i

il'

ilii I

UN
III

w È É m œ ltM

■I
NELAGODNOST U KULTURI

Preveo.
Dr Đ o r đ e B o g i ć e v i ć
 I

Nemogućno je osloboditi se utiska da ljudi naj­

češće mere lažnim merilima. Priželjkuju moć, uspeh
i bogatstvo i tome se dive u drugih. Potcenjuju,
međutim, istinske životne vrednosti. Pa ipak, prili­
kom donošenja tako opštih sudova preti nam opasnost
da zaboravimo šarolikost čovekovog sveta i njego­
vog duševnog života. Postoje pojedinci kojima savre-
menici ne uskraćuju obožavanje iako njihova veli­
čina počiva na vrlinama i delima sasvim stranim ci­
ljevima i idealima mase. Lako ćemo doći do pretpo­
stavke da ipak samo manjina priznaje te velikane,
dok velika većina ne želi bilo šta da zna o njima. Ali
verovatno sve nije tako jednostavno, jer se mišljenje
ljudi ne slaže s njihovim postupanjem, budući da su
njihove želje mnogostruke.
Jedan od tih izuzetnih ljudi naziva sebe u pi­
smima mojim prijateljem. Poslao sam mu svoj mali
rukopis u kome religiju smatram iluzijom. On mi je
odgovorio da bi se potpuno složio sa mojim sudom o
religiji, ali žali što nisam poklonio pažnju pravom
izvoru religioznih osećanja. To je naročito osećanje,
koje ga nije nikada napustilo, čije su mu postojanje
potvrdili mnogi a on mora pretpostaviti da postoji
264 Iz kulture i umetnosti

i u miliona ljudi. To osećanje on bi nazvao osećanjem

večnosti, to je osećanje o nečem bezgraničnom, bez
ograda, tako reći okeansko. Ono je čisto subjektivna
činjenica, nije verska dogma, na njega se ne na-
dovezuje nikakvo osećanje daljeg postojanja ličnosti,
ali je izvor religiozne energije koju razne crkve i
religiozni sistemi kaptiraju, sprovode u određene ka­
nale, a svakako i crpe. Ljudi se mogu nazvati reli­
gioznim samo na osnovu ovog „okeanskog osećanja”,
čak i ako se odriču svake vere i svake iluzije.
Takva izjava moga cenjenog prijatelja, koji je i
sam jednom poetski veličao čari iluzije, pričinila mi
je ne male teškoće. Nije lako naučno obrađivati ose­
ćanja. Možemo pokušati da opišemo njihove fizio­
loške znake. Gde to ne pođe za rukom — a plašim
se da se ni to okeansko osećanje neće moći okarakte-
risati na taj način —, ne preostaje drugo nego se
držati sadržaja predstave koji se asocijativno naj­
lakše pridružuje osećanju. Ako sam dobro razumeo
svoga prijatelja, on misli na isto to što je jedan ori­
ginalan i prilično čudan pesnik dao kao utehu svome
junaku pre nego što je dobrovoljno otišao u smrt:
„Ne možemo ispasti iz ovoga sveta”.1
Dakle, to je osećanje neraskidljive povezanosti,
pripadanja celini spoljnog sveta. Rekao bih da mi to
više liči na neku vrstu intelektualnog uvida, naravno
ne bez propratnog osećajnog tona, koji je prisutan i
u drugih misaonih akata sličnog dometa. Na svojoj
ličnosti nisam se mogao uveriti da je takvo osećanje
primarno. Zbog toga, pak, nemam prava da poričem

1 Dietrich Christian Grabbe: Hannibal: „Da, iz sveta

nećemo ispasti. Jednom i zauvek smo u njemu.”
 Nelagodnost u kulturi 265

njegovo stvarno postojanje u drugih. Pitanje je .samo

da li se ono tačno tumači i da li se može priznati
kao „fons et origo” svih potreba za religijom.
Nemam ništa da dodam što bi bitno doprinelo
rešenju ovoga problema. Ideja da čovek putem n e­
posrednog, od početka na to usmerenog osećanja sa­
znaje o svojoj povezanosti s okolnim svetom zvuči to­
liko strano, tako se loše uklapa u potku naše psiho­
logije, da je opravdan pokušaj psihoanalitičkog, tj.
genetskog tumačenja jednog takvog osećanja. Onda
nam se nameće sledeći tok misli: Normalno ni u šta
nismo sigurniji do u osećanje samoga sebe, sopstve-
nog Ja. Ovo Ja nam izgleda samostalno, jedinstveno,
dobro ograničeno od svega drugoga. Tek nas je psi­
hoanalitičko izučavanje naučilo da je takay izgled
samo varka, da Ja naročito prema unutra bez jasnih
granica prelazi u nesvesno duševno zbivanje koje mi
označavamo kao Ono, kome je istovremeno fasada.
Psihoanaliza nam duguje još mnoga obaveštenja o
odnosima našeg Ja prema Onom. Izgleda da je bar
prema spolja Ja jasno i oštro ograničeno. Drugačije
biva samo u jednom stanju koje je istina neobično,
ali koje se zato ne može "oglasiti bolesnim. Na vrhun­
cu zaljubljenosti čini se da granica između Ja i ob­
jekta iščezava. Ne obazirući se na čulne dokaze, za­
ljubljeni smatra da su Ja i Ti jedno i spreman je
da se ponaša kao da je tako. Ono što može privre­
meno da ukloni fiziološka funkcija, može, naravno,
da bude poremećeno i usled nekog bolesnog procesa.
Patologija nam je pokazala više stanja u kojima gra­
nica između Ja i spoljnog sveta postaje neodređena
ili se granice stvarno pogrešno utvrđuju. U takvim
slučajevima nam delovi sopstvenog tela izgledaju
266 Iz kulture i umetnosti

strani, a delovi sopstvenog duševnog života, opaža­

nja, misli, osećanja, kao da ne pripadaju našem Ja.
U drugim slučajevima se spoljnom svetu pripisuje i
ono što je očigledno nastalo u našem Ja i što bi to
Ja trebalo da prizna kao svoje. I osećanje svoga Ja
je, dakle, takođe podložno poremećajima, granice tog
Ja nisu stalne.
Daljim razmišljanjem dolazimo do zaključka da
to osećanje svoga Ja u odraslog čoveka nije moglo
da bude takvo od početka. Moralo je proći razvojni
put koji se naravno ne može dokazati, mada se može
rekonstruisati sa dosta velikom verovatnoćom.1 Odoj-
če još ne razlikuje svoje Ja od spoljnog sveta kao
izvora osećanja koji na njega nadiru. To nauči po­
stepeno, odgovarajući na razne nadražaje. Na njega,
svakako, ostavlja najjači utisak što neki izvori uz­
buđenja, koje kasnije otkriva kao svoje organe, mogu
neprekidno da stvaraju osećaje, a drugi mu povre­
meno iščezavaju. Među takvima se nalazi i najviše
željeni, majčina dojka, koju vraća tek plač kojim
je traži. Tako se Ja prvi put suoči s jednim „objek­
tom”, nečim što se nalazi „izvan” i što tek naročita
akcija primorava da se pojavi. Drugi podsticaj izdva­
janju tog Ja iz mase osećaja, tj. priznanju jednog
„izvan”, jednog spoljnog sveta, daju mu česti, razno­
vrsni i neizbežni osećaji bola i neprijatnosti. Princip
zadovoljstva koji neograničeno vlada zahteva njiho­
vo uklanjanje i izbegavanje. Nastaje težnja da se od

1 Vidi mnogobrojne radove o razvoju i osećanju svoga

Ja počev od Ferenczi-ja: „Razvojni stupnjevi osećanja stvar­
nosti” (Entwicklungsstufen der Wirklichkeitssinnes) — 1913.
— pa «Lo-$>siloga. P. Federn-a 1926, 1927. i kasnije.
 Nelagodnost u kulturi 267

Ja odvoji sve što može postati izvorom neprijatnog,

da se to izbaci napolje i stvori Ja nepomućenog za­
dovoljstva, kome nasuprot stoji strano preteče ,,spo-
lja”. Granice toga primitivnog zadovoljnog Ja ne
mogu izbeći ispravkama u toku sticanja iskustava.
Ponešto među onim što ne bismo želeli napustiti, jer
pruža zadovoljstvo, ipak nije Ja, već objekt, a mnoga
patnja koju bismo hteli da odstranimo pokaže se ne­
odvojiva od Ja, jer potiče iznutra. Tako naučimo kako
da namernim upravljanjem čulne delatnosti i odgo­
varajućom mišićnom aktivnosti razlikujemo unutra­
šnje — ono što pripada svome Ja, od spoljašnjeg —
onog što potiče iz spoljnog sveta. Time je načinjen
prvi korak ka uspostavljanju principa realnosti, koji
će preovladavati tokom kasnijeg razvoja. Ovo razli­
kovanje, naravno, služi praktičnoj svrsi — odbrani
od doživljenih i pretećih neprijatnih osećaja. To što
se Ja za odbranu od izvesnih unutrašnjih neprijatnih
nadražaja služi istim metodama koje primenjuje i
protiv neprijatnosti spolja — predstavlja polaznu tač-
ku značajnih bolesnih poremećaja.
Na taj način Ja se, dakle, odvaja od spoljnog
sveta. Tačnije rečeno: u početku Ja sadrži sve a ka­
snije odvaja od sebe jedan spoljni svet. Naše dana­
šnje osećanje svog Ja samo je zakržljao ostatak jed­
nog mnogo šireg, štaviše sveobuhvatnog osećanja koje
odgovara prisnijoj povezanosti svoga Ja sa okolnim
svetom. Ako prihvatimo da se ovo primarno osećanje
svoga Ja održalo u većoj ili manjoj meri u duševnom
životu mnogih ljudi, onda bi ono stajalo kao pandan
uz bok onom uže i oštrije ograničenom osećanju svo­
ga Ja u zrelo doba. Onom prvom potpuno odgova­
raju sadržaji predstava o bezgraničnosti i povezano­
268 Iz kulture i umetnosti

sti sa vaseljenom, isti sadržaji pomoću kojih moj pri­

jatelj tumači ono „okeansko” osećanje. Ipak, da li
smo u pravu kada tvrdimo da ono prvobitno i dalje
živi pored kasnijih oblika koji su postali od njega?
Bez sumnje, takav slučaj nije čudan niti na pod­
ručju duševnog života niti drugde. Uvereni smo da
su najrazvijenije životinjske vrste proistekle od naj­
nižih. Pa ipak, i danas nailazimo na sve jednostavne
životne oblike među živima. Rod velikih guštera je
izumro i ustupio mesto sisarima, ali pravi predstav­
nik toga roda, krokodil, još živi s nama. Analogija
je može biti malo daleka a slaba strana joj je i to
što preživele niže vrste većinom nisu pravi preci da­
našnjih, razvijenijih. Međučlanovi su po pravilu izu­
mrli i poznati su samo kao rekonstrukcije. U oblasti
duševnog života, suprotno tome, održavanje primi­
tivnog uz nove oblike koji su nastali od njega toliko
je česta pojava da je suvišno podupirati je prime-
rima. Ona je najčešće posledica rascepa u razvoju.
Jedan kvantitativni deo nekog stava, nekog nagona
ostao je nepromenjen, dok se drugi deo dalje razvio.
Ovim zadiremo u opštiji problem održavanja u
psihi, koji, tako reći, još nije obrađen, ali je toliko
privlačan i značajan da ćemo se usuditi, iako je po­
vod nedovoljan, da mu poklonimo nekoliko trenu­
taka pažnje. Otkada smo se oslobodili zablude da
nama dobro poznato zaboravljanje znači razaranje
tragova, odnosno, uništenje upamćenog, naginjemo
suprotnom gledištu: da u duševnom životu ne može
da propadne ništa što je jednom nastalo. Na neki na­
čin sve ostaje sačuvano i pod povoljnim uslovima, na
primer, u toku dovoljno duboke regresije može po­
novo izići na videlo. Pokušaćemo poređenjem iz dru­
 Nelagodnost u kulturi 269

ge oblasti da objasnimo šta znači ova tvrdnja. Uze-

ćemo za primer razvoj Večnog Grada.1 Istoričari nam
govore da je najstariji Rim zidinama ograđeno na­
selje na Palatinu bila Roma Quadrata. Zatim sledi
faza Septimontium-a, ujedinjenje naselja na pojedi­
nim brežuljcima i potom grad opasan Servijevim zi­
dom. Još kasnije, posle svih preobražaja u doba re­
publike i ranog kraljevstva, nastaje varoš koju je car
Aurelije opasao zidinama. Nećemo dalje izučavati
preobražaje grada, već se zapitati šta bi posetilac još
mogao da nađe iz ranijih stadija u današnjem Rimu
pod pretpostavkom da raspolaže najsavršenijim isto-
rijskim i topografskim znanjem. Aurelijev zid, sa
izuzetkom nekih proloma, videće skoro nepromenjen.
Ponegde može naići na delove Servijevog bedema
koji su iskopavanjem dospeli na svetlost dana. Ako
bi mnogo znao, više nego današnja arheologija, možda
bi uspeo da ocrta ceo položaj ovih zidina i obrise one
Roma Quadrata. Sto se tiče građevina koje su ne­
kada bile smeštene u tome okviru — neće ih naći,
ili samo neznatne ostatke, jer one više ne postoje.
Najbolje poznavanje Rima iz doba republike možda
bi mu omogućilo da označi mesta gde su stajali hra­
movi i javne zgrade toga doba. To mesto sada zau­
zimaju ruševine, ali ne prvobitnih zgrada nego i nji­
hovih restauracija iz kasnijih vremena, posle požara
i razaranja. Nije potrebno naročito naglasiti da po-
slednjih stoleća, od renesanse naovamo, svi ovi ostaci
starog Rima izgledaju kao strano telo u metežu jed­
nog velikog grada. Poneka starina je svakako još po­

1 Prema „The Cambridge Ancient History” T. VII 1928.

„The founding of Rome” (osnivanje Rima) by Hugh Last.
270 Iz kulture i umetnosti

kopana u tlu ili ispod modernih građevina. Istorijski

gradovi, kao Rim, pokazuju nam na taj način održa­
vanje prošlog.
Načinimo sada fantastičnu pretpostavku da Rim
nije ljudsko naselje, već duševno biće sa slično du­
gom i bogatom prošlošću. U njemu dakle nije pro­
palo ništa od onoga što je jednom nastalo. U njemu
pored poslednje faze razvoja još i dalje postoje i sve
prethodne. Za Rim bi to značilo da se na Palatinu
uzdiže u svoj svojoj ranijoj visini carski dvor i Septi-
zonijum Septimija Severa, da se još uvek na krov­
nim zupcima zamka San Angelo nalaze lepe statue
kojima je bio ukrašen sve do gotske opsade. Još i
više: na mestu palate Kafareli (Caffarelli) stajao bi
takođe, čak i bez potrebe da se ova zgrada ukloni,
hram kapitolskog Jupitera, i to ne samo u svom po-
slednjem obliku, koji su videli Rimljani iz doba re­
publike, već i u svom najranijem, kad su mu oblici
bili etrurski, ukrašeni antifiksima od pečene gline.
Na mestu današnjeg Kolizea mogli bismo se diviti
iščezlom Neronovom Domus Aurea. Na trgu Panteo­
na videli bismo ne samo današnji Panteon kakvog
nam je ostavio Adrijan, već na istom temelju i prvo­
bitnu građevinu M. Agripe. Štaviše, na istom temelju
stajali bi crkva Santa Maria sopra Minerva i stari
hram nad kojim je sazidana. Posmatraču bi, možda,
bilo potrebno samo da skrene pogled ili premesti
svoje stajalište pa da dobije ovaj ili onaj izgled.
Očigledno, nema smisla dalje raspredanje ove
fantazije koja vodi nečem nezamišljivom, čak apsurd­
nom. Ako želimo prostorno da prikažemo neki isto­
rijski redosled, možemo to postići jedino redajući ih
u prostoru jedno do drugog. Isti prostor ne može se
 Nelagodnost u kulturi 271

dva puta popuniti. Naš pokušaj izgleda kao prazna

igrarija. On ima samo jedno opravdanje: pokazuje
koliko smo daleko od mogućnosti da putem očigled­
nog prikaza objasnimo osobenosti duševnog života.
Treba da zauzmemo stav prema još jednom pri­
govoru. Postavlja se pitanje zašto smo izabrali upra­
vo prošlost jednoga grada za upoređivanje sa prošlo­
šću duševnog života. Tvrdnja da je očuvano sve iz
prošlosti važi i za duševni život jedino pod uslovom
da je organ psihe intaktan i da njegovo tkivo nije
stradalo od zapaljen ja ili traume. Ali razaranja koja
bi se mogla uporediti sa uzrocima bolesti beleži isto-
rija svakog grada, čak i ako je imao manje bumu
prošlost nego Rim, pa čak i ako je jedva ikad do
njega dopro neprijatelj, kao do Londona. I najmir­
niji razvoj jednog grada uključuje rušenje i zamenji-
vanje zgrada i zato je grad uopšte nepogodan za po-
ređenje sa duševnim organizmom.
Uzmičući pred ovim prigovorom, odustajemo od
traženja upečatljivih kontrasta, pa ćemo se poslužiti
radi poređenja jednim u svakom slučaju srodnijim
objektom: životinjskim ili čovečjim telom. I tu na­
lazimo isto. Ranije faze razvoja ni u kom smislu više
nisu očuvane, pretopile su se u kasnije kojima su pre­
dale svoju materiju. Embrion se ne može viSé doka­
zati u odraslom. Timus, grudna žlezda, postoji kod
deteta; posle puberteta je zamenjuje vezivo, ali ona
više ne postoji. U cevaste kosti odraslog čoveka mo­
gu, doduše, da ucrtam obrise dečje kosti, ali je ona
sama iščezla dok se dužila i debljala do svoga ko­
načnog oblika. Ostaje činjenica da je jedino u du­
ševnoj sferi moguće očuvanje svih prethodnih stup­
272 Iz kulture i umetnosti

njeva pored krajnjeg. Nismo u mogućnosti da ovo

zbivanje predstavimo očigledno.
Možda smo sa ovom tvrdnjom otišli predaleko.
Možda bi trebalo da se zadovoljimo tvrđenjem da u
duševnom životu prošlost može da bude očuvana, da
ne mora biti bezuslopno uništena. Mogućno je, sva­
kako — po pravilu ili izuzetno — da nešto staro u
psihi bude toliko izbrisano ili istrošeno da se više
nikakvim postupkom ne. može uspostaviti i oživeti ili
la očuvanje uopšte zavisi od nekih povoljnih okol­
nosti. Mogućno je, ali o tome ne znamo ništa. Mi sa­
mo možemo reći da je očuvanost prošlog u duševnom
životu pre pravilo nego izuzetak.
Voljni smo, dakle, da prihvatimo postojanje u
mnogih ljudi „okeanskog osećanja” i skloni da ga do­
vedemo u vezu sa ranom fazom osećanja svoga Ja..
Ali,, onda se pojavljuje novo pitanje: s kojim pravom
se osećanje smatra izvorom potrebe za religijom?
Cini mi se da to pravo nije mnogo osnovano.
Osećanje može postati izvorom energije samo ako je
i samo izraz neke jake potrebe. Za potrebu za reli­
gijom, čini mi se, ne može se poreći da potiče od
detinje bespomoćnosti koja je pobudila čežnju za
ocem, naročito zato što se ono osećanje ne produžava
jednostavno iz detinjstva, već ga stalno održava strah
od nadmoći sudbine. Ne bih znao drugu potrebu u
detinjstvu slične snage kakvu ima potreba za oče­
vom zaštitom. Tako je uloga okeanskog osećanja, koje
bi moglo da priželjkuje uspostavljanje neograničenog
narcizma, potisnuta iz prvog plana. Nastajanje reli­
gioznosti možemo jasno pratiti sve do osećanja de­
tinje bespomoćnosti. Možda se iza nje još nešto skri­
va, ali to je, zasad, još obavijeno maglom.
 Nelagodnost u kulturi 273

Čini mi se mogućnim da je okeansko osećanje

naknadno dospelo u vezu sa religijom. Ta sjedinje-
nošt sa vaseljenom, što tom osećanju pripada kao
misaoni sadržaj, izgleda kao prvi pokušaj jedne ver-
ske utehe, kao neki drugi put za porican je opasnosti
koju Ja doživljava kao pretnju spoljnog sveta. Još
jednom priznajem da se veoma teško snalazim među
ovim jedva uhvatljivim veličinama. Drugi moj prija­
telj, koga je neutoljiva žeđ za naukom nagonila na
najneobičnije eksperimente i koji je najzad postao
sveznalica, uveravao me je da se u Joga-veštinama
odvraćanjem od spoljnog sveta, usmeravanjem pažnje
na telesne funkcije, naročitim načinom disanja, za­
ista mogu probuditi u sebi nova osećanja i opšta ra­
spoloženja, što on objašnjava kao regresije na pra­
stara, odavno prevazidena stanja duševnog života. On
u tome, tako reći, vidi fiziološku osnovu mnogih mu­
drosti mistike. Bliski tome bi bili odnosi prema nekim
još neobjašnjenim modifikacijama duševnog života —
kao što su trans i ekstaza. Ali nešto me’nagoni da i
ja jednom uzviknem recima Silerovog gnjurca: „Ne­
ka se raduje ko diše u ružičastom svetlu.”

18 F r o jd , O d a b r a n a d e la , V
 II

U svome rukopisu „Budućnost jedne iluzije” ne

govorim toliko o najdubljim izvorima religioznog ose-
ćanja koliko o onome šta običan čovek podrazumeva
pod svojom religijom — o sistemu učenja i obeća­
nja, koji mu s jedne strane objašnjava sa podrob-
nošću, kojoj treba zavideti, zagonetku ovoga sveta,
a s druge strane ga uverava da brižno Proviđenje
bdi nad njegovim životom i da će mu moguće odri­
canje u toku zemaljskog života nadoknaditi na dru­
gom svetu. Običan čovek može to Proviđenje da
predstavi sebi samo u vidu ličnosti veličanstveno uz­
višenog oca. Samo takvo biće je u stanju da zna za
potrebe čoveka, mogu da ga umilostive njegove mol­
be i da ga stišaju znaci njegovog kajanja. To je sve
toliko očigledno detinjasto, toliko daleko od istine,
da je svakome čovekoljubivih osećanja žao pri po­
misli kako većina smrtnika nikada neće biti u sta­
nju da se vine iznad ovakvog shvatanja života. Još
više zastiđuje saznanje da itekako veliki broj savre-
menika, koji su morali uvideti neodrživost ovakve
religije, ipak, tužno se povlačeći, pokušavaju da od­
brane svaki njen pedalj. 2ele da se uvrste u redove
vernika da bi filozofima, koji misle da spasavaju
 Nelagodnost u kulturi 275

Boga religije time što ga zamenjuju jednim bezlič­

nim, maglovitim, apstraktnim principom, da bi ga
podsetili na opomenu: „Ne spominji uzalud ime Go­
spoda Boga.” Ako su to činili neki najveći duhovi u
prošlosti, ne bismo se zbog toga smeli pozivati na njih.
Zna se zašto su to morali.
Vratimo se običnom čoveku i njegovoj veri, je­
dinoj koja bi smela da nosi to ime. I odmah susre­
ćemo poznatu misao jednog našeg velikog pesnika i
mudraca, koja govori o odnosu religije, umetnosti i
nauke. Ona glasi:

Ko vlada naukom i umetnosti,

ima i veru;
Ko ne raspolaže njima dvema,
ostaje mu vera1

Ova izreka, s jedne strane, suprotstavlja religiju

dvema vrhunskim delatnostima čoveka -a, s druge
strane, tvrdi da one prema svojoj životnoj vrednosti
mogu zastupati ili zameniti jedna drugu. Ako hoćemo
da osporimo religiju i običnom čoveku, očigledno ne­
ćemo imati na svojoj strani autoritet pesnika. Izabra-
ćemo poseban put da bismo bliže ocenili njegove reci.
Život kakav nam je dosuđen suviše je težak za nas.
Donosi nam odveć bola, razočaranja, nerešivih za­
dataka. Ne možemo izbeći ublažavajuća sredstva da
bismo ga mogli podneti. „Ne ide bez pomoćnih kon­
strukcija”, rekao nam je Teodor Fontane. Takva
sredstva su, može biti, trojaka: velika odricanja koja
nam omogućuju da potcenimo svoju bedu, zamene za

1 Goethe — iz „Zahmen Xenien” IX (pesme iz zaostav-

štine).
276 Iz kulture i umetnosti

zadovoljenje koja je umanjuju i opojna sredstva koja

n&s čine neosetljivim za nju. Nešto od ovoga je ne-
izbežno.1 Volter je mislio na odricanja završavajući
svoga Candide savetom da treba da obrađujemo sop-
stvenu baštu. I naučna delatnost predstavlja takvo
odricanje. Zamena za zadovoljenje koju pruža umet-
nost su iluzije u odnosu na stvarnost, ali, zahvalju­
jući ulozi koju ima fantazija u duševnom životu, zbog
toga psihički nije manje delotvoma. Opojna sredstva
deluju na naše telo izmenama njegovog hemizma. U
ovom ređu-nije lako odrediti mesto religiji. Moraće-
mo dalje da tragamo.
Pitanje o smislu čovekovog života postavljano je
bezbroj puta. D o sada nije nađen zadovoljavajući
odgovor — ukoliko je takav uopšte i moguć. Neki,
koji to pitaju, dodaju: život će za ljude izgubiti sva­
ku vrednost ako se pokaže da nema smisla. Ali ova
pretnja ne menja ništa. Cini se, štaviše, da s pravom
smemo odbaciti to pitanje. Izgleda da se ono zasniva
na onoj ljudskoj uobraženosti, čije mnogobrojne vi­
dove poznajemo odranije. O smislu života životinja
se ne govori, sem ukoliko se on sastoji u nameni da
služi ljudima. No, i to nije održivo, jer čovek ne zna
šta da radi sa mnogim životinjama. Može jedino da ih
opiše, klasifikuje, proučava. Mnogobrojne životinje su
i to izbegle jer su živele i izumrle pre nego što ih
je čovek video. Opet, samo religija zna da da odgo-
yor o smislu života. Nećemo pogrešiti ako tvrdimo
da ideja o smislu života živi i propada zajedno sa ne­
kim verskim sistemom.

1 Vilhelm Buš (Wilhelm Busch) kaže to isto, samo ba­

nalnije, u „Pobožnoj Jeleni”: ,,Ko ima briga, ima i likera.”
 Nelagodnost u kulturi 277

Postavićemo zato skromnije pitanje: šta ljudi

mogu saznati o svrsi svoga života na osnovu svoga po­
našanja, šta traže od života, šta žele da postignu,
Odgovorom se ne može pogrešiti: teže za srećom, žele
da postanu srećni i da takvi ostanu. Ta težnja ima
dve strane: pozitivan i negativan cilj — s jedne stra­
ne, žele odsustva bola i nezadovoljstva, a s druge
straihe doživljavanje snažnih zadovoljstava. U užem
smislu reči, „sreća” se odnosi samo na ovo drugo.
Shodno dvojstvu ciljeva, i aktivnost ljudi se odvija
u dva pravca, prema tome da li žele da ostvare (pre­
težno ili čak isključivo) jedan ili drugi cilj.
Smisao života, kao što vidimo, jednostavno pro-
izilazi iz programa principa zadovoljstva. Taj princip
od početka vlada delatnošću psihičkog aparata. O
njegovoj svrsishodnosti ne može se dvoumiti, pa ipak
je njegov program u sukobu sa celim svetom, makro
— i mikrokosmosom. Uopšte ga nije mogućno spro­
vesti, protivi mu se ceo poredak vaseljenje. Moglo
bi se reći da plan stvaranja sveta nije sadržao nameru
da čoveku da sreću. Ono što se naziva srećom, u naj­
užem smislu te reči, potiče obično od iznenadnog za­
dovoljenja jako nagomilanih potreba, a po svojoj pri­
rodi je mogućna sama kao epizodičan fenomen. Svako
produžavanje situacije koju je priželjkivao princip
zadovoljstva daje samo osećanje mlake ugodnosti. Mi
smo stvoreni da možemo intenzivno uživati samo u
kontrastu a u stanju vrlo malo.1 Na taj način su na­
še mogućnosti sreće ograničene već konstitucijom.
S mnogo manje teškoća doživljuje se nesreća. Patnja

1 Gete (Goethe) čak poručuje: „Ne podnosi se ništa

teže od niza' lepih dana.” To je, ipak, preterivanje.
278 Iz kulture i umetnosti

preti sa tri strane: iz sopstvenog tela predodređenog

za raspadanje i nestajanje, pa ne može čak da izbegne
signale opomene: strah i bol; od spoljnog sveta koji
premoćnim, nemilosrdnim, razornim snagama može
da besni protiv nas, i najzad, iz odnosa sa drugim
ljudima. Patnju iz toga izvora doživljavamo možda
bolnije od bilo koje druge. Skloni smo da je u izve-
snoj meri smatramo nepotrebnim dodatkom, iako
sudbinski nije nimalo manje neizbežna nego što su
to patnje drugog porekla.
Nije čudo, stoga, što su ljudi pod pritiskom tih
mogućnosti patnje postali umereniji u svojim zahte-
vima za srećom, kao što se i sam princip zadovolj­
stva pod uticajem spoljnog sveta preobratio u skrom­
niji, princip realnosti, pri čemu se ljudi smatraju već
srećnim ako su izbegli nesreću, prebrodili nevolju.
Zadatak izbegavanja patnje uopšte je potisnuo u po­
zadinu postizanje zadovoljstva. Razmišljanjem za­
ključujemo da se taj zadatak može postići na razne
riačine. Sve te puteve su preporučile razne škole ži­
votne mudrosti a ljudi su ih sledili. Neograničeno za­
dovoljenje svih potreba izgleda da je najprimamlji­
viji način ’života. To, pak, znači pretpostaviti zado­
voljstvo opreznosti, što se posle kratkog vremena
sveti. Druge metode, čiji je najvažniji cilj izbegava-
nje nezadovoljstva, razlikuju se među sobom prema
tome kome izvoru nezadovoljstva poklanjaju veću
pažnju. Postoje postupci koji sy ekstremni i koji su
umereni, jednostrani i oni koji pristupaju sa više stra­
na. Najneposrednija zaštita od patnje koja može da
proistekne iz ljudskih odnosa je dobrovoljno osam-
ljenje, udaljavanje od drugih. Naravno, jasno je:
sreća koja se postiže tim putem jeste sreća spokoj-
 Nelagodnost u kulturi 279

stva. Neki od načina otuđivanja pružaju jedinu od-

branu od spoljnog sveta onome koji želi da taj za­
datak obavi sam. Naravno, postoji drugi i bolji put,
a taj je da uz pomoć tehnike predvođene naukom,
kao član ljudske zajednice, krene u napad na priro­
du i potčini je ljudskoj volji. Tada sarađuje sa svi­
ma na postizanju sreće svih. Ipak, najinteresantnije
su one metode zaštite od patnje koje pokušavaju da
utiču na sopstveni organizam. U krajnjoj liniji, svaka
patnja je obećanje i postoji samo ako je osećamo.
Oseoamo je samo zahvaljujući određenom ustrojstvu
svoga organizma. Hemijska metoda, intoksikacija,
najgrublja je, ali i najuspešnije deluje u tom smislu.
Ne verujem da bilo ko razume njen mehanizam, ali
činjenica je da postoje materije koje telo ne sadrži,
a sVojim prisustvom u krvi i tkivima neposredno
stvaraju osećanje zadovoljstva. One, takođe, menja-
ju zakonitosti rada našeg osećajnog života, te posta­
jemo nesposobni da primamo draži koje prouzrokuje
nezadovoljstvo. Oba dejstva odigravaju se ne samo
istovremeno, već su, izgleda, međusobno prisno po­
vezana. U našem hemizmu, takođe, mora da postoje
materije sličnog delovanja, jer poznajemo bar jedno
bolesno stanje, maniju, gde je ponašanje slično pi­
janstvu iako nije dato nikakvo opojno sredstvo. Naš
normalan duševni život, osim toga, pokazuje koleba­
nja u smislu olakšanog ili otežanog rađanja zadovolj­
stva a s time uporedo ide smanjenje, odnosno poja­
čanje prijemčivosti za neprijatno. Na žalost, dosad
je ta toksična strana duševnih zbivanja promakla na­
učnom istraživanju. Pojedinci, pa i narodi, toliko
cene usluge opojnih sredstava u borbi za sreću i od-
280 Iz kulture i umetnosti

stanjivanje bede da su im kao dobročinitelju dali

stalno mesto u svojoj ekonomici libida. Zahvaljujući
njima, ne postiže se samo neposredno zadovoljstvo
već, u izvesnom stepenu, i žarko željena nezavisnost
od spoljnog sveta. Zna se da se uz pomoć „razbijača
briga” u svako doba može izbeći pritisak realnosti i
naći utočište u nekom sopstvenom svetu, gde su uslo-
vi osećanja povoljniji. Poznato je da baš ta svojstva
čine opojna sredstva opasnim i štetnim. Ona su krivci
što se u izvesnim okolnostima beskorisno gube velike
kdličine energije, koje bi se mogle upotrebiti za po-
bolj šanj e 1j udske sudbine.
Komplikovana građa našeg duševnog aparata
pristupačna je i čitavom nizu drugačijih uticaja. Za­
dovoljenje nagona predstavlja Sreću, ali u istoj meri
postaje i uzrok teških patnji, ukoliko bi nas spol]ni
svet primorao da gladujemo proti veći se zadovoljenju
naših potreba. Može se očekivati da bismo uticanjem
na te nagone uspeli da se oslobodimo jednog dela
patnji. Ovaj način odbrane od patnji nije više uperen
na aparat osećanja već teži da zagospodari unutra­
šnjim izvorima potreba. Ekstremno se to događa kada
se^ umrtve nagoni. O tome uči orijentalna filozofija
života, a sprovodi je praksa joga. Ukoliko uspe, onda
se, naravno, napuštaju i sve druge aktivnosti (žrtvo­
van je život), a, s druge strane, opet, stečena je samo
sreća spokojstva. Isti put sledimo kada je cilj skrom­
niji, ako težimo da upravljamo nagonskim životom.
Gospodari su u tom slučaju više psihičke instancije
koje su se podredile principu realnosti. Pri tome se
uopšte ne odustaje od nastojanja da se postigne za­
dovoljenje, a postiže se i izvesna zaštita od patnji,
 Nelagodnost u kulturi 281

jer se nezadovoljenje zauzdahih nagona ne doživlja­

va sa toliko bola kao nezadovoljenje slobodnih. U
Kamenu za to, nesumnjivo opadaju mogućnosti uži­
vanja. Osećanje sreće zadovoljenjem divljeg nagona,
koga Ja nije zauzdalo, neuporedivo je intenzivnije
nego zadovoljenjem obuzdanog nagona. Neodoljivost
perverznih impulsa, možda, i draž zabranjenog uopšte
dobijaju ovim ekonomsko razjašnjenje.
Jedna druga tehnika odbrane od patnje služi se
premeštanjem libida. Naš duševni aparat to dozvolja­
va a njegove funkcije pri tome dobijaju mnogo u gip­
kosti. Zadaitak koji treba da se reši sastoji se u preme-
štanju nagonskih ciljeva te vrste tako da ne može da
ih pogodi odbijanje iz spoljnog sveta. Sublimacija na­
gona to potpomaže. Najviše postiže ko ume dovoljno
da povisi udeo zadovoljstva iz izvora psihičkog i inte­
lektualnog rada. Sudbina mu tada ne može mnogo na­
škoditi. Zadovoljenja u vidu stvaralačke radosti umet-
nika koji je materijalizovao svoja maštanja, istraživa­
ča koji je rešio probleme i spoznao istinu imaju na­
ročiti kvalitet, koji ćemo jednog dana svakako moći
okarakterisati i metapsihološki. Zasada se može izra­
ziti samo slikovito, čine nam se „finija i viša”. Nji­
hov intenzitet je, međutim, prigušen u poređenju sa
intenzitetom zadovoljenja sirovijih, primamijih na­
gona. Oni ne potresaju naše telesno biće. Slabost ove
metode je, pak, nemogućnost široke primene. Pristu­
pačna je samo malobrojnima. Preduslovi su naročita
podloga i obdarenost, koji su retko prisutni u delo-
tvornim razmerama. Ona ni tom malom broju ljudi
nije u stanju da obezbedi potpunu zaštitu od patnji,
ne daje im neprobojan oklop protiv strela sudbine i
 282 Iz kulture i umetnosti

obično ^otkaže kada sopstveno telo postane izvor

patnji.1
Ako je već u ovom postupku jasna namera da se
pribavljanjem zadovoljstva iz unutrašnjih, psihičkih
zbivanja postigne nezavisnost od spoljnog sveta, ta
težnja se još jasnije ispoljava u sledećem postupku.
Tu se još više labavi veza sa realnošću. Zadovoljenje
se postiže putem iluzija, poznato nam je da su one to,
ali njihovo odstupanje od stvarnosti ne ometa uživa­
nje. Oblast iž koje potiču iluzije je svet fantazija. U
svoje vreme, dok se razvijao princip realnosti, ta ob­
last je, u pravom smislu reči, oslobođena obaveze da
proverava realnost i određena da zadovoljava želje
koje je teško ispuniti. Na vrhuncu zadovoljstva po­
stignutih putem fantazije nalazi se uživanje u umet-

1 Ukoliko naročita obdarenost ne odredi izričito pravac

životnom interesovanju, može običan, svakom pristupačan
rad u svome pozivu da dobije značaj koji mu je pridao Vol-
ter (Voltaire) u svome mudrom savetu. U jednom kratkom
pregledu nije mogućno dovoljno istaći značaj rada za eko­
nomiku libida. Ni jedna druga životna tehnika ne vezuje po­
jedinca toliko čvrsto za realnost, koliko oslanjanje na rad.
On ga sigurno bar uklapa u delić realnosti i u ljudsku za­
jednicu. Mogućnost da se u velikom obimu libidinozne kom­
ponente (narcističke, agresivne pa čak i erotične) premeste
na rad u svome pozivu i međuljudske odnose, što je sa njim
povezano, daje radu vrednost koja nije ni po čemu manja
od vrednosti koju ima zahvaljujući svojoj neophodnosti za
potvrđivanjem i obezbeđenjem egzistencije u društvu. Naro­
čito zadovoljstvo pruža poziv koji je slobodno izabran, što u
stvari omogućava da se putem sublimacija učine korisnim
postojeće sklonosti i još uvek prisutni, ili konstitucionalno
pojačani, nagoni. I pored svega ljudi slabo cene rad kao put
ka sreći. Ne otimaju se da rade kao što čine sa drugim mo­
gućnostima zadovoljenja. Većina ljudi radi iz nužde. Iz te
prirodne odvratnosti koju imaju ljudi prema radu proističu
najteži socijalni problemi.
 Nelagodnost u kumiri 283

ničkim delima koja posredstvom umetnika postaju

pristupačna i onom koji sam nije stvaralac.1 Ko je
osetljiv na delovanje umetnosti, ceni je na najviši mo­
gući način kao izvor uživanja i životne utehe. Ipak,
blaga narkoza u koju nas uvodi umetnost može da
bude samo privremeno pribežište od životnih nevolja,
ona nije dovoljno duboka da bi se zaboravila realna
beda.
Energičnije i temeljnije deluje jedan drugi po­
stupak. Po njemu je realnost izvor svih patnji i je­
dini neprijatelj. Uz nju nije moguće živeti. Onaj ko
želi da bude u bilo kom smislu srećan mora zato da
prekine s njom sve veze. Pustinjak okreće leđa ovom
svetu i neće više da ima posla s njim. Može se učiniti
i više od toga. Mogućna je želja da se svet preinači i
da se umesto njega izgradi drugi u kome će biti od­
stranjene najnepodnošljivije strane i zamenjene dru­
gima u skladu sa sopstvenim željama. Ko u pobuni
očajanja pođe tim putem ka sreći po pravilu neće
ništa postići. Stvarnost je za njega suviše jaka. Po-
staće sumanut i najčešće neće naći pomagača u spro-
vođenju svoje sumanutosti. Tvrdi se da se svako od
nas u nekom pogledu ponaša slično paranoiku i stva­
ranjem želje ispravlja neku sebi nepodnošljivu oso­
binu sveta i tu sumanutost ubacuje u realnost. Slučaj,
kada veći broj ljudi pokuša zajednički da sebi obe-
zbedi sreću i zaštitu od patnji sumanutim iskrivlje­
njem stvarnosti je od naročitog značaja. Ludilom
masa takve vrste moramo nazvati i ljudske religije.

1 Uporedi: Formulaciju o dva principa psihičkih zbiva­

nja, 1911. Sabrana dela knj. VI i Uvod u psihoanalizu XXIII
(Sabr. dela, knj. VII).
284 Iz kulture i umetnosti

Naravno, ludilo ne uviđa niko, kada i sam sudeluje u

njemu.
Ne verujem da je potpuno ovo nabrajanje meto­
da kojima se ljudi trude da ostvare sreću i odstrane
patnju. Znam, takbđe, da se ova materija može i dru­
gačije rasporediti. Nisam još naveo jedan od takvih
postupaka; ne zato što sam to zaboravio, nego što
ćemo se njime baviti u vezi sa nečim drugim. Kako bi
i bilo mogućno zaboraviti baš tu tehniku umetnosti
življenja! Nju obeležava najčudnovatiji spoj karakte­
rističnih crta. Naravno, i ona teži za nezavisnošću od
sudbine (najbolje da to tako nazovemo) i radi toga
prenosi zadovoljenje u unutrašnje duševne procese.
Koristi se pri tome pomenutom pomerljivošću libida.
Ali se ne odvraća od sveta, naprotiv: prianja za nje­
gove objekte i postiže sreću iz osećajnog odnosa pre­
ma njima. Pri tome se ne zadovoljava, tako reći, tro­
mom rezignacijom i izbegavanjem neprijatnosti; ta
tehnika radije nehatno prolazi pored takvog cilja i
čvrsto se drži prvobitnog strasnog stremljenja pozi­
tivnom postizanju sreće. Možda se ona stvarno ovom
cilju približava više nego bilo koja druga metoda. Go­
vorim, naravno, o životnom pravcu koji stavlja u sre­
dište lju b avi očekuje sva zadovoljstva otuda što voli
i što je voljen. Takva psihička konstelacija nam je
svima dosta bliska. Među oblicima, u kojima se ispo-
Ijava ljubav, polna Ijubav nam pruža najsnažniji do­
življaj. osećanja zadovoljstva koji* sve preplavljuje i
tako je obrazac našoj čežnji za srećom. Sta bi bilo pri­
rodnije no da ostanemo pri tome i tražimo sreću na
istome putu gde smo je sreli prvi put. Slaba strana
ove životne tehnike je jasna kao dan. Inače ne bi ni­
kome palo na pamet da napusti ovaj put ka sreći radi
 Nelagodnost u kulturi 285

drugoga. Nikada nismo slabije zaštićeni od patnje

nego kada volimo, nikad bespomoćnije nesrećni nego
kada izgubimo voljeni objekt ili njegovu ljubav. Ali,
time nismo završili o životnoj tehnici zasnovanoj na
vrednovanju ljubavi. O tome treba reći mnogo više.
Možemo povezati sa ovim zanimljivu pojavu da
se sreća u životu očekuje pretežno od uživanja u le-
pome. U našim čulima i rasuđivanju ona se prikazuje
uvek u vidu lepote ljudskih oblika i pokreta, predme­
ta iz prirode i predela, umetničkog, pa čak i nauč­
nog stvaralaštva. Estetski stav u odnosu na životni
cilj pruža slabu zaštitu od patnji kojima smo izloženi
ali je ipak u stanju da nam mnogo šta nadoknadi.
Uživanje u lepom ima obeležje jednog posebnog, blago
opojnog osećanja. Nije jasna nikakva korist od lepo­
te, niti se uviđa da je ona za kulturu nužna, pa ipak
se kultura bez nje ne može zamisliti. Nauka o estetici
proučava uslove pod kojima se doživljava lepo, ali
nije mogla da objasni prirodu i poreklo lepote. Neu-
speh se, kao što je uobičajeno, prikriva upotrebom
zvučnih,'praznih reči. N a žalost, i psihoanaliza može
vrlo malo da kaže' o lepoti. Izgleda jedino potvrđeno
da je njen začetak u oblasti seksualnih osećaja. Ona
bi mogla biti obrazac pobude sa zaprečenim ciljem.
„Lepota” i „draž” prvobitno su svojstva seksualnog
objekta. Potrebno je napomenuti da se genitalije sko­
ro nikada ne smatraju lepim iakb njihova pojava uvek
uzbuđuje. Izgleda, međutim, da je karakter lepoga
svojstven nekim sekundarnim polnim odlikama.
Usuđujem se, uprkos nepotpunosti, da iznesem
neke opaske u vidu zaključaka naših ispitivanja. Pro­
gram — koji nam nameće princip zadovoljstva — da
postignemo sreću ne može se ispuniti, pa ipak ne sme-
286 Iz kulture i umetnosti

mo —>jie, ne možemo, — napustiti napore da se ispu­

njenju približimo na ovaj ili onaj način. Možemo ići
veoma različitim putevima, odabrati pozitivan cilj:
postizanje zadovoljstva, ili negativan: izbegavanje ne­
zadovoljstva. Nijednim od načina ne možemo postići
sve što želimo. Sreća u onom umerenom smislu, kako
se još može smatrati mogućnom, jeste problem indi­
vidualne ekonomije libida. Ne postoji za to savet koji
odgovara svima. Svako mora sam da pronađe sopstve-
ni način kako da postane srećan. Najrazličitiji činioci
će doći do izražaja i usmeriće izbor puteva. Radi se o
tome koliko realnog zadovoljenja od sveta neko može
očekivati i U kolikoj meri je spreman da postane ne­
zavisan od njega; i najzad, kolikom snagom smatra
da raspolaže da b i ga izmenio prema svojim željama.
Već u tome će osim spoljnih okolnosti, odigrati odlu­
čujuću ulogu psihička konstitucija pojedinca. Govek
koji je pretežno erotičan pretpostaviće osećajne veze
sa drugim osobama, narcističan čovek, pretežno je
sam sebi dovoljan, tražiće osnovna zadovoljenja u
sopstvenim unutrašnjim duševnim zbivanjima, čovek
od akcije neće napustiti spoljni svet u kome može da
ogleda svoju snagu.
U prosečnog od ovih tipova, vrsta njegove obda­
renosti i opseg mogućnosti sublimacije nagona odlu-
čiće u kom pravcu će usmeriti svoje interesovanje.
Svaka ekstremna odluka biće kažnjena time što oso­
bu izlaže opasnosti, koju donosi biranje isključivo
jedne životne tehnike ako se pokaže nedovoljnom. Ve-
rovatno nam i životna mudrost savetuje da ne oče­
kujemo sva zadovoljenja od jedne jedine težnje, kao
što oprezan trgovac izbegava da uloži sav kapital na
 Nelagodnost u kulturi 287

jedno mesto, Uspeh nikad nije siguran, zavisi od sku­

pine mnogih momenata, ali verovatno najviše od spo­
sobnosti psihičke konstitucije da prilagodi svoje funk­
cije okolini i da nju iskoristi za pribavljanje zadovolj­
stva. Covek koji je došao na svet sa naročito nepo­
voljnom nagonskom konstitucijom i nije kako treba
izvršio preobražaje i prerasporedio svoje libidinozne
komponente neophodne za kasniju delatnost imaće
teškoća da iz svoje spoljne situacije postigne sreću,
naročito kad je suočen sa teškim zadacima. Bekstvo
u neurozu, do kojeg obično dolazi još u mladosti, pre-
ostaje mu kao poslednja životna tehnika koja daje
{gleda bar za utešna zadovoljstva. Covek koji u po­
li] im godinama uvidi da su mu napori u potrazi za
srećom omanuli, nalazi još uvek utehu u zadovolj­
stvu od hronične intoksikacije ili preduzima očajnič­
ki pokušaj pobune u psihozi1.
Religija sužava igru izbora i prilagođavanja, jer
nameće svima na isti način svoj put za postizanje sre­
će i zaštitu od patnji. Njena se tehnika, koja ima na
uma zastrašivanje inteligencije, sastoji u potcenji-
vanju vcednpsti života i sumanutom izopačavanju
slike realnog sveta. Po tu cenu, prisilnom fiksacijom
jednog psihičkog infantilizma i uvlačenjem u jedno
masovno ludilo, religija uspeva da mnoge ljude pošte­
di individualne neuroze. Ali ništa više. Postoje, kao
što smo rekli, mnogi putevi-koji mogu voditi sreći,

* Osećanj potrebu da ukažem bar na jednu od praznina

u gornjem prilogu. Razmatranja mogućnosti čoveka da bude
srećan ne bi trebalo da izostavi pretresanje odnosa između
narcizma i libida vezanog za objekt. Hteli bismo da znamo
šta za ekonomiju libida znači to ako je čovek u suštini pre­
pušten samom sebi.
288 Iz kulture i umetnosti

onakvoj kakva je ljudima dostupna, ali nijedan nije

siguran. Religija, takođe, ne može da održi svoje obe­
ćanje. Vernik, najzad primoran da govori o „nedoku­
čivoj volji božjoj” priznaje time da mu je kao posled-
nja mogućnost utehe i izvor zadovoljstva u patnji pre­
ostalo samo bezuslovno potčinjavan je. A ako je spre­
man na to, onda je verovatno mogao sebe poštedeti
zaobilaženja.
 III

Našim istraživanjem o sreći nismo saznali mnogo

više od opšte poznatog. Ako ga i produžimo pitanjem,
zašto je ljudima toliko teško da postanu srećni, nema
mnogć izgleda da doznamo nešto novo. Zapravo, dali
smo odgovor pokazavši tri izvora naših patnji: pre­
moć prirode, trošnost našeg tela i nesavršenstvo usta­
nova koje upravljaju vezama među ljudima u poro­
dici, državi i društvu. U pogledu dva prva zaključi-
ćemo bez mnogo kolebanja: Preostaje riam da prizna­
mo te izvore patnje i da se prepustimo neizbežnom.
Prirodu nećemo nikada potpuno savladati. Naš orga­
nizam, koji je i sam deo te prirode, uvek će ostati
tvorevina, prolazna i ograničena u mogućnostima i
prilagođavanju. Ovo saznanje ne parališe; naprotiv,
ukazuje pravac našem delovanju. U stanju smo da se
oslobodimo ponekih, mada ne svih patnji, a druge da
ublažimo; to nam dokazuje hiljadugodišnje iskustvo.
Drugačije se postavljamo prema trećem, socijalnom
izvoru patnji. Njega nećemo da prihvatimo. Ne mo­
žemo shvatiti zbog čega te ustanove koje smo mi sami
stvorili ne bi bile upravo za zaštitu i dobrobit svih
nas. U svakom slučaju, razmišljajući koliki smo loš
uspeh postigli na tom polju zaštite od patnje, budi se

19 F r o jd , O d a b r a n a d e la , V
290 iz kulture i umetnosti

sumnja — ne.skriva li se i ovde deo nesavladive pri­

rode? — ovog puta u vidu sopstvene psihičke tvo­
revine.
U toku razmatranja ove mogućnosti došli smo
do tvrdnje koja toliko zapanjuje da se moramo za­
držati na njoj. Ona glasi: naša takozvana kultura snosi
veliki deo krivice za našu bedu. Osećali bismo se sreć-
nijim ako bismo je napustili i našli se u primitivnim
uslovima. Nazivam je zapanjujućom jer, kako god od­
redili pojam kulture, činjenica je da baš kulturi pri­
pada sve ono čime pokušavamo da se zaštitimo od
pretnji koje potiču iz izvora patnji.
Kojim putem je toliko ljudi došlo do tog stano­
višta začuđujućeg neprijateljstva prema kulturi. Ja
mislim da je duboko i odavno postojeće nezadovolj­
stvo stanjem kulture u datom trenutku Stvorilo osno­
vu iz koje je u određenim istorijskim prilikama izra­
sla osuda. Mislim da poznajem poslednji i pretposled-
nji takav povod. Nisam dovoljno učen, te nisam u sta­
nju da pratim lanac tih događaja dovoljno daleko kroz
ljudsku istoriju. Takav neki faktor, neprijateljski na­
strojen prema kulturi, švakako je delovao već u vre-
me pobede hrišćanstva nad paganstvom. Bio je vrlo
srodan obezvređenju zemaljskog života, što je spro­
velo hrišćanstvo. Uspesi istraživačkih putovanja i do­
dir sa primitivnim narodima i plemenima predstav­
ljaju predposlednji povod. Zahvaljujući površnom po-
smatranju i pogrešno shvaćenim običajima i navikama
Evropljanima se činilo da oni vode jednostavan, skro­
man i srećan život, nedostupan posetiocima više kul­
ture. Kasnija saznanja su ispravila izvesne zaključke
takve prirode. U mnogim slučajevima čitav niz život­
nih olakšica, za koje treba zahvaliti velikodušnosti
 Nelagodnost u kulturi 291

prirode i lakoći zadovoljenja glavnih potreba, zablu­

dom je pripisan odsustvu zamršenih kulturnih zahte-
va. Poslednji povod poznajemo naročito,dobro. Nastao
je kada smo upoznali mehanizam neuroza koje prete
da sahrane i onaj delić sreće kulturnog čoveka. Utvr­
dili smo da čovek postaje neurotičan jer ne može da
podnese obim odricanja koja mu je nametnulo dru­
štvo radi svojih kulturnih ideala. Na osnovu toga se
zaključuje da bi otklanjanje ili znatno smanjenje ta­
kvih zahteva značilo vraćanja mogućnosti postizanja
sreće.
Pored toga postoji i drugi momenat razočaranja.
Poslednje generacije ljudi ostvarile su ogroman na­
predak prirodnih nauka i njihove tehničke primene
i učvrstile svoju vlast nad prirodom na način koji se
ranije nije mogao ni zamisliti. Pojedinosti o napretku
su svima poznate i nema potrebe da ih pominjemo.
Ljudi su ponosni ovim tekovinama i imaju prava na
to. Čini mi se, ipak, da su zapazili da ncuvo stečene mo­
gućnosti raspolaganja, prostorom i vremenom, potči-
njavanje snaga prirode, ispunjenje hiljadugodišnjih
želja nisu povećali obim zadovoljstava očekivanih od
života, niti ih prema njihovim osećanjima učinili
srećnijim. Iz ovih tvrdnji zadovoljićemo se zaključ­
kom da vlast nad prirodom nije jedini preduslov ljud­
ske sreće i da, takođe, nije jedini cilj kulture. Ali na
osnovu toga nećemo zaključiti da je tehnički napre­
dak bez vrednosti za našu ekonomiju sreće. Moglo bi
se prigovoriti: zar nije pozitivan dobitak u zadovolj­
stvu, nedvosmislen porast osećanja sreće, ako pone­
kad mogu da zaželim da čujem glas Svoga deteta koje
živi stotinama kilometara daleko od mene, kada ne­
posredno Došle iskrcavanja prijatelja, mogu da sa­
292 lz kulture i umetnosti

znam da je dobro prošao na dugom i napornom pu­

tovanju? Ne znači li ništa što je medicini uspelo da
ogromno smanji smrtnost male dece i opasnost od in­
fekcije porodilja, pa čak i da produži prošek života
kulturnih ljudi za značajan broj godina? Mogli bismo
nabrojiti još veliki broj isto toliko dobrih stvari za­
hvaljujući toliko kuđenom dobu naučnog i tehničkog
napretka. Ali, čuje se i glas pesimističke kritike, koji
opominje da se većina takvih zadovoljenja odigrava
po uzoru „jevtinog provoda” koji se veliča u jednoj
anegdoti. Uživanje takve vrste postižemo kada hladne
zimske noći izvučemo ispod pokrivača golu nogu i
opet je uvučemo. Dete nikada ne bi napustilo rodni
grad, da ne postoji železnica koja savlađuje daljine,
telefon ne bi bio potreban da se čuje njegov glas. Moj
prijatelj ne bi preduzeo putovanje morem da nije us­
postavljena plovidba preko okeana, pa mi ne bi bio
potreban telegraf da smiri moje brige. Cemu koristi
smanjenje dečje smrtnosti kada nas baš ona primo­
rava na najveća ograničenja rađanja dece, tako da u
krajnjoj liniji ne odgajamo više dece nego u vreme
pre carstva higijene. Svoj seksualni život u braku vo­
dimo, pri tome, pod teškim uslovima, a verovatno ra­
dimo i protiv korisnog prirodnog odabiranja. Najzad,
šta će nam dug život ako je težak, oskudan u radosti­
ma i toliko pun patnji, da nam je smrt dobrodošli
spasilac.
Izgleda sigurno da se ne osećamo dobro u našoj
današnjoj kulturi, iako je vrlo teško prosuditi da li
su se ljudi u prošlosti i u kolikoj meri osećali srećni-
jima i kakav su udeo u tome imali uslovi njihove kul­
ture. Uvek ćemo biti skloni da nevolju sagledamo ob­
jektivno, tj. da sebe sa svojim zahtevima i svojom
 Nelagodnost u kulturi 293

osetljivošćti postavimo u uslove u kojima bismo onda

ispitali kakve ćemo povode za osećanje sreće i nesreće
u njima naći. Ovakav način posmatranja, koji se čini
objektivnim jer ne uzima u obzir varijacije subjek­
tivne osetljivosti, naravno, najsubjektivniji je jer me-
sto svih drugih, nepoznatih duševnih stanja, stavlja
svoje. Sreća je, pak, nešto u potpunosti subjektivno.
Ma koliko se još uvek zgražavali zbog izvesnih situa­
cija, recimo antičkih robova na galijama, seljaka u
30-godišnjem ratu, žrtava svete inkvizicije, Jevrejina
koji očekuje pogrom, ipak nam je nemogućno da se
uživimo u te osobe, da odgonetnemo promene prijem-
čivosti za osećanja zadovoljstva i nezadovoljstva do
kojih su doveli prvobitna tupost, postepeno otuplje-
nje, prestanak nadanja, grublji i finiji način narko-
fiziranja. U slučaju mogućnosti najveće patnje stupa­
ju u dejstvo određeni duševni zaštitni uređaji. Cini
mi se nekorisnim da i dalje pretresam ovu stranu
problema.
Vreme je da se pozabavimo suštinom kulture čija
je vrednost za sreću dovedena u sumnju. Nećemo tra­
žiti formulu koja sa malo reči izražava tu suštinu, pre
nego što ponešto saznamo ispitivanjem. Dovoljno je,
dakle, da ponovimo1 da reč „kultura” označava celo-
kupni zbir postignuća i ustanova u kojima se naš ži­
vot razlikuje od života naših životinjskih predaka i
koje služe dvema svrhama: zaštiti čoveka od prirode
i uređenju odnosa među ljudima. Radi boljeg razu-
mevanja sakupićemo posebice obeležja kulture kako
se javljaju u ljudskim zajednicama. Pri tome ćemo se

1 Vidi: „Budućnost jedne iluzije” (Die Zukunft einer

IUueion) 1927.
294 Iz kulture i umetnosti

bez predomišljanj a rukovoditi običajnim govorom, ili,

kako se takođe kaže, jezičkim osećanjem, verujući da
će to biti u skladu i sa unutrašnjim spoznajama koje
se još opiru izražavanju apstraktnim recima.
Uvod je lak: kulturnim smatramo sve radnje i
vrednosti koje služe čoveku da koristi zemlju, da ga
štite od nasilja prirodnih sila i si. Najmanje je sum­
nji u ovaj vid kulturalnosti. Prva dela kulture ako se
vratimo dosta daleko unazad, bila su upotreba alata,
zfiuzdavanje vatre, izgradnja naselja. Među njima je
naročito značajno potčinjavanje vatre, izvanredno do­
stignuće kome nije bilo prethodnog uzora1. Ovim je
čovek utro puteve kojima od tada stalno ide sve dalje.
Lako se mogu odgonetnuti pobude za to. Svim svojim
oruđima čovek čini svoje organe (i motorne i senzor-
ne) savršenijim, ili otklanja prepreke njihovom delo-

1 Psihoanalitički materijal, nepotpun, ne sasvim razgo-

vetan, daje ipak fantastičan nagoveštaj o poreklu toga čo-
vekovog podviga. Pračovek kao da je imao običaj pri su­
sretu sa vatrom da zadovolji infantilnu želju time što je gasio
mlazom mokraće. Prema, sagama kojima raspolažemo, o prvo­
bitnom lažnom Značenju plamenih jezičaka, koji sukljaju
uvis ne može biti sumnje. Gašenje vatre mokrenjem, što čine
i kasniji džinovi, Gulivêr u Liliputu i Rabelais-ov Gargantua,
predstavljalo je neku vrstu seksualnog akta sa čovekom, uži­
vanje u muškoj potenciji kroz homoseksualni dvoboj. Onaj
koji se prvi odupro tome zadovoljstvu i sačuvao vatru, mo­
gao ju je poneti sa sobom i uzeti u svojti službu. Činom suz­
bijanja plamena svog sopstvenog seksualnog uzbuđenja, ukro­
tio je prirodnu snagu vatre. Ova velika kulturna pobeđa
bila je, dakle, nagrada za odricanje od nagona. Izgleda da je
zatim žena postavljena za čuvara zarobljene vatre na doma­
ćem ognjištu jer joj anatomska građa onemogućava da po­
pusti takvom iskušenju. Vredno je spomena da analitičko
iskustvo redovno pokazuje povezanost častoljublja, plamena
i uretralne erotike.
 Nelagodnost , u kulturi 295

vanju. Motori mu daju džinovsku snagu, koju može

kao i svoje mišiće da upućuje gde želi, da sagradi brod
i avion, tako da ni vazduh ni voda ne mogu da spreče
njegovo kretanje. Naočarima koriguje manu sočiva u
svom oku, dogledom posmatra daleka prostranstva,
mikroskopom savlađuje granice vidljivosti određene
građom mrežnjače. Stvorio je instrumenat u obliku
fotografske kamere koji zadržava trenutne vidne uti­
ske. To isto čini gramofonska ploča sa zvučnim uti­
scima, koji su isto tako prolazni. Obe su u osnovi ma­
ter ijalizacija date mu sposobnosti sećanja, njegovog
pamćenja.. PompćU telefona čuje sa razdaljina koje bi
čak t bajke priznale nedostupnim. Pisanje je u po­
četku bio govor odsutnog. Kuća je zamena za majči­
nu utrobu, koja je prvi ali verovatno još uvek željeni
dom, u kome se sigurno toliko dobro osećao.
Dela koja je čovek stvorio na ovoj zemlji pomo­
ću svoje nauke i tehnike ne samo što zvuče kao bajka,
već su zapravo ispunjenje svih — a ne samo većine —
želja iz bajki. Na zemlju je prvobitno stupio kao sla­
bašno životinjsko biće, a svako biće njegove vrste
uvek mora da stupi na nju kao nemoćno odojče —
,,oh inch of nature”. Sva ova dobra može smatrati kul­
turnim nasleđem. Od davnina je izgradio predstavu
ideala svemoći i sveznanja i njih ovaplotio u svojim
bogovima. Njima je pripisivao sve što je izgledalo
nedostižno željama ili mu je bilo zabranjeno. Sme se,
dakle, reći: ovi bogovi bili su ideali kulture. Sada se
sasvim približio ispunjenju tih ideala, tako reći i
sam je postao Bog. Naravno, samo saglasno opšte ljud­
skom shvatanju o dostizanju ideala. Ni u čemu savr­
šeno, ponegde baš nikako a drugde samo polovično.
Covek je, moglo bi se reći, postao neka vrsta boga sa
296 Iz kulture i umetnosti

protezama. Stvarno veličanstven, kada postavi sve

svoje pomoćne organe. Ali, oni mu nisu prirasli i prir
moravaju ga u nekim prilikama da još mnogo stvara.
Uostalom, ima prava da se teši time što taj razvoj neće
biti završen baš sa godinom gospodnjom 1930. Buduća
vremena će doneti novi, verovatno nepojmljivo veliki
napredak u ovoj oblasti kulture i povećati još više
sličnost Bogu. Našeg ispitivanja radi, ne smemo za­
boraviti da se današnji čovek iako sličan Bogu ne
oseća srećnim.
Nekoj zemlji, dakle, priznajemo da je dostigla vi­
soku kulturu kada vidimo da se u njoj neguje i celi-
shodno sprovodi sve ono što čoveku služi za korišće-
nje zemlje i njegovu zaštitu od prirodnih sila, ukrat­
ko rečeno što mu je korisno. U takvoj zemlji je regu-
lisan tok rekama koje prete poplavama, a- vodu im
odvode kanalima onamo gde u njoj oskudevaju. Zem­
ljište je brižljivo obrađeno i zasađeno rastinjem koje
tu može da uspeva. Mineralno blago se marljivo iznosi
iz dubine na površinu i prerađuje u željene alate i
oruđa. Saobraćajna sredstva ¿u mnogobrojna, brza i
pouzdana. Divlje i opasne životinje su uništene. Ga­
jenje onih koje su pripitomljene i postale domaće u
punom je zamahu. Međutim, prema kulturi imamo
još i druge zahteve, nadamo se da ćemo ih u istim
tim zemljama naći ostvarene u znatnoj meri. Kao da
želimo da poreknemo najpre postavljenu tvrdnju,
kulturnim nazivamo i kada vidimo da je pažnja ljudi
posvećena stvarima koje baš ni po čemu nisu korisne
(koje su pre nekorisne), na primer, kada se u varoši
na neophodnim zelenim površinama koje služe za
igrališta i kao rezervoar vazduha nalaze i leje cveća
ili kada su prozori stanova ukrašeni saksijama sa cve-
 Nelagodnost u kulturi 297

ćem. Uhrzo zapažamo da je ono nekorisno, za koje

očekujemo da će se ceniti u kulturnijoj sredini, lepo-
ta. Zahtevamo da kulturan čovek bude poštovalac le-
pote kad na nju naiđe u prirodi i da je, prema veštim
svojih ruku, ostvaruje na predmetima; Daleko smo od
toga da ovim iscrpemo sve što očekujemo od kulture.
Zahtevamo da vidimo i znake čistoće i reda. Nemamo
visoko mišljenje o kulturi engleske provincijske va­
roši iz doba Sekspira kada pročitamo da se pred vra­
tima kuće njegovih roditelja u Stratfordu nalazila ve­
lika gomila đubreta. Nismo u stanju da se uzdržimo,
pa grdimo „varvarstvo" (što je suprotno kulturi), ako
na stazama Bečke šume vidimo razbacanu hartiju. Ne­
čistoća svake vrste čini nam se da je nespojiva sa kul­
turom. Protežemo zahteve za čistoćom i na čovečje
telo. Sa zaprepašćenjem slušamo o zadahu koji se
širio od ličnosti Kralja Sunca. Klimamo glavom kada
nam u, Isola Bella pokažu mali umivaonik koji je slu­
žio Napoleonu za jutarnju toaletu. Ne čtidimo se čak,
ako neko upotrebu sapuna uzima kao neposredno me-
rilo kulture. Slično važi i za red, koji se kao i čistoća
u potpunosti tiče ljudskog roda. Za razliku od čistoće
koju u prirodi ne možemo očekivati, red štaviše, pred­
stavlja oponašanje prirode. Posmatranje velikih astro­
nomskih pravilnosti ne samo da je čoveku poslužilo
kao uzor, već je dalo i polazne tačke uvođenju reda
u svoj život. Red je neka vrsta prisile ponavljanja
koja na osnovu jednom uspostavljenog poretka odre­
đuje kada, gde i kako treba nešto učiniti, kako bisn
se u svakom sličnom slučaju poštedeli kolebanja i
oklevanja. Dobrobit reda se ne može poreći. On lju­
dima omogućava da najcelishodnije koriste prostor i
vreme a pritom im štedi fizičku snagu. S pravom bi­
298 Iz kulturp i umetnosti

smo mogli očekivati da se on provlači od početka i bez

prisile kroz ljudsku delatnost, pa je opravdano čuđe­
nje što to nije slučaj, čovek u svome radu ispoljava
prirodnu sklonost za nemarnost, neurednost i tek ga,
uz velike napore, moramo vaspitati da oponaša nebe­
ske uzore.
Lepota, čistoća i red očigledno zauzimaju poseb­
no mesto među zahtevima kulture. Niko neće tvrditi
da su oni isto toliko važni koliko savlađivanje prirod­
nih sila i drugi momenti, koje ćemo upoznati; pa ipak,
niko ne želi da ih potisne kao sporedne. Primer lepo-
te, sam po sebi, pokazuje da kultura nije zamišljena
radi korisnosti te je ne smemo izostaviti među onim
što je od interesa za kulturu. Korist reda je sasvim
očigledna. Što se tiče čistoće, pretpostavljamo da nju
zahteva higijena, ali možemo naslutiti da ovaj odnos
nije bio sasvim nepoznat ljudima i pre doba naučne
zaštite od bolesti. Korisnost nam ipak ne objašnjava
u potpunosti tu težnju; mora da je još nešto posredi.
Ali mi smatramo da nijednim drugim svojstvom
ne možemo bolje obeležiti kulturu nega poštovanjem
i negovanjem viših psihičkih delatnosti, intelektual­
nih, naučnih i umetničkih postignuća, vodeće uloge
koja se u čovečjem životu pripisuje idejama. Među
tim idejama nalaze se na vrhu religiozni sistemi, čiju
sam zamršenu građu pokušao na dragom mestu da
rasvetlim. Uz njih su filozofske spekulacije i, najzad,
ono što bi se moglo nazvati ljudskim idealima: njiho­
ve predstave o mogućnom savršenstvu pojedinca, na­
roda, čitavog čovečanstva i zahtevi koji se postavlja­
ju na osnovu ovakvih predstava. Ove tvorevine nisu
međusobno nezavisne, one su, štaviše, prisno ispre-
pletane, što otežava ne samo njihovo prikazivanje već
 Nelagodnost u kulturi 299

i psihološko objašnjenje njihovog postanka. Prihvati­

mo li, sasvim uopšteno, da je opruga koja pokreće
svaku čovekovu delatnost težnja ka oba cilja koji se
slivaju: ka koristi i ka postizanju uživanja, onda mo­
ramo smatrati da to važi i za ovde navedene kulturne
pojave, mada se to uočava lako samo u naučnoj i
umetničkoj delatnosti. Nema sumnje da i one druge
delatnosti odgovaraju jakim potrebama čoveka, mo­
žda onakvim koje su razvijene samo kod manjeg bro­
ja ljudi. Isto tako ne smemo dozvoliti da nas dovedu
u zabludu nečiji sudovi o vrednosti pojedinih religi­
oznih, filozofskih sistema i tih ideala. Bez obzira na to
vidimo li u njima najviše dostignuće ljudskog duha ili
ih sažaljevamo kao zablude, moramo priznati da nji­
hovo postojanje, a naročito ako one preovladavaju,
označava visok stupanj kulture.
Poslednja, svakako ne najbeznačajnija karakter­
na osobina neke kulture koju treba da ocenimo, jeste
kako su uređeni odnosi među ljudima, društveni od­
nosi, što se odnosi na čoveka kao suseda, pomagača,
seksualni objekt drugoga, člana porodice i države.
Ovde 6će biti izuzetno teško da se oslobodimo nekih
idealnih zahteva kako bismo shvatili ono što je uop-
šte kulturno. Mogli bismo možda početi objašnjenjem
da se kulturalni elemenat pojavljuje u trenutku prvog
pokušaja da se urede društveni odnosi. U odsustvu
ovakvog pokušaja, odnosi bi bili podređeni samo volji
pojedinca, tj. fizički jači bi ih podesio prema svojim
interesima i nagonskim podsticajima. Ništa se ne bi
tu promenilo, ako taj jači naiđe na pojedinca jačeg
od sebe. Zajednički život ljudi je moguć tek kada se
sakupi većina koja je jača od bilo kog pojedinca i koja
je ujedinjena protiv svakog pojedinca. Moć zajednice
300 lz kulture i umetnosti

se sada postavlja kao „pravo” nasuprot moći poje­

dinca, koja se osuđuje kao gruba sila. Zamena moći
pojedinca zajednicom predstavlja odlučan korak za
kulturu. Suština leži u ograničenju mogućnosti zado­
voljenja članova zajednice. Pojedinac nije poznavao
takve ograde. Sledeći zahtev kulture je stoga pravda,
to će reći osiguranje da jednom stvoren poredak neće
ponovo biti skršen u korist pojedinca. Etička vred-
nost ovakvog prava ovde se neće prosuđivati. U da­
ljem razvoju, kultura izgleda teži da ovo pravo ne
bude samo izraz volje neke male zajednice (kaste,
društvenog sloja, plemena) koja se prema drugoj, mo­
žda brojnijoj masi opet ponaša kao nasilnik. Krajnji
ishod treba da bude zakon, kome su svi (u najmanju
ruku svi podobni za zajednicu) doprineli žrtvom svo­
ga nagona i koji ne dopušta da neko (opet sa istim
izuzetkom) postane žrtvom grube sile.
Lična sloboda nije proizvod kulture. Ona je bila
najšira pre pojave bilo kakve kulture, mada je onda
bila bez vrednosti jer je čovek jedva bio u stanju da
je brani. Razvojem kulture ona doživljava ograniče­
nja a pravda iziskuje da niko ne bude povlašćen od
tih ograničenja. Pojava koja se javlja u svakoj ljud­
skoj zajednici u vidu težnje za slobodom može zna­
čiti pobunu protiv neke postojeće nepravde i zato biti
korisna za dalji razvoj kulture i podnošljiva kulturi.
Ali može isto tako poticati iz ostataka prvobitne lično­
sti nezauzdane kulturom i tako postati osnova neprija­
teljstva prema kulturi. Težnja za slobodom diže se da­
kle protiv nekih određenih oblika i zahteva kulture
ili protiv kulture uopšte. Izgleda nemoguće da čoveka
možemo bilo kakvim uticajima navesti da preobrazi
svoju prirodu u prirodu termita, zato će uvek braniti
 Nelagodnost u kulturi 301

svoje zahteve za ličnom slobodom pred voljom mase.

Dobrim delom je borba čovečanstva usredsređena na
jedan zadatak — iznalaženje celishođnog tj. srećnog
poravnanja između individualnih i kulturnih zahteva
mase. Sudbinski problem je za njih da li je mogućno
postići takvo poravnanje kroz neki oblik kulture ili
se sukob ne može izgladiti.
Pošto smo dozvolili opštem osećanju da nam kaže
koje osobenosti čovekovog života treba da nazivamo
kulturnim, dobili smo celovitu predstavu o kulturi.
Doduše, nismo saznali više nego što je opšte poznato.
Pri tome smo pazili da se i sami n e saglasimo sa pre­
drasudom da kultura znači isto što i usavršavanje, da
je ona put ka savršenstvu koje je predodređeno čo-
veku. Ali sada nam se nameće jedno gledište koje
možda ukazuje na nešto drugo. Razvitak kulture iz-
gleđa nam kao svojevrstan proces kome podleže čo-
večanstvo i u kome nam se ponešto čini poznatim. Taj
proces možemo okarakterisati promenama koje on
prouzrokuje na nama već poznatim nagonskim sklo­
nostima, čije je zadovoljenje, u stvari, ekonomski za­
datak našeg života. Neki od instinkata su na takav na­
čin svareni da se namesto njih pojavi ono što nazi­
vamo karakternim svojstvom pojedinaca. Najznačaj­
niji primer takvog procesa pronašli smo u analnoj
erotici mladog čoveka. Prvobitno njegovo interesova-
nje za funkcije ekskrecije, njene organe i produkte,
preobražava se u toku rastenja u grupu svojstava
koja znamo kao štedljivost, smisao za urednost i či­
stoću. Ona su, sama po sebi, dragocena i dobrodošla,
ali mogu suviše preovladati i izmetnuti se u ono što
nazivamo analnim karakterom. Ne znamo kako se to
dešava, ali ne može se sumnjati u tačnost ove postav­
302 Iz kulture i umetnostl

ke1. I tako smo utvrdili da su red i čistoća bitni za-

htevi kulture, mada njihova neophodnost u životu
nije ubedljiva, baš kao ni njihova pogodnost da budu
izvori zadovoljstva. Na ovom mestu morao je prvi put
da nam se nametne utisak sličnosti procesa kulture sa
razvojem libida u pojedinca. Drugi nagoni se navedu
na to da promene uslove za svoje zadovoljenje, da se
upute drugim stazama, što se u većini slučajeva po­
dudara sa dobro nam poznatom sublimacijom (nagon­
skih ciljeva), dok se u drugim slučajevima još mogu
razlikovati od sublimacije. Sublimacija nagona je po­
sebno istaknuta crta kulturnog razvitka, ona omogu­
ćava da više psihičke aktivnosti, naučne, umetničke,
ideološke, postignu tako značajnu ulogu u kulturnom
životu. Prepuštajući se prvom utisku, moglo bi se reći
da je sublimacija uopšte sudbina nagona, iznuđena
kulturom. Ali biće bolje da o tome još razmislimo.
Najzad, treće, a to je izgleda najvažnije: nemoguće je
sagledati u kolikoj meri je kultura izgrađena na od­
ricanju od nagona, koliko-se zasniva baš na pretpo­
stavci o nezadovoljenju (suzbijanju, potiskivanju ili
nečem drugom) jakih nagona. Ovo, „odricanje zbog
kulture” gospodari prostranom oblašću socijalnih od­
nosa ljudi. Već nam je poznato da je ono uzrok nepri­
jateljstva, protiv koga moraju da se bore sve kulture.
Ono će mnogo zahtevati i od našeg naučnog rada, tre­
ba da damo mnoga objašnjenja. Ne može se lako ra-
zumeti kako se to omogućuje da se neki nagon liši za­

1 V. „Karakter i analna frotika” (Charakter und Anal-

erotik) 1908. (Sabrana dela, knj. V) i mnogobrojne druge pri­
loge E. Joneš-a i dr.
 Nelagodnost u kulturi 303

dovoljenja. To nije nimalo bezopasno, ne kompen-

zuje li se to ekonomski, mogu nastati ozbiljne smetnje.
Ali želimo li saznati koliku vrednost zaslužuje
naše shvatanje o razvoju kulture kao specifičnog pro­
cesa koji se može porediti sa normalnim sazrevanjem
ličnosti, očigledno moramo načeti drugi problem i sebi
postaviti pitanje: pod kakvim uticajima započinje ra­
zvoj kulture, kako je nastala i čime je određen njen
razvojni put.
 IV

Zadatak izgleda prevelik. Ne ustežem se da pri­

znam da sam obeshrabren. Izneću ono maio što sam
mogao da dokučim.
Pošte je pračovek otkrio da je u njegovim ruka­
ma (ovo treba shvatiti doslovno) da li će radom po­
boljšati svoju sudbinu na zemlji, nije moglo da mu
bude svejedno radi li neko s njim ili protiv njega.
Onaj drugi je dobio vrednost saradnika s kim je ko­
risno živeti zajedno. Još ranije, u prađoba, dok je li­
čio na majmuna, stekao je naviku osnivanja porodice.
Članovi porodice bili su verovatno njegovi prvi po­
magači. Može se pretpostaviti da je osnivanje poro­
dice bilo u vezi s tim da potreba za polnim zadovolje­
njem više nije nailazila kao gost koji se iznenada
pojavi a posle odlaska dugo ne daje glasa o sebi, već
je postala stalni stanar u pojedinca. Mužjak je time
dobio motiv da uz sebe zadrži ženu, ili uopštenije,
seksualne objekte. Ženke koje nisu htele da se odvo­
je od svojih bespomoćnih mladunaca morale su, već
i radi njihovog dobra, da ostanu uz jačeg mužjaka1.

1 Iako je organska periodičnost seksualnog zbivanja

očuvana, njen uticaj na psihičku komponentu seksualnog
uzbuđenja je tako reći obrnut. Ova izmena je ponajpre uz-
 Nelagodnost u kulturi 305

U toj primitivnoj porodici još nedostaje jedno bitno

Obeležje kulture. Volja poglavice i oca je bila neogra­
ničena. U Totem i tabu pokušao sam da pokažem put

ročno vezana sa gubljenjem značaja mirisnih nadražaja, ko­

jima je menstruacija delovala na psihu mužjaka. Njihovu
ulogu preuzimaju vidne draži, koje su, nasuprot povreme­
nim mirisnim dražima, bile u stanju da deluju neprekidno.
Tabu menstruacije potiče od ovog „organskog potiskivanja”
kao odbrana od jedne prevazidene faze razvoja. Sve druge
rtiotivacije su verovatno sekundarne prirode. (Uporedi: C. D.
Dali, Mitologija hinduizma i kompleks kastracije. Imagb
XIII, 1927). Ovakvo zbivanje še ponavlja na drugom nivoU,
kada bogovi iz jednog prevaziđenog kulturnog perioda po­
staju demoni. Slabljenje mirisnih draži izgleda da je i samo
posledica čovekov.og odvraćanja sa tla, usvajanjem usprav­
nog hoda, koji je učinio vidljivim do tada skrivene genita­
lije i stvorio potrebu za njihovom zaštitom, pa tako prouz­
rokovao stid.
Na početku sudbonosnih procesa kulture nalazilo bi se,
prema tome, čovekoVo uspravljanje. Otuda lanac događaja
ide preko gubljenja značaja mirisnih draži, izolovanja perio­
de sa prevagom vidnih draži, vidljivosti polnih organa, do
stalnosti seksualnog uzbuđenja, osnivanja porodice i time do
praga ljudske kulture. Ovo je samo teoretska spekulacija, ali
dovoljno značajka da zaslužuje egzaktnu proveru ispitiva­
njem osobenosti života čoveku bliskih životinja.
Socijalni razlozi su očigledni i u kulturnoj težnji za
čistoćom. Ona nalazi naknadno opravdanje u higijenskim
obzirima, ali se ispoljila još pre toga saznanja. Nagon za
čistoćom potiče iz težnje za uklanjanjem ekskremenata, koji
su. postali neprijatni čulnim opažajima. Znamo da je druk­
čije u detinjstvu. Ekskrementi ne pobuđuju odvratnost u đe-
tetu, oni mu se čine dragocenim kao odvojen deo sopstve-
nog tela,
Vaspitanje nastoji naročito energično da ubrza tok pred­
stojećeg razvoja, koji će učiniti da ekskrementi postanu
bezvredni, odvratni, mrski, ružni. Takva promena vicdnosti
teško bi bila moguća da ove materije oduzete telu nisu zbog
svoga jakog mirisa bile osuđene na istu sudbinu koja je za­
desila mirisne draži, posle čovekovog uspravljanja sa tla.

20 F r o jd . O d a b r a n a d e la , V
306 Iz kulture i umetnosti

koji je vodio od takve porodice do sledećeg stupnja

zajedničkog življenja u obliku bratstva. Savladavši
oca, sinovi su otkrili da ujedinjeni mogu biti jači od
pojedinca. Totemistička kultura počiva na ograniče­
njima koja su oni morali da nametnu jedan drugome
radi održavanja novog poretka. Tabu propisi bili su
prvo „pravo”. Život ljudi u zajednici bio je, dakle,
dvojako zasnovan: prisilom na rad, što je nametala
nametnuta nužda spolja, i silom ljubavi, zbog koje se
čovek nije hteo lišiti seksualnog objekta u obličju
žene, a žena deteta, od sebe otrgnutog dela. Eros i
Ananke su postali i roditelji ljudske kulture. Prvi
uspeh kulture bio je to što je, sada, i veći broj ljudi
mogao da ostane u zajednici. Pošto su u tome sudelo-
vale obe velike sile, moglo se očekivati da će se dalji
razvoj odvijati glatko, u smislu sve uspešnijeg savla­
đivanja spoljnog sveta i daljeg povećanja broja ljudi
obuhvaćenih zajednicom. Zato nije lako razumeti za­
što kultura može da deluje na učesnike drugačije, a
ne da ih Čini samo srećnima.

Analna erotika, dakle, podleže najpre „organskom po­

tiskivanju” koje je utrlo put kulturi. Socijalni faktor, koji se
stara o daljem preobražavanju analne ferotike, pokazuje se u
tome što je toveku, bez obzira na to koliko je odmakao u
razvoju, uvek samo miris tuđih ekskremenata odvratan, go­
tovo nimalo miris sopstvenih. Nečist čovek, odnosno onaj
koji svoj izmet ne uklanja, vređa dakle, drugoga i nema pre­
ma njemu obzira. To govore i najsočnije i najviše upotreb­
ljavane psovke. Isto tako, ne bi se moglo shvatili zašto se
čovek služi imenom svoga najvernijeg prijatelja iz životinj­
skog sveta kao psovkom da pas dvema svojim osobinama ne
zaslužuje prezir čoveka: životinja je koja njuši, koja se ne
gadi ekskremenata i ne stidi se svojih seksualnih funkcija.
 Nelagodnost u kulturi 307

Pre nego što počnemo da istražujemo otkuda

može da naiđe neka smetnja, dozvolićemo sebi jedno
skretanje (priznanjem da je ljubav jedna od oSnova
kulture) kako bismo popunili prazninu u jednom rani­
jem izlaganju. Rekli smo: iskustvo da polna (geni­
talna) ljubav pruža čoveku doživljaj najpotpunijeg
zadovoljenja, da mu, štaviše, predstavlja obrazac sva­
ke sreće, trebalo je da ga navede da i nadalje u ži­
votu traži sreću u oblasti polnih odnosa, da genitalnu
erotiku postavi u centar života. Nastavili smo da on
na taj način postaje opasno zavisan od jednog dela
spoljnog sveta, naime od izabranog ljubavnog objek­
ta, i da se izlaže najljućim patnjama ako bude pre­
zren od njega ili ako ga izgubi zbog neverstva ili smr­
ti. Mudraći svih vremena su zato najupornije odvra­
ćali od tog životnog puta; pa ipak, on nije izgubio
svoju privlačnost u očima velikog broja ljudi.
Veoma malom broju ljudi njihova konstitucija
omogućava da ipak nađu sreću putem ljubavi ali su
pri tome neizbežne dalekosežne duševne promene u
funkciji ljubavi. Te osobe postaju nezavisne od sau-
čestvovanja objekta, jer glavnu vrednost premeštaju
sa cilja da budu voljeni na sopstveno voljenje. Oni se
zaštićuju od gubitka ljubavi time što svoju ljubav ne
usmeravaju na pojedinačne objekte, već podjednako
na sve ljude. Oni izbegavaju kolebanja i razočaranja
genitalne ljubavi time što je odvrate od njenog seksu­
alnog cilja, a nagon pretvore u stremljenje sa zapre-
čenim ciljem. Na taj način postižu u sebi jedno sta­
nje ujednačenog, nenarušivog osećanja Jiežnosti koje
više nema mnogo spolj ne sličnosti sa burnom genital­
nom ljubavi od koje potiče. Sveti Franje Asiški, iz­
gleda; najdalje je dospeo takvim korišćenjem ljubavi

20*
308 Iz kulture i umetnosti

za doživljavanje unutarnje sreće. Ono u čemu mi vi­

dimo jednu od poznatih tehnika za zadovoljavanje
principa uživanja često je dovođena u vezu i sa reli­
gijom, sa kojom je možda povezana u onim udaljenim
oblastima gde se zanemaruje razlikovanje između Ja i
objekata, i objekata među sobom. Jedno etičko gledi­
šte čija će nam dublja motivacija kasnije postati ja­
sna vidi u takvoj spremnosti da se vole svi ljudi i celi
svet najuzvišeniji stav do kojeg čovek može da se
uzdigne. Već na ovom mestu ne želimo da krijemo
svoje dve najveće sumnje. Nama se čini da ljubav
koja ne bira gubi jedan deo sopstvene vrednosti jer
čini nepravdu objektu. Zatim: nisu svi ljudi vredni
ljubavi.
Ljubav koja je izgradila porodicu ostaje kako u
svome prvobitnom vidu, u kojem se ne odriče direkt­
nog seksualnog zadovoljenja tako i u svojoj modifi­
kaciji, nežnosti sa zaprečenim ciljem koja je u kul­
turi i dalje delotvorna. U oba oblika ljubav i dalje
vrši funkciju da međusobno povezuje veći broj ljudi
i to čvršće nego što to postižu interesi radne zajed­
nice. Nemarno upotrebijavan je reči „ljubav” u govo­
ru ima svoje genetsko opravdanje. Ljubavlju naziva­
mo vezu između muškarca i žene koji su na osnovu
svojih seksualnih potreba zasnovali porodicu, ali, ta-
kođe, i pozitivna osećanja između roditelja i dece,
braće i sestara u porodici, iako takvu vezu moramo
da opišemo kao ljubav sa zaprečenim ciljem, kao ne-
žnost. Ljubav sa zaprečenim ciljem je prvobitno ta-
kođe bila potpuno čulna ljubav i još uvek je takva
u čovekovom nesvesnom. Obe te ljubavi, potpuno čul­
na i ona sa zaprečenim ciljem, deluju i izvan po­
rodice i uspostavljaju nove veze sa dotle tuđim Iju-
 N elagodnost u k u ltu ri 309

dima. Genitalna Ijubav vodi osnivanju novih poro­

dica, a ona sa zaprečenim ciljem uspostavljanju pri­
jateljstava, što postaje važno u odnosu na kulturu,
jer su ta prijateljstva slobodna od izvesnih ograniče­
nja genitalne ljubavi, npr. od njene isključivosti. Ali
u toku razvoja odnos ljubavi prema kultu gubi svo­
ju jednosmislenost. S jedne strane ljubav se suprot­
stavlja interesima kulture, a s druge strane kultura
ugrožava Ijubav osetnim ograničenjima.
Takvo razdvajanje izgleda neizbežno. Njegov
razlog se ne može odmah utvrditi. Ono se najpre ispo-
Ijava kao sukob porodice i veće zajednice čiji je pri­
padnik pojedinac. Već smo saznali da je jedno od
glavnih nastojanja kulture da ljude udružuje u ve­
like zajednice. Porodica, međutim, neće da ispusti
jedinku. Ukoliko je prisnija vezanost članova poro­
dice, utoliko više su često skloni da se izdvoje od
drugih; utoliko teže stupaju u širi životni krug. Filo-
genetski stariji, u detinjstvu jedino postojeći način
zajedničkog života, brani se da ga ne smeni onaj ka­
snije kulturom stečeni. Odvajanje od porodice postaje
zadatak za svaku mladu osobu a njegovo rešenje dru­
štvo često podupire pubertalnim ritualima i obredi­
ma primanja. Imamo utisak da su te teškoće vezane
za svaki oblik psihičkog života, pa čak i za svaki
organski razvoj.
Zatim, ubrzo žene dolaze u protivurečnost sa
kulturnim stremljenjem i ispoljavaju svoj usporava­
jući i zadržavajući uticaj. Baš one, koje su u početku
zahtevima svoje ljubavi postavile temelj kulture.
Zene zastupaju interese porodice i seksualnog živo­
ta. Kulturna delatnost postala je sve više stvar mu­
škaraca. njima nameće sve teže zadatke, primorava
310 lz kulture i umetnosti

ih da sublimiraju nagone, čemu su žene slabo do­

rasle. Kako čovek ne raspolaže neograničenim koli­
činama psihičke energije, on mora da obavlja svoje
zadatke raspodeljujući celishodno libido. Sve što utro­
ši u kulturne svrhe, on najvećim delom oduzima od
žene i seksualnog života. Stalno druženje sa muškar­
cima, zavisnost od odnosa sa njima, otuđuju ga čak i
od dužnosti muža i oca. Tako se zbog zahteva kul­
ture žena oseća potisnutom u pozadinu, pa prema
kulturi zauzima neprijateljski stav.
Tendencija kulture da ograniči seksualni život
nije ništa manje očevidna od druge — da proširi
krug kulture. Prva faza kulture, totemizam, već na­
meće zabranu incestuoznog izbora objekta, što je
možda najteže osakaćenje koje je ikad pretrpeo čo-
večji ljubavni život. Tabu, zakoni i običaji postav­
ljaju nova ograničenja koja pogađaju i muškarce i
žene.
U ovome sve kulture ne idu podjednako daleko.
Privredna struktura društva utiče i na razmere pre­
ostale seksualne slobode. Kao što znamo, kultura se
povinjava prisili ekonomske nužnosti, jer veliki deo
psihičke energije koji sama troši mora da oduzme
od seksualnosti. Kultura se u tom pogledu odnosi pre­
ma seksualnosti kao jedno pleme ili jedan društveni
sloj koji iskorišćuje drugi. Strah od pobune potla­
čenih nameće strože mere opreznosti. Vrhunac takvog
razvoja pokazuje naša zapadnoevropska kultura. Psi­
hološki je sasvim opravdano što počinje time da osu­
đuje pojave dečjeg seksualnog života, jer je obuzda-
vanje seksualnih prohteva odraslih bezizgledno —
ako nije pripremljeno u detinjstvu. A li ničim se ne
može opravdati što je kulturno društvo toliko daleko
 N elagod n ost u k u lt u r i 311

da poriče postojanje tih pojava koje se ne samo lako

mogu dokazati nego su, štaviše, upadljive. Polno zre­
loj osobi izbor objekta ograničen je na suprotan pol,
a većina ekstragenitalnih načina zadovoljenja je za­
branjena kao perverzija. Zahtev, izražen ovim zabra­
nama da seksualni život bude za sve jednoobrazan,
— ne vodi računa o neujednačenostima urođene i
stečene seksualne konstitucije ljudi i priličnom broju
oduzima seksualno uživanje, pa tako postaje izvor
teške nepravde. Ishod ovih mera ograničavanja mo­
gao bi biti taj da svi seksualni interesi normalnih
ljudi, onih koji nisu u tome sprečeni konstitucijom,
teku neoštećeni kroz preostale otvorene kanale. A li
i heteroseksualna genitalna ljubav, koju je mimoišla
zabrana, takođe je okrnjena ograničenjima legitim­
nosti i monogamije. Današnja kultura daje jasno na
znanje da dozvoljava seksualne odnose samo na osno­
vu jedne jedanput uspostavljene i neraskidive veze
muškarca i žene, da ne trpi seksualnost kao izvor za­
dovoljenja, sam po sebi, i da je rešena da je pod­
nosi jedino kao vrelo razmnožavanja koje je do sada
nezamenljivo.
Naravno, to je krajnost. Poznato je da se to nije
moglo sprovesti, ni za kraće vreme. Samo su se sla-
bići priklanjali tolikom potkresivanju svoje seksualne
slobode a jače prirode samo pod uslovima izvesne
kompenzacije, o čemu će biti reči kasnije. Kulturno
društvo bilo je primorano da prelazi ćuteći preko
mnogih prekoračenja, koja bi, prema svojim propisi­
ma, moralo da progoni. Samo, pe smemo pasti u su­
protnu zabludu pa da takav kulturni stav smatramo
potpuno bezopasnim jer ne ostvaruje sve svoje name-
re. Seksualni život čoveka u svakom slučaju teško je
312 Iz k u lt u r e i u m e tn o s ti

oštećen i ostavlja ponekad utisak jedne funkcije koja

je u toku nazadovanja kao što su, izgleda, naši zubi;
naša kosa u svojstvu organa. Verovatno možemo
s pravom smatrati da je značaj seksualnog života kao
vrela osećanja sreće, dakle, za ispunjavanje našeg
životnog cilja, znatno umanjeno.1 Pokašto nam se
čini da ne samo pritisak kulture nego i nešto u biti
same funkcije onemogućava puno zadovoljenje i
gura nas na druge puteve. Možda smo u zabludi, ali
teško je to utvrditi.2

1 Među književnim delima tananog Engleza Dž. Gol-

svortija (J. Galsworthy), koji danas uživa opšte priznanje,
odavno cenim jednu pričicu čiji je naslov „Jabuka” (The
Appletree). Ona veoma uverljivo pokazuje kako u životu da­
našnjeg kulturnog čoveka više nema mesta za jednostavnu,
prirodnu ljubav dvaju ljudskih bića.
2 Sledećim primedbama potkrepiću gore pomenutu pret­
postavku; i čovek je životinjsko biće nedvosmisleno bisek-
sualne osnove. Covek postaje stapanjem dveju simetričnih
polovina od kojih je, prema gledištu nekih istraživača, jed­
na čisto muška a druga čisto ženska. Moguće je, takođe, da
su obe polovine prvobitno bile hermafroditne. Polnost je bio­
loška činjenica, koju je psihološki teško shvatiti, iako je iz­
vanredno važna za duševni život. Obično kažemo: svaki čo­
vek pokazuje i muška i ženska nagonska stremljenja, po­
trebe, svojstva. Međutim, karakter muškog ili ženskog može,
doduše, da pokaže anatomija, ali psihologija nikako. U njoj
suprotnost polova izbledi i svodi se na suprotnost između
aktivnosti i pasivnosti, pri čemu i suviše nepromišljeno do­
vodimo u vezu aktivnost sa muškošću, a pasivnost sa žen-
stvenošću, što se u životinjskom carstvu nipošto ne može po­
tvrditi bez izuzetka. Učenje o biseksualnosti je još u mraku
i to što još nije našlo dodirnu tačku sa naukom o nagonima
osećamo u psihoanalizi kao veliku smetnju. Ma kako to bilo.
ako prihvatimo kao činjenicu da pojedinac u svom seksual­
nom životu hoće da zadovolji i muške i ženske želje, onda
moramo očekivati da te zahteve neće moći ispuniti isti objekt
1 da će jedan drugoga ometati ukoliko ne pođe za nikom da
 V

Psihoanalitički rad nam je pokazao da takozvani

neurotičan ne podnose baš odricanja u seksualnom
životu. Svojim simptomima stvaraju sebi zamene za

se oni odvoje i da se svako stremljenje uputi posebnim p u ­

tem, koji njemu odgovara. Druga teškoća se pojavljuje otu­
da što je erotičnoj vezanosti, osim njoj svojstvene sadističke
komponente, često priključena izvesna količina direktno agre­
sivnih sklonosti. Objekt ljubavi neće uvek prema ovim kom­
plikacijama pokazati toliko razumevanja i trpeljivosti, ko­
liko ona seljanka koja se žali da je muž više ne voli, jer je
već nedelju dana nije istukao.
A li najdublje siže pretpostavka koja se nadovezuje na
zaključke u primedbi na str. 36 (knjige), da su uspravljanje
čoveka i obezvređivanje čula mirisa dovela celokupnu sek­
sualnost, a ne samo analnu erotiku u opasnost da postane
žrtvom organskog potiskivanja. Od tada je seksualna funk­
cija praćena otporom koji ne treba dalje obrazlagati, a koji
sprečava potpuno zadovoljenje i odvraća Ja od seksualnog
cilja u pravcu sublimacije i pomeranja libida.
Poznato mi je da je Bleuler („Seksualni otpor” — Der
Sexualwiderstand — Jahrbuch fur psychoanalyt. und psycho-
pathol. Forschungen, Bd. V, 1913) jednom ukazao na posto­
janje takve prvobitne odbojnosti prema seksualnom životu.
Svi neurotičari, a i mnogi drugi, negoduju zbog činjenice da
se rađamo između mokraće i izmeta („inter urinas et faeces
nascimur”). Mnogim ljudima su jake mirisne senzacije koje
genitalije proizvode nepodnošljive i one im ogade seksualni
odnos. Iz toga bi proizilazilo da je najdublji koren seksual-
314 Iz kulture i umetnosti

zadovoljenja, koja ili sama po sebi prouzrokuju pat­

nju ili postaju izvor patnje, jer im pričinjavaju te­
škoće sa okolinom i društvom. Ovo poslednje je lako
razumeti, a ostalo nam postavlja novu zagonetku.
A li kultura traži i druge žrtve osim odricanja od
seksualnog zadovoljenja.
Teškoće razvoja kulture, svodeći to na inerciju
libida, njegovu nevoljnost da staru poziciju napusti
radi nove, shvatili smo kao teškoću opšteg razvoja.
Reći ćemo otprilike isto ako suprotnost kulture i sek­
sualnosti tumačimo time što je ljubav odnos između
dve osobe, gde je treća suvišna ili smeta, a kultura
počiva na vezama između većeg broja ljudi. Na
vrhuncu ljubavnog odnosa ne preostaje interesovanje
za okolni svet. Ljubavni par je dovoljan samom sebi;
nije im potrebno ni zajedničko dete da bi se osećali
srećnim. Ni u jednoj drugoj prilici Eros ne otkriva
tako jasno suštinu svoga bića, težnju da od više njih
načini jedno. A li kada je to, kao što se govori go­
tovo poslovično, u zalju bljen og dvaju ljudskih bića,
postigao, onda ne želi da ide dalje.

nog potiskivanja, koje se povećava uporedo s kulturom, or­

ganska odbrana novog oblika života, stečenog uspravnim
hodcm, od ranije animalne egzistencije. Taj rezultat naučnog
istraživanja upadljivo se podudara sa često spominjanim ba­
nalnim predrasudama. Ovo su, ipak, za sada, neproverene
mogućnosti koje nauka još nije potvrdila.
Nećemo zaboraviti da, iako mirisni nadražaji gube u
značaju, postoje, čak i u Evropi, narodi koji kao sredstvo
seksualnog nadraživanja visoko cene jake. nama toliko od­
vratne mirise genitalija i neće da ih se odreknu (Vidi folklor­
na istraživanja iz ankete Ivana Bloha (Iwan Bloch): Ueber
den Geruchssinn in der vita sexualis — O čulu mirisa u pol-
nom životu, u raznim godištima „Antropofiteje” Fridriha S.
Krausa — „AntropcDhvteia” — Friedrich S. Krauss).
 Nelagodnost u kulturi 315

Možemo i sada lako zamisliti neku kulturnu za­

jednicu, koju bi sačinjavale takve dvostruke unutar
sebe libidinozno zasićene ličnosti, a međusobno po­
vezane vezama zajedničkog rada i interesa. U tom
slučaju kulturi ne bi bilo potrebno da s^ksualitetu
oduzima energiju. A li ovakvo stanje, koje se samo
poželeti može, ne postoji i nikada nije postojalo.
Stvarnost pokazuje da se kultura ne zadovoljava ve­
zama koje su joj date do sada, želi da sve članove
zajednice poveže libidinoznim vezama, da se toga
radi služi svim sredstvima. Potpomaže svaki postupak
kojim će ostvariti čvrstu identifikaciju među njima.
Svim silama nameće libido sa zaprečenim ciljem da
bi prijateljstvom ojačala društvene veze. Da bi se
ostvarila ova nastojanja, neminovno je ograničenje
seksualnog života. Ne razumemo kakva nužda pri­
morava kulturu na taj korak i čini je suparnicom
seksualnosti. Mora biti da je u pitanju neki faktor
koji ometa, ali ga još nismo otkrili.
Trag nam može ukazati jedan od tzv. zahteva
ideala kulturnog društva. On glasi: Voli bližnjega
svoga kao samoga sebe. Poznat je u ćelom svetu i
izvesno stariji od hrišćanstva, koje ga je proglasilo
jednim od svojih najplemenitijih zahteva. Sigurno je,
ipak, da nije mnogo star jer je i u istorijskom perio­
du neko vreme ljudima bio nepoznat. Ponašajmo se
naivno, kao da smo to čuli prvi put. Tada nećemo
moći sakriti iznenađenje i čuđenje. Zašto bismo to
činili? Sta će nam pomoći? Pre svega, kako ćemo to
uspeti? Isuviše mi je dragocena moja ljubav, ne mogu
je lakomisleno odbaciti. Ona mi nameće obaveze koje
sam spreman da ispunim, pa i po cenu žrtava. Ako
volim drugoga, on to mora nečim da zasluži (Ostav­
316 Iz kulture i umetnosti-

ljam po strani korist, koju mi može doneti moguć­

nost da mi predstavlja seksualni objekt). Propisi o
lj ubavi prema bližnjem ne obuhvataju veze ove pri­
rode. On zaslužuje ljubav ako mi je po svojim glav­
nim osobinama toliko sličan da u njemu mogu da
volim sebe. Zaslužuje je ako je mnogo savršeniji od
mene, pa u njemu mogu da volim ideal svoje sop-
stvene ličnosti. Moram ga voleti ako je sin moga pri­
jatelja, jer bol moga prijatelja, ako ga zadesi patnja,
bio bi i moj bol, morao bih ga deliti s njim. A li ako
mi je tuđ, ako nije uspeo da me privuče nekom svo­
jom vrednošću ili značajem koji je uspeo da stekne
u mom osećajnom životu, teško ću moći da ga vo­
lim. Time, ako ih izjednačim sa strancem učiniću
nažao svojima, koji moju ljubav cene kao naklonost.
Ali, ako treba da ga volim tom ljubavlju prema svetu
samo zato što je biće ove zemlje, kao što je to insekt,
kišna glista, zmija belouška, tada će mu, plašim se,
pripasti veoma mali deo moje ljubavi, a nemogućno
onoliko koliko imam prava da prema glasu razuma
zadržim za sebe. Cemu tako svečano izdat propis
ako se njegovo izvršenje ne preporučuje, jer bi bilo
nerazborito!
Ako bolje razmislim, nailazim na nove teškoće.
Taj stranac uopšte nije vredan ljubavi; štaviše, pri­
znajem pošteno, pre zaslužuje moje neprijateljstvo,
čak i mržnju. Izgleda da ne oseća nimalo ljubavi za
mene, .ne pokazuje ni najmanji obzir prema meni. On
će mi pričiniti štetu, ako mu to donosi korist. Ne vodi
pri tome računa da li su razmere koristi u skladu sa
veličinom štete koju mi nanosi. A li i ne mora imati
koristi od toga, dovoljno je da mu pričinjava zado­
voljstvo, pa će me bezobzirno ismevati, vređati, kle­
 Nelagodnost u k u lt u r i 317

vetati, pokazaće svoju moć nada mnom. Sto god se on

oseća sigurnijim a ja bespomoćnijim, mogu sa većom
izvesnošću očekivati takav postupak. Ako se ponaša
drugačije, pa prema meni, strancu, pokaže obzira i
pruži mi zaštitu, spreman sam i bez one zapovesti
da mu vratim na isti način. Da, kada bi ona visoko­
parna zapovest glasila: Ljubi bližnjega svoga koliko
tvoj bližnji tebe ljubi, ne bih prigovarao. Postoji i
druga zapovest koja mi se čini još manje razumlji­
vom i izaziva u meni još veće opiranje. Ona glasi:
Ljubi svoga neprijatelja. Dobro razmislivši, vidim
da nisam u pravu što je ne prihvatam kao još teži
zahtev. U osnovi su obe iste.1 Čini mi se sada da
čujem dostojanstven glas koji poručuje: Baš zato što
tvoj bližnji nije dostojan ljubavi i što ti je verovatno
neprijatelj, treba da ga voliš koliko sebe. Sada ra-
zumem, ovo je sličan slučaj kao sa „Credo quia
absurdum” .
Vrlo verovatno će bližnji na zahtev da mene voli
kao sebe odgovoriti isto što i ja i da će me odbiti istim
razlozima. Nadam se da on neće imati objektivnog
prava koliko ja, ali i on će isto misliti. U svakom slu­

1 V elik i pesnik dozvoljava sebi da iskaže najstrožije

zabranjenu psihološku istinu makar kroz šalu. Tako H. Haj ne
(H. Heine) priznaje: „Ja sam n ajm irolju b ivije nastrojen. M oje
želje su sledeće: skromna koliba, slamni k rov; ali dobar
krevet, dobra hrana, sasvim sveže m leko i buter, ispred pro­
zora cveće, ispred vrata lepo drveće. A k o bi dragi Bog hteo
da me učini sasvim srećnim, omogućio bi m i da doživim ra­
dost što je o to drveće obešeno šest-sedam m ojih neprijate­
lja. Ožalošćena srca, pre smrti bih im oprostio sve nedaće
koje su m i pričinili za života. Da, neprijatelju se mora opro­
stiti ali tek kada je obešen.” (Heine, M isli i dosetke —
(Gedanken und Einfälle).
 318 Iz kulture i umctnosii

čaju postoje razlike u ponašanju ljudi, koje etika bez

obzira čime su uslovljene razvrstava kao „dobre" i
„loše” . Poštovanje visoko-etičkih zahteva nanosiće
štetu kulturi sve dok se ove neosporne razlike ne
otklone, jer upravo daju premiju nevaljalstvu. Ne
mogu na ovom mestu da se oslobodim sećanja na do­
gađaj koji se dogodio u francuskoj skupštini. Rasprav­
ljalo se o smrtnoj kazni. Jedan govornik se strasno
zalagao za njeno ukidanje i požnjeo burna priznanja.
Tada jedan glas iz sale dobaci: „Que messieurs les
assassins commencent.”
Delić rado poricane istine, koja se iza svega toga
krije, jeste da čovek nije krotko biće kome je po­
trebna Ijubav, a ume i da se brani ako ga neko na­
padne, već da se zbog svojih nagonskih svojstava
mora smatrati u velikoj meri sklonim agresiji. Bližnji
mu, stoga, ne predstavlja samo mogućeg pomagača,i
seksualni objekt, već i iskušenje da na njemu zado­
volji svoju agresiju, da iskoristi bez naknade nje­
gov rad, da ga bez njegove saglasnosti seksualno isko­
risti, da prisvoji njegovu imovinu, da ga ponizi, da
mu pričini bol, da ga muči i da ga ubije. Homo ho-
mims lupus. Ima li kogod hrabrosti da porekne ovu
izreku posle svih životnih i istorijskih iskustava? Po
pravilu, svirepa agresija iščekuje neku provokaciju
ili se stavlja u službu neke zamisli, čiji bi se cilj
mogao postići i blažim sredstvima. Pod okolnostima
koje su za nju povoljne, kada otpadnu duhovne kon-
tra-sile koje je obuzdavaju, ispolji se i spontano, te
razobliči čoveka kao divlju zver, koja ne zna da šte­
di sopstvenu vrstu. Ko god se podseti grozota seo­
be naroda, prodora Huna, takozvanih Mongola pod
Džingis-Kanom i Timur-Lenkom, osvajanja Jerusa-
 Nelagodnost u kulturi 319

lima koje su izvršili pobožni Krstaši, pa i užasa po-

slednjeg svetskog rata, moraće pred istinitosti ovoga
gledišta ponizno da pogne glavu.
Postojanje te sklonosti agresiji, koju možemo
naslutiti u sebi a u drugih je s pravom pretpostav­
ljamo, jeste okolnost koja remeti naše odnose sa bli­
žnjima a kulturu primorava na svoje napore. Zbog
toga primarnog međusobnog neprijateljstva ljudi,
kulturna zajednica je u stalnoj opasnosti raspada.
Zajednički radni interesi ne bi je održali, jer su
strasti proistekle iz nagona jače od interesa koje na­
laže razum. Kultura mora sve da učini kako bi agre­
sivnom nagonu stavila ograde a njihovo ispoljava-
nje prigušila kroz psihičke reaktivne formacije. Otu­
da, dakle, potiče nametanje metoda koje će ljude na-
gnati identifikaciji i ograničiti cilj u ljubavnim od­
nosima. Otuda ograničenje seksualnog života i ideala
da treba voleti bližnjega kao samoga sebe. To je
stvarno opravdano, jer ništa drugo nije u većoj pro-
tivurečnosti sa stvarnom ljudskom prirodom. Takvim
nastojanjima kultura do sada nije mnogo postigla
uprkos svih napora. Smatra da se zaštitila najgrubljih
ispada brutalnog nasilja, jer je sebi dala pravo da
primeni silu prema prestupnicima. Ali, zakon ipak
ne može obuhvatiti obazrivija i prefinjenija ispolja-
vanja ljudske agresije. Svi mi, najzad, napuštamo
kao iluziju sve što smo u mladosti očekivali od dru­
gih ljudi i iskusimo koliko nam oni svojom zlona-
mernošću nanose patnji i otežavaju život. Bili bismo
nepravični prema kulturi ako joj pri tome zameramo
da teži da iz ljudskih aktivnosti odstrani sukob i
takmičenje. Oni su, očigledno, neophodni, ali po zna­
320 I z k u lt u r e i u m e tn o s t i

čenju suparništvo nije isto što i neprijateljstvo, već

se zloupotrebljava kao povod za to.
Komunisti smatraju da su otkrili put ka otkla­
njanju zla. Covek je nedvosmisleno dobar, blagona­
klon prema drugima. Ustanova privatne svojine je
pokvarila njegovu prirodu. Posedovanje lične svoji­
ne daje jednima moć, a time i iskušenje da zloupo­
trebe druge. Oni koji su lišeni poseda moraju se dići
kao neprijatelji podjarmljivača. Sa ukidanjem lične
svojine, s proglašenjem svih dobara zajedničkim,
kako bi ih svi ljudi mogli da uživaju, iščeznuće zlo-
namernost i neprijateljstvo među ljudima. Niko neće
imati razloga da drugog smatra neprijateljem, pošto
su sve potrebe zadovoljene, a svi ljudi će se drago­
voljno prihvatiti potrebnog rada.
Ja nemam veze sa ekonomskom kritikom komu­
nističkog sistema i ne mogu da ispitam da li je uki­
danje privatne svojine svrsishodno i korisno.1 Uvi-
deo sam, međutim, da su psihološke postavke tog si­
stema neodržive iluzije. Oduzimanjem- privatne svo­
jine oduzima se ljudskoj želji za agresijom jedno
oruđe, nesumnjivo značajno, ali svakako ne i najzna­
čajnije. To nimalo ne menja razlike u moći i uticaju
koje agresija zloupotrebljava za svoje ciljeve,, pa ni

1 Ko je u sopstvenoj mladosti iskusio bedu siromaštva,

ravnodušnost i oholost imućnih, toga ne bi trebalo sumnji­
čiti da nema razumevanja i dobre volje da se bori protiv
imovne nejednakosti ljudi i svega što iz toga proističe. N a ­
ravno, ako ta borba hoće da se poziva na apstraktnu pravdu
koja zahteva jednakost svih ljudi, lako će se pojaviti prigo­
vor da je priroda nanela nepravdu pojedincima dajući im u
najvećoj meri nejednaka telesna svojstva i duševnu obda­
renost. čemu nema pomoći.
 Nelagodnost u kulturi 321

njenu suštinu. Nju nije stvorila svojina. Ona je sko­

ro neograničeno vladala u pradavnim vremenima
kada je imovina bila još veoma oskudna, ona se viđa,
takođe, već i u dečjoj sobi, tek što je svojina napu­
stila svoj analni praoblik, i ona je talog svih nežnih
i ljubavnih međuljudskih odnosa, možda sa jedinim
izuzetkom onoga između majke i njenog muškog de-
teta. Ukinemo li lično pravo na materijalna dobra,
preostaje ipak povlastica koja proističe iz seksualnih
odnosa, što mora postati izvor najjače mržnje i naj­
žešćeg neprijateljstva između inače izjednačenih lju­
di. Ako bismo i tu povlasticu otklonili potpunom slo­
bodom seksualnog života, ako bismo, dakle, odbacili
porodicu, klicu kulture, onda se, doduše, ne može
predvideti kakvim novim putevima bi krenula kul­
tura u daljem razvoju, ali sigurno možemo očekivati
da bi je ta nenarušiva osobina ljudske prirode pra­
tila i tamo.
Očigledno, ljudima nije lako da se odreknu za­
dovoljenja svojih agresivnih sklonosti jer se pri tom
ne osećaju prijatno. Ne treba potcenjivati prednosti
manjeg kulturnog kruga, koji prazni nagon, napada­
jući one izvan svoga kruga. Moguće je uvek povezati
veći broj ljudi ljubavlju, ako preostaju drugi na koje
će se upraviti agresija. Mene je svojevremeno zani­
mala pojava međusobnog sukobljavanja i ismejava-
nja susednih, a inače vrlo bliskih zajednica — Spa-
naca i Portugalaca, sevemih i južnih Nemaca, Engle­
za i Skotlanđana itd. To sam nazvao „narcizam malih
diferencija” , ali to ne doprinosi mnogo objašnjenju.
U tome vidimo samo ugodno i relativno nedužno za­
dovoljenje sklonosti agresije čime je članovima za­
jednice olakšano da ostanu skupa. Rasturen na sve

21 Frojd, Odabrana dola, V

322 Iz kulture i umetnosti

strane, jevrejski narod je time stekao neprocenjive

zasluge za kulturu naroda domaćina. Na žalost, ni
svi pokolji Jevreja u srednjem veku nisu doprineli
njihovoj hrišćanskoj sabraći da se ovaj vek preobrazi
u mirniji i sigurniji. Čim je apostol Pavle postavio
u osnove svoje hrišćanske zajednice ljubav prema čo-
veku, neizbežna posledica bila je krajnja netrpelji­
vost hrišćanstva prema onima koji su ostali van. Rim­
ljanima je verska netrpeljivost bila nepoznata, jer
njihova državna zajednica nije zasnovana na ljubavi,
mada je religija u njih bila stvar države, a država
prožeta religijom. Takođe nije slučajnost, kojoj nema
objašnjenja, što je radi ispunjenja sna o germanskoj
vladavini svetom probuđen antisemitizam. Može se
razumeti zašto pokušaj izgrađivanja nove komuni­
stičke kulture u Rusiji ima za psihološku podršku
proganjanje buržuja. Zabrinuto se pitamo šta će sov­
jeti uraditi kada istrebe buržuje.
Ako kultura zahteva tolike žrtve ne samo od sek-
sualiteta već i od agresivnih sklonosti ljudi, onda
bolje razumemo da je čoveku teško da se u njoj oseti
srećnim. Pračoveku je zaista bilo lakše jer nije znao
za ograničenja nagona. Za uzvrat, njegova sigurnost
da dugo uživa u takvoj sreći bila je vrlo mala. Kul­
turni čovek je razmenio deo mogućnosti da bude
Mećan za nešto sigurnosti. Ne zaboravimo, takođe, da
je u praporodici takvu slobodu nagona imao jedino
poglavar, a svi ostali bili su ropski potčinjeni. U ta
pradavna vremena dostigla je svoj vrhunac suprot­
nost između manjine koja je uživala prednosti kul­
ture i većine kojoj su te prednosti bile otete. Brižlji­
vim ispitivanjem današnjih primitivnih naroda, sa­
znali smo da im ne treba ni najmanje zavideti na
 N elagod n ost u k u lt u r i 323

slobodi nagonskog života. On podleže ograničenjima

druge prirode, koja su možda još strožija nego u sa-
vremenog kulturnog čoveka.
Kada, s pravom, prigovaramo današnjem stanju
kulture što premalo ispunjava naša očekivanja da
izgradi život u kome ćemo biti srećni, što dozvoljava
mnogo patnje koja bi verovatno mogla da se izbegne,
ako nepoštednom kritikom želimo da otkrijemo ko­
rene njenog nesavršenstva, to činimo nesumnjivo
ispravno i zbog toga nismo neprijatelji kulture. Sme-
mo očekivati da ćemo postepeno izvršiti odgovarajuće
promene u našoj kulturi, da ćemo bolje zadovoljiti
svoje potrebe i učiniti nepotrebnom ovakvu kritiku.
A li možda ćemo se pomiriti i sa idejom o postoja­
nju teškoće vezane za suštinu kulture, koju neće
moći ublažiti nijedan pokušaj reforme kulture. Osim
obaveze da ograničimo nagone, pojavljuje se i opa­
snost jednog stanja koga ćemo nazvati „psihološkom
bedom mase” . Ova opasnost preti naročito onde gde
su društvene veze uspostavljene pretežno međusob­
nom identifikacijom, pri čemu ličnosti vođa ne đo-
bijaju onaj značaj kakav bi morali da imaju pri
okupljanju masa.' Sadašnje stanje kulture u Am e­
rici pružilo bi zgodnu priliku da se izučava ta boljka
što preti kulturi. Ipak, neću podleći iskušenju, te
se ne upuštam u kritiku američke kulture. Ne želim
da stvorim utisak da se i ja služim američkim me­
todama.

1 Vidi: Psihologija mase i Ja. Analiza (Massenpsycholc'

j: h‘ und Ich — Analyse), 1921.
 VI

Ni u jednom radu do sada nisam bio pod jačim

utiskom da iznosim opšte poznato, da trošim harti-
ju i mastilo, a kasnije rad slovoslagača i štampara,
da bih pričao stvari koje su same po sebi jasne. Iz
tih razloga prihvatam rado i sam nagoveštaj da pri­
znavanje svojevrsnog, samostalnog nagona agresije
unosi promenu u psihoanalitičko učenje o nagonima.
Pokazaće se da nije tako, da je samo reč o jed­
nom odavno izvršenom preokretu koji treba bolje
objasniti i slediti njegove posledice. Od svih poglav­
lja analitičke teorii" koja su se sporo razvijala, uče­
nje o nagonima se s najvećim naporom probijalo. Ono
je, međutim, neophodno za celinu, pa sam morao da
nešto stavim na njegovo mesto. U početku sam se
osećao potpuno bespomoćan, dok mi rečenica filo-
zofa-pesnika Silera (Schiller) da glad i ljubav održa­
vaju kretanje sveta nije pružila prvi oslonac. Glad
se mogla smatrati predstavnikom nagona koji teže
da održe pojedinca. Ljubav teži ka objektima a glav­
na joj je uloga održavanje vrste, a to i priroda pod-
stiče u svakoj prilici. Tako su se u prvo vreme suočili
Ja-nagoni i objektalni nagoni. Energiju ovih drugih,
isključivo njihovu, nazvao sam imenom libido. Tako
 Nelagodnost u kulturi 325

suprotnost između Ja-nagona, i usmerenih ka objek­

tu libidinalnih nagona Ijubavi dobija najširi smisao.
Među objektalnim nagonima je i sadistički. On je
odudarao od ostalih jer mu cilj uopšte nije bio lju-
bav. Po nekim osobinama, čak je blizak Ja-nagoni-
ma i očigledno u bliskom srodstvu sa nagonom vla­
danja, koji nema libidinoznih težnji. A li ova nesla­
ganja su prevaziđena. Sadizam, očigledno, pripada
seksualnom životu — svirepa igra može da zameni
nežnu. U tom svetlu je neuroza ishod borbe između
interesa samoodržanja i zahteva libida, borba u kojoj
je Ja pobedilo ali po cenu teških patnji i odricanja.
Svaki analitičar će potvrditi da ovo još i danas
ne zvuči kao davno prevaziđena zabluda. Izmena se
pokazala neophodnom, kada su se naša ispitivanja
proširila sa potisnutog ka onom koji potiskuje, sa
objektalnih nagona ka Ja. U tom pogledu presudno
je bilo uvođenje pojma narcizam, odnosno stava da
je i Ja prožeto libidom, da mu, štaviše, predstavlja
prvobitni dom i da je i dalje u izvesnoj meri nje­
gov glavni štab. Taj narcistički libido upravlja se
ka objektima i postaje tako objektalni libido, ali se
može ponovo preobratiti u narcistički libido. Pojam
narcizma je omogućio da se analitički shvate trau­
matska neuroza, pa čak i mnogi poremećaji bliski
psihozama. N ije bilo potrebno da napustimo tuma­
čenje da je prenosna neuroza pokušaj našeg Ja da
se odbrani od seksualnosti. Međutim, pojam libido
je došao u opasnost. Pošto su i Ja-nagoni bili libidi-
nozni, jednog trenutka je izgledalo neizbežnim da se
libido izjednači sa nagonskom energijom uopšte, kao
što je ranije to učinio C. G. Jung. Pa ipak sam ostao
u uverenju da svi nagoni ne mogu biti istog porekla,
326 Iz kulture i umetnosti

iako to još nisam mogao dokazati. Sledeći korak

načinio sam u „S one strane principa zadovoljstva"
(Jenseits des Lustprinzips), 1920, kada su mi prvi
put pali u oči prisilno ponavljanje i konzervativni
karakter nagonskog života. Polazeći od spekulacija
o početku života i bioloških paralela, zaključio sam
da, osim nagona održanja žive materije i stvaranja
sve većih jedinki’ , mora postojati i drugi neki na­
gon, njemu suprotan, koji teži da razgradi ove je­
dinke i vrati ih u prvobitni neorganski oblik. Osim
Erosa, dakle, postoji i nagon smrti. Njihovim delo-
vanjem u istom ili suprotnom smislu mogu se obja­
sniti fenomeni života. Dokazati, pak, delovanje pret­
postavljenog nagona smrti nije bilo lako. Eros se po­
kazuje upadljivo i dosta glasno. Moglo se pretposta­
viti da nagon smrti radi nečujno na razaranju u unu-
trašnjosti živog bića. Ali, naravno, to nije bio dokaz.
Zatim mi je palo na um da se jedan deo nagona
usmerava protiv spoljneg sveta i tada ispoljava kao
nagon agresije i destrukcije. Tako je i ovaj nagon pri­
moran da služi Erosu time što živo biće, umesto sop-
stvenog, uništava nešto drugo, živo ili neživo. Ogra­
ničavanje agresije upravljene napolje moralo bi da
pojača samorazaranje, koje se i inače stalno odigra­
va. Na ovom primeru istovremeno smo naučili da se
obe vrste nagona retko pojavljuju — a možda se ni­
kada i ne pojavljuju — međusobno odvojene, već
se stapaju, ali u različitim, veoma promenljivim ko­

1 Suprotnost koja se zapaža između neumorne težnje

Erosa da se proširuje i uopšte konzervativne prirode nagona
je upadljiva i može postati polazna tačka iz koje će se po­
stavljati novi problemi.
 Nelagodnost u kulturi 327

ličinskim odnosima, te zbog toga ostaju izvan do­

meta našeg rasuđivanja. Odavno poznat kao parci­
jalan nagon seksualnosti, sadizam nam pokazuje tak­
vu, vrlo snažnu leguru ljubavne čežnje i nagona de­
strukcije. U njegovoj suprotnosti, u mazohizmu po­
stoji veza destruktivnosti okrenute unutra i seksual­
nosti, čime ova inače neprimetna težnja postaje
upadljiva i osetna.
Prihvatanje nagona smrti ili destruktivnosti na­
išlo je na otpor čak i u krugu analitičara. Znam ko­
liko smo skloni da sve što u Ijubavi osetimo da je
opasno i neprijateljsko pripišemo iskonskoj bipolar­
nosti njene suštine. Saznanja koja sam ovde razra­
dio, u početku sam zastupao samo pokušaja radi, ali
tokom vremena su se toliko učvrstila da više ne
umem drugačije da mislim. Smatram da se teorijski
mogu neuporedivo bolje upotrebiti nego bilo koja
druga. Ona predstavljaju uprošćavanje, ali bez za­
nemarivanja ili preuveličavanja činjenica, kakvom
težimo u naučnom radu. Jasno mi je da smo u sa­
dizmu i mazohizmu uvek gledali ispoljavanje nagona
destrukcije upravljenog napolje ili unutra, i jako legi-
ranog sa erotikom, ali više ne mogu da shvatim kako
smo mogli prevideti ubikvitarnost neerotične agresiv­
nosti i destruktivnosti i propustiti da im damo mesto
koje zaslužuju prema svome* značaju za objašnjava­
nje života. Nagon destrukcije okrenut unutra, uko­
liko nije obojen erotski, obično promakne opažanju.
Sećam se sopstvenog otpora, kada se u psihoanalitič­
koj literaturi prvi put pojavila ideja o nagonu raza­
ranja, i koliko mi je trebalo da je prihvatim. Manje
se čudim što su je i drugi odbili i što još uvek to
čine. Nevinašca, naime, ne vole da im se pomene uro­
328 Jz kulture i umetnosti

đena sklonost čoveka „zlu” , agresiji, destrukciji, a

time i svireposti. Bog ih je stvorio po obličju svoga
savršenstva i niko ne želi da se podseti koliko je te­
ško spojiti — uprkos uveravanja hrišćanske nauke
— njegovu svemoć i bezgraničnu dobrotu i nesum­
njivo postojanje zla. Đavo je postao najbolji izgovor
za izvinjenje Boga. Preuzeo je na sebe ekonomsko
rasterećenje, istu ulogu koju ima Jevrejin u svetu
arijevskih ideala. A li i tada je Bog odgovoran, koliko
za postojanje đavola, toliko i za zlo koje on otelov-
ljuje. Pred ovakvim teškoćama, preporučljivo je svi­
ma da se u zgodnoj situaciji duboko poklone visoko
moralnoj ljudskoj prirodi: to će im pomoći da ih svi
vole i da im zbog toga bude mnogo šta oprošteno.1
Naziv libido opet se može primeniti na ispolja-
vanje Erosa, kako bi se razlikovao od energije na­
gona smrti.2 Priznajem, njega shvatamo mnogo teže.

1 Veoma ubedljivo deluje identifikacija principa zla sa

n&gonom razaranja u Geteovom (Goethe) Mefistofelesu:
J er sve što nastaje
zaslužuje đa propadne.
Dakle, sve je Sto gresim a
razaranjem , ukratko zlom n azivate
deo mene samoga.

I sam đavo ne smatra svojim protivnikom svetinju,

dobro, već prirodnu silu stvaranja, razmnožavanja života,
dakle Erosa.

U vazduhu, vodi, zem lji

ra zvijaju se h ilja d e klica
u suvoči, vlazi, toploti, hladnoći.
Da nisam za sebe zadržao plamen,
ne bih imao nlCega samo svoga.

1 Današnje shvatanje može se otprilike izraziti rečeni­

com: libido učestvuje u svakom ispoljavanju nagona, ali u
tome nije sve libido.
 Nelagodnost u kulturi 32»

jer ga donekle samo naslućujemo kao ostatak u po­

zadini Erosa. Prođe nezapažen, ukoliko ga ne izda
legura sa Erosom. Najjasniji uvid u njegovu suštinu
i odnose sa Erosom dobijamo kroz sadizam, gde on
izopačuje smisao erotskog cilja a pri tome potpuno
zadovoljava seksualne želje. A li kada se čak pojavi
i bez ikakvih seksualnih stremljenja, u šlepom besu
razaranja, nije mogućno prevideti da je njegovo za­
dovoljenje povezano sa izvanredno velikim narcistič-
kim uživanjem, jer svome Ja ispunjava stare želje
svemoći. Nagon razaranja, umeren i zauzdan i isto­
vremeno zaprečen u postizanju cilja, usmeren objek­
tima omogućiće svome Ja da zadovolji životne po­
trebe i da zavlada prirodom. Njegovo priznanje po­
čiva pretežno na teorijskim osnovama, pa, mora se
priznati, nije sasvim bezbedno od teorijskih zamerki.
A li tako nam sada izgleda, na današnjem stepenu na­
šega znanja. Buduća istraživanja i razmišljanja si­
gurno će to i konačno rasvetliti. Za sve što sledi sto­
jim, dakle, na stanovištu da sklonost agresivnosti
predstavlja osnovni, samostalni nagon u čoveka,
i ponavljam, on predstavlja najveću prepreku kul­
turi. Negde u toku ovog istraživanja rodila se mi­
sao da je kultura naročiti proces koji se odvija među
ljudima; ja i dalje zastupam tu ideju. Dodajem da je
taj proces u službi Erosa i teži da sakupi izdvojene
edince a kasnije porodice, plemena, narode, na­
bije u velike celine. Zbog čega to mora da se do­
godi — ne znamo. A li je baš to delo Erosa. Ljudske
mase mora da su međusobno povezane libidinoznim
vezama. Neće ih održati zajedno sama nužda ili pred­
nosti zajednice. A li ovom programu kulture opire
se prirodni ljudski nagon agresije, neprijateljstvo
330 Iz kulture i umetnosti

jednoga prema svima i svih prema jednome. Nagon

agresije potomak je i glavni predstavnik nagona
smrti, koji smo pronašli uz Erosa i koji s njim deli
vlast nad svetom. Sada smatram da nam nije nepo­
znat smisao razvoja kulture. I ona pokazuje borbu
između Erosa i smrti, nagona života i nagona raza­
ranja, koja se odigrava među ljudima. Takva borba
je najhitniji sadržaj života uopšte, pa se zato i raz­
voj kulture može kratko označiti kao borba ljudskog
roda za život.' I ovu borbu giganata žele naše da­
dilje da ublaže sa ,,buji paji s neba” .

1 V erovam o možemo bliže označiti: u obliku koji je

uslovio neki nama još neooznati događaj
 VII

Zašto naši srodnici, životinje, ne poznaju borbu

za kulturu? Ne znamo. Vrlo verovatno su se neke
među njima: pčele, mravi, termiti, hiljadama godi­
na borili dok su stvorili državnu instituciju, podelu
uloga, ograničenja za pojedince, kojima se mi danas
divimo. Za naš današnji položaj značajno je što ose-
ćamo da ne bismo bili srećni ni u jednoj od ovih
životinjskih država, ni u jednoj od uloga koje su
tamo dodeljene pojedincima. U drugih životinjskih
vrsta, moguće je povremeno uspostavljana ravnote­
ža uticaja iz spoljnog sveta i nagona, koji se u njima
bore i tako je došlo do zastoja u razvoju. U pračo-
veka je, možda, neki novi nalet libida ponovo pod-
stakao rasplamsavanje nagona razaranja. Ovde se
na mnoga pitanja još ne može odgovoriti.
Drugo jedno pitanje nam je bliže: kakvim sred­
stvima se služi kultura da bi sputala, učinila bezo­
pasnom ili možda otklonila agresiju koja joj se ispre-
čila. Nekoliko metoda smo već upoznali, ali još ni­
smo onu koja kao da je najvažnija. Nju možemo izu­
čavati kroz istoriju razvitka pojedinca. Šta se s njim
dešava da bi njegova želja za agresijom postala ne­
škodljiva? Nešto vrlo značajno, što ne bismo pogodili.
332 Iz kulture i umetnosti

a što je ipak tako blizu pameti. Agresiju introjici-

ramo, internalizujemo, u stvari je vraćamo onamo
odakle je potekla, okrećemo je, dakle, protiv sopstve-
noga Ja. Tu nju preuzima jedan deo toga Ja koji se
u vidu Nad-ja suprotstavlja preostalom delu i kao
„savest” na njega ustremljuje istu onu strogu agre­
sivnost koju bi Ja rado zadovoljilo na stranoj osobi.
Napon između strogog Nad-ja i pokorenog Ja nazi­
vamo osećanjem krivice; ono se ispoljava kao po­
treba za kaznom. Kultura, dakle, savlađuje opasnu
želju za agresijom pojedinca time što je oslabi, ra­
zoruža i posredstvom jedne njegove unutrašnje in­
stancije nadzire, kao što to čini posada u osvojenom
gradu.
O nastanku osećanja krivice analitičar misli dru­
gačije nego psiholozi. A li i njemu nije lako da to
objasni. Ako nekog upitamo kako nastaje osećanje
krivice, dobićemo, u prvi mah, odgovor kome se ne
može prigovoriti: oseća se krivim (pobožni će reći:
grešnim) ako uradi nešto što se smatra „rđavim” .
Primetićemo zatim koliko malo kazuje takav odgo­
vor. Posle malo oklevanja možda će dodati da se
čovek može osećati krivim iako nije učinio ništa rđa-
vo, već je samo uvideo svoju nameru da to učini.
Onda ćemo postaviti pitanje: zbog čega se ovđe sma­
traju jednakim namera i izvršenje? U oba slučaja
pretpostavlja se da je već poznato da zlo treba od­
baciti i sprečiti da bude izvršeno. Kako je došlo do
ovakvog gledišta? Smemo odbaciti postojanje uro­
đene, tako reći prirodne sposobnosti razlikovanja do­
brog od rđavog. Zlo često ne samo što nije štetno ili
opasno po naše Ja, naprotiv predstavlja nešto že­
ljeno, nešto što mu predstavlja uživanje. Znači da
 Nelagodnost u kulturi 333

uticaj sa strane određuje šta treba nazvati dobrim

odnosno rđavim. Mora da postoji neki razlog zašto
se čovek potčinio takvom stranom uticaju, jer ga sop-
stvena osećajnost ne bi navela na taj put. Lako se
otkriva da su u pitanju njegova bespomoćnost i za-
visnost od drugih, što ćemo najbolje opisati kao
strah od gubitka ljubavi. Ako izgubi ljubav drugoga,
od koga zavisi, gubi i zaštitu od različitih opasnosti,
međutim, pre svega dolazi u opasnost da jači od
njega pokaže svoju nadmoć nad njim u vidu kažnja­
vanja. Dakle „rđavo” je u početku ono zbog čega
nam preti gubitak ljubavi, pa se zbog straha od tak­
vog gubitka mora da izbegava. Zbog toga i nije važno
da li smo već učinili zlo ili ćemo ga tek učiniti, u
oba slučaja opasnost se javlja tek kada autoritet to
otkrije. On će se u oba slučaja ponašati na isti način.
Ovakvo stanje nazivamo nečistom savesti. U
stvari, još mu ne pripada to ime, jer svest o krivici
je na tom stupnju očigledno samo strah od gubitka
ljubavi, „socijalni” strah. U maloga deteta nikada
i ne može biti drukčije. A li u mnogih odraslih jedi­
na promena sastoji se u zameni oca, ili oba roditelja,
većom ljudskom zajednicom, zato čim su sigurni da
autoritet neće saznati o tome ili da im ne može ni­
šta učiniti, oni se po pravilu ne ustručavaju da čine
rđavo ako od toga očekuju prijatnosti. Strah se od­
nosi samo na otkrivanje.1 Današnje društvo uglav­
nom mora da računa sa ovakvim stanjem.
Velika promena se dešava tek kada izgradnjom
Nad-ja autoritet bude internalizovan. Ovim se pro­

1 Sétimo se čuvenog Rusoovog (Rousseau) mandarina.

334 Iz kulture i umetnosti

blemi savesti podižu na viši stupanj. U stvari tek

sada bi se moglo govoriti o savesti i osećanju kri­
vice.1 Sada otpada i strah od „biti otkriven” i ukla­
nja razliku između rđavog postupka i rđave pomisli,
jer se od Nad-ja ne može ništa skriti, čak ni misli.
Verujemo da je realna ozbiljnost situacije svakako
minula jer novi autoritet, Nad-ja, nema motiva da
postupa loše sa Ja kome prisno pripada. A li prisu­
stvom uticaja geneze, koja omogućava da dalje žive
prošlost i prevaziđeno, u osnovi ostaje sve kako je
bilo u početku. Nad-ja kinji grešno Ja nepromenje-
nim osećanjem straha i traži priliku da ga izloži
kazni spoljnog sveta.
Na tom drugom stupnju razvoja, savest pokazuje
jednu osobenost koju nije imala na prethodnom, a
koja se više ne može lako objasniti. Naime, što god
je čovek čestitiji, utoliko se strože i nepoverljivije
ponaša savest. Vrhunac dostiže u svetaca, koji sebe
optužuju zbog najtežih grehova. Vrlina pri tome gubi
deo obećane nagrade, poslušno i asketsko Ja ne uži­
va poverenje svoga mentora, trudi se, čini se uza­
lud, da ga stekne. Sada će neko prigovoriti da su to
veštački podešene teškoće, da je stroža i budnija sa­
vest obeležje moralnog čoveka. Kada sveci sebe pro­
glašavaju grešnicima onda se oni s pravom pozivaju
ha iskušenja da zadovolje nagone; tim iskušenjima
su oni naročito jako izloženi, jer je poznato da se

1 Svako razuman shvatiće i uzeće u obzir da je u ovom

pojednostavljenom prikazu oštro razdvojeno ono što se u
stvarnosti odvija u neoštrim prelivima, da se ne radi samo
o postojanju N ad -ja već i o njegovoj relativnoj snazi i sferi
uticaja. Sve do sada rečeno o savesti i krivici opšte je po­
znato i najvećim delom priznato.
 Nelagodnost u kulturi 335

ona stalnim odricanjem samo pojačavaju, a kada se

povremeno zadovolje, bar za kratko vreme, slabe.
Druga činjenica sa područja etike, toliko bogate pro­
blemima, jeste da neuspeh, odnosno promašaj spo-
lja silno pojačava moć savesti u ljudskom Nad-ja.
Dok je čoveku dobro, i savest mu je blaga i svašta
dopušta njegovom Ja. Ako mu se dogodi neka ne­
prilika, povlači se u sebe, uvidi svoju grešnost, po­
veća zahteve svoje savesti, nametne se'oi uzdržlji-
vost i kažnjava se ispaštanjem.1 Čitavi narodi su se
tako ponašali; na isti način se i danas ponašaju. A li
ovo se lako objašnjava prvobitnim, infantilnim, stup­
njem savesti koji nije napušten posle introjekcije u
Nad-ja, već pored i iza njega postoji i dalje. Sudbi­
nu smatramo zamenom roditeljske instancije. Doživ­
ljena nesreća znači da nas viša sila ne voli više, i
pod pretnjom gubitka ljubavi priklanjamo se ponovo
roditeljskim predstavnicima, u svome Nad-ja, koje
smo u sreći zanemarili. Ovo je očigledno u strogo
religioznom tumačenju sudbine kao izraza božje vo­
lje. Narod Izraela se smatrao najmilijim detetom bož­
jim. Kada je Velici Otac dopustio da se nesreća za
nesiećom sruči na njegov narod, niko nije posum­
njao u takvu vezu sa Njim, niti je posumnjao u Božju
moć i pravdu. Naprotiv, stvorili su proroke koji
su ih korili zbog grešnosti i na osnovu osećanja kri­
vice stvorili prestroge propise svoje sveštpr>° religije.

* Mark Tven u jednoj svojoj kratkoj pričici: The first

melon I ever stole (Prva dinja koju sam ikad ukrao) obradio
je takvo jačanje morala usled nedaće. Prva dinja je slučajno
bila zelena. Cuo sam priču iz usta M ark Tvena. Pošto je iz­
govorio naslov, zaćutao je i kao u nedoumici se zapitao: „Was
it the first” (Da li je bila prva?) Time je sve rekao.
336 iz kulture i umetnost.i

Čudno je, ali se primitivac ponaša drugačije. A k o mu

se dogodi nesreća, ne pripisuje je sebi već fetišu, koji
je očigledno nije skrivio, te kažnjava njega umesto
da to učini sa sobom.
Poznajemo, dakle, dva korena osećanja krivice:
strah od autoriteta i kasnije nastali strah od Nad-ja.
P rvi prisiljava da se odustane od zadovoljenja na­
gona, a drugi, osim toga, traži i kažnjavanje, jer se
zabranjene želje pred Nad-ja ne mogu sakriti, čuli
smo takođe kako se može shvatiti strogost našeg
Nad-ja, odnosno zahtevi savesti. Ona je jednostavno
produženje strogosti spoljnog autoriteta koji je sme-
nila i delom zamenila. Sada uviđamo u kakvom su
odnosu odustajanje od zadovoljenja instinkata i ose-
ćanje krivice. Prvobitno je odricanje od nagona po-
sledica straha od spoljnog autoriteta. Odričemo se
zadovoljenja da ne bismo izgubili njegovu Ijubav.
Čim smo se odrekli, mi smo, tako reći sa spoljnim
autoritetom „k vit” i ne bi trebalo da preostane ose-
ćanje krivice. Kada strah potiče od Nad-ja, događa
se drugačije. Ovde odricanje od zadovoljenja nago­
na nije dovoljno jer želja postoji i dalje, a ne može
se sakriti od Nad-ja. Dakle, uprkos izvršenog odri­
canja pojaviće se osećanje krivice, a to je sa gledišta
ekonomičnosti veliki nedostatak uspostavljanja Nad-
-ja, ili, kako bi se moglo reći, obrazovanja savesti.
Odricanje od nagona ne oslobođava više u potpuno­
sti, uzdržavanje iz čestitosti nije više nagrađeno obez-
beđivanjem ljubavi, nedaća koja preti spolja — gu­
bitak ijubavi i kazna od strane spoljnog autoriteta —
zamenjena je trajnom unutarnjom nesrećom, nape-
tošću zbog osećanja krivice.
 Nelagodnost u kulturi 337

Ovi odnosi su toliko zamršeni a istovremeno to­

liko važni, te ću ih, bez obzira na opasnost ponav­
ljanja, razmatrati sa raznih strana. Vremenski redo-
sled bi bio: prvo, odricanje od nagona zbog straha
od agresije spoljnog autoriteta. Iz toga proističe strah
od gubitka ljubavi; a ljubav je zaštita od te kaznene
agresije. Zatim se izgrađuje unutrašnji autoritet pa
se čovek odriče od nagona zbog straha od njega, stra­
ha od savesti. U drugom stepenu rđavo delo i rđava
namera se izjednačuju — otuda potiču svest o kri­
vici i potreba za kaznom. Agresija savesti konzervira
agresiju autoriteta. Dovde je postalo sve jasno. Ali
gde je tu mesto uticaju nesreće (spolja nametnutog
odricanja) koji pojačava savest do izvanredne stro­
gosti savesti najboljih i najposlušnijih? Obe osobine
savesti smo objasnili, ali ipak ostaje utisak da ova
objašnjenja ne dopiru do kraja i da je jedan deo
ostao još nerazjašnjen. To konačno postiže jedna za­
misao, koja uostalom pripada psihoanalizi, a nepo­
znata je običnom načinu ljudskog razmišljanja. Ona
je takve prirode da nam omogućava da shvatimo zbog
čega nam je ova stvar izgledala tako zamršena i ne­
pristupačna. Ona, naime, kaže: U početku je stvarno
savest (tačnije: strah koji kasnije postaje savest) uz­
rok odricanju od nagona, ali kasnije je taj odnos
obrnut. Svako odbijanje nagona postaje dinamički iz­
vor savesti, a svako sledeće odbijanje pojačava nje­
nu strogost i netrpeljivost. Ako budemo u stanju da
ovo bolje uskladimo sa već poznatom istorijom po­
stanka savesti, moraćemo prihvatiti paradoksalno na­
čelo: savest je posledica odricanja od nagona, odnosno
(spolja nametnuto) odricanje od nagona stvara savest,
koja otada zahteva i dalje odbacivanje nagona.

-’2 K rijd . Odabn/na drla. V

338 Iz k u lt u r e i u m e tn o sti

U stvari, protivurečnost ove rečenice i opisane

geneze savesti nije tako velika a nalazimo način đa
je još više smanjimo. Radi lakšeg izlaganja, uzmimo
za primer nagon agresije, uz pretpostavku da se u
ovom slučaju dešava samo odricanje od agresije. Na­
ravno, ovo je samo privremena pretpostavka. Onda
odricanje od nagona tako deluje na savest da Nad-ja
preuzme svaki delić agresije koju ne zadovoljimo te
se njegova agresivnost (protiv Ja) pojača. To nije sa­
svim u skladu sa gledištem da je prvobitna agresiv­
nost savesti produžetak strogosti spoljnog autoriteta
i, prema tome, nema nikakve veze sa odricanjem. Ali
i to neslaganje ćemo izgladiti ako utvrdimo drugo
poreklo prvobitne snabdevenosti Nad-ja agresijom.
Dete svakako razvija vrlo veliku agresivnost prema
autoritetu koji mu ometa prva, ali i najznačajnija
zadovoljenja, bez obzira na to kakve su vrste bila
tražena odricanja od nagona. Dete je nužno moralo
da se odrekne zadovoljenja te osvetničke agresije.
Ono nalazi izlaz iz ove teške ekonomske situacije pu­
tem poznatih mehanizama. Identifikacijom unosi u
sebe taj neprikosnoveni autoritet, koji sada postaje
Nad-ja, i preuzima svu onu agresiju koju je kao dete
želelo da upotrebi protiv njega. Ja deteta mora da se
pomiri sa žalosnom ulogom tako poniženog — oče­
vog — autoriteta. Ovo je obrtanje situacije, što se
često dešava: Kada bih ja bio otac, a ti dete i ja bih
postupao loše s tobom. Odnos između Ja i Nad-ia je
željom izopačeno vraćanje realnih odnosa između još
nepodeljenog Ja i jednog spoljnog objekta. To je,
takođe, tipično. Bitna razlika, međutim, leži u tome
što prvobitna strogost našeg Nad-ja nije — ili nije
toliko — strogost koju smo iskusili od objekta ili koji
 Nelagodnost u kulturi 339

mu pripisujemo, već odražava sopstvenu agresiju

upravljenu protiv njega. Ako se to pokaže tačnim,
smemo zaista tvrditi da je u početku savest nastala
potiskivanjem jedne agresije i da je u daljem raz­
voju pojačavaju nova takva potiskivanja.
K oje je od ova dva shvatanja ispravno? Prethod­
no, koje nam genetski izgleda tako nepobitno, ili no­
vije, koje je tako srećno zaokruglilo teoriju? Očigled­
no su oba ispravna, ona se međusobno ne sukoblja­
vaju, čak imaju jednu dodirnu tačku jer osvetničku
agresiju deteta određuje i veličina kaznene agresije
koju ono očekuje od oca. A li iskustvo uči da stro­
gost onog Nad-Ja koje se razvilo u deteta ni u kom
slučaju ne odražava strogost postupaka koje je ono
doživelo.1 Ona je, izgleda, nezavisna od ovog postu­
panja, pa i pored vrlo blagog odgoja neko dete može
imati veoma strogu savest. Ipak bi bilo pogrešno pre­
uveličavati tu nezavisnost. Lako se možemo uveriti
da strogost vaspitanja veoma utiče i na izgradnju
dečjeg Nad-Ja. Može se reći da pri izgradnji Nad-ja
i nastajanju savesti deluju skupa urođeni konstitu-
cionalni faktori i uticaji miljea realne okoline. Ovo
ne treba da zvuči čudno jer je to opšti etinlnški uslnv
svih ovakvih procesa."

1 Što su s pravom istakli Melame Kelin i drugi, engle­

ski autori.
2 Fr. Alexander je u „Psihoanalizi celokupne ličnosti"
(Psychoanalyse der Gesamtpersonlichkeit), 1927, u vezi A jhor-
nove (Aichhorn) studije o vaspitnoj zapuštenosti ispravno
procenio oba glavna tipa patogenih metoda vaspitanja, pre-
teranu strogost i razmaženost. Preterano mek i popustljiv
otac biće povod stvaranja u deteta prestrogog Nad-Ja, jer
*o dete, prožeto ljubavlju koju prima, nema drugi izlaz te

:2*
340 lz kulture i umetnosti

Može se, takođe, reći da dete kada na prva na­

gonska odricanja reaguje preterano jakom agresijom
i odgovarajućom strogošću svog Nad-ja sledi jedan
filogenetski uzor, te prelazi aktuelno opravdanu me-
ru, jer je otac preistorije svakako bio užasan i ka­
dar da bude u najvećoj meri agresivan. Razlike iz­
među dva shvatanja o postanku savesti još više se,
dakle, smanjuju ako sa individualne pređemo na fi-
logenetsku istoriju razvoja. A li se zato ukazuje nova
značajna razlika između ova dva procesa. Ne mo­
žemo preći preko tvrđenja da osećanje krivice ljud­
skog roda potiče iz Edipovog kompleksa i da je ste­
čeno kada su udruženi sinovi ubili oca. Tada jedna
agresija nije potisnuta, već izvršena. Smatramo da
ista ta agresija, kada je dete potisne, postaje izvor
osećanja krivice. Posle svega ovoga neću se začuditi
ako neki čitalac ljutito uzvikne: „Znači svejedno je,
ubili oca ili ne. Osetićemo se krivim u svakom slu­
čaj u! Imamo prava da posumnjamo u ponešto: Ili
nije tačno da osećanje krivice potiče od potisnute
agresije ili je istorija o ubistvu oca samo roman, a
deca praljudi nisu ubijala svoje očeve češće nego što
to čine današnja. Uostalom, ukoliko to nije roman,
već verodostojna istorija, pred nama bi bio slučaj u
itojem se dešava ono što ceo svet očekuje, naime: neko

svoju agresiju okreće unutra. U vaspitno zapuštenog, koji je

odgajan-bez ljubavi, nedostaje napon između Ja i Nad-Ja pa
se sva njegova agresija može uputiti napolje. Ako ostavimo
po strani konstitucionalni faktor (mada ga moramo priznati),
možemo reći da stroga savest nastaje sadejstvom dva životna
uticaja: odbacivanjem nagona, koji oslobođava agresivnost,
i doživljajem ljubavi, koja okreće agresiiu Dut unutra i pre­
nosi je na Nad-Ja.
 Nelagodnost u kulturi 341

se oseća krivim zato što je stvarno učinio nešto što

se ne može pravdati. A za taj slučaj, koji se svako­
dnevno ponavlja, psihoanaliza nam još duguje obja­
šnjenje.”
To je istina pa moramo nadoknaditi. A li nije to
neka velika tajna. Krivicu koju osećamo pošto smo
nešto zgrešili treba nazvati kajanjem. Ono se odnosi
samo na jedno delo i pretpostavlja, naravno, da je
savest, spremnost da se osećamo krivim, postojala još
pre učinjenog dela. Kajanje takve vrste nam zato ni­
kad neće pomoći da otkrijemo poreklo savesti i ose-
ćanje krivice uopšte. Tok događaja u ovim svako­
dnevnim slučajevima obično je sledeći: neka nagon­
ska potreba koja je stekla snage postigne zadovo­
ljenje uprkos savesti, koja je u krajnjoj liniji ipak
ograničene moći. Posle prirodnog slabljenja potrebe
koja je zadovoljena, uspostavlja se raniji odnos sna­
ga. Psihoanaliza je zato u pravu što u o v 'j raspravi
izostavlja slučaj osećanja krivice zbog kajanja, bez
obzira što je čest i što je njegov praktični značaj
velik.
A li iako osećanje krivice potiče od ubistva pra­
oca, to ipak predstavlja slučaj „kajanja” . A, prema
pretpostavci tada, pre učinjenog dela, nisu postojali
savest i osećanje krivice. Otkuda u tom slučaju po­
tiče kajanje? Ovaj slučaj zaista mora da nam razjasni
tajnu osećanja krivice i učini kraj našoj pometnji.
Ja mislim da će to i učiniti. Ondašnje kajanje ishod
je prvobitne osećajne ambivalencije prema ocu. Si­
novi su ga mrzeli, ali i voleli. Pošto su agresijom
utolili mržnju, u kajanju zbog toga dela se ispoljila
ljubav. Ona je njihovom identifikacijom sa ocem iz­
gradila Nad-ja, dala mu moć oca kao kaznu za po­
342 Iz kulture i umetnosti

činjeno delo agresije protiv njega, ustrojila ograni­

čenja da bi sprečila ponavljanje dela. Sklonost agre­
siji prema ocu se ponavljala i u sledećim pokole-
njima, pa je i osećanje krivice i dalje postojalo i po­
jačavalo se iznova prilikom svakog potiskivanja agre­
sije i njenog prenošenja u Nad-ja. Sada, mislim, ko­
načno i potpuno jasno shvatamo dve stvari — udeo
ljubavi u nastajanju savesti i sudbonosnu neizbežnost
osećanja krivice. Stvarno, nije bitno da li je neko
ubio oca ili se uzdržao od toga dela, u oba slučaja
se mora osećati krivim, jer je osećanje krivice izraz
konflikta ambivalence, večne borbe između Erosa i
nagona razaranja, odnosno nagona smrti. Ovaj se
konflikt rasplamsa čim je čovek suočen sa obavezom
da živi u zajednici. Sve dok je jedini oblik zajednice
porodica, taj konflikt može da se ispolji samo kao
Edipov kompleks, mora da ustanovi savest i stvori
prvo osećanje krivice. Pri pokušaju proširenja zajed­
nice, isti konflikt se nastavlja u oblicima uslovljenim
prošlošću, pojačava se, a posledica je dalji porast ose­
ćanja krivice. Kultura se pokorava unutrašnjem ero­
tičnom nagonu, koji zahteva da ona ujedini ljude u
čvrsto povezanu masu, a ona može postići taj cilj
samo neprekidnim pojačavanjem osećanja krivice.
Sto je započeto sa ocem, završava se na masi. Ako
kultura predstavlja nužni put razvoja od porodice
ka čovečanstvu, onda je s njom neraskidljivo pove­
zano stalno jačanje osećanja krivice, možda do raz-
mera koje će pojedinac teško moći da podnosi. To
je posledica urođenog konflikta ambivalencije koji
potiče iz večnog sukoba ljubavi i težnje za smrću.
Podsetimo se optužbi velikog pesnika protiv „nebe­
skih sila” :
 N elagodnost u k u lt u r i 343

Vi nas uvodite u život,

Dozvoljavate jadniku da postane grešan,
Pa ga prepuštate patnji
jer se svaki greh sveti na zemlji1.

Preostaje nam jedino da uzdahnemo pred sazna­

njem da je pojedinim ljudima dato da iz vrtloga sop-
stvenih osećanja, čak i bez napora, izvlače najdublje
istine, do kojih mi ostali treba da se probijamo uz
mučnu neizvesnost pipajući.
 VIII

Stigavši na kraj ovakvog puta, autor se oseća

dužnim da svoje čitaoce zamoli za oproštaj što im
nije bio vešt vodič i nije ih poštedeo doživljaja me-
stimičnih praznina i tegobnih stranputica. Nema sum­
nje, moglo se uraditi i bolje. Pokušaću da naknadno
nešto popravim.
U prvom redu, naslućujem da čitaoci imaju
utisak da je rasprava o osećanju krivice prevazišla
okvire ovog izlaganja, da zauzima suviše prostora i
da je potisnula u stranu ostali sadržaj s kojim nije
uvek najčvršće povezana. To je možda poremetilo
sklop poglavlja ali odgovara mojoj nameri da ose­
ćanje krivice predstavim kao najvažniji problem
kulturnog razvoja i dokažem da je cena kulturnog
napretka plaćena gubitkom uživanja sreće zbog ja­
čanja osećanja krivice.1 Ova tvrdnja, koja je krajnji

1 ,.I tako savest stvara kukavice od svih n a s.. . " Op­

tužba na račun današnjeg vaspitanja zato što krije od mla­
dog čoveka kakvu će ulogu igrati seksualnost u njegovom ži­
votu nije jedina. Ono je pogrešno, osim toga. jer čoveka ne
priprema na agresiju, iako je predodređeno da joj on pred­
stavlja objekt. Vaspitanje otprema omladinu u život sa ne-
tačnom psihološkom orijentacijom i ono postupa kao kada
 Nelagodnost u kulturi 345

rezultat moga istraživanja, još uvek zvuči strano, a

to se može dovesti u vezu sa veoma osobenim, ali
potpuno neobjašnjenim odnosom osećanja krivice i
naše svesti. Kada je u pitanju običan slučaj (po nama
normalan) kajanja, ono se sasvim jasno nalazi u sve­
sti, čak smo navikli da kažemo umesto „oseća se kri­
vim ” — „svestan krivice” . Ispitivanjem neuroza,
čime smo uostalom dobili najdragocenije putokaze za
razumevanje normalnog, pokazali su se i suprotni
odnosi. U jednoj takvoj afekciji, prisilnoj neurozi,
osećanje krivice vrlo se upadljivo nameće svesti, su­
vereno vlada kliničkom slikom i bolesnikovim živo­
tom i jedva dopušta da se još nešto pojavi uz njega.
A li u većini drugih slučajeva i oblika neuroza ono
ostaje potpuno nesvesno; međutim, zbog toga ne ispo-
ljava slabije delovanje. Bolesnici nam ne veruju kada
im nagovestimo da i u njih postoji nesvesno oseća­
nje krivice. Da bi nas samo upola razumeli, priča­
mo im o nesvesnoj potrebi za kaznom kroz koju se
ispoljava osećanje krivice. Ne treba, ipak, precenji-
vati povezanost sa oblikom neuroze. Među bolesni­
cima od prisilne neuroze postoje tipovi koji svoje
osećanje krivice ne zapažaju ili ga osete u vidu neke
nelagodnosti ili neke vrste straha tek kada su spre-

bi učesnike neke polarne ekspedicije opremili letnjom ode-

ćom i mapama severno-italijanskih jezera. U tome se jasno
zapaža izvesna zloupotreba etičkih postavki. Njihovoj stro­
gosti ne bi naškodilo ako bi vaspitač rekao: takvi bi trebalo
da budu ljudi da bi bili srećni i mogli druge da usreće. A li
moramo računati da oni nisu takvi. Umesto toga, omladina
ostaje u uverenju da svi poštuju etičke propise, dakle da su
čestiti. Na ovaj način stvaramo podlogu zahteva da i ona
postane takvom.
346 Iz kulture i umetnosti

čeni da izvrše neku određenu radnju. Ove stvari tre­

balo bi već jednom da shvatimo, ali za sada ne može­
mo. Možda je ovde dobrodošla napomena da je ose-
ćanje krivice u suštini samo jedna topička podvrsta
straha, koja se u kasnijim fazama potpuno podudara
sa strahom od Nad-ja. A u strahu se pokazuju iste
neobične varijacije u odnosu na svest. Na neki način,
strah se nalazi u pozadini svih simptoma, ali on osva­
ja svest čas bučno, potpuno, a čas se toliko uspešno
prikriva da smo primorani govoriti o nesvesnom stra­
hu ili, ako želimo imati psihološku čistu savest, jer je
strah najpre samo jedno osećanje, o mogućnostima
doživljavanja straha. I zato se može s lakoćom zami­
sliti da se ni osećanje krivice prouzrokovano kultu­
rom ne doživljava kao takvo, već da dobrim delom
ostaje nesvesno ili se pojavljuje kao nelagodnost, ne­
zadovoljstvo, za koje tražimo druge motivacije. Reli­
gije, bar, nisu nikada potcenjivale ulogu osećanja
krivice u kulturi. One čak nastoje da čovečanstvo
oslobode toga osećanja krivice, ili kako ga nazivaju
— greha. Ovo im priznanje nisam odao na drugom
mestu1. Prema načinu na koji se u hrišćanstvu stiče
spasenje: žrtvom jednog pojedinca, koji time uzima
na sebe jedan svima zajednički greh, izveli smo za­
ključak kakav je mogao biti prvi povod za optereće­
nje onom prakrivicom kojom je i započela kultura2.
N ije naročito važno, ali možda nije ni suvišno,
što objašnjavam značenje pojedinih reči kao: Nad-ja,
savest, osećanje krivice, potreba za kaznom, kajanje,

1 M islim na: Budućnost jedne ilu zije (Die Zukunft einer

Illusion) 1927.
2 Totem i tabu (Totem und Tabu) 1912.
 Nelagodnost u kulturi 347

je r smo ih možda često upotrebljavali odveć slobod­

no i jednu umesto druge. Sve se odnose na istu
stvar, ali imenuju njene razne strane. Nad-ja je in­
stancija koju smo mi dokučili. Savest je jedna od
funkcija koje mu pripisujemo, ona obavlja dužnost
cenzora i treba da nadzire i ocenjuje postupke i na-
mere našeg Ja. Osećanje krivice, tvrdoća Nad-ja, isto
je, dakle, što i strogost savesti. Ono predstavlja zapa­
žanje našeg Ja da je pod takvim nadzorom, procenu
napona između njegovih težnji i zahteva Nad-ja. Ono
je strah od ove kritičke instancije koji je u osnovi
čitavog tog odnosa i potreba za kažnjavanjem, ono
je izraz nagona našeg Ja koje je pod uticajem sadi­
stičkog Nad-ja postalo mazohistično, što znači da Ja
jedan deo nagona za samouništenjem, koji postoji u
njemu, upotrebljava za erotično vezivanje sa svojim
Nad-ja.
O savesti se ne bi moglo govoriti pre nego što
se ustanovi postojanje Nad-ja. Svest o krivici, složi-
ćemo se, nastala je pre Nad-ja, pa prema tome i pre
savesti. Ona zato predstavlja neposredan izraz straha
od spoljnog autoriteta, priznavanje napona između
Ja i njega. Direktan je potomak konflikta između po­
trebe za njegovom ljubavi i pritiska za zadovolje­
njem nagona, čije obuzdavanje prouzrokuje sklonost
agresiji. Natkril javan je ovih dvaju slojeva osećanja
krivice, straha od spoljnog i od unutrašnjeg autori­
teta, otežalo nam je bolji uvid u odnose savesti. Ka­
janje je opšti naziv reakcije Ja u jednom slučaju ose­
ćanja krivice i sadrži malo izmenjen osećajni mate­
rijal straha koji deluje u pozadini svega toga; kaja­
nje i samo predstavlja kaznu, ali može da uključi i
348 Iz kulture i umetnosti

potrebu za kaznom. I kajanje, dakle, može biti starije

od savesti.
Neće smetati ako još jednom pomenemo protivu-
rečnosti koje su nas u toku našeg ispitivanja za tre­
nutak zbunile. Osećanje krivice je jednom bilo po-
sledica uzdržane agresije a drugi put, i to baš na svom
istorijskom početku — prilikom ubistva oca — , posle-
dica izvršene agresije. Našli smo, doduše, izlaz iz ove
teškoće. Ustanovljenje unutrašnjeg autoriteta, Nad-ja
je iz temelja izmenilo baš te odnose. Pre toga su ose­
ćanje krivice i kajanja bili jedno isto.
Napominjemo da treba zadržati naziv „kajanje”
samo za reakciju posle stvarno izvršene agresije. Ka­
snije, uz sveznajuće Nad-ja, razlika između namera-
vane i izvršene agresije izgubila je svoj značaj. Ota­
da, osećanje krivice mogu da prouzrokuju kako stvar­
no izvršeno nasilje, što zna ceo svet, tako i samo na-
meravano, što je otkrila psihoanaliza. I pored prome-
njene psihološke situacije, konflikt ambivalence dva
pranagona nastavlja sa istim delovanjem. Dolazimo u
iskušenje da ovde tražimo rešenje zagonetke toliko
nestalnih odnosa između osećanja krivice i svesti.
Osećanje krivice u vidu kajanja zbog rđavog dela
trebalo bi da bude uvek svesno, a ono koje je nastalo
zapažanjem impulsa za rđavo delo moglo bi ostati
oesvesno. Ipak, nije tako jednostavno, prisilna neu­
roza to energično pobija. Na drugu protivurečnost
nailazimo proučavajući agresivnu energiju kojom
smatramo da raspolaže Nad-ja. Prema jednom gledi­
štu ona je samo produženje energije kažnjavanja
spoljnog autoriteta održana za duševni život. Drugo
gledište smatra da je u pitanju prvenstveno neupo-
trebljena sopstvena agresija uperena protiv autorité-
 N e la g o d n o s t u k u l t u r i 349

ta koji obuzdava. Prvo se učenje, čini se, bolje ukla­

pa u istoriju a drugo u teoriju osećanja krivice. Dub­
ljim razmišljanjem skoro su otklonjene na izgled ne­
pomirljive suprotnosti.
Ispostavilo se da je u obe bitno i zajedničko agre­
sija, koja je upućena unutra. I kliničko zapažanje,
s druge strane, potvrđuje da se mogu razlikovati dva
izvora agresije pripisane našem Nad-ja. U pojedinom
slučaju jače deluje jedan ili drugi, ali opšte uzev, oni
deluju zajedno.
Čini mi se da postavku koju sam ranije predlo­
žio da privremeno prihvatimo treba na ovom mestu
ozbiljno da branim. U najnovijoj literaturi analiza
zapaža se težnja ka učenju da svako zatajivanje, sva­
ko sprečavanje zadovoljenja nagona ima, odnosno
može imati, za posledicu pojačanje osećanja krivice1.
Mislim da stvaramo veliku olakšicu teoriji ako pri­
hvatimo da ovo važi samo za nagone agresije i da
ćemo malo toga naći što protivureči ovakvoj postavci.
Kako dinamički i ekonomski objasniti zašto se zbog
nezadovoljenog erotskog zahteva pojačava osećanje
krivice?
Ovo je, čini se, mogućno samo zaobilazno: ako
se sprečavanjem erotskog zadovoljenja pobudi jedan
deo agresivne sklonosti protiv ličnosti koja ometa za­
dovoljenje i ako zatim mora da bude potisnuta sama
agresija. A li onda se ipak samo agresija, pošto je po­
tisnuta i preneta na Nad-ja, preobraća u osećanje kri­
vice. Uveren sam da ćemo mnoge događaje moći
predstaviti jednostavnije i jasnije ako primenu otkri­

1 Naročito u E. Jonesa, Sušan Isacs, Melanie Klein; a

kako sam shvatio i kod Reika i Alexandera.
350 Iz kulture i umetnosti

ća psihoanalize o poreklu osećanja krivice ograniči­

mo na agresivne nagone. Ispitivanje kliničkog mate­
rijala ne daje nam za ovo određen odgovor, jer se,
shodno našoj pretpostavci, obe vrste nagona retko
kada pojavljuju čiste, međusobno odvojene. Izučava­
nje ekstremnih slučajeva svakako će uputiti na pra­
vac koji očekujem. Pokušaću da ovo određenije shva-
tanje prvi put iskoristim, te ću ga primeniti na pro­
ces potiskivanja. Kao što smo naučili, simptomi ne­
uroze su u suštini zamena za zadovoljavanje neostva­
renih seksualnih želja. Tokom analitičkog rada bili
smo iznenađeni saznanjem da možda svaka neuroza
skriva izvesnu količinu nesvesnog osećanja krivice,
koja, sa svoje strane, učvršćuje simptome koristeći se
njima za kažnjavanje. Sada nam je lako da formuli-
šemo sledeću rečenicu: kada se jedna nagonska te­
žnja potisne, pretvore se njeni libidinozni delovi u
simptome, a njene agresivne komponente u osećanje
krivice. Ako je ova rečenica, čak, samo u prošeku
približno tačna, ona zaslužuje našu pažnju.
Nekim čitaocima ove rasprave možda će se učini­
ti da su suviše često slušali formulu o borbi između
Erosa i nagona smrti. Trebalo je da ta formula obe-
leži proces kulture koji se odigrava u čovečanstvu,
ali ona je proširena i na razvoj pojedinca a, povrh
svega, trebalo je da skine veo tajne sa organskog ži­
vota uopšte.
Ispitivanje uzajamnih odnosa između tri pojave,
izgleda, ne može se izbeći. Vraćanje na istu formulu
-opravdano je razmatranjem da su proces kulture čove-
čanstva kao i razvoj pojedinca isto što i životna zbi­
vanja, dakle nešto što mora imati udela u najopštijem'
svojstvu života. A li baš zbog toga, postojanje ove op-
 Nelagodnost u kulturi 351

šte crte ne doprinosi razlikovanju sve dok se ona na­

ročitim okolnostima ne suzi. Stoga nas može umiriti
tek tvrđenje da je proces kulture.ljudskog roda ona
modifikacija životnog procesa kroz koji taj proces
prolazi pod uticajem zadatka koji je postavio Eros a
podstaknula Ananke — realna nužda; a taj zadatak
je ujedinjenje pojedinaca u zajednicu ljudi uzajamno
libidinozno povezanih. Obratimo li pažnju na veze
između procesa kulture čovečanstva i procesa razvoja
ili odgoja pojedinca, bez mnogo kolebanja ćemo pri­
hvatiti da su oba procesa slična, ukoliko se ne radi o
istom procesu, ali na različitim objektima. Kulturni
proces čovečanstva, naravno, apstrakcija je višeg reda
nego što je razvoj pojedinaca, zato je teže da se ovaj
proces predstavi očigledno, pa zato i ne treba prete-
rivati u traganju za analogijama. Pošto su ciljevi isto-
vetni — ovde uklapanje pojedinca u ljudsku masu, a
onde stvaranje od mnogih pojedinaca jedne masovne
zajednice — ne može nas iznenaditi sličnost upotreb-
ljenih sredstava i nastalih fenomena. Zbog svoje iz­
vanredne važnosti, ne može i dalje biti nepomenuta
osobina kojom se ova dva procesa razlikuju. U proce­
su razvoja pojedinca glavni cilj je program principa
zadovoljstva da se postigne zadovoljenje u osećanju
sreće. Uklapanje u ljudsku zajednicu ili prilagođava-
nje njoj izgleda da je uslov koji je teško mimoići i što
mora da se ispuni na putu postizanja sreće kao cilja.
Možda bi bolje bilo da nema toga preduslova. Drugim
recima: individualni razvoj, čini se, produkt je inter­
ferencije dve težnje: težnje za srećom, koju obično
nazivamo „egoističnom” , i težnje za ujedinjenjem sa
drugima u zajednicu, koju nazivamo „altruističnom” .
Oba naziva ne kazuju mnogo. Rekli smo da je u indi­
352 Iz kulture i umetnostl

vidualnom razvoju glavni naglasak na egoističnom ili

težnji za srećom, dok se druga, nazovimo je kulturna
težnja, po pravilu zadovoljava ulogom ograničavanja.
Drugačije je u procesu kulture. Tu je cilj stvaranja
celine od ljudskih individua daleko najvažniji. Usre­
ćivanje kao cilj, doduše, još postoji, ali je potisnuto
u pozadinu. Gotovo se čini da bi najbolje uspelo stva­
ranje velike ljudske zajednice kada se ne bi moralo
brinuti za sreću pojedinca. Proces razvoja pojedinca,
prema tome, može imati svoje osobenosti, koje se ne
nalaze u kulturnom procesu čovečanstva. Samo, ako
je cilj prvog zbivanja priključenje zajednici, ono se
mora podudarati sa ovim drugim.
Kao što planeta ne kruži samo oko svoga central­
nog tela, već se okreće oko svoje osovine, tako i poje­
dinac učestvuje u razvojnom putu čovečanstva i isto­
vremeno ide svojim sopstvenim putem. A li našim
kratkovidnim očima izgleda da je igra sila na nebu
okamenjena u jednom večnom poretku. U organskom
zbivanju vidimo još i kako se sile međusobno bore i
kako se ishod konflikta neprestano menja. U svakoj
ličnosti, isto tako, moraju da se bore obe težnje — za
ličnom srećom i za priključenje drugima. Oba proce­
sa, individualni i kulturni razvoj, moraju se susresti
kao neprijatelji i boriti se za prostor, ali ova borba iz­
među pojedinaca i društva ne potiče od suprotnosti
verovatno nepomirljivih pranagona, Erosa i smrti, već
predstavlja nesuglasicu oko gazdovanja libidom, slič­
no sukobu oko raspodele libida između Ja i objekta,
ali ono ostavlja mogućnost ličnosti da na kraju posti­
gne poravnanje. Nadajmo se da će tako biti i u bu­
dućoj kulturi iako ona, za sada, veoma otežava život
pojedinca.
 N i ‘1 ( n j < n l i m s t u kulturi 353

Analogija između kulturnog procesa i razvojnog

puta individue može se znatno proširiti. Može se, na­
ime, tvrditi da i zajednica izgrađuje jedno Nad-ja,
pod čijim se uticajem odigrava kulturni razvoj. Bio
bi privlačan zadatak za poznavaoca ljudskih kultura
da ispituje u pojedinostima tu sličnost. Ja ću se ogra­
ničiti na to da istaknem neke upadljive činjenice.
Nad-ja neke kulturne epohe sličnog je porekla kao i
u pojedinca. Ono počiva na utisku koji su za sobom
ostavile velike vođe, ljudi nadmoćne snage duha ili
oni u kojih se jedno od ljudskih stremljenja razvilo
najjače i najčistije, pa zato često i najjednostranije.
U mnogim slučajevima ta analogija ide još i dalje, jer
su ih drugi ljudi — dosta često, iako ne uvek, — za
svoga života ismevali, zlostavljali ili ih i odstranji­
vali na grozan način. Tako se isto i praotac tek dugo
posle nasilne smrti uspeo do božanstva. N ajdirljiviji
primer takve sudbinske isprepletanosti je ličnost Isu­
sa Hrista, ukoliko ona ne pripada mitu, koji je sećanje
na taj pradogađaj iz dubina vratio u život . . . Druga
tačka podudarnosti jeste što kulturno Nad-ja, koje
isto kao i Nad-ja pojedinca, postavlja stroge idealne
zahteve a nepoštovanje kažnjava strahom od savesti.
Pred nama je zanimljiv slučaj, jer su duševna zbiva­
nja u vezi s tim bolje upoznata u masi i pristupačnija
su svesti, nego što je to mogućno postići u pojedinca.
Kod njega u slučaju napetosti možemo zapaziti agre­
siju Nad-Ja samo u vidu suviše naglašenih prebaci­
vanja. Zahtevi obično ostaju u pozadini, najčešće ne-
svesni. Ako ih dovedemo u svest, pokaže se da pripa­
daju propisima ondašnjeg kulturnog Nad-Ja. Na tonr.
mestu su, možemo reći, oba zbivanja — kulturni pro­
ces razvoja mase i razvoj ličnosti — redovno sioplje-

¿ .‘i Kroj cl. odabrana drla, V

354 I z k u lt u r e i u m e tn o s t l

ni Neka ispoljavanja i svojstva Nad-Ja mogu se zato

lakše upoznati po njegovom ponašanju u kulturnoj
zajednici nego u pojedinca.
Nad-ja kulture izgradilo je svoje ideale i istaklo
svoje zahteve. Među ovim poslednjima, oni koji se
bave međuljudskim odnosima sastavljeni su ujedno
kao etika. U svima vremenima etici je pridavana naj­
veća vrednost, kao da su se upravo od nje očekivala
naročito važna postignuća. Stvarno je etika usmerena
na onu tačku koja je dobro poznata kao najranjivije
mesto u bilo kojoj kulturi. Etiku zato treba shvatiti
kao terapeutski pokušaj, nastojanje da se pomoću za-
povesti Nad-ja postigne ono što dosad drugim kultur­
nim radom nije postignuto. Znamo već da je reč o
tome, čime otkloniti najveću prepreku kulture — kon-
stitucionalnu ljudsku sklonost međusobnoj agresiji.
Baš zbog toga postaje nam naročito zanimljiva, vero-
vatno najmlađa zapovest kulturnog Nad-Ja: „Ljubi
bližnjega svoga kao samoga sebe ” U toku izučavanja
i lečenja neuroza, zaključili smo da se tome Nad-ja
pojedinca mogu zameriti dve stvari. Strogošću svojih
zapovesti i zabrana vodi vrlo malo računa o sreći Ja,
jer ne uzima dovoljno u obzir otpore poslušnosti: ja­
činu nagona Onog i teškoće iz spoljnog sveta. Primo­
rani smo vrlo često da se iz terapeutski h razloga bori­
mo protiv Nad-ja i trudimo se da smanjimo njegove
zahteve. Slični su prigovori i etičkim zahtevima kul­
turnog Nad-ja. Ono, takođe, ne vodi računa o dušev­
noj konstituciji ljudi, izdaje naredbu ne pitajući se
da li je čovek u stanju da je posluša. Ono, štaviše,
smatra da je čovekovo Ja psihološki sposobno za sve
što se od njega zahteva i da je Ja sposobno da neo­
graničeno vlada svojim Ono. To je zabluda. Čak i u
 N elagod n ost u k u lt u r i 355

normalnog čoveka vladanje Onim ima granice koje se

ne mogu prekoračiti. Zahtevima preko toga prouzro-
kovaće se u pojedinaca pobuna, neuroza, ili će po­
stati nesrećni. Zapovest: „Ljubi bližnjega svoga kao
sebe samoga" najsnažnija je odbrana od ljudske agre­
sije i izvanredan primer nepsihološkog postupanja
kulturnog Nad-ja. Zapovest se ne može sprovesti.
Tako velika inflacija ljubavi može joj samo smanjiti
vrednost, ali ne može odstraniti nuždu. Za sve to
kultura ne mari i propoveda da se stiču sve veće za­
sluge što je teže pokoravanje pravilima. Međutim, oni
koji se u današnjoj kulturi pridržavaju takvog pravi­
la samo dovode sebe u lošiji položaj u odnosu na one
koji su ga prekršili. Agresija mora biti strahovita pre­
preka kulturi, čim odbrana od nje može da unesreći
isto koliko i sama agresija. Takozvana prirodna etika
nema ovde šta da pruži osim narcističkog zadovolj­
stva — mogućnosti da se smatramo boljim od drugih.
Etika koja se oslanja na religiju deluje obećanjima o
lepšem zagrobnom životu. Mislim da će etika uzalud
propovedati sve dok se vrline ne budu nagrađivale na
zeml ji. I meni se čini da će realna izmena odnosa pre­
ma imovini nesumnjivo više doprineti tome nego bilo
koja etička zapovest. Međutim, ovo saznanje su soci­
jalisti ponovo zamaglili idealističkom zabludom o
ljudskoj prirodi pa je postala bezvredna za sprovo-
denje u delo.
Izgleda mi da način posmatranja, kojim se kroz
pojave kulturnog razvoja prati uloga Nad-ja obećava
nova otkrića. Hitam da završim. A li jedno pitanje ;.e-
ško ću moći da izbegnem. Ako je razvoj kulture u t>.-
likoj meri sličan razvoju pojedinca i služi se istin
sredstvima, nemamo li prava da postavimo dijagnozu
356 I z k u lt u r e i u m e tn o s ti

da su neke kulture, neke kulturne epune, možda čak

i ceo ljudski rod pod uticajem kulturnih stremljenja
postali neurotični. Analitičkom razlaganju ovih neu­
roza mogli bi se nado vesti predloži o terapiji, što bi
s pravom bilo od velikog značaja. Ne bih rekao da je
takav pokušaj prenosa psihoanalize na kulturnu za­
jednicu besmislen ili osuđen da ostane jalov, ipak
moram biti veoma oprezan i ne smem zaboraviti da
se u krajnjoj liniji radi samo o analogiji i da je ne
samo ljude već i pojmove opasno istrgnuti iz sfere u
kojoj su nastali i razvijali se. Dijagnoza neuroze dru­
štva nailazi i na jednu posebnu teškoću. U neurozi
pojedinca služi nam za polaznu tačku kontrast kojim
se bolesnik razlikuje od svoje okoline, koja se sma­
tra normalnom. To otpada ako je masa podjednako
aficirana, te bi se moralo pronaći neko drugo stano­
vište. Tako je i u pogledu terapeutske primene ovoga
znanja: šta bi pomogla i najcelishodnija analiza soci­
jalne neuroze, ako niko nema autoriteta da primora
masu na lečenje? I pored ovih teškoća nadam se da
će jednog dana neko započeti smelo delo izučavanja
patologije kulturne zajednice.
Iz najrazličitijih pobuda ne nameravam da se
upuštam u ocenjivanje ljudske kulture. Trudio sam
se da se ogradim od entuzijastične predrasude da je
naša kultura najdragocenije što imamo ili što može­
mo steći i da nas njen put neminovno vodi u visine
neslućenog savršenstva. Ako ništa više, mogu bez
srdžbe da slušam kritičara koji smatra da se, kada se
imaju u vidu ciljevi kulture i sredstva kojima se ona
služi, mora doći do zaključka da napori ne vrede t,ru-
da, jer je ishod uvek stanje koje pojedincu postaje ne­
podnošljivo. Pošto vrlo malo znam o ovim stvarima.
 Nelagodnost u kulturi 357

nepristrasnost mi lako pada. Jedino sam siguran da

se ljudi u svome sudu’ o vrednostima neminovno ru­
kovode svojim željama o sreći; ti sudovi, dakle, pred­
stavljaju pokušaj ljudi da svoje iluzije potkrepe argu­
mentima. Razumeo bih potfmno ako bi neko naglasio
prisilni karakter ljudske kulture, na primer, pa re­
kao, da su sklonost ograničavanju seksualnog života
ili širenja humanističkog ideala na račun prirodnog
odabiranja pravci razvoja koji se ne mogu otkloniti
niti odvratiti, te je najbolje da im se priklonimo, kao
što postupamo pred nužnostima prirode. Poznate su
mi i suprotne primedbe da su takve težnje, koje su
smatrane nesavladivima u toku istorije čovečanstva,
često odbacivane i zamenjivane drugima. I tako gu­
bim hrabrost da se pred svojim bližnjim pojavim kao
prorok. Prihvatam njihov prigovor da ne umem da
im pružim utehu, jer to u osnovi svi žele, najbešnji
revolucionari ne manje strasno nego najčestitiji bo-
gomoljci.
Cini mi se da je pitanje sudbine ljudskog roda
da li će i u kolikoj meri kulturnom razvoju poći za
rukom da savlada prepreku životu u zajednici koja je
nastala zbog ljudskog nagona agresije i samounište­
nja. U vezi s tim izgleda da današnje vreme zaslužuje
najveću pažnju. Ljudi su sada toliko ovladali prirod­
nim silama da bi pomoću njih mogli sa lakoćom da
se međusobno istrebe do poslednjeg. Oni to znaju.
Otuda, dobrim delom, i potiču sadašnji njihov nemir,
nezadovoljstvo i strahovanja. Nadajmo se da će onaj
drugi iz para „nebeskih sila” , večni Eros, učiniti sve
da izađe kao pobednik iz borbe sa svojim takođe be­
smrtnim protivnikom. A li ko može predvideti uspeh
i ishod?
 S A D R Ž A J

S U M A N U T O S T I S N O V I U „G R A D IV I” V. Ji'.MSENA 5
Dodatak drugom izdanju 97

J E D N A U S P O M E N A IZ D E T IN J S T V A
L E O N A R D A D A V IN C lJ A 101

M IK E L A N D E L O V MOJSIJE 197
Dodatak studiji o Mikelanđelovom Moj siju 233

D O STO JEVSK I I O C E U B IST V O 235

NELAGO DNO ST U KULTURI 261

 IZ D A V A Č K O PREDUZEČE
M A T IC E SRPSKE
Novi Sad

O D A B R A N A D E LA
S IG M U N D A FROJDA
I— V III

u izboru
dra H U G A K L A J N A

III izdanje
*

JeziCka redakcija:
L A Z A A T A N A C K O V IC

K orice:
M IR K O STOJNIC

Štampa:
»R A D IS A T IM O T IĆ *
Beograd, 1976.

Na osnovu m išljenja P ok rajin sk og sekretarijata za obrazovanje, nauku

i kulturu S A P V br. 413-85 od 12. marta 1873. godine, ova k n jiga oslo­
bođena je osnovnog poreza na prom et