Ivan Ivanji

BARBAROSIN JEVREJIN U
SRBIJI
Beograd, 1998.

By

2
 Biblioteka „Peščanik“
Knjiga četrdeset peta

Urednik
Predrag Marković

Oprema
Dušan Šević

Na koricama
Luka Sinjoreli, Kraj sveta (detalj), 1500-1504.

3
 1.
ZVAO SE JUGO

Bon, Beč, jesen 1993. godine

N
edelja prvog susreta sa aveti u bečkoj Narodnoj biblioteci
počela je uzbudljivo.
Marko je morao da se seti svih trikova koje je naučio u
životu ne bi li se smirio. Često je imao priliku da se plaši, pripremi za
najgore, proceni rizik pre nego što bi se u njega upustio. U toku rata, ali i
posle njega. Morao da preuzme odgovornost za druge, za potčinjene.
Sad je bar bio sam. To je bilo lakše.
Isuviše rano je stigao na aerodrom Švehat. Plaćajući taksi, ljutio se
na sebe što nije došao gradskim prevozom ili bar autobusom od hotela
Hilton. Zaista bi trebalo da počne da štedi. Morao je da zaboravi na staru
naviku da sve troškove naplati od svoje službe.
Pošto je prošetao kroz nove, sjajno opremljene radnje, kod Harodsa
pojeo sendvič sa lososom, seo je na jednu od neudobnih stolica okrenut
leđima prema velikom satu i sporo u sebi odbrojao do tri stotine. Tako
sporo, da prođe najmanje deset minuta. Brojao je prvo na srpskom, pa
na mađarskom i nemačkom, najzad na engleskom i francuskom. Tako je
prošao dosadni, suvišni sat čekanja. Uspeo je da se smiri. A pošto je još
uvek imao vremena, razmišljao je koliko bi odela, uz njih koliko i kakve
košulje, cipele, kravate, maramice, kupio da ima dovoljno novaca. Misliti
na tako nešto konkretno bilo je sredstvo da se savlada vreme, da skrene
pažnju sa odluke koju će uskoro morati da donese. Bez takvih trikova
teško da bi savladao sve opasnosti u svom dosadašnjem životu.
Još uvek je mogao da se ubije. Ali bez oružja i otrova ni to nije bilo
lako. Skok u Dunav? Ili pred podzemnu železnicu? Pre toga pažljivo
uništiti sve dokumente, da bi njegov leš još malo zbunio austrijsku
policiju, zadao joj još jednu zagonetku?
U avionu nije bilo mnogo putnika, niko nije seo do njega. Uze

4
nekoliko nemačkih i engleskih novina, prolista ih. Zatim je kroz prozor
posmatrao planine preko kojih su leteli. Vreme je bilo lepo. Svet je još
uvek bio lep.
„Dobro došli na aerodromu Keln-Bon”, reče stjuardesa onim
mehaničkim glasom, koji bi valjda zvučao kao metal i da nije dolazio
kroz zvučnik. Lepo se zahvalila putnicima što su leteli sa njenom
aviokompanijom, saopštila da je napolju devetnaest stepeni i poželela
srećan boravak. Marko se trže kad nastavi:
„Putnik Marko Jugo umoljava se da se pre napuštanja aviona javi
kod stjuardese, putnik Marko Jugo molim…”
Prijatno iznenađen uze svoje koferče.
„Zvali ste me?”
Profesionalni osmeh za trenutak mu se učini zainteresovanim, ali
devojka samo reče:
„Da, molim, mister Jugo. Ona dva gospodina kod kola singapurske
kompanije tamo dole čekaju na vas…”
Mislio je da će ga sačekati tek posle pasoške kontrole. A zašto
Singapur? Nije imao vremena da dugo razmišlja. Brzo siđe niz stepenice.
„Čekate na mene?”
Stariji od dvojice mu čvrsto stisnu ruku.
„Dobro veče. Ja se zovem Sunce. Ovo je gospodin Mesečina.
Nemate prtljag? Divno. Pa, izvolite…”
Veliki mercedes. Aviokompanije se obično zadovoljavaju sa
skromnijim kolima. Odvezoše se pravo do službenog izlaza. Gospodin
Mesečina je pokazao ispravu, stražar pritiskom na dugme otvorio
kapiju.
„Bez carinske i pasoške kontrole?” začudi se Marko. „Smatrali smo
da je to u obostranom interesu. Imate li nešto protiv toga?”
„Ne. Sve je u redu… Doduše nije moj problem, ali zašto ste izabrali
tako čudne pseudonime?”
„Nema potrebe da čovek napregne maštu zbog suvišnih stvari, zar
ne?” reče gospodin Sunce. Iako između njih, naravno, nisu bili uključeni
nikakvi mikrofoni i zvučnici, i njegov način govora podsećao je na
mehaničke najave na železničkim stanicama ili aerodromima. Prijatan,
gotovo bi se moglo reći, školovan glas bez akcenta i bez ikakve lične
boje.
„Onda možda ni za mene nije kasno da izaberem neko zgodnije
ime…”
„Niste zadovoljni sa Jugo?”
„Mislim da je Jugo izričito glupo”, reče čovek koji je stigao pod

5
imenom Marko Jugo. „Svako će smesta pomisliti na Jugoslaviju, a baš to
ne želimo, zar ne?”
Gospodin Mesečina, koji je vozio i do sada se koncentrisao samo na
autoput, progovori prvi put:
„Mogao bi da bude u pravu!”
„Želite li možda da umesto Jugo kažemo Hugo?” razmisli gospodin
Sunce glasno. „Marko Hugo ne zvuči loše? Ili, šta biste vi predložili?”
„Da bismo ostali u domenu meteorologije, predlažem Südwind!”
„Kako god želite…” Glas gospodina Sunce najzad zazvuča
začuđeno. „A zašto?”
„To zvuči nemački. A Südwind znači južni vetar, zapravo, opet jugo.
Kad na Jadranu zavlada jugo, širi se tuga, loše raspoloženje. To je
depresivni vetar, baš kao i fen u Alpima. Broj samoubistava raste. Osim
toga, lepo ide uz Sunce i Mesečina.”
„Divno! Vi ste duhoviti. On je duhovit, ima humora!” reče Sunce
Mesečini. Ali nije se nasmejao.
„Vi niste?” upita Marko.
„Valjda jesam, nadam se da jesam. Donekle. Nadam se da ćemo se
lepo slagati. Marko ostaje?”
„Ako se ja pitam, neka ostane. Zašto da ne? Ali pisao bih ga kao
Italijani, sa c. Kao Marco.”
„Divno, divno!” Ta reč mu je očigledno bila poštapalica. Gospodin
Sunce se proteže na svom sedištu. Videlo se da ceni svoju udobnost.
„Onda ćete svoje nove isprave na novo ime dobiti za dva dana. Može li,
gospodine Mesečino?”
„Sutra uveče”, odgovori čovek sa nadimkom Mesečina.
Marko nije obraćao pažnju na oznake kraj autoputa. Bilo mu je
svejedno kuda ga voze. Blago jesenje veče. Predao se tim ljudima, sad je
bila njihova stvar šta će s njim raditi. Nije se čudio kad je primetio da
silaze u Bon. Koji li su mu hotel odabrali? Pogrešio je, stali su kod malog
keja na reci. Kroz velike prozore gostionice preko puta nazirali su se
veseli ljudi. Marko nije tačno znao gde se nalaze.
„Vi poznajete Rajnu, zar ne?” upita gospodin Mesečina, koji mu je
otvarao vrata od kola.
„Kako da ne.”
„Ali sigurno nećete imati ništa protiv male vožnje brodom? Da vam
ponesem koferče?”
„Sa ovom lepom jahtom? Koferče ću zadržati, hvala. Nije teško. To
je moja stara, glupa navika, ne ispuštati ga iz ruke, kao da u njemu
nosim neke tajne. Sigurno ste se i vi često tako ponašali?”

6
 Gospoda nisu komentarisala aluziju. Na brodu se nalazio čovek koji
nije predstavljen, ali je upalio motor čim su se popeli na palubu. Kad su
se već uveliko vozili uz reku, gospodin Sunce upita:
„Zadovoljni?”
„Što se tiče prijema, automobila, broda, ove lepe, blage večeri, koju
ste sigurno takođe vi organizovali, da. Kako da ne! Kao nekada, kada
sam još značio nešto u životu. A inače… Pretpostavljam da ću to uskoro
znati…”
„Zašto ne sednemo?”
„Rado”, reče Marko. „Čerčil je govorio da nikad ne treba da se stoji,
ako može da se sedi, a da nikada ne treba da se sedi, ako može da se
legne…”
Sedoše na platnene fotelje, a gospodin Mesečina upita nešto
glasnije:
„Da li se i vaš gospodin Tito tako ponašao?”
Sunce mu upade u reč:
„Samo polako, imamo dosta vremena…”
Ali Marko odgovori mirno:
„Ne. On je još i kao starac bio prilično živahan, on bi se sad
verovatno naslonio na ogradu, gledao u reku, posmatrao tvrđave na
bregovima ponad obale i, praveći se važan, recitovao Lorelaj na
nemačkom jeziku…”
„Nisam vas ni pitao, pušite li?”
„Ne.”
„Ne pušimo više ni gospodin Mesečina ni ja. Prvo je on ostavio,
zatim i ja. U našim krugovima sad je nekako moda da se pazi na
zdravlje…” Gospodin Sunce napravi pauzu. Valjda je Marku želeo da
pruži priliku da nešto pita, možda na kakve je to „krugove” ciljao. Ali
Marko je isuviše dobro znao da je postavljanje pitanja na početku
ovakvih razgovora znak slabosti. Sunce uzdahnu:
„Moram da priznam, meni je u početku bilo prilično teško…”
Trudio se da održi konverzaciju.
„Ja nikada nisam pušio”, reče Marko, tek da ne bi ispao neučtiv.
„Nije moguće!” Gospodin Mesečina se iskreno začudi. A mesečina
se iskrila i po talasima Rajne. Taman zgodno uz taj pseudonim. Svet je
zaista bio lep.
„Za vreme rata… Inače ne govorim rado o tome, ali vi to svakako
znate, zar ne?”
„Mi o vama znamo prilično mnogo”, potvrdi gospodin Sunce.
„Naravno. Ja sam to i pretpostavljao. Dakle, tada nisam imao ni

7
devetnaest godina. Nedostatak duvana kod partizana bio je veliki
problem. Za cigaretu ili za šaku zlatno-žutog hercegovačkog duvana
moglo se dobiti gotovo sve. Meni se činilo da je pušiti kao da palim
dolare da bih uživao u smradu…”
„To ste lepo rekli. Trebalo bi da pišete.”
„Ako ne uspem drugačije da se snađem, ništa drugo ne bih ni
umeo.”
„Divno! Možda bismo mogli da vam pomognemo da nađete
pogodno izdavačko preduzeće ili bar dobrog agenta”, reče gospodin
Sunce. „Šta mislite, gospodine Mesečino?”
„To ne bi trebalo da predstavlja veću teškoću”, odgovori Mesečina.
Bio je mlađi i okretniji od svog partnera. Marko je imao vremena da ih
posmatra. Sunce, stariji, mogao je da ima šezdesetak godina, bio je
ozbiljan, nipošto sportski tip, a lice izbrazdano borama bolje bi pristajalo
mršavijem telu. Da li je često imao bolove? Čir u stomaku? Nosio je
tamnosivo odelo, crvenu kravatu sa srebrnim tačkicama. Korektni čvor
ukazivao je na konzervativan stav prema životu. To je bio kostim
ozbiljnog poslovnog čoveka, bankara ili višeg činovnika. Onaj drugi,
koga su zvali Mesečina, obukao je u struku krojeni, šareni kaput, žutu
kravatu na šarenoj košulji, farmerke i patike. Tako se oblače mlađi ljudi,
koji misle da je to moderno. Da li su se tako oblačili i privatno ili je to bio
kostim za ovu priliku, za uloge koje su igrali pred njim? Bio je uveren da
su par, ali kako je funkcionisala njihova saradnja? I da se privatno ne bi
družili. Da li su zaista bili toliko različiti ili je to bila klasična podela
zbog njega? Sunce nije bio samo stariji po godinama, nego svakako i
pretpostavljeni, ali ni ćutljiviji Mesečina nije delovao pokorno. Ponekad
bi on pokazao inicijativu:
„Valjda nemate ništa protiv gutljaja viskija? Ili možda nešto
drugo?”
„Više bih voleo neku prostiju rakiju”, zamoli Marko. „Sad ću da
vidim…” Mesečina siđe dole u kabinu i poče da nabraja: „Votka, džin,
šeri, akvavit…”
„Molim akvavit”, odluči se Marko.
„A ti, pardon, vi, gospodine Sunce?”
Marko se nasmeja. Prva greška s njihove strane. Nasmeja se i Sunce.
„Viski, kao obično, gospodine Mesečino!” reče sa naročitim
naglaskom, priznavši time da se njih dvojica dobro poznaju, ali
istovremeno upozoravajući da će pred gostom ostati na distanci.
Mesečina se pope sa poslužavnikom:
„Jedan akvavit, dva viskija bez sode, ali sa ledom, gospodo!” Marko

8
zapazi da čoveka koji je upravljao jahtom niti su ponudili, niti mu rekli
jednu jedinu reč. Sunce i Mesečina su svejedno govorili tako glasno da je
sve mogao čuti, znači, bio je jedan od njih. Ali kao da je bio deo opreme
broda, a ne čovek.
Odavno su se provezli pored Bona i banje Godesberg i bezbrojnih
svetiljki kraj puteva i vila na obali. Marko više nije znao na kojoj visini
reke se nalaze. Sigurno su prošli i Melem, gde je bila jugoslovenska
ambasada. Sad on pokuša da iznenadi svoje domaćine:
„Šta sam ono hteo da vas pitam, da niste slučajno iz BND-a?”
Sunce ne promeni raspoloženje, čak se opet nasmeja, mada pomalo
kiselo, ali brzo nađe odgovor:
„Da li bi vam to smetalo?”
„Zar bih sad bio sa vama u istom čamcu, ako bi mi smetalo?”
„Pa, možda ću vas sada razočarati”, reče Sunce polako. „Ne. Mi
nismo iz tog kluba.”
„Ali čisto sumnjam da ste službenici singapurske vazduhoplovne
kompanije u čijem ste me automobilu dočekali.”
Nastade pauza, sve dok Mesečina ne prekide ćutanje: „Mi imamo
neke svoje mogućnosti…”
A zatim Sunce nastavi:
„Jedno mogu već sada da vam kažem. Nemačka tajna služba vas
svakako ne bi dočekala sa tolikom pompom. Oni sa parama svojih
poreskih platiša moraju da se ophode znatno štedljivije.”
„Ali vi ste Nemci!” utvrdi Marko.
„I vi govorite nemački bez akcenta, pa niste Nemac.” Marko se
nasloni malo udobnije i za trenutak zatvori oči. Zatim ih brzo otvori,
znao je, da ga oštro posmatraju. A bilo bi šteta da žmuri, jer su osvetljeni
brodovi, koji su prolazili pored njih, i obale sa obrisima brda i tamnih
tvrđava na vrhovima bili isuviše lepi. Mesečina ipak primeti Markovo
treptanje:
„Sad ćemo stići. To je kuća nekih naših poslovnih prijatelja.
Možemo udobno da vas smestimo i mirno da razgovaramo. I niko treći o
tome ništa ne mora da sazna. Čak ni ona nemačka služba, koju ste
upravo pomenuli.”
„To je fino”, reče Marko. „Ali da ste mogli kolima da dođete pred
avion i da me izvezete sa aerodroma bez kontrole, a da odgovorni ljudi o
tome ništa ne znaju i da nisu dali određeni mig, to vam, naravno, ne
verujem.”
Kratko se oglasi sirena. Brod pristade, onaj čovek bez reči svrši sve
sam, skoči na obalu, priveza jahtu. Prelazili su preko odnegovanog

9
travnjaka. Jednospratnica bela, fasada i nekoliko borova osvetljeno
skrivenim reflektorima. Na stepenicama pred ulazom devojka u plavom
kostimu sa šminkom i osmehom stjuardese.
„Dobrodošli u vilu Lorelaj.”
Lepa devojka.
„Dozvolite da vas upoznam”, reče Mesečina. „To je gospodin
Marko Zidvind. Vaša domaćica, gospođica Sonja.”
„Nadam se da ste imali prijatan let i da niste previše jeli u avionu”,
reče Sonja. „Pripremili smo laku večeru. Ali sigurno prvo želite da vam
pokažem vaš apartman.”
Njen glas nije zvučao toliko izveštačeno kao kod pratilica aviona.
Hvala Bogu, pomisli Marko, gotovo normalna žena, ne samo maska. Ali
da im nije palo na pamet ništa pametnije, nego da vilu nazovu „Lorelaj”!
Biće da je gospodin Sunce zaista ozbiljno shvatio da ne treba napregnuti
maštu za nevažne sitnice.
Sonja pođe pred njim uz stepenice. Apartman se sastojao od dve
sobe sa velikim prozorima na Rajnu. Na stolu korpa sa voćem, u
predsoblju frižider sa pivom, vinom, raznim vrstama rakija i sokovima.
U kupatilu ogrtač za kupanje. Činilo se da je devojka čekala trenutak
više nego što je bilo neophodno, zatim se povukla bez reči. Zar je trebalo
da joj da napojnicu, upita se Marko. Nemoguće. Nije mogla biti nešto
kao boj u hotelu.
Za stolom porazgovaraše samo o beznačajnim stvarima, vremenu,
reci, Bonu i obližnjem Kelnu. Zatim se dvojica muškaraca oprostiše
obećavši da će doći rano ujutro. Opet Sonja pođe ispred Marka i otvori
vrata njegove dnevne sobe prema terasi.
„Pogled je lep!”
Video se park, kej, mračna silueta brda na suprotnoj obali. Devojka,
koja je stajala iza njega, primeti da podrhtava.
„Isuviše hladno?”
„Ne. Ostaću za trenutak”, reče tvrdoglavo i demonstrativno sede na
stolicu na terasi.
„Da li mogu još nešto da učinim za vas?”
„Ne. Hvala. Sve je perfektno. Laku noć!”
Ona, međutim, ne ode nego upita posle nekoliko minuta:
„Da li smem da sednem do vas?”
„Naravno, izvolite. Bilo bi smešno da ja vama kažem osećajte se kao
kod svoje kuće. Ali…”
Preklopi noge jednu preko druge i Marko sa zadovoljstvom primeti
da joj je suknja elegantno dugačka. Voleo je nenametljivost.

10
 „Ali?” upita devojka.
Marko se za trenutak zamisli. Bilo je besmisleno da nastave sa
predstavom.
„Slušajte, ne znam šta sa stanovišta gospode Sunce i Mesečine
spada u zadatke jedne domaćice, kao što su vas nazvali, ali da bismo
izbegli nesporazume treba da znate da sam ja mator čovek.”
„Ne izgledate baš tako!” Čak nije zvučalo nezgrapno. Ili je bila
dobra glumica, ili… Nikakvo ili upozori samoga sebe. To sve ide
zajedno. Samo nemoj ništa da uobražavaš. Sve je deo igre kao automobil
sa natpisom singapurske vazduhoplovne kompanije, jahta sa nemim
kormilarom, vila… Oni bi izmislili čak i Rajnu da je nema i da su
smatrali da im je potrebna za njihovu režiju. Ali razgovor sa devojkom
mu se sviđao, pa ga nastavi:
„Strogo uzevši, da sam se malo potrudio, mogao bih da vam budem
ne otac, nego deda!”
„Ima žena koje vole serioznu gospodu.”
„Izražavate se veoma ljubazno. Sigurno nema takvog muškarca koji
vas ne bi smatrao atraktivnom, Sonja… Vi se zovete Sonja, zar ne? Samo
ovde ili zaista?”
„A šta je to, jedno ime, gospodine Zidvind?”
„Imate pravo”, reče Marko. „Čak je zgodno ako čovek može da
izabere ime koje hoće. Ako za svaku ulogu u životu bira drugo, kao
kravate za razne prilike.”
Pogleda ga u oči i oćuta. Očigledno joj ništa više duhovito nije
padalo na pamet. Najzad reče samo:
„Dakle, ja zaista ne mislim da ste matori. I to biste sasvim lako
mogli sebi da dokažete.”
Na reci je veličanstveno prolazio izletnički brod. Za trenutak su čuli
muziku sa njegove palube.
„Kad sam bio mlad”, poče Marko da priča, „nekoliko mojih
drugova i ja smo izmislili igru, kako bismo mogli da se nabacimo
najlepšim devojkama. Pretvarali smo se da smo pederi. Onda su one
pokušavale da nas preobrate. Mi smo dozvoljavali da se potrude i na
kraju postignu željeni uspeh. Meni sada pada na pamet da bih mogao da
igram starca, a vas da pustim da se trudite. To bi sigurno imalo mnogo
draži. Ali, devojko, shvatite, nemam volje!”
„Vi ne nosite burmu. Da li ste, ipak, oženjeni?”
„Udovac.”
„Voleli ste svoju ženu?”
„To takođe.”

11
 „Ako… Ako vam nije isuviše bolno da mi odgovorite, recite, kad je
umrla?”
„To se vas, doduše, ne tiče, ali pošto vaši prijatelji Sunce i Mesečina,
ili kako se već zovu, verovatno sve znaju, mogu i da vam kažem. Umrla
je u Americi zbog jednog glupog nesrećnog slučaja. Još tačnije rečeno, u
Memfisu, Tenesi, ako imate pojma gde je to.”
Ona ga otvoreno pogleda u lice. Obična kurva ne bi umela da se
ponaša tako dobro. Pomisli kako bi u neka ranija vremena rado imao
takvu partnerku za određene poslove. Devojka najzad popusti:
„Da li da idem?”
Iznenada oseti potrebu da je još malo zadrži.
„Da razgovaram sa vama ovde na terasi dok slušamo kako reka
protiče, to je prijatno…”
„Šta te muči?” devojka iznenada pređe na ti, i to ga nekako povredi.
Ustade naglo. Bila je gotovo iste visine kao on. Glas mu iznenada
zazvuči tvrdo.
„Žena mi je sahranjena u Americi, sin mi je tamo, gotovo da
nemamo kontakta. Nikad se nismo naročito dobro razumeli. Moja
kćerka i unuci su u Sarajevu, ako su uopšte još živi. Nemam pojma da li
možeš da shvatiš šta sve to znači. Zet mi je umro u tom prokletom ratu.
Izgubio sam domovinu, penziju, ušteđevinu, pa ako bismo pošli od toga,
da tako nešto postoji, i smisao života. Ali ako ja to kažem jednoj, kao što
si ti, na ovakvoj luksuznoj terasi na Rajni, onda to svakako zvuči kao
vesti na radiju. Ili nekakva reportaža. Sve to se tebe ne tiče. Laku noć!”
Sad se ona uvredi.
„U ormančetu u kupatilu postoje neke soli, mogla bih da ti spremim
vodu u kadi, ali pretpostavljam da ćeš to radije učiniti sam. U fioci pored
kreveta ima i sredstvo za spavanje, ali ne verujem…”
„Sigurno ga neću uzeti!”
„Shvatam da si sumnjičav, ali ne bi trebalo da budeš. Tačno je to
unutra, što piše na omotu. Ti si se njima ovde izručio, i to vrlo dobro
znaš. Ali ako sad voliš da igraš snažnog muškarca, izvoli. Stojim na
raspolaganju i za takav odnos!”
Zatim ode ne rekavši čak ni laku noć.
Ležao je u kadi sve dok se voda nije ohladila. Svejedno mu san nije
dolazio, ali se osećao dobro, napetost je popustila. Čuc je lake korake.
Niti je navukao zavese, niti zaključao vrata.
„Znam da ne spavaš”, reče devojka tvrdoglavo se zavlačeći k njemu
pod jorgan. Da li je telefonirala? Dobila nalog da po svaku cenu spava s
njim? Nije se više bunio. Bila je iskusna, nije pričala, dahtala, vikala.

12
Čvrsto je zaspao, sve dok mu prvi zraci sunca nisu pomilovali lice. Pošto
je ustao, i ona se uspravi i upita gotovo pobedonosno, kao da je to njena
zasluga:
„Vidiš da si još muškarac?”
Gledajući kroz prozor, promrmlja:
„Reče li da se vila zove Lorelaj?”
„Da.”
„Zašto su te nazvali Sonja, a ne Lorelaj?”
„To moraš da pitaš njih, meni je svejedno. I za tebe su prvo rekli da
će doći gospodin Jugo, a sad se zoveš Zidvind…”
Marko ućuta i ona saopšti da će sad poći u svoju sobu. Tuširao se,
obrijao, uzeo čistu košulju iz koferčeta i sišao. Sonja ga je već čekala.
Kafa skuvana, zemičke sveže. Ptice su cvrkutale. Onda se začuše točkovi
automobila na šljunku staze i gospoda, koja su se predstavljala kao
Sunce i Mesečina, prvi ozbiljna i kao sinoć nešto zagrižena lica, drugi,
mlađi, veseo, uđoše brzim korakom. Nazvaše, vrlo lepo, dobro jutro.
„Već ste za doručkom?” začudi se Sunce, a Mesečina upita: „Jeste li
dobro spavali?”
„Hvala”, reče Marko. „Zaista je divan dan. Kraj septembra, a još
tako toplo! Da li i na to imate uticaja, da li ste i pticama naložili šta da
pevaju?”
„Ponekad imamo nešto malo uticaja na svašta”, prihvati Mesečina.
„Baš divno, vi ste, dakle, dobro raspoloženi. Još uvek zadovoljni?”
Sunce sede i posluži se kafom. „U svakom pogledu?”
Marko ga pogleda sumnjičavo. Da li im se mala već javila i podnela
izveštaj?
„Da, naravno. Ali moram da vam kažem, ako ste negde instalirali
kamere, meni to uopšte ne smeta. Nema nigde nikog na svetu ko bi bio
zainteresovan za video-igre sa mnom…”
„Slušajte”, reče Sunce ozbiljno. „To je dokaz da dolazite sa istoka.
Za ime božje, a šta bismo snimali? Ne snimamo ni kako mažete med na
zemičku i kako vam prija ova divna pršuta. Ali ako ste već tako dobro
raspoloženi, hajde da počnemo da razgovaramo otvoreno. Da natočimo
po jedan mali konjak?”
„Hvala. Ostaću pri soku od paradajza.”
Sonja je otišla bez reči. Mesečina poče agresivno:
„Kad ste se pobratimili sa istočnonemačkim ministrom bezbednosti
Erihom Milkeom, niste bili tako uzdržani!” Marko sačeka. Nije ni
trepnuo. Navikao se da u takvim situacijama u sebi izbroji do dvadeset.
To je činio i sada posmatrajući brodove na Rajni. Sunce i Mesečina su ga

13
prosto vrebali.
„Dobro”, reče najzad. „Znate i to. Ali to je bilo usred noći, a sad je
jesenje jutro. Osim toga, tada sam bio u ulozi domaćina, a ovde sam
gost.”
„Ipak bismo jako rado čuli vašu verziju tog susreta.”
U holu se sat oglasi prvo četiri puta, zatim sa još osam udaraca.
Sunce ublaži napad svog mlađeg kolege, valjda da bi Marku dao
vremena da se sabere.
„Bože! Tek je osam sati! Mi smo mislili da ćemo vas još zateći u
krevetu.”
„Nažalost, uvek se budim u šest, bez obzira koliko sam spavao.”
„Vaša verzija o Milkeu!” podseti Mesečina.
„Da li imate nešto protiv da magnetofon stavimo otvoreno ovde na
sto? Bolji je ton nego kada se radi sa skrivenim mikrofonima, tehnika još
uvek nije savršena.”
„Meni ne smeta”, prihvati Marko., Ja sam celog svog svesnog života
računao sa skrivenim mikrofonima, a dosta često sam ih postavljao i ne
retko se ljutio zbog lošeg kvaliteta snimka…”
„Divno!” Sunce iz svoje torbe izvadi aparat i postavi ga na sto među
porcelan.
„Milke”, ponovi Marko. „To je bilo u Titovom plavom vozu između
Belja i Pule. Sve perfektno, kao i ovde. Uživao sam u toj organizaciji.
Mercedes dođe po mene, odveze me na pistu do specijalnog aviona.
Popneš se, siđeš, odvezu te do keja, uđeš u jahtu, kao sinoć…”
„Ne skrećite. Sa Milkeom ste bili u vozu!”
„Tako je. Samo što nema šta da se priča. Honeker, Štof i ostali su se
povukli u svoja odeljenja za spavanje, Milke je sedeo u salonskom
vagonu, a ja sam morao da ostanem da mu pravim društvo.”
„Vi ste bili šef bezbednosti?”
„Da. On je navalio da pijemo, a podnosio je alkohol dobro, verujte!”
„To je bilo sedamdeset i sedme godine?”
„Ako vi kažete! Datuma se ne sećam tačno, ali lako je proveriti.
Onda sam ja njemu rekao, ako nastavimo tako, gospodine ministre,
moraću počešće da izađem, ali svejedno vam neću ispričati ništa što
neću. A on meni, gluposti, kakav gospodin ministar, pa mi smo drugovi
i sad ćemo se pobratimiti. I to smo učinili.”
„I to vam je imponovalo.”
„Zašto mislite da je tako?”
„Jer ste otada tu anegdotu u Nemačkoj ispričali bar tri puta”,
objasni Sunce strpljivo. „I svaki put gotovo istim rečima. Ljudi

14
prepričavaju takav događaj na taj način samo ako ih je duboko
impresionirao.”
Marko klimnu glavom. To je, dakle, bio test. A zašto da ne? To su
bili precizni ljudi. Tako svet zamišlja Nemce. Uvek temeljni i pedantni.
Sve uredno i dokumentovano.
„Da li ste nešto o tome našli u arhivu bivše istočnonemačke
bezbednosti?”
„Zašto?” upita Mesečina brzo. „Zar mislite da ste za Milkea bili tako
važni da je o vama napisao ili diktirao zapisnik?”
„To bih i ja voleo da znam.”
„Vaš dosje u istočnoj Nemačkoj do sada nismo našli, gospodine
Zidvind. Možda su ga uništili, stigli su da unište dosta toga. Mi smo,
naravno, oslušnuli malo levo, desno. A bilo je raznih službi i pre nego
što su osnovane Nemačka Demokratska Republika i Savezna Republika
Nemačka.”
„U redu, gospodine Mesečino!” prekide ga Sunce. „To nije važno.
Mi ne želimo mnogo od vas, gospodine Zidvind. Nekoliko imena,
nekoliko adresa i telefonskih brojeva. Nešto o vašoj ranijoj delatnosti, o
tome šta je vaša služba radila u Nemačkoj. Vaše uspomene na razne
stvari…”
„Da…” odgovori Marko i ućuta. Opet je u sebi polako brojao do
dvadeset. Primetio je da je jedan gest Mesečine odao nestrpljenje i da ga
je mig Sunca smirio, kao da mu je treptajem poručio, sačekaj, strpi se.
Sad je zrak sunca pao pravo na lice čoveka koji se predstavljao kao
gospodin Sunce, pa je morao da se pomeri u hlad. Kao da mu se nije
žurilo, tako da se Marko najzad nasmeši.
„Da. Tako sam i mislio. U redu. A šta vi meni nudite?”
„Novi identitet i novac koji je za to potreban.”
„To je dobro, ali to za mene i nije tako važno. Meni inače niko ništa
ne može…”
„Zašto mislite da bi neko hteo da vam učini nešto nažao?” upita
Mesečina, ali Marko, kao da ga i nije slušao, nastavi:
„Ja se bojim raka, žučnog kamena, ciroze jetre, ali metka u glavu se
odavno ne bojim.”
„Ali, dragi gospodine Zidvind”, poče Sunce umiljatijim glasom.
„Dragi Marko! Valjda smo jedan o drugom već stekli nekakav prvi
utisak, zar ne? Niko vam ovde ništa neće! Naprotiv, hteli bismo da vam
pomognemo. Vi još imate vremena da uživate na ovom svetu. Da ste
svoj dar i svoju marljivost koristili za nešto drugo, a ne za vaše, nažalost,
nemoguće komunističke ideale, vi biste odavno posedovali ovakvu vilu

15
ili, u najmanju ruku, uživali u bezbednoj večeri života. Ali nije kasno.
Reč je o jednom poslu, o ponudi i potražnji. Pa mi smo kapitalisti, kao
što biste vi to nazvali!”
„Hajde ozbiljno”, reče Marko. „Da li možete moju kćerku i unuke
da izvučete iz Sarajeva?”
„Da li to možemo, gospodine Mesečino?” upita Sunce kao da se
čudi da neko može tako nešto uopšte da pita.
„To ne bi smeo da bude problem za nas.”
Zatim ćutaše neko vreme. Kao da je sve već rečeno. Sonja se vrati iz
vile, upitno pogleda gospodina Sunce, pa sede uz njih. Presvukla se u
laku, svilenu haljinu.
Marko bi najradije rekao, dok ja ovde sedim, pijem sok od
paradajza, dobro sam doručkovao, toplo je i razmišljam da li da skinem
sako, ljudi ginu. Ili gladuju. Nije bilo trena u istoriji, a da se negde ne
ubija i gladuje, ali sada to nije u Africi ili bogzna gde, nego u gradovima
koje poznajem isto tako dobro, kao svoje rodno mesto. I tiče se moje
kćerke i mojih unuka, a ja uobražavam da ovde sedim sa tim
neprozirnim ljudima da bih njima nekako pomogao.
„Zašto ste sad tako melanholični?” upita nestrpljivi Mesečina, a kad
Marko nastavi da ćuti, Sunce objasni: „Naš prijatelj nam je objasnio da
jugo u njegovoj domovini donosi tugu. A sam je za ime izabrao Zidvind,
što znači južni vetar. Kako bi bilo da malo prošetamo?” Kroz mala vrata
u živici dospeše na stazu koja je vodila duž reke. Gospoda su skinula
kapute i samo ih ovlaš prebacila preko ramena, olabavili kravate.
Gospodin Sunce je išao pored Marka, Mesečina zaostajao za korak, jer je
staza bila uska. Sa reke ih je hladio blagi vetar.
„Vi ste pametan čovek”, poče gospodin Sunce. „Vi znate da mi sad
ne možemo sve svoje karte da položimo na sto. Ali mi ćemo vam
dokazati da možemo da ispunimo vašu želju. Izvešćemo vašu kćerku i
unuke iz Sarajeva.”
„Kako?”
„To ću vam objasniti na miru. Neke detalje, naravno, morate da
prepustite nama. Ali vi znate da i mnogo manje moćni od nas to
svakodnevno čine. Sa minimalnim rizikom. I, pravo da vam kažem, to je
svakim danom sve lakše.”
„Da, to znam. Već poodavno razmišljam kako da nađem načina…
Znači, to je cena koju ste voljni da platite, ali za šta?”
„Hajde da sednemo”, predloži Sunce. Pod lipom je čekala zelena
klupa. Prava nemačka idila. „Onda jadni gospodin Mesečina ne mora
tako da jurca za nama.”

16
 Sedoše, Marko između njih. Ućutaše, kao da se u nekoj tajanstvenoj
igri dele negativni poeni onom ko progovori prvi.
„Nama su potrebni”, poče najzad Mesečina, „adrese i kontakti, opis
metodologije vaše službe, a za vas je sve to danas bez ikakve vrednosti.
Pa i vaše uspomene na Drugi svetski rat, vaše tadašnje veze sa
nemačkom vojnom kontraobaveštajnom službom nisu za bacanje. I,
naravno, sve što se danas događa u vašoj zemlji, koga poznajete od
aktera te drame, kako procenjujete određene ličnosti.”
„Nekada sam imao svoje principe”, uzdahnu Marko. „Da li je to
bilo u ovom ili u nekom drugom životu?”
„Svako se može kupiti govorila je ruska carica Katarina!” reče
Mesečina. „Reč je samo o ceni i da li je kupac sposoban i voljan da je
plati. Mi jesmo.”
„Moj kolega, gospodin Mesečina, sve to izražava grubo…” Sunce
položi ruku Marku na rame, ali kad se on trgnu, smesta je povuče i čak
se malo udalji na klupi u znak da je razumeo da ne treba da se ponaša
isuviše intimno. Marko je sad definitivno bio uveren da su ta dvojica
dobro uigrani par, kome nije prvi put da sa različitim ulogama
pokušavaju nekog u nešto da ubede ili da iz nekog nešto izvuku. Stara
kriminalistička metoda. „Ali u suštini on je ipak u pravu. Vi ne možete
da izdate ideale, gospodine Zidvind, ako su se odavno pokazali kao
iluzije. Ja bih to na vašem mestu shvatio kao da smo mi literarni agenti
koji kupuju vaše memoare, a da ne mogu unapred da vam obećaju u
kome će izdavačkom preduzeću biti objavljeni. Onda se vi možete
osećati kao autor, a u tome nema ničeg nezgodnog, zar ne?”
„Da, da, to zvuči sasvim dobro!” Marko ustade, ali se predomisli i
opet sede. „Veština sa kojom vas dvojica igrate svoje uloge
profesionalno mi imponuje baš kao i jahta, vila i devojka. Ali ko ste vi,
do đavola? Tajni nakupci oružja ili služba koja traga za takvim ljudima?
Mosad ili CIA? Pa niste valjda nekakve meteorološke pojave kao sunce i
mesečina…”
„I južni vetar!” nasmeši se Sunce.
„Dabome, i južni vetar!”
Mesečina sad upadljivo oćuta. Stariji, Sunce, čak je možda malo
saosećao sa Markom. Na kolegijalan način.
„Bili ste na uticajnom mestu. Imate interesantna iskustva. Takođe i
sa raznim Nemcima. I, uzgred da napomenem, za vreme svoje
profesionalne karijere ništa niste stvorili za sebe i svoju porodicu,
nikakvo bogatstvo, čak ni kućicu na moru, iako ste videli da su se
gotovo svi vaši partijski drugovi obogatili!”

17
 „Naravno! I nikada im nisam zamerao, nikom nisam zavideo.
Možda sam samo bio nesposoban da se, kako vi kažete, obogatim, a ne
pošteniji od drugih. I kod nas, gde baš i nema i nije bilo nekog
antisemitizma, postoji predrasuda da su Jevreji poslovno naročito
talentovani. E pa vidite, ja sam Jevrejin koji je poslovno naročito
nesposoban. A što se tiče kućice na moru, pa mogao sam da je imam, čak
sam već kupio teren, ali predomislio sam se na vreme. Šta će mi
sopstvena kuća, ako uz nju nemam poslugu… Bila bi u Dalmaciji, a sad
bi za mene iz Srbije inače propala…”
„Skrećete sa teme, svesno skrećete!” upozori ga gospodin Sunce, a
kad Marko odmahnu glavom nastavi. „Slušajte, jedino što ste stekli u
svojoj profesiji su saznanja o ljudima, adresama, vezama, operacijama.
Reći ćete da se ponavljam. Odgovoriću da to činim svesno. To što znate
predstavlja izvesno bogatstvo. Ali ne vredi ništa dok ćutite. To je kao da
imate zlatnu polugu, ali gladujete, jer za kilogram zlata ne možete da
kupite sendvič.”
„Slažem se”, reče Marko. „Šta da potpišem? Imate li neki papir u
džepu?”
„Sad ste me ipak malo razočarali!” To je zvučalo toliko iskreno da se
Marko pokoleba da li je to još deo predstave ili znak ljudskog saosećanja.
„Vi ništa ne morate da potpišete! I to su bili nekakvi istočni običaji. Ako
vi nama kažete da ćete nešto za nas uraditi, mi ćemo vam verovati. Jer
ako nameravate da nas prevarite, vi ćete to učiniti i pošto potpišete parče
papira.”
Pogledaše se. Treći ostade gotovo isključen iz razgovora dvojice
starijih. Sunce je bio mlađi od Marka možda čak i čitavih deset godina,
ali ipak bliži od čoveka sa šarenom košuljom. Marko se uplaši da li se
između njih rađa nekakvo osećanje kolegijalnosti, što je mogla biti
klopka. Odluči se da govori otvoreno.
„Dobro. Hvala. Hajde da skratimo. Dajte mi vremena samo do
večeras. Više reda radi. Da li večeras možete da mi uspostavite
telefonsku vezu sa mojom kćerkom u Sarajevu?”
„Da li možemo, gospodine Mesečina?” Sunce je očigledno samo
želeo da mlađeg ponovo uvuče u razgovor.
„Možemo. Poslaćemo satelitski telefon sa oklopnim kolima
UNPROFOR-a.”
„Šta će reći njene komšije?”
„Taj mali rizik ne može da se izbegne. Ali oni će znati samo da je
neko došao oklopnim kolima i doneo paket. To se događa svaki čas.
Vaša kćerka će sići do kola i gotovo. Da li se slažete, gospodine

18
Zidvind?”
„Da”, reče Marko odlučno. „Da li vam treba adresa?”
„Pa mi je, naravno, imamo.”
„Kada?”
„Recimo, večeras u devet.”
„U devet!” potvrdi Marko i uspe da se uzdrži i da ne uzdahne.
Zatim se vratiše u vilu. Dva muškarca se oprostiše, Marko ruča sa
Sonjom, pa reče da namerava da se ispava.
Tek je prošlo jedan. Osam sati do devet. Trebalo bi da broji do
28.800. Isuviše. U sobi je bilo nekoliko knjiga o Rajni, tvrđavama,
turizmu. Nisu ga zanimale. Odluči da legne i gotovo odmah zaspi.
Probudivši se znao je da je živo sanjao, ali ne šta. Oseti se lako, gotovo
vedro i sede na terasu. Samo se za trenutak pokoleba da li da uključi
televizor, ali se uzdrža. Život je bio napolju, ne na malom ekranu. Bolje
je posmatrati vodu, oblake, brodove. Tek kad su se senke odužile, Sonja
zakuca na vrata i upita:
„Želiš li možda kafu?”
„Hvala, da, rado, ali sići ću dole.” Nekako je zaželeo da intimnost te
dve sobe sad sačuva za sebe iako ili baš zbog toga što je ona ovde već
spavala. Nađoše se na donjoj terasi i Marko sebi obeća da neće misliti ni
na šta drugo, samo na trenutak, na lep pogled na reku, kafu, društvo
zgodne prostitutke. „Ne budi tako nesrećan, Zidvinde!”
„Ma pusti taj smešni pseudonim!”
„Ti sigurno misliš da sam ja površna, da ne mislim na svoju
budućnost. Obećali su mi da će me posle dobro smestiti. Negde drugde.
Ja im verujem. Pa ja ovde nisam nikakva uličarka, šta misliš?”
„Nisi”, uteši je Marko rasejano. Nije imao volje da se udubi u njene
probleme.
„Možda bih ja trebalo da se brinem. Život stoji pred tobom, kaže mi
uvek onaj što se sad predstavlja kao gospodin Sunce. A ti? Pa ti si već
svašta preturio preko glave. I zašto ti sada ne bi bilo dobro, pa makar
samo za nekoliko sati?”
„To i ja govorim sebi. Dakle, molim te, nemoj da se ljutiš, hvala za
kafu i za trud. Ja ću sad opet da se popnem i gore da sačekam dok njih
dvojica ne dođu.”
Ona ostade za stolom. Naravno da su snimali njihov razgovor. I
svakako su se nadali da će on pokušati od Sonje da sazna ko je nju
angažovao, kakve je inače goste služila u ovoj kući. Ali, ako su je lepo
podučili šta da odgovori na očekivana pitanja, za njega to nije bilo
interesantno. A ako je trebalo da mu indirektno prenese neku poruku,

19
neka se gospoda potrude sama.
Sedeći opet na balkonu nad rekom, osećao se veoma usamljenim.
Uvek je bio usamljen. Njegove bivše kolege su, valjda baš zbog toga što
su mnoge detalje svog poziva morali da drže u strogoj tajnosti, rado
izlazili, pili, pevali, bavili se sportom. On nije. Nije mu bilo potrebno
mnogo. Bavio se sportom samo radi održavanja kondicije, a bez strasti.
Nije bio ravnodušan prema profesionalnom uspehu, priznanju kolega
koji su se razumeli u taj zanat.
Ne bi u toku rata mogao da igra ulogu nemačkog podoficira usred
Zagreba, iako je bio jugoslovenski Jevrejin i agent partizana, da nije već
tada, star tek dvadeset godina, imao određeno shvatanje života. Slučajno
je od kuće nemački govorio dobro, bez akcenta. Kad je stvorena veza
između partizanskog štaba i nemačke vojne kontraobaveštajne službe,
njegov komandant, inženjer Boris Bakrač, koji je igrao kapetana nemačke
vojske, uzeo ga je za vezu. Tada možda nije bio sasvim svestan ogromne
opasnosti. Danas mu se sve činilo kao neka igra, u kojoj je rado i veselo
učestvovao.
Do sada nije hteo da piše o svojim ratnim doživljajima, iako su mu
neki prijatelji, koji su ponešto o tome znali, savetovali da sve zapiše.
„To se ne čini. Ne čini se nikako!” odgovarao bi Marko. „Nemam
volje da se naknadno prikažem kao nekakav jugoslovenski Rihard
Zorge…”
Smatrao je da je porodica neophodna, ali više teorijski nego u
realnosti. Rano se oženio, dobio decu, ali nije imao dovoljno vremena da
prati njihov rast. Sada je morao da spase svoje unuke koje jedva da je
poznavao. Ništa drugo nije bilo važno. Pa zašto onda da ne piše? Nije
morao da navede negdašnje kontakte u Nemačkoj, koji bi za nekoga još
uvek mogli biti neprijatni. Zaista je bilo svejedno za koga će on, koji je
celog života pisao nekakve izveštaje, sada pisati.
Kada je čuo glasove dole u holu, polako se uputi da siđe. Nije imao
nameru da bude posebno tih i prisluškuje, ali kad je već stajao pred
vratima, čuo je gospodina Sunce kako pita:
„Da li je gore?”
„Sigurno će odmah sići”, odgovori Sonja. „Da li da odem po njega?”
Mesečina je zaustavi:
„Ima vremena. Kakav je?”
„Drugačiji”, odgovori devojka.
„Šta to znači?”
„Pa, kako da kažem? Ne kreće se kao starac. Da ne znam koliko ima
godina, dala bih mu desetak godina manje. Ali ponekad se tako duboko

20
zamisli, toliko je odsutan i tužan, kao da nije od ovoga sveta. Onda je
pravi starac.”
„Ima nešto preko sedamdeset godina!” upozori Sunce.
„Nikakvih znakova sado-mazohizma?” upita Mesečina.
„Direktnije valjda ne može?” pomalo se naljuti Sonja. Marko uđe u
prostoriju i reče nešto glasnije nego što je nameravao:
„Nikakvih!”
„Divno!” konstatova Sonja ljubazno. „Pa onda smo svi na okupu.”
„Istina, ovde ne raspolažem aparatima za prisluškivanje, ali u
sopstvene uši još mogu da se pouzdam. Iako se bojim da će vas to
razočarati, moram da vam kažem da prosto smrdim od normalnosti.
Celog života nisam uzeo čak ni pilulu za spavanje, a kamoli droge. A zar
nije logično ako se ovde osećam pomalo čudno?”
„Da li biste za sebe rekli da ste suicidni tip?” upita Mesečina kao da
je reč o nekom trećem.
„U psihijatrijskom smislu možda i jesam”, priznade Marko. „Samo
što bih ja to nazvao drugačije.”
„Kako?” upita Sunce.
„Za razliku od većine modernih pozorišnih pisaca i filmadžija
mislim da ću znati kad treba da padne zavesa. I mnogo se više bojim
bola, nego smrti.”
Stajali su prilično kruto u krugu. Tri muškarca i jedna devojka.
Marko bi rado bacio pogled na sat, ali nije hteo da pokaže ni takvu malu
slabost. Ne treba da primete koliko je nestrpljiv. Zatim opet gospodin
Sunce preuze inicijativu: „Zašto, zapravo, ne bismo seli?”
Pošto su se udobno namestili u kožnim foteljama, Mesečina izvadi
debeli, žuti omot iz svoje torbice:
„U međuvremenu mogu da vam dam vašu novu putnu ispravu,
gospodine Marko – sa „C” – Südwind.”
Mesečina izvadi dokument iz omota i dade ga Marku. „Pa to je
austrijski pasoš!”
„Imate li nešto protiv toga?”
Sunce objasni:
„Sigurno ćete neko vreme ostati u Beču. A zatim, austrijski
državljani bili su i Breht i Nurejev… Onaj Volfgang Leonhard, zovu ga
sovjetologom, možda ga poznajete?”
„Da.”
„U dobrom ste društvu!”
Mesečina mu redom pruži druge papire:
„Vaša vozačka dozvola. Vaš izvod iz matice rođenih. Zadržali smo

21
vaše pravo rodno mesto, to objašnjava i zašto znate sve te jezike…
Ključevi za vaš novi stan u Beču i ugovor za njega za godinu dana, ali,
na osnovu toga, biće najbolje da se sami prijavite i zaključite
zdravstveno osiguranje…”
„Vi ste zaista mislili na sve!”
„Nismo”, upozori Sunce. „Pojedinosti za svoju legendu morate da
sastavite sami. Za nas vi ste predstavnik jedne nemačke firme u Austriji.
Ona se zove Phantasie-Consulting. Gospodin Mesečina je dao štampati i
vaše vizitkarte.”
Marko je posmatrao mali karton, kao da je tek on dokaz da je počeo
novi život. Znači neće predložiti kozmetičku operaciju da bi promenio
izgled, inače ne bi koristili aktuelnu fotografiju za pasoš i vozačku
dozvolu. Nije znao kada su ga fotografisali, nije primetio. Stanovaće u
Hiršengase u šestom becirku. Nije loša adresa. A zatim mahinalno, ipak,
pogleda na sat. Mesečina smesta registrova: „Još pet minuta, ali možemo
da pokušamo odmah…”
„Ne”, reče Marko odlučno, kao da se plaši nekakve odluke.
„Sačekaćemo. Zidni sat je valjda tačan, zar ne?”
„Mislim da jeste”. reče Sunce, kome je to pomalo bilo smešno.
Najzad se oglasi zidni sat, četiri puta kratko, devet puta dugačko i
Mesečina priđe telefonu, zatim progovori nešto na engleskom, najzad ga
pozva:
„Gospodin Zidvind, molim!”
Javila se. Čuli su se dobro. Bila je iznenađena. Zatim je plakala. Bilo
mu je teško da nađe prave reči. Iza njega su stajali ti čudni ljudi, mada
nisu razumeli srpski, znao je da se njihov razgovor snima, da će im se
prevesti, ovoga puta to ga je bolelo. I njegova kćerka, više ne sasvim
mlada žena, takođe je bila sa nepoznatim ljudima, verovatno vojnicima,
ni ona nije mogla da govori sasvim slobodno. Čudila se kako je uspeo da
se javi, ali ne isuviše, oduvek je svog oca smatrala gotovo svemoćnim,
nekom vrstom mađioničara. Podsetila ga je da se nije naročito radovao
njenoj udaji, još manje što se preselila u Sarajevo, iako tada niko, pa ni
on, nije mogao da nasluti šta će se dogoditi. Rekla je da joj nije tako loše,
omršavila je pet ili šest kilograma, ali to je dobro, to je oduvek želela,
samo što nikad nije bila dovoljno disciplinovana da drži dijetu. A sa
decom je takođe sve u redu, iako se uvek boji kad odu na ulicu da se
igraju, ali deo grada u kome stanuje relativno je miran, i tek sada je
shvatila koliko ima dobrih prijatelja. Plašljivo je pitala šta je sa majkom i
bratom, a on nije smogao snage da joj kaže za njenu iznenadnu smrt.
Hvala Bogu, bili su u Americi. Bili su bezbedni.

22
 „Uskoro ćete biti i vi. Ti samo uradi sve što ti budu rekli ljudi koji su
sada uspostavili ovu vezu. Sve ostavi i izađi iz grada, razumeš? Misli na
decu, bez ikakve lažne sentimentalnosti! Deca moraju da žive! Nikako
nemoj da se opraštaš od prijatelja. Sad ne možemo mnogo da
razgovaramo, ali nadoknadićemo kad se budemo videli!”
Mesečina je već davao znak da skrati. Kćerka ga je pitala gde će se
videti.
„Samo ti uradi sve kako ti budu rekli”, ponovi. „Pouzdaj se u njih.
Doći ću negde po tebe. Možda ćemo posle otići u Beč.”
„Zašto u Beč?” upita iznenađeno. „Ne u Beograd?”
„Sad moramo da prestanemo!”
„Moraš da izvadiš i Fadilu i njeno dete, tata!”
„Ne znam da li ću moći”, reče iznenađeno. „Da li je ona još na staroj
adresi?”
„Da. Bar moraš da joj se javiš, ako ja ne smem! Molim te, tata!”
„Pokušaću. Ništa ne mogu da ti obećam, ali pokušaću. Prvo ti i
deca, jasno?”
Kad mu gospodin Mesečina gotovo na silu uze slušalicu iz ruke i
poče nekog u nešto da ubeđuje na engleskom, bi mu žao što nije rekao
da je voli. Mesečina spusti slušalicu i svi opet sedoše.
„Mislim da vam je sada potreban konjak”, predloži Sonja, ne sačeka
odgovor, ustade lakonoga i donese flašu i čaše.
„Zadovoljni?” upita Sunce. Njegov rečnik se očigledno nije sastojao
od previše reči.
„Da…” reče Marko otegnuto. „Hvala. Sve u svemu… Veoma. I vi
mislite da će uspeti?”
„Kao što su joj odneli telefon, tako će je izvesti”, obeća Sunce. „Ko je
Fadila?”
„Zapravo, samo neki dalji rod preko njene udaje, ali najbolja
prijateljica moje kćerke”, reče Marko. Znači, slušali su, pa ako i nisu
znali njegov jezik, znali su bar da je to ime. I posle male pauze ponovi:
„Najlepša hvala!”
„Nema na čemu”, reče Sunce.
„Zašto vaša kćerka nije mnogo ranije napustila Sarajevo?” upita
Mesečina. „Koliko ja znam, većina Jevreja je otišla još na početku…”
„Nije ona imala nikakve veze sa njima, nikada se nije osećala
Jevrejkom. Nisam ni ja do nemačke okupacije. Posle me opet nije
zanimalo. Ona je samo polujevrejka…”
„Udala se za Muslimana?” nastavi Sunce serijom pitanja.
„Da. To je valjda danas bitno. Jeste. Ali njegov otac je bio partizan,

23
prvoborac. Vaspitavan je ateistički. Čak ne znam kako je umro. Bilo bi
sramota da se ona ne oprosti bar od njegovih roditelja, iako sam joj rekao
samo da beži. Nije protivrečila. Uvek sam ja donosio bitne odluke.
Nisam joj branio da se uda, iako je to bilo prvi put da me nije pitala,
nego mi nešto saopštila, stavila me pred svršen čin. Znate, malo smo bili
zajedno, pa ipak sam imao tako veliki uticaj na nju… Veći nego na sina.
Možda je ranije trebalo da joj kažem da napusti grad, energičnije, jer
jesam nešto napomenuo u tom pravcu. Trebalo je da učinim više da je
spasem, kao što sam sina poslao u Ameriku i ženu za njim, da bi izbegli
ovaj rat…”
Ućuta. Već se isuviše ispovedao pred tim ljudima. Pa zamoli:
„Još jedan konjak!”
Sonja mu natoči i reče:
„Postavila sam u trpezariji. Večeras je napolju prilično hladno.”
„Bojimo se da ćete već sutra ujutro hteti da krenete, iako nam je žao
što toliko žurite…”, reče Sunce iznenada.
Marko ni rečju nije rekao da žuri, ni kada i kuda želi da krene,
klimnu i zamišljeno se nadoveza:
„Jedan gospodin Sunce i jedan gospodin Mesečina u ulozi dobre
vile, ako ne i samoga gospoda Boga! Verovatno nisam zaslužio ni bolje
vile, pa možda ni Boga…”
„Zašto tako gorko?” upita Sunce.
„Uloga vile možda bolje pristaje gospođici Sonji”, reče Mesečina
istovremeno.
„Nadam se da smo se i čisto ljudski malo približili jedan drugome.
Više nego što bih u početku mislio da će biti moguće. Zar ne?” nastavi
Sunce.
„Nemam ništa protiv, ako to tako želite da zapišete u svom
izveštaju.”
Marko se čudio koliko je iznenada pospan. Da li su mu nešto stavili
u piće, upita se sumnjičavo, ali odbaci tu misao, teško da bi uspeli, a da
to ne primeti. Obradova se kada počeše da se opraštaju.
„Ja ću da vas ispratim na aerodrom, ako vam je pravo”, reče
Mesečina.
„Divno, zar ne?” dopuni Sunce sijajući od zadovoljstva. „Ja sutra,
nažalost, neću stići. Nadam se da ćemo se još negde sresti u životu…”
Čvrsto se rukovaše. Pošto odoše, Sonja saopšti:
„Ja ću ovde pospremiti…” i pogleda ga upitno.
„Hvala na svemu, i laku noć.” Bio je ubeđen da ga je shvatila.
Stigavši u svoj apartman, ipak zaključa vrata i poče da broji, sve dok nije

24
zaspao.
Jutro je opet bilo sunčano. Sonja mu spremi doručak, ali ne sede za
sto. Zatim se pojavi gospodin Mesečina.
„Gospodin Sunce vas još jednom pozdravlja i izvinjava se što je
neodložno morao da se posveti nekom drugom poslu. Ja bih predložio
da se sada automobilom odvezemo pravo na aerodrom ne koristeći
brod, koji trenutno i nije na raspolaganju, a stići ćemo brže. Da li se
slažete?”
„Zašto se ne bih slagao? Svakako da ne morate više tako da me
impresionirate, kao preksinoć, ja to razumem.”
„Nadam se da ste bili zadovoljni u vili Lorelaj”, umeša se Sonja.
„Oh, da, kako da ne! Češće ću misliti na taj dan i po nego na mnoge
druge stvari…”
U automobilu nisu bili naročito razgovorljivi. Več blizu aerodroma
Marko zamoli:
„Pozdravite gospodina Sunce. Da li ću posle eventualno imati vezu
s njim, sa vama ili sa nekim trećim?”
„Verovatno sa mnom… Vi svakako polazite od toga da bismo sebi
zadržali pravo da vam se eventualno obratimo sa nekim problemima,
pitanjima, zamolimo vas za savet…”
„Polazim od toga.” Mesečina Marku nije bio simpatičan, ali nije on
mogao da bira lice za kontakt. Pošto stadoše kod aerodroma, Mesečina
dade Marku veću fasciklu.
„Unutra je vaš ček i naša prva molba, bolje reći, neki naši predlozi. I
jedan telefonski broj u Nemačkoj. Tu će uvek biti uključena automatska
sekretarica, ali ako bude nešto hitno ostavite poruku, pa ćemo se
javiti…”
Marko se obradova što nije bio nestrpljiv i nije pitao za novac.
Polako je pregledao stvari, zatim bacio pogled na ček i videvši sumu
odahnuo:
„U redu… Ukazali ste mi poverenje. Budite uvereni da ću učiniti
sve u okviru svojih skromnih mogućnosti, samo se nadam da ne
očekujete isuviše…”
Mesečina izađe iz kola, obiđe da mu učtivo pridrži vrata i sačeka
dok Marko nije ušao u zgradu aerodroma. U avionu je još jednom
proverio dokumentaciju. Ček je glasio na 50.000 maraka. U propratnom
pismu je stajalo da je kirija za stan plaćena za godinu dana. Moći će
godinu dana lepo da proživi. Posle je dolazila neizvesnost.
U Beču još jednom prenoći u hotelu Erzherzog Rainer u Wiedner
Hauptstrafie, u kome je noćivao i pre rata. U holu bi rado sedeo pred

25
velikim akvarijumom ugrađenim u zid posmatrajući raznovrsne, šarene
ribe. Mnogi Jugosloveni, koji bi službeno dolazili u Beč, takođe i
saradnici njegove bivše službe, išli su u hotel Europa u centru. Marko se
upravo zbog toga tamo nikada nije pojavljivao, nije se moglo znati šta
Austrijanci znaju. Ali upravo zbog toga bilo je vreme da sad nestane
odavde. Naruči taksi i odveze se sa svoja tri kofera u novi stan. U hotelu
je bio prijavljen pod pravim imenom. Sada kao da je na portirnici ostavio
ime i celu svoju dotadašnju građansku egzistenciju. Možda je to čak bila
mogućnost da se podmladi. Dok se penjao zapuštenim stepeništem na
drugi sprat, stvarno mu se učini da se uvlači u novi identitet. Doduše, ne
prvi put u životu. Zbog toga nije bio tužan. Naprotiv, bio je ispunjen
voljom da nešto uradi.
Njegov stan se nalazio u staroj, delimično, kako se to ovde nazivalo,
revitalizovanoj kući. Klozeti za neke stanove još uvek su bili u
zajedničkom hodniku; dok je prvi put otključavao svoja vrata, video je
staricu sa novinama u ruci kako se vuče u pravcu zajedničkog toaleta.
Njegova garsonjera je, međutim, već bila modernizovana, imala je
majušno kupatilo sa tušem, nišu za kuvanje i dosta veliku sobu sa dva
prozora prema dvorištu. Bila je štedljivo nameštena, ali su krevet i pisaći
sto bili veliki, a tu je stajao i novi kompjuter. Nisu ga ni pitali da li ume
da se služi s njim. Umeo je. Verovatno su znali čak i to. Za svaki slučaj,
sveska sa uputstvima za upotrebu ležala je pored njega. U sobi su bili i
muzički stub i televizor.
Otišao je da vidi domarku i ustanovio da je srpska Ciganka. Dao joj
je pet stotina šilinga i dogovorio se da jedanput nedeljno pospremi
njegovu sobu. Govorio joj je nemački. Zapravo je mogao da kaže da je iz
Banata i da zna njen jezik, da je podunavski Švaba, ali onda bi počela da
zapitkuje. Imala je malog, sakatog psa prema kome se odnosila sa
mnogo ljubavi, nije mogla biti loša žena, ali morao se čuvati svake
intimnosti. Za svoja vrata naručio je tablu od mesinga: „Marco Südwind –
PHANTASIE CONSULTING”.
Zatim je mogao da počne sa svojim novim životom. Trebalo je da
sastavi spisak imena sa kratkim biografijama i telefonima poznanika koji
su mogli biti interesantni, pre svega iz politike, poslovnog sveta, kulture,
sredstava za javno informisanje i njegove stare službe. Da napiše svoju
političku autobiografiju. Da sastavi komentare o događajima poslednjih
godina, o jugoslovenskom građanskom ratu. Lično je poznavao mnoge
značajne učesnike događaja. Nameravao je da se seti redosleda stvari
prelistavajući stare novine, dakle, najbolje u nekoj biblioteci. Nadao se
da će ga vesti navesti na sopstvene misli i inspirisati mu pamćenje.

26
 U Beču je bilo bezbroj biblioteka, uvid u novine poslednje decenije
mogao je steći u svakoj od njih. Mogao je da bira. A kad čovek može da
bira, ne treba da bude skroman nego da uzme najbolje. Odlučio je da
radi u Narodnoj biblioteci.
Još nije dovoljno dobro poznavao grad. Sa dnevnim novinama u
ruci, blokom za beleške u džepu, odveze se podzemnom do opere, a
zatim tramvajem do Heldenplatza. Nije mogao da se zasiti gledajući
dostojanstvene fasade i jesenje drveće. Bilo je srećnih ljudi koji su celi
vek proveli u tom lepom gradu. Srećni, ako nisu bili stariji od pedeset
godina. Inače su i ovde doživeli bombe, porušene kuće, leševe na ulici,
rat, glad i bedu. Nije bilo važno samo mesto, nego i vreme u kome se
živi.
Stajao je pred Narodnom bibliotekom i posmatrao veliki trg, dva
spomenika konjanika, deo starog dvorca koji se video odavde. U njemu
je nekoliko puta bio u prostorijama kabineta predsednika Republike.
Dopratio je državnike svoje zemlje, vozio se ispred njih u koloni
automobila praćen eskortom motociklista, zatim u nekom salonu
pijuckao sok ili čaj, dok su političari pregovarali ili samo razgovarali ili
se ravnodušno smešili jedan na drugog čekajući da prođe vreme, jer je to
protokol tako predvideo. Kada bi posle uskočio u crni „mercedes”
određen za bezbednost, stizao bi da baci isto takav pogled na trg, ali
onda je bio ličnost ili, u najmanju ruku, deo pratnje jedne ličnosti kojoj je
ovaj grad ukazivao poštovanje. Bio je neko. Sad je bio niko, ništa, jer
nositi lažno ime i u džepu imati falsifikovana dokumenta, značilo je biti
nula, životariti bez egzistencije.
Začas izgubi dobro raspoloženje koje mu je pre toga izazvao lepi
dan. Polako se pope uz široke stepenice, osvrnu se po holu, otkri pult sa
natpisom „Informacije” i plavušu koja se očigledno dosađivala, činilo se
čak da se raduje što neko namerava nešto da je pita.
„Da li, molim, ovde mogu da se razgledaju stare novine, da se
radi…”
„Koliko stare?”
„Pa, za sada, austrijske novine poslednjih decenija…”
„To za nas nije staro. Tamo kod onog gospodina ćete naručiti,
morate pokazati neku legitimaciju sa fotografijom…”
„To je sve? Ne treba čovek negde da se upiše, popuni formular,
zahtev?”
„Ništa ne treba, ma rekla sam vam, samo legitimaciju da
pokažete…”
Odlično. Ovde sigurno nikom neće pasti u oči. Mislio je da će naići

27
na neke čudne tipove koji kopaju po drevnim knjigama, ali u čitaonici su
pretežno sedeli mladi ljudi. I sam je seo za jedan sto i zvuk prekidača
kojim je uključio stonu lampu delovao je umirujuće i definitivno, kao da
ga primaju u društvo zaverenika. Odluči da redovno određene sate
provede u biblioteci, dolazi kao u kancelariju, kao nekada u svoje
ministarstvo, pravi beleške koje bi svakom mogao da pokaže, ako bi baš
neko javno ili tajno zaželeo da stekne uvid. U toku noći bi na osnovu
toga sve zapisivao u kompjuter.
Svake večeri bi biblioteku napuštao među poslednjim posetiocima.
Iako mu je ponekad padalo teško, čvrsto se držao svog „radnog
vremena”. U početku ga je radovala lepa okolina, ali, kad bi duže sedeo,
zapažao je da je neudobno. Mali snop svetlosti padao je na ploču stola
tako da je samo nagnut napred mogao dobro da čita, nije mogao da sedi
naslonjen. Posle nekoliko sati zabolela bi ga leđa. Onda bi se zavalio i
bacio pogled na plavo obojenu tavanicu ukrašenu belim rombovima. U
petak, na kraju prve nedelje zaspao je za svojim stolom. Sve češće je
bivao pospan u toku dana, dešavalo mu se da zadrema i pred
televizorom. A u toku noći sustizala ga je nesanica. Kada ga neko lako
dodirnu za rame, smesta se probudi, pomisli da neki službenik
biblioteke želi da ga upozori da treba da ide. Pored njega stajaše čudan
lik, debeli muškarac sa nenegovanom srebrnastom bradom. Preko
ramena je nemarno nosio crni plašt, a na glavi okruglu crnu kapicu
pobožnih Jevreja. Najčudnije je bilo da je stari Jevrejin, jer to je morao
biti, delovao kao da i nije od krvi i mesa, nego malo proziran, kao kroz
mutno staklo kroz njegovo telo nazirao se zid sa vitrinama, časopisima i
leksikonima. Marko se upita da li sanja. Kao da je čula njegovu misao
pojava odgovori na nemačkom jeziku sa akcentom koji je podsećao na
stari jidiš i pomalo pevušeći:
„Ne. ne sanjate, Marko. Samo mi ostanite mirno. Samo mi se
nemojte uplašiti!”
Marko se nije uplašio, ali na susret sa jevrejskom aveti u bečkoj
Narodnoj biblioteci, uprkos svemu što je u poslednje vreme doživeo,
ipak nije bio pripremljen. Čudno biće, a pogotovu njegova odeća, behu
mu sasvim strani, ali njegova pojava u celini nekako bliska. Izdrža
pogled duha i učini mu se da u duboko usađenim, bademastim, tamnim
očima prepoznaje nešto blisko.
„Podsećate me na nešto”, reče Marko. „Ili na nekog.”
„Može biti, može biti…” Glas beše dubok, a uprkos tom
zapevavanju, ili baš zbog njega, učini mu se prisnim.
„Ja mislim, nekako na mog dedu!” reče Marko čudeći se samome

28
sebi.

29
 2.
SO ZEMLJE

Regensburg, oko 1170. godine

B
ojao sam se svog oca. Trenutak, ja sam, razume se, imao
mnogo očeva. Kažu da svaka želja ima mnogo očeva. Ja
nisam ničija želja. Drugačije rečeno, mene niko ne želi.
Mislim na jednog od mojih očeva koga se naročito dobro sećam. Ne
jednog od prvih, nego onog iz XII veka. Od njega sam se bojao. Bolje
reći, nisam bio sasvim načisto s njim. Sigurno ni on sa mnom. Nisam
shvatao kako takav mršavi, telesnim moćima slabi, čak i za svoje godine
prerano ostareli, svojeglavi, a zaboravni čovek do te mere ume da se
ponaša kao gospodar. Uspešno. Nikako nije sumnjao u to da svi mi,
moja majka i njena neudata sestra, moja braća i sestre, i ja, mada nahoče,
ali potpuno integrisan u porodicu, stričevi, strine, teče i tetke, očeve
mlađe sestre, da i ne govorim o posluzi, moramo da poslušamo sve što
bi unjkavim glasom, ali vrlo određeno govorio ili naredio. Nisam mogao
da zamislim da bi zaurlao, kao neki očevi mojih malobrojnih drugova, a
još manje da bi se iko usudio da ga ne posluša. Možda je i moj odnos
prema Bogu određen time što sam svom ocu, svojim očevima, u toku
vremena sve manje verovao. Većina mlađih ljudi koje sam poznavao
uopšte nisu razmišljali o svojim očevima i bogovima. Primali su k znanju
poredak u kome bi živeli. Ja sam rano počeo da se bunim. Ne naročito
glasno, u početku ne baš tvrdoglavo, ali nisam se držao nikakvih
pravila. Iako su mi uvek nanovo govorili da ću jednog dana platiti i
patiti zbog toga, to se, zapravo, nije baš tako dogodilo. Zadovoljan sam
sobom i svetom, mada mi se ponekad čini da mi je život isuviše dugačak
i dosadan. Na život u celini taj moj otpor nije mnogo uticao.
Ja sam besmrtan. Večni život, nesposobnost da se umre, kazna?
Nikad to nisam osećao kao nešto strašno, strašan bi mi bivao gubitak
onih koje bih zavoleo. A voleti sam umeo u svakom vremenu. U mojim

30
mislima se iznenada pojave krpe sećanja, pa nestanu kao oblaci na nebu
po kome briše oluja. Svog navodnog susreta sa Isusom ben Josipom u
Jerusalimu, na primer, jedva mogu da se setim, ali, ako je istina da u sebi
nosim neku vrstu Ahasvera ili da sam to baš ja, mora da se susret zbio.
Šta li je moglo tako da me naljuti, dok sam posmatrao čoveka kako
uskim sokacima Jerusalima vuče svoj krst uzbrdo, da sam mu doviknuo
da se ne zadržava nego da pođe brže. A on mi je navodno odgovorio: „Ja
ću da pođem, ali ti ćeš sačekati sve dok se ne vratim!” I sada moram
njega da čekam kroz vekove? To da mi je kazna? Večni život kao kazna?
Pa tu nešto nije u redu.
Može biti da sam se radovao zbog toga što ću moći da se priključim
krstaškom pohodu cara Fridriha iz dinastije Štaufer, da bih utvrdio da li
će me na licu mesta u Svetom Gradu nešto podsetiti na taj događaj. Jer
bio sam uveren da veoma dobro poznajem zidine, ulice, masline, brdo sa
hramom, stepenice koje vode k njemu, viku uličnih prodavaca, smirene
kamile sa tovarima, rabine koji polako i dostojanstveno prolaze kroz
vrevu. Veoma dobro! Bio sam uveren da mi u Jerusalimu, u Svetom
Gradu, neće biti potreban vodič, da ću moći caru da se ponudim da mu
predstavim sve i da ga vodim kroz lavirint sokaka. I to iako, bar koliko
je meni poznato, u ovom svom i u svim ostalim svojim ranijim životima
posle susreta sa Isusom nikad nisam bio u Jerusalimu. Šta to može biti?
Sećanje na jedan raniji život? Na isti ovaj život? Pomalo jedno, pomalo
drugo? Ne znam tačno. Slutim strahovito mnogo toga što mora da
ostane neizrečeno. Čini se kao da se javljaju obrisi divljih, neopisivih
senki iza gustog, zlatom protkanog vela izvesnog preobraženja.
Najizvesnije uspomene kojih ovog trenutka mogu da se pridržavam
jesu one na oca Avrama, koje sam već nagovestio. Naravno, ne mogu sa
sigurnošću da tvrdim kako se dogodilo da je on postao moj otac. Kažu
da su me našli posle nekog pogroma i da me je on prihvatio. Nikad ništa
pouzdano ne znam o prelasku jednog svog života u drugi i šta se to sve
skuplja u jedno da bi sačinilo prokletstvo besmrtnosti. Ali kada se sećam
Regensburga, sve mi se čini kao da sam bio sasvim obično dete jedne
normalne jevrejske porodice u Nemačkoj. Pošto sam se od samog
početka navikao da me zovu Isak, sin Avrama, tek sam mnogo kasnije
zapazio da se praotac svih nas takođe zvao Avram i da je i on imao sina
Isaka.
Ta dva Avrama, praoca svih Jevreja i svog sopstvenog oca, tada
nisam međusobno povezivao, prosto, ima veoma različitih ljudi koji se
isto zovu. Praotac Avram, gospodar oaza, koji se svađao sa samim
Bogom, morao je da bude silan pojavom, visok kao bor, zamišljao sam

31
ga sa dubokim, gromkim glasom koji se mogao čuti i na zemlji i na nebu.
A moj poočim Avram, rekoh, bio je tanak, slabašan, glas mu je dolazio
slabo razumljivo kroz nos, padao je iz jednog nazeba u drugi, iz jedne
kijavice u drugu. Bilo bi nezamislivo da bi se on rečju suprotstavio Bogu.
Bio je u najdoslovnijem smislu te reči bogobojažljiv čovek. Bojao se
Gospoda Boga. I moćnih ljudi. Jedini put kada smo zajedno izašli pred
cara bio je toliko uplašen, ponašao se toliko ponizno, da sam se stideo za
njega, a Bog, gospodar nebeskih vojski, još je za jednu beskonačnost veći
od cara na zemlji. Jedino što je moglo biti slično kod ta dva Avrama bilo
je da u svojoj okolini nisu trpeli nikakav pogovor.
Moje ime, Isak, znači onaj koji se smeje ili onaj koji se svakom
naruga, rugalica. Čini mi se da sam to značenje svog imena često
opravdavao, ali ostali ljudi obično nisu cenili tu moju osobinu. U toku
svog večnog života često sam morao da bežim, najčešće zbog toga što
nisam uspevao da obuzdam jezik. Samo veoma samosvesni, veoma
snažni ljudi podnose da im se drugi narugaju, jer ih to uveseljava, a ne
dostiže sasvim. Jedan od malobrojnih koji su bili takvi, a sa kojim sam se
sreo tokom tolikih stoleća, bio je car Fridrih fon Hoenštaufen, koga su
zvali i Riđobradi, Barbarosa. S njim sam došao u vašu zemlju, Marko.
Dabome, ja znam vaše ime, a zašto ne bih? Vaistinu, ima i većih tajni
između neba i zemlje, koje nisu ostale skrivene pred mojom malenkošću.
Pre toga, daleko pre nego što sam stupio u krug Barbarosin, jedan
astronom po imenu Jovan od Toleda u mnogim pismima celom svetu
saopštavao je da će se godine sledeće, a tvrdio je da tačno zna i mesec,
mislio je na septembar, sve planete na nebesima skupiti u gomilu. Zbog
toga će nastati strahovit vetar koji će na zemlji srušiti svaku zgradu.
Nastaće i užasna smrtnost, pomor glađu i svakojake druge patnje i
pomor, to će biti smak sveta i pojaviće se Antihrist. Većina drugih
astronoma i vračeva, hrišćani, jevreji i pagani, slagali su se, navodno, s
njim. Ali što se tiče Hrista i Antihrista, ko je tu mislio na koga? E pa
poznavao sam jednog starog rabina, mog imenjaka, Isaka takođe, koga
sam pitao šta on misli o tome i koji me je utešio:
„S jedne strane, šta se ti imaš bojati? Gospod može da sakupi sve
planete na gomilu, a da li će ili neće zavisi od Njegove volje, šta se to
tebe tiče? Tvoje je da se moliš, a ako te nešto ščepa, braniti se inače ne
možeš. S druge strane, Gospod, neka je blagosloveno Njegovo ime, dao
ti je malo mozga u glavu, pa te pitam, koga Goji nazivaju Antihristom?
Možda samog mesiju, neka ga Gospod blagoslovi, koji će doći, pa ćemo
videti. Isus iz Nazareta to nije bio, zato kličem, trostruko je blažena
Njegova ruka, koja me drži. Pripadnik naroda Izrailjevog nema čega da

32
se plaši!”
Ali mnogi su ljudi strahovali, u mnogim hrišćanskim crkvama se
postilo, krenule su procesije i litije, a tu i tamo poneki Jevrejin, kao uzrok
sveg užasa, za bradu je dovučen do lomače i spaljen.
Car se naljutio. On nije verovao toj vrsti astronoma i naredio je
njemu vernim biskupima, pre svega Rajnaldu fon Daselu, da se pobrinu
za mir, pa čak i progon Jevreja da zaustave, jer on je već kovao izvesne
planove za koje su mu bili potrebni.
Ja sam Rajnalda fon Dasela video samo nekoliko puta, ali sam
mnogo slušao o njemu i zapravo sam se od njega bojao više nego od
cara. Biće da sam za Barbarosu, pogotovu na početku našeg čudnog
odnosa, bio tako sićušan, da sam mu se čak mogao dopasti, inače nije
razgovarao gotovo ni sa jednim pripadnikom mog staleža. U mom
prisustvu car je uvek bio dobro raspoložen, a to znači milostiv. Ne, njega
se nisam bojao, zaista nisam, a poštovanje koje sam gajio prema njemu
bilo je iskreno, nipošto uslovljeno time što je on bio veličanstvo, ne, divio
sam se tom čoveku i često pomišljao – taj jeste stvoren za vladara! Ali od
fon Dasela su se bojali svi. Bilo je poznato da mu se u nebitnim stvarima
njegov car i prijatelj nikad neće suprotstaviti. A sve što se moglo ticati
nas sa stanovišta njegovog veličanstva moglo je biti samo nebitno.
Kako su se njih dvojica međusobno ponašali u četiri oka, to,
naravno, nije znao niko. Pred trećim licima Dasel je pred carem uvek
pokazivao poniznost, ali o svakodnevnim pitanjima života i smrti
odluke je donosic on sam. Mi, koji smo povremeno imali posla s
dvorom, bili smo zavisni od njega. O sudbini carstva je ponekad moglo
biti i razmirica između vladara i njegovog kancelara, ali bilo je
nezamislivo da bi Fridrih nekog od nas uzeo u zaštitu od Daselovog
besa.
Sam Dasel je za tako visoko zvanje, zapravo, bio skromnog porekla,
rodio se u buntovničkom plemenu Nordhajmerovih. Kao drugom sinu
jednog grofa, nudila mu se samo sveštenička karijera. Pričalo se da je već
kao dečak bio samodopadljiv, neukrotive volje da bude bolji od drugih.
Kad je već morao da se posveti crkvi, hteo je i od te sudbine da iskamči
najbolje, napustio je plemićku školu u Hildeshajmu i prešao na
univerzitet u Parizu, gde je studirao kod čuvenog, slobodoumnog
Abelarda. Bio je, dakle, natprosečno obrazovan, tečno je govorio
starogrčki, latinski i francuski, svetski čovek, političar i ratnik koji je
svoje biskupsko ruho nosio kao paradnu uniformu.
Ne znam kada su se Fridrih fon Štaufen i Rajnald fon Dasel
sprijateljili, ali sigurno daleko pre nego što se prvom na domaku ruke

33
ukazala carska kruna. Fridrih je u Rajnaldu prepoznao rođenog
državnika, takav je baš bio potreban budućem caru. Za Fridriha je bilo
samo po sebi razumljivo da je, kad je najzad izabran za cara, kao svog
kancelara, što znači najbližeg saradnika, mogao da zamisli samo Dasela.
Imao je pravo da uzme koga je hteo. Pravo je imao, ali se, ipak, ogrešio o
običaj. Čoveku van određenog kruga poveriti tako visoku službu na neki
način bila je objava rata Svetoj Stolici. Papa Hadrijan se zbog toga
naljutio i napisao u jednom pismu:
„U okolini našeg voljenog sina, cara Fridriha, kažu da su se pojavile
određene ličnosti koje svim sredstvima pokušavaju da u njegovom srcu
ubiju odanost prema nadasve svetoj, rimskoj crkvi!”
Jedna kopija tog poverljivog pisma dospela je Daselu u ruke, on ju
je pokazao Barbarosi, pa su se njih dvojica zabavljala ne samo zbog
njegovog sadržaja nego što je njihova tajna služba funkcionisala tako
dobro da su mogli da čitaju papinu tajnu poštu.
„Vidi ti njega!” reče car. „Moju odanost ti hoćeš da ubiješ? I to
prema samoj rimskoj crkvi. Ti, kao svešteno lice? Pa zar te nije sramota?”
„A kako bih ubio nešto, veličanstvo, što uopšte ne postoji?”
Kad je stari nadbiskup Kelna umro, a po ustavu to zvanje je
podrazumevalo i titulu Velikog kancelara Italije, Fridrih je iskoristio
priliku da i tu službu, i ne pitajući papu, poveri svom prijatelju. Time je
Dasel postao jedan od velikih kneževa carstva.
Imao je pravo da se suprotstavi Barbarosi. Pričalo se da su ga
nazivali carevom ne samo čašću i slavom nego i užasom. Nikada nisam
čuo da bi iko nešto govorio o tome da je on pokazivao bilo kakva
osećanja, ništa o ljudskim slabostima, ženama, dečacima za ljubav,
pijanstvu. U njegovom privatnom životu sve je bilo savršeno tiho i
uredno. Savremenici su mu poklanjali samo hladno divljenje, a on je u
tome uživao. Niko ga nije voleo. Njemu je, svakako, bilo dovoljno što
caru nije samo bio potreban, nego je car prema njemu nešto i osećao.
Zašto toliko govorim o Daselu? Zato što želim da objasnim šta sve
može da učini jedan prevodilac.
Ne samo na jednom mestu Novog zaveta Goja piše da na početku
beše reč. Sve polazi od reči. Još i dan današnji. Ali Gospod je u Vavilonu
pomutio jezik roda ljudskog, koji je postao odveć drzak, pa otada reč
više nije uvek svakome razumljiva, osim ako se pravilno prevede ili
protumači. O sudbini carstva, o ratu i miru, o životu i smrti, o bogatstvu
i bedi često odlučuje jedna reč, a pošto vladari na ovoj zemlji više ne
umeju međusobno da se sporazumeju, odluku zapečati na kraju onaj
koji je njima reč objasnio i preveo u razumljivi govor. Ponekad

34
prevodilac. Interpret. Tumač. Priču o kancelaru fon Daselu kao
prevodiocu zapamtio sam zbog toga što nikad bolju priču o toj funkciji
nisam čuo. I zbog toga što su mi mnogi potvrdili da se to zaista tako
zbilo, mnogo kasnije čak i sam car.
Krajem događajima prebogate 1157. godine Fridrih pozva svoj prvi
Sabor carstva. U Bezansonu, u Burgundiji, nije želeo da tretira samo
tamošnja lokalna pitanja, nego, pre svega, da kneževe pridobije za sebe,
a protiv pape Hadrijana. Jer njegova Svetost je, i ne obavestivši cara,
sklopila poseban savez sa kraljem Sicilije, što se moglo shvatiti samo kao
gest uperen protiv carstva kao celine. Fridrih je imao nameru da uskoro
napravi reda na jugu Italije, pa rimski biskup po njegovom mišljenju nije
imao nikakva posla u svetovnoj politici. Uzgred je u Bezansonu
nameravao da primi i poslanike Francuske i Španije.
Sve to nije bilo nepoznato. Čak i u okviru moje skromne porodice.
Sve što je imalo posla sa velikom gospodom zahtevalo je, naravno,
strahovito mnogo novaca. Transportovati novac i zlato bilo je skupo i
opasno, pametni vladari to odavno više nisu činili lično. Najčešće su
Jevreji garantovali potrebne sume koje su, ovde tražene, drugde morale
da se koriste. Zbog toga smo morali znati šta se događa u carstvu, ali i
van njegovih granica. Priznajem, ponekad bih bio zapanjen sa kakvom je
sigurnošću moj otac, uprkos malobrojnim vestima kojima je raspolagao,
unapred znao šta će se gde dogoditi, ko će na koji način pobediti i kakav
će uticaj sve to imati na trgovinu. Obično je bio u pravu. A kad bi se
pokazalo da je u pravu, bio bi strahovito ponosan.
Iznenađeno smo čuli da su se u Bezansonu pojavila i dva papina
legata, kancelar Roland i kardinal Bernhard. Molili su da ih car primi u
privatnu audijenciju, najavili da donose dobre vesti, želeli da ih saopšte
plenumu sabora. Uprkos znakovima koje mu je davao prisutni Dasel da
to ne prihvati, Fridrih ne samo da se složio nego je prigušio svoju
radoznalost i nije unapred ni pitao šta je sadržina novosti.
„Divim se tvom strpljenju”, reče Rajnald fon Dasel kad su opet
ostali nasamo.
„Ako si smatrao da je to toliko važno, mogao si i sam da ih pitaš. Ja
volim iznenađenja.”
„U prisustvu tvog veličanstva nisam mogao da guknem pred tim
popeštenima!” progunđa prezrivo Dasel, koji je i sam bio biskup. „Ne.
Ali moraćemo da pazimo. Hadrijanova poruka biće, naravno, na
latinskom. Ja ću prevoditi!”
„Ti? Zar ima smisla da to čini moj kancelar?”
„Ako je u pitanju reč njegove svetosti, pape, upućene njegovom

35
veličanstvu, caru, ima smisla, zašto da ne? Na taj način sve će ipak biti u
mojim rukama.”
Svi su prisutni znali za prisustvo papinih izaslanika i da će se
pročitati poruka svetog oca. Sa „dobrim vestima”. Šta je to moglo biti?
Prihvatljivo tumačenje poslednjih događaja na jugu Italije? Nastala je
mrtva tišina kada su se pred skupom pojavila dva legata u pratnji
kancelara. Rečeno je, jednostavnosti radi, odmah će se pročitati prevod
poruke. Veoma ozbiljan, u ruhu nadbiskupa iz Kelna, kancelar je stao
dva koraka ispred cara, okrenuo se saboru i počeo da čita polako,
stavljajući akcenat na svaku važnu reč, ostavljajući velike pauze između
rečenica, da bi slušaoci sve dobro mogli da shvate.
Iznenadilo je već oslovljavanje. Papa je sebe označavao carevim
ocem. Samo po sebi to se još i moglo prihvatiti, iako bi car više voleo da
bude oslovljen kao mlađi brat, ne kao sin. Ali kasnije, kad je papa svoje
poslanike obeležio kao carevu braću, već je bilo jasno da mu smanjuje
rang, da ga izjednačava sa kardinalima. Dasel je nastavio da čita i,
govoreći u ime pape, obratio se Fridrihu:
„Moraš da imaš pred očima sa kakvom te je radosnom spremnošću
presveta rimska crkva primila i kako je pokušala da tvojoj uzvišenosti
ukaže čast dodelivši ti carsko dostojanstvo. Ni najmanje se ne kajemo
zbog toga, jer mi bismo se od srca radovali, ako bismo tvojoj presvetlosti
mogli podariti i još poneki feud…”
Dasel je snažno naglasio reč feud i zastao. Smesta se podigla bura
besa. Biće da je neke prijatelje unapred upozorio gde kako treba da
reaguju. Kako je papi moglo pasti na pamet da carsko dostojanstvo
označi kao feud? Nečuveno! Nastala je gužva. Oto fon Vitelsbah, jedan
od najsnažnijih ljudi u zemlji, jurnuo je napred sa isukanim mačem i
samom je Fridrihu jedva uspelo da ga zadrži. Izdao je naređenje da se
dvojica poslanika smesta udalje, spreme za put i odu iz zemlje ne
skrećući s puta ni levo, ni desno.
Još ih je samo kratko primio i rekao im u prisustvu Dasela, pre nego
što su se još uvek uplašeni popeli u kočiju:
„Opišite tačno šta se dogodilo. Granice onog što je crkveno ne
možemo i nećemo da povredimo, ali što je u protivrečnosti sa običajima
priznati nećemo. Svom ocu, papi, rado ćemo ukazivati dužno
poštovanje. Ali slobodnu krunu naše carevine ne zahvaljujemo njemu,
nego isključivo i neposredno Gospodu Bogu!”
Zar zaista niko nije primetio, da je Rajnald fon Dasel ključnu reč
preveo drugačije nego što bi to bilo u skladu s papinom namerom?
Učeni kancelar i nadbiskup nije mogao slučajno pogrešiti, ako je baš tu

36
reč naglasio tako da je izazvao uragan negodovanja gotovo svih
prisutnih. Računao je on s tim. Čak je sve pripremio. A original je u
najmanju ruku bio dvosmislen, dok prevod nije ostavljao mogućnost ni
za kakvo dvoumljenje.
Papa Hadrijan je napisao da bi mu bilo milo da caru ukaže i nova
dobročinstva. Pojam dobročinstvo bilo je izrečeno rečju beneficium. Tu
reč je Rajnald preveo kao feud. To je formalno moglo da prođe, moglo je i
to da znači. Ali dobar prevodilac uzeće u obzir kontekst pre nego što se
na novom jeziku odluči za određeni pojam. Moglo je da se shvati i
ovako, ali to je bilo dovoljno da se između pape i cara izrodi
neprijateljstvo. Sujetni Rajnald fon Dasel bi i sam rado postao papa.
Lepo je mogao da zamisli svet u kome će sa svojim prijateljem Fridrihom
vladati bez ičijeg mešanja sa strane. Samo što to nije bilo realno.
Postojala je, međutim, šansa, da oni odrede ko će ubuduće biti papa. I to
je moglo da bude mnogo, veoma mnogo. Zamišljao je sebe kao
preporoditelja crkve i onog koji postavlja pape, a želeo je samo jedno,
više časti i poseda za carstvo čiji je vladar bio njegov uzvišeni prijatelj i
dobročinitelj.
Biskupi u Nemačkoj su prihvatili da je carstvo Božji dar, papa samo
izvršitelj proviđenja, on mora da kruniše za cara onog koga će milošću
Božjom slobodno izabrati nemački kneževi. I biskupi su istovremeno bili
i kneževi. To je bio rezultat odnosa postojećih snaga. Rajnald fon Dasel je
uočio pravi trenutak i svojim tumačenjem reči beneficium, svojim
prevođenjem, u najmanju ruku ubrzao odluku. Kadgod bih imao posla
sa osetljivim tekstovima, setio bih se šta se sve može postići određenim
tumačenjima, a šta blagim iskrivljavanjem. Tumačiti reč daje veliku moć.
Tumač samo mora da zna kako sme i kako može da je koristi.
Barbarosa je bio vladar po svojoj prirodi. Kao što žabe krekeću i
ptice pevaju, tako je on vladao, takoreći usput, levom rukom. Njemu
nikad nije bilo teško da donese odluku. Poraze je lako podnosio, kao da
je znao da će brzo umeti da ih prevaziđe. Rajnald fon Dasel, naprotiv,
strahovito je morao da se napregne. On je bio pametan, strpljiv,
energičan, ali morao je mnogo da se trudi da bi postigao i sproveo sve
što bi hteo. To je bila velika razlika između njih dvojice. Ne samo rang, i
dar i temperament određivali su ko je gospodar.
Intrige sa papama za koje sam saznao nikad nisam sasvim shvatio.
Nisu me naročito ni zanimale. Tu nisu bile potrebne moje prevodilačke
usluge. Za finansije je, naravno, bilo važno ko je papa i kakvi su njegovi
odnosi sa carem, ali pojedinosti vezane za taj problem nisu se ticale ni
mene, ni moje porodice. Svi sa kojima sam se sretao zalagali su se,

37
naravno, za ona rešenja koja su zahtevali Fridrih i fon Dasel. Znao sam
da ima i drugih pogleda i interesa, ali za njih me nije bila briga.
Posle je papa postao Aleksandar III. On je bio svojeglav i snažan,
pregovarao je čak sa carem Vizantije Manojlom koji mu je napravio
neverovatnu ponudu. Obećavao mu je ne samo ogromnu svotu novaca,
koja bi svetu stolicu oslobodila svih materijalnih briga, pa bi čak i
odvojenu, grčko-vizantijsku crkvu podredio papi u Rimu, ali pod jednim
uslovom, da prokune Fridriha i da na Manojla prenese tako oslobođenu
zapadnu krunu. Jedinstvo istočnog i zapadnog hrišćanstva bilo je san
svih papa. Jedinstvena kruna zapadnog i istočnog carstva san svakog
hrišćanskog vladara. Jevreji su imali otvorene uši svuda po svetu,
naravno i u Vizantiji, preneli su zakonitom caru Zapada loše vesti. On ih
je svakako saznao i na drugi način, ali mu je još jedna potvrda mogla biti
važna. Barbarosa odluči da hitno ode u Italiju da bi se blagovremeno
pobrinuo o redu i poretku.
Poveo je i mene. Možda je mislio da će stizati poruke i na grčkom,
hebrejskom i arapskom jeziku, pa da mu moje veštine mogu zatrebati.
Međutim, nisam imao nikakva posla.
Vladala je teška omorina. Šatori carske vojske podignuti su na
brežuljcima oko Rima. Vreli vetar je duvao donoseći pesak čak iz Afrike.
Noći nam nisu darovale nikakvo ublaženje. Svi su pili isuviše vina, jer
vode je bilo malo i imala je loš, bljutav ukus. Kad su se jednog dana na
nebu pojavili crni oblaci, ponadali smo se olakšanju, ali sa strahovitom
olujom stigao je pravi tropski pljusak. Sve staze između šatora pretvorile
su se u planinske potoke. Sledećeg dana sve je bilo još i gore nego ranije.
Vlažno isparavanje se otrovno dizalo iz baruština. Tako poneko
verovatno zamišlja pakao. Ili u najmanju ruku čistilište.
Zatim je u taboru izbila kuga. Niko nije znao ko je izdahnuo prvi.
Tek kad je smrt počela da se širi munjevitom brzinom ljudi su shvatili
šta im se događa. Ako bi se u jednom šatoru neko razboleo, svi su znali
da će ih pokositi crna smrt. Nosioci leševa bi padali mrtvi pre nego što bi
stigli da ih sahrane. Vitezovi su puštali krv, odsekli kosu, spaljivali
odeću, ko je još imao snage trčao je naokolo go, sveštenici su se molili
Bogu za milost, danju i noću držali su mise. Ništa se drugo nije moglo
učiniti, samo moliti. Smrdelo je sve do neba.
Da li sam tog trenutka znao da sam besmrtan? Ne sećam se baš tako
tačno, ali mislim da se, zapravo, ničeg nisam bojao. Bio sam pomalo
zabrinut da će mene, kao Jevrejina, možda okriviti da sam prouzrokovao
pošast. Nisam se ni setio da bih mogao da se razbolim. Ostao sam u
šatoru blizu carevom, trudio sam se da se javno pojavljujem što manje.

38
Ali i u našoj neposrednoj blizini preminuli su biskupi Praga, Litiha i
Verdena, umrli su vojvoda švapski i mnogi grofovi i baroni. Smrt nije
pravila nikakve razlike između kneza i konjušara.
Ni usred te bede car nije bio očajan. Činilo se da je i on uveren da
njemu bolest ne može ništa. Svi smo se divili njegovoj hrabrosti i
smirenosti. Sakupio je ostatke svoje vojske i odveo ih u planine. Usput je
još poneko umro, takođe i Rajnald fon Dasel. Dole u Rimu papin dvor je
slavio:
„Opet se pokazala moć Božja, snaga njegove ruke! Gospod je
smoždio Fridriha!”
Pod teškim borbama probili smo se do Pavije. Nisam zapazio da je
Fridrih posebno tugovao za svojim prijateljem i najvažnijim političkim
saradnikom, Rajnaldom. Možda povučen u tišini. Zbog straha od kuge
nije bilo velike mise u Rajnaldovu pomen. Možda je Barbarosa čak osetio
izvesno olakšanje što više nije bilo onog čoveka sa kojim je morao
prethodno da raspravi svaku svoju odluku, koji je stekao pravo da mu
stavi primedbe, kome je morao da objašnjava šta želi. Car je sad bio
usamljen, veoma usamljen, ali nije delovao zgrčeno, nego još uzvišeniji
kroz patnju i samoću. Još samosvesniji. Tek je sazreo kao vladar. Intimni
savetnik, drugar, kao fon Dasel, prosto mu više nije bio potreban.
Osvrtao se, naravno, za novim saveznicima, bilo mu je, na primer, stalo
da izgradi odnose sa francuskim kraljem. Javno je ostao skroman:
„Neka sav svet zna da smo ostali čovek, iako naša ličnost sija sjajem
carskog dostojanstva, carsko veličanstvo ne može da spreči da grešimo
kao čovek…”
On je to govorio ozbiljno. Ali znao je, takođe, da dobro zvuči i da
mu zbog toga koristi. Jer cilj njegov nipošto nije bio skroman, iako je on
prosto samo bio ubeđen, da tako treba da se ponaša skromno: on je bio
pozvan da vlada svetom, jer je smatrao da je najpogodniji za taj zadatak.
A ja mislim da je to zaista i bio.
Na Duhove 1184. godine Barbarosa je pozvao u Majnc na proslavu
punoletstva svog najstarijeg sina. Ja sam se upravo vratio sa putovanja i
doneo začine sa dalekog Istoka, kad je moj brat Natan, na moje
iznenađenje sav srećan što sam opet tu, rekao da treba da se pojavimo
pred carevim licem. Veličanstvo je, naime, njega, koji je preuzeo poslove
našeg pokojnog oca Avrama, Gospod neka mu da večno blaženstvo,
pozvao k sebi i naredio da povede i mene. Bila je reč o parama. A o čemu
drugome bi mogla biti reč? Fridrih nas je podsetio na privilegije koje je
odobrio Jevrejima, upitao kako se razvija život u našoj zajednici, ne
sačekavši odgovor obratio se kratko meni, interesovao se kako mi je

39
zdravlje. Ni meni nije dao vremena da odgovorim, izjavio je da mu je
potrebno novaca, i to što je moguće više, ali sigurnog, a uskoro će mu
biti potrebno još mnogo više. Moj brat obeća da će učiniti sve što može,
htede da sazna sa koliko veličanstvo, zapravo, izvoljeva računati, ali
dobi za odgovor samo:
„Mnogo. Što je moguće više. Ali ne umanjujući moju kreditnu
sposobnost za naredne godine, jasno? Uskoro ću imati daleko važniji
posao nego dočekati nekoliko prijatelja!”
Nekoliko prijatelja? Na kraju je častio 70000 gostiju. Fridrihovi
glasnici su krenuli od tvrđave do tvrđave, od zemlje do zemlje, i svako
živ, ako je u nemačkim zemljama imao rang ili poznato ime, bio je
pozvan da dođe u Majnc. Za proslavu je sagrađen celi grad od lepih
šatora, usred njega crkva i dvor za cara od drveta. Podignuti su
bezbrojni magazini za namirnice, dve posebne zgrade za živinu,
pristajali su brodovi puni buradi sa vinom, kuvari, vinari, sluge, berberi,
obućari i krojači, oružari, kovači, artisti, pevači i muzičari stizali su da bi
se brinuli za careve goste, kneževi i nadbiskupi su doveli ne samo ličnu
poslugu nego i umetnike za uveseljavanje. Pozvani su najslavniji pesnici
iz Nemačke i Francuske da dostojno opevaju svečanost i sve prisutne.
Za moju porodicu bio je to posao pun rizika, koji je, međutim, na
kraju dao po svemu zadovoljavajuće rezultate. Nabavili smo dovoljno
srebra, od cara dobili naoružane ljude, koji su ga čuvali, a istovremeno
se brinuli i za našu ličnu bezbednost. Računali smo da ćemo od kamata
dugo živeti, a careva milost, na koju smo ubuduće više mogli da
računamo, bila je još dragocenija dobit.
Barbarosa se sjajno zabavljao već za vreme priprema. Niko nije znao
kada spava. Činilo se da je svuda prisutan istovremeno, da sve nadzire
lično, da svaku pozvanu porodicu želi da počastvuje posebnim
prijateljstvom. Mnoge goste je uvlačio u milostive razgovore, kao da se
posebno zanima za stavove sagovornika.
Zatim je stigao najvažniji čas, primanje mladića u viteški red.
Izabrani momci, među njima carev sin, pojavili su se u odeći od bele i
crvene svile i obuli crne cipele. To je, naravno. imalo simboličko
značenje, belo je podsećalo na dosadašnji čisti i nevini život, crveno na
žrtvovanu krv Hrista Spasioca, a crno na mračnu smrt. Pa lepo,
pomislih. Dobit od somota i svile nije za zanemarivanje. Mladići su
klekli pred oltarom, izgovorili vitešku zakletvu, primili novu opremu,
pancirnu košulju, rukavice, mamuze i mač, zatim ih je car svojim
mačem, koga im je pljoštimice redom stavljao na oba ramena, proizveo
za vitezove:

40
 „U ime Božje, svetog arhanđela Mihajla i svetog Ðorđa, proizvodim
te za viteza, budi hrabar, nepokolebljiv i veran!”
1 ne zaboravi da Jevrejima platiš dugove koje si napravio zbog ove
proslave, šaputali su u sebi moji saplemenici. Ja sam ih umirivao, car to
neće moći da zaboravi, jer će mu za planirani krstaški pohod biti
potrebno mnogo, mnogo novaca, više nego što iko drugi može da mu
pribavi. Bio sam ubeđen da u ovog cara možemo da se pouzdamo.
Mnogi od naših su, ipak, bili zaplašeni, zaprepašćeni i mrmljali u svoje
brade:
„Krstaški pohod! Znaš li ti o čemu govoriš, Isače? Shvataš li šta to za
nas može da znači?”
E pa ja sam svakako mislio da znam. Ali takođe i da su se baš oni
biskupi koji su negodovali što Fridrih ne trpi papu, a koji bi mu se rado
nekako umešali u poslove, žalili da on isuviše voli novac. Šta to znači
voleti novac? Car Fridrih je voleo vlast. Novac je bio samo jedno od
oruđa vlasti. Važno, ali nipošto jedino. Važnost novca, njegovu ulogu u
modernom životu, doduše, shvatao je bolje od mnogih svojih
prethodnika. A ja sam od takvog cara očekivao veće razumevanje za
Jevreje nego od biskupa.
Ovde na severu, sa ove strane Alpi, nije bilo dovoljno novaca u
opticaju, trgovina se najčešće vršila razmenom dobara. Na jugu,
naprotiv, u italijanskim gradovima Veneciji, Ðenovi, Pizi, Firenci ili
Rimu, sedištu svetog oca, koji je novac voleo najmanje isto tako žarko
kao naš svetovni car, kome je to zamerao, javni život više nije mogao da
se zamisli bez brzog prometa novca.
Trgovci su ranije izbegavali Nemačku, jer je putovanje bilo isuviše
riskantno zbog čestih razbojničkih prepada, sada su sve češće dolazili iz
Flandrije, Engleske i drugih dalekih zemalja. Ko god je putovao po
Fridrihovim drumovima, morao je da plati malu putarinu, ali je bio
bezbedan od hajduka, pa se isplatilo. Car je uzimao i carinu, ali
umereno, tako da nije bilo pametno da se pokuša izbegavanje dažbina.
Pored drumova nastajali su gradovi, to znači oko tvrđava su
građene kuće, zatim obezbeđivane bedemima i jarkovima. Pošto je grad
nekada značio utvrđenje, stanovnici kao građani bili su bezbedni. Pod
Fridrihom Štauferom broj gradova se utrostručio, podizali su se na
osnovu dobro promišljenog plana duž glavnih saobraćajnica. Sve je to
koštalo neverovatno mnogo novaca, ali car ga je pribavljao i ulaganje
svojih sredstava smatrao investicijom kapitala.
Zašto sve to pričam? Zato što objašnjava ulogu Jevreja. A to znači i
ulogu moje porodice. I unutar nje i moju situaciju, od koje moram da

41
pođem da bih sebe objasnio, zar ne? Jer šta to uopšte znači, Jevreji,
Saraceni, Švabe, Sicilijanci? Da spadaš uz nekog. Da neko drugi spada
uz druge. Ili uz mene. To da osim mog Ja postoji i nekakvo Mi. Ali i Oni.
Da, s jedne strane, nismo usamljeni na svetu, imamo na koga da se
oslonimo, ali da smo, s druge strane, okruženi strancima, koji nas ne
vole, pre svega, jer nas se boje zbog toga što smo drugačiji. Moja je
sudbina bila da budem dvostruko drugačiji. Prvo kao Jevrejin na ovome
svetu. A zatim među samim Jevrejima. Kao besmrtnik među
smrtnicima? Ja bih radije rekao kao neko ko ne sme da umre medu
onima kojima se obećava mir i spokoj na kraju života.
Još sam se kao dete pitao zašto moram da budem drugačiji? Uvek
pokriti glavu šeširom ili kapicom, držati se komplikovanih i čudnih
pravila ishrane, ne šišati se i ne seći bradu, slušati kako viču za mnom:
Čivutine! Gospod, reče moj otac, neka počiva u blaženstvu, Gospod nas
je izabrao za svoj narod. Već kao dete mislio sam, a često sam to čuo i od
drugih jevrejskih rugalica, zašto Gospod u svojoj preuzvišenoj mudrosti
i dobroti ne bi, promene radi, mogao da izabere neki drugi narod, a nas
Jevreje da ostavi na miru?
Bila je jednostavna činjenica da su se Jevreji snalazili u poslovima s
novcem. Ma šta to znači Jevreji? Nikada se nisam snalazio s novcem,
iako sam vaistinu pripadao narodu Izrailjovom i morao da trgujem u
najrazličitija vremena. Ne uvek loše. Uvek sam imao dovoljno da jedem i
pijem, ali istinsko blagostanje nikada nisam stekao, obogatio se nisam ni
u jednoj svojoj pojavi, a da bih mogao negde udobno da se smestim, na
nekom određenom mestu ili u nekom konkretnom dobu. Ali kad to
kažem svojima, uvek nanovo mi odgovaraju da ja i nisam dobar Jevrejin.
Stanovali smo u gradovima. U Nemačkoj nikada nisam sreo
nijednog Jevrejina koji bi bio zemljoradnik. Oni ostali, Goji, tek su se
tada nastanjivali u novim gradovima, zanatlije i trgovci, ljudi, koji nisu
bili ni plemići, ni seljaci. Nas su tamo već zaticali.
Zemljište u gradovima ostajalo je carevo vlasništvo. Za njegovo
korišćenje plaćala se glavarina. Nije to bila loša ideja, jer, pošto su se u
gradove smeštali samo oni koji su nešto radili ili trgovali, zarađivali,
dakle, moglo im se ponešto i uzeti.
Njegovo veličanstvo volelo je da sluša šta ljudi govore. Trgovci su
se žalili da im posao otežava što nema valjanog novca. Teško ga je bilo
menjati. U celom carstvu još uvek je vladao princip postavljen na
lateranskom saboru da novac ne sme da proizvede novac. To je značilo
da Goji nisu smeli da obračunavaju kamate. A kod plemenite gospode,
koju su građani hteli da oponašaju, postojala je neka odbojnost prema

42
novcu i zelenaštvu. Pošto su Jevreje inače svi prezirali, njima je
dozvoljeno da trguju novcem, utoliko pre što je bujanje trgovine u
nemačkim zemljama zahtevalo novaca, sve više i više novaca. Jevreji su
već odavno živeli u starim gradovima kraj Rajne i bavili se svim i svačim
što je imalo veze sa prometom novca. Novi gradovi su od cara Fridriha
morali da kupe privilegiju da se kod njih nastani bar jedan Jevrejin, jer
bez nas Jevreja nije moglo da se trguje i napreduje. Opet kažem Mi, iako
sam nikad nisam imao dovoljno novaca da bih mogao nekom da ga
pozajmim. Jevreji su plaćali poseban porez. Caru, naravno. A kome
drugom?
Car Fridrih se brinuo za red, za isti poredak i novac u celom
carstvu. Najmanje dva puta posavetovao se o tome i sa mojim ocem
Avramom, neka Gospod blagoslovi njegovu uspomenu. Iz toga je na
kraju proizašao poseban zakon, Privilegium Judaeorum, koji je sve to
regulisao.
Moj otac i njegovi prijatelji su se kod cara izborili za pravo na
samoupravu u svojim opštinama. Za uzvrat, obavezivali su se da će
stanovati samo u određenim delovima gradova. Smatrali su da je to za
njih udobno. Ali na taj način oni su se izdvajali i lako mogli da se
pronađu ako bi nekom palo na pamet da poželi da ih ubija. U svojim
zavičajnim gradovima imali su pravo da se bave svim što bi bilo vezano
za novac, samo pred javnim kovnicama nisu smeli da postave svoje
klupe na kojima su vršili menjačke poslove. A trgovati su smeli u celom
carstvu ne plaćajući za to nikakav dodatni porez.
Jednom, kada sam se upravo vratio sa putovanja u Jermeniju, slušao
sam kako je njoj pokojni otac objašnjavao drugim starim Jevrejima šta se
postiglo kod cara Fridriha. Bilo je to godinu ili dve pre njegove smrti.
„Spadamo u carsku komoru”, reče. „To je više, nego kad se
građanin bavi takozvanim poštenim poslom, ali nalazi na većem
odstojanju od dvora.”
„Niko nas zbog toga neće voleti”, odgovori David ben Simon koji je
važio za naročito sposobnog bankara, uostalom, naš rođak po majčinoj
lozi.
„Niko i ne treba da nas voli, osim Gospoda, neka je slavljen”,
podiže otac svoj unjkavi glas. „Mi treba da se volimo međusobno! A
kneževi će nam izdati zaštitna pisma.”
„Mač je bolja zaštita od svakog pisma”, rekoh. Začuđen što se
mešam, otac upita:
„Zar umeš da rukuješ oružjem?”
„Pomalo”, odgovorih skromno. David mi odobri: „Makabejci su

43
vrlo dobro umeli da koriste oružje, čika Avrame!”
„Da li ste sa carem razgovarali i o onim Jevrejima koji žele da se
pokrste?” htedoh da saznam.
„Šta će ti to?” uzvrati moj otac zapanjeno.
„Ti si čudan neki čovek, Isače”, reče David. „Nisi valjda naumio?”
„Toliko čudan nisam ni ja, ne brini. Ali valjda je dozvoljeno
postavljati pitanja.”
„Dakle…”, reče otac i zastade razmišljajući kako da to objasni. „Car
je zaista blagoizvoleo da se izjasni o toj stvari. Ako bi, Bože sačuvaj, neki
Jevrejin zaželeo da napusti zajednicu svojih predaka da bi postao
hrišćanin, car je odredio da bi svako takav morao da se podvrgne
trodnevnom ispitu da bi se saznalo da li zaista iz iskrenog ubeđenja želi
krštenje ili teži ka svetovnoj prednosti…”
„Da li veruje da je Isus bio mesija?” upita David.
„Tako je.”

„Kao da je teško naučiti sve što oni zahtevaju, ako bi neko smatrao
da mu je potrebno da bude ravnopravan sa ostalim podanicima u
carstvu”, primetih ja. „Nemoj da se uzbuđuješ, oče. Ja to zaista neću, ali
možemo da razgovaramo.”
„Car ne voli nikakvu promenu vere. On sam je postavio najbolju
prepreku koju samo možemo poželeti, jer je odredio ko se odrekne svoje
rođene vere, time gubi i sav svoj dotadašnji posed.”
„Kao što znate, mene posed nikada nije naročito zanimao”, rekoh
tako da me je moj otac opet pogledao veoma zabrinuto.
Posle dugačkih putovanja uvek bih se nanovo vraćao u Regensburg,
u očevu kuću sa uzanom fasadom, koja je iznutra bila mnogo prostranija
nego što bi se spolja moglo naslutiti. Mnogo ne bih donosio iz dalekog
sveta, ali uvek po neku lepu tkaninu ili nakit, vrećicu soli ili naročito
lepo brušeni nož.
„To nije za Jevreje”, govorio bi otac, ali ja sam bodež kao ukras
obesio na zid svoje sobe.
Posmatrao sam kako rastu deca moje braće i sestara, kako
izgovaraju prve reči, postavljaju prva pitanja.
„Gde si bio, striče?”
„U dalekom svetu.”
„Da li je lep taj daleki svet?”
„Jeste”, rekoh iskreno. „Upoznaćeš ga.”
Da li će? Nisam uspevao čak ni imena svih bratanaca i sestrića da
upamtim, tako sam retko dolazio kući. Da li sam tu bio kod kuće? Nigde

44
drugde nisam tako mogao da se odmorim, da se ispavam. Slutnje o
drugačijim, dalekim životima ovde su me ređe spopadale nego drugde.
Ne bih bio u stanju da ih nazovem pravim imenom, nisam poznavao
nikoga, a najmanje svoga roda, ko bi se zanimao za takve stvari. Za
Jevreje se sva mudrost, sva nauka nalazila samo u rečima Gospodnjim,
samo one su smele da se tumače, o njima da se razmišlja. Čuda sveta
pristojnog Jevrejina nisu smela da začude. Ali deca su imala pravo da
budu radoznala.
Radoznalost je prvi odnos prema svetu. Posmatrao sam kako deca
upoznavaju prvo predmete po kući, uče njihova imena da bi na taj način
mogla da ih prisvoje. Izgovoriti reč mleko značilo je da se ta bela
tekućina mogla i iskati. Nazvati klupu njenim imenom dozvoljavalo je
izraziti želju da se dete na nju postavi pored odraslih ljudi. Kazati brada
bilo je gotovo tako lepo kao u igri vući strica za nju. Večno je čudo kako
deca nauče da govore da bi mogla izraziti svoja osećanja i misli. Dugo
sam razmišljao o tome šta pokreće tako male, uzane grudi, kad dete
oseća glad za mlekom, čežnju da se zasiti, zbog toga nauči da misli, prvo
bez reči, ali nagnano jakom željom protepa prva dva sloga „Ma… ma!”
To je sadržavalo sve, zahtev da se bude nahranjeno, čežnja da se
zaštiti. „Mama” je moglo da se guguče zadovoljno, da se naredi oštro sa
naglaskom na oba sloga, da se zapomaže plačljivo. Već sa dva sloga
mogla su da se izraze mnoga osećanja. Ali osećanja bi postajala sve
komplikovanija, zbog toga bi zahtevala preciznije izražavanje sa novim i
novim rečima. Već dete rečima naziva svet njegovim imenom i tako ga
za sebe stvara iznova. Svet je tu čak i ako mu ne kažeš da jeste, ali možda
je isuviše hladan ako postoji samo sam za sebe, smisao dobija tek kad ga
dete primi k znanju na taj način što oslovljava njegove delove učeći se da
ih voli.
Ili molitve! Uspavljujuće mrmljanje. Prigušena svetlost sveća.
Toplota. Sumrak. Pospanost. Deset zapovesti. „Ja sam Gospod Bog
tvoj…”
„Šta je to, Gospod?”
„To je sad još isuviše teško za tebe, svašta može da znači, ali u
molitvi uvek samo onog Jednog, Uzvišenog, blagosloveno neka je
njegovo ime, razumeš?”
„Ne!”
Uspeo sam da naučim mnoge jezike i dijalekte, ali uvek mučno,
teško, polako, zamišljeno, pipajući, tražeći put kroz tuđi govor kao kroz
nepoznatu, neosvetljenu kuću usred noći, pre nego što u nekom uglu
nađem titranje upaljene sveće razumevanja. Tada bih već jasno

45
pomišljao, nazvati stvar, misao, čoveka imenom već bi značilo i ovladati
njima. Kad dete uči maternji jezik, to je kao osvajanje sveta. To ne može
samo po sebi… Tada bih se uplašio. Zar ne stoji zapisano da je postojao
samo jedan jezik pre nego što je čovek počeo da gradi vavilonsku kulu
ne bi li tako osvojio nebesa? Zar nije zato Gospod pomutio jezike, pa
niko ne bi smeo da tek onako pokuša da ih rasplete učeći strane reči,
izgovarajući ih da bi putovao, trgovao, svet upoznao, veze stvarao
između zemalja, čak i između kontinenata? Zar nije bilo istovremeno
divno ako bi se ljudi međusobno sporazumevali, ali istovremeno i
zavera protiv volje jedinoga Boga? Da li je bio greh učiti strane jezike i
prevoditi sa jednog na drugi?
Pa opet deca. Kad god bih se vraćao sa dužeg putovanja, deca moje
braće i sestara bi porasla. Dečaci bi u međuvremenu naučili samostalno
da se mole Bogu, devojčice bi stidljivo obarale pogled. Bio sam u tuđini
kada mi je umrla majka, ali ona se za mene nikada nije promenila, iako
sam, naravno, znao da stari. Drugi su starili. Ja ne. Blagoslovena ti je
priroda, govorili su mi braća i rođaci. Nisu znali, što sam ja više slutio
nego što mi je bilo izvesno, da ću jednoga dana nestati. Oni će misliti da
sam preminuo negde na putu. Ali ja ću drugde, u nekom drugom
vremenu, započeti nanovo i posmatrati kako druga deca uče reči, drugi
mladići i devojke sazrevaju, drugi se ljudi pomire sa starošću i
pripremaju za smrt.
Moj otac je nezadovoljan zavrteo glavom kad sam mu opet jednom
saopštio da ću sutra ujutro krenuti.
„Kuda, Isače?”
„U Italiju. Dole na jug, sve do Napulja.”
„Da kupiš začine?”
„To takođe. Možda. Ali pre svega zato što sam se zaželeo mora.”
„Kako čovek može da krene na put samo da bi nešto video. Kakvo
more!” Prosto me nije shvatao. „Opasno je…”, dodao je tiho. „Vremena
su nesigurna!”
„Vremena su za nas uvek nesigurna, oče.”
Bio je u pravu. Morao sam da jašem sam. Istina, car Fridrih se u
nemačkim zemljama pobrinuo za bezbednost putovanja, ali njegova je
vlast u Italiji bila ograničena. Razbojnici su na glavnim drumovima često
postavljali zasede i ponekad zahtevali ne samo novac i robu nego,
jednostavnosti radi, i život putujućih trgovaca. Moj otac nije shvatao
poreklo mog prezira opasnosti, samosvest kojom sam lutao naokolo po
svetu. Začini su, kao uvek, bili samo izgovor. Bez soli i začina ništa
nema ukusa. So se mora umešati čak i u darove za žrtvu, čak ni Bog ne

46
bi primao danak neposoljen. A kao što sam čuo na istoku, so valja i za
izgon zlih duhova. Med i mleko, hleb i so! Da, ali krave i pčele mogu da
se drže gotovo svuda, i žito da se žanje gde god se čovek nastani. So se,
međutim, dobijala samo iz tajanstvene dubine zemlje. Sa vrećicom soli
lakše je putovati nego sa kesom punom zlata. Zbog toga sam se
pretvarao kao da trgujem solju i začinima, bilo je to obrazloženje za moj
nemir, koji je trebalo da bude kletva, a koji sam ponekad shvatao kao
blagoslov, kao zalog svoje radoznalosti za ovaj svet i na ovom svetu.
Moj otac je ostareo, veoma ostareo. Oči su mu suzile. Gledao me je
napregnuto, znao sam da je gotovo slep. Pokušavao je da to sakrije, ali
sam primetio kako bi nesigurno opipavao predmete oko sebe, kako u
sinagogi nije više čitao iz svetih svitaka, nego je nepokretna pogleda
tekst izgovarao napamet. Toliko je oslabio, bio tako dirljivo nemoćan, a
još uvek se ponašao kao moćna glava porodice. Da li bi tako trebalo da
zamislim i Boga, tako lomljivog, bolesnog, prastarog, nesigurnog,
uprkos njegovom strašnom prohtevu da svima nama zapoveda, da nas
vodi?
„Nećeš me više videti, kad se budeš vratio…”, reče moj otac tužno
„Zašto govoriš tako? Još pre nego što sneg pokrije ulice biću opet
ovde.”
„Ali ja više neću biti ovde, Isače.”
Znao sam šta je hteo da kaže.
„Blagoslovi me, oče.”
Postavio mi je desnu ruku na glavu i promrmljao dugačku molitvu.
Nisam ni slušao. I ja sam sad znao da se na ovom svetu više nećemo
videti, pokušavao sam, dakle, da zapamtim njegovo lice, njegovo slabo
telo i snažnu, srebrnu bradu. Još uvek sam ga se bojao. Bojao se što sam
bio toliko drugačiji od njega, ali ne više tako jako, jer sam znao koliko je
slab. Ne, on me više nije mogao zaštititi, delima nikako, ali sad čak ni
molitvom. Naravno da sam ga voleo, ali bio mi je stran, stran koliko i
blagoslov za koji sam ga molio, više da bih njega zadovoljio, da bih
njegovoj veri podario smisao, da bih ukazao počast običaju, nego što
sam od njega očekivao zaštitu. Ali moram da priznam, ja sam se osećao
bolje ustavši opet i zagrlivši ga. Kao da mi je, ipak, podario nešto što
mogu poneti na svoje dugo putovanje na jug. Ipak sam i u toj kući bio
stranac, mada ne toliko, kao svuda drugde na svetu. Možda je smisao
svih mojih putovanja bio da prevaziđem tuđinu na taj način što bih uvek
nanovo pokušavao da prodrem u njeno srce.
Nisam mogao da živim tako kako je to želeo moj otac. Znao sam
dobro šta je on hteo, da živim kao on. Nije mu bilo dovoljno što su to

47
činila moja braća. Trebalo je i ja da sledim njegov trag, tragove njegovih,
naših predaka.
Možda čak nije morao ni da nam glumi da se ne plaši smrti. Možda
joj je zaista neustrašivo gledao u susret. Njegova deca, unuci i praunuci,
produžavali su na zemlji onaj život koji je polazio od njega. On je mogao
sa punim pouzdanjem da misli na ono Posle, koje će valjda biti u krilu
praoca Avrama, tog dalekog, neizmerno dalekog pretka, koji se zvao kao
i on. Dabome, mogao sam sve to da zamislim, ali ne i da osetim, da
prihvatim kao svoje, to nisam mogao. On me, međutim, uopšte nije
shvatao, a ja, iako inače baš blagoglagoljiv, pred njim bih uvek bio
ometen, ne bih čak ni pokušavao da se otvorim. da se izrazim, da
objasnim svoj nemir, potrebu da putujem. Da li je to, ipak, bilo
prokletstvo? Ne, tako mi Gospod pomogao, nisam svoj nemir osećao kao
kletvu čak ni u tom pogledu. Nipošto nisam mogao da mrzim svoju
radoznalost koja me ganjala da upoznam sve. Ništa nije lepše nego
krenuti jednog vedrog jutra i jahati u susret izlazećem suncu ili uveče,
ako se putuje u pravcu zapada, posmatrati kako crveno odlazi na
počinak na rubu horizonta.
Kletva? Da li je moj otac ikada pomišljao da me prokune, kad ne bih
bio poslušan? Morao je da nasluti da ja nisam mogao da budem
poslušan, da to nije bila moja volja, nije dolazilo od nedostatka ljubavi ili
poštovanja, ako nisam živeo, kako bi on to želeo. Bio je tužan zbog mog
načina života. Ta tuga mi je bila kazna, taj pogled, koji je prolazio kroz
mene i činilo se da se gubi u neizmernosti. Nisam mogao da pomognem
ni sebi, ni njemu. Mene je valjda prokleo neko drugi, veći nego što bi
otac mogao da shvati, pa sam i ja, na koga se prokletstvo odnosilo, jedva
mogao da razumem o čemu je reč. Ali pošto me je očeva tuga
uzbuđivala, što nisam hteo da pokažem, to je bio još jedan razlog da
krenem, možda čak i brže, nego što bih to inače učinio.
„Da li si zdrav, sine moj, Isače?” upita me i sede na svoju fotelju.
Ništa se u sobi decenijama nije promenilo, ali primetih kako rukom
proverava da li je omiljeni komad nameštaja zaista tamo gde je trebalo
da bude.
„Da, oče, blagosloven sam izvrsnim zdravljem. To sam nasledio od
tebe.”
„To je dobro, to je vrlo dobro”, promrmlja pomalo odsutan. „Čuvaj
zdravlje. Gospod, neka je blagosloveno njegovo ime, štiti samo onog ko
se sam čuva.”
Zatim zatvori oči i samo još promrmlja nešto. Nalazili smo se u
najvećoj sobi u kući, rukom sam se naslanjao na naslon visoke, kožom

48
presvučene stolice i osećao se napuštenim i usamljenim. Ne umem
drugačije da to formulišem, usamljenost mi je sudbina na ovoj zemlji i
utoliko se dublje spuštala u moju dušu što sam više ljudi i zemalja
upoznavao. U svojoj raznolikosti i šarenilu, sa svojim obećanjima i
pretnjama, otkrivali bi mi razuđenost, bogatstvo i neizmernost tuđinstva
u svemu i svuda me ostavljali samog.
Ovde, kod kuće, odmarao sam se bolje, ali usamljenost osećao još i
više, jer je ovde bila neprikladna. Bila je u protivrečnosti sa nostalgijom,
koju sam u tuđini osećao za uskim sokacima Regensburga i ovom
kućom. Može biti, ja i jesam ta protivrečnost i u tome je tajna. U tuđini
sam sam, tako biti mora. Ali biti sam sedeći sa svojim roditeljima, to je
tužno. Pa ja sam voleo svoje roditelje, braću i sestre i njihovu decu, retko
bih se setio da im ne pripadam zaista, da sam kao tuđinac primljen u
krilo njihove zajednice. A nisam bio sposoban da im pokažem tu ljubav,
osećanje pripadnosti i zahvalnosti, kao što bi to s pravom od mene mogli
očekivati. Nisam umeo da pomilujem deci kosu, da im recitujem stihove,
da se igram sa njima, čak ni iskreno da im se nasmešim, jer, ako bih
pokušavao, to ne bi delovalo prirodno. Ponekad bi mi se celi život činio
kao lavirint snova u kome sam zalutao, u kome bih se našao čim bi
prestale moje teške, noćne more, kojih se ne bih tačno mogao setiti, kad
bih se oznojan budio na neurednoj postelji.
Da li su možda svi moji raniji životi, koje bih ponekad jedva
naslućivao, a drugi put ih se jasno sećao, bili snovi? U tom pogledu
ponekad sam bivao nesiguran. Ponekad. Ali upravo ta nesigurnost bi mi
pomogla da rešim svakodnevne probleme, da prevaziđem teškoće, da
negujem odnose prema ljudima; zato što ih nikad nisam shvatao sasvim
ozbiljno, nisu definitivno odlučivali, prosto nisu bili životno važni za
mene. Sigurno je samo da se nikad ničega ne sećam što bi bilo pre
susreta sa onim čovekom koji je prtio krst kroz Jerusalim. Da li me je
neko silom u tu priču ubedio? Ne verujem. Ponekad se isuviše jasno
sećam čak i mirisa onih uskih sokaka, vike one uvek uzbuđene gomile,
ravnodušnosti rimskih vojnika, za koje je ubijanje nekog čoveka, ubijanje
i ovog čoveka, bilo otaljavanje dosadnog posla. Sunce visoko na nebu bez
oblaka. Iznenada pomrčina koja je izbila neopisivo. Nakratko crveni
krug sunca, skriven, kao da je celi svet kažnjen zlokobnom,
smrtonosnom senkom. Od onog časa ja sam, zapravo, uvek bio usamljen
i, može se i tako reći, u usamljenosti svojoj kod kuće.
Ali nikad me ta usamljenost nije tako strahovito spopala kao pod
blagosiljajućom rukom svog oca Avrama u Regensburgu, gradu u
Nemačkoj, neposredno pred krstaški pohod Fridriha, cara iz dinastije

49
Staufer.

50
 3.
NOVI ŽIVOT

Beč, Venecija, jesen/zima 1993/94. godine

S
opstveni stan, dom i porodica za Marka su bili samo tačka
do koje je mogao da se povuče da bi se odmorio. I kad bi
bio u Beogradu gotovo je celi dan, a ponekad i večeri i
noći, provodio u ministarstvu unutrašnjih poslova, ali, iako je sa
kolegama pio kafu, pretresao rezultate fudbalskih utakmica, ogovarao
ministra ili pričao i slušao viceve, nikad se nije osećao potpuno
integrisanim u zajednicu. Pomalo je bio večiti stranac. Službena
putovanja često su ga vodila u strane gradove, u sterilne hotele, ponekad
bi dugo povučeno morao da čeka, pre nego što će preći u akciju. Ali tako
dugo, kao sada, još nikad nije bio sam.
Već se mesecima nalazio u Beču, ponekad bi dani prolazili a da ni sa
kim ni reč ne progovori, osim u trgovini, u kojoj bi kupovao namirnice,
ili kod berberina. Ujutro kao da se dan kolebao da li da osvane, u pozno
poslepodne kao da je žurio da što pre ugasi svoju svetlost. Marko je bio
dokon da posmatra mene prirode. Skoro će zima.
Strpljivo je izgrađivao novi život. Ili privid života. Hteo je da smisli
dve različite legende, kao što je naučio da se to čini u ilegalnosti, jednu
za javnost, za sve koje će ovde upoznati, a drugu za slučajne susrete sa
starim poznanicima. Opasnost ovde u Austriji nije bila velika. Ranije je
češće bio u Nemačkoj, ali trebalo je biti pripravan na svaku mogućnost.
Kozmetička operacija, koja bi promenila njegovu spoljašnjost, svakako bi
bila bezbednija. Zašto mu gospoda Sunce i Mesečina i nepoznata
organizacija koju su predstavljali nisu ponudili takvu mogućnost? To
nije moglo biti slučajno, oni ga namerno nisu fizički promenili.
Verovatno su smatrali da ga tako čvršće drže u rukama.
Marko je, dakle, mogao i morao sebi da izmisli prošlost. To je bilo
zgodno, to ne može svako. Zar nije slučajno što čovek živi svojim

51
životom, a ne nekim drugim?
Bio je vlasnik jedne male firme. Kao preduzeće bez saradnika nije
morao da traži dozvolu za rad, samo da na kraju godine sačini poresku
prijavu. Kupio je kancelarijski materijal, uzimao račune. Pisao na razne
adrese, tražio ponude za nameštaj, boje i lakove, kompjutere, odeću za
zaštitu pri radu, građevinski materijal, medicinske instrumente.
Naravno da ništa od toga nije nameravao da kupi, ali počeo je da dobija
ponude, prospekte, ušao je u elektronske kartoteke, primao raznovrsnu
poštu, pismonoša je morao da zapamti njegovo ime. Stizala su i prva
pisma od njegovog sina iz Memfisa, Tenesi, a ubrzo će i kćerka početi
redovno da mu se javlja. Pretplatio se i na nekoliko novina, iako ih je
mogao čitati i u kafani. Ukoliko bi se austrijska tajna služba
zainteresovala za Marka Zidvinda, sve je moralo da bude logično.
Isuviše velika neupadljivost je najupadljivija, to je znao. Zbog toga
je morao živeti tako da se ni po čemu ne razlikuje od ostalih građana.
Uvek u isto vreme dolazio je u kafanu, naručivao kafu i barack,
nemačke, francuske i engleske novine. Kelner ga je počeo pozdravljati sa
„gospodine profesore”, što je bila najniža titula sa kojom su se ovdašnji
kelneri obraćali stalnim gostima, i samo pitao: „Kao obično, zar ne?”
Ispostavilo se da prezime Zidvind i nije toliko srećno, kao što je
mislio u prvom trenutku. Pogledao je telefonski imenik Beča, pod tim
imenom postojalo je, doduše, jedno izdavačko preduzeće, ali niko se
tako nije zvao. Zbog toga je izmislio objašnjenje za svoje neobično ime.
Nameravao je da novopečenim poznanicima ispriča da mu se deda,
zapravo, zvao Zilberštajn, želeo je da služi u staroj austrijskoj ratnoj
mornarici, ali ga kao Jevrejina nisu uzeli, odlučio je da se oslobodi svog
izdajničkog imena i zatražio njegovu promenu, i nadalje neizmerno
voleo Jadran, pa se odlučio za to ime. Ono je sadržalo i nostalgiju stare
carevine Austrije za izgubljenim morem.
I inače je bilo najzgodnije da svoju izmišljenu biografiju izgradi na
jevrejskom temelju. Time se lako moglo objasniti zašto gotovo i nema
rodbine, zašto je dugo lutao kroz posleratnu Evropu i zašto je sada
usamljen.
Ali šta bi rekao zemljacima sa kojima bi se slučajno mogao sresti?
Morao je da se pripremi, jer u trenutku suočavanja tek tražiti odgovore
na logična pitanja delovalo bi neprirodno. Šta je radio u Beču? Pa na
osnovu poznavanja tolikih jezika pokušavao je da izgradi novu
egzistenciju. To je čak imalo prednost, zato što je bilo istina. Zašto je
uopšte otišao iz Beograda? Iz pragmatičnih razloga. Nije rado sedeo u
mraku, nije želeo zimi da se smrzava, da stoji u redu za hleb, mleko, pa

52
čak i novine. A kao Titov pristalica inače nije bio drag ni novom režimu,
poslat je u penziju, koju je zaista pošteno zaslužio. Sve je to bilo logično.
Porodica? Hvala na pitanju, sada su svi u Americi. Kćerka je bila u
Sarajevu, ali uspela je da izađe. Kako je dobio austrijsku boravišnu vizu?
E pa posle takvog pitanja bi se ljubazno nasmešio i rekao da svako u tom
pogledu mora da se snađe kako najbolje zna i ume. Detalji se nikom nisu
morali saopštavati… U mislima je uvežbavao takve razgovore, ali posle
nikad nije morao da ih vodi.
Naročito su noći bile prazne. Jednom je pokušao da stavi ploču na
sto i sam sa sobom da igra šah, ali ubrzo je prestao. Tešio se da
zatvorenici u samicama ne mogu da kupuju knjige i kolače sa sirom, niti
da krenu u ponoćne šetnje ili da uključe televizor. Međutim, bili su isto
toliko usamljeni.
Kćerku i unuke, koje su tajanstveni prijatelji oslobodili iz Sarajeva,
dočekao je u Veneciji. Gotovo nepoznata mlada žena zagrlila ga je kao
oca i plakala. I on je plakao. Ranije bi se stideo da plače u javnosti, jer to
muškarci ne čine. Sada mu je bilo svejedno. Nije znao šta da kaže, ni ona
nije bila govorljiva, i u tom pogledu njegova kćerka. Unuci su ga gledali
bez reči. Sa decom nikada nije umeo da se ophodi, kada su njegova rasla
gotovo je uvek bio u službi, retko kod kuće.
Vozali su se gondolom i dobro jeli. Ako ih je neko posmatrao, ne bi
rekao da nisu srećni. Ona je krila potištenost što je izgubila muža, on što
nije znao kako da objasni da opet neće moći da živi zajedno sa svojom
porodicom. Prolaznici, kelner, portir u hotelu, gondolijer mogli su
pomisliti da je on isuviše stari muž te mlade žene koja ga je držala za
ruku. Ako! Šta ga se ticalo šta nepoznati ljudi misle o njima.
Sedeli su na lakim stolicama pred poslastičarnicama. Radovalo ga je
sa kakvim zdravim apetitom deca tamane sladoled. Nikad u životu još
nije osećao takvu nežnost. Pokušavao je da odgoneta šta se zbivalo iza
visokog čela jedanaestogodišnje Nore, šta su njene radoznale, crne oči
zapažale u gužvi oko njih. Da li je ta prerana zrelost bila rezultat dana
provedenih u opsadi u Sarajevu ili devojke koja se budila u devojčici?
Šestogodišnji dečak, koji se zvao Oliver, bio je, činilo se. jednostavnije
prirode. Istina da je poslušno sedeo na svojoj stolici, ali zapažalo se da
jedva čeka da poskoči i jurne po pločniku trga.
Pošto su decu odveli u krevet, Marina ga je molila da izađu još
jednom. Njeno bi ime dobro išlo uz njegovo novo – Marina Zidvind. Ali
nije joj još ništa rekao o svojoj egzistenciji u Beču, a ona ga nije ni pitala,
naviknuta da se on bavi poslom o kome se ne govori.
„Nećete se valjda bojati da ostanete sami?” upita decu pre nego što

53
su pošli. Uzeo je apartman sa dve međusobno povezane sobe.
„A zašto bismo?” upita mala Nora. „Pa ovde niko ne puca.”
Pošto su seli u jednu tratoriju pored kanala Grande, naručio je flašu
kijantija. Pili su i nastavili da ćute.
„Zar nećeš da mi pričaš o Sarajevu?”
„Ni ti nikad nisi govorio o partizanima”, odgovori Marina.
„Da li ti je to smetalo?”
„Ponekad jeste. Bila sam radoznala. A ti si bio… kako da to
nazovem? Uvek si bio nepristupačan. Čvrsto zatvoren. Gotovo odbojan.
Nisi dozvoljavao nikom da ti priđe.”
„Ali ti si dobro znala u kakvoj sam službi! Pošao sam u partizane,
jer bi me inače sigurno uhapsili kao Jevrejina i ubili. To nije bilo nikakvo
junaštvo, prosto, samo najpametnije što sam mogao da uradim. Slučajno
i najčasnije. Posle je nekako došlo do te veze koju sam održavao sa
Nemcima. Znaš, u ime partizana obukao sam nemačku uniformu da bih
pregovarao s njima. Bila je reč o razmeni zarobljenika i još ponečemu, o
čemu još uvek ne mogu da govorim. Deo rata proveo sam u nemačkoj
uniformi podoficira. Veruj mi, to je bilo opasnije nego da sam samo
pucao. Malo ko je bio upućen u taj moj posao. I tako sam i posle rata
ostao u tajnoj službi. Da li ti je to smetalo?”
„Iskreno? Pa naravno. Možda je i zbog toga često bilo neke praznine
oko mene. Tebe su se bojali, tata.”
„Mene?” Marko se iskreno čudio. „Jesam li ja bio loš otac, Marina?”
Pogledala ga je tužno:
„Ne, loš nikako. Ali bilo je vremena kada bih rado razgovarala sa
svojim ocem…”
„Ta vremena su prošla?”
Ćutala je. Možda bi trebalo za njih da piše, za svoje unuke, kojima
će takođe nedostajati otac za razgovore, a ne za gospodu Sunce i
Mesečinu. Ali sada je hteo da sazna šta je Marina doživela u Sarajevu. I
dalje ga je gledala nepomično, oči su joj se punile suzama. Nora je imala
drugačije oči, što znači oči svog oca, njegovog zeta, Alijine oči. Da li je taj
rano preminuli čovek još video nešto kroz oči svog deteta?
„Mi smo u Sarajevu govorili da je neko umro od smrti. Neko pita
kako je preminuo, a mi bismo rekli, od smrti, jadnik, od smrti…” Nije
više plakala. „Doktor Haim je govorio o nekoj teškoj upali. Nisam htela
da zapamtim latinsku dijagnozu. Doktor Haim je bio naš komšija. Zvali
su ga da ode iz grada sa Jevrejima, još na početku, kad se moglo, ali on
nije hteo da napusti svoje pacijente. Alija je imao strahovite bolove.
Zapažala sam kako se bori da ne urla. Jednom mi je došapnuo da ne želi

54
da ga deca zapamte kako viče od bola. Nisu ga primili u bolnicu, tamo
su se sva mesta čuvala za ranjenike. Ne znam da li bi se izlečio u
normalnim prilikama. Bi, verovatno. I, da znaš, ne znam da li ćeš
shvatiti, kad je umro, ja sam gotovo osećala olakšanje što više ne mora
da pati. Nismo ni mi znali da li ćemo ostati živi, mada sam se uvek
nadala da si ti mađioničar i da možeš sve što hoćeš. Da ćeš nas izvaditi.”
Da li je to bio prekor? Da li je htela da kaže da je trebalo ranije da ih
spase? Zajedno sa njenim mužem? Nije se sećao da je Marina ikada
govorila toliko u jednom dahu. Zbog loga je čekao da li će nastaviti. ali
ona je ućutala.
„I… gde je…”
„U parku iza kuće. Doktor Haim je pomogao. Od slomljene
gvozdene stolice napravili smo neki nadgrobni znak. Alija nije bio
vernik, ali nekakav znak treba postaviti, zar ne? A drvo nam je bilo
potrebno za loženje. Drvene posmrtne oznake i krstove bi ukrali. Bilo je
važnije da se živi ne smrznu, nego da se mrtvima postave spomenici.”
Flaša je bila prazna.
„Da li da naručim još jednu? Sigurno? A šta se dogodilo sa
doktorom Haimom?”
„Pogodila ga je granata. Na tržnici. Sa mnogim drugima. Kažu da je
smesta bio mrtav. Bio je dobar čovek. Zaslužio je da umre tako, a da se
ne muči… Neko reče da se to zove smrt pravednika. Hajde, tata, naruči,
ipak, još nešto, inače neću moći da spavam ovde usred mira!” Naručio je
dve velike grape. Sedeli su usred blage oktobarske noći u Veneciji. Znali
da iznad njih trepere zvezde, primili k znanju vesele ljude, laku muziku,
zveckanje čaša, a ćutali još dugo i znali da još nikada u životu nisu jedno
drugome bili toliko bliski, bilo je bolno i tužno, ali to osećanje
zajedništva je, takođe, bilo i dobro.
Marko nije smeo da svoj novi život poveže sa porodicom. I u
Veneciji je neprekidno razmišljao o tome da li ih neko prati. Bio mu je
zanat da se saživi sa načinom razmišljanja protivnika, da se uvek pita šta
bi uradio na njegovom mestu? Na mestu svojih novih nalogodavaca ne
bi sebe u Italiji ispuštao iz vida ni za trenutak, jer je mogao da se nađe i
sa nekim iz svoje stare službe. Ali bio je gotovo stoprocentno siguran da
ih niko nije opservirao. Ako ipak jesu, utvrdiće sve Što je logično, da se
video sa kćerkom i unucima i da ih je poslao u Ameriku, pa se vratio u
Beč.
Jugoslavija je beznadežno bila izgubljena, on uvučen u nešto što nije
do kraja mogao da izmeri. U Evropu više nije imao poverenja. Ameriku
je slabo poznavao, bila mu je tuđa, ali mislio je da je za decu i unuke

55
bolje da sebi tamo stvore novi život, a ne na starom kontinentu. Pošto je
kupio avionske karte za kćerku i unuke, dao joj je pet hiljada dolara i
počeo da se oprašta, imao je utisak kao da ih katapultira na neku tuđu
planetu. Kao u naučnofantastičnom filmu. A on je ostao na zemlji
posvećenoj smrti da bi završio još neke neophodne, prljave poslove,
nadajući se da će mu porodica biti u nekoj vrsti raja, ukoliko se raj
uopšte može stvoriti na zemlji.
„Nemoj da zaboraviš da si mi obećao da ćeš pomoći Fadili…”
„Ako bude moguće! I pozdravi brata. Nadam se da ću vas uskoro
posetiti.”
Pošto se vratio u Beč, shvatio je da mu nije ostalo dovoljno novaca
da poživi godinu dana. Imao je nameru da kupi neki stari automobil,
sad o tome nije moglo biti ni govora. Da li su se uzaludno potrudili da
mu nabave tako dobro falsifikovanu vozačku dozvolu? U prvi mah mu
se učinilo da je pedeset hiljada maraka mnogo novaca, ali pošto se
istrošio, shvatio je da je to na Zapadu malo, pogotovu što se u Veneciji
ponašao kao da je bogataš. Svejedno, mogao je da jede i hleba sa
čvarcima, to je bilo jevtino i podsećalo ga je na mladost.
Najbolje se osećao pred televizorom. Nekada je smatrao da je
neozbiljno, nedisciplinovano provoditi mnogo vremena pred malim
ekranom. To je bilo nešto mimo realnog života, nedostojno muškarca.
Sada je gledao film za filmom, najradije ako bi prikazivali lepe predele i
žene, skupe automobile i vile. Sadržaj ga gotovo nije ni zanimao. Šareno
treperenje mu je skretalo pažnju sa sopstvenog života i pitanja bez
odgovora. Da je gajio nadu da će jednog dana sve opet biti dobro. tešio
bi se: nekako dotle treba provesti vreme. Sada je samo mogao da kaže:
decu sam spasao. Kome da to kaže? I to je samo konvencija. Dobro bi
zvučalo da je pred nekim morao da se pravda.
Morao bi nekako da nađe tu Fadilu. Obećao je Marini. Ali kako?
Marina se udala za Muslimana, Fadila, njegova rođaka, za Srbina. A
njegova majka je živela u Beogradu. Na kraju se nije setio ničeg boljeg
nego da pozove starog kolegu iz beogradske policije. Ako su Austrijanci
prisluškivali, to nije bilo prijatno, ali ako utvrde šta je hteo, nije ni tako
strašno. Morao je da rizikuje.
„Ma nije valjda, gde si ti?” upita bivši kolega. „U Beču? Šta tamo
radiš?”
„Novi poslovi, znaš kako je. Moraš od nečeg da živiš…”
„Shvatam, shvatam”, to je zvučalo pomalo zavidno. „Samo sam ja
ispao glup. Mnogi su se naši lepo snašli. A šta ću ti ja, glupan, kad si u
tom lepom cesarskom Beču?” Marko je kratko ispričao da je uspeo da

56
kćerku spase iz Sarajeva, da je obećao da će pokušati da to učini i za
njenu prijateljicu, pa, iako još nema pojma kako da počne, bar da
uspostavi kontakt…
„Dobro, de. Šta sve znaš o toj porodici? Da vidim da li već umem da
se igram sa ovim kompjuterom što su mi ga stavili na sto. Javi se ponovo
kroz jedan sat…”
Ponovo je bezbroj puta morao da bira beogradski broj, a da mu se
stalno javljao samo dosadni glas sa trake: „Telefonska mreža prema
Bosni, Srbiji i Makedoniji je preopterećena, molim vas, javite se kasnije…
Telefonska mreža prema Bosni…”
Najzad je ulovio prijatelja.
„Bilo je sasvim jednostavno. Žena se zove Marija Ranđelović,
udovica, penzionisana učiteljica. Ima još i kćerku, sa mužem, Jevrejinom,
iselila se u Izrael. Njen jedini sin, Srbin, muž te Fadile, poginuo je pre
nekoliko nedelja u muslimanskom delu Sarajeva. Ona to već zna.
Namerava da se preseli kod kćerke u Haifu…”
Reče i adresu i beogradski broj telefona te žene. Marko je ponovo
morao da bira i bira broj. Bilo mu je neizmerno neprijatno. Šta ga se sve
to ticalo? Ali obećao je Marini. Popi veliku čašu jevtine rakije, nije sebi
više dozvoljavao skupa pića, tek posle pola sata dobio je Beograd.
„Oprostite, molim vas…” i reče svoje ime. „Zovem iz Beča. Moja
kćerka je Fadilina dobra prijateljica, a hteo sam, pre svega, da vam
izrazim svoje najdublje saučešće…”
„Hvala.” Bio je to tvrd glas stare žene. Zar je bila neosetljiva?
„Osećala sam to unapred. Majka to oseća. Rekoše mi tek pre nedelju
dana, a već je davno sahranjen. Znate, istinski sahranjen, ne samo bilo
gde ukopan, kao što je sad običaj u Sarajevu. Ja sam taman mislila da se
smirilo. Da je najgore prošlo. A onda… Otišao je po vodu, razumete?
Tamo se obično tako gine, ako se ode po vodu ili po hleb…”
I tek je sada zaplakala. Iznenada je zajecala, zatim zaurlala
histerično, jaukala glasno, pa sve tiše, na kraju je cvilela, nikako da
prestane, Marko je bespomoćno držao slušalicu, razmišljao kako da je
prekine, kako da je uteši.
„Gospođo Ranđelović!”
Žena prestade tako naglo kao da su nešto isključili u njoj. Trebalo je
već ranije da je prekine.
„Da se nije oženio sa tom kurvom muslimanskom, nikada ne bi
otišao u to prokleto Sarajevo! Onda bi bio živ!”
„Gospođo Ranđelović!” reče Marko užasnuto. „Molim vas! Moja
kćerka mi je rekla da vaša Fadila očekuje bebu. Njegovo dete sa tom

57
ženom, gospođo! Ja ću pokušati da ih izvedem iz Sarajeva, razumete?
Vaše unuče!”
„Da. Oprostite. Smiriću se. Naravno. Hvala vam. Kako da vam
zahvalim?”
„Ništa, ništa… Dajte mi njen broj telefona u Sarajevu. Pokušaću
odavde pomoću radio-telefona…”
„Daću vam!” Zvučalo je kao da ona njemu čini uslugu. „Ali pod
jednim uslovom. Ne…”, ispravi se. „Ne uslovom, naravno. Imam još
jednu molbu!”
„Izvolite…”
„Da li možete da pozovete moju kćerku u Izraelu? I da joj kažete?
Ona još i ne zna. Ja nisam imala snage… Ona ne zna da joj je brat
poginuo. Čuli ste me maločas, ne mogu da se savladam…” Marko se
uplaši da će je opet spopasti grč plača. „Recite joj vi!”
„Dobro. Dajte mi i njen broj.”
Odbaci misao koliko će ga sve to koštati i pozva Izrael. Javi se
devojački mio glas, on se predstavi kao otac Fadiline prijateljice Marine.
„Upravo sam razgovarao sa vašom majkom u Beogradu?”
„Da?” zacvrkuta veselo. „Kako je?”
„Moram da vas zamolim da se priberete, imam lošu vest…”
„Mama je bolesna?”
„Nije reč o vašoj majci. Ona me je molila da vam saopštim nešto što
ona ne može da prevali preko usana…” Nastade mala pauza. Zatim
mlada žena u Izraelu upita sasvim tiho:
„Moj brat?”
„Da. Nažalost. Mrtav je. Pao je kao žrtva granate u Sarajevu.”
Sestra je reagovala drugačije od majke. Možda je to bio šok
iznenađenja. Zaurlala je, ali psujući. Vikala je, koristila sve psovke i
kletve koje srpski jezik poznaje. Kad više nije imala snage, nastavila je
samo:
„Svinje, majku im… Svinje srpske, prokleti bili!”
To Marko nije podnosio.
„I vi ste Srpkinja! Vaš brat je Srbin! Kunite ubice, to je vaše
pravo…”, ali ona ga nije slušala.
„Neću da imam nikakve veze sa tim ubicama! Šta vi mislite zašto
smo otišli iz Beograda? Moj brat više nije nikakav Srbin nego leš! Ubice
proklete, da im…”
U jadikovanju te mlade žene bilo je više besa, borbenosti, revolta,
nego tuge i očaja. Zatim upita:
„A šta je sa Aronom?”

58
 „S kim, molim?”
„Sa Aronom? Sa njegovim psom? Oni su uvek bili zajedno…”
„Ne znam. Vaš brat je taman išao po vodu…”
„Onda je bio s njim. Kažem vam, uvek su bili zajedno. Taj sad zavija
baš kao i ja!”
Marko se čudio. Da, svakako, jadan pas! Ali on bi prvo upitao za
ženu.
„Da li poznajete svoju snaju?”
Po odgovoru se primećivalo da se sagovornica trgla. „Da. Naravno.
Oprostite. Ali slabo. Moj brat se tako iznenada i brzo oženio i odselio.
Šta je s njom?”
„Živa je. Bar prema tome što sada znam. Trudna je u trećem
mesecu…”
„Još i to!”
„Da. Ona je prijateljica moje kćerke. Moja kćerka je doskora takođe
bila u Sarajevu…”
Ali to ženu u Haifi nije zanimalo, počela je da govori o nečem
drugom:
„Mi smo iz Jugoslavije otišli, pre svega, jer David, moj muž, nije
hteo da pođe u taj prljavi rat. Sve dotle ga nikad nije zanimalo njegovo
jevrejsko poreklo. Ali sad je prosto hteo da ode, a samo Izrael Jevrejima
smesta daje pasoše, pomoć da se snađu i uopšte… pravo da žive. Ali sad
ovde mora da bude vojnik. Neće morati da puca na Hrvate i naše
Muslimane, nego na Palestince. Samo što oni pucaju natrag. Umirem od
straha zbog njega. Kuda čovek da ode da bi bio bezbedan? Pobegli smo
od jednog besmislenog rata, a stiže nas drugi… Oprostite, gospodine,
nisam vam ni ime zapamtila, ne mogu da vam zahvalim za vest da više
nikad neću videti svog malog brata. Ali hvala vam za trud. Hvala vam
što ste mamu poštedeli da mi javi prva…”
Bilo mu je dosta takvih razgovora. Ali imao je naviku da teške i
neprijatne poslove obavi smesta. Još uvek nije znao kako da iz grada
pod opsadom izvuče još nekog. Da li ponovo da se obrati gospodi Suncu
i Mesečini? U svakom slučaju morao je prvo da razgovara sa samom
Fadilom. Ukoliko je to uopšte bilo moguće. Pokazalo se da veza može da
se uspostavi. Poče da objašnjava ko je, ali Fadila odmah reče:
„Mi se poznajemo. Ja sam dolazila kod Marine. Studirala sam u
Beogradu. Naravno, vi se mene ne sećate, ali ponekad ste sedeli u
dnevnoj sobi, kad bismo nas dve projurile. Oprostite što toliko pričam,
ali mi ovde tako retko imamo prilike da razgovaramo sa nekim
spolja…”

59
 Svi su govorili mnogo i to na njegov račun.
„Kako ste?”
„Ja?” Marko je smesta zavoleo taj glas. Bio je tužan, ali odrešit,
prirodan. „Hvala. Ja sam zdrava. Dete u meni je zdravo. Još uvek ne
mogu da shvatim da sam sama. A bili smo spremni. Svaki put kad bi
jedno od nas dvoje izašlo iz kuće nismo znali da li će se vratiti. Svakog
dana smo se opraštali kao da je zauvek kad bi on pošao da potraži nešto
za jelo ili drvo za loženje ili kad bih ja obilazila svoje roditelje. Svaki dan
mogao je da bude poslednji. Navikneš se na sve. Navikli smo se i na to.
Viđali smo smrt svaki dan, ali nismo zaista verovali u nju. I zbog toga
nešto u meni ne može da poveruje da je mrtav. Ali ja samo pričam i
pričam, ništa mi ne govorite o Marini! Nadam se da to znači da je srećno
izašla.”
„Da. Ne rekoh vam to smesta, jer me je prosto stid što je njoj i njenoj
deci to uspelo, a vi…”
„Ma zašto? Pa ja sam srećna ako je njoj dobro. Gde
je?”
„U Americi…” Marko je kratko ispričao sve, a Fadila bi ponekad
učtivo rekla „da” ili „baš fino”, zatim su oboje ućutali. Samo je nešto
zujalo u liniji. A zatim Marko reče: „Ja sam čvrsto obećao Marini da ću
učiniti sve što je moguće da i vas izvučem iz Sarajeva…”
„Ja neću da idem.”
„Šta?” upita preneraženo.
„Neću da odem iz Sarajeva.”
„Zašto?”
„Veoma je ljubazno od vas što mi to predlažete i što biste se
potrudili, ali… Pre koliko godina je počeo taj rat? U toku leta vrućina
bez vode, u toku zime mraz bez loženja. Dani bez hrane. Noći bez svetla.
Beskonačno dugačke noći, naročito zimi. Strah. Ali mi smo ovde bili
zajedno, Stevan i ja. Disali smo isti vazduh. Ležali smo jedno pored
drugog, stisli se u tim mračnim noćima. Onda je došao taj dan. Taj dan…
Dotrčao je jedan komšija bez daha i samo rekao: Stevan! Ja sam smesta
znala, potrčala sam za njim. Tamo. Tamo je ležalo njegovo telo. I
odvojeno njegova glava…”
Sad je Fadila plakala. Gubila je dah. Činilo se da će se ugušiti.
Marko bi je rado zagrlio, pomilovao joj kosu, privukao je na svoje grudi,
ali imao je na raspolaganju samo glas:
„Fadila! Draga Fadila! Ništa ne može njega da nadoknadi, ali
morate da izađete zbog deteta…”
„Ne!” reče mlada žena. Prkos savlada jecanje. „Ne. I Stevan je ostao.

60
Na početku smo mogli da odemo. Ja sam mu rekla da ide… Ta on je
Srbin…”, ponovo je zajecala, ali samo kratko. „Bio je Srbin. Strašno sam
se bojala za njega. Na početku se događalo da muslimanska milicija
prosto odvede nekog Srbina. I da se taj ne vrati. Zamislite mene da se
njemu to dogodilo! Ali ni zbog Sarajeva ne mogu da odem, razumete?”
„Ne baš sasvim, dete moje.”
„Nisam htela da napustim svoje roditelje. On nije hteo da napusti
mene. Oboje nismo hteli da napustimo Sarajevo. Voleli smo Sarajevo. A
sad, kad je grad mrtav, volim ga još i više. Volim ga i u njegovo ime. Jer
grad može da se podigne iz ruševina, čovek ne može da vaskrsne. Da li
me sada razumete?”
„Mislim da te sad razumem.”
„Možda je moja krivica što ga je pogodilo. Mogla sam da odem s
njim. S njim sam možda mogla da odem. Trebalo da odem. Ali drugi su
morali da ostanu. Nisu svi mogli da odu. Moje dete treba da se rodi
ovde. Ostajem!”
„Mogli biste da rodite dete negde drugde, pa da se vratite kad se
sve smiri, ali shvatam. Ja se vama divim.”
„Sahranili smo ga tamo gde ga je pogodilo. U parku. Prvo njegovo
telo. Zatim smo oprezno položili i njegovu glavu u raku. I psa. U isti
grob… Da li to možete da razumete?”
„Psa?” Nije se usudio da pita za psa.
„Uvek su bili zajedno. Dogurali smo na grob jednu gromadu betona
i ugrebali njegovo ime. Posle ćemo ga jednom preneti na groblje, u
blagoslovenu zemlju. Tamo pas neće smeti da ga otprati. Šta ja znam! Ne
znam šta će biti, da li će ikad opet biti kako je bilo… Ali ja mislim da je
zemlja u Sarajevu sad svuda blagoslovena, svuda je sveta. Ostajem!”
Beba treba da se rodi kroz četiri, pet meseci. Da pozdravi sve. Posle
tih razgovora bio je toliko iscrpljen da je ispio flašu rakije, istrčao na
ulicu, projurio pored osvetljenih, punih izloga, pored veselih, dobro
obučenih ljudi.
Razmišljao je o dve sudbine, dva groba mladih ljudi u Sarajevu. O
tri žene, koje su plakale na tako različit način, majci, sestri i supruzi.
Ne smeš isuviše da misliš o tuđem jadu. Da li smeš da dišeš, a da
neprekidno ne misliš o tuđem jadu? Nije znao šta je pravi odgovor.
Zapravo je celi život proveo rešavajući uvek samo sledeći problem, ne
baveći se celinom. Pred njim se uvek nalazio konkretni zadatak, za
osećanja nije imao vremena. Da li je time postao sukrivac za propast
svoje zemlje? Zašto njegova služba nije na vreme videla koji se oblaci
gomilaju nad njihovim glavama? U okviru svojih mogućnosti Marko je

61
pokušavao da doprinese da se u svakom mišljenju različitom od
zvaničnog ne sagleda odmah neprijatelj. Da li su on i njegove kolege u
nastupu protiv nacionalista bili odveć meki? Ili isuviše tvrdi? Bio je
čvrsto uveren da njegova zemlja sa svojim samoupravljanjem i svojom
nesvrstanošću, sa svojim Titom stoji na čvrstom temelju. Da li je uopšte
bilo pošteno, časno, karakterno da nastavi da živi, da za sebe i svoju
porodicu u Americi nađe neki kutak, u kome se može živeli, da se
zadovolji s tim da Fadili ili još nekom pošalje paket sa hranom za bebu,
kremom, pelenama? Zašto njoj? Samo zbog toga što je slučajno bila
prijateljica njegove kćerke?
Nije mogao da zaboravi ta tri ženska glasa na telefonu. Granata je
pogodila mladog čoveka. I njegovog psa. Majka je plakala očajno,
histerično, beznadežno. Sestra besno, verovatno osvetoljubivo. A
supruga? Plakala je tiho, pribrano, već sva u očekivanju deteta koje
nikad neće upoznati svog oca. I njegova kćerka je isto tako izgubila svog
muža, a nije toliko razmišljao o tome. Marina je bila njegova kćerka.
Trudila se da ne plače. Da li je zbog toga patila više?
Vratio se kući, popeo se uz tužno stepenište, umio lice, uključio
televizor, ali nije znao šta gleda.
Načeo je drugu flašu rakije. Decenijama nije toliko popio, verovatno
nikada u životu. Zaspao je u fotelji pred televizorom. Probudila ga je bol
u leđima, koja ga je gotovo ugušila. Pred očima mu je šareno treperilo,
nije znao da li od bola, od mamurluka ili od preteranog gledanja u
televizor. Na ekranu se još uvek prikazivao film, junaci su brbljali
površno sinhronizovanim jezikom. Uprkos bolu, osetio je miris jevtinog
alkohola i oteturao se do prozora da bi pustio svež vazduh. Bol je samo
za trenutak popustio, zatim ga je toliko steglo da nije mogao da se
uzdrži da ne krikne. Pao je na kolena pred foteljom i zavukao lice među
jastuke, ječao, a istovremeno nešto u njemu je pitalo: Zašto kukaš, niko te
ne čuje? Ali zatim je bol narastao do neizdržljivosti.
Zašto ne mogu da savladam bol, iako nemam drugog izbora, nego
da izdržim? Nikad u životu ga ništa toliko nije bolelo. Da li je to tako
kad čoveka muče? Da li bih izdržao da ne vičem da me je Gestapo
uhapsio? Da li bih izdao sve u nadi da će onda prestati? Fizičkoj muci
pridružio se strah. Šta je to? Da li je to kraj? Zašto tako? Pesnicom se
udarao po glavi ne bi li novi bol skrenuo pažnju od dosadašnjeg.
Drhtavom rukom prevrtao je po fiokama, našao aspirin, na jedvite
jade progutao pet ili šest tableta sa čašom vode, iako je znao da to sad
nije pravi lek. Bacio se na kauč i pokušao polako da broji do šest stotina,
da izdrži tako deset minuta, ali nije uspeo ni za toliko da se smiri, skočio

62
je i počeo da kruži po sobi. Stao je pred telefonom. Na njemu žuta etiketa
sa brojevima telefona: Vatrogasci 122. Policija 133. Hitna pomoć 144.
Okrenuo je 144 i počeo: „Imam strahovite bolove…”, čuvši sopstveni
glas, iznenada je znao i kako da nastavi: „Mislim da imam bubrežni
napad!”
Mogao je da proceni svoj glas, kao da je govorio neko drugi, i znao
je da je verodostojan, da iskusni telefonisti znaju da je stvar ozbiljna.
Naveo je svoju adresu. „Dolazimo odmah!”
Čekao je na vratima, kao da će time ubrzati dolazak hitne pomoći.
Lekar sa azijatskim crtama lica brzo ga je pregledao, vešto mu dao
injekciju.
„Moramo da vas vodimo u bolnicu… Sami stanujete? Koga da
obavestimo?”
„Ja u Beču živim sam.”
„Domarku možda?”
„Da, to bi bilo dobro.”
Bol je zaista popustio. Reče to lekaru i da li, ipak, ne bi mogao da
ostane kod kuće, da sutra dođe na ambulantni pregled, ali lekar je tvrdio
da će dejstvo leka biti kratko, da bi kroz sat, dva pacijent opet zvao
pomoć. Marko se osećao opijenim, nije imao snage da pruži otpor, ali
nije pristao da legne na nosiljku.
„Hvala. Mogu i sam da hodam.”
Domarki, koju su morali probuditi, rekao je da mora u bolnicu.
Ključ je inače imala. Poštu neka mu stavi na sto. U kolima hitne pomoći
ipak je legao, u opštoj bolnici, kuda su ga odvezli, dozvolio je da ga
ponesu gore. Nekom je pružio potvrdu da je osiguran, koju je u
poslednjem trenutku, pre nego što je krenuo, našao u fioci i poneo. Bol je
sada bio tup, neka nežna ruka pipala je tražeći njegovu venu, zatim je
ležao na leđima, nad njim je visila posuda iz koje je kroz providnu cev
nešto kapljalo pravo u njegov krvotok. Tako je mrtav umoran zaspao.
Probudio se omamljen. Cev je još uvek bila u njegovoj veni. Ležao je
na leđima na visokom krevetu. Prigušena noćna svetlost bolnice.
Prostorija nije bila naročito velika. Pored svoje ruke primetio je zvono.
Srećom, trenutno mu ništa nije bilo potrebno. Nije osećao bol, ali sećao
se koliko se namučio. Bol je mogao da se vrati. Možda sa tolikom
snagom da ne bi ostao živ. U grudnom košu mu se nije ugnezdio strah,
nego tuga. I bespomoćnost. Bio je sam u Beču. Niko ga neće posetiti.
Niko neće ni primetiti da ga nema. Možda će domarka razmišljati kada
će se vratiti da bi se sa povećom napojnicom odužio što su je probudili.
Kada bi gospoda Sunce i Mesečina saznali, ako bi mu se nešto

63
dogodilo? Kada njegova porodica u Memfisu, Tenesi? Trebalo bi da im
napiše dugačko pismo, da objasni zašto mu nije uspelo da ih bolje
obezbedi za život. Možda oni i ne slute kako često misli na njih, nikad
nije uspevao da nađe reči da izrazi šta oseća. Možda je problem bio u
tome što samoga sebe nije dovoljno voleo, pa ljubav nije umeo da izrazi
ni prema drugima. A šta ako ozdravi? Imao je posla da napiše sve što je
obećao. U Narodnu biblioteku je rado išao. Lepo bi bilo živeti, a ne raditi
više ništa, samo čitati. Ali nije imao dovoljno novaca ni za život do kraja
godine. Stan je bio plaćen, ali morao je da se pobrine za telefon,
električnu struju i plin. Da nešto jede. Da odnese rublje na pranje. Da
kupi novine.
Kako je uopšte došlo do nepodnošljivog bola, protiv koga nije
mogao da se odupre nikakvom snagom volje? To je bio odgovor tela na
zahteve koje više nije mogao da ispuni. Kod nekog drugog bi možda bio
infarkt, tumor mozga, njega je ščepalo za bubrege. U suštini se valjda
radilo o tome da više nije mogao da izdrži plač tri žene, želju da zbrine
svoju decu, a da ne mora sebe da pljune u lice gledajući se ujutro za
vreme brijanja, zbog toga što se upustio u nešto što nije znao šta je. Onda
je smrt bila najbolje moguće rešenje. Kukavički? Možda. Ali najkorisnije.
A pošto nije bio spreman da sam odredi svoj kraj, možda je njegov
organizam pošao u susret njegovoj potajnoj želji. To bi bilo dobro, ali
zašto je moralo biti povezano sa tako strahovitim bolom?
„Trebalo bi da spavate! Ne možete da spavate?” upita ženski glas.
Nije ni primetio kada je lekarka ušla u sobu.
„Spavao sam.”
„A kako ste sad? Da li imate bolove?”
„Ne. Sad ne. Malo mi je sve prazno… Ne znam kako da se izrazim.
Naviru mi različite misli. I smeta mi da tako ležim na leđima…”
„Da li da vam dam nešto za spavanje? Ujutro moramo da
napravimo rendgenske snimke, da vidimo šta je sa vašim bubrezima.
Kamen, možda samo pesak. Ali medicinski to nije nikakav problem…”
„Da, hvala, voleo bih sredstvo za spavanje, ako i vi smatrate da je to
u redu…”
Posle uboda, koji je jedva primetio, zaspao je mirno ležeći na
leđima, iako bi inače uvek morao da se okrene u stranu i da se sklupča.
Marko je i sutradan ujutro, kada su počela ispitivanja, još uvek bio
prilično mamuran. Rentgen, ultrazvuk, uzimanje krvi, probe urina,
neurološki testovi. Osećao se kao predmet koji obrađuju u fabrici i
guraju od jedne pozicije do druge, oprezno, pažljivo, ali bez ikakvog
ličnog odnosa prema njemu. Bio je „bubreg”, a ne gospodin Marko

64
Zidvind, iako bi ga ponekad poneko učtivo tako oslovio. Kada je rekao
da se opet javlja bol, dobio je novu injekciju. I kad su ga vozili hodnikom
do lifta pa do njegove sobe, nije sasvim bio pri svesti. Konstatovao je da
se veliki prozor otvara prema brdu Kalenberg i da na drugoj postelji
dvokrevetne sobe leži ogromno telo okrenuto leđima prema njemu.
Hrkanje je ispunjavalo prostoriju. Pokazali su mu malo kupatilo samo za
njih dvojicu, rekli da kad god želi može da zvoni da bi mu bolničarka
pomogla, ali da bi bilo najkorisnije da ustaje i sam upotrebi toalet. Zatim
su mu na noćni ormarić stavili bokal čaja, dali uputstvo da pije što je
moguće više i ostavili ga na miru.
Kad se probudio, komšija iz druge postelje bio je budan, okrenut
prema njemu i čekao da Marko otvori oči. Pozdravio ga je veselim
treptanjem kapcima i progovorio sa teškim ruskim akcentom:
„Neka me đavo nosi, ako se nas dvojica ne poznajemo! Ja vas znam!
Nikad ne zaboravljam lica. To je bilo važno u našem bivšem biznisu, zar
ne? Kakav slučaj! Pa šta, ako je slučaj, treba ga iskoristiti, šta kažete,
prijatelju moj?”
Marku se zaista činilo da poznaje to okruglo, veselo lice nad kojim
se kovrdžala kratko šišana, proseda kosa. Izronivši iz dubokog
veštačkog sna, trebalo mu je vremena da se uopšte seti gde je. Bio je
novembarski dan, doskora je padala kiša, ali sada je vazduh bio jasan i
čist. I iz ležećeg položaja mogao je da vidi pošumljeno brdo. Moderna
soba ga je podsećala na klinike iz američkih televizijskih serija, ne na
tužne beogradske bolnice, koje je srećom upoznao samo kad bi nekog
posećivao.
„Pomozite mi! Znam da vas odnekud poznajem, ali ne mogu da se
setim odakle…”
„Moskva! Lenjingrad! Pardon, Sankt Peterburg, ali na to ne mogu
da se naviknem. Jerevan, Tbilisi, Taškent… Pa?”
Marko je zaprepašćeno gledao u čoveka na drugom krevetu. Samo
mu je to trebalo! Kolega iz bivše sovjetske tajne službe. Za takav slučaj
nije pripremio nikakvu priču. Kako se taj čovek zvao?
„Sitninski?”
„Niste mnogo pogrešili. Sitnikin, Boris Aleksejevič, na službi,
uvaženi, uvek na službi… A šta vi radite u Beču?”
„Poslovi…”
„Ali ne više u vezi sa našim starim zanatom? Ili? Dok ste vi tako
slatko spavali, dozvolio sam sebi da malo prostudiram vašu istoriju
bolesti ovde na rubu kreveta, pa sam se raspitao i kod dežurnog lekara.
Imate malo peska u pogonu, ostaćete živi, ne brinite. Čudno ste ime

65
izmislili, dragi moj, tovariš Zidvind…”
Marko je pokušavao da dobije u vremenu.
„Vi zadržaste svoje pravo ime?”
„Pa naravno, a zašto ne bih, dragi moj? Nemamo mi šta da krijemo,
zar ne? Uvek smo delovali samo u granicama zakona.”
„A šta je sa vama? Mislim, zašto ste ovde?”
„Ma neki glupi udes sa automobilom. Posle sam pišao krv, pa su
hteli da vide šta sve ima u meni…” Sitnikin ispod pokrivača izvadi
drvenu kutiju sa cigarama i šibicama. „Hoćete? Prave, sa Kube!”
„Nikada nisam pušio.”
„Gospode, takvog mi trpaju u sobu! Ali nadam se da vam ne
smeta?”
„Što se mene tiče, samo vi izvolite. Zar je to ovde dozvoljeno?”
„Naravno da nije. U ovom luksuznom hotelu postoje posebni saloni
za pušenje. Ali zar ste se vi uvek držali svih mogućih pravila, dragi
moj?”
„Ja sa onim stvarima, oko kojih smo se upoznali, odavno više
nemam veze…”
„Razume se da nemate. Razume se! Niko od nas nema. Osim onih
bednih kolega iz istočne Nemačke. Jadnici. Ali većina njih inače nije
imala veze. Hajde, molim vas! Osim, naravno, Miše Volfa, ali on je inače
više bio naš… Bože moj! Istočna Nemačka! Pa vi ste sasvim dobro
poznavali te momke, to je bio vaš teren, zar ne? Kod nas ste samo kratko
gostovali, ako se ne varam…”
„Samo na osnovu dogovora između naša dva ministarstva, tovariš
Sitnikin!”
„Boris Aleksejevič, kao što rekoh. Naravno, naravno, samo na
osnovu dogovora!”
Sitnikin je pušio sa zadovoljstvom. Pepeo je sakupljao u parčetu
novinske hartije i posle ga bacao u toalet. Došli su po Marka, odveli ga
na još jedan pregled, rendgenski snimci su bili zadovoljavajući, bio je
samo pesak, da li zna da ima žučni kamen? Ne? Ne mari. Trećina
čovečanstva ga ima. Njegov je zasada mali, bezopasan, trenutno ništa ne
treba preduzeti, izbegavati masna i začinjena jela, ekscese sa
alkoholom… Ne puši? To je dobro. Noć neka za svaki slučaj još provede
u bolnici, pogotovu što živi sam, ali sutra ujutro mogu da ga otpuste.
Marko se obradova. Dozvolili su mu da sam ode do lifta, pa do svoje
sobe peške. Bolnica je stvarno ličila na veliki, luksuzni hotel. U prizemlju
trgovine, kafane, restoran za goste. Samo što je sinoć u šoku zaboravio
da ponese novčanik. U sobi ga je dočekao veseli Rus:

66
 „Pa? Sve u redu? Već vas sutra puštaju da opet prepadnete
čovečanstvo? Odlično, čestitam.”
Marko je pretraživao sve džepove svog odela, ali nije našao ni pare.
Rus ga je pitao šta radi, pa je iskreno priznao: „Toliko me je bol zbunio
da nisam poneo pare.”
„Da li smem da vam pozajmim? Nije to nikakav problem, zaista.
Inače sam hteo nešto da vam predložim, trebalo bi da se nađemo
napolju. Evo, izvolite…” i pruži mu petohiljadarku. „Da li je dovoljno ili
želite više?”
„Ne, ne, hvala. Hteo sam samo da kupim novine. Možda jednu
knjigu…”
Poslepodne su Sitnikina posetile dve devojke u mini suknjama,
prave lepotice. Cerekale su se, razgovarale na ruskom, zatim su sa
debeljkom otišle u sobu za posetioce, da ne bi smetale, kao što su
naglasile. Vrativši se, Sitnikin ponudi sendviče sa kavijarom, koje su
devojke donele, takođe i gutljaj votke percovke, ali Marko se barem
zasada držao saveta lekara. A posle one loše rakije, od koje se napio pre
bubrežnog napada, nije mu bilo teško da se odrekne jakog pića.
„Znači, poslovima se bavite, dragi moj? Pa kako idu ti vaši
poslovi?”
„Loše. Poslovi, doduše, kažu, uvek idu loše, ali ja za to očigledno
nemam mnogo dara.”
„Nemate dara? Ne postoji nikakav dar, ali postoje kompleksi. Vi
zbog svog jevrejskog porekla ne želite da vam kažu da ste čivutski
zelenaš, zbog toga se pravite šeprtlja. Sve to poznajem i iz Sovjetskog
Saveza. I mi smo imali svoje jevrejske kolege i oni su za pare uvek bili
toliko nespretni, da smo se ponekad pitali jesu li prirodno tako blesavi ili
se samo prave. Kažem vam, to su samo kompleksi. A jeste li prijavljeni u
trgovinskoj komori?”
„Nisam. Radim sam, nemam službenike…”
„Pa da, može i tako, ali, svejedno, ne dajte im da vas ulove u nekoj
sitnoj bezveznoj gluposti. Dakle, ja sam nešto malo razmišljao o nama
dok smo tako ležali. Čime se, zapravo, bavite?”
„Konsalting…” reče Marko malo nesiguran. Još uvek nije odlučio
šta Rusu može da kaže. Znao je da se iza tog vodopada reči nešto krije.
Tu vrstu ljudi poznavao je bolje nego gospodu Sunce i Mesečinu. Da li se
zaista samo slučajno našao s njim u istoj sobi? I tek u toku razgovora
primeti da ga više ništa ne boli. To je bilo takvo olakšanje da ga je ponelo
gotovo euforično raspoloženje, tako da je predano slušao brbljanje
ruskog diva, samo da sam ne mora ništa da kaže. A probudila mu se i

67
radoznalost, jer nije znao kako da namakne novaca.
„Konsalting? Pa tako se danas zove baš sve”, reče Sitnikin. „Ali,
moliću lepo, to uvek dobro zvuči. E pa dajte da se dogovorimo za
sledeću nedelju…”
„Ali samo ako je legalno!” primeti Marko.
„Ama, razume se! Zar ste vi ikad uradili išta nelegalno? Mi nikada,
tako mi Boga, nikada, nikada!” I Rus, koji je to izgovorio svečano i
ozbiljno, iznenada poče da se trese od zdravog smeha.
Pribojavao se Sitnikina. Imao je otpor prema njemu i kada su
jednom davno zajedno putovali kroz Sovjetski Savez, da bi, kako se to
tada zvalo, razmenili iskustva. Mnogo deblji i viši od njega, Rus se
prema Marku ponašao zaštitnički. U to vreme šef sovjetske tajne službe
bio je Andropov. Sitnikin je rado pričao o njemu, kako je dobar čovek,
nežna duša, piše lirske i ljubavne pesme. Istina, nije izrastao kroz službu,
bio je predstavnik partije, „one prave partije”, naglašavao bi Sitnikin više
puta. Otvoreno je govorio da prezire Brežnjeva, iako je on tada stajao na
čelu partije i države. Marko je, naravno, znao da sve to nije brbljanje
uvek polupijanog čoveka, nego ono što se zvalo „ciljana informacija”.
„Ako sam vas dobro razumeo”, reče Marko tada u jednom
restoranu u Tbilisiju, pošto su načeli drugu bocu od „petsto grama”
votke, „hteli ste mi reći da će Andropov naslediti Brežnjeva?”
„Nadam se da hoće, dragi moj, nadam se da hoće!” odgovori
Sitnikin.
Naravno da je za svoje informacije želeo da mu i Marko nešto
ispriča. To je bilo uobičajeno, ja kažem nešto tebi, ti meni. Interesovao se
za sekretara jugoslovenskog Saveza komunista, Staneta Dolanca, da li će
on jednog dana naslediti Tita? Marko nije imao uputstvo šta da odgovori
na takva pitanja. U Jugoslaviji nije bilo uobičajeno da se glasno razmišlja
šta će biti posle smrti šefa partije i države. Zbog toga je ispričao šta piše
u Ustavu, ali Sitnikin je prezrivo mahnuo rukom:
„Hvala. Taj tekst su kod nas već pomno analizirali.”
„Reći ću vam šta ja mislim. Dolanc i nije tako jak kao što se u
inostranstvu veruje. Ima drugih, manje poznatih, a važnijih. Dolanc je,
na primer, zavisan od Ljubljane, a oni koji povlače konce na kojima on
visi zovu se Sergej Krajger i France Popit…”
„Ma nemojte”, promumlao je tada Sitnikin nezadovoljan, ali kad su
se njih dvojica posle otpuštanja iz bolnice sreli u kafani hotela „Zaher”
iza opere, podsetio je Marka na taj razgovor. Jeo je čuvenu tortu te kuće i
pio čaj, a Marko tursku kafu. Sve je delovalo lepo i mirno, kao da se nisu
sreli kao bolesnici i kao da nisu propale države kojima su celog svog

68
života služili.
„Ja više ne obraćam pažnju na svoje zdravlje”, reče debeljko. „Hoću
da uživam još dve. tri godine, a više sigurno neću živeti…”
„Turska kafa ovde je po mom mišljenju najbolja na svetu. Takve nije
bilo ni u Bosni”, odgovori Marko da bi prihvatio isti ton.
Onda Rus promeni temu:
„Bili ste u pravu kad ste mi pričali o Dolancu. Tamo u Tbilisiju,
sećate se? Da li je to bila vaša privatna procena ili…”
„Moja. Ja sam mogao da vam pričam šta sam hteo.”
„E, pa da, pa da, dragi moj. Ja takođe, ali kod nas je to, ipak, bio
izuzetak, kao što verovatno znate. Da, mi smo na obe strane bili
strahovito pametni, ali države su nam se, uprkos tome, srušile kao kuće
od karata…”
„Ali vi ne žalite za Staljinom?”
„Ja?” Sitnikin ga je pogledao iznenađeno, sada je delovao iskreno.
„Može biti da je imao naslednika kakvog je želeo Sovjetski Savez se ne bi
raspao, ali zar bi imalo smisla raditi za takav sistem? Nemojte me
potcenjivati, golupčiku!”
Onda je, najzad, prešao na stvar. Mogao je Marku nešto da ponudi.
Poslove. Eto, on, Sitnikin, slučajno je predsednik jednog preduzeća ovde
u Austriji, velikog preduzeća opremljenog sa dosta kapitala. Ali ne stiže
sve da svrši sam. Ponekad je dobro neke akcije preslagati, komplikovati,
novac prebacivati sa jednog računa na drugi, iz jedne zemlje u drugu. Tu
bi mogao da uključi Marka i njegov konsalting, takođe i njegove veze sa
zemljama nastalim u bivšoj Jugoslaviji, a naročito sa Srbijom. Mogao bi,
na primer, malo da se pozabavi sa problemom kako se izbegavaju
sankcije, kako se probija blokada. Samo onako uzgred. Ako se tu pojavi
neki posao, dobro jeste. Ako ne, ništa zato. Jer to je dobar način da se
peru pare. Izbeći sankcije jeste kavaljerski delikt, ne proganja se ozbiljno,
a može da skrene pažnju sa drugačijih transakcija. U svakom slučaju,
mogli bi nešto da započnu na sitno, pa će videti kuda to vodi.
Marko se zamisli:
„Moram da vidim…”
„Vidite vi… Nemam ništa protiv da pitate nekog, ako hoćete. Neću
vam reći da je sve što mi činimo uvek sasvim čisto, ali nije ni naročito
strašno. Ne biste imali mnogo posla. Meni samo treba vaše ime, ime vaše
firme i vaš račun u banci. I ponekad možda poneki savet. Mogu da vas
pristojno platim.”
Dogovoriše se da se Marko javi kad bude znao da li želi da
učestvuje u igri.

69
 Prvi put pozva broj koji mu je dao gospodin Mesečina i posle znaka
automatske sekretarice reče:
„Ovde Zidvind iz Beča. Bio sam bolestan. Potrebna mi je hitna
konsultacija. Hvala.”
Gospodin Mesečina se javi telefonom već sutradan i obeća da će
doći u Beč. Sreli su se u jednom restoranu u predgrađu Grincing. Marko
ispriča o svojim bubrezima, boravku u bolnici i susretu sa Sitnikinom.
Nije se osećao prijatno, bojao se da će se zaplesti, ali novac mu je bio
potreban, nije se usuđivao da igra neku sopstvenu igru, a društvo kome
su pripadali Sunce i Mesečina učinili su mu se moćnijim. Morao je u
prvom redu prema njima da bude korektan. Nije verovao da će mu
tajanstveni čovek iz Nemačke odmah odgovoriti na pitanje da li može da
se upusti sa Rusom u poslovne odnose, verovao je da će mu tek posle
savetovanja sa svojom centralom poslati odgovor, ali on se samo smešio:
„To je vaša stvar. Lepo je što ste nam rekli, ali nije bilo potrebno. Mi
od vas očekujemo da nam napišete što smo se dogovorili i da vam
možemo postavljati pitanja. To je sve.”
„Utoliko bolje”, reče Marko.
Uze taksi da bi posetio Sitnikina u sedištu njegove firme u otmenoj
četvrti Hicing. Kuća se nalazila u bašti u Gloriettegasse. Na maloj tabli od
mesinga na kapiji od crnog, kovanog gvožđa stajalo je ARMIMPEX.
Uputi se negovanom stazom kroz cveće, a kad je otvorio vrata, atletski
građeni mladić ga upita primetnim ruskim akcentom:
„Gospodin Zidvind?”
Odvede ga uz drveno stepenište do prvog sprata, zakuca na vrata i
otvori ih ne sačekavši odgovor.
Velika soba, zidovi obloženi plemenitim drvetom, kancelarijski
nameštaj moderan, nov. Iza moćnog pisaćeg stola izađe krhka, elegantna
žena neodređenih godina, ispruži tanku ruku ukrašenu prstenjem i reče
sa bečkim akcentom:
„Zovem se Šlosbah. Ilze Šlosbah. U stvari, fon Šlosbah. Ja sam ovde
glavna sekretarica, a stajaću i vama na raspolaganju, ako se slažete,
gospodine Zidvind…”
Odvede ga u jednu nešto manju sobu, nameštenu više kao salon, a
ne kao tipična kancelarija, sa lepim, praznim, pisaćim stolom.
„Ovu prostoriju možete koristiti kada se nalazite u kući. Da li imate
neke posebne želje u vezi sa nameštajem?”
„Ne, hvala, divno je.”
„Oprostite na pitanju, da li radite sa kompjuterom?”
„Naravno.”

70
 Činilo se da je pomalo iznenađena.
„To baš ne znaju sva gospoda vašeg godišta sa istoka…”
„Ja dolazim iz Jugoslavije, ne iz Rusije”, odgovori oštro.
„Oprostite, nisam htela da vas uvredim. Onda ću vam postaviti
kompjuter, sa kojim programom ste navikli da radile?”
„Svejedno, što god imali, snaći ću se brzo. Ali kad ste već načeli tu
temu, ne nameravam da ovde provedem mnogo vremena, ali možda
biste mogli da me modemom povežete sa računarom ovde, ako se
gospodin Sitnikin bude složio. Uostalom, gde je on?”
„Gospodin Sitnikin se trenutno nalazi u južnoj Americi.”
„Ali mi smo se dogovorili za danas…”
„On se izvinjava. Iskrslo mu je nešto neočekivano. Moraćete da se
zadovoljite sa mnom, ali on mi je dao neka uputstva.”
Rekla je da je gospodin Sitnikin mislio da bi možda želeo da se
preseli u drugi stan. Armimpeks će preuzeti selidbene troškove i kiriju,
ona je već sakupila neke ponude. Kao akontaciju na Markove provizije
za sada će mu se uplaćivati 60000 šilinga mesečno, nabaviće mu se
automobil, koji će se voditi kao vlasništvo firme, ali će stajati isključivo
njemu na raspolaganju. Da li ima neku želju u pogledu marke? Na
njegovo pitanje koje klase mogu da budu ta kola, odgovori da nije
predviđen nikakav limit, pa reče više da bi video njenu reakciju nego što
je ozbiljno mislio: „Onda bih rado uzeo jaguara”, a kad žena ne trepnu,
nego samo napravi belešku, dodade: „Može, naravno, da bude i
upotrebljen. Nemam nameru da mnogo vozim…”
„Naložiću šefu voznog parka da pribavi ponude, pa ću vam
referisati kroz koji dan. A što se tiče veze preko modema, da li se slažete
da ga naš tehničar instalira već u novom slanu?”
Marko je sad imao vremena da o svemu razmisli podrobnije.
Naravno da je takvu ponudu prihvatio. Možda će jednog dana biti teško
da izađe iz svega ovog, ali probudila se i njegova radoznalost. Da li je
reč samo o pranju novca ili je iza ovakvog bogatstva, ipak, bilo nešto
više? Posle kratke, ali toliko bolne bolesti i usamljenosti, koja ga je
spopala, odluči da ono malo vremena što mu je verovatno još preostalo
proživi udobno. I da što je moguće više uštedi i za decu u Americi. Sve
se nekako čudesno slagalo. Bubrežni napad ga je spojio sa Sitnikinom i
podsetio ga da je ljudski organizam izložen slabostima. Imao je
sedamdeset godina. Do sada je uvek bio siguran u svoje telo, mislio je da
će večno biti tako.
Zadržao je stan u Hirschengasse. Dva, tri puta nedeljno bi dolazio,
praznio poštansko sanduče, javljao se domarki. Gospođa fon Šlosbah

71
našla je za njega solidan dvosobni stan na trgu Bennoplatz. Do
Hirschengasse mogao je da odšeta za pola sata. Iz novog stana gledao je
na lepe krošnje, pred kućom su zasađeni kestenovi, tek je sada shvatio
koliko mu je u garsonjeri nedostajao pogled na prirodu. Tamo je pod
prozorima imao samo golo, popločano dvorište sa kantama za otpatke.
Kao dete rado se igrao sa kestenjem. Doselio se ovamo na pragu zime.
Ko zna da li će dogodine, kad mrke, sjajne kugle budu ispadale iz
zelene, šiljate opne, još biti živ, a ako bude živ, da li će biti ovde? Na trgu
je bilo i malo igralište za košarku. Mladići su celo popodne igrali i
dovikivali se. Obično na srpskom. Komšije su se žalile. Stranci a toliko
galame, umesto da su srećni što su ovde! Njemu buka nije smetala,
podsećala ga je na Beograd.
Iz Memfisa, Tenesi, stiglo je dugačko pismo od sina. Saopštavao mu
je da je odlučio da se oženi. Uskoro. Posle majčine smrti oseća se još
usamljenijim. Markova buduća snaja bila je docent na istom univerzitetu
na kome mu je sin predavao nemačku ekspresionističku književnost i
njenu vezu sa psihoanalizom. Marko je začuđeno sricao ime Ana-Anina
Izabela Rufini. Italijanka. Porodica je poticala iz Sicilije. Otac davno
mrtav. Imala je dva brata, jednu sestru. Fotografije priložene. Sin je
pustio bradu. Izgledao je stariji, muževniji. Možda se u Americi sa
bradom uverljivije moglo predavati o Frojdu.
Pozvao je oca na svadbu. To je moglo da se podesi. Marko se
obradova. Novaca će imati dovoljno.
Druga fotografija pokazivala je vilu na univerzitetskom terenu, u
kojoj su sada svi stanovali. Na stepeništu pred ulazom Marina sa decom,
njegov sin Igor i Italijanka. Slika ga je dirnula.
Život je sad bio prijatan. Ručavao je u restoranu Ferdinand, preko
puta na istom trgu. Mala, žuta jednospratna gostionica, sagrađena 1816.
godine, imala je nekoliko soba sa niskom tavanicom. Marku se sviđala ta
patina. Vlasnik je od samog početka krčmu nazvao Kod princa
Ferdinanda, misleći na onog Habsburgovca koga je narod posle nazvao
„dobrim Ferdinandom”, jer je za vladara bio isuviše glup. U toku
revolucije 1848. godine zbacila ga je sa prestola kao nesposobnog za
politiku sopstvena porodica, a on je zbivanja komentarisao začuđenim
uzvikom: „Pa zar je tako nešto dozvoljeno?” Da li je to pitanje zaista bilo
glupo? Zar ga isto tako danas ne bi trebalo postaviti za ono što se zbiva
u Bosni? Više od pola stoleća kasnije jedan prestolonaslednik sa sličnim
imenom, Franc Ferdinand, koji je posle ubijen u Sarajevu, potajno je
ovamo dolazio sa svojom ženom Sofijom na vino i pohovane piliće.
Prava stara Austrija preko puta bezlične, savremene kuće, u kojoj je

72
stanovao. Ali važnije od toga bilo je što se u Ferdinandu odlično jelo i
pilo.
Da bi pročitao novine, odlazio je i u obližnju kafanu Humel, da bi
osetio snagu svog zelenog „jaguara”, ponekad bi se odvezao na brdo
Kalenberg i ručavao sa pogledom dole na Beč i Dunav. Nekad davno u
Beogradu Aleksandar Ranković je vozio „jaguar”, niko drugi nije smeo
da koristi tu marku automobila. A kad se direktor „Politike” Branko
Drašković, ipak, usudio da naruči „jaguar”, doduše, za klasu manji,
smatrali su to gotovo malom pobunom, izvesnim znakom neposlušnosti
i drskosti. Sada se Marko sećao svega toga, voleo pod nogom pedalu za
gas, sa kojom su se teška kola lako mogla ubrzavati i uz strminu. Mator
sam da nešto glumim sam pred sobom, pomislio bi, ali uživao je u sitom
zvuku kad bi zatvorio vrata, u udobnosti kožnog sedišta. Celog života
želeo je takav auto, sad ga je imao, ali nije imao ni kuda ni s kim da se
vozi.
Gospođa fon Šlosbah bi mu ponekad poslala putem modema neke
dokumente. Najčešće je bila reč o prebacivanju novca sa jednog računa
na drugi za robu koju ne bi ni video ili za usluge o kojima nije imao
pojma. Dva puta nedeljno bi se odvezao do kuće u Gloriettegasse i
potpisivao dokumenta i čekove. Ponekad bi i Sitnikin bio tu, pa bi popili
šolju čaja i votku i razgovarali, kako bi Rus to nazvao, o dobrim starim
vremenima.
Svaki dan Marko bi počeo čitanjem austrijskih, nemačkih i
jugoslovenskih novina. Utorkom i četvrtkom išao bi na celi dan u
Narodnu biblioteku i listao starija godišta novina i časopisa, a deo lektire
ostavljao za kafanu. To je sad smatrao svojim poslom, kao nekada kad bi
čitao poverljive izveštaje. Iskusan analitičar mnogo toga je mogao da
sazna iz štampe. Jedan od velikih obaveštajaca ovog veka, prvi direktor
američke službe CIA, Alen Dals, žalio se da „njegov kolega” iz
Sovjetskog Saveza za deset centi iz jednog američkog lista može da
sazna toliko koliko Amerikanci kad potroše milion dolara.
Jednog ponedeljnika, kad je tek kasno uveče utvrdio da mu je
frižider prazan, restoran Ferdinand zatvoren, a on gladan, otišao je do
Humela i naručio bečku šniclu koja je ispala isuviše suva. Tada je
primetio jednog gospodina preko puta, koji ga je posmatrao, a kad su im
se pogledi sreli, Marko ga je prepoznao i prišao mu:
„Jesi li to ti, Gavrilo?”
„Naravno da jesam!” Rukovaše se, Marko mahnu kelneru da mu
prenese pivo za ovaj sto.
„Ti si me prvi prepoznao. Zašto se nisi javio?”

73
 „Nisam znao da li želiš da te prepoznam. Živimo u čudnim
vremenima. A znam kakvim si se poslom bavio, pa ne znam šta sada
radiš. Da li si još?”
„Nisam. Mator sam, penzionisan. A šta ti radiš?”
„Nemoj da se smeješ. Crtam. Pravim ilustracije, karikature, grafiku.
Prvi put u životu radim što mislim da znam i uživam u tome. I, vidi
čuda, mogu da prodam svoje stvarčice i da sasvim lepo živim od
toga…”
Bili su vršnjaci i odavno su se poznavali. Gavrilo Stanković je bio
slikar. I on je sasvim mlad bio u partizanima, zatim je završio likovnu
akademiju u Beogradu, ali su ga stalno stavljali u razne partijske
komitete i na druge funkcije. Pošto je jednom napravio mnogo hvaljenu
scenografiju za pozorišnu predstavu, posle je gotovo dve decenije morao
da bude upravnik pozorišta u jednom od većih srpskih gradova, posle
gradonačelnik i na kraju član centralnog komiteta kad je negde odlučeno
da je tamo potreban i neko za koga može da se kaže da je umetnik.
„Fino. A zašto si otišao iz Beograda, Gavrilo?”
„Pa ja, zapravo, i nisam otišao. Ne kažem, pomalo se gadim svega
što se događa, ali ne dovoljno da bih nešto preduzeo. Meni je u životu
dosta jedna revolucija, a tada sam bio u odgovarajućim godinama.
Hvala. Ja sam ti i tu i tamo. Čist pragmatizam. Ne volim da se smrzavam
kad nema struje. A ovde se udobnije živi ako imaš dovoljno sitniša.”
Gavrilo Marka nije pitao nizašta. Uvek je bio diskretan. Tako je sad
bio jedini čovek u Beču sa kojim je mogao da se ispriča, a da ne misli šta
će reći. Stanovao je u blizini, takođe u delu Beča koji se zvao Josefstadt.
Sastajali su se u Humelu, neredovno, ali dosta često.
Jednog dana Marko vide u dnevnim novinama fotografiju čoveka
koji mu se učinio poznatim. Pisalo je da je pred svojim stanom u ulici
Peter Jordan Strasse ubijen iz mitraljeza baš kad je parkirao svoj
automobil. Marko se setio i gde je video to mladoliko lice, kod Sitnikina.
U listu je nagovešteno da je verovatno reč o međusobnom obračunu
ruskih mafijaša.
Da li je to značilo da i on, Marko, sada živi opasno? To ne bi bilo
ništa novo u njegovom životu, ali želeo je da zna odakle mu preti
opasnost. Zar je sad bio član bande zločinaca? Razbesneo se, vezao
skupu, lepu kravatu, kao da ide na važan sastanak i seo u „jaguar”.
Stigavši u vilu u Hicingu, protrča pored začuđenog telohranitelja uz
stepenište, pravo u sobu gospođe fon Šlosbah:
„Je li tu?”
„Dobro jutro!” reče sekretarica prekorno. „Mislim da je gospodin

74
Sitnikin udubljen u neke dokumente…”
„Znači, sam je!” utvrdi Marko i bez kucanja upade kod šefa.
Krupni Rus stvarno je sedeo nagnut nad gomilu hartije na svom
obično praznom pisaćem stolu. Nekoliko telefona uredno poređano kao
da ga je čuvalo od svakog napada. Začuđeno podiže glavu:
„Čini se da ste danas nešto uzbuđeni, prijatelju moj. Protiv toga
pomaže čaj. Čaj uvek pomaže…” i pruži ruku prema jednom od
telefona.
„Šta je sa ovim?” viknu Marko glasnije nego što je nameravao i
položi mu novine sa fotografijom ubijenog čoveka pod nos. Sitnikin
polako uze novine, pažljivo namesti naočari malo bolje, baci pogled na
članak, odloži list, ipak uze slušalicu i reče:
„Molim vas, gospođo fon Šlosbah, golubice moja, naručite nam
malo čaja…”
Zatim ustade, protegnu se, stavi tešku šaku Marku na rame i
odvede ga do fotelja pred velikim prozorom, natera ga da sedne i reče:
„Volim prirodu. Časna reč. Zivot ne bi bio ni napola tako lep kad
čovek ne bi ponekad mogao da baci pogled na takav park. Vi ćete mi se
smejati, ali ja se stvarno raznežim kad gledam u breze. Breze izazivaju
još veću nostalgiju, a, s druge strane, i lek su za tugu za domovinom.
Tako me zaboli da mi istovremeno bude i nekako toplo oko srca,
nemojte mi se rugati… Da li i vas bar ponekad spopadnu takva osećanja,
prijatelju moj?”
„Svaka čast!” reče Marko. „Neko drugi bi počeo da urla i psuje. Ali
vi ste se svejedno izdali, Borise Aleksejeviču. Nikad vas nisam čuo da
govorite na taj način.”
„Tako? Pa mogu ja i da ćutim.”
Posle nekoliko minuta stiže čaj, a oni su još uvek ćutali. Zatim
Marko popusti:
„Ja sam ga ovde video. Da li je on bio naš? Ili smo ga mi ubili?” A
kad Sitnikin nastavi da ćuti, dodade: „Ili i jedno i drugo?”
„Bez šećera?” debela, dlakava ruka delovala je gotovo graciozno
dok je sipala čaj. „Vi ste stopostotno u pravu! Čaj ne bi trebalo da se
sladi. Ali meni samo tako prija…” Izvadi iz džepa prsluka malu, srebrnu
kutiju i baci u šolju dva zrna saharina. Zatim pogleda Marku čvrsto u
oči. „Kod nas je postojalo pravilo da niko ne treba da zna više nego što je
neophodno. Zlatno pravilo! Ne mogu da zamislim da je u vašoj službi
bilo drugačije…”
„Ali ta me je priča uplašila”, priznade Marko.
„To znači da starite, dragi moj. Mladi ljudi obično ne znaju za strah,

75
pa onda kažemo da su hrabri. A biti hrabar ne znači ne bojati se, nego
savlađivati strah. Što smo stariji, što bliži smrti, sve se više bojimo. Tako
vam je to. Smrt u Beču nije skupa, deset soma u proseku.”
„Šta kažete?”
„Pa toliko dobija likvidator. Ali ako ga dovedemo iz Rusije, morate
da računate i na troškove puta i boravka. Ako dodate honorar ljudi koji
moraju da pripreme plan, da vrše osmatranje… Pa dođe na desetostruku
sumu, ako hoćemo da se izvede perfektno.”
Sitnikin otpi malo čaja. Marko nije znao šta da kaže. A šta je
očekivao, zar nije baš to hteo da čuje? Onda reče tiho: „Verujte mi, nikad
nisam imao veze sa takvim stvarima.”
„Ja vama čak i verujem, prijatelju moj! I mi smo imali tu finu
gospodu koja nikad nisu htela da imaju veze ni sa čim… Svi hoće da
seru, ali govna treba da počisti stari Sitnikin sam, je li tako?”
Sad se debeli Rus najzad naljutio. Ali samo za trenutak. Zatim opet
nastavi mirnije.
„Baš dobro što ste došli. Inače sam hteo da vam poručim da
navratite. Nameravamo da nekoliko vagona malina prebacimo iz Srbije
preko Makedonije i Bugarske ovamo…” Rus navede ime jednog
poznatog lanca samousluga. „Vi dobro znate prilike oko Valjeva, a
svakako i Skoplja. Molio bih vas da se malo pobrinete za tu transakciju.
Treba da je nazovemo nekom šifrom. Najbolje da to bude neka reč koja
počinje sa B. Pre toga smo jedan posao preko Mađarske krstili Atila. Šta
predlažete?”
„Šta predlažem? Atila? Pa neka bude Barbarosa!”
„Zašto baš Barbarosa?” začudi se Rus, ali prihvati. „Najzad, zašto
da ne?”
„Taj nemački car prošao je kroz naše krajeve krećući u krstaški rat”,
reče Marko.
Popiše čaj i rastaše se. Sitnikin ga isprati srdačno, kao da su zaista
razgovarali samo o malinama.
Stade za trenutak u parku pred vilom. Seti se mnogih putovanja u
Titovoj pratnji. Zelenog „kadilaka” na Brionima. Samo je tamo stari Tito
još lično vozio, iako je u mladosti bio probni vozač firme Dajmler-Benc,
matice Mercedesa, u Manhajmu, o čemu je rado i često pričao. „Da nisam
postao maršal, ostao bih odličan probni vozač!” U koloni automobila, u
kojoj se Tito vozio, Markovo mesto bilo je u kolima telohranitelja. Bio je
ponosan što je u toj pratnji, točak mašine koja je radila za predsednika,
deo celine koja je nešto značila u svetu.
Tog popodneva u Narodnoj biblioteci zamolio je, osim novina, i

76
nekoliko naslova o caru Barbarosi, koga je čisto slučajno pomenuo u vezi
sa trgovinom malinama iz domovine. Obećali su mu te knjige za sutra.
Međutim, kad je stigao do svog mesta, ne samo da ga je čekao čudak u
kaftanu nego je već doneo nekoliko knjiga o nemačkom caru iz srednjeg
veka.
„Car Fridrih, zvani Barbarosa? Svaka čast, svaka čast! To ne može
da bude slučaj! Njega sam dobro poznavao, vrlo dobro. Ispričaću vam
ponešto o njemu.”
Marko je začuđeno posmatrao debelog, starog Jevrejina u neobičnoj
odeći i sa kapicom na glavi. Da li je bio toliko star koliko mu se činilo u
prvom trenutku? Vesele oči delovale su mlado. Kretao se lako, gotovo je
lebdeo kroz prostor, iako je pravio kratke korake, samo što se činilo kao
da se, ipak, kreće nekoliko centimetara iznad parketa i tepiha. Njegova
pojava nije delovala starački, nego vanvremenski. Da li je, sačuvaj Bože,
imao neke sličnosti sa Sitnikinom? Ne, na sreću, baš nikakve.

77
 4.
BARBAROSA I NJEGOV JEVREJIN

Nemačka, Srbija, Bugarska, Mala Azija

1189-1190. godine

C
ar Fridrih, zvani Barbarosa, voleo je zelenu boju. Oprema
njegovih konja uvek je bila zelena. Često je naglašavao da
sam trenira konje. „Da nisam postao car, bio bih odličan
konjušar!” U carskoj sviti jahao sam ispred njega, sa njegovim
telohraniteljima. Bio sam ponosan što sam u toj pratnji, točak u mašini
koja je radila za cara, deo celine koja je nešto značila u svetu.
Kako li je Fridrih video mene? Kao debelog, starog Jevrejina sa
crnim plaštom prebačenim preko ramena i šeširom sa širokim obodom
na glavi. Uvek su me zvali stari Jevrejin, a bio sam u zajedničkom životu
mlađi od njega. Naravno, bez kozmetike, koju je on obilno koristio, bez
stalnog treninga na turnirima, uvek nezgrapan u pokretu, ja nisam
mogao da delujem mladalački kao on. On je uvek koračao nekako
važno, čak i kad nije nosio oklop, nego nekuda žurio u lakoj odeći,
moram da kažem, ne samo muški nego zaista veličanstveno. A ja u
svojim mekim opancima navikao sam se da gotovo klizim po zemlji bez
i jednog nepotrebnog glasa. Moram da vam kažem. Marko, ja sebe
nikako ne osećam kao starca, niti sam se tada smatrao matorim, ni
danas. A uvek nanovo dolaze i vremena kada se zaista osećam kao
mladić. Pričaću vam.
„Nemoj da se plašiš!” reče mi car u Regensburgu, primivši me
milostivo u četiri oka. Naredio je da se vratim sam, pošto sam pre toga
došao na podvorenje zajedno sa drugim Jevrejima povodom
dodeljivanja privilegije našim ljudima.
„A zašto bih, veličanstvo?” rekoh i izdržah njegov pogled.
On nešto promrmlja kroz svoju riđu bradu kao da može da mi čita
misli. „Već je tvoj otac Avram bio jedan bezobrazan čovek. Pretvarao se

78
da je učtiv i ponizan, ali večito je imao neko svoje mišljenje. Tako su mi
bar pričali, ja sam ga video samo dva ili tri puta. Ali našem prestolu bio
je poslušan i koristan sluga, to jeste. Ti govoriš latinski i grčki, tako mi
rekoše. Već si bio kao tumač u našoj pratnji, ako se dobro sećam?”
„Tako je, Veličanstvo.”
„A mađarski? A slovenske dijalekte takođe znaš? Pismeni ste vi svi.
Hebrejski moraš da znaš?”
Potvrdih i upadljivo stadoh sa jedne noge na drugu, sve dok car to
ne primeti, shvati, nasmeši se i milostivo reče:
„Dakle, hajde, uzmi onu klupicu i sedni mi do nogu.”
Pošto se namestih udobno i pokušah da delujem učtivo, ali ne i
ponizno, jer sam morao da gledam u njega odozdo, najzad mi saopšti šta
je hteo.
„Povešćemo te na krstaški pohod. Kao našeg ličnog prevodioca. U
popove nemam poverenja, oni svi špijuniraju za papu. A osim njih i
Jevreja niko ne zna jezika. E pa gukni najzad, misliš li da poslušaš?”
Nisam hteo da pokažem koliko se radujem. Poći sa carem od zemlje
do zemlje sve do Jerusalima, ništa više ne bih voleo. Zar nije želja svih
nas bila „…danas ovde, a sutra u Jerusalimu”? Ali riđobradi ne treba
jevtino da me kupi. Nije mi bilo stalo do novca, nego do položaja. Zbog
toga sakrih svoja prava osećanja i rekoh što je moguće ravnodušnije:
„A ko bi se usudio da se ne pokori željama svoga vladara?”
„Ne zvuči oduševljeno!”
„Da li vaše veličanstvo želi moj entuzijazam ili moje usluge?”
„I jedno i drugo, Čivutine, ako može! I jedno i drugo. Hajde, u redu,
dužan si da me slušaš. Ali šta bih mogao da ti ponudim kao
protivuslugu za naročitu marljivost? Zlato?”
„S oproštenjem, što se zlata tiče, upravo mi imamo čast da ga
pribavljamo za Vaše Veličanstvo. Ne. Ali bio bih zahvalan da me
odlikujete sa više pažnje. Ako bi me car, na primer, označavao ne samo
kao tumača nego i kao ličnog savetnika, da bi se shvatilo da pripadam
pratnji…”
„Vidi ti njega!” Činilo se da ga je to iznenadilo. „Tako, dakle. To te
ne bi činilo omiljenijim, to znaš?”
„Ako me veličanstvo bude ponekad saslušalo, to će, u svakom
slučaju, izazvati mržnju. Znam.”
„E pa onda neka tako bude. Moj savetnik, moj lični Jevrejin.
Svejedno se obrati maršalu pohoda, već sam mu dao nalog. Neka ti
isplati pristojnu svotu da bi nabavio opremu i za gubitak zarade. Nemoj
da uzmeš malo, čuješ? Rekao sam mu da izuzetno ne bude škrt, inače

79
teško vama, i njemu i tebi!”
Nasmeja se, mahnu mi da ustanem, priđem bliže i pruži mi ruku.
Znao sam da je to neuobičajeno. Kupio me je tim gestom. Nisam se dao
za pare. Ali ovako sam se rado prodao. Ovako jesam. Kakav čovek! Kad
bi njegovi vitezovi bili kao ovaj car, onda bi zaslužili da ih nazivaju
plemenitima, plemićima. Naši se pogledi sretoše, nisam se ustručavao
da mu gledam pravo u malo vodnjikave, plavkastozelene oči. Onda se
ponovo nasmeja.
„Jesi bezobrazan, Čivutine, ali mislim da ćemo se lepo slagati”.
„Moje je ime Isak ben Avram, Veličanstvo.”
„To ću zapamtiti za formalne razgovore pred trećim licima. Shvatio
sam šta si želeo da kažeš. Možeš da se udaljiš.”
Dodeljena mi je prostorija u gradu. Nisam imao nameru da je često
koristim, ali sam ponosno ispričao svom bratu Natanu. Upravo sam to
želeo, jer je bilo zvanično priznanje da sam član careve pratnje. Kod
Natana u Regensburgu upravo se u poseti nalazio rabin Mordehaj. On je
polako odmahivao glavom.
„U krstaški pohod?”
„Da.”
„Šta ti kažeš, rabi?” upita moj brat zabrinuto.
„Da li me je Isak pitao? On je samo saopštio šta namerava da uradi.
Odluka je njegova, a naše je da ga blagoslovimo i odluku o tome, da li je
to dobro, prepustimo Gospodu. Ako Gospod bude želeo, on će videti
Jerusalim!” reče ljubazno, gotovo s poštovanjem. On mi, dakle, neće
praviti teškoće. Nisam, naravno, imao nameru da se podvrgnem
odlukama naše jevrejske zajednice, ali mi je svakako bilo prijatnije da ne
krenem posvađan sa njom.
Natan je poštovao rabina, ali ovoga puta nije bio sasvim zadovoljan
njegovim rečima. Podsetio je na masakr Jevreja u Majncu, kada su se
tamo pre dosta godina okupili ratnici za prvi krstaški rat. Jevreji su se
uzalud sklonili kod biskupa Rotharda, ni njegova eminencija, ni njegovi
brojni vitezovi nisu mogli ili hteli da ih odbrane. Pošto je izvršen juriš
čak na biskupski dvorac, gde su se Jevreji sklonili, njih devet stotina
poklano je zajedno sa ženama i decom. Slična nesreća snašla je i Jevreje u
Kelnu, Vormsu i drugim gradovima Nemačke i Francuske.
„Ti učestvuješ u njihovom krstaškom pohodu!” Natan zavrte
glavom. „Ko ti kaže da neće opet nas optuživati kao ubice Hrista? Tebe
će ubiti prvog. Ili ćeš morati da gledaš kako istrebljuju tvoju braću, bićeš
kao Josip Flavije na strani Rimljana…”
„Car Fridrih nas štiti!”

80
 „Biskup Rothard je, takođe, obećavao zaštitu svojim Jevrejima!”
„Fridrih je nemački car, a ne nekakav biskup”, izjavih prkosno. „Ja
ga veoma cenim!”
Moj brat se trže, ali me i rabin pogleda začuđeno. Međutim,
spremiše mi pisma za jevrejske zajednice na putu koje bih eventualno
mogao da posetim, da se sa njima molim i ponekad jedem i pijem na naš
način. Brat Natan mi dade i dokumenta za potrebne finansijske
transakcije.
Kako da se za vreme putovanja sa carem držim propisa koji važe za
moj narod dotle nisam ni mislio. Zapravo, ne bih smeo da jedem ništa
što Goj dodirne ili pripremi, jer se oni ne drže svetih pravila, ne kolju
stoku i živinu, kako zakon naređuje, ne staju na putu, kada se u petak
uveče na nebu pojavi prva zvezda. Kada me Natan upozori na sve to,
rabin blago podiže ruku. Beše to mršavi, relativno mladi čovek sa
riđkastom kosom i bradom, ali nekako bledo riđom, ne tako plamenom,
kao što je morala biti kod Fridriha Barbarose kad beše mlad. Rabi
Mordehaj važio je za otvorenog, ali istovremeno i veoma učenog čoveka,
iako se meni činilo da je to protivrečnost.
„U životnoj opasnosti pravila ne važe, to znaš, Isače, zar ne? Ako bi
se, Gospod te sačuvao toga, našao u opasnosti da umreš od gladi, smeo
bi da pojedeš i orla lešinara.”
„Zar je to tako?” začudi se Natan.
„Gde nađe lešinara, rabi?” nasmejah se ja.
„Tako piše!” poduči me on ozbiljno.
Na carevom dvoru dadoše mi sve podatke, objasniše kako ćemo
putovati, prvo brodovima niz Dunav, zatim na jug kroz divlje šume
Srbije i Bugarske, na kraju, prošavši pored Carigrada, u pravcu Svete
Zemlje. Carevi poslanici već su odavno na putu da bi se dogovorili sa
lokalnim moćnicima, ali u Vizantiji je vladao drugi car, Isak, koji je sebe
nazivao Anđelom. S njim će biti teško, jer je sebe smatrao gospodarom
pola sveta i već je pokušavao da, zajedno sa papom, našem gospodaru
ne prizna dostojanstvo i čin. A moraćemo da prođemo kroz njegovu
zemlju.
Car Fridrih se u prvo vreme držao podalje od svih priprema. Ne
znam ko ga je izveštavao o svađama i problemima koje je valjalo rešavati
dan za danom. Svakog jutra polazio je na misu, sada mu je iznenada bilo
stalo do toga da ga smatraju bogobojažljivim. Dane bi često provodio
sam i ćuteći. Činilo se da pse i konje, koje je lično trenirao, više voli od
ljudi. Imao je neki naročiti odnos prema životinjama i sokolovima.
Prema ljudima? Bili su njegovi podanici. Većinu je prezirao. Odnos

81
prema ženi, sinovima? O pravim odnosima prema njima niko ništa nije
znao. Sigurno je razmišljao o potrebama dinastije. Bio mu je potreban
naslednik. Kao što mu je za jahanje bio potreban konj. U tom pogledu
sigurno je voleo svoju dvojicu sinova. Bar koliko i konje. Da bi bio uzor,
izbegavao je upadljivu odeću, držao se civilno, osim ako je smatrao da je
bolje da se pojavi u oklopu. Voleo je stare nošnje svog zavičaja. Prezirao
je galantnu, francusku modu koju je forsirala njegova žena, nije
podnosio raskoš. Zašto se oženio sa ženom kad mu je toliko išla na
živce? Da li je celi krstaški pohod organizovao da bi imao izgovor da bar
dve godine bude daleko od nje? On se kao car morao oženiti. Moja je
prednost prostog čoveka i Jevrejina, ja se nisam oženio. Nisam nikada.
Ni u jednom od svojih života. A smeo jesam. U tom pogledu bio sam
mnogo slobodniji od svog cara.
Sigurno su mnogi verovali da imam uticaja na Barbarosu, jer se on
sam pobrinuo kako ću biti postavljen, ali za vreme priprema za krstaški
pohod nisam ga video nijednom. Ponekad bi mi davali nešto napismeno
da prevedem, ali inače zasada nisam imao nikakvog posla. Dobro sam
znao da su me mrzeli, jer su me se pomalo pribojavali, ali da su naslutili
do koje mere nisam imao pojma ni o čemu, koliko je minorna bila moja
uloga, kakvo sam slučajno Ništa bio u toj gospodskoj vrevi, mržnja bi se
pretvorila u prezir, a to bi zacelo bilo još mnogo opasnije po mene.
Govorilo se da je ideja o krstaškom pohodu Fridrihu sinula na
grobu Karla Velikog. Osvajanje Jerusalima bi jednom zauvek
garantovalo ravnopravnost cara i pape. Fridrih je želeo „samim Bogom
uzvišeno carstvo”, bilo mu je dosta kompromisa sa namesnikom Svetog
Petra na zemlji. A što je možda još važnije, valjalo je italijanski novac
prevesti u nove kanale. Šta se na Istoku osim oslobođenog Jerusalima
uzgred može osvojiti u korist hrišćanstva, koliko zlata i poslova, bilo je,
doduše, stalno prisutno pitanje, ali ne za javne rasprave.
Car je nekoliko dana proveo povučen u svom švapskom zavičaju.
Zatim je stigla vest da se kreće na Uskrs. Bila je to godina 1189. po
računu Goja. Papa je napustio borbu protiv Fridriha, govorilo se,
postignut je večni mir između crkve i carstva. Sam Fridrih to je
formulisao u jednom pismu upućenom Svetoj stolici:
„Naš je zadatak da branimo crkvu Hristovu, a Vaš, Sveti Oče, da
podignete ruke i da se molite Bogu!”
Time je papa trebalo da bude isključen iz svetovne politike.
Ponovo natrag u Regensburgu Barbarosa kao da je bio novi čovek.
Iznenada ga je sve interesovalo, brinuo se čak i za cenu stoke koju ćemo
povesti, hranu za nju, lično se cenjkao sa liferantima. Pozvao me je sebi i

82
molio da preko svoje braće po veri nabavim kalendar sa tržnim danima
u gradovima kroz koje ćemo proći, da ne zaboravim da se istovremeno
interesujem za menjačke kurseve. Šta sve treba da se ponese, a šta se
može nabaviti usput, možda čak i jevtinije?
Sada su svaki dan stizali izveštaji njegovih izaslanika u zemlje kroz
koje ćemo putovati, često praćeni dokumentima na stranim jezicima koje
sam prevodio. Tako sam od jutra do mraka bio u carevoj blizini, nisam
više mogao da se žalim da mi je dosadno. Ali često sam bio gladan. U
toku dana jeo bih samo suvi hleb, iako sam uvek bio pozvan da jedem za
nekom od trpeza za carevu svitu. Rado bih sebi dopustio makar glavicu
luka uz hleb, ali bojao sam se da me Fridrih pozove, pa da mu ne
smrdim, ako bismo se obraz uz obraz nadneli nad neki pergament. Tek
uveče kod rabina, koga sam često posećivao da bih se posavetovao o
ovom ili onom, ili kod kuće, gde sam još uvek stanovao, mogao bih da se
najedem po jevrejskim običajima.
U neposrednoj carevoj okolini zapažao sam izvesno otrežnjenje.
Nisu se baš najbolji vitezovi javljali za krstaški pohod. Slučajno sam čuo
kako je biskup od Frajzinga rekao jednom meni poznatom plemenitom
gospodinu:
„Ovde se okuplja takva gomila vucibatina da se svako razuman
mora začuditi od takve iznenadne pobožnosti. Ali volja Božja nam se
može učiniti neobičnom…”
„Svakako, eminencijo. Da vam pravo kažem, i ja sam zabrinut da li
će ta ološ biti sposobna da pokori čvrsto sazdanu vladavinu azijatskih
sultana”, zatim je dodao bacajući lukav pogled u mom pravcu.
„Svakako, svakako, u pravu ste kad kažete da su neobični putevi
Božji…”
Po viteškom običaju sultan Saladin je pozvan da se ukloni iz Svete
Zemlje. Pravi neprijatelj bio je on, on je vladao u Jerusalimu. Zahtevali
smo da nam izruči koplje kojim je navodno proboden Hrist na krstu, da
oslobodi zarobljene hrišćane, inače, pretio je Fridrih, moraće da računa
sa neprijateljstvom celog sveta. Naravno da niko nije računao da će stići
bilo kakav odgovor. Saladin će se boriti.
Caru Isaku Angelosu najljubaznije je garantovana privrženost i
prijateljstvo sa molbom da podrži krstaški pohod uz uveravanje da će se
o svim detaljima dva veličanstva sami najbolje dogovoriti međusobno.
Bilo je škakljivo pitanje izmamiti od njega pristanak da Fridrih osvoji
Jerusalim. On naše namere nije mogao smatrati prijateljskim, nisu bile u
interesu njegove politike.
Kralj Mađarske i župan Srbije obavešteni su o dolasku krstaša i

83
zamoljeni za pomoć. S tim povezana bila je i ponuda da se sa najvećom
pažnjom saslušaju, a ako je to carstvu moguće, ispune i sve njihove
eventualne želje.
Car Fridrih je pomoću dobro promišljene diplomatske i političke
pripreme pokušavao da izbegne nepotrebne gubitke materijala i
ljudstva. Situacija na Balkanu, tom mračnom, velikom poluostrvu na
jugu kontinenta, kroz koje smo morali proći, bila nam je prilično nejasna.
Jesu li varvari? Nazivali su se hrišćanima, ali koje li su vrste bili? Meni je
moglo biti svejedno, Goj je Goj, ali pripadajući carskoj sviti, čekalo je i
mene sve što i ostale njegove pratioce.
Car je naredio da niko ne sme da pođe bez dva konja i dovoljno
novaca da dve godine izdržava sebe i svoje sluge. Računao je, dakle, na
dve godine. Zatim su se mnoga gospoda obraćala meni pitajući kako da
transportuju novac, može li se proći sa kreditnim pismima? Upućivao
sam ih na svog brata, nisam hteo da imam veze s tim, smatrao sam da
carev savetnik ne sme da posluje novcem, iako je to moglo da donese
grandiozni profit. I ovako je sve ostajalo u porodici i jedne večeri me je
Natan pohvalio: „Sve se čini da postaješ ozbiljan čovek, Isače, slava
Gospodu! Ne brini, verno ću sačuvati tvoj udeo, kad se budeš vratio
možda ćeš se najzad oženiti, nikad nije kasno…”
Nisam hteo da ga uvredim, pa sam potvrdio:
„Kasno nije nikad. Isak, sin našeg praoca Avrama, takođe je rođen
kad mu je ocu bilo sto godina. Tako star valjda još neću biti posle
krstaškog pohoda…”
Rabin Mordehaj, koji je opet bio kod Natana, pogledao me je
prodorno, kao da je hteo nešto da kaže, ali se predomislio i posvetio
pečenom jagnjetu.
Ortlib, jedan od carevih peharnika, kome sam, ko zna zašto, bio
drag, reče mi da ću putovati na carevom brodu. Ja sam se začudio, ali on
namignu, pa jesam li lični savetnik njegovog veličanstva ili nisam. Popeo
sam se na palubu tri ili četiri sata pre cara, Natanove sluge su donele moj
prtljag, mornari ga prihvatili. Jedna je vreća bila puna sušene govedine
pripravljene na naš način, poklon rabina Mordehaja. Bila mi je
zagonetka kako da dve godine izdržim bez kuvane hrane.
Međutim, posle je sve bilo jednostavnije nego što sam zamišljao.
Prvo sam tužan zauzeo majušnu odaju na pramcu galije. Pošto sam
smestio sve svoje stvari, jedva da sam uspevao da se uvučem i legnem,
ali sam bar bio sam. Čim podigosmo sidro, stiže Ortlib sa pozivom da
večeram za carevom trpezom. Bio sam gladan. Samo sam kratko
razmišljao kako najzgodnije da sebi protumačim što mi je rabin objasnio.

84
Odbiti poziv bila bi uvreda Veličanstva. Znači, opasno po život. Morao
sam se pokoriti carevoj želji. Morao bih da večeram i lešinara da me je
ponudio. Ali znao sam, naravno, da na toj večeri neće nuditi baš
orlušine.
Bilo je pašteta, riba, živine, povrća i voća, nikom nije palo u oči da
se od divlje svinje, ipak, nisam poslužio. Posle sam shvatio da je i to
smešno. Barbarosini kuvari svakako nisu odvajali meso i mleko u
posebne posude. Sedeo sam na dnu stola. Samo jednom je car podigao
pehar i nazdravio u mom pravcu.
Prvu noć na putu od Regensburga prema Beču proveo sam stojeći
na pramcu. Bila je to jedna od onih prolećnjih noći kada je nebo puno
zvezda, a vazduh topao, kao da te priroda posebno voli. Mali talasi su
zapljuskivali brod, pun mesec poklanjao obilje svetlosti, posmatrao sam
blage brežuljke pored kojih smo prolazili. Stavio sam molitveni šal i
remenje i osećao se blizu Gospodu. Oh, znao sam da se ne ljuti na mene
što sam jeo za Barbarosinom trpezom.
Fridrih bi u toku dana sedeo pod baldahinom i dvorjani su ga
izveštavali o novostima. I na putu je želeo da o svemu stalno bude
obaveštavan. To se postizalo na taj način što su kuriri na brzim konjima
donosili informacije na unapred određene stanice na obali Dunava, a
odande su čamcima prenosili vesti na carev paradni brod. Njegov
zamenik kod kuće, njegov sin, kralj Hajnrih, redovno je pisao dugačke i
ponizne izveštaje. Imao je tek dvadeset i četiri godine, pomno se trudio
da bude dostojan svog oca, a taj mu je ostavio dovoljno mudrih i
iskusnih savetnika. Mlađi princ, takođe Fridrih, bio je sa nama, ali je
uglavnom ćutao.
Stizale su i manje prijatne vesti. Naše čete sa severa iz Bremena i
Kelna krenule su posebnom flotom u nameri da projedre pored
Francuske, a zatim Sredozemnim morem. Nepotrebno su se iskrcale u
Portugalu i upustili u besmislene borbe kod Lisabona.
Ponekad bi me Barbarosa pozvao. Svi su znali da sam se namestio
na pramcu. Tu su me uvek mogli naći ako bi Veličanstvo poželelo da me
vidi. Inače sam se držao podalje od svite.
„Ne znam da li je to kod tebe skromnost, Čivutine, kad nas
izbegavaš ili si tako nadmen da nećeš da imaš nikakva posla sa nama.
Kako nas vi ono zovete, Goji?” upita me jednom grof Gotfrid, inače
pristojan čovek.
„Plural od Goj je Gojim, milostivi gospodine. A ako dozvolite da vas
podsetim, ime mi je Isak ben Avram.”
Još pre Beča car me pozva da mu pred desetoricom ili

85
dvanaestoricom gospode iz pratnje prevedem jedan engleski izveštaj o
njegovoj ličnosti.
„Taj moćni čovek čije se carstvo pruža od Sredozemnog mora do
Severnog okeana, čija je slava rasla zahvaljujući neprekidnim pobedama
i čija je vernost pravoj veri bez mrlje, odolevao je svim iskušenjima ovog
sveta koji mu je laskao. Naročito priznanje zaslužuje junaštvo uprkos
dubokoj starosti. Iako starac i otac dva sina, koji bi zahvaljujući mladosti
i telesnoj snazi bili pogodniji za takav podvig, on je u svoje ruke primio
stvar celog hrišćanstva, kao da je samo on dorastao tom izazovu…”
„Pa lepo je…”, reče jedan gospodin iz pratnje, vojvoda ko zna koji.
„Svejedno, ne bi smeli našeg cara da zovu starcem!”
„A šta ti kažeš, Čivutine… Savetniče moj, Isače. Isak rugalica, zar
ne?”
„Veličanstvo me milostivo zove savetnikom, kako bih onda smeo da
se rugam? O dometu. ako Gospod tako hoće. oslobađanja Jerusalima
nisam ja pozvan da nešto kažem. O političkom značenju, takođe, samo
malo, ali ako bi sav svet koji poznajemo, postao jedno carstvo, kao što se
nadamo i za šta se, svaki od nas na svoj način, molimo, to bi imalo
ogroman ekonomski značaj, pa, ako bi Veličanstvo dozvolilo, o tome bih
se usudio u svoj svojoj skromnosti nešto da kažem…”
„Čujete li kako veze, taj moj Jevrejin?” obrati se Barbarosa svojim
ljudima. „Slušamo, Isače ben Avrame!”
„Za trgovinu bi jedinstvo poznatog nam sveta kao carstvo pod
jednim skiptrom, naravno, u ruci našeg visokorođenog cara…” poklonih
se u pravcu prestola, a Barbarosa mi namignu dobro raspoložen, „…bilo
od velike koristi. Na prvom mestu naglašavam bezbednost putovanja i
transporta robe. A na drugom finansije. Čak i kad nema razbojnika na
putu, transport novca i zlata nije jednostavan. Sanduci puni zlata i srebra
zahtevaju odgovarajući broj kola i konja i, pre svega, pouzdane, pa zbog
toga dobro plaćene čuvare. Ali ako je carstvo jedinstveno, dovoljna su i
pismena uputstva časnih ljudi, obaveza da će garantovati određene
sume, kao što je u Italiji već odavno uobičajeno među menjačima. Da li
izvoljevate da to zamislite za carstvo u celini?”
„I na svemu tome zarađuju Jevreji, je li?” upita isti onaj vojvoda.
„Zarađuje onaj kome car i druga gospoda podare milost svog
poverenja i ko tamo gde treba da se isplati novac raspolaže imenom koje
važi. A svoj rizik pri svemu tome, naravno, mora da ukalkuliše, Vaša
milosti, ali to je svejedno mnogo jevtinije. nego oprema karavana sa
zlatom i pratnje.”
Car Fridrih je bio zadovoljan, ali nas upozori: „Takva razmišljanja

86
ostaju isključivo u našem krugu. Inače, zna se, poneli smo krst da bismo
snagom carstva Svetu Zemlju oslobodili od nevernika. Jesmo li se
razumeli, gospodo?”
U Beču smo se zaustavili nekoliko dana. Većina plemića i, naravno,
car uputili su se u razne palate, ja sam morao da i dalje noćivam na
brodu, ali sada je bilo više mesta i vladala je tišina. Nadao sam se da ću u
tako velikom gradu, kao što je bio Beč, naći braću po veri i moći košer da
jedem, ali na moje iznenađenje tada u tom gradu ne beše ni jednog
jedinog Jevrejina, iako mi se učinilo da pločnik nije nepogodan za naše.
Imao sam prilike da o tome napišem bratu pismo. Pet godina kasnije iz
južne Nemačke stigao je jedan Natanov prijatelj, Šlom, koga je Leopold
V čak naimenovao majstorom kovnice. Doveo je domaćinstvo od nekih
petnaestak članova ovamo, na obalu Dunava, gde smo se i mi sreli,
Marko. On je dao da se izgradi prva sinagoga, taj Šlom, zvali su je Schola
Judaeorum, današnja adresa bila bi joj ulica Seitenstettengasse.
Šlom je stekao zasluge za preradu srebra. To je bio čas rođenja
bečkog pfeniga. Dotle je srebro stajalo loše, njegov odnos prema zlatu
pao je na deset prema jedan. Mali plemići su svoju imovinu pretvorili u
novac da bi mogli da učestvuju na krstaškom pohodu, tako je na
nemačkom jeziku nastala reč versilhern – nešto prosrebriti – ako želi da
se kaže da se nešto prodaje budzašto. Činili su to, jer su mislili da će se
obogatiti u toku rata, koji će, kao svi bojni pohodi, dati prilike za pljačku.
Ali Šlom, jadnik, nije daleko doterao. Kupio je vinograd, uspevao da
se pravi važan, nastupao kao posednik, čak je sebi dozvolio da vodi
parnicu protiv manastira Formbah. Stekao je četiri imanja u okolini
grada. Izgradnja sinagoge nije bila u skladu sa papinom voljom. Šlom je
svejedno ponosno jahao unaokolo, imao je vrećicu od bele kozje kože sa
dukatima, poklanjao je zlatnike i odeću. Posle dve godine u Beču su ga
prebili na smrt. Taj nije shvatio šta Jevrejin treba da nauči što je moguće
pre, da se savije, da se ne hvali, da bude blag kao golub, a lukav kao
zmija, kako je to rekao Isus, prorok, koga Goji smatraju za mesiju
prozvavši ga sinom Božjim, a čiji grob treba pod Barbarosinom
komandom da oslobodimo od Saracena da bismo mu i na taj način
ukazali počast.
Imao sam sreću što nisam prošao i gore nego što jesam, jer sam
drzak i hvalisav. Ali ne preterujem. Ne preterujem nikada. Osim toga, ja
sam besmrtan.
Bacili smo lengere ispred Ðera. Mađarski kralj Bela m došao je sa
svojom suprugom Margaretom, sestrom francuskog kralja Filipa II
Avgusta, da se pokloni caru i pozdravi ga u svojoj zemlji. Diplomatske

87
pripreme bile su zaista valjano obavljene. Nadbiskup Konrad iz Majnca
već je godinu dana ranije postigao sporazum o neometanom prolasku
vojske. Ali kralj Bela bio je lukav i hteo je da se što pre oslobodi Fridriha,
pa je zbog toga ispunjavao sve njegove želje i dobio velikodušno
obećanje da ćemo mu kao poklon prepustiti celu našu rečnu flotu kad
nam više ne bude potrebna. Kroz Srbiju car je nameravao da jaše, a od
Jerusalima natrag da koristi prekomorsku flotu koju je hteo da izgradi
zlatom dobijenim uz blagoslov Svevišnjeg u toku rata.
Nisam imao mnogo posla. Gospoda su razgovarala neposredno na
onom groznom žargonu za koji su oni pretpostavljali da je latinski jezik,
a koji je plemstvo koristilo, iako bi veliki rimski pesnici, a i vladari od
Cezara do Nerona, užasnuto zapušili uši da su ga čuli.
Prevodio sam izveštaje konačara, koje smo poslali napred, i
sređivao ih. Dobijali smo ih preko brzih kurira koji su se žalili da
drumovi kroz klance Balkana nisu bezbedni. Inače se činilo da je
situacija povoljnija nego što smo očekivali. Srpski župan Stefan Nemanja
bio je spreman za saradnju. Ranije je imao teške sukobe sa vladarima
Vizantije, pa mu je moćni saveznik bio dobrodošao.
Vladar Bugarske, Petar Asen, kroz čiju smo zemlju, takođe, morali
da prođemo, poručio nam je da će cara dočekati kao svog gospodara.
Meni se to nije sviđalo, bilo mi je sumnjivo, ali kad sam izneo sumnju,
nadbiskup Konrad, koji je bio toliko ponosan na pripreme za krstaški
pohod, povikao je:
„Ti si ovde prevodilac i tumač, Čivutine! Nisu nam potrebni tvoji
komentari!”
Ovog puta sam se savladao. Mogao sam da kažem da je mene car
naimenovao i za savetnika. Ali šta se mene ticalo ako ne bude tako kako
su gospoda predviđala.
Mirniji sam bio zbog otvorenog neprijateljstva Saladina, gospodara
Jerusalima. Tu nije imalo šta da se razmišlja. Njegov je jezik bio jasan i
nije trebalo ništa da se objašnjava. Pisao je Fridrihu, ali ga je prezrivo
oslovljavao kao „kralja u Nemačkoj”, nije mu priznavao rang cara i,
naravno, nije ni pomišljao da mu se bez borbe pokori. Saladin je svakog
ko bi platio puštao u Jerusalim, ko je ušao u grad mogao je slobodno da
se kreće i da se moli svom Bogu gde i kako hoće. Ali upravo zbog toga
neće priznati ni podneti ničiji zahtev da preuzme grad.
Znali smo da nas s njim čekaju teške borbe. Kad do toga dođe, naši
će ljudi imati za sobom marš dugačak više od godinu dana, a njegovi će
nas sačekati odmorni i na svom terenu. Iako mi to niko nije naložio,
pripremio sam za cara izveštaj o našem glavnom neprijatelju. Saladin je

88
bio Kurd, star nešto preko pedeset godina, iskusan borac, srušio je
dinastiju Fatemida koja je vladala više od stotinu godina, navikao je na
vojničke pobede. Neka visoka gospoda ili sam Fridrih odluče da li će se
koristiti mojim zabeleškama. Za vreme udobne vožnje brodom kroz
Mađarsku svita je bila dobro raspoložena, često pijana, gospoda su se
šalila, smejala, zavitlavala, bila u euforičnom raspoloženju, tako da se
nisam usuđivao da ih upozorim na nešto neprijatno.
Vožnja carskom flotom niz Dunav bila je na početku zanimljiva.
Razne delegacije stizale su čamcima do carske lađe, penjale se da se
poklone i podnesu izveštaje. Dvor je funkcionisao. Mi, štab savetnika,
dobro smo se uhodali. Pošto sam sada stalno bio pozivan da ručam za
trpezom njegovog veličanstva, odlično sam se hranio i nadao da time ne
činim veliki greh. Ali vremenom sve je postajalo dosadnije. Ljudi,
stisnuti na malom prostoru, postojali su sve razdražljiviji. Ponekad bi
Fridrih pošao na kopno, promene radi malo jahao duž obale ili bi
mađarski kralj priredio lov u njegovu čast. Ali samo malo njih je moglo
da mu se pridruži. Car je to zapazio zahvaljujući svom sigurnom
instinktu za ljude. Ili su ga njegove uhode među nama upozorile na
nemir. Tako je odlučio da napravi pauzu u jednom od većih gradova na
našem putu. Izbor je pao na utvrđenje koje se nalazilo na ušću reke Save
u Dunav, a nekad se zvalo Singidunum. Bio je to vaš Beograd, Marko.
Prijatno, suvo letnje vreme. Car je u Beogradu organizovao turnir.
Podigli su i tribinu, svi su se odenuli što su mogli bolje. Najzad je sve
bilo spremno. Oklopi i šlemovi su blještali na suncu, vitezovi galopirali
jedan na drugog na debelim, borbenim konjima ukrašenim šarenim
pokrivačima i kopljima, sa, doduše, otupljenim vrhovima, pokušavali da
jedan drugog izbace iz sedla.
Priznajem da me je to zanimalo, jer Jevreje nigde nisu pripuštali na
takve zabave, a ovde bih kao carev savetnik čak mogao da sedim u
njegovoj blizini, ali ipak me je više privlačilo da se družim sa jevrejskom
zajednicom, jedem opet na naš način i molim se sa njima. Upravo je bio
sabat, a kad sam to caru rekao, dao mi je odsustvo od dva dana. Kako se
dogodilo da je posle toliko hiljada godina izgnanstva još bilo Jevreja
svuda na nama poznatom svetu, pa i u tom Beogradu, Bogu iza leđa,
čuvajući stari ritual i običaje? Nisam to znao, uprkos svim svojim
životima, nisam mogao čak ni da naslutim. Mrmljanje blagoslova bilo mi
je poznato, pa opet na neki način strano. Zašto to, Gospode? Kakve
koristi imaš od tih bledih, smešnih reči, kakve od žrtvovanih namirnica,
besmislenog molitvenog remenja, šala na ramenu, znaka na vratima?
Kakav je to moćan Bog koji zahteva tako majušne znake odanosti?

89
 Kao stranac, pogotovu kao savetnik u pratnji velikog cara, noćivao
sam kod starešine opštine u njegovoj najlepšoj sobi sa divnim ćilimima,
sa zaista prekrasno izrezbarenim nameštajem. Posle svih noći u tesnoj
odaji na brodu, čiji se patos uvek ljuljao pod nogama, iako talasi moćne
reke nisu nikada bili naročito veliki, činilo mi se sve tako mirno, ležao
sam tako meko i udobno da mi san nije dolazio na oči.
Zatim smo ponovo zaplovili. Relativno brzo smo stigli do krajnje
stanice za brodove. U mestu Viminacium, koje su Srbi nazivali
Braničevom, valjalo je napustiti flotu i drumom krenuti na jug, da bismo
prošli Srbiju, Bugarsku i Anadoliju i tako dospeli u Svetu Zemlju. Ovde
smo se oprostili od sređenih odnosa u našem carstvu, ostavljali za
sobom zemlje, koje su bile poslušne našem gospodaru, krenuli u krajeve
u kojima je situacija bila nesređena i za nas nepredvidiva.
Dok su istovarali našu opremu i učvršćivali na taljige i kočije sa
volovskom ili konjskom zapregom, a domaći seljaci i nadničari rado za
nešto srebra radili sve što je bilo potrebno, ja sam imao zadatak da se
pobrinem za smeštaj arhive na nekoliko vozila. Važio je princip da je
prestonica carstva uvek tamo gde se Fridrih upravo nalazi, čak i kad bi
sedeo u sedlu ili na trosedu pod hrastom. Gde god bi se on smestio,
tamo se nalazio presto. Na njegovom brodu bilo je dovoljno mesta za
upravu, sad je sve to bilo još komplikovanije.
Car je u sedlu svog krupnog vranca posmatrao poslove, ja sam imao
vremena da posmatram njega. Delovao je odlučno, sigurno u sebe, kao
što vladari valjda moraju da budu da bi puk mogao da ih poštuje. Ali
zašto je u dubokoj starosti prihvatio sve te neudobnosti, to ni pored
najbolje volje nisam shvatao. Možda će se na putu naći čas dokolice da
ga pitam. Iako je bio snažan i pri najboljem zdravlju, ipak je imao
šezdeset i osam godina. Da li je ikada razmišljao koliko li mu je vremena
još dato? Vlast mu je bila osigurana, njen prelazak na valjane sinove
takođe. Mogao je sebi da dozvoli prijatno veče života, možda još i čitavu
deceniju. Ali on se upustio u tu avanturu sa neizvesnim ishodom. Da li
vladari nikada nisu zadovoljni s tim što se nalazi pod njihovim
skiptrom? Da li im je sam Bog usadio uzbuđenost i nestrpljenje koje ih
goni da pođu sve do granice svoje moći, pa i preko nje?
Drum na jug, koji je sada prihvatio našu dugačku povorku, nazvan
je Strata publica Bulgariae. Izgradili su ga stari Rimljani kao svoju Via
militaris. Bilo je prenoćišta nazvanih Mansiones i poštanskih stanica
nazvanih Mutationes, gde bi obični putnici mogli da zamene kočije i
konje. Naša prethodnica se, naravno, pobrinula za pogodna prenoćišta
za cara i najotmeniju gospodu. Mađarski kralj Bela dao nam je manji vod

90
konjanika koji su dobro poznavali zemlju. Vreme je bilo tako lepo da
sam najčešće spavao pokriven svojim ogrtačem pod nekim drvetom.
Naročito su hrastovi bili moćni i lepi kao u Nemačkoj.
O odnosima na Balkanu koji su se stalno menjali, po mom mišljenju,
nismo znali dovoljno. Sad smo bili u Srbiji. Decembra prošle godine
delegacija župana Stefana Nemanje bila je kod našeg cara i nije samo
obećala da će nam olakšati krstaški pohod, nego izrazila preterano
kićenim rečima radost njihovog gospodara što će njegovo veličanstvo car
ukazati čast njihovoj zemlji. Ali kad god bi neki naši vojnici zaostali ili
odjahali u stranu od glavnine, smesta bi ih napadali iz zasede i
opljačkali. Nismo znali jesu li to hajduci ili vojska tog župana.
Krenuli smo tokom reke koja je tekla ka severu i ulivala se u Dunav,
što znači mi smo jahali uz vodu i to na jug. Zemlja je bila sva od
brežuljaka i obrasla gustom šumom. U Naisosu, koji su domaći ljudi
nazivali Niš, trebalo je da se sretnemo sa vladarom ove zemlje, Stefanom
Nemanjom. Njegova titula ovde bila je veliki župan. Bio je u
neprijateljstvu sa Vizantijom. To smo znali. Srbi i Bugari su bili saveznici
i neraspoloženi prema Mađarskoj i njenom kralju Beli, a mi smo se od
Bele oprostili u najvećem prijateljstvu, Barbarosa mu je zaista ostavio
svoju dunavsku flotu. Carski dar. Da li je Stefan Nemanja sve to znao?
Ako jeste, nije nas mogao primiti sa velikim oduševljenjem.
Zadovoljno sam konstatovao da me jahanje ne zamara isuviše.
Naravno da u poređenju sa vitezovima nisam izgledao lepo. Sigurno su
me ismejavali iza mojih leđa. Ali ja nisam imao želju da se nekom
dopadnem, nego da što udobnije savladam prepreke koje je Gospod u
svojoj mudrosti postavio pred nas. Osetio bih ponekad glad i žeđ, ali
uvek sam mogao da zagrizem u pogaču i polako da žvaćem. Vode nije
nedostajalo. Prihvatio sam da na ovom putovanju obroci nisu uživanje,
nego uzimanje hrane koliko je dovoljno da bi telo poslušalo volju i duh.
A kad bi palo veče, sa pritajenim zadovoljstvom bih konstatovao da sam
u boljoj formi od elegantnih plemića. Njima su sluge i paževi dovlačili
vodu iz reke u srebrnim krčazima tuđa ruka ih je umivala i čistila od
prašine, a ja sam krepko otrčao do obale, skinuo se i skočio u hladnu
reku koja se zvala Morava.
Jedne večeri, sunce se već spustilo do ruba lanaca brežuljaka ispred
nas, iznenada mi car Fridrih zapliva u susret. Prepozna me malo
začuđen:
„Kupaš se, Čivutine?”
„Sa ljubaznom dozvolom Vašeg Veličanstva, a zašto da ne?”
„Većini moje gospode nije mnogo stalo do očvršćivanja svog tela…”

91
Plivali smo uzvodno jedan pored drugog, za trenutak ne car i Jevrejin,
nego dva gola starca.
„Zašto te ne viđam češće?” upita Fridrih malo frkćući.
„Molim hiljadu puta za izvinjenje, Veličanstvo, ali niste me zvali!”
„Tako? Pa lepo. Šta ti znaš o ovoj Srbiji i njenom županu?”
„Nu, pa ponešto znam…”
„Pozivam te na večeru. Posle podnosiš izveštaj…” Fridrih otpliva
do obale, gde ga je pratnja čekala sa peškirima, krčazima vina, voćem i
konjima. Brisali su ga kao da je dete. Ja sam učtivo ostao u vodi, da ga ne
bih pri tom gledao izbliza, sve dok se nije udaljio, a zatim sam se i sam
popeo na obalu. U međuvremenu je pao mrak, ali nekoliko vojnika sa
bakljama ostalo je sve dok se nisam obukao i prišao svojim konjima koji
su pasli vezani za jednu vrbu.
Trpeza beše postavljena u purpurnom šatoru, a peharnik Ortlib mi
dade uputstvo:
„Veličanstvo želi da sediš u njegovoj blizini.”
Izneli su baš divljeg vepra, slatko korenje, zelje. Iznenada sam
primetio da svi posmatraju mene. Fridrih takođe. Neka vrsta ispita?
Gospode, ti vidiš sve! Ne bih bio u životnoj opasnosti, da sam se
poslužio samo hlebom i vinom, ali bi me ismejavali. To što mi je rabin
rekao da bih smeo da jedem i orlušinu lešinara, ako bi mi pretila životna
opasnost, ovde svakako nije važilo. Ali šta je to život? Samo da se diše ili
kako se živi? S jedne strane, kakav je to Bog koga zanima šta njegove
kreature jedu od onog što im je ponudio u šumama i poljima? S druge
strane, zar nije zabranio Adamu da jede određeno voće u raju? Da li želi
da iskuša svoj narod kao što je to činio sa praocem Avramom, kad mu je
naredio da svog jedinog sina zakolje kao žrtvu? Koji bi čovek posumnjao
u odluke Gospodnje? Izvukoh nož iz pojasa i poslužih se. Svinja nije bila
isuviše masna. Kakav ukus! Zar to da mi bude zabranjeno? Zašto,
gospode? Fridrih mi mahnu glavom.
Pošto se večera završila, car mi dade znak da pođem za njim. Pod
jednim lepim hrastom baklje su gorele na gvozdenim postoljima.
Pripremljene su stolice sa naslonom od kože. Dade mi znak glavom da
sednem. Zatim mahnu rukom u pravcu mraka, donesoše krčag i pehare.
Lično mi natoči vino i reče samo:
„Slušam!”
Pokušavao sam da budem kratak. Veliki župan Stefan Nemanja
smatrao je svoju vladavinu dobijenom neposredno od Boga, trudio se da
ujedini sve srpske zemlje. Delovi tog područja na Jadranskom moru bili
su naseljeni ljudima rimske vere, pa je čak i on krštenje primio prema

92
zapadnom, a ne prema istočnom običaju. Nekoliko puta vodio je ratove
sa Vizantijom, doživeo i teške poraze, jednom morao sa konopcem o
vratu u košulji pokajnika da kleči pred tamošnjim carem i moli za milost
i svoj život, što nikada nije zaboravio, ali posle smrti cara Manojla, pre
nekih deset godina, osamostalio je svoju zemlju. Za nas je moglo biti
važno ne samo da ne ometa naš prolazak nego da kao hrišćanin podrži
naš krstaški pohod.
„Kad kažeš hrišćanin, to misliš politički?”
„Tako je, Veličanstvo.”
„Ne treba bez potrebe da se sukobljavamo sa poglavarima tih
naroda”, klimnu Fridrih. „Vremena su se promenila. Nije više tako kao
kad sam u mladosti učestvovao u Konradovom krstaškom pohodu i
prolazio kroz ove pokrajine. A Bugari?”
Izvestih cara da u Naisosu možemo da očekujemo izaslanike
njihovog kneza Petra Asena, koji je sebe čas nazivao sultanom, čas
carem.
„Poneko tvrdi da je svinjarija što nam taj tvoj Nemanja nije dojahao
u susret, nego me čeka u Naisosu Bogu iza leđa, kao da smo neki bedni
molitelji, a ne personifikacija carstva i celog sveta. Šta ti misliš o tome?”
Malo sam razmišljao. Šta očekuje od mene?
„Pošto milostivo postavljate pitanja, smem otvoreno da govorim,
makar Vas moje mišljenje začudilo, zar ne?” obezbedih se i nastavih tek
pošto car ponovo klimnu. „Tako je, kako jeste, Veličanstvo. A pošto Vaša
namera nije da njega kaznite, jer bi to skrenulo pažnju sa osnovnog cilja,
oslobađanja Jerusalima, a značilo bi gubitak u vremenu, ljudstvu i
materijalu, valjalo bi se ponašati kao da je sve u redu. Kao gospodar
sveta krećete se kako Vas je volja, nisu Vam potrebni nikakvi vodiči.
Milostivo posećujete koga hoćete. Ako stvari posmatramo tako, sve je u
najboljem redu i moglo bi da bude po volji Vašem Veličanstvu.”
„Lukav si. Ima li tamo natrag nekog da sluša?” upita car.
„Ima, Veličanstvo!” Jedan meni nepoznati vitez, uprkos toploj noći
u oklopu, istupi iz mraka.
„Tako da se tretira, jasno? Kaži dalje.” Zatim se opet prikloni meni.
„Čujem, dobar si i u sedlu?” Sa mnom je uvek razgovarao nekako
drugim glasom, ne kao sa svojim plemićima, rekao bih, sa više humora,
neposrednije. Poštovao sam tog čoveka. Vladare ne možeš da voliš, ali
kad ne mislim na njega kao cara, nego, recimo, kao na vođu jednog
velikog poduhvata, a to je krstaški pohod takođe bio, vrlo veliki
poduhvat, gotovo da bih rekao… Kako da to izrazim? U svakom slučaju,
on je bio bliži mom srcu nego što takvi likovi inače mogu biti kod meni

93
sličnih.
Jahati, jahati, spavati. To se ponavljalo dan za danom. Sva sreća,
vreme nas je dobro poslužilo. Šta čovek zapamti? Retko, ali ponekad,
ipak, čak i snove zapamti bolje od zbivanja na javi. Ponekad se u
pamćenje urežu naizgled slučajni trenuci. Ležim u visokoj travi,
posmatram mrave, pčele, skakavce. Košulja se lepi na oznojenu kožu,
odbacuješ misao na sat koji moraš da odvojiš od sna da bi oprao svoje
rublje, jaše se i na sabat, zaboravlja na kalendar, ne znaš koji je dan,
moliš se u sedlu.
Zatim smo stigli u Naisos i veliki župan Nemanja nas pozva na
svečanu večeru. Takav luksuz ovde niko nije očekivao. Pred svakim
gostom stajao je zlatni pehar ukrašen biserjem, a šapnuli su nam da je to
poklon za goste, da ga ponesemo. Noževi su imali divno ukrašene drške.
Pored svakog je stajao čudan instrument sa tri trna.
„Imaju čak i to!” začudi se Fridrih. Nisam znao šta s tim da se radi.
„Videćemo kako se domaćini služe s njim…”
„Moja žena je htela da to uvede i na mom dvoru…” Župan
Nemanja – veliki župan, za naše pojmove valjda veliki knez – perfektno
je govorio grčki. Nije doveo prevodioca. Njegova zdravica nije se
prevodila na njihov jezik. To je značilo ili da sva njegova gospoda
razumeju grčki ili da je njega baš briga da li će ga oni razumeti.
Izbegavao je da govori o svojoj zemlji ili našoj carevini da ne bi morao
pomenuti međusobne odnose, hvalio je krstaški pohod, napore
svekolikog hrišćanstva da se oslobodi Sveti grob, pozivao je u pomoć
nebesa nad nama. Ja sam prevodio veoma pažljivo, bojao sam se da ne
bude nekih političkih klopki koje bi ostale neprimećene u prevodu.
Posle dugačkog govora svi smo nestrpljivo čekali kako će Nemanja
da koristi spravu sa tri trna. Najzad je, ljubazno se smešeći, uze u levu,
nož u desnu ruku. Vešto zabode tri trna u pečenje, nožem obreza okolo
da bude taman lepi zalogaj i prinese ga ustima. Pažljivo posmatrah
pokrete njegovih velikih, upadljivo belih i negovanih ruku i primetih da,
uprkos dubokoj starosti, još ima sve zube u glavi. Mom caru smesta
uspe da isto tako jede pomoću instrumenta. On se snalazio sa svim i
svačim, ako je samo ličilo na oružje.
„Neptunov trorog u smanjenom formatu”, šapnu mi. „Sveden na
ljudske razmere. Šta ti misliš?”
„Mi smo ovde već na istoku. Prosto su otmeniji…”
„Mi ti, znači, nismo više dovoljno otmeni? Gluposti! Ja kao gost
mogu sebi dozvoliti da prihvatim njihove glupe običaje, a da ne
trepnem, kao što pijem ovo sirće, koje oni nazivaju vinom. Ali meni

94
meso ne prija ako ne mogu da ga uzmem u ruke, pa da zagrizem. Ovako
mu ne osećam pravi ukus. Pokoravam se stranim običajima, Čivutine, jer
želim da budem učtiv. A inače… Bilo bi dovoljno da zapucketam
prstima, pa da zbrišem tu njihovu smešnu zemlju!”
Zašto se iznenada naljutio? Zapazio sam da je besan, jer me je opet
nazvao „Čivutinom”. Da li se ovde nekako nije osećao dovoljno
sigurnim? Da uništi ovu zemlju sigurno ne bi bilo dovoljno pucketanje
prstima.
Banket je trajao dugo. Hvala Gospodu, nije došlo do teške pijanke.
Najzad je domaćin ustao i izrazio brigu da bismo mi mogli biti umorni,
pa se i Barbarosa podigao. Kad je veliki župan Nemanja ispratio cara,
primetio sam da su njih dvojica i rastom najviši u sali, uspravni starci,
moj gospodar je svakako delovao krepkije i zdravije, ali se i Srbin držao
pravo kao sveća i delovao veoma dostojanstveno.
Pošao sam za carem do njegovih privatnih odaja. Tamo je čekalo
nekoliko slugu sa svežim bakljama. I nekoliko mladih žena. Jedan od
njih osvetljavao ih je jednu za drugom i upitno pogledao mog
gospodara. Iako je imao gotovo sedamdeset godina, primetio sam da se
za čas pokolebao. Osim mene, od naših tu su bile samo njegove lične
sluge, zbog nas nije morao da se ustručava. Ali valjda su, ipak,
prevagnule godine ili zamor. Ili opreznost. Slegnuo je ramenima,
odmahnuo, nasmešio mi se vragolasto za oproštaj i povukao se.
Svakako, car Fridrih je bio sujetan čovek. Ali kako da mu zameram
što je voleo sebe, kad je to i moja mana? Zar bih inače bio tako ponosan
kad kneževi, grofovi i baroni gledaju samo u moje usne i slušaju reči
koje nalazim, jer se bez mene ne bi mogli sporazumevati? Ili kad bih
hodao samo korak iza njegovog Veličanstva, pa se činilo kao da pokloni
namenjeni njemu važe i za mene?
Znao sam da neću lako zaspati. Dali su mi veliku sobu sa dva lepa
prozora na unutrašnje dvorište, ćilimima sa crnim i crvenim šarama,
velikom posteljom prekrivenom medveđim krznom. Ali baš kao što u
Beogradu nisam uspeo da zaspim kod predstojnika jevrejske opštine,
znao sam da će i ovde velika udobnost više da mi smeta nego noćni mir
na goloj zemlji pod vernim ogrtačem. Bila je isuviše interesantna noć da
bih pobegao pred njom u san. Car Fridrih je govorio da smesta može da
spava ako samo zaželi, da je to, prosto, stvar discipline. Lako mu je bilo
pričati, imao je zdravu prirodu. E pa ta letnja noć bila je zaparna, pa sam
krenuo duž dugačkog hodnika pored ćutljivih stražara i izašao na
bedem koji je branio utvrđenje.
Najzad je prohladan vetar iz gustih, tamnih šuma donosio nešto

95
svežine, iako je kamen još čuvao vrelinu letnjeg dana. Šetao sam između
kula. Iznenada se pojavi senka nekog čoveka. Po načinu kretanja
zaključih da je mlad.
„Želite li čašu vina? Mora da ste žedni…” Zahvaljivao sam se
iznenađeno. Posle masnog i jako začinjenog mesa zaista sam bio žedan.
„Zar čitate misli, gospodine?”
„Naravno da ne. Ali sam vas posmatrao za vreme večere, jedva da
ste prineli čašu ustima, verovatno da biste sačuvali čistu glavu za svoju
važnu delatnost prevodioca. Vi sa severa niste navikli na našu hranu.”
Pruži mi pehar i upita:
„Vi ste svešteno lice?”
„Ne, naprotiv…”
„Šta znači naprotiv?”
„Ja sam Jevrejin, ako dozvolite…”
„Jevrejin je bio i naš Gospod Isus Hristos!”
Iznenadio me je način na koji je to rekao.
„Svakako. Ali u Nemačkoj se obično drugačije govori o Spasitelju
hrišćana, naime, da su ga Jevreji razapeli. A vi ovde u svojoj divljini to
kažete tako ljubazno…”
To ga uvredi, pa me prekide:
„Mi ovde nismo u divljini, gospodine. Naša je etiketa ista kao
vizantijska, kolevka civilizacije se nalazi ovde na istoku, a ne u mračnim
germanskim šumama!”
Meni se činilo da ovdašnje šume nisu manje mračne, ali nisam imao
nikakvog razloga da branim Sever od Istoka.
„S kim imam čast, ako smem da pitam?”
„Moje ime je Rastko. Ja sam najmlađi sin velikog župana Nemanje
Mesec se iznenada pojavi iza oblaka i obasja mu lice. Možda mi se
zbog toga učini bledim. Mladi princ bio je obučen u crno, što je još više
isticalo njegov vitki stas. Duboko se poklonih i rekoh:
„To je onda posebna čast, što ste me lično poslužili, Visočanstvo.”
„Gostoprimstvo je kod nas zakon za svakoga. A šta vi inače znate o
našoj zemlji?”
Znači nije se baš sasvim slučajno pojavio sa svojim vinom usred
noći, malo je hteo i da me ispita. Ako! Nalazio sam se u pratnji vladara
Svetog Rimskog Carstva Nemačke Nacije, volja moga gospodara bila je
zakon između Sicilije i Severnog mora, između Gibraltara i Dardanela,
ali taj mladi plemić nam je ovde u najdubljoj provinciji bio ravnopravan.
Znao sam veoma dobro da i sporedne figure kao ja svesno ili nesvesno
mogu da prenesu ponešto što kasnije može da se pokaže važnijim od

96
svega što se izgovori za konferencijskim stolom. Princ će doneti izveštaj
svom ocu, ja svom caru. Obojica smo to znali. Bio je, dakle, važan
razgovor. Morao sam da se čuvam.
„Gospodari znaju sve”, rekoh oprezno. „A to znači sve što im mudri
ljudi iz njihove pratnje saopštavaju.”
„Zar onda ne bi bilo bolje da ti mudraci sami vladaju?” Zar je taj
mladić bio buntovnik? Nestrpljiv ili frustriran što se nikad neće popeti
na prestol svog oca? Maločas je rekao da je najmlađi sin. To znači da je
bilo i starijih prinčeva.
„Oko vladara uvek se nade nekoliko mudraca koji mogu da znaju i
saopšte samo deo istine. Carevi i kraljevi treba da znaju sve i
sagledavaju celinu. Osim toga, prosto je tako kako jeste, mladi
gospodine, to znate i vi, a znam i ja. Ali dobro je da mudraci stoje iza
prestola i mogu da došapnu svoje valjane savete onima koji su zaista
moćni.”
„Odlično ste to rekli, sviđa mi se i zapamtiću. Da li ste vi jedan
takav mudrac?”
„Ja? Ne. Gospod me sačuvao, kako bih mogao? Jedan Jevrejin na
dvoru najhrišćanskijeg cara? Ne. Dato mi je da tuđe reči prevedem i
tumačim. Svojih imati ne smem. Ili sasvim retko, kad moj gospodar
bude naročito milostiv.” Pogleda me otvoreno. Njegove su velike, crne
oči pod gustim obrvama imale nešto prodorno, oko usana već su se
javljale oštre bore, iako su mu obrazi bili tako dirljivo mladi pod još
slabom bradom. Da li su ovde ljudi sazrevali brže? „Šta vi znate o
nama?” upita princ ponovo.
„Svet je mali. Vesti putuju i u prtljagu trgovaca. Jevreji se mnogo
kreću. Mi znamo da se Vaš gospodin otac morao poniziti pred carem
Manojlom…” Mladić se trgnu. „Ali u tome moj car vidi dokaz da može
na njega da računa kao na saveznika. Vi znate, car Hajnrih IV se, takođe,
morao poniziti pred papom u Kanosi. A naš Barbarosa… Vi znate da ga
tako zovu?”
„Naravno. A da li to ljuti njegovo Veličanstvo?”
„Nipošto. On voli šale, pa čak i na sopstveni račun. Naravno, ne u
svako vreme, a pogotovu ne od svakoga. Ali, šta ono htedoh reći, ni on
ne voli da ga podsećaju kako je na kolenima svog vazala kneza Hajnriha
Lava morao moliti za pomoć, pa je dugo planirao osvetu, dok mu nije
uspela…”
Iznenada, kao što je zasjao, mesec je opet nestao iza jednog oblaka,
kao da je neko naglo ugasio baklju. Znak da završimo razgovor? Uskoro
će osvit zore da osvetli tvrđavu i njenu okolinu, morao sam da

97
odspavam nekoliko sati da bih se odmorio za napore dana.
Imao sam mnogo toga da prevedem. Istina, Srbi su i nadalje
uglavnom razgovarali sa nama grčki, ali konferencija je trajala dugo.
Prvo su veliki župan Nemanja i njegov brat Stracimir objašnjavali
situaciju, napregnute odnose sa Vizantijom, koja je tek posle mnogih
borbi i još više pregovora pristala da Srbi prošire svoju vlast nad
povećom teritorijom. Predložili su da uspostave sa carom Fridrihom
vazalni odnos prema evropskom primeru, da prihvate svoju zemlju od
njega kao feud.
Dobro sam već poznavao svog gospodara. Iako se to po izrazu
njegovog lica nije primećivalo, znao sam da on neće tako. Bila bi to
gotovo objava rata vizantijskom caru Isaku II Angelosu. Njega su mnogi
nazivali uzurpatorom, ali nama je bio potreban. Fridrih je, dakle,
naglasio da je njegov prvi, sveti cilj oslobađanje Hristovog groba. Zbog
toga sad ne želi rat ni sa jednim hrišćanskim vladarom, pa ni sa „kraljem
Grčke”. Isak, koji je voleo da ga zovu Anđelom, tu bi titulu svakako
shvatio kao uvredu. Za svoj novi odnos prema Nemanji Fridrih je
ponudio drugu reč umesto pojma feud, termin beneficium, koji je u
njegovoj politici jednom već odigrao tako važnu ulogu. To je zvučalo
dobro. Prijateljstvo je nešto što vlada među ravnopravnim ličnostima, ali
pravno ne obavezuje ni na šta.
Meni se čini da su Srbi dobro shvatili zašto se Fridrih ustručavao, ali
su prihvatili tu soluciju. Pogotovu kada se pronašlo još jedno rešenje da
se zapečati savez. Napisana je povelja o braku između Nemanjinog
sinovca Toljena i kćerke Markgrofa Bertolda fon Andeksa, titularnog
vojvode Dalmacije i Hrvatske. Brak je trebalo da se zaključi na proleće
iduće godine. Sva prava nasledstva na osnovu tog braka precizno su
navedena, na osnovu njega Nemanja bi svoju kneževinu proširio daleko
na zapad. Da li su se Toljen i Bertoldova kćerka posle u životu ikada
sreli, meni nije poznalo.
U Naisosu Fridrih je primio i izaslanstvo bugarskog cara Petra
Asena. Bugari su zapeli da Fridrih njihovom caru podari krunu kao
Coronu imperialis regnum greciae. Ponudili su kao protivuslugu vojsku od
40000 ljudi. Nemanja je hteo da nam potčini 20000. Vojska našeg cara
sastojala se od svega 15000 ratnika, znači, mogli smo da je
upetostručimo. Ali Fridrih uopšte nije verovao da bi Nemanja i bugarski
car održali svoja obećanja, a kao iskusni ratnik veoma je dobro znao da
mu nije potrebna nedisciplinovana masa, da je korisnija manja, ali
organizovana sila, koja shvata naređenja svog vojskovođe i ume da je
sprovede na bojnom polju. Zamolio je Srbe i Bugare samo da mu

98
olakšaju marš kroz njihove zemlje, a nikako ih nije želeo za zvanične
saveznike koji bi posle i sami postavljali neke zahteve u Jerusalimu.
Sve to je bilo diplomatsko nadmudrivanje i moj je car žurio da sve
najzad završi i ponovo krene na put.
Prijateljski smo se oprostili od Nemanje i njegova tri sina. Da li smo
se pretvarali? Valjda je to uvek tako između vladara. Iza Nemanje stajali
su prinčevi Vukan i Stefan u pompeznoj, elegantnoj, grčkoj odeći, a još
korak iza njih, gotovo bez pokreta, odeven u crno baš kao i one noći,
ukrašen samo ogrlicom, koja je, međutim, morala biti veoma dragocena,
jer se presijavala od dragog kamenja, stajao je mladić koga sam na
bedemu tvrđave upoznao kao Rastka.
Moj car, iako oprezan i iskusan čovek, posle pregovora u Naisosu
sijao je od dobrog raspoloženja. Krenuli smo prema istoku. Svakog jutra
budilo nas je užareno, crveno sunce. Ja sam i nadalje voleo da spavam
malo podalje od šatora velikaša pod nekim drvetom. Svi su se navikli na
to. Retko su me zvali za carevu trpezu. Usput sam kupovao dobrog
hleba od seljaka, meda, ponekad mleka, a tešio sam se da je to Gospod
obećao svojoj najposlušnijoj deci: med i mleko. Voda beše dobra. Nismo
znali koliko ćemo uskoro čeznuti za dobrom vodom.
Zatim su hajduci napali našu prethodnicu. Iz prašnjavog žbunja
poletele su strele u nezaštićene vratove konjanika, pa su konji i njihov
teret za čas nestali. Da li župan Nemanja i car Petar Asen nisu bili
gospodari situacije u sopstvenoj zemlji ili su, naprosto, prevarili našeg
cara? To nismo znali.
Ali uskoro smo saznali da se Vizantinac Isak, taj anđeo, ili odlučio
za zaokret protiv nas ili je od samog početka pripremao verolomstvo.
Uspostavio je vezu sa našim najljućim neprijateljem, sultanom
Saladinom, a zarobio je Fridrihove izaslanike na svom dvoru. U toku
avgusta u Bugarskoj stiže do nas poslanik Isaka Angelosa koji nas je
obavestio da njegov gospodar zna da ne nameravamo da oslobodimo
Jerusalim, nego da osvojimo Carigrad i da, umesto njega, na presto
postavimo Barbarosinog sina, hercoga Fridriha. To je bila laž i podao
izgovor. Barbarosa ne samo da se naljutio, gore još, razočarao se. Uveče
je naredio da se okupimo u jednoj bašti. Za njega je, kao inače u takvim
prilikama, postavljeno sedište u vidu prestola, njegov sin, mladi Fridrih,
sedeo je do njegovih nogu na purpurnom jastuku stavljenom na niski
trosed i ćutao.
„Šta taj Isak hoće?”
Isak II Angelos bio je na vlasti tek četiri godine i još uvek je stajao u
senci svog prethodnika Manojla. Bio je u srodstvu sa mađarskim kraljem

99
Belom. Bela mu je formalno prepustio Beograd i Braničevo na Dunavu,
ali izvršnu vlast tamo nikad nije uspostavio. I austrijski hercog Leopold
bio je oženjen jednom Belinom kćerkom, svojevremeno je kao naš
delegat bio kod Isaka i zakleo mu se da Barbarosa prema Carigradu gaji
samo prijateljska osećanja. Sad je Isak Angelos zahtevao da mu damo
druge, otmene i plemenite taoce koji bi mu garantovali da ga nećemo
napasti, inače, zapretio je, zabraniće da prođemo preko njegove zemlje.
„A Saladin? Više njega volim kao neprijatelja, on bar nije
pritvoran!”
Činilo mi se da Barbarosu nije naročito uzbudilo što je sultan
Saladin svojevremeno, kad je osvojio Jerusalim, na Hristovom grobu
pogubio svakog hrišćanskog biskupa koga se dočepao. Naš car nije
voleo crkvu kao organizaciju, njene veledostojnike još manje. Posećivao
je službe Božje vršeći dužnost, kao što je pio Nemanjino kiselo vino.
Nikad se on nije povukao da bi se tiho, intimno, sebe radi molio Bogu.
Caru uopšte nije bilo stalo do hrišćanstva, još manje do života biskupa,
koje bi rado i sam ubio, on je mislio samo na slavu svog oružja i carstvo
zemaljsko. U Saladinu video je protivnika koga mora savladati da bi
ostvario svoj poslednji san, ali nije ga mrzeo.
Naredio mi je da podnesem izveštaj. Saladin, rekoh, voli da ga
oslovljavaju sa njegovo visočanstvo Salahudin Jusuf ibn Ajub. Nismo
znali da li govori grčki, najčešće se služio arapskim, koji sam,
zahvaljujući sličnosti sa hebrejskim, dosta dobro razumevao. Znali smo
da je bio Kurd, ali veoma malo o tom njegovom narodu. Saladin je u
Egiptu služio kao najamnik sirijskom vladaru Nuredinu. a na kraju
ujedinio Siriju, Egipat, Hejaz i gornju Mesopotamiju. Posle toga je sa
svih strana pozvao neimare i umetnike, gradio palate, tvrđave, drumove
i nasipe, darovao gradovima vodovode. Voleo bih da vidim da li bi
umeo sa instrumentom, koji su nam Srbi stavili na sto da bismo jeli
meso, da rukuje tako vešto kao naš gospodar i car. Fridrih se nasmeja i
prekidajući me promrmlja sebi u riđu bradu:
„To volim kod tebe, što ne izveštavaš tako dosadno kao moji ostali
savetnici. Ipak, moramo da nabavimo te stvari, te viljuške, pa da ih
stavimo pred neke goste da bismo videli da li su dovoljno pametni da
shvate kako se koriste…” Naravno da Saladin nije ni pomišljao da uništi
ona mesta koja su hrišćane podsećala na njihovog Spasitelja. To su za
njega bili izvori prihoda. Većina hrišćana, poreklom Sirijci i Grci,
Jermeni i Gruzini, bili su spremni da ostanu tu, gde su se rodili, i da
svoju veru ispovedaju kao podanici sultana, da plate po dukat, koliko je
zahtevao prilikom svake posete svetinja. A zašto da ne? Bogu na

100
nebeskim visinama sviđalo se da moć prepusti tom Kurdu. Imalo se,
dakle, plaćati, kako ovozemni vladar zahteva, pa se na miru moglo biti
hrišćanin. Samo su rimski katolici poslušali papu i nisu se pokorili
novom poretku. Na kraju su, svejedno, morali da plate, ali sad za
dozvolu da odjedre. U toku plovidbe preko Sredozemnog mora često su
napadani i pljačkani. Više je hrišćanki silovano na galijama sa krstom na
jedrima, nego od Saladinovih ratnika.
„Sad preteruješ, Čivutine!” pripreti mi car prstom, ali istovremeno
namignu.
„Ne preterujem ja, Veličanstvo, ukoliko je to preterivanje, nego
informacije kojima raspolažemo.”
Car iznenada ustade. Niko nije znao šta namerava, i njegov sin se
smesta podiže udvorički. Njegovo veličanstvo se pope na presto. Zar je
poludeo, upitah se, ali on samo ispruži ruku i obere plod sa kruške, pod
kojom njegovo sedište beše postavljeno, otkide peteljku, zagrize, baci
ostatak, ubere drugi plod i dobaci ga sinu, zatim još neke nekolicini
gospode, poslednji meni i reče podignutim glasom: „Što je sazrelo, valja
uzeti! Dosta protokola! Od sutra jašemo! A ako nam neko nešto ne
proda, uzećemo sve što je vojsci potrebno!”
U Sofiji nas ne sačeka obećano sledovanje. Tačno to je Barbarosa
predvideo. Pljačkali smo. Nastavili smo žurno da jašemo kroz bugarske
planine i 24. avgusta stigli u Filipopel. Većina stanovnika beše napustila
grad. Iz Regensburga sam poneo pismo za jednog zlatara, Samuela, i
srećom ga nađoh na adresi koja beše naznačena. Nije hteo da ode,
naslutio je dobre poslove sa krstašima.
Stigosmo jednog četvrtka, tako da se on ne začudi i ne poče da
zapitkuje kad se predstavih, već reče da se raduje, sad nas je deset
odraslih Jevreja u gradu i možemo da proslavimo sabat kako Gospod to
voli. Sa carevom dozvolom nastanih se kod Samuela, jer naslutismo da
ćemo ovde morati da ostanemo duže nego što će nam biti milo.
Car Fridrih posla svog sina, hercoga Fridriha, da osvoji grad Berrhöe
i zasedne tamo. Prestolonaslednik je sad imao dvadeset sedam godina i
trebalo je da se osamostali kao vojskovođa.
„Vojnici tvog gospodara pljačkaju”, reče mi Samuel. „Čine to među
hrišćanima. Sta li će tek raditi u nama obećanoj zemlji, ako Gospod
dozvoli da stignu tamo?”
„Da li je Saladin prema nama bolji?” uzvratih pitanjem, jer bejah
nesiguran kako da odgovorim. Znao sam zašto je Barbarosa tako
odlučio, ali ne i da li je to bilo pametno.
Pred kraj godine Bugarima je bilo dosta takvih gostiju koji su sami

101
sebi uzimali sve što im beše potrebno. Petar Asen sad verodostojno
ponudi svaku pomoć za krstaški pohod samo da bi se oslobodio krstaša.
Iz Carigrada stigoše Isakovi izaslanici koji javiše da njihov gospodar želi
da pregovara. Barbarosa uputi kao svoje poslanike grofa Bertolda fon
Hohkenigsburga, Markvarda fon Anvajlera i Markvarda fon
Nojenburga. Rado bih pošao sa njima, ali me Barbarosa ne pusti. Retko
mu bejah potreban, ali poneki spis poželeo bi da ja prevedem. Kad se
sredinom februara vratiše naši izaslanici i obradovaše cara vešću da se
Isak obavezao na punu podršku krstaškom pohodu, najzad krenusmo sa
celom opremom.
Ako se prisećam tog vremena, čini mi se kao da smo jahali sve brže i
brže. U sredu pred veliki petak brodovi iz Galipolija prevezoše nas
preko Helesponta. Obradovan, posmatrah more, odavno ga ne bejah
video. Tek kad stadosmo na obali shvatih svoju čežnju, tu nostalgiju za
njegovom beskonačnošću koju sam oduvek osećao u sebi. Potez
horizonta koji odvajaše more od neba za mene ostade tajanstven, kao
mesto gde duga dodiruje zemlju.
Barbarosa je bio preduzimljiv kao što odavno nije. Često je jahao na
čelu kolone, čas je bio napred, čas na začelju. Ponekad dođe do manjih
napada na naš bok, a kad se jednom slučajno nađe baš u blizini, isuka
mač i junački se umeša u borbu.
Tek početkom maja, kasnije nego što smo planirali, stigosmo u
Anadoliju. Za većinu naše gospode klima ovde beše nepodnošljiva,
najveće zlo žeđ. Ljudi i konji dahtaše za vodom. Često ne bismo ni znali
ko je vladar zemlje kroz koju prolazimo. Kad najzad stigosmo do jezera
Hojran, morasmo odbiti napad turkmenskih četa.
Zatim stigosmo u zemlju Seldžuka. Izaslanici njihovog sultana
Kilidž Aslana behu nam obećali pomoć, ali, kao i mnoga druga obećanja
na ovom pohodu, i ova se pokazaše verolomnim. Možda i zbog toga što
devet sinova i sinovaca sultana deliše zemlju i niko nikad nije znao ko je
gde na vlasti. Posle Dunava dospesmo do seldžučkog glavnog grada
Ikoniuma, a pošto se kapije ne otvoriše same, car povede juriš, pobedi s
lakoćom koja iznenadi većinu naših vitezova posle napora dugog marša.
Barbarosa razgleda osvojeni grad, ali ne izdrža zadah smrti od
nepokopanih leševa, ne smesti se u dvorcu, nego naredi da se njegov
šator podigne u kraljevskim vrtovima ispred zidina. Dade nama i sebi
nedelju dana odmora, da bi se pregledale oprema i skupile nove snage.
Jedne večeri me pozva k sebi. Prvi put posle dugog vremena nađoh
se nasamo s njim. Kad pomislim, zapravo, posle našeg zajedničkog
kupanja u reci Moravi, prvi put.

102
 „Hajde, sedi”, reče i pokaza stolicu pod kraljevskom palmom. I on
sede na isto takvu, što me začudi, jer pozvati me da sednem već je bila
milost, ali da on ne sedi na uzvišenijem prestolu sasvim neobično.
Očekivah neki poverljivi dokument koji bi trebalo da prevedem, ali car
mi pokaza zdelu sa voćem i ja uzeh urmu.
„Hvala za ovu milost”, promrmljah najzad.
„Šta sam ono hteo da te pitam”, započe car polako. „Da li uspevaš
nekako da se držiš komplikovanih pravila svoje vere na ovom našem
putovanju?”
„Samo donekle, Veličanstvo!” odgovorih zapanjeno. „Zahvaljujem
na ljubaznom interesovanju. Gospod će mi možda oprostiti zbog toga
što se nalazim u Vašoj službi.”
„Ti misliš da sam u milosti i tvoga Boga?”
„To je isti Bog, neka je blagosloveno njegovo ime”, rekoh. Da li je
tako, pitah se uvek nanovo. Barbarosa klimnu glavom.
„Pa valjda je tako. Da li se moliš?”
„Čitam svoje molitve kako sam naučio.”
„Da”, reče zamišljeno. „Ja takođe. Nemam poverenja u svoje
popove. Ne mogu da budem iskren, pa zašto da im se ispovedam? Šta se
njih tiče šta se događa između Boga i mene? Pokušavam da se molim, ali
nikad ne čujem odgovor. Da li ti čuješ glas svoga Boga?”
„Oh, ne!” viknuh gotovo užasnuto. „Ko sam ja, pa da čujem glas
svog Stvoritelja? Moje je da služim i da se molim za blagoslov, a ne da
razgovaram sa Gospodom, pa ja nisam prorok…”
„Nego?”
Nego šta, upitah samoga sebe. Da li je naslutio nešto o mom
čudnom poreklu? S njim sam najmanje mogao da razgovaram o tome.
„Vaš najpokorniji sluga.”
„Pusti to kad razgovaramo u četiri oka. Ja nisam samo car, ja sam i
čovek. Ali nešto me osposobljava da se borim tako star. Video si, posle
svih tegoba tukli smo Turkmene, tukli Seldžuke. Jaki smo, kao što sam
ja, hvala Bogu, jak uprkos starosti. Uzećemo Jerusalim, biće to moja
najlepša kruna. Zatim će moj Fridrih biti gospodar Istoka, moj Hajnrih
gospodar Zapada, ja ću moći da se odmaram, jer će svet pripadati
Štauferima.”
Zar beše tako strahovito usamljen? Zar nemaše nikog da mu se
ispovedi, čak ni svog sina, nego pozva malog Jevrejina da mu se
pohvali? Ne kao car, kao što sam naglasi, nego kao čovek. Zar nije znao
kakve pustinje stoje pred nama, koliko mu je vojska načeta, a sa pravim
neprijateljem, Saladinom, još nismo ni imali dodira. On nas je sačekivao

103
u svojoj zemlji, sigurno su oko nas bile njegove uhode, možda i usred
naše vojske, imao je vremena da se pripremi. Ja nisam bio uveren u
uspeh kao Barbarosa. Ili je samo hrabrio samoga sebe? Nije me strah od
njega sprečavao da mu saopštim svoje brige, već sažaljenje nad tim
moćnim knezom koga ne samo da sam poštovao nego na neki način čak
i voleo. Neka uživa u toj mirnoj večeri. Laki vetar nam donese olakšanje
posle prevrelog dana kao da i on želi da oraspoloži starca.
Vreme je prolazilo sve brže. Imali smo seldžučke vodiče i taoce,
napada na nas više nije bilo. Odahnusmo, međutim, tek kad stigosmo u
kraljevinu Jermeniju, najstariju hrišćansku državu na svetu. Posle
pustinjske vreline beše olakšanje opet jahati kroz zelene planine. Zatim
stigosmo u dolinu reke Salef, htedosmo jašući uz nju da stignemo do
mora. Dugo smo patili od žeđi, sad je najzad bilo izobilje vode iz hladne
reke.
Svi su sad bili odlično raspoloženi. Leto je, međutim, dostiglo svoj
vrhunac. Meni vrućina mnogo ne smeta, ali većina Nemaca baš je patila.
I Barbarosa sad beše isuviše crven u licu. Jahao sam u njegovoj blizini,
jer sad nas je oko njega bilo malo po broju, većinu vojske poslao je
napred, mora da je već savladala poslednju deonicu do našeg sledećeg
cilja, grada Seleukiju na moru. Tamo smo se nadali vestima o floti koju
nam je carev sin, kralj Hajnrih, poslao u susret. Imao sam pismo za
tamošnju jevrejsku zajednicu i nadao se da opet jedem košer hranu i,
zahvaljujući vezama naših ljudi sa Jerusalimom, dobijem važne
informacije potrebne mom caru.
Barbarosa naredi da se zastane. Zažele da ruča. U tren oka behu
postavljeni šatori, malo podalje upaljena logorska vatra, namešteni ražnji
sa mesom. Pred nama je šumela zelenkastosrebrna planinska reka. Car je
seo obučen samo u košulju. Delovao je veoma umorno. Ja sam se prvo
postarao za svoja dva konja, dao im da se napiju iz reke, zatim sam
čučnuo i izvadio suvu pogaču iz vreće. Barbarosi postaviše mnogo mesa.
Jeo je sam. Hvala Gospodu, nije me zvao. Nije mi bilo stalo do pečenja,
dan je bio isuviše vruć.
Pošto se okrepih, pođoh do reke da se napijem vode. Bila je dobra i
veoma hladna. Iznenada se car nađe pored mene. Go. Zadivljeno
posmatrah njegovo čvrsto, mišićavo telo. Znao je on dobro da nema čega
da se stidi. Kao da beše od čelika.
„Kako se zvaše ona reka u Srbiji?” upita me dobro raspoložen. „U
kojoj smo se sreli u vodi?”
„Morava, Veličanstvo!”
„Dakle, Morava. Hajde sa mnom!” Stajaše na maloj steni. Nisam

104
mogao znati đa su to bile poslednje reči date mu da ih izgovori u ovom
životu, ali iznenada me ščepa užasan strah. Planinska reka se penila
preko hridi, žurila kroz klanac u susret moru. Nisam ni stigao da
odgovorim, a car glavački skoči u vodu. Umorni vitezovi su posmatrali
tromo. Carev sin Fridrih držao je zaklopljene oči, gotovo beživotno je
sedeo u senci svog šatora. Samo je nekoliko telohranitelja prišlo reci
posmatrajući, pre svega, suprotnu obalu.
Car nije izronio. Naslutio sam strahotu, brzo se skinuo i skočio za
njim. Boreći se sa talasima, povikah:
„Ko god zna da pliva i roni, za mnom!”
Najzad i telohranitelji shvatiše da opasnost ne preti od druge obale.
Ubrzo desetak vitezova krstaša zapliva rekom u potrazi za svojim
gospodarom. Niko se ne usudi da prestane sa traženjem. Bled, bez kapi
krvi u licu, princ Fridrih je sad stajao na obali, a još uvek nije izustio ni
jednu jedinu reč.
„Gospodaru!” povikah iz vode. „Pošaljite ljude nizvodno!”
On shvati i izdade svoja prva uputstva kao vođa krstaškog rata, jer,
iako još uvek niko ne htede da prizna nesreću, svi znadosmo šta se
dogodilo. Car je imao sedamdeset godina. Šok zbog naglog susreta sa
ledenom vodom posle obilnog ručka beše veliki. Niko se ne usudi da
izrekne neizgovorljivo: car se udavio, car je mrtav! Ja pomislih, zaslužio
je! Fridrih je zaslužio smrt pravednika! Dobar čovek! Car, pa ipak, dobar
čovek. Tako umreti usred slastima ispunjenog života! Osetiti još jednom
vrelinu leta na koži, pa skočiti u smirujuću hladnu vodu i prosto ne biti
više… Zar iko može lepše da ode iz života? Zavideo sam Fridrihu iz
dinastije Štaufer, caru Svetog Rimskog Carstva Nemačke Nacije, sa
nadimkom Barbarosa, što je umro tako i zavideo mu zbog večnog mira
koji ga je sada ispunjavao.
Mučno se popeh na obalu. Sigurno je prošlo pola sata od
Barbarosinog skoka naglavačke. Pogled mi se pope uz stenoviti zid
klanca. Nad nama prolete veliki orao. Da je Fridrih bio rimski car,
pomislio bih da to već njegova duša lebdi nad nama, posmatra nas i
oprašta pre nego što će učiniti prvu posetu svojim rođacima, bogovima.
„Ti si bio njegov lični Jevrejin! Ali kod mene ti to ništa ne vredi. Šta
je rekao? Ti si poslednji razgovarao s njim!”
Fridrih mlađi me je gledao sa mržnjom. Znao sam da se nikada nije
slagao sa intimnošću svog oca sa mnom, ali ništa otvoreno nije rekao,
nikad se ocu nije protivio. Iznenada sam znao da ni on više neće dugo da
živi, da ni on neće da se vrati sa krstaškog pohoda. Da li da mu to kažem
i izigravam vidovnjaka? U držanju vitezova, koji su sada stajali u krugu

105
oko svog novog gospodara, takođe osetih mržnju. Ortlib, dosadašnji
peharnik, gledaše u mene sa užasom. Znao sam, on bi rado pomogao, ali
se nije usudio. Znao sam na osnovu dugog iskustva, kad god se dogodi
nesreća, krivac će biti Jevrejin.
To je sve. Inače se ne sećam ničega što podseća na Barbarosin
krstaški rat. Verovatno su me odmah ubili. Odnosno pomislili da su to
učinili. Odmah pošto se car udavio. Ili možda malo kasnije.
Dobro se sećam oblaka. Pa ipak, nisam siguran jesu li to bili oblaci
na nebu ili se magla podizala sa zemlje u visine?

106
 5.
PUTOVANJE ZA AMERIKU

Memfis, Nju Orleans, Majami Bič,

jesen 1994. godine

L
et je bio udoban, ali dosadan. Prvo za Njujork, pa promena
aviona za Memfis, Tenesi. Valjda odvajkada ravnodušno
posmatramo nebo ležeći negde u pesku ili travi, vidimo
kakve čudne oblike poprimaju oblaci, pokušavamo da ih uporedimo sa
predmetima koje poznajemo na zemlji. Ali pogled na oblake odozgo
ljudima su omogućili tek moderni avioni.
Sećao se oblaka već sedeći sa sinom na terasi lepe kuće na kampusu
univerziteta. Igor je pio koka-kolu, Marko držao u ruci čašu burbona i
samo lizao njen rub. Najzad su kao otac i sin razgovarali na miru.
Marko se nije baš plašio prolazeći carinu na aerodromu i tražeći
pogledom svoju porodicu, ali bilo mu je neprijatno, osećao se
nesigurnim. U Njujorku je bilo maglovito, dugo je trajalo dok se avion
nije probio kroz oblake iz kojih su sa bezbroj treperavih svetiljki
izvirivali vrhovi oblakodera. A u Memfisu je uprkos novembru vladala
vrućina kao u pekari.
Zagrlio je svog bradatog sina, koga je prepoznao više zahvaljujući
fotografijama nego uspomenama kakav je bio golobrad, kćerku, od koje
se tek nedavno oprostio u Veneciji. Sve je bilo jednostavno kao da su
normalna porodica.
Tek kad su stigli kući Igor je ispričao kako mu je umrla majka. Nije
joj se sviđalo u Memfisu. Prihvatila je novi život kao sve što joj se dotada
dogodilo, mirno ali sa otporom. Igor je imao čas. Kad je došao kući,
zatekao ju je bez pokreta na patosu kuhinje. Čaša kalifornijskog vina
stajala je na kuhinjskom stolu. Kasnije su lekari utvrdili da je tako
nesrećno pala sa stolice glavom napred da je bradom tresnula o kamen
ploče i slomila tri vratna pršljena. Alkohol u krvi dokazivao je da je pre

107
toga dosta popila.
Tek posle nesreće Igor je shvatio da je mnogo pila. Vino, viski, džin,
sve pomešano. On nije razmišljao o tome, malo se nasmešio što mama
pije, ali ponašala se kao uvek, nije se zapažalo po njenom ponašanju.
Prosto je dopunjavao zalihe koje je držao najviše da bi mogao da ponudi
studente. On gotovo uopšte nije pio.
„Nikad se ni na šta nije žalila!” reče Igor kao da mora da se pravda.
„Takva je bila!” reče Marina. „Nikad nije kukala. Ali prosto više nije
mogla da izdrži takav život.”
„Tada još ništa nismo znali o tebi i tvojoj deci”, dodade Igor. Marko
je ćutao.
Došla je k svesti posle prvog medicinskog tretmana. Ponudili su
riskantnu operaciju, inače bi ostala paralisana od vrata nadole. Ona se
odlučila na zahvat.
„Da li je trebalo da se protivim? Sada sve ispada, kao da sam se
bojao da ću morati da je paralisanu služim do kraja života. Ali ona je
rekla da ne želi da živi ako ne može da se kreće. A meni tu operaciju na
klinici nisu opisali kao beznadežnu…”
Marko je shvatio da svi čekaju njegovo mišljenje.
„Ne treba da se kaješ, Igore. Ti si bio dobar sin, zar ne. Marina?
Sigurno bolji sin, nego što sam ja bio dobar muž i otac…”
„Za mene si ti uvek bio mađioničar, koji, doduše, može sve, ali
nema vremena za svoj privatni život”, reče Marina. Za nju je sad bilo
važno što su deca imala pomorandže i sve što je potrebno, celi dan su se
kupala u bazenu. I što niko ne puca. Noću se često budila usred tišine i,
pre nego što bi shvatila gde se nalazi, napregnuto prisluškivala da li će
da eksplodira neka granata.
Zajedno sa decom posetili su mali grob sa belom pločom na
velikom, negovanom groblju i položili cveće. Marko se plašio da će
unuci postavljati pitanja, da bi kao deda morao nešto pametno da kaže o
smrti, onom svetu, nebesima, možda o Bogu, o njihovoj baki, ali deca su
bila poslušna, tiha, možda malo ravnodušna. Da li su se toliko uozbiljila
zbog sudbine u Sarajevu? Ili su deca danas takva? Setio se da sa
Marinom i Igorom nikada nije bio ni na kakvoj sahrani, nikada na
groblju. Do sada nije stigao da Marinu pita šta je svojoj deci pričala o
veri, koju će veronauku pohađati u američkoj školi?
Kuća, koju je univerzitet stavio Igoru na raspolaganje kad mu je
majka stigla, za njih je bila velika i udobna. Sada je postala tesna. Imala
je dve spavaće sobe, u jednoj su smestili Marinu sa decom, drugu je Igor
hteo da ustupi svom ocu i da spava na kauču u dnevnoj sobi, ali Marko

108
nije prihvatio, jer je Igor jedini od njih radio, a osim toga trebalo je da se
pripremi za venčanje.
Sada su najzad imali vremena da razgovaraju.
„Ja sam sve to zamišljao drugačije”, poče Igor. „Ne znam kako, ali
ovako sigurno ne. Oženiću se u crkvi. Katoličkoj. Ti si me vaspitavao kao
ateistu. Ja to jesam, stvarno. Zapravo se stidim da učestvujem u takvoj
ceremoniji, ali ja sam njoj to obećao.”
„Da li je voliš?”
„Ne znam, tata. Kažem ti samo, sve sam zamišljao drugačije.”
Na početku, kada je došao u Ameriku, da ne bi morao da se bori
protiv dotadašnjih zemljaka, bio je besan na sebe i celi svet. Zatim je
plakao, patio, počeo da pije. Bio strašno usamljen. Pre nego što se snašao
stanovao je u crnačkoj četvrti Njujorka, u sobici sa prozorom koji se
otvarao na klanicu.
Zatim je otupeo na sve što bi čuo iz domovine. Nije hteo da sluša ko
koga gde napada i zašto, ko ubija, druge zatvara u koncentracione
logore, siluje, pogotovu ništa o Sarajevu, gde mu je živela sestra. Niti
gde mu je sad otac, za koga je sada, za koga špijunira…
„Ti si mogao posumnjati šta je moj politički stav?” začudi se Marko
gotovo uvređeno. „Zar me tako malo poznaješ?”
„Nikad ja nisam tačno znao, šta je to, u šta veruješ. Samo su se moji
drugovi, ako bi saznali gde radiš, plašili od tebe. Ponekad i od mene.”
„Pustimo to sada. Marina mi je rekla nešto slično. Molim te, nastavi
da pričaš!”
Morao je da postigne potpuni i definitivni prelom, inače bi celog
života ostao pocepan. Nije hteo više da misli na Beograd, hteo je da ide
napred samo na američkom way of life-u u drugačiju budućnost, da ovde
udiše sve, stekne novu domovinu. Ništa da ga ne podseti na bivši život,
na mladost u zemlji koja je nestala kao da je nikad nije ni bilo.
Znao je da evropske zemlje nikad zaista ne prihvataju strance. Kao
dete, dok je Marko radio u ambasadi, živeo je u Nemačkoj, posle opet
kao student sam. A sad je bilo još gore biti iz Srbije. Slučaj gde si se rodio
za Evropu još uvek je bitna kategorija, važnije od moralnog lika,
kulturnog stava.
U Americi je drugačije. Ako želiš da se prilagodiš, prihvatiće te bez
predrasuda, na kraju stičeš iste šanse kao svaki američki građanin. Ako
te u Evropi pitaju za poreklo i narodnost, od toga će zavisiti da li će te
primiti u društvo ili diskriminisati. U Americi razgovor na tu temu može
biti samo small talk. Nije važno odakle si, samo ako umeš da pevaš
američku himnu i nemaš ništa protiv koka-kole i hamburgera. Pod

109
uslovom da pripadaš beloj rasi, da nikad nisi imao nikakve veze sa
komunistima i da ne budeš Jevrejin na pogrešnom mestu. Zbog oca je
imao neke male probleme, ali pokazalo se da se mogu prevazići, u
najmanju ruku nisu predstavljali smetnju za početak male nastavničke
karijere na provincijskom univerzitetu. Čak ni ovde na jugu.
U Njujorku, gde je sa malo para uspeo da završi postdiplomske
studije, samo je fizički bio prisutan. Osećanja je potiskivao da ga ne bi
odvela kući. Nije hteo da živi samo od uspomena na drugove, društvo,
devojke. Ali kad je uspeo da zaboravi na sve, kao da emocionalno više
nije ni živeo. Nigde drugde na svetu ne možeš da budeš toliko usamljen
kao u Njujorku. Radio i učio je mnogo, spavao loše i malo, sprijateljio se
sa ljudima, sa kojima, zapravo, nije imao ničeg zajedničkog. Strahovito
su mu nedostajali stari drugovi, sa kojima je svojevremeno mogao bez
razmišljanja da brblja i da se zafrkava.
„Onda sam je upoznao…”
„Pričaš tako lepo. Sigurno si sjajan nastavnik…”
„Hvala”, reče Igor i pogleda ocu čvrsto u oči. „Nije lepotica. Sutra
ćeš je upoznati.”
Draga je, nastavi Igor, ima tople, južnjačke oči, a kad bi se smejala,
umeo je da zaboravi sve što nije želeo da zna. Prvo je u parku
univerziteta u Njujorku čuo taj smeh, tek posle primetio njen lik. Ona je
podnosila njegove pijane ispade, neuračunljive hirove, apatiju.
„Prosto ne mogu da te zamislim pijanog”, nasmeši se Marko. „Uvek
si bio tako dobro dete kao ovi tvoji sestrići.”
„Ti me nikad nisi poznavao, tata. Ti me zaista ne poznaješ.”
„Pa sad ćemo se upoznati.”
Ona se borila protiv njegove razdražljivosti, neraspoloženja, svlačila
bi ga, kad pijan više ne bi mogao, a kad bi mislila da spava, legla bi
pored njega i ljubila ga u čelo. Međutim, nije spavao. Postala je svi
njegovi prijatelji, majka, ponekad njegov neprijatelj, ako bi mu bio
potreban. S njom bi mogao da razgovara, da se svađa, da spava. Kad bi
se ujutro probudio, najzad bi opet imao cilj, radovao se što će se uveče
videti. Kad je jednom nedelju dana otputovala kod svoje sestre u
Filadelfiju, shvatio je da njegov život u Njujorku bez nje više nema
smisla.
Pošto su zahvaljujući vezi njene porodice sa predsednikom
univerziteta u Memfisu dobili posao, ona kao asistent za mikrobiologiju,
on sa posebnim kursom za psihoanalizu i ekspresionizam, pošli su u
crkvu u kojoj je ona krštena.
Potisnuo je svoje sumnje, sahranio ih zajedno sa uspomenama na

110
ulice na kojima je naučio da hoda, da se igra i da živi, na stare drugove,
koji su postali nacionalisti, pa se otuđio od njih, još pre nego što je
pobegao. Pomislio je, neka cela ta generacija, ta izgubljena generacija, ide
dođavola!
„Ne želim da budem izgubljen, razumeš? Nemam nikakve ideale,
nikakve! Hoću da zaradim pare i da imam kuću sa bazenom i svojim
igralištem za tenis, da pred njom imam pravu travu, ne veštačku. I
cveće. I decu. Hoću da ostavim nešto za sobom, a ne da budem
ostavljen…”
„Razumem, sine.”
„Ne, oprosti, nisi me razumeo, ako misliš da sam ti nešto zamerio.
Nisi me ti napustio. Ali ako sve to što želim treba da bude u Americi i s
njom, onda ja to hoću! Oženiću se s njom, zato što ona to želi i nikada je
neću napustiti.”
„To je lepo.” Ćutali su. Marko ispi čašu, sin mu brzo natoči drugu.
„I kako je to sa crkvom?”
„Ne znam da li će tebi da se sviđa…”
„Zašto? Zašto bih ja imao nešto protiv običaja porodice tvoje žene?”
„Odlično. Znaš, ne smem sebi da dozvolim da posumnjam u to što
nameravam da učinim. Čvrsto moram da verujem da je moja odluka da
napustim sve što mi je značilo život razumna. Moram da budem ubeđen
da je dobro što se ženim sa Aninom…”
„Prvi put joj izgovaraš ime.”
„Zaista? Nisam zapazio. Da, tako se zove. Ana, tepaju joj Anina. Ali,
znaš, malo sam se bojao tvog cinizma. Bojao sam se da ćeš reći da je
glupost sve što nameravam…”
„Zašto? Zar sam se ikada mešao u tvoj život?”
„Ne, ne, naprotiv. Možda sam ponekad čak zaželeo da se mešaš. Pa
ipak sam se nekako bojao da ćeš biti protiv.”
„Taman posla! Podržao bih te čak i da intimno nisam ubeđen da si u
pravu, ali, iskreno, radujem se za tebe. Pa i sam sam napustio našu
zemlju.”
„Tačno. Šta, zapravo, radiš u Beču?”
„To ne mogu precizno da ti kažem”, reče Marko tužno.
„Još uvek?” upita sin.
„Na neki način. Ne sasvim tako, kao što sad možda zamišljaš. Ali
zasada moraš da se zadovoljiš sa adresom koju sam ti dao i tim
imenom.”
„Ko je taj gospodin Zidvind?”
„Ja.”

111
 „Kako to?”
„Tako se zovem u Beču.”
„Zašto?”
„Hajde da razgovaramo o drugim stvarima.”
Opet su ućutali i posmatrali noć u državi Tenesi. Šta me je oteralo
ovamo, pomisli Marko. Kakav je čovek taj moj otac, upita se njegov sin.
Da bi prekinuo tišinu, Marko opet započe:
„I kako je bilo u crkvi?”
„Dobro. Sveštenik je zgodan momak. Ona želi venčanje kao u filmu
‘Kum’. Rekao sam joj da nemam ništa protiv. I ja sam voleo taj film.”
Igor je ispričao kako zamišljaju venčanje. Pokušavao je da govori
ravnodušnim glasom, ali nije uspevao. Kao kuma je ipak poželeo druga
iz Beograda. Već je stigao. Marko ga se setio, iako nije mnogo znao o
Igorovim prijateljima. Fina deca. Niko od njih nije uzimao droge. Svi su
na vreme završili studije.
Igor i njegov kum, best man, kako se ovde govorilo i kao što je Igor
pokušavao da izgovara sa južnoameričkim akcentom, nosiće smoking,
kao i on, Anina i njena sestra, koja će biti njena kumica, što ovde nije
neuobičajeno, haljine od iste krojačice. Prisutna deca iz Aninine porodice
male smokinge i slične bele haljinice.
„Za tebe bismo mogli da iznajmimo smoking, tata… I naši su,
naravno, samo iznajmljeni…” Gledao je u Marka upitno i pomalo
zabrinuto.
„Mi Evropejci imamo drugačije običaje.”
„Ti nećeš da obučeš smoking?”
„Ja sam često nosio smoking, sine. U našem bivšem stanu u
Beogradu verovatno još visi jedan. Ne bi mi bilo prvi put. Tito je, takođe,
nosio smoking i zahtevao to od nas. Ali prema evropskim pojmovima, a
to su, pre svega, britanski, smoking se nosi isključivo uveče. Zbog toga
sam u Beču kupio žaket. To je kaput sličan fraku, ima one dugačke
repove, ali šire, uz to se nose crne pantalone sa srebrnim prugama, a ne
vezuje leptir-mašna, nego široka marama takođe u srebrnom i crnom
tonu…”
„Ti si to kupio zbog moje svadbe?”
„Naravno. Prvi put mi se ženi sin. A dovoljno sam se često u životu
pojavljivao maskiran. Ne brini, starija gospoda među tvojim gostima
tačno će znati zašto je tvoj otac, koji je sa kontinenta, baš tako obučen…”
Igor se vidno radovao:
„Onda ću i ja popiti jedan viski!”
Marko nazdravi sinu. Za njega to je već bila treća čaša. Igor je pričao

112
o drugim običajima. Jedna firma je angažovana da snima fotografije i
video sa venčanja. To košta nekoliko hiljada dolara, a dobijaju samo tri
albuma i kasnije video, jer se u njega montiraju i fotografije iz detinjstva
bračnog para, kad se još nisu poznavali, i sa bračnog putovanja.
„Nisam znao šta vam je potrebno…” Marko je smatrao da je došlo
vreme za poklone. „Kao što znaš, u našoj porodici nema šta da se
nasleđuje, nakit ili tako nešto. Ja sam tvojoj budućoj ženi kupio prsten,
nadam se da će joj se sviđati…” Sitnikin je pomogao. Možda je prsten
kupljen od razbojnika, oko velikog rubina poređani su mali brilijanti.
Platio je deset hiljada šilinga, Rus je tvrdio da vredi najmanje tri puta
toliko.
„Lep je”, reče Igor, pa se brzo ispravi. „Divan je! Ja se ne razumem,
ali sigurno je dragocen…”
„A ovo je za tebe. Ili za vas dvoje, ako tako hoćeš…”, dade mu još
ček na pet hiljada dolara.
„Zar ti to sebi možeš da dozvoliš, tata?” upita Igor ozbiljno. „A
Marina?”
„Imam i za nju. Da, sada to sebi mogu da dozvolim. Meni ne treba
mnogo.”
Igor uzdahnu kao da nema dovoljno vazduha. Zatim upita:
„Da li živiš opasno?”
„Ne opasnije nego ranije.”
„A, oprosti, čime se baviš? Ipak nešto moramo da kažemo…”
„To je sasvim jednostavno. Imam međunarodnu konsalting firmu u
Beču. Posle tvog venčanja zaključiću i ovde neke poslove. To slobodno
možeš da kažeš. Ali mi smo u Americi, ona je Italijanka i to čak sa
Sicilije, pa te ipak ne pitam da li neko od njenih radi za mafiju?”
Igor se nasmeja:
„Anina će ti na svadbi sigurno sama reći koji sestrić ili koji stric ima
posla sa tim, kako oni kažu, časnim udruženjem. To ovde nije nikakva
tajna.”
„Dakle, ako bi, na primer, rekao da sam nekada radio u Titovoj
službi…”
„To sam već rekao…”
„E pa to nije nikakva tajna.”
„Ministarstvo unutrašnjih poslova nisam spominjao…”
„Nije bitno. Možeš da kažeš da sam bio u diplomatiji i drugim
državnim službama…”
„Da li ćeš sutra doći u crkvu na generalnu probu?”
„Naravno.”

113
 Marko je te noći jedva zaspao. Isključio je klimatizaciju. Vrata su se
otvarala na verandu, odande je nekoliko stepenika vodilo do
zajedničkog parka profesorskih vila. Obukao se i na prstima izašao. Pun
mesec mu je osvetljavao pejzaž. Dok je prolazio pored kontejnera za
otpatke, iznenada je pobegla neka krupna životinja. U prvom trenutku
se začudio, zar su ovde pacovi tako veliki, ali kad je zverka zastala i
neustrašivo ga pogledala, video je da je to rakun. Na povratku je
prisluškivao sa terase i zadovoljno čuo zdravo hrkanje svog odraslog
sina.
To je bio život, koji se za njega svakako završavao. Možda je uteha
što će se ovde u Americi nastaviti. Njegova deca i unuci živeće u stranoj
kulturi. Nije to tako zamišljao. Da li je uopšte razmišljao o životu? Zar
nije uvek samo razmatrao problem narednog dana ili naredne nedelje, a
za budućnost se nije brinuo? Govorio je sebi da je antiautoritarno
vaspitanje nešto napredno, da zbog toga ne treba isuviše da se meša u
planove, u život svoje dece. Da li je to bio izgovor? Ili su baš zbog toga
Marina i Igor postali pristojni ljudi? Zbog toga ili uprkos tome? Tek kada
su prvi zraci sunca pali kroz veliki prozor uspeo je da zaspi, ipak se
probudio već kroz tri sata i bio potpuno ispavan. Iz kuhinje je dopirao
miris sveže kafe.
„Znaš li kada smo poslednji put ovako doručkovali zajedno?” upita
ga kćerka.
„Ovako sa unucima nikada. Znam…”
Zatim su pošli po Aninu i njenu sestru Terezu. Morao je da zagrli
svoju vitku, gotovo mršavu snaju, pa njenu sestru. Odvezli su se do
hotela po Igorovog kuma, Sašu, i najzad zajedno krenuli u crkvu.
Pop je upravo ispratio drugo društvo, koje se spremalo za svadbu.
Bio je prilično mlad, ali već ćelav, primio ih je sa širokim osmehom.
Odmah je počeo da razgovara o lepom vremenu u Tenesiju i strašnom
građanskom ratu u Jugoslaviji. Bez grimase je prihvatio da je mladoženja
ateista, pitao šta nameravaju sa vaspitavanjem dece i zadovoljio se s tim
što je Anina obećala da će, dok budu živeli u Memfisu, svakako da se
pridržavaju tradicije njene porodice i da će biti verni ovoj crkvi. Zatim
im je ponosno pokazao zgradu crkve, uspelu imitaciju gotike, kako je
naglasio, a ne bezlično moderno sakralno zdanje kakvih, kako reče,
nažalost irna tako mnogo u Americi. Posebno je uvlačio Marka i kuma u
razgovor.
Marko se zabavljao posmatrajući kako vešto pop postavlja razna
pitanja da bi što više saznao o Igorovom životu, što će svakako koristiti
u svojoj propovedi. Bio je profesionalac. U ime svog Gospoda na

114
nebesima i biskupa na ovoj zemlji ponašao se kao samostalni poslovni
čovek koji prodaje određene usluge. U Americi se čak i rimska crkva
prilagodila potrošačkom društvu. Uslov je bio da nevesta bude dobra
katolikinja, što je značilo da s vremena na vreme, bar na najveće
praznike, dođe na misu, da se ponekad ispovedi. Ljudi treba da svoju
decu krste pred oltarom, da se venčavaju u domu Božjem, a pristojnu
sahranu inače niko ne može da organizuje bolje od crkve ili vojske.
„Sešću natrag u kola”, reče Marko, kad je sve prošlo. Anina se
odvezla sa svojom sestrom.
„To je sada kraj!” šapnu napred Igor Saši i oprezno okrenu u glavnu
ulicu.
„Kakav kraj!” uteši ga kum. „To je tek početak!”
„Ko bi rekao da ćemo se jednog dana venčati u toj prokletoj
američkoj provinciji u prokletoj katoličkoj crkvi…”
„Polako. Ti se ženiš!” nasmeja se Saša. „Ja samo asistiram.”
„Imali smo divno detinjstvo.”
„Da”, potvrdi drug iz Beograda.
„Hvala ti što si došao. Bez tebe bih bio sasvim sam…”
„Pričaš gluposti. Otac ti je tu. I sestra ti je tu.”
„To je drugo. Cela Aninina porodica se ovde rodila, svi su ovde išli
u školu, sve su joj prijateljice iz detinjstva ovde. Želim da sad njeni
prijatelji budu i moji. Ja sam se pomirio s tim. Ja sam to hteo, jer su mi
kod kuće oduzeli sve što mi je nekad nešto značilo, domovinu, i zastavu,
i budućnost, i… Jebem im majku, tim prokletim, ludim, usranim
nacionalistima!”
Marko nikad nije čuo svog sina da psuje, a Igor je oprezno stao kraj
pločnika, brižljivo parkirao, izvadio maramicu iz džepa i tek onda pao
na volan i počeo da jeca. Dugo nije uspeo da se smiri. Saša ga je zagrlio i
preko njegovog ramena bacio na Marka bespomoćan pogled. Marko sve
dotle nije znao da su njegovom ciničnom sinu domovina i rodni grad
značili tako mnogo.
Igor se ispravi i reče najedanput sasvim mirno:
„Da postoji svemirski brod za neku planetu gde je vreme stalo, pošli
bismo da opet budemo deca…”
Pre venčanja trebalo je prirediti i momačko veče za mladoženju.
„Zar zaista moram i ja?” nećkao se Marko. On bi radije ostao sa
kćerkom i unucima.
„Moraš. Ne smeš da me pustiš samog!”
Krenuli su sa kumom Sašom u stan Igorovog prijatelja i kolege koji
je na fakultetu predavao viktorijansku književnost. Porodica tog

115
prijatelja bila je bogata, što se videlo po opremi, stilskom nameštaju
kakav se od profesorske plate u Americi ne bi mogao kupiti. Doći će i
dve striptizete, domaćin je sve organizovao, doduše, svaki gost morao je
da da po pedeset dolara.
Pili su, razgovarali, petnaest muškaraca pratilo je šesnaestog u brak.
Marko je bio najstariji i prema njemu su se odnosili sa odgovarajućim
poštovanjem. „Kako ste, gospodine?” „Jeste li prvi put u Americi,
gospodine?” „A u Memfisu?” „Kakvo je vaše mišljenje o Fokneru?”
Fokner je ovde živeo. „O Elvisu Prisliju?” Taj je ovde umro. „O Martinu
Luteru Kingu?” Njega su ovde ubili. Marko ih je uveravao da poznaje i
voli književno delo Foknera, da poštuje crnačkog propovednika, a da
mu rok-pevač ne znači ama baš ništa.
Dve devojke ušle su gotovo neprimećene, prošle kroz dnevnu sobu
verovatno u pravcu spavaće. S njima je došao neupadljivi momak, koga
je Marko jedva registrovao i ubrzo zaboravio. Primetio je samo da je
domaćin njemu dao novac.
Zatim su se devojke vratile, živahne, lepe, na prvi pogled normalno
obučene. „Sad ćemo se zaista zabavljati”, reče jedna i postavi
magnetofon na sto. Mladoženja i njegov kum morali su da sednu na dve
stolice usred prostorije, ostali kako se ko snašao. Muzika je zatreštala, u
sobi je bilo toplo, predstava je mogla da počne.
Devojke su igrale ritmički, fino, delovale su kao da ih muzika
inspiriše da se vrte za sopstveno zadovoljstvo. Obraćale su se čas
jednom, čas drugom prisutnom muškarcu. Marko se nasmeja.
„Šta vam je smešno, gospodine?” upita domaćin oprezno.
„Palo mi je na pamet da zvrje od jednog džentlmena do drugog kao
pčele od cveta do cveta. Samo što ti pripiti momci nimalo ne liče na
cvetove na livadi…”
„Vi ste, naravno, potpuno u pravu”, potvrdi domaćin glasom koji je
mogao da znači i da se nipošto ne slaže.
Najzad su se devojke okrenule gotovo zaboravljenim počasnim
gostima u sredini. Počele su da se skidaju pred njima, da kidaju sa sebe
haljine, krpicu po krpicu, i bacaju ih u salu. Tek se sada videlo da su te
decentne haljine, zapravo, tako krojene, da ih drže kopče i dugmad, koja
se lako otvaraju, tako da je nastajao utisak da se cepaju u ekstazi.
Marko je čuo kako se Igor žali Saši:
„Tvoja izgleda mnogo lepše! Pa ko se ženi sutra?”
Devojke su Igoru i Saši skinule košulje, ali kad su počele da petljaju
oko njihovih pantalona, momci se nisu dali. Sad već potpuno gole
devojke su se u igri udaljile nekoliko koraka, stale na ruke i neverovatno

116
spretnim skokom našle se na ramenima momaka.
Veoma dobro, veoma vešto, pomisli Marko. Upoređivao je Sonju iz
Bona sa te dve striptizete, amaterke, i sa ženama, koje je njegova služba
nekada koristila. Svaka čast! To je danas zaista zanat. Igračice, šta li su,
fine kurve, perfektne prostitutke, podsećale su na izvrsne bolničarke ili
školovane guvernante.
Naravno da je njega najviše interesovao sin. Igor je sedeo sav crven
u licu gledajući u najženstvenije delove tela devojaka, koje su bile vitke,
ali nipošto mršavice. Marko je prvi put zapazio kako njegov Igor uprkos
dečjem licu, koje ni brada nije uspevala mnogo da omuževi, ima
treniran, mišićav gornji deo tela.
Dva Aninina brata stajala su naslonjena na dovratak i kao da nisu
bili presrećni koliko su Igor i Saša oduševljeni golim devojkama. Ostali
su se gosti zabavljali, dobrovoljno skidali košulje, neki čak i pantalone, i
počeli da igraju sa golim devojkama. Raspoloženje je bilo alkoholizirano,
tako da su cure lako uspevale da održe izvesno odstojanje, samo na prvi
pogled je delovalo da uživaju koliko ih horda muškaraca želi. Ali posle
tačno pola sata muzika je iznenada prestala, devojke su brzo pokupile
svoje kostime i nestale u pravcu spavaće sobe. Većina muškaraca je
protestovala, ali ništa nije pomoglo. Plaćeno je za pola sata.
Posle se pojavila još jedna solo-devojka, prilično krupna, veoma
plava, sa povećim grudima. Rekla je da je iz Hamburga, Nemačka. Na
programu je imala neke sado-mazo-igre, ali ni Igor, ni Saša nisu bili
zainteresovani. Raspoloženje se menjalo, plavuša nije uspela da donese
novu živost. Nekoliko pijanih momaka dozvolilo je da ih veže za stolice i
bajagi bije bičem, ali posle više nije nalazila dobrovoljce i nestala je
gotovo neprimećeno.
Na kraju ih je Marko razvezao kućama, jer jedini nije bio pijan.
Najzad je osvanuo dan svadbe. Doručkovali su stojećki. Stigla je
crna limuzina sa crnim šoferom. Pola sata kasnije Marko se sa Marinom i
unucima u Igorovim kolima odvezao do crkve. Inače je imao dobro
pamćenje za ulice, ali sad je nekoliko puta morao da studira plan grada.
Čudan je Memfis. Ovde grupa oblakodera, onde polja kao usred prerije,
zatim opet prava gradska četvrt, pa kvart sa vilama. Ipak su stigli na
vreme, ljudi su tek počeli da pristižu. Kao najbliži rod morali su da
sednu u drugi red s leva.
„Žao mi je što nisam bio na tvojoj svadbi, Marina…”
Ona je imala suze u očima, Marko je mogao samo da je čvrsto
prihvati za ruku. Čitavog života – drukčije nije umeo ni da misli, bio je
to čitav njegov život – sve do pre nekoliko meseci ili godina, sve do

117
raspada Jugoslavije, radio je ili mislio da radi za jedan ideal. Njemu je to
zaista bio ideal. U svojoj mladosti nije video drugog puta, nego da se,
uprkos opasnosti po život, bori za nešto ili da nestane bez borbe, da ga
ubiju. Držao se te jedne ideje i nije sumnjao u nju, iako je mislio da se
neke tvrdoće, preterivanja i nepotrebna nasilja mogu izbeći i da pre
svega sam tome može da doprinese. Najzad, u pozadini uvek je bio
Titov autoritet, kome si mogao da se obratiš i koji bi sve mogao da sredi
sa dve reči. Zar je sve to bilo besmisleno? S tim nije mogao da se pomiri.
Ali njegov život se na kraju svakako pokazao kao poraz. Mogao je da
zamisli da će neka vrsta samoupravnog socijalizma možda pod nekim
drugim imenom ponovo da se pojavi u nekom drugom delu sveta. A za
taj poraz zapustio je porodicu koja je trebalo da bude jedina vrednost u
njegovom životu.
Da li je zbog toga imao suze u očima? U starosti se lako plače.
Marina je to razumela drugačije:
„Nisi kriv što nisi bio na mojoj svadbi, tata. Mi smo to samo na
brzinu kod matičara. Nikog nismo pozvali, pa ni tebe. Igor te zvao i
došao si. Sve je u redu.”
U maloj sakristiji iza oltara, kao u garderobi iza pozornice, Saša je
pravio društvo mladoženji. Svi su čekali nevestu. Saša je posle pričao da
je Igor bio nervozan, prosto smešan, svaki čas je izvirivao, posmatrao ko
dolazi.
Venčanje je zakazano tačno u podne, nedostajalo je samo još pet
minuta, a mlada još uvek nije došla. Igor je pokušavao da svešteniku i
njegovim detinjastim pomoćnicima, ministrantima, objasni da uopšte
nije nervozan. To je bilo smešno. Onda je opet pogledao na sat i video da
je već pet minuta posle dvanaest. Počeo je da hoda naokolo po maloj
sobi, a pop, koji je poznavao takve situacije, pokušavao je da ga umiri
pričajući viceve.
Najzad je Igor povukao Sašu za rukav u stranu, u jednu još manju
sobu, prepunu crkvenih rekvizita, gde je mirisalo na moljce i prašinu:
„Šta da radimo ako se predomislila i ne dođe?”
Saša ga je tešio da je to nemoguće.
„Imali smo divno detinjstvo!”
Saša je potvrdio.
Najzad se mlada pojavila u tradicionalnoj beloj haljini sa čipkama.
Za ruku ju je vodio najstariji brat, jer im je otac već davno bio mrtav.
Sestra je išla za njom. Tako smo to videli u desetinama američkih
filmova, pomisli Marko. Zasvira neizbežni Mendelsonov svadbeni marš,
a mlada sa svojom pratnjom prolazila je između redova klupa u taktu,

118
kako su uvežbavali na probi.
Igor je virio kroz vrata, posmatrao oca i pomislio da stari partizan
ima lice pogodno za partiju pokera.
Pred oltarom se sretoše Igor i Anina. Pop je govorio sa mnogo takta
prema mladoženji i njegovom ocu. Niko ne može reći, propovedao je, da
nema nečeg metafizičkog u tome ako se dvoje mladih ljudi sretnu,
zavole, odluče da stupe u brak i dele svako dobro i zlo. To je čudo! Zašto
su se sreli? Zašto baš to dvoje ljudi, taj divni mladi par? Zašto su se
zavoleli? „Za mene to je volja Božja!” reče pop i diplomatski naglasi ono
za mene, dozvoljavajući da nevernici u društvu misle šta hoće. Pri tom je
naročito fiksirao Marka, koga je smatrao bivšim diplomatom, a Marko je
shvatio i diplomatski klimao glavom.
Zatim je počela prava crkvena ceremonija, pop je mrmljao nešto čas
na latinskom, čas na engleskom. Marko je posmatrao svog sina kako
bled sedi nasuprot dama u belom. Ona devojka tamo napred će kroz
nekoliko minuta postati njegova snaja, možda majka njegovih unuka.
Ustajao je, kad bi ustali i drugi, ali ne bi se prekrstio kao drugi i radovao
se što to ni Igor ne čini. To nikom nije smetalo, čak ni popu. Američki
običaji i pravila, od kojih je jedno od najvažnijih bilo da svako može da
teži za blaženstvom na sopstveni način, štitili su ih i u katoličkoj crkvi u
Memfisu, država Tenesi.
Najzad je pop bio gotov, lice mu je odavalo zadovoljstvo uspešno
obavljenim poslom, kao lice striptizeta kad su završile svoj nastup. Sve
je samo ceremonija, tradiciju treba shvatiti kakva jeste, a ne pripisivati joj
dublji smisao. Saša je kopao po džepovima, najzad našao burme i dao ih
Igoru, Igor je navukao jednu Anini na prst, drugu sebi, pop objavio da
su sada muž i žena i da mogu da se poljube, što su učinili uz neminovni
aplauz. Orgulje su zvučale prikladno i svečano.
Zatim je Marko morao da stane pred portal crkve pored Aninine
majke, sa kojom nije stigao ni da porazgovara, da bi primali čestitke.
Mnogi su fotografisali, i profesionalci, i gosti, i Marko je jedva potisnuo
želju da im preporuči da odu u Bosnu i da slikaju tamo ako nađu ko će
im pozirati. Ko zna, možda bi i neki Karadžić ili Mladić smesta stao pred
američke objektive, baš kao Igor, Anina i njihovi gosti.
Na ručku su pored Marka za elitnim stolom smestili elegantnog
gospodina, valjda starijeg Igorovog kolegu, dekana, tako nešto, pomislio
je, nije obratio pažnju kad su se predstavljali, nije ga ni zanimalo. Zvao
se profesor Rajan. U toku razgovora pokazalo se da je dobro obavešten o
zbivanjima u bivšoj Jugoslaviji, čak o njenoj istoriji, tako da se Marko,
navikao na ignoranstvo Amerikanaca prema svemu evropskom, začudio

119
i pitao ga da li predaje istoriju.
„Ne. Sociologiju.”
„Čudno!” reče Marko. „Još nikada nisam sreo Amerikanca koji
razlikuje Jugoslaviju od Čehoslovačke, a najmanje sam to očekivao ovde
na jugu.”
Profesor se naglo sasvim okrenu Marku i reče tiše:
„Dobro, onda ću vam reći istinu. Ja sam agent koji vas prati…”
Marko ućuta za trenutak. To je opet bio čas da polako u sebi odbroji
do dvadeset. Da li mu je FBI već bio za petama? Ako jeste, šta je znao?
Ako je taj Rajan, ukoliko se uopšte tako zvao, zaista bio agent, zar bi
smeo da mu kaže? Ako je bio dobar agent, mogao je i te kako, baš da bi
Marka zbunio, jer je zvučalo isuviše neverovatno. Doduše, morao je da
pođe i od pretpostavke da Marko može da prozre i taj trik i da mu
utoliko pre poveruje da je policajac. Najzad reče posle pauze:
„Ne verujem, profesore!”
„Ne? A šta je ovo?” I profesor Rajan iz džepa izvadi policijsku
značku u nekoj vrsti legitimacije od plave kože. Kao na filmu, zvezda sa
grbom, njegovo ime sa titulom profesora, John Fergus Ryan. Marko
duboko udahnu i zatim reče čvrsto:
„Svejedno vam ne verujem!”
Pogledaše se u oči. Najzad Rajan prsnu u smeh.
„Dobro. Vi ste, naravno, u pravu. Ja radim i za policiju, ali samo na
polju socijale kao staratelj za prestupnike na uslovnom otpustu, zbog
toga imam značku i legitimaciju…” Brzo prešavši na drugu temu,
pokazao je jednu ne više sasvim svežu damu obučenu u ružičaste čipke:
„Vidite nju! Kaže da je bila Foknerova ljubavnica. Takođe predaje
na našem koledžu…”
„A da li je bila?”
„Gotovo sve dame u Memfisu, koje bi to po svojim godinama mogle
biti, tvrde to isto. Osim toga, ona i sama piše…”
„A vi, profesore Rajane?”
„Ja? Pa, naravno. Ali samo neke sociološke stvari, nikakvu
beletristiku…”
Običan mali razgovor za stolom. Marko je, ipak, bio zabrinut. Zašto
bi profesor sociologije toliko znao o Jugoslaviji? Mogao je uprkos
univerzitetu da sarađuje sa CIA ili sa FBI. Firma Sunca i Mesečine mogla
je Amerikance da obavesti o njegovom dolasku. Morao je biti oprezan da
svojoj deci ne naškodi, umesto da im pomogne.
Kasno uveče Anina i Igor će odleteti na svadbeno putovanje u
Dominikansku Republiku. Još su morali da navrate u svoje stare stanove

120
da bi se spakovali. Došavši kući, Igor više nije bio toliko uzbuđen,
radovao se odmoru.
„Ti ćeš ostati u međuvremenu, tata, je li? Već i da bi malo bolje
upoznao svoje unuke… Kad se budem vratio, moramo da se
posavetujemo o ponečemu…”
„Nažalost, najkasnije prekosutra poslovno moram da otputujem u
Nju Orleans, možda i u Majami. Posle ću se verovatno vratiti…”
Igor rasejano pogleda na sat.
„Nisam još ni detaljno razgovarao sa Marinom, ali mislio sam da će
i tebe zanimati. Pošto smo i Anina i ja docenti, uskoro ćemo dobiti veću
kuću od Southwestern University, ne ovde, na kampusu, nego u otmenijoj
četvrti sa vilama na severu grada. U međuvremenu, ja ću biti kod Anine,
Marina sa decom može da ostane ovde. Mislim da bi trebalo da nauči
bolje engleski i svakako da rukuje kompjuterom. Naravno, ja ću joj
pomagati u svakom pogledu…”
„1 hteo si da me pitaš, da li i ja mogu da pomognem”, upade
Marko. „Mogu! Inače sam to hteo da kažem, samo si me pretekao.”
„A mene ovde niko ne pita ništa?” Muškarci ućutaše zbunjeno.
„Znam da želite sve najbolje, ja sam vam zaista zahvalna, ali to je moj
život.”
Igor opet nervozno pogleda na sat.
„Svakako. Razgovaraćemo. Hteo sam samo da kažem da ti sve stoji
na raspolaganju još pola godine. Da li ćeš avionom, tata?”
„Ne. Uzeću rentakar i odvešću se niz Misisipi. Celog života sam
želeo da se na miru vozam kroz Ameriku.”
„Da, to može biti interesantno. Ali možeš da uzmeš moja kola, inače
stoje džabe u garaži, Marina još nema vozačku dozvolu. I to ćeš morati
da položiš, Marina, u Americi moraš da voziš…”
Marina ne reče ništa.
„Iznajmiću kola”, reče Marko. „To ide na račun troškova.”
„Je li? Pa, kako hoćeš! Ali ja sad zaista moram… Mogao bi da me
odvezeš do Anine…”
Zagrli sestru, poljubi sestriće, uze dva kofera. U automobilu otac i
sin nisu znali šta da kažu. Odrastao je, pomislio je Marko, voli da
naređuje kad mu baš nije do plača. Sve je u redu s njim. Promenio se,
pomisli Igor, ostareo je, više ne pada svakom u reč i ne popuje stalno. S
druge strane, još uvek se pravi tajanstven, kao i ranije.
„Šteta što mama to nije doživela”, reče Igor najzad.
„Da. To sam baš i ja hteo da kažem”, slaga Marko, koji se nijednog
trenutka nije setio svoje pokojne žene.

121
 „Uđi još za čas da Anini zaželiš srećan put!”
Još poljubaca, još zagrljaja, kao što mora sa Italijanima. Neka izvoli
prekosutra na ručak, Tereza, Aninina sestra još će biti tu, pa da se bolje
upoznaju. Ne, nažalost, ne može, mora poslovno dalje na jug. Šteta. Da,
baš šteta, ali sledećom prilikom…
Večernje sunce nad državom Tenesi ga je zaslepljivalo. Sreća što
Igor u putnoj groznici nije navaljivao da uzme njegov auto. Marko nije
želeo da iko može da uspostavi ikakve veze između njegovog posla i
Igora. Putovao je po Sitnikinovom nalogu, ali je obavestio i Sunce i
Mesečinu, a to je značilo da na njegov put može pasti dosta različitih
senki.
Marina je spremila večeru, ali još su bili siti od svadbenog ručka. Do
ponoći su sa Norom i Oliverom igrali „Čoveče, ne ljuti se”. Zatim je
legao. Pogled mu je preko terase padao na palme okupane u mesečini.
Unuci će mu biti Amerikanci, u njihovom razredu stajaće američka
zastava.
U snu je sedeo u ruskom mlaznom lovcu. Znao je da lete kao
počasna pratnja velikog aviona, koji je ispred njih brisao preko neba,
pored njih je leteo drugi lovac gotovo krilom dodirujući krilo. Bojao se
da su se isuviše približili velikom državnom avionu pred sobom. Tešio
se da valjda pilot zna šta radi, ali se setio da su baš Rusi u nekoliko
navrata pravili strahovite greške, da im se čak i na velikoj smotri u
Parizu srušila paradna letilica. A i tada su za komandama sedeli elitni
piloti.
Kad se probudio, još je ležao nepokretno slušajući cvrkut ptica, kao
da je još uvek jasno video pred sobom veliki, beli državni avion, kao i
maslinastozelenu boju aparata, u kome je sedeo, i crvene petokrake na
krilima. Pošto se probudio, na osnovu tog simbola sa sigurnošću je
utvrdio da je sanjao sovjetske, a ne današnje ruske avione. Nije bilo teško
analizirati san. Podsvesno se bojao Sitnikina, crvene zvezde su bile
upozorenje da je reč o starim obaveštajcima, ni o kakvoj trgovinskoj
organizaciji.
„Kakve planove imaš?” upita Marko kćerku dok je ona u prostranoj
kuhinji sklanjala posuđe posle doručka, a deca su već pošla do bazena u
zajedničkom parku.
„Igor ima utoliko pravo što moram da popravim svoj engleski jezik.
I da vozim auto i radim sa kompjuterom. Zbog toga ću ostati ovde dok
se ne bude preselio u svoju novu kuću. Posle se selim za Njujork.”
„Ma nemoj!” Marko se začudio što je Marina to rekla sa takvom
sigurnošću, a inače je najčešće delovala zbunjeno i povodljivo.

122
 „Da. Nemoj zaboraviti da sam studirala istoriju umetnosti. Nisam
loša, tata. Već sam počela da obnavljam znanje što se tiče savremene
umetnosti. Naručila sam kataloge sa velikih aukcija, toliko znam
engleski da ih savršeno razumem. Pratim cene koje postižu određeni
slikari… Mi Evropejci to bolje shvatamo od Amerikanaca. Oni su kao
mala deca…”
„Zar misliš da se možeš smestiti?”
„Ne mislim, znam! Jedan Alijin rođak ima galeriju na Petoj aveniji.
Ima dobre veze sa Saudijskom Arabijom i Emiratima. Tamo ima
bogataša koji mogu da daju mnogo novaca za umetnost, pogotovu kada
je to evropska umetnost koja se nudi preko Amerike, razumeš? On mi je
ponudio posao. Savetovaću i njega i njegove mušterije. Naravno da bih
više volela da radim kao kustos u dobrom muzeju, ali prvo moram da
steknem ime u određenim krugovima…” A kad joj je otac ćutao neko
vreme, dodade gotovo sažaljivo. „Uvek se pričalo da se Jevreji uzajamno
potpomažu. To nikad nisam primetila, tata. Ali da se muslimani
podržavaju, to je tačno!”
„To si sve vreme pripremala?”
„Da.”
„Nisi ni Igoru rekla ništa?”
„Nisam.”
„Zašto?”
„Zašto? Ne verujem da je bio raspoložen da sluša išta što se ne tiče
njegovog univerziteta i njegovog braka.”
„Ti si tu adresu sigurno imala kada smo bili u Veneciji…”
„Naravno.”
„Nisi rekla ni meni.”
„Zar mora uvek sve odmah da se kaže? Tada nisam bila sigurna
kako če me Hasan i njegovi primiti u Americi. Sad znam. Oni polaze od
toga da zbog dece pripadam njima. Zovu se Husić, kao moj pokojni
muž. Oni ovde u Americi to izgovaraju kao da je francusko ime, Usic. To
zvuči bretonski. Tako ću se i ja predstavljati. Marina Isik. A deca, Nora
Isik, Oliver Isik. Zvuči sasvim dobro za Ameriku, zar ne?”
Marko je ostao zapanjen.
„Slušaj, nikad te nisam pitao ni zašto ste se ti i Alija odlučili za ta
kod nas neobična imena, Nora i Oliver?”
„Znaš kakav je bio knjigomoljac. Ah, ne znaš čak ni to. Ništa o nama
nisi znao. Nipošto nije hteo da deca dobiju muslimanska imena. Kad se
mala rodila mislio je na Ibzena. A Oliver je Oliver zbog Dikensa.”
Ućutala je. Marko je posmatrao svoju kćerku, ženu od gotovo

123
četrdeset godina. Nije više bila tako vitka kao kad je išla u gimnaziju.
Naravno da nije.
„Ali primaćeš, nadam se, pomoć i od mene? Ja se nadam da ću bar
još neko vreme moći da ti pomognem…”
„Naravno, tata. A kad ne budeš više mogao ili hteo, znaš gde možeš
da provedeš starost. Kod nas.”
Završila je sa posuđem, obrisala ruke, otišli su na terasu i seli u
ljuljašku. Odatle su čuli smeh dece.
„Nemaš pojma šta mi ta idila znači posle sarajevskog pakla.”
Marko se seti Igorove primedbe u kolima.
„Tvoja majka bi bila zadovoljna da nas sve vidi ovako.”
„Znam. Često mislim na nju. Ali ti je pominješ prvi
put.”
„Razgovarao sam sa Igorom o njoj.”
„Niste vodili dobar brak?”
„Ne znam. Ne znam šta bi ona rekla. Za mene nije bio loš. Pomalo
smo živeli jedno mimo drugoga. To je svakako bila moja greška. Ali vi
postojite. I zbog toga je imalo smisla.”
Sad je rođački bio vezan sa bosanskim Muslimanima, preko njih sa
svim muslimanima sveta. A sada i sa Italijanima. Do sada je uvek bio
ravnodušan prema svemu što je nacionalno. Pogotovu prema jevrejstvu.
Ali njegovi unuci? Da li će bili bogatiji sa muslimanskom, italijanskom,
srpsko-jevrejskom rodbinom? Ili siromašniji, jer neće biti ničiji? Amerika
je i u tom pogledu svakako bila najbolje rešenje. Za njih. Za njega ne. On
je isuviše bio Evropejac.
Kupio je nekoliko geografskih karata, raširio ih na kuhinjskom
stolu. Odlučio da vozi polako, kao što priliči starijem gospodinu koji,
kad je već tu, želi malo da razgleda zemlju. Neće autoputem direktno
preko Džeksona, nego preko Viksburga, Načeza i Baton Ruža niz reku
Misisipi. U birou agencije Herc, gde je izabrao crvenog „forda”, snabdeli
su ga prospektima.
Probudio se rano, kao uvek. I Marina je već ustala da mu na
američki način spremi slaninu sa jajima. Nije bilo po njegovom ukusu,
ali nije hteo da odbije ljubaznost i popio je čak i veliku čašu oranžade.
Da li joj je bilo naporno da živi po ovdašnjim običajima ili je to već
smatrala prirodnim? Ili je samo deci htela da prikaže da tako mora da
bude, da bi jela, igrala se, išla u školu, mislila kao deca drugih ljudi u
novom okruženju?
„Javiću ti se telefonom. Verovatno ću doći za nedelju, dve. A ti si se
već sasvim navikla na okolinu?”

124
 „Jesam. A kao što deca kažu, ovde nas niko ne bombarduje…”
Stavi laki prtljag u prtljažnik velikog automobila i krenu kroz
novembarsko jutro koje je ovde na jugu bilo toplo i šareno kao naročito
prijatni septembar u Banatu.
Jedva je našao drum Route 61, koji je odabrao, jer su sve table sa
natpisom Nju Orleans upućivale na drum broj 55. Međutim, kao oficir
naučio je da čita karte, pa se najzad snašao. Drum je bio dobar, motor
jak, preo je kao zadovoljna mačka, ali ne sasvim tako tiho, kao njegov
„jaguar” u Beču, kojim nikad nije stigao da se vozi na većem rastojanju.
Grehota što nije smeo da vozi brže od 55 milja na sat, ni 90 kilometara.
Međutim, nije želeo susret sa saobraćajnom policijom, ne toliko zbog
kazne od pedeset dolara i što je čuo da na jugu baš i nisu učtivi prema
strancima. Mislio je na mistera Rajana i nije hteo agentima FBI ili bilo
kome ko je možda krenuo za njim da da povoda da ga zadrži. Zbog toga
nije samo prošao pored manjih gradova, kao Shelbi, Leland i Anguilla,
nego je skrenuo u njihov centar, provezao se uvek istim glavnim
ulicama, kao da želi da vidi ima li znamenitosti, a u stvari da proveri
vozi li neko za njim, pa bi se zatim vratio na svoju šezdesetjedinicu. Nije
nikog primetio. Uprkos tome, kad je u gradu Vicksburg video putokaz za
Tallulah, skrenuo je na drugu obalu reke privučen neobičnim imenom, a
kao da kreće prema zapadu, a ne prema jugu, zatim vozio na zapadnoj
obali dalje prema jugu i vratio se u mestu Natches na stari drum. Stalno
je kroz retrovizor proveravao vozi li neko sumnjiv za njim, ali nije našao
nikakvog povoda da posumnja da ga neko prati.
Oseti glad. Na rubu nekog grada nađe belu vilu sa stubovima i
tremom kao da je kulisa za film „Prohujalo za vihorom”, samo što su
Crnci na ulicama bili bolje obučeni od Belaca. Stigao je rano, osim njega
samo je jedan crnački par sedeo u uglu perfektno postavljenog restorana.
Kelnerica plavuša. Marko naruči biftek i krompir, „Hajnekenovo” pivo.
Zabavljao se posmatrajući kako lepa, bela devojka učtivo sipa vino
„crnjama” računajući na dobar bakšiš. Mnogo toga je „prohujalo” u ovoj
Americi.
Malo je posedeo na klupi u pristaništu. Nijedan automobil nije stao i
čekao pod nekim izgovorom. Parobrod na točkove prođe veličanstveno.
Žućkasta reka je moćno stremila prema jugu, najduža reka na svetu.
Tako je sa gospodom koja su se predstavljala kao Sunce i Mesečina
nedavno sedeo na Rajni i takođe mahao veselim ljudima na palubi.
Na jednom od dosadnih letova sa vladinom delegacijom, kada je
pošao za Havanu na konferenciju nesvrstanih 1979. godine kao član
odeljenja za Titovu bezbednost, prikazan je film o aligatorima. Toliko je

125
filmova zaboravio, a sad se baš njega setio i koliko je sam sebi zamerao
što uzbuđeno prati gluposti na malom ekranu aviona, umesto da se
koncentriše na realne, sigurno značajnije i interesantnije događaje koji su
ga čekali. U močvarama pored kojih se sada vozio bilo je aligatora, za
ovdašnje stanovnike to je svakodnevna životinja, baš kao i rakun, koji ga
je uplašio pored sinovljeve vile u Memfisu. Nije, doduše, odrastao u
selu, ali je kao dete poznavao sve domaće životinje. Kad je Marina bila
manja od Nore danas, jednom je u nedelju sedeo kod kuće, u kuhinji,
kada je naišao šumadijski seljak koji ih je snabdevao domaćim sirom,
kajmakom, ponekad prasetom i rakijom. Pozvao ih je da ga posete u
selu, a kako je Marko nešto promrmljao o nemanju vremena, obratio se
detetu:
„Imamo malo tele!”
„Šta je to tele?” upita Marina. Često je bila u beogradskom
zoološkom vrtu, bez razmišljanja bi prepoznavala lavove, nilskog konja,
žirafe i šimpanze, ali dotle nije ni čula šta su tele, krava, vo ili bik, ovca
ili koza, a kamoli da ih je videla.
Hotel Prince Conti, u kome je naručio sobu, pokazao se kao dobra,
stara kuća u ulici Dauphine u staroj četvrti Nju Orleansa, koja se zvala
viex carre, blizu muzeja za džez. Hteo je da se ponaša kao običan turista.
Portir je obećao da će srediti da firma za iznajmljivanje dođe po kola
kojima se dovezao.
Nije bio umoran, jeo je velike, neobično jevtine, pohovane kamenice.
U blizini, u ulici rue Toulouse, naišao je na pozorište sa takođe
francuskim imenom The Toulouse Theatre u koine se davao neki crnački
vodvilj sa naslovom One mo’ Time. Na kasi je visila tabla „Rasprodato!”,
ali zakucao je i pitao ima li nekog za Public Relations? Da, naravno,
smesta molim. Hteo je da proveri da li može da uđe svuda gde naumi
kao nekada. Visokoj Crnkinji, isto tako elegantnoj kao ona u restoranu
kraj reke Misisipi, mogle su biti sestre ili štancovane na istom šablonu,
reče da je direktor male agenture iz Beča, yes, Vienna, Austria, a još nije ni
rekao šta bi želeo, već ga je pitala da li bi ansamblu ukazao čast da
pogleda predstavu. Da, upravo se zbog toga i javio da pita da li može,
tek je večeras stigao u Nju Orleans, zbog toga se nije ranije javio i
naručio ulaznicu.
Sam u loži uprave u inače prepunom gledalištu gotovo da je
zaspao, ništa nije zapamtio od plitke radnje, neke vrste pozorišta u
pozorištu sa svega tri glumice i dva glumca. Posle je dama za javne veze
došla po njega, iza pozornice ga predstavila kao producenta iz Beča,
morao je da popije šampanjac sa mladim, crnim igračicama i glumicama.

126
Da li poznaje Nju Orleans u noći? Mogle bi da mu nešto pokažu… Prvi
put u takvoj situaciji pomisli na svoju pokojnu ženu, na odraslu kćerku,
unuke, ali se upita da li je Sonja u Bonu bila poslednja žena u njegovom
životu. Otada je prošlo više od godinu dana. Ako bi krenuo s tim
devojkama iz jednog bara u drugi, sigurno bi završio u krevetu sa
jednom od njih. Reče da je umoran, slaga da će svratiti sutra posle
predstave, ostavi vizitkartu, bila je toliko uopštena, da bi neko mogao
pomisliti da je njegov Consulting nešto i za pozorište, primi od Mrs.
Public Relations njenu i oprosti se.
Ulice prepune prolaznika, iz mnogih kafana u ulici Bourbon Street
treštala je muzika, deca su igrala step na pločniku, molila za napojnicu,
pred odgovarajućim lokalima portiri su hvalili žene koje su se tu mogle
videti, opipati i inače imati, ali se odšetao do svog hotela i popeo na
čudno visoki, od crnog drveta u nekom starom, bajagi francuskom stilu
izrezbareni krevet.
Ispavan je u holu sačekao čoveka kome je vratio iznajmljeni
automobil, portir mu je naručio avionsku kartu za Orlando i taksi. U
avionu bio je sam u prvoj klasi, iz tajnog dela torbe izvadio drugi lažni
pasoš i sklonio onaj na ime Marko Zidvind. I novi su mu nabavili
gospoda Sunce i Mesečina, pošto im je ispričao u kojoj misiji ga Sitnikin
šalje preko Okeana. Sitnikin mu je, takođe, ponudio lažni pasoš, ali
Marko nije imao poverenje u njega, nije hteo da se u Americi izda zbog
neke ruske nespretnosti. Sada je bio Johanes Volkenhajm iz
Zindelfingena. I gospodin Volkenhajm je poreklom iz Banata, jer je to
najjednostavnije. Bio je trgovac. To je zasada bilo dovoljno. Marko
Zidvind je bar za neko vreme nestao u toku leta iz Nju Orleansa do
Orlanda.
Tamo se odvezao do jednog od onih bezličnih hotela. Bazen je bio
osvetljen reflektorima i usred noći, imao ga je sam za sebe. Sutra je pod
novim imenom iznajmio kola, ovog puta neupadljivi, sivi ševrolet. Znao
je da je Majami Bič krajem novembra pa sve do pred Božić poluprazan,
tek će tada početi zimska sezona za severnjake željne sunca u Floridi.
Stao je pred hotelom koji se zvao Shelborne, parkirao, sačekao da li će
neko nervozno da prođe pored hotela osvrćući se na njega ili takođe
stati, a kad se uverio da ga niko nije pratio, ušao. Mister Volkenhajm iz
Germany dobio je sobu na devetom spratu. Do sada je sve prošlo po
planu. Onaj odlučujući susret bio je planiran za sutra uveče u šest sati u
hotelu Hilton Fontainbleaux.
Sutradan je celo prepodne plivao kroz umereno visoke talase i posle
ručka spavao.

127
 Hilton je, naravno, bio mnogo otmeniji od njegovog hotela. Za
jednim stolom sedela su dva muškarca u konfekcijskim odelima i pred
sobom imala hrvatske novine. To je bio znak. Pristupio im je i pitao na
engleskom:
„Oprostite, da li ste ove novine kupili u Majamiju?” Deblji od
dvojice smesta je dao ugovoreni odgovor: „Ne, nego u Njujorku na
Tajms-skveru prekjuče, prekjuče, prekjuče.”
Trostruko ponavljanje poslednje reči bila je dodatna mera
bezbednosti i odgovor je glasio:
„Onda sam ja vaš čovek, čovek, čovek.”
Marko je seo. Debeljko je smesta pitao:
„Možemo li da govorimo hrvatski?”
„Zašto da ne? Ali ja na početku imam jedan predlog.”
„Izvolite.”
„Pođimo od toga da sam ja novinar koji želi da sazna nešto za
reportažu. A vi niste oni koje sam očekivao da ću sresti, nego agenti FBI
u potrazi za ilegalnim preprodavcima oružja…”
„Ja ništa ne razumem!” reče debeli čovek nervozno. Njegov mršaviji
kolega je ćutao. Možda mu je bio telohranitelj. Ali izgledao je isuviše
inteligentno za taj posao. Možda je, baš obrnuto, on šef koji prvog pušta
da govori da bi posle mogao da se umeša sa više autoriteta.
„Pa znate kako je”, reče Marko mirno. „Vi biste zaista mogli da
budete agenti, a onda bih ja radije bio novinar, a ne kupac.”
Nastalo je ćutanje od nekoliko minuta, prekinuto od kelnerice da bi
primila narudžbine. Marko je želeo samo čaj. Bio je u pravu sa
pretpostavkom da je mršaviji čovek važniji, jer je on počeo pošlo se
devojka udaljila:
„Slažem se. A o čemu biste rado pisali mister…?”
„Zovem se Volkenhajm.”
„Drago mi je, mister Volkenhajm. Ja se zovem Vilović, a ovo je
mister Karlo. Dakle, šta bi vas interesovalo, ako bismo mi bili agenti
FBI?”
„Znate, ja imam prilično kompletan dosije o nabavci oružja koji je
doskora preko Majamija išao za Hrvatsku i Bosnu. Neki moji prijatelji su
u tome učestvovali. Hoću da kažem, učestvovali su u pribavljanju
podataka za sredstva javnog informisanja…”
„Naravno!” potvrdi Vilović, a debeljko ih je posmatrao kao da više
ništa na svetu ne shvata.
„To što mene sada interesuje, pod pretpostavkom da neko može da
ponudi dosta novaca i da dokaže da ima najbolje veze, a takođe i dobru

128
priču zašto mu ta igračka treba…”, Marko napravi pauzu da bi zvučalo
što dramatičnije, „da li bi mogao da dođe do letelice bez posade tipa
Predator? Ili čak neke njene modernije verzije? Koja bi mogla da se
isporuči gde? I po koju cenu po komadu?” Stigla su dva džin-tonik za
Hrvate i čaj u srebrnoj posudi sa tri vrste šećera i sitnim kolačima.
„Dakle…”, poče Vilović i stavi ruke na sto počevši da posmatra svoj
dragoceni pečatni prsten, „…dakle ako bih ja sad bio agent FBI,
verovatno bih morao da kažem da sam za to ipak nenadležan. To je već
iznad mog horizonta, zar ne, Karlo?”
„A šta je to, majku mu?”
„Oh, znam da ta stvar postoji”, objasni Vilović. „Nije tako velika
tajna, novine su već pisale, bar jedan primerak je oboren blizu Banja
Luke i verovatno pao Srbima u ruke, ako imaju dobre stručnjake oni
uglavnom već znaju kako funkcioniše… Da li vi radite… hoću da kažem,
da li možda pišete za neke srpske novine, gospodine Volkenhajm?”
„Ne. Ali to trenutno nema veze.”
„Naravno da nema. Za Ruse?”
Marko se ne upusti u to.
„To što bi publicistički bilo interesantnije, a što bih rado upleo u
svoju priču, bilo bi da ona druga strana, o kojoj novinar, koji ovde jesam,
zna malo više, može da plati ne samo u dolarima, i to, razume se, u
gotovom, nego i nuklearnim materijalom. Plutonijumom osposobljenim
za bombe. Poreklom iz Rusije. Možda bi čak postojao i mali katalog o toj
robi…”
„Ja mislim”, reče sada gospodin Vilović energično, „najkasnije ovog
trena bi agent rekao da to zvuči veoma interesantno, gospodine moj, ali
pre nego što nastavimo da razgovaramo moram da se raspitam na malo
višem nivou, da li me razumete?”
Dogovorili su se da se sutra nađu u isto vreme na istom mestu i
brzo oprostili. Nisu bili zajedno ni pola sata. Marko nije znao šta sad da
uradi i polako se peške odšetao natrag do svog hotela. Usput je, više po
običaju, nego što je smatrao da je to potrebno, proveravao da li ga neko
prati.
Molio je ključ od sobe, portir mu reče da se neko raspitivao za njega,
a istog časa čuo je kako neko sa srpskim akcentom izgovara njegovo ime:
„Marko!”
U zelenoj kožnoj fotelji sedeo je Vlatko Petrović, njegov bivši kolega
iz jugoslovenske tajne službe, na neki način njegov najbolji učenik. Priđe
mu lagano:
„Kako ste me, dođavola, našli?”

129
 „Dragi moj Marko! Od koga sam ja učio zanat? Od tebe! Ti si
sigurno bio bolji od mene, ali ja sam mlađi i studirao sam tvoje metode,
ti kao šef moje nisi mogao… Znaš, poker sam naučio od ujaka moje
supruge koji je bio pravi majstor, veruj mi. Mesecima sam mu kibicovao.
Posle sam ga uvek pobeđivao, jer sam znao sve njegove trikove, a on o
mom načinu igre nije znao ništa, razumeš li ti mene?”
„Razumem. I šta ćemo sad?” upita Marko. Bivši mlađi kolega bio
mu je nešto isuviše blagoglagoljiv, nije ga se takvog sećao, taj je hteo
nešto sasvim određeno. Iznenada se Marko osećao umornim kao nikada
ranije u životu.

130
 6.
BITI DRUGAČIJI

Srbija, 1190-1233. godine

Probudio sam se. Ne! Tako se to ne može reći. Nalazio sam se usred
magle. Mirisalo je na dim, isparavanje, paru. Onda je miris nestao, a ja
sam video maglu. Ne! Ništa nisam video, jer sam bio usred te magle.
Osetio sam je na svojoj koži. Zatim sam osetio sebe. Tek malo kasnije
sam se prepipao. Pre svega sam shvatio da sam ponovo tu i sećao se
samo strahovitog zamora, kao nikada ranije u svojim životima. Znao
sam da ležim na leđima. Meko na slami. Go, ali pokriven krznom.
Sasvim sam dobro mogao da dišem, nisam se gušio kao valjda ranije.
Gotovo sam se čudio da mogu da pokrenem ruke. Prelazio sam prstima
preko dlakavih prsa. Privukao kolena. Sad sam znao da nisam slep,
nisam video ništa zbog toga što sam još uvek veoma čvrsto stiskao
kapke. Stisnutih očiju video sam samo onu poznatu sasvim tamnu
pozadinu preko koje igraju šarene tačke, plave, crvene, žute. Duboko
sam udahnuo, najzad otvorio oči i pogledao devojci pravo u lice.
Bila je lepa. Okruglo, mlado, belo lice uramljeno vencem veoma
crne kose. Kosa je mirisala na čudesan način. Osetio sam taj miris još pre
nego što sam je ugledao. Podsećao me na livadu, cveće, zemlju, hladnu
vodu mirnog jezera. Znoj žene vonja drugačije od te kose, oštrije. Nikada
u svojim životima nisam osećao takav miomiris, ali odmah mi je nekako
bio znan. Devojka mi se nasmešila. Taj osmeh bio je tako nadzemaljski
mio, da sam ponovo zatvorio oči kao da me zaslepljuje jaka svetlost. I da
bih opet sav mogao da se predam njenom mirisu. To je bilo nešto što je
vredelo udahnuti kao ništa pre toga.
„Da li možete da me razumete?” Glas joj je zazvučao rapaviji nego
što sam očekivao. Klimnuh glavom.
„Da li želite malo toplog mleka?” Tek pošto je to rekla shvatio sam
koliko sam gladan.

131
 Ja bih, zapravo, voleo da podnesem izveštaj o svim svojim životima
sa mnogo pojedinosti. Ali ja zaboravljam isuviše toga. Stari ljudi pamte
sve manje. Da li zaboravljaju samo što je nebitno? Pamti li se najvažnije
uprkos protoku vremena? Ili samo što će se u starosti učiniti
zanimljivim? To važi za sedamdesetogodišnjake, pa i za
šezdesetogodišnjake, ali ja ću sada sa nešto prekida imati već gotovo dve
hiljade godina. Pa moj izveštaj nikada i nipošto ne može biti potpun. A
zaista nemam pojma kako se u meni vrši utvrđivanje onih pojedinosti
koje se na kraju urezuju u pamćenje. Ne znam čak ni šta da radim sa
svojim uspomenama, zbog čega su mi date. Da li ću jednog dana morati
podneti izveštaj o svom večnom životu pred nekom konačnom vlašću?
Možda pred Gospodom Bogom? Kojim to Bogom? Čijeg li sam
gospodara sluga bio ja? Da bih našao odgovor na ta pitanja, kratak beše i
zbir svih mojih života vo vjeki vjekova.
Koliko neizmerno mnogo puta sam zaspao u toku vremena koje
beše mi dato ili kome ja bejah darovan? Čovek od pedeset godina ili
nešto više utone u san dvadeset hiljada puta. I probudi se takođe toliko
puta. Nije svestan kakvi su urezi u život svakodnevno buđenje i
predavanje snu.
Zaspati je oproštaj od života. Buđenje vaskrs. Ili ponovno rođenje.
To nije isto. Čovek se nauči. Jednom. Možda i drugom. Prelaziti u Ništa
ponekad ispunjeno snovima ne boli. Može da bude spas od zamora,
slabosti, dosade, prezasićenosti, ponekad od tuge, bola ili očaja. Ne
nalazim pogodnu reč. Mučno, ponekad neizdrživo može biti kada se
dugo valjaš na postelji mrtav umoran ne nalazeći sna. Retko, ali i ja sam
to doživljavao, a upoznao sam baš mnoge ljude koji su veoma patili od
nesanice. Ja sam, zapravo, video i doživeo sve što je uopšte moguće. I
ponešto što je nemoguće takođe. Čežnja za snom jeste čežnja za smrću.
Znam ja to. Ja to moram bolje znati od smrtnika. Ali nije istina, što
legende tvrde o meni, da ja čeznem za smrću. Naučio sam da živim, a da
zaspim takođe. Buđenje je uvek nanovo susret sa stvarnošću pod
plavom kapom nebesa ovoga sveta. Bilo gde, ali u nekoj sadašnjosti.
Možda na obali beskonačnog okeana. Ili pored jedne lepe žene.
Ponovo sam otvorio oči, dugo posmatrao crnokosu devojku i ispio
pehar mleka zaslađenog medom.
„Da”, rekoh. „Ja te razumem. Hvala.”
Ne znam koliko stotina hiljada puta sam zaspao i probudio se. Mrzi
me da izračunam, iako bi to bilo moguće. Ali bilo bi besmisleno. Bez
smrti, tog najstrašnijeg, ali nadasve interesantnog cilja pred očima, ne
moram da se bojim ni da usnim ni da se probudim. Zbog toga trenutak

132
poštujem manje nego što bi smrtnici to trebalo da čine. Međutim, čitava
sadržina moje egzistencije ipak se nalazi samo u trenutku. Dobro, ako
baš hoćete, u zbiru svih mojih trenutaka. Žalim li što te trenutke ne
mogu da zaustavim ili čeznem da sat i dan prođu? Ne znam. Kad
zastanem u vremenu. u trenutku, zaboravim da sam drugačiji od
drugih. Biti drugačiji nešto je najteže u mom životu među ljudima.
Ponekad, ne baš često u toku stoleća, smem nekog da izaberem s
kim opširnije mogu da razgovaram, s kim na neki način mogu da živim
zajedno i da ispunim deo vremena. Ne! Ja ne znam kako se to tačno
zbiva. Ja budem izabran i spojen sa nekim, kao sa vama, Marko. Ili kao
sa mitropolitom Savom na kraju XII veka.
O smislu moje pojave pred vama, o susretima sa realnim ljudima od
krvi i mesa, ne znam mnogo više, nego što vi možete da naslutite. Od
krvi i mesa sam i ja, iako se pred vama pojavljujem kao duh i mogu da
se činim gotovo providnim. Duh jesu ili duha imaju i svi ostali smrtnici.
Reč je o spajanju jave i sna, koji su inače tako fino odeljeni.
Ja nekako mogu da budem samo deo njih kad se pojavljujem pred
ljudima. U najmanju ruku ono što od mene vide i čuju mora biti isto kao
oni. Ili veoma slično njima. Ponekad, ne baš često u toku stoleća, ja, kao
što rekoh, poživim sa nekim zajedno, ponašam se kao smrtnik, perfektno
skrivam da sam drugačiji. Nekih ljudi, koje sam upoznao, sećam se bolje,
drugih jedva.
Beše jedan kamenorezac sa nekog grčkog ostrva vešt da radi sa
mramorom, ime sam mu zaboravio, ali ne i njegove vitke, na suncu
potamnele udove, crne uvojke i mali, pravi nos. Radio je u Carigradu na
opremi hramova i vila, na kraju, čini mi se, u Augusteumu, gde smo
podizali dva oltara za zaštitnice Rima, boginje Reu i Vizantiju. Ja sam
tada bio glavni nadzornik. To je jedini put u toku mog večnog života da
sam voleo muškarca. Ne dugo, ali sa neizrecivom nežnošću, sa uprkos
svim intimnostima neispunjivom čežnjom. Kao da je bilo nužno da na
ovom svetu iskušam i to. Ogromni kameni blok koji je nesrećno pao s
visine ubio ga je pred mojim očima. Kazna mog Boga kome je taj odnos
morao biti trn u oku?
Ova devojka svakako nije mogla biti takva sablazan. Još joj ni ime
nisam znao pa upitah tiho ponovo zatvorenih očiju:
„Kako se zoveš, dete moje?”
„Nevena. Da li vam je sad bolje?”
Neven – tako se cvet smrti zove na njihovom jeziku. To sam saznao
kasnije. Cvet od somota. Cvet iz pesama. Nema cveta koji miriše kao
Nevena.

133
 Imala je dugačke, nežne prste kao da je plemenita gospođica, ne
seljančica. Umela je sa zverima, pticama i insektima, cvećem, biljem i
gorobiljem kao niko drugi. Umela je ljude da leči travama a dragu stoku
takođe. I suprotno od toga, da prokune, i to je umela. Možda i da ubije
pogledom. U tome, po svojoj jedinstvenosti, bili smo nekakvi srodnici.
Ne verujem da je ona toga bila svesna. Možda je samo naslutila
ponekad. A meni nije bilo dato da se sasvim otkrijem pred njom.
Bio sam mlad. Ne, osetio sam se mladim pored nje, a imao sam tada
već gotovo hiljadu i dve stotine godina. Davno, davno, kroz mnoge
živote nisam se osećao tako dobro u svojoj koži. Vaskrsnuh li? Ne, to bi
bilo previše. Možda sam se ponovo rodio…
Dobro se sećam njene crne kose, gotovo modre, kad bi se sunce
sijajući otpozadi hvatalo za nju. Često sam kasnije sedeo na livadi,
najrađe na rubu šume, posmatrajući je kako bere bilje, prateći njen oštri,
ispitivački pogled uperen u travu. Naučio sam i kako se sve zove što bi
brala i skupljala u svojoj korpi, divlji ljiljan i ruža, žalfija, nana, morač,
metvica i silno drugo cveće, korenje, lišće, paprat i travke. Brala je uvek
levom rukom, iako nije bila levakinja, u određeni čas određenog dana.
Ponekad, kad vreme nije smatrala pogodnim, samo bi zapamtila gde šta
raste da bi se drugom prilikom vratila na isto mesto. Ponekad bi pevala,
pevušila, mrmljala, drugi put ćutala. Onda bi bila okružena lišinom kao
da je to sveta služba. Kad je jednom upitah zašto šta kako i kada čini,
odgovorila je da ne zna, da to mora da se oseti.
Da bi spremila lekove ili sredstva za magiju, ponekad bi joj bila
potrebna mast divljeg vepra ili loj pobesnelog bika, meso zmije, pčele ili
drugi insekti, ptičje perje, mokraća novorođenčeta ili device. Malo po
malo ispričala mi je nešto o svojim veštinama. Velika je korist od krila
šišmiša. Ako se osuši i u bakarnom avanu rasitni, nastane čarolija čije
dejstvo zavisi od rima koje se mrmljaju u toku pripremanja. Utrljana u
mušku kosu može da štiti u toku borbe. Ako devojka pogleda muškarca
kroz taj prašak na svom levom dlanu, on se mora zaljubiti u nju. I kad
devojačka ruka, sada desnica, pospe malo od njega u posudu iz koje će
piti mleka ili vina dejstvo će biti isto. Sa ježevima i njihovim bodljama
svašta se moglo postići, na primer, lečiti od pijančevanja ili od nekih
vrsta grčeva. Nikad nisam tačno saznao šta je radila sa crnim
mačkovima i isto tako crnom živinom, koju je držala u dvorištu svoje
kolibe, sa brkovima mačka ili paperjem sasvim mladog pileta. Meni je
bilo dovoljno da posmatram sa kakvom dražešću vrši potrebne radnje,
da čujem gotovo promukli njen glas dok mrmlja nejasne stihove ili
pevuši.

134
 Kad se u meni ponovo probudio stari nemir, pa sam pomislio da
krenem na put, setio sam se da sa njenim lekovima i vradžbinama mogu
da trgujem po celom svetu. U znak zahvalnosti mogao sam joj doneti
razne potrebne sastojke za njene tvorevine. Jer da ću, sve dok bude
živela na ovom svetu, uvek nanovo svraćati kod nje, to sam svakako
nameravao, to sam želeo od sveg srca.
Umela je i sa zmijama da se ophodi. Nije se bojala da će je ujesti kad
bi golom rukom pretraživala mahovinu ili gurala kamenje u stranu.
Jednom sam video kako joj se velika guja obmotala preko ruke i
nadlanice. Nevena se nije ni trgla, naprotiv, prislonila je glavu reptila sa
isplaženim jezikom na svoja usta, poljubila ga, zatim zviždukala čudnu
melodiju, pa se posle nekog vremena zmija odmotala od njene ruke i
nestala u travi.
Ptice bi rado obletale oko njene glave, pa se čak i spuštale na njeno
teme. Tada bi posebno živo cvrkutale. Leptirovi su lako sletali na njenu
suncem opaljenu podlanicu. Činilo se da je ježevi vole i bauljaju joj u
susret. Sa svima njima je razgovarala. Noću bi joj i veliki šišmiši leteli u
susret i oštro kričući pravili krugove oko njene glave. Ne bih se previše
začudio da je Nevena sama poletela put neba.
I, kao što rekoh, uvek je iz nje izbijao taj opojni miris koji je
podsećao na livade, na šume i proplanke, na tihe vode i brzake Srbije.
Ponekad bih se plašio da u svemu tome ima nečeg zlokobnog.
Priznajem, pomalo sam se bojao Nevene. Ali još više sam se plašio za
nju. Da li će je jednog dana spaliti kao vešticu? Pa neka vrsta veštice
morala je biti, iako vrlo lepa. Ili vila, čarobnica, slovenska druitkinja?
Međutim, ona je sa hrišćanskim kaluđerima obližnjeg manastira imala
vrlo dobre odnose. Da li je, dakle, bila svetica? Samo što vile ne mogu da
budu svetice za Goje? Ili ipak?
„Šta crkva kaže o tome šta radiš?” upitah je jednom.
„Smem da lečim i donesem blagoslov, kaže otac Sava, ne smem da
začaram nikog i ne smem da kunem. Ali dovoljno je što selo zna da
imam i tu moć.”
Ime Sava izgovorila je sa takvim poštovanjem da sam hteo da
saznam više:
„Ko je taj Sava?”
„Svetac. Poglavar crkve. Princ. Sin našeg ranijeg, brat sadašnjeg
vladara.”
Manastir u blizini njenog sela zvao se Studenica. Studenac na
njihovom jeziku znači hladan izvor. Studenica se zvala i uzana, brza
reka. Kad bi pošla do manastira, Nevena bi obukla dugačku, crnu

135
haljinu i kosu sakrila pod svilenom maramom, koja je bila isuviše lepa i
skupa za selo. Manastir je koristio i preprodavao lekove, koje bi ona
spravljala, ponekad bi joj duhovnici donosili s puta neke sastavne delove
koji se ovde ne bi mogli naći. Tako je jednom dobila plavi flakon u kome
su se navodno nalazile krokodilske suze. Doneli su ga koptski sveštenici
iz Egipta.
Inače je rado puštala da joj kosa sa mirisom livada, dugačka i crna,
padne sve do kolena. Drugi put bi je isplela u kiku ili smerno složila u
venac oko glave, onda je ne bi pokrila maramom nego svilu obavila oko
vrata. Sa čela bi uvek sklanjala kosu. Znala je kako deluje njeno lepo,
čisto, visoko čelo i rado ga je izlagala pogledu ljudi.
Shvatili ste, bila je to ljubav, ljubav na onaj prvi pogled kad sam se
probudio i sagledao nju. Ljubav, imam li za to neku drugu reč?
Kad sam ponovo bio dovoljno snažan, dozvoljavala je svuda da je
pratim. Bilo je usred letnje žege. Radije bih ostao u senci, ali ona bi
razuzdano i nestašno potrčala preko livade, tako lakonogo, kao što
nikad nisam video od ljudskog bića. Zatim smo stigli na obalu reke, za
čas je odbacila haljine i gola uskočila u talase. To danas zvuči
jednostavno, Marko, ali za ono vreme bilo je krajnje neobično. Žene se ne
bi razgolitile ni kad bi legle uz muškarca, biti go u prirodi zapravo je bilo
nezamislivo. Paganski, a živeli smo u strogom, hrišćanskom dobu.
Uostalom, običaji Jevreja bili su još stroži. Plivanje nipošto nije bilo za
žene, bar ja dotle nikad nisam video da to ženska osoba čini.
Naravno da sam za njom i sam skočio u vodu.
Umela je da roni kao da je vila brodarica. Ja sam sebe uvek držao za
dobrog plivača, ali s njom nisam mogao da se utrkujem. Plivala je ispod
površine vode kao da i ne mora da diše. Zastrašen sam iščekivao kad će
najzad da izroni. Odavno nije pala kiša, ali reka je bila uska, brza, plašio
sam se virova koji bi mogli da je povuku u dubinu i strepeo, suzdržavao
se da dišem kao da sam i ja još uvek pod vodom. Najzad je izronila sa po
jednom ribom u svakoj ruci, jadnice su uzalud pokušavale, praćakajući
se, da se oslobode.
Nasmejana je isplivala i popela se na obalu, vešto ih nabola na
vrbinu granu:
„Večeras ćemo ih ispeći!”
Da, jeste. Spavao sam s njom. Kraj jezera u paprati. U njenoj kolibi
na ležaju. Inače bi joj koža bila hladna, pogotovu kad bi mi ruku
polagala na grozničavo čelo u početku, u vreme moje bolesti. Ledenu
ruku, kao da krvotok ne greje njeno telo sasvim dobro. Ali u mom
zagrljaju bi se zagrejala, postala vrela, kao da ćeš se ispeći dodirujući joj

136
telo. Njen dah se ne bi ubrzavao, ali pokreti su joj bili neopisivi, karlica
bi joj se kretala kao da kruži nezavisno od ostatka tela. Ne bi me gledala
u oči. Volela je ljubav, ne mene. Ali nešto ju je privlačilo baš meni,
strancu. Nisam znao šta je to. Reč ljubav se ne bi pomenula u našim
razgovorima.
„Ti nisi seljanka, Nevena. Ko si ti?” upitah jednom umoran i srećan
pored nje.
„Ne znam. Sada tvoja žena.”
„A inače? Jesi li čarobnica? Začarana princeza ili tako nešto?”
„Može biti. Zaista ne znam tačno. Ali znam da me dvor štiti. To mi
je rekao i otac iguman.”
Iguman studenički bio je istovremeno i namesnik svetovne vlasti.
Brinuo se da sebri, podeljeni u više kategorija, predaju određeni udeo
plodova zemlje za vladiku i za kralja. Čovek koji bi obrađivao zemlju
morao je da to čini sa određenom površinom i za vlastelu, to znači da
ore, seje, žanje i isporuči. Drugi bi se nazivali sokalnicima, oni su morali
držati konje i taljige, brinuti se za njih i biti spremni da obave transport
za gradnje i druge radove. Bilo je dijaka, pisara, koji bi seljacima
nevičnim da čitaju i pišu stajali na raspolaganju, ali pre svega su se
brinuli za dokumentaciju manastira. Opet drugi su hranili i dresirali
konje i pse, koje su gospoda mogla da ištu kadgod bi im se prohtelo.
Oko manastira su se naselile i zanatlije, zidari, stolari, staklari,
kujundžije, svećari, pčelari, a lovci i ribari takođe su spadali u taj stalež.
Svi su živeli dobro i veselo, imali su šta da jedu i piju, a kad bi na
kalendaru stajao crkveni praznik, nekom se rodilo dete, mladi par se
venčao ili pokojnik bio položen u grob, bio bi to razlog da slavi celo selo.
Kako li sam dospeo u to selo kraj reke Studenice? Kako u Neveninu
kolibu, u njen krevet? Teško mi beše da se setim. Moja putovanja iz
jednog života u drugi nisu voženje vremeplovom, jer nema mogućnosti
za povratak. To je razvoj, ali nimalo prirodan.
Devojka nije bila radoznala. Ona nikad ništa nije pitala. Ali iguman
jeste. Zapitkivao je i nisam imao razloga da ga varam. Sve o sebi,
naravno, nisam smeo da ispričam, to bi uplašilo čak i tog starog
sveštenika, ali nisam hteo ni da lažem. Između cele istine i laži, između
stvarnosti i obmane, realnosti i prevare, široko je polje na kome je jasno
sve što se vidi i čuje, ali korenje ostaje neotkriveno. Pričao sam, dakle,
igumanu što je moguće više, ali ne dodirujući suštinu.
Nije trebalo da krijem da sam učestvovao u krstaškom pohodu. Ni
da se car svetog Rimskog Carstva Nemačke Nacije, Fridrih Štaufer zvani
Barbarosa utopio u reci Salef.

137
 „Da li to moj gospodar kralj već zna? I njegov brat, moj mitropolit
Sava? Možda su činjenicu saznali, ali ne i pojedinosti. Da li ste vi
pismeni? Oprostite, pa naravno da jeste! Da li biste mogli za mog kralja
da napišete šta ste doživeli i kako je car našao smrt?”
Setih se ponovo svega. Pošto su utvrdili da car više neće izroniti,
posle prvog straha, začuše se uzvici:
„Ubijte Čivutina! Čivutin je kriv!”
Neko primeti, možda Ortlib:
„Pustite ga. Biće nam još potreban…”
Bes i očajanje krstaša, koji su iznenada izgubili svog vođu, morao je
da se pretvori u delo. Ubili su me. Ili mislili da su me ubili. Onda sam
ležao na obali brze reke sve dok nisu otišli. Lutao kroz noć ponovo
ispunjen sa malo života natrag putem kojim smo došli. Lutajući sam
kroz pustinju, umro sam od gladi i žeđi. Umro bih od gladi i žeđi, da
sam mogao da umrem. Tako, međutim, polazio sam dalje sam ili prateći
karavane koji bi me primili, kroz Aziju, pa malim brodom preko mora,
kroz Bugarsku da bih stigao u Srbiju. Većinu detalja nisam zapamtio.
Besmrtnost me ne štiti od bola, patnje, zime, vrućine i svega zla što
čoveka može spopasti. Samo što ne poznajem strah od smrti i nadu da se
svega oslobodim. Strah, međutim, da nikad ne može prestati utoliko je
veći i češće me trese nego što doživljavam sate ili mesece u kojim mogu
da upoznam sreću kao da sam običan čovek. Kao sa Nevenom.
Sve to nisam mogao da ispričam igumanu. Ali da mi je kao
zahvaljujući nekom čudu uspelo da dođem, i da sam verovatno negde
blizu manastira pao u nesvest, a Nevena me negovala sve dok nisam
ozdravio. To je zvučalo ubedljivo. I kada sam mu rekao da znam
nekoliko jezika, da sam čak bio savetnik i prevodilac cara Fridriha,
zamolio me je da ostanem koliko god želim, ali bar dok ne navrati
mitropolit Sava, princ Srba, koji je i arhimandrit ovog manastira. Sigurno
će zaželeti da porazgovara sa mnom.
„Princ?” upitao sam zamišljeno. „Kada sam imao čast da na dvoru
vašeg velikog župana Nemanje prevodim za svog cara, upoznao sam
jednog mladog princa, ali on se zvao Rastko.”
„To je on!” obradova se sveštenik. „On je živi svetitelj!”
I Nevena je rekla da je svetac.
„Princa Rastka privuklo je krilo crkve”, ispriča mi iguman. „Kao
kaluđer na svetom brdu Atos primio je ime Sava. I svog oca, starog
župana Stefana Nemanju, koga ste takođe upoznali, pozvao je da pođe
njegovim stopama. Kao Simeon se tamo predstavio. Njegove svete mošti
počivaju ovde u našem manastiru ponekad čineći čuda. I drveni iverak

138
krsta, na kome je izdahnuo naš Spasitelj u ljudskom telu, mitropolit Sava
je doneo iz Svete Zemlje i dao nam da ga čuvamo. Vi svakako znate da
su takve svetinje važne za jedan manastir. I dejstvo lekova koje izdajemo
jače je zahvaljujući njima…”
Saslušah ga pažljivo. E pa te lekove većinom je spravljala Nevena,
kroz njene prste prošli su njihovi sastojci, a kao hrišćanska svetiteljka,
tako mi Gospoda, zaista mi se nije prikazala. Ali iguman je sve ispričao
obično i u vedrom tonu. Nije propovedao. Valjda se ni za trenutak nije
pitao da li i sam u sve to veruje. Tako je trebalo reći. Bio je stasiti starac,
valjani namesnik kako svog ovozemaljskog, tako i svog nebeskog
gospodara. Nas dvojica smo se dobro razumeli. Ostao sam u Studenici.
O Neveni mi reče da je možda kneževske krvi. Kad je sveti Simeon,
tada još veliki župan Nemanja, bio mlad, rado bi dolazio u lov u ove
krajeve. Da li je on Nevenin predak posle kratke ljubavi sa nekom
ovdašnjom seljankom? Ili neki drugi plemić? Ko bi to znao? Nevena je
mogla biti kćerka te žene koja je umrla pri porođaju ne rekavši nikome
očevo ime. Nevena je onako lepa i mlada ušla u legendu o devojkama,
majkama i pramajkama unatrag sve do neznane prošlosti. Sve su te žene
bile vidarke. I više od toga, mnogo više.
Pre nego što će se Nevena roditi lovio je u ovim šumama i mladi
princ Rastko. Ali on tada nije imao ni sedamnaest godina. Sigurno je
samo da bi se Stefan, sadašnji vladar, prvi srpski kralj priznat i od Svete
Stolice i Savin stariji brat, ponekad raspitivao i da je naredio manastiru
da u svakom pogledu brine za nju. I mitropolit Sava bi svaki put kada bi
posećivao Studenicu našao malo vremena za tu neobičnu i lepu devojku.
„Samo što Neveni i nije potrebna neka naročita pomoć. To ste
svakako i sami zapazili?”
Stari monah me pogleda upitno. Uprkos strogoj nošnji činilo se da
poznaje ljude i njihov način života. Ni jednom rečju me nije prekorio
zbog toga što, ipak čovek iz tuđine, sam živim sa njihovom devojkom na
rubu šume. Očigledno je Nevena ovde sebi mogla svašta da dozvoli. A ja
ovdašnje običaje nisam poznavao, nisam znao šta je na rubu
dozvoljenog, šta strogo zabranjeno i nisam se usudio da otvoreno pitam.
„Vi ste mnogo putovali po svetu?”
Pričao sam o svojim putovanjima u svojstvu trgovca koji nabavlja so
i začine, čija porodica vrši menjačke poslove i pozajmljuje novac.
„Kao što rekoh, možda će vas mitropolit zamoliti za neke usluge.
Naša zemlja cveta. Ovde u manastiru izgradiće se i bolnica. Prepisuju se
knjige. Sava i sam piše. Napisao je čudesan opis života svog oca, svetog
Simeona. Gradi nove manastire, doveo je iz Grčke umetnike,

139
kamenoresce, kipare, slikare, umetničke stolare, neki su već tu, drugi će
doći. Ovde u manastiru osnovao je školu za sveštenike. Pitam se da li
biste mogli da zamislite da im predajete hebrejski jezik?”
Predložio mi je i da sa novcem što će mi ga manastir staviti na
raspolaganje krenem dalje na istok, da kupim balzam, aromatična ulja,
mirise i retke začine za potrebe ove zemlje.
Sve to sam i te kako mogao da zamislim. Bila je to lepa zemlja. U
mračnim šumama bilo je mnogo divljači, u rekama i jezerima riba i
rakova, pčele su zujale od cveta do cveta, ljudi bili ljubazni, ne
bezrazložno neprijateljski raspoloženi prema svakom strancu. Sumnjao
sam da su pre mene ikada videli Jevrejina. Zbog toga ih moje jevrejstvo
nije ni plašilo. Morao sam da se odmorim pre nego što ću odlučiti da li
da se vratim u Regensburg. I bez Nevene bi ovde vredelo živeti. A sa
njom bih verovatno zahvalno ostao u svakoj pustinji.
Od igumana i putujućih trgovaca, koji su navraćali u Studenicu,
saznao sam da trgovački put vodi u Italiju. Srpskim vladarima pripadao
je i deo Jadranske obale sa nekoliko značajnih luka. Dobri brodovi su
dolazili i odlazili. Trgovci iz Italije uživali u privilegiji da se slobodno
kreću zemljom Nemanjića, istina, plaćali su danak, ali su uživali u zaštiti
svoje imovine i života. Pravično. Baš kao i u Barbarosinom carstvu.
Bila je to dobro sređena država. Postojali su zakoni, vlast koja se
brinula da se živi po njima. Pošto se Rastko, treći sin svog oca, uverio da
je veliki župan Stefan Nemanja star za modernizaciju svoje države,
nagovorio ga je da se sada brine za svoju večnu dušu i da se preseli na
sveto brdo Atos u Grčkoj. Vlast nije prešla na najstarijeg sina, Vukana,
nego na srednjeg, koji se kao i njegov otac zvao Stefan.
Šta li je mislio daleko najpametniji i najenergičniji od trojice braće? E
pa sigurno je iskreno bio ubeđen da ga je Sveti Duh naučio da donese
mudre odluke. A zašto da ne? Neka svako inspiraciju koja se u njemu
budi nazove kako hoće. U svakom slučaju znao je mnogo o borbama
unutar dinastija u Vizantiji. Očevi su naređivali da im se sinovi udave,
sinovi da im se očevi oslepe, borbe između braće gotovo da su bile
pravilo, dinastičke veze nisu bile dovoljno čvrste, zbog toga su se vešti
uzurpatori, često pokazivali uspešnijim od onih koji su mislili da presto i
zemlju mogu da naslede zakonitim putem.
Naravno da je znao da je uvek neizvesno na kom ćeš bojnom polju
pobediti, ali da se vrlo dobro može izračunati kako da se jača reč
suprotstavi slabijoj. Zbog toga se Sava nije uzdavao samo u moć ratnika
i milost porekla, nego u veru. Reč ideologija u današnjem smislu još nije
postojala, ali novim svetovnim jezikom ne bi bilo svetogrdno njegovu

140
težnju nazvati vlašću jedne ideologije. Za njega ta ideologija mogla je biti
samo pravoslavno hrišćanstvo.
Ne po svaku cenu Vizantiji verna varijanta. Stefan Nemanja, docniji
svetac pravoslavnih, nazvan i mirotočivi, kršten je sa rimokatoličkom
ceremonijom. U manastir se, međutim, povukao, u pravoslavni Vatoped.
Kada je mitropolit Sava shvatio da je došao čas da svom bratu, velikom
županu, na glavu stavi kraljevsku krunu, pisao je papi u Rim i od njega
dobio i krunu i blagoslov. Nekoliko srpskih oblasti na obali ostalo je pri
rimskoj veri, a Sava se nije ozbiljno borio proliv toga. iako je problem
nesumnjivo postojao. Obala Jadrana je politički spadala u rimsku
interesnu sferu, za papu i Italijane bilo je to domaće more, mare nostrum.
Grad Bar ostao je sedište rimske nadbiskupije, grad i tvrđava
Dubrovnik, doduše u večnom neprijateljstvu sa Mlecima, ali poslušno
rimokatoličkoj veri. Već i zbog toga je valjalo naći mir sa papom, da ne
bi dovodio u pitanje svetovnu vlast Nemanjića na tom važnom
području.
Ali nešto od Rima nije mogao dobiti, nešto što je za njega bilo od
naročite važnosti, samostalnost svoje crkve. Autokefalnost se mogla steći
samo u okrilju pravoslavlja, sa katoličkog stanovišta to je bilo nemoguće.
Zbog toga se unutar područja kojim je sigurno vladao čelično držao
strogih pravila Vizantije, a da je svejedno oprezno uspevao da izbegne
sve što bi moglo da provocira konflikt sa latinskim svetom. Nije previše
naglašavao ništa što bi jačalo carigradsku hegemoniju. Za svoj narod i
svoju zemlju želeo je nezavisnost od obe velesile, i od Rima i od
Vizantije. A to je postizao oslanjajući se čas na jednu silu protiv druge,
zatim na drugu protiv prve.
„Znate li kako mi je objasnio šta jesmo i šta treba da budemo?”
upita iguman, pošto mi je objasnio Savinu politiku i nastavio: „Mnogi
misle da smo na Istoku, a drugi da smo na Zapadu, ali ja ti kažem, mi
smo Istok za Zapad i Zapad za Istok i zbog toga na ovoj zemlji nemamo
nikoga osim nadu u nebeski Jerusalim!”
Iguman je i sam bio plemićkog porekla. Dobro je poznavao rod
Nemanjića, i Savu je poznavao još kao dečaka.
„Blagovremeno je sve što je svetovno doživeo da bi se miran i
mudar posvetio Bogu. Otac mu beše već u poodmaklim godinama kada
su mu nebesa podarila najmlađeg sina, koga je najviše voleo i mazio. Već
kao princ imao je svoj dvorac, kao dete svoju dvorsku svitu. Nije imao ni
sedamnaest punih godina kada je sve to napustio, uzeo ime Sava i sav se
posvetio Bogu i crkvi.”
Meni se već pri prvom susretu usred noći na bedemu tvrđave

141
Naisos pojavio kao preozbiljan mladić. Veoma učtiv, veoma uzdržljiv,
gotovo starmalo se ponašajući, ističući gostoprimstvo kao svetu dužnost,
a bio je gotovo još dete. Pa ipak već sa osobinama državnika. Naravno
da tada ne bih pomislio da će još za života važiti za svetitelja. Ali šta
Jevrejin može znati o tome iz kakvog drveta Goji rezbare svoje svece?
Koliko je godina prošlo od tog našeg susreta? Nisam tačno znao. Ne
znam ni danas. Putovanje od planinske reke blizu luke Seleucia do reke
Studenice sigurno je trajalo dugo, zacelo sam usput umro nekoliko
smrti, zbog toga mi se pobrkalo osećanje vremena.
Osećanje vremena nestalo je pre svega i zbog postelje koju sam delio
sa Nevenom. Od pelena je spravljala gorko piće koje bi nam zagrevalo
noći. Seljaci su varili pivo za manastir, i mi smo ga dobijali u izobilju.
Ispio bih i nekoliko krčaga pre nego što bi mi se zamaglilo u glavi.
Kiselkastog crnog vina imali smo koliko smo hteli. Pošto smo živeli
udvoje, nije mi bilo teško da se držim propisa svoje vere. Nije se čudila,
nije zapitkivala kada sam zamolio da strogo odvojeno drži posude u
kojima se čuva mleko i sir od onih u kojima smo kuvali meso. Nikad nije
stavljala primedbe kada bih govorio svoje molitve. Najzad, i ona se
držala čudnih običaja koji se meni nisu činili hrišćanskim, nego Bog zna
kakvim.
Njene dugačke, bele, lanene košulje sušile su se viseći sa tavanice
pošto bi ih oprala u potoku. Tek kasnije mi je palo u oči, uvek po tri. Na
mesečini belasale su se kao aveti. Mene to nije plašilo.
„Mi uvek rađamo kćerke”, reče jednom kad sam se pod medveđim
krznom, koje nam je služilo kao pokrivač, pripijao uz nju.
„Kako – mi?”
„Moja majka, baba, prababa, pramajka. I moja kćerka, unuka,
praunuka i tako dalje. Jednoj kćerki poklanjamo život i istovremeno sve
što znamo na ovom svetu. Pa onda umremo mlade.”
Nisam to shvatao ozbiljno. Znao sam da mladi ljudi lako govore o
smrti, jer je tako daleko od njih, da se ne boje njene pretnje. Ali nekako je
to što je tvrdila o sebi bilo srodno sa mojom sudbinom. Ona je verovala u
redosled koji sve njene ženske pretke i potomke povezuje među sobom.
Ja sam bio ta veza između prošlosti i budućnosti sve do večnosti. U
suštini je svaki živi čovek preko svojih predaka vezan za stvaranje sveta,
sa prapočetkom svakog porekla, saznanje o tome ne zahteva napisanu
religiju. Vodi pravo Bogu. Malo je teže razmišljati o krajnjoj budućnosti,
o smaku sveta. Umreti bez dece znači prekinuti bogomdani redosled.
Znao sam da ne mogu imati dece. Ja sam bio taj koji ostaje kao žbun koji
uvek nanovo procveta, samo što njegovi cvetovi ne mirišu i ne nose

142
seme za novi život.
U selu se govorilo da će uskoro doći mitropolit. Znao sam kako u
Nemačkoj prosti ljudi govore o velikoj gospodi. Bilo da je reč o
svetovnim ili duhovnim moćnicima, svi bi ih se bojali, zbog toga ih
mrzeli i uvek ogovarali, znali za njihove poroke i nazivali ih đavolima.
Kod naroda biskupi nisu nimalo bolje prolazili od grofova i vojvoda. Ali
ovde se o Savi govorilo ne samo sa velikim poštovanjem nego,
usuđujem se da to kažem, sa iskrenom ljubavlju. Očekivali su ga kao
mesiju, iako, bar koliko sam ja to shvatao, njegov dolazak nije obećavao
nikakvu materijalnu korist. Svi su se mnogo trudili da pripreme lep
doček.
Pričalo se da je pomirio svoju stariju braću, iako su se godinama
svađali i pretili jedan drugome. Molbama i pretnjama u ime blaženstva
njihovih duša naterao ih je na pomirenje. Radi njegovog blagoslova bili
su spremni da ga poslušaju. A Sava im je rekao da je njihov otac na
samrtnoj postelji na svetom brdu Atos njemu poverio moć blagoslova u
čije ime je mogao da odlučuje o svemu. Tako je mitropolit raspolagao sa
moći većom i trajnijom nego što obezbeđuju odredi oklopljenih vitezova
na konjima ili naoružanih seljaka. Kasnije, kada sam imao prilike da
razgovaram sa Savom, shvatio sam, doduše, da je svog oca iskreno voleo
i da je njegovo umiranje na sina ostavilo trajan, dubok utisak. Lik
pokojnog velikog župana Nemanje još je bio sveprisutan.
U Srbiji nikad nisam čuo ružnu reč na račun Save zbog toga što je
prvo na brdu Atos kao monah tražio usamljenost, ali se ubrzo posle
očeve smrti ponovo vratio u svet, mada kao prvosveštenik. Kritikovali
su ga u Grčkoj i Bugarskoj. Tvrdili su da je to bila taktika. Oca je naveo
na monaštvo da bi posle istupao u njegovo ime. Poslužio se crkvenim
autoritetom nebesa da bi stajao iznad ratnika i da bi bez opasnosti,
udobno vladao svojom zemljom. Može biti. Ali ako je to bila njegova
vlast, ona je vršena u ime naroda i za dobro naroda, to mogu da
posvedočim.
Pošto se sa moštima svog oca vratio u Studenicu, zemlja je počela da
cveta. Raspolagao je sa dovoljno novca, plaćao suvim zlatom. Kao prvo
je u svim srpskim naseljima, ne zaboravljajući ni zabačena sela i zaseoke,
gradio crkve, neke od kamena i mramora, druge od drveta. Uputstva su
davali neimari dovedeni iz Grčke, ali posla je bilo za svakoga. Otvarali
su se kamenolomi, seklo se drvo, novac je dospevao u promet, radnici su
mogli da kupe meso, med. vino i pivo. U godinama posle već gotovo
zaboravljenog prolaska krstaškog pohoda pod komandom cara Fridriha
zvanog Barbarosa, u Srbiji je došlo do vidnog napretka, a to je, svakako,

143
ne samo ovde nego i u susednim zemljama, povezivao sa pojavom i
delovanjem princa Rastka koji je postao mitropolit Sava.
Sava je naložio da se manastiri pripreme za Srbe koji će biti spremni
da vode monaški život. Svesno je pripremao sveštenstvo kao stalež
preko koga će uticati na tok događaja. Sveštenici su, ukoliko nisu bili od
bogatog roda, dobijali imanja koja su im seljaci obrađivali. Na taj način
postali su nezavisni od svetovnih kneževa. Pošto su sad bili imućniji,
sveštenici su postajali moćniji od vojnih zapovednika. Jedina privilegija
vojnika bila je da neposredno mogu da se obrate vladaru, kralju Stefanu.
Ako bi uspeli da se domognu njegove blizine.
Najzad osvanu dan kada će Sava stići. Čuli smo da je nedaleko od
manastira dao da se podignu šatori da bi se tamo odmorio pre nego što
će svečano ući u Studenicu. Nevena je ustala veoma rano, skuvala za nas
kašu od prosa. Stajala je u vratima obasjana jutarnjim suncem u beloj
haljini, koju još nikada nisam video, sa vencem svežeg cveća na glavi.
„Nisi uzela crno, kao inače kad ideš u manastir?” upitah iznenađen.
„Njegova svetost voli da budemo veseli”, odgovori brzo. „A šta vi
mislite, da li sam ja grešnica u očima Gospodnjim?”
Baš sam se začudio.
„Ne, ja to ne mislim. Ako misliš na to, što je među nama… Naši su
proroci imali žene… Pravila tvoje vere ne poznajem tako dobro…” Da li
je želela da se i formalno uda za mene? Da li možda mitropolit da nas
blagoslovi? E pa ja sam za nju bio spreman na sve, osim da napustim
veru svojih predaka, ali da li sam onda mogao da se oženim s njom?
I mnoštvo ljudi, koji su se u porti manastirske crkve okupili oko
igumana i kaluđera, odisalo je radošću. Na livadi do porte bilo je
naslagano drvo, stajali pripremljeni ražnjevi da bi se ispeklo nekoliko
volova.
Zatim su zazvučale fanfare. Na crnim konjima dojahala je
prethodnica, zatim vitezovi u sjajnim oklopima, pa plemenita gospoda u
odelima ukrašenim krznom. Ne bi ni Barbarosa svoj dolazak dao
prirediti svečanije. A na kraju je sam, jašući na velikom belcu, a obučen u
skromnu crnu mantiju, stigao mitropolit. Lako je skočio iz sedla, kao da
je još onaj mladi princ, a ne duhovni poglavar svoje zemlje, dobacio
uzde jednom vitezu koji je pritrčao. Iguman istupi napred da bi mu
poljubio ruku, ali Sava ga podiže i oni se na pravoslavni način izljubiše u
obraze. Iguman redom predstavi monahe, pa ugledne seljane. Svi su
Savu ljubili ruku.
Zatim zastade preda mnom. Ja sam pokušao da napravim samo
kratak, nadao sam se dovoljno učtiv, muški naklon.

144
 „Naš Jevrejin namernik, vaša svetosti”, reče iguman pomalo
zbunjen, valjda je očekivao da i ja mitropolita poljubim u ruku.
„Mi se poznajemo”, oslovi me Sava na grčkom. „Upoznali smo se
one noći u Nišu, kada je vaš car bio gost mog pokojnog oca.”
„Čast mi je što se vaša svetost toga seća.”
„Raduje me što vas vidim u našoj zemlji, iskreno me raduje. Rabi
Isak, Isak ben Avram, ako se ne varam. Svakako ćemo naći vremena da
porazgovaramo, ako pristanete.” Čvrsto i ravnopravno mi stisnu ruku i
zahvaljujući tome moj ugled je u očima igumana i svih koji su mogli da
prate naš susret znatno porastao.
Sava nije bio tako visok kao što je bio njegov otac. Nekoliko
prisutnih kaluđera. a pogotovu gospoda iz njegove pratnje, bili bi viši,
ali on je nosio veoma visoku kamilavku. Asketskog lika, skromno
odeven se pokazao okupljenim ljudima, ali njegova ličnost je zračila
nešto posebno, to moram da priznam. Delovao je kao vladar. Baš kao i
moj Barbarosa. Samo značajni ljudi mogu sebi da dozvole da budu zaista
skromni. Sava je dobro znao kako deluje na ljude i koristio je, svesno ili
nesvesno, svoj dar svakoga trena.
Pošto se pozdravio sa svima, mitropolit odstupi nekoliko koraka i
blagoslovi sve. Posmatrao sam njegovo lice, pokušavao sam da shvatim
šta misli toga časa, ali njegove oči pod gustim obrvama ostajale su
neprozirne. Hrišćansku blagost, doduše, u njegovom pogledu nisam
mogao da otkrijem.
Zatim se obratio ženama i nasmešio se. Kao da je to deo protokola
Nevena mu je pritrčala prva, klekla i tako mu poljubila ruku. Mislio sam
da će i nju, kao i igumana, podići, ali on je samo stavio svoju levu ruku
na njenu crnu kosu ovenčanu cvećem i podigao pogled put neba. To je
trajalo nešto duže nego što je, po mom mišljenju, bilo neophodno, sve
dok se Nevena elastičnim okretom celog tela sama nije izvukla iz te poze
i potrčala iza leđa ostalih žena koje su mahom bile odevene u crno.
Sava se okrenu prema manastirskom konaku, a iguman, pre nego
što požuri da ga prati, dade mi znak rukom da sam i ja pozvan da
pođem sa njima.
Posle zajedničke posne, ali izvanredno ukusne večere pozvaše me
kod mitropolita Save. Molio me da mu iscrpno pričam o Barbarosinoj
smrti. Interesovao se šta će to značiti za razvoj u Evropi, ali ja o tome
nisam imao pojma. Već sam isuviše dugo bio udaljen od sveta u ovom
zabačenom kraju.
Zatim me je precizno ispitivao kako je moj car vladao, na koji način
su mu iz celog velikog carstva dostavljali izveštaje. Zanimalo ga je kako

145
bi provodio dan, po kom redosledu primao saradnike, kako organizovao
da se oni međusobno kontrolišu, u čiji savet bi se pouzdao pre nego što
bi donosio odluke. Shvatio sam da mitropolit želi da upozna
Barbarosinu tehniku vladanja. Koliko su za Fridriha bile važne lične
veze? Koliko je lično bio zadužen, koliko u ime države, da li je i kako
otplaćivao dugove? Zbog čega je došlo do sukoba sa papom? Zašto car
nikad nije uspeo da na presto svetog Petra postavi kandidata koga bi on
poželeo?
Samo sam delimično mogao da zadovoljim njegovu radoznalost. On
je govorio malo, nije imao potrebe da istakne svoje znanje i moć. Ali kad
je najzad bio zadovoljan ili bar shvatio da ne umem da kažem ništa više,
ljubazno se raspitivao kako se osećam:
„Da li uspevate da ovde živite po svetim pravilima svog naroda i
svoje vere?”
Začudilo me što je pitao slično kao car Barbarosa, odgovorio sam
potvrdno, a on je zadovoljno klimnuo glavom, međutim, nastavio je da
propitkuje.
„Niko vam ne pravi smetnje zbog vaše drugačije vere?”
Očigledno ga je obradovalo kad sam odgovorio da se osećam
bezbednim i kao kod kuće.
„To svakako, pre svega, možemo zahvaliti ocu igumanu. On je
bogobojažljiv monah i dobar čovek. Znači, vi ste zadovoljni s njim?”
„Vaše svetosti! A ko sam ja da bih dozvolio sebi da sudim o
igumanu?”
Da li je iguman rekao mitropolitu nešto o mom odnosu sa
Nevenom? Da li je prvosveštenik kao Sava mogao imati razumevanje za
tako nešto?
„Ja ću se sada povući da bih se pomolio, Isače ben Avrame. Može
biti da je upravo vreme i za vašu večernju molitvu. Ja znam da vi
najčešće samo izgovarate drevne blagoslove, brohe, ali ukoliko biste
uputili i lične reči vašem Gospodu, molim vas da i mene pomenete u
svojim molitvama!”
„Zar ja, grešnik?”
„Ko zna, možda ste vi bliži Gospodu nego mnogi od nas…”
Poklonih se. Polako pođoh u pravcu Nevenine kolibe. Noć tiha.
Nad obližnjom gustom šumom mesec. Ne znam zašto nisam otišao
pravo kući, nego do reke. Tihi talasi pod mojim nogama. Promrmljah
molitvu, legoh na mahovinu posmatrajući sivkasto-srebrni proplanak.
Tada ga ugledah. Mitropolita Savu. Došao je iz manastira sam. Malen
ispod visokog drveća. Dugo nepokretan. Tada se u šipražju pojaviše dva

146
ogromna kurjaka. Nikad krupnije ne videh. Pretrnuh, samo što nisam
viknuo u pomoć, ali sveštenik, koji ih je morao videti, nimalo se ne
uplaši, ne pobeže, naprotiv, uputi se zverima u susret. Oni mu pritrčaše
kao psi gospodaru. On položi ruke na njihove glave kao na Neveninu
glavu pred manastirskom crkvom, a oni se malo pognuše od
zadovoljstva. Utroje krenuše i nestaše u dubini šume.
O tome sam morao da porazgovaram s nekim. Odjurih do kolibe.
Nevena je legla na klupu kraj ognjišta. Spavala je mirno i duboko. To je
bio znak da neće da je ometam. Ipak je probudih i viknuh:
„Otišao je u šumu sa dva kurjaka! Sa dve ogromne zveri!”
Ona je spavala u dugačkoj, beloj košulji, one druge dve su visile na
konopcu i sablasno se lelujale.
„To su njegovi vukovi”, reče mirno. „To je poznato.”
Htedoh da legnem pored nje, ali ona me blago posla na postelju u
sobi.
„Ne danas!”
„Zato što je on u blizini?”
„Da.”
„Ali meni se nije učinilo da nas osuđuje.”
„On mi je oprostio. Blagoslovio me. To čini svaki put kad me vidi.
Da li si mu ti nešto rekao o nama?”
„Nisam.”
„Dobro. Bilo bi suvišno. Htela bih da od tebe dobijem dete.
Kćerku.”
Kako sam mogao da joj objasnim da to meni nije dato? Proklet na
večni život, u najmanju ruku osuđen da ne mogu da umrem, nisam
mogao da imam potomke. Ali možda je ovde sve bilo drugačije, nego što
je proviđenje sa mnom do sada htelo? Ta čudna devojka, čarobnica, koja
je možda govorila jezicima ptica, leptirova i zmija, taj hrišćanski vladika,
koji je imao drugarske odnose sa kurjacima, zar je to još bio svet Onoga
sa krstom, koji mi je naredio da čekam na Njega? Da li je bio toliko
moćan? Njegov svet tako velik? Ništa nisam shvatao. Uprkos svojoj
neobičnosti, Nevena je bila isuviše mlada žena da bih joj poverio te misli.
U toku razgovora sa Savom nisam bio siguran da li od mene očekuje da
čuje i nešto više nego što sam mu dosada ispričao. Ili je inače znao sve?
Sledećeg jutra jedan mladi monah me učtivo zamoli da dođem kod
njegove svetosti mitropolita Save. Sedeo je u blagovaonici sam na čelu
trpeze, zamolio me da sednem pored njega. Na stolu drvena zdela sa
izabranim voćem, zlatni krčag sa vinom i dva pehara. Sve me je
podsetilo na voće koje sam sa Barbarosom jeo u Anadoliji.

147
 „Hvala vam što ste došli. Izvolite. Zdela se koristi prvi put i strogo
sam naredio da se bere samo sa voćaka starijih od tri godine. To je sa
vašeg stanovišta svakako u redu, zar ne?”
„Jeste, hvala vašoj svetosti!”
Ustade.
„Da li biste mi ukazali čast da vi izgovorite blagoslov za naš
skromni obrok?”
Malo se uplaših pred njim. Sabrah se i izgovorih stare hebrejske reči
Boruh ato Adoncij Elauhenu… Pokušavao sam da govorim svečano, kao
što dolikuje trenutku, nisam hteo da se obrukam pred tim gojskim
vladikom koji je te molitve sigurno i na hebrejskom znao bolje od mene,
u najmanju ruku više je o njima razmišljao. Pokušavao sam da se zaista
obratim Gospodu, neka je blagosloveno Njegovo ime, da se molim, ne
samo da mrmljam naučene reči ne vodeći računa o njihovom smislu.
Nisam siguran da li mi je uspelo. Sava nije ništa rekao, pokazao mi je
samo pokretom ruke da sednem, izvadio iz džepa pantalona ispod
mantije mali nož sa sedefastom drškom i počeo da ljušti jednu sočnu
krušku.
Naš razgovor je bio drugačiji od onog koga sam vodio sa carem
Fridrihom. Sada je Sava želeo da sazna sve o Mađarskoj, naročito o
kralju Beli. Vukan, stariji brat sadašnjeg srpskog kralja Stefana, započeo
je da intrigira sa Mađarom. Mitropolit se spremao da putuje na sever da
bi posredovao. Brinuo se zbog braće. Bio je najmlađi, ipak je stalno
morao da stišava njihove sporove u korist naroda i male zemlje. Mislim
da sam mogao da mu kažem ponešto korisno.
U svakom slučaju, Savina misija bila je uspešna. Pričalo se da je
vrućina tog leta bila velika. Nuđeno je dobro, mađarsko vino, mitropolit
je zatražio leda, kao što je navikao. Nije ga bilo. Zbog toga se pomolio
Bogu, nebo su pokrili oblaci, počeo je da pada grad veličine kokošijih
jaja, vino se moglo ohladiti. Mađarski kralj bio je toliko impresioniran i
uplašen, jer je to shvatio kao znak Svemogućeg koji je uslišio molitvu
svoga smernog sluge Save, da je prihvatio sve njegove predloge. Posle se
Bela nekoliko puta ispovedao kod pravoslavnog prvosveštenika, svog
gosta.
Sledećom prilikom, kada je Sava bio u Studenici i ljubazno me
pozvao na razgovor, obavestio sam ga šta se priča.
„Ma nemojte?” Iskreno se nasmejao. „Pa to je sasvim dobro za nas,
zar ne?”
„Verovatno. Svakako. Ali, vaša svetosti, šta se zaista dogodilo?”
„Vino im je dobro. Malo sladi za naš ukus. Mađari svoj tokajac

148
nikad ne piju s ledom. I ne treba, hlađeno bi izgubilo aromu. Niti sam se
molio za led niti bih se Bogu ikada obratio za tako nešto, molim vas! Ali
da smo se na kraju napili, to je tačno. I tada mi je toliko toga poverljivog
ispričao, da se može smatrati i kao ispovest.”
U svakom slučaju Savi je uspelo da sredi stvari. Brat Vukan se u
svojoj težnji da preotme krunu nije više mogao oslanjati na Mađare. Brat
Stefan, koji je već pobegao u Bugarsku, nije više svog istočnog, moćnijeg
suseda slušao samo da bi se protiv rođenog brata održao na prestolu.
Mitropolit Sava umeo je da bude ozbiljan, kao što je priličilo
njegovom visokom zvanju, a drugi put veseo, kao da je seoski popa. Sve
sam češće bio s njim, takođe i putovao u njegovoj pratnji, dosta dobro
sam mu upoznao narav. U Studenici je voleo da potraži i samoću. Za
njega je bilo značajno što su se ovde nalazili mošti njegovog voljenog oca
koji je kao mirotočivi proglašen za sveca. Ali Sava je noću voleo sam da
ode u šumu. Da bi se sreo sa svojim kurjacima? Nikom u selu nije bilo
čudno što on ume sa zverima.
Svakako je bio visoko obrazovan čovek i sjajan državnik. Naročito je
podržavao umetnost pisanja. Po njegovom nalogu, u manastirima su
prevođeni spisi sa raznih jezika, tako i spisi Hipokrata i Galena.
Reformisao je crkveno pravo, pokušavao od svoje da napravi pravnu
državu. Oslanjao se kako na postojeće grčko, tako i na rimsko pravo.
Osnivao je prve škole i bolnice u Srbiji, brinuo se za sirotinju, stalno
podsećao da je to jedna od prvih stvari na koju hrišćani moraju da misle.
Pre svega mu je, međutim, uspelo da tu zemlju organizuje kao
malu, ali sasvim samostalnu kraljevinu usred nemira između velesila
Vizantije i Rima, u susedstvu Mađarske i Bugarske. On je vladao. Prvo
kao savetnik svog oca, velikog župana Stefana Nemanje, zatim brata
Stefana, kome je on od pape nabavio kraljevsku krunu. Zbog toga su
ovoga zvali Stefanom Prvovenčanim. To je u Vizantiji izazvalo nemir, jer
su se plašili da bi Stefan mogao da pokuša da napusti istočno okruženje,
približi se Rimu. Sava je zaista nameravao da se udalji od Vizantije, ali
ne da bi se približio Rimu. Samo što je Stefan sve iskomplikovao svojim
drugim brakom. Prvi put bio je oženjen Evdokijom, sestrom vizantijskog
cara Teodora Laskarisa. Za Srbiju je bilo povoljno da njen kralj ima
takvog tasta. Ali Stefan se posvađao s njom, oterao je sa dvora, pa se
oženio Venecijankom, kćerkom rimskog dužda Dandola, starog
neprijatelja Vizantije. Ona se zvala Ana. Sava je često brinuo zbog
ponašanja svoje braće, jer su svoje hirove stavljali iznad interesa zemlje.
A kad je Stefan umro, Sava je nastavio stvarno da vlada savetujući
Stefanove sinove, prvo starijeg Radoslava, a zatim mlađeg V ladislava.

149
 Sava nije želeo vizantijske odnose u Srbiji. Tek pre nekoliko godina
je car Aleksis Angelos uhapsio i oslepio svog brata, Isaka II Angelosa, da
bi preuzeo vlast. Bez Save bi svakako i između njegove braće Vukana i
Stefana izbila nemilosrdna borba sve do smrti jednog od njih.
Taj čovek je imao ukusa. To se izražavalo već i kroz njegovu
naglašenu skromnu odeću, koja je bila monaška, pa ipak u svojoj
eleganciji otmena, uvek crna, ali od najboljih tkanina, svile i somota, što
je posebno naglašavalo i vitki stas mitropolita. Ali njegovo osećanje za
formu najbolje se pokazivalo gradnjom crkava i manastira, jer je lično
birao umetnike i dugo razgovarao sa njima. Njegov omiljeni projekat bio
je manastir Žiča. Podigao ga je zajedno sa svojim bratom kraljem
Stefanom, severno od Studenice, na obali reke Ibar. Bio je veći, imao
bolje saobraćajne veze na sve strane sveta, bio pogodniji za stolovanje
duhovnog poglavara Srbije od Studenice, pa je Sava najčešće bio tamo.
Ali kao da mu je malo bilo žao što je sada ređe boravio u Studenici.
Nije gradio samo u Srbiji nego i na grčkom ostrvu Atos i u Solunu.
Naravno da je imao i političke motive, mislio je na jačanje srpske države
i autokefalnosti njene crkve. Ali uvek nanovo bi naglašavao da lepota
svake crkve postoji za celi narod, a lepota dvoraca samo za plemstvo, za
izabrane. Zbog toga su crkve morale da se takmiče sa najbogatijim
dvorcima, opremao ih je zlatom i srebrom, predmeti liturgije, krstovi,
pehar, kadionice, sve je ukrašavano dragim kamenjem, odežda
sveštenika morala je da bude od najskuplje i najbolje tkanine, krune
vladika ravne onima koje bi kraljevi stavljali na svoje glave.
Znao je da je problem za Srbiju što još nema građanskih naselja,
nema gradova kao u evropskim carstvima. Utoliko je više pažnje
posvećivao manastirima oko kojih su se okupljali stanovnici obližnjih
sela i zaseoka.
Jednog dana pred Studenicu dođe mnogo ratnika. Sava se sa
vojskovođama povukao u manastirsku trpezariju na savetovanje. Ne
samo mladi muškarci ovog sela nego iz cele okoline pozvani su da se
naoružaju. Saznao sam da se ne spremaju protiv spoljnjeg neprijatelja,
nego protiv bogumila.
O njima su se samo šapatom širili priče. Ime im je značilo da misle
da su Bogu posebno mili. Verovali su da između njih i nebesa ne sme da
stoji niko, ni sveštenik, ni plemić. Sve na svetu strogo su odvajali na
dobro i zlo, na belo i crno, na božanstveno i đavolsko, u našem veselom
selu nisu imali pristalica, bar ja nisam upoznao nijednog, iako su se
bajagi zalagali za pravdu i blagostanje svih ljudi.
Mitropolit Sava naredio je da se iskorene, živi spale na lomači. Svi. I

150
žene njihove i deca. Neće dozvoliti nikakvu jeres u Srbiji. U tom pogledu
bio je istog mišljenja i sa Rimom, i sa Vizantijom, mada oni nisu
postupali tako energično, naročito nije Rim, pa su u Bosni bogumili
preuzeli čak i vlast i, mada je to, zapravo, bilo u suprotnosti sa njihovim
učenjem, pridobili za sebe i vladara.
Nisam razumeo tu smrtonosnu čvrstinu mitropolita Save, nije mi
išla uz njegovu mudrost i širokogrudost u drugim stvarima. Imao sam
jednom priliku da ga pitam. Odgovorio mi je:
„Pa vi valjda znate nešto o hirurgiji, rabi Isače? Ako jedan deo tela
preti da istrune, mora da se odseče da bi se sačuvao život tog čoveka.
Tako je i sa životom naroda. Što je trulo, mora da se odseče!”
Na svoj život u Studenici ne mogu da se požalim. Dosta vremena
provodio sam u manastiru podučavajući ozbiljne, pametne seoske
momke koji su odabrani za sveštenički poziv, prevodeći poneko
pismeno, ali kako nisam dovoljno dobro znao jezik te zemlje, učeni
monasi su zajedno sa mnom prepravljali tekstove. Nadam se da se na taj
način nismo isuviše udaljavali od originala. Za svoju skromnu, nimalo
napornu delatnost dobijao sam žito, meso, voće, vino i pivo, med i
mleko. čak i nekoliko zlatnika mesečno. Po hranu i piće dolazila je
Nevena, zlato bih sakrivao u jednoj pukotini drvenog zida kolibe, ne
toliko od nje, ona je znala gde se nalazi to malo blago, nego od
nepozvanih gostiju.
Tako su prošli jesen, zima, vazduh se ponovo zagrevao, proleće, pa
je i letnja vrućina počela da me peče po koži, kad bih sa golim gornjim
delom tela šetao kroz livade. Jesen, zima, ponovo proleće. Priroda bi se
ponovo obnavljala, šuma ozelenela, sve tamnije ozelenela, obojila žuto,
tamnocrveno kao rđa, mrko i zlatno, lišće bi otpadalo, samo bi još gordi
borovi i jele određivale boju šume, inače bi hrastovi i bukve tugovali bez
ukrasa. Ne znam koliko sam godina proveo u Studenici.
Ponekad bismo još spavali zajedno, Nevena i ja. Ali sve ređe.
Obično bi postelja pripadala samo meni, kad bi ustala i otišla na klupu
pored ognjišta prekrivenu ćilimima i krznima, meni bi ostao miris njene
kose, njenog snažnog, vitkog tela. Nije se menjala, kao da je i ona
blagoslovena večnom mladošću.
Jedne večeri, kad sam opet krenuo kroz šume, stigao sam do onog
jezera gde mi je prvi put pokazala kako roneći hvata ribe golim rukama.
Prvo sam osetio njen miris. Učinio mi se jačim nego inače. Najzad iz
velike daljine ugledah Nevenu kako gola sedi na steni. Obradovan tim
lepim prizorom hteo sam da se javim, da viknem glasno i radosno, ali
blagovremeno sam primetio da devojka nije sama. Prvo sam ispred nje

151
video gola muška ramena, pa samog mladića, dobro građenog, kao da
ga je grčki kipar izvajao. Oduvek umem da se šunjam bez glasa, gotovo
da prelebdim iznad zemlje, čak se ni u šumi ne čuje krckanje otpalog
granja ili šum lišća. Prišao sam, prepoznao Glaokosa, grčkog slikara
ikona, koga je mitropolit Sava doveo radi živopisanja novih crkava.
Podsetio me je na jedinog muškog ljubavnika svih mojih života, onog
klesara u Carigradu. Kao da se ponovo rodio. Izabrala je nekog ko se i
meni morao sviđati. Za njega je sad mirisala moja Nevena.
Udaljio sam se tiho, kao što sam došao. Nikad joj ni reči nisam
rekao o tome. Ali niti sam ja dolazio na njenu klupu, niti sam je zvao u
svoju malu spavaonicu. Nisam hteo da joj se namećem, da je zbunim ako
ne bude znala da li da me odbije ili samo otrpi. Ona kao da to nije ni
primećivala.
Kada sam na sledećoj crkvenoj slavi video kako sa mladim Grkom
igra kolo, njeno pocrvenelo lice, kosu, taj crni venac iznad prebelog čela,
došlo mi je da plačem. Te noći popio sam više vina nego ikada u svojim
brojnim životima, ali niko se nije čudio, jer je celo selo bilo pijano, pa čak
i stari iguman.
Kralj Stefan Prvovenčani se razboleo. Znali smo to i zbog toga što
smo se morali moliti za njegovo ozdravljenje. Rado bih stajao u porti i
slušao pojanje. Nevenin sopran bi se visoko uzdizao nad muškim
horom. Kao i mi Jevreji, pravoslavni Srbi smatrali su da je ljudsko grlo
jedini instrument koji je Bogu zaista drag.
Sava je bio kod svog brata. Njihov otac, Stefan Nemanja, ujedinio je
srpske zemlje, Stefan Prvovenčani uspeo je, uprkos mnogim padovima,
da jedinstvo održi. Kruna podarena od pape, a priznata od svih suseda,
učinila ga je ravnopravnim sa svima onima koji su sebe mogli nazvati
kraljevima. Sada je valjalo pobrinuti se za budućnost. Stefan se tri puta
ženio, izrodio četiri sina, Radoslava, Vladislava, Uroša i Predislava.
Najstarijeg, Radoslava, Stefan je nazvao svojim „prvorođenim sinom i,
slava Božjoj milosti, zamenikom”! Time je regulisano nasledstvo. Pa kad
se Stefan predstavio, mitropolit Sava je u manastirskoj crkvi Žiči
krunisao svog bratanca Radoslava za kralja. Sledeći tradiciju najmlađi,
Predislav, se povukao u manastir kao monah. Kao svog naslednika pod
imenom Sava II stric će ga rukopoložiti za vladiku.
Međutim, mir nije doživela ni zemlja, ni njen mitropolit vladar,
Sava I. Ja sam sve to saznavao onako uzgred, jer naš život u Studenici
nije se menjao zbog zbivanja u svetu. Ali svaki put kad bi stigla do nas
neka neprijatna vest, setio bih se da bi možda ponovo trebalo da krenem
na put.

152
 Radoslav se pokazao kao slab vladar, Sava, ostareo, nije više
uspevao da istovremeno bude na sve strane, da motri na sve. Plemići su
oterali Radoslava, poželeli Vladislava za gospodara. Sava je prihvatio
volju srpske gospode. Radoslav je pobegao u prelepi grad Dubrovnik na
Jadranskom moru, uzdao se u pomoć Rima i rimokatoličke crkve, koja je
u tom gradu bila moćna, počeo da konspiriše sa Svetom stolicom protiv
rođenog brata. To je valjalo sprečiti. Ko zna zašto je Sava poželeo da s
njim na put krenem i ja. Verovatno je znao da u mene, koji jedva da sam
uspevao da razlikujem Radoslava i Vladislava po imenima, može da ima
više poverenja nego u svoje zemljake, za koje nije znao na čijoj su strani.
A ja sam nameravao da putujem dalje na Istok, uz pomoć Gospodnju i u
Jerusalim.
Putovanje sa našim karavanom nije bilo lako. Konji i mazge
natovareni prtljagom teško su se vukli uzbrdo, nizbrdo. Čas smo jahali,
dok su mlađi naše konje vodili za uzde, čas smo morali da sjašemo i
krenemo peške, jer je za konje postajalo isuviše strmo. Sava je prevalio
šezdesetu. Delovao je snažno i stameno, ali više izdaleka. Kad bih bio tik
uz njega, primećivao sam da teško diše. Najzad, na vrhu brda, stigli smo
do zastrašujuće strmine ispod koje se pokazalo more.
Iznenada se Sava našao pored mene i položio mi ruku na rame.
Lako, kao da je ptica.
„Zar se niste umorili?”
„Kako da nisam, vaša svetosti, ali pokušavam da to drugi ne
primete…”
„Kakva milost što vam to uspeva! A svoju tajnu nećete da mi
poverite?”
Malo smo se udaljili od ostalih, niko nije mogao da nas čuje. Taj
čovek je za mene pokazao veliko razumevanje. Govorilo se da stvara
čuda, da je svetitelj. Stajali smo blizu neba sa morem duboko dole pod
našim nogama. Rekao sam mu da ne mogu da umrem i zašto. Možda je
to kletva. Ali, pitao sam, to što je Isus odlučio ne može da bude kletva,
presuda možda, ali to je nešto drugo? Ponekada patim zbog svoje
sudbine, ali najčešće ne. Svoju radoznalost nisam uspeo da zadovoljim
ni kroz sva ta stoleća.
„Slutio sam tako nešto!” reče Sava. „Već kada sam prvi put
razgovarao sa vama na bedemu naše tvrđave Naisos, osetio sam da ste
vi nešto naročito. Vi ste, dakle, videli Spasitelja! Oh, ne, Isače ben
Avrame, to nije kletva! To mora da je blagoslov!”
Sunce se spremalo da zaroni u more i talasi zaiskriše još
svetlucavije. Stari mitropolit ućuta. Činilo se kao da se koleba da li da

153
me nešto pita. Najzad duboko udahnu.
„Kako je to, rabi, ako čovek ne mora da se boji smrti?”
Zar je i tog čoveka Božjeg ponekad spopadao smrtni strah? Kako da
ga pitam?
„Ja ništa drugo i ne znam, vaša svetosti. Zar je moguće da je to moja
sudbina samo zbog toga što sam jednog trenutka možda bio isuviše
bezobrazan? Ili je to, ipak, drevni plan nebesa, izabrati nekog kao mene
u određene svrhe?”
„Vi odgovarale pitanjem. Oprostite, ali govori se da je to jevrejski
običaj…”
„Može biti. Ako ne umemo da odgovorimo rečenicom koja je već
zapisana u našim svetim knjigama, obično se samo usudimo da pitamo,
ako nećemo ili ne smemo da ćutimo… Ali pošto ste izvoleli da tako
poverljivo razgovarate sa mnom, da li smem da vas pitam, zar je
moguće da se prvosveštenik, kao vi, koga još za života poštuju kao
svetitelja, boji smrti?”
„Da, Isače ben Avrame!” Teško se naslonio na svoj štap. „Dvostruko
da! Da, smete da pitate. I, da, ja se bojim smrti koja mi se približava, to
znam. I Gospod naš i Spasitelj, Isus Hristos, bojao se smrti kad je voljom
svog Oca uzeo na sebe našu ljudsku sudbinu da bi nam doneo spas. Da,
ja se bojim, ali osim vas nikom to ne smem da pokažem. Sada ćemo
polako početi da silazimo niz brdo da bismo još pre zalaska sunca stigli
u grad, dobri moj!”
Posle onoliko godina u Studenici Dubrovnik mi se učini kao
velegrad. Izgrađen na poluostrvu pod brdom Srđ, kraj zelene planinske
reke koja je ovde našla svoje ušće u more, izgrađen od belog kamena, taj
grad je zaista zaslužio da ga nazovu biserom Jadrana. Zatekao sam
malu, ali bogatu jevrejsku zajednicu i saznao da je po hrišćanskom
računu bila godina 1233. Barbarosa je umro 1190. godine. Znači da sam u
Studenici proveo preko četiri decenije.
Ja nisam ostareo, ali sa mnom to je tako, međutim, činilo mi se da se
sve te godine ni Nevena nije promenila, iako je stalno tvrdila da mora da
umre mlada. Da li je to bila moja zasluga? Da li pored mene nije mogla
da ostari? Da li nije smela da ostari pre nego što rodi dete, a ja joj ga
nisam mogao dati? Posmatrajući mitropolita Savu, video sam kako
vreme prolazi. Mladi princ koga sam nekada upoznao sada je bio
oronuli starac.
Oprostili smo se veoma srdačno. Zatim se Sava ukrcao na svoj brod.
Za svoje diplomatske poslove nije me koristio. Ja sam mu bio zahvalan
što sam došao s njim u Dubrovnik. Posle druženja sa ljudima svoje vere,

154
a, pre svega, ponovo u jednom gradu. shvatio sam da u Studenici više
neću i ne mogu da ostanem. Morao sam da se vratim, jer mi je manastir
poverio zlato da bih mu doneo određenu robu, nisam smeo da budem
neveran tim dobrim ljudima. Sve što im je bilo potrebno, balzam, ulje od
kamfora, mirise, plemenite začine i so uspeo sam da nabavim u
Dubrovniku. Priključio sam se karavanu italijanskih trgovaca i sa njima
stigao u Srbiju udobnije nego što sam ovamo došao sa mitropolitom.
Nevenu sam zatekao trudnu. Njeno lice više nije bilo tako divlje kao
što sam ga upoznao, nego blago, mirno i umirujuće. Mirisu šuma i
livada koji je strujao iz nje sada se priključio novi miris mleka. Uselio
sam se u kolibu ne pitajući, znao sam da je Grk otišao i da me ona čeka.
Pošto je pala noć ponosno mi je pokazala svoj trbuh i zamolila me:
„Poslušajte! Živa je!”
Naslonio sam uvo na telo, kao što je želela.
„Od onog Grka?” upitah ipak.
„Da. Bilo je krajnje vreme. A vi mi taj blagoslov niste dali!”
„Gde je?”
„Otišao.”
„I?”
„Ispuniće se sudbina…”
Nedelje do porođaja proveo sam kraj nje. Prvi i poslednji put u svim
svojim životima bio sam kao otac koji očekuje dete. Dato mi je da budem
nežan. Bio sam to rado. Sedeli smo pred vatrom koja je pucketala u
otvorenom ognjištu i držali se za ruke. Sekao sam drvo, prao rublje,
kuvao, kuvao dobro, činio sve ne bih li joj pomogao. Za mene je to
nezaboravno vreme. Život je mogao biti lep. Utoliko veći bol kad mora
da prestane. Ne moj, ali ovaj život.
Kada je došlo vreme, doveo sam iz sela staricu poznatu kao veštu
babicu – šibao je oštar vetar, morali smo da trčimo sagnuti – zatim sam
stajao na tremu i čekao, čekao dok iznutra nisam čuo plač deteta. Jedva
sam se usudio da otvorim vrata i utvrdim da se desilo što je Nevena
predskazala.
Bledog lica, sa kosom raspuštenom preko krzna, kojim ju je babica
prekrila i pod kojim sam tako često ležao pored njenog snažnog, lepog
tela, sada se ispružila zatvorenih očiju bez pokreta. Miris je ispunjavao
prostor jače nego što sam ga ikada osetio. Ali drugačiji. Mirisalo je na
poznu jesen, na mokre livade, na sveže seno, na napola uvenulo cveće,
na bogatu vodu, na ledene planinske potoke. Mirisalo je istovremeno na
prolaznost leta, jesen i nastupajuću zimu. Ne na smrt. Smrt smrdi po
prolaznosti, oproštaj, prekid i zbogom. Dete u zagrljaju babice nisam

155
hteo ni da pogledam.
„Zdrava devojčica!” reče ona. U to nisam sumnjao. Otrčao sam do
manastira i zalupao na kapiji. Tamo je sada bio novi, mladi iguman, stari
se predstavio, Gospod neka mu podari večnu pokoj i blaženstvo, voleli
smo se, on i ja. Mladog sam takođe poznavao, podučavao sam ga
hebrejskom i grčkom. Podneo sam izveštaj, iguman ozbiljno klimnu,
prekrsti se i predloži:
„To sad nisu običaji kojima ste vi vični, dragi Isače. A malu decu
treba da podignu žene. Ja predlažem da se preselite u naš konak!”
To je, naravno, bilo najbolje.
Nevenu su sahranili pored njene majke i babe. Ja sam stajao sa
strane i slušao svečano pojanje, molitvu i propoved igumana. Posle mi je
rekao:
„Šteta što njegova svetost, mitropolit Sava, nije u zemlji. Ali kad
opet bude navratio u Studenicu, i on će je blagosloviti i pomoliti se za
njenu jadnu dušu.”
Prosto ne znam kako je iguman uspeo da me natera da još nekoliko
puta putujem u interesu manastira, tako da sam produžio boravak u
Studenici. Jednog dana, kad se opet nađoh tu, navratih na Nevenin grob
i položih cveće nimalo se ne čudeći što je i ovde mirisalo tako kako sam
se sećao. Tada mi je prišao iguman i plačući rekao:
„Otac Sava se predstavio Gospodu.”
Na svom poslednjem velikom putovanju Sava je posetio jug Italije,
još jednom sveti Jerusalim, Sinaj, Aleksandriju, „veliki Vavilon”, kako su
tada nazivali Kairo, zatim se ponovo ukrcao na brod i otplovio za
Antiohiju, odande kopnenim putem za Bugarsku. Bio je radoznao čovek
na zemlji, biće da je još jedanput uživao u lepotama ovog sveta, jer nije
više morao da posvršava diplomatske poslove, možda prvi put od rane
mladosti putovao je sebe radi. Na kraju se prehladio, a svakako veoma
umorio. Umro je u bugarskom manastiru Trnovo.
Sada zaista više nisam imao nikakvog razloga da ostanem u Srbiji.
Moj povratak u Regensburg, moja smrt usput od razbojničke ruke ne
spada ovamo. Šta još da vam kažem, Marko? Da li postoji neki dublji
uzrok ili je slučaj što živimo svoj, a ne neki tuđi život, nisam uspeo da
saznam uprkos svem vremenu što sam ga sada prevalio preko ramena.
A sada smo u Beču i nešto je spojilo nas dvojicu ovde, u poštovanja
dostojnoj Narodnoj biblioteci. Kako, inače, živim u ovom veku i da li se
pojavljujem samo vama? Ama kakve to ima veze sa našom pričom?

156
 7.
BEKSTVO

Majami Bič, Beč, Tel Aviv,

novembar-decembar 1994. godine

M
arko je shvatio da se sve iskomplikovalo. Zivot mu nije bio
u neposrednoj opasnosti, još nije, ali nije znao šta da radi.
Mislio je da će većinu problema prevazići ako na sve strane
bude otvoren. Pokušavao je da se ne zaplete u protivrečnosti. Kada mu
je Sitnikin ponudio da preuzme vezu sa preprodavcima oružja u
Majamiju, odlučio je da to poveže sa svadbom sina u Memfisu. Saopštio
je to Rusu, jer je znao da se neće protiviti. Naprotiv. Let za Ameriku time
je dobio objašnjenje, ako bi se iko za njega interesovao. Sitnikinova
profesionalna bolest, baš kao i Markova, bila je da su se večito bojali da
bi neko mogao više da se zanima za njih nego što bi oni to voleli.
Odmah posle toga Marko je ugovorio večeru sa gospodinom
Mesečinom u restoranu Hietzinger Bräu, gde se, kako je ponosno
saopštio, kao da je to njegova zasluga, služila najbolja govedina na svetu.
Gospodin Mesečina se ugojio, kravata mu je bila manje šarena, odelo
ozbiljnije nego u Bonu, ali kao da nije dovoljno cenio ukus srži od kosti
na tostu, mesa, spanaća i sosa od rena, koji je Marko toliko hvalio.
Marko je kao domaćin pomalo tužno rekao:
„Verujem da bi gospodin Sunce naročito uživao u ovom ručku.
Kako je on?”
„Hvala. Koliko ja znam, dobro. Pošao je u zasluženu penziju. Rekao
mi je da će se posvetiti svojoj bašti. Ružama!”
„Ma nemojte! A vi? Jeste li vi sada na njegovom mestu?”
Niko nikad Marku nije rekao da je Sunce pretpostavljeni Mesečini,
ali ovaj se nije ni čudio, ni bunio.
„Nažalost, nisam. Na tom mestu sada je jedan drugi gospodin. Ali
to ništa ne menja. Mi smo zadovoljni sa vašim tekstovima. Nadam se da

157
ste i vi zadovoljni sa nama. Ah, imam jednu molbu u ime novog
gospodina Sunce, predlažem da ga, jednostavnosti radi, tako zovemo,
ako se slažete…”
„Molim”, reče Marko pomalo razočarano. „Kako vi kažete. On je
tako divno umeo da kaže ‘divno’…”
„Zar jeste?”
„Jeste, jeste. Gospodin Sunce bi rečenicu često počeo sa ‘divno’…”
„Ja to nisam primetio.”
Marko se samo jednom sreo s njim, pa ipak je njihov međusobni
odnos bio gotovo kolegijalan. Razumevali su se. Ili je u najmanju ruku
gospodin Sunce uspevao da sve organizuje tako da se Marku učinilo da
su bliski. Na njegovom mestu sada je sigurno sedeo mlađi čovek koji je
završio odgovarajuće univerzitetske studije i dodatne kurseve iz
psihologije i međuljudskih odnosa i zbog svog stalnog bavljenja
skriptama i ispitima nije imao pojma kako se razgovara sa partnerom.
Tako se razvijalo u svim sličnim službama.
„Svejedno ga pozdravite s moje strane ako budete imali kontakt s
njim.” Ali Marko je iz sopstvenog iskustva znao da takve službe nemaju
običaj da održavaju odnose sa svojim penzionisanim službenicima.
„Voleli bismo da nam napišete psihološki portret Slobodana
Miloševića i njegove supruge”, reče gospodin Mesečina.
Tajanstvena organizacija koju je zastupao gospodin Mesečina nije
imala ništa protiv Markove saradnje sa Sitnikinom. Želela je samo da ih
on redovno izveštava o svemu.
Marko je jednog dana Rusu izneo novu ideju. Želeo je da velikom
poslu doprinese i nečim svojim. Pošto je gospođa fon Šlosbah servirala
uobičajeni čaj, izneo je pian stvaranja novog lanca restorana.
„Mek Donalds i argentinski restorani sa biftecima prave odlične
poslove, zar ne? Mušterije znaju da će dobiti uvek isti kvalitet za
odgovarajuću cenu. Kao što kod vas uvek dobijam ovaj čaj…”
„Svakako!” reče Sitnikin rasejano.
„Pasulj je nekada bio hrana siromašnih ljudi na celom svetu”, poče
Marko da objašnjava. „U Srbiji imamo čorbast pasulj, a takođe i
prebranac. U Makedoniji postoji tavče na gravče. Jevreji imaju šolet sa
guščetinom. Francuzi kasule, sa guščijim mesom, ali i svinjskim
kobasicama. Postoji italijanska minestrona od pasulja, meksički crni
pasulj. Od pasulja može da se napravi testo, a može da se servira kao
salata i mnogo toga još…”
„Ne znam kamo smerate, dragi moj prijatelju!” primeti Rus
nestrpljivo.

158
 „Da organizujemo lanac restorana isključivo sa jelima na bazi
pasulja, sa mesom ili bez njega, sa odgovarajućim salatama i pićem, uz
pasulj ide pivo, takođe i crno vino, uz dobm propagandu, sa lokalima
otvorenim na pravom mestu, sa ponudom jevtine, dobre hrane koja
zasićuje… Šta kažete? Postoji li u Rusiji neko poznato jelo od pasulja?”
„Ja radije jedem boršč!”
„I boršč bi mogao da se servira”, popusti Marko. „I kiseli kupus ide
uz pasulj. I cvekla.”
Sitnikin odmahnu.
„Oprostite, dragi moj, ali trenutno imamo druge probleme. Ne
zaboravite, firma nam se zove Armimpex! Sa akcentom na prvom slogu.”
„Na oružju.”
„Tako je. Pa uprkos tolikim ratovima, ne na poslednjem mestu onim
u vašoj bivšoj domovini, ne ide sve kao što smo zamišljali. Zasada ćemo
morati da vas ubacimo u nešto drugo. Valjda ste spremni i za veće
poslove? Mimo vašeg pasulja?”
„Svakako. Rado. Ako moram. Ali možda bismo mogli da osnujemo
posebnu firmu za te restorane, kao što smo nedavno uradili sa malinom
iz Srbije, važno je da stavite na raspolaganje kapital.” U želji da bude
naročito lukav dodade. „A gde bolje može da se sakrije profit i da se
pere novac nego u ugostiteljstvu?”
„Da biste prali novac, prvo treba da ga imate!” odbi Sitnikin
nestrpljivo. „O tom drugom prilikom. Pa hajde, zapišite tu svoju ideju u
vidu memoranduma, naškoditi ne može ako to negde zavedemo kao
mogući projekat…” Onda je debeli Rus prešao na stvar. Marko je valjda
u novinama čitao o letelicama bez posade sa nazivom „predator”.
Amerikanci ih koriste iz baze u Albaniji za izviđanje Bosne. Jevtine su,
nisko lete, tako da ih je teško otkriti radarom, imaju domet od 800
kilometara, ostaju u vazduhu 24 sati i danonoćno snimaju teren, na
snimcima se dobro mogu prepoznati predmeti veći od trideset
centimetara, a mogu se preko satelita prenositi u bazu. Ima već i novijih
modela, ali još nisu u akciji. Zovu se Tier II, raspon krila od 35 metara i
domet od 6.000 kilometara. U američkim novinama tvrdilo se da je za
istraživanje tih objekata već potrošeno 164 miliona dolara.
Marko treba da pokuša da nabavi takvu mašinu, u prvom redu bar
da pokaže interesovanje za nju i ispita da li postoje ponude.
„Takve stvari još nikada nisam radio”, upozori Marko. „Zar će iko
hteti da razgovara sa mnom, imati poverenja u mene?”
„To na tržištu koje je prilično pregledno može značiti poteškoću”,
priznade Sitnikin. „Ali može biti i prednost. Videćemo. Naravno da ćete

159
na odgovarajući način biti najavljeni i prva lica sa kojima ćete uspostaviti
kontakt, biće obaveštena da treba da vam veruju. Uostalom, to su vaši
bivši zemljaci. Hrvati. Zbog toga će vama biti lakše da procenite kakvi
su.”
„Zar ne bi mogli da se u njihovom liku pojave američki agenti koji
bi provocirali?”
„I to može da se dogodi”, klimnu Sitnikin zamišljeno. „Upravo zbog
toga morate pažljivo da ispitate teren da vas ne bi uhapsili radi ilegalne
trgovine oružjem na američkoj teritoriji. Vi samo izbacite mamac. U
slučaju potrebe možete nagovestiti da bismo to mogli platiti i
plutonijumom osposobljenim za atomske bombe.”
„Zar možemo?”
„Zašto da ne? Zar mislite da je samo nemačka obaveštajna služba
BND sposobna da ih nabavi? Ne! U bivšem Sovjetskom Savez nije teško
doći do toga.”
„Ali Rusiji valjda te letelice bez posade nisu potrebne?”
„Nama su potrebne za preprodaju. To nisu porcije pasulja ili sočiva,
to je nešto konkretno, golupčiću moj.”
Uprkos svoj opreznosti, Marko je dospeo između svih tih
organizacija. Sunce i Mesečina, Sitnikin i Rusi, preprodavci oružja u
Americi i agenti koji ih love, a sada još i njegova bivša služba,
jugoslovenska državna bezbednost.
U toku poslednjih godinu i po dana Marko je doživeo mnogo
iznenađenja. Vanrednu predusretljivost gospode Sunce i Mesečina u
Bonu, vest o sinovljevom braku i kćerkine veze sa muslimanskim
trgovcima umetničkim delima, ne na poslednjem mestu susret sa večitim
Jevrejinom u bečkoj Narodnoj biblioteci. Pa ipak mu je iznenadna pojava
bivšeg mlađeg saradnika iz Jugoslavije, Vlatka, u hotelu Shelborne u
Majami Biču zadala gotovo fizički udarac, kao bubrežni napad u
njegovom bečkom stanu. Uprkos tome, uspelo mu je da sačuva
prisebnost. Seo je u fotelju pored njegove i pitao:
„A šta ćemo sad?”
„Predlažem da prvo naručiš nešto da popijemo. Naša služba je još
škrtija nego što je bila u tvoje vreme, a tebi sigurno priznaju mnogo više
za troškove nego meni.”
„Može biti. Daikiri, kao što smo ga pili na Kubi?”
„Važi.”
„Ali ja te upozoravam, verovao ili ne, tamo je bio bolji nego ovde!”
Zatim su sedeli pred koktelima u foteljama od zelenog skaja i ćutali.
Tako su pre nekih petnaest godina sedeli u jugoslovenskoj ambasadi u

160
Havani. U maloj zimskoj bašti bila je kancelarija bezbednosti, odatle su
pokušavali da pokriju kontakte članova jugoslovenske delegacije na
samitu nesvrstanih i održavali veze sa Kubancima u pogledu Titove
lične bezbednosti. Većina Jugoslovena na konferenciji, čak i ministar
spoljnih poslova, vozili su se u automobilima koje je ustupila Kuba, ali
oni su doveli sopstvene automobile i svoje vozače koji su nekada radili u
ambasadi i dobro poznavali grad i okolinu. Preko satelita imali su
otvorenu liniju sa Beogradom i mogli u svako doba da uspostave
kontakt otvoreno ili šifrirano. U razmaku od četiri sata proveravali su
liniju koja je Titu stajala na raspolaganju kad god bi poželeo.
Veći deo vremena su, međutim, proveli nervozno ne radeći ništa,
prosto su morali biti spremni za svaki neočekivani problem, ali nijedan
se nije pojavljivao.
Samo su sedeli među cvećem, pod palmama, pili kafu, voćne
sokove i poneki koktel, stalno kijali i kašljali, jer nisu bili naviknuti na
klimatizaciju bez koje ovde nisu mogli da opstanu. Igrali su šah ili
rešavali ukrštene reči. Marka je sve to mrzelo, sve dok jedan mlađi
kolega nije upitao:
„Severno predgrađe Pariza. Trinaest slova. Na početku stoji Aub
latinicom…”
Marko zažmuri i reče:
„Vidi da li je Aubervilliers?…”
„Čekaj… Dođavola, izgleda da jeste! Pa kako taj čovek zna takve
stvari?”
„Da se bolje pripremaš za svoje zadatke, bio bi pametniji. Da li je
naš predsednik bio u Parizu? Jeste. Da li se naša služba tada brinula
zbog neprijateljske emigracije u Evropi? Jeste. Da li smo zbog toga
precizno studirali Pariz i njegova predgrađa…”
„Takav je!” rekao je Vlatko tada ponosan na svog šefa, a sada u
Majami Biču upita Marka iznenada:
„Kako se zvalo ono prokleto predgrađe Pariza?”
„Molim?” Marko nije shvatio kuda mlađi smera. „Seti se! Havana,
septembar 1979. godine, zimska bašta ambasade, rešavanje ukrštenih
reči!”
„Shvatam. Obervilije. Zašto to pominješ?”
„Ja sam se tada tebi divio, Marko! Časna reč! Mislim da bih tada
uradio sve što bi ti naredio. Sve! Ne trepnuvši. Toliko sam te poštovao.
Pa šta se dogodilo s tobom? Zašto si ti postao izdajnik? Za pare? Ranije
te pare nikada nisu zanimale!”
„Odbijam da me nazivaš izdajnikom. Odbijam s gnušanjem.

161
Najradije bih te prebio, ali ni za jednog od nas dvojice ne bi bilo zgodno
da se ovde pobijemo. Osim toga, ti bi me verovatno pobedio, mlađi si, a
ja nisam u formi… Ali priznajem da ti moja sadašnja pozicija nameće
izvesna pitanja. Međutim, daleko je složenije pitanje šta se dogodilo s
tobom, druže moj. Jer ti opet radiš sve što ti naređuju, kao što kažeš da
bi ranije mene poslušao. Bojim se da je to tvoj problem. Ako sebi nešto
zameram, onda to sigurno nije što sam tvoje nove gazde napustio, nego
što nisam uspeo da tebe i tebi slične vaspitam da misle svojom glavom.
Verovatno zato što je za mene i moju generaciju bilo komotnije što ste
slušali i izvršavali naređenja, sve što bi zahtevali partija i pretpostavljeni.
Eto vidiš, zbog toga se ja kajem!”
„Sad mi samo još kaži da ti nisi slušao partiju!”
„To je bila moja partija, Vlatko! Ako je grešila, a jeste, to su bile i
moje greške. Ja sam se zaista s njom identifikovao. Ali da nisam uvek
slepo slušao, to čak i ti treba da znaš!”
„Znam, sad će doći ta tvoja stara priča. To si nam sto puta ispričao,
kako si se posvađao sa predsednikom vlade, on te skinuo, a Tito te
vratio. To samo znači da si bio dovoljno pametan da se držiš jačega.”
„Obratno! Ja sam imao svoje mišljenje, a onaj, koga s pravom
nazivaš jačim, na kraju ga je prihvatio. Imao sam pravo da budem u
pravu. Zar ne misliš da bih opet mogao da imam pravo?”
„Umeš da pričaš, i to smo znali…”
„Svrha mog života bila je, bar tako sam ja shvatao zadatak naše
službe, da pomoću naših metoda ukinemo potrebu da se te metode
primene. Razumeš? Ali ako naša zajednička prošlost u tebi nastavlja da
živi na ovaj način, onda, Vlatko, moram da zaključim da sam doživeo
poraz na celoj liniji…”
Ponovo su ućutali. Već posle prvih reči napetost između njih
narasla je do vrhunca. Svađa između dvojice bivših prijatelja može da
izbije isto tako naglo kao između starih bračnih drugova, gotovo bez
pravog vidljivog razloga.
„Hajde da prošetamo nekoliko koraka”, predloži Marko.
„Zar misliš?” i Vlatko napravi kružni pokret glavom, što je
predstavljalo pitanja da li može da bude skrivenih mikrofona.
„Ne verujem. Ali baš mi se šeta…”
Krenuše između niza osvetljenih hotela i okeana. Ispred svakog
hotela bio je bazen sa zelenim ili plavim pločicama, a pred nekim celi
pejzaž sa vodom, jezera povezana kanalima, tako da se iz jednog moglo
plivati u drugi. Niko se nije kupao, ali bili su jarko osvetljeni. U
novembru je Majami Bič najjevtiniji, posećivali su ga uglavnom

162
penzioneri kojima je sad bilo kasno i hladno da se kupaju. Iza velikih
prozora u holovima, vestibilima, restoranima i svečanim salama kretalo
se mnoštvo ljudi. S druge strane staze šumeo je okean, posmatrali su
bele pruge pene na vrhu talasa.
„Hajde da postavimo nekoliko pitanja važnijih od naše svađe. Mene
zanima kako si me pronašao. A tebe… Ne znam tačno šta te zanima, ali
svakako me nisi sačekao samo da bi popio sa mnom daikiri i saopštio mi
da me smatraš za izdajnika.”
„Hoćemo li da budemo iskreni, Marko?”
Seli su na prevrnuti čamac izvučen na obalu i posmatrali pučinu.
Zelene i crvene pozicione svetiljke jahti u prolazu svetlucale su kao
zvezde gore na nebu.
„Da li ti sad radiš za neku drugu službu?”
„Imam konsalting-firmu u Beču.”
„Pod svojim imenom?”
„Ne pod svojim pravim imenom.”
„A da li iza te firme stoji neka strana služba?”
„Može biti. Verovao ili ne, ne znam tačno. Ali to što sada radim
nema veze sa našim bivšim poslovima. Kako si me našao?”
„Uopšte te nisam našao.”
„Šta to sad znači?”
„Ja sam pokrivao one hrvatske preprodavce oružja. Samo što nisam
pao sa stolice kad si se ti pojavio!”
Marko klimnu sa olakšanjem. Znači, nije on napravio grešku, nije
nespretno ostavljao tragove. Bio je to slučaj, onaj prokleti, nepredvidivi
slučaj sa kojim uvek moraš da računaš, ali koji se pojavljuje kad mu se
najmanje nadaš. „Ne radiš sam?”
„Naravno da ne.”
„To je dobro već i zbog toga što se ne postavlja pitanje da li moraš
da napišeš izveštaj o našem susretu. Moraš, jer tvoje kolege već sve
znaju…”
„Tako je. Ali samo je jedan sa mnom.”
„Da li ga poznajem?”
„On poznaje tebe.”
„Ti si šef?”
„Jesam.”
Zatim Vlatko zamoli Marka da mu ispriča sve o razgovorima sa
preprodavcima oružja. Beograd je želeo da zna šta se, uz kršenje
embarga, šalje u Hrvatsku i Bosnu. Na taj način se ruši osetljiva
ravnoteža na Balkanu. Nije reč više o podeli bivše Jugoslavije među

163
njenim narodima, nego o pripremi uništavajućeg rata između
pravoslavnog sveta i islama i o tome gde će stajati i šta će preduzeti
katolički zapad.
„Hajde redom!” uzdahnu Marko. „Nemoj da brkaš različite stvari,
ako ti je stalo do nekoliko konkretnih podataka. Kakva li je to glupost sa
katoličkim zapadom? Šta hoćeš s tim da kažeš?”
„Pa to svako zna!”
„To što svako zna obično nije ništa. Da li SAD možda svrstavaš
među katoličke države?”
„Kad pogledaš specijalne odnose između Vašingtona i Vatikana…”
„Gluposti! Vlatko, shvati, ne postoje nikakvi specijalni odnosi
između Bele kuće i Vatikana. Ti ovde ne treba da pišeš članak za neke
režimske novine u Beogradu, nego da skupljaš podatke za svoju vlast.
Podatke o činjenicama, hej! Pa neka onda vlast radi s tim činjenicama šta
hoće, to je politika! Tvoje je da znaš šta jeste, a šta nije. A činjenica je da
su za američku elitu katolici gotovo tako strašni kao Jevreji, samo malo
bolji od Crnaca.”
„A svetska zavera protiv srpstva!”
„Vlatko! Ne postoji nikakva svetska zavera protiv srpstva. Postoji
pogrešna i glupa politika sadašnje vlasti u Srbiji koja je protiv sebe
izazvala celi svet.”
„To što ti tako nazivaš jeste prirodno shvatljiva težnja srpskog
naroda da stekne ista prava, kao i ostali narodi bivše Jugoslavije, a to je
pravo da odluči kako će živeti, pravo koje mu je oduzeto za vreme Tita.”
„Prvo, nisi u pravu. Drugo, ako nešto hoćeš od mene, a očigledno
hoćeš, ne smeš da nastupiš oštro protiv mene, moraš da pokušaš da me
pridobiješ. To sam pokušavao da te naučim.”
„Ti i tvoja škola! Ona nas je i dovela dotle! Mi Srbi smo uvek morali
da se povlačimo pred vama!”
Marko poče da razmišlja kako da prekine razgovor. Bio je
besmislen. Ipak upita još:
„Ti znači iskreno podržavaš nacionalističku, u redu, hajde da
kažemo samo, nacionalnu politiku u čijoj službi sada stojiš?”
„Pa naravno!”
„Ali pošto je ona u suprotnosti sa politikom kojoj smo nas dvojica,
pre stotinu stoleća, jednom služili, moram da te pitam da li si nas tada
zavaravao, da li si tada lagao ili lažeš sada?”
„Tada”, reče Vlatko posle pauze. „Ali ti to očigledno ne možeš da
shvatiš zato što nisi Srbin!”
„Hoćeš da kažeš zato što sam Jevrejin? Na to smeraš već drugi put.

164
U redu. Ne znam kakve to ima veze, ali primam k znanju. Samo što
posle te konstatacije, zapravo, nemamo više šta da razgovaramo. Kako si
privatno? Šta ti radi sin? Da li još studira? Gde si se ovde smestio? Hoćeš
li da me sad otpratiš do mog hotela ili da ja otpratim tebe?” Marko
ustade. U Americi mu bivši kolega nije mogao nauditi. Susret je bio
neprijatan. Posledice još nisu bile sagledive. Ne bi bilo prijatno da ga
srpska služba pronađe u Beču i tamo počne da ga prati. Bilo mu je
gotovo neprijatno što je na ovom terenu toliko jači od Vlatka Petrovića. I
to ga je ispunjavalo tugom. Ipak je bila reč o organizaciji kojoj nije samo
pripadao decenijama, nego koju je izgrađivao, u koju je ugradio deo
sebe.
„Hvala”, odgovori Vlatko. „Dobro. Svi smo dobro. Sin mi studira
mašinogradnju.”
„Onda još nije morao u vojsku. Odlično. Sin bi ti sigurno rekao
super! Pa valjda još imate malo uticaja na vojne odseke?”
„Zar ti ne bi vadio svoju decu? Uostalom, gde su ti deca?”
„Moja kćerka je sa svojom porodicom doskora bila u Sarajevu…”
„Bila?”
„Da. Sada je na sigurnom. Moj sin, takođe. Ali ja ne pričam o slavi
Serbije dok spasavam svoje najrođenije.” Šta su još mogli da kažu jedan
drugome.
„Da li sad ja tebe mogu da pozovem na piće?” upita Vlatko
molećivim glasom. Marko pogleda na sat. Još nije bilo ni jedanaest. U
Vlatkovom hotelu negde u pozadini će se nalaziti Vlatkov kolega.
Utoliko bolje.
„Rado. Baš me zanima da li ću otkriti ko je tvoj čovek?”
„Da ti ga predstavim?” ponudi Vlatko žustro.
„Nemoj odmah. Zanima me da li ću ga sam naći.”
Nije im bilo stalo do koktela, pa pređoše na tekilu. Nedaleko od njih
na jednoj sofi sedeo je mladić u žutom platnenom odelu i živo studirao
Financial Times.
Vlatko sad Marka zamoli direktno da mu kaže za koga je
kontaktirao preprodavce oružja i šta su mu ponudili. U ime zajedničke
prošlosti! Nemoguće da je on sad za te neprijatelje! Zajedno su se borili
protiv ustaških terorista, ubacivali agente u njihove redove u Nemačkoj.
Neka mu kaže samo ono najvažnije što će Beogradu pomoći da se brani.
„Ovako je bolje!” pohvali ga Marko. Reče da je hteo od njih da kupi
predator. Vlatko se zamisli. Njegova služba nije znala da oni mogu i da
prodaju oružje. Na pitanje u čije ime je uspostavio kontakt sa njima,
Marko je rekao samo:

165
 „Moraš da se zadovoljiš s tim što mislim da mogu da ti kažem. Ali
toliko valjda mogu… Naravno da nije za zapad. Iza svega toga stoje
Rusi. Oni čak nude plutonijum.”
„Ko? Ruska država? Njena služba?”
„Ne znam tačno. I te dve stvari danas ne moraju da budu identične,
to ti je, nadam se, jasno. Ali nije ni isključeno. Uostalom, Vlatko, ko
danas zna šta je to država Rusija?”
Marko se još raspita za pojedine bivše kolege. Gotovo svi su se
penzionisali. Jedan od njih radio je kao privatni detektiv, nalazio
ukradene automobile, pribavljao dokaze za neverne supružnike. Drugi
je otvorio kancelariju za proveravanje privrednog boniteta
novoosnovanih privatnih preduzeća. Iz njegove stare grupe samo je još
Vlatko bio aktivan. On se Marku žalio što mu sin nema ideala, neće da
uči, zamera roditeljima što ništa nisu postigli u životu, iako mu je majka
bila lekarka, a otac viši državni činovnik. Za beogradske prilike nisu
zarađivali loše, ali jedva su sastavljali kraj s krajem, a mladić je video
kakvi ljudi voze skupocena kola, nose odela od engleskog štofa,
italijanske cipele i izvode najlepše devojke.
Marko nije hteo da odgovori. Takve probleme sa svojom decom nije
imao, ali ideali? Igor je pre svog venčanja govorio o kući sa bazenom,
teniskim igralištem, bezbrižnom životu prema merilima potrošačkog
društva, zar je to bio ideal?
„Hajde”, reče, „pozovi momka u žutom odelu, pokvariće oči!”
Vlatko se najzad nasmeja, mahnu, mladić dođe zbunjen, i za njega
naručiše tekilu i Marko poče da ga podučava:
„Nemoj da se pretvaraš da čitaš u polumraku. Ako neko nema
druga posla nego da u ovo doba u baru proučava berzanske vesti, sešće
gde je najsvetlije. Bolje bi bilo da si se pretvarao da si pijan. Onda bih
možda pomislio, neko ko se ponaša tako upadljivo ne može da bude
agent na službenom zadatku…”
Najzad polako odšeta do svog hotela. Ujutro još jednom razmisli i
dođe do zaključka da sad mora da prekine sve. Istog dana odlete u
Njujork, pod imenom Zidvind uze kartu za Beč. Neka dvojica
preprodavaca oružja čekaju koliko god hoće. Sa aerodroma Kenedi pozva
Marinu u Memfisu. Reče da zbog posla hitno mora da se vrati u Evropu,
javiće se odande. Da, odgovori na pitanje, sve je najbolje, ali poslovi! Čak
je stigao i da se okupa u moru.
„Znaš li šta je jedino dobro, tata?”
„Šta?”
„Sad opet zvučiš kao nekada. Tajanstveno, hladno, odlučno,

166
odsutno i u strahovitoj žurbi. A ovde u Memfisu sam se zabrinula za
tebe. Bio si odsutan, ali tužan. Kao da nisi više onaj stari mađioničar…”
Nije mogao da joj objasni zašto još uvek ne sme da joj priča o svojim
poslovima. U avionu je imao više vremena da razmišlja. Sitnikinu će reći
da su se pojavili ljudi iz njegove stare službe i da je zbog toga morao da
napusti teren. Neće smeti da mu kaže da im je išta rekao o svom
zadatku. Naknadno analizirajući svoje ponašanje smatrao je da je bio
popustljiv prema svom učeniku, bivšoj službi, samo da bi Vlatko bar
nešto mogao da napiše. Rus je bio iskusan obaveštajac. Sentimentalan
svakako nije bio. Možda će posumnjati u Marka. Ubistvo u Beču, reče,
košta samo deset hiljada šilinga. To je zvučalo kao upozorenje. Kao
pretnja.
Mesečini će reći još manje, samo da se uplašio i povukao. I da želi
da prestane. Neka mu, molim, kažu, da li je odradio koliko su od njega
očekivali za novac koji su mu dali.
Ko su uopšte bili Sunce i Mesečina? Ko je danas stvarno držao firmu
Annimpexl S kim je trenutno kooperirala jugoslovenska tajna služba?
Možda i sa Rusima. Sa kojim Rusima? Svi su svuda imali svoje ljude. Sve
je bilo isprepleteno i sve je vremenom postajalo sve neprozirnije. On sam
protiv svih tih moćnih organizacija nije imao nikakve šanse.
Da li će mu dozvolili da prestane? A ako hoće, od čega će živeti? Što
se bivših beogradskih kolega tiče, oni su u Beču bili opasniji nego u
Americi. Za tren je razmišljao da definitivno ostane u Americi, ali sa
kojim dokumentima?
Marko je znao kako je njegova služba likvidirala izdajnike iz svojih
redova. Ponekad namerno upadljivo, da bi se sejao strah. Drugi put bi
leš stavili u kadu hotela, dodavali vodi snažnu kiselinu, tako da bi
mrtvac zajedno sa svojim odelom bez traga otekao kroz kanalizaciju.
Nije bilo verovatno da će oni posebno razmišljati o njemu. Ne, Sitnikin je
bio najopasniji. Njegovi ljudi su pucali, i to brutalno i nepogrešivo.
Sunce i Mesečina bili su najtajanstveniji od tri polipa koji su pružali
krake za njim. Ako nisu bili neki ogranak američke službe CIA, neke
veze su s njom mogli imati. Možda mister Rajan u Memfisu ipak nije bio
bezazleni profesor sociologije sa policijskom legitimacijom. Sunce i
Mesečina nisu delovali kao članovi bande ubica, ali svakako su mogli da
diskretno daju naloge za likvidaciju. Mogli su i na drugi način da ga
upropaste u Austriji, da tamošnjim vlastima namignu da živi sa lažnim
identitetom. Onda bi ga verovatno izručili Beogradu. Moguće je bilo sve,
od procesa zbog špijunaže protiv sopstvene zemlje ili tihog ubistva, do
dozvole da normalno poživi sa svojom obezvređenom penzijom. Ali

167
Sunce i Mesečina su morali da računaju i sa mogućnošću da
Austrijancima ispriča gde je i od koga dobio lažna dokumenta. Možda je
zbog toga za njih, takođe, bilo najjednostavnije da nestane bez traga i
glasa.
Sigurno nije mogao prosto samo da nastavi da živi u Beču kao do
sada. Jednog dana će ga neko otkriti. Nije mogao da se seti nijedne
zemlje koja bi jugoslovenskom državljaninu njegovih godina, i to još
bivšem obaveštajcu, dala vizu.
Imao je sedamdeset godina. Sasvim mlad je kao Jevrejin u nemačkoj
uniformi usred ustaškog Zagreba obavljao zadatke za svoju partiju, a
nije sebi dozvolio da živi u strahu. Jednom su ga sa dvojicom pravih
Nemac zarobili partizani. Zamalo ga nisu streljali, a nije smeo da im
kaže da je njihov, samo ih je molio da ga odvedu u neki viši štab gde će
moći da saopšti svoj pravi identitet. A nije se plašio smrti. Ili mu se sada
čini da se tada nije bojao. Da li čovek samog sebe u sećanju uvek vidi kao
heroja, iako skromno nikome o tome ne priča?
Sad bi polako trebalo da se pomiri sa smrću. Čak i bez ikakve veze
sa nekom realnom opasnošću. Bio je dovoljno star da počne da se
oprašta. Sve u svemu, život je bio prilično lep.
Najvažnije je da deca sa svim tim ne smeju da budu povezana. Bio
je pomalo tužan što su patila zbog njegovog posla, kad su rasla kao đaci,
kao studenti. Tužan je bio i kad bi ih zamišljao kao Amerikance. Ali za
sentimentalnosti nije bilo vremena. Važno je da im je egzistencija
obezbeđena. Nije više zbog njih morao da zarađuje novac na sumnjiv
način. Mogao je da misli na sebe. Čak i na takav luksuz kao što je mirna
savest.
„Jaguar” će vratiti Sitnikinu. Napustiće oba stana. Naučio je da
može da se živi od hleba sa margarinom i pirea od krompira. Neki
naročiti smisao život svejedno više nije imao. Lepo bi bilo bar
povremeno pojaviti se kao gost kod dece. Valjda će i Marina naći još
jednog partnera u životu. Da li će sve da funkcioniše sa njenim arapskim
vezama?
Iznenada se oraspoložio. Nasmejao se na pomisao da će živeti od
hleba sa margarinom, pozvonio stjuardesi i naručio losos, kavijar i
šampanjac.
Kad je rano ujutro stigao taksijem, jedan komšija je izlazio iz kuće i
veselo ga pozdravio. Preko puta je pred restoranom Ferdinand stajao
kelner i lako se naklonio u njegovom pravcu. U stepeništu se sreo sa
domarkom:
„Dobro jutro, gospodine Zidvind, opet kod kuće?”

168
 Zaista se osećao kod kuće. Bacio je kofer i torbu sa odelima na sofu.
Stari sat, koji je kupio u komisionu preko puta, pozdravio ga je sa
najavom da je osam sati. Moraće napustiti i taj stan u kome se osećao
relativno dobro.
Bilo je hladno. Uključi gasno grejanje. Za tren će se celi stan prijatno
zagrejati. Bilo bi lepo sedeti pred prozorom samo u košulji i posmatrati
sneg na golim granama kestenova. Ovo jutro bilo je suvo, oblačno,
decembar bez bele utehe za beznadežno sivilo. Pomisli na stare peći,
šuštanje hartije, kad bi kao dete ložio vatru, pucketanje drveta, dok bi se
rasplamsala. Kasnije je u Beogradu imao peći na ulje, koje su uvek
pomalo smrdele, pa se tada zaželeo zdravog mirisa drveta. Niko više
nije cepao drvo u podrumu. Njegova deca možda ne bi ni umela da
zapale vatru, odrasla su u stanovima sa centralnim grejanjem. Kakva li je
bila zima u Sarajevu, o kojoj je Marina nešto bar nagovestila. Nije znao
da li su spalili i Alijinu biblioteku ne bi li malo zagrejali stan za decu.
Nije dovoljno razgovarao sa njima o svakodnevnom životu, a sada je
gotovo sve pripadalo prošlosti.
Iako se obično samo tuširao, pustio je vodu u kadu i ulje za penu.
Na radiju su svirali melodije iz opereta.
Tačno u devet savesno se prvo javio Sitnikinu. Najzad, on mu je
platio put. Gospođa fon Šlosbah ga smesta spoji sa šefom.
„Zar ste se već vratili, prijatelju moj?” zagrmi bas debelog čoveka
začuđeno.
„Upravo stižem sa aerodroma. Sve je propalo. Podneću vam
izveštaj. Ali, ako se slažete, tek posle podne, mrtav sam umoran.”
„Važi. I ja sad imam neka posla. U šest?”
Zatim okrenu broj u Nemačkoj i pošto se javi automatska
sekretarica reče da hitno moli vezu. Najzad pozva Gavrila Stankovića,
beogradskog slikara, i začudi se što mu je srce zakucalo jače. Da li će biti
kod kuće? Bio je.
„Marko govori. Smetam? Da li mogu da te vidim?”
„Naravno. Hoćeš li kao obično u kafani Himel? U četiri? Moram da
svršim još neke blesave ilustracije za jedan časopis, ali ako ti je hitno…”
„Ne, hvala. Četiri mi odgovara.”
Poče da pregleda stan, šta može da se proda, šta će ostaviti. Da li
treba uništiti tragove? Šta bi on kao policajac pomislio o čoveku koji je
napustio takav stan da bi prosto nestao? Nije verovao da ima ičeg
nezgodnog, ali je, ipak, u velikoj pepeljari spalio Igorova i Marinina
pisma i pepeo bacio u klozet. Najvažnije je da nijedna od tajnih službi ne
otkrije kuda je otišao. Ni sam još nije znao kuda će…

169
 Zatim kćerki napisa pismo koje je nameravao dati Gavrilu sa
molbom da ga pošalje u Memfis, ako se do određenog vremena ne javi.

„Draga Marina!
Nikad jedno drugom nismo pisali dugačka pisma. I ovo će
biti kratko. Zapravo bih želeo da ti pišem o svom životu. Samo
što opet nemam vremena. Verovatno je moralo biti kako je bilo.
Rado bih tebi i Igoru ponešto ispričao, ali čak da smo imali
prilike, ne verujem da bih našao prave reči.
Kad budeš primila ovo pismo, mene više neće biti. Shvati
to prosto tako. Dovoljno sam dugo i veoma interesantno živeo.
Imao sam određeni ideal. Izdao ga nisam. Ali na kraju sam ga
možda izgubio. Neka toliko o lome bude dovoljno, nema
smisla moralizirati.
Ono malo što imam nalazi se na štednoj knjižici koju sam
ostavio kod svog prijatelja Gavrila Stankovića. Prilažem
njegovu bečku adresu. To je nekoliko desetina hiljada dolara,
više nisam uštedeo u životu. Šifra je ‘Budva’. Sećam se jednog
kratkog letovanja kada smo svi bili zajedno. To je valjda
najlepše čega se sada sećam. Ko god od vas bude imao
vremena da dođe u Beč, može s tom šifrom da podigne novac u
banci. To je jednostavnije nego ostavinska rasprava bez leša
pokojnika. Pola je tvoje, pola Igorovo.
Sad bih na kraju trebalo da kažem nešto pametno i
roditeljsko, ali ne znam šta. Više sam vas voleo nego što sam
bio sposoban da vam kažem. Besmisleno je da vas molim za
oproštaj, što se sve zbilo, kako je moralo, ali osećam potrebu…
Vaš otac.”

Napisa adresu u Memfisu. Tenesi, USA, obuče kaput i krenu peške

do opere. Rasejano stade pred ponekim izlogom. Jesen mu prostre lišće
kao ćilim pred noge. Najzad ustanovi da je vreme da sedne na tramvaj
linije „J” da bi stigao u kafanu.
Sedoše kraj prozora u lokalu, koji je po svom nameštaju i atmosferi
više podsećao na restoran na železničkoj stanici nego na bečku kafanu,
naručiše po četvrt litra belog vina. Gavrilo pozdravi u pravcu stola
preko puta, za kojim je čovek sa posedelom lavljom glavom u crno-
belom kockastom sakou upravo jeo dve slane kifle sa salamom i u
velikoj čaši mešao vodu sa vinom.
„To ti je književnik Milo Dor, možda si čuo za njega?”

170
 „Čak sam ga i čitao.”
„Onda svakako znaš i njegovu sudbinu. Da nije isuviše rano pao
Gestapou u ruke, uspeo da izađe na oslobođenu teritoriju, svakako bi
ostao naš… Uostalom, stalno dolazi ovamo…”
Marko je imao druge probleme. I najćutljiviji, najdiskretniji čovek
može da doživi tren kada zaželi dobrog slušaoca, kad nekog mora da
pita za savet, makar i ne pomišljao da ga može dobiti. U takvoj situaciji
najbolje je naći nekog kome se čovek može poveriti, a da mu, ipak, nije
isuviše blizak.
Šta je Gavrilo mogao da kaže Marku? Ali bio je idealan partner za
razgovor. Zahvaljujući svojim partijskim funkcijama bio je jedno, zbog
umetničkog delovanja nešto drugo. Hibrid. Ni riba, ni devojka. Svi su ga
cenili, niko u njemu nije video zloću, ali nikom nije bio naročito blizak.
„Kako ti je uspelo da nemaš neprijatelje?”
„Misliš da nemam? Pa, znaš, važno je živeti. A sad, od kada je
Austrija u Evropskoj zajednici, francuska i italijanska vina znatno su
pojevtinila. Mogu da ti nabavim pristojan bordo, ako te interesuje…”
„Gavrilo!”
Slikar se nasmeja.
„Znam da te vino ne interesuje. Bar ne sada. Ali vidim da si
nervozan, mislio sam da ti treba vremena da odlučiš šta da mi kažeš…
Hajde, slušam!”
Marko reče da neće izneti sve pojedinosti. Dospeo je među nekoliko
službi, ne zna šta da radi. Sa Gavrilom može da razgovara, jer se on
nikad nije bojao Udbe…
„A zašto bih se bojao? Špijunaža je drugi najstariji zanat na svetu
posle prostitucije. Kažu… Istina, još i pre toga su ljudi lovili, igrali i
crtali, ali ne u vidu zanata!” Marko se vrati na svoju muku. Šta da radi?
Moraće da nestane. Možda da napiše istoriju svog života. Da li da se
vrati u Beograd kao da se ništa nije dogodilo?
„Zašto ne odeš u Izrael?”
Marko se iznenadi:
„A šta bih tamo?”
„Tamo bi mogao da živiš. Ti si Jevrejin, zar ne?”
„Jesam. Ali nikad nisam imao nikakvog kontakta sa Jevrejima. I
nemam neke posebne simpatije za Izrael…”
„Da, da, mi smo bili na strani Arapa, a protiv Izraela. Ali njima je
svejedno šta si radio. Kao što bi Hitleru bilo svejedno da si mu dopao
šaka. Oni misle da si njihov po krvi. U Beogradu sada mnogi istražuju
nemaju li bar nešto malo jevrejske krvi u žilama da bi mogli da odu

171
tamo. Jer tamo možeš dobiti državljanstvo, pasoš i finansijsku pomoć za
prelazno vreme, a ljudi tvoga doba dobijaju čak i penziju. I nigde na
svetu ne bi bio bezbedniji od raznih tajnih službi, pogotovu ako se
iskreno obratiš njihovoj.” Marko se zamisli.
„Ne znam kome da se obratim…”
„Da li poznaješ Davida Baruha?”
„Pa naravno!”
Baruh je bio rabin, a za sobom je imao čudan život. Marko ga je
poznavao još iz partizana. Pre rata je pametni momak, koji je poticao iz
siromašne, bosanske jevrejske porodice, pošao u rabinsku školu, a već je
tada bio član SKOJ-a. Posle okupacije se priključio partizanima, a pošto
je znao jezike radio je u Ozni. Aleksandar Ranković lično ga je 1949.
godine poslao u Izrael da bi radio za svoju zemlju. Otkrili su ga i morao
je da pobegne natrag u Jugoslaviju. Prebacili su ga u ministarstvo
spoljnih poslova, pa je neko vreme službovao u Južnoj Americi. Shvatio
je da neće napraviti veliku diplomatsku karijem, vratio se poslu koji je
naučio u mladosti. Sad je bio star, mudar, cenjen, a Izrael, koji je svakako
znao za sve njegove eskapade, davno mu je oprostio.
„Čekaj…”, reče Gavrilo. „O tome ne mogu da telefonom
razgovaram s njim. A ti ne bi trebalo da odeš u Jugoslaviju dok sve ne
proverimo. Pazi, ja ću sutra sesti u avion, porazgovaraću s njim,
prekosutra ću se vratiti i reći šta on misli…”
„Ti bi to za mene učinio? Troškove leta ću ti, naravno,
nadoknaditi…”
„Ni govora! Javiću ti se čim opet budem u Beču…” Marko krišom
baci pogled na sat. Morao je na vreme da stigne kod Sitnikina.
„Ne znam kako da ti zahvalim. Još jedno… Ako bih ja nestao,
razumeš…” Dade Gavrilu pismu za Marinu i objasni mu sve. Prijatelj
samo klimnu glavom, ne postavi nikakva dodatna pitanja.
Gospođa fon Šlosbah više nije bila u lepoj kući u Hicingu, samo
Sitnikin i dva telohranitelja. Delovao je nekako napeto, nervozno, ali
učtivo, kao i uvek:
„Malo čaja, prijatelju moj? Vladimir Sergejevič će nam ga spremiti,
baš kao ona Austrijanka… Nećete? Ah, već ste pili malo vina? Odlično.
Pa da vam pravo kažem, i ja imam dosta tekućine u trbuhu. Onda je
vreme za jedan dobar francuski konjak!”
Rus je nestrpljivo slušao Markov izveštaj o razgovoru sa hrvatskim
preprodavcima oružja, nije stavljao primedbe, ali kad je opisao susret sa
svojim mlađim kolegom iz bivše službe u hotelu, debeli se nagao
napred:

172
 „On je već sedeo tamo? Onako? U polumraku?” Marko objasni da
se posle prošetao sa Vlatkom, razgovarao s njim hodajući uz okean.
Pokušao je da ga nagovori da iz patriotizma ispriča šta radi u Americi i
Sitnikin ga ponovo prekide, sad čak malo glasnije:
„On je znao s kim ste se sastali?”
„Da. Pa upravo sam vam objasnio, on je pokrivao njih. Čudio se kad
sam se ja pojavio.”
„Aha. Razumem. I onda ste prosto kidnuli?”
„Da. Da li je to sa vašeg stanovišta bila greška? Da li sam se ponašao
kukavički?”
„Kukavički? Možda. Ali svakako pametno. Pametno živeti je bolje
nego herojski poginuti. Vaš refleks je bio pravilan, prijatelju moj. Nije se
radilo samo o vama. Posao sa predatorom bio bi u opasnosti ako bi vaše
bivše kolege nanjušile o čemu je reč. Nadam se da im niste rekli! Čak ni
zbog svojih neobuzdanih patriotskih osećanja!”
„Nisam”, slaga Marko i pogleda Sitnikina pravo u oči. Nekoliko
sekundi su se gledali. „Zaista nisam!”
„Pravo da vam kažem, ne znam šta bih uradio na vašem mestu.
Meni srce još uvek zakuca jače kad stavim ploču sa starom sovjetskom
himnom…”
„Znate, Borise Aleksejeviču, da je to bila moja stara, Titova služba,
verovatno se ne bih kolebao. Sve bih im rekao. Ali ja sa ovim ljudima
nemam ništa, inače ne bih ni otišao iz Beograda!”
„Da li je to baš tako? Pa, nadajmo se. Mi ćemo to proveriti.”
Marko ne upita kako Sitnikin to može da proveri. Možda je to bila
samo pretnja, a možda je Rus imao veze sa sadašnjim šefom beogradske
tajne službe, ko bi znao kakve sve stare veze još postoje? Nadajući se da
će kroz nekoliko dana moći da pobegne od svega, reče da je prilično
umoran zbog vremenske razlike, nije više tako mlad… Rado bi uzeo dva
dana odmora.
„Neću nigde da otputujem, ne brinite, biću u Beču, možda ću se
samo prošetati po okolini, ako vreme ostane tako lepo. Ali svakako me
možete naći, ako vam zatrebam…”
„Hvala. Lepo je što to sami kažete, pa ne moram da vas molim da
nam ostanete na raspolaganju. Ne brinite, prijatelju moj, što se mene tiče,
postupili ste pravilno. Sve ostaje po starom!”
Zahladnelo je. Nađe mesto za parkiranje pred samom kućom, što je
ocenio kao dobar znak. Večerao je u restoranu Ferdinand, stari kelner ga
je brzo i učtivo uslužio.
Izvetri stan i pripremi se za gledanje televizije. Šarene slike su

173
treperile pred njegovim očima, ali nije obraćao pažnju na radnju filmova.
Razmišljao je o Izraelu. Još jednom početi iz početka! Da li je to moglo
uspeti? Poslednji put! Nije morao ušteđevinu da prepusti deci, mogao je
u Izraelu da nađe mali stan, da povremeno odleti u Ameriku u posetu
deci… Možda da pozove unuke da posete novu prastaru domovinu,
Izrael, pokaže im nešto zanimljivo. Sve je zvučalo nekako logično,
građanski, toliko normalno, da je za njega bilo neočekivano, gotovo
nemoguće. Zar je smeo da se ponada da doživi mirnu starost?
Marko još nikada nije bio u Izraelu. Više puta razmišljao je o
takvom putovanju, bio je radoznao, ali to se nije slagalo sa njegovim
poslom. Istina da je komanda jugoslovenske armije održavala dobre
veze sa izraelskom, iako su diplomatski odnosi bili prekinuti, bilo je i
izraelskih generala jugoslovenskog porekla, dvojica su čak postali
načelnici generalštaba, ali između Udbe i Mosada nikada nije bilo
direktnog kontakta. Bilo je nemoguće da putuje privatno, a da izraelska
tajna služba ne sazna gde, zapravo, radi. I baš zbog toga ni njegova
služba nije mogla da mu da dozvolu.
Njegova ravnodušnost prema svemu što je bilo nacionalno ili
religiozno bila je iskrena. Nikada se nije posebno interesovao za
jevrejstvo, nije se osećao Jevrejinom, svoju pripadnost tom narodu
morao je da primi k znanju samo zbog toga što je predstavljala opasnost,
što je odredila njegov životni put. Više od tri četvrtine toga puta svakako
je već prevalio, možda je pred sobom imao samo još dva, tri koraka…
Dva, tri dana. Ali ako bi uspeo da se dokopa Izraela… Slučajni poznanik
mu je predložio da ode tamo, a sada se već nosio s tom mišlju kao da je u
pitanju stari plan. Ipak je bio radoznao da li će osetiti nešto posebno ako
bude stupio na tlo obećane zemlje.
Zazvoni. Marko se trže. Osim poštara, još niko nije došao na njegov
bečki prag. Zazvoni ponovo. Baci pogled na lepi sat. Deset do jedanaest.
Usred noći! Da neko nije pogrešio? Priđe interfonu i upita ko je.
„Sonja. Sonja iz Bona. Iz vile Lorelaj. Jesi li ti, Zidvinde?”
Zvučalo je kao lozinka. Kako da se brzo smiri? Poče polako da broji.
Ali devojka dole nije htela da čeka.
„Zidvinde!”
Odluči da se pretvara da je pospan.
„Da?”
„Da li mogu da dođem gore?”
„Jesi li sama?”
„Naravno. Pa s kim bih bila?”
Ne objašnjavajući da je pomislio da bi s njom mogao biti Mesečina

174
ili novi gospodin Sunce, Marko pritisnu dugme koje je otvaralo kapiju.
Udahne, prođe rukom kroz kosu. Zar u Nju Orleansu nije mislio baš na
tu devojku, Sonju, pitajući se da li je bila poslednja žena u njegovom
životu?
Na glavi je nosila drski, mali kačket, imala skupocen mantil od
kamilje dlake. Da li da je poljubi? Samo joj dade ruku i uvede u dnevnu
sobu.
„Lepo ti je ovde. Mogu li da skinem mantil?”
Marko joj ponudi da sedne u fotelju.
„Upravo sam stigao s puta u Ameriku, nemam bogzna šta u kući.
Ali mogao bih da ti ponudim šeri!”
„Odlično.”
Kostim crno-zeleno kariran, suknja kraća nego u Bonu pre dve
godine.
„Ko ti je dao moju adresu tu ni da pitam, jer je jasno. Ali me zanima
šta želiš?”
„Došla sam da ti kažem da sam ih napustila. Saglasno. Isplatili su
me. Nameravam da st nastanim u Beču, jer me ovde ne poznaje niko.
Osim tebe.”
„Zar da ti poverujem?”
„Preuzela sam mali butik. Videćeš ga ako hoćeš. Ti si moj jedini
poznanik u Beču, pa sam pomislila…”
„Da sam usamljen i da mi je možda potrebna ljubavnica?”
„Zar mora baš tako grubo?” Ona trepnu. To je valjda trebalo da
signalizira iskrenost. „Da!”
Ona mu priđe, dodirnu obraz prstima koji su bili nežni i dobro
mirisali. Verovatno neki skupi parfem. Marko se ne pomeri. Sonja mu
pomilova kosu i polako mu sede u krilo. On je zagrli i pusti da ga osvaja
kao da je dečak koji se prvi put u životu našao u zagrljaju skupe
prostitutke.
Ujutro su se probudili u istom trenutku i nasmejali. Veselo su pošli
u kafanu Humel na doručak. Bilo mu je svejedno da li su je poslali ili se
zaista sama setila. Dade mu adresu i broj telefona svog hotela. Zar je
očekivala da će odmah da je pozove da stanuje kod njega? Oprostiše se
na ulici malim poljupcem. Javiće se, obeća joj. Uskoro. Ali odlučio je da
je ne vidi nikad više. Iskustvo mu je kazivalo da su je poslali Sunce i
Mesečina. A to je značilo da je za njih opet interesantniji. Da li su saznali
nešto iz Amerike?
Dva dana prođoše. Gospodin Mesečina se javio. Marko reče da je
samo hteo da kaže da je opet u Beču, ali upravo ima mali grip, da li

175
možda mogu da se vide sledeće nedelje? Povremeno se zakašlja. „Da,
rado, zašto da ne?” reče čovek iz Nemačke i dogovoriše se da se javi
kroz nedelju dana. Požele mu brzi oporavak. Tek na kraju upita da li mu
se možda javila jedna stara poznanica, a Marko odgovori ravnodušnim
glasom da jeste i da se baš obradovao. Kroz nedelju dana možda neće
više biti tu. A ako ne uspe da ode u Izrael…
Drugog dana, kao što je obećao, Gavrilo se javi. Glas mu odmah
zazvuči veselo:
„Sve je u redu. Doneo sam ti pismo za jednog čoveka iz izraelske
ambasade. Ako hoćeš, možemo da se sretnemo kroz jedan sat, onda
možeš sutra da mu se javiš…” Zatim je sve išlo brzo. U Humelu mu
Gavrilo dade pismo i broj telefona. Rabi Baruh je poručio da se raduje
što je Marko doneo tu odluku. Podsetio ga je da ima rodbinu u Netaniji
kraj Tel Aviva i za svaki slučaj je poslao i cedulju sa adresom i telefonom
njegove rođake. Marko decenijama nije imao kontakta s njom.
„Zaista ne znam kako da ti se zahvalim!”
„Kad budeš mogao nekom da pomogneš, učini to!” Oprostiše se
vrlo brzo. Marko se tek posle upita na koji način je trebalo da iskaže
svoju zahvalnost. Zahvalio se kao da mu je Gavrilo dao neku knjigu, a
ne savet koji će mu promeniti život.
U toku noći javi se rođaci u Netaniji. Ona se začudi, ali ne mnogo,
obradova se, odmah ga, praktično, upita da li ima novaca. Da? Onda
neka ne uzme od države Izrael novčanu pomoć za preseljenje, jer u tom
slučaju dve godine neće dobiti pasoš za putovanje u inostranstvo. A gde
će se nastaniti? Zašto ne u Netaniji? Može povoljno da kupi stan, može i
da ga iznajmi, ako ne želi smesta da se odluči. Ona će mu pomoći. To je
lepi mali grad na obali mora, u kome pre svega stanuju imućniji
penzioneri. Tu je i centar za prodaju dijamanata. Dijamanti ga nisu
zanimali, pogled na more utoliko više. Ona ga pozva da u prvo vreme
stanuje kod nje. Marko odbi zahvalno, ali ako mu pomogne da za
prelazno vreme pronađe pristojan hotel… Sa pogledom na more?
Svakako sa pogledom na more! Nema problema, predložila je hotel Park,
sasvim blizu nje. U decembru uvek ima soba…
Sutradan se javi telefonom izraelskoj ambasadi. Jeste, znali su za
njega, neka izvoli u jedanaest. Odveze se do Anton Frank-Gasse. Prilaz
nije bio dozvoljen, dva policajca su čuvala rešetku postavljenu preko
ulice. Potraži parking u susednoj Gymnasiumstraße, pa se vrati peške.
Poče da pada kiša.
Beše mu smešno što su dva „slučajna” prolaznika šetala pred
ambasadom, upadljivo se trudeći da budu neupadljivi. Čim priđe ulazu

176
u ambasadu, jedan od šetača pretrča preko ulice i upita:
„Gospodin Zidvind?”
„Da.”
„Očekuju vas. Ovuda, molim…” Odvede ga do jedne vile pored
ambasade, pritisnu zvono i reče nešto na hebrejskom.
Čovek koji ga primi, ponudi stolicu i sede do njega, mogao je imati
između trideset i četrdeset godina, nosio je sivo odelo, korektnu kravatu,
imao kratku podšišanu kosu. Izgledao je kao oficir koji se u civilu oseća
pomalo nelagodno. Učtivo, ali distancirano primi pismo, otvori ga,
pročita, klimnu i reče na korektnom nemačkom jeziku:
„Da. Javljeno mi je već i iz Jerusalima. Odakle želite da se preselite,
odavde ili iz Beograda?”
„Iz Beča.”
„Kako nameravate da otpremite stvari, nameštaj i ostalo?”
„Ništa neću poneti sa sobom. Možda će mi prtljag biti teži za
dvadesetak kilograma, to ću doplatiti. Prodaću sve što imam. Nikakvi
predmeti me ne vezuju sa prošlošću. U Izraelu ću početi novi život.
Tamo ću kupiti sve što ini bude potrebno.”
„Zaista? Nemate ništa do čega vam je stalo? Što će vas podsećati na
staru domovinu?”
„Nemam. Verovatno sam stvarno specijalni slučaj. Ne znam šta
vam o meni piše rabin Baruh i šta vam je o meni javila vaša centrala…”
„Meni ne morate ništa da kažete. Naravno, poznato mi je da vam
Zidvind nije pravo ime. Ako sad pristupite popunjavanju formulara,
molim vas da koristite svoje stvarno ime. Vizu za ulazak u Izrael
stavićemo vam u sadašnji pasoš na ime Zidvind. Marko Zidvind će se za
vreme leta od Beča do Tel Aviva pretvoriti u vazduh i nikad ga više niko
neće videti. Stići ćete sa dokumentom o imigraciji. Tako su kod nas
razumeli i vaše intencije.”
„Da”, reče Marko.
„Odlično. Hvala. Tako sam to otprilike zamišljao. Ali imam neke
probleme i sa svojim, kako vi kažete, pravim imenom. Ne znam koje od
svojih pravih imena da uzmem.”
„Kako to?” Prvi put u toku njihovog razgovora diplomata ili šta je
već bio pokaza i neko čuđenje.
„Rođen sam kao Moric Štern. U partizanima sam koristio ime
Marko Stekić, da bi zvučalo srpski, da nikog ne bi zbunjivalo. Posle rata
sam ga legalizovao, tako da sva moja posleratna dokumenta glase na to
ime, pod tim imenom sam se oženio, tako se prezivaju moja deca.”
„Onda ćemo uzeti ime koje ste posle rata koristili, pod kojim ste bili

177
poznati u Jugoslaviji, gospodine Stekiću. Kod nas to nije neuobičajeno. U
Izraelu su mnogi ljudi zamenili svoja nemačka prezimena u hebrejska.
Međutim, kad stignete u Izrael, tamo će vas detaljnije ispitivali o
mnogim stvarima, s tim valjda računate? Kao što sami rekoste, vi ste
specijalni slučaj.”
„Naravno da računam s tim.”
Zatim činovnik reče nešto na hebrejskom. Marko se zbunjeno
nasmeši i slegnu ramenima.
„Nažalost, nisam vas razumeo.”
„Samo sam vam zaželeo srećan praznik. Mislio sam da bar toliko
razumete.”
„Ne. Da vam pravo kažem, čak ne znam koji je jevrejski praznik.”
„Ništa zato. Za nas je važno da ste Jevrejin po krvi.” Marko zamalo
ne reče da je to i Hitleru bilo važno. Dok je u drugoj sobi ispunjavao
formulare, iznenada se upita da nije prenaglio. Bekstvom se spasavao od
tri tajne organizacije, ali četvrta ga dočekuje. Mosad ili
kontraobaveštajna služba Sin Bet sigurno nisu bile nimalo nežnije službe
od organizacije gospode Sunce i Mesečina sa njihovom lepom Sonjom,
od Sitnikina i Armimpexa, i od njegove DB. A kad bude stigao u Izrael,
njima će potpuno biti izručen. Iznenada se zabrinu. Da mu se ne sprema
klopka? Kako to da je Gavrilo smesta bio spreman da odleti u Beograd i
sve sredi? Da li je uopšte bio u Beogradu? S kim je tamo razgovarao,
osim sa Davidom Baruhom? Da li je pismo, koje je upravo predao
ambasadi, uopšte napisao Baruh? Pa i sam taj Baruh! Da ga nije Mosad
još krajem četrdesetih godina, kada se iz Izraela vratio u Jugoslaviju,
okrenuo i otada koristio? Da li smo ga tada dovoljno proverili?
Poče da se znoji. Možda zbog centralnog grejanja. Izraelci su se
plašili austrijske zime. Da li još može da se predomisli? Jedan od
njegovih prvih pretpostavljenih posle rata učio ga je da nikad ne donosi
prenagljene odluke: „Sto god napišeš neka prenoći u sefu. Sutra pročitaj
i ispravi. Ako ne nađeš greške, mora još jednom da prenoći. Nemoguće
je da ni u čemu nisi pogrešio. U principu to ne važi samo za izveštaje, za
akcije pogotovu!”
Možda je isuviše požurio. Ali šta je alternativa? Još uvek je mogao
da ustane i kaže da se predomislio, da se išeta iz ambasade i… Nije znao
šta drugo da učini. Završi sa ispunjavanjem formulara i zakuca na vrata,
primi vizirani pasoš, dokument o imigraciji i prospekt vazdušne linije El
Al.
„Mnogo sreće u erec Izrael!”
Pasoš je još uvek bio falsifikovan, ali viza sad ispravna.

178
 Poslednje noći u Beču Marko nije mogao da spava. Sonja je ostavila
poruku na automatskoj sekretarici. Pozdrav i neka se javi. Za trenutak se
čak pokolebao da li da poslednju noć u Evropi provede sa plavušom.
Nije imao adresu na koju bi mogao da piše gospodinu Mesečini.
Napisao je pismo, adresirao ga na Herr Mondschein, post restant, Bon.
Kako će ga dobiti ako nema legitimaciju na to ime? Neka se snađe,
pokazao je da njegova organizacija ume da rešava i složenije stvari.
Zahvaljuje na saradnji, izražava nadu da je odradio posao za koji je
plaćen, za spasavanje kćerke i unuka iz Sarajeva ostaje večiti dužnik, ali
sada ima preko sedamdeset godina i ostatak života želi da provede u
miru. Lepo pozdravlja starog gospodina Sunce. Sitnikinu napisa još
kraće, slično pismo. Od svoje negdašnje službe davno se oprostio. Ona
je, uostalom, bilo preko Baruha, bilo preko Gavrila, a možda i preko
obojice, verovatno znala sve. U najmanju ruku morao je da pođe od te
pretpostavke.
Nešto od vrednijih predmeta koje je kupio, od kada je kod Sitnikina
dobro zarađivao, prodao je staretinarnici u ulici Josefstädter Straße blizu
kuće, novac zajedno sa onim koji je skinuo sa štedne knjižice sa šifrom
„Budva” preko svoje banke prebacio je u Izrael, uzeo samo Travellers
čekove i malo gotovine.
Za oproštaj još jednom pretrese stan. Sve je našlo svoje mesto,
košulje, kravate i cipele, lampe su bile na najpogodnijim mestima, jastuci
gde ih je želeo, udobnost su nudili i krevet u spavaćoj i kauč u dnevnoj
sobi.
Isključi grejanje. Neka o stanu razmisli ko hoće. Ustanoviće da više
niko ne plaća kiriju. Ili će dojuriti Sitnikin i njegovi ljudi pošto prime
pismo. Možda će se uključiti i austrijska policija i ustanoviti ko je Herr
Südwind stvarno bio. Svejedno. Nije počinio krivično delo, osim što je
koristio falsifikovana dokumenta, a Izrael inače ne izručuje Jevreje.
Samo bez sentimentalnosti, reče sebi! Misliti na novi život, ne na
stari koji mora da se napusti. Pozove taksi. Zatim zaključa za sobom
vrata, stisnu pet komada prtljaga i pritisnu dugme za prizemlje u liftu
kao da okida pištolj u svoju slepoočnicu.
Prespava let za Tel Aviv. Avion je bio pun turista. Približavao se
Božić. Za mnoge je bio doživljaj proslaviti Božić u zemlji Hristovog
rođenja. Samo bi se povremeno probudio i naručio piće. Počeo je da
razmišlja o tom novom životu. Stan sa pogledom na more. Zamisli kako
satima posmatra talase. Sa balkona. Stan mora da ima balkon prema
moru!
Ništa više ne raditi. Možda nekoliko sati nedeljno učiti hebrejski

179
jezik da bi na ulici bar mogao da pročita natpise. Biće nešto novo biti
starac, penzioner. Zgodno je što se to poklapa sa novim mestom i
načinom života. Uzalud se tešio. Bojao se. Da li će ga uopšte pustiti u
zemlju ili uhapsiti već na aerodromu?
Najzad Tel Aviv zasvetluca pod avionom kao da se nebo izvrnulo i
da su zvezde tamo dole.
Zatim je stajao pred pasoškom kontrolom. Brzo dođe na red i
predade dokument koji je dobio u ambasadi. Policajka je bila prelepa. Da
su na nekom američkom filmu u epizodi kontrolorke pasoša prikazali
takvu devojku, zapitao bi se koji je to asistent kamere uspeo da proturi
svoju ljubavnicu. Pogledala ga je onim napola nezainteresovanim,
napola istraživačkim graničarskim pogledom ispod dugačkih trepavica,
počela pažljivo da čita dokument, ali Marko je primetio da je ispod pulta
kolenom pritisnula dugme. Bacio je pogled preko ramena. Iza njega su
nestrpljivi putnici počeli da se ljute zbog zadrške. Stigao je još i da
ustanovi da je hol aerodroma Ben Gurion moderan.
Uplašeno se trgnuo kad ga je neka ruka dodirnula po ramenu, naglo
se okrenuo.
U starim farmerkama, šarenoj košulji, sa okruglom, crnom kapicom
zakačenom za dugačku kosu na potiljku pomoću ženske šnale, Isak mu
se radosno nasmešio: „Nu? Dobro došli kod kuće!”
„Vi?”
„A ko bi drugi? Koga ste očekivali?”
Duh iz bečke Narodne biblioteke mu se dotle uvek pojavljivao u
crnoj odeći, nekako mračan, gotovo lebdeći preko patosa. Sada je prvi
put stajao pred njim čvrsto i telesno. U toj ležernoj odeći delovao je
veoma realno, nipošto kao avet. Možda zbog značke i hendi-telefona
zakačenih za kaiš, a možda što je sad stajao na rodnoj zemlji.
„Hajde da na čas odemo u moju kancelariju, da ovde ne bismo
zadržali ljude u redu…”
Odoše u sobicu, moglo bi se reći ostavu bez prozora pod nekim
stepeništem, u kojoj jedva da je bilo mesta za običan sto sa kompjuterom,
tri telefona i dve drvene stolice. Sedoše.
„Jeste li videli devojku u uniformi za šalterom? Takva je bila moja
Nevena, samo sa dugačkom kosom…”
„Ali Nevena nije bila Jevrejka ako sam vas dobro razumeo…”
„Svako je Jevrejin na svoj način.”
Onda su neko vreme ćutali. Iako je ovde bio neka vrsta dežurnog
oficira, Isak kao da je imao neizmerno mnogo vremena za Marka.
„Da li ste mi se zbog toga pojavljivali tamo u Beču? Da bismo se

180
opet sreli? Ovde?” upita Marko duh za koga je smatrao da je Večiti
Jevrejin. „Da biste se ovde ponovo pojavili? Da li je to bio plan od samog
početka?”
Isak sleže ramenima.
„Ko zna zašto nam se šta gde pojavljuje Treba biti drugačiji među
istima. Ja sam to često doživljavao. Navikneš se, pa je vrlo jednostavno.
Ostvarivanje snova na javi, o tome je, valjda, reč. Dakle vi sad
nameravate da živite ovde, dragi moj?”
„I da umrem ovde”, reče Marko.
„Umreti…”, ponovi Isak zamišljeno. „Pa da, svakako, i ja sam o
tome dosta razmišljao. Ko zna? Možda je to kraj naših putovanja. Vašeg.
Ali i mog. Kraj čak i za mene… Dobra je ovo zemlja da se umre u njoj.”

Kraj

Obrada: Disco Ninja

181
 Beleška o autoru

I
van Ivanji je rođen 1929. godine u Zrenjaninu. Godine
1944. i 1945. proveo je kao jevrejin u koncentracionim
logorima Aušvic, Buhenvald i u radnim komandosima
Buhenvalda. Završio srednju tehničku školu u Novom Sadu, studirao
arhitekturu i germanistiku u Beogradu.
Bio nastavnik, novinar, dramaturg, pomoćnik upravnika
Savremenog i Narodnog pozorišta u Beogradu, diplomata i Titov
prevodilac za nemački jezik.
Važnija dela su romani Čoveka nisu ubili (1954), Dioklecijan (1973), Na
kraju ostaje reč (1980), Smrt na Zmajevoj steni (1982), Jedna mađarska jesen
(1986), Konstantin (1988), Preskakanje senke (1989), zbirke pripovedaka
Svako igra svoju ulogu (1964) i Druga strana večnosti (1994), politički
putopis Pisma iz Havane (1984) i zbirka eseja Nemačke teme (1975).
Većina ovih knjiga objavljena je i na nemačkom jeziku, delom u
prevodu ili novoj obradi autora. Roman Barbarosin Jevrejin u Srbiji čak je
na nemačkom jeziku izašao pre nego na srpskom (1996).
Ivanji je preveo više desetina knjiga sa nemačkog i mađarskog
jezika na srpski, a desetinu sa srpskog na nemački jezik.
Poslednjih godina živi kako u Beogradu, tako i u Beču.

182
 Ivan Ivanji
BARBAROSIN JEVREJIN U SRBIJI

Urednici
Predrag Marković
Gojko Božović

Oprema
Dušan Šević

Korektori
Gabrijela Marić
Sanja Maletić

Prelom knjige i priprema korica

„Stubovi kulture”, Beograd

Izdavač
„Stubovi kulture”, Beograd
Gospodar Jovanova 34
tel: 631-556; 631-646

Za izdavača
Milan Pajević

Štampa i povez
„Reporter”, Beograd

Tiraž
1000 primeraka

183