Trideset Godina Republike Srpske

ТРИДЕСЕТ ГОДИНА
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
(1992–2022)
ИСКУСТВА ПРОШЛОСТИ
И ИЗАЗОВИ БУДУЋНОСТИ
Зборник радова са научног скупа
Бања Лука, 2023.

ТРИДЕСЕТ ГОДИНА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
(1992‒2022)
ИСКУСТВА ПРОШЛОСТИ И ИЗАЗОВИ БУДУЋНОСТИ
Издавачи
Графид д. о. о. Бања Лука
Јавна установа Центар за друштвено-политичка истраживања
Републике Српске
Трг Републике Српске 1
78000 Бања Лука
За издаваче
Срђан Иванковић
Душан Павловић
Едиција
Научни скупови
Главни и одговорни уредник

Душан Павловић
Уређивачки одбор
Академик Никола Б. Поповић
Проф. др Драгиша Д. Васић
Проф. др Здрава Стојановић
Проф. др Владе Симовић
Технички уредник
Мр Александра Савић
Лектура и коректура
Припрема за штампу и штампа

Графид д. о. о. Бања Лука
За штампарију
Бранислав Иванковић
Тираж
100
Министарство за научнотехнолошки развој,
високо образовање и информационо друштво
Јавна установа Центар за друштвено-политичка истраживања

Републике Српске
ТРИДЕСЕТ ГОДИНА
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
(1992‒2022)
ИСКУСТВА ПРОШЛОСТИ
И ИЗАЗОВИ БУДУЋНОСТИ
Бања Лука, мај 2023.

Рецензенти
Академик Никола Б. Поповић,
Академија наука и умјетности Републике Српске
Проф. др Милијана Буха,
Правни факултет Универзитета у Бањој Луци
Проф. др Драгиша Д. Васић,
Филозофски факултет Универзитета у Бањој Луци
Проф. др Велибор Лалић,
Факултет безбједносних наука Универзитета у Бањој Луци
Проф. др Горан Латиновић,
Филозофски факултет Универзитета у Бањој Луци
Проф. др Горан Марковић,
Правни факултет Универзитета у Источном Сарајеву
Проф. др Драга Мастиловић,
Филозофски факултет Универзитета у Источном Сарајеву
Проф. др Мијана Кубурић Мацура,
Филолошки факултет Универзитета у Бањој Луци
Проф. др Милан Пилиповић,
Правни факултет Универзитета у Бањој Луци
Проф. др Владе Симовић,
Факултет политичких наука Универзитета у Бањој Луци
Доц. др Вера Ћевриз Нишић,
Филозофски факултет Универзитета у Источном Сарајеву
САДРЖАЈ
ПРЕДГОВОР.................................................................................................................. 7
Доц. др Жељко Будимир

ГЕОПОЛИТИЧКИ ПОЛОЖАЈ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ ОД ОСНИВАЊА
ДО НОВОГ ХЛАДНОГ РАТА...................................................................................11
Др Никола Ожеговић
ПРОГЛАШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКОГ НАРОДА БОСНЕ И
ХЕРЦЕГОВИНЕ У ШТАМПИ СУКОБЉЕНИХ СТРАНА............................... 21
Борис Радаковић
ЗЛОУПОТРЕБА ХОЛОКАУСТА У МУСЛИМАНСКОЈ РАТНОЈ
ПРОПАГАНДИ: СТУДИЈА СЛУЧАЈА „ПРИЈЕДОР 1992”.............................. 41
Проф. др Горан Латиновић
ГУБИТАК ТЕРИТОРИЈА 1995. У ИЗВЈЕШТАЈИМА И АНАЛИЗАМА
ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ ............................................................................. 71
Предраг Лозо
ХЕРЦЕГОВИНА У ВОЈНИМ И ПОЛИТИЧКИМ ПРИОРИТЕТИМА
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ ЗА ВРИЈЕМЕ ОДБРАМБЕНО-ОТАЏБИНСКОГ
РАТА.............................................................................................................................. 93
Др Немања Девић
ПОЛИТИКА СЕЋАЊА НА ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ И НАЦИОНАЛНО
ПОМИРЕЊЕ У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ 1992‒2022: ИСКУСТВА,
ПЕРСПЕКТИВЕ, ПРОБЛЕМИ...............................................................................117
Бранко Д. Лукић
ХАШКИ ТРИБУНАЛ – ПУТЕВИ И СТРАНПУТИЦЕ................................... 135
Проф. др Предраг Ћеранић
ПРИТИСЦИ НА РЕПУБЛИКУ СРПСКУ – ТРИДЕСЕТ ГОДИНА
ПОСЛИЈЕ................................................................................................................... 145
Проф. др Матеј Савић
УЛОГА НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ У МЕЂУНАРОДНОЈ САРАДЊИ И
ПРЕДСТАВЉАЊУ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ У ИНОСТРАНСТВУ............... 155
5
Проф. др Драшко Маринковић
СТАЊЕ И ПЕРСПЕКТИВЕ ДЕМОГРАФСКОГ РАЗВОЈА
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ............................................................................................ 169
Проф. др Драга Мастиловић
УНИВЕРЗИТЕТ У СРПСКОМ САРАЈЕВУ (1997–2004)................................... 187
ЛИНГВИСТИЧКА АНАЛИЗА ИНАУГУРАЦИЈСКИХ ГОВОРА
ДОСАДАШЊИХ ПРЕДСЈЕДНИКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ........................ 207
Владана Шекара
ПОГЛЕДИ ЈЕЛЕНЕ ГУСКОВЕ НА ЈУГОСЛОВЕНСКУ КРИЗУ И
СТВАРАЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ.................................................................... 221
6
ПРЕДГОВОР
Постоје догађаји и вријеме када показујемо да ли смо људи са каракте-

ром или не. То су они тренуци у којима се налазимо на историјским пре-
кретницама. На путу страдања, али и на путу одбране. Такве су биле ране
деведесете године двадесетог вијека. Силом капитала, манипулацијом и
цезаристичким политикама завађања и слабљења народа и држава ши-
ром слободарског свијета, неолиберали су покренули крсташки рат про-
тив суверених држава, њихових народа, култура и економија.
Циљ је био да се народи дезоријентишу и ослабе. Да се њихове држа-
ве, традиционални обрасци понашања, религиозност, унутарнационална
емпатија и солидарност обезвриједе и обесмисле. Насупрот томе, нуђена
им је култура „шунда” и либерални фундаментализам као највећи домет
Запада и његова највећа снага. Исти тај дискурс, који неолиберали ника-
да нису успјели да остваре у својим државама, покушали су да наметну
остатку свијета. Неке су државе и народи пристали на то и остали трај-
но поражене културе и државе, медиокритети и послушници иностра-
них корпорација.
Срби нису међу њима! Срби су народ који је увијек бирао пут посут
трњем, пут патње и достојанства. У тај су пут отишли почетком деведе-
сетих година, ношени православним осјећањем праведности, снагом гена
динарског човјека, историјски навикнутог на борбу и отпор, те са непре-
сушном идејом о српској држави. Срби из Босне и Херцеговине ратовали
су бранећи своје и животе својих породица, али и своје историјско пра-
во на суверену националну државу, једину која може да их заштити и са-
чува од страдања.
Иако су до посљедњег дана, посљедњег атома снаге, српске политичке
елите с почетка деведесетих година двадесетог вијека жељеле да очувају
мир, пристајући на бројне компромисе који су ишли на њихову штету,
муслиманско-хрватске и германско-неолибералне елите сваким су по-
ступком и сваком одлуком водиле Босну и Херцеговину у рат.
Прегласавање Срба у Скупштини Босне и Херцеговине, отцјепљење
Босне и Херцеговине од Југославије и стварање паравојних формација
биле су антисрпске политике које су сву српску добронамјерност одбија-
7
ТРИДЕСЕТ ГОДИНА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ (1992‒2022)
ле, не дајући шансу разумности и миру. Убиство српског свата на Баш-

чаршији, масакри у Сијековцу и Херцеговини, као и бројни други инци-
денти, натјерали су Србе на отпор. Резултат тог отпора јесте данашња
Република Српска, једна од највећих српских побједа у модерној исто-
рији. Многи су честити људи, патриоте, ратовали и гинули за Републику
Српску. Њихове породице живјеле су у неизвјесности, а многи и у неи-
маштини. Порушене су десетине хиљада кућа, зграда, школа, предузећа...
Колоне избјеглица, очајних и обесправљених људи, биле су свакодневи-
ца. Но, Република Српска је преживјела и постала међународно признат
ентитет Босне и Херцеговине у Дејтону.
Данас, тридесет година послије оснивања Републике Српске, траје једна
друга борба. Она је политичка, а прије свега научна. Зборник радова под
називом „Тридесет година Републике Српске (1992–2022). Искуства про-
шлости и изазови будућности”, настао након научног скупа одржаног у
новембру 2022. године, дио је те борбе. То је борба за истину о Републици
Српској, за одржавање културе сјећања и научно валоризовање исправ-
ности настанка и опстанка Републике Српске. Њу је створио српски на-
род с намјером да у њој живи у миру са свима који поштују овај ентитет,
његов Устав и институције.
Народ и политичке елите у Републици Српској највећи су браниоци
мира у Босни и Херцеговини. Република Српска је фактор стабилности
цијеле регије. Њени званичници годинама инсистирају на поштовању
дејтонске уставности и одласку иностраних актера, који својим дјело-
вањем више дијеле него што спајају Босну и Херцеговину. Међутим, за-
падна јавност, годинама трована србофобијом, под великим утицајем
плаћеника који лобирају против Републике Српске, континуирано Србе
и Републику Српску таргетира као главни проблем Босне и Херцеговине,
па чак и цијелог Западног Балкана. Нису ријетке европске и друге запад-
не резолуције којима се Република Српска и њено руководство осуђују за
антидејтонско и антицивилизацијско дјеловање. То је вјероватно највећи
парадокс и лицемјерство савремене западњачке политике, у којој се бра-
ниоци Дејтонског мировног споразума и Устава који он дефинише опту-
жују за његово рушење. Поред ових, постоје стални притисци да се Ре-
публика Српска расрби, да се прихвате атлантистичке идеје и други за-
падњачки „изуми”. Тиме би Република Српска уништила своје достојан-
ство, културу и заборавила на прошлост и гробове оних који су поносно
умирали бранећи своју нацију, вјеру и слободу. Срби на то не пристају,
што показује и овај зборник!
8
ИСКУСТВА ПРОШЛОСТИ И ИЗАЗОВИ БУДУЋНОСТИ – Зборник радова са научног скупа
Због свега наведеног, научни скупови и радови на тему три деценије

настанка и живота Републике Српске јесу научна, али и национална оба-
веза. Због тога је само оснивање ЈУ Центра за друштвено-политичка ис-
траживања Републике Српске велики искорак у научној одбрани Репу-
блике Српске. Захваљујући овом центру, организован је научни скуп и
припремљен зборник радова који се даје научној јавности с циљем да се
боље упозна са прошлошћу Републике Српске, али и са изазовима који
се налазе пред њом.
Уређивачки одбор и рецензентски тим овог зборника чине бројни ака-
демици и универзитетски професори којима је била част да учествују у
изради овог капиталног издања од великог интереса за друштвене науке
у Републици Српској. Они су, заједно са Душаном Павловићем, директо-
ром Центра и тимом његових сарадника, помогли да се овај зборник де-
финише, приреди и изда. Но, прије свих, треба поменути велику помоћ
и подршку Министарства за научнотехнолошки развој, високо образо-
вање и информационо друштво у Влади Републике Српске, које је осни-
вач и финансијер Центра за друштвено-политичка истраживања.
Зборник радова са научног скупа под називом „Тридесет година Репу-
блике Српске (1992–2022). Искуства прошлости и изазови будућности”
састоји се од тринаест радова које су приложили сљедећи аутори: проф.
др Горан Латиновић, проф. др Драга Мастиловић, проф. др Предраг Ће-
ранић, проф. др Матеј Савић, проф. др Драшко Маринковић, доц. др
Жељко Будимир, др Никола Ожеговић, др Немања Девић, мр Александра
Савић, Борис Радаковић, Предраг Лозо, Бранко Лукић и Владана Шекара.
Наведени аутори долазе из различитих области научног рада и истра-
живачких фокуса, од историје, преко науке о политици, науке о безбјед-
ности до демографије, права и лингвистике. Теме о којима су писали уни-
верзитетски професори и стручњаци из својих научних области крета-
ле су се од геополитичког положаја Републике Српске у контексту новог
Хладног рата, преко историјских текстова о настанку Републике Српске,
ратне пропаганде, ратних губитака територија Републике Српске, војних
приоритета Републике Српске, политике сјећања, хашког дјеловања про-
тив Републике Српске, притисака на Републику Српску – три деценије
послије њеног оснивања, улоге Народне скупштине Републике Српске у
међународној сарадњи, демографског стања у Републици Српској, инау-
гурацијских говора досадашњих предсједника Републике Српске, па све
до погледа чувене Јелене Гускове на југословенску кризу и на стварање
Републике Српске.
9
Оваква тематска разноврсност, квалитетно урађени и рецензирани

текстови допринос су научном сагледавању Републике Српске. Овај збор-
ник нуди будућим истраживачима низ информација и синтеза које могу
да користе у ширењу свог знања о Републици Српској, њеном значају
за српски народ и њеној неопходности. Посебно радује чињеница да је
овај зборник окупио ауторе из свих крајева Републике Српске и са ши-
рег српског простора. Тиме се показује не само научна ширина већ и на-
ционално јединство неопходно за опстанак Републике Српске. Са својих
тридесет љета, Република Српска је озбиљна политичка чињеница, она
је велика српска побједа и зато је треба чувати. Прије свега науком, што
чини и овај зборник радова који се налази пред вама.
Бања Лука, мај 2023. године.

Проф. др Владе Симовић
10
Доц. др Жељко Будимир Кратко или претходно саопштење
Универзитет у Бањој Луци УДК 327:911.3(497.6Република Српска)
Факултет политичких наука DOI 10.7251/TGRS2201011B
ГЕОПОЛИТИЧКИ ПОЛОЖАЈ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

ОД ОСНИВАЊА ДО НОВОГ ХЛАДНОГ РАТА
Апстракт: Република Српска је настала у сложеним међународним околно-

стима, након рушења биполарног свјетског поретка и успостављања униполарне
структуре међународног система под хегемонијом САД. Запад у југословенској
кризи заузима антисрпску позицију, да би се САД у грађанском рату у БиХ отво-
рено сврстале на страну српских непријатеља и војно интервенисале заједно са
НАТО савезницима како би промијенили равнотежу снага у рату. Међутим, Ре-
публика Српска се ипак изборила за опстанак и статус посебне политичко-тери-
торијалне јединице унутар БиХ, што је потврђено и Дејтонским мировним спо-
разумом. Послијератни период је нарочито тежак за Републику Српску јер се у
складу са идеологијом америчке либералне хегемоније покушава кроз државни
и етнички инжењеринг изградити тзв. ,,грађанска Босна” под доминацијом Бо-
шњака. Најаве великих промјена у међународној политици почињу 2007. годи-
не, у истом периоду Република Српска зауставља противуставни процес прено-
са надлежности са ентитета на ниво заједничких институција. Власт у Републи-
ци Српској се директно супротставља страном интервенционизму и води поли-
тику заштите суверенитета Републике Српске, а у складу са том политиком је и
усвајање резолуције о војној неутралности. Југословенска криза била је геопо-
литички генератор нове конфронтације између великих сила, која је почела екс-
панзијом НАТО на исток Европе. Са друге стране, украјинска криза, која је поче-
ла 2014. године, представља врхунац новог Хладног рата. Стратешко надметање
Запада и Русије у Украјини током фебруара 2022. године прелази у ,,заступнич-
ки рат” у којем САД и њени западни савезници, а посебно Европска унија, отво-
рено подржавају власт у Кијеву. Посљедице украјинске кризе према Републици
Српској преламају се кроз неколико важних политичких, економских и стратеш-
ких процеса, од којих су за Запад најважнија два процеса. Први је убрзан пријем
БиХ у НАТО пакт, а циљ другог процеса су велике уставне реформе којима би се
унитаризовала БиХ и укинула Република Српска.
Кључне ријечи: Нови Хладни рат, међународни поредак, геополитички по-

ложај, униполарни поредак, стратешко надметање.
Када говоримо о геополитичком положају Републике Српске, он је за-

сигурно везан за највеће промјене у међународном поретку које су се де-
шавале деведесетих година, на крају 20. вијека. Републику Српску почиње-
11
мо да стварамо када је биполарни јалски поредак, који је настао послије

Другог свјетског рата, срушен пред нашим очима. Године 1991. нестају два
пола моћи, Американци се постављају у хегемонску позицију доминант-
не државе у свјетским пословима и први пут у историји свијета постоји
држава коју можемо да назовемо не регионалним него глобалним хеге-
моном. Са друге стране, велике промјене које је донио распад Совјетског
Савеза у Европи урадиле су другој Југославији оно што су приредиле и
њеној претходници – првој Југославији. Југославија је била држава која
је везана за постојање међународног поретка у коме је и настала. Прва
Југославија, која нестаје 1941. у пламену агресије Вермахта, трајала је то-
лико зато што јој је Вестфалски поредак ограничио трајање – док траје
Вестфалски поредак, постоји и она. Ни Вестфалски ни Версајски поре-
дак 1919. године нису издржали промјену равнотеже снага у Европи која
се догодила двадесет година од Версаја – од 1919. до 1939. године, па није
могла претрпјети ни једна таква држава као Југославија. Ствари се гео-
политички мијењају и 1945, када настаје друга Југославија, која се налази
између два блока. Можемо констатовати да између два свјетска рата по-
стоји мултиполарни поредак, посебно у Европи, а послије Другог свјет-
ског рата мијења га биполаран поредак и Југославија траје као твореви-
на која балансира између два пола моћи. Чим је један од та два пола моћи
– онај источни – нестао, нестала је и Југославија и у том моменту српски
народ почиње своју борбу за опстанак у дисолуцији друге Југославије.
ПОЛОЖАЈ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Република Српска започиње борбу за своју историју када Запад, у свом
идеолошком самољубљу, најављује – кроз дјела Френсиса Фукујаме – крај
историје. По узору на овог аутора, сматрало се да је свијет ушао у по-
стисторију, да нема више насилних ратова или, ако их и има, они ће се
одвијати у трећим дијеловима свијета, а не у развијеном свијету. Ми нисмо
имали среће у тој борби, када је у питању српски народ на простору свих
српских земаља – намјерно се у овом раду користи термин „српске земље”,
који се употребљавао до 1918. године и уједињења послије Версаја, зато
што смо и даље разједињени. Срба готово да више и нема јер смо стати-
стичка грешка у Хрватској, у Босни и Херцеговини наш опстанак зависи
од политичко-територијалне аутономије коју имамо у Републици Српској,
на Косову и Метохији смо такође етнички очишћени, нешто Срба има на
сјеверу и по енклавама у унутрашњости Косова и Метохије. Зато је ва-
12
жан термин „српске земље”, посебно када видимо да и Црна Гора послије
свих етничких инжењеринга успијева да се задржи на српском курсу – бар
већинска српска Црна Гора – захваљујући Српској православној цркви.
Нисмо имали среће ни у времену ни у простору, наш геополитички по-
ложај је изузетно комплексан. Географски врло повољан – већина орани-
ца у Босни и Херцеговини налази се у Лијевчу пољу, Семберији и у Поса-
вини. Наша аутархичност постоји и када је у питању вода, јер смо такође
врло добро постављени. Клима је, још увијек, задовољавајућа. Међутим,
геополитички положај није исто што и географски. Геополитички поло-
жај је положај у односу на велике центре моћи и на велике државе. На-
лазимо се у чворишту различитих вектора великих сила. Илуструјмо то
сљедећим примјером – од првих лекција из историје, кад су нас учили да
Германи имају стабилну константу своје геополитике, кад је тај пројекат
био Берлин – Багдад или продор на исток, до њемачког утицаја у два свјет-
ска рата па и данашњег њемачког геоекономског утицаја на овај простор
кроз теорију центра и периферије – видимо да није случајно што је Ми-
лорад Екмечић 1991. године рекао да је у тренутку када је уједињена Ње-
мачка нестала Југославија. Његова крилатица – слаба Србија, јака Њемач-
ка или слаба Њемачка, јака Југославија, јака Србија – постала је констан-
та на овим просторима. Можемо то потврдити ако се присјетимо прего-
вора на Берлинском конгресу, када Србија добија и званичну државност
и видјећемо колико је сталан горе поменути утицај. Да је он константан
видимо и кроз реафирмацију сјеверозападног вектора који и даље дјелује
на Републику Српску. И данас, тридесет година након признања, односно
од 9. јануара 1992. године и признања 1995. године Дејтонским мировним
споразумом, то потврђујемо кроз дјеловање високог представника Карла
Шмита. Тренутно у Европи Њемачка доживљава ремилитаризацију, ре-
афирмацију свог политичког утицаја, не само економског, и то се дешава
управо кроз српски простор – кроз Републику Српску. Није неважно при-
сјетити се да је послије Другог свјетског рата први војник кога је њемач-
ка војска убила изван Њемачке био Србин у Призрену 1999. године. Кад
је у питању поменути германски вектор, он постаје све већа пријетња на
југоистоку Европе и одиграо је кључну улогу у дисолуцији Југославије –
можемо то поткријепити и сјећањем на брза признања Словеније, Хрват-
ске и Босне и Херцеговине, која су ишла линијом Ватикан, Берлин и Сје-
дињене Америчке Државе. Иако су Сједињене Америчке Државе тада још
увијек биле збуњене тиме да ли су они стварни господари свијета. Идео-
логија је говорила тако али требало се навићи на то да је велика совјетска
13
држава, која још увијек располаже хиљадама бојевих глава, пасивна, да

стоји и да гледа како ће сада САД бити носилац свих активности. Затим
улазимо у ратну фазу, када смо се ми нашли, посебно у другој фази рата,
након 1993. године, у стварном сукобу против читавог колективног Запа-
да. И промјена равнотеже снага на терену, када је у питању територијална
покривеност Републике Српске, дешава се управо захваљујући интервен-
цији Запада. Термин интервенционизам Запада, Сједињених Америчких
Држава и њених НАТО савезника, формира се управо на простору Репу-
блике Српске и Србије. Први пут ће бити употребљене ријечи интервен-
ција и хуманитарна интервенција, као и прављење идеологије праведног
рата на Косову и Метохији. На Косову и Метохији ће бити кулминација
која ће се послије тога примијенити на Блиски и на средњи исток и кас-
није ће то да постане законоправило понашања Вашингтона.
Ми смо у Дејтон дошли поражени на војном фронту али ипак држећи
тај фронт снагама којима смо располагали. У геостратегијском смислу и
геостратегијској борби Републике Српске, важно је рећи да се Република
Српска бори готово сама колективно против свих Хрвата и свих Мусли-
мана у региону. Сем помоћи у материјалу, Србија, односно у том тренут-
ку Савезна Република Југославија, мање-више са стране посматра одређе-
не процесе, помажући само онолико колико је потребно да се рат наста-
ви без велике промјене у равнотежи снага. За оно што се десило Србима
у Хрватској, односно у Републици Српској Крајини, коју ми више гото-
во да и не помињемо, дио одговорности, поред Београда, сноси и Бања
Лука, која се у том тренутку није укључила у борбу и у одбрану српског
народа у двије операције које Хрвати изводе у Западној Славонији и оној
коју цинично називају „Олуја” а ми то прихватамо – да највеће етничко
чишћење зовемо по наметнутом називу. У тим „олујним” годинама, Срби
из Републике Српске и Војска Републике Српске нису помогли братској
војсци, војсци Крајине и то је дио наше културе сјећања, што такође не
треба да заборавимо.
Међутим, послије тога је све премјештено на наш простор и Дејтон 1995.
године доноси ситуацију када ми више немамо много избора. Де факто,
Београд преговара у наше име, де јуре имамо своју делегацију и враћамо
се са геополитичким сертификатом да имамо Републику Српску. Неки су
тад мислили да је посао готов, да ће Босна и Херцеговина, која је у том
тренутку више личила, са надлежностима које су постојале, на неку фе-
дерацију или врсту уније, пустити Србе да живе у својој озбиљној поли-
тичко-територијалној аутономији, међутим, то се није десило. Републи-
14
ка Српска и српски народ налазе се у новом изазову а он траје од 1995. до

2007. године – и то је процес, како су га Американци назвали, изградње
босанскохерцеговачке државе и идеолошки и идејно и културно и иден-
титетски. Ствари се нагло мијењају 2007. године. Врло је интересантно
да је то тренутак када и либерални, хегемонски униполарни поредак по-
чиње да слаби. Годину дана послије отпора Републике Српске преносу по-
сљедње надлежности односно предавању Министарства унутрашњих по-
слова, имамо први рат у којем Москва каже које су границе – да неће до-
зволити ширење НАТО-а и експанзију на Кавказу. То је био грузијско-ру-
ски рат гдје је Русија интервенисала послије напада грузијске војске на
Јужну Осетију. Ради се о тренутку кад ми заустављамо одређене процесе,
међутим, велики процеси у свијету нису стајали, они су се само одвија-
ли мимо Босне и Херцеговине, иако идеолошки и за Босну и Херцегови-
ну можемо рећи да је она пројекат. Живимо у либерално-демократском
западњачком погледу на државу. То је Босна и Херцеговина, која је и сада
експеримент. У том периоду, десила се ситуација која по правилу у исто-
рији не може да се предвиди или препозна. То је онај коефицијент случаја
или Божји прст – појава одређених личности које почињу да заустављају
процесе. То смо у Републици Српској добили појавом Милорада Додика,
који у једном тренутку каже да нема више преноса надлежности и тада
почиње мучна борба за Републику Српску.
Постоји још једна инфраструктурна погодност која треба да помогне
нормалном животу грађана кроз бољи стандард – а то је градња ауто-пу-
тева. Географски, Република Српска изгледа као неправилна потковица,
Хрватска има конвексно-конкавни облик и често изгледа као чељуст или
непопуњена кифла коју Босна и Херцеговина попуњава и зато не треба
да нас чуди зашто се од Иве Пилара па до других хрватских историча-
ра и геополитичара Босна и Херцеговина сматра хрватском земљом. То
је питање простора. Зашто спомињем Хрватску? Хрватска је свој про-
стор интегрисала ауто-путевима. Оно што је почела Република Српска –
прије дванаест година писао сам рад који се зове „Транссрпска магистра-
ла”, односно о ауто-путу који треба да повеже Нови Град са Београдом и
брзим путевима који треба да повежу вертикалу која иде од Требиња до
Бијељине – неизоставан је начин на који се можемо интегрисати. Овај са-
обраћајно-геополитички аспект интеграције Републике Српске није мали.
Можемо да будемо поносни што видимо да се прави ауто-пут до Прије-
дора, да већ имамо ауто-пут од Бање Луке до Добоја, и да брза цеста иде
од Бијељине према Брчком.
15
У овом геополитичком осврту не можемо а да не споменемо Брчко и

да не маркирамо још један проблем који се тиче маказа над пупчаником
Републике Српске. Године 1999. завршава се арбитража, односно намет-
нута је одлука о Брчко Дистрикту и од тог момента Република Српска
више није цјеловита, иако имамо дистрикт гдје пола територије припа-
да Републици Српској а пола територије Федерацији Босне и Херцегови-
не. Тако је формално-правно, али је она континуирани безбједносни из-
азов за Републику Српску – то можемо примијетити на основу тога што
се наизмјенично појављују или хрватски предсједник Месић или Бакир
Изетбеговић, или неко од његових сарадника, и говоре о томе да ће се Ре-
публика Српска пресјећи на том простору. Најслабија тачка Републике
Српске зове се Брчко Дистрикт и то не смију да забораве ни они који ово
посматрају научно али ни они људи који воде државна питања.
Република Српска је, дакле, у том периоду „стејт билдинга” прилично
ослабљена. Право је чудо како смо тада успјели да се стабилизујемо и да
сачувамо одређени статус. Још једна ствар везана за геополитику – оно
што је важно за Републику Српску у периоду послије Дејтонског миров-
ног споразума јесте што се покушава извршити један процес. У уџбени-
цима међународних односа или политикологије ми смо изједначени са
нацистима деведесетих година и пројекат који Запад, Америка, прово-
ди кроз разноразне невладине организације, државне пројекте или на-
метање одређених учења у уџбенике у основне и средње школе треба да
постави српски народ у позицију кривице. Нису успјели зато што нисмо
били криви за агресиван рат јер је наш рат одбрамбено-отаџбински. У
том контексту, кроз неуспјешну денацификацију Срба – како се она на-
зива – сада имамо ситуацију да је Валентин Инцко морао да наметне за-
кон о забрани негирања геноцида у Сребреници. То је прича о нападима
на Републику Српску.
ГЕОПОЛИТИЧКИ ПОЛОЖАЈ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

У НОВОМ ХЛАДНОМ РАТУ
Идеолошки, просторно и временски Република Српска је данас у новом
периоду, а од фебруара 2022. године ни свијет више није исти. Ми само
још увијек не видимо те догађаје од прашине која је око нас. Година 2022.
је година по којој ће се епоха у којој живимо сигурно звати. Ово је поче-
так нове ескалације јер се налазимо – како би то рекли професори међу-
народних односа – у неуравнотеженом мултиполарном поретку, тачније
16
мултиполарном поретку који је у зачетку и то је увијек најнестабилнији

период у формирању свјетске политике и свјетског система, тако да Ре-
публика Српска и Србија у овом тренутку, ако погледате линију разгра-
ничења – која је сада између Балтичког и Црног мора а источна Европа
је сва интегрисана у Сјевероатлантску алијансу – стоје као геополитички
преседан, као велике геополитичке енклаве које не прихватају промјену
геостратегијске оријентације према Сјевероатлантској алијанси. И Репу-
блика Српска и Србија воде политику војне неутралности и кад је у пи-
тању геополитички изазов по Републику Српску у времену које долази,
то ће бити НАТО интеграција. На такав начин размишљају војници у ве-
ликим штабовима војног савеза као што је Сјевероатлантска алијанса –
у позадини не смијете имати непријатеља. Џон Кери, државни секретар
Обамине администрације говори о линији ватре. Српске земље односно
Србија и Република Српска налазе се на линији ватре. Наш геополитич-
ки положај јесте линија ватре. Дакле, можемо закључити да нам је гео-
графски положај врло повољан а геополитички положај врло неповољан.
Кад је у питању геополитички положај, не може да се занемари ни по-
литика неоосманизма. Турска је, са предсједником Ердоганом на челу, на-
правила концепт политике чији је идејни творац био Давотоглу, њихов
професор међународних односа, који је написао књигу „Стратегијска ду-
бина” и који је говорио о враћању Турске на старе империјалне просто-
ре а један од тих империјалних простора је и простор Балкана. Међутим,
иако је на почетку изгледало да ће политика неоосманизма имати деста-
билизујућу улогу на простору бивше Југославије, они све више постају
бољи партнер него Запад. Разлог је тај што и оваква Турска и овакав ис-
лам ипак представљају традиционалну културу. Нама је највећи проблем
постхришћанска култура Запада, постмодерна, која долази – што је исто-
ријски преседан – у тренутку кад се ми рехристијанизујемо, када улазимо
у цркву, улазимо у вјеру, Европа тада потпуно одустаје од хришћанства и
данашња Европа је постхришћанска.
ЗАКЉУЧАК
Све ове идеолошке, вриједносне и цивилизацијске промјене посљедица
су великих помјерања у структури моћи међународног система. Рат који
се води у Украјини има геополитичке посљедице на нас јер је то рат са
цивилизацијским карактеристикама. То је рат који се дефинитивно води
против посљедње традиционално хришћанске цивилизације – православ-
17
не цивилизације. О томе пишу Семјуел Хантингтон и Тојнби. Проблем

је оно што је Милорад Екмечић – поново се позивамо на њега – рекао:
да је србофобија само рукавац русофобије и због тога смо ми мали Руси,
ми смо водичи руских козака на топла мора и Источно питање је стално
актуелно на просторима српских земаља. У том онемогућавању српских
земаља и Републике Српске био је важан и убрзани улазак Црне Горе у
НАТО. Црна Гора није испунила ниједан од оних услова које је пропи-
сала сама Сјевероатлантска алијанса. Није имала чак ни патролни брод.
Обалска држава, дакле, улази у војни савез а не може да штити ни своју
обалу. То данас показује количина кокаина на улицама јер је управо Црна
Гора главна линија уласка на простор Југоисточне Европе. Геополитички
разлог је био одсијецање српских земаља од мора. Она држава која нема
излаз на море у геополитици се зове хендикепирана држава – landlocked
countries. Република Српска такође има ту врсту онемогућености, као и
Србија. Зато су литије које су се десиле прије почетка пандемије биле то-
лики изазов за Запад – и вриједносно али и кроз ревалоризацију геопо-
литичког положаја Црне Горе, односно једине српске земље која има из-
лаз на море.
Геополитички положај Републике Српске у својој је суштини везан за
Србију. Република Српска дугорочно може трајати само ако је у заједнич-
ком државном пројекту са Републиком Србијом. Босна и Херцеговина је у
овоме тренутку пролазна категорија и ми то можемо прихватити или не,
али Босна и Херцеговина нема капацитет за државу, нема ни геополитич-
ки капацитет. Пројекат који може да угрози позицију Републике Српске у
Босни и Херцеговини јесте интеграција у Европску унију. Европска унија
је такође један наднационални пројекат али након рата у Украјини она
више није никакав самосталан геополитички ентитет. Она је сада ништа
друго до вазал – а термин вазал користио је Збигњев Бжежински за аме-
ричке савезнике – и у њој су се појавили нови вјетрови. Они би били и
јачи да није било рата у Украјини. Носилац тих вјетрова у овом тренутку
је Мађарска, која води самосталну, националну одговорну политику уну-
тар Европске уније и оно што је најважнија ствар – за коју вриједност се
боримо? О тој категорији треба промислити јер без ње нема ни геополи-
тичке анализе ни геополитичке борбе. У новом поретку који се ствара ми
имамо више шансе од оног поретка у ком смо живјели. Нови поредак Ре-
публике Српске много је бољи од оног из 1992. године, а будућност Репу-
блике Српске зависи од њене елите. Оно што је био проблем у споменутим
двјема Југославијама јесте то што смо имали елиту која није размишљала
18
о српском националном интересу. Геополитичка зора је пред нама, само

треба издржати ове изазове који су, по мом мишљењу и убјеђењу, крат-
корочни јер промјене у свијету, промјене структуре моћи, иду нама у ко-
рист, без обзира на идеологију и спољну политику Сједињених Америч-
ких Држава. Моћ, реална моћ Сједињених Америчких Држава, много је
слабија. То не значи да ће Сједињене Америчке Државе нестати са сце-
не врло брзо, али њихова позиција моћи много је слабија. Чим видимо
да једна велика сила улаже 700 милијарди у војни буџет, знамо да је њена
империјална моћ ослабила. Исту причу је прошао и Рим и све империје у
историји свијета. Геополитички положај Републике Српске веома је сло-
жен али од нас зависи да ли ћемо га валоризовати и искористити да буде
повољан. За тридесет година, Република Српска изборила се за свој др-
жавоправни статус и она је де факто држава. Наш задатак и задатак ге-
нерација које долазе јесте да она то постане и де јуре.
19
Prof. Željko Budimir, PhD Brief or preliminary announcement

University of Banja Luka
Faculty of Political Sciences
GEOPOLITICAL POSITION OF THE REPUBLIC OF SRPSKA:

FROM ITS FOUNDATION TO THE NEW COLD WAR ERA
Abstract: The Republic of Srpska was established during a complex international

period marked by the collapse of the bipolar world order and the rise of a unipolar
structure dominated by the United States. The West took an anti-Serbian stance during
the Yugoslav crisis, and the US openly supported Serbian enemies, leading to military
intervention with NATO allies to shift the balance of power in the Bosnian war. Despite
this, the Republic of Srpska managed to survive and become a separate political-
territorial unit within Bosnia and Herzegovina, as acknowledged by the Dayton Peace
Accords. The post-war period was challenging due to attempts to create a ‘civic Bosnia’
dominated by Bosniaks through state and ethnic rigging, following the ideology of
American liberal hegemony. Changes in international politics began in 2007, and the
Republic of Srpska stopped the unconstitutional process of transferring powers from the
entity to the level of joint institutions. The authorities of the Republic of Srpska opposed
foreign interventionism and adopted a policy of protecting its sovereignty, including a
resolution on military neutrality. The Yugoslav crisis was a geopolitical driver of a new
confrontation between great powers, which began with NATO’s expansion into Eastern
Europe. On the other hand, the Ukrainian crisis in 2014 represented the culmination of
the new Cold War, with strategic competition between the West and Russia. In February
2022, this competition turned into a ‘proxy war’, with the United States and its western
allies, particularly the European Union, openly supporting the government in Kiev.
The Ukrainian crisis has had significant political, economic, and strategic implications
for the Republic of Srpska. For the West, the two most important political processes
are the accelerated admission of Bosnia and Herzegovina to NATO, and constitutional
reforms that would unify Bosnia and Herzegovina and abolish the Republic of Srpska.
Key words: New Cold War, international order, geopolitical position, unipolar order,
strategic competition.
20
Др Никола Ожеговић, виши асистент Оригинални научни рад
Универзитет у Бањој Луци УДК 342.24/.25:323.1(=163.41)(497.15)
Филозофски факултет DOI 10.7251/TGRS2201021O
ПРОГЛАШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКОГ НАРОДА БОСНЕ

И ХЕРЦЕГОВИНЕ У ШТАМПИ СУКОБЉЕНИХ СТРАНА
Апстракт: Проглашење Републике српског народа Босне и Херцеговине, као

нове југословенске федералне јединице, представљало је једнодушан одговор
српског народа и његових политичких представника на нежељено али и неумит-
но растакање Југославије. У раду је представљен начин на који је српска, хрватска
и муслиманска штампа, унутар некадашње СР Босне и Херцеговине, али и у дру-
гим бившим југословенским републикама, пренијела вијест о проглашењу Репу-
блике српског народа Босне и Херцеговине од стране Скупштине српског народа
у Босни и Херцеговини – 9. јануара 1992. године у Сарајеву. Осим оцјене мјеста
које је сама вијест о проглашењу заузела у сваком поједином анализираном листу,
као и начина на који је о томе извјештавано, рад доноси и осврте из штампе у на-
редним данима и недјељама на овај, за српски народ у цјелини, историјски догађај.
Кључне ријечи: Југословенска криза, Скупштина српског народа у Босни и

Херцеговини, Република српског народа Босне и Херцеговине, Декларација о
проглашењу Републике српског народа Босне и Херцеговине, српски политич-
ки представници.
На петој сједници Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини,

која се одржавала у конгресној дворани хотела „Холидеј ин” у Сарајеву, 9.
јануара 1992. године, око 15 часова усвојена је Декларација о проглашењу
Републике српског народа Босне и Херцеговине. Најважније бањалучко
и крајишко штампано гласило Глас, у петак, 10. јануара 1992, пренијело
је ТАНЈУГ-ову вијест о томе под насловом „Федерална јединица Југосла-
вије” на сљедећи начин: „Према усвојеној декларацији о проглашењу, Ре-
публика српског народа БиХ налази се у саставу савезне државе Југосла-
вије, као њена федерална јединица. Она обухвата подручја српских ау-
тономних регија и области и других етничких цјелина у Босни и Херце-
говини, укључујући и подручја на којима је српски народ остао у мањи-
ни због геноцида који је над њим извршен у току Другог свјетског рата”.
Наглашено је да је Декларација једногласно усвојена као и то да је једи-
на „дилема била у самом тексту назнака да декларација не ступи на сна-
21
гу, ако представници муслиманског и хрватског народа, повуку захтјев за

међународно признање Босне и Херцеговине”. Та назнака била је избри-
сана једногласном одлуком, што значи да је проглашење српске Републи-
ке сматрано безусловним и бесповратним чином. Пренесени су кључни
дијелови из скупштинских дискусија предсједника СДС БиХ др Радова-
на Караџића, др Биљане Плавшић и Јове Тинтора. Караџић је питао: „Зар
има шансу јединствена БиХ када њени челни људи траже да ова републи-
ка буде у заједници исламских земаља? Зар има шансе кад Алија Изет-
беговић сам доноси одлуке у Предсједништву БиХ и не сматра га крњим,
мада су два члана Предсједништва БиХ српске националности ’замрзну-
ли’ свој рад у њему. То по мишљењу Алије није крње Предсједништво, али
је зато за њега крње Предсједништво СФРЈ, зато што на сједницама није
Богићевић и сецесионисти”. По његовом мишљењу, Срби Босне и Херце-
говине у посљедње вријеме „све потезе су повукли у изнудици”. Српски
народ се посљедњи страначки организовао „јер се др Нијаз Дураковић са
својом комунистичком партијом спремао да одигра ’лијево крило СДА’”.1
Исти број Гласа је под насловом „Велике шансе мале Југославије” пре-
нио извјештај са редовне конференције за новинаре СДС-а у Сарајеву,
поводом информација о припреми посебног републичког закона о на-
родној одбрани као најаве формирања босанскохерцеговачке армије. Ка-
раџић је изјавио да је преднацрт тог закона представљао завршни уда-
рац јединственој БиХ. „Не може се повући толика серија антибосанских
потеза, истакао је он, а друге оптуживати за разбијање тог јединства. Не
може се залагати за сецесију, за измишљање имена језику, за претварање
републике у државу грађана при чему се мањински народ претвара у на-
ционалну мањину, не може се залагати за сопствену армију и слично, а
друге Србе оптуживати за разбијање јединствене БиХ. (...) Учинимо све
да Босна и Херцеговина нови изглед добије на миран начин а демократска
трансформација БиХ је неизбјежна (...) Морају се хитно остварити пози-
тивни услови за демократски развој Југославије, тј. оних народа и репу-
блика у њој, који су за очување наше заједничке отаџбине”, оцијенио је
том приликом први човјек СДС-а БиХ.2
Глас је преносио тумачење овог историјског чина још једног од њего-
вих учесника, предсједника Скупштине АР Крајина Воје Купрешанина.
Он је проглашење српске федералне јединице овако тумачио: „Српски
народ је суверен и државотворан народ и учествовао је у стварању ове
1 „Федерална јединица Југославије”, Glas, Banja Luka, petak 10. januara 1992. godine, 3.
2 „Велике шансе мале Југославије”, исто, 2.
22
државе и зато има пуно право да се опредијели да живи са киме хоће од-
носно у Југославији коју је он ујединио и створио”. Купрешанин је иста-
као да федерална јединица има низ „грешака и аномалија”. У том смислу
је упутио критику Караџићу који је изјавио да неће никакве мале кнеже-
вине, чиме је алудирао на већ формиране српске регије у БиХ. Насупрот
таквом ставу, Купрешанин је сматрао да су „само српске регије рјешење
и смисао Југославије”. Грешкама је сматрао и то што одмах нису изабра-
ни предсједник и потпредсједник Републике и што се и даље инсистира-
ло на заједничком раду са владом Босне и Херцеговине.3 Исти број је, у
оквиру још једног осврта, преносио дио обраћања Караџића посланици-
ма: „Нема тога ко ће створити независну и самосталну Босну и Херцего-
вину даље од Козје Ћуприје. Већ на Палама почиње Југославија. Може ли
бити јединствене БиХ када Срби у свим институцијама система и власти
буду прегласани и када због таквог односа ’партнерских странки’ служе
само као декорација. Као што је познато наша Српска демократска стран-
ка је посљедња формирана да се не би десило да српски народ нема ко да
представља, као што се то десило нашој браћи у Хрватској превареном
’комунистичким триковима’ Ивице Рачана”.4 Глас је у уторак, 14. јануара,
пренио саопштење независне политичке групе у Скупштини БиХ, које је
потписао др Драган Калинић. У њему се каже: „Проглашење Републике
српског народа у БиХ уноси нову реалност у политички живот ове репу-
блике. Ову чињеницу није могуће игнорисати јер ће она имати политич-
ке, економске, али и правне посљедице и дејства и на будуће преговоре о
судбини БиХ. (...) Концепт унитарне БиХ је истрошен, за њим сада жале
бивши властодршци и узалудно га покушавају оживјети неки садашњи
носиоци власти. Онолико колико је сада БиХ жељена као грађанска ре-
публика, још би пожељније било да је таквом, својевремено, начињена Ју-
гославија. Ни једна ни друга, као таква, данас нису могуће. Грађанска Ев-
ропа, након што је окончала стварање својих националних држава сада на
развалинама Југославије санкционише формирање националних држава,
и мимо тога историјског процеса не може остати ни БиХ (...)”. Даље су се
позивали легитимни представници муслиманског и хрватског народа да
раде на изражавању и институционалном успостављању воље ових на-
рода, како би се створили услови за демократску трансформацију БиХ у
„сложену државну заједницу три равноправна и конститутивна народа”.
3 „Srpski narod se opredijelio”, Глас, Бања Лука, субота 11. јануара 1992. године, 3.
4 Slavko Jovičić, „Trebević i Kozja Ćuprija”, исто, 3.
23
Тиме би БиХ сачувала своју цјеловитост, унутрашњи мир и мултинаци-

оналну и мултикултурну оригиналност.5
Српски посланик и потпредсједник Скупштине српског народа у БиХ
др Милован Милановић овако је оцијенио проглашење Републике: „Ова
декларација којом је проглашена Република српског народа у Босни и
Херцеговини, је наставак континуитета координираног и синхроног рада
како српских посланика у Скупштини Социјалистичке републике БиХ,
тако и Српске демократске странке, Клуба српских посланика, и најзад
саме Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини. Према томе, то
је логична посљедица тога рада, то је, најзад, и практични израз плебис-
цитарне воље српског народа у овој републици који се 9. и 10. новембра
прошле године опредијелио за нову Југославију, за останак у њој. На овај
финални, да тако кажем, корак били смо приморани усљед тога што ко-
алицијске снаге СДА–ХДЗ не одустају од свог сепаратистичког наума. А
ми смо, заиста, очекивали да вођство СДА неће толико упорно инсисти-
рати на насилном извођењу Босне и Херцеговине из Југославије, против-
но вољи трећег (српског) народа”. По његовом мишљењу, будућа феде-
ративна Југославија ће бити конституисана искључиво од регија које не
би имале никакве елементе државности већ само културну аутономију.6
Градски одбор СДА Бања Лука издао је проглас поводом „неуставног и
ванпарламентарног проглашавања тзв. ’Српске Босне и Херцеговине’”.
Истичући оданост „хиљадугодишњој домовини”, проглас се завршавао
поруком: „Ми смо одлучни и доказати – да ни живот није тешко дати за
БиХ – за слободан њен цјеловит опстанак и цивилизацијско-демократ-
ски напредак наше Босне поносне”.7
Сарајевско Ослобођење, након опширне вијести о проглашењу Репу-
блике српског народа БиХ, донијело је изјаву Радована Караџића који је
критиковао партнере из власти а посебно рад министра иностраних по-
слова и Предсједништво БиХ. „Први су формирали националне партије,
а ми смо то урадили тек трећи, схвативши да српски народ нема ко пред-
стављати након што је Дураковић са чувеним тамјаном ипак одао своје
право лице”, изјавио је.8 Објављено је и реаговање др Ејупа Ганића, пред-
сједника Кризног штаба СР БиХ, који је рекао: „До 14. октобра 1991. у
БиХ је постојала клима политичке сношљивости и толеранције, а након
тог датума, након познате изјаве Радована Караџића у ах. Скупштини о
5 „Republika srpskog naroda BiH realnost”, Glas, Banja Luka, utorak 14. januara 1992. godine, 1.
6 А. Анушић, „Регије – конституенти будуће Југославије”, Glas, Banja Luka, utorak 14. januara 1992. godine, 2.
7 „Бранит ћемо Босну!”, исто, 2.
8 „Na Palama počinje Jugoslavija”, Oslobođenje, Sarajevo, petak 10. januar 1992, 3.
24
’нестанку’ једног народа, ако се не буде слагао са политичким интересима

СДСБиХ, а посебно централа ван ове републике, убрзано се догађају ства-
ри које воде злу”. По њему, овај Караџићев „геноцидни лапсус” је пред-
стављао прекретницу. Ганић је Караџића назвао „човјеком са Дурмито-
ра” који „није схватио биће и дух који владају овим просторима” и који
„непотврђен у свим областима, ухватио се, нажалост, политике да се пот-
врђује”. За Скупштину српског народа у БиХ Ганић је рекао да је нелегална
институција, „колаборационистички орган Социјалистичке партије Ср-
бије и властодржаца из Београда”, упоређујући је са Хрватским сабором
за вријеме НДХ и са квислиншком владом Милана Недића.9 Исти лист је
у броју од 11. јануара пренио закључак са сједнице Предсједништва БиХ
којој је предсједавао предсједник Предсједништва Алија Изетбеговић.
Већином гласова на тој сједници закључено је да је проглашење српске фе-
дералне јединице противуставан акт без правних посљедица.10Ослобођење
је цитирало, извађену из контекста цијелог интервјуа за НИН, Караџиће-
ву изјаву о томе да су Срби конститутиван народ „и тамо гдје нас има 5
посто имамо исту моћ као да нас има 55 посто, наравно, кад је у питању
материја за коју је потребан консензус”. Изјава је насловљена са „Процен-
ти за Србе не важе”, а поред ње је штампана карикатура која представља
како се скраћеница „BIH” претвара у крст са четири оцила, што је треба-
ло да буде тумачење Караџићеве изјаве.11
Проглашење Српске Републике осудили су путем званичних саопштења
Социјалистичка демократска партија Босне и Херцеговине, СДА БиХ, Са-
вез реформских снага за БиХ, Југословенска муслиманска организација и
други. СДА је то назвала покушајем СДС-а да разори БиХ, „као заједнич-
ку државу Муслимана, Срба и Хрвата”. „Тај покушај ће устукнути пред
повијесним опредјељењем народа на овом простору да заједнички живи
у миру и без насиља”, додаје се, уз тврдњу да су БиХ „Радован Караџић и
његово друштво” објавили „отворени рат”.12 У саопштењу СДП БиХ рече-
но је: „У мутним, јавним и тајним играма око Босне и Херцеговине које се
са посебним интензитетом воде у посљедње вријеме, одлука СДС-ове, тзв.
Скупштине српског народа БиХ о проглашењу ’Републике српског народа
у Босни и Херцеговини’ јесте исхитрени чин националистичких мегало-
мана са Караџићем на челу. Основни циљ јој је подјела Босне и Херцего-
вине, осујећење њеног међународног признања и стварање велике Србије.
9 „Kako Srbi gube kuću i braću”, isto, 3.
10 „Противуставни акт без правних посљедица”, Ослобођење, субота 11. јануар 1992, 1.
11 „Procenti za Srbe ne važe”, isto, 2.
12 „Објава рата Босни и Херцеговини”, исто, 5.
25
Милитантни дух и једноумље те тзв. скупштине одише искључивошћу,

нетолерантношћу, позивом на подјелу, заваду и мржњу, с беспримјерним
и примитивним рјечником неких њених протагониста којим се вријеђају
читави народи”. Предсједништво ове странке је тражило хитно сазивање
Скупштине БиХ ради заузимања става и питања смјене њеног предсјед-
ника Момчила Крајишника, уз позив за формирање владе националног
спаса и расписивање референдума о будућности Босне и Херцеговине.13
Једина вијест која је одударала од других била је кратка честитка коју
је предсједник Народне странке Црне Горе др Новак Килибарда упутио
Момчилу Крајишнику: „Срећни смо што ће 9. јануар 1992. године трај-
но значити датум одлуке српског народа Босне и Херцеговине да храбро
закорачи стазом своје историјске судбине. Увјерен сам да је проглашење
републике услов за хармоничну сарадњу са другим народима Босне и
Херцеговине”.14 Након ових вијести, исти лист је пренио реаговања ме-
дија у САД, који су истицали да је одлука о проглашењу српске Републи-
ке „проузрочила нове напетости и поставила озбиљне замке крхком при-
мирју које би сада могло бити поремећено са простора изван ратног поја-
са у Хрватској”.15 У суботу, 18. јануара, Ослобођење је објавило интервју
са Вореном Цимерманом, амбасадором САД у Југославији, који је о БиХ
рекао: „Апсолутно је важно да Босна и Херцеговина остане уједињена и
њен територијални интегритет неповријеђен”.16
Ослобођење је у понедјељак, 13. јануара, штампало опширно реаговање
др Миодрага Симовића на чланак Ејупа Ганића којим је осудио прогла-
шење српске Републике. Истичући да је Кризни штаб парадржавно тијело
без легитимног састава, Симовић је питао: „зар има нечег лошег у одлу-
кама Скупштине српског народа да се Босна и Херцеговина жели нала-
зити у саставу савезне државе Југославије, као њена федерална јединица.
Вама, као ’Југословену’, бар то не би требало бити страно као природно
и легитимно право и опредјељење”. Осврнуо се и на Ганићево помињање
НДХ: „Упоређење Скупштине српског народа са тзв. Хрватским сабором
из доба НДХ, не само да је крајње безобзирно и лекцијашко дозирање, већ
и беспримјерно позивање на вријеме и институције под којима је извр-
шен невиђен геноцид управо над српским народом”.17Ослобођење је пре-
нијело и дио интервјуа који је ревији Став дао Милован Ђилас а који се
13 „’Република’ по националистичкој мјери”, исто, 5.

14 „Килибарда честитао Крајишнику”, исто, 5.
15 „Prijetnja miroljubivom raspletu”, isto, 8.
16 „BiH mora ostati cijela”, Oslobođenje, Sarajevo, subota 18. januar 1992, 3.
17 „У нашој кући има мјеста за све”, Oслобођење, Сарајево, понедјељак 13. јануар 1992, 3.
26
тиче ситуације у Босни и Херцеговини. Ђилас је оцијенио: „Може ли се

избећи рат у Босни? Мој утисак је да развој догађаја у Босни иде ка рату,
мада то није неизбежно – ништа у политици није неизбежно док се не до-
годи, увек има више могућности. Чињеница да је позиција Србије у свету
врло слаба, да је Србија најизолованија земља у свету и да Срби постају
кроз политику најомраженији народ – јер обични људи српски народ до-
живљавају кроз призму српске политике, па чињеница да у Србији расте
отпор против рата и постаје задивљујуће велики и то пре свега међу висо-
ком интелигенцијом – с обзиром на сву ту нестабилност и на притисак из
иностранства да не буде рата у Босни, с обзиром да се однос снага у рату
није померио у корист ратујућих Срба и Армије, ако није и ослабио, а у
перспективи је вероватно да ће слабити – има изгледа да у Босни не буде
рата. Али, овај мој начин је рационално промишљање и резоновање, а
овај рат је ирационалан и највероватније може бити оно што је најлуђе”.18
Сарајевско Ослобођење нудило је и једну дубљу историјску анализу
политичке ситуације у БиХ и Југославији почетком 1992. године, у виду
текста „Трагање за (не)изгубљеним идентитетом. ’Царство мањина’” који
је написао др Исмет Грбо. Историју националног питања у Босни и Хер-
цеговини Грбо је овако сумирао: „Хисторијски је хир да су Срби у Ср-
бији, Хрвати у Хрватској, Словенци у Словенији ... а да у Босни нису Бо-
санци. Они то, наиме, јесу, али је пред њих питање идентитета, рекло би
се, и без њихове воље постављено више споља, него изнутра на двострук
начин. Тако наметнуто питање односило се прије свега на Босанце-Србе
и Босанце-Хрвате. Та два народносна ентитета до доласка Турака живје-
ла су заједно са богумилима као баштиници различитих религија, а као
припадници славенског коријена с именом НАРОДА БОСАНСКОГ”. По
њему, до идентификације православаца са српством и католика са хрват-
ством у БиХ дошло је тек крајем 19. вијека. Аутор се залагао за грађанску,
независну и неутралну БиХ а против стварања националних заједница на
њеном тлу, „по инерцији формирања тзв. српске заједнице (или српских
заједница) на свим просторима гдје живе Срби”. Таква кретања Грбо је
ставио у контекст историјски већ забиљежених покушаја „цијепања и де-
струкције босанске државе”.19 На историјски утемељена објашњења пре-
тендовао је и проф. др Мухамед Филиповић, потпредсједник Муслиман-
ске бошњачке организације, тврдећи да се „судбина БиХ не може везивати
за судбину Југославије јер је Босна више од миленија старија од Југосла-
18 „Najluđa stvar”, Oслобођење, Сарајево, сриједа 15. јануар 1992, 2.
19 Dr Ismet Grbo, „Traganje za (ne)izgubljenim identitetom. ’Carstvo manjina’”, isto, 2.
27
вије и као посебан и међународно признати субјект вољом својих пред-

ставника ушла и у прву и у другу Југославију”.20 Критички осврт према
српском руководству у БиХ показао је и др Јован Рашковић у „разговору
с поводом” за Ослобођење, 22. јануара. Сматрао је да интерес српског на-
рода, с обзиром на његову „полицентричност”, није истовјетан на свим
подручјима. О њиховом положају у БиХ, рекао је: „Срби који би остали у
Босни и Херцеговини као самосталној држави не би били извргнути србо-
цидном режиму. Било би неких елемената србофобије у том режиму, али
једно је србофобија, а једно србоцидни режим. Према томе, ја мислим да
Срби у БиХ имају чак интерес да подржавају независну босанскохерце-
говачку државу, док Срби у Хрватској за то немају никаквог интереса”.21
Сарајевске Вечерње новине су вијест о проглашењу српске Републике
пренијеле под насловом „Босна до Козје Ћуприје” као прву вијест на на-
словној страни.22 Вијест о засиједању Скупштине српског народа у БиХ
илустрована је кроз неколико најупечатљивијих цитата из дискусија, међу
којима је и констатација др Николе Кољевића да „из перспективе српског
искуства Босна не само да није велика тајна, већ је дуго путовање кроз
мрачну историјску ноћ”.23 Наредних дана, овај лист је доносио оштре осу-
де новопроглашене Републике. Тако је у викенд-издању за 11. и 12. јануар,
на насловној страни, уз коментар „Српска БиХ: одмјерене границе и неод-
мјерене изјаве”, освануо наслов „Држава без образа”.24 Као повод за такав
наслов послужила је наводна изјава Радислава Вукића из Бање Луке који
је, на крају расправе на Скупштини 9. јануара, изјавио да се „од Босанске
Крајине тресу гаће Хрватима и Турцима”. Како предсједник Скупштине
нити било ко из руководства СДС-а није на то реаговао, Муслимани „ве-
ликодушну понуду да живе у српској БиХ неће прихватити ни по ције-
ну мира”, закључено је у тексту. Истакнуто је и то да „Српска републи-
ка БиХ постоји само на папиру” и да јој живот може дати једино војска.25
Под насловом „Српска Босна – апстракција”, у Вечерњим новинама су
пренесене изјаве представника СДС-а из Книнске и Босанске Крајине Ду-
шана Зеленбабе, Винка Ступара и Славка Граовца, који су заговарали ства-
рање јединствене Крајине уз могућност њеног припајања Србији.26 Реак-
ције странака су пренесене уз почетни коментар: „Проглашавањем Српске
20 „БиХ старија од Југославије”, Oслобођење, Сарајево, петак 31. јануар 1992, 3.
21 „Не страхујем од босанске државе”, Oslobođenje, Sarajevo, srijeda 22. januar 1992, 4.
22 „Bosna do Kozje Ćuprije”, Večernje novine, petak 10. januar 1992, 1.
23 D. Marković, „Suvereni do Kozje Ćuprije”, isto, 8.
24 „Država bez obraza”, Večernje novine, subota 11. i nedjelja, 12. januar 1992, 1.
25 D. Marković, „Država bez obraza”, isto, 5.
26 „Srpska Bosna – apstrakcija”, isto, 5.
28
БиХ, СДС је коначно и недвосмислено ставио до знања Муслиманима да

им не признају право на једину републику у којој су државотворни на-
род”.27 На првој страни, 13. јануара, штампан је наслов „Од Шибеника до
Зворника”, под чим се подразумијевала изјава Воје Купрешанина, пред-
сједника Скупштине АР Крајина, о подручјима које би требало да захва-
та Република српског народа БиХ. Извјештавано је о раду Скупштине АР
Крајина и о различитим виђењима уређења српске Републике од стране
„сарајевске” и „босанскокрајишке” опције и о критикама упућеним Ка-
раџићу због његове изјаве „не требају нам кнежевине”. Цитирана је и Ку-
прешанинова категорична изјава о томе „да БиХ више нема и да се доса-
дашњи троножац нема на што ослонити, а то се посебно односи на Мус-
лимане” као и изјава Радослава Брђанина, потпредсједника Скупштине
АР Крајина, о томе да треба створити Савез српских земаља. Писано је
и о оснивању cрпске Скупштине општине Вишеград и општина српског
народа Бихаћа и Босанске Крупе.28 Исти лист је писао о реакцијама из
Београда на проглашење Републике српског народа БиХ, наглашавајући
како оно тамо није наишло на одушевљење. „Београдска политичка чар-
шија је збуњена, јер се то догодило у вријеме оштре преписке предсјед-
ника Слободана Милошевића и предсједника недавно проглашене Репу-
блике Српске Крајине Милана Бабића. Овдје се увелико говори да је Ми-
лошевић слично писмо упутио и господину Радовану Караџићу (...)”. На-
ведено је и мишљење др Весне Пешић, оснивача Центра за антиратне ак-
ције, која је оштро осудила проглашење Српске Републике. Подржавала је
идеју да БиХ буде самостална држава која би задржала специјалне одно-
се са Србијом и Хрватском, у оквиру неке будуће „конфедерације четири
самосталне републике, с тим да се о Србима у Хрватској брину мировне
снаге УН”.29 Писано је и о састанку Николе Кољевића и Фрање Туђмана уз
главни коментар: „Мада састанак др Кољевић карактерише као ’консулта-
тивни’, није наодмет напоменути да је до њега дошло након Туђманових
изјава о подјели Босне и проглашења Српске Републике на овим просто-
рима”. Текст је закључен питањем: „Ко зна шта се још може већ сутра из-
родити из ових, или неких нових ’консултативних контаката’? Нажалост,
како сада ствари стоје, подјела БиХ као залог српско-хрватског споразума
изгледа много већа реалност него било која друга опција”.30 Пренесен је и
интервју Јована Рашковића који је дао у емисији „Јутела”, под насловом
27 „Narod na rasprodaji”, isto, 5.
28 T. Marić, C. Ajder, „Od Šibenika do Zvornika”, Večernje novine, ponedjeljak 13. januar 1992, 1, 6.
29 Ejub Štitkovac, „Put u rat”, Večernje novine, utorak 14. januar 1992, 6.
30 G. Krtolica, „Bosna u makazama”, isto, 8.
29
„Караџић неће мир”. Критикујући Караџића, Рашковић је рекао: „Он има

оправдање утолико што каже – они су изазвали то, а ми само реагирамо,
али реакција је без даљњег проратна”.31
Београдска Политика је у броју који је изашао у петак, 10. јануара
1992, на насловној страници објавила вијест под насловом „Проглаше-
на Република српског народа БиХ”. Уз наставак текста на петој страни,
штампана је и Декларација о проглашењу Републике, као и порука Радо-
вана Караџића са конференције за штампу СДС-а у Сарајеву. Образла-
жући текст Декларације, предсједник Клуба посланика СДС-а Војислав
Максимовић је, између осталог, рекао: „Пошто коалиција муслиманске
и хрватске националне заједнице својим захтевом за признавање неза-
висности БиХ руши основе настанка ове федералне јединице – српски
народ је принуђен да брани своју слободу, сувереност, статус консти-
тутивног народа, достојанство и своју будућност. Имајући у виду исто-
ријске, политичке, и уставне елементе и жељу српског народа да остане у
Југославији, макар и мањој него што је била до сада, и жељу српског на-
рода на недавном плебисциту, Декларација је усвојена четири дана пре
рока који је био раније одређен. Брже усвајање је уследило због убрзаног
процеса у Бриселу и жеље појединих европских земаља да признају не-
зависност неких југословенских република”. На конференцији за штам-
пу СДС-а др Караџић је рекао: „Јединствене БиХ више нема, јер нема је-
динствене Југославије” и закључио: „Југославија се промијенила, мора се
промијенити и БиХ. Југославија се трансформише недемократски. У рат-
ним условима највише што ми можемо да учинимо и допринесемо јесте
да се БиХ трансформише демократски а не недемократски. Ако Југосла-
вија нов изглед не може да добије на миран начин и без рата, учиниће-
мо све да БиХ добије нов изглед на миран начин и без рата”. Пренесена
је оштра Караџићева осуда сепаратизма и настојање да се мањински на-
род претвори у националну мањину.32 Караџић је у разговору за Полити-
ку, објављеном 12. јануара, на питање колико је Србија разумјела ства-
рање српске Републике, одговорио да су реакције биле позитивне али и
да би разумио и несхватање, усљед журбе да се проглашење обави прије
најављеног могућег објављивања независности Босне и Херцеговине од
стране Европске заједнице, 10. јануара.33 Исти лист преносио је изјаве са
31 Nadežda Gaće, „Karadžić neće mir”, Večernje novine, utorak 21. januar 1992, 7.
32 „Проглашена Република српског народа БиХ”, Политика, Београд, петак 10. јануар 1992. године, 1; „Де-
кларација о проглашењу Републике српског народа БиХ”; Мухарем Дурић „Радован Караџић: нема више је-
динствене БиХ”, исто, 5.
33 Мирко Царић, „Jедна или три Босне”, Политика, Београд, недеља 12. јануар 1992. године, 7.
30
конференције за штампу Николе Кољевића који је, разматрајући узроке

и начине рјешења политичке кризе у БиХ, навео и то да је за цјелокупан
политички живот БиХ након 1945. била карактеристична штетна појава
коалиције два народа. Прво је наступила српско-муслиманска коалиција
која је довела до исељавања Хрвата из ове републике док је касније била
успостављена муслиманско-хрватска коалиција која је, од 60-их година,
довела до много већег исељавања Срба из БиХ.34
Вечерње новости су вијест о проглашењу српске Републике објавиле у
броју од 10. јануара на петој страни, док је насловна страна претежно до-
носила вијести из сфере животног стандарда, међу којима се издвајала
она о инфлацији, са великим насловом „Динар ређа нуле”.35 У броју истог
листа који је изашао сутрадан, под насловом „Принуђени на равноправ-
ност”, пренесене су реакције на проглашење Републике од стране Алије
Изетбеговића, Ејупа Ганића, СДП БиХ, ЈМО и реформиста БиХ.36Вечерње
новости су пренијеле и став САД и писање тамошње штампе у контексту
посјете министра иностраних послова БиХ Хариса Силајџића Вашинг-
тону. Званично саопштење Стејт департмента било је да ће САД „снажно
осудити сваки покушај, с било које стране, да се путем силе или застра-
шивањем доведе у питање територијални интегритет Босне и Херцего-
вине”. Реаговање америчке штампе сумирано је на сљедећи начин: „про-
глашење Српске републике БиХ додатно ће искомпликовати политичку
ситуацију у Југославији и увећати опасност да се текући грађански рат
’пренесе у средишни део ове растурене балканске федерације’”.37
НИН је у броју од 10. јануара објавио интервју са Радованом Караџићем
поднасловом „Све маске су пале”, који је обављен прије проглашења Репу-
блике српског народа БиХ. Образлажући разлоге због којих треба да буде
проглашена српска федерална јединица, Караџић је, нагласивши како су
Србе „браћа Муслимани” издали, рекао: „Сада Срби заиста знају на чему
су, и све ће учинити да што мање живе са другима, а што више поред дру-
гих. Прије свега, ни за чију љубав (па још и лажну) нећемо да останемо
без своје државе. Ми смо западали у туђе државе и државности, па зна-
мо како смо прошли. Борбу за своју (и туђу) слободу и отаџбину Срби
су започели са Карађорђем, прије двјеста година. То смо коначно оства-
рили 1918. године. Зар да након серије превара и брозовлука ова генера-
34 Мухарем Дурић, „Постоји основа за договор о Босни”, Политика, Београд, среда 15. јануар 1992. године, 10.
35 „Динар ређа нуле”, Вечерње новости, Београд, петак 10. јануар 1992, 1; Љ. Шобот, Ж. Вуковић, „Републи-
ка Срба у БиХ”, исто, 5.
36 Љ. Шобот, Ж. Вуковић, „Принуђени на равноправност”, Вечерње новости, Београд, субота 11. јануар 1992, 7.
37 Слободан Павловић „БиХ – само у целини”, Вечерње новости, Београд, субота 11. јануар 1992, 9.
31
ција све то проспе и проћерда? Све то што се учинило током двјеста го-
дина? Ко смо ми па да штетујемо два вијека борбе нашег народа за сло-
боду и отаџбину? Ово је крај те борбе”.38
Лист Борба је, у броју од 10. јануара, вијест о проглашењу српске Ре-
публике донијела на првој страни, под насловом „Осма ЈУ-држава”. На
трећој страни, под насловом „Одбрана слободе и суверености”, прене-
сене су најважније изјаве актера засиједања Скупштине српског наро-
да у БиХ, као и текст Декларације о проглашењу Републике.39Борба је, у
броју од 11–12. јануара 1992, пренијела негативну реакцију на прогла-
шење српске федералне јединице од стране Предсједништва БиХ. Алија
Изетбеговић, предсједник Предсједништва БиХ, изјавио је да је то био
један у низу једностраних аката СДС-а. „Ја свечано изјављујем да та хе-
гемонија неће проћи”, закључио је коментар. Пренесена је и изјава Ејупа
Ганића: „творци ’Велике Србије’ спремни су да за остварење ове сулуде
идеје прво жртвују БХ Србе”. Пренесене су и осуде проглашења Републи-
ке од стране Социјалистичке демократске партије, реформиста БиХ, Ју-
гословенске муслиманске организације, Народне радикалне странке из
Београда и других. На истој страни, објављено је и саопштење Стејт де-
партмента о осуди било каквог угрожавања територијалног интегритета
Босне и Херцеговине.40
Дубљу историјску анализу југословенске кризе и питања државног ор-
ганизовања западног Српства Борба је понудила кроз интервју са др Бра-
ниславом Глигоријевићем, научним савјетником у Институту за савре-
мену историју из Београда. Истичући да је положај Срба у Хрватској био
заштићен све до стварања Бановине Хрватске, Глигоријевић је указао на
то да је, као реакција на њено проглашење, дошло до општесрпског по-
крета за прикључење тј. останак српских подручја у оквиру Југославије.
Тако је, у резолуцији коју је потписало 4.587 старјешина домаћинстава из
23 општине Книнске Крајине, тражено њихово издвајање из Бановине
Хрватске и „припајање бановини Врбаској, односно Србији”. У деклара-
цији Срба Врбаске бановине у исто вријеме изражаван је захтјев да Срби
у њој „управљају сами собом, наслоњени непосредно на Београд и без
икаквог посредовања Загреба и Сарајева”. Савремену југословенску кризу
овај историчар оцијенио је на сљедећи начин: „Ако је закаснело стварање
Југославије 1918. године (уместо да је она створена у 19. веку) главни уз-
38 Јован Јањић, „Све маске су пале”, НИН, 10. јануар 1992, 16.
39 „Осма ЈУ-држава”, Борба, петак 10. јануар 1992, 1; M. Lučić, M. Buturović, „Odbrana slobode i suverenosti”, isto, 3.
40 M. Lučić, M. Buturović, „Bez krova nad glavom”; N. B, „Poziv na poštovanje Ustava”; „Protiv nasilnog menjanja
granica”; M. M, „Karadžić je neozbiljan”, Nedeljna Borba, subota–nedelja, 11–12. januar 1992. godine, 5.
32
рок тежњама за стварањем посебних националних држава на њеном тлу,

онда се може рећи да је стварање тих националних држава на прагу XXI
века такође анахронизам. Дух нашег времена требало би да буду демо-
кратија и толеранција. И то је оно што пружа наду да се могу ускладити
посебни национални интереси, сада толико антагонизирани сновима о
стварању суверених држава”.41
Борба је објавила интервју са Владимиром Сребровим, „српским књи-
жевником и политичарем из Сарајева”, под насловом „Србе воде лагани
пиони”. Сребров је за СДС БиХ изјавио да је то „филијала политичких ин-
трига СПС и Милошевића, бастион српског комунизма и њу воде нацио-
нални конвертити, трговачки и кафански шпекуланти, ’црвени’ свештени-
ци и идејно излапели интелектуалци” док је СДА назвао једином стран-
ком „са колико толико грађанским програмом за БиХ”. Формирање „фик-
тивне Српске народне скупштине БиХ” и „још фиктивније српске државе
БиХ” назвао је кардиналним политичким глупостима које су српски на-
род од конститутивног народа свели на ранг националне мањине. Изја-
вио је да би Универзитет у Сарајеву требало да покрене поступак пензио-
нисања оних професора који су учествовали у политичком организовању
и раду СДС-а.42 СДС БиХ је жестоко реаговала на писање Борбе од 21. ја-
нуара 1992. о несугласицама у тој странци, између Радована Караџића и
Николе Кољевића. Поменути текст се завршавао закључком како се „Ка-
раџићу добрано љуља под ногама”. У саопштењу СДС-а поводом тога на-
ведено је да се ради о антисрпској пропаганди а за саму Борбу је речено
да „забрињава што оваква новина излази уопште у српском Београду”.43
Београдско Време је вијест о проглашењу српске Републике пренијело
у броју од 13. јануара, кроз текст Зехрудина Исаковића. Коментаришући
одредбу по којој ће се Република простирати и на оним подручјима гдје
су Срби остали у мањини због геноцида, аутор је примијетио да је так-
ва формулација „згодна јер оставља могућност да се РСН простире за-
право на оним просторима које може да контролише војном силом, или
их већ контролише. Јер, ко може знати гдје је све извршен геноцид над
српским народом, кад је очито да је код нас најјачи аргумент за разумије-
вање историје – пушка, или, тачније, оно што она у овом случају персони-
фицира”. Констатовано је да је под „директном јурисдикцијом” Радована
41 Momčilo Pavlović, „Interesi razdrobljene pameti”, Nedeljna Borba, Beograd, subota–nedelja 18–19. januar 1992.
godine, 7.
42 Ejub Štitkovac, „Intervju. Srbe vode lagani pioni”, isto, 10–11.
43 Branka Mitrović, „Kadriranje novih ljudi”, Borba, utorak 21. januar 1992. godine, 9; „Антисрпска хистерија”, Бор-
ба, петак 24. јануар 1992. године, 5.
33
Караџића 66% територије БиХ, уз примједбу да је то двоструко више од

српског удјела у становништву. Пренесене су негативне реакције на про-
глашење нове Републике, почевши са оном из Лондона. Текст се завршио
ријечима Алије Изетбеговића „Мир за који бисмо морали погнути гла-
ву није могућ”, уз питање „Да ли то Алијине носнице већ осјећају ратни
барут?”. Одмах након тог текста, слиједио је интервју са министром уну-
трашњих послова БиХ Алијом Делимустафићем.44
Прва вијест на насловној страни новосадског Дневника 10. јануара но-
сила је наслов „Српска република БиХ”. У тексту који је доносио више поје-
диности, поред осталих, као врло запажено наведено је излагање Николе
Кољевића: „Два црна гаврана круже над Босном и гракћу како Југосла-
вије више нема. У оба рата они су били на погрешној страни, за њих је Ју-
гославија вештачка творевина, али заборављају да је управо за њих била
спасоносна”. Пренесена је и изјава министра за информисање Велибора
Остојића који је изразио негодовање што сарајевска ТВ није дозволила
ТВ Београду да преноси рад Скупштине.45 Исти лист је 15. јануара пре-
нио изјаву Николе Кољевића да су он и Биљана Плавшић били против са-
општења Предсједништва БиХ о осуди Српске Републике БиХ, при чему
је рекао да је она проглашена „као одбрамбени механизам на проглашење
суверености БиХ и захтев за њено међународно признање”.46 Проглашење
Републике Кољевић је тумачио као нужну посљедицу политике свршеног
чина: „Политика свршеног чина постала је правило двонационалне ко-
алиције у Председништву и у Скупштини БиХ. Зато смо одлучили да се
посебно организујемо. Морали смо да узвратимо. Ти мени декларацију –
ја теби регионализацију, ти мени меморандум – ја теби српску скупшти-
ну, ти мени захтев за независност, ја теби српску републику”.47
Вијест о проглашењу српске Републике пренио је и загребачки Вјес-
ник.48 У првом коментару овог догађаја оцијењено је да је у питању „апсурд
који води у рат”. Аутор коментара констатовао је да се, након проглашења
српске Републике, Сарајлије неће моћи кретати градом без пасоша. Ка-
раџићева порука да „већ на Палама почиње Југославија”, прокоментари-
сана је овако: „Тиме је Караџић још једном јасно дао до знања што мисли
о Муслиманима (на Хрвате у БиХ више ионако не обраћа пажњу) и њи-
ховим шансама да остану изван будуће државне творевине коју ствара
44 Zehrudin Isaković, „Spor oko ’ako’”, Vreme, 13. januar 1992, 17–19.
45 М. Пантелић, „Проглашена република српског народа”, Дневник, Нови Сад, петак 10. јануар 1992. године, 2.
46 „Српска република – одбрамбени механизам”, Дневник, Нови Сад, среда 15. јануар 1992. године, 2.
47 М. Пантелић, „Јефтина демагогија СДА”, Дневник, Нови Сад, субота 18. јануар 1992. године, 7.
48 „Između ’Srpske republike’ i priznanja”, Vjesnik, Zagreb, petak 10. siječnja 1992, 9.
34
Србија. Нешто раније Караџић је иза говорнице републичке скупшти-

не Муслиманима поручио да ће, ’уколико се сукобе са Србима, нестати
као народ’, очито остајући и даље притом ставу”. Аргументација Николе
Кољевића је пренесена на овај начин: „Др. проф. Никола Кољевић, члан
Предсједништва БиХ, пак ’зна’, задужен ваљда и за ’моралну чистоћу’ и
бонтон, да је ’увјеравање како ће Србима бити боље у независној БиХ не
само недемократско већ и непристојно. Такво поповање Срби неће до-
зволити већ и због тога што је непристојно да млађи попује старијем, а
Срби су, треба ли то рећи, јако стар народ. Схвативши да је једино за нас
Југославија била идеал, крвљу изборен, Срби се више неће дати превари-
ти, било да се изборе за Југославију или за сједињене српске земље’, објас-
нио је овај ’непогрешиви избор’ др Кољевић”.49 Исти лист је наставио да
објављује текстове са изузетно негативним односом према српској Ре-
публици, политици СДС, Радовану Караџићу и ЈНА.50 У тексту „Српска
бакља у ју-барутани”, наводило се да је до избијања Другог свјетског рата
у Бањој Луци и околини већинско становништво било хрватско. Смањи-
вање њиховог броја, као и броја муслиманског становништва на том под-
ручју након 1945, довело је до тога да су избори 1990. дочекани са изра-
зитом српском већином па је Бања Лука „била средишња точка из које се
вирус ’србизације’ муњевито ширио”.51
У полемичком тексту, усмјереном против проф. др Звонка Леротића,
савјетника предсједника Хрватске за унутрашњу политику, аутори Миљен-
ко Јерговић, Иво Комшић, Иван Кордић, Иван Ловреновић и Миле Стојић
писали су како никада „у својој повијести држава Србија није прешла рије-
ку Дрину. Само симболично, прије шест стољећа у Твртковој краљевској
титулатури (у којој су се, уосталом, нашле и све јужнославенске земље
и народи, осим Македоније и Словеније), и послије тога само на папиру
и само у великосрпским сновима: у ’Хомогеној Србији’ (1941) четничко-
га идеолога Стевана Мољевића, те у данашњој меморандумској ’Српској
републици Босни и Херцеговини’. С Туђмановим благословом!”. У истом
тексту је стајало: „С добрих седам дана држања у тајности, наиме, обје-
лодањује се да су Никола Кољевић (и, кажу, Милорад Екмечић) уочи за-
сједање тзв. Скупштине српског народа у БиХ 9. сијечња, били Туђмано-
ви гости у Загребу, и да су му предочили план о Српској републици Бо-
сни и Херцеговини. Након, дакле, Туђманова увида и сугласности, она је
49 Mladen Mirosavljević, „’Srpska republika – apsurd koji vodi u rat’”, Vjesnik, Zagreb, subota 11. siječnja 1992, 8.
50 Ermin Krehić, „Što Karadžić zna o Sarajevu”, Vjesnik, Zagreb, ponedjeljak 13. siječnja 1992.
51 „Srpska baklja u yu-barutani”, Vjesnik, Zagreb, subota 18. siječnja 1992, 7.
35
сутрадан, у Сарајеву, и проглашена!!! Нитко за тај домјенак у Банским

дворима није знао, Стјепан Кљујић и Алија Изетбеговић понајмање ...”.52
Подробнију историјску анализу понудио је Жељко Крушељ у тексту „Бо-
сна, земља које има”, у коме је приказао историју Босне од средњег вијека
до њеног уласка у другу Југославију. Тврдио је да када би „вишевјековни
континуитет државности био главни увјет дипломатског признања, онда
би Босна и Херцеговина одмах ушла у круг нових европских држава. Та
територијална цјелина није била, како се то обичава казати, ’измишље-
на’ 1943. у Јајцу и Мркоњић-Граду, нити је заснована на „антисрпству” и
„антихрватству”, а понајмање се ту ради о ’жаришту’ исламског фунда-
ментализма”.53
Слободна Далмација освртала се на стање у Босни и Херцеговини у
контексту рата и политичке ситуације у Хрватској. Тако је Данко Плев-
ник писао: „Правило да су Срби у Хрватској традиционална монета за
поткусуривање потврдило се и овога пута. Великосрбијански империја-
лизам ненадмашив је у стварању Срба за потребе свог експанзионизма.
Концем 18. и почетком 19. стољећа та политика посрбљивања православ-
них влашких, грчких, цинцарских и македонских елемената у Хрватској
поклапа се с гарашаниновско-караџићевском планификацијом простор-
ног ширења Србије. Но исто тако како је тај империјализам лак у ства-
рању Срба као ’Пречана’, он је лак и у њихову жртвовању. Посљедњих се
мјесеци Београдом лансира увјерење како су за све криви ’Пречани’, јер
да није њих, све би било лакше”.54 Исти лист је на претпосљедњој стра-
ници броја од 10. јануара објавио кратку вијест о оснивању Српске Ре-
публике.55 СДА за Хрватску је у свом саопштењу заузела став да „прогла-
шење тзв. српске републике Босне и Херцеговине дефинитивно разот-
крива подле намјере њених духовних вођа и непосредних извршитеља”.
„Онима којима не одговара самостална и суверена БиХ”на крају овог са-
општења поручено је да „оду тамо гдје њихове сулуде игре имају, ако их
имају, права грађанства”.56 У још једном коментару истог листа понуђе-
но је рјешење политичке кризе у БиХ на сљедећи начин: „Дакако, једини
начин да се изађе из овога зачараног круга је рушење темеља национал-
них критерија због којих БиХ не може опстати. Негдје на том трагу јест
52 Miljenko Jergović, Ivo Komšić, Ivan Kordić, Ivan Lovrenović, Mile Stojić, „Tko je za, a tko protiv podjele Bosne”,
Vjesnik, Zagreb, srijeda 22. siječnja 1992, 5.
53 Željko Krušelj, „Bosna, zemlja koje ima”, Nedjeljni Vjesnik, 26. siječnja 1992, 14.
54 Danko Plevnik, „Pučisti protiv pučista”, Slobodna Dalmacija, Split, petak 10. siječnja 1992, 4.
55 G. T., „Proglašena republika srpskog naroda BiH”, isto, 32.
56 „Podle namjere srpskih vođa”, Slobodna Dalmacija, Split, subota 11. siječnja 1992, 4.
36
и недавно промовирани нацрт устава БиХ, који је начинио већ спомену-

ти Здравко Гребо уз помоћ још четрдесетак стручњака из цијеле Југосла-
вије. У том тексту напросто се заобилази спомињање да је БиХ држава
Муслимана, Срба и Хрвата, већ се у први план истиче да ову републику
– државу сачињава ’политички народ, босанскохерцеговачки’, што је са-
свим по узору на рјешења какво заступају устави у модерним европским
државама”.57 За „цјеловиту и независну Босну и Херцеговину” као „једи-
ну разумну опцију” јавно се залагао и Форум интелектуалаца Муслимана
Бање Луке. У њиховом саопштењу од 11. јануара је истакнуто да се „одав-
но формирала великосрпска струја која интензивно ради на укључивању
Босне и Херцеговине у велику Србију, те да се то може наслутити и из
најновије одлуке Скупштине српског народа, која је Босну и Херцегови-
ну прогласила српском републиком”. У овом саопштењу је још наведено
да „и аутономна регија Босанска Крајина спада у тоталитаристичке по-
тезе властодржаца у овом дијелу Босне и Херцеговине јер, како је могуће
формирати државу, а то се у ’Крајини’ очито ради, да се притом не упи-
та што о свему томе мисле хрватски, муслимански и други народи, који
чине више од половину цјелокупне популације у Босанској Крајини”.58
ЗАКЉУЧАК
Можемо да закључимо да је писање штампе о проглашењу Републике
српског народа Босне и Херцеговине карактерисало не само преношење
ефемерних догађаја и регистровање различитих позиција српске, хрват-
ске и муслиманске стране током одређене фазе политичке кризе у БиХ,
већ и то да су се у штампи могли пронаћи увиди који су претендовали
на исцрпније и дуготрајније сагледавање догађаја. Српска позиција се у
том преломном времену одликовала настојањима за очувањем јединства
српског народа, као несумњиво прогресивне историјске тековине и ос-
новне вертикале српске модерне историје. Са друге стране, таквом ставу
су се супротстављале тврдње о континуитету „државности” Босне и Хер-
цеговине и о Републици српског народа БиХ као нелегалном и хегемони-
стичком пројекту. Сви изнесени аргументи за и против Републике српског
народа БиХ постали су трајно обиљежје политичког живота у Републици
Српској и Босни и Херцеговини у наредне три деценије, до нашег времена.
57 G. Todorović, „Rastakanje Bosne”, isto, 17.

58 „Neovisna BiH – jedina opcija”, Slobodna Dalmacija, Split, nedjelja 12. siječnja 1992, 11.
37
ИЗВОРИ
Штампа
• Glas
• Oslobođenje
• Slobodna Dalmacija
• Večernje novine
• Vjesnik
• Vreme
• Борба
• Вечерње новости
• Дневник
• НИН
• Политика
38
Nikola Ožegović, PhD, Senior Teaching Assistant Original Scientific Paper

University of Banja Lukа
Faculty of Philosophy
PRESS COVERAGE OF THE PROCLAMATION OF THE

REPUBLIC OF THE SERBIAN PEOPLE OF BOSNIA
AND HERZEGOVINA, JANUARY 9, 1992
Abstract: The proclamation of the Republic of the Serbian People of Bosnia and
Herzegovina, as a new Yugoslav federal unit, by the Assembly of the Serbian People in
Bosnia and Herzegovina on January 9, 1992, in Sarajevo, was a unanimous response of
the Serbian people and their political representatives to the unwanted, yet inevitable,
dissolution of Yugoslavia. The press did not only report on transient events and statements,
but also provided various analyses by intellectuals and politicians who viewed the events
through a long-term historical perspective. The Serbian position during that turning
point was marked by a strong commitment to preserving the unity of the Serbian
people, which was seen as a crucial aspect of their progressive historical legacy and a
fundamental pillar of modern Serbian history. On the other hand, this position was met
with opposition from those who claimed the continuity of the ‘statehood’ of Bosnia and
Herzegovina, viewing the Republic of the Serbian People of Bosnia and Herzegovina
as an illegitimate and hegemonic project. The Muslim and Croatian side vehemently
opposed the Republic of the Serbian People of Bosnia and Herzegovina, branding it as
a continuation of the defeated monarchist movement’s ideology from the World War
II. This ideology had been presented for decades after 1945 as exclusively criminal and
collaborationist. The Republic of the Serbian People of Bosnia and Herzegovina was
subjected to accusations that likened it to the clero-fascist Independent State of Croatia
(1941-1945), infamous for its genocidal atrocities committed against Serbs, Jews, and
Roma. The stance of American diplomacy, which strongly advocated for maintaining
the ‘territorial integrity’ of Bosnia and Herzegovina, was also conveyed. The arguments
presented both for and against the establishment of the Republic of the Serbian People
of Bosnia and Herzegovina have remained a permanent feature of political life in the
Republic of Srpska and Bosnia and Herzegovina in the three decades that followed, up
until the present day.
Keywords: Yugoslav crisis, Assembly of the Serbian People in Bosnia and

Herzegovina, Republic of the Serbian people of Bosnia and Herzegovina, Declaration
on the Proclamation of the Republic of the Serbian People of Bosnia and Herzegovina,
Serbian political representatives.
39
Борис Радаковић, историчар Оригинални научни рад
Меморијални музеј на Мраковици УДК 341.485(497.15Приједор)“1992“
DOI 10.7251/TGRS2201041R
ЗЛОУПОТРЕБА ХОЛОКАУСТА У
МУСЛИМАНСКОЈ РАТНОЈ ПРОПАГАНДИ:
СТУДИЈА СЛУЧАЈА „ПРИЈЕДОР 1992”
Апстракт: Муслиманска ратна пропаганда настојала је током грађанског рата

у БиХ да конструише теорију о „новом холокаусту”. Тако су Муслимани постали
нови „Јевреји”, а Срби нови „нацисти”. Помоћу западних лобистичких агенција,
муслиманска страна успјела је да преко медија, хуманитарних организација и од-
ређеног броја важних политичара западној јавности дистрибуише антисрпску
пропаганду, злоупотребивши тако и сјећање на Холокауст. Аутор је на основу
историјских извора и стручне литературе показао развој наратива о наводном
„новом холокаусту” над Муслиманима у БиХ и Србима као новим нацистима, са
акцентом на територију данашњег Града Приједора. Преко историјских извора,
рад прати форсирање тог наратива до данас и лоцира организације и појединце
који су учествовали и који и данас учествују у одржавању поменутог наратива.
Кључне ријечи: Холокауст, „нови холокауст”, злоупотреба, ратна пропаган-

да, логори, „новинарство привржености”, „бијеле траке”, Трнопоље, Омарска, ло-
бистичке фирме.
ЗЛОУПОТРЕБА ХОЛОКАУСТА НА ПРИМЈЕРУ ПРИЈЕДОРА ТОКОМ

ГРАЂАНСКОГ РАТА У БИХ
Након што су војска и полиција Српске Републике БиХ одбили напад
муслиманско-хрватских снага на Приједор 30. маја 1992. године, истог дана
на Радио Приједору прочитан је проглас у којем се каже да „од грађана
који су лојални Српској Републици Босни и Херцеговини, тражи се да на
својим кућама видно истакну бијеле заставе.”1 У обавјештењу се наводи
да „сви грађани” истакну бијеле заставе јер су у току биле борбе са раз-
бијеним муслиманско-хрватским снагама, тако да се бијела застава на-
лазила и на кући аутора овога рада. Бијеле заставе имале су за циљ пре-
познавање цивилних локација у односу на војне мете у урбаном ратном
1 „Радио Приједор о нападу на град 30. 05. 1992. год. [eng esp sub]”, ратни снимак са Радио Приједора од 30.
маја 1992. године, трајање снимка 1:10, доступно на https://www.youtube.com/watch?v=KST0bCXnOrg при-
ступљено 2. 12. 2022.
41
подручју. То се види и из наредбе српског Кризног штаба Приједор на-

кон напада муслиманских снага у Хамбаринама 22. маја 1992. на ауто-
мобил са резервистима ЈНА.2 Наиме, након убиства двојице и рањавања
четворице резервиста, издата је наредба од стране Кризног штаба да се
све нелегално оружје одмах мора предати у касарну Жарко Згоњанин и
да током „предаје оружја, на возилу којим се буде враћало нелегално на-
бављено наоружање, потребно је истакнути бијелу заставу како би при-
падници органа безбједности знали приступати у складу са својим ов-
лаштењима и наређењима.”3
Муслиманска пропаганда искористила је ове догађаје у Приједору и
бијеле заставе за своју конструкцију о геноциду и новом холокаусту, до-
дајући и бијеле траке да би слика била сугестивнија. Први нама позна-
ти новински чланак у којем се судбина несрпског становништва Прије-
дора настоји упоредити са судбином Јевреја током Другог свјетског рата
објављен је у сарајевском Ослобођењу. У чланку од 15. јуна 1992. годи-
не, под насловом „U logorima 10.000 ljudi”, између осталог је писало да у
„конц-логорима” у Трнопољу, Омарској и Приједору „четници држе у за-
робљеништву више од 10.000 људи” и да су у тим „логорима”Муслимани
„морали носити бијелу траку око руке”.4
На подручју Приједора након напада муслиманско-хрватских снага
формирана су три сабирна центра Кератерм, Омарска и Трнопоље, кроз
које је прошло више хиљада становника Приједора Муслимана и Хрва-
та. Кроз прва два сабирна центра углавном су прошли они који су уче-
ствовали у нападу на Приједор или били осумњичени за учествовање у
нападу. У Трнопољу су углавном били смјештени цивили и они за које се
утврдило да нису учествовали у ратним дејствима.5 Услови у тим сабир-
ним центрима нису били нормални, али на читавој територији Приједора
осјетиле су се посљедице рата и несташица већине потрепштина за нор-
малан живот. У сабирним центрима Кератерм и Омарска било је случаје-
ва злостављања и убистава људи који су се налазили у њима, али то није
било плански и системски спровођено, тј. ти сабирни центри нису имали
улогу „логора смрти” како су били представљени у западним медијима. У
2 Убијени су Радован Милојица и Раде Лукић, а рањени су Ратко Милојица, Синиша Мијатовић, Недељко Ан-
туновић и Миленко Лулић. Посљедња двојица рањених били су Хрвати. Борис Радаковић, „Грађански рат на
територији Општине Приједор 1992. године”, у: Република Српска у Одбрамбено-отаџбинском рату – Исто-
ријски преглед, Друго измијењено издање, Бања Лука: РЦИРЗ, 114, 2018.
3 „Ратни дневник”, Козарски вјесник, 29. мај 1992, копија документа у посједу аутора.
4 „U logorima 10.000 ljudi”, Oslobođenje, Sarajevo, 15. jun 1992. Документ у посједу аутора.
5 РЦИРЗ, Приједор, Izvještaj o radu Stanice javne bezbjednosti Prijedor za posljednjih 9 mj. 1992. g, Ministarstvo za
unutrašnje poslove Centar službi bezbjednosti Banja Luka, Stanica javne bezbjednosti Prijedor, br. 00633748.
42
сабирним центрима Омарска и Кератерм било је појединачних убистава,

а у Кератерму је дошло до веће ликвидације 23/24. јула 1992. године. Пре-
ма до краја нејасним разлозима тада је ликвидирано између 100 до 200
мушкараца. Долазило је и до ликвидације група које су из сабирних цен-
тара вођене на размјену за српске војнике и цивиле. Ипак, то су били ин-
циденти које су изазвали појединци или групе припадника српских снага,
а који нису поштовали наређења претпостављених. У свим тим ликви-
дацијама страдало је око 1000 муслиманских и хрватских цивила и вој-
ника који су боравили у поменутим сабирним центрима.6 Да у приједор-
ским сабирним центрима није спровођено истребљење муслиманског и
хрватског народа, потврдио је Алија Изетбеговић у разговору са Берна-
ром Кушнером.7 Сличних сабирних центара и затвора било је и на стра-
ни муслиманско-хрватске коалиције, а у њима су били смјештени српски
цивили и војници.8
Муслиманска страна је 23. јуна 1992. године потписала уговор са аме-
ричком лобистичком фирмом „Радер Фин”, како би привукла америчку
владу и јавност на своју страну. У сарадњи са америчким, британским и
француским медијима, основали су „босански центар за кризну комуни-
кацију”. То је подразумијевало низ активности у корист муслиманске стра-
не у грађанском рату, као нпр. рад на медијском имиџу тадашњег мусли-
манског министра спољних послова Хариса Силајџића; слање, „факсова
са вијестима” о развоју ситуације у Босни и Херцеговини на преко 300
адреса, у које се убрајају најистакнутији свјетски медији и чланови пар-
ламената; организовање конференција за медије, организовање састанака
Силајџића са истакнутим западним политичарима попут Ала Гора и Мар-
гарет Тачер; пласирање чланака на странице великих западних писаних
6 M. Begić, Genocid u Prijedoru – Svjedočenja, Zagreb: Hrvatski memorijalno-dokumentacijski centar Domovinskog
rata; Sarajevo: Institut za istraživanje zločina protiv čovječnosti i međunarodnog prava, 2020, 15.
7 „Кушнер је питао Изетбеговића: ‘Током састанка (са француским председником Митераном) споменули
сте постојање ’логора за истребљење’ у Босни. Поновили сте то пред новинарима. То је изазвало поприличну
гужву широм свијета. Франсоа Митеран послао ме је у Омарску и посјетили смо друге затворе. То су ужас-
на мјеста, али у њима људи нису систематски истребљивани. Да ли сте то знали?’ Изетбеговић је Кушнеру
одговорио: ‘Да. Мислио сам да би моје ријечи могле проузроковати бомбардовање. (...) Да, покушао сам, али
изјава је била лажна. Није било логора за истребљење ма колико та мјеста била ужасна.’” Закључни извјеш-
тај Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву у периоду 1991–1995. годи-
не, Бања Лука, 467–468, 2020. Доступно на: https://www.incomfis-sarajevo.org/wp-content/uploads/Concluding-
report-Serbian-language-Srpski.pdf.
8 Италијанска новинарка и публициста Џин Тоски Марцани Висконти записала је своје утиске о затвору
Виктор Бубањ у Сарајеву: „Са нобеловцем Ели Визелом обишли смо логоре у Босни. Мањача се није могла
поредити са оним што ћемо видети касније у Сарајеву у логору ‘Виктор Бубањ’. Полукасарна, полуробијаш-
ница... Српски заробљеници њих 250 затворени у малим ћелијама са белим плочицама стајали су у мраку и
на мразу... Личили су на рибе на сувом. То су сада биле животиње, а не људи, бића која су реаговала само на
природне нагоне.” – Цитирано према: М. Милутиновић, Рат је почео ријечима – Босна и Херцеговина деведе-
сетих, Бања Лука: Независни универзитет Бања Лука, 396, 2010.
43
медија итд. Све то лобисти из „Радер Фина” радили су по закону САД, а

у својим шестомјесечним извјештајима америчком Министарству правде
изјаснили су се да управљају „политичком пропагандом” за „републике
Хрватску, Босну и Херцеговину, и Косово”.9 Такође, Алија Изетбеговић је
у јуну 1992. године повукао паралелу између рата у БиХ и Холокауста над
Јеврејима када је преко француског филозофа јеврејског поријекла Бер-
нара Анрија Левија поручио француском предсједнику Митерану: „Ми
смо варшавски гето, видите ли? Да ли ће свијет заиста дозволити да вар-
шавски гето још једном умре?”10
Већ 24. јуна 1992. године, америчке дневне новине The Philadelphia
Inquirer објавиле су чланак у којем се тврдило на основу доказа „на први
поглед” (prima facie) да су „босански муслимани држани у концетраци-
оним логорима”. Наводни докази су дошли од стране муслиманског ад-
воката Златка Хуртића, који је наводно имао 120 изјава свједока. Иако
новинар Дан Стетс, који је објавио ту вијест, није могао да потврди Хур-
тићеве податке о наводно 40.000 убијених Муслимана крај ријеке Дрине и
70.000 који су се још налазили у наводним логорима, није се двоумио да то
окарактерише као „кампању системског истребљења”.11 Иначе, поменути
Хуртић био је у служби муслиманске пропаганде и владе. Наиме, један је
од организатора протеста у Сарајеву пред почетак рата. Према ријечима
Зорана Пајића, тада професора Правног факултета у Сарајеву, Хуртић је
учествовао 5. априла 1992. године у преговорима са командантом „пла-
вих шлемова” и шефом Цивилне мисије УН-а. Ту је од њих затражено да
издејствују да Савјет безбједности успостави међународни протекторат
над БиХ.12 Такође, неко вријеме је обављао дужност аташеа за хуманитар-
на питања у муслиманској амбасади БиХ у Загребу, неко вријеме без зва-
9 Закључни извјештај Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву у пери-
оду 1991–1995. године, Бања Лука: 2020, 467–468. Доступно на: https://www.incomfis-sarajevo.org/wp-content/
uploads/Concluding-report-Serbian-language-Srpski.pdf.
10 Исто, 807.
11 „On 24 June 1992, a front report from Dan Stets of the Philadelphia Inquirer in Sarajevo, had already revealed
prima facie evidence that Bosnian Moslems were being held in ‘concentration camps’. The claims and details came
from Zlatko Hurtic, a Bosnian lawyer who had 120 statements from witnesses and represented a coalition of human
rights groups called ‘Save Humanity’.”.... „Stets had seen the list, but he could not verify personally Hurtic’s claim
that ”40,000 have beenmurdered along the Drina River and that another 70,000 are still in concentration camps”. Yet
documentation prepared by ”Save Humanity” and seen by Stets was detailed enough to confirm at least the existence
of camps and what the Inquirer was willing to headline as ‘a systematic extermination campaign’.” – N. Gowing,
Real Time Television Coverage of Armed Conflicts and Diplomatic Crises: Does it Pressure or Distort Foreign Policy
Decisions, Cambridge: The Joan Shorenstein Center on the Press, Politics and Public Policy - John F. Kennedy School
of Government, Harvard University, 30, 1994.
12 Intervju Zoran Pajić, „Referendum: Bošnjaci i Hrvati nisu mogli drugačije”, Arhiva magazina Dani, 1. jul 2013.
Доступно на: https://bhdani.oslobodjenje.ba/bhdani/arhiva/bosnjaci-i-hrvati-nisu-mogli-drugacije Приступље-
но 6. 12. 2022.
44
ничног рјешења о постављању на то мјесто, а од 4. октобра 1993. године

са рјешењем Министарства иностраних послова тзв. РБиХ, број 2478.13
Неки муслимански политичари на територији коју су држали Срби
скоро несметано су могли да пропагандно дјелују према западним ме-
дијима. Према личном признању, то је током рата чинио и предсједник
Странке демократске акције (СДА) у Бањој Луци Мухарем Крзић. Наи-
ме, он и његове колеге имале су добар однос са америчком амбасадом у
Београду још од 1990. године, а несметано их је посјећивао први секре-
тар амбасаде Хенри Кели (Henry Kelly). Они су многе информације фак-
сом достављали амбасадама САД и Турске у Београду. Према Крзићевом
признању, српска страна је то трпјела иако је ишло на њену штету. Кр-
зић је преко посредника податке достављао и Мухамеду Шаћирбеговићу,
који је био муслимански представник у Уједињеним нацијама. Једна од
фабрикованих информација достављена Шаћирбеговићу била је и она од
24. јуна 1992 – да Срби у Босанском Новом држе затворене Муслимане на
фудбалском стадиону и да и овдје сви носе бијеле траке.14
Најважнија Крзићева агитација биће према поменутом новинару Роју
Гутману, који је писао за утицајне америчке новине Њуздеј (Newsday). На-
кон позива из америчке амбасаде у Београду, Крзић је ступио у телефон-
ски контакт са Гутманом 9. јула 1992. године. Циљајући на његово јев-
рејско поријекло, Крзић је Гутмана настојао убиједити да се дешава нови
холокауст. Изгледа да на Гутманову реакцију није утицала чињеница да
је Холокауст термин који описује искључиво злочин над Јеврејима и дру-
гим народима (углавном словенским народима и Ромима) током Другог
свјетског рата од стране нацистичке Њемачке и њених савезника. Већ су-
традан након разговора са Крзићем, Гутман га је посјетио у Бањој Луци,
гдје је слушао о наводном холокаусту над Муслиманима.15 Ненаклоњен
став према Србима и опстанку Југославије Гутман је показао још у својим
првим текстовима о југословенској кризи писаним од новембра 1991. го-
дине.16 Након што је прошао индоктринацију код Крзића, Гутман је до-
13 „Tajna kofera sa miljunima dolara”, Poskok.info 19. novembar 2020. Доступно на: https://poskok.info/tajna-kofera-
sa-milijunima-dolara/ Приступљено 6. 12. 2022.
14 M. Krzić, Svjedočiti zločin i bosnoljublje, Sarajevo: Bošnjačka liga – Pokret za ravnopravnost, Istraživačko-
dokumentacioni centar, 151–152, 2003.
15 Исто, 153.
16 „Пет мјесеци касније, посредници ЕЗ-а, свезаних руку, беспомоћно су проматрали како најмање 10.000 људи
губи животе, а још их 400.000 остаје без својих домова у нападу Србије и савезне војске, којом су заповиједали
Срби, на Хрватску која се одвојила од Југославије” – R. Gutman, „Jugosloveni trebaju ‘intervenciju’ zapada”, Beograd
21. novembar 1991, у: Svjedok genocida, Sarajevo: Vijeće Kongresa bosanskomuslimanskih intelektualaca, Udruženje
Muslimana za antigenocidne aktivnosti „MAG”, Institut za istraživanje zločina protiv čovječnosti i međunarodnog
prava, 47, 1995.
45
био дозволу од српске стране да посјети затвор за ратне заробљенике на

Мањачи. Тако је настао чланак од 19. јула 1992. године о наводном лого-
ру смрти Мањача, а грађани Запада, у првом реду САД, читали су о „кр-
шењима права човјека” која у Европи нису виђена од „нацистичког Трећег
Рајха”. У истом чланку Гутман пише да један службеник америчке амбаса-
де у Београду тврди за Мањачу да је „концетрациони логор”.17 Није тешко
претпоставити да се ради о поменутом првом секретару амбасаде Хенрију
Келију, човјеку који је омогућио контакт Гутмана са Крзићем. Гутман је у
поменутом чланку пристрастан и када пише о рату, па наводи да су Срби
нападачи на муслиманске градове и села, без улажења дубље у чињенице
о грађанском рату у БиХ. Овим је очигледна повезаност дијела америч-
ке администрације са муслиманском пропагандом већ на самом почетку
грађанског рата у БиХ. У антисрпској пропаганди ангажовано је још не-
колико великих лобистичких агенција, као што су Хил-Кновлтон (Hill-
Knowlton) из Њујорка и Сачи-Сачи (Saachi-Saachi) из Лондона.18
Током ратова за југословенско насљеђе западно новинарство развило
је нову школу ратног извјештавања која убрзо преузима свијет медија.
Такву школу ратног извјештавања Мартин Бел је назвао „новинарство
привржености”(The Journalism of Attachment), а према Беловој дефини-
цији, под таквим новинарством се мисли на „новинарство које брине ко-
лико и зна; које је свјесно своје одговорности; и неће стајати неутрално
између добра и зла, жртве и тлачитеља... Ми вршимо одређени утицај и
то морамо знати. Утицај може бити бољи или лошији и ми то такође мо-
рамо знати.”19 Новинари који нису прихватили нову школу ратног извјеш-
тавања примијетили су да су посљедице таквог новинарства отежале до-
лазак до комплетне истине, онемогућиле расправе о контроверзним пи-
тањима и забраниле мишљење које није у складу са наметнутим мора-
лом. Другим ријечима, они који нису свим срцем на страни коју „нови-
нарство привржености” дефинише као „Добро”, третирају се као агенти
„Зла”.20 Ако упоредимо принципе „новинарства привржености” са оним
17 R. Gutman, „Zatvorenici srpskog rata – Priče o gladi i mučenju u logoru sjeverne Bosne”, у: Svjedok genocida,
Sarajevo: Vijeće Kongresa bosanskomuslimanskih intelektualaca, Udruženje Muslimana za antigenocidne aktivnosti
„MAG”, Institut za istraživanje zločina protiv čovječnosti i međunarodnog prava, 75, 1995.
18 М. Милутиновић, Рат је почео ријечима – Босна и Херцеговина деведесетих, Бања Лука: Независни уни-
верзитет Бања Лука, 183, 2010.
19 „In place of the dispassionate practices of the past l now believe in what l call the journalism of attachment. By
this l mean a journalism that cares as well as knows; that is aware of its responsibilites; and will not stand neutrally
between good and evil, right and wrong, the victim and the oppressor... We exercise a certain influence and we have
to know thet” – M. Hume, Whose war is it Anyway?: The dangeres of the journalism of attachment, London: Living
Marxism magazin 1997, reprint 2000, 4–6, fusnota 1.
20 Исто, 27.
46
што многи стручњаци за медије означавају као „медијску манипулацију”

и „медијску пропаганду”, видимо да ово прво посједује и манипулацијске
и пропагандне факторе.21
Принципи „новинарства привржености” поклопили су се са радом
муслиманских лобиста на западу и интересима великих сила, тако да су
новинари попут Роја Гутмана постали предводници у свјетском нови-
нарству деведесетих година прошлога вијека, а њихови текстови канали
кроз које је спровођена муслиманска ратна пропаганда. Ти новинари су
изградили своје каријере и покупили многе новинарске награде пишући
о борби добра и зла, другим ријечима ширећи антисрпску пропаганду.22
Међу првим чланцима у којима су наводни српски логори за Муслима-
не упоређени са Холокаустом, био је Гутманов два дана након чланка о
Мањачи, а под насловом „‘ Попут Аушвица’ – Срби укрцавају муслимане
у теретне вагоне”. Поред поређења српског народа са нацистима, у тексту
су изнесене и лако обориве лажи попут ових: „Могли сте видјети само
руке како вире кроз мале рупе за вентилацију”, прича један од сарадника
СДА, муслиманске политичке странке, који је видио прва два воза. „Није
21 Према Ричарду Алену Нелсону (Richard Alan Nelson), пристрасни медији комбинују различите факторе,
међу којима се издвајају: необјективност и неискреност медија; медијски садржај није само продукт намјер-
не манипулације него и услова (идеолошких и економских) у којима медији раде; док се представљају као не-
зависни, медији су махом под утицајем власти и интересних група; медији доминирају над током информа-
ција како би наметнули виђење и одређену скривену агенду, што значи ослањање на званичнике и њихове
експерте, а самим тим и селекцију извора; изостаје шири контекст који би омогућио поређење и тумачење
информација. Филип Бретон (Phillipe Breton) као главну стратегију медијске манипулације види „огранича-
вање слободе расправе или отпор оном што се предлаже, јер се тежи наметању мишљења, а један од циљева
је савладавање отпора”. Према њему манипулација се реализује у три корака: истина се преображава у лаж и
обрнуто; чињенице се преокрећу тако да се стварност свјесно изобличава; чињенице се маскирају па посље-
дице прихватања остају скривене. Медијска пропаганда у пракси представља и „очигледну приврженост лич-
ности или групи и њиховим идејама и интересима, што се манифестује кроз селекцију информација које се
публикују”. Према анализама Ноама Чомског (Noam Chomsky), рађеним прије три и по деценије, „стратегије
за медијску манипулацију и пропаганду су бројне и своде се на следећих неколико тактика: преусмеравање
пажње, стварање проблема да се лакше прихвати ограничење слободе, одлагање да се лакше поднесу проме-
не, навикавање на идеју о непопуларним мерама, развијање наде у бољу будућност која стиже са тим мера-
ма, буђење емоција што онемогућава разумно просуђивање, величање просечности и стварање осјећаја кри-
вице”. – С. М. Пенезић, Однос уређивања и пословања медија у условима кризе медија, докторска дисертација,
Београд: Факултет политичких наука, Универзитет у Београду, 120–121, 2018. Доступно на: https://nardus.mpn.
gov.rs/bitstream/id/23491/Disertacija.pdf.
22 M. Hume, Whose war is it Anyway?: The dangeres of the journalism of attachment..., 6. Рој Гутман је за своје пи-
сање о „логорима” добио Пулицерову награду 1993. Дописници ИТН-а Јан Вилијамс и Пени Маршал, који су
посјетили Трнопоље и снимили људе иза наводне бодљикаве жице, добили су неколико награда укључујући
и ону о најбољем извјештавању о вијестима и актуелностима од Британске академије филмске и телевизијске
умјетности (BAFTA). Ед Вулијами из Гардијана, који је са екипом ИТН-а посјетио Трнопоље, проглашен је
страним дописником годинеГранада ТВ-а. N. Gowing, наведено дјело, 29. Меги О’Кејн из Гардијана добила
је такође више награда, међу којима и Амнести интернашонал Велике Британије. – Britić – The British Serb
magazine, 15. jul 2020. Доступно на: https://www.britic.co.uk/2020/07/15/former-guardian-journalist-blows-lid-on-
lies-told-during-bosnian-conflict/ Приступљено 6. 12. 2022.
47
нам било допуштено да се приближимо. То је изгледало попут депорта-

ције Јевреја у Аушвицу.”23
Причу о превозу Муслимана теретним вагонима међу првима је ланси-
рао такође Крзић, а чак је споменуо и наводне натписе на тим вагонима на
којима је наводно писало „Идите у Турску, стоко усташка” и „Марш ван
српске државе, ђубрад муслиманска”.24 Ови наводни натписи неодољиво
подсјећају на усташке натписе против Срба и Јевреја у НДХ током Другог
свјетског рата. Крајем јула исте године и Меги О’Кејн из Гардијана пише
о Трнопољу, такође само на основу изјава муслиманске стране, а да није
својим очима видјела или критички провјерила информације о наводном
логору о којем наводни свједоци тврде да Муслимане гурају у приколице
за стоку и тако развозе са жељезничке станице у Трнопољу.25 Управо са те
станице су у љето 1941. године муслиманске усташе из Козарца и околних
села одводили Србе на локалитет „Заједнице” и ту побили неколико сто-
тина Срба углавном хладним оружјем.26 Такође, дјелује донекле морбид-
но што је муслиманска пропаганда злоупотребила сјећање на Холокауст,
када се зна да су припадници муслиманског народа који су у Независној
Држави Хрватској (НДХ) сматрани Хрватима добијали на коришћење
отету јеврејску имовину и масовно учествовали у злочинима над Срби-
ма у НДХ, као што је то био случај у Приједору.27
Овакви чланци о „Добру” и „Злу” у Босни и Херцеговини утицали су
и на размишљања и одлуке важних политичара на Западу. Тако је 30. јула
1992. лорд Дејвид Овен, тада копредсједник Међународне комисије за бив-
шу Југославију, написао отворено писмо предсједнику Британске владе
које је објављено у британским штампаним медијима, а дио писма гласи:
„Последњих неколико дана свет је читао веродостојне извештаје о томе
да се стварају концентрациони логори и да пломбирани железнички ва-
23 Гутман у поменутом чланку наводи, опет се позивајући на свједочење само муслиманских представника,
да у градовима сјеверозападне Босне нема ниједног Муслимана, а да су прије рата Муслимани у њима чини-
ли апсолутну већину од 90% од укупног броја становништва. Поставља се питање како онда муслимански
представници из нпр. Бање Луке шаљу Гутману извјештаје, а такође не заборавимо и Муслимане припадни-
ке Војске Републике Српске. Такође, у јулу 1992. године још није дошло до формирања конвоја којим су мус-
лимански цивили својевољно напуштали градове са српском влашћу, а ни тада их нису сви Муслимани на-
пустили. R. Gutman, „‘Poput Auschwitza’ – Srbi ukrcavaju muslimane u teretne vagone”, u: Svjedok genocida..., 82.
24 M, Krzić, navedeno djelo, 180.
оду 1991–1995. године..., 475.
26 Б. Радаковић, Усташка упоришта под Козаром током Другог свјетског рата, Бања Лука: Удружење архив-
ских радника Републике Српске, Архив Републике Српске; Приједор: ЈУ Национални парк „Козара”; Београд:
Музеј жртава геноцида, 39–40, 2021.
27 В. Адамовић, Године страдања 1941/42. – НДХ и њени злочини над српским народом у Приједору и околини
1941/42. (Прилог проучавању злочина геноцида над српским народом у Поткозарју), Приједор: Музеј Козаре;
Бања Лука: Архив Републике Српске, Удружење архивских радника Републике Српске, 39–40, 2020.
48
гони, у којима умиру деца, превозе муслиманске породице. Није прете-

ривање рећи да после педесет година у Европи присуствујемо призори-
ма, под грозним називом „етничко чишћење”, који као слика у огледалу
личе на ране фазе нацистичког Холокауста.”28 Савјетник Била Клинтона
за националну безбједност описаће своје утиске након двадесет мјесеци
од откривања наводних „логора смрти” у Босни, да: „Прогањајуће слике
изнемоглих затвореника кидале су нашу савест”.29
Привржено новинарство имало је за циљ да стављањем на страну за
коју они сматрају да је исправна покушају наговорити западне снаге као
што су НАТО и УН да интервенишу у крвавим грађанским ратовима. То
су практиковали и многи новинари у „постбосанској” генерацији ратних
извјештача.30 Ратови за југословенско насљеђе били су полигони за обуку
сљедбеника школе „новинарства привржености”, на којима су они добили
прилику да испробају нове принципе у новинарском раду. И када је Гут-
ман 2. августа 1992. објавио чланак о наводном логору смрти Омарска, а
екипа британских новинара 5. августа исте године посјетила Трнопоље
и направила снимке људи иза бодљикаве жице, српски народ више нико
није могао опрати од мрље нових нациста који организују нови холокауст.31
Гутман је текст написао на основу изјава свједока из друге руке: „По-
ставивши тако високе стандарде, одмах сам направио изнимку и напи-
сао репортажу о логору Омарска који нисам посјетио, а темељила се на
исказима свједока из друге руке. Свједок је била жена превише уплашена
да би са мном разговарала, али њезино је свједочење толико запрепасти-
ло муслиманско вођство Бање Луке па сам их замолио да ми издиктирају
своје забиљешке. Сматрао сам да се то, ако је Омарска логор смрти, мора
објавити како би узбунило друге. Можда нема начина да се о томе извије-
сти с мјеста догађаја, али објављена прича искусног новинара у озбиљ-
ним новинама требало би да изазове занимање службеног Washingtona
(Вашингтон). На мој захтјев, колеге из Newsdaya (Њусдеј) узбуниле су све
28 D. Oven, Balkanska odiseja, Beograd: Radio B92, 1996, 41. Дејвид Овен ће у својој књизи објављеној пред крај
рата у БиХ отворено признати да је навијао за муслиманску страну: „Што се тиче Међународне конферен-
ције о бившој Југославију, верујемо да ће историјске чињенице показати да смо били најдоследнији заштит-
ници интереса босанских Муслимана.” – Исто, 407.
29 The horrors of the Bosnian Serb prisoner camps are now well known. The TV images will not easily be forgotten.
”Haunting images of emaciated prisoners tore at our consciences”, was how twenty months later President Clinton’s
National Security Adviser Anthony Lake chose to describe his memory of the TV pictures. N. Gowing, наведено
дјело, 29.
30 B. O’ Neill, „Dangers of the ‘journalism of attachment’”, ABC, 24. februar 2012. Доступно на: https://www.abc.net.
au/news/2012-02-24/oneill-dangers-of-the-journalism-of-attachment/3850566. Приступљено 8. 12. 2022.
31 „The Bosnian Serbs were not just blamed for the war, they were demonised as barbarians, the new Nazis jackbooting
through the Balkans, aliens from ‘the disturbed universe of evil’, running ‘ satanic’ concentration camps. M. Hume,
Whose war is it Anyway?: The dangeres of the journalism of attachment..., 8.
49
веће владине агенције.”32 Уз посредништво Гутмана, Крзић је успио до-

ставити Апел јеврејским организацијама у којем их је покушао увјерити
да се дешава нови холокауст и то чак монструознији него током Другог
свјетског рата.33 У једном интервјуу из 1993. године, Гутман изјављује да
се слаже са ставом свог пријатеља Кемала Курспахића да Србе треба бом-
бардовати и наоружати муслиманске војске, како би тзв. Босанска влада
повратила своју територију.34
Пени Маршал, Ијан Вилијамс и Ед Вулијами, који су посјетили и сни-
мили Трнопоље 5. августа 1992, нису у својим извјештајима тврдили да
је Трнопоље „концентрациони логор”. Чак су критиковали друге који су
њихове слике и извјештаје користили као доказ новог холокауста, али
ипак нико од њих током рата у БиХ није испричао цјелокупну причу о
Трнопољу и бодљикавој жици коју су снимили, а која није била дио наво-
дног логора.35 Снимак мршавог и болесног Фикрета Алића, којег су они
снимили кроз бодљикаву жицу, обишао је насловне стране свјетских но-
вина и поткријепио причу о наводном холокаусту. Сви су прећутали да
је бодљикава жица ограђивала простор поред Сабирног центра у Трно-
пољу и у тај простор ушли су британски новинари и одатле снимали и
разговарали са муслиманским цивилима у Сабирном центру.36 У тој еки-
пи гдје су били и британски новинари налазио се и фотограф Ранко Ћу-
ковић, али за разлику од њих, он је ушао у Сабирни центар Трнопоље и
фотографисао затечено стање. Фотографије које је тад направио бацају
потпуно другачије свјетло од фотографија британске екипе која је ушла у
ограђен простор и снимала из њега. На његовим фотографијама виде се
људи који спремају ручак, сједе испод шатора, а неки од њих се и осмје-
хују.37 У прологу на крају овог рада биће приложено неколико фотогра-
фија које је Ћуковић урадио у Трнопољу.
32 R. Gutman, Svjedok genocida..., 17.

33 У том Апелу је између осталог писало: „Zato se obraćamo Vama, sigurni da svojim utjecajem možete zaustaviti
‘holokaust’ Bošnjaka i Hrvata na ovom području.” Даље наводи измишљене злочине над Муслиманима, спо-
мињући највише територију Приједора: „masakr nad preko 15.000 civila u Prijedoru”. M. Krzić, наведено дјело, 175.
34 S. Ricchiardi, „Exposing Genocide...For What?”, AJR, jun 1993. Доступно на: https://ajrarchive.org/article.
asp?id=1516&id=1516 Приступљено 9. 12. 2022.
35 „A year after the ITN pictures were first broadcast, Penny Marshall reacted to the suggestion that her report might
have been sensationalist: ‘I bent over backwards, I showed guards - Bosnian Serb guards - feeding the prisoners. I
showed a small Muslim child who had come of his own volition. I didn’t call them death camps. I was incredibly
careful, but again and again we see that image being used.’ (Independent, 5 August 1993) Despite her plea of objectivity,
however, she did not explain how ‘that image’ of Fikret Alic behind barbed wire had been produced by her team.” T.
Deichmann, ”The picture that fooled the world”, Living Marxizm, februar 1997. Доступно на: http://web.archive.org/
web/19991110185707/www.informinc.co.uk/LM/LM97/LM97_Bosnia.html. Приступљено 9. 12. 2022.
36 Исто.
37 „Сам долазак у Трнопоља до тих објеката, да ли је то нека пољопривредна задруга била или је била школа,
знам да је возач паркирао аутобус прије уласка у тај Центар и то недалеко од те бодљикаве жице, која је била
50
Тадашњи заговорник војне акције против Срба и лидер британске

партије Либералних демократа Педи Ешдаун (Paddy Ashdown) посјетио
је Трнопоље неколико дана након поменуте групе британских новина-
ра. У британским Независним новинама (The Independent) од 13. авгу-
ста објављени су његови утисци о ономе што је видио у Трнопољу и из-
међу осталог је забиљежено да муслимански цивили долазе у Трнопоље
да се склоне од муслиманских екстремиста који их тјерају у рат, али и да
су српски екстремисти знали упасти у Сабирни центар и злостављати
затечене Муслимане. Ипак, закључио је да је сада стање боље.38 Постоје
и муслимански извори на основу којих видимо да су у Трнопоље мусли-
мански цивили добровољно одлазили из непосредних ратних зона како
би тамо нашли уточиште.39
За разлику од Гутмановог писања о Мањачи, Педи Ешдаун је имао дру-
гачији утисак након што је посјетио војне затворенике. У писму предсјед-
нику Радовану Караџићу од 12. августа 1992. године, Ешдаун је изразио
забринутост због тога што Међународни црвени крст слабо посјећује мје-
ста попут Мањаче. За ратне заробљенике који су из Омарске пребачени у
Мањачу каже да им је сад боље кад су дошли у логор који је под контро-
лом војске. Из овога се да закључити да су услови за ратне заробљенике
у Омарској били лошији, али опет нема говора о некаквом „логору смр-
ти”. Слабију исхрану и медицинску заштиту објаснио је санкцијама и зато
је писао Корнелију Сомаруги (Cornelio Sommaruga), секретару Међуна-
родног црвеног крста, да би Црвени крст требало да повећа свој ангаж-
можда дужине 20 метара. И то је била нека стара жица која је остала ту након доласка свих тих људи... Кас-
није сам сазнао да је ту била екипа ИТН-а са Пени Маршал. Они су једноставно самим изласком из аутобуса
имали неки свој план како треба да направе ту причу... Једноставно су камерман, тонац и ови, сви су били са
те стране гдје се налазила жица и једноставно су почели да зову људе да приђу тој огради. Пар њих је већ ту
стојало, а онда су звали тог једног који је био кост и кожа да дође и он на ту ограду, да између њих се прогу-
ра да стане... Са обзиром да сам ја био са унутрашње стране тог истог објекта, пошто он није имао неку своју
ограду, није имао капију, није имао ништа. Људи су около имали оне настрешнице гдје су сједили, зато што је
била врућина, неки су кували. Биле су покретне кухиње и људи су стајали у редовима да дођу да једу. Све се
дешавало у кругу од неких 100 метара. Једноставно, ја сам се налазио са унутрашње стране и тог истог Мус-
лимана којег су довели и који је био тако изнемоћо и мршав, ја сам њега са друге стране али се не види огра-
да.” – Интервју са Ранком Ћуковићем урадио Борис Радаковић 26. 12. 2022.
38 „Yet his impressions of Trnopolje, described in the Independent on 13 August 1992, struck a more sober note at a
time of widespread hysteria about the camp: ‘They have gathered here because they have to go somewhere. Their houses
have been burnt and their lives threatened. Muslim extremists pressurise the men to join up with the guerrillas, so
they have come here for safety. But on most recent nights the unprotected camp has been raided by Serbian extremists
who beat them, rob them of what little they have left and, it is claimed, rape the women. Things are better now.’” – T.
Deichmann, ”The picture that fooled the world”, Living Marxizm, februar 1997. Доступно на: http://web.archive.org/
web/19991110185707/www.informinc.co.uk/LM/LM97/LM97_Bosnia.html.
39 „Неко је пронио информацију како је у Трнопољу све слободно, како народ мирно живи у својим кућама,
па се, ето, може ићи доље. Ту ми одрасли рекосмо да жене и дјеца, и старије особе, крену назад, у Козарац, па
ће некако до Трнопоља, и они тако урадише... Била је недјеља, 31. мај 1992. године. Били смо узнемирени. Шта
да радимо? Већ смо се договорили да идемо у Трнопоље.” – N. Mujkаnović, Zločin s predumišljajem: 197 dana u
logorima Omarska i Manjača, drugo izdanje, Sarajevo: Dobra knjiga, 32–35, 2019.
51
ман на пољу обезбјеђивања медицинских ресурса. Из писма се види да

је предсједник Караџић заинтересован за размјену заробљеника између
српске и муслиманске стране и Ешдаун је изразио наду да ће Међународ-
ни црвени крст и Уједињене нације хитно покренути питање српско-мус-
лиманске размјене. На крају је изразио наду да ће и питање српских за-
робљеника у Горажду бити ријешено на прави начин.40
Ипак, након што је у свијет отишла непотпуна прича о Трнопољу, анти-
српска пропаганда поприма масовне размјере линчовања читавог једног
народа. Владе западних земаља одлучиле су се више укључити у грађан-
ски рат у БиХ, а западни новинари су се утркивали који ће у својим тек-
стовима боље дочарати наводни нови холокауст.41 Чак су и неке свјетске
хуманитарне организације учествовале у доказивању новог холокауста,
са главним ослонцем на извјештаје са подручја Приједора. Хуманитарна
организација „Љекари свијета” искористила је фотографију из Трнопоља
на којој се у крупном плану види мршави Фикрет Алић кроз бодљика-
ву жицу ограђеног простора у којем су се налазили британски новина-
ри. Ради јачег утиска додали су и стражарску кулу каква је коришћена за
осигурање логора у Другом свјетском рату и у својој кампањи „Стоп ет-
ничком чишћењу у бившој Југославији” током 1993. израдили неколико
стотина хиљада постера уз коментар „Логор за пречишћавање етничких
група, је л’ вас то подсјећа на нешто?” Ти постери полијепљени су по зидо-
вима већих градова у Француској.42 Индикативно је да је оснивач и пред-
сједник поменуте организације био Бернар Кушнер, француски доктор
40 Писмо Педија Ешдауна предсједнику Радовану Караџићу од 12. августа 1992. године, The National Archives,
London, PREM 19/5061. Доступно на: https://discovery.nationalarchives.gov.uk/details/r/C16992440.
41 Поред споменутих новинара у тексту, навешћемо још двојицу стјегоноша антисрпске пропаганде у запад-
ним медијима, који су и након рата наставили са својим антисрпским дјеловањем. Петер Мас (Peter Maass), који
је писао за Вашингтон пост (The Washington Post) чланке пуне лажних и непровјерених вијести, након рата
написаће и књигу у којој ће изнијети нетачне и србофобне податке о чишћењу трећине Хрватске и чишћења
Босне од стране српских снага: „Stage Two in the creation of Greater Serbia—an age-old nationalistic dream of
extending Serb control into large parts of Croatia and Bosnia—is different from Stage One. The campaign in Bosnia is
far bloodier, as though the efforts in Croatia were a mere warm-up for the main event. Mass torture. Mass executions.
Mass rapes. By the time the cleansing in Bosnia is finished, by the time Bosnia itself is finished, at least 200,000 people
will be dead, several million will be homeless, and the world will be at a loss to understand what happened or what
should have been done to stop it.” или потпуно лажне информације да је за само 72 часа у Козарцу убијено 2.500
Муслимана: „At least 2,500 civilians were killed in Kozarac in a 72-hour period. It was a slaughterhouse. The survivors
were sent to the prison camps I wanted to visit.” – P. Maass, Love Thy Neighbor: A Story of War, New York City: Alfred
A. Knopf, 1996. Цитирани одломци доступни на: https://archive.vanityfair.com/article/1996/3/bosnias-ground-
zero. Приступљено 10. 12. 2022. Ерик Марголис (Eric Margolis), који је писао за Торонто сан (The Toronto Sun),
тврдио је да је некакав српски нацизам старији од њемачког нацизма: „Serb slav nazism began around 1900 and
flourished in the 1920’s after the creation of unstable, multi-ethnic Yugoslavia. Numerous influential Serb writers
and academics, notably Vaso Cubrilovic and Radivoje Pesic, proclaimed Serbs racial supermen, and Serbia the true
cradle of western civilization.” – E. Margolis, „Bosnia Holocaust Had Roots In Serb Nazi Movement”, The Toronto
Sun, 12. Decembar 1996. Доступно на: http://www.twf.org/News/Y1997/SerbNazi.html. Приступљено 10. 12. 2022.
42 Постере је пратио и текст: „Етничко чишћење подразумијева логоре, силовања, убиства, смртне казне и
масовну депортацију несрпског становништва Босне и Херцеговине и Сарајева. Српски националисти тје-
52
и политичар јеврејског поријекла ненаклоњен српском народу. Сумњичи

се да је током свог вођства цивилне мисије Уједињених нација на Косову
и Метохији (1999–2001) знао и толерисао албанске злочине над српским
становништвом.43
Највећи успјех муслиманских лобиста било је придобијање великих
јеврејских организација на своју страну. Џејмс Харф, замјеник директо-
ра лобистичке фирме „Радер Фин” у интервјуу 1993. године за француску
тв кућу ТВ2, изјавио је, да је „придобијање Јевреја на своју страну било
осјетљиво питање”. Када му је новинар указао да они нису имали валид-
не доказе за информације које су ширили у западним медијима, Харф је
одговорио: „Наш посао није да провјеравамо истинитост информација
. . . немамо ресурсе за то. Наш посао је да убрзамо проток информација
које нам одговарају и да их усмјеримо према пажљиво одабраним мета-
ма. Нисмо потврђивали постојање логора смрти у Босни, само смо раз-
гласили да Њуздеј тако тврди. Ми смо професионалци. Имали смо посао
и обавили смо га. Не плаћају нам да моралишемо”44 .
Злоупотребу сјећања на Холокауст од стране муслиманске ратне про-
паганде олакшале су, између осталог, двије чињенице везане за развој сен-
зибилитета западног човјека према Холокаусту. Наиме, 1993. године ос-
нован је Музеј Холокауста у Вашингтону који је основала америчка адми-
нистрација са својом научном заједницом. Такође, исте године се обиље-
жавало и 50 година од устанка у Варшавском гету и лобистичке групе су
смишљено циљале на сензибилитет Запада, тврдећи да се дешава нови
холокауст, са питањем да ли ће се то дозволити. И то је био први пут на-
кон Другог свјетског рата да су либералне јеврејске организације дале
дозволу за аналогију са Холокаустом.45 Гласови неких јеврејских и дру-
гих интелектуалаца против злоупотребе сјећања на Холокауст нису ува-
раће своју убилачки настројену идеологију до самог краја...” Закључни извјештај Независне међународне ко-
мисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву у периоду 1991–1995. године..., 476.
43 „Келок: Кушнер је морао да зна о злочинима на Косову”, Политика, 21. 12. 2010. Доступно на: https://
www.politika.rs/scc/clanak/160832/%D0%9A%D0%B5%D0%BB%D0%BE%D0%BA-%D0%9A%D1%83%D1%88%
D0%BD%D0%B5%D1%80-%D1%98%D0%B5-%D0%BC%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BE-%D0%B4%D0%B0-
%D0%B7%D0%BD%D0%B0-%D0%BE-%D0%B7%D0%BB%D0%BE%D1%87%D0%B8%D0%BD%D0%B8%D0%B
C%D0%B0-%D0%BD%D0%B0-%D0%9A%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B2%D1%83 приступљено 11. 12. 2022.
оду 1991–1995. године..., 466.
45 „Онај ко жели да се упути у проблематичне стране меморијализације холокауста које и те како постоје као
и у његову злоупотребу у политичке сврхе, узеће озбиљну књигу Холокауст у животу Америке Питера Нови-
ка (Peter Novick), одакле се може разумјети и како су америчке јеврејске организације некритички и угађајући
властима САД дозволиле nаралелу са холокаустом у случају босанских муслимана и косовских Албанаца и
тиме допринијеле стигматизацији Срба.” – Ј. Ћулибрк, Историографија холокауста у Југославији (Београд:
Универзитет у Београду, Православни богословски факултет, Институт за теолошка истраживања, 2011), 185.
53
жени.46 Ова ситуација погодовала је и Њемачкој да донекле са себе скре-

не оштрицу осуде за Холокауст над Јеврејима и осталим народима, па се
тако у њемачком друштву које се борило против покушаја приписивања
колективне одговорности за злочине над Јеврејима јавља тежња да при-
мијени колективну осуду према српском народу, а случај Приједора ис-
коришћен је као кључни доказ. Тако су и прве оптужнице за геноцид у
Приједору покренуте пред њемачким судовима.47
МУСЛИМАНСКА ПРОПАГАНДА У ВЕЗИ

„ПРИЈЕДОРСКОГ ХОЛОКАУСТА” ДАНАС
Након рата, антисрпска пропаганда је смањена, али је извлачена као
алиби сваки пут када би Србе требало приморати на уступке у БиХ или на
Косову и Метохији. Када смо код приједорског случаја, посљедњих десет
година води се кампања под називом „Дан бијелих трака”. Кампању ор-
ганизује више невладиних организација и муслиманских удружења про-
истеклих из рата, подржаних од стране медија из Федерације БиХ и гло-
балних страних медијских корпорација и фондација. У протеклих десет
година сваког 31. маја активисти поменутих организација шетају глав-
ном приједорском улицом са бијелим тракама око руке и транспаренти-
ма преко којих желе поручити да су наводно несрби у Приједору морали
носити бијеле траке слично као Јевреји у Другом свјетском рату.
Матрица о новом холокаусту овдје је преузета из архива муслиманске
ратне пропаганде, а бијеле траке су узете као главни симбол новог холо-
кауста. Иако валидних доказа за конструкцију о бијелим тракама нема,
чак исти говоре супротно, заговорници бијелих трака у Приједору не
одустају од свога наратива.48 Индикативно је да скоро сви свједоци мус-
46 „Сви Јевреји који су преиспитивали агресивну америчко-босанску медијску кампању нашли су се суочени
са клеветом. Свака тврдња ван оквира „Срби су нацисти” изазивала је бруталан одговор: Удружење „Студен-
ти против геноцида – пројекат Босна” са Универзитета Стенфорд 1994. године започело је кампању против
‘оправдавања Срба и ревизиониста’. На списку оптуженика налазили су се бројни истакнути професори ши-
ром свијета, новинари, српске и грчке организације у Сједињеним Државама, али и преживјели из концен-
трационог логора Бухенвалд и неке личности као што је један од водећих истраживача Холокауста Алфред
Липсон. И преживјели из Бухенвалда и Алфред Липсон упорно су истицали судбину Срба под фашистичким
усташким режимом у Хрватској током Другог свјетског рата и упозоравали на тренутни националистички
фанатизам Хрвата и исламизам у Босни.” Закључни извјештај Независне међународне комисије за истражи-
вање страдања Срба у Сарајеву у периоду 1991–1995. године..., 470.
47 Снимак предавања „Приједор 1992: чињенице, историографија, наративи”, 30:00 – 35:09. Доступно на:
https://www.youtube.com/watch?v=slGhGWKVhyQ приступљено 12. 11. 2022.
48 Бијеле траке у Приједору и другим мјестима током рата користили су српски војници и полицајци током
ратних операција зарад видљивог распознавања у односу на противничку војску. О томе, поред фотографија
из рата, говоре и нпр. сазнања обавјештајне службе Хрватске, која у једном извјештају за Приједор каже да
бијеле тракe носе српски тенкисти ради распознавања.
54
лиманске и хрватске стране, који су током рата свједочили о догађајима

у Приједору, не спомињу бијеле траке као маркер за Муслимане и Хрва-
те. Ако неко од њих и спомене бијеле траке, оне се не спомињу у контек-
сту који би поткријепио касније тврдње да су сви Муслимани и Хрвати у
Приједору морали носити бијеле траке кад изађу на улицу да би се раз-
ликовали од српског становништва и били лакше уочени ради одвођења
у логоре или ликвидацију.
Мањак извора којим би поткријепили своје тврдње заговорници „бије-
лих трака” надомјешћују пресуђеним чињеницама у судским поступци-
ма пред Хашким трибуналом и Судом БиХ. У току тих поступака јављају
се свједоци који свједоче о бијелим тракама али се њихова свједочења не
поклапају са материјалним доказима. Такође, многи од тих свједока су
били на неки начин укључени активно у сукобе у Приједору, па из тога
разлога не могу бити кредибилни. Тако нпр. свједок Емир Бегановић,
који је пред рат био активан у „Лиги за мир”, која је настојала да сприје-
чи одлазак у Југословенску народну армију (ЈНА) са подручја БиХ ради
смиривања сепаратистичких насиља у Хрватској, пред хашким судом је
свједочио да су Муслимани у ужој градској зони, након напада на Прије-
дор, морали ставити бијелу траку и доћи на задату локацију. Као што смо
претходно навели у раду, таква наредба не постоји. Такође, свједок не
спомиње да је истицању бијелих застава и наводних бијелих трака прет-
ходио напад муслиманско-хрватских снага на Приједор, а такође лажно
свједочи када тврди да је наређено Муслиманима да ставе бијеле заставе
јер се у обавјештењу које смо цитирали у овом раду наводе „грађани који
су лојални Српској Републици Босни и Херцеговини”. Али да узмемо и
за тачно све што је Бегановић изрекао, опет он није тврдио да су Мусли-
мани и Хрвати на подручју читаве приједорске општине морали носити
бијеле траке како би се разликовали од Срба.49
Хрватски информативни центар (ХИЦ) прикупио је у периоду од краја
1992. до 1994. године 149 изјава муслиманских и хрватских избјеглица из
Приједора и мањег броја избјеглица из других градова у БиХ. У преко 130
свједочења која се односе на Приједор само се у четири спомињу бијеле
49 „Српске снаге су 30. маја 1992. године започеле етничко чишћење Приједора од несрпског становништва.
Путем радија су издаване инструкције Муслиманима да не напуштају своје домове а касније им је речено да
морају да окаче бијеле плахте испред својих домова како би били идентификовани као Муслимани.... Убрзо
након што је стигао тамо на радију је чуо упутство по којем су Муслимани морали да носе бијеле траке око
руке, изађу на улице, и у колони се упуте ка главном градском тргу. Господин Бегановић и остали су се по-
виновали тој наредби.” – Свједочење Емира Бегановића, Међународни кривични суд за бившу Југославију. До-
ступни на: https://www.icty.org/bcs приступљено 18. 12. 2022.
55
траке око руке за муслиманско и хрватско становништво.50 То само по

себи говори да бијеле траке, ако су негдје и ношене, нису биле масовног
карактера и нису биле маркер раздвајања између српског и несрпског ста-
новништва Приједора. Сва четири свједочења се односе на ужу градску
зону која је била обухваћена борбама, непосредно након одбијеног напа-
да муслиманско-хрватских снага на Приједор када је требало заштитити
цивиле. Да је међу цивилима било и припадника муслиманско-хрватских
војних формација који су наводно морали ставити траку када су ишли
на саслушање у СУП (Секретаријат унутрашњих послова тј. станица по-
лиције), говори нам и један свједок који каже да је био припадник неоу-
сташке формације Хрватске обрамбене снаге (ХОС).51 Међутим, већина
свједока из уже градске зоне не спомиње бијеле траке, а говоре о истим
догађајима, тако да остаје питање да ли је ико носио бијеле траке.52 Та-
кође, постоје свједоци који наводе да су српски војници били обиљеже-
ни и бијелим тракама око руке.53 Оно што се још да примијетити јесте да
су сва четири свједочења у којима се спомињу „бијеле траке” узета 1994.
године, када се већ знало за подигнуту оптужбу против Душка Тадића, а
у том поступку Хашки трибунал усвојио је „судску чињеницу” о бијелим
тракама за несрбе у Приједору и та „чињеница” је постала дијелом и не-
колико других оптужби пред Хашким трибуналом.54 Имајући у виду да
је тужилац против Тадића извео лажног свједока, Србина Драгана Опа-
чића, чије је лажно свједочење откривено током суђења, постоји оправ-
дана сумња да су и ова свједочења о „бијелим тракама” такође дио мон-
тираних поступака.55
Свједочења о „бијелим тракама” пред Хашким трибуналом и Судом
БиХ често нису оспоравана од стране адвоката одбране јер нико од опту-
жених није конкретно оптужен да је одговоран за наводно обиљежавање
несрба бијелим тракама. У складу са ограниченим средствима и временом
за одбрану, али и у складу са великим обимом оптужница и процеса, ад-
50 M. Begić, Genocid u Prijedoru – Svjedočenja, Zagreb: Hrvatski memorijalno-dokumentacijski centar Domovinskog
rata; Sarajevo: Institut za istraživanje zločina protiv čovječnosti i međunarodnog prava, 2015, 403, 425, 587, 701.
51 Исто, 425.
52 Исто, 293–299, 430–433, 725.
53 Исто, 643.
54 „Они [несрби у општини Приједор] који су остали [изван логора] морали су носити бијеле траке на рука-
вима како би се могли разликовати и стално су били изложени малтретирању, премлаћивању и још горим
поступцима, а тактика застрашивања била је уобичајена.”
Претресно вијеће II у предмету против Миће Станишића, предмет бр. IT-04-79-PT. Доступно на: https://www.
icty.org/x/cases/stanisic_mico/tdec/bcs/071214.pdf приступљено 20. 12. 2022.
55 Д. Тадић, Дневник првог хашког заточеника – Случај Тадић бр. ИТ-94-1-Т, Београд: Хришћанска мисао, Хи-
ландарски фонд; Фоча: Универзитетски образовани православно богословни; Ваљево: Задужбина „Николај
Велимировић и Јустин Поповић”, 2010, 146–150.
56
вокати одбране се онда нису тиме конкретно ни бавили. У складу са на-

веденим, одбрана је готово била принуђена да посматра чињенице веза-
не искључиво за њеног клијента, а такав рад подразумијевао је недоста-
так свијести о историјским посљедицама појединих разматрања. Тако су
„бијеле траке” постале општи дио пресуда без критичког преиспитивања.
Ослањајући се на хашке пресуде и непровјерене изјаве свједока, орга-
низатори тзв. „Дана бијелих трака” кренули су и са оптужбама српских
институција и Срба у Приједору за фашизам, нацизам, геноцидност итд.56
У својим јавним иступима често су контрадикторни. Тако са једне стра-
не тврде да су сви несрби морали носити „бијеле траке”, чак и дјеца, да
би се тако разликовали од Срба.57 Са друге стране, један од свједока до-
гађаја у Приједору 1992. године и садашњи заговорник наратива о „бије-
лим тракама” Един Рамулић каже да несрби који су становали у селима
нису знали за „бијеле траке” јер су се само могли „кретати унутар села,
нисмо могли излазити, долазити у град, самим тим није нам нико ни ја-
вио да ми морамо носити траке, јер нисмо се мијешали са српским ста-
новништвом”, али су зато и куће на селима „биле обиљежене, а наредбе
од Кризног штаба грађани су добивали путем радија или путем комбија
који је пролазио кроз насеља и на разглас их саопћавао.”58 Поставља се
56 „Бијеле траке су један од симбола фашизма деведесетих прошлог вијека у Приједору. Окупационе вла-
сти у Приједору су толико тога копирале из нацистичке Њемачке да је сличност неупитна.” – Intervju „Edin
Ramulić – portparol Udruženja Prijedorčanki ‘IZVOR’: Genocid se desio u Prijedoru”, BEDRUDINGUSIC, razgovor
vodio Bedrudin Gušić 9. 6. 2012. Приступљено 21. 12. 2022. Доступно на: https://bedrudingusic.wordpress.
com/2012/06/09/edin-ramulic-portparol-udruzenja-prijedorcanki-izvor-genocid-se-desio-u-prijedoru/ „Након
1939. године и нацистичког прогласа по којем су пољски Јевреји морали носити бијеле траке са плавом Да-
видовом звијездом око рукава, како би на тај начин били обиљежени за истребљење, поново је у једном дије-
лу Европе, на крају XX стољећа, примијењена нацистичка пракса дехуманизације једне националне и вјерске
групације; приједорски Бошњаци, попут пољских Јевреја током Другог свјетског рата, стављени су у друга-
чију категорију људских бића. Уствари, био је то почетак спровођења јавне кампање етничког чишћења и ис-
требљења несрпског становништва у оквиру чега су извршене масовне егзекуције, силовања, отварани кон-
центрациони логори и чињени други злочини. Наредба о обиљежавању бошњачких кућа и стављању бије-
лих трака на руке те формирање концентрационих логора за Бошњаке било је суштинско оживљавање фа-
шистичке праксе из II свјетског рата, иако је Европа казала ‘никад више’ концентрационим логорима смрти,
геноциду и холокаусту.” – E. Tucaković, „Smije li se zaboraviti 31. maj 1992. u Prijedoru?”, 27. мaj 2013, Islamska
zajednica u Bosni i Hercegovini. Приступљено 21. 12. 2022. Доступно на: https://www.islamskazajednica.ba/index.
php?option=com_content&view=article&id=16698:smije-li-se-zaboraviti-31-maj-1992-u-prijedoru. „Још једном је
побиједио фашизам, на мјесту највећег концентрационог логора у Европи након Другог свјетског рата, иако
се та Европа заклињала да се то више никада не смије поновити”. – Изјава Едина Рамулића за сајт Anadolu
Agency 9. 5. 2012. Доступно на: https://www.aa.com.tr/ba/politika/logora%C5%A1ima-iz-omarske-zabranjeno-da-
posjete-mjesto-stradanja/369230. Приступљено 21. 12. 2022. „Поручујем комшијама Србима да се ограде од на-
цистичке политике деведесетих и прихвате све што се десило, тако да наставимо гдје смо стали 1992, истина
без хиљада наших суграђана, дивних и поштених људи.”– Интервју Сатка Мујагића за BH Magazin. Разговор
водила Тања Зубчевић-Алечковић, 30. 5. 2012. Доступно на: https://pescanik.net/intervju-satko-mujagic/. При-
ступљено 21. 12. 2022.
57 S. S. Kadirić, „Bijele trake su nosili svi i djeca i odrasli!”, Avangarda.ba. Објављено 7. 6. 2018. Приступљено 21. 12.
2022. Доступно на: https://avangarda.ba/post/type-1/559/Bijele_trake_su_nosili_svi_i_djeca_i_odrasli!
58 Изјава Едина Рамулића за Hayat Mediu, članak: „Dan bijelih traka: roditelji žele spomenik stradaloj djeci Prijedora
‘dok su još živi’”, 31. 5. 2021. Приступљено 21. 12. 2022. Доступно на: https://hayat.ba/dan-bijelih-traka-roditelji-
57
логично питање како нису чули за „бијеле траке”, а јесу за бијеле заставе?
Многи наводни свједоци тврде да је наредба за „бијеле траке” саопште-
на путем радија, као и обавјештење о бијелим заставама након напада на
Приједор. Чак се у многим медијима цитира наводна наредба о бијелим
тракама, која је наводно саопштавана преко Радио Приједора, а о којој
до данас немамо ни трага ни гласа.59 Али ни ту није крај. Неки од заступ-
ника бијелих трака, који су такође почетком сукоба живјели ван градске
средине, тврде да су знали за „бијеле траке” и да су ношене у ужој град-
ској зони. Упитани за доказе о наводној наредби одговарају да их немају,
али „наћићемо”, „ископаћемо је негдје”.60
Сеад Јакуповић, један од данашњих политичких представника мусли-
манског становништва са подручја Приједора, изјавиће 2018. године да је
читао да су наводно бијеле траке ношене али да није актер тих догађаја.61
Након ове изјаве на Јакуповића је вршен притисак да поднесе оставку на
мјесто предсједника Скупштине града Приједора, јер није реаговао на на-
чин који би бранио теорију о бијелим тракама.62 Каква се реакција оче-
кује од муслиманских политичара по питању „бијелих трака” и ратних
догађаја у Приједору демонстрира Мирсад Дуратовић који се не обазире
на чињеницу да ниједан суд није пресудио геноцид у Приједору: „О ге-
ноциду у Приједору ћемо говорити без обзира на пресуду.”63 Наведеној
контрадикторности заступника „бијелих трака” треба додати и неке од
страних аутора, који наводе да су бијеле траке несрби морали повремено
носити и прије напада на Приједор 30. маја 1992. године.64
zele-spomenik-stradaloj-djeci-prijedora-dok-su-jos-zivi/424001/.
59 Та наводна наредба је гласила: „Грађани српске националности, придружите се својој војсци и полицији
у потјери за екстремистима. Остали грађани, муслиманске и хрватске националности, морају на своје куће
и станове извјесити бијеле заставе и на руке ставити бијеле траке. У противном, сносит ће тешке посљеди-
це”.– Интервју Мирсада Дуратовића, „Izbrisane generacije porodica najveći su dokaz genocida u Prijedoru”, Klix.ba.
Разговор водио Џ. Л. 31. 5. 2019. Приступљено 21. 12. 2022. Доступно на: https://www.klix.ba/vijesti/bih/mirsad-
duratovic-izbrisane-generacije-porodica-najveci-su-dokaz-genocida-u-prijedoru/190531042.
60 Изјава Судбина Мусића у емисији „Апостроф” АТВ Бања Лука, 3. 6. 2016. Дио снимка емисије доступан на:
https://www.youtube.com/watch?v=TPChz9flz3c, објављено 1. 6. 2017. Приступљено 21. 12. 2022.
61 S. Jakupović, „Osuđujem Kabićev govor, čitao sam da su Bošnjaci nosili bijele trake u Prijedoru”, Klix.ba, 14. 6. 2018.
Доступно на: https://www.klix.ba/vijesti/bih/jakupovic-osudjujem-kabicev-govor-citao-sam-da-su-bosnjaci-nosili-
bijele-trake-u-prijedoru/180614024 Приступљено 24. 12. 2022.
62 „SDP traži neopozivu ostavku Seada Jakupovića zbog izostanka reakcije u Prijedоru”, Klix.ba, 14. 6. 2018. Доступ-
но на: https://www.klix.ba/vijesti/bih/sdp-trazi-neopozivu-ostavku-seada-jakupovica-zbog-izostanka-reakcije-u-
prijedoru/180614075 Приступљено 24. 12. 2022.
63 „Duratović: O genocidu u Prijedoru ćemo govoriti bez obzira na presudu”, Federalna.ba, 7. 6. 2021. Доступно на:
https://federalna.ba/plenum-duratovic-rwd32 Приступљено 24. 12. 2022.
64 „The new Serb policemen, often accompanied by paramilitaries, began to pay visits throughout Prijedor, pounding
on the doors of all non-Serbs who held licenses to own firearms and demanding they turn them in. ...The non-Serbs
in reality [had become] outlaws. At times, non-Serbs were instructed to wear white armbands to identify themselves.”
M. Danner, „The horrors of a camp called Omarska and the Serb strategy”, FRONTLINE. Доступно на: https://www.
pbs.org/wgbh/pages/frontline/shows/karadzic/atrocities/omarska2.html Приступљено 27. 12. 2022.
58
Као и током рата, и данашња пропаганда злоупотребљивача Холока-

уста има подршку и међу страним политичарима, медијима и организа-
цијама. У Канади је активан Институт за истраживање геноцида (ИГК),
у чијем опису пише да је то „самостална истраживачка установа Канаде”,
а организован је од муслиманских исељеника из БиХ који живе у Кана-
ди. У стварности, то је једна јака муслиманска лоби група са сиромаш-
ним стручним капацитетима, али је зато гласна и утицајна и у политич-
ком животу Канаде. Неки од политичара у Канади, као што је члан Ка-
надског парламента Бријан Масе (Brian Masse), активни су агитатори у
Канади да се ратна дешавања у Приједору прогласе за геноцид над Мус-
лиманима и понављају флоскулу да су сви несрби након 31. маја морали
да носе „бијеле траке” када изађу ван својих домова.65 Бивши портпарол
Хашког трибунала Флорен Артман (Florence Hartmann) изазвала је инци-
дент у једном приједорском угоститељском објекту када је дошла са бије-
лом траком око руке и покушала да и конобару стави бијелу траку. На-
кон тога, замољена је да напусти објекат. То се десило током тзв. „Дана
бијелих трака” 2016. године.66 Неки од страних новинара који су током
рата били умијешани у злоупотребу Холокауста на примјеру Приједора
наставили су свој ангажман и након рата, а неки од њихових текстова се
граниче са србофобијом.67 Такође, теорија о холокаусту над Муслимани-
ма унесена је и у образовни систем у Федерацији БиХ.68
Медији који имају сједишта у иностранству или се финансирају из за-
падних фондова, а укључени су у пропаганду о „бијелим тракама”, настоје
65 „Изјава Бриана Маса поводом Свјетског дана бијелих трака”, 31. 5. 2013, Институт за истраживање ге-
ноцида, Канада. Доступно на: http://instituteforgenocide.org/bs/genocid-u-prijedoru/ Приступљено 27. 12. 2022.
66 „Prijedor: Florens Artman provocirala konobara!”, PrijedorDanas.com – Prijedorski gradski portal, 1. 6. 2016. До-
ступно на: http://www.prijedordanas.com/?p=51903 Приступљено 27. 12. 2022.
67 „From 1992-1995, the president of the self-styled Bosnian Serb Republic, Dr. Radovan Karadzic, and his military
commander, Gen. Ratko Mladic, unleashed a storm of ethnic terrorism and butchery against the unarmed Muslims of
Bosnia. From Belgrade, the Serb capital, Milosevic and his generals planned and supported the campaign. According
to the UN, 200,000 Bosnian Muslims were murdered, and 20,000 Muslim women and girls raped by Serb fascist
paramilitary gangs and regular soldiers.” – E. Margolis, „The end of the Balkan nightmare”, 28. 7. 2008, Khalley Times.
Доступно на: https://www.khaleejtimes.com/opinion/the-end-of-the-balkan-nightmare Приступљено 28. 12. 2022.
„And just to be clear, I make no analogy between the two, there are echoes of the Holocaust in this war. So I don’t even
see how you can begin to talk about reconciliation. If my brother or husband died in a concentration camp twenty
years ago and they still have not found the bones, I couldn’t move on. Human beings are not wired to move on in
these circumstances.” – „Interview: Ed Vulliamy and the Bosnian Genocide”, 13. 4. 2012, The Spectator. Доступно на:
https://www.spectator.co.uk/article/interview-ed-vulliamy-and-the-bosnian-genocide/ Приступљено 28. 12. 2022.
68 Најочитији примјер за то јесте Nastavni materijal za izučavanje opsade Sarajeva i zločina genocida počinjenog
u Bosni i Hercegovini u periodu od 1992. do 1995. godine u osnovnim i srednjim školama Kantona Sarajevo, чији су
аутори Азерина Муминовић, Асмир Хашичић и Мелиса Форић Пласто. На 28. страни Наставни материјал
налазе се упоредо постављена три пара фотографија „‘Davidove zvijezde za označavanje Jevreja’ i ‘Bijele trake
za označavanje Bošnjaka i Hrvata u Prijedoru’, ‘Koncentracioni logor Buchenwald’ i ‘Logor za Bošnjake i Hrvate
(Trnopolje)’, ‘Masovne grobnice Majdanek’ i ‘Masovne grobnice Pilica (Zvornik)’. Ovakva neumjesna poređenja
predstavljaju omalovažavanje milionskih žrtava Holokausta.у: Istorija 20. veka, 1/2021, God. XXXIX, Beograd: Institut
za savremenu istoriju, 227–228, 2021.
59
да врбују и новинаре који раде у медијима Републике Српске. Аутор овога

рада имао је прије неколико година лоше искуство када је на позив нови-
нарке СРНЕ (Српска новинска агенција) Катарине Панић из Приједора дао
изјаву поводом тзв. „Дана бијелих трака”. Истим поводом изјаве су узете
и од заговорника „бијелих трака” и требало је да буду објављене у члан-
ку који би, бар је тако речено, показао аргументе обје стране. Међутим,
најважнији аргументи против теорије о „бијелим тракама” нису били по
вољи уредника, извјесног Метјуа Колина (Matthew Collin), тако да је чла-
нак објављен на сајту BalkanInsight (BIRN), али без аргумената које смо из-
нијели против теорије о „бијелим тракама”.69 Иако се поменута новинар-
ка оградила од става уредника, наставила је да пише о „бијелим тракама”.
Тако је 2022. године објавила чланак којим на перфидан начин брани про-
паганду о бијелим тракама, опет на основу хашких пресуда и појединих
дискутабилних свједочења. Она полази од тога да су бијеле траке носили
у различито вријеме и српска војска и муслимански и хрватски цивили,
али да има доказа да се симбол бијелих трака може користити на начин
на који то чине организатори тзв. „Дана бијелих трака”.70
Одређене стране невладине организације и фондације које дјелују на
простору Републике Српске, Босне и Херцеговине и Србије узимају такође
активног учешћа у пропаганди о „бијелим тракама”. Својим средствима
финансирају објављивање публикација у којима се нестручно, пристрасно
и углавном на основу хашких пресуда и изјава свједока пише о догађајима
у Приједору током прошлог рата и злоупотребљава се сјећање на Холо-
кауст. Међу такве веће организације спадају Фридрих Еберт Штифтунг
(Friedrich Ebert Stiftung) из Сарајева71 и Фонд за хуманитарно право из
69 K. Panic, A. Muslimovic, ‘White Armband Day’ Highlights Bosnia’s Post-War Divisions, 31. 5. 2019, Balkan
Transitional Justice. Доступно на:https://balkaninsight.com/2019/05/31/white-armband-day-highlights-bosnias-
post-war-divisions/ Приступљено 29. 12. 2022.
70 „Zaključiti se može nekoliko stvari. Bijele trake jesu nošene. Poznajem bar dvije osobe koje su ih nosile. Zovu se
Mesud Blažević i Božica Radić. Treća osoba neka bude i čovjek sa snimka. Nošene su iz različitih razloga i u različitim
okolnostima, uključujući i one zbog kojih ih obilježava Dan bijelih traka /analogija sa naredbom o bijelim zastavama/.
Nošene su kratkotrajno i nisu nošene masovno /u maju i junu 1992. godine kretanje je bilo ograničeno, a ljudi odvođeni
u logore/. Nema traga da su zvanično naređene. Organizatori, kada su pokrenuli priču 2012. godine, nisu mogli naslutili
koje će razmjere dobiti. Onda kada se ekspanzija desila, energiju su usmjeravali na civilne žrtve rata, potom na stradale
žene, ubijenu djecu i gradnju spomenika – ne nikako na nošenje bijelih traka, iako ih sve vrijeme koriste kao simbol,
a legitimitet crpe iz utvrđenih sudskih činjenica.” – K. Panić, „Bijele trake”, PrijedorDanas.com – Prijedorski Gradski
Portal, 30. 5. 2022. Доступно на: http://www.prijedordanas.com/?p=186570 Приступљено 29. 12. 2022.
71 „Trideset i prvog maja 1992. godine vlasti bosanskih Srba u Prijedoru putem lokalnog radija izdaju naredbu
nesrpskom stanovništvu da obilježi svoje kuće bijelim zastavama ili čaršafima i da pri izlasku iz kuća stave bijele
trake oko rukava, po uzoru na slučaj iz 1939. godine i nacističkom proglasu po kojem su poljski Jevreji morali nositi
bijele trake sa plavom Davidovom zvijezdom oko rukava, čime su članovi jedne etničke ili religijske grupe na ovaj
način bili obilježeni”. A. Hukanović, Između sjećanja, poricanja i zaborava: Tri studije slučaja o kulturi sjećanja u BiH
20 godina nakon rata – Događaji, narativi i interpretacija narativa 1992. godine: Slučaj Prijedora, Sarajevo: Friedrich-
Ebert-Stiftung, 69, 2015.
60
Београда.72 Њихова циљна група посебно су млади људи из реда српског

народа, на које се настоји утицати да повјерују у причу о „бијелим трака-
ма” и да сваком приликом то јавно осуђују.
ЗАКЉУЧАК
Ратна пропаганда једно је од најјачих оружја зараћених страна и често
је пресудна у рату. То су најбоље осјетили Срби током ратова за југосло-
венско насљеђе током деведесетих година прошлога вијека. У овом раду
приказана је ратна пропаганда муслиманске стране на примјеру Приједо-
ра и догађаја на тој територији током грађанског рата у БиХ. Иако је рат
на подручје Приједора стигао касније него на већем дијелу БиХ, мусли-
манска пропаганда је током рата обликовала наратив о новом холокау-
сту. Муслиманима је припала улога нових Јевреја, а Србима улога нових
нациста. Тај наратив форсира се до данашњих дана, а његови гласници
су углавном муслиманске организације проистекле из рата, дио НВО сек-
тора фокусираног на рат у БиХ и многе политичке организације из реда
муслиманског и донекле хрватског народа.
Ангажујући велике лобистичке фирме на Западу, највише у САД, мус-
лиманска страна је успјела да утиче на западне медије и новинаре, а пре-
ко њих и на западну јавност која је била убијеђена да су злочини у БиХ
„огледало” злочина током Холокауста из Другог свјетског рата. У ту при-
чу су били укључени и многи западни политичари, а то све не би било
могуће да нису имали сагласност својих влада. Почетком деведесетих го-
дина у западном новинарству развија се школа „новинарства приврже-
ности” (The Journalism of Attachment). Новинарима који су слиједили ту
школу није била важна објективност него заступање интереса стране која
је означена као страна „Добра” насупрот стране „Зла”. Након Ирака, по-
лигон за тестирање принципа „новинарства привржености” била је те-
риторија Југославије која се распадала. Многи новинари који ће касније
добити престижне новинарске награде и напредовање у каријери узели
су учешћа у сатанизацији српског народа у чланцима које су писали за ве-
лике западне медије. Извор тих чланака често су били муслимански по-
литички представници тј. једна од страна у сукобу.
72 „U toku dana 30. maja 1992. godine, na Radio Prijedoru pročitano je naređenje srpskih vlasti nesrpskom stanovništvu
da označi svoje kuće belim čaršavima, a u narednom periodu su morali da nose bele trake na rukavima i kretanje
im je bilo ograničeno policijskim časom i postavljanjem kontrolnih punktova.” – J. Kolarić, Dosije: 43. motorizovana
brigada VRS u Prijedoru, Beograd: Fond za humanitarno pravo, 32, 2021.
61
Злоупотреба Холокауста у муслиманској пропаганди према Србима

олакшана је и чињеницом да су се поједини јеврејски либерални круго-
ви додворавали владама западних земаља, да би касније могли утицати
на њих зарад својих интереса. Ипак, свака злоупотреба и инфлација пој-
ма Холокауст води ка деградацији карактера наведеног појма. Иако су
били критиковани од одређеног броја јеврејских и других интелектуала-
ца, нису одустали од промоције теорије о наводном „новом холокаусту” у
БиХ. У посљедњих десет година у Приједору се сваког 31. маја обиљежава
тзв. „Дан бијелих трака” као сјећање на наводну наредбу да сви несрби у
Приједору морају око руке носити бијелу траку како би се разликовали
од Срба. До данас нема валидних доказа који би потврдили ову теорију,
али муслиманске организације проистекле из рата, многи политичари и
НВО сектор који се бави тим питањем истрајавају на тврдњи о „бијелим
тракама” и геноциду у Приједору над несрбима. Ово је примјер колико
моћи може да има ратна пропаганда једне стране ако је подржана од више
домаћих и страних кругова моћи. Српско друштво мора на адекватан на-
чин да се избори са том пропагандом, која је још увијек жива, и не смије
да посустане ако не жели да неистине и полуистине постану његов маркер.
Прилог 1: Фотографије из Сабирног центра Трнопоље

Фотографије су настале 5. августа 1992. године у Сабирном центру Тр-
нопоље. Фотограф Ранко Ћуковић из Бање Луке био је у групи страних но-
винара која је посјетила Трнопоље, када су ушли у ограђени простор по-
ред Сабирног центра и из тог простора, а преко бодљикаве жице којом је
тај простор био одвојен од Сабирног центра, фотографисали људе у њему.
Тако је настала позната фотографија са мршавим Фикретом Алићем која
је обишла свијет и била доказ о наводном новом холокаусту. За разли-
ку од страних новинара, Ћуковић је ушао у Сабирни центар Трнопоље и
фотографије које је тада направио бацају потпуно другачије свјетло у од-
носу на фотографије и извјештаје страних новинара.
62
63
64
65
ИЗВОРИ
Необјављена грађа
• Архив Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење
несталих лица Бања Лука.
• The National Archives, London.
Објављена грађа
• Mujo Begić, Genocid u Prijedoru – Svjedočenja, Zagreb: Hrvatski memorijalno-
dokumentacijski centar Domovinskog rata; Sarajevo: Institut za istraživanje zločina
protiv čovječnosti i međunarodnog prava, 2015.
• Roj Gutman, Svjedok genocida, Sarajevo: Vijeće Kongresa bosanskomuslimanskih
intelektualaca, Udruženje Muslimana za antigenocidne aktivnosti „MAG”, Institut
za istraživanje zločina protiv čovječnosti i međunarodnog prava, 1995.
Интервјуисани свједоци
• Интервју са Милошем Јанковићем урадио Борис Радаковић 14. априла 2022.
• Интервју са Ранком Ћуковићем урадио Борис Радаковић 26. 12. 2022.
ЛИТЕРАТУРА
Новински чланци и интернет извори
• „Радио Приједор о нападу на град 30.05.1992.год. [eng esp sub]”, ратни сни-
мак са Радио Приједора од 30. маја 1992. године, https://www.youtube.com/
watch?v=KST0bCXnOrg.
• „Ратни дневник”, Козарски вјесник, 29. мај 1992.
• „U logorima 10.000 ljudi”, Oslobođenje, Sarajevo, 15. jun 1992.
• Intervju Zoran Pajić, „Referendum: Bošnjaci i Hrvati nisu mogli drugačije”, Arhiva
magazina Dani, 1. jul 2013, https://bhdani.oslobodjenje.ba/bhdani/arhiva/bosnjaci-
i-hrvati-nisu-mogli-drugacije.
• „Tajna kofera sa miljunima dolara”, Poskok.info 19. novembar 2020, https://poskok.
info/tajna-kofera-sa-milijunima-dolara/.
• Darko Dudić, „Former Guardian journalist blows lid on lies told during Bosnian
conflict”, Britić – The British Serb magazine, 15. jul 2020, https://www.britic.
co.uk/2020/07/15/former-guardian-journalist-blows-lid-on-lies-told-during-
bosnian-conflict/.
• Brendan O’ Neill, „Dangers of the ‘journalism of attachment’”, ABC, 24. februar
2012, https://www.abc.net.au/news/2012-02-24/oneill-dangers-of-the-journalism-
of attachment/3850566.
• Sherry Ricchiardi, „Exposing Genocide...For What?”, AJR, jun 1993, https://
ajrarchive.org/article.asp?id=1516&id=1516.
66
• Thomas Deichmann, ”The picture that fooled the world”, Living Marxizm, februar
1997.
• Peter Maass, Love Thy Neighbor: A Story of War, https://archive.vanityfair.com/
article/1996/3/bosnias-ground-zero.
• Eric Margolis, „Bosnia Holocaust Had Roots In Serb Nazi Movement”, The Toronto
Sun, 12. Decembar 1996.
• „Келок: Кушнер је морао да зна о злочинима на Косову”, Политика, 21. 12. 2010.
• Снимак предавања „Приједор 1992: чињенице, историографија, наративи”,
https://www.youtube.com/watch?v=slGhGWKVhyQ.
• Свједочење Емира Бегановића, Међународни кривични суд за бившу Југосла-
вију.https://www.icty.org/bcs.
• Претресно вијеће II у предмету против Миће Станишића, предмет бр. IT-04-
79-PT, https://www.icty.org/x/cases/stanisic_mico/tdec/bcs/071214.pdf.
• Intervju „Edin Ramulić – portparol Udruženja Prijedorčanki ‘IZVOR’: Genocid
se desio u Prijedoru”, BEDRUDINGUSIC, razgovor vodio Bedrudin Gušić 9. 6.
2012, https://bedrudingusic.wordpress.com/2012/06/09/edin-ramulic-portparol-
udruzenja-prijedorcanki-izvor-genocid-se-desio-u-prijedoru/.
• Ekrem Tucaković, „Smije li se zaboraviti 31. maj 1992. u Prijedoru?”, 27. мај 2013,
Islamska zajednica u Bosni I Hercegovini,https://www.islamskazajednica.ba/index.
php?option=com_content&view=article&id=16698:smije-li-se-zaboraviti-31-maj-
1992-u-prijedoru.
• Интервју Сатка Мујагића за BH Magazin. Разговор водила Тања Зубчевић-А-
лечковић, 30. 5. 2012, https://pescanik.net/intervju-satko-mujagic/.
• Suzana Sekulović Kadirić, „Bijele trake su nosili svi i djeca i odrasli!”, Avangarda.
ba. 7. 6. 2018, https://avangarda.ba/post/type-1/559/Bijele_trake_su_nosili_svi_i_
djeca_i_odrasli.
• Изјава Едина Рамулића за Hayat Mediu, članak: „Dan bijelih traka: roditelji žele
spomenik stradaloj djeci Prijedora ‘dok su još živi’”, 31. 5. 2021, https://hayat.ba/
dan-bijelih-traka-roditelji-zele-spomenik-stradaloj-djeci-prijedora-dok-su-jos-
zivi/424001/.
• Интервју Мирсада Дуратовића, „Izbrisane generacije porodica najveći su dokaz
genocida u Prijedoru”, Klix.ba. Разговор водио Џ. Л. 31. 5. 2019, https://www.klix.
ba/vijesti/bih/mirsad-duratovic-izbrisane-generacije-porodica-najveci-su-dokaz-
genocida-u-prijedoru/190531042.
• Изјава Судбина Мусића у емисији „Апостроф” АТВ Бања Лука, 3. 6.
2016. Дио снимка емисије објављен 1. 6. 2017, https://www.youtube.com/
watch?v=TPChz9flz3c.
• Sead Jakupović, „Osuđujem Kabićev govor, čitao sam da su Bošnjaci nosili bijele
trake u Prijedoru”, Klix.ba, 14. 6. 2018, https://www.klix.ba/vijesti/bih/jakupovic-
osudjujem-kabicev-govor-citao-sam-da-su-bosnjaci-nosili-bijele-trake-u-
prijedoru/180614024.
67
• „SDP traži neopozivu ostavku Seada Jakupovića zbog izostanka reakcije u Prijedоru”,
Klix.ba, 14. 6. 2018, https://www.klix.ba/vijesti/bih/sdp-trazi-neopozivu-ostavku-
seada-jakupovica-zbog-izostanka-reakcije-u-prijedoru/180614075.
• „Duratović: O genocidu u Prijedoru ćemo govoriti bez obzira na presudu”, Federalna.
ba, 7. 6. 2021, https://federalna.ba/plenum-duratovic-rwd32.
• Mark Danner, „The horrors of a camp called Omarska and the Serb strategy”,
FRONTLINE: https://www.pbs.org/wgbh/pages/frontline/shows/karadzic/
atrocities/omarska2.html.
• „Изјава Бриана Маса поводом Свјетског дана бијелих трака”, 31. 5. 2013, Ин-
ститут за истраживање геноцида, Канада, http://instituteforgenocide.org/bs/
genocid-u-prijedoru/.
• „Prijedor: Florens Artman provocirala konobara!”, PrijedorDanas.com – Prijedorski
gradski portal, 1. 6. 2016, http://www.prijedordanas.com/?p=51903.
• Eric Margolis, „The end of the Balkan nightmare”, 28. 7. 2008, Khalley Times, https://
www.khaleejtimes.com/opinion/the-end-of-the-balkan-nightmare.
• „Interview: Ed Vulliamy and the Bosnian Genocide”, 13. 4. 2012, The Spectator,
https://www.spectator.co.uk/article/interview-ed-vulliamy-and-the-bosnian-
genocide/
• Katarina Panic, Admir Muslimovic, ‘White Armband Day’ Highlights Bosnia’s
Post-War Divisions, 31. 5. 2019, Balkan Transitional Justice, https://balkaninsight.
com/2019/05/31/white-armband-day-highlights-bosnias-post-war-divisions/.
• Katarina Panić, „Bijele trake”, PrijedorDanas.com – Prijedorski Gradski Portal, 30.
5. 2022, http://www.prijedordanas.com/?p=186570.
Литература
• Adis Hukanović, Između sjećanja, poricanja i zaborava: Tri studije slučaja o kulturi
sjećanja u BiH 20 godina nakon rata – Događaji, narativi i interpretacija narativa
1992. godine: Slučaj Prijedora, Sarajevo: Friedrich-Ebert-Stiftung, 2015.
• Dejvid Oven, Balkanska odiseja, Beograd: Radio B92, 1996.
• Dragiša Vasić, „Savremena nacionalna istorija u bošnjačkim udžbenicima za
osnovne i srednje škole”, у: Istorija 20. veka, 1/2021, God. XXXIX, Beograd: Institut
za savremenu istoriju, 2021.
• Jovana Kolarić, Dosije: 43. motorizovana brigada VRS u Prijedoru, Beograd: Fond
za humanitarno pravo, 2021.
• Mick Hume, Whose war is it Anyway?: The dangeres of the journalism of attachment,
London: Living Marxism magazin 1997, reprint 2000.
• Muharem Krzić, Svjedočiti zločin i bosnoljublje, Sarajevo: Bošnjačka liga – Pokret
za ravnopravnost, Istraživačko-dokumentacioni centar, 2003.
• Nijaz Mujaknović, Zločin s predumišljajem: 197 dana u logorima Omarska i Manjača,
drugo izdanje, Sarajevo: Dobra knjiga, 2019.
68
• Nik Gowing, Real Time Television Coverage of Armed Conflicts and Diplomatic
Crises: Does it Pressure or Distort Foreign Policy Decisions, Cambridge: The Joan
Shorenstein Center on the Press, Politics and Public Policy - John F. Kennedy School
of Government, Harvard University, 1994.
• Борис Радаковић, Усташка упоришта под Козаром током Другог свјетског
рата, Бања Лука: Удружење архивских радника Републике Српске, Архив
Републике Српске; Приједор: ЈУ Национални парк „Козара”; Београд: Музеј
жртава геноцида, 2021.
• Ведрана Адамовић, Године страдања 1941/42. – НДХ и њени злочини над
српским народом у Приједору и околини 1941/42. (Прилог проучавању зло-
чина геноцида над српским народом у Поткозарју), Приједор: Музеј Козаре;
Бања Лука: Архив Републике Српске, Удружење архивских радника Репу-
блике Српске, 2020.
• Група аутора, Република Српска у Одбрамбено-отаџбинском рату – Историј-
ски преглед, Друго измијењено издање, Бања Лука: РЦИРЗ, 2018.
• Душко Тадић, Дневник првог хашког заточеника – Случај Тадић бр. ИТ-94-
1-Т, Београд: Хришћанска мисао, Хиландарски фонд; Фоча: Универзитетски
образовани православно богословни; Ваљево: Задужбина „Николај Велими-
ровић и Јустин Поповић”, 2010.
• Жељко Ђ. Бјелајац, Александар М. Филиповић, „Утицај масовних медија на
деградацију савременог друштва”, у: Култура полиса: часопис за неговање де-
мократске политичке културе, год. XV, посебно издање, Нови Сад: Култура
– Полис, Београд: Институт за европске студије, 2018.
• Закључни извјештај Независне међународне комисије за истраживање стра-
дања Срба у Сарајеву у периоду 1991–1995. године, Бања Лука: 2020.
• Јован Ћулибрк, Историографија холокауста у Југославији, Београд: Универ-
зитет у Београду, Православни богословски факултет, Институт за теолош-
ка истраживања, 2011.
• Милован Милутиновић, Рат је почео ријечима – Босна и Херцеговина деве-
десетих, Бања Лука: Независни универзитет Бања Лука, 2010.
• Слободан М. Пенезић, Однос уређивања и пословања медија у условима кри-
зе медија, докторска дисертација, Београд: Факултет политичких наука, Уни-
верзитет у Београду, 2018.
69
Boris Radaković, Historian Original Scientific Paper

Mrakovica Memorial Museum
THE ABUSE OF THE SHOAH IN MUSLIM WAR

PROPAGANDA: ‘PRIJEDOR 1992’, A CASE STUDY
Abstract:During the civil war in Bosnia and Herzegovina, the Muslim side utilized
war propaganda to create a narrative of a ‘new Shoah’. This involved portraying Muslims
as the new ‘Jews’ and Serbs as the new ‘Nazis’. With the help of western lobbying agencies,
the Muslim side was able to disseminate anti-Serbian propaganda through media,
humanitarian organisations, and certain western politicians, thereby exploiting the
memory of the Shoah. This paper examines the development of the narrative of the
alleged ‘new holocaust’ of Muslims in BiH perpetrated by Serbs as new Nazis, focusing
on the events in the City of Prijedor, based on historical sources and research references.
It also exposes the individuals and organizations involved in perpetuating this false
narrative.
Key words: the Shoah, ‘new Holocaust’, exploitation, war propaganda, camps,
‘adversarial journalism’, ‘white armbands’, Trnopolje, Omarska, lobbying firms.
70
Проф. др Горан Латиновић Оригинални научни рад
Универзитет у Бањој Луци УДК 355.426(497.6РС):323.1„1995“
Филозофски факултет DOI 10.7251/TGRS2201071L
ГУБИТАК ТЕРИТОРИЈА 1995. У ИЗВЈЕШТАЈИМА

И АНАЛИЗАМА ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Апстракт: Аутор је покушао да на основу доступних извора Војске Републи-

ке Српске укаже на неке од узрока губитка територија 1995. Рад је написан на ос-
нову извора који су у посједу аутора, а који су прикупљени и добијени са раз-
них страна и од разних учесника догађаја, па представљају мјешовиту архивску
грађу. Ради се углавном о документима Главног штаба Војске Републике Српске
и команди Првог крајишког корпуса, Другог крајишког корпуса и Дринског кор-
пуса. Потписници извјештаја и анализа баве се узроцима губитка територија у
својим зонама одговорности, односно у оним зонама гдје су оружана дејства во-
диле њихове јединице, тако да у раду неће бити посебно разматрани губици те-
риторија које су биле у саставу Републике Српске Крајине, већ искључиво тери-
торија које су биле у саставу Републике Српске. Изводећи одговарајуће закључ-
ке на основу коришћених извјештаја и анализа, аутор је дао и своје виђење узро-
ка губитка територија 1995.
Кључне ријечи: Република Српска, Војска Републике Српске, губитак тери-

торија 1995, извјештаји и анализе.
Пресудни догађај Југословенског рата (1991–1995), који је највише ути-

цао на његов исход, било је сврставање западних сила на хрватску и мус-
лиманску страну, што се огледало у увођењу санкција Савезној Републи-
ци Југославији (Србији и Црној Гори), медијској сатанизацији Срба, нао-
ружавању Хрвата и Муслимана и пружању непосредне помоћи на фрон-
ту, превасходно кроз ударе Сјеверноатлантског савеза (НАТО) на српске
снаге, што је нарочито дошло до изражаја током бомбардовања војних
и цивилних циљева у Републици Српској од 30. августа до 14. септембра
1995. Веома сложену ситуацију у којој се нашао српски народ, нарочито
у посљедњој години рата, погоршавало је непостојање јединственог рат-
ног циља, неразумијевање између Београда, Пала и Книна, санкције које
је Савезна Република Југославија увела Републици Српској, као и несло-
га и сукоби унутар Републике Српске Крајине и Републике Српске. Тако
су разни спољни и унутрашњи чиниоци довели до тога да Срби од 1. маја
71
до 10. октобра 1995. претрпе изузетно велике територијалне губитке. За-

падна Славонија изгубљена је од 1. до 4. маја, Грахово је пало 28. јула, Гла-
моч 29. јула, Сјеверна Далмација, Лика, Кордун и Банија од 4. до 7. августа,
Возућа и дио Озрена 10. септембра, Шипово 12. септембра, Дрвар, Ср-
бобран (Доњи Вакуф) и Јајце 13. септембра, Петровац (Босански Петро-
вац) 14. септембра, Кључ 15. септембра, Крупа на Уни (Босанска Крупа)
17. септембра, Мркоњић Град и Сански Мост 10. октобра 1995. Изгубљено
је око 20.000 квадратних километара територије која је била у саставу Ре-
публике Српске Крајине и Републике Српске, са које је избјегло и протје-
рано неколико стотина хиљада Срба. Република Српска Крајина преста-
ла је да постоји, а Република Српска сведена је на мјеру прихватљиву за-
падним силама. Војска Републике Српске, односно поједини њени пред-
ставници на командним дужностима, изнијели су од 4. августа до 23. де-
цембра 1995. своја виђења губитка територија.
Генерал-потпуковник Милан Гверо, помоћник команданта Главног
штаба Војске Републике Српске (ГШ ВРС), упутио је 4. августа 1995. ко-
мандама свих корпуса, Ваздухопловства и противваздушне одбране (В
и ПВО), Центра војних школа (ЦВШ), самосталних и приштапских је-
диница, информацију са којом је требало упознати цјелокупан састав
Војске Републике Српске – да су тог дана у раним јутарњим часовима
„усташе извршиле нову агресију на српске територије дуж читаве грани-
це Републике Српске Крајине”, што је само наставак дугорочне мусли-
манско-хрватске офанзиве и агресије на српске просторе, посебно изра-
жене кроз вишемјесечну офанзиву на српске просторе око Сарајева, за-
тим кроз „усташку првомајску окупацију простора западне Славоније” и
офанзиве Муслимана из тзв. „заштићене зоне Бихаћа”. Он је навео да су
хрватске снаге продужиле агресију на Републику Српску, а да од 3. августа
1995. артиљеријом дејствују по Дрвару, гдје је смјештено искључиво ци-
вилно становништво. Најновијом агресијом на Републику Српску Краји-
ну остварује се цјеловита хрватска агресија на српски народ, у сарадњи
са „муслиманским фундаменталистичким снагама и уз помоћ ментора и
креатора новог светског поретка”. Гверо је навео да су циљеви здруже-
ног агресора да се Срби војнички побиједе, испресијеца и окупира њи-
хова територија и на тај начин униште њихове двије државе западно од
Дрине, да им наметну своју власт, а затим да дипломатским, политичким,
војним и економским методама продуже агресију на остали дио српског
народа. Гверо је написао да ти циљеви нису ништа ново, јер су били при-
сутни и прије почетка рата, а да је почетак њиховог остваривања прину-
72
дио српски народ да води одбрамбени и ослободилачки рат. Ипак, Гверо

је навео да Војска Републике Српске, без обзира на привремене продо-
ре усташа на подручју Гламоча и Грахова, успјешно слама непријатељска
офанзивна дејства на просторе Републике Српске, као што је успјешно
сломљена муслиманска офанзива око Сарајева, „веома успешно војнич-
ки решени проблеми са муслиманским екстремистима и терористима
у Сребреници и Жепи”, а успјешно се одбијају и муслиманске офанзиве
на Мајевици, Озрену, Теслићу, Трескавици и другим подручјима. Гверо
је посебно истакао непрекидност непријатељског офанзивног дјеловања
према Влашићу и Србобрану, гдје напади трају практично од септембра
1994. Војска је стабилизовала новоуспостављене линије одбране на под-
ручју Гламоча и Грахова, довела и груписала додатне снаге и врши „ин-
тензивне и веома опсежне припреме за повратак привремено окупира-
них територија Грахова, Гламоча и Купреса”.1
Међутим, генерал Гверо скренуо је пажњу на то да је током хрватске
офанзиве на Грахово и Гламоч било појава непотребне панике, посебно
међу становништвом, неодговорног ширења гласина, које су додатно уз-
немириле становништво, као и неорганизованог рада на исељавању ста-
новништва. До исељавања становништва Дрвара дошло је усљед неприја-
тељског бомбардовања града релативно малобројним артиљеријским
оруђем, при чему није примијењено вишегодишње искуство са терито-
рије Сарајева у Републици Српској, које је од почетка рата практично
под непрекидним дејствима непријатељске артиљерије, као и искуство
Добоја, Теслића, Брчког, Шамца, Невесиња, Требиња, Крупе на Уни, Гра-
дишке и других градова. „То што непријатељска артиљерија дејствује по
једном месту није довољан разлог за исељавање становништва, посебно
не за случај Дрвара, обзиром да наше јединице на положајима испред тога
места према непријатељу сада држе чврсте и стабилне положаје. Нажа-
лост, понекад се деси да се и неки припадници Војске не сналазе у усло-
вима привременог одлажења становништва са територије или јачег не-
пријатељског напада, па се појављују као они који преносе и шире поје-
дине гласине, које штетно утичу на стабилност становништва и јединица.”
Завршавајући информацију, генерал Гверо нагласио је да српски народ
и његова Војска морају сада, више него икада раније, „бити свјесни да је
ово одсудна борба, борба за опстанак српског народа, за опстанак на на-
1 Мјешовита архивска грађа (у даљем тексту: МАГ), Информација Главног штаба Војске Републике Српске
о актуелној ситуацији на ратишту у Републици Српској и наредним задацима Војске Републике Српске, пов.
бр. 07/21–367, 4. август 1995.
73
шим вековним огњиштима и да сад морају испољавати највише борбене,

војничке и патриотске квалитете. Ми немамо са ових територија куда да
идемо и немамо куда да се повлачимо. Ми те територије морамо одбра-
нити и боље их је бранити онда када их непријатељ напада, него неорга-
низовано напуштати, а потом, у још тежим условима ослобађати.”2
Главни штаб ВРС упутио је 21. августа 1995. информацију о стању и
току борбених дејстава у западном дијелу Републике Српске команда-
ма свих корпуса, појединих оперативних група у саставу Првог и Другог
крајишког корпуса, В и ПВО и ЦВШ, у којој је речено да се оперативни
и стратегијски положај ВРС знатно измијенио. До тога су довели хрват-
ска агресија и окупација Републике Српске Крајине и дијела Републике
Српске, деблокада Петог корпуса тзв. „Армије Републике Босне и Херце-
говине” и предаја снага Народне одбране Аутономне покрајине Западна
Босна. „Усташке снаге, и саме изненађене брзином и лакоћом окупације
РСК због непостојања отпора, видно су охрабрене, а апетити су порасли
и муслиманским снагама, првенствено у подручју Бихаћа и централној
Босни, заробљавањем веће количине наоружања, муниције и војне опре-
ме и рачунајући на подршку и садејство усташких снага, актуелизирале
су своје аспирације за спајање 5. и 7. муслиманског корпуса и окупацију
већег дела територије у западном делу Републике Српске.” Стога је ГШ
ВРС, након процјене ситуације и ангажовањем додатних снага, прешао
у стратегијску и одсудну одбрану на овом дијелу ратишта, ради спреча-
вања даљег продора непријатеља и стварања претпоставки за ослобађање
привремено окупираних територија. У информацији још је речено да је
интензивирана дипломатско-политичка активност, посебно земаља чла-
ница Контакт групе, на изради и понуди новог мировног плана, који ће
задржати уставна рјешења предвиђена ранијим планом Контакт групе,
као и територијалну расподјелу у омјеру 51:49, с тим што ће при разгра-
ничењу у већој мјери бити уважено стварно стање на терену. Ради тога,
муслиманске и хрватске снаге, уз подршку Запада, планирају, припремају
и предузимају офанзивна дејства према територији Републике Српске и
положајима Војске Републике Српске, па су послије слома и претрпље-
них губитака на подручју Комара и Србобрана, 19. августа 1995. отпочели
нову офанзиву на западни дио Републике Српске, и то муслиманске снаге
правцима: Бихаћ – Горјевац – Петровац, Грмуша – Радић – Крупа на Уни,
Ћорковача – Нови Град и Ћорковача – Отока, а хрватске снаге правцима:
Мартин Брод – Спасово (Кулен Вакуф) и Грахово – Дрвар. Пјешадијски
2 Исто.
74
напади непријатеља подржани су снажним артиљеријским нападима по

предњем крају одбране и дубини слободне територије, што значи да су и
муслиманске снаге добиле артиљеријска оруђа дугог домета. Муслимани
изводе у таласима два или три пјешадијска напада, а Хрвати нерадо шаљу
пјешадију у напад. Послије три дана неуспјешних офанзивних дејстава
и претрпљених губитака, Муслимани су привремено одустали од напа-
да ка Новом Граду, а Хрвати избјегавају да користе територију под кон-
тролом Муслимана за довођење својих јединица и избјегавају извођење
борбених дејстава ангажовањем заједничких снага. Изражени су и про-
блеми територијалног разграничења између Муслимана и Хрвата у ши-
рем рејону Бихаћа, гдје Муслимани не дозвољавају Хрватима да уђу у де-
вет хрватских села западно од града. У средствима јавног информисања,
Муслимани и Хрвати прикривају извођење офанзивних дејстава против
Војске Републике Српске, због неуспјеха и претрпљених губитака.3
У информацији је речено још и то да су јединице ВРС „добром орга-
низацијом одбране, ранијим утврђивањем и повезивањем и одлучним
прихватањем борбе, енергично одбиле све нападе хрватских и муслиман-
ских снага, које нигдје нису успјеле пробити линију одбране. На просто-
ру Грмеча муслиманским снагама су нанети огромни губици. (...) У сла-
мању најновије непријатељске офанзиве и наношењу великих губитака
Муслиманима посебно су се истакле 1. лпбг (дрварска), 17. лпбг (кључка),
11. лпбг (крупска) и 15. лпбр (петровачка).4 Борбене квалитете и оства-
рене резултате 2. дринске бригаде и 65. змтп нема потребе посебно исти-
цати, јер су се те јединице већ до сада небројено пута доказале.” Наведе-
но је да се живот становништва постепено нормализује и да се све мање
исељава, а враћају се они који су се ранији иселили. Томе је допринијело
сламање непријатељске офанзиве и организовање мјера на територији,
чиме се уноси постепено мир међу становништвом, сузбијањем основа
за панику, дезинформације и гласине. „У више јединица и њихових зона
одговорности идентификовани су појединци који су носиоци слабљења
борбене спремности и морала, те се против истих воде истражне радње
и биће им суђено пред ванредним војним судом. До сада предузете мере
и остварени резултати потврда су наше снаге и моћи да одбранимо свој
народ и територију и ослободимо привремено окупиране територије.” Ин-
3 МАГ, Информација о стању и току борбених дејстава у западном дијелу Републике Српске Главног шта-
ба Војске Републике Српске командама свих корпуса, Ваздухопловства и противваздушне одбране и Центра
војних школа, пов. бр. 07/21–388, 21. август 1995.
4 Петнаеста бригада Другог крајишког корпуса била је, у ствари, бихаћка, а 3. бригада била је петровачка.
75
формацију је потписао пуковник Саво Сокановић, замјеник начелника

сектора за морал, вјерске и правне послове.5
Главни штаб ВРС упутио је 9. септембра 1995. информацију о одржа-
вању мировног састанка у Женеви командама свих корпуса, В и ПВО,
приштапским и самосталним јединицама, као и војним заводима и уста-
новама. Састанак је почео 8. септембра 1995. разговорима министара ино-
страних послова Савезне Републике Југославије, Републике Хрватске и
муслиманске владе БиХ са представницима министарстава иностраних
послова земаља чланица Контакт групе. Договорено је да ће се Босна и
Херцеговина састојати од два ентитета: Муслиманско-хрватске федера-
ције и Републике Српске, територијално разграничених у омјеру 51:49, да
ће сваки ентитет наставити да постоји у складу са својим уставом и да ће
имати право да успоставе специјалне и паралелне везе са сусједним др-
жавама, у складу са суверенитетом и територијалним интегритетом Бо-
сне и Херцеговине. Главни штаб ВРС оцијенио је задовољавајућим поче-
так нове фазе мировног процеса, јер „омогућава у даљем току верифика-
цију битних резултата борбе коју су јуначки водили и воде Војска Репу-
блике Српске и српски народ”. Ипак, ГШ ВРС упозорио је да је потреб-
но „огроман број проблема” прецизније одредити, јасније договорити и
међународно гарантовати, уз нагласак да је основни услов успјешности
мировног процеса и гарант повољнијих рјешења за српски народ „успеш-
ност одбране наше територије, одсудна одбрана садашњих положаја и
недозвољавање непријатељу да постигне било какав, макар и минима-
лан, успех. Било какав војно-територијални успех непријатеља неминов-
но би значио погоршање нашег положаја у мировном процесу и резул-
тирао неповољнијим решењима за српски народ. А да непријатељи желе
остварити повољнији положај, најбоља потврда су и даље претње и деј-
ства НАТО авијације и Снага за брза дејства који су у функцији помоћи
муслиманско-хрватској коалицији за постизање војнотериторијалног по-
мака и успеха. Ова дејства се настављају и поред чињенице да су српски
народ и његова руководства дали подршку мировном процесу и упркос
постигнутом договору у Женеви.”6
5 МАГ, Информација о стању и току борбених дејстава у западном дијелу Републике Српске Главног шта-
ба Војске Републике Српске командама свих корпуса, Ваздухопловства и противваздушне одбране и Центра
војних школа, пов. бр. 07/21–388, 21. август 1995.
6 МАГ, Информација Главног штаба Војске Републике Српске о одржавању мировног састанка у Женеви,
упућена командама свих корпуса, В и ПВО, самосталних и приштапских јединица, као и војним заводима,
пов. бр. 07/21–411, 9. септембар 1995.
76
Сектор за морал, вјерске и правне послове ГШ ВРС саставио је 21. сеп-

тембра 1995. информацију о карактеристикама борбене ситуације на за-
падном дијелу Републике Српске, која је упућена командама свих корпуса,
В и ПВО, приштапских и самосталних јединица, војним заводима и уста-
новама. Речено је да је у најновијој агресији заједничких снага Хрватске
војске, Хрватског вијећа одбране, муслиманских снага и снага НАТО, за-
почетој 10. септембра 1995. на западни дио Републике Српске, непријатељ
постигао резултате оперативног значаја, заузевши градове: Шипово, Ср-
бобран, Јајце, Дрвар, Кључ, Петровац и Крупу на Уни, затим село Возућу
на падинама Озрена и успоставио контролу над територијом у околини
наведених мјеста. Поред губитка територије, непријатељска офанзива
имала је и друге негативне посљедице: погоршање општег стања у Репу-
блици Српској, усљед прилива око 100.000 избјеглица, пад морала војске
и становништва и погоршање преговарачке позиције Републике Српске у
мировним преговорима. У информацији је наведено да је непријатељска
офанзива заустављена, да јединице ВРС стабилизују и ојачавају своје по-
ложаје и врше убрзане припреме за контраофанзиву у циљу враћања из-
губљених територија и градова. Истовремено, покушаји Хрватске војске
да на сјеверозападном дијелу фронта формира мостобран преко Уне и
Саве, као основицу за наступање ка Приједору и Бањалуци, чиме би садеј-
ствовала са снагама које наступају са запада и југа, остали су безуспјешни.
Војска Републике Српске уништила је убачене групе код Козарске Дуби-
це и Савиног Бока, а у току је уништавање блокиране јединице Хрватске
војске убачене преко Уне код Новог Града. Непријатељ је постигао веће
успјехе „углавном због неприхватања борбе од стране неких наших бри-
гада у целини или њихових делова. Све јединице које су прихватиле бор-
бу успешно су тукле непријатеља и држале одбрамбене положаје, као што
су 2. дринска лпбг под командом потпуковника Пандуревића, 65. змтп
под командом потпуковника Савчића, 11. мркоњићка лпбг под коман-
дом мајора Илића, а у даљем току непријатељске офанзиве и 5. козарска
лпбр под командом пуковника Чолића и друге.”7
У информацији коју је потписао генерал Гверо речено је да због хитне
потребе стабилизације линија одбране, као и планирања предузимања
реално могућих контраофанзивних дејстава, нема ни потребе нити вре-
мена вршити детаљну анализу узрока губитака традиционалних српских
територија, јер би то узело драгоцјено вријеме и умањило могућност анга-
7 МАГ, Информација Главног штаба Војске Републике Српске о карактеристикама борбене ситуације на за-
падном делу Републике Српске, пов. бр. 07/21–416, 21. септембар 1995.
77
жовања на најхитнијим пословима заустављања непријатељске офанзиве,

стабилизације линије фронта и планирања „реално могућих контрауда-
ра”. Ипак, он је дао сљедећу оцјену губитка територија 1995: „За сада сви
индикатори упућују да се основни узроци и оквири пада српских терито-
рија налазе изван војске и њене организације. У жељи да будемо потпуно
непристрасни и реални истичемо да у укупној таквој ситуацији морамо
идентификовати и неке слабости у самој Војсци, које морамо што пре и
што потпуније превазилазити.” Међу тим слабостима, наведени су про-
блеми у командовању јединицама и привременим саставима, гдје се ис-
пољавају „стихија и самовоља са свим негативним последицама по извр-
шење задатака, одбрану народа и државе и живот припадника тих једи-
ница”. Присутни су равнодушност, неодговорност, недовољна активност
и упорност дијела командира и команданата, а превазилажење тих сла-
бости је споро и недјелотворно. Било је и тежих пропуста у руковођењу
и командовању, као што су „напуштање положаја и неприхватање борбе
уз толерантан однос командира и команданата, остављање наоружања
и ратне технике непријатељу, непознавање стања у јединици (бројног
стања, борбеног распореда, губитака, стања борбене готовости), непре-
дузимање мера против лица која подривају борбени морал јединица, до
неспособности појединаца за командне функције.” Наведено је да степен
дисциплине у извршавању свих наређења, припреми и извођењу борбе-
них дејстава у дијелу јединица не одговара захтјевима борбене ситуације
и умањује борбене резултате. Повећање степена дисциплине у једини-
цама нужна је претпоставка повећања борбене ефикасности и чврстине
одбране Републике Српске, јер неизвршење наређења командира вода и
одјељења, његово избјегавање или „разводњавање”, онемогућава изврша-
вање наређења свих нивоа командовања до Главног штаба.8
Као један од узрока губитка територија наведено је и дјеловање не-
пријатељске пропаганде на припаднике ВРС и становништво Републи-
ке Српске, што олакшава муслиманско-хрватској коалицији постизање
борбених резултата. НАТО је бомбардовањем испресијецао јединствени
информативни простор Републике Српске, чиме су створени веома по-
вољни услови за ширење гласина и других пропагандних порука у циљу
развијања осјећаја безнађа, изгубљености, страха, међусобног неповје-
рења и неспремности за борбу код војске и народа. „Нажалост, као пре-
носиоци непријатељске пропаганде на припаднике Војске и српски народ
понекад се појављују и поједини борци, па чак и старешине, који су нес-
8 Исто.
78
премни да се боре, који напуштају положаје или избегавају борбу, ширећи

гласине непријатељске пропаганде као чињенице за оправдавање соп-
ственог кукавичлука.” Ваздушни удари НАТО авијације, борбена дејства
Снага за брзе интервенције, западна пропаганда и мировни преговори
само су дијелови јединствене стратегије Запада да промијени однос снага
у корист хрватско-муслиманске коалиције и створи војне претпоставке
за „пораз српског народа, његово протеривање преко Дрине, уништење
његове државе и свођење на статус националне мањине на просторима
бивше БиХ. Само фактичко стање на фронту које потврђује способност
српског народа и државе да се одбрани у садашњим границама и да Тур-
цима и усташама стално наноси ненадокнадиве губитке у људству, тех-
ници и територијама, обезбеђује нам опстанак и ствара претпоставке за
престанак рата.”9
На крају информације, односно анализе, речено је да је нужно преду-
зети низ мјера: 1. извршити морално-психолошке припреме људства у је-
диницама које се припремају за противудар, у циљу стварања услова за
успјешну одбрану и враћање традиционалних српских територија у нај-
тежим борбеним условима, укључујући и потпуну изолацију Републике
Српске, 2. повећати ефикасност система командовања на свим нивоима од
Главног штаба до командира одјељења, 3. заоштрити одговорност старје-
шина у изградњи дисциплине у јединицама, 4. спријечити уношење у је-
диницу и растурање било каквих мапа о подјели територија Републике
Српске и других пропагандних текстова и 5. ојачати увјерење код бора-
ца да само успјешност у рату, изражена кроз фактичко стање на фронту,
обезбјеђује опстанак српског народа и његове државе, те да близина час-
ног мира не зависи искључиво од ставова „међународне заједнице”, већ
првенствено од резултата борбе српског народа и његове војске.10
Генерал-пуковник Ратко Младић, командант Главног штаба ВРС, из-
дао је 24. септембра 1995. наређење о мјерама за побољшање ефикасно-
сти и рада команди и јединица. Он је упозорио да је реална опасност да
Хрватска војска и даље буде ангажована на одређеним правцима, са ос-
новним циљем да избије на ријеку Дрину, за шта им је неопходна подршка
НАТО авијације и Снага за брза дејства. Ипак, он сматра да је вјероват-
није да ће дијелови Хрватске војске заједно са снагама муслиманско-хрват-
ске коалиције наставити офанзивна дејства ка Санском Мосту, Приједо-
ру, Бањој Луци и Кнежеву, као и Добоју и Теслићу, са циљем да овладају
9 Исто.
10 Исто.
79
што већим простором и нанесу што веће губитке ВРС, како би изборили
повољнија рјешења у мировном процесу. Он је, поред осталог, наредио
да треба спријечити „катаклизмичке бежаније, напуштање и пражњење
простора” и престати са пребацивањем одговорности на друге.11
Генерал-мајор Радивоје Томанић, командант Другог крајишког кор-
пуса, упутио је ГШ ВРС 5. октобра 1995. Извјештај о губицима усљед не-
пријатељске агресије, у којем је рекао да је „након сламања усташко-мус-
лиманске офанзиве” урађена анализа ради сагледавања узрока и посље-
дица губљења територија, људства и материјално-техничких средстава.
По генералу Томанићу, најчешћи узроци неизвлачења материјално-тех-
ничких средстава у дубину територије били су: недостатак погонског го-
рива за моторна возила, недостатак војника-возача због њиховог анга-
жовања у јединицама првог ешалона, неисправност моторних возила и
других борбених средстава, недовољан број транспортних средстава за
извлачење на појединим правцима, неодговоран однос појединих лица,
појава страха и панике код појединаца и команди неких јединица. Са-
гледавајући губитке у живој сили, генерал Томанић закључио је да Дру-
ги крајишки корпус није имао значајније губитке, изузев 13 људи са ра-
диорелејног чворишта „Клековача”, јер се одређен број лица који се воде
као погинули или нестали појављују након пробијања из окружења, по-
некад и са лицима са подручја Републике Српске Крајине, док је одређен
број лица, „највјероватније након губљења положаја побегао из јединице
и сада се негде крије по дубини територије избегавајући војну обавезу”.12
Ипак, највише пажње генерал Томанић посветио је анализи догађаја
који су довели до губљења територије површине 7.100 квадратних кило-
метара, па је на основу до тада прикупљених података изнио мишљење
да су на губитак територије битно утицали ови догађаји:
- напуштање положаја од стране Оперативне групе 2 и 1. дринске лаке

пјешадијске бригаде, чиме је створен велики међупростор од Шаји-
новца код Дрвара до Млиништа код Мркоњић Града, а тиме „усташ-
ким снагама омогућено несметано напредовање”;
- јединице Другог крајишког корпуса затварале су мањим снагама
Клековачу и Луњевачу (65. заштитни моторизовани пук ГШ ВРС и
два одреда Специјалне бригаде полиције, која су по одобрењу ми-
11 МАГ, Наређење Главног штаба Војске Републике Српске о мерама за побољшање ефикасности рада коман-
ди и јединица, стр. пов. бр. 02/2–324, 24. септембар 1995.
12 МАГ, Извештај команде Другог крајишког корпуса Главном штабу Војске Републике Српске о губицима
услед непријатељске агресије, стр. пов. бр. 701–76, 5. октобар 1995.
80
нистра унутрашњих послова Републике Српске пребачена на мр-

коњићки дио фронта);
- пресијецањем пута између Петровца и Кључа било је немогуће план-
ско извлачење јединица Другог крајишког корпуса према Кључу, па
су се извлачиле према Санском Мосту, преко Осјеченице и Грмеча;
- дана 17. септембра 1995, послије напуштања положаја од стране
2. дринске лаке пјешадијске бригаде, командовање око Грмеча и
Санског Моста преузела је Оперативна група 10, по наређењу гене-
рал-потпуковника Момира Талића, команданта Првог крајишког
корпуса. „Из њима познатих разлога извучене су јединице ближе
Санском Мосту чиме је Грмеч препуштен непријатељу”.
Генерал Томанић навео је да је предкривични поступак покренут про-

тив једног лица из „позадинског органа Корпуса”, затим против „коман-
данта 1. лпбр” и свих одговорних старјешина, због губитка територије,
техничко-материјалних средстава и људства. Завршавајући извјештај, ге-
нерал Томанић навео је „да одговорност за губитак територије, људства
и ТМС заједно са лицима из ВРС треба да сносе и лица из других струк-
тура РС”.13
Анализу о узроцима и посљедицама непријатељских дејстава извршила
је и команда Дринског корпуса и извјештај о томе упутила Главном шта-
бу ВРС 2. новембра 1995. У извјештају је, поред осталог, речено да су 1.
дринска лака пјешадијска бригада и 3. дринска лака пјешадијска бригада
самовољно напустиле положаје на крајишком дијелу фронта. Прва дрин-
ска бригада учинила је то на дрварско-гламочком правцу, гдје је држа-
ла положај од Вршчића (десно) до Лазаревог Брда (лијево) и по дубини
до Луњеваче. Ова бригада упућена је 28. јула 1995. у зону одговорности
Другог крајишког корпуса из борбеног распореда јединица Дринског кор-
пуса ангажованих у борбама за ослобађање Сребренице и Жепе, које су
трајале мјесец дана, да би, без дана одмора, одмах била упућена у Краји-
ну, гдје је остала 45 дана, што значи да је 1. дринска бригада 75 дана уче-
ствовала у борбама, па је људство јединице било „до краја психофизич-
ки изнурено”. Команда Дринског корпуса била је свјесна ове ситуације,
па је предузела мјере преко ГШ ВРС да 1. дринска бригада буде извуче-
на из борбе и замијењена другом јединицом, а требало је да то 9. септем-
бра 1995. учини јединица Првог крајишког корпуса. Међутим, наређење
команданта ГШ ВРС није извршено, а борци 1. дринске бригаде, који су
13 Исто.
81
знали за датум смјене, 10. септембра 1995. самовољно су напустили по-

ложаје. Опште стање на том дијелу фронта лоше је утицало на морал бо-
раца, кроз чији су борбени распоред прошле „десетине хиљада избегли-
ца из РСК и избеглице из Гламоча, Грахова, а са њима већи број бораца
Гламочке и Граховске бригаде, који нису хтели да бране свој крај. У рејо-
ну Дрвара чак су поједине цивилне власти организовале исељавање ста-
новништва мимо одобрења и сагласности војне команде, што је код вој-
ника 1. длпбр изазивало револт и испадало је да су за одбрану од Грахова
до Петровца одговорни само војници из ДК, а сви остали на овом прав-
цу који ту живе и раде и требало да се боре, могу да бјеже чак и органи-
зовано уз помоћ одређених структура власти.”14
Трећа дринска бригада била је распоређена на кључко-санском правцу
од Биљана Доњих (десно) до Горњег Прахова (лијево). Уведена је у борбу
послије марша од 500 километара из зоне одговорности Дринског корпу-
са, у веома неповољним тактичким и временским условима, кад су се све
јединице повлачиле у дубину, без лијевог и десног сусједа и са нејасном
борбеном ситуацијом. Непријатељ је извршио снажан напад на бокове 3.
дринске бригаде и довео је у полуокружење, након чега се јединица по-
чела повлачити према Санском Мосту, а једна чета од 60 бораца остала је
у окружењу. „То је негативно утицало на остале борце, а нарочито чиње-
ница да су практично били једина јединица на кључко-санском правцу,
иако им је тврђено да имају левог и десног суседа, што се на терену пока-
зало као нетачно.” Извјештај је завршен закључком да су предузете мјере
кривичне и дисциплинске одговорности против најодговорнијих старје-
шина и појединих бораца који су узроковали такво поступање.15
Команда Првог крајишког корпуса такође је урадила анализу о узроци-
ма и посљедицама непријатељских дејстава, коју је генерал-потпуковник
Момир Талић упутио ГШ ВРС 2. новембра 1995. У извјештају је речено
да су на подручју Мркоњић Града јединице 30. пјешадијске дивизије Пр-
вог крајишког корпуса, тј. 11. лака пјешадијска бригада и 7. моторизована
бригада запосјеле доминантне објекте за одбрану: Власиње, Превиле, Ли-
сина и Шибови и да су до 25. септембра 1995. успјешно одолијевале свим
хрватским нападима. Међутим, њихов десни сусјед, бригада Источнобо-
санског корпуса, напустила је положаје у рејону превоја Стрбина и повук-
ла се у дубину територије Општине Мркоњић Град, у захвату комуника-
14 МАГ, Извјештај команде Дринског корпуса Главном штабу Војске Републике Српске о узроцима и посље-
дицама непријатељских дејстава, стр. пов. бр. 04/212–2, 2. новембар 1995.
15 Исто.
82
ције која води од Стрбине преко Подрашнице и Рогоља према Мркоњић

Граду, чиме је 7. моторизована бригада доведена у неповољан тактички
положај. У захвату комуникације Кључ – Чађавица – Мркоњић Град за-
посјеле су положаје 3. српска бригада, 5. гламочка лака пјешадијска бри-
гада и остале јединице, а и у тим условима 11. лпбр и 7. мтбр остале су на
својим положајима. Пристизањем јединице из Дринског корпуса и других
јединица поново је успостављен систем одбране и такво стање трајало је
до 8. октобра 1995. Наредног дана у раним јутарњим часовима започело
је дејство хрватске артиљерије свих калибара, а око 9.30 часова јединица
Источнобосанског корпуса поново је напустила положај и повукла се у
захвату комуникације Подрашница – Рогољи – Тријебово. Чак и у таквој
ситуацији, 11. и 7. бригада 30. дивизије остале су на својим положајима,
али је 7. мтбр у 16.30 била присиљена да, ради обезбјеђења десног бока,
запосједне линију Лисина – Подшиљак – Градина. С обзиром на то да је-
диница Источнобосанског корпуса и други сусједи нису успјели запосје-
сти нове положаје, такво стање одржало се до вечерњих часова. Међутим,
непријатељ је 10. октобра 1995. увео свјеже снаге и уз масовну употре-
бу артиљерије продужио дејство, да би око 14.15 ушао у Мркоњић Град.
Уз доста напора и под борбом, 7. мтбр и 11. лпбр, посебно оне јединице
које су остале на Превилама и Лисини, биле су присиљене на извлачење
из полуокружења.
Према томе, губитак тог дијела територије проузрокован је:
- напуштањем зоне одговорности десног сусједа – јединице из Источ-

нобосанског корпуса;
- непосједањем положаја оних јединица које су доведене у зону одго-
ворности 7. мтбр и 11. лпбр да затворе међупростор;
- пробојем линије одбране на правцу Власиње – Бјелајци и довођење
остатка двије бригаде (7. и 11.) у полуокружење;
- жестоким дејством хрватске артиљерије, које је „невиђено на овим
просторима (испаљено у току 9. и 10. октобра 1995. године преко
10.000 пројектила разних калибара)”;
- убацивањем извиђачко-диверзантске групе јачине чете у позадину
Сурјан – Дабрац и брзим напредовањем свјежих снага непријатеља;
- нерасполагање једном интервентном јединицом за затварање нају-
гроженијих праваца;
- увођењем одморних јединица непријатеља за искоришћавање по-
стигнутих успјеха.
83
У јединицама 30. пјешадијске дивизије (11. лпбр и 7. мтбр) није било

самовољног и организованог напуштања положаја, а до њиховог повла-
чења дошло је због угрожености оба крила и опасности да обје бригаде
буду одсјечене и уништене. Бригаде су прихватиле борбу и водиле је са
непријатељем 9. и 10. октобра 1995, претрпјевши осјетне губитке: 44 по-
гинула, 213 рањених и 85 несталих бораца и старјешина.16
Кад је ријеч о паду Санског Моста, у извјештају је наведено да је дио је-
диница Оперативне групе 10 (6. санска бригада и дио јединица 43. прије-
дорске моторизоване бригаде) водио интензивне борбе са „знатно јачим и
надмоћнијим снагама непријатеља”, а пробојем фронта или напуштањем
положаја од стране јединица Другог крајишког корпуса и на источном и
на западном дијелу, јединице 5. козарске и 6. санске бригаде доведене су у
полуокружење, да би се уласком муслиманских снага у Сански Мост обје
бригаде под борбом и на основу наређења извукле на нове положаје, и
то 5. козарска на десну обалу ријеке Сане, а 6. санска према Љубији, пре-
трпјевши значајне губитке. Једна чета 6. санске бригаде била је одсјечена
на положају у рејону Корчанице, па се накнадно извукла и ушла у састав
матичне бригаде.17
Анализиран је и губитак територије на подручју Озрена у зони одго-
ворности 9. оперативне групе, па је наведено да је то била веома велика
зона на коју су вршени непрекидни напади непријатеља, посебно у рејо-
ну Возуће и Подцјелова, што је доводило до исцрпљености јединица које
су стално држане у пуној борбеној готовости. Осим тога, посједање зоне
мјешовитим саставима отежавало је руковођење и командовање, а по-
стојао је и стални психолошки притисак да ће поједине јединице остати у
окружењу, као и немогућност маневрисања са јединицама у резерви које
су биле максималне јачине два до три вода на том дијелу фронта. Један
од важних узрока губитка те територије било је и „комплетно исељавање
цивилног становништва, нарочито са подручја Возуће, а затим и осталих
насељених места дуж линије фронта”. Јединице са територије општина
Лукавац (2. озренска лака пјешадијска бригада), Маглај (3. озренска лака
пјешадијска бригада) и Завидовићи (4. озренска лака пјешадијска брига-
да) биле су препуштене саме себи, јер су органи власти тих општина били
„фиктивно формирани без икаквих могућности да воде материјалну бри-
гу о јединицама и цивилном становништву, а посебно о бризи породица
16 МАГ, Извјештај команде Првог крајишког корпуса Главном штабу Војске Републике Српске о узроцима и
посљедицама непријатељских дејстава, стр. пов. бр. 1–240, 2. новембар 1995.
17 Исто.
84
бораца, што је индиректно утицало на енорман број дезертера из наве-

дених јединица, уплитање у руковођење и командовање, као и утицај на
морал бораца за одбрану српских простора.” Велики утицај имале су ин-
формативна блокада и веома јака пропаганда непријатеља.18
На озренском дијелу фронта самовољно су напустиле положаје и рејо-
не извођења борбених дејстава: Србачка лака пјешадијска бригада у зони
Подцјелово, 2. озренска лака пјешадијска бригада у зони села Лозна и
3. озренска лака пјешадијска бригада у зони села Бочиња. Разлози на-
пуштања положаја били су нефункционисање руковођења и командовања,
самовоља појединих група и неангажовање најодговорнијих старјешина у
одсудним моментима. Поједине јединице из наведених бригада напусти-
ле су положаје без ичијег наређења, као и без контакта са непријатељем,
иако су имале довољно муниције, хране и средстава везе, а код појединих
јединица у првој фази није било ни губитака у живој сили. Командант 9.
оперативне групе упутио је најодговорније старјешине из своје команде
у тактичку групу Озрен „ради пружања помоћи и стабилизације једини-
ца које су биле у потпуном расулу (2. олпбр, 4. олпбр и 3. олпбр)”, смије-
нио је команданта 2. олпбр, „због несналажења и губљења у критичним
моментима борбених дејстава”, затим извукао 4. олпбр, а упутио мјешо-
виту лаку пјешадијску бригаду ради затварања тактичких праваца и за-
устављања офанзиве непријатеља.19
Команда Првог крајишког корпуса упутила је, у циљу стабилизације
дијела фронта у Крајини, знатан број јединица и средстава из других фор-
мацијских састава, прије свега крајишке јединице са дијела фронта у По-
савини, чиме је одбрана коридора знатно ослабљена и доведена у питање,
на шта је команда више пута упозоравала ГШ и тражила помоћ у смис-
лу преузимања дијела границе зоне одговорности од стране Источнобо-
санског корпуса или других јединица.20
Након потписивања мировног споразума и окончања рата, крајем
децембра 1995. одржан је семинар Ред и дисциплина у Војсци Републике
Српске. Пуковник Драгиша Масал, начелник артиљерије у ГШ ВРС, дао је
22. децембра 1995. своје виђење утицаја обуке и васпитања на ред и дисци-
плину у ВРС, указавши на испољене слабости, попут нередовног и неква-
литетног планирања обуке на нижим нивоима руковођења и командовања
и изостанак контроле и помоћи од стране претпостављених старјешина
18 Исто.
19 Исто.
20 Исто.
85
и команди, при чему се олако прелазило преко уочених слабости и про-

пуста, затим олако одустајање, под разним изговорима, од организованог
обучавања старјешина, команди нижих нивоа, војника и јединица на бор-
беним и ватреним положајима у вријеме прекида или смањеног интензи-
тета борбених дејстава, присутно самозадовољство постигнутим нивоом
знања и незаинтересованост појединаца и команди за обучавање на ни-
воу одјељења, вода, чете – батерије и батаљона, затим велики кадровски
пропусти на командним дужностима свих нивоа, посебно нижих, гдје су
поједини командири одјељења, вода, чета, па и батаљона, постављани по
„заслугама” које немају везе са претходно оствареним резултатима, не-
довољна обученост, оспособљеност и упорност команди и јединица на
инжењерском уређењу борбених положаја, организацији система ватре,
коришћењу природних објеката у борби, правилној процјени снага и мо-
гућности непријатеља, организацији садејства у јединици и са сусједима и
недовољна оспособљеност старјешина и команди у планирању, праћењу и
утицају на ток извођења борбених дејстава. Све ове слабости утицале су
на ред и дисциплину и имале посљедице у јединицама ВРС, попут „пла-
сирања дезинформација о издаји и неспособности старешинског кадра”,
док у „критичним моментима борбе у необученим јединицама долази до
масовног самовољног напуштања положаја, остављања сусједних једи-
ница у неповољном положају, остављања погинулих и рањених сабора-
ца и великог броја СРТ, без покушаја да се све то организовано извуче на
наредне положаје. И у оваквим ситуацијама ријетко су предузимане за-
конске мјере против носилаца негативних појава. Конкретни примјери:
напуштање положаја од стране бригаде ИБК и 1. Бл. лпбр на гламочком
дијелу фронта, 1. Др. бр и 3. Др. бр на дрварско-кључком дијелу фронта,
15. и 17. лпбр на одбрани Санског Моста и сл.”21
Генерал-пуковник Ратко Младић, командант ГШ ВРС, дао је закључну
ријеч на истом семинару 23. децембра 1995, рекавши да је пракса показа-
ла да тамо гдје је било реда и дисциплине било је и успјеха, а тамо гдје су
владали неред, неорганизованост и јавашлук и други облици недисци-
плине посљедице су биле погубне, „почев од непотребног губљења људ-
ских живота до олаког остављања технике и губљења територија”. Он је
нагласио да је ниво реда и дисциплине у Војсци Републике Српске био
условљен низом чинилаца објективне природе, односно укупног стања у
21 МАГ, Излагање пуковника Драгише Масала „Утицај обуке и васпитања на ред и дисциплину. Испољене
слабости и предлог решења на отклањању истих” на семинару „Ред и дисциплина у Војсци Републике Српске”,
22. децембар 1995.
86
којем су се налазили српски народ, Република Српска и Војска Републике

Српске, почевши од сталних претњи НАТО снага до њиховог непосред-
ног борбеног укључивања, затим многољудног непријатеља, блокаде на
Дрини и низа проблема изазваних у самој Републици Српској, „због не-
реалног, неправилног па и у доста случајева некоректног односа органа
власти према ГШ, командама, старешинама и војсци у целини”. Међу-
тим, по Младићу, то нису били једини разлози који су утицали на стање
реда и дисциплине. Он је указао на присутност субјективних пробле-
ма на свим нивоима командовања, не искључивши ни Главни штаб ВРС
као најодговорнији ниво руковођења и командовања. „Чињеница је да су
многа наређења која сам издавао извршавана површно, а ретко које у це-
лини. Обично су завршавала негде на пола пута. Изостајале су контроле,
доследност и енергичност у извршавању истих.”22
Генерал Младић навео је само нека наређења која је издао у циљу ја-
чања реда и дисциплине: спречавање злоупотребе личног и колективног
наоружања, подизање на виши ниво реда, дисциплине и одговорности у
командама, јединицама и установама ВРС, спречавање самовољних пре-
лазака војника из јединице у јединицу, предузимање мјера на јачању реда
и дисциплине током четворомјесечног примирја, формирање јединица
по предвиђеној организацијско-формацијској структури и др. Међутим,
нагласио је да „нема те команде која је доследно извршила обавезе из на-
ведених наређења”, па је и све проблеме у јединицама посматрао кроз њи-
хове команде и старјешине „одакле и потичу узроци нарушавања реда и
дисциплине”, а који се превасходно односе на одступање од прописа, за-
кона и наређења, самозадовољство постојећим стањем, толерантан од-
нос према носиоцима недисциплине, бављење споредним задацима за-
немарујући тежишне, узимање оних права за које не постоји овлашћење,
неодговорност и непознавање стања у јединицама, бављење „нечасним
и прљавим пословима” и др. Генерал Младић навео је да су посљедице
таквог стања велики људски губици, губици територије и материјалних
средстава, пад морала, губљење повјерења у старјешину и др.23
На основу свега реченог, може се закључити да су извјештаји и анали-
зе Војске Републике Српске показале да је губитак територија 1995. про-
узрокован одређеним слабостима које су постојале у ВРС, али и чини-
оцима који су дјеловали изван ње. Територије су губљене због тога што
22 МАГ, Закључна ријеч команданта Главног штаба Војске Републике Српске на семинару „Ред и дисциплина
у Војсци Републике Српске”, 23. децембар 1995.
23 Исто.
87
поједине бригаде ВРС, или њихови дијелови, нису прихватале борбу са

непријатељем, него су самовољно напуштале положаје, затим усљед ка-
дровских пропуста на појединим командним дужностима, посебно ни-
жих нивоа (вода и одјељења), што је неминовно доводило до пропуста
у руковођењу и командовању, односно до неизвршавања наређења која
су долазила од виших нивоа. У основи таквих пропуста било је непо-
стојање довољно реда и дисциплине. Руковођење и командовање наро-
чито је било отежано у јединицама мјешовитог састава, које нису пока-
зале довољан степен јединства. Бригада састављена од батаљона чији су
припадници били са разних подручја није могла дјеловати као бригада
чији су припадници били из исте општине, који су се међусобно позна-
вали и били повезани родбинским и другим завичајним односима. У из-
вјештајима и анализама ВРС углавном се помињу бригаде из Дринског
корпуса и бригада из Источнобосанског корпуса које су самовољно на-
пуштале положаје на дијелу фронта у Крајини, чиме је отваран небрање-
ни простор у одбрамбеном распореду ВРС, кроз који су неометано про-
лазиле непријатељске јединице, изазивајући тако помјерање и оних једи-
ница ВРС које су биле вољне да прихвате борбу. Једном поремећена ли-
нија одбране, посебно довођењем појединих јединица у неповољан так-
тички положај, окружење или покружење, што је захтијевало њихово из-
влачење, тешко се поново успостављала. Пада у очи да је прво самовољно
напуштање положаја учинила једна бригада Дринског корпуса 10. септем-
бра 1995, на дан кад је започела велика хрватско-муслиманска офанзи-
ва, усљед које је у наредних осам дана изгубљено седам општина у Краји-
ни. Доведене у Крајину издалека, са другог подручја Републике Српске из
зона одговорности Дринског и Источнобосанског корпуса, ове јединице
нису могле бити расположене за борбу тако далеко од матичне терито-
рије у оној мјери у којој су то биле крајишке јединице. Осим тога, брига-
де из Дринског и Источнобосанског корпуса водиле су борбе готово ис-
кључиво против муслиманских снага све до доласка у Крајину 1995, кад
су се суочиле са много опаснијим, наоружанијим, обученијим и органи-
зованијим непријатељем. У операцијама у Крајини учествовале су елитне
хрватске јединице, значајно веће борбене снаге и ватрене моћи него што
су то биле муслиманске јединице у Подрињу или на Мајевици. Хрватске
снаге располагале су вишеструко снажнијом артиљеријском ватром него
муслиманске јединице, што је за борце из Дринског и Источнобосанског
корпуса било ново искуство.
88
Ни јединице Другог крајишког корпуса које су изгубиле матичну те-

риторију нису могле бити мотивисане за наставак борбе, па је њихово
напуштање положаја било проузроковано губитком наде у повратак из-
губљеног завичаја и жељом да смјесте или обиђу породице у избјеглиштву,
ако су њихови припадници уопште и знали гдје им се породице налазе.
Исељавање цивилног становништва из општина које још нису биле из-
губљене веома неповољно је утицало на борбени морал припадника ВРС
са тих подручја, а њихов пад, у условима кад је јавно мњење већ било про-
жето причама о унапријед договореним границама и подметањима о из-
даји, предаји или продаји појединих територија, код једног броја припад-
ника ВРС неминовно је доводио до убјеђења да се питање граница, однос-
но останка или губитка територија, не рјешава на бојном пољу, па зато не
треба улудо гинути. Стога је губитак територија 1995. био посљедица и
тог нагомиланог незадовољства из претходних година, у којима је Војска
Републике Српске спутавана и дословно заустављана у намјери да пора-
зи непријатеља или да му одузме дио територије. Све то доводило је до
разочарења и уносило је неповјерење у систем код једног броја припад-
ника ВРС, што је неминовно узроковало пад борбеног морала.
Територије су губљене и због значајно умањених ресурса ВРС, због
блокаде коју су власти Савезне Републике Југославије наметнуле на Дри-
ни, због низа проблема у Републици Српској, превасходно сукоба између
државног и војног руководства, који је ескалирао почетком августа 1995.
покушајем Радована Караџића, предсједника Републике Српске, да смије-
ни генерал-пуковника Ратка Младића са дужности команданта Главног
штаба ВРС, и то баш пред почетак најтежих искушења за српски народ.
Територије су губљене и због НАТО агресије на Републику Српску, како
кроз ваздушне ударе тако и усљед копненог ангажмана Снага за брза деј-
ства, што је био најзначајнији спољни чинилац губитка територија 1995.
Губитак територија десио се и због бројчаног преимућства хрватских и
муслиманских снага, као и због непријатељске пропаганде.
Посебно је занимљива информација ГШ ВРС од 21. септембра 1995. да
се „основни узроци и оквири пада српских територија налазе изван војске
и њене организације”. Ако се под тим није мислило само на непријатеље,
него и на поједине чиниоце у српском народу, то отвара питање свјесног
жртвовања српских територија ради окончања рата и постизања мира.
Властима Савезне Републике Југославије било је јасно да западне силе не
дозвољавају ни уједињење српских земаља, нити постојање чак три српске
државе, а огромни привредни губици усљед санкција, као и могући со-
89
цијални немири због погоршавања општег стања у држави, наводили су

званични Београд на одлуку да дигне руке од одбране „српских крајина”,
што је био предуслов за окончање рата и укидање санкције. Само тиме
може се објаснити зашто је Војска Југославије (Србије и Црне Горе), као
највећа и најснажнија оружана сила на тлу бивше Југославије, за све врије-
ме губљења територија од 1. маја до 10. октобра 1995, остала потпуно па-
сивна. Једноставно, властима Савезне Републике Југославије журило се да
буде завршен рат, како-тако, па су биле спремне на предају српских тери-
торија и прихват српских избјеглица. С обзиром на неуспјех дотадашњих
мировних преговора и отпор Книна и Пала оним рјешењима која су била
прихватљива за Београд, непружање војне помоћи Републици Српској
Крајини и Републици Српској током непријатељских офанзива чинило
се као једини начин да буду постигнути резултати који ће задовољити за-
падне силе, довести до мировног споразума и укидања санкција Савез-
ној Републици Југославији.
Журило се и властима Републике Српске. Притиснуте блокадом на
Дрини и суочене са исцрпљивањем ресурса за вођење рата, уз истовре-
мено стално јачање непријатеља, који је постајао све опаснији, властима
Републике Српске било је јасно да је немогуће задржати све територије
и да је неопходно учинити уступке ради окончања рата. И овдје је кључ-
ни чинилац био став западних сила, које нису биле вољне да Република
Српска има територијални опсег преко оне мјере коју би јој оне одреди-
ле, па је и њихов војни ангажман на страни хрватско-муслиманске коа-
лиције био логична посљедица такве политике. Дакле, ради задовољења
захтјева западних сила, а у сврху постизања мира, требало је одустати од
неких подручја, водећи рачуна да Република Српска остане у границама
које би јој омогућиле територијалну компактност и дјелотворно функци-
онисање система. Изгледа да је у размишљањима чега би се било најлак-
ше одрећи избор пао на тзв. „Високу Крајину”, превасходно зону одговор-
ности Другог крајишког корпуса и дјелимично зону одговорности Првог
крајишког корпуса ВРС.24 Тиме би се могло објаснити исељавање цивил-
ног становништва из општина са тог подручја, које су, противно вољи
војних структура, немоћних да то спријече, спроводили локални орга-
24 Владимир Лукић, предсједник Владе Републике Српске од јануара 1993. до августа 1994, тврдио је да је кар-
та Републике Српске без 12 крајишких општина нацртана још у априлу 1994. у Војногеографском институту у
Београду, у који је, како Лукић пише, често навраћао Момчило Крајишник, „да се увјери како тече цртање ка-
рата” и да ли се картограф, који је радио на њима, држи датих предлошки и упутстава. По Лукићевом свједо-
чењу, управо та карта нашла се међу картама код Слободана Милошевића пред крај преговора у Дејтону 1995.
Владимир Лукић, Различити погледи војног и политичког руководства на рат и одбрану и цртање карата
без 12 крајишких општина 1994. године, 13‒15. (Рукопис у посједу аутора рада).
90
ни власти који су били на вези са руководством Републике Српске. Мо-

жда би се тиме могло објаснити и „дизање” са линија фронта појединих
бригада или њихових дијелова, јер је за власти Републике Српске било
прихватљивије да губитак територија изгледа као војнички пораз, него да
их оне уступају током мировних преговора, односно било је прихватљи-
вије пребацити одговорност на ВРС него умањити сопствени политич-
ки капацитет у послијератном времену, носећи бреме оних који су пре-
дали територије.
Ако је политички чинилац, а не војни, био пресудан у губљењу тери-
торија 1995, онда су у томе своју улогу морале имати и обавјештајно-без-
бједносне структуре, како оне под контролом Београда, тако и оне под
контролом Пала, кад је ријеч о ширењу гласина о издаји, предаји или про-
даји територија, исељавању становништва и напуштању положаја поје-
диних јединица ВРС.
91
Goran Latinović, PhD, Associate Professor Original Scientific Paper

Faculty of Philosophy
THE LOSS OF TERRITORIES IN 1995 IN REPORTS AND

ANALYSES OF THE ARMY OF THE REPUBLIC OF SRPSKA
A pivotal moment in the Yugoslav War (1991-1995), which greatly impacted the
outcome of the conflict, was when Western powers sided with the Croats and Bosnian
Muslims against the Serbs. This was evident in the imposition of sanctions on the
Federal Republic of Yugoslavia (Serbia and Montenegro), demonization of Serbs in
mass media, and the arming of Croats and Bosnian Muslims with direct military aid,
especially during NATO aggression against the Republic of Srpska from August 30 to
September 14, 1995. The aforementioned factors led to the significant loss of Serbian
ethnic territories and resulted in hundreds of thousands of Serbian refugees between
May 1 and October 10, 1995. The Republic of Serbian Krajina ceased to exist and the
Republic of Srpska experienced significant territorial losses as a result of the factors
mentioned earlier. The reports and analyses made by the Army of the Republic of Srpska
about the loss of territories in 1995 are crucial in understanding what occurred during
the Yugoslav War. However, a complete understanding of the tragic events may only
come to light when intelligence documents from all sides involved in the war, including
Western powers, are revealed and made available.
92
Предраг Лозо, историчар Оригинални научни рад
Републички центар за истраживање рата, УДК 355.426:341.322(497.6)„1992/1995“
ратних злочина и тражење несталих лица DOI 10.7251/TGRS2201093L
ХЕРЦЕГОВИНА У ВОЈНИМ И ПОЛИТИЧКИМ

ПРИОРИТЕТИМА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ ЗА
ВРИЈЕМЕ ОДБРАМБЕНО-ОТАЏБИНСКОГ РАТА1
Апстракт: Херцеговина, са својим посебним и упечатљивим географским

положајем и одликама, као и историјским развојем, често се у прегледима исто-
ријских дешавања, и када то није оправдано, ставља у шири контекст Републике
Српске и Босне и Херцеговине. Специфичан положај на југу Републике Српске
одредио је такав положај Херцеговине у војним и политичким приоритетима
Републике Српске током Одбрамбено-отаџбинског рата. У раду смо се, у складу
са историјском методологијом, користили анализом историјских извора и лите-
ратуре на основу којих смо покушали разумјети историјски контекст те уочи-
ти законитости међу догађајима и процесима. Веома занимљиво је посматрати
како се развој кретао током одређених временских интервала рата који су били
обиљежени војним дешавањима, али и дипломатским мировним преговорима и
иницијативама. Почетак ратних дешавања и планско преношење сукоба са те-
риторије Хрватске, губитак Мостара и долине ријеке Неретве у јуну 1992. годи-
не, митровданске офанзиве током новембра 1992. и 1994. године, дешавања на
требињско-дубровачком ратишту, однос према хрватско-муслиманском сукобу,
као и учешће снага ХК ВРС у операцији „Лукавац-93” само су неки од елемена-
та који ће бити приказани у раду и који ће нам помоћи да разумијемо каракте-
ристичне моменте функционисања на овој територији током рата али који нас
могу усмјерити на разумијевање неких садашњих процеса везаних за настанак и
постојање Републике Српске.
Kључне ријечи: Херцеговина, Одбрамбено-отаџбински рат, Република Српска,

стратешки приоритети, преговори, ратна дешавања.
На сједници Скупштине Заједнице општина источне и старе Херцегови-

не у Требињу 12.09.1991. године донесена је Одлука о проглашењу Српске
аутономне области (САО) Херцеговине, у чијем су саставу биле општи-
не: Требиње, Билећа, Гацко, Невесиње, Калиновик, Љубиње, Рудо и Чај-
ниче. САО Херцеговина, како се наводило у Одлуци, била је неодвојиви
дио савезне државе Федеративне Југославије и саставни дио федералне
1 Текст је највећим дијелом писан за монографију Одсудна одбрана: митровданске офанзиве на источну Хер-
цеговину 1992. и 1994. године, Бања Лука, 2021.
93
јединице БиХ.2 Када је потврдила резултате плебисцита српског народа

о опстанку у Југославији, Скупштина српског народа БиХ донијела је, на
својој другој сједници, 21. новембра 1991. године, и Одлуку о верифика-
цији до тада проглашених српских аутономних области (САО) у Босни
и Херцеговини: аутономна регија Крајина, САО Херцеговина, САО Сем-
берија, САО Романијско-бирчанска и САО Сјеверна Босна. За САО Хер-
цеговину се у верификацији осим поменутих мјеста помиње и Фоча, као
и „дијелови других општина са ове регије са већинским српским наро-
дом”.3 На трећој сједници Скупштине српског народа, одржаној 11. децем-
бра 1991. године, донесена је Препорука о оснивању скупштина општи-
на српског народа у Босни и Херцеговини. „Препоручује се клубовима од-
борника Српске Демократске Странке (СДС) у скупштинама општина у
Босни и Херцеговини, у којима се прегласавањем намећу одлуке против-
не интересима српског народа да донесу одлуке о оснивању скупштина
општина српског народа”. Скупштина српског народа у општини Мостар
основана је 22. марта 1992. а чинили су је одборници СДС-а у Скупшти-
ни општине Мостар и предсједници мјесних одбора СДС-а.
У првом члану Декларације о проглашењу Републике српског народа Бо-
сне и Херцеговине, од 9. јануара 1992. године, наведено је која подручја и
због чега улазе у састав новоосноване Републике: „На подручјима српских
аутономних регија и области и других српских етничких цјелина у Босни
и Херцеговини, укључујући и подручја у којима је српски народ остао у
мањини због геноцида који је над њим извршен у Другом свјетском рату,
а на основу плебисцита одржаног 9. и 10. новембра 1991. године на коме
се српски народ изјаснио за останак у заједничкој држави Југославији,
оснива се и проглашава Република српског народа Босне и Херцеговине”.4
Исти приступ налазио се у другом члану Устава Српске Републике Босне
и Херцеговине, донесеном 28. фебруара 1992. године: „Територију Репу-
блике чине подручја аутономних области, општина и других српских ет-
ничких цјелина, укључујући и подручја на којима је над српским наро-
дом у Другом свјетском рату извршен злочин геноцида”.5 По спознаји о
геноциду, који је српски народ преживио за вријеме Независне Државе
2 Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица (РЦИРЗ), Хронологија
догађаја на простору Југославије 1989–1995, радни материјал, 97.
3 Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, број 1, 15. јануар 1992. године, 8–9; Stenografske
bilješke druge sjednice Skupštine srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, Sarajevo, 21. novembar 1991. godine, 16.
4 ,,Декларација о проглашењу Републике српског народа Босне и Херцеговине”, Службени гласник српског
народа у Босни и Херцеговини, год. 1, бр. 2, 13–14.
5 ,,Одлука о проглашењу Устава Српске Републике Босне и Херцеговине”, Службени гласник српског наро-
да у Босни и Херцеговини, год. 1, бр. 3, 18; Група аутора, Република Српска у Одбрамбено-отаџбинском рату,
Бања Лука, 14, 2017.
94
Хрватске (НДХ), источна Херцеговина са долином Неретве представља-

ла је веома специфичну категорију јаке колективне свијести о могућно-
сти понављања злочина. Такође, што се условности потеза и реакција, те
развоја ситуације тиче, Херцеговина се није много разликовала од оста-
лих регија са већином српског народа на територији БиХ.
Република српског народа у Босни и Херцеговини доношењем Устава
промијенила је име у Српска Република Босна и Херцеговина. На сједни-
ци Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини, 12. августа 1992.
године, када је донесена Декларација о државном и политичком уређењу
државе, прихваћено је име Српска Република, а у септембру то име до-
бија коначан облик Република Српска. Поменутом декларацијом званич-
но је завршен процес централизације Републике, а српске аутономне об-
ласти и регијe, као облици територијално-административног организо-
вања, престале су да постоје.
На 16. сједници Народне скупштине српског народа у БиХ, одржаној
12. маја 1992. године у Бањој Луци, дакле на истој сједници када је зва-
нично основана Војска Српске Републике БиХ, од стране предсједника
Српске Републике Босне и Херцеговине др Радована Караџића, у окви-
ру информације о раду органа у политичкој и ратној ситуацији изнесено
је 6 стратешких циљева – приоритета српског народа (сва наглаша-
вања су ауторова). Како је у излагању Караџић тада навео, „српска стра-
на у БиХ, Предсједништво, Влада, Савјет за националну безбједност до-
нијели су 6 стратешких приоритета српског народа, односно стратешке
циљеве српског народа”.6 Они су коришћени као практична полазишта у
међународним мировним преговорима и иницијативама.
Стратешки циљеви, односно приоритети српског народа у Босни и
Херцеговини, били су:
• „Државно раздвајање од друге двије националне заједнице;
• Коридор између Семберије и Крајине;
• Успостављање коридора у долини ријеке Дрине, односно елимини-
сање границе између српских држава;
• Успостављање границе на ријекама Уни и Неретви;
• Подјела града Сарајева на српски и муслимански дио и успостављање
у сваком од дијелова ефективне државне власти;
• Излаз Републике Српске на море”.
6 Циљеви нису посебно усвајани на сједници, што се може видјети и из записника сједнице. Прихваћени су у
оквиру информације. Стратешки циљеви те 1992. године нису ни објављени у записнику са сједнице нити у
Службеном гласнику него је то Момчило Крајишник, као предсједник Скупштине, накнадно урадио у новем-
бру 1993. године, дакле скоро годину и по дана касније.
95
Приоритети који су се нашли на листи, а сходно томе и касније у вој-

ној документацији стратешко-оперативног карактера, а да су били веза-
ни превасходно за Херцеговину, јесу граница на ријеци Неретви и циљ
изласка на море на крајњем југу Републике Српске. Toкoм рaтa oснoв-
ни aкти кoмaндoвaњa Војске Републике Српске (ВРС) биле су директи-
ве. Директивама се за дужи период регулишу питања која се односе на
припрему и извођење борбених дејстава и дају основне смјернице за деј-
ство јединица на посебним (одвојеним) правцима и на привремено за-
посједнутој територији (ПЗТ). Оне су упућиване са нивоа Главног штаба
(ГШ) или Врховног команданта Оружаних снага (ОС) Републике Српске
ка нивоима корпуса ВРС. Постављени циљеви и додијељени задаци ВРС
као цјелини или њеним дијеловима у директивама нису увијек реализо-
вани у потпуности, па је због тога било издатих директива за продуже-
так раније започетих дејстава која су била наређена у претходној дирек-
тиви. Реализација директива представљала је динамички израз дјело-
вања ВРС на терену.
У првој директиви Главног штаба Војске Српске Републике БиХ, од
06.06.1992. године, у моментима док се још јединице налазе на лијевој
обали Неретве (дан прије напада на јужном дијелу), у задацима Херце-
говачком корпусу (ХК), налаже се утврђивање линија и спречавање про-
дора непријатеља. Пажња се усмјерава на подручје Калиновика, Миље-
вине и Фоче, да би се спријечили продори непријатеља из Коњица ка Ка-
линовику и Трнову, како би се успјела обезбиједити комуникација са Са-
рајевско-романијским корпусом.7 У директивама које бисмо могли сма-
трати директивама број 1.1 и 2 нема спомињања дешавања у Херцегови-
ни или задатака за ХК. Директивом Главног штаба (Оперативни бр. 3),
строго пов. бр. 02/5-92, од 03.08.1992. године, наведен је задатак изласка
на ријеку Неретву и излазак на море. Овдје се већ у задатку комплетне
војске назире усаглашеност војних поставки и начина ратовања са поли-
тичким дјеловањем, као и намјера за олакшањем положаја представни-
цима на мировним преговорима. „Прије почетка конференције избити
на лијеву обалу ријеке Неретве, десну обалу ријеке Саве и на рубна под-
ручја српских територија, овладати Јајцем и Гораждем и посјести доми-
нантне објекте и обезбиједити што повољнију позицију у преговорима са
хрватско-муслиманском коалицијом око разграничења”.8 У настојањима
ГШ јасно се у овој и наредној Директиви бр. 4 види: „Створити услове др-
7 РЦИРЗ, Glavni štab Vojske Srpske Republike BiH, Direktiva za dalja dejstva, str. pov. br. 02/5-22, 06. 06. 1992, 3.
8 РЦИРЗ, Glavni štab Vojske Republike Srpske, Direktiva, op. br. 3, str. pov. br. 02/5-92, 03. 08. 1992. godine, 3.
96
жавном руководству Републике Српске да равноправно са другим међу-

народним субјектима учествује у рјешавању кризе на тлу бивше БиХ”. У
тој директиви, издатој 19.11.1992. године, главни задатак ХК је одбрана
на правцима који из долине Неретве воде ка Подвележју и Невесињу, док
се за јужније подручје наводи: „офанзивним дејствима на правцу: Тре-
биње – Дубровник, Требиње – Груде овладати раније изгубљеним тери-
торијама, овладати са с. Иваница и Конавли и избити на морску обалу”.9
Директива број 5 односила се на дешавања везана за операцију „Лука-
вац-93” која се одвијала на подручју Трнова и планинских вијенаца Иг-
мана и Бјелашнице и гдје је ХК имао значајну улогу заједно са Сарајев-
ско-романијским корпусом (СРК) ВРС. У Директиви број 6, издатој у но-
вембру 1993. године, доминирају информације о хрватско-муслиманским
сукобима, међународној ситуацији и односу ВРС према наведеном. За-
даци ВРС као цјелине дефинисани су као побољшање оперативно-так-
тичког положаја, скраћивање линије фронта и стварање објективних ус-
лова за остварење стратегијских циљева међу којима се као други у ре-
дослиједу након ослобађања Сарајеванаводи: „Дефинисање граница РС
на р. Неретва и избијање на обалу мора у сектору: Неум – Затон и Цав-
тат – Превлака”. У задацима за ХК наводи се: „Одсудно бранити правце
који из рејона Мостара, Чапљине, Стоца и Дубровника изводе ка источ-
ној Херцеговини. Делом снага у садејству са ДК (напомена аутора: Дрин-
ским корпусом) и СРК разбити и уништити усташке снаге у рејону Го-
ражда и створити услове за извођење операције ради овладавања делом
Јадранске обале и долином р. Неретва”. И овдје се говорило првенстве-
но о одбрани и о стварању објективних услова који би чинили основу за
неко даље офанзивно дјеловање ка морској обали и ријеци Неретви.10 У
разради, тј. изводу ове директиве за употребу ВРС под кодним називом
Дрина, поред ситуације на ратишту и разматрања вјероватног дјеловања
непријатељских снага, задаци ВРС дефинисани су етапно. Прва фаза јас-
но је дефинисана одбраном постигнутих линија и могућношћу реаговања
при помоћи Српској војсци Крајине (СВК) у евентуалном нападу Хрват-
ске војске (ХВ), гдје се посебно наглашава испомоћ која би се послала у
Западну Славонију или Банију. Друга етапа била је резервисана за офан-
зивна дејства према муслиманским снагама у Сарајеву и на правцу Ка-
лесија – Тузла – Лукавац, као и према обали Неретве до Метковића и ка
9 РЦИРЗ, Glavni štab Vojske Republike Srpske, Direktiva, op. br. 4, str. pov. br. 02/5-210, 19. 11. 1992. godine, 6.
10 РЦИРЗ, Vrhovna komanda OS Republike Srpske, Direktiva za dalja dejstva, op. br. 6, str. pov. br. 02/2-934,
11. 11. 1993.
97
морској обали на рејонима Неум – Затон и Цавтат – Превлака. У задаци-

ма ВРС у првој етапи види се и одсијецање муслиманских ОС из Херце-
говине и Сарајева. У конкретном дијелу за ХК ВРС видљива је етапна по-
дијељеност задатка гдје је друга етапа условљена извршењем прве, која се
састојала од одбране у источној Херцеговини и побољшања положаја око
Горажда и избијања на десну обалу Дрине. Било је потребно дијелом сна-
га избити на лијеву обалу ријеке Ракитнице и Неретве до Мостара. Друга
етапа била је намијењена разбијању снага непријатеља и даљем напредо-
вању обалом Неретве и даље ка морској обали.11
Догађаји који су се широм ратишта одиграли 1994. године, посебно око
Горажда, Бихаћа и Купреса, учинили су ту годину прекретницом у стра-
тешкој иницијативи. На почетку 1994. Војска Републике Српске имала је
стратегијску иницијативу. До краја те године српске снаге су биле у стра-
тегијској одступници, са тешкоћама успијевајући да зауставе поједине на-
паде снага тзв. Армије РБиХ, а посебно Хрватске војске. Губитак мањих
дијелова територије на појединим дијеловима фронта, могуће, у том тре-
нутку није био алармантан, али је указивао на околност да се неповољан
тренд може наставити. Улазак регуларних хрватских снага и пад Купреса
и Ливањског поља показали су слабост снага 2. крајишког корпуса ВРС
да малим развијеним снагама контролишу широк и ненасељен простор,
као и тенденцију да користећи овај правац хрватске снаге несметано про-
дру ка Книну и угрозе Републику Српску Крајину.
Директива за даља дејства оп. бр. 7 издата је 08. марта 1995. У њој се
као задаци ВРС као цјелине наводе одбрана садашњих положаја, спре-
чавање деблокаде Сарајева недозвољавањем пресијецања комуникације
Сарајево – Трново – Калиновик, те изненађења „типа Купрес и Бихаћ”. У
тачки 4 директиве, која има уводни карактер у појединачне задатке опе-
ративних нивоа – корпуса, наводи се: „Тежиште одбране имати у з/о (на-
помена аутора: зони одговорности) СРК, ЗО. ПД, ТГ-2/1. КК (напомена
аутора: Пјешадиској дивизији, Тактичка група 2, Првог крајишког кор-
пуса), Семберији и Посавини, а тежиште офанзивних дејстава имати на
правцима који концентрично изводе ка Тузли, из з/о l. KK, ИБК и ДК, и у
захвату реке Неретве и Зујевине”.12 Херцеговачки корпус по овој директи-
ви опет је имао примарни задатак: „Крајње упорном и одлучном одбра-
ном спречити продор непријатеља из залеђа Дубровника и ширег рејо-
11 РЦИРЗ, ГШ ВРС, Извод из Директиве за употребу Војске Републике Српске, децембар 1993, 6–11.
12 РЦИРЗ, Врховна команда ОС Републике Српске, Директива за даља дејства оп. бр. 7, Дт. бр. 2/2-11 од
08. 03. 1995. године.
98
на Конавла ка Требињу, и из средњег тока р. Неретве ка Подвележју”.

Затим се дефинишу задаци у ширем рејону Трнова, Рогоја, Игмана, Тре-
скавице и Бјелашнице у акцији која би требало да се зове „Лукавац-95” и
да буде координисана са Командом СРК, која је била одређена за носи-
оца планирања и извођења операције. И у сарадњи са ДК, као носиоцем
планирања и извођења, требало је реализовати акцију „Звијезда-95” на
подручју Горажда. „До краја марта 1995. године Команда ХК ће испла-
нирати операције за избијање у долину р. Неретве, под називом ‘Кри-
ваја-95’ и за излазак на обалу мора у сектору: Превлака – Цавтат, под
називом ‘Море-95’. Операције планира и руководи б/д команда ХК. Вре-
ме почетка операција било би по извршеним припремама, материјалном
обезбеђењу и одлуци ГШ ВРС. Поред снага ХК у операцији предвидети и
планирати ангажовање слободних снага ДК, СРК и ГШ ВРС, еквивалента
две бригаде, што ће бити регулисано посебним наређењем”.13 Овдје се први
пут помиње операција „Криваја-95” за избијање у долину ријеке Неретве.
Након ове директиве због промјене стања на терену издата је 31.03.1995.
Директива 7.1 ГШ ВРС. Ова директива за јединице којима је упућена 1.
КК, ИБК, ДК, В и ПВО била је нова директива, док је за ХК, 2. КК, СРК
и даље на снази била Директива 7.14 Развој ратне ситуације 1995. годи-
не огледао се прије свега у великом муслиманском покушају пробијања
положаја СРК око Сарајева у јуну те године и због тога интензивирању
дејстава у Подрињу, како би се снаге ДК везивале и не би биле у могућ-
ности помоћи СРК. Муслиманска офанзива на подручју Сарајева завр-
шена је неуспјешно по нападача, настављене су борбе на обронцима Тре-
скавице, а борбена дејства у јулу 1995. одвијала су се на простору Под-
риња. Није познато на основу чега су борбена дејства под називом ,,Кри-
ваја-95” добила кодни назив који је у Директиви 7 био планиран за опе-
рацију у Херцеговини.
Након борби у Подрињу, ВРС се сконцентрисала на дешавања на запад-
но-крајишком ратишту. Ту је акцијом ХВ „Олуја”, за коју су српске снаге
имале информације да слиједи, као и наставком борби у таласу агресије
у сарадњи са муслиманским снагама, ВРС била доведена у знатно отежан
положај. Поготово је ситуација била отежана НАТО бомбардовањем које
је услиједило септембра 1995. године и које је било синхронизовано са на-
падима муслиманско-хрватске коалиције. Директива бр. 8 односила се на
дешавања на западном дијелу фронта ВРС, као и посљедња ратна Дирек-
13 Исто.
14 ГШ ВРС, Директива за даља дејства, Оп. бр. 7/1 ДТ бр. 02/2-15 од 31. 03. 1995. године.
99
тива бр. 9 од 28.09.1995. у којој се за ХК кратко наводило: „На садашњим

положајима одсудном одбраном и активним дејствима везивати што
јаче снаге непријатеља и спречити му продоре кроз зону одбране кор-
пуса. Не дејствовати по заштићеној зони Горажде”.15
Што се тиче многобројних дипломатских преговора и мировних ини-
цијатива вођених током рата на различитим нивоима, основа назначена
у стратешким циљевима – приоритетима, у којима се помињала ријека
Неретва, те излаз на море, појављује се као тема и услов са српске стра-
не. У већини преговора и иницијатива град Мостар са долином Неретве
ипак по приједлозима међународних представника није припадао тери-
торијама које би дошле под контролу Републике Српске.
У ратним и послијератним муслиманским круговима посебно се
појављује теза о наводним тајним преговорима и договору у Грацу из-
међу Срба и Хрвата. И једни и други учесници преговора су становиштa
да су такви преговори вођени као дио мировних међународних иниција-
тива које су тада биле актуелне. У самом документу саопштења за штам-
пу са тог догађаја види се да не постоји сагласност око кључних ствари.
Управо на питању Мостара српска страна је инсистирала том приликом
да граница треба да буде на Неретви, док је хрватска страна жељела чи-
тав Мостар за себе, а да граница јужно од њега иде границом Бановине
Хрватске, која је била знатно источније. Сам развој догађаја који су ус-
лиједили на овом подручју показује да је инсистирање на некој круцијал-
ној стратешкој важности ових преговора илузорно. Након ових прегово-
ра вођене су борбе у Херцеговини и управо у хрватској стратешкој ини-
цијативи покренута је акција ,,Чагаљ”, а касније и ,,Бура”. Да је постојао
такав договор између Срба и Хрвата, прилика током хрватско-муслиман-
ских сукоба би онда вјероватно била искоришћена!? Контакти и прего-
вори вршени су и са хрватском и са муслиманском страном и даље током
рата на различитим нивоима.
Народ и представници Херцеговине надали су се повољном рјешењу.
О томе је у септембру 1993. Никола Кољевић записао: „За Србе је та Ове-
нова карта значајна из више разлога, у првом реду једна од општина у по-
дељеном Мостару била би српска, па би био омогућен повратак Срба или
би се могла та територија мењати. Данас је код мене поново била херце-
говачка делегација на челу са председником општине Српског Мостара.
Изложио сам им три могућности: прво, могућност да се добије српска
15 Glavni štab Vojske Republike Srpske, IKM-1, Napadna operacija VRS na zapadnom frontu, Direktiva br. 9, str. pov.
br. 02/2-330, 28. 09. 1995. god.
100
општина; друго, да се уместо тога добију нека подручја у долини Неретве

(по договору из Женеве за то је формирана посебна радна група) и треће,
да се у долини Неретве добије екс територијалност места која су значајна
за Србе, као што су Житомислићи и Пребиловци. Херцеговци би, нарав-
но, сада да исправе старе грешке – када се ЈНА нагло повукла, а српски
народ из тих крајева, памтећи своју крваву историју, пошао у бежанију.
Сада би Херцеговци да се долина Неретве поврати борбом, али по мом
мишљењу, а и Крајишниковом, наше упетљавање у хрватско-муслиман-
ски сукоб у мостарској котлини готово је немогуће и сигурно не би до-
нело ништа добро. О томе сам јутрос разговарао и са Караџићем, који
је у Бањалуци, и он мисли да би наша војна активност у долини Нере-
тве била политички погубна”.16
У октобру 1993. године у Билећи је на Сабору Срба српске Херцегови-
не расправљано о Декларацијио будућности српске Херцеговине. У њој су
се границе српске Херцеговине овако наводиле: „лијевом обалом ријеке
Неретве, од села Крупе до Грабовице, преко планине Прењ (Зелена гла-
ва, 2.203 метара надморске висине – мнв), до Неретве, са Бијелом и Бор-
цима, затим, лактом Ракитнице и падинама Бјелашнице, Височице (1.967
мнв), Трескавице (2.086 мнв), превоја Рогој, Јахорина (1.910 мнв), доли-
ном Праче и Лимом. На југу то је досадашња граница општина Требиње
и Неум, постојећа граница са Хрватском, комуникација Требиње – Ду-
бровник до Дубца. На југу та граница треба да иде од Дубца и да захвати
јадранску обалу до рта Оштро. Напомињемо, да је то минимална дужина
обале, која пружа могућност да држава, којој она припада, користи море
према правилима међународног права о коришћењу мора”.17 У Деклара-
цији се још наводило становиште о потреби интернационализације пи-
тања Мостара и околине, као и израда цјеловите стратегије развоја Хер-
цеговине и њеног статуса у Републици Српској.18
Послије Вашингтонског споразума и специфичног статуса Мостара
у Федерацији, могућности српске стране за политички маневар по овом
питању су се знатно смањиле. На разумијевање достизања приоритета на
подручјима Херцеговине утицао је и однос војних и политичких првака
Републике Српске. Чини се да је око генерала Младића и у војсци уопште
у великој већини преовладавала свијест да се као нa залог за преговоре,
али и за крај рата уопште, може рачунати само на оне територије које се
16 Никола Кољевић, Стварање Републике Српске: дневник 1993–1995, књига 1, Београд, 343, 2008.
17 Група аутора, Херцеговачки корпус – прилози за монографију, Билећа, 519, 2017.
18 Исто, 521–525.
101
војнички запосједну. Политичко руководство имало је приступ нешто

другачији од овога, с обзиром на то да је више било усмјерено на међу-
народне могућности. Никола Кољевић је у једном од многобројних стра-
тешких пресабирања током маја 1994. записао: „Сада су наши генерали
изашли са целом серијом стратешких циљева који још пред нама стоје,
од којих су, наравно, најважнији: излаз на море и приближавање Не-
ретви. Али забуна се заснивала на томе што они не верују у могуће поли-
тичко решење, док ми као цивили, пре свега Караџић, Крајишник и ја, не
верујемо у могућност даљег војничког ангажовања, односно свесни смо
да међународна заједница неће то дозволити”.19
Принцип 51%:49% у односима територија супротстављених страна
био је од половине 1994. године нешто на шта се све више морало рачу-
нати, превасходно из политичког угла. Како се ситуација одвијала у двије
завршне године рата, циљеви у Херцеговини су и даље званично остаја-
ли исти, али се чини да је са тешкоћама у којима се налазила Република
Српска, посебно њени западни дијелови, то изгледало све мање могуће
за остварити. У мају 1995. године Караџић и Крајишник су у разговору
са избјеглицама у Невесињу изјавили „од изласка на леву обалу Нере-
тве нисмо одустали, да је то један од наших давно одређених стратешких
циљева”.20 Ситуација се као што знамо од тога времена војно комплико-
вала, а међународни притисци за завршавање рата под вођством САД су
изродили нове притиске на руководство РС с циљем да се као прегова-
рач са којим се лакше договорити искристалише искључиво Милошевић.
У таквом једном стању одржано је више преговора између руковод-
става СРЈ и Републике Српске око заједничког наступа и минимума за
преговоре са Хрватима и Муслиманима под међународним покровитељ-
ством. За састанак одржан у Добановцима 26. августа 1995. Никола Коље-
вић наводи закључак: „Две делегације, ако то не може, наши представни-
ци у заједничкој делегацији. Милошевић шеф делегације, /територијална
компактност,/ конфедерално уређење,/ фактичко стање + Гламоч, Грахо-
во, Уна, Сава, Купрес (?) (Горажде – размена?),/- излаз на море, Неретва
(колико може)/- Посавина (Орашје?) – коридор (по ваздушном крите-
рију 20 км)”.21
Република Српска се у рату у свом највећем опсегу простирала на 67%
територије некадашње Социјалистичке Републике БиХ. Некадашњи пред-
19 Никола Кољевић, Стварање Републике Српске: дневник 1993–1995, књига 1, 538.

20 Никола Кољевић, Стварање Републике Српске: дневник 1993–1995, књига 2, Београд, 131, 2008.
21 Исто, 275.
102
сједник Владе Републике Српске, академик Владимир Лукић, који се ма-

пама, територијом и границама током рата бавио и као стручњак и као
члан српских делегација, каже био је изненађен када је од Манојла Ми-
ловановића, начелника ГШ ВРС, пред полазак у Дејтон сазнао да Репу-
блика Српска држи свега 46,5% територије некадашње БиХ. „Када ми је
генерал Миловановић потврдио тај проценат, остао сам запрепаштен јер
нисам могао схватити да смо губљењем западнокрајишких општина то-
лико изгубили. Иначе, везано за податке о нашим положајима и повр-
шини територије коју држи наша војска, нас двојица смо се с времена на
време чули и у току рата. Углавном никада нисмо имали податке који се
нису слагали у границама тачности рачунања. Суочен са тим податком,
рекао сам неким путницима за Дејтон да ће наша преговарачка позиција
бити веома тешка”.22
У лету преко Атлантика за преговоре у Дејтону Кољевић је записао:
„На последњој Скупштини у Бијељини били смо, без претеривања, на
највећим политичким мукама до сада. Пола наше Крајине је пало. Српско
Сарајево се некако одржало. У Херцеговини нисмо успели да изиђемо
на Неретву, иако нам је то био један од давно (на првој Скупштини на
Палама) прокламованих стратешких циљева.23 ,,Шта су нам циљеви?”, за-
питао се Кољевић нешто мало касније правећи коначну концепцију пред
почетак разговора у Дејтону. Наравно, коридор је био на првом мјесту. „У
Крајини линија АВНОЈ-а, пола Јајца, Шипово, Кључ, Мркоњић, Крупа. У
Посавини не можемо дати градове. У Сарајеву – западно Сарајево наше,
пролази за Тузлу и Зеницу њихови (што се мени чини нереално). У Хер-
цеговини – обавезно наш излаз на море.24
Као што се зна, Република Српска није добила излаз на море под спле-
том различитих околности. Владимир Лукић је свједочио да се као усту-
пак за тако нешто Федерацији дало 48 квадратних километара предрат-
них дијелова општине Требиње, линијом Попово поље – Равно, Завала и
Иваница, што је тражио Туђман као залеђе дубровачкој општини. За из-
лазак на море у оквиру српске делегације разматрао се појас на Превла-
22 Владимир Лукић, „Рушење Југославије и стварање Републике Српске и њене војске”, у: Улога старјешина
ВРС у стварању и одбрани Републике Српске током Одбрамбено-отаџбинског рата, Бања Лука, 27–38, 2018;
Лукић доноси занимљиво свједочење да су „два најодговорнија политичара Републике Српске” у првој поло-
вини 1994. године издиктирали картографу Војно-геодетског института западнокрајишке општине које ће
припастидругој страни, сводећи то на потребу свођења процента територије Републике Српске на 49% од
некадашње БиХ; Исто, 34–35.
23 Никола Кољевић, Стварање Републике Српске: дневник 1993–1995, књига 2, 355–357. Овдје је Кољевић по-
грешно датирао и локализовао прокламовање стратешких циљева и приоритета.
24 Исто, 357.
103
ци и „пола Молуната”.25 Са данашње дистанце поставља се питање колико

је таква „размјена” територија била могућа и са становишта ,,неповреди-
вости републичких граница” које је пропагирала међународна заједница
још од Бадинтерове комисије, а од које се није одустало ни у Дејтону. Из-
лазак Републике Српске на море није постигнут ни тим коначним прего-
ворима, и као такав спада у листу неостварених приоритета.
КРАТАК ХРОНОЛОШКИ ПРЕГЛЕД НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ ДЕШАВАЊА

НА ТЕРЕНУ
Ако покушавамо сагледавати приказани развој ситуације на политич-
ком и дипломатском плану, тј. ако Херцеговину посматрамо у оквиру вој-
них и политичких приоритета Републике Српске, потребно је то укрстити
са војним дешавањима на терену. Наравно, у обзир узимамо само поједи-
не кључне догађаје, не умањујући тиме значај догађаја који нису прика-
зани у кратком прегледу.
Почетак ратних дешавања и планско преношење сукоба

са територије Хрватске
Смањивањем војних тензија почетком 1992. године хрватско руковод-
ство је, након Сарајевског споразума, имало за циљ да веже што више снага
ЈНА на територији БиХ и тако себи олакша сецесионистичке намјере, тј. да
рат пренесе и прошири на територије ван њихове некадашње републике.
Од тада је и развој ситуације у Херцеговини директно везан за учешће и
намјере Хрватске на овим просторима. Академик Милорад Екмечић че-
сто је наглашавао значај дубровачког залеђа те доњег и средњег тока рије-
ке Неретве за стратешке поставке на овом простору.26
Губитак Мостара и долине ријеке Неретве у јуну 1992. године

Један од резултата хрватског преношења рата било је и активно нао-
ружавање хрватског и муслиманског становништва, формирање пара-
војних јединица и терористички напади на потенцијале ЈНА, прије свега
у западној Херцеговини, Мостару и Чапљини. Након почетка сукоба, у
25 Видео: Владимир Лукић – Дејтонски мировни споразум и Република Српска;

https://www.youtube.com/watch?v=72PaVZD-9aM&feature=emb_title (15. 04. 2020).
26 Предраг Лозо, Одсудна одбрaна…, 33–45.
104
априлу 1992, и повлачења јединца ЈНА у мају исте године, долази до де-
зорганизованости српских формација те пада Мостара и долине Нере-
тве, половином јуна 1992. године. У томе су главну улогу имале хрватске
формације под командом начелника Јужног војишта ХВ Јанка Бобетка.
Ово је означило комплетан каснији карактер и развој догађаја у Херце-
говини током Одбрамбено-отаџбинског рата.27
Битка за Подвележје
Битка за Подвележје била је један од догађаја којим су снаге, тада Војске
Српске Републике БиХ, односно 10. херцеговачке моторизоване брига-
де (10 хмтбр), касније назване 8. хмтбр или Невесињска бригада ХК ВРС,
обезбиједиле стабилизацију ратишта након пада Мостара и предуслове
за будуће успјешно функционисање. Битка је трајала у периоду од 17. јуна
до 10. јула на подручју подвелешког платоа који чини низ села насељених
доминантно муслиманским становништвом. Овај плато, значајно про-
странство између Мостара, планине Вележ и Невесиња, чинио је један
од простора – кључева рата на мостарско-невесињском правцу херце-
говачког ратишта. Треба рећи да је ова операција у почетку била стицај
околности и личне иницијативе капетана Зорана Пурковића, али се кас-
није показала као веома значајан корак.28
Митровданске офанзиве током новембра 1992. и 1994. године

На поменутом мостарско-невесињском правцу даљи развој догађаја
обиљежиле су битке које су у историографији познате као митровданске
офанзиве. Двије различите војне акције великог обима, тј. угрожавање
положаја одбране Републике Српске на просторима планина Прењ и Ве-
леж, подвелешког платоа и територија које гравитирају мјесту Врањевићи,
простирући се према општини Столац, имале су за циљ освајање Неве-
сиња. Таквим развојем ситуације би у потпуности била угрожена ком-
пактност територија на јужном дијелу одбране Републике Српске. Ове
територије чиниле су и значајно подручје распореда снага ХК ВРС и ње-
гове повезаности и усмјерености преко подручја Фоче и Калиновика са
снагама Сарајевско-романијског корпуса. Велики фронтални удар, више-
струко у људству и техници надмоћнијих нападачких снага, састављених
27 Зоран Јањић, Невесињска бригада у рату 1992–1995, Невесиње – Београд, 150–168, 2017.
28 Исто, 207–218.
105
од хрватско-муслиманских формација 8–14. новембра 1992. године, као и

планирано убацивање око 1.000 муслиманских војника у позадину поло-
жаја ВРС, у новембру 1994. године, по војним мјерилима веома су разли-
чите нападачке операције. Њима је, међутим, осим терена на којем су се
одвијале и циља отежавања положаја српског народа и државе Републике
Српске у источној Херцеговини, заједнички именилац био и неуспјели ре-
зултат. Иако је било планова на крају рата, послије 1992. године освајачи
из долине Неретве више нису покушали ниједан велики фронтални удар
као што је била операција кодног назива „Бура”, док је операција „Јесен
94” проглашена од стране муслиманских лидера, али и аналитичара, јед-
ним од највећих неуспјеха у рату. Што се тиче 1994. године, на херцего-
вачком ратишту претходно је, у септембру на подручју општине Коњиц
од стране јединица 4. корпуса тзв. Армије Републике БиХ (АРБиХ) пре-
ма Борцима и 2. лакој пјешадијској бригади, изведена акција „Језеро 94”,
али је након губитка једног дијела територије стање и овдје стабилизова-
но. Дакле, 1994. године муслиманске снаге на херцеговачким ратишти-
ма нису успјеле преузети стратешку иницијативу као у другим крајеви-
ма некадашње БиХ.29
Однос према хрватско-муслиманском сукобу 1993. године

Током 1993. године пред јединицама ХК ВРС нашао се нови изазов. То је
однос прeма хрватско-муслиманском сукобу. Муслиманско-хрватски рат,
тј. сукоб дојучерашњих савезника из антисрпске коалиције, прво је еска-
лирао на подручју средње Босне а затим на подручју Херцеговине. Трајао
је у периоду од маја 1993. до фебруара 1994. године, када је потписан Ва-
шингтонски споразум. Споразумом је формирана муслиманско-хрватска
федерација. Овај рат донио је на просторе БиХ нове суровости грађан-
ског рата и у потпуности оповргао наративе о српској агресији и кривици
за избијање рата. У овом рату, такође, почињени су злочини зараћених
страна према војницима и цивилима супротне стране. Сам град Мостар,
средиште Херцеговине, у овом рату претрпио је велика разарања и стра-
дања цивилног становништва.
У акту из априла 1993. године који је 2. лака пјешадијска бригада упу-
тила Команди Херцеговачког корпуса се, осим објашњавања појединости
о почецима сукоба између Муслимана и Хрвата, обавјештавало о кон-
тактима са Хрватима на подручју Коњица. Наводило се да би се ти суко-
29 Предраг Лозо, Одсудна одбрана…, 327–328.
106
би дојучерашњих савезника те подржавање Хрвата могли искористити и

за побољшање положаја (за заузимање веома важног положаја Превља у
рејону Коњица), али и за спасавање српских цивила из овога града пре-
ко успостављених контаката. Уједно би се могла обезбиједити одређена
количина погонског горива које су Хрвати нудили у замјену за сарадњу и
помоћ.30 Укратко, стратегију ВРС на подручју Херцеговине током тог пе-
риода рата записао је Ратко Младић:
„СБ (служба безбједности – прим. аутора) да разради систем тајних
контаката како би се разбуктао рат међу Х и М, а да ми помоћу њих. су-
коба реализујемо своје циљеве – њих (мисли се на муслиманску страну –
прим. аутора) гурати на десну обалу Неретве уз обећање аутономије и да
се заузме Мостар, макар оно што је наше, као и долину Неретве.
-Понудити им садејство, низ д. Неретве ка мору.
Контакте држати у тајности.
Наша оријентација: од Коњица до мора 1/ обала Неретве наша.-
*Не смијемо дозволити стварање велике Хрватске”.31
Ово треба узети у обзир само разумијевајући ситуацију на терену по-
ловином 1993. године. На јужном дијелу ратишта ХК се бранио од једи-
ница ХВ на потезу између Дубровника и Требиња. На подручју Стоца био
је суочен са јединицама ХВО које су надвладале муслиманске јединице у
овом мјесту и околини. На подручју Мостара јединице ВРС биле су у до-
диру са муслиманским јединицама и практично им омогућиле опстанак у
веома тешкој ситуацији својим недјеловањем, али и помагањем. На под-
ручју Коњица у исто вријеме помагало се Хрватима. Све то одвијало се у
раздаљини од неких 100 км ваздушне линије. Како то објаснити? Треба
имати у виду да је и ХК, као и комплетна ВРС, имао константних пробле-
ма у снабдијевању и логистици32 , нарочито због међународних блокада,
а касније и због инсистирања странаца на блокади од стране СРЈ. Такође,
пошто је снабдијевање војске кроз читав рат било усмјерено на локалне
заједнице, често је долазило до разних проблема и импровизација. Може
се доћи до закључка да је ВРС помагала страни која је била превладана
или у опасности да доживи војну, али и демографску катастрофу на јед-
ном од подручја. То се могло догодити Муслиманима у граду Мостару. У
исто вријеме, жестокој медијској кампањи против Републике Српске на
западу могло се вијестима о оваквим подухватима противрјечити. Не
30 РЦИРЗ, Komanda 2. lpbr Komandi Hercegovačkog korpusa, str. pov. br. 24-4/98, 25. 04. 1993. godine.
31 РЦИРЗ, Ратко Младић, ,,Биљешке”, 4.
32 РЦИРЗ, ВРС, Команда ХК, коришћење муниције, м/в и горива, Наређење, стр. пов. бр. 76-408, 24. 05. 1993.
107
треба, ипак, заборавити да је непријатељима помагано и из хуманитар-

них разлога и да су конвоји за спасавање цивила и бораца обје супрот-
стављене стране пролазили преко територија југа Републике Српске без
икаквих инцидената, који би се могли очекивати с обзиром на суровост
рата и претходна дешавања.
Учешће снага ХК ВРС у акцији ,,Лукавац-93” и проблем повезивања

снага са СРК ВРС
Од почетка ратних дешавања постојао је проблем повезивања снага
војске СР БиХ из централног дијела Херцеговине са просторима Фоче,
даље Горажда, али и са Трновом и Сарајевом. На подручју између Гацка
и Фоче ситуација је стабилизована у рану јесен 1992. године. У новембру
1992. године, док се одвијала одбрана на невесињско-мостарском правцу,
тј. за вријеме Прве митровданске офанзиве, на подручју Горажда спојиле
су се снаге Херцеговачког и Сарајевско-романијског корпуса ВРС. Овом
акцијом на потезу Мокро поље – Радоље – с. Млазине – Градац – Хум ство-
рена је значајна основа за каснија дејства на спајању са централним дије-
лом снага СРК. Ослобађање Трнова на ред је дошло у љето 1993. године.
За комплетније разумијевање слагалице ратних догађаја у Херцегови-
ни потребно је напоменути и значај учешћа ХК ВРС у операцији „Лука-
вац 93” у јулу 1993. године. Тада су јединице ХК ВРС, заједно са јединица-
ма СРК, учествовале у једној од најзначајнијих операција ВРС током рата.
Основна идеја операције, по замисли генерала Младића, била је да се из
три правца изврши продор према Трнову, потисну и раздвоје муслиман-
ске формације на линији Трново – Горажде, и да се потом овлада планин-
ским висовима Игмана, Трескавице и Бјелашнице. Јединице Херцеговач-
ког корпуса добиле су задатак да заузму Рогој – планински превој на путу
Сарајево – Фоча (Србиње). Падом овог положаја муслиманске снаге би
дошле у безизлазну ситуацију. Из супротног правца дејствовале су једи-
нице Сарајевско-романијског корпуса правцима Кијево – Иловице – Тр-
ново и Јахорина – Делијаш – Трново. Већ 9. јула 1993. ослобођени су Гре-
бак, Рогој и Делијаш. Два дана након овога, 11. јула, ослобођено је Трново.
Преговарачи и на међународном и на домаћем нивоу били су изненађени
брзином напредовања „војске која је брза као вјетар”, како пише истори-
чар Бојан Димитријевић у својој књизи, наводећи ријечи предсједника Ра-
дована Караџића. Оперативно-тактичка група тзв. Армије РБиХ „Игман”
била је приморана да се повлачи дубље до јачих планинских ослонаца за
108
одбрану Хајте, Проскока и Бјелашнице. У другој обухватној фази опера-

ције, крајем јула, ВРС ослобађа врх Бјелашнице и пространства Игмана.
Генерал Младић је знао да контрола Игмана и Бјелашнице ставља служ-
бено муслиманско Сарајево у готово безизлазан положај, јер су извођењем
ове акције муслиманске снаге у њему доведене у окружење на широкој
основи. Алија Изетбеговић је уцјењивао наставак преговора, а међуна-
родна заједница захтијевала од политичког руководства да нареди ВРС
да контролу новопосједнутих територија на планинским вијенцима пре-
да УНПРОФОР-у. Пошто је муслиманска страна била у безизлазном по-
ложају и суочена са највећим губитком у рату, пријетња бомбардовањем
српских положаја од стране НАТО-а била је директна. Након наредбе
за препуштање новопосједнутих територија на Игману и Бјелашници
УНПРОФОР-у, ова акција постала је један од првих знакова размимои-
лажења између војног и политичког врха Републике Српске, прије свега
у погледу начина на који је потребно завршити рат. Занимљива за посма-
трање је чињеница да се у исто вријеме, док према муслиманским једи-
ницама у долини Неретве нема никаквих дејстава, иако су оне у изузет-
но тешком положају због сукоба са Хрватима, на подручју Сарајева воде
велике операције.33
У априлу 1994. године јединице ХК ВРС учествовале су у нападној опе-
рацији ,,Звијезда-94” у околини Горажда. Ослобођена је знатна територија
и скраћен фронт за јединице из Фоче и Чајнича. Међутим, напредовање
је заустављено у самом силаску у град на десној обали ријеке Дрине. На-
кон тога, преко превоја Потркуша пробијен је пут којим је коначно успо-
стављена директна веза између Херцеговине и средњег Подриња, однос-
но између сусједних општина Фоче и Чајнича. У сукобе се тада први пут
у облику дејствовања по циљевима на земљи умијешала и НАТО авија-
ција помажући муслиманској страни.34
Дешавања на требињско-дубровачком ратишту

у периоду 1992–1995. године
Већ је напоменуто да је једна од главних карактеристика рата била пре-
нос активности са територије некадашње Републике Хрватске на терито-
рију БиХ. Херцеговина је још од октобра 1991. године, и касније сукоби-
33 Бојан Б. Димитријевић, Генерал Младић u Војска Републике Српске, Београд 2019, 198–205, 291; Република
Српска у Одбрамбено-отаџбинском рату, 101, 174–175.
34 Предраг Лозо, Одсудна одбрана…, 183–185.
109
ма у околини Дубровника, била једна од главних територија за ширење

рата са хрватске стране. Почетком рата на територији БиХ компликова-
ло се стање и на самом југу, у рејону требињске општине, гдје ће током
читавог рата бити контакт директно са Хрватском војском. Дешавања на
требињско-дубровачком ратишту у периоду од маја до октобра 1992. и
од августа до новембра 1995. године била су један од кључева развоја чи-
таве ситуације у Херцеговини. Највећа искушења снаге СР БиХ имале су
у љето и јесен 1992. године. Већ крајем маја вођена је, како се данас на-
зива, Битка за Бобанску површ и Требињску шуму. „Како у офанзивним
дејствима, које је извела у периоду мај–јун 1992. године, ХВ није успјела
остварити планирани коначан циљ, команда Јужног војишта је, у циљу
наставка планиране операције, извршила додатно прегруписавање соп-
ствених и довођење свих слободних снага ХВ у своју зону одговорности”.35
Са хрватске стране операцијом ,,Тигар” било је предвиђено да се извр-
ши деблокада прилаза Дубровнику, заузме Бобанска површ и овлада до-
минантним висовима на западном ободу Попова поља. Ово настојање у
околини Дубровника значило је пoтискивање снaга Требињске бригаде
са доминантних висова, а требало је створити довољно оперативну ду-
бину ради даљег притиска ка Требињу и Конавлима те остварити пот-
пуну контролу свих кретања на комуникацијама Требиње–Љубиње. Ова
непријатељска операција са значајним снагама ХВ извођена је у периоду
oд 1. дo 15. јула 1992. године. У овом периоду забиљежена је и Битка за
одбрану Влаштице.36
У данима који су долазили услиједила је одсудна одбрана јужног обода
Попова поља. Како планирани циљ операције „Тигар” није био остварен,
она је, због губитака у људству, пољуљаног морала и онемогућеног даљег
напредовања, обустављена. Нови циљ непријатеља био је да се под пот-
пуну контролу стави саобраћајница с. Зaвaлa – с. Oсojник, овлада доми-
нантним објектима и избије на југозападни дио Попова пoљa. У том циљу
кренуло се у спровођење хрватске операције која је названа „Ослобођена
земља”. Она је отпочела 23. јула. Иако је требало да се изведе муњевито,
трајала је скоро два мјесеца, тј. до 15. септембра. Љето 1992. године било
је најтежи и одлучујући период за одбрану источне Херцеговине. Тре-
бињска бригада великим је напрезањем осујетила намјере непријатеља
да избије на ободе Попова поља и протјера снаге бригаде на десну обалу
р. Требишњице. Такође, треба рећи да је повлачење војске Југославије са
35 Миодраг Новокмет, Требињска бригада: 1991–1996. Бања Лука, 310, 2022.
36 Исто, 316–334.
110
Превлаке, као кључни догађај који је услиједио у јесен 1992. године, зна-
чајно утицало на дешавања и борбена дејства за Требиње. Заједничка де-
кларација предсједника СРJ и Хрвaтскe, кoja je укључивaлa и Спoрaзум o
Прeвлaци, потписана је 20. октобра 1992. године. Отворило је то нове сна-
ге ХВ и нудило јој могућност тактичке иницијативе на јужном ратишту
Републике Српске.37
Требињска бригада је, у оквиру Херцеговачког корпуса ВРС, током
1992. године, водила јединствене шестомјесечне одбрамбене активности с
циљем одбране народа и територије општине Требиње. Пружила је отпор
далеко надмоћнијем непријатељу. Водила је више тешких бојева и жесто-
ких борби. Упорном мобилизацијом и стабилизацијом положаја спрем-
но је дочекала одлучујуће битке за Требиње и Херцеговину у јуну, јулу и
октобру 1992. године. Српско становништво је пред агресијом Хрватске
војске избјегло са окупираног подручја Попова поља, Бобана, Требињске
шуме, Иванице и Површи. Сва окупирана српска села на трећини терито-
рије општине од 272 км2 етнички су очишћена и потпуно уништена. На-
кон овога, фронт се стабилизовао до 1995. године.38
Ако погледамо развој догађаја до краја рата, уочљиво је да је Хрватска
не само етнички очистила Србе са своје територије, него је настојала на-
правити очишћен коридор унутар БиХ који се граничи са њеним краје-
вима. Тако је заузет простор западнокрајишких општина насељених Ср-
бима. Таква намјера, ,,уклонити српске постројбе са свих положаја близу
хрватске границе”, је, дакле, била спремана и за источну Херцеговину.39
Kомандне структуре ХК ВРС, али и српски народ у Херцеговини, зна-
ли су да вјероватно предстоје нове активности ХВ према тим простори-
ма. Командант ХК ВРС, генерал Радован Грубач, одлучио је да се изведе
операција којом би се упорном одбраном сломила нападна моћ неприја-
теља и спријечило заузимање Требиња, а потом би се, уз снажну ватре-
ну подршку и додијељена ојачања, прешло у напад... Уз прегруписавања
снага корпуса и уз долазак борбених група из других бригада, осим Тре-
бињске бригаде, када је враћен и један дио јединица са рејона Трескавице,
гдје су вођене жестоке борбе од половине 1995. године, створена је осно-
ва за извођење операције. У циљу превенције непријатељских напада на
Херцеговину, операција је отпочела 12.08.1995, а завршила се 30.08.1995.
године. Дио циља операције, који се односио на извођење упорне одбра-
37 Исто, 335, 354–376.

38 Исто, 378–379.
39 Jаkša Raguž, ,,Operacija ‘Burin’…”, 635–636.
111
не, сламање нападне моћи непријатеља и спречавања да заузме Требиње,

већим је дијелом остварен. Други дио циљева операције, који се односио
на ослобађање територија требињске општине окупиране од стране ХВ и
избијање на границе општине Требиње према Републици Хрватској, није
реализован. За дјелимични неуспјех операције постојало је више разлога.40
Званично наређење за хрватску нападну операцију „Бурин”, којом би
се практично заузела читава источна Херцеговина, издато је 3. септем-
бра 1995. године, иако су припреме почеле још половином августа. За на-
пад су припремљене бригаде из Сплита, Метковића, Макарске, Дубров-
ника, Имотског... у сарадњи са ХВО и тзв. Армијом РБиХ. Акција је била
предвиђена за извођење у двије фазе од по 4–5 дана. За припреме опера-
ције формирано је издвојено командно мјесто у Метковићу. Занимљиво
је да је положаје са којих се планирало дјеловати, осим начелника Главног
стожера ХВ, Червенка, посјетио и војни аташе САД у Хрватској, што по-
казује значај акције, али и од кога је стигло одобрење припрема. Међутим,
извођење операције одгођено је 28. септембра. На њено одгађање, како
наводи хрватски историчар Рагуж, дјеловала је „виша политика”, али и
пораз који је Хрватска војска доживјела у операцији ,,Уна (Дрина)”.41 По-
бједе ВРС код Козарске Дубице, Новог Града и Костајнице показале су да
је у свом налету агресор потцијенио њен одбрамбени капацитет. Ово је
промијенило „расположење хрватског врховништва”, те изискивало нови
опрез, па тако и са акцијом „Бурин”. Нападач је знао да у Херцеговини,
која има територијални ослонац на СРЈ, може имати великих проблема.42
У плановима операције ХВ чак се разматрао могући одговор ако се у
сукоб укључи Војска Југославије, јер је требало изаћи на њене границе.
С обзиром на развој ситуације и затегнутост односа руководстава Репу-
блике Српске и СРЈ, за такав сценарио вјероватно је била мала могућност,
али је не треба искључити. У новембру мјесецу, у коме су се водили зав-
ршни мировни преговори под патронатом САД, донесена је у највишим
политичким круговима у Хрватској одлука о реактивацији операције „Бу-
рин”. Рагуж сматра да је акцију одобрио лично Туђман на једном кратком
доласку у Хрватску, усред дејтонских преговора. Одлука донесена 7. но-
вембра, коју је ХВ намјеравала спровести у случају неуспјеха преговора,
садржала је промјене детаља претходног плана. Формирани су команд-
но мјесто ОГ ‘Видуша‘ у Хутову и ТГ ‘Сплит‘, те је дошло и до других пре-
40 Миодраг Новокмет, Требињска бригада: 1991–1996. Бања Лука, 425–430, 2022.

41 Република Српска у Одбрамбено-отаџбинском рату, 284–285.
42 Jаkša Raguž, ,,Operacija ‘Burin’…”, 633–657.
112
груписавања хрватских снага. Промијењен је план дјеловања на помоћ-

ном правцу, али је главни циљ остао исти. Спремао се, дакле, и трећи
Митровдан и то 1995. године. Међутим, та операција је усљед успјешних
дејтонских преговора и потписивања споразума дефинитивно отказана.43
ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА
У наметнута ратна дешавања се ушло са намјером српског народа и
елите на просторима тадашње БиХ да се опстане у заједничкој држави
са Србијом, Црном Гором и Републиком Српском Крајином, тј. у некој
форми у суженој Југославији, што се наводи у формативним докумен-
тима. Када разматрамо ратна дешавања, видљиво је да је ипак на крају
рјешавања статуса одређених територијалних цјелина током рата важио
принцип, бар са стране Републике Српске, да је најјачи аргумент у раз-
ним преговорима било оно што се држало војнички. Територије које су
биле изгубљене у рату веома су се тешко враћале, поготово у Дејтону, из-
узевши примјер Мркоњић Града и Шипова. Из оперативне документа-
ције ВРС видљиво је да је приоритетни циљ ХК био одбрана простора
источне Херцеговине. Два поменута стратешка принципа или циља, и
то граница на ријеци Неретви и излазак на море, која су се наводила
на стратешком и дипломатском, тј. политичком нивоу, на том нивоу
нису ни остварена. Што се тиче њиховог евентуалног војног постизања
током рата, поготово за први, за који јесте било прилике током мусли-
манско-хрватских сукоба, требало је да се створе политички услови и у
вези са тим добије одобрење за војне активности, које никада није дошло.
Закључак какав би исход таквих операција био у краћем и дужем стра-
тегијском интервалу и данас спада у домен нагађања. Такође, треба рећи
да, иако је циљ јединица ХК ВРС током међусобних сукоба Муслимана
и Хрвата у долини ријеке Неретве био побољшање сопствених положаја,
чини се да он није остварен. Како се помагало оном противнику који је
на одређеном простору био пред потпуним поразом, дошло се на крају у
ситуацију да ниједна од супарничких страна није била толико исцрпље-
на те да је у другој половини 1994. и у 1995. години била спремна да по-
крене опсежне акције против југа Републике Српске.
Посматрање догађаја и планова везаних за Херцеговину у Одбрамбе-
но-отаџбинском рату уводи један нови међуниво посматрања, односно
карику која повезује крупни план Републике Српске и појединачни локал-
43 Исто, 633–657.
113
ни ниво. Изучавањем одређених специфичности које су евидентиране на

искуственом нивоу на том опсегу посматрања могу се покушати извући не
само историјски и историографски закључци, него се могу и добити пу-
токази за функционисање у садашњости и будућности Републике Српске.
Тако, рецимо, разматрајући положај српске Херцеговине 1992–1995.
године, једна од њених предности била је ослоњеност на СРЈ, односно на
територију Црне Горе. Видјели смо да је то 1995. године, једним дијелом,
допринијело да Хрватска не нападне ово подручје, двоумећи се око уло-
ге снага Војске Југославије. Међутим, данас се овај дио Републике Српске
налази према Федерацији БиХ, углавном ослоњен на ратне линије, с тим
што му је у близини и Хрватска, а иза леђа му је још једна чланица НА-
ТО-а – данашња Црна Гора. Политичке промјене на крупнијем нивоу су,
дакле, значајно промијениле и регионалну ситуацију.
Када говоримо о промјенама, треба разумјети и ситуацију са значај-
ним демографским, односно наталитетским падом, и повећаним нега-
тивним салдом миграција, који значајно стављају источну Херцеговину
у отежан положај. Она више нема онај демографски потенцијал који је
имала, рецимо, приликом изласка српског становништва из Мостара и
других мјеста долине Неретве. Веома је забрињавајућа чињеница да цје-
локупна источна Херцеговина, од Требиња до Фоче, нема ни 70.000 ста-
новника. Међутим, енергетски потенцијал ове регије, који се увећава но-
вим улагањима и пројектима у Републици Српској, један је од позитивних
фактора на који се може рачунати у економском, а тиме и у свим осталим
аспектима посматрања.
Не разумјети или не уважити поменуте карактеристике значило би
изложити се опасности стицања неких нових или сличних, поновљених
искустава у моментима када историјски точак убрзава свој рад и када се
често нема времена за исправну појединачну или колективну реакцију.
ИЗВОРИ
• Архив Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење
несталих лица.
114
• Jаkša Raguž, ,,Operacija ‘Burin’ – planovi Hrvatske vojske za zauzimanje istočne
Hercegovine 1995. godine”, u: Časopis za suvremenu povijest, Vol. 41, No. 3, Zagreb,
633–657, 2009.
• Бојан Б. Димитријевић, Генерал Младuћ u Војска Републuке Српске, Београд,
2019.
• Владимир Лукић, „Рушење Југославије и стварање Републике Српске и њене
војске”, у: Улога старјешина ВРС у стварању и одбрани Републике Српске то-
ком Одбрамбено-отаџбинског рата, Бања Лука, 27–38, 2018.
• Група аутора, Република Српска у Одбрамбено-отаџбинском рату, Бања Лука,
2017.
• Група аутора, Херцеговачки корпус – прилози за монографију, Билећа, 2017.
• Зоран Јањић, Невесињска бригада у рату 1992–1995. године, Невесиње – Бе-
оград, 2017.
• Миодраг Новокмет, Требињска бригада: 1991–1996, Бања Лука 2022.
• Никола Кољевић, Стварање Републике Српске: дневник 1993–1995, књига 1,
Београд, 2008.
• Никола Кољевић, Стварање Републике Српске: дневник 1993–1995, књига 2,
Београд, 2008.
• Предраг Лозо, Oдсудна одбрана: митровданске офанзиве на источну Херце-
говину 1992. и 1994. године, Бања Лука, 2021.
115
Predrag Lozo, Historian Original Scientific Paper

The Republic of Srpska Centre
for Research of War, War Crimes, and
the Search for Missing Persons
HERZEGOVINA’S STRATEGIC IMPORTANCE IN THE

HOMELAND DEFENCE WAR: AN ANALYSIS OF THE REPUBLIC
OF SRPSKA’S MILITARY AND POLITICAL PRIORITIES44
Abstract: Herzegovina's distinct geographical position and historical background

have often been the subject of scrutiny within the broader context of the Republic of
Srpska and Bosnia and Herzegovina in historical analyses, even when such attribution
may not be fully justified. This paper delves into Republika Srpska's military and political
priorities during the Homeland Defence War, specifically examining how Herzegovina's
strategic position in the southern region of the Republic impacted these priorities.
Employing historical methodology, this paper analyses primary sources and literature to
identify patterns among events and processes during the Homeland Defence War. The
progression of events during specific time intervals of the war, marked by military events
and diplomatic peace negotiations and initiatives, is a fascinating aspect to observe The
study examines pivotal moments such as the transfer of the conflict from Croatia to
Bosnia, the loss of Mostar and the Neretva River Valley, the Mitrovica offensives, events
on the Trebinje-Dubrovnik battlefield, the attitude towards the Croatian-Muslim conflict,
and the involvement of the RS Army’s Herzegovina Corps in the ‘Lukavac-93’ operation.
The findings provide valuable insights not only into how Herzegovina functioned during
the war but also into current processes that relate to the emergence and existence of
the Republic of Srpska.
Key words: Herzegovina, Homeland Defence War, Republic of Srpska, strategic

priorities, negotiations, war events.
44 The primary purpose of this text was to contribute to the monograph titled ‘Fateful Defense: The Mitrovica Offensives
on Eastern Herzegovina in 1992 and 1994’, which was published in Banja Luka in 2021.
116
Др Немања Девић, научни сарадник Прегледни научни рад
Институт за УДК 355.42(100)„1939/1945“:323.1(497.6РС)
савремену историју Београд DOI 10.7251/TGRS2201117D
ПОЛИТИКА СЕЋАЊА НА ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ И

НАЦИОНАЛНО ПОМИРЕЊЕ У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ
1992‒2022: ИСКУСТВА, ПЕРСПЕКТИВЕ, ПРОБЛЕМИ
Апстракт: Република Српска је у поређењу са другим српским земљама и

земљама окружења од свог настанка највише одмакла по питању помирења на-
ратива успостављених након завршетка Другог светског рата и грађанског рата
1945. године. У овом раду анализираћемо постојећа спомен-обележја, литера-
туру, историографију и спискове жртава који су се бавили пораженом страном
(ЈВуО) у грађанском рату, политици и моделима помирења коју су заступале др-
жавотворне странке од 1990-их до данашњих дана, као и отвореним питањима
и белинама у историјском знању на ову тему. Уједно, у раду ћемо начинити ком-
парацију са искуствима из Србије, Црне Горе и проблемима у истраживању „за-
тамњене” прошлости српског народа 1941‒1945. године.
Кључне речи: Други светски рат, 1945, грађански рат, НДХ, геноцид, полити-
ка памћења, национално помирење.
„Нисам могао да се присетим неког другог разлога који би под ’исту за-
ставу’ могао да обједини оволико различитих људи и група. Све је изгле-
дало нестварно и подсећало је на слике из филмова о Другом светском
рату. (…) Сам састав тих људи био је необичан. За истим столом седели
су пензионисани полицајци, свештеници, бивши четници, бивши парти-
зани, атеисти, верници, пензионери, директори, доктори наука, профе-
сори, сељаци... Зближило их је то стање угрожености, као кад у време по-
плаве или пожара на брвну у набујалој реци или острвцету у шуми коју је
захватио пожар, угледате вука и кошуту или лисицу и зеца. До тада љути
противници, а сада угрожени вишом силом мирно чекају и солидаришу
се како би преживели кризу и сачували живот. Таква је ситуација била и
у Забрђу тог априлског дана 1992. године. Рат је помирио разлике које су
створене у комунизму. Рат је поравнао вештачке кастинске поделе. Пре-
ко ноћи нестала је код комуниста властодршка надменост, код бивших
четника изгубио се осећај инфериорности, код сељака је нестао комплекс
туђег господства. Код необразованих нестао је респект према титулама и
117
туђем звању, код интелектуалаца супериорност, код старијих захтевност

за учтивошћу и поштовању према годинама, код људи сумњивог мора-
ла стид због затворске прошлости, и много тога... На столу је био нови
шпил карата. Нови учесници, нове карте и нова правила по којима је тре-
бало играти.”1 Овим речима, прилично аутентично, Момчило Крајишник
(тада председник Скупштине српског народа у БиХ) описао је атмосферу
обнављања саборности српског народа у залеђу Сарајева у предвечерје
рата 1992. у Босни и Херцеговини.
Сличан утисак о новом добу поделио је и потпредседник Републи-
ке Српске Никола Кољевић, када је 1993. обишао Козару, раније препо-
знатљиву по привржености комунизму и југословенству: „Нас десетак
седимо у хладњаку са чашицом манастирске ракије. Ту је и благородни
игуман и прослављени генерал Талић и дубички посланици, општинари,
пензионери, сељаци. У једном тренутку један каже: ’Ја не знам ви, али ја
сам се за ово борио ‒ да црква, војска и наша власт опет буду заједно и сје-
де с нама за истим столом.’ Доиста, има ли важнијих нити које могу оку-
пити српство и обновити га у свем његовом богатству?”2
Српско вођство је од првих ратних дана заиста тежило да оствари
идеју националног помирења и саборности, и исправи неправде нане-
сене српском народу у Јајцу 1943. и фактички озакоњене 1945. године.
Политичко руководство Републике Српске, на челу са др Радованом Ка-
раџићем, чврсто је стало на становиште „никад више 1941”, које је има-
ло двоструки значај – кроз спречавање поновног геноцида над српским
народом, али и кроз одбацивање идеолошких подела и унутрашњег рас-
кола из Другог светског рата.3 Ово опредељење се у виду примењеног
политичког програма може видети већ на основу говора Радована Ка-
раџића на седници Народне скупштине Српске Републике Босне и Хер-
цеговине од 12. маја 1992. године: „Чини се да нам се дешава нешто ново,
уствари дешава нам се нешто што нам се већ дешавало, само што је наш
одговор на то другачији, ако могу да кажем и спремнији и успјешнији.” У
1 Момчило Крајишник, Како се рађала Република Српска. Записи из хашког затвора, Београд: Вести, 427‒428,
2011.
2 Никола Кољевић, Стварање Републике Српске, дневник 1993–1995, књига 1, Београд: Службени гласник,
189, 2008. На оснивачкој скупштини СДС-а у Невесињу августа 1990, на територији бременитој поделама из
грађанског рата, Караџић је између осталог казао: „Странку смо основали да се у њој нађу сви Срби, без по-
ражених и побијеђених, без бијелих и зелених, без црних и црвених. (…) Наша странка позива све Србе, да
изађу из ровова, да се врате из шума, да стисну руке и загрљај једни другима и да се више никада не понови
да у интересу својих непријатеља пуцамо једни на друге”, „СДС Невесиње, Караџић у Невесињу”, (4) СДС Не-
весиње 1 (Караџић у Невесињу) / SDS Nevesinje 1 (Karadzic u Nevesinju) – YouTube, приступљено јануара 2023.
3 Немања Девић, „Мотив ‘никад више 1941.’ у историјском контексту стварања Републике Српске 1992. годи-
не” у: Република Српска: положај, историја, идентитет, ур. Драгиша Д. Васић, Бања Лука: Републички цен-
тар за истраживање рата (РЦЗР), ратних злочина и тражење несталих лица, 65‒88, 2022.
118
овом говору, Караџић је Српску демократску странку назвао српским на-

ционалним покретом, који се на почетку кризе у БиХ трудио да покаже
„да смо народ, да имамо своју политичку вољу, своју свијест националну
и државну, своје интересе”. Уједно је и закључио да се унутрашње хомо-
генизовање српског народа одвија успешно, што се види и по политич-
кој клими: „Чини ми се да нема Скупштине у којој, без обзира на пози-
цију или на опозицију, постоји толико сагласности око базичних питања
и националних, и државних и људских као што је то наша Скупштина”.
Међу посланицима различитих странака, према оцени председника, по
кључним националним питањима владала је „братска слога”.4 У једном
од каснијих интервјуа, Караџић је поново истицао да су српске поделе из
Другог светског рата биле „нека врста проклетства” и да је зато настојао
да помири некадашње четнике и партизане: „Знате ли да сам ја резултат
тог помирења? Да је мој отац био ројалист, а породица моје мајке кому-
нистичка?”5
На заједничкој седници скупштина Републике Српске и Републике
Српске Крајине, која је одржана 31. октобра 1992. у Приједору, једногласно
је усвојена декларација којом се две републике обавезују да имају иден-
тичан правни систем, грб династије Немањића, тробојну заставу и хим-
ну „Боже правде”.6 На истој седници усвојена је и декларација о политич-
кој емиграцији, чиме су на својеврстан начин рехабилитовани припад-
ници четничких снага и антикомуниста. Врхунац опредељења да се рас-
крсти са поделама из прошлости и комунистичким наслеђем показан је
у јулу 1993, када су на седници Народне скупштине Републике Српске у
Мркоњић Граду поништене одлуке првог заседања ЗАВНОБиХ-а донесе-
не управо у овом граду 1943. године. Поред тога, одлука скупштине коју
је потписао Момчило Крајишник по овом питању гласила је: „Утврђује
се да између уставно-правних резултата заснованих на неважећим одлу-
кама Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Босне и
Херцеговине и Републике Српске, као Државе засноване на оригинерном
праву српског народа на самоопредјељење, не постоји никакав облик др-
жавно-правног континуитета.”7
4 РЦЗР, Записник са 16. сједнице Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини, излагање др Радована
Караџића, 3‒9.
5 Goran Jungvirth, „Optuženi o borbi za pomirenje četnika i partizana”, Radio Slobodna Evropa, 13. 7. 2011, Optuženi
o borbi za pomirenje četnika i partizana (slobodnaevropa.org).
6 „Јединство српског народа прије свега”, Војска, 18. 11. 1992.
7 „Одлука о проглашењу неважећим одлука донесених на заседању ЗАВНОБИХ-а”, Службени гласник Репу-
блике Српске, год. 2, бр. 18, 1.
119
За политичком елитом и њеном вољом оличеном у Народној скупшти-

ни, важан импулс у обнови националног јединства долазио је и из редо-
ва војног руководства. На већ поменутој седници Народне скупштине од
12. маја 1992. и генерал Ратко Младић, од тог момента командант Глав-
ног штаба Војске Републике Српске (ВРС), истицао је да је дошло време
када се не сме бити „идеолошки затуцан”, већ „нам треба заједничка па-
мет”. Младић том приликом додаје: „Јединство и слога су наш опстанак,
неслога, јавашлук, мудровање је наш нестанак.”8 У једном доцнијем неда-
тованом снимку (1993?), генерал Младић у разговору са неколико особа,
међу којима је и један свештеник, говорећи о ВРС износи ставове који се
знатно разликују од његовог првобитног пропартизанског сентимента:
„Овде нема места ни партизанштини ни комунизму (…) и ми не дозвоља-
вамо никакве поделе ни на идеолошкој ни било каквој основи. Само сло-
га. И то не само оно формално четири С, већ ми тражимо да буде слога
свесрпског народа.”9 Такви ставови преносили су се кроз командни ка-
дар ВРС, међу којима је било и доста официра бивше ЈНА. Штавише, већ
у изградњи доктрине ВРС Главни штаб одредио је три принципа која се
тичу и историје и наслеђа Другог светског рата: „ни четници ни парти-
зани, већ борба за одбрану РС”; „војска РС мора бити деполитизована
као организација”; „морал ВРС градити и развијати на српској прошло-
сти, традицији и патриотизму, свести што се боре, вјери”.10 Другим речи-
ма, војска се јесте ослањала на српске ослободилачке традиције, али се
лишавала и погубне идеологије КПЈ.
Нове војне ознаке, амблем са тробојком, ордење, повратак шајкаче на
главе команданта Младића и других војних команданата, па и неких је-
диница, у другој половини 1992. – говорили су да се ради о новом добу у
коме се раскрстило са ранијим идеолошким лутањима и вратило српском
становишту.11 Часопис Војска, између осталог, децембра 1992. у виду ин-
струкције преноси закључак генерал-мајора Милана Гвера који би био не-
замислив да се само годину раније нађе у неком војном гласилу, „да нам је
потребна духовна и верска обнова као незамењиви фактор народне ин-
теграције”.12 Управо, недуго по формирању, ВРС је добила и своју славу
8 РЦЗР, Записник са 16. сједнице Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини, излагање Ратка Младића,
26‒36.
9 „У ВРС само слога”, (4) У ВРС само слога – YouTube, приступљено јануара 2023.
10 Војска Републике Српске, приредили Драгиша Јуришић, Предраг Обреновић, Љубиша Вулин, Бања Лука:
РЦЗР, 13‒14, 2022.
11 Видети више: Предраг Цупаћ, Ратне ознаке Срба 1991‒1995, Бања Лука: Комесграфика, 2013.
12 „Само српска слога гарантује мир и слободу”, Војска, 14. 12. 1992.
120
(Видовдан), на којој је уз велику свечаност на Сокоцу 28. јуна 1992. њено

људство положило и нову заклетву.13
Ту долазимо и до трећег фактора у изградњи националног јединства
Републике Српске: била је то улога Српске православне цркве и црквене
јерархије. Патријарх српски Павле, који је иначе остварио помирење и је-
динство патријаршије у Београду и расколничких заграничних епархија
1991, био је личност која је око себе окупљала структуре из сваког идео-
лошког спектра. Епископи СПЦ у Републици Српској (захумско-херце-
говачки Атанасије, зворничко-тузлански Василије, бањалучки Јефрем, те
митрополит дабробосански Николај) нису заостајали у борби за сабор-
ност; налазимо их уз народне представнике на седницама скупштине, али
и уз војне старешине и борце на линијама фронта. Из крила цркве подр-
жана је и иницијатива СДС за ексхумацију жртава усташког геноцида на
стратиштима широм БиХ, а потекла она која се тицала канонизације но-
вомученика, почев од јасеновачких и пребиловачких, до епископа Пла-
тона Јовановића и митрополита Петра Зимоњића; од 1992. започела је и
обнова Саборног храма у Бањој Луци, сравњеног са земљом у време вла-
сти у НДХ, а забрањиваног за обнову у време комунизма. И овде су ин-
ституције показале прилично слуха и за наслеђе партизанског покрета,
па су споменик палим борцима НОР-а, раније постављен на првобитној
локацији храма, током радова на обнови храма изместили свега неколи-
ко десетина метара даље, уз пијетет и према тим жртвама.14
Посебно је симболички, у смислу стишавања унутрашњих антагони-
зама и политике српског националног помирења, значајна била посета
патријарха Павла Крајини у октобру 1993. године. Круна те посете био
је догађај када је на месту највећег српског страдања на Козари (на Мра-
ковици) на народном сабору подигнут монументални крст, а после пола
века жртвама усташког геноцида и идеолошког манипулисања покојни-
ма служено опело у присуству свештенства и архијереја. Очекивала се
и изградња храма на тој локацији. Патријарх је том приликом нагласио:
„Било је и других који су овде пострадали, али ово је била и остала првен-
ствено жртвена Крајина српског православног народа.” Интересантно је
13 Предраг Лозо, „Војска Републике Српске” у: Република Српска у Одбрамбено-отаџбинском рату, ур. Предраг
Лозо, Бања Лука: РЦРЗ, 91, 2018.
14 Радмила Колунџија, Ратко Радујковић, Саборни храм Христа спаситеља, Бања Лука: СПЦО Бања Лука,
272‒280, 2020. Интересантна је судбина споменика народним херојима из редова НОВЈ у Требињу у централ-
ном градском парку: тамо је локално становништво вођено сфером приватног сећања и личним успоменама
током рата 1992‒1995. оскрнавило споменике Владе Шегрта, Драгице Правице и још неколицине којима су
приписивани ратни злочини у време тзв. левих скретања. Други су остали нетакнути, чак и ако се радило о
херојима потеклим из редова Хрвата и Бошњака.
121
да је овом приликом у контексту набрајања српских стратишта из Дру-

гог светског рата патријарх Павле поменуо и Лијевче поље, што импли-
цира да се осврнуо и на страдање четника у грађанском рату и укључио
га у места највећих националних трагедија.15
ИСКУСТВА
Политичка клима коју су створиле институције Републике Српске во-
дила је у ратним (1992‒1995) и поратним годинама ка саборности и на-
ционалном помирењу по питању идеолошких подела и наслеђа Другог
светског и грађанског рата, који у тој мери нису били присутни ни у јед-
ном другом делу српског етничког простора. Споменици припадницима
и жртвама из редова партизанског покрета (најмонументалнији на Ко-
зари и на Зеленгори) из социјалистичке епохе у Републици Српској нису
рушени нити скрнављени од српских снага. С друге стране, већ од 1990,
паралелно са ексхумацијом и обележавањем стратишта жртава усташ-
ког режима, у појединим локалним срединама подизана су спомен-обе-
лежја и српским жртвама комунизма. Према доступним подацима, први
такав споменик у региону, локалном иницијативом потомака жртава, по-
дигнут је у Добрељима код Гацка 1990. године. У спомен на жртве Владе
Шегрта, на овом споменику уписана је и порука за догађаје који ће усле-
дити: „Нека овај споменик вјечно учи и опомиње да никада више Срби
не буду братоубице”.16
Отварала се и друга перспектива, неопходна за свеобухватно страдање
српског народа. Број оваквих спомен-обележја, посвећених раније непопи-
саним погинулим припадницима Равногорског покрета, углавном у виду
плоча, у наредним годинама је умножен. У селу Остојићеву код Бијељине
„захвални мештани” подигли су 1993. спомен-плочу мештанима који су
„погинули у четничком покрету отпора 1941‒1945”. У Папраћи крај Шеко-
вића 1998. „захвално покољење” је покрај манастира подигло јединствен
споменик погинулим борцима ЈВуО и цивилима тог краја у рату 1941‒1945,
али и борцима Одбрамбено-отаџбинског рата 1992‒1995. У врху спомени-
ка, постављене су и три спомен-плоче надређеним командантима: врхов-
ном команданту краљу Петру Другом Карађорђевићу, његовом начелнику
штаба и министру војном генералу Драгољубу Михаиловићу и командан-
15 „Патријарх Павле на Козари”, (4) Патријарх Павле на Козари – YouTube, приступљено јануара 2023.
16 „Откривање споменика у селу Добрељи”, (4) ОТКРИВАЊЕ СПОМЕНИКА У СЕЛУ ДОБРЕЉИ ОПШТИ-
НА ГАЦКО 1990. ГОДИНЕ – YouTube, приступљено јануара 2023.
122
ту источне Босне мајору Јездимиру Дангићу. Натпис на овом споменику

(„ове свете жртве су наша истина и наша историја Другог свј. рата”), али
и попис преживелих четника, говоре да се радило о жељи потомака по-
ражених у грађанском рату да се коначно предочи и страдање њихових
бројних предака (уписано je неколико стотина имена), над којима је до
тада био примењиван својеврсни damnatio memoriae. Даље, у Обудовцу
крај Шамца, највећем селу у Посавини, 2001. је крај цркве подигнут им-
позантан спомен-комплекс посвећен свим српским жртвама овог краја
положеним током 20. века – од солунских добровољаца до жртава отаџ-
бинског рата 1990-их. И овде се радило о иницијативи потомака жртава,
који су на споменику везаном за Други светски рат, поред поименичног
списка настрадалих, уклесали и следећи натпис: „Страдалници српски,
од окупатора и комуниста, вјечан вам помен”.17 На овим меморијалима
посебно су истицана имена четничких бораца погинулих од окупатора
и усташа, што је требало да буде и додатни аргумент о антифашистич-
ком карактеру ове војске.
Нисмо пронашли нити је познат било какав документ/декрет који је
подстицао меморијализацију и изградњу споменика пораженим снага-
ма у грађанском рату 1941‒1945. Последица тога била је да су у највећим
стратиштима и највећим градовима (Бања Лука и Источно Сарајево до
данас немају споменик погинулим равногорцима нити уређене спискове
жртава тог покрета) таква обележја изостала. Иницијативе су биле локал-
не, везане за по једно или више села, са сличним, готово типским натпи-
сима и посветама на споменицима и спомен-плочама, које су по прави-
лу садржале и спискове страдалих из тих средина. Почетком 2000-их, са
утврђенијом временском дистанцом и смањењем броја непосредних ак-
тера и учесника грађанског рата, број ових иницијатива се увећава, а са
њима и број спомен-обележја погинулим равногорцима („четницима”) и
жртвама комунистичког терора. Спомен-плоче подигнуте су у Скугрићу
и још неким местима у Посавини, а на Требави, у порти манастира Дуга
Њива 2004, подигнут је споменик сличан оном у Папраћи, са свим име-
нима погинулих равногораца из тог краја, на челу са њиховим командан-
том попом Савом Божићем. У цркву су смештени и недавно ексхумира-
ни Божићеви посмртни остаци који имају посебан култ, будући да је он
касније проглашен за свештеномученика и да се у окриљу СПЦ слави као
17 „Шамац, Обудовац, споменик палим Обудовљанима од Протине буне па до сад”, Kulturasjećanja.org, Šamac,
Obudovac, Spomenik palim Obudovljanima od Protine bune pa na ovamo | kultura sjećanja (kulturasjecanja.org),
приступљено јануара 2023.
123
свети.18 Будући да је на истој локацији похрањен и један део ексхумираних

жртава, на плочи крај споменика исписан је текст националног и верског
садржаја: „Очекујући васкрсење мртвих овдје почивају земни остатци
српских родољуба поубијаних од комунистичког безумља у времену од
1941–1947. године”. Занимљиво је да је у тих неколико година (око 2002)
на пар локација обележено и место страдања четника из Србије, током
њиховог повлачења и тзв. Босанске голготе 1944/1945; реч је о Поповима
крај Бијељине, Скугрићу код Модриче, Младиковини код Теслића и мо-
жда још понеком месту.19
Приметно је да у том периоду иницијативу у јавној меморијализацији
од потомака преузимају равногорске и борачке организације (гдегде и
локалне самоуправе), што је говорило да је политика сећања после више
од пола века бар делом институционализована. У Брљеву крај Гацка по-
дигнут је споменик устаницима (доцније четницима) под командом по-
па-војводе Радојице Перишића, до тада изостављеног из званичних исто-
ријских интерпретација, који су 6. јуна 1941. покренули први масовни
устанак против усташа и окупатора на територији Херцеговине. Од 2000.
тај се датум празнује и као Дан општине Гацко20 , што је можда и највеће
постигнуће везано за политику сећања на припаднике ЈВуО и Равногор-
ског покрета у свим српским земљама. Примера ради, у Србији се 31. ав-
густ, као дан ослобођења првог града у Европи, Лознице, од четника пот-
пуковника Веселина Мисите, празнује скромно и искључиво у локалним
оквирима, док је у Црној Гори (у Беранама) споменик Павлу Ђуришићу,
једном од вођа 13-јулског устанка, забрањен, а постамент миниран. Ср-
бија је 2004. добила закон којим су начелно изједначена два антифаши-
стичка покрета и регулисана борачка права припадника ЈВуО, но ни поред
тога, две деценије касније ниједан борац те војске није остварио пензију.
Изједначење је спроведено у праксу у јавности и историографији, али у
локалним срединама је тај процес доста отежан и ометан активностима
тзв. антифашистичких и невладиних организација.21 Закон о рехабили-
тацији тзв. народних непријатеља (2006) спроведен је нешто успешније.
18 „Записи: Манастир Дуга Њива”, (5) Записи *МАНАСТИР ДУГА ЊИВА* / ИГУМАН ПАВЛЕ (2021) – YouTube,
19 Милета Симић, „Капетан Лазовић почива у Скугрићу”, Погледи, октобар 2003; Милорад Симић, „Незнани
гробови у Младиковинама”, Погледи, јул 2002.
20 „Бесједа на Дан општине Гацко”, Епархија Будимљанско-никшићка СПЦ, Бесједа на дан општине Гацко др
Васиљa Јововићa | Епархија будимљанско-никшићка (eparhija.me), приступљено јануара 2023. Социјалистич-
ка историографија наводила је у складу са идеолошким тумачењима да је устанак у Босни и Херцеговини за-
почео знатно касније, 27. јула 1941.
21 Ејуб Штитковац, „У Србији и званично изједначени припадници партизанског и четничког покрета”, DW,
U Srbiji i zvanično izjednačeni pripadnici partizanskog i četničkog pokreta – DW – 13.12.2004, приступљено ја-
124
Херцеговина у обележавању и сећању на пале равногорце у односу на

друге регионе РС предњачи и на другим пољима: први попис свих жрта-
ва рата, укључујући и припаднике ЈВуО, био је 1991. објављен у Коњицу22
, а у Билећи је 2014. саграђен јединствен Равногорски парк, са спомени-
цима генералу Михаиловићу и локалним командантима из редова ЈВуО.
На тој локацији 2. октобра сваке године се обележава „дан пада Билеће у
Другом светском рату”, у сећање на пораз и губитке ЈВуО на том подручју
наведеног датума 1944. године. Интересантно је да је реторика на том ме-
сту углавном усмерена у правцу националног помирења – али кроз ис-
тину и указивање и на страдање Равногорског покрета и његове јунаке.23
Споменици погинулим четницима и/или жртвама комунистичког терора
овде су саграђени и у портама цркава у Љубињу (2004, са поименичним
списком жртава за целу општину), Невесињу (споменик девојкама убије-
ним од комуниста 1945, споменик војводи Петру Самарџићу), на раскрс-
ници у Добром Пољу близу Калиновика (посвећен припадницима ЈВуО
из Србије које су партизани 1945. ликвидирали по заробљавању) и у још
неким сеоским срединама. У Врбници код Фоче (Зеленгора) подигнута
је скромна спомен-плоча на месту погибије команданта Србије генера-
ла Мирослава Трифуновића 1945, а у Дражевини (Вишеград), на месту
заробљавања генерала Михаиловића 1946, и спомен-крст који указује на
тај догађај и његове том приликом погинуле официре. У сарајевско-рома-
нијској регији део имена жртава-антикомуниста из околине Сокоца ис-
писан је на спомен-цркви (манастиру) на Равној Романији.24 Упечатљиво
је да у овом региону, као и на самом истоку РС, изостаје меморијализа-
ција везана за Други светски рат и ЈВуО, иако је ово подручје било ње-
гово упориште. Вероватно је главни разлог томе интензитет грађанског
рата 1990-их и осетљивост питања у етнички мешовитим срединама. Тако
око Власенице, Милића, Братунца и Сребренице не налазимо ниједан ме-
моријал посвећен Равногорском покрету; слична ситуација је и са Звор-
ником. Без ма каквог спомен-обележја остао је и четнички командант
Источне Босне мајор Јездимир Дангић – иначе од 1942. немачки сужањ и
каснији (1944) херој антинемачког Варшавског устанка.
нуара 2023.
22 В. више: Сретен Јаковљевић, Отргнути од заборава, Коњиц: Просвјета, 1991. Поред овог, за још неколико
крајева (Гацко, Требиње, Калиновик, Билећа, Бијељина, Озрен и Требава, Србац) пописане су жртве из редо-
ва Равногорског покрета; свака од тих средина добила је и своју монографију/споменицу палих бораца. Ови
пописи представљају и добар узорак за процену целокупних губитака ЈВуО у БиХ.
23 „Равногорски парк Билећа”, (4) „Равногорски парк” Билећа 02. 10. 2014 г. (прилог „Елта ТВ”) – YouTube,
24 „Романијска Соколица 15 година окупља вернике и госте”, Катера, Romanijska Sokolica 15 godina okuplja
vjernike i goste | Katera, приступљено јануара 2023.
125
Више улица у градовима широм Републике Српске добило је назив по

генералу Драгољубу Михаиловићу, што је такође јединствена пракса у
односу на регион. Посебно је одјекнуло преименовање централне улице
у Рудом, из „Прве пролетерске бригаде” у улицу „Драже Михаиловића”.25
У Крајини, где је партизански сентимент био најјачи с обзиром на иску-
ства из Другог светског рата, десило се да је „повратак поражених” у јав-
ни простор једно време био врло изражен и интензиван. Војвода Урош
Дреновић, четнички командант у зони Мањаче, током 2002. је ексхуми-
ран и уз почасти сахрањен код цркве на Клисини, у његовом завичају. Не-
далеко од те локације организован је и народни равногорски сабор, који
је прерастао у традиционални. У селу Скатавица код Челинца подигнут
је споменик Радославу Ради Радићу и његовим саборцима, а на Чемер-
ници (Кнежево) Лазару Тешановићу.26 Интересантно је да су, иако се ра-
дило о контроверзним командантима из четничких редова, исте године
по Радићу и Дреновићу назване и две улице у Бањој Луци, што није био
случај са другим, можда и заслужнијим равногорцима.27 У Вишеграду је
подигнуто спомен-обележје четницима – ослободиоцима овог града из
1943, у месту Смртићи код Прњавора споменик команданту и борцима
Мотајичке четничке бригаде.28
У Републици Српској изграђено је и више споменика посвећених гене-
ралу Михаиловићу, што представља посебан куриозитет. Изгледа да их је
исти број као и у Србији. У Петрову је постављена скромна спомен-пло-
ча посвећена Михаиловићу, будући да је за ово место везана важна епи-
зода његовог војевања у Априлском рату 1941.29 Споменик генералу Ми-
хаиловићу у Брчком имао је занимљив историјат. Он је био првобитно
израђен у Београду 1991, па 1992. пренесен у Вуковар; после реинтегра-
ције ових области у Републику Хрватску 1998, споменик је стигао у Брчко,
да би 2002. био пренесен у место заробљавања генерала Михаиловића у
25 Бојан Билбија, „Из улице Ђенерала Дража до Трга Прве пролетерске”, Политика, 19. 12. 2016.
26 Милорад Симић, „Споменик војводи Дреновићу”, Погледи, септембар 2002.
27 Гојко Веселиновић, „Улице четника умјесто хероја”, Radio Slobodna Evropa, Banjaluka: Ulice četnika umjesto
heroja (slobodnaevropa.org), приступљено јануара 2023. Једна од централних улица у Бањој Луци понела је и
име по академику Драгиши Васићу, идеологу Равногорског покрета, чија је смрт 1945. према једној верзији
везана управо за овај град. Још неке од улица у Бањој Луци назване су 1990-их по истакнутим „народним не-
пријатељима” из времена комунизма: Стевана Мољевића, Томе Максимовића и др.
28 „Република Српска: споменик капетану Винчићу, четницима и цивилима”, Pogledi.rs, Република Српска:
Споменик капетану Винчићу, четницима и цивилима (pogledi.rs), приступљено јануара 2023. Споменици ло-
калним жртвама комунизма евидентирани су и у селу Локањ код Зворника, у Рибнику, у Забрђу код Угљеви-
ка, у Чечави и Јасенови код Теслића, у Кореташима код Брчког итд.
29 „Војислав Михаиловић положио вијенац на Дражин споменик”, РТРС, Војислав Михаиловић положио
вијенац на Дражин споменик (rtrs.tv), приступљено јануара 2023.
126
околини Вишеграда, које је названо Дражевина.30 Нови споменик генера-

лу Михаиловићу у Брчком је након проглашења Дистрикта измештен на
православно гробље. За сада последње обележје посвећено Михаиловићу
јесте биста у Бијељини, подигнута 2021 (80-годишњица устанка) на ма-
лом тргу који је назван по његовом имену.31 Интересантном се чини идеја
да се поред његовог подигну и бисте Звонку Вучковићу, Хрвату и Муха-
меду Прељубовићу, муслиману, његовим командантима који су рођени
у Бијељини; било би то одавање почасти припадницима сва три народа
БиХ чији су се синови борили у редовима ЈВуО и Равногорског покрета
током рата 1941‒1945. године.
ПРОБЛЕМИ И ПЕРСПЕКТИВЕ
У односу на земље окружења, могло би се рећи да је Република Српска
највише одмакла у процесу суочавања са прошлошћу, изградње национал-
ног јединства и рационализације историјске свести везане за Други свет-
ски и грађански рат 1941‒1945. Поред детаљног вишедеценијског упозна-
вања са историјом партизанског покрета, нова генерација је крајем 1990-
их и почетком 2000-их започела са прикупљањем података, прављењем
пописа, документовањем и изградњом спомен-обележја везаних за бор-
бу Равногорског (четничког) покрета. С обзиром на исцрпљујуће ратне,
а потом и сложене политичке околности, у том процесу се за четврт века
одмакло, премда се чини да за избалансирану слику о прошлости поје-
дине важне компоненте још увек недостају.
Места стратишта и масовног страдања равногораца у Републици
Српској обележена су само делимично, док су ексхумације, као логичан
след истраживања, без којих није могуће ни успоставити целовиту слику
злочина победника у грађанском рату, за сада готово у потпуности изо-
стале. У односу на Србију, где је у другој декади 2000-их година при Ми-
нистарству правде била основана Државна комисија за тајне гробнице
убијених после 12. септембра 1944, а која је током свог мандата на основу
грађе ОЗН-е/УДБ-е пописала именом и презименом скоро 60.000 жрта-
ва и евидентирала 211 масовних гробница жртава комунистичког теро-
30 „Брчко, споменик Дражи Михаиловићу”, Kulturasjećanja.org, Brčko, Spomenik Draži Mihailoviću | kultura
sjećanja (kulturasjecanja.org), приступљено јануара 2023.
31 В. Митрић, „Знамење за Чичу: Дража Михајловић добија споменик”, Новости.рс, ЗНАМЕЊЕ ЗА „ЧИЧУ”:
Дража Михајловић добија споменик (novosti.rs), приступљено јануара 2023.
127
ра и извршила неколицину ексхумација32 , у Српској су овакви покушаји

изостали. Иако су у већини градова партизани и овде након ослобођења
ликвидирали истакнуте „народне непријатеље”, а онда и заробљене при-
паднике ЈВуО из Србије и Црне Горе који су се нашли на овом простору,
те масовне гробнице постале су (вероватно и због осетљивости теме на-
кон наслеђа последњег, Одбрамбено-отаџбинског рата) својеврсна „јав-
на тајна”. И грађа некадашње УДБ-е за ово подручје није истраживана ни
објављена, вероватно понајвише због тога што је њен највећи део везан
за некадашњи републички центар у Сарајеву. Као ни у Србији и Црној
Гори, ни у Српској нити један од комунистичких руководилаца није након
успостављања вишестраначја осуђен за ратне злочине, који не застаревају.
Осим ретких појединачних случајева, примери ексхумација су у неш-
то већем броју присутнији у Лијевчу пољу, где је пре петнаестак година
из четири гробнице ексхумирано око 25 војника из Црне Горе, који су се
на овом простору нашли након повлачења ових снага пред комунистима
(истраживања и даље трају). У селу Кукуље и Сеферовци током 2002. екс-
хумирано је и 20 бораца ЈВуО из Херцеговине и сви су уз почасти (чак и
укљученост војних снага Републике Српске) пренети у своје родно Гацко.
У Мајевцу код Добоја, месту где се током повлачења главнине ЈВуО нала-
зила централна болница и где се сматра да је остао већи број посмртних
остатака умрлих и убијених, у првој почетној ексхумацији током 2010.
ексхумирани су посмртни остаци 23 равногорца. Нажалост, са овом ак-
цијом се тада и стало. Ипак, прве ексхумације су показале вишеструку
важност истраживања и отварања гробница: у њима су, иако су се све-
дочења савременика често доводила у питање, заиста нађени посмртни
остаци убијених (често и већи број него што се сумњало), са војним оз-
накама и личним предметима, а јавност се упознала са ратним злочини-
ма који су деценијама негирани.33
Чини се да симболички одговор по питању суочавања са овим делом
прошлости и збацивања баласта из 1945. најпре може да се нађе кроз ана-
лизу случајева Шибови и Зеленгора. О Шибовима, одмаралишту крај Бање
Луке, око 2014. у јавности се појавила вест да се на истој локацији налази
и масовна гробница равногораца, махом из Црне Горе, који су током од-
ступања били заробљени и ликвидирани 1945. Више савременика из Бање
Луке потврдило је ову информацију и изнело сећања о данима погубљења,
32 Срђан Цветковић, Немања Девић, Озна, репресија комунистичког режима у Србији 1944‒1946. Документи,
Београд: Катена Мунди – Институт за савремену историју, 66‒67, 2019.
33 Бојан Димитријевић, Немања Девић, Босанска голгота, слом снага ЈВуО у Босни 1945. године, Београд: Свет
књиге – Институт за савремену историју, 550‒551, 2020.
128
али ниједан доступан документ није могао да поткрепи чињеницама при-

чу о броју, околностима и идентитетима страдалих.34 Током 2022. органи-
зација Равногорски покрет на тој локацији им је подигла споменик, али
је читав случај остао недовољно расветљен, без документовања или екс-
хумације, који су кључни за схватање размера злочина.
Ни друге локације везане за страдање четника (поменимо да се са њима,
поготово у црногорској колони, кретао и велики број цивила) 1945, иако
су неке попут оних око Модриче и Теслића и прецизно утврђене, нису
довеле до ексхумације, идентификације и достојне сахране њихових по-
смртних остатака. Парадигма за овај проблем везана је за јаму Понор,
односно за село Будањ код Миљевине, где су у мају 1945. комунистичке
снаге ликвидирале велики број (процене иду од неколико стотина до не-
колико хиљада) заробљених припадника ЈВуО. Наиме, после слома ове
војске на Зеленгори, по читавој околини вршена је хајка на њене војнике,
а највећи број заробљеника потом је ликвидиран по кратком поступку и
бачен у рударску јаму. Ова масовна гробница је изван локалних оквира
остала непозната, све до 1990, када је новинским текстовима указано на
„српску Катинску шуму”. Међутим, у међувремену је на првобитни улаз
у јаму одложено неколико стотина камиона јаловине, па је конфигура-
ција терена потпуно измењена и у јаму се може ући само из њеног излаз-
ног дела, на путу Фоча–Сарајево. Аматерски покушаји истраживања јаме
нису уродили плодом, па је највећа позната неистражена масовна гроб-
ница у Босни и Херцеговини од Другог светског рата до сада обележена
само скромним спомен-крстом саграђеним почетком 1990-их на почет-
ку њеног улаза. Натпис на њему је скроман и идеолошки неутралан: „Че-
камо васкрсење мртвих”. Охрабрује иницијатива СПЦ да се ова и околне
јаме истраже, а у Миљевини подигне „храм мученика” са криптом у којој
ће бити похрањени остаци погинулих са Зеленгоре. Ипак, иако је писано
и више пута јавно указивано на ову и друге локације страдања, а неки од
убијених у њима уврштени су и у ред светитеља (Свети новомученици
Дабробосански и Милешевски и мученици Миљевински), за сада се не
врше озбиљнија истраживања. Чињеница је да су све веће гробнице оста-
ле у српском ентитету је важна и можда симболична, али упознавање са
размерама страдања у њима, и превазилажење идеолошких подела, неће
бити могуће без државних ресурса.35
34 „Удбашки крвави пир на Шибовима”, Banjaluka.com, Udbaški krvavi pir na Šibovima! (banjaluka.com), при-
ступљено јануара 2023.
35 Б. Димитријевић, Н. Девић, н. д., 542‒546. Данас се у јавности у Федерацији БиХ могу чути и гласови да је
јама Понор заправо стратиште Бошњака из ратова 1990-их.
129
***
Последњих година чини се да се у Републици Српској развија култура
сећања на ратове 20. века по угледу на Руску Федерацију. У Бањој Луци и
Требињу заживљава позитивна тенденција шетње потомака са обележји-
ма оба покрета отпора на Дан победе 9. маја, по угледу на руски „бесмрт-
ни пук”.36 У Српској се успешно мире грађанско и национално, који су у
српским земљама насилно прекинути 1945. године.37 У јавном простору
говори се о два антифашистичка покрета српског народа („и Бранко Ћо-
пић и Милорад Поповић”), чије су тековине борбе за слободу узидане у
темеље савременог друштва. Упечатљиво је то како их 2022. обједињује
и интерпретира председник Републике Српске Милорад Додик. Нека за
илустрацију најпре послужи Додиков говор поводом 80-годишњице стра-
дања Козаре у немачко-усташкој офанзиви, без идеолошких примеса и уз
истицање страдалне историје српског народа и масовно страдање српске
деце у НДХ. Како су том пригодом пренели медији, „он је навео да све ге-
нерације Козаре и Поткозарја то памте, као и он, јер је васпитан на стра-
дању Козаре, а представа коју је стекао у породици о усташама и Нем-
цима је била толико стравична да и данас понекад осети страх од њих”.38
Месец дана касније, Додик се обратио и на обележавању годишњице ми-
сије Халијард у Бољанићу код Добоја, где су снаге генерала Михаиловића
1944. евакуисале последњи део савезничке (америчке) мисије: „Ово је ва-
жан догађај, којем нажалост није било дозвољено да се спомиње, да буде
видљив. Тада смо имали двије савезничке војске, ону окупљену око Дра-
же Михаиловића, и партизански покрет. Срби су били у обје и били су
на правој страни историје (…) И грађански рат у БиХ био је само наста-
вак историје. Срби су сада као и тада бранили своје куће, своју слободу.
То је истина, а све друго припада фалсификовању историје и спиновању
оних који нам желе лоше.”39
На основу ових изјава може се наслутити на који начин ће се развија-
ти политика сећања на Други светски рат у Републици Српској, која је
избалансирана тако да уважава жртве и уједињује ослободилачке тради-
36 „Цвијановић, Вишковић и Калабухов на манифестацији Бесмртни пук”, РТРС, Цвијановић, Вишковић и

Калабухов на манифестацији „Бесмртни пук” у понедјељак у Бањалуци (rtrs.tv), приступљено јануара 2023.
37 Чедомир Антић, Ненад Кецмановић, Историја Републике Српске, Београд: Српска књижевна задруга,
289‒290, 2015.
38 „Додик: страдање на Козари не сме бити заборављено”, Политика, 3. 7. 2022.
39 „Додик: Бољанић, мјесто наших будућих окупљања”, РТРС, Додик: Бољанић – мјесто наших будућих
окупљања (ВИДЕО) (rtrs.tv), приступљено јануара 2023.
130
ције оба покрета отпора. Нови наратив по нашем мишљењу садржи три
основне компоненте:
‒ Oбележавање жртава геноцида у НДХ – где идеја Жарка Видовића
о превазилажењу сталних подела на четнике и партизане, и исти-
цање у први план карактеристике Срба као логорашке нације за-
живљава на прави начин, уз истраживачки фокус ка тзв. студијама
случаја попут Старог Брода, Гаравица, Пребиловаца и др.
‒ Уважавање партизанског антифашизма – уз истицање места стра-
дања као што је Козара, и где се интегришу партизанске слободар-
ске традиције (уједно одузимајући политичком Сарајеву констру-
исану „тапију” на НОП и антифашизам), а одбацује злоћудни ко-
минтерновски дух КПЈ који је дезинтегрисао српски народ.
‒ Постепено прихватање и историјска рехабилитација Равногорског
покрета отпора ‒ у некадашњем пропагандном бастиону КПЈ указује
се на историјске чињенице и, од локалних обележја до најављеног
меморијала у Бољанићу, нади да ће се власти позабавити питањем
јаме Понор долази се до историјске истине и српског становишта.
По нашем мишљењу, ове три тачке би требало развијати и у будућ-

ности, како би се процес националног помирења у Републици Српској
одвијао са успехом, а тиме и оздравио друштво и удаљио га од нових по-
дела. Историјски токови на чудан начин су удесили да су се у Другом свет-
ском рату одиграле две битке на Зеленгори; у првој у пролеће 1943. без-
мало је уништен партизански покрет и НОВЈ, у другој у пролеће 1945. са
историјске сцене је сишао Равногорски покрет и ЈВуО. Кости и једних и
других су се у појединим местима Републике Српске у овом крају готово
измешале. На новој генерацији српских елита је да све појединачне под-
виге и жртве препозна, истакне и на адекватан начин смести у српско ко-
лективно памћење.
ЗАКЉУЧАК
Политика националног помирења и националног јединства у Репу-
блици Српској започела је да се развија још у ратним околностима 1992.
Егзистенцијална угроженост и непосредна ратна опасност тражила је од
српских елита да уклоне поделе из Другог светског рата и измире нека-
дашње припаднике и присталице четничког и партизанског покрета. У
послератном периоду, та политика је даље развијана и последично је из-
131
грађен већи број споменика и објављен већи број радова који су разма-
трали страдање и друге стране – националног и монархистичког покрета
отпора; уз то су неговани и сви меморијали партизанског покрета веза-
ни за Други светски рат. У том послу, клима за национално помирење у
Републици Српској створена је успешније него у земљама окружења. Да-
нас се та политика од државотворних странака промовише на три сту-
ба: истраживање и истицање српских жртава у геноцидној НДХ, уважа-
вање партизанских ослободилачких традиција уз скидање хипотеке КПЈ
са бораца; постепена историјска рехабилитација Равногорског покрета и
уважавање његовог ослободилачког карактера. Оваква политика сећања
у односу на грађански рат 1941‒1945. у будућности ће моћи да хомоге-
низује друштво из Републике Српске, упозори га на опасности наметну-
тих политичких подела и учини способним да се одупре искушењима у
будућности.
• Бојан Димитријевић, Немања Девић. Босанска голгота, слом снага ЈВуО у Бо-
сни 1945. године. Београд: Свет књиге – Институт за савремену историју, 2020.
• Војска Републике Српске. Приредили Драгиша Јуришић; Предраг Обреновић;
Љубиша Вулин. Бања Лука: Републички центар за истраживање рата, ратних
злочина и тражење несталих лица, 2022.
• Момчило Крајишник, Како се рађала Република Српска. Записи из хашког за-
твора. Београд: Вести, 2011.
• Немања Девић, „Мотив 'никад више 1941.' у историјском контексту стварања
Републике Српске 1992. године”. Република Српска: положај, историја, иден-
титет, ур. Драгиша Васић. Бања Лука: Републички центар за истраживање
рата, ратних злочина и тражење несталих лица, 2022.
• Никола Кољевић, Стварање Републике Српске, дневник 1993–1995. Београд:
Службени гласник, 2008.
• Предраг Цупаћ, Ратне ознаке Срба 1991‒1995. Бања Лука: Комесграфика, 2013.
• Радмила Колунџија, Ратко Радујковић. Саборни храм Христа спаситеља.
Бања Лука: СПЦО Бања Лука, 2020.
• Република Српска у одбрамбено-отаџбинском рату, ур. Предраг Лозо. Бања
Лука: РЦРЗ, 2018.
• Срђан Цветковић, Немања Девић. Озна, репресија комунистичког режима у
Србији 1944‒1946. Документи. Београд: Катена Мунди – Институт за савре-
мену историју, 2019.
• Сретен Јаковљевић, Отргнути од заборава. Коњиц: Просвјета, 1991.
132
• Чедомир Антић, Ненад Кецмановић. Историја Републике Српске. Београд:

Српска књижевна задруга, 2015.
Документација РЦЗР
• Лист Војска, 1992.
• Лист Погледи, 2002–2003.
• Лист Политика, 2016.
•
• Radioslobodnaevropa.org
• Kulturasjećanja.org
• Катера.news
• Kulturasjećanja.org
• Novosti.rs
• Banjaluka.com
• Rtrs.com
133
Nemanja Dević, PhD, Research Collaborator Review article

The Institute of Contemporary History Belgrade
REMEMBRANCE POLICY OF WORLD WAR II AND NATIONAL

RECONCILIATION IN TH REPUBLIC OF SRPSKA 1992‒2022:
EXPERIENCES, PERSPECTIVES, CHALLENGES
Abstract: The Republic of Srpska has made significant progress compared to other
Serbian countries and neighbouring nations concerning the reconciliation of narratives
established after the end of World War II and the civil war in 1945. This paper analyses
existing memorials, literature, historiography, and victim lists related to the defeated
side (JVuO) in the civil war. Furthermore, it investigates the policies and models of
reconciliation advocated by state-building parties from the 1990s until the present day,
along with open questions and gaps in historical knowledge on this subject. Additionally,
this paper compares experiences from Serbia and Montenegro and the challenges in
researching the ‘obscured’ past of the Serbian people from 1941-1945.
Key words: WWII, 1945, civil war, NDH, genocide, commemorative policy, national
reconciliation.
134
Бранко Д. Лукић Кратко или претходно саопштење
Главни бранилац УДК 341.645.5:341.231.1
генерала Ратка Младића DOI 10.7251/TGRS2201135L
ХАШКИ ТРИБУНАЛ – ПУТЕВИ И СТРАНПУТИЦЕ
Апстракт: Међународни кривични суд за бившу Југославију институција је о

којој постоје опречна мишљења у светској јавности, па и у самој Босни и Херце-
говини. У светској јавности, пре свега правничкој, како међу теоретичарима тако
и међу практичарима права, мишљења о исправности или неисправности рада
Трибунала подељена су пре свега по питању употребе правне теорије „заједнич-
ког злочиначког подухвата”. Трибуналу се, поред тога, могу приговорити и мно-
ге друге ствари – незаконито оснивање од стране Савета безбедности УН, опту-
жење углавном припадника српског народа, контрола тужилаштва од стране САД,
састав суда, правичност рада Трибунала. Иако је утицај рада Трибунала на кас-
није основане судове и на правну теорију и праксу раван нули, нажалост, постоје
тешке последице његовог рада на политичку праксу усвојену од стране мањин-
ског Запада, који је себе доскора називао „међународном заједницом”. Све пре-
суде су део једног унапред зацртаног плана и последица тога је да су Срби доби-
ли преко 1.300 година робије и 8 доживотних казни затвора, док су укупне казне
изречене представницима друга два народа занемарљиве.
Кључне речи: Међународни кривични суд за бившу Југославију, заједнич-

ки злочиначки подухват, српски народ, Република Српска, Босна и Херцегови-
на, Запад.
УВОД
Међународни кривични суд за бившу Југославију (МКСЈ – у даљем тек-
сту Трибунал) институција је о којој постоје опречна мишљења у светској
јавности, па и у самој Босни и Херцеговини. У светској јавности, пре све-
га правничкој, како међу теоретичарима тако и међу практичарима права,
мишљења о исправности или неисправности рада Трибунала подељена су
пре свега по питању употребе правне теорије „заједничког злочиначког
подухвата”. Треба нагласити да овај вид одговорности није предвиђен у
правним актима Трибунала, односно у његовом Статуту, акту који про-
писује материјално право, кривична дела и кривичну одговорност. Ову
теорију је у праксу Трибунала увела тадашњи тужилац, кроз предмет Ду-
135
шана Тадића.1 О овом приговору ће бити речи касније у овом тексту. По-
ред ове правне теорије „заједничког злочиначког подухвата”, Трибуналу
се могу приговорити и многе друге ствари.
ПРИГОВОРИ НА РАД ТРИБУНАЛА
Незаконито оснивање Трибунала од стране Савета безбедности УН

Савет безбедности УН основао је суд као свој помоћни орган, што
није близу памети. Суд не може да буде ничији помоћни орган. Никада
се више тако нешто није десило. И ту су направили преседан за који се
надају да се никада више неће десити, али Пандорина кутија је отворена.
Видећемо шта време доноси. У току рада Трибунала, на почетку његовог
рада, подносили смо приговоре његове ненадлежности, тврдећи да је не-
законито основан, те да нема право да суди. На наше приговоре једно-
ставно би било одговорено да они нису надлежни да одлучују о томе. Из
овога је јасно да су и судије које су одлучивале о овим приговорима биле
свесне да су наши приговори оправдани па су одлучили да на тај начин
избегну одлучивање о том питању. У једном од мојих поднесака, знајући
унапред да ће то да буде одговор Већа, тражио сам да ме, уколико Веће
пронађе да није надлежно да одлучује по овом питању, упути ко је над-
лежан. Никада нисам добио одговор на ово питање. Једноставно се нису
огласили о овој теми.2
Оптужење углавном припадника само једног народа, српског

Остали народи су у оптужењу пред Трибуналом учествовали само као
икебана, и за друге народе пресуде су углавном биле ослобађајуће или са
минималним казнама.
Контрола тужилаштва од стране САД

Готово сви тужиоци, поготово водећи тужиоци, били су из САД. Ту-
жилаштво је опет са своје стране контролисало рад Трибунала и то на
два начина или у два нивоа:
1 Предмет Душко Тадић, број предмета ИТ-94-1.
2 Предмет Миломир Стакић, број предмета ИТ-97-24.
136
а) Први ниво контроле је био на пољу одлучивања кога ће да оптуже.

На овом нивоу су одбијани предлози за оптужење Муслимана, Бо-
шњака и Хрвата. На овом нивоу је, на пример, одбијено да се опту-
же Алија Изетбеговић и Фрањо Туђман, иако у неким предметима
који су се водили пред Трибуналом видимо трагове да је требало да
они буду оптужени3 .
б) Други ниво контроле оптужења је на нивоу квалитета оптужница.
Када су оптуживали припаднике несрпског народа са простора бив-
ше Југославије, оптужнице су биле постављене тако да Трибунал
није могао да осуди већину таквих оптужених, пошто су оптужни-
це биле постављене тако да су ти људи оптужени за оно што нису
починили, а нису оптужени за оно што су учинили. Ту је еклатан-
тан пример предмет против Насера Орића.4
Приговор може да се стави и на ситуацију у саставу суда

Наиме, све судије су долазиле из земаља које су у то време радиле про-
тив Срба и РС. У прво време, велики број судија није имао ни правно об-
разовање, него су доводили људе са царине, из поште, из управа затвора,
осниваче невладиних организација итд. Ја сам на ову чињеницу указао у
једном интервјуу који сам дао РТРС-у, и против мене је одмах покренут
дисциплински поступак од стране суда. Није била спорна моја тврдња,
пошто је била поткрепљена тачним бројкама, него мој положај адвоката
одбране, а као таквом мени није било дозвољено да критикујем Трибу-
нал. У овом правцу ми смо, при преузимању одбране за сваки предмет,
морали да потпишемо формуларну изјаву да нећемо да критикујемо Три-
бунал. Толико о слободи говора на колективном Западу.
Што се тиче састава судског већа у предмету генерала Младића, треба
истаћи да су двојица судија генерала Младића огласили кривим у другим
предметима, пре него што је његово суђење и почело. Он наравно у тим
предметима није ни могао да се брани. То су судије Алфонс Ори (Alpohons
Orie) и Кристоф Флуге (Christoph Fluge). Судија Ори је осудио генерала
3 У предмету Прлић и други, број ИТ-04-74. Пресуда је преплављена именом Фрање Туђмана https://www.icty.
org/bcs/case/prlic#tjug.
4 Предмет Насер Орић, број предмета IT-03-68, Трећа измењена оптужница у предмету https://www.icty.org/x/
cases/oric/ind/bcs/oric-3ai050630b.pdf.
137
Младића у предмету Крајишник5 , док га је судија Флуге осудио у пред-

мету Толимир.6 Ми смо, као одбрана, тражили њихово изузеће, због те,
као и због неких других разлога, али је председник суда Теодор Мерон
(Theodor Meron) одбио наш захтев. Један од разлога за судију Ориа био
је и тај да је он Холанђанин и да је као такав пристрастан у погледу де-
шавања у и око Сребренице 1995. године. У свом изјашњењу на овај наш
аргумент, он није признао да је Холанђанин и рекао је да је грађанин све-
та. Председник Мерон је уважио овај аргумент. Нормалан ум уопште не
може да појми количину осионости и цинизма који смо ми морали да тр-
пимо радећи пред Трибуналом.
Најозбиљнији приговор тиче се правичности рада Трибунала

И у самој Босни и Херцеговини, мишљења су подељена у погледу пра-
вичности рада овог Трибунала и његове пристрасности или непристрас-
ности.
Један од основних захтева према суду је да буде не само правичан, него
та правичност мора да буде и видљива.7 Ово је један од основних постула-
та на којима треба да се заснива рад сваког суда данас. Овај захтев Трибу-
нал у Хагу није испунио на задовољавајући начин. И у току рада овог три-
бунала према њему су упућивани овакви приговори, нарочито од стране
представника српског народа. Додуше, праведност није ни могла да буде
видљива када је није ни било.
УДРУЖЕНИ ЗЛОЧИНАЧКИ ПОДУХВАТ – ТЕОРИЈА / ВИД ОДГО-

ВОРНОСТИ
Трибунал је себи дао улогу историјског судије и у свом раду се водио
том идејом. Због тога је овај Трибунал занемарио своју основну улогу, да
буде орган правосуђа и да суди у појединачним предметима о појединач-
ној кривичној одговорности. Кривични суд само то и може да ради, да
5 Предмет Крајишник, број предмета IT-00-39, https://www.icty.org/x/cases/krajisnik/tjug/en/kra-jud060927e.

pdf, Првостепена пресуда.
6 Предмет Толимир IT-05-88/2, https://www.icty.org/x/cases/tolimir/tjug/en/121212.pdf, Првостепена пресуда.
7 Ову изреку је изнео лорд Хјуарт (Lord Hewart), тадашњи главни судија Енглеске (Lord Chief Justice) у пред-
мету Рекс против правосуђа Сасекса (Rex v. Sussex Justices), [1924] 1 КБ 256: („It is not merely of some importance
but is of fundamental importance that justice should not only be done, but should manifestly and undoubtedly be
seen to be done”). „Није само од неке важности, већ је од фундаменталне важности да правда не само да тре-
ба да буде извршена, већ да се очигледно и несумњиво види да је извршена” – https://www.barandbench.com/
columns/the-origins-of-justice-must-be-seen-to-be-done.
138
одлучује о појединцу, а не да суди народима. Декларативно, Трибунал је

утврђивао кривицу појединца, али је у суштини имао задатак, а то је и
радио, да наметне колективну кривицу српском народу.
Главни инструмент у обављању овог задатка је била монструозна тео-
рија заједничког злочиначког подухвата. Ова доктрина сматра да је сваки
члан организоване групе индивидуално одговоран за злочине почиње-
не од стране групе у оквиру заједничког плана или сврхе. Појам „колек-
тивне одговорности”, у којем више од једне особе може делити одговор-
ност и казну за поступке друге особе, није универзално прихваћен нити
у међународном праву, а поготово не у домаћим законодавствима. Ова
доктрина је флагрантан пример злоупотребе људских права.
На основу ове теорије осуђени су сви Срби у Трибуналу.
Овај вид одговорности није уопште предвиђен у документима Трибу-
нала. Пошто није био предвиђен у документима, за овај вид одговорно-
сти није могло ни да се суди, али то није спречило Трибунал да ипак при-
мени овај вид одговорности према српским оптуженицима.
Овај вид одговорности није предвиђен ни у међународном обичајном
праву, ни у међународном уговорном праву, а ни у домаћем праву СФРЈ
или БиХ. У недостатку ове врсте извора права, оно није могло ни да се
примењује у раду Трибунала.
Можемо слободно да кажемо да је доктрина кривичне одговорности
познате под називом „удружени злочиначки подухват” изум Трибунала.
Ова контроверзна теорија / доктрина / вид одговорности сигурно до-
носи много неправде, а њена примена није прихваћена у другим међуна-
родним судовима који су основани након увођења и примене исте у раду
Трибунала.8 Због примене ове теорије, заоставштина Трибунала, однос-
но допринос међународном кривичном праву раван је нули, пошто није-
дан суд основан након Трибунала не жели да примењује његову праксу,
управо због отрованости његове праксе овом неприхватљивом теоријом
и тим истим неприхватљивим видом одговорности. Због тога Трибунал
неће оставити никакав траг у правној историји и пракси. Све што је ра-
дио представља једно слепо црево, које је међународно кривично право-
суђе већ оперисало и одстранило.
Теоретски критичари ове доктрине, а тако и правници практичари,
тврде да удружени злочиначки подухват може довести до прекомерног
оптуживања и кажњавања, да снижава доказну тачку у корист тужи-
8 Примена ове доктрине је одбачена од стране Специјалног суда за Камбоџу, а такође није ни део Римског
статута сталног Међународног кривичног суда (МКС).
139
лаштва и да је у супротности са основним духом кривичног права, који

каже да је боље да десет криваца умакне казни него да један невин буде
осуђен. Доктрина УЗП се стара да сви буду осуђени, без обзира на кри-
вицу или невиност.
Прво помињање доктрине УЗП-а и њених елемената десило се у пред-
мету Тадић, 1999. године.9 У праксу Трибунала, кроз овај предмет, овај
вид одговорности увела је тадашњи тужилац Карла дел Понте, тако што
је исту искористила као основ оптужења Душка Тадића. Оваквим чи-
ном Карла дел Понте је нарушила основне принципе међународног кри-
вичног права, а исто је учинио и Трибунал, када је исти вид одговорно-
сти прихватио и по истом судио. Оваквим радњама тужилаштво и суд су
сами сахранили свој рад и то у необележеном гробу.
Познати правни теоретичар Џон Лафланд у својој књизи „Лакрдија:
суђење Слободану Милошевићу и корупција међународне правде” оспо-
рио је доктрину удруженог злочиначког подухвата.
У својој књизи Лафланд пише да су „међународни судови укинули оно
што би требало да буде кривично дело. Ако можете бити осуђени за зло-
чин као примарни починилац за нешто што нисте чинили нити намера-
вали да извршите, а ако умишљај (mens rea) може да буде 'установљен'
судском пресудом, онда то није ништа друго него огроман корак уназад и
знак тоталне недемократије и диктатуре”. Поглавље у његовој књизи које
обрађује тему УЗП носи наслов „Осудите све по реду”.10
Лафланд наравно није усамљен у својој критици ове доктрине и овог
вида одговорности него се и други теоретичари права противе примени
ове накарадне доктрине.11
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
ПОСЛЕДИЦЕ РАДА ТРИБУНАЛА ПО РС И СРБЕ
Иако је утицај рада Трибунала на касније основане судове и на правну
теорију и праксу раван нули, нажалост, постоје тешке последице његовог
рада на политичку праксу усвојену од стране мањинског Запада, који је
себе доскора називао „међународном заједницом”. Политику не занимају
9 Јасмина Пјанић (OKO), Удружени злочиначки подухват, Нови облик индивидуалне кривичне одговорно-
сти, 29. 12. 2009.
10 Џон Лафланд (John Laughland)„Лакрдија: суђење Слободану Милошевићу и корупција међународне прав-
де”. Laughland, John. Travesty: The Trial of Slobodan Milosevic and the Corruption of International Justice. Pluto
Press, 2007.
11 Torunn Salomonsen http://sciencenordic.com/due-process-law-toned-down-international-criminal-courts.
140
чињенице, него се погрешна и неприхватљива пракса Трибунала узима

као правилно утврђена истина и кроз разне видове притиска покушава
се нанети много штете Републици Српској, па и Србији. Пресуде Трибу-
нала дају лажну слику о ономе што се дешавало на Балкану у току ратова
деведесетих година прошлог века. Неспорна је чињеница да је удео поги-
нулих у рату у бившој БиХ једнак уделу припадника сваког народа. Пре-
ма пресудама Трибунала произилази да међу Србима нема настрадалих,
пошто исти није заштитио српске жртве.
Слика која се добија о рату у БиХ, уколико се она тражи из пресуда
Трибунала, погрешна је и не одсликава право стање ствари. То је после-
дица неприхватања чињеница и поступања Трибунала на основу задатка
који је добио од водећих земаља НАТО-а. Судије су се радије опредељи-
вале за истину која је била фабрикована у западним медијима него за ис-
тину која би била заснована на доказима и чињеницама. Све пресуде део
су једног унапред зацртаног плана и последица тога је да су Срби добили
преко 1.300 година робије и 8 доживотних казни затвора, док су укупне
казне изречене представницима друга два народа занемарљиве.
Као еклатантан пример неприхватања чињеница навели бисмо један
из предмета генерала Ратка Младића. Наиме, он је осуђен за дешавања
у и око Сребренице иако је сведок тужилаштва генерал Миловановић у
свом сведочењу пред Већем суда признао да је он у то време био коман-
дант ВРС и, ако има било какве одговорности на некоме од српских ко-
манданата, онда то може да буде само он, пошто генерал Младић у то вре-
ме није био на територији БиХ, није имао средства веза, није командовао
ВРС и није могао да буде одговоран за било шта што се дешавало у БиХ.12
Суд није уважио ни овако јасан доказ који је извело тужилаштво, а не од-
брана. Чињенице за Трибунал не значе ништа, уколико су у супротности
са зацртаним задатком.
Неправда у односу на Србе не стаје ту. Мањински Запад покушава да
политички материјализује ове неправилне, неправедне и нелегалне пресу-
де кроз наметање геноцидне кривице српском народу. У овоме предњачи
британска политика, наравно уз подршку целокупног колективног Запа-
да. Овај политички потез је спречен ветом Русије у Савету безбедности.
Наставак прогона се дешава и кроз домаћа правосуђа у Хрватској, Ср-
бији и БиХ, где се готово искључиво оптужују припадници српског на-
рода. Хрватска алат подизања оптужница против Срба користи већ дуги
12 Предмет Ратко Младић број предмета IT-09-92, Сведочење генерала Манојла Миловановића пред Трибу-
налом, 17. 09. 2013. године, 16930, ред 11, до 16931, ред 3.
141
низ година и као средство спречавања повратка Срба на своја огњишта.

Србија пружа међународну правну помоћ Хрватској у области ратних
злочина и злочина против човечности, док је Хрватска у исто време до-
нела закон којим је забранила да њени органи пружају правну помоћ Ср-
бији у овој области.
И на основу ове кратке анализе рада Трибунала можемо да закључи-
мо да је он врло мало ишао путем те да је готово искључиво путовао
странпутицама међународног кривичног права, у којима се на крају и
изгубио и нестао.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
• Torunn Salomonsen, http://sciencenordic.com/due-process-law-toned-down-
international-criminal-courts.
• Јасмина Пјанић (OKO), Удружени злочиначки подухват, Нови облик инди-
видуалне кривичне одговорности, 29. 12. 2009.
• Предмет Душко Тадић број предмета ИТ-94-1.
• Предмет Крајишник, број предмета IT-00-39, https://www.icty.org/x/cases/
krajisnik/tjug/en/kra-jud060927e.pdf, Првостепена пресуда.
• Предмет Миломир Стакић, број предмета ИТ-97-24.
• Предмет Насер Орић, број предмета IT-03-68,
• https://www.icty.org/x/cases/oric/ind/bcs/oric-3ai050630b.pdf.
• Предмет Прлић и други, број предмета ИТ-04-74, https://www.icty.org/bcs/
case/prlic#tjug.
• Предмет Ратко Младић, број предмета IT-09-92, Сведочење генерала Манојла
Миловановића пред Трибуналом.
• Предмет Рекс против правосуђа Сасекса (Rex v. Sussex Justices), [1924] 1 КБ
256, https://www.barandbench.com/columns/the-origins-of-justice-must-be-seen-
to-be-done.
• Предмет Толимир IT-05-88/2, https://www.icty.org/x/cases/tolimir/tjug/
en/121212.pdf, Првостепена пресуда.
• Римски статут сталног Међународног кривичног суда (МКС).
• Џон Лафланд „Лакрдија: суђење Слободану Милошевићу и корупција међу-
народне правде” Laughland, John. Travesty: The Trial of Slobodan Milosevic and
the Corruption of International Justice. Pluto Press, 2007.
142
Branko D. Lukić Brief or preliminary announcement

The main defence counsel
for General Ratko Mladić
THE HAGUE TRIBUNAL - CROSSROADS AND DEAD ENDS
Abstract: The International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia (ICTY)
has garnered conflicting opinions in the global public, including within Bosnia and
Herzegovina. In the legal community, both among theorists and practitioners, opinions
regarding the Tribunal's work are divided, primarily regarding the use of the legal theory
of ‘joint criminal enterprise’. Additionally, the Tribunal has been accused of illegal
establishment by the UN Security Council, biased accusations against mainly members
of the Serbian people, control of prosecution by the US, and an unfair composition
of the court. Although the Tribunal's influence on established courts, legal theory,
and practice is minimal, its work has unfortunately had serious consequences on the
political practices adopted by the minority West, previously self-proclaimed as the
‘international community’. The author argues that all verdicts are part of a predetermined
plan, resulting in Serbs receiving over 1,300 years of imprisonment and 8 life sentences,
while the sentences imposed on representatives of the other two peoples are minimal.
Key words: The International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia, joint
criminal enterprise, Serbian people, Republic of Srpska, Bosnia and Herzegovina, the
West.
143
Проф. др Предраг Ћеранић Прегледни научни рад
Универзитет у Бањој Луци УДК 323.1(497.6Република Српска)„1992/2022“
Факултет безбједносних наука DOI 10.7251/TGRS2201145C
ПРИТИСЦИ НА РЕПУБЛИКУ СРПСКУ –

ТРИДЕСЕТ ГОДИНА ПОСЛИЈЕ
Апстракт: Тридесет година Републике Српске српском народу донијело је

слободу, повратак самобитности и очување идентитета. Дејтонски мировни уго-
вор дао је довољно широк правни и политички оквир за самосталност. Међутим,
континуирани притисци тзв. међународне заједнице за резултат су имали уруша-
вање дејтонског оквира у вјечитој тежњи да се Српска сведе на празну љуштуру.
Притисци су имали различиту форму и интензитет. Кретали су се од отвореног
наметања закона и уставних промјена до одлука које су под великим притиском
доносили органи Српске.
У западним центрима моћи Срби су одувијек, а нарочито данас, у контек-
сту украјинске кризе, апострофирани као „мали Руси” и као тврдокоран народ
који увијек може подићи устанак противећи се глобалном поретку. Стога је им-
ператив западних центара моћи постао стављање Србије и БиХ (тј. Републике
Српске) под НАТО кишобран, како би дуго припремани прокси рат против Ру-
сије имао више изгледа за успјех. Највеће препреке виђене су у непокорној вла-
сти Републике Српске и народу Србије, јер је свако истраживање указивало на
велики отпор и отклон од Алијансе.
Као метод за реализацију задатог циља изабрано је „преумљење” односно
„промјена свијести”, што може да се тумачи и као промјена идентитета, односно
„самопорицање”. Користећи купљене медије, купљени утицај у медијима и поје-
динце у власти, тај циљ је дјелимично остварен. За Републику Српску одабран је
модел „обојене револуције”, како би се власт у којој доминантну улогу има пар-
тија Милорада Додика уклонила са политичке сцене. У том контексту се врши
притисак и на званични Београд, те се познатим захтјевима – увођење санкција
Русији, признање Косова и Метохије – додаје и трећи: демонтажа власти Мило-
рада Додика.
Кључне ријечи: Дејтон, НАТО, обојене револуције, преумљење, притисци,

метод.
145
УВОД
Док се још није ни „осушило мастило” на Дејтонском мировном спо-
разуму, који јесте зауставио рат у Босни и Херцеговини (БиХ), али је овој
земљи кроз Анекс IV донио и нови устав, процес разградње дејтонских
оквира је почео. Кроз различите врсте притисака, поједине велике силе,
иначе гаранти Дејтонског споразума, настојале су умањити политички ка-
пацитет Републике Српске, правдајући захтјеве, који су се манифестова-
ли кроз велике притиске, потребом за „функционалнијом” БиХ. Српској
су наметани закони, прекрајан је Устав. У периоду веома наглашене моћи
високих представника представници власти су просто одлуком Канцела-
рије високог представника (ОХР) уклањани са власти, најчешће кроз оп-
тужбе за подршку хашким бјегунцима или сумњичењима за криминал.
Докази нису били потребни, довољна је била одлука ОХР-а.
Република Српска се показала као тврд орах, на изборима је бирач-
ко тијело указивало повјерење патриотски опредијељеним партијама,
односно онима које нису подлегле притисцима за девастирање Српске.
Стога је било потребно изнаћи и користити суптилније методе а које су
укључивале обману, превару, и превасходно утицај на јавно мњење, како
би на власт ступили представници кооперативних политичких партија.
Књига Џина Шарпа „Од диктатуре до демократије”1 постала је уџбеник
за уклањање неподобних влада „ненасилним” путем. Ради се о методама
којима се на перфидан начин, кроз стварање незадовољства код грађана,
изазову протести, односно незадовољни грађани изведу на улице.
Крајњи циљ наведених активности је да протестанти, односно нере-
гуларне групе, на јуриш заузму институције, изврше хапшења или уби-
ство неког из органа власти. Нове лидере грађани треба да виде у дуго
припреманим политичким пијунима, а то су обично особе које су при-
добијене манипулацијама, убијеђене да раде исправну ствар, или то чине
свјесно ради будућих позиција, а неки једноставно раде за новац. Основ
операција су манипулације и дезинформације. Провокатори и играчи на
терену припремају сцену, а у теорији се обично називају агентима хао-
са. Сврха ових активности и јесте стварање хаоса, који се затим усмјера-
ва или претвара у оружане сукобе. При томе се користи егоизам једне од
страна у сукобу, употребљавају се фрустриране личности изостављене из
власти, а које је лако придобити и њима манипулисати. Против Републи-
1 Џин Шарп, Од диктатуре до демократије, Нови Сад: Грађанске иницијативе Удружење грађана за демо-
кратију и цивилно образовање, 1999.
146
ке Српске је покренут спектар ових операција а које бисмо могли озна-

чити као хибридни рат. Не само Српска, већ и цијели Балкан је изложен
читавом арсеналу метода хибридног рата.2
С обзиром на то да су све „ненасилне револуције”, како су њени акте-
ри називали државне преврате – од којих су неки успјели а други нису,
атрактивности ради добијали називе по разним бојама (наранџаста рево-
луција – Украјина, ружичаста револуција – Грузија), ови методи промјене
власти названи су „обојеним револуцијама”. „Појам револуција асоцира
на друштвено-политички покрет широких размера и плебисцитарног ка-
рактера. Типично је надахнут намером да се помоћу промене власти јав-
на политика доведе у склад са интересима и жељама већине. ‘Пуч’ такође
подразумева промену власти, али извршен у корист много уже интерес-
не групе. Револуција је отворен, или како би се то данас рекло „транспа-
рентан” процес, чији су покретачи и учесници углавном познати и делују
јавно. Пуч је маневар у суштини затвореног карактера са циљем захва-
та власти, и оперативним језгром који дјелује конспиративно и најчешће
таји своје праве циљеве. Ради постизања политичког ефекта, учесници
који су мање упознати са крајњим циљевима могу бити истурени да ис-
тупају јавно. Али пучистичко језгро, које одређује агенду, увек делује из
сенке. Тај феномен популарно је назван ‘обојена револуција’.”3
ХИБРИДНИ РАТОВИ ПРОТИВ „НЕПОДОБНИХ” ВЛАДА И НАЦИЈА

Пошто се ради о процесу промјене мишљења, односно „преумљења” тј.
промјене јавног мњења, поједини људи из политике указивали су на потребу
за „промјеном свијести”, што је у ствари био други назив за промјену иден-
титета. Управо тај циљ имају креатори хибридних дејстава и ратова који су
се водили и још воде против неоконима4 неподобних држава и нација. Хи-
бридни рат је нова синтагма, нов појам, али оно што означава није ново. Ради
се о раније познатој доктрини која се у америчкој теорији називала „суко-
бом ниског интезитета”, а у југословенској „специјалним ратом”. Користи-
ли су се и други термини попут „сукоб четврте генерације”, „асиметрични
2 Шире у Предраг Ћеранић, Коме то сметају „мали Руси”, Београд: Филип Вишњић, 269–275, 2018.
3 Стефан Каргановић и други, Рушење Републике Српске – теорија и технологија преврата, Бања Лука:
Бесједа, 11, 2008.
4 Политички покрет који су изњедриле организације свјетске финансијске елите (Билдерберг, Трилатерал-
на комисија, Савјет за иностране односе) био је неоконзервативизам (енглески Neoconservatism) и подразу-
мијева појединце, покрете и организације којима је заједничка идеја да све државе свијета претвори у либе-
ралне демократије. При томе су сва средства дозвољена, укључујући државне преврате и окупирање држава
које им стоје на путу. Поборници ове идеје у САД се називају неокони.
147
рат” и „специјални рат”. Иако се хибридни рат као појам све чешће користи
у медијском дискурсу, у научној мисли ни изблиза није добио тако велику
пажњу. Теоретичари који се баве тим појмом хибридним ратом обично оз-
начавају невојни начин борбе, који је присутан уз оружани сукоб у којем
учествују и војне формације, али је присутна и примјена других начина ра-
товања, првенствено у медијској и економској сфери. Али све су то каракте-
ристике појмова које смо дуго означавали као сукоб ниског интензитета или
као специјални рат у југословенској пракси. Шта је то ново по чему бисмо
хибридно ратовање као феномен издвојили?
У првом реду то би била примјена нових технологија које се користе за ин-
формационе ратове и сајбер операције. Под информационим ратовима под-
разумијевамо борбу за јавно мњење, односно промјену става и вриједности у
једној популацији. Ово дјеловање могли бисмо означити и као борбу за људ-
ске умове. У наведеном контексту пажњу заслужује израз „мрежни ратови”.
„Мрежни ратови – то је најновија војна доктрина Пентагона, која омогућава
победу над противником и освајање његове територије без коришћења обич-
ног наоружања.”5 Мрежне ратове бисмо сврстали у информационе. За њихов
успјех неопходно је претходно створити широк спектар невладиних орга-
низација, финансираних, наравно, страним новцем. „За ову фазу заробља-
вање Гуливера је најбоља метафора. Карактерише је мрежа бројних „невла-
диних организација” које се баве друштвеним питањима са потенцијалом
да постану жаришта поделе и незадовољства. Те групе обилно су финанси-
ране и углавном делују са сличних идеолошких позиција. Медијска пажња
коју добијају делује као мултипликатор њихове реалне снаге и значаја. Саме
себе проглашавају за цивилно друштво.”6
Када се створе наведене претпоставке, неопходно је опредијелити се за
амбициозне а неостварене политичаре и који обавезно пролазе кроз тренин-
ге. Након што прођу кроз адекватну обуку, освајање власти може да почне.
„Ова стратегија и техника освајања, окупације и потчињавања страних др-
жава путем стварања огромног броја невладиних, друштвених, идеолош-
ких и инструментализованих мрежа разних друштвених, научних, профе-
сионалних, аматерских, интересних организација добила је назив „мрежни
рат” (Netwar).7 Основни смисао, односно главни циљ, јесте „коришћење уну-
трашње енергије друштва за рушење државе изнутра и освајање територије”8 .
5 Слободан Стојичевић, Мрежни рат против Срба, Београд: Авала прес, 27, 2018.
6 Стефан Каргановић и други, Рушење Републике Српске – теорија и технологија преврата, Бања Лука: Бесје-
да, 13, 2008.
7 Слободан Стојичевић, Мрежни рат против Срба, Београд: Авала прес, 25, 2018.
8 Исто, 29.
148
Сајбер операције означавају обарање сајтова на интернету и употребу

малициозних софтвера, како би се противнику нанијела што већа штета.
Не треба занемарити да се у хибридним ратовима, поред примјене пси-
холошких и пропагандних ефеката, воде и оружане борбе, гдје често није
јасна граница између линије фронта и позадине. Као примјере можемо
навести сукоб у Сирији, током којег је сиријска влада уз помоћ руских
ваздушно-космичких снага успјела поразити формације такозване Ис-
ламске државе. Други еклатантан примјер је актуелни сукоб у Украјини.
Хибридни рат је постао главни тип међународног конфликта. Он је
у основи мултидимензионалан, са широком лепезом адаптирајућих ак-
тивности, јер се креатори овог типа ратовања прилагођавају ситуацији и
своју дјелатност усмјеравају на стварање економских притисака, воде ин-
формацијски рат, па и класичну пропаганду којом шире дефетизам, дезо-
ријентацију, несигурност, страх. Грађани су изложени информацијским
ударима, а путем медија се припремају за „неопходну” промјену власти.
На власти не смије остати ниједан самосталан и самосвјестан полити-
чар, нарочито ако је патриотски опредијељен. То је опредјељење „неоко-
на”, како се у САД називају присталице неоконзервативизма (енглески
Neoconservatism), политике настале под окриљем америчке Демократ-
ске странке, а подразумијева појединце, покрете и организације којима
је заједничка идеја да све државе свијета претвори у либералне демокра-
тије. При томе су сва средства дозвољена, укључујући државне преврате
и окупирање држава које им стоје на путу.
Неокони преко својих играча на терену (невладиних организација које
финансирају, покрета и појединаца) имају за циљ да се одржи и јача пер-
цепција о политичарима који им стоје на путу да се на власти налазе за-
хваљујући корупцији, а корумпирани су до мјере да су им и странке по-
стале носиоци корупције што, дакле, спречава „владавину права” (омиље-
на НАТО кованица). Лидери који желе брзе пруге и ауто-путеве, они
који хоће да од своје земље направе велико градилиште – то су генера-
тори нестабилности, „корумпиране вође” којима не треба дозволити да
своје идеје шире регионом па ни да се неометано крећу Европом. Кине-
ски и руски капитал нису добродошли на Балкан, једино што је Балка-
ну потребно је НАТО. Према методологији свргавања и слабљења непо-
добних власти, ова фаза подразумијева ширу употребу термина „корум-
пирани режими”. Преко купљених медија и купљеног утицаја у медији-
ма, непрекидно се позива на хапшење одговорних за наводни криминал,
149
што су обично носиоци најважнијих функција, који су од почетка кам-

пање означени као мете.
ПРИТИСЦИ НА РЕПУБЛИКУ СРПСКУ

Република Српска се показала као отпорна на све видове хибридног
рата, а против ње су најчешће примјењиване обојене револуције. По-
кушајима обојених револуција претходили су жестоки медијски напа-
ди, којима се настојала дискредитовати власт у Српској кроз оптужбе за
криминал и корупцију, што је постало стандардна матрица обојених ре-
волуција. Све изјаве којима се настоје дискредитовати носиоци власти
које у том смислу циркулишу медијима избалансиране су и филигрански
сложене по правилима Џина Шарпа, из његовог приручника за подизање
побуна „Од диктатуре до демократије”. Изјавама се подиже градација, су-
герише да је потребно водити борбу против корупције. Шарпове методе
су, опет, само дио психолошких операција.
Зашто неаргументоване и често несувисле тврдње испаљене из Феде-
рације, попут тезе да Српска формира паравојне јединице, и континуи-
ране оптужбе о корумпираности „режима” (то се увијек нагласи, јер ре-
жим је, ето, ненародни) и низ других указивања на „негативности” (које
су, изгледа, присутне само у институцијама Републике Српске), наилазе
на подршку опозиционих лидера у Српској? Зато што опозиција треба да
пружи легитимитет ставовима америчких експонената да корумпиране
балканске вође треба позвати на одговорност. Наравно, под „корумпи-
раним вођама” подразумијевају се политички лидери који су опоненти
политици САД, односно политици неоконзервативизма, а то су сви који
допуштају продор кинеског капитала на Балкан и остварују економске и
политичке везе са Русијом, односно који раде на економском опоравку
своје земље и подржавају инвестиције и капитал оних који их политич-
ки не условљавају. Водећи на тој листи је предсједник Српске Милорад
Додик, а убрзано се на листи „корумпираних” уздиже и предсједник ХДЗ
БиХ Драган Човић. Јасно је и да се синтагма „корумпиране вође” не од-
носи на политичаре попут Бакира Изетбеговића, лидера СДА. На листи
непожељних не налазе се ни промотери вехабизма и екстремизма, нема
ту ни оних који би у свакој уређеној земљи били третирани као пријетња
по националну безбједност.
Главна мета је онај који је означен као највећа препрека у сламању са-
мосталности Српске. Ради се, наравно, о лидеру СНСД Милораду Доди-
150
ку, његовим сарадницима и њему блиским људима у пословном свије-

ту. Нико уопште не спомиње десет милијарди долара донираних Феде-
рацији БиХ одмах након завршетка рата, нико не покреће питање како
је тај новац потрошен, иако су у јавности одавно присутне оптужбе да је
већи дио донација покраден. У Федерацији као да нема корупције, неза-
послених, сиромаштва.
Како Српска може да опстане? Тако што у њеним институцијама треба
да се увријежи мишљење да је борба за ум и душу сваког појединца данас
најважнији фронт. Преко културних мрежа, цивилне заштите и МУП-а
треба се вратити на вриједности друштвене самозаштите. За Републи-
ку Српску и даље ће највећа пријетња бити обојене револуције, али се не
смије пренебрегнути ни могућност примјене међународног тероризма,
као геополитичке алатке. Незадовољство због изборног пораза код дије-
ла политичких партија наставиће да тиња, и оно ће се испољавати током
скупштинских засједања с тенденцијом да се пренесе на улице, на начин
да се присталице позову на протесте. Све ће бити праћено медијском
„паљбом”, како би се створила критична маса, довољна за покушај пре-
врата. Политичке борбе за јавно мњење неће јењавати. При томе ће ве-
лику улогу имати медији, нарочито они у које је упумпан страни новац.
Што се обојених револуција тиче, оне ће и даље да нас запљускују, са све
већим изгледима на успјех, како буду стасавале генерације које васпита-
ва смартфон, а не родитељи и просвјетни радници.
Смартфон није савремена цуцла, нити је интернет забавни парк, како
то с правом указују Игор Ашманов и Наталија Касперска у књизи „Циф-
ровая гигиена” (Дигитална хигијена). Друштвене мреже нису парк већ
џунгла. Омладини је дигитална комуникација главна преокупација. Са
младима треба радити и с њима непрестано разговарати. Ако не буде-
мо радили с младима, ми ћемо их изгубити, а ако њих изгубимо – изгу-
бићемо Републику.
ЗАКЉУЧАК
Свако вријеме доноси нове технике политичке борбе. Технике које су
уперене против Републике Српске могли бисмо назвати методама хи-
бридног рата, а најзаступљенија техника је „обојена револуција”. Ради се
о употреби унутрашње друштвене енергије како би се уклонила легитим-
на власт. Преко широке мреже невладиних организација, купљених ме-
дија и купљеног утицаја у медијима, као и неоствареним а амбициозним
151
политичким лидерима, постепено се ствара незадовољство грађана, да би

се у погодном моменту извели на улице. Ти декларативно названи мирни
протести увијек се заврше насилним упадом у институције система, нај-
чешће у зграду народне скупштине, чиме почиње преврат.
Због атрактивности, ове „револуције” су добијале имена по разним
бојама (наранџаста, ружичаста итд.), те су назване „обојеним револу-
цијама”. Наручиоци су неокони, односно присталице неоконзервативиз-
ма, који за циљ имају уклањање неподобних влада, како би се утро пут
либералној економији. У суштини, ради се о свјетској финансијској ели-
ти, која за реализацију својих циљева користи владе својих земаља. Ре-
публика Српска је изложена трећем таласу обојених револуција, које се
нису реализовале захваљујући ријешености власти да брани институције
Српске и чврстини коју је показала полиција.
Међутим, Српској предстоје нова искушења. Тридесетогодишње уру-
шавање њеног политичког капацитета, односно дерогирање институција
Српске, неће стати. У позадини позива на „европски пут” искључиво се
налази намјера инкорпорације у НАТО, који на тлу Украјине спроводи
операције против Русије. Срби су у перцепцији неокона „мали Руси”, не-
покоран и слободарски народ, русофилски опредијељен, и њима се не вје-
рује. Стога се настоји да се, како Србија тако и БиХ, односно Република
Српска, ставе под кишобран Алијансе, да би током прокси рата против
Русије НАТО имао сигурно залеђе.
Манипулације друштвеним мрежама и уопште „мрежни ратови” биће
основни инструмент за „преумљење” односно утицај на јавно мњење, како
би се уклонила власт некооперативна са носиоцима идеје неоконзерва-
тивизма. Главни носач информационих ратова против Републике Српске
биће интернет, односно манипулација корисницима друштвених мрежа.
У том контексту, рањива друштвена група биће млади.
• Предраг Ћеранић, Коме то сметају „мали Руси”, Београд: Филип Вишњић,
2018.
• Слободан Стојичевић, Мрежни рат против Срба, Београд: Авала прес, 2018.
• Стефан Каргановић и други, Рушење Републике Српске – теорија и техноло-
гија преврата, Бања Лука: Бесједа, 2008.
• Џин Шарп, Од диктатуре до демократије, Нови Сад: Грађанске иницијати-
ве Удружење грађана за демократију и цивилно образовање, 1999.
152
Prof. Predrag Ćeranić, PhD Review Article

Faculty of Security Studies
RESILIENCE UNDER PRESSURE: REPUBLIC

OF SRPSKA THIRTY YEARS LATER
Abstract: The Republic of Srpska has been a beacon of freedom, self-determination,

and identity preservation for the Serbian people for thirty years The Dayton Peace
Accords provided the legal and political framework for independence, but the so-called
international community’s continued pressure has eroded this framework, with the goal
of reducing Srpska to a hollow entity. These pressures have come in various forms and
intensities, including the imposition of laws and constitutional changes, and decisions
made under duress by Srpska authorities.
In Western power centres, Serbs have always been portrayed as ‘little Russians’ and a
stubborn people who can resist the global order. Therefore, it has become imperative for
Western power centres to bring Serbia and Bosnia and Herzegovina (i.e., the Republic
of Srpska) under the NATO umbrella, to better prepare for a long-prepared proxy
war against Russia. The biggest obstacles to achieving this goal have been the defiant
government of the Republic of Srpska and the Serbian people, as surveys have shown
significant resistance and rejection of the Alliance.
To achieve this goal, a ‘mind control’ or ‘thought reform’ approach has been adopted,
which can also be interpreted as a change in identity or ‘self-denial’. By leveraging paid
media, buying influence in the media, and cultivating relationships with individuals in
power, this goal has been partially achieved. A ‘colour revolution’ model was adopted
for the Republic of Srpska to eliminate Milorad Dodik’s party’s dominant role from
the political arena. In this context, there is pressure being put on the official Belgrade,
and in addition to the well-known demands of imposing sanctions against Russia and
recognizing Kosovo and Metohija, a third demand has been added: to dismantle the
government of Milorad Dodik.
Key words: Dayton, NATO, colour revolutions, mind control, pressures, method.
153
Проф. др Матеј Савић Оригинални научни рад
Универзитет у Бањој Луци УДК 342.534:323.1(497.6Република Српска)
Факултет политичких наука DOI 10.7251/TGRS2201155S
УЛОГА НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ У МЕЂУНАРОДНОЈ

САРАДЊИ И ПРЕДСТАВЉАЊУ РЕПУБЛИКЕ
СРПСКЕ У ИНОСТРАНСТВУ1
Апстракт: Народна скупштина Републике Српске пуних тридесет година, од

свог настанка 1991. године до данас, представља темељ на коме почива и функ-
ционише Република Српска и њен државноправни поредак. На основу чланa 70.
Устава Републике Српске, Народна скупштина прије свега одлучује о промјени
Устава, доноси законе, друге прописе и опште акте, што указује на чињеницу да
је Народна скупштина највиши уставотворни и законодавни орган у Републици
Српској. Из овога произлази да је Народна скупштина носилац народног сувере-
нитета и према Уставу најзначајнији орган у државној организацији. Поред тога
што је највиша уставотворна и законодавна институција у Републици, Народна
скупштина све вријеме активно врши и функцију међународног представљања
Српске и остварује сарадњу са другим парламентима. Ова сарадња је посебно
почела да се развија од 2006. године, како на регионалном нивоу тако и у оквиру
специјалних паралелних односа са Републиком Србијом, али и представљањем у
односима са парламентима појединих других држава. Поводом овог великог ју-
билеја – тридесет година Републике Српске, искористићемо прилику да у овом
реферату направимо осврт на најзначајније међународне активности, сарадњу и
представљање парламента Српске у иностранству.
Кључне ријечи: Република Српска, Народна скупштина, Устав, представљање,

међународна сарадња, специјални и паралелни односи.
О ДИПЛОМАТСКИМ ОДНОСИМА УОПШТЕ

„Савремено дипломатско-конзуларно право изграђено је кроз вишего-
дишњу праксу држава на вањском плану, која је за резултат имала успјеш-
но модерно кодификовање обичајних правних правила.”2 Кодификација
која је извршена средином 20. вијека успоставила је темељ за даљи развој
1 Основ овог рада представља текст објављен у монографији: 30 година Народне скупштине Републике Српске
1991–2021. Текст је за потребе овог зборника значајно измијењен, проширен, допуњен и усклађен према на-
учним стандардима и упутствима редакције.
2 Матеј Савић, „Бечка конвенција о дипломатским односима – темељ савременог међународног права пред-
стављања”, Годишњак Правног факултета УНИБЛ, год. 38, бр. 38, Бања Лука, 2016.
155
дипломатских односа и остваривања функције представљања државе у

иностранству. Кодификација је омогућила усвајање међународних доку-
мената, односно закључивање вишестраних уговора, којима су регулиса-
ни дипломатски и конзуларни односи, дипломатске дјелатности, дипло-
матска професија, дипломатско организовање, те привилегије и имуни-
тети дипломатских представника.3
„Дипломатски и конзуларни односи представљају односе најстаријег
датума. Право посланства – ius legationis у правној пракси и међународ-
ном животу уопште присутно је колико и ius ad bellum. Тако су се, још од
најстаријих времена, обичајна правила посланства развијала упоредо са
обичајним правилима ратовања. Човјек је одувијек ратовао, а ратове је
ваљало превести у мир. Зато су оружје и дипломатија увијек ишли руку
под руку, иако у есенцији искључују једно друго. То је, заправо, и један од
многих разлога зашто су данас ове двије дисциплине – дипломатско-кон-
зуларно и ратно право успјешно кодификоване.”4 Право посланства је ево-
луирало у позитивно право међународног представљања, чије утемељење
можемо пронаћи у основном праву на представљање – ius representationis,
али и у праву на уговарање – ius contrahendi, те једнакости, као и у праву
на суверену независност5 итд. С друге стране, дошло је до развоја хума-
нитарног права, правила ратовања и заштите у ратним сукобима – ius in
bello, док је право на рат, уз изузетке самоодбране и заштите међународ-
ног мира и безбједности6 , Повељом ОУН забрањено.7 Касније је Генерал-
на скупштина ОУН у складу са одредбама о забрани употребе силе утвр-
дила и дефиницију агресије Резолуцијом 3314 (XXIX) из 1974. године.8 На
овај начин је тзв. праведни рат заправо дефинисан међународним правом,
што и јесте (једна од) основа примјене хуманитарног права.9
У контексту представљања државе у иностранству, општепозната је
ствар да постоји подјела на унутрашње и вањске органе за обављање ових
3 Шире в. Давид Ђ. Дашић, Савремена дипломатија, Београд, 2008.

4 Матеј Савић, цит. дј.
5 Шире в. Матеј Савић, „Сувереност, независност и једнакост у контексту основних права (и дужности) др-
жава у савременим изазовима међународног права”, Годишњак Правног факултета у Бањалуци, 2015.
6 Поглавље VII, члан 51. и члан 42. Повеље ОУН, текст доступан у Видан Хаџи-Видановић, Марко Милано-
вић, Међународно јавно право, збирка докумената, Београд, 51 и 53, 2005.
7 Члан 2. став 4. Повеље ОУН предвиђа да се „сви чланови у својим међународним односима уздржавају од
претње силом или употребе силе против територијалног интегритета или политичке независности сваке др-
жаве...”. Шире в. исто, 47.
8 Шире в. Definition of Aggression, General Assembly resolution 3314 (XXIX), OUN Audiovisual Library of International
Law, Documents, 2014.
9 О доктрини праведног рата у међународном праву, шире в. Милош Јовановић, „Доктрина праведног рата и
међународно право”, Међународни проблеми, год. LIX, бр. 2–3, Београд, 243–265, 2007.
156
послова.10 Вањски органи су мисије и иностране дјелатности (представ-

ништва, канцеларије, одјељења и сл.) државе, чија је то основна (једина)
надлежност и оне су per se регулисане дипломатско-конзуларним пра-
вом. С друге стране, као главни унутрашњи органи за представљање де-
финишу се, прије свега, извршни органи државе – шеф државе и мини-
стар иностраних послова, а затим и влада, односно министри као члано-
ви владе појединачно. За разлику од вањских, надлежност ових органа
примарно је регулисана унутрашњим правом, односно уставом и закон-
ским актима конкретне државе, док дипломатско-конзуларно право по-
себно третира шефа државе, односно министра иностраних послова, а
у смислу имунитета, привилегија, пресеанса, надлежности, способности
итд. Међутим, у савременим међународноправним, односно дипломат-
ским околностима, улога парламента у вршењу функције представљања у
иностранству све више добија на значају. Парламенти, поред својих при-
марно унутардржавних надлежности, прогресивно остварују и дјелатност
права представљања у међудржавним и (међу)регионалним односима. У
21. вијеку ова дјелатност остварује се, прије свега, у међусобним званич-
ним односима између парламената различитих држава и региона, али и
кроз закључење великог броја посебних међупарламентарних споразу-
ма међународног карактера.
Република Српска на основу конститутивних аката и Дејтонског ми-
ровног споразума посједује ограничен међународноправни субјективи-
тет sui generis карактера, при чему, преко својих институција, она ступа у
посебне дипломатске односе и остварује функцију представљања у ино-
странству. Иако је примјена Бечке конвенције о дипломатским односи-
ма ограничена на односе између држава11 , Република Српска се у конти-
нуитету кроз своју праксу придржава општеприхваћених норми дипло-
матско-конзуларног права, уз активно остварење представљања на реги-
оналном нивоу и унапређења међународне сарадње. Народна скупштина
Републике Српске од свог настанка, а посебно од 1995. године, активно
слиједи изграђену и прихваћену (парламентарну) праксу у међународно-
правном поретку, а у вези са међународном сарадњом и функцијом пар-
ламентарног представљања у иностранству.
10 Шире в. Матеј Савић, Дипломатско-конзуларно право и међународноправни поредак – развојни пут међу-
државних односа, Бања Лука: Comesgrafika, 2016; Миленко Крећа, Међународно право представљања, Београд,
2014; Миодраг Митић – Стеван Ђорђевић, Дипломатско-конзуларно право, Београд, 2007. и др.
11 Бечка конвенција о дипломатским односима (БКДО) потписана је у Бечу 18. априла 1961. године, ступила
на снагу 24. априла 1964. године, исто, 63–74. те оригинални текст: Vienna Convention on Diplomatic Relations
из 1961. године, доступан на: http://legal.un.org/ilc/texts/instruments/english/conventions/9_1_1961.pdf (при-
ступљено децембра 2015), као и Службени лист СФРЈ, Међународни уговори и други споразуми, бр. 02/1964.
157
ПОЛОЖАЈ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Јасно је да, према правној и политичкој природи, Народна скупшти-
на превасходно има најзначајнију улогу у оквиру унутрашњег (државно-
правног) поретка Републике Српске, у оквиру унутрашњих надлежности,
односно послова који су дефинисани Уставом Републике Српске. Цјело-
купни државноправни поредак Републике је, на првом мјесту, изграђен,
сачуван и развијан захваљујући интегритету Народне скупштине и њеној
уставотворној и легислативној улози свих ових тридесет и једну годину.
Посебан значај у погледу изградње државноправног поретка a priori про-
налазимо у чињеници да је у фебруару 1992. године донесен Устав Репу-
блике Српске. У таквим, турбулентним временима, временима глобалних
тектонских геополитичких промјена, чија се жаока територијално, вријед-
носно, али и персонално12 сламала преко леђа српског народа, донесен је
један модеран устав, у складу са свим европским и међународним стан-
дардима.13 С друге стране, у погледу очувања државноправног поретка
Републике Српске, Народна скупштина све вријеме врши активну уло-
гу заштите и одбране уставности и законитости, као и Устава Републике
Српске пред Уставним судом БиХ.14 „Наиме, Уставни суд у континуите-
ту доноси противрјечне одлуке и на тај начин поништавајући сопствену
праксу, заправо, урушава цјелокупни државноправни поредак. На овај
начин, највиша институција судске власти која има примарни задатак за-
штите уставности директно подрива владавину права, а према захтјеви-
ма бошњачких политичких представника. Један од посљедњих случајева
у вези са ’Одлуком о Декларацији и закључцима Народне скупштине’15 ,
доказује само једну ствар, а то је да владавине права у БиХ нема и да до-
минира политички волунтаризам. Нажалост, тај политички волунтари-
зам је присутан у Уставном суду БиХ, што је прворазредни парадокс.”16
Народна скупштина Републике Српске пуних тридесет и једну годину,
од свог настанка 1991. године до данас, представља темељ на коме почи-
ва и функционише Република Српска и њен државноправни поредак. На
основу Устава Републике Српске, члан 70. „...Народна скупштина одлу-
чује о промјени Устава; доноси законе, друге прописе и опште акте; доно-
12 У овом случају се није радило о димензији персоналног у контексту партикуларизма или пак појединца, већ
је била ријеч о здруженој акцији и нападу на колективитет једног европског народа – српски народ у цјелини.
13 О овоме шире види, Радомир В. Лукић, „Поводом тридесет година Народне скупштине”, Зборник радова,
Народна скупштина као темељ државотворности Републике Српске, Факултет политичких наука УНИБЛ, 2022.
14 Шире види Снежана С. Савић, Устав и уставност, Бања Лука: Comesgrafika, 2020.
15 Види, обједињени предмет У-2/22.
16 Матеј Савић, „(Не)уставност у Босни и Херцеговини и политички волунтаризам”, Годишњак Правног фа-
култета, УНИБЛ, бр. 44 год. 44, 9–23, 2022.
158
си план развоја, просторни план, буџет и завршни рачун; утврђује тери-

торијалну организацију Републике; расписује републички референдум;
расписује републички јавни зајам и одлучује о задужењу Републике; рас-
писује изборе за народне посланике и за предсједника Републике; бира,
именује и разрјешава функционере, у складу са Уставом и законом; врши
контролу рада Владе и других органа који су јој одговорни, у складу са
Уставом и законом; даје амнестију, те обавља и друге послове, у складу са
Уставом и законом.”17 Такође, чињеница да је Народна скупштина старија
једну непуну годину18 од Републике Српске говори о непроцјењивој важ-
ности овог органа и значаја основних конститутивних докумената које је
у најтежим временима усвајао и доносио.
Поред основних конституционалних и легислативних надлежности, као
највиши уставотворни и законодавни орган у Републици, све вријеме ак-
тивно врши и функцију међународног представљања Српске и остварује
сарадњу са другим парламентима. Ова функција посебно долази до изра-
жаја почевши од 1995. године, закључењем Дејтонског мировног спораз-
ума, којим Република Српска добија и формално (уговорно) међународ-
ноправно признање. Интензивирање активности у погледу представљања
прво се почело дешавати 2006. године, како на регионалном нивоу тако
и у оквиру специјалних паралелних односа са Републиком Србијом, али
и представљањем у односима са парламентима појединих других држава.
Након овог периода, повећањем улоге Одбора за европске интеграције и
регионалну сарадњу, надлежног министарства, (формирањем) представ-
ништава Републике Српске и других извршних институција од 2010. годи-
не, дјелатност представљања се активно развија.19 У овом раду ће бити ана-
лизиране најзначајније међународне активности, сарадња и представљање
парламента Српске у иностранству.
17 Шире види Устав Републике Српске, текст доступан на: https://www.narodnaskupstinars.net/sites/default/files/

upload/dokumenti/ustav/cir/ustav_republike_srpske.pdf (приступљено у децембру 2022).
18 Народна скупштина је основана 24. октобра 1991. године Одлуком о оснивању Скупштине српског наро-
да у Босни и Херцеговини.
19 Шире види, Пословник Народне скупштине, члан 78, 79. и члан 80. (Сл. гласник Републике Српске 66/20),
као и Закон о Влади Републике Српске (Сл. гласник Републике Српске 118/08).
159
УЛОГА НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ У МЕЂУНАРОДНОЈ САРАДЊИ И

ПРЕДСТАВЉАЊУ
Народна скупштина има посебно мјесто и улогу у међународном пред-
стављању Републике Српске на основу специјалних и паралелних одно-
са који постоје између Републике Српске и Републике Србије, у складу
са Дејтонским мировним споразумом и Уставом БиХ. Наиме, Члан III/2а
Устава Босне и Херцеговине прописује да ће „ентитети имати право да
успостављају специјалне паралелне односе са сусједним државама, у скла-
ду са суверенитетом и територијалним интегритетом Босне и Херцего-
вине”.20 У том смислу, специјалне паралелне везе односе се, сагласно из-
ворном Дејтонском мировном споразуму, на бившу Савезну Републику
Југославију, данас Републику Србију, као и на Црну Гору и на Републи-
ку Хрватску.21 У том смислу, специјални паралелни односи утемељени
су изворним Дејтонским мировним споразумом. За сада су ови односи
успостављени између Републике Српске и Републике Србије, а Народна
скупштина је један од основних органа који има надлежности за обављање
функција у оквиру ових односа, посебно у погледу уређивања законског
(легислативног) оквира и његовог усклађивања са Републиком Србијом.
„Специјални паралелни односи22 имају посебну улогу у погледу међу-
државних односа сусједних држава. Наиме, ратификацијом Споразума
о специјалним паралелним везама, институционализован је правни ос-
нов регионалне сарадње ентитета са сусједним државама. То представља
и правни темељ сарадње Босне и Херцеговине са Републиком Србијом и
Републиком Хрватском, мада у овом случају, као што смо већ рекли, дво-
струко ограничен. Стога, можемо констатовати да међудржавни односи
трију земаља Споразумом добијају дводимензионалан карактер, јер у до-
мену спољне политике, у одређеним случајевима и под условима предвиђе-
20 Устав Босне и Херцеговине, о чему шире види Витомир Поповић – Владимир Лукић, Документи Дејтон–
Париз, Бања Лука, 1999.
21 Матеј Савић, Босна и Херцеговина између државноправних и међународноправних проблема, Факултет по-
литичких наука УНИБЛ, 2022.
22 Споразум о специјалним паралелним односима (везама) потписан је с циљем развијања сарадње између
Републике Српске и Републике Србије у областима привреде и кориштења привредних ресурса, планирања,
приватизације и денационализације, науке и технологије, образовања, културе и спорта, здравства и социјалне
политике, туризма и заштите животне средине, информисања, заштите слобода и права грађана, као и ради
сузбијања криминала. У Бањој Луци је 5. марта 2001. године потписан Споразум о специјалним паралелним
односима између Републике Српске и СР Југославије. Скупштина Савезне Републике Југославије је ратифи-
ковала Споразум 10. маја 2001. године. Након раздруживања СР Југославије, односно обнове независности
Републике Србије, Република Српска и Република Србија су у новим околностима приступиле обнови Спо-
разума о специјалним паралелним везама. Тако је 26. септембра 2006. године у Бањој Луци потписан Спораз-
ум о успостављању специјалних паралелних односа између Републике Српске и Републике Србије, чиме је,
ступањем на снагу овога престао да важи претходно склопљени споразум између Републике Српске и Савез-
не Републике Југославије. Шире види, Матеј Савић, исто.
160
ним Уставом, и ентитети могу бити пуноправни субјекти у међународно-

правном смислу.23 Дакле, ентитети, односно Република Српска као састав-
ни дио (дијелови) Босне и Херцеговине, у складу са чланом III/2а Устава,
у том смислу остварују односе са сусједним земљама, а поред тога Босна
и Херцеговина као суверена држава остварује међудржавне релације са
Републиком Србијом и Републиком Хрватском, и потенцијално, Црном
Гором.”24
Поред специјалних и паралелних односа, Дејтонски мировни спораз-
ум дефинисао је и право уговарања – ius contrahendi ентитетима, однос-
но Републици Српској. Тако је чланом III/2д Устава БиХ предвиђена и
могућност да сваки ентитет, односно Република Српска, може да улази у
споразуме са државама и међународним организацијама, са пристанком
Парламентарне скупштине, која, аналогно овоме, може законом одреди-
ти да за неке врсте споразума такав пристанак није потребан.25 Оваквом
одредбом, иако је ријеч о рестриктивном приступу, омогућено је и вр-
шење функције представљања – ius representationis Републике Српске у
иностранству, мада – рестриктивног карактера.
Нема дилеме да је, у смислу представљања Републике Српске у ино-
странству и дјеловања Народне скупштине у правцу међународне са-
радње, неопходно на прво мјесто поставити значај дејтонског одређења
специјалних паралелних односа per se, а посебно Споразума о специјал-
ним паралелним односима који је закључен између Србије и Српске и,
друго, могућност, иако рестриктивна, закључења међународних спораз-
ума које Република Српска у складу с Уставом има. „Са правног аспекта,
посебно је важно истаћи да се значај Споразума о специјалним паралел-
ним односима огледа и у томе што могућност успостављања специјалних
паралелних односа иде у прилог већ наведеном ставу да Република Српска
у оквиру Босне и Херцеговине има довољан степен самосталности и да
има улогу државотворног фактора као ентитета. Ово наводимо управо
стога што се у теорији међународног јавног права, али и у теорији држа-
ве и права, сматра да је ово једна димензија међународноправног субјек-
23 Шире в. Снежана С. Савић, Држава као правно лице и субјект међународног привредног права, Бања Лука,
1997, као и Љиљана Мијовић, „Нека од питања међународноправног субјективитета Републике Српске”, збор-
ник Изградња и функционисање правног система Републике Српске, Бања Лука, 121–135, 1997.
24 Матеј Савић, Босна и Херцеговина између државноправних и међународноправних проблема, Факултет по-
литичких наука УНИБЛ, 2022. Као што се може примијетити, право на специјалне паралелне односе има и
ФБиХ. Међутим, ово питање због сложености односа у овом ентитету није у потпуности актуелизовано, иако
је било више иницијатива од стране хрватских политичких представника.
25 Шире види, исто.
161
тивитета Републике Српске, као четвртог елемента државности, истина

субјективитета sui generis.”26
***
Такође, Народна скупштина активно учествује у односима са парла-
ментима на регионалном нивоу. Тако Народна скупштина остварује ин-
тензивну сарадњу са Скупштином Аутономне Покрајине Војводине још
од 2011. године, када је у Новом Саду потписан Протокол о намјерама
између два парламента. Ова сарадња је посебно конкретизована од 2019.
године, након доласка у Бањалуку делегације парламента на челу са пред-
сједником скупштине27 , послије чега се успоставља парламентарна(по-
сланичка) група пријатељства, континуирано се одржавају заједничке
сједнице радних тијела и остварује се функционална координација, како
између предсједника скупштина и парламентарних представника тако
и између стручних служби. У овом периоду, сарадња између Републике
Српске и Аутономне Покрајине Војводине је унапређена посебно у обла-
стима образовања, локалне самоуправе, привредних контаката, здрав-
ства, европских интеграција и регионалне сарадње. Учестала, редовна
размјена парламентарних делегација у посљедње три године поставила
је ову међупарламентарну сарадњу на највиши ниво. Надаље, Народна
скупштина остварила је сарадњу са Покрајинским парламентом Слобод-
не државе Саксоније, Парламентом регије Венето, као и са кантоналним
парламентима у Швајцарској.28
Надаље, остварује се континуирана сарадња у процесу европских ин-
теграција са представницима Европске комисије и Мисије ЕУ у БиХ, тако
што Народна скупштина учествује у посебним програмима и пројекти-
ма унапређења положаја парламената и легислативних процеса. Упоредо
са европским интеграцијама, парламент Српске континуирано остварује
пројекте са ОЕБС-ом, а с циљем унапређења демократског управљања.
Сарадња се остварује и са значајним бројем невладиних организација.
Један од најзначајнијих искорака у смислу међународне сарадње На-
родна скупштина је остварила закључењем протокола са Законодавном
26 Матеј Савић, исто.

27 Делегација предвођена предсједником била је сачињена од великог броја посланика Скупштине АП Војво-
дине, при чему је, поред посланика, било присутно и више чланова покрајинске Владе.
28 Са наведеним парламентима је закључен низ протокола о сарадњи.
162
скупштином Санкт Петербурга 2017. године.29 Закључењем овог протоко-

ла успостављена је привредна, културна и научна сарадња, као и сарадња
у области образовања и туризма између Републике Српске и Санкт Пе-
тербурга. До данас су учињене значајне активности у оквиру предвиђе-
них области за сарадњу, при чему су неколико пута остварене узајамне
посјете делегација два парламента, од којих је важна она поводом дваде-
сет и пет година парламента Санкт Петербурга, на којој је предсједник
Народне скупштине имао част да се у Законодавној скупштини Санкт Пе-
тербурга обрати домаћину у име свих десет гостујућих делегација.30 Та-
кође, неопходно је истаћи и сарадњу са Федералном скупштином Руске
федерације, која се и данас остварује, при чему се мора истаћи и прото-
кол који је успостављен између двије скупштине.
Као што смо раније нагласили, посебно мјесто у погледу међународне
сарадње заузимају активности у оквиру специјалних и паралелних одно-
са са Републиком Србијом, на основу којих је успостављен изузетно бли-
зак и интензиван однос и континуирана координација између Народне
скупштине Републике Српске и Народне скупштине Републике Србије.
Споразум о специјалним и паралелним односима закључен 2006. године
омогућио је потписивање Протокола о сарадњи између два парламента
2008. године, на основу којег се до данас реализовао велики број пројеката,
а сарадња поставила на највиши ниво. Посебно су остварени односи из-
међу радних тијела два парламента и успостављен је оквир за унапређење
заједничких активности према конкретним активностима у оквиру одго-
варајућих ресора. Такође, остварује се значајна размјена искустава у за-
конодавству и законодавној пракси.31 Потврда и гаранција оваквог одно-
са два парламента дошла је 2018. године закључењем Меморандума о об-
разовању Комисије за сарадњу народних скупштина, чиме је формирано
заједничко стално радно тијело Народне скупштине Републике Србије и
Народне скупштине Републике Српске. Комисија за сарадњу од тада кон-
тинуирано дјелује у правцу даљег развоја и јачања сарадње између два
парламента, промовисања, проширења и продубљења политичких, еко-
номских, друштвених, културних и других заједничких односа између
Републике Србије и Републике Српске. Такође, од формирања Комисије
остварује се координација у међународним парламентарним активности-
29 Протокол између два парламента званично је закључен 2017. године и његова конкретизација се реализује
од 2018. године.
30 У децембру 2019. године обиљежено је двадесет и пет година Законодавне скупштине Санкт Петербур-
га, при чему је посебна част указана делегацији Народне скупштине Републике Српске у смислу пресеанса.
31 Шире види, Матеј Савић, исто.
163
ма путем организовања парламентарних, научних, стручних, едукативних

скупова и одржавају се консултације о питањима од заједничког интереса.
Поред свега претходно наведеног, Народна скупштина заузима посебно
мјесто и у комуникацији и кореспонденцији са дипломатским представ-
ницима који су акредитовани у БиХ. Устаљена је пракса да предсједник
Народне скупштине, али и парламентарна радна тијела, као и посебне де-
легације, редовно одржавају пријеме и састанке са амбасадорима држа-
ва, шефовима мисија међународних организација, представницима Ев-
ропске уније и другим високим дипломатама. Ово је својеврсна потвр-
да статуса Републике Српске и положаја њеног парламента у институци-
оналном смислу. У контексту међународне сарадње, активну улогу има
и Одбор за европске интеграције и регионалну сарадњу, који у оквиру
својих надлежности, између осталог, разматра питања која се односе на
„...успостављање и одржавање сарадње са парламентима Србије и Црне
Горе, у складу са Уставом и успостављање и одржавање сарадње са пар
ламентима покрајина, регија, земаља региона, другим земљама и инсти
туцијама Европске уније...”32
ЗАКЉУЧАК
Као што се из претходно наведеног може примијетити, Народна
скупштина је за тридесет и једну годину институционалног постојања и
постојања тридесет година Републике Српске имала прије свега значајну
улогу у изградњи, очувању и развоју државноправног поретка. Поред
овога, као најважнији орган Републике учинила је много на плану пред-
стављања Републике Српске и остваривања сарадње са другим парламен-
тима у иностранству. Посебно је важна улога Народне скупштине у окви-
ру специјалних и паралелних односа. Прворазредни значај има контину-
ирана сарадња, на основу Споразума о специјалним и паралелним одно-
сима између Народне скупштине Републике Српске и Народне скупштине
Републике Србије. Такође, од изузетног је значаја за Републику Српску и
сарадња са Законодавном скупштином Санкт Петербурга и Скупштином
Аутономне Покрајине Војводине, као и представљање у међународним
парламентарним активностима. У актуелним тенденцијама развоја пред-
стављања држава у иностранству, парламентарно представљање ће све
више добијати на значају. Иако није ријеч о дипломатском представљању
32 Члан 79. Пословника Народне скупштине (Сл. гласник Републике Српске 66/20).
164
према Бечкој конвенцији о дипломатским односима33 , већ о регионалној

и међународној сарадњи specialis карактера, неопходно је инсистирати на
даљем развоју и унапређењу функција и капацитета Народне скупшти-
не, уз посебну пажњу у контексту развијања капацитета у оквиру изврш-
не власти. Право представљања – ius representationis, односно капацитет
за његово остварење, заједно са правом уговарања – ius contrahendi, чине
један од основних елемената државноправног субјективитета у међуна-
родном праву.34 Обезбјеђењем ових способности сваки државотворни ор-
ганизам може стећи квалитете за ступање у међународноправне односе.
Ово је питање од стратешког значаја за Републику Српску.
• Витомир Поповић, Владимир Лукић, Документи Дејтон–Париз, Бања Лука
1999.
• Видан Хаџи-Видановић, Марко Милановић, Међународно јавно право, збир-
ка докумената, Београд, 2005.
• Љиљана Мијовић, „Нека од питања међународноправног субјективитета Ре-
публике Српске”, зборник Изградња и функционисање правног система Ре-
публике Српске, Бања Лука, 1997.
• Милош Јовановић, „Доктрина праведног рата и међународно право”, Међу-
народни проблеми, год. LIX, бр. 2–3, Београд, 2007.
• Миленко Крећа, Међународно право представљања, Београд, 2014.
• Миодраг Митић – Стеван Ђорђевић, Дипломатско-конзуларно право, Бео-
град, 2007.
• Матеј Савић, „(Не)уставност у Босни и Херцеговини и политички волунта-
ризам”, Годишњак Правног факултета, Универзитета у Бањој Луци, год. 44
бр. 44, Бања Лука, 2022.
• Матеј Савић, „Бечка конвенција о дипломатским односима – темељ савреме-
ног међународног права представљања”, Годишњак Правног факултета Уни-
верзитета у Бањој Луци, год. 38, бр. 38, Бања Лука, 2016.
• Матеј Савић, Босна и Херцеговина између државноправних и међународноправ-
них проблема, Факултет политичких наука Универзитета у Бањој Луци, 2022.
• Матеј Савић, Дипломатско-конзуларно право и међународноправни поредак
– развојни пут међудржавних односа, Бања Лука: Comesgrafika, 2016.
• Матеј Савић, „Један поглед на теоријске концепције међународноправног
субјективитета”, Правни живот, Vol. LXVII бр. 15/2018 Београд, 2018.
33 Као што смо раније у раду нагласили, Бечка конвенција регулише дипломатске односе између држава (по-
тписница). Шире види, исто, текст конвенције.
34 Шире види, Матеј Савић, „Један поглед на теоријске концепције међународноправног субјективитета”,
Правни живот, Vol. LXVII број 15/2018 Београд, 2018.
165
• Матеј Савић, „Сувереност, независност и једнакост у контексту основних пра-

ва (и дужности) држава у савременим изазовима међународног права”, Го-
дишњак Правног факултета Универзитета у Бањој Луци, 2015. год. 37. бр. 37.
• Радомир В. Лукић, „Поводом тридесет година Народне скупштине”, Зборник
радова, Народна скупштина као темељ државотворности Републике Српске,
Факултет политичких наука Универзитета у Бањој Луци, 2022.
• Снежана С. Савић, Држава као правно лице и субјект међународног привред-
ног права, Бања Лука, 1997.
• Снежана С. Савић, Устав и уставност, Бања Лука: Comesgrafika, 2020.
Документи
• Бечка конвенција о дипломатским односима (БКДО), оригинални текст:
Vienna Convention on Diplomatic Relations из 1961. године, доступан на: http://
legal.un.org/ilc/texts/instruments/english/conventions/9_1_1961.pdf (приступље-
но децембра 2015) као и Службени лист СФРЈ, Међународни уговори и дру-
ги споразуми, бр. 02/1964.
• Резолуција ГС ОУН; Definition of Aggression, General Assembly resolution 3314
(XXIX),OUN Audiovisual Library of International Law, Documents, 2014.
• Обједињени предмет У-2/22 Уставни суд БиХ.
• Устав Републике Српске, текст доступан на:
https://www.narodnaskupstinars.net/sites/default/files/upload/dokumenti/ustav/
cir/ustav_republike_srpske.pdf (приступљено у децембру 2022).
• Пословник Народне скупштине (Сл. гласник Републике Српске 66/20).
• Закон о Влади Републике Српске (Сл. гласник Републике Српске 118/08).
• Устав Босне и Херцеговине.
166
Prof. Matej Savić, PhD Original Scientific Paper

Faculty of Political Sciences
THE ROLE OF THE NATIONAL ASSEMBLY IN

INTERNATIONAL COOPERATION AND REPRESENTATION
OF THE REPUBLIC OF SRPSKA ABROAD35
Abstract: The National Assembly of the Republic of Srpska has been the foundation
of the Republic of Srpska and its legal order since its establishment in 1991. The
National Assembly of the Republic of Srpska is considered the highest constitutional
and legislative body based on Article 70 of the Constitution of the Republic of Srpska. Its
responsibilities include amending the Constitution, as well as adopting laws, regulations,
and general acts. Hence, it holds the power of popular sovereignty and plays a vital
role in the state organisation as the supreme legislative and constitutional authority.
Furthermore, the National Assembly actively engages in international representation
and cooperation with other parliaments. Since 2006, the National Assembly has been
actively engaged in cooperation with other parliaments, not only at the regional level
but also within the framework of special parallel relations with the Republic of Serbia,
and in representation with parliaments of other states. On the occasion of one of the
most important anniversaries - thirty years of the Republic of Srpska, this paper reviews
the National Assembly’s most important international activities, cooperation, and
representation abroad.
Key words: Republic of Srpska, National Assembly, Constitution, representation,

international cooperation, special and parallel relations.
35 This paper relies on an article published in the monograph ‘30 Years of the National Assembly of the Republic of
Srpska 1991-2021’. The text has been extensively revised, expanded, appended, and aligned with scientific standards
and editorial instructions to suit the needs of the conference proceedings.
167
Проф. др Драшко Маринковић Оригинални научни рад
Универзитет у Бањој Луци УДК 314.117:323.1(497.6Република Српска)
Природно-математички факултет DOI 10.7251/TGRS2201169M
СТАЊЕ И ПЕРСПЕКТИВЕ ДЕМОГРАФСКОГ

РАЗВОЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Апстракт: Демографски развој Републике Српске карактеришу изузетно не-

повољне тенденције, а природни прираштај већ двадесет година има негативне
вриједности. Укупан број становника константно се смањује. Примарни демограф-
ски проблеми су природна депопулација, интензиван процес старења и констант-
на емиграција радно способног и фертилног становништва. Негативне демограф-
ске детерминанте упућују на недовољно рађање које иницира смањење наталитета
и велико повећањe морталитета становништва. Лоша демографска слика додатно
је нарушена убрзаним процесом старења становништва и негативним вањским
миграционим салдом. У раду је примјеном демографског метода анализиран де-
мографски развој Републике Српске на основу резултата Пописа становништва
2013. године и званичних процјена. Системско-структурном анализом су обух-
ваћени најважнији демографски процеси: депопулација, смањење наталитета и
природног прираштаја, емиграцијa и процес старења становништва. У свим ва-
ријантама пројекција будућег демографског развоја је да Републику Српску оче-
кује наставак неповољних тенденција. Повећање укупног старења становништва
и даље смањење фертилитета ће све више утицати на јачање процеса природне де-
популације. Демографски развој пријети да буде ограничавајући фактор укупног
развоја Републике Српске. Пронаталитетна популациона политика треба да буде
императив и од фундаменталног значаја за друштво и опстанак становништва.
Основна карактеристика популационе политике требало би да се заснива на по-
већању наталитета, али истовремено и на ублажавању емиграције младог радно
способног и репродуктивног становништва.
Кључне ријечи: Демографски развој, Република Српска, природна депопу-

лација.
Почетак XXI вијека представља изузетно сложен период у демограф-

ском развоју Републике Српске, у коме се број становника постепено
смањује, а природни прираштај биљежи тенденцију константног пада.
Негативне промјене у природном прираштају становништва заснивају се
на екстраполарним тенденцијама које указују на смањење рађања и по-
већање смртности становништва. Република Српска има знатно мањи
број становника у односу на 1991. годину, што је посљедица константног
169
смањења природног прираштаја, емиграције у иностранство, интензивног

расељавања становништва, процеса избјеглиштва и ратног морталитета.1
Стање и перспективе демографског развоја Републике Српске могу се
анализирати на основу сљедећих индикатора: процјене броја становника,
просјечне густине насељености, природног прираштаја у периоду 1996–
2021. године, салда унутрашњих миграција у периоду 2009–2021. године
и старосне структуре становништва према попису из 2013. и према про-
цјени за 2021. годину. Истраживање се базира на демографском методу
и системско-структурној анализи података.
ПРОСТОРНА ДИСТРИБУЦИЈА СТАНОВНИШТВА РЕПУБЛИКЕ

СРПСКЕ
Простор Републике Српске одликује се просторно-демографском хе-
терогеношћу, која се манифестује израженом дисперзијом становништва.
Скоро 2/3 становништва Републике Српске концентрисано је у западном
дијелу, између Брчко Дистрикта и општине Нови Град. На територији за-
падно од Дистрикта Брчко живи 63% становника. Ако западном дијелу
Српске припојимо градове и општине перипанонског обода (Бијељина,
Зворник, Лопаре и Угљевик), долазимо до закључка да је у сјеверном дије-
лу Републике Српске концентрисано скоро 80% становништва.
Територијални размјештај и просторну дистрибуцију становништва
Републике Српске детерминишу међусобно повезани физичко-географ-
ски, социоекономски и историјско-политички, а посебно демографски
фактори. У физичко-географском погледу, рељеф се јавља као примарни
чинилац размјештаја становништва. Низијска и брежуљкаста подручја,
као и долински и котлински системи, утицали су на значајнију концен-
трацију становништва и насеља. Утицај урбаних центара и саобраћајна
повезаност условили су изражену поларизацију у дистрибуцији станов-
ништва. Зоне концентрације становништва представљају осовине раз-
воја и највећих регионалних центара Републике Српске, као што су гра-
дови: Бања Лука, Бијељина, Приједор и Добој. Изражена концентрација
становништва је уз транзитне коридоре, магистралне и регионалне путе-
ве већег хијерархијског значаја.2 У погледу размјештаја становништва и
густине насељености, Република Српска је изразито хетерогено подручје,
1 Драшко Маринковић, „Демографски развој и спровођење мјера популационе политике у Републици Српској”,
Зборник Матице српске за друштвене науке, Нови Сад: Матица српска, бр. 131, 2010.
2 Драшко Маринковић, Демографске детерминанте популационе политике Републике Српске. Монографија.
Бања Лука: Универзитет у Бањој Луци, Природно-математички факултет, 2014.
170
са наглашеним регионалним и унутаррегионалним разликама. Овакав

неуравнотежен просторни размјештај становништва оставља негативне
посљедице на укупан друштвено-економски развој.3
Картограм 1. Просторна дистрибуција становништва у градовима

и општинама Републике Српске према попису 2013. године
Извор: Маринковић, Мајић, 2018.
3 Draško Marinković, Aleksandar Majić. 2021. SPATIAL DISTRIBUTION OF THE POPULATION OF THE REPUBLIC
OF SRPSKA - FACTORS AND INDICATORS, Novi Sad: The 5th Serbian Congress of Geographers ”Innovative
Approach and Perspectives of the Applied Geography” Collection of Papers, University of Novi Sad, Faculty of Sciences.
171
Према Попису становништва из 2013. године, највећи број насељених

мјеста у Републици Српској припада категорији патуљастих и малих на-
сеља. Од укупног броја насељених мјеста (2.756), у 229 (или 8,3%) није по-
писан ниједан становник. У преко 45% патуљастих насеља живи само 3%
становништва, а ако патуљастим додамо и насеља без становништва, до-
лазимо до податка да је у Српској тек свако друго насеље веће од 100 ста-
новника (54%). О типичном процесу просторно-демографске полариза-
ције говори чињеница да у 78 насеља (2,8%), која спадају у ред великих
(са више од 2.000 становника), живи 51% популације Републике Српске.4
Просторна диференцијација указује на већу концентрацију ненасеље-
них мјеста у источном дијелу Републике Српске. Процеси депопулације у
овим насељима јавили су се још почетком 70-их година прошлог вијека,
с тим да је темпо демографског пада знатно убрзан у посљедње двије де-
ценије. Фактори гашења насеља просторно и временски се доста разли-
кују. Већина ових насеља су планинског карактера и припадају разбије-
ном типу са лошом инфраструктурном повезаношћу. Простор истока
Српске, поготово дијелови Херцеговине, доњег и средњег Подриња одли-
кују се уситњеном мрежом насеља. О томе говори податак да се у источ-
ном дијелу Републике Српске налази 1.735, или 63% свих насеља Репу-
блике Српске. На приближно истој територији, у западном дијелу, нала-
зи се 1.021 насеље (37%). Просјечна површина насељеног мјеста источног
дијела Српске је око 7 km², док је на западу 12 km². Демографски капаци-
тет насеља у источном дијелу знатно је мањи од насеља у западном дије-
лу Републике Српске. Просјечна величина насељеног мјеста западно од
Дистрикта Брчко износи 720 становника, док је на истоку знатно мања и
износи 251 становник.5
Иако је у цјелини Република Српска ријетко насељен простор са 47,5
ст/km2, унутар тог простора постоје велике, па чак и екстремне разлике
у густини насељености. Најгушће насељена регионална цјелина је мезо-
регија Бијељина са 78,1 ст/km2. Мезорегије Добој (63,5 ст/km2), Приједор
(62,5ст/km2) и Бања Лука (57,8 ст/km2) спадају у категорију средње на-
сељености. На другој страни, просјечно најрјеђа густина насељености је
у мезорегијама Источно Сарајево са 28,5 ст/km2 и Требиње са 15,5 ст/km2,
које истовремено имају и најмањи број становника.6
4 Драшко Маринковић, Александар Мајић, Становништво Републике Српске – демографски фактори и по-
казатељи. Монографија. Бања Лука: Универзитет у Бањој Луци, Природно-математички факултет, 2018.
5 Драшко Маринковић, Александар Мајић, Становништво Републике Српске – демографски фактори и по-
казатељи. Монографија. Бања Лука: Универзитет у Бањој Луци, Природно-математички факултет, 2018.
6 Исто.
172
ПОКАЗАТЕЉИ ДЕМОГРАФСКОГ РАЗВОЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Дуго година је кретање броја становника Републике Српске било вео-
ма незахвално за научне анализе, јер се на овом простору више од двије
деценије чекало на попис становништва. С обзиром на то да није било
поузданих података виталне статистике за вријеме рата (1992–1995. го-
дине) и да дуго није било пописа становништва, можемо само приближ-
но процијенити обим демографских промјена. У том периоду у Републи-
ку Српску доселио се велики број избјеглог и расељеног становништва
из Федерације БиХ и Републике Хрватске, а истовремено се значајан број
становништва одселио у супротном правцу и на просторе Републике Ср-
бије, као и у друге земље у свијету.7
Након двадесет и двије године од посљедњег пописа становништва,
2013. године је обављен попис становништва, домаћинстава и станова.
Спроведени попис 2013. године је значајан за Републику Српску не само
са аспекта демографског пресјека и сложених социоекономских оквира
популације, него и са аспекта праћења успјешности реализације кључ-
них развојних стратегија.
Према попису из 2013. године, Република Српска је имала 1.170.342 ста-
новника.8 Према посљедњој процјени за 2021. годину, Република Српска
има 1.128.309 становника9 , што је у односу на попис из 2013. године
смањење за 42.033 становника или 3,6%.
Укупна депопулација на простору Републике Српске за период 1996–
2021. године је -65.347 или -5,5%, а била би знатно већа да су у процјену
броја становника укључени и подаци о вањској миграцији.
Општа стопа наталитета у Српској је у константном паду, а од 2011. го-
дине број живорођених је мањи од 10.000. У периоду 1996–2021. године
укупно је рођено 278.258 дјеце, умрло је 358.291 лица, па је у истом пери-
оду укупан природни прираштај негативан и износи -80.033. За наведе-
ни период природна депопулација износи -6,9%.
Према званичним подацима, 2001. године у Републици Српској рође-
но је 13.047 дјеце, умрло је 12.932 лица, па је природни прираштај био 115,
односно те године је посљедњи пут био позитиван. Двадесет година кас-
7 Драшко Маринковић, „Стање и перспективе демографског развоја Републике Српске”, Зборник Матице
српске за друштвене науке, Нови Сад: Матица српска, Но. 121, 2006.
8 Резултати Пописа становништва, домаћинстава и станова у Републици Српској 2013. године, Бања Лука:
Републички завод за статистику Републике Српске, 2016.
9 Процјене становништва 2013–2021. Статистика становништва – годишње саопштење. Бања Лука: Ре-
публички завод за статистику Републике Српске, 2022. Процјена броја становника се заснива на затвореном
типу популације и не укључује вањске миграције становништва.
173
није, 2021. године, у Републици Српској укупно је рођено 9.274 дјеце, умр-
ло је 19.002 лица, а природни прираштај има негативну вриједност -9.728.
Табела 1. Природно кретање становништва Републике

Српске у периоду 1996–2021. године10
Број ста- Рођени Умрли
Година новника Живорође- Мртво- Природни
Укупно Одојчад
(процјена) ни рођени прираштај
1996. 1.193.656 11.939 60 10.676 178 1.263
1998. 1.196.829 13.046 55 12.123 110 923
2000. 1.196.395 13.643 49 12.960 101 683
2002. 1.194.178 12.336 40 12.980 89 -644
2004. 1.190.526 10.628 35 13.082 61 -2.454
2006. 1.185.145 10.524 27 13.232 50 -2.708
2008. 1.179.717 10.198 34 13.501 40 -3.303
2010. 1.176.419 10.147 41 13.517 44 -3.370
2012. 1.173.131 9.978 38 13.796 37 -3.818
2014. 1.167.082 9.335 22 14.490 29 -5.074
2016. 1.157.516 9.452 15 13.970 23 -4.518
2018. 1.147.902 9.568 18 14.763 17 -5.195
2020. 1.136.274 9.161 15 16.582 43 -7.421
2021. 1.128.309 9.274 18 19.002 17 -9.728
Извор: Статистички годишњак Републике Српске 2022. године, 2022.
Бања Лука: Републички завод за статистику Републике Српске
Према подацима Републичког завода за статистику за 2021. годину, у

Републици Српској стопа наталитета је 8,2‰, морталитет је 16,8‰, па је
стопа природног прираштаја негативна и износи -8,6‰.11 Према Попи-
су становништва из 1991. године, на истом простору стопа наталитета је
била 15,4‰, тако да је уз доста низак морталитет од 6,7‰ стопа природ-
ног прираштаја била умјерена 8,7‰.12
Анализа демографског развоја у Републици Српској указује на то да је
тренутно позитивно само то што се за посљедњих десет година (у пери-
оду 2011–2021. године) у просјеку рађало 9.420 дјеце годишње. Ову кон-
стантност рађања потврђују и посљедњи званични подаци по којима је
2021. године укупно рођено 9.274 дјеце, односно за 113 дјеце више у од-
10 Ревизија процјене броја становника је израђена за период 1996–2015. године, а ревизија виталне стати-
стике је израђена за период 1996–2001. године. Из укупног броја рођених, умрлих, склопљених и разведених
бракова за ниво Републике Српске искључени су догађаји из Брчко Дистрикта.
11 Демографска статистика 2022, Бања Лука: Републички завод за статистику Републике Српске, 2022.
12 Драшко Маринковић, „Природно кретање становништва Републике Српске на крају XX и почетком XXI
вијека”, Бања Лука: Географско друштво Републике Српске, ГЛАСНИК/ХЕРАЛД, Г, Вол. X, Но. 10, 2005.
174
носу на 2020. годину, када је укупно рођено 9.161 дијете.13 Од стратешког

демографског значаја би било да се у будућем периоду задржи број рође-
них изнад 9.000. То у првом реду зависи од броја потенцијалних мајки,
односно контингента фертилних жена и броја рођене дјеце. Међутим, с
обзиром на пројекције укупног броја фертилних жена, тешко је очекива-
ти да се то у будућности и оствари. У сваком случају, треба и даље под-
стицати рађање дјеце различитим мјерама популационе политике, али
прије свега настојати и задржати младо репродуктивно становништва
на овом простору.
График 1. Компоненте природног кретања становништва

Републике Српске у периоду 1996–2021. године
Према резултатима Пописа становништва из 2013. године, у Републици

Српској сума укупног фертилитета је 1,29 дјеце по мајци. Становништво
Српске се понаша у складу са трендовима европског модела који карак-
терише смањење броја склопљених бракова, висока просјечна старост
приликом склапања брака (за жену 29, а за мушкарца 32 навршене годи-
не живота) и све касније рађање дјеце. Жене у Републици Српској се при-
лично касно опредјељују за мајчинство, а статистички подаци указују на
то да је просјечна старост мајке при рођењу дјетета 29 година. Просјечна
старост мајки при рођењу првог дјетета се стално повећава, а прогресија
175
од првог ка другом, трећем и четвртом дјетету узрокована је касним го-

динама рађања првог дјетета.
Компоненте природног кретања становништва у периоду 1996–2021.
године указују на проблеме у демографском развоју скоро свих градова
и општина у Републици Српској. Према Попису становништва из 1991.
године, на простору Републике Српске биле су 42 општине са умјереном
стопом природног прираштаја (5–14‰), док је ниску стопу (до 5‰) има-
ло 10 општина. Подаци за 1996. годину указују на то да је негативан при-
родни прираштај имало 28 општина, што је око 46% простора.14 Позитив-
ну стопу природног прираштаја у Републици Српској 2021. године имају
само двије општине: Петровац (шест више рођених у односу на умрле) и
Источни Дрвар (само један више рођен у односу на умрло становништво).
Треба посебно истаћи да у периоду 1996–2021. године ниједан град и
општина у Републици Српској у континуитету нису имали позитиван
тренд природног прираштаја. Број рођене дјеце сваке године све више се
смањује у скоро свим локалним самоуправама Републике Српске. Укуп-
но 16 градова и општина у истом периоду није имало уопште позитив-
ну вриједност природног прираштаја. То су Вишеград, Источна Илиџа,
Источни Дрвар, Источни Мостар, Калиновик, Козарска Дубица, Костај-
ница, Крупа на Уни, Нови Град, Петрово, Приједор, Рибник, Рудо, Сре-
бреница, Хан Пијесак и Шамац. Изразито негативан природни прираштај
2021. године имали су градови: Бања Лука (-811), Добој (-568), Бијељи-
на (-792), Градишка (-518), Приједор (-725) и Источно Сарајево (-485).15
На негативан природни прираштај у Републици Српској највише је ути-
цало интензивно повећање стопе смртности. Број умрлих је у посљедњих
десет година (у периоду 2011–2021) у просјеку био 15.130 годишње. Ово
потврђују и посљедњи званични подаци Републичког завода за статистику
по којима је 2021. године умрло 19.002 лица, односно за 2.420 лица више
него 2020. године, када је укупно умрло 16.582 лица. Очекивано трајање
живота у Републици Српској за 2021. годину је 75,03 године (за мушкар-
це 72,02 а за жене 78,24).16 Повећање стопе смртности је у директној вези
са све интензивнијим процесом старења становништва.
Тренутно је сваки пети становник Републике Српске старији од 65 го-
дина, а према подацима Републичког завода за статистику 2021. године,
просјечна старост је била 43,5 година. Удио најмлађе категорије станов-
Зборник Матице српске за друштвене науке, бр. 131, Нови Сад: Матица српска, 2010.
176
ништва до 14 година старости је 13,3%, док је удио најстарије категорије

становништва старијег од 65 година 21,2%.17
График 2. Полно-старосна структура становништва

Републике Српске 2021. године
Графички приказ полно-старосне структуре становништва Републи-

ке Српске за 2021. годину указује на регресиван тип становништва, што
само потврђује претходне констатације о неповољним тенденцијама у де-
мографском развоју, односно упућује на хитност спровођења активнијих
мјера популационе политике.
Неповољне тенденције у досадашњем демографском развоју Републи-
ке Српске се најочигледније могу пратити на основу кретања броја успи-
саних ученика у основне и средње школе и студената на факултете. Ако
се узме податак да је у основним школама у Републици Српској у школ-
ској 1996/97. години било 125.426 ученика, а да је школске 2021/22. годи-
не уписано 85.137, значи да се укупан број ученика смањио за 40.289 или
17 Процјене становништва 2013–2021. Статистика становништва – годишње саопштење, Бања Лука: Ре-
публички завод за статистику Републике Српске, 2022.
177
за 32,1%. У средње школе је у школској 1996/97. години уписано 50.043

ученика, а у школској 2021/22. године уписано је 36.615, па се укупан број
средњошколаца смањио за 13.428 или за 26,8%. Истовремено, на факул-
тете у Републици Српској уписује се све мањи број студената. У школској
2011/12. години било је 46.547 студената, а десет година касније у школ-
ској 2021/22. години 25.735, дакле мање за 20.812 или 44,7%. За скоро исти
процентуални удио смањио се и број првоуписаних студената са 9.126,
колико је уписано у школској 2011/12. години, на 5.440, колико је уписа-
но у школској 2021/22. години.18
Упис ученика у основне и средње школе и студената на факултете у Ре-
публици Српској био је веома различит по школским годинама. Демограф-
ска основа уписа ученика базира се на укупном броју живорођене дјеце,
међутим, све већи утицај имају емиграције становништва. Иако за зва-
ничну потврду немамо поуздане статистичке податке, нема сумње да су
емиграциони процеси константно присутни. То нам потврђује све мањи
број уписаних ученика по одјељењима сваке наредне школске године.
Важан фактор досадашњег али и будућег демографског развоја овог
простора представља негативан вањски миграциони салдо. То се може
темељити само на основу процјена, јер за анализу вањских миграција ста-
новништва код нас не постоји одговарајућа статистика (нпр. миграциона
картотека или регистри становништва). Све анализе до сада упућују на
закључак да су дужи низ година веома заступљене економске миграције,
као и емиграције радно способног и образованог становништва (одлив
мозгова), у правцу економски развијенијих земаља.19
На основу података о унутрашњем миграционом салду за Републику
Српску у периоду 2009–2021. године, број досељеног становништва био је
136.349, а број одсељеног становништва 126.185. Република Српска у овом
периоду има позитиван унутрашњи миграциони салдо од 10.164 лица.20
Изражени унутаррегионални миграциони процеси између сеоских и
градских насеља утичу на константно смањење руралног становништва,
што за посљедицу има негативне промјене структурног карактера. Поре-
мећаји у полно-старосној структури и све израженији процес старења у
већини руралних насеља ће и у будућности негативно утицати на репро-
дукцију становништва. Због тога перспектива демографског развоја Ре-
18 Статистички билтен: Основно образовање, Средње образовање и Високо образовање 2021/2022, Бања Лука:
Републички завод за статистику Републике Српске, 2022.
19 Драшко Маринковић, Демографска слика Републике Српске на почетку XXI вијека, Бања Лука: Академија
наука и умјетности Републике Српске, Књига XXXIV, Одјељење медицинских наука – књига 10, 2015.
178
публике Српске у великој мјери зависи од процеса редистрибуције ста-

новништва и повећања броја становника у општинским центрима.21
Позитиван унутрашњи миграциони салдо имају водећи регионални
центри, што се може објаснити кретањем становништва на релацији село–
град. То је карактеристично за градове: Бању Луку, Бијељину, Источно
Сарајево, Приједор и Требиње. Код ових градова још увијек је присутан
прилив и сеоског становништва. У Српској је све више присутно и кре-
тање становништва из мањих општинских центара ка већим. На основу
оваквих тенденција, у будућности се може очекивати наставак механич-
ког прилива становништва према градским регионалним центрима, док
ће у руралним просторима бити све мањи број становника.
Очигледно је да ће се повећавати број становништва у градовима и
регионалним центрима, док ће на селима бити све мањи број становни
ка. Бројни одласци становништва из села у градове изазваће одумирање
мањих мјеста, па ће она постати само тачке на географским картама. Поје-
дина села су већ сада преполовљена по броју становника, што је резул-
тат не само интензивног смањења природног прираштаја, већ је посље-
дица руралног егзодуса.
Према резултатима Пописа становништва из 2013. године, у Републици
Српској је у односу на претходни попис из 1991. године око 8% угашених
насеља, а још 20% је оних са мање од 10 становника. Негативне размје-
ре укупне депопулације све више забрињавају и не само да су наша ре-
алност, него пријете да буду и све израженије појаве у будућности. У на-
редном периоду може се очекивати даље интензивирање депопулације,
па се више не поставља питање да ли ће него колико ће бити потпуно ис-
пражњених насеља у Српској.
ПЕРСПЕКТИВА ДЕМОГРАФСКОГ РАЗВОЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

У свим варијантама пројекција будућег демографског развоја Репу-
блике Српске очекује се наставак неповољних тенденција, па је потреб-
но што хитније провођење додатних мјера и активности кроз програме
популационе политике. Демографски развој Републике Српске пријети
да буде ограничавајући фактор њеног развоја. На основу претпоставки
на којима се заснива пројекција становништва, број живорођених биће
током читавог пројектованог периода мањи од броја умрлих. Због тога
179
провођење мјера пронаталитетне популационе политике треба да буде

императив и од фундаменталног значаја за друштво и опстанак станов-
ништва Републике Српске.
Демографски развој Републике Српске у наредном периоду највише ће
условљавати обим вањских миграција, али и будући демографски трендо-
ви и фактори, који ће утицати на природно кретање становништва. По-
стоје различите пројекције и процјене о будућем кретању броја станов-
ника у Републици Српској. Ипак, за озбиљније демографске пројекције
недостају подаци о вањском миграционом салду, које нажалост немамо.
У до сада објављеним анализама и документима, као што су Стратегија
развоја Републике Српске, Просторни план Републике Српске и Страте-
гија пензионог осигурања Републике Српске, пројекције становништва
претпостављају да би половином овог вијека у Републици Српској мог-
ло бити свега 800.000 становника. С обзиром на досадашњи интензитет
природне депопулације и велику емиграцију становништва, претходна
пројекција би нам се нажалост могла и остварити. Према овим пројек-
цијама, посебан проблем ће бити даље интензивирање процеса старења,
па би до 2070. године сваки трећи становник Републике Српске могао
бити старији од 65 година.
Питање опстанка, али и останка становништва Републике Српске ди
ректно је условљено провођењем активнијих мјера популационе политике.
Према садашњем стању, али и претпоставкама будућег демографског раз-
воја Републике Српске, пронаталитетна популациона политика је најваж-
нија потреба. Акције у прилог повећања рађања у Републици Српској мо-
рају се интензивирати, а у обзир се морају узети и сви друштвени и ин-
дивидуални аспекти, од којих посебну пажњу треба усмјерити ка моделу
репродуктивног понашања становништва.22
У многим државама у којима је забиљежен низак ниво наталитета, владе
су увеле политику подстицања рађања, не би ли тиме утицале на повећање
стопе наталитета. Успјех тих мјера, углавном, зависи од тога да ли пред-
стављају противтежу стварним факторима који су, прије свега, и допри-
нијели битном паду наталитета. Број дјеце за коју се жена или пар одлу-
чи резултат је сложене комбинације фактора који, између осталог, обух-
ватају трошкове подизања дјеце, могућности жене да учествује у вишем
образовању и запошљавању, економски статус домаћинства, брачни ста-

180
тус (што укључује развод и ванбрачну заједницу), као и степен усклађе-

ности рада и бриге о дјеци.23
У протеклом периоду Влада Републике Српске издвајала је значајна
средстава и спроводила доста мјера и активности у пронаталитетној по-
пулационој политици. Међутим, постојеће мјере нису систематизоване,
нису довољно ни препознате, потребно их је додатно и афирмисати и
стално надограђивати и иновирати. Из анализе мјера популационе поли-
тике које се спроводе на нивоу локалне самоуправе у Републици Српској,
може се констатовати да у скоро свим градовима и општинама постоји
интересовање за ову проблематику. Међутим, апсолутно највећи број
градова и општина нема усвојен програм популационе политике, нема
скупштински одбор као радно тијело или комисију за популациону по-
литику и нема систематизовано радно мјесто, нити запослено професи-
онално лице које се бави овим питањима. Због тога је спровођење мјера
популационе политике у локалним заједницама у Републици Српској на
веома ниском нивоу. Средства која се издвајају за локалне пронаталитет-
не мјере су веома скромна и недовољна.24
Наша пронаталитетна популациона политика би требало да има ек-
сплицитне демографске циљеве који утичу на укупан број и структуре
становништва путем стратешких варијабли фертилитета, нупцијалите-
та и миграција становништва. Опште начело популационе политике би
требало да се заснива на принципу слободног одлучивања сваког поје-
динца и сваке породице о величини, без обзира на то гдје се та полити-
ка примјењује. Популациона политика код нас треба да се спроводи ком-
плементарно кроз пронаталитетне мјере на републичком и на локалном
нивоу. Без обзира на значајне регионалне разлике простора Републике
Српске, које постоје у погледу општих демографских кретања, треба по-
степено проналазити и уводити одговарајуће специфичне мјере попула-
ционе политике. При томе, значајну пажњу треба усмјерити на локална,
посебна, економска, социокултурна и друга обиљежја појединих под-
ручја, односно мјере популационе политике би требало да буду и про-
сторно диференциране. Веома је важно да се успостави и разлика између
мјера популационе и социјалне политике, као и потреба да се развијају
програми популационе обуке и тако створи здравија популациона кли-
ма у нашем друштву.
24 Демографски развој и популациона политика Републике Српске – анализа стања и приједлог мјера, Бања
Лука: Научно-истраживачка студија, Центар за демографска истраживања, 2019.
181
Да би се повећао фертилитет, потребна је шира друштвена акција из

које треба да произађу стратегија демографског развоја и програм пла-
нирања породице, који треба да узму у обзир број дјеце који је потребан
за замјену генерација.25
ЗАКЉУЧАК
Компоненте природног кретања становништва Републике Српске
указују на комплексне проблеме у демографском развоју. Најизраженији
демографски проблеми су: природна депопулација, интензивно старење
становништва и константне емиграције фертилног и радноспособног ста-
новништва у иностранство.
Стопа природног прираштаја је од 2002. године негативна и указује на
поремећаје у виталним структурама становништва са низом негативних
посљедица. Процјене броја становника указују на међузависност проце-
са природне депопулације и емиграције становништва. Лоша демограф-
ска слика додатно је усложњена негативним миграционим салдом, тако
да укупна депопулација има велике размјере.
Простор Републике Српске карактерише неравномјеран територијални
размјештај становништва, односно неуравнотежена демографска вели-
чина источног и западног дијела. Са аспекта демографске диференција-
ције могу се издвојити простори са негативним демографским процеси-
ма и простори са изразито негативним процесима. То су скоро све ново-
формиране општине које карактерише слаб демографски капацитет, из-
узетно ријетка насељеност, ниска стопа фертилитета, изражена смртност
становништва, негативан природни прираштај, константна емиграција
становништва, нарушена полна и старосна структура и интензиван про-
цес демографског старења.
Анализа опште стопе наталитета указује на то да Република Српска спа-
да у нисконаталитетна подручја. У периоду 1996–2021. године број живо-
рођених се смањио за трећину, а истовремено, број умрлих се повећао за
око 40%. Процес старења становништва је све израженији, па је тренутно
сваки пети становник старији од 65 година. Наведени демографски про-
цеси лимитирају социоекономски развој, а сасвим је јасно да људски ре-
сурси нису неограничени и да свако промишљање будућности мора во-

182
дити рачуна о минимуму становништва који је потребан да одржава по-

стојећу инфраструктуру.
У свим варијантама пројекција будућег демографског развоја просто-
ра Републике Српске очекује се наставак неповољних тенденција, a по-
себно даље повећање просјечне старости и удјела старог у укупном ста-
новништву. Како би се бар ублажиле ове тенденције, потребно је што
хитније провођење додатних мјера и активности у популационој поли-
тици. Сигурно да треба интензивирати активности на систематизацији и
афирмацији постојећих, као и увођење нових мјера популационе полити-
ке на свим нивоима власти. Најважније пронаталитетне мјере би треба-
ло усмјерити према задржавању младог репродуктивног становништва
на овом простору. Ако се што скорије не почну примјењивати активније
мјере популационе политике, може се очекивати само наставак негатив-
них тенденција у демографском развоју Републике Српске.
• Draško Marinković, Aleksandar Majić. SPATIAL DISTRIBUTION OF THE
POPULATION OF THE REPUBLIC OF SRPSKA - FACTORS AND INDICATORS,
Novi Sad: The 5th Serbian Congress of Geographers ”Innovative Approach and
Perspectives of the Applied Geography” Collection of Papers, University of Novi
Sad, Faculty of Sciences, 2021. http://www.dgt.uns.ac.rs/dokumentacija/projekti/
peti-kongres/collectionof-papers.pdf.
• Демографска статистика 2022. Бања Лука: Републички завод за стати-
стику Републике Српске, 2022. https://www.rzs.rs.ba/front/article/5535/?left_
mi=34&up_mi=12&add=34.
• Демографски развој и популациона политика Републике Српске – анализа
стања и приједлог мјера. Бања Лука: Научно-истраживачка студија, Центар
за демографска истраживања, 2019. https://cdibl.org/.
• Драшко Маринковић, Александар Мајић,Становништво Републике Српске
– демографски фактори и показатељи. Монографија. Бања Лука: Универзи-
тет у Бањој Луци, Природно-математички факултет, 2018. https://pmf.unibl.
org/wp-content/uploads/2019/12/Stanovnistvo-Republike-Srpske-demografski-
faktori-i-pokazatelji-2018_compressed.pdf.
• Драшко Маринковић, „Природно кретање становништва Републике Српске
на крају XX и почетком XXI вијека”, Бања Лука: Географско друштво Репу-
блике Српске, ГЛАСНИК/ХЕРАЛД, Вол. X.2005.https://www.gdrsbl.org/wp-
content/uploads/2020/05/HERALD10-2-Marinkovic.pdf.
183
• Драшко Маринковић, „Стање и перспективе демографског развоја Републи-

ке Српске”, Нови Сад: Зборник Матице српске за друштвене науке, Но. 121,
Матица српска. 2006. https://www.ceeol.com/search/article-detail?id=602996.
• Драшко Маринковић, Демографски развој и спровођење мјера популаци-
оне политике у Републици Српској, Нови Сад: Зборник Матице српске за
друштвене науке, бр. 131, Матица српска. 2010.http://www.maticasrpska.org.
rs/stariSajt/casopisi/drustvene_nauke_131.pdf.
• Драшко Маринковић, Демографске детерминанте популационе полити-
ке Републике Српске. Монографија. Бања Лука: Универзитет у Бањој Луци,
Природно-математички факултет. 2014. https://pmf.unibl.org/wp-content/
uploads/2019/12/Demografske-determinante-polulacione-politike-Republike-
Srpske-2014.pdf.
• Драшко Маринковић, Демографска слика Републике Српске на почетку XXI
вијека, Бања Лука: Академија наука и умјетности Републике Српске, Књига
XXXIV, Одјељење медицинских наука – књига 10.2015.
• Процјене становништва 2013–2021. Статистика становништва – годишње
саопштење. Бања Лука: Републички завод за статистику Републике Српске,
2022. https://www.rzs.rs.ba/static/uploads/saopstenja/stanovnistvo/procene_
stanovnistva/2013-2021/Procjene_Stanovnistva_2013_2021.pdf.
• Резултати Пописа становништва, домаћинстава и станова у Републици
Српској 2013. године, Бања Лука: Републички завод за статистику Републике
Српске. 2016. https://www.rzs.rs.ba/front/category/355/.
• Статистички билтен: Основно образовање, Средње образовање и Високо
образовање 2021/2022, Бања Лука: Републички завод за статистику Репу-
блике Српске, 2022. https://www.rzs.rs.ba/front/category/12/?up_mi=12&left_
mi=23&add=23.
• Статистички годишњак Републике Српске 2022. године. Бања Лука: Репу-
блички завод за статистику Републике Српске. 2022. https://www.rzs.rs.ba/
front/article/5682/?left_mi=None&add=None.
184
Prof. Draško Marinković, PhD Original Scientific Paper

Faculty of Natural Sciences and Mathematics
THE STATE AND PERSPECTIVES OF DEMOGRAPHIC

DEVELOPMENT OF REPUBLIC OF SRPSKA
Abstract: The demographic situation in the Republic of Srpska is marked by highly

unfavourable trends, with negative natural increase rates persisting for the past twenty
years and a constant decrease in the total number of inhabitants. The main demographic
problems are depopulation, an aging population, and significant emigration of the
working-age and fertile population. The insufficient childbirth leads to a decrease in
natality and a significant increase in population mortality. The demographic situation is
further aggravated by an accelerated aging process of the population and negative external
migration balance. This paper analyses the demographic development of the Republic
of Srpska based on the results of the 2013 population census and official estimates using
demographic methods, systematically examining depopulation, decreasing natality
and natural increase, emigration, and aging. All future demographic projections point
to the continuation of unfavourable trends, with an increasingly aging population
and decreasing fertility driving the process of natural depopulation. Demographic
development threatens to become a limiting factor in the overall development of the
Republic of Srpska. A pronatalist population policy is imperative and of fundamental
importance for society and the population’s survival. A central aspect of this policy
should be focused on increasing natality, while simultaneously addressing the issue of
emigration among young, working-age, and reproductive populations.
Key words: Demographic development, Republic of Srpska, natural depopulation.
185
Проф. др Драга Мастиловић Оригинални научни рад
Универзитет у Источном Сарајеву УДК 378.6:340.131(497.6И.Сарајево)„1997/2004“
Филозофски факултет Пале DOI 10.7251/TGRS2201187M
УНИВЕРЗИТЕТ У СРПСКОМ САРАЈЕВУ (1997–2004)1
Апстракт: Универзитет у Сарајеву Републике Српске формиран је одлуком

Народне скупштине Републике Српске 14. септембра 1992. године, након што је
више стотина професора и неколико хиљада студената предратног Универзите-
та у Сарајеву било принуђено да усљед ратних дејстава напусти тај град. Услије-
дио је мукотрпан процес организовања факултета и покретање наставе у најте-
жим могућим ратним условима. И поред свих тешкоћа и препрека, Универзитет
је успио да опстане и заживи и да након рата настави свој даљи развој. До 1997.
године Универзитет је носио назив Универзитет у Сарајеву Републике Српске,
а онда је, сходно одлуци о промјени назива града, понио назив Универзитет у
Српском Сарајеву. Тај назив задржао је до 2004. године, када је Уставни суд БиХ
прогласио неуставним префикс „српско” у називу града, па је Универзитет пре-
именован у Универзитет у Источном Сарајеву, према новом називу града. Упра-
во је тај период у развоју Универзитета, од 1997. до 2004. године, када је он носио
назив Универзитет у Српском Сарајеву, предмет разматрања овог рада.
Кључне ријечи: Универзитет, Српско Сарајево, Република Српска.
Након почетка ратних дејстава у Сарајеву 1992. године, на територију

града која се налазила под контролом Војске Републике Српске изашао
је већи број професора и студената предратног Универзитета у Сарајеву.
Велики број њих је отишао даље, већином у тадашњу Савезну Републи-
ку Југославију, али је један дио остао и у дијелу Сарајева који је припа-
дао Републици Српској и показао жељу да своје образовање и даљи рад
настави на простору Републике Српске. Због тога је Народна скупштина
Републике Српске на свом 20. засједању, 14. и 15. септембра 1992. године
у Бијељини, донијела Одлуку о издвајању свих високошколских устано-
ва из Универзитета у Сарајеву и њиховом удруживању у Универзитет у
Сарајеву Републике Српске, а Одлука је објављена у Службеном гласни-
ку Републике Српске 9. новембра 1992. године. За првог ректора Универ-
зитета Влада Републике Српске именовала је проф. др Војислава Макси-
мовића. Услиједио је мукотрпан процес организовања факултета и обе-
1 Рад представља дио ширег текста писаног за монографију 30 година Универзитета у Источном Сарајеву,
а овдје се први пут објављује као посебан текст у форми научног рада са критичким апаратом.
187
збјеђивање просторних и кадровских капацитета, што је у тим ратним

околностима изгледало као немогућа мисија. Међутим, захваљујући ве-
ликом ентузијазму руководства Универзитета и факултета, али и настав-
ника и студената, Универзитет у Сарајеву Републике Српске успио је да
заживи и да већ друге године свог рада има преко 1300 студената. На 36.
засједању, које је одржано 29. и 30. децембра 1993. године на Палама, На-
родна скупштина усвојила је препоруку Влади Републике Српске да се
приликом доношења одлуке о мрежи високошколских установа води ра-
чуна о дисперзији факултета, то јест да факултети и академије не буду
сконцентрисани само у једном центру, већ да се они оснивају и у другим
градовима Републике Српске. На тај начин утемељена је и данас важећа
организациона структура Универзитета, а то значи да су факултети овог
универзитета размјештени у више градова, од Требиња до Брчког и До-
боја. До краја рата 1995. године, Универзитет је обновио рад 16 факулте-
та и академија, а број студената се непрестано увећавао. Развој Универ-
зитета привремено је прекинут бомбардовањем зграде Електротехнич-
ког факултета у Лукавици од стране НАТО, августа 1995. године, а у којој
се тада налазило неколико факултета Универзитета. Егзодус сарајевских
Срба у зиму 1996. године, након потписивања Дејтонског мировног спо-
разума, условио је и егзодус појединих факултета који су се налазили у
општинама које су Дејтонским споразумом припале Федерацији БиХ. Али,
и поред свега тога, Универзитет је успио да се консолидује и да настави
свој послијератни развој.2
Након окончања рата, за Универзитет у Сарајеву Републике Српске по-
чињало је једно ново доба, почињао је период мирнодопског развоја, али
је то истовремено значило и нове напоре за обезбјеђивање адекватних
услова за рад факултета и установа студентског стандарда, као и напоре
у обезбјеђивању властитог кадра. Као и претходни ратни период, и овај
се такође може окарактерисати као период борбе за опстанак Универзи-
тета. Читава 1996. година протекла је у превазилажењу организационих
проблема, након пресељења појединих факултета на нове локације, по-
слије бомбардовања зграде Електротехничког факултета у Лукавици и
егзодуса појединих факултета из дијелова града који су припали Федера-
цији БиХ. То је подразумијевало низ активности, од адаптације и прила-
гођавања објеката новој намјени до регулисања питања исељења других
2 О формирању Универзитета у Сарајеву Републике Српске и његовом развоју до 1997. године погледати:
Драга Мастиловић, „Формирање Универзитета у Сарајеву Републике Српске (1992–1997)”, Радови Филозоф-
ског факултета, бр. 22, Пале, 13–35, 2020.
188
институција из објеката који су додијељени на коришћење факултетима.

Осим тога, финансијска средства која је Влада додјељивала Универзите-
ту била су изразито скромна, па су и даље донације и помоћ привред-
них субјеката били од кључног значаја за опстанак и развој Универзите-
та, посебно у условима када су се факултети смјештали у неусловне про-
сторе које је требало адаптирати, али и опремити. Велику помоћ, посеб-
но у школском материјалу и опреми, у више наврата је слао Универзи-
тет у Приштини.3 Изузетну сарадњу са Универзитетом у Приштини по-
казује и чињеница да је Универзитет у Српском Сарајеву први споразум
о сарадњи потписао управо са приштинским универзитетом, 18. априла
1997. године.4 Такође, управа Универзитета настојала је да ријеши и најос-
новније потребе за стамбеним простором за наставнички кадар, како би
се он задржао на овим просторима, а што је било неопходно за нормал-
но функционисање факултета. И поред свега наведеног, Универзитет је
наставио са припремама за наставак прекинутог наставног процеса, као
и за упис студената на свим факултетима и академијама у новој академ-
ској 1996/97. години, па чак и са неким новим студијским програмима.
Савјет Универзитета, којим је тада предсједавао Момчило Крајишник, на
сједници одржаној 25. јула 1996. године, поново је за ректора Универзи-
тета именовао проф. др Војислава Максимовића.5 Број студената се по-
чео повећавати, јер је Влада одобрила те године упис укупно 1300 студе-
ната на Универзитет у Сарајеву Републике Српске.6 Према подацима из
маја мјесеца 1997. године, Универзитет је тада имао укупно 3132 студен-
та. Закључком Вијећа Универзитета од 24. октобра 1997. године, Универ-
зитет је промијенио назив у Универзитет у Српском Сарајеву, аналогно
одлуци Владе Републике Српске о називу града Сарајева.7
И поред свих проблема са којима се суочавао, Универзитет је интен-
зивно радио на оснивању нових студијских програма, али и нових факул-
тета. Тако су, на примјер, у то вријеме вршени покушаји да Виша школа
за пословну економију у Бијељини прерасте у факултет, међутим, за тако
нешто није било сагласности Министарства науке, образовања и култу-
ре, јер Народна скупштина до тада није донијела одлуку о оснивању ове
високошколске установе. С друге стране, Одлуком од 11. 10. 1996. годи-
не Министарство образовања, науке и културе одобрило је Економском
3 Архив Универзитета у Источном Сарајеву (даље: АУИС), бр. 102/97 од 24. 4. 1997.
4 АУИС, бр. 139/97 од 18. 4. 1997.
5 АУИС, бр. 241/96 од 25. 7. 1996.
6 Службени гласник Републике Српске, бр. 13 од 26. 6. 1996, 564.
7 АУИС, бр. 352/97 од 24. 10. 1997.
189
факултету у Брчком да настави васпитно-образовну дјелатност те годи-

не, али само са студентима који су уписали факултет до почетка ратних
дејстава, без права на упис нових студената на прву годину студија, како
је то било предвиђено и одлуком из 1993. године, до нове одлуке владе.8
И поред свих проблема с којима се сучељавао, Универзитет је успио да у
сарадњи са митрополитом дабробосанским господином Николајем орга-
низује још један научни скуп на Православној духовној академији „Све-
тог Василија Острошког” у Србињу, 21. и 22. августа 1996. године, на тему
„Владика Николај у свом и нашем времену”. Поред ректора и митрополи-
та, на скупу су узели учешће и многи истакнути научни радници, попут
Николе Кољевића, Петра Милосављевића, владике Атанасија (Јевтића),
Радована Биговића и других.9
У академску 1997/98. годину Универзитет је ушао са 13 факултета (Фа-
култет за производњу и менаџмент Требиње, Електротехнички факултет
Лукавица, Факултет за физичку културу Пале, Филозофски факултет Пале,
Правни факултет Пале, Машински факултет Пале, Пољопривредни фа-
култет Лукавица, Учитељски факултет Бијељина, Технолошки факултет
Зворник, Економски факултет Пале, Економски факултет у Брчком, Ме-
дицински факултет Србиње и Стоматолошки факултет Србиње) и 4 ака-
демије (Православна духовна академија „Светог Василија Острошког” Ср-
биње, Музичка академија Лукавица, Ликовна академија Требиње и Ака-
демија за консервацију умјетнина српских Београд). У току 1997. године
настављено је и оспособљавање објеката студентског стандарда па је пр-
вих мјесеци те године конституисан Студентски центар у Требињу.10 Вла-
да Републике Српске одобрила је павиљон касарне Источни логор у Тре-
бињу за намјене смјештаја студената, али тај простор требало је довести
у функционално стање. За то вријеме настављена је и адаптација објек-
та Студентског дома на Јахорини, у коме је академске 1998/1999. годи-
не боравило 200 студената Филозофског и Правног факултета.11 Такође,
1997. године почео је да функционише и Савез студената Универзитета у
Српском Сарајеву, који је заступао права студентске популације. И те го-
дине Универзитет је наставио са праксом организовања научних скупова,
те је у Србињу, од 16. до 18. маја, у просторијама Духовне академије одр-
жан Научни скуп на тему: „Православни дух у српској књижевности”. На
скупу су радове презентовала 23 учесника, а међу њима су били и митро-
8 АУИС, бр. 235/96 од 23. 10. 1996.
9 Васељена, година III, бр. 3, Сарајево 1997, 127–128.
10 АУИС, бр. 38/97 од 7. 2. 1997.
11 АУИС, бр. 139/99 од 16. 4. 1999.
190
полит Николај, владика Атанасије, проф. др Милица Грковић, проф. др

Јован Деретић и други.12 Исте те године, Универзитет је организовао још
један научни скуп, 31. октобра и 1. новембра, у Требињу, на тему „1847.
година – међаш у историји српске духовности и културе”. Као и на прет-
ходним, и на овом скупу су узели учешћа истакнути научни радници.13
И у наредној 1998. години као приоритетан проблем Универзитета по-
стављало се питање просторног смјештаја факултета, па су настављене
активности да се у сарадњи са Дирекцијом за обнову и изградњу Града
Српско Сарајево започне са изградњом универзитетског центра на Па-
лама, што је подразумијевало изградњу објеката студентских домова, фа-
култета смјештених на Палама, Ректората и Универзитетске библиоте-
ке, а све то на локалитету Каловита брда. Иако је уговор са Дирекцијом
за обнову и изградњу Града Српско Сарајево потписан крајем децембра
1997. године, ипак, недостатак финансијских средстава успоравао је пла-
ниране активности, па ће у току 1999. године бити завршен само идејни
пројекат за изградњу студентских домова, а до половине 2000. године биће
изведени само земљани радови на предвиђеним објектима.14 Истовреме-
но, Машински факултет је у току септембра мјесеца 1998. године поново
пресељен са Пала у Лукавицу, тако да је наставу у академској 1998/1999.
години започео у просторијама Електротехничког факултета. Универзи-
тет је 1998. године формирао и Издавачко-културни центар, који је имао
четири подручја дјеловања: Издаваштво, културу, спорт и рекреацију и
информативне дјелатности. Наредне године формирано је и Универзи-
тетско спортско друштво.15 Ректорска конференција Републике Српске
формирана је 1998. године и њу су тада чинили универзитети у Српском
Сарајеву и Бањој Луци.16 Такође, Универзитет у Српском Сарајеву био је и
члан заједничке ректорске конференције Савезне Републике Југославије
и Републике Српске, а уговори о сарадњи потписани су са Универзите-
том Црне Горе17 и Универзитетом у Београду.18 И те године настављена је
пракса организовања научних скупова у сарадњи са Митрополијом да-
бробосанском, па је у септембру мјесецу у Србињу организован научни
скуп посвећен осамстотој годишњици манастира Хиландара. Као и раније,
12 Васељена, година IV, бр. 4, Сарајево, 101–103, 1998.

13 Исто, 104–106.
14 АУИС, бр. 799/00 од 22. 6. 2000.
15 АУИС, бр. 267/99 од 13. 1. 1999.
16 АУИС, бр. 8/99 од 25. 1. 1999.
17 АУИС, бр. 189/98 од 15. 6. 1998.
18 АУИС, бр. 419/99 од 17. 8. 1999.
191
и овај скуп је окупио звучна научна имена.19 Крајем 1998. године, Универ-
зитет је промовисао и прву генерацију доктора наука, њих укупно 12.20
Први мјесеци 1999. године били су изузетно тешки по Савезну Репу-
блику Југославију, чији су универзитети били најјачи ослонац и подршка
у раду Универзитета у Српском Сарајеву. Наиме, те године у марту мје-
сецу започела је агресија НАТО пакта на Савезну Републику Југославију,
а Универзитет је тим поводом упутио јавно саопштење, заједно са Ака-
демијом наука и умјетности Републике Српске и Универзитетом у Бањој
Луци, у коме је најоштрије осуђен акт агресије, изражена солидарност са
Српском академијом наука и умјетности, универзитетима и народом Са-
везне Републике Југославије и понуђена помоћ у границама могућности.21
Савјет Универзитета, којим је тада предсједавао мр Момчило Крајиш-
ник, на сједници одржаној 28. јула 1999. године донио је стратешке смјер-
нице за даљи развој Универзитета. Осим основних стратешких циљева,
као што су, на примјер, очување факултета на досадашњим локацијама
„у смислу да се задржи овај простор као интеграциони фактор Републи-
ке Српске”, затим јачање сарадње са Универзитетом у Бањој Луци и уни-
верзитетима у СРЈ, стамбено збрињавање наставничког кадра и слично.
Посебна пажња посвећена је потреби за успостављањем међународне са-
радње и интернационализације Универзитета. У том смислу донесена је
одлука о формирању радне групе за међународну сарадњу, а као приори-
тети одређени су израда презентације и укључивање факултета у интернет
систем, затим укључивање у BIHARNET мрежу (Центар за развој, орга-
низацију и вођење јединствене академске мреже у БиХ, који је финанси-
ран од стране Републике Словеније уз помоћ Европске заједнице), а све
то у циљу укључивања наставника и студената у међународну размјену,
почевши од стручних пракси па све до међународних TEMPUS пројека-
та. У том циљу била је формирана и посебна комисија, а захтјев за укљу-
чивање факултета Универзитета у BIHARNET мрежу упућен је већ по-
ловином августа мјесеца 1999. године.22 Као један од стратешких циљева
Универзитета, на поменутој сједници Савјета, означено је и формирање
Природно-математичког факултета. У том смислу, именован је и коорди-
натор активности (проф. др Милован Пецељ) и до краја септембра 1999.
године завршен елаборат као и остали акти неопходни за подношење
захтјева Влади Републике Српске. Било је предвиђено да Природно-ма-
19 Васељена, година V, бр. 6, Српско Сарајево, 108, 1999.
20 Исто, 107.
21 Васељена, година V, бр. 7, Српско Сарајево, 189, 1999.
22 АУИС, бр. 283/99 од 28. 7. 1999.
192
тематички факултет има одсјеке за биологију, географију, математику и

хемију, на које је у академској 1999/2000. години требало одобрити упис
за укупно 400 студената.23 Министарство је почетком новембра 1999. го-
дине дало сагласност за покретање Студијског програма за географију
Природно-математичког факултета, али до формирања факултета није
дошло, већ је поменути студијски програм почео да егзистира при Фи-
лозофском факултету. Наредне године отворен је и Студијски програм
за математику, такође при Филозофском факултету, па су тако природ-
но-математичке науке придружене том факултету, док посебан природ-
но-математички факултет није формиран. Такође, Вијеће Универзитета
је на сједници одржаној 29. јула 1999. године дало сагласност на одлуку
Правног факултета да покрене наставну линију у Бијељини и о броју сту-
дената које могу уписати у прву годину студија.24
Савез студената Универзитета у Српском Сарајеву, иако је функцио-
нисао уз бројне финансијске потешкоће, спроводио је низ веома значај-
них активности за студентску популацију. Прије свега, заједно са коле-
гама из Бање Луке, формирана је Унија студената Републике Српске, на-
кон чега су се представници студената укључили у рад Удружења сту-
дентских унија Европе. Плод тога било је присуство студентских пред-
ставника Уније студената Републике Српске на скупштинама Удружења
студентских унија Европе на Кипру, у децембру 1999. године и у Литва-
нији, у марту 2000. године. То је био значајан искорак студентских пред-
ставника када је у питању међународна сарадња и академско увезивање
са колегама из Европе.25 Исто тако, покушана је и интернационализација
Универзитета, па је у фебруару 2000. године ректор Максимовић поднио
апликацију за пријем Универзитета у Српском Сарајеву у Европску рек-
торску конференцију.
На сједници која је одржана 21. 12. 1999. године Влада Републике Српске
је именовала нове чланове Савјета, па је након тога услиједило именовања
представника Факултета у Савјет. Савјет Универзитета тада је бројао укуп-
но 32 члана, по 16 представника факултета и Владе Републике Српске.26
Након тога приступило се избору новог ректора Универзитета, пошто
је дотадашњем, првом ректору, проф. др Војиславу Максимовићу, исте-
као мандат. Према тадашњем Закону, кандидата за ректора предлагало
је Вијеће Универзитета, а бирао Савјет. У немогућности да лично прису-
23 АУИС, бр. 316/99 од 28. 9. 1999.
24 АУИС, бр. 290/99 од 29. 7. 1999.
25 АУИС, бр. 884/00 од 17. 7. 2000.
26 АУИС, бр. 507/99 од 13. 9. 1999.
193
ствује сједницама Вијећа и Савјета, ректор Максимовић овластио је про-

ректора Митра Миљановића да закаже сједнице и том приликом члано-
вима Вијећа и Савјета упутио опроштајно писмо, у коме је, између оста-
лог, навео: „Наше жеље, напори, труд и пркос дали су резултате који им-
пресионирају и нас учеснике и свједоке. Основали смо тринаест факул-
тета и три академије, на којима студира неколико хиљада наших сино-
ва и кћери. Њима предају они наставници чију научну и стручну осно-
ву оплемењује национална свијест и светосавска вјера. Без обзира на све
што нас као народ чека, из чега се не може да издваја појединачна суд-
бина, Универзитет у Српском Сарајеву не смије да изгуби научни дигни-
тет, а ни своју националну основу на којој је утемељен на самим почеци-
ма свога постојања”.27
Сједнице Вијећа и Савјета Универзитета одржане су 15. априла 2000.
године и на њима је једногласно предложен и изабран за новог ректора
проф. др Бориша Старовић, декан Медицинског факултета у Фочи.28 Као
приоритете у свом будућем раду, које је саопштио на изборној сједни-
ци Вијећа Универзитета, ректор Старовић је навео очување Универзите-
та у Српском Сарајеву са свим факултетима и академијама, признавање
диплома издатих на Универзитету, као и борба за равноправан положај
Универзитета у Српском Сарајеву са осталим универзитетима у Републи-
ци Српској, Босни и Херцеговини, Европи и свијету.29 Основна стратегија
новог руководства за опстанак и даљи развој Универзитета у Српском
Сарајеву базирала се на чињеници да је дисперзија факултета у тада се-
дам градова на истоку Републике Српске била „стварна и потенцијална
гаранција опстанка народа и даљег општег развоја овог дијела Републи-
ке Српске”. Према процјенама из 1996. године, на простору од Брчког до
Требиња живјело је око 550.000 становника, што је била озбиљна база бу-
дуће студентске популације на Универзитету.30
У то вријеме Универзитет у Српском Сарајеву трпио је велике притиске,
па и неку врсту анимозитета, посебно од дијела међународне заједнице, јер
се одређени кругови нису мирили са чињеницом да поред Универзитета
у Сарајеву постоји и Универзитет у Српском Сарајеву, а као саставни дио
тог притиска били су и захтјеви да се Економски факултет у Брчком из-
двоји из састава Универзитета. У остварењу циља међународне афирма-
ције, ректор Старовић је предузео прве кораке одмах након преузимања
27 АУИС, бр. 587/00 од 11. 4. 2000.
28 АУИС, бр. 600/00 од 15. 4. 2000.
29 АУИС, бр. 658/00 од 17. 5. 2000.
30 АУИС, бр. 731/00 од 8. 6. 2000.
194
функције ректора, па је већ 10. маја 2000. године, на позив ректора Старо-
вића, Универзитет посјетила прва већа делегација европских универзи-
тета, коју су чинили представници универзитета у Риму, Бохуму, Дабли-
ну, Упсали, као и представници шпанских универзитета. На састанку су
договорени први конкретни кораци ка успостављању сарадње са наведе-
ним универзитетима.31 Исто тако, предузети су кораци за аплицирање у
Coimbra Group Universities32 , а ново руководство Универзитета изразило
је подршку Болоњском процесу и заложило се за укључивање Републике
Српске и Универзитета у Српском Сарајеву у тај процес, као неопходан
корак ка међународној афирмацији Универзитета. На 36. сједници Вијећа
Универзитета разматрана је могућност оснивања Канцеларије за међуна-
родну сарадњу, као предуслова за успостављање сарадње са Универзите-
том у Нотингему.33 Поред наведеног, ректор Старовић извршио је реор-
ганизацију ректората, успостављајући прије свега Секретаријат Универ-
зитета, пошто је до тада ректорат имао свега три запослена администра-
тивна радника, те покренуо активности на информатичком умрежавању
ректората са свим факултетима Универзитета.34
Настављене су активности на обезбјеђивању смјештајних капацитета
за факултете и студентске домове у разним центрима гдје су егзистирали
факултети Универзитета. Тако су, на примјер, у току 2000. године ријешени
смјештајни капацитети за факултете који су егзистирали у Требињу и то
на начин да је факултетима који су до тада радили у објекту Дома култу-
ре у Требињу, Влада Републике Српске додијелила зграде у кругу касарне
„Војвода Лука Вукаловић”, које су адаптиране и прилагођене потребама
факултета. На истој локацији, Влада је додијелила и објекат за Студент-
ски дом, који је у току 2000. године адаптиран, па су од септембра мјесе-
ца те године студенти усељени у нове намјенске просторије. Исто тако,
Универзитет је израдио елаборат о рјешавању стамбене проблематике
наставника и сарадника, као једног од предуслова опстанка и успјешног
развоја Универзитета, али је само мањи дио тог плана био реализован.35
У међувремену, ректорат Универзитета је пресељен са Пала у Лукави-
цу, тачније у зграду Електротехничког факултета. Иако све околности
око пресељења зграде нису најјасније, ипак се из расположиве докумен-
тације може закључити да је и у овом питању постојао одређени утицај
31 АУИС, бр. 657/00 од 17. 4. 2000.

32 АУИС, бр. 736/00 од 8. 6. 2000.
33 АУИС, бр. 734/00 од 8. 6. 2000.
34 АУИС, бр. 656/00 од 17. 5. 2000.
35 АУИС, бр. 731/00 од 8. 6. 2000.
195
међународног фактора. О томе посредно свједоче и закључци сједнице

Вијећа Универзитета од 23. децембра 2000. године, у којима је наведено да
се Универзитет у Српском Сарајеву „свим средствима бори против било
какве дискриминације”, затим да се организује састанак са високим пред-
ставником Волфгангом Петричем и изнесу сви присутни проблеми, те да
након формирања нове Владе Републике Српске ректор „обнови разго-
вор са министром просвјете и другим личностима у Влади, о положају и
статусу Универзитета у Српском Сарајеву.”36 Одлуку о промјени сједишта
Универзитета Вијеће Универзитета донијело је 20. фебруара 2001. године.37
Без обзира на све тешкоће с којима се Универзитет суочавао, број пр-
воуписаних студената је и даље наставио да расте, па је Влада Републи-
ке Српске одобрила да се у академској 2000/2001. години на Универзитет
у Српском Сарајеву упише укупно 1981 студент38 , а већ наредне академ-
ске 2001/2002. године Влада је одобрила упис чак 2135 студената. Према
подацима од 12. фебруара 2001. године, Универзитет је тада имао укуп-
но 6985 студената.39
У току 2001. године пуно је учињено на рјешавању смјештајних ка-
пацитета, посебно када су у питању студентски домови. Наиме, у најте-
жој ситуацији било је око 160 студената Филозофског и Правног факул-
тета, који су и даље били смјештени у неусловним војним објектима на
Јахорини, гдје су се уселили још 1996. године, након егзодуса из Сараје-
ва. Осим тога, Министарство одбране Републике Српске затражило је од
Студентског центра Пале да војне зграде на Јахорини врати овом Мини-
старству за потребе војске до 1. 8. 2001. године. Радови на новим згра-
дама студентских домова на Каловитим брдима те године су и дефини-
тивно обустављени, па је у таквој ситуацији Студентски центар покре-
нуо иницијативу да се хотел Коран на Палама, који је прије тога био до-
дијељен Олимпијском центру, сада додијели Студентском центру. Пошто
је ова иницијатива наишла на ширу друштвену подршку, Влада Републи-
ке Српске дала је сагласност да Олимпијски центар уступи наведени про-
стор Студентском центру. Послови адаптације и поправке извршени су
у кратком року, па је нови Студентски дом у бившем хотелу „Коран” на
Палама, који је током рата служио и као ратна болница, отворен већ у но-
вембру мјесецу 2001. године.40 Истовремено са овим активностима, Уни-
36 АУИС, бр. 1299/00 од 23. 12. 2000.

37 АУИС, бр. 56/01 од 20. 2. 2001.
38 АУИС, бр. 760/00 од 12. 6. 2000.
39 АУИС, бр. 78/01 од 12. 12. 2001.
40 АУИС, бр. 1184/01 од 27. 12. 2001.
196
верзитет је покренуо и иницијативу да се двије зграде у бившој касарни

„Славиша Вајнер Чича” у Лукавици такође додијеле за потребе студент-
ских домова. Одлуку о додјели ових објеката Универзитету донијела је
Скупштина општине Српско Ново Сарајево у јуну мјесецу 2001. године,
с тим да се усељавање студената у нове објекте обавља постепено, према
динамици исељавања избјеглог и расељеног становништва које је бора-
вило у тим објектима.41
Истовремено са рјешавањем смјештаја студената, те године је наставље-
но и рјешавање питања смјештаја факултета, па је августа мјесеца 2001. го-
дине Технолошки факултет у Зворнику уселио у нову зграду која је раније
припадала фабрици „Стандард” у Каракају, а тада је започела и адапта-
ција студентског дома на истом локалитету.42 У исто вријеме је покренута
иницијатива да се започете а недовршене зграде државних органа на Па-
лама додијеле Универзитету за потребе Филозофског и Правног факулте-
та, што је подржао градоначелник и руководство Града Српско Сарајево.
Иначе, неопходно је нагласити да је у читавом ратном и поратном пери-
оду развоја Универзитет уживао потпуну подршку општинских руковод-
става у којима су егзистирали факултети, као и Града Српско Сарајево.
Упоредо са борбом да се обезбиједи равноправан статус Универзитета
у Српском Сарајеву са осталим универзитетима у Републици Српској и
Босни и Херцеговини, као и напорима да се обезбиједе адекватни смјеш-
тајни капацитети за факултете и студентске домове, одвијале су се поја-
чане активности на пољу међународне афирмације Универзитета. Прије
свега, Универзитет је формирао Канцеларију за међународну сарадњу, за
чијег је руководиоца именована проф. др Снежана Билбија, професор на
Одсјеку за енглески језик Филозофског факултета, а затим је услиједио
читав низ активности поменуте канцеларије, потписивање споразума и
међусобне посјете представника универзитета.43 Такође, Универзитет се
укључио и у рад Координационог одбора за високо образовање у БиХ,
чији су покровитељи били OHR и EC-TAER. Истовремено, настављене
су активности Савеза студената, који је под покровитељством WUS Ау-
стрија и ТЕМPUS програма, радио на реализацији мреже Студентских
унија БиХ. Представници Савеза студената Универзитета у Српском Са-
рајеву постали су равноправни чланови конзорција ТЕМPUS програма,
41 АУИС, бр. 515/01 од 21. 6. 2001.

42 АУИС, бр. 717/01 од 6. 9. 2001.
43 АУИС, бр. 1112/01 од 12. 12. 2001.
197
а имали су и свог представника у раду Омладинског политичког форума

Европе, који је одржан почетком октобра 2001. године у Софији.44
У току 2002. године Универзитет се суочио са финансијским пробле-
мима који су били посљедица погоршаног финансијског стања у земљи,
али и одлуке Владе да се финансирање високошколских установа врши
путем гранта, па је Министарство смањивало средства универзитетима,
што је доводило до неисплаћивања или нередовног исплаћивања плата
и материјалних трошкова, а криза је ескалирала у наредној 2003. годи-
ни, када су факултети и установе студентског стандарда били суочени са
бројним финансијским проблемима. Овакво финансијско стање посебно
се негативно одразило на адаптацију и опремање зграда будућег Студент-
ског дома у Лукавици, али и на поједине факултете и академије. Тако, на
примјер, Академија ликовних умјетности у Требињу, и поред тога што је
адаптирала просторије у новој згради, није могла да усели у њу због недо-
статка средстава за опремање простора. Они факултети који су распола-
гали већим фондом властитих средстава успијевали су да надомјесте не-
достајућа средства за плате и материјалне трошкове, али је било и оних
који то нису били у могућности учинити. Посебан проблем био је нерав-
номјеран однос ресорног министарства према два државна универзите-
та у Републици Српској, о чему свједочи и један допис који је 26. фебру-
ара 2003. године упутило Вијеће Универзитета ресорном министарству,
са захтјевом да им се достави одлука на основу које су финансијска сред-
ства намијењена за финансирање два универзитета у Републици Српској
подијељена у сразмјери 62% Универзитету у Бањој Луци, а 38% Универ-
зитету у Српском Сарајеву, као и критеријуме на основу којих је та одлу-
ка донесена.45 Незавидно материјално стање Универзитета негативно се
одражавало и на спровођење појединих међународних пројеката, јер фа-
култети нису били у могућности да испуне свој дио обавеза преузетих
пројектним уговорима. Тако, на примјер, Машински факултет није био
у могућности да обезбиједи свој дио обавеза по уговору за реализацију
CEP пројекта „Лабораториј за алатне машине – CNC управљање”, па их
је међународни партнер – WUS Austria обавијестио да су принуђени об-
уставити имплементацију пројекта.
У више наврата је руководство Универзитета код свих релевантних
републичких органа и носилаца највиших функција понављало захтје-
ве за равноправним статусом два универзитета у Републици Српској, а
44 АУИС, бр. 846/01 од 10. 10. 2001 и 818/01 од 3. 10. 2001.
45 АУИС, бр. 263/03 од 26. 2. 2003.
198
напоре у овом смјеру улагало је и руководство Града Српско Сарајево. У

неколико наврата ректори су морали да изражавају и протесте због по-
кушаја да се обустави упис студената на појединим факултетима. Тако
је, на примјер, још 1998. године ректор Максимовић оштро протестовао
због неодобравања уписа студената на Православну духовну академију у
Србињу у првом уписном року те године, а ректор Старовић је исто тако
оштро протестовао 2004. године због одлуке Владе Републике Српске да
те године обустави упис студената на прву годину студија на Факултету
за производњу и менаџмент у Требињу.46 Општине и Град Српско Сараје-
во пружали су помоћ факултетима и Универзитету колико је било у њи-
ховој моћи, а све са циљем да се Универзитет сачува. Тако је, на примјер,
Град Српско Сарајево у свом буџету за 2004. годину планирао 125.000,00
КМ за Универзитет (31.680,00 КМ за стипендије и 93.920,00 КМ за набав-
ку опреме и учила), што су у то вријеме била огромна средства.47 Осим
тога, градска управа је безрезервно подржавала приједлоге који су дола-
зили са Универзитета, па су тако 2004. године подржали и иницијативу
да се хотел „Панорама” на Палама додијели Студентском центру у циљу
проширења смјештајних капацитета за студенте на Палама.48 Осим Града
Српско Сарајево и општина које су биле у његовом саставу, Универзитет
је од свог формирања имао и безрезервну подршку и помоћ митрополита
дабробосанског господина Николаја (Мрђе), чије заслуге за Универзитет
тек треба да добију пуну научну обраду и историографску верификацију.
И поред свих наведених проблема, Универзитет је у том периоду успио
да постигне значајне резултате, првенствено на пољу институционалне
доградње, као и укључивања у европску мрежу универзитета, што је био
огроман успјех, посебно ако узмемо у обзир друштвене и политичке при-
лике у којима је функционисао. Управо када су трајали напори да се обе-
збиједе финансијска средства за нормално функционисање Универзите-
та, из Женеве је 31. марта 2003. године стигао допис да је Универзитет у
Српском Сарајеву примљен у пуноправно чланство Европске асоција-
ције универзитета49, што је била најбоља сатисфакција руководству, али
и свим запосленим за изузетне напоре које су улагали претходних годи-
на за очување и развој Универзитета. На пољу међународне афирмације,
од великог значаја је било и укључивање у WUS и TEMPUS програме, али
и информатичко опремање Универзитета из средстава кредита Свјетске
46 АУИС, бр. 543/04 од 17. 6. 2004.
47 АУИС, бр. 224/04 од 19. 3. 2004.
48 АУИС, бр. 1053/04 од 13. 12. 2004.
49 АУИС, бр. 496/03 од 12. 4. 2003.
199
банке. То је омогућило и организовање Информатичког центра Универ-

зитета, који је отворен крајем 2002. године.50 Иначе, почевши од 2003. го-
дине све више факултета Универзитета је започело учешће у међународ-
ним пројектима, па су тако 2004. године, осим Универзитета, међународне
пројекте реализовали Електротехнички, Машински и Правни факултет,
док је сам Медицински факултет реализовао чак три TEMPUS пројекта.51
У току 2002. године продужен је и нови двогодишњи мандат ректору Бо-
риши Старовићу, који је упоредо обављао и функцију декана Медицин-
ског факултета у Фочи. Такође, те године Универзитет је наставио праксу
одржавања научних скупова, па је у јуну 2002. године, у сарадњи са Ака-
демијом наука и умјетности Републике Српске, организовао веома зна-
чајан научни скуп под називом „Земља Павловића”.52
Година 2003. била је значајна за цјелокупно високо образовање, па и за
Универзитет у Српском Сарајеву, јер се 18. септембра 2003. године у Бер-
лину Босна и Херцеговина и званично прикључила Болоњском процесу,
који је подразумијевао цјелокупну реформу високог образовања. Прије
свега, то се односило на доношење нових закона о високом образовању,
који би обезбиједили мобилност студената, заједничке дипломе, осигура-
вање квалитета, провођење акредитације и друге активности у складу са
Болоњским процесом. У складу с наведеним, Универзитет је приступио
изради Плана институционалног развоја за период 2003–2008. године, у
које су инкорпорирани болоњски процеси. Још прије тога, у току 2002. го-
дине, завршен је Пројекат информационог система Универзитета, који је
био предуслов за отпочињање наведених процеса. Оба ова пројекта фи-
нансирала је Свјетска банка.
Према подацима из фебруара 2003. године, Универзитет је имао укуп-
но 8806 студената на свим нивоима студија, а у академској 2002/2003. го-
дини уписано је 1834 бруцоша (930 редовних на буџету, 542 самофинан-
сирајућа и 362 ванредна).53 У то вријеме Универзитет је имао 205 стал-
но запослених професора и 307 асистената, 426 хонорарно ангажованих
професора, 138 радника из реда ненаставног особља и 65 осталих рад-
ника, што је укупно износило 1141 запосленог.54Из ових података је јас-
но да је Универзитет десет година од оснивања у значајној мјери попра-
вио кадровску структуру стално запослених наставника и сарадника, али
50 АУИС, бр. 1655/02 од 18. 12. 2002.

51 АУИС, бр. 550/04 од 21. 6. 2004.
52 АУИС, бр. 325/02 од 26. 3. 2002.
53 АУИС, бр. 263/03 од 26. 2. 2003.
54 Исто.
200
је и даље ангажован огроман број хонорарних сарадника. Свакако да су

проблеми у финансирању високог образовања претходних неколико го-
дина успорили процес пријема младих кадрова, али је значајан искорак
у том смислу учињен 2004. године, када је Завод за запошљавање Репу-
блике Српске одобрио пријем нових 150 асистената на два универзитета
у Републици Српској.
Проблем нередовног и недовољног финансирања Универзитета на-
ставио се и у наредној 2004, али и у 2005. години, јер је нови систем фи-
нансирања и трезорског пословања обезбјеђивао само 50% финансијског
плана Универзитета. У таквој ситуацији било је покушаја да се проблем
финансирања ријеши укључивањем локалних заједница источног дијела
Републике Српске у суфинансирање дијела материјалних трошкова Уни-
верзитета. Осим тога, финансирање материјалних трошкова факултета
у потпуности је пребачено на факултете. У посебно тешкој финансијској
ситуацији нашао се ректорат Универзитета који није имао властитих при-
хода од школарина и других студентских уплата, али ни средстава од Вла-
де којима би платио материјалне и друге трошкове. Проблема у финан-
сирању имали су и студентски центри.
И поред свега тога, поједини факултети су налазили начина да се осим
бављења својом основном активности, то јест образовањем, посвете и на-
учном раду, па је све више факултета почело да организује научне ску-
пове, а неки од њих су касније прерасли у признате међународне скупо-
ве. Осим тога, поједини факултети су налазили начина да се посвете и
организацији разних културних и умјетничких, па чак и спортских са-
држаја. Тако је једно вријеме веома успјешно функционисао Кошаркаш-
ки клуб „Филозофски” на Палама, који су чинили студенти овог факул-
тета, а који се такмичио у Првој лиги Републике Српске. Такође, веома
успјешан је био и Одбојкашки клуб „Студент” из Пала, који се такмичио
у Премијер лиги БиХ.55
И поред свих финансијских проблема, ипак су настављена улагања у
универзитетску инфраструктуру. Изградња и адаптација смјештајних ка-
пацитета Универзитета интензивирана је у току 2003. и 2004. године, када
су настављени радови на зградама „државних органа” на Палама, које су,
након дефинитивног пресељења институција Републике Српске у Бању
Луку, додијељене за потребе Филозофског и Правног факултета. Зграде
Филозофског и Правног факултета усељене су академске 2005/2006. годи-
не, а убрзо након тога и Економски факултет се уселио у нове просторије
55 30 година Универзитета у Источном Сарајеву, Источно Сарајево, 41, 2022.
201
Правног факултета, чиме је некадашњи универзитетски комплекс на Ка-

ловитим брдима, у којем је Универзитет почео да ради, коначно био ис-
пражњен, осим Студентског дома, у коме су и даље боравили студенти
Економског факултета.56
У току 2004. године Универзитет је опет био принуђен да мијења на-
зив, пошто је Уставни суд БиХ прогласио неуставном одредницу „српско”
у називима градова и општина у Републици Српској. Сходно тој одлуци,
Град Српско Сарајево промијенио је назив у Град Источно Сарајево. Иако
је било неколико различитих приједлога за назив Универзитета, попут
„Универзитет Јован Дучић” или „Универзитет Свети Кирило и Методије”,
Вијеће Универзитета ипак је одлучило да нови званични назив буде Уни-
верзитет у Источном Сарајеву. Иначе, те године је Наставно-научно вијеће
Православне духовне академије „Св. Василија Острошког”, на сједници
одржаној 23. јуна 2004. године, донијело одлуку да се она преименује у
Православни богословски факултет „Светог Василија Острошког”,57 што
је потврдио Свети архијерејски сабор Српске православне цркве, на је-
сењем редовном засједању 7. септембра 2004. године58 , а Народна скупшти-
на Републике Српске усвојила 22. априла 2005. године.59 Такође, 2004. го-
дине је по први пут јавно и грубо нарушена аутономија Универзитета од
стране међународних фактора, када је тадашњи високи представник у БиХ
Педи Ешдаун забранио проф. др Радомиру Лукићу да обавља све јавне
функције, па самим тим и функцију декана Правног факултета. И поред
бројних протеста и петиција студената читавог Универзитета и одбијања
Савјета Правног факултета да спроведе поменуту одлуку као незакониту,
професор Лукић је наредне 2005. године, правним насиљем високог пред-
ставника и притиском међународног фактора, ипак био уклоњен не само
са функције декана већ му је и ускраћено право да уопште ради на Уни-
верзитету.60 Исто тако, октобра 2005. године високи представник је, због
одбијања да смијени професора Лукића, смијенио са функције тадашњег
министра просвјете и културе проф. др Милована Пецеља, ранијег дека-
на Филозофског факултета на Палама.
Крајем 2004. године конституисан је нови Савјет Универзитета, па је у
наредној 2005. години услиједио и избор новог руководства Универзите-
та. За новог ректора изабран је проф. др Митар Новаковић, ранији декан
56 Исто, 42.
57 АУИС, бр. 651/04 од 3. 7. 2004.
58 АУИС, бр. 892/04 од 15. 9. 2004.
59 АУИС, бр. 271/05 од 6. 5. 2005.
60 АУИС, бр. 172/2004/АС/АX од 2. 12. 2004.
202
Учитељског факултета у Бијељини, проректор Универзитета у Српском

Сарајеву и министар просвјете и културе у Влади Републике Српске. У
току 2005. године Универзитет је добио још два нова факултета, пошто
је одлуком Владе Републике Српске, од 28. јула 2005. године, Виша шко-
ла за спољну трговину из Бијељине прерасла у Факултет спољне тргови-
не, а Виша техничка школа из Добоја прерасла је у Саобраћајни факул-
тет у Добоју. Убрзо након избора новог ректора, тачније 16. маја 2005. го-
дине, изненада је преминуо доскорашњи ректор Универзитета проф. др
Бориша Старовић. Непуна два мјесеца након тога, 10. јула 2005. године,
у саобраћајној несрећи је смртно страдала проф. др Олга Благојевић, ду-
гогодишњи декан Стоматолошког факултета у Србињу. Само двије го-
дине након тога, 12. августа 2007. године, такође у саобраћајној несрећи,
страдао је и њен насљедник на мјесту декана Стоматолошког факултета
проф. др Ново Дубовина. Након тога, Стоматолошки факултет је убрзо
угашен, или тачније, трансформисан у студијски програм Медицинског
факултета у Фочи.61
Пред новим руководством Универзитета био је низ значајних задата-
ка, а то се прије свега односило на провођење озбиљне и суштинске ре-
форме Универзитета, коју су захтијевали принципи Болоњског процеса.
То је подразумијевало увођење стандарда квалитета по европским мјери-
лима и усклађивање процедура у управљању квалитетом у образовању, а
у које је Универзитет ушао веома озбиљно и посвећено.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Необјављени извори
• АУИС: Архива Универзитета у Источном Сарајеву.
Објављени извори
• СГРС: Службени гласник Републике Српске, бр. 13 од 26. 6. 1996.
Часописи
• Васељена – Часопис Универзитета у Сарајеву Републике Српске, година III,
бр. 3, Сарајево 1997.
• Васељена– Часопис Универзитета у Сарајеву Републике Српске, година IV,
бр. 4, Сарајево 1998.
61 30 година Универзитета у Источном Сарајеву, 43.
203
• Васељена– Часопис Универзитета у Сарајеву Републике Српске, година V, бр.

6, Српско Сарајево 1999.
• Васељена– Часопис Универзитета у Сарајеву Републике Српске, година V, бр.
7, Српско Сарајево 1999.
Литература
• Драга Мастиловић, „Формирање Универзитета у Сарајеву Републике Српске
(1992–1997)”, Радови Филозофског факултета, бр. 22, Пале, 2020.
• 30 година Универзитета у Источном Сарајеву, Источно Сарајево 2022.
204
Prof. Draga Mastilović, PhD Original Scientific Paper

University of East Sarajevo
Faculty of Philosophy, Pale
UNIVERSITY OF SERBIAN SARAJEVO (1997-2004)62
Abstract: The University of Sarajevo in the Republic of Srpska was established by

the decision of the National Assembly of the Republic of Srpska on September 14, 1992.
This was after several hundred professors and several thousand students of the pre-war
University of Sarajevo were forced to leave the city due to the war. Despite the challenges
of organizing faculties and launching classes during the difficult war conditions, the
University was able to persevere and thrive, leading to its continued development after
the war. The University was known as the University of Sarajevo in the Republic of Srpska
until 1997 when the name of the city was changed. The University was then renamed the
University of Serbian Sarajevo, a name it retained until 2004 when the prefix ‘Serbian’
was declared unconstitutional by the Constitutional Court of Bosnia and Herzegovina.
As a result, the University was renamed the University of East Sarajevo, in line with the
new name of the city. This paper focuses on the period from 1997 to 2004 when the
University was known as the University of Serbian Sarajevo.
Key words: University, Serbian Sarajevo, Republic of Srpska.
62 This text constitutes a fragment of a broader work written for the monograph ‘30 Years of the University of East
Sarajevo’. However, it is published here for the first time as a standalone scholarly paper with a critical apparatus.
205
Мр Александра Савић Оригинални научни рад
Универзитет у Београду УДК 342.511(497.6Република Српска)
Филолошки факултет DOI 10.7251/TGRS2201207S
ЛИНГВИСТИЧКА АНАЛИЗА
ИНАУГУРАЦИЈСКИХ ГОВОРА ДОСАДАШЊИХ
ПРЕДСЈЕДНИКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Апстракт: У раду ће бити анализирано осам инаугурацијских говора пред-

сједника Републике Српске – почев од Радована Караџића и слиједом: Биљане
Плавшић, Николе Поплашена, Милана Јелића, Драгана Чавића, Милорада Доди-
ка, закључно са експозеом Жељке Цвијановић. Биће испитани структура гово-
ра – уобичајена или форма која одступа, појединачни дијелови говора, те језичке
особине говора – кључне поруке изражене различитим језичким средствима. У
уводном дијелу рада биће представљене карактеристике и основне законитости
говора оваквог типа. Централни дио рада обухвата лингвистичку анализу самог
садржаја говора и њихових језичких особина, док ће у завршном дијелу рада бити
изнесени закључци који се односе како на појединачне говоре тако и на њихове
заједничке особине, као и на резултате упоређивања текстова које представљамо.
Кључне ријечи: Предсједник Републике Српске, инаугурацијски говор, линг-

вистика, реторика, анализа дискурса.
УВОД
Језик и политика нераскидиво су везани у самој својој суштини – јед-
ним дијелом зато што политика од давнина настоји уредити језичка пи-
тања а другим због тога што је језик основно оруђе политичара. Сматра
се да је „говор modus operandi политике”1 односно да политичке активно-
сти и не постоје без употребе језика2 . Ако имамо у виду то да језик прет-
ходи политици, као што прије сваког дјеловања наилазимо на говорење,
политичке говоре можемо не само анализирати помоћу језика већ, кори-
стећи лингвистичке алате, можемо предвидјети и освијетлити многе по-
литичке поруке а тиме и поступке.
Међу свим политичким говорима, инаугурацијски су посебно интере-
сантни и за истраживаче нарочито захтјевни. Прво због тога што већина
1 Сима Аврамовић, Rhetorike techne: вештина беседништва и јавни наступ, Београд: Гласник, 334, 2008.
2 Paul Chilton, Analysing Political Discourse: Theory and practice, London: Routledge, 21, 2004.
207
таквих говора прати посебну структуру и има унапријед осмишљену фор-

му, која се ослања на говоре претходника а треба и да представи визију
будућности и личне и професионалне особине говорника. С тим у вези,
текст је претходно детаљно припремљен и понекад је, што је тема сама за
себе, аутор текста или бар његових дијелова неко други, обично најбли-
жи сарадник. То посебно отежава истраживачима језика да проникну у
суштину текста. Друго – приликом инаугурацијских говора предсједни-
ци заузимају двоструку позицију, најприје износе своје политике и по-
литике странке на основу којих су и изабрани, а потом се од њих очекује
да у свом говору представљају институцију, функцију на коју ступају, да-
кле државу. И напослијетку, треће, инаугурацијски говори подразумије-
вају сасвим специфичну и разноврсну публику. Једнако се односе на оне
који су непосредни слушаоци – у сали, и на оне који говор прате посред-
но – путем ТВ преноса, дакле јавност конкретне земље, али и политича-
ре, медије и јавност других земаља, којих се говор такође може тицати.
Од оваквих се говора много очекује, зато су обично помно пропраће-
ни, детаљно анализирани и често се неки њихови дијелови, посебно ако
се ради о водећим свјетским нацијама, проучавају годинама касније. И на
нашем подручју су ове анализе врло популарне и детаљно обрађене – како
у смислу техника које се препоручују приликом припреме говора тако и
у смислу накнадне анализе реченог. Неки наши аутори, нарочито у про-
шлости, прилично су идеалистички посматрали предсједничке говоре:
Државничке беседе би биле само оне које се баве најширим и
најопштијим интересима народним, било унутарњим, било онима који
се односе на спољне односе са другим народима. Беседник у овим бесе-
дама бележи великим линијама оне путеве и правце којима мисли да др-
жавне и народне интересе треба водити. То су беседе које се баве прин-
ципима државне политике (...) Да се државничка беседа говори, потреб-
но је беседнику врло пространо знање и познавање политичких односа,
бистар и јасан поглед на прилике и једно дубоко уверење да су погледи
које заступа истински интереси његовог народа и његове земље.3
Инаугурацијски говори требало би да представљају прво обраћање
новоизабраних предсједника4 и да у њима буде приказана визија будућег
рада на унутрашњем и међународном пољу, с тим да у Републици Српској,
у складу са уставним овлашћењима, садрже и приједлог мандатара за
3 Бранислав Нушић, Реторика, Београд: Београдски графички завод, 72, 1966.

4 Понекад се, заједно са инаугурацијским, проучавају тзв. побједнички говори, које можемо чути након про-
глашења побједе на изборима.
208
састав владе. У њима је форма убјеђивања мање присутна јер су полити-

ке које говорник заступа већ добиле подршку5 . Ови говори спадају у це-
ремонијалне, свечане, пригодне говоре. Будући да немају конкретан по-
литички значај, сматра се да углавном представљају ритуални перфор-
манс односно литургијски обред за друштво6 .
МЕТОДА РАДА
Много је углова, дисциплина и приступа којима се може анализирати
један политички говор. То зависи од истраживача, од намјене говора, од
говорника и од публике, те се данас најчешће политички говори подвр-
гавају критичкој анализи дискурса, која представља комбинацију линг-
вистичке и политиколошке анализе. Такође, радови могу да се односе на
цјелокупан говор, на неки његов дио или чак на само једну лингвистич-
ку појаву, као што су на примјер лексика или говорни чинови. Ми смо се
за потребе овог рада одлучили да у анализу укључимо реторику7 и ана-
лизу политичког дискурса8 . Прва се дисциплина тиче структуре текста
и његових спољашњих карактеристика, као што су врста и форма бесје-
де – при чему ћемо се, због обимног корпуса и бројности примјера, фо-
кусирати само на увод бесједе, његове карактеристике и утицај на цјело-
купан говор, те издвојити оне уводе који се разликују од других, а дру-
га метода се односи на унутрашње законитости самог текста говора, гдје
ћемо посебно обрадити улогу замјеница и реторичку фигуру метафору.
У раду ће бити анализирано осам инаугурацијских говора предсједни-
ка Републике Српске – почев од Радована Караџића и слиједом: Биљане
Плавшић, Николе Поплашена, Милана Јелића, Драгана Чавића9 , Мило-
рада Додика, закључно са експозеом Жељке Цвијановић10 . Биће испита-
5 Vjekoslav Đajić, Analiza inauguralnih govora hrvatskih predsjednika, Varaždin: Sveučilište Sjever, 6, 2017.
6 Delia Balaban, Ioana Iancu, „Religious influences in inaugural speeches of U.S. presidents”, Journal for the Study of
Religions and Ideologies, 12(34): 101–125, 104, 2013.
7 Реторика или бесједништво дефинише се као наука о организацији говора. Изграђена је „на претпоставци
да се језиком и пратећим средствима, кроз устројавање наших комуникацијских односно интеракцијских чи-
нова, могу постизати не само комуникацијски, него и одређени некомуникацијски циљеви. Видимо да у тим
случајевима у први план избија директивна функција језика, дакле она функција која нашу поруку усмерава
према саговорнику тако да изазове неку врсту реакције” Марина Николић, Теорија језичке културе, Београд:
Институт за српски језик САНУ, 55, 2010.
8 „Већина истраживача термин политички дискурс користи у значењу дискурса који се реализује у полити-
ци као друштвеној активности и који производе углавном политичари у својим званичним професионалним
улогама и институционалном окружењу” Милица Вуковић, „Анализа политичког дискурса”, у Анализа дис-
курса: теорија и методе, Подгорица: Институт за стране језике, 213, 2014.
9 У нашем корпусу недостаје говор Мирка Шаровића.
10 Говори су ауторки рада уступљени из Народне скупштине Републике Српске и дати су у оригиналном об-
лику, без лекторских интервенција.
209
ни структура говора – уобичајена или форма која одступа, појединачни

дијелови говора, те језичке особине говора – кључне поруке изражене раз-
личитим језичким средствима. У уводном дијелу рада представљене су
карактеристике и основне законитости говора оваквог типа. Централни
дио рада обухвата лингвистичку анализу самог садржаја говора и његових
језичких особина, док ће у завршном дијелу рада бити изнесени закључ-
ци који се односе како на појединачне говоре тако и на њихове заједнич-
ке особине, као и на резултате упоређивања текстова које представљамо.
ЛИНГВИСТИЧКА АНАЛИЗА ГОВОРА НОВОИЗАБРАНИХ

ПРЕДСЈЕДНИКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Структура говора
Скоро сваки11 инаугурацијски говор у нашем корпусу у реторичком
смислу има јасну структуру и идентичне цјелине: увод, централни дио и
закључак. Обично „увод у говор има двоструку функцију: с једне стране
он треба да привуче наклоност и пажњу слушалаца, а са друге да их по-
себно веже за предмет беседе и ненаметљиво увлачи у проблем и главни
део говора”12 . Сваки од увода је уобичајен за овакве прилике и почиње
директним обраћањем присутнима у сали, са титулацијом. Некада се ова
форма увода понавља, поготово у дужим излагањима, како би се напра-
вила пауза или како би се прешло на другу тему. Иако је увод кратак и
има очекиван садржај код свих говорника, у њему се често крије оријен-
тација цијелог говора, и овим радом настојимо скренути посебну пажњу
на то сваки увод има посебну сврху не само у структури говора већ да и
у језичком смислу открива много више него што се на први поглед чини.
Незнатна одступања у титулацији уочавају се код Биљане Плавшић, која
се прво обраћа црквеним великодостојницима са уобичајеним ословља-
11 Говор Радована Караџића посебно се издваја у овом смислу, и по форми и по садржају, те се једини не
уклапа у наше истраживање. Разлози за то су неколики: прво, Радован Караџић именовани је а не бирани
предсједник Републике Српске. Друго, специфичне околности у којима је преузео функцију – ратни период,
„густина догађаја по једном дану”, како сам наводи у свом експозеу, функција Народне скупштине, која у то
вријеме ствара Републику Српску, непрекидни даноноћни рад институција Републике Српске – налагали су
кратак и сажет говор. Радован Караџић захвалио је на избору, честитао потпредсједницима и изразио вели-
ко поштовање Скупштини, коју назива „поносом српског народа”, „историјском”, „највећом снагом коју има-
мо поред народа”. (Експозе I, НСРС, 104–105). Његов говор има тек неку ријеч преко 360. Илустрације ради,
каснији говори имају и по неколико страница. Други говор који у појединим језичким изборима показује од-
ступање говор је Николе Поплашена.
12 Сима Аврамовић, Rhetorike techne: вештина беседништва и јавни наступ, Београд: Гласник, 249, 2008.
210
вањем као што је „Ваша светости, Ваше Високопреосвештенство, Ваше

Преосвештенство”. Касније ће се у тексту, нарочито његовом централном
дијелу, показати да ова одступања откривају оријентацију цјелокупног
говора који карактерише снажна религиозна потка13 , а која се открива:
а) приписивањем свих политичких заслуга првенствено Богу
Сматрам да самим истрајавањем овдје доказујемо да смо добрим
дијелом тај домет и достигли. То прво у заслугу ваља приписати
обилној помоћи Бога, нашег избавитеља, који је дао снагу и храброст
нашим борцима, и државничку мудрост вама, посланици Српске
(стр. 1).
б) често зазивање и хваљење Бога
не дао Бог да то задеси било кога од нас, јер тада би му с правом сви
остали морали изрећи – анатему (стр. 2);
Хвала Богу, не дао Бог, уз Божију помоћ, све у славу Божију а не своју.
в) помињање Српске православне цркве
Срећом по нас све, имамо учитеља и водича у нашим моралним на-

стојањима (...) Почео је духовни препород. Наша света, мученичка, Српска
православна црква, након 50 година безбожничког мрака, црпећи снагу
из дубоке вјере у нашег Спаситеља, Господина Исуса Христа, која траје
вијековима, почела је да наш народ враћа са свих странпутица и да по-
ново утемељује Православље и Светосавље у душу рода нашега (стр. 4).
На основу ових примјера закључујемо да увод инаугурацијског говора
предсједнице Биљане Плавшић показује тенденције које касније дају пе-
чат цјелокупном експозеу, а то су: позивање на духовност и православна
оријентација. Разлоге за овакав говор можемо тражити у личним префе-
ренцијама и религиозности саме говорнице, а ако се ослонимо на критич-
ку анализу дискурса, можемо закључити да је један од могућих разлога
овако устројеног говора потреба за приклањањем неком већем аутори-
тету – који представља једну од темељних вриједности српског иденти-
тета, склањање од одговорности, порука да се чини добро јер се чини у
славу Бога. Посриједи може бити и подизање општег морала након тур-
булентних времена, јер се даје као нека врста патоса значајног за наш на-
род, а потребу за таквим устројством говора опет можемо потражити у
самом друштвено-политичком тренутку ступања на функцију и у под-
13 Помињање Бога у политичким говорима, па и у говорима предсједника, прилично је заступљено у свијету.
Илустрације ради, зазивање Бога присутно је у 42 од 54 говора америчких предсједника закључно са 2013. го-
дином. Више у: Delia Balaban, Ioana Iancu, „Religious influences in inaugural speeches of U.S. presidents”, Journal
for the Study of Religions and Ideologies, 12(34): 101–125, 105, 2013.
211
ршци која је предсједници недостајала. Поред свега наведеног, не тре-

ба изгубити из вида да је је циљ оваквог наступа скоро увијек играње на
осјетљивост публике14 .
Још једно интересантно одступање садржаја увода од осталих увода
предсједничких говора предсједника Републике Српске, а тиме и закључ-
ка, налазимо код Милорада Додика. За разлику од својих претходника,
Додик ће се у експозеу обратити директно грађанима Републике Српске
формулацијом „поштовани и драги грађани Републике Српске”. Посеб-
но је интересантан избор ријечи драги, који истраживачу сигнализира да
се брише дистанца између говорника и публике и да се у обраћању јасно
истиче блискост са публиком.
Публика се код оваквих говора дијели на публику у сали и на ширу јав-
ност15 , те је посебно интересантно да ниједан предсједник до тада у своје
обраћање није укључио ширу јавност, гласаче, односно грађане. Иако
текст, односно његов централни дио, није у потпуности прилагођен и
овој другој публици, широј јавности, као што бисмо можда очекивали с
обзиром на директно обраћање грађанима16 , у закључку експозеа наила-
зимо на још један интересантан детаљ који потврђује да се ради о свјес-
ној поруци упућеној грађанима Републике Српске, која има своју сврху
Поштовани грађани Републике Српске,
Данас када преузимам дужност предсједника Републике Српске, из-
ражавајући још једном захвалност за повјерење које ми је дато, желим да
истакнем да нисам видио разлику у резултатима мог избора ни на јед-
ном дијелу Републике Српске, што ме је чинило, и чини, и срећним и по-
частвованим. И на тзв. истоку и на тзв. западу ове прелијепе земље Ре-
публике Српске, добио сам неподијељену подршку. Зато своју побједу
на овим изборима доживљавам и као побједу над вјештачким подјелама
на којима су у прошлости неки инсистирали. Побиједила је Република
Српска, јединствена и недјељива, одржива и трајна. Хвала вам на тој под-
ршци, и учинићу се да оправдам ваше повјерење. Да се за четири године
опет сретнемо на улицама Требиња, Фоче, Источног Сарајева, Приједо-
ра, Бање Луке, Добоја, Бијељине, Теслића, Модриче или Дервенте. И да
14 Delia Balaban, Ioana Iancu, „Religious influences in inaugural speeches of U.S. presidents”, Journal for the Study
of Religions and Ideologies, 12(34): 101–125, 103, 2013.
15 Didin Nuruddin Hidayat et. al., „The inaugural speech of the Indonesian presidents: Analysing speech acts of
Jokowi and SBY inaugural speech”. Englisia:Journal of Language, Education, and Humanities, 10(1), 16–39, 11, 2022.
16 Посебан рад могао би се управо тицати публике на инагурацијским говорима односно тога да ли су пред-
сједници прилагођавали језички избор чињеници да њихов говор не прате само гости у сали него и њихови
гласачи и јавност путем телевизијских екрана.
212
вас чиста образа поздравим. И да ми кажете предсједничке, успјели смо,

заједно (стр. 32–33).
Карактеристике овог дијела закључка су директно обраћање, слање
конкретне поруке политичким противницима, демонстрирање политич-
ке снаге произашле из недјељиве подршке гласача, што је за ову функцију
веома значајно, будући да се предсједници бирају на непосредним избо-
рима. Избором оваквог језичког поступка истиче се легитимитет, улога
народа у стварању политика, постиже ефекат блискости са гласачима, од-
носно носиоци функција не постављају се као супериорнији у односу на
остале. Сличан поступак забиљежен је у инаугурацијском говору Влади-
мира Путина (2000. и 2004. године) – који слушаоце назива пријатељима,
што може да се упореди са претходно истакнутим драги – чији је циљ та-
кође био израз посебног поштовања гласача, истицање емотивне блиско-
сти и стварање доброг утиска17 .
Анализа дискурса – личне замјенице и метафоре

Замјенице
Једну од популарнијих анализа у политичком дискурсу представља упо-
треба замјеница. „Различити типови позиционирања у дискурсу оства-
рују се употребом одређених личних и присвојних замјеница, које по-
литичари користе да порекну или се ограде од одговорности, подстакну
солидарност, означе или идентификују пријатеље и непријатеље, а избор
замјеница такође одражава и личне и политичке идеологије”18 Једностав-
није речено, скоро увијек ће политичари употребљавати замјеницу ја или
ми када говоре о заслугама, о солидарности, о блискости, а они када желе
да се ограде од неке ситуације, да пребаце одговорност на своје политич-
ке противнике или да направе јасну дистинкцију између група (политич-
ких странака, идеологија, нација, класа, итд.). У наставку ћемо приказа-
ти неколико употреба замјеница у различитим инаугурацијским говори-
ма из нашег корпуса.
Анализа замјеница у свим текстовима показала је да предњачи упо-
треба замјеница ја и ми, а углавном наилазимо на њихову комбинацију,
односно на мијешање говора у првом и у трећем лицу, а само код неких
биљежимо и безличну форму. Без обзира на то што различита употреба
17 Robert Szymula, „Distinctive features of russian presidents’ inaugural speeches”, Białostockie Archiwum Językowe,
17, 245–253, 246, 2017.
18 Милица Вуковић, „Анализа политичког дискурса”, у Анализа дискурса: теорија и методе, Подгорица: Ин-
ститут за стране језике, 229, 2014.
213
замјеница подразумијева и одређене поруке, ниједна употреба није ‘по-

грешна’ и у анализама срећемо све три употребе, што зависи од префе-
ренција говорника. Такође, ако анализу замјеница упоредимо са прет-
ходним поглављем, видимо да се резултати поклапају, што је јако важно
код језичких анализа – да резултати до којих сте дошли могу да се потвр-
де и на други начин. Узмимо за примјер експозе Биљане Плавшић, који
карактерише подстицање солидарности и ограђивање од одговорности.
Анализом замјеница долазимо до закључка да предњачи употреба замје-
ница ми, која поткрепљује наведене резултате, јер предсједница избјега-
вањем личне форме јасно указује на жељу за подјелом одговорности и за
сакривањем иза колектива.
Табела 119 .
Замје- Употреба Предсјед- Функција упо-
ница ник требе
Ја се надам да је ово историјска Скупшти- Радован К. Изражавање лич-
на... не и професио-
налне идеологије.
Основе мог програма, нашег програма Биљана П. Подјела одговор-
ности.
Па тако и мог мандата који су ми повјери- Драган Ч. Истицање легити-
ли својим гласовима грађани РС. митета.
Устав ме обавезује и савјест ми налаже да Милан Ј. Стављање у служ-
учиним све што моје интелектуалне и фи- бу функције.
Ја20
зичке могућности омогућавају...
Повјерење које су ми грађани Републике Милорад Д. Преузимање од-
Српске указали на изборима обавезује. говорности и ис-
тицање легитими-
тета.
Али данас то први пут чиним као новоиза- Жељка Ц. Преузимање одго-
брани предсједник Републике, што за мене ворности.
представља не само посебну част, већ под-
разумијева и посебну одговорност.
19 С обзиром на обим корпуса и на сложеност неких језичких појава, одлучили смо се да конкретне резул-
тате представимо табеларно, како би читаоцима била јаснија функција појединих језичких избора и како би
рад био прегледнији.
20 Неколико је начина да се искористи замјеница ја: ја, ми, функција (предсједник), пасив, метонимија. Adrian
Beard, The Language of Politics, London and New York: Routeledge, 45, 2000.
214
Број ваших односно наших засједања је Радован К. Истицање зајед-

импресиван. ништва са
Скупштином.
Лакше би се сви ми договорили да није Биљана П. Означавање ‘не-
било савјетодаваца и миротвораца споља. пријатеља’.
Наше страначко надметање јесте механи- Никола П. Подјела одговор-
зам за освајање поверења бирача... ности.
Ми21 За успјех нам је потребан сукоб идеја а не Драган Ч. Позив на сарадњу.
сукоб људи, странака или институција.
Наши грађани су тим промјенама дали свој Милан Ј. Наглашавање ле-
глас... гитимитета.
Тим прије што су пред нама године вели- Милорад Д. Позивање на од-
ких изазова... говорност.
Наша Република је данас стабилна. Жељка Ц. Изједначавање са
колективом.
Свима вам је знано кроз шта је прошла Ре- Биљана П. Позивање на од-
публика Српска. говорност.
Ви22
Ово није први пут да вам се обраћам са Милорад Д. Наглашавање
овог мјеста... функције.
Очекујем да ће и они као посланици веома Биљана П. Позиционирање
конструктивно искористити то своје право. изван колектива.
Они који који сањају унитарну БиХ или Милорад Д. Јасно истицање
Они23
који се надају да ће под плаштом ев- противника.
ропских интеграција развластити Републи-
ку Српску...
Најмање у свим говорима има замјенице они, која обично, као што је
речено, служи за означавање противника и јасно дистанцирање од дру-
гих. Будући да је у питању церемонијални говор, ниједан експозе не ка-
рактерише значајан употреба овог алата, чак би се могло рећи и супрот-
но, да сви говори позивају на солидарност, сарадњу и суживот у БиХ – у
оквирима уставног и друштвеног поретка.
Метафора
Рад двојице лингвиста, Џејсона и Лејкофа, о томе да метафоре не
представљају само језичко средство или реторички украс, него начин
21 Ми може значити: ја + још једна особа (премијер, члан Предсједништва), ја + група (политичка партија,
влада), ја + држава (народ) и ја + (сви људи свијета). Adrian Beard, The Language of Politics, London and New
York: Routeledge, 45, 2000.
22 Служи за идентификацију публике или њених дијелова а некад може да се односи на било кога. Nicolette
Bramley, „Pronouns of politics: the use of pronouns in the construction of ‘self ’ and ‘other’ in political interviews”,
261, 2001. У нашем случају односи се само на публику присутну у сали.
23 Најчешће се користи када је потребно извршити категоризацију, поларизовати, супротставити двије вријед-
ности. Милица Вуковић, „Анализа политичког дискурса”, у Анализа дискурса: теорија и методе, Подгорица:
Институт за стране језике, 229, 2014.
215
мишљења, концептуализације свијета и да одражавају темељне вриједно-

сти неке културе24 био је својеврсна прекретница у лингвистици. Касније
су истраживачи анализирали метафоре које се могу наћи код свих наро-
да али и оне које припадају само одређеним културама. Функција мета-
фора је да се апстрактни и сложени концепти представе помоћу једно-
ставнијих или емпиријских, да се истицањем једног значења потисну сва
друга, да се одређене појаве релативизују, да се унесе узбуђење, постигне
емотивна рекција, итд.25 Метафора се уочава и издваја према својим до-
менима, односно томе што се на један појам пресликавају особине дру-
гог, познатог појма – на примјер у метафори РЕПУБЛИКА СРПСКА ЈЕ
ГРАЂЕВИНА26 на Републику се пресликавају све особине које у свијести
народа карактеришу неку грађевину (темељи, изградња, кућа, стабилност).
Као што се види у табели, ово је једна од најучесталијих и најпотент-
нијих метафора и налазимо је у говорима малтене свих предсједника и то
по неколико пута. Представљањем Републике Српске као грађевине кон-
цептуализује се читав низ историјских, друштвених и политичких догађаја
који су условили њен настанак. На овом примјеру јасно се показује како
се свођењем спектра информација на једну метафору, чије би појашњење
захтијевало много дужи текст, постиже снажан ефекат код публике. РЕ-
ПУБЛИКА СРПСКА КАО ГРАЂЕВИНА истиче прво сегменте трајности,
чврстине, стабилности, повезаности са претходним догађајима који су ус-
ловили њен настанак, дужности да сваки предсједник буде дио те грађе-
вине и да настави њену изградњу на већ постављеним темељима, истиче
континуитет, одбрану дома, породичних вриједности, очување реда, хије-
рархије, домаћинског понашања27 . Посебан патос постиже се помињањем
оних који су страдали да би та грађевина настала. Употребом ових мета-
фора унапријед подразумијева се јединство предсједника и публике око
неких кључних питања28 .
24 George Lakoff, Mark Johnson, Metafore koje život znače, Zagreb: Disput, 2015.
25 Милица Вуковић, „Анализа политичког дискурса”, у Анализа дискурса: теорија и методе, Подгорица: Ин-
ститут за стране језике, 332, 2014.
26 У лингвистици се когнитивне метафоре пишу великим словима.
27 Врло је интересантно упоредити ову метафору са предизборним слоганом Моја кућа Српска, који се сма-
тра једним од најуспјелијих предизборних слогана код нас. Наиме, творац слогана сигурно је имао у виду емо-
тивну снагу ове метафоре и ефекат који она производи код гласача, а наша анализа показује да је ова метафо-
ра, свјесно или несвјесно, дио политичког живота Републике Српске.
28 На примјер, метафоре „држава је особа”, „држава је машина”, користио је у својим излагањима Зоран Ђинђић
и тиме је желио утицати на формирање мишљења гласача и увјерити их у учествовање у друштвеним промјена-
ма. Nadežda Silaški, Tatjana Đurović, „Communication with the electorate – animate and inanimate metaphors in Zoran
Đinđić’s speeches and interviews”. In B. Mišić-Ilić, & V. Lopičić (Eds.). Jezik, književnost, komunikacija, 284–293, 2012.
216
Табела 2.
Метафора Употреба Предсједник
Преживјећемо, хвала Богу, и оне који ће доћи, али само Биљана Плав-
ако поставимо чврсте темеље нашој држави. шић
Није право да кудимо друге ако своју кућу нисмо до- Биљана Плав-
вели у ред. шић
Ако хоћемо да градимо, треба да будемо свјесни да мо- Биљана Плав-
жемо само да надграђујемо. шић
Нећу штедити труда да РС настави своју институцио- Драган Чавић
налну изградњу.
Позивам вас да сви заједно (...) градимо РС. Драган Чавић
Чувајмо и изграђујмо Републику Српску. Милан Јелић
РЕПУ-
... те даљим стварањем и изградњом модерне демократ- Милан Јелић
БЛИКА
ске, ефикасне и богате Републике Српске.
СРПСКА ЈЕ
ГРАЂЕВИ- Али прије свега желим да са пијететом и посебном Милорад До-
НА захвалношћу поменем оне који су своје животе, или дик
дијелове свога тијела, уградили у стварање Републи-
ке Српске.
Она је сигурно мјесто и кућа (Р. Српска – нап. а.) свих. Милорад До-
дик
... да бисмо радили на програму развоја Републике и Жељка Цвија-
учвршћивању њене уставне позиције. новић
Наша Република је данас стабилна. Жељка Цвија-
новић
... а то је јака и стабилна просперитетна Република Жељка Цвија-
Српска. новић
Табела 3.
Метафора Употреба Предсједник
Надам се да ћемо у наредним догађајима ићи ка миру. Радован Ка-
раџић
Сигурна сам да можемо да истрајемо до нашег конач- Биљана Плав-
ног циља. шић
БУДУЋ-
Тако ћемо учинити корак напред од крвопролића. Никола Попла-
НОСТ (РЕ-
шен
ПУБЛИКЕ
Зато кренимо путем економског, друштвеног и ду- Милан Јелић
СРПСКЕ)
ховног просперитета, да бисмо остварили поставље-
ЈЕ ПУТ,
ни циљ.
ПУТО-
ВАЊЕ На том путу немамо право на грешку. Милорад До-
дик
У наредне четири године нашег заједничког мандата Жељка Цвија-
(...) сигурно ћемо наилазити на бројне препреке, иза- новић
зове, проблеме.
217
У метафорама које смо издвојили, ради се о путовању кроз вријеме и

кроз простор, односно о спајању прошлости, садашњости и будућности
кроз политичке поруке. Њима се прво истиче кретање политике ка на-
пријед, у којој предсједник не само да учествује, него позива на тај пут и
поставља се као предводник, затим развој и, напослијетку, у подтексту
сваке наведене метафоре налази се циљ, који није јасно изречен али се
према структури метафоре и њеној употреби подразумијева. Ова метафо-
ра честа је у свим политичким говорима, има своју сврху а то је углавном
заједништво, кретање према напријед, пут који није лак и на којем по-
стоје препреке, али је важан и мора се савладати да би се дошло до циља.
ЗАКЉУЧАК
Намјера овог рада била је прво да покаже како су питања језика у по-
литици изузетно важна и занимљива за истраживаче и друго, да, на ос-
нову специфичног корпуса, представи могуће анализе једног конкретног
политичког говора. Због ограниченог простора и ширине теме, није било
могуће изнијети све могуће језичке појаве које се уочавају у експозеима,
стога смо се ограничили на неколико специфичности које је, по нашем
мишљењу, било неопходно и занимљиво нагласити.
Језичка анализа предсједничких говора показала је да се прво у ин-
терпретацији не смије занемарити ниједан дио говора, чак и онај који се
сматра формалним. Као што смо видјели, често се управо у дијеловима
као што су увод и закључак крију основна оријентација говора, намјере
говорника и врло директне политичке поруке. Са друге стране, анализа
појединих језичких карактеристика говора, као што су избор замјеница
и метафора, показала је заједничке особине свих говора.
Што се тиче нашег корпуса, дошли смо до закључка да сви говори прате
уобичајену форму, осим првог, као и да су говори, што је вријеме прола-
зило, били дужи и компактнији. Такође, са протоком времена примјећује
се да личност предсједника долази више до изражаја, те се уочавају ли-
дерске, државничке језичке конструкције, и ауторитети који преузимају
одговорност за речено. Индивидуалне карактеристике говора огледају се
у избору форме обраћања (ја или ми), као и у стилу. Обавезни дијелови
сваког говора који смо анализирали били су најприје изражавање пошто-
вања према страдалима у рату, помињање Републике Србије и истицање
Дејтонског мировног споразума као гаранта мира.
218
Надамо се да ће овакав избор теме, представљање методе, те изнесе-

но и анализирано у раду охрабрити и друге истраживаче језика да се по-
забаве темом политичког дискурса, што би имало двоструку корист – за
лингвисте би то значило сасвим ново и непрегледно поље испитивања у
Републици Српској, а јавности би овај угао могао дати другачији поглед
на политику.
ИЗВОРИ
• Инаугурацијски говори предсједника Републике Српске, НСРС.
• Adrian Beard, The Language of Politics, London and New York: Routeledge,2000.
• Delia Balaban, Ioana Iancu, „Religious influences in inaugural speeches of U.S.
presidents”, Journal for the Study of Religions and Ideologies, 12(34): 101-125. 2013.
• Didin Nuruddin Hidayat et. al., „The inaugural speech of the Indonesian presidents:
Analysing speech acts of Jokowi and SBY inaugural speech”. Englisia: Journal of
Language, Education, and Humanities, 10(1), 16-39. 2022.
• George Lakoff, Mark Johnson, Metafore koje život znače, Zagreb: Disput. 2015.
• Nadežda Silaški, Tatjana Đurović, „Communication with the electorate – animate
and inanimate metaphors in Zoran Đinđić’s speeches and interviews”. In B. Mišić-
Ilić, & V. Lopičić (Eds.). Jezik, književnost, komunikacija, 284–293. 2012.
• Nicolette Bramley, „Pronouns of politics: the use of pronouns in the construction of ‘self ’
and ‘other’ in political interviews”. https://www.researchgate.net/publication/300903352_
Pronouns_of_politics_the_use_of_pronouns_in_the_construction_of_’self ’_
and_’other’_in_political_interviews. Приступљено 20. 11. 2022. 2001.
• Paul Chilton, Analysing Political Discourse: Theory and practice, London: Routledge.
2004.
• Robert Szymula, „Distinctive features of russian presidents’ inaugural speeches”,
Białostockie Archiwum Językowe, 17, 245-253. 2017.
• Vjekoslav Đajić, Analiza inauguralnih govora hrvatskih predsjednika, Varaždin:
Sveučilište Sjever. 2017.
• Бранислав Нушић, Реторика, Београд: Београдски графички завод. 1966.
• Марина Николић, Теорија језичке културе, Београд: Институт за српски је-
зик САНУ. 2010.
• Милица Вуковић, „Анализа политичког дискурса”, у Анализа дискурса: тео-
рија и методе, Подгорица: Институт за стране језике. 2014.
• Сима Аврамовић, Rhetorike techne: вештина беседништва и јавни наступ,
Београд: Гласник. 2008.
219
Aleksandra Savić, MA Original Scientific Paper

University of Belgrade
Faculty of Philology
LINGUISTIC ANALYSIS OF THE INAUGURAL SPEECHES OF

THE FORMER PRESIDENTS OF REPUBLIC OF SRPSKA
Abstract: The paper will provide a linguistic analysis of eight inaugural speeches
delivered by former and current presidents of the Republic of Srpska. These speeches
include those delivered by Radovan Karadžić, Biljana Plavšić, Nikola Poplašen, Milan
Jelić, Dragan Čavić, Milorad Dodik, and Željka Cvijanović. The analysis will focus on
the structure of the speeches, examining whether they follow conventional or deviant
norms, as well as the individual parts of the speeches and the linguistic features used to
convey key messages. The paper will begin by presenting the characteristics and basic
principles of speeches of this type. The central part of the paper will provide a linguistic
analysis of the content of the speeches and their linguistic features, while the final part
will present conclusions on the individual speeches, their common characteristics, and
the results of the comparison.
Key words: President of the Republic of Srpska, inaugural speech, linguistics,

rhetoric, discourse analysis.
220
Владана Шекара, асистент Прегледни научни рад
Универзитет у Источном Сарајеву УДК 341.018(497.1):355.426(497.6РС)
Филозофски факултет Пале DOI 10.7251/TGRS2201221S
ПОГЛЕДИ ЈЕЛЕНЕ ГУСКОВЕ НА ЈУГОСЛОВЕНСКУ

КРИЗУ И СТВАРАЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Апстракт: У раду се анализира поглед руског академика Јелене Гускове на ју-

гословенску кризу, односно распад бивше Социјалистичке Федеративне Републи-
ке Југославије и стварање Републике Српске. Конкретно, није ријеч само о њеном
формалном стварању, већ рад доноси и шири контекст и објашњава процесе који
се могу довести у везу са рјешавањем српског националног питања на просто-
рима бивших југословенских република, па тако и настанком Републике Српске.
Гускова аргументовано третира ову тему и настанак Републике Српске објашња-
ва као једини могући потез српског народа којим би се очувао његов идентитет и
опстанак на подручју бивше СРБиХ, иако то многи у тадашњем свијету уопште
нису схватали а камоли подржавали. Иако Рускиња, Јелена Гускова се критички
осврће и на понашање руске дипломатије према тадашњим потезима овдашњих
Срба, односно њиховог политичког и војног руководства, гдје је изостала оче-
кивана наклоност традиционалних пријатеља. Кроз класичан примјер увођења
санкција против СР Југославије, што се неизбјежно рефлектовало и на српски
народ у Републици Српској, а које је на изненађење не само Срба већ и свјетске
јавности, подржала Русија, најбоље се види и тада, најблаже речено, суздржан и
хладан став руске дипломатије према неправедном и једностраном односу међу-
народне заједнице према српском националном питању и патњама српског на-
рода у ратном времену.
Кључне ријечи: Јелена Гускова, југословенска криза, Република Српска.
Академик проф. др Јелена Гускова рођена је 23. септембра 1949. го-

дине у Москви. Дипломирала је 1972. на Историјском факултет у Мос
ковског државног универзитета, гдје је 1980. одбранила тезу Социально-
экономическое развитие Сербии в период правления уставобранителей
(1842–1858), а 1990. и докторску дисертацију Внутрипартийное развитие
Союза коммунистов Югославии в условиях самоуправления (1974–1986).
Проучава историју Југославије, политички развој балканских држава,
међунационалне односе, руску балканску политику у новијем времену, а
посебно генезу југословенске кризе. Гускова спада међу најзначајније ис-
траживаче који су се бавили нашим просторима, као и питањем југословен-
221
ске кризе и распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

Руководила је Центром за изучавање савремене балканске кризе у Ин-
ституту за славистику Руске академије наука. Држала је специјалистичке
курсеве из историје Југославије на многим свјетским Универзитетима. Од
априла до октобра 1994. радила је као експерт за Балкан при мировним
снагама ОУН за бившу Југославију. За иностраног члана Академије нау-
ка и умјетности Републике Српске изабрана је 4. децембра 2015. године.
Њени погледи на дешавања 90-их година од посебног су значаја за српски
народ, прије свега због објективног приказивања чињеница и догађаја
који су обиљежили предратни и ратни период у републикама бивше Ју-
гославије. Својим дјелима, Гускова даје велики допринос у откривању ис-
тине и исправљању грешака руске дипломатије из тог периода. Због тога
је врло значајно освртати се на њена дјела и радове, како бисмо проши-
рили схватање о догађајима из периода југословенске кризе и стварања
Републике Српске, као најзначајнијим темама новије српске историје на
простору Босне и Херцеговине.
Југословенска криза није почела онда када и ратна дешавања на овим
просторима, већ недуго послије смрти њеног дугогодишњег и непри-
косновеног лидера Јосипа Броза Тита. Иако је поменута криза тада била
присутна у својеврсном урушавајућем облику и коју су власти како-та-
ко успијевале прикрити, Југославија се веома брзо, већ половином 80-
тих година, суочила са озбиљном кризом политичког система и ра-
стућом напетости која је карактерисала међуетничке односе. Све то ути-
цало је на убрзавање процеса који су крајем 80-тих година 20. вијека у
значајној мјери, како то наводи и Гускова, интензивирали националне
изолације.1 У републикама, акценат се почиње стављати на демократ-
ске процесе и успостављање вишепартијског система, који је суштински
представљао својеврстан уводни оквир за сва каснија дешавања, укљу-
чујући и сецесионистичке потезе појединих југословенских република.
Дио југословенских власти, нарочито представници СР Србије и СР Црне
Горе, дуго су се борили за очување заједничке државе и вјеровали да је
то могуће, без обзира на чињеницу да су и у тим структурама били за-
ступљени представници република које су већ сасвим отворено загова-
рале излазак из СФРЈ и стварање самосталних држава, а та „вјера” може
се препознати и у спремности да се постигну компромиси и дају озбиљни
уступци само да би се остварио циљ – очување територијалног интегри-
1 Јелена Гускова, Спољна политика Русије у годинама југословенске кризе (1985–1995), Нови Сад: Матица
Српска, 49, 2021.
222
тета СФРЈ. С обзиром на то да су сви ти покушаји остали безуспјешни и

да се показала немоћ поменутих представника југословенске власти да се
супротставе сецесионистичким тежњама појединих република, моћ одлу-
чивања, захваљујући и отвореној подршци дијела међународне заједни-
це, преселила се у саме републике, што је ускоро широм отворило врата
Словенији и Хрватској да прогласе самосталност и постану међународ-
но признате државе. Према мишљењу Гускове, „Словенији и Хрватској
је било веома важно да обезбеде подршку великих сила. Почетком 1991.
године, Фрањо Туђман се обратио председнику Сједињених Америчких
Држава Џорџу Бушу апелом да заштити демократију у Хрватској, Слове-
нији и Босни и Херцеговини од комунистичког диктата Србије и Југосло-
венске народне армије.”2
Послије оваквог и сличних апела земљама западног свијета, у првом
реду САД и СР Њемачкој, Србија и српски народ уопште окрећу се према
традиционалним пријатељима, првенствено према Савезу Совјетских Со-
цијалистичких Република, тражећи подршку у очувању земље. Руска ди-
пломатија је у почетним годинама кризе јасно испољавала тенденције ка
очувању територијалног интегритета Југославије. Међутим, а на жалост
српских представника власти, околности су постајале такве да је СССР
имао све више унутрашњих проблема, због чега је, како наводи и Јелена
Гускова, у условима економске и политичке кризе морао да промијени
приступ међународним проблемима.3 Југословенска криза је настајала у
периоду када је Русија раскидала све везе са комунизмом и комунистич-
ком прошлошћу, када су били фасцинирани идејама демократије и еко-
номског благостања, када су потпуно одбацивали било какву национал-
ну компоненту у међународним односима. Та тежња тадашњих совјет-
ских власти да и у постојећим околностима сопствене унутрашње кризе
ипак сачува имиџ велике силе која се још увијек пита у свијету, заправо
је и „коштао” власти у Београду изостанка снажне, јасне и недвосмисле-
не подршке која би, да је била могућа у том формату, вјероватно утицала
и на то да тадашња дешавања буду другачија.
Иако је СССР све вријеме званично био на становишту да подржава
јединствену Југославију, чињеница је да су бројни унутрашњи проблеми,
међу којима и борба за власт, утицали и на то да тадашњи предсједник
Михаил Горбачов једноставно није био у могућности да води самостал-
ну спољну политику. Већ на јесен 1991. године руска дипломатија се од-
2 Исто, 75.
3 Исто, 98.
223
редила да је „апсолутни приоритет за СССР у глобалној политици однос

са САД, СР Њемачком и западном Европом уопште и да је све остало по-
тчињено тим интересима.”4 Основа њене спољне политике тада је постала
приврженост западним идеалима, како би и она постала одређени фактор
одлучивања, стога није узимала непосредно учешће у рјешавању те кризе.
„Званична Москва своје ставове износила је кроз саопштења, прогласе и
иступе политичких личности на међународним форумима. Док је трајала
провера руске лојалности, западне земље градиле су свој систем међусоб-
них односа са бившим југословенским републикама”5 На тај начин, пре-
ма мишљењу Гускове, „борећи се за очување јединства своје вишенаци-
оналне државе, совјетска дипломатија је упала у идеолошку клопку, ста-
ла на страну Запада и његових тежњи да на „демократски” начин транс-
формише СФРЈ и подржи тежње њених република ка независности...”6
И у овом наводу Јелене Гускове јасно се препознаје да је дипломатија та-
дашњег СССР-а из страха да не упрља свој дотадашњи имиџ против-
ника било каквог шовинизма, који су јој медији за Запада већ наметали
кроз тезе о некоме ко традиционално подржава великосрпску идеју, јед-
ноставно побјегла од реалног и самосталног приступа и врло брзо ушла
у својеврстан круг земаља које су без задршке подржавале све иниција-
тиве које су носиле атрибут „демократских”, иако су у највећој мјери кр-
шиле међународно право. То је само по себи отворило врата једностраној
интернационализацији југословенског конфликта и бржем распаду СФРЈ.
Почетком 1992. године Борис Јељцин постаје предсједник Русије, док
улогу шефа дипломатије преузима Андреј Козирјев, који је био кључна
личност у потпуној промјени свих дотадашњих курсева совјетске спољ-
не политике, па тако и у свим дешавањима која се могу подвести под тер-
мин југословенске кризе, због чега су све наредне одлуке Москве у свјетлу
догађања на овим просторима биле у мањој или већој мјери неповољне
за српски народ и рјешавања српског националног питања на овим про-
сторима, укључујући ту и чврсту подршку тешким санкцијама према СРЈ.
И сама Јелена Гускова је оштро осуђивала његову спољну политику сма-
трајући и тада, а и данас, што потврђује и кроз своје књиге, да је Козирјев
потпуно одбацио прошла времена и отворено говорио да „демократска
Русија мора да буде и биће, у истој оној мјери природни савезник демо-
кратским земљама Запада, у којој је тоталитарни СССР био њихов при-
4 Исто, 89.
5 Јелена Гускова, Историја југословенске кризе 2, Београд: Издавачки графички атеље „М”, 267, 2003.
6 Јелена Гускова, Спољна политика Русије у годинама кризе(1985–1995), Нови Сад: Матица Српска, 91, 2021.
224
родни непријатељ...”7 Потврда оваквог дипломатско-политичког присту-

па огледа се и у чињеници да је Борис Јељцин већ у јануару 1991. године
признао Словенију и Хрватску као самосталне државе, чиме је суштин-
ски „угасио” све почетне наде Србије да је могућ другачији и праведнији
епилог југословенске кризе. Општепознато је шта се све послије дешава-
ло. Српски народ и његово политичко руководство изабрано на првим
вишестраначким изборима у СР БиХ препознали су геополитичка деша-
вања и регионалне тенденције, али у првом реду потребу за опстанком на
овим просторима и тако је отпочео процес стварања институционалног
оквира који ће то омогућити – стварања Републике Српске.
Сви дипломатски напори да се криза у Босни и Херцеговини ријеши
мирним путем нису уродили плодом и стога је дошло до ескалације при-
лика и грађанског рата, у којем су Срби, иако безразложно окривљени од
готово цијеле међународне заједнице, морали да одустану од свог прво-
битног циља – останка у оквиру Југославије, и да крену у стварање соп-
ствене организационе јединице у виду Републике Српске, на својој земљи
и својим огњиштима. Све до потписивања Дејтонског мировног спораз-
ума у новембру 1995. године и стављања печата на коначно послијерат-
но уређење државне заједнице БиХ, политичко руководство Републике
Српске било је изложено огромним притисцима водећих западних сила,
лажним оптужбама, инсценираним инцидентима и разним санкцијама,
што јасно указује на то колико је био тежак пут да се очува оно што да-
нас јесте Републике Српска у свом државотворном и институционалном
смислу.
Ти притисци истовремено су ишли и према Београду, а све са једним
и истим циљем – да се српски народ у Републици Српској и његово по-
литичко руководство приморају, па макар и кроз невјероватне санкције
Срба према Србима, да прихвате оно што би у коначници представља-
ло губитак идентитета и сваке врсте опстанка. „Србе у Босни и Херце-
говини многи уопште нису схватали. Нарочито, изгледа, они који су хи-
тали да „углаве” мир у тој бившој југословенској републици. Сабравши
се из белог света у УНПРОФОР, чиновници, дипломате и војни званич-
ници нису могли да схвате крајње одсуство прагматизма код тих чудних
босанских Срба – не продају се, не пристају на услове који би им могли
одговарати, све вријеме позивају се на историју, чиме западне саговор-
нике доводе до лудила...”, ријечи су јапанског новинара којег у своме дје-
7 Исто, 108.
225
лу „Историја југословенске кризе” цитира и сама Гускова.8 У наведеном

цитату може се препознати колика је била спремност овдашњих Срба да
опстану и остану на својим вјековним просторима, а и Гускова као ау-
торка у својим бројним излагањима на ову тему већ годинама понавља
и цитира ту тезу. „Честити, доброћудни, бескрајно тврдоглави. Опасно
је терати их да нешто чине под присилом. [...] Са Србима је лако жи-
вети, али је тешко ратовати. Спремни су да умру за сопствену државу.”9
Управо у тој непоколебљивости, одлучности и симбиози политичког ру-
ководства, војске и народа треба и тражити формулу српског успјеха у
стварању Републике Српске, у шта су, изгледа, а то тврди и Гускова, вје-
ровали једино они сами – и на крају и остварили свој циљ.
Али, као што је већ поменуто, на путу до остварења тог циља било
је разноразних препрека и подметања којима је циљ био да се окриве и
овдашњи Срби и власти у СРЈ и стога је неопходно да се кроз неколико
примјера јасно укаже на шта су креатори замишљене слике Балкана све
били спремни како би остварили своје накане.
Један од тих примјера је и снажна жеља за увођењем санкција СР Ју-
гославији, за шта није постојало покриће, јер је чланицама Савјета без-
бједности УН било неопходно предочити необорив доказ кривице Срба.
Гускова јасно даје до знања да су догађаје у сарајевској Улици Васе Ми-
скина (данашња Ферхадија улица), у мају 1992. године, муслимани10 ин-
сценирали као наводно српско гранатирање колоне људи који су стаја-
ли у реду за хљеб. Настојећи да покаже колико је тај догађај заиста био
истинит, она цитира и генерала Мекензија: „Наши су нам људи рекли да
им неке ствари делују чудно: Улица је била затворена за саобраћај непо-
средно пре експлозије, а одмах након формирања испред пекаре појави-
ли су се представници медија и распоредили се на извесном растојању
од тог места. Дошло је до експлозије и само је требало приближити каме-
ре... Већина убијених били су Срби.”11 Забиљежене су и молбе предсјед-
ника СР Југославије Слободана Милошевића упућене Русији и САД да
спријече једностраност која је постојала. Само три дана послије описаног
догађаја, 30. маја 1992. године, Резолуцијом 757 уведене су санкције које
су дуго времена и планиране. „Русија је гласала за санкције како би под-
8 Јелена Гускова, Историја југословенске кризе 1. Београд: Издавачки графички атеље „М”, 370, 2003.
9 Исто, 370.
10 У свим дјелима Гускове који се користе као извор овог рада, муслимани су означени малим почетним сло-
вом: посматрани су као вјерска заједница.
Српска, 124, 2021.
226
стакла Србију и остале републике да покажу своју добру вољу и изађу из

кризе”.12 Министар Козирјев, који је понајвише и одговаран за одобрење
поменутих санкција, показивао је и дјелимичну огорченост према Срби-
ма, сматрајући да они једино разумију језик силе и да је немогуће кризу
ријешити само пустом причом и међусобним договорима.
Срби су покушавали да о овом и многим другим догађајима изнесу
чињенице и истину и слали су писма на више адреса, а међу њима и Ру-
сији. Тако је, на примјер, министар спољних послова Републике Српске
Алекса Буха писао званичној Москви, али одговор никада није добио
и то директном одлуком Андреја Козирјева, који је на обавјештење о
приспјелом писму Виталију Чуркину децидно саопштио да нема потре-
бе за тим. С друге стране, не треба занемарити чињеницу да већина ру-
ског народа није подржавала политику свог министра иностраних по-
слова и да су улагали све напоре како би се његова политика према ју-
гословенској кризи и српском националном питању промијенила.13 Ни
данас нису јасне намјере које су постојале приликом увођења санкција,
јер нису довеле до жељеног исхода. Гускова такође говори о томе како су
Срби једини народ на Балкану који се супротставља плановима Запада.
„Током читаве кризе министар је поступао по истој схеми – постављао
Београду одређене услове, чак и оне њему самом неприхватљиве, обећа-
вајући укидање санкција или претећи њиховим пооштравањем. Козирјев
је лагао кад је говорио о дугорочним интересима Русије на Балкану, о
пријатељским осећањима према Србима, кад је обећавао укидање санк-
ција или говорио о борби за правду”, пише Гускова.14
Једини догађај поводом којег је руска дипломатија уложила напор да
помогне СР Југославији било је питање њеног чланства у Организацији
уједињених нација. Иако није могла да учествује у раду њеног главног
органа – Генералне скупштине, задржано јој је право учествовања у раду
других органа организације. С друге стране, у тим моментима изоста-
ла је било каква хуманитарна помоћ која је била најпотребнија српском
народу. Она ће доћи нешто касније. Без обзира на све проблеме које је
имала, посебно на потребу преузимања носиоца свих улога некадашњег
СССР-а на своја плећа, Русија је и по ријечима ауторке могла и морала
много више да учини по питању југословенске кризе и српског народа.15
12 Исто, 125.
13 Исто, 139.
14 Исто, 150.
15 Исто, 156.
227
Колико је ситуација у СР БиХ била замршена говори и чињеница да је

постојало највише планова за рјешење кризе које су предлагали међуна-
родни посредници. Ратна дејства су се све више распламсавала, а најви-
ше је патило цивилно становништво. Покушаји успостављања мира пу-
тем споразума о прекиду ватре нису нарочито уродили плодом. Међу-
народна конференција о Босни и Херцеговини с радом је почела фебру-
ара 1992. године и за циљ имала управо предлагање могућих рјешења за
прекид сукоба. Међу њима је свакако био и Кутиљеров план за чији неу-
спјех су поново оптужени Срби упркос чињеници да су те преговоре на-
пустили муслимани. Кутиљеров план је предвиђао облик конфедерације
за БиХ, подијељене по кантонима по националној основи.16
Наредне, 1993. године, на видјело је изашао сличан такав план, Венс-О-
венов план. Сајрус Венс и Дејвид Овен били су предложени од стране Ев-
ропске уније да буду њени представници у процесу рјешавања југосло-
венске кризе. Према предложеним начелима и наведеном плану, о чијим
карактеристикама говори и Гускова, Босна и Херцеговина је требало да
буде подијељена на кантоне, тачније њих десет – три српска, три мус-
лиманска, два хрватска и један са мјешовитим хрватско-муслиманским
становништвом, а град Сарајево предвиђен је као слободна зона, док је
држава требало да буде децентрализована.17 Такође, према њеним рије-
чима, један од тежих задатака је било питање подјеле територија, гдје
би Срби остали без дијела простора који су у том моменту контролиса-
ли. У каснијим изјавама руских дипломата, али и српске интелектуалне
елите са простора СР Југославије, било је јасно да је тај план заиста био
неповољан по српски народ у СР БиХ – територија је одвојена од Ср-
бије, одузета су им природна богатства и потенцијали и многo чега још.18
Дакле, ни Венс-Овенов план није дао жељени резултат, овога пута због од-
бијања Срба да прихвате његове неприхватљиве смјернице, упркос свим
пријетњама и упозорењима, међу којима је свакако учествовала и Русија.19
Карактеристично за новонастала дешавања јесте свакако чињеница да су
САД одлучиле да се активно мијешају у европску политику и да конач-
но рјешење југословенске кризе и прекид рата у БиХ ставе под своју кон-
тролу, нарочито након доласка предсједника Клинтона на власт. У томе
су се и даље ослањале на Русију и њену дипломатску активност, али не
16 Исто, 165.
17 Исто, 166.
18 Исто, 167.
19 Русија је већ 1993. године усмјерила своју спољну политику у правцу умјерене активности поводом деша-
вања у Југославији и рјешења кризе у улози равноправног партнера Запада.
228
желећи и даље да је посматрају као равноправног партнера већ само као

помоћника. Одржавала је везе са југословенским лидерима, представни-
цима Срба у СР БиХ, и на тај начин вршила притисак не само по питању
прихватања Венс-Овеновог плана већ и много чега другог. Једино на шта
је српско руководство пристајало у погледу овог плана јесте да послужи
за даље преговоре.
Гускова тврди да је грешка свих међународних представника била у
једностраности и претјераној строгости према босанским Србима, али
и у њиховом увјерењу да их контролише Београд и Слободан Милоше-
вић што, како каже, није било тачно. Из тог разлога су и притисци Русије
били усмјерени првенствено на СР Југославију, како би она на тај начин
дјеловала и на „босанске Србе”. Момчило Крајишник, предсједник пар-
ламента Републике Српске, писао је о томе како је Русија била слаба у то
вријеме али да јој је додијељена таква улога у којој ће бити вјерна копија
Србије када се радило о Републици Српској.20 То је свакако још један доказ
са каквим притисцима се суочавало српско становништво у току ратних
дешавања. „17. априла усвојена је Резолуција 820 о пооштравању санк-
ција Савезној Републици Југославији... ако Радован Караџић не потпи-
ше мировни план.21 [...] Није било лако руководству Републике Српске:
ако одбију план, биће пооштрене санкције СРЈ и погоршани односи с Бе-
оградом. Караџића није било могуће поколебати. Лорд Овен је три сата
разговарао са њим, Крајишником и генералом Младићем, углавном о те-
риторијалном разграничењу. Гневан због безуспешних преговора, лорд
Овен је отпутовао код председника СРЈ”.22 Руководство Републике Српске
је заиста улагало огромне напоре у опстанак чак и онда када су знали
какве посљедице могу очекивати. Поред санкција већ тада се могло при-
мијетити како може доћи и до ваздушних напада на територију Републи-
ке Српске од стране НАТО-а. „НАТО и руководство ОУН практично су
стали на страну муслимана и Хрвата и почели да врше притисак на Србе
не би ли их ослабили”.23
У низу примјера притисака на представнике Срба можемо навести и ек-
сплозију на пијаци Маркале фебруара 1994. године у Сарајеву. Гусковa и у
овом примјеру износи тврдње које поткрепљују већ споменуте чињенице
о тешком положају Срба, те да је то опет требало да буде повод за укљу-
Српска, 168, 2021.
21 Венс-Овенов план.
22 Исто, 176.
23 Исто, 225.
229
чење НАТО пакта у активна војна дејства у БиХ. Такође, јасно наводи да
су, без обзира на сазнања и све доказе, за ту експлозију оптужени Срби, а
не прави кривци муслимани. То поткрепљује и ријечима руског официра
Андреја Демуренка који је служио у Сарајеву: „Једна такозвана експлозија
директно унутар мале пијаце у старом делу града, приликом које је убије-
но 88 и рањено више од 200 људи делује потпуно несхватљиво за човека
који ради у војсци. На свету уопште не постоји таква муниција, мислим
притом на мину калибра 120 милиметара, која би могла да усмрти толико
људи. То је нека уникатна.”24 Поред Демуренка, такве тврдње поткрепљи-
вао је својим изјавама и један официр УНПРОФОР-а из Загреба, који је,
проучавајући кретање пројектила, навео да су испаљени са положаја мус-
лиманске војске.25 Свакако не треба изоставити и изјаве Јасушија Акашија,
специјалног представника УН у Југославији, дате након завршетка ратних
дејстава у БиХ. Он наводи како је након експлозије постојао један тајни
извјештај ОУН у којем су као кривци означени муслимани а не Срби.26
Убрзо потом почела је војна операција снага НАТО пакта и удари на по-
ложаје Војске Републике Српске.
Прве операције почеле су 28. фебруара 1994. године. Оборено је неколи-
ко српских авиона, а све већи притисци били су усмјерени ка зони Сараје-
ва, гдје се од Срба захтијевало повлачење тешког наоружања на одређену
удаљеност од центра града. Из Русије је требало да стигне низ миротвораца
који би такође гарантовали испуњење наведених обавеза. Заузврат, Срби-
ма би се гарантовало да до бомбардовања неће доћи. Међутим, још једном
се показало да представницима ОУН и НАТО-а у суштини није било ни
важно да ли Срби испуњавају ултиматуме или не. Ваздушни напади су пла-
нирани веома дуго, тако да ни највећи уступци на које би пристало српско
руководство не би могли одвратити представнике међународне заједнице у
њиховој јасној намјери. Штавише, према другим етничким групама у БиХ
били су и пристрасни. О томе говори и Гускова, наводећи да је и сама била
свједок појединих фалсификовања чињеница у корист муслимана, при-
казујући само неке од примјера које је спознала али и чула од припадника
војних мисија у БиХ: кршење примирја, провоцирање српске војске на по-
ложајима који су били под заштитом УНПРОФОРА-а, оптуживање Срба...27
Све су то показатељи једностраности представника оних који су били за-
24 Исто, 228.
25 Исто, 229.
26 Исто, 229.
27 Исто, 241.
230
дужени за рјешавање кризе на подручју бивше Југославије, посебно у СР

БиХ, као и тешког положаја Срба на том простору.
Врло је битно истаћи да академик Јелена Гускова своје ставове није за-
снивала искључиво на доступним документима и свједочењима актера,
или личним искуствима, већ и на исказима које је могла да чује током
боравка у Сарајеву, и то и оном муслиманском, као и у дијеловима града
под српском контролом. Није крила запањеност утицајем западне про-
паганде која је у сваком појединачном случају покушавала да створи цр-
но-бијелу слику, по којој су невинашца и жртве увијек муслимани, а на-
падачи и кривци искључиво Срби.
Као примјер Гускова наводи Горажде. Фабрика у Горажду је и даље про-
изводила муницију којом је снабдијевала муслиманске положаје у око-
лини тог града, док је Србима то подручје било веома важно због бли-
зине границе са Југославијом, првенствено Србијом. Неријетко, мусли-
мани су нападали српске положаје из правца Горажда, који су знали да
прерасту и у веће офанзиве. Циљ је био пробити се до границе са Ср-
бијом, чак је и прећи, како би српску армију „увукли” у борбена дејства.28
Након неколико успјешних српских офанзива, муслиманско руководство
је дошло до закључка да им је, као и врло често до тада, потребна помоћ
ОУН и НАТО-а. Убрзо потом, отпочело је бомбардовање копнених циље-
ва у околини града, које се није показало онако како је очекивано. Неоче-
кивано је страдало много цивилног становништва, али то није зауставило
ни једну ни другу страну. Ситуација се све више заоштравала, а посјета
Мадлен Олбрајт Сарајеву само је још више подгријала већ постојеће сумње
да је Вашингтон одлучио да се у овом сукобу стави на страну муслима-
на. Руска дипломатија је покушавала да утиче на Србе како би прекину-
ли започету офанзиву, али они, упркос све јачим притисцима и напади-
ма НАТО-а, нису одустајали. Руске представнике су доводили до лудила,
што је директно утицало на оставку Виталија Чуркина. На крају, Срби су
били приморани да напусте своје положаје у Горажду и да премјесте теш-
ко наоружање даље од града, као и у случају Сарајева. Посљедице кризе
око града Горажда биле су далекосежне, првенствено због новонасталог
антагонизма између Слободана Милошевића и српског руководства.29
Гускова примјећује да је наредни циљ представника Запада био ује-
дињење Хрвата и муслимана, како би на тај начин створили један и једин-
ствен фронт у борби против Срба. А што су замислили, то су и оствари-
28 Исто, 244.
29 Исто, 249.
231
ли. Муслиманско-хрватска федерација проглашена је 18. марта 1994. го-

дине, под званичним називом – Федерација Босне и Херцеговине. Војно
стратешка ситуација у БиХ знатно се промијенила. Формирањем Кон-
такт групе настојало се што прије ријешити босанску кризу. Главни и од-
говорни за њено успостављање су свакако биле САД. Специфично, није
постојала никаква посебна одлука ОУН о формирању поменуте групе и
њеним задацима.30 Лично је и Гускова учествовала у истраживању њених
функција и циљева. „Контакт група је постала мост између УН и НАТО-а.
Она је морала да преузме иницијативу у решавању кризе у своје руке, да
припреми нацрт плана на који никад неће пристати Република Српска и
да створи услове за употребу авијације НАТО-а...”.31 Заиста је и било тако.
У наредном периоду Група је радила на креирању мапа које би биле у пу-
ној супротности са реалним стањем расподјеле територије. Док су Срби у
стварности држали готово 75% територије, креираним мапама предвиђа-
но је само 49%.32 Караџић је у једној својој изјави тада само потврдио да
су притисци који су постојали до тада ишли у истом правцу – мапе су на-
прављене намјерно тако да их Срби не прихвате и да по ко зна који пут
буду окривљени за наставак рата. 33 Након низа преговора, Срби су при-
стали да кажу ДА наведеном плану, али само под условом даљег развоја
Републике Српске и њене државности у оквиру БиХ, уз политичку и еко-
номску самосталност. Једино што је било гарантовано је прерасподјела
територије у односу 51:49. Србима нико није гарантовао која ће то тери-
торија тачно бити, да ли ће санкције према СР Југославији бити укину-
те и многе друге важне ставке. Јелена Гускова отворено говори о тешком
положају Срба у том тренутку, у који се и сама увјерила доласком у БиХ.
„Имали су прилично чврст став поводом предложених мапа јер оне нису
гарантовале српском народу опстанак, али су истовремено били спрем-
ни да предложе другу варијанту разграничења по схеми 51:49. Њихово
мишљење, међутим, нико није саслушао”.34
Према ријечима Гускове, даљи рад Контакт групе само је додатно по-
горшао однос између српског руководства у Републици Српској и Мило-
шевића у СР Југославији. Непристанак Срба на планове Контакт групе и
у свим наредним преговорима приморао је западне силе да се окрену ка
Милошевићу и да захтијевају његово ефикасно утицање, а најважније, уз
30 Исто, 259.
31 Исто, 262.
32 Исто, 262.
33 Исто, 263.
34 Исто, 265.
232
обећање да ће коначно бити укинуте санкције СР Југославији уведене још

1992. године, и да ће бити испуњени захтјеви Срба у БиХ, у које они нису
вјеровали. Вјерујући у дата обећања, Милошевић је био спреман да за-
твори границу са Републиком Српском. Срби у Републици Српској били
су изоловани и поново на мети напада НАТО авијације, тврди Гускова.
У дјелима Гускове може се препознати да они који су настојали да на-
ставе са креирањем инцидената за које би окривили Србе и како би оправ-
дали акције које су биле усмјерене на Србе нису бјежали од тога и да ре-
призирају поједине ствари, па је тако и у августу 1995. године осмишље-
на нова експлозија, опет на пијаци Маркале, у којој је погинуло 43 људи.
Сценарио и режисер исти, али овог пута није изостала адекватна реак-
ција већ поменутог руског официра Андреја Демуренка, који се јавно су-
протставио званичној верзији коју су о овом догађају изнијеле међуна-
родне структуре које су тада боравиле у Сарајеву, а о чијим свједочењи-
ма можемо читати и у дјелима Гускове. Пуковник Демуренко је у дани-
ма након експлозије улагао све напоре како би доказао да званична ис-
трага није приказала релевантне податке. Много пута је говорио о томе
како је у души био сигуран да се ради о манипулацији и да је потребно да
нешто предузме поводом тога.35 Доста времена је уложио како би обила-
зећи српске положаје показао како нема основа да се за експлозију опту-
же Срби, да би на крају био депортован из БиХ и потпуно онемогућен да
дјелује на тој територији. „Нема сумње да је експлозија на пијаци Марка-
ле испланирана акција која је била потребна НАТО као изговор за покре-
тање механизма свог војног учешћа, како би се ситуација у БиХ преокре-
нула у корист муслиманско-хрватске федерације и како би замена снага
УН снагама НАТО деловала оправдано.”36 Услиједили су напади авијације
и тешке артиљерије такозваних снага за брзе интервенције НАТО по по-
ложајима Срба, а могу слободно да кажем да су данас актуелне тврдње да
је при тим нападима коришћена забрањена муниција са осиромашеним
уранијумом, док то можемо чути не само у медијима већ и у изјавама мно-
гих медицинских и других стручњака на нашим просторима, као и у свје-
дочењима обољелих који су још увијек живи али им је дијагностификова-
на болест доведена у директну везу са утицајем осиромашеног уранијума.
Напади су у великој мјери ослабили српске војне формације, а нове офан-
зиве које су услиједиле од хрватских и муслиманских снага приморале су
Србе на повлачење у неким територијама, које су послије припале Феде-
35 Исто, 328.
36 Исто, 332.
233
рацији БиХ. Због даљег развоја догађаја, било је потребно што прије из-
наћи рјешење кризе.
Мало прије дешавања у јавности познатих као Маркале два, а у јеку
припрема за организовање мировних преговора, истовремено је у свјет-
ским медијима отпочела и снажна кампања која је, како то каже Гускова,
имала за циљ „да Србе прикаже као кривце који су у Сребреници наводно
убили на хиљаде муслимана”.37 То је тада оспоравао и мировни изасланик
УН Јасуши Акаши, тврдећи да су за те догађаје одговорни управо мусли-
мани.38 Оптужбе упућене Србима имале су снажан пропагандни ефекат.
Иако су дешавања била у вези са периодом у јулу 1995. године, интензив-
но се о томе почело говорити тек пред припрему мировног споразума. На
Слободана Милошевића вршени су огромни притисци како би изручио
Радована Караџића и Ратка Младића због наводних злочина извршених
над муслиманским становништвом.39 НАТО дејства су настављена, а Ра-
дован Караџић је упућивао поруке како Срби неће приступити никаквим
преговорима уколико се то у скорије вријеме не промијени.
Без обзира на сву медијску пропаганду и њене резултате, до прегово-
ра у америчком граду Дејтону дошло је на јесен исте године и 21. новем-
бра потписан је оквирни мировни споразум, који је непун мјесец касније,
14. децембра, верификован у Паризу, чиме је формално окончан рат у
Босни и Херцеговини, а Република Српска добила легитимитет и међу-
народно признање у оквиру државне заједнице БиХ, што је епилог који
није годио, а и данас не годи уху креатора свјетског поретка на Западу.
Ма колико они негирали ову оцјену, остаће запамћене ријечи америчког
дипломате Ричарда Холбрука, који је потврдио да је „жалио због тога што
нису приморали Милошевића да одустане од Републике Српске, јер није
узео у обзир колики ће значај она добити у заједничкој држави.”40
ЗАКЉУЧАК
Ставови Јелене Гускове представљају значајан допринос у процесу ут-
врђивања истине о распаду бивше Југославије, на начин да јасним аргу-
ментима и чињеницама оповргне све искључивости и једнострану сли-
ку коју овим дешавањима у јавности још од почетка креирају западне
силе. У раду је приказан мањи али сасвим довољан преглед догађаја који
37 Исто, 350.
38 Исто, 350.
39 Исто, 350.
40 Исто, 353.
234
говоре у прилог томе да су њени погледи на југословенску кризу и ства-

рање Републике Српске заиста вјеродостојни, као и да могу представља-
ти својеврсну основу за даља истраживања појединих сегмената. Једна је
од ријетких која је у својим дјелима отворила табу теме, попут догађаја у
Улици Васе Мискина, Маркале 1 и 2, па чак и у Сребреници. Не штедећи
ни дипломатију сопствене земље и њене поступке, те аутентично комен-
таришући управо ставове руске дипломатије тог времена, она је у потпу-
ности разобличила „велики игру” свјетских моћника и саму реализацију
њихове намјере да разбију бившу СФРЈ и распарчају је на мање државе. То
распарчавање значило је и разједињавање српског корпуса и претварање
српског народа у националну мањину у већини бивших југословенских
република. У таквој ситуацији било је неопходно заштитити народ и те-
риторију. Стварање Републике Српске је био само један од корака које је
српско руководство у СР БиХ у распаднутој СФРЈ начинило да би рије-
шило дугогодишње национално питање, и у том процесу доживјело ве-
лике патње и страдања, које се у неком другом облику наставља и данас.
• Јелена Гускова, Спољна политика Русије у годинама југословенске кризе (1985–
1995), Нови Сад: Матица српска, 2021.
• Јелена Гускова, Историја југословенске кризе 1 и 2, Београд: Издавачки гра-
фички атеље „М”, 2003.
• Јелена Гускова, „Савремена спољна политика Русије на Балкану”. Науч-
но-стручни часопис за природне и друштвене науке.”, http://svarog.nubl.org/wp-
content/uploads/2014/12/Jelena-Guskova-SAVREMENA-SPOLJNA-POLITIKA-
RUSIJE-NA-BALKANU-Stagnacije-i-usponi.pdf.
235
Vladana Šekara, Teaching Assistant Review Article

University of East Sarajevo
Faculty of Philosophy, Pale
THE VIEWS OF ELENA YURYEVNA GUSKOVA ON THE YUGOSLAV

CRISIS AND THE CREATION OF THE REPUBLIC OF SRPSKA
Abstract: The paper analyses the views of Russian academic Elena Yuryevna Guskova
(Russian: Елена Юрьевна Гускова) on the Yugoslav crisis and the creation of the
Republic of Srpska. It not only examines the formal creation of Republika Srpska but
also places it in a broader context, explaining the processes that led to the solution of
the Serbian national question in the former Yugoslav republics and the emergence of
the Republic of Srpska. Guskova argues convincingly that the creation of the Republic
of Srpska was the only possible move for the Serbian people to preserve their identity
and survival in the former SRBiH, despite the lack of understanding or support from
the international community. Although Guskova is Russian, she also critically examines
the behaviour of Russian diplomacy towards the actions of the Serbs, including their
political and military leadership at the time. She points out the absence of the expected
kindness from traditional friends and highlights Russia’s restrained and cold attitude
towards the unjust and one-sided approach of the international community towards
the Serbian national question and the suffering of the Serbian people during wartime.
The imposition of sanctions against the Federal Republic of Yugoslavia is a classic
example of this, which inevitably affected the Serbian people in Republika Srpska and
was surprisingly supported not only by the global public but also by the Serbs themselves.
Key words: Elena Yuryevna Guskova, Yugoslav crisis, Republic of Srpska.
236
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна и универзитетска библиотека
Републике Српске, Бања Лука
342:323(497.6 Република Српска)“1992/2022” (082)
НАУЧНИ скуп „Тридесет година Републике Српске (1992–

2022)” (2022 ; Бања Лука)
Тридесет година Републике Српске (1992–2022) : искуства
прошлости и изазови будућности : зборник радова са научног
скупа / [главни и одговорни уредник Душан Павловић ;
уреднички одбор Никола. Б. Поповић ... [и др.]]. - Бања Лука
: Графид : Центар за друштвено-политичка истраживања
Републике Српске, 2022 (Бања Лука : Графид). - 236 стр. :
илустр. ; 24 cm. - (Едиција Научни скупови)
На врху насл. стр.: Министарство за научнотехнолошки

развој, високо образовање и информационо друштво. - Тираж
100. - Напомене и библиографске референце уз текст. -
Библографија уз радове. - Abstracts.
ISBN 978-99976-59-64-4
COBISS.RS-ID 138310913
www.cdpirs.org
ISBN 978-99976-59-64-4

Trideset Godina Republike Srpske

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Trideset Godina Republike Srpske

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

ТРИДЕСЕТ ГОДИНА

Бања Лука, 2023.

Главни и одговорни уредник

Припрема за штампу и штампа

Јавна установа Центар за друштвено-политичка истраживања

Бања Лука, мај 2023.

Доц. др Жељко Будимир

Постоје догађаји и вријеме када показујемо да ли смо људи са каракте-

ле, не дајући шансу разумности и миру. Убиство српског свата на Баш-

Због свега наведеног, научни скупови и радови на тему три деценије

Оваква тематска разноврсност, квалитетно урађени и рецензирани

Бања Лука, мај 2023. године.

ГЕОПОЛИТИЧКИ ПОЛОЖАЈ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Апстракт: Република Српска је настала у сложеним међународним околно-

Кључне ријечи: Нови Хладни рат, међународни поредак, геополитички по-

Када говоримо о геополитичком положају Републике Српске, он је за-

мо да стварамо када је биполарни јалски поредак, који је настао послије

ПОЛОЖАЈ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

држава, која још увијек располаже хиљадама бојевих глава, пасивна, да

ка Српска и српски народ налазе се у новом изазову а он траје од 1995. до

У овом геополитичком осврту не можемо а да не споменемо Брчко и

ГЕОПОЛИТИЧКИ ПОЛОЖАЈ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

мултиполарном поретку који је у зачетку и то је увијек најнестабилнији

не цивилизације. О томе пишу Семјуел Хантингтон и Тојнби. Проблем

о српском националном интересу. Геополитичка зора је пред нама, само

Prof. Željko Budimir, PhD Brief or preliminary announcement

GEOPOLITICAL POSITION OF THE REPUBLIC OF SRPSKA:

Abstract: The Republic of Srpska was established during a complex international

ПРОГЛАШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКОГ НАРОДА БОСНЕ

Апстракт: Проглашење Републике српског народа Босне и Херцеговине, као

Кључне ријечи: Југословенска криза, Скупштина српског народа у Босни и

На петој сједници Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини,

гу, ако представници муслиманског и хрватског народа, повуку захтјев за

Тиме би БиХ сачувала своју цјеловитост, унутрашњи мир и мултинаци-

’нестанку’ једног народа, ако се не буде слагао са политичким интересима

Милитантни дух и једноумље те тзв. скупштине одише искључивошћу,

13 „’Република’ по националистичкој мјери”, исто, 5.

тиче ситуације у Босни и Херцеговини. Ђилас је оцијенио: „Може ли се

вије и као посебан и међународно признати субјект вољом својих пред-

БиХ, СДС је коначно и недвосмислено ставио до знања Муслиманима да

„Караџић неће мир”. Критикујући Караџића, Рашковић је рекао: „Он има

конференције за штампу Николе Кољевића који је, разматрајући узроке

рок тежњама за стварањем посебних националних држава на њеном тлу,

Караџића 66% територије БиХ, уз примједбу да је то двоструко више од

Србија. Нешто раније Караџић је иза говорнице републичке скупшти-

сутрадан, у Сарајеву, и проглашена!!! Нитко за тај домјенак у Банским

и недавно промовирани нацрт устава БиХ, који је начинио већ спомену-

57 G. Todorović, „Rastakanje Bosne”, isto, 17.

Nikola Ožegović, PhD, Senior Teaching Assistant Original Scientific Paper

PRESS COVERAGE OF THE PROCLAMATION OF THE

Keywords: Yugoslav crisis, Assembly of the Serbian People in Bosnia and

Апстракт: Муслиманска ратна пропаганда настојала је током грађанског рата

Кључне ријечи: Холокауст, „нови холокауст”, злоупотреба, ратна пропаган-

ЗЛОУПОТРЕБА ХОЛОКАУСТА НА ПРИМЈЕРУ ПРИЈЕДОРА ТОКОМ

подручју. То се види и из наредбе српског Кризног штаба Приједор на-

сабирним центрима Омарска и Кератерм било је појединачних убистава,

медија итд. Све то лобисти из „Радер Фина” радили су по закону САД, а

ничног рјешења о постављању на то мјесто, а од 4. октобра 1993. године

био дозволу од српске стране да посјети затвор за ратне заробљенике на

што многи стручњаци за медије означавају као „медијску манипулацију”

нам било допуштено да се приближимо. То је изгледало попут депорта-

гони, у којима умиру деца, превозе муслиманске породице. Није прете-

веће владине агенције.”32 Уз посредништво Гутмана, Крзић је успио до-