2.

Вредности
• Човек је биће смисла и вредности
• Једну од суштинских карактеристика људске врсте
чини способност човека да превазиђе своје
биолошке оквире и ограничења и да свој живот и
живот заједнице гради и стално развија у свету
смисла и вредности.
• У производно-техничкој пракси човек обликује
природу, тј. објекте изван себе.
• Специфичност вредносне и моралне праксе у томе
је што човек њоме гради и обликује сопствену
природу кроз активан однос према другим људима,
као и према себи.
• Вредности су део процеса осмишљавања
човековог живљења, а настају у току друштвених
интеракција и самоспознавања и самоостваривања
личности.
• Вредносно процењивање свих људских понашања, од
којих се једна одобравају, а друга осуђују, старо је
колико и људско друштво.
• У свакодневном животу људи стално вреднују
различите елементе и димензије стварности,
друштвеног живота и личног живота.
• Вредносно оцењујемо природне појаве, правне
прописе, политичку и економску ситуацију, уметничка
и техничка дела, понашање и карактере људи.
• Ова вредновања најчешће се изражавају у
појмовним паровима какви су добро и зло,
прихватљиво и неприхватљиво, праведно и
неправедно, лепо и ружно, пријатно и непријатно,
исправно и неисправно, истинито и лажно итд.
• Сам појам вредности може се разумети и
одредити као позитивно или негативно значење
неког објекта, појаве или процеса, повезано са
жељама, интересима и мишљењима људи.
• То значи да свет вредности није свет објективних
датости, већ свет који човек стално ствара и
осмишљава, па се зато за вредности не каже да
постоје, него да важе.
• Човеков свет није вредносно неутралан као што су то
појаве и процеси у природи, већ је суштински
одређен вредностима.
• Човек стално ствара, мења и осмишљава свет у којем
живи, обликујући своје личне и друштвене циљеве
према одређеним системима вредности.
• Све друштвене институције утемељене су на
вредностима из којих се изводе пожељни циљеви и
пројекти, прихватљива понашања, схватања о добру и
злу, о друштвеним идеалима, о дужностима човека
према самом себи, својим ближњим и друштву у
целини.
• Вредности представљају концепције, критеријуме
и веровања о пожељним циљевима људске
егзистенције, начинима понашања и друштвеним
односима људи, који се мењају током друштвено-
историјске праксе.
• Вредности су схватања о лично и друштвено
пожељним начинима понашања, облицима
активности и коначним стањима друштва или
појединца.
• Представљају одговоре на питања која почињу са
“зашто?”, а одговори на та питања одређују и
„како“.
• Као људска бића ми смо суштински одређени
оним шта вреднујемо и начином на који то
чинимо.
• Кроз наше вредности и животне ставове
осветљавамо своју егзистенцију, препознајемо и
откривамо себе.
• Разликујемо се од других живих бића по томе што
смо свесни онога што јесмо и што можемо тежити
нечему вишем.
• Вредности, као централни ставови, одређују
приоритете у људском понашању, дају значење и
структуру животу.
• За вредности се везује човекова потреба за
трајношћу, усмереношћу, постојаношћу и
смислом људског живљења.
• У том смислу се тврди да је човек биће смисла
и вредности.
• Вредности пружају оквир оријентације и
смернице за одлучивање, понашање и акцију.
• Пошто је човек друштвено биће, највише
вредности за њега су оне које извиру из
међуљудских односа, које их усмеравају и
дају им смисао: то су моралне вредности.
• Моралне вредности су засноване у самим
условима људске егзистенције као заједничке
егзистенције.
• Оне нису наша субјективна ефемерна стања
или некакве накнадне друштвене конструкције.
• Наше сазнање и наше емоционално
препознавање ситуације другог људског бића
воде нас до успостављања заједничких
вредности које имају објективну валидност.
• Стога те вредности имају објективно важење...
• „Када је реч о међуљудскоме, потребно је само
обратити пажњу на то колики простор у споровима
међу пријатељима, у породици или на радном месту
заузимају они осећаји који претпостављају моралне
судове: љутња и огорчење, осећаји кривице и срама.
• И у политичком домену се стално морално суди, и
исплати се размислити како би изгледао неки
политички спор који се не би – бар међу осталим –
водио у моралним категоријама. ...
• Онај ко одбацује позивање на неки одређени појам
праведности то скоро никад не може ако му не
супротстави неки други концепт праведности. Односи
моћи обично су додуше de facto пресудни, али ваља
приметити да им је потребно морално рухо.“
(Tugendhat, Предавања о етици)
• Према Шварцу и Билском (Schwartz & Bilsky, 1987),
из различитих дефиниција вредности могу се
извући пет средишњих аспеката:
• 1. Вредности су концепти или веровања;
• 2. Постављају стандарде и норме.
• 3. Превазилазе специфичне ситуације;
• 4. Управљају проценама, судовима и селекцијом
понашања или догађаја;
• 5. Хијерархијски су поређане у функцији њихове
важности (начелно, али и у односу на одређени
контекст, област, фазу развоја)
• Вредности су повезане са нормама једне културе, али
су глобалније и апстрактније од норми.
• Норме нас снабдевају правилима понашања у
специфичним ситуацијама, док вредности изражавају
шта се процењује као добро а шта као лоше.
• Док су норме стандарди, обрасци, правила и водичи
за очекивано (пожељно) понашање у датим
околностима, вредности су апстрактни концепти о
ономе што је важно и вредно труда.
– Пример: носити тамну одећу и понашати се озбиљно и
достојанствено су нормативна понашања којима се
манифестује поштовање преминулог (вредност) на
сахрани.
• Према Шварцу (Schwartz , 1994), вредности
су пожељни транс-ситуациони циљеви,
који варирају по степену важности, и који
руководе крупним принципима у животу
једне особе или друштвеног ентитета.
• Оно што разликује једну вредност од друге
је тип циља или мотивације који та
вредност изражава.
• Вредности
• 1. Одговарају на потребе, тежње, интересе
појединца или друштвеног ентитета;
• 2. Мотивишу акцију дајући јој смер и
емоционални интензитет;
• 3. Функционишу као стандарди за просуђивање и
оправдање (легитимисање) неке акције;
• 4. Усвојене су социјализацијом, односно
интернализовањем доминантних друштвених
вредности и/или јединственим учењем сваког
појединца.
• Вредности имају динамичку моћ јер су то веровања
везана за трајнија, дубља осећања (не за тренутне
афекте и расположења).
• Вредности су покретачке снаге инхерентне личности
сваког појединца, силе у физичком, органском смислу
речи јер нас покрећу.
• Вредности мотивишу поступке, радње и акције кроз
различите контексте и управљају проценом поступака
и радњи других особа, политика и догађаја.
• На пример, особе за које је независност важна
вредност, лоше се осећају када је та вредност
угрожена, несрећне су кад не успеју да је сачувају, а
срећне када могу да је остваре.
• Вредности су стално обновљиви извор
енергије.
• „Повезати се са својим вредностима, делати у
складу са њима омогућава нам да располажемо
системом критеријума и референци који
олакшава доношење одлука, појачава поверење у
себе, ефикасност, даје лакоћу и флуидност
нашим понашањима и односима и
удесетостручује нашу мотивацију, јер нас
природно, спонтано наводи на акцију без осећаја
претераног напора и грча, напротив, са осећањем
задовољства и смисла.“
• „Моралне вредности су највише међу свим вредностима.
• Човекова доброта, чистота, истинољубивост и скромност
вреде више од генијалности, бриљантности и бујне
животне снаге, више од природне или уметничке лепоте,
више од стабилности и моћи државе.
• Оно што се остварује и што сјаји у чину истинског
опраштања, у племенитом и великодушном одрицању, у
жаркој и несебичној љубави, значајније је и племенитије,
важније и трајније него ли све културне вредности.
• Позитивне моралне вредности су жариште света, а
негативне моралне вредности су највеће зло, горе од
патње, болести, смрти или распада цватуће културе.“(Ditrih
fon Hildebrand, Умеће живљења)
• Ову чињеницу су признавали сви велики
умови, као Сократ или Платон, који су
понављали да је боље трпети неправду
него је чинити.
• Истицање моралне сфере је, изнад свега,
темељни став хришћанског етоса.
• Специфичност моралних вредности
• 1. Односе се само на људске поступке
• 2. Садрже захтев за универзалност
• У одговор на сужени рационализам или
приземни (банални) реализам који би да
вредности и норме прикаже као наивни
идеализам, те да њихову покретачку снагу ослаби
и релативизује у циљу одржавања постојећег
стања, треба стално имати на уму да налог
„треба“ извире из неуништивих људских особина
и истинских човекових потреба и тежњи, а није
нека виша сила наметнута одозго или пука
друштвена конвенција или некакав апстрактни,
романтичарски, а недостижан идеал.
• Етика је у сржи нашег постојања као друштвених
бића и не може се занемарити или потиснути
без последица.(Ерих Фром)
• Вредности се деле на инструменталне (које су средство
у постизању виших или коначних вредности) и
самобитне или самосврсховите вредности које, како
им име каже, представљају оно што је вредно само по
себи: нпр. правда, доброта, хармонија, мир, знање,
љубав, истина, слобода...
• Самосврховите вредности су попут аксиома: из њих се
изводе начела и правила поступања, а њих саме није
потребно образлагати – оне се једноставно осећају,
неком врстом посебног чула или интуиције.
• Постоје етичке теорије (интуитивистичке) према
којима је осећај за морал посебна врста осећања,
несводива на друга или на њихову комбинацију,
својеврсна „интуитивна аксиологија“.
• Самобитне и инструменталне вредности нису
узајамно искључиве категорије.
• Неке вредности (појаве, ствари...) су уједно добре
саме по себи, али и као средства за достизање
или реализовање других вредности.
• Примери:
• „Разумети науку“ јесте вредност само по себи, али
и као средство за остварење и других добара
(нпр. нови лек).
• „Посветити се уметности“ јесте интринзична
вредност, али неко може тиме да обезбеди себи
средства за живот.
• Интуитивно нам је јасно да је правда боља
од неправде, истина од лажи, слобода од
ропства, знање од незнања, префињеност
од простоте, одговорност од
неодговорности, вредноћа од лењости итд.
• Ерих Фром објашњава тај интуитивни увид
тиме што се извори етичких норми налазе
у самој човековој природи, тј. да се
моралне вредности заснивају на човековим
инхерентним особинама.
• Вредности имају ту особину да се групишу у
органске целине, према сржним вредностима
(core values).
• Сржне вредности неког појединца или друштва
организују и управљају другим вредностима у
систему вредности.
• Вредности не стоје изоловано једне од других:
оне творе одређен конзистентан систем
искуствених, логичких и емоционалних веза и
односа. Тако настају системи вредности.
 Нпр, ако је некоме сржна вредност «једнакост
права за све», уз то иде и «поштовање
достојанства сваког људског бића», «искреност,
неманипулативност», «толеранција»,
«разумевање», «праведна расподела друштвеног
богатства» итд. Некоме је сржна вредност
«изврсност, постигнуће», уз то иде другачији сет
вредности од претходних.
• Одређени вредносни системи одговарају
мотивационим обрасцима појединаца и колектива.
• Вредности не опажамо директно, већ према
перцепцијама, ставовима, изборима, понашањима,
акцијама. Оне се увек манифестују у реалности.
• Чак и када нису освешћене и експлициране,
вредности увек представљају ону динамичку снагу
која управља људским активностима.
• Према понашању и поступању индивидуалних или
групних субјеката, можемо да закључимо којим се
вредностима руководе.
• Често се догађа да један систем вредности вербално
промовишу, а по њиховим акцијама је јасно да их
другачији систем покреће
• Социјални психолог Шалом Шварц (2006) и његови
сарадници су идентификовали 10 базичних вредности
на основу којих се могу класификовати све друге, а
присутне су у свим културама широм планете (узорак
од 68 земаља)
• 1. Аутономија или самоодређење: Циљ - независност у
мишљењу и делању, слобода избора, стваралаштво,
истраживање. Вредности: независност, радозналост,
самоодређење, заштита приватности, интиме.
• 2. Стимулација : Циљ - ентузијазам, новине,
занимљивост и изазови. Вредности: разноликост, страст,
смелост, узбуђење.
• 3. Хедонизам: Циљ - чулна задовољства. Вредности:
задовољство у животу, уживати у животу.
• 4. Успех или остварење: Циљ: лични успех
захваљујући манифестовању друштвено признатих
компетенција. Вредности: амбиција, оријентисаност
на успех, компетенција.
• 5. Моћ: циљ: углед, престиж, контрола, управљање.
Вредности: ауторитет, лидерство, утицај,
доминација.
• 6. Сигурност: циљ: безбедност, друштвена
стабилност и хармонија, односи између појединаца
и група. Вредности: национална и породична
стабилност, законитост, предвидљивост, социјални
поредак, узајамност услуга, здравље, припадност.
• 7. Комформитет (саображавање) или
припадност друштву: Циљ : умереност и
самоограничавање сопствених жеља, укуса,
склоности, порива који би могли да дестабилизују
или повреде друге или да прекрше друштвена
очекивања и норме. Вредности: самодисциплина,
владање собом, послушност.
• 8. Традиција: Циљ: поштовање, прихватање и
учешће у обичајима и идејама које подржава
култура или религија којима припадамо.
Вредности: смерност, посвећеност, континуитет,
поштовање хијерархије, предака и наслеђа,
умереност, духовност.
• 9. Добронамерност (philia): Циљ : очување,
неговање и унапређење добробити особа са којима
смо у додиру. Вредности: предусретљивост,
услужност, поштење, опраштање, лојалност,
одговорност, пријатељство, равноправност.
• 10. Универзализам: Циљ : разумевање,уважавање,
толеранција и заштита добробити свих и природе.
Вредности: егалитаризам, отвореност духа, мудрост,
друштвена правда, једнакост, мир, неговање лепог
(природа, уметност...), јединство са природом,
заштита околине, унутрашња хармонија, духовност
• Иако је за многе срећа кључна вредност,
она не фигурира у овом списку зато што је
свака особа разуме и остварује на
различите начине, тиме што реализује неку,
односно више вредности важне за њу.
• Срећа се не постиже директним путем, она
је нуспроизвод остварења онога што је
важно за сваког од нас понаособ.
• Компатибилност и конфликт између различитих
вредности
• Конфликти вредности доводе до когнитивне дисонанце
• У овом моделу, што су вредности ближе, то више деле
заједничке мотивације и више су компатибилне. Што су
удаљеније, то више могу да уђу у конфликте.
• Две велике димензије структуришу односе антагонизма и
компатибилности између „гроздова“ вредности.
• 1. Отвореност према променама (аутономија,
стимулација, хедонизам) супротставља се континуитету
(комформизму, традицији);
• 2. Превазилажење себе (добронамерност, универзализам)
супротставља се самопотврђивању (успех, моћ, амбиција,
престиж).
• У првој димензији (отвореност променама /континуитет)
јавља се сукоб између вредности које у први план
стављају независност мишљења и деловања и склоност
променама (аутономија и стимулација) и вредности које
наглашавају самоограничавање, очување прошлости и
опрез према променама (сигурност, прилагођеност,
саобразност, традиција).
• Друга димензија супротставља самопотврђивање (self-
enhancement) и самопревазилажење (self-transcendence).
Та димензија осветљава конфликт између добробити и
интереса других (универзализам, добронамерност) и
потраге за инидивидуалним интересима, личним
успехом и доминацијом (моћ, успех)..
• Вредности се могу хијерархијски поређати по
степену важности.
• Постоје различите скале, односно хијерахизације
вредности, у складу са различитим областима
живота (другачије су у приватној у односу на
пословну сферу, затим у самој економској сфери у
односу на врсту посла и организације, и тд.
Вредности могу бити виталне, економске,
културне, сазнајне, политичке, религиозне и др.),
различитим развојним етапама у животу
појединца или друштва и сл.
• Филозофи и научници су учинили много напора да
класификују вредности и одреде њихову
хијерархију.
• То је оправдан подухват због тога што је приметно
да су вредности у животима појединаца и
друштвених група поређане као на некој лествици:
нешто људи цене више, нешто мање, а нешто
често сасвим занемарују.
• У временима кризе, нарочито, историја
присиљава људе на избор и одлуку између
различитих вредности.
• Хијерархија вредности (према резултатима
истраживања Шварца и сар.)
• Док постоје многе варијације између појединаца у
важности коју придају базичним 10 вредностима, на
нивоу просека у различитим друштвима, констатују се
сличности у хијерархији вредности.
• 1, 2, 3 : добронамерност, универзализам и аутономија
избијају на врх;
• 4 : сигурност
• 5 или 6 : саображавање, традиција
• 7 : хедонизам
• 6, 7 или 8 : успех
• 9, 10 : моћ и стимулација долазе на последње место.
• Како објаснити сличност резултата у толико
различитим земљама и друштвима?
• Аутори овог модела сматрају да сличности
проистичу из оног што је заједничко људској
природи као и из чињенице да одређене вредности
више доприносе опстанку и напретку сваког
друштва.
• Треба имати на уму да се културе, као и јединке,
мењају, еволуирају или регредирају, тако да долази
и до промена у хијерархизацији вредности.
– Што се тиче појединаца, такође треба знати да
вредности нису једини фактор њихове психологије.
• Резултати анкете института за истраживање ТНС
Софрес, 2010.
• Испитаници је требало да издвоје 5 вредности
које сматрају најважнијим у свакодневном
животу.
• Исте су одговоре дали и на питања које вредности
највише недостају у свакодневном животу.
• На основу њихових одговора направљена је „топ
листа“ 15 вредности (и одговорајаућих особина).
• Уочава се да су у врху начела или особине које
унапређују међуљудске и друштвене односе,
које су стога морално/етички релевантне
1- Учтивост, љубазност 62%

2- Искреност 50%

3- Способност слушања 48%

4- Осећај за одговорност 44%

5- Добронамерност, доброта 41%

6- Смисао за хумор 39%

7- Стрпљење 32%
8- Вредноћа, трудољубивост 28%

9- Скромност, понизност 20%

10- Ентузијазам 18%

11- Амбиција 18%

12- Сналажљивост 17%

13- Радозналост 17%

14- Критички дух 15%

15- Храброст, смелост 8%

• Највећи изазов представљају конфликти
вредности, што је нарочито изражено у
пословном свету, односно на релацији тржиште –
друштво - јединка.
• Легитимни циљ привредних организација је
профит. Истовремено, бизнис није циљ по себи.
• Он делује у оквиру друштвене заједнице која има
и друге, важније бриге, норме и очекивања.
• Када се захтеви бизниса сукобе са моралом или
са добробити и благостањем друштва, онда је
бизнис тај који мора да попусти.
• С обзиром на сложеност као и на значај
усклађивања пословних, друштвених и етичких
вредности, на презаузетост, ужурбаност и стрес
које намеће темпо савременог живота, сурова
тржишна конкурентност, брзе промене и
неизвесност неопходно је посветити пажњу
адекватној, организованој интерној и јавној
комуникацији која би допринела нужној, увек
променљивој и тешко одрживој равнотежи
између поменутих вредности.
• Другим речима, о вредностима треба
размишљати и говорити!
• Наиме, како би се таквој равнотежи свесно тежило и
како би се она у друштвеној динамици, (која је данас
под огромним утицајем економско-пословне сфере)
одржавала, неопходно је комуницирати о
вредносним оквирима и сврхама које неминовно
укључују и етичку димензију.
• Постоје психолошки разлози за избегавање моралног
говора у организацијама, јер се то перципира као
узрок сукоба, осуде и могућности „за покретање
циклуса међусобног оптуживања и упирања прстом“,
(морализаторства); као ометање радне рутине и,
коначно, као претња представи о моћи и
ефикасности.
• Међутим, показало се да су последице
моралне ћутње много озбиљнија претња.
• Међу тим последицама су: стварање
моралне амнезије, неприкладна суженост у
концептима моралности, морални стрес
руководилаца и запослених, пренебрегавање
моралних злоупотреба и пад ауторитета
моралних стандарда.
• Пад моралних стандарда има тенденцију да
склизне и у непоштовање закона, или у
пословање у ризичној сивој зони.
• Циљеви моралног васпитања кроз комуникацију.
• 1. Подстицање моралног резоновања и
моралног развоја кроз групне дискусије о
моралним питањима.
• 2. Развијање и успостављање моралних норми
кроз грађење заједништва и демократски
утврђених правила понашања која регулишу
међуљудске односе, и
• 3. Креирање новог контекста за решавање
моралних дилема и доношење моралног суда.
• Заједничке етичке вредности нису једном
засвагда дате, у коначном заокруженом
облику.
• Оне се артикулишу и усвајају у сталном
процесу комуникације, кроз узајамно
преиспитивање и усаглашавање
појединачних и групних вредности, без
наметања и присиле, уз поштовање слободе
избора и одлуке појединца и друштвених
група.
• То не значи да вредности немају објективно
важење, да представљају збир или консензус
између појединачних субјективних
мишљења, већ да заједничко рационално
промишљање представља нужан услов за
откривање, артикулисање и што шире
утемељење њиховог истинитог значења.
• Зато је важно етичко образовање:
упознавање са са историјом етике, природом
и техникама етичке аргументације.
• Расправе о заједничким вредностима заснивају се на
слободи изражавања.
• Статус слободе изражавања: слобода изражавања као
таква нема никакав примат над другим појединачним
правима (право на живот, на безбедност, на приватну
својину, на пример).
• Али као суштински темељац демократског друштва,
ипак има посебан положај: она обавља политичку
функцију која претпоставља један простор уклопљен у
друштво и намењен политичкој расправи
• To je јавни простор, схваћен као симболично место
на којем се разрађују колективне норме и утемељује
њихов легитимитет.
• Који је то јавни простор где се може реализовати слобода
грађанина ?
– грађанска слобода се односи на „домен заједничке акције
ради постизања заједничких циљева“, пошто се тиче
одређене политичке заједнице и одређене судбине коју
деле и други грађани
• Данашњим јавним простором доминирају медији, који
треба да омогуће политичку слободу изражавања
грађана.
• Сада им пада у дужност не само да буду противтежа
држави, не само да буду представници грађана пред
влашћу него и да стално и помно воде бригу о томе да
отварају медије за слободно политичко изражавање
чланова заједнице (Данијел Корни, Етика информисања)
• На основу тог етичког и друштвеног захтева
оцртавају се нове одговорности. Тај захтев постаје
императиван због:
• 1. Доминирања медија над јавним простором
• 2. Недопуштене претензије медија да изражавају
јавно мњење, а да при том не дају истински реч
појединцима и да не представљају јавност.
• 3. Немогућности да изоловани појединац сâм
располаже слободом штампе као средством за
остваривање своје слободе политичког
изражавања.
 2.1. Однос између циљева и сврха
• Самобитне вредности, међу којима су кључне
етичке вредности, повезане су са сврхама, а
тиме посредно и са циљевима и средствима.
• Наиме, етична (дугорочна) сврха се не може
разлагати у неетичне (средњорочне и
краткорочне) циљеве нити дозвољава
употребу неморалних средстава.
• У етици никад не важи крилатица: „Циљ
оправдава средства“!
• У тржишно оријентисаном свету се много
говори о циљевима, а скоро нимало о
сврхама.
• Сврхе су импрегниране вредностима, док
циљеви представљају планирани исход
стратешког размишљања.
• Циљ је мање или више специфична тачка
којој појединац тежи. Он се може постићи и
када се достигне, онда је потрошен.
• Вредности и сврхе никад нису потрошене.
• Организације и појединци често избегавају
размишљање о надређеним циљевима или
формулишу недостижне или безнадежно
нејасне циљеве да би избегли суочавање са
питањем „а шта онда“?
• Одговор на то питање није неки већи,
удаљенији или нејаснији циљ.
• То је сврха или вредност.
• Сврха је начин бивствовања или
функционисања који појединац или
организација посматрају као вредност по
себи.
• Иако је концепт сврхе тешко одвојити од
појма циља, јасно разумевање разлике
између сврхе и циља је суштинско за
конструктивно стратешко размишљање.
• Ако се не разликују сврха и циљ, процес
одређивања циљева мора циљеве
стварати ни из чега.
• Као резултат тога, спровођење циљева
постаје тешко, јер није јасно одакле ти
циљеви долазе и зашто би икоме било
важно да се испуне.
• Другим речима, ако циљеви нису
произвољни, изабрани су на основу сврхе.
• Немати сврху, у животу је потпуно исто што и
немати правац.
• Немати правац значи немати никакву
оријентацију ни стратегију.
• Немати стратегију значи да смо препуштени на
милост и немилост утицајима спољне средине,
својих ћудљивих унутрашњих стања и случаја.
• Прихватање јасне сврхе или вредности
пружа велике предности.
• Сврха даје усмерење и континуитет који је
потребан за дугорочан успех.
• Предуслов за животни и професионални
успех јесте да укључимо у своје
размишљање разлику између онога шта
вреднујемо, за шта се залажемо (сврха) и
како идемо ка томе (циљеви).
• Енглески језик разликује finality, goal, objective.
Фрацуски: finalité, but, objectif.
• 1. Finality/té (сврха): прилично апстрактан и
идеалан скуп вредности (који, дакле, није увек
достижан) али пружа директивну линију пројекту.
• 2. Goal/But (циљ): оно што конкретно желимо да
постигнемо у краћем или дужем року. Како бисмо
постигли један циљ, успостављамо један или
више међу-циљева.
• 3. Objective/ Objectif (међуциљ) : постиже се
конкретним акцијама.
• Сврха/циљ/међуциљ су класификовани од мање
прецизног и детаљног ка прецизнијем, од
апстрактнијег ка све конкретнијем.
• Може се рећи да сваки од тих нивоа представља
последицу претходног, или да се ради о степеницима
који воде од идеала ка начину да се он досегне.
• Пример:
• Ако је некоме сврха да буде богат, циљ је да заради
много новца, а међуциљ, да пронађе посао који
доноси много новца.
• Међуциљ је прецизан, мерљив, експлицитан и
временски одређен.
• Сврха одговара тежњи филозофског, политичког или
духовног нивоа.
• Она је константна и формулише се општим
појмовима. Не служи да се досегне други циљ и није
мерљива.
• Пример: бити срећан.
• Циљеви су средства и етапе који омогућавају да се
иде ка сврхама. Они, дакле, могу бити прилагођени
или промењени.
• Пример: бити доброг здравља.
• Међу-циљеви су адаптабилни и мерљиви (пример,
имати 55 кг), а могу се делити на још ситније
међуциљеве (бавити се спортом три пута недељно).
• Пример образовања:
• Сврха се одређује на друштвеном и политичком
нивоу (на основу вредности).
• Циљ се поставља на административном и
институционалном нивоу (какве просветне,
педагошке институције су нам потребне како
бисмо реализовали сврху)
• Међуциљ се налази на техничком, извршном или
дидактичком нивоу (прецизни начини, средства,
методе, рокови итд.)
• Одређивање сврхе укључује свест о
приоритетима, о томе шта је важно и ко је
важан.
• Сврха дефинише мисију и идентитет
• Пример: сврха постојања јавних институција, по
дефиницији, јесте да буду у служби грађана
(сервис и партнери грађана).
• Само испуњавање те сврхе (мисије) даје им
кредибилитет и легитимитет.
• Кредибилитет долази од lat. credibilitas, у
чијем корену је глагол credere-веровати.
• Легитимитет (лат. legitimus – законито)
обухвата али и надилази легалност, јер
подразумева прихваћеност закона или
политике, тј. увереност у њихову исправност и
стога добровољно потчињавање.
• Дакле, веровање у исправност јавних
инситуција, у смислу њихове посвећености
сврси коју им је доделило друштво
(кредибилитет) потврђује њихов легитимитет.
• Углед се заснива на кредибилитету и легитимитету.
• Углед значи реноме, репутација, добар глас,
достојанство, поштовање, част; јавно мишљење о
нечијим врлинама или недостацима.
• Углед и репутација долазе од посвећене и
континуиране примене битних основних вредности.
• Углед никад не треба бркати са познатошћу, славом
и популарношћу. Не треба га бркати ни са имиџом.
– Пример: кад је компанија Пежо затворила једну велику
фабрику и отворила врата кинеском капиталу, погоршао
се њен имиџ у јавности. С друге стране, задржала је
добру репутацију захваљујући квалитету својих
аутомобила и односу према клијентима.