razgovora, a mora da ga nastavi:
Ni Italijani koji su se ujedinili pod Kavurom ni Nemci koje je ujedinio
Bizmark nisu se međusobno znali. Čak su im se i jezici mnogo više razlikovali
nego naš i slovenački. A neke provincije se nisu međusobno ni razumele. A
mi isti jezik govorimo, Živojine! Isti!
Jedan jezik govorimo? Ne mogu više da slušam te profesorske
budalaštine! Jedan jezik govore samo ravnopravni lјudi p ravnopravni
narodi. Slobodan narod i poroblјen narod, i kad se razumeju, ne govore istim
jezikom. Poroblјen narod svaki pojam na svoj način tumači. A Hrvati su, na
nesreću, poroblјen narod.
Svi smo mi na Balkanu robovi i kad verujemo da smo slobodni. I moramo
se ujediniti i da bismo istim jezikom govorili. Ono što se u evropskim
nacijama već dogodilo. Ali to nije najvažnije. Za naše južnoslovensko
ujedinjenje postoje veći razlozi i još veća nužda, vojvodo. Nužda nas
ujedinjuje, a ne ideali. Ja nisam pesnik. To znaš.
I šta vi nameravate da postignete tim ujedinjenjem s Hrvatima i
Slovencima? Šta će to svima biti bolјe?
Vukašin se boji sukoblјavanja s njim koji mu nikad nije bio bliži i čija mu
je lјudska podrška u ovim časovima neophodna. Pripalјuje cigaretu pa kaže
sasvim snuždeno i tiho:
Da opstanemo pred Nemačkom i Ruskom Imperijom i ovom italijanskom
ekspanzijom na Jadran, da budemo slobodni narodi, ne verujem, Živojine, da
postoji druga mogućnost osim ujedinjenja sa svim Južnim Slovenima i
stvaranja jedne jake, napredne države. Bili bismo najjači na Balkanu, a to je
sasvim novo stanje između Beča i Carigrada.
Ali poraženi i pobednici u ratu ne mogu se ujediniti. Ujedinjenjem bi
svima narasle mržnje. Koliko ja znam istoriju, ratni pobednici i poraženi
nikad se nisu u slozi i za slogu ujedinili. Ako se, nekom nesrećom, to dogodi
našem narodu, onda je ovaj rat izgubio.
 Ako se to ne dogodi, onda ćemo i sve ratove u budućnosti gubiti. I s
Hrvatima ćemo ratovati, kao što s Bugarima ratujemo oko Makedonije. Samo
ujedinjenjem u jednu snažnu i demokratsku državu, mi Južni Sloveni
možemo postati ravnopravan deo Evrope i stupiti u njenu civilizaciju. Naša
generacija, Živojine, nema svetlijeg cilјa. To je naša misija. Ne uspemo li,
ostaćemo Balkan i večni povod za ratove evropskih sila. Ostaćemo poprište
svađa, podvala, cenjkanja velikih našom krvlјu.
Lepe su to, ali puste želјe. Za đake i studente, Vukašine. Priznajem, dosta
ubedlјivo ih je širio tvoj prijatelј Skerlić. Voleo sam da ga čitam. Međutim, šta
ćemo s našim iskustvom, kako da zaboravimo prošlost i smemo li da
zažmurimo pred stvarnošću?
Nemamo razloga da žmurimo pred stvarnošću. Ali ako ne gledamo u
sutra, opet ćemo ostati slepci. Mene zaista zbunjuje i brine tvoje mišlјenje
zasnovano na iskustvu prošlosti i rata. Onom s kojim se samo u istu i staru
nesreću može.
Vojvoda Mišić kao da ustuknu pred njegovim pogledom, ode za svoj sto i
sede:
Slušaj, Vukašine. Moje je da na vojištu radim za odbranu i opstanak našeg
naroda. Ali nisam spokojan. Bojim se zagrlјaja s bratom koji sada drži go
bajonet. Bojim se da budem pod istim krovom sa onim koji sa mnom nije istu
patnju patio.
Ovim ratom moraju se, Živojine, završiti sva naša međusobna ratovanja
na Balkanu ako želimo da postojimo. A naša bratska ratovanja ničim drugim
ne mogu da se spreče sem ujedinjenjem i slobodom. Nema drugog puta.
Dugo ćute i puše. Vukašinu laknu što se okonča ovo sporenje, ali vojvoda
Mišić skide šapku i podiže glas:
Da ti još ovo kažem, Vukašine. Ujedinjenje vekovima razjedinjenih
naroda vredi onda ako se u to ujedinjenje ravnopravno ulažu krv i kosti! Da,
krv i kosti! A ja se bojim ujedinjenja za koje se bore političari i novinari,
pesnici i profesori. To ujedinjenje za koje se neravnopravno borimo,
ujedinjenje za koje se s jedne strane jedino mastilo proliva, ne može da
ujedini narode vekovima razdvojene. Ne može, gospodo moja! — lupi šakom
o sto i ustade.
Vukašin preglasno uzdahnu, poćuta i izgovori gotovo šapatom, reč po reč:
Sve je to što govoriš mnogo ozbilјno. Mnogo. I ne želim da se sporimo oko
nekih činjenica. A to su one na koje naša pamet ne sme da pristane, od kojih
mora u suprotno da krene.
 Ne razumem te.
Moramo se razabrati u vremenu, Živojine. Jer je nastupila epoha u kojoj
će opstati i napredovati jedino velike zajednice. Budućnost imaju samo velike
države. Na Balkanu, pogotovu. Ako u ovim danima mi Srbi i naša braća
Hrvati i Slovenci nemamo oči i pamet da gledamo preko sadašnjih rovova i
artilјerijskih osmatračnica, ako samo zlo i rane pamtimo, onda smo i za naše
unuke rat izgubili. ¥to sam čvrsto uveren, Živojine.
Posilni Dragutin unosi kafu, vojvoda Mišić sačeka da on izađe, sede za sto
i nastavi:
A ja sam čvrsto ubeđen: za veliku državu, treba da imaš sve veliko. A šta
svi mi imamo? Političare. Ujedinjenje političara, to je naše ujedinjenje.
Nemoj da se lјutiš...
Naše ujedinjenje je stvar istorijske pameti. I to narodne pameti, dragi
vojvodo, u koju baš ti veruješ.
Narod, Vukašine, mora svagda da ima snagu veću od cilјa koji sebi
postavlјa. Da mu bude lagodno, da ima više no što mu treba, da može dalјe od
mesta gde je stigao. Jedino takav narod može biti srećan.
Vukašin srče kafu i ćuti, ne sluša više šta vojvoda Mišić govori. Seća se
Mileninog lica, nagrđenog modrim pegama, plikovima nalivenim
mastilјavom krvlјu, njenih zakrvavlјenih očiju, roptavog disanja, grčevitog
hvatanja njegove ruke...
Vetar južnjak stresa prozore i donosi nekoliko izukrštanih naricanja žena.
Vojvoda Mišić odmače se od prozora i nasloni se na suprotan zid:
Ne mogu da zaspim, od ove kuknjave. Do zore nagađam koja od tih
nesrećnica nariče za sinom, a koja za bratom i ocem...
Žale se sinovi, braća, muževi. Leleče se za očevima. Kuka se za svojim,
samo za svojim. Izginule su i umiru divizije braće i muževa, poginula je
armija sinova...
Gotovo dve, Vukašine!
Da, to se vidi i zna. Al’ niko ne zna i niko ne kuka što su izginuli srpski
Nјutn i Ruso, srpski Tolstoj i Viktor Igo... Niko ne nariče za genijalnim
matematičarem, srpskim Lobačevskim, što ga je raznela granata na
Rudniku... Ni u jednoj objavi naših gubitaka, ni u jednoj posmrtnici nije
obznanjeno, niti l e se ikad saznati, koliko je velikih naučnika, umetnika,
kompozitora, filosofa, pisaca, biologa koji bi saznali tajnu protoplazme ćelije,
izginulo na Ceru, Mačkovom kamenu, Suvoboru i Malјenu... Te gubitke
otadžbina ne broji. A možda će vekovi proći dok se rodi neko od takvih koji
su poginuli kao tvoji vojnici, vojvodo! — Vukašinu se slomi glas.
Znam, znam. Prekorevaš me za đake. Ali da ih nismo poslali u rovove,
Srbija bi, najverovatnije, bila pregažena. Ja, Vukašine, nisam odgovoran za
zlu sudbinu Srbije! — uzviknu odbrambeno.
Vukašin naglo ustade:
Laku noć, Živojine. Svratiću do tebe sutra oko podne.
Vojvoda Mišić pokuša da ga zadrži i povede svojoj kući na večeru; Vukašin
odlučno odbi i, nesrećniji no što je ušao u ovaj sudnički hodnik, izađe na
ulicu i požuri Mileni.
Pred Bogdanovom kućom, oslonjena na zid, dočeka ga Olga:
Stani, Vukašine. Milena ne spava. Bogdan joj priča kako su on i Ivan
ratovali na Suvoboru. A ja, ne mogu to da slušam...
Olga, smiri se. Prezdraviće ona sigurno, ostaje nam briga za Ivana. I da se
opet skupimo pod jednim krovom. A ne da nam se ni tren spokojstva. Pašić
me zove depešom da odmah dođem u Niš i krenem za Francusku. Opet mi je
savest u iskušenju, opet me čereče između dece i otadžbine... Između lјubavi
i dužnosti — stade uz nju, blago je prigrli, ona se ugnu pod njegovom rukom,
ne prihvati mu želјu za prisnošću, suzdržavajući grcaje. — Ne kidaj se više. Ja
više ništa, čuješ li, ništa neću učiniti što mi vas dve ne odobrite. Razumeo
sam nešto od ovoga sveta i naše sudbine.
Olga želi da se izvuče ispod njegove ruke, ne što je ne želi na sebi, nego
što hoće da mu vidi lice dok prvi put izgovara takve reči. Promenio se ili vidi
moju promenu, sluti nešto? Poćuta pa reče:
Ali i ja sam nešto razumela, Vukašine. I više ti se nikada neću
suprotstaviti. Produži to svoje moranje. Produži.
Ne mogu da otputujem dok Milena ne počne da prezdravlјa.
Mileni će za nekoliko dana biti bolјe, ako se, ne daj bože, nešto nenadno
ne dogodi. I ti možeš da kreneš u Francusku... Moraš, to bi ti i Ivan rekao. A
ja plačem za Nadeždom. Umrla je večeras, mučenica. Videla sam je.
Bolničarke su je zatrpavale jorgovanom...
Nadežda?!... To divno žensko čudo! Ta čovečina...
Tiše, da ne čuje Milena. Moramo od nje sakriti Nadeždinu smrt.
Vukašin Katić se odmače od žene, da u tami i sam ćuti o Nadeždi Petrović.
Koraknu i ona dalјe od njega, da ćuti u svom strahu za Mihajla Radića,
koga je večeras kratko posetila i zatekla u stanju za koje jedino doktor
Sergejev smatra da nije beznadežno.
 5

Vojvoda Mišić obuče šinjel da pođe na večeru i počinak, ali zastade nasred
sobe: Vukašin ga ni u čemu nije pokolebao. S najbližim čovekom iz politike,
prijatelјem, on tako suprotstavlјeno misli o nacionalnom cilјu za koji se
ratuje. I to s najžešćim Pašićevim protivnikom u svemu, sem u ujedinjenju s
Hrvatima i Slovencima. To je obojici veliki nacionalni cilј. Svi ti političari, i
na vlasti i bez vlasti, veruju da su veliki ako proglašavaju velike cilјeve.
Naopake cilјeve. A on će i za sumnjive i naopake cilјeve voditi rat, izdavati
naredbe da ginu pukovi i divizije, nositi vojvodski čin, uživati slavu. Vojnička
zakletva zaklanja mu savest...
Zvonjava telefona skrši mu tišinu; pusti da dugo zvoni, pa lagano priđe
stolu i podiže slušalicu: čuje Putnikov astmatičan kašalј, čeka da prvi
progovori.
Vojvoda Putnik, načelnik Vrhovne komande srpske vojske:
Dobro veče, Mišiću. Ne zovem vas da mi podnesete raport o bolnicama.
Stanje na frontu protiv vašaka, strašnijih od Poćorekove armije, pobolјšava
se u našu korist, fala bogu. O bolesti i zarazi neću ni reč večeras.
Vojvoda Mišić:
Gospodine vojvodo, nameravao sam da vas ujutru pozovem i saopštim da
u slagalištima Prve armije nema više ni zrna hrane za stoku. Stoka lipsava,
komora mi je prepolovlјena. I to što je još živo, ne može da se upregne.
Vojvoda Putnik:
To znam! I Stepa i Šturm na isto mi kukaju. Savetovao sam im, i vama isto
savetujem, neka vojska pusti stoku na pašu po polјima. Krenula je travka na
prisojnim stranama i zapupalo je meko drvo. Stoka može brstom i pašom da
se prihvati dok nam iz Rusije ne stigne seno i zob.
Vojvoda Mišić:
Juče sam izdao naredbu komandantima divizija da se stoka pusti na pašu.
Međutim, večeras Kajafa javlјa da je nestala so, a ako se stoci uz ovu zelenu i
nikakvu pašu ne daje so da liže, ako vodu ne pije preko soli, nego na zeleno,
ona će se sva porazbolevati.
Vojvoda Putnik:
Zahtevao sam od ministra vojnog da se najhitnije nabavi i doturi so za
stoku po trupama.
Vojvoda Mišić:
U Prvoj armiji, za koji dan nećemo moći vojsci da dajemo ni pola
sledovanja koja se sada dele.
Vojvoda Putnik:
I zahtevao sam od Pašića da hitno sazove sednicu vlade na kojoj će glavni
intendant Vrhovne komande izneti kakvo je stanje u pogledu ishrane vojske i
stoke.
Vojvoda Mišić:
A za bolnice i ishranu rekonvalescenata, meni ne ostaje drugo nego da
vršim rekviziciju. Za trgovce ću da uvedem preki sud.
Vojvoda Putnik:
Rekao sam vam, Mišiću, da vas nisam zvao da mi se žalite. Ne dopuštam
ni vama, komandantima armija, to što ni ja ne mogu. Ako će vam biti lakše,
imate žene i boga.
Vojvoda Mišić:
Žene su nam potrebne dok ne postanemo komandanti armija, a bog kad
izgubimo rat.
Vojvoda Putnik:
Obrnuto Mišiću, obrnuto. Da postanemo komandanti armija, neophodan
nam je bog, a kad izgubimo rat, dovolјna nam je i jedna žena.
Vojvoda Mišić:
Sve zavisi od ratnog cilјa, gospodine vojvodo.
Vojvoda Putnik:
Rusi zahtevaju od našeg Vrhovnog komandanta da srpska vojska što pre
pređe u nastupanje preko Drine i Save i prenese rat na teritoriju Austro-
Ugarske. Zahtevaju da crnogorsku vojsku podredimo svojoj komandi i
krenemo u pravcu Ljublјane i Pešte.
Vojvoda Mišić:
Ja vas zaista ne čujem, gospodine vojvodo.
Vojvoda Putnik:
 Ali ja vas, Mišiću, dobro razumem. I to, molim vas, nikako ne gubite iz
vida.
Vojvoda Mišić:
To ne zaboravlјam. I verujem da ka Pešti i Ljublјani mi možemo da
krenemo s dva francuska aeroplana i letimo dok nas, kao zalutale guske, ne
obore kartečom.
Vojvoda Putnik:
Ne čujem vas, Mišiću, ništa vas ne čujem. Opet nam se linija kvari.
Vojvoda Mišić:
A po kojoj i čijoj to strategiji, sa bolesnom vojskom, gladnom i bosom, mi
treba da pređemo Drinu i Savu? Čime da vučemo topove i municiju? A
najpre, na čemu da pređemo Drinu i Savu?
Vojvoda Putnik:
Neko upade u naš razgovor. Halo, govori vojvoda Putnik. Ovde je
Vrhovna komanda.
Vojvoda Mišić:
Savršeno vas čujem, gospodine vojvodo.
Vojvoda Putnik:
Komandant ruskih armija, Veliki knez Nikola Nikolajevič, tvrdi da se Rusi
preko Karpata mogu da spuste u Mađarsku i slome austrougarsku armiju.
Ako englesko-francuska armija i srpska vojska, na svim vojištima, odmah
krenu u ofanzivu i primoraju Austrijance da nešto trupa povuku sa fronta
pred Rusima... Jeste li me čuli, Mišiću?
Vojvoda Mišić:
Dozvolite mi da vam postavim jedno pitanje, gospodine vojvodo.
Vojvoda Putnik:
Za dvadeset i četiri časa morate poslati Vrhovnoj komandi izveštaj o
potrebama Prve armije za prelaz Drine i nastupanje ka severozapadu,
Zagrebu i Ljublјani.
Vojvoda Mišić:
Takav izveštaj vam mogu odmah saopštiti.
Vojvoda Putnik:
Ne žurite, Mišiću. Pada li kiša kod vas?
Vojvoda Mišić:
 Duva južnjak, i rekao bih po prozoru, da prokapava.
Vojvoda Putnik:
Daće bog. Vreme je za kiše.
Vojvoda Mišić:
Kad bi bog dao sneg do pod miške!
Vojvoda Putnik:
Vojskovođa može verovati u čuda. Ali posle bitke. Niste saglasni Mišiću?
Vojvoda Mišić:
Čujem iz Niša da su naši saveznici dali Dalmaciju Italiji za ulazak u rat. I
ostrva na Jadranskom moru.
Ovde u Kragujevcu duva strašan vetar, iščupaće mi prozore. Laku noć,
Mišiću.
Vojvoda Mišić:
Dežurni, zovite mi komandanta Moravske divizije drugog poziva,
pukovnika Milića. Govori Mišić. Dobro veče, Miliću! Sutra do podne
dostavite mi iscrpan izveštaj o stanju vaše divizije i svim potrebama za
opremu radi nastupanja preko Drine.
Pukovnik Milić:
Nisu, valјda, Švabe ponovo krenule na Srbiju, gospodine vojvodo?
Vojvoda Mišić:
Nisu. I to je prilika da mi krenemo u Austro-Ugarsku. Rusi silaze sa
Karpata. Engleske i francuske armije takođe spremaju ofanzivu. Halo,
Miliću! Kako me ne čujete, pukovniče?
Pukovnik Milić:
Saopštavam vam traženi izveštaj, gospodine vojvodo. Četrdeset posto
sastava moje divizije, ne računajući umrle, još je bolesno. Stanje stoke je još
gore. Komora ne postoji.
Vojvoda Mišić:
Imate vremena sutra do podne, pa dobro razmislite o izveštaju. Laku noć,
pukovniče. Zovite mi komandanta Drinske divizije. Halo, Smilјaniću! Dolazi
proleće, čujete li razvigor? Do nedelјe olistaće šume.
Pukovnik Smilјanić:
Ova vetrina samo bolest raznosi, vojvodo. Kaže mi načelnik mog saniteta
da je po bolnicama smrtnost danas naglo porasla. Depresija, ovaj južni vetar,
ubija sve sa slabim srcem.
Vojvoda Mišić:
Doktorima i popovima treba manje verovati, Smilјaniću. Ogrejaće sunce i
spržiti boleštinu. Mi vojnici i selјaci moramo na svoj posao. Da spremamo
plug i seme.
Pukovnik Smilјanić:
Ove godine nećemo imati čim njive da uzoremo i posejemo.
Vojvoda Mišić:
Dok postoji narod, on i u svim nesrećama ima čim da poore i poseje za
život, Smilјaniću. Ali, neka svako brine svoju brigu. Vi, pukovniče, brinite, ali
savesno i odlučno, kako što pre da pripremite diviziju za nastupanje preko
Drine. 0 tome, sutra do podne, dostavite mi svoje mišlјenje. Do viđenja,
Smilјaniću. Zovite mi komandanta Dunavske divizije drugog poziva. Dobro
veče, Kajafa. Još niste otišli na počinak.
Pukovnik Kajafa:
Razgovaram s načelnikom štaba o prijatelјstvu naših velikih saveznika,
gospodine vojvodo. On se vratio iz Niša i priča da su saveznici opet
prijatelјski pritisli našu vladu da Bugarima odstupimo Makedoniju i da će
Italiju da časte Dalmacijom i Slovenijom do ispod Ljublјane. Saveznički
uzvrat Srbiji za pobede na Ceru i Suvoboru!
Vojvoda Mišić:
Vi, Kajafa, dobro znate koliko rđavo mislim o vojnicima političarima.
Pukovnik Kajafa:
Dozvolite mi, gospodine vojvodo, da vam izjavim koliko rđavo mislim o
političarima koji nisu vojnici. I o svima što vladaju narodima, a savijaju šiju
pred stranim diplomatima. A o vojnicima koji ne misle, znate, ko to prekida?
Halo, vojvodo! Hteo sam vam samo reći da vojnici koji ne misle ginu kao
budale i ubijaju iz straha ili za plјačku.
Vojvoda Mišić:
Na našu sreću, Kajafa, mi imamo o čemu da mislimo. Moramo brinuti
kako trupe što pre da osposobimo za nastupanje preko Drine i Save, ka
Zagrebu i Pešti. Halo, Kajafa! Zašto ćutite?
Pukovnik Kajafa:
Razmišlјam, gospodine vojvodo.
Vojvoda Mišić:
 Opšte političko i vojno stanje kod naših saveznika je takvo da mi svakog
momenta moramo biti spremni za ofanzivu. Rusi će stići sa Karpata, Englezi i
Francuzi krenuće u veliko nastupanje. Ako srpska vojska u ovom času ne
bude spremna da krene u ofanzivu preko Save i Drine, Srbija će izgubiti
skupo stečen glas i lepo ime kod saveznika. A o čemu toliko razmišlјate,
pukovniče?
Pukovnik Kajafa:
Razmišlјam o našem lepom imenu kod saveznika. Razmišlјam, gospodine
vojvodo, o onolikom savezničkom divlјenju srpskim pobedama. I razmišlјam
kako Srbija postaje žrtveno jagnje. Jesam li prekoračio svoje kompetencije,
gospodine vojvodo?
Vojvoda Mišić:
Ne stupimo li u ofanzivu koju saveznici od nas zahtevaju, onda je, Kajafa,
svršeno s našim ujedinjenjem s Hrvatima i Slovencima. I ode Dalmacija.
Pukovnik Kajafa:
Ako ovako bolesni i slabi pređemo Savu i Drinu, onda sa Dalmacijom ode
i Srbija! Ode i Bosna! Ode i Hercegovina!
Vojvoda Mišić:
Kajafa, prekoračili ste kompetencije. Sutra do podne dostavite mi
promišlјen izveštaj o potrebama vaše divizije za prelaz Drine i nastupanje
preko severne Bosne.
Naglo spusti slušalicu i smalaksalo priđe prozoru. Vetar trese prozor i
zasipa ga kišom. Otvara ga i govori u sebi: Prospi se, nebo. Potopi ovaj štab i
sve štabove. Potopi bolnice i groblјa. Potopi, nebo, sve puteve koji nas
odvode u neznano.
 6

Adam Katić i Aleksa Dačić, putujući kući na odsustvo među prvima koje
pri kraju zaraze pustiše komande, sretoše se u vozu prepunom vojnika i
bratski zagrliše. Kad počeše o ratovanju, Aleksa najpre reče da je u njegovoj
četi vodnik bio Ivan, Vukašinov sin, i da je nestao u poslednjoj bici njihovog
puka, pošto je dan pre toga slomio naočare. Ali mu prikri da nosi u džepu
Ivanovu sveščicu, koju je pronašao u rancu bačenom u zabran, sveščicu punu
nekakvih reči o ratovanju u kome je i on, Aleksa, bio, ali to što Ivan piše,
njemu nije tako bilo. Kratko ispriča Adamu kako je zaradio kaplarski čin i
medalјu, zaričući se da će rat završiti kao narednik i s Karađorđevom
zvezdom, ili mrtav. Adam osta ravnodušan na vest o nepoznatom bratu od
strica i opširno ispriča Aleksi kako je izgubio konja Dragana, koga je i Aleksa
nekad jahao i voleo, ali ga sada njegov nestanak nimalo ne uzbudi. Vršnjaci,
suparnici kod ratnih udovica, mlad gazda i mlad sluga, konjanik i pešak u
Prvoj armiji, čim iz voza ugledaše Moravu i Palanku, zamukoše: odavno o
svojim ukućanima ne znaju ništa. A dan je rasplavlјen, sunčan, šaren: zelene
se topolјaci i vrbaci, žute se nepoorana polјa, cvetaju vrzine.
Kad siđoše iz voza u Palanci, Adam ne htede pešice u Prerovo, već pođe da
traži fijaker; uzalud: fijakeristi su mobilisani ili pomrli od pegavca. Sačekaće
suton pa će krenuti da stigne kad ga niko neće videti kako prvi put dolazi
pešice iz Palanke. Aleksi ne reče baš tako, pozva ga da zajedno ručaju u
hotelu „Evropa", pa će, valјda, naći nekog da ih vozi.
Aleksa na to ne pristade, čak mu je i milo što će odvojeno stići; njemu se
žuri u Prerovo, želi baš u rane zaranke da prođe selom, kad su svi u avlijama i
na putu, da mu vide zvezdicu i medalјu. I korakom usilјenog marša, zaputi se
u selo, uz put prelazeći i vojnike, koji žure kućama da saznaju ko im je živ.
Pred Prerovo stiže u rane zaranke, kako je i želeo, skide dronjav šinjel da mu
se vide kaplarski čin i medalјa, prvu ženu koju ugleda u toru dozva i zapita
šta se zbilo s njegovim ukućanima. Ta mu bez ustezanja i nelagodnosti reče
da mu je brat Miloje umro od rane i da su mu bolesni snaja i bratanac. Aleksa
se smrači, uspori korak, ne zaplaka. To će docnije, sam i u mraku. Klatara se
Prerovom, zagleda u svaku avliju, po crnim barjacima na strehama saznaje ko
je poginuo ili umro; mnogo ih je; put je pust, psi ne laju, avlije su puste,
nema s kim da se pozdravi, čim ugleda dete doziva ga po imenu i pozdravlјa,
stane pred svakom ženom samo da ga vidi. Sve su tihe, kao postiđene što ih
gleda, nijedna da mu se glasno obraduje; to ga zabole: ne vraća se on sa
vašara! I njemu su dva brata poginula, ima i on nad čim da stisne vilice, ali
zašto ginemo ako nam posle rata ostane samo ovaj muk? Proguta nekoliko
vrelih gutica za braćom — Živkom i Milojem, i pored puta, na velikom stogu
sena, ugleda prvi osmeh, u crnini. Zbuni ga nešto, htede da je pozdravi i
požuri, ali ga ona zaustavi, oslonjena na vile zabodene u seno:
Aleksa... što si smršao... Čulo se da si i ti poginuo.
Biće još rata, Jelka. A kad ti brat postrada?
Jesenas, na tom Mačkovom kamenu. Od granate.
On zausti da joj kaže kako je to laka smrt, pomisli: ona je sada miraždžika
s petnaest hektara moravske zemlјe i s avlijom punom zgrada, pogleda ih
redom kao da ih prvi put vidi, kao da ih kao nadničar ne zna dobro, pa bez
pozdrava, ne pogledavši nju ni senu, produži sokakom. Neće pravo kući;
svratiće do opštine i mehane, da ga vide Aćim Katić, učitelј Kosta Dumović i
još neki starci koji u ovo vreme sede pred mehanom. Tu će, pred svima,
Aćimu da ispriča o unuku Ivanu; njemu da da ili tome Vukašinu da odnese
Ivanovu sveščicu? Taj Vukašin je, kažu, moćan u državi, bio i ministar, može
mu ustrebati za neku državnu službu, možda će ga dobro i nagraditi?
Ali pred opštinom zateče jedino pijanog Radoja dobošara, koji zaplaka
kad ga ugleda, kazujući da mu je poginuo sin, Milojev nerazdvojni drug u
dugmićanju i lovlјenju sitnih riba, krkušica i mrenica. Neće sada suze da
gleda i plač da sluša ni za Milojem. U rat se mora, a ko se vrati, čist mu je ćar.
Nјega slučajno nije probušilo, dolazi na odsustvo, a tek će da ga gaća. Pred
mehanom — nikog! Pa gde su ti starci koji, otkad pamti, u ovim toplim
sutonima sede pred mehanom oko Aćima Katića? Nisu, valјda, svi pomrli od
tifusa. Zastade na mehanskim vratima: po podu, na slamaricama, leže
bolesnici, mahom deca. Lekar u belom, sa crnom bradom, gura kašiku u usta
nekom dečaku koga jedva drži Natalija, svijajući mu ruke.
Pa gde je sada mehana? — pita sve koji mu se čude sa slamarica.
Natalija mu se osmehnu radosno, pusti dečaka i istrča da ga zagrli. On
ispusti šinjel koji je držao pod miškom, pa je zbunjeno i sažalјivo zagleda,
mučeći se: kako da joj kaže o Bogdanu Dragoviću, koji mu je ispričao da mu
je ona devojka, zahtevajući da mu sve i isto pripoveda o njoj? Ona ga radosno
gleda, plјeska po ramenima za čin i medalјu; prilazi im lekar I smeška mu se.
Natalija mu govori da je to Francuz Šarl Garen, leči Prerovo i okolinu od
pegavca, a boravi kod Aćima Katića. Aleksa klima glavom, izbegava njen
pogled: o Bogdanu Dragoviću reći će joj sutra, kad budu sami. Natalija mu
kazuje kako je njegovoj snaji bolest u prelazu, a bratancu Radošu već se pege
sasušuju. On Francuza pozdravi vojnički i zakorača ka kući, ali se sažali i
vrati; dozva Nataliju i ispriča joj kako je ranjen i zaroblјen njegov vodnik
Bogdan Dragović.
Ranjen, pa zaroblјen?
Teško ranjen, pa zaroblјen s komandantom batalјona, majorom Gavrilom
Stankovićem.
Više ništa ne znaš?
Ne znam, Natalija.
Ona zarida i pobode glavu u deblo starog bagrema.
Aleksa se okrenu i požuri kući, ne zaustavlјajući se više ni pred starcima,
koji ćute pod svojim vajatima; ne želi više nikoga da sretne i vidi.
Živ si, Aleksa! Dobro došao, sinko! — viknu Aćim Katić sa doksata i lupi
štapom o perdu.
Adam ostade u Palanci, stići će do večeras — reče i produži u svoju
sirotinjsku avliju, sa dva crna barjaka na kući. Polako otvori vratnice i ugleda
oca Tolu u vratima, prekoračio prag, zanemeo, maše rukama. Bratanci izlaze
iz kuće protinjući se između dedinih nogu; majka Anđa odgurnu Tolu, da
njega zagrli; Tola se rukova s njim tek pošto pruži ruku snaji u crnini, ćuteći.
Kad on sede na klupicu pod velikim i precvetalim drenom i poče iz svog
ratnog plena da deli deci nožiće i katoličke ikonice na zlatnim lančićima,
Tola Dačić šmugnu u šlјivar da ga niko ne vidi kad plače i da za večeru Aleksi
zakolјe dve poslednje kokoške.
A Adam, pošto je ručao u hotelu „Evropa", i od očevih prijatelјa trgovaca
saznao da su mu u kući svi zdravi, sačeka suton pa krenu u Prerovo. Ide
polako i sam, puštajući da ga prelaze vojnici koji više žure kućama; zastajkuje
da oslušne žubor Morave i udahne miris olistalih vrbaka; bere mlado
topolovo lišće, rastrlјuje ga među dlanovima i miriše: seća se svojih dečačkih
i momačkih leta na Moravi i oko nje, po livadama, konoplјama, bostanima...
Sve što mu je bilo do rata, neće se ponoviti. Ne zna zašto, ali neće. Na to
mirišu topole, makve i truline panjeva. Tom tugom, po brzacima se muči i
Morava; tuga šumi u prolistalim vrhovima topola, slično noćnim šumorima
njegovih jasenova kad je Natalija otišla u Beograd da bude studentkinja, pa je
nije video do Božića. I lakše bi mu bilo da je ni tog raspusta, ni onog letnjeg,
nije video; više nije htela noću i krišom, kao nekada, da jašu konje
prerovskim livadama i pored Morave. Odnekud, iz tame, žena poče da nariče
za sinom. Da je poginuo, ko bi za njim ovako? Da ima majku, sad bi žurio
kući i ne bi se vukao putem i njuškao lišće, slušajući reku. A majku ne pamti,
gledao je samo na dvema slikama sa Đorđem; davno, davno nije njim tako
vejalo za majkom. Od toga ne može ni da požuri, iako se noć odavno
ozvezdala, a mlad mesec se spušta na Planinu.
Pred prvom prerovskom kućom stade da oslušne pse; nije valјda i njih
pobio pegavac? Nigde lampe. Pravo će kod Vinke. Pravo. Iz njenog salaša, sa
njenih razbacanih nedara on je u zoru pošao u rat, ostavlјajući je u košulјi,
razgolićenu i rasplakanu, na gomili kukuruza. Nјoj će najpre, i na kukuruzu
opet. I krenu ka Vinkinoj kući pustim sokakom, tišinom, kao da je mraz
ledom okovao Moravu i Prerovo. Strah ga je. Ne zna od koga i zbog čega.
Nikad ga ovako nije bilo strah ovim sokakom. Ni kad je odlazio nekima s
lјutim muževima i čekao njihovu dvocevku da plane iz zasede, u senjaku. Ni
pred jurišem eskadrona nije se ovako tresao, pa se hvata za plot i dugo stoji
da se smiri: mnogo je tiho u Vinkinoj avliji. Možda su joj pomrli svekar i
svekrva, ili joj je sinčić Voja bolestan? Pođe ka vratnicama, ali on njoj nije na
vratnice dolazio, pa preskoči plot i skrši poviju. Ta krševina odjeknu
Prerovom, saplete ga; skide poderane opanke i, jedva noseći njih i dulek srca
u naručju, pođe na prstima, u iscepanim čarapama, ka njenom prozoru. Pas
mu zaskiča za petama, htede da se sruši od tog cvilјenja; pas ga prepoznao,
njuška ga. Drhtavom rukom dodirnu mu glavu u tami i zakuca na prozor kao
pre rata: triput; zagreba po ramu, zakuca dva puta, zagreba... Srce svom
snagom prignječi uz duvar: talasa se tišina; pas tiho zacvile, njuškajući ga.
Ponovo kuca, jače, nestrplјivo.
Jesi li to ti, Adame? — ču svekrvin glas sa praga, pokuša da jurne i
pobegne kao pre rata, ali ga noge izdadoše i on predajno reče:
Ja sam, baba-Milevo...
Vinku više nemaš. Nema je ni sin, ni ja. Nemam ni čoveka Stanoja. On i
Vinka samreše u tri dana, a zajedno ih opoja pop.
Adam ritnu psa i bez reči, teškim prečujnim korakom pođe pravo na
vratnice, prvi put kroz njih iz Vinkine avlije, ali ne produži putem: nastavi
preko šlјivika, senjaka i torova, preskačući plotove, kao kad se poslednji put
vraćao od nje noseći ocu ukradenu lubenicu da je pojedu zajedno pred
bačvarom, pa da osedla Dragana i pođe u rat. Sada nosi svoje poderane
vojničke opanke. Prelazeći preko Tolinog šlјivara, zastade: kao da čuje
sviralu? Svira li Tola sada zato što mu se vratio Aleksa, ili to on čuje ono
Tolino sviranje kad se vraćao od Vinke i polazio u rat? Ne zna. Pa neće preko
preskakača, nego uzjaha plot, puče povija, uskoči u svoju avliju.
Zar mi se, sinko, iz rata i noćas, preko plotova vraćaš? — čuje Đorđa u
mraku, ispred bačvare.
Priđe mu, zagrli oca i promuca:
Pa kud ću kad sam bez Dragana i prekomandovan u telefoniste?
Telefonista si?! Nije slagao Vukašin! Zorka, Milunka, upalite sve lampe u
kući!
Sa svog doksata nakašlјava se Aćim i lupka štapom o perdu.
Evo me, deda. Otišao sam kao konjanik, a vraćam ti se kao pešak. Nek ide
rat u majčinu!
Vraćaš mi se kao vojvoda, sinko! Priđi, ne ustručavaj se. Ovo je Francuz,
doktor. Ništa ne razume, a spasava narod...
Adam se suzdržano pozdravi sa Francuzom, koji ga gleda ushićeno
ponavlјajući nekoliko naučenih srpskih reči. Dotrčaše maćeha Zorka i baba
Milunka; on se prepusti njihovim grlјenjima i tepanjima. Priđe im Đorđe i
pozva da pođu u novu kuću na večeru. Adam odbi da dronjav, bos i prlјav
sedne za trpezu; učini to kad se okupa i presvuče u svoje momačko odelo.
Večeraše ćutke: Adam zbog muške tuge i umora, Đorđe zbog očinske sreće,
Aćim iz želјe da o najznačajnijem nasamo razgovara sa unukom. I čim
završiše večeru, pozva Adama u svoju sobu, ne upali lampu, mesečina je: poče
da ga zapitkuje o ratovanju i junaštvu. Adamu se ne priča o ratu, želi od dede
da čuje ko je iz sela poginuo i umro od tifusa i kako se živi u Prerovu kad su
toliki lјudi na bojištu. Ali je Aćim uporan da sazna šta mu je bilo najveće
junaštvo, pa se Adam zamisli i mrzovolјno ispriča:
Bilo mi naređeno da neku poštu odnesem u Mladenovac. Stojim ja na
peronu valјevske stanice, gomila vojnika, bogalјi, bolesni, svakojaka čuma.
Jedan vojnik tifusar leži na čergi, ispao mu jezik, ne može dugo. A nad njim
starac, odnekud bez ruke, pa stade da moli nas vojnike da mu sina unesemo u
voz. Kome se umire? Okrećemo glavu, ćutimo i čekamo voz. A starac zapeo
da nas redom moli i nudi da plati. „Pa koliko daješ čiča?“ pita ga jedan pešak.
„A koliko ti tražiš, sinko?" — „Koliko vredi moja glava. Al’ ti mi bar polovinu
plati." — „Koliko ta polovina košta, vojniče?" — „Vredi li dva vola, čiča?" —
„Mnogo je, vojniče, mnogo." — „Jeste mnogo, al’ ja imam decu", kaže mu taj
pešak. „Evo ti dukat, sinko", nudi starac, a nije mu milo. „To sada nije ni cela
krava", istinu mu kaže pešak, a čuje se kako voz pišti i dolazi, pa će da
nastane krklјanac do neba. „Evo ti dukat i banka", zaplaka taj bezruki čiča. A
pešak, pogan neki bezgaćić, kaže čiči: „Daj mi još za svinjče. Ako se zarazim i
odapnem, da ostane deci pastrma. Bar za iduću zimu da imaju čim gušu da
omaste." Starac se presamitio i kune se u sina na čergi da više nema ni
marjaša. A vojnici navalili na tog pešaka da pristane: „Zar ti je malo dukat i
banka, budalo? Glava više ni onako nije tvoja! Razbiće ti je Švaba bez
marjaša odštete. Ovako možeš i da preboliš pegavac, a i šta bude da bude,
ženi i deci ostaju dukat i banka." — „Pa što onda vi ne zaradite dukat, majčina
vam!" lepo kaže pešak. Voz dolazi, gungula, lome se vratovi, starac cmizdri,
pešak neće bez dva dukata da mu deca ostanu siročići. Ne znam, deda, šta mi
bi, meni se smrče i na pešaka i na starca koji drži zamotulјak s pišlјivim
dukatom, pa uzmem u naručje tifusara zajedno sa čergom i unesem ga u voz.
Starac mi nešto gurao u džep, a ja mu podviknuh da tu crkavicu čuva za onog
koji će mu sina skinuti s voza i da ostavi nešto za šećer, šerbet da mu kuva.
Posle sam skinuo šinjel i koporan i istresao vaške kroz prozor vagona, a jedno
petnaest dana nisam bio živ.
Aćim osta da ćuti, a Adam ode na počinak.
Ustaće tek kad mu sunce bude iznad jasenova, još neolistalih, a neće se
obradovati prvom danu svog ratničkog odsustva. Ni idućih dana neće se
radovati u kući pretovarenoj brigom za njega, u opustelom Prerovu, gde još
ubija pegavac. Žene kojima je do rata dolazio, ako nisu pomrle ili bolesne, u
žalosti su za nekim svojim i nemoćne za noćna radovanja. A one retke koje i
u ovim danima zavrnu suknjom kad ga sretnu, ne mogu ni u zoru da mu
razgore želјu. Pa ga Natalija opet zamuči. Kao onog leta kad su se noću na
konjima trkali moravskim livadama i sprudovpma, a ona baš u trenu kad se
pognuo ka njenim nedrima, pala s konja i slomila ruku... Ali se Natalija samo
bolesnicima bavi, obilazi tifusare po Prerovu i okolini, ako je ponekad sretne,
ona gleda kroz njega i zagašeno. Zna zašto, i ne raduje se da je vidi. Pa s ocem
ili dedom u čezama ide od sela do sela i traži konja dostojnog Dragana. Čitav
okrug su obigrali i nigde konja kakvog želi; rat odneo najbolјe, ostale rage i
ždrebad.
Ni Aleksa Dačić ne zna u šta će neratničke dane, a neće u nadnicu na
ovom prvom ratnom odsustvu. Neće ni zato što je odlučan da ni u ratnom
zatišju ni u poratnom miru više ne bude nadničar: uvrtelo mu se u glavu da
se do povratka u trupu oženi Jelkom. Brat joj poginuo, otac joj stradao od
Turaka na Jedrenu, ima samo majku, a petnaest hektara moravske zemlјe. I
punu avliju zgrada, ni njegovi unuci ne treba da grade. Jelka nije gledna, ali
je visoka i sa snagom i da ore i da mu izrodi decu što će da nadžive i ratove i
pomore. Smišlјa kako će on, njen doratni nadničar, da zaprosi nju, svoju
negdašnju gazdaricu, boji se da ga ne poseče onim svojim gazdaričinim
osmehom i čuđenjem; povazdan lovi ribu u Moravi, posle je prži pred
opustelim vodenicama i muči se da pročita poneku rečenicu iz Ivanove
sveščice. Zamute ga te čudne i neshvatlјive reči o nečemu što je i njegovo ali i
sasvim drukčije, pa više pouzdano ne zna šta je to bilo na Suvoboru: ono što
je on doživeo i zapamtio ili ovo što je taj nesrećni đak Ivan zapisao. Na
trenutke ga nalјute te đačke umne zavrzlame n naopakosti; ponekad je i
razočaran u toga što je tolike knjige pročitao a ni glad ni mraz nisu mu glad i
mraz, što su bili svima u četi; ipak, najduže je zbunjen tim što jedva pročita i
ražalošćen sudbinom tog nesrećnika koga je bog rovašio u glavu, gde je
čoveku najvažnije da bude čitav. Zbog nečega mu se nikako ne rastaje od te
sveščice; ako mu jednog dana bude svejedno što je ima, on će je lično odneti
njegovom ocu, tome velikom gospodinu Vukašinu. Vraćajući se sa Morave,
lagano prolazi pored Jelkine kuće da je pozdravi i bilo šta pripita; samo je
ponekad volјna za razgovor. Kad je mine snuždenu i ućutanu, on pribira u
pameti sve prerovske udovice i miraždžike, poredeći im imanja i zdravlјe.
Svako veče Adam i Aleksa sede sami u rascvetalom jabučaru, jedan
drugom pričajući dan; puše i slušaju prolećnu vrevu žaba koja se talasa od
Morave; od te vreve ništa iz sela ne čuju; obojica pomisle, a ponekad i kažu,
da je i žapcima sada bolјe no njima. Polazeći na spavanje, ne zaborave da se
podsete koliko noći imaju do povratka u trupu.
 7

Milena se kasno ujutru probudi, u otvorenom prozoru ugleda rascvetano

drvo na suncu, osmehnu se Bogdanu i majci, koji stoje uz njenu postelјu. Da
li je ono zaista rascvetana voćka?
Bogdan shvati njenu nedoumicu i reče joj da to dunja cveta.
Olga obradovano utvrdi da joj se egzantemi brzo povlače, stavi joj
toplomer pod mišku, treći je dan bez temperature; moli je da s lekovima
popije mleko.
Ona to jedva učini iz sažalјenja prema majci. Radosno šapnu Bogdanu:
Pa ti si obrijao brkove!
Odlučio sam da se promenim.
Olga ga zagleda: Svi to želimo, ali kako, sine? pita u sebi.
Isprekidano, i pokušavajući da se osmehuje, Milena prepričava Ivanovo
pismo u kome joj op opisuje Bogdana kao mladića s najvećim brkovima u
četi.
Bogdan je blago prekida kazivanjem o svojoj dunji, koja rađa najkrupnije
plodove u ovom kraju Valјeva.
Ona pita majku da li je stiglo od tate pismo; obećao joj, seća se jasno, da
će joj iz svake luke slati pisma pisana na lađi.
Olga se zabrinu: vreme je da dobiju pismo. Nemački sumareni potapaju
francuske lađe. Čuje tutanj automobila, sluša njegovo približavanje, ne
odgovara Mileni.
Sve troje slušaju brektanje automobila, koji stade pred kućom. Bogdan
lagano priđe prozoru i reče nekom:
Da, ovde su.
On osta tako uz prozor i kad Najdan Tošić grubo otvori vrata i bez reči
izgrli Milenu pa Olgu.
Bogdane, ovo je moj ujak — reče Milena.
Bogdan se okrete i rukova s Najdanom, zbog nečega vrlo rastužen
dolaskom ovog elegantnog gospodina sa automobilom, koji mu se,
neumesno, zahvalјuje na gostoprimstvu ukazanom njegovoj sestri i sestričini.
Pa se okreće Olgi:
Ima li Milena temperaturu?
Ovo je treći dan kako nema.
Sjajno! A sad, drage moje, odmah se spremajte za put! Zakupio sam vam
divnu kućicu u Niškoj Banji, za oporavak. Tetka Selena je namestila nešto
vašim stvarima koje sam našao u vašoj kući posle odlaska Švaba, a nešto
našim, beogradskim nameštajem. Olga, ne gledaj me tako preneraženo. Tetka
Selena vas čeka s večerom. Ja se bez vas ne vraćam u Niš.
Ali, Najdane... Da li je to dobro u ovom času?
Nikako „ali" neću da čujem. Vukašin se pre nedelјu dana ukrcao na laću u
Solunu. U Nišu imamo doktore Engleze. Sve sam uredio za lečenje. Sa
medicinske tačke, rekli su mi najveći autoriteti, ne postoje nikakve smetnje
da Milena putuje ako nema temperaturu. A nema.
Da malo prezdravim, ujko — šapnu Milena i rastuženo pogleda Bogdana,
koji ne izdrža taj pogled, pa se okrenu i prisloni uz prozor.
Olgina preklinjanja da odlože put bar do sutra ujutru i Milenine suze da
ona ne može otići dok ne vidi Nadeždu Petrović, odlučno odbi Najdan Tošić u
nekoj svojoj osvetnoj lјubavi i strasnoj želјi da spasava Olgu i Milenu i učini
ono što Vukašin nije mogao.
A Olga pristade da putuje odmah samo zato što Milena zahteva da obiće
Nadeždu čiju joj je smrt sakrila i za koju ne želi da ona sazna dok ne ojača.
Izneveren u jednoj nadi i rastužen, Bogdan izađe iz sobe; njegova mati
Petrana pomaže Olgi i Mileni da se spreme. Najdan raznežen i nestrplјiv
odnosi stvari u automobil. Olga oblači smalaksalu Milenu, a zakukala bi:
ostavlјa Mihajla Radića u najkritičnijim časovima njegove bolesti. Milena ne
može da stoji na nogama, mrači joj se svest. Neće da je majka i ujak nose do
automobila. Želi da je Bogdan odvede. Zovu ga, Bogdan je uzima podruku i
poslednjom snagom, s potmulim bolovima u grudima, uz pomoć Najdanovu,
nekako dotetura s Milenom do automobila. Milena mu šapnu:
Obećaj mi da ćeš doći u Niš čim dobiješ moje pismo?
On potvrdno klimnu glavom i okrenu se da mu ne vidi oči.
Olga grli Petranu, pa Bagdana dugo, dugo, šapćući da je on sada i njen sin.
Sede uz Milenu i privi je uza se.
Najdan Tošić naredi šoferu da vozi pažlјivo i brzo; srećan je; tu sreću želi
da pokaže Olgi i čeka da ona progovori.
A Olga to ne može. Tek pred njihovom bolnicom reče šoferu da zaustavi.
Siđe i pred bolničkom kapijom stade sećajući se svog dolaska: onog čopora
pasa, gomile mrtvih, Mihajla Radića između leševa i pasa, u magli...
Mama, neka dođu Dušanka i Sergejev. Neću da idem dok ih ne vidim —
čuje Milenu i pred bolničarskom sobom ugleda gospođu Stefanović i jedva
stiže do nje. Kaže joj: došao joj je brat da vodi Milenu u Nišku Banju, mora s
njom, moli je za oproštaj što odlazi iz bolnice pre nje. Gospođa Stefanović je
blago uverava da bi ona isto učinila da je na njenom mestu i odlazi da pozove
lekare i bolničarke da se pozdrave na rastanku.
Olga žurno uđe u kancelariju Mihajla Radića, gde zateče Dušanku.
Veća mu je vatra no juče. I teže diše — kaže joj tiho Dušanka, stojeći
pored njegovog uzglavlјa. Posle grubog pokušaja Filipa Simića da je siluje,
ugasio se i onaj njen blagi široki osmeh. Tuga je ugasila i poružnila. Olga joj
reče da je Milena sa ujakom u automobilu, pred kapijom; zove je da se
pozdrave i dogovore za pisma i viđenja. Dušanka zasuzi i bez reči izađe. Olga
sede na njenu stolicu; zagleda se u njegovo ispijeno lice sa skloplјenim
očima. Prvi put uze njegovu ruku, uplaši se da on ne oseti njenu. Nagnu se ka
njemu govoreći u sebi:
Odlazim, Mihajlo. Odlazim ti. Odlazim i od sebe, bolesni moj. A nesrećne
su mi i kosti. Zar smem to sada da kažem? Ne znaš da odlazim. Ne znaš, taj
bol osleplјuje. Ako ne ozdraviš, ako ne ozdraviš, dobri tužni čoveče, neću
moći da se nakajem što nisi saznao da ću se kajati. Da sam se za kajanje
odlučila. Morala sam tako. Verujem da bi ti sve moje razloge razumeo, kao
što si razumeo i moju patnju. I pripalјujući cigaretu o cigaretu, dodao mi
neki dokaz koga nisam svesna. Zar ti zaista nećeš nikada zažaliti što nešto
najveće nisam mogla?
Obema šakama uzima mu ruku.
A nisam te prvi put srela kad si u vozu pripalјivao cigarete, to želim da ti
kažem, to meni najvažnije i sada, i sutra. Znala sam te, mislila sam te. Noćas
sam se setila jednog Puškinovog stiha: „Moj život sav je jamstvo bio da ću te
sresti izmeđ’ lјudi... “ Eto, to si mi. Kako to da ti potvrdim, a da ne bude
nedolično nas troje, i da je celo istina? Istina, kao moja patnja za sinom. Sada
jedino tom istinom mogu da se spasem. Ne, neću da se spasem, ja više ničeg
neću da se spasavam. Ni tobom neću da se spasem. Što je tamno, tamno u
meni, dobro je što me ne vidiš sada!
A došla sam ti ovako zato što si ti prvi pred kojim ne osećam nikakav strah
za sebe, nijedna zatvorena vrata u tebi. U Vukašinu je bilo malo mesta za
mene. Bio je obuzet svojim. On za to nije kriv. I nije on mene malo voleo.
Voleo je on mene onoliko koliko on može da voli. Nije to bilo malo. Nije. Ali
ti si nekako dobro slab, i poguren si, i tužan si, pa si mi bliži, mnogo bliži
meni. Osetila sam kako mi čuješ ćutanje. Ja ne volim tebe bolјeg, volim tebe
bližeg, meni sličnijeg. Ja volim drukčijeg, bolesni moj. Tebe, drukčijeg... Ti i
ne slutiš kolika je moja muka da ne izneverim, ni kakva je ta moja žudnja
koja mi je sve nagnula, i drveće mi se povilo za tobom...
A nisam te lako primila, nisam. Kad smo bili sami, ja sam te u nekim
trenucima iz duše prezirala, ja sam se užasavala nekih tvojih pogleda dok
smo stajali među mrtvacima, a bila sam... Bila sam, moram tu reč da kažem,
možda srećna. Jeste, bila sam srećna, a očajna, nesrećni moj. Znaš li ti da si
sve preturio u meni, ili sam se tek ovde u bolnici rodila, iz nečije duše, dok
sam mu držala ruku. Ne, to je iz tvoje duše, dok sam te slušala. Ono, valјda,
najređe u našem životu. Iz tebe rodilo se nešto u meni. Za četrdeset dana
druga sam postala, stvorio si me, Mihajlo. Nešto što nisam bila, a slutila sam,
slutila sam sebe i strepela. I uzaludno žudela za sobom koju niko oko mene
ne zna i neće. Ni on, koga nisam imala razloga ni prava da obmanjujem u veri
da sve moje zna. I da sam sva njegova. Pa jesam to i bila, jesam...
Svojom maramom blago mu obrisa oznojeno čelo.
Smem li da ti kažem najteže protiv sebe, treba li to? Odlazim da te više
nikada ne vidim. Nikada.
Ti si, nežni, dobri čoveče, razorio moj bogati, lepi, pusti život, znaš li?
Možda bi te to obradovalo, rekao si mi da si kockar. A taj život je jedini koji
imam. I iz kojeg neću. Ako si. Ne krivim te, ne. Hvala ti. Kad god budem sama
i sklopim oči, ja ću te videti kako si povazdan tužan zbog nečega, kako
duvanom truješ i tu tugu, kako ne možeš da smiriš ni ove ruke... U svakoj
tišini, ja ću slušati ovo tvoje disanje. Grliću te i činiti sve što nisam smela. Što
nikad neću moći. Jedne večeri, dok smo išli Bogdanu, dodirnula sam ti ruku i
zaželela da je izlјubim svu, do ramena. Ne znam zašto to nisam učinila. Zašto
nisi saznao da sam zaželela? Zašto, zašto? Pitaš opet, znam, to se mora pitati.
Pa rekla sam ti. Više ne umem, ja sam ćutanje. Živeću od sada u još dužem
ćutanju, zamišlјenijem ćutanju. Veruješ li mi? Više nikad neću zaspati s
maramom preko lica... Pusti me malo da plačem, bolesni moj.
Čelo spusti na nadlanicu ruke koju mu drži.
Moram da pođem. S čim od tebe? Šta sam sebi ovakva, šta ću biti kad
odem od tvojih skloplјenih očiju? Bila sam ponosita, govorili su oni koji me
vole, uobražena — oni koji mi zavide, sebičnom i pakosnom smatrali su me
svi koji su me mrzeli. Sada sam samo obična žena. Hvala ti, Mihajlo. Ako
ozdraviš, nemoj nikad, nikad da me potražiš. Ali u meni, ti ćeš mi do smrti
biti. U nekoj šumi pod injem, i u tamnoj tišini, i u noći punoj zvezda,
najduže. Osećaš li, bole me nedra, bole me usta, bole me bedra od žudnje da
me dodirneš... Dogodilo se, dogodilo se, Mihajlo. Jeste, dogodilo se, bolesni
moj, dobri, bliski čoveče...
Olga ustade, povi se nad njegovim dahom, licem do samog dodira
njegovog lica, zali ga suzama, ali ga ne dodirnu ni drhtavicom. Ruku mu
spusti na grudi, lagano izađe i stade na stepeniku: uza zidove bolnice posedali
rekonvalescenti i greju se na mladom, prolećnom suncu, slušajući druga koji
svira na svirali; stari bagrem sprema se da olista. S druma trubi automobil,
opkolјen bolničarkama što su izašle da se pozdrave s Milenom i njom. I pođe
iz bolničkog kruga, mnogo sporije no što je prvi put stupala u njega.
 8

Da je u zarancima zaprosio Jelku i da se ona na to zapanjila, pa ga dugo

slušala pre no što je klimnula glavom i zaplakala zato što je u crnini za
bratom, Aleksa Dačić uveče i najpre ispriča Adamu Katiću. Adam ga zagrli i
razvika se u jabučaru:
Uh, kakvu ćemo svadbu da teramo! Iz celog okruga dovešću svirače!
Misliš, Adame, da je lјudski da pravimo svadbu u ovom pomoru? Pola
Prerova je mrtvo i skapava od bolesti?
A što da nije lјudski? Nismo begunci, mi smo iz Mišićeve armije. I ko
nama jamči da ćemo jesen dočekati? Hoću svadbu, hoću da igram i da se
veselim! Eh, da sam još konja kupio...
Aleksa se lako prikloni Adamovoj želјi i iste večeri reče majci Anđi i ocu
Toli šta je nameran; mati se zgranu da Jelka Bajić pristaje da se uda za njega,
iako u Prerovu nema glednijeg momka i bolјeg radnika, ali se žestoko
usprotivi svadbi: nema ni četrdeset dana kako je Miloje samro, gde će im duša
ako se u njihovoj kući bude pravilo veselјe. Tola mučno poverova da će toliko
imanje i gazdaluk da se prostru pred njegovim sinom, a potom mu reče —
neka čini sve po svojoj duši i čovečanskom zakonu; po tom zakonu, svadbe i
rađanja nikad nisu zabranjeni. I Aleksa odluči da svadba bude za tri dana, u
nedelјu, i u mladinoj kući; dok se mesec ne zagubi u oblačini, njih dvojica
ostadoše pod drenom u razgovoru o svadbi i podsećanjima šta treba da urade.
Od rane zore, poče svako svoje da radi za svadbu. Prerovo se najpre
zaprepasti nad tim što u ovim danima jedino Dačići mogu, a onda se sve
zdravo i još živo poče da buni što će kroz sahrane i plač selom da protutnje
svadba i svirka. Svi se nekako oskrnavlјeno i povređeno osećaju, sem kuće
Katića; Đorđe dade Aleksi pare za odelo i nudi sve što mu treba; Aćim pred
starcima u žalosti tvrdi da kralј Petar i vojvoda Putnik ništa veće ne mogu da
urade no da izdaju naredbu da se u Srbiji do Đurđevog dana poženi sve što je
napunilo sedamnaest godina; Adam se razlete uz Moravu i niz Moravu da
traži Cigane svirače, vraćajući se smračen i lјut: najbolјi i mladi su u ratu, a u
starce i klјakave zašla zaraza, pokosila i oborila sve što ume na bas i ćemane
da gudi. Ali sa upornošću kojom traži konja dostojnog Dragana, juri na
čezama od sela do sela, zove u svatove sve vojnike na odsustvu, traži i bira
zdrave i prezdravele svirače, pa uoči svadbe doveze u Jelkinu avliju puna
kola izgladnelih Cigana i basova; dade im prženu džigericu i ibrik rakije i
zapovedi da sviraju kao da je Srbija pobedila dve carevine. Zabrinu ga Mikan,
prvo ćemane, koji kunja otkako ga je povezao iz Čaršije.
Čim Cigani zasviraše, žene iz komšiluka zakukaše što igda mogu, da
nadvise huktanje basova i ciku violina; one što posluju pripremajući svadbu,
s Jelkinom majkom skloniše se u senjak, da se isplaču; i sve Prerovke u crnini
koje čuju svirku uvlače se u kuću da je ne čuju, pribijaju se uz ležajeve i
postelјe bolesnih, a šajkače, šubare i jeleke izginulih i pomrlih stavlјaju u
krila i na nedra, zureći u njih. Zdrava prerovska deca okitiše plotove i
zablenuše se u svirače.
I Aleksu, koji s Tolom i Đorđem natiče na ražanj poklanu prasad i jagnjad,
prepade svirka, kao da ga švapski mitralјez presreo u patroli. Klonuše mu
ruke od tuge za braćom i mrtvim komšijama, htede da vikne Ciganima da
zamuknu bar dok se ne smrkne, ali ga Đorđe, primetivši njegovu smetenost,
opomenu:
Tebi je, Aleksa, svadba jedared u veku. I ima da bude onako kako se u
Prerovu do rata svadbovalo.
Tog je mišlјenja i Tola, pa se muči da bude veseo i potisne žalost za
poginulim sinovima. Ali komšije, rođaci i oni koji su pozvani na svadbu, ne
dolaze: samo se nešto dečurlije okupilo oko svirača, iako je već izgrejao
mesec. Adam sedi sam za golim stolom, pije vino i poručuje Ciganima pesme,
nutkajući lјutom rakijom Mikana, da mu sagori bolest, da svadba ne ostane
bez najbolјeg svirača.
Vidiš li ti, bogovu mu majku, da će moja svadba biti bez svatova? Šta da
radimo, reče Aleksa i huknu.
Noćas ćemo nas dvojica da mobilišemo u svatove sve što je na odsustvu iz
Moravske divizije.
Podeliše sela, pojahaše konje i jurnuše zelenkastom mesečinom, kroz
kreket žaba i pesmu slavuja, da zovu svatove. Dozivali su pospale, molili i
zaklinjali ratne drugove da sutra dođu na svadbu. Pred ponoć, vratiše se i u
Jelkinoj avliji zatekoše tišinu i velike gomile žara oko kojih, dremajući, Tola i
Đorđe okreću ražnjeve; natušteni i bez reči, prođoše pored očeva i vatara, pa
odoše kućama na počinak.
Aleksa probde noć u nadi jačoj od sna i umora. Seća se svojih
nadničarskih muka, i kako ga Jelkin otac išibao granom što se zaigrao i
pustio svinje u lanište. Zavetuje se da nadničara i slugu nikad neće poniziti;
ako ne bude plaćao više od Đorđa Katića, bolјe će ih hraniti i pojiti no ijedan
prerovski gazda. Samo da se taj krvnički rat okonča i da se on čitav nekako
provuče kroz njega; za vlast u miru i da lјude gleda pravo u čelo, dosta mu je
medalјa i kaplarski čin. Pa će da zapne i udvostruči imanje; posle rata biće
mnogo pustih kuća i budzašto zemlјa. Tada treba razmicati međe u sva četiri
pravca. A kad umre Đorđe, neradniku i lepoživiću Adamu neće dugo gledati u
leđa. Biće gazda Aleksa Dačić, njegovom se dno i kraj neće videti. Biće Aleksa
Dačić...
Probudi ga svirka: sav uzdrhta od svoje pobede koja se tako glasno i
basovima obznanjuje Prerovom i moravskom dolinom. Obrija se, obuče novo
odelo i požuri u Jelkinu kuću, od danas — u svoju kuću. Adam ga dočeka
pucajući iz puške i psujući svirača Mikana, koji je noćas dobio vatruštinu, pa
su ga u senjak sklonili, a i Ruva, drugo ćemane, nešto kunja; Aleksu to malo
pogodi; važno mu je da se ne razbole ovi s basovima, jer se basovi i preko
Morave čuju. Brine ga samo da svatova ne bude malo i da o njegovoj svadbi
ostane priča o sramoti. A Tola, već pripit, suzno pilјi u njega; dve žene žurno
postavlјaju trpezu dugu desetak stolova. Aleksa obiće Jelku u njenoj sobi, od
danas zajedničkoj; zatiče je kako snuždeno ćuti nad svojom svadbenom
odećom; žao mu je što mu se makar malo ne obradova, pa joj ozbilјno reče:
Kad se ja vratim iz rata, to će, Jelka, biti naša svadba. A ne boj se, vraćam
se ja.
Sunce nad Moravom pođe u visine, a avlija je još pusta; stiže desetak
vojnika, Aleksinih ratnih drugova, i nešto dečurlije, najviše one sirotinjske,
gladne. Adam na da Ciganima da se odmore i često puca iz puške, izazivajući
kletve žena iz komšiluka. Vreme je da pođu na venčanje, svatovi ne dolaze,
Aleksa se smrači. Tako smračen i lјut na celo Prerovo, sa mladom između
sebe i Adama, pustim sokakom pođe u crkvu na venčanje, praćen desetinom
ratnika i decom što trčkaraju pored Cigana, koji izgladneli i bolešću iznureni
jedva vuku basove i sviruckaju glasnije jedino kad im Adam podvikne i
pokaže banku. Iz Aćimove mehane, sada bolnice, proviruju Natalija i
Francuz; Aleksa doviknu Nataliji da neizostavno dovede Francuza na svadbu,
ona se naglo povuče u mehanu; kao da je uvredi njegov poziv, učini se Aleksi.
I to ga zabole.
Kad stigoše pred crkvu, popadija im reče da pop na groblјu obavlјa neka
zaostala opela, pa ga moraju pričekati. Aleksa opsova, Jelka se još više
pokunji, Adam se s ratnicima uhvati u kolo, i ne prestadoše da igraju dok pop
ne stiže i obavi venčanje. Zbrzao, kao da crkva gori, lјutito pomisli Aleksa.
 I svi će se svadbeni običaji vršiti tako zbrzano i samo oni najvažniji, ali to
Aleksu više ne vreća: postigao je što je naumio; od sutra će na oranje i setvu,
sve dok ne pođe u trupu. Poče svadbeni ručak, svi se svatovi zbiše uvrh
trpeze, za dva stola, ostali ostadoše bez lјudi, a puni ibrika, hleba, pečenja.
Ratnici se brzo opiše i počeše da pevaju i pucaju. Adam ne da, Ciganima da
predahnu; Ruva, drugo ćemane, grozničavo koluta očima, jedva drži gudalo,
Adam mu ga kiti bankom i moli da izdrži, bar dok sunce ne zađe. Tola se
pijan sapliće oko svatova, plјeska po ramenima ratnike, nutka dečurliju. U
zaranke poče igra; u kolo se uhvatili samo ratnici i deca. Ali vojnici žele s
mladom da igraju; Aleksa joj zapoveda da im ispuni želјu, i ona se hvata u
kolo, pa se ratnici smenjuju da svi malo igraju pored nje i podrže u šaci
devojačku ruku. U zalazak sunca, svirač Ruva zatetura se ka igračima, ispusti
ćemane i oprući se na ledinu; Adam ga zakiti bankom i Ruva se pridiže i
nastavi da gudi, kunući se u sve živo da je preležao pegavac, a ovo ga nemoć i
glad oborile. Ratnici još malo poigraše pa se ispozdravlјaše sa Aleksom i
mladom i požuriše kućama. Adama to nalјuti, prosu sviračima sav novac i,
nadajući se da će Natalija doći, zapovedi da sviraju dok im žice ne popucaju.
Aleksa sedi s Tolom i Đorđem Katićem u čelu duge i puste trpeze i razgovara
o setvi. Adam ga primorava da igraju, zovu mladu, pa njih troje igraju na
mesečini; mlada ne izdrža, ostadoše njih dvojica da pijano i zadivlјeno u
njima uživaju samo njihovi očevi. Kad izgubiše nadu u Natalijin dolazak,
Aleksa plati sviračima rad, Adam natovari u kola Cigane i basove i odveze ih
u Čaršiju.
Vreva žaba razleže se tišinom, terajući svoje svadbe, pod visokim
mesecom. Prerovski psi krenuše pod svadbarske stolove da se otimaju o kosti.
Aleksa i Jelka uđoše u sobu i sedoše na krevet ne dodirujući se. Poćutaše
tako, ne gledajući se, slušajući žabe i pse, pa se sretoše očima, prvi put i
želјama: on ozbilјan i radostan, ona sa strepnjom.
Još devet noći imamo, Jelka. A mi u njih moramo godine da nagomilamo.
I još više. Jer ni bog ne zna kad će rat da se završi — reče joj i stade da se
izuva i svlači.
Ona ugasi lampu; dugmad i kopče zapletoše joj prste, mesečina je
odgurnu u senku, uza zid; dok ona jedva i meko stiže do košulјe, on je
strplјivo i ćuteći čeka na postelјi i mesečini, razgolićen i kos kao raonik. Pa je
čvrsto obujmi oko pasa, pažlјivo spusti na postelјu i zagrli lagano i moćno:
toliko je žene žudan da svaki pokret na njoj i u njoj on noćas može da čini
tako kao da će živeti samo toliko koliko može da je grli. I kao da više nikad
neće svanuti.
 Ali petlovi, po svome, najavlјuju zoru; ona je jedva dočeka, njemu rano
stiže. I čim mesečinu po njoj smeni svitanje i ogaravi joj lice i nedra, Aleksa
joj krupno i glasno izlјubi obraze i šapnu da spava dok on spremi volove i
plug. Hitro se obuče, umi iz testije među nogama i uspravi se da pogleda
svoju avliju, koja se u svitanju širi i zgradama razrašćuje u visine: napuniće je
decom i stokom. I ode u štalu da prvi put položi svojim volovima. Kad
natovari u kola plug i seno za volove, bačvicu vode, bisage s mesom i
pogačom za njih dvoje, uđe u sobu i probudi ženu. Ona se postiđeno, brzo
obuče; jedući sir i pogaču, popeše se u kola i pođoše na oranje.
Izgreva sunce, a još pusti prerovski sokaci; neko nariče za umrlim, žene
pred kućama hlade mokre ubruse za bolesnike. Aleksa požuruje volove i
računa u sebi koliko mu dana treba da uzore i poseje najbolјe njive. Moraće
tri dana da produži odsustvo, komanda će ga kazniti deset dana apse. Ako.
Oraće svoje njive i sejaće za sebe. Čim izađoše iz sela, pred njima se sve do
Morave zažute nepoorano polјe. Aleksu zabole to žuto cvetanje korova; siđe s
kola, svrati ih u jarak i upreže volove u plug, stavi na leđa bisage s hranom, a
ženi zapovedi da seno skupi u konopac i s bačvicom vode ponese za njim. S
volovima i plugom pređe vrzinu, ošinu dešnjaka i zaora nepoorano i pusto
polјe, redom, preko međa, i sve tako orući ka svojoj njivi, na obali Morave. Za
njim, vranom i svetlucavom brazdom, ide mu žena, noseći hranu njima i
volovima.
 9

Oko Valјeva cvetaju šlјive

Vojvoda Mišić, sa šapkom natučenom preko čela, sedi za svojim stolom i

govori u telefon:
Da, slušam vas, vojvodo. Po svim izveštajima, zaraza je u naglom
povlačenju. Bolnice se prazne. Ali, Prva armija je još uvek težak
rekonvalescent.
Vojvoda Putnik:
Ruska Vrhovna komanda nam saopštila da u maju saveznici započinju
opštu ofanzivu. Kao što vam je više puta naređivano, i naša vojska mora biti
spremna za nastupanje u Austro-Ugarsku.
Vojvoda Mišić:
Teškoće su nepremostive, gospodine vojvodo.
Vojvoda Putnik:
To mi je poznato. O teškoćama mislim isto što i vi. I teškoće se moraju
svladati, Mišiću.
Vojvoda Mišić:
Bojim se da je to sada nemoguće.
Vojvoda Putnik:
Ako bi to bilo nemoguće, onda su i naš opstanak i naša sloboda na ovome
svetu nemogući. Onda su i naši nacionalni cilјevi nemogući.
Vojvoda Mišić:
Nisu li vam neki nacionalni cilјevi uzaludni, vojvodo? Vas pitam. Halo,
Vrhovna komanda!
Vojvoda Putnik:
Vrhovni komandant i vlada smatraju: ako sada ne budemo spremni da
saveznicima pružimo pomoć koju nam traže, na budućoj konferenciji mira
oni Srbiji neće zadovolјiti njene nacionalne zahteve.
Vojvoda Mišić:
Ako je tačno što se iz Niša čuje, nama su saveznici već odrezali Dalmaciju
i ostrva. Našim velikim cilјevima i zahtevima saveznici su već presudili.
Vojvoda Putnik:
Moramo pokazati da na takvu presudu Srbija ne pristaje. U protivnom,
sve naše žrtve biće uzaludne, čujete li me, Mišiću?
Vojvoda Mišić:
A ja, gospodine vojvodo, verujem da nisu uzaludne jedino one žrtve koje
dajemo za svoj opstanak. Svoj.
Vojvoda Putnik:
Ja vas dobro razumem. Čujete li me, odlično vas razumem. I naređujem
vam da najpre svoje štabove osposobite za akciju i pokret.
Vojvoda Mišić:
Da bi moji štabovi bili sposobni za pokret, odmah im je neophodan bar po
jedan šator.
A ni štab moje armije nema nijedan šator. Dvaput sam pismeno tražio da
nam se za štabove divizija pošalјe bar po jedan šator.
Vojvoda Putnik:
Učiniće se sve što se može.
Vojvoda Mišić:
Tri puta sam urgirao da se vojsci pošalјe obuća. Kako će bosi preko Drine?
Vojvoda Putnik:
Poslaće vam se ako ima.
Vojvoda Mišić:
Vrhovna komanda je više puta obaveštena Da vojska nosi municiju u
džepovima. Tražim fišeklije i torbice.
Vojvoda Putnik:
Čim ih nabavimo, poslaćemo vam.
Vojvoda Mišić:
A šta ću sa bolesnicima u polјskim bolnicama?
Vojvoda Putnik:
Bolesnike umanjujte postepeno, tako da se ostatak može evakuisati
najdalјe za dvadeset i četiri časa.
Vojvoda Mišić:
Nemam čime da ih evakuišem. Još pre mesec dana, ja sam vam saopštio
da je u mojoj armiji polovina zaprežne stoke polipsala od gladi. To što je živo,
toliko je izgladnelo da pada čim mu se stavi jaram, čujete li me, vojvodo?
Halo, Vrhovna komanda! Molim da mi se odmah uputi trebovana stoka za
komoru! Hrana za stoku! Hrana za lјude! Cokule i šinjeli za vojsku! Tražim
fišeklije i opasače, bajonete tražim! Razumete li me, vojvodo? Treba mi veliki
i mali šančani alat! Halo, Vrhovna komanda! Ko je to prekinuo liniju? Govori
komandant Prve armije, hitno mi uspostavi vezu s Vrhovnom komandom!

Oko Valјeva cvetaju jabuke

Vojvoda Putnik iz Kragujevca:

Kako teku vaše pripreme, Mišiću?
Vojvoda Mišić:
Ovde pada kiša, vojvodo. Lije.
Vojvoda Putnik:
Razumem vas, Mišiću. Lije i ovde. Ali ruska Vrhovna komanda zahteva da
glavne operacije srpske vojske budu upravlјene u severozapadnom pravcu
radi zbliženja s desnim krilom italijanske vojske, koje će nastupati u pravcu
Ljublјane. O čemu ćutite?
Vojvoda Mišić:
Da bi moja armija prešla Drinu, neophodni su joj pontonski mostovi i
čamci. Od velikih kiša, Drina i dalјe nadolazi. A Drina je brza i podmukla
reka, kao što vam je poznato.
Vojvoda Putnik:
Dužnost mi je da vas obavestim da nam je engleski ministar vojni, lord
Kičener, uputio depešu: Italija je mobilisana i spremna da napadne Austriju.
Engleska Vrhovna komanda očekuje ofanzivu srpske vojske, kaže lord
Kičener. Halo, Mišiću! Lord Kičener očekuje da Srbija istovremeno sa
Italijom krene u jako nastupanje ka Ljublјani. O čemu ćutite, Mišiću?
Vojvoda Mišić:
Mislim da je taj pravac našeg nastupanja veoma, veoma povolјan za naše
saveznike.
 Vojvoda Putnik:
I za naše ujedinjenje s Hrvatima i Slovencima. Čujete li me, Mišiću?
Vojvoda Mišić:
Razumem, vojvodo. Krenuću armiju ka Zagrebu i Ljublјani. Međutim,
reke nadolaze, a kiša ne prestaje. Ja ne raspolažem nijednim pontonskim
mostom. Molim vas, hitno zatražite od lorda Kičenera i Velikog kneza Nikole
Nikolajeviča da nam pošalјu pontonske mostove i čamce za prelaz Drine i
Save. Mi smo kopnena zemlјa, mi smo selјačka vojska, mi smo kontinentalna,
pešačka vojska, pišite lordu Kičeneru! Halo, Vrhovna komanda! Zašto nam
Rusi ne šalјu seno i zob za stoku, čujete li me, vojvodo? Tražite šatore, cokule
i šinjele od Francuza, neka urgira vlada!

Oko Valјeva su procvetale sve voćke

Vojvoda Putnik iz Kragujevca:

A kod vas, u Valјevu i Podrinju, još pada kiša, Mišiću?
Vojvoda Mišić:
Pada, gospodine vojvodo. Podrinje i Posavina su pod vodom. Putevi tonu.
Vojvoda Putnik:
Možda će se i nama Srbima čudo spasenja jednom dogoditi?
Vojvoda Mišić:
Ja se još u nebesa uzdam.
Vojvoda Putnik:
Vrhovni komandant je obavestio saveznike o svojoj saglasnosti da srpska
vojska sadejstvuje sa italijanskom i ruskom. Naš Prestolonaslednik se nada
da će ovom ofanzivom Srbiji biti zagarantovani njeni nacionalni interesi i
ujedinjenje s Hrvatskom i Slovenijom. Čujete li me, Mišiću?
Vojvoda Mišić:
A kojim će smerom! da gine crnogorska vojska?
Vojvoda Putnik:
Našim smerom. Sadejstvovaće s nama u pravcu Ljublјane. O čemu ćutite,
Mišiću?
Vojvoda Mišić:
Ponovo vas molim da nam se pošalјe najmanje četrdeset kilometara
telefonske žice i bar deset telefonskih i telegrafskih aparata. U protivnom, mi
se više nećemo moći ni čuti. Bez veze sa Komandom, ne može se nastupati ka
zapadu.
Vojvoda Mišić dugo drži slušalicu, u kojoj huje i krklјaju dalјine. U svim
smerovima — dalјine. Kako da se opstane u njima? Pameću i hrabrošću,
volјom i snagom da se trpi više od protivnika, sve to sada nije dovolјno. Spas
je u čudu. Ali ne u suvoborskom, lјudskom. Ne. Takvo čudo nije više u našoj
moći. I mali narod koji se bori za opstanak može da pobedi svog velikog
neprijatelјa. Tako je bivalo u istoriji. Ali kako da opstane kad su protiv njega i
oni koje smatra prijatelјima? Kako od prijatelјa i saveznika da se spase, kako
takvo čudo da se dogodi?
Naredi ađutantu da mu spremi automobil; posilnog Dragutina posla da
obavesti Lujzu da će dva dana provesti u obilasku položaja. Sa ađutantom i
Dragutinom pope se u automobil i uputi ka Drini.
Sipi kiša. Putevi su pusti. Po jarcima trule polipsala goveda i konji; kisnu
polomlјena municijska kola i poneka topovska kara. Sa Dragutinom zagleda
nepoorana polјa i sluša njegovo proricanje gladi. Kroz sela, obojica u sebi
broje kuće bez crnih barjaka na strehama i vratnicama; broje živa ognjišta i
broje neokrečene kuće: te su opustele od švapske okupacije i bolesti. Ako
ugledaju seosko groblјe, naraslo u stranama, okreću glavu. Čim Dragutin
pretera u vajkanju i hukanju nad nepooranim njivama, on ga ućutka
tvrdnjom da su šlјive nezapamćeno cvetale, a kad rode šlјive, Srbija nije
gladna. I koga god sretnu ili pređu, starca, ženu, dete, vojvoda Mišić
pozdravlјa vojnički. Automobil jedva ide razlokanim putem i često se
zaglavlјuje u glibu: izvlače ga uz pomoć žena, ponekad i s govedima.
Kad put poče da pada ka velikoj dolini i Drini, vojvoda Mišić naredi
vozaču da stane, izađe na zazeleneo proplanak ispod bukove šume U listanju,
koja bazdi na leševe ostale posle bitaka, nepokopane. Zagleda se ka zapadu i
Drini, koja se razlila i potopila dolinu sa selima i polјem, unedogled, do Save.
Nema te pešadije koja je sada može preći. Ni Prva armija to čudo ne može da
učini. A kiša sipi.
Vojvoda Mišić skide šapku i prekrsti se zagledan u Drinu, u poplavlјenu
dolinu, u nebo: Bože, poplavi Podrinje i Posavinu i spasi Srbiji preostalu
vojsku. Život joj spasi od prijatelјa. Za to čudo, Ti jedini imaš moć.
Nekoliko koračaja iza njega stoji posilni Dragutin, skinuo šajkaču i krsti
se za vojvodom, moleći Boga da kiša prestane i Drina ne plavi polјa: vreme je
oranju i setvi.
 10

Kovitlaju se i nadolaze izmagline. Raspada mi se prostor. Stvari su mi u

magli. Ali tamnijeg je sve više. Ljudima ne razlikujem lica.
U gađenju koje se grči u mojoj negdašnjoj vojničkoj uniformi, dođe mi kao
čuđenje: zar je postojalo nešto na toj zemlјi što sam ja mogao jesti i piti?
Konačno sam se raščinio na kosti i nešto što još pomalo misli. Ili se seća. Na
mahove, pocepano. Mučim se da se setim svega značajnog u svom životu. Nije
značajnog bilo? Ili sam to zaboravio? Hoću da zažalim za majkom, ocem,
sestrom i braćom, ženom, prijatelјima, za nekim dobrim lјudima što su bili u
meni i uz put do rata i Bolnice. Ni kap žalosti ne mogu da iscedim iz ove
ukočene surosti, ovoga iskošenog, ispreturanog, ledenog sivila.
Sam sam. A nisam sav. Gubim se. Iščezavaju mi krajevi. Više nemam stopala
i veće delove nogu. Zariveni su u stud vasione. U negdašnji dan, u negdašnju
noć. Ostao sam bez pokreta i visine u postojanju. Sada su mi ruke od najvećeg
značaja. Naročito prsti. Mnoštvo i sličnost. Pokreti prstiju. Poslednja moć moje
volјe. Kako još malo da ih imam? Materinski i lјubavnički pritiskam prste na
usne i lјubim ih preostalom toplinom krvi.
Ja sam to što se muči da misli. Taj vijulјak što se grči u lobanji. A svet je stud
i dalјina. Rugobni glasovi. Bubrište reči. Besmisao kretnji. Mrskost beskraja.
Zarivam prste u prošlost. V kraj sveta. U vasionu. Neka zebu u tim
dalјinama. Neka se miču po beskraju. Žive poslednji tren. Neka ih životu, moji
prsti. Ja za smrt imam svoje disanje. Svoj dah. Mišlјu grlim taj poslednji
pramičak topline i pokreta.
O, pa ja imam srce! Basnoslovni dar. Nјegov sve tiši hod. To sam. Ali čemu
je bila, čemu jeste ta moć?
Rekao bih, živim poslednje: odlazak srca. Mislim ga i slušam, i vidim
njegovo jadno cpoticanje u beskraju, po bezvremju.
Premislio sam valјda još jednu pomrčinu s plamičkom što je kružio po
ostatku mog unutarnjeg vida. Slušao koračanje srca. Grlio disanje. Ljubio
prste, ostatak sebe u svetu. Trudio sam se da zamislim boga. Bezuspešno. Mučio
sam se da ga čujem u tišini i vetru, da ga vidim kao tamu i svetlost. Kao
prapočetak ga ne primam. Na trenutke pomišlјam da je čin kraja. Nije me strah.
U nekoliko svetlucanja u sebi, žarko sam želeo da vidim svoje lice. To što sam
najviše bio lјudima. Šta li sam im bio? Baš me briga.
Kad mi uspe da se vidim sav, onda je sve tako prosto: živeti bilo kako, bilo
čim i bilo gde. I uprkos razumu, da me smrt oslobađa muka. I sve što sam
mislio, osećao i kazivao, sve to staje samo u jednu reč: živeti! Ja znam da sam se
mučio najtežim i najvećim. I znam koliko sam nesrećan čovek što nisam mogao
da poverujem da ovaj kraj nije kraj.
Još se mučim da osetim srce. Nјegov očajnički napor da nešto preskoči.
Nјegovo inadžijsko podskakivanje. Tup, tup... Vreme je da tom uzaludnom srcu
kažem: Hvala.
Pre no što poslednjom snagom prospem iz sebe izmet i potvrdim svoju
smradnost, mojoj surovoj i jadnoj otadžbini opraštam i svoju Smrt. Sva zla
praštam svetu koji sam živeo. I volim sve svoje patnje.
Još je svanjivalo i smrkavalo se, iako meni jedva uočlјivo. Prija mi to
ukidanje grubih razlika između dana i noći, ono suprotstavlјeno postojanje
svetlosti i tame koje lјudima čini svet nejasnim i doprinosi njihovoj nesreći. Ovu
pomirenost svetlosti i tame, ovo ulivanje jedne u drugu, doživlјavam kao
poslednju milost sveta iz koga nestajem. To je i most u neznano.
A po svojoj mokroj tmini jedva čujno još mili moje srce. Sasvim utišano
tupka, hranjeno mojom poslednjom lјubavlјu. Nјenom snagom uzvraća na
zahvalnost kojom ga nagrađujem. Toliko je umorno da ne mogu odoleti
sažalјenju prema njemu. I nekako se mnogo obzirno iskrada iz mene. Namerno
je da mi se iskrade u snu. Ali ja sam ga prozreo, pa sam budan u tom poslednjem
lukavstvu. Malo se, eto, igramo. Podvalјujemo i varkamo se. Malko
nadmudrujemo.
Još jednu igru igram sa sobom. Hoću li odoleti da ne potpišem ovaj Izveštaj?
Ako ga ne potpišem, uništiću razlog njegovog izgovaranja. Ali ću postići jednu
pobedu. Poslednju. Pobediti smešnu, jadnu patnju lјudske prolaznosti. Zašto se
opirati sili prolaznosti? Tom temelјu svega što smo bili i činili. Prolaznost nam
je tvorac svih radosti i uživanja. I nade u ostalih bolјih osećanja. Hoću zbog
nečega da odolim sebelјublјu. Toj prvoj i poslednjoj odbrani od Smrti. Tom
jadnom otporu silama prolaznosti. Moram time da potvrdim smisao svog
postojanja. Nјegovu ništavnost. Ništavnost svega lјudskoga. To je ishod
npolaznosti. Ali, to i jeste lјudska veličina. Najtrajnija.
Neka mom slučajnom slušaocu budem

Neznani bolesnik
 Dobrica Ćosić
VREME SMRTI 2

Urednici
Vidosav Stevanović
Rajko Petrov Nogo

Lektor
Mara Vujošević

Likovna oprema
Rade Rančić

Tehnički urednik
Pera Stanisavlјev-Bura

Korektor
Nevenka Nedelјković

Izdavač
Beogradski izdavačko-grafički zavod
OOUP Izdavačka delatnost
Beograd, Bulevar vojvode Mišića 17

Za izdavača
Vidosav Stevanović
 Štampa
Beogradski izdavačko-grafički zavod
OOUP Grafička delatnost
Beograd, Bulevar vojvode Mišića 17

Tiraž
10 000

1984.
 Napomene

1 S. Vijator i Trevelijan, engleski publicisti koji su se bavili

jugoslovenskim pitanjem.
2 Griša, mili moj, dolazim, čekaj me, sve ću ti objasniti, grli te Maša. A
znaš li ti, Maša, da je meni odsečena desna noga, do kuka? Bogalji se ne grle.
Dockan. Zaboravi me.
3 Ti meni nisi bogalj, stigla sam u Niš, u Valjevo dolazim sutra ujutru.
Marija Rajevska. Šta to treba da znači, Marija Rajevska?
4 Ti meni nisi bogalj. Nisi, nisi.
5 Zbogom, Marija Rajevska, evo ti pare za put. Završen je pokladni vašar.
Penji se u čuhanku, vrteška se više ne okreće.
6 Miroslav Spalajković, poslanik Kraljevine Srbije u Petrogradu.
7 Dr Fran Potočnjak, hrvatski političar.
8 Izvoljski i Bekendorf, poslanici Rusije u Parizu i Londonu.
9 Frano Supilo, hrvatski političar.
10 Ante Trumbić, hrvatski političar.