УДК: 314.7:94(497.

11)“1804/1835“

Урош ШЕШУМ*
Београд

АНТРОПОГЕОГРАФСКA СТУДИЈА
КАО ИСТОРИЈСКИ ИЗВОР ЗА МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА
У ВРЕМЕ ПРВОГ СРПСКОГ УСТАНКА
(са посебним освртом на Горње и Доње Драгачево)

Апстракт: Рад се бави анализом података датих у антропогеографским

студијама о насељавању српског становништва из Старог Влаха, Рашке области и Полимља
у Драгачево током Првог српског устанка. Критички је анализиран истраживачки метод
антропогеографа а информације које су они дали упоређене су са историјским изворима.
Кључне речи: Драгачево, Сјеница, Стари Влах, Рашка, Први српски устанак, Јован
Цвијић, Јован Ердељановић, антропогеографија, етнологија, порекло становништва,
миграције.

Крајем 19. века у Великој Школи у Београду око Јована Цвијића почео је
да се окупља круг младих студената географије решених да заједно са својим
професором изврше опсежно антропогеографско и етнографско испитивање свих
земаља на Балканском полуострву у којима су у то време живели Срби. План
Цвијића и његових следбеника захтевао је од истраживача напоран теренски рад,
одрицања и знатна финансијска средства. У случају Србије, антропогеографске и
етнографске студије имале су примарни задатак да реконструишу процес
насељавања, односно да потомке насељеника, који су чинили већину становника
Србије, разврстају по времену насељавања и миграционим струјама које је
Цвијић већ означио и именовао у својим научним радовима.1
Цвијићеви ученици и каснији следбеници антропогеографског правца у
науци обишли су велики део српских земаља описујући или записујући податке
о пореклу, обичајима, песмама, исхрани, стаништима и привреди бројних макро
*
sesumiii@hotmail.com
1
Ј. Цвијић, Антропогеографски проблеми Балканског полуострва, насеља српских
земаља, Расправе и грађа, књ. 1, Београд 1902, II–VII.

19
Урош Шешум

и микро области. Резултати истраживања објављивани као посебне научне

студије које због ширине интересовања истраживача представљају вредан извор
за студије етнологије, антропологије, социологије, историје архитектуре, при-
вредене и економске историје. Међутим, употреба података из ових студија у
историографији као извора за одређивање старости насеља, времена досеља-
вања становништва и заступљености миграционих струја је врло проблематично
уколико непостоји историјски извор другог порекла који би те податке потврдио.
Непоузданост података које пружа антропогеографија је највећим
делом последица истраживачког метода који су користили Цвијић и његови
ученици. Наиме, Цвијић је пре почетка обухватног истраживања порекла
становништва српских земаља на основу сопственог истраживачког искуства већ
класификовао миграционе струје и извео закључке о њиховој заступљености у
тадашњем укупном становништву, па су његови ученици и пре самог
истраживачког рада били упућени да насељеничке скупине сврставају у већ
постојеће групе, без права на сопствену класификацију. Цвијић је 1896. године
саставио упутство за истраживаче, у виду анкете, на основу кога се прикупљала
грађа за писање антропогеографских студија. Ово упутство заправо представља
шаблон на основу кога су по идентичном распореду састављене све студије
Цвијићевих ученика и следбеника. Основна слабост овог упутства лежи у томе
што је истраживаче упућивало на „разборите старце“ као једини извор
информација, другим речима на усмено предање. Старост села је према упутству
одређивана према старости најстарије породице у насељу, дакле село је
посматрано као друштвена заједница а не као насељено место у историјском
току. Притом, упутство није од истраживача тражило прикупљање података о
могућем изумирању или исељавању старијих породица, што представља
озбиљну методолошку грешку, јер нису узете у обзир могуће последице ратних
разарања, сеоба и епидемија које су погађале српске земље у 18. и 19. веку. 2
Упутства нису садржала ни упуте на изворе који би верификовали
предање и локалну традицију претворили у валидну и проверену чињеницу.
Односно, истраживачи нису упућивани да исказе стараца о времену насељавања
појединих продица проверавају у црквеним књигама рођених и умрлих, у
породичним читуљама покајника или на сеоским гробљима, па то нису ни
радили. Цвијићеви последници су старост породица израчунавали на основу
набрајања генерација информатора уназад, до претка који се доселио,
хронолошки одређујући једно колено на око 30 година, што је негативно утицало
на прецизност одређивање времена насељавања. Једна касна женидба или
добијање мушког потомка у позним годинама или рана женидба и рано
добијање наследника могла је да помери претпостављену старост породице и
до 60 година уназад или унапред. Упутство није обавезивало истраживаче да
записују ни имена предака породица чије су порекло бележили, па они то, осим
у ретким случајевима, нису ни чинили. Изостављање имена првог досељеног

2
Исто, XVII–XVIII.

20
Антропогеографска студија као историјски извор за миграције становништва у време I српског устанка

претка данашње истраживаче у великој мери онемогућава да изврше проверу

антропогеографских података на основу документарних извора.
Антропогеографи Јован Ердељановић, Атанасије Урошевић и Радослав
Павловић су за разлику од својих колега развијали истраживачки метод ван
Цвијићевих упутстава. Ердељановић, као Цвијићев ученик и један од првих
антропогеографа, био је пионир на овом пољу јер је на појединим местима
користио гробове и гробне натписе како би потврдио информације о старости
појединих породица, такође, понегде је наводио име и презиме/надимак
родоначелника, односно првог досељеног претка, уколико је презиме настало
од његовог надимка. Ердељановић се није користио архивском грађом,
пописним и црквеним књигама као ни тапијама или купопродајном доку-
ментацијом која се код испитиваних сељака у оно време још увек налазила.
Навођење имена претка и коришћење гробних натписа у својим студијама није
систематски користио већ се овим информацијама служио само онда када му
се то чинило важним.3 Атанасије Урошевић је набрајање имена предака у случају
исламизираних породица увео као систем, тек током представљања истражи-
вања вршених на географском Косову и широј околини Гњилана, наводећи
имена предака од информатора до претка који је примио ислам.4 Урошевићево
записивање предака у овим областима није толико корисно као у Србији, јер у
крајевима које је антропогеографски описивао нису сачувани пописи из 19. века,
али је зато смањио могућност грешке при одређивању оквирног времена
конверзије. Радослав М. Павловић није следио пример и метод Урошевића и
Ердељановића али се зато брижљиво старао да у сваком селу које је
антропогеографски обрађивао попише изумрле или одсељене породице и
запише све расположиве податке о њима. Павловић је био први антропогеограф
који се при изради антропогеографске студије о инверзним сеобама Срба и
Арбанаса на простору Топлице, Копаоника и Косова служио првенствено
архивским документима, користећи се усменим предањем само као допуном
документованих података. Метод комбинованог коришћења породичног
усменог предања и црквених књига крштених и умрлих, које је први пут користио
у свом раду о Подибру и Гокчаници, Павловић је усвојио као правило у свим
својим касније објављеним и необјављеним радовима.5
Колико је погрешан приступ датирања старости насеља утицао на
квалитет антропогеографског податка нека послуже следећи примери.
Антропогеографи су настанак села Љубића, Драгушице и Кикојевца у Гружи,

3
На пример, Ердељановић је старост породице Ковачевић у Дучаловићу проверио на
основу натписа на надгробном споменику. Треба нагласити да је овај случај представљао
изузетак а не правило. Ј. Ердељановић, Доње Драгачево, Београд 1903, 121 (=Доње Драгачево).
4
А. Урошевић, Етнички процеси на Косову током турске владавине, Београд 1987, 62–70.
5
Р. Љ. Павловић, Сеобе Срба и Арбанаса у ратовима 1876. и 1877–1878. године, Гласник
Етнографског института САНУ 4–6 (1956–1957); Р. Павловић, Подибар и Гокчаница,
Београд 1941, 278–282 (=Подибар и Гокчаница); АСАНУ, Заоставштина Радослава Љ.
Павловића, бр. 476–2–42.

21
Урош Шешум

Малог и Великог Шења, Пајазитова, Миронића и Мале Врбица у Лепеници,

Маскаре и Мисача у Јасеници на основу времена досељавања најстаријих
породица које су у овим местима живеле у време њихових испитивања сместили
у време Првог српског устанка. Међутим, сва ова места забележена су у
хабзбуршком попису пограничних нахија Краљевине Србије из 1718. године.6
Није искључена могућност да су села у време устанка обновљена новим
становништвом, али то не мења чињеницу да су постојала и раније. Грешка у
датирању очигледна је последица дефинисања села као друштвене заједнице у
Цвијићевом упутству.
Истоветност имена насеља у Старој Србији и Шумадији понекад је код
становништва временом утврштено у предање да је шумадијско село настало
досељавањем једне или више породица из истоимених села у Старој Србији у 18.
и 19. веку. На пример, становници села Мељанице у Гокчаници су почетком 20.
века сматрали да је њихово село основала породица досељена из села
Мељанице у Вучитрнској Шаљи. Међутим, гокчаничка Мељаница је под истим
именом пописана у турском дефтеру из 1560. године, што показује да је предање
постанак насеља сигурно померило унапред за нешто више од 200 година.7 Исти
је случај са селом Рашковићи у Гружи за које су становници веровали да је
основано од насељеника из истоименог села код Новог Пазара. Време наводног
пресељења у време када је предање забележено није било познато али се већи
део становништва у овом селу скућио за време Првог српског устанка. Село
Рашковић постојало је 1718. године тако да тренутак његовог оснивања треба
тражити најкасније на размеђу 17. и 18. а не 18. и 19. века.8
Штетност изостављана имена првог досељеног претка илустративан је
у случају студије о Теменићу Станоја Мијатовића, који је на једном месту
изнимно дао податке које иначе није уносио; Мијатовић је у опису родова села
Селишта изашао ван Цвијићевог упутства и описао историјат једне сеоске
породице. По његовом писању припадници рода Ђогатовића, подељени на три
породице Ђогатовића, Чакарановића и Цилића потомци су три брата која су се
првобитно населила из Топлице у љубостињски Прњавор а затим прешли у
Селиште. По предању, један брат је био сед па су га прозвали Ђогатом док је
други, Миленко, био слеп у једно око - чакараст, па су га по имену звали Цила а
по телесној особини Чакара.9 У тужби настојника манастира Љубостиње из 1837.

6
Д. Пантелић, Попис пограничних нахија Србије после Пожаревачког мира, Споменик
САНУ 96 (1948) 24–26; М. Драгић, Гружа, Антропогеографска испитивања, Београд 1921,
190; Б. Дробњаковић, Јасеница, антропогеографска испитивања, Београд 1923, 229,
267–270, 278–281, 286–288; Т. Радивојевић, Насеља у Лепеници, Београд 1930, 18–19, 57,
62, 86–87, 92–93, 96–97, 179, 216–217, 231–232, 253–255; Т. Радивојевић, Лепеница,
антропогеографска испитивања, Београд 1911, 239–259.
7
Подибар и Гокчаница, 230; Краљево и околина, Београд 1966, 158.
8
Д. Пантелић, Попис пограничних нахија Србије после Пожаревачког мира, Споменик
САНУ 96 (1948) 24; Гружа, 321–323.
9
С. Мијатовић, Теменић, антропогеографска студија, Београд 1905, 305.

22
Антропогеографска студија као историјски извор за миграције становништва у време I српског устанка

године кнезу Милошу, сачуваној у Архиву Србије, може се наћи породични

историјат који потврђује, допуњава и унеколико мења породично предање. По
опису спора, родоначелник Јован Ђогат добегао је из Топлице „пре тридесет
година“, дакле око 1807. године и населио се у село Белу Воду. Тадашњи
намесник Љубостиње је Јовану дао манастирску воденицу у Селишту ради
издржавања док се мало материјално не подигне. Након што је манастирски
настојник умро, Ђогат његовом наследнику није хтео да врати воденицу, па је
Карађорђе током свог боравка у околини због жалбе настојника хтео да погуби
узурпатора. Након Првог српског устанка Јованов син Радивоје Јовановић
Ђогатовић одбијао је да преда воденицу манастиру што је резултирало жалбом
манастира кнезу Милошу.10 Архивски документ дакле утврђује тачно време
усељавања које су предање или Мијатовић изоставили а поред тога показује да
први досељеници нису била тројица браће, већ један човек по коме је цела
породица понела презиме. Изузетно навођење надимка родоначелника и место
његовог порекла омогућило је потврду у изворима који су време насељавања
сместили у хронолошку линију и историјски контекст, ненавођење тих података
у случајевима осталих породица јако су умањили употребну вредност изнетих
података у историографији.
Непоузданост података о времену досељавања породица добијених на
основу броја колена очитава се на више места у више антропогеографских
студија. На пример, Коста Јовановић је у својој студији о Горњем Драгачеву навео
податак да су се породице Богићевић, Страњанац и Јечменица у село Губеровац
населили током четврте деценије 19. века из Новог Пазара, суседног села
Живице и Бијелог Поља.11 У чибучком тефтеру Драгачева из 1822. и 1824. године
у Губерову су као обвезници ове дажбине забележени Обрад и Никола
Богићевић, Максим Страњан и Милосав и Милутин Јечменица.12 Јовановићева
рачуница према томе има грешку од минимум двадесет година.
Методолошка мањкавост Цвијићевих упутстава и задржавање већине
његових следбеника у методолошком оквиру ментора или узора имали су за
последицу уношење непроверених података у антропогеографске студије.
Некритичка употреба података из антропогеографске литературе од стране
историчара довела је до третирања усмене традиције као историјске чињенице
у историографији.13 Занемаривање документарних и материјалних извора као и
10
АС. КК. XV, бр. 1989, Арсеније Андрејић, Крагујевац – кнезу Милошу Обреновићу,
Крагујевац, 28. 4/11. 5. 1837. Први део овог документа објавио је Тихомир Ђорђевић али не
у целини, сматрајући га вероватно претерано детаљним. Т. Ђорђевић, Архивска грађа за
насеља у Србији у време прве владе кнеза Милоша (1815–1839), Београд – Земун 1926, 181.
11
К. Јовановић, Горње Драгачево, антропогеографска проматрања, Београд 1905, 365–
366 (=Горње Драгачево).
12
Д. М. Павловић, Тефтери чибука из 1822, Драгачево, Изворник : грађа Међуопштинског
историјског архива 2 (1985) 72. (=Тефтери чибука 1822); Исти, Драгачево у тевтеру
чибучком за 1824. годину, Изворник 7 (1990) 23. (Тефтери чибука 1824)
13
Добар пример прихватања податка из антропогеографских студија као историјске
чињенице представља мит о планском расељавању Срба из Лаба од стране Малић-паше

23
Урош Шешум

изостанак навођења листе предака породица по обрађиваним насељима

оставили су савременим истраживачима прилично мали маневарски простор за
правилно коришћење и проверавање података датих у антропогеографским
студијама. Наиме, црквене књиге, тапије, судске пресуде, венчани листови и
читуље, гробови и гробни натписи, који су били доступни али неинтересантни
антропогеографима крајем 19. и почетком 20. века су до данас у већем броју
нестали услед ратних разарања у 20. веку, због њихове некорисности у новим
политичким околностима или због зуба времена у случају гробова и гробних
натписа. Провера података о времену насељавања породица које даје
антропогеографија данас је могућа само на основу сачуваних дажбинских или
војних спискова из друге и треће деценије 19. века, али само у случају када су
антропогеографи оставили име или надимак претка који се доселио и у случају
када је породица и њени огранци задржала старо презиме или га формирала по
првом насељеном претку, његовој браћи и синовима. Провера на основу
гробних натписа је могућа само у случају када су записи на време преписани,
односно ако су епитафи са порозног камена пребачени на хартију.

Насељавање Драгачева у Првом српском устанку –

антропогеографија и историјски извори

Драгачево је за време Првог српског устанка 1804–1813. било северна

кнежина Пожешке нахије која је до 1806. године била гранична област устаничке
Србије, што је од њега начинило прво сигурно прибежиште избеглица и
добеглица из Рашке области и Полимља, нарочито након Карађорђевог похода
у долину Рашке и Лима 1809. Године, који је као последицу имао масовно
пресељење Срба из околине Сјенице, Новог Пазара, Нове Вароши и Бијелог
Поља. Област је избеглице привлачила више од осталих јер се налазила на
безбедној удаљености од немирне границе, а опет је била прилично близу
долини Рашке и Лима. Поред тога, Драгачево се добеглицама чинило безбедним
и зато што кроз њега нису пролазиле главне комуникације којима би наступала
турска војска у случају распада српске одбране на јужној граници. Велики број
једновремено пристиглих насељеника 1809. године исцрпео је земљишни фонд
драгачевских села па је ове године углавном заокружено насељавање области
и формирање њене етнографске слике. Избор Драгачева као насељеничког
одредишта показао се веома мудрим 1813. године за време пропасти устаничке
Србије, јер се област у првим данима распада устаничке одбране није нашла на
путу турске војске, па није ни поделила ужасну судбину разарања са српским

Приштинског. Јован Цвијић је случај једне породице која је по пашином налогу исељена
из Лаба представио као систем. Његову неосновану тврдњу прихватио је Атанасије
Урошевић, а након њега и историографија. Ј. Цвијић, Основе за географију и геологију
Македније и Старе Србије, Јован Цвијић, Сабрана дела, књ. 12, Београд 1996, 448; А.
Урошевић, Косово, Приштина 1990, 90.

24
Антропогеографска студија као историјски извор за миграције становништва у време I српског устанка

селима у долини Мораве, Саве и Дунава. Поред географског положаја Драгачево

је од разарања сачувала и храброст и одговорност народних првака; Хаџи
Продан Глигоријевић успео је да на Мучњу спречи продор Турака од Новог
Пазара и након што је Београд пао а Турци понудили амнестију народу, што је
драгачевском војводи Авраму Лукићу омогућило да, понудивши предају, прими
понуђену амнестију и без уласка осветничке турске војске у област коју је
заступао.14 Драгачево није разорено ни 1814–1815. године, иако се налазило у
средишту Хаџи Проданове буне и Другог српског устанка, првенствено
захваљујући дипломатским и ратничким вештинама Милоша Обреновића.15
Драгачево је, дакле, у најтежим годинама Српске револуције 1813–1815.
успело да очува основну биолошку базу староседелачког и досељеничког
становништва, односно да избегне разбегавање, изгибију и одвођење у робље
становништва које је досељено 1809. године, па је зато и могуће готово у
потпуности сагледати резултате имиграционих процеса у овој области током
Првог српског устанка.
Поред тога што представља једну од ретких области у Србији у којима
резултати насељавања за време устанка нису поништени или поремећени
катастрофом устаничке државе 1813. године, Драгачево представља захвалан
предмет истраживања и због времена у коме су спровођена антропогеографска
истраживања. Наиме, антропогеографи су истраживање у Доњем и Горњем
Драгачеву спровели у последњој деценији 19. века, па су анкетирани старци, као
синови, чешће унуци досељеника могли да дају прилично поуздане податке, чак
и да наведу место из ког се њихова породица доселила. Личност истраживача,
и његов однос према Цвијићевим упутствима, је такође веома значајна. За
разлику од Косте Јовановића, испитивача Горњег Драгачева, који се стриктно
држао упутства, Јован Ердељановић је у белешкама о Доњем Драгачеву на пар
места записао имена насељеничких родоначелника и тиме олакшао проверу
својих исказа у историјским изворима.
Извори на основу којих се данас може контролисати тачност исказа
антропогеографа о насељеницима из Рашке области и Полимља у Горењем и
Доњем Драгачеву за време Првог српског устанка различитог су порекла и
квалитета. Документарни историјски извори, изузев савременог Карађорђевог
деловодног протокола, представљају делимичне дажбинске пописе платиоца
пореза на ситну стоку – чибука из 1822. и 1824. и житног десетка из 1833. године.
Ови пописи нису пописи у правом смислу јер су у њима бележена само имена
оних који су порезу подлегали, односно само они који су имали ситну стоку и
који су били дужни да плаћају житни десетак. Ипак, у недостатку харачких
тефтера за Драгачево, који нису сачувани, а у којима су бележени сви обвезници
14
М. Гавриловић, Кнез Милош Обреновић, књ. 1 (1813–1820), Београд 1908, 46–51; С.
Милутиновић Сарајлија, ИсторIя СербIе, Лајпциг 1837, 50.
15
Одвођење једног броја Драгачеваца у робље 1814. године и турски упади у села за
време бојева на Чачку и Љубићу нису довели до знатнијих промена популационе слике
области, односно нису довели до затирања или разбегавања драгачевског становништва.

25
Урош Шешум

харача, то јест мушкарци од седам до осамдесет година, делимични пописи

представљају драгоценост јер у Драгачеву у то време ретко која кућа није имала
овце и козе. Порески попис из 1835. године садржи пописане све мушке главе
без обзира на године, али је због временске удаљености од Првог српског
устанка његова изворна вредност смањена. Гробови и записи на њима
представљају одличан извор за одређивање времена и порекла насељеника као
и за праћење промена породичног презимана.

Село Губеревци: По Кости Јовановићу 1809. године досељене су

породице: Николићи (Ровинци) из Ерчега у Старом Влаху, Ђенадићи из Бијелог
Поља и Вуловићи, Вукајловићи, Пајовићи, Клисаре и Брановићи из Сјенице,
односно околине овог града.16 У чибучком тефтеру из 1822. године записани су
Никола, Грујица и Бранислав Ровинац.17 Првобитно презиме очигледно се
претворило у породични надимак а породица је изгледа понела презиме по
првом досељенику или његовом сину Николи. Клисаре и Браневићи први пут се
срећу у тефтеру пореских глава из 1835. године и то Илија, Величко и Вуле
Клисара и Милисав Браневић.18 Вукајловићи, Вуловићи и Пајовићи нису
записани, можда због промене презимена. У Губеревцу су постојале две
породице Ђенадића, једна насељена пре и једна током устанка, па је немогуће
утврдити којој од две породице припадају пописани Ђенадићи.
Села Милатовић и Властелица: У Милатовићу је антропогеографија
лоцирала само једну досељеничку и то посредно досељеничку породицу из Првог
српског устанка – Михаиловиће (Смокиће). Члан старе сеоске породице Капларевић
оженио се за време устанка женом из Сјенице која је довела свог пасторка.19 Године
1824. у селу је као платежник чибука записан Ђорђе Смокић, вероватно одрасли
пасторак.20 И у случају ове породице, као и у случају Николића–Ровинаца из
Губеревца, старо презиме је постало породични надимак. У чибучком тефтеру из
1822. записан је Обрад Биорац, а у тефтеру пореских глава из 1835. године записани
су Миливој, Вуксан, Вучко и Ђорђе Биорац, свакако досељеници из Бихора.21
Биорце су антропогеографи забележили у селу Властелици као досељенике из
времена устанка уз породицу Бежанаца, који су такође досељеници из исте
области.22 Вероватно је након 1835. године дошло до пресељења, можда и дељења
једне исте породице која је првобитно била досељена у Милатовић.

16
Горње Драгачево, 365.
17
Тефтери чибука 1822, 72.
18
АС, ЗТ, ТП. 1835, књ. 431.
19
Горње Драгачево, 370.
20
Тефтери чибука 1824, 67.
21
Тефтери чибука 1822, 25; АС, ЗТ, ТП. 1835, књ. 431.
22
Горње Драгачево, 373.

26
Антропогеографска студија као историјски извор за миграције становништва у време I српског устанка

Село Каона: У овом селу као досељеници из времена устанка наводе

се: Гуџулићи из Сјенице, Милићевићи из села Брњице код Сјенице, Вучетићи из
Буковика у Старом Влаху, Корићани из Коритника у Ивањичком Старом Влаху и
Којићи, чију су старину потомци заборавили.23 У Карађорђевом деловодном
протоколу забележен је спор између два досељеника у овом селу и кмета Петра
Пајовића. Као учесници у сукобу кажњени су кмет Пајовић и Милић
Радовановић, по свој прилици досељеник, родоначелник Милићевића. Радисав
и Михаило Милићевић који су платили чибук 1822. и 1824. године, вероватно су
синови Милића који се спомиње 1812. године.24 Павле и Радован Гуџуле
забележени су као платиоци чибучког тефтера 1822. и 1824. године.25 Вучетићи
су први пут пописани не по презимену већ по завичајном надимку Буковичани,
чибук је платио Павле Буковичанин.26 Андрија 1822, а Марко и Радован
Корићанин такође су забележени као платиоци пореза.27 Којићи, бар према том
презимену, нису нађени.
У Горњем и Доњем Дубцу забележене су две породице насељене за
време устанка, Раденковићи и Јовановићи обе из Вучака у Моравичком Старом
Влаху.28 Године 1822. забележен је Глишо Раденковић.
Село Котража и засеоци Вучковица, Бели Камен и Пшаник: У овим
насељима пописане су следеће породице насељене у Првом српском устанку; у
Котражи: Радосављевићи, Марићи и Чакаревићи из Сјенице и Милутиновићи из
Требиња у Херцеговини, у Вучковици Бумбари из Црногорског Колашина; у
Белом Камену: Радосављевићи и Сеничани из околине Сјенице и Пртењаци из
села Трудова у Старом Влаху и у Пшанику Танкосићи из Трудова у Старом Влаху.29
У Котражи која је 1822. године пописана заједно са засеоцима забележени су
Панто и Ђоко Радосављевић, вероватно родоначелник обе породице
Радосављевића, из Белог Камена и уже Котраже.30 Године 1824. забележени су
поп Милић и Тодор Марић;31 поп Милић се презивао Милутиновић, а помиње га
и Јоаким Вујић у свом Путешествију 1826. године.32 Бумбари из Вучковице нису
пописани под тим презименом али је пописан Симон Перишић, први
досељеник.33 На гробљу у Вучковици сачуван је његов надгробни споменик на

23
Горње Драгачево, 377.
24
И. Стојановић, Деловодни протокол Карађорђа Петровића, врховног вожда и
господара народа србског, Београд 1848, бр. 722, 723, 746, 757, 758, 782; Тефтери чибука
1822, 26; Тефтери чибука 1824, 68.
25
Тефтери чибука 1822, 26; Тефтери чибука 1824, 68.
26
Тефтери чибука 1822, 26.
27
Тефтери чибука 1822, 26; Тефтери чибука 1824,68.
28
Горње Драгачево, 379.
29
Горње Драгачево, 386, 389, 392, 394.
30
Тефтери чибука 1822, 65; АС, ЗТ, ТП. 1835, књ. 431.
31
Тефтери чибука 1824, 18.
32
Ј. Вујић, Путешествије по Сербији 1826. године, пун податак, 209.
33
Тефтери чибука 1822, 66.

27
Урош Шешум

коме пише да је поживео сто година и да је умро 1852. године, споменик му је

подигао син Радисав. На споменику Радисава Симоновића, који је оца надживео
само пет година, записано је да је из „фамилие Бумбарске“.34 Чакаревићи нису
пописани бар под тим презименом, будући да је презиме изведено по човеку
слепом у једно око – чакару, могуће да је формирано касније. Сеничани нису
записани у пописима пре 1835. када су као пореске главе забележени Радован,
Радојица и Веселин Сјеничанин.35 Могуће је да су неко време живели у неком
другом селу. Године 1822. забележен је као становник Котраже Дмитар
Пртењак,36 то су очигледно Пртењаци из Белог Камена. Милорад и Драгојло
Танкосић из Пшаника пописани су као платиоци чибука у селу Котражи.37
Село Живица: У овом селу за време устанка насељени су само
Страњанци, из Страњана код Сјенице.38 Године 1822. записан је Дмитар Стрена,
што је свакако грешка писара, јер су 1833. године као обвезници житног десетка
записани Дмитар, Јован и Миладин Страњанци, а у попису пореских глава из
1835. године Димитрије, Миладин и Милија Страњанци.39 Дмитар и Димитрије
су по свој прилици иста особа.
У селу Вича, приличан број становника населио се 1809. године:
Којовићи из Сјенице; Пупавице, разгранати на породице Радовановић, Рановић,
Мијатовић и Столовић из Старе Србије, Ђокановићи, такође из Старе Србије,
Зарић–Стојковић из Рокца у Старом Влаху, Ивановић–Трифуновић из Старе
Србије, Радоњићи–Радовићи и Раковићи из Сјенице, Константиновићи из села
Лопижа код Сјенице, Сладовнице, такође од Сјенице и Гавриловићи
(Шијаковићи) из непознатог завичаја.40 Којовићи нису забележени у пореским
списковима из двадесетих година али јесте Којо Марковић 1833. године41 као
платилац житног десетка, могуће је да је породица по њему понела презиме
пошто Марковића касније није било у селу. Под презименом Пупавица
забележени су 1822. Вучић и Мијат, две године касније Мијат, Вучић, Радослав
и Рано, 1833. Ранисав, Милован, Милић, Милан, Петар, Милета и Михаило
Пупавица, Мијаило Радовановић и Стеван Столовић. У попису пореских глава
1835. године записани су отац и син, Ранисав и Пертоније Пупавице, Милан,
Милета, Милован, Петар, Михаило, Радован Пупавица и Стеван Столовић.42 Јасно

34
Н. Стојић, Драгачевски епитафи, Чачак 1986, 18, 147 (=Драгачевски епитафи).
35
АС, ЗТ, ТП. 1835, књ. 431.
36
Тефтери чибука 1822, 66.
37
Тефтери чибука 1824, 18.
38
Горње Драгачево, 400.
39
Тефтери чибука 1822, 71; Тефтери чибука 1824, 70, Н. Живковић, Један драгачевски
тефтер (1833), Зборник радова Народног музеја 24 (Чачак 1994) 118 (=Један драгачевски
тефтер); АС, ЗТ, ТП. 1835, књ. 431.
40
Горње Драгачево, 406.
41
Један драгачевски тефтер, 117.
42
Тефтери чибука 1822, 71; Тефтери чибука 1824, 25; Један драгачевски тефтер, 116;
АС, ЗТ, ТП. 1835, књ. 431.

28
Антропогеографска студија као историјски извор за миграције становништва у време I српског устанка

се види да се породица делила од стричевића и потомака браће и да су одељци

узимали презимена по првим досељеницима или њиховим синовима.
Мијатовићи по Мијату, Радовановићи по Радовану, Столовићи по Столу, који
није пописан, Рановићи по Рану. Од Ђокановића 1822. и 1824. забележен је
Никола Ђокановић а 1835. у попису пореских глава Милован и Милан и браћа
Никола, Михаило и Милан.43 Родоначелник одељака Зарића, Стојко није
забележен, али су 1822. пописани Радојица и Тодор Зарић а 1824. Тодор и
Марко. Године 1835. као пореске главе уписани су Милован и Маринко Зарић.44
Ивановићи–Трифуновићи нису записани у доступним тефтерима али јесте 1822.
Трифун Новаковић, Трифун и Јован Новаковић 1824. и 1833. Трифун и Иван
Новаковић, дакле породица је понела презиме по последњој двојици.45 Исти је
случај са породицом Радоњић–Радовић чије се презиме формирало вероватно
од браће Радоње и Рада Милошевића који су платили чибук 1824. Године.46 Од
Константиновића пописан је 1822. поп Илија, родоначелник, а 1835. године Лазо
Поповић.47 Раковићи, Сладовнице и Гавриловићи–Шијаковићи забележени су
тек 1833. године и то Танасије Раковић, Михаило Сладовница и Гаврило Шијак.48
По имену и надимку последњег, његови потомци су понели два презимена.
Село Лисица: По писању Јована Ердељановића у Лисицу се 1809. године
доселило пет породица: Кукићи, Давидовићи, Крлевићи, Жујићи–Стевановићи и
Јеремићи–Стевановићи. Кукићи и Давидовићи из Косатице код Нове Вароши,
потомци Петра Куке и Давида, који је имао синове Андрију и Младена; по
предању они су били сродници и славили су исту славу. Ердељановић је записао
сећање потомака Петра Куке, да је њихов родоначелник био дунђерин. Петар
Кука записан је као платилац чибука 1822. године, у попису пореских глава из
1835. исписан је из пореског списка као старац Петар Кукић, што значи да је имао
преко осамдесет година. У истом списку записани су Јован и Јоксим његови
синови и Миладин, Максим и Милан Кукић, вероватно унуци.49 Интересантно је
да је родоначелник по чијем је надимку породица понела презиме у позним
годинама и сам пописан као Кукић а не као Кука. Давид, родоначелник
Давидовића, није пописан, можда зато што и није учествовао у сеоби, али јесу
његови синови Андрија и Младен у тефтеру пореских глава из 1835. године.
Андрија Давидовић је платио и чибучки порез 1822. и 1824. године, у потоњем
тефтеру уписан је као Андрија мајстор, а на гробу му је записано да је био

43
Тефтери чибука 1822, 71; Тефтери чибука 1824, 25; Један драгачевски тефтер, 116;
АС, ЗТ, ТП. 1835, књ. 431.
44
Тефтери чибука 1822, 71; Тефтери чибука 1824, 25; Један драгачевски тефтер,116;
АС, ЗТ, ТП. 1835, књ. 431.
45
Тефтери чибука 1822, 70; Тефтери чибука 1824; 25; Један драгачевски тефтер, 116.
46
Тефтери чибука 1824, 25.
47
Тефтери чибука 1822, 70; АС, ЗТ, ТП. 1835, књ. 431.
48
Један драгачевски тефтер, 116.
49
Тефтери чибука 1822, 63; АС, ЗТ, ТП. 1835, књ. 431.

29
Урош Шешум

неимар, старешина над 60 мајстора и да је поживео 60 година (1785–1845).50

Надгробни натпис казује да је Давид као одрастао човек учествовао у сеоби и да
је делио занимање са Петром Куком, што повећава могућност да су Давидовићи
и Кукићи заиста иста породица. Крловићи су понели презиме по свом
родоначелнику Илији Крлету, платиоцу житног десетка 1833. године, који је
умро 1835. године и оставио одраслог сина Василија.51 Јеремићи под тим
презименом нису забележени али јесу Јеремија Маринковић 1833. и Лаза
Јеремић 1835. године.52 По писању Ердељановића, родоначелник Јеремића звао
се Јеремија и дошао је од Сјенице. Ердељановић је за Жујиће–Стевановиће
оставио податак да су потомци Стевана Жује који је дошао од Сјенице.
Родоначелник је био жив и 1835. када је пописан као пореска глава.53
У селу Лучани за време устанка доселиле су се само две породице: Андрићи
из Васојевића и Рендулићи из Сјенице. Родоначелник породице Андрић, касније
подељене на огранке Танасковиће, Маркићевиће, Вучићевиће и Радивојевиће био је
Јанко Андрић (1760–1840), који је по подацима које је на његов споменик уклесао
син Вучић, био први слуга Карађорђа.54 Један огранак породице очигледно је понео
презиме по Вучићу, Јанковом сину, који је за време устанка већ живео у селу.
Радоица, Василије и Ђоко Рендулић издали су житни десетак 1833. године.55
У селима Доњој Краварици и Зеокама у време устанка доселио се по
један род, у Краварицу Јасиковићи из села Кладнице код Сјениц,е а у Зеоке
Кувеље, такође из околине Сјенице. Петар Јасичанин забележен је 1824. године,
као платилац чибука, па је родоначелник или он или је син првог досељеника.56
Димитрије Кувеља забележен је у Зеокама 1824. године.57
У село Рогачу се 1809. населио приличан број породица из Старог Влаха,
Рашке и Полимља: Антонијевићи или Увчани из села Увца код Нове Вароши,
Мрдаковићи, из Милаковића код Нове Вароши, Лончаревићи из Старог Влаха,
Вилотијевићи и Ружићи из околине Сјенице, Пауновићи из села Аљиновића код
Сјенице и Ђоловићи и Јоловић из Дебеља код Нове Вароши. Родоначелник
Вилотијевића, Вилотије је записан 1824, а 1835. пописани су Радивоје, Вукан и
Видоје као Вилотијевићи и старац Вилотије.58 Родоначелници Мрдаковића и
Лончаревића Дмитар Мрдак и Милован Лончар записани су 1833. и 1835.
године, 1835. и Милованов син Милоје.59 Године 1822. заблежен је Петар а 1835.

50
Тефтери чибука 1822, 63; Тефтери чибука 1824, 14; АС, ЗТ, ТП. 1835, књ. 431;
Драгачевски епитафи, 103.
51
Један драгачевски тефтер, 129; АС, ЗТ, ТП. 1835, књ. 431.
52
Један драгачевски тефтер, 128; АС, ЗТ, ТП. 1835, књ. 431.
53
АС, ЗТ, ТП. 1835, књ. 431.
54
Драгачевски епитафи, 8.
55
Један драгачевски тефтер, 108.
56
Тефтери чибука 1824, 20.
57
Тефтери чибука 1824, 21.
58
Тефтери чибука 1822, 69; АС, ЗТ, ТП. 1835, књ. 431.
59
Један драгачевски тефтер, 119; АС, ЗТ, ТП. 1835, књ. 431.

30
Антропогеографска студија као историјски извор за миграције становништва у време I српског устанка

Илија Ружић.60 Од Ђоловића је забележен Борисав 1822, 1824, и 1835. године, а

од Пауновића Ђоко Пауновић 1833. и 1835. године.61 Антонијевићи и Јоловићи
нису записани до 1835, вероватно због познијег формирања презимена.
У село Ртаре доселиле су се три породице: Мирковићи из села
Дивљака код Новог Пазара, Раосављевићи и Раденковићи из села Урсула и
Мушковине код Сјенице. Ердељановић је навео да је Мирковиће довео Мијаило,
али да је породица понела презиме по његовом сину Мирку. На гробу Мирка
Мијаиловића уклесан је следећи натпис „Обде почива Раб божии Мирко
Мијаиловић жител ртарски поживе 72. год; и престави се 26 марта у 1859. Л;
доселен од Биора када Карађорђе на Сеницу воиштио у 1809. Год. Необична
информативност овог гробног натписа уједно представља најпоузданији извор
о насељавању 1809. године.62 Ердељановић је и за Раденковиће оставио детаље
о пресељењу, по њему, родоначелник Раденко дошао је из Мушковине док је
његов брат Недо остао у завичају. Године 1835. као пореске главе пописани су
Максим и Милија Раденковићи и Обрен, Стојан и Михаило Недовићи. Изгледа
да је Раденко поред својих синова у сеобу повео и синове свога брата Неда, па
су по њему једно време носили презиме Недовићи.63 Нажалост, Ердељановић
име родоначелника Раосављевића није записао али се вероватно звао Радослав,
пошто су 1835. године пописани Тодор и Михаило Раосављевићи.64
Гуча. Као досељеници из времена Карађорђа у Гучи се наводе породице
Ивановићи–Иванчићи из села Лопижа код Сјенице, Богдановићи из Ерчега у
Моравичком Старом Влаху, Рњаци из Сјенице, Ерићи из Рашке или Старог Влаха
и Рајићи из Косатице. Маринко и Глишо Ивановићи платили су 1822. и 1824.
чибук а 1835. записан је Глигорије као инокосан и задружна браћа Младен, Илија
и Вукашин Иванићи,65 можда потомци Маринка. У селу Гучи постојале су две
породице Богдановића, једна као одељак Протића и једна из Ерчега, па је тешко
установити која је која, али је у пописима 1822, 1824. и 1835. године записано
више Богдановића. Од Рњака је 1824. године записан само Милован а 1835.
инокосни Аврам Рњаковић и задружна браћа Иван и Обрад, такође Рњаковићи.66
Ерићи су забележени 1822, 1824. и 1835. године, прве године Спасоје и Луко,
друге само Луко а потоње Спасоје и Луко и Лукин син Сретен.67 Рајићи су такође
заступљени у сва три дажбинска списка, у прва два Јевто и Недељко а у трећем
само Недељко са синовима Тодором и Петром,68 непосредно пре њих записан
је Јован Јевтовић, вероватно Недељков синовац.
60
Тефтери чибука 1822, 69; АС, ЗТ, ТП. 1835, књ. 431.
61
Тефтери чибука 1822, 69; Тефтери чибука 1824, 22; Један драгачевски тефтер, 119;
АС, ЗТ, ТП. 1835, књ. 431.
62
Драгачевски епитафи, 19.
63
АС, ЗТ, ТП. 1835, књ. 431.
64
АС, ЗТ, ТП. 1835, књ. 431.
65
Тефтери чибука 1822, 72; Тефтери чибука 1824, 17; АС, ЗТ, ТП. 1835, књ. 431.
66
Тефтери чибука 1822, 71; Тефтери чибука 1824, 17; АС, ЗТ, ТП. 1835, књ. 431.
67
Тефтери чибука 1824, 17.
68
Тефтери чибука 1822, 71; Тефтери чибука 1824, 16–17; АС, ЗТ, ТП. 1835, књ. 431.

31
Урош Шешум

У село Граб, по антропогеографији 1809. године насељене су три

породице из Старог Влаха: Радовановићи, Шундерије и Ђурови, други из села
Штиткова, трећи из Буткова у Моравичком Старом Влаху. Од Шундерија су
записани Ненад 1822. и Марко Шундерија 1833. Године. Предак Ђурових је
можда Михаило Ђуровић пописан 1833. године, док је Петар Старовла, записан
1824. можда предак последње две породице.69
На основу представљене анализе произлази да историјски извори у
великој мери потврђују предање које су записали антропогеографи, уколико се
узме у обзир отклон од тринаест и петнаест година између досељавања и првих
пописа. Ипак, намеће се закључак да је Доње Драгачево систематичније и боље
испитано од горњег, односно да квалитет података зависи од личности и метода
истраживача. Коста Јовановић је за разлику од Јована Ердељановића унео
неколико погрешних података и тако померио реално време насељавања за
неколико година, што је утицало на смањење утврђеног броја насељеничких
породица које су населиле Драгачево током Првог српског устанка. Јовановићеве
грешке потицале су из стриктног поштовања Цвијићевог упутства кога су се
држали и остали истраживачи, изузимајући Ердељановића, па је зато при
употреби антропогеографских студија као извора у историографији неопходно
претходно извршити проверу информација које оне дају.
На крају треба истаћи да намера овог рада није стварање упутства на
основу кога би ваљало извршити анализу података из осталих антропо-
географских студија, већ је написан у циљу испитивања могућности провере
антропогеографских података путем историјских извора у циљу потврде или
одбацивања података из усмене традиције у историографији.

69
Тефтери чибука 1822, 69; Тефтери чибука 1824, 22; Један драгачевски тефтер, 111.

32
Антропогеографска студија као историјски извор за миграције становништва у време I српског устанка

Uroš Šešum

ANTHROPOGEOGRAPHIC STUDY AS A HISTORICAL SOURCE FOR MIGRATIONS

DURING THE FIRST SERBIAN UPRISING
(with special emphasis on Gornje and Donje Dragačevo)

Summary

Studies on the origin of Serbia’s population resulting from anthropogeographic

researches conducted in the late 19th and the first half of the 20th century are a
valuable source for ethnology, anthropology, sociology, history of architecture and
economic history. On the other hand, from the historiographical viewpoint, the
questionable methodological approach applied by anthropologists in exploring
migrations of the Serbian population at the time of the First Uprising and in
determining the age of settlements, require the verification of anthropogeographic
statements in the available documentary sources from the period of the First Serbian
Uprising and after. The comparison of data from anthropogeographic studies with
historical sources leads to the confirmation of a larger number of data from
anthropogeographic studies, but also reveals a considerable number of false claims,
which opens the possibility to accept or reject oral traditions which are often treated
in historiography as historical facts.
Key words: Dragačevo, Sjenica, Stari Vlah, Raška, First Serbian Uprising, Jovan Cvijić,
Jovan Erdeljanović, anthropogeography, ethnology, origin of population, migrations.

33