НОВИ ВИТЕЗ
Владимиру Путину
Зрак си у реци која светом тече
и дубоко памти живот протекао.
На образ и понос у вери за правду
заогњи те морална и снажна мисао.
На Господњем небу с временом се споји
твоја светла сенка што је на свет пала.
Инстинкт за спокојством тка незаборавом
разбежане баштинике штитећи од зла.
Земља пуна насиља губи сеобом
снагу и надање испред људских звери.
Под царским печатом саграђене снове
безакоње истребљује и на мачу мери.
Тренутак чекања на новог витеза
светским несугласјем су прожеле олује.
Тобом избављење престрављени народ
у походу слободе, захвалност казује.
Гост си у почасти мириса ловора.
Да се зла опрости жртвен народ слути.
Кликнуо је теби, спас је препознао
и пред целим светом твој прст уздигнути.
ЗАХВАЛНИЦА СРПСКЕ ПЕСНИКИЊЕ
Цару Николају Романову
Дах прекинут у молитви
подрум сени и сад буди.
Препознаје и сведочи
љагу противничких људи...
Траг срубљеног крсног пута
отвори се венцем славе.
Правцем небу одиже Те
у савезу Светог Саве.
Огледало Православља
на обали Албаније,
за правду и циљ слободе
Твоју тврду реч још вије.
Ултиматум испод круне
савезнике заталаса,
преосталој српској војсци
да пошаљу лађе спаса.
Оживе гробна колона,
пројави се твоја слава.
НОВЫЙ РЫЦАРЬ
Владимиру Путину
Ты луч в реке, текущей светом
и глубоко запоминающей жизнь, протекая.
В образ и гордость веры в справедливость
Впечатает тебя морали сильная миссия.
На Господнем небе сольётся со временем
твоя светлая тень, упавшая на мир.
Инстинкт спокойствия ткёшь незабвенно,
рассеянных наследников от зла защищая.
Страна, полная насилия, теряет выселением
силу и надежду перед человеческими зверями.
Под царской печатью сотворённые мечты
беззаконие истребляют и мечом измеряют.
Момент ожидания нового рыцаря
мировым разладом пронизали бури.
Тобой избавленный испуганный народ
в марше свободы, благодарность молвит.
Ты гость почётный запаха лавра.
Со злом проститься жертвенный народ
предвкушает.
Он позвал тебя, он узнал спасение
и поднимется твой палец перед всем миром.
БЛАГОДАРНОСТЬ СЕРБСКОГО ПОЭТА
Царю Николаю Романову
Дыхание остановилось в молитве
тени подвала, и сейчас просыпается.
Признает и свидетельствует
про отпечаток сопротивляющихся людей...
След обрубленного крестного пути
откроется венцом славы.
В торону неба отведёт тебя
в союзе со Святым Саввой.
Зеркало Православия
на прибрежье Албании,
за справедливость и цель свободы
Твоё твёрдое слово ещё развевает.
Ультиматумом из под короны
союзников заштормив,
остаткам сербского войска
отправишь спасательные шлюпки.
Оживёт могильная колонна,
Проявится твоя слава .
Васкрснула међу свеце
част и веру да спашава.
Олтаром Свете Тројице
пријатељства вера чврста,
к`о близанце благослови
братство под огњилом крста.
Тријумф чина са Твог трона
за све српскоруске људе,
Светом зраком у Собрању
нек` заповест свему буде.
Милка Стефановић Мими – Београд
ДОК ПАДА СНЕГ
Било је Бадње вече
Када си први пут дошао мени
и пољубио ме хладним уснама,
падао је снег по нама,
у коси су нам светлуцале пахуљице,
помиловала сам ти образ и лице
и била устрептала и пуна наде...
Загрлио си ме и привукао себи,
пожелела сам да припаднем теби за живот
цео.
Опет веје снег,
хиљаде бели пахуљица пада на град,
гледам у небо, где ли си сад ?
Како су нежне те пахуље снежне,
све их је више на мом путу,
светлуца кроз ноћ њихов сребрни траг,
да ли си ми још увек драг
или то сећање стару жељу буди из срца
отргнуту?
Ноћ је завејана чежњом,
око уличне светиљке игра пахуља рој,
да ли би опет био мој?
Трагове корака у снегу ветар брише,
док се враћам кући,
у срцу ти песму пишем.
Аутор, Бранка Петров
БИЛИ СТЕ...
Драги Николај, како недостајете.
Ја, волела сам Вас, онако тихо, бескрајно.
Жељом једне шипарице.
- Сећате се, питала сам Вас,
са детелином у руци...
- Да ли ме волите?
- Одрасло, стварно?
Ви сте ме гледали и грохтом се смејали.
Воскресшая среди святых,
честь и вера спасая.
Алтарём Святой Троицы
дружбы вера крепкая,
как близнецов благослови
братство под костром креста.
Триумф чина с Твоего трона
для всего сербско-русского народа,
Святым лучом во Соборе
да будет заповедью всему.
Милка Стефанович Мими – Белград
ПОКА ПАДАЕТ СНЕГ
Это был сочельник
Когда ты впервые пришёл ко мне
и поцеловал меня холодными губами,
падал снег на нас,
снежинки блестели в наших волосах,
я ласкала твою щеку и лицо,
и была взбудоражена и полна надежд...
Ты обнял меня и притянул к себе,
Захотела я на всю жизнь принадлежать тебе.
Опять идёт снег,
тысячи белых снежинок падают на город,
Я смотрю на небо, где ты сейчас?
Как нежны эти снежинки,
их все больше и больше на моем пути,
их серебряный след мерцает в ночи,
я все ещё люблю тебя?
Или это воспоминание пробуждает старое
желание, вырванное из сердца?
Ночь заснежена тоской,
вокруг фонаря вьётся снежинок рой,
ты бы снова был моим?
Следы на снегу стирает ветер,
по дороге домой
я пишу стихи тебе в сердце своём.
Автор, Бранка Петров.
БЫЛИ ВЫ…
Дорогой Николай, как вас не хватает.
Я, я любила Вас, так тихо, бесконечно.
Жаждой одной овечки.
- Помните, я вас спросила,
с клевером в руке...
- Вы любите меня?
- По взрослому, правда?
Блеснули бели зуби као ниска.
Рупице би се удубиле, на образима.
Ја, ја бих се постидела, заруменела...
Да, било ме је стид.
Дрхтала сам драги Николај...
Мислила сам да ћу се онесвестити,
Под оним чемпресом.
Како сам Вас задиркивала,
Да ли имате другу ?
Колико има година?
Нећете клинке,
А у бити сам клинка,
Којој се подсмевате, драги Николај.
Знате ли колико је лила киша,
Из ових тужних очију?
Колико пробдевених ноћи?
Колико куцања и трчања,
К вратима...
Не, Ви сте били свесни да жуде, чекају...
Колико пажње ћете поклонити свакој од њих.
Пишем да олакшам душу, драги.
Не знам да ли смем написати,
Драги
Да се не бисте наљутили.
Ко сам ја Вама?
Шипарица с којом сте провели време,
На обронцима близу плаветног језера,
Лечећи болесна плућа.
Господин, који је дошао из града,
Да заведе сељанчицу.
Никако немојте осећати непријатност,
Нисте то радили намерно, десило се.
Није срце осетило на време.
А и да јесте, зар му се може заповедати?
Драги Николај, не знам
Колико времена је прошло,
Време је стало.
Бројим изгубљено, седе у коси.
Нисам се удала, за Вас не знам.
Нисам чула ништа од када сте отишли.
Одлазим често, седим на пропланку.
Гледам у језеро и замишљам
Одразе на површини.
Одлутам, смејем се, чини ми се понекад,
Све је стварно...
Ево пролази већ ко зна која јесен,
Пахуље се слажу на прозорска окна.
Беле као звездице.
Гледам и пишем, да не разочарам себе.
Ви негде живите свој живот,
Није замерити, све је без обавезе.
Тренуци које смо провели заједно,
Као да је усуд хтео.
Успомене су јаке, непобитне...
Остављам перо...
Вы посмотрели на меня и громко
рассмеялись.
Блеснули белые зубы, как жемчужная нитка.
На щеках появлялись ямочки.
Я засмущалась, покраснела...
Да, мне было стыдно.
Я дрожала, дорогой Николай...
Я думала, что потеряю сознание,
Под тем кипарисом.
Как я Вас дразнила,
У Вас есть другая?
Сколько ей лет?
Не хотите девчонок.
И вообще я ребёнок,
Вы над кем издеваетесь, дорогой Николай?
Знаете ли Вы, сколько пролито дождей,
Из этих грустных глаз?
Сколько бессонных ночей?
Сколько стуков и беготни,
К двери...
Нет, Вы знали, что они тосковали, ждали...
Сколько внимания каждой из них Вы
уделяли?
Пишу для облегчения души, дорогой.
Я не знаю, смею ли я написать, дорогой
Чтобы Вы не разозлились.
Кто я для Вас?
Овечка, с которой Вы проводили время,
На склонах возле голубого озера,
Леча нездоровые легкие.
Господин, приехавший из города,
Соблазнить крестьянскую девушку.
Совсем не чувствуйте себя некомфортно,
Вы это делали не специально, просто так
получилось.
Сердце не почувствовало этого вовремя.
А даже и если, можно ли ему приказать?
Дорогой Николай, я не знаю
сколько времени прошло
Время остановилось.
Я считаю потерянное, седину в волосах.
Я не вышла замуж, не знаю, как Вы.
Я ничего не слышала с тех пор, как Вы ушли.
Хожу часто, сижу на полянке.
Я смотрю на озеро и представляю
Отражения на поверхности.
Брожу, смеюсь, иногда мне кажется,
Это все реально...
Вот, проходит, кто знает, уже какая осень,
Оконные стёкла разрисуют снежинки
Белые, как звёздочки.
Смотрю и пишу, чтобы не разочароваться.
Вы проживаете свою жизнь там где-то,
Не обвиняя, все без обязательств.
Моменты, которые мы провели вместе,
Не, ни ово неће отићи, као ни све пре тога...
Али ћу их писати, срце ми јаче залупа,
Иначе, чини ми се да ће стати...
Волим Вас, драги Николај.
Још једну зиму дочекујем без Вас.
Аутор /Jасмина Цирковић /
Как будто судьба этого хотела.
Воспоминания сильные, бесспорно...
Я оставляю ручку...
Нет, это не пройдёт, как и всё до этого...
Но я напишу их, моё сердце забьётся сильнее,
Иначе, мне кажется, остановится...
Я люблю Вас, дорогой Николай.
Я ещё одну зиму дождусь без Вас.

Автор /Ясмина Циркович/

Я ПОДНИМАЮ ГОЛОС
ДИЖЕМ ГЛАС
Я поднимаю голос за чужих и известных,
Дижем глас за оне стране и препознате, као
оплёванных и обтёртых.
пљунуте и обрисане.
Я поднимаю голос за смерть поэмы, как одни
Дижем глас за смрт поеме, како се исти у исте
и те же в то же самое заселяются.
селе.
Я поднимаю голос за края, утробой
Дижем глас о ивицама које утробом крваре
кровоточащие,
здробљеним
раздавленные
ехом кроз глас викара.
эхом сквозь голосе викария.
Дижем глас док реч још слови као да су пали
Я поднимаю голос, до тех пор, пока слово все
нечији снови.
ещё звучит, как будто чьи-то мечты рухнули.
Дижем глас у облаку среће 'ја покиснућу', моја
Я поднимаю голос в облаке счастья: «Я
дружина неће.
промокну», моя компания — нет.
Дижем глас као по команди где су се скупили
Я поднимаю голос, словно по команде, там,
само видни.
где собрались только видимые.
Дижем глас не знам по коме, стричеви и бабе
Я поднимаю голос, не знаю по кому, по дяде
или по 'никоме';
и бабушке или по «никому»;
предају овај свод плави и све је њихово,
отдаю этот небосвод голубой и всё их,
земља древна, црква,
древняя земля, церковь,
поља, вера, Божија реч, дукати....
поля, вера, слово Божие, дукаты...
Дижем глас док војска стоји, соколов крик
Я поднимаю голос, пока стоит войско, сокола
кроз јеку стиже;
крик сквозь эхо доносится;
мени су многи драги као украс али све до Бога
многие мне дороги как украшения, но не все
не стиже.
доходит до Бога.
Дижем глас за морнаре које таласи верно
Я поднимаю свой голос за моряков, которых
огрубе, док
терзают волны, пока
ви господо моја славна у фотељи описујете
вы, мои славные господа, описываете людей в
људе.
своих креслах.
Дижем глас за голотињу која се чипује као
Я поднимаю голос за голодранцев, которых
'ВИП' сорта,
чипуют, как VIP сорт,
песници глуви и неми стоје и своје дане у
глухонемые поэты стоят в уголке и считают
ћошку броје.
дни свои.
Дижем глас за позорнице где се види само
Я поднимаю голос за сцены, где видно только
једно лице,
одно лицо,
и где су само 'геновеве' остале да тапшу док се
и где только «Геновевы» остались
награде деле.
аплодировать во время вручения наград.
Дижем глас за све нас који су негде у рову
Я повышаю голос за всех нас, кто остался где-
остали и препуштени пушкомету,
то в окопе и, брошенные под пулемёт,
уз песму тихо заувек заспали.
тихо со стихами навсегда заснули.
Аутор /Јасмина Цирковић/
Автор/Ясмина Циркович/

НИКОЉДАН ДЕНЬ НИКОЛАЯ ЧУДОТВОРЦА

Осам стотина годиница
држали смо дати завет
ево опет ми клецамо,
сустигла нас нова авет.
Стићи треба не утећи
и досад је трудно било
неће бити места срећи
када би се угасило.
Умирали тако страшно
уз надљудске свете труди
сад нам суде позамашно,
неки нови страни људи.
Нама суде себи кличу
за све што нам урадише
па печурке црне ничу,
божуре нам повадише.
Хиландарска наша браћа
сваки дан се моле Богу
да печурке црне спржи,
међ божуре врати слогу.
И Бог слуша сваког дана,
на Косову срби јече
ставили их све у жице,
нови ланци са њих звече.
Но се уздам у Господа,
у молитве Хиландарске
да просветли српску земљу
и поврати лавре царске
да из лозе Хиландара потећи ће живот нови
божур пољем свуд освоји, да полете сви
орлови.
Да се брани свака стопа,
да се не да земља Света
само тако опет може
божур пољем да процвета.
Да нам звона као некад,
радосно на сабор звоне
ланце страха одбацимо,
повратимо дане оне.
Миливоје Јовановић
СРБИЈА
Шта је то крива мати моја мила
коме се и када тако замерила
силују је често разапињу, муче
како живи данас ништа боље јуче.
Од зачетка свога Христово распеће
на прелепој земљи гнездо своје свила
Восемьсот лет
мы хранили свою клятву,
вот мы снова стоим на коленях,
нас настиг новый призрак.
Наступать нужно, а не убегать,
и до сих пор это было сложно,
Но не будет места счастью,
если угаснем.
Умирали так ужасно,
со сверхчеловеческими святыми усилиями,
теперь нас строго осуждают,
какие-то новые иностранцы.
Они судят нас за всё,
что с нами сделали,
вот чёрные грибы прорастают,
пионы нам повыдергивали.
Наши братья с Хиландара
молятся Богу каждый день,
чтобы чёрные грибы спеклись,
среди пионов вернулось согласие.
И Бог слушает каждый день,
сербы в Косово плачут
их всех засунули за проволоку,
новые цепи на них гремят.
Но я верю в Бога Господа,
и в молитвы Хиландарские,
Что осветит землю сербскую,
Восстановит лавры царские.
Что из лозы Хилиндара потечёт жизнь новая,
Пионы все поля заполонят, все орлы полетят.
Защищать каждую пядь,
не отдавать Святую землю.
Только так снова сможет
пион в поле зацвести.
Пусть колокола нас как прежде,
радостно зовут на Собор.
Сбросим оковы страха,
вернём те дни.
притисну је муке и тешке несреће
када год јој птићи сви рашире крила.

Једина јој мана од настанка беше

туђе никад хтела, своје дати неће
да у Свете књиге тапију уклеше
увек је тражила зрно своје среће.

На плодној је земљи често гладна била

сејала је кости, крвљу заливала
кроз присилу, муке, мати моја мила
Небеско је царство тако сазидала.

Верујућа увек мати моја била

опрости им Боже не знају шта раде
код Господа за њих опроштај молила
сваку им је своју рану опростила.

На Исуса Христа подсећа ме мати

јер и она трпи нељуде кроз муке
али крст свој носи, никад неће стати
иако су обе свезане јој руке.

Миливоје Јовановић

Божанствена жено Божественная женщина

Гледам те тако,у лила капуту, Я посматриваю на тебя, в сиреневом пальто,

Док седиш сама у холу белом. Пока ты сидишь одиноко в зале белом.
Ретко сам сретао харизму такву Я редко встречал харизму такую
Док сам лутао по свету целом. Пока я странствовал по всему миру.

Седиш на клупи и спушташ капке, Ты сидишь на скамейке и прикрываешь веки,

Тонеш у снове,као да се молиш. Ты тонешь в сны, как будто молишься.
Постајем свестан да твој сам сасвим Я осознаю, что я полностью твой
Ко може таквом бићу да одоли?! Кто сможет устоять перед таким созданием?!

Божје руке ти си дело, Ты — дело рук Божиих,

А крст свој тешки носиш са собом. И ты несёшь свой тяжёлый крест с собой.
О,када би знала колико смо исти, О, если бы ты знала, как мы похожи,
Колико бих ја желео са тобом! Как бы мне хотелось быть с тобой!

Трепериш ко булка која се моли, Ты мерцаешь, как богомол,

Жито је свето са тобом мила. Жито священно с тобой, дорогая.
Ко може такав цвет да не воли? Кто может не полюбить такой цветок?
Твом хлебу душа не може да одоли. Душа не может устоять перед твоим хлебом.

Владимир Дражић Владимир Дражич

ВЕЧЕ НА ПЕШЧАНОЈ ОБАЛИ

О чему мислите,
О лепој дами
Коју љубите
На пешчаној обали?
Песак крије се
У меке наборе
Сукње свилене,
Немирно клизи
Низ обле бутине.

Уздах занесе
Груди бујне
Беље од платна
Што праља простре
Преко камена.

Са главе шешир
Жустро полети,
Њен збуњен поглед
Оста на мени.

Ноћ се прикрада,
Дану је смирај,
Међу маслине
Просу се дрхтај.

Осмех срца
Образ додирне,
Затресе цветове
Рузмарина.

Мирис се разли
Међу бедра
Меких, топлих,
Податних тела.

На њеној руци
Угледам прстен,
У оку чежња,
У срцу јецај.

Био сам захвалан

У томе трену
Што сретох вилу
Љубавних жеља.

Збуњена вода
Разлива капи
И жену љуби,
А ја занесен
Подижем скуте
Хаљине скупе.

Тад се пробудих,
У руци шешир,
На длану трагови
Усана рујних.
Љиљана Илић Цицуљ

ЗАШТО?

Зашто си се поиграо са мојим срцем као да је

ствар
а срце је једна чудна твар..
Пространо широко лепо краљевство љубави и
мира
које посебну музику свира и сваког у душу
дира.
Емоција права није ствар мала не играј се са
њом
није шала.
Зачарао си је као чаробњак прави да у своје
срце твоје
име стави
Да ноћима само твоје очи уместо звезда види
и да ниједан
други сјај јој се не свиди.
Да уздах из груди оте јој се често да више од
чежње
за тобом не може да нађе себи место.

Ирена Ђурић

Можда Емина

Гледам цвет јасмина и сетим се постоји

она чувена песма Емина.
Да ли у срцу сваком има рима,волела бих
и ја да будем нечија Емина.
Као чувена бајка Златокосе и
Лава њихова тајна љубав можда баш
ту спава у сенци шадрвана.
Не...немогу ја бити нечија Емина јер живот
није песничка рима
Живот је трун шећера и прегршт соли
а то уме јако да боли.

Ако треба да пошаљем још коју..

Мени је велика част и задовољство
да учествујем и будем са вама

Ирена Ђурић

СМРТ БЕСКУЋНИКА
Ноћас се смрзао
Бескућник
Нашли су га згрченог
На пола квадрата
У углу између зида
И картона
У хладном подруму
Без врата
О њему нико ништа знао није
Ко је, одакле је
И како се зове
Нико и не слути
Да чак и
Бескућник
Може имати своје
Снове
Сањао је некад градове
Далеке
И обале мора куд би мог'о
Поћи
И спокојне дане испод плавог
Свода
Пуне месечине миришљаве
Ноћи
А синоћ је снио белу
Топлу собу
Где пуцкета ватра у старом
Камину
Зделу топле
Чорбе
Комад меког
Хлеба
И белу жену, брижну
И умилну
Њена га је рука нежно
Миловала
Сијало љубављу њено
Крупно око
Предао се, срећан,
њеном

Загрљају
И тонуо, тонуо од миља
Дубоко
Јутрос су га
Нашли
На пола квадрата
Згрченог
У углу
Подрума без
Врата

Снежана Хамзић
ЈЕДИНАЦ

Драги моји родитељи

Хтео би да знам
Зашто сте ме родили
Кад сам стално сам.

Неко има сестру,

Други има брата,
А ја кључ од стана
Носим око врата.

Јер у стану моме

Празнина је нека
Чум уђем у њега
Цедуља ме чека.

Другу децу чекају

Мама или бака,
Топла супа на столу
За доброга ђака.

Драги моји родитељи

Хтео би да знам
Зашто сте ме родили
Кад сам стално сам.

Борис Матијевић

ЉУБАВ

Загрли ме и ћути,
нека тишина одјекује
и сат откуцава,
понекад је потребно
да се у мислима самује
и без речи каже – реч права.

Загрли ме и ћути,
нека љубав потече,
рука ће руку пронаћи сама,
ја осећам и слутим
да је ово вече
почетак вечности о нама.

Аутор, Бранка Петров

КОМАДИЋ ОГЛЕДАЛА

Боса по прашини,
Испод стопала
Комадић огледала
Хвата део неба.

Светлост обасја
Скривени кутак,
Пронађе таму
У раскораку времена.

И, ниси ти
Број својих ципела
Ни песма са безброј јецаја,
Облина струка,
Тела тежина,
Гола нога,
Пружена рука,
Стомак засићен свега,
Ни мозак,
Ни вода у крви.

Вечност си
У крњем комадићу огледала.
Нестајеш из света
У спознаји трајања
Изван телесног постојања.

Љиљана Илић Цицуљ

ПАЧВОРК

Крпим свој живот

Крпицама наде
Безнађа
Празних обећања
И испуњених
Потонулих снова
И оних што још пливају
Лажних пријатељстава
И правих
Неузвраћених љубави
И оних дубоких
Од крхотина срца
Од коже са мог лица
Од кости и нерва
Ноктију и меса
Од суза бола
И оних радосница
Од капљица крви
И капљица зноја
Од удаха
И уздаха
Од замаха
И предаха
Од усхићења
И разочарења
Од молитава глувом уху
И оних услишених
Од посртања
И уздизања
Гледам га таквог
И леп
И ружан
И радостан
И тужан
Као пачворк прекривач
Вештом руком
Провиђења саткан
Да још буде
Употребљив
Ауторка: Снежана Хамзић

ВРАТИЋЕ СЕ

На црној табли сутрашњице

светлост проналази своје место.
Безбожници славе без бога,
анархиста псује законодавце,
затамњен прозор у свет
не предсказује светлу будућност.
Између пет и седам по подне свађам се
са Сартром, у девет пијем с Бодлером
док нам се не придружи Достојевски.
Каже да личим на његовог јунака.
Демократично се сложим с великим умом,
уз обећање да одсад пијем само пре подне.
Сартр се славодобитно смеје око поноћи.
После истраживања,
научно доказује моје лудило.
Под позајмљен Ујевићев шешир скривам
илузије и понашам се прихватљиво.
Пред Богом ће ме заступати
Демостен јер сарађујем с најбољима.
На крају ћу се претворити у лептира и
потражити своје место на латици
оријенталног
љиљана у башти оронуле кафане, у каменитој
улици балканског града, ком сам заборавио
име.
Захваљујем Творцу, пркосим празнинама
верујући у исцељење.
Смејем се животу шврљам сопствене мисли
на споменик постојања.
У некролог ће написати: живео је за идеале,
угушиле су га заблуде, обећао је ‒ вратиће се.

Драган Петковић

ЛАЖНО

У кутији само четри цигарете,

кремен старог Зип-а јос се добро држи
немам ниста осим парчета салвете
ту ти песму пишем док с небеса пржи.

Далеко си сада у сазвежду другом,

и неком туђинцу шапћес да га волиш,
док те живот носи транс-сибирском пругом
ја се блесан надам да се за ме молиш.

Опет ћу да пијем, да се правим сретан

да се смешим некој што на тебе личи,
онда тако пијан и помало сетан,
схватим да сам пајац у тој прошлој причи.

Ти си само жена даљине те вуку,

од камичка с плаже знам мање те болим,
после тог туђинца трећем даћеш руку,
заклети се лажно, највише те волим.

Да се лажно кунеш морал ти не смета,

мушкарцима дајеш празна обећања,
овде у равници на први дан лета
и седокос неко тебе ће да сања.

Аутор : Драган Петковић

ПОД ОСТРОГОМ

Ту, покрај ћивота, испод стења

скрушено стојим, ја грешни раб,
запљуснут валом отрежњења
колико сам ситан, јадан и слаб.
Све моје бриге досадашње
ил ситне среће – ко за њих мари?
Сваки ми корак препун плашње
за свакодневне, приземне ствари,
Са чиме ми се душа рве
и спокоја се лишава њеног,
о, како су то сићушне мрве
спрам оног правог, ванвременог!
И, ту се скида, попут крљушти
скорела краста, и сама спада
и, док се копрена заблуда љушти
питам се: како живех до сада?
Неки се трнци уз леђа пењу
док ми топлина образе жари,
да ли сам у неком магновењу
– или се тек будим у ствари?
Осећај нови, помало чудан
као поток који промени слив,
тек сада ја сам истински будан
тек сада свестан – и најзад жив.

ИСПОВЕСТ ПИЛАТОВА

Хришћанине, њега куни, он ти је

потпис пресуду Сину Божијем, Христу.
Шта ти то треба де,црни Понтије,
да своје име ставиш на вечно црну листу?
Већ две хиљаде лета срамота мене шиба,
на прсту моје судбе вечите кривице гривна,
спрам мене чак је и Нерон испао ситна риба,
ни на Стаљина маса није толико кивна.
Шта ли сам згрешио Богу да будем такве
среће,
владара – негативца постанем вечни синоним?
Кад гледах своја посла, имадох послове прече
него да Исуса Христа на правди Бога гоним.
Римљанин бејах, странац; он њиног, јудејског
рода
и што да их не пустим да сведу рачуне своје?
Не само што га ближњи за тридесет новчића
прода
него га рањеног после на трску сирћетом поје.
Кривице ја му не нађох, хтедох му дати
шансу,
не верујући нимало тој тужибаби Јуди,
али окупљен народ викаше као у трансу:
– Крив је, Пилате, крив је, распеће му досуди!
И маса, линчу склона, крете логиком крда
а ја немадох снаге да станем испред руље,
и одведоше њега до оног лобањског брда
и ту га распеше скупа са две некакве хуље.

***
А да сам јадан знао, да сам имао петљу
да испред руље станем, макар у прашини
нест’о,
сада бих имао можда неку улогу светљу,
у Јеванђељу светом неко часније место.
Овако, сваке недеље, маше се Светих књига
и помену мој мандат, читајући Символ вере.
Опрост и заборав прекри имена владарских
љига
а са мог имена љагу ни време неће да спере.

Милко Грбовић

Суза у прашини

Ја сам мала суза у прашини,

Коју сунце упије ко росу,
Па однесе плаветној висини
Да попуни простор у космосу

Лутам тако силном васионом,

Обасјава ме жути месец сјајни,
Трпим мучку животну судбину-
Равнотежу астрономских тајни.

Балансирам без реда и поноса,

Жонглер ја сам овога циркуса.
На трапезу животног пута,
Као суза испадам из ока.

Пучина ме води путем сунца,

Црна врана сваки дан ме кљуца,
Односе ме воде помрчине
Збогом свете,нема ваше сузе!
Влада

Србија и Русија

Сунце греје са истока

нашу браћу православну.
Свако своме роду ходи
Свети Сава Србе води.

Русија нам у грудима

догађаји знаменити,
војсковође, родољуби
свако своје племе љуби.

Многе нас чизме газиле

судбина нам лоша била,
све смо зиме издржали
заједно смо ратовали.

Од рода смо истог никли

семе нам се не затире,
исте силе прете мачем
али наше везе све су јаче.

Многи писци племенити

спајали су наше братство
љубав нам је у срцима
а Вера у Бога је наше царство.

Божица Михај из Врщца

Данас

Треба ми твоја љубав данас.

Посвети се мени, шармантно пренеси даље,
Сутра касно, живот прогони,
Данас ме воли, данас ми је потребно.

Живимо живот данас душо,

Мораш да волиш, љубиш страсно,
Љубав не треба кувати,
Воли ме данас, сутра је касно.

Сећате се - после данас, биће сутра,

Ако преживеш, ако чекаш.
Зато ме воли у јутарњем распусту,
Немој да касниш, не оклевај.

Само Љубав која може да помогне

Да ће нам сванути ново јутро,
Само ме ти волиш,
Моћ њеног новог дана нам доноси.

Само Љубав свакога може спасити,

а такође и цео свет.

Аутор: Миливој Форгич

ЗАКРПА

Заденула сам те у иглу

и крпим жилу куцавицу
не би ли зацелила рану вечиту,
док ружа клања се облацима
покорно скривајући росу.
Дрхтавих и знојавих руку крпим
уздахе захвалности ослушкујем,
ветрови фијуке утихнуше
пред сјајним погледом,
сунце понизно земљи се клања.
Закрпа стазе љуби,
ране зацељује
и нове странице исписује
док понижене звезде пред јутром
завесом дана покривене,
жељу скривају.

Гроздана Црепајац

КРИЛА

Ноћас у сну имао сам крила

Над Србијом нашом сам летио,
Радовањско Луг сам погледао
Воштаницу жуту запалио.

Јеку звона слушо са Опленца

И проклество Кумове издаје,
Синђелић се с Чегра оглашава
И Српскоме роду поручује.

Браћо Срби мој роде рођени

Видите ли светло с Ћеле Куле,
То је поклич ваших мученика
Дали има неко да их чује.

Тамо где се тиха Колубара

Преко Гора са Дрином таласа,
Принцип , Станко и Мишић беседе
За Србију дали има спаса.

Солунци су ено поставили

Мртве страже на Албанске горе,
Хероји се јсвљају с Кошара
Таласа се опет плаво море.

Гледам Лазар с девет Југовића

Вино пије наздравља Милошу,
Бранковића племе се таласа
Прошло време Српскоме олошу.

Још бих крила носити ме хтела

Али зора над Србијом свану,
Пробудих се и тужан и срећан
И новоме предадох се дану.
Томић Стојан Панчево_ Бобија.

НА БРАНИКУ

Пљубим ти од ципели ђон

Да те чува од ледене ћуди,
Једини си сада на планети
У народу веру да пробуди.

Са икона скупљаћу прашину

И молити да ти снагу дају,
Издајама ти си на пут стао
Место ти је у свакоме рају.

Сваког дана Палићу ти свеће

И за твоје молити се здравље,
Злотворима ти си реко доста
Од линије ове нема даље.

Фашистичке авети се буде

Опет лелек Европом се шири,
Од Држава стварају наказе
На бранику ти си сада први.

Срце ти је од Сибира веће

Да те служи ко Анђела крила,
Откуцаје цео свет да чује
За неправду једина си сила.

Томић Стојан. Панчево и

Планина Бобија

ЈАУК СТРАДАЊА

Јаук страдања
врежом невида буја.
Од праискона
Суза мајчинска,
за птицама селицама
које дом свој заборављају.

На рамену брата
оловна рука почива.

Срушени престо
у парчићима
до царства ђавољег стигао.
Суза окамењена
за опомену.

Галина Вуксановић Панчево

МОЈА СВЕТЛОСТИ

Нешто ми недостаје.
Можда си то ти?!
Кад сан се буди
и помиње те у мом јутру.

Можда ми требају твоји кораци

да ходам њима!?
Твоја рука, ту негде....

Кад затворим очи, видим те.

Кад погледам у небо,
сетим се...
Ти си моја светлост.
Ето, то ми недостаје.

АКО ТЕ ЗАВОЛИМ

Бојим се, заволећу те...

Када те не буде било,
болеће ме твоје недостајање...

Болеће ме нељубљене ноћи

у зимској тишини.
И недодир од чежње јачи.
И овај трен сећања....

Бојим се, заволећу те.

А ти ћеш постојати само
у песмама мојим.

Аутор:Емина Хилић
Качарево

ЖЕНА
Није ни битно
како јој је име,
о њој се најлепше
пишу риме.

Она је жена,
радник, борац, мајка,
највећа истина,
најлепша бајка.

У животу огромну
улогу има,
дарује живот,
угађа свима.

За себе не мари
и не хаје.
Несебично себе
другима даје.

Удружише се сликари,
песници боеми
да искажу оно
најлепше о жени.

На крају се сви
усагласе,
недокучиве су тајне
које свет красе.

Нада Ранковиц

БИОГРАФИЈА Драгојла Лацковић

Драгојла Лацковић је сликарка која живи и

ствара у Панчеву. Ауторка се сликањем бави
више од 20 година. Користи сликарску
технику за креативно изражавање,
инспирисана љубављу према свету природе
док пролази кроз годишња доба, бојама,
лепоти биљака и цвећа, пејзажима, мотивима
сеоског живота као непресушним светом
лепоте.
Излагала је на 53 самосталне изложбе и
нешто мање заједничких у више градова и
места (Београд, Панчево, Нови Сад, Качарево
и другим мањим заједницама и културним
центрима у околини).
Као члан уметничког клуба Војске Србије
излагала је пар година на Октобарском
салону.
Члан је Уније асоцијације уметника Србије.
Члан је више песничких удружења и њихов је
почасни гост.
Интензивно ствара и објављује своје радове.
Њене радове пријатељи и љубитељи
уметности свакодневно могу видети на
њеном Facebook профилу.
Члан је више уметничких удружења у
иностранству где на конкурсима са
уметницима из целог света добија висока
признања (дипломе, награде, сертификате и
похвале) од стручних жирија и тимова.
Dragojla Lacković
Slikarka
Tel: 013 322 444
Mob: 064 085 9764
Skopska Br. 7 Pančevo
Email: dragojla.lackovic@gmail.com
150 Paintings in 15 minutes - YouTube