Miodrag
Mi odrag Bu
Bulatovi 
latovi 
Hero
na magarcu
roman

2
 

 Bijelo Polje koje stoji u ovoj svesci nije Bijelo Polje sa mape. To je Bijelo Polje
iz jedne druge topografije, pesničke. Pozornica krvavih zbivanja, opisanih u ovoj
hronici, jedno je drugo Polje, svakako ne Bijelo. Varošici, Polju na Limu, koja je
takođe iz sna i iz uspomena, dodat je pridev Bijelo, slikovitosti radi, kontrasta radi,
boje radi, ne zbog blaćenja, te su sličnosti s gradom sa karte slučajne...

3
 

Prvii deo
Prv deo
Gimnastika vrele i triperljive 1943. godine - U čelik 
ulazi balkanski
Vojnici gledaliđavo
su gledali - Benito Mussolini
za kobilama - Zašto je pomaže
rzao -
Horacije? - Da odem iz Crne Gore, gospodine
 pukovniče! 
ukov niče! 

1.
»Uno - due!«
Sirio je i skupljao ruke, a onda ih podizao visoko iznad glave: iako punačke,
tamnopute, one su bile gipke i snažne; kako je tavanica sobe bila i niska i kriva i
 prljava,
 prljava, mogao
mogao je vrhovi
vrhovima
ma prstiju
prstiju dotaći.
dotaći. Bezbroj puta ponovljenu
ponovljenu vežbu izvodi
izvodioo je
 besprekorno, kao na smotrismotri,, a ne između pisaćeg
pisaćeg stola
stola i kauča, na kom se često
odmarao. Jedino je s podizanjem nogu išlo teže: mišići u preponama odnedavno su ga
 bolel
 bol elii i on se zbog toga blag
blagoo ljuti
ljutio.
o.
»Uno - due!«
Prelazio je šakom preko čupavih, mekanih grudi, i šaputao: ’Spartaco, giovanotto1
moj simpatični, ne zaboravi da je sve to nekad bilo mišićavo, čelično!’ Šaka se spuštala
 prema trbuhu, koji se pred njegovi
njegovim m očima i u ogl
ogledalu podizao
podizao kao primetan
primetan otok.
’Struka nikadsebe
vidim!’ Sam nisiljutito
ni imao,’
stežeopet reče sebi:
za slabine ’Za da
i nastavi to zahuktalo
te ne grdim, ali ovo salo neću da
broji:
»Uno - due!«
Zidni sat izbi dvanaest. ’Za svoje godine nisi tako ružan!’ reče pukovnik Allegretti
 polug
 polugol
olom
om čoveku u ogl ogledalu.
edalu. Gadi
Gadioo se znojavog mesa u koje su mu, dok se savijao,
savijao,
upadali prsti. ’Čak si i lepuškast: na jesen hvataš pedesetu, a zubi su svi tvoji, i oštri,
vučji.’ Namršti se na svoje nisko čelo i gustu, jaku kosu, koju su tek sad napadale
sedine: ’Zaista si previše dlakav; sav si zarastao u čekinje, i kad bi se samo malo
zapustio, ljudi bi počeli da te se plaše!’ On nežno pomilova hrskavičavu i kukastu
izraslinu nosa, koji je njegovom odavno okruglom licu davao izgled neispavane ptice:
’Spartaco, kako vreme brzo prolazi, uostalom...’
»Uno - due!«
4
 

Prozor je bio otvoren i on je čuo vojnički žagor. Voleo je da ih prisluškuje, da

 pamti njihove
njihove šale
šale i premasne viceve;
viceve; da mu nije
nije bi
billo gi
gimnasti
mnastike,
ke, sišao
sišao bi
bi,, pomešao se
s njima i prvi počeo jednu od onih pesama koje su vojnici, marširajući, nerado
započinjali. Saginjao se; krv mu je nadirala u slepoočnice i vratne žile. Ali, dlanovima
nije mogao dodirnuti ni stopala bosih nogu ni metu na podu. Podrhtavala su mu kolena
dok je slušao: Giovinezza, giovinezza, primavera di bellezza2  - to je preko trga i
ispred Komande prolazila četa u uobičajene prepodnevne vežbe. Negde pokraj plota i
drugi vojnici su se čuli. Njihova pesma nije bila ni prašnjava, ni umorna, ni bezvoljna.
Prednjačio je nežan, nadahnut glas: niko od Augusta Napolitana nije slađe izgovarao
reči skarednih pesmica; pukovnik Allegretti, uspravljajući se, kao da ga je pred sobom
video: neuredan, crmpurast vojnik, prebira prstima po žicama gitare, skuplja usta i s
uživanjem izgovara sočne reči.
Pukovnik Allegretti odgurnu i majicu i košulju, i bluzu sa činovima i
odlikovanjima, i opasač s pištoljčinom i kaiševima, i sve što se na korak od njega
nalazilo. Hitro svuče pantalone i baci ih u ugao. Raskoračenih nogu i stisnutih pesnica,
stajao je nasred sobe i ličio na rvača s kojim se niko iz zapanjene gomile ne sme da
uhvati u koštac. Klatno zidnog sata podsećalo ga je na nešto što je i sam imao. Klatno
e visilo. Nije dugo gledao svoje kukove, ni jaku izbočinu među nogama. Besno ščepa
spravu za rastezanje i stade da hukće:
»Uno - due - tre...«
Spravu je teglio tako snažno da se i uokvireno Mussolinijevo lice na zidu
napinjalo. Još više su se isticale Dučeove velike kosti, čuo se škrgut zuba, a i oči su mu
 postajalee sve veće i crnje. Zgrabl
 postajal Zgrabljen
jen vešto i muški,
muški, feder je zujao, pa su se i kraljevi
kraljevi
obrazi mreškali; čelik je bio prejak za snagu čoveka na belom konju. U početku se
sprava nije dala razvući do kraja; pa su i kraljičine usne naticale od napora, visoko čelo
rosilo se znojem, a čiste i zračne, crnogorske oči kao da su verovale u uspeh nadražene
 pukovnikove
 pukovni kove sprave. Uno - due - tre...
tre.. . primavera di bel
belezza.
ezza.

Znoji jevukao
iz okvira curiočelik.
na sveTostrane,
je činionaročito po staklu.
i mrzovoljni, Benito
kiseli Mussolini,
čovečuljak Duče,kralj
na konju, izlazio je
Italije
a car Etiopije i Albanije, Vittorio Emanuele III od Savoje. Kraljica Jelena, dična i
 poštena Crnogorka,
Crnogorka, nije
nije vukl
vuklaa federe. Kralji
Kraljica
ca je, kao što je i obećala, sti stizal
zalaa u
 postojbinu
 postojbinu s darovima
darovima i medaljama. Kralji Kraljica
ca je izl
zlazil
azilaa iz okvira,
okvira, mahala
mahala rođacima,
rođacima,
svojoj vojsci na Balkanu, svojoj pešadiji. Kraljica je, već, koračala zidom, bila
uporediva sa senkom majke. Kraljica Jelena je, poput kakve artistkinje, išla ćudljivom
 pukovnikovom
 pukovni kovom oprugom.
oprugom. Al Alllegretti
egrettija
ja je obuzi
obuzimalo
malo osećanje ponosa, straha, sti stida.
da.
’Živela kraljica, pešadijska majka!’ U čelik je ušao đavo. ’Živeo kralj ma koliki i ma
kakav bio!’ Pukovnikova sprava diše i greje se. ’Živeo, posebno, Benito Mussolini,
Duče, prvi mudonja i najbolji jebač Apeninskog poluostrva!’ Mapa stare zemlje, Italije,

 pliiva u moru pukovnikovog

 pl pukovnikovog znoja. Uz zvuke vojnički
vojničkihh bezobraznih
bezobraznih pesama,
5
 

 porcherija,3  uz žamor napolitanskih jadikovki, sicilijanskih psovki, najzad, i uz

 porcherija,
lupnjavu porcija od aluminijuma, i mapa svete zemlje, Italije, hvata se čelika. U spravi
su dva đavola, nedovoljna je Allegrettijeva snaga. Pukovniku pristižu generali s
novinskih fotografija, oni sa stola, oni iz uglova, kao i oni najogavniji i s mržnjom
 bačeni pod kauč. Goli
Goli, znojavi i napreg
napregnuti
nuti su vojni
vojnici,
ci, sve ruke što vuku, što žele
žele da
 pobede spravu od četiri federa. Sve se rastezalo, čak č ak i klatno, ono je davalo
davalo znak da će
 pući.. ’Živeo
 pući ’Živeo fašizam, nuovo ordi ordine,
ne, novi poredak sveta, zavođen i sprovođen na
talijanski način!’ To buče glave što, masne, okrupnjale i razjapljene, žele da pojedu
geografsku kartu sa pukovnikovog zida. ’Živela talijanska neustrašiva vojska, svi
rodovi, živele starešine!’ U federu su tri đavola. Grči se i krvari velika mapa, ruše se
 plani
 planine,
ne, gradovi,
radovi, propadaju reke - pući će, počeće da se raščinja lljudska
judska koža, nastavi lili
da se tako napinje. Pukovniku je zastajao dah. No on nije imao kud nazad. ’Verujmo,
verujte u moć talijanske čizme!’ reče Mussolini, Duče, pa dodade, zbog Spartacovog
federa: ’Ceo svet biće pod nogama talijanske Imperije!’ Pukovniku je znoj stizao do
isplaženog jezika. ’Vodi nas i dalje, Duče!’ zaurlaše milioni s novinskih fotografija, s
ilustracija, iz Allegrettijevog sećanja, pa stadoše gutati čeličnu užad federa. S karte
sveta otkide se nekoliko zemalja, okrnji se Imperija, otpadoše Tunis i Grčka, nestadoše
Crna Gora i Libija, izbledeše Etiopija i Albanija. Carstvo potonu u bledu vodu mora.
Čelik je, međutim, likovao - u njega kao da je ulazio i četvrti đavo.
Kad pobedi užad, kad spravu rasteže do kraja, kao juče i prekjuče, pukovnik 
Allegretti s olakšanjem odahnu i sruši se. I pre nego što niz telo opruži ruke, pomagači,
sva vojska, pobegoše na zidove i u svoje okvire. Duče je tuđom rukom otirao znoj sa
 podbratka i isturenih
sturenih čeljusti
čeljusti.. Vittorio
ttorio Emanuel
Emanuele,
e, kralj,
kralj, ni za to ni
nije
je imao snage.
snage. Kralj
Kralj
e, s konja, nešto šaputao kraljici, vojničkoj majci. Bez darova i bez medalja, kraljica
Jelena je, opet sama u okviru od lažnog zlata, s užasom u očima gledala izrovanu
mapu. Njene oči bile su orošene. Kao da više nije bilo ni Rima ni Cetinja, a ni Adis
Abebe!
Pukovnik Allegretti, gotovo obnevideo od znoja, koji mu se s čela i obrva slivao u
trepavice, pođe preko sobe. Stiže nekako do ogledala. Opet je bečio žive, sicilijanske
oči, krivio lice, pokazivao zube. Činilo mu se da je snažniji i znojaviji od dvojnika s
one strane stakla. Kao i onaj drugi, Allegretti je neštedimice uzimao vazduh, grdio
komunizam, pokušavao da peva među vojskom neomiljenu Giovinezzu. Toliko je bio
srećan da mu je more s mape dosezalo do kolena, da mu je ogledalo bilo tesno.
Klatno je bilo znojavo, visilo je. Raskoračeni pobednik rastao je u svojim očima, u
staklu. Klatno je bilo ludo, puno semena. Allegrettija je obuzimala tiha srdžba - niti ga
e ko gledao dok se borio s čelikom, niti je ko zabeležio trenutak pobede. Klatno se
klatilo i kako je bila vrućina moglo mu je stati metalno srce...

6
 

2.
Pegav kao Antonio Peduto bio je samo Ettore Porta, vojnik divizije Venezia.  No
vojnika
 partizanaPorte,
 partizana most još odmu,proletos,
na Li
Limu, nije
kod Bijel og bilo
Bijelog olja,naP orta
P olja, spisku živih.
je bi
bio Branećikaoodstrašil
o izrešetan crnogorskih
strašilo. Tako
crvenokos kao Antonio Peduto više nije bio niko.
Antoniove oči bile su krupne, snene, pigmentisane, kao sačinjene od
kafenosmeđih krugova. Njegove usne, spremnije za osmeh i psovku nego za naredbu,
uokvirivali su brkovi, koji su se sastavljali s bradom boje kukuruzne svile. Antoniovo
čelo bilo je svedeno, nešto ispupčeno, izukrštano borama.
Srednjeg rasta, malo pognut, Antonio Peduto stajao je pokraj svog prašnjavog i
granjem maskiranog automobila. Nikad uredan kao drugi oficiri, češće s gitarom i
knjigom nego s puškom, major je i danas bio razdrljen, raspasan, raskuštran. Mesne
devojke, drolje uopšte, od Soluna i Skadra pa do Dubrovnika i Bijelog Polja, zvale su
ga bratom, vojnici - čas ocem a čas stricem, a crnoberzijanci, dangube i lopovi,
naprosto, prijateljem. Danas ga je ceo kafanski šljam gledao. Spremao se da mu priđe
 pravoslavni
 pravosl avni pop, Vuk Vukić,
ukić, grdosi
rdosija
ja s bradom do pojasa; major PedutoPe duto okrenu se
 prema Komandi,
Komandi, a popina
popina produži prema gradskoj česmi. česmi. Antoni
Antonioo je voleo
voleo tog
 pornografa
 pornog rafa i po ži
život
vot opasnog kockara u manti
mantiji
ji,, ali danas ni
nije
je imao snage
snage za razgovor 
razgovor 
s njim. Major tako odbi i hodžu, onu grančicu od čoveka, Augusta Napolitana, gitaristu
i najboljeg pevača porcherija, kao i vojnog sveštenika, Padrea, koji kao da je jedino i
čekao da se Antonio vrati s fronta. Major Peduto pođe prema Komandi.
»Je li gore pukovnik?«
»Da, gospodine majore«, reče kaplar: »Naređeno mi je da nikog ne puštam.«
»Pukovnik opet razrađuje planove, kaplare?«
»Da, gospodine majore. Razrađuje!«
Tad major Peduto vide jarbole sa zastavama, talijanskom i crnogorskom, tenkić i
stražara, sve krčmice redom, vojnike sa šarenim devojkama, podvodačima,
 prodavcima
 prodavci ma pornografski
pornografskihh sl
sliči
ičica
ca i prezervativa.
prezervativa. Još jednom osmotri kaplarevo
kaplarevo lice,
gomilu oko svog automobila i vojnika koji je čistio vetrobran. Seti se poslednjeg
rastanka s pukovnikom, koji se sve više bavio gimnastikom, pa se u sebi nasmeši.
Video je kako pop Vukić s Augustom Napolitanom uvežbava nekakvu porcheriju,
opsova u sebi i kroči prema Komandi.
» Veoma je važno, kaplare.«
kaplare.«
»Vesti s fronta?«
»Da«, reče tiho major.

7
 

»Možda... loše vesti?«

»Vesti s fronta uvek su loše, kaplare.«
»Onda je slobodno, kako ne bi bilo, gospodine majore«, reče kaplar i pre nego što
Peduto stiže do vrha stepenica, rasprede priču vojnicima, umornim droljama,
 podvodačima.
 podvodačima.

Pop
Leo se Vukići ipsovao.
otimao Napolitano umirivali
Zgražavale su su vojnika
se čak s ožiljkom
i šarene na obrazu. Crven od besa,
devojke.
»Porca miseria!«, zareža Leo i iz sve snage šutnu aluminijumsku porciju:
»Prevara, to je prevara! Tu sam četrnaest meseci a vesti stalno loše! Rekli su nam da
ćemo brzo iskoreniti komunizam u Crnoj Gori i Dalmaciji! Porco... svi sveci i
Madona!«
»Leo, tiše... Leo, bolje i u Crnoj Gori nego u vojnom zatvoru...«
»Prevara
»P revara!«
!« zaplaka
zaplaka Leo.
Pop Vukić ih je zaklanjao od sunca i Komande širokim leđima, mantijom,
novinama.
Major Peduto stajao je pred pukovnikovim vratima, gledao parče pospanog
 bjelopol
 bjelopoljskog
jskog neba i slu
slušao
šao glas
glas koji je poznavao i voleo:
voleo:
»Juriš na ljudsko meso! Uno - due. Juriš na nepotrebno salo! Dole podvoljci i
trbušine. Napred, Spartaco! Živela muška snaga i živela Italija i njena nepobediva
vojska! Živeli svi sa zidova, kao i oni kojih tu nema! Uno - due - tre. Živeo fašizam,
 budućnost sveta, budućnost cele cele Zemlji
Zemljinene kugl
kugle, nada vernih i potlačeni
potlačenih...
h... fašizam,
fašizam,
kom su potrebna zdrava tela, žilave mišice, ovakva volja!«
Major se naginjao prema vratima, a u parče neba ulazili su krst s najbližeg krova i
orao. Zabavljao se bradom i prašinom, koja je iz nje sipila, smešio se i slušao:
»Ali zašto ponavljam da samo oni žive... što ne bih malo promenio? Zar nije bolje
i lepše da živim ja, siroti i tužni ja koji ne mogu dlanovima da dotaknem ni stopala a
kamoli obeleženo
živim! Živeo mestoAllegretti,
Spartaco na podu? lovac,
Eto, ovako ću odsad:
junačina i đavoŽiveo jadni
koji je ja, janačin
našao koji kako
hoću da
da
omršavi i da opet kao nekad bude ratnički vitak!«
Kao i obično kad je bio sam, Spartaco je lako padao u zanos:
»Živeo on, neustrašivi i lepuškašti pukovnik Allegretti i živela njegova sprava!
Uno - due - tre. Živeo i hiljadu puta živeo. Da, posle predaha od tri ili četiri minuta,
nezadrživ nalet na protivnika, na crvene, na svoje i tuđe gnjilo meso! A kad se rat svrši,
to jest kad pobedimo... uno - due - tre... smrt lenjivcima, kancelarijskim pacovima,
komunistima!«
Shvativši da je bolje ući sad nego docnije, major Peduto zakuca.
»Ko je?« upita zahuktali pukovnik.
»Inspekcija«, reče major.
8
 

»Pa gde si tako dugo, moja draga i bradata, pornografska inspekcijo?« reče
 pukovnik,
 pukovnik, poznavši glas
glas i grubo
grubo otvorivši vrata.
»Inspekcija uvek stiže u nevreme«, reče major.
Prijatelji se zagrliše. Allegretti je bio sav u goloj vodi, dok Peduto nije voleo ni
gimnastiku ni bilo kakve sprave.

»Trebalo je još jutros

Major odmahnu da stigneš,
rukom Antonio!«
i, zadovoljan što reče
višepukovnik: »Brinuo sam...«
nije u znojavom Spartacovom
zagrljaju, pođe prema prozoru. Pukovnik ga posadi u svoju naslonjaču, sam sede na
ivicu stola. Major nešto reče; zatim stade maramicom brisati nabrano, preplanulo čelo.
Zadihan,
Zadi han, pukovnik
pukovnik poče:
»Tigre, kako si oslabio!«
»Dobro je što sam i živ, Spartaco«, reče Antonio i lupi šakom po stolu: »S ovim
ludim Crnogorcima ne izlazi se lako na kraj!«
»S divljacima je uvek teško«, reče pukovnik kao za sebe: »Seti se Abisinije,
Grčke, Albanije.«
»Divljaci bar nisu prepredeni«, reče major: »Ali ovi... Crnogorci... kao da su oni
lukavstvo izmislili! Stolećima, kažu, gaje kult hrabrosti. Kao da od toga nešto imaju!
Zasmejavaju svet! Spartaco, zbog tog nji njihovog
hovog kulta
kulta sam ovakav..
ovakav...«
.«
»A ja da li sam oslabio?« tiho će pukovnik, prešavši šakom preko prsiju.
»Treba te poslati na jednu ovakvu ekskurziju«, reče major Peduto: »Prepoloviće
te rođaci naše dobre Kraljice majke!«
»Omršaviću ja i ovako, Antonio«, požuri pukovnik: »Izračunao sam - dnevno
skinuti sto grama, tri kila mesečno, dakle. Za pet meseci ću opet ličiti na čoveka!«
»No, Spartaco moj, ti imaš razloga da budeš srećan i presrećan«, nasmeši se
Antonio i proteže noge: »Da nismo prijatelji, zaista bih ti zavideo. Tako, tako si srećan,
Spartaco!«
»Da opet nije odlikovanje?« reče pukovnik i prelomi debelu obrvu.
»Pravo odlikovanje«, reče major: »Gospode, kako tebi ide sve od ruke!«
»Ne muči me više!« prasnu pukovnik i ustade.
»Vest je i suviše radosna da bih ti je tako brzo saopštio«, reče major i pripali
lulicu.
»Ako mi odmah ne kažeš o kakvom je odlikovanju reč, pući ću«, reče pukovnik i
do kraja razvuče spravu.
Major ustade i razgrnu zavesu. Kroz dim koji je kuljao iz njegove lule ugleda
ednu od naherenih kućica; staro i ružno, to svratište je bilo opsednuto zelenim
dvorogim kapama. U početku je najviše gledao gitaristu i smeškao se. Zatim primeti i
druge, pa nabra obrve. Držeći novčanice u rukama, i već raskopčanih pantalona,

9
 

vojnici su nadirali na vrata. Oni s druge strane praga, u polutami, nisu se obzirali ni na
 psovke, a kamoli
kamoli na molbe
molbe i povi
povike.
ke. Neke je poznavao, neke nije.
Gotovo zaboravivši pukovnika, napregnuto je gledao. Stegnuta okvirom krivog
 prozora i oborena na pleća,
pleća, videl
videlaa su se dva ženska tela.
tela. Bela među zizidovi
dovima,
ma, dopola
dopola
zaklonjena uniformama i živim leđima, ta tela ga istinski ražalostiše. Izađoše mu pred
oči sva slična mesta u kojima je, otkad je pod opasačem, bio. Seti se mnogih javnih
kuća i bestidnih nesrećnica večito razmaknutih nogu i opustošenih očiju. I učini mu se
da ga odavno nije ništa tako brzo sneveselilo. Možda bi i oborio pogled da nije bilo
onog dugovratog i pogrbljenog vojnika: koračao je po tesnoj sobici, nadnosio se čas
nad jednu a čas nad drugu gomilu, udarao po gitari i, kao da je na nekom drugom
mestu, plačno pevao: Catari, Catari, perche mi dici sti paroli .4 Ne razlikujući druge
od prvih, ni poslednje od onih što su, potišteno gledajući preda se, odlazili, tužna
ženska tela su se po navici grčila i izvijala; i kao da im je bilo svejedno što iznad njih
kaplju iskidane vojnikove reči: O core core, ’ngrato... tutt’ e passato... 5
Dim je postajao sve gušći oko Antoniove lulice: već su ga pekle oči. Blago se
okrenu. I zabrinut i ljut, pukovnik ga dočeka:
»Dakle, Antonio, o čemu je reč? Šta sam to dobio?«
»Sina si dobio!« reče tiho major.
Pukovnik gnevno odbaci spravu i opsova sve svece. Iznenađen, Antonio zausti
 prekor. Pukovni
P ukovnikovo
kovo lice
lice još jednom iskrivi
skrivi bes. P rekrsti ruke na leđima i stade žustro
koračati između kauča i pisaćeg stola. Major je glodao lulicu i posmatrao ga.
»Sigurno ona albanska kurvetina?« reče pukovnik kao za sebe: »Onaj gad
 prljavi
 prljavi!«
!«
»Grkinja!« kliknu major i prsnu u zarazan smeh. »Tvoja slatka, tvoja jedina,
tvoja nezamenljiva i egzotična Aliki. Hi, hi, hi...«
»Ali, Antonio, to nije nimalo smešno!« reče polugoli pukovnik i prodrmusa ga:
»Najblaže rečeno
tvoje kikotanje, to je žalosno. Ne shvatam što se toliko smeješ. Ide mi na nerve to
Antonio!«
»Spartaco moj dragi«, sricao je s mukom Peduto: »Ne smejem se tebi nego sebi.
Setio sam se ovog trenutka da sa mnom nijedna ni poštena, a kamoli kurva, nije htela
dete... i ja sam ojađen zbog toga, toliko ojađen da ću pući od smeha. A ti, vrag
 plodnosti
 plodnosti nek te nosi,
nosi, ti si neki redak primerak naše lepe i iiskvarene
skvarene rase ti u zemlju da
ga zabodeš, rodiće ti!«
»Antonio, nije smešno«, poče gotovo plačno pukovnik: »Peti sin! Istini za volju -
neukusno! Pomisliće ljudi da sam - Albanac...«
Major se kikotao i naginjao preko stolice - lulica mu je mogla pasti. Pominjao je
neplodnost svog semena, preležan mums, književnost. Gušio se. Iznad njega se
nadnosio crni, čupavi Allegretti i besno psovao.

10
 

»Pisma su dole, u kolima«, reče Peduto kad se malo povrati: »Sve polugrčki,
 polutal
 polutaliijanski
janski.. Nag
Na glas smo ih čitali
čitali u Glavnoj
Glavnoj komandi. Bil
Biloo je tu vi
više
še generala.«
generala.«
»Koji?« upita pukovnik i poblede.
»Basso, Vigorelli, Tozzi. I još jedan sa staklenim okom, kog zovu Cazzoduro.«
» Samo kad nijenije bio general Besta!« reče pukovnik s olakšanjem.
»Da, Kad
 poznajete. i on gjeodbio«, rečetvoje
izgovori
izgovori Antonio:
ime, »Pozdravio
ime, prsne u smeh.te. Nisam
Kako je tajznao
bi da se tako dugo
bioo razdragan!«
» Šta je govorio?«
ovorio?«
»Uglavnom se smejao«, reče major: »Na kraju nam je najavio posetu.«
»Besta? Pa to je užas! Antonio, većeg cinika i intriganta nisam sreo! Taj važi za
čoveka koji može da zavadi dva ormana, dva oka u glavi! Strahovito je sebičan,
ćudljiv, uvredljiv. Dobija napade smeha, plača. Napade zla i dobrote istovremeno, što
sam na njegovom primeru prvi put video! Taj laje, mauče, riče! Taj imitira, drži
govore,
govore, peva! Manijak!«
»Pisma tvoje Grkinje dospela su u Bestine ruke. On ih je naučio napamet.
’Originale ću, lično, doneti Allegrettiju, dok ću kopije zadržati u - memoriji!’ rekao je, i
dodao da ga zanima sve što je u vezi s talijanskom kopiladi...«
»Sam ima dvoje, troje!« reče pukovnik: »Atina, Tirana, Dubrovnik. To ne krije,
dok Adis Abebu preskače!«
»I drugi bi hteli da zaborave Etiopiju«, ubaci Peduto jetko, ali se Allegretti napravi
da ga nije razumeo.
»Besta, Basso, Cazzoduro - ja sam zaista okružen ubicama!« zbrza Allegretti i
 panično
 pani čno nazu čičizme:
zme: »Katkad
» Katkad mi se čini
čini da bi najbolje bilo
bilo da jurnem na partizane,
partizane, da
 pogiinem. A Besta nek ši
 pog širi
ri intri
intrige
ge kakve ggod
od želi
želi...
...««
»Ako si rešio da pogineš, ne moraš se truditi da smršaš«, reče major, pa nastavi
kad se pukovnik umiri: »Besta se naprosto gušio u suzama kad nam je čitao, a zatim
recitovao, Grkinjino pismo, iz kog se vidi da ona, uprkos svemu, poštuje naš novi
 poredak i želi
želi mu konačnu pobedu.«
»Životinja grčka!« planu Allegretti i isturi donju vilicu na Mussolinijev način:
»Otkad kurve za nas navijaju ne ide nam najbolje!«
»To i general Cazzoduro tvrdi«, reče major, uzdržavajući se da ne zaplače od
radosti: »Ja se, međutim, ne slažem. Osvojiti srca pesnika, artista, klovnova, lopuža,
ološi, šljama, dna, srca žena, kurvi uopšte - za mene je najdragocenija pobeda.«
Pukovnik steže opasač, pištoljčinu pomeri s trbuha na bok. Tako je pokazivao da
nije
nije shvatio Peduta.
P eduta.
»Besta i Cazzoduro bili su istinski presrećni kad su pročitali da je ona, Grkinja,
tom tvom kopiletu dala ime Cesare«, reče major: »Cesare - Claudio!«

11
 

»Za ime Boga, Antonio!« zavapi Spartaco: »Jedan se moj sin već tako zove!«
»Ti to najbolje znaš«, reče Peduto i pripali lulu.
»Što je baš to ime izabrala?« reče pukovnik i iskrivi lice: »Mogla mu je dati tvoje
ime!«
»Pričao si mi da ti je, dok si je jahao, govorila o starom Rimu, o Etrurcima, o
 bl
 bludu
daudu na Apeninskom
Apeni
shvatim šta nskom pol
poluostrvu«,
joj znači uostrvu«, reče ANiko
’rimska poza’. ntonio:
ntonio:
joj,»»Pr
Priičala
čala je nije
izgleda, i meni
m eni,, al
umeo alii nisam mogao
da izvede tu
operaciju. Rimljani su joj i dalje opsesija...«
»Kakve veze imamo mi, zdravi i normalni primitivci, s tim rimskim pederoidima,
 pijandurama,
 pijandurama, nazovipesni
nazovipesnici
cima
ma i misli
misliocima!«
ocima!« pl planu
anu pukovnik
pukovnik i zgrabi spravu za
rastezanje: »Kažu da su jedni drugima u uši, oči i usta pišali, da su govna jedni drugima
eli! Dok su divljaci voleli zdrav seks, nepečeno meso, gimnastiku u vidu jahanja i
napredovanja prema usranom i nagnjilom Rimu!«
Antonio je gledao kroz prozor. Video je jarbole, tanketu, česmu. Sve više vojnika,
 podvodača i kockara skupljal
skupljaloo se oko popa Vukića.
ukića. P op Vukićukić je bi
bioo besan, razmicao
ih je, pravio sebi prolaz. Pop Vukić nije bio pažljiviji ni prema đevojci bledih obraza,
okruglih i neveselih
mantiji ruke, padala.očiju.
Pop Zvala
Vukićse gazio
Dana, jesećao se Antonio.
prema Komandi.Pružala je prema
Zadržavši besnoj
pogled na
 posrnuloj
 posrnul oj devojci, Antonio
Antonio reče:
»Sve one, Grkinje, Dalmatinke, Albanke, sve one nam pišu. Sve počinju od naših
slavnih predaka, Rimljana, a završavaju sećanjima na nas koji, kako one tvrde, ponovo
oslobađamo i gradimo novi svet, ne znaju da kažu novi poredak.«
»Antonio, što ona tom svom kopiletu, koje je moje koliko i tvoje, nije dala ime
Sokrat ili Aristotel, Fidija ili Filip Makedonski? Kako da ne protestujem?! Na prvom
mestu kao Talijan koji nema baš nikakve veze s Rimljanima, kao oficir jedne
neustrašive i, iznad svega, zdrave i časne vojske, zatim i kao otac osmočlane porodice!
Čudno je, uostalom,
uostalom, da ste toj balkanskoj kurvetini
kurvetini sve poverovali...«
poverovali...«
»To generalu Besti ispričaj, kad dođe«, reče Antonio: »A mene pusti da malčice
sklopim
sklopi m oči.«
»Eto, taj je Rimljanin!« kao uboden iglom skoči Allegretti i nehotice pogleda
uokvirena lica na zidu: »Taj nije pošao u naš sveti rat iz militarističkih, ideoloških i
 poliitički
 pol tičkih,
h, tal
taliijanskih
janskih razlo
razloga,
ga, već iz razlog
razlogaa strog
strogoo pornografskih
pornografskih,, ririmski
mskih!
h! Kad smo se
 prvi put sreli
sreli u Adis
Adis Abebi,
bebi, 1939, rekao mi je, i to u prisustvu prisustvu sl
slavnog
avnog maršala
Grazzianija: ’Cilj mi je životni, Spartaco, da pojedem celu rupu, ficu.6  Nikako to da
ostvarim!’ Kažu da su Grazziani i Besta po Abisiniji čuda pornografska izvodili, gozbe
 priređiv
 priređivali
ali,, ’rimske’, lizali
zali i kao psi lokal
lokalii, preko Eritreje
Eritreje išl
šlii čak do Crvenog mora, alalii
afričku ficu, crvenu kao rasečena i prezrela lubenica, nikako da pojedu. U Rimu sam
ga sreo dvaput, negde 1940. Bludničio je, pričao mi je, ali na nezanimljiv, neizvoran,
klasičan način. ’Talijanska fica kod mene ne izaziva proždrljivost, pohlepu za jelom,

12
 

valjda zato što sam iz nje, sa zakašnjenjem od kakvih dvadeset vekova, izišao. Mene,
Spartaco, što se jela tiče, jedino zanima egzotična fica, afrička, balkanska, slovenska
fica!’ U Atini i Solunu bio je, govorio mi je, pred samim ostvarenjem životnog sna. Bilo
e to godinu kasnije, s jeseni 1941. Grazziani ga je hitno pozvao u Rim. Nekoliko
meseci obilazili su frontove, groblja, bordele. U Atini ga je čekalo iznenađenje.
Adelaide i Marije, Grkinja, nije bilo. Ili ih je preuzela ili likvidirala atinska crvena gerila.
Tako je grčka fica ostala nepojedena. Besta mi nikad nije govorio koliko je ostao u
Tirani i Skadru. ’U Dubrovniku, Splitu i Zadru osetio sam izuzetnu slast i aromu
slovenske fice!’ pričao mi je jednom, u Podgorici. Zavideo sam mu, ali ne znam na
čemu, mrzeo sam ga, opet ne znam razlog, želeo da ga kao šugavog psa ispljujem. ’Ali
sam u Boki Kotorskoj i na Cetinju shvatio, dragi moj Spartaco, da je ficu, naprosto,
nemoguće poklopati! Polizao sam pola Dubrovnika i Splita, sve što je bilo za lizanje u
Boki i na Cetinju, i došao do katastrofalnog zaključka da fica, ma koje nacionalnosti
 billa, ma kol
 bi koliiko je razvrtao, čupao, rastezao, ma kol
koliiko je jeo, postaje sve dublja,
dublja, veća,
ednostavnije rečeno, metafizičkija, te je moj napor da progutam bar jednu takvu
aparaturu više nego iluzoran. Kako savladati, kako pojesti ponor!’ Zaplakao se, suze
obrisao albanskim i ženskim, napomenuo je, gaćicama! I kome da se žalim, Antonio?!
ikad, nikad! Pre ću se žaliti generalu Tozziju koji me, znam to još od Adis Abebe i
Soluna, organski ne podnosi. Navešću, nabrojaću sva lica koja su bila u postelji s
 pomenutim
 pomenuti m grčkim
grčkim čudovištem. Uključujući i tebe, Antonio,
Antonio, i njega samog,
samog, Bestu!«
»Spartaco, prijatelju, čuvaj čin«, reče Peduto, kom su osećanja tuge i uzdržanog
smeha nagonila suze na oči: »Bolje i tuđe dete...«
»Antonio, šestoro dece sa zakonitom ženom - jeste prostački, ali nekako ide,
 brojniji
 brojni ji smo. Sedmo s nekakvom lučkom i smrdlji smrdljivom
vom ni nimfomankom,
mfomankom, tobož
artistkinjom, koja je uvrtela u glavu da se vraća stari Rim, nemoral, Etrurci! I kako je
 počelo,
 počel o, ja ću se za ovi
ovihh nekolik
nekolikoo godi
odina,
na, dok rat konačno dobijemo,
dobijemo, u Italiju
Italiju vratiti
vratiti s
čitavim čoporom svetske kopiladi. Pa to je da čovek izvrši samoubistvo, a zločin da
 prebaci na crnogorske
crnogorske partizane. Ili da smesta i časno pogine
pogine za - novu Italiju!«
Italiju!«
»Obožavam te!« reče Antonio i pođe prema vratima: »Tebe, Spartaco, koji
uvećavaš našu zdravu, našu herojsku, našu užasnu naciju! I budi siguran da ćeš večno
živeti u knjizi na kojoj bih do kraja života hteo da radim. Rukopis se zasad zove ’Heroj
na magarcu’, podnaslov je ’Vreme srama’. Prijatelju s kojim izbegoh smrt više puta,
tebi i još jednom čudu od čoveka posvetiću sve stranice! Ideja mi se rodila tu, u
Bijelom Polju, mestu kroz koje mora da su prošli Dante i Bosch! Spartaco, shvati,
 presrećan sam što mi je dat ži život
vot u kom sam sreo tebe, čoveka čudnog izgl izgleda, čudne
duše, čudnog imena a još čudnijeg prezimena. Zahvalan sam što mi je podaren život u
kom sam smrtno zavoleo jednog čoveka, jedno čudo, slovenskog Viteza. Duhovno sam
mu se predao! Znaš ga, kako ga ne bi znao! Pa ću ići za vama do kraja. Do kraja
sveta. Do kraja svega. Do kraja života, ako bude zatrebalo. Staviću na probu emocije,
um. Sve čime me podarila majka, ona koja traži da joj se odužiš poezijom! Pa da

13
 

vidi
vidimo
mo koliko
koliko može srce kad ide za svojom zvezdom, za svojim pesništvom...
pesništvom...««
»Antonio, budi siguran da Spartaco Allegretti neće dozvoliti da ga namagarči jedan
Besta!« reče pukovnik i zauze pozu rvača: »Ne bude li general Besta imao
razumevanja, ići ću Tozziju, njegovom krvnom neprijatelju. Zataji li i taj, idem pravo
kod Birollija, na Cetinje!«

»Taj je kaosad
»Pustimo Besta: podvode
njih!« mu cetinjsku
reče Allegretti: decu!«
»I njih, reče Peduto.
i kopilad. Šta je novo na frontu?
Govori,, srce i zvezde preskoči.«
Govori preskoči.«
»Ostavimo to za sutra«, reče major prazneći lulu: »Premoren sam, uzbuđen, a
sažetost mi nije vrlina.«
»Osnovni utisak?« namršti se pukovnik: »Da imam o čemu da razmišljam do
sutra.«
»Borimo se za najsvetiju i najsvetliju stvar u istoriji, za novi poredak, za
fašizam«, reče major kao provincijski glumac i prekorači prag: »Drugi to neće, eto
drame! Nikako da ih ubedimo da taj nuovo ordine, novi poredak, nije nikakva
sifilistička vizija budućnosti, već stvarnost koja se iz dana u dan potvrđuje. Borimo se,
dakle, krv dragocenu prosipamo. I pobeđujemo, dok oni tvrde da gubimo i da nam je
kraj blizu. Pominju Engleze i Amerikance, koji nadiru iz Afrike, pominju Ruse, kojima
e takođe stalo do pobede, pominju domaće brigade. Bez obzira na to šta javlja Radio-
London, šta Moskva, godina 1943. nije godina našeg kraha, već godina našeg trijumfa
na svim planovima, posebno seksualnom! A da li se ovde šta događa?«
»Bez promene«, reče pukovnik: »Manijački napadaju, ovog puta iz pravca
Mojkovca i Pljevalja. Izgleda da su se vezali s Bosnom. Ginu, ludo ginu, leševe ne
 broje! Stalo imim je do ove tačke. Kao da je Bijelo
Bijelo Polje centar sveta!«
»Pa i jeste!« našali se major preko lule: »Zato ćemo pre pustiti Rim nego Bijelo
Polje!« dodade, pa mu srce poraste: »Je li tako?«
»Jeste«, reče pukovnik neuverljivo: »Ali nasrću kao Japanci. Tvrde, urlaju iz
šume i s bregova, da će osloboditi ceo svet. Od nas?«
»Od nas!« nasmeši se riđokosi pegavko: »Zdravo, Spartaco!«
»Zdravo, Antonio!« reče pukovnik i spravu za rastezanje gnevno baci pod kauč.

3.
Sat izbi dvanaest i trideset. Sneveseljeni pukovnik stajao je kraj prozora i igrao se
zavesom. Video je mali, izrovani i bezoblični trg koji je počinjao tu, tako reći ispred
njegovih očiju. Sve je sa tog mesta bilo vidljivo: i naherene kuće ionako dotrajale
kasabe; i ljuspasti krovovi sa smešnim i bolesnim izraslinama dimnjaka; i pravoslavna

14
 

crkva s čudnovatim kubetom, kojoj bi se i krst video da nije bilo vrućine, prašine i
dima; i vitka i nabeljena džamija, oko koje se motao nekakav potišten, uplašen svet. I
nebo je s tog njegovog prozora bilo vidljivo: pregrejano i gluvo, oslanjalo se nevidljivim
krajevima na raskopana i ušančena brda, između kojih se stisla i zbila trošna varošica.
Reku nije video, ali je čuo kako šumi, kako izmiče varoškoj prašini, smradovima i
 bodlji
 bodl jikavoj
kavoj žici,
žici, koja je na nekol
nekoliiko mesta presecala.
presecala.
Da je hteo, mogao je odmarati pogled na radnjama, koje su uokviravale trg. Bili
su to njemu sasvim nepojmljivi dućančići, često nalik na poveće sanduke napunjene
svim i svačim: sijasetom đinđuva i hritvica, kaiščića i sapunčića; jednom rečju od igle
do strele, od noža do sablje mogao je čovek naći u tim jamama i magazama. Svega je
tu bilo: od dretve do dolame, od pelena do skupe carigradske čoje, od ulara i kanapa do
šarenih svilenih pojaseva.
I ceo taj svet što je gamizao po sokacima i što se lenjo vukao oko mnogobrojnih
kafanica i prostranih krčmi punih civila i vojske, zadaha rakije i premasnih jela, ljutio je
 pukovnika:
 pukovni ka: lica za koja je znao da su poodavno zakrvljena
zakrvljena primical
primicalaa su se jedna
drugom i šaputala; priljubljena i nepoverljiva, u crnogorskim kapama i gizdavim
muslimanskim fesovima, u duvanskom dimu, nameštena za šapat, ta lica su se smešila
čas prijateljski, čas pritvorno.
Desetak muških koraka od jarbola, s talijanskom i crnogorskom zastavom,
dremao je tenkić. Sitan i neuredan vojnik stajao je uz sam bok čelične kornjače. Beo
od prašine i umora, i još neugledniji pod šlemom, s bajonetom na predugoj pušci,
mladić je spavao. Pored njega su prolazili ljudi, žene, deca: da su hteli, mogli su odneti
i njega i njegovu pušku. Letele su žegom umrtvljene ptice između drveća i prozora,
vojnici su pevali. Stražar je držao ruke na trbuhu i opasaču, osmehivao se u snu.
apadale su ga vrućina i muve.
Vojnik nije ni slutio da se tenku približava Napolitano, kržljav vojnik s gitarom.
ije ga ni čuo kako pevuši i uzdiše, no je otvorenih usta i zaplamljenih obraza sledio
svoj
edvaslatki i tako česti
čuo, zapeva san. Napolitano
kraj samog šlema: mu na vrhovima prstiju priđe i, glasom koji se

 Nel mio d’or.. 7 

mi o cuor ri nasce un sogno d’or

Vojnik se trže. Ščepa pušku. Ugleda modre Napolitanove usne i gotovo plačno
oteže:
»Oh, Augusto. To si ti, đavole...«
»Stalno spavaš, Salvatore«, tobož prekorno reče Napolitano i udari ga šakom po
 plećima.
 plećima.
»Opet sam je sanjao, Augusto«, reče tužno Salvatore: »Prekinuo si me na
najlepšem mestu: taman da joj ga metnem! Ti naiđe i sve propade: a ko zna kad ću

15
 

opet zaspati...«
»Ne gubi nadu, Paolone«, reče Napolitano i zasuka dugi rukav.
»Ništa mi ne vredi, Augusto«, stidljivo dodade Salvatore: »Glavu izgubi za
Pietrom. A on, jadnik, samo priča o Mariki.«
Čitav trenutak Napolitano je gledao u duge prste, kojima je prelazio preko gitare.
Vojniku
 bi
 bil se činilo
la su puna bola, da
bola, je inih
metal
metalni nešto šaputao.
h zuba, pri Primače
priggušene mu se, loman i sanjiv: Augustova usta
pesme:

 Bolognesina mia. .. 8
mia...

 Napolitanove oči si
 Napoli sijal
jalee su tužnije
tužnije neg
negoo ranij
ranije.
e. Paol
Pa olone
one ga uze ispod ruke. P ri
riprti
prti
 pušku i blago
blago reče:
»Augusto, kako možeš toliko da pevaš... od jutra do mraka! Pevam i ja, gunđam
zapravo, ali ne mogu toliko. Kao da si osuđen...«
Augusto Napolitano ga pogleda odavno zapaljenim očima. Gledao ga je dugo; tako
mu i odgovori:
»A voliš li je?« tiho će Paolone i pređe mu s druge strane: »Tu iz Bologne...«
»Ne sanjam je«, reče još tiše Napolitano: »Niti želim da joj ga metnem.«
»Ona je, znači, bolja i vernija od moje Dane«, reče vojnik prebledevši odjednom:
»Bolja i vernija«, ponovi i, glasom u kom je bilo i srdžbe i mutne slutnje, upita:
»Augusto, što mi ne šalju smenu? Izgoreh!«
»Ne znam«, reče Napolitano i krenu.
»Možda su me sasvim zaboravili?« reče setno Paolone.
»Da, kao da si osuđen«, reče Napolitano.
»Lepo kažeš, Augusto«, reče Paolone: »Neka kazna!«
Salvatore htede još nešto da kaže. Augusto ga prekide jednom od svojih psovki.
Paolone osta u pola reči, tužan i kiseo.
Salvatore nije išao za njim: gledao ga je iskraj tenka. Kad god je počinjao da peva,
Augusto je zabacivao glavu i usukivao vrat. I otkad ga znaju Paolone, Pietro i ostali,
ma koju pesmu da je počinjao, uvek se vraćao na devojku iz Bologne.
»Augusto«, reče Paolone kad vide da Napolitano krenu u susret njihovom
zajedničkom prijatelju, kaplaru Pietru: »Augusto, čuo sam da su Bolognese
najpokvarenije ženske u celoj Italiji. To svi kažu, pa čak i Bottoni. Možda i ta tvoja, ta
o kojoj stalno grcaš, radi što i druge. Ne zameri mi, Augusto, ali vele da svi iz Bologne
i bliže okoline, i ljudi a naročito ženske, rade ono što smo na Bottonijevim
fotografijama gledali.«

Augusto Napolitano je išao.

16
 

»Proveri ti to, Augusto!« doviknu mu Salvatore: »I ne tuguj uludo!«

Gitarista ga je slušao, ali nije hteo da se okrene. Ispijeno lice mu je bilo
napregnuto i čežnjivo, kao dok je pevao o devojci iz Bologne. U naručju je držao
gitaru i čekao Pietra.
Salvatore Paolone pobode se uz tenk. Prekrsti ruke na trbuhu, zažmuri i zinu;

 pokušavao je da ni na šta ne mis

malopre prekinuo... misli
li.. Nadao se da će se stari san nastaviti
nastaviti tamo gde se

4.
 Ni česma ninije
je bil
bila sama; kraj nje se kikotal
kikotalaa Marika.
Marika. Očima
Očima tetreba gl gledao
edao je
stidljivi i suncem opaljeni Pietro. Mucao je: jer, ona nije bila ni mala ni velika, već lepa,
očiju crnih i kosih, grudi što su se, čim bi se pomerila i krto zakikotala, dobro
 primećival
 primećivalee pod vojničkom
vojničkom košuljom.
košuljom. Iako je prozor bi bioo otvoren, a dan uspavan,
 pukovnikk nije mogao
 pukovni mogao čuti svaku njihovu
njihovu reč. Pa ih je gl
gledao.
edao.
»Zašto ići tako brzo, signorina Marika? Zašto?«
»Lavorare,9  Pietro. Lavorare«, nasmeja se devojka i pokaza nisku belih zuba:
» Mnogo
Mnogo lavorare!«
»Ali zašto, Marika?« zadrhta Pietro i približi se devojci uskog struka i okruglih
kolena: »Ići sa mnom i nema raditi.«
»Domani,10 Pietro«, reče dovojka i saže se da dohvati posudu s vodom: »Sutra,
caporale. 11«
»Sutra ja nema živ!« izbeči velike oči kaplar: »Sutra komplikacije: komunisti,
 puška, bum-bum. Ja umriumr i sutra, Marika.
Marika. Crnog orci nema dobro - ammazzare12 Pietro.
Crnogorci
A Pietro nema voli puška, nema voli rat...«
Devojka htede nešto da mu kaže. Ali se ukipi kad vide da krupan i klempav čovek 
 pedesetihh godina,
 pedeseti godina, gotovo neprimećen, priđe česmi i stade umivati ruke.
» Marika
Marika moja«
moja«,, zavapi kaplar:
kaplar: »Ja govori
ovorim istina. Ja Sardo. 13«
m istina.
Devojka kažiprstom prekrsti usne, zatim pokaza debelog čoveka s podočnjacima
koji je, teško dišući, pio s česme.
»Spia, Pietro«, šapnu Marika: »Špijun!«
»Nema ćuti Pietro«, reče kaplar: »Pietro voleti!«
Mesni špijun obrisa lice, vičnim pogledom odmeri devojku i kaplara, pa pođe
 prema Komandi.
Komandi. P ukovnik
ukovnik se gadio
adio tog siplji
sipljivog
vog i nezg
nezgrapnog
rapnog a tako korisnog
korisnog Mustafe
Agića, upravnika pošte i rođenog dostavljača. S Agićem se Allegretti zadržavao samo

17
 

onoliko koliko je posao zahtevao.

»Marika!« hrupi kaplar i raširi ruke: »Marika mia...«
»Domani«, reče devojka podigavši posudu s vodom i napravivši omamljivu
kretnju kukovima.
kukovima.
Pietru, kaplaru, udari krv u slepoočnice. Pošao bi za njom da mu kolena ne
stadoše klecati. Pietro nema fašista. Pietro, možda, komunista«, prošaputa kaplar i,
»Marika,
spazivši da ni time nije mogao da je zaustavi, potrča za njom: »Da, ja može biti
komunista...«
»A ti se tim i hvališ, nesrećo moja«, šapnu devojka i izmeni pogled s jednim višim
oficirom, koji je nerado mimoiđe.
»Ja veliko komunista, Marika moja«, prošaputa kaplar: »Opasno komunista. Ne
ići tako brzo!«
»Zbog toga te i neću, Pietro«, reče Marika.
» Ja nemati komunista«
komunista«,, snađe se kaplar:
kaplar: »Ja mrzeti komunisti
komunisti.. Marika,
Marika, molim..
molim...«
.«
14 15
»Ni to ti ne vrijedi, soldato.   Marika traži ljubav. Amore,   Pietro, amore, i
cuore.16 A sad idi, đavole mali, svijet može svašta pomisliti!«
»Ja imati ljubav, Marika moja«, zaplete se kaplar: »Mnogo ljubav i srce... srce
veliki... Nema ići. Pietro imati dva srce...«
»Ni tri da imaš, kod mene ti ne pomaže«, reče devojka lomeći se u struku.
Pietro je, kao ukopan, stajao nasred trga i gledao za njom. Nosila je sud s vodom i
sablažnjivo se ljuljala.
ljuljala.
Pazeći da ga špijun, kog nikako danas nije hteo da primi, ne primeti, pukovnik je
razgrtao zavesu. Preko tenka je gledao Pietra, koji se nije micao, i Mariku, koja se
gibala s posudom na glavi. I, ne skidajući pogled s nje, pukovnik je u sebi šaputao:
’Nije to parče
kapetan, za tebe, kaplare
kao Brambilla, mojkao
ili major, mali. Malenjoš
Peduto, je tvoj čin da ibiišlo.
bi nekako joj Gledam
se dopao.kako
Da si bar 
gubiš
glavu za njom već mesecima, kako je sačekuješ i presrećeš: čak si i srpski počeo zbog
nje da učiš! Ako se ne smiriš i ako je se ne okaneš, premestiću te odavde, pa ti neće
 padati na pamet da trčkaraš za crnogorski
crnogorskim
m kurvama. Kako se i usuđuješ, đavole đavole
žgoljavi, da je tako ganjaš kad znaš da je ona verenica tvog šefa, kapetana Vittorija,
koji je obožava. Uostalom, kapetan će još večeras, ma koliko mu to teško palo, ustupiti
 pukovniku
 pukovni ku Allegrettiju
egrettiju svog guzatog crnogorskog
crnogorskog anđela. I kao što vi vidi
diš,
š, mali moj,
nikakvih izgleda nemaš ni danas ni sutra, a ponajmanje prekosutra..
Izgubivši Mariku iz vida, pukovnik spazi kako Pietro, utučen i slomljen, priđe
česmi i kako, ne razmišljajući mnogo, podmetnu glavu pod slavinu. Kad se iskvasi i
ohladi, pođe trgom. Nije se dugo mislio u koju od krčmica da zaglavi. Uđe u onu s

18
 

crvenim natpisom na dasci:

 NAJŽEŠĆA  RAKIJA   I » DRUGO«

Pietro Portulu svali se za prvi sto. Pogleda vlasnika. On se zvao Gruban Malić.
Bio je to omalen i mršav čovek, ramena uskih, glave lepuškaste. Točio je piće, žustro
razgovarao s vojnicima, droljama, podvodačima, kupcima i preprodavcima
 prezervativa, abortina
abortina u kuti
kutijama
jama za sapun, rasturači
rasturačima
ma pornografski
pornografskihh fotografija
fotografija i
sveščica s uputstvima kad i kako a kad nikako ne, razgovarao, dakle, kao neko kome
e zakinuto, oduzeto, oteto. Na ptičjoj Malićevoj glavi Pietro najpre zapamti kukast
crnogorski nos, krupne i crne oči koje su bile čas neprijatno vesele i podsmešIjive, a
čas ubistveno tužne. Oči čoveka koji je, po rečima Antonija Peduta, pisca i majora,
 patioo i pre nego što se rodio.
 pati
Pietro Portulu kao davljenik podiže ruku. Gruban Malić dobro je poznavao
kaplara i njegov ukus. Donese mu pola litra ljute, podseti ga na dug, pa se izgubi u
gomili.
Pietro Portulu odgurnu čašu, navi iz boce. Zapanjeni vojnici i drolje, koje su
govorile jezikom nekog drugog naroda, pijandure i crnoberzijanci, skitnice, špekulanti
vojničkom robom i municijom, podmetači letaka i proglasa, špijunčine, kafanski
klupoderi, rimske pederčine koje su išle za divizijama Venezia i MurMurge ge otkako je rat na
Balkanu počeo, ceo taj Malićev ološ gledao je kako kaplaru grlom šeta jabučica.
Smejali su se, čekali smrt.
Kad naiskap ispi šljivov otrov, kad krčmicom odjeknu uzdah, Pietro Portulu baci
gotovo samrtnički pogled na Grubana Malića i na njegove zidove. Kao u magnovenju,
Portulu zapazi da na zidovima nema ni kraljice majke, dobre Jelene, zaštitnice
zaljubljenih i pijanih, ni kralja Vittorija Emanuela III od Savoje, ni muževnog i okruglog
Dučea, Mussolinija, s orlom na ramenu. Malićeve zidove krasile su fotografije žena
otkrivenih sisa, razmaknutih nogu, raščepljenih stidnica.
Pietro Portulu još jednom obujmi golotinju, pa se mesečarski osmehnu. Zene
obnaženih bokova, one što su bile bačene na pleća, kao i one što su se naticale,
 podsetiše
 podseti še ga na talasanje
talasanje Mariki
Marikinog
nog mesa. P ortul
ortulu,
u, jeknuvši,
jeknuvši, zavitl
zavitlaa fl
flašu
ašu u zid.
zid. Ne ču
lomljavu stakla ni razuzdane povike prostitutki i vojnika. Ruke mu padoše pored tela,
čelom tresnu o hladnu i mokru ploču stola.

5.
Pukovnik Allegretti se hvalio da dobro poznaje vlasnika bestidne krčmice,
Grubana Malića od Bijelog Polja. Oficirima koji su u mesto na Limu posle njega stigli,

19
 

ovako je opisivao to poznanstvo. Allegrettijev prethodnik, pukovnik Fabiani, upirući

 prst u čoveka oko kog se okupljao
okupljao šljam, rekao je:
’Spartaco, Malića se čuvaj!’
’Što baš njega?’ upitao je pukovnik Allegretti. ’Zar u ovoj dolini nema opasnijih?’
’Malići su na sve spremni!’ rekao je veseli Toskanac: ’Posebno ovaj, Spartaco
moj.
noge!’Gruban je obeležen nesrećom, svojom. I kurcem, svojim. Pogledaj mu među
’Zar mu je sve ono spolovilo, žila? Zar mu je onoliki pribor? Pomišljao sam na
zgužvan skut košulje, na kilu, nikad na ud s opremom.’
’Spartaco, Maliću gaće, tamo gde mu leže jaja, progorevaju! Pa kako da se njime,
u slobodnim časovima, ne pozabaviš! Prijatelju, s osećanjem tuge napuštam Bijelo
Polje, Crnu Goru, Malića. Idem natrag, u Grčku. Valjda ću i ja nešto slično sresti! Tebi
ostavljam Malića, viteza s dve pregršti muda u nogavicama. I od tebe zavisi, Spartaco,
kakav će mu biti dalji život. Po mojoj oceni, no do nje ne držim, Malića će sama
 priroda
 priroda njegova, nagon, terati na čuda. Ne zaboravi, Malić
Malić već pripada
pripada pesništvu!’
S nešto sete u glasu pukovnik Fabiani pripovedao je svom prijatelju Malićev život.
ikad se nije saznalo ni ko mu je majka, a kamoli otac. Osvanuo je, jednog letnjeg
utra, nasred trga, kraj česme, zavijen u vunene pelene. Do podne niko nije hteo da ga
uzme. Samo su gledali kako plače i kako ga prska voda, i raspravljali čiji bi mogao biti.
I tek što zaključiše da ga je tu, po svoj prilici, ostavila jedna poljska cirkuska družina,
što se neznano kud izgubila još pre zore, dojuri pop Vukić i, sporečkavši se s hodžom,
koji se takođe spremao da usvoji nahoče, odnese ga. Pop nahočetu izabra čudno i
retko, sveslovensko ime: Gruban. Pop i popadija odviše pelene i umalo ne padoše u
nesvest. Nahoče je imalo mudašca deteta od šest ili sedam godina, larvicu s kapuljačom
skoro do kolena. Priča se da je pop tad rekao kako će njegov Gruban sve do svoje
 petnaeste ili
ili šesnaeste kitu
kitu svoju moći da veže u čvor.
čvor. Sve u svemu, pop Vukić
ukić se za
 prezime misl
mislio sve do noći
noći.. Pe
Petrovi
trović,
ć, Nikol
Nikoliić, Jovanović,
Jovanović, bi
birao
rao je. No sva su ta
 prezimena bila
bila neprikl
neprikladna
adna cirkus
cirkuskom
kom i poljs
poljskom
kom nahočetu nesvakidašnje
nesvakidašnje ži
žille. Dobivši
Dobivši
te noći na kartama, napivši se kao zemlja, pop Vukić je izudarao popadiju što je bila
 protivv čvora, protiv
 proti protiv usvajanja, i objavio
objavio da će muškarčina
muškarčina nad muškarčinama
muškarčinama nositi
nositi
nesvakidašnje prezime: Malić!
 Ni dve godi
godine
ne ne prođoše od krštenja kad pop, kao u šali
šali, pokloni
pokloni hodži nahoče.
Hodža u svom domu zadrža krštenog stvora samo nekoliko meseci. I tamo je bilo
spora oko čvora. Kolevka se nađe u domu najpobožnijeg mesnog Crnogorca, udovca
Lubarde i dugogodišnjeg državnog činovnika. Mislilo se da je pravi otac, ili bar 
zaštitnik, nađen. No kad Lubarda zaglavi u aps zbog utaje opštinskih para, i kad ga
vezanog odvedoše put Prijepolja, trogodišnjeg Grubana uzeše neke usedelice.
Bolešljive devojčure nisu mogle da gledaju Malićevu žilu koja je, čak i kad je bila u
čvoru, delovala smešno, sramno, zaplašujuće. Dečak se opet nađe kod česme, sam,

20
 

 pravi Poljak.
 Nosilli su ga, tako, vodi
 Nosi vodilli iz kuće u kuću, sve do njegove
njegove sedme ili osme godine.
odine.
Čvor više niko nije pominjao. Čim je stao na noge, oteo se malo, dečak je počeo da
zazire od meštana. Lutao je s decom bez roditelja, služio, prosio. Spavao je po
tavanima, podrumima, štalama. Nikakvu školu nije pohađao. Stalno se snebivao i
crveneo. Čekao je poljski cirkus, govorkalo se. Vreme je prolazilo, kurati anđeo je
rastao, ali nikad nije dostigao visinu svojih vršnjaka.
 Niko,
 Ni ko, pa ni glavni
glavni mesni špišpijun,
jun, Mustafa Agić, ninije
je saznao otkud dvadeset
 petogodi
 petog odišnjem
šnjem Grubanu novac za otvaranje krčmice. Trgovci
Trgovci i kafedžije
kafedžije šuškali
šuškali su da
e obio nečiju kasu. Budući da nikakve prijave nisu protiv njega stizale, zlobnici počeše
 pronositi
 pronosi ti glasove
glasove da je Mali
Malić u vezi s nekakvom tajnom organizaci
organizacijom
jom koja ne zna šta
će s parama, pa ih ulaže u kafane, kockarnice, javne kuće.
’Zbilja, otkud mu ideja da baš na dan ulaska naših oslobodilačkih trupa u Bijelo
Polje otvori taj svoj zagušljivi bordel?’ zapitao je Fabianija pukovnik Allegretti.
’S Crnogorcima nikad nisi načisto!’
’Da ga ne kreditiraju komunisti?’ misteriozno je upitao Allegretti.
’Da komunisti nekom pomognu - potpuno je nemoguće!’ ljutito je odgovorio
 pukovnik Fabiani
 pukovnik Fabiani:: ’Uostalom,
’Uostalom, još nemaju sredstava. Žive
Žive od pl pljački
jački,, otimačina,
otimačina,
takozvanih dobrovoljnih priloga koji nisu ništa drugo do prinuda, prošnja, prevara. A i
da imaju novca, ne bi ga ni pozajmili, a kamoli poklonili jednom problematičnom, kako
to oni kažu, privatniku. Prema tome, možeš biti potpuno siguran da on s njima, bar 
zasad, niti ima niti može imati bilo kakve veze.’
’U Malićevoj jazbini više je vojske nego u sličnim jazbinama’, primetio je
Allegretti.
’Toči piće u pola cene. Ženskih je napretek. Gušavih, ćopavih, grbavih.
Gluvonemih, kljastih, trorupih. Slepih! Neke su iz Skadra, neke iz Soluna, neke iz
Skoplja. Neke uopšte ne znaju odakle su i kud su se uputile. Sve smo mi to pokrenuli,
a Malić od Bijelog Polja skupio! Da, jazbina je puna šljama kakav se samo zamisliti
može! To je pravo svratište, dno, hoću reći bezdan! Skitnice, prolaznici, bogalji!
Lopuže, konjokradice, dželati! Šverceri zlata, soli, plavog kamena! Doušnici, nikad ne
znaš čiji! Kupci dece, muške, za Istanbul, Kairo, Džibuti! Distributeri gonoreje, na
kojoj, umesto na kakvom mineralu, leži ova prokleta Limska dolina! Trgovci koji,
kažu, preko Malićeve jame vezuju Bari i Skadar s Fočom i Sarajevom! Umesto da bilo
šta rade, ili nam se bar pridruže, naši slavni rođaci, Crnogorci, ne izlaze iz te proklete
Malićeve rupetine! Uostalom, predajem ti ih na dušu. Pa studiraj do mile volje! Ja se
vraćam u moj Solun, lopovima i kurvama, koje me.se, kako čujem, prisećaju!’
O tome da Malić vojsci prodaje i preprodaje prezervative, grčki jod, zelenkasti
turski krem za mazanje glavića, usnica, nosnih rupa, čmarova, sluzokože uopšte,
saznao je prvo major Peduto i obradovao se kao dete. ’Trebalo je da prepešačim pola

21
 

sveta da bih sreo jednog takvog genija!’ Antonio nije poricao da je to izjavio. Samo je
dodao da Malić pripada književnosti, istoriji, legendi, a Bijelo Polje, mesto i gnezdo
nad gnezdima, jednoj novoj pesničkoj topografiji. ’Menjaće se mapa, ili bar neki znaci
na njoj - Malićevom zaslugom!’ urlao je Peduto, ali ga u štabu divizije Venezia  nisu
razumeli. Pukovnika Allegrettija obavestili su kapetan Brambilla, špijun Agići neki
kaplari da Malić, pored arapskih supozitorija za razbijanje guznih čepova, kapi za san i
obloge za sve vrste otoka, negde u svojoj jami drži i hrpe militarističkog pornografskog
materijala.
’Uvaženi gospodine pukovniče, vojska i narod se kvare’, rekao je kapetan
Brambilla, crven od stida: ’To su čitave brošure, časopisi, knjige, gde se opisuju
sramne stvari i radnje, gole žene i muškarci, polni aktovi, koitusi, hoću reći opštenje s
mazgama, magarcima i magaricama, ćurkama i kokošima, kobilama, sicilijanskim i
grčkim kozama, ovcama, sa svinjama čak. Prezervativi su mu, zamislite, ruski!
epoderivi su, pročulo se, cena im je basnoslovna. Služe mesecima, peru ih, ispiraju,
 posipaju
 posipaju talkom
talkom i čuvaju kao očioči.. Jedni drugi
drugima ih pozajmljuju,
pozajmljuju, vojska meštanima,
meštanima,
meštani vojsci, a svi kurvama! Gospodine pukovniče, gonoreja se brže širi od naše
ideologije!’
Sutradan ujutru Allegretti je primio hodžu.
’Najučtivije bih zamolio, dobri i divni naš Komandante, da pomenutom Maliću,
ajvanu bez vjere, kaurinu, zabranite prodaju nekakvog sapuna, pravljenog od pepela,
ugljena, pijeska, svinjske masti. To je nešto protiv konjske, ne protiv ljudske šuge!
arodu mom muslimanskom, nad njim bdijem, ta sapunčina, svinjska, kožu upropasti!
Mene, najbolji naš Komandante, ne zanima šta će biti s crnogorskom kožom. Oni su, ti
Crnogorci, skloni svemu što ne valja, naročito nemoralu, politici komunizmu...’
Već mesecima pijan, pop Vukić, grdosija, duboko se poklonio Komandantu. Jedva
stojeći na nogama, pop Vukić je, sa suzama i glasnije nego što je običaj u ovakvim
audijencijama, grunuo:
’U imeMaliću,
čudovištu, hrišćanskog,
zabranipravoslavnog življa, egregiokomunističkog
rasturanje nemoralnog, signor colonnello, tražim ’Glas
materijala! da se
Crnogorca’, koji se štampa na svetom Cetinju, kao i vaše divne novine i ilustracije,
ratne, Malić baca kroz prozor svoje zlokobne jame! Viđeno više puta, zapisano,
svjedoci su tu, to jest u bolnici, čućete od čega! Colonnello, junače naš, od Malićevih
kapsula, navodno protiv čira na dvanaestopalačnom crijevu, moj živalj nikako da
zaustavi crven proliv! A što je najgore, dični naš Komandante i zaštitniče, Malić rastura
i po parohiji i izvan nje, narodu u žicama i narodu van njih, proklet jedan lijek, abortin.
Crnogorski živalj, ionako malobrojan i političkim strastima razdvojen i upropašćen,
nezapamćenom brzinom se smanjuje. Kraljica Jelena će uskoro ostati bez braće i
rođaka, kralj Vittorio Emanuele III bez tazbine! Malić je najveći, najkrvaviji ubica,
dželat drugog svjetskog rata!’

22
 

Pukovnik Allegretti ostao je nem na sve prigovore. Čak i na primedbu majora

Peduta, koji je, sa suzama u očima, rekao da je Malić, bez sumnje, najveći ratnik 
drugog svetskog rata, te da se isplatilo doći čak iz Rima, Atine i Soluna do Bijelog Polja
i sresti ga. Tad Spartaco nije shvatao svog Antonija. Pukovnik se, dakle, i dalje šepurio
trgom, prolazio pored Malićeve jazbine, praveći se da niti je šta čuo ni šta video. A s
vremenom i usmene i pismene žalbe protivu pornografa prestaše da mu stižu...

6.
Sunce se zaustavi iznad same pravoslavne crkve. Zamalo se ne nabode na
zanemareni, zarđali i iskrivljeni krst. I okretalo se tu, iznad nagnjilih i isušenih krovova,
okretalo se i mučilo kao bolestan pauk, te niko, ni da je smeo, nije mogao podići gladnu
glavu gore. Davilo se u prašini to sunce letnje i nije mu bilo pomoći: dole su ga čekale
uske i smradne uličice i sokaci; kaldrma i gomile spečenog blata; vojnici s lenjim
 bajonetima
 bajonetima na puškama i iznad pregrejani
pregrejanihh šl
šlemova.
emova. Vojnici
ojnici i raspasani,
raspasani, i dremovni
dre movni,, i
 bezvoljni;; bosa i zapuštena deca što su sa starim
 bezvoljni starim sudovima obig
obigravala vojničke
vojničke kazane i
magacine, i žene nekakve, slične utvarama, u crnim muslimanskim prnjama ili bez njih.
A i zvona su zvonila, i pukovniku Allegrettiju je od te jeke, što se prolamala
gotovo nad samom njegovom glavom, bilo još toplije. Maramicom je brisao vrat i čelo,
ali je znoja bilo sve više. Stojeći na vratima svoje kancelarije, pogledao je prema
zvoniku. Prašine je bilo više no jeke zvona, više no svetlosti, i on nikako nije mogao da
ugleda zvonara.
Kašljucajući nervozno u maramicu, pitao se: ’Što li tako dugo i jako zvone; sve mi
se čini da nikad pre nisu bila tako glasna.’ Izgledalo mu je da ta urnebesna zvonjava, ta
lupa bez ritma i smisla, podiže prašinu, što je mirno ležala na bezobličnom trgu s
česmicom u sredini, sa gotovo uvelog lišća lipa, koje su okruživale Komandu, mirnih
stvari i još umirenijih ljudi.
Zvono se i dalje prolamalo i njemu ništa drugo nije ostajalo nego da se jednom
rukom drži za opasač i pištolj, a drugom kupi s čela lepljivu vlagu, i da se na svaki udar 
 bakarne maljice
maljice u staru i široku
široku školjku zvona trg
trgne
ne kao u nemirnom snu.
Pukovnik se iznenadi kad ču hodžino zapomaganje. Skrenu sumnjičav pogled s
 pravoslavnog
 pravosl avnog zvonika.
zvonika. Kroz oblak
oblak praši
prašine
ne video
video je samo trošno, drveno minare
minare
džamije. Ali, hodžine čalme nije bilo na vrhu bogomolje, i njemu se činilo da i zvonjava
zvona i to iznemoglo, promuklo i potpuno nerazumljivo zavijanje, kaplju sa samog
neba.
Vetar ili nekakav sličan đavo razagna oblak prašine što se poput stuba dima dizao i
kovitlao oko džamije,
hodžu: presamićen te ograde,
preko pukovnik,
takonajzad, spazi Muhameda
da se mogao, u jednom Muhicu
trenutku,Merdanovića,
strmoglaviti,

23
 

starac je pevao. Dug, dubok i grlat glas izvirao je iz razjapljenih čeljusti, otkidao se od
 brade i gotovo
gotovo sablasno
sablasno lebdeo nad kasabi
kasabicom.
com. Hodža Merdanović
Merdanović je dl dlanovi
anovima
ma
doticao obraze, a zatim širio ruke: kao da je, nemoćan a vidovit, zvao k sebi sve one
zaplašene, one nemoćne i one zapuštene ljude koji su ga iz dućančića, ili s prozora,
 pobožno gledali
gledali..
 Neobjašnjivo
 Neobjašnji vo jak strah pomeri pukovni
pukovnika
ka s prag
pragaa Komande. Gotovo sleđen i bled,
bled,
siđe niz stepenice. I dok su se vojnici okupljali oko njega, on je gledao kako se
iskeženo, očajničko hodžino lice okreće čas k nebesima, a čas prema pobožnim i onim
drugim ljudima što su, jedva primetni, mileli putem. Ni sve jača jeka zvona ni prašina,
što se opet podizala, nisu mogle da nadgluše, a kamoli da zaustave dugorukog očajnika,
Merdanovića,
Merdanovi ća, s brojanicama i teškom čalmom na temenu.
’Ovo nije molitva’, pomisli pukovnik, ne primetivši da se vojnici grupišu u
desetinu: ’Nije čak ni znak da je neko umro’, nastavi: ’Jer, zašto bi obe bogomolje
oglašavale jednu smrt; a prosto ne verujem da su dvojica, kao po nekom dogovoru,
odjednom umrli... ovo je revolucija, poziv na još jednu pobunu. Baš to - onaj starac,
Merdan, jauče više od pola sata, a zvona ni sama ne znaju otkad gruvaju. Za koji
trenutak mogu početi borbe i okršaji...’
Od poslednje misli pukovnik se naježi. Zamisli sebe u borbi s brkatim, dugonogim
ljudima, i sneveseli se. Zabride mu rame uspomena na jedan potpuno nepredviđen
susret s crnogorskim odmetnicima. Onda, gotovo sleđen, pogleda postrojenu i ukipljenu
desetinu. I pre no što kroči k njima, priđoše mu dva oficira. Ne primeti da ga
 pozdraviše,
 pozdravi še, da mu nešto saopšti
saopštiše.
še. Gl
Gledao
edao je iznad krovova, preko džamije i zvonika
zvonika
 pravoslavne
 pravosl avne crkve.
 Navikl
 Navi klii na pukovnikovo
pukovnikovo žmirkanje
žmirkanje i dug
dugoo gledanje u dalji
daljinu,
nu, kapetani su čekali.
čekali.
Stajali su jedan pored drugog: Vittorio Brambilla, omalen i okrugao čovek, očiju sitnih i
zlih, a nosa izduženog i pljosnatog; i Lorenzo Fioravanti, najkrupniji među oficirima,
ljudina isturenih viličnih kostiju, širokog čela i dugih ruku.
»Osećam alkohol«, reče tiho pukovnik: »Šljivovicu!«
Kapetani su ćutali.
»Koji je od vas dvojice pijan?« upita pukovnik, gledajući u brda.
»To nije teško ustanoviti, gospodine pukovniče«, reče jetko kapetan Brambilla.
»Zar opet vi, kapetane?« reče pukovnik.
»Opet ja«, zape jezikom Lorenzo i zaljulja se: »Izvinite, gospodine pukovniče.«
»Ne nalazite li, kapetane, da nije najzgodnije vreme za rakiju?« poče pukovnik:
»Baš u trenutku kad treba da budete najtrezveniji i najbudniji, vi pijete. Čudno, zar 
ne?«
»Najblaže rečeno, to je čudno«, trepnu kao svraka kapetan Brambilla.
»Nemam ništa protiv te njihove proklete šljivovice«, raspeva se pukovnik: »Ali

24
 

nije trenutak ...«

»Divno ste se izrazili, gospodine pukovniče«, uplete se kapetan Brambilla:
»Jednostavno a snažno: nije trenutak!«
’Baš je trenutak i za rakiju i za sva druga pića’, pomisli kapetan Fioravanti, jedva
ostavši na nogama: ’Za rakiju i za potpuno gubljenje pameti i pamćenja’, nastavi kad
mu se»Kapetane,
učini da pukovnik
ubudućeima
me dve glave, ovakvih
poštedite tri ruke isusreta!«
nekoliko reče
pištolja.
pukovnik Lorenzu.
»Nije trenutak, vidiš«, ubaci Brambilla.
Pukovnika naljuti Vittoriova upadica. On brzo skrenu pogled s oficira. Njegova
 pratnja, desetak vojni
vojnika,
ka, prašnjavih
prašnjavih i naoružanih,
naoružanih, pekla se na suncu.
»Ne čini li vam se da zvona danas previše zvone? Hodža Merdanović
neuobičajeno
neuobi čajeno dugo zavija. Danas me sve to zabrinj
zabrinjava.«
ava.«
Kapetani su ćutali.
»Oni tako pomamno zvone i ’pevaju’ već čitavih dvadeset pet minuta, pa mi se
čini da to nije nikakva molitva, već poziv na pobunu. A šta vi o tome mislite, gospodine

Fioravanti?«
»Meni se čini da tu nema ko da se pobuni«, reče Lorenzo: »A što zvone i
’pevaju’: pa iz dosade, gospodine pukovniče. Nedelja je, u poslednje vreme češće
umiru...«
»Očevidno, danas ste raspoloženi«, reče pukovnik, a onda brzo pogleda drugog
kapetana.
»Da, ja se u priličnoj meri s vama slažem, gospodine pukovniče«, reče kapetan
Brambilla i ozbiljno, čak brižno, nabra obrve: »Ne zaboravimo da su Crnogorci, ako su
uz to i komunisti, na sve spremni. Budite uvereni da još, i pored naše pronicljivosti i
lukavosti, da još pojma nemamo s kakvim narodićem imamo posla.«
»Znači da su i vama, kapetane, ova zvonjava i ono zavijanje sumnjivi?« važno
upita pukovnik.
»Da!« kliknu kapetan Brambilla: »Čak i u slučaju da zvonjavom oglašuju smrt,
čak ako i nekoga od svojih ’vitezova’ ispraćaju! Ne treba zaboraviti, gospodine
 pukovniče,
 pukovni če, da su komuni
komunisti
sti u stanju i jedan običan
običan pogreb
pogreb iskoristi
skoristiti
ti u propagandne
propagandne
svrhe: prvo - narod, tobož, umire pod fašističkim, kako to oni kažu, jarmom; drugo - u
stanju su da i na samom pogrebu održe politički dogovor; i treće - ne bih smeo
garantovati da s tog njihovog ’pogreba’ neće pravo na nas, i to s oružjem koje mogu
držati, na primer, i u mrtvačkom sanduku...«
»U mrtvačkom sanduku«, ponovi kao za sebe pukovnik.
»Da, čak i u mrtvačkom sanduku«, dodade kapetan Brambilla: »Oni ne biraju
sanduke...«
»Nalazim da ste ih dobro prostudirali«, reče hladno pukovnik.
25
 

»Komunizam je moja najuža specijalnost, gospodine pukovniče«, reče kapetan.

»Naređujem opštu pripravnost. Jake patrole nek krstare gradićem. Ukoliko oni
 bezumnici ne prestanu s vražji
vražjim
m mol
moliitvama, nadg
nadgllušiti
ušiti ih jakim
jakim pl
plotuni
otunima
ma iz svih
svih
raspoloživih oružja!«
»U kom pravcu pucati, gospodine pukovniče?« opet se uplete kapetan Brambilla.
»Razume
»Iz svih se, na oružja!
raspoloživih neprijatelja!«
Da, bašpodiže glassutra
tako. Do pukovnik a onda
u podne, nastavinisunaredbama:
ne pustiti grad, ni iz
grada, ni pticu. Budno motriti na lica sa spiska broj jedan. Za nekoliko trenutaka
 pohapsiti
 pohapsi ti sva lica sa spiska
spiska broj dva. P retresti sva lica koja se ovog trenutka nalaze
nalaze na
ulici, uključujući tu i eventualni pogreb!«
Vittorio Brambilla štucnu, zatim se naježi.
»Jer su ovog trenutka i crveni mrtvaci opasni«, zbrza pukovnik: »Zar ne,
kapetane? Vama kao ekspertu za pitanja komunizma i njihove jezike, napadne, i
 potpuno bezobzirne
bezobzirne propag
propagande,
ande, mora biti
biti da je i to poznato. Misl
Misliim da ste u pravu
kad kažete da njihovi leševi jače zaudaraju.«
Lorenzo Fioravanti ih je gledao.
Vittorio Brambilla poblede.
Pukovnik mače ruku s futrole pištolja.
»Jeste li sve zapamtili?«
»Ja jesam, gospodine pukovniče«, odvrati kapetan Brambilla: »Samo mi nije
asno šta s licima sa spiska broj tri...«
»Kapetane, kao član važnog operativnog i obaveštajnog centra, kao oficir čija je
najuža specijalnost komunizam, ne bi trebalo da se raspitujete za ono što nije
 pomenuto. P rema tome, potrudite
potrudite se da ne zaboravite
zaboravite samo ono što sam napomenuo.
Što se tiče spiska broj tri - na njemu se nalazi jedno lice, moja simpatija, Don Gruban
od Bijelog Polja, Malić, strašni Crnogorac ispod cirkuske poljske šatre!«
»Šta s njim, gospodine pukovniče?« požuri Brambilla.
»Ništa!« reče pukovnik: »Ne primećivati ga!«
»Razumem, gospodine pukovniče. Ne obraćati na njega pažnju, ma šta radio.«
»Kapetane, najbolje bi bilo da popijete još koju, da se dobro ispavate«, reče
 pukovnikk Lorenzu: »Sl
 pukovni »S lobodni ste do sutra u deset. Nadam se da ćete na raport doći
trezni. Dobar san, kapetane!«
Kapetan Fioravanti stade mirno.
» Horacija,
Horacija, molim!«
molim!« reče pukovnik.
Vojnici, njih trojica, potrčaše. Tumarali su po prostranom dvorištu, obigravali
Komandu, proturali nos na trg. Očajnički su se zgledali i opet jurili. Sva sreća što je
 pukovnikk gledao
 pukovni gledao u daljinu.
daljinu. Jer, nije bilo
bilo Horacija.

26
 

Pa gde je taj vražji Horacije? Opet ga nema. Ah, gad! Tu je bio pre četvrt sata.
Da, ali pre četvrt sata. Pa što mu nisi rekao da pričeka. Dosta mi je tvojih magarećih
šala. Nema ga ni u onom vrtu gde najčešće navraća. A da slučajno nije gore, u
Komandi? Nije, i tiše malo. U redu, ali bi mogao biti u bifeu, na uglu. Nigde ga nema.
Otišao je da se prošeta, velika je to propalica. Nije ni na trgu, ni u crkvi, ni pred
džamijom. Odosmo u zatvor. Bolje i to nego van žice i u borbu s crnogorskim
divljacima. Gospode, Horacija nigde nema, pukovnik će nas pod vojni sud ili u prve
 borbene redove...
redove.. .
Po svoj prilici, pukovnik je nešto poverljivo raspravljao s kapetanom Brambillom:
šaputao je preko običaja, gestikulisao, praveći iznad Vittoriove glave krugove i krstove.
Prestravljen, kapetan je treptao kao vrana; ma ko da ga je gledao, rekao bi da očekuje
ili grom iz vedrog neba ili udarac pukovnikove ruke.
»Hteo bih da razgovaram s vašom verenicom, kapetane«, reče pukovnik gotovo
šapatom: »Budite ljubazni, kao što ste revnosni, i zamolite je da dođe u moju
kancelariju. Ili je vi lično dovedite.«
Pukovnik se držao za opasač. Gledao je kapetana pravo u oči.
»Poslušaću, gospodine pukovniče«, reče kapetan obradovan što ih niko ne sluša.
»Želeo bih da joj postavim nekoliko potpitanja«, nastavi pukovnik.
»Izvanredno dobro sam vas shvatio, gospodine pukovniče«, reče kapetan i
 poblede:
 poblede: » Spreman sam da izvršim
zvršim svako vaše naređenje. Ali...... da li bi
bihh je ja mogao
zameniti...«
»Zasad ne, kapetane«, reče pukovnik nešto oporije.
Kapetanu se zamutiše oči. Zadrhta mu brada. Ali, osta nepomičan i pribran.
Poverljivo sašaptavanje narušiše vojnici. Uplašeni, zadihani i bledi, vodili su dve
kobile i Horacija. Bio je to negovan, vitak i beo ždrebac. Vojnici su, videlo se, očekivali
grdnju. Ni pojma nisu imali da je pukovnik već bio zaboravio i kobile, i Horacija, i

svojuHoracije
podnevnu šetnju
presta dado aerodroma
rže, i natrag.
da prednjim kopitama kopa kaldrmu tek kad ga pukovnik 
 posluži
 posluži šećerom iz maramice. P ukovnik
ukovnik se gadio
gadio svih životinja,
životinja, ovakvih
ovakvih četvoronožaca
naročito. Kao komandantu mesta pripadao mu je konj, toga se nije smeo odreći. Pa
umesto da potapše svog Horacija, on mu samo priđe i uhvati se za jabučicu sedla.
Poručnici koji su bili već na kobilama, i vojnici koji su očekivali poslednje i
najvažnije zapovesti, gledali su kako pukovnik stoji uz konja nepomičan. Nije im bilo
 prvi put da posmatraju kako Komandant nema hrabrosti ni snage snage da ubaci stopalo
stopalo u
stremen, da se onda odbaci gore, u Horacijevo sedlo. Kao i oficiri, tako i vojnici
izmenjaše poglede, onda navukoše na svoja blaga, podsmešljiva i neratnička lica masku
odvažnosti i strogosti.
’Giovanotto, danas očevidno nisi u formi’, reče sebi pukovnik: ’A moraš na

27
 

Horacija, pa do aerodroma i natrag!’ opet reče sebi: ’Hajde, udeni stopalo u stremen,
onda se odupri i odskoči. Video si kako su to maločas uradili oni primitivci i terroni, 17
oni poručnici. Kog vraga se bojiš, što se trzaš! Plašiš se da ćeš pasti i uprašiti ucakljene
čizme. Ili ti se čini da nećeš moći od zemlje da odigneš nadebljalu i nisku stražnjicu.
Hajde, daj, ne boj se da će ti popucati šavovi!’

Kapetan
Horacije Fioravanti
se začudi, zatimvide
počekako Vittorio
da rže. Brambilla
Pukovnik prinesenakašlja
se nervozno pukovniku stolicu.
i s mržnjom
 poglleda ofici
 pog oficire
re i vojnike,
vojnike, koji su ćutal
ćutalii. Onda, stavši na stoli
stolicu i kao da se ni
nikad
kad ni
nije
je
 peo na konja, uzjaha. Zgadi mu se ulagi
ulagivački dug,
dug, gumen Brambill
Brambillin osmeh.
 Nevešto bocnut mamuzom, Horaci
Horacije je skoči; pukovni
pukovnikk se jedva zadrža u sedlu.
sedlu.
Poručnici, Arturo i Nicola, krenuše za pukovnikom, koji kao da i nije znao kud je
krenuo, i kako da vodi odmornog, besnog i trke željnog Horacija.
Vojnici su gledali za kobilama.

7.
Za pukovnikom Allegrettijem, koji se čvrsto držao u sedlu, jahali su poručnici,
crmpurasti Arturo Esposito s leve, a živahni i smešljivi Nicola Riva s desne strane.
Ispred i iza njih išli su vojnici s bajonetima na kratkim puškama.
Spuštali su se džombastom strminom, koja se završavala mostom. Horacije je
osećao da se njegov gospodar pribojava i da ga steže čizmama, pa je podizao glavu i
kočio vrat kako se sedlo ne bi srozalo prema grivi.
Oko njih su trčala deca i dizala prašinu od koje se pukovniku ježila koža. Bila su
na svakom mogućem i nemogućem mestu ta bosa, dronjava i izgladnela deca što su
 pružala cevčice
cevčice ruku k njemu i njeg njegovoj
ovoj pratnji.
pratnji. Čudan je bi
bioo jezik
jezik kojim
kojim su ti mali,
mali,
gušavi i glavati đavoli prosili, i on je želeo da što pre zakorače na most i tako se bar za
nekoliko trenutaka oslobode sablasnih prosjaka i njihovih grlenih, mekih glasova.
Pukovnik je gledao decu i sećao se mršavog i dronjavog grčkog buntovnika Janisa
Durosa, koji se pored revolucionarnog rada bavio i preprodajom rogate stoke,
nadrilekarstvom, sitnim krađama. Grka su uhvatili kako po tarabama lepi antitalijanske
letke. Grk je ispod vešala kričao: ’Dole Italija! Dole crni fašizam!’ Pitali su ga ima li šta
oš da izjavi. ’Živela slobodna, živela velika Grčka!’ urlao je kao da je pred sobom
imao još jedan život. Oprostio mu je, pustio ga kao pticu i ubrzo dobio premeštaj za
Albaniju. Albanci se ni protiv koga nisu bunili. Duboko su se klanjali i takmičili u
učenju talijanskog jezika.
Trošni, drveni most se ljuljao i pukovnik se bojao da će Horacijeve noge pogoditi
ednu od rupa u koje je, užasnuto, gledao. Stoka je javila mostom, i on nije mogao ni

28
 

napred, ni nazad. Blejale su potparene ovce i zbijale se u ružne gomile; njakali su

drvima i slamom pretovareni magarci, oglašavajući podne. Osećajući blizinu štala,
mukale su mlečne krave; branile se od muva i obada, koji su napadali i Horacija,
udarale repovima
repovima pukovnika po čizmama, pantalonama,
pantalonama, čak po vratu.
Beli od prašine, s dugim i debelim štapovima, pomešani sa stokom, mileli su

čobani. Neki su u pod

edva primećivali kotaricama i vrećama
bremenjem sena nosili koprivu
i granja. Bosi i idrugo zelje,dugih
dronjavi, a poneki su sei
vratova
zapaljenih očiju, nemilosrdno su tukli stoku koja nikako nije mogla da odjavi s mosta i
tako propusti oficire i vojnike. Načetim i gladnim glasovima propraćali su udarce, koji
su još više podizali i uskovitlavali ionako gustu i vrelu prašinu i, pribijajući se uz trulu
ogradu mosta, pravili konjanicima prolaz.
 Na spečenom Rivinom
Rivinom lilicu
cu videl
videlaa se lažna zabrinutost,
zabrinutost, čak žaljenje:
žaljenje: nije od koza,
magaraca i prolivene teladi mogao da priđe pukovniku i očisti mu s kape, leđa i
 pantalona
 pantal ona tragove
tragove kravl
kravlje
je bal
balege.
ege. Znao je da pukovnik
pukovnik ne sme pustiti pustiti iz ruku ni
zategnute uzde ni jabučicu sedla, ni iz džepa izvaditi maramicu kojom bi bar s čela i
 podbratka obrisao
obrisao crne tragove,
tragove, pa mu je dolazi
dolazillo da pukne od smeha. Pogledao
Pogledao je

nalevo, kovu
 pukovni tražionevolju
 pukovnikovu osmeh
nevolju niuu Arturovim
svako dobaočima. Esposito
na zarazan smehsei lakrdiju
pravio
lakrdi da ne primećuje
ju spremnog ni
poručnika;
njegovo blago, dečačko lice napregnuto je tražilo prolaz i mesto za Horacija, koji je,
mučen stiskom i muvama, glodao i balio đem i udarao zadnjim nogama ulevo i udesno.
Tu, nasred mosta koji se ljuljao, urnebesna zvonjava zvona i gnjila, drhtava
hodžina dernjava bile su čujnije. Bio je siguran da je lice hodže Merdanovića baš na
njega iskeženo, da to na njega rokće i zeva bljujući smradne, mokre, nerazumljive reči
istočnjačke molitve; da zvono bije baš njemu u inat, da gmva kako bi ga uplašilo i
opomenulo.
S druge strane mosta, kod izvora, poručnici su prali pukovnika. On je i dalje
čvrsto držao uzde, i jabučicu sedla, i gledao šarenu i mnogoglavu gomilu, na mostu.
Tanka, usukana
I baš kad sui oplićala
Arturo iod preduge
Nicola suše, reka počeli
maramicama se uvijala oko drvenih
da brišil stubova
i glancaju mosta.
pukovnikove
čizme, poče pucnjava. Pukovniku živnu i poraste srce. Zgrabi durbin: iz rovova, iskraj
žica, kojima je bio opasan gradić, vojnici su pucali: vadili su čak i pištolje, gledali niz
 puščane cevi, baratali zatvaračima.
’Tako je, momci’, reče u sebi pukovnik i pažljivo se okrenu u sedlu. I na drugom
 brdu štektali
štektali su puškomi
puškomitral
traljezi
jezi i teške brede, a trava i nisko
nisko ši
šibl
blje
je drhtali
drhtali su od vatre i
 plotuna.
 plotuna. ’Jače, jače malo’, opet šapnu u sebi i zaboravi poručnike,
poručnike, koji su skakutali oko
njegovih čizama.
Podiže se u sedlu. Iz betonskih utvrđenja, iz kamenom i čelikom okovanih
gnezda, roktali su topovi. Gledao je kako se velike i crne cevi puše, kako odskaču
čaure, kako se vojnici pod šlemovima, nekakvim šatorima, mrežama, guraju i spotiču

29
 

oko sanduka s municijom.

Sve više mu je udarala krv u slepoočnice, sve više je rastao u sedlu.
Šaputao je: ’Tako, dečaci moji. Pa ćemo videti ko će pre prestati: oni s
urnebesnom zvonjavom i urlikanjem s džamije, ili mi s našim blistavim mašinama; i
videćemo hoće li ubuduće zloupotrebljavati svoje memljive bogomolje za pozive na
 pobunu ili za sli
ili
Grmelo slične
je dogovore...’
nebo. Treslo se šarenilo na mostu. Horacije je strigao ušima i gledao
zelenu reku. Pukovnik zažele da puca, da oproba svoj novi pištolj s pozlaćenim
koricama. Ali se, ugledavši sneveseljena i uplašena lica svojih pratilaca, duboko zgadi i
 predomislli, pa nastavi put prema aerodromu.
 predomis

8.
Kapetan Brambilla i drugi oficiri, čak i oko njih okupljeni vojnici, videše kako se
Lorenzo
arbolima,Fioravanti,
odvoji od čim pucnjava
gomile. Pođe prolomi nebopogođen
napred, kao nad krovovima a zastave
zrnom, zatim udarizavijoriše
u stranu. na
Topovi su grmeli. Krvave magle bile su pune Lorenzove oči. Kao ponet nekom
tajnom i crnom snagom, pođe preko trga. Niko nije smeo da ga zaustavi. Gledali su za
njim, očekivali da padne. Jer, što je bio bliže česmi i krčmama, sve se više ljuljao.
Žeđ, jaka kao bol, pekla je Lorenzove usne. Osećao je da mu jezik deblja, da mu
se nepca suše, da mu se jednjak steže i sužava. Drhtao je.
Talas pesama i zaglušujuće graje dočeka Lorenza u Malićevoj jazbini. Kapetan
nije umeo da se probija između stolova, pa je rušio sve na šta bi natrapao. Gledali su ga
i oni što su, udarajući po gitarama, grleći i štipajući podnapite devojčure, pevali i
užnjački zavijali, i oni što su iznad ispražnjenih boca zurili u kafanski dim i tako ubijali
gotovo opipljiv očaj.
Lorenzo je čuo gitaru i plačnu Augustovu pesmicu. Negde iza Napolitanove
 pesme, koja mu je terala maglu
maglu na oči,
oči, iza glas
lasaa koji mu je bi
bioo poznat i drag,
drag,
raskalašno se kikotala jedna od devojaka. Ona mu se unosila u lice, dodirivala ga oblim
 bedrom, vivisoko
soko podig
podignutim
nutim grudi
rudima,
ma, ravnim
ravnim trbuhom. Ona se uvijal
uvijalaa oko njega,
njega,
duvala mu iza ušiju, naticala se. Devojka je lopovski vešto i gotovo neprimetno tražila
dugmad na njegovim pantalonama. Sve više je mraka ulazilo u Lorenzove očne duplje.
On se gadio ruku koje su ga pipkale i dražile, usana koje su prelazile preko njegovih.
Zatim je išao ulicom kao sumanut i osećao da će pasti. Sunce je peklo ruke, s kojima
nije znao šta će, udaralo pravo u čelo, uplitalo se poput sna u trepavice. Išao je i
spoticao se.
Iznad krovova su zviždala topovska đulad - smotuljci čeličnih lanaca, koji nikako

30
 

da se odreše. Zvečale su granate što su izletale iz minobacačkih ždrela. Neke su se

granate gubile bez traga i odjeka, a neke se rasprskavale ne stigavši do modrih leđa
 plani
 planine.
ne. Video je kako vojska, karabin
karabinjeri
jeri,, nekakvi financi,
financi, pripadni
pripadnici
ci Musli
Muslimanske
dobrovoljačke milicije, prerušeni doušnici, Agićevi batinaši, njegova lična garda, trče
sokacima,
sokacima, trgom,
trgom, mahnito
mahnito barataju zatvaračima pušaka i pucaju put brda.

’Što već
 pucnjavom jednom
možete upl neti prestanete,
uplaši
ašiti sebe...ludi
samo sebe...’ ’ ljudi?’ šaputao je: ’Zar ne znate da tom
A planine su bile crne i spokojne - veliki nezgrapni spomenici s mrljama lanjskog
snega na vrhovima i po uvalama. I nije ih mogla uznemiriti ni setna pesma što je
odnekud kapala, a kamoli topovska grmljavina. Gledao je čas te nepovredive i gorde
kamene izbočine što su, obavijene stravom i izmaglicom, zadirale u nebo i svetlost, čas
trošne i prljave kućice, između kojih se kao mesečar kretao, i pitao se: ’Majko moja
tužna, da li znaš u. kakvom sam paklu i u kakvoj divljini?’ Jurio je iskošen, kao da ide
 po gredi,
redi, osećao šl
šlji
jivovi
vovicu,
cu, šaputao: ’Ako si još ži
živa,
va, jadna moja majčice, reci mi što
su nas ovamo doveli...’
Pavši kraj puta koji se ulivao u raskrsnicu, i podigavši glavu, spazi prosjaka. Bilo
e to dete
zarasla, od pet
glava. ili sedam
Dečak godina.
je sedeo Na štaka,
između izgladnelom vratu
skrštenih jedva
nogu; rukesejedržala,
držao uu čuperke
prašini.
Pred njim je ležala kapa s nekoliko isprošenih novčića.
 Ne di dižući
žući se sa zemlje,
zemlje, i uživajući u bolu koji mu je svirao
svirao kroz laktove
laktove i kolena,
Lorenzo se zagleda u dečakove oči. Bile su odavno zapaljene, te su se jedva nazirale
zenice. Muve su napadale umazanu glavu, ali se dečak nije micao. ’Možda je i mrtav’,
 pomisl
 pomi slii Lorenzo i naježi se: ’A možda se i okamenio, proseći.’
Obojici se približavao čovek. Ostavši nepomičan, dečak to oseti i, kad se hodža
 pribl
 pribliiži, proslovi
proslovi jedva čujno:
» Udeli
Udeli, Hrista
Hrista radi...«
radi... «
Muhamed Muhica se s nelagodnošću nakašlja, dodirnu šakama obraze i baci
novčić u dečakovu kapu.
»Hrist će ti pomoći«, šapnu dečko.
Hodža Merdanović odmeri dete i čoveka i, kao da kašljucanjem i dodirivanjem
obraza odgoni od sebe tuđeg i lošeg Boga, ubrza hod.
Bili su sami na trgu. Lorenzo mu je, ne ustajući, gledao u opustošene oči.
Osećajući da mu se utroba diže prema dušniku, govorio je sebi: ’I ti, i ti imaš jednog
takvog dečaka. I ne samo ti nego i mnogi drugi koji su ovamo doterani. Tvoj sinčić nije
živ, čim ni od njega ni od Anne nema vesti punih deset meseci. Ako je živ tvoj mali
Gaetano, ako je slučajno preživeo bombardovanja, verovatno sedi na nekom mostu i
ovako prosi...’
»Mali, kako ti je ime?«

31
 

Dečak je ćutao; čoveku se stezao dušnik:

»Dobri moj dečko, kaži kako te zovu? Hajde!«
Mali kao da je spavao.
»Ti si dobar«, reče kroz suze Lorenzo Fioravanti: »Kao moj Gaetano. Zato reci
 billo šta.«
 bi
Dečak je bio nepomičan; kao da je gledao u svoju zvezdu. Čoveku grunuše suze.
Strese se sav,
sav, zgrabi rukama zemlju, trunje, hrupi:
hrupi:
»Sinčiću moj, sinčiću... zlatni moj mali«, progovori. »Ne mogu da te gledam tako
ukočenog, jer mi se čini da si umro i da nikad nećeš... dečkiću moj, bilo šta reci... eto,
odgovori... bole li te oči, vidiš li me...«
Dečak se nije micao - mali mudrac suvih nogu.
Čovek iz džepa izvadi šaku novčića i baci ih pred dečaka. Mali ču zveket metala i
razvuče usne. No čovek koji se tresao od plača nije bio siguran da je dečko bilo šta
rekao. Gledao je kako ručicama pipa oko sebe i kupi novčiće; dolazilo mu je da mu
 poljubi
 poljubi bogal
bogaljasta
jasta kolena, cevanice, štake.

Činilo
izgore. mumu
Mutilo se se
dausunce
glavi.peče
Usnejedino njihbile
njegove dvojicu, da su samo oni osuđeni da danas
su žedne.
Podiže pogled i vide da je nebo pusto i usijano, da su krovovi goli i truli, da su
 prozori s drvenim
drvenim rešetkama nemi,
nemi, i da nikog
nikog u blbliizi
zini
ni nema. Oštar grč iskrivi
iskrivi mu lice,
zasuka vrat; i on se, plačući jače nego ikad, prući po zemlji. Nije znao da je zubima
zagrizao tvrd, ispečen busen. Nebo se nad njim sve više zatvaralo. Znao je samo da
negde u blizini miriše rakija, da je na nebu sve manje svetlosti, i da su zvezde jatimice
 padalee u prašinu
 padal prašinu i u dečakovu kapicu...

9.
lako su topovi sve jače gruvali, pukovnikovo srce više nije raslo. Jer je, oprezno
ašući, gledao modra nedra planine i oštre kamene izbočine što su dosezale gotovo do
samog neba. Znao je da su te gore, od kojih je bila svežina, pune ljudi s puškama;
ledilo mu se i samo srce pri pomisli na susret s njima.
Približavao se poljani, na brzu ruku pretvorenoj u aerodrom, i zaključivao da bi
 pametnijee bi
 pametnij billo da je ostao u svom stanu, makar i s Vittoriovom
ttoriovom verenicom.
verenicom. Nervozno
e kašljucao ne obzirući se na svet što je izlazio da ga vidi. Činilo mu se da Horacije
sporo gazi, ali se pribojavao da ga podbode. Hteo je što pre da stigne do svog aviona i
da zaboravi stravu što se cedila s planine.

 Ni sjahati
 prihvate
 prihvate i odvedubezkonja
stoli
stoliucehlad,
hlnije
ni
ad,je gbil
bilo liako.
ledali
ledal P oručni
oručnici
su kako ci i ivojnici,
Allegrett
egrettivojni
kao ci, kojikl
vreća klibrzonizpritrčaše
izi nizpri
kritrčaše
kril da
lo sedla.

32
 

Smeh ih je nadimao.
Kad se, najzad, nađe na zemlji, pukovnik oseti silnu lagodnost. Odbaci uzdu i bič
od volujske žile, i pođe prema avionu što se zeleneo nasred ledine. Bio je to mali,
dvokrilni avion; do ulaska Fabianijevih četa u Bijelo Polje pripadao je jednom
veletrgovcu iz Dubrovnika. Pukovnik Fabiani ga je pregledao i zaboravio. Meštani i

seljaci bitako
 pažnju, ga rasturili
da je na i razlupali
njegovom
njegovom da trupu
se nalazio izvan
osvanulo
osvanul žica.’Hrabri
o ime Na aviončić
Crnogniko
orac’.nijeFabiani
Crnogorac’. obraćao
Fabi ani je
rekao: ’Što da ne!’ Fabiani je s namerom, koju niko nije mogao da prozre, zapostavljao
hrabrog Crnogorca.
Sutradan po Fabianijevom odlasku, pukovnik Allegretti je naredio da se aparat
čestito pregleda. Jedan od šofera, Turiddu Barbagallo, kome je do odlaska u rat
avijacija bila najveća strast, izvestio ga je da je ’Hrabri Crnogorac’, uz manje
 popravke, upotreblji
upotrebljivv. Allegretti je, tad, zapovedi
zapovedioo da se ceo oboji,
oboji, a naročito
naročito da se
 premažu oznake i dubrovački brojevi. SvežanjS vežanj fotografij
fotografijaa pornografske
pornografske sadržine,
sadržine, kao i
 pisma
 pisma na dubrovačkom jeziku, jeziku, očig
očigledno ljubavna, ustupio
ustupio je skupljaču
skupljaču bestidnosti
bestidnosti,,
majoru Pedutu. Tamo gde je stajalo ’Hrabri Crnogorac’, svojom rukom je ispisao

’Romano’.
 pri
 privatni S vidljivom
vatni avion!
avion! Šta će nanelagodnošću
to generali ušao Basso,
generali Besta, je, oznojio se, rekao uIako
Cazzoduro?!’ sebi:nije
’Moj
bilolični,
bilo moj
njihovog
natpisa i ćirilice, meštani su se divili zelenom orlu što se opet vijorio iznad Bijelog
Polja, Berana, Pljevalja. Jedno vreme im je smetalo što im iz kabine nije mahao Mato,
Dubrovčanin, beranski zet, kupac crnogorske rogate marve, kupac vune i jarine, belog
mrsa, neštavljene kože, masla i planinskog skorupa, bjelasičkih balvana, polimske
šljive, kao i liferant soli, gasa, šećera, emajliranog posuđa svake vrste, teneće, kalaja za
čuvene pljevaljske tepsije, kamrika i beza, čoje koja je iz Bijelog Polja i Berana išla čak 
za Foču i Peć, fine svile, crvenog puplina za pojaseve, burmuta, tamjana, lažnog zlata
za crnogorske nošnje, najjeftinijeg cica za muslimanske dimije. Zato su im mahali
Allegretti i Barbagallo, čak ih i pozdravljali, poimenice zvali, kao Mato Beloč do pred
sam rat. Tako je prelepi i slatkorečivi zet, meštar Mato, inače vlasnik nekoliko
kupleraja
kupl eraja duž jadranske obale, bio privremeno potisnut
potisnut u zaborav..
zaborav....
Topove nisu mogli umiriti ni sunce ni žega. Pukovnik Allegretti nasloni lakat na
krhko krilo Matove letilice, pa zapita vojnika je li sve u redu.
»Jeste, gospodine pukovniče!« reče jedan.
»Može se, dakle, uzleteti?«
»Može, gospodine pukovniče. Banditi su potisnuti u brda!«
Gledajući pored aviona i u daljinu, pukovnik primeti da je poljana s koje je
svakodnevno, obično u ovo doba, uzletaouzletao njegov kobac, osi
osiggurana još jednom žičanom
ogradom. Osmotri ponovo krila, trup i rep aviona, i naredi da dovedu Turiddua.
Priučenog pilota tražili su duže nego malopre Horacija. Najzad rekoše da je otišao
da se bućne u Lim. Pukovnik je obigravao avion, zagledao ga sa svih strana.

33
 

Toplo i nežno voleo je svog kopca, i nikako nije mogao da shvati što mu iz
Vazduhoplovne komande nisu odgovorili na ono pismo: izveštavao ih je da su njegove
čete, u natčovečanskim borbama s crnogorskim odmetnicima, ne izgubivši nijednog
čoveka, zarobile školski aviončić tipa tog i tog. Iako je pismo bilo službeno i strogo
 poverlji
 poverljivo,
vo, iako ga je do Komande odneo specijal
specijalni
ni kurir,
kurir, odgovor
odgovor nikad nije
nije stigao.
stigao.

Komaridu
referisano je izvestio
generalima još jednom.
Sagoni i Mogni,Nadajući
dodao jesedadasućeumu odgovoriti,
borbama i da će ubijena
oko aviona sve biti
trideset i četiri, do zuba naoružana Crnogorca, i da je dvadesetak njih, takođe uz velike
napore i rizik, zarobljeno.
Odgovor, ni pismeni, ni usmeni, nije stigao. I kad god bi se toga setio, pukovnik 
Allegretti bi uzdahnuo i s gorčinom sebi rekao:
’Spartaco, naivčino, vole, konju glupi, jarče, idiote, lud si što si ih o ’Hrabrom
Crnogorcu’ izveštavao! Na takav uspeh, lični, jedan Basso, jedan Tozzi, jedan
 polućoravi
 pol ućoravi Cazzoduro, nikakonikako ne mogu objektivno
objektivno i pošteno da gledaju!
ledaju! A da ne
govorimo o generalu Besti, zlobniku, spadalu, demonu sa sto lica, proučavaocu
 problema
 probl ema tal
talij
ijanske
anske kopil
kopiladi u oslobođeni
oslobođenim
m zemljama Afri frike
ke i Balkana!
Balkana! Spartaco,
Besta
uverenjesam,
tražio,
i odali nenapravio
toga službeno,cirkus...’
da mu se pošalje fotografija tvog aparata. Kako bi,
Iako je dan bio vreo, Turiddu Barbagallo je cvokotao. Mokar i nezakopčan, bled i
neodlučan, prilazio je pukovniku koji ga se oduvek tiho gnušao. Pobovši se uz sam
aparat, on htede nešto da kaže, ali samo izbeči sitne i bezbojne oči, zamuca. Pukovnik 
ga shvati, reče mu:
»U redu, Turiddu. Sve je u redu.«
»Ali, gospodine pukovniče...«
»Kažem da je sve u redu«, reče pukovnik: »Možemo li u avion?«
Turiddu zape; oči i uši nališe mu se krvlju.

»Možemo
mucanje: li u Turiddu,
»U avion, avion?« upovikom kao i obično
avion! Možemo li?« pukovnik prekide Barbagallovo
»Možemo, gospodine pukovniče!« kliknu srećno Turiddu: »A što ne bismo
mogli?«
Pukovnik ga je gledao: široke vilične kosti, jak i crn vrat, duge ruke, kratke noge.
Pukovnik mu reče:
»Onda napred, Turiddu!«
» Razumem, gospodine
ospodine pukovniče.«
» I benzina ima, Turiddu?«
»Još za deset ili jedanaest naših letova, gospodine pukovniče.«

»Sila si, Turiddu!«

34
 

» Tako je, gospodine

ospodine pukovniče.«
 Navikl
 Navi klii na sli
slične razgovore,
razgovore, vojnici
vojnici prsnuše u smeh. Smejali su se glasno, dok je
Barbagallo uvlačio u avion pukovnika. Ne uozbiljiše se ni kad se rasklimani aviončić
odlepi od zemlje, i kad se vinu iznad najbližih žica i voćnjaka.
Horacije je rzao.

 pipkaAparat
 pipka nekakvuse dugmad,
peomad,
dug brzinom
žice.bolesne
žice. ptice.
Bojao se i, daPukovnik
Barbagallje
Barbagall gledao
o ne kakooTuriddu
bi primetio
primeti njegovookreće
njegovo bledillo,i
bledi
neprimetno trljao dlanovima obraze, čelo. Ali, ruke su mu bile žute i hladne.
Pokušavao je da zine, da kaže bilo šta, kako bi odagnao ružne misli. Četvrtasti Turiddu
e kašljao i baratao instrumentima, i on je odugovlačio da se glasne i tako sebe uveri da
e zdrav i čitav.
’Ne znam koji me vrag tera da sedam u ovo čudovište’, pomisli. ’Ljudi se u ovim
mutnim i neprijatnim vremenima trude da sačuvaju glavu, i izbegavaju sve što je iole
rizično, a ja kao ludak srljam pravo u svoj grob. Vrag neka nosi i mog ’Rimljanina’ i
svu svetsku avijaciju! Grom spalio svaku vojsku, makar bila i talijanska! Đavo nek nosi
i ovog kratkonogog jazavca pokraj mene, koji me iz dana u dan približava smrti!’
Već su bili iznad Bijelog Polja.
Dobro je poznavao te čađave krovove, te nakaradne dimnjake, te krive i prljave
sokake, koji kao da nikud nisu vodili. Nadletao je crkvu, džamiju, ali nije smeo da se
nagne preko prozora i vidi da li hodža Merdanović još zapomaže, da li se makao ispod
 pravoslavnog
 pravoslavnog zvona onaj u dlake zarasli crnog
crnogorski
orski majmun.
»Vidiš li šta, Turiddu?«
»Kurve, izvinite na izrazu, gospodine pukovniče«, reče Turiddu Barbagallo tvrdo,
strasno: »Kurve, meštani, lopovi. Vojska! Sve razulareno, podnapito. Sve bednik do
 bednika!«
 bedni ka!«
»Sem što se peva, i plače, šta se još radi?«
»Kako
 prodaju, kaoko, gospodine
u srednjem pukovniče.
veku, Švercuje
kažu da je se, naBjelopol
rekao jedan malo
Bjel ijac.
na Meštani
opoljac. veliko. obožavaju
Sve je na
našu robu, nose naše uniforme, doduše prefarbane, tako da im ništa ne možeš. Jednom
Bjelopoljcu bilo je žao da sa šinjela i bluze otrgne činove, pa je i njih ofarbao i sad se
šeta kasabom kao kakav financ. S različitim činovima na bluzi i šinjelu!«
»Kad smo već kod meštana: skupljaju li se u grupice?«
»Vucaraju se po sokacima, trguju, menjaju. Crnoberzijancima, preprodavcima
naše robe, švercerima iz Skadra i Sarajeva, podvode ženske koje još nisu kurve. Samo
trpaju u džep. Kažu da im maternji jezik više nije srpski već - talijanski!«
»Barbagallo, da li si čuo da pomišljaju na nekakvu pobunu?«
»Što se meštana tiče, gospodine pukovniče, tu bismo mogli ostati hiljadu godina.
Saživeli su se s nama, uostalom i mi s njima. Drugo su oni u brdima: meštani ih se boje

35
 

više nego što ih se bojimo mi! ’Govnari i pizde, da ste bar malo ljudi, da ste muškarci,
a ne babe usranih guzica, bili biste van žica, s junacima, i ne biste dozvolili da vas
natičemo!’ kažem im kad se naljutim. Misle da se šalim, ali me, ipak, prijave mesnom
špijunu, Mustafi Agiću, koji smesta trči kapetanu Brambilli. Agić me nazvao
komunistom, na šta sam ga raspalio po mudima, tako da puna dva dana, i dve duge
noći, nije mogao da njuška i uhodi po kasabi. Ja komunista, i izdajnik talijanski,
zamislite! A on, što se mene tiče Arap, Kraljičin zaštitnik, Dučeov ideopoklonik, veći
 prijatel
 prijateljj divizij
divizijee Venezia od samih njenih vojnika! Inače, na njega su vršena tri atentata,
to znate. Ali ne znate da se priča da su prvo pucali naši, oficiri, koje je mesecima
špijunirao i mimo Komande, na čijem ste čelu! Za drugi pokušaj okrivljuje čas hodžu
Merdanovića, čas popa Vukića od koga se, inače, ne razdvaja, s kojim ljušti karte do
zore, s kojim trguje, švercuje, menja. Agić je, pročulo se, bio nišanjen u debelo i
lojavo, smrdljivo culo.18 Jer je, ali u najstrožoj tajnosti, i na struju i na baterije, to jest
dupedavalac, on koji je izrodio čitav buljuk malih Agića, špijunčića koji već njuškaju,
 pitaju,
 pitaju, trče od dućana do dućana. P op nije, nije, pop je protiv
protiv cula,
cula, prema tome, ninije
je ni
nišanio u otežalo i zategnuto Agićevo - culo! Treći put nisu uspeli da ga ubiju oni izvan
žica, navodno partizani takozvane Četvrte crnogorske, oni ili njihovi doušnici iz mesta,
a mislim jedan koji je, i to se čulo, s tovarom lekova, na našoj mazgi, izišao preko
 bloka,
 bloka, ne samo
sam o neopažen već čak i pozdravl
pozdravljen;
jen; bio je, zamisl
zamislite,
ite, obučen u neofarbanu
kapetansku uniformu!«
uniformu!«
» Grde li nas?«
»Opet kako ko, gospodine pukovniče. Njuške kakve su Mustafa Agić, pop Vukić i
hodža Merdan žele da na Balkanu ostanemo dve hiljade godina. Bijelo Polje da bude
 prestonica!
 prestoni ca! Ne Cetinje,
Cetinje, ne Skadar, ne Skoplje! Oni to javno pričaju,
pričaju, iako je 1943!«
»To objasni, Barbagallo.«
»Oni koji nisu kao pomenuti, takvih ima dosta, čim se napiju i malo oslobode,
 počnu kako je godina odina četrdeset i treća - godi
odina
na tali
talijanskog pada, kraja Imperije,
Imperije, kraha
fašizma. Pominju afričke frontove, naše gubitke, ostale laži koje im stižu radio-putem.«
»A šta im ti kažeš?«
»Šta ja tu mogu, gospodine pukovniče? Znate i sami da sam ja mala vlast,
doduše, oslobodilac, ali za svet - običan vojnik. Drukčije bi im ptice pevale, drukčije im
Radio-London javljao da sam bar malo iznad vojnika! Ovako, svi vele, gospodine
 pukovniče:
 pukovni če: ’Turiddu
’Turiddu je samo vojnik! Turiddu je budala! Turiddu nema razloga
razloga da bude
opasan! Turiddua neće da unaprede!’ I tako dalje...«
Pukovnik ga je iskosa gledao. Ljutile su ga lukave očice, okrugla i žvalava usta,
oko kojih je igrao uvek isti, podrugljiv osmeh. Motor je zujao. Barbagallo nije prestajao
o meštanima koji su podvodili svoju žensku rodbinu, kao i o onima koji su po
 podrumima
 podrumi ma i trapovima
trapovima slušali
slušali London, Moskvu, Glas Amerike.
Amerike.
Sumnjivo kloparanje trže pukovnika. On poblede i uzvrpolji se. Učini mu se da će

36
 

se, pre nego što do kraja dovede svoju misao, motor zapaliti, da više živ neće nogama
dodirnuti zemlju.
»Juče sam ti naredio da taj kvar otkloniš«, reče pukovnik i oseti nelagodnost pod
grlom.
»Ali, taj kvar je nemoguće otkloniti, gospodine pukovniče«, reče pribrano vojnik.
»Paprimetnije
mu sve gde je greška,
drhtale.Turiddu?« ljutito će pukovnik, sakrivši u džep ruke, koje su
»Ne bih znao tačno gde je«, poče zamuckivati vojnik: »Svakako negde unutra, u
motoru, gospodine pukovniče.«
»I ti je, pošto si samo običan vojnik, ne bi mogao tako lako otkloniti«, primeti
 pukovnik,
 pukovni k, naglašavajući
naglašavajući svaku reč: »Je li tako, Barbag
Ba rbagal
alllo?«
» Tako nekako, gospodi
ospodinene pukovniče.«
»Ukoliko u toku današnjeg i sutrašnjeg dana budeš otklonio one sumnjive šumove
i kloparanje, bićeš unapređen«, šapnu pukovnik i u uobrazilji vide svoj unakažen,
ugljenisan leš.

»Uvek sam sve od sebe davao, gospodine pukovniče«, reče Turiddu Barbagallo i
 pocrvene.
Leteli su iznad trga. Videli su jarbol sa zastavama, tenkić, vojnika. Gledani s
visine, i vojnici i civili bili su mali. Kad god ih je posmatrao ovako, pravo u potiljak,
tiho im se podsmevao. Micali su se, ruke su širili i prepirali se. No smeh ovog puta nije
hteo na pukovnikove usne. Brada mu je podrhtavala. Ljudi-na zemlji bili su živi,
vrzmali su se oko kafanica i žena, smrt je od njih bila daleko.
Gledao je vojnika. I on je bio bled. U ogledalu što se caklilo među instrumentima
video je svoje požutelo lice.
Motor je sumnjivo kašljao.
»Barbagallo«, poče pukovnik da bi savladao strah: »Slušaj ti, Barbagallo!«
»Izvolite, gospodine pukovniče.«
»Jesi li siguran da ćemo se živi spustiti?«
» Nisam,
Nisam, gospodi
gospodine
ne pukovni
pukovniče.«
če.«
Pukovniku se činilo da propadaju, i da već nisu daleko od minareta džamije. Oči
su mu se maglile i on ništa više nije video. Trljao je obraze, hvatao se za čelo. U
aparatu je krkljalo. Hteo je da krikne.
» Tvoja posl
poslednja
ednja želja, Barbagall
Barbagallo?« tobož tiho će pukovnik.
» Unapređenje, gospođi
ospođinene pukovniče«, reče drhtavim
drhtavim glasom
glasom Turiddu.
»I ništa više?«
»I da odem iz Crne Gore, gospodine pukovniče.«
»Tako, pravo na aerodrom, kaplare!« reče pukovnik kad primeti da avion

37
 

 promeni pravac: »Tako, Barbagal

Barbagalllo, tako sokole!
sokole! Samo pažlji
pažljivo,
vo, kaplare!
kaplare! Važno je da
živi stignemo. A onda ćemo se napiti onog njihovog otrova, one šljivovice. Je li tako,
Barbagallo?«
»Tako je, gospodine pukovniče!« živnu pilot: »Kaplar Turiddu Barbagallo mnogo
voli njihovu rakiju. Obožava je. To ste možda i vi primetili, gospodine pukovniče...«
Strah
zemlji. je sve
Video više na
je sebe stezao
trgu,pukovnikovo
u kancelariji,srce. Zatvarao
u svojoj sobi,jes oči i zamišljao
Vittoriovom život na
verenicom,
Marikom. Slušao je kloparanje aviona.
’Ako se živ spustim na zemlju, promeniću život, nazore, navike’, šaputao je u
sebi: ’Otići ću u Malićevu jazbinu, pomešati se s njegovim kalom, smradom, šljamom,
 protuvama za koje niko ne zna ni šta su ni otkuda su, s crnoberzi
crnoberzijanci
jancima,
ma, mešetarima,
mešetarima,
džambasima, kartašima, podvodačima, s tim u suštini dobrim ljudima koji nazdravljaju
svemu, kako novim gostima tako i raskrečenim ženskim telesima sa zidova. Pomešaću
se sa svojim vojnicima, s tom mojom sirotinjom, zaluđenom alkoholom, Malićevom
 pornografij
 pornog rafijom,
om, njegovi
njegovimm kurvama, pesmom. Neću ih koriti koriti što dane provode u tom
 bunkeru, u tom paklenom rasadniku
rasadniku gonoreje i st
stid
idni
nihh vašiju, već ću narediti
narediti da se pred
njih iznese
zaborave da bure Malićevog propaganda
ih komunistička šljivovog otrova. Neka
poziva na loču, da
predaju, nek se izgube, inek
ih crnogorski tako
bosanski
 partizani
 partizani zovu u svoje redove! P omešaću se i s kurvama, s tim tim Mali
Malićevim gujama
otrovnicama. Svaku ću ponaosob zagrliti, poljubiti, nazvati sestricom, kao što to čini
Antonio, njihov istinski, pegavi brat. I njima ću naručiti, nek i one zaborave da je vrela
četrdeset treća, nek se omame i nek preda mnom i pred Malićem, pred prosjacima i
skitnicama, poležu po podu s mojim vojnicima! Nek bude blud! Prići ću Grubanu
Maliću, poljskom Crnogorcu ili crnogorskom Poljaku, svejedno, čestitati mu na rakiji,
na pornografiji sa zidova, posebno na droljama s celog Balkanskog poluostrva.
Poljubiću ga u tvrdo, muško čelo, obratiti mu se sa ’Viteže!’ kao što to radi Antonio.
aručiću od njega, samo ako se živ spustim, grčkog joda, masti za glaviće, čmarove,
usta, za sveščica
abortina, inficiranukoje
sluzokožu uopšte,
prodaje kao arapskih
priručnike ili turskih
za vođenje supozitorija,
ljubavi na latinski albanskog
i Balkanu
oš nepoznat način, fotografija, onih sramnih, koliko god bude imao. Jer, i Malić je
dobar, a dobar je samim tim što je živ, što je na zemlji, a ne u prokletom vazduhu, kao
a, budući ugljenisani leš! Biću dobar, i plemenit, ako se spustim, biću filozof. Priznaću
ono dete u Grčkoj, bez obzira na to što je moje koliko i nekog drugog. Priznaću i
svako drugo kopile za koje budu rekli da sam ga, šireći novi poredak i igrajući se,
napravio. Priznaću generala Bestu, njegov humor na moj račun, njegove pakosti, sve
njegovo, jer je na zemlji. Ni Basso, ni Cazzoduro ni Tozzi neće više terati krv uz moje
vratne žile! Priznaću ih! I komunizam ću priznati, kao ono kopile, priznati partizane,
Četvrtu i Petu crnogorsku, Drugu sandžačku, sve njihove brigade. Jer, i partizan je
čovek, s dve ruke i s dve noge, kao ja danas, a ne prestravljeno i izgubljeno čudovište
koje diše na škrge. Počeću da praštam, ako se spustim. Pomilovaću i pustiti

38
 

zatvorenike koji onamo leže zbog navodnog širenja komunističkih ideja, u šta ne
verujem, zbog krađa i otimačina, paljevina i pljački, u šta ne verujem, ubistava i krvne
osvete, u šta ne verujem, jer što bi to činili kad su živi, na zemlji, a ne u bezvazdušnom
 prostoru kao ja, koji pripadam smrti više nego životu. Nahraniću
Nahraniću ih, napojiti
napojiti,, pustiti
pustiti u
 plani
 planine,
ne, pa nek po Crnoj Gori pri pripovedaju
povedaju ko je compagno,
compagno, ko drug!
drug! Kapetana
Brambillu predložiću za unapređenje, za orden od čijeg će mu se imena zavrteti u glavi,
kao meni, sad, dok ovaj šporet od aviona propada. Onda ću nasrnuti na njegovu
verenicu, Mariku, koja me hoće. O, kako ću, ako se pre vremena ne ugljenišem,
zagnjuriti nos među njene tvrde, prelepe sise! Grickaću joj bradavice, jezikom svrdlati
 pupak, do besvesti lizati
lizati ficu! Neću se micati između
između njenih
njenih nogu
nogu sve dok ne shvatim
shvatim
da nisam u avionu, da sam živ kao pre, i da sam na neravnoj, dobroj zemlji! I niko me
više, zaklinjem se, neće naterati da sednem u ovu idiotsku, Matovu krntiju...’
Aparat je propadao, krila se izvijala, tresla.
»Kaplare, šta bi radio da si na mom mestu?«
Glas pukovnikov bio je i tužan i drhtav.
Turiddu Barbagallo se začudi pitanju. Onda se uplaši odgovora koji mu je bio
navrh jezika. U ogledalu spazi namršteno pukovnikovo lice i reši da odgovori bilo šta.
»Dakle, da sam na vašem mestu«, zamuca Turiddu: »Da sam na vašem mestu...«
»Ne zamuckuj, porca miseria!«
»Dakle, da sam na vašem mestu«, čisto poče kaplar: »Ali ja, gospodine
 pukovniče,
 pukovni če, ne mogu nikako biti
biti na vašem mestu. Jer,
Jer, ja sam samo...
samo.. . a vi danas ili
ili sutra
- general... možda i više...«
»Ali da si na mom mestu«, ljutito će pukovnik: »I da si u svom avionu, šta bi
onda radio?«
»Dakle, da sam na vašem mestu, gospodine pukovniče, nikad više ne bih seo u
avion«, reče kaplar i opet promeni pravac leta: »Ni u ovaj, ni u drugi, makar bio i bolji.
Ali, ne
»Apriliči
zašto meni, čoveku
ne bi seo s tako reče
u avion?« malim činom, da
pukovnik dajem
i oseti da savete svomdah.
mu se krati Komandantu.«
»Mnogo je rizično, gospodine pukovniče«, reče kaplar: »Izvinite na izrazu, ali
čovek koji seda u avion nikad nije siguran hoće li se ikad više napiti. Znate, dok sam
 bioo na selu, a onda i na zanatu, mnogo
 bi mnogo sam sanjao o avioni
avionima.
ma. Ali, sad...«
sad... «
»Ti si, znači, protiv avijacije?« upita pukovnik kad primeti da se spuštaju.
»Jesam, gospodine pukovniče«, šapnu Turiddu: »Ali, molim vas, nek to ostane
među nama. Jer, ja sam Talijan na prvom mestu, a onda vojnik koji je spreman da
 pogiine za svoju zemlju. I danas, kad ste me unapredi
 pog unapredilli, moram priznati
priznati da sam i protiv
protiv
motorizacije. Jer, i tamo se lako gubi glava.«
»Ti si sigurno i protiv brodova? Protiv mornarice?«
»Jesam!« reče brzo kaplar: »I to je opasno. Recimo, brod tone, a vi kao pacov

39
 

 plivate. A pomoći niotkuda.

 pli niotkuda. Svak
S vak gleda
gleda sebe da spase. P livate tako, a duša, tako reći, u
nosu. Brod ode, potonu, a vi se koprcate. Kadli za vama riba, čudovište. I - cap! I
odoste sa svim činovima i odlikovanjima. Eto, gospodine pukovniče, zašto sam i protiv
mornarice. Voda!«
»Ti si, Barbagallo, izgleda, samo za ratovanje na kopnu?« reče pukovnik gledajući
krovove
»Zakuća oko aerodroma.
ratovanje uopšte nisam, ali za kopno jesam«, reče Barbagallo i sam se
nasmeja svojoj šali: »Kad se već mora, i kad je domovina u pitanju - to je druga stvar.
Ali, još jednom vas molim da to ostane među nama: bojim se da ne sazna kapetan
Brambilla!«
Pukovnik se više nije mrštio.
»Odakle si, Barbagallo?« upita pukovnik, kad oseti da točkovi aviona dodirnuše
zemlju.
»To me stalno pitate, gospodine pukovniče: Marsala, Sicilia. Zapadna Sicilia.«
»Vidi se«, reče pukovnik: »Pravi si terrone!«
»Pa i vi ste, gospodine pukovniče, otuda«, osmeli se Turiddu: »Iz Trapanija. To
e odmah do mog sela. Zemljaci smo. Tamo mi je udata tetka. Lepo mesto, soli koliko
hoćete. Samo beda, kao i kod nas.«
»Barbagallo!« reče gnevno pukovnik: »Otvaraj ta vrata i gubi se! I ako te drugi
 put budemo čekali kao danas, oduzeću ti čičin,
n, dobijen u vazduhu! Jesi li razumeo?«
»Sve sam razumeo, gospodine pukovniče«, reče Turiddu Barbagallo i pomože
Allegrettiju da izađe: »Neću se odvajati od aparata, koliko ni od čina!«
Spartaco Allegretti oseti tlo pod nogama. Pogleda gadljivo aviončić i vojnike, koji
su očekivali zapovest. Pukovnik pored njih prođe ćutke.
Topovi su grmeli kao malopre. On pomisli na Vittoriovu verenicu.
Horacije je rzao.

40
 

Drugi deo
Kako se Dalm
Dalmatinka
atinka porađa
porađala
la po Crnoj Gori -
Puko vnik Allegretti i Mar
Pukovnik Marikin
ikin ot
otpor
por - Kraljica Je
Jelena,
lena,
 prva Crnogorka koja je legla s Talijanom - D Don
on
Gruban od Bijelog Polja otvoreno ulazi u politiku i 
bori se protiv fašističke
f ašističke pornografije
pornografije - Pietro
Portulu, kapla
k aplar,
r, diše na ccazzol
azzol - Da li su noćni gosti 
bili iz Kominterne? - Pornogra
Porno grafija
fija kao surogat 
 slobode! 

1.
’Pa ipak, previše pucamo’, pomisli major Peduto prelazeći preko trga: ’Uzaludno
trošimo municiju’, reče u sebi kad mimoiđe tanketu i vojnika: ’Gruvamo čitav sat bez
 potrebe. Niko
Niko kao Tali
Talijan s toli
toliko zanosa ne puca u vazduh! Nijedan
Nijedan vojnik
vojnik na svetu
neće, kao Talijan, iz topa gađati zeca. A što je najgore, ova komična kanonada neće mi
dati da zaspim. Kako su počeli - pucaće do sutra!’
Major se zaustavi. Dugo je gledao vojnika iskraj tenkića. Vojnikovo lice bilo je
crno i neutešno. Antonio je voleo njegove krupne i žive, kalabreške oči. Zažele da mu
 priđe,
 priđe, da ga potapše po ramenu. ZamoliZamolio bi ga da ne pl plače,
ače, rekao mu da će bi biti
ti
devojaka, da će ih biti sve više i više. No, bio je tako umoran da se čitav trenutak nije
mogao pomaći s mesta. Samo je mrsio bradu i u sebi šaputao: ’Mali moj Calabrese, ti i
ne znaš da postaješ večit. Rešio sam i o tebi da pišem. I tamo ćeš, u toj,
najverovatnije, smešnoj knjizi, šakom razmazivati suze i čeznuti za smehom, hladom,
onom prljavom, a nedostižnom kurvom. Salvatore, da bi moja knjiga uspela, niko te
neće smeniti, tako da će ti sunce progoreti šlem. Dečače zapaljenih očiju, ne zameri mi
što želim tu da te gledam sve dok se ovaj smešni, besmisleni, pornografski rat ne
završi. Nestaneš li odatle pre vremena, Paolone, odoše s vetrom, prašinom i svetlošću
moja skaredna knjiga, moji simboli, sva moja setna pakost. Stoga ostani miran i izdrži
moju nepravdu. Riđi i pegavi podlac, sebičnjak, koji te kroz suze gleda, lično će ti
 poslati
 posl ati smenu. Kad i kakvu, eh, mali moj vojniče,
vojniče, to ti ne mogu, ne smem reći..

41
 

Dan je bio ružan i vreo. Od sunca se nisu mogle široko otvoriti oči. Neko je pevao
Se te la rompo. 19  To nije bio Augusto Napolitano, njegov najdraži vojnik, pornograf.
Antonio je želeo da ode s trga, da za koji časak zaboravi šta je čuo i video. Gledao je
Paolonea, stražara. S vojničkog izmeta, kojim je bila okružena tanketa, podizali su se
rojevi muva i napadali bajonet njegove preduge puške. Calabrese je suvo kašljucao,
koračao.
Kod česme se dugo mislio kud da krene. ’S odmorom i spavanjem je gotovo’,
 pomisl
 pomi slii: ’Neću u krevet, kod ži života’,
vota’, dodade kao da se od nekog brani:
brani: ’Moram
upotpuniti dan i sresti još koju od mojih žrtava. A zatim, krajnje je vreme da grlo
 pokvasim
 pokvasi m kakvom gorčinom..
orčinom...’
.’
Tad pogledom potraži Malićevu jazbinu. Vide natpis, ponovo mu zaigra srce. Iz
ame su dopirali pesma, graja, jauci na više jezika:
»Živeo major!«
» Dole
Dole aarmi
rmija!«
ja!«
»Gore armija, gore rat!«

»Živela okupacija,
Mašući im, Pedutoživeo triper!«prema šanku. Zaobiđe poručnika, koji pokuša da
se probijao
raportira, pa pade u naručje raskopčanom i potpuno pijanom vojniku dugih ruku i retke
 brade. Izgrli
Izgrli kurve, njih
njih desetak, svaku ponaosob. One mu na nekoj al albansko-g
bansko-grčko-
rčko-
talijanskoj mešavini kazaše da su iz Boke i Dubrovnika došle kao pojačanje
Crnogorkama i Bosankama. Antonio steže ruku kapetanu Brambilli, a zatim se, s
osećanjem gađenja, rukova s jednim drugim kapetanom. Taj je bio finocchio, anis,
dupedavalac koji je, otkad ga je znao, bio modar od batina.
Zagrnute stražnjice i na podijumu, sačinjenom od tri stola, umetnica natprirodnih,
mastodontskih razmera bila je u transu. Graške znoja rosile su joj lice. Od porođajnih
napora ispadale su joj oči. Uz sam navijak njene kose gitarista je pevušio Catari,
Catari,
Catar i, o Catari. Dalmatinka nije marila za napolitanske drhtaje, napinjala se, stenjala.
ajbliži podijumu podvirivali su ne bi li, pored guznog prstena koji se rastezao, videli i
kilo i po tešku pizdnu aparaturu. Tad, uz olakšanje u gomili, uz povike i lom stakla,
 poče porođaj, tačka koju je DalDalmatink
matinkaa izvo
izvodi
dilla za dobre pare i kad je pred njom bi
billo
više od pet oficira. Vojnici, crnoberzijanci i podvodači su ispred čmara, nalik na guščiji,
držali šlem. Umetnica je, dok su joj se kolena tresla a rukama se stezala oko struka i
trbuha, odvajala. Šlem se, u samrtničkoj tišini, punio. Bile su to čas defanzivne i crvene
talijanske bombe, s peteljkom od gume, čas krvavi protivtenkovski meci, a čas
minobacačke granate. Neko iskraj Antonija reče da već treći put ima čast i sreću da
dočekuje i gleda najdeblje govno drugog i svetog, svetskog rata. Artistkinja se, praveći
otmen dubrovački kniks, osmehivala.
Antonioujekošulji
apolitano, gledao sa
Pietra. Njegovo
zavrnutim detinje lice
rukavima, bilonjega
iznad je naduveno od plača.
je pevušio. I kadAugusto
god bi

42
 

 pevač, pornograf,
pornograf, iskrivi
skrivivši
vši se sav, steglivši vrat, došao do refrena Lontano da te,20
sav, istegl
Pietro bi se stresao i zaplakao. Nosati meštanin, još s Dalmatinkinim govnom u očima,
 pioo je na kaplarev
 pi kaplarev račun. Antoni
Antonioo stiže do šanka.
Malić je Antonija pozdravljao širokim osmehom, bleskom zuba, mokrom šapom.
I psovkom na oba jezika. Antonija je obuzimalo osećanje privrženosti, bliskosti. Krio je
to.
»Signor maggiore, je li po volji jedna ljuta?«
»Ako je čista kao suza, ako je jaka kao grom, Montenegrino«, reče Antonio:
»Ako je kao nekad, malićevska.«
»U ovoj jazbini sve je čisto, i pravo, signor maggiore«, reče Malić.
»Kad je već tako, u redu«, reče Peduto i uze čašicu.
»Kako je bilo na putu?« zlurado će Malić, dolivši iz boce.
»Rat je, vidiš«, reče Peduto: »Veselo i krvavo, užasno i smešno, po naški!«
»Važno je da si nam stigo, maggiore.«
»Imaš li nešto protiv, amico, što mi koža nije ostala na plotu?«
»Imam, ali mi ne pomaže«, reče Malić dolivajući čoveku koji se stresao pri
 pominjanju
 pomi njanju plotova i koža, lobanja i zmi
zmija,
ja, gavranova.
»Šta bi zalutali i jadni Antonio, riđobradi prljavko i cirkusan, bez svog pronalaska,
Grubana od Bijelog Polja?« reče major Peduto, uveren da ga Malić ne shvata: »Šta bi,
uopšte uzev, ovako uzaludan život, ovako glupa avantura, bez objašnjenja i
nadgradnje? Šta jedan potpuno bolesnički, sifilističarski rat, proklamovan kao
oslobodilački, šta zlo i ludost, klanica, bez metafore, makar ona bila i moja? Šta bi
 poetika
 poetika bez cinizma,
cinizma, šta satira bez smeha i krvi? Šta ja bez tebe, a šta ti bez mene? Još
ednu jaču od groma!«
»Nijesam siguran da ću vođen ostati«, reče Malić: »Taliano, u vakijem, burnijem
vremenima, prljavijem, kako sam lijepo kazo, u vremenima u kojima se odlučuje o
sadašnjosti i budućnosti svijeta, nimalo nije slavno biti vođen đe sam i ovo što sam. A
za smijanje i plakanje doista jeste...«
»Viteže, Prinče, Montenegrino, nastavi s pornografijom, s kalom, s blasfemijom
svega!« uzlete major Peduto za čašom: »Pariraj nam, prestigni nas ako ikako možeš!
Pornografija, bestiđe, beščašće, zar ne vidiš, najbolje podriva ideje, političke i
nacionalne, verske i militarističke, naročito naše! Pornografija srozava ideologiju i
romantiku, šlem i pušku, čizmu i soldatesku, svaku kapu, svaku mapu, sve bojne
zastave! Amico, prijatelju moje sveske, pronalašče i metaforo moja, u ovakvim
vremenima, o, ko ih je nazvao istorijskim i prekretničkim, pornografija dođe kao
edinstven izlaz, ako je izlaz uopšte moguć! Pornografija je surogat slobode! Kraj
svega, ljubavi, kraj čoveka: za primer uzmi mene, protuvu i avanturistu koji će ti
dugovati do kraja, pa i posle! Viteže, tamnoliki, s nestankom slobode počinju gadosti,

43
 

 bezverje svake vrste, lom lom u sistemu mišl

mišljenja
jenja i osećanja, sveopšti krah! Pri
P rinče,
nče, nastavi
sa širenjem srama, smrada, beznađa: to jedino može pokopati crnu ideologiju
Apeninskog poluostrva! Montenegrino, na tebi je da nas prevaziđeš, da tako uđeš u
istoriju drugog, dosad najtriperljivijeg rata! Ja ću uz tebe, to jest za tobom! Amico,
neka ti bavljenje blasfemijom, bestiđem, srozavanjem svega sa čim smo na Balkan
došli, bude ravno bavljenju ilegalnim i revolucionamim radom, o kom ponešto znam!
e boj se, klovne, neću nikome ni reči...«
Iza Antoniovih leđa, tamo oko Pietra i Dalmatinke s ovnujskim i krvavim,
sluzavim mudima, sa sisetinama na tanjirima, pesma je postajala sve bučnija. Augusto
e, pred sisama s više bradavica, tim vimenima koja su se prelivala preko stola, pred
Dalmatinkinim ustima, ždrelom, koja su primala po dve vojničke pesnice odjednom,
 ponovo padao u zanos. Antonio ntonio je vol
voleo
eo Augu
Augustov
stov napukli
napukli, muževni glas.
glas. Dalmati
Dalmatinku
nku
su pitali otkud joj dva reda zuba, tri krajnika, onoliki polipi na nepcima, a zatim i gde
su šlem, gde municija. Dalmatinka je odgovarala da je sve kod komandanta mesta,
 pukovnika
 pukovni ka All
Alleg
egretti
rettija,
ja, zvanog Calabrone, to jest Bumbar, ili u magacinu,
magacinu, tamo gdegde se
čuvaju granate za sutrašnji napad na crnogorske divljake. Augusto Napolitano je pevao
s devojkama iz Soluna, Skadra i Boke Kotorske.
Prikovan Malićevom rakijom za šank, Antonio je gledao fotografije na zidu. Neke
su prikazivale bojište, topovske cevi, apeninske pobednike. Gorela je Atina ili neki
takav grad. Čovek srednjih godina, otegnutih muda, držao je glavu među nogama žene
Dalmatinkinih mera. Stizao je brod. Jezik psa u telu raspolućene, kosmate breskve.
Likovao je čelik, gusenica tenka, nevešto snimljena negde između Bijelog Polja i
Berana: dečja glava bila je smoždena, kao zmijska, na putu, dok su nožice u opancima
štrčale prema okviru fotografije. Desetorica crnokošuljaša silovali su jednu ženu, nije
se znalo gde, jedanaesti je bio na redu. Stizao je brod, Dalmacija ili Grčka. Od
Podgorice ili kakve slične kasabe videlo se samo nekoliko krovova, zvonik pravoslavne
crkve, žena kojoj su u usta i ždrelo trpali tri uda, džamija s polumesecom i zvezdom na
vrhu, kamen. Odlazio je brod, ostavljajući na obali majke koje su prodavale svoju
maloletnu decu. Crnoberzijanci su mahali, putujući cirkus izranjao je iz oblaka prašine,
dečak je jahao golog magarca.
»Neke su iz Rima, piše Via Veneto, neke iz Milana, Venezije, Bologne«, reče
Malić: »Najgore, koje još nijesam izložio, izrađene su u laboratorijama divizija Venezia
i Mur
 Murge,ge,  u Bijelom Polju, u Pljevljima, Nikšiću.«
»Razume se!« kliknu major Peduto: »Sve je to naše, talijansko! Čije bi drugo
 billo! Slika
 bi Slika mog pornografskog
pornografskog naroda! Kažeš da je to izrada naših
naših garnizona?
arnizona? Jasno,
oni se time jedino i bave! Narodi kojima donosimo naš oblik slobode zapamtiće nas po
avnim kućama, svratištima, bordelima najniže vrste, po gonoreji, stidnim vašima i
sifilisu, ali i po dubokoj patnji, psećoj patnji, svojstvenoj samo nama, sa Poluostrva!«
Antoniove ruke su drhtale. Malić je ispod tezge vadio fotografije, koje još nisu bile

44
 

za zidove. Antonio je pominjao poeziju, pornografiju, potpuni kal, u koji je pao svet.
 jegaa u ispi
 jeg ispijanju
janju niko
niko nije
nije mog
mogaoao zaustaviti
zaustaviti.. Više se ni
nije
je stresao. Antonio
ntonio je vadio
vadio
 beležnicu
 bel ežnicu i zapisi
zapisivao.
vao. Mal
Maliić je preko njegovih
njegovih ramena gledao Pietra, či č ije su oči dobijal
dobijalee
staklast sjaj. Video je i Augusta Napolitana, koji je sa svojim pevačicama, očigledno
Cigankama s krajnjeg juga Balkana, pokušavao da oraspoloži kaplara. No, do Antonija
i Grubana od Bijelog Polja nisu dosezale napolitanske i grčke skarednosti. Tad
topovska grmljavina zatrese jazbinu.
»Prezervativi, signor maggiore«, reče Malić: »Nešto izuzetno, rimski noviteti. Piše
da još nešto tako savršeno nije izrađeno, da im najfinija svila nije ravna. Novi modeli!«
»Kako to?« blagonaklono se nasmeši Antonio i nali sam iz litrenjaka: »Ako je i od
Talijana - mnogo je!«
»Tamo tako piše«, reče glasno Malić.
»Živeo rat kad već nema mira!« reče ushićeno major Peduto: »Živeo talijanski
rat... rat koji kratko traje, a dugo se pamti!«
»Dvije ili tri kutije, maggiore?«
»Deset, Don Grubane od Bijelog Polja!«
»Treba se na vrijeme snabdjeti«, reče živo Malić: »Nestaće. Komunisti
 presijecaju
 presi jecaju puteve. Da zavijem petnaest?«
»Dvadeset!« hrupi Antonio i otpi.
»Što je najvažnije - nijesu ni tako skupi«, reče Malić, pakujući.
»Trideset, Viteže!« zabrunda major Peduto, kom sezavezivao jezik.
»Stigli su i prezervativi za jezik, maggiore«, reče Malić: »Izrada - Milano! Boju
 biraš,
 biraš, kao i veliči
veličinu.
nu. Ima glglatki
atkijeh,
jeh, ima rapavijeh. S fifigu
guricama
ricama životi
životinja,
nja, i bez. Natučeš
na jezičinu, gumu za uši, pa hlapćeš ko pas. Uzmi! Neću da mi se otruješ, Antonio! Šta
 bihh bez tebe, amico, sam među ovijem majmunima?!«
 bi majmunima?!«
»Uzimam sve što daješ Montenegrino, moj Kneže!« "skoro zaplaka major 
Peduto: »Ne pitam za broj, za cenu, samo pakuj! Don Grubane od Bijelog Polja, sva
moja sreća je u tome što si me nazvao prijateljem, a tvoja što ne znaš šta to znači i do
čega će dovesti!«
»Kad je tako, Antonio, evo ti i jedna kutija, poveća, albanskog abortina. Ide ko
alva! Kupuju mještani, vojska! Crnoberzijanci iz Pljevalja i Berana stvaraju ratne
zalihe ...«
»Gde se to svetsko čudo izrađuje?«
»Albanija, maggiore. Drač!«
»Koliko ima tog svetskog čuda?«
» Tolik
Tolikoo da bi
bihh abortirao, da ne prećeram, sve vaše okupirane
okupirane teritorije!«
teritorije!«
»Nisam znao da se u Albaniji sem loja i smrada bilo šta proizvodi«, reče Antonio i

45
 

grohotom se nasmeja: »Gospode, kako sam ti zahvalan što si mi dao da s beležnicom u

ruci živim i krstarim po Balkanu koji si, uveren sam, stvorio igrajući se.«
» Koli
Koliko paketa?«
»Sve što imaš, daj, trpaj! I ja želim da abortiram pola sveta, pola jebenog sveta, s
kojim nikako da se složim! Sve mi daj, daj, ni grama drugima! Montenegrino, za sva
vremena zapamti
kraja! Tvoj da današnji
Antonio, Antonio major
Pedutoa nikad ne prosjak
sutrašnji pita za cenu! Antonio u svemu
s... beležnicom... koju ćeide
mu,doo
nebesa, odneti voda, svetlost, ili vetar! Daj, kad ti kažem...«
» Mijenjam
Mijenjam profesiju«, reče Mali
Malić.
ć.
»O tome ćemo jednog drugog dana.«
»Neće biti prilike.«
»Biće!« reče Antonio vraćajući debelu svesku pod mišku: »Nas dvojica se
nećemo tako lako rastati!«
» Ne razumi
razumijem,
jem, maggi
maggiore.«
»I bolje!« reče Antonio Peduto: »Uostalom, danas niko nikoga ne shvata!«
Antoniovu
crnogorskim pažnju
kapama privlačila grlili
na zatiljcima, su sudvaPietra
pijana meštanina.
koji je, Brkati,i Augusta,
slušajući gitaru s okruglim
tiho
 plakao.
 plakao. P ijanci su se unosil
unosili u Pietrovo lice, zalival
zalivalii ga, brisal
brisalii čas krpama, čas svojim
svojim
dlanovima. Pietro se nije branio od njih, već od gitare, od skaredne Napolitanove
 pesme, koja nije znala
znala za meru i svršetak.
I Malić, koji je mađioničarskom veštinom razdavao litrenjake i čaše, i major 
Peduto, što se tiho i iz temelja ljuljao, pa čak i kapetan Brambilla, šarene devojke koje
su tek ulazile, Dalmatinka, svi koji se zatekoše kod šanka, videše kako se Pietro ote,
kako ustade i kako opet, padajući u naručja solunskih Ciganki, poče da šapuće:
»Marika, Marika mia... gde si...«

2.
»Marika mia«, drhtao je pukovnik Allegretti obasipajući joj grudi i vrat
 poljupci
 poljupcima.
ma.
Uglavljivao se između njenih kolena, lomio joj ruke, kojima je htela da skrije
krzno stidnice i bradavice. Hteo je da je razapne i pokori. Golo i vitko telo vešto se
opiralo, te je znojavi bumbar padao pored nje.
»Marika, zašto tako...«, jedva je mogao da proslovi.
»Posle«, reče devojka: »Dopo, Spartaco. Imamo vremena!«
Pipao je i gladio njeno lepo izvajano, glatko telo. Privlačio je k sebi, podizao,

46
 

 premeštao s kraja na kraj kreveta. Devojka se ki kikotal

kotalaa i izmicala
izmicala mu iz šaka. A kad bi
e uhvatio i za trenutak primirio, zarivao je zube u meso njenih bedara. Nije to
iznenađivalo gumenog anđela dugog vrata i raščupane kose. Ona je puštala da joj
Spartaco gricka ramena, da joj bali i liže grudi, da joj ljubi trbuh i slabine. Prste je
držala u pukovnikovoj kosi, tobož ga milovala, i branila njegovoj opijenoj, pohotnoj
glavi da se spušta niže od pupka. Slušala ga je kako šapuće, gledala kako se trese:
»Marika... mučiš ratnika...«
»Dopo, ragazzino«, reče Marika gledajući kako mu pada: »Posle, dječkiću!«
»Čemu toliko odlaganje?« prošaputa pukovnik, usana priljubljenih uz njen pupak:
»Još je rat, možemo poginuti... daj!«
»U redu, život je kratak, ali hoću prvo nešto da mi obećaš«, reče Marika i zari mu
nokte iza ušiju. »Hoćeš li, ragazzino, hoćeš li?«
»Hoću, najdraža«, zadrhta čovek: »Kako ne bih ... obećao!«
»A hoćeš li ispuniti obećanje, galletto21?«
»Da ne ispuni pukovnik! Hoću, amore!«
»Onda
Marika obećajmu
i pomilova da spolovilo:
ćeš me staviti pored
»Gledam sebe,
kako u tvoj
svakog divni
dana, aviončić«,
u podne, zacvrkuta
nadlijećeš Lim,
 bjelopol
 bjelopoljske
jske i beranske krovove, kako izviđaš,
zviđaš, pa mi se srce od neke radosti ki kida.
da.
Spartaco, izvedi me!«
Iznenađen, Allegretti je ćutao, i bojao se za muda, koja je Marika vešto uvrtala.
Spartacova glava je padala sve niže i niže, devojka je više nije zadržavala. Njoj se učini
da će joj propasti izlazak avionom, pa crnu glavu, koja se umalo ne nađe među njenim
nogama, zaustavi.
»Prvo obećaj«, reče Marika: »Pa onda liži!«
»Obećavam«, reče pukovnik mutno.
»Kaži ovako: Dajem časnu i fašističku, talijansku i oficirsku, pukovničku riječ da
ću carissimu signorinu, Mariku Popović, izvesti u šetnju - avionom!«
Pukovnik sve ponovi, avion izostavi.
»Si, da me malo provozaš, Spartaco« raspeva se devojka: »Si, hoću da me vide s
tobom, s Komandantom. Bijelo Polje, Berane i Pljevlja nek lude od pakosti! 'Marika se
dočepala pukovnikovih muda, i neba, lako je njoj sad!’ govoriće, odozdo. Pa nek laju!
Sva Crna Gora će mi zavidjeti. Ma che me frega, baš me boli i za Crnu Goru, i za
Crnogorce koji, umjesto da bilo šta rade ili nam se bar pridruže, ne prestaju o nekakvoj
Svjetskoj revoluciji. Kao da i mi, ovako, nijesmo za revoluciju, i te kako svjetsku!«
»Marika mia«, zadrhta pukovnik podigavši za trenutak čelo s njenih prepona a
ezik iskraj samog izvora.
»Šta, nećeš?« nežno planu devojka: »Bene, bene, Spartaco. Onda nema ni liza, ni

47
 

eba!«
»Senti, Marika mia, senti. Shvati, sam ne znam kad ću opet u onu prokletu
olupinu...«
»Perche ne znaš, Spartaco?« planu devojka zabacivši crne uvojke: »Komandant
si, sve moraš znati. Pred tobom su svi mali, malissimi! Piccoli, piccolissimi! Zar ne
vidiš da su - ordinaria merda latina...«
»’Romano’ je za glavni napad«, reče pukovnik i položi glavu na staro mesto: »Za
odlučujuću borbu s crnogorskim partizanima. Rešili smo da ih istrebimo -
’Romanom’!«
»Onda se diži i oblači« planu devojka: »Su-bi-to! Ionako te čeka istrebljenje
 partizana!
 partizana! Che me frega
frega i za tebe i za nji
njih!
h! Che vadano far’
far ’ inculo!
inculo! Nikako
Nikako zbog njih
da se dogovorimo! Spartaco, vai far’ inculo! Idi u dupe, u majčinu!«
»Na sve pristajem, najdraža. Letećemo!«
»Obećaj još da ćeš, koliko danas, pozvati na raport kapetana Brambillu, mog
verenika, mog šmokljavog fidanzata, i da ćeš mu ispričati đe su ti bili prsti a đe glava, i
tako dalje«, reče devojka držeći ga kao na uzdi: »Che me frega i za Vittorija, i za
njegova smrdljiva vjerenička muda! Si, si, galletto! Ako i na to ne pristaneš, pjetliću,
 boljeće
 boljeće me i za njega
njega i za tebe podjednako...«
podjednako. ..«

3.
’Ako ovako nastaviš sasvim ćeš se napiti’ reče sebi kapetan Brambilla: ’lstini za
volju, ti si se ovom njihovom prokletom pišom od šljiva dobro nalio, ali nikako da
zaboraviš da onaj čupavi sicilijanski terrone, onaj majmun, lomi i gazi tvoju Mariku.
e, Vittorio, to nikad nećeš zaboraviti, ni oprostiti. Popij još jednu, najviše dve, pa beži
iz ove sramne jame!’
Do suza sneveseljeni kapetan u mislima probode svog pukovnika, baci ga u
strmodolinu, lisicama i gavranovima. Vide da je pri tom ruke okrvavio do lakata, uplaši
se, brzo uspravi. Ljuljao se, krio to. Odgurnu Napolitana, koji tek što beše počeo
amore,  i priđe šanku za kojim su Peduto i Malić sve žučnije raspravljali
 Lontano da te, amore,
o bestiđu, fašizmu, pornografiji. Brambilla obujmi golotinju na Malićevim zidovima.
Čitav trenutak zadrža oko na devojci uskog struka, jakih grudi, stražnjice zategnute kao
lopta. U pornografskom šarenilu on ugleda Mariku. Stidna ga žalost obuze. Uplaši se
da će pred ološem zaplakati, uzdrža se. No kafanski šljam, tako je on zvao Malićeve
goste, dobro je znao da Brambilla lije suze - iznutra.
Peduto i Malić ga primetiše tek kad im se pokloni i ulagivački nasmeši. Peduto još
nije bio završio tiradu o fašizmu, o budućnosti sifilisa, kadli će Brambilla pokorno:

48
 

»Smem li znati o čemu prijatelji tako žučno raspravljaju?«

»O ljubavi, kapetane«, reče major Peduto: »O pornografiji!«
Vittorio Brambilla se rastuži.
»Onda ti, Montenegrino, manje-više naređujem da po zidu poređaš i portrete
kraljevske porodice, srećnog para, dece. Centralno mesto pripalo bi našem
nepogrešivom Dučeu, Benitu Mussoliniju. Hoću, dakle, po tvojim zidovima da vidim
naše slike! Snimke nekih uspešno završenih okršaja na zemlji, na vodi, u vazduhu!
Hoću našu slavu! Slavu od koje mi se, više puta, posebno otkako sam na Balkanu,
steglo srce! Montenegrino, najlepša mesta moramo obezbediti šefovima, generalima,
admiralima, ministrima, koji nas mudrošću, kakvu još nije zapamtila istorija, vode k 
 pobedama i u srećniji život!
život! Sve
S ve izmešati
izmešati,, amico! Fotog
Fotografij
rafijee koje imaš s fotografijama
fotografijama
koje ćemo ti mi dati! Hoću da naša slava i pornografija budu kompletne, na jednom
mestu! I što je najvažnije, to neće vređati tvoja, kako si malopre rekao, patriotska
osećanja!«
»Maggiore, vojska će poskidati slike koje budete izlijepili! To se već događalo.
Ispljuvali su Mussolinija, Kralja, sina Umberta. Te sramote i ružnijeh riječi pošteđeli su
edino Kraljicu!«
»Što su je poštedeli?«
»Valjda što je žensko, što je stara.«
Dolazeći od Dalmatinke i Pietra, Ciganki i drolja koje su, neko je izveštavao,
govorile turski, Augusto Napolitano, s pesmom ispred zuba, stade između Peduta i
Brambille. Zvuci gitare slomiše Brambillu koji, da ne bi zaplakao, skupi obrve i
zaokrugli usta. Iz Augusta poteče:

 Amado mio,
mi o, stanotte o mai
mai,,
 Ni bacerai, ti baciero... 22

Kapetan se seti Marike i pukovnika. Uporedi Marikino telo s raskošnim udovima

na zidu. Reče sebi da nikad silnije nije voleo, da ga nikad stravičnije nije razdirala
ljubomora. Brambilla se naljuti na Antonija, koji se kikotao:
»Don Grubane od Bijelog Polja, fotografije o kojima smo raspravljali odmah
moraju na tvoj zid! I ako se šta s njima dogodi, da znaš, ideš pod Vojni sud.
Montenegrino, red je da i ti bilo čim obeležiš dolazak i plemenito prisustvo svojih
oslobodilaca...«
»Maggiore, čega ste nas oslobodili?«
»Jasno je, celom svetu je jasno, kakvu slobodu i sreću donose Talijani«, reče
Antonio gledajući golotinju na zidu.
Vittorio Brambilla se ljuljao. Antonio Peduto mu reče:

49
 

»Kapetane, pre nego što se sasvim napijete, otiđite kod gospodina pukovnika. Na
njegovom stolu nalazi se poveća zbirka fotografija i raznog propagandnog materijala.
Zamolite da vam sve to da. Ovde ćemo izabrati najherojskije stvari za Malićeve
zidove!« .
»Gospodin Komandant neće moći da me primi«, reče kapetan Brambilla, čije
trepavi
trepavice
ce okvasiše
Augusto suze: »Gospodin
Napolitano pukovnik
pukovni
s osećanjem k jepogleda
krivice izuzetnoAntonija.
zauzet.
zauzet...«
..«
Zatim, kriveći modre
usne, stade da šapuće kraj kapetanovog uha:

Quanto
Quanto ti voglio bene...
d’amore....23
Queste parole d’amore..

4.
»Kaži, što glasnije, da ćeš se slikati sa mnom«, reče Marika mazno.
Pukovnik je ćutao, osluškivao pulsiranje svojih muda.
»Ako ne obećaš - nema od jeba ništa!« reče devojka i cimnu mu mošnje.
»Samo malo, Marika mia«, drhtao je Allegretti: »Pusti me dole, pochino,
malčice...«
»Obećaj da ćemo se slikati ispred Komande, goli, pokraj tankete i stražara, goli,
kod česme, odakle se najbolje vide crkva i džamija, goli, s puškama i pištoljima, goli,
sa šlemovima i s mitraljeskim redenicima oko pasa, goli, ispred postrojene divizije
Venezia,   ispred karabinjera, goli, na putu za javni nužnik koji je Kraljica izgradila i
 podarilla Crnoj Gori,
 podari Gori, goli
oli, kako jašemo vrele
vrele topovske cciijevi na manevru, goli
goli,, kako se
ljubimo naočigled cijelog usranog Bijelog Polja, goli, dok se iza nas, na jarbolima,
vijore zastave, talijanska i crnogorska, u crkvi, u džamiji, na pogrebu, svuda goli...«
»Što će ti sve to, najdraža?« upita Spartaco izmenjenim glasom.
»Taliano, ja za razliku od drugih đevojaka mislim na budućnost«, reče Marika:
»Za mene će, kad pobijedite, to mnogo značiti. Viđeće se da se nijesmo razdvajali. Da
smo i u najtežim trenucima ovoga rata dijelili zlo i dobro, goli. Šta će one koje ne budu
imale fotografija? Ko će im vjerovati? Niko, niko, mekomudiću!«
»Marika, koliko takvih fotografija imaš?« prošaputa Allegretti sleđeno, odozdo.
»Imam, ali nemam dovoljno«, reče Marika milujući mu glavić i kragnu uda,
 pipkajući
 pipkajući mu splet
splet mudnih
mudnih i prostatnih žila,
žila, dodirujući
dodirujući mu vrhovima
vrhovima prstiju,
prstiju, i noktiju,
noktiju,

čmarniseprsten:
Zvao »PrvoBocca,
Amintore sam se čudno,
slikala szar
jednim vojnikom
ne. Taj divizije
me lizao Cacciatori
od glave delleImam
do pete! Alpi.

50
 

fotografiju na kojoj se vidi kako mi gricka nožne prste, kako hoće da mi pojede uši.
Mamma mia, i sad me podilazi jeza! Bocca je u civilstvu bio berberin, samo to, neđe u
Torinu, pa sam ga ostavila čim se pojavio Pietro Portulu, kaplar. Slikala sam se i s
kaplarom, Pietrom, zvanim Sardo. Slikao nas jedan drugi caporale, Siciliano, na
muslimanskom groblju, gole i u po bijela dana, u inat hodži Merdanoviću, i klempavom

mesnom špijunu,
rukama krio cazzoMustafi Agiću.
koji, što Iako nije
se dužine bio običan
i debljine tiče, vojnik,
nije bioPietro se stravično
za skrivanje. No,stidio,
siroti
Pietro rijetko kad je u mene sasuo, tako da mu je stalno teklo niz noge. Plakao je, kao
što plače sad, zvao majku, sestre, strica nekakvog. Ostavila sam ga zbog Nicole Rive,
 poručnika,
 poručni ka, vragol
vragolana
ana i šaljivdži
šaljivdžije,
je, koji me vodio
vodio čak gore, u rov,rov, kod topa, đe nas je,
gole golcate, slikao neki Leo, kog su ubrzo ubili crnogorski divljaci, partizani, dok je on
 bioo na straži.
 bi straži. Riva,
Riva, tenente, pokvarenjak kakav još ni nije
je dolazio
dolazio u Bijelo
Bijelo P ol
olje,
je, htio
htio je
da mi ga, gore u rovu, svirne otpozadi, tamo đe se, rekla sam, ne meće ženama, već
magaricama, mazgama, ćurkama, kozama, dodala sam i pokazala prstom neke vojnike
na koje se sumnjalo da to čine sa životinjama. Navaljivao je luckasti Riva s te strane da
me otvori, ali nijesam dala. Govorio je, gore u rovu, da to rade sve velike signorine i
signore, vojvotkinje, prestolonaslednice i igračice, bogatašice, sve carice i kraljice,
akrobatkinje i glumice. ’Ali ne i Crnogorke!’ rekla sam, gore u rovu, odolijevajući i
skrećući njegov ogromni čep u prvu klasu. Napismeno mi je davao da će se vjenčati sa
mnom čim mu to dozvolim, vjenčati dvaput, u Bijelom Polju i u Milanu. Brzo sam
otišla kod Ane, prijateljice moje, Cetinjanke koja je za Fabianijem, Toskancem, do
Bijelog Polja došla čak iz Soluna. Rekla sam joj da Riva hoće da me otvori. ’Ne
dozvoli, Marika mia, ni za živu glavu’, počela je tresući se od užasa, pa je nastavila o
Toskancu: ’Mene je Enzo u Skadru, na prevaru i uz obećanje da se do sudnjeg dana
nećemo razdvajati, probio i nagrdio, iscijepao, tako da otad govna ne držim, već ih
sijem i gubim za sobom kao kakva prokletnica!’ Otišli smo gore u rov, Riva i ja, da se
slikamo goli, između mitraljeza i bacača. Sve smo radili, sve sem ono njegovo. Rekla
sam da mi odmah da polovinu fotografija, da ga ostavljam zbog Vittorija Brambille,
kapetana, koji ne traži da me provali i u kanal pretvori. Riva mi je prijetio
samoubistvom, ali se brzo utješio, nabijajući ga jednoj magarici. Inače, najviše
fotografija imam s Brambillom, s Vittoriom, mojim privatnim kapetanom. On tako
kaže! Vjereni smo više od mjesec dana. Pismeno se obavezao da će me iz ove
 balkanske
 bal kanske pustinje
pustinje voditi
voditi u Itali
Italiju. Hti
Htioo bi da se vjenčamo što prije. prije. Ženi njegovoj
njegovoj
napisali smo da se ne razdvajamo, da joj dajemo sve troje đece, koje su do izbijanja
rata iskotili, apoteku, kuću u Bariju, samo da nas ne dira. Bijednica, pristaje! Ali nikako
a da pristanem na njega. Ne razumijem ga, ne shvatam kakvo mu je zadovoljstvo da
mi u rupe, u obe, trpa čokoladne bombice, da ih onda odonud kopa jezikom. Jebe kao
 pas! Jednom je izdržao cio sat. P osle osle je tražio
tražio da mu mokrim
mokrim u šl šlem.
em. Morala
Morala sam,
napunila ga iz dvaput. Sve je to prosuo sebi na glavu, šlem natukao na lobanju, tako da
sam se, zbog vrijeđanja proslavljenog talijanskog šlema, smrtno naljutila na njega. Eto,

51
 

to je razlog što se s Brambillom ne slikam ima mjesec i po. Inače, fotografije su nam
fantastičnije od onih na Malićevim zidovima. Možeš zamisliti kakve su kad nas je
nekoliko puta fotografisao, gole, crvenokosi i pjegavi, bestidni Antonio, s kojim sam se
takođe, ali tako reći u prolazu, u podne, na samom ulazu u džamiju, slikala. Antonio bi
htio da im, dok klanjaju, na tepihu iz Istanbula, prikažemo jedan duži jeb sa svim što
uz to ide.
veliki RimJa...«
hoću, iako ne znam kako bi na to gledao guverner sa Cetinja, Birolli, kako
» Samo se malo
malo umiri«
umiri« , šapnu pukovnik: » Raši
Raširiri nožice..
nožice...«
.«
»Galletto, reci da ćemo još danas pred aparat. Fotografije ćemo poslati u Rim,
rođacima: kralju Vittoriju III, Dučeu, koji voli da se slika, kraljici Jeleni, mojoj
zemljakinji. Kraljicu majku će to dirnuti, uputiće blagoslov u Bijelo Polje!«
Posmatrala ga je. Nikad ga nije videla žednijeg. Pukovnikove usne su drhtale. Oči
su mu gorele, bile su to dve kose, dve sužene mrlje.
Veštinom starog i iskusnog lovca, i nežno, kao da dodiruje zlato, bisere, pukovnik 
 pomilo
 pomi lova
va njeno meko krzno. Onda, oborivši
oborivši duboko glavu, i glasom koji se miri
miri i s
najgori
najgorim,
m, izusti:
zusti: »Pri
»P ristajem
stajem na sve, kuni
kunice
ce moja...
moja. ..««

5.
»Montenegrino, ostavi se politike!« zape jezikom Antonio Peduto, čije reči je
 pamtio kapetan Brambil
Brambilla: »I polit
politiike, i revolucij
revolucije,
e, makar ona bi
billa i ta za koju si srcem i
umom Svjetska! Ostaviće te, kao što su mene, i jedna i druga: kur-ve! Pa kad sam već
 propao ja, ne moraš i ti,
ti, inspi
nspiracijo
racijo i prijatelj
prijateljuu moj! Tvoj krah bi me
m e potpuno dotukao,
duh moj bi umro. Razumeš, ne bih želeo da te problemi, kako ti kažeš, Svjet-ski,
 proteraju iz mog rukopisa ’Heroj na magarcu’! Stoga se čuvaj, budi tako dobar prema
 pi
 piscu
scu koji
zemlji ništasem bl
bluda,
uda, poezi
poezije
ne primećuje...« je i ironije
ronije na smrt osuđeni
osuđenihh na ovoj grešnoj
grešnoj i odvratnoj
»Maggiore, šta je to ironija? Prvi put čujem.«
»Sve što vidiš, uključujući sebe i mene«, reče Antonio Peduto: »Naš
nazovioslobodilački rat, naša revolucija, takođe Svjetska, naš preporod kojim, evo i ti
si mi svedok, svet zasmejavamo.
zasmejavam o. Kapetan Brambill
Brambilla - to je najveća, najžešća ironija!«
ironija!«
»Je li ironija isto što i pornografija, maggiore?«
»Pornografija je sveobuhvatniji pojam, Montenegrino. Od pornografije, dakle
 bestiđa,
 bestiđa, beščašća, bezverja u svakom pogl pogledu, nema sadržajnije
sadržajnije i uzvišenije
uzvišenije reči.
reči. P or-
no-grafija, o kakav sklop slova, kakav zvuk! Pornografija ti je, recimo, i život, i ljubav,
i smrt! Pornografija, ratna i talijanska pornografija: tanketa, zasrana i zapišana,
 pornografij
 pornog rafijaa apeninska
apeninska je predug
predugaa puška koju jedva nosi Salvatore,
Salvatore, vojnik
vojnik koji već

52
 

drugi ili treći mesec ne dobija smenu, pornografija su i one dve ratne zastave, ratne i
nazovibratske, talijanska i crnogorska, obje Svjetske, kako bi ti rekao! Montenegrino,
 bez vojnika
vojnika iskraj tankete, i bez tebe, ne znam kako bi bihh preživeo
preživeo ovo sramno,
revolucionarno, talijansko vreme! Salvatore Paolone, vojnik-žrtva, i ti, moj Don
Gruban od Bijelog Polja, moje ste metafore! Pa mi se često čini da ste obojica iz moje

 bel
 beležnice,
kaoežnice, iz moje
ptice, da ste se pornografske
pornog rafske
otisnuli, mašte,
visoko, da ste iz mračne komore moje kamere izl
kao zvezde...« zleteli
eteli
»Maggiore, ja voliki pa u tvoj fotografski aparat?« bečio je Malić oči: »Ja, hajd i
nekako, no đe u aparat nađe mjesta i za vojnika bez smjene? Kako ono reče da
 poliijećemo, Salvatore
 pol Salvatore i ja? Ko slijepi
slijepi miševi
miševi,, pa put neba..
neba...«
.«
»Montenegrino, Crnogorče, daj da te zagrlim! Da ti poželim da preživiš ovaj
seksualni, zaraženi, nedostojanstveni, ovaj u svakom pogledu prljavi i glupi, talijanski
rat! Don Grubane od Bijelog Polja, pre-ži-vi, izdrži, pobedi nas, oteraj nas odavde!
Obogati se! Ukoliko sačuvam glavu, bradu i kožu, primi me za portira jedne od svojih
 budućihh javnih
 budući javnih kuća, Svjetskih!
Svjetskih! Tamo ću kliklijenti
jentima
ma i kurvama pripovedati
pripovedati kako smo,
godina četrdesetih, misleći da otvaramo nove stranice istorije, Svjetske, po Balkanu i
Africi, govna jeli, ma
»Maggiore, Svjetska!«
šta ti pričo i bocko me, ja sam za revoluciju, Svjetsku«, reče
Malić: »Za jednakost među ljudima. Za slogu. Za pravdu. Za čistotu. Za raj na
zemlji!«
»Onda ni za tebe nije ova pustinja!« reče Antonio Peduto: »Pustinja u kojoj je i
vucima teško! Zemlja u kojoj su ljudi nesrećni rođeni, namršteni, spremni na nož i
 pušku! Amico,
Amico, za tebe je moja izopačena,
izopačena, natrula
natrula Italija,
Italija, zemlja
zemlja u kojoj se sa zanosom,
i sa suzama u očima, peva o usranim ženskim gaćama! Znaš, hteo bih da ti pomognem,
da te oženim jednom mojom rođakom. Nedavno je ostala bez roditelja. Nasledstvo je
 beznačajno, koli
koliko da se, ali u Rimu,
Rimu, otvori kupleraj!
kupleraj! Svjetski!
Svjetski! Javlja
Javlja da napušta
 provinci
 provi nciju,
ju, da prelazi u Milano.
Milano. Trenutno je u Pal
P alermu,
ermu, sl sluški
uškinja.
nja. P isao sam joj o tebi,
tebi,
 preskočio ono o mudi
 preskočio m udima
ma koja ti progorevaju gaće, izos
izostavi
tavioo sve o crnogorskom
crnogorskom kurcu!
Ona već traži nekoliko fotografija. Tvojih, ne Brambillinih! Poslaće i svoje slike,
fotografa, najboljeg, traži po Palermu, neće bilo koga! Došla bi, piše, da te odvede.
Želeo bih da vas nekako spojim, da pomognem moralno, kad već ne mogu materijalno.
Kažem ti, mirna je, samo sluša! Ovčica! Treba samo da podvikneš, po crnogorski!
Malo joj je nožica kraća, bik joj rogom kuk iščašio kad je bila mala, ali na to ne
obraćaj pažnju. Tim pre što nije kao druge, o hvala stricu-grbavcu, nejebana: on ga joj
e, piše mi, prvi svirnuo, ali ne na prevaru! Po ceo dan moli se Bogu, Majci božjoj, i
 prokliinje strica-grbavca
 prokl strica-grbavca što je nije
nije provali
provalioo ranije!
ranije! P a i lliičite
čite vas dvoje, amico: oči vam
velike, tužne i bestidne istovremeno, kose i poprskane žilicama kafenosmeđe boje.
Ako, dakle, bordel otvorite, pijana oficirčina, kockar, propali pisac i bludnik biće vam
najčešći gost. Biću vam dobrovoljni klovn!«

53
 

Više ni Brambilla, a kamoli Malić, nije razumeo zbrkane i preduge Antoniove

rečenice. Antonio je pominjao seks, ali pravi, neukaljan ljubavlju. Nabrajao je
 bombardovanje, meso, kosti,
kosti, lobanje, pretvarao sve u brojeve, u tone, u potoke krvi.
krvi.
Dovodio je u vezu fašizam, novi poredak na talijanski i nemački način, sa stricem-
grbavcem koji je, ako joj je verovati, imao ud kratak i nalik na tučak...

6.
Brambilla spazi kako Peduto pruži ruke, kako umesto Malića zagrli jednu od
drolja, očigledno domaćih. Devojka se pripi uz Antonija, pomeša kolena.
»Antonio, tri sedmice te čekam«, reče devojka.
»Znao sam kako ti je ime«, reče Peduto, jedva se držeći na nogama.
»Kiki«, reče devojka: »Tua cara Kiki.«
»Pijan sam, Kiki«, jedva sroči Antonio: »Hvataj kapetana!«
»Otrezniću te«, reče Kiki i uhvati ga oko pasa.
» Napuniću
Napuniću te buvama, Kiki
Kiki«,
«, reče Antoni
Antonio.
o.
»Već sam ih puna!« reče devojka i pređe dlanom preko njegovog lica: »Pegavi,
zlatnii moj...
zlatn moj...««
»Oprosti mi ovog puta, Kiki. Sutra ćemo. Prekosutra. Pa do kraja života. Šta bih
drugo! Slušaj, Kiki: jedne jedine lire nemam, sve sam prokockao, propio. Hajde, budi
dobra.«
»Andiamo!« reče devojka: »Hajdemo! Tebi ću dati i bez lire! Antonio, moj riđi,
moj jedini...
jedini...««
»Na putu sam, Kiki, pored buva i vašiju zaradio i jednu balkansku gonoreju. Ne
 bihh hteo da te unesrećim...«
 bi unesrećim... «
»I ja je imam«, reče Kiki: »Moja je talijanska. Samo kad nije sifilis. Andiamo!«
Kiki je zaudarala na užeglo muško seme. Na smegmu. Na pomešane vojničke
 parfeme. Antonio
ntonio je blago
blago odmače.
»Samo tebe volim«, reče devojka: »I jedino s tobom hoću.«
»Hoćeš li uraditi sve što ti kažem?«
»Hoću, Antonio«, reče devojka: »Sve!«
Kapetan Brambilla primeti da major gleda Pietra sažaljivo. Opuštenih ruku i
ukočen, očiju ustakljenih, kaplar je zurio u dim. Vojnici, klupoderi i crnoberzijanci,
kojih je bilo više nego ikad, mislili su da je već mrtav, pa su prestajali s pesmom, i
gledali ga kao
ni pozvati štoseses gledaju
ga da ljudivrati.
onog sveta i lutke
Paod
su voska. Ni kaplarevu
čekali da izgovoriti njegovo imeneko
smrt objavi nisu drugi.
smeli,

54
 

»Kiki, idi i pomozi Pietru!« reče muklo Antonio.

Devojka ga začuđeno pogleda, pokaza škrbinu.
»Kiki, zar ne čuješ šta ti govorim?«
»Ali, on se ukočio«, šapnu devojka: »Hoće da umre...«
»Kiki, pljunuću te ako me ne poslušaš«, reče Antonio: »Brzo!«
Devojka priđe Pietrovom stolu, sise joj ispadoše iz oficirske košulje bez dugmadi.
Kaplar je disao. Oči su mu bile mračne, odsutne, još žive. Devojka ga pomilova po
kosi, dlanom pokupi samrtnički znoj s njegovog čela. Pijanci živnuše.
»Ljubi!« grunu Antonio.
Kiki ga tužno pogleda, sakri sisu.
»U usta, kad ti kažem!« reče Antonio.
Devojka posluša. No Pietro niti zatvori oči niti se pomeri. Nije znao ni gde je, a
kamoli šta to s njim rade. Devojka ga je ljubila. On je dublje disao, prstima dodirivao
 pod.
»Raskopčavaj!«
Više od polovine klupodera, pijanaca i skitnica ustade. Gledali su kako devojka
raskopčava bluzu i krutu vojničku košulju.
Kapetan Brambilla i Gruban Malić bili su najbliži Pietrovom stolu. Devojka je
milovala glatke dečakove grudi.
»Ništa mu ne mogu«, reče devojka očajnički: »Ne bi ga probudio ni sam đavo,
Antonio.«
»Jadnik!« reče Gruban Malić, ali se Antonio napravi da ga nije čuo.
»Zovite doktora!« reče neko iskraj šanka, pa se prekrsti: »Gde je sad Padre?« 24
Svi su gledali Antonija. Kao da je on znao za kojim je kockarskim stolom, u kom
 bordelu,
 bordel u, sveštenik
sveštenik divi
divizi
zije
je Venezia,   Antonio je u naručju držao bocu. Oči su mu bile
suzne, krvave, usne su mu drhtale.
»I pantalone!«
Tišina se sleže. Umuknu i Augusto.
»Ali, Antonio, kako ću...«
»I pantalone, Kiki!«
»Ali, ja te... ja te zaista...«
»I ja tebe, Kiki, iz svega srca, iz sveg uma!« reče: »Brže!«
Kapetan Brambilla vide kako devojka, kojoj su ispadale sise, posluša. Pietro
Portulu bio je nepomičan.
»Antonio, kako ću te... posle... pogledati u oči?« zacvile devojka otkrivajući
ostale škrbine, kolena, stegna.

55
 

»Sad mu ga izvadi i cimni!« reče Antonio: »Da vidimo hoće li se povratiti kad ga
nemo za cazzo25.«
 potegnemo
 poteg
Antoniju rekoše da ga je Kiki poslušala, da Pietro uzima vazduh, da diše na cazzo.
»Još, i brže, kao meni, kad se nalijem!« šapnu Antonio: »Dosta s tom gitarom,
Augusto!«
Rekoše mu da radi kako treba, da su zadivljeni veštinom njene ruke, nežnošću
 prstiju
 prstiju i dlana,
dlana, ali da je Pi
P ietro još polumrtav
polumrtav..
»A sad polako, gore-dole«, reče Antonio drhtavim glasom: »Pa će se probuditi
naše dobro, zlatno dete, naš Sardo. Eto, tako. Moramo mu pomoći ako smo još ljudi,
ako smo s njim pili i pevali. Tako, Kiki, golubice moja. Tako, još, i još. I ne plači,
najdraža. Moramo, shvati, povratiti nesrećnog Sarda...«
Rekoše mu da devojka sve lepše radi, da joj nije prvi put da vraća iz mrtvih, i da
oni tako reći od rođenja sanjaju o takvom drkanju. Antoniove oči, pune umora,
neizlečive tuge i suza, bile su uperene u dve ljudske figure koje su se u dimu mučile.
Brambilla vide kako Pietro diže s poda ruke i kako ih, škripeći zubima, prekrsti.
Kad poče da ječi, začu se i Augustova gitara:
 Ma la canzorte mia piu bella sei tu,
Sei, tu, la vita... 26 

Dugo su prisluškivali ne bi li razumeli reči koje su se otkidale s Pietrovih usana.

eki rekoše da pominje majku, neki sestru. Kapetan Brambilla priđe njegovom stolu.
S polumlitavom žilom ispred sebe, raskopčan i mokar, Pietro se budio. Polako je
ustajao. Nikog nije prepoznavao. Videlo se da nije znao ni gde je ni kud treba da pođe.
ije pominjao ni majku ni sestru. Osećao je tuđe, ženske ruke, negde u predelu muda;
te ruke nisu dale mraku na njegove oči. Šaputao je:
»Marika, moj živote...«
Dalmatinka, tužna Ana i vod skadarskih Ciganki, okupljenih oko Brambille i
gitariste, Augusta, bile su zapanjene dužinom Pietrovog uda. Kiki je plakala, htela
šakom da sakrije lice. Antonio je naređivao da bar jednom šakom pipka i gnječi pijane i
zaljubljene, govorio je, Pietrove mošnje. Devojka je činila, dok je Pietrovo spolovilo,
okrenuto prema tek prispelim Bjelopoljkama i Makedonkama, oticalo. U jazbini su svi,
sem Antonija, očekivali čudo, bar pucanj. Tad Pietro, šireći ruke kao ptica, stade da
drhti. Pomicao se napred, za svojim udom, kom više nisu bile potrebne devojačke
ruke. I u trenutku kad iz Pietrove žile stadoše da kuljaju sluz i čepići, Antonio hrupi:
» Kiki
Kiki,, anđele,
anđele, pomozi do kraja!«
Pietrov život nesta u njenom usnom ždrelu.
»Marika mia...«, šaputao je Pietro mesečarski: »Marika, moja tužna sestrice...

56
 

moja jadna majko...«

Predvođene Dalmatinkom i Anom sa Cetinja, drolje su plakale, te ih je pipao i
gurao im i spreda i otpozadi ko je hteo. Augusto ’se savijao oko gitare, ali ga niko sem
Antonija nije slušao.
Kapetan Brambilla iskoristi pometnju i, gotovo neopažen, istrča napolje. Da
Marikinom maramicom, s ćiriličnim monogramima, briše suze. Da zapiše sve što je čuo
i video, da prijavi...

7.
»Ne popuštam ja tako lako, Taliano«, reče Marika držeći pukovnikovu glavu
među nogama, njegov jezik na odstojanju od svoje stidnice: »Kad bih ja tako lako
davala... pojeli biste mi je... niđe je, sirotice, ne bi bilo...«
»Daj već jednom ili ubij«, prošaputa Allegretti.
»Daću i neću ubiti«, reče Marika i demonski se zacereka: »Prvo sve moraš
 priznati
 pri znati,, sve!«
»Dobro, priznajem«, reče pukovnik: »Sve...«
»Priznaj, onda, da me ludo i iz dna duše voliš«, reče devojka glasom u kom je
 billo tuge.
 bi
»Priznajem!«
»I da, otkad si u ratu, u Crnoj Gori, Albaniji i Grčkoj, nijednu nijesi tako, srcem,
volio. U stvari, htjela bih da ni u Italiji ni za jednom nijesi ovoliko mahnitao, ali znam
da nije lako nešto tako kazati...«
»Priznajem!« reče Allegretti udišući sladunjav i sumporast miris njenog izvora.
»Taliano,
Iskreno senti«,
priznanje, reče devojka:
ne vojničke, muške»Meni je priznanje
lagarije. Ja sam tebivažno isto koliko
nabrojala skoro ipolovinu
ljubav.
onih s kojima sam se slikala...«
»Priznajem da, otkad sam u ratu, otkad smo oslobodili Etiopiju, Albaniju, Grčku,
Dalmaciju i Crnu Gom, nijednu nisam tako... niti ću, siguran sam, do kraja života...
voleti i moliti!«
»Divno!« kliknu Marika cimnuvši mu mošnje: »Razglasićemo! To sva Crna Gora
mora znati! Javićemo divizijama u Hercegovini, Dalmaciji, Albaniji! Izvijestićemo
guvernera Birollija, na Cetinje! Birolli nek javi Italiji, Dučeu!«
»Priznajem!«
»Obećaj da ćeš dijete koje će, posle ovoga danas, sigurno doći, priznati za svoje«,
reče devojka polako mu oslobađajući glavu: »Biće sin! Daćemo ga u vojne škole! Da

57
 

 bude admiral,
admiral, general,
general, vojni ministar!
ministar! Da sav bude pod šiširi
riti
tima,
ma, pod medaljama!«
Glas joj je drhtao. Suze su joj navirale. Očekivala je poslednje priznanje. Više nije
imala snage da se brani. Gledala je kako Spartacova glava pada sve niže, kako mu nos
nestaje u krznu stidnice.
»Obećaj... ljubavi...
jubavi... obećaj
obećaj...«
...«
Glasnuše se najteži topovi. Eksplozija kakvu odavno nije čuo iz temelja zaljulja
Komandu. Zatresoše se prozori. Zgužva se mapa kao koža. Popustiše vrata, šavovi,
 brave. P romeniše
romeniše mesta sve All
Alleg
egretti
rettijeve
jeve stvari.
stvari. I on, gotovo obnevideo,
obnevideo, gotovo ne
znajući među čijim je nogama i usminama, isplazi jezik kao pas.

8.
Kapetan Brambilla teturao je ulicom. Ponavljao je Pietrove reči ’Marika, moj
živote!’ Topovi su grmeli, nebo je strahotna jeka lomila. Mutna žalost obuze ga kad
vide
oseti da
da su
mukapci na dah:
se krati pukovnikovoj sobigore,
’A što je još zatvoreni.
možda’Ko znaništa
je više šta jei ne
sadpita.
ispituje’, pomisli
Sirotice moja,i
kao da su se svi rešili da mi te rastrgnu ...’
Vojnici su ga čekali u hladu, ispred džamije. Pevali su i pili. Neki su bili u
košuljama, neki u gaćicama, a neki nisu mogli da se sete gde su izgubili cipele. Jedan
od vojnika sedeo je na pragu istočnjačke bogomolje i zabavljao se usnom harmonikom.
Kapetan i vojnici pogledaše za narednikovom rukom. A gore, na minaretu, beleo
se hodža. Od topovske grmljavine nije se čula njegova pesma. Samo je širio ruke,
doticao dlanovima obraze, obraćao se Alahu.
»Što ti je sumnjiv, naredniče? Možda je naoružan?«
»Nije hteo s nama da razgovara, kapetane. Cimnuo sam ga za bradu. Svašta sam
ga pitao. Kao da nešto krije. Odbio je da s nama pije. Izgleda da nas duboko prezire.
Zamislite, pre nego što je ušao u bogomolju, izuo se! Cipele, i to naše, vojničke,
ostavio kraj vrata.«
Kapetanu se mutilo u glavi. Jedva primetno se mrštio. Rakija mu je udarala u
slepoočnice. Narednik nastavi:
»Gospodine kapetane, hodža se stalno pojavljuje. Mora da ima razlog što odozgo
neće da siđe. Mislim da gore hoće i da zanoći. Ko zna šta smera. Da pucam?«
»Ukradi mu cipele«, reče kapetan Brambilla i zgadi se na samog sebe.
Kapetan začu crkvena zvona. Zatim spazi gomilu meštana u crnom. Išao je pred
svojim vojnicima i u mislima video Mariku, razapetu, pod pukovnikom. Obuze ga
 požuda.
 pog Bi
Bioopovorkom.
 pogrebnom
rebnom je si
sigguran da bi bio
bio bol
bolji
ji od Al
Alllegretti
egrettija. On se umalo
umalo ne sudari s

58
 

Ispred sanduka išao je pop Vukić s krstom. Iza sanduka meštani, gologlavi, a žene
zabrađene crnim maramama.
»Pretres! Vojnici, opkolite ih!«
»Signor capitano, mrca nosimo«, isprsi se pop.
» Uvis
Uvis ruke!« odseče Brambi
Bram billla.
»Capitano, od juče ujutru čeka. Jadnik, već zaudara!«
»Je li bio komunista?« upita kapetan, lično pipajući popa i podižući mu mantiju.
»Ništa nije bio, capitano!« reče pop i pocrvene što mu Brambilla diže mantiju
ispod koje nije imao gaća: »Siromah puki je bio, dobričina, stari ratnik, pijanac...«
»Svi ste vi dobričine, i ratnici, ali komunistički!«
Kod crkvenjaka nađoše nož, svezaše ga. Žgoljav i ćosav, tankih usana i obešenog
nosa, crkvenjak briznu u plač pa pritrča popu.
»Pa to je crkvenjak, moj klisar, signor capitano.«
»Svi ste vi crkvenjaci...«
»Vezali ste božjeg čoeka, signor capitano. Crkveno lice za koje sam odgovoran.«
»Što će božjem čoveku nož, Padre?«
»Kuhinjski nož, signor capitano, kakvo oružje!«
»U rukama jednog komunističkog fanatika... kuhinjski nož je kao koplje!« odseče
Brambilla pa vrhom čizme kucnu sanduk: »Nije prazan!«
»Čoek je unutra, signor capitano.«
»Otvorite sanduk!« naredi vojnicima: »Dosta, Padre!«
»Najponiznije molim, signor capitano, da se to ne čini! Prego, prego, stotinu puta
 prego! Ne uznemirujmo
uznemirujmo sirotana prema kome ni život život ni ljudi
ljudi nisu
nisu bili
bili kako treba! Živio
Živio
e i umro bez penzije! Pustimo ga da na miru spava...« '
Poklopac otkovaše bajonetima. Sladunjav smrad udari u kapetanove nozdrve. On
umalo ne povrati. Pop Vukić s mrtvaca mače lažnim zlatom izvezen pokrov. Ukaza se
stara crnogorska nošnja, iskićena cvećem, medaljama. Kraj izbolovane glave ležao je
revolver na bubanj, zvani kolaš, s početka veka.
» Oružje!« ci
ciknu
knu kapetan Brambil
Brambillla: »Parti
»P artizani
zani!«
!«
»Egregio signor capitano, pokojnik je bio velik junak!« isprsi se pop Vukić, držeći
krst kao koplje: »Levor koji gledate poklon je crnogorskog kralja Nikole, čija je umna i
dobra šćerka, Jelena, i vaša i naša kraljica! Kažem vam, veoma uvaženi gospodine
kapetane, lični poklon od našeg posljednjeg kralja, ojađenog i prognanog našeg Nikole
Petrovića, vojskovođe ...«
»Što će mrtvacu oružje?«
»To š njim u grob ide, signor capitano. Prastari i junački, crnogorski običaj -

59
 

oružje slavno, priznanja i medalje vraćamo sa sobom crnoj zemlji, zemlji

crnogorskoj!«
»Crvenoj zemlji, Padre!« lanu Brambilla: »A kome su namenjeni meci? Kolt je
 pun!«
»Borbi protiv muhamedanske nečisti, šljama i ološa, signor capitano! Borbi u ime
Hrista, do istrebljenja, i na ovom i onom svijetu! Borbi, u ime Rima i Cetinja...«
»Pretresite mrtvaca, džepovi su mu puni!« reče Brambilla i revolver s debelom i
dugom cevi, kolaš, zavijen maramicom, predade najbližem vojniku: »Krstarite,
naređujem, pretresajte, malo i veliko, muško i žensko, mlatite budu li se opirali,
 privodi
 privodite!
te! Budu li zvona i dalje
dalje gruval
ruvala,
a, bude li hodža zavijao,
zavijao, opkoljavajte
opkoljavajte obe
 bogomol
 bog omolje,
je, ko zna ko je sve unutra!«
Usplahiren i obliven znojem, kao spreman na atentat, kapetan Brambilla stiže pred
Komandu.
»Mogu li kod gospodina pukovnika?«
»Veoma je zauzet, gospodine kapetane.«

»Čime je nzauzet,
» Gospodin
Gospodi znašsaslušava
pukovnik li?«ušava jednu opasnu špijunku«, reče vojnik šapatom.
sasl
»Ne čini li se i tebi da to traje više od dva sata?«
»Neće ništa da mu prizna, gospodine kapetane, uvija se i izvija. A naš Komandant
ne popušta, priteže!«
»Da li se šta čulo? Da li su dopirali kakvi glasovi?«
»Jedno vreme čuo se gramofon«, reče vojnik: »Pukovnik je nekoliko puta
 počinjao
 počinjao da peva, špijunka
špijunka se kikotal
kikotala.
a. Od malopre
malopre čuje se samo dahtanje...«
dahtanje. ..«
Kapetan Brambilla dugo je stajao pred Komandom, sa smrdljivim koltom s
 početka veka u maramici.
maramici. GlGledao
edao je kako vetar vivitl
tlaa prašinu
prašinu oko jarbola
jarbola i zastava,

talijanske
mrtvace. I itopove,
crnogorske. Slušao Ijezvona
dalekometne. hodžu, koji je
s visoke gutao
crkve slepePetra
Svetog miševe, ludeBilo
i Pavla. ptice,
mu
e toplo, smradno. Da nije bilo vojnika, koji su pored njega prolazili, isplazio bi jezik i
on.

9.
Gruban Malić, Dalmatinka i Ciganke iz Soluna pomagali su Pietru da ustane.
Pietro se držao za ogradu Malićevog šanka. Golotinja na zidu nije mogla da zadrži
njegov pogled. Dalmatinku je oslovljavao sa poručniče moj. Kolena su mu klecala.
»Šta mi to daješ?« upita Pietro najneveseliju od svih devojaka, Danu.

60
 

»Kafu«, reče Dana: »Da živneš, caporale.«

»Neću da se treznim«, reče Pietro Portulu: »Hoću da umrem s Marikom.«
Kraj majora Peduta, koji je u jednom Malićevom naslonjaču spavao, stajala je
Kiki, devojka, i pobožno ga gledala. ’Spavaj, moj zlatni Antonio, moja jedina, moja
 pegava ljubavi’,
jubavi’, šaputala
šaputala je, te se Dalmati
Dalmatinka
nka smejala kao iz bureta. Kiki
Kiki je s tla
tla
vraćala Antoniove šake. Kiki je zanosila na vojnički znoj, na seno, na smegmu. Kao i
Dalmatinka, od koje su tražili da ponovi tačku porođaja. Na Antoniovom krilu ležao je
 paketićć Malićevih
 paketi Malićevih specijal
specijaliiteta. Ki
Kiki
ki ih
ih je čuval
čuvalaa od crnoberzijanaca,
crnoberzijanaca, pi
pijandura
jandura i lopova,
koji su se izdavali za majorove prijatelje. Kiki ih je terala psovkama.
 Ni Malić
Malić vi
više
še nije
nije znao ko je P ietra, kapl
kaplara,
ara, sem crnoberzijanaca
crnoberzijanaca i preprodavaca
vojničke robe, vodio preko trga. Tek, Pietro je bio kod česme. Ciganke su mu glavu
gurale pod česmu. Crnoberzijanci su ga svlačili, preprodavci i lopuže sazuvali. Pietro
osta u čarapama, u donjem vešu, sa solunskim Cigankama, koje su se krstile. Ciganke
ga dovedoše do Salvatoreve tankete, pa se vratiše u Malićevu jazbinu.
Pietro osta sam, obuze ga strah. Rikali su topovi. Ništa se od jeke i dalekih
detonacija nije moglo čuti. Nebo nad tanketom, nad stražarom, bilo je usijano i
treperilo je. Pietro zadrhta. Jarbol sa zastavama okrenu mu se oko glave. Mutno zažele
da je kraj reke. Kad god mu je bilo teško, tamo je odlazio. Brzi Lim nije dao snu na
njegove oči. Lim je bio Pietrov Flumendoso, Sardinija. Pietro je teško disao. Prašina
mu je pre vazduha stizala do dušnika. I da se ne bi sručio u vojnički izmet, on prisloni
čelo uz krilo tankete. Ne primeti da je čelik veoma vreo.
»Pietro!« reče Paolone, stražar bez smene: »Oh, nesrećni moj Sardo!«

10.
Malić je brzinom mađioničara, kao i prošle nedelje, kad su budili Pietra, točio i
razdavao rakiju. Iako topovi nisu gruvali, iako je i danas nebo bilo čisto i usijano,
njemu se nije govorilo s vojnicima, podoficirima, oficirima. Među njima nije bilo
Antonija.
Iza kapetana Brambille, koji je sedeo u stolici u kojoj je spavao ne samo major 
Peduto već i sam pukovnik Allegretti, iza kapetana Brambille, koji se trudio da ga san i
mamurluk potpuno ne ophrvaju, i tamo do zida, video se još neutešeni Pietro Portulu,
kaplar. Grlili su ga, jedan vojnik i poručnik, Nicola Riva, po svemu sudeći pominjali
žensko ime, crtali njene obline po vazduhu, po stolnjaku.
»Ne verujem, ne verujem«, šaputao je Pietro.
»Ko s njom nije spavao, Sardo!« upinjao se Riva, poručnik.
»Nije istina, ne verujem, neće biti...«

61
 

»A ako pokažem njene dlake, Pietro?«

»Otkud ti to, Riva?«
»Osvojio sam ih na juriš, Pietro. Oteo, i ostao dužan pedeset lira!«
»Riva, ne laži. Ne sramoti poručnički čin!«
»A šta je ovo?« razjapi do ušiju svoja usta poručnik Riva i tutnu kaplaru pod nos
šaku kokošijeg perja: »A šta ćemo sad, Sardo?«
Pijan, neobuzdan smeh nadgluši Augusta koji je pevušio domaćim devojčurama,
Albankama iz Skadra, Dalmatinki.

11.
 No Grubana Mali
Malića nisu
nisu mogl
mogli nasmejati.
nasmejati. On je gledao kako Antoniontonio P eduto,
 pevušeći i šti
štipajući
pajući šarene devojke, juče prispel
prispelee iz Zadra i Boke Kotorske, lepi po
zidu. Benito Mussolini, Duče, odmah do sredovečnjaka otegnutih muda i s jezikom u
raspuklini. Jedna druga ličnost, mada u civilu i bez medalje, odmah uz ženu s tri žive
 banane u ždrelu.
ždrelu. Čl
Član
an veli
velike savojske porodi
porodice,
ce, ovog puta slsliikan u trobojnoj i zlatom
opervaženoj, crnogorskoj nošnji, korotnoj kapi sa crvenim poljem i s krstom i slovima,
kao da gleda u pupak ženetinu naduvenih sisa i razvmute stidnice. General
donkihotskog izgleda, obučeni kostur, uglavljuje talijansku zastavu u ruševine
Akropola. Vojnici pod belim šlemovima mahnito gone abisinske ratnike, rafalima kose
decu, pale kolibe.
Malić je mrzeo lica s fotografija, gadio se svega što su činila. Nije voleo ni ljude
koji su se tu, za stolovima njegove jame, veselili. Tiha mržnja i neki gorštački prezir 
rodili su se u njemu još onog aprilskog dana, pretprošle godine, kad su, na prašnjavim
kamionima, na motociklima, u bornim kolima i tanketama, ujurili u Bijelo Polje. Sećao
se kako su se, ostavivši oružje, razmileli po varošici tražeći kokoške, jaja, kurve.
Prvi put se s njima sukobio prošle godine. Jednom maresciallu odbio je da učini
uslugu. Klempav i punačak, narednik je dugo pokušavao da ga zagrli i poljubi; vrteo je
oko šanka namirisanom stražnjicom, gledao Malića među noge, gledao ga kroz
trepavice i požudno, pokazivao lire, satove, prstenje s Kraljičinim likom. Malić ga je
raspalio po ručici, toplom je ispala ljubičasta maramica. Maresciallo se još jednom
 prelomio
 prelo mio u struku, razvukao lepo skrojene usne i, otežući reč po reč, zapevušio
zapevušio da ga
e pola prisutnih čulo:

 In guerra i l culo e la cosa mi gliore... 27 

Zgađen kao nikad, Malić ga je dugo pljuvao i psovao. Malić je, uz toplog, grdio i

62
 

ostale Talijane, tu prisutne, nazivajući ih pizdoliscima, žabarima, mačkojedima. Tad im

e odbrusio, major Peduto se toga najživlje sećao, da je protivu fašizma, posebno ako
su ti fašisti pederaši. Oficiri su se kikotali. Malić je rekao da bi ih najradije potrovao.
Tek tad su stali da se klibere, tako da je i sebi i njima odbrusio kako je potpuno u
 pravu. P omenuo je, Antonio
ntonio to najbolje
najbolje zna, jednakost, pravdu, Svjetsku revolucij
revoluciju.
u.
ValjaliPodg
 preko Psu seorice,
odgori po
ce,podu
bil s devojkama,
bila stigl
stigla u Bi
B ijelo Ps olje.
jelo Pol Dalmatinkom,
je. koja je baš toga dana, iz Tirane a
Danima i nedeljama Malić je čekao poziv za saslušanje. No ni poziva niti bilo
kakve promene nije bilo. Antonio je dolazio, Malić mu je ponovio da je spreman sve
dati, čak i glavu, za stvar progresa, za oslobođenje od svega što je gnjilo i bolesno,
fašističko. Peduto je priznao da i on slično misli, ali da nije trenutak da mu se pridruži.
Dalmatinka je dolazila kao i ranije, solunske Ciganke od oficirskih šliceva ni vrelom
vodom nije bilo moguće odagnati, crnoberzijanci i preprodavci talijanske robe bili su,
kao po dogovoru, u svom uglu. Poziv nije stizao. Bila je to, Antonio je docnije govorio,
 prva i najveća promena u Malićevom
Malićevom životu.
A da mu se, posle sukoba s pukovnikom Allegrettijem, ništa neće dogoditi, niko
sem
nov Antonija nije stupio
grozd kurvi, znao. UjeMalićev bordel,
pukovnikov tog Peduto
kurir. dana iz se
Skoplja i Podgorice
seća kako je kurirbiozbrzao,
je stigao
ali
tako glasno da je cela jama čula i zapamtila: ’Gospodin Komandant moli da ga posetite.
Da mu lično donesete komplet francuskih časopisa, to jest fotografija, dakle materijale
ispod tezge, sve ono što tvrdite da još ne sme na zidove. Gospodin pukovnik moli da
donesete, lično, dve ili tri kutije albanskog preparata, abortina, platiće odmah.
Gospodin Komandant, umoran i potišten, iscrpljen razradom planova i slušanjem
radija, traži da mu, lično, donesete flašu crnogorske prepečenice, ako je moguće,
loze...’
’Otkad sam za stvar slobode, progresa i Svjetske revolucije, na noge ne bih otišao
ni samom Mussoliniju, Dučeu!’ rekao je Malić, pa je dodao ono što mu je Peduto
došapnuo:
svi gledaju!’’U Komandu, kod fašista, otići ću samo sproveden, vezan, i to u podne, da
Dalmatinka je vrtela glavom, to je značilo da njene tačke neće biti zadugo. Oficiri
su ćutali. Klupoderi, meštani i skitnice Malića su otvoreno žalili, pozdravljali se s njim.
Govorili su da će Komandant, za primer drugima, Malića obesiti za jaja. Ako ga ne
obesi, proteraće ga sa Balkana, brodom pa u Afriku, gde će ga crni ljudi ispeći i pojesti.
Jedan meštanin je zaurlao da će zbog Malićeve hrabrosti nastradati ne samo Bijelo
Polje već i sva Crna Gora, na koju će opet Kaznena ekspedicija. Dalmatinka je vrtela
glavom, što je značilo da se ništa neće dogoditi. Tako je i bilo.
Komandantov kurir se vrati, ozaren kao glasnik. Kupi sve što je malopre tražio da
Malić donese, lično, dade bogatu napojnicu. Kurir stade mirno, svečano predade
 pukovnikovu
 pukovni kovu vizitkartu, pisalo: Auguri e compli
vizitkartu, na kojoj je pisalo: complimenti,
menti, compagno Mali
Malić!
ć!28

63
 

I danas, dok je rakiju točio Brambilli, Rivi, Pietm, dok je opkrakao i služio
kafanski šljam, doušnike i špijunčine, podvodače i secikese, Malić se sećao kako mu
 poslee tog događaja
 posl događaja s pukovni
pukovnikovi
kovim
m kuri
kurirom
rom noćima
noćima san ni
nije
je hteo na oči. Maliću
Maliću ni
nikad
kad
kao danas nije bio odvratan Komandantov pilot, Barbagallo. Otkako je unapređen,
Barbagallo nije prestajao da peva. Pevao je i danas:

 E alle donne brutte un aeroplano,

mano.... 29
 E alle belle un cazzo i n mano..

 Neki su prihvatal
prihvatalii, neki nisu.
nisu. Solunske
Solunske Ciganke
Ciganke prvi put su sl slušal
ušalee ovu pesmu.
Bile su razdragane, pa su otkrivale kolena, desni, škrhine. Devojke iz Drača, Elbasana i
Tirane, koje su u Bijelo Polje bile došle za četama divizije Venezia,  pitale su Barbagalla
šta njima pripada. Barbagallo je, tad, pominjao Malićevu Svjetsku revoluciju,
ednakost, pravdu. Albanke nisu razumele: Dalmatinka i Crnogorke uzaludno su im
objašnjavale...
»Barbagallo, šta si radio pre vojske?«
»Radio sam u fabrici prezervativa, kapetane.«
»Šta si tamo radio?« ljutito je nastavljao Brambilla.
»Bio sam model!« odgovori Barbagallo, te kapetanove obraze obli stidna rumen.
»Čuo si ga, compagno Malić?«
»Čuo sam, kapetane, kog nikad više neću osloviti sa signor!« reče Malić pa
nastavi: »Capitano Brambilla, testa di cazzo, kurčeva glavo, vrijeme je da i ti mene
čuješ! Ti prepredeni, ti pticoliki, ti koji svud zabijaš svoj šiljasti i govnavi nos, zapamti
 pa im javi da sam se - promi promijeni
jenio!
o! Nijesam
Nijesam viviše
še lakomisl
akomislenieni,, veseli
veseli i bezbrižni
bezbrižni
kafedžija, pornograf i drugar talijanskih lakrdijaša i domaće balkanske gamadi. Ja sam
se, za sva vremena, promijenio. Odnedavno sam istinski compagno, drug!«

»Otkad?«
»Bio je to, ipak, proces, Brambilla. Primao sam robu od svojih liferanata,
crnoberzijanaca, preprodavaca. Otvaram kutije, pakete, driješim vreće, razvezujem,
 brojim.
 brojim. I šta, jednom u ponoć, opazi
opazim?
m? Da su one masti za glavićavić i guzicu,
uzicu, kapsule
kapsule
 protivv či
 proti čira
ra na dvanaestopalačnom
dvanaestopalačnom crijevu,
crijevu, abortin,
abortin, crni sapun protiv
protiv svraba i krasta,
kapi, da su brošurice, sveske i priručnici u kojima pišete kad i kako da ga sprcaš ćurki a
kad prasici, kad magarici a kad ženi, kad muškarcu ako je finochio 30 a kad ako nije, da
su pornografski materijali, uglavnom fotografije, izrada vojničke laboratorije divizije
Cacciatori delle Alpi   iz Nikšića i Pljevalja, znam, da su prezervativi s naslikanim
kukastim krstićima na cuclicama za sjeme, da je sve to čime trgujem, stideći se,
zavijeno lecima revolucionarne sadržine! Pisalo je, tamo, evo, čitaj, ’Napolje s
talijanskim okupatorima!
III od Savoje! DoljeJelena,
Dolje kraljica trula Italija! Dolje Duče!
prva Crnogorka Dolje
koja kralj sVittorio
je legla Emanuele
Talijanom! Smrt

64
 

fašizmu - sloboda narodu!’ Ne, ne, ne, Brambilla, dvostruki rogonjo, te riječi nije
mogao ni smisliti, a kamoli napisati major Peduto! No, slušaj me dalje, pa trči da javiš.
Velike riječi zagrijevale su moje srce. Ne znam ko ih je sastavljao, ali su one sad moje,
a stojim iza njih. Napamet sam naučio sve to što čitaš, možeš me preslišati - ako đe
 pogri
 pog riješi
ješim,
m, ako dokažeš, dupla
dupla rakija za tebe! Malić
Malić je sad drugi čovjek. Malić
Malić hoće da
se sukobi
 pa sa svima
kud puklo vama.
da puklo. Dać sad
Mali
Malić vamzna
izdeklemuje šta je
sve što znate vi,naučio,
a đe je šta
onoješto
ušlo u njegov
znamo duh,
mi! Či
Čitaj,
taj,
testa di cazzo, šta piše na ovom letku: U natčovječanskim borbama crnogorski i
dalmatinski partizani ubili petnaest a zarobili dvadeset talijanskih pješadinaca.
Brambilla, uskoro će i o meni u nekom takvom letku pisati!«
Kapetan Brambilla ispi rakiju i skoro naglas stade da čita reči s listova. Znao je te
 papire
 papire dobro, danima
danima je po mestu i okolin
okolinii, po kasarnama didivi
vizi
zije
je Venezia  i  Mur
 Murge
ge
tragao za piscem i prevodiocem tekstova. Vrhom naliv-pera pratio je redove, praveći se
da mu je sve to nepoznato. Ispod oka je pogledao u Malića. Lica žutog kao zemlja, ali
očiju svetlih, suznih, punih slobode, Malić je stajao pokraj šanka i čekao da ga vode.
Kapetan je čitao mirno. On perom, kao da se zabavlja, oboji crvenu zvezdu,
naročito zamaza
levoj strani, srp ui čekić.
računao Čitao je se.
sebi, smeškao dalje,
On upoređivao
preskoči duge prevod i original,
i zvučne štampan
rečenice i vrati na
se
 brojkama, koje ispravi
ispravi.. Umesto ’petnaest ubijeni
ubijenihh talij
talijanski
anskihh vojnika’,
vojnika’, Brambill
Brambilla stavi
četrnaest, a umesto dvadeset, napisa trideset i pet onih koji su uvis digli ruke. Dodade
glasno, pa napisa na oba jezika:  Kod Kolašina je zaplenjen kami on pun soli soli,, makarona
municije.  Kapetan Brambilla još jednom proveri tekst, kao novinar ispravi greške, pa
i municije.
Maliću, na poslužavniku s čašicama i bocom, sve vrati.
Da ne bi pijanog Turiddua, koji je Dalmatinki i ostalim droljama pripovedao čime
se bavio pre nego što su ga oterali u vojsku i na Balkan, Malić bi se od uzbuđenja
sručio na pod. Jer, kapetan Brambilla, kog je pred svima oslovio sa testa di cazzo,
grohotom
groh otom se smejao.
Tad šanku priđe Augusto. Njegove oči bile su zapaljene, kosa namazana
 briljanti
 briljantinom.
nom. Augusto
ugusto pri
primače
mače gitaru uz samo Turidduovo
Turidduovo uho i usta namesti za
 porcheriju.
 porcherij u.
»Dosta mi je tog napolitanskog maukanja!« hrupi Turiddu Barbagallo i odgurnu
Augusta: »Čin se kukanjem ne proslavlja!«
Barbagallo nesta u tami ugla. Niko ne vide kako s jedne stolice uze vojničku
 bluzu,
 bluzu, kako njome nešto zavi, kako šmug
šmugnu
nu kroz vrata.
Tek što počeše pevati najnepristojniju Augustovu pesmicu, od koje se Brambilli
ežila koža, u jazbinu upade vojnik:
»Momci, zbor!«
»Svi napolje!« komandova kapetan Brambilla i prvi izađe.
Vojska se zaglavi na vratima. Neki su psovali, neki nisu. Skoro svi su bili

65
 

raskopčani. Za njima se valjala Dalmatinka sa svojom desetinom kurvi. Pietra su

iznosili neki meštani. Pietro je zvao Mariku, pretio joj.
»Nema mi bluze, prijatelju!« zavapi Augusto, s naporom stigavši do Malića: »Ni
opasača,
opasač a, ni kape! Sramno
Sra mno sam pokraden,
pok raden, ovo je treć
trećii put! Vojni
Vojni sud, vešala, o mamma
ma mma
mia!«
»Oprostiće svom gitaristi«, reče Malić.
»Vešala, tamnica, ili prvi borbeni red, što je isto. Kuršumima će slupati moju
zlatnu gitaru. Oh, dobri brate...«
»Augusto, odnedavno nijesmo nikakva braća«, reče Malić: »Augusto, ti si moj
okupator. Augusto, idi, zovu te!«
»Da nemaš kakvu bluzu, bar bluzu?«
»Ne!«
»Gde su one koje sam ti proletos prodavao?«
»Sve sam poslao partizanima, Augusto!« reče Malić kako bi ga čuli meštani i
dežurni doušnici.
»I pištolje? I municiju? I onolike bombe?«
» Augusto,
ugusto, sve sam dao parti
partizani
zanima.
ma. Dužnost!«
»A šta će oni tebi?«
»Sve, Augusto. Samosvijest! Uostalom, šta imaju i da mi daju kad smo
odnedavno jedno! Augu, zovu te!«
Odjeknu komanda, diže se oblak prašine. Četa krenu, onda stade, kao i sunce,
koje se ukopa iznad trga i česme. Sledeća komanda okrenu stotinak glava prema
vratima Malićeve jazbine. Dalmatinka im je mahala, njena jedinica isto.
Oklevajući, Augusto Napolitano prekorači prag. Išao je kroz oblak, kroz sparinu,
 bioo pognut.
 bi pognut. Kao da su ga čekali.
čekali. Išao je izlokani
izlokanim
m putem, pa ni
nije
je mogao da utvrdi
korak.
oblak,
obl Išao prema
ak, prema poručniku
kapetanu Brambillkoji
Brambil je jekomandovao
li, koji stajao pored da se puške
majora odlože uz noge, uz
Peduta.
P eduta.
Četa je čekala. Augusto joj se primicao. Pesma njegova bubrila je u prašini, čula
se celim trgom...

 Daglielo mollo, dagli elo duro... 31

daglielo

12.
A pukovnik Allegretti držao je šaku među Marikinim nogama, na krznu. Nikad sit

66
 

i miran, Spartaco je požudno gledao njeno lepo skrojeno i suncem opaljeno telo.
Dlanom druge ruke prelazio je preko njenih grudi, preko slabina, preko okruglog trbuha
i duboko uraslog pupka. Nadnosio se nad nju, onako čupav, gledao je kao da je nikad
nije video na svom krevetu. Tako se gleda gorski izvor, koji je svakog trenutka
drukčiji.

zove,Treba da ustaneš’,
rže, željan reče isebi:
je šećera ’Da Peduto,
šetnje. se obučeš i da,
riđi, jašući,vojsku
sprema obiđeš začete. Horacije
tvoj te
dolazak,
opominje ih, čujem. Peduto im obećava da ćeš održati govor. I građanstvo, došli su
skoro iz svih mesta Polimlja i Sandžaka, želi da vidi i čuje svog latinskog oslobodioca.
Zato ustani, ostavi đavolicu koja' bi se mazila i s trojicom, zabrani joj da se oblači,
zaključaj je pa otiđi i vidi šta još od tebe traže...’
»A sad hoću ovako, Spartaco«, reče Marika i pokaza jednu od Malićevih
fotografija: »Da mi cio Talijan uđe, a da mi je jedna noga opružena.«
»Bataljoni čekaju«, reče goli pukovnik i zadrža pogled na pozi za koju nije bilo
vremena.
»Ne, neću tako, već ovako. Gledaj ih, Calabrone, molim te. Ona je, prvo, ležala
 potrbuške. On je ščepo za sl slabi
abine,
ne, povukao sebi,
sebi, uspravio
uspravio na koljena
koljena i raščepio.
raščepio.
Koljena je čvrsto pobola u postelju, da federira kad se on navali. Ona se oslanja i na
laktove, kako ne bi slomila vrat. Jednim obrazom je uz jastuk, glavu je podesila tako da
može da je okrene i da vidi kako je on, vi vojnici kažete, torpeduje. Dio mio, kolik mu
e! Caro, kako se na talijanskom kaže otpozadi? Na srpskom se kaže zguza. Slično
taliijanskom, zar ne?«
tal ne? «
»Posle, anđele. Posle mog govora ćemo, kako se to kaže, ’zguza’!«
»A što oni, svi, građanstvo i čete, bataljoni, ne bi zbog tebe i tvog govora došli
 pred samu Komandu? I inače govore držiš držiš rijetko,
rijetko, pa da te čuju i zapamte. Ti bi
obukao samo gornji dio uniforme, medalje i lente na bluzi, na opasaču pištoljčina. Na
 balkonu
 bal konu si
si,, bez gaća. Ti bi lupetao, mlatio
mlatio rukama kao Duče, prsio prsio se i busao, a ja bi
bihh
 billa dolje, ustima bih ti llovi
 bi ovilla cazzo, pa bih ga vavol
vavoljijilla kao krava klip
klip kukuruza, pa bih
te sisala, sisala, sve dok ti ne bi prestao da se na njih dernjaš. Lizala bih ti prepone, kao
ti meni, šlajfovala ti muda, dodirivala ti vrškom jezika culo, kao što si ti meni još prve
noći našeg jahanja. Calabrone, Bumbare, ne misliš valjda da bi bio prvi koji je svojoj
vojsci i svojim podanicima održao govor bez gaća?«
»Čekaju, slušaj. Čak i ne pevaju. Znaju da sam zaveo red i disciplinu, stroge
kazne i dobre nagrade. Znaju svi da sam im kao otac. Da brinem o svakoj glavi, o
svakom srcu, bilo da je naše ili vaše. Galletto, očigledno, nije za pesmu, pusti ga da se
 povuče u svoju kućicu,
kućicu, s jajima.«
jajima.«
»Galletto, pjetliću, on nek ide, a ti ostani sa mnom«, reče Marika i s obe šake
obujmi ceo njegov
U lizanju polni pribor
Marikinog pupkai prinese ga licu,
Allegrettija usnama,
prekide ždrelu.telefona. Šakom koja je,
zvonjava

67
 

sva, bila zaokupljena Marikinom lepo skrojenom, svedenom, kao izvor čistom i
mirišljavom pizdom i pileći malom, tesnom i ljubičastom guzicom, on podiže slušalicu.
»Kako ste, signor colonnello? Eroe, Lupo, Liberatore32!«
»Dobro«, reče Allegretti na Marikinom jeziku, uzdržavši se da ne kaže i ’zguza’:
»Molto dobro!«
»Je li vam vrućina?«
»Jeste, signor Agić.«
»Ja živ izgorjeh«, reče glavni mesni špijun, Mustafa Agić: »Još sam maloprije iz
ledenog Lima!«
»Šta je novo, pored vrućine?«
»Ima novosti, signor colonnello. Ali, pravim uvod kako bih vas pripremio za
glavno!«
»Dakle?«
»Malić! U njegovoj se jami vrši blud! Dalmatinka, jedna ovdašnja, pravoslavna,
kao i dvije drolje koje su do nas stigle čak sa Sicilije, silovale su jednog vojnika koji ih
e, doduše, prije toga začikavao. Morao je u svaku da ga stavi, da udari po dvadeset
 puta, pa tek onda da prospe, i on ga je prosuo, zamisl zamislite,
ite, za inat, izg
zgleda,
leda, prema
fotografijama na zidu. Sve je to gledao i podsticao major Peduto, koji tvrdi da mu je
Malić dvojnik. Ako je tako, a tako izgleda da jeste, gospodin major pripada političkom
 podzemlju,
 podzemlj u, kri
kriminal
minalu,
u, crvenoj smrti koja se iza brijeg
brijegaa valja prema nama! I znate li šta
e još uradio naš crvenokosi? Zamolio Malića, ličnost svoje knjige, kaže, da Dalmatinki
i njenoj jedinici kurvi, crnoberzijancima i podvodačima, isuče svoj poznati cazzo. Malić
e poslušao. Pa to je užas, ali niko nije, obaviješten sam, oborio pogled. Valjda zato što
e Peduto, ne bez pornografskih slasti, humora i cinizma, tvrdio da Malić, taj
kriminalac, na toj motki, na toj štangli od kite, može držati kofu punu drva ili uglja a da
mu se ne savije. Ne-mo-ral, signor colonnello! Tad je Dalmatinka prišla, prekrstila se i
htjela da ga poljubi u glavić. Odbio je, zamislite, rekavši da ne dozvoijava da ga ljube,
 pogotovu
 pog otovu ne dolje, reakcionarna, rekao je, i fašistička
fašistička usta!«
» Šta je još uradio naš Montenegri
Montenegrino?«
no?«
»Malić je ljevičar, signor colonnello! Budale oko mene, ono što nazivate narod, i
vojska, pojma nemaju koliko je to strašno. Malić letke, kojima se narod ovog kraja,
Polimlja, Crne Gore i Evrope, poziva na posljednji boj s vama, to jest i s nama, dijeli
kom stigne. Meštanima, svom ološu onamo, šljamu po sokacima i ispred jazbina kakva
e njegova, đeci, prosjacima, narodu obiju vjera. Letke dijeli vojsci, oficirima, koji bi
morali biti malooštriji i s vojnicima i s civilima. Malića su pogrdno, preda mnom,
nazvali komunističkom zvjerkom. Zablistao je od sreće, zamislite, i kliknuo da je
komunista i srcem i umom! Otkud Maliću um, signor colonnello, ukoliko mu um nije u
onoj odvratnoj motki među nogama? Prijetio je meni, vama, svima...«

68
 

»Onom motkom?«
motkom?«
»U zanosu je rekao, signor colonnello, da će nas žive drati. Vas i mene! Da će
nam rane posipati solju, pepelom, kiselinom. Azijata! Srednji vijek da vrati u Bijelo
Polje!«
»Dalje!«
»Malića, ubicu, u progonstvo! Š njim što dalje od Polimlja, Sandžaka i Crne
Gore! Postaje izuzetno opasan! Truje narod, do vjere i Boga mu nije, blud propagira!
Kako smije da govori da je fašizmu, u cijelom svijetu, odzvonilo? Da nije njega i
njegovog bordela vojska ne bi onoliko pila! Pila i tukla se! Dvojicu vaših sam zapisao,
sinoć: noževima su se boli i parali zbog jedne ovdašnje kurvetine koja je, imam je na
spisku, više od godine zaražena! Halo, halo, da li me slušate? Signor colonnello,
hodžina žena rodila dijete, i to muško. Nije njegovo, kako bi i bilo! Izgleda da je otac
vaš lični avijatičar, simpatični Barbagallo. Nisam samo ja znao da se Turiddu tako
uspješno motao oko starčeve kuće: čim hodža na džamiju - Barbagallo na bulu!«
»Kako je građanstvo to primilo?«
»Još ne znaju svi. Sad su na trgu, čekaju vas i oni koji ne znaju! Hodža plače od
sreće i kao da se nečemu čudi. Evo, gledam, i sad plače, dolje kod česme, čekajući da
se pojavite na balkonu s Barbagallom. Čestitaju mu. Hodža, kao sad, briše suze, sline,
krmeljine. Pop Vukić i ja smo maloprije od njega došli. Predlagali smo mu da dječaku
da vaše lijepo ime, kad već ne može i prezime. Zamislite, odbio je! Zapitali smo ga da
kojim slučajem nije rodoljub, možda komunista, ili da vas zbog nečeg drugog ne trpi.
Rekao je da mu na pamet ne pada ni prvo, a kamoli drugo, i da bi vas rado uzeo za
kuma. Hoće, po svaku cijenu, da se mali zove - Muhamed! Zamolio me da vam
objasnim kakvo je naše, muslimansko kumstvo. Dijete se malčice ostriže, možda i na
lonac ako je veće, i bogato se daruje. Detetu postajete zaštitnik, padrino. Kao na
Siciliji, signor colonnello!«
»Prihvatam se kumstva, signor Agić!« kliknu Allegretti milujući Marikinu mačku:
»Pozdravite signor hodžu i recite mu da ću, iako zauzet poslovima vojne i političke
 prirode,
 prirode, ošišati
ošišati njegovo
njegovo poslednje
poslednje dete. Napravi
Napravićemo
ćemo svečanost, u inat patrioti
patriotima,
ma,
komunistima, levici uopšte!«
»Magnifico!«
»Signor Agić, šta je sa spiskom lica koja naginju komunizmu ili koja su mu već
 podleg
 podl eglla? Ne računajmo vitezove u šumama!«
»Već sam vam govorio o pekaru. On je naginjao, riječ komunizam izgovorio je
dva ili tri puta, ali ne znam u vezi sa čim. Objesio se!«
»Ne tumači li se politički njegova smrt?«
»Varala ga je moglie, žena! S Barbagallom, a zatim i s popom Vukićem. Iako
svešteno lice, pop je premlaćivao kao mačku! Sudeći po tome šta voli a šta ne voli,

69
 

signor colonnello, i pop Vukić bi mogao biti sklon komunizmu. Bar sklon!«
»Šta je s hvatanjem najopasnijeg komuniste Crne Gore i Sandžaka?«
»Dolijao je!« zakrklja glas u slušalicu: »Uhvaćen je!«
»Gde? Kad?! Ne javlja mi se!«
»Pojedinosti još ne znam ni ja!« reče Agić: »Poznato je samo da je krupan, crn,
ćutljiv. Da je, s mnogo muke, uhvaćen u jednoj šumi, nedaleko od mjesta. Sve mi se
čini da sam ga znao. Opis odgovara, zamislite. Odurna crnogorska ljenčina! Za
kartaškim stolom bio je opasan po život. Imao je fotografski aparat kojim je narod
slikao naprazno. Komunista! A uzimao je pare...«
»Signor Agić, javite mi kad ga dovedu«, reče Allegretti bojeći se za svoja muda
oko kojih je Marika pravila omču: »Sad dozvolite da spustim slušalicu. Rimu moram
aviti, imam šta!«
»Signor colonnello, zar se ne sjećate obećanja?«
»Sećam se, kako se ne bih sećao! Poslaću vam petnaestak kila napolitanskih
makarona!«
»To sam triput dobio.«
»Paket najboljih, rimskih špageta!«
»I toga mi je puna kuća. Bili ste izdašni.«
»Sad se sećam, pre podne sam poslao pet vreća mekinja! Kako niste dobili, gde
ste bili?«
»Uhodio sam, bio im za petama.«
»Talijanske mekinje nemaju premca u svetu! Vidite, oteo sam od svojih mazgi!
Mislio sam na vas i na vaše svinje!«
»Musliman sam, signor colonnello. Mekinje bih dao popu Vukiću, on drži svinje.
Ja bih šećera, ali malo više...«
Allegretti spusti slušalicu, odahnu. Podražavajući tigricu, Marika se baci na njega,
smota ga poda se.
»Sad hoću u obje rupe«, reče devojka i stade mu ga zaguljivati: »Kao na onoj
fotografiji iz Podgorice!«
» P oštedi me«,
me« , šapnu
ša pnu Al
Alleg
legretti:
retti: » Iznuri me onaj
ona j idiot.
idiot. Vojska i građanstvo čekaju.
č ekaju.
Znaš li ko je uhvaćen?«
Htela je da se nasadi, ali nije imala na šta. Na sve strane je pružala prste, te pipke,
uverena da će mu ga pokrenuti. Pa se previjala i lomila oko njega, saginjala, jezikom
svrdlala i lizala. Pa je obojici govorila tople, sočne, skaredne reči. Pa se pretvarala čas
u zmiju, čas u pauka, a čas u hobotnicu, od koje se nije moglo s jajima pobeći.
Kako je bio donji, i umoran, ostajalo mu je još samo da joj se veša o vrat; da je
steže za uzani struk ili za glatka bedra; da, tako ležeći, i omamljen, ustima lovi

70
 

kafenomrke vrhove njenih čvrstih grudi. Crne kovrdže dodirivale su mu trepavice i

otekle usne i on je, predajući se ko zna koji put od prošle nedelje, zatvarao oči i
opuštao već istrošenu snagu. Znao je samo da je pod njom; da su mu nos i usta u
 pitomoj
 pitomoj i miris
mirisnoj
noj dolji
dolji,, među njeni
njenim
m dojkama; da ga ona gazi i pršti i koleni
kolenima
ma i
laktovima, da ga grebe i bode oštrim noktima; i da ga, kao nijedna žena dosad, budi iz
mrtvih i pokreće.
Marika se, najzad, natače na petlića. I reče da vide gomilu balkanskih zvezda. On
ništa ne reče. Plovidba je bila burna i trajala je duže nego ikad. On je pominjao nebo,
večno i opako sunce, koje prži čela i smudi trepavice onima koji ga čekaju na trgu; a
ona more, jarbole, i admirala, kog su danas napravili. Allegretti je ćutao, bojao se
mornarice. Marika se vrtela na njemu kao čigra, naticala se, stidnicom celom stezala i
lomila hrskavicu njegovog uda. Sladostrašće je obuzimalo na sto načina, njega je
zapljuskivao talas njenog žara. S tihog drhturenja celog tela, koje je bilo blaženo sa
sicilijanskim rogom u svojoj raspuklini, ona je prelazila u galop od kog su ga bolele
karlične kosti, slabine, trbuh. Te je on pristajao na sve što je htela, i obećavao čak i
ono što nije ni tražila. Posle, kad se spustiše s oblaka, ona reče:
»Ne smiješ premjestiti Brambillu i Pietra!«
»O tome ćemo drugi put«, reče Allegretti i opet zavuče šaku među njene noge:
»Hoćeš da ih susrećeš? Da ih mučiš?«
»Da ih gledam«, reče Marika: »Da im brišem suze.«
»Odnesi ovo pismo Antoniju«, reče Spartaco kad Marika ustade i strese se kao
kokoš: »Usput ti je. Na trgu čeka...«
»Ti već komanduješ, zuccheroso«, reče Marika uređujući dugu kosu, nameštajući
suknju i bluzu, koja je isticala sise divljačkih bradavica: »Više te volim kad se
 pokoravaš, šećerko moj!«
»Ja te molim, mačkice«, reče Allegretti: »Moja čudesna i još nepripitomljena
crnogo
crnogorska
rska maco!«
Uzevši ma co!«i uhvativši za kvaku, Marika reče:
pismo
»Zbogom do sjutra, moj vrijedni i čupavi Calabrone.«
»Do prekosutra«, šapnu Allegretti i oseti da mu se sklapaju očni kapci: »Moje
srce, moje crnogorsko srce...«
Silazeći niz stepenice, Marika otvori koverat i pročita:

 Antonio, nisam u stanju da ustanem. Zameni me, obiđi čete, reci da nisam tu.
ko ti šta padne na pamet, održi govor, ali što duži. Pretpostavljam da znaš ko je
uhvaćen. Proslavićemo to! Ja sam, jednom za sva vremena, zaljubljen. Sa mnom je
otovo. Spartaco.

71
 

Vojnik salutira. Marika ga i ne primeti. I drugi stražar stade mirno, te mu seme

 poteče niz
niz noge.
noge. P ozdravi je i uki
ukipl
pljena
jena desetina
desetina pod šlšlemovima
emovima i punom ratnom
spremom. Marika primeti okatog Paolonea, kraj tenka; ona se sažali, ali nastavi da vrši
smotru.
Marika se ne iznenadi što je opšta piska truba i bleh-muzika ispratiše do sredine
trga,
ime. prepunog vojske ne
Smelo i pravo, i meštana, koji su do malopre
njišući bokovima, izvikivali
kao izvršilac Dučeovo
smrtne kazne i išla
pukovnikovo
je prema
majoru Pedutu.

13.
Malić je slobodno i uspravno išao između vojničkih redova. Za njim se dizala
 prašina.
 prašina. On ni nije
je krio
krio da je u džepovi
džepovima
ma i nedrima nosio
nosio letke i proglase.
proglase. Vojnici
ojnici su ga
 pozdravljal
 pozdravl jalii. Dok su neki meštani dobacival
dobacivalii da će, zbog onoga
onoga što je govorio
govorio kapetanu

Brambilli,
Od njega do bititribine,
javno sačinjene
obešen, i od
to danas,
nekolikoposle smotre
sanduka i govora.
i dasaka, biloMalić je dizao prašinu.
je dvadesetak koraka.
Vojnici koji su pevali Giovinezzu  sramno umuknuše. Marika stiže do tribine, do
majora Peduta, koji je bio pod šlemom. Marika je po nedrima tražila pukovnikovo
 pismo.
 pismo. Nije
Nije mogla
mogla da ga nađe. P a se previ previjal
jala,
a, pa se uvijal
uvijala,
a, sama sebe pi pipkal
pkalaa i
 pretresala, te su joj grudi ispadal
ispadalee iz ofici
oficirske
rske košulje. Višeiše ni
niko
ko nije pevao, niniti
ti bil
bilo šta
drugo činio, sem što su buljili oči i u čudu otvarali usta. Podrhtavalo je nebo od
 pucnjave u dalji
daljinini,, dok je Mari
Marika,
ka, ne mogavši da nađe koverat, oko sebe okretala okretala
 pretesnu suknju. Major PedutoP eduto je čekao, čekal
čekalaa je i vojska.
Tad Marika, tobož slučajno, mrdnu kukovima, te pismo pade ispod suknje. Iako
 pod oružjem, Antonio ntonio je hteo da se sagsagne
ne i podigne
podigne pi pismo.
smo. Marika
Marika ga preduhitri
preduhitri,, i to
tako što stegna
zapamti opkorači koverat,
i meso što isturi
bez gaća. Takoprema četama
nagnuta, sablasnu
oklevajući stražnjicu,
čitav te ceouze
tren, Marika bataljon
pismo
i dade ga majoru Pedutu. Sve se moglo očekivati sem vojne muzike. Kao da je još
nagnuta, kao da i dalje nišani u njih obema rupama, pozdravljale su je trube, doboši,
gongovi. Pozdravljali su je bajoneti, šlemovi, jaja.
Major Peduto pročita poruku i naredi da mu pruže mikrofon. Marika prođe ispred
stroja, zaustavi se pokraj tribine, gde je bio Malić s letkom u ruci. Major Peduto reče u
mikrofon:
»Vojsko i građani, u odsustvu našeg Komandanta, pukovnika Allegrettija,
saopštavam vam radosnu vest!«
»Evviva!« zaori se na trgu: »Živeo!«
»Naša nepobediva vojska«, opet pokuša major Peduto i u sebi se nasmeja svom

72
 

glasu: »Naša nepobediva vojska... uz pomoć mnogovekovnih crnogorskih prijatelja,

uspela je da uhvati najvećeg našeg neprijatelja u Crnoj Gori i na Balkanu uopšte!
Hrabri moji vojnici, zver koja nam je u rukama istovremeno je neprijatelj naš i
neprijatelj veličanstvenog naroda! Zlikovac je uhvaćen danas pre podne, petnaestak 
kilometara od romantičnog našeg Bijelog Polja, u dolini reke Lješnice, pa ćemo imati to
zadovoljstvo
»Evviva!«da ga za sat ili dva vidimo!«
» Vojsko moja,
m oja, draga i dobra!« nastavi
nastav i umornim i promukli
promuk limm glasom
glasom major 
m ajor 
Peduto: »Novost koju sam vam sa suzama radosnicama saopštio od dalekosežnog je
značaja! Jer, posle više od dve godine neprestanih borbi i uhođenja, uspelo nam je da
ulovimo najopasniju zverku crnogorsku, tog komunističkog kriminalca, koji nije štedeo
ni našu kao ni krv svoje braće Crnogoraca! Zato danas imamo pravo da se veselimo,
da se grlimo i ljubimo s našom vekovima mučenom i ponižavanom crnogorskom
 braćom, s našim rođacima, povrh svega! Ali Ali vas, vojnici moji divni
divni i hrabri,
hrabri, još jednom
opominjem na red i disciplinu, na poslušnost prema starešinama, na ljubaznost prema
građanima, koji su se okupili, pogledajte ih samo, da s nama podele radost i sreću!«
Između vojničkih redova tiskao se narod. Starci, zabrađene žene, deca izgladnelih
očiju. Čeljad se probijala između čvrsto zbijenih četa, želela da bolje vidi raspevanog
majora, koji se busao u prsa, koji je mahao planinama, koji je grlio sve što je imalo
ljudski oblik. Otvarali su se prozori s drvenim rešetkama i bez njih, provirivale su otud
muhamedanske glave. To su ponajčešće bile starice. Glave su se, kao da su bile mlade,
 brzo krile.
krile. Neki đaci,
đaci, trgovci i crnoberzijanci prevodil
prevodili su svetini
svetini majorove reči:
reči:
»Narode crnogorski, narode bratski i prijateljski! Rušilac mira i slobode je
uhvaćen! Neće više biti onoga koji je palio vaše kuće! Onoga koji je kvario, zavodio, u
smrt terao vaše sinove i kćeri! U našim, a to znači i u vašim rukama je onaj koji je u
vazduh dizao naše zajedničke građevine i mostove, koji je razarao puteve i utvrđenja!
arode crnogorski, kao nikad dosad, danas možete čistog obraza pogledati u oči našoj i
vašoj kraljici, divnoj majci Jeleni, koja vas stalno preko nas pozdravlja i koja se ljuti
što svi ne ustanete na noge junačke i što ne uništite jednom za sva vremena
komunističke aveti! I evo, danas iz junačkog Bijelog Polja možemo Kraljici javiti o
velikoj, o istorijskoj i zajedničkoj pobedi! Ja sam siguran da će srce dobre naše majke
od sreće zaigrati, i da će se ona još jednom setiti svoje postojbine, svoje prekrasne,
svoje najzad slobodne Crne Gore...«
Major Peduto reče nešto krupno, važno, tako da sva vojska, svi meštani,
računajući i Dalmatinku s njenim ešalonom, grunuše u slavu Kralja, Kraljice, Dučea,
 pa čak i samog govornika.
ovornika.

73
 

14.
Grubana Malića, koji je bio iza tribine, u senci, obuzeše zavist i očajanje. Da ne bi
slušao povike ’Evviva!’, on skrenu za ugao i sudari se sa šarenim devojkama, sa
smrdljivom Kiki, s Danom, koja je plakala. Za njim je, oprezno, skoro na vrhovima
 prstiju,
 prstiju, išao Mustafa Agić. Mal
Maloo podalje
podalje crneo se ojađeni pop Vukić.
ukić. Malić,
Malić, spreman
za obračun, reče sebi da se od kurvi, špijuna i popova ne može živeti.
»Gubi se odavde, s trga... pobjede i radosti... kugo crvena!« zaurla pop Vukić
 pridržavajući
 pridržavajući na čelu obl
oblog
ogu:
u: »Ako te uhvatim..
uhvatim.... kao jarca ću te uškopiti
uškopiti,, pa ti neće
 padati na um da sablažnjavaš
sablažnjavaš ovaj siroti
siroti i pošteni narod kom je, posle
posle hvatanja... zna
se koga... najzad olaknulo!«
olaknulo!«
»Gubi se ti, veprino!« kliknu Malić ispred devojaka, koje su imale njegove letke i
 progllase, i tako glasno da su ga oni s druge
 prog druge strane tri
tribi
bine
ne mogli
mogli čuti:
čuti: » Obrijaću
Obrijaću ti,
ti,
vođen, andom
 propag pred tijem
 propagandom istijemi okupatorskom,
crkvenom narodom i predtu vojskom, pred i mještanima
tvoju prljavu
prljavu vašlji
vašljivu koje Vzavodiš
vu bradu! arali
aralico!
P ijanduro! Kockarči
Kockarč ino! ReakciRe akcionaru!«
onaru!«
»Drž’te ga, ljudi!« kričao je pop Vukić: »Drž’te hulju crvenu, zbog koje Kraljica
majka može da ne dođe!«
»Mi ćemo ti suditi, šljokarošu i okupatorski prijatelju! Za jaja ćemo te lojava
objesiti na ovom istom trgu, i to pred proletarijatom, kome se sloboda osmjehuje!«
»A ko ste to vi, gade nosati i klempavi?«
»Mi, komunisti, pope!« reče Malić i udari se u petlićke grudi: »Mi, proleteri, koji
se ujedi
ujedinjujemo!«
njujemo!«
»Kakve veze ti s komunistima imaš, za sveto ime božje? Ti, kopiljane poljski,
 bjelosvjetski
 bjel osvjetski,, ti koji si niko
niko i ništa,
ništa, ti, ispl
ispljuvče
juvče ljudski,
ljudski, ti,
ti, smradu od gnjide
gnjide ...«
. ..«
»Duša mi je odavno crvena, pope izjelico!« kliknu Malić i pozdravi pesnicom,
kao što su pozdravljali na proglasima koje je više od tri meseca rasturao: »Duša mi je
napaćena, pope, i crvena, ko ovi leci, evo!« dodavao je i razbacivao papire boje
usirene krvi.
»Zato nam i bježi s očiju, antihriste i nesrećo! Nek te đavo nosi, onaj isti Nečastivi
koji nam te kod česme ostavio! Kaznenu ekspediciju ćeš nam natovariti na glavu!
Ljudi, hvatajte ga, šta čekate! Agiću, đe su ti sad špijuni?! Đevojčure, sirotice moje
zavedene, Malić je i protiv vas! Vežite ga, pa š njim u Komandu, ali pred tribinu, pred
vojsku i narod, koji još ne zna ko mu radi o glavi! Agiću, vadi kuburu i pucaj, ubij

crvenog bogohulnika,
»Neuništiv ili ću razbojniče,
sam, pope ja tebe!« jer iza mene stoje mase potlačenih i pobunjenih

74
 

naroda! Ne prijeti mi vojskom, neće ona mene! Ne huškaj tenkove na mene, pljunuću
im u gusjenice! Ne prijeti petom kolonom, kilavim Agićem, zgaziću ga kao magareću
 balegu!«
 balegu!«
Grmeli su topovi u daljini. Pedutov glas gušio se u glasnogovornicima,
razmeštenim po banderama, po sokacima, sve do crkve i džamije. Slegala se prašina,
dok je sparina
e nešto što se postajala
od povikasvevojske,
gušća.odMalić
bukeje,motora,
zapenušen
nijei moglo
crven, razabrati.
granao rukama. Vikao
Pominjao je
reči smrt, sloboda, vešanje za izdajnička jaja, izraze koje sem Marike i Dalmatinke
niko od prisutnih, uključujući popa Vukića i špijuna Agića, nije razumeo. Sekao je
očima kao sabljom, lomio obrve, škrgutao. Vadio je letke iz nedara, džepova, gaća,
 bacao ih, prosipao
prosipao oko sebe. P ola
ola na srpskom a pola
pola na tali
talijanskom, obraćao se tek 
 prispel
 pri speliim vojnici
vojnicima,
ma, koji su se od srca smejali.
smejali. Vojnicima
ojnicima je Gruban od Bijelog
Bijelog P ol
olja
ja
 bioo zabavniji
 bi zabavniji od riđeg
riđeg majora koji je opet pominjao
pominjao Kralji
Kraljicu.
cu. Malić
Malić je penio
penio govoreći
govoreći
im da idu natrag, u Italiju.
Maliću niko nije prilazio. Njega je sve više obuzimao paklen bes, pa je podizao
glas, pa je grdio i psovao, pa je pozivao na megdan, na dvoboj, ne samo špijuna Agića i
 popa s oblog
 prikovani
 pri kovanioblza
ogama
ama na
u. glavi već i sve pris
zemlju.
zemlj prisutne,
utne, koji su nekim
nekim nesvakidašnji
nesvakidašnjimm čudom bi bili
li
Tesnom uličicom, zatim trgom i pored tribine, prolazili su kamioni, puni vojske,
 puščanihh cevi,
 puščani cevi, paprati.
paprati. Svi su izg
zglledi bil
bili da su sti
stizali
zali iz lješni
lješničkog
čkog kraja. P ominjan
ominjan je
zlikovac, pominjana slava, srećna Kraljica. Beli od prašine, neki u zavojima, vojnici su
 pevali.i. P op Vukić
 peval ukić ih nije
nije čuo. On je biobio onesvešćen. P ol oliv
ivali
ali su ga vodom, budili
budili
rakijom. Sparina mu nije dala da otvori oči, da pita je li ubijen ili bar vezan antihrist,
Malić. Pop Vukić je ležao nauznak. Vojnici, koji su slušali Malićev govor i koji su ga
molili da ih vodi natrag u Italiju, bajonetima su podizali popovu mantiju. Pop Vukić je
 bioo bez gaća. Muda su mu bil
 bi bila oteg
otegnuta
nuta i sparušena, ud popril
popriličan i mlitav
mlitav,, sunećen, i
okrenut u stranu, prema tribini.
Kamioni su dolazili i odlazili. Mora da je u jednom od njih bio i zlikovac. Hodža
Merdanović je na minaretu širio ruke i razgovarao sa samim Alahom. Zvona su ječala
kao da je umrlo više ljudi a ne samo jedan stari ratnik. Prašina je, poput neizbežne
more, poput oblaka, pritiskivala i gušila sve sem - Malića!

15.
» Crnogorci
Crnogorci,, braćo moja
m oja najrođenija!« penio
penio je Antonio
ntonio Peduto,
P eduto, zabacujući pegav
pegav,,
crvenokos šlem: »Muslimani, najposlušniji moji! Vama je mesto uz Italiju, zemlju koja
često gubi, dok
se pripijmo na uz
jedni kraju dobija!
druge Ne uz Italiju,
i u ljubavi već uda
dočekajmo samoj
namItaliji, u njenom srcu!
četa poručnika Rive Stoga
izruči

75
 

Jova Jovovića, takozvanog crnogorskog partizanskog zmaja!«

»Evviva!« grmele su čete pod punom ratnom spremom, pod suncem, pod
 prašinom:
 prašinom: »Evviva!« ponavljal
ponavljalii su pijanci
pijanci,, podvodači i preprodavci vojničke
vojničke robe,
municije i defanzivnih bombi. »Evviva i živio!« dodavali su oni iskraj kapetana
Fioravantija i kaplara Pietra, koji su se jedva držali na nogama.  Evvi
 Evviva...
va... torr
torree di
 Pisa...
 Pisa. .. che pende, che pende, ma sempr
sempree sta su33, zapeva neko s bjelopoljskim
akcentom, pa umuknu, udaren cokulom po mudima. ’Evviva’ jedino nisu glavinjale
Dalmatinka, Marika i još nekolike otmene devojke; one su se zbijale u gomilu i nešto
šuškale. Pored njih se, naprosto, pušio Mustafa Agić. Gladio je lojavi podvoljak, vrteo
glavom, ponavljao kao za sebe, ali su ga svi do tribine čuli: » Roma doma, Roma
doma!34 Rim prije - Rim poslije!«
»Jadni Jovo Jovović!« reče neko pa uteče. »Jadni naš Jovo, prekaljeni borac za
koga je i Kominterna znala!« »Pa zar tako lako da im padne šaka jedan Jovo?« »A
kako i ne bi, pse tragače imaju!« »Ne samo pse, već i ljude, špijune!« »Da se predao
Jovo - ne vjerujem! Biće da je prevara u pitanju!« »Bila ne bila-Jovo je u okovima!«
»A ko će sad rušiti mostove, dizati u vazduh kasarne, ko zarobljavati Talijane?« »Jovo,
opet Jovo, jer svaki ti je Crnogorac Jovo Kominterna!« »Jeste vraga, bilo nekad!«
»Bilo i biće, viđeće se!« »E, pa da vidimo!«
Bukom motociklista otpoče panika. Svet i vojska stadoše se sklanjati i tako praviti
 prolaz
 prolaz četi Nicol
Nicolee Rive.
Rive. U či
čizmama
zmama i kožnim
kožnim blbluzama,
uzama, sa zaštitni
zaštitnim
m naočarima i
šlemovima, upaljenih farova i s radio-uređajima, motociklisti su jurili prema trgu,
česmi, tribini.
Iz prikolice jednog motocikla izroni poručnik Riva. U jednoj ruci držao je bocu s
rakijom, u drugoj trofejni walter s dugom cevi. Nešto je govorio, ali od poklika
’Evviva’ nisu se mogle razaznati njegove reči. Riva je bio bez šlema, bez kape, u
razdrljenoj bluzi, prašnjav.

Pijaniji
 bili oki
 bil okićeni od svogcvećem,
ćeni granjem,
granjem, poručnika, poredkamuflaža,
lišćem,
išćem, tribine su amarširali
i proti vojnici,koje
protivv sunca, slavljenici.
je peklo Ii kuvalo
oni suo
kuval
mozak. Klicali su da živi Italija. Da živi kralj Vittorio Emanuele III od Savoje, kraljica
Jelena, sin im Umberto, Talijan po naciji a Crnogorac po izgledu. Klicali da živi prvi
vojnik, prvi mislilac, prvi ljubavnik Italije, Benito Mussolini, Duče kakvog nema svet.
Klicali komandantima, Allegrettiju, Pedutu, Brambilli čak. Klicali, ponovo, zemljama
časti i ponosa, velikoj Italiji, maloj ali slobodnoj, antičkoj Crnoj Gori, čijom se
sudbinom više neće igrati jedan - Jovo Jovović. Klicali i na bajonetima dugih pušaka
nosilii prezervative.
nosil preze rvative.
»Eno ga... evviva!«
Opkoljen trubačima, koji su duvali marš kakav još nisu čule ljudske uši, i
dobošarima, koji su dušmanski
Bio je to ogroman udarali poBio
četrdesetogodišnjak. jadnim napravama,
je toliko visok koračao je - odmetnik.
da je, iako pognut u

76
 

ramenima, vojnicima koji su ga vezanog vodili gledao za vrat, u šlemove. Bradu je

imao, nos kukast i velik, uši klempave, a čelo visoko najviše dva palca. Uskipelu
gomilu, i vojsku koja je vikala ’Evviva’ gledale su njegove duboko usađene, preplašene
oči. Bos i sav u ritama koje su se, kako je išao ne držeći korak s vojnicima, okretale
oko njega, nosio je na grudima kartonsku tablu s natpisom:

 NAJOPASNIJI  CRNOGORSKI PARTIZAN

 Na izgled
izgled presrećni major,
major, Antoni
Antonioo P
Peduto,
eduto, busao se u grudi,
grudi, čupao za kosu ispod
šlema, i govorio nešto što niko, sem onih što su ga okruživali, nije mogao jasno čuti.
ogama je lupao o pod krhke tribinice, laktovima razgonio oko mikrofona skupljene
oficire, i kažiprstom, celom rukom, pokazivao put suncem sprženih brda. Na svaki
znak njegove desnice, na svaki bojni poklič, što se gušio u školjci mikrofona, grunuli bi
 bacači, topovi, haubice.
haubice. Vikal
kalii su i pucali vojni
vojnici na trgu,
trgu, ešaloni
ešaloni koji su najduže čekali
veliki ulov, penili i vikali ranjenici s kamiona i nosila, sipali vatru i olovo u svetlost i
sunce što je, pregrejano i znojavo i zagušeno prašinom, ljudskom halabukom i
smradom opkoljenog Bijelog Polja, zujalo nad krovovima.
Kako se moglo dogoditi da se Gruban Malić, s nekakvim megafonom od pleha,
nađe tako blizu tribine, majora Peduta i njegove pratnje, Mustafi Agiću, špijunu nad
špijunima, nikad neće biti jasno. Tek, Gruban Malić prema tribini baci ostatak letaka
 boje krvi, pa se isprsi,
sprsi, riknu
riknu u levak svog meg
megafona:
afona:
»Vojsko, soldati, vi koji ste zavojevačkim glupostima i fašističkim
 praznovjericama
 praznovjeri cama zavedeni,
zavedeni, vojnici
vojnici,, koji ste obmanuti i osuđeni da na Balkanu ostavite
svoje kosti, soldati, i danas vam je u lice sasuta ogavna laž! Vojnici, mještani, sirotinjo,
vi koji ste iz svojih udžerica i rupa išćerani i pred ovu tribinu dovedeni, vi kojima je
makaronima plaćeno da vičete ’Evviva’, jadne drolje moje, podvodači i šverceri, đeco
tužna i izgladnjela, svi vi koje odavde mogu da vidim, znajte da kolos kog sprovode
nije nikakavje partizan,
Kominterna u brdima,ponajmanje legendarni
u gorama! Dok Jovo vezanih
je nesrećnik Jovović,ruku
zvani
naš Kominterna!
gluvonijemi
 prosjak, naš jurodivi
jurodivi,, naš Raško! Raško bez ikog
ikog svog,
svog, Raško bez prezimena, Raško
kog nema ni na spiskovima živijeh, ni na spiskovima mrtvijeh!«
Mustafa Agić hteo je da posluša popa Vukića, svog prijatelja s karata. Vadio je
odnekud iz preširokih čakšira, ili iz pojasa od istanbulske svile, revolverčinu nalik na
kolt koji je kapetan Brambilla našao kod mrtvog ratnika, i bubnjao da će, u interesu
mira i sloge u Polimlju i celoj Crnoj Gori, ubiti ili Malića ili sebe. Agić je zabacivao
glavu, tad mu se najbolje videlo udubljenje na čelu, ali mu je razdragani majstor 
ceremonije, major Peduto, zabranjivao da nišani u čoveka s megafonom. Agić ote od
Peduta mikrofon, kaza da će komunizam, ostane li čovečanstvo mlitavo, zauzeti svet;
zajauka, kroz suze,
Antonio Pedutodajemulikovao.
odnedavno raste
On je uhonakojim
ličio višečije
čoveka prisluškuje, desno.
su šake bile pune bisera.

77
 

Pravio se da nije slušao šta je Malić govorio. Pa je gledao kako gorostasa iz šume,
urodivog Raška, vode trgom. Zvona su zvonila kao da zaplašuju. Hodža Merdanović
 beleo
 beleo se na džamiji
džamiji.. Bio je to isposnik
sposnik koji odozg
odozgoo moli
moli da se lj
ljudi
udi zavađenih
zavađenih vera i
ideologija, da se vojska, bar za trenutak smire i urazume. Žene su plakale, neke za
Raškom kog su odvodili, neke za sinovima koji se nisu vraćali. Malić je govorio,
megafon se rasprskavao.
Mustafa Agić, s koltom, Masa ga jezapozdravljala.
kolašom, pojasom, trčiAntonio
prema Peduto je gledao
Komandi. kako
Da probudi
Allegrettija, koji je sanjao kako mu šumska kneginja, Marika, ustima otkida mušku
stvar...

16.
Ostavši sam u svojoj jazbini, i sredivši dnevni pazar, Malić priđe prozoru. Meštani
su privijali ili gasili petrolejke, te je mrak na trgu i po uličicama, koje su se s njega
račvale, postajao sve gušći. Malić je u mišićima osećao umor. Da nije bilo vetrića koji
ga je, stižući sa oslobođenih teritorija, iz daljina, osvežavao, odavno bi mu se smrsile
trepavice. Vojnici su napuštali trg. Čula se gitara, čuo Augustov glas:

Che bella cosa... jurnata e sole... 35

Malić začu topovsku jeku u daljini. Lice mu se ozari. ’Pobijedićemo vas,

mačkojedi!’ pomisli pa nastavi: ’Ne vrijedi vam što gruvate, što zveckate oružjem, što
dočeke priređujete. Izgubićete! Jer, snazi našoj, snazi naroda koji pati za slobodom,
nema kraja, nema mjere!’
Gledao je u tamu koja je, s Augustovom pesmom o suncu, kapala s krovova.

Činilo mupoznavao
meštana se da jasno vidi velika
tu ljudinu i krvava
širokih viličnihRaškova
kostiju,stopala.
izduženihMalić
ruku,je izboranog
bolje od drugih
vrata.
ikad se nije saznalo koji ga je vetar doneo u Bijelo Polje. Jedni su govorili da je iz
Berana, drugi da je iz Prijepolja, treći da je iz Pljevalja. Bilo kako bilo, s džinom je u
 bjelopol
 bjelopoljsku
jsku dolinu
dolinu stigl
stiglo meko, mimillošte puno, sl
slovensko
ovensko ime, Raško. Raško se vrzmao
oko trgovina, magaza, vodenica. Mogao je na pleća zametnuti breme od sto kila. Kad
nije bilo posla, prosio je ispred crkvi i džamija. Mumlao, razvlačio u smešak tvrda usta,
 prema prolazni
prolaznicima
cima pružao ruke. Ni Ničega
čega se ni nije
je pl
plaši
ašioo sem oružja i vojske. Iz
zemunica i trapova, u kojima je prebivao, nije izlazio sve dok manevri talijanskih
 bataljona
 bataljona ne bi prestali
prestali. Sudbi
Sudbina
na je htel
htela,
a, pri
pričal
čaloo se, da Raško glgleda
eda jedno streljanje.
streljanje.
Tog dana nestao je iz bjelopoljske doline i niko za njega do danas u podne ništa nije
znao.
Od seljaka koji su danas posle podne doneli rakiju u zamenu za albanski abortin,

78
 

letke i crni sapun protiv svraba, Malić je saznao šta se zbilo s Raškom. Raško je išao
 prema nekoj vodenici
vodenici,, potočari.
potočari. Hteo je, pričal
pričalii su seljaci
seljaci,, da isprosi
isprosi malo brašna,
zrnevlja, stopala krvava u vodu da umoči, da tako predahne. Videvši Talijane, Raško je
 pojurioo putem. Za njim
 pojuri njim su lepršal
epršalee iskrojene nog
nogaviavice
ce i ri
rite.
te. Trčao je ne ispuštajući
torbu, punu stare obuće, krpa, kora hleba. Vikali su da stane, da mu neće ništa, da će
ga pustiti selima
obližnjim čim imnjihovi
kaže ljudi.
u kojoj se šumi kriju komunisti, to jest partizani, i koji su u
Raško ih nije čuo. Bežao je klancem. Talijani su pucali, pucali povrh njega,
uvereni da će ga piska puščanih i mitraljeskih zrna zaustaviti. Dovikivali su se sa
seljacima koji su im, s njiva, nešto rukama objašnjavali. Molili su seljake da Rašku
 prepreče put. Seljaci su se pravi
pravilli da ne razumeju. P oručnik
oručnik Nicol
Nicolaa Ri
Riva
va naređivao
naređivao je
motociklistima da ga stignu kako znaju i umeju. Točkovi su digli prašinu i za tren oka
se našli na krivini s koje je Raško, prosto-naprosto, iščezao. Onda su naišli đaci, oni su
razumeli i zapamtili skoro svaku Rivinu reč i psovku.
 Neki su Rivi
Rivi tvrdil
tvrdili da je čovek koji je volšebno nestao u granju parti
partizanski
zanski bandit,
bandit,
dok su drugi ponavljali da komunisti nisu tako dronjavi, zato što ih narod odeva i
obuva.
’Onda je pop!’ rekao je poručnik Riva: ’Ili hodža... bradat je!’ ’Signor tenente, što
 bi pop, još manje hodža, bežao
bež ao od naše vojske?’ upitao
upitao je jedan kaplar
kaplar poručnika.
’Ako nije ni pop ni hodža, onda je najverovatnije - prosjak!’ govorio je Riva:
’Njih ovuda ima mnogo!’
’Signor tenente, od nas još nisu bežali ni prosjaci ni skitnice’, protivio se kaplar:
’Što bi ovaj onako panično jurio...’
Poručnik Riva dugo je gledao crno gorje iz kog je izbijala strava. Đaci i seljaci
 posmatralii su kako Rivini
 posmatral Rivini šlemovi
šlemovi opkoljavaju
opkoljavaju i pretražuju dubodol
dubodoliine, vrtače, jaruge.
’Moramo ga uhvatiti, makar svu Crnu Goru prevrnuli!’ zapovedio je Riva,
tenente,
’Veći zauzeo busiju.
mu je torba oteta!’ povikao je onaj kaplar.
’Pogledaj ima li kakvih dokumenata, isprava, ratnih planova!’ ’Puna je krpa, stare
obuće, dretvi, signor tenente! I kora... buđavog hleba... o kakav smrad! Vidi se da
Montenegro dobro hrani i obuva svog partizanskog Vođu!’
’Dobro se kamuflirao, kaplare!’ povikao je poručnik Riva ne usuđujući se da iz
zasede podigne glavu: ’Ali, gde je?’
’Ubijte me, ne znam, gospodine poručniče: kao da je u zemlju propao!’
Raška su na drvetu prvo primetili motociklisti s puta. Crneo se gore, u gustoj
krošnji. Stotinu cevi su odjednom uperili u njega. Tek kad su kaplar i vojnici opkolili
stablo, poručnik Riva je odahnuo i otpio iz boce.
’Živ nam treba, vojnici!’
vojnici!’ vikao
vikao je poručnik!
poručnik! ’P
’Pazite...’
azite...’

79
 

’Neće da siđe, signor tenente!’

Jadni Raško, po svoj prilici, rekli su seljaci kad su začuli plotune. Vojska je Raška
molila i molila; pominjali su redovni sud, ne preki, pa čak i mogućnost da, oda li bar 
 polovi
 polovinu
nu svojih
svojih gnezda
gnezda u P oli
olimskoj doldoliini,
ni, bude osuđen samo na doživotnu
doživotnu robiju.
robiju.
Raško je, poput velikog i crnog gnezda, ćutao u krošnji bukve. Pucali su iznad njega
oš čitav sat, tako da seljaci rekoše da su Talijani vojska koja ne štedi municiju i
 psovke. Onda su opet molili
molili Raška i nudili
nudili mu novaca, svoju obuću, maramice, šarenu
robu, bombone, slobodu. Jadni naš Raško, izgleda da su rekli đaci, zaplakavši.
Jedan od seljaka što je na konjiću terao drva u Bijelo Polje vojnicima je ponudio
sekiru. Nevešti u obaranju stabala, naročito bukovih i crnogorskih, vojnici su zatražili
 pomoć od ljudi s njiva.
njiva. Dok su seljaci izmahivali
zmahivali sekirama,
sekirama, Ri Rivi
vini
ni vojnici
vojnici su, sa zapetim
 puškama i nakostrešenim
nakostrešenim mimitral
traljezima,
jezima, opkoljaval
opkoljavalii stablo.
stablo. Vojnici
ojnici su pravil
pravili ži
živi
vi zi
zidd i
oko drugih bukava. Držeći ispred sebe bajonete, i poigravajući se defanzivnim
 bombicama
 bombi cama kao rumenim jabukama, vojni vojnici
ci su gledali put neba, put nakaznog i crnog
 ploda
 ploda ljudskog obli
oblika.
Kad je bukva, jeknuvši, pala, Raško se našao ispred same mitraljeske cevi. Nije
imao vremena ni da se preda, ni ruke da podigne, niti bilo šta drugo da učini. Izveli su
ga na put, vezanog.
Poručnik Riva je i govor kratak pokušavao da održi. Ali, od straha, sreće i rakije,
uspevao je samo da ponovi kako je uhvaćen najpoznatiji, najopasniji komunistički
Komandant, organizator ustanka od 13. jula, i kako tu današnju pobedu Italija i bratska
Crna Gora moraju proslaviti, za-li-ti!
Slavlje je počelo urnebesnom pucnjavom iz svih raspoloživih oružja. Čak su i
 bombe bacali
bacali u gl
gluvi
uvi potok. P oručni
oručnikk Ri
Riva
va je hteo da bude prvi koji će uzeti iskaz od
Jova Jovovića. Postavljao mu je unakrsna pitanja, nudio ga rakijom, kurvama iz
Soluna, kad siđu u Bijelo Polje, pitao gde je konačio sinoć i gde je bio krenuo danas,
tapšao ga po ramenu, grohotom se smejao govoreći mu koliko voli život, rakiju,
 pobedu, posebno unapređenje, koje ovog puta ne može izostati.izostati.
Raško je ćutao i drhtao.
Riva je izgovarao velike reči, kao što su sloboda, Italija, gonoreja, na kojoj
umesto na kakvom mineralu leži Limska dolina, fašizam, budućnost, zagrljaj,
istrebljenje, kuga, crna berza, švercovana roba, samo ih odaj, nagrada u zlatu, odelo,
čin, fotografisanje s Komandantom, služba, kupanje toplom vodom, hleb koji nije
 buđav,, smrt vaškama i partizanima,
 buđav partizanima, smrt svakome ko se protivi
protivi zbliženju,
zbliženju, sjedinjenju,
sjedinjenju,
zbratimljenju Jelenine Crne Gore i Emanuelove Italije. Riva je pominjao još neka
imena, talijanska i crnogorska, Velikog guvernera Birollija, Dučea, datume, istoriju koja
se, evo, ispisuje. Ni đaci, ni vojnici, seljaci ponajmanje, nisu shvatali što Riva toliko

 buči.. Raško je ćutao i pišao niz noge.

 buči

80
 80

Lud od sreće i prejake lješničke rakije, Riva je poslao najbržeg motociklistu niz
 put, pravac Bijelo
Bijelo Polje, s naređenjem da ga ispred mostića sačekaju muzikanti
muzikanti koje je
utros, pošavši u svakodnevnu pljačku i izviđanje, ostavio kod muslimanskog groblja.
Seljaci su se krstili. Poručnik Riva im je, otpijajući bez prekida, ponavljao:
’Contadini, seljaci, ne vredi se sad moliti Bogu! Trebalo je bolje da krijete svog
Vođu, svog crvenog Komandanta! Ne vredi se sad krstiti, contadini!’
Seljaci su se i dalje krstili i ćutke gledali kako pijana i srećna Rivina vojska ide niz
Lješnicu,
Lješni cu, prema Đapanovom grobl roblju...
ju...

17.
Gruban Malić stajao je kraj prozora. Držao je megafon, kojim se danas služio.
Mlaka noć zgušnjavala se poput krvi. Petrolejke su poodavno usnule, te su se zvezde
slobodno igrale po krovovima i po nebu. U daljini su lajali psi, hučao je Lim. O sole, o
 sole mio,
mi o,  kapalo je negde iz tame, O Bolognesina. Mislio bi još o Augustu, koji nikako
nije mogao da nađe put prema kasarni, pa je tumarao trgom, o Rašku kom su,
najverovatnije i na noge i na ruke nabili okove, da ne bi nekog ko zakuca na vrata.
»Ko je?«
»Iz Pokreta, druže Maliću«, strasno šapnu glas.
»U ovo doba?«
doba?«
» Obično
Obično dolazi
dolazimo
mo u ponoć, druže MaliMaliću.
ću. Tek je deset. Slobodno
Slobodno otvori.«
Prvo uđoše dva čoveka, jedan onizak i debeo, drugi mršav i plav. Bili su ogrnuti
 pelerinama
 pelerinama od obojenih
obojenih talijanski
talijanskihh šatora. Nosi
Nosili
li su crne naoća
naoćari
ri.. Njih dvojica
dvojica napraviše
mesta trećem, dugajliji, koji preko praga uvede mlađu i gradski obučenu ženu pohotnih
očiju
Malić ipogleda
raskopčane košulje, izizPokreta.
prvu dvojicu koje su,Pomogavši
naprosto, mu
ispadale sise zemljavih
da zaključa vrata, Plavibradavica.
reče:
»Druže Maliću, drug iz Pokreta bi jebo. Uvij malčice lampu.«
»Druže Maliću, jesi li siguran da oko tvoje krčme nema špijuna, okupatorskih
slugu, izdajnika naroda? Moramo ostati neopaženi...«
»Druže Maliću, još privij lampu«, reče Dugajlija nameštajući žensku bez gaća na
sto na kom je Dalmatinka najčešće izvodila tačku porođaja, i podižući joj noge na
svoja ramena: »Za petama su nam...«, dodavao je uterujući joj ga i gledajući da sve
 bude kao i na Malićevim
Malićevim fotog
fotografijama
rafijama sa zida.
»Drugovi iz Pokreta, đe ste dosad?«
»Borbe, stalno borbe, druže Maliću«, reče Plavi: »A straže su udvostručili. I
Talijani i domaći izdajnici. Izdajnici su gori od Talijana!«
 81

»Znam, kako ne bih znao«, reče Malić, slušajući kako žena dašće pod
Dugajl
Dugajliijom: »Gube, pa se utvrđuju.«
»Ništa im ne pomaže, druže Maliću«, reče Debeli i oniski, pa do ušiju natuče
masnu kapu: »Prosto se ne zna ko brže napreduje, Englezi i Amerikanci sa zapada ili
Rusi s istoka. Oni se, pak, prave da ništa o tome ne znaju. Zapamtiće, oni, Crnu Goru,
Bijelo Polje, Četrdeset treću! Uvij lampu!«
»Pokret za mene zna?« upita Malić s nevinošću deteta.
»Druže Maliću, Pokret ne samo da zna već Pokret i računa na tebe!« reče Plavi:
»Niko kao Pokret ne zna kako si danas hrabro i mudro govorio! Čestitamo u ime
cijelog Pokreta, u ime Kominterne, koja je, ne brini, već obaviještena! Slušajući te
danas, došli smo do zaključka da si ti jedan od najvećih umova Svjetske revolucije, da
si marksista nad marksistima!«
Maliću udari krv u glavu. Za marksizam nije znao. Bojao se da to nije nešto u
vezi s Dugajlijom, koji je, orući i ječeći kao da ga vuku za muda, gurao Dalmatinkin
sto prema šanku. Zbunjen i oduševljen, Malić dohvati bocu s rakijom. Plavi ga prekori
 poglledom i rečima:
 pog
»Druže Maliću, pravi revolucionari ne piju.«
»Čim vas, onda, mogu poslužiti? Čime vam mogu pomoći? Možda šta drugo...«
»Druže Maliću, zbog tog ’drugog’ smo i došli«, reče Plavi i pričvrsti naočari na
nosu.
»Raskomotite se, drugovi«, šapnu Malić: »Kao da ste u svojoj kući, to jest u
svom štabu. I skinite naočari...«
»Oprez, druže Maliću«, reče Debeli: »Revolucionari nikad ne skidaju crne
naočari. Niti imaju kad da se raskomote.«
»Zar š njima, s crnim naočarima, i spavaju?«
»Da, druže Maliću!« reče Plavi: »Po tome se, pored ostalog, razlikujemo od
drugih ljudi. To zapamti!«
»Čekam vas tako dugo«, reče Malić tronuto.
»Stižemo, kao što vidiš, u pravi čas. Uvij lampu!«
»Možda mi vi šaljete letke, proglase, govore, brošure i biltene«, reče Malić:
»Lijepo ste se dosjetili - uvijate njima sramne materijale, pornografiju, crni sapun,
masti za glavić i guzicu. Abortin...«
»Možda, možda«, reče nervozno Plavi slušajući kako se ono dvoje stropoštavaju
 pored Mali
Malićevog šanka, kako s poli
police padaju flaše, poslužavnici
poslužavnici od mesinga,
mesinga, čašice
čašice za
rakiju: »No, o sramnoj robi i svemu tome ćemo drugi put. Sad si nam izuzetno
 potreban. Svjetska revoluci
revolucija,
ja, Kominterna,
Kominterna, P okret, al
alii nek to ostane među nama kao
najveća tajna, ponovo su u krizi, druže Maliću. A prije zore moramo biti van žica, u
štabu Komande za Sandžak.«
 82

»Drugovi, za Pokret ću učiniti i nemoguće«, reče Malić tvrdo, muški, pa skrenu

 poglled s oborene žene i njene natopljene stidni
 pog stidnice.
ce.
»Druže Maliću, učini samo moguće«, reče Plavi: »Pokretu su potrebne pare!
Svjetska revolucija je opet u krizi, finansijskoj! U ovom trenutku si ti jedini drug kome
to možemo kazati i na kog se možemo osloniti. Javićemo Kominterni, pročućeš se! A
daćemo priznanicu... pa kad se jednog dana pojaviš...«
»Priznanica bi me uvrijedila«, reče Malić glasom koji zatreperi.
»Revolucionar, kažem ti«, reče Plavi debeljku, koji je motrio na vrata:
»Marksista, pravi gordi marksista. Takvih je sve manje...«
Malić se postide.
»Za Pokret, za Svjetsku revoluciju, spreman sam dati i glavu«, reče Malić i priđe
šanku, tamo gde je držao ušteđevinu: »I glavu!« «
»Ne glavu, druže Maliću, već - sredstva!« reče grubo Plavi, dok se Dugajlija
dizao sa žene na podu: »Pokret grca u dugovima, Svjetska revolucija krvari, dok 
Kominterna apeluje na ljude kakav si ti. Stoga, ne glavu, već pa-re! Glavu pričuvaj
zbog Malić
Pokreta, to jest
izvadi zbog podebeo
iz fioke sredstava.svitak
Već novčanica.
je jedanaest!«
Reče:
»Pored gnusnijeh talijanskijeh lira, tu ima nešto i lira još ogavnijeh, turskijeh.
Drahmi, grčkijeh. Dinara, srbijanskijeh. Leka, albanskijeh, predratnijeh. Evo, zalutao je
i jedan dolar, američki, imperijalistički! Je li dosta, drugovi?«
’lznenađeni debljinom smotka, sve četvoro klimnuše. Smotak naprosto nesta u
nedrima Plavog. Mlada žena, koja crne naočari nije skidala ni dok je ležala na
Dalmatinkinom stolu, zatim na podu, reče da je svota dostojna muškarca kakav je, po
 pričama,
 pri čama, drugarčin
drugarčinaa Malić.
Malić. P olazil
olazilii su prema vratima, s pištol
pištolji
jima
ma u džepovi
dže povima.
ma.
»Pozdravite drugove iz Petsto prve crnogorske armije«, reče Malić sa suzama u
očima: »Na njih stalno mislim.«
»Pozdravićemo, druže Maliću«, reče Dugajlija: »Kazaćemo da nam daješ!«
»Zateklo mi se nekoliko paketića prezervativa«, reče Malić ne gledajući mladu
ženu koja je, kao i Dana, zaudarala na užeglo muško seme, na klitorisnu smegmu, na
guzni znoj: »Da odnesete u štab Petsto prve...«
»Pravi revolucionari to rade sa zdravim masama, bez gume«, reče Plavi
 prekinuvši
 preki nuvši Dugajl
Dugajliiju.
» Ruski su«, omače se Mali
Maliću: »Nepoderivi.«
»Nepoderivi.«
Sve četvoro bili su ispred njegove jazbine.
Kad mu se učini da ih nikad više neće videti, Malić došapnu:
»Možda ćemo se uskoro sresti gore, u brdima, u štabu Petsto prve!«
»Ne gore, već ovdje u bazi!« gotovo u isti mah rekoše Dugajlija i njegova
 83

drugarica.
Malić ne stiže da im poruči da se čuvaju pri provlačenju ispod žica. Samo mahnu
 pa se vrati u polutmi
polutminu
nu svoje jame.

18.
’Sad više nijesam sam’, reče Malić sebi i sigurnije nego ikad zakorači krčmicom:
’Pokret, Svjetska revolucija, Kominterna, svi oni stoje iza tebe. Pa kad je tako, druže
Maliću, popij jednu! Zaslužio si, razgali se!’
S flašom u naručju, Malić priđe naslonjaču u kom su, nekad, spavali kaplar Pietro
Portulu i major Antonio Peduto. On s mržnjom pogleda fašističku pornografiju na
svom zidu, zgadi se. Povuče iz flaše jednom, dvaput, oseti vrtoglavicu.
Otpijao je, slušao gruvanje dalekometnih topova u daljini. Raslo mu je srce. Hteo
e da ustane i pogleda kroz prozor. Bio je siguran da ono četvoro nisu daleko. Reče kao
da ih gleda:
»Iako nijeste tu, drugovi moji, ne mari. Važno je da ste živi i zdravi napuštili blok,
da ste se provukli ispod njihovijeh zlokobnijeh žica. Važno je da mi više ne možemo
 biti
 biti dug
dugoo razdvojeni. Doći ćete da vidite
vidite kako mi je, u kalu i mraku, bez slobode...«
slobode... «
Malić s flašom u naručju sklopi oči. Sanjao je da je u okovima, ali da mu gvožđe
ne smeta da korača herojski. Ruke su mu krvave od lanaca, koji ih stežu, ali ga ne boli.
Tako je velik da mu vojnici ne dosežu do ramena. ’A toliko puta sam vam naglašavao,
govnarska vojsko, da treba da me se pričuvate!’ govori, ponavlja, kako bi čula cela
divizija Venezia, postrojena na trgu. Za njim ide četa poručnika Rive s travom, trnjem i
 prezervativima
 prezervativi ma na bajonetima.
bajonetima. Grme doboši, pište trube, čuje se ’Evviva!’
’Evviva!’ Sprovode ga
kapetan Brambilla, pukovnik Allegretti, s razgolićenom Marikom na vratu. No oni ne
smeju da mu se približe. To vojska vidi, to na trg doterani narod zna, to njega
ispunjava ponosom. Zvona ječe, hodža objavljuje podne i njegovo hapšenje, možda i
 pogubl
 pog ubljenje,
jenje, istovremeno.
istovremeno. P op Vuki
Vukić,
ć, bez m
manti
antije,
je, krsta, i s mudima do kolena,
kolena, govori
o komunističkoj opasnosti, koja se prema Bijelom Polju valja. Mustafa Agić, špijun
kakvog više neće roditi majka, iz starinskog kolta, kolaša, ispaljuje sebi u slepoočnicu
metak, ali čudom sna ostaje na nogama svinje. Ešalon dalmatinskih kurvi maše, otkriva
se, sve su bez gaća. Za njim, Malićem, koji gleda put mosta i vešala, jedino plaču
Antonio, Augusto i Salvatore...

19.
 84

Malić ni u snu nije mogao slutiti da su zvezde bledele i da su se njegovi noćašnji

gosti, sedajući za kockarski sto popa Vukića, od srca kikotali.
 85

Treći deo
Kralj Nikole
Niko le šćer Jelena
Jelena najljepša je od svih žena -
Nad vojnikom
vojnik om bez smene i zvezde bljuju - Malića su
hteli da kazne na srednjovek
srednjovekovni
ovni n
način
ačin
kastriranjem - Drolje će triperom šankirom
 sifilisom zaraziti sve živo: ljude, donedavno
donedavno čiste
reke, trave, pčele, svetlost samu - Dvoboj kod 
Kraljičinog nužnika - O jadna o jadna o jadna Crna
Goro - Raškovo i Pietrovo bekstvo na slobodnu
teritoriju - O pitomoj i plodnoj dolini gonoreje -
Kako je Antonio Peduto povraćao Muhamedovu
kakicu - Genera
Generall je dolazio sa svih strana! 

1.
Ostavivši kapu među Marikinim nogama, pukovnik Allegretti iz spavaće sobe uđe
u svoju kancelariju. On prvo pozdravi popa Vukića, reče mu celu rečenicu na srpskom,
što grdosiju trže iz mrzovolje i mamurluka. Između popa Vukića i hodže Merdanovića
stajao je kapetan Brambilla. Njegovo lice bilo je žuće od zemlje. Pukovnik ga ne
udostoji pogleda, pa se rukova s hodžicom, Merdanom. Pukovnik čestita hodži sina,
Muhameda, reče da se prihvata kumstva na muslimanski način. Merdan se umalo ne
onesvesti, pridrža ga kapetan Brambilla. Obučen u paradno, crno, s čibukom za
 pojasom i crvenim fesom na lobanji,
obanji, Mustafa Agić se najdublje
najdublje pokloni
pokloni.. Agić izgovori
izgovori
najčešći kompliment, pa nagonski namesti desno uvo prema pukovniku. Pukovnik to
 primeti
 primeti i odmače se. Do Agića gića se nalazio
nalazio major P eduto. Ni on ninije
je bibioo daleko
daleko od
Agićevog uha, koje je, Antonio je u to bio uveren, tog trenutka pulsiralo i raslo. Pred
Pedutom su bile vojne ilustracije ’Glas Crnogorca’, nekakvi spisi, Malićevi leci,
 progllasi,
 prog asi, omoti abortina
abortina i crnog sapuna. Antoni
Antonio je bio razdragan.
»Najlepše vas molim, gospodo moja draga, da oprostite što ste me tako dugo
čekali«, poče glagoljivo pukovnik, nudeći ih da posedaju i posluže se njegovim
 86

cigaretama: »Znate, vidite kakav je ratnički život. Nema nikakvog reda, niti ga može
 biti
 biti.. Vi
Viši interesi
interesi nad gl
glavom...«
avom.. .«
»Dragi naš colonnello, ne pada nam na pamet bilo šta da vam zamjerimo«, reče u
ime svih Mustafa Agić i pripali čibuk: »Ako vas je iko u vašem životu razumio - onda
smo to bili mi!«
»Kako narod?«
Bila je to jedna od rečenica koje je pukovnik znao na srpskom. On je ponovi, sve
ih počasti pogledom. Rohavom dugonji s krstom na trbuhu izbiše graške znoja po čelu.
Pukovnik ga je gledao. Pop Vukić izduši na talijanskom:
»Nikad nam nije bilo bolje! Raj na zemlji napaćenoj!«
»Bolje mi to recite na srpskom, Padre«, osmehnu se pukovnik: »Na srpskom ću
razumeti...«
»Malić, colonnello!« živnu crna mantija, iz koje zamirisaše rakija, znoj, zagorele
makarone i jagnjetina: »Zbog Malića smo tu, što da se lažemo i previjamo!«
»Opet prijava?«
»Vapaj, colonnello!« strese se Agić.
»Šta je opet smislio moj simpatični compagno Malić?« zakikota se Allegretti i
svima nali iz litrenjaka.
»I vama je on simpatičan?« naroguši se pop Vukić: »Smak svijeta, dakle, nije
daleko!«
»Malić je zmija«, reče hodžica Merdan, kom pocrveneše uši.
»Colonnello, Malić nije samo problem Limske doline, Sandžaka, Crne Gore, već i
cijelog čovječanstva!« jeknu Agić.
»Signor Agić, ako je tako - mi smo nemoćni!«
»Colonnello, znate li šta je vaš compagno Malić, za samo sedmicu dana, uradio?«
»Ne, signor Agić«, reče Allegretti, mirišući prste koji su donosili na Marikinu
stidnicu, na njenu smegmu.
»Prije neki dan, baš na svetu neđelju, dio građanstva koji je lojalan federalnoj
Crnoj Gori, Petrovićima i Italiji, Imperiji, uz koju smo kao šipka uz pušku, skupio se
ispred nužnika, slavnog, istorijskog nužnika, poklona kraljice Jelene, Nikoline umne
šćeri a Vittoriove vjerne ljube, skupio se narod, kažem, da proslgivi dvogodišnjicu
otvaranja građevine i objekta koji, na užas ostalog i nelojalnog nam dijela mještana,
 besprekorno radi,
radi, sl
služi
uži nuždanima«
nuždanima«,, reče pop Vukić:ukić: »Jutro rosno, čisto,
čisto, nebo
svečano. Zastave se vijore, kad stane vjetar one se spušte do velikih fotografija
talijanske i crnogorske dinastije, do Dučea, čijih je slika najviše! Jarboli za tu priliku
oprani, okićeni cvijećem, tog jutra branim, vijencima pelina s planine Kraljičine,
Bjelasice. Održim govor, duži, sve u slavu i čast naše zajedničke majke i zaštitnice,
naše najčistije ljubavi, zahvalim se i pročitam pismo s ponovljenim pozivom da nas
 87

udostoji bar jednog dolaska. Održi govor i signor Agić, isto duži, dotakne istoriju,
 poliitiku,
 pol tiku, svjetske probleme,
probleme, posebno potrebu borbe protiv
protiv bauka koji kruži svijetom,
svijetom,
komunizma. Lojalni dio građanstva, naš dio, plače, pjeva, prekida nas povicima
’Evviva!’ Građanstvo i vojska, Kraljičina pješadija, mašu, mašu, kao da Kraljicu već
vide! Održi govor i hodža, Merdan, zahvali se u ime življa svoje vjere, ne zaboravi da
istakne
savojskojkako je Kraljičin
dinastiji, nužniknovom
Petrovićima, mnogim nevoljnicima
poretku, pomogao.
talijanskom, pomene I onkreč
se koji
zahvali
se
redovno sipa u latrine, kako muve ne bi prenosile zarazu po narodu obiju vjera, po
vojsci. I hodža pročita pismo, duže, pozove je u ime muhamedanaca u limski kraj,
zaplače se kao dijete. Evo ga tu, pa nek kaže je li bilo tako...
I baš kad sam presjekao vrpcu, a tim dao do znanja da se nužnik ponovo poklanja
crnogorskom narodu, muhamedancima, vojsci, da se, dakle, iznova pušta u rad, iz
edne od kabina, uvaženi naš Komandante, pojavio se vaš compagno Malić. S
revolverom, kolašom, ispred sebe, s vijencem bombi na opasaču, s bajonetom! Pjevao
e pjesmu zbog koje se ide u logor, u Bari:  Kralj-Nikole šćer Jelena najljepša je od 
 svih žena... Ali ima jednu manu - dade malom T Talijanu. ..  I znate li šta je uradio, šta je
alijanu...
reko?«
»Kažite, signor Agić«, reče pukovnik kiselo.
»To se teško da prepričati, uvaženi naš Komandante!« strese se Mustafa Agić:
»Strava i užas, kriminal, politički! ’Vi koji ste došli zbog male nužde, na pišanje, vi ste
izdajnici Crne Gore, njene slave, njene slobode, njene budućnosti!’ urlao je, spreman
da nišani: ’A vi koji ste došli zbog velike nužde, sranja, vi ste izdajnici Svjetske
revolucije, Progresa, Kominterne!’ Lojalna sirotinja je plakala, bježalo je malo i veliko.
Vojnici ga, na žalost, nijesu sasvim razumjeli, inače bi pucali. Jedino se osmjehivao
Antonio Peduto, maggiore, i branio mojim ljudima da prihvate izazov, da Malića
razoružaju, vežu, ubiju. A Malić je, zatim, bjesnio kako će, sam samcit, likvidirati
diviziju Venezia, zatim i ostale talijanske formacije, raspoređene po Polimlju i po Crnoj
Gori. ’Dobiću drugi svjetski rat, ustanoviti pravdu, jednakost, ljubav! Pa kako ćete mi
onda, kad sloboda dođe, pogledati u oči, vi koji ste šćeli da pišate i serete u jednom
fašističkom nužniku?!’ Pokvario nam je svečanost, pisma i telegrami poslani su u Rim
tek sjutradan, kad smo se pribrali. Nije nam odgovoreno, signor colonnello. Malićevi
 prsti,, čiji bi drugo!
 prsti drugo! Ili odgovor
odgovor neko između nas vođe krije...
krije...««
»Divni naš colonnello, pomenuti Malić, to jest Nečastivi ovog kraja, kod nužnika
vas je čekao dan i noć«, reče hodža Merdan, a Mustafa Agić prevede više od polovine:
»Prislonjen uz zid slavnog nužnika, onako naoružan, Alah je svjedok da oka sklopio
nije. Neki iz njegove bande donosili su mu da pije, jede, da čita one proklete proglase,
letke. Pjevao je ono o Kraljici, ne smijem da ponovim, bojim se Barija, to jest logora.
Slavnom nužniku nije dao prići, a sam je ulazio, vršio obje radnje, možda i treću. Htio
e dvoboj, s vama lično, a zatim dvoboj s cijelim vašim štabom, s divizijom Venezia,
koju mudro i očinski vodite! Da li su do vas stizale njegove poruke i izazovi?«
 88

» Jesu, signor
signor muezzino.«
»Pa?«
»Nisam smeo da izađem«, odgovori Allegretti hodžici Merdanu: »Strah!«
»Talijanskog pukovnika, heroja, do zuba naoružanog vojskovođe, paura36  od

crnogorskog
»Strah mizanesenjaka,
je uterao uludaka
kosti, isignor
varalice?«
muezzino!« reče Allegretti: »I on je naoružan
do zuba, i više!«
»Strah od Viteza, gospodo«, umeša se Antonio Peduto preko lule: »Strah od
istorije, od legende, od fenomena! Varate se ako mislite da je lako izaći pred Don
Grubana od Bijelog Polja!«
»Kako se mi ne bojimo, colonnello?«
»Bojaćete se bude li pravde i Boga, Padre!« reče Peduto, te Allegretti ostavi popa
Vukića bez odgovora.
»Nije li to početak smaka svijeta?«
»Izgleda da jeste!« reče Peduto gledajući kako se kapetan Brambilla znoji i puši:
»I krajnje je vreme!«
»Više ništa ne razumijem«, reče hodža Merdanović i umalo ne zaplaka.
»Signor colonnello, za ometanje reda i rada, to jest primopredaje Kraljičinog
nužnika, za kvarenje političke fešte, kakva je bila ta koju smo opisali, za izraze koji su
tamo pali, za pominjanje kraja drugog svjetskog rata, ja bih bio za to da ’compagno’,
Malić, bude kažnjen!« reče Mustafa Agić prelazeći u protivnapad i znojeći se:
»Uostalom, bio je naoružan do zuba, sami ste dodali - i preko zuba! A istog dana, čim
se mrak zgusnuo, lampe uvile a slavna vojska otišla na zaslužen odmor, Malića su
 posjetille tri sumnjive
 posjeti sumnjive pri
prillike. P ratio
ratio sam ih sve do njegovi
njegovihh vrata, osluški
osluškivao,
vao, evo
ovako. Pominjali su štab Petsto prve crnogorske armije, koji se, prema onome što sam
čuo,
nekakvunalazi neđe između
Kominternu. Bijelogrevolucija,
I Svjetska Polja, Mojkovca i Pljevalja,
i ta njihova Svjetsku
Kominterna nalazerevoluciju
se, kao ii
štab Petsto prve crnogorske armije, u brdima između Lima i Tare! Pominjali su
 progres,
 prog res, lijekove, medicinu
medicinu,, narodnu, kao da medicina
medicina može bi biti
ti nenarodna, finansijske
finansijske
teškoće u koje im je zapala nazovirevolucija. Ne znam koliko im je dao para, ali sam
dobro čuo kako su brojali. Dao im je hiljadu puščanih metaka, ako se ne varam, stotinu
ili sto i dvadeset metaka za protivtenkovsku pušku, sedamdeset bombi, ali ne samo
talijanskih, defanzivnih, već i engleskih, američkih, nemačkih, s drškom. Dao im je pet
ili šest bereta, kratka devetka, deset bajopeta, svoj trojici po šlem, bravu. ’Ovo je samo
 početak, drugovi
drugovi moji!’,
moji!’, i sad mu čujem glas.
glas. P are, medižine
medižine i specijal
specijaliiteti,
teti, od kojih
kojih
 pocrka siroti narod, znamo
znam o otkud mu, al
alii kako dol
dolazi
azi do munici
municije,
je, oružja?«

»Kapetane,
Vittorija šta je s našim magacinom?« upita pukovnik Allegretti sneveseljenog
Brambillu.
 89

»Sve je na broju, gospodine pukovniče«, reče kapetan Brambilla: »Svaka cev,

svaki metak, svaki šlem.«
»Signor colonnello, prokleti Malić proširio je školjku svog megafona, tako da je u
stanju da se obrati cijelom mjestu odjednom!« nastavi Mustafa Agić: »Šta su sad,
 prema njemu i njegovoj
njegovoj limenoj spravi
spravi,, vaši mikrofoni
mikrofoni i gl
glasnog
asnogovorni
ovornici
ci?? Juče je,
recimo, u svojoj nazovikrčmi, držao poduži govor. Cio trg ga je slušao, ja sam
zapisivao. Niko se s mjesta nije mrdnuo. Naročito je bila mima vojska. ’Soldati, ne piše
vam se dobro! Pljevlja su pala, Berane u obruču! Diviziji Cacciatori delle Alpi, muda
u škripcu jer partizanske jedinice, Petsto prva, drže put Kolašin-Podgorica, Pljevlja-
ikšić! Javljam vam i da Mostaru nije lako, da je Danilovgrad opkoljen! Saobraćaj
između Podgorice i Cetinja, Podgorice i Skadra odvija se uz neviđene teškoće, uz
danak u talijanskoj krvi! Soldati, krajnje je vrijeme da idete svojijem domovima! Tamo
vas čekaju uplakane majke i žene, očevi, đeca, a vi, nedužni i zavedeni, ostavljate
svoje kosti po gudurama tuđe zemlje! Ubijedili su vas da nam donosite slobodu! To je
gnusna fašistička laž! Donijeli ste, mnogi od vas ne želeći to, ružno i sramno ropstvo
zemlji i narodu koji nikad u svojoj slavnoj istoriji nije trpio tuđinski jaram! No vi
najbolje
 pokori ti!! znate
 pokoriti da se
Zato vas u ijedna
me oveopustošena, osramoćena
istovremeno male i velii slobodoljubiva
velike,
ke, Crna Gora
herojske i napaćene ne da
zemlje, iu
ime Svjetskog proleterijata, Svjetske revolucije koja potresa svijet, Pokreta u kom i za
vas ima mjesta, pozivam da se pobunite protiv svojijeh oficira, ako ne protiv svijeh a
onda svakako protiv onijeh koji crnokošuljaški misle! Slijedite primjer vojnika iz
Kolašina koji su s desetak natovarenih mazgi pobjegli na našu, pravedniju, partizansku
stranu! Soldati, podavite, pokoljite svoje oficire, pa nam se pridružite, kako bismo
zajednički zadali posljednje i najsmrtonosnije udarce fašističkoj aždaji koju već drma
samrtnički ropac! Vojnici, ja sam veza!’ Signor colonnello, ne bih kaznio samo njega,
opasnika, već svakog ko se usudio da ga sluša! Mještane, crnoberzijance, podvodače,
 preprodavce vaše robe, drol drolje
je koje će zaraziti sve živo,
živo, koje će zatrovati tri
triperom
perom i
sifilisom donedavno
imati slobodno, čisteuho,
otvoreno rijeke,
kakotrave!
smo Kaznio bih i nasKaznio
smjeli slušati?! prisutne
bih -prvo
kakosebe!
smoKaznio
smjeli
 bih,
 bih, ako dozvolite
dozvolite da završim,
završim, one vaše vojni
vojnike
ke koji su pril
prilazili
azili Mali
Maliću, koji su ga grli
grlili,
ljubili, koji su plakali pred njim. ’Montenegrino, budi naš novi Duče!’ neki su urlali:
’Duče, vodi nas odavde, vodi nas iz Crne Gore, zemlje ponosa i smrti!’ Kaznio bih
 batinanjem
 bati nanjem cijelo
cijelo mjesto - da sam Komandant!«
Koma ndant!«
»Pljevlja nisu pala, signor Agić!« reče Allegretti: »Pljevlja se ne predaju tako lako!
Ko ima Pljevlja - taj ne brine za Cetinje! Danilovgrad je delimično opkoljen, ali oni,
 partizani,
 parti zani, ni u čemu, pa ni u opsađi
opsađivanju,
vanju, nisu
nisu dosledni
dosledni - danas su tu, sutra ni nisu!
su!
ijedna komunikacija, signor Agić, niti je ugrožena, niti će biti! Kolašinski vod bio je
zaveden komunističkom propagandom, to priznajemo, i prešao je - njima, Malićevoj
Svjetskoj
mislim na revoluciji, kakoTarro,
vojnike divizije to naučno kaže izdajica,
 dvadesetak compagno zarMalić.
to trebaDvadesetak izdajnika,
da zabrinjava, signor 
 90

Agić?«
»Mene uznemirava sve!« grunu Agić: »Umjesto da se prilazi nama, to jest vama.-
 prilazi
 pri lazi se njima, to jest njemu!«
»Prijetio mi je dok sam bio na džamiji«, reče hodža Merdan: »Prijetio mi, i to
 pred vjernici
vjernicima,
ma, nekakvom sl slobodom,
obodom, nekakvi
nekakvim m novim
novim ži životom,
votom, jednakošća.
’Objesiću te za jezik, jer muda nemaš!’ zaurlao je kad sam se odozgo spuštio i obuo se:
’U ime nove vlasti, narodnih odbora koji se već osnivaju!’ Vojnici su me sproveli do
kuće. Put od kuće do bogomolje i mojih vjernika postao mi je rizičan, toliko prijeti, pa
molim i predlažem ...«
»I meni preti, gospodo!« reče Allegretti živahno i ponudi ih cigaretama, rakijom iz
litrenjaka: »Desetak puta zvao me na dvoboj, čekao kod nužnika. Ja nužnike ne volim,
 bez obzira
obzira na to ko ih podi
podiže.
že. Nisam
Nisam smeo da izađem, priznajem.
priznajem. Nužnik
Nužnik kod kog me
čekao naziva izdajničkim, fašističkim. Nek mu bude! Budući da se tamo nisam pojavio,
da sam dakle živ, Malić mi predlaže da s celom divizijom Venezia,  pređem, kako on
 poručuje, na crvenu, to jest na pravedni
prave dniju ju stranu, a protiv fašizma,
fašizma, protiv
protiv imperijal
imperijaliizma
na izdisaju. Samo mi je u tom slučaju život siguran! U protivnom, Malić će me lično
zarobiti, i sprovesti do štaba te njegove Svjetske revolucije! Nisam prihvatio nijednu od
 ponuda. Pi P ismeno sam ga izvestio
izvestio da ćuć u mu se suprotstaviti
suprotstaviti,, al
alii ne oružjem!«
»Mitraljezima treba na njega, signor colonnello!« jeknu pop Vukić: »Topovima!«
»Avionom, Komandante«, nastavi pop Vukić pušeći se: »Pa nek Pokret i Petsto
 prva ostanu bez snabdjevača!«
»Gospodo, kako ne shvatate da compagno Malić nije opasan!« nasmeši se
 pukovnikk All
 pukovni Allegretti:
egretti: »Naš svet, si
sille Osovine, Itali
Italiju,
ju, ne mogu da sruše ni toliki
toliki udruženi
Saveznici, dok se vi bojite jednog Malića! Malić je, što se mene tiče, pravi provincijski
 pesnik,
 pesni k, Montenegrino
Montenegrino bujne mašte a dobrog i poštenog srca!«
»Pop Vukić i ja smatramo da ga treba anatemisati, zatim protjerati iz Limske
doline,
 povl recimo, dolje u Albaniju!« reče hodžica Merdanović, srećan što mu Agić
 povlađuje.
ađuje.
»To bi značilo da i mi idemo za njim, muezzino!« reče Antonio Peduto.
»Ako ste protiv progonstva, jedinstveni naš Komandante, bar ga uškopite«, reče
hodža Merdan snebivajući se.
»Šta to znači ’uškopiti’, signor muezzino?«
»Kastrirati!« prevede Agić, dok pop Vukić to pokretima ruku i grimasama objasni,
opisa,
opisa, jeknu.
»Gospodo, muškarca koji ima konjski, muškarca kome gaće progorevaju tamo
gde drži jajca, Talijani niti su dosad niti će ikad kastrirati!« reče Spartaco Allegretti
gledajući kako se svi izuzev Antonija Peduta smračuju.
»Za kakvu ste, onda, kaznu?«
 91

»Za najstrožu sam kaznu, Padre«, odgovori pukovnik popu Vukiću: »Ne kazniti
ga!«
Tad se vrata pukovnikove sobe otvoriše. U njima se pojavi Marika. Držala je
Allegrettijevu spravu za rastezanje. Bila je gola. Mirisala je na travu.
Počev od pukovnika, koji je bio nespokojan, Marika svakom ponaosob pruži
spravu za rastezanje. Vukli su, za tren oka bili na kolenima, Agić na sapima.
Kapetanu Brambilli, vereniku, nikad neće biti jasno koji od trojice deputata jeknu:
»Ovako nešto moje oči još nijesu gledale...«

2.
»P ietro, hajde sa mnom«,
»Pi mnom«, reče Dana.
» Neću, jer nisi dobra«, odg
odgovori
ovori Portulu, kaplar
kaplar..

»Pietro,
»Ne govoriosvijesti
o njojse: Marika
tako«, rečejePietro
veća kurva od držeći
jedva se mene«,nazaplaka
nogama.Dana.
»Marika ima sve zaraze ovog svijeta«, reče Dana i stade ga milovati po grudima:
» A meni su juče ujutru doktori
doktori,, vojni
vojni,, izdali potvrdu da sam zdrava...
zdrava. ..««
»Ostavi me!«
»Sa mnom ćeš biti srećan, caporale. Nikad te neću ni prevariti ni ostaviti. Ni
zaraziti...«
»Njeno ime nemaš pravo da izgovaraš«, reče Pietro držeći se Malićevog šanka:
»Idi, idi, idi!«
»Pietro, ja ću te čekati. Proći će te. Compagno Malić, dvije ljute! Jednu za
Turiddua, za moju staru i preboljenu ljubav! Živio Barbagallo, živjeli lopovi!«
»Ne dodiruj me!« reče Pietro devojci čije su oči bile pune dima i suza.
Maliću je krv nadirala u vratne žile, neko slepilo mrežilo mu je oči. Čuo je kako se
komešaju oko njega i njegovog šanka. Kako štipaju solunske Ciganke, tek pristigle
drolje iz Skadra i Boke Kotorske, kako pri tom izgovaraju njihova talijanizirana imena.
Pevali su. Prednjačio je Augusto, prsti su mu igrali po žicama gitare, pevao tako da su
mu glasne žice mogle popucati:

 Metterlo in
i n culo e i l massi
massimo
mo sollazzo
 Non ci sono ulcere, non ci sono scoli
 Non c’e peri colo di far fi glioli ... 37 
figlioli

Malić je pesnicom udarao po šanku, po svojim uzanim i razdrljenim grudima.

 92

Hteo je opet da govori. Nije se više sećao rečenica, poziva i pretnji sa letaka. Hteo je
da ponovi kako treba popaliti kasarne, Komandu, porazbijati magacine, a namirnice
razdeliti izgladnelom i herojskom crnogorskom narodu koji će kročiti u nov i srećniji
život, usta punih pesme i borbenih poklika.
 Niko
 Ni ko se sem šarenih
šarenih Dalmatinki
Dalmatinkini
nihh devojaka ne začudi kad MaliMalić zamahnu
desnicom. S police popadaše čaše, posuđe, sa zida fotografije. Nađoše se na gomili
vojskovođe, ratnici, pobednici, sa ženama raščepljenih nogu, upljuvanih i ekserima
izbodenih slabina i stidnica, padoše Benito Mussolini, Duče, Vittorio Emanuele III od
Savoje, pade Forum. Neko iskraj Malića uporedi fašizam i smrt. Drugi glas reče da će
Malić, nastavi li da cepa, pljuje i gazi fotografije, Bijelom Polju i celoj Crnoj Gori i
Dalmaciji Kaznenu ekspediciju na grbaču natovariti. Augusto Napolitano je pevao:

Se te la rompo non te la pago... 38

Vojnici su ustajali i opet padali oko stolova. Pridržavale su ih devojke iz Skadra.

eki su mu dovikivali ’Evviva’, neki nisu. Pominjan je Duče s poda, pominjana vešala.
Augusto je nastavljao:
 Ma te l’aggi usto con un pezzo di spago!39

Maliću je brada podrhtavala. Držao se za ivicu šanka i slušao kako, urličući,

 pominju
 pomi nju čas njegovo
njegovo a čas pukovnikovo
pukovnikovo prezi
prezime.
me. Činil
Činilo mu se da ni nikad
kad ni
nije
je bi
bioo tako
nemoćan, jadan, mali. Sve manje su obraćali pažnju na njega. Suze su opet htele da ga
 prevare. P ri risećao
sećao se drugova
drugova u pelerinama
pelerinama od obojeni
obojenihh vojničkih
vojničkih šatora. I želeo da
umre - jedino je takot ako mogao
mo gao da zaboravi
zabor avi današnju sramotu.
sramo tu. Vojnici i meštani
mešta ni više
više nisu
 pominjal
 pomi njalii ni vešala
vešala ni Dučea, već su se tiskal
tiskalii oko Barbagal
Barbagallla, P ietra i Dane.
»Predomisli se, bambino«, reče Dana i pomilova ga po obrazu: »Hajdemo...
vratićemo se brzo, ili se nikad nećemo vratiti. Dolciastro 40!«
Pietro je gledao, ali kao da je nije video. Njegove oči bile su pune mekog, tamnog
sjaja.
»Ja sam dobra, i tvoja«, šapnu devojka i otkri obla i mala kolena: »I ti si dobar,
moj. I taj do tebe je dobar, naš. I Marika je dobra, tvoja i moja. Ono što sam za nju
rekla, nije ni tačno ni lijepo. Oprosti mi, kukavnoj. Svi smo mi, jadnici, tužni i dobri,
dobri ko hljeb, ko duša. Samo smo se zavadili. Ti i ja sve ćemo da izmirimo. Pa te
stoga molim da kreneš sa mnom, mali moj Sardo...«
Prinosili su joj i šestu rakiju. Ona je drhtala. Kao da je obuzimalo nadahnuće.
Otpijala je, šaputala:
»Ja sam tvoja, Pietro. A nijesam ni ružna, pogledaj...«
Podizala je suknju sve više. Pominjala je Pietrovo ime. Ostalo niko nije mogao
 93

razumeti. Glas joj je bio prigušen i topao. Podizala je suknju sve više. Ukazivale su se
skladne butine s modrim tragovima zuba. Podizala je suknju sve više. Posmatračima je
 ponestajaloo daha.
 ponestajal
Malić je stajao na gomili fotografija, časak ranije svaljenih sa zida. Obuzimao ga
e stid. Obarao je glavu. Gomila je oko Dane, koja se otkrivala, bučala. Malić jć bio
neprimetan i ojađen.
»Zar me ni sad nećeš, Sardo moj?«
Dugi prsti, okićeni vojničkim prstenjem, podigoše tkaninu iznad pupka. Da bi
 bolje
 bolje vi
videl
delii crnu Daninu
Daninu ružu, debel
debelee usmine
usmine i dražicu,
dražicu, neki na kolena
kolena popadaše.
Klečali su.
Dana je dlanovima podizala grudi. Pietro je nije primećivao. Njene oči bile su
 pune dima i suza, lepo skrojene usne spremne na smeh, na bl blag
ag plač.
plač.
Oni što su klečali nisu se usuđivali da ustanu. Neobrijan vojnik, Augustov drugar,
 plakao
 plakao je uz sama Danina
Danina stopala.
stopala. Jedan drugi
drugi se krstio. Treći je nešto tumačio,
tumačio, pravio
pravio
krugove i krstove iznad svoje glave, ali ga niko nije razumeo. Devojka je htela da čuje
samo
DaninaPietra.
kolena.Neobrijani vojnik
Šaputao je: je kao
’Gospode kakav
i svi sveti,bogalj podizao
izvedite glavu, jer
me odavde... čelom dodirivao
ne mogu više
da je gledam...’ Nikog nije bilo da mu pomogne, te je vojnik strasno šaputao:
’Bogorodice, zaklinjem se tvojim srcem i tvojom svetom krvi da je ova koju gledam
moja izgubljena i jadna sestrica Miranda...’ Tišina je postajala sve ledenija.
Obnažena devojka gnječila je i nudila grudi. Glavu je zabacivala, oči krila.
Šaputala je, zvala Pietra. Pietro je nije čuo.
Tišinu punu pohote naruši Augusto. On se s gitarom izdvoji iz gomile, nadnese
nad golo, izujedano telo, nad zaslepljujuću, crnu zvezdu i, očevidno nadahnut, pređe
 prstima
 prstima preko žiž ica:

O povero, o povero... 41

Glas Augustov bio je načet, topao, muški. Pesmu prihvatiše čak i oni iz uglova,
crnoberzijanci i podvodači, Dalmatinkine devojke. Augusto zasuka vrat. Čitav trenutak 
ostadoše ukočene njegove oči. Nekima se učini da će, tako iskošen, ostati sve dok 
neobrijani vojnik ne prestane da se krsti pred Daninom stidnicom. Nisu svi mogli videti
Augustove obraze. Bilo je to lice čoveka koji u dimu i na niskoj tavanici traži još jednu
zvezdu, onu kojoj će do iznemoglosti pevati. Prsti nežno pomilovaše gitaru i on, tiše
nego malopre, nastavi:

O povero, o povero,
O povero Montenegro... 42
 94

Pevali su i plakali vojnici, lili suze meštani, podvodači, dangube i pijanci. Pevale
su devojke, pevala Dalmatinka sa sto bradavica, pevala provaljena Ana. Pietro ih nije
čuo, a kamoli video.
Jedino nije pevao Gruban Malić. Izdvojen, manji i neprimetniji nego ikad, i
 posramljen,
 posramlj en, on je gledao
gledao preda se. I njega su, zbog Dane i pesme, vrebal
vrebalee suze.

3.
Malić je iskraj česme gledao kako kapetan Brambilla postrojava svoju četu. Četa
se nekud spremala, vojnici su bili pod šlemovima, rancima, dugim puškama. Vojnici su
 pevalii Vincere43  nesložno i bezvoljno. Čule su se trube, doboši, koraci. Neke čete.
 peval
kretale su prema periferiji. Za vojskom su ostajali prašina, deca dugih vratova, tuga.
Brambillina četa je odlazila. Sve slabije se čulo Vincere... vincere.  Grmeli su
topovi, tukla zvona, od vreline topilo se nebo. Malić je bio nasred trga, blizu tankete i
vojnika koji mesecima nije dobijao smenu. Malić je mrzeo taj trg. Odande su
glasnogovornici danonoćno izveštavali o vojničkim pobedama talijanskih divizija u
Crnoj Gori, Hercegovini i Dalmaciji. Gadio se i prašnjave tankete, koja se, s vremena
na vreme, kao jutros, pokretala iz nečistoće, fekalija i dremeža, plašila sirotinju,
 pokušavalaa da nadgluši
 pokušaval nadgluši jeku zvona i hodžino
hodžino zapomaganje.
Salvatore Paolone, vojnik bez smene, razgovarao je s dečakom od kakvih šest ili
sedam godina.
»Zašto mi se podsmevaš, bambino?«
» Niko
Niko ti se ne podsmijeva,
podsmijeva, sol
soldato.«
dato.«
»Svaki dan dolaziš i zapišavaš moj tenkić«, reče Salvatore: »Nagovaraš i drugu
decu,»Nemam
serete tu,kuće«,
govnima
rečezamazujete
u čuperke gusenice. Što nei pišaš
zarastao deran zapišai sereš kodi ssvoje
tanketu trećekuće?«
strane.
»Govoriću ja s tvojim ocem«, reče vojnik bez smene: »Imamo mi još nekoliko
tanketa, zapišavajte njih, manite se ove!«
»Ubili ste mi i oca i majku, soldato«, reče dečak.
»Jadno moje dete«, skoro zaplaka vojnik bez smene.
»Nijesam ja jadan, Salvatore.«
»Dođi kod mene, ne boj se.«
Dečak zakopča pantalonice i priđe. Vojnik ga pomilova po glavi i stade da šmrkće:
»Jadno moje dete, siroče moje, oprosti što sam ti ubio tatu i mamu...«
»Soldato, njih su bombom raznijeli crnokošuljaši, ne ti!« reče dečak: »Dvije
godine će uskoro.«
 95

»Isto je, bambino, oni ili ja.«

»Nije, Salvatore! I ne plači! Evo ti lira natrag, daj drugom đetetu. A sad me
 pušti!«
 pušti!«
»Bambino, ti možeš da zapišavaš moju tanketu, ali ne i drugi. Ti i ja možemo,
samo nas dvojica... tanketa je za to...«
» Vojnik ne smije da plače, Salvatore«
Sa lvatore«,, reče
re če mali prosjak
prosja k i naže da beži.
Paolone ga je gledao. Mali, bos i krivonog, jurio je trgom. Kako je brzo trčao,
mogao je pasti. Kao da se pre česme i reke nigde nije hteo da zaustavi. Oko njega
letele su rite. Gledan kroz suze vojnika bez smene, bio je još nakazniji, rahitičniji.
Salvatore Paolone spazi Malića sa šlemom, s pištoljčinom za pojasom, pa se ukipi.
Trg je bio pust, prozori pukovnikove kancelarije i stana zatvoreni, stražar ispred
Komande negde u senci. Ni vojnika koji su na česmi pojili Horacija nije bilo. Nikog
nije mogao pozvati u pomoć, pucati nije mogao od sramote, pa je počinjao da drhti.
Salvatore Paolone se sakri iza tankete. Malić je gledao bajonet njegove duge,
ružne puške. Preko čelika mu poruči:
»Soldato, Salvatore, ništa ti neću.«
»Nikome više ne verujem, compagno Malić!«
» Meni vjeruj, Salvatore. Dajem riječ,
riječ, komuni
komunisti
stičku,
čku, da ti ništa neću!«
»Šta ćeš onda tu?«
»Hoću s tvojim oficirima da se sudarim!«
»Što onda mene diraš?« reče vojnik iz zaklona: »Ja sam na straži. I to već treći
mesec!«
»Jesu li šefovi u Komandi? Bludniče li još?«
»Na mrtvoj sam straži. Ne znam. Ne dajem nikakva obaveštenja. Gore su. Ne
znam s kim su.«
»Pojavi se, Salvatore. Ništa ti neću. Hoću da budeš svjedok velikog loma!«
»Kakvog loma? To su vaše, ratničke i oficirske stvari«, reče vojnik: »Ja sam,
međutim, na straži. U dvoboj, compagno Malić, mene nemoj da mešaš.«
»Hoću da ih obavijestiš. Da ih pripremiš. Razumiješ li? Da odeš i da kažeš da ih
čekam vođen!«
»Radite šta znate, samo dalje od mene i mog tenka.«
»Taliano, zar su i tebi naredili da ne prihvataš borbu?« gotovo zaplaka Malić i
 pođe prema bajonetu, koji opet promeni mesto: »Salvatore, mačkojedu i kukavice
kukavice
usrana!«
 96

4.
TadAgić,
Mustafa iz Komande
trudeći seizjuri
da gapop Vukić.i umiri,
sustigne Praviotrčao
je duge, trapave
za njim. korake,samo
Pop Vukić takoštodanije
je
ujedao. Mahao je oko sebe, pljuvao:
»Allegretti je slab i labav Komandant! Uplašen... čim nije u stanju, ili neće, da nas
oslobodi crvene aždaje, Malića, Kominterne! Ne vrijedi Allegrettiju objašnjavati čime
svima nama prijeti protuva koja se već treći dan po mjestu kreće pod šlemom
 proslavl
 proslavljene
jene di
divi
vizij
zijee Venezia!  Ja mu govorim, objašnjavam, opravdano ga plašim,
opisujem kako će nas Malić vješati za jaja, a on kao kakva kurvetina izvija obrvama!«
»Pope, crni moj pope, znaš li šta govoriš?« vapio je hodžica Merdanović: »Cijelo
mjesto sluša! Opet će na nas nesreća, pa bolje jedno nego stotinu zala...«
»Allegretti je komunista!« glavinjao je pop Vukić, kog Agić nije mogao da savlada
i umiri: »Pljunite mi u bradu ako nije! Imam nos za crvenu boju! Jeste, jeste, svi su oni
isti! Allegretti, gle prezimena! Latin, lukavi Latin, pa još i komunista! Kurvar, ne ratnik,
ne osvetnik! Sve gore od gorega! Dabome, komunista koji štiti svog crnogorskog
drugara, Kominternu! Dajem časnu svešteničku, hrišćansku i pravoslavnu riječ da je
Talijan - crven! I da su povezani kao svinjska crijeva, da se pomažu!«
Stojeći pored tenka, iza kog se krio Salvatore Paolone, vojnik bez smene, Malić je
gledao kako Agić, hodžica Merdan, i još neki ljudi, savlađuju, vuku k zemlji razjarenog
 popa. Pop
P op je bio neumoljiv:
neumoljiv:
»Viđećemo... Allegretti... ne dam ja da se zlo u vidu komunizma širi... ja sam se
zakleo i pred Bogom i pred ljudima... da ću progoniti nevjernike, poročnike, crvene ...
a sam to u pismu, podužem, obećo i kraljici Jeleni, pa sad nema vrdanja... i Vittoriju,
kralju, napisaću kako bludnici takvi i takvi slabim komandovanjem šire bolest i tako
truju Imperiju...«
 Niko
 Niko ni
nije
je očekivao
očekivao da će hodžica
hodžica Merdan, sklopi
sklopivši
vši ruke, pasti na kolena,
kolena, da će
zavapiti načetim i svetačkim glasom:
»Pope, u ime zajedničkog Boga, u ime tvoje i moje vjere, molim ti se da
 prestaneš! Ako tako nastaviš,
nastaviš, odosmo svi na vješala,
vješala, pa će se crveno zlo brže
ukorijeniti, pa neće biti te sile koja će moći da ga uništi! Odosmo, ili na onaj svijet ili u
 progonstvo
 prog onstvo u Albani
Albaniju,
ju, a narod naš tužni ostaće da se kvari, da podliježe..
podliježe...«
.«
»Pope, prestani!« zakuka Mustafa Agić, špijun nad špijunima: »Raste mi, zar ne
čuješ, desno uho! Zvrji desno moje uho kao kakva elisa! Pope, prestani, jer uho moje

 pamti šta govoriš,

 potkazujem!ovori
Jer, š,
Jer, uhopamoje
ću kaže
morati
da da
je Apotkažem
llegretti i tebe, i daAlsi
egretti komunista, legretti
legtirettija,
ja, i sebe,
komunista, koji
da sam
 97

komunista i ja, jedan ja, i da je cio svijet, uho saopštava crven kao krv!«
Popove oči se ustakliše. Razjapljene vilice se okameniše. I reč koju je bio zaustio,
komunizam, ugasi se na njegovim usnama. Tako ukočen, voštan, mesečarski je gledao
iznad hodžine čalme. Oni oko njega mislili su da su ga ganule reči belog i providnog
sveca, Merdana, koji je klečao u prašini i dalje preklinjao. Činilo im se da je pop
ugledao Boga, đavola, kakvu treću nevidljivu silu pred kojom se pobožno biće
okameni, pa su ćutali nadajući se da će progovoriti šta je video. Pop je zanesenjački
gledao za svojim kažiprstom. Pop je padao.
»Ne bojte se, pop Vukić nije mrtav!« grmeo je Mustafa Agić razmičući svetinu
koja je želela da prisustvuje popovom hropcu: »Pop Vukić, shvatite, često umire! Pred
njim se više od dvaput, triput, ne smiju izgovarati riječi koje počinju slovom ’k’! Zato,
ako ste ljudi, pred njim ne izgovarajte riječi: komunizam, komšija, komad, komovica,
komarac, komisija, kometa! Isto važi iza riječi: kokoška, koliba, kobila, konjamik,
koza, kola, konopac! Ako je politički nadražen kao danas, prijatelji, ne izgovarajte ni
riječi kao što su: kuća, komuna, kupovina, kula, kupus, kum, kuđelja, kud, kupatilo,
kupina, kurhan, kurivo, kurvarluk, kurvilište, kurac! Ako živ ustane, ako ga
 probudimo,
 probudi mo, danas će pasti na svaku drug
druguu riječ koja počinje ti
tim
m prokletim
prokletim slovom!«
Tad Mustafa Agić saopšti da se i hodža Merdanović, iako je bio na kolenima,
stropoštava, da pada popu Vukiću u naručje. Da i on gubi razum pri izgovoru groznih
reči, koje počinju sa ’ku’.
»Ne polivajte ih vodom, ne budite ih!« povika Malić iskraj tankete: »Nek lipšu
trovači proletarijata, seljaštva, poštene intelegencije! Nek krepaju izdajnici kakve ne
 pamti istori
istorija!«
ja!«
»Smrt tebi, prokletniče!« zaurla Agić ne stižući da izpojasa iščupa kolt s početka
veka, kolaš: »Salvatore, šta čekaš, što ne pucaš?!«
»Ne smem bez naređenja, signor Agić...«

da se»Salvatore,
hodža i popjedino
nećesmo nas dvojica
probuditi: podjeoružjem!«
»Malić vapio je Mustafa
opasan, komunista Agić,
je, zbog uplašen
njega si na
straži već treći mjesec! Priđi mu! Ili ga opkoli, s leđa, a mi ćemo sa strane! Pri-la-zi,
unače najslavnije divizije!«
»Hoću, signori, prići ću... samo ga prvo razoružajte... i vežite...«

5.
Popu Vukiću su, kao i ranije kad bi zakolutao očima i izgubio svest, vraćali život
rakijom.dok
 bradu, Mustafa
su ga Agić
ostalinaginjao
ostali sazuvali je
i gbocu, hodžica
rebli po tabaniMerdanović
tabanima.
ma. P ol je dovodio
oluobnaženo,
uobnaženo, u redneprano,
odavno popovu
 98

dlakavo telo, upijajući u se rakiju poput sunđera, počinjalo je da se puši, da podrhtava.

Malić vide kako vojnici dojuriše s nosilima. Razmicali su svetinu. Bila su krvava
ta bolnička nosila na rasklapanje, te se hodža Merdan, u samrtnom strahu, obraćao
istovremeno Alahu i Komandi, na kojoj su prozori bili zatvoreni.
Pod crnim brdom popovog mesa i dlaka, kostiju i creva, muda i kolena, stenjala
su šestorica. Pop je ječao. Zabačenih ruku, video je mnogoglavu gomilu, jarbol sa
zastavama, kube svoje crkve u nebu. Nije tačno znao gde je. Činilo mu se da se
 pravoslavni
 pravoslavni krst, odavno naheren, sve više više nagi
naginje, udaljava,
udaljava, kruni.
kruni. Hteo je
okupljenima da šapne - da ga nose tamo, k dragom i bezbroj puta uvređenom krstu
koji hoće i sad da poruše i pogaze, prema pitomoj i staroj crkvi čiju ogradu čak i
njegovi vernici razgrađuju i raznose. Osećao je pod sobom krhke ruke, prste. Usne su
mu se pomicale, tražile kap-dve slatkog šljivovog otrova.
Položiše ga na nosila. Iz očiju mu pobegoše znojavo, predsmrtno nebo, tužni
srpski krst, orao koji je samo časak ranije pištao od žege. Kako je pod glavom imao
nešto kao uzglavlje, i kako su prednji deo nosila podizali, video je nagnjile krovove,
zidove, ljudske glave. Nosila su bila tesna, jadna pod njim trbušina njegova kipela je
 preko okvira, čukljevite
čukljevite ruke i ovog puta dodi
dodiri
rivale
vale su prašinu...
prašinu...

6.
Svalivši se s Marike, pomerivši nos s njenih prepona a usne sa izvora i krzna,
Allegretti ustade i priđe prozoru. Zadihan, razdragan, go, on razgrnu zavesu. Vide
arbole, zastave, tanketu, koju je čuvao bajonet. I ljude je nekakve, okupljene oko
vojnika bez smene mogao videti, da je hteo. Video je Malića pod šlemom i srce mu se
nalivalo radošću. Prisećao se Fabianija.
Tapšući se poprsima, iskašljujući dlake, Allegretti spazi Danu. Nikad mu se nije
činila vitkija i izazovnija. Poznavao je to nežno telo, tu razbacanu kosu boje katrana, i
te uplašene i suzne oči, tesnu haljinu od crvene skadarske svile koju samo što nisu, s
 prednje strane, probijal
probijalii vrhovi njeni
njenihh si
sisa.
sa. Dopadal
Dopadalaa mu se njena skrušenost. Zamisli
Zamisli
e pod sobom, blagu i pokornu, pa se ponovo uznemiri.
Dana se obraćala jednom oficiru. On nije znao kako da joj odgovori, pa je zvao u
sokak, u senku. Dani se približavao i Paolone, vojnik bez smene. Za njim je, kao
 pseto, polazio
polazio tenkić. Paol
P aolone
one se tresao.
Dana zaplaka kad joj oficir, pokušavši da je uštine za dojku, pokida ogrlicu. Niska
lažnog bisera prosu se po prašini. Paolone i tanketa se zaustaviše. Oficir se pridruži
gomili koja je pratila pop-Vukićeva nosila.
Allegretti spazi kako se Dana okrenu i saže. Kupila je bisere i pravila izazovne
 99

kretnje stražnjicom. Želeo je - natakao bi je, otpozadi, na žarač, držao je na njemu do

sutra. Dana je prstima prebirala po prašini i tiho jecala.
Allegretti primeti kako devojka, da ne bi pala, razmače kolena. On prižmiri, učini
mu se da vide nešto što još nije, pa se obradova. Uze dogled. Gledao je. Bila je
otkrivena. Vadila je iz nedara jeftine bobice bisera, premeštala ih iz ruke u ruku.
 brojala.
 brojal a. Allegretti
egretti je kao omamlj
omamljen en tetreb pil
pilji
jioo među njene noge
noge i gledao
gledao ono čega se
nikad nije mogao nagledati, ono što je, trenutak ranije, ljubio i lizao na svom krevetu.
Obuzimali su ga žar i pohota. On i ne primeti kako Marika dopuza do prozora.
Marika nije znala u šta Spartaco tako pažljivo gleda, pa se uspravljala na kolena. Grlila
ga je, stezala oko struka. Čelo je priljubljivala uz njegov bok. Zatim je nateklim i skoro
modrim usnama lovila njegov polumlitavi ud.
Allegretti je jednom rukom milovao uz svoje telo priljubljenu glavu, dok je
drugom pridržavao dogled. Dana je, vraćajući bisere na končić, sve više razmicala
kolena, te je on, u nesvakidašnjem uzbuđenju otvarajući usta i plazeći jezik, zurio u
crno sunce.
Sastavivši ogrlicu, Dana pogleda prema Komandi. Njemu se učini da je zbog njega
raširila noge, podigla glavu. On odloži dogled. I dalje milujući zaposlenu i neumornu
Mariku po temenu, Allegretti stade mahati. Devojka iz prašine pogleda ga začuđeno.
Kosmat, širok i blaženo nasmešen, slao joj je poljupce. Gledala ga je ne sastavljajući
kolena. Jer, mislila je na Pietra...

7.
Malić je gledao kako popa Vukića nose ispred Komande. Nosila su se uvijala.
Vojnici se nisu smejali, dok Paolone nije mogao da se savlada. Neko je govorio da pop
Vukić ponavlja kako su mu usne još suve. Zastajkivali su, pojili ga, pazili na suglasnik 
’k’.
»Hodža, Merdane moj, brate, pogledaj kako nam Komandant s prozora šalje
 poljupce!«
 poljupce!« zaplaka
zaplaka od radosti
ra dosti Ag
Agić.
»Jeste, razdragan je«, reče hođžica Merdanović: »Ali, Mustafa, što baš nama šalje
 poljupce?«
 poljupce?«
»Ljubav«, reče Agić kao za sebe.
»Čudna neka ljubav, Mustafa«, reče hodža Merdan: »Bojim se da nije na
dobro...«
»Još ne zna da je - komunista«, jetko ubaci Agić.
» Jezik
Jezik pregrizo,
pregrizo, Mustafa!«
»Velika latinska duša, duša koja prašta - to je Allegretti!« kliknu Mustafa Agić i
 100

stade da otpozdravlja.
otpozdravlja.
Mustafa Agić, hodža Merdanović, pop Vukić, koji je brzo dolazio k sebi, stadoše
da uzvraćaju Allegrettiju poljupcima. I oni su razvlačili usta od uha do uha; i oni su se
kezili; i oni su, kao on, ljubili dlan, oduvavali poljubac pa onda mahali rukom. Lica su
im bila ozarena, oči pune suza radosnica. Povorka koja je išla za nosilima je mahala,
od mahanja, od ruku, nije se moglo videti koščato, kao zemlja žuto pop-Vukićevo lice.
Mahali su crnoberzijanci, bogalji koji su izbijali iz trbušastih sokaka, nakaze, skitnice.
Mahale krezube Ciganke iz Soluna, Skadra, Skoplja. One su dlanovima, skutovima
svojih sukanja brisale suze i tad su im se mogle videti očerupane pizdurine, materice,
muda. Oduševljenje je prelazilo i na vojnike, koji su, umorni i pospani, pozdravljali
Komandanta kapama.
Sem Dane, koja je razmicala kolena, Allegretti nikoga nije video. Padao je u
zanos, ljubio ne samo svoje dlanove već i prozorsko staklo, zavese. Grlio je, ljubio
vazduh, nebo, svetlost, mesto na kom je čučala devojka dugog vrata. Marika ga je
vukla za jaja, grickala mu mošnje, kožu na preponama, jezikom svrdlala po guznoj i
 prostatnoj dolji
dolji,, te se on nag
nagin
injao
jao preko prozora, tako da se i Dani i svima
svima koji su mu
mahali činilo da može pasti...
Allegretti je skretao pogled na tanketu. Paolone se više nije krio. Niti je bajonet
njegove puške drhtao. Vojniku bez smene nije smetao talijanski šlem na Malićevoj
glavi. Gestikulisali su rukama, terali tako rojeve muva s gusenica tankete.
»Paolone, šta ćeš reći kapetanu Brambilli?«
»Istinu, Montenegrino!« reče vojnik: »Reći ću da su i sinoć kod tebe bili drugovi
iz one tvoje Svjetske revolucije, to jest iz štaba Petsto prve crnogorske armije. Dva
čoveka s dve žene. Dvoje si znao, dvoje nisi. Tražili su da priviješ lampu, da im
natočiš. Znao si da su gladni, pa si doneo hleba, kuvane jagnjetine, sira. Natočio si.
Pitao si za situaciju, političku. Čekaj, rekli su, o tome posle. Oni su po podu prostrli

 pel
 pelerine
erine od naših
istovremeno naših ofarbanih
i borba šatora. ljubav.
za slobodnu Jebal
Jebalii suDrugarice
se govoreći
su tidahtale,
da je borba
plazileprotiv
proti v fašizma
fašizma
jezičine kao
kučke, dok su drugovi torpedovali pominjući imena naših divizija i nazive crnogorskih
armija. Prvo je jebo svak svoju, onda zamena. Za nepuna tri sata, koliko su kod tebe
ostali, ispaljena su četiri metka, od kojih jedan ćorak. Pitao si za situaciju, političku.
Drugarice su tražile čiste krpe, lavor, vodu, kako bi plaknule svoje pizdurine. Donosio
si, pomagao im, prao im. Jednoj si, tobož greškom, ćušnuo srednji prst. Blago te
ukorila u ime Pokreta. Drugovi nisu prali ni udove ni šake. Mirisali su svoje prste,
 brojalii njima
 brojal njima pare koje si im za Komi
Kominternu
nternu bio
bio sakupio.
sakupio. Izbrojali
Izbrojali su i hi
hilljadu osam
stotina puščanih metaka, pedeset bombi, jedanaest pištolja, pet nagaznih mina, kramp.
Pitao si za situaciju, političku. Oni su te podsetili na puškomitraljez, na bredu, obećanu
edne od prethodnih noći. Iz mraka si iščupao bredu, desetak redenika, sanduk metaka,
dečji telefon. Tek tad su rekli da situacija, politička, ni ja sjajna, kako se priča. Da
 101

saveznici s Istoka i sa Zapada sporo napreduju, te da ti moraš nastaviti s

obezbeđivanjem sredstava, na prvom mestu para, a zatim oružja, municije, kao i
 pornografskog
 pornog rafskog materijal
materijalaa svih vrsta. Rekao si da ćeš Pokretu obezbediti
obezbediti top. Više im je
 billo do para, al
 bi alii su pristal
pristalii. Drugovi
Drugovi su te pol
poljubi
jubilli u tvrdo, ratničko,
ratničko, crnogorsko
crnogorsko čelo.
čelo.
Drugarice u usta. Zaudarale su na rakiju, na muško seme, na muda. Izašli su negde iza
 ponoći, robu bacil
 ponoći, bacili na magarca i pošl
pošlii prema Li
Limu.
mu. Ja sam svedok da si im, ne bojeći
se naših straža, mahao. Posle si došao kod mene i do zore mi govorio kako će svet biti
- crven, što nisam shvatio...«
»Paolone, reci im da pristanu na dvoboj. Nek biraju oružje koje im najviše
odgovara, vrijeme, to jest doba dana. Nek biraju i mjesto, ne mora to biti kod
Kraljičinog nužnika. Nek mi, ako ništa drugo, odgovore, nek kažu da neće ako zaista
neće. Nek me primijete! Inače, u stanju sam da iz brede, koju sam za Pokret naručio
od jednog Sicilijanca, raspalim po Komandi. Pa ćemo viđeti onda hoće li Allegretti,
colonnello, bezbjedno razvlačiti federe i guzičiti balkanske kurvetine!«
»Montenegrino, bojim se da će opet reći kako možeš činiti što te volja«, reče
Salvatore Paolone, vojnik bez smene: »Pre neki dan sam majoru Pedutu, riđem,
saopštio kako si spreman da se Pokretu pridružiš, da bežiš iz ove smradne i žicom
ograđene jame na slobodnu teritoriju. ’I ja ću za njim!’ rekao je crvenokosi. Izgleda da
i oni hoće da te zadrže, tu!«
Allegretti je gledao kako za Danom, u raskopčanim oficirskim košuljama, ide
grozd šarenih devojaka, njih deset. Nisu to bile solunske Ciganke, ni drolje iz Skadra, a
ni lepotice iz Splita i Skoplja, već pljevaljske prostitutke koje su čekale kamionsku ili
 billo kakvu vezu preko Bijelo
 bi Bijelogg Polja i Berana s Podgori
Podgoricom
com i Bokom Kotorskom. Dana
ih je vodila prema Maliću, tanketi, prema vojniku bez smene. Tamo je već čitav sat
 billa Dalmati
 bi Dalmatinka
nka s četom svojih
svojih kurvi.
»Maliću, compagno, kad si poslednji put video mog Pietra?« upita Dana:
»Salvatore, amico, gdje je moj Portulu? Paolone, ti sve znaš!«
»Malopre su Barbagallo i on bili s Horacijem na česmi«, reče vojnik: »Mora da
sad negde potkivaju Horacija.«
»Pietro te neće!« reče Malić devojci: »Zar ne vidiš?«
»Onda mi ništa drugo ne ostaje nego da počnem praviti čuda«, reče Dana i strese
se.
»Bježi na oslobođenu teritoriju«, reče Malić: »Pomozi, gore, drugovima. I
drugaricama. Progresu, Pokretu, štabu Petsto prve!«
»Ko da me odavde izvede, compagno?«
»Nagon prema slobodi, jednakosti i Kominterni biće ti najbolji vodič«, reče Malić.
»Obećavaš li da će gore biti Pietro?«
»Biće ako ga mračne sile fašizma i imperijalizma ne zadrže u ovoj kalnoj jami«,
 102

reče Malić.
Tad odnekud banu Pietro Portulu, kaplar. Bio je usplahiren. Kao da je od nekog
 bežao. P ietro se ukopa između vojnika
vojnika bez smene, Mali
Malića pod šl
šlemom,
emom, Dalmati
Dalmatinke.
nke.
Pogleda prema Komandi, s čijeg je prozora pukovnik mahao. Pukovnik je, činilo se,
 bioo go ggol
 bi olcat.
cat.
»Maliću, compagno, reci da Marika nije kod signor colonnella!« gotovo zaplaka
Pietro.
»Nije!«
»Gde je, Maliću, compagno?«
»Ima sat kako je prošla ovudije«, reče Malić: »Rekla je da više neće da se jaše s
crnim okupatorskim snagama. Već da hoće da se pridruži partizanskim jedinicama, koje
sa svih strana opkoljavaju ovu polimsku jazbinu. Uprtila je puškomitraljez, opasala se
redenicima, sa svima nama se pozdravila. I rekla da će je Bijelo Polje viđeti tek sa
slobodom!«
»Koji je pravac uhvatila, compagno Malić?«
»T voj pravac,
»Tvoj pravac, Pi
P ietro!«
»Moram li i ja izneti jednu bredu?«
»Moraš, Pietro!«
Pietro!«
»Može li sa mnom Augusto, pornograf i pevač?«
»Može, Portulu, kako ne bi mogao!«
»Compagno Malić, hoće li me Marika uzeti kad prebegnem od mojih k tvojima?
Hoće li mi onda davati?«
» Samo ti prebjegni,
prebjegni, P ietro!«
»Ali, dok ne prebegnem, compagno Malić, osiguraj mi njenu fotografiju. Ne
stidnu, preklinjem te! Da je na slici obučena, nasmejana, da joj se u očima vide
iskrenost i poštenje. Majka moja i sestre sliku Marikinu hoće da stave pored Jelenine,
kraljičine. Sardinija će pričati da je Marika druga Crnogorka koja je legla s Talijanom!«
»Onda dvije brede, Pietro!« reče Malić: »Stotinu ovakvijeh šlemova, da narod u
njima kuva! Dvjesta bombi! Hiljadu metaka! Pet mazgi, da hrabri i vrijedni naš narod
ne vuče! Top, ali veći! Onda je naša Marika samo - tvoja!«
Kao što je iznenada stigao, Pietro Portulu iznenada i ode. Dana ne stiže da mu
kaže da u Bijelom Polju bez njega neće moći, da će i ona preko mosta pa u goru. Dana
stade da cvili.
»Maliću, compagno, ti bi sve da nas prevedeš u partizane«, zacereka se
Dalmatinka, te devojke i njihov podvodač, Pljevljak, grunuše u smeh.

»Siroticetraži
se: »Sloboda moježrtve,
zavedene, drugarice,
krv, maštu. Svaksloboda
nek joj ne dolazi
krene kakosama«, reče Malić
zna i umije. Kakoi ga
uzbudi
srce
 103

 bude povelo!«
»Maliću, compagno, ako se sve pridružimo toj Svjetskoj revoluciji, Pokretu i
Progresu, ko će Talijane podrivati moralno, politički, finansijski?«
» Vodi nas, Maliću,
Maliću, compagno!«
com pagno!« rekoše
re koše devojke,
devoj ke, jedna
jed na za drugom: » Da ne
lutamo, ti znaš put!«
»A meni, koji ostajem da se tu ugljenišem, prijatelji, pokažite jednu ficu«,
sneveseli se Paolone, vojnik bez smene: »Da imam šta da ližem, na ovoj vrućini...«
Devojke su se, gledao je Allegretti, otkrivale. Prinosile su i pokazivale svoni
vojniku sise, bokove, stidnice. Allegretti svojim očima nije mogao da veruje.
»Koliko svetog i slatkog balkanskog mesa na jednorn mestu!« šaputao je Paolone,
šireći ruke kao da je na gozbi: »Dvadeset rupa, o Hriste, dvadeset pizdi, a ja samo
edan cazzo...«

8.
Malić stiže do kuće u kojoj su. soba do sobe, stanovali kapetan Brambilla i
Fioravanti. Lorenzo je držao flašu, Vittorio knjigu. Malić se, sa šlemom na glavi,
zaustavi. Brambilla mu ponudi stolicu, Malić odbi, reče:
»Kapetane, što ne puštiš našeg gluvonijemog Raška?«
»Kakav Raško, compagno Malić!« reče Brambilla: »Jovo Jovović, komunista,
organizator ustanka u Crnoj Gori!«
»Kapetane, testa di cazzo, opameti se jednom!« lanu Malić, te Fioravanti stade da
se smeje: »Ne vrijedi vam što ga mlatite i mučite, progovoriti neće. Gluvonijem je!«
»Komunista, pa glumi!« uskipe Brambilla: »Čuva tajne, planove, nije slučajno baš
on crnogorski Duče!«
»Već četvrti dan odbija hranu«, reče Malić gledajući kako Lorenzo Fioravanti
otpija: »Ne mučite ga, puštite ga!«
»Držaću ga sve dok ne oda svoja gnezda, svoje partizanske diverzante«, reče
kapetan Brambilla: »Daću mu da jede i pije tek kad sve prizna. Onda će za njega
odgovarati jači od mene. Majori, pukovnici, generali. Jovo Jovović nije bilo ko!«
»Compagno Malić, ja bih sirotog Raška pustio«, reče kapetan Fioravanti: »Kakav
Jovo Jovović - tog nikad nećemo uhvatiti.«
»Da to saopštim pukovniku, Lorenzo?«
»Javi i to, Vittorio!«
»Ti bi pustio inladiće koji su pokušali da dignu most? A trojicu što su priznali da
su pripremali atentat na pukovnika, na Agića, na popa, na hodžu Merdana? Šta bi s
 104

avanturistom kod kog su nađene dve brede, hiljadu metaka, dvesta bombi, stotinu
šlemova? Četiri mazge kupio, na kredit, razume se, petu mazgu isplatio, znamo i kojim
vojnicima...«
»I njih bih pustio, Vittorio!«
»Kapetane, merda di pesce, govno od ribe, ne mučite više našeg Raška!« reče
Malić: »Progovoriti neće, tajne odati neće! Ubijte ga, poštenije je!«
»A da li će još odbijati hranu?« upita Brambilla sneveseljenog Malića i
Fioravantija, koji se mračio: »Hajde da se kladimo. Tvrdim da će, ako i danas odbije
hranu, osvanuti mrtav.
mrtav. Stavljam
Stavljam sat!«
Malić je prolazio pored zgradurine u kojoj su bili zatvorenici. Čuo se plač dece,
ečanje ranjenika. Neko je pevao, otegnuto i ludački, pred smrt. Iz prozorskih jama s
rešetkama izbijali su memla, smradovi, dim.
Malić se prisećao priče koja je već treći dan kružila gradićem. Raško je, pod
 batinama,
 batinama, progovori
progovorio.o. I to: ’Neću vašu fašis
fašisti
tičku
čku hranu!’ P ekli
ekli su mu tabane, čupali
nokte. ’Jeste, komunista sam, pa ću odbijati hranu i vodu sve dok ne odete iz ove
napaćene ii porobljene
 prozora zemlje!’’lzdrži,
u sebi šaputao: ’ljeknuo
zdrži, je i srušioNama
Raško! se. Malić
koji jesmo
išao zapored podrumskih
P okret, nama
revolucionarima i rođenim komunistima, nama su potrebni ljudi čvrste volje, čelični
 borci,, heroji koji radi ideje mogu da odbiju
 borci odbiju sve! Izdrži,
Izdrži, Raško naš! Bijelo
Bijelo Pol
P olje
je samo
što nije palo!’ Malić se mimoilazio s vojnicima. Nije im smetao njegov šlem.
I dok su vojnici urlali, lupajući u doboše i porcije od aluminijuma, Malić se
 pribl
 pribliižavao ži
žičanoj
čanoj ogradi
ogradi koja je opasival
opasivalaa mesto. S druge
druge strane bibilla su deca. Nema i
nepomična, gledala su preko bodlji. Bilo ih je desetoro. Dronjava, upalih obraza,
okrupnjalih očiju, držala su u rukama sudove. Pognuti i gotovo uvreženi u žicu, kosturi
u ritama su provlačili sudove i molili vojnike koji su se vrzmali oko kazana.
Malić je svakodnevno susretao male prosjake. Deca su skitala selima i
drumovima,
cvokotali pred vukla se sokacima.
crkvom I pred njegovu
i pred džamijom jazbinuProsjačeći
podjednako. su dolazila
sui pevali,
molila.ali
Prosjaci su
niko, pa
ni Malić, nije mogao odgonetnuti reči njihovih pesmica. Odrasliji mališani i devojčice
su, kao danas, vodili one koji nisu mogli da se kreću,
one bez nogu, ruku, očiju, one što su četvoronoške bauljali proseći na svim
dijalektima
dijalektima B Balkana.
alkana.
Malić spazi kako vojnik, bio je to čovečuljak s brčićima i peruškom na šeširu,
stade da sipa makarone u dečje sudove. Rakije, nesnosne žege i suza bile su pune
vojnikove oči. On je pevušio. Daleko su mu bile dečje glavice, nije ih mogao
 pomilo
 pomi lovati
vati,, pa je samo plakao i govori
govorioo im da će biti supe,
supe, makarona, kostiju...
kostiju...
Umalo se ne sudarivši s vojnicima koji su kao ošamućeni izlazili iz zatvorskih
 prostora, Mali
Malić preskoči plot.plot. Bi
Billa je to veoma čudna ograda:
ograda: tamo gde gde su se
završavale lese, ispletene od vrbovog pruća, nicala je taraba s čipkama bodljikave žice.
 105

Dalje su Komandu i druge zgrade, u kojima su bili oficirski stanovi, najčešće svratište
najnižeg reda, zatvor i barake, opasivale vrljike, ulegnute i natrule. Onda je na red
dolazio običan plot, kraj kog je čučao vojnik, izuven i razdrljen.
Bio je to niko drugi do veseljak i ženskaroš, triperaš i posle Augusta Napolitana
najbolji gitarista, Nino Bottoni. Kraj njegovih nogu, tamo dokle je senka plota dosezala,
nauznak su ležale fišeklije. Iz njih su virile čaure, tako žute da bi pošten ili naivan
čovek lako poverovao da su pozlaćene. Bottoni je pokraj cipela držao bombu, kraj
 bombe svežanj Malićevih
Malićevih pornografskih
pornografskih fotog
fotografi
rafija.
ja.
S druge strane plota, Ismeta, devojka, ćutala je kao statua od mesa u crnini. Cev
inove puške, koja je ležala kraj još nezavršenog pisma, ne trepćući je gledala kroz
 plot,
 pl ot, u Ismetine
Ismetine gležnjeve. Bil
Biloo je nečega zagonetnog
zagonetnog,, nadraženog,
nadraženog, u oku te cevi bez
zenice, nečega pećinski hladnog, nečega što se krilo i što je slutilo, nečega što je
vrebalo da se zadimi.
Zvali su Pietra, kaplara. Ručak se delio, kazan od aluminijuma se pušio, slušali su
vesti o uspesima divizije Venezia.  Pietra nije bilo. Malić je imao želju da im kaže da je
Pietro zauzet kupovinom šeste, najjače mazge, osiguravanjem noćne liferacije već
isplaćenih šlemova, šatora, defanzivnih bombi, cokula, kapa, pušaka, soli, gume za
obuću, pirinča, žice, sudova. Malić se približavao vojniku, Bottoniju, i utvari u crnim,
muslimanskim prnjama, pa ga je obuzimalo osećanje napuštenosti i bliske nesreće.
Gadio se onoga što je Nino kroz plot činio, obarao je glavu. A tamo gde su se
završavali prljavo kopno i ograda od žice, jurila je reka, Lim. Mislio je o drugoj obali, o
slobodi. Peklo ga je sunce. Malić pored same žice, na drugoj strani, spazi psa i kučku.
Bili su povezani...
 Nina
 Nina i Ismetu, devojku, ništa
ništa sem plota
plota ni
nije
je razdvajalo.
razdvajalo. Vetar se igrao slovi
slovima
ma
njegovog pisma. Ismeta je stajala kao crni, vrući grad. Slova bi već i odletela da nije
 billo travki za koje su se hvatala.
 bi

... najvoljenija moja, na tebe stalno mislim, sanjam te... tražio odsustvo... nisu
dali, niti će dok god ne pobedimo a to je kažu uskoro... sad nikog ne puštaju, jer...
celu dolinu Lima zovu Dolina gonoreje... srećom ne znaš šta je to, oholi Mario, oholi
uz, obole nozdrve i nepca, ženama obe rupe istovremeno, sva sluzokoža, onda uši,
nokti, zglobovi, kosa... stoga se ni s kim ne rukujem niti dam da mi se unose u lice...
 samo bon gi orno ali i to na odstojanju od metar i šezdeset santi
santimetara...
metara...

 Nino provuče kroz plot

 Nino plot pruti
prutićć i primače svoj dah devojci.
devojci. P rutićem
rutićem proteče nešto
vrelo, napravi luk oko Ismetinih gležnjeva i kolena, pođe uz bedro i zaustavi se među
slabinama.

... putevi su nam pr

presečeni,
esečeni, gradić Bi jelo Polj
Polje,
e, i sti je sluča
slučajj s mestima Berane i
 Pljevlja, opkoljen partizanski
partizanskim
m odmetnici ma... danas su tu a sutra ko zna gde, a
 106

ucaju iz samog neba i neustrašivi su ništa manje od... u opasnosti smo, van žica
idemo samo kad moramo, po seno za mazge... ovaj narod, kog smo zbog kraljice
majke, dobre Jelene, smatrali prijateljskim i bratskim, buntovnički raspoložen i do
 slobode mu je koliko do hleba i sunca, što ne razumem, ja koji sam svoju slobodu
oklonio tebi... pre neki dan ubili nam Valerija, Luigija i Giangiacoma, kao i onog 
mog imenjaka koji te pozdravljao i pitao za lek protiv etiopskih stidnih vašiju,
donetih ovamo iz Grčke i Albanije... poručnika uhvatili, vezali na magarca,
natraške, uputili nama u žice... poručnik iste noći umro, svi kažu od sramote, bio je
iz Torina... to je onaj što je Pietra, Augusta kompozitora i mene, tvog anđela, stalno
vređao i šamarao...

 Nino zzasuka
 Nino asuka rukav, prste provuče između rebara pl
plota.
ota. Jače nego
nego obično u žilama
žilama
oseti strujanje krvi. Šaka napipa koleno, sama pođe gore; stiže do znojave, uplašene
 ptice,
 ptice, tu se zaustavi.

... zamisli, više naših vojnika je iz neobjašnjivih nama razloga prebeglo k 

njima... odneli mitraljeze, bacače, odveli mazge, a neki i svoje ženske... neke smo od 
njih zarobili, kurve utekle, pričali su da ih nisu mučili i da su jeli sve što i narod, što
i pobunjenici koji, zamisli, pevaju nepristojne pesmice o Kraljici majci... mi se
čvrsto držimo i hranimo vas... dajemo strašan otpor... ponekad pojurimo gore,
artizane tražimo po granju, popalimo kuće, a čim padne mrak pravo u kasarne, gde
e na Balkanu jedino sigurno... svima javi da sam predložen za medalju, ali više neću
urišati, makar mi dali dve... jer, šta će mi Medaglia d'oro ako moram da poginem za
nju, kad ne bude imao ko da te voli kao ja sad. .. juče zamalo nisam nastradao, bilo
ezivo, kuršum prosvirao iznad mene, onda udario ni sam ne znam u šta...

Kao juče, kao i drugih dana kad je ovamo dolazila, Ismeta oseti rog u svom mesu.
Podavala se njegovoj snazi, priljubljenoj uz plot, i osećala da joj kolena podrhtavaju.
Pala bi, sručila se na zemlju da je na bilo kom drugom mestu bila. Mrakom su se punile
njene očne duplje; tamom, crnjom od vojnika što je kao pas dahtao; crnilom gušćim
čak i od krpa koje su joj zaklanjale lice od sunca.
Uskipe galama negde pokraj plota. Nino pogleda preko ramena i vide da vojnici,
njih desetak, vode prema zatvoru čoveka vezanih ruku. Čovek je plakao i obećavao da
više neće potkradati talijansku vojsku.
 Nino
 Nino se trže i pri
priggnu glavu
glavu k zemlji
zemlji.. Ismeta se začudi što se Nino
Nino šćućuri pored
 plota
 plota i njeni
njenihh nogu,
nogu, pa malo odškrinu
odškrinu feredžu; vide
vide kako se, onako sitan, ši
šilljate glave i
tankog vrata, polako pridiže i nasmeši.
Krupna i nabrekla Ismeta još vide: vojnik promrsi nešto što je podsećalo na
stenjanje;
muda; bilotoješto je rekao
meko, bilo koja
kao svila je vruće, izlazilo
se cepa. je su
I usne iz njegove utrobe,
mu drhtale. Ona prosto
ih je uizmislima
samih
 107

ljubila i grickala. Više joj nije bio smešan. Spuštala je crnu krpu preko lica. Vojnik je
nadahnuto šaputao, gurao. Ne bi ga razumela ni da je govorio njenim jezikom.
Okruglo je bilo njeno lice. Jedino je Merdanova žena, Nidžara, bila tako lepa.
Toliko je bilo belo to Ismetino lice da se nije moglo dugo gledati, da se moglo uporediti
sa srebrom ribljeg trbuha, s hartijom onog nezavršenog pisma, s nebom u svanuće.
Vojnik ga zapamti kao svoju kob.
Ismeta oseti rog u svom drobu. Zatalasa se na nanulama. Crni, žilavi čovečuljak 
oš snažnije se pripi uz ogradu, koja poče da popušta. Ismeta se još jednom zatalasa,
mrak i teskoba pobegoše iz njenih očiju: i pre nego što shvati šta on to s njom radi,
zanjiha se kao talas koji silom ljubavi ne može da se odvoji od hridine. Onda se i
Ismeta stade priljubljivati uz plot i uz sladostrasno meketanje naticati.
»Ja mnogo voli tebe, signorina ... ja mnogo voli vama... ja ne moći živeti bez
tebe... amatissima... bez tvojih tesnih rupa...«
Crna statua zadrhta. Meso oseti oplođenje. Kolac plota ona steže grčevito.
Slova Ninovog pisma nestajala su s hartije. Bila su u travi, u sasušenom šipražju.
Ili u samom vazduhu.

9.
»Augusto, prijatelju, zapevaj moju pesmu«, zamoli Pietro, s porcijom makarona,
s komadom hleba u ruci: »Samo danas, Napolitano! Hajde, počni. Što se mrštiš?«

 Mamma, la canzone mi
miaa pi
piuu bella
Sei tu... 44

zapeva neko umesto Augusta.

Augustovo lice se smrači. Zadrhtaše mu usne i brada. Zaplakao bi da prstima ne
 pređe preko žižica.
ca. Gitara
Gitara odgovori
odgovori.. Ne gledajući ni Pietra, koji je čekao da prihvati
prihvati,, ni
druge, koji su zveckali porcijama, Augusto s bolnom žestinom krenu:

O Lucrezia, non avrei creduto,

Che tu avessi avuto
Quatro peli nel buco del culo... 45

Vojnici prsnuše u smeh.

»Augusto, kako ti se ne smuče te porcherije?«
»Pietro, brate, oprosti što ne mogu zapevati tvoju pesmu«, gotovo zarida
 108

apolitano: »Kužan sam, zaudaram! Zaražen četvrti ili peti put otkako sam u Crnoj
Gori! Triper! Sramota me! Dok sam ovakav, Pietro, preko mojih usana neće lepa reč.
Stani!«
S poslednje stepenice Pietro zakorači u zatvorsku tamu. Stub svetlosti, koji je
nicao iz sredine vrata, lebdeo je iznad njegove dvoroge kape. On je u uglu video
vojnički krevet i ljudeskaru na njemu. Pietro kroči. Kolos golih cevanica drhtao je na
gomili slame. Pietro se, držeći pažljivo porciju i hleb, naže k njemu. Svetlost se
rasplinu po Raškovom licu, Pietro pomenu hranu.
Mrak je postajao sve ređi pored zidova. Pietro je gledao kako Raško prikuplja
noge, kako sastavlja glavu s kolenima i kako, tako sklupčan, neartikulisano cvili. Pietru
se Raškovi gležnjevi učiniše ogromni, tabani neprirodno široki. Vrhom cipele dotače
čoveka, onda mu pokaza porciju. Raško zamumla.
»Treba jedeš!« reče Pietro
Pietro..
Raško ustade s kreveta i prisloni se uza zid. On stade mrsiti bradu i puštati mukle
glasove. Pietro zakorači u svetlost nakrivljenog pravougaonika. Onda mu još jednom

 prinese
 prinese porciju. Krupni,
»Montenegrino, pogrbl
pogjesti
nema rbljeni
jeni čovekživeti!
- nema krio
krio jeIma
lice
licejesti
šakama
- imai jecao.
živeti! Zato jesti odmah.
Evo, ovako!«
Pietro odlomi koricu hleba i stade je krckati.
»Makaroni taliani dobro. Jesti!«
Raško zamuml
zam umla.a.
’Živeti’, reče u sebi Pietro Portulu kad vide da se Raško roguši: ’Živeti, makar i u
 paklu!’
 paklu!’ ponovi i spazi da ljudeskara škri
škripi
pi zubima:
zubima: ’Ži’Živeti
veti,, ččiini
niti
ti samo dobra dela. Celog
života otvarati zatvorske jame i puštati mučenike. Davati im hleba, milovati im uboje i
rane!’
Pietro ustuknu, pođe prema vratima. No vrata su bila daleko. Pietro vide kako se
Raškove vilične kosti istakoše. Oči Raškove suludo su gorele - bile su to dve
kafenosmeđe mrlje, dve do usijanja vrele tačke smeštene u jame ispod obrva. Raškove
kandže podigoše se do Pietrovog vrata. Pietro ne stiže ni da se začudi, a kamoli da
krikne. Držao je porciju i hleb. Očekivao je udarac.
 Nabijen
 Nabi jen smradom, s uvrženom pantljipantljikom
kom svetlosti
svetlosti,, podrum je, činilčinilo se P ietru,
čas propadao, a čas se uspravljao i lebdeo iznad krovova i brda. Negde nasred te
 prozuklee tame lebdeo je i P ietro i čvrsto držao porciju;
 prozukl porciju; pl pliv
ivao,
ao, tako, po memljivoj
memljivoj
izmaglici, mokrio, i osećao da mu studen ledi kičmu. Raškove šape su mu se primicale.
Tad Pietro zinu, usne razvuče. Bilo je na ivicama njegovog smeška nečega
srećnog, zahvalnog, ljudskog. Pietro se zakikota. Onda se njegov smešak i pogled
slediše. Usne zaobli, vide
U magnovenju ali nemajku,
kriknu,zatim
već samo ruke Koprena
Mariku. podiže uvis.
straha, slična oblaku magle,
 109

zakloni obe žene. On više nije znao da li je među Marikinim ili majčinim stegnima; ni
da li pipka usmine i jamu devojke, koju je previjao i lomio vojnik iskraj plota, Bottoni,
ili razvrće i liže stidnice svojih sestara. Pietro je jasnije nego ikad čuo ječanje i
zapomaganje u pećini do Raškove, pesmu o Lucreziji, doboš. Priznade sebi da zna sve
Augustove porcherije i da ih u besanim nočima požudno šapuće. Obuze ga stidna tuga.
U molitvi koju začas zbrza pomenu oca, sestrice redom, zakle se Madoni da će majku i
Mariku voleti podjednako. Pomenu posrnule devojke, kurve, zažele im svetlost i sreću.
Pomenu šlemove, bombe, mazge. Pomenu kapetana Fioravantija, zvanog Lorenzo
Dobričina, zamoli Isusa da mu pomogne pri prevlačenju oružja, municije i šatora preko
lješničkog mostića. ispod žice, pri bežanju u brda. Pomenu Paolonea, vojnika bez
smene a s dvadeset pizdi pred nosom i jezikom. Pomenu riđeg majora, Antonija
Peduta, njegovu metaforu, Don Grubana od Bijelog Polja, zažele im da kao pravi
Vitczovi stignu do kraja Pomenu slobodu. No ne stiže ni da se sagne, prevari džina, a
kamoli da kroči prema vratima.
Raško zamumla. Kriveći vilice i otvarajući šake, on se strmoglavi na Pietra. Za
Raškom se podizala slama, naginjao zid. Pietrovo telo se, kao mlatnuto maljem, opruži.
Tajna snaga podiže ga na kolena i savi u prsten. Raškove vilice i šape još jednom
 proleteše
 proleteše pored zi
z ida, pa ih nestade.
Pietro odgurnu Raška nogama. Učini mu se da ga više neće biti. No sledećeg trena
oseti kako se na njega sruči, kako ga poklopi koščata gromada. Zapahnu ga Raškov
dah, smrdljiviji od same slame. U Pietrovim zubima nađe se Raškova nadlanica. Na
eziku oseti ukus krvi, urina, izmeta. Pietro se sruči u tamu, na dno slame, ruke
klonuše pored tela. Dušnik njegov stade da klokoće, šake Raškove da se otvaraju i
sklapaju kao klešta. I jedino čega se Pietro mogao setiti bili su spržena zemlja pored
žičane ograde, mali prosjaci, Augusto kom je bilo određeno da do sudnjeg dana nosi
scolo. Onda Pietrove očne duplje prekrili crnilo dotad najdubljeg sna.
Raško se uspravi. Podiže Pietra uza zid kao kakvu strvinu. Pietrovo telo još se
grčilo, bljuvalo slamu, cigle, vraćalo makarone. Raško se nečega uplaši pa, s Pietrovim
grkljanom u čeljustima, propade u mrak. Porcija se kotrljala. Raško se toga bojao.
Raško je stajao iznad Pietrovog tela. Gledao je svoje šake. Nemo je plakao. On
nije čuo ranjenike, a ni vojnike, koji su oko zatvora pevali. Bio je zgranut. Pa nije znao
šta će sa sobom, s telom na podu. On pojuri prema vratima. Za njim krenuše mokra
slama i zidovi, smrad i paukovi. On ne primeti da zgazi Pietrovu porciju, hleb. Izjuri uz
stepenice, s makaronima, sa žabama, sa stonogama.
 Na samom izlazu Raško se sudari sa stražarom koji stade da zapomaže i zovc
kapetana Brambillu. Raško obori još dvojicu. Pojuri prema kapiji, mumlajući.
Oslobodiše mu prolaz. Augusto i oni što su iskraj kazana dozivali prljavu, dlakavu,
trorupu Lucreziju. Raško spazi tenkić, dole na trgu, stražara, bajonet. Vide mazge,
natovarene mitraljezima, šlemovima, šatorima. Opazi motocikliste u crnim košuljanta,
 110

 pa se vrati u dvorište,

dvorište, u senku.
Vojnici, dugonogi Leo, nosati Amintore, onaj grguravi što je na podijumu od
izvaljenih vrata predstavljao Sicilijanca koji prodaje, kupuje i preprodaje Crnogorcu
gomilu robe, razbežaše se. Kapetan Brambilla pade u zaklon, iza kazana opali iz
 pištol
 pištolja,
ja, tako dade znak za uzbunu. Vojni
ojnici
ci i mazge kapetana Fioravanti
Fioravantija
ja se zaustavi
z austaviše.
še.
Brambilla zaurla da begunca moraju živog uhvatiti, da pretovarene mazge moraju
vratiti.
Za Raškom je jurila desetina. Na puškama su imiali noževe. Vadili su bombe.
Raško u trku obori dvojicu, prevrnu kazan. Niko nije smeo pred njega. Raško izmače i
onima koji su ga hvatali za dronjke. Nađe se na čistini, spazi reku i bokove planine u
daljini. Lice mu se ozari. Preskoči žičanu ogradu i strugnu ledinom.
Đavo nanese Raška baš pored Nina Bottonija. Sita vojnikove snage, Ismeta se
zamota crnim krpama i pobeže poput nečastivog. Bottonijev ud se pušio, gledao za
Ismetom.
»Bottoni, pucaj, najbliži si mu!« urlao je Brambilla.

Bottoni
 primeti
 primeti da munasloni
je rukapušku naon
krvava; vlat
niježice.
nije čuoKundak mu drmnu
da su i drugi pucalii.rame.
pucal TrčaoRaško se trže,
je stranom, ne
malo
 pognut,
 pog nut, vi
video
deo pred sobom si sivobel
vobelee mrlje puta i šumu, koja je počinjal
počinjalaa s one strane
reke.
 Na peti Bottonijev
Bottonijev pucanj trže se i uspravi
uspravi.. Nije
Nije vi
više
še trčao, samo je ši širio
rio ruke.
Ličio je na pticu. Prostreljen šestim Ninovim zrnom, Raško svima okrenu leđa i pođe
tamo kud se časak ranije bio uputio, prema obali. Čitav trenutak osta nepomičan.
Zatim, naginjući se kao da ide po gredi, pade i zari lice u prašinu.
Više nisu pucali. Samo su trčali pored žice i gledali kako veliko telo klizi stranom.
Hteli su da ga preteknu, mrtvog stignu, ali je Raškov trup bio sve bliže litici, ispod koje
se penila reka. Jeknuše kad videše kako se Raškovo telo odvoji od stene, kad bućnu u
vodu.
 Nino
 Nino Bottoni je plakao.

10.
Postiđena onim što su časak ranije kraj plota gledala, ražalošćena za Raškom,
inova slova vraćala su se iz trave. Oborene glave i očiju punih krvi i prašine, stupala
su na hartiju i tu se komešala. Odatle su gledala trag koji je ostavilo Raškovo telo.
Slovima nije bilo jasno što Bottoni ne može da se povrati, prepozna drugare koji
su mu, grleći ga, čestitali. Slovima je bilo pretoplo na osramoćenoj, okrvavljenoj hartiji,
edva su se držala na nogama. Sigurna da ih niko ne gleda, slova su se preskakala i
 1111
11

ahala, naticala, nabijala jedno u drugo. Niko ih više, Nino Bottoni ponajmanje, nije
mogao dovesti u red. Pa su se igrala, isturala stražnji i mirišljavi deo, otkrivala stidna
mesta kao Ismeta, časak ranije. U toj igri teško ih je bilo raspoznati i razumeti.

... sam, svi kažu, hrabar... zlatni naš Dario... zna li da mu je tata u... divljim
balkanskim planinama... jedina moja Nanda... konačno pobediti... poruči svima... da
nije tačno da se na tle Italije iskrcavaju Amerikanci... Englezi... u stvari Crnci... nije
tačno da ne znamo gde smo i da su nas sve komande zaboravile... da smo zaraženi,
 svi, kako javlja Radio-London, nije tako... ima zdravih.
zdravih...
.. pozajmi, ali pazi čime ćeš 
mu vraćati, on je... ljubi i grli vas... špijunu Agiću raste desno uho, vide svi... ako
me prevariš... samo na tebe i na tvoju tesnu i sočnu ficu... ubiti ili živu zapaliti...
kako podneti tu sramotu... udarac u srce... ponekad plačem... juče plakao za
 Raškom... nije kriv... neću vi
više...
še...

 Neka sl
slova
ova nisu
nisu htela
htela da se vrate. Ležala su u travi i žbunju nauznak, gledala
ledala u
nebo Raškovom krvlju natopljeno i gorko plakala.
Malić zalupi vrata svoje jazbine i okrenu ključ u bravi. Devojke ga opsovaše na
više jezika. Jedna od solunskih Ciganki reče mu da je matto. 46 Maliću su ruke drhtale.
ije znao kako da otera Barbagalla, koji je, podnapit, glavinjao da će do kraja rata, to
est do pobede, proslavljati kaplarski čin. Mustafa Agić prepirao se s Marikom.
Barbagallo je pominjao pobede na kopnu, na vodi, u vazduhu. No Malić je odbijao da
otvori jazbinu i pusti unutra rulju kurvi, podvodača i vojnika.
Malić je poveći list razvijao, lepio ga na vrata, poiznad brave. Krv mu je udarala u
slepoočnice. Uzbuđeni su bili i kapetan Brambilla i Mustafa Agić, koji su čitali:

U  VIŠE  DA  » RADIM « ZA  » OKUPATORA «.

 NEĆU
 NEĆ

RADNJU  ZATVARAM  IZ » POLITIČKIH«

RAZLOGA.  NALAZIM   SE » SVUDA «.

»Zaista interesantno«, reče kapetan Brambilla gledajući kako Malić namešta šlem
a revolver, kolaš, pomera na kuk.
»Nečuveno!« grunu Agić: »Sad mi recite da li sam bio u pravu kad sam predlagao
škopljenje? Ja bih ga sad samo jednim zrnom ... dok nam nije umako Petsto prvoj...«
»Kakav rukopis, kakva slova, signor Agić!«
»Taj nikad neće naučiti latinicu, capitano!« zareža Agić, ljut što Brambilla odbi da
sluša priču o ćirilici kao komunističkom pismu: »Slova crvena, kao i zvijezda, ona
njihova!«
»Nije mi jasno što je one četiri reči stavio između znakova navoda«, reče kapetan
 112

Brambilla držeći ruku na pištolju.

»Komunista, signor capitano!« jetko objasni Agić: »Kod njih je sve pod
navodnicima!«
»To dosad nisam znao, signor Agić.«

»Odsad
Kapetan znajte!«
Brambilla pode. Za njim je išao Agić, ličio je na telohranitelja. Marika
reče Maliću da nije sigurna da će se sve na humoru završiti ni da li će moći da mu
 pomogne.
 pomog ne. Odvodeći svoje devojke prema drugoj
drugoj krčmi,
krčmi, Dalmatink
Dalmatinkaa reče da joj je tek 
sad jasno što će mu onakva jaja i onoliki cazzo. Svi se raziđoše. Malić osta sam, pored
rečenica, pod zvezdom. Slušao je roktanje topova, jeku.
On prođe pored džamije i spazi nekoliko odanih i izgladnelih vernika. Izuveni i
dronjavi, očiju punih žege i zebnje, zurili su uz minare. Nebo je bilo pusto i usijano,
 bez bradatog svcca Merdana, s brojanicama,
brojanicama, tamo gde su ga obično
obično u to doba dana
gledali.
Maliću je džamija bila za leđima. Omamljen mirisima jela, pesmom i vikom, on se
 prikradao hodžinoj
 prikradao hodžinoj kapiji
kapiji,, pred kojom je stajao stražar s bajonetom na pušci.
pušci. Stražaru
e smetao Malićev šlem. Ali je ćutao i pazio na ulaz.
Raspasan, bez kape i oružja, poodavno pijan, Allegretti je nazdravljao popu
Vukiću, koji se, već poliven jagnjećom čorbom i rakijom, ljuljao na drugom kraju
trpeze.
»Kume moj, kumašine!« kmeknu hodžica Merdan, kako bi nadglušio graju i
 pesmu: »Kume, hil hiljadu puta ti zahvaljujem!«
zahvaljujem!«
Podizale su se čaše, boce, kape. Lomilo se staklo, prosipala se rakija. Mirisali su
ovčije meso, turski slatkiši, šerbe. Hodžu je obuzimao zanos:
»S tvoje strane nas sunce grije, divni moj kume! A otkad sam govorio da će doći
dan kad će biti kao što je danas! I eto, kume moj, kumašine, ti si najzad među nama!
ego, čuj me, kume moj...«
»Šta je to ’kume... kume moj’?moj’?««
»Ne bih vam mogao tačno prevesti, signor colonnello«, reče ulagivački meštanin s
crvenim fesom, carigradskim, na lobanji: »Malčice me uhvatila rakija, oba su mi mozga
stala. U svakom slučaju«, zaplete se ljudeskara i ispusti jagnjeću plećku.
»Nije pogrdno? Ili, možda, dvosmisleno?«
»Ne hi se moglo reći, Komandante.«
»Nije li politički?«
»Pa... i jeste i nije«, reče čovek.

Pukovnik
Tad Malićstade
spazičerečiti
vojnogovčiju glavu.Bio je to čovečuljak niskog čela, tupih plavih
sveštenika.
 113

očiju, dugih ruku. Između brkova i retke brade igrao mu je kiseo osmeh. Padre je
 pokušavao da nešto objasni popu Vuki ukiću.
ću. P op Vukić,
ukić, poli
poliven i umazan, grohotom se
smeja«. Kad god bi na licu svog latinskog sabesednika ulovio nezadovoljstvo, uvredu,
 pop Vukić
ukić bi se promeškolji
promeškoljioo u stoli
stolici od pruća, pa bi ga pomil
pomilovao po temenu.
Čoveku s krstom na oficirskoj bluzi udarala je krv u vratne žile, u uši. Pop Vukić mu
nije dao da ide u nužnik.
»Gde je već jednom to čuveno dete?« prenu se Allegretti.
Vojni sveštenik, Padre, izmigolji se iz pop-Vukićevog zagrljaja, namesti bluzu,
krst, pa se izgubi s majorom Pedutom. I pre nego što pukovnik zaboravi šta je naredio
i što je danas tu, pojaviše se s detetom. Prvi put bez feredže, tužna iako nasmešena,
hodžina žena, Nidžara, nosila je u naručju sinčića. Pratili su je sneveseljeni Mustafa
Agić, Antonio Peduto i Padre. Kad pristupiše ćelu trpeze, Padre svečano reče:
»Stigli smo, gospodine Komandante.«
 Nidžara
 Nidžara je prvi put stajal
stajalaa pred pukovni
pukovnikom.
kom. P ukovnik
ukovnik je gledao njena usta. lako
e grmelo, iako se čula vojnička pesma, dete nije plakalo Pukovnik je gledao mlečne
idžarinezdelu
zemljanu sise. Hodža Merdan
s ovčijim je treptao.
mozgom, Dete
zubima, je buljilo
očima. u pukovnika,
Nidžara koji nije
je lukavo šarala po ispuštao
gostima
- nigde nije bilo slavnog i unapređenog Barbagalla i nju je obuzimala podla seta.
Allegretti priđe majci i pokloni se. Zatim s detinje glavice ostriže nekoliko
 pramenova.
»A sad ono najvažnije, dragi naš colonnello«, reče pop Vukić: »Ime mu nadenite.
Izgleda da bi neko htio da se to preskoči. Ime, ime, nome!«
»Ah, da«, reče Allegretti.
»Dijete će nositi vaše, talijansko ime«, prikrenu se ljudeskara i stade između
hodžice Merdanovića i mlečne majke.
»Šta o tome misli signor muezzino?«
»Nije njegovo da misli!«
»Htio bih da se dijete zove Muhamed«, jedva se usudi hodžica da zine: »Kao moj
 babo, kao babov babo, kao najbolnajboljiji mi ahbab - svi su bibilli hodže, hadžije,
hadžije, proroku
Muhamedu privrženi iznadiznad svega...
svega...««
»Ne može!« riknu pop Vukić i ščepa Agića za mišku.
»Pope, dijete je moje, ne tvoje«, zatrepta hodžica Merdan.
»Nije važno čije je!« reče pop Vukić gnevno i pokaza škrbine: »Dijete je dijete,
dar božji, i nek je živo i zdravo. A sad - ime. Vaše ime, Taliano! Nek to bude znak naše
ljubavi i simpatije prema vama...«
»Dijete je, ipak, moje«, zacvile hodžica i suze mu okvasiše krmeljive oči.
»Šta tim hoćeš da kažeš, hodža?«
 114

»To mi je jedini sinčić, Komandante. Od prve dvije žene đeca su mi poumirala...«

»Ti se, Merdane moj, usuđuješ da našeg nezaboravnog Komandanta, i zaštitnika,
lišiš časti koju želimo da mu ukažemo? Nije te sram da govoriš to što govoriš? Za ime
Boga, koji je jedan, pazi šta govoriš! Pomisliće da mu nijesmo odani. I sva sreća što
misli da se šališ!«
»Ja iz dna srca poštujem našeg Komandanta«, uplete se hodžica: »Treba i
spomenik da mu podignemo - da se vječno sjećamo njegovog mudrog rukovođenja.
Ali, Muhamed je moj, samo moj. Ne uzimajte mi ga, tako vam časti!«
»Pristaješ li, Merdane, da mali nosi dva imena«, lukavo će pop Vukić stojeći
između Peduta i Agića: »Jedno koje ti hoćeš, Muhamed, babovog baba babo, a drugo
koje je po volji naroda?«
»Pa nekako ide«, reče Agić dodirujući svoje desno uho.
»Prvo mi je ime važno«, reče hodžica šmrkćući: »Drugo stavite koje god hoćete,
može i ime kaurina!«
»Ne sramoti nas pred ovim junakom, Merdane!« jeknu pop.
»Ispunimo mu želju, signor colonnello«, reče Mustafa Agić, uvređen: »Nek se sin
zove Muhamed-Spartaco, i nek živi stotinu godina!«
Allegretti je zevao u Nidžarina nedra, u bokove, u sapi. Da li od sreće, straha ili
užasa, hodžica je plakao. Pop Vukić je pevao čas srpske i crkvene, a čas skaredne i
talijanske pesme. Jedru mladu, pored koje je stajao Antonio, polivali su rakijom i
komplimentima. Muhamed-Spartaco je spavao. Nebo se prolamalo od topovske
grmljavine. Nidžara je pogledom tražila Barbagalla - bojala se da je otišao da se bućne
u Lim i da je, kao onaj vojnik juče, potonuo. Raskoračena, čvrsta na nogama, bestidno
lepa i mirisna, Nidžara je gledala kako Augusto Napolitano skuplja usne i sa slašću
izgovara skaredne reči kraj samog pukovnikovog uha.

11.
Maliću se činilo da je u hodžinom dvorištu urnebes tek počinjao. Čaše su lomili,
 boce bacali,
bacali, iz pi
pištol
štolja
ja pucal
pucalii. Čul
Čulee su se psovke na oba jezika.
jezika. Pomi
Pom injan je kraj rata,
sigurna pobeda, istrebljenje crvenih. Teško je bilo razaznati ko je bio bučniji a ko
skaredniji: Allegretti ili Napolitano, Peduto ili Agić. Pop Vukić je, s jagnjećom plećkom
u šapama, pokušavao da peva svoju omiljenu pesmu Giovinezza Giovinezza
rimavera di belezza,  ali mu je melodija izmicala. Dijafragma mu se podizala, pa se
kao naliven davljenik hvatao porcherije o dlakavoj i sifilisom oplemenjenoj Lucreziji.
Antonio Peduto
tome kako bio je blažen
je vredelo, pored Nidžare.
zbog jednog Antonio
heroja na joj je,
magarcu, čuoKneza
zbog je to Malić, razlagao o
nad kneževima,
 115

doći u legendarno Bijelo Polje. Peduto je nastavljao o ratu, slavi i pornografiji, o

 prljavi
 prljavimm insti
nstinkti
nktima
ma i sveopštem sramu, o poezi
poeziji
ji koja se, jer etike
etike vi
više
še nema ni
niti
ti će je
 biti
 biti,, sa gadostima
adostima mora razračunati. Nidžara
Nidžara ga je pažlji
pažljivo sl
slušal
ušala,
a, si
sise
se su joj se
talasale, bradavice vlažile. Antonio je, u zanosu, pominjao kraljicu Jelenu, kralja
Vittorija Emanuela III od Savoje, Dučea, koji bi bio presrećan kad bi današnje slavlje
mogao da vidi. Nidžara je ispod oko tražila svog Knjaza, Muhamedovog tatu,
Barbagalla...

12.
Jedan od vojnika pomagao se štakom. Drugom je zavoj na glavi probijala krv.
Iako ranjavi i premoreni, vojnici skrenuše u jedan od sokaka. Malić se uputi za
desetinom. Vojnici su njuškali kao psi, sustizali se. Neki su bacali torbake, opljačkane
seljačke stvari, mrtvu pilad, strugove sira. Malić se uputi za desetinom, ugleda Danu i
gomilu uniformi oko nje.
 Nikog
 Ni kog sem vojnika,
vojnika, dece i prosjaka nije nije bibillo u tom napuštenom dvorištu.
dvorištu.
Zabačene glave, razmaknutih nogu, Dana je ležala u dnu dvorišta. Gurali su se oko nje,
 pevali.i. Boca rakije
 peval rakije išl
šlaa je od usta do usta. Nadrkavali su žile, žile, pravil
pravili red - dva po dva,
do nje, a onda trojica na njoj. Obnaženo, izujedano telo jedva se opiralo nadraženoj
muškoj snazi, pa se grčilo, pa je drhtalo.
Malić s prosjacima i decom priđe gomili. Zemlja se uvijala pod krhkim,
 presavijeni
 presavi jenim
m telom; u uvali
uvalicu ispod debla uti
utiski
skival
valii su se tragovi
tragovi kičme
kičme i rebara. Obrazi
njeni bili su izgrebani, kosa od žalosti postrižena, oči opustošene i lude. Dana je grlila
čizme, milovala ih, glasom detinjim šaputala:
»Pietro, ti nijesi mrtav... lažu... ti si moj... samo moj... što me ne braniš... utrobu
tvojoj sestrici iščupaše i sažegoše ...«
 Nisu
 Ni su je slušal
slušalii. Od grmljavine
rmljavine u dal
daljijini
ni podrhtavala
podrhtavala je svetlost
svetlost oko njihovi
njihovihh
dvorogih kapa. Razapinjali su joj ruke, pokušavali da joj odgrizu sise, usta, dražicu.
Usta su bežala i pominjala bol, sunce, vodu.
 Nisu
 Ni su je sl
slušal
ušalii ni oni što su pristi
pristizali
zali.. Neki u zavojima,
zavojima, neki pod punom ratnom
spremom. Niti su pevali, niti bilo šta drugo govorili. Samo su prilazili, vadili žile i radili.
Malić je gledao kako se gomili primiče Paolone, vojnik bez smene. S bajonetom
visoko iznad šlema, usta ispucalih i modrih, a očiju isplakanih, Paolone je skakutao kao
da bos gazi po vrelom pesku. Štiputao je nešto što Malić nije razumeo.
Mogao je i Paolone prići, izvaditi, ugurati. Svaki prosjak bi s nje ustao, uzmakao
 pred
siti a vojnikom
vojnikom
očajni, s usijani
usijanim
odlazili. m su
Što šl
šlemom
emom
dečaci,naneki
lobanji.
obanji. Ti
Tim
gušavi,mneki
prebogaljasti,
je mogao
mogao čineći
na njutoštoprvi
su put,
vojnici
vojniod
ci,,
 116

straha plakali. Paolone nije hteo. Samo je gledao kako je čupaju i razmiču. Pristizali su
starci, bacali se na nju.
»Smoždiće je, compagno Malić!« reče Paolone: »Od sinoć tu leži. Ko sve nije bio
na njoj! Nikog ne prepoznaje. Grebe lice, stoga je onako krvava. Pominje Pietra,
 pismo
 pismo koje je uputila
uputila kraljici
kraljici,, majci našoj, Jeleni.
Jeleni. Traži
Tražilla je da Kraljica
Kraljica blagosl
blagoslovi
ovi njenu
ljubav prema Pietru. Kraljica je, izgleda, rekla da. lako zna da je Pietro mrtav, ona ga
zove...«
Ti ne možeš da prestaneš«, reče Malić kad začu prodoran ženski jauk ispod
gomile bezubih nakaza, dječaka, ranjenika koji su pristizali: »Zaveži, Paolone, ili idi na
nju!«
»Zvao sam našeg sveštenika«, reče Paolone: »Ali naš Padro kaže da neće da je
ispovedi, niti da iz nje istera đavola, zato što Dana nije naše, rimokatoličke vere. Kaže
da iz dna duže mrzi pravoslavce jer su, tvrdi, naklonjeni svakom nemoralu, pa i
komunizmu. ’Pa zar i ona, jadnica?’ pitam ga, a on će: ’I ona, Paolone moj, jer da nije
 pravoslavka,
 pravosl avka, ne bi činil
činila to što čičini
ni.. I ne zaboravi, Paol
P aolone
one moj, da je đavo koji joj se
zavukao pod kožu, koji joj je ispunio dušu, crvene boje!’ Kazao sam mu da je volim i
da se neću smiriti dok iz nje ne izađe đavo. ’Svi su izgledi da malčice skrećeš, moj
dobri Paolone’, našalio se i dodao da se neće začuditi ako se ovog leta sretnem s
đavolom. ’Kako da se ne sretnem, Padre, kad mi ne šalju smenu’, zaplakao sam i
 potvrdioo mu da Danu ne voli
 potvrdi volim samo kao sestru i da sam spreman da je, či čim
m
 pobedimo,
 pobedi mo, vodim
vodim u Itali
Italiju. Uprkos svemu! Padre Pa dre se slsledi
edioo i otišao
otišao da pokrsti neke
muhamedance, da pričesti one što su, čim su se doselili iz Pljevalja u Bijelo Polje,
napustili islam i pridružili nam se u molitvama Mariji. Zbog Dane sam zaustavio i popa
Vukića. Rekao je da, otkad su se pojavili partizani, komunisti uopšte, iz naroda ne
isteruju đavola. Žalio se na parohijane, prebacivao im što misle više na brze i hrabre
 partizanske
 partizanske čete nego
nego na naše dividivizij
zije.
e. Nudi
Nudioo sam mu robe, metaka, bombi, bombi, samo da
oj pomogne. Nije hteo. Nazivao je droljom, triperašicom, a viđen je na njoj. Kao što
e viđen i Mustafa Agić. I hodžu sam zaustavio, Merdana, sve mu rekao, priznao da
želim da se, kao naš kralj, Vittorio Emanuele III od Savoje, ženim iz Crne Gore, i da će
sirota, ponižena i Majci božjoj podobna Dana biti moja kraljica Jelena. Hodža se
okrenuo prema istoku i u samrtnom strahu stao da klanja, tako da sam silno želeo da
ga bajonetom bocnem u stražnjicu. Tad sam se setio da on, krmeljavko i rogonja, mrzi
hrišćane koliko i komuniste, pa nisam trčao za njim. Hodža, Merdanović, doduše, nije
viđen na mojoj Dani, ali je zato jahao njegov zet, kaplar Barbagallo, kao i poručnici,
Riva i Esposito. Onda sam joj prišao, opružio se pored nje i dugo je milovao po
temenu. Izgovarao sam sve molitve kojih sam se sećao, plakao kako bih uslišio Boga.
Od mene je mislila da sam Pietro, nudila mi muškim zubima rasklane dojke.
Raskopčavao sam pantalone i ja, vadio. Verovao sam da ću, uteravši u nju anđela,
isterati đavola. No anđeo nije hteo da se digne. Smejali su mi se svi redom, posebno
 podvodači,, prave kurve, kupci robe, naše vojničke,
 podvodači vojničke, i municije,
municije, koju sam dobijao
dobijao od
 117

Rive, Fioravantija i pokojnog Pietra, Sarda. Moja kraljica pominjala je nož, smrt, vodu.
o niko nije hteo da joj na usne kane kap. Kao ni meni što neće, meni koji maštam o
gutljaju. Compagno, svi su izgledi da je đavo nadmoćniji!«
»Tenk ti je sam, Paolone«, reče Malić vojniku koji nije mogao da odvoji pogled
od Daninog tela u koje su tiskali: »Idi, idi odavde! Stigao je kontigent lopova,
 beranskih,
 beranski h, odnijeće ti robu, odvešće ti tenkić!«
 Nebo je bibillo bez oblaka,
oblaka, dan zaustavl
zaustavljen.
jen. Mali
Malić je gigiedao
edao u Merdanovo dvorište.
dvorište.
Svirali su Cigani, metohijski. Kapala je hodžina najdraža pesma  Bejturane jado, beru l’ 
te đevojke. Hodžica je plakao. Allegretti je u naručju držao Muhameda-Spartaca. Agić
e bučao da će Bijelo Polje, ne stignu li crnokošuljaši i Kaznena ekspedicija, sramno
 pasti u roku od nekolinekoliko dana. »Koja Kaznena i koji kurac, Agi Agiću!« naprosto se
dernjao pop Vukić: »Mustafa, mi smo Kaznena!« Mustafa Agić se zaklinjao da će
 braniti
 brani ti poštu, ali da neće pred istorijom
istorijom snositi odgovornost
odgovornost za pad crkve: »Koja crkva i
koji moj, Mustafa!« opet je bučao pop Vukić: »Koji partizani, ko-ji, Mustafa! Crkvu
čuva Bog!« Antonio Peduto, pijan i nadahnut, držao je čas za lakat, čas za mišku
 prelepu Nidžaru.
Nidžaru. Unosio
Unosio joj se u lice, bio
bio spreman da joj do besvesti liže usne, vrat,
mokre sise. Govorio joj je: krah morala, krah pogrešnog, to jest sifilističkog pogleda na
svet, sveopšti krah, pad svih vrednosti, haos, vreme srama, kolaboranata i dostavljača
 balkansko-apeni
 balkansko-apeninskognskog tipa,
tipa, doba koje će istorija
storija morati da prezre, epoha dostojna
dosad nenapisane satire, drugi svetski rat će se pamtiti po čoveku koji ga je dobio, po
Don Grubanu od Bijelog Polja, decenija tripera, preprodaje, tuge i suza koje još nije
opisala književnost, blasfemija, stepenovanje tragikomedija imam nešto protiv začeća,
napreduju nego šta, i inače je sve ovo njihovo a ne naše, ne daj da ti diže noge na
ramena, tačno je da dolazi general Besta pa će biti cirkusa, o kakva si, o nije ti ravna
zora, izdrži još malo pa ćemo skoknuti do mene to jest u štab divizije iza Komande,
tamo su lekovi i svilen veš, tamo ulošci i ilustracije, fotografije po kojima se treba
ravnati, kapitulacija nije daleko iako trabunjaju o pobedi, pobediće ali ko, propaganda
košta, dođi da te opišem.
Sva u svili i kadifi, sva u zlatu i đinđuvama, u šalvarama koje su isticale njene
oblike, struk zolje i stražnjicu igračice, Nidžara je čvrsto stajala na nogama. Razumela
e, činilo se, dobar deo Antoniovih metafora, pa je čekala da njegov zanos mine.
Slušala je kako Mustafa Agić i pop Vukić urlaju da nedostaje mesa, slatkiša, rakije, a
da je previše čorbi i nekakve kuvane trave. Gledala je preko ograde. Videla je
Barbagalla na Horaciju. Srce joj je krupnjalo. No nije se odavala. Pa je dozvoljavala da
oj Antonio nabraja, opisuje, nudi. Barbagallo je jahao, isticao čin.
»Predajte se, zvijeri mraka!« grunu Malić preko ograde, te Antonio Peduto,
 pustivši
 pusti vši Nidžarin
Nidžarin lakat, umalo ne polpolete:
ete: »»Na
Na predaju vas zovem u ime P etsto prve! U
ime Pokreta,
P okreta, Svjetske revolucije,
revolucije, Kominterne!«
Kominterne!«
 No niništa
šta se ne desi.
desi. Allegretti
egretti na grudi priv
privii kumče. Muhamed-Spartaco ne
 118

zaplaka, te Nidžara ne izvadi sisu. Barbagallo ne sjaha. Pop Vukić iz naručja ne ispusti
agnje, spremno za klanje i kuvanje. Mustafa Agić iz pojasa ne iščupa revolverčinu s
 početka veka, kolaš,
kolaš, al
alii reče da će svet, ako ga i dalje
dalje budu vodil
vodili liberali,
berali, popustiti
popustiti
 pred komunizmom.
komunizmom. Hodža Merdanović
Merdanović ne presta da naređuje Cig
Ciganima, metohijski
metohijskim,
m,
da mu do sudnjeg dana pevaju o sandžačkom cvetu, Bejturanu...

13.
I tako, jedva pokrećući noge, Malić spazi seljaka. Bio je to visok, brkat čovek 
srednjih godina. U košulji od talijanskog šatorskog krila, u pantalonama od sukna, u
cokulama divizije
divizije Venezia, seljak je za sobom vodio kljuse. Niz samar su visile prazne
torbe, kokoške. Umrtvljene, ali još žive, kokoške su dražile seljakovog sagovomika,
Turiddua Barbagal
Barba galla.
la.
» Kako moje mazge, Montenegrino?«
Montenegrino?«
»Slabo, slabo, Taliano. Jedna kašlje, kažu da će krepati. Druga lijena ko zemlja.
Tu si mi dobro podvalio.«
»Nudim treću, Montenegrino. Od nje nema bolje ne samo u našoj štali već ni u
celoj Italiji!«
»O mazgama bismo mogli na kraju. Ti znaš zašto sam došao. Da spustiš cijenu,
Taliano.«
»To je zaista odličan top!« reče Barbagallo i unese se brkajliji u lice: »Skoro nov.
Zna se da od talijanskih topova nema boljih!«
»Taliano, ne zaboravi da smo ti mi puka sirotinja, da nam nije lako odvojiti tolike
 pare. Još hoćeš odjednom...«
odjednom. ..«
»Skup
govorim ti najbolji
- nije top na
lako onoliko svetu?
čudo Ne brakaj
prebaciti preko se, Montenegrino! A o riziku da i ne
Lješnice!«
»Taliano, znaš li ti šta je to sirotinja?«
»Pa i ja sam sirotinja, Montenegrino. Imam samo ovo što vidiš na meni. I top. A
svakog trenutka mogu poginuti...«
»I treba da pogineš, Taliano. Koji te vrag nama slao?«
» Nisam
Nisam dobrovoljno došao.«
»Bilo kako bilo, Taliano, poginućeš. Da mi te viđeti na čistini ko zeca bih te!«
»Znam da u Crnoj Gori ostavljam kosti. Zato ne dam onakav top za male pare!«
»Nekako pristajemo na cijenu ako pristaneš da te isplaćujemo mjesečno«, reče
seljak: »Za deset godina ćemo te izmiriti.«
»Samo u gotovom!« reče Barbagallo i preblede: »Rate nisam voleo ni u civilstvu
 119

...«
»Tvrdite da ovđe ostajete vječito. Pa šta je, onda, deset godina prema vječnosti?
Zato pristani, pa da se bratski izgrlimo i ižljubimo. Taliano, rođače!«
»Prezirem otplatu, Montenegrino! Evo topa u pola cene, eno ti i granata, nosi, ali
daj u gotovom. Da veselo proživim. Da dočekam kraj rata, pobedu, bilo našu, bilo
vašu, ali pobedu!«
»Taliano, shvati crnogorsku sirotinju: top nam je hitno potreban, hoćemo noćas da
vas napadnemo, da vam jebemo majku majčinu. Noćas, noćas! Obaraj cijenu, pa da
 bježim!«
 bježim!«
Barbagallo spazi karabinjere. Uplaši se, seljaku u nedra tutnu defanzivnu bombu s
 peteljkom
 peteljkom od gu gume.
me. Onda sa samara smače petla petla i strugnu
strugnu sokakom. Karabinjeri
Karabinjeri se
zaustaviše. Slušali su pesmu i pucnjavu u hodžinom dvorištu.
»Što se ovudije motaš brko?«
»Vidiš, živinu prodajem. Draža im je kokoš od janjeta. Crkoše za jajima, imam i
toga.«
»Samo zato dolaziš?« tiho i tobož poverljivo će Malić.
»Kupujem vojničku robu, priznajem.«
»Zar ne znaš da je to zabranjeno?«
»Sve je zabranjeno, pa dišemo. Šta nudiš?«
»Znaš li za Petsto prvu crnogorsku armiju?«
»Znam koliko i ti!« reče seljak podsmešljivo.
»Najbolje bi bilo da se gubiš. Vidiš da su kosni.«
»Pa da, pred glavu im je«, reče seljak i namignu.
»Kako to ’pred glavu im je’? Kako to ’ničija svijeća ne dogori do zore’? Kako
smiješ da govoriš take stvari? Na šta si mislijo...«
»Na svijeću sam mislijo!«
»Znaš li, brko, da te za te riječi mogu uhapsiti? Samo da ih zovnem, da im te
 pokažem. Okovali
Okovali bi te. Ko bi onda silsilazio s brda da kupuje top?«
»I to si čuo? Šta ti nudiš? I ti top?«
»Ništa ti neću, brko, ako priznaš da znaš, otprilike, đe se nalazi štab Petsto prve,
đe su drugovi iz Svjetske revolucije, iz Kominterne. Ne tražim da ih odaješ, samo hoću
da priznaš da je top namijenjen Pokretu. Progresu!«
»Nama!« lanu brkajlija i na potiljak zabaci crnogorsku kapu: »Šćeli bismo da vam
svima, svima koji š njima govna jedete, majku jebemo još noćas!«
Malić je gledao kako brkajliju opkoljavaju karabinjeri i vojnici što su skakali iz
kamiona. Vojnici su čerupali kokoške, kitili se perjem. Vadili su jaja iz torbe, trpali ih u
džepove i nedra. Brkajlija ih je slabo razumeo, širio je ruke i drhtao.
 120

»Pošto jaja, pošto koka, Montenegrino?«

»Dajem za robu, trampim ...«
»Ja bih petla, Montenegrino.«
»Robu, robu, Taliano. Kaput, košulje, cipele, evo ovakve - juče sam ih kupio baš
tu đe»Jedna
smo sad. Koliko- pedeset
košulja imate tihjajca,
zavoja? Može, zavoji - i to nam treba!«
može?«
»Ne, Taliano, makar go išo do kraja rata!«
» P ošto konjić, Montenegrino?«
Montenegrino?«
»Kljuse, ljudi, nije za prodaju!«
»Jesi li komunista, Montenegrino?«
»Ma kakav ja komunista! Vidi samo kako izgledam! Soldato, ne skidaj pijevca, ili
crevlje vamo!«
»A fašista, Montenegrino?«
» Ni to, Mario, ali biću
biću ako zatreba.«
»Šta si danas kupio, Montenegrino? Koliko metaka, bombi, pištolja? Šta imaš,
 pokaži.«
 pokaži.«
»Ništa, soldato«, reče brkajlija sleđeno: »Otkud to meni! Ej, ti tamo, Mario: uzmi
 pijevca,
 pijevca, uzmi slslobodno.
obodno. Uzmite
Uzmite i kokošku, uzmi
uzmite
te pi
pillad, uzmite
uzmite i jaja, sve što je tu.
Znam ja šta je vojnički život. I sir uzmite, tako, pa ćete platiti sutra. Pa da idem u selo,
 babi mojoj. Ne, ne, nemam ništa ništa od oružja, a i da imam, što bi mi. Ne morate me
između nogu pipkati - tamo više jaja nema...«
Malić je gledao kako se seljak, batrgajući rukama, brani. Vikao je, molio da ga
 puste, pominjao kraljicu
kraljicu Jelenu, koja ih je usrećila,
usrećila, pominjao
pominjao i kralja
kralja Vit
Vittori
torija
ja Emanuela
III od Savoje, pominjao Umberta, sina i Prestolonaslednika, inače pljunutog
Crnogorca. Pretresali su ga, pipali. Konjić je rzao, na samaru nije bilo ni torbi ni živine.
Tad jedan ciknu:
ciknu:
»Evo! Znao sam...«
Zaklonivši se za trenutak iza konjića, osmotrivši sokak, brkajlija strugnu. Dizale
su se za njim galama i prašina. Maliću se činilo da ga, sem vojnika sa zavojem oko
glave, niko nije ni želeo da uhvati. Kao zao duh odnekud dojuri kapetan Brambilla i
naredi da se puca, makar stradali i meštani.
Brkajlija se nije obzirao na povike stoj, predaj se, pucaćemo. Zavaravao je trag,
 posrtao, di
dizao
zao se, tako da kapetanu Brambill
Brambilli ninije
je polazi
polazilolo za rukom da ga pogodi
pogodi..
Otvarali su se i zatvarali prozori. Tad neko reče da je brkajlija skočio s mosta i otplivao
niz Lim.

trista »Zamislite, naoružan

metaka i kutije je bio!«
eksploziva, odseče
napipali smo kapetan Brambilla:
i nekoliko bombi!« »Pored dva pištolja,
 121

»Pa gde je sve to držao, capitano?« upita Dalmatinka, tobož preneražena.

»U gaćama, signorina!« lanu Brambilla: »Živina i jajca bili su mu izgovor za
ulazak u mesto! Tražio je da kupi - top!«
»Ako mu je sve to bilo u gaćama, capitano, gde su mu bila muda? Gde cazzo?«

 prema»Svi ste vi i dvorištu.

hodžinom komunisti
dvorištu. i - bestidnici!« odreza Brambilla najkrupnijoj drolji i odjuri
Put opuste. Malić osta sam. Bio je ojađen.

14.
Sunce je plamtelo u zenitu. Od svetlosti i prašine Malića su bolele oči. Zaudarala
e spečena zemlja, zaudarali nahereni zidovi, zaudarale muhamedanske ćenife, iz kojih
su izmet i pišaća naprosto kapali. Raspadali su se krovovi, dizali se rojevi muva,
naginjao se zvonik. Iz Merdanovog dvorišta dopirala je pesma. Cigani, metohijski, hteli
su da provale nebo.
Malić je osećao slabost u nogama, klonulost u duši. Govorio je sebi da ne sme
 pasti.. Išao je prema česmi. Zaudarala je košulja,
 pasti košulja, nedavno kupljena
kupljena od Barbagall
Barbagalla,
zaudarale cipele, dva broja veće, oficirske. Mutilo mu se u glavi, pa je kao kroz maglu
video jarbole sa zastavama, tanketu, njenog čuvara bez smene.
 Na česmi je prao ruke, hladi
hladioo čelo. Muka ni nije
je prolazi
prolazila
la - pela
pela se odozdo, u
talasima, stizala do dušnika i tu se zaustavljala. U slepoočnicama je damaralo i njemu
se činilo da će mu mozak proključati. Mučnina nije prestajala. Malić je bio pred
vratima svoje jazbine, osećao se kao gost kome neće da otvore. Stropoštavao se,
osećao slast pada.

šlem Izodpregrejane
plamena. prašine izrastao
O ramenu je Paolone.
puška od uvelog Na bilja.
glavi Pod
mu jeobojicom,
bio, činilosasvim
se Maliću,
dole,
iskošena tanketa. Usijane gusenice se pokreću, s njim otpada izmet, dok se kupola i
topovska cev pretvaraju u svetlost.
Čelom prislonjen uz vrata svoje krčme, Malić je hvatao svaku treću vojnikovu
reč. Paolone ga je molio da ode do Komande i još jednom im kaže kako je na straži
treći mesec najteži, kako bi bilo pošteno i ljudski kad bi mu poslali koru hleba, porciju
makarona, flašu tečnosti, makar to bila i magareća piša. Grlo mu je suvo, ludo, govorio
e, usne ispucale, dok se očima priviđaju demoni i vampiri, nakaze koje zubima
komadaju nevino Danino meso. Paolone je šmrktao i gutao prašinu.
Kroz žegu su se probijali pisak trube, piskava komanda kapetana Brambille,
doboš. Malić se podizao i, na oči karabinjerske trojke i Brambillinih vojnika, preko
vrata pisao:
 122

O  JE  RADNJA ...

OVO
OV

Malić se opet priljubi uza zid - pao bi preko stepenika da ne bi kvake za koju se
uhvati. Trubu i karabinjersku pištaljku nadgluši magarac, Malić kroz maglu predsna
vide
 pri četvoronošca
 pričinj
činjava i uplašiu ga
ava da se pretvara se. Jer,Mal
magarca. otkako
Mali iću jemuglava
mučnina
kl
klonulnadire
onula, u glavu,
a, čelom
čelom njemu
je grebao pl se
ploču
oču
vrata, prag. Drhtao je i osećao kako gubi svoje odlike. Dok se zov trube znojio i kidao,
i dok su po krovu vojnikove tankete igrali, odskakivali doboši i šlemovi, Maliću je
izrastao rep. Činilo mu se da na stopalima više nije imao cokule, već da su to bila rđavo
 potkovana magareća
magareća kopita.
kopita. I trbuh mu je, čudom mučnine,
mučnine, postao šaren i dldlakav
akav,, i
 brzo se nadimao
nadimao od nesvareni
nesvarenihh travul
travulji
jina,
na, neči
nečistog
stog vazduha, vreli
vreline. Uši su mu još od
malopre duge, dlakave, narezane, kao đavolje. Čuo je orla kako pišti iznad krovova, i
vojnika iskraj tenka kako kašlje i pljuje zemlju, trnje, svoje fekalije.

... VELIKOG » KOMUNISTIČKOG« KRIMINALCA ...

Ruka Malićeva opet pade pored bedara. ’Magarac, magarac, magarac!’ prošaputa
sleđeno i opipa se iza vrata: ’Pretvaraš se u magarca, uši ti rastu, pune su trulih dlačica,
loja, zvuka. Pretvaraš se u magarca. Već si to - dugouho, namučeno čudovište sa žilom
do zemlje, s izraslinom šake koja piše po zidu i vratima jazbine neke riječi i izraze!
Kako ćeš sad među ljude, među one s kojima si, otkad znaš za sebe, htio da se
izjednačiš! Ti kome rep i kurac po prašini prave šare! Ti koji ćeš sljedećeg trenutka
 početi da njačeš, da tako zabavl
zabavljaš
jaš đečurli
đečurliju,
ju, vojni
vojnika
ka bez smjene, prosjake! Ti koji više
više
ne znaš ni ko si, ni šta si, ni odakle si, a još manje kako ti se dogodilo da promijeniš
ljudski oblik, kožu...’ Dolazilo mu je da povrati - nadimala se magareća utroba. ’Ne daj
se, magarče!’ reče sebi i opipa glavu. Čelo je gorelo, vrat je oblivao znoj, duge uši,
magareće, strigle su vazduh i hvatale plač vojnika bez smene. ’Nemoj da se sručiš dok 
ne vidiš gleda li ko tvoju ruku, tvoja slova na ploči vrata, na zidu, na zemlji, nemoj da
 padneš dok ne završi
završišš rečenicu koja ih mora prenuti i op
opomenuti
omenuti!’
!’

... KOG TREBA  U » LOGOR « PROĆERATI

Malića su slova, u koja više nije mogao da gleda, podsećala na magareća kopita.
On ne oseti kad kredu ispusti. Zažali što celu rečenicu nije okitio znacima navoda, što
e nije potcrtao ili zaokružio. Klonu.
’Polučovječe a polumagarče, đe ti je ular, đe ti je samar, i đe su oni koji će te
ahati i fotografisati?’ šaputao je u sebi pa nastavljao: ’Ne njači, ne sramoti Petsto prvu
crnogorsku armiju, već se uspravi i osmotri magareća slova, magareću rečenicu,
magareći izazov koji niko ne vidi od tvojih magarećih ušiju! Prikupi snagu, pa svima
koji se oko tebe okupljaju, koji ti se smiju, reci da ćeš se preobraziti u čovjeka i da ćeš,
 123

čim ti otpadne rep, nastaviti da izgaraš za Kominternu, za Svjetsku revoluciju i za

Pokret koji je, ponovo, u finansijskoj krizi...’
Malić potiljkom tresnu o zid. Nađe se na kolenima. On šakom zagrabi prašinu,
trunje, isušen izmet. Ne oseti bol ni krv, koja mu obli lice. Mislio je da plače i bilo ga je
stid. Čuo je da neko cvili u blizini, da pominje vodu, smenu, ljubav koju će mu zgaziti.
Malić nije znao da li je to bio Paolone ili neki drugi izluđeni nesrećnik. Cviljenje je
 prelazillo u naricanje, pa se Mali
 prelazi Malićć smejao.
Slavljenici su prilazili Maliću. Ispred svih išao je pukovnik Allegretti, raspasan,
raskopčan, s crnogorskom kapom na temenu. Allegretti je, iako naliven, čvrsto gazio i
nosio novorođenče. Muhamed-Spartaco je plakao, ali to nikome nije smetalo.
Muhamed je bio uneređen, zaudarao je. Allegretti to nije primećivao. Pored Allegrettija
koračao je srećni otac, hodžica Merdan, s petlom za klanje u naručju. Merdanović je
 plakao,
 plakao, svi su misli
mislili od žege, od rakijrakije,
e, od praši
prašine,
ne, koja je šti
štipal
palaa oči i dražila
dražila dušnik.
dušnik.
Mustafa Agić je pokušavao da drži korak s pukovnikom, s hodžom. Bio je smrknut,
 podočnjaci su mu visi visilli. Držao je šapu na revolrevolveru,
veru, kolašu,
kolašu, i prevodio
prevodio pukovniku
pukovniku
Malićevu rečenicu. Nije znao kako bi preveo znakove navoda, lomio se i znojio, te je
Allegretti hteo da ga gađa Muhamedom. Agić je patio, to se videlo, podočnjacima,
desnim uhom, celim telom. Agiću je, od straha, oticala stražnjica; on je ispod oka
gledao kršnog, plavookog i brkatog Talijana, i čmar mu je pulsirao kao patku. Antonio
Peduto, razdragan ali suzdržan, nije ispuštao Nidžarin lakat ni njenu mišku. Nidžara je
na mokrim sisama držala petla, za klanje. Antonio joj više nije govorio: blasfemija,
 poraz, laži koje će nas sve koštati koštati,, dođi,
dođi, org
orgazam
azam na mig,mig, poverenje, pornografi
pornografijaja kao
surogat slobode, a po nekima samo sloboda, i to potpuna, sapun, Bijelo Polje je
 prestonica
 prestoni ca pesni
pesništva
štva zahval
za hvaljujući
jujući zna se kome, Vitezu zbog kog se isplati splatillo doći a zbog
kog je nemoguće otići iz Doline gonoreje. Već je, da bi poljuljao popa Vukića, koji je,
začudo, bio uspravan i čvrst na trupcima nogu, izgovarao reči koje su počinjale sa ’k’:
košulja, Kraljičin klozet koji, kolevka komunizma, Kolašin u kom katkad kazniti,
kopilad koja kmeči, komunizam umesto kapitalizma i krune, kolači koje će pojesti ko
zna ko. No pop Vukić nije se dao oboriti. On je slušao i pamtio Antoniove izazove, sve
snažnije privijao na grudi jagnje, zaklano, tako da mu je niz mantiju tekla krv. Pop
Vukić je smatrao da današnji dan, slavlje, nije toliko Merdanov koliko je njegov - sve
će se završiti streljanjem Grubana Malića, Kominterne, antihrista i izazivača bez
 premca u istoriji
storiji.. Pa
P a je čekao,
č ekao, na nogama,
nogama, velveliiki rasplet.
rasplet.
Za slavljenicima su, poput hijena, išli muzikanti. S leve strane Cigani metohijski,
Pećanci, njih četvorica, s banknotama od po pedeset i sto lira, zalepljenim posred čela.
S desne pukovnikove strane Cigani beranski, trojica, poliveni čorbom, rakijom,
medom, tako da su se na njih jatile muve. Slavljenička procesija završavala se
Ciganima iz Pljevalja, sedmoricom, koji su u hodžino dvorište ušli poslednji.
Slavljenike i njihove tri bande dočekala je desetočlana kapela divizije Venezia. Tek što
se pukovnik Allegretti zaustavi iznad Malića, sva četiri orkestra grunuše Giovinezza
 124

Giovinezza - primavera di belezza. Malić, očigledno, nije znao gde se nalazi. Ležao je u
 prašini
 praši ni.. Usnama je micao. Antoniju
Antoniju su tekle suze, tobož od ushićenja Giovinezzom.  No
 bioo je uspravan.
 bi
Tad se Allegretti, tutnuvši Muhameda najbližem do sebe, Antoniju Pedutu, saže
do Malića. Ne skide mu šlem, već mu vilice razvrnu. Jedan od slavljenika prinese bocu
s rakijom. Ne dajući nikakav otpor, obnevideo, Malić u ždrelu oseti alkohol. Svet mu
se stade okretati oko glave. Klokotala je rakija, dok se slabašno i gladno Malićevo telo
grčilo. Allegretti isprazni litrenjak. Malić nije znao da su mu očne duplje pune suza i
svetlosti.
»Compagno Malić, javili su mi da si pao, pa sam došao da te vidim i pozdravim«,
reče pukovnik Allegretti podižući sa zemlje glavu pod šlemom: »I da ti saopštim da
nikakve kazne neće biti! Ne boj se čupanja noktiju, seče muda, što prisutni žele! Ne
strepi od progonstva u Albaniju, od slanja u logor! Muškarac kom gaće progorevaju,
svaki muškarac s cazzom do kolena, makar bio iz same Kominterne, našim zakonom
će biti zaštićen! Radi šta znaš! Pusti na volju pornografskoj, komunističkoj mašti,
zasmejavaj nas! Kazne - neće biti!«
»Jebaću vam... majku!« proslovi Malić s licem u prašini: »Svima ću... jebati
majku... svima... Vama, Talijani, faši, i vama, čankolizi talijanski... slugeranje
okupatora...«
Muhamed zaplaka, zasmrde, te Antonio, čije su oči bile pune suza, umalo ne
 povrati utrobu. Hodža Merdanović,
Merdanović, u samrtnom strahu, steže petli
petlića. I Nidžara
Nidžara to
uradi, ali ne iz straha. Agićeve podočne kese nališe se olovom. Pop Vukić privi k sebi
agnjeću lubinu, iz vrata bljunu krv.
»Kad je već tako, compagno Malić, prihvatam izazov!« kliknu Allegretti:
»Prihvatam dvoboj!«
»Da dođete svi... koliko vas je tu s tijem Barbagallovijem kopiletom ... kod
Kraljičinog nužnika... birajte oružje, doba dana... pas vam mater, svima...«
Malić je pominjao celu diviziju Venezia,  sve njene vojnike i oficire, konjušare,
kuvare, strelce. Allegretti ote kopiljana iz Pedutovog naručja, naredi da se Giovinezza
svira i peva što glasnije, pa se uputi prema Merdanovoj kući. Tamo ih je čekala
najodmomija banda, bjelopoljska - pet trubača iz Gomje mahale, šest harmonikaša iz
Donje, osam tamnoputih dobošara iz Posran-potoka.
P osran-potoka. Oni su grmeli
rmeli::

Gloriosa Patria bella,

Tu sei la viva stella. 47 

Antonio Peduto povraćao je Muhamedovu kakicu. Antonio ni u mislima nije lizao

mokre Nidžarine sise. Padao je i on.
 125

15.
S gitarom preko ramena, s kapom na potiljku, Augusto Napolitano išao je putem.

Iza njega
e tiha su ostajali
radost. Nije seBijelo Polje,
osvrtao. slavoluci
A da koje su
se osvrnuo, podizali,
mogao Lim da
je videti i most. Obuzimala
trg bele, ga
da zidove
kreče, da prosjake i skitnice sklanjaju. Tribinu više nije mogao videti, ali je slušao kako
glasnogovornike
glasnogovornike isproba
isprobavaju.
vaju.
 Napoliitano je sedeo kraj puta i pio. Bočicu rakije držao je u hl
 Napol hladu,
adu, gitaru na kril
krilu.
Bilo je tiho i on je želeo da se ispruži i odmori. Prašina i sunce nisu dali snu na njegove
oči. Pa je gledao crna brda i plamen koji ih je vezivao s nebom. U vazduhu se osećao
zadah paleži. Oči koje su ga pekle odmarao je na planinskim masivima. Tamo se, po
uvalama, beleo lanjski sneg. ’Tamo bih najradije sklopio oči, tamo bih, pevajući
 porcherije,
 porcherij e, najradije
najradije umro’, šaputao je.
Motociklisti se pojaviše odjednom, iza okuke i tamo gde je Lim bio najuži a put
najstrmiji.
Čobančići suMotociklisti su, više
umirivali stoku. iz besa negodesetina
Motorizovana iz potrebe, trubilijei drumom.
mahnitala pucali na sve strane.
Prvi motociklisti ga ne primetiše. I pre nego što se prašina sleže, Augusto otpi i
odahnu. Zaostali motociklista, s polunagom droljom u prikolici, naglo se zaustavi.
Augusto otpi.
»Crne košulje prolaze a pešadija pije!« reče motociklista i podiže naočari do
šlema.
»Izgleda«, reče Augusto, ne razmišljajući.
»Čak nas i ne pozdravljaš!« reče crnokošuljaš jetko.
Augusto Napolitano visoko podiže bocu.

»Tako
»Ja takopozdravljaš Crne
pozdravljam ceokošulje?«
svet.«
»Onda dođi ovamo«, reče crnokošuljaš: »Hoću da ti otpozdravim!«
Augusto je silazio. Drugi motociklista je, držeći se jednom rukom za vozačev
opasač, preturao po droljinim nedrima. Modra od ujeda, udaraca i padova, devojčica se
kikotala. Pevušila je na oba jezika, suvozaču je podgoričkim naglaskom pretila da će
se, nastavi li tako da je štipa i čupa, popišati u prikolicu. Rastežući joj sise, razvrćući
oj stidnicu, crnokošuljaš je odgovarao da baš to i želi.
»Ni stati ne znaš kako treba, pešadijo!« reče vozač i sjaha s motocikla.
Augusto ga je, držeći gitaru i litrenjak pored sebe, gledao.
»Komunista!« jeknu drolja i oseti vojnikove prste u škrgama stidnice:
»Komunjara pešadijska, Roberto! Zaviri mu u oči, pa ćeš viđeti! Carlo, ne celu šaku...
raspali po njušci crvenoj, Roberto!«
 126

»Pozdravi Crne košulje kako treba!«

Augusto Napolitano ga je gledao.
Korbačem od volujske žile Roberto ošinu Augusta preko lica. Augusto se ne
 pomeri. Smešak iskrivi
skrivi njeg
njegove
ove usne. Drolja
Drolja iz prik
prikol
oliice i Carlo vi
videše
deše kako Roberto
oš jednom izmahnu. Augusto se zaljulja, ali ne pade. Krv mu obli čelo i obraze.
Augusto obliza usne i vide kako Carlo izvuče devojčuru iz prikolice, kako joj raščepi i
 podiže
 podi že noge, kako u nju stade da gura spolovil
spolovilo.
»Mora da si crven kad nećeš da nas pozdraviš!«
Augusto ga je gledao. Udarci su pljuštali, bol je svirao po njegovim kostima. Pekle
su stare rane i uboji. Augusto se uzdržavao da ne krikne, da ne zatraži milost.
Presamićena preko prikolice, drolja je jektala, govoreći da joj cazzo nikad dublje nije
ušao. Pominjala je provaljen drob, creva, dušnik, do kog će joj stići nastavi li tako da
nabija i svrdla.
»Po svoj prilici, ti samo pevaš, pešadijo!«
»Da«, reče Augusto ne oklevajući, i oseti da su mu usta puna krvi i polomljenih
zuba: »Samo pevam...«
»Onda pevaj, usrana pešadijo!« odrubi Roberto sa šlemom na potiljku: »Šta
čekaš?!«
Augusto je ćutao. Krv mu je tekla preko obrva i trepavica. Slušao je kako
devojčura jekće, kako Carlo stenje i tvrdi za sebe da je bušilac nad bušiocima i da
nema Crne košulje koja može izdržati koliko on. Augusto je gledao kako Roberto drhti
i izmahuje korbačem. No Augusto se ničeg više nije bojao, bola ponajmanje.
»Zapevaj, huljo!«
Augusto se sruči na kolena, jeknu.
»Komunista je, Roberto!« ugrabi drolja iz krlje: »Oni neće da pjevaju s nama!«
Drolja se naticala:
žarač! Udri, »Carlo,
Carlo, udri, do danas
zakolji sam mislila
me... njim ... pa medaonda
ti jebaci
cazzo ko rog,
u Lim, a od danas...
ribama...«
Razdražen gomilom na prikolici, jaucima i smradom, zgađen krvlju, kojom su mu
 billi uprljani
 bi uprljani rukav,
rukav, korbač i crna košul
košulja,
ja, Roberto ciciknu
knu i đonom zviznu
zviznu Augu
Augusta.
sta.
apolitano pade nauznak. Bio je svestan, da ga dosad niko tako snažno nije udario.
»Oh, Carlo, Carlo, Carlo...«, srkala je drolja: »Carlo, zlato moje ... tvoj cazzo je s
krunom, s iglom, s noktom ... niko me nije kao ti... niti će sto godina da živim...«
» A Roberto?«
»Carlo... koliko puta sam ti rekla... da je Robertino mekokurić... naš sinčić... naše
dijete... koje ubija... sad, Carlo, sad!«
Udarcem pesnice Roberto još jednom svali Augusta u prašinu. Zatim stade da ga
gazi. Augusto se nije branio, kad god su ga tukli, u sebi je govorio da će i to proći i da
će posle toga slađe pevati. No, kad mu Roberto cipelom razvali vilice, on prvi put
 127

otkad peva, reče sebi da će mu biti teško da ustane i da potraži gitaru. Roberto je
skakao po njemu i režao.
»Ne znaš naše pesme... gade crveni... ili nećeš da ih pevaš? Eh, ti, ti, ti!«
Augusto je ležao. Od krvi i prašine nije video Roberta, ali je hteo da mu kaže
kako zna sve pesme koje su dosad sastavili i pevali ljudi. Nije mogao da pokrene jezik.
Čuo je Carla i drolju s prikolice koja je, gušeći se cazzom, u pomoć prizivala i samog
Boga.
Roberto stade Augustu nogom za vrat.
»Ubiću te ako ne zapevaš  Duce Duce nome benedetto! Zadaviću te, evo ovako!
Jesi li razumeo?! Oh, progovori već jednom, pevaj!«
»Ne mogu«, šapnu Augusto: »Ja pevam samo moje pesme, naše pesme...«
»Komunista, rekla sam ti!« glasnu se drolja iz svog mraka: »Znamo mi njihove
 pjesme, njihove
njihove proleterske... Strijel
Strijeljaj!
jaj! Davi ga,
ga, Robertino,
Robertino, da već jednom svršim!«
Sav u krvi, crnokošuljaš skoči na Augusta. Gazio ga je, pljuvao:
»Kad si već pevač... bilo šta počni! Zini... makar to bila... njihova...
 proleterska..
 proleterska...«
.«
Augusto zasuka vrat i, ne otvarajući oči, prošaputa:

Se te la rompo...

»Samo su oni tako bestidni!« kliknu žena: »Šta, zar si se već istresao, Carlo?
Carlo, pjetliću sicilijanski... ti, rđo s jajima od pamuka! Hodi sad ti, Roberto, moj stari!
Ali prvo tome pod tobom prospi mozak po prašini...«
Roberto se okrenu. Sasvim obnažena, širokih pleća, seljačkih, i stražnjice
 pljosnate
 pljosnate i dlakave, drolja
drolja je ulazil
ulazilaa u prik
prikol
oliicu. Otpi
Otpijal
jalaa je, tresla
tresla se kao padavičarka.
padavičarka.

Carlo»Jeje plakao zbogkomesare?«

li ti dosta, jaja od pamuka. Roberto je siktao:
»Mrzim vas, Crne košulje«, šapnu Augusto: »Mrzim vas, prokleti faši!«
Roberto upali motor. Čobančići i stoka se razbežaše. Čovek u umrljanoj košulji
dade gas. Robertu se učini da Augusto reče da još nekog mrzi i u strahovitom naletu
 projuri preko njega.
njega.
Prikolica odskoči, ali devojčura ne ispusti ni Carlov cazzo ni litrenjak. Roberto uz
škripu kočnica okrenu mašinu i ponovi juriš. Augustovo telo se ne pomeri. Carlo pljunu
u stranu, rekavši da je pešadija najgora vojska. Roberto kaza da više ne veruje ni
artiljeriji. Drolja s podgoričkim naglaskom primeti da vojska previše pije, blebeće o
iskrcavanju Engleza i Crnaca na Siciliju, da beži crnogorskim i dalmatinskim
 partizanima.
 parti zanima. Roberto završi razgovor ti tim
m što kaza da će Crne košulje
košulje ostati uz Dučea
do kraja, pa i posle, i u punoj brzini pređe preko Augustovih grudi, glave. Drolja ciknu,
 128

reče da se to lome njene a ne vojnikove kosti. Motocikl nenadano, kao što je i banuo,
nestade. Augusto Napolitano osta na putu.
’Čudno, polomio mi je ruke, noge, rebra, zube mi sasuo u grlo, a imao je blage i
 bademaste oči’,
oči’, u sebi je šaputao Augusto,
Augusto, pa je nastavljao
nastavljao bez srdžbe: ’Pokušao je da
se namršti, da izgleda strašan, ali je strašna bila samo njegova košulja. Neobičan i
smešan bio je onaj Roberto, pa sam siguran da je zbog nečega gorko patio. Pa onaj
nesrećni Carlo na ženi mekih stegana i opuštenog trbuha - šaljivo neko društvo koje se
 po prašnjavim drumovima
drumovima smuca...’
smuca. ..’
Augustu se činilo da su još iznad njega. Nije ni pokušavao da otvori oči. Pa je
samo šaputao, obraćajući se sebi:
’Augusto, još te nisu uništili. Kosti će da srastu i da se isprave, pa ćeš opet prstima
 po gitari
gitari.. Ne daj da te san i bol savl
savladaju,
adaju, već misli
misli na nešto lepo, ako ni na šta drugo a
onda na žegu koja suši krv na tvojim usnama. Tako, dobri moj Augusto, moj
 pornografski
 pornog rafski vojniče..
vojniče...’
.’
Čuo je kako čobančići plaču za njim, kako ga zovu. Krv mu jurnu uz vratne žile,
 pa u sebi prošaputa:
’Dobro je što nisi pevao njihove političke porcherije. Ne, nikad ne smeš zapevati
 Duce, Duce, fiore nostr
nostroo bianco.   Ako ikad budeš morao da izgovoriš njegovo ime,
izmeni pesmi kraj i nagovori ostale da ponavljaju Duce, Duce, fiore nostro nero.
Augusto, samo svoje pesme, makar one bile ružne, grube, nepristojne. Vojniče, obećaj
da nikad nećeš u pesmi pomenuti ime Dučeovo. Kao ni ime drugih Dučea. Vođa, koji
nas, male i jadne pevače, teraju da ih slavimo i veličamo širom sveta...’
Augusto je hteo da opipa gitaru. Bol se granao po rukama. On nije znao da je
gitara čizmom zdrobljena, da su se žice gubile po prašini. Vide u mislima planinu, sneg
koji blešti. Odnekud izroni vojnik iskraj tenka, Paolone, reče mu da nema smene,
vode, makarona. ’Idi, Paolone, i pazi da ti puška od tri i po metra ne padne s ramena!’
mislio je da mu je govorio: ’I nemoj optuživati motocikliste. Svima reci da se ovo sa
mnom slučajno dogodilo, da sam pijan ležao na putu i da me patrola Crnih košulja nije
 primetil
 primetila.’
a.’ P aol
aolone
one je odl
odlazi
azioo vukući na žici krvlju
krvlju obli
oblivenu tanketu. Stražaru bez
smene pomagali su Gruban Malić, Antonio Peduto i Pietro Portulu, mrtav. ’Otkotrljajte
tu čeličnu nakazu, da vam ne krvavi ruke’, činilo se Augustu da je šaputao: ’Oh, učini
to odmah, Paolone, i beži iz moje tame. Zar ne znaš, vojničino, da odavno želim da
sklopim očne kapke i da dugo spavam na snegu što se gore beli...’
 Nije
 Nije vi
više
še bi
billo plani
planine.
ne. Osećao je kako se pod njim njim ugib
ugibaa tlo.
tlo. Kako mu se lede
 prsti.. Kako mrak seda na njegove
 prsti njegove grudi
grudi.. Sve sl
slabi
abije
je čuo je svoje srce. Dušnik
Dušnik mu se
stezao. Hteo je da krikne. Ču kako neko peva njegove pesme, porcherije, i zažele da
zaplače.
’Ko je vojnik s točkom motocikla oko vrata?’ upita se: ’ Pietro, baci tu gumu u
vodu, u vatru, pa mi pruži ruku. Pa da zapevamo! Oh, brate. Oh, moj zlatni Pietro,
 129

oprosti što ti onog dana nisam pevao. Pietro, Sardo, ne daj da me odvuče voda, da me
oglođu ribe. Oh, dobri moj Pietro, zapevaj ti kad ne mogu ja - valjda će mi tvoja
 pesma pomoći da otvorim oči i skrajnem se s puta...
puta...’’
’Majko, mila majčice, moja ljubavi’, mislio je Augusto da je govorio: ’Majčice,
hoću da padnem pred tvoje noge i da te zamolim da mi oprostiš što sam i suviše pevao.
Uvela, uplakana, jadna moja majko, ne smem više da pominjem tvoje sveto ime. Jer,
opet sam, siroto moja, bolestan. Pa ne može tvoje ime preko mojih kužnih usana...’
’O Bolognesina, o sole!’ Činilo mu se da je izgovarao refren kojim je završavao
svaku pesmu. A nije čak ni usnama mrdao. Već je sam sa sobom govorio: ’Augusto, ne
uznemiravaj je. Nek mirno živi u svojoj Bologni. Ne traži od nje da ti danas pruži ruke
i podigne te iz prašine i tame. Augusto, kaži glasno, ljudi će zapamtiti, kaži istinu: nikad
u Bologni nisi bio, a ona, devojka Bolognesina, postoji samo u tvojim bestidnim
 pesmama! I zamoli
zamoli sve drug
drugare
are da ti oproste što si ih pričom
pričom o njoj mučio, bi billi su
ljubomorni. Augusto, canaglia, huljo, što si to činio? Ni njeno ime više ne izgovaraj,
iako je nema - ne diraj je! Nema ni nje, ni Bologne, ni Italije, niti bilo čega za šta bi se
tvoje misli mogle uhvatiti. Oh, Roberto, oh, Crna košuljo, pruži korbač, da se uhvatim,
er neću dole, u sluzavu i krvavu stidnicu tvoje i Carlove drolje...’
Stoka je javila putem. Gazile su ga ovce, jagnjad, koze. Augusto je ležao raširenih
ruku, podvinutih nogu. Lice mu je bilo mirno i dobro, ispucalo i pokorno, kao zemlja
 bjelopol
 bjelopoljska,
jska, s jedva primetnom
primetnom grimasom
rimasom na usnama. Dan je bi bioo vreo. Čobani su išl šlii
 pored puta, travom. P lakali su, zvali
zvali ga i dal
dalje.
je. Na nebu ni
nije
je bi
billo ni
nijednog
jednog oblaka,
oblaka, ni
edne jedine reči.

16.
Malić je bio na kolenima. Usta su mu bila puna krvi, trunja, rakije. Da nije bilo
šlema, izgorela bi mu glava. On je znao da je osramoćen, da dugo neće moći da ustane
i otvori jazbinu. No nije znao da mu se na šlemu, iznad čela, crvenela petokraka.
Vojnik je pored njega prolazio govoreći da general Besta dolazi sa severa, iz Pljevalja.
Drugi vojnik je objašnjavao da general može doći samo sa jugozapada, iz Podgorice,
gde je štab za Crnu Goru, Albaniju i Dalmaciju. Kakva Pljevlja i kakvo Berane kad je
u pitanju jedan general! Video je rulju koja se ljuljala, smejala, čuo povike - sve se to
mešalo s crvenim slovima njegove rečenice, sve se to gubilo u krvavoj magli pijanstva i
 pregrejanog mučnog predsna.
Obigravajući tanketu, Paolone je posmatrao kako vojnici i meštani uređuju trg.
Krečili su zidove, stara vrata i magaze, ćepenke i bandere, drveće do krune, pa i više,
vazduh sam. Od generalovog imena i prezimena, koje je bilo ispisano na više mesta,
ćirilicom, podilazila ga je jeza - bojao se da neće umeti da stane mirno, da neće
 130

izdržati.
Meštane, skitnice i prosjake, podvodače i crnoberzijance, drolje i decu, stariju
čeljad, predvodili su, i grdili, Mustafa Agić i pop Vukić, a vojsku kapetan Brambilla, s
 pištal
 pištaljkom,
jkom, bi
bičem,
čem, puškom. Meštani su gunđali unđali, vojnici
vojnici izgovarali
zgovarali porcherije.
porcherije. Sve je
oko njih bilo belo. Čak ni česma nije više bila prljava. Agić je davao znak rukom,
Brambilla povikom, pa su svi koliko ih je bilo pevali borbene pesme, zatim pesme o
srećnijoj budućnosti udvoje. Pevušio je i Paolone, iako ga je bolela glava od vreline.
 jegova
 jeg ova tanketa bil
bila je bel
bela,
a, i ružna, liči
ličilla je na šporet. Meštani i vojska su se svađali
svađali,
mazali. Gledan spolja, niko više nije bio prljav ili crn. Prolaznici, putnici, lopovi koji tek 
što behu prispeli u Bijelo Polje molili su akcijaše da ih obele. Beli su bili i oblačići što
su se kao psi gonili nebom.
Bele nisu bile Crne košulje, Roberto i Carlo, s padavičarkom u prikolici. Drolja je
ostacima haljine krila poharane sise, slabine, pupak. Obrazi su joj bili krvavi, kosa
raščupana, oči nezasite. Zvali su je čas Fatima, čas Ratka, ali ih ona nije čula. Crne
košulje, generalova prethodnica, gledale su kako ona slobodnom rukom iz stidnice čupa
nekakve krpe, obuću, triper, prazne konzerve, opasače, metke od protivtenkovke,
sicilijanski šankir, pužiće, ugruške krvi, podgorički sifilis, guše, defanzivne bombe,
dlake, seme cele crnokošuljaške čete, i kako sve to, u zanosu koji još nije viđen na
 bjelopol
 bjelopoljskom
jskom trgu, baca po krečom obeljenoj površini
površini..
»Ako ne računamo Crne košulje, koje će da odu kao što su i došle, beo nisam
edino ja, compagno«, šaputao je iznad Malića na kolenima Paolone, vojnik bez
smene: »Svi beli, beli, a ja među vama kao gavran, proklet!«
»Zar sam i ja bijel?« gotovo zaplaka Malić i razmaza po obrazu kreč: »I ako
esam, Paolone, šta to treba da znači?«
»Compagno Malić, general Besta dolazi«, reče Paolone: »Tvrde, doći će sa
ugozapada, ali ja ne verujem da neće doći sa severa, istoka, ili sa samog juga. Smeo
 bihh se kladi
 bi kladiti
ti da će doći sa svih strana!«
»Paolone, merda di uccello, govno od ptice, da li znaju da sam ja crven, ne
 bijel
 bijel?«
?« pi
pitao
tao je Malić
Malić ustajući i stresajući se kao petao.
»Compagno Malić, ne zanima njih ni tvoja ni moja boja«, reče Paolone gledajući
kako Crne košulje odlaze s vetrom i s bestidnom devojčurom u prikolici: »Potpuno su
nas zaboravili, ne vide nas. Kad bi hteli bar da nas pljunu!«
»Compagno Malić, ne volim više Danu!« reče Paolone: »Ne volim je jer je nema.
Videli su kako je, s kamenom oko vrata, skočila s mosta, u Lim. Za Pietrom, zamisli!
Compagno, sad imam drugu kurvu. Ne znam joj pravo ime, ali bez imena nije. Živi u
Bologni, dakle Bolognesina! Volela je našeg Augusta. Napolitano je mrtav, ja sam je od
njega preuzeo. Nikad je nisam video, ali znam kako izgleda. Nadam se da ću dobiti
smenu do kraja rata i da će se, iako ne znam da pevam kao što je pevao on, nekako
 privi
 pri vići
ći na mene. Uostalom,
Uostalom, ni s Aug ugustom
ustom u početku ni nije
je išl
šloo lako - žalio
žalio mi se da su
 131

oj dugo smetali njegovi metalni zubi, istaknuta Adamova jabučica, njegove preko mere
mutne oči...«
»Glava, vrat i ruke su joj kao u drugih Talijanki, ali grudi nisu«, strese se Paolone
 pa nastavi:
nastavi: »Grudi su joj pune mleka, jer naši zemljaci zemljaci sa severa, naročito
naročito oni iz
Bologne, pasu dobru travu. Na struku i duboko uklesanom pupku neću dugo da se
zadržavam. Prelazim odmah, kao pravi južnjak na stražnjicu - to je brežuljak mesa
koje ću dugo da gladim, zagrevam i čerečim! Stopala su mala jer nikad, pa ni u
krevetu, nije bila bosa. Žurim među stegna! A tamo - raspolućena i sočna breskva, moj
mirisni raj! To je predeo, prostran kao moja Calabria. Ima tu svega i svačega, te ne
znam šta ću s tolikim svojim udovima. Compagno, zavući ću se u tu toplu špilju i
ćutati. Ako se rat još ne bude svršio, kriću se gore i neću izlaziti sve dok me civilne
vlasti ne izvuku...«
Iza brda izbi Komandantov dvokrilac. Leteo je iznad samih krovova, izvijao se na
 bok i kril
krilo, sipao
sipao letke. Već treći dan su građanstvo i vojska izveštavani da general
Besta može stići svakog trenutka. Pravac iz kojeg će general stići držan je u tajnosti,
tako da je u Bijelom Polju bilo nekoliko slavoluka. Beljen je trg, beljena česma i voda
stoti put od jutros, beljeni telefonski stubovi i žice, beljeni golubovi mira, golubovi
gaćani, golubovi prevrtači, golubovi gušani, golubovi pismonoše, beljena Ciganska
ulica, beljene kovačnice, mehovi, beljeni čekići i nakovnji, beljen ćumur, beljen gar,
 beljena
 beljena vatra žar pepeo, beljbeljena
ena bodlji
bodljikava
kava ži žica
ca kojom je bi
billo opasano Bijelo
Bijelo,, beljene
beljene
 prepreke od bodlji
bodljikave
kave ži
žice,
ce, klupka,
klupka, ježevi,
ježevi, protivtenkovske
protivtenkovske prepreke, zamke, beljenbeljen
Kraljičin nužnik hiljaditi put od prekjuče, svih sedam čučavaca, pišaonice, beljena
kabina, taj zastavama ćilimima guslama tamburicama fesovima crnogorskim kapama
trofejnim puškama šlemovima mapama i krunama okićeni salon koji je otvaran samo
kad bi ličnosti od izuzetnog značaja svratile, a tamo se tad jelo pilo sralo pevalo, beljen
izmet, zajednički, bratski militarističko-civilni, tako da se po govnima hvatala krečna
kora, beljena oba mosta, obe vode ribe žabe punoglavci, svaka pištaljkom fijukom biča
 psovkom ili ili pucnjem propraćena reč.
Barbagallo je mašinu vodio vešto, tako da je Allegretti mogao videti sve što za
veliki doček još nije bilo okrečeno. Ljudima se sa zemlje činilo da Barbagallov
dvokrilac na trenutke zastaje, da kao orao stoji u mestu, da katkad i natraške ide - tad
e kaplar slobodnom rukom pokazivao nužnike, plotove i kokošinjce, koji još nisu bili
zakićeni i beli.
»Compagno, naš Barbagallo i dalje jaše i koka vašu Nidžaru. Rekla mu je da hoće
oš jedno dete, sina. ’Pet ako hoćeš!’ odgovorio joj je. Barbagallo buši još jednu
meštanku, doduše, Ciganku, rodiće mu pre zime. Barbagallo predložen za odlikovanje
 poslee izjave da se neće vrati
 posl vratiti
ti na Si
Sicil
ciliiju dok u oslobođeni
oslobođenim m krajevima
krajevima ne osnuje
omanju talijansku koloniju. Barbagallo pisao kraljici Jeleni, poverio se, a poverila se i
ona njemu...«
 132

Dvokrilac se iznad samog trga izvi na bok. Vrhom krila, desnog, samo što nije
dodirivao vojsku i meštane, prosjake i muzikante. Dvokrilac ’Romano’ pobode se na
rep, te Malić pod šlemom i Paolone bez smene pod puškom, te Antonio Peduto, te
Mustafa Agić, Vittorio Brambilla i pop Vukić, te neutešni hodžica Merdan, dežurajući
nad četkama svoje u kreč nagnane sirotinje, videše da pored Allegrettija sedi Marika u
avijatičarskoj odeždi. Vetar je vijorio njenu kosu. Njih dvoje su bili priljubljeni. Kako je
Barbagallo s ’Romanom’ izvodio nešto nalik na salto mortale iz vojnih ilustracija, njih
dvoje su mogli ispasti. Kad se aviončić ispravi, kad zaplovi, Marika stade da sipa:
»Usrana vojsko i još usranije građanstvo, vašljivci i triperaši, podvodači i
crnoberzijanci, lopuže, zavedene i zaluđene kurve balkanske, vojni svešteniče, to jest
Padre, nesrećni Agiću, krmeljivi Merdane kom naš Barbagallo guziči signoru, pope
Vukiću, moj ujače, Brambilla, mekomudiću i fidanzato ili, po naški, vjereniče, Maliću
kog će Svjetska revolucija zajebati, Paolone iskraj tankete, svi vi dolje, zar ne vidite da
 polećeh
 pol ećeh vi
visoko,
soko, da odoh?! AUegretti
AUegrettija,
ja, colonnel
colonnellla proslavl
proslavljene
jene tali
talijanske vojske i ne
samo Bijelog Polja već cijelog usrećenog Polimlja, hej, držim za cazzo, za kurac,
srpski rečeno! Zamislite, Allegretti diše na cazzo, kao pokojni Pietro! Allegrettiju cazzo
divlja, ne mogu da ga savijem i savladam - pečurka, kad vam kažem! Iz straha! Nešto
za tebe, Antonio, za tvog ’Heroja na magarcu’!«
Kapetan Brambilla maši se srca, obraza, časti uopšte. Mustafa Agić gotovo
nagonski opipa svoj zadebljali, otežali, neprovetreni stražnji deo u čakširama od zelene
istanbulske čoje. Hodža Merdanović preko očiju, sve do nosa, navuče fes, a na fes
natače šlem divizije Venezia, dobijen od Allegrettija za barenje jajca. Pop Vukić ničega
nije mogao da se maši, srce ojađenog ujaka se talasalo. Težina revolverčine, kolaša,
zadenutogza protojerejski pojas ljubičaste boje, težina onih devet metaka, ne manjih od
dečjih palaca, vukla je k zemlji i ponoru i njega i ostale. Jedino nije ječao niti se pored
okrečene tribine stropoštavao riđokosi Antonio Peduto. On se, naprosto, topio.
Dvokrillac strmeknu prema zvoniku crkve Svetog Petra.
Dvokri

17.
Paolone zasuka vrat i pogleda uz pušku. Puška je rasla. Cev i bajonet su
krupnjali. Oštrica noža, njegov vrh bili su od plamena. Zemaljski deo puške, kundak,
težao je, vukao prema prašini. Nebeski deo, bajonet, proizvodio je zvuk koji Paolone
ni s čim nije mogao da uporedi.
Paolone se ničemu više nije čudio. Niti se bojao, niti je hulio. Bio je svestan da je
između zemlje i neba, negde u sredini, da ga obliva predsmrtni, leden znoj. Činilo mu
se da se kroz sviranje bajoneta i plamena, gore na nebesima, probija Augustov plač.
Paolone je obarao glavu, gledao kako se na sapima njegove tankete prži prašina.
 133

Prema tanketi i vojniku koračao je, gologlav i raspasan, poručnik Riva. Nadahnut i
 pijan
 pijan preko mere, pti pticol
coliiki Riv
Rivaa je posrtao, al
alii mu vojnici,
vojnici, Balestra
Balestra i Casanegra, ni nisu
su
dali da padne. Riva je levom rukom vadio mlitavo spolovilo, stezao ga za vrat kao što
se steže i davi zmija, okretao se na sve strane, brundao:
»Devedeset osma gonoreja, scolo, otkad sam u ratu, a pedeseta otkako sam na
Balkanu! Devedeset osma, devedeset deveta, svejedno, ali najgora od svih! Pogledajte,
 prijatel
 prijatelji
ji,, kako se rascvetava, kako kipi moje jadno me meso!«
so!«
Vojnici, Balestra i Casanegra, govorili su mu da mora u kasarnu, s njima. Nije ih
slušao. Nije hteo da čuje ni meštane ni vojnike što su krečili trg i tribinu - oni su ga, uz
urnebesan smeh, molili da ih ne sramoti, da se okrene prema Malićevoj jazbini, prema
džamiji, u čiju su ogradu već bile usađene zastave dobrodošlice. Riva je stezao za vrat
 petlaa levom, dok je desnom vadio iizz futrole pištol
 petl pištoljj i nišani
nišanioo u glavić:
glavić:
»Pustite me... da pucam! Da ubijem ovu prokletu, ovu poslušnu hulju ... ovog
 psa... koji će me u pakao oteratioterati!! Hej, gde bi danas Riva bio da njeganjega ni
nije
je bi
billo... njega
njega
kome hoću mozak da prospem!«
Vojnici,
da moraju Balestra
natrag i Casanegra,
u stroj, koji je narekoše
mostu.muPoručnik
da trubeRiva
oglašavaju generalov
im odgovori dolazak,
da su te
kopilad,
ništaci i kukavice koje ne smeju s njim prema jarbolima i tribini. Vojnici su hteli da
 beže, al
alii je Riva
Riva nišanio
nišanio i iz
iz utrobe bacao:
»Pizdolisci balavi, tankovratići, lopuže koje ću jednim metkom prikovati za
zemlju, privedite mi onu okrečenu magaricu što se uvija pod tovarom drva, obeljenih!
Pa da vidite kako ću da joj ga svirnem, ne u ficu, kako biste vi, ništarijo, već in culo, u
 pravu rupu!
r upu! I nju, soldati
soldati,, i sve magari
magarice
ce Balk
Balkana
ana - nek i one zapamte kako ispod repa
kolje talijanski poručnik, junak s deset na bojnom polju zarađenih rana, osvetnik,
nesrećnik kog će lombardijski cazzo, evo ovaj preda mnom, oterati u ludnicu, pod
zemlju ili na vešala! Sve žensko, na dve ili na četiri noge, svejedno mi je, vežite i
dovedite: hoću danas,
rata, da pokazujem kadsedolazi
kako izvodigeneral, da sejem scolo, triper, bolest drugog svetskog
sodomija!«
Vojnika, Balestre i Casanegre, nije bilo. Poručnik Riva čitavu večnost je stajao
kraj tankete i stražara bez smene. Paolone je slušao kako Riva preti svojoj žili, kako joj
tepa, kako joj komanduje. Tad trojica od onih što su krečili tribinu priđoše Rivi i
četkom ga obeliše celog. Riva ustakli očima, isturi vilice kao Mussolini, ali osta
nepomičan.
Gledajući kako Riva grčevito steže svoj cazzo, kako iz njega cedi gnoj i kreč, i
 plašeći
 plašeći se da će mu od vrućine
vrućine prokl
proključati
jučati mozak, P aolone
aolone je drhtao pokraj tankete.
Čuo je dahtanje bajoneta, sviranje plamena, trube. Prašina koju je podizao vetar 
mešala se s njegovim suzama. Pekle su ga oči, te je sve pred sobom video
utrostručeno. Da ga kundak ne bi svalio u prašinu, tamo gde su bile zakopane
Augustove stvari i pisma, pesme na kartonskim polama, tamo gde su se pekli meci i
 134

 bombe za prodaju compagnu

compagnu Mali
Maliću, P aol
aolone
one se prisl
prisloni
oni uz sl
slabi
abinu
nu tankete i glasom
lasom
 punim
 puni m čežnje stade da šapuće:
»O Bolognesina, o moja jedina, o moja bela, o moja sva od sisa i mleka, o sole, o
moje telo i moje meso sa severa, tebi ću umesto Madone odsad da se molim. Pomozi,
kaži svima da nož i plamen zuje nad mojom glavom, da me zemlja vuče k svom i
Augustovom srcu. O sunce moje, moja prva, moja prava, smiluj se i pusti me među
tvoja kolena, onda gore, u mirisnu vlagu, i ne zameri mi što ću u tvoju ficu da se
zavučem ovako jadan, iskrivljen i zarastao u prljavštinu...«
Paolone više nije znao gde je, kraj tankete ili među ženskim stegnima. Lice mu je
 billo umazano, oči lude. Mi
 bi Misl
sliio je da propada u meku utrobu. Ništa
Ništa sem tame, koja je
 podsećalaa na otvoreno žensko meso, nije
 podsećal nije video.
video. Njegove
Njegove usne su se micale,
micale, pominjal
pominjalee
 pušku koja ne može da padne, pa stoji kao stub. Devojka iz BologneBologne ga je razumela.
Pulsiranjem svojih pizdnih škrga, micanjem mišića u preponama i oko runa, ona ga je
uvlačila gore.
Vojnika bez smene su jedino topovske salve mogle pomaći s mesta. Paolone je
 pol
 polako
ako razdvajao
mitraljeski rafali. trepavice.
trepavice. glasovi,
Ljudski Njeg
Njegove
ove oficirske
suze bil
bile su pune sunca.
komande, nečijiČule
Čul e su činili
plač, se trube,
su doboši,
doboši
mu se,
nestvarnim. Neko ko mu je bio poznat upravljao je pukovnikovim dvokrilcem i bacao
šarene hartije. Trg prepun česmi, vojske, svetine, stade da kliče, da urla. Opet se oseti
 prevarenim, ostavljeni
ostavljenim,
m, ništavni
ništavnim.
m. Generala su pozdravljal
pozdravljalii, pi
pili
li,, bl
bljuval
juvalii kreč i
makarone.
General je dolazio sa svih strana.
 135

Četvrti deo

Elefantijazis
Muhamed desnog
Muhica uhaMerdanović
Muho - Čiji će na kraju
mlađibiti 
- Većanje
u salonu Kraljičinog nužnika i neophodnost izlaska
- Nebeski i zemaljski deo Talijanove
Talijanove puške - Znoj ood  d 
 slijepog miša
miša - Da li kopiljani stvaraju istoriju ili 
istorija rađa
rađa njih - Novitet
No vitet drugog svetskog
svetsko g rata:
 prezervativ
rezervativ za jezik - SStrah
trah od slobode - Oplođe
Oplođenje
nje
 smrti u zemlji Jevanđelja - Talijani su izvršili otpis
 škarta bez jedne
jedne pr
prolivene
olivene kapi krvi - Orgaza
Orgazam m i 
 sloboda kao granična
granična situacija - D Don
on Gruban od 
Bijelog Polja i Horacije su intimni i ideološki 
drugovi - Da li je Isus Hristos, rođen u Bijelom Polju
i pokraj
pok raj talijanske haubice, moga
mogaoo biti Ciganin
muhamedanske
muhame danske vveroispovesti? 
eroispovesti? 

1.
»Evviva!«
Paolone je gledao kako vojska razgoni svetinu i stoku. Nisu pomagale psovke ni
 povici
 povi ci na oha jezika,
jezika, te su karabin
karabinjeri
jeri duvali u pi
pištal
štaljke,
jke, potezali
potezali batine, vadil
vadili pištolje.
pištolje.
a trgu je, između česme, tribine i tankete, bilo dvadesetak Crnih košulja, desetak 
magaraca, nešto koza i ovaca. U Bijelom Polju subota je pazami dan. Vojniku s
 plamenim
 plamenim bajonetom uči učini
ni se da i sam prihvati:
prihvati:
»Evviva!«
Opkoljen motociklistima, agentima, blindirani automobil približavao se trgu i
tribini. Antoniju Pedutu se činilo da to nije automobil, već neka vrsta bornih kola sa
 sasvim malim prozorima s prednje strane. Antonio nikad na krovu jednog vozila nije

136

video više stvari. S čuđenjem je zagledao desetine kofera, torbi, vreća od šatorskog
krila, utvrđenih na galeriji. Monte Carlo, Biaritz, Capri - stajalo je na najdubljem
koferu. Sunce je peklo prašinu, vetar podizao paprat i granje, kojim je automobil bio
maskiran, te je Peduto mogao da čita etikete: Barcelona, Hotel Majory Paris, Madrid,
29 rue Jacob, Costa Brava, Grčka kraljica Solun. Antonio umalo ne kliknu kad spazi da
iz borovih grana i prašinčine vire skije sa štapovima, lovačka puška i pribor za pecanje
u futroli od afričke kože. Automobil je prilazio trubeći.
»Evviva!«
Vojni orkestar, odjednom, umuknu. Utišaše se folklorne kapele iz Bijelog Polja,
Berana, Pljevalja. Iščeznu i posljednji pisak trube. Zanemeše svetina, vojska, stoka.
Petnaestak foto-reportera probiše živi zid karabinjera i Crnih košulja i stadoše čekati.
Oči kamera zabeležiše kako se vrata automobila otvoriše.
General Besta hitro, kao lutak, iziđe i zauze pozu. Objektivi ovekovečiše njegov
uvežbani smešak, blesak veštačkih zuba, okrečenu rukavicu, kojom je otpozdravljao.
U kadar uskoči pukovnik Allegretti, za celuloid i istoriju vedar i presrećan što može
dočekati jednog
govorili ne tako se,
gledajući značajnog gostakamerama,
ali okrenuti i prijatelja.koje
Čitav
su trenutak oficiriorkestar
zujale. Vojni su jedanzagrme,
drugoma
čim on odsvira tačku, oglasiše se polimske bande borbenim i optimističkim pesmama.
Paolone se prope tanketi na pleća. Gledan odande, general Besta bio je manji,
nabranog vrata i uskih grudi, primetno nervozan iako okićen vrpcama i medaljama.
Generalu privedoše ždrepca, Horacija. Gotovo u isti mah i general Besta i pukovnik 
Allegretti ustuknuše. Jer, Horacije je, nadražen muzikom i urlanjem ’Evviva!’ mlatio
 predugiim, smolavi
 predug smolavimm i miri
mirišl
šljavi
javimm cazzom po trbuhu. Horacije
Horacije je rzao, teglteglio se, kopao
 prednjim
 prednjim kopitama
kopitama po praši
prašinini.. Sa njeg
njegove
ove gri
grive
ve padalo
padalo je sandžačko cveće i gorobil
gorobilje.
Paolone nije mogao ni pretpostaviti da su kamere snimale kako oficirsku nedoumicu
tako i Horacijevu erekciju.
General grunuše
sve kamere, Besta seborbenu
dočepa jabučice
melodiju sedla. On testopalo
Polimci, generaludenu u stremen.
još jednom Zazujaše
pokaza novo
zubalo. No, general ne uzjaha. On samo podiže desnu čizmu uvis, do ždrepčevih
slabina. Paolone ne shvati što general prođe i s druge Horacijeve strane, što svaku
grimasu ponovi. Ovog puta general čizmu podiže čak do Horacijevih sapi. Toliko ne bi
mogao ni on, Paolone.
P aolone. Vojnik
Vojnik bez smene
smen e nije znao da se general Besta više od deset
godina nije bacio u sedlo, a da se za štampu i vojne žurnale ovako slikao. General
Besta čitav trenutak tako osta, noge akrobatski dignute, ruku na jabučici sedla,
napregnutog izraza jahača koji se gore baca. Onda se okrenu svetini, obeljenom redu
kurvi, vojsci koja nije znala da li da viče ’Evviva!’ General Besta tad reče nešto od
izuzetnog značaja, te ga pukovnik Allegretti istog trenutka pozva na smotru.
Vojniku
uhvatio iskrajGeneral
šezdesetu. tankete ječinilo se da je glavi
na prosedoj general Besta
imao srednjeg
dvorogu rasta
kapu, na iopasaču
da još nije
dva
 137

 pištolja,
 pištolja, što ni
nikako
kako nije
nije mog
mogao
ao da odg
odgonetne,
onetne, a preko ramena prebačen foto-aparat s
više spravica. General je oči imao lepe, tamne i kao izbolovane, a ispod rimskog nosa
tanke i ofarbane brčiće. On je krepko išao ispred četa, koje su urlale, i trudio se da
ostavi utisak odmornog vojskovođe.
»Živelo nesalomljivo bratstvo velikog talijanskog i malog ali izuzetno hrabrog
crnogorskog naroda!«
»Živjelo!« prihvati gomila.
Bilo ih je dvadesetak. Poređani gotovo kao Brambillina vojska, okićeni od glave
do pete, gornjomahalski meštani podizali su uvis bele ruke i klicali. Vojnik iskraj tenka
ih je poznavao. Bili su to trgovčići, zanatlije, preprodavci talijanske robe, ali ponajviše
 podvodači,, kafanski klupoderi
 podvodači klupoderi i skitni
skitnice,
ce, besposl
besposliičari i pi
pijandure,
jandure, koji se ni
nisu
su odvajali
odvajali
od vojničkih kazana i magacina. Kako su bili okrenuti prema suncu, i kako su do
iznemoglosti klicali talijanskoj moći, kreč im se sušio i padao s vilica, lobanja i visoko
 podiggnutih
 podi nutih šaka. P odvodač i kockar, onaj kojim
kojim se završavao red, kl kliiknu koliko
koliko ga grlo
grlo
služi, te i ostali prihvatiše:

 Duce, Duce, cchi

hi non sapra mori
morirr...
Quando Tu lo vuoi, gagliardetti al vento,
Tutti verremo a Te...48
Te... 48

Sa obližnjih brda tukli su teški topovi, oglašavali se bacači, štektale brede. Ugibalo
se nebo, pucala zemlja. Dolazak retkog gosta oglašavala su zvona crkve Svetog Petra,
dok su zvona crkve Svetog Nikole bila nema. Džamija je bila okrečena i iskićena sve
do vrha i polumeseca sa zvezdom. Otvarali su se prozori, cveće i kreč padali su na sve
strane. Njakali su magarci, blejale ovce, meketale koze. Crnokošuljaši su naređivali
vojsci i karabinjerima da seljake i pse, mačke i svinje, da svu rogatu marvu vrate na
stočnu pijacu, kako ne bi balegali po tek obeljenoj površini trga. Kraj česme je
naočigled Crnih košulja jedna magarica pasla, jedna koza tekla, jedna prasica bukarila,
edna krava vodila, jedna ovca mrkala.
»Živjeli naši prijatelji!«
Čelna dugog reda Ciganki iz Posran-potoka baci pred generalove noge buket
sandžačkog cveća i još jednom kliknu da žive prijatelji. Bila je ogromna, glavata, s
naglašenim brčićima, i držala je visoko iznad glave talijansku zastavu s izvezenim
fašističkim znakom, sekiricom, po sredini. General presta da je gleda, ali je zapamti -
 billa je, kao druge,
 bi druge, okrečena odozdo pa do grla. grla. General Besta zaustavi pogled
pogled na
Ciganki iza brkate, ona je na nikom razumljivom jeziku Posran-potoka pokušavala da
otpeva Giovinezzu. Bila je široka, kratka, gušava. Ućutkaše je ostale Ciganke, oteše joj
crnogorsku trobojku
osma Ciganka bile sus bliznakinje,
krstom i dadoše je jedanaesta
dok je tamnoputom podvodaču,
u redu Pljevljaku.
morala biti njihova Sedma
sestra -i
 sve tri su bile u muslimanskim šalvarama, košuljama od lažne talijanske svile,
138

zabrađene izvezenim i zelenim maramama. General zapamti njihove debele i otekle

usne, mandovske oči s kolutovima, pletenice okićene veštačkim draguljima,
đinđuvama, talijanskim novčićima. Dvadeseta, poslednja u redu sandžačkih Ciganki,
imala je krupne i vrljave oči, tako da ni snimatelji, a kamoli general Besta, nisu mogli
znati koga je gledala - vojsku, svitu na tribini ili, naprosto, zastave što su se vijorile na
arbolima. General zadrža u sećanju ženine isturene i preguste zube, obraze koji su bili
abisinski crni i izbrazdani, pa zažele da je nikad više ne sretne. No vrljava predstavnica
devojaka Posran-potoka
P osran-potoka kliknu:
kliknu:
»Živjeli naši jedini prijatelji! Živjeli! I nek ih čuvaju Alah, Kraljica, Kralj!«
General Besta sudari se s još jednim kordonom devojaka. Bilo ih je najmanje
trideset. Bile su to Ciganke iz Soluna, Skadra, Skoplja. Glavni snimatelj uperi u njega
kameru. General je otpozdravljao siroticama, koje su mu se obraćale čas na
talijanskom, a čas na albanskom i turskom. Ženska lica razvlačila su se od uha do uha i
to ga je teralo da krikne, da im zapuši usta. One koje u naručju nisu imale odojčad
mahale su mu talijanskim zastavicama, maramama, koje su, u znak prijateljstva i
 poštovanja, skidale
skidale s crnih
crnih glava.
glava. Nešto im je go govori
vorio,
o, to se vi
videl
delo,
o, ali se zbog galame
galame i
aplaudiranja čulo jedino izvikivanje Dučeovog, Kraljevog i njegovog, generalovog
imena. Sve su bile krivonoge, oniske, okrečene. Ciganka s trbuhom do zuba kao i
ostalih sedam ispred kojih je stajala, lica crnog kao čađ, kmeknu:
»Živjeli očevi naše divne đece!«
Sve trudnice prihvatiše, ’Evviva!’ su vikala i glavata, crnooka deca, obučena u
trobojno sa sekiricama, s inicijalima Benita Mussolinija Dučea, B. M.-D., uglavnom
Cigančići dalekog Soluna, Podgorice, Skadra, vikala i plakala zbog ispaljivanja salvi.
Pukovnik Allegretti i major Peduto, koji su išli za generalom, hvatali su okrečeno
cveće, bacano na visokog gosta. General Besta je i sam izgovarao milion puta
upotrebljeno ’Evviva!’ pa je, želeći da izađe iz gomile krečom obeljenih telesa,
namirisanom maramicom
vode ili bilo šta brisao znoj
tečno. Pukovnik i polenov
Allegretti, kojiprah sa čela,
je držao vrata,
korak podbratka.reče
s generalom, Tražio je
da je
na tribini mineralna voda, domaća. Major Peduto, koji je poznavao generalove
sklonosti, dodade da je gore i rakija, isto domaća, jaka kao grom a opojna kao med.
General zbrza Allegrettiju i Pedutu da ovako nije dočekan ni u Solunu, ni u Skadru.
»Živele sile nepobedive Osovine!«
To je bilo izgovoreno na besprekornom talijanskom. General se zaustavi, okrenu
nalevo i spazi najbrojniji ešalon devojaka. Bile su to domaće snage, Bjelopoljke,
Beranke, Podgoričanke, Crnogorke uopšte, a bilo je i devojaka iz Dubrovnika,
Mostara, Sarajeva čak. Sile Osovine, bratstvo po oružju, ljubav s Rimom pre svega,
 pominjal
 pomi njalaa je, u ime pedesetočlane
pedesetočlane čete otmeniji
otmenijihh prostitutki
prostitutki,, nakinđurena,
nakinđurena, namazana
Dalmatinka, s probodenim
kako se talasaju i jošparafinske
njene velike, živim gušterom na reveru
sise, kako odskačebluze.
onih General
dvadesetjei gledao
sedam
 139

 bradavica, kako joj pal

 bradavica, palaca
aca medeni i pčel
pčelamaama napadani jezik.jezik. Dalmatinka
Dalmatinka je ushićeno
ushićeno
govorila, pominjala Veneziju i Ragusu, oba grada dovodila u vezu s Bijelim Poljem,
najisturenijim i najistočnijim gnezdom i ćenifom Imperije. General Besta je sve
odobravao, čak i ’bratstvo po oružju’, izraz koji nije razumeo. Iza Dalmatinke s
azavcem na ramenu, u besprekornom redu stajale su devojke okrečenih sukanja,
ukosnica, obrva. Među njima su bile i Kiki i Ana sa Cetinja, i neustrašiva desetina
 plavooki
 plavookihh Makedonki, danas prispel
prispelih
ih iizz P ri
rišti
štine
ne i Peći
P eći,, s tri zeca,
zeca , sa deset metohijski
metohijskihh
kokošaka za Talijane, s mlečnom magaricom.
Paolone, vojnik bez smene, stajao je na tenku. Jedva se držao na nogama. Bez
daha je gledao kako Dalmatinka, u znak dobrodošlice, prinosi generalu zemljanu
 posudu s vodom, vimena,
vimena, sve tri sisise.
se. P ri tom se ki kikotal
kotala,a, te su joj slslabi
abine
ne i jazavac
drhtali. General Besta je pio, a zatim prosipao belu vodu, bele dlake, bele bradavice...

2.
Karabinjeri, Crne košulje i vojnici određeni da paze na red razmakoše koze,
 pogubl
 pog ubljenu
jenu jagnjad,
jagnjad, svetinu.
svetinu. Gazeći cveće, bačeno po okrečenom tepihu,tepihu, i osećajući
 beluu prašinu u nozdrvama i grlu,
 bel grlu, general Besta krenu ka tribini
tribini.. Dočekaše ga stepenice,
 pored kojih
kojih je ležalo korito
korito s krečom. General prikupi
prikupi snagu,
snagu, zalete
zalete se i u dva laka
skoka nađe se na poslednjem stepeniku. Svetina zaurla, drolje jeknuše, vojska pomenu
kralja, kraljicu, najzad dočekanog gosta prvog reda. Generalova pratnja osta zapanjena
- nije im se mililo na stepenice, a preko korita. Drolje kliknuše da živi najhrabriji i
najlakši talijanski vojskovođa, pešadijski general Giovanni Besta. Zadihan, veliki
Komandant stade mirno nasred tribine i trijumfalno se nasmeši masi i stoci. Zaori se
’Evviva!’, grunuše salve, oglasiše se doboši.
Major Peduto uze zalet, umalo se ne spotače, i pobode se uz generala Bestu.
Bleđi nego ikad, kapetan Brambilla dvaput pokuša - za njega su stepenice bile
 previsoke,
 previ soke, nogavice
nogavice preuske. Kapetan i treći put pade. Levu nogu
nogu i desnu čizmu vojnici
vojnici
mu izvadiše iz korita sa žitkim krečom. Vojnici i agenti ga obuše i s naporom izbaciše
na tribinu. Brambilla stade uz Peduta.
Pukovnik Allegretti uplaši se korita i kreča. On zakorači na stepenik i,
 pridržavajući
 pridržavajući medalje, pruži ruku P edutu. Major Peduto
Pe duto i kapetan Brambill
Brambilla izvukoše
ga gore kao vreću i posadiše pored generala Beste. Grunuše topovi, prolomiše žegu
doboši. Orkestar divizije Venezia, Murge i Cacciatori delle Alpi   odmeniše polimske
 bande sa sandžačkom
sandžač kom i milo
milozvučnom,
zvučnom, orijental
orijentalnom
nom melodijom:
melodijom:

 Kako da te ne poznajem kad si Musliman

 Ti se klanjaš svako jutro, postiš ramazan...

140

Praćen pukovnikom Allegrettijem i majorom Pedutom, general Besta priđe popu

Vukiću i predstavi mu se. Reče ’Molto piacere’ i na crnoj mantiji zapazi niz od pet
talijanskih medalja drugog reda. Pukovnik Allegretti upozna generala s hodžom
Merdanom, koji zaplaka i suzama pokvasi svih šest medalja drugog i trećeg reda.
General Besta reče nešto zvučno i utešno prozračnom bogomoljcu, s čalmom, pa oseti
orijentalac zadah neprane kože, znoja, anusne truleži. Uniformisani Crnogorac, pop-
Vukićev bliži rođak, steže generalu ruku tako da se čak i pukovnik uvi od bola.
Trikolorni Crnogorac, sav u lažnom zlatu, s revolverčinom, kolašom, za pojasom,
visokom gostu govorio je nešto svečano. General nije mogao da izvuče ruku.
Crnogorac je pitao za zdravlje Njenog veličanstva kraljice Jelene, njegove i pop-
Vukićeve daljne rođake; onda je generala tapšao po plećima, dičio se metalnim zubima
i nedavno dobijenom Bronzanom medaljom. General zažele da mu u široko razjapljene
vilice tutne pesnicu.
Glavni mesni špijun, Mustafa Agić, prvi priđe. On zamuca, pusti suzu radosnicu i
 pade na kolena.
kolena. Orkestar grunu. Generalu Besti ne ostade ni
ništa
šta drugo nego da pomil
pomiluje
uje
veliku, četvrtastu glavu s udubljenjem na čelu, da ostane miran nekoliko trenutaka,
zatim da se začudi što mu mlohava krava ljubi kolena i stopala. Držeći ruku na
masnom Agićevom temenu, general je gledao kako Allegretti i Peduto poziraju pred
kamerama.
Mustafa Agić se dizao, fes vraćao na lobanju. General mu je brojao medalje - bilo
ih je trinaest, plus vrpce.
»Imate od mene orden više!« reče general Besta i pruži mu ruku: »A ni sam ne
znam otkad sam neprekidno na frontovima! Zatim... a zatim, imate  Medagliu d’Or d’Oro,
o,
najveće talijansko odlikovanje svih vremena! Pa to je gotovo neverovatno! Kažem
vam, već deceniju ne izlazim iz prvih borbenih redova, krvarim, a jedva sam zaslužio,
moram reći isprosio,  Medagliu d’Ar gento!  Trebalo je čak do Bijelog Polja da dođem
d’Argento!

 pa da»Darežljiva
vi
vidi
dim
m šta nemam i šta neću
je i plemenita ni imati!
velikaimati! Čestitam,
Italija, hiljadu
hiljadubriznu
majka naša!« puta čestitam!«
u plač Mustafa Agić i
opet pade na kolena.
Muzika kao da je nagoveštavala pomračenje. Vojniku iskraj tankete trg i orkestri
okretali su se oko glave. On je bio siguran da će pasti u provaliju nesvestice ne skloni li
se u senku čelične nakaze. Paolone je gledao kako general Besta iz džepova vadi
nekakve hartije, kako čita - beli i prašnjavi bili su listovi, bele su bile reči, beo i vlažan
 bioo je i general
 bi generalov
ov jezik...

3.
 »Majore, kažite mi reč-dve o personama s kojima ste me upoznali«, tiho će

141

general Besta šetkajući se tribinom i gledajući kako jedna puška raste.

»Generale, pred pravoslavnim popom, signor Vukićem, ne smete izgovoriti, ni
zaustiti, nijednu reč koja počinje suglasnikom ’k’. ’Tim prokletim slovom počinju reči
koje sam zabranio!’ kaže on, pa ih nabraja: ’Komisija, košulja, kompartija, komešanje,
konj, komitet, komandovanje, komunizam ...’ Generale, samo se usudite da pred njim
izgovorite: krava, kolevka, kurac, katolik, kometa, komercijala - onesvestiće vam se pa
ćemo svi morati da ga dižemo i budimo rakijom. Sve je to zbog neizbežnog suglasnika,
zbog komunizma, koji mu je opsesija, hoću reći životno opterećenje. Tvrdi da bi
crvene, partizane, on nikad ne kaže komuniste, zbog suglasnika žive razmicao zubima.
Verujem mu, divljak je, pravi Balkanac! Pio bi im vode iz vena, dodaje, ustežući se da
kaže krvi. Prokleto početno slovo! Za njega je kocka pravougaonik, zbog suglasnika,
kaluđerska kamilavka fes, Kotor mu je Budva, kokoška - petao, sve zbog suglasnika!
Loče za trojicu, ne bira. Za pokeraškim stolom opasan je po život, po čin! On karte
zove - domine. Strah od inicijala! Obrezan mu je, sunećen, zbog suglasnika ne smem
reći ni cazzo, ni kurac, ob-re-zan, što hrišćane zapadne varijante, ne smem zbog
 početnog slova izgzgovori
ovoriti
ti katolike,
katolike, kao i pravoslavce,
pravoslavce, istočna i ortodoksna verzija,
verzija, što
sve nas čudi i potresa. Anđeo, ali balkanski. Kao da je sišao među nas s platna jednog
Caravaggia. Opet suglasnik!«
»A slon kom divno pristoji Medaglia d’Or o, majore?«
d’Oro,
»Mustafa Agić! Glavni mesni špijun, generale! Prisluškivač čije prisluškivanje
 prevazilazi
 prevazil azi svaku maštu. Toli
Toliko je revnostan da mu raste desno uho. Uho koje radi za
nas, naše uho! Pogledajte: pravcati elefantijazis uha! Ne znam da li nešto tako poznaje
medicina; književnost, evo, poznaje, iznosi! Generale, naše uho je puno dlaka, žica,
antena! A kad sam Agića pre godinu i po upoznao, uho mu nije bilo duže od kakvih
deset, jedanaest santimetara. Koliko mu je danas dugo levo, njihovo uho! Sad mu je
desno uho dugo dvadeset a široko deset ili jedanaest santimetara. Taj rast se ne

zaustavlja, jer Agić urođenicima.

naziva domorocima, sve odanije uhodi. Jednoihvreme
Prijavljivao njuškao
je. Znali je za
smo, ako mimeštanima,
verujete, svekoje
šta
ko ima, šta ko jede, a šta ko nema da iznese na trpezu. Stavio je na spisak svaku
ljudsku dušu, kako živu tako i mrtvu, svaku mačku, svako pseto, svaku vašku i
stenicu, svako jaje, bilo da je pojedeno, bilo da još nije. Stizale su mu medalje, što od
nas, što iz Glavne komande za Crnu Goru i Dalmaciju, neke direktno iz Rima! Agić je,
zatim, počeo da prati i osluškuje samog sebe, tako da znamo svaki otkucaj njegovog
srca. Jedino je zatajio ljubav prema osobi koju ste najduže gledali. Generale, reč je o
čelnoj Ciganki dugog reda, onom brkatom čudovištu dosad neviđenih, još neopisanih
sisa, o mastodontu koji je pred vas bacio desetak kila okrečenog cveća. Ona je iz
Posran-potoka, odmah iza Ciganske ulice, iz Avenije smrada. Zove se Ismeta, ali ne
samo tako, zapamtite. Ismeta je zavela više naših mladića, kad kažem zavela, ne
mislim samo da ih je gonorejom i ko zna još čim zarazila. Jedan je sebi prerezao vene,
 iskrvario je i umro pred pragom njene jazbine, u dnu potoka koji sami zovu Posran.

142

Trojica su prosili crnu Ismetinu ruku, kupovali prstenje, darove, od Kraljice majke sva
trojica tražila blagoslov. Generale, Ismetina specijalnost su plotovi, to jest jeb kroz plot!
O tome bi vam najbolje pripovedao izvesni Bottoni. Bottoni tvrdi da Ismeta u vulvi ima
 pumpu, rampu, federe, možda ži životi
votinju,
nju, koja uvl
uvlači
ači sve što se među usmine
usmine stavi,
stavi, a
razvija četrdeset Celzijusovih stepeni! Umalo mu, kaže, nisu izgorela jaja. Bottonija ću
vam privesti, i vama će, kao meni i gospodinu pukovniku, izjaviti da je spreman da
zbog Ismete napusti ženu, decu, Italiju! Bottoniju ne smetaju gonokoke, kojima je
Ismeta leglo! Kad ide pored plotova, Ismeta je u crnim muslimanskim haljinama, s
feredžom, pečom, preko lica, i tad je dakle anonimna, tad se natiče za svoju dušu, bez
lire. Tad prose njenu tamnoputu šapu! U popodnevnim časovima Ismeta je u civilu, s
ostalim balkanskim droljama, i to što radi radi ili za pare ili za vojničku robu, koju
 preprodaje jedan njen rođak, i jebač, inače kovač! Neki su je pl plaćali
aćali,, verujte mi,
municijom, šlemovima, šatorskim krilima! I tako je naš Agić jednom natrčao na Ismetu
obučenu u popodnevnu kurvinsku haljinu s dekolteom do ispod pupka. Agić je osetio,
najverovatnije i uhom, čar fice, oni kažu pičke, koja ključa i u svoje škrge i dubine
uvlači sve što primakneš, pa se zaneo. Čak i on! Skupio je stotinak lira i negde oko
 ponoći zakucao na prozorčić jame u Posran-potoku. Ismeta je otvoril otvorila, bi
billa je u
muškom, vojničkom, što je Agića zaprepastilo. I te noći dogodilo se ono što je iz
osnove poljuljalo Agićev pogled na svet, posebno na ljubav. Agić, iako špijun nad
špijunima, nije mogao ni pretpostaviti da je Ismeta dvopolno, možda i tropolno biće, da
ima i ficu, krečanicu, koju je Bottoni najbolje opisao, a posle i opevao, i cazzo, pravu
motku, dugu i tanku, ljubičastu, cigansku. Te za Agića kobne noći Ismeta je bila Ismet!
Ismet ga je ogavnim onim cazzom mlatio po leđima, po lobanji, po onom uhu, govoreći
mu: ’Ovijem, evo ovijem da te naučim pameti, špijunčino i potajni jebiguze!’ Ismet ga
e udarcem sisa, pesnica, nogu, kao vola oborio, lice mu okrenuo k zemlji. Ismet ga je
zajahao, otpozadi, naprosto ga provalio onom ciganskom šipkom. Bljunula su iz našeg
Agića creva, krvav karfiol! ’Aferim, Ismeta!’ i ’Mašalah, mašalah, crno moje dijete!’
kažu da je ječao dok mu se Ciganin glavićem primicao bubrezima. Ismet je Mustafi
navukao čakšire, iz džepova mu uzeo sve lire, iz kolta s početka veka uzeo svih šest
metaka. Onda ga je izbacio u noć. Za Agićem su lajali psi, mora da je i to zapamtilo
ono naše uho! I sad, generale, Agića više neće ni Ismeta, ni Ismet, te superobaveštajac
luduje kao da mu je osamnaest godina! Bol i sramotu da bi zaboravio, Agić sad nas
špijunira. No nema kome da nas prijavi. Te sve ostaje u njemu, o kakav užas! Inače,
rodom je iz Foče, Bosna. U Bijelo Polje došao je sa šestoro dece, ovde je izrodio još
 petoro. Tako da hrani,
hrani, sam to isti
stiče,
če, trinaest
trinaest usta, dok Ismetina
Ismetina to jest Ismetova usta,
kojima šalje, krije. Meštani, bilo da su Montenegrinci, bilo Muhamedanci, šire uzrečicu
koja je za Agićem stigla u Bijelo Polje: ’Krk Bošnjak, bir adem, ma jaramaz!’ To je na
turskom, u prevodu znači: ’Četrdeset Bosanaca, jedan čovek, pa i on ništarija!’
Generale, svih
može, da se jedanaest
pišati, da se Agićevih
prdnuti nesinova
može špijunira,
a da oni nemeštani
saznajukažu
i nedaprijave.
se nakašljati ne
Špijunira,
 143

zamislite, i signora Agić, oni kažu hanuma, i to pod šlemom divizije Venezia.  Natuče na
glavudžu šlem pa krene iz dvorišta u dvorište, iz kokošinjca u kokošinjac...«
»Majore, o muezzinu, hodži Merdanu, najmanje ste mi govorili. Imam utisak da
 bi radije s nama dvojicom
dvojicom nego
nego s naši
našim m vojni
vojnim m sveštenikom,
sveštenikom, P adreom. P adre je zbog
toga nespokojan pa, dok govori, po vazduhu pravi krstove. Merdan prati Padreove
 pokrete, al
alii ne shvata. Glavu
Glavu dajem da će naš P adre, koli koliko iz uverenja toli
toliko iz besa,
 pokatoliči
 pokatol ičiti
ti ostatak sveta!«
»Generale, iz Padrea bije kao iz neprane guzice. Nadimak ’Crevo koje se puši,
koje misli nije slučajan. Padreu se znoje i koža, i utroba, kosti. Biće kakva opaka,
 bubrežna, stomačna bolest.
bolest. Sličan
Sličan vonj ši širi
ri i pop Vukić,
ukić, vonj ideolog
deologiije, netrpelji
netrpeljivosti
vosti,,
straha. Vratimo se muezzinu, to jest hodži Merdanu, o kako sam srećan što ste.
 prezime drugog
drugog svetskog rata tako lako zapamtil zapamtili, njemu koji je shvatio
shvatio Padreove
Pa dreove
 pokrete. Generale,
Generale, Merdanu se grkljan,rkljan, desni i nepca raspadaju. Val aljda
jda od molitvi
molitvi,, od
klanjanja. Kakav li mu je tek želudac, pankreas, žuč! Merdanova koža, Merdanovo
srce, sve što Merdan ima zaudara na plesan i rđu. Iz Merdanovih nozdrva, iz njegovih
ušnih školjki, iz njegovih vojničkih cipela, svira smrad! Tako da nije čudo što se
signora
Merdanović, hanuma Nidžara, opredelila za Turiddua Barbagalla. Drukčiji parfem,
vojnički, sicilijanski, možda štošta još! O krštenju Merdanovog sinčića ste, čuo sam,
 pismeno
 pismeno obavešteni. Bil Biloo je neponovljivo,
neponovljivo, miri
mirisno...
sno...««
»Majore, muezzino mi daje znak nalik na Padreov krst«, reče general Besta
obrisavši sa čela i vrata beo, smradan znoj: »Merdan hoće k meni...«
»Generale, k vama hoće i Padre, i pop Vukić, i hodžica Merdan, ali parada još
traje«, gorko se nasmeši major Peduto: »Nek se strpe, primićete ih u salonu, koji čas
kasnije...«
Četa do pojasa okrečenih žena marširala je ispred tribine i pevala Gloriosa Patria
bella.49  Dirnut prizorom, pesmom i melodijom, škripavim glasovima južnog Balkana,
general Besta stade da im maše, da im šalje poljupce, te se hodžica Merdan, Mustafa
Agić i pop Vukić smračiše. Pukovnik Allegretti nije se video od cveća i kreča. Major 
Peduto pokušavao je nešto važno da saopšti visokom gostu. No visoki gost pevao je s
okrečenim ženama Tu sei la viva stella, 50 pevao i grlio celo čovečanstvo, tražio da se
tačka i pesma ponove.
 Najuvežbanija
 Najuvežbani ja četa marširala
marširala je ispred tribitribine.
ne. General Besta, pukovnik
pukovnik All
Allegretti i
major Peduto okretali su se nadesno i otpozdravljali. Drhtala je zemlja, bleskali su
 bajoneti kroz prašinu. i l Re, per iill Duce, alala!51, pevale su Crne košulje. General
prašinu.  Per il
Besta je, pocupkujući, grabio cveće iz pukovnikovog naručja i bacao ga na šlemove i
crnokošuljaške torbice.
divizije Cacciatori delleKao stroj
Alpi,   zaautomatizovanih lutaka, čak
ovu paradu dovedene crnokošuljaši stigoše
iz Pljevalja, do čete
pa skrenuše
 144

 pored tankete i vojnika,

vojnika, prašinom.
prašinom. Još je jedna četa Crnih
Crnih košulja
košulja nastupala.
nastupala. General
od prašine i cveća nije video crna usta koja su pevala  Per Benito Mussolini eia eieia
a
alala!52 već je i sam, u taktu pesme, marširao tribinom.
Antoniovo srce nalivalo se krvlju, oči suzama. Generalovo marširanje podsećalo
ga je časbi na
Antonio američki
u sebi step,’Ole!’
izgovorio čas naPa flamenko.
bi nastavioKad god igre
da gleda bi general
željnognapravio figuru,
Bestu. Meštani,
skitnice i podvodači, kurve, vojska, svi su aplaudirali. Jedino je tribina bila obešenog
nosa, zapanjenih očiju, nadraženih ušiju. Antonija je generalov zanos gonio na plač.
Antonio je pogledom šarao po gomili. Osećao je kako gori prašina na šlemovima.
Bleskali su bajoneti, cevi breda, bleskale porcije od aluminijuma. Salve o popolo
d’Eroi!53  pevale su iz Berana tek dovedene trudne žene, mašući crnogorskim i
talijanskim zastavicama, dok su Ciganke iz Posran-potoka, na čijem je čelu bila Ismeta,
hvatalee Salve o Patria immortale!54
 prihvatal
 pri
Antonio je gledao decu. Dronjava, dugovrata, deca su se probijala između redova
vojske, prostitutki, silom doteranih meštana. Dobro mu poznata, nalik na dosad
neopisane insekte, deca su tumarala kroz prašinu, zapomagala i prosila. Iza tankete i
vojnika bez smene nazirale su se česma i tri metra visoka gomila negašenog kreča.
Odatle je vodio put prema Kraljičinom nužniku, a od nužnika nije bio daleko zatvor s
obeljenim rešetkama, vratima i katancima. Deca su s gomile uzimala kreč, raznosila ga.
Belim komadima, prahom, gađala su Dučea, koji se prostirao svud. Duče je gledao sa
zidova, trbušastih i isturenih poput vilica, s plakata malih i s plakata velikih, iz izloga
 punihh šarenih hartija
 puni hartija i mrtvih
mrtvih muva. Duče se mrštio
mrštio iz okvira,
okvira, Duče se smejao, bi bioo
zastakljen, rezan iz novina i ilustracija, lepljen po daskama ćepenaka, zakivan za vrata
dućana, trpan u prozorčiće dućana. Deca su ga nosila, pevala  Per BenitoBeni to Mussoli
Mussolini
ni ei
eiaa
alala!! Duče je s nekadrom decom padao u prašinu, valjao se tamo.
eia alala
Antonija su, otkad je znao za sebe, bolele oči od bele boje. On je i sad, dok je
general stepovao po tribini, obarao glavu i pogled upravljao prema tenkiću i vojniku bez
smene, Antonio zadrhta, ali to ne primeti čak ni Allegretti, koji ga uze ispod ruke. Lice
Salvatora Paolonea bilo je hrapavo i gotovo ugljenisano. Život su odavale samo
okrupnjale i odane, kalabreške oči. Njegova puška je rasla, bajonet na trenutke ličio na
usijanu zvezdu repaticu. Zemaljski deo puške, kundak, bio je debeo kao panj. Preko
vojnikove puške i plamena, preko gomile kreča, koji je narod raznosio, Antonio je
video zabravljena vrata Malićeve jazbine. Antonio je video i Malića pod šlemom, s
koltom s početka veka, ali je bilo rano da o njemu govori generalu koji je prestajao sa
stepom i flamenkom.
General Besta ščepa Antoniov dogled.

»A šta viBesta
General vidite,spazi
gospodine
sve štogenerale?«
i major Peduto. Pogled zadrža na zidovima kuća čiji
 145

krovovi nisu bili okrečeni. Reče u sebi da je malo talijanskih i crnogorskih zastavica, da
nedostaje Dučea, portreta kraljevske porodice, parola kao što su ’Roma-doma!’
Topovska i mitraljeska gnezda po brdima oko grada bila su propisno zabetonirana i
maskirana, dok se bodljikava žica, kako je i naređeno, pružala unedogled.

»Majore,
napredak. bez poredak,
Naš novi obzira štanuovo
mi pokazivali, ja u svemusmeta
ordine, koji podjednako vidimtrulim
našedemokratima
nove ideje,
kao i komunistima. Ukratko, majore: vidim preporod!«
Orkestri
Orkest ri divizija
divizija Venezia, Murge i Cacciatori delle Alpi,  ukopani između česme i
gomile kreča, muzikanti donjomahalski i gornjomahalski, bande ciganske i metohijske,
 beranske i pl pljeval
jevaljske
jske kapel
kapele,
e, kao i ci
cirkusani
rkusani,, Tali
Talijani,
jani, koji su išl šlii za vojskom,
 podivl
 podi vljaše:
jaše:  Kako da te ne poznajem kad si Musliman.
Musliman... ..   Vojska, sve češće u prašini,
kako drolje tako i podvodači, deca i prosjaci, Crne košulje i fanterija, gušavci i
artiljerija, grbavci i slepci, Ismeta i Ismet istodobno, tamnopute sirote s tek rođenom
decom, zapevaše pesmu u kojoj se, pored Dučea, Kralja i Kraljice, pomenuše general
Besta, ramazan, pukovnik Allegretti, klanjanje svakog jutra i islam, major Peduto čak.

Generala
sviđa to obradova,
pesma pa se maši
koju je, polaskan dogleda.slušao.
i zgađen, Želeo Orkestri
je da vidigrunuše
da li sesložno,
svetini svetina
i vojsci jeknu,
zaista
srknu kreč:
kreč : O Italia, o mamma mia. General prihvati...
»Majore, napomenuli ste da ima i onih koji pišu.«
»Više njih stvara, gospodine generale. Jedan, recimo, bez prekida, dan i noć, piše
himne i marševe. Do pre neki dan imao ih je blizu hiljadu. Taj ne sklapa oka!«
»Odakle je, majore?«
» Sa švajcarske granice,
granice, generale.«
»Vidi se!«
»Oslobodili smo ga svih vojničkih dužnosti, čak i puške. On nam samo piše,
veliča Dučea, kraljevsku lozu, komandante redom. On piše, a mi pevamo ono što on
napiše. Njegova je nesreća u tome što nema ni sluha ni glasa, što hoće sam da otpeva
ono što stvori. Kad se Talijan rodi sa sluhom - to je predivno. Ali, kad je Talijan lišen
tog božjeg dara, onda je to užasno, i tako da čoveku dođe da iskoči iz sopstvene kože,
ili da traži prekomandu!«
»Možda vam se ide odavde, majore?«
»Naprotiv, gospodine generale. Ovde sam veoma srećan. Vredelo je, uveravam
vas, prevaliti pola geografske karte i stići u Polimlje. U Dolinu spaljenih crkava,
osramoćenih svetaca, zgarišta. U Bijelo Polje, zemlju starog zlata, ćirilskih slova i
znakova. Zemlju jevanđelja, pesničku prestonicu Balkana, u kojoj se mora roditi drugi
Hrist! Isusov dolazak je najavljen u Jevanđelju knjaza Miroslava, prvom dokazu
 pi
 pismenosti
smenosti,
Svetog , književne,
knji
Petra, ževne, Južni
stotinak Južnih
h Slovena.
metara I to Jevanđelje,
odavde. Generale, ovde jeverovali ilili ne, nastalo
sve književnost, nijejebitno
u crkvi
ni
 koliika, ni kakva. Uostalom, uverićete se...«
kol se.. .«

146

»Majore, vratimo se onom talijanskom skribomanu. Sećate li se nekog njegovog

stiha?«
»Pa to što se do maločas pevalo i sviralo - njegovo je, gospodine generale. O
 Italia, o mamma mia, Tu che conossci soltanto la vittori a!55  Njegove stvari deluju

optimistički,
 podi
 podiže potrebne su novom poretku, neki smatraju da to stihovima njegovim
že vrednost.«
» Nisam
Nisam oduševljen, majore. Opšte mesto: jevanđel
jevanđelje!«
je!«
»Zar čovečanstvo, naročito njegov militaristički deo, ne živi od opštih mesta, ne
književnih već političkih jevanđelja, gospodine generale? Zar današnji svet ne odbacuje
izvornost, originalnost? Zar svi ne vole prepisano, tuđe?«
»Dovedite mi ga, major! Da ga pošteno išamaram! Kako sme toliko da blebeće o
Italiji, o svetim njenim stvarima! On da upoređuje Juliusa Caezara s Benitom
Mussolinijem? U konjušnicu s njim!«
»Tamo je i nađen mrtav, generale. U konjušnici! Nekoliko sati pre vašeg dolaska.
U konjušnici, među mazgama, gde je, po svojoj želji, proveo poslednjih šezdesetak 
dana. Tamo su mu nošene hrana i hartija. Izbacivao je marš za maršem, himnu za
himnom! Tamo je i doživeo stvaralačku krizu. Neki za njegovu smrt optužuju mazge
koje su ga, obavešteni smo, prvo tukle, a zatim kao u kakvom besnilu gazile. Ja ne
optužujem mazg
m azge,
e, generale.«
»Majore, bio bi red da mi pokažete bar jedan pozitivan lik«, reče general Besta,
kom priđoše pukovnik Allegretti i kapetan Brambilla.
»Evo!« reče Antonio Peduto i ruku s buketom, koji iz svetine neko na njega baci,
upravi na Mariku.
Pod šlemom, u košulji talijanskih avijatičara, u tesnim oficirskim pantalonama za
ahanje, Marika je ispred tribine vozila pukovnikov motocikl guzzi. Sprava za
rastezanje,
Tribina se opasač
ljuljala, stopovi
punomi futrolom i štapsko
orkestri su grmeli, ćebe
dok bili
se izsuhiljadu
zatrpanipreplanulih
cvećem i ikrečom.
žednih
vojničkih grla orila pesma O Italia, o mamma mia.  General je okretao kotur na
dogledu i k sebi primicao okrugli i zadnji Marikin deo. Marika je vozila polako, mahala
ličnostima na tribini. Zavijala je guzzijem, isturala stražnjicu, kočila čizmom. General
ne stiže da upita majora Peduta ko je devojka, niti bilo šta reče već, kao ponet pesmom
i vetrom koji je nosio kreč, zakorači s tribine, ali ne tamo gde su bile stepenice.
Kapetan Brambilla i pukovnik Allegretti ga zadržaše - Antonio ih u sebi opsova.
Gledajući Mariku, koja je kružila oko tribine, general Besta se strese. Iz obzira prema
kapetanu Brambilli, koji je bio ojađen, i pukovniku Allegrettiju, koji je bio usiljeno
razdragan, major Peduto o Mariki ne kaza ni reč. Gotovo obnevideo, tako reći na
Brambillinim i Allegrettijevim rukama, i zauzet otkopčavanjem Marikine avijatičarske
košulje, general Besta ga ne bi ni čuo.
 I Gruban Malić bio je pod šlemom divizije Venezia. Za mitraljeski redenik, kojim

147

e bio opasan, bio mu je zadenut najveći i najteži kolt svih vremena, crnogorski kolaš s
 početka veka. General Besta ga je gledao kroz durbidurbin,
n, primicao
primicao ga tri tribi
bini
ni.. Malić
Malić je na
opasaču divizije  Mur ge  nosio nekoliko bombi s gumenim peteljkama. S četkom, s
 Murge
kantom crvene boje pored sebe, odudarao je od opšteg belila. General nije mogao da
odvoji pogled od figure kukastog crnogorskog nosa, ubistveno tužnih i besnih očiju. Ne
 primetivš
 primetivšii da se oko njeg
njegaa sjatiše
sjatiše pop Vukić,
ukić, hodži
hodžica
ca Merdanović,
Merdanović, P adre s mrtvom
 patkom, Agi gićć i Crnogorac, ovog puta bez kutlače, kao i tek pristi
pristiggle zvanice iz PlP ljevalja
jevalja
i Berana, s jaganjcima za klanje, general Besta upita:
»Ko je ono?«
»Predstavnik lokalnog otpora, gospodine generale«, reče Allegretti i sam gledajući
Malića kroz durbin: »Major Peduto zove ga Don Gruban od Bijelog Polja, što nije
loše, kako mi je u početku izgledalo. Figura s kantom crvene boje zove se Malić, na
talijanskom nešto kao Piccoli. Don Gruban od Bijelog Polja želi da nas pobedi. Tvrdi
da nam se bliži kraj. Malić ne zna da ste, stigavši, izjavili da nikad nismo bili jači baš
sad kad gubimo. Čini sve da bismo ga uhvatili, ubili, ali pred - Svjetskim proletarijatom,

kako se sam
stepenika, već izražava. Parole
tri dana su ispisane
crvene, dok suna ranije
kući koja se vidi
bile bele. DonizaGruban
njega, ne
jazbina s tri
toči samo
 piće!
 piće! T
Tvrdi
vrdi da radi za - Svjetsku revoluciju!«
revoluciju!«
»Fantastično, pukovniče!« reče general Besta: »Zna li on, gospodo, da se i mi
 borimo
 borimo za Svetsku revoluci
revoluciju,
ju, za svetski P
Preporod?
reporod? Možda bi mu trebalo
trebalo predočiti
predočiti da
se borimo za iste ideale?«
»Generale, Don Gruban od Bijelog Polja tvrdi da radi za Petsto prvu crnogorsku
armiju, za Pokret, za Kominternu direktno! Toči piće, naplaćuje, naprosto dere, ali radi
slobode, kaže, koje nema a koja samo što nije stigla u Bijelo Polje! Šta sve ne prodaje!
Da vas ne zamaram spiskom njegovih artikala, da ne kažem svinjarija! Njegovu
azbinu zovu leglom pornografije, bluda, nemorala! Zarađuje, mora se priznati, kao
retko kopi
 puške, u ovoj
pištol
štolje, Dolini! traljeze,
je, puškomi No,jeze,
puškomitral doskočili
municismo
municiju, mu. Mišatore,
ju, bombe, mu podmećemo
šl
šlemove vojni
emove koji materijal,
su na veli
velikoj
ceni kod naroda, robu uopšte. On kupuje sve redom i šalje svojoj - Svjetskoj revoluciji
koja je, kako sam kaže, negde na slobodnoj teritoriji, s Kominternom. Svake druge ili
treće noći, u kasne sate, posećuju ga konspiratori Petsto prve, Četiristo devedesete,
Trista sedamnaeste crnogorske armije! Dovode drolje, jebu, i inače se nema gde. Don
Gruban veruje da su to pravi borci, ilegalci. Daje sve što ima! Izjavljuje im da je
spreman i glavu svoju da priloži stvari Progresa, koji je, naučio je to od njih, opet u
krizi, finansijskoj! Don Gruban bi odavno poginuo da ga oni ne sprečavaju. Oni traže
samo sredstva, pare, robu! Glavu njegovu odbijaju! Oni glavu njegovu teraju da
gladuje, da sama sebi otkida od usta, da ludi od istinskih, svjetskih osećanja! Don
Gruban od Bijeloghteo
»Pukovniče, Polja,
bihdakle, kupuje
sastanak i dostavlja
s njim!« jednu te istu robu: ukrug!«
reče general.
 148

»Generale, Don Gruban od Bijelog Polja neće prihvatiti!« umeša se odjednom

uzbuđeni Antonio Peduto: »Ako ikog na svetu znam - znam Viteza Limske doline!
Generale, Don Gruban će odbiti pregovore ukoliko na njima ne bude bilo govora o
našoj bezuslovnoj predaji! Don Gruban će pristati da se vidi s vama, ali na dvoboju!
Preko mušica na cevima, kako sam ima običaj da kaže!«
»Što mu se, uostalom, ne bismo predali?«
»Đenerale!« riknu pop Vukić, pa se zadimi, pa se zanese: »Đenerale, da nijesi,
kad tako zboriš, neđe uz put bunike ijo? Da nijesi mlad ječam brstio, travu ljudobiljku
žvako? Da nijesi glodo korijenje od paprati? Da ti nijesu, kad pominješ predaju, na
Cetinje davali pečurke koju mi vođen zovemo zmijska glava? Da nijesi zubima gulijo
ovov panj? Da nijesi, dolje u Podgoricu, ljubio i lizo krilo slijepoga miša,
komunističkoga? Og mene, og orlu među kokošima!...«
»Majore, još mi govorite o vašem heroju, Don Piccoliju«, gotovo kliknu general
Besta gledajući Malića kraj česme.
»Nastavićemo u salonu, ako dozvolite«, reče major Peduto i povede generala
 prema stepenicama tribine.
tribine.
»Eno slijepijeh miša, otrovnijeh, crvenijeh!« provali iz pop-Vukićevog grla: »Jato,
divizija, cijela Petsto prva... zna se ko je pred njima... zbogom, bijeli i čestiti svijete...
vode!«
Popa Vukića su iz nesvestice vraćali rakijom, napitkom od paprati, krečom.

4.
Paolone je padao pored tankete. Orkestar, cveće i pesma svaljivali su mu se na
glavu i ramena. Gušila ga je prašina, kreč štipao za oči. On je gubio tle pod sobom.
Pokušavao je da se uhvati za rebra tankete, grebao je gvožđe, koje njegovim prstima
više nije bilo vrelo.
Paolone se sruči u prašinu, pored puške, čiji je bajonet ličio na zapaljen klas ovsa.
Paolone zadrhta. Jer, njegova tanketa krenu. Zarđale gusenice pokrenu nevidljiva snaga
žege, te sitnom zemljom, dečjim izmetom i trunjem sakrivene Augustove stvarčice
 poleteše
 poleteše na sve strane. Tanketa strese sa sebe praši
prašinu,
nu, cveće, pa zaobiđe
zaobiđe četu Ciganki
Ciganki
iz Posran-potoka, Crne košulje, kao i vojnike koji su po stoti put pevali O Italia, o
mamma mia.  Tanketa skrenu ulevo.
Praćen piskom truba i udaranjem doboša, general Besta siđe sa tribine i uputi se
 prema tanketi.
tanketi. General opet zakorači u belu prašinu
prašinu i cveće, koje mu je dosezalo
dosezalo do
iznad kolena. Više nije mogao stepovati. I pao bi u jedno od korita s krečom da ne bi
  pukovnika
 pukovnika Allegrettija
egrettija i majora P eduta, koji ga prihvati
prihvatiše.
še. General reče da ovoli
ovoliko

149

cveća nije video ni u Holandiji, gde je dosad bio triput. Držeći se za ruke i kao da gaze
 brzu vodu, sva trojica
trojica su se probi
probijal
jalii kroz šareno more sumnjivog
sumnjivog miris
mirisa.
a. Najzad
isplivaše, obretoše se kraj vojnikove puške. Major Peduto upita generala ne čini li mu
se čudno što, puška raste, divlja, naprosto peva. General Besta reče da u ratu, posebno
u ratu koji se privodi kraju, sve stvari rastu, pa što ne bi rasla i talijanska puška.
Kroz bujicu suza Paolone vide kako tanketa promeni pravac i kako pregazi
Malića. Od podivljalog čelika niko nije branio čoveka s kantom crvene boje. Tanketa
se nekoliko puta vrati i izgazi ga. Zatim ga zakopa prašinom, cvećem, pesmom.
Tanketa se udalji. Onda se osvrnu, pogleda herojevo telo pa krenu ispred okrečenog
ešalona trudnica. Malić je jecao, u to je Paolone bio ubeđen.
Suza vojnika bez smene bubrila je i bila nalik na šlem. Ne uspevši da se bar na
laktove podigne, Paolone vide kako se njegova tanketa pope u Horacijevo sedlo.
Čelični insekt okrenu se u sedlu i stade da frkće na tribinu koja se rušila pod cvećem i
 prašinom.
 prašinom. Tanketa je tražiltražila Horacijevu
Horacijevu uzdu, uzengije,
uzengije, pravac. Izbacujući ispod
gusenica beo dim, tanketa sjaha i polako, kao da gazi po grobovima, a ne po izlokanom

i cvećem
ranije, pa pretrpanom
udari u zid. trgu,
Kućakrenu na Komandu.
se zatrese, ali izdrža.Tamo sravni stražara, kao Malića časak 
Tanketa zapliva kroz vojnikovu suzu. Tanketa je lakoćom tvrdokrilca išla preko
zida. Lomila je prozorska krila, gutala staklo. Tanketa je topovskom cevi, krivom od
vrućine, kidala telefonske žice, a onda ih žvakala. Ona je cepala platno zastava i
transparenata, češljala krune lipa i borova. Po krovu se klizala kao dete, bacala na
gomilu crepove, te je vojniku bez smene dolazilo da se usred plača zasmeje. Nekoliko
trenutaka tanketa je zaklanjala sunce, žegu čak, pa se senka pružala čak do česme i
mesta gde je Malić bio sravnjen. Dimnjaci tanketi nisu smetali i ona se, savlađujući
 prostore između kuća, kao rupčage
rupčage na zemlji ččasak
asak ranije,
ranije, šetala
šetala po krovovima.
krovovima. Od
zemaljske pesme, orkestara, nesklada, branila se zlatnom grivom, usijanim repom.
Režala
svetlost.je, kočila vrat, ličila na konja. Iz nadole okrenute cevi bljuvali su prašina, kreč,
Vojniku bez smene mutilo se u glavi. Po povicima, po talasima bele pesme,
 prašine,
 praši ne, P aolone
aolone zakl
zaključi
juči da je general s pratnjom u bl
bliizi
zini
ni.. Vojnik
ojnik zažele da umre. On
 pomisl
 pomi slii: ’Streljaće
’Streljaće me, žednog,
žednog, jer sam dozvoli
dozvolio da mi tanketa pobegne.’
pobegne.’ Vojnika
ojnika
stadoše zasipati cvećem, te on opet pade ničice. ’Ugušiće me!’ prošaputa pa zubima
zagrize zemlju.
Vojnika iz polusna trže general, koji mu stade na šaku. Paolone oseti bol u
 prstima,
 prstima, al alii osta miran, pod cvećem. General je čepao, raspiti
raspitivao
vao se o Maliću.
Maliću. Kao da
zbog toga nije hteo dalje. Vojnik je stezao zube, molio srce da izdrži. Buketa i komada
kreča sve više je bilo na njegovim plećima. General je želeo da pre odlaska u salon
sazna
svakomsveslučaju
o Maliću. Pop Vukić
belosvetsko, dajejebrundao da je
dakle niko MalićMajor
i ništa. kopile, najverovatnije
Peduto je dodavaopoljsko,
da Donu
 150

Gruban od Bijelog Polja, baš zato što je niko i ništa, što je anoniman, hoće sve.
General je pitao da li Don Gruban, za kog mu je rečeno da radi i agituje za Petsto prvu
crnogorsku armiju, za Kominternu, zna u šta ulazi, da će biti izdan i izigran. Tad je
Antonio Peduto požurio i pre svih izjavio da Don Gruban od Bijelog Polja, bez obzira
na to za kog radio i protiv koga bio, ulazi u istoriju drugog svetskog rata, u književnost.
Pop Vukić je opet pominjao bunike, žablje mlijeko, pečeno govno s prilogom od
zmijske utrobice i prelivom krmeće pišaće i zovinog cvijeta, vrućinu. General Besta,
koji je gazio obe vojnikove šake, saglašavao se s majorem Pedutom da kopiljani
stvaraju istoriju i da je poštovanja i pesništva dostojna samo istorija koju su gradili
nišči. Navodio je primere, ne samo talijanske; pominjao prvu Crnu košulju, skrojenu i
sašivenu u Rimu a obučenu i okrvavljenu na Siciliji; navodio Albance, prijatelje iz
Tirane i Skadra koji su na sto i pred njega, očigledno da bi ih zapamtio, iznosili na
stotine i na razne načine priganih ovnujskih kurčeva, dok je on sve vreme očekivao
ficu, makar barenu, ali ficu ficu ficu, bilo ovčiju kozju magareću...
General Besta zgazi obe vojnikove šake i ode. Paolone promoli glavu iz cveća.
Lice mu se ozari. Umorna, užarena, tanketa se vraćala. Kupila je rasejane Augustove
stvarčice, pisma i kradenu robu, branila se od karanfila koje su na nju bacali, i
zauzimala staro mesto. Zatravljene kao zubi, pune žica, vune i stakla, gusenice su se
umirivale. Tanketa strese uši, zaklopi oba oka pa zaspa.
»Gospodine generale!« povika Paolone kad se uspravi: »Evo, i ja vas
 pozdravljam!
 pozdravl jam! Stao sam mirno,
mirno, ja koji sam, kao i Mali Malić, ni
niko
ko i ni
ništa!
šta! P ogl
ogledajte!
Gospodine generale, ne hulim, ne tražim smenu, jer znam da će ona sama po sebi doći,
ali bih pio! Gospodine generale, naredite im da me napoje, inače ću izgoreti! Gospodine
generale, prijatelju anonimnih vojnika, dobri čoveče, sramota me što moram da vas
izvestim da sam sebi zaudaram! Košulju, oče! Gaće nisu važne, košulja jeste, samo da
nije crna!«

Crnedakošulje
četkom, opkoljavale
preda stari su Malića.
kolaš. Malić Naređivali
ih je samo gledao.su mukošulje
Crne da položi kantu stražile
su vikale, bojomdai
vrati šlem divizije Venezia,  da odloži mitraljeske redenike i defanzivne bombe. Malić je
odbijao, nazivao ih gavranovima.
Tad se crnokošuljaši ustremiše na njega. Paolone vide kako Malić, udaren negde u
vrat, pade kao puška. Deca, okrečeni prosjaci i skitnice, pešadija, rasformirane drolje
Posran-potoka i njihovi podvodači, Pljevljaci, Dalmatinka i njen vod, svi složno
zaplakaše.
Crne košulje, njih trojica, ščepaše Malića i dovukoše ga do stepenika njegove
azbine. Tamo ga baciše. Paolone je bio siguran da je Malić pokušavao da se uspravi
na kolena. Crne košulje su ga udarale nogama, pendrecima, kundacima. Malić se bojao
da
ga će Crne ukošulje
udarali bradu, preturiti kantu spendrekom
u čelo, mlatili farbom, pružao je rukeMalić
po šlemu. premaje četki. Cokulama
bio obliven su
krvlju.
 151

Paolone je bio spreman da posvedoči da je general Besta, gledajući prizor, povikao

Crnim košuljama:
»Dosta mi je krvi! Mi smo humani! Hoću snimak s jagnjetom!«
Slabašno i iznureno Malićevo telo htelo je da se sniže pored stepenika. Crne
košulje
košulju su
odgatalijanskog
podizale, micale mu krila,
šatorskog šake svraćali
lica, kosu sklanjale
kolaš s čela.
tamo gde muUređivali su mu
je bilo mesto,
zabacivali na potiljak šlem, kako bi generalov objektiv uhvatio ceo izraz.
General Besta je veštinom filmskog snimatelja baratao kamerom. Prvo je hvatao
celu Malićevu jazbinu, zatim stepenike, vrata i zid koje su krasile rečenice pod
navodnicima. General snimi sve što je pisalo o Petsto prvoj, o Pokretu i Kominterni,
dvaput pređe preko poklika SMRT »FAŠIZMU« - SLOBODA »NARODU!« Crne
košulje izliše kantu boje po stepeniku, po Malićevim nogama. General Besta i to
zabeleži. Ruke Crnih košulja bile su krvave do lakata.
»Gospodine generale, za trenutak se okrenite k meni!« zaplaka Paolone, vojnik 
 bez smene: »Gospodine generale,
generale, ovekoveči
ovekovečitete pušku drugog
drugog svetskog rata, moju
 pušku! Ona
Emanuelu III,jesnimak
važna,bajoneta
ne ja! Gospodine
Gospodi ne generale,
generale, odnesite
koji plamti!« odnesite u Itali
Italiju, kralju
kralju Vittoriju
ttoriju

5.
Kraljičin nužnik bio je poboden u samo dno Glavne ulice, tamo gde je počinjala
strmina, litica, niz koju su se, sve do Lima, slivali urin i izmet. Nužnik je bio veći i
gizdaviji od ostalih Kraljičinih ćenifa, izgrađenih širom zapostavljene Jelenine
 postojbine,
 postojbine, Crne Gore. Ono što je ovu ćenifu razlikoval
razlikovaloo od pi
pišaoni
šaonica
ca i govnarni
govnarnica
ca
 podi
 podig
kojojgnutih
nuti
su, hposle
u ostali
ostalim gradovima
gradoviama
činodejstva, Kraljičino
Kraljiumivane
i inače, činogg federal
federalnog
rukenog zavičaja,
zaviprani
i usta, čaja, obrazi
bi
billa je ivoda, česma, na
guzice.
Generala Bestu iznenadiše nove čete, odmorne i prašnjave, postrojene između
arbola sa zastavama, talijanskom i crnogorskom, s obe strane nužnika. Crne košulje
čuvale su ulaz. Karabinjeri i pešadija pazili su da ko iz svetine, očigledno svaljene iz
 bočnihh sokaka, ne prekine
 bočni prekine trikol
trikolorne
orne vrpce, preko kojih
kojih se još ni nije
je smelo.
smelo. Orkestri
divizija Venezija i Cacciatori delle Alpi,   bubnjari Ciganske ulice, Posran-potoka i
Donje mahale, kao i muzikanti u polimskim nošnjama, činili su špalir. Generala Bestu
su pukovnik Allegretti, major Peduto i kapetan Brambilla vodili prema ulazu salona.
eko iz mračnih dubina droba i creva riknu ’Evviva!’ Generala uvedoše.
Salon je bio duži i širi nego što se na ulazu, zatrpanom cvećem, zastavama,
krečom i šlemovima, moglo pretpostaviti, nekih šest sa četiri, ako u tu kvadraturu ne
 računamo dva balkona nadneta nad urvinom s fekalijama i pocrkalim životinjama,

152

 balkona s desetak daščanih

 balkona daščanih sanduka i blatom
blatom oblepl
oblepljeni
jenihh trnki,
trnki, tako da se gosti
gosti ni
nisu
su
tiskali oko stola pretrpanog hranom i pićem. Sto je bio prekriven čaršavom boje
krvavog proliva, stolice presvučene zelenom čojom iz Istanbula. Zidove su krasili
gobleni s opisima muhamedanskog raja, dženeta - jezero, gole žene oko njega, med i
mleko pri ruci zaslužnih, paradajz i tikve vise s mitoloških grana; cetinjski vezovi na
venecijanskoj svili boje žabokrečine predstavljali su bitke kao što su one na Kosovu
 polju
 pol ju krvavome, na Fundini
Fundini,, na Vučjem dol
dolu;
u; zastakl
zastakljeni
jeni i u okviri
okvirima
ma od lažnog zlata,
šareneli su se talijanski plakati, na kojima su se videle vatikanske palate, rimski zvonici,
Coloseum. Crnogorske kape, gusle, medalje, krstovi, revolveri kolaši bez metaka,
muslimanski pojasevi i tamburice, đuguni, ibrici, izmirske tepsije, ćilimi, pljevaljsko
sukno od rude vune, lovački trofeji, kože zečje, lisičje, vučje, koža jelenja i koža
veprova, koža divlje a i koža pitome mačke, tvora, zmijska košuljica sva od srebra i
zlata i neba pored samog kandila, rogovi - sve je bilo zakićeno pelinom, aptovinom,
žalfijom oficinalis, sandžačkom.
Šireći nozdrve, njuškajući, kako bi razlučio mirise i smradove, general Besta
sedeo je u čelu sofre, nasuprot hodže Merdana, pa je mogao videti Kraljičin zid.
Fotografije su predstavljale Jelenu kao devojčicu koja sedi na kolenu kralja Crne Gore,
ikole Petrovića, oca; Jelenu, snimljenu kako talijanskim proscima, kočopernom
Vittoriju Emanuelu III od Savoje, daje ruku; Jelenu, na Aureliju, konju, kako s krunom
na glavi vrši smotru svoje lične vojske, fanterije; Jelenu, kraljicu mlečnu majku, s
Umbertom u naručju, i Kralja, oca na štulama, isto s krunom, u društvu kardinala,
metafizičara, pape Pija XII i astrologa, izgleda u kapeli zvanoj Sikstinska; Jelenu, s
alpskim šeširićem, dvocevkom i snajperom epohe, u lovu na divlje svinje, negde u
užnim Alpima.
Muhamed Muha Merdanović, hodža, pop Vuk Vukić i Mustafa Agić, kom je baš
tog dana, u Kraljičinoj ćenifi, naprosto bubrila desna ušna školjka, bili su sučeljeni s
Benitom Mussolinijem. I Duče je prikazivan prvo kao dete, ali vidovito. Njih trojica su
ga videli kako u rodnom selu Doria Predappio, godine 1893, kad je tek bio u desetoj,
saopštava majci da će zaprepastiti svet. Duče je sniman go do pojasa, nategnutih mišića
i misli, na javnim radovima, negde u dolini reke Po, a i u košulji, crnoj, na smotrama
svoje elitne, ideološke vojske. Duče u Rimu, Duče u Adis Abebi, Duče u Berlinu.
Fotografija na kojoj je Mussolini nešto kazivao Adolfu Hitleru, i to direktno u uho,
desno, Mustafu Agića je najviše uznemiravala.
Pop Vukić je, iako niko nije izgovarao suglasnik, bio smračen i ojađen. I on je
gledao Mussolinija, Dučea, iza kog su se nazirali krstovi, crni i teški, rimokatolički. Bez
obzira na to što su ispred njih bile jagnjeće plećke, kuvane pa zapečene, prelivene
orgovanovim umokcem i upljuvane, litrenjak rakije, meke, iz Rasova, što je u salonu
mirisalo na kuvan talijanski oriz, na pilav s mišjacima, na polimske piliće i žablje
 batake, na kri
krilca
lca ši
šije
je kandžice
kandžice od svraka i vrana u omaki i sl sluzi
uzi od kozje kobil
kobilje
 magareće pavlake, popa Vukića je obuzimalo predosećanje užasa i nesreće. Visoki gost,

153

general Besta, kog su sandžački kelneri u čakširama i fesovima, mladići u crnogorskim

džemadanima i pod crnim kapama, nudili sokom od jorgovana od jove od breze, od
vrbovog lišća od hrastove kore od žile smrdljevka, slatkim od ruže ’stambolije’ od
 poliimske tikve od kralj-Ni
 pol kralj-Nikol
koliine dunje, više
više je obraćao pažnju na hodžu Merdana nego
na njega, te mu je pankreas, žučnu kesu i nekoliko žlezda, mudnih, razdirala
ljubomora. Još da general, kog su pre zdravice i načinjanja glavnog obroka, kljukali
anadolskim zrnima mlevenim korenjem listićima neke biljke iz okoline Izmira, nije
 počeo da izbacuje zelene
zelene orašći
orašćiće
će takođe nezrele šl šlji
jive
ve zmijske
zmijske repiće,
repiće, i to po
 poslužavni
 posl užavniku
ku stambolskom
stambolskom stolnjaku
stolnjaku njihovi
njihovim
m rukama, pop Vukić ukić bi naprosto
 presvisnuo.
 presvi snuo.
 No, srećom po pravoslavnog
pravoslavnog sveštenika,
sveštenika, popa Vukića,
ukića, po vojnog duhovnika
duhovnika s
krstom od kilu i po oko vrata, Padrea, koji se pravio da do njega ne dosežu smradovi
odozdo i sa strane, odozgo i odasvud, iz jama, tih pogona prelivenih cvećem i krečom,
 po Antoni
Antonija
ja P eduta, pisca
pisca i scenari
scenariste
ste svega,
svega, koji je očekivao
očekivao da se cicipanci
pancijel
jelaa
Kraljičina ćenifa, s devet glavnih i pet pomoćnih čučavaca, sa salonom bratstva u
sredini i oko glavnog stuba, sruči i oburva niz strminu, u Lim, zdravica nadahnutog
hodžice, Merdana, poče ovako:
»Đenerale, orle talijanski, junače i binjadžijo, efendijo nad efendijama, vuče iz
gore, hajduče, kadijo naš, sudijo, hvala ti đe čuo i đe ne čuo što si sletijo u ovi naš
dunjaluk, to jest svijet koji ne poznaje pravdu, poštenje i ponos, tunek đe će tvoja
mudra i tvrda talijanska riječ da presudi! Đenerale, jurišniče i vojskovođo, u dom mi se
skromni i pošteni našlo dijete, muško, asker pravi, crnokošuljaš budući! Pa su me
mufljuzi i firauni, barabe i pijandure, kockari i varalice, bludnici koje vođe u Kraljičin
salon gledaš, prevarili i za srce muslimansko ujeli! Ovi đauri, nevjernici, izdajnici
svakoga Boga, ove zlikovačke komunjare, svi koje pametnijem očima gledaš, napili su
me jednom, sipali mi u rakiju kobilje kozje magareće pišaće, vodurine u koju je bilo
šejtanskoga to jest đavoljega izmeta, pseće dlake i krmeće krvi, praha od samljevenoga
gavranovoga repa, znoja od slijepoga miša, te sam ti od te komunističke smjese bio
ćorćutuk pjan! Samo sam takav, nagrdan, beli, ćorćutuk, u beutu nekom, mogo pristati
da mi uz ime sinovo, Muhamedovo, stave i đaursko, hrišćansko, to jest partizansko
ime, Spartaco! Đenerale, mutevelijo, viši sudijo, vjerski, Dučeova diko, pomozi i izbavi
me od njiove kockarske pizme! Nek se dijete, Alahov dar, zove samo Muhamed
Muhica Muho, kako se zvao svak njegov od pamtivijeka, kao babovoga baba babo,
kao daidža mu, kao amidža mu, napošljetku, kao i ja koji mu nešto jesam, koji sam
 bijo
 bijo na P rorokov,
rorokov, to jest na Muhamedov grob! Đenerale, neću da Muho bi bidne
dne ni
štetočina ni lupež, ni ko ovi vođen, koji nagone vodu na partizansku vodenicu! Neće
Muho Merdan biti, dok je tebe, sile od svijeta, oca njegovoga, i mene koji te snijevam,
ni zevzek, ni hrsuz, ni jolpaz! Muhica Muho Merdan na škole će velike, talijanske,
vojne i vjerske, u Egipat, u Arabiju, kojima će dotlen, dok on otfrkne i snagom se
 opaše, vladati rimske i naše, sandžačke Crne košulje! I još jedna stvar, đenerale i

154

zaštitniče kome iz ljubavi i političkijeh razloga poklonih dijete...«

»Signor Merdan... egregio muezzino... prego...«
»Đenerale, nema ’prego’ dok se ja žalim! I žaliću se, plakati, makar ti u ovi hram i
 pred noge
noge oslobodi
oslobodillačke krepo! Đener
Đeneral
ale,
e, zamisl
zamislii, hanumu moju,
m oju, si
siggnoru, Nidžaru,
Nidžaru, ovi
su mi ovdolen opanjkali!
Merdan-agina, Nidžara, biva, zenabija!
pronijeli, džehenemska peksinuljaOni
i rospija, šejtan u javrume
su, đenerale, dimijama!naš,
Nidžara
orle,
zmije iz pakla, a ne ona, moja hurija, moja vjema jarebica, moje sve! Nidžara
Merdanova, hodžinica, polimska đizlija, to jest kurva potajnica! Đenerale, kud ćeš
crnjijeh i zaraženijeh kurvetina od njih tunek! Muhica Muho Merdan, moje pile od
sokola, biva, kopile! Kopiljani su oni, dok Muhica ima oca, to jest baba, me-ne, a od
danas i te-be, koji ćeš mu koliko danas i pred svijema navući crne čarapice, obući Crnu
košuljicu, natući crnu kapicu, koji ćeš mu u usta, to jest u dušu kanuti kap-dvije crne
varenike, koji ćeš ga tako zadojiti...«
»Signor Merdan ...«
»Đenerale, pukovnikov pilot i seiz, Barbagallo, jest bijo u dom moj, to ne krijemo
ni ja ni signora i vjema ljuba moja, Nidžara. No Barbagallo nije jebavo! Vodu jest
donosijo, jednom sa mnom, dvaput š njom. Kumpijere gulijo, prigo, ali utroje. Ćenifu
čistijo mjesečno, izmet do Posran-potoka nosijo i sa mnom i š njom. Al jebavo, kod
nas, nije: za to imam dvadeset i tri svjedoka! A ako je koji od prisutnijeh šta drugo
vidijo, oca ću mu očina, komunističkoga i zaraženoga! Đenerale, Barbagallo nam jest
 pokazivo
 pokazi vo ono što vi Talijani
Talijani zovete cazzo, cazzone, a mi kurac, to ni
niti
ti mogu,
mogu, ni
niti
ti hoću
da krijem! Neobrezan mu bijaše, s kapuljačom ko kaluđer, đaurski kurac, svrdlast
kurac, krmeći kurac, vazda modar oglodan oteko! I on je, šejtan dlakavijeh muda,
tijem cazzom po živinarniku, ne samo mojemu, ćero i usmrćivo kokoši, guske, ćurke,
čerupo pilice! Šćavaše, jednom, i Asim-aginu Šaćiru, kozu hraniteljku, no potrčah i
skrenuh ga na Šabahetu, Mustafagića magaricu. Lješnike je i oraje š njim krco, repu
gulijo, jabuku
sto zanata! natroje
Ovce cijepo!
i krave muzo,Š kobile
njim je,potkivo,
tijem žilavijem cazzom,vareniku
psovo i jebavo, rukovo varijo,
ko majstor od
skorup
š nje dlakavijem i kopitastijem glavićem skido i dijelijo! Kukuruzan kačamak, vi žabari
kažete polenta, s tijem krivijem cazzom je brko, poslijen zavato i u sva tri pljata
 podjednako turo! Al nijenije u moj dom, ni muhu, jebavo! A ima ih ih na hi
hilljade, oka ne daju
sklopiti, ni kašiku prema ćasi i siniji pružiti! Tijem cazzom pametnijem i pamtljivijem
znao je čvor zavezati, otpetljavati ga dok srkneš fildžan surutke, u iglu uvrsti konac,
 puljku
 puljku pri
priši
šiti
ti na svako mjesto! Nanule
Nanule nam je š njimnjim krpijo
krpijo i potkivo,
potkivo, cokule
cokule i čizme
ušivo: bijaše mu lud za kožom, lijepkom i ekserom! Al nije, babovijeh mi kostiju i
minareta, jebavo! Š njim je vrijeme predskazivo, mrtve dozivo, vazda po njemu i
njegovijem mudima znao kad će partizanski napad na bjelopoljsku kasabu! Ogledalo,
 prozor, vrućpuhaće,
e, pacove šporet, medalje
tvorove moje ratnenečist,
i drugu i mimodopske š njim
s mačkom je čisti
a i bezčistijo
jo i ggllanco!
mačke, Miševe
po kući, po
 tavanu, po podrumu i po ćenifi, s Nidžarom koju sam, da se ne bi izgubila i zanijela,

155

držo na podužoj kanafi, s tijem prokletijem sicilijanskijem i dženabetskijem cazzom

lovijo! Ribu je š njim bolje no udicom po potocima vato, slijepog miša i nevjesticu po
arugama i prlima nadgornjavo i davijo! Sviro je na njega, udaro u bubanj, po naški
 pjevo! Al nije,
nije, Alah mi je svjedok, jebavo! Pušijo je na njega,njega, đenerale,
đenerale, ko na či
čibuk!
buk!
Šibicu kreso, pripaljivo duvan, vatru nam ložijo, u nju puvo! Piso š njim, znavaše i
arapske znake i slova, računo ko Bejto Ramiz-agin, sabiro i oduzimo, množijo i
dijelijo! Miješo karte, premješto domine, briso ko gumom! Šejtani mi kuću opoganili i
razvalili ako na njega nije i - pišo! Ko bi u sve povjerovo! No, evo mene tunek đe sam,
eno hanume, eno i komšiluka, koji je gledo kad je š njim peglo vojničke pantole, sebi, i
čakšire carigradske, meni! Poslijen je u tijem zelenijem gaćetinama oko džamije skako,
š njim molitve Alahu ometo, petkom ispred džamije pranje nogu i ušiju prekido! Š njim
e ko čekićem zakucavo, ko kliještima vadijo i čupo! Nek se provjeri je li ili nije neke
sapuno i brijo vještije od Sabrije Abazovoga! Češljo se š njim, sliko! Đenerale, ja ti
emac da ga je u mljevenu papriku ubado, u so, u med sandžački uvaljivo, sve ondak 
ijo i lizo, i nas ćero da mu š njega jedemo! Lonce, ćupove i tepsije š njim je grebo!
Davo ga je mački, paščetu, komšiluku. Al Nidžaru, đenerale, jebavo nije! Vidjelo bi se,
 poznaloo ko na ci
 poznal cijev!
jev! Zato se u pamet, ništa,
ništa, ljudi
judi,, vi koji se smijete
smijete što smo mu ga bibilli
zavoljeli ko domaće čeljade! Đe bi moja Nidžara, koja nije ni magarica, ni kobila, ni
krmača, s talijanskijem čudovištem koje s cazzom, mi kažemo s kurcem, iz puške
 petometke puca put brda, ti tica
ca i oblaka!
oblaka! ’Komunjaro, ćeram te iz doma zbog
nedoličnoga i sramotnoga tvojega prezimena!’ jednom sam mu odvalijo. Oštraše
sjekiru, š njim, š čim bi drugo! Nije razumijo, ili se pravijo, pa je stijo da nabrusi i srp,
š njim! ’Barbagallo, tanko ti je prezime, slaba neka loza, a i partizansko je, po svoj
 prili
 prilici
ci!’
!’ nastavijo
nastavijo sam, revolverom,
revolverom, kol
kolašom
ašom sa šest metaka u buretu pokazujući mu šta
na turskom znači sikter. Nema ga, evo, više od mjeseca, a zna se u čije tepsije po
Gornjoj mahali peče žabe i gušterove, mačke i paščad! Elem, đenerale i mutevelijo
moćni i pravedni, rikni ko vo pred njima da je Muhica Muho Merdan, kog sam po
kijametu pravijo, u slavu Alahu s istoka i u čast divizije Venezia sa zapada, bez obzira
na sve, samo moj i tvoj! Prijatelju moj, prijatelju vjere kojoj sam se odo, prijatelju u
Alahu, amico amico amico, tako te smijem nazvati, jer sam te, za razliku od ovijeh
kockara i sjecikesa vođen, čeko ko ozebli sunce, teslimi s mene, obrukanog jauklije, po
vaški supruga, haram i sramotu...«
General Besta bi se udavio korubinom nezrelih lešnika presnim krompirima
veličine džanarike i mahunama iz meda i testa boje ilovače, jagnjećim očima nekakvim
korenjem, kozjim jezikom i nepcima, smehom svojim najzad, da hodžica Merdanović
ispod čaršafa, stambolskog, ne iščupa sablju od glatkog i krivog čelika. Mustafa Agić
obesi nos i uho, jer za sablju dosad nije znao; pop Vukić ustuknu i zakloni mošnje
šakom; dok vojni sveštenik, Padre, stade da se krsti a zatim da glođe skorupom
 pekmezom kobilkobiljom sl slin
inom
om premazan gušči
uščiji
ji batak. Antonio
ntonio P eduto ninikad
kad ni
nije
je bi
bioo
 sigurniji da je život luđi i od najopojnije mašte. Antonio je prevodio generalu, koji je

156

 bio zaposlen
 bio zaposlen koli
koliko orijental
orijentalni
nim
m jestivom,
jestivom, tol
toliiko i gl
gledanjem
edanjem lolobanja,
banja, magarećih
magarećih
ljudskih konjskih, pričvršćenih za zid i poiznad sećije. Peduto je iz mesa vadio
semenke tikve misirke, krastavaca i dinja, šipuraka i bostana, zelene končiće i dlake
azavca, prekolimskog, protiv uroka i zlih očiju, pa je jeo. Dok je hodža, nadahnuti
Merdan, držeći ispred sebe sablju dimiskiju, kao glumac deklamovao: »Đenerale,
oslobodioče, ti za mene nijesi običan musafir, ni jebandžija, ni nabiguzica, ko što su
neki drugi, koji su ovudije prolazili! Taliano, ti kog su nam poslale više sile, morebit
sama nebesa, treba u Polimsku dolinu da ostaneš zadovijek, i na ovi i na oni svijet! Za
tebe je, neustrašivi đenerale, dženet, naš raj! A zna se sučim u dženet ne
oskudijevamo!
oskudi jevamo! Taliano,
Taliano, brate bratski, uzmi sve što ovđekani
ovđekanice
ce imamo, jer sve je tvoje i
Benitovo, ali prvo uzmi ovu sablju! Iz Damaska je slavnoga, stoga je firaunske srpske
 pjesme zovu - sablja sablja dimi
dimiski
skija!
ja! Ko zmija
zmija je, pogl
pogledaj! Od ljutoga
jutoga je čelika,
čelika,
zelenkastoga! Ova sablja ima srce, oči, ima jezik! Đozluci mi tu nijesu, naočari po
naški, oteo mi ih politički baksuz, compagno Malić, za Petsto prvu crnogorsku armiju,
 partizansku,
 partizansku, njihovu,
njihovu, za nekakvu Kominternu,
Kominternu, oteo mi je i ahmediju
ahmediju s gl glave,
ave, i
 brojanice,
 brojani ce, sve, bi
biva,
va, za P okret, no ne znam kakav,
kakav, i nanule mi je skinuo,
skinuo, i tojagu,
tojagu, sve
za Svjetsku revoluciju, zaprijetijo je, đozluci, velju, te ne mogu da ti pročitam đe na
arapskom piše Siječem sve što je hrišćansko čifutsko đaursko.   Sablja ova, đenerale,
ima knjigu, ko svaka sablja slavna! Posjekla je, otkad se za nju zna, devedeset i devet
venecijanskijeh trgovaca, koji su hercegovačke dalmatinske crnogorske Srblje
snabdijevali puškama, solju, džebanom! Posjekla je ova sablja i sedamnajest Jermena,
krivonogih, koji su šćeli da se iz Kotora probiju do Cetinja, tobož radi trgovine kožom
vunom medom! Posjekla je trideset i dva monaha iz Svete Gore, njihove, sve Grci,
Gruzijanci i masnovrati Srblji, koji se bijahu, naoružani do zuba, probili do blizu
Cetinja! Posjekla je venecijanskoga konzula u Skadar, jer joj je, sablji ovoj vođen,
dokazano da je bijo jebiguz i da je na bune potpirivo i dizo ionako divlje Arbanase!
Posjekla je sedam Čifuta, dubrovačkijeh, zbog prevara raznijeh, a i zbog prenošenja
lažnijeh vijesti i sramnijeh ušiju, svraba, zbog krađa tuđijeh rukopisa knjiga istorije,
zbog lažnog prestavljanja, zbog mućkanja ljekova od kojijeh je narod, svačiji, lipsavo
ko marva, zbog sedmostrukijeh preprodaja suđa za bijeli mrs rakiju med! Posjekla je,
sanćim da će ti se to najviše svidjeti, po fermanu Smail-age Čengića, godine 1836, kod
Grahova, osam dičnijeh Petrovića, Njegoševijeh braćenaca, po svoj prilici Čifuta
srpske vjeroispovijesti! Ali je, avaj, posjekla ova sablja i samoga Smail-agu, 1840, u
Drobnjake, zato što je i on bijo đaurske i firaunske, hoću da reknem srpske i
hrišćanske, pravoslavne vjere! Đenerale, ova sablja posjekla je i rasporila velikoga agu,
Čengića, ne ona što se čuva na Cetinje...«
»Signor Merdan ... egregio muezzino... zanimaju me one niše u salonu koji je
zaista bez premca... onih pedeset škatula od daske, na balkonu... čemu je to
namenjeno...«
 »Čelama, ne bumbarima, gospodine đenerale!« živnu hodža, Muhamed Muho

157

Merdanović: »Čelama sandžačkijem i balkanskijem, crnogorskijem i sad tvojijem, od

Kraljičinog spomen-zdanja nema sigurnijeg, ljepšeg ni toplijeg mjesta! Vođekanice će
im biti ko u rajsko gnijezdo! Hrane će imati u izobilje, pašu preko cijele godine, a i
sigurnost. Čele će vako, tunek, moći bez bagrema, bez livada, bez ikakvoga cvijeća! U
hrani koju im džabdžabale obezbjeđuju vojska, lojalni i vjerni dijo mještana, svi mi
ovdolen, po srpski rečeno, sam život, sadržano je sve! I prva tri ćupa meda, koja
vođen navršimo, namijenjena su Kralju, zetu našem dičnom, Dučeu, vođi
zajedničkom, a morebit i Vođi i gospodaru cipancijeloga svijeta, i tebi, veliki i
neustrašivi đenerale i orlušino kakvu naše oči još nijesu gledale...«
Jedna podnica popusti, nečija noga propade do iznad gležnja. Smrad stade da piri.
General Besta ne stiže da se zahvali. General povrati po sablji iz Damaska. Muho
Merdan, hodža s nakrivljenom čalmom, to ne primeti, pa nastavi o budućnosti
 poliimskog meda. P op Vuki
 pol ukićć jauknu, prevrnu očima,
očima, zatraži nosil
nosila, al
alii vojna. On ne
zaboravi da upozori da mu, dok bude u nesvestici, ne podižu mantiju: »Jer, danaske
imam gaće, prazničke i duge, oficirske, i nijesam više sunećen, to jest obrezan!« I
druga daska je pucala, zjapila je rupa. Smrad je probijao iz poda, sa tavana, iz kutija
 budućeg pčeli
pčelinjaka.
Generalu Besti, koji se uspravljao i brisao, sve je izgledalo uobičajeno. I kapetan
Brambilla jeknu, ali pre nego što pade u naručje majoru Pedutu, zatraži gas-masku.
Antonio odgovori, kako bi odjednom pozeleneli pukovnik Allegretti i vojni sveštenik 
čuli svaku rreč,
eč, da su gas-maske nestale iz magacimagacina,
na, da
d a su pokupovane.
poku povane. Vojni
sveštenik, Padre, osta uspravan, dok Allegretti, kome saopštiše da se provalila još
edna daska a rupa zinula ispred samog hodžice Merdana, naredi da se otvaraju vrata.
Sablja iz Damaska, dimiskija, skliznu iz starčevih ruku i sunovrati se u fekalije.
Pijan od kokošijeg golubijeg zečjeg mesa, pijan od straha baruta ljubomore,
Mustafa Agić iščupa iz pojasa revolverčinu s početka veka. General Besta ispusti
 barene
lisice, pagl
gliiste, ceo svežanj,
spontano pod uvis.
podiže ruke sačomMustafa
pečenoAgić
gavranovo
ispali ukril
krilo, premazano
smrad, lojemsvih
i za sabljom, od
šest metaka...

6.
Gozbenici iz salona bili su ispred Kraljičine ćenife, neki na stepenicama, neki na
stolicama, odakle su mogli bolje da obujme gomilu. General Besta gledao je kako
Mustafa Agić puni kolt, pominjući ime u koje će ispaliti drugi naboj od šest metaka.
Vojni sveštenik je, praveći krstove po vazduhu, otpozdravljao Crnim košuljama,
karabinjerima, vojnicima divizije Venezia,  koji su od mase čuvali trikolorne trake,
 talijansku i crnogorsku. Grupi od dvadeset devet Ciganki u šalvarama, nisu sve bile iz

158

Posran-potoka, ni iz Ulice kovača, pa ni iz Bijelog Polja, toj grupi vrljavih grbavica,

gušavica, hromih, kljastih slepica s bebama u krpama, u naručjima, Padre je davao
znak, dosta glasan i nepristojan, da će se obred, prelaz iz muhamedanske u
rimokatoličku veru, obaviti tu gde je on sad, na ulazu u govnarnik, čim general sa
svitom kroči od nužnika. Naginjući se pod teretom tuđih medalja i godina, Crnogorac s
 brkovima
 brkovi ma i ustima od uha do uha, Žabac, govori
ovorioo je doteranoj masi, i vojsci, o značaju
generalovog dolaska, o istorijskoj potrebi njegovog ostanka.
General Besta ga nije slušao. Major Peduto saopštavao je generalu Besti da je
siroti pop Vukić doživeo izliv krvi, ali samo u muda, u kese, infarctus testitis, ali da na
nosilima, vojnim, dolazi k sebi. Orkestri sve tri divizije, muzikanti beranski, pljevaljski,
kao i tamnoputi trubači iz Posran-potoka, Ciganske ulice i Ulice kovača, počinjali su
staru bjelopoljsku pesmu Svuđe kiša, svuđe blato, u Akovo moje zlato,   što je značilo
da general Besta mora, čim instrumenti i glasovi utihnu, preseći obe vrpce, i tako pustiti
u rad i opticaj svih dvadeset sedam čučavaca Kraljičine ćenife. Padre je navlačio
obrednu belu košulju, roket, vadio iz torbe krst, trebnik, Bibliju, pribor za pričest,
 pribor
 pribor za brijanje,
brijanje, posle
posle pokrštenja, bratova pisma, praćku za ubijanje vrabaca, košulju
košulju
dužu i s resama, albu. Nakaze su mu se približavale, jezika isplaženih, za hostiju.
Generalu priđoše tri deteta u lažigaćama od vreća, šatorskog krila, zastava. Dečaci
 prineše
 prineše poslužavnik
poslužavnik od bakra, sa slatki
slatkim
m od tikava
tikava i krastavaca, od krtole i patl
patliidžana, s
mineralnom vodom iz Nedakusa, s desetak pečenih bumbara pčela osa, s dvadesetak 
 barenih gli
glista i rovaca, s rasporenom krti
krticom
com iz Rasova, sa zečjim
zečjim repićem za brisanje
brisanje
usnica po posluženju, ali general uze samo makaze za strižu ovaca, pa preseče vrpce.
Zaori se ’Evviva’, zaljulja se ćenifa, te riđem Antoniju, sastavljaču rukopisa o heroju
na magarcu, od sreće stade dah. Narod, prosjaci i vojska, Beranci i Pljevljaci, svi
nagrnuše na govnarnicu. Crne košulje čuvale su ulaze, puštale unutra samo zaslužne i
nuždane.

zbog Tad se pop

čistijeg Vukićkarabinjeri
vazduha, pridiže nai nosilima, vojnim, kojai financi,
agenti, crnokošuljaši su zbogdržali
povetarca
visokos koliko
Lima,
su mogli. Pop pogledom vapijućeg pozva majora Peduta, pukovnika Allegrettija,
generala s rasporenom krticom u šaci. Pozvani priđoše nosiljci. Priđoše i hodža,
Merdan, sa žabokrečinom oko očiju i po obrazima, Mustafa Agić, iz čijeg su desnog
uha šikljali signali vesti upozorenja iz glasnogovornika, čak Crnogorac s brkovima nalik 
na metlu i s pismom kraljice Jelene u rukama, Žabac. General Besta oslovi popa
Vukića sa ekselencija, obeća mu čin, vojni, nešto robe, mekinja, fitilja i staklo za
gašnjaču. Držeći šake negde između nogu, na mošnjama, pop Vukić kao da izreče
oporuku:
»Đenerale... ne kažem ti namjerno egregio signore... tvoje Crne košulje i tvoji
žbiri nijesu dokrajčili izdajnika i rušijoca talijanske i Jelenine Crne Gore, Malića, kog
 ovdalen viđu! Eno ga, đenerale, pod onolikijem oružjem i cvijećem ... bombama i
levorom na pojasu... s crvenijem pijetlom na ramenu... s njihovom petokrakom

159

zvijezdom na šlemu divizije Venezia...  udno gomile! Đenerale, opasan je... s onijem
 pijetl
 pijetlom...
om... naročito
naročito danas, dok jedva stoji na noge
noge ... ponavljam
ponavljam ti,
ti, pasja tali
talijanska
vjero, hoću da reknem nevjero, no ne smijem, niš-tak, zbog kog sam danas na nosila,
vojna... merda!«

koji je»Signor Vukić...

po vama niko i egregio...
ništa, hoćekako
da jevam
bar nije jasno
nešto, biloda Don Gruban od Bijelog Polja,
šta?«
»Maggiore... Antonio, tebi zborim, ne đeneralu i drugijema... to što ’Vitez
tamnijeh obraza’ hoće, svetogrđe je, nered, haos i to - Svjetski, da ne reknem, zbog
suglasnika, komunizam! Svjetska revolucija, valjda ti je to jasno, nije - bilo šta!
Svjetska revolucija, pogotovu ta njegova, s crvenijem pijetlom na rame, ogavni je -
Svjetski kurvarluk ...«
»Signor Vukić, mislimo malo i na istoriju, na farsu, pa pristanimo, književnosti i
 pesništva
 pesni štva radi,
radi, da Don Gruban od Bi Bijel
jelog
og P olja,
olja, bar jednom u žiživotu,
votu, može sve.
Dajmo mu - sve! Kad smo se toliko puta složili da je - fenomen drugog svetskog rata!«
»Maggiore, Antonio, ja ne znam šta je ’fenomen’, riječ strana, biće, turska, ali
znam šta je, gle ne smeta mi danas suglasnik, znam šta je: Komunizam, Komandos,
Komitet, Komesar, Kotao, Kolebanje, Kolut, Kolovrat, Komanda, Kobac, Kominterna,
Kovač, Kopile, Koš, Kos...«
Iz najbližih utvrđenja gruvali su topovi. General Besta gledao je Grubana Malića
na kog mu je bez prekida ukazivao pop Vukić s nosiljke. Malić je govorio, Peduto
 prevodio:
 prevodi o:
»Talijani, talijanske slugeranje i čankolizi, govnarska bando, znate li koja je ovo
godina, koji mjesec, koji sat?«
»Compagno Malić, znamo na šta ciljaš!« reče general Besta, te Peduto prevede:
»Don Grubane, Italija nikad nije bila jača! Italija, čiji si deo i ti, ne zna za poraz! Italija
uvek dobija, naročito kad gubi! Montenegrino, znamo stanje na frontovima, znamo
koliko je sati, dakle!«
Tad neko iskraj generala Beste i majora Peduta reče da Malića, izazivača i
klevetnika treće svetske sile, Italije, treba gurnuti s litice niz koju se, poput meda i
sirupa od prekolimskih dinja i krastavaca, cedio izmet. Malića, zatim, nesta. Iznad
mesta na kojem je stajao ostade petao raširenih krila, kao zvezda. Antonio zadrhta.
Dok pop Vukić iz dubine abdomena jeknu...
»Majore, ukoliko me memorija ne vara, vi pišete«, reče general Besta gledajući
kako Padre sladostrasno pokrštava i hostijom pričešćuje Cigančiće i njihove majke.
»Pišem, beležim, spasavam od prašine i zaborava, gospodine generale«, reče
Antonio Peduto i blago porumene: »No želeo bih da to ostane među nama.«
»Proza ili poezija?«
 »Neka vrsta romana, hronike«, reče major Peduto stidljivo: »Pustolovine, lirizam,

160

krv i magla...«
»Ideja?«
»Čovek i njegova sudbina, gospodine generale. Čovek i poraz. Poraz u sramu,
 poraz u beščašću, poraz u blasfemiji
blasfemiji!«
!«
»A što ne bi bilo, majore, naš čovek i njihov poraz?«
»Čovek i poraz uopšte, gospodine generale«, reče Peduto i uzbudi se: »Čovek 
 pred nemogućnošću
nemogućnošću izbora. Čovek, bez obzira
obzira na to koji i či
čiji
ji,, čovek u govnamici
ovnamici
istorije.«
»Merdaio!« reče general Besta i zavrte glavom: »Govnarnica, slična ovoj u kojoj
sam dobio sablju od zelenkastog čelika?«
»Sveopšta ljudska govnarnica, gospodine generale«, reče Peduto: »Ovdašnju
možete zaboraviti, neću ja!«
»Kad smo već ’pred nemogućnošću izbora’, majore, znači li to da se ponovo
 postavlja
 postavl ja pi
pitanje
tanje sl
slobode?«
obode?« tobož nai
naivno
vno će general Besta gledajući kako popa Vukića
ukića
ispravljaju na laktove, kako ga nalivaju.
»Sa slobodom je gotovo, gospodine generale. Više je nema, niti će je biti!«
»Šta nam, onda, preostaje?«
»Rat, slava i pornografija, gospodine generale«, reče Antonio Peduto s tihom
setom u glasu: »U stvari, to je jedno isto, i meni je veoma žao što postoje tri reči za
edan pojam. Za pojam srama!«
»Lepa vam je brada, majore«, reče general Besta u nedoumici: »Riđa, gusta,
možda koji mesec nije prana.«
»Sasvim pornografska, gospodine generale. Sasvim je merdoza, što će reći
govnava!«
»Nema vam heroja na magarcu, majore«, reče general Besta gledajući kako se
svetina naginje preko ograde i gleda niz ulicu, ispod Kraljičine ćenife: »Nadam se da ga
nisu gurnuli dole. Koliko ste o njemu napisali?«
»Moji zapisi o njemu već iznose dve do tri hiljade stranica, gospodine generale.
Osećam da ću o njemu pisati dok god me budu služili ruka i pero.«
»Majore, vi kao da ste tog Don Grubana od Bijelog Polja stvorili, izmislili.«
»Pre će biti da je on stvorio mene, gospodine generale. On je život, dok sam ja,
ovako naoružan, negator života. On je trajnost, dok sam ja bedno pero, prolaznost. On
e, oficirski rečeno, metafora, simbol, ali je veliko pitanje koliko ću moći da ga
 pratim..
 pratim...«
.«
»Pogotovu ako su ga bacili u Kraljičin merdaio!«
»U pravu ste, gospodine generale«, reče Antonio Peduto i pocrvene: »Kraljičin
 merdaio, govnarnica, vrlo je dubok! Može se potonuti!«

161

»Majore, kad već pokušavate da date i priču i nadgradnju u jednom, opišite mene.
Za mnom vapi književnost, doduše, klasična. Opera! Ja sam, prosto rečeno, izraz
talijanskog jedinstva suprotnosti. Ja izgovaram laž i istinu - istovremeno. Kad nekog
volim, ja ga istodobno i mrzim. Dobro je, za mene, samo strana zla, i obrnuto. A rat,
samo mir koji je neko, u govnarnici, pokrenuo. Merdaio! Mora da vam je Allegretti
govorio šta sam celog svog nazoviljubavničkog života pokušavao da pojedem. Ficu,
 pičku!
 pičku! Majore, zar nisam dostojan vašeg uznemirenog
uznemirenog,, merdoznog pera?«
»Čini mi se, gospodine generale, da sam kao hroničar nedostojan složenosti koju,
kako tvrdite, izražavate. Zasad ostajem duhovno veran, privržen, heroju na
magarcu...«
»Zar ne bi bilo bolje da se pozabavite kakvim pravim herojem, talijanskim,
kakvom ličnošću kroz koju biste, jer očigledno imate i dušu i um, prikazali ideje našeg
novog poretka, ideje preporoda na talijanski način. To bi vam bilo štampano!«
»Ja nisam pisac pobeda, gospodine generale.«

Mustafa
slušanjem Agić jerike,
topovske prema njima dvojici
pokrštavanjem upravljao
ciganske školjkuplačom.
kopiladi, uha. Pravio se da je zanet
General Besta uzimao je dogled. U njegovo vidno polje kao vetar ulete Marika na
guzziju, motoru od hiljadu i - dvesta kubika. Mahnu joj, ona mu otpozdravi poljupcem,
 bleskom
 bleskom zuba, kosom. Antoniontonio nije
nije znao ko je tog trenutka bi bioo smrknutiji
smrknutiji i ojađeniji
ojađeniji,,
kapetan Brambilla ili pukovnik Allegretti, hodžica Merdanović ili pop Vukić, koji je
Mariku zvao Malićevom političkom sestrom. Mustafa Agić se nakašlja, bio je to znak 
da ne prisluškuje, već da sluša...
»Pukovniče, upotpunite mi opis anđela...«
»Ime joj je Marika, gospodine generale«, pokuša da se nasmeši pukovnik 
Allegretti: »Ime koje treba bezbroj puta izgovoriti, u sebi. Ličnost za roman!« dodade i
 pobode se između kapetana Brambi
Bram billle i majora Peduta:
Pe duta: »Nisam ni pesnik ni pornograf,
pornograf,
generale, a nisam ni rečit, kao što je Antonio, ali ću je ukratko opisati: opasna je po
život...«
»Fantastično!« kliknu general Besta i dogled zameni fotografskim aparatom:
»Najzad prava opasnost! Je li po volji jedan snimak, uvažena signorina Marika?«
»Da, ali ne ovđe«, reče devojka i prste provuče kroz kosu.
»Već gde?«
»U prirodi!« reče Marika i posla mu drugi poljubac.
»U prirodi grmi, signorina. Pucaju, manijaci!«
»Imamo ćebe!« reče Marika: »U prirodu, dunque!«
»U prirodu, jedina!« reče general Besta.
 Marika pokaza rukom. General se zbuni kao dečak i uđe u prikolicu, dopola punu

162

kreča, cveća, obeljene trave. Marika ga pomilova po obrazu, te pop Vukić riknu.
»Spartaco, bivša moja ljubavi, priđi i uzjaši!« reče Marika s guzzija: »A za tebe,
Antoni
An tonio,
o, odavno nema mjesta!«
Pukovnik Allegretti sede iza Marike i uhvati je oko struka. Marika dade gas i,
 brzinom koja zaprepasti
 brzinom z aprepasti Crne košulje,
košulje, zadimi
zadimi prema mostu.
Antonio Peduto pogledom potraži Malića. S mukom zadrža suze...

7.
General Besta nađe se na krevetu. Tamo se, podigavši ruke, predade. Reče da mu
hrabrost i junaštvo, o kojima mora da lupeta pred vojskom, idu na živce, pa se opruži.
Marika ga svuče kao bebu, onda mu reče da Italija mora pobediti. General Besta stade
da mauče, zatim šakom sakri svoju meku golotinju.
Kaozajuče,
slabine, muda.kao prekjuče,
Zabačene kad ijepoluzatvorenih
glave stigao, Marikaočiju,
se nageneral
njega je
baci. Onanjeno
gledao ga ščepa za
glatko,
lepo skrojeno, čvrsto telo. Marika ga je ljubila po golim grudima, po trbuhu, između
 prepona. Govoril
Govorila mu je o pobedama, tali talijanskim,
janskim, te ga je podil
podilazila
azila jeza.
jez a. General se
 podavao podnevnoj žeziž ezi,, sl
slatkom
atkom umoru i njenim rukama, prstima,prstima, koji su mu gnječil
nječili
čas mudnu kesu, čas prostatnu žilu, čas čmar. On nije imao snage ni da je zagrli, a
kamoli da je privije uza se. Već je samo gledao odozdo i kao dete koje samo što nije
usnulo, sricao na srpskom onih nekoliko na brzinu naučenih rečenica.
»Nanni, jedini moj Nanni, kaži da se nikad nećemo rastati«, reče Marika loveći
mu jajca po mošnjama.
»Pa ti mi čitaš misli, najdraža«, reče Besta sanjivo: »Baš sam to ja hteo da
kažem!«
»Samo će nas smrt rastaviti...«
»To ni njoj neće poći za rukom«, reče general Besta i pomilova joj otekle i vlažne
 bradavice.
 bradavi ce.
»Imaćemo pet sinova, Nanni! Pet admirala! Pet Talijana!«
»Što ne pet Crnogoraca?«
»Pet Talijana, pet heroja!«
»Koliko god ti hoćeš, najdraža!«
Marika mu raširi ruke, leže preko njega, kosom dugom i mirišljavom pokri mu
lice. Obla i tvrda, valjuškala se po njemu. Grickala mu je čas usne, čas uši, čas puzdru
uda. General je podražavao mačora, milovao milovao joj slslabi
abine,
ne, nabubrelu
nabubrelu dražicu.
 »Nanni, buni me što na sve lako pristaješ«, reče Marika kad presta da mu

163

ezikom svrdla po pupku: »Da nijesi hulja?«

» P riznajem,
riznajem, ja sam prava talijanska
talijanska hulja, ljubavi!«
ljubavi!«
»Znači da uvijek na sve pristaješ?«
»Nema obećanja koje nisam u stanju da dam«, reče general Besta i mauknu: »To
mi je druga slabost...«
»A prva, Nanni?«
»Hvatanje leptirova«, reče general: »Tu sam nenadmašan, najdraža! Pokupio sam
im sve nagrade, blizu mi je bio samo neki Vladimir, Rus, ali beli! Vladimir Beli je, čak,
 pronašao jednog leptira,
eptira, naučno ga obradio.
obradio. Vladimi
ladimirr je leptire
eptire hvatao najbolje,
najbolje,
 priznajem!«
 priznajem!«
»Nanni, još nijesam viđela toliko kufera na jednom mjestu«, reče Marika
 prebirajući
 prebirajući mu po genital
enitaliijama: » Jedanaest kufera, o mamma mia,
mia, cijelo
cijelo Bi
Bijel
jeloo P ol
olje
je
nema toliko!«
»Ratnička posla!« reče Besta u dolju među njenim sisama: »Ne polazi se u rat tek 

onako! Tvoj
Podgorici, tri Nanni, tvoj Primitivo, ima još toliko: pet kofera me čeka u Solunu, tri u
u Skadru!«
»Nanni, šta će ti skije usred ljeta?«
»S vama se nikad ne zna, najdraža!«
»Hajde da se jašemo«, reče Marika pustivši mošnje i cazzo, kom njeni prsti nisu
mogli pomoći: »Kao juče, kao prekjuče. Ko će koga, Primitivo?«
Giovanni Besta nađe se na podu. Marika ga uzjaha. General pođe četvoronoške.
Marika ga je milovala po vratu, vukla za uši, kikotala se.
»Nezaboravna si, božanstvena si!« reče general Besta podižući glavu kao konj:
»Divno umeš da jašeš, i divna je tvoja topla, i vlažna, i nabubrela žabica među
nogama, koju osećam na vratu. Oh, kakva zemlja, kakav narod, kakva žabica!«
»Nanni, nikad nijesam jahala generala.«
»Najdraža, jaši, ali ne galopiraj!«
»Čim sam te ugledala, prekjuče, rekla sam sebi: ’Jahaću ga!’ I evo! Osjetila
sam...«
»Kako to?«
»Ne znam, Primitivo, ali sam osjetila. Odmah sam zaključila da si pravi Talijan! S
vama je sve moguće, genijalni ste, ne znate za mjeru, za granicu. Vama je sve za
 porugu,
 porug u, sve, počev od sopstvene ideolog
ideologiije, borbe, svinje!
svinje! Vas
Vas je nemoguće
nemoguće ne voljeti i
ne jahati! Kao da ste prethodnici konja, magaraca, volova!«
»Šta bi na sve ovo rekao naš Spartaco?«
 »Jutros sam ga srela, Nanni!« živnu Marika: »Rekla sam mu bez okolišenja:
’Pukovniče, ostavljam te zbog generala!’ Prebledeo je. Mislim da je hteo da se ubije.

164

Sopstvena jaja jede od ljubomore! ’Spartaco, Nanni mi je prekjuče sina napravio!’

rekla sam malo glasnije, tako da su me čuli kapetan Brambilla, pop Vukić, hodžica
Merdan, Agić. ’Budite srećni, budućnost je pred vama’, šapnuo je Alleggretti,
ljubomoran na tvoj metak, prvog dana.«

»Anjega
»I majorsamPeduto?«
srela! Rekla sam mu kako se jašemo. A on će, kao da čita iz svog
rukopisa: ’Rat, slava i pornografija su opet na jednom mjestu!’ Kako se obradovao kad
sam mu povjerila, doduše, pred nekim oficirčićima i vojskom, da sam isprve zanijela s
tobom! ’Unesi me, Antonio, u tog tvog Heroja na magarcu’, doviknula sam mu, a on je
odgovorio, zamisli: da se bez mene neće moći napisati istorija drugog svjetskog rata!«
»Najdraža, ti i jesi istorijska ličnost«, reče general Besta i pogleda uokvirene
fotografije kraljevskih porodica, talijanske i crnogorske.
»Ja samo znam da sam druga Crnogorka koja je legla s Talijanom«, reče Marika
 pokazujući kralji
kraljicu
cu Jelenu, prvu Crnogorku: »Je li to dovoljno
dovoljno za ul
ulazak
azak u istoriju?«
istoriju?«
»I previše!« reče general: »Neki su ušli i s manje!«
Marika naredi da je general ponese do prozora. General se napravi da je nije čuo,
zakašlja se. Reče poluglasno da mu je vrat vlažan, vreo, i da bi bilo najbolje da se vrate
u krevet. Marika ga podbode, pošašolji oko čmara, i tamo gde mu je nekad bio rep.
General je bio zadihan. On živnu tek kad mu Marika nabi prst u anusni prsten. Stigoše
do prozora. Marika mu naredi da se malo izdigne, da ne vrti guzicom kao žena, da se
 primiri
 primiri ako želi da ona sve izvidi
zvidi..
»Najdraža, šta se događa na trgu?«
»Nanni, puška vojnika bez smene raste!« reče Marika: »Puška je dostigla visinu
od osam ili devet metara! Kundak njen liči na stub, na panj, iz kog izlaze mravi gonjeni
vrelinom žara, dok bajonet plamti i zuji! Salvatore Paolone, ukleti naš vojnik, puže uz
 pušku kao uzjebor,
Pod puškom bor, spušta
riđi đavo, se govoreći
govoreći
major da ’Paolone,
Peduto. je na bajonetu oprljio
oprlji
dječko moj,o šake.
nema Ne pl
plače,
ače,niti
smjene; zamisl
zamis
će ljei!
 biti
 biti dok se ne okonča ovaj nepošteni rat, tako da ćeš se uglj
ugljeni
enisati
sati na visinama!’
visinama!’ govori
govori
mu Antonio. Paolone, vojnik, ne plače, već se ponovo penje i odozgo odgovara
Antoniju da više vidi s osmog negoli s devetog metra, a da ga rane više ne bole.
Antonio ga pita, to sluša vojska, muče li ga glad, žeđ, insekti koji mu napadaju stopala i
cevanice.
cevan ice. Vojnik odgovara
odgovara da mu najteže padaju
pa daju napušte
napuštenost,
nost, samoća,
sam oća, smetnje
sme tnje na
vezama, dok je gore, ispod nebeskog dijela puške. Antoniovo lice je u suzama, mislim
da plače i da se smije istodobno, on koji je sve zamislio, zamijesio, zakuvao!«
»Pisac!« reče odozdo general Besta: »Sve bih ja njih u Afriku, među Abisince i
Eritrejce! Pa nek se tamo smeju! Pa nek tamo pišu o heroju na magarcu! Nek nas
 ostave
»Ina miru,vidim,
Malića nek nasNanni!«
ne plašereče
blasfemijom,
blasfemijom,»Don
Marika: eti
etikom,
kom, istorijom!
storiod
Gruban jom! Bu vaPolja,
Bijelog ma!«s crvenom
 petokrakom na šl
šlemu
emu divizij
divizijee Venezia, maše čas Antoniju, čas vojniku koji se penje, a

165

čas meni. Nanni, Malić me naziva nezasitom, nepopravljivom kurvom! Ja kurva?

Kakva kleveta! Da sam kurva, ne bih jednog generala jahala, niti bih mu srednji prst
držala u šupku! Nanni, ja mu to i govorim, zar ne čuješ! Malić prijeti da će me, kad
sloboda i Kominterna dođu, objesiti ili za noge ili za sise! Tvrdi da je o tome izvijestio
Oblasni komitet za Sandžak i Boku! Ja mu odgovaram da nam od slobode koju imamo
ne treba drukčija i slađa sloboda, da je s Talijanima moguće i zamislivo i nezamislivo,
te da je opšti haos, opšti kurvarluk, na pomolu! Malić to ne razumije. Niti će razumjeti
stotinu godina da živi! Nanni, Malić ponovo pominje Pokret u ime kog je, kaže, od
tvog dolaska naovamo, rasturio pet hiljada letaka antifašističke sadržine! To je tačno,
letke sam viđela! Opet je s kantom crvene farbe, s nekakvom ženetinom, koja za njim
ide ko ovca! On kaže da je ona kurirka, da mu je i ona veza s brdima, koja su, tvrdi
on, slobodna! Razuvjeravaju ga, ali je Malića s puta smrti nemoguće skrenuti! Eno ga
kraj česme, preko megafona pita: ’Koja je ovo godina, koji mjesec, a koji sat, o
Talijani?!’ Strah obuzima čete, špijune, podvodače, a o droljama da ne govorimo! One
 plaču
 pl aču na srpskom, grčkom, al albanskom,
banskom, neke nari nariču
ču na jeziku
jeziku kojeg zovu ciganski
ciganski!!
anni, ja Don Grubanu od Bijelog Polja govorim to što mi naređuješ: ’Compagno
Malić, Četrdeset i treća je, godina poraza i pobjeda istodobno! Juli je mjesec, vrelina
koju vojska ne pamti! Minut je do dvanajest, trenutak uzbuđenja, od kojih se lede misli
i jajca! Uopšte uzev, doba talijansko-crnogorskog nadrealizma!’ Ali, Malić ne razumije,
kao što ne razumijem ni ja, Primitivo! Kako Don Grubana od Bijelog Polja, viteza i
klovna, da izvijestim da mi je i druga ruka zaposlena, da njom držim za muda
Giovannija Bestu, jednog od najhrabrijih i najslavnijih generala koje je velika Italija
ikad dala? Nanni moj, kako Maliću objasniti da sam ja, tvoja Marika, tvoja jahačica,
 patrijota
 patri jota numero uno? Ja, a ne on! ’Ni’Nijesi
jesi,, nijesi
nijesi,, či
čim
m držiš
držiš srednji prst u fašisti
fašističkom
čkom
šupku, umjesto da ga držiš na orozu puške, čim okupatorska muda titraš i prštiš!’ urla,
da se čuje sve do Kraljičinog nužnika! Nanni moj, ja sam patrijota, ljubim te što mi to
ne poričeš, a ne on, koji ne prestaje da bunca o nekakvom Pokretu, o Svjetskoj
revoluciji, o Kominterni, o kojoj u ovom kraju niko ništa ne zna! Nanni, topovi
gruvaju, topovi naši i topovi njini, ranjenike pronose trgom! Zvona ječe, opet je neko
umro! Požari bukte u daljini, ptice se boje dima, pa pište oko svojih gnijezda! Prašina
se peče na stvarima koje su odavno mrtve, jer ih više ne dodiruju ljudske ruke! Nanni,
Primitivo, Don Gruban od Bijelog Polja glavinja da te već treći dan čeka ispred
Kraljičinog nužnika! Kaže da hoće da ti stavi mošnje u procijep! Procijep, to je nešto
neprevodivo, procijep imaju samo oni, ovđe na Balkanu! Ali, ne boj se, ne dam ja tvoj
mudni pribor! Nanni, Malić zove na dvoboj, začikava! Naziva te kukavicom, pizdom
usranom, zecom apeninskim!? Malić prijeti bacanjem niz liticu, bacanjem u govna!
Kaže da ćeš dolje, u govnima koja se cijede u Lim, naći Merdanovu sablju iz
Damaska! Nanni, ne, ne, ne pristani na dvoboj! Ubiće te, kakav je! Nanni moj, neću
 da Mario CIaudio,
CIaudio, kog smo prekjuče otprve napravi
napravilli, postane ratno si
siroče..
roče...«
.«
»Najdraža, poruči Don Grubanu da se predajem bez borbe!« reče zadihani

166

general Besta, besan na svoj cazzo, na izdajnika.

»Da, ali Malić neće takvu pobjedu!« reče Marika odozgo: »Malić kaže da hoće da
 pobijedi
 pobijedi pred porobljeni
porobljenim
m narodom! P red predstavnici
predstavnicima
ma P etsto prve crnogorske
crnogorske
armije, koji se, naglašava on, više ne kriju, i koji u njegovu krčmu dolaze po novac,
municiju
 pog
 pogubl i pornografske
ubljenju
jenju prisustvuju i specijalitete,
prisustvuju drugovi i preko
drugovi iz Kominterne,
Komi dana!
nterne, njihNanni,
njih trojica!stalo
trojica! Oni mu
su, jeporučuje
da tvomti
compagno Malić, još od sinoć pred Kraljičinom ćenifom đe, da bi nadvladali smrad,
 pjevaju borbene pjesme!«
»Što onoliko urlaju žene?«
»Pozdravljaju nas, Nanni! Znaju šta radimo, i kako to radimo! Dive nam se,
naročito meni! Uzbuđene su i uplašene! Malić im je reko da su Pljevlja pala, da Berane
neće odoljeti proleterima Petsto prve, da je odstupnica prema Podgorici i moru skoro
 presječena neđe kod Mateševa! Uskomešale su se kao pčele...«
»Šta bi one htele, najdraža?«
»Da Italija pobijedi, Nanni!«
»Kako da pobedi Italija kad to Talijani neće?!«
»Da talijanska rasa pobijedi, makar triperom, šankirom, sifilisom. Stidnim vašima,
zlatokrilim, iz Italije! Da talijanska rasa zagospodari Balkanom, svijetom, nebom i
zemljom! Da kupleraji niču ko pečurke. Da se odsvud ori pjesma, sicilijanska,
napolitanska, talijanska. Da potocima liju krv i fekalije, suze i muško sjeme, rimsko.
Da se ne mre, nikako, da se živi!«
»Ništa od pobede, ali nek to ostane među nama. To je razlog što želim da se
 predamo Don Grubanu
Gr ubanu od Bijelog
Bijelog Polja! Njemu, koji je zaslužio,
zaslužio, ne njima...«
»Mi bismo šćele da Italija pobijedi!« reče Marika: »Ili da rat, ako je suđeno da
sve ovo pripadne drugima, što duže traje!«
»Digao mi se!« kliknu general, osetivši Marikin prst u anusnom rukavu, pa živnu
na tepihu: »U krevet, najdraža!«
Marika je ležala. Ona nije mogla videti kako je general Besta ispod uzglavlja vadio
i otvarao zlatnu tabakeru. Bio je to majčin poklon za Nannijev dvadeseti rođendan.
Besta uze iz talka prezervativ za jezik i vično ga navuče.
»Znao sam da će mi se dići«, reče general preko napravice i vilice uglavi među
Marikina stegna.
Marikin vrutak, rumen i čist, dražice nalivene i vesele, navijene udesno, bio je
uokviren gustom i kao svila mekom obraslinom. Miris Marikine raspukline general
Besta uporedi s mirisom paprati, mahovine, s mirisom vlažnog i prošlogodišnjeg lišća u
 potoku, s kog pi piju
ju samo srne i ptice.
ptice. Generalov glas bi
bioo je šuštav,
šuštav, zbog španske
 napravice na jeziku, pa ga Marika, koja se naprosto topila od sladostrašća na pomolu,
 priupi
 priupita
ta o kojoj, o kakvoj kneginji
kneginji balkanski
balkanskihh divl
divlji
jina
na govori preko hrapave gume.

167

»Najdraža, ovakva se fica u ljudskom veku sretne samo jednom«, zamuca

general kroz gumu kao kroz češalj: »I tad se ta fica, fica života, fica sudbine, da ne bi
 pripala
 pripala onima
onima koji to ne zaslužuju, pojede! Dozvolićeš...
Dozvolićeš...««
»Upoznaćeš me s Dučeom, Nanni? Da mi ga i on ućera ko pas majci!«
»Hoću!«
»Htjela bih i Papa, Pije, da me vidi. I da me među svetice uvrsti...«
»Ništa lakše, najdraža«, reče general kroz gumu: »Jer, ti i jesi svetica, i to -
moja!«
General je lokao kao pas. Marika bi se rastopila od slasti i milja da nije slušala
topovsku grmljavinu, eksploziju partizanskih granata negde oko talijanskih utvrđenja na
Kulini, Obrovu, Marinoj ravni. Malić je vojsci, Dalmatinkinoj četi devojaka, i droljama
koje su iz Podgorice i Nikšića bile tek pristigle, saopštavao da je posle Žabljaka i
Šavnika pao i Kolašin. Očigledno
izluđen pucnjavom, mlaćenjem zvona, krkljanjem glasnogovornika, Horacije je
divljao trgom. General Besta je ukrućenom jezičinom svrdlao po Marikinim rupama.
Marika je, od slasti, prizivala u pomoć kraljicu majku, Jelenu ...

8.
Kad Gruban Malić, sa šlemom i zvezdom na glavi, s najvećim pištoljem,
 bernardinij
 bernardin ijem,
em, na opasaču, s torbakom bombi i di dinami
namita
ta na leđima,
eđima, ščepa
 pukovnikovog
 pukovni kovog Horacija
Horacija za uzdu, general Besta dade znak P edutu i All Alleg
egretti
rettiju
ju da je
talijanski trik uspeo. Besta svoju intrigu nazva prevarom drugog svetskog rata.
Pukovnik Allegretti i major Peduto rekoše da je tako.
Osedlanog, trke željnog zekana Malić privede česmi. Horacije otpi kao čovek,
zatim s mržnjom pogleda prema Komandi i oficirima koji su se smejali oko generala
Beste. Horacije zatraži šećera. Malić odrubi da za konje, dok traju borbe i Svjetska
revolucija, neće biti šećera, te da se mora pritrpeti. Horacije zarza. Malić mu reče da
zaista nema, jer da su ilegalci Petsto prve crnogorske armije sinoć oterali svih sto kila
cukra, vreću soli, tri vreće makarona, stotinak šlemova, doduše, bez crvenih petokraka.
Stegnut uzdom, koja je, kao i sedlo, donosila na pukovnikove parfeme, Horacije stade
da se čifta.
Malić i Horacije s trga pođoše sokačićem koji je vodio prema mostu. Tamo ih je
čekala Brankova žena, Milena. Vojnici i prolaznici gledali su uprćenog, naoružanog
Malića. Malić je Horaciju govorio o zadružnim štalama, o kooperativi, o Progresu.
 Prolaznici su se smejali. Iako su znali njegove plamene govore, pozive na predaju, kao
i to da mu, kako noću tako i danju, stižu glasnici i kuriri iz Pokreta i Kominterne, iako

168

e i njima bilo jasno da je Maliću dozvoljeno više nego drugima, oni su se iščuđavali.
Uznemiravao ih je beli pukovnikov ždrebac koji je u potpunosti razumevao Malićeve
tirade o desetinama kobila na slobodnoj teritoriji. Malić i Horacije bili su intimni i
ideološki prijatelji.

 Njihh vojnici
 Nji
Milenom, dvojicu
dvojicu suzaustavi ženski
lupali po kri
krik.
k. po
burićima, Dole,
Dolkantama,
e, u podrumu, gde je iPevali
po šlemovima. mao sastanak
su, lomilis
 boce, govoril
ovorili o generalu,
eneralu, za kog su čuli da je conte di Tirano. Žena se ki
kikotal
kotala,
a, dok je
šaka ili lopata udarala po debelom mesu. Ona je dahtala i psovala pokvarene talijanske
svece. Malić je poznade po glasu. Bila je to guzata drolja iz Posran-potoka. Viđana je,
uglavnom, s trojicom. Malić pljunu u stranu, zatim reče Horaciju da ga zbog svega što
mora da gleda i sluša, pod okupacijom, nadvladava stid.
»Oh, Umberto!« zacvile podatno guzara iz Posran-potoka: »Ne tu, đavole
napolitanski! Ne tu, ne... to je dupe, culo, šupak po naški... neću tu, jer nijesam
nikad... iako je Mato Beloč šćeo... Čuješ li me, Umberto, to po čemu kopaš je
 prkno...««
 prkno...
»To i tražim, ljubavi!« zabrunda pijano Umberto, lomeći oko sebe daske, obruče,
starudiju.
Guzara iz Posran-potoka, triperašica nad triperašicama, sejačica stidnih uši i buva,
Ciganka zečje usne, oseti da joj u culo ulazi napolitanski rog od žile i mesa. Bocnuta u
samo guzno srce, ona riknu kao muškarac, pa pade, najverovatnije potrbuške.
Umberto reče da tesniji anus, prsten, još nije probijao. Guzara izjavi da je boli, da je
taj bol potmuo i sladak, ali da prva klasa, fica, ne sme dugo biti nenapunjena, to jest
 posramljena,
 posramlj ena, ponižena,
ponižena, kažnjena. Umberto reče da će joj u pi pizdu
zdu strpati ci
cipel
pelu,
u,
 bombu, pacova koji plipliva po bari.
Malić i Horacije čuše:
»Zlatni moj Umberto... samo tako nastavi... pa nek mi izbije na grlo... preklinjem
te, Napolitano, svu me napuni i zatvori, pa me onda tuci, mlati, prebijaj... jer hoću da
 puknem kao bomba koju si mi u pičku pičku sprco... hoću tako da umrem, kako ne bi bihh pala
pala
u šape divljacima koji nas s planina zasipaju granatama...«
Malić veza Horacija za ogradu, pa siđe u deo podruma koji je bio zastrt slamom.
Milena ga je čekala u polutami. Milena nije bila ni velika, ni mala, već tanka, s brčićima
koji su se smeškali. Bila je snuždena i uplašena, sa šakama na grudima koje su se
 podizal
 podi zale.
e. U njenim
njenim očima
očima goreli su požuda i sti stidd istovremeno. Ne smakavši s pl pleća
eća
torbak, Malić sa šlemom na glavi sede pored nje, u slamu.
»Što si me zvao?«
»Rat je u završnoj fazi!« reče Malić i zagrli je.
 »Opet si slušo radijo?« upita Milena gledajući kako joj Malić pretura po nedrima.
»Kakav radijo!« reče Malić i zadiže joj suknju iznad raspukline i obilnog krzna:

169

»Javljeno mi je s važnog mjesta, iz Kominterne!«

»Kad god se sretnemo, ti o Kominterni!« reče Milena, kojoj su se od pohote
tresle sise: »Kao da ti je majka!«
»Kominterna mi je i otac i majka!«
»Ne plašiš se da te mogu uhvatiti?« na to će Milena raskopčavajući mu pantalone
i vadeći iz njih krivi, glavati, teški cazzo: »Šta bih bez tebe?«
»Znaju oni ko stoji iza mene!« reče Malić puštajući da mu Milena gladi, zavrće
spolovilo, primičući ga čas svojim bradavicama, čas usnama: »Nije ni njima, što se
mene tiče, lako!«
»Bojim se da ne znaju čiji si«, skoro zaplaka Milena i stade da mu ud i muda
zasipa poljupcima.
»Eh, kao da im nije javljeno da su, koliko sinoć, kod mene bila četiri druga iz
Pokreta, direktno iz Svjetske revolucije, da bi ti bolje shvatila, iz Kominterne«, reče
Malić i tobož ovlaš otkopča komesarsku torbicu: »Š njima su bile i tri ilegalke.
Milenice, ne mogu ti opisati šta su njih četvorica, pravi borci i muškarčine, s njima
činili. Riječi mi nedostaju, a ni vremena nemam! Od ženskog ječanja, jaukanja i
roktanja lampa se triput gasila! A njih četvorica, valjda da bih ja čuo, samo o pobjedi
nad okupatorom i njegovim domaćim slugama, o pobjedi nad fašizmom, o kraju
drugog i sramnog rata, Svjetskog, najzad, i o slobodi i jednakosti koje se od Kolašina,
P ljevalja
jevalja i Berana valjaju
valjaju prema Bijel
Bijelom
om Pol
P olju...
ju...««
»Šta si im sve dao?« upita Milena gledajući kako iz komesarske torbice njegove
ispadaju ilegalni materijal, brošure, leci, nekakve knjižice i prezervativi.
»Prvo sam im predao desetodnevnu zaradu, to jest dvije i po hiljade lira, onda
nešto albanskijeh leka, dva zlatnika, dolar, ali kanadski. Dao sam im vreću dugijeh
donjijeh gaća, tri para rukavica, jelenjijeh i zečjih, gospodski šešir, bijel i iz Podgorice,
dva štapa, pribor
Prijepolja, makazeza za strižu ovaca
potkivanje l koza,
magaraca kavez,
konja tri muholovke,
volova, i to predratne,
metar i devedeset crvene čoje iz
za petokrake, dvije kantice maslinovog ulja, grčkog, tri uzde, isto prijepoljska izrada, tri
rječnika, sedam knjiga na latinici a dvadeset i četiri na ćirilici, sve poučno. Dao sam im
trista kila mekinja za svinje, sto kila ječma, dvjesta kila kukuruza, metohijskog. Dao
sam im soli, tri vreće, trideset kila duvana, skadarskog, u vunenijem torbama! Lampe
gašnjače, kašike i pirune, pljatove i šerpe, konopce i metle, jer sam borac i
revolucionar, ne računam. Onda je, Milenice moja, došao red na pištolje, levore,
 puške, mitralj
mitraljeze.
eze. Na bombe, na munici
municiju,
ju, na di
dinamit.
namit. Dvojica
Dvojica su iznosili
znosili,, dvojica
dvojica
tovarili na mazge, koje sam takođe kupijo od Talijana i poklonijo ih Progresu i
Revoluciji, Svjetskoj, koji su van žica i u brdima crnogorskijem i hercegovačkijem. I
zamisli, Mustafa Agić obreo se pred mojom radnjom, sve je brojo, pamtijo, zapisivo. I
 sad ga čujem: Sedamnaest lampi, gašnjača, novijeh, trideset i devet limenki gasa za
iste lampe, da svijetli komunjarama dok sastavljaju program kako da potamane

170

 prijatelje
 prijatelje novoga
novoga svijeta
svijeta i poretka, Dučeovog
Dučeovogaa i Jeleni
Jeleninog
noga,
a, svaka limenka od po
devetnaest oka, tri klupka fitilja za navedene i zapamćene gašnjače, sve grčko!’
Mustafa se, zatim, udaro po čelu, po bedru, po kolašu za pojasom: očima svojijem i
 buljavi
 bul javijem
jem ni
nije
je mogo povjerovati da sam Svjetskoj revolucij
revolucijii sl
slao
ao sanduke od po

hiljadu puščanijeh
Mustafa Agić najbolje i mitraljeskijeh
zna, a kad onmetaka, kašune
nešto zna, s bombama,
to znaju dinamitom
i Rim i Berlin, kolikoi jemićom.
vreća
crnog sapuna, nepoderivih prezervativa, albanskog abortina, supozitorija, to je nešto
što se gurne otpozadi, grčkijeh medižina za mazanje glavića, muda, svih otvora na
ljudskom tijelu, bilo da je ono za Talijane, bilo da je za revoluciju, Svjetsku, kapi i
 praškova, kolik
kolikoo je svega
svega toga, i od mene, otišl
otišloo na sl
slobodnu
obodnu teritoriju!
teritoriju! Njima četvorici
i onijem djevojkama ilegalkama predao sam i sve bestidnosti, pornografsku robu, stidne
fotografije, montaže, neke sprave za udovice, gumeno i talijansko, zrna za pobačaj,
izrada doktora i apotekara divizije Venezia.   I zamisli, nijesu šćeli da uzmu! ’Druže
Maliću, s tijem nećemo da prljamo ratničke ruke!’ rekli su, pa su dodali prevrćući po
foto-montažama: ’Nećemo ni oči da kvarimo, oči slobodara, koje stalno moraju da
zure u daljinu, to jest u budućnost!’ Ipak, nešto su primili, stavili pod kapute. Ratne
svinjarije, crne naočari koje su mi tek bile stigle iz Palerma i Tirane, zrna za pobačaj
 bez obzi
obzira
ra na mjesec trudnoće, svejedno bijo bijo prvi ili
ili jedanaesti,
jedanaesti, uzeli su tek kad sam
im saopštijo: ’Drugovi, likvidiram radnju, odričem se svog sramnog kapitalizma, i
odlazim na slobodnu teritoriju, pravim ljudima, gore u šumu, đe ću vas sresti!’
Poblijedeli su, ili mi se tako učinilo zbog mjesečine i zvijezda bez slobode. ’Druže
Maliću, bijo si nezamjenjiv! Kako ćemo bez tebe i bez tvog kapitalizma! U Bijelo Polje
nemamo rašta silazit!’ Nijesam ih razumijo, priznajem, kao što još, i pored tolikog
čitanja i učenja napamet, ne shvatam šta je imperijalizam, višak rada, akumulacija. Ali
e razumijo, zabilježijo ili zapamtijo, Mustafa Agić, sablasan između pretovarenijeh
mazgi. Milenice, ključ sam bacijo, prozore izbijo, sopstvena vrata izvalijo. Stolice,
stolove i fotelju od krmeće kože uzeli su sami, dali petom ilegalcu, koji nas je izvijestio
da se Crne košulje motaju po sokacima, ispred mosta i iza crkve Svetog Petra. Žurili
smo. Podijum od dasaka, borovijeh, ljestve na rasklapanje, tri velika ogledala,
dubrovačka, između kojijeh je Dalmatinka izvodila tačku porođaja i jeba s trojicom,
kao i globus kojeg je vrćela dok je u rupe primala od četiri do šest kuraca, takođe su
iznijeli, natovarili na magarca i oćerali. Čaše, boce, sudove, potrpali su u vreće i bačili
na mazge. U buretu je bilo još rakije. Povukli su, natočili sebi po litrenjak. U ostatak 
su, da bi otrovali političkog neprijatelja, fašiste, sve sedmoro pišali. Rakije mi je bilo,
ne krijem, evo, ni sad, žao! Ali, šta ćeš - s onolikijem buretom i preko vode nikad ne bi
stigli do štaba Petsto prve, do Kominterne! Htijo sam š njima, naoružo se i zatego.
’Druže Maliću, ti nijesi bilo ko, ti ne smiješ rizikovat ko što rizikujemo mi, tebi ne
 prili
 priliči
či da izl
izlaziš
aziš ko što ulazimo
ulazimo i izlazi
izlazimo
mo m
mii, obi
obični
čni borci
borci,, druže Maliću,
Maliću, ti si važniji
važniji od
 nas, ko smo mi u upoređenju s tobom koji si duša Pokreta cijelog Balkana, koji si srce
revolucije, Svjetske, koji si istorijska ličnost, te tvoj izlazak mora biti objavljen svijema,

171

svijema, razumiješ, Cetinju i Rimu, svi-je-ma, pa nek te vrnu ako smiju, druže Maliću,
tvoj odlazak mora biti zapamćen, opisan, ko što će ti i povratak biti prepričavan dok je
svijeta, dok je svijesti o istoriji i komendiji!’ rekli su mi prije nego što smo se ko braća i
saborci izgrlili i ižljubili. Pogledali su razvalinu kafane s mojom pločom iznad vrata, s
natpisima
rekavši daparolama s prijetnjama
je moja bivša jazbina ibila
crvenijim zvijezdamanajdublja
najjedinstvenija sa srpomnajdragocjenija
i čekićem, uzdahnuli
banka
cijelog Pokreta na Balkanu, revolucije, Svjetske! Potekle su im suze. Zaplakao sam i
a, ali ne za jazbinom, već za njima, koje su mjesečina i borba za prave stvari mamile u
daljinu. Kažem ti, Mustafa Agić je prije zore odjurio prema Komandi. Talijanima je,
dakle, javljeno da još od sinoć nijesam ovdašnji, i da se cipancijeli dan opraštam s
 prograsevni
 prog rasevnijem
jem dijelom
dijelom vojske i mještana...«
mještana.. .«
»Kako to da im ove knjižice i brošure nijesi dao?« usplamtelo će Milena igrajući
se Malićevim cazzom, kurcem, plevom i slamom, i gledajući kako iz komesarske torbe
ispadaju naslovi, korice, slova.
»Zbog Talijana!« reče Malić i, pustivši za trenutak Mileninu sisu, stade da vadi iz
torbe:
ubijam.»Znaš,
NjimaTalijanima
ne smetajuneniide na živce
bombe ovo čime usam
ni eksplozivi mom naoružan,
torbaku,ovo čimepištolj,
ni moj mogu da ni
toliki meci, još manje šlem kog sam, sami su rekli, ponizio i unakazijo našom
zvijezdom. Talijanima, ljubavi, smetaju knjige i djela s kojima sam snabdjeven! A kad
 bi saznali šta sam sve nauči
naučijojo od riječi
riječi do riječi
riječi...... pucali
pucali bi! Oni za ovakve materijale,
materijale,
to jest knjige, imaju riječ: sub-ver-zi-ja! Ne razumijem u potpunosti, pop Vukić kaže da
e i ta riječ strana, turska ili ruska, svakako ne naša. No, ja nosim i pokazujem te tajne
knjige, čitam ih, Talijanima i domaćim izdajnicima u inat, čitam glasno, kako bi
Mustafa Agić imo šta pamtit! Gledaj, Milena, zbog čega sve može da odleti moja glava:
’Dubokijem oranjem i kooperativom protiv zaostalosti’ od Jokaša Popića, poslanika.
’Knjiga o gubaru, sa slikama’ od Petronija Furtule, Durmitorca. ’Kumpijerova zlatica u
Donjem
e što iPolimlju’
avantura,od od
VukaMilka
Zejaka, učitelja.Kmja.
Klarića, ’Koliko’Praktikum
živi zec’, reportaža, a reportažasati
iz mikrobiologije
 parazitolog
 parazitologiijom’, zamisli
zamisli, nema pisca,
pisca, ukoli
ukoliko to opet ninije
je Mil
Milko Klarić,
Klarić, Krnjo. ’Mrtve
duše’ od nekog Nikolaja Gogolja, Rusa - to ti je nešto o Bijelom Polju, Prijepolju i
Pljevljima, o Sandžaku! ’Kako se kalijo čelik’, od jednog odozgo, iz šume i
Kominterne, njegova ilegalna borba. Milena, to je roman, ne kovački priručnik,
reportaža o kaljenju novog karaktera, nešto protiv Talijana, uopšte protiv fašista.
Milena, ubili bi me i zbog one ’Gramatike za prvi razred’, ne vole gramatike i čitanke,
korice uopšte, a da ne govorimo na kakve bi me muke metali zbog onijeh nekoliko
listova iz kupusare ’Ruski bez po muke i u deset hiljada lekcija’ od Sćepana Medenice,
Moračanina i kapetana u penziji. Ne vole, oni, prosvjećivanja masa na naš način, kažu
da imaju svoj, mi znamo kakav. U svemu vide politiku! Ne smiješ zinuti o dubokom
 oranju, o gubaru, o zecu...«
»Nek te ne ubiju!« zaplaka Milena s Malićevim cazzom, mačorom, među sisama:

172

»Vrag nek nosi te podzemne i političke, subverzivne knjižice, avanture o poljoprivredi,

o bolestima životinja, tica, stoke! Koliko je muškaraca, kad bi znao, zbog čitanja letaka
o zadrugarstvu, lovu i kooperativama, u logorima!«
»Uzmem danas, u podne, ovako obučen i naoružan, ’Grijehe mladosti ili kako
 postaju tajne
 prosvjetitel
 prosvjeti ja bolesti
telja odgiorice.
kako se
iz P odgorice. one m
Otvori
Otvorimli
liječe’
ječe’ od Drecuna
sedmu stranicu, Hasanovića,
stranicu, apotekarai istanem
ja vazda preskačem, narodnog
da
čitam kraj česme, tako da se čuje:  Htijo čojek, ne htijo, valja mu priznatipriznati:: da je
današnji vijek koliko prosvijećen toliko i veneričan i svaki dan sve okuženiji od 
veneričnijeh bolesti, tako da opaka venerija korača uporedo sa prosvjetom i
napretkom ljudskijem. Lažan stid, plemenski i bratstvenički, ne smije nas zadržati da
odustanemo, da ne priupitamo, da ne pomažemo zaraženome...   Otvorim stranicu
edanaestu, trinaestu, krenem o onaniji, pop Vukić kaže turska riječ, rukobludu, e, to je
naše, i o tome na kakvim daskama, s ekserima i čvorovima, moraju da leže Onanovi
griješnici. Otvorim petnaestu stranicu, čitam, kako bi Agić čuo:  Priroda traži svoje.
aš narod veli, s razlogom: Ljubav, ako nema kud, ona će na lakat. Bujna i

razdražljiva, južnjačka
organizmu, isto koliko i krv naša!te Polucija,
onanija, kako vjerska
je treba otkloniti... takostignem
  Milena, i politička, škodi
do venerije,
do opisa tripera i šankira, do uputstva
up utstva kkako
ako ih se kurtali
kurta lisati.
sati. V
Vojska
ojska se utiša, ko posrani
po srani
Talijani, ne razumiju me u potpunosti, ali prepoznaju glavne, što bi reko Drecun
Hasanović iz Kokota Donjijeh, tajne riječi. Kadli Mustafa Agić, hodžica Muho Merdan
i pop Vukić, s krmetom u naručju, misleći da držim politički govor, agitaciju, stadoše da
viču i krkljaju, da mole stražara bez smjene, Paolonea, da puca u mene. Paolone
kmekne da u rat nije pošo da puca, već da bježi i ostane živ, da dobije smjenu.
’Paolone, ako ga voliš, ako ti ga je žao, ti ga ne moraš u drob, nišani u torbak!’ zaurlao
e pop Vukić stežući krmence da onoliko ne skiči, kao da opet očekuje izliv krvi i
 pišaće,
 pišaće, dolje,
dolje, u mudne ćese: ’Paolo
’P aolone,
ne, govnoval
govnovalju
ju talij
talijanski
anski,, torbak mu je pun
dinamita, pa tražimo od tebe samo jedno zrno! Platićemo, ako ne more drukčije!
Hoćemo eksploziju koju bi pošteni i, doduše, malobrojniji dijo našega i Jeleninoga
naroda pamtijo stotinu godina, dovijek!’ Paolone je, penjući se uz pušku, odbijo.
Milena, Paolone i ne zna da je politički svjestan, hoću da kažem idejno otriježnjen! Ali
e kapetan Brambilla, ojađen zbog Marike koja se ne skida s generala Beste, duvajući u
 pištal
 pištaljku
jku i kvaseći pantalone od ljubomore, odjurio
odjurio u Komandu. Znaš, Antonio ntonio Peduto
Pe duto
mi je priznao da Talijani ne vole priču, ni šalu, o zecu. Zec je za Talijane sveta
životinja. Mi kažemo zec, zečić, naša riječ, a oni, zamisli, lepre, leprotto. Moramo ih
naučiti srpski, lakše je! Možeš pred njima, koliko te volja, o konjima, volovima,
ovnovima, možeš o krtici, o tvoru, o jazavcu, ali im ne pominji, ne diraj - zeca! Neki
kompleks, turska riječ, komunistička, tvrdi pop Vukić, s tvorom u džepu mantije. Zec!
Teško djetinjstvo, preležane ospice, strah od vode na onako uskoj, zečjoj, apeninskoj
 zemlji, tu smo neđe! Compagno Malić, ako hoćeš da razbjesniš Talijana, samo mu
 pokaži zeca, živog ili mrtvog
mrtvog,, svejedno, sl
sliiku il
ilii crtež, pa ćeš
će š vidjeti kako mu krv navire
navire

173

kroz vratne žile!’ rekao mi je Peduto. Antoniju vjerujem. A ja cijeloj diviziji Venezia,
štabu njenom, četama divizije Cacciatori delle Alpi,  Crnim košuljama, naočigled
samog generala Beste, referišem na sav glas ’Koliko živi zec’ od Milka Klarića,
Kmjonosila, i ’Torzija ili uvrnuće zečjeg jajca, s napomenom za uspješno liječenje’ od
Saliha Šećera,leprotto!’
Lepre, lepre, Pljevljaka.
PravimVičem,
se dapreslišavam
ne mogu dase, tobož bubam:
zapamtim, udaram ’Zec,
se po zec,
čelu: z-e-c!
’Zec,
talijanska sveta životinja! Talijanu je zec što Indusu - kra-va!’ A oni ćute, zamisli!
Znam kako im je. Radijo slušaju, avgust je Četrdeset i treće, mene gledaju, onda opet
navijaju radijo. A ja nastavljam: ’Zec, planinski zec, Lepus timidus varronis, živi u
Austriji, sjevernoj Italiji i Sloveniji...’ Milena, tako mi života za kojega me držiš, oni
ćute, pate, zar od toga što znaju šta ih čeka. Zec im u srcu, u kostima! Koliko su ludi i
 poliitički
 pol tički zasli
zaslijepljeni
jepljeni,, kol
koliiko su zapl
zaplašeni
ašeni pred istorijom,
storijom, neće pucati na mene, te ću
slobodu dočekati nekažnjen, nenagrađen, nezapamćen ...«
»Nek ne pucaju, nek mi te ne ubiju!«
»Što da me ne ubiju!« nadahnuto će Malić brzinom zeca i osećajući kako mu
Milena iz preširokih
vadi mudni oficirskih
pribor: »Što pantalona,
da živim dobijenih
nepriznat, i to u od poručnika
vremenu kad Rive za tri ikokoške,
se činovi medalje
stiču tako reći preko noći! Ako moram da poginem, Milenice, nek poginem danas, pri
izlasku iz Bijelog Polja, na domaku slobodne teritorije i revolucije, Svjetske...«
»Ne dam te nikome! Nikome, sem revoluciji, Svjetskoj! Nikome sem Petsto
 prvoj, sem Kominterni
Kominterni,, njima koji krvare...«
krvare... «
»Onda raširi noge, Milenice moja. Da ti ga zakrkam među bubrege. Za rastanak,
za uspomenu!«
»Grubane, anđele, siroče i bez oca i bez majke, šta to opet oćeš da strpaš u
mene... pa to nije, đavole moj, običan ljudski kurac, cazzo, već cazzone, kurčekanja,
cijev brdskog topića... viđeće nas neko... nikad ti nije bio toliki, valjda zbog okupatora i
zbog bliskosti slobode... Petsto prve... oh, Bože moj dragi, oprosti mi što bez Grubana
od Bijelog Polja, najhrabrijeg jebača drugog svjetskog rata, niti mogu, niti ću moći... a
tek šta ću, o moj Bože, ako pobijede naši i ako Branko živ stigne iz logora u Bariju...
kako mi je vrućina, sva izgorjeh, upaliće se ova slama... udavih se pljevom... skini sve
s mene... revolucija, ali - Svjetska, vjerujem ti... neće niko ovamo u ovo doba, kad se
rastajemo... majko, majčice, kroz grlić mi je stigo do materice, sad ide prema malom
mozgu... što si takav, tvrd i oštar, sa zvijezdom na glaviću... heroju, Grubane ispod
 poljske
 pol jske ci
cirkuske
rkuske šatre, to što u mene guraš zaista
zaista ni
nije
je cazzo, po naški vreteno, već
zamorče, morsko prase, Cavia cobaya iz sveščice Miluna Đukana, Đeda, poslanika sa
Cetinja... jaoj jaoj jaoj... šta ćemo ako nas gleda Horacije, bijeli ždrijebac, čiji nije
veći... Šta ako i on ushtije... sloboda na pragu al meni ode drob... šta bi na to Branko...
 što nećeš s leđa da skineš taj prokleti torbak, s glave šlem... gorim, dušo, gorim, uždiće
se dinamit, municija, bombe, pa ćemo dočekati slobodu na nebu a ne na grešnoj

174

zemlji... skini čizme, okupatorske, otete na bojnom polju ... isplela sam ti nakurnjak,
 podugačak,
 podug ačak, ko čarapa đeteta od dvije dvije i po godine..
odine.... da te u cazzo ne peči zmija
zmija na
slobodnoj teritoriji... sašila ti, svilom i kožom od puha postavila ćesicu za muda, jer sve
drugo progorijevaš... ne idi, ne idi, đavo nek nosi Petsto prvu... ne idi, makar nikad ne
došlaZvečale
sloboda...
sujaoj jaoj jaoj, zapletoše
i rasprskavale mi seUgibalo
se granate. crijeva!«se nebo. Lomila se zemlja kao
staklo. U blizini se osećao sumpor, ugrejana smegma, pišaća. Horacije je trzao uzdu,
vitlao repom. Milenu i Grubana, potonule u slamu, ozari svetlost najsnažnije eksplozije.
»Grubane, sunce moje, čuvaj se. Glavu uzavrelu i pametnu čuvaj. Ne pogini
ludo...«
»Milena, kako da ne poginem, da se ne dokažem, kad je avgust Četrdeset i treće,
 posljednji
 posl jednji njihov
njihov avgust!
avgust! Zar ne vidi
vidišš da im se cicijo
jo svijet
svijet potkopao, da neće dugo,
dugo,
nemalo ih! Milena, bez mene se više ne može. Idem, ne da bih se krijo, već da bih bijo
viđen. Da bih, morebit, i poginuo, ali za viši cilj. Da bih, kad već ne može drukčije,
 bijo
 bijo zapamćen! MilMilena, Mil
Mileni
enice,
ce, niko
niko mi više
više ne može dokazati da nijesam Poljak ...«
.. .«
»Gruhane, šta će nam, tebi i meni, donijeti sloboda?«
»Cipcijelo Bijelo Polje biće pod cvijećem: šarenijem i slobodnijem, crvenijem i
mirisnijem. Pod kukurijekom i pod carevim okom. Pod modrijem jorgovanom, pod
cvijetom tikve. Pod međeđom šapom i žabljijem bosijokom. Pod pijetlovijem bijelijem
gaćama i pod nevenom. Pod hajdučkijem cvijetom, pod crnogorskijem gorobiljem, pod
kamilicom. Pa će ondak, ko god bidne stijo, moći da priča o zecu, o svijem zečevima
svijeta, kod česme, na limskom mostu, svuđe! Milena, pokrij se, tako ti nje... oba je
vrljava oka u mene uprla!«

9.
Sa šlemom na glavi, s torbakom na leđima, s mamuzama na čizmama, Gruban
Malić je, vičnije nego bilo koji vojskovođa dosad, jahao Horacija. Horacije je bio
spokojan. Mirno je gazio sokakom, pazio na kaldrmu. Slušao je. Malić mu je govorio o
slobodi, o livadama, o kobilama. Malić bi govorio još. Horacije slušao i tuvio, da ne
ugledaše
ugl edaše Mustafu Agića.
Agića.
Dok žive, Malić i Horacije će pamtiti glomaznu, trbuljastu Agićevu figuru u
talijanskim cokulama, čakširama od zelene istanbulske čoje, prislonjenu uz okvir 
 prozora kuće u kojoj su stanovali
stanovali kapetani,
kapetani, Lorenzo Fi
Fioravanti
oravanti i Vittorio
ttorio Brambill
Brambilla.
Agićevo lice bilo je napregnuto, crveno, u stvari crvenomodro, a oči izbečene,
 izbuljene, tako da su mogle ispasti iz svojih duplji. No te oči niti su šta gledale, niti su
šta videle, tako da su Malić i Horacije mogli stajati na sokaku neopaženi.

175

Agić se sav bio pretvorio u svoje uho, desno, a uho u nadahnuće. Mora da je
danas revnosno služilo, to dvadeset devet santimetara dugo i isto toliko široko uho, kad
e onako bilo napeto i lojavo, a puno paučine, mušica i trunja. Najveće i najslavnije
uho drugog svetskog rata, Agićevo uho, bilo je celom površinom, sa svim izraslinama
od plesnivog
kojoj mesa,
je ključalo. sa antenicama
Agićevo od dlaka,
uho, prirodni okrenuto
receptor, prema
primalo je, prozoru, oficirskoj
a usta, nalik sobi, u
na Ismetova,
slepo prenosila.
Lorenzo: »Ne šaraj očima, kurvo! Vidiš li čime ću te?! Zini!«
Vittorio: »Lorenzo, pratim te, uhodim, denunciram od prvog dana, to jest od
našeg zajedničkog dolaska u ovu smradnu, u ovu prokletu dolinu, kojom caruju blud,
gonoreja, alkohol. Ne znam kako mi se to dogodilo, to da sam počeo da te potkazujem.
Pa se stidim, zar ne vidiš. Biće da sam posrnuo zbog usamljenosti, osećanja
napuštenosti i očajanja. Balkan mi se učinio kao pustinja, Sardinija, a pustinja jeste, pa
su me počeli obuzimati strahovi. Sanjao sam kako mi dalmatinske i crnogorske zmije
ispijaju oči, kako me razmiču psi skitnice, mačke, kako mi creva razvlače albanske i
hercegovačke
 padu. Lorenzo,vrane
voleoi lisice.
voleo sam i Plakaovolisam,
još voli osećajući
m, luđe neg da mesad
negoo ikad, suze približavaju
i srcem koje je sopstvenom
poklekl
pokleklo,
o, ti
znaš koga, to jest koju, duša mi se za njom kidala. Nisam znao šta bih sa sobom.
Otišao sam u Komandu i prijavio te, više se i ne sećam za šta. I zamisli, posle te prve
 prljavšti
 prljavštine
ne osetio
osetio sam olakšanje.
olakšanje. Rekli su mi da nastavi
nastavim.
m. Tad mi je bibillo jasno da mi
nema povratka. Javljao sam im s kim si pio, šta si govorio, kome si vojničku robu
 prodavao. Obećano mi je bil bilo odsustvo. Hteo sam da budem revnostan, zahvali zahvalio sam
se. Rim sam pretpostavio Bijelom Polju, svom padu, denunciranju prijatelja, a iznad
svega Mariki. Marika je prezirala kapetanski čin, pa sam sve činio da se zamajorim.
Pratio sam te, zapisivao čak i ono što si u snu govorio. Obećana mi je bila medalja, čin.
Marika je, zar se ne sećaš, prezirala kapetane, a sad ni s pukovnikom neće da se
 pozdravi
mekomudićem,ako je pizdoliscem,
si
siggurna da ćemačkojedom
je neko videti
videti. . A i kad mu
sicilijanskim! se javi,
javi,potkazivao
Lorenzo, nazove ga,samzamisli
zamisli,
te ne
samo glavnom obaveštajcu divizije već i samom Allegrettiju. Napismeno sam mu
davao, tako da je znao kad god si sa seljacima menjao košulje cokule šlemove, za jajca
 pilliće rakiju!
 pi rakiju! Allegretti
egretti se smejao, zamis
zamisli
li!! P a sam i njega počeo potkazivati
potkazivati.. Tad sam
osetio strast, naprosto nagon prema dostavljanju! O svom srozavanju nisam imao kad
razmišljati. Protiv Allegrettija i Peduta slao sam izveštaje Komandi za Crnu Goru,
Albaniju i Dalmaciju. Dugo mi nisu odgovarali, peklo me to. Zatim je stiglo pismo,
 pečat Komande, potpis,
potpis, s tekstom: da sam lud ili ograničen,
ograničen, svakako bolestan,
bolestan, ako
mislim da će sitne krade, razmena dobara s domorocima, uzdrmati Imperiju! Osetio
sam se poraženim, izigranim, bačenim u blato. Činovi i medalje su stizali, ali drugima.
Pridigao sam se i stao i njih potkazivati. Pitaš kome? S pravom pitaš, Lorenzo! Počeo
 sam ih denuncirati signor Mustafi Agiću, špijunu nad špijunima, najrevnosnijem i
najuspešnijem obaveštajcu, kažu, drugog svetskog rata! Mustafa Agić bio je na vezi,

176

saznao sam jer je i on bio praćen i potkazivan, ne samo s Komandom u Podgorici već
direktno s Rimom! Otkud mu, inače, onolike medalje! A svi su izgledi da mu je i čin
obezbeđen, čin visok, zvučan! I tako, našli smo se na mostu, signor Agić i ja. On u
svojstvu šefa obaveštajnog punkta, ja u svojstvu njegovog malog agenta, potrčkala!

iMustafa Agić sbio

razumljivo, je prilično
obzirom na tozadovoljan mojimuho
da je njegovo radom,
bilo isticao je nos umesto
nenadmašno. Ja sam uha,
pred što je
njim
stajao kao đak. Agić je hteo da me nagradi, da mi plati, istakao je da Italija može da
 pruži za svaku vest, čak i ako je vest bez značaja, al alii da hoće i da izvaga pre nego
nego što
odreši kesu. Pitao sam ga za šta želi da mi da. ’Za prisluškivanje, za njuškanje, Vitto
moj!’ rekao je i tutnuo mi u šake dvadesetak lira. Ne samo da nisam odbio njegov
 bakšiš,
 bakši š, već sam ga čvrsto stistisnuo
snuo prsti
prstima.
ma. Ja koji sam tog trenutka imao u džepu vi više
še
od dve hiljade lira! Te noći sam otkrio jednu svoju stranu, izgleda, glavnu. Bio sam
mizerno plaćen špijun! Hteo sam da se ubijem. I ubio bih se da nisam bio svestan da
mi niko, baš niko, ne garantuje dostavljački status na onom svetu! Lorenzo, dani su mi
 billi košmarni, a noći paklene. Sanjao sam da mi krupnja uho, desno, da se pretvara u
 bi
 prostranu i lojavu školjku,
školjku, oivi
oivičenu
čenu receptorskim krestama, naliknalik na ćureće. Budio
Budio sam
se, izmučen i znojav, s noževima, s makazama, upravljenim u osramoćeni deo glave, u
uho! I te muke su trajale sve dok se nisam pomirio s činjenicom da sam sasvim pao u
glib, i da se nikad, čak i ako pobedimo, neću dići, da ću za sva vremena, za Pedutovu
književnost, ostati dole. Plakao sam govoreći sebi da nisam čak ni ono što je Agić.
Mustafa je bio original, Vittorio njegova bleda, latinska kopija, dostojna prezira!
Samoprezir je bila hrana mog duha, razlog mog mazohizma. U stvari, bio sam srećan.
Lorenzo, tad mi se rodila ideja da te likvidiram. Da ubijem tebe, tebe koji si bio, činilo
mi se, najbolji svedok mog unutrašnjeg pada. Nekoliko puta sam, dok smo tobož gonili
 partizane,
 parti zane, a u stvari jedva čekali
čekali ili
ili da nas zarobe ili da nam, ako ni ništa
šta drugo,
drugo, preseku
odstupnicu prema Kolašinu i Podgorici, pucao u tebe. Ruke su mi drhtale, ugledao sam
žabu, samo te zato nisam pogodio. Proviđenje ti je sačuvalo glavu od mojih zrna.
Proviđenje i žaba! Uveče smo pili, lokali, ti i ja. Ti si lajao, zvao Dučea na dvoboj, ja
sve zapamtio, zapisao, odneo Šefu sektora za ceo Balkan, signor Agiću, na kog su tih
dana vršena tri atentata. I njega je spaslo Proviđenje, ali muhamedansko, Alah! Bili
smo na mostu, on i ja, sećam se. Lim je u beskraj noći odnosio moje strahove. Osećao
sam se zaštićen, u pravoj svojoj ulozi. Agić me potapšao po ramenu, izgovorio više
 puta: ’Mašalah,
’Mašalah, mašalah, V Viitto moj!’ Stojeći pred nji
njim,
m, ja sam, ako mi veruješ, skinuo
skinuo
kapu, a on me šapom pomilovao po kosi. Čupnuo me za uho. Kao da je on bio moj
okupator, a ne ja njegov! ’Prisluškivanje, potkazivanje svega, osnov su svakog
napretka, a posebno našeg, Vitto, dijete!’ rekao je pa je nastavio propovedničkim
tonom: ’Samo njuškaj, po cio dan, po svu noć, kako u snu tako i na javi! Samo donosi,
ne biraj! Grabi i hvataj! Dako svima dođemo glave, dako zadovoljimo Dučea, ti i ja!
 Vitto, siroče moje, Rim će dočekati i u svoja srca primiti samo mudre pobjednike!
Rimu su, da bi zadovijek ostao gornji, potrebni Nos i Uho!’ Klimnuo sam, dokazao mu

177

da nisam zaboravio reči koje mi je, pri prvom susretu na mostu, oko jedanaest uveče,
iskazao: ’Pamet je u Uhu, a ne u Duhu!’ Smejao se, bio blagonaklon. Tresli su mu se
 podvoljci
 podvol jci,, sapi,
sapi, si
sise.
se. P omenuo sam, kad smo već bil
bilii kod Rima i Imperije,
Imperije, ljude koji su
nesrećni, nepriznati, odgurnuti. ’Rim će, Vitto, kad-tad, morati da digne spomenik 
nesrećnicima,
 promucao sam,nezadovoljnicima
umalo
umalo ga ne nazvavšiu ljubavi’,
svojirekao
svojim je. ’Tebi
m amidžom, daidi žom.
meni,’Aferim,
daidžom. na primer...’,
’Aferim, sisinko,
nko,
aferim!’ ponovio je, pohvalivši pored privrženosti i moje pamćenje. Onda je Mustafa iz
onih svojih smrdljivih gaća izvadio nekoliko lira, mislim ne više od deset, i pružio mi ih.
ije zaboravio da kaže da time što mene honoriše otkida od gladnih usta svoje
dvanaestočlane špijunske kolonije Agića. Svoja usta nije ubrajao. Uzeo sam, ja koji ne
znam meru svog bogatstva. Pad moj ne bi bio tako stravičan da nisam ščepao mlitavu
Agićevu šaku i da je nisam stao celivati i zalivati suzama. Sručio sam se, zatim, na
kolena. Provalilo je iz mog grla: ’Babo, babo moj!’ Mustafa me milovao po temenu, i
sam plakao, ali ne znam zbog čega on. ’Piccolino, piccolino, pobjeda će biti naša, ne
njihova!’ tresao se, pri tom šaputao: ’Pa ćemo ti i ja, Vitto, ujahati u Rim na jednom
konju, bijelom, ti iza mene ili ja iza tebe, svejedno, samo da smo zajedno! Pa će Duče,
Kralj i Kraljica, dobra majka Jelena, viđeti ko im je pobjedi i slavi najviše doprinijo!’
Danas mi se čini da je hteo ili da mi ga svirne ili da mu ga dojim. Bio je trenutak kad je
mogao učiniti sa mnom šta je hteo. Da je kojim slučajem pomenuo muhamedanstvo, ti
 bi,, Lorenzo, sad davio
 bi davio Ismai
Ismailla ili Envera, ne Vit ittori
torija!
ja! Bio sam, u svojoj mizeriji
mizeriji,, u
svom beznađu, spreman na svako poniženje. Srozavanje mi se dopadalo. Bilo kako
 billo, Agić i ja smo se redovno sastajali,
 bi sastajali, najčešće na mostu, a katkad i ispred KraljiKraljiči
činog
nog
nužnika. Tamo sam mu saopštavao šta radite, vi viši oficiri, svi vi koje je on smatrao
izdajnicima Imperije, Dučea, novog poretka. Fotografisali smo se na mostu, jednom
ispred zatvora, dvaput na glavnom ulazu u Kraljičin nužnik. On mi je na Bajram, za
 predan rad,
r ad, pokloni
poklonioo m
musl
usliimansku nošnju, sandžačku, begovsku!
begovsku! Tako obučen, morao
sam biti ceo dan, da mi nešto njihovo, govorio je, uđe u duh. I ušlo je: volim njihove
 besmislleno široke
 besmis široke čakšire,
čakšire, svi
svillen pojas sa koltom
koltom s početka veka, sa či čibukom
bukom od
ćilibara, sa satom i lancem iz Bejruta, volim njihov fes s kićankom, njihove košulje bez
okovratnika! Imam više takvih fotografija, na jednoj sam čak i hodža. Inače, Mustafa
se fotografisao u uniformi kapetana talijanskog bojnog broda, kao major avijacije, kao
 pukovnikk Crnih
 pukovni Crnih košulja!
košulja! Tamo sam mu predavao izveštaje o broju partizanski partizanskihh
simpatizera, tih kojih je bilo sve više ne samo među meštanima već i među vojskom,
koja je bežala iz žica. Tamo sam mu referisao o broju prostitutki, podvodača,
 preprodavaca naše robe, munici municije
je i oružja, ski
skitni
tnica
ca i didistri
stributera
butera Malićevi
Malićevihh letaka i
ostalih njegovih svinjarija, kao i o broju prodatih i iz bloka izvedenih mazgi, konja i
topova. A u salonu Kraljičine ćenife, gde me uveo u znak najvećeg poštovanja i
intimnosti, i gde me poslužio čajem od zove, s medom, mladim i od govana, javio sam
 mu da se na Komandu sprema puč. Grupicu neunapređenih buntovnika, za divno
čudo, vojnika i kaplara, predvodio je izvesni Adriano Buffo, zvani Capra, podoficir i

178

glavni berberin štaba divizije Venezia.  Taj je i nas brijao, seti se, pakleno je zaudarao.
Buffov zamenik, u stvari Caprin mozak, bio je Valerio Tedesco, poznatiji kao Toppo,
krvavi Toppo, karabinjer. Pučisti su nameravali da poubijaju sve vas oficire - liberale,
dobričine i mekušce, seksualne manijake i alkoholičare, a sve pod izgovorom da ste na
ovaj
su kodili dalmatinskih
onaj način u vezi s partizanima,
i crnogorskih da držite
komunjara, vezu s talijanskim
u brdima, da niste, uodmetnicima koji
svakom slučaju,
aki u političkoj veri države i vojske koja gubi. Tako je Capra objašnjavao pučistima
razlog za pokolj. Da se ostvario plan Valerija Tedesca, Toppoa, visili biste, obešeni za
muda ili za noge, pukovnik Allegretti, major Peduto, poručnik Riva, kog su tu nedavno
uhvatili kako pred trinaest prasića inkulira pop-Vukićevu krmaču, na kraju bi i ti završio
kao ostali, kapetane Fioravanti! Sve je bilo spremno, klinovi za vešanje, vešala, govori
koje je triput sastavljao Carlucio, motociklista i Crna košulja. Do puča i pokolja bi
došlo da iznenada nije stigao general Besta. ’Odlaže se prolivanje zaražene krvi!’ rekao
e pučistima Toppo, Caprin mozak. Sakrili su vešala, klinove, govore. Lorenzo, moj
šef, signor Agić, kad je sve saslušao, udario se šapom po rupi na čelu. Dao mi je
nekoliko lira, mislim, devet, pohvalio me i naredio mi da o puču moram saznati više.
Jurio sam, njuškao, topio se od slasti. Saznao sam da je u štabu za puč, u samom vrhu,
 bioo i on, Mustafa Agi
 bi Agić. No od sramote nisamnisam mogao
mogao ići to da mu javim.
javim. Od
domorodaca se u Komitetu za prevrat i obnovu ideologije, kako je krvavi Toppo
nazvao organizaciju, nalazio i pop Vukić. On je bio za štrojenje, za kastracije, pred
narodom, posebno pred onima koji su skloni komunizmu. Bajo Matov Vlahović,
crnogorski monarhista i invalid u obe noge, zvan Zelena Košulja, bio je samo za
uvrtanje nebudnih, kako je rekao, talijanskih i uopšte komunističkih muda: za njega ste
svi vi, od stražara bez smene pa do izujedanog generala Beste, bili crveni i nemoralni.
Ibrahim Reponja, Beranac, pripadnik odreda Muslimanske dobrovoljačke milicije, M.
V. M., bio je, kao i Tomo Bošković, Kačara, četnik, za mitraljeski napad na Komandu
sa crkve i sa džamije istovremeno, za pokolj, ali ne noževima, kako je hteo Galjan
Suljagin, vodeničar, već plamenom, a za preuzimanje vlasti u cik zore, kad
Komandant, Allegretti, udara treći liz. Lorenzo, sam znaš da puč nije uspeo. Adriano
Buffo, Capra, kraj reke je nađen bez glave, s mrtvom kozom uza se. Ja kažem: krvavi
Toppo! Valerio Tedesco, Toppo, treći dan po generalovom dolasku obreo se na mostu
rasporenog droba, razvaljene glave, odsečenih muda. Zvanični izveštaj teretio je
 partizane,
 partizane, njihove
njihove komandose. A ja bolje
bolje znam da je krvavi Toppo nastradao od
dlakave ruke Toma Boškovića, Kačare, kome je Valerio Tedesco bio, ako me sećanje
ne izdaje, treći zalogaj otkad sam u ovom kraju. Lorenzo, pučistički štab, kojim su
rukovodili Bajo Matov Vlahović, Zelena Košulja, Galjan Suljagin, vodeničar, koji se
odmetnuo, i Tomo Bošković, Kačara, više puta mi je poručivao da bi najbolje bilo da
a s tobom sredim račune, da pucam u tebe. U tebe, u Antonija, u Don Grubana od
 Bijelog Polja ...«
Lorenzo: »Vittorio, kako si mogao da me ne ubiješ, gore u brdima?! Brambilla,

179

kako si mogao dozvoliti da ti onoliko drhte ruke, pa da me ne pogodiš?! Vittorio, ti kao

da si znao da je moje mesto gore, u gorama! Čoveče, da si me, tad, častio smrću, ja
sad ne bih morao ubijati tebe! Brambilla, ko će sad o našem sukobu referisati čoveku
kog smatraš genijem, signor Agiću? Kapetane, u šake moje gledaj, ne padaj...«
Vittorio:
Lorenzo, »Lorenzo,
ne idi k meni,poštedi
pa ću mi
ti glavu!
otkriti Pokloni mi život,
šta namerava uzaludan
Komanda i promašen!
s kurvama, sa
zatvorenicima, Malićem! Ja jedini znam šta namerava on, zlotvor, Don Gruban od
Bijelog Polja! Sve mi se čini da je sve ovo zbog njega, zbog stražara bez smene, zbog
Antonija kog sam, koliko sinoć, nameravao da ubijem iz zasede! Lorenzo, prijatelju...«
Lorenzo polete preko sobe, saopštiše Agićeva usta. Lorenzo preturi gomilu flaša,
 pogazi
 pog azi vojne ilustraci
ilustracije,
je, tali
talijanske novine, kao i ceti
cetinjski
njski ’Glas
’Glas Crnogorca’, pa se osloni
na fotelju iza koje je drhtao Vittorio. Lorenzo se sruči na ljudsku priliku koja je vapila
da joj se, u zamenu za basnoslovno bogatstvo, i honorare, dobijene od Mustafe Agića,
 pokloni
 pokl oni život.
život.
Lorenzo u šakama oseti micanje Vittoriovog grkljana. Zasmrdeše urin, kaka,
samrtnički znoj. Mustafi Agiću se učini da Brambilla pomenu Crnu Goru, zemlju svog
 prokletstva, i Mariku, od koje ga ni sama smrt neće moći da razdvoji. Mustafa Agi
 prokletstva, gićć bio
e siguran da Lorenzo ništa i nikoga nije pominjao.
Lorenzo, krkljajući umesto žrtve, steže šake. Vittorio se sniza. Tad Mustafa Agić
saopšti da Lorenzo s poda podiže gomilu Vittoriovog tela-i da ga, kao mokar i otežao
šinjel, obesi o čiviluk. Po Mustafi Agiću, još toplo, Brambillino telo se grčilo, a malo
 potom počelo je da se opruža i cedi
cedi..
»Sad sam slobodan!« reče kapetan Fioravanti.

Major Peduto se ne začudi što kapetan Fioravanti, kao pogođen metkom, pade na
kolena pred dečaka suvih nogu, s prekrštenim štakama. Peduto je dobro znao bogalja
gnojavih očiju i mirnih ruku - bilo je to prvo lice koje je sreo ušavši u Bijelo Polje, pre
 pune dve godi
godine;
ne; toli
toliko puta je prošao pored njeg
njega,
a, bacio
bacio mu novčić
novčić u kapu, alalii mu
nikad nije mogao duže gledati u oči. Antonio Peduto vide kako Lorenzo Fioravanti,
zarivši ruke u prašinu i smeće, stade da plače i ljubi tanke prosjakove ručice. Plećati
Lorenzo se tresao od plača. Dečakove usne se pomeriše:
»Opet ti, Taliano...«
»Sine moj mali, Montenegrino, bombe su raznele, bombe američke, kuću o kojoj
sam ti govorio! Više nemam ni Anne, žene, ni dečkića, Gaetana! I ja sam sad prosjak,
Montenegrino! Ti si od danas moj Gaetano, zar ne da jesi. Zameraš li mi, Gaetano, što
sam zadavio onog Brambillu, kapetana koji ti je više nego bilo koji drugi oficir davao
lira, hleba, bombona? Zlato moje, morao sam! Jade moj, sad neće imati ko da te hrani!
 iko kao Vittorio nije plakao pred tobom...«
»Eh, ti, Taliano!«

180

»Vidiš li me, Gaetano? Ili su ti oči sasvim opustošene? Oh, sunce i zlato, sine
edini, bilo šta reci zlikovcu koji nije dostojan ni da te gleda, a kamoli da ti dodiruje i
ljubi ručice! Posavetuj svog oca, prokletnika, kako da pobegne iz ove tamnice...«
Antoniju se učini da je Gaetano od juče, kad mu je u kapicu bacio liru i komad
hleba,
Dečakovaporastao.
kolenaGledane kroz
su bubrila, suze,
štake Gaetanove
dostizale dužinušake nisuAntonio
puške. bile manje od Lorenzovih.
Peduto se prestravi.
On reče sebi da je uklet; zato što sve što on duže gleda, i voli, počinje da menja oblik,
da krupnja. On se uzdrža, ne priđe ni bogalju tri metra dugih cevanica, ni Lorenzu
uplakanih obraza, koji je bubnjao:
»A sad zbogom, sine moj Gaetano! Zbogom, sramna vojsko! Zbogom, jadni
Vittorio! Zbogom, svi vi koje sam voleo i s kojima nisam mogao da se složim! Ne
tražite me, braćo po bolesti! Braćo po nepravdi! Odoh preko reke i u planine, k ljudima
koje sam u početku bez milosti ubijao!«
Antonio je, da to ne bi činili karabinjeri, išao sa Lorenzom sve do obale. Odatle
mu je čuvao odstupnicu. Antonio je gledao kako Lorenzo izlazi iz vode, glave izborane
i blede kao mesec, a ruku i nogu dugih po nekoliko metara. Antonio u znak pozdrava
 podiže ruku. Zatim
 podiže Zatim je, plačući,
plačući, šakom pokušavao da skupi bradu. Nije Nije misl
misliio samo na
Lorenza već i na ostale svoje heroje. Na Agića, koji je jurio trgom urlajući da je, čim se
Talijani međusobno kolju i dave, smak sveta na pomolu. Na Don Grubana od Bijelog
Polja, koji je svom drugu, Horaciju, šaputao o slobodi i jednakosti. O generalu Besti s
hrapavim španskim prezervativom, s tom napravicom koju danima i noćima nije skidao
s jezika, i o Mariki, svoj u rimskim haljinama, u svili, u prstenju, o Mariki koja se
 preko balkona
balkona tegl
teglila i izjavl
zjavlji
jival
vala,
a, kako bi je pol
polaa Bijelog
Bijelog P ol
olja
ja čulo,
čulo, da joj je dosta
ahanja, šištanja u Nannijev cazzo, kurac, kako bi mu se mošnje naduvale do veličine
 poliimskih
 pol mskih ti
tikava,
kava, pa da bi jedno vreme, za promenu, htela htela da provede u miris
mirisni
nim
mi
 prohladni
 prohl adnim
m crnogorskim
crnogorskim planinama..
planinama....
Ako ne Antonio Peduto lično, onda je svakako književnost kojoj je pripadao znala
šta će se, sedam dana po Vittoriovoj smrti, dogoditi s Lorenzom Fioravantijem.
» Ljudi...
Ljudi... gl
gledajte...
edajte... čudo neviđeno... živ Tal
Talij
ijan!«
an!«
Bio je Lorenzo. Dvometraš, u izdrtoj talijanskoj uniformi, zarastao u kosu i bradu,
Lorenzo je jurio strminom. Uvis je podizao ruke. Iz šaka su mu ispadali korenje, divlje
kruške, zemlja. Seljaci su ga gonili kao što gone kurjake, vikali su, arlaukali, bučali. Oni
su mahali kosama, sekirama, kosijerima. Žene su kričale i za Lorenzom bacale
kamenje, srpove, drvlje. Deca su ga htela živog.
Lorenzo nesta u žitu. On bi i trag ukrio, dohvatio se šume i litice, da nije bilo pasa
koji su se za njim strmoglavljivali. Seljaci su pucali u žito. Dovikivali su se, psovali
sočno, da je raž crvenela od stida. Tad iz klasja izroni Lorenzova lobanja; lobanja
 zavapi:
»Braćo moja... pravi ljudi... k vama sam pobegao...«

181

Antonio Peduto je bio siguran da su seljaci pucali za Lorenzom zato što ga nisu ni
dobro čuli ni razumeli. Inače, samo bi ga zaustavili. Lorenzo je izranjao, padao. Za
njim su lepršale njegove rite. Lorenzo je razmicao raž, širio ruke. Stizali su ga kamenje,
srpovi, sečiva. Pogođen negde u trbuh, spotače se i stade da klizi strminom, po plevi.
Dlanovima
razuveriti dajeLorenzovo
stiskao ranu, na su
lice, dok koju je nadirala
seljaci utroba.
prilazili sa psima,Antonija niko nijei mogao
nije bilo uplakano svetlo:
»Braćo jedina... Montenegrini... sinčića imam dole, u Bijelom Polju, Gaetana,
 bogal
 bog alja
ja i prosjaka... poznaćete ga po štakama, pet metara dugi dugim, iza kojih
kojih prosi...
prosi...
 braćo dobra i pravedna...
pravedna.. . ljudi koje sam zl
zlom
om zadužio..
zadužio.... hajde da si
sinu
nu mom, Gaetanu,
otmemo oči od muva i gnoja...«
Ispred Lorenzovih očiju, kroz raž, sinu sečivo. Doprati ga ženski jauk. Udarac je
 billo lukav,
 bi ukav, tup, sa strane, te se Lorenzovo telo
telo iskrenu na bok. Šake njegove
njegove htedoše
da zatvore novu ranu. No rana je, bilo je jasno Antoniju, bila puna sekire. Čuo je
urlikanje. Najkrvožednija su bila deca. Lorenzo je suženim svojim mislima zaključivao
da se iznad njega sjatilo celo selo, da su starice dovukle svoje koze, svoje zmije, svoje
gavranove. Bili otrovnice,
skupljale zmije su to psi. spletovi,
Oni su gabljujući
vukli za nogavice,
klasje raži. za skutove, za rane. Opet su se
Lorenzo zažele da poljubi ruke koje su se na nj bacale lobanjama, zemljom,
kamenjem. To i reče. Ponovo proboden, zabaci glavu, te ne vide kako mrtvi Vittorio,
Brambilla, prema njemu pruža ruke. Lorenzo pomenu majku, Gaetana osušenih nogu,
srp. Pseći lavež čuo je sve slabije. Ljudi više nije bilo. Pod potiljkom njegovim nisu se
u ognju mučile zmije. Lorenzove oči bile su široko otvorene. Iz njih je oticalo nebo.
Seljaci su plakali, beležila je Antoniova književnost, razgonili pomamljene pse, i
 bolii Lorenza vi
 bol villama, kosama. Udarali
Udarali su ga seki
sekirama,
rama, čas ušimi
ušimice,
ce, po kostima,
kostima, čas
oštricama, po mesu. Kad ga isekoše na komade, i kad iz zelenih rita prestadoše da
kuljaju krv i utroba, neko reče da je dosta. Vilama ga podigoše visoko.
Psi su lizali strn, plevu, zemlju. Žene i deca su išli za petoricom uplakanih grmalja
koji su nosili Lorenza. Išli su dugo, pazeći da im leš ne padne na nepožnjevenu raž.
Žene su pominjale svoje mrtve sinove, svoju braću i muževe, koji su trunuli u logorima
Skadra, Podgorice, Barija. Deca i psi stigoše petoricu na samoj ivici litice. Neko
 pomenu Crne košulje.
košulje. Sel
S eljaci
jaci snažno odgurnuše
odgurnuše i lleš
eš i vil
vile. Ozlojeđene
Ozlojeđene majke rekoše:
re koše:
»Sad putuj, Taliano! I nek ti je laka crna zemlja naša!«
Deca i psi pogledaše dole. Lorenzo je padao sa stene na stenu, grabio i vukao za
sobom grane, mahovinu, ptičja gnezda. Postajao je sve manji. Lorenzo se zaustavi.
Žene i seljaci zagaziše u raž ćutke. Deca u Lorenzovoj urvini izbrojaše desetak 
šlemova, toliko ljudskih kostura, pušaka...
 182

10.
Gruban Malić je s konja, Horacija, video dobar deo trga. Kao da je sve bilo
spremno za njegov ispraćaj. Vojnik bez smene, Salvatore Paolone, pevao je sisatoj
devojci iz Bologne, i to tako glasno da ga je mogao nadglušiti jedino bajonet, čiju je
huku i zviždanje vetar raznosio dolinom. Vojnik je bio na dvadeset petom metru puške,
oš od jutros je potpuno pripadao nebu. Gruban Malić je jednom rukom pritezao uzdu,
drugom je zaklanjao oči i čelo od sunca, gledao gore, prema elisi vojnikovog bajoneta.
Maliću nije bilo jasno otkud vojnik sveštenik, Padre, među crnokošuljašima. Crne
košulje, njih deset, motale su se oko topa dovučenog na sam rub trga. Padre je stajao
između kašuna s granatama. Padre je gledao čas prema brdima, u njih je blenula i cev,
a čas prema nebeskom delu stražareve puške. Padre nikad strasnije, Malić bi rekao
luđe, nije ljubio krst na kojem mu se povijala tanka šija.
General Besta nalazio se na devetoj ili desetoj prečki vatrogasne dizalice, priterane
uz gomilu smeća i kreča, između česme, Komande i vojnikove tankete. General je
gledao uz pušku, iz koje su se žarili nekakav zvuk i jara. General je imao megafon, kao
i Padre iskraj haubice. General je bio izujedan po vratu, ali to nije skrivao, već isticao.
Ostali deo štaba, pukovnik Allegretti, kapetani Nadale i Botteri, poručnici Gavarra,
Esposito i Gamba, kao i tek prispeli general Arturo Cazzoduro, čekali su pred
Komandom. Najsmrknutiji je bio pop Vukić, koji je, zlu ne trebalo, držao šapu na
kolašu s početka veka; volovske oči njegove predosećale su nesreću, poplavu, dolazak 
Malićevih. Mustafi Agiću težale su sapi, pune čakšire, težale uši, težali podočnjaci od
olova. Pretovaren tuđim medaljama, i pognut pod teretom nečije puške sa zečjim

repom na bajonetu,
dok je lio suze, zvaoCrnogorac
svoju vajnukukastog
rođaku, nosa i nakostrešenih
kraljicu brkova
Jelenu. Hodžica samo štoniti
Merdanović nije,
je
znao gde se nalazi, ni s kim prisustvuje svečanosti, pa je samo treptao. Ni hodžica,
Merdan bele brade, nije bio bez kolaša za pojasom, bez crvenog petlića u naručju, za
klanje
klanje po akšamu.
»Dominus!« riknu Padre, te školjka megafona umalo ne pršte: »Dominus!
Dominus! Dominus!«
Haubica se oglasi, četiri puta zadimi cev. Padre nije bio okrenut ni prema kome,
on kao da se obraćao samom olovu:
»Sanctus! Sanctus! Sanctus!« bljuvali su čas Padre, čas cev: »Svet mora biti naš,
naš, naš... mora biti... biti naš, naš... mora biti mora naš naš naš... svet je oduvek i bio
 naš naš naš... Dominus!«
Crne košulje su zevale. Jedanaesti je bio priseban. On je gurkao granatu po

183

granatu u grotlo cevi. Čekao je da Padre upravi zenice prema sumpornom nebu, da
izgovori: »Gloria in excelsis Deo«, da Crne košulje jeknu: »Duce!«, pa je okidao.
»Et in terra pax hominibus bonae voluntatis...«
»Duce!«
»Laudamus te...«
»Duce!«
»Benedicimus te...«
»Duce!«
» Glori
Glorifi
ficamus
camus te...«
te. ..«
»Duce!«
»Gratias agimus tibi propter gloriam tuam Domine Deus...«
»Duce!«
Zvuk kanonade se sleže. Crne košulje sklopiše čeljusti. Utiša se, za tren,
zviždanje bajoneta. Te Paolone, držeći se jednom rukom za cev, odozgo upita:
»Šta je to Bog, Padre?«
»Bog, to je mera, Salvatore...«
»Kad je tako, Padre, zna li naš Bog da se bližim tridesetom metru? Da ću uskoro
ličiti na crnu zvezdu?«
»Svaki hrišćanin je na straži, sine moj! Na zemlji ili na nebu, svejedno je!«
»Padre, da se veliki i dobri Bog naš ne šali sa mnom, koji sam prljava krpa i
ispljuvak njegov? Da ne želi, možda, da vidi koliko bez smene, vode i hrane može da
izdrži jedan hrišćanin iz Calabrije? Do koje visine siroti vojnik može da se vine?«
»Paolone, ne uznemiravaj Boga! Bog je sad zauzet našim pobedama, crnom
 bojom! Paol
Pa olone,
one, dete moje,
m oje, i Bog
Boguu je teško i vruće, danas! Zato ne huli,
huli, već trpi!
trpi! Bog
se sad znoji i misli na celu diviziju Venezia,  na svih pet hiljada njenih duša! Naš Bog
nema vremena za sitnice! Trpi, sine, koji se približavaš Bogu! U trpljenju je smisao, a
smisao je Bog! Bog je u tebi, a ti, koji se udaljuješ, u Bogu! A obojica ste istina, naša
istina! Ne huli, već ponovi, da te čujem, da je Bog sadržaj svega! Da je Bog znanje
ljudsko! Da je Bog pravda, samilost, da je Bog ljubav prema svemu što je naše naše
naše, i prema svemu što će tek naše naše naše biti! Salvatore, da li si shvatio šta je
Bog?«
»Nisam!«
»Bog, to su rane i bolovi ljudski! Tvoje rane, tvoje opekotine, sine!«
»Padre, ja više ništa ne tražim od Boga o kome mi govoriš! Mene, u stvari, ne
  bol
 bole
i nee hulim
oči kosti
kaoživci
živci,
što, sam
kao hulio
dok sam
dokbio
samnaudevetom jedanaestom
svom duhu, četrnaestom
u srži kostiju, osećao metru!
me tru!kome
Boga Zato
se iskraj haubice moliš! Padre, ja na ovim visinama imam drugog Boga, čoveka, jednog

184

kog su umorile Crne košulje! Augusta Napolitana! Padre, Napolitano, moj vojnik moj
 brat moj gi
gitari
tarista,
sta, nije
nije mrtav! P adre, meni on, moj Bog,
Bog, pruža ruke! P adre, Augusto
ugusto i
a pevamo, zar ne čuješ: O Bolognesina, o amore, o za tvoje sise daćemo pola Grčke i
lbaniju celuuu...  Padre, Augu i ja sve više se udaljujemo od tebe i tvojih

crnokošul
crnokošuljaški
jaškihh pasa...«
»Bezbožnici! pasa. ..«
Komunisti! Partizani! Dominus!«

Roktala je haubica. Zvečala je cev. Padre više nije mogao da uhvati vezu s
vojnikom, čije se zapomaganje mešalo s hukom plamena, s piskom bajoneta. Crne
košulje gledale su gore.
Antonio Peduto bio je bez megafona. No Salvatore Paolone čuo je gotovo svaku
njegovu
njegovu re
reč:
č:
»Salvatore, Augusto, dečaci moji, sirotani, ne smejte se toliko! Božji poslanici,
kakav je Padre, kažu da naš Bog ne voli smeh!«
»Šta onda voli taj njegov dobri Bog, Antonio?«
»Ono što čuješ, vojniče! Bog voli ’Dominus!’ Voli orgulje, jeku velikih kalibara!
Voli ’Sanctus!’ Voli to što čuješ, plotune i dim! Hej, vi gore...«
»Ja sam dugo mislio da talijanski, njihov Bog, ništa ne voli...«
»I ja sam tako mislio sve dok nisam u rat pošao! Sad vidim da taj i taj Bog voli
 barut, di
dinamit,
namit, tenkove, kamione,
kamione, puške i mitral
mitraljeze,
jeze, bombe! Bog mora da je dete, voli
voli
igračke koje mogu da se rasprsnu i počine zlo i nesreću! Salvatore, dugo sam mislio da
e Bog gluv i bez pameti, ali sam se uverio da voli da sluša molitve, valjda ih je sam i
sastavio, da voli suze, plač i jauke! Mislio sam, isto, dok nisam u rat pošao, da Bog voli
da pomogne, ali sam ratujući zaključio da Bog voli da čovek kleči pred njim, izgubljen i
 bespomoćan! Salvatore, Bog se boji čoveka. Bog je kukavica!«
»Boji li se Bog i mene, majore?«
»Da, jer mu se približavaš, moj Calabrese! Naš Bog, to jest njihov Bog, boji se
svega: ljudske sreće, smeha i veselja, radosti i pobede! Bog voli samo poraze! Bog voli
da se nariče pred njim! Bog ljudskim suzama, ljudskom krvlju, umiva lice, pere ruke!
Bog pomaže drugom baš kad je potreban tebi! Naš Bog je bestiđe, mrak,
 pornografij
 pornog rafija!«
a!«
»Mora da Bog ima veliko znanje...«
»Da, naš Bog ima veliko znanje, crno znanje: opredelio se za Dučea!«
»Toliko puta sam slušao da i Duče voli i sluša njega!«
»I Duče ima veliko znanje, i voli njega, našega Boga! Naš Bog je pauk, a Duče je
krvava paučina!«
paučina!«
 »Antonio, da li je ovo što se s tridesetog penjem na trideset treći metar čin Božji,
ili je ovo kazna ljudska?«

185

»Ne čujem te dobro, Salvatore s puške. Jače malo, i jasnije!«

»Mravi... zmije... penju se uz moje noge... kao da sam jedino ja ranjav i u
opekotinama... mravi, kažem... i plamen, od kog ću obnevideti i ogluveti... o kako
svira... kako zuji oštrica noža puške moje nebeske... je li ovo kazna, pitam ...«
»Kazna!«
»Čija?«
»To ću ti reći na kraju, Salvatore s puške!«
»Na kraju čega?«
»Na kraju svega, Salvatore!«
»Zar svemu nije došao kraj?«
»Samo se ti udaljuj, vojniče moj! Gore je lepše, ne?«
»Antonio, vidim crno prase... je li to u redu...«
»To je prase koje sam i ja video, zajedničko prase!«
» Ha-ha-ha, Antonio,
ntonio, ha-ha-ha, kornjači
kornjačinn ljubavniče!«
ljubavniče!«
»Salvatore, vojniče s puške, sad se moram sakriti! General, onaj koji je dolazio sa
svih strana, niti voli mene niti moju kornjačicu, Anna-Mariju, Ortodossu! Kad je prvi
 put, u Grčkoj, vi
video
deo u mom naručju, nazvao je pravoslpravoslavnom,
avnom, balkanskom
balkanskom droljom! A
sad zdravo, Salvatore! Da mi je da te po crnoj i ptičjoj glavi pomilujem...«
»Divizijo, drugari moji, lopuže i triperaši, meni više ne smetaju ni zmije ni mravi!
Plamen huči i hladi moje rane! Sunce je na bajonetu! Ja se oko cevi okrećem, deo sam
vetra i svetlosti! Vas još vidim! Neću k vama, jer mi ne može biti bolje! Vi inače
 propadate, kraj rata je na trideset
trideset sedmom metru, što znači da je sve gotovo! Vi
 pucate, grmite,
rmite, sebe hrabrite,
hrabrite, šta li! Vi
Vi ne znate da putevi gore, da se vatra učaurila
učaurila u
sam kamen! Vode su vrele i mutne, valjaju mrtvu stoku, barut, naše topove! Spasa
nema!General
Haha-ha, zemaljska
Besta vojsko...
je s devete prečkecrno prase... pauk...
vatrogasnog kranajaoj!«
gledao kako se mamutskom
stablu vojnikove puške približava konjanik, Gruban Malić. Na generalovom licu mogli
su se čitati strah i ljubomora: strah, od ljuljanja dizalice, a zavist što su svi sem njega,
lako uspostavljali vezu s vojnikom. Zelen u licu kao plesan, Padre nije izvikivao
’Dominus! Dominus! Dominus!’ Padre je, tako, štedeo granate, cev iz koje se cedio
sumpor, crnokošuljaše. Padre je, podražavajući Mustafu Agića, nameštao uho, ne bi li
čuo o čemu će govoriti Malić i Paolone. Maliću, kao ni Pedutu, časak ranije, nije bio
 potreban megafon. On reče:reče :
»Salvatore, rastati se moramo, ti i ja! Dosta smo i bili zajedno, Calabrese! Ti si se
dočepao slobode, vidim i čujem kako pjevaš, divno ti je na visine, dok je meni
 neizdržljivo! Dišem
ednaki, sam si na jedno
govorijo dok si plućno krilo,
na zemlji bijo,razumiješ
pa nek ti li, Taliano!
bidne jasno Nijesu svi ljudi
da za mene nije
ropstvo, kao što nije bilo ni za tebe! I ja pužem uz pušku, viđeće se doklen ću! Na

186

zemlji su okupacija i laži, gonoreja i buve, krv! Bijelo Polje i Rim, Crna Gora i Italija, o
kakav Merdaio, o kakva Govnarnica! Istorija, kažu. Ne-vre-me! Calabrese, i mene
vuče sloboda! K njoj sam krenuo! Javljam to i tebi, kao što sam javijo i svijema kojima
e do slobode koliko i do života! Soldato, idem na sve ili ništa, kao ti! Pa nek pucaju
ako im seako
fašističke učini da slobodu
u mene ne pucaju!nijesam
Zar ćezaslužijo! Taliano,
dozvoliti da im takoamico, pičkenosa,
reći ispred su latinske
naoružani
do zuba, s ovolikijem znanjem i sjećanjima, na bijelom konju, njihovom ponosu, javno
odem na sl slobodnu
obodnu teritoriju,
teritoriju, u partizane...«
»Don Grubane... od Bijelog Polja... Montenegrino... idi, ne čekaj... pucati u tebe
ne smeju... ne otvaraju im se novi frontovi... znaju šta ih čeka ako ti vlas s glave
usfali... a kad Kominternu nađeš... svoj štab... Petsto prvu... kad se na najviše brdo
uspneš, traži top... hoću da ubijem jednog Talijana, prijatelja, reci, da ga zgromim, jer 
e, kukavac, zaslužio... pa udri u mene, jer... ako me na vreme ne ubiješ, može mi biti
 previše
 previ še sl
slobode
obode tica
tica perja... mogu, ne daj Bože, na samo nebo dospeti...
dospeti... što ne bi bilo
bilo
 po volji
volji ni meni ni mojimojima
ma kod kuće...
kuće.. . ni Augustu...
ugustu... ni našoj zajedničkoj
zajedničkoj kurvi iz
Bologne... ne budu liProgres,
Svjetska revolucija, ti odmahPokret,
dali top,
nećereciuspeti
uceniako
kaži...
mi sve
ne za šta samdase ubijem
dozvolite borio,
varalicu na kartama, nakazu, vojnika koji se pretvara u životinju, živog kostura između
čijih rebara sviraju vetrovi žice plamen ...«
»Salvatore... hej... čuješ li me, mačkojedu... ti odozgor bolje vidiš i cijeniš, pa mi
reci šta triperaška Komanda namjerava s onolikijem brojem kurvi... pet kamiona,
Paolone, pretovarenih uspaljenijem i zaraženijem balkanskijem mesom... to još nijesu
viđele moje oči, a nijesam ni u knjige nalazijo i čito... u prvi kamion je Dalmatinka sa
sto i jednom bradavicom na vimenima... kako ne znaš koja Dalmatinka... ona velika,
Taliano koji se udaljuješ, s po jedanaest kila u sisi, s kilom i dvjesta pedeset grama u
 pizdi
 pizdi,, dok guzni otvor i crijcrijevo,
evo, koje posl
posliije porođaja oko šake namotava, da ne
računamo... kako ne možeš da se sjetiš... pa to je ona što ti je zapišavala pušku i
tanketu kao ker...«
»Montenegrino, čim si ti uzjahao Horacija, to jest kad se čulo da bežiš na
slobodnu teritoriju, general i pukovnik su naredili da kurve... grbave ćopave kljaste,
slepe gluve beznoge, sve pretežno s južnog Balkana kao i nekoliko Talijanki, kurve bez
noseva ušiju usana, kurve sa štakama drvenim nogama s protezama umesto ruku,
kurve u uniformama pešadijskim artiljerijskim bersaljerskim a katkad i u Crnim
košuljama, kurve kurve kurve, Solun Skadar Palermo, kurve bez rebara bez guzica bez
dlaka među nogama, kurve dakle koje više nisu za jebanje ni u jednu rupu a jedu za
trojicu, s kazana se ne skidaju, govore jedu povraćaju ciganski turski vlaški, kurve
kurve kurve, dok makarona nema ni za vojsku, prepolovljenu zajebanu opkoljenu
 vatrom i mravima,
edanaest, potrpaju kurve kurve kurve,
u kamione da sve teotpad
- rasterećenje kurve, njihškarta...
otpis dvesta ako
zar ne
ne i vidiš,
trista
Montenegrino, da je za volanom prvog kamiona mudata kurata mlečna Dalmatinka, da

187

ostale kamione voze nakaze odgrizenih noseva narezanih ušiju raspolućenih vratova,
čudovišta s podvezima za guše i sise, s povojima preko praznih očnih školjki, s
lobanjama na rasklapanje... a između trećeg petog sedmog kamiona s triperašicama su
kamioni sa zatvorenicima, i tamo su do jutros mučeni sirotani za upravljačima, samo da
e što za
svima manje
sve, ruku
samo očiju
da ne usta
cvileokrenuto prema bjelopoljskim
po podrumima da neVenezia,
kazanima divizije vape za  vodom
oproštenoda
ne ištu da jedu kad nema ni za usranu vojsku... osloboditi se inventara po svaku cenu,
to je rekao ne znam koji od njih iz Komande a možda i svi, neke su s nosila preturali u
kamione, nek tamo umru tamo na slobodi, rekli su, i nek nas više ne optužuju da
mučimo balkansku sirotinju, a ja sam među tim robijašima video i nekoliko naših
vojnika prvi put slobodnih otkad su povezani pozatvarani, ima od tada dvadeset ako ne
i dvadeset pet godina, i mi smo za slobodu, ali potpunu, evo dokaza, mislim da je to
rekao general, i nek bude zapisano za istoriju književnost legendu, dodao je general i ja
sam sve razumeo osetio zapamtio, jer i meni su podarili slobodu od koje počinjem da
 povraćam žicu ptičja kril
krila plamen... ne čudim se što su kamione napunil
napunili, otpis
otpis je otpis,
otpis,

već se svetskog
drugog čudim štarata,ćemitraljezi
bolesnicima kurvetinama
čije cevi gledaju nazatvorenicima, najčudnijem
sve četiri strane, na koga će tovaru
pucati
s kim će se boriti ukoliko se neće među sobom klati čim izađu van žica...«
»Salvatore... soldato... ti koji pjevaš... halo halo... da li me čuješ... šta da uradim
da bi me ti čuo... zovem te ja, tvoj general, najogavnija varalica koju sam dosad sreo...
molim da oprostiš što sam ti stajao na prstima onoga dana kad sam došao pa i
sutradan... halo halo, javljaju mi da si na trideset i devetom metru, to je već nebo
nagradno odsustvo sloboda, a ja na jedanaestoj prečki krana koji se ljulja... Zar ne
čuješ kako tuče moje kurvinsko srce... halo halo halo... šta se ovo događa danas te ne
mogu sa svojim najboljim vojnikom da uspostavim vezu... zar ovako počinje
stepenovanje naše krvave farse... halo halo halo... ako si na slobodi ne misli da te ne
vidim ... ličiš,
naređujem tako mi... svih
naređujem opet svetih, na crntragikomedije...
stepenovanje kalabreški plod... tako da jer
naređujem, ti naređujem
dokle god
 postojim
 postojim ja - ne možeš
m ožeš biti slobodan
slobodan ti... halo
halo halo
halo halo... stoga
stoga javljaj
javljaj vidiš
vidiš li me čuješ
li me osećaš li me... halo nebesa halo... halo sloboda ukusa krvi meda soli... početak a
ne kraj uništavajuće satire bestiđa beščašća... sažali se na generala svoga pa kakav je
da je, na oca svoga kome se tresu kolena ruke muda... sažali na starca koji suze skriva
naočarima urlanjem pevanjem ... šta kažeš, da skinem crne naočari, da je Balkan sav u
 bojama.... halo halo halo...
 bojama.. halo... soldato,
soldato, da su znali poslali
poslali bi ti smenu na vreme pa ne bi bilbilo
ovakve kazne... soldato, ne moli za naš spas, bio bi to humor, a mi se bojimo
uslišenja... već budimo mudri jer neki prolaze i gore od nas... soldato, kojeg je ukusa
nebo, koje se herojski otme... halo halo halo... majore, Antonio, uspostavljajte s
dezerterom drugog svetskog rata telefonsku radio bilo kakvu vezu, inače ću
  postreljati...... soldato
 postreljati soldato koji se udaljuješ,
udaljuješ, ne mogu jače, gl
glas
as čuvam za kraj za krah...
stepenovanje... halo halo halo... kakve su ovo smetnje, kakvo prokletstvo, biologija...

188

danas...«
»Aaa... generale... buu... da znaš kako je tvom dezerteru... tvojoj kukavici...
najprezrenijem ništaku osuđeniku ispljuvku divizije Venezia... usta mi puna paučine...
aaa... paukovih mreža konopaca govana... paukove ikre... generale, stepenuj, pa me
kazni ako možeš,
žicu vunu vetar... čikam te sa perje
aaa... barut sto četrdeset prvog metra
žablju dlaku... buu... moje slobode...
generale žapče kažem, gutam
glisto rimska,
što si došao u Bijelo Polje, da mi kažeš kako te kurva izujedala, kako ti se španski
kuton za jezik po svu noć kiseli u Marikinoj pizdi, kako hoćeš i ovo što imam da mi
uzmeš... buu... evo ti moj cazzo cazzo cazzo, pa ga streljaj ako možeš!«
»Soldato, hoću mir predaju ljubav kad s mržnjom ne ide dalje ... u Rimu sam o
tebi čuo... u Grčkoj, u Solunu, da ne dobijaš, da nećeš smenu... samo sam zbog tebe
svratio došao u Bijelo... da te vidim, pa da odem s Balkana koji je zaista u bojama ali
nepodnošljivim... halo, opet se neko meša, Englezi, sto mu nebesa... halo, mali moj,
halo..
halo.... kao da neko razvlači paučinu
paučinu žegu slobod
slobodu...
u... majore, Antoni
Antonio,
o, gubim
ubim vezu, opet
Englezi, topi se žica, zamire ton, zamire sloboda...«
»... znao sam, kralju, da ćeš kad-tad u Bijelo Polje, k nama, triperašima i
kockarima... kralju, mali kralju, Vittorio, Emanuele od Savoje, jesi li ti to, kralju moj...
ili se plamen igra mojim vidom i mojom slobodom... kralju, raportiraj svom vojniku!«
»Soldato, kralj jesam, ali ne zadugo, tvoj lični kralj... opet smetnje na vezi... i da
nije tebe, zvezdo ugljenisanih nogu, i da nije tvoje puške, ne bih imao kome biti kralj...
majore, ti moraš znati otkud ovolika
ovolika paučina perje zvuk...
z vuk... halo halo
halo halo...«
»Kako zdravlje... godine ... mali kralju Abisinije i Albanije, Sicilije i Sardinije,
Crne Gore i Dalmacije... care Italije... spušten stomak tvoj kako je... opet vrela vuna
živci
živ ci korenje... ki
kičmeni
čmeni pršljenovi
pršljenovi,, kažem, kil
kila, spletena
spletena creva rebra...«
rebra.. .«
»Soldato, kolena su u redu... mogu kleknuti ali kako se dići... pankreas bubrezi
guzno crevo isto u redu zahvaljujući... kosti rebra krv na broju... zubi svoji oči svoje
uši svoje... mada mi se na Balkanu muti u glavi, nepodnošljive boje, strah od svakog
sunčevog zraka... soldato, hteo bih natrag, s tobom kao eksponatom, na slobodu, pre
nego što bude javljeno da je ratovanju našem muzici pesmi došao kraj... ti bolje vidiš,
soldato, pa kaži gore li putevi kako se priča, dime li se reke, raduju li se njihove
zmije...«
»... aaa... ne ptice koje se sudaraju s mojim čelom, ne dim, ne crno prase koje bi
da zakloni sunce oblak plamen ... već kraljevske gliste vene žuč, tvoja opevana
kraljevska kila mešina među nogama tako da odskakuješ od zemlje dok komanduješ...
što će ti kila, kratki kralju moj...«
»... i ja više od svega... velike sise... mlečne... sa sto jedanaest zemljavih
  bradavi
 bradavica..
ca...
kažem ti, . stepenovanje
sise iz kojih vire bez
slepikog ne bih
miševi bih bio
bio rogate
gušteri umetni
umetnikk kakavsoldato,
zmije... jesam sve
da volim
jesam...
jesam..što
. si
sise,
ise,
ti,
koji si moj sin, o zar to nisi znao, vanbračni, tako da sanjam da se njena vimena

189

izlivaju, da potapaju pola Italije, mora, pola prokletog Balkana... soldato, slavo
talijanske soldateske, anđele rata koji su nazvali Drugim i jedinstvenim, unapred
dobijenim, ne uđaljuj se tako brzo, nemamo dovoljno žice... o duga li je, beskrajna li je
tvoja sloboda, o krvava li je tvoja pesma na tim visinama, o jadna li je kraljevska moja
moć...»...žice, Antonio, bilo okakvog
o Bolognesina, kabla,o kako
sole mio, kapi bih mu na
mleka poručio
mojimda usnama
vrati sveatriuoči
sise samog
...«
 poraza.... o oprosti što sam sa plamenom
 poraza.. plamenom bajoneta među tvojim
tvojim nogama,
nogama, što se
zavlačim u tvoju školjku... aaa... u kojoj ću prvi put otkad znam za sebe doživeti
slobodu... o slatkog li mesa, o škrga, o meda, o dlaka i žica, o paučine i vetra... aaa...
oprosti mi, o jedina, što hoću da zaplačem da povratim da se stresem od lepote i
milja... aaa... što i ti ne zapevaš, kralju bez muda i kurca...«

»Papa Pio sul cuscini

 Inculava Mussolini
Mussoli ni
 Papa bum - zi bum - zi bum... 56  ,

zapeva general Besta u megafon, tako da porcherija odjeknu svodom trga, sve do
oštrice plamena, na četrdeset drugom metru vojnikove slobode: »Paolone, kralj tvoj
 bezmudi, razroki i nagl
nagluvi,
uvi, kralj
kralj tvoj mali i pognuti
pognuti,, od metra i po s kapom i petama,
sirotan koji bez lestvica ne može uzjahati ni kraljicu, a kamoli kohilu, kralj tvoj
uplakani
upl akani,, pogl
pogledaj i uveri se, zna samo takve pesme, bestidne
bestidne i zabranjene...«
zabranjene.. .«
»Komunisti komunisti komunisti!« lajao je Padre kog su Crne košulje držale za
mišice: »Izdajnici našega Boga, svačijeg Boga, Boga uopšte! Nevernici, ako padne Rim
- pašće ceo svet! Rim je poslednji bastion! A svet mora biti naš naš naš! Za mnom, za
krstom, za našim krstom - juriš! Spalimo sve što živi na njihov način! Pićemo
neverničke krvi umesto vina! Vojsko divizije Venezia, Hristove žrtve, zar ne vidite da je
svet
večanlud i crven,
mrak! Mrakdamrak
govori o slobodi, kao da ona, sloboda, nije prolazna?! Jedino je
mrak!«
Padreove oči bile su krvave. Crnokošuljaši, njih četvorica, koji su ga držali da ne
 bi poleteo,
poleteo, s nožem, prema vojnikuvojniku sa vrha puške, prema bestidni
bestidniku,
ku, ni
nisu
su ni
 pretpostavljal
 pretpostavljalii šta su sve one videl
videle.
e. P adre se trzao, krst mu je landarao po prsima.
prsima.
Jedino se Padreove oči nisu bojale topovske grmljavine koja se sve više približavala
Bijelom Polju.
Padre je lajao. On nije obraćao pažnju na trojicu crnokošuljaša koji su mu na
vojničkom šatoru prinosili grbavu i sasvim tamnoputu ženu. Padre se, sve do danas,
ovakvim susretima radovao. Na hiljade je dosad, od Abisinije i Grčke, Albanije i Crne
Gore, pripustio k sebi, a time i preveo u rimsku veru. Padre je, svi su izgledi bili,
 osećao blizinu đavola. Stoga je lajao.
 Ni trudnica,
trudnica, sva u perju, sl slami
ami i krvi,
krvi, nije
nije znala da se nalazil
nalazilaa pored najteže

190

haubice divizije Venezia,  dovučene s druge strane Lima, kako bi svojim kuglama
zaustavila napredovanje partizana. Jedan crnokošuljaš, onaj što je s najviše užasa
očekivao da se otvori utroba grbavice, govorio je o odlaganju kraja, o prelasku u
 protivnapad,
 protivnapad, koji će partizane odbiti
odbiti čak do Mojkovca, Šahovi
Šahovića
ća i Brodareva.

kako Padre
je, uz jeurlike,
gledao kako jenegroidnim
prevrtala Ciganka, jedna od ali
očima, onih
nijeiz video
Posran-potoka, stezalazgađene
ni nju ni njene trbuh,
akušere u crnim košuljama. Oni su ga pozivali da s krstom pritekne, da povikom
’Benedictus!’ dočeka novorođenče i tako još jednu balkansku dušu otme od
muhamedanstva. Mora da je nečastivi bio sasvim blizu kad se Padre onoliko tresao.
»Padre, ne otimaj se, kad se oteti ne možeš! Padre, ukoliko ne priđeš crnom biću,
i ukoliko ga ne pozdraviš, kao toliko puta u Adis Abebi, Solunu i Skadru, rečima: Ecce
Dei,, ecce, qui tollis peccata mundi! 57  Padre, ciganski Agnus Dei, jaganjac
 gnus Dei
 božji,, gleda te, čeka te, kao što te za blagos
 božji blagosllov i poljubac
poljubac u grbu moli
moli i sveta mati
 buduće Crne košul košulje!
je! P adre, bil
bilo šta reci,
reci, ili ćemo i za tebe tražiti
tražiti nosila!
nosila! P adre,
dočekao si da ti Crne košulje govore:  Pax tecum et cum spiri tu Tuo!58 Padre, jadni naš
Padre,  Dominus vobiscum, 59  Bog s tobom! Padre, kakva to pena kaplje s tvojih
krvavihh usana?«
krvavi
»Svi znaci govore... krst na prsima ploda... loza i sluz kuljaju iz provalije grla...
nazaretski sjaj u očima... da je crna nakaza, po Jevanđelju nastalom ovde pre skoro
hiljadu godina, rodila drugoga Hrista...«
»Padre, ako se u Bijelom Polju našao Hrist, ako ga je rodila gušava i vrljava
Ciganka s grbom, šta se tu sad može! Padre, drugog Hrista napravile su Crne košulje,
do jutros si govorio apostoli!«
»Izdajnici Boga, kriminalci, smrdljivi gavranovi, vi koji ste i od komunjara gori,
zar ne vidite da je plod obrezan, sunećen? Vama bi, kakvi ste, odgovaralo da je drugi
Hrist - muhamedanske veroispovesti?«
»Padre, važno je da Isus bude za Ordine nuovo, za naš novi poredak! Padre,
 propadamo, sve nas je manje! Potrebni
P otrebni su nam svi, na prvom mestu Cigani
Cigani,, kojih
kojih je na
svetu najviše! Padre, ti osećaš blizinu đavola, mi blizinu kraja Dučeovih ideja o
 preporodu sveta! Padre,
P adre, ne drhti, sedi, smiri staro srce!«
»Ovo je kraj moje vere...«
»Ali ne vere uopšte, Padre! Vere u Ordine nuovo! U Crnu košulju! U crnu pticu!
U crnu čizmu! U crno Jevanđelje! U crnu svetlost! U crne zvezde, u njihov crni sjaj! U
crnu utrobu zemlje, otkud izbijaju naše misli! U crnu pušku, koja raste i divlja! U crnu
krv, najzad, posustali naš Padre!«
»U šta još krvopije?«
 »U sve što ima boju naših košulja, Padre! Pa nek je to i crna pamet, crna duša!
Pa nek je i crno sunce! Pa nek je to i crn cazzo cazzo cazzo, crno seme, crna fica!

191

Padre, ti koji gubiš pamćenje i razum, crnoj boji moraju se vratiti sjaj i slava!«
Tad je zastrašujuće huknuo plamen bajoneta. Izgledalo je da se sve živo prignulo
k zemlji. Oganj je krovove vezao s nebesima. Padre će, do svoje bliske smrti, to
smatrati početkom smaka sveta. Svetlost zvezde repatice svima je zasenila oči. Taj
trenutak smirenja, kad se sve pretvaralo u čekanje i grč, Antonio Peduto je istog dana
nazvao trenom opl
oplođenja
ođenja smrti.
Jer, dogodilo se nešto što čak ni jedan nadahnuti Peduto, ni sebi ni drugima, neće
moći da objasni. Kako se Padre, dok je ognjeni rep za sobom vukao prašinu, otrgnuo
Crnim košuljama? Crnim košuljama se, do rođenja trećeg Hrista u nekoj još
nesrećnijoj zemlji, nešto slično neće dogoditi. Antonio je u to bio siguran. Zviždanje
 plamena
 plamena Crne košul
košulje
je smatral
smatralee su čudom, ratnim
ratnim čudom; ono im je, za trenutak,
raspaljivalo srce, ledilo maštu, oduzimalo snagu šapama i razumu. Padre kao da je
iskoristio nadahnuće i slepilo lakovernih dželata u crnim lancima i čizmama, pa je
naprosto odskočio s jednog od kašuna s granatama, i bacio se na šatorsko krilo. Bilo je
to u trenutku kad je jedan crnokošuljaš podigao novorođenče kao odranog zečića, za
nožice, i kad je majka prema crnim rukama pružila ruke.
Čak će i Crnim košuljama, svoj petnaestorici oko haubice, ostati tajna kako se
Padre, do trenutka bolesnog nadahnuća prikovan za, doduše, nesigurno tle, ali i za
njihove šake, bacio na šatorsko krilo. Kako se moglo dogoditi da, gotovo istoga časa,
ščepa za gušu slepu, grbavu ženu, koja još nije bila dotakla svoj plod, i balkansko dete
ljubavi od kakvih četiri hiljade grama? Isus Hristos, Ciganin i muhamedanac, sručio se
u lokvu krvi iz koje ga je, za nekoliko trenutaka, bila podigla šapa jedne raznežene i
rasplakane Crne košulje s brkovima. Umuknula je i Ciganka, sa svojim Isusom na
domaku ruku.
 No pao je i P adre. Bez kri krika,
ka, testamenta, bez bi billo kakvog pozdrava. Antoniju
ntoniju
Pedutu, hroničaru, nikad neće biti jasno čija je žrtva bio najrevnosniji pokrstitelj i
 prekrstitel
 prekrstiteljj kog je rimska
rimska crkva ikad imala. Da li je bi bioo ošinut
ošinut samo repom usijanog
usijanog
 bajoneta ili
ili i ručerdom koja se tresla
tresla za Cigančetom,
Cigančetom, nad šatorom?
Bilo kako bilo, sveštenik je ležao preko kašuna s granatama i bocama rakije, s
krstom koji je dodirivao čaure. Njegove oči nisu optuživale. Sav u znoju i krvavoj peni,
za zemnog života Achile della Rocca, Padre je ostao pored haubice i među Crnim
košuljama sve dok vojni lekar za sve tri smrti nije okrivio vojnika sa četrdeset osmog
metra sl
slobode.
obode.
O čudima koja su se tog dana događala na trgu, kad je Don Gruban od Bijelog
Polja polazio na svoju slobodnu teritoriju, Antonio Peduto napisaće nekoliko stranica.
Te stranice biće u slavu knjaza Miroslava, i njegovog Jevanđelja, u kom su sva
 predskazanja. Antonio
ntonio P
Peduto
eduto će početi i završi
završiti
ti žaljenjem
žaljenjem što mu nije pošlo za rukom
 da opiše lepotu plamena...

192

Gruban Malić projaha pored česme. Tamo je vojnik kog je svojevremeno viđao s
apolitanom - kvasio glavu. Vojnik se bojao puške, ploda s pedesetog metra, pa je
iznova pumpao vodu i njome hladio čelo, vrat i prsa. Vojnik nije hteo da gleda ni prema
Komandi, ispred kojepukovnik
Besta i Cazzoduro, su, kao Allegretti,
opčinjeni nečim
major na šta nisu
Peduto, računali,Nadale
kapetani, stajali i generali,
Botteri,
 poručnici
 poručni ci,, Gavarra, Esposito
Esposito i Gamba, kao i lokalni
okalni prvaci i intelektual
ntelektualci
ci,, pop Vuk 
Vukić, sa šakama ispred mošnji za slučaj izliva krvi, Mustafa Agić, s otkočenim
kolašom kako bi u Malića sasuo svih šest metaka ukoliko zaseda, koju je bio postavio,
zataji, hodžica Muhamed Muho Merdanović, Merdan, s ahbabom i jaranom koji su mu
objašnjavali hrišćanske šejtanluke, i najbliži Jelenin rođak, pticoliki Crnogorac, s tuđim
 psetom na uzici,
uzici, s tuđom lovačkom puškom, spremnom da obori ako ne Don Grubana
od Bijelog Polja a onda bar Horacija, konja, poželjnog za kaišanje, za kazan, za
opanke.
Gruban Malić jahao je ispred Komande. Horacije nije prepoznavao pukovnika,
niti ledom
 pog
 pogl je od njega tražio svu
uparađene, šećera.
el Nije
eliitu, kaoni iAllegretti
baši
bašibozl
bozluk prepoznavao
uk iza. Sve gHoracija.
a podseti Malić obujmi
na pogrebnu
pogrebnu
 povorku. On pomisl
pomislii na blag
blagoo u svom torbaku, pa ži živnu.
vnu.
Tad iz sokaka izbiše čovek i žena. Bili su uplakani.
»Grubane, dijete, ako odeš gore, na slobodnu teritoriju, ako te pušte ovi ovdolen,
 potraži našega
našega zaludnoga
zaludnoga Đorđija...«,
Đorđija...« , poče žena i pokri lliice šakama.
»Grubane, sine, ako ne pogineš danas, ako ižljegneš... reci Đorđiju, sinu jedincu
našem... da se žena njegova, Jekna, načisto prokurvala«, nastavi otac prihvatajući
Đorđijevu majku, koja je gubila svest: »S Talijanom prokletijem, s Aldom Pattom,
zamisli, cijelo Bijelo Polje zna, znaju Berane, Pljevlja, zna svaka kuća, naročito
nepoštena i posrnula... pa mu reci da Patta, posrani Aldo čeličnijeh brčića i nosa ko
vodijer, hoće Jeknu na Siciliju da vodi... reci Đorđiju da se Bogu povazdan molimo, da
 pištimo
 pištimo ko guje ne bi lili Tal
Taliijana i Crnogo
Crnogorku
rku mako ispred našijeh osramoćenijeh
osramoćenijeh očiju...
toliko se vole, opiši Đorđiju, da jedno drugom so s dlana ližu ... štaviše, no stid me od
 poštenogaa našega
 poštenog našega naroda to da reknem, jedno drug drugom
om i od govna
govna probaju, vi
vidi
dijo
jo je to
 prvo Agi
Agić, vi
vidi
dijo
jo pop Vukić,
ukić, vidi
vidijo
jo i onesvi
onesvijesti
jestijo
jo se hodžica
hodžica Merdan, vi
viđel
đelii špijuni
špijuni i
kurvetine, pa vijest odnijeli čak do Podgorice, Kotora i Cetinja... slobodno kaži Đorđiju
našem da mu je Jekna s posranijem Aldom Pattom đetinja, hoću reći sprasna, i da će
krmetu, bidne li muško, nađenuti ime Mussolinijevo, Dučeovo, Benito, a da će, ako
Jekna okuci žensko, uzeti kraljičino, Jelenino ime... kako ne znaš, Grubane dijete, kad
e Đorđije u goru slobodno uteko - pa on je neđe u tvoju, Petsto prvu crnogorsku
armiju, đe bi drugo...«
 »Ali, ja ću biti u štab!« reče Malić kako bi ga oni ispred Komande, i žbirevi koji
su mu bili za petama, dobro čuli: »U štab, druže Majo, u štab Kominterne, Svjetske
revolucije, tamo đe se kuju planovi o nečijoj skoroj propasti!« dodade i podbode

193

Horacija: »Ne krijem, evo, glasno zborim, da mi je Jovo Jovović i sinoć po kuriru
ilegalcu poručijo da pravo u Štab idem, da se niđe, pa ni za popiš, ne zaustavljam, da
njega tražim i da mu tajne dokumente, sve što znam i ne znam, sve što sam sa sobom
 ponijo,
 poni jo, lično predam! ’Svjetska revolucija
revolucija i Kominterna ne mog
moguu bez drugova
drugova kakav si
ti, Malićui jednakost,
sloboda od Bijelognek
Polja!’
živi poručijo je, tako
i nek srećan da Jovo
bidne bez straha mogu
Jovović, da viknem nek
Kominternina glavažive
za
Crnu Goru, Sandžak i Boku!«
»Onda ništa«, rekoše Đorđijev otac i majka, pa utekoše.
»Evviva!« zaori se ispred Komande: »Evviva compagno Malić!«
Gruban Malić je jahao. Ispred njega trubilo je svih petnaest dvadeset trideset i pet
kamiona. Dalmatinka je preko prozora isticala zastavu, nije se moglo oceniti kakvu,
izbacivala grozd sisa, plazila jezik. Gruban Malić je jahao. Devojke su, mašući mu,
 pevalee Giovinezzu  na više dijalekata. One su zaudarale na muški znoj, na ustajalo
 peval
vojničko seme, na naftu i na smegmu. Zatvorenici nisu pevali. Oni nisu verovali dobroti
onih koji su ih puštali na slobodu. Biće da su zatvorenici predosećali prevaru, opisanu
oš u bjelopoljskom Jevanđelju. Sa trideset devet kamiona gledalo je preko sedamdeset
mitraljeskih cevi. Bombe su im bile ili u džepovima, nedrima ili u sanducima. Malić se
 bojao bljuvanja
bljuvanja vatre. Na dinami
dinamit,t, mrtvog tvora, paklenu
paklenu zmiju
zmiju otrovnicu,
otrovnicu, ni
nije
je
 pomišl
 pomi šljao.
jao. U retrovizoru,
retrovizoru, dobijenom
dobijenom od Alda Alda Patte,
Pa tte, motocikl
motociklis
iste
te i škopi krmače, za
kokoš i tri jajca, i montiranom na Horacijevom sedlu, s leve strane jabučice, mogao je
videti svoje ispratioce. Bili su umomi, a neki i potpuno zbunjeni. Mahali su mu
cokulama, vešom, žabama. Malić se najviše bojao pop-Vukićevog kolaša s početka
veka. Ni meštani, koji su se kretali za elitom, nisu znali kakvoj svetkovini prisustvuju.
Osećajući kako mu se po torbaku komešaju gušteri dinamit pčele, ćukovi jejine
kreštalice, meci slepi miševi lastavice, gmaz, Gruban Malić nije otpozdravljao.
Procesija, praćena meštanima, decom i prosjacima, Berancima i Pljevljacima,
ratnim džambasima i liferantima crkotine, stiže do bloka. Od dasaka i bodljikave žice,
goveđe kože i cveća bio je napravljen slavoluk. Tamo je nešto pisalo. Pominjani su
revolucija, Svjetska, jednakost i pčele, cveće i Kominterna. No, Malić nije imao snage
da čita do kraja. On je kuršum očekivao s leđa, stoga pogled nije skidao s retrovizora.
Čak su i mitraljeska gnezda, raspoređena oko izlaza iz Bijelog Polja, bila okićena. Sa
cevi su visili veš, muški i ženski, visile kožice zečje mačje pseće. Šlemovi su bili puni
cveća, crvenih i defanzivnih bombi, opasača, odranih žaba puhaća nevjestica. Nikad se
uz ovaj slavoluk, ni kad je general Besta ulazio u Bijelo Polje, ni kad je na otvaranje
najslavnije Ćenife drugog svetskog rata očekivana Kraljica majka, Jelena Nikolina, nije
vijorilo
vijorilo toliko
toliko zastava,
zastav a, crnogorskih i talijanskih.
talijanskih.
Grubana Malića, bledog u licu ali uspravnog u sedlu i pod onolikim teretom, kraj
 same rampe, dočeka orkestar divizije Venezia:  himna Giovinezza  je, ovog puta, bila
svirana i pevana samo za njega. Malić nije imao kud, pa je i on očekivao čudo. Bojao

194

se da mu se ne provali torbak, da iz njega ne pokuljaju barut i gmaz. Ženski glas za

njim je plakao, preklinjao ga da ludo ne izgubi glavu, da pripazi na pčele i pilad.
Gruban Malić je pokušavao da ne gleda crnokošuljaše, koji su mogli biti i njegovi
dželati i njegovo privremeno obezbeđenje. Kad se orkestar umiri, i kad se Maliću učini
da brašno
umesto sipi izdeklamova
paljbe, iz torbaka i niz njegove
prema noge,
teritoriji vanpukovnik
žica: Allegretti kao glumac istupi i,
»Maliću od Bijelog Polja, compagno, ne boj se! Montenegrino, Viteže s cazzom u
čvoru, slobodno jaši i idi korpusima, divizijama i armijama, crnogorskim, koje te
čekaju! Vojsko i građani slobodne i talijanske Crne Gore, evo dokaza, možda i
 poslednjeg
 posl ednjeg,, o velikodušnosti
velikodušnosti Itali
Italije! Gl
Gledajte,
edajte, puštamo da na našem Horaciju
Horaciju odjezdi
najljući i najzagriženiji neprijatelj Italije! Montenegrino, junače iz priče, drži se u sedlu,
i nemoj izgubiti šifre, bombe, žice, sve čime si se danas natovario, sve to bez čega
tvoja revolucija, Svjetska, neće moći da pobedi! Don Grubane, neka ti anđeli pokažu
 put prema Kominterni
Kominterni,, neka te dovedu pred velik velikog
og i mudrog Komandanta, Jova
Jovovića! Evviva!«
»Evvivaaa!«
Orkestar je svirao nešto nežno, napolitansko. Rampa je bila podignuta. Stražari su
 pozdravljal
 pozdravl jalii. Devojke, Dalmatin
Dalmatinki
kina
na četa, iako ni nisu
su znale kud ih vode kamioni
kamioni,,
nepodnošljivo su bučale, te se nisu razaznavale poruke koje su Maliću upućivane.
Devojke su se, svakako poslednji put, nudile vojnicima: zagrtale su se, pokazivale ono
što im je bilo ostalo, tvrdile da nisu zaražene. Zatvorenici, iako jednom nogom na
slobodi, bili su prestravljeni.
Gruban Malić je u retrovizoru gledao kako iz grada pristižu Crne košulje s
 puškomitral
 puškomi traljezi
jezima
ma na prik
prikol
oliicama svojih
svojih motoci
motociklkla.
a. Izgledal
Izgledaloo je da ni
nisu
su u potpunosti
shvatili Bestin i Allegrettijev skeč, pa su čekali znak za paljbu ili za bilo kakvo dejstvo.
Oni su njušili za devojkama, pretili zatvorenicima, škrgutali.
Gruban Malić je izbliza mogao videti betonsko utvrđenje, cevi što su gledale put
Ravne Rijeke i Bjelasice u izmaglici avgustovskog sumraka. Gruban Malić je
 podrhtavao. Bio je si sigguran da će pogi
poginuti
nuti.. Želeo
Želeo je da ga smrt zatekne s one strane
žičane ograde. Horacije je stajao na beloj crti, tamo gde se, kad nije bilo prolaznika,
 pružala rampa.
»Montenegrino, Prinče i Kneže, Viteže i Compagno Petsto prve i Sedamsto
devete, samo napred, do potpune blasfemije i pornografije, do pobede!« s nešto sete u
glasu će po vratu izujedani general Besta, kog ni kolega, Cazzoduro sa zavojem preko
oka, nije shvatao: »Šta čekaš, junačino i jahaču kome gaće, tamo đe su jajca,
 progori
 prog orijevaju?!«
jevaju?!«
 onakoGruban
bradat Malić se osvrnu.
i riđ, sa Svešlemom
zabačenim ih obujmi. Grunušebio
i raspasan, mumalčice
suze. Zaizdvojen.
Antoniom koji je,
Antoniova
ruka bila je podignuta. Malić je drukčije zamišljao svoje bekstvo. Sad je sebe smatrao

195

kukavicom. Čime će se pohvaliti u štahu Petsto prve crnogorske armije? Kako će

drugovima iz Kominterne opisati i objasniti bekstvo iz žicom utvrđenog Bijelog Polja?
Odakle početi drugovima iz Pokreta? Grubana Malića, čoveka s dvadesetak kilograma
dinamita na leđima, tresao je plač. Hteo je smrt, svoju! No Malić nije puštao
Horac ijeve dizgi
Horacijeve dizgine.
ne.
I Antoniove šarene oči bile su pune suza, ali radosnica. Pedutov izabranik iz
moralističkog spisa o heroju na magarcu, Don Gruban od Bijelog Polja, najhrabriji i
najluđi ratnik drugog svetskog rata i čovek koji je ispred Kraljičine ćenife izazivao
diviziju, kretao se putanjom sopstvenog pesništva i pornografije. Antonio Peduto
gledao je preko rampe, žice, za Horacijem. Pedutov najdraži lik, Malić iz fotografskog
aparata, bio je na slobodi...
Antonio Peduto je zapisao u svesku da je pucnjava počela na ravnorečkom putu,
negde između drugog i trećeg kilometra slobode. Zaveo je da niko, čak ni on koji je
delimično bio upućen u pukovnikovu i generalovu prevaru, nije znao ko je prvi otpočeo
 paljbu.
 paljbu. Dalmatink
Dalmatinka,a, svakako, ne. P rvi pogođen
pogođen bombom, zatim izrešetan, njen kamion
kamion
e skrenuo u vododerinu. Ostaće tajna da li su s rafalima otpočeli zatvorenici ili
devojke, iz straha od slobode. Bilo kako bilo, bombe su letele, stotinak cevi je bljuvalo.
Kamioni su se prevrtali kao da su bili prazni. Plamen je lizao ljudske figure, koje su,
činilo se, i u dimu tražile spas. Pokolj je trajao kratko. Odjednom kao da je ponestalo
mitraljeskih cevi, municije i eksploziva, ljudskih ruku. Obuzeti ne više jaucima već
hukom ognja i vetra, svi kamioni su se, kako oni na putu tako i oni u provaliji,
 pretvarali u buktinje.
buktinje. Tako je odstrel škarta, odstrel vatrom, koja je žegla žegla čak i
uspomene na žrtvovane, kako je još iste noći i, na večeri kod generala Beste izjavio
 pukovnikk Allegretti,
 pukovni egretti, izvršen
izvršen uspešnije
uspešnije od sl
sliične predstave u Solunu,
Solunu, kad im se vi
više
še od
 polovi
 polovine
ne prostitutki
prostitutki i lopova,
lopova, valjda
valjda zbog nedovolj
nedovoljnene koli
količi
čine
ne eksplozi
eksploziva,
va, raspoređenog
 po karoseriji i gumama,
gumama, dokopalo
dokopalo slobodnih
slobodnih grčkih
grčkih gora.

Antonio Peduto je još zabeležio da je mitraljeski rafal naprosto pokosio Horacija.

Horacije je, srećom po Malića, pao ničice, kao čovek. Malić je stigao da iščupa stopala
iz uzengija, da odskoči. Noseći u očima krvlju oblivenog Horacija, Malić je čitav
trenutak stajao i gledao put Bjelasice. Mirisalo je gorobilje, lekovito, za ranjenike.
Topovi su gruvali, plamen i noć su pretili. Malić je, naoružan kao niko dotad, pošao.
ije poznavao kraj. Sekcije s ucrtanim stazama i objektima, s označenim minskim
 polji
 pol jima
ma i bunkerima,
bunkerima, bil
bile su mu u gaćama, s gomilom
omilom vate gaze zavoja, s hodžini
hodžinim
m
zapisima protiv boleština uroka dušmanskijeh metaka, protiv ile zduača šejtana, protiv
neobrezanih. Da mu kamionske buktinje ne bi osvetljavale put, Malić je, prteći torbak 
sa zmijom, skrenuo uz strančinu. Bio je duboko u gori, na uzvišici. Gledao je kako se
 na mesečini
Beranca praćakao
i trgovca lojemLim. Čuveni
krpama most
jarećim sa amaterske
kožama, karte Abaza
nije bio daleko. Mulabegovića,
Orijentišući se prema
zvezdama, prema zmiji na leđima, prema slobodi, i s dušom u nosu, Malić je tražio

196

štab Petsto prve crnogorske armije. Maliću su srce i pčele govorili da se drugovi iz
Kominterne, poverioci za južni Balkan, Žabljak i Slijepač most, takođe lomataju po
šipražju,
šipražju, da ga dozivaju...
 197

Epilog

ntonio Peduto brani mit od istorije - General Besta

davi balkanskog tvora - Muholovka istorije - Malić 
ili smrt - Za Marikom je na slobodnu teritoriju
 prebega
rebegaoo i talijanski genera
generall Alfonso
Alfo nso Cazzoduro -
Malić nikako da nađ nađee štab Petsto prve crnogorske
armije
arm ije - Dvo
Dvoboj
boj se nije odigra
odigrao,
o, ttako
ako da Kraljiči
Kraljičina
na
ćenifa nije okrvavljena - Dolazak velike kurve
Romane - Iz udovica
dim te Malić udov icamu
beži da sa slobodne teritorije
ne bi izgoreli činoviizbija
izbi
- ja
Podočnjaci puni mokrog baruta peska joda jo da -
Generall Besta oodlazi
Genera dlazi s Romanom - Talija
Talijanska
nska
kapitulacija je delimična - Pretposlednji pop-
Vukićev izliv krvi u mudne će ćese
se - Muhamed Muho
Muhica Merdan čeka oslobodioce s ćupom meda iz 
Ćenife - Da li će Don Grubanu od o d Bijelog Polja biti 
 priznati činovi
činovi - Kako
K ako će književno
književnost st protumačiti 
 privremeni
rivremeni Malić
Malićev
ev krah - Ismet i Mustafa doče
dočekuju
kuju
 slobodu prevezani kao pas i kučka - Antonio
Anton io i 
njegova Anna Maria u šumi punoj jagoda paprati  paprati 
lobanja - Jevanđelje po vojniku
vojnik u bez smene - Ubio
 sam te da
da bih te ope
opevao
vao - Gde je sad kopile
Kominterne...
 198

1.
Antoniove suze bile su pune otrova. Šakama je mlatio po mahovini i gledao kako
se vetar i plamen igraju borovim granama. U daljini se čula rika topova. I bez durbina
mogao je videti prašnjav i tesan put kojim su odmicali vojnici divizije Venezia. On se
seti kako su pre dve i po godine, nadirući od Kolašina i Mojkovca tim istim putem,
urlali i mahali. Mislili su da je svet njihov, da će im more biti do kolena. Tad je u
 beležnicu
 beležnicu zapisao
zapisao da tragovi
tragovi osvajača smrde nečoveštvom, bl blasfemijom,
asfemijom,
 pornografij
 pornog rafijom.
om.
Antonio još jednom povuče iz boce i oseti blizinu smrti. Oseti da će nestati,
nekažnjen. Olovne pčele zujale su oko njega, zarivale se u stabla, u zemlju. Jedan
kuršum odvali mu s kundaka puške iver. Antonio spazi psa i kučku. Bili su prevezani,
osmuđeni, prestravljeni. I kad god bi jedno od njih dvoje pokušalo da skrene u stranu,
ono drugo bi stalo da skiči i da laje na dim, na nebo.
»Znam vas, o kako vas dobro znam, ljubavnici!« reče Antonio Peduto psu i
kučki: »Vas dvoje sam prvo i ugledao došavši u Crnu Goru! Bili ste prevezani i niste
dali da vam pomognem. Pucao sam za vama! Sirotani moji, otad nikako da se
raspetljate! Fotografisao sam vas toliko puta, branio vas od razularene moje vojske,
 bacao vam kosti..
kosti...«
.«
Krvareći, pas i kučka mučili su se po pepelu.
Antonio je ležao nauznak, raširenih ruku, kao mrtav da je. Pod ramenima i
glavom mu je bilo breme kupinove loze, paprati. Činilo mu se da je u nekakvoj
ljuljašci. Sve više je propadao u lozu, travuljinu i trnje, ali se nije otimao. Jer, i odatle je
video
suncemplaninu, prvo
i vetrom njene modre
zašiljene vrhove.bokove,
Bilo je rebra i ramena,
i snega, gore u aosojnicima,
zatim oguljene i oštre,
po vrtačama.
Rakija je stizala u samo srce, do memorije. Antonio je vraćao pogled sa snežnih
 površina.
 površi na. Čuo je tutnjavu i ljudske krike
krike u bli
blizi
zini
ni,, dole
dole na putu. Ruke su mu bi bille
krvave od kupina.
kupina.
Antonio ugleda srnu. Drhtala je i širila nozdrve. On prižmiri, pogleda joj pod rep.
aljuti se što je žensko: »Hodi k meni, mala droljo, bezočna zavodnice, zaražena
namigušo ove proklete šume, hodi da ti dam malo rakije...« Srna krenu i on tad vide da
su joj kuršumi razneli but, da su joj rasparali slabinu. Antonio stade da šapuće: »Oh,
mila, oh, premila, ranjena, oprosti što sam te zasuo pogrdama, oprosti i dođi da ti
 previjem
 previ jem rane, imam čičime,
me, ne boj se...«
se... « Srna skrenu s puta, njemu se učini
učini da ču tup
  pad tela.
tela.ali» Srno,
vukova, te od sestri
sestrice
ljudi ce izgubl
nećuzgubljena,
jena,
moći nečij
nečijaaMoliću
zaštititi. nedostižna
nedostiihžna
da ltejubavi,
jubavi , braniću
brani
ne kolju ću teToliko
dugo. od pasa, od
mogu.
Olovom i vatrom po srcu, kazaću im, jednim metkom brata i sestru...« Antonio je,

199

umirujući pijano srce, slušao kako srna diše.

I tad na putić izmile Anna-Maria, njegova kornjača. Na oklopu je nosila vlat
 plamena.
 plamena. Gledala
Gledala ga
ga je. Antoni
ntonioo joj je iz kupina pružao ruku:
»Anna-Maria, pravoslavno moje prokletstvo, otkud sad ti? Nismo li se za sva
vremena rastali pre sat ili dva?« Šaputao joj je osećajući kako mu trepavice bubre u
suzama: »Anna-Maria, gde su ti jagode? Nisu li ti ih pojeli tvoji šumski jahači? Zar ne
vidiš, prokletnice s Rodosa, da sam ljubomoran? Šumska nevaljalice, idi s tog puta, ne
gledaj me. Jer, i ti si bolesna. Anna-Maria, nešto kaplje iz tebe, iz tvoje rane. To je
grčko-abisinska ili talijansko-crnogorska gonoreja, scolo, bolest drugog svetskog rata,
kako bi rekao Nicola Riva kog su s jednim Berancem uhvatili na magarici. Anna-Maria,
stresi s oklopa žar i kroči k meni!«
Kornjača pođe Antoniovom rukom. Antonio je umirivao srce. Kornjača se zavuče
u njegov torbak, kao onog dana, na grčkom ostrvu, kad su se sreli i zavoleli. Riđeg
čoveka, koji se ispetljavao iz kupinjaka, napuštala su osećanja samoće i ljubomore.
Antonio ščepa pušku i stade njome izmahivati. Kundakom je mlatio po steni.
Drveni okvir puče nadvoje. Puška njegova je, sad, bila osramoćena. On joj reče da nije
cela, ali da je još opasna. Izvadi zatvarač i zavitla ga daleko, u potok. Metke pobaca,
edan po jedan. Obradova se kad spazi veliku, mutnu lokvu. S litice odgurnu krnjetak 
 puške, reče
reč e joj nek potone u mulj.
»Sad sam najbespomoćniji vojnik divizije Venezia«,   reče Antonio Peduto,
izgubivši se ponovo u šumi: »Sem rukopisa ’Heroj na magarcu’, ničega opasnog i
nečasnog kod mene nema«, dodade, priprtivši torbak.
Antonio se nađe na proplanku obasjanom plamenom. Vetar i sunce mrsili su mu
 bradu, punu mrava i ptica,
ptica, nosi
nosilli kosu. Oko njeg
njegaa su zviždali
zviždali kuršumi,
kuršumi, al
alii se on ni
nije
je
zaklanjao. Raskoračen kao meta, s flašom rakije u jednoj i hrpom papira u drugoj ruci,

agledao
stenjejetopi
kako se plamen
poput olova. s krune na krunu brže od jata presađuje, kako se zemlja dimi
»Ljudi, pravi ljudi!« vapio je: »Jeste li vi Malićeva vojska, junaci Petsto prve
crnogorske armije, i ako jeste njegovi neustrašivi proleteri, je li on pred vama?!«
»Taliano, ne znamo o kom je, o čijem je Maliću riječ!« Antoniju se činilo da su
mu, pucajući iza kamenih zaklona, odgovarali: »Ko to bijaše Gruban Malić? Taliano,
među Crnogorcima nema takijeh, malijeh!«
»Crnogorci, pravi ljudi, vitezovi, zar ne znate da je Malić kako vaša slovenska
tako i naša latinska suština? Malić je čovek i simbol istodobno, ali više čovek! Najtvrđe
čelo u koje je dosad pucano! Najneustrašivije srce drugog svetskog rata! Klovn koji,
evo, menja tok istorije i književnosti! Je li pred vama? Ili ga još moram dozivati...«
 »Taliano, nije s nama! Pojma nemamo ni o Maliću ni o Petsto prvoj crnogorskoj
armiji! Taliano, mi smo ti seoska sirotinja, koja samo zna da toliko armija nema ni
Rusija! Sem ukoliko se ne krije...«

200

»Pa ko šalje ovoliku vatru na ostatke moje usrane vojske? Ko vas vodi ako vas
ne vodi Malić?!«
»Taliano, nas samo vode žeđ i glad za slobodom, koju ste nam bili oduzeli! Kakva
Kominterna, kakav Malić! Kakav štab Petsto prve, kakav Progres, kakve trice i
kučine! Malićeva revolucija, Svjetska! Do obraza nam je! Stoga bježi ako ti je do glave
na ramenima!«
»Crnogorci, pravi ljudi, onda i vi meni dopustite slobodu...«
»Što bi ti ta sloboda, Taliano, pseća vjero? Bje-ži!«
»Ne da je zloupotrebim, vitezovi! Već da završim epopeju o Don Grubanu od
Bijelog Polja, legendu koju sam odavno naslovio ’Heroj na magarcu’ ili ’Vreme
srama’! Ko će ako neću ja! Nek tako bude zadovoljena pravda, pesnička! I istorija,
neformalna!«
»Taliano, ne možemo više pucati preko tebe! Idi za svojim žabarima, triperašima,
mačkojedima! Epopeju i istoriju prepušti nama, radi njih smo jedino i rođeni!«

»Ko
 plakale
 plakale za zna,
si ako toiz ne
sirotanom
rotanom znam ja,bjelopol
trbušastog kako
bjel je među
opoljskog
jskog namaMoje!
sokaka? počelo?
ZnaČije su od
li koji očivas
najduže
šta se
zbilo s Grubanom Malićem onog dana, one noći, po prelasku na slobodnu teritoriju?
e zna! Onda mi dozvolite da mit zaštitim od istorije!«
Antonio Peduto se nije krio. Povlačio je iz boce, išao stranom, prema samom
ognju. Njegovu senku kuršumi su zakivali za tlo. Sa svih strana pirila je vatra, te su
 ptice
 ptice nadletal
nadletalee gn
gnezda.
ezda. Antoni
Antonioo P eduto je ljudi
judima
ma što su pucali
pucali tumačio isti stini
nite
te
Malićeve pustolovine...

2.Odlazimo poraženi sa ovog terena, zahvaljujući prvenstveno Malićevim moćima.

Don Gruban od Bijelog Polja naše je mostove rušio levom rukom. Pri tom je pevao
Kominternine pesme na svim jezicima. Njegova neustrašivost graničila je s ludilom.
Tako da su i najhrabriji naši vojnici padali u nesvest pri pomenu Malićevog imena.
Mornari su drhtali na brodovima, bojeći ga se više nego tajfuna. Kad smo očekivali da
nas napadne s mora, doletao je iz vazduha kao grom. Slobodno se može reći da smo
 billi bespomoćni i da smo igrali kako je on svi
 bi svirao,
rao, po taktu revol
re voluci
ucije,
je, Svjetske. Mali
Malića
će zapamtiti Apeninsko poluostrvo. Milioni talijanskih majki znaće ko je kosti njihovih
sinova rasejao po vrletima Crne Gore, Abisinije i Grčke. Tvrdim, kao novi interpretator 
 istorije, da je Don Gruban od Bijelog Polja s našim divizijama radio šta je hteo, tako da
nam se činilo da je naša vojska bila njegova. U svim armijama sila Osovine imao je
svoje ljude, a i sam je mnogo znao. Komanda za Balkan, s isturenim štabovima za

201

Crnu Goru, Albaniju i Grčku, bila je jedan od njegovih punktova. Ko sve nije radio za
Malića! Protiv njega je bio samo neznatan deo lokalnog stanovništva, tupoglavi
malograđani širom sveta, klerikalci i fašisti. Tako da vam s puno podataka, koje mi
 pružaju pesništvo
pesništvo i humor, mog
moguu reći da drug
drugii svetski rat, pornografskij
pornografskijii i gluplji
uplji od
svih dosadašnjih,
magarcu neće dobiti
iz malog Bijelog Saveznici,
Polja, Don GrubanEnglezi
i njegovoRusi Amerikanci, već heroj na
ljudstvo...

3.
Za dogradnju mita o vojskovođi gonorejne Limske doline važan je spisak stvari
koje Malić nije mogao na slobodnu teritoriju da ponese. Predvođeni najneobičnijim,
svakako i najboljim obaveštajcem drugog svetskog rata, Mustafom Agićem, a u pratnji
 popa Vukića,
ukića, hodžice
hodžice Merdanovića,
Merdanovića, Muhice
Muhice Merdana, Crnogorca s pet ki killa tuđeg

ordenja
u magazu najedne
prsima, general
kuće Besta,
poiznad pukovnik
crkve. Allegretti
Zapahnuli su nas imemla
ja, Antonio Peduto,kidisali
i smradovi, uletelisusmo
na
nas balkanski slepi miševi, pacovi, tvor.
Pop Vukić je svetleo baterijom divizije Cacciatori delle Alpi. Hodžica Merdan u
čudu je pominjao Alaha, pukovnikovog seiza i pilota, šejtana s cazzom do kolena.
Kraljičin rođak hvatao se čas za brkove, a čas za medalje, onda za lasicu, koja nije
htela iz Malićeve tajne jazbine. Mustafa Agić je pridizao zelene istanbulske čakšire,
šapom pokazivao materijal sa spiska. Govorio je, gušeći se paukovim jajima:
»Najteži levor u svijet, američki, grđi od onoga kojega je odnijo. Evo monograma,
latinica, SW, crnačko daklem! Kad je pun, ko sad, levor vaga dvije oke i po. Prigušivač
za levor engleski, čiji bi drugo, meci podli, ruski, ili Kominternini. S ovijem levorom,
vođen, stijogajejedau ubije
zna se ko tome đenerala Bestu,
omeo onoga našeg
dana spasioca
ispred i ašikliju,
Kraljičine ćenife,panaumijo
pošto nije uspijo,
je bijo da
 prostrijel
 prostrijelii kralja
kralja Vittori
ittorija
ja Emanuela
Emanuela od Savoje. Bez Kralja Kralja bibismo
smo nekako i mogli
mogli,
nikako da poraste, ali bez tebe, đenerale, ne možemo ni trena! Trinajest njemačkijeh
 bombi s drškom, donijel donijelee mu ih grčke i dal dalmatin
matinske
ske kurve i rospije
rospije iz Soluna
Soluna i
Dubrovnika. Ne bojte se, ljuđi, izvadijo sam fitilj! Čekmedže s arhivom, bogata
 prepiska,
 prepiska, bezbeli
bezbeli! Mali
Malić je mijenj
mijenjoo mis
misli
li i planove
planove s jednijem
jednijem fifinski
nskijem
jem odmetnikom,
odmetnikom,
zar partizanom, kao i sa jednijem Poljakom, takođe pobunjenikom. Evo duplikata iz
kojijeh se vidi šta je Malić poručivo nezadovoljnicima Norveške i Španije, Abisinije i
Grčke. Evo Malićevih pisama Kominterni, a evo i Kominterninih odgovora i depeša
Maliću! Evo, na papir, razmjene misli i prijedloga s revolucijom, Svjetskom! Bili su,
 vidi
koje se, jedna izduša
je Malić u dvaPolja
Bijelog tijela.
slaoNagore,
spisak su mi, to jest
na takozvanu u glavu,
slobodnu sve usmene
teritoriju, poruke
kao i njihovi
odgovori njemu, odozgo, iz kojijeh se vidi da su ga smatrali revolucionarom, to jest

202

snabdjevačem! A evo, odmah iza pitome jejine, Malićev lični globus, ofarban ružnom
crvenom bojom, s petokrakim zvjezdicama na polovima. A kad smo već kod ogavne
crvene boje, pogledajte: u onijem je bačvama ta boja, do juče to nijesam znao, što u
 prahu a što u tečnosti nalik
nalik na sl
sliinu, dvije hiljade
hiljade kil
kila,
a, a da i ne računamo bačve koje je
 posakri
 posakrivo
neđe petvoilipošest
drugi
drug ijem gkila
hiljada ornjomahalski
ornjomahal skimm i donjomahalski
tog političkog donjomahal skim
m magazama,
otrova. Ne kijaj, đenerale, većsve u svemu,
shvati da je
Kominternin poslenik i izabranik stijo da ovijem crvenilom unakazi polovinu
slobodnoga svijeta! Đenerale, da ne bi kijo, i da se ne bi toliko izvijo, ćušni sebe u
guzicu miša, ili pušti da ti ga zavučem ja! Đenerale, ti i ne znaš koga si prije heftu dana
 puštijo
 puštijo da odjaše u partizane
partizane s oni
onijem
jem ogoglledalom
edalom na sedlu
sedlu i s lijeve strane - ono
ogledalo bi nam danaske valjalo! Ljuđi moji, evo užasno jake radio-stanice, izgleda
momaričke i grčke, preko koje je Malić, Kominternina desna ruka, održavao vezu s
 pobunjenici
 pobunjeni cima
ma i takoimenovani
takoimenovanijem
jem anti
antifaši
fašisti
stima
ma ši
širom
rom Balkana, Apenina
Apenina i P irineja!
rineja!
Evo bestrzajnog topa, ličnog, jednog je odnijo onoga dana, u torbak, s čelama i
zmijom! Evo žaba popišulja, tuce, evo kašun miševa, evo jež: Dio mio, ne bih znao
kome je ovo
me plašio, namijenjeno!
đenerale, dugmeEvokojezastave Petsto prve
je namjeravao crnogorske
da pritisne armije! digne
i u vazduh Dugme kojijem
cipancijeli
Rim, to smradno i kontrarevolucionamo gnijezdo, kako je govorijo! Kominternin pečat,
 plav
 plav ko čivi
čivit, zamisli
zamislite, ručna izrada, znam čija!
čija! Telefon,
Telefon, grčko, či
čije
je bi drugo! A evo i
geografske karte svijeta, crtano na pakpapiru, najvjerovatnije u negdanjoj njegovoj
mehani, prije ili poslije bludnijeh radnji, evo podjele: Kominterna i Svjetska revolucija
drže pod svojom bojom i pod onijem svojijem pečatom sve kopno, vodu, nebesa!
Crnoj Gori i Dalmaciji pripale bi Italija, pola Francuske, južni dijo, Španija, cijela
Ingleška, ko za kaznu! Rusima sva Amerika, jedan dijo Švedske i Njemačke, Moskva,
velik broj rijeka i vodopada širom svijeta, za struju, narodnu, cijo Japan! Evo vreća s
uniformama, činovima, ordenjem nama još neznanih vojski! Noževi kojima se,

 proval
 provaljijivanjem
vanjem
namijenjeni drobova,
K omandi
Komandi divi vrše
d ivizije
zije samoubi
samoubistva,
Venezia, stva, japansko!
 prvenstveno Vođen pi piše
tebe, Allegretti! še da sujazavaca,
Gnijezdo noževi
leglo tvorova, pet malih gavranova, sve zaštićeno krpama na kojijema stoji ono što je
 pisal
 pisaloo na ćumezu dok je MalMaliić bijo
bijo u njeg
njega:
a:  Nalazim se »svuda« a vi vi vidite
dite đe je to!
Zbilja, đenerale, đe li je sad krvnik, dušmanin Malić? Jaoj mene, zmija mi ulježe u
čakšire...
čakši re... poskok...«
poskok...«

4.
 Zvezde su treptale iznad limskog mosta. Pritajen iza grma, odakle su se dobro
videli reka i njena pena, stubovi i svod koji je vezivao obale, Malić je čekao da mu
čovek ispod puta mahne. Karabinjeri su šetkali mostom, susretali se, častili cigaretama.

203

Mitraljesko gnezdo i kamion pod ciradom čuvala su trojica. Mesec je bio na svom
mestu, usred gore, na dnu vode, koja je tutnjala.
»Sagni se!« došapnu čovek: »Vidjeće te...«
»Pa nek vide«, reče Malić: »Ne bojim se!«
»Boje se oni... sagni se... važniji je most od nas dvojice... moramo im presjeći
odstupnicu...«
»Da nijesi ranjen?« upita Malić, ispod svog tereta, kad dopuza do čoveka:
»Noge... da te previjem?«
»Pucali su tek onako, iz straha, smrskali mi koljena«, šapnu čovek: »Mogu li se
uzdati u tebe?«
»Daću glavu ako zatreba«, reče Malić zavijajući platnom od košulje čovekove
noge: »Što će mene, Kominterninom snabdjevaču i kuriru, šta će mene glava... kad je
važniji
važniji most...
most...««
»Dopuži do onog ivičnjaka«, strasno prozbori čovek, čije je lice krivio bol:
»Zapali fitilj, pa bježi...«
»Ovaki ne bježe«, reče Malić: »Je li dovoljno dinamita vezano za stubove?«
»Tri mosta bi diglo, a ne jedan«, reče čovek Maliću, koji zapali miću i vrati se:
»Lim će buknuti do mjeseca... a i neka će... sagni se!«
Drveni skelet mosta i površinu vode ozari svetlost eksplozije. Tresak se ponovi još
dvaput, te Malić i ranjenik videše kako grede i podnice mosta poleteše k nebu. Zatim
nestade zvezda, strmih obala, kamiona. Mrak se sruči u Malićeve očne duplje.
Reflektori su obasjavali škrbine mosta, ivičnjake, njih dvojicu. Iz mitraljeskog
gnezda je groktalo, kuršumi su zujali. Čule su se, u prekidima, sicilijanske psovke.
Malićevo lice bilo je ozareno. Delićem svesti mislio je da su ga pogodili, pa se radovao.
Eksplozija granate obojicu svali u jarak, ispod puta. Malić nije ni znao da je zasut
zemljom, da su mu usta puna sumpora. Granate su doletale i rasprskavale se.
Reflektori su šarali po žbunju i strmini, koja se spuštala sve do Lima. Tad Malić strese
sa sebe zemlju, shvati da nije pogođen, pa se ražalosti. On pomisli na Kominternu, na
revoluciju, Svjetsku, pa se uspravi, pa priprti torbak s gmazom barutom zmijom, pa im
sruči u brk:
»Kopiladi fašistička, govnojedi prekomorski, nijeste u stanju ni da me ubijete!
Evo, smijem o zecu, slušajte: zec zec zec! Lepre lepre leprotto! Oh, triperaši prokletj,
zelembaći i kukavice, kako sam srušijo ovaj, srušiću još stotinu vašijeh mostova! Samo
vi pucajte, moje grudi čekaju vaše olovo!«
»K meni, ovamo, ludi čovječe!« zavapi ranjenik ispod trnja i zemlje: »Mosta
 nema, sad mogu
nas dvojice i da umrem... a ti bježi, rep pod guzicu, pa naprijed... bar jedan od
da stigne...«
»Do štaba Petsto prve crnogorske armije?« prekide ga Malić: »Do Kominterne?«

204

»Do pizde materine!« odseče čovek čije je ruke Malić sklapao oko vrata: »Biću ti
težak... ti si malen i slabašan čovjek... stoga bježi... ljudi su nam danas potrebniji no
ikad...«
»Zar i ja?«
»I ti...«, zajauka ranjenik kad eksplozija minu, kad se voda podiže iz korita:
»Nikola Petrović, kralj crnogorski, jednom je pred vojskom reko: ’Ne odbacuju se
mali, već nevaljali!’ Onda je vojsci pokazao jednog kukavca, jednog tebi nalik ...
kažem ti, važni su nam i mali i veliki... ne plači, čoječe od metra i šezdeset... zvaću
kralja Nikolu ... važno je da me živog nijesu uhvatili, da me nijesu osramotili... reci da
sam časno poginuo... a ti idi, idi, idi...«
Malić je puzao. Jednom rukom vukao je ranjenika, drugom torbak. Trebalo se
dohvatiti vode, šipražja. Ranjenik je jaukao da mu je ovo sedmi most otkako su pre
dve i po godine Talijani ušli u Crnu Goru, te da mu nije žao što se neće živ vratiti ženi i
deci. Pominjao je svoje ime, prezime, selo uz Taru.
Izbivši na samu ivicu litice, odakle se Lim najbolje video i čuo, Malić primeti da
ranjenik više ne šapuće. Osvrnu se i vide da je glava, koja je časak ranije pominjala
ostatak dinamita, kralja, smrskana kuršumima. Malić uprti torbak, obema rukama
 povuče trup, pa se sniza niz liliticu.
ticu.
Malić ispravi ranjenikove noge, ruke mu prekrsti i ne zaboravi da mu glavu, oči,
okrene prema istoku, prema Kominterni. Onda začu karabinjerske psovke i komande.
Psi su se strmoglavljivali liticom. Sa snopom svetlosti Malić zagazi u vodu. Talijani su
 pucalii preko škrbina
 pucal škrbina mosta. Kuršumi su bućkali
bućkali u vodu, koja je Mali
Malića valjal
valjalaa prema
Bijelom Polju. Bojao se da mu se ne pokvasi teret na leđima.
Malić se nađe na drugoj obali. Ranjenika više nije mogao videti. Tamo su se jatili
 psi.. Izubi
 psi Iz ubijan
jan i iznemog
iznemogao,
ao, pa
pade,
de, ispruži se na bok i zadrhta od studeni. Torbak je vukao
nazad, u travu,
kamenja. Odnekudte nisuzaridati nije mogao.
nicale seljačke glave,Nebo
pčele,i gušteri.
voda biliMaliću
su puni
su reflektora, zvezda,
nadolazile suze.

5.
Malića su razoružavali. Jedan seljak skidao mu je sa opasača bombe, futrolu s
 pištol
 pi štoljem,
jem, dok je drugi
drugi iz njeg
njegovog
ovog torbaka vadio
vadio munici
municiju,
ju, eksploziv
eksploziv u šipkama,
šipkama,
detonatore. Ređali su noževe, boksere, paketiće s iglama zavojima lekovima. Duvan je
 bioo mokar,
 bi mokar, kao i jejina,
jejina, domaća, koja je davala
davala znak da neće dugo.
dugo. Fotografi
Fotografije
je s
  bestiđem, prezervative
 bestiđem, prezervative u škatul
škatulama
ama za ori
oriz,
z, al
albanski
banski abortin,
abortin, seljaci
seljaci ni
nisu
su hteli
hteli ni da
dodirnu. Vadili su pištolje, šaržere, aluminijumske kašike. Nisu se smejali.
»Otkud crvena petokraka na njihovom šlemu?« upita brkajlija koji Malićev

205

 pištol
 pištolj,j, bernardi
ber nardini
ni,, pričvrsti za svoj opasač: »Ne boj se, šlem ti ne diramo...«
»Šlem sam oteo od jednog Talijana«, reče Malić drhteći od studeni, dok je pucala
zora a čeljad se budila: »Zvao se Adriano, ja sam mu dao nadimak Lepre, što na
njihovom fašističkom jeziku znači Zec. Adriano Lepre bio je sa Sicilije, iz rodnog kraja
 pukovnika
 pukovni ka Allegretti
egrettija, kockara, bludni
bludnika
ka i komandanta porobljenog
porobljenog Bijelog
Bijelog Pol
P olja,
ja, koji
nije smijo na dvoboj sa mnom. A čeko sam ga, cijelo mjesto zna koliko i đe! Adriano
Lepre, Leprotto, dolazio je u moju radnju, kafanu, koju sam držao dok se nijesam
ideološki osvijestio, i molijo da mu vrnem šlem. Šlem mi je dijo opreme i naoružanja, a
i ponos, reko je. Pristajo je da nešto i plati, od ukradenog, razumije se. Izazivački sam
se smješko. Adriano je prijetijo, i to Mustafom Agićem, za kog je radijo, to jest njuško
i špijo, s kojijem je kocko, kao i pop Vukić, s kojijem mi je takođe prijećeno. Adriana
sam, na kraju, ponizijo. Bačijo sam mu pred noge pedesetak lira, reko mu da ih može
zadovijek uzeti tek kad na šlem nacrta našu, crvenu zvijezdu, evo ovu. Hoću, reko je
Adriano Leprotto, samo da sem tebe niko ne gleda dok nagrđujem šlem hrabre divizije
Venezia,  dok iz prašine vadim lire. Adriano Leprotto, Zečić, Zeković, grcao je. Bilo mi
ga je žao,
kojega zaveden je bijo.
je gluvonijemi RaškoGrcao je, pominjo
udavijo. majku,
Adrianu sam sestre,
bačijo ko Pietrolira,
još desetak Portulu, jedan
da ne kleči.
Otišo je, rukavom brišući suze i sline, pravo u Posran-potok, đe su mu podvodači i
kurve, te slugeranje i saradnici okupatora, skinuli ne samo opasač i cokule već i bluzu,
 pantalone,
 pantal one, duge vojničke gaće,
gaće, te ne zznam
nam kako je mogo natrag do kasarne...«
kasarne.. .«
»Jejina ti je mrtva, sad evo pijenu. Gavran se preijo mekinja, kačamaka, jagnjeće
utrobice, crijeva. Lasica se udavila mokrijem barutom i brašnom. Svaka deseta čela
živa. Sve skapalo bez vazduha...«
»Bez slobode!«
»Šta ti predstavlja ovolika zmija? Gle, preživjela, ko i pjetlić crveni!«
»Zmija otrovnica, druže brko, dokaz mi je da je dolje u kasabu pakao. Tri dana
sam je, prokletu zenabiju, vato. Napošljetku sam je mlakom varenikom namamijo.«
»Tvor ti se raspada... pih... sam vadi ta govna...«
»Fašizam, okupacija, život dolje, taman su ko taj tvoj... ništa nijesam donijo tek 
onako!«
»Sumnjiv si mi«, reče brkajlija: »Previše znaš. Da nijesi kakav špijun?«
»Jesam!« reče Gruban Malić kuražno, s petlićem u naručju: »Jesam, već dvije
godine, otkad moralno, politički i materijalno, ovo posljednje naročito, pomažem
revoluciju, Svjetsku, za koju su mi drugovi iz Pokreta i Progresa rekli da je opet u
krizi, finansijskoj...«
»Čiji reče da si špijun?«
 »Svjetske revolucije, Kominterne!« reče Malić i isprsi se, da ne bi drhtao: »Špijun
Progresa, kooperative, slobode, protiv kojih su fašisti, domaći izdajnici, kurve.«

206

»Mora da si se narazdavo...«
»Druže brko, iz moje radnje, koje sam se na vrijeme odreko, poslo sam trideset i
devet puškomitraljeza, jedanaest teškijeh breda, sedam minobacača, trista devedeset i
sedam kratkijeh pušaka, karabinjerskijeh, sedam stotina dugačkijeh pušaka, stotinak 
kašuna municije i bombi, preko sto oka dinamita u šipkama i kvadratima, trista
talijanskijeh pištolja i devet crnogorskijeh levora, kolaša, žice bodljikave bar stotinu
koturova... Od moje zarade, danas mogu reći nečasne i politički nečiste, kupljeno je
onih deset mazgi, natovarenih kazanima, puškama, šatorima, aluminijumskim
 porcijama,
 porci jama, vakijem
vakijem šl šlemovi
emovima,
ma, padobrani
padobranima,
ma, lamama crvene boje, knjig knjigama,
svijećama za čitanje i učenje programa noću, ćesama soli, paketima čivija i konjskijeh i
magarećijeh potkovica. Ljekovi, spravice za nagluve, bočice joda, materijal za
 previjanje
 previ janje ranjenika - sve je to na spisak,
spisak, jedno za drugij
drugijem,
em, a spisak je neđe na dno, s
mačkom koja je takođe preživjela. Kominterni sam, njoj lično i preko tvrde veze, poslo
kravu muzaru...«
»U kokošarnik s njim!« reče brkajlija: »Razgovor ćemo nastaviti kad svane... kad
 pomuzemo kravu...«
kravu. ..«
»Drugovi, zar nijesam u štab Petsto prve?« tronuto će Malić, s crvenim petlićem
 pod grlom:
grlom: »Borac
»B orac s kojijem
kojijem sam limski most digo
digo u vazduh reko mi je da ste tu neđe,
na padinama Bjelasice.«
»Zaspi malo«, reče mu seljak koji ga je, časak ranije, priveo brkajliji: »Zgrijaće te
kokoši. A zora samo što nije...«

6.
»Najvjerovatnije sam u štab Petsto prve«, reče Malić sebi, razgoneći kokoške,
koje su najavljivale jutro: »To su oni, moji proleteri iz Četiristo devedeset devete,
morebit Kominterna, samo se ustručavaju, vrijeme ovo nesigurno a ljudi još
nesigurniji.«
Sav zgužvan i pernat, posran po prsima i šlemu, Malić se iz kokošarnika probi do
ambara. Uplaši se ovčijih koža, srpova i konjskih amova više nego mitraljeskih cevi što
su virile iz slame. Malić zaobiđe lesu vojničkih telesina, usnulih po lanjskoj šaši i
letošnjem senu. Shvati da su to Kominternini stražari, kuriri, borci Trista sedamdeset
sedme crnogorske armije. Našavši se na ledini, Malić vide kako u daljini gore sela,
 putevi,, bregovi
 putevi bregovi.. Pas
Pa s je glodao kolac,
kolac, između kokošarni
kokošarnika
ka i ambara, nedaleko
nedaleko od
  partizana popadali
 partizana popadalih po zemlji
zemlji.. P as je lajao na plamen
plamen koji je zemlju i vodu vezivao
vezivao s
nebom. Da ne bi dražio psa, Malić pusti crvenog petlića, pa stmgnu.
S prvim zracima sunca izbi na raskrsnicu. Gladan i iznemogao, izgreban i s

207

 paučinom oko vrata, on sede na panj. P od okom je imao puteve što su se ili peli
 paučinom peli prema
Bjelasici ili spuštali ka dolinama, punim nekošene trave, rose i dima. Tad Malić spazi
sredovečnog seljaka i konjića s tovarom drva. Seljak je bio snužden i bos. Maliću se
činilo da je od njega kupovao sir i rakiju. Seljak nazva dobro jutro i htede da prođe.
Malić popravi šlem koji mu je od sunca zaklanjao pola lica. Seljak stade.
» Dokle,
Dokle, stari?«
stari?«
»Vidiš i sam, junače«, reče seljak i razvuče debele usne: »Do varoši, do Bijelog,
da prodam ovo malo drva. Ima deset dana, ima petnajest, kako u dom nemam ni soli,
ni gasa!«
»Ne možeš dolje, stari«, reče Malić: »Sinoć smo im srušili limski most. Biće da su
ko psi! Hapse, ujedaju, ubijaju!«
»Mene ništa neće«, reče seljak i, da bi bolje pokazao laktove i razdrte nogavice,
oš više se snuždi: »Zar nijesam strašilo, junače?«
»Natrag, stari!« reče Malić i do oboda šlema sa zvezdom podiže obrvu: »Ljudi su
nam potrebniji nego ikad.
»Otkad gazim I stari
zemlju, prvii mladi, i malidai veliki,
put čujem svi bez razlike.
sam nekome Natrag,
potreban«, rečestari!«
seljak i
nasmeši se: »Iz Bijelog bih se brzo vratijo. Kažem ti, soli ni zrna! Pri luču jedemo. A
za most sam čuo. Jaka neka brigada. Koliko je bilo žrtava na njihovoj a koliko na našoj
 bandi?«
 bandi?«
»Što se njihove bande tiče - broja se ne zna«, reče Malić seljaku koji ga je gledao
s nevericom: »Stari, otovaraj, pa brzo kući. Štab Petsto prve će ti oko podne biti pred
domom. Imaš li rakije kad soli i gasa nemaš?«
Seljak posluša,
posluša, onda s puta skrajnu cepanice.
»Junače, ne dade mi da do malo para dođem«, reče seljak s blagim prekorom.
»Ako je samo do para, lako ćemo«, reče Malić i izvadi iz džepa nekoliko krupnih
 banknota: »T
» T voja glava je blag
blago,o, ne ovo što ti pružam. Drži,Drži, stari,
stari, drži!
drži! I ne prokli
proklinji
vojsku, naročito ne našu, koja je narodna. U ovakvim vremenima dužnost nam je da
se pomažemo.«
»Mnogo mi dade«, reče seljak pritvorno i uzjaha.
»Mnogo je samo kad tuku«, reče Malić i zabaci šlem na potiljak: »Tukao sam,
znam. P rebijo
rebijo neprijatelja,
neprijatelja, fašiste.«
fašiste.«
»Vala, ja nijesam nikoga, no su svi mene«, reče kao za sebe seljak, pa podbode
konjića.
»Stari, bi li prodo tu šumarsku uniformu iz torbe?«
»Bih, junače, no je tebe prevelika.«
 »Biće tijesna!« reče Malić: »Bači mi je, za pare ne brini!«
Malić raširi zelenu bluzu. Bila je nova i široka da je u nju mogao stati još jedan

208

Gruban od Bijelog Polja. Malić baci u trnje talijansku bluzu, navuče šumarsku, pa reče
seljaku:
»Zar ne vidiš da mi je taman? Ko da je za mene šivena!«
»Mnogo mi dade, junače!« reče seljak i strpa u nedra novčanicu: »Kako da ti se
odužim?«
»Zapamti me!« reče Malić tronuto i zavrnu rukave: »To je sve. I kad kroz tvoje
selo s Petsto prvom prođem, izađi preda me s bocom rakije, sa šakom duvana. Eto!«
»Hoćeš li uskoro Ravnom Rijekom? Iz koje ono jedinice bijaše? Da nijesi s
Dalmatincima i Hercegovcima?«
»Najčešće idem sa štabovima, stari!«
»Ime mi svoje ne kaza, junače«, reče seljak.
»Kominterna!« reče Malić tronuto.
»Zar to nije prezime?«
»I ime i prezime, stari!«
»Kominterna«, ponovi seljak: »Za to pleme još nijesam čuo, pa se bojim da ću ga
 brzo zaboraviti.
zaboraviti. Koja vam bijaše slslava?«
ava?«
»Neće Kominterna tebe ništa, ne boj se!« reče Malić: »Idi, pa pričaj po selu da
stižu novi dani, vedri, i da je na pragu revolucija, Svjetska!«
Tek što pođe, tek što Malić popridiže šumarske pantalone, seljak zaustavi konjića,
 pa će kao da je u sedlu:
»Vala, divan šlem imaš...«
»Uspomena na klanje oko mosta«, reče Malić i strese se: »Na sinoćnju borbu
 prsa u prsa. Naleće
Naleće na mene TalTaliijan, ofi
oficir
cir,, zamisli
zamisli, do ramena mi,
mi, al
alii žilav
žilav ko loza.
Levor potegoh, tek s trećijem metkom ga svalih. Šlem s mrtvog skinuh. Sad mi je
Talijana žao, srpski znavaše, po naški je molijo da ga ne prostrijelim, da ga u gore naše
slobode vodim. Eto, stari, uspomena...«
»Ko liven je«, razneži se seljak: »Brzo li mu crvenu zvijezdu ukrka!«
»Sa zvijezdom je i bijo, stari«, požuri Malić: »Kažem ti, Talijan je stijo posilni
moj da bidne, ađutant! O Progresu i Pokretu svašta znavaše. Prežaliti ga ne mogu,
 brkane...«
 brkane.. .«
»Da ti šlem nije takva uspomena, junače, tražio bih da mi ga prodaš«, reče seljak.
»A što bi ti?«
»Ostalo se bez sudova, ratniče. I ono što se bilo zateklo odniješe vojske. Lijepo bi
se u taj šlem varila varenika, još ljepše kuvo kačamak...«
 »Drži!« grunu Malić i baci prema seljaku šlem.
»Kako ćeš bez uspomene?« upita seljak ugrabivši šlem.

209

»Potrebe naroda su iznad svega!« reče Malić iskreno i važno pa zagladi mokru
kosu: »Tim prije što je nama iz Kominterne, iz Progresa uopšte, rečeno da ne smijemo
imati previše
previše uspomena...«
uspomena. ..«
»Hvala, ratniče«, reče seljak: »Smijem li maći zvijezdu?«
Malić ne odgovori. On vide kako brkan na svoju veliku glavu i preko crnogorske
kape natuče šlem. Crvena zvezda bila mu je na potiljku. Seljak nešto reče konjiću pa
krenu putem kojim je i došao. Sunce je kupilo rosu sa lišća, sa trave. Malić je gledao
za seljakom. Zamišljao je da je na mostu, s Talijanom, koji mu je jedva dosezao do
ramena...

7.
»Mjau!«
»Slažem se, gospodine generale«, reče pukovnik Allegretti, lica hrapavog kao
zemlja: »Don Grubana od Bijelog Polja, organizatora sveopšteg ustanka protivu nas,
oslobodilaca, i protivu sila Osovine, moramo uhvatiti u roku od sedam dana. Rat se,
inače, može završiti u njegovu korist. Tek danas mi je jasno da je signor Agić, špijun
nad špijunima, imao pravo kad nas je uveravao da Malić nije radio za njihovu prokletu
Kominternu, već da je Kominterna činila ono što joj je nalagao on. Isto je i sa Petsto
 prvom! Tek mi je sad jasno da P etsto prva crnog crnogorska
orska armija
armija postoji,
postoji, i da su oni,
oni,
Petsto prva i on, digli most u vazduh, te su nam sad odsečene odstupnice...«
»Mjau, mjau, mjau!« trže se general Besta, prešavši šakom preko mape Crne
Gore, Dalmacije, Bosne: »Šta mislite vi, majore?« v
»Gospodine generale, nisu samo planine Balkana najnepremostivije teškoće«,
rekao sam, te je Giovanni Besta počeo da drhti: »Reč je o Maliću, o čudu drugog
svetskog rata, gospodine generale«, nastavio sam, kako bih ga što duže držao
 prikovanog
 prikovanog za geografsku
eografsku kartu BalkBalkana,ana, kog se gnušao: »Poznata
»P oznata je ljudska nemoć
 pred čudesima, posebno ovakvim ...« .. .«
»Ipak, Malić nema nikakve veze sa čudima«, odsekao je general Besta, maučući i
držeći kažiprst u podnožju planina Bjelasice i Durmitora: »Majore, Malić pripada
kriminalu, i to političkom, hoću reći komunističkom! Kakve veze, molim vas, on može
imati sa mitom?«
»Gospodine generale, Malić o mitu, svakako, ne zna ništa«, izlagao sam stojeći
 pored pukovnika
pukovnika Alleg
llegretti
rettija,
ja, koji se sprem
spremao
ao da nešto saopšti: »Malić
»Malić pripada
pripada legendi
legendi,,
 mitu,»Majore,
a to je više
po nego
vama,daMalić
pripada
idesamo
u mit,istoriji...«
a mi samo u istorijske anale?«
»Tako je, gospodine generale«, govorio sam, spreman da s tom istinom idem uza

210

zid, pod vešala: »Malić iz mita i legende ulazi u život, u njegovo srce, te će poglavito
stoga potera za njim biti teška i neizvesna...«
» Uhvatićemo
Uhvatićemo ga!« jeknu general:
general: »M-j-a-u!«
»Gospodine generale, u toku noći je, neznano kud, nestala signorina Marika
Popović«, s ledom u glasu izreče pukovnik Allegretti: »Za njom je pošao, verovali ili
ne, general Cazzoduro.
O svom napuštanju Bijelog Polja, divizije, Cazzoduro je izvestio Mustafu Agića,
koji s još novijim vestima čeka pred Komandom. Cazzoduro se Agiću žalio na
 povremene bolove
bolove u stomaku, kolenima,
kolenima, krstima.
krstima. Nije
Nije isključeno
sključeno da je Marika,
Marika, naša
Marika, jednookog i donedavno strogog i čestitog vojnika, Cazzodura, zavela na
takozvanu slobodnu teritoriju. Agić tvrdi da su Marika i Cazzoduro prebegli preko žica,
da su ih u trku preskočili, ili da su se provukli ispod njih, vodom, negde ispred zore...«
»Kako ovo tumačite, majore?« pitao me Giovanni Besta: »Mitom, legendom, ili
samo istorijom?
istorijom? Možda čudom?«

»Gospodine
odvratio sam: »Ovdegenerale, dozvolite
bi jedino da to pitanje
vaše izjašnjenje postavim ja
bilo zanimljivo. vama,zanepoteru!«
I važno, vi meni«,
»Mjau! Mjau! Mjau!«
Mustafa Agić je grobnim glasom uveravao generala Bestu da je Malić pretprošle i
 prošlee noći, nevidlji
 prošl nevidljivi
vim
m padobranom, ruski
ruskim
m ili
ili engl
engleskim,
eskim, ubacio u još slobodno Bijel
Bijeloo
Polje grupicu agitatora bombaša atentatora, te da se straže duž žica i pored vode
moraju ojačati...

Allegretti i ja rezali smo Malićeve fotografije, lepili ih na karton. Generalu smo

 prevodilli dugu
 prevodi dugu ći
ćiri
rils
lsku
ku rečenicu NAJOP
NAJOPASNIJI
ASNIJI ZLIKOVAC CRNOGORSKOG I
TALIJANSKOG NARODA A MOREBIT I CIJELOG MIROLJUBIVOG
ČOVJEČANSTVA. Agić
reče da je ćirilica lepa, da je
je tražio da se prvom
zadovoljan doda, makar na poleđini,
montažom, i da će ono o triperu.
predložiti General
urednicima
 brošure ’Komunistički
’Komunistički zloči
zločini
ni u Crnoj Gori
Gori’,
’, senatoru Mrdaku i kapetanu Bertolli
Bertolliju, da
i ovo svedočanstvo objave u periodici. General je isticao da to može ubrzati poteru,
omogućiti hvatanje. Mustafa Agić je bio za češljanje tereria od Lima pa prema Tari, uz
upotrebu najavljenog, i tajnog, talijanskog oružja. Allegretti i ja smo rezali, lepili,
slušali. Pop Vukić i hodžica Muhamed Muho Muhica Merdanović zaustavljali su se
kod vešala, dok je Crnogorac s mačjim brkovima pominjao polivanje vrelom vodom...
 Na drug
drugoj
oj montaži Mali
Malić je, upravljajući
upravljajući najtežim
najtežim ruskim
ruskim bombarderom, rušio rušio
grad nalik na Rim. Bombe su se rasprskavale. Tomjevi crkava leteli su prema ivicama
kartona. Malić, neustrašivi pilot Kominterne, s nacrtanim rukavicama i slušalicama na
 ušima, satanski
da će tako proćiseIstanbul
kikotao inad pejzažima
Foča, PalermoToscane,
i BijeloLombardije, Calabrije.
Polje, ako potera AgićGeneral
omane. dodade
Besta primeti da bombarder nije ruski, već engleski. Hodžica, Merdan, zapita šta je

2111
21

gore. Što je engleski, razvuče general Besta, te se orijentalni bogomoljac strese, te

zasmrde...
Allegretti i ja smo mazali. Malićeve bombe morale su biti crvene. General Besta
govorio je s urednikom ’Glasa Crnogorca’, Mališom Radanovićem, takođe senatorom.
General je zvao i uredništvo revije ’Komunistički zločini u Crnoj Gori’. Sa Cetinja su
avljali da su urednici revije, senator Tripko Mrdak i kapetan Mario Bertolli, u po bela
dana i ispred Biljarde ugrabljeni i odvedeni put Podgorice i Nikšića. General Besta je
 pitao
 pitao da li se tamo, u prestoni
prestonici
ci sl
slobodne
obodne Crne Gore, šta zna o Don Grubanu od
Bijelog Polja. Još ne, ili nešto tako, odgovarali su sa Cetinja, te je Besta naređivao
Allegrettiju i meni da leci, plakati i transparenti moraju biti gotovi pre noći, kako bi
Bijelo Polje osvanulo s pozivima...
Parolu na platnu, izrađenu u pedeset primeraka, Mustafa Agić sa svojim
doušnicima, i s trojicom crnokošuljaša, tokom noći zakova u daske mosta, i to s obe
strane, za crkvenu ogradu, razape između jarbola sa zastavama. KURAŽNA BRAĆO
CRNOGORCI, pisalo je, KO DOVEDE GRUBANA MALIĆA, PUKOVNIKA
KOMINTERNE, KO NAM GA PREDA ŽIVOG ILI MRTVOG, BIĆE ISPLAĆEN
SA STO HILJADA TALIJANSKIJEH LIRA U ZLATU. Pominjane su  Medaglia
d’Argento,   Bronzana za one koji samo upru prst u njega ili njemu sličnog, premije u
 brašnu nularici
nularici,, u orizu,
orizu, u m
meki
ekinjama,
njama, u petrol
petroleju
eju za
z a gašnjače, priznanja,
priznanja, i to politi
politička,
čka,
onima koji bilo šta kažu o najopasnijem talijanskom dušmaninu svih vremena. Letak je
ukazivao da Kraljica majka, dična Jelena Crnogorka, neće ni hteti ni moći, a, bogme, ni
smeti, u posetu postojbini ako se u roku od sedam, najviše deset dana, ne uhvati ili bar 
ubije i odere komunističko strašilo koje je i inače, svi su izgledi, nekakvog poljskog
češkog ruskog porekla...
Letkom su zasuti nužnici, trg i česma, tanketa i zemne stvari vojnika s puške, oba
 pazarišta,
 pazarišt a, žitno
žitno i stočno, apoteka, pril
prilazi džamijama,
džamijama, crkvama, mostovima,
mostovima, limskom i
lješničkom, uiazi prodavnicama soli opanaka od gume petroleja, svi izlazi i ulazi u
Bijelo. Nabrajana su Malićeva nedela, odlomci iz njegovih govora i pretnji, opisivana
krvoprolića koja će se, ne uspe li potera, odigrati...
Letak je danima čitan preko razglasnih stanica Berana, Pljevalja i Bijelog Polja.
Vojni radio je javljao da su cetinjski ’Glas Crnogorca’ i ’Ordine nuovo’, izdanje za
Italiji pripojene krajeve Balkana i severne Afrike, letak objavili u celosti. Vojni radio
emitovao je razgovore s ljudima - tragačima, koji su tvrdili da im Malić neće dugo
izmicati. Radio-izveštač, i pevač, kapetan Arlo Barone, ratni dopisnik i fotograf, izvesni
Enzo-Paolo Agnelli najviše su u svojim rubrikama davali prostora generalu Besti, koji
e izjavljivao da će ovoga puta ići do kraja. Pop Vukić je preko neba urlao ’Malić ili
 smrt smrt smrt! Mustafa Agić, radio-putem unapređen u ekselenciju, uveravao je
slušaoce, kako Cetinje i Rim tako i Skadar i Dubrovnik, da su njegovi dugouhi i
oštronosi ljudi po teritoriji, nazvanoj slobodna, razasuli pet hiljada letaka, te da nije
daleko čas kad će se za muholovku istorije i za onolike pare i priznanja u hrani zalepiti

212

komunistički otrovni insekt, major ili pukovnik Petsto prve i odanik Kominterne,
Gruban Malić. Tragača - dobrovoljaca je bilo, Agić ih je pripremao i upućivao uz
Lješnicu i Ljuboviđu, ali se nijedan od njih živ nije vratio u Bijelo Polje...
»Majore, Antonio, spasavajte situaciju, čast svih nas, to jest ishod drugog
svetskog rata, oslobodilačkog i romantičnog!« počeo je general Besta, dobivši izveštaj
od Mustafe Agića da se nekoliko tragača za Malićem vratilo narezanih ušiju:
»Allegretti, Spartaco, prijatelji, zar vam se ne čini da bi bilo pametno da se obratimo
muhamedancima? Ostali su, ma koliko bili Kraljičini rođaci, nepouzdani...«
»Gospodine generale, učinićemo sve što smatrate korisnim i pametnim«,
odgovorio sam, spreman da se raspevam i rastočim po papiru, zatim da se razlijem po
 padobranskom platnu.
»Signor Agić, nek prevod bude blizak kako duši tako i pameti«, počeo je general
Besta, uvijajući se oko Mustafe, diktirajući: »Antonio, pero u ruke, pa ćirilicom, koju
ste, valjda zbog legende i mita, zavoleli!«

»Najvjernija najposlušnija najtrpežljivija braćo muhamedanci...«, prevodio je

 gić, čije su čakšire bi le pune smrada, bombi, metaka za kolaš: ». »...
.. na vvama
ama je.
je...
.. na
 svijema...
 svijema. .. ne samo na vašoj Dobr
Dobrovoljačkoj
ovoljačkoj mili ci
ciji,
ji, najboljoj u svijet.
svijet...
.. vaša zrna
vaše puške ubojite vaši noževi koji su kroz istoriju klali i drali zna se koga i zašto...
vaše ruke vaše sablje vaše dan i noć otvorene oči... da priletite ko sokolovi i da
ulovite zajedničkog nam krvnika i nevjernika vi kažete đaurina neobrezanika
komunjaru a mi bandita kriminalca agitatora... Malića... koji namjerava da u vaše
dvije proslavljene i slavne džamije ućera pravoslavne svinje konje magarce... stoga
udaviti zaklati objesiti za noge kod česme... braćo muhamedanci na vas računaju ko
na svoju đecu Rim Alah Duče, posebno Alah koji je, po Mussoliniju, Bog svijeh
drugijeh Bogova... ne samo 100 000 talijanskijeh lira u zlatu - toliko je za
neobrezane - već još toliko za svakog pripadnika istočne vjere, Muhamedove, koji
dođe s Kominternom to jest Malićevom rukom nogom dlakom, dok visinu svote za
 Kominterni nu glavu odrodređuje
eđuje lično crnogorski zet i kralj Vittori o Emanuele III od 
Savoje...«

Allegretti i ja pisali smo do iznemoglosti. General Besta bio je nadahnut, te nije

mogao s mesta. Mustafa Agić sačeka da sva tri letka ispišemo, reči za svilene
transparente kaligrafski nanižemo, pa zavrte glavom, guzicom iz baruta, olovnim
kesama podočnjaka:
»Talijani, dobri moji amici... nije dobro, nije lijepo... slova moraju bit zelenijem...
  bojom trave u april
april...«
... «
»Signor Agić... pa neće ti tvoji... muhamedanci... valjda da pasu...«, očajnički će
general Besta: »Egregio Mustafa, šta nije dobro?«

213

»Ako nije zelenijem napisano, gospodine đenerale, pismo nije ljubavno, pa tako i
letak, tako i proglas, tako i svaki zov. Ruža je vazda zelena, ko da je list, a ne cvijet.
Ahbab ahbabu piše zelenijem, jaran jaranu otpisuje zelenijem. Zeleno se maramče u
znak prihvaćene ljubavi bača s pendžera. Kad mastila nema, a mora ga bit kad je riječ
o antikomunjarskom letku i proglasu, pero se zamoči u drob zelene žabe zelembaća
zmije, koliko da se iskrenost osjeti. Nijednoj drugoj boji, ko zelenoj, osjetljivo
namučeno i čestito muhamedansko srce ne vjeruje. Naše su suze zelene, ne ervene, ko
njine. Zeleno je, Talijani, boja vašijeh haljina uniformi šlemova. Zeleno je boja krvi,
naše! Zato, nek sva tri letka proglasa poziva bidnu ispisana zelenijem...«
Sve je bilo zelenijem. Za transparente od papira, padobranske svile, od dasaka, za
reči po ogradi crkvenoj, grobljanskoj, za šare na turskom ili arapskom, raspoređene
dužinom Komande, mosta limskog i mosta lješničkog, za parole i brojke po fasadi
Kraljičine ćenife, potrošili smo deset, ako ne i više kilograma boje u koncentratu
gustine zelenog meda...

8.
Kasaba je bila zatvorena, otrovana muvama i nečistoćom. Pretili su plamen, dim,
topovske kanonade. Otvoren je bio samo jedan ulaz, lješnički. Karabinjeri, vojska i
 pripadni
 pripadnici
ci Muslimansk
Muslimanskee dobrovoljačke
dobrovoljačke mi
millicij
cije,
e, kojom je od nasil
nasilne smrti njenog
osnivača i komesara, Mehmeda Meha Hota, komandovao Mustafa Agić, lično, u Bijelo
Polje puštali su samo žensku čeljad, pogotovo ako je dogonila jariće jagnjad koze, i
ako je na prodaju donosila piliće rane jabuke skorup. Ni seljanke u crnini, koje su
Agićevi milicioneri sa zelenom i crnom trakom na reveru i oko rukava vodili na
saslušanje iza džamije,
ime, dok Malić nisu ništa
nije pristajalo znalebrđaninu.
jednom o Grubanu
ŽeneMaliću. Gruban jeo tome
su pripovedale bilo pljevaljsko
kako gore
kolibe štale nepožnjevena žita, kako plamte guvna borovi vrhovi potoci. One nisu znale
ni ko je Marika Popović, ni ko Alfonso Cazzoduro, još manje gde su smešteni štabovi
Petsto prve, Četiristo devedeset osme, Trista sedamdeset sedme crnogorske armije.
Žene je plašilo krkljanje glasova i komandi u glasnogovornicima razglasne stanice.
Plakale su, gledale dokle je stiglo sunce...
Da očima svojim nisam gledao, nikad ne bih poverovao da će general Besta
održati reč i da će ići do kraja. Svečaniji i naoružaniji nego onog dana kad je kao vreo
vetar izbio u Bijelo Polje, pod šlemom, medaljama i lentom, s bernardinijem ispred
sebe, s devetim metkom u cevi, general Besta je na ulazu u Kraljičinu ćenifu čekao
 Malića.
Pominjan je dvoboj, čitana pravila. Sekundante, svedoke nečega što se još u
Limskoj dolini nije dogodilo, sačinjavali su muzikanti iz Posran-potoka, Gornje i Donje

214

mahale, petorica karabinjera, kao i onih šest ili sedam crnokošuljaša na motociklima.
Brojani su koraci, premeravano odstojanje. Kovače i potkivače, drolje koje su od
Berana stizale vodom, Limom, i decu naduvenih trbuščića i guša, niko u prisutne nije
računao. Tako da su fotografi divizije Venezia slikali samo cvećem uokvirenog generala
Bestu u svečanoj pozi. Topovi su gruvali, vatre i pepeo su se približavali obali Lima.
»Don Grubane od Bijelog Polja, udostoji me pažnje!« šaputao je general Besta:
»Zmaju i viteže Crne Gore, legendo, Maliću, znam koji je dan, koji mjesec, koja
godina, znam đe su vojske, Svjetske, stoga dođi da megdan podijelimo!«
General je padao. Crnokošuljaši su ga polivali vodom. Pojili ga sandžačkim sokom
od jorgovana žabljih dlaka žalfije. Govorili da je sramota što želi da se preda baš
Grubanu Maliću, čije su granate padale oko mosta...
U salonu Kraljičine ćenife danonoćno je zasedao štab za odbranu Polimlja i
severne Crne Gore. U čelu stola, ispod fotografije poslednjeg crnogorskog kralja,
ikole Petrovića, Benita Mussolinija, Petrarce i Dantea, sedeli su čas pop Vukić, čas
 pukovnikk Allegretti,
 pukovni egretti, a čas potpukovnik
potpukovnik Franco Tasca, či čija
ja se di
divi
vizi
zija
ja Giulia,  kod
Kolašina, predala proleterima Četiristo devedeset sedme armije. U salonu se jelo, pilo,
nazdravljalo. Iz košnica i ćupova vađen je med. Dok je hodžica Merdan prizivao
 pravdoljubi
 pravdol jubivog
vog i svemoćnog Alaha, za nji
njim
m Vittorija
ttorija Emanuela III, obojici
obojici se žaleći na
sušu, na Kominternu, na vaške, na dizenteriju koja je pretila pomorom
muhamedanaca, dotle je Mustafa Agić komandovao mitraljescima, svoj sedmorici s
terase Ćenife, da iz teških breda šišaju oko mosta, pa i dalje. Agić je vrteo ručku
telefona, tražio Rim, a dobijao čas Podgoricu, čas Skadar. Telefon je bio poljski, ratni,
zelen kao krv ...
 Nebrijan
 Nebrijan više
više dana, zgužvan i neispavan,
neispavan, general Besta je čekao pred Ćenifom.
iko nije smeo k njemu. Generalu se od mačke, psa, od ptice, priviđao diverzant nad
diverzantima, Gruban Malić. Pa ga je zvao, pa mu je šaputao:
»Don Grubane, vojskovođo i junače, hoću tebi, samo tebi da se predam! Ne
njima, ne zaslužuju to! Don Grubane, prijatelju i sapatniče, zar ne znaš da smo ti i ja
dve strane iste medalje?«
Giovanni Besta bio je na kolenima, okrenut prema brdima u plamenu. Nije
 pokušavao da se uspravi.
uspravi.
Meni su za obojicom nadolazile suze.

9.
 Marija, Jovanova udovica, i Malić, s poručničkim činom na rukavu šumarske
 bluze,
 bluze, ležali
ležali su u ži
žitu
tu i slušal
slušalii štektanje mit
mitralj
raljeza
eza i gruvanje topova u dalji
daljini
ni.. Vetar je

215

 povijao otežalo klasje,

 povijao klasje, te se Mali
Malić brani
branioo od ražanih brkova. Sem sunca, zalutalo
zalutalogg
oblaka i žege, na nebu ničega nije bilo. U crnoj haljini, udovičkoj, bez gaća i mirisava,
nadošlih sisa i napetih bradavica, kojima je pokušavala da napuni poručnikova usta,
Marija mu je širila čas ruke, čas noge. Bio je raskopčan ispod pojasa s bombama.
»Kolik ti je!« šaputala je: »Ko dva Jovanova...«, nastavljala je pokušavajući da ga
 baci vrh sebe: »P
» P oručnički
oručnički,, nema šta! A kakav li će biti či
činn kad ti stig
stigne... kapetanski...
kapetanski...
ni s paščetom neću smjeti na njega...«
»Savladaj se, Marijo. Revolucija, Svjetska, još traje. A i pod oružjem sam. Snagu
treba popričuvati za borbu.«
» Volim
olim te, Grubane,
Gruban e, m maa koliko
koliko pripadao, kako sam
sa m kažeš,
kaže š, progresu
pr ogresu i slobodi,
slobodi,
Kominterni. Srce hoće da mi se pomami od sreće!«
»Marijo, nijesi jedina«, reče brižno poručnik gledajući kako mu zavrće i tegli žilu,
kako mu miluje i pršti mudnu kesu: »Nježnije s jajcima, Maro! To se u životu jednom
ima. Ko što se i čin samo jednom dobija, i nosi...«

reče »Znam
Marija da vi, viši
čudeći oficiri,
se što komandanti
se Malićeva žilai komesari,
dizala članimate u svakom
po član i ličilaselu
napo jednu«,i
modrim
muškim venama opletenu gusenicu: »Muževi pod zemljom, u zarobljeništvo, ili na
daleke frontove, dok vi, oficirčine i pozadinci... samo natičete...« Malićev ud se još
dizao, dobijao oblik roga i pečurke; Marija je, savijajući mu vrat i glavu, pokušavala da
ga skrene i strpa u svoj gotovo belim kovrdžama obrasli procep: »Jagnje bih dala, dala
 bihh dva, da je na mjestu đe je malo
 bi malopri
prije
je bijo...«
Uteravši ga Mariji sa strane i dopola, do petog ili šestog pršljena, Malić na
 brežuljku
 brežulj ku iznad njive
njive spazi unezverenu žensku pril priliku u crnini
crnini.. Raširenih
Raširenih nogu
nogu i
opuštenih ruku, zabrađena i s kravom pored sebe, žena ih je gledala. Krava je muklo
rikala, žena se protezala.

onog»Ko je ono, Marijo?«

kokošarnika: »Neću ti zabrinuto
ga ugnat će Malićdokkom
cijelog ne se od ko
kažeš ženenaspriviđala
to gleda,spodoba
morebitizi
 prati.. Da nije kakav neprijatelj,
 prati neprijatelj, klasni
klasni...
...««
»Iz sela je do našega«, reče Marija natičući se: »Ime joj je Ana. Otkad su joj
Talijani ubili muža, Tomaša, u logoru Bari, ne prestaje ovako da skiće. Od sela do sela,
od kuće do kuće. S kravom koja takođe vodi, evo, treći mjesec. Njuše, muču, protežu
se obadvije. Gadno ih je gledat. Gurni mi ga sad, bar za podlanicu, dvije ...«
»Evo, Marijo«, šapnu Malić ne skidajući oka s Ane: »S kim ono govori, Marijo
moja?«
»Sa sobom. S Tomašom. S kamenom. S drvetom, ako je muško. S nebom, kome
 se obraća klečeći. Sa suncem i s mjesecom, s oblacima. Sa svecima, jer oni su, kaže
ona, najbolji muškarci. Priča ona i s jarcima, s ovnovima, s pijevcima...«
Marija se sve više pripijala uza nj. Mirisala je na zrna, na znoj, na plevu. Nedra su

216

oj bila puna ražanih brkova, slame, mleka. Sklapale su mu se oči. Orlić iznad žita nije
dao snu među njegove trepavice. Iz Marije je, činilo mu se, tekao med. Znao je još, da
e dugo treba držati na žaraču, i da onda treba pobeći. Tražiti jedinicu, svoj štab,
Kominternu. Uživanjima se predavati samo u samoodbrani, kako mu je govorio jedan
iz Petsto prve, kad je dolazio po novac, sapun i eksploziv. Pod Marijom se kravila
zemlja. Borila se za svaki njegov pršljen, drhtala:
»Najzlatniji moj, grlim te i ljubim već neđelju dana, ali nikako da te upitam za šta
se to boriš. Objasni Mariji svojoj.«
»Za pobjedu revolucije, Svjetske. Za Progres, za Pokret, o kom ne smijem ni
riječ više«, reče Malić i izvuče joj ga za pršljen, ako ne i za dva.
»Teško shvatam, Grubane, zar što ležim«, reče Marija sa žitom u kosi i
nozdrvama, s klasjem i trunjem među sisama: »Objašnjavaj, ali ga ne izvlači...«
»Talijana više neće biti!«
»Niđe?«

zasad»Ni-đe!
njihove.Ostaviću
Salvatore, samo jednoga.
jedini kome ćuZove se Salvatore
pošteđeti Paolone.
život, penje se uz Čuvar
pušku ijesad
tankete,
mora
da je na pedeset devetom ili šezdeset sedmom metru svoje slobode. Više od pola
godine ne daju mu smjenu, pa se, kukavac sinji, živ raspada. Marijo, ja ću mu poslati
smjenu!«
»Je li Italija lijepa ko što pričaju?«
»Nije, čim je fašistička. I ono što je bilo čisto, i lijepo, opoganijo je kralj - kepec!«
»Kad Talijane oćerate, kad revolucija, Svjetska, to jest tvoja, pobijedi, kad
Kominterna iza brijega dođe, šta će onda bit?«
»Niko nikog neće smjeti da muči«, reče Malić i, da mu ne bi pao, grunu ga za
nekoliko obmča, te Marija stade da grgolji kao da joj je u grlu a ne u donjoj jami: »Svi
ćemo bit jednaki!«
»Triput da si poručnik, kapetan da si, major, u jednakost me nećeš ubijedit!« reče
Marija osećajući kako joj se slast i milina razlivaju po utrobi i oko otvora, kako joj trnu
stražnjica, tabani među klasjem, gore, ruke kojima ga je k sebi privijala.
»Posumnjaš li u jednakost - izvadiću ti ga!«
»Vjerujem, vjerujem, oh vjerujem, u sve što ti rekneš vjerujem«, gotovo zaplaka
žena kad zamisli koliko je, on koji je već sedmi dan lomi i za tle zakiva, od nje kraći i
lakši: »Sad mi ga sprcaj... anđele oficirski... sad prospi med... sad pucaj na neprijatelja,
ratniče, strijelče iz topa, bombašu s bunkera... šta čekaš... što ga štediš, nije od sapuna
 pa da se izlzliiže...
že.. . udri...
udri... povuci za obarač... nek se do neba čuje...
čuje.. . napuni me titijem
jem
 tvojijem
tvojijem tijel
tijelom
»Marijo,omnama
...
. .. sad!«
je rečeno, a mi prenosimo dalje, da se do metaka sve teže dolazi,
te da se municija mora šteđeti za odlučujuće borbe prsa u prsa«, šapnu Malić i izvuče

217

ga iz njene rupe koja se razgorevala: »Eno ih... idu odozdolj... morebit kakva
kontrarevolucija!«
»Pa to su naši, naši, naši...« stresala se Marija, trčeći za Malićem, koji je
 pominjao
 pomi njao otekla muda, tavan: »Grubane...
»Grubane. .. partizanska
partizanska četa.
četa..... bi
biće
će da su iz tvoje P etsto
 prve...«
 prve.. .«
»Ne govori im da sam tunek, ni da sam bijo!« zašišta Malić s tavana: »Ako me
nađu, odvešće me daleko, da idem pred divizijom, pred Kominternom. Kriza je,
Marijo, u komandnom kadru, sama najbolje znaš, dok nas dvoje ni viša sila ne smije
rastaviti!«
Za komandirom su išla trojica. S nagorelim skutovima, u' talijanskim cokulama,
znojavi. Komandir će, prekoračivši prag:
»Da nije bilo kakijeh neprijatelja ovudijen, Maro?«
»Ni prijatelja, ni neprijatelja«, reče žena, kojoj su krv i slast još silazili u pete: »Ti
ko da ne znaš, Luka!«

slamniPrekrov.
negoPromoli
što se jedan
glavu. odVojnici
mladića
su ssedeli
mašinkom dočepai tavana,
u voćnjaku šalili seMalić razgrnu
s Marijinim
sinčićima, koji su pristizali iz sela. Malić se polako sniza niz slamu, dokopa se kopriva i
kupinjaka. Sav u paučini i čađav, on ulete u trap. Za sobom zatvori vrata i oseti smrad
gnjilih krompira, slame.
»Tavan je prazan«, reče mladić.
»Štala bez krave, bez vola?«
»Sve štale su poharane«, reče Marija: »Poneđe vidiš ovcu, dvije, sadnjivo kljuse,
to je sve. Znaš i sam, Luka.«
Vojnici odoše prema trapu. Komandir osta s Marijom. Ispriča joj kako Talijani
 pokušavaju da izađu iz bjelopol
bjelopoljskog
jskog kazana. To im ne sme bi biti
ti dozvoljeno.
dozvoljeno. Marija
Marija
zapita da li zna koji je junak srušio limski most. Luka odgovori da ne zna, ali primeti da
se most od starosti mogao srušiti sam. Tad Marija, pritisnuvši dlanovima sise, reče da
e srela čoveka, junačinu, koji joj je opisao kako je zapalio fitilj. Komandir odmahnu,
kaza da bi to mogao biti kakav hvalisavac, prevarant. Marija pocrvene od peta do iza
ušiju i iznese da nije tako i da je on, rušilac kog je srela, zbog podviga dobio od Petsto
 prve unapređenje, a od Kominterne
Kominterne pohvalu
pohvalu preko radija.
radija. Luka završi priču
priču o mostu
tim što preseče da takve mostove ne ruši bilo ko...
»U trapu se nalazi živo biće!« saopšti mladić komandiru: »Odškrinuo sam
vratanca, biće je odonud stalo puštati neobične glasove! Čas je lajalo, čas maukalo, a
čas pištalo kao kakva barska ptica! Biće pakleno smrdi! Pobacali smo puške! Živ
 mrtvac, kontrarevolucija, nešto tako...«
Malić iskoristi pometnju, dokopa se šipražja i paprati. Iz šume je gledao kako
Lukini bombaši opkoljavaju trap. Zvali su živo biće da se preda, nudili mu život, pretili

218

mu. Biće nije odgovaralo.

Luka je nameštao mitraljez, nišanio u vratanca. Mladići su bacali bombe. Letele
su zemlja, grede, slama. Razvlačile su se glavice lanjskog kupusa. Smrdeli su sumpor,
truo krompir, mišjaci. Mladići su smatrali trap osvojenim.
»Mamice, mamice moja jadna...«, zaplaka Marijin sinčić, Matija, s ukradenim
 petliićem u naručju: »Mamice... viđi
 petl viđi kako bježi
bježi...
... naš mali oficir
oficir...... naš mali tata...«
tata... «
»Ko ti je ono, Marija?« strogo će komandir okrenuvši mitraljez prema lazini,
kojom je strugao Gruban Malić.
»Drug jedan ... poručnik Petsto prve... onaj što je digo most na Limu... miner...
agitator... strijelac koji će dok trepneš pogodit ticu u letu ... kaže da ih je tome učila
Kominterna... ljubavi nezaboravna, Grubane, ne bježi i ne ostavljaj me sa siročićima,
koji će bez tebe od gladi poskapati...«
Vojnici su pucali prema šumi. Urlali su, vikali stoj. Pucao je i komandir. On je
 pominjao
 pomi njao presecanje odstupnice.
odstupnice. Mari
Marija,
ja, gu
gubeći
beći svest, zajaha mitralj
mitraljez. ez. Tad jedan od
mladića
 pade Lukireče da se mora
u naručje. eliikapucati
Vel malo niže,
i rešetkasta kako
cev se di bila,živo
dimi
mila, bićeje bilo
Marija pogođeno.
stezala
stezala stegni Marija
stegnima.
ma. Iako
 begunca
 begu nca ni
nije
je bi
bilo
lo na vidi
vidiku,
ku, čovek je pucao, te se Mariji
Mariji čini
činillo da joj u neutoljivu
neutoljivu rupu
ulazi, pršljen po pršljen, dugački i debeli Malićev čep...

10.
 Ne pl
plašeći
ašeći se tutnjave, koja ga je prati
pratilla, a bojeći se pčela, koje su mu zujale
zujale oko
 pantalona
 pantal ona i vrata, tamo gde gaga je Marija
Marija pipala
pipala i grickala,
grickala, Mali
Malić zađe u čestar. Obuze ga
osećanje napuštenosti. Iz potoka su kreketale žabe. Uživao je u svojoj sramoti, želeo
da nije među živima. Mislio je na štab Petsto prve.
Staza i dim povedoše Malića u kupinjak, koji je graničio s baruštinom i potokom.
a stazu, iz zasede, izbiše žena i krava. Bila je to Ana. U suknji zadignutoj iznad
 pupka, s crnim busenom među m eđu nogama, Ana je na vezi držala kravu. Krava je pohotno
mukala. Anin busen se pušio, te Malić s njega nije micao pogled.
»Što skićeš, što se vucaraš ovudije?« Anin glas bio je prigušen, pun strave: »Koga
to tražiš, jadan ne bijo?«
»Kominternu, ženo«, reče Malić, netremice gledajući u busen, iz kog je izbijao
dim: »Da nijesi šta čula o njoj?«
 »Jesam!« reče Ana i pođe na njega s kravom: »Sjedi dolje, ondak legni. Ko da si
u kolijevku!«
Malić se predade, leže. Gledao je sluzavu kravlju vulvu, rep koji se pomicao,
gledao lude Anine oči, prste koji su mu raskopčavali šumarske pantalone. Ana napipa

219

Grubana, iščupa ga i pokaza kravi, pa reče:

»Vakog kurca nema u cijelu Crnu Goru! Da te nije magarac u kobilu pravijo? Ko
da nijesi čojek... kuku mene!«
»Nego šta sam nego magarac, ženo, kad sam ovudije naljego...«
»Ne mrdaj... ne vuci ga k sebi... jer pogibe!« reče Ana, stežući za vrat mirišljavog
 pitona
 pitona s kapuljačom:
kapuljačom: »Ne drhti,
drhti, jado moj, nijesam
nijesam četnik...
četnik... šta ću s ovijem,
ovijem, kuku
mene...«
»Bojim se... dima... ženo... tvoga dima... kakav busen imaš... ni ja nešto tako još
nijesam
nijesam viđo...«
viđo... «
»Cijo svijet gori, zar ne vidiš«, reče Ana tegleći i podlanicama mereći magareću
Malićevu žilu.
»Đe li je Kominterna sad, Ana? Đe revolucija, Svjetska? Đe Pokret?«
»Evo ih tunek...«
»Đe? U potok?«
Ana ga, prevrnuvši očima, zajaha. Nabijala se pažljivo, kao na rog. Pominjala je
kureća rebra, kureće srce, kureću utrobicu, najzad i kureću pamet. Malić joj je
dlanovima dočekivao dojke, onda ih posao. Žena nije pominjala ni štab ni Kominternu
iz potoka, već svece, muškarce, apostole. Prizivala ih je, monahe i iskušenike, šaputala
im da je na đavolu čija su muda teška kao tuč, ali neokađena. Biće da su se isposnici
negde iz bare oglašavali kad se žena, uvlačeći u svoju dimnu jamu jedno po jedno
kureće rebro, onako tresla.
»Pitaše li Petsto prva za mene?«
»Pitaše. Bijahu im četnici ubili komandanta. Pitaše. Nemaše ko ići pred njima.
Pitaše. Nijesu šćeli da im pop Jokso opjeva komandanta, već ga zakopaše tu u potok,
 bez krsta. Odgovaral
krstila...« Odgovaralaa sam da ćeš kad-tad ovudi
ovudije.
je. Oni bez prekida
prekida pi
pitahu,
tahu, te sam se
Suze radosnice kvasile su Anine obraze, njenu zečju usnu. Žabe su kreketale oko
Malićeve glave, išle mu preko ruku. Žabe su se jahale, cedile sluz. Jedno Anino oko
 billo je plavo,
 bi plavo, guščije,
uščije, drug
drugoo vrl
vrljavo
javo i ludo. Mal
Malić
ić je pokušavao da je zamoli da odbije
odbije
kravu, koja je lizala čas njen zadimljeni, prostrani i dlakavi zadnji deo, a čas njega po
čelu, onda iza ušiju. No Malić nije imao snage da zaustavi Anin galop...
Malić je mislio na komandanta iz potoka, na revoluciju, Svjetsku, na pravdu i
ednakost. Žabe su mu pljuvale u usta.
 11.
220

Malić je ležao pod šljivom. Glave zabačene, položene na Anino krilo, gledao je
kako se mravi spuštaju i penju korom stabla. Podsećali su na vojnike, proletere, koji
idu u štabove ili se otud vraćaju. U daljini su grmeli topovi. Osećao se zadah paleži,
smrad strvi iz jaruga i vododerina. Kroz grane je gledao nebo, puno šljiva i vreline. Ana
mu je, dok je on zamišljao da raportira štabu Petsto prve, češljala crnu i kovrdžavu
kosu, gladila prkosni, kukasti nos, čupkala klempavo uho. Šlem s petokrakom imala je
Ana na glavi, ne on.
»Đetinja sam, Grubane«, šapnu Ana, prišivši i na drugi rukav njegove šumarske
 bluze
 bluze kapetanski čičin.
n.
»Ana, revolucionari, borci uopšte, ne misle o svojoj đeci, već o tuđoj, koja su bez
slobode i pod fašizmom«, reče Malić i podiže glavu s njenog trbuha: »Kako to đetinja
kad smo zajedno tek treći dan?«
»Ti nijesi ko drugi oficiri«, reče Ana i razvuče zečju usnu: »Tebi gaće
 progori
 progorijevaju...
jevaju...««
Malić je držao šaku u Aninim nedrima. Čuo je udaranje njenog velikog i dlakavog,
guravog i udovičkog srca. Ana je njegovu ruku spuštala niže, govoreći mu da po trbuhu
oseća koprcanje. Ona šapnu da će sinu, koji samo što nije, dati ime po komandantu iz
 potoka. Mihail
Mihailoo je, nastavl
nastavljal
jalaa je u zanosu, ime arhanđela
arhanđela koji se, najlepši
najlepši od svih
svih
anđela, i jedini naoružan, po nebu preganja s nevernicima, đavolima s druge strane
Lima. Malićeva šapa spuštala se prema busenu koji je damarao kao domaća jejina...
Ana je odmotavala klupko vunenog konca i namicala omču oko Malićevog
mudnog pribora. Gledala je čas ud sa čalmom koja je oticala, čas glavu sa šlemom i
zvezdom. Ud je bio veseo, glava ratnikova brižna. Ana je, čvrsto držeći omču, klečala.
Krstila se, pominjala isposnike i velikomučenike, apostole redom, molila Vasilija
Ostroškog, svog sveca, da za nju i njen dom veže Grubana. Krstila se, suzama i

molitvama
Malić kvasila
je pratiopečurku.
orla, koji je postajao sve manji, i mislio: ’I ja sam što i taj nesrećni
kobac, čija se piska čuje do neba. Ni on ni ja ne znamo šta ćemo s krilima, još manje
nam je jasno đe treba da se spuštimo i koliko da ostanemo na još neoslobođenoj
zemlji. Obojica smo bez jata, bez svojih...’ Malićeva šaka pade na mokru Aninu sisu.
»Tuguješ li to za selom, za zavičajem?«
»Nemam ih, ženo.«
»Možda ti je suza krenula za roditeljima?«
»Ni njih nemam, ženo. Mene je Pokret i rodijo i podigo. Ja sam kopile...«
»Čije, Grubane?«
 »Kominternino,
koji se, ženo.
zar ne čuješ, od Kopilevalja.«
Kolašina revolucije, ali Svjetske. Kopile Slobode, Progresa,
Ana se zahvali svetom Vasiliju iz Ostroga što joj je podario čudo s pečurkom od

221

kila. Pa će, primičući ratniku vimena:

»Šta si bijo prije rata?«
»Student.«
»Za šta si učijo?
»Akademija!« reče Malić i ruku s činovima mače s mirišljave Anine jejine:
» Akademij
kademijaa vojna, pirotehni
pirotehnička..
čka...«
.«
Malić ustade i savi u trubu novine. Ana ga je gledala sa strahopoštovanjem. On je
desnicom špartao po nebu, po mapi:
»Tako, tako im treba! Nema te sile koja će zaustaviti napredovanje i divljanje
mojihh armija, naročito Petsto
moji P etsto prve, Četi
Četiris
risto
to devedeset i devete, Četiristo
Četiristo sedme!«
»Ima li Crna Gora toliko?«
»Ima i više, ali se krije!« reče Malić u zanosu: »Ta-ko! Tako, borci moji, proleteri
moji! Četiristo devetnajestu neću pomicati sa Morače i Zete! Talijanske divizije ne
smiju se dokopati Jadranskog mora, te im sve odstupnice smjesta moraju biti pokidane!
Đe ste Kuči, đe ste Rovčani, đe Cuci!«
»Vidiš daleko, jare moje...«
»Nijesam ja jare«, zbrza Malić postavljajući slobodnom rukom zasede ispred
Podgorice i Cetinja: »Ja sam ti pola Crnogorac, pola Poljak, ovo drugo više, svi su
izgledi, pomalo sam i Rus. Evo, baš sad viđu Rusiju majku...«
»Kolika je?«
»Velika, gotovo ko Crna Gora«, reče Malić zanesenjački i vatra mu obuze obraze:
»Rusija je sva od planina, visokih desetine hiljada metara! Zato Talijani nijesu mogli da
e zauzmu. Na jednom od najstrmijih visova, sva u krvavoj magli, leži Moskva, moja
Moskva. Kolijevka...«
Malića obuze nemir. On priprti torbak, opasač zateže, kolaš bez metaka vrati na
 bok. Malić
Malić namesti šlem
šlem pa krenu.
»Grubane, biseru, ne idi!« vapila je Ana pružajući k njemu ruke: »Stići će me
kazna... božja...«
»I mene, Ana!« grunu Malić: »Petsto prva ne može više bez komande!«
»Đetinja sam... deveti mjesec...«
»Deveti dan!«
»Šta će svijet reć... šta sveti Vasilije... šta moji apostoli... nebeski vatronoša
Mihai
Mihaillo... ne idi,
idi, ne uzimaj obraz...«
obraz.. .«
 »A tek šta bi rekli proleteri Petsto prve kad bih osto, njih puštijo da izginu?«
»Gospodine kapetane, majore, šta li si, stani ako znaš za samilost!« hrupi
krivonogi, koščati pop Jokso, dojahavši na ragi bez samara: »Đetinja je, oficiru ni sam
više ne znam čije vojske, pa stani da vas krstom i božjom voljom svežem! Pa onda idi

222

i komanduj!«
»Druže pope, od krsta i okova, Boga i Alaha, od fašizma sam i pobjegao! Deveti
dan sam tunek, pa što ne dođe prije da me zoveš na dvoboj?«
»Daću ja tebe dvoboj, komunjaro prokleta! Pa ti i ne znaš na čijoj si teritoriji!
ema ovudije crvenijeh... no smo te puštili da ne bi krepo... inače bismo te za muda,
ka jarca!«
»Samo pokušajte!« jeknu Malić kad pop Jokso zadiže mantiju, kako bi iz plasta
sena izvukao puškomitraljez: »Iza mene stoje armije proleterijata, Svjetskog, divizije,
Kominterna!«
»Kapetane, saberi se!« zaurla pop iskraj Ane, kojoj je dim izbijao na sve rupe:
»Samo da u crkvenu knjigu zavedem... tunek mi je u sijeno... uz tvoju pomoć...
 pomoć krsta i svetog Vasilasilija, sl
slava
ava mu i mimilo
lost...
st... da privjenčam..
privjenčam.... kako di
dijete,
jete, koje
samo što nije, ne bi bilo kopile ko što si ti... kopiljan nad kopiljanima!«
Malić zamače iza kolibe, u paprat. Odande je gledao kako podnapiti pop opkrače
udovicu, kako
u... ječuvaj
»Biseru...
»Biser obuva i zakopčava.
se...«
»Ana, dijete moje«, stenjao je pop sastavljajući joj kolena, pokrivajući joj busen,
obe rupe, iz kojih je izbijao dim: »Kakav on biser... on je najobičniji kamen... ja sam
 biser,
 biser, tvoj stari biser,
biser, s kojijem
kojijem ćeš između izvora i krsta svetom Vasil
asiliju da se moliš...
moliš...
Ana... probudi se, pogledaj kako nas ostavlja, osramoćene...«
Pridržavajući medalje pokojnika, Aninog svekra i muža, i umirujući kolaš na
opasaču ko zna čijem, Malić je bežao ivicom šume, prema štabu Petsto prve
crnogorske
crnogo rske armije..
armije....

12.
Malić je u snu raportirao načelniku štaba Petsto prve. Načelnik je, silom sna, bio
 bez gl
glave.
ave. Sama uni
uniforma
forma i glas. Načeln
Načelnik
ik je hteo da ga Malić
Malić izvesti koli
koliko je
odstupnica presečeno i koliko je talijanskih divizija zarobljeno. Malić je referisao da su
general Besta, pukovnik Allegretti i mrtvi Brambilla u njegovim rukama, a da su pop
Vukić, hodžica Merdan i Mustafa Agić u bekstvu, te da moraju biti sačekani na putu za
Skadar. Malić je, referišući, pozdravljao, tako da se onesvestio. I na zemlji je primicao
 pesnicu
 pesnicu sl
slepoočni
epoočnici
ci.. Navodio
Navodio je šta je sve partizanski
partizanskim
m jedini
jedinicama,
cama, Pokretu i
 Kominterni poslao iz Bijelog Polja. Načelnikov glas je odgovarao da ništa od svega nisu
dobili,
izlazak čak ni zlizak
iz žice, sapuna,
rušenje mosta,a susret
kamolis kašune metaka
brkajlijom i bombi.koji
i ostalima, Malić
nisujeshvatili
opisivao svoj
simbol
zmije, jejine, mrtvog tvora, i koji su ga razoružali. Sa crvenog petlića, medižina i

223

 praškova za injekci
injekcije,
je, Mali
Malić je prelazi
prelazioo na mitral
mitraljeze
jeze i mazge. P itao je koli
koliko ima do
Kominterne. Glas načelnikov mu se približavao, ponavljao da Kominterna još ništa ne
zna o kravi muzari, koja joj je upućena.
San je postajao sve mučniji. Nije više bio u štabu, već negde u bjelopoljskoj
kasabi. Mustafa Agić, s uhom punim paučine paukova ptica, hodžica Muhamed Muho
Muhica, Merdan, s kozom uza se, pop Vukić, otegnutih jajca i obrezanog uda,
 pokušavalii su da mu dleti
 pokušaval dletima
ma i čekićima
čekićima odvale
odvale kapetanski či
čin.
n. Razgonio
Razgonio ih je riđi
Antonio Peduto, govoreći im da nisu dostojni činova i medalja dobijenih na bojnom
 polju.
 polju. ’Don Grubane od BijelogBijelog P olja,
olja, zmaju, pobijedi
pobijedi nas što prije,
prije, dako i nama
lakne!’ govorio mu je Peduto, okružen droljama, odlazeći zatim da se dovikuje s
vojnikom bez smene...
Malić se probudi. Spazi da je na groblju, među starcima. Sedeo je, zatim, na
ednom od grobova. Gledao je četvrtaste, sede glave. Jeli su ćutke, dugo, preko mere
žvakali hleb i meso. Stresali su se od rakije, gledali u jamu kosturnice. Malić je čitao
imena na pločama.
»Kako ljetina, ljuđi?«
»Loše, ko i ranijih godina, kapetane. No glavno je da Talijane oćerasmo nizbrdo.«
»Je li vas pogodila suša?«
»Eh, da je samo suša!« reče onaj iz jame, izbacujući zemlju i stare kosti: »Načisto
se ogolilo i obosilo, kapetane.«
»Pomoći će se narodu, ljuđi«, reče Malić: »Samo da mačkojede i žabare
ispratimo,
spratimo, domaće izdajnike
izdajnike za muda povješamo.«
»Nama je od svega važnije da đeci i braći lijep spomenik podignemo. Da i za sebe
mjesto na vrijeme zauzmemo. Da nam gnjate i kosti paščad po ovijem strančinama ne
razvlače...«
»Spisak je, čini mi se, nepotpun,« reče Malić.
»Ovijema čija imena čitaš znamo za kosti,« reče bezruki: »Nekima još ne daju
 ploču.
 ploču. Bi
Bili
li su na drugoj
drugoj strani, za kral
kralja
ja i krunu, kažu, pa se kamenu ne daju ni primać!
primać!
ama je žao, jer su i to bila naša đeca, naša kopilad...«
»Stari, ureži još jedno ime, zaslužuje tu slavu«, reče Malić kamenorescu:
»Gruban Malić, kapetan Petsto prve, i agitator Kominterne. Ako ga danas ne
zavedemo, trag će mu se iskopat! Malić sem Pokreta, Progresa, Revolucije, ali
Svjetske, nikoga nije imao. Bijo mi je desna ruka, ljuđi! Dvjesta puta bih bijo mrtav da
Malića nije bilo! Malić je hvato podla i talijanska, fašistička zrna, vraćo izdajničke
granate, letijo! Poginuo je na bunker ko pravi junak, jurišajući, braneći mene i štapsku
 arhivu! Dan po pogibiji proizveden je u kapetana. Ukaz o specijalnom ordenu treba
samo da potpiše drug Jovo Jovović, glava Kominterne i Petsto prve, nada Crne
Gore...«

224

»Malić... čudno prezime, pljevaljsko...«, reče bezruki, mučeći se zalogajem: »Iz

ovijeh krajeva, svakako, nije. Ili mu je to boračko ime...«
»Dok se dijelijo s dušom, molio me da o njemu i njegovom ludom junaštvu svuđe
 pričam«
 pričam«,, reče
reč e Mali
Malićć glasom
glasom koji se umalo ne prekide:
prekide: »I pričaću,
pričaću, ko što činim
činim sad, iako
znam da priznanja i slave nikad neće biti onoliko koliko je Malić zaslužijo. Jadni moj
Gruban! Kad god se smijo, tekle su mu suze. Zato i nije mogo da se smije koliko drugi,
 pa je patijo...
patijo...««
Starci podigoše ploču s krivo nasađenom petokrakom na vrhu. Zablistaše imena
 pogiinuli
 pog nulih, nestali
nestalih, sl
slavni
avnih.
h. Mali
Malić pročita
pročita svoje ime na kamenu, reče gl glasno
asno da je
Gruban zaslužio jači čin, te da će istorija tu grešku morati da ispravi. Malić se ražalosti
što je na spisku i ovog puta bio poslednji.
»Slava divovima palim za pobjedu revolucije, Svjetske!« reče Malić i pozdravi:
»Slava sinovima gorde Crne Gore! Slava đeci koja dadoše svoje živote Kominterni!«
»Slava im«, rekoše starci i latiše se alatki.

13.
Malića su sprovodili lješničkim putem. Seljak s automatom preko grudi, s nizom
talijanskih bombica na opasaču, nije dozvoljavao ostaloj desetorici naoružanih da se
Maliću približavaju. Bio je to Mašan Zejak, škopiprasica i dmdar, brkajlija što je u
 bjelopol
 bjel opoljskoj
jskoj kasabi, onog dana, od Aureli
Aurelija Botterija, Tali
Talijana, kupovao top. Mašan je
vodio magarca. Magarac je bio sadnjiv, bezvoljan. Za magarcem se spoticala Miruna,
Malićeva domaćica iz Čeoča. S trtfuhom do zuba, s mokrim vimenima ispred sebe, s
ovsenim pletenicama oko glave, krakata udovica proklinjala je rat i slobodu
istovremeno. Miruna je gledala čas Malićeve šumarske nogavice, čas magareća muda,
kragnu i puzdru kureću. Kao da je nešto upoređivala, stresala se. I tad bi suze potekle
njenim obrazima. Mirunu su spopadali trudovi, ječala je, ali je s magarećim mudima
držala korak.
Udovice čiji su se trbusi tek nazirali, u crnom kao i Miruna iza magarca,
 pridržavale
 pridržavale su Mariju
Mariju i Anu. Marija
Marija je u naručju nosil
nosila novorođenče, Ana
Ana isto. Marija
Marija
nije krila gomilu ordenja, lentu s početka veka, rusku, fanjelu i rukavice, čarape s
naglavcima u boji Petsto prve, opanke načinjene od veprovine, nakurnjak od rude
arine. Marijin sin, Gruban II, smeškao se u snu, sanjao mleko i slobodu. Aninog sina,
Grubana III, probudili su povici s kamenih greda, topovske kanonade, rafali, njakanje
 Mašanovog magarca koji se praznio po prosviranim šlemovima, po polomljenom
oružju, po krvavim košuljama venecijanske divizije. Bol i požuda grčili su i krivili
Anine obraze. Razmicala se njena zečja i busenom obrasla usna. Trbuh, slabine i pizdni
 ponor drmao je hropac. AnaAna se dimil
dimila.
a. Njene očne duplje
duplje bi
bille su pune suza,

225

apostolskih kurčeva, isposničkih jajca, Malićeve i magarčeve ikre. Na čelu, među

nogetinama, među bradatim sisama, nicao je i preprečivao se žilavi krst svetog Vasilija
iz Ostroga. I Ana je ječala.
Malića prepoznaše naoružane grdosije Okladi Modrog Dola Jabučna, svi
Boškovići Radovići Dulovići, veseli Banjoselci Livadičani Krakočevci, Janketići
Medojevići Vlahovići s Ujniča s Lise sa Sela, po čijim je livadama, oko plastova
 plotova
 plotova torova, sa starci
starcima
ma udovicama
udovicama decom, uz izbacivanje
zbacivanje parola
parola Kominterni
Kominterni
Pokretu Progresu, major Petsto prve uvežbavao napornu tačku dočeka slobode. Svi se
oni sručiše na poljanu ispred Đapanovog groba. Udovice Papa Šahovića Pavinog Polja
 popadaše ili od umora ili od žalosti
žalosti za ocem dece u svojim
svojim utrobama. MaliMalića neko
nazva samozvancem, pomenu pri tom vešanje, ali za muda. Malić se nije osvrtao. Već
e gledao put Bijelog Polja, iz kog su kuljali dim zmije ptice.
»Maliću, kapetane, pošteno reci ko ti čas prije priši majorski čin?« blagonaklono
će Mašan, rukom dajući znak udovicama da ne nadiru na magarca: »Ko te i đe te
unaprijedi?«
»Narod!« reče Malić: »Ko bi drugo, Mašane?«
»Kakav narod, kakve trice i kučine«, glasnu se Miruna ovsenih pletenica i
 pohotnihh očiju:
 pohotni očiju: » Ja sam mu ih pripriši
šilla u ambar, da ne vi
vidi
di ni
niko.
ko. Do zore sam mu
 bockalaa rukave. Tadek nijesam
 bockal nijesam znala koga čuvam na tavan. Govoraše mi, kad bi pao
mrak, da je tek stigo iz Rusije, Poljske, sa velikijeh škola, kako bi Talijanima zado
 posljednji
 posl jednji udarac. Sve sam mu vjerovala,
vjerovala, vjerujem mu i sad, dok ga sprovodite. Viđu
da nijesam bila jedina. Ratnička posla...«
»Miruna, jesi li mu gaće krpila?«
»Jesam, ljuđi, pa i ako je sramota. Progorijevahu mu. Pa sam mu ih postavila
agnjećom čaprom sat prije nego ste došli i oteli mi ga.«
»Miruna, jesi li vunu obrnula prema mudima?«
»Jesam, ljuđi. Tako sam učinjela. Za čapru sam prišila ošvice, zlatne.
Provjerite...«
»Da mu šta još pod muda nijesi turila?«
»Cvijet jedan«, reče Miruna: »Mek cvijet...«
»Miruna, mi znamo đe idemo. Znaš li kud si se uputila?«
»Idem za Grubanom, za majorem. Do na kraj svijeta...«
»Do zatvora, Miruna!«
»Neka«, reče Mimna, čije pege obliše krv i zlato: »Đe bidne izdržavo i ležo
 Gruban - ležaću i izdržavaću i ja. Tako zadovijek...«
»Ako ti ne dadnu da ležiš š njim?«
»Zamaći ću se«, reče tiho Mimna: »Bačiću se! Ili ću stijenu o vrat, mrtvo krme,
 pa s mosta...
m osta...««
226

»Miruna, dobro moje dijete, ti nijesi kriva, a ako si kriva, nijesi krivlja od drugih«,
reče Mašan, kako bi ga čuli: »Malić se izdavo za štabliju i komesara, za agitatora i
špijuna. On je seosku nejač, starce i đecu, naročito udovice, ćero da, u ime revolucije,
Svjetske, u ime Petsto prve, skaču, krešte, vježbaju ’leži - diž se’. On je po cijo dan
učijo nagluve babe i đedove da za njim pjevaju  Amerika i Engleska - biće zemlja
roleterska.  Malić je tvrdijo da je most na Limu digo on, a ne Šćepo Blažov Landara!«
»I ja sam kriva, ljuđi«, reče Miruna: »Ja sam prišivala lažne činove, ne on. Šćela
sam da dodam zvijezdu, no nije dao. Ja sam brojala i prebrojavala njegove rane, iako
sam znala da ih nije bilo. Ja sam ga previjala, davala mu mlijeka, mojega. Ja sam ga
lijegala u kolijevku, ljuljala, dok je on komandovo divizijama četama armijama. Ja sam
za njim ponavljala da će sa slobodom doći jednakost sloga ljubav među ljudima.
Šaputala da se pod slobodom neće raditi, da će sve biti okrunjeno, ispečeno, džabe. Da
ni ovan neće morati na ovcu, ukoliko mu to ne bidne milo, da će se oplođavanje ovaca
koza kobila vršiti oprašivanjem iz aviona, Kominterninog, i da će nam cijo poso biti da
stoci pomičemo repove. I ja sam pjevala Crven je istok i zapad, crven je Balkan sav.
Kriva sam koliko i on, major, čim sam one koje smo izgonili na fiskulturu uvjeravala da
sloboda dolazi od Mojkovca i Pljevalja, i da je treba dočekati očeličen i bez ijedne misli
u glavi...«
»Šlem sa zvijezdom ti ostavljamo, komesarsku torbicu sa slamom, levor kolaš bez
metaka isto, činove majorske ćemo ti puštiti do saslušanja i zatvora, samo nam objasni
čime i kako zaćori ovolike žene. Poluđeše za tobom!«
»Žene su za revoluciju, Svjetsku«, reče Malić: »Bez žena nema ni Pokreta ni
Progresa. Ni slobode, to jest diktature proletarijata. Bez žena nema ni besklasnog
dmštva, a ni eksploatacije čojeka po čojeku...«
»Vala si, majore, to lijepo sročijo«, glasnu se Mašan, obujmivši lica udovica: »Za
nagradu!«
»Onda me pušti da uzjašem magarca. Da na njega ukrkam u Bijelo Polje. Da me
vide! Da ne kažu da sam nikogović!«
»Jaši, kućiću i odžakoviću, jaši ko što su vazda tvoji jahali!« hrupi Mašan, što se
udovicama dopade: »Jaši, majore, samo ne zaboravi, at je nepotkovan, nije za
 binji
 bi njik...
k...««
Tad se Mašan sastavi s grupom seljaka koji su vodili Mariku, harmonikaša,
očigledno Ciganina iz Posran-potoka, i talijanskog generala u opancima. Marika je bila
u nošnji Kraljice majke, dične Jelene sa Cetinja. Sa zavojem preko oka, ražalovan i
raščupan, general Alfonso Cazzoduro vodio je kozu. U naručju je nosio jazavca,
  pitomog
 pitomog,, tepao mu na srpskom. Cazzoduro je na lobanji imao crven, begovski
begovski fes s
kićankom, carigradskom.
»Ja sam se borio za Crnu Gom«, reče Cazzoduro.
»Ja sam se najviše borila«, zakikota se Marika, bestidno tresući sisama, lomeći se:

227

»Zato ću od slobode najviše uzeti - ja!«

»Kurvo zaraženice!« gnevno će Malić, što prihvatiše udovice: »Droljo nečasnog
drugog svjetskog rata! Izdajnice naše pravedne, svjetske stvari! Tebe treba na robiju,
vječitu, u Tuzi! Sa zmijama i gušterovima! Da s ježevima, tamo, skupljaš buve...«
»Širipizdo bjelopoljska!« reče jedna udovica, te Mašan u čuđenju razvuče brk:
»Prorganice prorgana! Kažu da su ti od pičke ostala samo telera!«
»Ma che drolja, popolo primitivo, kakva kurva, putana, narode!« zablista devojka
iskraj generala s kozom i jazavcem, pitomim, iz Grančareva: »Ma che... širipizda... ma
che izdajnica naše... stvari... otrijezni se, popolo... ma che prorganica prorgana... ma
che... merda... bez Marike nit je bilo nit će biti istine, sreće, slasti... ni u žicama i među
 buvama, ni van žica..
žica...«
.«
»Kako jedna ti, kurva, možeš sa mnom, dokazanim ilegalcem, u slobodno Bijelo
Polje!« gotovo zapeni Malić krešući obrvama: »Ti koja si se onoliko s okupatorima
ebavala...«
»Po zadatku«, reče Marika držeći Cazzodura za uho.
» P o čijem zadatku, ši
širi
ripi
pizdo?«
zdo?«
»Petsto prve!« nadmoćno će Marika.
»Ti samo što ne pominješ generalnu liniju...«
»Po njoj sam se ravnjala, sve činjela!«
»Mašane, druže moj, borče za ideale čovječanstva, za kooperativu, za novi život,
vrati mi u levor jedan metak«, gotovo plačno će heroj s magarca: »Da utučem
klevetnicu revolucije, Svjetske!«
Udovice prihvatiše da se Maliću vrati metak jer jedino on zna šta će i kako će s
njim. Mašan je vodio magarca, smeškao se kao u snu. Marika je pominjala
Kominternu,
treperilo... Malić talijanski, fašistički sifilis uopšte. Granate su zvečale, lišće
Bili su na lješničkom mostu, na ulazu u Bijelo Polje. Krovovi su se zlatili, bili
slobodni. Čuli su se jauci, pesma, lom pleha i stakla. Nazirala se crkva Svetog Petra. Iz
zvona je sukao plamen.
Malić se, kao da je u sedlu, osvrnu. Tad se svih devetnaest udovica stade da puši.

14.
 Skriven
Peduto gustom
je iskraj svogpaprati
ranca što
krozje,durbin
pogažena, mirisala
gledao na pepeo,
kako Mašan krv i jagode,
i njegovi Antonio
sprovode Don
Grubana od Bijelog Polja. Još su bili na mostu, zbog nečega se nije moglo dalje.

228

Antonio je brojao Malićeve medalje, ponavljao u sebi da tako gnusan kraj nije zaslužio
najiskreniji i najluđi junak drugog svetskog rata.
»Crnogorci, pravi ljudi, oslobodite konopcem vezane Malićeve ruke«, šaputao je
uplakani nesrećnik iz paprati i kupina: »Molim vas, u ime mita i u ime mržnje prema
istoriji, pustite Don Grubana da pre svih ujaše u Bijelo Polje. Nek se i ovog puta
ostvari legenda, nek ostane priča da je Limsku dolinu, da je Bijelo Polje, zauzeo i
oslobodio čovek koji je stvari poezije i pravde najviše dao. Crnogorci, dobri ljudi, ovo
vam iz zadimljene šume govori Antonio, riđi Grubanov dvojnik, čovek bez vojske i bez
ičega...«
Trg je bio usijan i ništa se sem ljudskih senki na njemu nije videlo. Kao da nije
zagrevana samo odozgo, prašina se dizala sa zemlje i rasla, tako da se Antoniju činilo
da će za koji tren zamračiti sočivo njegovog durbina. Antonio je pogled prenosio sa trga
na Komandu s obršćenim prozorima. S nešto muke, koja mu se preprečivala u grlu, i s
uživanjem,
uživanjem, on se sećao poslednjih
poslednjih časova provedenih
provedenih dole...
General Besta tek što je bio stigao iz Kraljičine ćenife, gde je, s Agićem i
hodžicom Merdanom, s popom Vukićem i Crnogorcem pretovarenih grudi, čekao
Grubana Malića. Ucenjeni čovek s plakata, iz mita, nije stizao, te dvoboj nije mogao da
se odigra. Kraljičina govnarnica, najprostraniji i najukrašeniji Merdaio Imperije,
odjekivao je: pre nego što bi mu se zamutilo u glavi od smrada i sladunjave vmćine, pre
nego što bi pao, general bi po sto i ko zna koji put, izdeklamovao predaju. No čoveka
Kominterne i Petsto prve nije bilo da uzme ključeve od Bijelog Polja. Mirišući na
ćenifu, na znoj i rakiju, general Besta je saopštio pukovniku Allegrettiju, petorici
kapetana i poručnika, i njemu, Antoniju:
»Gospodo i prijatelji moji, danas je osmi septembar Hiljadu devetsto četrdeset
treće, dan kad su naši neustrašivi komandanti potpisali kapitulaciju Italije! Znam to
čitav sat, ali sam tajnu čuvao želeći da vidim kako će moje srce, istrošeno u bitkama za
čast Italije, podneti vest o delimičnoj propasti! Ponavljam, kako biste zapamtili, propast
e - delimična! Apeninsku zemlju oblika čizme, Italiju, niko još nije potpuno porazio!
Rat smo izgubili na militarističkom, ali smo ga u potpunosti dobili na - seksualnom
 planu!
 planu! P Pog
oglledajte, uverite se...«
se.. .«
General Besta otvorio je vrata salona u kom je spavao, održavao sednice, primao.
Tamo se šarenelo dvadesetak devojaka. Antonio se nekih prisećao iz Soluna i Atine,
Tirane i Skadra. Neke su mu se ispovedale u Kotoru, Zadru i Dubrovniku. Čudio se
otkud one u Bijelom Polju. Afrikanka nabreklih dojki i napuklih usana morala je biti iz
Adis Abebe. Najucveljenije su bile Crnogorke, Dalmatinke, Makedonke. Neviđene
 lepote i polunaga, sva u zlatu, devojka koju su ostale zvale Romana prva je pružila
ruke prema muškim pantalonama. Po njenom naređenju, za tren su svi morali biti kao
od majke rođeni.
»U ime poraza, to jest pobede!« kliknuo je general Besta, kom je Romana prštila

229

muda, opipavala prostatni čvor, razvlačila i nadrkavala ud: »Antonio, Spartaco,

Amintore, vojsko moja, važno je biti zapamćen, a kako - to prepustimo istoriji i
knjigama!« nastavljao je dok mu je Romana nabijala prst u čmar a penisnu žilu
celivala, lizala, dojila: »Samo napred, prijatelji moji, pobednici, pojedimo ono što se još
danas na Balkanu pojesti da, pa da vidimo kojim ćemo putem najpre do jadranske
obale...«, tresao se od milja, zarivajući jezik, nos, celu njušku u krvavoljubičasti i
abisinski
abisinski pizdni ponor..
ponor....
Bahanal je trajao dugo, sećao se Antonio. Oficiri su se, svi izuzev Peduta, valjali
 po devojkama. Allegretti
legretti je brundao da u svaku, za uspomenu, treba nekolinekoliko puta
umočiti. I umakali su, stenjali pri tom, udarali kao da minaju, pušili se. Antonio je
 pomagao devojkama, nameštao ih, češl češljao
jao im kose, čerečio im
im noge.
noge. Govorio
Govorio im da su
rat, slava i pornografija jedno isto. Nisu ga shvatale, ali su ga nazivale riđim bratom.
Amintore je iz Romanine flaše sipao po ženskim trbusima, sisama, busenju. General i
 pukovnikk su se, da bi mlađi ofici
 pukovni oficirski
rski kadar video
video kako se sprovodi grupni
grupni blud,
blud, zavl
z avlači
ačili
li
 pod gomil
gomilu,
u, čekali da im na usne kane konjaka, vagi vaginalne
nalne sl
sluzi
uzi,, semena. Generalu
Besti više nije bila potrebna španska napravica za jezik ...
»Talijani, sjetite se našega kraja, i nas«, počela je jedna od domaćih lepotica,
uređujući kosu, vraćajući sise na mesto: »Nama je do priznanja, pa pričajte kako smo
vam, iako bez gaća, bile vjerne. Kako smo vas istinski i ludo voljele, kao braću.«
»I kako se niste obogatile, jadnice moje balkanske«, šapnula je Romana, terajući
već obučenog generala Bestu da joj još jednom utera jezičinu pod klitoris.
»Romana, za nas sa Balkana novac ništa ne znači,« rekle su, jedna za drugom, tri
devojke, krijući golotinju: »Mi smo prave Crnogorke, prave Dalmatinke, i sve što
radimo - radimo iz ljubavi i oduševljenja, iz ludila. Za ove iz Skadra, Soluna i Adis
Abebe ne garantujemo...«

»O Bestu
generala kakva dazemlja, o kakve
joj palaca devojke!«
po rupama, uzdahnula
da duva u njih: je Romana,htela
»Antonio, primoravajući
bih jednog
Crnogorca! Čula sam da su u ljubavi smrtonosni, da im gaće progorevaju, da kao
volovi riču dok jebu! Antonio, ja imam čim platiti, evo knjižice, a evo i zlata...«
»Romana, sestrice moja, onaj kome gaće progorevaju samo što nije tu!« rekao je
Antonio, te je generala Bestu obuzela ljubomora što će priča o Maliću, o mitu i istoriji, i
ovoga puta mimo njega.
»Mjau, mjau, mjau!« šmrktao je general Besta mirišući Romanine gaćice, brišući
suze njima: »Mjau, mjau, mjau ... o što volim život, kiselo žensko meso, a što volim
 poraz ideolog
ideologiije...«
je.. .«
 »Gospodine generale, divljaci nadiru!« zadrhtao je Allegretti, uveren da o
kapitulaciji ne znaju samo oni: »Kako saopštiti vojsci?«
»Pukovniče, Allegretti, to je briga majora Peduta, riđeg maga Antonija, koji je i
inače scenarista svega!« proslovio je general Besta vadeći iz svojih kofera dragocenosti

230

i trpajući ih u vreću, s Romaninim stvarima: »Romana i ja ćemo autom, pa dokle

stignemo. Vi ostali se snađite. Pukovniče, hvalio si se dvokrilcem, nađi Turiddua pa
leti! Antonio, Amintore, Mario, slobodni ste, mašte vam ne nedostaje, uverio sam se.
Iznesite kosti iz Crne Gore, prokleta da je, dokopajte se obale! Uzdam se u Boga da
ćemo se tamo predati Englezima i Amerikancima, ne Nemcima ili partizanima!
Prijatelji, ne zaboravimo jedni druge! Sastanak je, ko preživi, u Rimu! U Via dei
Serpenti, u Ulici zmija i prostitucije! Više od petnaest godina nas dvoje tamo imamo
 bordel!! Svima želimo
 bordel želimo dobar vetar! U Via dei Serpenti moja Romana bi biće
će kralji
kraljica mira,
 bluda,
 bluda, sl
slasti
asti!! Ja ću stalno
stalno biti
biti uz nju, saveznici
saveznicima
ma ću pripovedati
pripovedati kako smo po Abisi
Abisini
niji
ji
i Albaniji, po Grčkoj i Crnoj Gori, po Makedoniji i Dalmaciji, vodili drugi svetski rat...«
Romana je sela za volan, dala gas. Digla se prašina. General Besta nije ni mahnuo.
Pukovnik Allegretti je, s Barbagallom u prikolici motocikla, odjurio preko mosta, prema
dvokrilcu. Amintore, Mario i Franco, Adriano, Claudio i Valerio odjurili su postrojenim
svojim četama. Za njima su, zaobilazeći Kraljičinu ćenifu, pošle devojke s generalovog
grupnog bluda, kao i stotinak onih koje su čekale bilo kakvu vest s fronta.
Tad je Antonio ušao u odeljenje s razglasnom stanicom i saopštio da kapitulacija
nije delimična, već potpuna. Svu vojsku je pozvao da krene za njim, prema zapadu.
Pominjao je Don Grubana od Bijelog Polja, jedinog vojskovođu kome se treba predati.
Zaorila se pesma, začuo se plač, prašina je zamaglila sunce. Tako se Antonio našao u
 paprati i kupinama..
kupinama....

15.
Antonio je bio poslednji Talijan koji je napustio Bijelo Polje. Mogao je videti kako
su naoružani seljaci, stotinak njih, rušeći trogodišnju žičanu ogradu, nadirali kao voda.
Oni koji nisu bili pod puškama i mitraljezima nosili su sekire, krampove, vile. Na
Komandu su se bacali bombama, kamenjem. Nikoga ispred sebe nisu imali.
Seljaci su obarali česmu, čupali jarbole sa talijanskom i crnogorskom zastavom.
Talijansku trobojku su kidali i razmicali, crnogorskoj su govorili da je kurva zaraženica,
zato što se vijorila tamo gde joj istorija nije bila odredila mesto. Urlali su, nekom bez
 prekida
 preki da naticali
naticali majku. Fašizam
Fašizam nisu
nisu pominjal
pominjalii. Pljačkal
Pljačkalii su apoteku, prodavnicu
prodavnicu soli
soli,
Rustemovu magazu s petrolejom i lamparha. Lomljen je han, kroz pendžere izbacivane
tepsije i šlemovi, džezve i fildžani, ogledala sa Bosfora. Skidali su glasnogovornik,
rastezali žice, pominjali duvan.
 Gomila se kretala prema tanketi. Starci i deca pljuvali su gusenice, zarasle u
vojnički i pseći izmet. Muškarci su sekirama i maljevima udarali po čeličnim bokovima.
Uvijala su se pregrejana rebra, topio se metal smešne kupolice. Krupne i s penom oko
usta, kričale su žene. Podignutih raša, raskoračene kao muškarci, razgrtale su runa

231

 busenje pizde i mokril

mokrile po tenku. BilBiloo ih je na hilj
hiljade,
ade, či
čini
nilo
lo se Antoni
Antoniju,
ju, dok ih je kroz
durbin gledao. Skakale su po ravnim površinama tenka. Antonio je zurio u četvrtasta i
dugom dlakom obrasla bedra. Seljanke prevrnuše tanketu na bok. Psi i mačke razvlačili
su guseni
gusenice..
ce....
Iz Kraljičine ćenife je grmelo. Tamo se, još od prošlog petka, bio zabarikadirao
štab za odbranu Bijelog Polja, cele Limske doline. Hrana, voda i džebana ubacivane su
im jednom dnevno, i to uz litice. S terase i između košnica su tukli, ne znajući da će
oslobodioci stići s leđa, sa zapada i severa. Pop Vukić i hodžica Merdan, Crnogorac s
ordenjem i Mustafa Agić, čije je uho bilo puno dlaka paučine antena, bodrili su Talijane
i sad kad ih više nije bilo. Krstili su se, uzimali avdes, molili Svevišnjem istovremeno,
kosili pri tom mitraljezima, roktali bacačima. Čuvali su most, dok oslobodiocima most
nije bio ni potreban. Oslobodioci su stizali sa svih strana, kao svetlost, najčešće vodom.
Antonio je bio siguran da su, potrošivši džebanu, izišli iz Ćenife, da su brđanima i
gorolomnicima s redenicima preko grudi rekli da su se borili do poslednjeg metka, koji
e, njih petorica su jemci, bio ispaljen za slobodu. Oslobodioci su bili zaokupljeni
dimom i pesmom, srećom, pa nisu znali ko su oni, štab za odbranu sraonice, a i da su
im bili poznati, ko zna da li bi ih upitali što su u nebo onoliko gruvali, što su plašili
 pčele. Oslobodi
Oslobodioci
oci su išl
šlii mostom, za Mašanom škopiprasi
škopiprasicom,
com, koji je prema zatvoru
sprovodio Mariku i jednookog generala s kozom, gušave pripadnike Muslimanske
dobrovoljačke milicije, Don Grubana od Bijelog Polja sa svih trideset i sedam udovica.
Heroj na magarcu podizao je vezane ruke, pozdravljao narod, klicao Petsto prvoj,
Četiristo devetoj, Kominterni. Pominjao je revoluciju, ali Svjetsku.
Grubana Malića, najistinskijeg oslobodioca, niti je ko slušao niti ko razumeo.
 jegove
 jeg ove krike
krike o dobroti i čestitosti,
čestitosti, o zmiji
zmiji i jejini
jejini,, o bratstvu i jednakosti onih koji su
 billi protiv tali
 bi talijanske vladavi
vladavine,
ne, nadg
nadglluši
ušival
valii su plotuni
plotuni,, odnosil
odnosili vetar i ptice. Vitez pod
šlemom i praznim oružjem je plakao. Plakao je i Antonio, šapćući:
»Crnogorci, ljudi moji dobri, kud me to sprovodite? Zar preko Lima i u zatvor, s
ološem Posran-potoka, s kolaboracionistima? Mene koji sam stvari otpora doprinosio
koliko god su mi duh, um i mašta dopuštali...«
Gledana kroz Antoniove suze, Kraljičina ćenifa ličila je na nagnjilo konjsko kopito
s gromobranom. Čudom suza i sna, svetlosti koja je iz neba tekla, pred Ćenifom se
vijorila bela zastava, ko zna kad skrojena i opšivena zlatnim resama. Zastavu predaje
držao je tobožnji rođak kraljice Jelene, Crnogorac s medaljama, s bersaljerskom
kapom, sa slepim mišom prišivenim na reveru. Pop Vukić je bio okamenjen. On je
stajao između nosila, vojnih, i Kraljičinog rođaka, koji je glavinjao o magazama u
  plamenu, o trgovinama
 plamenu, trgovinama iz kojih se iznosil
znosilo i nekud vuklo.
vuklo. P opu Vuki
Vukiću
ću se sva krv izl
zliila
u muda, na njima je držao peškir, natopljen hladnom rakijom, te nije mogao preko
usana da prevali dobrodošlicu u desetercu. Muhamed Muho Muhica Merdan, hodža i
 poslednji
 poslednji načelni
načelnikk kriznog štaba za odbranu P oli
olimlj
mljaa od Don Grubanovih armija, bio je

232

okružen domaćim Crnim košuljama, Abazom i Dušanom, mitraljescima koji su

redenike, čuvane tobož za svoje lobanje, ispalili niz liticu Ćenife, u govnarnik. Hodža
Merdan, Abaz Suljagin i Dušan Bajov, Koritar, poznat po pljačkama i ubistvima iz
zasede, držali su po ćup meda, za oslobodioce. Oslobodioci su hitali prema
Allegrettijevom aerodromu, pa nisu stigli da vide najčudniji splet drugog svetskog rata,
Mustafu Agića u begovskim haljinama, i Ismeta iz Posran-potoka, u odelu
vazduhoplovnog talijanskog kapetana. Agić je bio pognut, s podočnjacima punim
mokrog baruta, limskog peska, joda. Agić je bio spuštenih čakšira od carigradske čoje,
s dugačkom ljubičastom ciganskom Ismetovom žilom u utrobi. Bio se sagnuo da uzme
 poslednji
 poslednji avdes, da od Dučea i kralkralja
ja Emanuel
Emanuelaa III od Savoje poište
poište zaštitu
zaštitu od
crnogorskih i dalmatinskih partizana, koji su bili zauzeli i crkvu i džamiju, i koji su
odozgo tukli, kadli je Ismet priskočio i zabio mu ga, biće iz straha kao nikad dotad.
Granata je pala nedaleko, Agić se uplašio za Ćenifu, pred kojom ga je zadesio Ismetov
metak, pa je stegnuo srce, spleo creva, stisnuo čmar, te jahač Posran-potoka, poznat i
kao ciganski Vilin konjic, nije iz Mustafinog guznog prstena mogao da izvuče svoj
cazzone. Ismet se, tad, davljenički privio uz svoju žrtvu, uz Mustafu, prebacio mu
ljubičaste sise preko ramena i oko gušavog vrata, stegao ga zatim ispod pazuha.
Prizivali su Alaha, plakali, ličili na žabe, dok je neko iz grupe oslobodilaca penio da
Kraljičinu govnarnicu treba saseći, i to u korenu, a zatim izbrisati iz pamćenja i
istorije...

16.
Zemlja drhti od slobode, čak se i puška iz temelja ljulja, te se majoru Pedutu čini
da
kojićebukti
vojnik,
lajučije telo podseća
vetrovi na ugljenisani
i žice. Vrelijeg kalabreškidana
i sudbonosnijeg plod,neodozgo
pamti pasti. Iz bajoneta
Antoniova duša.
ebo je od kamena i suza, zemlja jevanđelja i krstova od zvuka i sumpora. Gruvanje
topova, suk požara na obalama, eksplozije granata koje su podizale vode Lima,
 prekidale
 preki dale su Antoni
Antoniov ov razgovor s vojnikom.
vojnikom.
»Salvatore... pao je Rim... najzad... dok oni tvrde da je time pao i ceo svet...
oficiri su se razbežali sa svojim kurvetinama... nešto vojske predvodim ja... dok ti ovo
šapućem, Crne košulje, čije su vilice od pleha, urlaju ’Rat mora biti dobijen rat rat rat!
Svet mora biti naš naš naš!’ Zatim pevaju, ridaju, na predaju ne pomišljaju. Neki su se
 poliivali
 pol vali benzinom
benzinom naftom rakijom,
rakijom, i pali
palili,
li, gledao sam kako plamte crne krpe...
krpe. .. vojniče,
vojniče,
 da li si i ti slušao kako su crni legionari, odlazeći u smrt, izgovarali Dučeovo ime...
kakav»...je krah u Dolini
divizijo... gonoreje,puška
prijatelji... kakavmoja
poraz,divlja...
gledan to
s neba...«
više nije šala s početka naše
 priče..
 priče.... ni
nije
je opklada..
opklada.... kurvi
kurvini
ni si
sinovi
novi,, pljačkaši
pljačkaši i pali
palikuće, kokošari i govnojedi,
ovnojedi, ubice
ubice

233

moga Augusta, vi nikad nećete saznati šta je plamen u grlu, šta kanonada u srcu...
 braćo moja sramotna, što mi ne mahnete rukom dok bežite bežite iz zemlje koju ste poharali i
u crno zavili... što mi ne doturite pregršt vode zemlje magareće pišaće... od vetra mi od
žeđi od vatre nebeske izgoreše oči, spržiše uši, otpadoše usta... kukavice nitkovi izelice,
triperaši varalice na kartama smrdibube apeninske, ne ostavljajte ranjene svoje
drugare... halo zemlja, halo Antonio, halo... šta je ovo, ko mi to opet iz ždrela hajde da
ispričamo kako je stvarno bilo, makar u krvi i ranama...«
»Salvatore, hajde da završimo ovu hroniku, ti i ja... jer smo je nas dvojica i
započeli... hajde da do kraja ostanemo protivu istorije, njene književnosti, njenih
datuma i brojki, njenih laži... hajde da ispričamo kako je stvarno bilo, makar nas još
ednom anatemisali...«
»... halo... zemlja... halo Calabria... sirota moja majčice, dok ti govorim, dok ti
šake ljubim, ja se ispod bajoneta držim... vetrovi me nebo huka vetra oko cevi kao
ništavnu krpu obrću, te jedva stižem ime tvoje da izgovorim... majčice, obećao sam ti
 bioo da iz rata neću doći sam, da ću uraditi
 bi uraditi što i kralj... majčice, oženil
oženili me jesu, ali ne
devojkom, već svinjom, najcrnjom svinjom drugog svetskog rata, te ne znam kako ću
s takvom izabranicom preda te...«
»Salvatore, evo kako se, za tebe i za mene, završio drugi svetski rat, prozvan
 prekretnički
 prekretni čkim.
m. Ti si majci svojim
svojim sestricama
sestricama ocu opisiopisivao
vao kako si preko Abi bisi
sini
nije
je
Grčke Crne Gore bežao, kako si od straha gaće punio a srce pri tom pesnicom stezao,
kadli su te u Bijelom Polju, o prokleto nek je, stigli i uz tanketu poboli. Majka i otac
nisu znali kakva će ti biti budućnost s nevestom klopavih ušiju i uvrnutog repa. Molili
su Boga, rimskog, pristajali na svaku drugu životinju. I ti si drhtao pred Bogom,
vojnim, gore ispod bajoneta, pokazivao strah od crnog svinjskog poroda. Pominjao si
Hristovu krv, samilost, datu ljudima pre vere i straha, psalme. No naš vojni Bog nije
mario ni za Bibliju, ni za jevanđelja, najmanje za sina, Isusa, koji se ponovo rodio
 pedesetak metara od mesta u koje se bila bila utvrdi
utvrdilla tvoja puška. Naš Bog je jeo, pi pio,
o,
 preko ramena bacao kosti.kosti. Zavapi
Zavapioo si da te sačuva od svinje,
svinje, obećao da ćeš večito
večito
ostati bez vode hleba ljubavi, kako bi imali drugi. I tad je naš Bog odmahnuo, rekavši
da si ti svinja, te da moraš i končati svinjski. Poljubio si Bogu ruku, bila je slana krvava
 božanska, i stao da se kao strašilo
strašilo okrećeš oko cevi...«
»... ali ja nisam hulio, Antonio, moj prijatelju i moj riđi brate... govorio sam Bogu
da verujem da stvari i osećanja, u dodiru s njegovim duhom, postaju zlatne i svete.
Verujem u tvoju dobrotu, o oče svih nesrećnih, ranjenih i izgubljenih, cvokotao sam,
kao što verujem, da si pre svega što postoji, pre mraka i svetlosti, pre kamena i vode,
  pre ptica,
ptica, bi
bioo ti,
ti, koji si mlad
mlad i vedar. Antonio,
ntonio, ja sam kriv.
kriv. Bog je bi bioo suština,
suština,
 plemenito
 plemenitost,
st, kojima sam se, ogavnom
ogavnom pričom o krmači, previše pribl
pribliižio..
žio...«
.«
»Salvatore, ti si u pomoć prizivao svojih sedam sestara, zvao sise i mleko iz
Bologne, gutao paukove žar žicu. O amore, pevao si, o jedina, o da ti je znati kakva je

234

Limska dolina u koju je zakoračila njihova sloboda. I tad se narod, malo i veliko, sjurio
na trg. Prevrtali su tanketu, vadili iz prašine i ispod gusenica Augustove stvari.
’Montenegrini, sirotinjo, sve što zakopano imam, uzmite, nosite, ali mi ostavite
Augustov češalj i nož, pauka i ogledalce, pisma i fotografije, pesmaricu i miša, kako bih
imao sa čim pred njegovu majku ..Salvatore, ne znam da li su te čuli, ali su se
Augustovim ogledalom i češljem, dok si ih molio, služili. Milovali su njegovog pauka,
miša, guštera, tepali im. Zatim su spazili da je kundak tvoje puške srastao sa zemljom,
a da si ti na sto pedesetom metru neba i slobode. Sažalili su se, stali te zvati:
’Hej, Taliano! Hej, tico!’
’Hej, saldato! Kraj je rata, sleti s neba!’
’Hej, čoeče! Ako saviješ krila, junače, ako padneš na koljena, po talijanski, ništa ti
nećemo! Hej, tico crnokljuna, sloboda je!’ ’Hej, saldato, evo vode i hljeba, evo trave i
korijenja dijelićemo ko braća! Samo sleti i ne plaši nas više...’
»Salvatore, ne znam da li si ih čuo i razumeo. Pokazivali su hleb, grane, koje su
 brstillišljao
 brsti
 pomi
 pomišl . jao
P ominjal
omi
danjali
ti jei srce
su so,
stalml
mleko,
stalo eko,straha
o od nečiju
nečijiužege.
kozu.’Ski
Ni
Ništa
šta im ni
’ Skinućemo
nućemo nisi
te,si tico!’
tiodgovarao,
odg
co!’ovarao,
rekli sutako
rekli i stalidase sam
peti
uz pušku. Bežao si pred njima gore, povlačio se prema bajonetu kao Augustov pauk.
Stigla su te dvojica. Teglili su te, govorili ti da si sav od smole. Ti kao da si bio srastao s
vatrom i s čelikom. ’Taliano, što si trčo za našijem đevojkama?’ pitao je prvi, onaj što
e stajao na ramenima donjeg. ’I što si ih jebavo u tanketu?’ dodavao je drugi,
izmahujući sekirom. Ti nisi hteo da saviješ krila. Sekli su te dugo. Noge tvoje pale su
na zemlju, glava za njima. Onda su obojica sišli dole i nastavili da pevaju. Veseleći se,
skačući, sprštili su bogalja, cevanica i štaka dugih sedam metara, dečaka kojeg je
Lorenzo nazivao sinom Gaetanom. Salvatore, zar to nisi gledao?«
»Bog je u kazni... Antonio... kazna u Bogu... a sve u dobroti i pravdi... u ptici...«
»A sad
nečovek, koji zbogom,
je kriv zaSalvatore.
sve što seEvo gdeZbogom,
desilo. se i ja udaljujem
moj sine. Iodoprosti
tebe, što
ja, sam
riđi tipastek i
danas poslao smenu. Da si kojim čudom ranije odatle otišao, vetar bi odneo moju
najpakleniju metaforu. A šta je tvoj mali život prema jednoj metafori! Eto, tebe više
nema. Nisam te bio dostojan. Nisam o tebi ništa čestito napisao. A zaslužio si da uđeš u
evanđelje. Vidiš kakav sam ti, ja propali pisac i pornograf, podigao spomenik! Počivaj
gore, u nebesima, ptico moja, ugljeniši se pod bajonetom koji je odavno probio nebo i
 paučinu.
 paučinu. Za svoju malu, dugo nebrijanu
nebrijanu i danas odrubljenu
odrubljenu glavu
glavu ne brini
brini,, jer ubio sam
te da bih te opevao. Zbogom, moja pesmo, moj nakazni, moj divni svete! Salvatore,
više ničega nema sem tebe koji se udaljuješ, sem vatre koja mi preprečuje put a onda
 za mnom puzi kao zmija, sem gustih kapi što iz tvojih rana žmare i kaplju dole. I gle
čuda: tamo
 pravdol
 pravdoljubi gdecrnog
jubiva
va kapiorska
tvoje si
crnogorska katranaste
sirotinja, pokrvi
rotinja, čijojpadnu,
čijoj smo tamo
zemljiniču cvetovi!
posejali
posejali toli I narod,
toliko latin dobra
latinskog
skog zla,i
ružnih reči, vatre i sifilisa, plače nad tim cvećem, jer ne zna otkud ono, to cveće, i kako

235

to da je onako čisto i mirišljavo, belo. Dobra moja sirotinja veruje u čuda pa, iako je
dan slavlja, zagrađuje pušku. Sirotinja ne sluti da tvoja puška mahnita, da bajonet
zviždi. Sirotinja misli da je, jednom zasvagda, došao kraj rata, da će ljudska krv, glava,
ubuduće imati bilo kakvu cenu. Oni čuju bajonet, ali misle da se tako oglašavaju sreća i
mir. Oni plaču od radosti, mirišu i ljube tvoje cveće, pokazuju jedni drugima rane,
medalje, dok se ti okrećeš u nebu. Oni igraju i pevaju oko spomenika, jer nas i naše
 bolesti
 bol esti nema, a ne znaju, jadna im majka, da bajonet zuji i greje nebo, i da mi,
mi, i nama
slični, nikad nismo daleko. Zbogom, moj Salvatore, o kome ne napisah jevanđelje.
Zbogom, Crna Goro, koju sam unakazio i smrtno zavoleo. Zbogom, moje žrtve. Ubio
sam te da bih te opevao. Ha-ha-ha! Antonio, sad na svoju storiju stavi tačku. To će
značiti da je svemu došao kraj, i da ti već gore rukavi...«

17.
Antonio je slušao kako zemlja tutnji, kako se izvršava kazna ljudska, kako se
glasovi približavaju. Oči su mu bile zatvorene, usne ispucale. Izgledalo je da pada u
san, a šaputao je:
»Dođite, predaću se ćutke. Poštujem vas, volim vas, jer znate šta je sloboda, a šta
ropstvo, koje smo svuda posejali. Brzo k meni. Neću tražiti pomilovanje. Neću iz
nedara vaditi fotografije najdražih, ne zato što nikog nemam, već što me stid od vas.
Mirno ću sačekati metak u čelo, udarac sekire, malja. Dođite, sjurite sa tih strančina, i
smoždite moju glavu, raspolutite je, prospite po kupinama moj zaraženi mozak. Dođite,
stignite brzo, strpajte mi u ždrelo pregršt zemlje, pepela, vi koji niste krivi za današnju
sramotu, krv, pornografiju. Dođite, stanite mi nogom za vrat. Priznajem da više ne
zaslužujem
sve beležio?daZlagazim
bi bilovašu zemlju.
manje, ili biMislio sam da je posipam
bilo zaboravljeno, suvim
da nije bilo zlatom.
mojih zapisaZašto sam
o Dolini
oskrnavljenih crkava, ikona, pravoslavnih jevanđelja. Ovako nema zaborava, te zlo
ostaje sa svedokom. Dođite, uzmite rukopis koji je protivu datuma i istorije, ali ga
nemojte spaliti. I oprostite što sam na jedno mesto sakupio toliko bola i bede, što sam
se tako dugo i strasno bavio ljudskom nesrećom. Sve je zbog Don Grubana od Bijelog
Polja, s kojim sam se poistovetio još prvog trena. Malića sam sreo i zavoleo, i u tome
e sva moja sreća. Nisam mogao ni o čemu drugom da pišem sem o njemu, o tome što
ste pročitali, što ćete još pročitati. Ako vam budu smetali moja gorčina, jad i smeh,
 preterivanje
 preterivanje bez koga
koga nema pesništva,
pesništva, ne sahranjujte me tamo gde gde se kopaju ljudi.
judi. Za
 mene je, i inače, pseće groblje. Ako mc zakopate na primernom mestu, ne zaboravite
da jska
 pol u kamen
 poljska uklešete
cirkuska dadamesam
družina,
družina, jednog kišnog
se zbog sestre,jutra,
proklkod
proklete bjelopoljske
ete Anna-Marije,
Anna-Mari česme, ostavila
je, odmetnuo u rat,
i da sam bez uspeha tragao za svojom Petsto prvom. Mislim da bi najbolje bilo da me

236

zaboravite. Dođite!«
Antonio otpi. Kornjačica pođe njegovom rukom, ivicom dima, i zavuče se u
torbak, među stranice rukopisa o heroju na magarcu. Antonio se, za tren, zaboravi.
Antonio se umalo ne uguši Malićevim suzama...

 Beograd - Ljubljana - Zaka pod Alpi

Alpima,
ma, 1965.
Osterberg - Ljubljana - Beograd, 1981.
 237

1 Momak , momče, mladić.

2 »Mlado
 »Mladost
st,, mladost,
mladost, prol
proleće
eće lepote«. Poznata
Pozna ta masovna pesma fašističke
fašističke ere u Italiji
Italiji..
3 Skaredna pesma; svinjarija.

54 Katarin
 Katarina,
 O srce, a,sr ce
cKatarina, što mi govoriš
e nezahvalno... takve reči...
sve je prošlo...
6 Ženski polni organ, stidnica, pizda.
7 Moje sr cce nastanjuje
e nastanjuje zlatan san.
8 Devojk o moja iz Bolonje...
9 Raditi.
10
10 Sutra.
 Sutra.
11 Kaplar 
11 Kaplar ee..
12
12 Ubiti,
 Ubiti, zaklati.
13 Sardinac
13 Sardin ac..
14 Vojnik 
14 Vojnik .
15 Ljubav.
15 Ljubav.
16 Srce.
16 Srce.
17 Pogrdann izraz za južnjake; odgovara našim izrazima gegula, seija.
17 Pogrda
18 Čmar, anus, dupe.
18 Čmar,
19 Ako ti j
19 Ako ti jee razbijem.
20 Daleko
20 Daleko  od tebe.
21 Petlić.
21 Petlić.
22 Ljubavii moja, noćas ili nikad, / Poljubićeš me, poljubiću te...
22 Ljubav

23 Kako
23 Kako
24  Vojni te
24 Vojni tsveštenik,
e silno volim...
Otac. / Ove reči ljubavi...
25 Muški
25 Muški p  polni
olni organ, ud.
26 Moja najlepša pesma si ti, / Ti si život...
26 Moja
27 U
27 U ratu dupe je najbolje.
28 Najbolje
28 Najbolje želje i komplimenti, druže Maliću!
29 Ružnim
29 Ružnim ženama aeroplan. / A lepima kurac na dlan...
30 Karfiol,
30  Karfiol, cvetača, u vojnićkom govoru homoseksualac, dupedavalac.
31
31 Daj
 Daj joj ga mekanog, daj joj ga tvrdog...
 32 Heroju,
32  Heroju, Vuče, Oslobodioče!
33 Živeo
33 Živeo toranj u Pizi... koji se naginje, koji se naginje, ali koji ostaje uspravan...
34
34 Rim
 Rim vlada, Rim vlada!

238

35 O divote... jutro i sunce...

35 O
36 Strah.
36 Strah.
37  Metnut ga u dupe vrhovno je zadovoljstvo / Nema ni čireva, nema ni tripera / Ni
37 
straha od začeća...
38 Ako
38  Ako ti je razbijem, neću ti je platiti...
39 Već ću ti je zakrpit parčetom kanapa ...
39 Već
40 Slatki
40 Slatki moj!
41 O jadna, o jadna...
41 O
42 O
42 O jadna, o jadna, / O jadna Crna Goro...
43 »Pobediti«. Jedna od najpoznatijih masovnih pesama Mussolinijeve ere.
43 »Pobediti«.
44 Majko moja, najlepša pesma si ti.
44 Majko
45 O Lukrecija, / nikad ne bih pomislio / Da imaš četiri dlake u otvoru dupeta...
45 O
46 Luckast.
46  Luckast.
47 Proslavljena
47 Proslavljena i lepa Domovino, / Živa zvezdo.
48 
48  Duče, Duče, ko neće znati da umre... / Kad budeš hteo, sa zastavama na vetru, /
Pojurićemo k tebi...
49
49 Slavna
 Slavna i lepa zemljo.
50 Ti
50 Ti si živa zvezda.
51 Za Kralja, za Dučea, alala!
51 Za
52 Za Benita Mussolinija, alala!
52 Za
53 Zdravo,
53 Zdravo, narode heroja!
54 Živela,
54 Živela, besmrtna Domovino!
55 O
55 O Italijo, o majko moja, Ti koja samo za pobede znaš...
56 Papa
56  Papa Pio na jastucima / guziči Mussolinija / Papa bum - zi bum - zi bum...
57 Gledajte, Jagnje Božje, gledajte, Jagnje koje oprašta grehe ljudske!
57 Gledajte,
58 Mir
58  Mir s Tobom i s duhom Tvojim!
59 Gospod
59 Gospod s vama.