UME, KIE, GRAD I ZVEZDE

Slobodan uri
Biblioteka .Kentaur. Nauna fantastika
drazen23, abacus123, suton; CroWarez.org

Nedra grada

ume, kie, grad i zvezde

Grad je jo stajao: simetrino, kupolasto sae po irini i visini. U
predveerju jo jednog izgubljenog dana polako je tonuo u retku
izmaglicu i isparenja, slian gigantskoj koloniji peouraka u magli.
Dananji je dan, kao i hiljade prolih, plivao u kii, gustoj i lepljivoj kao
tama.
Lagano, jedan po jedan, sa izrazom nonih ptica grabljivica,
lutalice su izlazile iz svojih rupa i sklonita posejanih oko Grada. U
treperavom, izlomljenom hodu silazili su niz strminu na plato izravnane
zemlje pred Gradom, gde nije bilo nikakvog rastinja. Samo izrovaeno,
otrovno tlo . . .
etiri prilike izdvojie se iz nevelike grupe, koja ostade na samoj
ivici platoa, i nastavie da se pribliavaju najblioj Kupoli.
Bezubi, najstariji od etvorice, predvodio ih je u pognutom i
opreznom hodu zverajui oko sebe. Zastade kod jedne ovee jame koja
je predstavljala kakvo-takvo sklonite i svali se na tlo. Dvojica iz
skupine sledila su njegov primer, samo najmlai ostade da stoji,
zaklonjen gomilom stvrdnutog, izgorelog tla, zagledan u kupolaiste
graevine.
Bezubi se promekolji i zauze bolji poloaj. Sa svoja etiri
preostala prsta leve ake protrlja gustu, ekinjastu bradu i otpljunu.
Danas su malo kasnije krenuli iz sklonita i ve ga je bolela kima. I
desna noga, koja je bila tri puta neugodno lomljena, cvilela je i
opominjala na brz povratak. irom otvorena, bezuba usta, po kojima je i
dobio svoj nadimak, inila su veliko O i gutala vlaan vazduh zajedno
sa kapima kie. Desna ruka mrvila je grudve tvrde zemlje. Ipak, uz sve
to, bio je krupnog rasta, izbeenih grudi i snanih miica koje su mu u
ovoj brati j i obezbeivale ulogu voe. Na njemu je visila gomila krpa
koje su u slojevima omotavale masivno telo.
Desno od njega uao je su vi Orango, uvek sumornog izraza
lica. Nikad se nije na due odvajao od Bezubog i bio je iva istorija
njihovog lutanja: bezbrojni oiljci govorili su da Atmosferci najee
batinom isteruju pravdu. Teke kvrge na goloj, svetloj lobanji govorile
su o mnogim krvavim obraunima, o nemilosrdnim udarcima, o divljem
besu i okrutnim sukobima. Retko je govorio, ali oi su pomno pratile
svaki pokret Bezubog. To suvo, ispijeno telo, uvek sumorni izraz lica,
odveli su mnoge do pogrenog zakljuka. Neoekivana ilavost i snaan

udarac otkrivali su se kasno napada je tada ve leao u praini

okrvavljene glave i bez svesti.
S leve strane Bezubog skupio se trei, koga su svi zvali Ara
Brbljivi. Bio je hodajue oblije Skupljaa i Skitnica. Pored masnog i
izbledelog letakog kombinezona na sebi, koji je pokupio u ko zna
kojem skladitu, na koja bi nailazili ponekad, bio je opremljen svako
jakim delovima odee veim i po nekoliko brojeva. Na nogama je imao
izme za dva broja vee, ali nije se alio. Mnogi nisu imali ni toliko.
Lice mu je bilo stalno u pomicanju, sve se kretalo: oi, ui, usta i uvek
brbljivi jezik! Kaljao je i na trenutke ,se guio, a zatim opet mrmljao.
Dva njegova sadruga odavno su prestala da obraaju panju na njegovu
brbljivost. Ovoga puta je manje brbljao i mumlao. Bacao je poglede
pune mrnje na etvrtog lana njihove male grupe, neosetljiv za bilo ta
drugo.
Bezubi prekide tiinu buno se useknuvi. Iz jednog od mnogih
depova koje je imao, ieprka tvrdi grumen duvana i polako ga prelomi
na dva dela. Jedan dobaci Orangu, drugi vesto izmrvi prstima i ubacivi
ga u usta poe da vae.
Kasne, promrsi.
Zato smo se ovde ukopali kao drvo, Bezubi? javi se Ara. Da
priemo blie i onjuimo .. . Ako nema nita, moemo i da briemo
odavde. Moda danas nije ovde red za izbacivanje, a?
Opasno je za malog, odgovori Bezubi i ne pogledavi ga. Ne
bi mog'o brzo da ispari, vi' koliko je sitan . . . Dohvatili bi ga oni
prokletnici. A Bezubi nikog svog ne ostavlja na cedilu. Uostalom, danas
ovde izbacuju. Znam bar za toliko.
Pa nek' eka ovde! On-noliki plen d-da propadne . . . Momoda ve izbacuju i. . .
Zavei, Ara!, proguna Bezubi. Da ne znam za strpljenje, bio
bih odavno pod zemljom na radost svih uljivih crva ove dimljive i
prokleto mokre planete! Kreemo kad ja to kaem i u pravo vreme, mo'
u to da bude siguran!
Ara se jo dublje zavue u svoj kombinezon, ne prestajui da
mrmlja tihe kletve, streljajui gnevnim pogledima maliana. Iz grla mu
se ipak otkide protivljenje:
M-moda su otvorili s-sa druge strane . . . mo--moda rob-bboti ve rade i. . .
O, svih mi mranih uma!, urliknu Bezubi. Pa zar ti, brbljivi,
ne moe ponekad da obuzda taj svoj pogani jezik? Moe li? Smeta

mi, prokleto mi smeta u razmiljanju, do svih rupa na zemlji! Kasne,

kasne... to se vidi! Ali, zato? E, u to se tvoj muvlji mozak ne uputa.
Treba biti maksimalno oprezan, blesavko! Ovde greka znai prenje,
lom kostiju ili glave! A ta nam ovde fali? Na sigurnom smo i imamo
dobar pregled. Zato umukni i gledaj onamo!
Bezubi otpljunu poslednje ostatke duvana i premesti se na drugi
bok. Ara ga je ponekad izluivao svojim idiotskim brbljanjem i raznim
glupim upadicama. A danas nije nimalo raspoloen da to slua. Okrete
se ka etvrtom i najmanjem lanu svoje grupe. Izraz lica odmah mu
vidno omeka.
Pa, malac, moe li se znati kuda si se ti to uputio? Hrabro si nas
pratio kroz Okolne ume, dok ti nismo dozvolili da nam se pridrui.
Bio si neobino uporan. . . ma koliko da smo te terali, njuio si na trag i
sledio nas. Ba si se ueleo da vidi Grad, a?
Deak klimnu glavom, ne odvajajui pogled od Grada. Orango
je i dalje utao i sluao, budno pratei sve promene Oko njih. Ara
odbaulja malo dalje, psujui tihe kletve sebi u bradu. Bilo je oito da
mrzi deaka, i to silno.
Prvi put ga vidi, upita Bezubi.
Ne ree deak. I pre sam dolazio ovamo.
Sam?
Ne, ne sam. Pratio sam neke skupine Dugonosih.
Opaaa . . ., zviznu Bezubi. Opasno, al' hrabro, malac.
Meutim, sada si prvi put ovako blizu, ovako mislim, da ga skoro
pipne rukom, je l' tako.
Aha, potvrdi deak. Prvi put. Lep je.
Bezubi iskrivi lice u udnu grimasu.
Lep? Rekao si, lep, je l malac? Hm, da, da . . . A kako je sad?
Boli li?
Deak se osmehnu. Tankim prstima protrlja obraze i elo.
Ne, ne boli. Nita ne oseam. Bezubi.
Bezubom ne promae odgovor. Deak je znao i njegov nadimak.
Nastavio je mirno, u istom tonu:
Lepo, lepo. Vidi. Ne boli i ne pee. Grad vie ne zrai, dah mu
odavno nije otrovan kao pre.
Ne znam za pre, odgovori deak posmatrajui Grad.
Mmm-da, naravno da ne zna. Suvie si mlad, dabome. Koliko
si Kia video?
Dva . . . trinaest.. ., odgovori deak zbunjeno.

Mmmmm . . ., zamumla Bezubi, smekajui se. Znai, deset.

Ajde, sedi sinak. Mora da se eka. Mora i da bude male strpljiv, kao
recimo divlji sanoti. Gledao si nekog sanota, zar ne? Oni strpljivo
ekaju rtvu da napusti svoju rupu, i tek onda napadaju. E, jedino ova
kia nema strpljenja ... i jezik ovog brbljivca ovde. Ali, ne beri brige
sinak, jo malo i poee da izbacuju svoj otpad. ubre, zna. Mi smo ti
ivi sakupljai svega toga, mome, ako nisi znao. ..
Znam, prekide ga deak i mirno izdra ispitivaki pogled
Bezubog. Ti si Bezubi, voa Sakupljaa. Ovaj to uti je Orango
Batina. Gled'o sam kad je udesio odjedanput Debelog Deda, ovako, za
tren oka! Tras! Tras!
~ drazen23, abacus123, suton; CroWarez.org ~
Male ruke ispisae pokrete kroz vlani vazduh. Sumorni izraz
Orangovog lica malo se ublai. Odavno niko nije odao priznanje
njegovoj vetini. Meu skitnicama se to jednostavno podrazumevalo.
Pogleda sa zanimanjem deaka, opet mu je bio nalik na desetine drugih
mali, goljav, rebra su mu se nazirala kroz tanune krpe kojima se
omotavao. Mutant kao i svi drugi. Samo su mu krupne oi bez kapaka
blistale nekako drugaije od ostalih koje je viao.
Deak je imao pogled odraslog mutanta, tvrd, odluan. I za
divno udo, nije se plaio ni njih ni Grada.
A ovaj je Ara, Ara Brbljivi. Mnoge velike ene su umukle pred
njegovim jezikom, ak se i Arna Alapaa sklanja od njegovog jezika!
Aha, ha, ha... Bezubi se zasmeja irem otvorenih usta.
Malac, ova ti vredi! Ara, uutkiva ena! Ara Brbljivi, pred kojim i
Arna Alapaa bei! Ha, ha, ha! O, svih mi uma!
Ara mrko prostreli deaka, hotei da neto kae u svoju odbranu,
ali je naglo izgubio vazduh. Samo mu je lice dobilo purpurnu boju.
Deak je sada imao smrtnog neprijatelja.
Uhhhh, dobar si deae, ree Bezubi. I ta ti tamo nije bilo
po volji?
Pokazao je neodreeno rukom ka mranim umama u daljini,
koje su se gubile u slapu kia.
Velika guva? Ili su te, moda, tukli? Mutanti to znaju esto da
rade izmeu sebe, da . . . Deca su ta koja najee stradaju, hm . .. Sitan
si, mrav . . . ali si iv, nema ta, vidi se. Da te nisu plaili sa ovim?
Gradom, mislim?
Deak kratko odmahnu glavom, kao da o tome nije eleo da
govori. Meutim, Bezubi nikada nije odustajao tako lako.

Pa, sinak, ta onda trai ovde? Daleko si od uma, a Grad na

drugoj strani. . .
Doao sam da ga vidim, prozbori deak.
Vidim, vidim . .. udna ti malo ta elja, sinko. Niko ne voli
ovaj Grad i one u njemu. Svi bee daleko od njega. Sad, vidi, mi smo ti
neto sasvim drugo. Skupljamo, eto. . . katkad Grad izbljuje i neto
vrednije, zna . .. Ali, mi ga isto ne volimo. Mrzimo ga podjednako kao
i svi drugi Atmcsferci. Vidi, sinak, Grad je opasan i zao, i on...
Ne bojim se Grada!, viknu deak prkosno, dok su se male
pesnice vrsto stisnule. Ne bojim se! Ne bojim se!
I ne treba da se boji, deae, i ne treba . . . pomirljivo e
Bezubi. Zato bi se bojao? Grad je sada mirniji, vie ne ubija kao pre.
Nama bar vie nita ne moe da naudi, a ni tebi, vidi. Dovoljno nas je
obeleio, sinak, kao i sve ostalo oko sebe . . . Eto, mi smo ipak tu, uvek
kad oni metalni psi izbacuju taj sav kr koji im unutra smeta. Samo se
njih uvamo, i to dobro. Njih?
Njih, sinak, njih. Robota, mislim.
Roboti?, deakove enice su sijale pitanjem.
Da, pa. . . hm, oito je da ih nikada nisi sreo ni video, da. A i
kako bi? Roboti nikada nisu bili ljudi, kao mi, nekada, i sad . . . E, pa
spleo si me dobro, sinak! Eto, oni su samo nalik na ljude, zna. Njih su
napravili za sve poslove u Gradu. I nauili su ih da nas mrze, kao to
nas mrze i ljudi iz Grada. Sam Grad nas mrzi, deko, taj bajni Grad od
koga ne odvaja oi i kome se sad divi. Velik je, sjajan, tajanstven, zar
ne? A mrzi nas. udno, a? E, Bezubi e ti sad rei i zato, ionako je
vreme da sazna, im te je sopstvena radoznalost dovela ak ovamo ...
Ti zna ko smo mi?
Skitnice, odgovori deak. Skupljai.
C, c, c. Bezubi odreno odmahnu glavom. Time se mi
bavimo, sinak. Mi smo, naravno, mutanti. Svi mi. I ovde, i tamo, svuda,
po svim velikim umama ove planete. Sem . . . sem u Gradu. Tamo su .
. . eh, ljudi.. .
Zar mutanti i ljudi nisu isto?
E, sad. . . Uglavnom, nisu isto. Moda smo to nekad bili. Nekad
.. .
Mi smo ti koji su se promenili, zar ne, Bezubi?
Bezubi se gromko nasmeja, ekajui svoje ekinje.
Ba tako, sinak. Bistar si ti, veoma bistar! U tvojim godinama,
ja nisam ni nos smeo da promolim iz sklonita . . .

Bezubi!, prekide ga Ara naglo u smehu. Pogle! Tamo, tamo

na sredini! Izlaze, izbacuju, hej, Bezubi!
Voa Skupljaa hitro se okrete u pravcu Are i prosikta mu u lice:
Hoe li umuknuti, idiote brbljivi! Video sam to pre negoli su tvoje
buljave oi opazile da se Kupola otvorila! I ne dernjaj se s tim prokletim
ustima, jer e nam navui na vrat sve leinare iz okoline!
Ali, Bezubi. . . zar neemo sada da . . .
Ku! Nikamo se jo ne ide. Treba i njima vremena, budalo, a
osim toga sada ih je ovde najvie. A Bezubi ne eli da bude prenica
nekome od tog pasjeg plemena! ekaemo ... i umukni kad razgovaram
sa malim!
Bezubi se okrete ka deaku koji je sedeo do njega.
ekaemo, svakako, a dotle. .. Pa, od prie ne boli glava. Mlad
si, sinak, sve to uje od Bezubog moe da ti i zatreba nekad. I ta sam
ono rek'o? E, da... promenili smo se. A takvima nas je napravio upravo
ovaj Grad, sinak, i oni iz Grada, ili neki drugi iz nekog drugog Grada,
svejedno. . . Na kraju mu to doe isto. Vidi, malac, poto su preorali
ovu zemlju i pretvorili je u otrov, ostavivi svoje strahote, zatvorili su se
tamo . . . da, tamo. Napravili su svakojaka uda i udesa koja su ila
zemljom! Od te njihove vlastite mrnje smo i mi nastali, malac, mi
mutanti! A zatim su dole Kie, duge kao godine. One su dokrajile
stvari, natopile nas otrovom, koji smo mi dalje prenosili jedni drugima. I
svako ko bi se rodio, imao bi ga u sebi! Prvo smo umirali ko letnje
muice, sinko, svuda si mogo da naleti na nekog mutanta koji je
odapeo! Takvim bolestima niko nije znao ni imena ni leka. A tek te
proklete kie, maglutine . . . sve nas je to satiralo. Tada, uostalom, ti
nisi ni postojao, pa ni ja. . . A onda, onda su mutanti umirali sve rede,
ivot se u nama izborio. Al' na kraju smo svi ostali obeleeni. Vi'
mene, sinko . . . Zube sam izgubio, bio sam jo mlai od tebe. Protiv
toga ni mi mutanti ne moemo da se borimo. Ali, ti si sinak dete Kia,
bie bolji negoli drugi. . .
Pa svi smo takvi, ree deak. Zar to nije dobro?
Nikada nisi video ljude iz Grada, deae, promrmlja Bezubi,
zagledan u daljinu. Nikada nisi video ni njihove ene, glatke i blede
kao najisvetliji dan bez kie, blistavih zuba i duge, sjajne kose udnih
boja. Zene koje su nekada davno izlazile iz Grada i kao razularene
boginje lova jurile za mutantima, ubijajui ih i lovei... I bolje da ih
nikada nisi ni video. Bio bi lep primerak malog mutanta, sa krupnim i
sjajnim oima bez kapaka ...

ta kae, Bezubi?, deakove oi su ga netremice posmatrale.

Bezubi se tre.
Nita, sinak, nita . . . Dou meni te muice ponekad... uj,
malac. Zato ti lepo ne ostavi na miru ovaj ludi Grad i zaboravi te
svoje bubice, a?
Ja idem u Grad!, deakov je odgovor bio otar kao hladne
kapi kie.
Iznenadno praskanje, utanje i gomila isprekidanih rei i
glasova oznai da je Ara ponovo izgubio strpljenje. Skoio je i stao
ispred deaka, koji je bio neto nii od njega. Drhtao je, dok su mu se
ruke nervozno grile i trzale. Ivicom usana iao mu je tanak venac
beliaste pene, dok je brbljao i besno lajao na deaka.
Prokle-ti!, glas mu je bio neobino visok, dok su mu male
ruke mlatarale pred licem i pravile udne krugove. Z-zato se ti. . . ti
balavce... n-ne izgubi i ne os-ostavi nas na mir-miru? S-cve e nam
dru-drugi pokupiti ispred no-s-sa! V-vreme prolazi.. . kog avola
sedimo ovde i sluamo blesava nak-naklapanja? Iz ... izmeu .. . izmeu
. . . ja . . . Ma, gubi se! is-isti se odavde, mala nakazo! Vuc-vucara se
za nam-a, smeta nam i za-zadra-va Bez-Bezubog u poslu! Gub .. .
gubi se, nes-nes-tani dok ti nisam pro-prosuo moz . . . mozak!
Deak se povue i pribi uz Bezubog, koji se pri-die na lakat i
lica, sveg izbezumljenog od gneva, riknu na Aru:
Umukni, bezumnie! Da te vie nikad, uje li: nikad nisam
uo da si rekao runu re protiv ovog deaka! Inae u te izvaditi iz tih
usranih krpa i tu tvoju golu hrpicu mesa i trulih kostiju baciu u
Kameno jezero na radost pijavicama! I drau te onde, brbljive
prokleti, drau te u jezeru sve dok ti ne ispi ju svu mutnu vodu iz tela!
Jesi li me razumeo, bezumnie? Ni ta tvoja debela guzietina nee ostati
u jednom komadu! Deak ostaje s nama, utuvi to u taj svoj uplji
mozak. Os ta je!
M . . . mhmh ... uhhh!, Ara zakripa ostacima svojih zuba i
baci se u rupu iz koje je iskoio, udarajui u nemonom besu po blatu
oko sebe. Ipak, suvie je dobro poznavao Bezubog i znao da je ovaj u
stanju da ispuni svoju pretnju. I nimalo ne bi oklevao pri tome. Svi su
Skupljai znali da Bezubi retko daje svoju re, ali je uvek odri. A malo
ga je kopile opinilo vradbinama i sada Bezubi pilji u njega i pria s
njim kao sa sebi ravnim!
Ukopa se bespomono u blato, psujui i bacajui pregrt
najcrnjih kletvi, pasmatrajui kako iz Kupole kulja kr.

Bezubi iskrivi usta na malog, to je, u stvari, predstavljalo

srdaan osmeh, i ree:
Nemoj da brine vie, sinko. Brbljivac je sada smiren, uo si ta
sam mu odrezao u brk! E, sada znam zato si pobegao iz sklonita i
uma... Niko ne voli decu danas... Namrtivi se dovri: Hodi ovamo,
sinak. Sedi tu. Tako.
Potapa deaka po vratu zauujue blago. Sada se ak i utljivi
Orango pitao ta se to deava danas sa Bezubim. Do ovog dana bio je
potpuno ravnoduan prema deurliji, ak ih je smatrao dosadnim. I sam
ih je imao nekoliko, ko zna gde i sa kojom. Nije pokazivao neku
preteranu elju da se stara o bilo kojem. Neto se dogaalo, ali radije je
te svoje misli zadravao za sebe. Bezubog ne valja ljutiti.
Nemaj brige, sinak, ima jo vremena za ulazak.
Bezubi se nasmei na malu priliku.
Ne boj se, malia. Niko od nas nee ti preoteti to pravo. Vidi,
ak i oni gore, na kosini, boje se da siu do nas.
Vi se ne bojite.
Mi? Pa, naravno. Pa, reko sam ti da Grad vie ne zrai. Al'
bolje je da ih se plai, zar ne? Tako za Bezubog i njegove pajtae uvek
ostaje sve najbolje ...
Namignu i lukavo se nasmeja deaku. Ni ja se ne plaim otrova
u vazduhu, ree deak.
ta ti zna o radioaktivnosti?, upita Bezubi brzo.
Ra . . . Ne znam tu dugaku re koja lomi jezik, odgovori
deak. Al' to pee kou i gori iznutra, oi se tope i kosa otpada na
dodir prstiju, ovako . . . Moe i rupa u nozi da se probui jednim prstom,
tako . . .
Bezubi se najei. Deak je prilino tano opisao sve detalje.
Ehe... hm, tako nekako ... To sad za nas vie nije ni vano,
sinak. Bilo pa prolo... A ti. . . ima li ti ikog svog?
Deakov glas je odzvanjao tugom.
Nemam. Ponk je umro prole zime. Ponk?
Moj mali pas. Smrzo se dok me je grejao. Zakopo sam ga u
umi kraj starog potoka.
Da, tuno. Bezubi zakilji u deaka. A to ti jednostavno ne
ostane s nama, sinak? Da lepo zaboravimo na ovaj Grad, a? Mi ba i
nismo toliko loi, ko to nas bije glas... ti, ovaj, kako ti ono bee ime?
Nikad nisam imao ime, odgovori deak gledajui nekud u
stranu.

Bezubi, ti si potpuno lud!, upade Ara.

Zavei, i tornjaj se!, zareza Bezubi. Idi i ti Orango, odvedi
mi ovu brbljivu budalu s oiju.
Orango i Ara se zgledae a zatim sjurie meu otpad. Bezubi je
oigledno smekao. Sve vreme naklapa sa nekakvim malim zalutalim
mutantom. ak eli da ga primi meu njih, da ga izjednai sa starim
skitnicama, lukavim Skupljaima i prekaljenim razbijaima glava!
Bezubi klimnu.
Bie plena, sinak. Momci su se naotrili i dae sve od sebe.
Moda danas pronaemo neto pogodno i za tebe, a?
Deak odmahnu glavom, ustade i krenu ka Gradu. Bezubi ga
dohvati i vrsto privi uza sebe. Nije eleo da ovog malog mutanta baci u
razjapljene eljusti suludog Grada. Grad je bio okrutna igraka koja je
progutala mnoge, koji su bili i snaniji i mudriji.
ek' malo, sinak. Vi' da na ulazu stoje ona dva metalna psa!
Tebi ba ko da je dosadio ovaj ivot. ta si mislio? Da se samo tako
ueta unutra, je 1? I ta te vue u ovaj prokleti Grad? On je zao . . . O,
neshvatljivo! Pa iz njega su nekad davno i beali, da. pravi ljudi, a ti. . .
E, nagraisau s tobom, malia! Nee da sastavi ni dan, a ve e te
opauiti po glavi! Ako te roboti uhvate, dae te ljudima, a oni se s nama.
mutantima, ne ale. Ljudi su zli. Zli ko ovo zlo u nama. Mrze nas. . .
Zato?, upita deak. ta smo im mi mutanti uinili?
Nita, ama ba nita, sinak. Mi njima nita. Al' zato nas i mrze,
zato to nije ispalo onako kako su oni planirali i eleli! A ti sad u Grad,
pa u Grad!
Deakovo elo se nabora a oi bez kapaka postadoe jo vee.
Ti si dobar, Bezubi. . . tebi u rei. Moj pas, Ponk, on je
ponekad dugo lajao i zavijao nou ...
Da, da ... i ta s tim?, upita nestrpljivo Bezubi. Pas ko pas.
Laje i zavija.
Stari Koaska mi je rekao da to Ponk zavija na Mesec.
Mesec? Mesec? Otkud ti sad pa to? Ali. . . uj, malac, pa on se
ne vidi vie i. . .
Bezubi je bio potpuno zateen i zbunjen deakovim recima.
Znam da se on ne vidi vie, ali to je od oblaka i kia. Al' iz
Grada moe. Onde . . . onde su ga ljudi zatvorili.
O, ludi deae!, uzdahnu Bezubi, trljajui mokro elo. O,
ludi deae! Nema vie Meseca za nas, ti deae bez imena! Nema ga. I
ko ti je reko sve te gluposti?

Stari Koaska. A on nikada ne lae. I zvezde su onde, u Gradu . .

. znam da su tamo. One su sjajne, si jaju i. . .
Dosta, sinak, dosta . . . Mesec? Zvezde? Kia mi, sinko, svata
si mi sad napriao!, ree Bezubi posmatrajui ga mutno. ta e ti sve
to? Samo muka od toga... I stari Koaska ti je sve to napriao, kae? Hm
. . . dozvolio je da mu se zamagli mozak a jezik rastqpi u besmislenom
brbljanju, ko ovoj budali ovde! Zavodi deou lanim priama, umesto da
ih ui da postanu pravi Skupljai ko Bezubi ili Orango! Stari Koaska je
lud, a to svi mutanti u sklonitima znaju, sinak. Zbog starosti blebee
gluposti i besmislice.
Pogled deaka bez kapaka nije postao nimalo blai. Bezubi
protrlja svoje ekinje, dok mu jezik iznenada odeblja.
Al' ti si, na kraju, mutant i svoj! Mo' da ide gde oe, pa i u
sam taj truli Grad! Pa lepo... Evo, stoji tu i sjaji, ta tvoja velika elja
koja e ti razbiti tu tvoju mladu i ludu glavu, sinak. Idi, idi i trai te
svoje... te zvezde! O, svih mi mranih uma! Ajd sad, brii, brii da te
oi Bezubog vie nikad ne sretnu! Sad ti je otvoren prolaz, oni metalni
psi su se sklonili, uskoro e i Kupolu da zatvaraju. Grad e te progutati a
da nee stii ni da opepeli! Samo, ko zna..., promrmlja za sebe, trun
si, moda moe i da uspe . . .
Ne vredi, pomislio je, te velike oi bez kapaka nisu isputale iz
vida blistavu Kupolu. Niko ovog malog mutanta nee odvratiti od
njegove namere. Da ga i odvue sada, pobegao bi i opet doao ovde da
ui i eka da se otvore Kupole. Beao bi i beao, sve dok ne bi uinio
ono ta je naumio. Pa zato da se tu onda upeti java Bezubi? Nek' ga
none kie odnesu bez traga!
Ajde, rekao je, ne gubi vreme! Sada su zaokupljeni neim
drugim! I pazi na svoj nos tamo unutra ...
Deak klimnu glavom i kao umska zmija kliznu ka otvoru.
ekaj, viknu Bezubi. ekaj malo!
Osvrte se oko sebe. Orango i Ara bili su u najveem poslu,
daleke prilike i senke ve su se lagano sputale ka njima, samo je
svetlost iz Grada priguivala avetinjske senke na njihovim licima.
Evo ih, leinari silaze. . ., promrmlja. Al' Bezubi e se ve
izvui! Sluaj me sad, sinak. . . Svlai sve te krpe sa sebe, sve, sve .. .
brzo, brzo, hajde, ta gleda!
Deak je zinuo u njega, ali posluno zbaci sa sebe sve krpe i
ostade sasvim nag, drui na kii od hladnoe. Bezubi se kiselo
nasmeja.

Ko to sam i mislio! Nema ni deset celih. . . A hoe Grad,

Mesec, zvezde, svih mi mranih uma ove planete! Ajd' sad, gubi mi se
sa oiju! Ovakav e biti ko senka tamo . .. Taman si kao sama no . . .
Stapaj se sa senkama, jedino tako moe da ostane neopaen. Ove bi te
tvoje krpe tamo odmah odale, osea se smrad na daljinu. Jednom
mutantu to ne smeta, ali tamo... e, pa .. . Najzad, dobro e doi nekome
slinom tebi! Brii sad!
Deak se nasmei i prui ruku koju Bezubi zbunjeno i
iznenaeno prihvati.
ta tu. . . ma, vidi ti njega, balavca! Ko da smo . .. Nestani ve
jednom!
Malo golo telo mutanta zgri se i stuti ka otvoru, koji je rastao i
rastao u njegovim oima bez kapaka, sjajan i blistav. Zvuk nevidljivih
maina uo se sve jasnije i deakovo srce zaigra od uzbuenja.
I, hej, sinak!, glas Bezubog sekao je okolne zvukove u noi i
iz samog Grada. Uz senku, uje! Kroz pod i zid! Budi crv, hej!
Glas prionu uz malo, glatko telo, koje je napeto etkalo priliku
da uskoi u Kupolu. Hladni sjaj ga upi u sebe i on kao beznaajno zrnce
praha nesta u Gradu . . .
Samo je smrad krpa, koje su do maloas bile na deaku, govorio
Bezubom da je govorio s njim. Grubo lice skitnice nabora se jo vie.
Rei su mu klizile sa usana i stapale se s mrakom oko njega:
Da .. . gubi se, deae, odlazi... Nai te svoje zvezde.. .
Onda se tre i muklo opsova: Svih mi umskih avola! ta sam
ja, Bezubi? uvar malih divljih mutanata? O, kakvo ludo derle . ..
Ali duboko u sebi znao je da ga to ludo derle podsea na njega
samog, na vremena kad je i on isto tako pratio starije, dolazio i piljio u
sjajni Grad. Grad koji ih je mamio kao rojeve muica i zaustavljao
svojim otrovnim dahom i smru. A on je i dalje dolazio i dolazio. I
nikada nije pokuao da ue, kao ovaj mali mutant koga vie nikada nee
moi da vidi. Grad nikoga nije putao nazad.
Ara! Orango! Bre, lenjivci, bre!, zaurla, izvlaei
lisnijumsku ipku iz gomile otpada. Kupimo se odavde, ve oseam
kuni zadah svih smrdijivaca u okolini, koji se keze u tami i ele da nam
otmu plen! Al' Bezubi ima oi to seku mrak! Moje ruke e vrlo skoro
zdrobiti nekoliko nitarija!
Ara i Orango se zgledae. Ovakav Bezubi im se vie sviao...
buan, urlajui, pravi voa Skupljaa. Sakupie plen u vree i
zabacujui ih na lea pourie ka Bezubom.

Ovaj baci poslednji pogled ka ve zatvorenim otvorima Kupole.

Moda su deaka ve dohvatili oni metalni izrodi i sad ga lome svojim
metalnim rukama bez milosti, moda... Ali, vie nije imao vremena da
razmilja o Gradu, ni o malom i udnom mutantu bez onih kapaka.
Gomile su im se lagano primicale, kao puzava i uketava, ljigava masa
mutne tenosti.
Bezubi stee polugu, Orango podie batinu, Ara se iskezi.
Pa lepo, primeti Bezubi, oni dolaze. Samo to e se ova
banda lenjih valjivaca morati ozbiljno da pomui, ako eli da otme
neto od Bezubog i njegovih pajtaa! Ve sam se pomalo i ubuao, Kia
mi! Morau neto da uradim na tome, i to odmah kako mi se ini.. .

*
Deak mutant skliznu kroz otvor i instinktivno potrai tamu.
Nae je uz samu pregradu, stapajui se sa senkom noseeg stuba. Zatim
oprezno virnu i dah mu zastade pred ogromnim prostorom koji ga je
okruivao. Onda se njegov uas pojaa: prvi put u ivotu stajao je na
neemu to se sputalo i tonulo . . . Platforma za izbacivanje, u koju je
kradom upao, sputala se u podzemlje. Nije imao onih kapaka da u
mraku potrai samog sebe, oi su sve upijale i pratile. Vazduh je bio
ist, mirisao je prijatno, kie nije bilo, odasvud svetlost, toplota, zvukovi
i kretanje.
Opruzi se i stopi sa podom. Bio je ugodno topao i deak ga
onjui. Miris mu je bio udan i neprepoznatljiv. Odlui da se privue do
velike maine, ije je zubom vremena oglodane kosti viao u svetu
Kia, odakle je doao. Puzao je kao to puu mali, upavi ziji, udna i
krvoedna estonoga umska stvorenja. Sada je on bio zi, taman i brz,
nevidljiv za svetlee oi robota, tih ljudskih pasa koji su se kretali
okolo. Zvukovi, zvukovi. . . Brujanje i um nevidljivog.
Maina je bila mirna, ugodno je mirisala i on zakljui da mu od
nje ne preti opasnost. Do zvezda se ne dolazi lako.
Njegovo razmiljanje bi prekinuto blagim trzajem. Platforma se
zaustavila i zvukovi su poeli polako da nestaju, sve dok ga tiina nije
ogrnula svojim nemim plastom. To je bio njegov svet napolju: zlokobna
tiina u kojoj se osea samo pritajeno vrebanje i divlja, muna smrt.
Tiina u kojoj je jedan mutant morao da bude deo okoline, jo tii i
nepominiji. Samo se tako moglo preiveti u umama, na stalnoj kii i u
polumraku, tako daleko od ovog svetliog Grada.

Nije se zauo nikakav um kada su male, bose noge dotakle

gladak pod. Opet je bio estonogi zi iz mranih uma. Uz senku, i u njoj,
kroz nju, pripijen uz zidove, dah to klizi. . . Mileo je kroz velike hale,
esto prolazei blizu rabota koji su neprestano negde urili. Morao je
mnogo puta da ostane nepomian dok opasnost ne promine. Velike oi
bez kapaka bile su irom otvorene, deak se divio prostranom,
ogromnom Gradu ljudi, toliko razliitom od mokrih, pretrpanih
sklonita i rupa mutanata.
A zatim je postao svestan jednog oseanja. Sve vie i vie u
njega st uvlaio strah! Malo se telo borilo protiv toga, um se grio
pred nevidljivim udarcima nepoznatog, ali strah je postajao sve dublji,
ispunjavao ga, guio. Da je mogao, vratio bi se, posramljen i pobeen.
Poela je da ga mui glad, to je jo vie pojaalo njegov strah.
Ispraznio se u jednom uglu, iznenada i naglo. Potraio je sklonite u
najdubljoj senci i zaspao.
U snu je sreo poznata lica: Bezubi ga je zvao da se vrati, Orango
je bio ragplinut u magli od kia, brbljivi Ara se naduo i postajao sve
vei. . . Zgrabio ga je za vrat i stezao, stezao, stezao . . .
Trgnuo se i udario glavom o zid. Oko njega je bilo dosta
svetlosti, uo je poznato zujanje i kretanje robota. Sa uasom je otkrio
da uzimaju predmete iza kojih se sklonio, i stavljaju ih u probuene
maine. Nee proi mnogo vremena i krenue ka njegovom uglu, a onda
...
Stari Koaska ga je uio da se koristi svojim umom u umama,
ali ovo je sve njemu bilo strano. Setio se rei Bezubog da roboti nemaju
milosti za mutante. Iz grla je poeo da isputa tiho jecanje, kao lukavi zi
kada se nae u klopci. Metalni psi e ga odrati i njegovu kou odneti
ljudima i on nikada vie nee videti Bezubog . . .
.. . Budi crv u zidu . . . taj glas mu izroni iz seanja i on brzo lee
na pod. Bilo je uzaludno, njegovi zubi nisu nita mogli da uine. U
oaju pogled mu odlete do zida i on spazi da je na tom mestu izbuen.
Priskoi i opipa mesto odakle je strujao mirisan vazduh, uloi svu svoju
snagu i oaj, i. . . reetka je popustila...
To je bio njegov svet. Tama. Sve nepoznato i skriveno.
Malo se telo vesto provlailo kroz tamne, uske, ventilacijske
hodnike. Bili su glatki i on je vesto klizio nastavljajui dalje. Koliko je
puta jurio meko-krzne opoke kroz njihove tunele pod zemljom? To
iskustvo sada mu je dobro dolo. Iao je dalje, sve dalje i dalje, gonjen
velikom glau. Na mestima na kojima se cev ravala, zastajao je i

obeleavao je svojom mokraom naivno se borei da ne zaluta. Ali,

sada se sve manje praznio, eludac mu je zavijao i traio hranu. Glad,
taj veliki neprijatelj, kopao je po praznom stomaku i grubo ga i
nemilosrdno ujedao. Grabio je sve dalje, kroz vertikalne hodnike,
upinjui se iz sve snage da telo izvue gore, daleko ... do prvih Kupola
gde su bili ljudi. ... Ljudi...
Mnogo je vremena probeo, zaboravivi iznenada na glad i na
sve drugo, lica priljubljenog uz reetke. Svuda oko njega, ispod ili
iznad, ljudi u skupinama ili sami, u udnoj odei koja je sijala . . . Ili bez
nje, ljudi bledi kao magla to je gutala ak i velike ume napolju.
Brbljali su vie nego i sam Ara, neto je stizalo u odlomcima i do
njegovog mozga, mali um je sve to primao u sebe bez imalo uenja.
Negde su samo sedeli i gledali u udne kutije prepune boja, ili leali
nemi kao sama vlana smrt. Plaio se da ga ne oda njegov sqpstveni
miris, povlaio se u dubine ventilacijskih hodnika, a zatim iznova
vraao . . . Vazduh je strujao tako prijatno.
Video je i njihove ene koje su ga opinile, toliko razliite od
odraslih mutantkinja. Gotovo sve su imale duge, vatrene kose to su im
se tresle na golim leima i bedrima. ene koje su se grleno smejale i
isputale glasove koje mali mutant nikada ranije nije uo.
A onda ih je video bez kose, u mranoj Kupoli bez zvukova,
usnule i nepokretne. Leale su nage i mirne, sklopljenih oiju, usnule u
providnim aurama, kao mrtve. Bilo je kraj njih i mukaraca, nemih i
takoe u snu. Samo um nevidljivih maina i kretanje udnih stvorova
nalik na ljude. Mali mutant je odmah osetio nagonsku odbojnost prema
androidima.
Trpeo je glad sve dok ga otri njuh nije odveo kroz lavirint
ventilacijskih cevi i hodnika u skladite hrane. Dugo je pokuavao da
skloni reetku. Bila je vrsto prilegla uz cev. Moda je proao dan,
moda i dva. Nije ni za ta drugo znao osim za glad, glad koja ga je
napadala i bola, a onda poputala i zvala da zaspi i da se vie nikada ne
probudi. Muio se i na kraju uspeo, skliznuvi kroz otvor. Odabrao je
ono to je mirisalo najprijatnije. napunio svoj eludac oprezno i malo.
Jeo je lagano, jer ovakvu hranu unosio je u sebe prvi put. Sitost mu je
vratila volju za kretanjem, zvezde su ponovo poprimile svoju maginost
i mali mutant je nastavio dalje. Njegovi instinkti su ga titili od svega
to mu je bilo nerazumljivo i strano sav taj sjaj, veliina, neshvatljivo
ponaanje ljudi i njihovih oaravajuih ena. Sve je to promicalo
njegovim duhom kao blaga, topla kia.

Da li je Bezubi bio u pravu? Da li bi ga ljudi ako ga spaze,

zgaeni prizorom, ubili? Gotovo da su bili slini njima, rnutantirna.
Govor im je bio brz, esto nerazumljiv, ali poneto je mogao i da shvati.
Da li je na to mislio Bezubi, kada je rekao da su jednom davno bili isto?
U cevima je bio koliko-toliko siguran, pratio ga je samo um
njegovog puzanja i kretanja. Samo, dokle? U srce mu se sve vie
zavlaio oaj, zvezde se nigde nisu videle, zvezde o kojima mu je
govorio stari Koaska u dugim noima punim kia, dok su krvoloni
sauri urlali u mraku.
Sudario se iznenada sa gustom maglom, koja mu napuni plua.
Kaljao je i pokuavao da je izbegne bauljajui. Osetio je neprijatan
udarac u pete i postao svestan da ga neto potiskuje napred. Oito da se
jo neto kretalo ovim putevima i uklanjalo iz hodnika sve strano. Kako
je mogao da zna da je strano telo u spletu ventilacijskih vorova bilo
odmah registrovano, da je ista cevi poslat da bi se vazduh automatski
preiavao? Njegov neprijatni vonj bio je dovoljan signal za uzbunu.
Koa ga je pekla, vritao je i istovremeno znao da ga niko, pa ni
Bezubi, ne moe uti. Sada je spas mogao da oekuje samo od sebe.
Onda se magla rasprila i ugledao je kako se cev zavrava u ponoru.
Tamo je bila smrt, dole, na dnu tog pakla koji je za njega otvorio svoje
eljusti i ekao.
Iznenada iskrsnu neoekivani spas, pre nego to se deje telo
prepustilo sudbini mali se hodnik ravao nadesno, i sitni crv ugura
svoje nagnjeeno telo i otpuza do smrti. Leao je dugo i drhtao,
ispraznivi od straha sve iz sebe, sluajui kako pakao urla za njirn.
Smrt se vraala i traila ga. Trpeo je gustu maglu koja ga je okruivala i
obavijala, dok na kraju nije doao mir. Mali mutant po drugi put oseti
sreu. Pobedio je! Pobedio je jo jednom veliki Grad!
Zapao je u dug, okrepljujui san. Vie ga niko nije traio, ali
dugo se nije usudio da napusti ovo mesto gde je naao spas. Onda je
oprezno nastavio da pue dalje uskim hodnikom. Zvuk se ponovo uselio
u cev i putovao zajedno s njim. Bio je to zvuk ljudskog govora, a to je
znailo da je iznova u blizini ljudi. Rei su bile prijatne, milozvune,
godile su mu sluhu. Opet je bio zi, opet je bio traga. Spazio je reetku i
vesto doklizao do otvora. Prsti su bili napred, pipali su i prianjali uz
glatku reetku koja nije imala ni ukusa ni mirisa, prsti koji su tragali,
oekivali i otkrivali. Glava se zatim priblii sasvim blizu i velike oi bez
kapaka upie se u prostor pod njim.
Tu su bili ljudi.

Mali mutant je za trenutak izgubio dah, naas je zaboravio na

zvezde. Prvi put je mogao da vidi vrlo blizu kako izgleda i jedna ena iz
Grada, bez imalo odee na sebi...
Deak je opinjen dugo pcsmatrao to nepojmljivo glatko, dugo i
vitko telo boginje iz Grada. udna svetla izbijala su iz zidova prostorije,
slivala se u vatru njene kose i nestajala u zenicama malog mutanta. Ti
udni ljudi koji su leali na neemu tako mekom, i na kraju radili ono
to rade i odrasli mutanti u umama, a to malom mutantu jo nije bilo
zanimljivo.
Gledao je i u mainu nepoznatih oblika i boja, razmiljajui da li
ona u sebi krije zvezde. ovek na njoj je neto radio i tada su se boje
zidova menjale, i mnogo puta oi bez kapaka su traile umirujuu tamu
cevi. Onda bi se opet oprezno vratio i ugledao ih u gru pomame.
Maina je bila nepokretna i mirna, nije bilo zvezda od ijeg sjaja i
velianstvenosti nestaje mrak.
Zatim je sve utihnulo, mukarac i zamamna ena zavrili su
svoju strastvenu igru. ena je ustala i naas je spazio blistavo bele zube
i bljesak irom otvorenih enica. Vatrena kosa joj se prolila po telu i ona
je iezla, ostavljajui zauvek svoj lik u oima malog mutanta. U svom
srcu odabrao joj je mesto kraj zvezda po koje je doao.
Radost i uas putuju zajedno.
Desilo se ono to se jednom moralo desiti: mukarac je iznenada
uhvatio njegov opinjeni pogled, mali mutant je u trenutku bio
omamljen i nije dovoljno brzo potraio za'itniku senku. Naao se kao
umski zid na otvorenom. Pogled oveka iz Grada paralisao mu je
udove.
Velike, tamne oi, bez kapaka i obrva, sudarile su se sa hladnim,
hipnotiuim sjajem ovekovih enica.
Iznenadili su se i jedan i drugi. Samo to su oi malog mutanta
bile zarobljene u tom pogledu oveka.
Onda je ovek kriknuo i skoio. Istrgnuo je reetku. Usta su mu
bila otvorena, blistavo beli zubi tako blizu i tako slini zubima divljih
pasa iz uma. Reetka je popustila i mali mutant je poleteo glavom
nadole . . .
. . . Da bi se vesto doekao na noge, kao maka. Ali, udarac po
glavi nije mogao da izbegne. Udarac koji ga je zaboleo. Pao je
onesveen, pred ovekove noge.

ovek sa gaenjem odbaci reetku.

Nije bilo sumnje pred njim je lealo mladune mutanta! Kako
se samo vesto prevrnulo u vazduhu i doekalo na noge, ali je on ipak
bio bri. Da li ga je ubio?
Malo, mravo stvorenje lealo je kraj njegovih nogu i on se seti
da je i sam nag. Navukao je tuniku sa podsvesnom eljom da uspostavi
nekakvu razliku. Mala zver je i dalje bila nepokretna, elo joj je bilo
krvavo, a velike oi bez kapaka gledale su negde visoko u plafon.
Zar je mogue da ih jo ima? Stavie, da su postali toliko drski i
mnogobrojni da ve upadaju i u sam Grad? Stene mutanta nije se
micalo. Zato jednostavno ne pozove istae da ga uklone? Neto
duboko u njemu nije mu dozvoljavalo da to uini. Na kraju, bio je
siguran da mu od ovog mladuneta ne preti nikakva opasnost. Dananji
dan mu je ionako bio pun luakih fantazmagorija doivljenih u
seksualnoj igri.
Nogom je oprezno dodirnuo tene. Mali mutant se tre i hitro
skoi na noge. Oito je ve dugo bio pri svesti, ali je utao i poismatrao
okolinu. ovekov pogled susrete pogled krupnih oiju bez kapaka. Nije
vie oseao strah. I ta da radi s ovim mutantom? Telom mu je strujao
napon od prethodnih doivljaja sa partnerkom. Telo je trailo san,
odmor, mir. Ali te oi, te oi to su gledale u njega gotovo ljudski toplo
i bez straha! Znao je ta bi se dogodilo sa ovim tenetom kad bi ga oni
iz Genetikog uzeli pod svoje. Otvarali bi ga, ispitivali, zatvarali,
ponovo seckali i eksperimentisali. Moda i bez anestezije. Zar, na kraju,
nije bio samo obian mutant? Na ko zna koliko naina. Malo, ludo,
divlje tene.
I do avola, kako si samo uao ovamo?
To mu je pitanje skliznulo sa usana nehotice, izgovorio ga je
mahinalno i naglas.. . pretrnuvi kada se mala ruka podigla i pokazala
na sjajnu cev. Tada je vrli stanovnik Grada osetio kako se pred njim
otvara ponor.
Pa ... ti, ti si me razumeo! Ti. . .
Refleksnim pokretom prie korak-dva blie, ali se naglo
odmae.
Oh, strano zaudara! Ipak, ti si, Grada mi, razumeo moje
pitanje! Ili. . . pa to bi znailo da mutanti napolju poznaju govor... da
govore, misle slino!
Neumoljiva logika je ovefcu sve konce sklopila u jedinstvenu
celinu.

Onda . . . onda se i uspelo ... To znai da . . . Pa vi tamo

govorite, mislite, stvarate . . . Mutanti napolju ipak egzistiraju
neometano se razvijajui! O, zvezde!
U malcm mutantu ta re probudi sva ula. Ovaj ovek koji ga
unezvereno poamatra, imao je tu re. A to mu je otvaralo vrata uspeha,
njegov je dugaki put konano zavren, stari Koaska ga nije prevario.
Zvezde su bile tu, ovek ih je imao i poznavao.
Krupne oi bez kapaka dugo su fiksirale bledo ovekovo lice.
Tanka aka sa est prstiju isprui se u njegovom pravcu i izlomljene,
grlene rei dospele su do ovekovog uva:
T-ti s-i -o . . . v-e-k . . .
Uas! Ta mala zver je govorila! tene je razu-melo govor
oveka, mislilo je, imalo razum, ose-anja, svest. Neumoljiva logika
poslednji put razbi sve tragove otpora u oveku. Istinu je morao da
prihvati.
Promrmljao je poraeno: Da, ja sam ovek . . . A ti si mutant
niotkuda. Mutant koji govori. . .
Misli su mu tekle svom estinom, vraala su se stara pitanja na
koja do sada nikada nije imao odgovora.
Zato su u Gradu mislili da napolju nema nikoga? Van Kupola!
Mutanti su oito sve preiveli, mnoili se, rasli i nastanjivali zemaljske
prostore. Ko zna koliko ih je sada i na kojem su stepenu civilizacije?
Moda su blii oveku nego to je iko mogao i da pomisli. Ljudi su jo
jednom postali rtve svoje umiljene veliine, i ostali robovi svoje
uobrazilje. Imali su svoj velianstveni Grad i toga su se zauvek drali.
Sada se svom silinom sudario s ovim, za njega jo nepojmljivim
dogaajem, sa malom nakazom koja mu se i gadila i privlaila ga. Dugo
je iveo obavijen zatitnom foliom Grada, ne elei da prihvati realnost.
Mala je zver bila duboko u srcu Grada, daleko od prednjih Kupola. U
svom lutanju izbegao je robote, androide opsluivae, preiveo je
skrivajui se u cevima. Sve je to bilo daleko od sluaja. Da li je to
moda bio iskonski impuls u jednom mutantskom mozgu, da se vidi
stanite bogova? U dalekoj prolosti sjaj Grada ih je privlaio, kao
svetlost usamljene leptire. Odupirao se realnosti izmiljajui izgovore.
Deakove oi postale su jo sjajnije. U njemu se budio
nestrpljivi zi, usta su mu se opet otvorila i potok izlomljenih ali i
razumljivih rei dopro je do oveka.
Ko-as-ka je re-kao. . . d-da su o-v-d-e zve-z--de.. .

Od tog upornog pogleda i od tih neveto izgovorenih rei koje su

zvuale tako arhaino, ali koje su bile razumljive, ovek je uzdrhtao.
Pogledom je potraio bilo ta, ali odgovora nije bilo. Re koju je
izgovorilo ovo mutantsko tene nije mogao da zaboravi.
Zvezde, promrmljao je posmatrajui to malo, golo, nakazno i
gotovo divlje mutantsko udo.
Zvezde ... ta mala zver je elela da vidi zvezde!
S tom eljom se uvuklo u Grad, prelo ko zna kakve prepreke i
hrlilo ka tom ostvarenju. Ali, bekstva od tih oiju bez kapaka nije bilo.
Ovo je bio odgovor i reenje. Samo razum otvara put mislima koje tee
neem viem.
Gospodar Grada je klonuo na leaj i rukama zaklonio glavu. Sve
e biti u redu, mrmljao je, ovo je ipak san, halucinacija, glupa igra
maina i droge u venama. Pritisnuo je dugme na terminalu kompjutera,
elei da sve u mlazu istekne iz njegovog bia.
Svetlosti je nestalo i mrak je bio potpun, ali samo za tog
slomljenog oveka sa glavom meu stisnutim akama, koji je leao
Skupljen i slomljen. Sve dok . . .
.. . Sve dok sjaj zvezdanog neba sa programirane trake
kompjuterskog stereqprojektora ne pokri zidove i plafon. Bljetavi sjaj
miliona zvezda! Svuda okolo bila je galaksija, zvezde su ivele, raale
se i umirale. Deak uma je gledao u prvi mah zgranuto, a zatim je strah
ustupio mesto ushienju. Zi iz uma je uspeo, zi traga je doao do cilja
i stari Koaska je sada bio u njemu, i Bezubi je bio u njemu, a on je bio
meu zvezdama. I dugo je trajalo to treperenje i sjaj za malog
mutanta celu venost.
Onda je ovek jednim svojim pokretom sve izbrisao. U malom
telu krv je bre zastrujala, opreznost zija se vratila. Sada je opet bio
splet miia i sam nagon. Brzo je nestao u cevi, pokrivajui je reetkom.
Neka ovek i Grad ostanu, vie nisu bili njegovi neprijatelji. Mali zi je
jedino eleo povratak umama i Bezubom . . .
ovek je najzad otvorio oi i pronaao samou. Male buljcoke
halucinacije je nestalo. Stene mutanta vie nije bilo u prostoriji, nestalo
je zveri koja je govorila, mislila, elela, zveri koju su oni sami stvorili i
odbacili, jednom, davno.
I izgubili sve sa ovim malim mutantom, sa njegovom
neopisivom eljom koja je ruila mostove i otvarala nebesa.
Uzdrhtao je. Pred njim se nalazilo samo jedno pitanje: pustiti
ovo ludo tene da se vrati ili unititi mo, sebe i sam Grad?

*
Tamo dalje hodnik se ravao.
Malo, golo telo mugnu ka izlazu. Priljubljen uza zid, bio je opet
estononi zi mranih uma. Bose noge sa est prstiju klizile su po
glatkom podu hodnika. Plaio se i beao traei izlaz zauvek sa
zvezdama u oima, mislima, i seanju.
U hodnicima nije bilo ljudi. Traio je spas u cevima, sklanjajui
se od robota i androida. Moda je ovek obavestio druge, ali on je bio
na pravom putu. Levo, pravo, hop, desno. . . Robot! Cune i stapa se sa
senkcm maine koja zuji. Opasnost nestaje.
Ustaje, tri, hop, hop, levo, pravo. . . Opet u cevi i tako dugo i
oprezno, iz jedne Kupole u drugu. Moda ga trae, ele njegovu kou,
smrt, moda ele da mu otmu zvezde iz oiju i misli. Ali zi iz uma je
neuhvatljiv i lukav. Obilazi prepreke, ostavlja prazne klopke, zaustavlja
dah, nepomian je a zatim ponovo bei. Pred oima su mu zvezde i
duga, vatrena kosa zamamne ene koju je dugo gledao. Zi se povlai ka
izlazu, zi zadovoljan i srean. ui satima i ne naputa cev, sve dok
robot ne nestane. Instinkt mu je otvarao pravce. Mali, goli mutant bei
ka izlazu . . . Prenoio je kao nekad, iza hrpe otpadaka i maina,
izgladneo i iscrpen. Hrane vie nije bilo, glad je upala i slamala volju.
Ali, san iznova donosi zvezde koje su se vitlale kao vilinska kosa ene.
Drmanje ga baca o zid. Ogromna platforma se die i cn se, zrno
praha u velianstvenosti Grada, ponovo bori i eli ivot i spas. Ljudi su
moda tu negde, ekaju ga i prete, vrebaju svaki njegov pokret.
Toplo je, ak prevrue. Otpad zrai, negde je usijan, smrtonosan
ako mu se primakne blie. Ko gleda senku u hrpi otpadaka? Zvukovi
mu paraju ui, mnotvo robota u blizini savijaju mu telo u strahu. Tako
blizu izlaza osea udovinu strepnju i bol. Prazni se ponovo i gri u
senci.
On eka kraj. Mnogo ih je oko njega, svuda unaokolo. Zi
posmatra iz svog nesigurnog sklonita, i strah se vraa i udara u malo,
nezatieno, golo telo. Iz usta izlazi tiha, nepomuena pesma smrti i
sree. Zi e umreti zadovoljan, u borbi i u pokretu.
Gleda u poznate otvore: mirisi spolja izmamljuju mu tihe uzdahe
i jecaje, prsti bez noktiju pritiskanju mu ui, a mrak u isto vreme tako
blizu i dalek zove i opominje. Vreme je.
Iskae i rui sve oko sebe. Bol se lepi za njega sa svakog
predmeta koji dodirne, ali malo, glatko telo juri ka otvorenom izlazu iz

Kupole. Hop, hop . . . blizu je, jo samo malo. Ve su ga opazili i

metalni piskovi robota ga zagluuju. Gone ga i smrt ga dodiruje svojim
ledenim dahom.
Ubiti, ubiti, ubiti! Zver! Zver je u Kupoli!
Zver se uvukla u Grad i programirane maine bacaju vatrene
strele koje tope kr oko njega. Mala senka osea kako ga vatra zahvata
po nogama i rukama i baca uvis. Kotrlja se, vriti u bolu, i pada kroz
otvor . ...

*
Jedna snana ruka stee deakov vrat i on uzaludno pokuava da
se oslobodi. Lice se unosi u njegovo, i. . .
. . . Ah! Taj glas, taj poznati zadah, to suvo lice bez pokreta
on ih poznaje! uje i odmah prepoznaje Orangov glas: Ohoj, Bezubi!
Da ne poveruje oima, ali ono tvoje malo buljooko udo je opet ovde!
Velika senka se nadnosi nad njim i odvaja ga od Orangovog
vrstog stiska. Snane ruke mau ga neim osveavajuim to otklanja
bol, a onda ga umotavaju u krpe. irom otvorena, bezuba usta, cere se i
melju:
Velikih mi uma! Gotovo da si ceo izgoreo, sinak!
Mali me uj'o ko besan pas!, ree Orango. Kad sam uo svu
onu buku i jurnjavu, pomislio sam da dobij amo neto posebno pa sam
se primakao blie. Svi roboti bili su se uzmuvali.. . Gotovo da me je
obuzela prpa i za nas same! Onda ih je jedan bledi glavonja smirio. . .
Kad vi', sve zbog ovog tvog derleta!
Kia je pljutala, ali to njima uopte nije smetalo, gotovo da je
nisu opaali. Deaku je, posle svega, godio okrepljujui talas kinih
kapi. Bio je opet meu svojima, na otvorenom, na kii, u mraku ...
eljusti Grada zatvorile su se u prazno.
Tako... Bezubi paljivo spusti u zaklonjenu rupu malog
mutanta. Ovde si sad na sigurnom, sinak. Ma, ne boj se vie, oni
nikada ne izlaze iz Grada. Verovatno sad misle da su te Ukokali zauvek
...
Dugo ga je obrtao i merkao. Onda se ponovo naceri.
Pa? Jesi li izgubio jezik, malac? ta je bilo? Jesi li uspeo da
vidi taj svoj Mesec i sve te avolje zvezde ovog mranog i vlanog
neba? to uti, sinak? A ranije zvezde, pa zvezde... ma nemoj!
Ali glas mu je bio topao zbog ponovnog susreta. Bezubi protrlja
svoje vlane ekinje i nasmeja se.

Al' Bezubom je ipak drago to si meu nama, balavce! Izbriso

sam te iz pamenja, jer samo ludo stvorenje kao to si ti, malac, moe
da poeli da ue u taj prokleti Grad! Al' ti si ipak uo! I izao! I to je
dovoljno. Bezubi potuje hrabrost, makar je nosio i deran kao to si ti!
Vidim da si silno zagriz'o u muku.. . Al' oporavie se, mutant si i jak ...
E, pa da ne poverujem! Ovde si, o ume! Ovde si, stvaran ko ovo
svetlee udo pred nama I? ta si sve vido onde? Znam da si na'o te
svoje zvezde, to ti pie na licu, sinak. Spavaju, kae? Pa, sinko, gotovo
da samo to i rade . . . Zveri? Mi? Ha, ha! Oni sami su nas ovakvima
stvorili... A)' mi smo ipak ovde, na ovoj zemlji i blatu i imamo snage da
opstanemo i nadalje. Bar mi mutanti vremena imamo napretek!
Strah. . . strah im je u oima, Bezubi. . .
Strah? Svakako. . . plae se svega, a najvie samih sebe.
Razumee i to jednom. Da, da... plae se i od ovoga napolju. Ne smeju
da pogledaju zemlju, ne smeju da vide ta su napravili od nje. Zato i
bee u te svoje snove i aure, gde nema divljih goljavaca kao to si ti.
Njihove ene . . ., deakov glas zamuca, one imaju dugaku
kosu, Bezubi. ..
Seanje mu zaigra pred oima. I ine sve ko i odrasli mutanti
po umama . . . vido sam i to.
Ah, tako?, naceri se Bezubi. Vidi ti njega, balavca! Nije se
jo ni ispileo, a ve ene, a? Da, da, sinak. Treba da zna i za ene iz
Grada, ene koje su tako divne i daleke i koje opijaju mozak jae od
najluih trava u umi! One zaludu ju i ljude u Gradu, a kamoli nee nas
mutante! Kose koje sijaju? Pusti to sada, sinak. Jednom u ti priati i o
tome, ja, ja a ne onaj ludi starac Koaska! Dolazi vreme kada e te to
stegnuti u svoj vreli stisak, da... Sta je? Gleda u taj Grad ko da bi se jo
jednom vratio u njega?
Deak se tre kao udaren. Dogaaji su na kraju postali preteki
za njega. Umorno nasloni glavu na Bezubog.
Bezubi.. . Video sam zvezde, tamo . . . Mnogo, mnogo, ko puno
prstiju na ruci. ..
Bezubi se nasmei i potapa ga po uvijenoj glavi. Deak je dobio
svoj areni san.
Ludi deae! O, ludi deae! Bio il' ne bio, al' uspelo ti je to
nije nikome do sada! Grad nije uspeo da te proguta, taj Grad to klizi i
ostavlja svoj otrovni trag i strahotnu, izgorelu zemlju. A ona ipak ivi,
die i ivi, zapamti to, sinak! Samo to sada u njoj nema nieg, kao i u
Gradu ... A mi, mi smo paraziti, kao sitni kieli, to se prilepe i siu krv

dugo, danima. . . godinama. ivotarimo ovde uz njega, tuemo se,

lomimo kosti jedni drugima i to radi ega? Al' uspeemo jednom, ko i
sva zemlja ove planete! Bezubi je moda sirov i grub, al' pamti govor
starijih! Tada ni tvoje zvezde nee hiti daleko .. .
Bezubi srete pogled krupnih oiju bez kapaka. Deaka je opijala
njegova reitost.
Pa, eto ... To bi bilo sve o Gradu, sinak! Grad ide svojim
putem, mi naim. Al' mi mutanti smo slobodni! Danas ovde, sutra onde,
i tako redom . . . Moda smo i divlji, primitivni, zveri, ta li ve . . . al'
smo svoji...
Kad e Kie da stanu, Bezubi?, deakovo pitanje odjeknu u
tami. Bezubi ga blago opaui preko ela.
Gut! Ni jednu vie! Od tvojih rei dolaze samo neprilike,
malac! I da te vie nisam uo da spominje te svoje zvezde . . . Bar ne
veeras!
Nasmejao se gromko, obgrlivi mrava deakova ramena. Mali
mutant i Bezubi okrenue se ka Gradu. Izlazi su se zatvarali, Grad je
ponovo postajao opasnost, smrt, san i kob.
Jednom. .. Bezubi lagano podie ruku prema Kupolama, koje
je kia obavila maglom i isparenjem, jednom e, moda, ponovo ui
tamo, sinak, kad glas Bezubog postane mek i slab, a oi izgube svoju
otrinu i miice ugasnu, ali tada e biti sve pre negoli zver, to ti Bezubi
kae!
Duboko u sebi deak je znao da e tako i biti.
Snane ruke ga uspravie i pcstavie na tlo.
Idemo sada, ree Bezubi dok nam Kie sasvim ne speru
tragove povratka i zatvore ulaze u sklonita. Ara, Orango! Diite svoje
lenje guzice, pa da se gubimo odavde! Velike vode dolaze, sinak. Kie
koje sputaju nebo tek to nisu stigle. Dr' se, sinak, moja lea nisu ba
kao neka nosiljka, al' su zato iroka i jaka! Idemo! Dalek je put za nas
Skitnice, dalek ko te tvoje avolje zvezde... O, svih mi uma, zvezde!
I samo nakratko pomerie zavesu kie.
~ drazen23, abacus123, suton; CroWarez.org ~

Traka
. . . Broj 28 opazi crveni svetlei signal iznad pulta za kojim je
radio. To je bio znak da je njegov posao za danas gotov. Gotovo
refleksnim pokretom iskljuio je traku nad kojom je radio tako da je
neprijatno zujanje prestalo. U isto vreme i drugi oko njega iskljuili su
svoje trake za kojima su radili. Ljudi su zatim mehaniki, u potpunom
redu, bez buke i guve, tako rei u potpunoj tiini ustali od svojih
pultova i stali na pokretnu traku koja ih je ponela ka izlazu iz hale. Broj
28 je mirno saekao svoj red i umorno stupio na traku broj 111 koja e
ga preneti do vrata njegovog stana.
Sve je bilo kao i uvek, sve se ponavljalo. Nije morao da se
napree, da peai, da troi energiju. Samo je trebalo da sa jedne trake
pree na drugu koja e ga u miru i brzo preneti do stana. Sve je
funkcionisalo besprekorno.
Dok je klizio ka stanu, podigao je glavu unapred svestan svoje
iluzije da e ugledati plavo i bistro nebo, ili makar tmurne oblake pred
kiu. Video je, kao i uvek otkako zna za sebe, sivo, metalno nebo.
Osvetljenje je blistalo, noi nikada nije bilo. Izuzev kada bi on sam u
nekoj od soba svoga stana iskljuio svetio. Ali, emu i to, kada su pri
ruci hipno pilule za brz san bez nemirnih i komarnih snova? Ili iluziomaine, koje mogu u stanju sna po elji da prenose u izmiljene predele.
Ljudima treba mata, ali ona konstruktivna, ona koja podstie na
rad, na stvaranje novih minerala ... Setio se najnovije jednominutne
poruke na televizijskom monitoru u hali, za vreme doruka. I on je, kao
i ostali, mogao da programira iluzio-mainu i da zamisli. .. neki interni
raj. Ili da osvaja nagradu smene. Bilo ta. Broj 28 jo uvek to nije eleo.
Neto slino beznadenom osmehu prelete preko usana.
Pored njega, na susednoj traci, klizio je njegov prvi sused. Nije
progovorio s njim ni re, kao i obino svako je bio zaokupljen
sopstvenim mislima. A i o emu bi razgovarali? O stvaranju novih
koliina sintetikog eera, proizvodnji vetakog hleba sa velikim
procentom hranljivih materija, ili
O najnovijem otkriu proizvodnji prave salate . . . Moda o
pomeranju gornje starosne granice nadole. Koliko je njemu ostajalo?
Malo ili mnogo?
Obojica su to znali. Lagani pogled, koji bi preleteo preko lica,
bio je jedini pozdrav. Traka e ih razdvojiti za tano dvanaest sekundi,

kao i svakog dana. Ili noi. Ljudi su promicali nemi, jedan pored drugog
u dugom nizu na traci. Na svim licima bio je isti izraz: bezoseajnost,
beznadenost. Samo dugi, odsutni pogled koji prolazi kroz ljude
1 predmete.
Uzdahnuo je. Ve je bio blizu svog stana. Na raskrsnici je stao
na poprenu traku koja ga je lagano prenela do ulaza. Vrata su se
automatski otvorila pred njim, foto-elirje su se uspeno nosile sa
vekom trajanja. Prili su mu kuni roboti i prihvatili delove odee, dok
je on klizio na pokretnom podu do kupatila. Osetio se prijatnije bez
specijalnog odela koje je nosio na poslu. Stao je pod tu i sprejovi su
uinili svoje. Voda se upotrebljavala iskljuivo za pie. Najzad, o
svemu su se starale maine, dobre, verne i odane.
Vratio se u kuhinju i seo za sto. Nije oseao glad, ruak je bio
bez ukusa, vesti na zidnom monitoru i dalje monotone. Samo uspesi i
uspesi. Izvetaji o eksperimentima regeneracije iezlih elemenata i
slino, ali broj 28 je znao da u svemu tome nema ni pet posto istine.
Osvrnuo se oko sebe. Zato mu ba danas nadolaze sve ove
misli? Zato ne uzme koju pilulu za dobro raspoloenje? Osetio se
veoma umornim. Od posla, od svega. Imao je deset asova na
raspolaganju, osam za san, dva za razonodu.
Za razonodu? Moda seks? Da, ali s kim? Njegova ena, broj
578, nije bila kod kue. Radili su u razliitim smenama. Razdvojenost
podstie radni elan, a dva asa su samo prolazila u sudaranju tela,
nemim pokretima udnje. Samo to se to nije dogodilo nekoliko meseci.
Najzad, nije bio jedini. Kada je bilo mogue, ili je on bio suvie
umoran, ili je ona elela jo sna. Ili su oboje izbegavali jedno drugo.
Prebacio je sebi zbog loeg morala i kliznuo ka sofi gde se
opruio. Pokuao je, po ko zna koji put, jo jednom o svemu da
razmisli. . .
On, broj 28, ime nije nikad ni imao jer su imena naputena posle
Kupole, bio je zauvek registrovan u Centralnom kompjuteru. Svaki
njegov trenutak bio je praen ako bi ikrslo neto na njegovom
radnom mestu. Jednom se desilo, i to u toku njegove igre sa 578, da je
hitno bio pozvan. Njen pogled je bio reitiji od svega. Okrenula se na
drugu stranu, kao komad ugasle lave.
Misli su mu ile dalje. Znao je da su memorije kompjutera
zabeleile za Moriju ljudske rase da je pre superprcdukcije automata, i
proboja Trake, priroda bila neprikosnovena, da je okruivala ljude koji
su u njoj radili. I iveli.

To je bilo pre. Dok jo nije postojala Kupola. I veita, beumna

Traka.
Saznao je da postoje jo dve-tri Kupole, pod kojima se ivi
identino kao i u njegovoj. Kontakti su retki i samo u izuzetnim
sluajevima. Jer, odlasci ili dolasci su uvek jednosmerni. Ko bi otiao iz
jedne Kupole u drugu nije mogao natrag. U svakoj je preostalo po
nekoliko hiljada ljudi bedni ostaci nekadanje mone civilizacije.
Broj 28 nije doiveo Rat, ali ono zabeleeno je preivelo sva
razaranja. Radioaktivnost je unitila ivote, osim onih koji su se sklonili
na druga mesta, kao to su bile Kupole. Sreniji, koji su unapred shvatili
situaciju, na vreme su napustili uarenu planetu. Broj 28 je verovao da
su je brzo zaboravili. U kolonijama izvan ovog zemaljskog geta, ljudi su
uspeli da izgrade bolji svet.
Kupole su spasle preivele. A to je i dovelo do pojave Trake. Uz
ogromne restrikcije, uz najsavrenije maine, uz nove vidove energije,
ljudi su opstali.
Od kunog robota narui osveavajuu slatku tenost, moe biti
bilo ta, i dok je pio pokuavao je da ne misli na njen hemijski sastav i
kvalitet. Nagnuo je i popio do kraja.
Traka, da. Kada je osvojila, ljudi su najvei deo svoje energije
troili na rad, pokuavajui da spasu ono to je bilo uniteno. Sada niko
nije mogao da pretpostavi kako izgleda povrina planete. Najverovatnije
lii na beivotni asteroid, jer su nuklearne eksplozije sprile sve ivo na
povrini. Ostale su samo Kupole. I njihovo dete, Traka.
Zeleo je prolost, ili bar nekoliko asova sna. Sedenje u
naslonjai, lulu meu zubima, novine. . . Ali, toga nije bilo i iluziomaina nije mogla da mu to obezbei. Broj 28 je to i znao.
Sta su pojmovi kao: vetar, ist vazduh i sunce mogli sada da
znae? On je znao za strujanje smee kiseonika i azota iz klima ureaja,
za namirisani kupolni vazduh, za uvek isto belo osvetljenje koje se
nikad nije gasilo. Ovakvo razmiljanje moglo je da ga bar malo opusti.
Kontrola emocija, kao i svakog dana, zahtevala je od njega napor volje.
Samo dokle? Nije znao, on je bio samo broj, broj koji je osuen
da ivi pod Kupolom. S tim mislima je zaspao.
Glas robota ga je prenuo iz sna. Odgurnuo je njegovu mehaniku
ruku i obukao se. Pre nego to je izaao opazio je da mu je stigla ena.
Zena? Broj 578 je ispala iz kompjutera, kao i on njoj. Bila je naga i
usnula. Zaudo, broj 28 ne oseti nikakvu elju, oi kao da su mu klizile

po hladnom metalu. Mogao je da oseti njene misli, komare koji su je

nastanjivali. ~ drazen23, abacus123, suton; CroWarez.org ~
Uzdahnuo je i izaao iz stana. Stao je na jedinstvenu Traku ljudi,
koji su kao i on klizili na posao, bez radosti, bez rei, nema gomila lica i
tela. Na kraju je ekao svoj pult, svoje mesto u maineriji grada.
Ukljuio je dugme pokretom koji je bio refleksan, i utisnut u njegovu
memoriju. I veita, nepromenljiva Traka zastala je kraj njega, samo dva
minuta, koliko mu je bilo potrebno za njegov deo posla.
Znao je ta je potrebno da se uini. Broj 28 odbaci sve pokuaje
implantiranih naredbi i odluno ustade sa svog mesta. Kroio je na
Traku koja je vodila do dezintegratora za unitavanje otpadaka. Dok je
Traka lagano klizila, oseao je na sebi nezainteresovane i neme poglede.
Ispod svojih nogu je oslukivao gotovo neujno aptanje, i bio je
zahvalan Traci zbog sporosti.
Broj 28 se tada po drugi put u svom ivotu nasmei.
~ ozMo ;uons 'snq 'uzp ~

Dojka sna
Strast i pomama polako su se gubili, kovitlac sladostraa je kao
opojna meduza naputao tela mukarca i ene. Na njihovim usnama to
su se grile nestajali su i poslednji tragovi opijajueg sna.
Klon ispusti uzdah olakanja saekavi da iz njegovog tela
umine luda vatra. Sa njega je sve skliznulo i nestalo u seiks-maini. Iz
leve podlaktice igla prica bezbolno se izvue iz vene, kaciga sa glave
se otvori i on se oseti potpuno osloboen.
Jo ga je zapljuskivalo blago oseanje zadovoljstva, ali dojka sna
je ve izmakla njegovoj elji. Otvorio je oi i zadrhtao.
Kasandra je takoe ve bila slobodna. Leala je oputeno,
suelice njemu, na susednom leaju. Opruena, zaogrnuta samo svojom
dugakom, vatrenom kosom, ali koja nikako nije mogla da pokrije celo
telo. Sudario se s tom mekom belinom, uhvativi selbe da netremice
posmatra njeno telo. Leala je i gledala ga bez rei. Ovoga puta nije se
osveavala blagom masaom udova. Zadovoljila se da lei tako, naga i
mirna, dugakih nogu, malo vie izazovno razmaknutih.
Smirio si se?
Klon klimnu glavom. Pomisli da je bilo prilino blesavo to su
danas imali doivljaj goli. Sada ne bi oseao ovaj nemir dok posmatra
Kasamdru. Nije ni sanjao da je Kasandra ovako graena. Zato i ree:
Ovako bez odee sve mi se ini prilino poniavajue. Glup
oseaj.
Kasandra se namrti. enska intuicija joj je govorila da neto
nije u redu, jer je Klon posle seksualnog doivljaja bio neobino
govorljiv. Znao je da u detalje analizira njihov vrhunac ili novu
fantaziju. Sada mu je smetalo to to su bili nagi. To retko ko radi,
moda vie niko, ali u tome nije bila sutina. Neto u njoj se pokrenu i
prijatno zazvei u uvu. . . Da li je to znailo da je Klon posmatra i
drugim oima, da je poeo i telesno da je eli? Morala je da o svemu
tome sazna istinu.
Neto nije u redu?, upita. Neto sa mnom?
Ne, ne, brzo odvrati Klon. Osetio je da ga je Kasandra
prozrela i to ga je zbunilo. Nije voleo da gubi kontrolu.
Moda je to od jae doze? I meni se inilo da je droga danas
bila malo jaa. Nije vano, najzad. Bilo je lepo dok je trajao san, dok
sam svravala. Tako je bilo prijatno gledati te da sam sva drhtala . . .

Klon preu ovu malu zamku. Zagleda se u obojene zidove koji

su odmarali pogled i menjali nijanse. Sve, sve je bilo podeeno da prati
njihovo uivanje.
Ne znam ... U igri si mi stalno beala, tek na samom kraju smo
zajedno uzleteli. Stalno sam oseao nekakvu sputanost, kao da sam
oseao tue oi na sebi.. .
Pa? I ovako moe svako ko poeli da se ukljui sa nama u igru.
Ne vidim ta . . .
Da, da, prekide je Klon nestrpljivo, samo to to danas nismo
uinili. I uppte, danas mi je sve bilo nekako drugaije. Ne mogu sasvim
da definiem taj oseaj.
Oboje smo, ini se, halucinirali, dragi, zakljui Kasandra,
proteui pred njegovim oima svoje lepo telo. Kosa joj je iskrila u
polumraku, to je Klona uvek uzbuivalo. Okrenula se lagano, tako da
joj je kosa dosezala do listova. Samo su joj dve oble polulopte zadnjice
virile iz te vatrene reke kao dva zaobljena mlencbela ostrva.
Klon sa mukom skrene pogled. Osetio je da srce poinje jae da
mu lupa i plaio se nepredvidljivih reakcija. Ali, Kasandra je brzo
menjala poloaje i izvodila udnu igru sa svojim telom ne dajui mu
vremena da skrene pogled. Prikovala mu je panju tim izazovnim
kretnjama. Znao je da i ona osea da je on posmatra, na nain na koji je
nikad do sada nije gledao. Pogled mu se zaustavi na sredini otvorenih
nogu. Zbog tih ruiastih preliva s mukom je promucao:
Lepa si, ree. Jo si prva ljubavnica u Gradu.
Mmmmm... to mi prija, nasmeja se Kasandra. Pogled joj
odluta izmeu njegovih nogu. I ti si jo ukoen, dragi.
Klon mahinalno pogleda nadole. Zato je, venog mu Grada,
pristao da ovaj doivljaj imaju nagi? Ovako je bio na dohvatu njenih
oiju.
Hm, da. . . Ovaj put to traje neto due. Krv mi se sporije
povlai i otuda ta ukoenost. Taj prokleti atavizam mi strano smeta.
Kasandrin pogled je bio sve pre negoli prefcoran. udne iskre
strasti zatreperie joj u zenicama, dok je fiksirala njegov ukoeni izvor
nelagodnosti.
O, kako je uspravan. . . Klone, dragi . . . Zar ne bismo mogli
jednom da ...
Ne!, viknu Klon razdraeno. Znao je da e pre ili kasnije doi
na to. Ne, ne i ne! ta ti zamilja, eno? Da smo zveri, prljavi mutanti
koji se valjaju po blatu, parei se kao proste ivotinje?

Glas mu je preao u glasnu viku. Skoio je sa leaja i navukao

tuniku, a onda je gnevno stre sa sebe, ne elei da na taj nain prizna
svoj poraz. Kasandra je zarila glavu u leaj i zajecala.
Oprosti, Klone, ja . . .
On oseti da je preterao. Moda je sve ovo samo njena verbalna
radoznalost, ko zna? Najzad, sve ene s kojima je bio u doivljaju
buljile su u njegovu ukruenost i kasnije komentarisale. Kao da je on
kriv to je jedini mukarac u Gradu s takvim atavizmom! A onda mu je
pitanje dolo samo od sebe: zato on sam neto ne uini da taj njegov
atavizam nestane? Medicina Grada je i to mogla: mali, bezbolni zahvat i
bio bi kao i svi ostali mukarci. Meutim, neprestano ga je neto
spreavalo. Podsvesno nije eleo da se izjednai s tim brbljivim
papagajima koje nije podnosio. Zeleo je, na kraju, da snagom sopstvene
volje pobedi taj glupi i izdajniki znak svog tela. Sada, kao za inat, nije
nikako splanjavao. Uzdahnu.
Sluaj, Kasandra, sluaj me paljivo. Nisam nikako eleo da
budem ovako animalan u reakcijama, ali i samo spominjanje na tako
neto me izludi.
Grada mi, zna koliko sam na to osetljiv. Nisi danas prvi put sa
mnom, a ja nikada nisam poalio to smo zajedno. Ali, isprepadala si
me svojim udnim eljama, shvati. U seansu smo uli bez odee, jedna
od tvojih udnih elja, ipak, pristao sam. Meutim, ovakav direktan
nagovetaj bilo ega telesnog i bliskog. . . shvati, to je daleka prolost.
Ne znam zbog ega sam kanjen i zato se ovo samo meni dogaa. Ja
sam prisiljen da trpim.
Kasandra mu uputi pokajniki pogled. Skupila se na leaju
sastavivi noge, ali tako da joj je najosetljiviji deo ostao otkriven. Klon
zadrhta.
Mrzim kada se prepiremo, mili, ree Kasandra. Ali, samo
sam pomislila da . . . Pa, moemo o tome da govorimo, zar ne?
Lukava je, pomisli Klon, vrlo je lukava. Zna da ne mogu pobei
od verbalnog duela i navlai me na klizav teren. Mala, lukava,
atavistika zmija! Poele neku smirujuu muziku, ali to bi u njenim
oima izgledalo kao povlaenje.
Hajde da ujem, ree. Sta je to o emu moemo samo da
razgovaramo?
Kako si mio, Klone. Eto ... ne vidim ta bi smetalo ako bismo
jednom legli zajedno.
Zajedno?, zapanji se Klon. Zajedno? Misli . . .

Naravno, mirno zakljui Kasandra, sleui svojim divno

izvajanim ramenima. Ona njena mala stvar nabubri od stezanja butina i
Klon stisnu zube od uzbuenja. Borio se protiv tih avoljih primisli, ali
ak su i njegove sopstvene oi bile protiv njega. To i mislim, dragi.
Jedno pored drugog. Zajedno.
I ta emo time da dobijemo, Kasandra? Kakve su te to elje
obuzele? Tehniki. . . pa, to je iz vodljivo, seksmaina moe da nas
opsluuje i na jednom leaju, ali...
Gubio je sigurnost. Prihvatio je taj razgovor i sve vie upadao u
procep. Oi su mu kao slepljene stajale na njenom telu, volja mu se
lagano topila. Nikada do sada njena telesnoist nije ga uznemirila u
tolikoj meri. Njegova ukruenost nije splanjavala i Klon sa uasom
Shvati uzrok. Njeno telo ga je zvalo, nagovaralo, prizivalo . . .
Dojka umirujueg sna koji mu je sada bio neophodan, bila je
veoma daleko. Ovaj razgovor sve vie je poprimao obrise neeg to je
izranjalo iz tame kao ogromna, nepoznata masa. Znao je da je otpor koji
je pruao samo lomljenje njegovog racionalnog ja, i on je sve vie
upadao u maticu uzbuenja.
Ne, ne, ne mogu tako, ja sam ovek, ovek! vikao je u
dubokoj unutranjosti svog bia, pokuavajui da pronae bedeme iza
kojih bi se sakrio. Iza njega stajao je Grad, stotine godina civilizacije
Grada. Bori se, prdkletnie, urliknu u sebi. Nisi zver, nisi prljavi mutant.
Atavizam koji me optereuje nije moja greka, to je stvar gena,
posledica koja je bila faktor sluaja. On, Klon, u vrhu je vlasti u ovom
Gradu, koji sadri u sebi sve ono to je ovek napravio i sauvao od
unitenja za budua pokolenja. Moda su i greili, ali ko nije? Grad je
jo uvek postojao, rastao, predstavljao konkretnu realnost. ta bi rekli
kada bi se doznalo da on o svemu ovome razgovara, i da sve vie klizi
ka isto telesnom sudaru tela o telo? Da li bi ga strpali meu one koji
genetski nisu uspeli i koje eka ispravak ili unitenje? Da li bi on, Klon,
za Grad bio perverzan, lud?
Kai sve to ima, uspeo je da prevali kroz stisnute usne.
Trebalo je dodirnuti u sebi dno frustracije.
Najzad je promenila pozu i njegova napetost popusti.
Mislila sam, dragi, da izostavimo seks-mainu. Da maina bude
ono to, u stvari, i jeste . . . maina. A seks da bude samo doivljaj nas
dvoje. Ja elim telesnu stimulaciju, Klone. elim da mi telo bude u
svemu, u svakom trenutku nae igre!

Krv mu naglo udari u glavu. Ovo se graniilo sa bezumnou i

propau.
To o emu pria, Kasandra, toliko je besmisleno, da ja . ..
O, Klone, pa ne moramo odmah da je iskljuimo, mislim tu
prokletu mainu. Priznajem, ona neke stvari radi bolje od mene. Ja, na
kraju, ne mogu da zamenim svu tu tehniku. Moemo u poetku da
uzmemo i malo stimulativne droge, uz nju je uvek lepo . . . Oh, Klone,
kad bi znao koliko sam srena to sam sve ovo mogla da ti otkrijem.
Plaila sam se tvoje reakcije.
Kad je skliznula u podnoje njegovog leaja dojke joj se
zatresoe. Njen miris mu uznemiri nosnice.
Grada mi! urliknu u sebi. Iskuava li me to ova mala kuka?
Ali, zato i po ijem nalogu? Neprijatelja nije imao, niko nije bio danas
ukljuen u vezu, sve ovo nije imalo ni najmanjeg smisla. Najzad, imala
je tako zanesen i iskren izraz da je odbacio te misli. Sta joj je? Do danas
je bila tako normalna u ophoenju, u nervnom stimulisanju, strasna u
matanjima. Maina ih je zajedno vodila, meajui njihove orgazme u
jedinstvenu celinu. To je bio sav svet seksa za koji je on znao, kao i svi
ostali u Gradu. Sa Kasandrom, otpoeo je krah.
Tako, promrsi. Znai tako!
Oh, da, da! Da te zagrlim, Klone, da osetim tvoje snane ruke
na sebi a tvoj atavizam u sebi. . .
Ali, ti ne zna ta govori!, povikao je ne izdravi. Sav
njegov napor za samosavlaivanjem u trenutku nestade. Svaka njena re
je kao vatreni bi pogaala njegovo ranjeno telo. Otkrivala mu je
najintimnije misli, zderala lanu kou ravnodunosti, grizla i rastrzala
eljcrn koja je ujedno bila i njegova. Zvezda mi, ti si potpuno luda!
Meutim, njegov otpor se raspadao. Ispranjen sopstvenoim
vikom, klonuo je uz nju. Ruke mu nagonski pooe ka njenoj kosi i
zagnjurie se u talase koji su iskrili i mirisali tako umirujue. Bila je
meka, pravo utoite za njegovo vrelo elo. U oima joj je video
iskrenost i znao je da ga nije lagala. Kasandra je to elela, a on? On se
jo uvek borio, za sebe, za Grad.
Ne moe to tako, Kasandra, proaputao je. Ne ide to. Unitili
bi nas odmah, rastrgli, izbacili napolje u smrt. Smejali bi se i gledali
nas, terali da sve to ponavljamo. eli li da bude predstava za druge, da
te razvlae, da ti se divlje rugaju i da te preziru?
Privila se uz njega, naga i topla. Osetio je mekou njenog tela i
to mu je prijalo.

Klone, mili ... Pa to niko ne bi znao. Moda sam i luda,

perverzna, zla. . . ali, elela sam te svakim delom svog bia, i elim i
sad. elela sam mukarca, tvoj atavizam . . . Tako mora da je bolje i
lepe! Zar nisam i sama u ponaanju animalna? Ali, to je jae od mene,
od nauenog.
Toplina njenog tela postajala je slatka klopka i Klon ustade,
naslonivi se na seks-mainu. S njom je postao jai. Ova pomamna
enska zver sigurnom rukom vodila ga je u propast. A on i dalje govori i
govori, slua je, gleda, eli i nestaje.
Kasandra se nije predavala.
To je jae od mene, jae od Grada, od svega ovoga to nas
okruuje! Glupost? Ne, to sam ja sama! Gledala sam te i fantazirala
kako bi bilo da smo u neposrednom kontaktu, Klone.
Govori kao najobinija prljava mutantkinja! Zato si se i
iskljuila ranije.
Klon se svali na leaj. Kasandra se nae nad njim i telo mu
prekri svojom kosom. Osetio je njen jezik i zube na svojoj koi. Tre se
i odgurnu je.
Prestani s tim! Ako sam pristao na razgovor, nisam na ovo.
Kasandra, urazumi se! Nas dvoje smo kao i ostali u Gradu. Iznad svega
to je telesno i neprilino oveku!
Moda drugi, ali mi ne! Nas dvoje smo vezani naim telima,
Klone. Ne znam ta bih stvarno osetila kada bi ti uao u mene, ali to
sam uvek divlje elela!
Ali, to je prolost! Prolost! Seks je ovde i samo ovde!
Klon se lupi po elu. Tu, u mozgu, u mislima. Koliko puta si
osetila znaenje i vrednost naih snova, uzimanja i spajanja! Sve ostalo
je stimulacija i priprema. Centri za strast su u naim mozgovima, a ne
izmeu nogu kako bi ti to elela! Mi smo oduvek imali mainu za takvu
vrstu potreba jer nam samo ona omoguuje maksimalno uivanje. Zato
to ve jednom ne ue u tu tvojiu glavu?
Kasandra ga je posmatrala nekoliko minuta irom otvorenih
oiju iz kojih je izbijala vatra, a zatim mu iznenada prie i zagrli ga. Pre
nego to je mogao da reaguje, ve je pripila svoje usne na njegove.
Osetio je u ustima iv, vlaan jezik. Zgrabio ju je za ruke i odgurnuo.
Nikada, ali zaista nikada vie da to nisi uinila!
Oprosti . . . Kasandra se vrati na svoj leaj. To je bilo
spontano. Mutantski, kako bi ti rekao...

Mutanti i imaju veze sa tvojim perverzijama. Mada ne vidim

emu to poreenje, mi tu nita nismo krivi. Bili su, jednostavno,
stranputica u eksperimentisanju. Protiv radijacije nismo mogli nita da
uinimo. Oni su ve bili izmenjeni.
Nisu imali sreu da imaju svoj Grad, nije li tako?
Klon se namrti. Nije voleo da se prisea eksperimenata sa
mutantima.
Ostavimo sad te mutante. Sve je to, najzad, daleka prolost.
Nije se genetski uspelo sa njima. Pokuavali smo, ali nije ilo . . .
Sa enama naroito.
Ne budi smena. One su gotovo ivotinje . . . Najzad, njihove
ene su raale, zar ne? Bile su neophodna karika u eksperimentima. Sta
se time dobilo? Nita. I dalje su se raali mutanti, jo gori i lui. Nije
bilo naina da tu ita pqpravimo, Kasandra. I ta e sada da me pita?
Kako to rade? To si i sama mogla da vidi na snimljenim trakama. A
gde to rade i da li uqpste neko od njih ini ono to tebe veoma
interesuje, a mene ne interesuje, niti bilo koga u ovom Gradu. Siguran
sam u to. Uostalom, skrenuli smo s teme.
Skrenuli smo sa seksa.
Klon se nasmei. Izdajniki znak je siplasnuo. Razgovor mu je
pomogao, ponovo je osetio sigurnost.
Lukava si, Kasandra. Gotovo da si me zavela danas. Ipak, o
tome smo pre ili kasnije morali da govorimo. Danas si zaista podivljala.
Zna i sama da vie nismo u stanju da doivljavamo telesna
zadovoljstva ... Ni jedan mukarac ...
Da!, prekinula ga je besno, nijedan sem tebe! Ne tiu me se
horde ukopljenih, ve samo mi! Jedino ti ima ono to nam je potrebno
za kompletan doivljaj.
Polako, polako. . . Razmisli. Zar nismo svoj mozak genetski
doveli do ovakvog stanja? Nema dodira tela, nema nezadovoljstva,
prljanja. Nestalo je deformacije tela kod ena... Ili si poelela da ti neto
raste u glatkom stomaku?
Nisam to mislila . ..
Ah, je li? A na ta si mislila? Fiziki odnos? Sudar tela o telo,
prodiranje i stezanje? Ta maina iza te tvoje oble zadnjice... za koju bi,
siguran sam, neki divlji i kosmati mutant razbio lobaniu drugom . . .
ona, Kasandra, ona nam pomae i otvara nae mozgove za orgazme po
elji.

Kasandra se odjednom uspravi. Duga kosa joj se rasu po telu i

Klon uzdrhta. Bila je zamamna ovako besna.
Dokai mi! Dokai mi pa u ti verovati. Pokai da e mi se
telesni kontakt zgaditi, da je sve ovo samo moja perverzna i verbalna
matarija, atavizam! Ako sam bolesna, elim da se izleim od toga. Ne
elim i ne mogu vie da se raspinjem, da kradem trenutke kada si u snu i
da te tada milujem! Da, i to sam radila. A znam da i ti eli moje telo,
oseam to svim biem.
Luda si! Tvoj um, ne telo!
Dokai mi!
Stajali su licem u lice i Klon oseti da je dospeo do zida.
Kasandra je bila u pravu ona je otvoreno elela da se izbori za svoja
oseanja, a on? Potajno je neto oslukivao, pipao, oseao.
Na kraju, iznenada se slomi. U redu, neka tako bude. Znam da
je ogavno ovo u ta u se upustiti i da to moe skupo da me staje, ali
sada je reeno. Draga si mi, priznajem, i elim da ovo raistim izmeu
nas. Krenuemo u neto to do sada vekovima niko nije radio. Znam,
gledala si te trake, zamiljala, moda i dosta toga prieljkivala.
Verovatno da tu primitivnu seksualnu tehniku mutanata zna napamet,
ali da li je to ono pravo? Ma kako bili primitivni, ljude iz prolosti, pa i
mutante, vezivala su nekakva oseanja, kao i elja za telesnim
posedovanjem .. . Videla si kako su se bacali u vrtlog seksualne borbe. I
to odjednom za tebe vie nije ivotinjski nagon? Dobro. Pazi, opomenuo
so n te unapred . ..
Neka tako bude, odvrati Kasandra sa osmehom. Ako greim,
ne elim da vie ikad imam takve misli i elje. Biu kao i sve druge
ene u Gradu, a ti e to zaboraviti, znam. Hajde, leimo.
Kasandra se hitro opruzi po leaju, okrete se na bek i napravi
Klonu mesta pored sebe. Spustio se nevoljno kraj nje, ukljuivi
istovremeno mainu. Stimulatori koe prilepie im se po telu, a kacige
im blago cbuhvatie glave. U vene im je bezbolno ulazila injekcija
stimulativne droge. Oboje su bili spremni i ekali su. Kasandrine enice
bile su pune neke topline i Klon nije mogao da izbegne utisku da je
neobino hrabra.
Pomozi mi, proaputala je. Misli na mene kao nikad do sada,
dodirni me, trudi se mili, bar malo...
Upi se usnama u njegov vrat i polako kliznu svojim rukama niz
njegovo telo. Klon jeknu i opusti se. Izdajniki znak pulsirao je u

vrelom ritmu. Znala sam, ree Kasandra, znala sam da i ti tako

osea .. .
Krv je jurnula bre, doza droge kruila je kroz njihova tela i
maina dodirnu centar zadovoljstva u mozgu. Trebalo je jo samo da joj
se prepuste i. . .
... Maina se na Kasandrin dodir iskljui i veze automatski
spadoe sa njih. U Klonovoj glavi sve je tutnjalo i zvalo, zvalo i tutnjalo
. . . Onda je osetio Kasandrino telo uz svoje, napete bradavice na njenim
dojkama ga pritisnue, njene mu usne kliznue niz rame. Govorila mu je
besmislice i privi jala se uz njega, grlei ga rukama i nogama. Mirisala
je na . . . znoj! Uasno! Klon se iznenada najei, ali vremena za uzmak
nije bilo. Usne im se sudarie i Klon se slomi, preputajui se talasu
strasti. inili su sve ono to su ve jednom videli na trakama, sve
pokrete, dodire, mimiku i uzdahe. Kasandra je vodila igru ne
dozvoljavajui Klonu predah. Ma koliko se njegov um protivio,
Klonovo telo je reagovalo na suprotan nain. Sada je zapaao bezbroj
detalja koje nikada pre nije video iz takve blizine. Znai, koa tako
mirie i ima takav ukus. Jezik joj je bio mek 'vlaan, osetio je i malo
krvi kada ga je u jela. Pomislio je u trenu da se ipak zaustavi, jer je
preterala sa svojom ulogom podatne mutantkinje, ali je nastavljao voen
udnim nagonom. Mozak je vapio za snanom stimulacijom od seks
maine, traio je brzinu i silinu doivljaja. Telo mu se valjalo u
spontanom gru igre, koju je jedan deo njegovog uma i dalje mrzeo i
prezirao.
Susreo je njen mutan pogled. Lice joj je bilo u gru iekivanja.
ekala je i povlaila ga gore, na sebe. Uzdahnuo je, skupljajui svu
snagu, dok su ga njene rei pekle u uvu.
I on prodre u nju, mrzei je svom silinom. Vie nije bio on,
Klon, vrli stanovnik Grada, postao je mutant, ivotinja, zver. Kasandra
se uvijala i jeala, oputajui se i sve vie se otvarajui, vrtei se kao
razularena mutantkinja. Njeno grlo je isputalo itav dijapazon
neartikulisanih krikova, a on je samo eleo da joj nanese to vei bol, da
se to dublje u nju zarije snagom svog atavizma, da nikad ne zaustavi
svoje kretanje, da nikad ...
Onda ga je zahvatila udna, iznenadna i prijatna plima strasti,
koja mu zapali oganj u telu, sputajui se sve nie, ka njegovom trbuhu i
dole .. .

Eksplodirao je i padao, padao, padao.. . Omamljujua dojka sna

bila je tu, na dohvat misli, i Klon poele da je dohvati i raspline u
neopisivom snu . ..
. . . Neko je vritao i on shvati da ga Kasandrine ruke udaraju i
pokuavaju da ga odgurnu sa njenog tela, i Klon naas pomisli da je u
bunilu. San se raspade u hiljade delova i on lako kliznu iz nje, jo vrele i
uske i brzo ih spoji sa mainom. Prihvatila ih je u zagrljaj vodova,
kaciga i injekcija. Malo kasnije uhvatio je njene modane talase i drao
ih do kraja. Ali, to vie nije bio malopreanji iileli san, ona strast i
ponor u koji je bio uleteo. . .
Leali su dugo, sve dok im se tela nisu potpuno smirila.
Kasandra je prva progovorila, trudei se da joj glas zvui potpuno
mirno: Klone... da li je sve ovo halucinacija?
Vizija? Ne. Rekao sam ti ta moe da se dogodi.
Strano me je zabolelo. Sve je nekako ilo, dok...
Dok moja ukruena zaostavtina prolosti nije poela da se
zairiva u tvoje telo. Sta si oekivala? Vrhunski orgazam u onom
gnjeenju i stiskanju? Pogledaj samo svoje telo. Izujedana si, modra,
krvava .. .
Ne znam... Ni u ta vie nisam sigurna. Nisam oekivala bol,
Klone. Bio je tako iznenadan da sam vrisnula. Bio si potpuno zanesen,
jedva si se povratio.
Klon je pomilova po kosi. Bila je tako nemona.
Sve je u redu, Kasandra. Zaboraviemo na ovu glupost...
Recimo da je sve ovo bila telesna reakcija na jau dozu stimulansa.
Oboje smo, jednostavno, halucinirali i nismo znali ta nam se dogaa.
Njen ga odgovor odbaci i zaprepasti tvrdoom.
Nikada! Bilo je predivno dok nisi prodro u mene, pa ak i onda.
Ali, bolelo je. . . Moda je to samo trenutni odgovor mog
nepripremljenog tela . . . da, sigurna sam da je to! Tebi je takoe bilo
prijatno.
Klon se odmae zbunj eno. Sta govori? Malo sam preterao sa
svojim uivljavanjem u ulogu, to je sve.. . Zeleo sam da ti uinim.
Nemoj da mom ponaanju pridaje neki drugi smisao.
Nee me prevariti, Klone, ma ta sad govorio. Tvoje telo mi je
dalo pravi odgovor. eleo si to, kao i ja, eli to jo i vie. Ti si prolost
koja te izjeda iznutra i ne dozvoljava ti da stvari vidi u njihovom
pravom svetlu! Znam da si me gledao kao mukarac, da si me voleo kao
i ja tebe.. .

Opet ide predaleko, Kasandra.

I preduboko. To si, najzad, osetio, ili se varam?
Pribliila mu se i pripila uz njega. Rukama je opet krenula niz
njegovo telo, po leima, bedrima. Ponudi mu svoje blago rairene usne i
Klon nije mogao da se odupre. Poljubac je trajao dugo, i ni jedno nije
elelo da to prestane. Najzad, Kasandra se odvoji.
Sada sam sigurna. Znam da me voli i eli, bez obzira ta e
sada da kae. Odlazim sad, ali oboje smo svesni da znamo ta mislimo
u ovom trenutku. Ja ne elim vie mainu, makar doivotno ostala
mutantkinja i nedostojna ovog Grada! Neka budem prokleta i izbaena,
bilo ta. . . Naterau nas oboje da uspemo ...
Kasandra, to je glupost. Ne bi trebalo da...
Samo mu je poslala dug pogled dok je navlaila tuniku i izlazila.
Klon ostade sam i zbunjen. Oseti odjednom ogroman umor i zakasnelo
oseanje poraenosti. Gorina mu napuni usta, nosnice, telo.. . Do vraga
sa svim ovim! Kasandra je luda, totalno luda, a i on s njom! Zato je,
svetog mu Grada, pristao? Zato je prekrio pravila? Lud je, ipak je lud,
prokleta zver izluena nagonom iz prolosti, sa svojim ivotinjskim
atavizmom! Lud, lud...
Ponavljao je te rei dok je ubrizgavao novu dozu. Morao je da
dohvati nabreklu dojku sna. tako umirujueg, da usnama svog uma
iupa deo tih modanih mirisa za sebe i svoj mir. San, to pre u san.
Ako ga, uopte, ikada vie pronae. Ili je cn ostao zauvek na
Kasandrincm telu. . . Kasandra.
Ona je poelela i hrabro ispila svoju au ui. Droga ga je
smirivala, ali ipak je bio prenapet i nemiran. Oseao je da je red na
njega. Mnogo je vremena proveo u svojoj zatitnoj foliji, ne elei da
vidi i shvati realnost. A bio je zaista drukiji, eleo je Kasandru, njeno
telo, ljubav!
Pakao!
Doteturao se do maine i ponovo prepustio ruku pricu, morao je
sve odmah da zaboravi. Osetio je bezbolan pritisak, nestrpljivo je stezao
i qpustao pesnicu. Nova, jaa doza mu je i te kako trebala. Bilo je bitno
to pre zapasti u dug san, pozvati androide, biti odnesen, razbacan,
raslojen i uspavan.
Opruio se na leaju, pokuavajui da oisti um, la voli ovaj
Grad, da sve naousti odlaskom u njegovu toplu placentu, u san. Veiti,
oporavljujui san. Do njegovih ula dopre Kasandrin miris koji se irio
iz leaja. Um mu se zatrese pod navalom seanja. Nova doza kao da

nita nije pomogla, gotovo da je opet osetio njeno blago predavanje . . .

I jedna misao zari mu u telo svoju otrovnu aoku, misao ili elja, i vie
nije eleo da se odupire. Prepustio joj se svom silinom.
Biti opet uz Kasandru, oseati toplinu njenog tela, usne, zube,
ruke. . . Biti u njoj, biti prljav i lud, ponoviti to opet, i opet, i opet.. .
Mnogo puta sve ono ega se nekad grozio i prezirao .. . Gaditi se i hteti,
hteti. . . Biti opet mutant, zver, halucinirati s njom, voleti je i
halucinirati . . .
Oh, Kasandra, promrmljao je, zarivajui glavu i vrele prste u
leaj jo topao od njenog tela. Kasandra, Kasandra, Kasandra . . .
I dojka sna na Kasandrinim uzdrhtaliin, dalekim grudima, otkri
se za usne njegovih misli.

Kameleoni sutranjice

ekajui da nebo padne

Maksvel se zgri i vrisnu: kao zapaljen dah sunu uvis, da bi se
vratio tlu u delovima koji su izgarali plamenom suve trave. Lara ispusti
neujan ultrazvuni krik, preseen uasom, ali nastavi da se kree dalje
u talasastim, krivuidavim skokovima spasenja. Ispred nje, stotinak
metara ulevo, jedan grm nestade u vatrenom stubu i ona se baci u prvi
krater eksplozije. Zemlja je u ustima imala ukus dima i Lara tek tada
pomisli na Maksvela. ula je zvuni prodor iznad sebe koji proara
horizont. Oko nje je udaralo nasumice, levo-desno, ali nisu uspevali da
otkriju njen pravi kvadrant. Izdajniki metalni lem-navodnik davno je
odbacila, tako da nisu imali sigurnu metu. Oseanje strana nije uspevalo
da je dodirne svojim dugim i hladnim pipcima, modro nebo bilo je
prepuno narandastih peurki bola. Lara odjednom pomisli o Maiksvelu
kao o neispunjenoim dugu, o nekoliko nedoreenih reenica na poetku
akcije, o jo jednom androidu koji ju je napustio. Zato uvek, pogoeni,
izgaraju u plamenu boje suve trave? Znala je da to nije njena krivica.
Bio je spor i neinventivan. Nije prihvatio njene signale da odbaci lem
koji je navodio rafale ka njima. Uinilo joj se da i nije eleo da slua.
Ona sama bila je gotovo nedodirljiva, suvie brza, suvie vesta. A sada
su uzaludno prekopavali kvadrant gde je odbacila lem, pa su komadi
udovine crne zemlje odskakali put neba.
Ali, injenica da je jo funkcionalna nadjaala je trenutan
nedostatak orijentacije. U mislima, Maksvel jo jednom vrisnu i polete
ka modrom nebu, ali ovaj put snagom volje istisnula je tu misao, ne
dozvolivi uobrazilji da je dalje razvije. Android koji nije sluao sada je
bio samo bezimeni prah izmean s vatrenom kiom. Sve ostalo ieze i
ustupi mesto spoznaji da smesta mora otii. Telo joj je reagovalo kao
otkrivaki instrument, njeni miii se napee a spoljni senzori obasue je
podacima.
Teturajui kao ranjena ptica kraj nje promae Santar. Pratila ga
je pogledom sve dok nije pao daleko od nje. Taj kvadrant eruptira u
vatrenoj lavi svetiosti. Meutim, ljudski bol nije dopirao u Larmo meso,
miii joj se napee kao struna kad ugleda deo odbaene Santarove
opreme. Je li sasvim sigurna? Senzori su joj potvrivali da ne postoji
trenutna opasnost, da je verovatnoa da e se izvui iz ovog pakla dosta
velika. Skoila je iz zaklona i u trenu strgla mikrosonar sa
poluugljenisanog Santarovog lema. Sekundu kasnije ve je talasasto

trala ka luci. ka liniji sna i spasenja. Trala je kao da joj je zaista

potrebna pomo, ali to nije bilo istina. Niko kao ona, Lara, nije mogao
da se snalazi u ovom predvorju pakla. Nije ni oseala vazdune udare,
komade zemlje koji su je sustizali i sudarali se s njenim skliskim telom.
U rasprsnuu svog malopreanjeg poloaja videla je da je jo korak
ispred svojih progonitelja i znala je da je sudbina Maksvela i Santara ne
moe dodirnuti. Njeno telo uskladi svoj ritam sa poleglom travom koja
je imala boju utrljanog liaja u izrovaeno tlo.
Umakla je iz opasne zone kontakta i mogla je da uspostavi
misaonu vezu sa kompjuterskim terminalom u svom brodu. Duboko u
mozgu, prijemnik je hvatao signale sa broda iz luke i Lara skrete u tom
pravcu. Odbaci mikrosonar kao nepotreban. Ritmika sopstvenog brzog
kretanja nosila je dugonogu Laru ka luci. Postepeno su joj se vraale
misli, istrgnute iz nje pre ove misije. Daleko, na nepominom obzorju,
bljetavi prsti-peurke unitavali su preostali deo baze. Kao mlaz vrelog
ljunka u nju udari spoznaja da je uspela.
Ova planeta vie nije bila u sukobu s njom. Planeta koja je
gorela i koja je progutala njene pratioce, planeta i ovo modro nebo pred
no, proarano stravinim narandastim prodorima svetlcsti. Cilj je bio
razvejan u mraku, lepljiv i mrk, daleko od nje. Ve je bila u luci. Prila
je svom brodu koji otvori put za nju. Eksplodirajui, Maksvel se jo
jednom vraao zemlji, kroz njene oi.
Ultrazvuk iz Larinog grla zatvori vrata broda iza njenih lea.
Sada je opet bila tu, u tqploj placenti broda, posvuda raslojena i
razvejana, ona, Lara ena sa hiljadu novih mogunosti. Maksvel
udari o neprobojne zidove, nestajui u procepu izmeu njenog zaborava
i nunog zla. U mozgu joj je odjekivao zatitniki i opominjui alarm
u brodu nije magla dugo da ostane u sadanjem stanju. Morala je ili da
se menja ili da se vrati nazad. Nije bilo potrebe da se vraa, elela je
svoje staro stanje, htela je natrag u sebe, u prolo ja, u onu meku Laru,
preanju. Onu koja je dovela brodove ovamo na planetu, zajedno sa
androidima diverzantima, onu koja je unitila cilj. Htela je natrag, u
refleksni pokret plua i dojki, u grleni glas, pokretanje onih kapaka i
meku kou. Dugo Maksvelovo padanje ostalo je spolja.
Vie nije imala ta da eka. Misija se bliila kraju, svaki android
je imao svoj brod. Lara izgubi interesovanje za preostale androide i
odbaci svu svoju spoljnu opremu koja joj je obavijala novo telo. Lee na
blistavi podijum u napetom iekivanju. U jednom siunom

vremenskom intervalu oseti nostalgian ujed za onim ta ostavlja i

izluuje iz sebe, duboko u svom neprobojnom, elastinom bedru.
Sada je samo mislila na svoj povratak, unevi u sebe mainsku
neosetljivost. Morala je ponovo da krvari, da ljudska bol zane u njenoj
utrobi i nedrima, da svesno i voljno uestvuje u svojoj reanimaciji Lareene.
Postepeno su joj se vraala oseanja, strano je izlazilo iz nje.
Bolelo je kad je udisala, bolelo je kad je gledala i treptala, bolelo je kad
je pokretala udove, peklo je dok joj se vraala mekoa u miice.
Odlazak svojih sposobnosti doivljavala je kao bolnu strast, bila je
ponovo u ljudskoj ljuturi, nemona, oseajna, zla.
Ali, bila je iva. Bila je ponovo Lara-ena, i ona pomirisa kou i
dodirnu golo rame vlanim jezikom.
Sta je volela? ta je tamo, odakle je dola, imala? eljno je
oekivala da joj se powati seanje. Njena veza sa mainama je prestala i
Lara-ena skliznu sa podijuma. Na podu su bezglasno grcali njeni raniji
delovi u agoniji.
Lara-kiborg, ljutura koja ju je dovela nazad u brod, vie nije
postojala. Lara-ena sa gaenjem izae iz prostorije. "Vratila joj se
stara ljudska otuenost i sebinost.
Skliznula je pred ekrane skenera, paljivo posmatrajui okolinu.
Pokrenula je motore, ekajui da se zagreju i da jednom ve odleti
odavde. Ukljuila je kompjuter i odmah ula njegov duboki, muki glas.
Pripremi brod za uzletanje, ree Lara.
Nema podataka, odgovori muki glas kompjutera.
Pripremi brod za uzlaznu putanju, izraunaj koordinate
povratnog leta, ubrzaj motore!, ponovila je besno.
Nema podataka, ula je glas. Nema podataka.
Upotrebi svoju memoriju!, vrisnu Lara histerino, oseajui
ubrizgavanje uasa u svoje vene, udove i mozak. Strah, to je bio prvi
predznak straha.
Nema podataka o dospelom letu, nastavio je hladan,
bezoseajan muki glas.
Oslobodi mi rune komande odmah!, Larin se glas sudarao sa
nemim zidovima. Odjednom je postala bespomona i veoma siuna.
Nema podataka, bilo je to zadnje to je ula iz terminala. Sa
sedita skliznula je na pod i dugo ostala u tom poloaju. Ima li izlaza?
Da li je mogla ovakva, nezatiena i promenjena, da ode do drugog

broda iji je kompjuter bio neoteen? Da li je uopte imala vremena za

to?
Onda je zaula um na ekranu za posmatranje okoline broda.
Izgledalo je da je jo neko opstao u onom paklu. Sreom, vrata su mogla
i mehaniki da se otvore. Bio je to Har, android. Nemo ju je pratio do
kontrolne ploe, posmatrajui je svojim providnim pogledom.
Zato nisi u svom brodu?, upitala je kad je sela.
Moj brod ne postoji, odgovori Har.
Bunca, promrsi Lara. Eno ga. Mogao bi ak i da ...
Har je prekide.
Da, to je bio moj brod. Sada je ljutura, kao i ovaj tvoj, kao i
svi ostali. Mi ne moemo da se vratimo.
Lara se kolebala da li da grublje odgovori, ali nagonski je
oseala da za to nema potrebe, Har nije mogao da lae. Najzad, niko od
androida to nije bio u stanju. Genetski im je bilo onemogueno da lau.
Sada si drukija, ree Har.
Koliko drukija, upita Lara.
Dosta, odgovorio je android.
Nelagodnost joj se ponovo javila. Uhvatila se za rune komande
broda, ali one su bile mrtve. Nisu je sluale.
To to pokuava je nemogue, ree Har. Nijedan brod ne
moe da se vrati, pa ni tvoj.
Ledena istina sudari se s njenim otvorenim zenicama.
To znai...
To znai da se niko, pa ni Lara kiborg ne moe da vrati nazad.
A ne postoji ni mogunost da neko od nas androida preivi. Ja
egzistiram, ali trebalo je da odavno budem uniten. Verovatno i bih, da
minsko polje u koje smo upali nije izazvalo ultrazvune detonacije. Moj
ugraeni prijemnik je otkazao i nisam stigao do cilja.
Cilj je uniten, ree Lara odsutno.
Svakako, za to si ti bila tu. Uniti i budi uniten.
A ja.. . mi.. ., Larin glas izgubi naglo od svoje sigurnosti.
Da je mogao da se nasmei, Har bi to svakako uinio.
Androidi kao to sam i ja sam, uopte nisu bitni. Nas mogu da
stvore u onoj koliini koliko im je trenutno potrebno. Predvieno je da ti
pomognemo u ovoj akciji i da skrenemo panju naom akcijom. Tako si
ti, kiborg, i postigla svoj cilj. Atomske mine su izbrisale sve ostalo. Ti si
njihovo super oruje, neulovljiva i neunitiva.
Pa zato . . ., Lara-ena se zagrcnu.

Zato te ostavljaju, zato ele da te unite? Ko zna? Ljudske

namere meni su manje dokuive negoli tebi. Moda zato to si poslednja
proba pre masovne upotrebe. Svemir gori, i ko bi znao? ene kiborzi su
neto novo, uasno i zastraujue.
Otkud sve to tebi? upita Lara odjednom.
Androidu, misli? Har je pogleda. Moda nismo ipak toliko
neinteligentni koliko se obino misli meu ljudima. Mada smo genetiki
produkt laboratorija, nismo potpuno bezoseajni, i imamo izvesnog
uticaja na sopstveno ponaanje. Vidi, bilo je dovoljno da sluaj
izmakne kontroli, i.. . Moda je u stvari trebalo da poludim, da mi
eksplodira mozak, ili moda . . .
Dosta, dosta!, povika Lara-ena, pritiskajui ui rukama. Ne
verujem u to, ne elim da verujem! Hou nazad, hou na Zemlju!
Android u svojim oima nije imao saoseanja.
Nazad? Na Zemlju? Zemlju, iju si koloniju upravo unitila,
Zemlju koja eli nova oruja. Zemlju, tu planetu koja te je stvorila? Zao
mi je Laro, ali nema nade za nas. Idem sad.
Ali, gde? Napolju je smrt.
A zar je ovde u brodu bolje? Sta misli, da li su se osigurali i
protiv ovakvih sluajeva? Neu li kroz izvesno vreme eksplodirati,
nestati u vazduhu, izgoreti?
Maksvel se podie sa dna njenog seanja u erupciji plamenih
sekundi. Larino telo se opusti, osloboeno sumnji.
Zatvori vrata za mnom, ree Har Lari. Iezao je iz njenog
ivota isto onako brzo kao to je i doao... U Lari je odluka zamenila
nesigurnost i kolebanje. Zemlja nestade kao daleki treptaj na nonom
nebu planete. Ovoga puta je znala da Lara vie nikada nee biti ena,
sada je vie nego ita elela svoje istrenirano i prilagoeno,
monstruozno telo snage i moi. Lee i predade se blistavom sjaju
maina, polako ubrizgavajui u sebe, deo po deo, odbaenu i stegnutu
ljuturu, otvorena i spremna za bol koji e joj sada ponovo biti
zadovoljstvo, misao i spas. Lara-ena eksplodira u bezbroj nijansi sve
dubljeg bola. ~ ozMo ;uons 'snq 'uzp ~
Lara-kiborg se istre iz meke prijemivosti bive ljudskosti.
Kroz uveliane oiljke sna pomisli sa prezirom o Lari-eni. Tako meka i
slaba . . . Njen miris joj je sada pekao osetljive senzore i bacao je
napolje, izvan ljuture letelice, ka prostoru iz kojeg je dola.

Iskoila je na platformu, skliznula ka tlu, oseajui istovremeno

dolazak smrtonosnog roja koji e unititi ostatke njene misije. Luka je
bila otkrivena, lovci su leteli ovamo.
Sa usaenim, umnoenim ulima, pripijenim uz tie i mrak,
postade odjednom neulovljiva za dubine u koje su nameravali da je
bace. Daleko iza nje luka se rascveta u prljavom crvenilu sumraka,
osvetlj avaj ui horizont brojnim eksplozijama. Daleko iza njenih lea
ostajala je razvejana, sada i nepostojea i sve dalja Lara-ena. Kao
seanje, kao prolost.
Miii joj se zategnue, telo, taj udesni instrument usaene i
implantirane kiborke moi, reagovalo je na svaki dodir njenog kiberuma dok je beala sve dalje. Kao klin se zabi u zaklon, sa saznanjem da
e preiveti.
Pogledom dodirnu zvezde, ekajui da nebo padne.

Majstor
ovek i ena su zastali da predahnu na vrhu brega. Ispod njih,
dolina je otkrila svoje sivilo i beivotnost prirode. U nezgrapnim
odelima oseali su se lieni slobode pokreta, ali bez njega ne bi dospeli
do ovog mesta. ena baci pogled na kutiju koju je drala u rukama:
Radijacija je ovde ispod proeka: 2412-19-28-51-0001, po
Jersenu ...
Moemo, znai, da skinemo zatitna odela, jer je opasnost
nestala, odgovorio je ovek. Uinimo tako i siimo. Vreme nam je
isuvie dragoceno. Ona polusruena zgrada je njegova, tako su nam je
bar opisali.
Jo ako smo sav ovaj put prevalili uzalud . . ., otpoe
bojaljivo ena. A to nam je poslednja nada .. .
Mukarac nestrpljivo odmahnu rukom.
Prestani sa jadikovkama, Loa! Da nismo u sebi imali nadu, ne
bismo ni doli dovde. Pomisli samo na tekoe koje su ostale iza nas:
Velika uta pustinja i Crna reka! Ovo je raj prema onome ta nas
oekuje u povratku .. . Poimo, najzad!
ena ga utke poslua i poe s njim niz breg, izbegavajui udno
glatko i uto kamenje koje je klizilo i otrim ivicama zasecalo njihovu
obuu.
Ovakvog kamenja ima i kod nas, primeti Loa.
Njega ima posvuda posle onoga to se desilo!, odgovori
rezignirano ovek.
Do zgrade su ili utke, on sa pogledom upravljenim ispred sebe
i razgledajui okolinu, a ona neprestano motrei u kutiju koju je drala u
rukama. Strah se nalazio u eninim zenicama, ne ustupajui mesto
spokoju. Stigavi pred zgradu, koja je na vie mesta bila dograivana i
popravljana, pridolice zastadoe. ovek prie tekim vratima i,
uhvativi starinski zvekir, snano zalupa. Zgrada je odjekivala nekako
uplje i muklo.
Odjednom, vrata se naglo otvorie, tako da se oboje povukoe
unazad. Pred njima je stajalo metalno bie, prilino dobro napravljeno,
sa otvorom na sredini trupa, iz koga se zauo rezak, metalni glas:
Ko ste vi i ta elite?
Mi... ja. .., zapoe Loa, ali je Hestor, njen mu, prekide
pokretom ruke, odluivi da on vodi razgovor.

Mi smo par Rekjele. Iz Tree zajednice ljudi. Doli smo kod

Majstora.
Trea zajednica ljudi? To je poprilino daleko od ovog
mesta..., glas je zazvuao sumnjiavo.
Da, jesmo. Sa one strane Velike ute pustinje i Crne reke.
Kako ste preli sav taj put? Gde vam je vozilo?
Nemamo ga, odgovori mirno Hestor. Stigli smo peice.
Posle male pauze glas nastavi.
Nisam mislio da bilo ko moe peice prei sve to. Dobro, uite.
. . kad ste ve ovde. Zat e vas dovesti do mene.
Robot se ukloni u stranu, proputajui ih, a velika vrata se
bezumno zatvorie za njima. Poveo ih je kroz lavirint hodnika, pored
mnogih vrata i odaja. U svakoj prostoriji, na kojoj su vrata bila
otvorena, videli su mnotvo delova, opreme, metalnog kra, aparata. . .
Majstor je sve to briljivo sakupljao.
Unutar zgrade, dok je sledio robota, mladi par je oseao sveinu
i strujanje vazduha, mada je napolju bilo nesnoljivo toplo. Oseao se
miris nekog bilja i Loa nehotice stee Hestora za ruku: Hestore ...
maslaak ...
Maslaak, zaudio se ovek. Gde?
Ovi cvetovi dole... taj miris. . . Pamtim ih jo od Poslednjeg
talasa automatskog napada, prvog koji sam zapamtila kao dete. . . Bili
su u vrtu moje majke. Odatle ...
Hestor je odvoji od tog prizora, povukavi je za sobom.
Vremena za seanje nije bilo. Robot zastade pred dvokrilnim,
zatvorenim vratima. Hestor odluno zakuca...

*
Prostorija u koju su uli bila je visoka i prostrana, sa
mnogobrojnim komandnim tablama, od kojih je neke Hestor, kao bivi
inenier, odmah prepoznao, ali bilo je i dosta aparata kojima nije mogao
da odredi namenu. ena je uplaeno pogledavala u svoju kutiju.
Iz jednog ugla, okrenuvi se zajedno sa stolicom na kojoj je
sedeo, oslovio ih je starakim glasom, ovek u potpuno crnom odelu, sa
visoko zakopanom kragnom.
Ovde nema radijacije... A i da je ima, va Jersen broja je
svakako ne bi registrovao, jer je programiran za vee zraenje . . .
Sedite!

Posluali su i seli na dve niske stolice. Oigledno je da nisu bili

prvi posetioci kod Majstora. Nemo ih je posmatrao i posle dueg
utanja, upitao:
Koliko imate godina?
Ja trideset dve, ona dvadeset devet, odgovorio je Hestor.
Izgledate kao da oboje imate po etrdeset, ree starac. A ja?
Koliko mislite da ja imam?
Pa. .. bar sedamdeset, odgovori Hestor, snebivajui se. Preko
starevog lica prelete senka osmeha.
Pedeset est. I mene je, kao i sve iz Ostataka, zahvatilo
divljanje radioaktivnih talasa, posle Sedme zime. .. Sredoveoni ljudi
izgledaju kao starci, mladii i devojke kao da su u poodmaklim
godinama. Na alost, tome ni ja ne mogu da stanem na kraj .. .
Zatim uuta i uputi im otar pogled.
Ali, na stranu sve to, protrljao je elo prstima leve ruke,
uzdahnuvi. Retko sreem i viam ljude. Razgovaram jo rede. Va
dolazak je uneo malo promene. Zato ste vas dvoje u stvari doli kod
mene? Retko ko me poseuje i nemam drutvo, sem Zatija, mada mi
nije ni potrebno . . .
Spazio je enin pogled i nasmeio se.
udno, zar ne? Ipak, to je istina. Ne moram da ekam na deobu
hrane kao u Devetoj zajednici, ili da se snagom miica borim za nju, kao
u Drugoj . .. Ja radim i stvaram! Pustinja me deli od novog varvarstva
ljudi. Dakle?
Pa, vidite . . . otpoeo je nesigurno Hestor, pogledavajui u
Lou i traei njenu podrku. ena je utala pognute glave. Vi znate,
nastavio je, da je sem brzog starenja, radijacija donela i drugu nesreu:
minimalni procenat novoroenadi...
Imate li vi dece?, prekide ga starac.
Imali smo, proaputa Loa. Hestor je grizao usne i stezao ake.
Starac ih je mirno posmatrao ekajui.
Ja vas razumem. Ali, kakve sve to veze ima sa mnom?
Objasniu, ree Hestor. Hizi. . . na mali sin . .. Imali smo
sreu da budemo par sa detetorn...
I mogunost za dodatak u hrani i odei, upade starac.
Da, i to . . . Ali, Hizi... on . . . istrao je jednog dana iz
Sklonita bez zatite. Sve je bilo brzo gotovo. Nije mu bilo spasa... Mi. .
. doli smo iz drugog razloga. uli smo od jednog para da ste vi do sada
izveli dve operacije i. . .

TO?, skoio je starac naglo viknuvi. To vie ne radim!

Nikada vie! Ne, ne oekujte to od mene ... Ako ste zbog toga doli,
slobodno se vratite! Zat je pred vratima, pokazae vam put do izlaza.
ekajte, ne ljutite se, zamolila je Loa. Zato nam ne biste
izali u susret? Vi znate ta bismo mi eleli?
Znam! Ba zato i odbijam. Posle dva neuspela pokuaja ne bih
eleo da i vas dvqje nosim na savesti.. . Prethodna dva para su se
saivela sa objektima koje sam im uradio . . . Sve je u poetku bilo u
redu. Ali, Objekti su bili neusavreni, nedovoljno pokretni i autonomni,
zaustavljeni u jednom dobu, u okvirima jednog prolog vremena, suvie
su podseali na ranije, na uspeh, na sreu... I nije uspelo, sluate li me,
nije uspelo! Oba para su izvrila samoubistvo, izaavi bez zatitne
opreme iz Zajednice, iz Sklonita. elite li da i vas dvoje zavrite na taj
nain?
Nama je svejedno, proaputa Loa. Isto nam je i ovako, bez
njega . . .
Spazivi suze koje su se slivale niz enine obraze, starac uuta i
okrete se. Dugo je stajao kraj jednog aparata zagledan u tamni ekran.
Kada se okrenuo, lice mu je izgledalo jo starije.
Dobro..., promrmljao je. Uiniu to jo jedanput. Prevalili ste
smrtonosan put dovde, isto to, ako ne i gore, eka vas na povratku. To
mi govori o vaoj reenosti i nadi koja bukti u vama. Ako se vratite za
dva meseca, nai ete ono zbog ega ste doli sada. Ili bar neto slino.
Pre toga, morate mi dati neke pojedinosti, podatke, mere. . .
Kasnije, Majstor ih je dugo gledao kako se uspinju uz breg,
drei se za ruke ena sa kutijom u ruci, mukarac grabei napred.
Da li bi i on na njihovom mestu slino postupio? Moda i bi... A zbog
ega sve to? Zbog jedne iluzije. Zbog iezle prolosti koja se nije
mogla povratiti. Zbog te Jersenove kutije koju je ena stiskala u rukama.
..

*
Dva meseca Majstor je imao pune ruke posla. Trebalo je da
obnovi postupak koji je davno napustio, da pokrene maine na kojima
dugo niko nije radio. Najtea je bila runa obrada koja je traila snagu, a
ne drhtave i starake ruke kakve su sada hile njegove. Plastiku je takoe
teko obraivao.

I zatim, po zavrenom poslu, stao je da eka. I nije se iznenadio

kada je uo zvekir i kada je Zat uveo oveka i enu. Njihova lica, jo
starija nego proli put, bila su puna iekivanja.
Jeste. . . jeste li uspeli?, upitala je Loa.
Majstor klimnu glavom.
Da. Evo, tu je . . .
Pritisnuo je dugme na terminalu pred sobom i do njih je lagano
doklizalo neveliko postolje na kojem je lealo prekriveno telo.
I dok su ga njih dvoje uzimali u drhtave ruke, starac je govorio:
Veran je liku, i opisu koji ste mi dali. Plastika na licu je moda negde
vie zategnuta, ili loijeg kvaliteta, ali bolju nisam imao .. . Upotrebio
sam najbolji materijal koji sam imao. Nemojte ga uiti komplikovanim
raunskim operacijama, jer je njegov elektronski mozak slabijeg
kvaliteta. Baterije se napajaju Sunevom energijom jednostavno
otvorite poklopac na leima i izloite ga zraenju. Moe da govori.
Programiran je i da hoda, tri, ali lagano, da radi sve prostije fizike
radnje. Ja verujem u uspeh, Rekjele. Upotrebio sam bolji, otporniji
materijal za osnovni nosei telesni stub .. . Odeu mu vi saijte po
elji.
Dvoje ljudi kao da ga nije ulo, stiskajui i milujui metalni lik i
kopiju prolosti. ena se okrete i suznih oiju oslovi Majstora:
Hvala vam ... Ja nemam rei...
Bez njih, molim. Pokuao sam, to je sve. Ne garantujem potpun
uspeh, ali sa skromnijim oteenjima, koja su normalna tokom godina, i
uz realno optereivanje, izdrae dugo.
Hvala, Majstore. A ime? Da li ste programirali i ime?
Starac zastade i posle kraeg utanja odgovori: To ne. . . Mislio
sam da na toliku vernost ne treba ii, a i slogovno je bilo komplikovano
izvriti programiranje prethodnog imena . . . Bio sam slobodan da mu
dam novo ime.
I kako se sada zove na mali sin? upitao je ovek.
Zovite ga . . . zovite ga PinOkio!, odgovori starac.
I dok su njih troje odlazili na put koji e najmanji od njih
najlake da podnese, Majstor epeto se tuno osmehivao.
Shvatao je ovo dvoje ljudi, u svetu bez dece . . .

No kada su poslednji put videli Mikija Mausa

Pet osoba se nalazilo u prostranom salonu madam iapareli. To
je bila jaka ena velikih grudi i sa urednom punom kakvu inspektor
Gustav Mamon nikada nije video. Bilo mu je veoma nezgodno u ovom
drutvu koje je ispunjavalo prostoriju u kojoj se nalazio. Inspektor je bio
debeo i neprestano se znojio. Nije znao da li je pristojno da malo vie
popusti stegnuti vor na svojoj kravati, ali ako tone uradi to skorije,
imao je utisak da e se uguiti. Najzad, izgleda da je od svih ovde samo
on robovao takvim zastarelim modnim obiajima, kao to je noenje
kravate. Erkodin se nije uo, a inspektor nikako nije mogao da zna da
madam Vivijen iapareli uiva u temperaturama viim od 25 stepeni.
Inspektor sa enjom pomisli na vr hladnog piva, tamo dole, kod
Kestena. Ako je to dole neto znailo, poto je Zemlja ipak
poprilino udaljena od Meseca.
Diskretno se nakaljao i pri tom upitno pogledao arlsa
Vintbouma, linog sekretara madam iapareli. Liio mu je na dimljenu
haringu, onako trkljast i bled. Meutim, na njegovom licu nije naao ni
jedan trag podrke. Odluio je da ipak popusti vor na kravati, bez
obzira kako e to prisutni shvatiti. Pri tome oseti silno olakanje, vazduh
je iznova neometano ulazio u njegova plua.
etvrta osoba u salonu bio je doktor Vik Holms, koji je u
potpunosti bio zaokupljen madam, blago je tapui po ruci. Peta i
poslednja osoba, bila je lina sobarica madam. Uloga joj se svodila na
puko dodavanje snenobelih maramica sa zlatno izvezenim
monogramom u uglu, koje je madam iapareli neteimice kvasila.
udni svatovi, pomisli odsutno inspektor. Toliko interesantnih lica na
jednom mestu.
Posle nekoliko minuta pauze, madam iapareli mrknu u
snenobelu maramicu sa inicijalima i podie pogled. Neto slino
osmehu krasilo je ugao njenih usana.
Debeli ovek, sa licem kao u jabuke, ohrabrujue joj se nasmei.
Oprostite, inspektore . . . inspektore . . .?
Mamon. Gustav Mamon, madam, debeli ovek imao je
umirujui osmeh i blag pogled.
Mamon, da, svakako ... To ste mi ve jednom rekli inspektore .
. .

Madam iapareli prigui jecaj. Inspektor je ohrabrujue utao.

Kada je ocenio da je vreme da nastavi razgovor, Mamon to je mogao
uviavnije upita:
Mogu li da saznam razlog zbog ega ste me pozvali madam?
I pri tome naterali da preem toliko rastojanje, pomisli. A
njegovi efovi su se svi redom bili ustrali. O, nebo! Toliki put!
Potrebna mi je vaa pomo, inspektore Damon . . .
Mamon.
Debeli ovek se gotovo izvinjavajue nakloni.
Da, da. Oprostite. Vidite, inspektore, moj sekretar . .. arls,
madam iapareli uperi svoj prodorni pogled na Vintbouma, koji se
utivo nakloni. arls mi je skrenuo panju da ste nekim poslom
boravili ovde kod nas, u Luna Sitiju, kao i da ste imali dosta uspeha u
reavanju zapetljanih sluajeva iz kriminalne prakse. . . ako se to tako
kae. Imali ste uspeha, zar ne, inspektore?
Moe se rei, madam, uglavnom, mislim.
Takoe i da ste nadasve diskretna osoba?
Gustav Mamon se nakloni.
O, da. U potpunosti, madam. Dokle god se to ne kosi sa
potrebama zvanine istrage.
Odgovor je bio diplomatski, ali kao da je zadovoljio madam
iapareli. Osmeh prelete njenim krupnim licem.
Onda ste vi inspektore jedina i prava osoba koja mi moe
pomoi. Hoete li, inspektore?
Rado, madam, rado. Ipak, kada biste mi dali neki podatak. Kao
prvo, o emu se radi?
Pa da! Svakako. Oprostite inspektore, ali poslednjih nekoliko
asova sam potpuno van sebe. Vidite, radi se o mom malom Mifciju. . .
On. . . on je nestao!
To je ve bio podatak za koji se Gustav Mamon mogao uhvatiti.
Nestao? Kada? Ko ga je poslednji video i u koje vreme? Recite
mi sve o njemu, navike, osobine, njegov izgled, pomogla bi i holoprojekcija, ukratko sve. . ., inspektor izvadi iz unutranjeg depa svog
sakoa pomalo izguvan notes, i kratko, zastarelo stilo.
Na licu arlsa Vintbouma nije mogao da se sakrije prezir.
Inspektor, za koga su mu rekli da je jedan od najuspenijih, koristio je
krajnje zastareo nain beleenja podataka, perom u notes! Mamon kao
da je shvatio ta Carls u ovom trenutku misli o njemu, te se okrete ka
madam iapareli.

Oprostite, madam . . .
Da?
Vidite, inspektor je izgledao jako zbunjen, moj, hm . . .
memorator je pokvaren, a na Mesec nisam imao potrebe da nosim drugi.
Zamolio bih vas da neto sporije izlaete injenice.
Carls Vintboum sada uopte nije sumnjao da inspektor Gustav
Mamon nema memorator. Inspektorovi mali, puni prsti, nisu se slagali
sa sitnim tipkama memoratora. Pa ti ogromni brkovi, koji su prelazili
gornju usnu i silazili do same ivice brade ...!
Madam iapareli ponovo mrknu u maramicu, dok joj je doktor
Holms neto blago aputao u uvo. Ispravila je svoj masivni torzo i
pogledavi Gustava Mamona, nastavila:
Miki je moj sin, moj jedini sin i naslednik. On. . . ovaj, pa, bio
je po prirodi malo nestaan, iv deak, to bi se reklo. Ali, nita slino
se nikada pre nije dogodilo. Od sino nema ni traga ni glasa o njemu . . .
Moda je negde zatvoren, moda ga i mue... Tako se plaim moguih
posledica i...
Sino?, prekide je Mamon. Zar se nestanak dogodio sino?
Da.
Madam iapareli iznenada brinu u pla. Doktor Holms se opet
nagnu ka njenom uvu.
Inspektor pomisli da kompletna atmosfera u salonu poinje da
deluje na njega prilino zamarajue. Pa ta prokleta vruina! Njegovo
prvobitno dobro raspoloenje otilo je bestraga.
Vi... vi ga morate pronai, inspektore! Vi ete to uiniti, zar
ne?
Klimao je glavom pomerajui prste i mrtei se, posmatrajui ih
kako se muvaju oko nje, kao mnotvo pela radilica oko matice. Ona
kao da je u svemu tome uivala. Seao se videofonskog razgovora sa
Zemljom pre nekoliko asova. Nova uputstva i nove naredbe, sa
uvijenim a na kraju i dosta otvorenim naglaavanjem ko je madam
iapareli, i ta ona znai u vrhovima bogatih krugova. Njegov komesar
mu je stavio do znanja da bi trebalo da ne ali snage i ostvari
maksimum. Kao da je on, Gustav Mamon, obian iluzionista koji sve
reava pokretom ruke!
A ako je svog komesara i morao da saslua, ovo prenemaganje
nije. Pomisli da se izgubi i nestane sa ovog mesta, ali odustade. Zavali
se u naslonja jo dublje. Polako, staro mome, polako. . . Nemoj da
dozvoli da tvoje zadovoljstvo prsne kao probueni balon, da ponovno

vienje sa Mesecom izgubi svoj sjaj. Lagano je to ponavljao u sebi,

smirujui se. Tako. Ve je bilo bolje. Jeste bolje, zar ne? Ovaj sluaj je
moda odluujui korak ka tvojoj penziji. A ti to eli, nije li tako? O,
da. elim. Vrlo elim. E, pa lepo . . . Pokai zato malo obzira prema
prebogatoj i ucveljenoj bogataici. Ako i dalje eli svoj lov na plovke,
na dobroj, staroj Zemlji. I svoj rani jutarnji ribolov. Pa samo to i elim.
Onda? Nita jednostavnije, Gustave, staro mome. Samo ih sasluaj,
redom, sve polako i ak sa osmehom. Dobro, dobro. . . Moe i bez
osmeha. Ali ih sasluaj. Mora da sauva dobro raspoloenje da bi
izveo svoje nepogreive zakljuke, upotrebio svoju ispravnu logiku i na
kraju resio ovaj bizarni sluaj. Kakva ludost! Momak je negde odskitao,
jasno. Luna Siti je dosta prostran, ali ipak, to nee biti toliko vano.
. . . Jer znate, inspektore, moj mali bambino je tako, tako
nezatien. Okolina je ovde divlja i gruba. Ti novi. . . doseljenici. . . Sve
je odvratno. Oh, sluate li me, inspektore?
Jadni bambino, pomisli Mamon. Trebalo je znatno ranije da
iezne. Oh, ne. Ne sluam te napuderisane vetice. Bogata vetice.
Da, ree glasno. Svakako da vas sluam, madam. Vrlo
paljivo, dodade.
Vi ga morate pronai, inspektore. Morate.
Ne, ne moram. Nita ja ne moram.
Pokuau, madam, rekao je, gutajui vazduh.
Znala sam to, inspektore. Rei u to vaim pretpostavljenima.
Zasluili ste pohvalu.
Progutaj i ovo, staro mome. Pomisli samo na vetar. Na vetar
koji donosi um krila dolazeih plovki. Samo na to.
Ba lepo od vas, madam. Vratimo se predmetu. Miki. . . va sin
. . . Kada je tano nestao? Mislim na sat i minut?
To pitanje kao da je bilo detonator, jer madam iapareli brinu u
pla. Doktor Holms rairi ruke, odmahnuvi glavom u pravcu
inspektora.
Bojim se da je va dalji razgovor sa madam nemogu. Vie nije
u stanju da odgovara na vaa pitanja. Suvie je potresena.
Mamon uzdahnu i ustade, sa izvesnim potekoama, iz
vazduastog naslonjaa. Madam iapareli je jecala, doktor Holms je
spremao neki sedativ, a usluna sobarica sa licem gipsane maske je
podnosila nove blistavo bele maramice. Vintboum je nekuda nestao. Svi
su bili zaokupljeni madam. Gustav Mamon je bio suvian.
Promrmljao je neki pozdrav i okrenuo se ka vratima.

Njegova belenica bila je prazna.

*
U hodniku ga je ekao Vintboum. Sklonio se i napravio prolaz
inspektoru Mamonu.
Izvolite u moju radnu sobu, inspektore. Mislim da madam sada
nije u stanju da odgovara na vaa pitanja. Bie mi drago da pomognem
u bilo emu.
Mamon slee ramenima. Bilo mu je potpuno svejedno ko e
odgovarati na njegova pitanja.
Radna soba arlsa Vinthouma bila je izvanredno ureena i
odisala je skladom. Mamon prigueno zviznu, ugledavi redove video
kaseta na policama. Veliki sto od pravog mahagonija nalazio se u uglu
sobe. I samo dopremanje stola sa Zemlje stajalo je imetak. Par udobnih
fotelja od prave koe inilo je ostatak nametaja, kao i debeli tepih na
podu. Soba je bila prostrana i svetla. Temperatura je bila ugodna i
Mamon oseti olakanje. Oigledno ovde madam iapareli nije esto
navraala.
Sedite, inspektore, ree Vintboum, pokazujui fotelju nasuprot
stolu. Pie?
Ne saekavi odgovor, izvue iz donje fioke stola okruglastu
flau konjaka i dve ae. Minut kasnije obojica su sedela i pijuckala
konjak.
Verovatno oekujete dodatne pojedinosti, inspektore,
konstatova Vintboum, posmatrajui ga preko ruba ae.
Moglo bi i tako da se kae, odgovori Mamon. Pozvan sam na
ovo mesto i reeno mi je da pomognem. ekam.
Svakako. Razumljivo. Vidite, inspektore, stvar je osetljive
prirode i razumljivo je to madam iapareli insistira na diskreciji. I mi
ostali to takoe oekujemo.
Shvatio sam, Vintboum. Nastavite.
Moda vam se madam ini malo, hm .. . ekscentrina, ali zar to
nije osobina gotovo svih bogataa? A madam iapareli je veoma
bogata, inspektore . . .
A ti si zadovoljan to si njen lini sekretar, pomisli sa izvesnom
dozom zluradosti Mamon.
Preimo na Mikija. Mislim, na injenice, ree.
Konjak je bio za nijansu topliji, i svi su se okolo neto muvali i
svoje rei uvijali u deset zavoja. To je poelo da nervira Mamona.

Pa sad . . . Moda e vas to iznenaditi, inspektore . . . Vidite,

madam maloas nije bila dovoljno precizna.
Hoete li jednom, za pramenu, da ponete jasnije da se
izraavate? Uopte vas ne razumem. Budite bar vi precizni, ako madam
iapareli nije u stanju.
Vintboum iskrivi lice, tako da je jo vie liio na dimljenu
haringu. Izgledao je veoma zbunjen. Refleksno se osvrte oko sebe.
Madam zabranjuje da se o Miluju govori na bilo koji drugi
nain osim kao o njenom sinu . . . Mamon klimnu.
To mogu da shvatim. Miki je usvojenik. Razumljivo. Ne vidim
u tome nieg udnog.
Da, da. Ali, hm . . . ovaj, Miki. . . Miki nije ni to.
Pa ta je?, nervozno upita Mamon. Vanbrani sin? Greh iz
mladosti?
Vintboum je bio sav crven u licu. Zagledao se u par crnih oiju
sa druge strane koje su ga fiksirale, i odjednom izbaci iz sebe:
On je neto drugo. Miki je . . . On je android!

*
Ostatak konjaka u ai Mamonu je pomogao da se povrati cd
iznenaenja. Stvar je odjednom poprimila sasvim drugaiji okvir.
ujte me, Vintboum, ako je to zaista istina . . .
Potpuno, inspektore, prekide ga sekretar. Ovo sam morao da
kaem, jer smatram da u time da vam olakani traganje. Shvatite me, i
samo pominjanje prave Mikijeve linosti pred stranim licima, ili pred
nekom osobom manje diskretnom od vas, stajalo bi me posla ...
U potpunosti, pomisli Mamon. Toga se ti i plai, prijane.
Izgleda da ovog puta nisam bio dovoljno jasan, Vintboume,
ree Gustav Mamon. Ma kako to zamiljala madam iapareli, i bez
obzira kako to predstavljala svetu, Miki JESTE android, nije li tako?
Dopustite, dopustite da dovrim, inspektor podie ruku, spreavajui
Vintbouma da protestuje, Miki je android i to je tano. Fakat. Taka.
Koliko ja znam, zakoni na Mesecu dozvoljavaju madam da usvoji ili
prizna androida za svog zakonskog naslednika, kao i sve ostalo... U
tome ste ovde napredniji od tradicionalistike, zastarele Zemlje, gde se
taj predlog vue vie od deset godina. To i sami znate, najzad. Da se
vratim temi: moja jurisdikcija su ljudi, ljudi a ne androidi, Vintboume.
Nisam antiandroidist, budite u to uvereni, ak oseam i simpatiju za
njih. Po meni je sve to glupa, nastrana i obesna ljudska igra! Ali, zakon

je zakon, ja ga nisam izmislio i tu ne mogu nita. Za pronalaenje

nestalih ili odbeglih androida postoje specijalne slube. Takva postoji u
Luna Sitiju, Vintboume. Shvatam u potpunosti madam iapareli, ali. . .
Mamon odloi au na mali sto kraj sebe. arls Vintboum skoi
kao oparen i stvori se kraj njega, ne dozvolivi mu da ustane.
Nipoto, inspektore! To nikako! Nemojte misliti da madam to
ne zna. Ali, ovo je Mesec, a ne Zemlja, i po naim zakonima vi imate
pravo da tragate za Mikijem kao privatni istraitelj.
Mamon lagano protrlja elo. Morao je ve jednom da prekine
ovaj razgovor koji ga je zamarao.
ujte, Vintboume, ne okreimo se u krugu. Androidi su
androidi, a ljudi su ljudi! Ne elim da izazovem sukob, ili bilo kakve
komplikacije svojim kolegama u Luna Sitiju, niti da trpim njihove
optube to se tie moga rada, jasno?
Jo samo jedan trenutak, inspektore! Pokazau vam Mikijeva
dokumenta da se lino uverite.
Uverim... u ta?
U to da je Miki ovde tretiran kao ljudsko bie, a ne kao
android, pa prema tome . . .
Pa prema tome to nimalo ne menja sutinu stvari!, dovri
Mamon. A sad se odmaknite, hou da ustanem!
Jo minut, Vintboum je bio dosadan kao komarac edan krvi,
emu tolika urba? Madam nee praviti pitanje o broju nula na vaem
eku, inspektore, verujte. ..
Do vraga! Mamon oseti kako u njemu poinje da kljua.
Dimljena haringa je stajala tik uz njega, vreala ga i pri tome se
odvratno smekala!
Sluajte, Vintboume! Da smo na Zemlji sada bih vam drugaije
odgovorio! Sreni ste da je ovo Luna Siti, pa . . .
Lice suvog oveka obli se crvenim peatima.
Nisam eleo da vas uvredim, inspektore. Saekajte jo trenutak.
Rei u vam sve, moda ete na kraju prihvatiti.
Mamon opusti miie. Hajde, staro mome, izdri i ovaj
poslednji napor, pomislio je. Ionako si propustio jedan let ka Zemlji.
Sledei je tek za pet sati. Nita nee da izgubi!
Da ujem, odvratio je u pravcu Vintbouma.
Madam iapareli bie vam zahvalna. Ona ne moe da zamisli
dalji ivot bez Miki ja, verujte...

Ne verujem, pomisli Mamon. Ne moe da zamisli svet bez sebe,

to da.
injenice, Vintboum, injenice . . .
Svakako. Pa naravno. Miki, dakle, on je i ranije imao nekoliko
neuspelih pokuaja bekstava, ali to je bilo osujeeno. Sada, ovaj
poslednji put, nije. Bio se malo primirio i uspeo da nas zavara svojom
prividnom mirnoom. Madam je bila veoma zadovoljna. A zatim je, na
iznenaenje svih, sino odjednom nestao.
Konkretizujte, Vintboume.
Hm, da. . . Vidite, madam je znatno ranije izgubila svog sina
jedinca. Bio je pilot i nastradao je u svom prvom i jedinom letu. Greka
je bila isto subjektivne prirode i madam je to znala. Znali su i drugi.
Momak uopte nije bio dorastao pilotskom pozivu, i tako. . . Ona nije
mogla nita da mu odbije, ni jednu elju. A u prvoj opasnoj situaciji
Miki je povukao pogrean redosled poteza. S njim je otilo u smrt i sto
dvadeset osam drugih nedunih lica. Madam je bila vlasnik kompanije,
tanije, to je i sada, koja je vrila prevoz putnika. . . ,Ikarus', seate li
se?
Mamon klimnu glavom. Seam se. Ni ime nije ba obeavalo.
Brod je bio poslednja re tehnologije. Pilot ne. Madam nikada
to sebi nije mogla da oprosti. U njoj je jo oseanje krivice, koje je i
danas proima.
Zato se onda nije obratila lekarima? Dananja psihijatrija,
kombinovana sa medicinskom hipnozom u stanju je da izlei
najkomplikovanije fobije i frustracije. Za njeno bogatstvo to je sitnica.
Nije elela, inspektore. Jednostavno, ona to nikada nije htela. I
to niko nije smeo da joj sugerie. Moj bivi kolega je automatski dobio
otkaz, posle deset godina predanog rada u njenoj slubi. Samo zato to
je pokuao da je savetuje. Shvatate onda. . .
Zato ste vi tako oprezni?, upade Mamon, sa zadovoljstvom
primeujui kako se bledo Vintboumovo lice obliva crvenim peatima.
Svako uva svoje nametenje, inspektore. Pogotovo ovde, na
Mesecu. Ni ja ne predstavljam izuzetak.
Oigledno. U redu, nastavite. U stvari, sve to bih sada eleo
jeste neka skoranja Mikijeva fotografija, ako je imate. Moda e mi
zatrebati uskoro.
Vintboum mrdnu uima, a zatim ponovo pocrvene opazivi da
ga Mamon posmatra sa zauujue podsmeljivim pogledom.

Do avola!, prokune. Ta mi je navika ostala od onog malog i

zloestog mia! Terao me je da mrdam uima, zamislite! Svi redom
morali smo da ispunjavamo svaku njegovu elju.
Nemojte da vas madam iapareli uje, Vintboume. Brzo bi se
pridruili bivem kolegi.
Videvi prestraeni Vintboumov pogled, Gustav Mamon se
nasmei. Hajde, hajde, ne plaite se. Otkrivanje tuih intimnosti nije
moj posao. Ipak mi se ini da novi Miki nije naroito omiljen kod vas . .
. Androidi su esto udni. . .
Otvoreno govorei, inspektore, uzdam se u vau diskreciju,
nimalo omiljen!
Da, da, promrmlja zamiljeno Mamon. Zamolio bih sada
Mikijevu sliku.
Ah, svakako. Madam je naredila da njegova holo projekcija
bude u svakoj prostoriji. Ne mogu ni da zaspim a da ne vidim njegovo
pakosno i nacereno lice. Hiljadu gadosti je izmiljao u nameri da me
mui. . . Jedino na ovom mestu, u ovoj prostoriji ja se odmaram od
njega. Pokazau vam ga u prirodnoj veliini.
Dovoljno e biti i fotografija ili projekcija, upade Gustav
Mamon.
Vintboum se nasmei. Samo posmatrajte, inspektore.
Pritisnuo je jedno od dugmadi na svom kompjuterskom
terminalu i deo zida je beumno kliznuo u stranu, otkrivajui veliki
ekran. Zatim pritisnu drugo, i na ekranu zasija projekcija.
Lice inspektora Gustava Mamona bilo je klasian primer totalne
preneraenosti.
Sa zida se smeilo davno poznato i zapameno lice . ..
Lice MIKI JA MAUSA!

*
I vi, Vintboume, i dalje tvrdite . . .
Da, inspektore. To je Miki u pravoj veliini, ni pedalj gore ni
pedalj dole! Upravo njega treba da pronaete.
Dobro, Vintboume, recite mi odmah kad ste poslednji put
konsultovali psihijatra? Ja razumem dobar vic, makar bio i
crnohumoran, ali ovo . . .
Vintboumovo lice izgledalo je kao crveni ogrta. Iz glasa se
moglo zakljuiti da je zbunjen, ali i siguran u ono ta govori.

Znam, inspektore, i potpuno shvatam vau nevericu, ali

ponavljam vam: to je pravi MIKI IAPARELI! Vama on lii, kao i
milionima drugih, jedinstvenom liku poznatog i najslavnijeg mia u
istoriji Mikiju Mausu.
Polako, Vintboume, polako. Navikao sam da svaka pria, ma
kako ludo zvuala, ima svoj poetak, sredinu i kraj. Ovo je kraj. Sredinu
sam uo. Interesuje me poetak. Prvi utisak je zaista ta slinost ... Ali,
ne i da . . .
...Da izgleda sasvim nalik na mia?, upade Vintboum.
Velike, ali humanoidne ui, prekrivene dlakom, crna kosa, ogroman
nos, mali rast i utisak je zapanjujui! Na prvi pogled svi bi se
prevarili. Rekao sam vam da je oboavala svog sina, pravog Mikija, a
ne ovu androidnu kopiju. Pravome Mikiju ispunjavana je svaka elja.
Jednostavno, trebalo je samo da je imenuje ili pokae prstom! Time ga
je apsolutno vezala za sebe. Nije imao drugove, niko nije smeo da bude
uz njega, osim madam. Bio je zaostao u psihikom razvoju, okruen
svojim zamiljenim svetom iz mate. Prosto je gutao projekcije stripova,
filmove. . . Njegov omiljeni junak bio je pogaate, svakako,
inspektore?!
Vintboume, ja nikad ne pogaam. Ja zakljuujem. Analogija i
dedukcija.
Hm, da, pa svakako. Oprostite, inspektore. Rekoh, Miki je itao
i gledao sve to se odnosilo na malog mia. Ali, rastao je, kao i svi
drugi. U njemu se javilo to interesovanje za letenje. Verovatno se toga
nagledao po stripovima, ko zna? Madam nije mogla da mu to odbije.
Imao je najbolje instruktore, ali rezultat je poznat. ak i kad je poao na
taj let, imao je zlatni privezak, sa malom Mikijevom figurom.
U redu. Jasni su mi koreni. Ali, zato je sva ova farsa potrebna
madam iapareli? Pravi Miki je bio stasiti mladi, dok . . .
Od tog Mikija posle nesree nita nije ostalo, inspektore. Samo
taj mali, zlatni privezak.
Posle due pauze, kada je Mamon sve briljivo zabeleio u svoj
notes a Vintboum nestrpljivo dobovao prstima po stolu, inspektor upita:
Dakle, android nije mogao biti napravljen prema liku stvarnog
Mikija, mislim, sina madam iapareli?
Nikako. Vintboum odmahnu rukom. Androidska industrija
moe sve da uini ako postoji neki osnov. Meu olupinama na mestu
nesree, od njega nita nije pronaeno. Uostalom, kao i od sto dvadeset
osam putnika. Samo je taj privezak ostao nekim udom neoteen.

Moete li shvatiti veliinu bola madam iapareli? Meutim, to joj je

dalo snagu da izdri... Mislila je, smatram da to i danas misli, da je ta
figurica znak njenog Mikija. I resila je da napravi androidsku kopiju.
Androidi nisu kloni, inspektore, a nikakav Mikijev otisak nije postojao.
Ostao je samo taj . . . taj mi. I eto.. . napravljen je. Malo uvean, sa
izvesnim crtama njenog pravog sina mislim pri tome na neke
periferne detalje, svakako. Tako je spojila sinovljevu ljubav u liku
Mikija, novog Mikija. Modernoj androidskoj industriji to nije bio
problem. Samo to je novi Miki bio apsolutni kontrast pakosnik,
tiranin, svojeglava, samovoljna mija napast!
Vrlo detaljno, Vintboume. I?
I Miki, ovaj Miki, najzad je shvatio stanje stvari. Trebalo mu je
za to vremena, ali je saznanje ipak ulo u njega. Pokuavao je da
pobegne, koprcao se. To su sve bili stihijski, poetniki pokuaji, da ne
kaem deji. Tek da se bei.
Zeleo je da pobegne. Gde?
Na Zemlju. Niko ne zna zato, jednostavno danima je mrmljao
dok je lutao kroz prostorije na Zemlju, na Zemlju, hou na Zemlju
samo je to govorio! A ta bi tamo mogao da uradi, izvan svoje sredine?
Sa rastom petogodinjeg deteta, sa uspomenama i ponaanjem odrasle
osobe koja je ivela u izolovanom svetu mate, sa likom koji izvanredno
podsea na uveni lik iz stripova prolosti? Ludost, pusta ludost koja se
i mogla oekivati od jedne takve tvorevine.
Da li je sa nekim bio u svai? Na primer, s vama?
Vintboum se nakalja. Pitanje mu je oigledno bilo nezgodno.
Ali, Gustav Mamon je utao, oekujui odgovor.
Miki je bio svojeglav. Nije bilo nimalo prijatno sluati
nareenja jednog androida i izlaziti u susret tim. . . tim glupostima.
Moda bi Meri vie znala, bili su esto zajedno.
Meri?
Sobarica. Videli ste je uz madam iapareli. Naravno, i ona je
android, sa niskim koeficijentom inteligencije.
Opet neka kopija stare i zaslune slukinje?
Vintboum je zinuo u udu. Pogodili ste. Kako?
Analogija, samo analogija. Jo jedno pitanje. Ta no, mislim,
no kada je nestao . . . Jeste li ga videli?
Mikija? O, da, nekoliko puta.

Kako vam se inilo? Je li bio uznemiren, da li se njegovo

ponaanje razlikovalo od uobiajenog? Ili je opet spominjao Zemlju,
odlazak. . . bilo ta?
Vintboum odluno zatrese glavom. Pri tome su mu ui smeno
mrdale. Mamon se sa naporom koncentrisa na odgovor.
Ne, ini mi se ne, inspektore. Zapravo, siguran sam da nije
govorio nita slino. ak je bio zauujue miran, brzo se povukao u
svoju sobu i nije izlazio iz nje.
Da, da . . ., mrmljao je inspektor, neto beleei u svoj notes.
Znai, tako. . . Vama je ta no, no kada ste poslednji put videli
Mikija, izgledala mirna? On sam bio je tih, i tajanstven. Nije li tako?
U pravu ste, inspektore. Sada vidim da je u njegovom
ponaanju bilo mnogo toga udnog. Ali, te noi, mislim sino, bilo mi je
drago to nema njegovog veitog zanovetanja. To je predstavljalo pravo
olakanje.
Inspektor Gustav Mamon se nasmei. Dobro je poznavao ljudsku
psihologiju. Meutim, jo neko se pokazao kao dobar psiholog. Miki,
android.
Za sada toliko, ree inspektor, ustajui. Pogledao bih
njegovu sobu. I, da ne zaboravim, porazgovarao bih s Meri.
Naii emo na nju u nekoj od soba. Poi u s vama.
Proli su kroz mnotvo soba velikog apartmana madam
iapareli. Silno bogatstvo visilo je po zidovima ili stajalo na podu. Bilo
je dosta predmeta neprocenjive vrednosti, ali je bilo dosta i kia.
Meri su pronali u jednoj od prostorija, koja je istovremeno, to
je bilo znaajno za Gustava Mamona, mogla biti i salon ali i omanje
igralite. Marljivo je brisala prainu s jednog zlatnog kipa neke od starih
grkih boginja. Gipsano lice nije se nimalo promenilo, sve dok je
Vintboum nije oslovio: Meri. . . Budi na usluzi inspektoru.
Okrenuo se zatim ka Mamonu. Ja u biti u svojoj radnoj sobi,
ako vam zatrebam.
Mamon ga isprati pogledom. Vintboum je posedovao dar da vrlo
brzo povrati svoje hladno dranje. Onda susrete androiov pogled.
Meri? Rado bih pogledao sobu, eh . . . gospodina Mikija.
Meri ga utke dovede do jednih vrata i otvorivi ih, stade kraj
njih. Mamon je kratko upita:
Ti, pretpostavljam, nisi videla malog.. . hm, gospodina, kada je
otiao odavde?

Gipsano lice nije izgubilo nita od svoje neodreenosti. Ja ne.

Gospon Mikija videla sam poslednji put sino. Jes' ba tako. Traio svoj
aj i dalje nije zvao.
Mamon je nastojao da njegova pitanja budu to jednostavnija.
Merina inteligencija nije bila na najviem nivou. Neto u tom smislu mu
je nabacio i Vintboum.
Dobro. Lepo. A da li je bio uznemiren? Mislim, nervozan ili
ljut?
O, ne. Sino bio miran. Gospon nije vikao na mene.
Eh, to bi bilo sve, Meri. Moe da ide.
Ue u sohu i zatvori vrata za sobom. Nalazio se u Mikijevom
carstvu i tu je trebalo da potrai neki trag. Ako ga je uopte bilo.
Njegova intuicija govorila mu je da neeg ipak ima. Sitnice ostaju. Bar
bi tako trebalo da bude.
Znai, sino je Miki bio sasvim drukiji nego do sada. U toj noi
kada su ga poslednji put videli, Miki je imao gotov plan. To se videlo na
njemu, ali to nikome nije palo u oi. Svi su mislili da je krenulo nabolje
Vintboum pre svih. Mogao je malo da odahne. Na Meri nije vikao,
kao to je imao obiaj. Madam iapareli? Verovatno nije morala da
odgovara na njegova pitanja. Dobri Miki.
Onda se osvrnu oko sebe. Kao da je uao u poseban, minijaturni
svet. Mali krevet sa baldahinom, hrpa rasutih video traka u uglu sobe,
uz ekran video projektora . . . Oigledno niko nita nije pomerao.
Proetao je kroz sobu pazei da neto ne slomi svojim krupnim telom.
Android je, oito, oboavao projektor i kasete. Mamon se s mukom sae
i pokupi kasete sa poda. Sve ih je odjednom ubacio u projektor.
Predstojao mu je podui rad u toj hrpi nepoznatog. . .

*
Vintboum je bio u svojoj sobi, nagnut nad neke spise. Prsti su
mu preletali brojkama. Mamon odmah pree na stvar.
Recite, Vintboume, da li je Miki razgovarao s nekim spolja?
Pa sad. .. Ne znam da li bi to bilo . . .
Hajde, hajde ... Svaki podatak mi moe biti od koristi. Dakle?
Sta ste to propustili da mi kaete?
U redu, inspektore. Imao je razgovor i to direktnom linijom iz
sohe madam iapareli. Ta veza nije pokrivena odavde. Priznajem,
trebalo je da vodim rauna o Mikiju, da ne zabada svoj nos tamo gde
mu nije mesto. Razgovor je voen s nekim u Luna Sitiju, to je sve to je

registrovano. Da je bila video veza, ja bih je snimio odavde. Madam to

ne zna ...
Od mene svakako nee saznati prekide ga Mamon. Znai,
Miki je postupio mudro, jer je spreio da razgovor dospe do vaih uiju.
A da li je neka osoba dolazila kod madam? U poslednje vreme,
mislim?
Mnotvo osoba svakodnevno dolazi kod nje. Veinu razgovora
i konsultacija obavim ja, ali dosta toga obavi ona sama. Tu su i mnoge
firme kojima rukovodi, zatim lini maser, frizer i ostalo osoblje . . .
Znai, teorijski neko je mogao da se prijavi za razgovor sa
madam iapareli, i dok je ekala da se umuva kod Mikija?
Teorijski. . . Ali, ne, ne. . . Svaka osoba se automatski
proverava putem kompjutera. alim, inspektore, ali mislim da ste na
krivom putu. Uzgred reeno, da li vam je poseta Mikijevoj sobi
pomogla u neemu?
I vie nego to mislite, Vintboume, i vie nego to moete da
zamislite! Sada idem. Obavestiu vas ako bude nekih promena.
Izaao je iz apartmana sasvim zadovoljan. Neke stvari su mu
postale jasnije. Onda pomisli da je vreme za kriglu piva u hotelu. Uz to
je jo bolje razmiljao. Najbolje, u stvari.

*
Barik izae iz automatskog taksija-klizaljke i saeka da maina
ode dalje, povuena drugim pozivom. Nije bilo mnogo sveta na ulicama
Luna Sitija. Dnevno vreme upozoravalo je da je no blizu. On sam bio
je umoran i znojav. Trideset est sati proveo je u zagrejanoj drugoj klasi
putnikog broda na liniji ZemljaMesec, sa ljudima ija se usta uopte
nisu zatvarala. Brbljali su o svemu i svaemu. Ali, nije eleo da na sebe
privlai panju putujui prvom klasom. Obezbedio je sobu unapred, u
hotelu u kome je redovno odsedao. Posao koji je prihvatio zahtevao je
maksimalan oprez i krajnju predostronost. Posao je uz to donosio i
brdo para koje su Bariku u ovom trenutku bile neophodne.
Iao je preko Jelisejskih polja, udei se neiscrpnoj mati onoga
koji je ovoj malo prometnoj ulici u Luna Sitiju nadenuo to ime. Ali,
ljudska mata, kao i glupost, nisu imale granica. Uao je u predvorje
hotela koje je veoma svetlelo i imalo udan miris.
ta je ovo?, upitao je portira, koji je stajao iza pulta.
Nasmeen, kao i uvek.
Cvee, odgovorio je portir i ne osvrnuvi se.

To vidim. Poslednji put kada sam ovde bio toga nije bilo.
A koliko vas ovde nije bilo, gospodine?
Tako. Sedam-osam zemaljskih meseci.
O, pa da. Ovo su dopremili tereta jakom sa stare Zemlje, pre
nekoliko nedelja. Direktor kae da su mu garantovali bar tri cvetanja.
Hibridi. Jedino to ovo troi mnogo vode.
Sitnica, ree Barik. Ipak je to glupost.
To i ja kaem. Ali, direktor misli drugaije. Zbog pasete, kae.
Barik slee ramenima i upisa se u knjigu gostiju. Ako je neto
mrzeo to je bilo cvee. Ali, sada je morao dobro da se ispava, ako je
eleo da ovaj posao uspe. U sobi se istuirao i smesta svalio na krevet.
Izgleda da je prilino spavao, kad ga ni automatski budilnik nije
trgao iz sna. Pogledao je na svoj hronometar i zakljuio da ipak ima
dovoljno vremena da se spremi. Bio je ponosan na svoj plan. I na brdo
para koje mu je bilo sve blie i blie.

*
Sta ete?, upita konobar Barika. Donesite mi jedan . . .
Sta?
Barik ne odgovori. Buljio je u osobu koja je sedela na drugoj
strani dvorane.
Nisam vas dobro uo, gospodine.
Konobarov glas je imao notu strpljive utivosti.
Bilo ta. Donesite ta bilo.
Koktel? Specijalitet kue?
Da. Da, moe . . .
Barik zatvori oi, vrsto ih stisnuvi. Polako ih opet otvori.
Vizija nije nestala, sada ga je ak pozdravila laganim klimanjem glave.
Barik zatrepta i u sebi prokle svoju sudbinu. Onda se prisili na osmeh i
ustade. Poe ka stolu za kojim je sedela druga osoba, mahnuvi usput
konobaru da mu tamo odnese pie. Nema smisla vie skrivati se.
Inspektor Gustav Mamon poznavao ga je isuvie dobro.

*
Gle, gle, ree inspektor Gustav Mamon. Stari, dobri Barik!
Dospeo si ak i u Luna Siti. U ta si sad upetljao svoje prste?
Barik razvue usne. Poznavao je dobro Mamon a, ak suvie
dobro, ali toga nije eleo da se prisea. Morao je ovoga puta da sauva
svoj mir i da starog lisca nekako zavara.

Koliko znam, inspektore, Luna Siti je jo uvek slobodan i

svima otvoren grad. Ili moda nije?
Mamon se nasmei i rairi ruke.
Veno aljivi Barik! Pa svakako, svakako. . . otvoren je. emu
uzbuenje? Zar i mi, inspektori sa Zemlje, ne moemo ponekad da se
naalimo? Samo sam se prijatno iznenadio kada sam ugledao jedno
poznato lice. I to koje Barik! Iskustvo me je nauilo da se putevi nas
dvojice spajaju samo u poslovima, nikad u razonodi. ime se trenutno
bavi?
Pitanje je bilo postavljeno ovla i na brzinu, ali je Barik osetio
zamku. Nasmeio se to je mogao nevinije.
Sa mojom prolou je gotovo, inspektore. Moda je to znak
starenja, ali neprestano skrivanje i beanje od policije, izigravanje
pravila i zakona na vrh glave mi je. Bavim se biznisom.
Mamon podie obrve i pogladi svoj gusti brk.
Biznis? Kakva vrsta biznisa? Droga? verc? Zlato? Moda
uranijurn?
Barik oseti da se pomalo upleo. Mamon je znao gotovo sve o
njemu i morao je da pazi da ne zabrlja. Polako je otpio malo od svog
koktela putajui da mu tenost klizi niz grlo. Bacio je pogled niz
prostoriju i primetio znak. Morao je brzo da dela.
Nita za vas, inspektore. Sitan biznis, prosto alosno. Ali,
asno. Moda je smeno, ali ja sam sada neka vrsta turistikog vodia.
Turistiki vodi? Zanimljivo . . . Sigurno sistem kako
postarijim damama i gospodi iz Luna Sitija olakati novanike, zar ne?
Ne, ne, inspektore! Rekao sam vam da je sa starim gotovo!
Deca. To je ono. Deca.
Deca?, inspektorova obrva se opet podie a ruka posegnu za
brkom.
Pa dabome, deca. Njih vodim. Male, bezbedne ture Zemlja
Mesec i obratno. Usput poneto i ispriam, tako . . . Malo istorije, malo
popularne nauke i slino. Od neega mora da se ivi.
Mamon se nasmei u sebi. Znao je da je Barik lisica, majstor za
krijumarenje i skrivanje ukradenog plena, i raznovrsne finansijske
malverzacije. Biznis sa turistikim putovanjima dece je najverovatnije
paravan za stari posao krijumarenja mineralima ili neto slino. I uvek
je uspevao da se izvue neoprljen. Osim dva puta, kada su im se putevi
sreli...

Ali, sada je bio zauzet ovim udnim sluajem. Nije eleo da se

proganja s Barikom, a moda je, na kraju, lisica zbilja resila da se smiri.
. . Ko bi ga znao?
Pa, inspektore... Barik ustade. Drago mi je da smo malo
proavrljali.
Zar ve ide?, upita nasmejano Mamon. Barik se nakloni.
Moj posao ne tupi odgaanja. Ve me oekuju, mahnuo je
rukom iza Mamonovih lea. Ovaj se okrete. Mala skupina dece, njih
dvadesetak, veselo je avrljala na drugoj strani prostorije. Inspektor
zavrte glavom, otprativi Barika pogledom, a zatim se usredsredi na
svoj problem. Mikiju nigde traga, a on jo uvek nije mogao sa svom
sigurnou da zakljui gde je mogao da nestane. Kosmodromi su bili
pod prismotrom, od sino niko slian malom androidu nije odleteo sa
Meseca. Ipak, Luna Siti je veliki grad, Miki je mogao biti skriven bilo
gde. Mamon je ekao neki podsticaj ili bljesak sopstvene intuicije koji
e razviti kompletnu sliku pred njegovim oima.
Kod tree krigle piva zakljuio je da je hotelska soba najbolje
mesto za razmiljanje. Na Barika je potpuno zaboravio.

*
A podsticaj i blesak intuicije je doao naglo, tako da se inspektor
Gustav Mamon sasvim razbudio. Kako se toga ranije nije setio!
Gustave, ti matori, linjavi magare! prokleo je samoga sebe, dok
se na brzinu oblaio. Nije mu bilo lako da ugura svoje glomazno telo u
odelo starinskog kroja, koje je ve postalo prilino tesno. Sve mu je bilo
pred nosem, sve je bilo tako providno i jasno, da ga je ba ta jasnoa
sasvim umrtvila. Zatraio je raun od portira, ali je dobio odgovor da je
sve unatpred plaeno, po nalogu madam iapareli. Sada ba i nije imao
vremena za naelna objanjavanja. Oseao se nasamarenim, avolski
nasamarenim, kao policijski pripravnik!
Ekspres lebdedica ga je odnela do kosmodroma, ali stigao je
jedino da iz sjajne, providne kupole pogledom isprati srebrnasti raketni
brod koji je bio na putanji za Zemlju ...
Popio je kriglu piva u kosmcromskom restoranu. Sledei let bio
je tek za dvadeset i etiri sata, a za to vreme eleo je jo jednom da
poseti Mikijevu radnu i spavau sobu. Morao je da potvrdi svoje sumnje
na licu mesta. Ni Zemlja nije bila ba toliko mala.
U jedno je apsolutno siguran: Miki android je sad na svom putu
ka Zemlji.

*
Dvadeset etiri sata kasnije, inspektor Gustav Mamon udobno
zavaljen u sedite prve klase, grickao je svoj bnk i razmiljao. Nije se
vie urio, nije za to postojala potreba. Sada je znao gde je android.
Jedino mu je bilo krivo to je dozvolio da ga Barik nasamari. Sedeo je
za istim stolom i sve vreme znao da on, Mamon, sumnja. Rizikovao je,
ak i nagovetavao .. .
Toliku drskost nije oekivao od njega. A Miki je bio toliko blizu,
ak je i gledao u pravcu gde se nalazio, ali nije posumnjao. Njegov
poslovino tragaki njuh je omanuo, bio je prevaren.
Ali, ne i pdbeen.
Oprez mu je samo bio popustio, a trebalo je da zna gde god je
Barik tu se neto gadno kuva. Ta stara mutljavina stajala je iza
Mikijevcg bekstva. Ko bi bolje organizovao Mikijev nestanak iz Luna
Sitija, nego Barik? Niko, ba niko. Jedino je ta prevejana protuva mogla
sve to sprovesti na ovakav nain. I da sve to proe.
Ipak, sve je bilo u okvirima fer igre. Miki je bio pred njegovim
nosem i da je bio malo promuurniji u tom trenutku mogao je da ga
vrati madam iapareli.
Valjda starim, pomisli. Ili me je atmosfera u dozlaboga
pregrejanom apartmanu madam otupela. Bie da je ovo drugo, pomislio
je teei sam sebe.
Zemlju je doekao sa olakanjem. Nije voleo nagle promene
tee, zbog svoje kilae. Sa prijatnou je udisao vlani, prohladni
vazduh Julijskih Alpa, posle stabilizacijske komore. Zatim je seo u
raketoplan koji e ga odvesti do cilja. Do Mikija Mausa.

*
Vreme je bilo sunano i lepo za etnju. Lagano je prelazio iznad
predela koje je sada posetio po drugi put u svom ivotu. Prvi put je bio
maleni deak i arko je sanjao da sve ovo vidi. A sada? Sada je u
njegovim oima sve izgledalo drugaije. Snovi su nestali sa godinama.
Gomila dece sa roditelj ima i bez njih sustie ga i on im se
pridrui. Iz daljine je nailazila ka njima mala povorka. Da, tu su bili svi,
kao i uvek, kao i onda kada je prvi put posetio ovo mesto.
Saekao je da se dovoljno priblie a zatim je polako pristupio
malenoj figuri koja je bila najvie okruena decom. Pogledi su im se
sreli. Sada je to bio u dlaku isti, gotovo identian, znani lik.

Pa, Miki, upita inspektor Gustav Mamon, kako ti se svia

dobri, stari Diznilend?

*
U parku, iza restorana, sedeli su na klupi on i Miki Maus.
Znai, pronali ste me, inspektore. . . Mislio sam da vam to
nikada nee poi za rukom.
Mamon se nasmei, pogladivi svoj brk.
Moda i ne bi, da nisam video Barika i povezao ga sa tvojim
telefonskim razgovorom, kao i sa stvarima u tvojoj sobi. Bio si prilino
neoprezan i nemaran. Ostavio si dosta tragova iza sebe. urba? Za
druge bi to bilo nebitno, ali ne i za mene. Nisi unitio kasete sa
snimljenim motivima iz Diznilenda, na Zemlji. Nisi imao srca, mislim.
Filmovi o Mikiju su takoe ostali neoteeni. A moda i nisi toliko
rizikovao. Onaj idiot, Vintboum, nikada te ne bi otkrio.
Nisam mogao da pretpostavim da ete vi biti umeani.
Sluaj, recimo. . . Posmatrao sam te maloas. Niko nikada nee
moi da se priblii tom liku vie od tebe. Niko.
Deca i ne znaju da sam android. Misle da je to maska. U brzini
nisam mogao na sve da mislim. Ispunio sam jedinu elju koju sam imao,
njoj sam sve bio podredio. Dugo, predugo vremena mi je bilo potrebno
dok sam stupio u vezu sa Barikom. Bio sam neprestano motren, naroito
od one suene ribe, Vintbouma. Njegove oi nalazile su se stalno na
mom potiljku.
udno, pomisli Mamon. I ja sam odmah pomislio na haringu.
A Barik me je prokrijumario uz ostalu decu, niko nije obraao
panju na to. Naravno, bio sam maskiran. Video sam vas dok ste
razgovarali u hotelu. Barik je znao da tragate za mnom, ali bio je
siguran da neete nita posumnjati. Priao mi je dosta o vama, dok smo
leteli. Nismo raunali na vau upornost i na moju neopreznost.
Tragovi uvek ostaju, Miki, ree Mamon.
Pretpostavljam da je tako. Znai, uspela je. Dobie natrag svoju
igraku, prokleta madam Sveimajua! Ipak je pobedila! Kupila je
najboljeg policajca i dobila igru!, ogoreno je nastavio Miki.
Polako, Miki, polako!, upade Mamon. Ovo sam radio za svoj
ef. Zainteresovala me je pozadina itave stvari. Androidi nikada ne
bee, a bogati naslednici, sa statusom ljudskog bia, nikad! Zatim to
bekstvo je ispalo kao stvar zakona. Na planeti Zemlji si inkognito, ipak.
Ali, reci. . . Ova guva, deca, sve ovo ta e ti to?

Mali android sa likom mia iz stripova i filmova klimnu glavom.

A onaj zlatni kavez u Luna Sitiju nazivate slobodom? Tano,
imao sam sve. Na alost, niko me nije pitao da li je to ono to elim.
Ali, ko je pa androida pitao za njegove elje? Moj status je vrhunac
obesti madam iapareli, status ljudskog bia koji je kupila za mene, ako
to niste znali.
Mamon klimnu glavom. Znao sam za to.
Jo bolje. Onda znate sve, inspektore. Bez svoje volje kreiran
sam po elji jedne nastrane bogataice, koja me je pretvorila u kreaturu
jedne mrtve linosti, koja je na nesreu bila njen sin jedinac. Nisam bio
ni ljudsko bie, bar po liku, a ni mi. Ja sam odabrao ovo drugo. Sin joj
je voleo doivljaje jednog izmiljenog mia, sin koga nikada nije mogla
da zaboravi i koga je zauvek elela uz sebe i za sebe. Onda je doao
preokret. Zato da oajava? Stvorila je surogat mene. Krivila je sebe
za smrt jedne linosti a sistematski unitavala drugu. Androidsku, ali
ipak linost, mene. Znao sam ko sam i ta sam, zahvaljujui delu
razuma koji mi je bio podaren i doziran u onoj meri koliko je to ona
elela. Ni grama vie. Ali, i toliko mi je bilo dovoljno da sve povezem i
shvatim. Oajavao sam posmatrajui Meri. Znate za nju? Moda ste je
videli?
Znam, odgovori Mamon.
iaparelijeva je imala staru slukinju, jo iz svoje daleke
mladosti. Bila je iva i dok je Miki, njen sin, bio dete. Umrla je. Ali,
madam je elela da pobedi i samu smrt. Mogla je da napravi androidsku
kapiju po Merinoj figuri, jer joj je telo bilo kompletno. Na alost od
njenog Mikija su ostali samo atomi, a njih nije mogla da sakupi. Zato je
napravila mene.
Mamon oseti gorinu u androidovom glasu. Sluao je i dalje.
Meri nije bilo potrebno mnogo pameti, ili je nikada nije imala.
Bitno je da se nalazila kraj nje, da je podsea na prohujalu prolost, na
njenog nestalog sina, na njegove strasti, elje i ljubavi. Jedna od njih
bila je i ljubav prema izmiljenom miu iz stripova i filmova. udno ili
smeno? Tuno ili strano? Ili je prosto elela da sve oko sebe u veri u
svoju svemogunost?
Inspektor je utao. Miki nastavi tiim glasom.
Ponekad sam ludeo.. . etao sam po sobama bez kraja i vrteo se
u krug, neprestano u krug. Beanje mi je postalo opsesija. Zaspao bih sa
tom milju i budio se s njom. Pokuavao sam . . . Meutim, svi raniji
pokuaji bili su jalovi, neorganizovani i haotini. Nisu uspeli, naravno.

Madam i njen sekretar bili su lukaviji i spretniji. Danima bih zatim

sluao pridike i beskrajne govore o njenoj ljubavi. To je bio pakao.
Zatim sam ekao priliku. Kontaktirao sam s pravim ljudima. Barik.
Izveo sam trik sa telefonom, znajui da arls ne srne da ulazi u njenu
sobu. Prebacio izvesnu svotu na raun banke u Luna Sitiju da bih
mogao da platim Bariku. To je sve.
Android susrete pogled oveka sa velikim i gustim brkovima.
Svakako, ne mislim dalje da beim. Gde bih i pobegao? Sa
ovakvim likom bio bih prepoznat na prvom koraku. Mislim da u poi s
vama, inspektore ... I ovo malo vremena neto mi je znailo. Bio sam na
slobodi. Dakle, idemo?
Miki skoi sa klupe. Mamon pusti brk koji je cupkao.
Idem samo ja, Miki, odgovorio je mirno. Sada ne bih eleo
da te vie odvajam od sve ove dece, koja oevidno neto oekuju od
tebe, neto to samo ti moe da im prui. Pa, prui im to varljivo
neto... I sve te njihove snove, Miki. Znam da e uspeti u tome.
Android se nasmei, gotovo ljudski.
Nije li to poraz Gustava Mamona?
Moda. Ipak, ovaj poraz pruio mi je zadovoljstvo koje nisam
osetio u mnogim uspesima.
Androidova ruka bila je ljudski topla u kratkom stisku. Ostao je
da stqji kraj klupe, posmatrajui krupnog oveka velikih brkova, sa
licem kao jabuka, kako se udaljava stazom. A onda ga velika grupa dece
odvue sa sobom. ~ ozMo ;uons 'snq 'uzp ~

*
Svi su bili tu, Ukljuujui i madam iapareli. Doktor Holms nije
izgubio nita od svoje teiteljske poze. Vintboum je jo vie liio
dimljenoj haringi dok se trudio da zadri stav hladnog, svevideeg
sekretara madam. Meri je spremno stajala po strani. Gotovo da je jedino
ona imala normalan izgled. Ona je bila android, oni su bili ljudi.
Da, samo to, pomisli Gustav Mamon, i nita vie. Svi ovi drugi
su mislea bia, staro mome. Kao i ti.
Kakve nam novosti donesite, inspektore?, madam iapareli je
delovala trezveno i mirno. Doktor Holms je verovatno sebi pripisivao tu
zaslugu.
~ drazen23, abacus123, suton; CroWarez.org ~
Nikakve, madam. Sva moja istraga nije urodila plodom. Mislio
sam da imam pouzdan trag, ali sve je otilo bestraga, pardon, izjalovilo

se. Na naseljenim planetarna, na alost, ima mnogo mesta gde je Miki

mogao da se sakrije. Ali, istraga tee dalje, madam. ao mi je.
Lagao je, a znao je i zato. Nije mu bilo nimalo krivo.
Hvala vam, inspektore. arls e se pobrinuti za trokove i za
va honorar. Ovo nije bila vaa redovna dunost.
Nikako, madam. Ovo sam radio za svoje zadovoljstvo. ao mi
je to nisam uspeo.
Ostavio ih je sve u udu. Imao je utisak da je ovoga puta i
sigurnost madam iapareli bila uzdrmana.
Pred vratima apartmana sustigao ga je Vintboum. Na licu mu je
bio obeen zlurudi osmeh.
teta, ba teta, inspektore . . .
Ispruio je ruku koja osta da visi u vazduhu.
Ja vas shvatam, Vintboume, ree Mamon. Vi biste na Zemlji
bili dobar advokat. Ili ste to ve, u stvari, bili?
Sa zadovoljstvom je primetio kaiko se Vintboumovo lice obliva
crvenim peatima.
U letelici se opustio, raskomoen. Kroz glavu su mu prolazili
poslednji dogaaji kao i razgovor sa malim androidom. Nasmeio se u
sebi.
U redu je, staro mome, neto si ipak uradio. Moda nije sve
najbolje, ali ipak si uspeo, pomislio je.
Pre nego to je zaspao setio se svog pribora za ribolov. Hteo je
malo da mozga i o tome, ali se sasvim opusti. Za to je ionako imao
previe vremena.

eraja
Kapetan Vajld otvori jedno oko i uzdahnu. Ponovo je imao lo
san. Ve treu no sanjao je jedan te isti komar. Ovog puta probudio se
neto ranije i iscrpen zurio u brodski plafon. Polutama kabine nije ga
smirivala onoliko koliko je eleo, ak i ravnomerni um brodskih
motora iao mu je na ivce. Zato je i znao da su mu nervi opasno
popustili, jer posada se uvek sazivi s tim zvukom i gotovo da ga nije ni
svesna. Viemesenim treninzima na Zemlji to je postajalo gotovo
steeni refleks. Misli mu se vratie snu, mada je oajniki eleo da
izbegne tu zamku.
Ve treu no sanjao je Morin i od toga ga je nesnosno bolela
glava. Pilule koje je gutao nisu donosile smirenje kakvo je eleo, te
proklete, efikasne, smirujue, idiotske pilule!
Ali, zato? Odakle da mu se jave snovi o eni koja je bila daleko
toliko svetlosnih godina? Let je tekao mirno, posada je bila kao i svaka
druga, svemir je bio u dlaku isti kao i dosad. Kretali su se
podsvetlosnom brzinom i odavno nisu izveli nijedan prostorni skok.
Nije mogao da pronae nikakav spoljni uzrok svome stanju.
Hej! Opet isti zvukovi koje je uo u snu! Skoi sa leaja i pri
tom dobro udari glavom o niski plafon. Stajao je i eao udareno mesto,
obilno aavajui psovkama konstruktore ovakvih trgovakih brodova.
Ali, razmiljao je.
Odakle su dolazili zvukovi? Iz susedne kabine, svakako. Ko je
spavao do njega? Vilijams? Ne. Riko? Ne, ne. Siril? O'Nil? Ni oni... hej,
pa da! Borneo!
Borneo, taj divljak koji mu je bezbroj puta iao na ivce,
neotesanko koji je u svakoj prilici neprestano brbljao i svojim
izmiljotinama palio vatru. Sve je to unosilo nemir i neraspoloenje,
izazivalo svau i tuu! On, koji se do besvesti opijao u svakoj
svemirskoj luci u koju bi pristali, tukao se i jurcao za svakom suknjom
na koju bi naiao! Uvek je sa sobom vukao nekolicinu istomiljenika,
koji bi mu u svim tim svinjarijama pravili drutvo. Borneo, luak koji je
poslednju paru bacao na pie i ene, i zbog koga je njihov brod bio na
loem glasu koji je putovao mnogo bre nego oni sami. Od tada ih je
retko ko putao u gradove iako su bili puni para.
Ipak, tu je postojala i druga strana. Vajld se umorno spusti na
leaj. Kako je samo mrzeo Bornea! Najradije bi ga izbacio u svemirski

vakuum, da nije bilo te druge stvari. Taj Borneo je bio neverovatno

sposoban, nezamenljiv kao astronavigator. Njemu su mnoge posade
dugovale svoju jadnu, isluenu kou. Izraunavanje prostornog skoka
nije deja igra i pored silesije tehnologije i kompjutera. Barneo je bio
telepat, sa sposobnou neizrecivo brzog umnog usaglaavanja
koordinata i taaka u prostoru, kao i ostalih relevantnih podataka, kada
bi se povezao sa kompjuterom. Sve je to slagao u kockice mozaika,
premetao i mozgao, i sigurno ih izvlaio iz rukavaca u koje bi ponekad
upadali. Takva sposobnost uvek je potirala sve gluposti koje bi pravio.
Direkcija kompanije je blagonaklono gledala na sve te njegove ludorije.
Vajld zakripi zubima. Ti trutovi na Zemlji samo su se smekali iz
svojih udobnih stolica i odmahivali rukom na svaku njegovu pritubu,
kao da on nije titio interese Kompanije!
Ludi Vajld nema drugog posla nego da opanjkava nesrenog
momka koji malo vie potegne no, pa ta? Ko to ne voli? A to je taj
isti, ludi kapetan Vajld, morao da crveni pred mnogobrojnim upravama
luka i da vadi posadu iz buvara, da plaa kaucije i nou bei iz
svemirskih gradova, da guta knedle i Slua pritube, to nije nita!
Uvek su mu skretali panju na jedno te isto: trgovaka mornarica
je neto sasvim drugo i ne moe se porediti sa svemirskom flotom. Crv
kompleksa je grizao Vajlda, duboko i bolno. On nikada nije kroio
nogom na brod ratne flote, jer uvek je bio odbijen. A divlji Borneo je
samovoljno napustio Flotu, bacio irite i okrenuo se trgovakoj! To mu
nikada nije oprostio i strano ga je mrzeo u trenucima kada je Borneo
brbljao o tome.
A za to je uvek imao priliku. U Sunanim sistemima nisu mogli
vie puta da koriste prostorne skokove: kretalo se ispodsvetlosnim
brzinama i vreme je ujedalo ljude, carovala je dosada. Tada je dolazio
do izraaja Borneo, sa svojim priama i neumornim jezikom.
Zato je i Zemlja trpela ovakve kao to je Borneo, koji su na
svojim pleima drali kimu meuzvezdanog transporta. Bili su
kosmolari, svemirski trgovci, letai izmeu udaljenih sistema. Zato su
im i trpali pilule u obroke da bi se smirili do prvih svemirskih luka i
pranjenja.
Vajld se vrati u stvarnost. Nije bilo sumnje. Borneo je imao
nekoga u kabini. Prokleo ga je jo jednom. Odnosi izmeu njega i
nedisciplinovanog astronavigatora odavno su bili na taki smrzavanja.
Samo to e ovoga puta biti sasvim drukije, zakljuio je Vajld besno.

*
Ali, prilika da sretne Bornea nasamo nije se pruila tako brzo. Ili
su bili u grupi, ili je Borneo mudro izbegavao njegovo drutvo. Sumnjao
je da je lukavi astronavigator prozreo njegovu nam eru. Vrebao ga je, ali
je Borneo kao zmija izmicao. Kretali su se ka eraji sve blie i blie, ali
reenje nije pronalazio. Morao je da brine i za ovakve detalje. Brod
Ulis je bio pod njegovom komandom, i on, Vajld, bio je odgovoran.
Na kraju, susreli su se u hodniku. Borneo nije imao kud, zastao
je i upitno pogledao kapetana. Imao je preplanulo lice lutalice, sa
nekoliko oiljaka iz sitnijih arki u ko zna kojoj svemirskoj luci. Valjda
za trenutak zbuni taj izraz nadmoi koji je blistao iz sjajnih Borneovih
enica.
Ui da razgovaramo, ree Vajld, otvarajui vrata svoje kabine.
Borneo slee ramenima i ue prvi. Misli su mu odmeravale snagu
kapetanovog napada, pitajui se ta zna i koliko zna. Procenio je da niko
od posade nije dostavlja, to je znailo da Vajld samo sumnja.
Sedi, Borneo. Ili jo bolje, ostani da stoji. Ne, ne ide odavde
dok ne raspravimo jednu stvar. Ti svakako zna o emu je re?
To zaueno lice moglo bi mnoge da dovede u nedoumicu, ali
ne i Vajlda. Igno risao je osmeh koji mu je bio upuen.
Jo uvek ekam, Borneo.
Hej, kap' o emu to govori? Da sve to nije nekakva glupa
greka? Ne' valjda sada da me gui za onu malu anku na Ardeni 3?
uj, kap' one utve iz luke, oni prokleti dokeri, poeli su da vuku jednu,
hm.. . damu. A ona je bila u naem drutvu ... A mi ne volimo kada
neko vue nau ensku i dosauje joj u naem prisustvu. Pale su i neke
primedbe u vezi sa trgovakom, a ja to prokleto mrzim, kap'. Mi jesmo
banda uljivaca, al' izdravamo te nitarije i parazite u ovoj pustinji to
se zove svemir! Ja i moji momci smo ih onda malo potpraili i ...
Vajld oseti kako ga Borneo sve vie i vie nervira. Poznavao je
njegovu reitost, kao najbolji nain da se stvari zatakaju. Na kraju bi
Borneo uvek ispadao rtva zamki, smicalica i podmetanja. On se samo
branio,
Hajde, prekini s tim, Borneo!, urliknu Vaild. Tu priu sam
uo nebrojeno puta! Odgovaraj samo na moja pitanja, jasno? Koga ili
ta dri u svojoj kabini? Dakle?
Hej, kap'! Pa, ta je sad ovo? Ispitivanje?

Umukni! Na ovom brodu ne dozvoljavam nikakve gluposti! Tri

noi ne mogu da spavam, a zato? Odgovori mi!
Vajldu je crvenilo udarilo u obraze a ile su mu iskoile po
vratu. Bolji prizor Borneo nije mogao da poeli. Kapetan je sada bio
upravo ono to je za njega Borneo oduvek i mislio iskompleksirana
budala, koja je elela da naturi disciplinu ratnog broda, bolesnik koji je
to krio i beao od samog sebe. Naceri mu se otvoreno u lice. Bio je
svestan da time jo vie pojaava Vajldovu mrnju prema sebi, ali ni on
nije mogao da zaboravi kapetanovu surovost. U poslednjoj luci ostavio
je najboljeg prijatelja Lakrona, samo zato to mu je, pod gasom,
spomenuo izvesne nepravilnosti na brodu. Da nije bio astronavigator, i
Borneo hi doiveo istu sudbinu. Ovako, uvek su se doekivali na no.
Borneo je sada imao samo jedan cilj pribliiti se eraji i
njenim planetarna i otii sa ovog ludog broda. eraja, ta sjajna zvezda i
san mnogih Zemljana, budila je u njemu stare uspomene, ali i najvee
elje. Ovoga puta vie nije bio sam. Legendarni sjaj Seraje nee vie
posmatrati beskonano usamljen: divlji sjaj njegovih enica topie se u
tami enica druge osobe. No, do tada je morao da trpi ovog idiota koji je
penuao i unosio mu se u lice.
. . . i ne interesuju me tvoja objanjenja. Hou ime. Odmah.
Ime!, Borneo se nakezi. OK, kap. Zove se Adonis.
Vajld se zablenu u njega. Nije bilo lana posade sa tim imenom.
Onda se tre.
Ne lupaj, Borneo. Ne interesuje me kako tepate jedan drugome,
hou ime, broj, funkciju na brodu!
Borneo ga pogleda i pljucnu na stranu. Znao je da time izvodi iz
takta suludog Vajlda. Slegao je ramenima i okrenuo mu lea. Kod vrata
se okrete.
Jo neto, kap'. Nisam ni rekao da je Adonis lan posade
,Ulisa'.
ta, zaurlao je Vajld, ustremivi se ka njemu. Pa, ti si
poludeo! Zna li ta znai slepi putnik na brodu kakav je na? ,Ulis' nije
putniko korito, mi prevozimo dragocene minerale i materijal
neophodan za kolonije! Ti si siao s uma i ja u ...
Lake, Vajld, prekide ga mirno Borneo. Kakav slepi putnik,
kakve trice. Nisam dovrio Adonis putuje sa mnom od poslednje
utovarne luke. Uostalom, on, to jest ona, i nije ljudsko bie. Adonis je
android.
I izae.

*
Sledei susret odigrao se na komandnom mostu. Borneo je
zavravao deurstvo i umalo se nije sudario sa Vajldom.
Borneo, ti si luak! Androidi su najstroe zabranjeni na
svemirskim brodovima!
Ali, vojnim kapetane, vojnim! Koliko znam ,Ulis' je trgovaki
brod. A androidi ne spadaju u posadu. Sa sobom mogu da nosim prtljag
kakav hou, pravila mi to doputaju. Android je niko i nita, to je
zvanino tumaenje. Ili se varam?
Ja to ne mogu da dopustim, Borneo. To je drastino krenje
discipline! Svi nas sluaju i ja u . . .
Ti e sada da me dobro saslua, Vajlde! Sto se tie mog posla
radim onako kako mi se zapovedi i nikad ti nisam stavio ni jednu
primedbu. Tu sam gde sam. Ali, kada eraja zablista na ekranima, i im
sletimo na prvu planetu sistema, odlazim. Verujem da neu biti
usamljen.
Tako!, promrsio je VajM, posmatrajui mrka lica oko sebe.
Tako... uspeo si i druge da pobuni! Taj android je postao leglo pobune
na brodu!
Pobuna, Borneo se isceri. Ma, ne.. . samo drugarska
saradnja. Adonis zna da svira, lepo peva, najzad, i ne izgleda loe . . .
Sve to prija naim izmuenim starakim oima, Vajlde. Uostalom, ti
kao da nisi uo za izvesnog kapetana Blaja . . .
Ko ti je pa taj?
Hm . . . jedan vrlo slian tebi! Samo to je jedrio drugim
morima u drugim vremenima. Kao i ti imao je gadnu naviku: postavljao
je nemogua pitanja to se tie discipline, i to mu je bila pogrena
vrlina!
Vajld odluno krenu u napad. Ne zamagljuj stvari, Borneo.
Android e ti biti oduzet i izbaen sa broda.
Gle? A ko e ga oduzeti? Ti?
Obezbeenje na brodu, svakako.
Sver? Brii ga, kap! Taj upija svaku njenu pesmu. Batas? Njena
igra ga podsea na ples njegove verenice na Zemlji. . . Ko je sledei?
Vilijams? Riko? Ne, ne . . .
Potpisali ste svi ugovor i potpadate pod moje naredbe. A ja
nareujem: taj android mora sa broda! On je stvar, Borneo, kapetan je
pokuao da snizi glas, delujui gotovo oinski, a stvari kao androidi

nemaju nikakve vrednosti. Uskoro e i astroluka a tu moete nai sve

to elite. Mislim da e ti i Kompanija nadoknaditi vrednost androida.
Borneov glas je bio slian siktanju zmija.
Za mene Adonis nikada nee predstavljati stvar! U njoj ima
vie ljudskog nego u pojedincima koje poznajem! Trebalo je da trai
robotizovanu posadu a ne nas, Vajlde!
Kapetan se povue za nekoliko koraka. Po licima prisutnih
Rika, Vilijamsa i O'Nila, zakljuio je da vrsto stoje uz Bornea.
Sada si preao svaku meru, Borneo. Potpao si pod uticaj jednog
androida, a oni stvaraju avolsku zavisnost. To moe da dovede u
pitanje misiju ,Ulisa', za koju sam ja odgovoran. Preduzeu korake za
koje smatram da su opravdani.
Borneo se okrete prisutnim. Riko?
Ovaj odmahnu. Vilijams? Visoki mukarac tamne koe
prezrivo se naceri. Vajld ne zna ta govori. Uz tebe sam, Borneo.
Android ili ne, Adonis ostaje s nama.
O'Nil?, Irac odmahnu rukom.
Ne pravim razliku izmeu androida i sebe. Ostaje.
Vajld tre glavu i okrete se na peti. Iezao je u hodniku. Zato
je zapeo da izbaci Adonis sa broda?
Znam ja, upao je O'Nil. Celog ivota Vajld mrzi androide.
Grekom jednog, njegov otac je nastradao. Vajldu je otac predstavljao
jedini uzor u ivotu. Od tada nema mira kada vidi ili uje za nekog
androida.
Patoloki, odgovori Borneo. I glupo, svakako. Moda e
uraditi neto nepromiljeno, ali Adonis nikada nije sama. Mislim da
Vajldu ovoga puta nee uspeti ni jedna gadost.
Ostali samo klimnue glavom.

*
Borneo se tre iz polusna. Osetio je blagi nadraaj u umu, koji je
dolazio odnekud iz dubina njegovog bia. Taj poznati, mentalni titraj u
poslednje vreme se sve vie pojaavao.
Ulazili su u erajin sistem.
A to je znailo jo neto.
Bie ponovo uz senike od kojih je jednom pobegao. Dalja
lutanja donosila su povremeni zaborav, sve dok ne bi doao u blizinu
eraje. Zvezda, uz koju je proveo najbolje godine, sve dok se nije
otisnuo u zemaljsku flotu. Sada se vraao.

Nije bio sam. Adonis, mada android, bila je uz njega. Donosila

mu je smirenje, zaborav minulih greaka. Hladni sjaj njenih enica
brisao je pakao koji ga je ponekad obuzimao. Zbog tekog mentalnog
tereta koji je nosio kao telepata uasavala ga je svaka pomisao na
pogreku. Bili bi izgubljeni u prostoru, nemoni da se vrate na rutu sa
koje su krenuli. Sta bi onda bilo u preostalom vremenu? Kao i onda. ..
kada se to umalo nije dogodilo sa krstaricom ... Zato je i napustio Flotu i
okrenuo se ka trgovakoj. Sve dok nije nabasao na Vajlda. I Adonis.

*
Neije ruke su ga tresle i Borneo se tre. Nad sobom je ugledao
iscereno Vajldovo lice. U desnoj aci stezao je blaster. Nije bilo sumnje
u njegovu reenost da ga i upotrebi.
Samo jedan pogrean pokret, Borneo, i progoreu te odmah!,
rekao je, kao da je itao misli astronavigatora. Od ovog asa sve
preuzimam u svoje ruke! Smatraj se uhapenim. Android e ti biti
oduzet i izbaen sa broda. Svi koji su uz tebe, delie tvoju sudbinu a
to je smetaj u komori za utovar materijala. Do daljnjeg.
U komori Borneo zatee Rikoa, Vilijamsa, O'Nila, Svera, Hua i
Gasa. Borneo se okrete ka Vajldu. To to radi je ista bismislica, kap'!
Android nije okosnica sukoba, problem si ti i tvoja ludost!
Vajld se isceri i bez rei zalupi vrata. O'Nil prvi prekide tiinu.
Sta li sad namerava?
Prosto, odgovori Borneo. Pokuae da izvede prostorni skok.
A tada smo svi u sosu do gue. Budite spremni na to, iz ovog usporenog
stanja prelazak na prostorni skok nee biti lak. Bie opasnog drmanja.
Stara kutija e biti pod velikim optereenjem. Silna energija e istei, ali
to nam moe samo koristiti.
Do avola, kako?, ubaci se Gas. Kudrava kosa tresla mu se od
uzbuenja. Zar kompjuter ne pamti sve?
Ne sve, odvrati Borneo. Radi efikasnije upotrebe, prilagodio
sam ga sebi. To znai da konkretno pamti samo nae poslednje
koordinate. Ostalo je u mom mozgu. Letimo, dakle, nazad, na nau
poslednju poziciju pre skoka ovamo.
Pa, on je lud!, upade Hu.
Naprotiv. Misli da je mnogo mudar. Vraa se na staru poziciju i
namerava da doe u kvadrant gde je i raskrsnica puta.
To je prevelik rizik, promuca Riko.

I jeste, saglasi se mirno Borneo. Ali, mi moramo da ga

prihvatimo. Vajld je totalno skrenuo.

*
Brod se tresao svakim deliem konstrukcije. Motori su, iako pod
punim optereenjem, samo nemono radili u mestu. Borneo iznenada
oseti hladnou. Znao je ta predstavljaju ovi simptomi.
Kada je Vajld otvorio vrata komore, na licu su mu bili izmeani
uas i bes. Izlazi!, jeknuo je i mahao blasterom ka Borneu. Ti
prljavo kopile! Neto si izmuvao sa kompjuterom, ali e prvi da
strada! Izlazi na most!
Na mostu situacija nije bila mnogo bolja. Trojica su bila u
nesvesti, a jedan od njih je bio Sims, brodski lekar. Stara vaka, pomisli
Borneo, sve je uvek dostavljao Vajldu. Nije ga ni najmanje alio.
Spustio se u svoje sedite i pogledao u ekrane. Od onoga to je video,
sledila mu se krv u ilama.
Bili su uhvaeni u gravitacioni zagrljaj dvojne zvezde i pravo je
udo to ih motori jo dre na mestu. Bilo je samo pitanje minuta kada
e popustiti i baciti Ulis u uareni pakao. Vajld je mahao blasterom
pred Borneovim nosem, vritei: Uradi neto! Uradi neto,
prokletnie!
Ludi strah obuze Borneov mozak. Strah za koji je mislio da ga je
davno ostavio uz eraju. Nije bilo vremena za gubljenje. Morao je hitno
da debije.
Moramo u drugi skok, ree hladno.
Tako!, procedi Vajld. Shvatio sam tvoju igru, protuvo!
Sakrio si koordinatne tablice i oduzeo mi mogunost da sam izvedem
pravilan prostorni skok! Ja nisam imao tvoju misaonu kontrolu i brod je
iskliznuo, zmijo!
To je bio tvoj neuspeli pokuaj, Vajlde! Ostaje ti da bira: ili
preputa sve meni ili jurimo dole u pakao! Dakle? Vremena nema... Ja
na Zemlji nemam koga da izgubim a ti?
Umukni!, zaurlao je Vajld, tresui glavom. Umukni!
Umukni!
Skliznuo je na pod i ispustio oruje. Ramena su mu se tresla a
prsti obuhvatili glavu. Bio je slomljen.
Borneo zgrabi blaster i zatae ga za pojas. Viknuo je u interfon,
to je mogao jae: Na most! Svi!

Njegova grupa se stvorila uz njega. ta nam je preostalo?,

upita O'Nil, kada im je Borneo ukratko opisao situaciju u kojoj se
nalaze.
U debeloj smo guvi, nema ta! Ali, ansa postoji.
Ako nas i odavde izvue, ja plaam prvu turu u luci!, izbaci
Riko. Samo da nisi bacio tablice... Ovako...
Borneo se nasmeja. Bacio? Ko je to rekao? Zar misli da sam
budala kao stari Vajld? Znao sam da mrzi androide i pretpostavljao sam
da ako doe na njega red, prvo e se obruiti na Adonis. Prevrnuo je
zatim brod, ali tablice nije naao. Rizikovao je bez njih rezultat
znate. A samo ja znam gde su.
Pa gde, prljavog mu neba!, zagraktali su ostali u horu. Na koje
prokleto mesto si ih sakrio?
Tamo odakle smo i doli. Moraemo da se tamo i vratimo. Spas
je na proloj poziciji.
Lud si. Istroiemo svu snagu na to, a ti nisi ni siguran da su
tamo.
Nema vremena za objanjavanje, momci. Morate da mi
verujete. Ili izaberite ovo na ekranima. Spas je na poziciji odakle je
Vajld skoio. Imaemo vremena da prihvatimo tablice i ubacimo ih u
kompjuter. Ostalo je moja briga. Ima li primedbi? Nema. Na mesta.
Posluali su ga bez diskusije. Borneo zauze svoje staro mesto i
ukljui se u misaonu vezu. Nije bilo drugog, a on nije eleo da im
govori o novim mogunostima rizika moda je dolo i do promena u
prostoru. Motori su urlali i Borneo odlui. Oseti da ga neto pritiska u
predelu dijafragme. Brod naglo popusti u otporu i jurnu napred u
nita . . .

*
Pa, jesam li vam rekao?, ree Borneo. Evo nas na mestu sa
kojeg je Vajlda, pri skoku, privukla gravitacija zvezda bliznakinja, i
izmenila mu kurs. Mi emo biti ovde dovoljno kratko da to izbegnemo.
Vidite li onu malu taku na ekranima-lokatorima? Tamo nas eka naa
mala Adonis, sa naim koordinatnim tablicama. Izvesno vreme taj
android bio je najpametniji u ovom delu svemira . . .
Nisi valjda . . ., otooe Vili jams.
Da, ba to. Vajld je bio obuzet mrnjom i prema sebi i prema
drugima. Ispraznio se privremeno na androidu, izbacivi ga iz broda. A

tablice su bile s njom. Ostavio sam joj i mali odailja i evo, ona nas
zove kratko, dugo, dugo, kratko, dugo . . .
Ubrzo je Ulis privukao i Ubacio androida u komore. Borneo
se izdra na posadu: Hej, ostavite je na miru! Sad imamo i preih
poslova . . . Moramo na staru rutu ...
A ovaj?, Hu pokaza na Vajlda ije je lice sijalo mrnjom.
Borneo srete taj pogled koji je govorio sve. Njegovo lice otvrdnu.
Zbog njegove ludosti mogli smo da se pretvorimo u svemirsku
prainu ili da sagorimo u paru. Zasluio je da postupimo s njim kao to
je on postupio sa androidom. Ali, tako se ne bismo razlikovali od
njega.

*
Moni Antares je pokupio Vajlda u spasilakom jajetu dva
dana kasnije. Vajld je imao priliku da prvi put u svom ivotu, i na svoj
uas, prisustvuje materijalizaciji posle prostornog skoka.
Kapetan Erod ga je odmah primio. Susret je protekao
protokolarno hladno. Ipak, kakvetakve uljudncsti se nisu mogle izbei.
Vajld je, najzad, bio u jednoj krstarici flote zemaljskog saveza.
Vajlde?, prekinuo je utanje Erod. Pretpostavljam da imate
nekakvih pitanja?
Vajld proguta knedlu. Bio je ponien i oseao se glupo, ostavljen
u svemiru i bez svog broda, ali Erod nije stavljao do znanja da ita zna o
sukobu na Ulisu. Mudro je utao i ekao na njegova pitanja.
Pa, hm, svakako. . . Kako ste znali gde se nalazim? Mislim,
brodovi flote imaju druge kvadrante kretanja...
Erod je dopustio da mu kiseli osmeh zatreperi na usnama.
Pa. . . niste loe obaveteni. Da, naravno, kreemo se drugim
kvadrantima. Ali, u flotnoj luci Seraja III, na planeti Dar u istom
sistemu, primili smo obavetenje od trgovakog broda ,Ulis', vaeg
broda ako se ne varam? Ukratko, oni su nastavili ka drugim planetarna
sistema Seraje, a vas su ostavili zbog, hm, nekih . . . problema. Neto u
vezi sa vaom enom, hm... na Zemlji. . . tako nekako . . . Neki Borneo
udno ime zaista mentant, astronavigator, ini mi se, dao nam je
sve ove podatke. Morali ste da saekate na prolazak ovom rutom. Ah,
da.. . rekao je da zna da e vam se mnogo svideti na jednom brodu Flote
.. . Nije mi samo jasno kako je znao da se vraamo na Zemlju? udno,
zaista... Jo neto, Vajlde?

Ne, ja . . . u stvari, da. Taj .. . Borneo, je li jo neto napomenuo

u svojoj poruci?
Erod ga prostreli podsmeljivim pogledom.
Ne, nije. A zar je trebalo?
Na to pitanje nikada nije dobio odgovor.

*
Ulis je grabio ka ostalim planetarna sistema. Osloboen
mentalne veze sa kompjuterom, Borneo je nalazio mir u svojoj kabini.
Pored njega leala je Adonis, android kojeg je voleo. Bludeo je
pogledom u velianstveni sjaj zvezde Seraje, koja je iskrila sa ekrana.
Sijala je, otvarajui ponore tame, udaljavajui od njega mutna seanja
prolosti. Stare legende su iznova oivele u njegovom umu. Bio je
svastan da e zauvek ostati sa Adonis u blizini zvezde. Moda e tada i
ovo blago drhtanje androidskog tela biti protkano ljudskim oseanjem,
moda e hladni sjaj oiju androida zbaciti pokrov programiranog ... Ili
ono ta on eli i za im traga bie nedodirljivo i nemogue.
Mislio je da je pronaao najbolje reenje. Brod je bio sauvan,
tovar takoe. Vajld je leteo ka Zemlji, kraju sopstvenog sukobljavanja.
Posada je imala blizak cilj i rastereenje.
A on? On, Borneo, stara lutalica, izgnanik i gubitnik?
Vie nije bio sam. Imao je Adonis.
I strah je lagano iileo iz njega. Jo od poslednjeg sukoba sa
prostorom, njegovom ogromnou, pritiskom mnotva podataka koji su
uletali u njegove misli iz kompjutera, i onog leta nasumice . . . Da,
seanje je bilo jo toplo . . . Krstarica je odletela u prostor, misaona
blokada je bila njegova greka.
Tu je bila uvorena bol. Strah. Panika. Uas.
Ipak, uspeo je. Rizikovao je sve. ivot. Gubitak razuma. Za
jednog mentanta bila je to dovoljno visoka cena. Izleteli su iz rupe u
koju su upali, neokrnjeni. Strah mu se ponovo javio kada je trebalo
Ulisa iupati iz zagrljaja vrelih bliznakinja. I Borneo je jo jednom
uspeo. Strah je bio ukroen kao vreli dah divlje zveri.
Seraja je narastala na ekranima, bufctala je svetlou i
velianstvenou. Bio je smiren, raslojen, nepobeen i srean.
Pobedio je i najveeg neprijatelja u svemiru.
Pobedio je samou.
Susreo je nemi androidski pogled i neno joj preao rukom
preko ela. Kao da je video bljesak razumevanja i prihvatanja. Sve vie

je razmiljao o njoj kao o ljudskom biu, gledajui narastajui sjai

zvezde. Sijala je rastapajui tamu, briui mutna seanja minulih
vremena.
ovek i android su zaustavljali vreme, preputeni prostoru.
~ drazen23, abacus123, suton; CroWarez.org ~

Onoliko koliko ti daje meni

Delfinia izroni iz bazena i zapljusnu me kiom kapi. U stvari ona
se i ne zove Delfinia. Ime joj je prilino komplikovano, sa dosta simbola
skupljenih u toj jednoj rei. Otprilike: ona koja se presijava u kapima
vode, ili tako nekako, uglavnom, bilo bi to teko izgovarati na njenom
jeziku. Ja sam joj dao jednostavnije ime Delfinia, jer me neobino
podsea na pokretanje delfina u moru.
Pogled joj je pun prekora, znam i zato. Sedim tu na ivici, samo
sedim i buljim u njeno telo koje promie kao velika, zlatasta riba. Znam
njene navike, znam ta znai kada me tako posmatra, prepuna je
uenja, jo pod utiskom onoga to sam joj rekao.
Lako je iskoila i sela do mene. U oima joj blista neskriven
poziv, telom joj kolaju ljubavni impulsi, spremna je za uzbuenja.
Mogu to sasvim lepo da vidim po koi koja joj se presijava.
Dobro si?, pitam. Klima glavom dok preplie prstima. Ljulja
glavom levo-desno, smeka se. Zubi joj se cakle kao unutranjost
koljki kojih ima na dnu bazena. Poee pitanja bez kraja. Koristim se
tim malim prekioim i izleem prvi. Kako si u sebi?, pitam je,
prevlaei prstima preko glatke i tople koe njenih ramena.
Usamljeno. Nadraeno. Neto iekujem. Slutnja obine enke
u prisustvu oseajnog mujaka. Ludo, zar ne?
Stvar shvatanja, odgovorio sam.
Kako tvoja trgovina? Ide li?
Tako-tako. Intenzitet nije na najviem nivou, ali raznovrsnost i
koliina to naomotaju. Planeta ima dosta toga to mi nemamo. Ide
uglavnom, ide. , ,
Kosmolari su naoruani i strpljenjem, pored ostalog.
Kosmolari?
Da, mi. Izraz u naem jeziku za moj posao.
Oi su nam u jednom spoju, upijam je, gledam do u samo dno.
Delfinia ne skriva nita od svojih oseanja. Ona, u stvari, to i ne ume.
udan si, kae. Nikako ne mogu duboko da ponirem u tebe.
Ne razumem te.
Zato, pitam. Rekao sam ti skoro sve o sebi.
Sta si ti, zapravo?, pita. Toliko vremena smo zajedno a tako
malo znam o tebi.
Uz mene je ve, pripijena i topla.

Covek, kaem. Stvoren na Veneri, jednoj dalekoj planeti,

koja krui oko dalekog Sunca. Slini smo, vidi, razum ujedinjuje.
Ne ba, kae. Mi nikada nismo teili za dalekim
putovanjima, istraivanjima prostora. Nikada dalje od naeg sistema. Pa
i to retko. Vi ste tako razliiti. Vi i ta vaa nagonska elja za lutanjem.
Istina, kaem, Zemljani mnogo lutaju meu zvezdama.
Zemljani?
Ona, u stvari, gotovo sve zna, ali uiva da iznova slua moje
beskonane besede. Uostalom, to je osobenost svih na ovoj planeti.
Tako se svi nazivamo, mada je sada planeta Zemlja jedan veliki
mtuzej. Zna, ovako: vekovi, milenijumi, sve poredano, naslagano,
izvajano i snimljeno. Beskrajni parkovi, vrtovi, graevine stare i nove . .
. Ima i ostataka razaranja, bilo je ve tu svaega. Sve mi to nosimo u
sebi, ma gde da smo roeni ili stvoreni. Ostajemo Zemljani do kraja
ivota.
Toliko toga izgubite, ree Delfinia. Svi ti daleki odlasci,
zaboravi... Ni vi ne moete da zaustavite vreme.
Niko ne moe da zaustavi vreme, odgovaram. Niko. Mi
samo idemo ukorak s njim. Mi koraamo uz zvezde. Zvezde su za nas
fascinirajue, zvezde nas mame i vode . . .
Stee svoja lepa usta i skuplja ramena. Ruke su joj oko mog
vrata, gura se i trlja o mene.
Zvezde, svata, govori. Sutina nije u praznini o kojoj si mi
toliko govorio.
Nego u emu, pitam.
U nama, kae. U telima, mislima, oseanjima. Tu su zvezde,
istina, mir i spokoj.
Zato i niste nikada uhvatili zvezdani ritam, rekoh. Nikada
niste osvojili tehnologiju zvezdanog pogona, ne moete brzo da
savlaujete ponore izmeu zvezda, ostali ste prikovani u granicama
svog Sunevog sistema, okovani teinom i sporou.
Zato nismo platili vau cenu. Nikada nismo ratovali. Zbog toga
smo i sreni, sa sposobnou da iskazujemo oseanja na nain koji vi
nikada niste upoznali.
To je, na alost, tano. Nita nemam da kaem i zato utim.
Grabi me iznenada, smejui se, i svaljuje u bazen. To je njeno omiljeno
mesto za odmor i ljubav. Neuobiajeno za suvozemca kao to sam ja,
uvek se nagutam vodurine u poprilinim koliinama. Na licu mi je

sigurno nekakav gadljiv izraz, im se Delfinia smeje i blago prelazi

preko mojih onih kapaka, nosa, obraza i usana.
Ne plai se, voda nije toliko opasna, voda zna i da miluje i
uspavljuje. Voda za nas znai toliko mnogo. Mi, ene sa nae planete, i
poraamo se u vodi. Mnoge stvari se rade u vodi, Zemljanine.
Njene usne ve me nadrauju i ispituju, tragaju. Rukama se
vrsto drim za preke na ivici bazena, preputam se njoj i vodi. Prianja
uz mene dok joj modre oi iskre strau. Sva je u prelivima i talasanju.
Za jednu morsku nimfu to nije nikakav problem.
Smejem se i usta mi se pune vodom.
Ja sam sada ti, kae. Sad sam u tebi.
Valjda obratno, uspe vam da kaem kroz smejanje i gutanje
vode.
Ne, ne, govori Delfinia, kod nas je u ljubavi uzimanje isto
to i davanje, u vodi postajemo jedno jedinstveno bie, spojeno u strasti.
Oseam te, potrudi se da i ti mene oseti na isti nain.
Tonemo do samog dna, ali ja sam spreman, plua su mi zasiena
kiseonikom. Posle tri godine zajednikog ivljenja dobro sam upoznao
njene navike. Obujmila me je kao morska puzavica, neosetljiva za bilo
ta drugo. Koa joj ima purpuran preliv od prevelike navale krvi,
estoko me stee i grevi donjeg dela tela je protresaju.
Orgazmiki talas naputao ju je polako, pa smo se tako i
povlaili sa dna, peli se ka povrini i vazduhu. Izranjamo i dugo
plutamo jedno uz drugo. Sve dok nisam poeo da bivam svestan svoje
promene. Znam ta je to, ali o tome nisam stigao ba sve da kaem
Delfiniji. Dok mi rei nestaju, dok svest izlazi iz mene a nailazi tama,
razmiljam kako e sve ovo ona da primi. Onda razmiljanju dolazi kraj.

*
Jan je stajao pored tehniara, koji je spretno rukovao
kompjuterizovanim mainama.
Zna li se pouzdano ta je to izletelo iz programa?, upita.
Duguljasto, suvo lice bilo je ozbiljno, moglo bi se rei ak i zanimljivo.
Oi su mu bile tamne i duboke, sa radoznalim, ispitivakim sjajem.
Tehniar odmahnu glavom.
Ne. . . za sada ne. Samo nagaamo. Tu i tamo.
Neto iz moje podsvesti, moda?, nastavi Jan.
Tehniar se nasmei. Najverovatnije. Ii emo unutra jo
dublje. Ima dosta nivoa koje moramo da struemo. Ovo su, ipak,

normalni problemi sa kojima se uvek suoavamo. Svaka planeta ima

svoje specifinosti, sa dijametralnim osobenostima.
Kao i stanovnice, neodreeni osmeh kliznu sa Janovih usana.
Zatim se zakratko zamisli. Ovo. .. ali, samo kao pretpostavka .. .
Suvie smelo, znam, ipak, ta vi mislite da li ovaj android moe da
dostigne novi kvalitet?
Tehniar zavrte glavom. U kom smislu?
Pa, recimo da dosegne nivo na kome e moi da izvodi
samostalne zakljuke. Osnovna, rudimentarna mogunost predvianja
sleda dogaaja. To moe da ima ozbiljne posledice na nae poslove u
ovom delu svemira.
Tehniar se sa olakanjem nasmeja.
Ali, ne! Nikako, Jan! On je samo prazan oblik, napunjen vaim
mislima onoliko koliko ste vi to eleli. Vi ste uvek u mogunosti da
utiete na njega programiranom podsveu. Radi posla, eventualno i
zabave... Jedino vi.
Toga dole ima dovoljno, promrmlja Jan.
Situacija je uticala na vae, to jest, njegovo ponaanje. Dole je
veoma dugo, a misli su nezaustavljive. Nije bilo zabrane meanja,
uspostavio je vezu u kojoj je i sada. VI ON je sposoban android,
oplemenjen u odgovarajuoj meri. Va uticaj je bio presudan, svakako.
Na posao dole je pri kraju, ree Jan. ta se planira s tim
android om?
Tehniarevo grubo lice omeka za trenutak.
Uobiajen postupak. Bie, istreen'. Izraz moda nije
adekvatan, ali mi sve kupimo iz njegovog mozga. Jednostavno se sve
istrese. Mnogo se kretao, video, doivljavao. Sva imena, lica, poslovne
veze, slike, razmiljanja . .. Zadatak je time gotov. Android mora da
bude pripravan za sledei posao, neometan seanjima na minuli.
A on? Telo, mislim. Govorili ste o poslu.
Da. Uobiajen postupak je preseljavanje na novo mesto
operacija. Androida ima dovoljan broj, tako da se ne postavlja pitanje
pojedinanog unitenja. Uostalom, vi ste, Jane, krajnja kontrola ovog
androida. Bez vaeg pristanka cela stvar ne bi mogla da se izvri.
Jan se nasmeja. Tako?
O, da. Ceo postupak ne bi mogao da se dri pod apsolutnom
kontrolom da nije vas, telepata. Androidi su suvie nepredvidljivi. U
poetku ovakvih operacija dogaala su se mnogobrojna iskakanja iz
programa. Posao je uasno trpeo, moete da pretpostavite.

A zatim . . .
A zatim je Kompanija angaovala vas, telepate. Skupo, ali
korisno. Obostrano davanje, ako sam dovoljno jasan. Androidi su, u
krajnjoj liniji, vai.i Ovo je va prvi posao, ako se ne varam, zato vam je
ovo i nepoznato. Po zavretku operacija na planetarna, androidi su
preputeni vaoj volji. Ili ih ostavljate, unitavate, prodajete, nastavljate
sa starim ... na kraju, inite ta god vam je volja. Ulaze u vau cenu, vai
su. Nekome smeta da ostavlja iza sebe delove svojih misli i
razmiljanja, doivljaja. Neko ih briljivo skuplja i upotrebljava za
druge poslove. Vreme provedeno u svemiru delimino se nadoknauje
preko androida.
Razmisliu, odgovori Jan. U svakom sluaju, zvui dobro.
Android ne moe kasnije da se seti bilo ega. Mislim, posle
,treenja svesti'. Nieg to je u konkretnoj vezi sa boravkom na planeti.
Jan klimnu glavom: To mi odgovara. Uostalom, razmisiiu jo
ta u s njim. Po zavretku operacija, poaljite mi ga. Posle ,treenja',
mislim . . .

*
Vidim njeno lice u mraku. Obasjano je sjajem talasa koji se
sleu pod njenim stopalima. Mozaik se slae u mojoj glavi, sve je
iznova na svom mestu. Delfinia seda do mene, lice joj je napregnuto i
kruto.
Sta si ti u stvari?, pita.
Android, kaem. Doplgenger.
Sta znai ta re?
Znai razliku, rekoh.
Kakvu razliku?
Razliku izmeu ljudi i nas androida. Neto slino tome.
Delfinia se ugrize za usnu.
Rekao si jednom da si stvoren, seam se. Tada sam mislila da
je to specifian izraz tipian za vas, ali sada shvatam razliku.
Dobro je ako to shvata, kaem. Utedee mi suvine rei.
Da, ja sam stvoren. Ja, u stvari, i nisam realan android. Ja sam
doplgenger. Istovetnik, dvojnik, i jedno i drugo ...
Oduvek sam mislila da si ti pravi predstavnik rase Zemljana.
I jesam. Potpuno sam android.
Mislila sam na ljudsku rasu.

Glas joj zvui razoarano, oseam da je uvreena. Shvatam je,

ali sve ovo je bilo izvan mojih moi.
Ljudi istovetno izgledaju. Moj lik je identian liku oveka koji
se nalazi na brodu koji orbitrira oko vae planete. On je u meni, u mojim
mislima.
Zato alju vas? Zato ljudi sami ne dolaze?
Zato ljudi ne silaze na planete? Ne znam, jednostavno ne
znam. Strah od nepoznatih virusa, strah od uticaja kojima bi mogli da
pokleknu, ko zna . . . Verovatno im se neto veoma loe deavalo u
prolosti.
Vie nije prisna sa mnom. Povlai se u utnju, a zatim se vraa.
Gleda me, meri, miluje, bei, razmilja i odluuje. Godine je provela sa
mnom, ne razumevajui me u stvari, prihvatajui samo ono to je videla
i ula. ok je za nju bio kada sam iskljuen. Nije joj trebalo mnogo da
shvati.
Ti si maina, znai.
Maina? Hajde, Delfinia, razmotrimo to zajedno. Kae,
maina. U redu. Ali, ja imam humanoidni oblik. oveiji. Ljudski.
To nita ne dokazuje. Tobom upravljaju.
Sa mnom, rekoh, sa mnom? Ne, ne upravljaju. Neee. Niko ne
upravlja sa mnom. Ja samo delim misli sa ovekom koji je negde gore.
A zar ja nisam, ipak, u prednosti?
Usne joj se krive u podsmeljiv osmeh. O kakvoj prednosti
govori? Ti?
Ja se, kao android, ne plaim nikakve opasnosti. To ne postoji u
meni. Poslat sam ovamo i tu sam. Na mene nita nije uticalo . . . sem
tvoje oaravajue lepote.
Smeje se i vrti glavom. Barijera je probijena, ponovo je uz mene,
delimo tela, oseanja. Ali, ko je to to govori iz mene ja ili on,
ovek?
Svata, mrmlja kasnije. Svih ovih godina ja sarn, u stvari,
bila sa mainom. Mainom koja je prisna i nena.
Ne ljutim se na nju. Ona ne zna. Ne moe da shvati moj odnos,
odnos androida i oveka, moj stav doplgengera.
Nisi u pravu, kaem. Nisam maina. Ja sam ivo bie.
Diem. Hodam. Razmiljam. Vodim ljubav.
Ti si android.
Po poreklu, odgovaram. A i tu si re prihvatila od mene,
mada sam siguran da je ne shvata u potpunosti. Ja sam i vie od toga, ja

sam nova vrsta. Uostalom, ta tebi govori re android? Nikada pre

nisi susrela ni jednog oveka, ni jednog androida. A mi smo likom
istovetni. Ti takoe ima humanoidni oblik. U velikoj meri vezana si za
vodu. Moda sam ja u prednosti.
Kako?
Tako. Vidi svoju planetu ... Za ljude je ona
.simbol opasnosti, ne znam zbog ega. Zato su joj i n.idi nuli
takvo ime. Persefona.
Glupost, kae. Moja planeta ima sasvim lepo ime. Ona . . .
Znam, znam, prekidam je. Ostavimo sad to, udaljiemo se od
teme. Ljudi, uglavnom, ne ele da dou na nju. Zato i alju nas,
androide.
Maine, kae.
Ali, ne. Pa ja sam isto toliko ovek, kako to ne razume.
Odmahuje glavom.
Ti si onda slika, kae.
Ja sam bie, ponavljam joj. Govorim da razmenjuje misli sa
jednim biem strane inteligencije. ak vodi i ljubav.
Njene oi su pune sjaja, koa joj svetluca. Delfinia se uspravlja i
prislanja svoje telo uz moje.
Hajde, kae, hajdemo to ba sada.
I mi to radimo i to traje i traje. Dani se sklapaju u noi, sa
Delfinijom sam neprekidno kad ne vodim poslove i pregovore, kad ne
pratim sve naredbe to mi stiu. Samo tada smo razdvojeni.
Opet je no na Persefoni. Leimo. Kroz providan krov plutajue
kue njene oi su uperene u zvezde. utimo, sve dok njen glas ne
razbije tiinu.
Tebe iskljuuju.
Kako to misli? Nikada . . .
Onda se ne sea, ali ja mislim da to zna i sam. Rekao si mi
doista o sebi. Mada si fiziki identian sa ljudima, oni su superiorniji,
zar ne?
To je pitanje trenutka, ili povrne procene.
Androidi se stvaraju, tako si rekao.
Da, da, ali.. .
Ali, ti si doplgenger! Znam! Proli put si bio totalno
nepokretan, mislila sam da si umro. Ali, disao si, iveo si, a opet bio bez
trunke svesti! Zato?

Sta da joj kaem? Providne prie ne mogu da prou, odluujem

se za istinu, istinu u onoj meri koja je i meni samom dostupna. Pogledi
nam se sudaraju i prepliu.
Tano, kaem. Volja oveka je u meni dominantna, kreem
se u okviru programiranog, ali sam autonoman u prilinoj meri.
Ali te mogu iskljuiti kad god zaele, zar ne?
Samo ovek koji je u telepatskoj vezi s mojim mozgom, samo
on. To je u stvari dvostrana veza, Delfinia.
On je, znai, govorio tvojim ustima, aputao tvoje rei, on je
bio uz mene i sa mnom!
Ne, ne!, urlam, ne! Ja, ja sam to bio, a ne on, ja i samo ja!
Smeje se i gura me, smeh je prezriv i gnevan. a zatim plae i
vraa mi se.
To je isuvie za mene, nita ne mogu da razumom. Zato vas
androide tako koriste? Imate svest, razum . . . Jesu li ljudi bolesni?
Kako bih JA to mogao da znam?
Ne znam, kaem. Nisam ja u oveku, ovek je u meni.
Ti njemu daje sve, je li tako?
Moda.
Sve, kae Delfinia. Sve. Doivljaj koji ne moe uobiajeno
da se oseti. Kako je to isto, sterilno, apsolutno poeljno i oseajno.
Ljudi omoguavaju sebi preko androida maksimum zadovoljstva.
Zavrava im poslove, osvaja po divljim planetarna glupe divljakue,
sve ... A ta je on dao tebi? Malo pare svesti, dovoljno da u njega
smesti seanje. Ako ti i to ne oduzmu. Uzimanje bez vraania, Jan, to
je pravi ljudski princip koga se pridravaju!
Neto se u meni deava. Oseam veliki pritisak u glavi, u
mozgu. Trebalo bi da se oduprem, ali ime? Sve je izvueno iz mene,
ljutura sam bez snage i volje. Janov misaoni dodir je zatitniki,
njegovo rukovoenje adekvatno situacijama u kojima sam. Zar nisam
android? Ako se otmem, ako se pocepam, gde bih? Gde da se sakrijem?
ta e ostati od mene? Idiot, sa telom mukarca i umom deteta? Morao
bih nazad, gore, tamo je moj svet, pomo. Zovem, preklinjem, Jan, Jan,
vraaj me!
Ne, ne, ne!, to neko vriti i drmusa me, Delfinia je sa svojim
telom uz mene, suze su joj vrele i kvase moje elo, ali emu sve to? U
svom androidskom telu ne nalazim potrebu da joj pripadam, sazdan sam
po ljudskom obliku, voen ljudskim umom.
Ali, da sam sam?

Pitanje je bljesnulo u meni, odjeknulo kroz svu pusto i prazninu

koja me je naseljavala. Ko, odakle . . . kako se jedno takvo pitanje
stvorilo u mojim mislima?
Kad bih bio sam? Bez oveka, ja, Jan, android? ta bih onda
uinio sa sobom?
Ne znam, nita ne znam. Prazan sam oblik kojim besne tamni
valovi tue volje, rastrgnut borbom u kojoj nisam uesnik. Delfinia
neto radi s mojim telom, oseam to iskrom svesti, dok se nebrojena
pitanja ponavljaju u meni i izlaze iz mene kao odgovori. Ponovo vraam
film od svog dolaska ovamo, sve, sve iznova doivljavam, brzo, veoma
brzo, imena, susreti, situacije, lica . . . Odmotava se i namotava, istiem
i utiem . . .

*
Jan je ravnomerno dobovao prstima po hladnoj maineriji.
Odluio sam, ree.
Pa?, upita tehniar. Da li da aljemo po njega? Sve je
spremno za ,treenje svesti'.
Nije potrebno, odvrati Jan. Sve je u mojoj glavi. Apsolutno
sve ta vam je potrebno. Kompaniji, mislim.
Svakako, odgovori tehniar. Zaboravljam da ste i vi u
mogunosti da ga potpuno pokrijete. Vi ste telepat, ali uobiajeno je da
se pri ,treenju' koristimo androidom.
Koliko sam shvatio on potpada pod moje vlasnitvo? Moj je u
celosti?
Da, potvrdi tehniar. Kompanija je to ostavila vaoj volji. Vi
ste jedini vlasnik vae androidske kopije. Samo .. .
Sve je u redu, nastavi Jan. Nema potrebe za bilo kakvom
uznemirenou. Odluio sam da ga' ostavim dole.
Dole?, tehniar je zinuo u udu. Kod onih . . .
Jan se nasmei. Da, ba tako. Neto. . . neto duboko u njemu
me je zainterasovalo. Bilo je izvesnog otpora, mada sasvim neznatnog.
Vie kao potmula elja. Zaao sam kroz sve nivoe, i implantirane i
programirane. Moda je to samo odraz mcje podsvesne
sentimentalnosti, ali ostavljam ga na planeti. Nije mi vie potreban. Za
isporuku svih podataka stojim vam na raspolaganju u svako doba.
Velikoduni ste, Jan, ree tehniar. Mogli ste ga, ,istresenog',
svakako, prodati vrlo dobro.

Ovoga puta pristajem na gubitak, Jan se nasmeja. Veza je

prekinuta. Zauvek.

*
Ja sam Jan.
Android.
Nema oveka u meni i uz mene. Toliko znam o sebi.
Leim uz neku enu. Zena je, mislim. Mada ne znam kakvu bih
predstavu trebalo da imam o enama. Sluam je danima, mesecima.
Govori i govori, ali ja gotovo nita ne razumem. ta u ja ovde? I zato?
Voli me, kae. I pobedila je ljubav, dodaje. Koja ljubav, ija
ljubav? Pa, ja je ne volim! Ili.. .
Ili sam, nekada, tako neto oseao?
Ali, gde mi je onda seanje? Zato je sve u dubokoj tami, kroz
koju ne mogu da proem? Zato?
Tua planeta, drugi ljudi. Kako su udni, drukiji. Sam i proklet,
otuen sam od svoje rase. I od sebe samoga.
Ona je uz mene, govori mi i govori, ne naputa me, plovimo,
odlazimo, vraamo se i ponovo odlazimo. Svuda i nikuda.
ovek je bio u tvojim mislima, govori mi neprestano. ovek?
Da, da, nestrpljiva je, plae, zatim se smeje, i opet govori. ovek, kae,
a ti si android. ovek je sada otiao, nije te odvukao meu prah u
svemiru, ostavio te. Ti si to eleo, kae mi. Ja? Kada? Zato?
Zbog mene, kae mi. Stalno mi to govori. Zbog nje. O, zvezde,
zar je to istina? Zato, zato?
Odluio je da te ostavi. Toliko mnogo si mu davao, kae.
Ostavio te uz mene, kao nagradu.
Zar sam ti toliko malo davao, ovee?

Ljubav 2087.
Antoane, malo nie! Da, draga.
On, do avola! Rekla sam malo nie! Grudi mi nisu na
nogama!
Oprosti. Percepcija mi je popustila.
Dobro, doibro.. . Sada je bolje. Ne stezi me toliko, to boli!
Nenije . . . hou kompletan oseaj. Tako, oh, tako, tako .. .
Sada je holje, draga?
Da, da, bolje je . . . ohhhh . . . mnogo bolje! Stezi ih, rastrgni ih,
jako, jako, jako! Ovako, draga?
Da, da . . . Hajde sad, ta eka . . . Spremna sam, brzo, ve
gorim . . . Odmah draga, odmah.
Oh, ta je sad? Zar mora svaki put da me prekida, glupane?
Zato nisi ve unutra? Idiote, pouri!
Da, draga. Napon je malo popustio, i. . .
Umukni! Neeee! Ne sada.' Pojaaj ga, budalo! Oh, ne prekidaj
sa grudima! Hajde, kreni ve jednom!
Da, draga. Evo? Dobro?
NIJE! Sta ti je sad opet? Zato SADA? Jao, poludeu s tobom!
Ne, ne! Ne prekidaj sa grudima . .. ekaj, ekaj, popravlja se ...
To mi je milo, draga. Dobro?
Ohhh . . . tako. Tako je dobro. Nastavi sad. Hej! ta se to sad
pali i gasi, to crveno? Bode mi oi, luae!
Napon, draga. Jo samo minut-dva, i. .. NE! Nisam jo
spremna, ne jo! Izdri! Mora da izdri... grudi, grudi, blesane!
Ovako?
Da, da-da, da! Kakav je to okus? Mentol. Zar si zaboravila?
Zaboravila ta? Oh, ne prekidaj odmah sa grudima, ti morski
glupane! Ugasi tu treperavu svetlost!
Ne mogu, izgoreu. Moram da prekinem. NE, NE, NE!
Izgoreu, Lori. Moram da prekinem za trideset sekundi. Zar
eli da ...
ELIM! elim da nastavi, ohhh . . . Jao, kakav je to odvratan
okus tvojih usana. Sve mi kvari.
Mentol. Ti si ga sama izabrala.
Oh, nikad vie.
Moram da . . .

Zavei! Grudi . . . budi malo neniji, Antoane! Moram .. .

O, zaepi, idiote! Jo samo malo, ne prekidaj me sada . . .
Pojaaj brzinu ulaenja, jo samo malo . .. Samo malo za tvoju Lord.. .
Jo deset sekundi i ja u popucati.
uti, uti sad. Dolazi. . . talasi, reke, mora . . . Hajdemo, ubrzaj
se, Antoane . . .
Moram da prekinem, Lori. Zao mi je, izgoreu. Prioritet je
odranje autonomne pogonske jedinice. Izlazim.
NE!
Neto je zapitalo i zaipucketalo, i Antoan se u oblaku dima
srui na pod. Ona se izvrnu u stranu i zari lice u dlanove, zajecavi.
Oh, ne, ne, ne! Opet! Jo jedan je pregoreo! Sta je to sa mnom?
Sta je to s NJIMA? O, poludeu!
Skoila je s kreveta, preskoivi Antoana na podu i otila u
kupatilo. Ukljuila je tu i poela da se tuira, sedei na spuvastoplastinim ploicama na podu.
Polako, Lori, polako, govorila je samoj sebi. Bilo je i prolo.
Smiri se, inae ti ne gine ludnica. Bie meu svim onim infantilkama,
meu onim hiljadama koje su ve tamo. Kroz otvorena vrata posmatrala
je Antoana na podu. Da li e one u fabrici moi neto da uine, upitala
se. ak i da mogu, rei e joj da je neupotrebljiv. Izdae joj urednu
potvrdu, svakako, ali s njom moe samo da se slika. A Antoana e
zakrpiti i prodati na bcr/.i. crnoj, naravno. ak i polovni, seksdridi su
dostizali astronomske cene. Ali, KAKO je maloas mogla da se
zaustavi?
Bilo je tako . .. ah, do avola! I to da se desi ba njoj, posle osam
meseei samovanja i ekanja, kad je doao i na nju red da kupi seksdrida.
Kakav je to valjivi kvalitet? Sta li rade one glupe kravo u fabrici, da joj
je znati? TAMO ona nije morjla da se uglavi, jer su primane samo one.
Bez nagona.
Pih! Bolje je i ovako. Zaliu se, tuiu ih, i . . .
ekaj, Lori, opusti se, opomenula je samu sebe. Znala si da je u
garantnom listu krupnim slovima odtampano upozorenje: Maksimum
15 minuta. Znala si. Sve preko toga bio je rizik. Ali, danas jednostavno
nije ilo. O, glupi svete!
I ta sad? Ostala je bez Antoana, na sledeeg seksdrida e da
poprieka. Jedino da pokua kod Manuele. avola, pomisli u trenu. Ta
kuka se ne odvaja od svog Ralfa. ak i posete prijateljica prima s njim
u krevetu. Jedva bi doekala da joj se nasrne je u lice. I zato se sve ovo

dogaa ba njoj? Od sto miliona ena na kugli zemaljskoj, ona je

osuena na viemesenu apstinenciju.
Ustala je, jo mokra od tuiranja i pola ka sobi. Prezrivo je
okrenula glavu od leeeg Antoana i stala pred ogledalo. ta sada? Do
svoje smene u fabrici imala je jo osam asova. Kakav idiotski dan!
Kukin sine!, ree i utnu nogom nepokretnog Antoana.
Sebini, kukin sine! NAMERNO si to uradio!
Sela je za radni sto i pritisnula dugmad na kompjuterskom
terminalu. Ukljuila se u centralni gradski kompjuterski mozak i brzo
ustanovila koliko jo ima novca na svom raunu. Mogla je s tim da
pozove servis da pogledaju Antoana. MODA ipak nije za fabriku ili za
otpad. Najzad, bila je dobra prijateljica sa Lili, a ona je glavna u servisu.
Ukljuila je video vezu i saekala sekund-dva. Na ekranu uskoro
ugleda bucmasto Lilino lice. Nasmeila se to je mogla ljubaznije.
Zdravo, ree.
Zdravo, Lori. Problem?
Kako zna?
Zar bi me inae zvala? Dakle? Anloan, ta bi drugo.
Poslau devoike. ta je bilo?
Pa . . . ovaj, pregoreo je. Lili se nasmei.
Tako? Malo vie si navalila, a? Pa sad, to je posao za fabriku,
mala. Miris, teina, pa i brzina . . . to bi ilo. Ali, ovo . ..
Molim te, Lili. Samo ovaj put.
Ovaj? Zar to nije osmi put da nas zove? Ili deveti? To je ve
mimo pravila, zna.
Lili razmisli na trenutak. Ali, pravila takoe ne zabranjuju da
prvo pregledam pacijenta, mislim rtvu.
Nasmejala se sopstvenoj duhovitosti, ekaj me, ree. Doi
u . . . sama.

*
To je sve, Lili se uputi ka kupatilu. Stala je pred dermo fen,
koji joj u trenu spri zatitni lak na telu. Zatim se istuira. Pa, draga
moja. nisam verovala, ree vraajui se u sobu, zbilja nisam. Dobro
je, ipak. Uh, sada mi je mnogo bolje. Kad budem odlazila nabaciu lak
kod tebe, vai? Danas je procenat zagaenja iznad proeka.
Je li sve u redu sa Antoanom?
Morau to da isprobam, nasmei se Lili. Ti me priekaj u
drugoj sobi.

Kroz petnaest minuta Lili izae obuena i zadovoljnog lica.

Pohotljiva kuka, pomisli Lori. Meutim, ta misao joj nije stajala na
licu. Lilino prijateljstvo vredelo je vie od jednog sudaranja sa
Antoanom.
Radi, mila. Kao nov. Naravno, morae sada da se ogranii na
striktnih deset minuta. Nikako vie.
Zar samo deset?, upita razoarano Lori.
Nije moglo drugaije, draga. Uinila sam sve to je bilo u
mojoj moi. Pretripeo je ozbiljna oteenja, ali napravila sam nekoliko
premoavanja na odreenim mestima u njegovom pozitronskom
mozgu. MENI nije smetalo. Antoan je, najzad, jo sasvim dobar
momak. Uostalom, pomisli na ekanje . . . Ludnica! Nema pojma
koliko njih sa nestrpljenjem eka, makar i na nekog polovnjaka. I neka
te bolje pripremi, zna.
Koliko?
O, nita, mila. Isprobala sam ga, neka to bude moja naplata.
A ostalo? S njim, mislim?
Ostalo? Ah, da! Vie nema mogunosti za programiranje mirisa
i okusa, a i razgovor e vam biti donekle ogranien. Doiveo je mali
slog, da se tako izrazim. No, vano je da radi, zar ne?
Lili ieze, mahnuvi rukom. Lori zatvori vrata za njom i okrete
se krevetu. Antoan je sedeo i posmatrao je svojim nebesko plavim
oima. Jo est sati, pomisli Lori. Na kraju, i to je predstavljalo neto.
Antoane?
Da, draga?
Doi ovamo, ree Lori, svlaei se i pruajui se po leaju.
Da, draga.
Bie nean prema svojoj Lori, hoe li? Da, draga. Kao
pre, zna. Da draga.
Oh, uzdahnu u sebi Lori, dok ju je Antoan uzimao u svoje
androidsko naruje i sputao svoje vesto izraene sintetike usne na
njenu kou, dok su mu ruke klizile preko njenog tela, oh, prokleti, glupi,
ratoborni mukarci! Trudila se da ne misli o Antoanu kao o savrenom
seksdridu, ve na limit od deset minuta, da uskladi obostrane pokrete, da
ovog puta bude lep kraj. Koliko li u ovom trenutku ima ena sa istim
problemima, pomislila je steui Antoana. ena na elom svetu, bez
mukaraca.
Oh, prokletstvo!, opsovala je ne izdravi.
Da, draga?

Zar je to sve to ume da kae? Da, draga. Oh, prestani!

Da, draga.
Ne s tim, ti sintetiko udovite! Nastavi. Da, draga . . .

Bedel
Android!
Podigoh pogled. Stajao je u otvorenim vratima moje kancelarije.
Vi ste android, ponovio je buljei u mene i u moj znak na
obrazu. Mada je to oigledno, jer ne krijem ta sam, uvek postavljaju
sline konstatacije. Vrata na mojoj kancelariji lagano skliznue u leite.
Ne, odgovorih podsmeljivo. ovek sam. Maskirano ljudsko
bie. Drski ste, proguna.
A vi zaplaeni, oajni, nemoni i u bezizlaznoj situaciji. Povrh
toga i ucenjeni ste.
Znao je da sam potpuno u pravu. Meutim, igrao je do kraja tu
svoju smenu igru opiranja. Kao i svi ljudi.
Kako... kako si pogodio, androidu? Preao je na neformalniji
nain razgovora. Sledio sam ga.
Nikad ne pogaam, zakljuujem. Ja sam bedel. Kod mene se
dolazi jedino kada je neka nevolja na vratu. A tebi prete smru, ili te je
neko ucenio. Sada si ovde. Posmatram i tvoju termonarukvicu sjaji
od nervne napetosti. Moja ne. Nije li tako?
Znam da ljudi ne vole ovakav nain androidskog
suprotstavljanja. Videlo se da mu je teko da razgovara sa mnom, a i
sama injenica da je doao da trai pomo od jednog androida sudarala
se s njegovim egom. Nad glavom mu je, meutim, visila mnogo vea
neprijatnost, i to je rukovodilo njegovim postupcima. Sada sam ga bolje
osmotrio.
Bio je debeo i pregrejan. Odelo je bilo skupo, veoma skupo i
govorilo je o njegovom ukusu i kupovnoj moi. Trup mu je bio snaan,
a glava krupna, markantnih crta. Pored usana klizile su dve uspravne
bore, znak da je navikao da zapoveda. Nisu mi se dopale njegove oi.
Prelctale su mojom kancelarijom, ispitivale svaki predmet. Bile su
nekako vodnjikave i urile su, neprestano su urile od mesta do mesta.
Dakle?, rekoh. Nisam eleo da pomisli da je on moja jedina
briga na ovom svetu. Oi mu se ukopae u moje enice. I tamo je imalo
ta da se vidi. Besan sjaj je isijavao u mom pravcu.
Do avola!, prokleo je. Najzad, nije bitno ta jedan o
drugome mislimo .. . Ucenjen sam i to je najvanije. Tano, androidu.
Ucenjena je moja glava.. . Reju, neki luak eli da me ukloni s lica ove

planete. Cuo sam za tebe. Jedini razlog zbog ega sam ovde je, da si ti
bedel. Dau ti etiri hiljade.
Njegova pregrejana urba nije uticala na mene. To sam mu i
rekao.
Jo nisam dao re pristanka. ini mi se da nisam uo ni ime.
Lorkon. Moro Lorkon. Na Kalin sam doao pre desetak godina
i dobro sam se snaao. Poslednje etiri godine obogatio sam se sa
svojim plantaama i rudnicima. Kalin je pravo mesto za mene.
Sasvim mogue. Kalin je zaista planeta za sposobne, a Moro
Lorkon mi je ba tako izgledao.
U redu, Lorkone. Popriaemo. Da li zna ko eli da te ukloni
sa Kalina?
Odmahnuo je glavom.
Do vraga, ne, rekao je nervozno. Da to znam, postarao bih se
da sam resim taj problem. Ne bih dolazio u ovu rupu kod tebe, androidu.
Kalin je nekada bio naseljeniki raj. U poslednje vreme izgubio je sjaj.
Sve vie ima pridolica, lutalica i probisveta.
Ima i toga, upadoh mu u re. Ali, mi smo ipak u galaktikom
rukavcu i van glavnih tokova zemaljske kolonistike ekspanzije.
ta ja znam!, viknuo je razdraeno. Neko je tu i preti mi.
Pronai. To je tvoj posao.
Ako se prihvatim posla, Lorkone, hladno ga prekidoh u
govoranciji. eleo sam da ga odmah spustim na tlo, nisam podnosio
takav nadmeni nain govora, makar bilo u pitanju i ljudsko bie.
Zautao je i besno zagrizao debelu usnu. Svalio se u stolicu
nasuprot mojoj i otkopao prvo dugme na svojoj koulji. Mrtio se
posmatrajui boju zidova i skuenost prostorije. Nastavio sam:
Reci mi neto o svom poslu, Lorkone. Radi li sve sam ili ima
ortaka? Ako ima, koliko? Praksa mi je pokazala da je neprijatelj esto
blie nego to oekuje.
Ne shvatam ta bi trebalo da predstavlja ovo ispitivanje? Da
sam eleo tako neto otiao bih kod Kalinjana.
Pa? Jesi li?
Uutao je i zagledao se u mene. Nije skrivao svoju mrnju.
Da, ree otegnuto, cedei svaki glas iz grla. Bio sam. Ali, njih se ne
tie zemaljsko nadmudrivanje. Morao sam da platim i takav odgovor.
Moro Lorkon nije bio jedini koji se nasukao. To je bio
uobiajeni nain optenja stanovnika ove planete sa Zemljanima. Nae

razmirice, svae i meusobno istrebljivanje uopte ih ne interesuje. Oni

su potrebni nama, ne mi njima.
Nastavi, Lorkone.
Nisam sam, promrsio je. Ortak je retko u gradu, uglavnom
vreme provodi na plantaama i u rudnicima. Na njega ne sumnjam. Od
prvog dana smo zajedno.
Dva ortaka . . . dobro. ta ima jo?
Bilo nas je trojica, dodao je posle krae pauze.
Trojica? Rekao si da ...
Rekao sam, rekao sam! Znam ta sam rekao, umiljeni
androidu! Da, bilo nas je trojica, ali je Llnerid poginuo.
Kada?, upitah. Moda se tu krio odgovor.
Pre dve godine. Zatrpao ga je odron u rudniku galta. Galt
iskopavamo i prodajemo Zemlji za zatitni omota brodova. Takoe i
fazen. To . . .
Znam ta je fazen. Gorivo, bez koga je svaki brod gomila
gvourije i slepo oko kompjutera. Ljutura.
Kiselo se nasmejao. To je bar svima poznato. Dakle, od tada
smo samo ja i Kalasko. Moj posao je prodaja i kontakt s Kalinjanima,
ako zatreba. On nadzire rad robota u rudnicima i na plantaama. I
androida, takoe . . .
Nije krio svoju zlobnu podrugljivost. Znam za androide koji rade
u rudnicima i na plantaama bez mnogo nade da e jedinog dana biti
slobodni. Ja sam imao tu avolsku sreu. Lorkon se nije naroito trudio
da bude prijateljski naklonjen.
To je sve?, upitah.
Protresao je glavom. Skoro. U poruci koju sam dobio preko
memoratora, ucenjiva je ostavio i svoje ime. Satara. Tako je rekao.
Upotrebie je na mojoj koi.
Zato ne otputuje sa Kalina?
Kao da sam ga polio vrelim uljem. Prostrelio me je pogledom ne
skrivajui mrnju. Usna mu se opustila, pojavili su se snani zubi
grabljivice.
Jesi li lud, androidu? Ja da nestanem i da sve pripadne Kalasku.
Da sam razmiljao o odlasku ne bih traio bedela. I ta bih time
postigao? Kalasko bi se okoristio a ja bih ostao bez iega. Svima je znan
zakon ove proklete planete.
Da, znao sam i ja za zakon Kalina. Oni su, jednostavno, sva
svoja prirodna bogatstva izdavali u zakup Zemljanima. Nije postojala

mogunost da Moro Lorkon proda svoj deo nekom Kalinjaninu, i izgubi

se. To je sve ionako pripadalo njima. Jedino stasu hteli bilo je da posao
tee, razmena sa Zemljom je i njima dobrodola. Kalinjana je bilo
veoma malo. Ta prastara rasa je doivela nevienu umnu ekspanziju u
prolosti. Bili su telepati, jer su mogli meusobno da komuniciraju
umom. Ali, let, zvezde i neprestano gubljenje u prostoru nije ih nikada
interesovalo. Imali su svoju specifinu etiku i nain razmiljanja koji je
Zemljanima bio neshvatljiv. Njima je savreno odgovarao. I tu se nita
nije moglo da promeni.
Satara je ucenio Moro Lorkona. Kalinjane nije interesovalo ta
je razlog mrnje, osvete ili jednostavno otimaine. Onaj ko bi ostao u
ivotu, postajao bi vlasnik sa svim pravima i obavezama. Za svaku
svoju uslugu su naplaivali, bivali su posrednici za tano odreenu
cenu. Ne, nikako nisu bili ludi.
Onaj ko je bio ucenjen ili zaplaen neposrednom i nepoznatom
pretnjom, imao je izvestan rok za povlaenje. Time je spaavao svoj
goli ivot. Pri lome niko nije zaboravljao da napada ima veliku
prednost.
Samo to je postojala i protivtea. Tanije, ja. Bedel. Na to je i
Moro Lorkon mislio.
Ako pristaje, ree, odmah moemo da obavimo sve
formalnosti. Bogat sam i dobro plaam.
Koliko cifara iznosi to tvoje dobro?
Video sam mu na licu da ne voli da mu se ovako obraaju, ali
otrpeo je. Ja sam mu predstavljao jedino reenje.
etiri hiljade, im bude uklonio Sataru.
Nacerih se i rekoh: Vrata su iza tvojih lea, Moro Lorkone.
Ona na koja si i uao.
ekaj, promrsio je. U redu. Nisi nita bolji od Satare. Koliko.
. . koliko trai u zamenu?
To je ve bilo neto. Susreo sam njegov pogled, i ovoga puta on
se zakalja.
Dvadeset hiljada kalinta, odmah na ruke. Isto toliko kada
budem zavrio sa Satarom.
Lice mu se iskrivilo u gnevni gr. Koliko li je mrzeo androide u
ovom asu? Ali, Lorkon nije bio glup. To svoje miljenje nikad nije
izrekao. Njemu je nad glavom visila otrica satare, ne meni. Ruka mu
skliznu u unutranji dep, iz koga izvue novanik od prave koe

oprikusa. Izbrojao je dvadeset zlatnih novanica i ja sam odjednom za

toliko postao bogatiji.
U redu, androidu . .., promrsio je.
Felog, rekoh. Tug Felog mi je ime. I znam da sam android,
nepotrebno je to isticati, Lorkone.
Do'bro, dobro, ve je imao svoj pritvorni osmeh na debelim
usnama. Brzo se snalazio u svakoj situaciji. Hoemo li sada da sredimo
prenos?
To je moj deo posla, odgovorio sam. Ako nisi zaboravio, od
ovog asa ja sam tvoj bedel.
Ustao je i pribliio se vratima. Zastao je i okrenuo se ka meni.
Ako me zatreba, biu u svom apartmanu. Trea Sredina Kula,
sedmi nivo. Postoji vodi. Robot, nacerio se.
Klimnuo sam. Sa svojih dvadeset hiljaarki mogao je da bude
malo zajedljiv.
Trea, zapamtiu. Sa robotom. Biemo u kontaktu, Lorkone.
Javi mi im upokoji Sataru. Ako promai, i to u ve saznati.
. . androidu.
Izaao je i ostavio me sa njegovih dvadeset hiljada kalinta. Resio
sam da u ime toga okvasim svoje androidsko grlo kapljicom alkohola. Iz
bara izvukoh flau i au i nalih. Pozdravio sam sopstveni lik u ogledalu
i nagnuo. Tu ljudsku naviku pijenja najbre smo prihvatili mi, androidi.
Moj kondicionirani mozak otporan je na dejstvo alkohola, ak i u veim
koliinama, ali tada tenosti u mom organizmu kolaju bre. Prijatnost
koju tada oseam stvara mi oseaj da sam ravan oveku. Moj posao
bedela donee mi jednom smrt, ali to je jedini nain da opstanem na
Kalinu. Bez novca za kartu nazad, ili za ivot ove, dospeo bih brzo u
ropski poloaj i bio bih prinuen da prodajem svoju snagu u rudnicima.
Morao bih godinama da se iskupljujem.
Ne mislim loe za jednog androida. Ja, Tug Felog, ono sam to
je svako od ljudi po neki put poeleo da ima na Kalinu. A to je na ovoj
planeti i mogue.
Ja sam bedel.
Reenje za probleme, none more, iznenadno ludilo straha. Ljudi
dou i iznose pred mene svoje male, prljave strahove. Mrze jedni druge,
mrze i sebe zato to su prinueni da trae uslugu od jednog androsa. Ali,
u isto vreme znaju da ni jedan drugi ovek na Kalinu nije lud da rizikuje
ivot za drugog. Ovde nema zemaljskih atributa vlasti, nema policije,
vojske. Sve je u rukama telepata, Kalinjani ne dozvoljavaju nikakvu

infiltraciju. Poslednji put Zemljani su se estoko cpekli u svome

nastojanju da postanu konkvistadori Kalina. Protiv ove planete sila nije
uspela. Zato su i prihvatili odreene uslove. Rude, galt i fazen, kao i
hrana, bili su potrebni. Naseljenici su morali sami da reguliu svoje
odnose sa starosedeocima. Starosedeocima koji su bili daleki i
neshvatljivi.
Da, ja sam bedel. Primam na sebe uene, pretnje i moguu smrt
drugih. Ja to inim i do sada nisam imao greke. A ipak sam neprestani
gubitnik.
I dalje ostajem android.
Dok pijem ovo pie znam da nigde, osim na Kalinu, ne bih imao
ovakvu slobodu. Bio sam deo rudnika i plantaa na Zemlji, dok nisam
dopremljen na novu planetu. Tu sam kupio sebi slobodu. Zatim sam
odluio da tu svoju slobodu prodajem drugima, zajedno sa ivotom.
Bogati ste, moni. Mislite da je treina Kalina vaa, ili bar grad u
kome ivite. Sve oko vas je divno. Uivate, roboti i androsi rade za vas.
Nema Zemlje, guve, poreza, opasnosti. Ko razmilja o udnim
Kalinjanima, kad posao ne trpi a vi se bogatite? Sve je oaravajue lepo.
A onda se sve odjednom srui.
Neka izludela, prokleta ljudska budala pone da razmilja o
vama, da sve to ne mora tako i da ostane. On je nov na planeti, bez
novca, a ne ide mu se u rudnike, meu robote i prljave androse.
Razmilja, razmilja.. . Da ste suvie bogati za njegov ukus. Ili, poeli
sve to je vae. I poalje vam pismo, poruku, glas.
Jer, ta ucenjiva ima da izgubi? Samo ivot. Rizikuje, igra na
strah, neizvesnost, svoju relativnu nevidljivost. I onda, ta vama ostaje?
Belkstvo, koje se moe nazvati odlaskom. Ali, time vrata Kalina ostaju
za vas zauvek zabravljena. Oni nikada ne primaju nazad. Tu ste gde ste,
i tu ostajete. Ili odlazite zauvek. Nema sredine.
Niko pametan nije ostavljao bogatstvo i zadovoljstva. Kalinjani
ne dozvoljavaju meusobno prodavanje, oni su apsolutni vlasnici sveg
bogatstva koje iznajmljuju. Ti Kalinjani, vekovima stari kao njihova
bleda, pergamentna koa. Nikad ne odustaju od svojih zakona. Tako je
na Kalinu i tako e i dalje biti.
Rekoh, niko pametan nije odlazio. Dok nije bilo u pitanju ono
najvanije ivot. A kada se i to dogodi, ta onda?
Tu sam ja, bedel.
Dou u moju kancelariju i sijajuih oiju, unezvereni, nude
novac koji su neki slini meni zaradili za njih. Iako trebaju moje usluge,

moj ivot, ja sam za njih i dalje ludi stvor, maina koja misli, plastino
udovite koje ne stari, lik oveka sa mozgom impanze, umiljata, bleda
zver sa otvorom Meduze.
Alkohol nije pomagao, ali ni odmagao. Oseao sam samo
tenost koja je pomalo arila unutranjost ustiju. Nikada neu moi u
tome da se pribliim oveku.
Zatvorih za sobom vrata kancelarije. Sve je poinjalo iznova.

*
Zaustavio sam svoju lebdelicu 'kraj Administrativne zgrade u
centru, koja se isticala svojim oblikom peurke. Nije bila velika guva.
Kalin je bio tako prijemiv raj.
Za Moro Lorkona posao je pakao. Kao nekad za mene planeta
Zemlja.
Kad uoh, gotovo se sudarih sa Kalinjaninom koji je odnekud
iskrsao. Pretpostavljao sam da mogu kao telepati da se kreu korak
ispred nas ostalih. Naslutio je da dolazim ili me je, jednostavno, video.
Nisam bio siguran ta misli o meni kao androidu. Kalinjani su prilino
neodreena bia, onako tanki, suvi, pergamentne koe. I sa tim
prodornim bistrim pogledom koji kao da otvara mozak i misli. U glavi
za sada nisam nita oseao, nikakvo prodiranje ili meanje. Pre sam
mislio da mogu da registruju nae emocije i da se prema njima
upravljaju. Tanije, ljudske. Sve u svemu, nisu dozvolili sebi sudbinu
Inka. Bili su, i ostali, jedini gospodari svoje planete.
Sta mogu da uinim za vas?, upitao je zvonkim, prijatnim
glasom. Na Kalinu postoji samo jedan jezik, koji su svi doljaci morali
da naue. Jezik starosedeoca. U svaama i meusobnom cptenju,
ostajalo nam je da ponavljamo nae stare, zemaljske osvetale fraze.
Nisam mogao da mu vidim zube, jer su se vrlo tanke usne
pomerile samo za koji milimetar.
Pokazah svoj znak na obrazu.
Zovem se Felog. Tug Felog. Android, otkupljenik. elim da
budem registrovan kao bedel.
Okrenuo se i poao. Sledio sam ga. Najzad, nije mi ovo prvi put.
I nikad mnogo prie, u stvari, uvek bih ja govorio a on bi me merio
bistrim, prastarim pogledom sveznanja.
Zaustavili smo se u drugoj prostoriji koja se nastavljala na
ulaznu. Bila je manja, ali krcata aparaturom. Kalinjanin stade kraj
velikog pulta sa svetleim terminalom. Uzeo je jednu meku, pulsirajuu

poluloptu i razdvojio je, stavljajui je sa obe strane glave, na same

slepoonice. Njegova ruka sa est dugih prstiju mirovala je na providnoj
membrani udne aparature, iju namenu nisam mogao da shvatim.
ekao je. Rekoh:
Ljudsko bie se zove Moro Lorkon. Stanovnik je ovog grada,
Ushienja. Zemljanim. Dobio je iznenada smrtnu pretnju od nepoznatog
ucenjivaa po imenu Satara. elim da se sada registruje da smrtna
pretnja prelazi na mene. Od ovog trenutka ja sam zakoniti bedel Moro
Lorkona.
Znam, odgovorio je. Ne vidimo se prvi put, Felog. Uobiajen
postupak, uostalom.
Providna membrana na kojoj je mirovala njegova aka oboji se
narandastom pa crvenom svetlou. Pulsirajue polulopte na mojim
slepoonicama zautae. Pred oima mi se osvetli, hiljade svetlosti
iskakale su odnekud i gasile se u mojim, irom otvorenim zenicama,
trale su, neodreenog oblika i boja, dizale se, sputale, udaljavale se,
pribliavale, zbliavale, topile . . . padale, gasile se, u trenutku opet
palile, slivale u jednu glavnotokovsku boju, razbijale u pramenove,
iskre, u uarene geometrijske oblike, u sva moja seanja, ljudske i
androidske likove, u zaboravljene stihove i fosforescencije, u munje, u
bol. . . Zatim kraj.
Ponovih sve ovo jo jednom, ovoga puta u sebi.
Sada sam bio registrovan i zaloio sam sve to sam imao. Svoj
ivot.
Zamenio sam Lorkona. On je od ovog trenutka mogao mirno da
die, dok god je trajala pretnja Satare. U tom vremenskom intervalu
morao je da me smakne. Ili ja njega. Lorkon je imao ivot, ja
razmiljanje kako da steknem anse u borbi sa nevidljivim Satarom i
kako da preivim.
Tretman sa Kalinjaninom bio je gotov. Okrenuo mi je lea i
podigao svoju aku. Providna membrana izgubila je obojenost, a
polulopte na mojoj glavi spadoe. Nisu pale na tlo, kao da su bile
namagnetisane dok su visile u vazduhu. Ili je tanki Kalinjanin
posedovao i sposobnost telekineze, ili je aparatura kojom se bavio
izvodila sve ovo. Lagano ih je prihvatio i stavio na mesto odakle ih je
uzeo. To je bio kraj, s njim vie nisam imao posla. Znao sam da ovo to
sam izjavio, ide drugom cd njegove vrste, a taj e obavestiti Sataru, ma
gde bio na planeti. I igra ivota i smrti mogla je da pone.

Sta je Moro Lorkon dobijao mojim ueem, a ta gubio?

Dobijao je ivot i mogunost da i dalje bude neometan i slobodan.
Garantija su bili Kalinjani. A izgubio bi sve to poseduje na planeti, ako
bi me Satara eliminisao. Popravke nije vie moglo da bude. Satara je od
ovog trenutka bio lovac a ja lovina. Samo to Satara nee imati lak plen.
Tug Felog je najbolji. Tug Felog sam ja.
Vratio sam se do svoje lebdelice i otiao do gradske banke.
Suoih se sa plavim zenicama slubenice. Njene stegnute grudi su
zadrhtale kada sam izvadio iz depova sve one zlatne kalinte. Kada sam
okrenuo i svoj drugi profil u plavim zenicama Zemljanke zasija kristal
leda. Prepoznala je androidski znak. Grudi se umirie, rei postae
svakodnevne. Brzo je obavila sve formalnosti.
Pa, protiv toga se nije moglo. Mogla je i da mi se divi, da mi
zavidi na bogatstvu, ali za nju sam i dalje bio prljavi andros. Prljavi,
bogati andros.
Zaboravih na plave enice i izaoh. Vreme je oticalo i nita nije
ekalo na androida koji se zvao Tug Felog.

*
U ovom trenutku negde na planeti, najverovatnije u ovom gradu,
ubica zvani Satara saznao je za mene. Iznenaen, ili zadovoljan? Nadao
sam se da e postupiti kao veina ljudi, kada uju da je u pitanju
android. Njegova nadmenost i samouverenost mogli su samo da mi
koriste.
Da li je moj protivnik radio sam? Jesu li ga vodili lini motivi, ili
je bio unajmljen? Onaj koji je eleo sve za sebe bio je uporniji, ali je
vie i greio. Najamnik je predstavljao izvesnu opasnost, svirep
obraun.
Izaoh pred svoju zgradu. Tu mi je bila i kancelarija. Vrata jajeta
se otvorie i ja uoh. Iz stola izvadih runi razara i podesih ga na
pojedinano Okidanje. Postojala je i mogunost irokog mlaza energije,
ali to bi u gradu predstavljalo opasnost. Njime sam nekoliko lovaca
poslao u prolost i zaborav. udno, nisam se mogao setiti njihovih lica.
Zadenuo sam ga za pojas i prihvatio se fonovizora. Otkucah adresu koju
mi je dao Lorkon, zajedno sa njegovim imenom. Nepogreiv nain za
najbre dobij an je veze.
Tako je bilo i ovog puta. Posle est sekundi, ekran se Oboji.
Trea Sredina Kula, ree bezbojni glas robota.
Sedmi nivo, uzvratiti kratko. Moro Lorkon.

Odmah sam spojen. Njegovo lice nije bilo nimalo ljubazno. I

nije bio sam. Zena je bila bez odee i savijala se oko njega. Nacerio se i
zadrao sliku, tako da su moje oi mogle sve da vide. Postojao je i takav
nain zaraivanja za ivot na Kalinu.
Dakle, androidu? ime mi oduzima dragoceno vreme? Rekao
sam, samo alko je vano.
Tug Felog, Lorkone. I zapamti, kada skine taj pcdsmeljivi
izraz s lica: ne menja se mnogo ako sam uenu stavio na svoju glavu.
Satara moe i da dobije. A onda ti ostaje samo taj goli ivot i karta do
Zemlje.
To se sporo probijalo u njegove zamuene enice, ali kada je
dotaklo centre spoznaje, besno je odgurnuo enu.
I ta sad hoe? Da ti se javljam svakih pola sata i pevam
hvalospeve? Ti glupi androidu! Plaen si da sredi tog gada, i uini
tako! ta ti je jo potrebno?
Stiaj se, Lorkone, prekinuo sam ga. Daj mi ime grada koji je
najblii tvojim i Kalaskovim rudnicima ili plantaama. Gde se nalazi?
Rekao sam ti da je Kalasko van sumnje, andro . . . hm, Tug...
do avola s tobom! Ucenjiva je sigurno neka skitnica koja na ovaj
nain pokuava da se obogati. Skrati ga za glavu i doi za ostatak!
Moje je da razmiljam, Lorkone. Nisam rekao da sumnjam u
tvog ortaka, ali hou da ispitam sve mogunosti. Ja ekam.
Opsovao je vrlo gadno i poluglasno naredio neto eni kraj sebe.
Lagano je ustajala, dovoljno sporo da je sasvim dobro osmotrim. Kada
se vratila drala je tanku ploicu meu svojim dugim i lepim prstima.
Prstima jedne Zemljanke. Zgrabio je ploicu i prislonio je na ekran.
itaj, androse!
Brzo je zaboravljao na lepe manire, ali nisam obraao panju na
njegove izlive besa. Ortak Moro Lorkona zvao se punim imenom Hi
liko Kalasko. Grad je bio udaljen stotinak milja vazdunom linijom.
Izliv Zadovoljstva, znao sam ga. Jednom je pokazao ne ba srdano lice
prema androidu lovcu. Meni. Ljudi nas nisu voleli ni u jednom mestu, ni
na kojoj planeti. Za mene tada taj grad nije bio Izliv Zadovoljstva, pre je
nalikovao na potop gneva. U samom centru imao sam sudar sa
protivnikom i razaraem ga razvejao pred mnogim ljudskim oima.
Protivnik je bio ovek. Ja sam bio prljavi andros.
Pobegao sam.
Iskljuio sam ekran, ostavivi Moro Lorkona sa njegovim
kupljenim zadovoljstvima. Na zenicama mi je ostala, kao zalepljena,

njena prirodna ruiasta belina koe. Pokuao sam to da izbacim iz

seanja, dok sam izlazio iz jajeta kancelarije i sedao u lebdelicu, palio
mainu i izraunavao kurs. Bilo je bolje za mene kada je odjekivala
praznina, ne ruiasta seanja. Od takvih primisli uvek mi je bila muka.

*
Hi Ilko Kalasko nije bio u Izlivu Zadovoljstva. Robot u
predstavnitvu samo je davao odsene odgovore. Metalna kroloimija
ila mi je na ivce odbijajui da preda podatke. Samo jedno: Kalasko,
gazda Kalasko je odleteo u rudnike.
Opsovah i vratih se u lebdelicu. Sedite me prihvati i obavi
zatitnim pojasom sile. Nije mi preostajalo nita drugo osim da
proguram desetak milja vie i odem do njega. Svakako, nisam
zaboravljao ni na qpreznost. Moda je Kalasko upravo Satara.
Put je bio odlian, spustio sam se na pristojnom odstojanju od tla
i lebdelica je postigla najveu brzinu. Zemljite se menjalo, pojavile su
se planine i zelenilo. Skretoh na sporedni, dobro ureeni put i odmah
ugledah mehanizaciju. Sve mi je to bilo dobro poznato. Robota je bilo u
velikom broju, ali androida kao to sam ja, nigde nisam video.
Verovatno su bili u jamama.
Zaustavio sam se pred niskom jednospratnicom i izaao iz
lebdelice. Ka meni poe robot sa oznakama obczbeenja. Dve crvene
pulsirajue take igrale su iznad njegovog desnog soivastog oka.
Zastadoh. Za pojasom je nosio koluumrtvljiva nerava. To oruje znalo
je gadno da ukoi miie, poznavao sam njegovo dejstvo. Uobiajeni
nain kanjavanja u jamama.
Tug Felog, rekoh, pruivi mu svoju identifikacionu karticu.
Robot je ignorisao, uperivi svoje umnoene enice u moje lice.
Android?, zakripalo je iz njegove unutranjosti.
Umukni!, presekoh ga besno. To ne spada u delokrug
dunosti straara. Povedi me do gazde. Ili eli da bude iskljuen iz
svoje funkcionalnosti?
Znao sam da ta pretnja u izvesnim sluajevima pomae.
Robotska kompjuterizovana naela sadre u sebi neto o uasu, o
ugraenom oku pri spominjanju iskljuivanja.
I ova gvozdena rugoba reagovala je slino. Podigao je ruku i
pokazao na ulaz. Proi, zakripalo je ponovo. Okretoh mu lea i
popeh se nekoliko stepenika. Pokucao sam i uao. Polumrak i hladnoa
sudarie se s mojim telom.

U prostoriji u koju sam uao nije bilo ni traga od onog luksuza u

apartmanu Moro Lorkona. Stao sam i zagledao se u preplanulo ljudsko
lice.
Oekivao sam vas, ree Hi liko Kalasko.
Bio je potpuno obrijane glave, velikih, modrih oiju i isturene
brade. Sedite, dodao je.
Uinih tako. Tug Felog, predstavio sam se. Pretpostavljam
da vam je va ortak Moro Lorkon objasnio razlog mog dolaska. Utedeli
bismo tako suvina objanjenja.
Odmahnuo je glavom i zavalio se u svoju anatomsku stolicu koja
je poprimila oblik njegovog krupnog tela. Jak, kao od stene isklesan
torzo ubrzano se nadimao.
Lorkon je malo iaen tip . . . Ne, nije mi nita rekao. Samo da
dolazite.
Video je moj zaueni pogled. Ljudi su me ponekad zaista
iznenaivali svojim postupcima.
udno, zar ne?, nastavio je Kalasko. Ali, tako je. Nas dvojica
retko kontaktiramo. Moj deo su poslovi, njegov plasman. Dobro nam
ide, odlino u stvari. Ja sam vie statian, ne volim kretanje . . . Ovde
sam u svem ambijentu.
Svakako, pomislih. Okruen robotima sa primitivnim spektrom
naredbi, sa svojim androsima koji sve vreme provode u jamama i
kopaju, kopaju . . . izvlae svakog dana hiljade i hiljade kalinta. Prosto
da pukne srce od miline.
A vi?, upitao je. U kakvom ste odnosu sa mojim ortakom?
Saoptio mi je da android dolazi. . . otkupljenik, naravno, dodao je s
malom dozom ironinog osmeha, ali nita vie od toga.
Ja sam njegov bedel.
Bedel?, upitao je. Zato? Ne razumem.
Zbog toga sam i ovde. Moro Lorkon je doao jutros kod mene i
istresao svoj problem meni na sto. udno je da vam o tome nita nije
rekao.
Primetio sam mali trag nervoze kod Kalaska. Zeleo je da me se
to pre otarasi. Rekao sam da Moro ima svoje uvrnute ideje. Ne mogu
da itam ta se nalazi u njegovoj glavi, nisam prokleti Kalinjanin.
Zeleo je da budem njegov zamenik. Pristao sam. Zamenik?
Da, bedel. Ucenjen je i neko mu preti smru. Da li vam ime, ili
nadimak, Satara neto znai?
Nije oklevao ni sekund. Zavrteo je glavom.

Ne, ree. Nikad uo. Ko je to?

Sad je bio moj red da odgovorim odreno.
Ne znam ni ja. Morau to, ipak, da saznam. Taj ovek je
zapretio vaem ortaku. Zeli da ga ukloni sa lica Kalina i zauzme
njegovo mesto. Zakoni ove planete to jasno omoguavaju.
Znam taj prokleti zakon onih mumija!, viknuo je besno. Ti
isueni, uplji mozgovi, izluuju nas na taj nain a mi nita ne moemo.
Divan primer kako se populacija odrava u jednom odreenom broju.
Flota je slomila zube i Zemlja je digla ruke od nas, pristajui na sve
uslove. Pored ostalog i na tu prljavu, nastranu igru.
Nisu je izmislili Kalinjani, uzvratih. To su ljudi otpoeli.
Prostrelio me je pogledom. I zato ste doli kod mene?
Da mi pomognete.
To i ja znam, Felog. Ali, kako? Sta ja tu mogu da uinim? Nije
mi poznat taj . . . Satara.
Ime govori samo za sebe. Opasno, hladno oruje porekloim sa
Zemlje. Izbaeno iz upotrebe uvoenjem laserskih seiva. Toliko o
tome. Ubica pod tim nadimkom ucenio je Lorkona. Sada smrt preti
meni. Trudim se da to izbegnem. Vratimo se problemu .. . Lorkon mi je
spomenuo da ste imali i treeg ortaka.
Linerid? Da, tano, rekao je istinu. Bilo nas je trojica u poetku
. . .
Licem mu prelete senka. Strah ili nelagodnost? Ili moda oboje?
ekao sam. Kalasko nastavi:
On je i otkrio galt rudu u ovim planinama, kasnije i fazen.
Posle smo se Moro i ja pridruili. Osnovali smo Kompaniju za
eksploataciju i sve sredili s Kalinjanima. Plantae su dole kasnije, kada
je posao procvetao. Zaraivali smo .. . mnogo, zaista. Delili smo sve na
tri dela. A tada je Linerid otiao u jamu i nije se vie vratio. Odron ga je
zatrpao.
Da li ste pronali telo?
Zagledao se u mene. Ne, nismo, odgovorio je polako.
Napustili smo potragu jer se hodnik neprestano obruavao. Izgubili
smo nekoliko androsa .. . tanije adroida. Ipak, niko ne moe da preivi
konstantno zraenje fazena.
Razmiljao sam brzo. A ta ako je Linerid nekim udom ostao
itav, iskobeljao se odatle i razmislio. Na kraju i poeleo da se osveti
ortacima to su ga tako brzo ostavili. Sve je bilo mogue.

I vi zakljuujete da je taj . . . Satara, ovde u Izlivu

Zadovoljstva?, upitao je. Odgovorio sam neodreeno.
Nisam u to ubeen. Ovde bi bio daleko od Lorkona, samim tim
i od mene. On zna da sam ja bedel i traie me. Jo jedno pitanje . ..
Da?, upave obrve su se podigle.
Je li Lorkon imao neprijatelja?
Kako bih to znao?, Kalasko je poeo da govori brzo, drhtei
od srdbe, kako bih to ja znao, do avola? Sumnjii li ti to mene,
androidu? Mesecima ne naputam Izliv Zadovoljstva, rudnici i plantae
su sav moj posao. Dok posao dobro ide Lorkon me ne interesuje, kao ni
njegov privatni ivot. Pristao si da bude njegov bedel, zar ne? E, pa
onda zaradi svoj novac. Lorkonov novac.
Ovaj nagli izliv besa otkrio je i drugo lice oveka Kalaska. Kao
prvo, nije voleo Moro Lorkona. Drugo, telo Linerida nikada nije
pronaeno. Tree, nije nikako voleo androide. Verovatno je mislio da
nam je svima mesto hiljadu stqpa pod zemljom.
Ja sam bio na povrini. Ustadoh.
Zahvaljujem na predusretljivosti, rekao sam. Pomogli ste mi,
Kalasko.
Hi liko, nadovezao se. Uvek se izgovara sve odj edn om,
androidu.
Hi liko Kalasko, ponovih sa ironinim, androidskim
osmehom.
Dok je ustajao itao sam mu na licu da je svestan mog miljenja
o njemu. Jo jednom je klimnuo glavom i okrenuo se ka zidu, gledajui
svetlee pokazatelje, koji su neprestano iskakali. Na razgovor bio je
zavren.
Izaao sam iz kancelarije. Metalni tupavko stajao je na istom
mestu. Pruio je komad elika, koji se mogao nazvati i rukom, i
odkriipao iz svoje unutranjosti: Odjava.
Gulbi se!, viknuh.
Zaudo, posluao je. Kao klovn odgegao je na metalnim ipkama
nekud u hladnjikavu unutranjost zgrade. Kod svog nadmonog gazde,
verovatno.
Nisam mnogo napredovao u svojoj istrazi, ali jedno sam znao:
Hi liko Kalasko nije mogao biti Satara. Hladnokrvni planer i ubica ne bi
dozvolio da ga jedno moje pitanje onoliko izbaci iz takta.

Ako nije Kalasko, ko bi mogao da bude moj potencijalni

terminator? I dalje sam mislio da mora biti u blizini Moro Lorkona.
Samo ko?
Kad sam se naao iza zgrade uputio sam se ka vozilu. Pred
mojom lebdelicom oekivalo me je iznenaenje. Mada mi androidi
moemo da kontroliemo svoje emocije i sopstvene reakcije tela, ovoga
puta sam bio potpuno zateen. Mislim da je to bilo oigledno jer se
osoba, blago naslonjena na moju lebdelicu, nadmono smeila.
Bila je zanosna, sa svojom prirodno ruiastom belinom koe, u
pripijenom trikou koji je svetlucao. Bila je ena, ena iz Lorkonovog
apartmana.

*
Nisam oekivao da e Lorkon uspeti da se tako brzo odvoji od
svoje zabave, pokuao sam da budem zajedljiv, dok smo se vraali ka
Izlivu Zadovoljstva. Njena lebelica je ostala kod rudnika jer je izrazila
elju da se vrati sa mnom. To mi je prijalo, ali i onespokojavalo me je.
Prisustvo ovakve ene moglo je samo da mi smeta. Glavom su mi
proletale na j razliiti je misli. O emu se radilo? Zato ju je Lorkon
poslao? Kod koga Kalaska, ili kod mene? Na kraju je i upitah.
Lorkon ne zna gde sam otila. Najzad, uvreeno je namrtila
svoje tanke i iscrtane obrve, nisam njegovo vlasnitvo.
Izgledalo je drukije na ekranu, promrmljao sam.
Gledao si?, nasmeila se. Njena ruka skliznu ka mojoj. Nisam
ni mrdnuo, drao sam komande.
Bilo mi je pred oima, odgovorili.
Zaboravila sam ti ime, ree. Jo uvek se smekala svojim
punim usnama.
Tug. Tug Felog, android otkupljenik.
Nisam je pokolebao hladnoom glasa. Lupkala je prstom po
svetleoj aparaturi lebdelice.
Znam da si android, kao i da si Lorkonov bedel. To moe i da
se vidi. Ne smeta mi.
Eto i jedne promene, pomislih, ako nije lagala. Doao je red na
mene da postavim pitanje. Iskoristili to pravo.
Nije li vreme da se poblie upoznamo? Zato si dola i kod
koga? Je li u pitanju bio Kalasko?
Samo nakratko, toliko kratko da to i registrujem, bljesak mrnje
sevnuo joj je u zenicama. Mrzela je. Zato?

Zovem se Tandia, rekla je.

Slegnuh ramenima. Nikad uo, priznadoh.
Tandia Linerid, dodala je, gledajui me u oi. Bile su duboke,
pepeljastosive, maje oi pune pritajene strasti. Jeza se zari u samo dno
mog uma.
Jut Linerid bio je moj otac, zavrila je tiho.
Stvari su se iznenada iskomplikovale. Bio sam vlaan po leima,
oseeao sam njen miris i blizinu. Njeno prisustvo raslojavalo je i
usitnjavalo moju mogunost racionalnog razmiljanja i opreza. Zao mi
je, rekoh ono ta mi je prvo palo na pamet, zbog vaeg oca.
Kako je Lorkon uostalom dospeo do nje. Ili.. .
Kao da je proitala moje misli, Tandia ree:
Ne, nije u pitanju ono ta sada misli, Tug. Ali, smru oca
izgubila sam sve. Lorkon me je primio na posao kao obinu slubenicu.
Ortakluk mog oca po zakonima Kalina nije se protezao i na mene. Bilo
mi je uskraeno sve ono to bi mi na nekom drugom mestu pripadalo.
Morala sam da pristanem.
Na sve?, upitah. Nisam dobio odgovor. Jednom, pre mnogo
sati, video sam ga.
Osetih neki gr u sebi dok sam zurio u monitore. Jesam li ja to
odjednom omrznuo oveka iji sam bio bedel? ta se sve to mene
ticalo? Najzad, bio sam plaen i pristao sam na pogodbu, samo da
eliminiem Sataru. Samo to. Ljudi i njihovi problemi zauzee svoje
staro mesto u magli Kalina, daleko od mene.
Gutali smo izvesno vreme. Svetla Izliva Zadovoljstva ostae iza
nas. Uzeo sam smer ka glavnom gradu Ushienju, gde me je,
verovatno, oekivao Satara. Kompjuter u lebdelici prihvati pilotau.
Moji prsti su bili ukoeni. Zeleo sam da je posmatram, da bilo ta
govorim. Okremuh se ka Tandiji.
Telo vaeg oca nikada nije pronaeno, rekoh.
Da, uzvratila je jetko, no, podlaci se nisu mnogo trudili da ga
pronau. Kalinjane to uopte nije interesovalo. Moje moi bile su
preslabe, ostalo mi je da verujem da je nekako ostao iv.
Znai li vam neto ime Satara?
Nita, odmah je odgovorila. Ko je to?
Ime ubice koji mi je za vratom. Zeli da ukloni vaeg
poslodavca, Lorkona. Ja sam sada njegov bedel. Satara mora da udari
ravno na mene. Mislite li da to moe da bude va otac? Ljudi se esto
koriste osvetom.

Volela bih, odvratila je, volela bih, makar ga to kotalo i

ivota.
Dugim belim prstom pokazala je na moj razara za pojasom.
On nikada nije znao da rukuje s tim ... Ne bi mogao protiv tebe, Tug.
Ti si, najzad, profesionalac. Ali, volela bih to. Samo da je iv. Ali, to je
nemogue . . .
Nita nije nemogue u poslu kojim sam se bavio.
Kalasko? Sta misli o njemu?
Nije primetila da sam preao na neformalan nain razgovora, ili
je to smatrala sasvim prirodnim. Isti je kao i Lorkon, samo to se
skriva iza svoje daljine. Gotovo da ne izlazi iz Izliva Zadovoljstva.
Obojica su prazne ljuture, liajevi koji su se bili zalepili za mog oca.
Bio je lud u tolikoj meri da ih prihvati i spase cd munog rada u tim
istim rudnicima. Moj otac . . . bio je neka vrsta vizionara, zaljubljenik u
minerale. Kalin ga je opinio. Doli smo gotovo sluajno, on, majka i ja.
Klima je ubila majku, mi smo opstali. Onda su, kasnije, doli Lorkon i
Kalasko. Kraj ti je poznat. Odron.
Moda je to samo sluaj?, rekoh, tek da neto kaem.
Nasmeila se odbijajui.
To se dogodilo samo tada i nikad vie. Izvetaji redovno
pokazuju normalno stanje. Ne men ja se broj robota i androsa . . .
oprosti. . .
Sve je u redu, odgovorio sam. Ve sam navikao. Nastavi.
Moj otac je ipak siao u jamu. Zato? Za to nije bilo nikakve
potrebe. Sve je moglo unapred da se pripremi, Kalasko je lukav kao
umska zmija.
Moda je bila u pravu, razmiljao sam, moda u njenoj
osvetoljubivoj prii postoji i trun istine. Kalasko bi zaista mogao eleti
da ukloni Lorkona. Da, mogue je. Zato Lorkon nita i nije govorio
Kalasku o detaljima moje posete. Ali, ovaj je propustio priliku da me
eliminie dok sam bio kod njega. Da li se iznenada predomislio, znajui
za Tandijinu prisutnost, ili se uplaio razaraa za mojim pojasem?
Zvezdana jata blistala su na nebu Kalina, leteli smo odignuti od
tla silom polja, Tandijdne oi su svetlucale u polutami lebdelice, ja sam
razmiljao o Satari. A vreme je prolazilo, prolazilo . . .

*
Bila je no kada smo stigli u Ushienje. Okrenula se prema
meni. Znao sam ta sad dolazi.

Htela sam da vidim ko si. Imao si udan pogled dok si me

posmatrao preko fonovizora.
Znala je i zato. Znao sam i ja.
Zar.. . zar mora da eliminie Sataru?, upitala je muklo. ak
i kad bi to bio Jut Linerid?
alim, promrmljao sam. U pitanju je moja glava. Prihvatio
sam da budem Lorkonov bedel, to je registrovano. Sada vie nema
natrag, Tandia, takva su pravila ove svirepe igre. Ne titim samo Moro
Lorkona, titim i sebe i svoj opstanak na Kalinu. Ovo je jedini svet za
mene.
Otvorila je vrata i bez rei se izgubila u noi. Dugo sam buljio u
mrak za njom, sve dok nije iezao i poslednji nagovetaj njenog
svetlucavog trikoa. Osetih muku i prazninu. Moda . . .
Ali, ne! ta je trebalo da uinim? Da pojurim za njom, stignem
je i obeam da neu biti Lineridov egzekutor ako mi se prui prilika da
podmetnem svoju glavu na panj. Zbog ega? Zar zbog njenih oiju koje
su mrzele i volele, tela koje je igralo pred mojim zenicama, rei kojima
je nudila i zahtevala?
Bilo je to nemogue. Svako iskakanje iz obrua slomilo bi moju
vlastitu kimu. Ja sam android. Bedel.
Ve sam prihvatio na sebe bes Satare. Ako je Jut Linerid iv, lud
je i prepun osvete. Dovoljno lud da shvati da je potrebno prvo mene da
eliminie. I on e to uiniti ako se opustim i dozvolim mu.
Stegoh razara. Vie nije bilo izlaza.

*
Sutradan sam odluio da posetim Moro Lorkona. Trebalo je da
raspravimo jo neke stvari. On je znao vie nego to mi je rekao, u to
sam bio siguran.
Ushienje je prostran grad, ali sa slabim prometom. Tu i tamo,
po koja letelica bi promakla ili bi se videlo vozilo loptastog oblika,
gotovo providno i sa Kalinjanima u njemu. Lagano sam koraao,
prolazei kroz podnevnu guvu. Roboti, androidi, ljudi koji su nekuda
ili, svako sa nekim ciljem ili zadatkom. Negde tu je i Satara, moda je
ve iza mojih lea, zamahu je ...
uo sam um iza sebe i munjevito sam se okrenuo sa razaraem
u ruci. Ugledao sam razrogaene oi, ali i krajnji izraz iznenaenja.
Promrmljao sam neto kao izvinjenje i izgubio se u guvi. Do avola, sa
ovakvim razmiljanjem i istanjenim ivcima neu daleko da doguram.

Tandia! Tandia Linerid mi je neprestano igrala pred oima, mislio sam

na nju, na Sataru koji je verovatno bio njen otac Jut Linerid, njene rei,
molbu... Androidski mir je panje.
Zaustavio sam se ispred Tree Sredine Kule. Tu, na Sedmom
nivou bogataa, stanovao je Moro Lorkon. Nije loe mesto za jednog
ucenjenog. Tanije, sada sam u qpasnosti ja, android po imenu Tug
Felog. Nimalo ruiasto.
P osmatrano iznutra kula je bila jo prostranija. Blistavi,
uglaani podovi hodnika, liftovi. Roboti koji su mirkali i beumno
koraali nekud, poneki android koji je bio pod kontrolom. Nita vredno
panje.
Sedmi nivo. Odluih se za stepenite. Hteo sam da malo
razmiljam o razgovoru sa Lorkonom. I tada se desilo.
U dnu hodnika opazio sam pokret. Oruje koje je bilo upereno u
moje grudi, svetlost iz cevi. . . Eksplozija energije koja me odbaci uvis i
ja tresnuh o pod. Jeknuh, jer mi obraz podnese najvei deo kinetikog
spajanja, bol me preplavi, ali nisam ostao prilepljen za mesto na koje
sam baen, otkotrljao sam se dalje. Prsti mi iupae razara i ja ga
momentalno usmerih u pravcu odakle je sevnula energetska munja.
Sreom, Satara je bio slab strelac. Imao je neto slino mom oruju, i ja
nasumice opalih jednom, dva puta. Nita.
Nisam uo ni krik, ni karakteristino razaranje tkiva, eksploziju
tela. Ustadoh i potrah ka mestu odakle je pucao. Naravno, nije ga vie
bilo. Prljavog mi neba Kalina! Ja, koji sam za sebe mislio da sam
pokupio svu mudrost ovog sveta, dozvolio sam da upadnem u klopku
kao poslednji idiot.
ekao je, lukavo pretpostavivi da u jednom doi i kod
Lorkona. Na kraju hodnika ugledan cilindrine cevi koje su nosile
antigrav liftove. Jedan je radio. Svetiljka je pokazivala da se ubica penje
ka vrhu. Uskoih u drugi i jurnuh za njim. Primetio sam da se lift u
kome je bio Satara, zaustavio na samom vrhu. Naslutio je da ga pratim i
zato je sigurno zauzeo pogodnu busiju, spreman da mi progori poprsje.
Samo, ovoga puta nee biti tako, Sataro, promrsih kroz stisnute
zube. Izaoh na pretposlednjem spratu a lift poslah nagore. Trao sam
uz stepenice pokuavajui da ne kasnim mnogo za njim. Nije mi ba
uspelo. Zauh prvo pucanj i zvuk prskanja oklopa lifta. Izleteo sam na
terasu i potrao ka etvrtastom zaklonu, prvom koji su ugledale moje
oi. Snana eksplozija udari ispred mene, vrelina me zapahnu i sa
krikom bola svalih se iza zida. Odelo mi je na nekoliko mesta bilo

progoreno. Satara je jo jednom promaio. Odbauljao sam dalje, drei

vrsto u ruci razara. Gde li se nalazio, do avola?
Sam mi je to pokazao.
Izvirio sam sa druge strane i na vreme opazio ruku koja je ciljala
tamo gde sam se do maloas nalazio. Podesih mlaz na uski talasni pojas
udara i ciljah tik u blizinu ake. Pogodih zid a od jaine udara Satarino
oruje odlete u luku. Znao sam da sam pobedio. Ustadoh i poeh
oprezno da se pribliavam njegovom zaklonu.
Leao je onesveen. Oprezno mu prioh i okrenuli ga na lea.
Da, to je bio Satara, Linerid.
Tanije, jedan Linerid je leao poraen. Jer, to nije bio Jut
Linerid. Zurio sam u nepokretno telo.
Satara, moj potencijalni ubica i ucenjiva Moro Lorkona bila je
ena. Tandia Linerid.

*
Zatakoh razara za pojas i kleknuh kraj nje. Bila je u irokom i
komotnom mukom odelu, koje je skrivalo njene obline. Kosa joj je
skupljena ispod tamncplavog, modernog lema. Kada me je spazila,
ugledah joj uas u oima. Ruka joj krete ka oruju koje se nalazilo
desetak stopa dalje, a zatim klonulo odustade.
Izgubila sam, ree sa iznenadnom mirnoom. Ima pravo da
me eliminie. Zato to ve nisi uinio?
Da, zato? Umesto odgovora pomogoh joj da se podigne. Njen
razara je bio uniten. Sreom, bila je i lo strelac. Uhvatih je za miicu,
oseajui tcplolu i udaranje njenog bila.
Ne ubijam ene, rekoh, pa makar nosile i tako opasan
nadimak kao to je tvoj. Samo radim svoj posao.
Pozvah drugi lift. Moj je bio uniten. I to e kotati.
Zato si htela da ubije Lorkona?
To je moj problem, androse, odgovorila je drsko. Izazivala me
je, ali ja sam bio miran. Radije je elela smrt nego poraz.
To je bio tvoj problem, odgovorio sam. Sada vie nisi u
situaciji da tako razgovara. Ostala si na vetrometini a ogrta
nevidljivosti je spao sa tebe. Nisi me ubila. Dakle?
Zato me ispituje? Uhvatio si Sataru i po zakonu Kalina ima
pravo da me eliminie.
Rekao sam da se ne obraunavam sa enama na taj nain.

Nikada i nisi imao ni jednu ljudsku enu, odgovorila mi je s

prezirom, kada je ubacih u lift. Kretali smo se nadole. Govorila je i
dalje, izbacujui u i jed. Ti si samo andros. To e zauvek ostati.
Nema emocije niti grize savesti. Ubijao si i ranije. Smrt ljudskog bia
ne predstavlja ti misaono ni duevno optereenje. Oklevanje je znak
slabosti, androse.
Na prvom spratu dooh do robota uvara i izvadih svoju
identifikacionu karticu. Stavih dlan na puksirajuu membranu i analiza
bi izvrena brzo. Potvreno je da sam ja zaista Tug Felog. Rekoh
robotu:
Potvrujem tetu nastalu na antigrav kapsuli lifta. Staviti na
moj raun, kao i izvesna oteenja u hodniku na Sedmom nivou i na
krovu Kule.
Povedoh Tandiu sa sobom. Izaoh napolje i pozvah lebdelicu,
jednostavnim pritiskom na dugme terminala. Ubacih Sataru u vozilo i
smestih se pored nje. Otkucah svoju adresu i vozilo krete. Besno me je
merila. Kukavica si, androse! Zar tvoj posao nije smrt drugih?
Presekoh je: U pravu si, eno. Tvoja smrt mi ne bi predstavljala
optereenje, jer kao to si rekla, ja sam samo prljavi andros. Trai brzu
smrt, ali zaboravlja da u svakom androidu postoji i osobita crta.
Android, kada je osloboen pokazao sam na svoj znak na obrazu i
nadlanici, nije bilo pulsirajueg ropskog znaka i obeleja pripadanja
nekome mrzi ljude. Takvo bar uverenje vlada meu vama, ljudima.
Mogao bih da te prepustim sporoj smrti, na primer. Da te predam
Lorkonu. Bila si s njim, znam, ali za njega si tada bila samo telo, objekt
elje. Kako je mogao da posumnja u tebe, zar ne?
Uvredio sam je. U njenim zenicama, koje su se irile sve vie,
bio je uas i samo uas. Ti... ne bi se usudio .. .
Zaustavili smo se. Vonju prebacih na svoj raun. Moj konto se
ubrzano smanjivao. Gurnuh je ka vratima svoje zgrade.
Gle! A zato ne? Sama si rekla da tvoja egzistencija ili
nepostojanje ne predstavlja za mene optereenje. Zato bi mi tvoje
lagano i sporo nestajanje bilo muenje? Ja sam samo maina po
ljudskim shvatanjima, organska maina. Maine ne mogu da oseaju.
Lift nas odbaci do vrha. Izaosmo i ja otkljuah vrata svog stana.
Nimalo luksuza kao kod Lorkona, ali meni je odgovaralo.
ta ti preostaje?, nastavio sam. Ostaje na Kalinu, u ovom
gradu nazvanom Ushienje, ali bez sredstava za ivot, bez iega. Za
ime e da posegne, ta e uloiti? Svoj ivot ve si uloila. Kalinjani

ne doputaju to dva puta. Moe da postane broj, sa ropskim ugovorom

u rudnicima, ljudsko bie meu robotima i androsima sa mozgom
impanze? Kako e te gledati, ta e raditi s tobom? Ili. . . nastavak i
sporo muenje uz Lorkona. Samo to e on sada da zna ko si. Da si se
krila iza imena Satare. I onda . . .
Slomila se. Zavukla u stolicu koja poprimi oblik njenog tela.
Priznavala je poraz, ali me je mrzela istom ljudskom mrnjom. Tako
smo postali opet ono to smo i bili ranije android i ljudsko bie.
Odetao sam do bara i nalio dve ae. U svoju dodadoh tri kapi
bosol-droge, bilo mi je potrebno neto to e me opustiti. Moje pie je
imalo ukus znoja, gadno, ali rasprskavalo se estoko u mojoj utrobi.
Nikada to nisam mogla da dokaem, rekla je mirno. Ali, moj
otac im je smetao. Govorio je o rekonstrukcijama sa kojima su se
saglasili i Kalinjani, oslanjanjem na robote a ne na androide. On... nije
mislio o . . . vama, kao o mainama organskog porekla. To se nije
uklapalo u planove Lorkona i Kalaska. Ko je prvi doao na tu ideju?
Verovatno Lorkon, Kalasko je oprezniji i sigurno se preutno sloio.
Ali, kako to dokazati i kome? Bila sam bez iega, i morala sam da
krenem od nule. Nisam zaboravljala na osvetu. Pribliila sam se
Lorkonu i nametnula sam se. Zapazio me je. Postala sam mu ljubavnica
... I ekala svoj trenutak. Zatim Bam mu poslala poruku. Pretpostavljala
sam da se ispod okrutnosti krije kukaviluk i strah. Ime sam odabrala da
asocira na jezivu smrt. I nisam se prevarila. Samo jedno sam smetnula s
uma. Te udne obiaje Kalina. Planetni zakon je doputao zamenu.
Nisam raunala da e Lorkcn unajmiti tebe. . . androida.
Lukavost nije jedino osobina ena, rekoh.
Osmehnula se. Iz enica joj je lagano oticala mrnja. Sedeo sam
i posmatrao je . . . Ljudsko bie koje je mrzelo druga ljudska bia, krug
mrnje ispisan na njenom elu. Lepom elu.
Videla sam te kada si od Lorkona traio mesto gde se nalazi
Kalasko. Znala sam da neto moram da preduzmem. Ti si bio
profesionalac. Raspitala sam se do sada nisi imao promaaja. Morala
sam da te sretnem i razgovaram s tobom.
I jesi, rekao sam. Gotovo si me navela da pomislim da je Jut
Linerid iv. Sve vreme sam mislio da se on krije iza Satare. Bilo je to
ljudski logino.
Njena aa je bila prazna. Ustadoh i izvadih bocu. Zadrala ju je
kraj sebe, prethodno napunivi au. Ukus mog pia nije se menjao.

Pokuala sam . . . pokuala sam da te odgovorim. Bio je to

uzaludan posao. Osetila sam te, Tug, tvoju androidsku upornost i
profesionalnost. Pakleno si se plaio odustajanja, neizvrenja obaveze
koju si preuzeo na sebe.
Zna i zato, Tandia. Ne bih mogao dva puta da iskupim
slobodu. Ne ja.
Klimnula je glavom, prekrstivi noge. Znala sam to. Ali,
mrnja je bila prevelika. ekala sam te. Morao si da doe kod
Lorkona. I pucala sam . . .
Pcsmatrao sam je. Njen razara, iako slabiji od mog, mogao je
da me ubije. Njeno oruje je bilo modelirano na uzak mlaz energije,
neijom rukom, namerno. Zato? Moglo je to biti sluajno a i ne. Rekoh
joj to. Nita nije odgovorila. Popila je svoje pie i poela da se svlai.
Moje pie je dobilo ukus krvi.

*
Napolju je svitalo kada sam se probudio. Tandia je spavala kraj
mene, Tandia i njeno telo sa svom toplotom koja je grejala. Dugo sam
leao u mraku ispitujui sebe i svoj duh. Sta se otkinuto u meni, ta se
poremetilo u androidskoj kristalnosti mog razmiljanja, logici, oseanju
stvarnosti? Moj um je lutao, bio sam meu zvezdama, sapet u tiini
meuzvezdanog prostora, dolazio sa Zemlje na Kalin. . . Iskupljivanje
slobode, dan kada su moja plua udahnula slobodan vazduh, i jo
mnogo toga. Sudar naih dvaju tela delovao je kao ok i kao lek.
Znao sam da sada neu moi da predam Tandiu u ruke Moro
Lorkona, niti bilo kom drugom. Otii e. Nazad na Zemlju, ena sa
Zemlje. Android zauvek ostaje na Kalinu.
Okrenuo sam glavu. Tandia me je gledala.
Lepo ponaanje za jednog androida.
Nije bilo zlobe ni poruge u tim njenim recima. Zvualo je samo
rastajue, oporo.
Jezik ti ima ukus voa, ree ena sa pepeljasto sivim
zenicama. Ljudi mogu da te ubiju zbog ovog.
Ljudi?, rekoh odsutno. Ljudi? Da, mogu.
Ruka joj je kruila mojim telom. Moda bi mi uinili samo
uslugu. Ja podmeem vrat za njih. Jurim druge, benje i lue,
eliminiem ih. A opet me mrze to su prinueni da trae uslugu.
Neprestano sam okruen mrnjom. Svuda.
Ne i sada, ne i na ovom mestu, odgovorila je.

Sklopila se nada mnom i rei je nestalo. Zbogom, govorilo je

njeno telo, ruke, usne koje su se otvarale. Zbogom, androidu.

*
Njen brod je napravio blistavu spiralu na nebu Kalina, odnosei
je ka Zemlji. Da, Tandia Linerid je otila. Ne bez iega. Android
otkupljenik po imenu Tug Felog, platio joj je put, sve je ilo na moj
teret, kao i potrebna oprema. Vie od toga nije htela da primi, a i to je
predstavljalo veliku sreu za nekoga ko je izgubio sve. Ipak, od
dvadeset hiljada kalinta ostalo mi je na raunu jo malo. Put do Zemlje
avolski je kotao.
Ali, imao sam jo dvadeset hiljada kalinta kod Moro Lorkona.
Posao je bio gotov, Satara, alijas Tandia Linerid, bila je na putu ka
Zemlji. I sa ostatkom od dvadeset hiljada kalinta bio sam vrlo
zadovoljan.
To sam ja mislio. Ne i Moro Lorkon.
Bio je u svojoj Kuli, na Sedmom nivou. Ceo je pripadao njemu. I
nije bio sam. Sta li je pa ova nesrenica zgreila kad ju je zgrabio?
Rekao sam mu novost. Bio je ist i slobodan. Meutim, kao da nije bio
sasvim zadovoljan.
Zato nisi ubio Sataru?
Ne njega, nego nju, ispravili ga. Satara je bila ena. Tanije,
Tandia Linerid, erka Juta Linerida, tvog biveg ortaka, Lorkone.
Peati crvenkastog gneva izbie mu po obrazima. Urlikao je:
Budalo! Prokleta, androidska budalo! Naredio sam ti, i platio,
likvidaciju Satare! Ta kuka je bila u mojoj neposrednoj blizini i igrala
se mojim ivcima! Zmija! I ti, prokletnie, zato mi je nisi izruio?
Otkada androsi razmiljaju o ljudskim biima na taj nain? Tvoj posao
je bio njena smrt, jesi li me razumeo adrose, smrt a ne ivot! Njena smrt
je moja sloboda!
Slobodan si, odvratih mu hladno. Satara je poraen. Njegovo
priznanje sam prosledio Kalinjanima. Napustila je ovaj svet i planetu.
Likvidacija nije bila neophodna. I nisi mi platio, Lorkone. Doao sam
po to. Duguje mi pola, ako si zaboravio. Dvadeset hiljada kalinta.
Nakezio se svojim specijalnim, zlobnim osmchom. Zena pored
njega imala je strah u telu i oima,
Dugujem? Dugujem? Glupi, umiljeni androse! Misli da si
mnogo pametan, misli da moe da se mea u ljudske poslove, da

izigrava Kalinjanina, da oprata grehove, ha! Pa, platio sam ti, recimo.
Platio sam ti. Ko e verovati na re jednom androidu?
Da, ko? Bio je prepreden i prepametan i nije krio da i misli o
sebi na taj nain.
Ne volim duplu igru, Moro Lorkone, progovorio sam. U
ovom poslu nisam od jue. Poznata mi je ljudska navika da izbegavaju
preuzete obaveze. To e koditi tvojoj reputaciji. Pogodili smo se da
budem tvoj bedel, za etrdeset hiljada. Zasluio sam i drugu polovinu te
sume.
Isplatio sam ti zaslueno. A ti nastavi da bude velikoduan
prema rtvama. Sada se gubi!
Izaao sam ispraen Lorkonovim zajedljivim smehom. enin je
bio histerian i upalj. Nisam joj zavideo. Zatvorih vrata za sobom.
Novac nisam dobio.

*
Bez Tandije u stanu je bilo jo praznije i munije. Natoih svoje
pie i dodadoh tri kapi bosol-droge. I dalje je imalo ukus znoja. Ovog
puta i ukus poraza.
U uima mi je zvonio Lorkonov smeh. Verovatno javlja vest
svom ortaku Kalasku, pria mu o jednoj zmiji u enskom Obliku i o
glupom androidu.
Ali, rekao sam da ni ja nisam u ovom poslu od jue. Lorkon je
zaboravio jedno. Prljava igra sa svojim bedelom predstavlja bumerang,
koji e se okrenuti i udariti u njegovu glavu.
Ja sam android. Strpljiv sam i saekau ako treba i godinu, dve.
Pet. A zatim u poslati poruku Moro Lorkonu. I sedeu na svojoj stolici
i ekau da se ponovo pojavi. Samo to e tada ulog biti mnogo vei, a
svi konci u mojim rukama. Gledau njegovo lice kako se gri i uvija,
kako nudi sve veu i veu sumu novca. Do samog kraja nee znati da u
da ga odbijem.
elim da ugledam trag od rakete na nebu Kalina, koja e njega, a
zatim i Kalaska odneti sa planete, kao to je odnela i Tandiu Linerid. S
njenom ruiastom belom koom.
Najzad, zakon Kalina vai za sve, za sve ljude i otkupljene
androide. Androide kao to je i Tug Felog. Sedim. ekam.

Armana
. . . Da nije bilo greke u pogonu broda, mislim da nikada u
ivotu ne bih kroio na tu olupinu. Kosmika stanica na koju smo
pristali i nije zasluivala bolji naziv. Glas pilota obavestio nas je da
moramo da saekamo izvesno vreme. Koliko? To nam nije reeno. Sem
mene niko nije imao nameru da naputa brod. Navukli su na lice
uspavljujue maske i vreme opravke proi e im u snu. Ja sam odluio
da malo protegnem noge i proem kroz stanicu. Refleksnim pokretom
poneo sam i svoj portabl memorator. Tome mogu da zahvalim za udnu
priu na koju sam naleteo, za taj sudbinski bljesak uma jednog oveka.
Stanica je zaista bila u olupinama. Nekada je, pretpostavljao
sam, sluila za opravku brodova u orbiti Zemlje, za smetaj montera
koji su radili u bezvazdunom prostoru i slino. Sada je bila zatrpana
gvourijom sa kojom oigledno nisu znali ta e, del ovima
raznoraznog materijala, ljudima koji su izgledali veoma udno i
neprestano se muvali oko naeg broda. Uao sam u prostoriju koja se uz
mnogo mate mogla nazvati barom. Tu ih je bilo najvie. Po izbledelim
uniformama prepoznavao sam lanove posade stanice, bilo je i
kosmolara koji su ekali ukrcavanje, sluajnih namernika kao to sam
bio i ja. Posle izvesnog ekanja, robot posluilac dokotrljao se do mog
stola. Naruio sam najbolje. Mogao sam dobiti trovanje stomaka, ali
bilo mi je svejedno, i promena je znaila neto.
Kada sam se okrenuo doiveo sam iznenaenje. Naime, za
stolom vie nisam bio sam. ovek se jednostavno stvorio, nita nije
govorio. ekao je.
Odmah me je privuklo to lice. Mrea bora pokrivala je elo,
sputala se do oiju, obilazila ih i slivala se u tamne podonjake. Usne
su igrale neku samo njemu poznatu igru aptanja i mrmljanja. Robot je
doneo pie. Mislim da je bilo normalno to sam stavio au ispred
njega. Njegov nos, dugaak i otar, sa dva umea otvora, usisao je
vazduh, oi se otvorie i enice se zakotrljae levo-desno. U prvi mah
sam pomislio da pred sobom imam izludelog alkosa, ali posle prvih
gutljaja i gaenja vienedeljne ei, iz njega je istekla reka rei, reenica
neobine dubine. Refleksno sam ukljuio svoj memorator u depu
letakog kombinezona, traka je beumno poela da zapisuje. Izmenili
smo nekoliko uobiajenih konvencionalnosti, najzad, razgovor je bio
najbolji nain da se prekrati dosadno ekanje. Gde? pitao je. Odgovorio

sam: daleko ... i pokazao rukom ka zamiljenom nebu i zvezdama.

Klimao je glavom izmeu gutljaja.
Zagledao se svojim praznim zenicama u moje i rekao:
Tvoj put je udan, prijatelju, udan zaista. Ne obaziri se na moj
nedostatak obzira, kojeemu, tome me je sam ivot nauio ... Uh, jako je
ovo pie a i skupo, avolski skupo. Radujem se, ba se radujem susretu
s tobom prijatelju, najzad jedno prijatno lice na ovoj olupini, sve ostalo
je za zaboraviti!
ta si rekao? Ah, moe, prijatelju . . . Volim da pijem, to si i
sam otkrio, zar ne? Ruke mi se poprilino tresu, ovaj nos i svi silni
kapilari. . . Odajem se. Sve to ide sa godinama. Hajde, koliko bi mi dao
godina? Koliko? Ha, ha, ha! ali se sa mnom, prijatelju! Razumem to
si prema meni, strancu, uviavan, ali toliko malo. . . Dodaj na tu cifru
osamnaest i eto, to je moj ivotni bilans! Star sam ko ovaj kr to pluta
svemirom . . .
ekaj, kako si rekao? Izveta? Pa zar to zanimanje jo postoji
pored svekolike mundovizije i silesije tih ekrana, video prenosa i
ostalog? Zbilja sam mislio da ste potpuno izumrli. I kako ide? Loe, zar
ne?
Nakaljao se i to je potrajalo. Brzo je zgrabio bocu i progutao
nekoliko gutljaja. To ga je smirilo. Uperio je u mene mutan pogled i
nastavio.
Ree li da je ovde simpatino? Vidi se da nisi mnogo zalazio
po ovakvim rupama . . . Najzad, one i nisu za mlade i ambiciozne, nego
za isluene kosmike protuve kao to sam ja, i ostali koje vidi za
stolovima. . . Gledaju oko sebe i trude se da se ogrebu o nekog
novajliju. U stanju su da ti ispriaju gomilu lai, a sve je to samo gomila
svemirske praine! Prave, cne najdublje prie ivota, ne, ne, one se ne
prodaju .. .
Uh, kako ovo pali! Ma, koliko tebe u stvari plaaju? Prst je
sudbine to si dospeo na ovo mesto, prokleto i zaboravljeno od svih. . .
Ovo je rupa, prljava rupa odbaenih i nekorisnih tipova. Da, eto ... tu i
tamo po koji bred i pristane, neki sitan remont ili kvar, pretovar
kojeega . . . Taj novi pronalazak, tog... tog... o, do avola i s njim! Tek,
vi sad zaista letite! U poreenju sa godinama kada sam ja ulazio u
svemir, e, tada se ba puzilo . . .
Ah, izvini, prijatelju. .. Morao sam jednu preko reda. Shvata,
dok ovako brbljam moja se staraka usta ponovo natrpaju svom onom
kosmikom prainom . . . gadno.

Onda uuta. To mu se u toku razgovora deavalo, jednostavno bi

zautao i prekinuo svoj monolog. Pogled bi mu odlutao negde kroz
mene, ili po podu, zidovima . . . Usne su nastavljale da izbacuju
nemute rei, ali ja ga nisam uznemiravao, ekao sam, oseao sam da se
u njemu krije neto to eli da izbaci.
Zatresao je glavom i progovorio:
Uh, izgleda da sam malo prekinuo, a? Nisam? Ipak, imao sam
takav utisak . . . Gde sam stao? ek' moe i jedna vanredna . . . Dobar si
ti ovek, prijatelju, uti i slua moja staraka naklapanja . . . uj,
ispriau ti neto . . . priu, ja to nazivam priom, ispoveu jedne stare
romantine lude kakvih vie nema u ovom herojskom, mujakom
svemiru. Nemam . . . nemam ime drugim da ti uzvratim za ovo pie, da
...
Vidi, to je bilo prilino davno, imao sam tada... pa, trideset i
koju odozgo. Bio sam mlad astrotehniar, tek prispeo na ovaj satelit,
stanicu . . . svejedno. Odravanje, zna . . . sve je bilo na nama.
Komunikacije sa ostalim bazama i kosmikim stanicama, kao i
naseljenim planetarna, sve je ilo preko ovog kra. . . ek' samo da
okvaim grlo, tada pria bolje klizi. Da, rekoh da su nai prsti morali
svuda da uu, opipaju, nameste . . . Maine, o, svakako, bez njih nije
ilo, bile su neophodne i to je u redu, ali bistra pamet i vesti prsti to
je uvek moralo da se pokae . . .
I ta sam poslednje rekao? Prekidam pomalo, prijatelju . . . ah,
da. Bio sam u ekipi kod . . . ekaj . .. ali, zaboravio sam. Utogljeni idiot
koji nam je svakodnevno tupio da samo gledamo maine i opet maine,
kao da smo i sami bili roboti! Tada ih nije bilo u tolikom broju kao
danas . . . Sve je bilo veoma sporo, zaista sporo . . .
Nakaljao se i to je potrajalo gust, teak kaalj i izbacivanje
nakupljenog jada, emera i boli. Zatim je iznova izbegao au i nategao
direktno iz boce. Strastveno je gutao, oi su mu bile iskolaene kao dva
mala asteroida, obrtale su se u krug kao i jezik koji je plivao u ljutoj
tenosti. Nastavio je ne manje estoko nego ranije:
Ovo mi je bilo potrebno, mome . . . Dohvati me ovako i sasee
me! Priao sam ti o. . . da! Luis Kasteroe! Divan drug... stariji od
mene, rado me je prihvatio i pobrinuo se za mene iz poetka, tako . . .
Posao nam je tekao mirno, novac je i preticao, ilo je sve dok, dok . . .
nego, da nalijemo . . .
Nita nisam rekao, samo sam dolio u njegovu au. Ispio ju je
zauujuom brzinom. Obrisao je usta nadlanicom i produio: Rekoh

li svemir? Moda i nisam, ali on stoji u meni, smeno, je l tako? A

to se vidi i na meni, ovo lice ... I ja sam nekada gutao prie . . . Sva ta
velianstvenost, lepota, intelekt. . . Sva ta antropomorfna brbljanja
liena smisla i realnosti. .. Hrpa gluposti skupljena po opskurnim i
blesavim priama, filmovima, pesmama i eposima, svim tim bajkama na
koje nasedaju lakoverni i zatim nestaju u tom istom svemiru koji ih guta
kao prastari demon vatre! Svi ti pogoni, fuzije, skokovi. . . gde, u ta?
Hajde, nalij za obojicu ... I nije im odgovarala, ne, nikako nije ... ta naa
kompaktnost... Mnogo dobrih tehniara sklonilo se na ovu kantu i
ekalo i utalo. Zatim je pronaeno to novo gorivo, novi proces, ta li. .
. Uglavnom, vie se nije puzilo i starilo u svemiru, letelo se, jurilo i
grizlo u vreme! Ali mi, neeee! Ni za kakav novac nismo mrdali odavde!
Ti drugi, oni da . . . a kada prva opojnost promine, kada droga prvih
letova izbledi pred prvom eksplozijom, razbacanim leevima neopreznih
koji nisu na vreme mislili na svoje skafandere, kada se ogoli pravo lice
vasione e, ta onda? Mladii naglo ostare i ko jo ima mozga zbrie.
Ko nema, ostaje, utopi se u moru slinih meni, izgubi se. Eto, opet sam
skrenuo . . .
Onda, a to se nikada ne zaboravlja . . . onda je ona dospela na
satelit. Brineta, zgodna, ak izazovna. Svi su se zagledali u nju, sve je
tako treperilo na njoj. Postala je predmet pria, ogovaranja, njeno ime je
kruilo od usta do usta: Armana . . . Armana . . . Armana . . .
Zene su je, naravno, odmah omrzle. I inile joj milion sitnih
pakosti ne bi li je oterale nazad na Zemlju, ali uzalud. Od prvog do
poslednjeg svi mukarci su bili njeni oboavaoci....
Pri spominjanju tog imena zapazio sam da mu oi gotovo iskau
iz duplji, a lice mu je poprimilo nekakav izgubljeni izraz. Kao da su se
bes i mrnja nalazili u tim borama. Zatvorio je oi i to je trajalo
nekoliko minuta. Onda se trgnuo i iskapio au. Koliko li je samo pia
moglo da stane u taj eludac? Nastavio je:
Jesam li ti rekao da smo mi na satelitu bili jedna stravino
uigrana ekipa? Jesam? Da, bie da jesam, ve se ne seam... E, vidi,
oni dole, na Zemlji, odvratno uporno i ne birajui sredstva pokuavali su
da nas spuste na staru kuglu. Spremali su nekakav mnogo opasan
projekat, a bilo je malo iskusnih astrotehniara, zaista malo. I dovoljno
ludih u isti mah da izlaze napolje izvan brodova i izlau se zraenjima.
Nama ovde nita nije falilo, svemir smo vrlo brzo proitali, zna . . .
Nismo ponovo hteli u rupu iz koje nema izlaza, ne hvala! Uh, gadno ti
je ovo pie, prijatelju . . . ali i boansko . . . Gde sam stao? Ah, slatka

Armana. Zaboravio sam na starog Kasteroea, on se nekako prvi

pribliio toj lepojki. Uglavnom, mukarci su ga omrzli, ali bili smo fer,
mi ostali, ekali smo da ga se ona zasiti... I Luis se promenio. Poeo je
sve ee da izostaje sa posla, sve vie i vie . . . Kopnio je kao voda na
suncu, priale su se razne prie . . .
A pokuavao sam, prijatelju, pokuavao sam da mu pomognem,
nije da nisam. Stari Kasteroe je uporno odbijao svaki razgovor u vezi s
Armanom. Samo bi me iskosa udno pogledao, oblio bi ga tuni osmeh
i to je bio kraj. Nije izdrao. .. Kad je transportnjak dospeo sa Zemlje,
Kasteroe je na svoju tetu raskinuo ugovor i izgubio se odavde . . . Da
nastavim?
Klimnuo sam glavom. Razgovor je postajao interesantniji. On je
pio, kaljao, nalivao u au i opet pio. Mislio sam da je ovaj delirijum
tremens ipak u meni pronaao budalu iz pria, koja guta brbljarije i
izmiljotine i stalno plaa nove boce skupog pia. Niko sa broda nije
zvao, a ekanje tamo bilo bi izluujue, tako da je s njim bilo
ponajbolje. Meutim, neto u tim oima govorilo mi je da on ne
izmilja, zraile su nekakvom istinom ... ekao sam, sluao i potpadao
pod magnetski uticaj tog utavog glasa ...
E, da... Posle Kasteroea uzela je jednog Irca, neki Mak, Mak i
jo neto uz to . . . Taj je trojicu nadvlaio u omiljenoj igri sa energo
uzetom! Tek tada sam video u ta moe da se pretvori snaga. Ruevina!
Taj kolos je postao ruevina za dva meseca! Nepojmljivo... hej, vidim ti
nevericu u oima, mome, ali znaj da je sve ovo istina! udno, ali ba u
to vreme transportni sa Zemlje bili su uestali. Divna prilika za neuspele
ljubavnike da se izgube posramljeni. Jedan za drugim, jedan za drugim.
Niko nije razmiljao o njima, o uzrocima, to je godilo sujeti onih koji su
ostajali. I svi su bledeli, topili se kao metal na jari zvezde! Ludo, ludo
prijatelju ... ~ drazen23, abacus123, suton; CroWarez.org ~
I stade. Praznim pogledom iznova je merio sve te zidove, prazna
lica u baru, hodnike, hangare, dok se ne bi vratio boci i ai. Pustio sam
ga da se odmori, nita nisam time gubio. Odjednom se uo zvuk
potmulog udarca. Trgnuo se i licem mu je preleteo osmeh.
uo si?, ree. Meteor, siguran sam. Ova kanta nema nikakvu
odbranu i jednog dana neto krupnije oduvae nas s ovog mesta. Zato i
ne uri u vasionu, znam, znam da je opojno lepa. . . Ali, to je samo dok
si oklopljen zidovima stanice ili broda. No i tada je blizu hladni i lepljivi
strah, s one strane, tamo spolja, sjedinjen s mrakom, i eka. Zna da e
pre ili kasnije doi...

Ali, vasiona je kao i Armana: fascinantna, lepa, obeavajua i

neizdrljiva kao pesma sirena! Obe imaju sjajne, hladne oi, ispunjavaju
sve elje i nanose bol.. . Vasiona i Armana su iste, ne, ne, nisam lud, ne
gledaj me takvim pogledom, prijatelju . . . Mora da mi veruje. Od
Armane se i moglo pobei, uvek postoji neka druga, ali vasiona je
odasvud, uvija te u tamu i ti tone i tone . . . Uzima te celog i zauvek.
Za nekoliko velianstvenih trenutaka postaje ravan bogovima, a onda .
. . Jo po jednu?
Prekidi su mu bili samo izgovori, pio je grevito i mnogo,
gotovo se plaio da bih mu se i ja mogao pridruiti. Ja sam sluao.
I da. .. Nekako sam se i ja pribliio Armani. Jo mi u zenicama
gori ta no. Zagrlio sam je, govorei sijaset gluposti o zvezdama,
ljubavi, oseanjima i ta sve ne! I.. . ne, nieg nije bilo, samo je leala i
posmatrala me onim svojim krupnim oima... Koju je to avolju igru
igrala sa mnom! Bio sam izludeo, veruj mi, to je bila situacija na koju
sam prvi put naiao u svom ivotu, vikao sam, urlao, naredio joj da me
zagrli i. . . ona je tada to i uinila!
Tako. . . Uvek je oekivala mene, moje rei, zapravo naredbe,
odsene i jasne. Kao da je bila obina stvar. To me je kidalo i slamalo.. .
Eh, Kasteroe, pa Martin, Irac... i ostali, svi su se nekako iskobeljali,
shvatili, pobegli i otili dalje . . . Jedino sam ja ostao. Lud. Lud i proklet.
I Armana. Gde je, pita? Tu negde ... u nekoj od soba, drim je
zakljuanu. Na kraju smo otili na Zemlju, ona i ja, mislio sam da eli
ozvanienje, kako sam samo bio zaslepljen i lud! Platio sam kompletnu
otetu za oboje, a onda . ..
To je bila najvea pauza. Sav bol i razoarenje je izalo na to
usahlo lice. Oekivao sam klasian rasplet kao u melodramama...
Naiao je drugi i mlai i slino . . . Usput sam sebi estitao na
originalnoj gluposti u troenju novca. San u brodu moda je ipak bio
bolji. Ali, zato me je jo uvek neto zadravalo uz njega?
Gde sam ono stao, prijatelju? Armana, da...
Odveo sam je na izvesno mesto na Zemlji, gde su mukarac i
ena mogli da stupe u registrovanu zajednicu, poludeo sam bio,
priznajem ... I zna ta su mi rekli? Ha, ha, ha. . . rekli su . . . srnej ali su
mi se u lice, smejali neznanju i gluposti jedne zaslepljene budale. U
uima mi to jo odzvanja. Odgovorili su mi da zakoni stare Zemlje ne
dozvoljavaju vezu oveka i vetake tvorevine. Nisam ti rekao? Armana
je bila slatki, oaravajui android . . . Poslat da nas rasturi i razbije,
izludi i slomi! Kako to nisam osetio? Niko to nije mogao u poetku,

niko! Bila je kao i sve ene, samo mnogo poeljnija. I niko nije eleo da
prizna svoju greku i nemo, ne, tripeli smo i gurali druge u isto maslo!
Zemlja je bila mudrija i jaa. Androidi su tada krenuli, bili su tajna,
novost koja je iznenada buknula, da . . .
uj, a zato ti samo uti, sedi i bulji u mene? Mrdni oima ...
ali, u redu, ao mi je, ali od tada sam ih omrznuo, te . . . te . . . stvorene!
Lud sam, zar ne? A i zar bi jedan android plaao nekom oveku pie?
Ne, nikada.
I to je sve, prijatelju ... To je kraj prie o Armani. Vratio sam se
nazad i pokuao da na njoj iskalim svoj bes. Kasnije sam shvatio
uzaludnost svega. ta je pa tu ona bila kriva? Bila je pripremljena i
isprogramirana za posao koji je obavila izvrsno. Nikome je ne
pokazujem. emu? Star sam, nemoan, lud i izjeden alkoholom... A ona
je mlada, kao i ranije, ne menja se, lei i uti. eka. Mene eka a ja
nikada ne dolazim .. .
Odlazi? Koliko dugo sam dremao? Kratko? ta, ta je ovo?
Cele dve boce i to sve za mene, ali, prijatelju . . . Da popijemo onda po
jednu, onako, za kraj?
I pio je za obojicu, gutao vazduh i prostor i svoje potroeno
vreme. Ostavljen, sam, u jednom uokvirenom svetu i vremenu, van toka
kojim su drugi hrlili u svemir. Da, mrzeo ga je, prestar da bilo ta drugo
pone. Bio je tu, na ovoj plutajuoj, vremenoj, zaboravljenoj stanici.
Kada je digao pogled k meni, oi su mu bile prazne kao da me je u tom
trenutku prvi iput video.
Z-zdravo, prijatelju. . . Vidim, novi si? U proputovanju? Zato
tako netremice bulji u mene?
Da nisi ti jedan od onih novih? Androsa? Usavravaju ih,
neprestano ih usavravaju. Ali, ne . .. Tvoj pogled ima topline. Ima li
vremena da ti ispriam jednu priu, priu o Armani? Ne? Zuri, zovu te
na brod. . . teta, prijatelju, zanimljiva je ta pripovest. . . Da, da, drugi
put... Ispriae ti tvoj stari Luis Kasteroe priu o Armani, opojnoj kao i
sama vasiona . ..
Morao sam da idem, ekali su samo na mene. Ljudi jo uvek
gledaju nepoverljivo na nas androide. Tako e razmiljati kada im
budem slao sekvence i prikaze sa dalekih svetova, da sve to ini jedan ..
. andros. Ali, to je tako i ja tu nita ne mogu. Pokuavam da ih
razumem. Jo uvek to samo pokuavam.
Dok je brod ubrzavao, slualicama sam se prikopao na svoj
memorator i iznova sluao taj sipljivi govor i kaalj, tu bujicu optubi i

rei, nadanja i razoarenja... Da, stari Luis Kasteroe, ma koliko

pokuavao da sebe zakloni i sakrije, nije uspeo ... Sada provodi dane i
noi u olupini, kaljui i pijui, i kunui svoju sudbinu, daleko od svih
dogaaja, u svom imaginarnom svetu prolosti. Da ga nije obuzelo pie,
mogao je po mojim soivastim zenicama da prepozna androida... umalo,
zaista. I ja nikada ne bih uo priu do kraja. Priu o Armani, koja je bila
nekoliko desetina metara daleko od Kasteroea.
Koliko je puta udarao rukama o zidove, iscrpen, izluen i sam,
znajui da je Armana u susednoj sobi i da ga eka.
Armana, android kao i ja, telo koje se nikada ne men ja . ..

Meu zvezdama i ljudima

Klopka
Ja sam lovac, ja sam smrt. ekam i bdim.
Moje mree su razapete, perceptori pokrivaju prostor koji je
gotovo nemogue opisati. Pa ipak, dosta ostaje van mog dometa. Ne
stiem da ulovim onoliko koliko mi je u biti potrebno. Zato i ekam, bez
obzira na vreme.
Titraj!
Neto je u mrei. Po energetskim vibracijama moja umna
raslojenost, koja je rasprostrta po itavom opsegu mree, zakljuuje da
je u pitanju neto drugo, novo, neto iz prostora koji su izvan mojih
moi. Divno. Oduvek sam uzbuen pri novim potencijalima. Tada je
sam lov izazov, uzbuenje, opasnost i smrt. Za lovinu, svakako.
Ne urim. emu? Vreme za mene ne postoji, utkan sam u
prostor, deo sam njega. Doputam da rtva istroi veliki deo snage na
besmislen otpor. Onda nastupam. Lagano, vrlo lagano, povlaim,
privlaim, steem .. . Sve dublje i dublje, sve blie i blie samoj mojoj
sutini. ~ ozMo ;uons 'snq 'uzp ~
Shvatam uas lovine pred nepojmnou neshvatljivog. I otpor
koji iscrpljuje njihovu slabu mo je na mojoj strani. A opet, privlaim ih
u onoj meri koja se granii sa odbojnou.
Sta je na dnu udovinog energetskog kovitlaca? To samo lovina
zna, pretpostavljam da je veliina uasa adekvatna spoznaji o
neumitnosti, kada se jednom upadne u moje mree. Ja lovim sve. to
vie otkidam od prostora, vie se stvara na drugoj strani. I to je krug.
Zarobljavam svetlost, zvezde, gutam materiju. Sve.
ak i beskrajno male, smene dvonoce u kutijama za let. Jer, ja
sam lovac, ja sam smrt. ekam i bdim.

U prolazu
Prostor iza Marsa mnogima izgleda pustono prazan, jer do
Jupiterove orbite ima ak 550 miliona kilometara. Ali, ne ba toliko
prazan, jer se u tom prostoru nalaze mala, stenovita ostrva, asteroidi.
Ve milenijumima krue svojim putanjama, ne remetei konstelaciju
prostora i vremena, predstavljajui prirodnu prepreku za razvijanje
veih kosmikih brzina. Prednost je bila na drugoj strani asteroidi su
pruili Zemlji izvanrednu mogunost za montiranje najmodernijih
astroradara, sistema ranog uzbunjivanja u sluaju dolaska drugih.
Zemlja je decenijama bila u iekivanju. Poruka je stigla, najzad,
odnekud sa zvezda. Poruka koja je navela na razmiljanje. Poneke i na
oprez.
Zemljani nikada nikome nisu verovali, ak ni samima sebi.
Voleli su da iznenauju, ne i da budu iznenaeni. Zato je i bio montiran
lanac osmatrakih stanica.
Izmeu tih kamenih ostrvaca kretala se svojom putanjom i
svemirska stanica Dolores, u ijoj su se unutranjosti registrovali svi
dobijeni podaci, kodirali i slali dalje, u centrale na Marsu i Zemlji.
Adam Karera je oduvek smatrao glupou davanje enskih
imena ovakvim svemirskim stanicama, jer ga je to podsealo na Zemlju,
na sunane i kamenite obale njegovog rodnog mora, na preplanule
mlade nimfe koje su se radovale suncu i nisu imale pojma da neko gore
postoji, iznad njihovih glava.
Bio je mrzovoljan, mada je kao i uvek sve bilo u redu. Signali sa
astroradara, razmetenih na nizu asteroida, bili su primani u
kompjuterskom sistemu stanice Dolores, tako da je imao vremena za
razmiljanje. Kompjuter je automatski kodirao sve prispele podatke i
odailjao ih dalje, ka Marsu. Njegova dunost operatora svodila se na
rutinsku kontrolu aparature montirane na stanici. Ustajanje, obilazak,
kontrola i provera podataka . . . Nieg novog u beskrajno dosadnim
danima. Noi su predstavljale posdbnu moru. Sam, uasno sam ...
Jedina njegova razonoda bili su izlasci u okolni svemir. Svakih
dvanaest asova Adam Karera je morao da kontro'lie oteenost antena
od snanog meteorskog vetra, koji je u asteroidnom pojasu bio
svakodnevica. Antene su se menjale meseno, po dolasku teretnog
broda iz baze na Marsu. Tako je Karera brojao dane provedene na
stanici.

Do sada je bilo jedanaest slinih dolazaka, jedanaest istovetnih

ala i glupih viceva kojima su ga obasipali pilot i posada teretnjaka koji
bi pristizao. Izgledali su tako zadovoljno, tako nadmono nad prokletim
usamljenikom ija je jedina zabava bilo mozganje u praznom svemiru,
gutanje pilula za san i jo poneto.
Jedanaest. Jo samo jedan dolazak broda. A onda, zbogom
Dolores! Samovanje na stanici pribliilo se svome kraju. Znao je da
ugovor vie nee ni u snu da produi, usamljenost je bila prevelika cena.
Hteo-ne hteo, misli su mu uvek skretale ka mogunosti dolaska
drugih. On je bio prirodna prepreka na njihovom putu ka Zemlji i
ljudskoj civilizaciji. Kakav e biti taj susret? To niko nije mogao da
pretpostavi. Zbog toga, zbog vekovne ljudske nepoverljivosti, Karera je
i bio na stanici. Beumne maine, aparati i kompjuteri, mone ui i oi
stanice neprekidno su osmatrali dubinski svemir. Nita materijalno nije
moglo da proe neopaeno.
Pogledao je na zidni hronometar i ustanovio da se blii vreme
izlasku u okolni prostor, radi rutinske provere oteenosti radarskih
antena od mikro-meteorskog vetra. Ukljuio je na kontrolnoj ploi
prekida izlazak i pripremio izlaznu komoru. Vrata su se beumno
zatvorila za njim i on je pokretima, tako dugo ponavljanim, polako i
strpljivo navlaio svoj skafander. Kada ga je obukao, pritisnuo je senzor
na zidu i saekao analizu. Crveno, treperavo svetio u odreenom
prostoru govorilo je da je sve u redu. Jo jedan izlazak. Ukljuio je
sklopku, stvorivi time oko same stanice mono magnetsko polje koje
e ga drati u svom zagrljaju dokle god bude napolju. Jo samo jedan
dolazak starog teretnjaka Dinara, jo jedan mesec na Dolores, a
zatim... Let i propadanje do Zemlje.
Prikaio je sigurnosni pojas, koji je predstavljao dodatno
obezbeenje. Ne bi bilo nimalo prijatno ako bi dolo do iznenadnog
kvara i magnetno polje se iskljuilo, a on odlebdeo u prostor. Najeio se
na tu pomisao, a zatim snagom volje prestao da razmilja o tome.
Senzor je otvorio vrata komore i on je sada gledao veono lice vasione.
Gr u utrobi podsetio ga je da, ma koliko bio uveban, uvek
postoji momenat suoavanja sa svekolikim prostorom, sa stisnutim
pesnicama zvezdanih jata, sa sjajem koji je mogao da paralie. Progutao
je s mukom pljuvaku i manirima rasnog svemirca, otisnuo se napolje.
Osloboen teine, vezan samo snanim poljem oko stanice i bebi
vezom, nekoliko trenutaka je uivao potpuno osloboen sile tee.

Zatim je uhvatio prvu preagu lestvica i polako poeo da se uspinje

gore? dole? ka velikim radarskim antenama na krovu stanice.
I tada se desilo ...
Prvo, bio je iznenaen i zateen, tako da je izostala refleksna
reakcija uzmaka u sigurnosti ovoj stanice.
Drugo, bilo je neoekivano, da u prvi mah nije poverovao
svojim ulima, a to mu je uzelo dragocene trenutke. Nalazio se na estoj
preagi, kada je spazio oblik.
Neto se materijalizovalo u neposrednoj blizini stanice,
zaklanjajui svojom masivnou severno nebo. Brod, izduenog,
poluovalnog oblika ve je bio tu, kao realnost. Adam Karera proguta
strah koji mu se rascveta u telu, i poe uurbano da se sputa. Noge su
mu dodirnule spasonosni otvor stanice, trebalo je jo samo da uskoi i
pritisne senzor za zatvaranje spoljnih vrata komore.
Meutim, za to Adam Karera vie nije imao vremena. Uinilo
mu se da bledi, nestaje, da svaka njegova elija u telu vriti i raspada se
.. .
. . . Dolazio je svesti na momente a zatim tonuo u ponore
besmisla. Nalazio se u vazdutnom mehuru, u strujanju nepoznatog
zraenja od ega je njegovo telo bilo ukrueno i nepokretno. Mogao je
da opaa, die, gleda ali, ta? Ili je sve to bio samo privid njegovog
uma? Nije mogao razumno da zakljuuje, nepoznati simboli su mu
neprestano igrali pred oima, tonuo je, nestajao, budio se i drhtao.
Izgubio je svaku predstavu o vremenu, ne mogavi da pojmi koliko je
ve dugo u nepoznatom brodu. Doljaci su uspeli da se prebiju kroz
celokupan sistem ranog uzbunjivanja i izvetavanja, kreui se
oigledno mnogo razvijenijim rutama prostora.
Deo svesti bio mu je zaokupljen pitanjem. Da li im je, u stvari,
cilj bio Sunev sistem i Zemlja, ili su kroz njega samo prolazili? Na to
pitanje nikako nije mogao da pronae odgovor .. .

*
Teretni brod Dinara voen vetim manevrom pilota, lagano se
pribliio stanici i prikaio za nju, iskljuivi pri tom svoje motore.
udi me to Karera nije potvrdio prijem?, vrteo je glavom
vezista na brodu, gledajui upitno komandanta.
Momak je isuvie usamljen, odgovorio je glavni mehaniar za
izmenu radarskih antena. Znam ih sve jo sa obuke, komandante.
Verovatno je negde zadremao na stanici. Nita strano, to ve doivljava

jedanaest puta uzastopno. Provesti na jednoj ovakvoj kutiji celu

zemaljsku godinu, sam, bez ikog . . . bez ene.. . udi me da Karera i do
sada nije pokazao nestrpljenje. Svemir grize, ujeda usamljenou.
On je profesionalac, odgovorio je komandant Kirn. Tvrd je
to momak. Ipak . . .
Predlaem da izaem i pronaem ga u stanici, upade
mehaniar.
Hajde. . . Pronai Kareru i ponimo jednom posao!, odvrati
komandant, mahnuvi rukom.
Kroz pola asa, svi sa Dinare, osim pilota i veziste, sa
komandantom Kimom na elu obreli su se u stanici. Stajali su u izlaznoj
komori, u svojim Skafanderima, pored otvorenih vrata. Prazno su
gledali u bebi vez na ijem se kraju ljuljao Karerin skafander.
Potpuno prazan.
Posle desetak minuta skupili su se u komandnoj prosioriji. Lica
su im zamiljeno i tvrdo govorila o nastalom problemu.
Sve je pretureno, sve pretraeno, ree glavni mehaniar
Krasid. Da se zavukao i u miju rupu, do sada bismo ga pronali. Na
ovoj stanici ga nema, to je potpuno sigurno, komandante!
Samoubistvo?, promrmlja elektroniar.
Gluposti!, odgovori komandant. Momak nije ba toliko lud
da bez zatitnog odela potrai smrt u bezvazdunom prostoru. emu
onda igra s praznim skafanderom? Svi rezervni nalaze se na svom mestu
. . . Kako je onda uspeo da ga zakai i izbaci napolje? Imao je mnogo
bri i bezbolniji nain, ako je hteo da udovolji nekom trenutnom
impulsu, zavrio je zagledan u ekran spoljnog osmatranja.
Magnetno polje postoji jo uvek oko stanice, dodade
elektroniar. I da je izleteo napolje, plutao bi oko ,Dolores'. Ovako .. .
Sigurnosni vez je tri puta proveravan. Nije mogao da otkae.
Najzad, na kraju je samo prazan skafander. Blic analize govore da je
Karera bio u njemu. Zato bi ga navlaio, pa izlazio iz njega a zatim
izbacivao napolje?, upita glavni mehaniar.
Svemirsko ludilo, moda?, nabaci elektroniar.
Besmislica, odvrati Krasid. Pre mesec dana momak je bio
pun viceva.
Nita, ba nita!, mrmljao je komandant. Astro radari nisu
nita zabeleili. Kao da je pokupljen u prolazu . . . Pokupljen i
odnesen.
Ali, kako? Pa nije mogao tek tako da ispari? proguna Krasid.

To pitanje emo prepustiti strunjacima u bazi! Komandant je

prekinuo jalovu diskusiju. Uzmite sve trake i radarske snimke za
poslednjih mesec dana. Ovde vie nemamo ta da traimo. Ti, Krasid,
uzmi momke i utvrdite oteenja antena i izvrite redovnu zamenu.
Ovoga puta moraete bez Karere. . . im obavite posao, kupimo se
odavde pravac baza na Marsu! Samo... ti e, Kraside, morati da
ostane na stanici, do dolaska Karerinog zamenika. ,Dolores' se ne srne
prepustiti kosmosu, posada mora da postoji, pogotovo posle jednog
ovakvog incidenta. Posao ti je, uostalom, dobro poznat. . . Hajde,
zavrimo i ovo . . .
.. . Glavni mehaniar Krasid je, posmatrajui odlazeu Dinaru,
pokuavao da savlada nemir i nespokoj koji su ga sve vie obuzimali. U
metalnoj ljuturi inio se sam sebi veoma mali. etajui kroz stanicu,
borei se sa strahom koji je poput mlaza ulazio u njega, nikako nije
mogao da se otme utisku da ga u svakoj od prostorija stanice hiljade
nepoznatih oiju budno motre i prate. Duboko u sebi oseao je da
Karera nije svojevoljno nestao, i da su oni najzad stigli, zgrabivi ga u
prolazu.
Samo, ta ako odlue da se vrate?

Ne igraj se vremenom
U sobi je vladala apsolutna tiina.
I tako, ree naglo Vaspita. To je, znai, sve to si imao da
mi kae .. . Pa, lepo. Nimalo nisam zadovoljan tvojim objanjenjem!
Razoaravaj ue je tvoje logino rezonovanje, Astar. Potpuno!
Astar, bledi mladi svetloplavih oiju, zausti da kae neto u
svoju odb>ranu, ali se predomisli i outa. Oseao je da nije pravi
momenat da protivrei Vaspitau. Sada kada je ovako ljut i na ivici
nerava.
Ima li jo neto da doda?, nastavi Vaspita Doks. Ne mogu
da se zadovoljim ovakvim tvojim objanjenjima i izvinjavanjem! I to
ba sada, kad je rok za tvoje ocenjivanje! Zna li ti ta to znai?
Znam, Vaspitau, skrueno odgovori Astar.
Ne zna! Ne zna! Da to zna i da si to znao ranije, ne bi
dozvolio da do svega ovoga doe! Sada JA moram da podnesem
izvetaj Savetu vaspitaa nestanku akademca Fitolija, sa kojim si ti
zabrljao stvar. JA sam odgovoran za va intelektualni razvoj napredak
za vreme kolovanja . . . JA moram da predoim Savetu nekakvo
objanjenje! Ne nestaju akademci tek tako, bez i jednog traga! Sada je
sve palo na mene, mladiu, NA MENE a ne na tebe. I prestani ve
jednom da tako glupavo klima glavom. Radije ponovi celu stvar od
poetka!
Vaspitaeva seda bradica drhtala je kao jesenji list na vetru, i
Astar sa strahom pomisli ta bi se dogodilo kada bi to odlije Vaspitaa
Doksa odjednom otpalo? To ne bi bio nimalo lep prizor...
Pa, nema tu mnogo ta da se pria, Vaspitau . . . Mislim, sve je
bilo u okvirima svakodnevnog, uobiajenog. Vi sami znate da smo
akademac Fitoli i ja istog ranga, da imamo istog Vaspitaa, to jest vas...
Mi smo i ranije inili, htedoh rei pokuavali . . . upravo, razmiljali o
slinoj stvari i sve je prolazilo u najboljem redu ... Ne shvatam kako je
to moglo da se dogodi...
Ne shvata? A znali ste da je samoinicijativno i neovlaeno
baratanje vremenskim prenosnikom zabranjeno akademcima tree
godine? Pa ipak ste i ranije neto oko toga brljali, zar ne? Kao to ste i
danas, uprkos zabranama, petljali i na kraju maksimalno zapetljali
stvar... A ti si to neprestano nazivao eksperimentom, a?

Astar proguta knedlu. Stari je poeo da ga hvata za rei, i jo

malo nee moi vie da se nosi s njim.
Pa, priznajem ... Moda smo danas malo, vrlo malo, htedoh rei
neto vie otili u dodavanju elemenata sluajnosti... Ali, ko je mogao
da predvidi ovakav razvoj dogaaja? Najzad, Vaspitau, to gotovo svi
rade . . . Nismo mi to prvi otkrili...
Vaspita Doks se okrete na jednoj nozi i upilji mu se u oi. Glas
mu je postao vrlo, vrlo tanak.
Svi? Govori li ti da veliki broj akademaca koji jo nisu na
treoj godini neovlaeno petlja sa vremenskim prenosnikom?
Ne, ne, nikako!, glas Astara bio je vrlo uurban. To sam
samo preneo svakojake glasine . . .
Tako! Nastavi dalje ...
Astar odahnu. Ovoga puta bilo je blizu.
Kao to sam vam rekao, danas smo verovatno preterali sa
elementom sluajnosti, ali je sve to bilo iz zabave i elje da se neto
napravi. ..
Astar, ti si prava vremenska neznalica!, prekide ga Vaspita
Doks. udim se kako si mogao da dogura do tree godine! Zapetljali
ste stvari o kojima je trebalo teorijski da uite tek na estoj godini
Akademije! Elemenat sluajnosti! Najgora i najopasnija stvar u
vremenskoj dimenziji! Niste znali ni same principe vremenskog
kretanja, nita, ama ba nita, i opet ste delali na svoju ruku! S tom
razlikom to si ti ovde i priglupo se smeka, a Fitoli je ko zna gde ...
Ali, Vaspitau, kaem vam po jedanaesti put: ko je to mogao da
predvidi? Niko. To je tako zanemarljiva mogunost da smo je unapred
odbacili! Nije nam ni palo na pamet da Fitoli ne moe da se vrati. . .
Nikada se nita slino nije desilo, bar koliko smo uli.
MORAO .si da zna! 1 ovoliko znanje koje si prikupio gubei
vreme na Akademiji za ove tri godine, omoguavalo ti je da shvati da
se s vremenom ne srne igrati! Koliko puta sam tebi i ostalima govorio:
ne igrajte se s vremenom! Ne radi bez uputistva Vaspitaa! Ne
eksperimentiite na svoju ruku sa vremenskim prenosnikom, jer prave
posledice su van vae moi poimanja! Sve je to ponavljano bezbroj
puta. Da ste papagaji do sada biste to nauili. Ti samo klima glavom,
Astare, a Fitolija nema! Ko zna gde je on sada? U ko zna kojem
vremenskom segmentu?
Verujte, da sam to mogao da pretpostavim . ..
Vaspita mu ne dozvoli da dovri misao.

Dosta! Ponovi mi jo jednom sve iz poetka! Negde mora da

postoji neto, bar kao putokaz! Fitolija moramo da pronaemo i to u
najkraem moguem roku. Jasno?
Astar pokua da se naali: Ne brinite toliko za njega, Vaspitau.
Izdrljiv je, i.. .
Mlada budalo! Jo pokuava da pravi i glupe viceve. Ne
pomilja da iznenadni upad moe da prouzrokuje bezbroj posledica u
vremenu, od kojih se neke ne mogu ni predvideti! Neprilagoenost
epohi u koju je upao, nagli ulaz u strano, varvarsko vreme . . . sve to
moe da ima po njega kobne posledice, a i ire. Da je otiao u budunost
vremenski lokatori bi ga lako registrovali i otkrili, ali prolost,
PROLOST! Ah! Znanje koje poseuje jedan akademac, pa makar on
bio i na treoj godini Akademije, moe od njega da naini, u nekom
vremenu u prolosti, supernadarenog oveka, pronalazaa, tiranina . . .
Moe se desiti bilo ta! Postoje hiljade, milioni kombinacija! Time
mogu da se prouzrokuju promene u vremenskom tkanju, da se prekroji
stvarnost ako je elemenat sluajnosti dovoljno mali. .. Razume?
Razumem, tiho se sloi Astar.
Ne razume! Vreme u kome smo mi, strogo je kontrolisano
vreme. Vreme koje opet ima i svoje minulo, prolo vreme. Mada je
mala verovatnoa da bi Fitoli mogao svojim naglim upadom neto da
promeni, ali ona ipak postoji! Zato govori dalje, jer i moje strpljenje ima
granica!
Glas mu je zazvuao pretei a svilasta bradica se jo v"e
zatresla. Astar pomisli da je krajnje vreme da kae istinu. Nakaljao se,
sa pokajnikim izrazom na licu, i poeo:
Evo kako se to dogodilo, Vaspitau. . . Jutros sam doao kod
Fitoli ja da bismo danas nastavili nae eksperimente. Nismo uopte
nameravali da dodirujemo vremenski prenosnik .. . Znali smo za sve
zabrane i upozorenja. Planirali smo samo, da uz pomo kompjuterskog
sistema uz vremenski prenosnik dobijemo neke podatke o pojedinim
konkretnim stvarima u potrebnim periodima vremena . . . Fitoliju je to
bilo potrebno za zavrne ispitne testove.
Oh, jo i to! Koristili ste vremenski kompjuterski sistem za
preradu svojih testova? Otuda i vai dobri rezultati, besneo je Vaspita
Doks, iroko razmahujui rukama.
Poto se izmakao na pristojnu daljinu, Astar nastavi:
Ovaj, to je bilo danas stvarno izuzetno .. . Interesovali su nas
izvesni podaci o periodu ispod dvadeset i petog veka, kada je bio veoma

razvijen kompjuterski ah. Ubacili smo potrebne podatke i ekali da

nam kompjuterski sistem odabere vek i godine koje nam najbolje
odgovaraju . . . Vremenski prenosnik je bio tu. Ne znam kako, ali poveo
se razgovor, tako. . . neobavezno i uopteno o samom vremenu . . .
Neobavezno i uopteno, a?
Pa da, Vaspitau. Vremenski prenosnik nekako inspirie, pa ...
Dobro, dobro .. . nastavi. Moda je ipak tu negde reenje ove
zavrzlame?
Sve je to bilo povrno, kako sam ve rekao, na nain na koji
smo mi uobiajeno razgovarali. . . Fitoli je jutros bio izuzetno
raspoloen i nadahnuto je govorio.
Konkretizuj, mladiu, konkretizuj!
Svakako, Vaspitau. Fitoli je poeo da govori da je dosta
razmiljao i matematiki izraunao vremensku dimenziju, najzad o tome
i neprestano uimo, zar ne? Govorio je da je vreme prostorna krivulja i
da se ne slae sa vladaj uim miljenjem o vremenu kao ciklinom
krugu dogaaja.
Vaspitaev osmeh bio je prezriv.
Ni manje ni vie, akademac na treoj godini negira vladajuu
vremensku konstantu! Sta jo neu od vas uti! Hajde, nastavi!
Onda smo dobili traene podatke iz kompjuterskog sistema za
nae testove, pa smo izvesno vreme razgovarali samo o tome ...
Dobro, dobro ... Interesuje me kako ste doli do samog
vremenskog prenosnika?
Verovatno posle toga. Vremenski prenosnik je bio u istoj
prostoriji, pa je razgovor nekako opet skliznuo u te vode. Pored ostalog,
Fitoli je nastavio raniju diskusiju. .. Da, sad se seam: Fitoli je izneo
svoje miljenje da moe i eksperimentalno da dokae svoju tvrdnju o
vremenu kao prostornoj krivulji.
Zanimljivo . .. Jo jedna bezvezna teorija mladih akademaca, u
vaim nastojanjima da pokaete ko je gluplji! Govori dalje.
Astar je mirno nastavio, ne obazirui se na Vaspitaeve upadice:
Tako je on govorio. Rekao je da bi njegov odlazak u prolost ostavio
vreme ravnodunim. Da to nikako ne bi moglo da utie na samu izmenu
sadanjosti i stvarnosti. Dokazivao mi je to crtanjem svoje vremenskoprostorne krivulje ...
Vaspita Doks se srui u stolicu. Glas mu postade za Oktavu
vii.
Velikog mi Vremena! Nastavi!

Da je vreme krug... ja vam sada prenosim samo Fitolijeve rei,

Vaspitau... onda bi njegov odlazak u prolost imao izvesnog uticaja na
nau stvarnost. Pojavio bi se negde u dalekoj prolosti, probivi pri tome
vremensku barijeru. Tadanje vreme gde bi se on pojavio, bilo bi
optereeno jo jednom novopridoloim energijom koju bi on uneo u taj
vremenski segment. Energijom koja bi probila, prema starom i
tradicionalistikom tvrenju, vremenski ciklino-prostorni krug,
kontinuum ...
Starom i tradicionalistikom, a?
. .. jer u takvom, on se tu dosta smejao, oprostiete Vaspitau,
vremensko-prostorno-ciklinom kontinuumu, ma koliko bilo taaka, ali
ipak KONANOG broja, on i njegova novopridola energija ne bi se
odrali a da ne izbace manje potencijalno, staro vreme ...
Pa, to i nije toliko glupo, upade Vaspita. To samo potvruje
da vreme vodi rauna o takvim upadima . . . Svojim ubacivanjem doveo
bi do lagane, ali konstantne promene vremena, do drugog toka stvari.
Ako je elemenat sluajnosti sveden na minimum, onda sve moe da se
okrene na najgore!
Hm, hm . . . Vaspitau ... Fitoli je to samo naveo kao primer
stare teorije! Odmah zatim izloio je i svoju. U njegovoj postavci
vremena kao prostornoj krivulji, ovakav upad u prolost, kroz
vremensku barijeru, ne bi izazvao izbacivanja rednog vremenskog
potencijala (kao to je to sluaj sa krugom, zar ne?), nego bi se vreme
samo rasteglilo u prostornoj krivulji i budunost nikako ne bi bila
ugroena! Mislio je na svoje prisustvo u prolosti. U vremenu se, prema
tome, moe kretati, moe se ostajati odreen period, u zavisnosti od
mesta prodora kroz vremensko-prostornu krivulju, bez straha da se to
moe odraziti na nau budunost. .. Zar to nije prilino ...
Idiotski, prekinuo ga je Vaspita Doks. Ponekad pomiljam
da li vas mi, Vaspitai, dobro poduavamo? Ovoliko neznanje, i to od
akademaca tree godine, e. . . Tome se ni u snu ne bih nadao!
Pa, rekao sam vam, dodade Astar, to je bila njegova teorija.
Zato je i uneo elemenat sluajnosti. Napomenuo je da njime samo
potvruje svoju teoriju: elemenat sluajnosti putuje s njim kroz vreme, u
daleku prolost, i sam vid njegovog upada dobij a izgled pukog sluaja
ili zanemarljivog dogaaja, koji moda nee ni biti zaibeleen u tom
vremenu. Neto sasvim uobiajeno ... Rekao je da mu njegovo znanje i
inteligencija ne bi unapred osigurali istaknuti poloaj u tom drutvu.
Vizionare su u tim vremenima, ako su bili mnogo ispred dostignua

nauke i tehnike, obino potcenjivali . .. Elemenat sluajnosti bi mu to

samo omoguio, kao podvrsta prostorno-vremenskih dogaanja . . .
Vaspita Doks ponovo ustade, zauzevi dostojanstven stav.
Do vraga! itava zbrka oko jedne cd bezbroj teorija koja
akademci svake godine pokuavaju da dokau!
Pa ta ti misli, mladiu, gde bismo mi Vaspitai otili, kad
bismo dozvolili eksperimentisanje i dokazivanje svake teorije koju vi
iznesete pred nas? Svaka druga teorija je bez ikakve objektivne
vremenske logike, a ni jedna nema valjanijeg dokaza od puke
pretpostavke. I kako sada pronai Fitolija? Koji ste vek odabrali?
Poimo u salu gde se nalazi vremenski prenosnik, i to odmah!
Glas Vaspitaa bio je strog i Astar bez pogovora krenu za njim. I
on sam postade zabrinut za ceo dogaaj.

*
U sali nije bilo nikog, osim aparata koji su ravnomerno zujali.
Prili su vremenskom prenosniku, maini u obliku stolice, sa naslonima
za ruke i glavu. Bio je nainjen od materijala nepoznatog Astaru. Znao
je jedino da se o tome ui tek na sedmoj godini Akademije. Po celoj
svojoj povrini aparat je bio izbuen mnotvom sitnih rupa. Iz njega su
vodili mnogi kablovi i izvodi, koji su nestajali pozadi. Vaspita je,
briui znoj sa ela, rekao:
Znai, ovako: bili ste ovde, on je izloio svoju budalastu teoriju
koju si ti uzeo zdravo za gotovo, nagovorio te da ga poalje u
prolost... i onda?
Bilo je ba tako kao to ste rekli, Vaspitau. Odabrao je jedan
vek koji... ali, mislim da je jo uvek na brojaniku. Rekao mi je da ne
razmiljam mnogo, da e njegova teorija uskoro napraviti revoluciju u
Akademiji.
I hoe, ako se ne vrati nazad!, zaurlao je Vaspita Doks. A
povratak? ta ti je o tome rekao?
Nita. O tome mi nije rekao ni re . . . Samom tehnikom
rukovanja nismo jo bili ovladali.
Divno, divno! Sve lepe od lepeg! Dva mlada bezvezn jako
vica, koja misle da su pokupila sve znanje Vremenske akademije,
poele da se poigraju vremenom! Jedan izloi budalastu teoriju, drugi je
prihvati kao genijalnost i evo rezultata! Fitoli je ko zna gde u
prolosti, a ti si ovde, mada od tebe nema nikakve koristi! Koji je to vek
bio?

Dvadeseti vek, Vaspitau. . . ak su i godine odreene.

To je bar neto. Da nije toga ostao bi zauvek u tom segmentu
vremena. Ovako, jo uvek moemo da reagujemo.
Pronai ete ga?, upita Astar.
Nadam se, odgovori Vaspita Doks. I za vae a i za moje
dobro.
Vi ste genije, Vaspitau.
Umukni. Ti e Astare za njim, jasno? I zar je ba morao da
izabere ta varvarska vremena? Kakav izopaeni ukus!
Ja sam spreman, zaomuca Astar.
Hajde, hajde, glavu gore! Kada si znao da zakuva stvar s onom
drugom budalom, sada zavrni rukave i gurni ruke u mutnu vodu! Prema
zakonima verovatnoe, Fitoli je svakako odabrao podruje koje bi
trebalo da bude naseljeno, neki grad ili slinu naseobinu ljudi. .. Znai,
jo uvek je prostorno odreen, vremenski takoe, jer njegov terminal jo
kuca u maini.
Kako ete nas vratiti?
Pa to i objanjavam . . . Da ste na predavanjima iskoristili
vreme za sluanje ovo bi ti sada bilo potpuno jasno. Na mestu njegovog
ulaska u prolost vreme je probijeno i jo uvek se tamo u barijeri nalazi
vremenska pukotina. Vaim povratkom u budunost ona se zatvara u
ciklinom poretku stvari dogaanja. Poslau te za Fitolijem u isti vek,
istu godinu, isti dan, isto prostorno odredite. Na tom mestu prodor u
barijeru trajae jo izvesno vreme. Mora da ga pronae i vrati. Inae,
krug e se zatvoriti, vaa novopridola energija bie odbaena ko zna
gde u vremenu. Nai ete se u neemu to ni mi jo ne poznajemo.
A ako ga ne naem?
Mora! Nemogue je da je Fitoli mogao da ode toliko daleko!
Moda je sada predmet briljivih ispitivanja, postoji mnotvo
mogunosti ... Ti varvari su u stanju svata da mu uine. Moda ga
bacaju u tamnicu, na lomau, moda je mrtav. Ne, ne, mrtav ne moe
biti! Oh, kako vi moete da me iznervirate i zbunite!
Ako dozvolite, o tome mi je i Fitoli priao, o prostornovremenskom ulubljenju krivulje, a ne o pukotini.
Dosta! Hajde, sedi ovamo, naredi Vaspita Doks. Tako.
Mora da pouri kada se nae tamo, ali oprezno, nita ne srne da
izgleda napadno. Verovatno e skrenuti na sebe panju, no koliko nam
je poznato stanovnici tih varvarskih vremena bili su pristalice mnotva.
Imali su ekscentrian ukus, pa sa veim elementom sluajnosti ni vaa

odea i ponaanje nee privui veliku panju. Vratite se to pre! I pored

svih ovih gluposti koje ste uinili ne elim da zavrite u toj mranoj
prolosti!
Dau sve od sebe, Vaspitau, ree Astar.
Zatim je imao utisak da bledi, oseao kratku muninu i strujanje
vetra na obrazima. Kao kroz maglu uo je gunanje Vaspitaa Doksa.
Zatim kratak bljesak, i ...
... Obreo se usred neke bune gomile ljudi. Svuda je bila galama
i guva. Njegov upad je izazvao veseli smeh kao i uzvike iznenaenja i
pljeskanje. Bili su tako udno obueni, izmeani meusobno, ak je
video i malu decu! Zaista udna vremena! Dok je ustajao i trljao
ugruvane udove, nije se obazirao na tapanje po ramenima i grlene
usklike nepoznatog jezika. Grad, jer po visokim graevinama u daljini
zakljuio je da se radi o gradu, irio se unedogled. Oko njega su se
tiskali i gurali, smejali i vikali. Deca su u rukama nosila voe, udne
arene balone koje su povremeno bacala na zemlju i koji su im se
vraali u ruke, arenu odeu i mnotvo drugih stvari.
Gde li je Fitoli? I kako da ga pronae u ovoj guvi? Nikako, sem
da ... Zatim mu sinu u glavi. U svojoj zbunjenosti, zaboravio je da mu je
Fitoli i to napomenuo. Dok se probijao kroz masu ljudi, zagledao je
graevine pored kojih je prolazio. Po tome je trebalo da se orijentie. I
zaista, u jednoj niskoj zgradi, pored same providne pregrade, za jednim
od stolova sedeo je i sam Fitoli. Mahnuo mu je rukom da mu se
pridrui...

*
Fitoli je posmatrao Astara kako poudno guta svezu hranu i pije
penuavu tenost iz boce. To je, uostalom, i sam radio pre izvesnog
vremena. Kada je zakljuio da je prva glad prola, ree:
Znai, stari je zagrizao udicu?
Pa kako bih inae bio ovde?, odgovori Astar, zavravajui sa
piem. Ovo oseanje je bilo neponovljivo!
Mora da prizna da je moja ideja bila izvanredna, zar ne?,
upitao je sa neskrivenim ponosom Fitoli.
Priznajem, doterao si je do savrenstva, u dlaku se sve
poklopilo: reakcija Vaspitaa, njegov strah od Saveta, kao i da e
upravo mene poslati da te pronaem ... Apsolutno sve!
Sta sam ti govorio? Trebalo je samo malo vie hrabrosti i blefa
... Stari e da eka kraj vremenskog prenosnika do zadnjeg trenutka.

Kada doe vreme, povui e dvojicu nazad. Ali, to neemo biti mi nego
ko zna koja dva stanovnika ovog grada, koji budu najblii mestu
vremenske pukotine. Genijalno, Astare.
Znam, samo.. ., otpoe nesigurno Astar.
Sta: samo? Sta te sad pa brine?
Oko te dvojice. . . Tvoja teorija je do sada imala uspeha, ali ta
ako ipak nas vrati u budunost? Sta ako je vreme ipak ciklini sled
dogaaja? Ako se to dogodi?
To? Ni govora, to ne hi trebalo da te zabrinjava. Sluaj me
dobro.. . Kada smo upali u ovaj vremenski segment, prostornovremenska krivulja se opteretila nama dvojicom! Da je sve to onako kao
to oni predstavljaju kontinuirani ciklini sled dogaanja, mi ne
bismo mogli da stignemo u prolost, koja je nepromenljiva, zar ne?
Jednostavno bismo iezli. Nae vreme ne odgovara ovom vremenu.
Ali, u krivulji je stvar obrnuta. Dva objekta, to jest, nae dve mase
dospele su u ovo vreme. Dobro. Sta se zatim deava?
Sta se deava?
Deava se to da nae vreme trai dve mase koje su ga napustile!
U odreenom trenutku Vaspita Doks e ih povui natrag... A to moe
biti bilo ta! Vana je samo masa, razume?
Mislim da razumom . . .
Pa naravno! Ako i ne poaljemo drugu dvojicu, otposlaemo
ve neto, svakako!
Sta ima ovde? Zato si odahrao ba ovaj vremenski segment?
Nije li isuvie primitivno?
Ne brini. Paljivo sam sve prouio. Ni u jednom vremenu nije
bilo ovakvih sloboda, kao ovde! Ovo je doba svega. Imamo neogranien
broj mogunosti da uspemo a da ne izazovemo niiju panju! Jezik je
lako nauiti, do sredstava za plaanje je jo lake doi.. . Prosto sam
izraunao dobitnu kombinaciju u jednoj igri kojom se zabavljaju ovi
ljudi i eto .. .
Fitoli mu pokaza na njihov sto.
Pomisli samo, Astare, kako je ovo divan period u vremenu!
Pogledaj napolje .. .
Astar baci pogled kroz staklo. Ulicom je prolazilo mnotvo ljudi.
Tada mu je zastao dah: video je mlade devojke, ene, veliki broj
pripadnica suprotnog pola kako etaju sasvim same ili u drutvu. Od
njihovog izgleda, od lakih materijala kojima su bile ogrnute a Ikoji tako

rei nisu nita ni skrivali, osetio je blagu vrtoglavicu! O tome nije

mogao ni da sanja!
Fitoli ga je posmatrao na nain kao kad Vaspita odmerava
postupke nedoraslog Akademca.
Dakle? Sta sad misli? Da li jo eli da se vrati? Ovde nema
izolacije polova kao posle dvadeset treeg veka, devojke sree na
svakom koraku. Ne postoji sintetika hrana i zabranjena pia, kao u
naim vremenima. Deca se raaju u prirodnoj vezi, a i za to treba
vremena...
Fitolijev osmeh bio je reit.
to je najlepe, nema Vremenske akademije, nema dosadnih
Vaspitaa! Za njih emo zauvek ostati ,rtve vremenske nauke' i
nerazreiva enigma, kada se pukotina ili ulubljenje bude zatvorilo ili
ispravilo . .. Divno, zar ne?
Mislim da si u pravu. I eleo bih odmah da ponem sa
upoznavanjem ovog vremena, ree Astar.
Svakako. Samo najpre poaljimo Vaspitau njegovo!
Otpremanju adekvatne mase, njima dvojici identine, koja je
nestala volebno uiz udno pucketanje u vazduhu, prisustvovalo je dosta
ljudi. Astar i Fitoli su stegli jedan drugome ruku, klanjajui se uzvicima
odobravanja i estitkama sa svih strana. Za okolinu je to bio zanimljiv
trik dvojice opsenara, za njih je vremenska barijera bila ponovo
uspostavljena. A onda krenue ulicom, voeni obeavajuim osmesima
dveju oaravajuih lepotica . . .
Okupljena masa je odluila da nee propustiti cirkusku
predstavu, ijoj su demonstraciji, uz areno obuene opsenare, upravo
prisustvovali...

*
. .. Vaspita Doks je ekao. Kada je doao trenutak, morao je da
reaguje. Vremenski prenosnik je povukao nazad, ali...
Bio je ne malo iznenaen kada je u trenutku zatvaranja
vremenske barijere, prenosnik materijalizirao umesto akademaca Astara
i Fitolija dva velika sanduka. Na njima su blistale utisnute oznake
Vremenske akademije i brojevi dvojice akademaca.
I pored sve svoje velike mudrosti i znanja o vremenskoprostornim dimenzijama i problemima, nikako nije mogao sebi da
objasni kako su se dva najbolja akademca tree godine Akademije

modifikovala u dva sanduka, na kojima je arhainim, davno

zaboravljenim slovima, pisalo:
OLD PLUM BRANDY, stara ljivovica.
Sve dok nije otpakovao i sa uenjem probao ...

Puki sluaj
Svakako, sve je to bio puki sluaj. Do Krovalski nije oekivao
da e ga zadesiti takav maler, u trenucima kada je pomislio da im je
zauvek zametnuo svoj trag. Jer, federalna policija je bila uporan
protivnik koji dugo pamti. Greke, meutim, nije moglo biti: crvena,
treperava svetlost na komandnom pultu broda u kome se nalazio,
oznaavala je da je rezerva goriva pri kraju.
Do Krovalski je bio kockar. Profesionalac. Poteno reeno, bio
je najuspenija varalica u Celoj Federaciji planeta, i on se nimalo nije
trudio da bilo ta tu izmeni. Maler ga je poterao jo na Lidi I. U jednoj
vrlo uzbudljivoj i napornoj partiji ak i za Doa Krovalskog, iscrpeo je
itav svoj repertoar trikova i prevara. Njegove protivnike u pokeru
pratila je neverovatna srea pa je morao da upotrebi sve svoje mrano
znanje. Nezgode su otpoele kada je opet prokleta sluajnost!
jedan od igraa, poprilino nakien piem, pao pod sto i spazio rezervne
pilove koje je Do drao u sari svojih letakih izama. Naravno, imao
je toliko svesti da to svoje iznenadno otkrie obelodani svojim
kompanjonima. Do je morao da ih sve uspava gasnim revolverom od
kojeg se nikad nije odvajao. Pokupio je svu zaraenu i nezaraenu lovu
i zbrisao, navukavi na vrat ovim potezom celo podzemlje sa Lide I.
Bio je u stranoj urbi kada je uleteo u prodavnicu svemirskih
letelica. Kada ovek uri i ima celo podzemlje za vratom, pored stalne
federalne policije, ne obazire se na trivijalnosti kao to su cena dobrog i
brzog broda i cena elektronske opreme. Trgovci, dva mala, nalickana
brata koja su liila kao jaje jajetu, ponudili su mu veliki izbor.
Za nepunih deset minuta bio je za upravljaem broda. Uzletite
se nalazilo odmah iza prodavnice. Dou se inilo da mnogi kupci
odavde odlaze u velikoj urbi.
Brod je bio nolovan, ali dobro ouvan. Jedina mana, za koju je
saznao sada, bila je to je letelica imala malo goriva u rezervi.
Gornijumske ipke su se istroile, a trgovci su se kleli da su koliko jue
bile zamenjene. Do opsova. Prokleti, mali, nalickani prevaranti!
Vie nije imao vremena da misli na to. Bljetavo sunce se
pribliavalo. Budunost se Dou Krovalskom nije inila nimalo svetla:
ili spora smrt u ovom metalnom kovegu, ili brza smrt od runog
dezintegratora. Razmiljao je da okrene karte o svojoj sudbini, kad .. .

Naravno, sve je to opet bio puki sluaj, da su lokatori upravo

tada pronali tu planetu. Moglo je to da se desi i sat kasnije, ali dogodilo
se upravo tada. A Do Krovalski je bio ovek koji je koristio darove
sudbine. Procenio je da e rezerva goriva izdrati do planete. A dalje . . .
Pa, tu se kao i uvek pouzdao u sreu.
ak je i prizemljenje bilo uspeno. Pokazatelj goriva je
momentalno pregoreo. Planeta je bila sivkasta i sa malo vegetacije. Do
namesti svoj univerzalni translator kraj usta i lagano krenu u susret
svojoj sudbini.
Zgrada pristanita bila je oronula i prepuna praine. Odmah je
shvatio da planeta pripada Vulpurijanskom savezu. Opsovao je muklo
kroz zube. Nije mu prijalo da se nae u jednoj ovakvoj divljini. Nadu
mu je povratio blistavi dvosed koji je iznenada primetio. Nalazio se u
hangaru i bio je potpuno nov. Odmah je znao klasu i tip. Brod je
pripadao novim modelima koje su specijalno za Federaciju izraivali
Vulpurijanci. Malih dimenzija, pogodan za izbegavanje astro-radara,
brz, sa fotonskim motorima velike snage, male potronje. . . Osetio je
uzbuenje kao pri svakoj veoj partiji pokera.
Uao je u zgradu i odmah spazio Vulpurijanca koji je sedeo za
stolom u prvoj prostoriji. Bio je zagledan u neto, to se uz mnogo
dobre volje moglo nazvati slikovnom ukrtenicom. Opet, sve je to bio
puki sluaj. Naleteti na jednog Vulpurijanca, koji je uz to imao i
najnoviji model letelice . . . Pa, nije mogao da kudi svoju sreu, ne,
zaista! Prisetio se svih pria o naivnosti i glupavosti Vulpurijanaca, o
njihovoj neizmernoj strasti za kockom. Uz svu njegovu umenost. . .
budunost mu se inila svetlom.
Dobar dan, ree Do na istom vulpurijanskom.
Dobra struja, odgovorio je Vulpurijanac uobiajenom frazom.
, Da se predstavim, nastavio je Do, glumei oveka koga je
samo krajnja nesrea mogla doneti ovamo. Ja sam Do. .. hm, Do
Mak Gi, ovaj, federalni inspektor za transport i veze u Zemaljskoj
Federaciji.
Vulpurijanac zatrese svojom dugom grivom rie boje, koja mu
je pokrivala celu glavu i pola lica, rekavi pri tom svoje ime, koje ni
univerzalni translator nije mogao fonetski da prevede. Najvie je
nalikovalo zemaljskom: Trotritrabaz. Do ljubazno klimnu glavom i
izbee Vulpurijanevu ruku sa sedam prstiju. Zeleo je da ima sigurne
ake za posao koji je bio na vidiku.
Ovaj brod . . . napolju ... Va je?

Trotritrabaz potvrdi. Do sa gaenjem, neprimetno, strese

gomilu dlaka sa svoje odee.
Vi ste slubenik ovde?
Aha. Zapravo, zamenjujem. Moj posao je trgovina raketama.
Biro mi je sa druge strane planina. Tamo bi se moglo pronai neto i za
vas.
Svakako, pomisli Do. Samo, tamo se zasigurno nalazila i
kancelarija federalne policije, a njegova poternica krasila je svaku, pa i
najmanju ispostavu u Federaciji, jo od onda kad je opeljeio senatore
na Argini VII.
Sumnjam, nastavi Do. Potreban mi je brz i siguran brod.
Dunost trai brzinu.
Trotritrabaz klimnu glavom i podie oblak dlaka.
Da nije bilo kvara u pogonu. . ., otpoeo je buljei u Doa.
Kako ste to zakljuili?, brzo upita Do.
Po zvuku. Mislim da je re o nedostatku goriva. A to zna da
iskida leite gornijumskih sipki. Tako je tretalo kada ste sleteli.
Zakiljio je praznim, velikim oima, kezei se.
Pa sad, pomisli Do, i najvea budala je mogla to da zakljui.
Vulpurijanci, i pored svega, nisu tolike budale.
Da, svakako . . . Prokleto gorivo, proguna Do. Nazvau
kasnije servis. Potrebno mi je malo odmora. Mogu li da sednem?
Vulpurijanac klimnu glavom. Dlake se razletee.
Igrate?
Do izvadi pil iz depa svog kombinezona. Vulpurijaneu
zasvetlucae enice. Do namesti na lice najneviniji osmeh koji je
mogao da iznae.
To je zabranjeno nama, federalnim slubenicima, ali dobro
doe kao razbibriga, izrecitovao je pripremljenu priu.
Trotritrabaz zatrese svojom grivom i prihvati se karata. Videlo
se da jedva eka da zaigra.
Poker, predloi Do.
Ne znam. Mi igramo samo vuni, odvrati kosmati.
Do se nasmei u sebi. Ovica, pomisli. Vuni je bila njegova
druga specijalnost. Uz ljubazni osmeh podeli karte.
Brod..., poe Do dok je ponovo delio. Na prodaju? Vidite, u
silnoj sam urbi...
Nije za prodaju, odgovori Trotritrabaz buljei u karte. Do se
ukoi. Stvari su se komplikovale.

Ali, vi ste trgovac. Sigurno imate jo ovakvih u gradu.

Ne ovakvih. Ovaj je lino moj. Njime se vraam u firmu sa . .
.
...druge strane planina, znam!, dovri nestrpljivo Do.
Sluajte, moj je gotovo nov, popraviete ga. Doplatiu razliku,
uostalom.
Teko. Ne umem da popravljam brodove. Samo ih prodajem.
Do htede da izvadi dezintegrator, ali odustade. Ko zna koliko ih
jo ima u zgradi? Mislio je da Vulpurijancu utrpa falsifikovani novac,
ali odustade. Nastavio je da deli karte.
Vulpurijanac je zadovoljno zatresao glavom. Dobijao je po
sedmi put. Doov novac je menjao vlasnika zavidnom brzinom. Sve dok
ovaj nije zakljuio da je vreme da krene u akciju ...
Do je redom dobijao, ali nije likovao. Nije eleo da
Vulpurijanac, i pored sve svoje gmpavosti, oseti da on vara u igri.
Kosmati je bio izuzetno vest igra i Do je morao da primeni itav
arsenal trikova.
Vratio je sav svoj falsifikovani novac, i brodovi su na kraju
postali ulog. Partija je loe poela za Doa. Naravno, sam je tako eleo.
Zatim je izvukao sve potrebne karte i stvar je bila reena.
Tja . . ., Vulpurijanac nije izgledao mnogo nesrean. Poteno
ste dobili, strance. Nisam sreo do sada tako dobrog igraa vunija. Brod
je va.
Kakva ovica, pomisli Do, ustajui. Ipak, nastavio je to je
mogao ljubaznije:
Eh, puka srea. Moglo je da bude i obrnuto.
Zatim poverljivo snizi glas. Sluajte, ovo je ipak preterano . . .
Odigrali smo nekoliko partija na obostrano zadovoljstvo. Ipak, za moju
reputaciju federalnog inspektora ne bi bilo dobro ako bi se ulo da sam
igrao vuni. .. shvatate? Uzeu samo va brod, moj vam ostavljam. uri
mi se. Nadam se da me razumete?
Vulpurijanac je blistao od sree. Kia dlaka sruila se na Doa,
kada je zaklimatao glavom, tako da ovaj pouri ka brodu. Udobno se
zavali u meko sedite. Ubacio je potrebne koordinate u kompjuter,
pripremajui se za kasniji prostorni skok. Nai e se u blizini Kalmara
928. U tom je sistemu bilo dosta planeta na kojima je mogao na miru da
obnovi svoju, donekle istroenu zalihu novca. Kalmarani su, povrh
svega, bili na glasu kao strasni kockari i teke naivine ...

Trotritrabaz je dugo mahao, sve dok se brod nije izgubio sa

vidika. Lagano je odetao do Doovog broda i zadovoljno ga osmotrio.
Uz dopunu goriva i sitnije popravke, letelica je mogla da postigne
zavidnu cenu na tritu. Klimao je glavom dok je iao ka zgradi. Uao je
u odaju za veze i seo za memopreda j nik.
Ekran se ubrzo osvetlio. Na drugoj strani misli mu je primao
stari znanac.
Bar Ept, federalni komesar policije, napree se da se kolikotoliko ljubazno nasmei.
Sta ima novo, Trotritrabaz?
Kako ste, Bar Epte? Interesuje me jedno: da li jo vai
poternica za Doom Krovalskim?
Do Krovalski? Ta kosrnika varalica! Svakako! Vrednost
nagrade je astronomska . . .
Lice federalnog komesara uozbilji se za tren.
O emu se radi, Trotritrabaz? Primeen je kod vae planete?
Trotritrabaz se nasmei i zatrese svojom grivom.
Javite banci da iznos uene prenese na moj raun. Do
Krovalski e uskoro plutati kod Kalmara 928 ... Lak plen za vae
momke, komesare. Naravno, zadrite uobiajeni procenat.
Lice Bar Epta bilo je olienje zbunjenosti.
Ali, kako?
Upravo sam mu prodao svoj brod.
Do avola, kako se to sve kod vas deava? To je ve deveti
kriminalac kojeg nam dostavljate. Ne shvatam ...
Vulpiirijanac zatrese grivom i ekran se naas zamagli od dlaka.
Ba jutros sam dobio svee poternice sa njegovim novim licem.
Na kraju, sve je to puki sluaj, komesare.
Hm, hm ... Sluaj, da, moda ... Samo, vulpurijanski brodovi su
najbri u Federaciji. Ako Do Krovalski umakne ...
Bez brige, komesare. Najbri su, svakako, ali sa dosta goriva,
zar ne?
Kad se ekran ugasio Bar Ept izdade potrebna nareenja. Zatim
protrlja elo. Kosmati Vulpurijanac postajao je sve bogatiji... Imao je
utisak da je njegova kancelarija puna dlaka iz Vulpurijaneve grive.
Sluaj, nije valjda!
Pa, posle jo kau da su Vulpurijanci glupi!, promrsi.

ovek pet minuta

Ve je skoro tri posle podne i ja po trei put gledam na runi
asovnik. U tri minuta do tri, u moju kancelariju e ui sestra Ivana i
rei mi, kao i uvek, da je za danas gotovo. Precizna je i vrlo pedantna i
bez njene pomoi ne bi mi bilo lako da radim.
I danas sam imao dosta novih sluajeva, uglavnom depresije.
ega se sve nisam nagledao i nasluao u svojoj psihijatrijskoj praksi za
tih deset godina! Ljudska psiha i tajanstveni procesi koji ponekad njome
ovladaju oduvek me je privlaila magnetnom snagom i sav svoj
stvaralaki rad posvetio sam tom podruju. Biu moda neskroman, ali
smatraju me najboljim strunjakom u zemlji. Sve ee i kolege spolja
konsultuju me u pojedinim sluajevima. Ali, to mi uzima i ono malo
slobodnog vremena.
Ogledam se retko. inim to jedino kad moram, a i tada povrno.
Uvek ugledam sliku rano osedelog etrdesetogodinjaka, sa nekoliko
jakih bora oko usta i na elu. Retko se smejem, jer mi posao donosi vie
tuge nego radosti.
Vrata se otvaraju i proviruje glava sestre Ivane, ovaj put sa
atiranom kosom. Gleda me ozbiljno iza svojih naoara, i kae:
Pacijenata vie nema, doktore. Da li sam vam jo potrebna?
Ja, kao i uvek, ljubazno joj se nasmeih i odmahnuh rukom.
Hvala, sestro. To bi za danas bilo sve.
Sluam umove koje stvara sestra Ivana dok zatvara svoj sto i
orman sa dosijeima. Uzima svoje stvari i odlazi. I zatim nastaje tiina.
Ustajem i prilazim prozoru. Posmatram kolege kako ure prema
kolima, odlaze kui, porodici.
U daljini velika konica Beograd otvara se da ih primi. Uskoro
se gube i ti poslednji umovi. Ostajemo samo deurna sluba i ja, i sada
mogu da prionem na posao kao i svakog dana.
U ovo vreme obraujem naroito zanimljive sluajeve jer elim
da ih prostudiram sa najveom panjom. Radim tako do est a onda i ja
odlazim. Do sutra.
Seo sam u svoju stolicu i otvorio prvi dosije. Da, zaista ozbiljan
sluaj: kasno otkrivena izofrenija. Poeo sam da se udubljujem u
materijal, kad zauh kako se lagano otvaraju i zatvaraju vrata prijemne
kancelarije. Jedino je mogla da se vrati sestra Ivana, mada se njoj nikada
nije desilo da neto zaboravi. Ipak, koraci nisu bili njeni. Neko prilazi

mojim vratima mukim, tekim korakom. Ako je to neki zakasneli

pacijent, morau da ga vratim. Bez sestre Ivane nikoga ne primam.
Vrata su se lagano otvorila.
U svojoj praksi nailazio sam na dva tipa ljudskog ponaanja,
kada su dolazili kod mene: ili su preterano deprimirani i razdraljivi, ili
pak neuobiajeno mirni i povueni u sebe.
ovek koji je uao i zatvorio za sobom vrata nije spadao ni u
jedan tip. Stajao je i pomno me posmatrao. Zakljuio sam da tim
vizuelnim kontaktom eli da me prostudira i da izvue neki svoj lini
zakljuak. Bio je srednje visine, neupadljivo odeven, ali je delovao
veoma uredno i uglancano. Leva aka mu je bila na kvaki od vrata,
desnu je drao u depu sakoa. Imao je crnu kosu, visoko elo, prodoran
pogled. Najvie me je zainteresovao njegov opti izgled. Kao da je
pogreio, pa umesto u neku galeriju svratio kod mene i sada se udi
otkuda ja tu. eleo sam da otponem razgovor, jer razgovorom sam
otkrivao ono sakriveno u pacijentu. ovek i kada lae otkriva poneto o
samome sebi. Jedino to tu istinu treba izvui ispod gomila lai.
Prekinuo sam tiinu i upitao:
ime vam mogu pomoi?
Neznanac nije odgovorio. I dalje me posmatra onim svojim
zamiljenim pogledom. Pokuavam ponovo: Radno je vreme zavreno.
Danas zaista ne bih mogao. Moda sutra, uz najavu kod sestre.
Moje odbijanje nateralo ga je da progovori. Govor mu je brz,
koncizan. Tek kada sam mu uo glas, otkrio sam koliko je uznemiren.
Nepoznatog oveka kao da je neko zastrailo.
Ne sutra, doktore. Danas. Odmah. Potrebna mi je vaa pomo.
Neizostavno.
Trudim se da mi glas zvui to mirnije.
Da, da . . . razumem vas. Ali, morate da shvatite da u mom
poslu postoji i izvestan red. Va dosije, na primer, to jest va
zdravstveni karton koji e otvoriti sestra. Tu je i red koji mora da se
potuje, niste zbilja jedini.. . Mnogi problemi se ine hitni, ali to je samo
na prvi pogled, zar ne?
On se odvaja od vrata i sputa u stolicu nasuprot meni. Desna
ruka mu je i dalje u depu. Oruje? Moda. I to sam doivljavao, mada
samo kao manifestaciju depresije.
Doktore, znam da ete me sasluati. Takoe znam da ovo
vreme provodite u prouavanju zanimljivih sluajeva. Pripremate novi
nauni rad. Zato ste i sada na Klinici. Sve to znam jer sam se dugo i

detaljno pripremao za ovaj na susret i nita nisam prepustio sluaju.

Sami smo i niko nas nee ometati. Zeleo bih da me sasluate vrlo
paljivo, ma ta o meni pomislili u poetku. Nisam lud. To vam
verovatno kau svi jer se toga paranoino plae. Naprotiv, ja bih voleo
da sam lud. Smekate se, znam. Ali, verujte mi da je to suta istina.
Onda bih bar znao da je sve ovo to mi se dogaa samo moja uobrazilja,
fikcija. Ovako je sve drugaije. Doktore, morate mi pomoi. Jedino vi to
moete.
Veina mojih pacijenata tvrdi to isto. Donekle su u pravu, jer ja
istim ruevine, ali ne mogu da gradim novo u ljudskoj psihi. Kaem:
Dobro. Recimo da ste me ubedili u hitnost vaeg sluaja.
Spreman sam za razgovor. Hoete li da se predstavite?
Licem mu preleti trzaj. Onda se oputa i odgovara smireno:
Zato ne? Moje ime vam ionako nita nee rei. Zovem se Karlo,
Karlo Grubeki. Roen i odrastao u Beogradu, ali ime sam kasnije
promenio i detaljno zameo svaki trag. Imao sam za to svojih razloga,
ve u vam ispriati. Stajalo me je i truda i novaca, no uspeo sam . . .
Dobro, dobro, kaem. Verujem vam. Stalo vam je da vam se
zametne trag i u tome ste uspeli.
U redu, Karlo. U emu je va problem, ta vas je nateralo da
posle jednog ivota promenite sve iz korena, da izmenite linost, ime i
ponaanje. Pripremali ste i ovaj na susret, doli kod mene .. . Zbog ega
sve to?
Razlog je sledei, doktore: JA MOGU DA PREDVIDIM
SLUAJEVE I DOGAAJE KOJI E SE ZBITI.
To je posebno naglasio. Ja utim. U svojoj praksi uo sam sve i
svata od svojih pacijenata te sam potpuno oguglao i postao imun na
njih. Ni ovo nije neto originalno. Pomno pratim izraze na njegovom
licu, to bijesnu i gube se. Neki ljudi postave la na pijedestal istine i s
vremenom i sami duboko poveruju u nju. U mom poslu istina je od
presudne vanosti. Moram da je znam, da bih mogao da pomognem.
Pitam ga:
Znai li to da ste u neku ruku vidoviti? Dakle, kada ste to
opazili i kako se to manifestovalo?
Ovo nije oekivao. Sve drugo je bilo za njega realnije: neverica,
sumnjiavost, podsmeh... To je evidentno i u njegovim recima, ta mala
zbunjenost.
Ja . .. znate, doktore . . . Ne bih to nikako nazvao vidovitou,
jer bih se time izjednaio sa svim onim arlatanima irom zemljine

kugle, koji tvrde to isto. Kod mene je to vie predoseaj, sposobnost da

iz mase koja nailazi izdvojim upravo one dogaaje koji imaju najveu
verovatnou da e se i dogoditi.
Sada je ve oputen. Razgovor mu godi i desna ruka mu je izvan
depa. Ipak, kri ruke u krilu. Ali, vano je da dijalog krene. Iz mnotva
nevanih detalja moe da se izdvoji bitno. Uzroci. Koreni. Posledice.
Leenje.
Svoju iznenadnu sposobnost otkrio sam dosta rano. Prvo se to
manifestovalo u snovima koji su bili prilino nepovezani. To me nije
nimalo zabrinjavalo, sve dok mi nije poeo da se javlja udan oseaj
dea vi, dea entendi... Ali, dogaaji su postajali neverovatno
identini... Neto bi mi se ponekad i omaklo u razgovoru sa kolegama,
vremenom sam postao i ,smeni Karlo', i slino... Pripisivao sam to
zamoru od itanja i sve vie se povlaio u sebe, izbegavao razgovor koji
bi me isprovocirao da kaem bilo ta to je trebalo da se dogodi ili da
neko izgovori. Smeno, zar ne? Samo, meni nije smeno. Poeli su da
me sumnjiavo zagledaju ... Niko ne voli kada mu otimate neizgovorene
rei, rei koje je tek nameravao da kae... Bio sam za svoju okolinu
prepametan, umiljen, suvie pronicljiv.. . Povlaio sam se, nestajao,
tonuo u samou . ..
Rekoste da ste mnogo itali, prekinuo sam ga.
Ah, da, dosta. ak previe. Studije su bile teke, ali ja nikada
nisam imao problema. Interesovala me je sutina, a do nje sam dolazio
izvanredno lako ...
Razumem. Nastavite.
Sve je teklo manje-vie u plimama i osekama. Tada nisam znao
da je i moj oseaj sazrevao zajedno sa mnom. Kada bih se malo
povukao, dobijao sam snagu da se vratim drutvu. I moj oseaj je
ponekad reagovao kao oseka. Tada sam izlazio, stvarao poznanstva,
ponaao se kao i svi ostali. . . Sve dok mi jedan dogaaj nije u
potpunosti otkrio da je sve to to mi se deavalo u stvari moja vanulna
sposobnost.. .
Neto kao ESP, ekstrasenzorijalna percepcija?
Pa, tako. Jedino bi mogao tu da se svrsta moj oseaj, doktore.
Nastavite, Karlo, nastavite ...
Primeujem osmeh na njegovom licu. Oputa se, udobnije se
nameta u stolici, glas mu je vri, sigurniji.
Sedeo sam u jednom lokalu u Skadarliji, sa jednim kolegom.
avrljali smo neobavezno, uz pie. On je bio zabrinut zbog linih,

porodinih problema. Uskoro se oprostio, izgovarajui se da uri. Ostao

sam da sedim, sledei ga u mislima. Razmiljao sam o njemu, jo pod
utiskom naeg razgovora. I tada sam odjednom osetio nalet neke
praznine . . . Kao da sam uspeo da izbriem sve iz svog mozga i
koncentriem se samo na njega. U mislima sam imao jasnu sliku da e
doiveti nesreu. ZNAO SAM da e se to dogoditi! Naao sam se u
tekoj situaciji on je izaao pre tri-etiri minuta, bio je dan, guva. . .
Pojurio sam i ubrzo ugledao gomilu ljudi. .. Neki su tvrdili da je izleteo
pred automobil. Ostao je iv, sa nekoliko preloma. I tada me je, doktore,
zabrinula ta moja sposobnost predvianja.
Zato vas je ba to zabrinulo? Zar vam to nije omoguavalo
neke prednosti u ivotu?
Mislite? Ali ne, ne! Vremenom sam sebi dokazao da je sve to
istina. U poetku i ja sam bio neverni Toma ... ali doivljavao sam
mnoge tragedije i drame drugih, a vrlo malo lepoga. Mogao sam da se
koncentriem na bilo koju osobu, i ubrzo bih jasno znao ta e joj se
dogoditi!
Razumem. Samo, mogli ste i da iskljuite tu sposobnost. . .
makar privremeno. To je moglo mnogo vie da vam koristi nego da
kodi.
Moja sposobnost, za sada, ne ide toliko daleko. Utvrdio sam
koliko najdalje mogu da osetim sled nastupajuih dogaaja, dokle mogu
da pratim pojedine linosti i saznajem sve o njihovim energetskim
potencijalima koji e izbaciti stare i istroene. Moj mozak poseduje
sposobnost deifrovanja tih energetskih potencijala koji ekaju svoj red,
ako me razumete . ..
Rekoste, utvrdili ste i vremenski?
Vie puta sam proveravao. I uvek se tano poklapalo. Pet
minuta. PET MINUTA, doktore! Toliko mogu da se pribliim
budunosti za sada. Kaete, mogao sam i da se iskljuim. . . Da,
povremeno sam i to radio, jer bih inae poludeo. Znati da e neko
uskoro biti pregaen, a stoji pored mene, da e doiveti porodinu
tragediju, da slede neprijatni dogaaji i mnogo drugih stvari . . .
Ogroman broj loih i neprijatnih, malo dobrih . . . Sve je to poelo da
me progoni, moja se sposobnost okrenula protiv mene! ZNAO SAM, a
nisam se usuivao da pomognem! Proglasili bi me ludim za tren oka!
Samo ljudi poremeene psihe to tvrde. Ja ne znam mehanizme koji
pokreu taj moj oseaj . . . Sta ako mi se iskljue u takvim trenucima,
kada bih trebalo da manifestujem svoju sposobnost? Prezir, podsmeh.. .

Gde e se svi ti energetski potencijali isprazniti? Neu li time poremetiti

narastajui sklad? I hiljade drugih pitanja, doktore .. .
Sluam ga paljivo. ovek je veoma, veoma usamljen. Sa
svojom fantazmagorinom priom koja ga opseda i progoni, sa, moda,
izofreninom linou: jedan Karlo sa sposobnou predvianja i
drugi, ovaj koji sedi sa mnom i razgovara o tome. . . Zanimljivo. Moram
da ga sasluam do kraja.
I onda sam u svojoj izolaciji naiao na vas. Mislim, na vae
lanke i radove. . . Danima i mesecima sam to itao, prikupljao,
procenjivao vas. Radovi su jedno, vi ste drugi. Nisam mogao da znam
vae reakcije. Pratio sam izlazak osoblja, vae navike, dugo ostajanje na
Klinici... i ovaj dan je doao. Zato sam kod vas? Zbog jedne misli. . .
Verujem da bi mi hipnoza pomogla. Ona prodire kroz svesno, u duboku
podsvest, moda do dna. Nisam sasvim uveren, ali mislim da bi mi
pomogla da tu svoju sposobnost nekako zaboravim, da je uklonim . ..
Trudim se da ne mislim na budunost, ali to je jae od mene. Moj
mozak je ifrant i podaci odnekud naviru, udaraju u mene, navaljuju ...
Ovo je tei sluaj nego to sam u poetku mislio. Morao bih da
sprovedem obimnije leenje ovde na Klinici. ovek je opsednut etao
Beogradom, bez pomoi, nije imao hrabrosti da mi se obrati. A jo nije
kasno, jo postoji nada da se izvue iz sopstvenih psihikih ruevina.
Moram da pronaem uzroke, da zaronim do detinjstva, do samih korena
ovog njegovog psihikog stanja.
Ipak, pokuavam da ga iskuam. Kaem:
Da li ste o svemu dobro, zaista dobro promislili, Karlo? Vaa
sposobnost je jedinstvena, moda jedina u svetu. Stvari se deavaju
mimo vae volje. Ako moete da ih predviate, to znai da se va um
razvijao mnogo bre i progresivnije od ostalih. To govori o progresu ...
O neutralizaciji sluaja . . .
Njegova desna ruka iznova je u depu sakoa. Nervoza ga je
ponovo dohvatila, ali morao sam da rizikujem. Do kraja sa otporom, da
se uverim ima li istine u tim recima, ili je sve ovo njegova ivotna
predstava. Bilo je potrebno da ga ubedim da mu verujem i da elim da
mu pomognem. Odgovara brzo:
Ne, ne. Kada biste vi imali takav oseaj, ne znam kakva bi bila
vaa reakcija. Zamislite masu: stotine, hiljade ljudi oko mene i svaki
njihov pojedinani sluaj nasre i eli da mi se nametne. Kao kad talasi
udaraju o obalu. Hiljade sudbina, smrt, neprijatnosti, poneka lepa stvar
koja naleti, ili dogaaji u koje hrle i ne znajui za njih. A ja znam,

doktore. Znam ih. To je uasno. I zato ba ja? Ja, izmeu toliko ljudi u
ovom svetu? Ne, ne elim to vie! Oslobodite me svega!
Sada je trenutak kada u popustiti. Na ivici je sloma, desna ruka
mu je ukoena u laktu, pogled je napet, telo takoe. Govorim:
Ako je to vaa definitivna odluka, Karlo, mogu da pokuam. . .
Nita ne obeavam. Sve je dosta isforsirano i naglo, bez detaljnih
priprema i analiza. Sluajte me paljivo. . . Verujem da u svemu to ste
do sada ispriali ima dosta istine. Razuman sam ovek i irokih pogleda.
Nita u ovom naem svetu nije nemogue, mnoge barijere uma su
probijene. Ali me ipak neto, kao strunjaka, kopka. Zato vau
sposobnost ne demonstrirate . . . recimo sada. Koncentriite se, neto e
se ve dogoditi u toj budunosti od pet minuta, napiite to na paretu
papira . . . Time biste mi samo pomogli.
Glas mu je tvrd, odbijajui.
Ne, doktore. Ili mi pomozite na ovaj nain, na re, ili nikako.
Pre ulaska u ovu prostoriju zarekao sam se da vie nikada neu koristiti
svoju sposobnost, i sve vreme dok razgovaram s vama maksimalno sam
koncentrisan i udaljen od toga. Mogu vam rei da sam u tome delimino
uspeo. Mada me to iscrpljuje. Pretpostavljam da bi navalilo im izaem
odavde. Zbog toga i elim hipnotiku seansu i zaborav.
Posmatram ga i razmiljam. Upravo mi je ovakav sluaj
potreban za moju novu studiju. Toliko izvitoperenu psihu do sada nisam
imao prilike da susretnem. Bacam pogled na asovnik. Ve je pet sati,
vreme da i ja napustim Kliniku. U redu, kaem. Preite na naslonja
u uglu sobe.
Ustaje, prelazi prostorijom, seda. Ruke su mu na naslonu,
ispruene i mirne. Oputen je i spreman. On veruje, oekuje, nada se.
Ustajem i ja, polako mu prilazim, palim malu lampu sa strane, gasim
osvetljenje. Nali smo se u nekoj meavini blage svetlosti i tame.
Njegove enice su irom otvorene i zrae nemir. Govorim mu
umirujue, gotovo blago, fiksiram ga pogledom. Sugeriem mu da se
opusti, masiram mu slepoonice, ponavljam i ponavljam da elim da mu
pomognem . . . govorim i govorim. Oi mu se lagano zatvaraju, pada u
san, ali um je otvoren za moje rei.
Nalazi se u dubokom snu. Nastavljam dalje da govorim,
nastojei da prodrem to dublje. Otvaram, jedna za drugim, sva vrata
koja spreavaju pristup sutini. Karlo je kao leptir na ploi, otvoren i
spreman.

Skoro e kraj. Ustajem i prilazim telefonu, okreem broj

deurnih. Ja jesam doktor, ali ovom oveku je potrebna kompletnija
pomo. Na razgovor je samo blagi anestetik, samo poetak. Mora da se
due leci, jer ovakva fantazmagorija se retko sree.
Deurni slubenik se javlja. Pozivam ih da dou i sputam
slualicu. Prilazim Karlu.
Budim ga polako. Osveuje se lako i bez ikakvih problema. Jo
je u polusnu. Stiu deurni. Jaki su i svaki otpor je uzaludan. Ostavljam
ih kraj vrata, jer elim da Karlu saoptim da je za njega najbolje da
izvesno vreme ostane na Klinici. Sada je ve sasvim budan. Njegove
irom otvorene oi izraavaju zahvalnost i olakanje.
Govori kratkim reenicama, duboko uveren da je seansa uspela.
Kako je ponekad lako s njima izai na kraj. Ali, samo dubokim
poznavanjem ljudske psihe.
Ne znam ta ste mi sugerisali, doktore, ali oseam olakanje.
Zaista to mislim. Kao da je postavljena brana. Moj oseaj je sada pod
mojom kontrolom. Mogu da ga usmeravam i zadravam. Mislim da u
jo da dolazim, doktore. Sigurno, i to uskoro.
Da, da. Viaemo se skoro svaki dan, moj Karlo. Trudim se da
moj glas sada bude to tii jer pacijenti iz ovakvih euforinih stanja
zahvalnosti mogu iznenada da preu u krajnju depresiju ili razjarenost.
I ja sam saglasan s tim, Karlo. Potrebno vam je to, verujte.
Mislim da za vas ima nade. Vano je da iskreno saraujemo.
Pogledom zovem ljude i oni hitro prilaze. On shvata u trenu da
se neto deava i ruka mu skliznu ka depu. Bolniari su bri i
zadravaju mu ruke. Govorim mu polako, jer ne elim da padne u bes:
Vano je za vas da ostanete na Klinici, Karlo. Potrebna vam je
kompletna pomo. Ne plaite se, oni ne ele da vas povrede.
Na moj znak jedan od ljudi vadi predmet iz Karlovog depa.
Kao to sam i mislio pitolj. Pun, otkoen. Ipak, ja sam iao za korak
bre. Karlo ne deluje previe gnevno. Pre razoarano, rekao bih.
Niste mi verovali, doktore. Trebalo je da demonstriram svoj
oseaj, shvatam da bi jedino to moglo da vas uveri. Ali, kakve bi onda
bile vae reakcije? Ovako sam ispao neuraunljivi psihopata, koji
slobodno eta ulicama grada. Da, imao sam pitolj, ali nikada ga ne bih
upotrebi o. . .
~ ozMo ;uons 'snq 'uzp ~
Da, znam. To svi kau. Posle.

Ovako, vi ste bili u prednosti. Ne koristei svoju sposobnost, i

verujui vam, bio sam na istoj nozi s vama. Samo to ste vi imali svoje
iskustvo i mogunost da sve ovo iskombinujete. Kasno za mene, ali
eleo sam da vam posle hipnoze demonstriram ... kasno ...
Jo nita nije kasno, Karlo. Pomoi emo vam, stanje jo nije
neizleivo. Vremena bar imamo, zar ne? Neete praviti probleme,
nadam se. . .?
~ drazen23, abacus123, suton; CroWarez.org ~
Za ime svega, ali on je iznenada poeo da se smeka a zatim
smeje, sve glasnije i glasnije. Gledao je u mene i smejao se grohotom.
Smejao se i kada su ga bez ikakvog otpora izvodili. I dugo sam uo
njegov smeh, sve dok ga nisu izveli iz hodnika.
Da. Komplikovan sluaj sa naruenom psihom. Dvojna linost,
izofrenija. Psihopata koji stvarnost prebacuje u svoju iskrivljenu
predstavu okoline. Vrtim glavom, dok mi mozgom kolaju najrazliitije
misli. Terapija, razgovori, leenje. Prilazim stolu i sedam. Dugo
posmatram pitolj, moda ceo minut. Malo je trebalo, malo ...
Ustajem, prelazim u kancelariju sestre Ivane i iz ormana vadim
fasciklu. Ukljuujem magnetofon i dok diktiram uputstva, razmiljam o
Karlu. elim da sestra sutradan otvori novi dosije. Onda ujem korake,
kao da neko tri ka mojoj kancelariji. Jedna mi je misao prola kroz
glavu da se onaj luak nije oslobodio bolniara i sada uri da mi se
osveti? Skaem i pruam ruku ka kvaki i kljuu . . . Ali, vrata se
otvaraju mnogo bre, i ja dobijam estok udarac u lice!
Padam na pod, i refleksno u padu se hvatam za bilo ta. Ruim
sve iz malog ormana, sa stola sestre Ivane, i na kraju leim u svoj toj
hrpi koja je pala po meni. Iznad sebe ugledam bolniarevo lice.
Oprostite, doktore, ali nisam oekivao da ste tik uz vrata ... Do
avola, sve je zbog onog udaka ...
Zaboravljam na bol i na svoju krajnje neugodnu situaciju.
Ustajem i dok vadim maramicu i pritiskam razbijeni nos i usne, pitam:
ta je s njim? Pobegao?
Pobegao, avo ga. .. Ali, bio je tako miran, srne jao se onda
je, iznenada, u drugom hodniku, oborio nas obojicu na pod i zbrisao.
Zaas je izleteo i stigao do ograde Klinike, preskoio je i izgubio se ...
Umornim pokretom ruke otputam oveka. Da, sad ie sve
gotovo. Znam da ne vredi tragati za njim. Znai, znao je! Sve vreme je
bio u pravu, a ja nisam eleo da mu poverujem. Ovaj moj razbijeni nos i
usne, sav ovaj kr i lom oko mene, predvideo je pre nekoliko minuta i
zato se onako smejao! Karlo niie bio lud, Karlo je u svom mozgu uo te

udne otkucaie budunosti... A ja mu nisam verovao. A i kako bih,

zaista?
Vraam se stolu i briem magnetofonsku traku. Na fascikli
piem krupnim slovima:

OVEK PET MINUTA

Unosim one ture podatke, mada znam da to ne vredi mnogo.
Sedim i tupo buljim u dosije, i kao da jo ujem njegov zvonki smeh.
On je sada ko zna gde u Beogradu, eta, prolazi pored drugih ljudi,
prima budue dogaaje. Ako ih prima...
Jedina nada mi je da nisam uspeo sa svojim sugestijama, da neka
skrivena vrata nisam otvorio, da e tua nevolja uspeti da natera Karla
da popusti. Da iznova pokua da nekome pomogne ili da ga upozori.
Jedino tako postoji mogunost da se ponovo sretnemo. Onda u verovati
oveku pet minuta.
Izlazim iz zgrade, naputam Kliniku. Oseam da sam glupo
propustio moda najveu stvar u svom ivotu.
U gradu sam, hodam u guvi. Moda je i on negde tu, osea
lavinu buduih dogaaja koja ga pritiska svojom neumitnou. Ako
popusti pred njom, moda emo se tada videti. Moda.
~ ozMo ;uons 'snq 'uzp ~

Plankton
Kada su ga pozvali da stupi pred Agoru, susreo je samo tuni
pogled svoje ene. Znala je ta ih eka i ni re nije prozborila u tom
trenutku. Otpratila ga je oima dok je nestajao u daljini, mrk i uspravan.
Dok se pribliavao Agori, pred oima mu se odvijao nemi film
njegovog ivota: sve nade i nastojanja da e biti Izabran, ba on, meu
hiljadama drugih. Zatim takmienja, rad i uenje, i konano uspeh.
Onda divno saznanje o znaaju i svrsi njegovog izbora, blistavi ukus
uspeha i slave. Burni dani mladosti. Usavravanje, prijatelji i avanture.
Zatim porodica, mir, srea i na kraju ovo. Zar je ve sve to prolo?
U ovalnoj, centralnoj prostoriji ve su bili svi od Najstarijeg
do Najmlaeg, celokupna Agora se sastala. ekali su njega. Doao je i
seo u izdignuti, rotirajui deo prostora u sredini, tako da ga je svako
mogao da vidi. Krug odluke je poeo. Nije prikrivao uznemirenost, koja
mu se itala na licu, zadrhtao je pri pomisli da hi ovoga puta mogao da
bude sin ... Kada je pre pesak vremena iileo?
Najstariji je, bezbojnim i vrlo dalekim glasom starosti, prvi
progovorio:
Mislimo da je vreme da krene, ve sutra, rano. Maina je
gotova, zvezde te oekuju. Sve je spremno, usklaeno na tvoj bioritam i
hod. Moe i da bude tamo, kod Maine, a i ne mora. Do odlaska sve
vreme ovog sveta je tvoje. Za oprotaj.
Progovorio je zauujue mirno. Uinilo mu se da govori tuim
glasom: Ja ne elim da idem. Ne elim da napustim ovaj svet, sve ovo
to imam. Ne mogu.
Maina zna samo za tebe, samo ti moe da ide.
Toliko nas je vremena i truda stajala tvoja priprema, kao i izrada
same Maine. Sve ti je bilo omogueno: i rad, i uvid u svaku nauku nae
civilizacije, ivot kakav si eleo. ak i dom i porodica, iako si znao da
svemu tome jednom mora da doe kraj. Kada sve bude spremno, kao
sada. Tvoj as je doao i ne sme da bude oklevanja. Mora da ide.
Ne sme da popusti. Mora da pokua, mora.
Ali, ja to sada ne elim i niko me ne moe prisiliti, pa ak ni
Agora! Zar da svu sreu i sve to posedujem bacim u ponore zaborava i
nepostojanja? I to zbog cilja koji je nedostian!
Sve si to znao daleko u prolosti.. .
Ali ne pod ovim uslovima.

Kasno je, Izabrani. Maina zna samo za tebe.

Neka ide neko drugi.
To je nemogue. Tvoj puis odbrojava zadnie sate u Maini.
Ona eka tebe. Zajedno ete obii sve, vratiti se .. .
Niko se do sada nije vratio! Nikada! Zato bih se ba ja
vratio?
Neko e se jednom vratiti. Nai e cilj za kojim tragamo
vekovima, pronai e put. Trai. Maina e ti pomoi na ovom dalekom
putu. Na tebi je odgovornost cele generacije.
Agora zna da je put veoma dalek, bez vidljivog cilja, koji
moda i ne postoji. A kada bi, igrom sluaja, i uspeo, emu onda
povratak kroz beskraj, meu umrle? Nai u novog Najstarijeg, novu
Agoru. Biemo mrtvi jedni za druge.
Takvo razmiljanje vodi te u oaj. ovek mora da tei traganju
i kretanju, uvek. Da istrauje i upoznaje novo! Zar bismo dostigli ovaj
nivo znanja, nauke i duha, da nismo tragali za viim i boljim? Preci su
nam se guili u mraku neznanja, mrnja i sukobi su bili svakodnevni. Da
je ostalo tako, da nije bilo progresa i tenje za neim viim, iezli
bismo u prahu mnogih civilizacija koje ne spoznae sebe, ni oko sebe .. .
Mnogi su nas pre tebe napustili i kao svetle take nae civilizacije
tragaju za drugima u svemiru, trae cilj koji sebi postavismo.
Niko ga do sada nije naao .. .
Niko. Ali, jo tragaju.
Bio je pobeen, ali i osloboen sumnji. I napusti Agoru
poslednji put.
Stajao je u tami, nasuprot Maini koja e ga u zoru odneti do
zvezda . ..
I mislio je: sutra e da zaboravi da si postojao, a tvoje ime bie
u svakom razgovoru, dok vreme i zaborav ne izbriu sve. I bie jo
jedan koji trai, bie i postae kao i svi pre tebe, Onaj koji luta. Sve
to ima, to si eleo, hteo, nestae u ponorima nedokuivosti, elje e
nestati i izgubiti prvobitni smisao. Nekada si bio ponosan i srean to si
Izabrani, a sada eli ono to si toga asa izgubio: slobodu.
I govorio je: zato ne ode odavde? Maina e saekati. Bar se
oprosti sa dragima, ujutru nee vie biti vremena. Ipak je ostao da stoji,
svestan da oprotaj ne donosi mir koji mu je potreban.
Zagledao se u zvezde, gore na nebeskom svodu, koje su isijavale
svetlost. Koliko li je civilizacija i svetova ekalo na njega, tamo gore?
Bie most sa drugima, ako naie na druge. Uspostavie se kontakti i sve

e ii svojim tokom ... a on? Da li su i oni pre njega, oni koji su ranije
stajali na ovom betonskom, ogromnom uzletitu, isto tako razmiljali?
Jesu li i oni ostavljali nekog, jesu li bili vezani za tlo kao i on? Da li su
rado pohrlili u nita? Svako od njih imao je vremena da razmisli, da se
pronae, da odlui. I niko do sada nije ostao. Odleteli su tamo gore, ili
dole, u svemir, desetine i stotine Planktona, odnosei poruke, znanje i
duh civilizacije iz koje su potekli, tragajui za drugim civilizacijama,
pokuavajui da uspostave kontakt. Znanje je utiralo svoj put kroz
nabore svetlosnih godina, zvezdanih sistema, suprostavljajui se
vremenu, prostoru i smrti. Ko zna koliko je Planktona ostavilo svoje
kosti na nekoj negostoljubivoj planeti?
Podigao je pogled traei zvezde koje su bledele pred zorom.
Mnogi svetovi e ekati na njega i on e uskoro nestati odavde. ta li e
da osea tada, u tom trenutku? Odgovor mu se sve vie nudio sa
izranjajuim suncem . ..

*
Nalazio se u Maini, odbrojavajui poslednje minute. Znao je
koliko je potrebno godina da bi se nainila jedna ovakva Maina, koja
e novog Planktona odneti u svemirski okean. Nalazio se na
predvienom mestu, bioritma usklaenog sa ritmom same Maine. Bez
njega ona automatski propada u samounitenju, bez nje je i on
bespomoan u svemiru. Nosio je mnotvo podataka i aparata koji e
slati izvetaje o svakom deru njegovog puta, sve dok ga ne proguta
prostor. Sada je toliko eleo da uje ljudski glas.
I upravo tada, dok je ta misao bledela u njegovom mozgu,
trodimenzionalna slika Agore nala se s m'im u Maini. Dugo su se
posmatrali, dok Najstariji u Agori nije uzeo re:
Veali smo zbog ovog, jer do sada se to nije praktikovalo.
Mislili smo da onom ko e lutati izmeu zvezda nije potreban govor za
rastanak. Ali, neto se promenilo, ti vie nisi eleo da ide i to nas je
uznemirilo, jer put mora da se odrava. Zeleli bismo da ti damo odgovor
na sva pitanja koja si nam postavio. Na svom putu mora imati mir i
volju da istrauje. Postao si Plankton, jedan od mnogih u potrazi za
ciljem.
A on ne postoji, zar ne?, upitao je.
Ne postoji u onom obliku i interpretaciji kakve mi odravamo
zbog vitekog duha, zbog neega to zagolica oveka. Odrala se
legenda o drugima u svemiru, o njihovim posetama naoj planeti.

Priznati da smo jedini, znailo bi zatvaranje u svoje okvire, a ovek

mora da sledi kretanje, da traga. Kretanje kao invencija a ne kao
inercija. Planete i zvezde i dalje e se raati iz utrobe vasione i nestajae
u eksplozijama Nove ili Supernove, sve e ii svojim kretanjem.
Legenda poput entuzijazma pokree mlade, meu njima si bio i ti, da se
vinu do zvezda, da se istrai i naseli prostor. Moda e se vratiti,
moda ne. To je sve. Od sada si i ti Plankton, jo jedan koji luta, jo
jedan koji traga.
Slike je nestalo. Ponovo je bio sam u brodu koji se kretao
kosmikim bespuem. Zvezde su bledele i dobij ale oblik izduenih,
svetlih traka i njemu se inilo da nikada nee biti usamljen u tom
mnotvu nepoznatih svetova.

Proces rehabilitacije
Budio se.
Leao je na leima, sada ve otvorenih oiju, trudei se da se
rasani. Telo mu je bilo odmorno, oseao je samo blagi dreme i prijatnu
oputenost. Zatim je to oseanje zamenjeno nelagodnou. Neto nije
kako treba, samo ta? Kao bljesak, kroz glavu mu je prostrujala
spoznaja seanje! Nije mogao niega da se seti!
Uspravio se u krevetu i tanki pokriva skliznuo je sa nagog tela.
Sve oko njega odjednom je postalo strano i neprepoznatljivo. Prostorija
je nema sumnje bila spavaa soba. Blaga svetlost prodirala je kroz
debele, svilene zavese koje su pokrivale prostor na zidu obloen
providnom materijom. Koliko je mogao da oceni, nametaj je po
poslednjoj modi. IH je to bila samo njegova mata.
Zastao je za tren u tom razgledanju sobe. Instinkt, duboko
usaen u njegovom biu, upozorio ga je da u prostoriji nije sam.
Strgnuo je naglo prekriva sa ogromnog kreveta i prizor mu je oduzeo
dah. Mada je bio polumrak, oi su mu brzo preletele svakim delom ene
koja je leala na drugoj strani. Bila je okrenuta leima, ali je ipak
mogao da uoi vanrednu grau njenog tela. Grudi su joj se ravnomerno
dizale i sputale i on se jedva savlada da je ne dodirne.
ena! Njeno prisustvo u ovoj sobi govorilo je dosta. To bi
trebalo da znai da se poznaju, ili da su se sino upoznali. Oigledno je
da su no proveli zajedno, delovi odee leali su posvuda. Sigurno nam
se sino mnogo urilo, pomislio je ne bez izvesnog zadovoljstva. Ali, do
avola, kako sam mogao TO da zaboravim?
Niega nije bilo u njegovom seanju, samo praznina koja je
nalikovala na beskraj meu zvezdama.
Gde se nalazi? Ni jedan predmet nije mu bio poznat. Na kojoj je
planeti? Zemlji? Na Marsu? Yeneri? Ko zna . . .
Zena se promekoljila i naglo trgla iz sna. Okrenula se na boku i
upravila svoj pogled ka njemu. Savladao je svoje iznenaenje i
zbunjenost i uputio joj osmeh divljenja. Uzvratila mu je osmehom, koji
je otkrio niz blistavo belih zuba, koji su zasijali u polumraku, najzad sve
je na njoj bilo lepo.
Glas joj je takoe bio prijatan:
Medvediu, pa ti si se probudio pre mene?

Njena ruka je dohvatila pramen njegove kose. Osmeh je odavao

njenu elju. Nije mogao da je odbije, najzad, o njegovoj iznenadnoj
amneziji mogli su i kasnije ...
To kasnije se malo oduilo i na kraju je uhvatio sebe u pomisli
da ga samo seanje i ne interesuje ba toliko. Nije znao ta ga oekuje
kada mu se ono bude povratilo. Moda je imao hiljadu problema? Ipak,
neto duboko u njemu prelomilo je odlaganje. Odluio je da pree na
stvar.
Sluaj, rekao je nesigurno, moda e ti se initi glupo, ali
uzmi ovo kao istinu, time e mi samo pomoi. Gde smo mi?
Pogledala ga je sa puno razumevanja.
Jadni dragi! Znai, opet te je zgrabilo! Dobro, onda me sluaj.
Postupiu prema uputstvima doktora Haj a.
Doktor Haj? Sluaj, ja ...
Prstima mu je zapuila usta, ne dozvolivi mu da nastavi.
Polako, medvediu. Budi strpljiv i pusti svojoj maloj Zastri da ti
ispria koliko zna i koliko moe. Vidi, ti si Jol. Ja sam Zastra, tvoja
dobrovoljna partnerka. Razum e? Volim da sam s tobom i zajedno smo
ve dva meseca. Nalazimo se u tvom apartmanu.
Ujela ga je za uvo, umiljavajui se kao maka. Zvezda mi,
prokle Jol u sebi. Dva meseca sa Zastrom a on nije mogao da se seti ni
jednog detalja. Kako je nju mogao da zaboravi? Nastavila je da govori,
grickajui mu rame:
Ti si, medvediu, doiveo neku gadnu nesreu, zna. Ali, sada
je sve u redu. Lekari su te spasli i sve se zavrilo dobro. Samo,
povremeno se pojavljuje kratkotrajna amnezija, ba kao ova danas.
Posle ne moe niega da se seti.
Pogledao ju je sa izvinj avaj uim osmeh om.
Zbilja, to je glupo. ak ni. . .
Zastao je u pola rei. Nije imalo smisla objanjavati dalje
sopstveno stanje. Ona je sve bolje znala.
ak ni toga, vidi. Do danas si imao, u toku ova dva meseca,
deset takvih rupa u seanju. Ali, doktor Haj te uvek vraao u stanje
svesnog pamenja prolosti, koliko ja razumem tu terminologiju, dragi.
Ti si jo na rehabilitaciji zbog preivele nesree, ali ti je iz dana u dan
sve bolje. Ja to znam vie nego iko drugi.
To joj je u potpunosti verovao. Njena umiljavanja i nenosti
spreavale su ga da misli ozbiljnije i da se pozabavi s ovim to mu je
rekla. Nije mogao da se u potpunosti koncentrie na svoj problem. Krv

je poela bre da kola kroz njegovo telo. Upila se zubima u njegovo

rame kao pijavica i on se prepusti novoj strasti. Bar je vremena imao
napretek. ..
Posle izvesnog vremena njemu se inilo da su proli sati
odneo ju je pod tu. Njeno telo je bilo lako kao pero, ili on nije znao
kolika je njegova snaga. Tek, pod mlazevima vode, upitao je: Gde smo
ono stali, Zastra? Mislim, na na dijalog.
Uinilo mu se da je pomalo razoarana, ali nastavila je da
govori, i kasnije dok su se vraali na leaj.
Pa, ne znam ta te jo zanima. Povratak seanja ne traje dugo,
bar je tako bilo do sada. O svemu ostalom najbolje e ti ispriati sam
doktor Haj, u Centru za rehabilitaciju.
Reci mi, Zastra.. . Kakvo je moje zanimanje? Neim se valjda
bavim? Sve okolo je avolski skupo, ako se ne varam?
Ti si, dragi, lan posade jedne veoma vane ekipe u bazi na
Saturnu. Tamo radite neto znaajno i vredno. To je sve to sam ula od
doktora Haj a.
Za koga?
Za sve nas, odgovorila je kratko.
Kae, na Saturnu .. ., promrmljao je, poevi da misli o sebi
na drugi nain. Znai, bio je neko, radio je izvestan vaan posao tako
je bar priala
Zastra neto to ga je uzdizalo iznad ostalih. Ali, i pored toga,
praznina u memoriji je ostajala.
Pa da. Ti si posebno spreman za taj posao. Tako si jak, tako
snaan . ..
ekaj, polako. Kae, na Saturnu. Da mi to nisi rekla, pomislio
bih da smo na Zemlji. Ni jednog trenutka . . .
Ali, ne!, nasmejala se, prekinuvi ga u rei. Ti se znai i toga
ne sea!
ega bih to jo trebalo da se seam?
Mi smo na Marsu! Trei kupolni grad, XV ulica, VII blok.
Apartman 28. Iznenaen si, zar ne? Vidi, Centar za rehabilitaciju je
takoe na Marsu, jer ovde postoje najbolji uslovi od svih planeta koje
naseljavaju ljudi. Doktor Haj je direktor Centra i ti si pod njegovom
brigom, dok si ovde. Osim . . .
Osim?
Osim kada smo zajedno, mili.

Do avola, pomislio je kasnije, ove stvari bih mogao neprestano

da radim. Zastra se upravo vraala iz kupatila i zapljusnula ga kiom
kapljica.
Znai, ovde na Marsu se oni slini meni vraaju u normalno
stanje? Mislim, ako se dogodi neto slino . ..
Da, mili. Tako mi ostali smrtnici imamo priliku da se
upoznamo s vama, ljudima sa Saturna! O vama se ispredaju razne prie,
u njihovu istinitost sam se i sama uverila.
Neto kasnije ponovo ju je upitao:
Sta se dogodilo sino? Jesam li imao svoje seanje, ili se to
desilo ranije?
Koliko se ja seam, sve je bilo u redu. Bio si na rutinskom
pregledu kod doktora Haj a. Nieg novog nije bilo. Zatim smo menjali
mesta i zavrili na jednoj sedeljci.
udno da su uslovi na Marsu bolji nego na Zemlji.
O, jadno moje! Pa ti se i toga ne sea! Sta bi jo trebalo da
pamtim?, upitao je u udu.
Zemlje vie nema, medvediu!

*
Do Centra su se dovezli utei. Zastra se trudila da ga
oraspoloi, ali Jol je bio uzdrman saznanjem.
Ko zna koliko ga jo iznenaujuih i poniavajuih stvari
oekuje kad mu se povrati seanje?
Centar za rehabilitaciju bio je opremljen svom moguom
tehnikom, to je video kroz otvorena vrata u hodnicima kojima su
prolazili. Roboti i androidi, kao i ljudi, bili su neprestano u pokretu.
Zastra ga je drala za ruku i najverovatnije vodila ka odeljenju doktora
Haj a, direktora Centra. Drala se za njega sve dok nisu dospeli do
odeljenja. Nasmeila mu se, i kratko i brzo ga poljubila u obraz. Ula je
i ostavila ga da eka u hodniku. Malo kasnije provirila je njena glava.
Prstom i osmehom pozvala ga je da ue.
Prvi njegov utisak je bio ruiastoplav. Te boje dominirale su u
prostoriji direktora Centra. Nametaj je bio od nekog sjajnog metala,
mestimino presvuen koom i ispunjen vazduhom. Svetlosti je bilo u
izobilju.
Tada je i opazio doktora Haja. Stajao je kraj stola i pruio mu
desnu ruku. Imao je slab stisak ruke. Bio je dosta mlad, crne kose i
prijatnih, tamnih oiju. Glas mu je bio melodian.

Drago mi je to ste odmah doli ovamo. Jole. ekanje i

oklevanje u vaem sluaju ne vodi dobru. Zastra me je maloas ukratko
upoznala sa injenicom da ste trenutno pod dejstvom najnovije
amnezije. To nije nita udno, nemate nikakvog razloga za strah.
Reavali smo to i ranije, tako e biti i sada. Sedite.
Doktor Haj obie svoj neveliki radni sto i sede suelice Jolu i
Zastri. Sa svojom odeom potpuno se uklapao u okolinu. Boje su
delovale smirujue na Jola koji oseti kako mu se miii lagano oputaju.
U prostoriji nije video nikakav aparat. Doktor Haj pravilno
protumai taj ispitujui pogled, i nasmeivi se ree: Tehnika je u
drugoj prostoriji. Ne brinite, doi e red i na to.
Zastra ustade. Mene eka posao, morau da krenem. Ostavljam
vas da ovo resite jo jednom.
Izala je leprajui svojim vazduastim haljinama. Doktor Haj se
nakalja i ree:
Sada sam spreman da odgovorim na sva vaa pitanja, ako ih
imate. Kasnije emo prei na direktne metode vraanja vae memorije.
Slobodno pitajte sve ta vas interesuje.
Voleo bih da saznam kako je do .svega ovoga dolo. Oseam se
kao izbrisana traka.
Razumem vas, odgovori Haj. Vidite, Zastra je rekla da vas je
saznanje da Zemlje vie nema veoma pogodilo. Za nas nita udno, ali
za nekoga kao to ste vi, za nekoga ko je ostao bez memorije to moe
delovati kao iznenadan ok. Jo jedan dokaz koliko je svima nama
Zemlja utkana u razmiljanja i gene, mada je veina nas planetu Zemlju
videla samo na snimljenim video trakama iz prolosti. injenica je da je
Zemlja unitena a sa njom i est milijardi ljudi. Ostalih etiri i po,
raseljeno je po ostalim naseljenim planetarna i satelitima, svemirskim
stanicama i kolonijama . . . Na svu sreu, stradala je samo Zemlja.
Znai li to da sam ja iveo na Marsu?
Da, vi ste ovde na Marsu i roeni. Inae, na Saturnu ste radili i
tamo vam se dogodila nesrea, koja vas je i dovela u na Centar.
Posledice te nesree su vae povremene amnezije, ali to e potrajati
samo dok ste u fazi rehabilitacije. Kad taj proces konano zaokruimo, a
ja se nadam da emo to uspeti danas, nestae i tih povremenih rupa u
vaem seanju.
Jol se nakalja. Taj moj posao... Kakav je?
Veoma znaajan za sve, licem doktora Haja prelete senka.
Vidite, mi i danas imamo velikih problema sa vazduhom. Zvui

smeno, zar ne? Ipak, stvarnost je znatno drugaija, manje nasmeena,

surovija. Ispod kupola gradova na Marsu i drugde, vazduha ima. Druga
strana medalje je tamnija. Mnogo truda i sredstava ljudi ulau u
proizvodnju ivotnog vazduha bez kojeg bi naa plua stala.
A Saturn?, upita Jol nestrpljivo. Kakve veze on ima sa svim
tim?
Ekspedicije koje su bile odaslane na Saturn otkrile su, ne ba
tako davno u prolosti, da na njemu postoje ogromna leita smrznutog
kiseonika u kristalnom stanju. Naravno, to je predstavljalo kraj nonim
morama, konano reenje. ovek je odahnuo i sve je uinjeno da se do
kiseonika i doe. Ali.. .
Ali?
Kao to vidite, Jole, uvek postoji izvesno ,ali'. Uslovi rada na
Saturnu su izvanredno teki. Samo izabrani, specijalno istrenirani i
pripremljeni ljudi mogu da opstanu u uasu koji vlada na povrini i u
unutranjosti ledenog diva. Te opasnosti su i dovele do nesree u kojoj
ste stradali.
Trebalo bi sada da budem ponosan, pomisli Jol. Upitao je
glasno, pucketajui svojim velikim prstima:
Kad smo ve kod toga ... Ta nesrea koju spominjete . . . Recite
mi neto o tome.
Svakako. Uspeli smo u potpunosti da anuliramo sve spolj ne
povrede vaeg organizma, kao i unutranje, sem nekoliko beznaajnih
oiljaka.
Bilo je prilino gadno, pretpostavljam?, upita Jol. Mada se
ne seam detalja.
Danas smo u stanju da mnoge stvari maksimalno pribliimo
prvobitnom izgledu, da mnogo tota i poboljamo. Va snani
organizam podneo je sva optereenja i oteenja, i zahvaljujui tome
ostali ste ivi. Dohvatio vas je podzemni potres, dok ste se nalazili u
jami. Tone kiseonika u smrznutom stanju provalile su pregradne zidove,
sruile potporne grede i zbrisale sve to se nalazilo na putu masi.
Sigurno je poneto od toga u mom izgubljenom seanju, ree
Jol.
Sve, odgovori Haj. Toga se prvo setite pri rememorizaciji.
Rekoh, jedino ste vi davali znake ivota. Dvojici vaih kolega nije bilo
spasa, kada je do vas doprla spasilaka ekipa. Va mozak je jo
reagovao na elektrotestove, mada vam je srce bilo stalo, disanje takoe.

Meutim, danas su rad mozga i njegova eventualna oteenja u prvom

planu.
Znai, tako je to bilo.. ., promrmlja Jol.
Odmah ste prebaeni u operacionu salu, u glavnu bolnicu na
Saturnu. Uspelo je u potpunosti. Posle dva meseca provedena ovde na
Marsu, vae fiziko stanje je kao i pre, moe se rei i bolje. Cilj same
rehabilitacije je da se zaokrui i kompletira rad svih vaih organa. Vae
telo je kompaktna celina, specijalno pripremljena za uslove koji vladaju
na Saturnu. Tamo ste vi u svom elementu. No, sada vam se povremeno
gubi pamenje, to je jedan od prolaznih efekata prilikom rehabilitacije.
Nema razloga za brigu, jer proces rememorizacije je usavren. Moete
biti sreni, Jole. Pre pedesetak godina bi bili mrtvi.
I jesam srean, pomisli Jol, seajui se Zastre.
Kako izvodite rememorizaciju?, upita.
Doktor Haj protrlja prstima elo.
To je usavren proces i mi smo ga mnogo puta izveli sa
uspehom. Najzad, samo na vama smo ga izveli devet puta! To je,
zapravo, reanimacija memorativnih elektromagnetnih potencijala koji se
odnose na seanje u vaem mozgu. Da budem jasniji, kod vas je sada
trenutno nastupila i traje blokada u memo-elijama. Elektromagnetni
potencijali koji oznaavaju vau memoriju, izvesnim poremeajima
nastalim u nesrei koja vas je zadesila, uskladiteni su na pogrenom
mestu. Javlja se apsurd: vaa svest zahteva da se setite pojedinih
dogaaja, lica, stvari, obraajui se u mozgu na pravo mesto, ali tamo
nema niega ... To bi vam izgledalo kao kad biste otili u gradsku
fototeku i traili traku o neemu to vas interesuje, na za to odreenom
mestu. Tamo ne nalazite nita. Kako biste se snali u mnotvu ostalog
materijala, ne znajui gde je mesto za kojim tragate? A u vaem mozgu,
u bilo kojem mozgu ljudskog bia, postoji mnogo takvih mesta! Vaa
svest luta i traga u tom lavirintu mozga za pravim elektromagnetnim
potencijalima, dok ste vi sve vreme u amneziji. Nimalo prijatno,
svakako .. .
Nimalo, dodade Jol, pomiljajui na sve dane koji su bili u
magli, obavijeni velom zaborava.
Ranije je medicina pokuavala sa metodom elektrookova,
jakim nadraajima, izvesnim drogama, ali su rezultati bili ili polovini
ili neadekvatni. U najveem broju sluajeva sve se zavravalo smru
pacijenata. Dadanji sistem pokazao se neuporedivo efikasnijim ... Mala
igra izmeu aparata i ljudskog mozga.

Va pronalazak?
O, ne!, nasmei se Haj, odmahnuvi rukom. Za njeno
korienje imamo da zahvalimo jednom nauniku iz prolosti geniju
koji je iveo i stvarao na Zemlji. Zvao se Tesla i prvi je upotrebio struje
visokih frekvencija, putajui ih kroz sopstveno telo. To je dosta dugo
lealo neiskorieno, ali danas se ta briljantna ideja iskoriava u
potpunosti, usavrena aparaturom koju posedujemo.
I tako ja dolazim do svoje prolosti?
Upravo tako. Sve e iznova biti na svom mestu, nita nee biti
izbrisano, nita zaboravljeno. Seanje e se takoe dosta izotriti. Danas
smo u stanju i to da uradimo selektivno ili pojedinano brisanje
segmenata memorije. Ipak. toliko starih osoba i nema, koje bi seanje
optereivalo.
Do avola, to ne bih ni eleo!, ree Jol. Sto se tie mog
povratka . . . Kada u morati nazad, ako ovo uspe?
Doktor Haj se zamisli.
Sve ete saznati posle rememorizaciie. Ne vidim razloga da
vam to i sada ne kaem. Vi ste. Jole, ve ispunili sve uslove iz vaeg
ugovora. Kad se desila nesrea, bili ste na kraju vaeg boravka na
Saturnu. Vaa je stvar da li elite nazad ili ne. Ugovor za naredne ve
godine rada i boravka na Saturnu nailake ie potnisati. Vi i vama slini,
retki ste kao plemeniti metali! Liudima na naselienim planetarna
Sunevog sistema kiseonik ie od ivotne vanosti a samo mali broj ni ih
uspe da proe svu ootrebnu obuku za rad na Saturnu. Vi ste bogat
ovek, Jole. Povrh svega, va organizam je neuporedivo izdrljiviji nego
na. I naivei napor na Marsu vama moe izgledati kao deja igra. Sve
ostaie na vama, da ponovim.
Zbog Zastre ie sada i Jol razumevao ono to se ticalo napora.
udio se svojoj izdrljivosti, a ovaj razgovor mu je otkrio pravi
odgovor. Pokrie je bilo u niegovom specijalno odnegovanom
organizmu.
O povratku moete jo da razmislite, ree doktor Haj. Sada
predlaem da odemo do tehnikih prostorija.
Jol ustade i poe za Hajom. Prolazei hodnicima razmiljao je o
svemu to je do sada uo. Hoe li mu seanje doneti i neto drugo, neto
to bi eleo da zaboravi? U svemu tome, pred oima mu je igralo
Zastrino telo.
Leite i opustite se, ree doktor Haj, kada su uli u odreenu
prostoriju. Roboti posluitelji su obueni za svoj posao.

Rememorizacija se izvodi u potpunom stanju nesvesti. Sve je lieno

bola i brzo je. Nemate nimalo razloga za brigu i strah. Potrebno je samo
da se opustite.
Jol klimnu glavom. Ispruio se na velikom postolju, doputajui
metalnim pipcima da mu postavljaju udnu aparaturu oko glave. Blago
zujanje brzo ga je uspavalo.

*
. .. Prasak! Popreni zid je popustio i Jol ugleda kako dva vuna
robota lete kao lutke prema njemu pod silovitim naletom smrznutog
kiseonika, koji je pokuljao kroz procep kao magma. Hteo je da upozori
Miloa i Garbija, ali ga je u tome spreio iznenadan i snaan udarac.
Jeknuo je i osetio da pada u nesvest, dok je smrznuti kiseonik
popunjavao jamu . . . Zatim je sve igralo, vrtelo se u divljem ritmu: lica,
predeli, tela i led, veiti led Saturna . ..

*
Kada se probudio, ugledao je iznad sebe nasmeeno lice doktora
Haj a. Roboti su ve poskidali sve sa njegovog tela i glave. Maine i
kompjuteri su mirovali. Kako mu je sada sve bilo poznato! Po deseti put
vieno i prepoznato.
Malo kasnije, dok su sedeli u kancelariji doktora Haj a i pili
osveavajui napitak, sve mu je izgledalo manje i prilino neudobno.
Verujem da je sada sve u redu, ree Haj u pauzi izmeu dva
gutljaja.
Da. Sve, odgovori Jol.
Proces je, znai, uspeno okonan. Rememorizacija je
kompletirana i va mozak iznova poseduje vae seanje. Vie nee biti
amnezije i sada ste osloboeni i tog straha. Ako vam ta bude potrebno,
javite se samo meni. Ako elite da se vratite na Saturn ...
Jol se nasmei, ispijajui svoje pie.
Ne verujem da u se vratiti tamo, doktore. Zbilja ne verujem u
takvu mogunost. Zastra i ja emo svakako imati druge planove.
Pomisao na Zastru je sada bila celovita i izazivala je u Jolu
talase zadovoljstva. Ustao je i njegova velika senka se prui preko stola
do doktora Haj a.
Ovaj ustade i susrete pogled dva i po metra visokog oveka sa
Saturna.
Do vienja, Jole, osmeh doktora Haja bio je srdaan.

Zbogom, uzvratio je Jol. Ovo je na poslednji susret,

doktore. I hvala na svemu.
Kola su ispred zgrade. Odvee vas do vaeg apartmana.
Pogled doktora Haja kao da je govorio da e se ponovo siresti.
Kada su se zatvorila vrata za visokim Saturnjaninom, Haj se
lagano odeta do prostranog prozora na zidu svoje kancelarije. Neba
nije bilo, video je samo plaviasti odraz kupole u visini. A u njoj, kao i
u svim ostalim, irom naseljenih planeta, cirkulisao je ivotni vazduh
koji su svi udisali. Jedan od onih, koji su svojim radom to omoguavali,
izaao je sa reenou da se vie nikad ne vrati na Saturn. Ali, doktor
Haj je znao da e se Jol ubrzo vratiti . . .
Jol je zatekao apartman prazan. Zastra je dolazila i ostavila
kratku poruku. ekajui da se ona vrati pokuavao je da organizuje
vreme, ali nita ga nije dralo na mestu. Razgledao je fototeku nekoliko
puta, dok mu i to nije dosadilo. U njemu se iznova javio stari oseaj
pripadnosti mestu koje se nalazilo milionima kilometara daleko u
svemiru. Onda se tre. Ne, nikada vie tamo! Takve misli i nostalgiju
koja se iznenada zaela u njemu, tek sa krajnjim naporom uspe da
odbaci. Nikada vie meu robote i ostale usamljenike sline njemu
samome.
Kada se Zastra vratila bio je usnuo. Od vreline njene elje brzo
se razbudio . . .
Bio je zapanjen kada ju je kroz nekoliko dana zatekao u lokalu s
drugim mukarcem i to u slobodnijoj pozi, koja nikako nije mogla da se
svrsta u prijateljsku. Bilo mu je udno da je za druge to normalno, da je
njegovo gunanje svima smeno. Bilo mu je jasno da mu na Marsu vie
nema mesta. Nije mogao da razume Zastrina objanjenja o slobodama i
ostalo. Sa sobom je na odlasku poneo i njenu neugasivu elju . . .

*
Doktor Haj je imao izgled oveka koji ga je oekivao. Jol sede,
pokuavajui da pronae prave rei.
Doktore, otpoeo je nesigurno, ini mi se da je moja
prvobitna odluka bila preuranjena. Moje mesto je jo na Saturnu, bar za
izvesno vreme. Najzad, dve godine i nisu nepremostiv vremenski
period. Moda e mi po povratku neke stvari izgledati prihvatljivije i
blie.

Razumem vas, Jole, glas doktora Haj a bio je pun sauea.

Ugovor ete lako produiti u agenciji. Mislim da e vam naredne dve
godine pomoi da postignete ono ta elite.
Da, moda, odvrati Jol. Pa, doktore . . .
Ustao je i pruio ruku. Haj je stisnu koliko je god mogao, ali kao
da je stezao komad betona.
elim vam da uspete, Jole. Saturn je ak i za vas, prilagoene,
tvrd orah.
Kada je Jol izaao, Haj oseti neku iznenadnu tiinu oko sebe. Taj
korpulentni Saturnjanin nosio je sa sobom i oseanje snage i moi.
Vrata se brzo otvorie i u prostoriju ue njegov asistent, doktor
Poro.
Otiao je?
Maloas, odgovori Haj umorno.
Proces rehabilitacije je zavren?
Tano. Vraa se, ipak, na Saturn. Ponovo e biti dve duge
godine u onim enormnim uslovima na planeti, osiguravajui nama i
ostalima opstanak. Oni su prilagoeni, Saturn je njihovo mesto. Norme
koje vrede na drugim mestima gde su ljudi, njima su strane. Eto, Jola je
izbacilo iz ravnotee to je partnerku zatekao sa drugim mukarcem . ..
Smeno, zar ne? Ali, to se nama ovde moe uiniti smenim, njima ne,
jer godine tamo prolaze uasno sporo, nema burnih i skokovitih
promena. Usamljenici kao oni imaju sasvim druge misli. Ali, objasni ti
sve ovo njima .. .
Pre bih rekao da je tu drugi momenat u pitanju, a ne ene.
To i ne tvrdim, odgovori Haj. Svaka od ena u ovom gradu,
ali i bilo gde drugde, elela bi da provede tri meseca sa super ljudima,
kakvi su oni, sa Saturna ... Ti im doivljaji, verujem, ostaju trajno u
seanju. Ni jedna se do sada nije poalila. Problem je u razlici
shvatanja. Svi su se ovde navikli na normalan izbor partnera, na
raznovrsnost . . . Nema vie sputavanja niti tabua, ljubav se shvata u
svoj svojoj slobodi.
U redu, ubaci Poro. A ta je sa drugim momentom?
Glas doktora Haja postade vri.
Na ta cilja, Poro?
Doktor Poro se nasmei. Ja nisam u samom toku procesa
rehabilitacije kojoj se oni podvrgavaju, ali i iz drugih oskudnih podataka
na koje sam nailazio, mogao sam da izvuem izvesne zakljuke.
A oni su?

injenica je da su Saturnjani usamljenici i eljni ivota koji se

vodi ovde ili na bilo kojoj drugoj naseljenoj planeti. .. Ipak . . .
Ne okoliaj, Poro.
Jol je moda i imao nesreu, odgovori Hajov asistent, ali
veina drugih nisu. Meutim svi su dolazili ovamo sa nekom
klasifikacijom, nekom lakom povredom, boleu. SVI su dobij ali
povremenu amneziiu. SVI su proli kroz isti proces rehabilitaciie. I SVI
su bili nenaviknuti na na stil ivota. Zatim su se SVI vraali nazad.
Haj se nasmei. Lagano se doeta i zavali u svoju stolicu.
Vidim da ti nisu promakle neke stvari. Kao svom asistentu
mogu ti rei i ostalo. Ne, nije sluajnost. Pre ili kasnije, svako od
radnika na Saturnu dospeva u ovaj na Centar. Kad proe pojedinani
ugovor na dve godine, organizuje se dolazak Saturnjanina na
rehabilitaciju. Naa ekipa na Saturnu radi u tom pravcu. Povreda,
namerna ili sluajna, okvalifikuje se odmah za na Centar. Tri meseca u
procesu rehabilitaciie, tri meseca rajskog ivota, to svako od njih moe
da podnese. Ali, ne vie . . . Uostalom, njihova prilagoenost Saturnu je
od izuzetne vanosti! Uporedi Mars i Saturn ta dobija? Ogroman
nesrazmer! Oni bi se ovde oseali kao medved u kutiji ibica!
A rememorizacija?, upita Poro.
Ionako sam nameravao da te uskoro ukljuim u projekat, neke
Jelove operacije e samostalno da obavlja. Vidi, i rememorizacija je
potrebna. Ne moemo da dozvolimo rizik da bilo ko od njih odustane
posle prvog boravka na Saturnu. etiri ugovora, ili osam godina
boravka tamo, jeste minimum. Za to vreme pripremamo sledeeg
oveka. Zar misli da bi oni ovako poeleli povratak?
Nije li delovanje na psihu zabranjeno?
Pa, mi i ne delujemo. Mi usmeravamo. A to je u interesu svih.
Oni su na Saturnu u svom elementu. Ko zna kako se tamo oseaju?
Ovde je odmor, tamo surova borba za opstanak, kao i rad koji im donosi
zadovoljstvo. Biti negde, u dubini svemira, na veitom i u veitom ledu.
Razume? Nema ih mnogo i svaki od njih nam je dragocen. Pokuaj da
zatvori nos i usta. Interesuje me ta bi odluio?
Da diem, odgovori Poro.
I ja, nastavio je Haj. Zato i postoji na Centar. Dck god se
stvari hitnije ne promene. Drugaiju rehabilitaciju moda ne bi ni
prihvatili. No, hajdemo.. . Uskoro stie na sledei pacijent.

Nalazei se u brodu koji je leteo ka Ganimedu, kao prvoj

tranzitnoj stanici do Saturna, Jol je razmiljao o proteklim dogaajima.
eleo je da to pre napusti ovaj svet slabih, koji je toliko zavisio od
njega i njemu slinih. Ipak, udio se kako je u njemu nastupila tako brza
promena. Sada mu je Zastrin postupak bio mnogo manje udan, manje
stran. Jesu li dve godine dovoljan period da zaboravi ili da se promeni?
Da li e ponovo moi da se prilagodi svetu u kome je bio? Nije li to ipak
pravo mesto za njega, a ne onaj drugi svet? O tome mora da razmisli na
Saturnu. Ostajalo mu je jo uvek seanje.

Ne primaj darove
Tanar i Bor, u paradnim uniformama, stajali su i ekali. Na
uzletitu je duvao hladan jesenji vetar. Iza njih, levo i desno od podij
uma na kojima su stajali, poredani brodovi u dugom nizu bili su spremni
za uzletanje. Mlazevi vrelih gasova i tiho bruj an je pogonskih motora
govorili su o skorom odlasku.
Zemljani su odlazili.
Bili su poraeni.
Dvadesetogodinji rat bio je zavren. Sve formalnosti oko
ispunjavanja uslova o povlaenju Zemljana sa tri planete: Makalak, Zun
i Noks, bile su zavrene. Ovo je samo poslednji trijumf pobednika.
Kamere su neujno snimale, sa pristojne udaljenosti, nepomine i
poraene Zemljane, koji su najzad odlazili.
Nema ih jo, ree Bor.
Doi e, odgovori Tanar. Putaju nas da ekamo. To je
privilegija pobednika. Ne ele da sebi uskrate ovu zavrnu predstavu.
Kad samo pomislim . . ., mrmljao je Bor. Poraz od Makalaka
. ..
Od Zuna i Noksa, takoe, ne zaboravi!, dopuni ga Tanar. Ali,
evo ih.
Formacija letelica se ukazala na vedrom nebu planete Makalak.
Ubrzo su se spustile i to nedaleko od postrojenih zemaljskih brodova. Iz
najvee letelice dostojanstveno su izala trojica pobednika, voe planeta
Makalak, Zun i Noks. Iz svakog njihovog pokreta izbijalo je
zadovoljstvo i trijumf.
Susret je bio hladan i strogo zvanian. Robustni Makalak, vladar
planete, prvi je prekinuo tiinu, dok su adutanti razmenjivali potpisane
povelje ugovora. Prvi je uzeo re.
Nadam se da e ovo biti dobra lekcija Zemlji. Niko ne moe da
se suprotstavi Makalaku.
Nervozno iskaljavanje nateralo ga je da brzo doda:
. . . I Zunima i Noksima, svakako. Raunajte da ste dobro
proli, naom milou. Tanar se nakloni.
ast pobednicima! Pre naeg odlaska, eleli bismo da vam
predamo mali dar. Kod nas, na Zemlji, obiaj da poraeni daje najveu
vrednost pobedniku kao znak priznanja, dugo se zadrao u prolosti.

Uzmite ovo od nas kao znak naeg poraza, ali i kao predznak boljih
vetrova koji e u budunosti duvati meu naim sistemima ....'
Kitnjasti govor Zemljanina samo je zabrinuo vladare Zuna i
Noksa. Zeleli su da Zemljani to pre odu. Dvadesetogodinji rat je
skupa pobeda i potpuno ih je iscrpeo. Meutim, njihovo miljenje nije
delio i vladar Makalaka. Bogato ukraenu kutiju uzeo je iz ruku
Zemljanina i predao potinjenom oficiru iz svoje pratnje.
Tanar i Bor se kruto naklonie bacivi poslednji pogled na tri
saveznika. Uskoro u zemaljske letelice postale samo crne take na
nebu, koje su se sve vie gubile iz vida.
Jesam li vam govorio?, okrete se Makalakar svojim
saveznicima. Ni ti avolski Zemljani nisu nepobedivi! Hej!, razdrao se
na potinjene, jeste li ispitali sadraj kutije?
Da gospodaru! Nema opasnosti od eksplozije, zraenja ili
mikroorganizama. Unutra se nalaze samo nekakvi predmeti.
Makalakar smognu hrabrosti i otvori poklopac. Zvukovi
iznenaenja i divljenja oteli su se jednoglasno iz grla svih prisutnih.

*
U admiralskom brodu Tanar i Bor su utali. Planete i sistem
nestajali su u prostoru.
Dakle, otpoe Bor, ovde nam je pristup zauvek
onemoguen.
Tanar se nasmei.
Zaboravio si nae poklone, Bor. Iz iskre se raa najvei plamen
...
Borovim licem prelete smeak razumevanja.

*
Trojica vladara zadivljeno su posmatrala unutranjost divno
ukraene kutije. Na izdignutom postolju blistao je svim svojim sjajem
sveani model laserske sablje, koja je bila ukraena velikim brojem
dragog kamenja, ukosno rasporeenog i vesto iskiena zlatnim nitima.
Sa leve i desne strane nalazila su se dva manja bodea, sa
obinim ukrasima. Od sjaja sablje skoro da se nisu ni primeivali. Ispod
sablje nalazila se mala ploica na kojoj je bila urezana jedna jedina re:
POBEDNIKU.
Makalakar se nasmei. Uzeo je sablju i odmerio je u ruci. Ba
pristaje. .., proguna. Zatim se okrete drugoj dvojici.

Dakle, jednom da su i ti prokletnici pogodili! Toliki strah sam

im zadao! Poklon, najzad, nije ni mogao u bolje ruke, zar ne? Ovo je
sve zbog mojih odluka i zasluga .. . No, ta je? Ima unutra neto i za vas
. ..
Bio je previe zaokupljen razgledanjem skupocenog zemaljskog
dara pa nije obratio panju na svoje saveznike.
Video bi udno svetlucanje u njihovom pogledu, kojeg do tada
nije bilo.
A tek da je znao da ita misli. ..

~ ozMo ;uons 'snq 'uzp ~