8.

Мотивација и стваралаштво
• 1. Етимолошко значење речи мотивација :
• од лат: movere, кретати се
• Мотивација је укупност процеса који
покрећу, усмеравају, динамизују и
одржавају понашање појединца у правцу
остварења постављених циљева.
• 2. Три суштинске карактеристике
мотивисаног понашања су:
• Интензитет, усмереност и истрајност
• 3. Негативна и позитивна мотивација; да ли
постоји чиста, једнозначна мотивација?
• Мотивација има двосмерно кретање: од нечега
(избећи нешто, удаљити се од нечег) и ка нечему
(достићи, постићи, остварити нешто, неки циљ,
неку тежњу...)
• Негативни подстицаји се такође називају
„подстицајима“ или „мотивима“, јер нас нагоне да
их активно избегавамо (нпр, чинимо нешто да
бисмо избегли казну, неодобравање, подсмех и
сл.)
• Не постоји једнозначна или недвосмислена врста
мотивације.
• Негативна (окретање од нечега) и позитивна мотивација
(кретање ка нечему) су вишеструко повезане или
испреплетане.
• 4. По чему можемо разликовати мотив успеха
(позитивна мотивација) од мотива да се избегне неуспех
(негативна мотивација)?
• Позитивна мотивација (нпр. да се постигне успех) и
негативна мотивација (да се избегне неуспех) активирају
различите когнитивне и емоционалне системе и дају
квалитетно другачије резултате.
• 5. Како се другачије (стручно) зове позитивна
мотивација? Инсентивна мотивација.
• У негативној мотивацији, сва пажња и енергија
усмерене су на избегавање нечега (нпр. неуспеха), што
доводи до сужавања емоционалног и когнитивног
поља и искривљене перцепције стварности.
• Угрожено је реалистично сагледавање ствари, као и
дух иницијативе, преузимање ризика и креативност.
• У тежњи да избегне неугодност, уместо да се
концентрише на сâм процес и садржај рада, човекова
пажња и енергија су усмерене на избегавање
негативних последица и непријатних стања.
• ФОКУС ЈЕ НА НЕГАТИВНОМ
• Пример из мотивације за рад:
– Запослени који доживљава стални притисак, контролу и
критике улагаће више енергије да то избегне, да “замаже
очи” надређенима него што ће се концентрисати на што
боље обављање својих радних задужења. У томе ће
прибегавати разним “триковима”, на пример додворавању,
“кићењу туђим перјем”, “саплитању” колега и другим
нечасним поступцима или одсуствовањима, боловањима,
јер му циљ није квалитет учинка већ самодоказивање и
промена представе коју послодавац има о њему. Укратко,
биће веома мотивисан, али не за рад већ за самоодбрану
• И деца често прибегавају тој врсти манипулације да би
избегла грдње, забране, притиске и санкције
• Када је мотивација позитивна (погон су позитивне
емоције и очекивања), сам ток акције је праћен
задовољством .
• Ствара се синергија свих психичких снага и „чаробан
круг“: више акције повлачи више задовољства, а више
задовољства више акције.
• У таквом стању особа може да изрази своје пуне
потенцијале и да постигне изузетну ефикасност.
• Радећи нешто зато што у томе налази извор
задовољства и остварења, човек ће, у тежњи да
одржи и појача тај осећај, стално побољшавати
квалитет свог рада.
• Међудејство позитивне и негативне
мотивације, односно улога негативне
мотивације:
• Негативна мотивација је на дуже стазе
ефикасна и плодна само кад је у служби
позитивне.
• Негативна мотивација може да покрене
позитивну, да јој да замајац, да буде као жаока
у тренуцима малодушности, инертности,
лењости.
• 6. Шта се дешава кад су подједнако снажне негативна и
позитивна мотивација?
• Проблем настаје када негативна мотивација ојача до те
мере да, уместо да подстиче позитивну, улази у конфликт са
њом.
• Тада се јављају две силе које воде у два супротна правца,
што има инхибирајуће дејство на акцију.
– један део мене жели да научи неку нову вештину, али
друга страна се истовремено плаши да нећу бити на
висини задатка.
– Једна страна мене жели унапређење, али друга стрепи
од одговорности или губитка наклоности колега.
– Желим погодности брака, али желим и све пријатне
стране невезивања.
• Борба између ове две врсте мотивације
производи амбиваленцију (од лат. аmbi, оба +
valentia , снага)
• Амбиваленција “гута” велики део менталне
енергије која би требало да се усмери на
ефикасно обављање задатака.
• Најчешћи показатељи ове појаве су оклевање
(хоћу/нећу) , сумња (не знам шта хоћу/нећу),
неизвесност, неделотворност и конфузија.
• Као одбрана од тог унутрашњег конфликта може
да се јави и повлачење у равнодушност,
пасивност, односно демотивација.
• 7. Разлика између позитивне и негативне
мотивације више је у квалитету него у интензитету
• Наиме, негативна и позитивна мотивација могу бити
истог интензитета, а негативна је често и интензивнија
(страх).
• 8. Дефиниција интринзичне (унутрашње) и
екстринзичне (спољне) мотивације.
• Особа је интринзично мотивисана када радо обавља
неку делатност, због ње саме, независно од било
каквог позитивног или негативног спољашњег
подстицаја (награде или казне). Сам процес рада
прдставља убутрашњу награду.
• Не треба бркати интринзичну мотивацију са позитивном
мотивацијом! Интринзична мотивација може да буде и
негативна.
– Нпр. особа се посвећује са жаром и истрајношћу некој
уметничкој или друштвеној делатности да би превазишла
меланхолију, патњу, страх, стрепњу и сл. Њу, дакле,
покрећу унутрашњи негативни мотиви (тешка осећања,
унутрашњи конфликти, које настоји да превазиђе како би
повратила хомеостазију) и позитивни мотиви
(привлачност неке делатности, љубав према спорту,
уметности, друштвеном раду, природи и тд.)
• Таква врста негативне мотивације је интринзична, јер
особу не покрећу спољашњи, већ унутрашњи, душевни
мотиви.
• Екстринзична (спољна) мотивација
• Особа је екстринзично мотивисана када нешто ради
првенствено због последице или последица које су
изван саме те делатности
– да би избегла казну или напротив, да би добила награду,
признање, одобравање, престиж, славу итд.
• Напомена.
• У мотивацији није важно само “зашто” смо
мотивисани, већ и “како”.
– Нпр, страх од бола и патње или жудња за
признањем су моћни мотиватори, али начини на
који ћемо их користити као погон за акцију могу
бити рушилачки или стваралачки, болесни или
здрави, јалови или плодни, тренутни, импулсивни
или трајнији итд.
• Мотивација може да буде покренута,
подстакнута жаоком непријатних или болних
осећања и доживљаја, али не може бити
продуктивна и стваралачка без „кретања ка”
позитивним вредностима и циљевима.
• У стваралачком духу доминирају позитивне
тежње у односу на осећања недостатка,
осујећености, лишености (мотиви раста
наспрам мотива недостатка).
• 9. Да ли мотивација може увек да буде само
унутрашња, без икаквих спољних подстицаја?
• Не може.
• Теорија о унутрашњој мотивацији не може
потпуно да се лиши позивања на неке спољне
подстицаје.
• Мотивација не може непрестано да се рађа и
обнавља из себе саме, потребни су јој и
спољашњи стимуланси да је поткрепљују и јачају.
• Човек није изоловано острво, није затворен,
самодовољан систем.
• Он је интерактивно биће, у непрестаном односу,
реалном или имагинарном, и међузависности са
окружењем и другим људима.
• Потребно му је и да види ефекте својих
активности у очима других и да производи ефекте
на своје окружење.
• Ерих Фром је ту потребу назвао „потреба за
ефектуирањем“
• 10. Које спољне подстицаје, као значајне,
истичу теорије унутрашње мотивације?
• Повратне информације (фидбек) .
• Повратне информације о томе како нешто
радимо или смо урадили, да ли и колико
напредујемо или не према датим
критеријумима и циљу, веома су важне и
подстицајне, независно од тога да ли су
критичне или похвалне.
• 11. Шта је „ефекат сувишне детерминације“ ? Који
психолози су га открили? Како се психолошки може
објаснити тај ефекат?
• Ефекат сувишне детерминације су открили психолози
Лепер и Грин, а означава следећу појаву: када се
особама, које су спонтано и природно мотивисане за
неку активност поврх тога обећају и награде, њихова
посвећеност опада. Они постепено губе првобитно
интересовање и улажу све мање времена и труда у ту
активност.
• Како се то може објаснити? Променом фокуса у току
самог процеса рада, са унутрашње на спољну
мотивацију, што има негативне ефекте.
• Психолошки доживљај у основи те појаве: “Ово што
радиш није довољно вредно само по себи, зато треба
да те додатно подстакнемо”.
• 12. Какву улогу би требало да има спољна мотивација
(спољни подстицаји)?
• Привремену и прелазну, а не доминантну и
континуирану.
• Спољни подстицаји су корисни и потребни, али не смеју
да замене унутрашње факторе мотивације, јер је
унутрашња мотивација много снажнија, постојанија и
квалитетнија од спољне.
• Догађа се да неретко да негативна мотивација постане
унутрашња: нпр. дете крене у музичку школу јер то
родитељи желе, у почетку му је тешко и досадно, а онда
се „прими“.
• 13. Који психолози су идентификовали и описали тзв.
„убице креативности“ код деце? Хенеси и Амабиле.
• Kaкo обесхрабрујемо креативност код деце?
• Интринзична мотивација је срж дечије креативности, а
кључни елемент у њеном неговању је време: неомеђено
време за дете да истражује и открива чари разних
ативности.
• „Можда је један од највећих злочина који одрасле особе
чине против дечије креативности крађа тог времена од
детета.“
• „Иронија је што у нашој култури стављамо такав нагласак
на креативност, а онда је тако очигледно и грубо
одузмемо деци у контексту њиховог васпитања и
образовања.“
• 14. Које су главне „убице креативности“?
• Надзор - “гушити” децу, изазивати у њима осећај
да су под сталном и будном контролом док нешто
раде. Преузимање ризика, креативни импулс тада
се повлачи и потискује.
• Евалуација (оцењивање) – изазивамо код деце
забринутост, стрес и стрепњу да ли добро раде, да
ли задовољавају наша очекивања. Одузимамо им
задовољство и испуњеност самом активношћу.
• Награде – претерано прибегавање наградама
лишава дете унутрашњег задовољства креативне
активности.
• (Претерано) такмичење – стављање деце у
добитник/губитник позицију, где само једно од
њих може да дође на врх; негација процеса у коме
деца напредују сопственим ритмом.
• Одузимање аутономије – непрестано говорити
деци како да ураде оно што раде изазива код њих
осећај да је њихова оригиналност грешка, а
истраживање кроз покушаје и погрешке губитак
времена.
• Сужавање избора – говорити деци којим
активностима треба да се баве уместо да их
пустимо да следе сопствену радозналост и страст.
То сужава поље активног истраживања и
експериментисања које једино води креативном
открићу и продукцији
• Притисак- имати грандиозна очекивања ствара код
детета аверзију према некој области, теми или
активности.
• Дечији животи морају, као и животи одраслих, да
буду структурисани.
• Тачно је да морају да уче да се прилагођавају и да
управљају својим понашањем у складу са
ситуационим и друштвеним потребама.
• Али мора да постоји равнотежа између времена
за креативно сањарење и истраживање и
времена кад је избор сужен, када су дата
директна упутства, директиве, и када се од деце
захтева да се следе друштвена правила и норме.
• Нажалост, најчешће та равнотежа недостаје.
• Многа деца расту учећи се само такмичењу,
ривалству, правилима, усмереним
амбицијама, тежњи ка признању и
мерљивом успеху.
– Нека истраживања о васпитању које су добили
веома креативни појединци показала су да
потичу из породица које су имале веома мало
крутих, “светих” правила.
• Наставници су, такође, много више
преокупирани послушношћу и конформизмом
и тиме отимају деци њихов стваралачки дух.
• Адекватно социјално понашање и уљудност су
нужни за нормалне међуљудске односе и
сарадњу, али је потребно наћи равнотежу
између потребе за редом и одржавања
стваралачког духа код деце
• “Убице креативности” или стваралачке
мотивације код деце су исти и код одраслих људи,
јер су и фундаменталне психолошке потребе из
којих настаје креативни порив исти код деце и код
одраслих.
• Даље разматрање фактора интринзичне
мотивације показаће нам зашто су описана
понашања “убице креативности” и код деце и код
одраслих.
• Интринзична мотивација настаје из потребâ које, у
већој или мањој мери, поседује сваки човек, а то су
радозналост, потреба за самоодређењем и потреба
за компетенцијом .
• 15. Три одлучујућа фактора интринзичне
мотивације су :
• радозналост,
• потреба за самоодређењем и
• потреба за компетенцијом
• 1. Радозналост је експериментално доказан
фактор интринзичне мотивације
• Радозналост је једна од фундаменталних људских
потреба и одлика.
• Она је природни, унутрашњи мотиватор, који не
слаби нити се исцрпљује временом.
• Човек има потребу да открива, да сазнаје и да
проширује своја знања.
• 16. Потреба за самоодређењем (self-
determination) је потреба коју има сваки човек да
доживљава себе као главног узрочника и
покретача властитог понашања и деловања; да
самог себе детерминише; да има осећај да бира
и одлучује о томе шта или како ради; то је тежња
ка слободи и што већој аутономији.
• Све што личи на (неоправдани или претерани)
притисак, принуду, контролу, смањује осећај
самоодређења те самим тим и унутрашњу
мотивацију као главну покретачку силу
• Али и када реалност ограничава број опција, постоји
могућност да се развије аутономија или задовољи
потреба за самоодређењем.
• Различити су начини на које се човек поставља према
ограничењима стварности : нпр, резигнација,
конформирање, одустајање, безнађе или активна,
делатна нада, утицање на прилике, промена
референтног оквира, усклађивање очекивања,
реорганизација, процесно мишљење уместо
“закопавања” у тренутно стање, креативан приступ...
• Креативност се покреће и испољава своју
суштину у контексту спољних ограничења
(нужности)
• Филозоф Ернст Блох је рекао да је глад била
покретач људске интелигенције и креативности.
• Када располажете неограниченим могућностима
(финансијским, материјалним, у људству) немате
потребу да будете креативни.
• 17. Потреба за компетенцијом.
• од лат. competentia -пропорција, симетрија, складан
спој
• Осећање властите компетенције је једнако важан
унутрашњи мотиватор. Сви људи, у различитој мери,
теже да задовоље потребу да у нечему буду
компетентни.
• Сам процес учења, овладавање неком вештином
умећем, знањем, његове примене и унапређивања
праћено је изузетним задовољством.
• Успешно довршена акција, резултат, унутрашњи осећај
доброг гешталта и повратне информације из окружења
поткрепљују и јачају осећај сопствене компетенције,
самим тим и мотивацију.
• 18. Како се објашњава мотив компетенције?
• Тежња за компетенцијом се корени у потреби
људи за тиме да изразе себе, за интеракцијом са
окружењем, за деловањем и утицањем на то
окружење и на себе саме.
• Потреба за компетенцијом делује упоредо са
потребом за самоодређењем, а повезана је и са
потребом коју је Маслов означио као највишу
људску потребу – потребу за самоактуализацијом
• 19. Самоактуализација и аутор тог појма.
• Аутор је психолог Абрахам Маслов.
• Самоактуализација је остварење и развој
сопствених потенцијала, своје личности,
повезивањем са нечим изван себе,
превазилажењем граница свога ја.
• Егоцентрични људи, себични и саможиви, као и
претерани индивидуалисти не иду путем
самоактуализације, управо зато што не излазе из
себе и не повезују се са другима, идејама,
вредностима, природом и тд.
• 20. Шта је локус контроле? Интерни и екстерни
локус контроле; локус контроле ствараоца;
крајност у интерном локусу контроле.
• Локус контроле је степен до кога човек верује да
може да управља својом судбином.
• Људи се разликују према осећању контроле над
својим животом.
• Они који верују да сами граде или да могу сами
да граде свој живот имају интерни локус контроле
(ИЛК) – сматрају да је контрола у њима самима.
• Људи који сматрају да немају контролу над својим
животима и да је све што им се дешава резултат
деловања других људи, сила или судбине, имају
екстерни локус контроле (ЕЛК).
• Они осећају да је контрола над њиховим животом
негде изван њих.
• Ствараоци имају снажну потребу за
самоодређењем, аутономијом, слободом и
развијен интерни локус контроле
• Особе са ИЛК боље осећају на местима и
задацима где се тражи пуно иницијативе и
где је мања супервизија и контрола.
• Особе са ЕЛК се боље осећају у чврсто
структурисаним окружењима са јасно
дефинисаним оквирима и улогама (нпр. у
хијерархизованим организацијама)
• Истрајност као једна од суштинских одлика
мотивисаног понашања повезана је са локусом
контроле:
• Појединци са развијеним ИЛК су отпорнији на
фрустрације и стрес. Уверење да су аутономни
узрочници, да могу да утичу на ток догађаја,
повећава њихово поверење у властиту способност
превазилажења препрека и проналажења начина за
решавање проблема.
• Насупрот томе, људи са израженијим ЕЛК су мање
отпорни на препреке, фрустрације и стрес. Они су
рањивији, јер немају веру у себе и немају општи став
да човек може да утиче на окружење и на себе.
• Природа стваралачког рада је таква да јача
унутрашњи локус контроле.
• Ствараоци у било којој области су људи са
снажним интерним локусом контроле, због
чега имају много изразитију тежњу ка слободи
и независности од нествараоца.
• Међутим, треба избећи екстремни интерни
локус контроле, који угрожава креативност.
• Зашто?
• Особе са екстремним ИЛК су напетије и
ригидније: тешко прихватају да не зависи све од
њих, да има ситуација које нису под њиховом
контролом.
• Теже се опуштају, препуштају, нису довољно
пријемчиве, контемплативне, плаше се да не
контролишу у потпуности ситуацију.
• У стваралачком процесу је важна сарадња
свесних са предсвесним и подсвесним слојевима
психе
• Ефекат сувишне детерминације може да се
објасни и локусом контроле- спољне награде
негативно утичу на интринзичну мотивацију, јер
спољни стимуланси слабе и угрожавају
унутрашњи локус контроле.
• Када добија спољне награде за постигнуте
резултате, појединац је у екстерном локусу
контроле, тј. осећа да му оно што ради не
припада више, да је исход отуђен од њега, под
туђом контролом.
• 21. Стање тока (и аутор тог појма).
• Аутор појма ток (the flow) је амерички психолог
мађарског порекла Михаљи Чиксентмихаљи.
• Ток се одликује осећањем потпуно фокусиране
енергије, поистовећености и јединства са оним
што се ради, превазилажењем дотадашњих
могућности без осећања напора.
• То је стање у коме су људи до крајњих граница
обузети оним што раде, с неподељеном пажњом,
њихова свест је цела у акцији коју спроводе.
•
• 22. Које психичко стање је сушта супротност стању
тока?
• Досада, депресија, анксиозност, немир су сушта
супротност стању тока.
• Стање тока Чиксентмихаљи назива и отималним
искуством, другим речима – срећом.
• 23. Шта је неопходно да би се ушло у стање тока?
• Неопходно је да задатак буде изазован, то јест да
донекле премашује садашње способности.
• Пошто се ток јавља у зони у којој нешто представља
изазов највишем дотадашњем степену
способности, како се вештине повећавају потребан
је све већи изазов да би се ушло у стање тока.
• Како се у стање тока улази фокусирањем све пажње
на текући задатак, а висока концентрација је сâма
суштина тока, задатак не сме бити лак за субјекта,
јер онда не захтева неподељену пажњу и фокус, а
превише тежак задатак у односу на актуелни ниво
способности деморалише, обесхрабрује и изазива
анксиозност.
• 24. Како се најчешће улази у стање тока?
• Иако се ток може доживети и у тренуцима опуштености,
најчешће се у њега улази концентрисаним радом на
нечему.
• 25. Каква је мождана активност у стању тока?
• У стању тока мозак је у стању опуштености, кортикална
активност је смирена.
• То је парадокс тока: најизазовнији задаци су остварени
са најмањим утрошком нервне и менталне енергије.
• Зато што је мождана активност достигла савршени склад
са захтевима ситуације и тренутка (видети етимолошко
значење речи компетенција). Зато се у стању тока
постижу најбољи резултати.
• Ток је најмоћније гориво унутрашње мотивације,
али и квалитета резултата.
• Чиксентмихаљи је спровео истраживање на 200
стотине уметника 18 година након што су завршили
академију.
• Открио је да су они који су за време студирања
уживали у чистој радости сликања постали
озбиљни сликари, док су они који су били
мотивисани сновима о слави и богатству, у
највећем броју случајева отишли у сасвим другом
правцу после дипломирања.
• Чиксентмихаљи закључује:
• "Сликари морају да желе да сликају изнад
свега. Ако сликар стоји пред платном
размишљајући о томе за колико ће моћи да га
прода, или шта ће критичари мислити о слици,
неће бити способан да крене креативним
током. Ставаралачка постигнућа зависе од
потпуне, фокусиране посвећености”
• “Моја рука је у потпуности алат једне даље сфере.
Ни моја глава није та која овде функционише, већ
нешто друго, више, нешто даље.” (Пол Кле, сликар)
• “Стваран сам само кад стварам” (један
књижевник)
• “Био бих спреман на све клоаке света, сва
понижења и обешчашћења, да бих сликао” (Макс
Бекман)
 ПИТАЊА
• 1. Етимолошко значење речи мотивација
• 2. Три суштинске карактеристике мотивисаног понашања
• 3. Негативна и позитивна мотивација; да ли постоји чиста,
једнозначна мотивација?
• 4. По чему можемо разликовати мотив успеха (позитивна
мотивација) од мотива да се избегне неуспех (негативна
мотивација)?
• 5. Како се другачије зове позитивна мотивација?
• 6. Шта се дешава кад су подједнако снажне негативна и
позитивна мотивација? ; амбиваленција мотивације.
• 7. Разлика између позитивне и негативне мотивације више
је у .............................. ................. него у
...........................................
• 8. Дефиниција интринзичне и екстринзичне
мотивације.
• 9. Да ли мотивација може да буде само унутрашња,
без спољних подстицаја?
• 10. Које спољне подстицаје, као значајне, помињу
теорије унутрашње мотивације?
• 11. Шта је „ефекат сувишне детерминације“ ? Који
психолози су га открили?
• 12. Какву улогу би требало да има спољна
мотивација (спољни подстицаји)?
• 13. Који психолози су идентификовали и описали
тзв. „убице креативности“ код деце?
• 14. Наведите три одлучујућа фактора интринзичне
(унутрашње мотивације).
• 15. Потреба за самоодређењем.
• 16. Потреба за компетенцијом
• 17. Самоактуализација и аутор тог појма
• 18. Шта је локус контроле? Интерни и екстерни локус
контроле; локус контроле ствараоца; крајност у
интерном локусу контроле.
• 19. Стање тока (и аутор тог појма)
• 20. Које психичко стање је сушта супротност стању
тока?
• 21. Шта је неопходно да би се ушло у стање тока?
• 22. Каква је мождана активност у стању тока?