КВИСЛИНШКЕ СНАГЕ

У СРБИЈИ
 Влада народног спаса
- Влада народног спаса је била централни орган марионетске квислиншке
власти постављене од стране немачких окупатора у Другом светском
рату у окупираној Србији.
- Влада народног спаса је формирана 29. августа 1941, а на њеном челу
нашао се генерал Милан Недић.
- Милан Недић (Гроцка, 2. септембар 1877 — Београд, 4. фебруар 1946) је
био југословенски генерал, српски политичар и председник квислиншке
марионетске владе у Србији за време окупације од стране нацистичке
Немачке у Другом светском рату.
- Недић се борио у Балканским ратовима и у Првом светском рату. У
међуратном периоду био је начелник генералштаба и министар војске и
морнарице, а у току напада на Југославију у Другом светском рату
борио се у пределу Косова и Метохије до капитулације војске
Југославије.
- Српска квислиншка власт је, током целог периода окупације, била де
факто подређена немачкој војној администрацији познатој као
Територија војноуправног команданта Србије.
- Немачка војна администрација је формирана 1941. године, након
инвазије на Краљевину Југославију.
- Први предлози за формирање нове владе уследили су непосредно после
распуштања Комесарске управе Милана Аћимовића. Предлог за
образовање владе дали су на једној заједничкој седници Ђура Докић,
Лазар Марковић, др Коста Кумануди, Велибор Јонић, Димитрије Љотић,
Михаило Олћан, Председник Српске краљевске Академије Наука др
Александар Белић и Александар-Цинцар Марковић.
- Првобитно је за председника владе предложен Димитрије Љотић, али је
он то одбио и предложио Милана Недића због његовог угледа.
- И сам Недић се опирао у почетку правдајући се да је стар и али је
касније ипак прихватио ту функцију.
- Милан Недић се прихватио да оснује владу тек пошто су Немци
придобили Косту Пећанца да се са својим одредима стави на
располагање окупационом режиму.
- Пре формирања Владе народног спаса, а као услов за њен рад, Милан
Недић је немачком Војном заповеднику, ваздухопловном генералу
Хајнриху Данкелману предао своје писмене захтеве, које је саставио
заједно са својим саветницима.
- Да се образује српска влада, која управља свим пословима државе и народа српског
на овој територији, под надзором Војног заповедника у Србији.
- Да се одобри Српској влади оружана сила, без које се не може обезбедити ред и мир
у земљи што је укључивало одреде од 10.000 жандарма.
- Да се помогне ратним заробљеницима у Немачкој на овај начин.
- Ефикасно обустављање убијања и прогона Срба под Хрватском, Бугарском и
Мађарском.
- да се дозволи образовање једног политичког савета-сабора који би утврдио, објавио и
борио се за нове политичке смернице српског народа.
- Такође је затражено да борба против комунизма буде ствар Србије али и да Немачка
помаже у тој борби.
- Када је немачки генерал Данкелман прихватио Недићеве услове, дошло је до
полагање заклетве и званичног формирања владе народног спаса у Београду. Генерал
Данкелман је акт о постављењу Милана Недића за председника владе предао истом у
згради бивше Народне скупштине. Влада је оформљена 29. августа 1941. Своју прву
министарску седницу имала је 30. августа, а Милан Недић се први пут обратио
српском народу 1. септембра 1941. године.
- Влада народног спаса се у току свога рада фокусирала да, по налогу
немачке Војне Управе, очува ред у окупираној Србији и да заустави
непријатељства против немачких јединица.
- За време свог рада Влада народног спаса је донела преко 100 закона
различите садржине, покушавала је да поспеши привреду, школство,
банкарство, културни живот у Београду, а обновила је и инфраструктуру
порушену у априлском бомбардовању 1941.
- По угледу на Немачку основана је 1942. Српска заједница рада која је
требало да усклађује односе између радника и послодаваца. На
територији Србије био је уведен и обавезан шестомесечни рад за
обнову земље за све способне Србе од 17-45 година старости. Уведен је
обавезан откуп вишкова пољопривредних производа по максимираним
ценама. У току рата, седам пута мањи Банат је давао два пута више
пољопривредних производа него ужа Србија.
- Под командом Владе народног спаса налазиле су се и оружане
формације познате као Српски добровољачки корпус, Српска државна
стража и Српска гранична стража које су у току рата учествовале у
борбама на страни сила Осовине.
- Тајним каналима Влада народног спаса одржавала је контакте са ЈуВО и
Дражом Михаиловићем. ЈуВО је снадбевана новцем и оружјем. Само у
периоду октобар-новембар 1941. године Дражи Михаиловићу дато је 3,5
милиона динара.
- У периоду деловања Владе народног спаса између 80.000 и 100.000
српских радника радило је, под покровитељством Владе, у индустрији и
пољопривреди Трећег рајха.
- Политика истребљавања Јевреја и масона осмишљена је у Берлину и
била је у искључивој надлежности представника нацистичке Немачке на
територији окупиране Србије. Домаћа колаборационистичка
администрација се у то није мешала и пружала је „техничку помоћ” у
њеном спровођењу.
- За злочине над Јеврејима и осталима били су одговорни: Феликс Бенцлер
- опуномоћеник Министарства иностраних послова Немачког рајха у
Београду, Харалд Турнер - шеф Управног штаба немачке војне команде
у Србији, Вилхелм Фукс - СС пуковник и шеф Оперативне групе Полиције
безбедности и Службе безбедности, Паул Бадер - опуномоћени и
командујући генерал Вермахта у Србији и Франц Нојхаузен - генерални
опуномоћеник Привредног штаба у Србији.
- Влада народног спаса доносила је расне уредбе, по угледу на
нацистичку Немачку, којима је вршила отворену сегрегацију над
јеврејским и ромским становништвом. Помагало се окупационим
снагама у циљу чишћења територије од јеврејског живља. Активно је
спровођена антијеврејска и антикомунистичка пропаганда. Овакве
акције нису организоване само у Србији већ и у другим европским
земљама где су немачки нацисти успоставили марионетске режиме.
- У све већој опасности од уласка совјетских и партизанских снага у
Србију, Милан Недић је сазвао ванредно заседање Владе, у поноћ 4.
октобра 1944. На седници је одлучено да се Влада распусти, да се ради
нових акција пребаци у Аустрију, у град Кицбил, где ће наставити своје
деловање. Милан Недић се захвалио свима и тако закључио последњу
седницу Владе народног спаса.
- Већ сутрадан, Милан Недић је аутомобилом кренуо пут Аустрије. Остали
министри су почели да склањају извештаје и архиву. Последњи је
Димитрије Љотић напустио Београд.
- Након ослобађања Београда, партизанске снаге су 27. новембра 1944.
године стрељале 105 особа који су били повезани са владом народног
спаса.
- У повлачењу четничких снага које су се са партизанима бориле на
Зеленгори 1945. погинуо је и Милан Аћимовић. Већина министара је
враћена из Аустрије и предата југословенским властима на суђење за
издају земље. Димитрије Љотић је погинуо у саобраћајној несрећи у
Словенији у месту Нова Горица 1945. Милан Недић је наводно извршио
самоубиство у Озниној згради 4. фебруара 1946, а последњи преостали
министри и генерали су изведени на суђење заједно са Дражом
Михаиловићем у Београду од 10. јуна до 15. јула 1946.
 Српска државна стража
- Српска државна стража (скраћено СДС) је била квислиншка
организациона полицијско-војна јединица Министарства унутрашњих
дела Владе народног спаса на чијем челу је био Милан Недић, која је
деловала на територији окупиране Србије у Другом светском рату, од
октобра 1941. до октобра 1944.
- Званично је формирана 3. марта 1942. За све време рата била је
најбројнија квислиншка формација.
- Српска државна стража попуњена је углавном са бившим
југословенским жандармима и избеглицама које нису могле наћи друго
запослење. Старешински кадар попуњен је бившим жандармериским
официрима, резервним официрима, а укључено је и нешто активних
официра.
- Како је одзив на ступање у Недићеве одреде био слаб, мобилизација
официра је вршена уз претњу да ће се официри који се не одазову
позиву бити одведени у заробљеничке логоре у Немачкој или протерани
из Србије ако нису рођени у њој.
- Као задатак Српске државне страже одређено је да буде потпора реда
и законитости у земљи, као и борба против свих елемената који нападају
на окупационе трупе.
- Стража је имала пешадијско наоружање: пушке - карабине, пушко-
митраљезе и митраљезе калибра 7,9. Седиште команде СДС било је у
Београду, а укупно бројно стање је износило 25.000 људи. Униформа је
била стара југословенска са српском кокардом без грба. Припадници
СДС су заклетву на верно вршење службе полагали краљу Петру II и
Србији.
- Српска државна стража је себе сматрала елитом, која је од својих
регрута (на папиру) тражила да задовољавају високе захтеве. Међутим,
у току целог рата је остала веома непопуларна међу народом.
- СДС је такође укључивала бивше жандаре који су помагали немачким
војницима да скупљају таоце који су стрељани у Краљеву и Крагујевцу
октобра 1941.
- У јулу 1941. у београдском предграђу је основан Бањички логор. Њега су у
почетку обезбеђивали Гестапо и СДС, али је надлежност касније
пребачена на СДС.
- Гестапо је ухапсио неке официре СДС због сумње да су били повезани
са Михаиловићем, и до краја 1942. су прочистили СДС у покушају да
елиминишу оне који су симпатисали Михаиловића.
- До 1943. већина нижих припадника СДС-а је подржавало Михаиловићеве
четнике, и одреди СДС су били редовно „разоружавани“ од стране
четника.
- Три дана по паду Недићевог режима у Србији, генерал Фелбер је пренео
управљање СДС на генерала Мирослава Дамјановића, бившег шефа
Недићевог секретаријата и главним Михаиловићевим човеком у
Недићевој администрацији. Дамјановић је одмах ставио себе и
преосталих 6.500 припадника СДС под Михаиловићеву команду. У
договору са генералом Мирославом Трифуновићем, Михаиловићевим
командантом Србије, јединице Српске државне страже (СДС) и Српске
граничне страже (СГС) 6. октобра 1944. окупиле су се у Јагодини. Ту је од
тих јединица формиран Српски ударни корпус (СУК) ЈВУО са три
дивизије.
- За команданта СУК-а именован је дивизијски генерал Стеван Стева
Радовановић, за његовог помоћника бригадни генерал Боривоје Јонић (до
тада командант СДС) а за начелника штаба мајор Данило Дача
Стојановић.
- Стално се осипајући у борбама против јединица НОВЈ, СУК се налазио у
Рашкој и источној Босни са четничким јединицама све до краја
децембра 1944. У источној Босни ове снаге учествовале су у
децембарској офанзиви Михаиловићевих снага против НОВЈ и нападу на
Тузлу. Овај неуспех и стална узајамна оптуживања Михаиловићевих
четника и припадника СУК довело је до распада СУК. Његове поједине
веће и мање групе су се одвајале и прикључивале разним транспортима
немачких и других јединица, да би се крајем децембра 1944. нашле у
Бечу.
- Остаци СДС/СУК и Михаиловићевих четника су остали под
Дамјановићевом командом као део четничке Шумадијске дивизије.
- Неки од њих су прешли Сочу и предали су Британцима близу италијанско-
југословенсе границе 5. маја 1945. На њихову срећу, ту су третирани као
ратни заробљеници и, осим неколико виших официра, нису били враћани
у Југославију да се суоче са суђењима.
 Српски добровољачки корпус
- Српски добровољачки корпус, или скраћено СДК, је био страначка
војска Југословенског народног покрета Збор, која је за време Другог
светског рата на подручју окупиране Србије сарађивала са немачким
окупационим снагама у борби против партизана.
- Припадници СДК-а су били познати као „добровољци“ или „љотићевци” по
свом идеолошком вођи Димитрију Љотићу, који је понудио Немцима
услуге својих следбеника у циљу уништења комунизма и Јевреја.
- СДК се до децембра 1942. звао Српска добровољачка команда. Оружје,
муницију, униформе и храну СДК је добијао од немачких војних власти, а
то је финансијски покривала Влада народног спаса, која је
обезбеђивала и плате за припаднике ове формације. Српски
добровољачки корпус се формално налазио под командом Недићеве
жандармерије, али је фактички био подређен немачким војним
властима.
-Немци су по увођењу окупационе
управе у Србији и формирању
комесарске владе 9. маја
забранили рад свих политичких
странака. Међутим, већ 25. маја је
дозвољен рад покрету Збор. Током
пролећа и лета 1941. љотићевци су
активно деловали на
пропагандном плану, држећи
предавања и организујући радне
акције и обнову порушеног
Смедерева.
- Већина официра долазила је или из старе Југословенске војске или
жандармерије. Команда је службено формирана 15. септембра 1941. а
чинило ју је 12 добровољачких одреда сваки са 120 до 150 људи.
Припадници корпуса су носили маслинасто зелене униформе или, у
случају официра, официрску униформу Југословенске краљевске
војске, са крстом светог Ђорђа на десној страни груди. Чинови су, из
практичних разлога, били исти као и код Војске краљевине Југославије.
Заповедник је био инжињеријски пуковник Коста Мушицки.
- Добровољачка команда је имала образовни одсек чији је задатак био да
идеолошки индоктринира припаднике ове јединице. Шеф образовног
одсека је био новинар Ратко Парежанин. Такође је имала обавештајни
одсек који је имао своје центре широм Србије. Духовне потребе СДК је
обављао верски референт протојереј Алекса Тодоровић. СДК је често
деловао у садејству са Руским заштитним корпусом.
- Као и у случају Српске државне страже, љотићевска пропаганда је
пренаглашавала њихову „љубав према Србији“ и тврдила да припадници
СДК не располажу својим животима јер су их ставили на располагање
Србији.
- Љотићеви добровољци су прву оружану акцију имали 17. септембра у
селу Дражањ код Гроцке, чистећи област од партизана.
- Пети добровољачки одред СДК под заповедништвом Марисава
Петровића помагао је Немцима током привођења и на самом стратишту
приликом извршавања Крагујевачког масакра 21. октобра 1941. године,
али трупе СДК нису активно учествовале у самим погубљењима.
- Пре офанзиве на Ужичку републику, Недић је наредио да се СДК,
жандармерија и четници Косте Пећанца ставе под заједничку команду.
Заједничка војна формација названа Шумадијски корпус под командом
Мушицког је образована 22. новембра.
- Корпус је стављен под команду немачке 113. дивизије.
- Након повлачења партизана у италијанску окупациону зону, Немци су се
окренули борби против Михаиловићевих четника. Неко је (могуће
Мушицки) обавестио Михаиловића о немачким плановима и Михаиловић
је успео да избегне хапшење. Мушицког су Немци ухапсили 9. децембра
у Чачку и заменили га бригадним генералом Илијом Кукићем. Недић је
интервенисао и изборио пуштање Мушицког, па се он поново нашао на
свом положају чим су Немци умешани у овај случај напустили Београд
крајем 1942.
- Немци су корпус желели да претворе у националистичку групу окупљену
око националсоцијалистичке идеологије која би служила као противтежа
Михаиловићевим четницима, али у погледу остваривања масовније
подршке корпус није био ништа успешнији од Збора.
- Корпус је до 15. фебруара 1942. године достигао број од 172 официра и
3.513 добровољаца, што је било скоро жељених 5 батаљона.
- На крају 1942. било је 12 одреда организованих у 5 батаљона и Немци су
им дали формално признање 1. јануара 1943, променивши званично име
јединице у Српски добровољачки корпус.
- У јануару 1943. добровољачки одреди су реорганизовани у Српски
добровољачки корпус са пет батаљона величине 500 војника и стављени
су под формално заповедништво српске владе, али су фактички били
под непосредним заповедништвом генерала Паула Бадера, врховног
немачког заповедника Србије.
- На место команданта СДК је враћен Коста Мушицки, а за начелника
штаба је постављен потпуковник Радослав Таталовић. У Штабу СДК, као
и у сваком батаљону, налазио се и по један немачки официр за везу.
- Чланови СДК су полагали заклетву да ће се борити до смрти и против
комуниста и четника, да ће остати у редовима СДК најмање шест
месеци и да ће „служити у корист српског народа“.
- Маја 1943. Недић је покушао да Корпус повећа на пет пукова, али Немци
то нису одобрили. СДК се током 1943. сукобио са партизанима код
Пожаревца, Крушевца, Аранђеловца и у Мачви. Такође су се сукобили и
са Михаиловићевим четницима. Четници су 28. септембра убили Душана
Марковића, команданта 4. добровољачког батаљона и његових 20
војника[9], а убрзо и Милоша Војновића Лаутнера, заповедника 3.
добровољачког батаљона.
- Како је пораз нацистичке Немачке био све извеснији, а квинслишка
влада све непопуларнија, то је СДК све теже могла да надокнади све
веће губитке у борби против партизана. Припадници корпуса су примали
плате и имали бројне повластице, као што су посебни курсеви за ђаке-
припаднике СДК како би редовно завршили школовање.
- У септембру 1944. партизани су уз подршку Црвене армије и савезничког
ваздухопловства почели своју завршну офанзиву у Србији. У великим
борбама у на Јеловој гори и у за Ваљево партизани су нанели тежак
пораз удруженим четничко-љотићевским снагама.
- СДК је спасио Драгољуба Михаиловића и четничу Врховну команду од
заробљавања од стране партизана. Након овога, четници су одлучили да
пређу Дрину и наставе са борбом у Босни.
- Немци нису желели да СДК буде унипштен у борбама са Црвеном
армијом и партизанима, па су одлучили да га повуку у Словенију.
- Повлачење СДК је почело 8. октобра токобам финалног заједничко
партизанско-совјетског напада на Београд, када је 1. добровољачки пук
под заповеништво мајора Илије Мићашевића и 4. добровољачки пук под
заповедништвом мајора Војислава Димитријевића прешао Саву.
- СДК је прву велику акцију против партизана у Словенији имао у крашком
селу Цол 18. децембра 1844. Од 19. децембра до краја месеца велике
операције опкољавања и уништавања су покренуте из гарнизона у
Горици, Идрији, Постојни и Сежани са циљем да се елиминишу
партизанска упоришта у Трновским планинама.
- У зими 1944/45., словеначки партизани су нанели тешке губитке СДК,
током изненадног напада на Пивку и Постојну.
- Након пораза нациста, дана 29. априла, како су се Титове снаге
затварале обруч на подручју Трста, генерал Дамјановић је издао
наређење да 1. и 5. пук пређу у Италију, где се 5. маја у граду Палманова
(50 км северозападно од Трста) између 2.400 и 2.800 СДК људи предало
Британцима, који су их одвели у заробљеничке логоре. Људство из
преостала три пука је доживело непријатнију субину.
- Група која се предала у Италији је на крају пребачена у логор у
Минстеру, у Немачкој, из којих су пуштени јула 1947. године. Ови људи су
затим отишли у разне земље широм света, укључујући и САД. Генерала
Мушицког су ухапсиле савезничке власти и вратиле у Југославију, да би
му се судило. Њему је 1946. изречена смртна казна на истом процесу
као и Драгољубу Михаиловићу и још некима.
 Руски заштитни корпус
- Руски заштитни корпус је био корпус састављен од руских емиграната,
који се борио на страни нацистичке Немачке за време Другог светског
рата. Посебно је учествовао у борбама протви припадника НОВЈ. За
време постојања корпуса у његовом саставу је било 17.090 војника, од
чега су око 11,5 хиљада били емигранти, док су остатак били совјетски
грађани.
- Након немачке инвазије на Совјетски Савез и партизанског устанка у
Србији, на идеју о оснивању корпуса који би чинили Руси емигрирали
после Октобарске револуције и грађанског рата дошао је генерал
Михаил Скородумов, ветеран Белог покрета.
- Према речима првога заповједника, генерала Скородумова, након што
би се угушили комунистички устанак, он је требало да их одведе натраг
у Русију, да помогну Немцима у борби против Црвене армије.
- На почетку се ова јединица звала Одвојени руски корпус и отприлике
једну годину, Бела руска група за заштиту фабрика.
- Првобитно су га сачињавале бивше руске избеглице пред
комунистичком совјетском влашћу, тзв. Бели, који су у раздобљу између
два рата живели у Југославији, нарочито у Србији. Они су, због свога
противљења комунизму били добровољци на немачкој страни.
- Скородумов је био болестан и стар и већини руских емиграната био је
непознат. Њега су Немци ухапсили 14. септембра 1941, и у року од месец
дана на његово место поставили његовог начелника штаба, генерал-
потпуковника Бориса Штајфона, бившег царског и Врангеловог официра.
- Он је на том положају остао до смрти - скоро до самог краја рата.
- Немачки официр који је одиграо значајну улогу у организовању Руске
групе за заштиту фабрика, био је пуковник Ерих Кевиш, начелник штаба
војног заповедника за Србију.
- Већ у мају 1942. године, Кевиш је предложио реструктурирање Руске
групе за заштиту фабрика, већу повезаност са Вермахтом. Након дужег
разматрања, врховна команда немачке војске је 29. октобра 1942.
године наредила реструктурирање групе, преименовавши је у Руски
заштитни корпус и подређујући је у сваком погледу војном заповеднику
за Србију.
- До децембра 1942. корпус је имао 7500 војника од којих су сви били Руси,
иако су неки од њих били из других делова југоисточне Европе, а не само
из Србије. Заповедни језик био је руски.
- Попут јединица Српског добровољачког корпуса, јединице Руског
заштитног корпуса биле су подређене оној немачкој дивизији на чијем су
подручју биле смештене или одговарајућем немачком подручном или
окружном заповедништву, кад је била реч о подручју које је било под
бугарском окупацијом.
- За разлику од Српског добровољачког корпуса, Руски заштитни корпус
био је потпуно развијени део немачких оружаних снага, чији су
припадници од 1. децембра 1942. принуђени да полажу заклетву Адолфу
Хитлеру.
- Припадници Руског заштитног корпуса носили су комплетне немачке
униформе и имали немачка документа. Велики проблем за корпус је био
недостатак људства, па су у корпус примани људи у својим шездесетим
годинама и то са само чиновима обичних војника или подофицира. Осим
регрутовања руских емиграната с подручја изван граница Србије и
Југославије, будући да је тамо избор био нужно ограничен, корпус се
такође покушао повећати регрутујући совјетске ратне заробљенике.
- Припадницима корпуса је обећавано да ће имати повлаштени положај
при добијању земље у Русији након рата јер се претпостављало да ће
комунистички режим пасти. РЗК је све време тражио војну самосталност
и пребацивање на Источни фронт.
- Према оцени Немаца, Заштитни корпус се у стражарској служби, а
делимично и у рату против партизана, "показао и доказао као поуздан“.
При 104. ловачкој дивизији су били ангажовани 1. и 2. пук, нарочито за
осигурање производње у Крупњу, Бору и Мајданпеку и за осигурање
Дрине. 3. пук је осигуравао железницу у долини Ибра и рудник Трепча код
Косовске Митровице.
- Прилику за окршај са јединицама Црвене армије, а не партизанима, РЗС
је добио у октобру 1944. У то време у корпусу је служило 11.197 људи.
Тада је из назива имена корпуса избрина одредница „заштитни“, пошто
је корпус изгубио своју првобитну улогу услед тешких борби усред којих
су се нашли војници корпуса.
- Тешке губитке корпус је имао како у неуспелим покушајима да се
спречи продор партизана и Црвене армије у Србију и током повлачења
преко планинских предела Босне у Словенију.
- Генерал Борис Штајфон је умро у Загребу 30. априла 1945 од инфаркта.
- После изненадне смрти генерала Штајфона, командант корпуса је
постао козачки пуковник Анатолиј Рогожин. До завршетка рата главнина
корпуса је успела да напусти територију Југославије и предала се
Британцима.
- У тренутку капитулације у корпусу је остало само 5.584 људи. За непуне
четири године кроз њега је прошло 17.090 људи, а укупан број ратних
губитака (погинули, тешко рањени и нестали) је био око 6.709.
- РСК се предао Британцима 12. маја 1945. Одмах после предаје, корпус је
основао сопствени камп у Келербергу. Совјети нису знали за овај камп
све док им доушник из друге руске квинслишке формације није одао
његов положај. Избили су сукоби између официра корпуса и агената
Смерша. За разлику од козака из Линца и ветерана Руске ослободилачке
армије, Британци су спасили корпус од насилне репатријације,
цитирајући одредбу споразума из Јалте по коме припадници РСК не
спадају под бивше совјетске грађане и стога не могу бити изручени
Совјетском Савезу.
 Југословенски народни покрет Збор
- Југословенски народни покрет „Збор“ је био југословенски
профашистички, националистички, конзервативни и монархистички
покрет који је у Љубљани 6. јануара 1935. основао Димитрије Љотић.
- Идеологија Збора је била мешавина италијанског фашизма, немачког
нацизма и српског православног фундаментализма.
- Странка никада није уживала велику популарност у Краљевини
Југославији, освојивши око 1% гласова на двема предратним изборима.
Збор је покушао да ступи у савез са Немачком пре почетка Другог
светског рата. Немачка је финансирала Збор најкасније од 1937.
- Странку је 1940. на кратко забранила Цветковићева влада 1940. Након
пораза Краљевине Југославије у Априлском рату, странка се потпуно
ставила у службу немачких окупационих снага и убрзо основала своју
војно крило Српски добровољачки корпус за борбу против првенствено
прокомунистичких партизана.
- СДК је био језгро војних снага Владе народног спаса на територији
Територије војноуправног команданта Србије.
- У периоду 1929. – 1931. у Краљевини су деловали покрети одушевљени
италијанским фашизмом и немачким нацизмом као што су
Југословенска акција и Удружење бораца Југославије (Бојовници).
- Сличних погледа била је и група у Херцеговини која се окупљала око
листа „ЗБОР“, а у коме су главну улогу имали Ратко Парежанин и Радмило
Грђић.
- Своју идеју о окупљању истомишљеника Љотић је спровео у дело
писањем у листовима „Отаџбина“, „Буђење“ и „ЗБОР“.
- Први број „Отаџбине“ појавио се 25. фебруара 1934. године. Око
„Отаџбине“ су се окупили многи виђенији људи попут лекара Стевана
Иванића, др Чедомира Марјановића, адвоката Милана Аћимовића и
инжењера Андрија Љоља.
- На састанку у Загребу, 4. децембра 1934. године, водећу улогу у покрету
добила је група око Димитрија Љотића. Сам покрет званично је био
створен 6. јануара 1935. године у стану др Винка Зорца у Љубљани.
Његово име било је Југословенски народни покрет ЗБОР (ЈНП ЗБОР).
- Председник покрета постао је Димитрије Љотић, први потпредседник др
Јурај Коренић, лекар из Загреба, други потпредседник др Франк Кондоре,
адвокат из Љубљане и генерални секретар Велибор Јонић, професор из
Београда.
- Статут покрета усвојен је 14. јулa 1935. године. Према статуту, органи
покрета ЗБОР били су: сабор, председник покрета, бановински одбори,
организациона подручја, врховни одбор, среске скупштине и срески
одбори и месне скупштине и месни одбори.
- Југословенски народни покрет ЗБОР добио је и свој грб. На њему су били
штит са класом и мачем. Покрет је усвојио и химну која се звала „Војска
смене“. Једни друге су ословљавали са „друже“. Најчешћа парола била
им је: „Са вером у Бога и победу Збора“. Званични орган покрета постао
је лист „Отаџбина“, чији је тираж повећан.
- У исто време када је у Љубљани званично основан ЈНП ЗБОР расписани
су избори за народне посланике и заказани за 5. мај 1935. године.
- Руководство ЈНП ЗБОР је донело одлуку о учествовању на изборима
првенствено из процене да је народ дубоко незадовољан тренутним
стањем у земљи. У круговима ЗБОР-а веровало се у добар изборни
пласман.
- Формиран је Акциони одбор ЗБОР-а који је имао задатак да води
предизборну кампању.
- И поред великог заузимања и агитације ЗБОР је имао великих потешкоћа
око истицања своје листе. Изборни закон је фаворизовао владајућу
Југословенску националну странку (ЈНС).
- Како је ЈНП ЗБОР био још у фази оснивања, крупан недостатак
представљао му је мањак организационог апарата.
- На изборима 5. маја 1935. године листа Димитрија Љотића добила је
25.705 гласова или 0,84%, што није било довољно ни да Димитрије Љотић
као носилац листе добије мандат.
- Иако је Богољуб Јевтић однео победу на изборима одржаним 5. маја
1935. године, он се није још дуго задржао на челу Владе. На том месту га
је 24. јуна 1935. године заменио Милан Стојадиновић. Између
Стојадиновића и Љотића постојала је јака нетрпељивост. Она је
кулминирала када је Милан Стојадиновић на седници Скупштине 23. јула
1937. године успео да протури ратификацију Конкорадата. (Конкордат
представља уговор између одређене земље и Ватикана који регулише
статус римокатолика у тој земљи.)
- ЈНП ЗБОР је био против ратификације споразума, а и сам споразум је
изазвао много незадовољства.
- И поред огромног притиска јавног мњења Скупштина је усвојила предлог
ратификације Конкордата и послала га на коначну ратификацију
Сенату. Када је влада почетком 1938. године покушала да ратификује
Конкордат у Сенату, поново је избило незадовољство у јавности, па је
Стојадиновић коначно био принуђен да 21. јануара 1938. обавести
Архијерски сабор да је „овај и овакав законски предлог дефинитивно
скинут са дневног реда“. Овакав след догађаја допринео је даљем
хлађењу односа између Димитрија Љотића и Милана Стојадиновића, који
ће завршити Љотићевим хапшењем.
- Након што је 10. октобра распуштена Народна скупштина, расписани су
избори за 11. децембар 1938. године.
- На самом почетку предизборне кампање Милан Стојадиновић је 18.
октобра издао налог за хапшење руководства ЗБОР-а на челу са
Димитријем Љотићем. Органи Управе града Београда упали су 26.
октобра на састанак руководства ЗБОР-а у Његошевој улици бр.1 и
ухапсили 32 збораша, међу којима и Димитрија Љотића. Присталице
ЗБОР-а одмах су штампале летак у коме је писало: „Не заборавите да је
крвави и пљачкашки режим ратног забушанта Милана Стојадиновића
бацио у тамницу једног од најпоштенијих грађана Југославије, народног
борца и мученика, ратника, носиоца листе ЈНП ЗБОР друга Димитрија
Љотића." Због овог поступка праве предизборне кампање ЗБОР-а скоро
да није било.
- Ипак, под притиском јавности, Димитрије Љотић и руководство ЗБОР-а
ускоро су пуштени. Представници Удружене опозиције понудили су
изборну сарадњу ЗБОР-у. Ова понуда значила је да га политичари из
Удружене опозиције не сматрају фашистом. Након дужег колебања,
Љотић је одлучио да поднесе самосталну листу.
- На изборе 11. децембра 1938. године изашле су три листе: Листа
југословенске радикалне заједнице са Миланом Стојадиновићем као
носиоцем листе, Листа Удружене опозиције са Влатком Мачеком као
носиоцем и Листа ЗБОР-а са Димитријем Љотићем као носиоцем. Од
4.080.256 бирача на изборе је изашло 3.039.041 гласач (74,48%). Према
званичним подацима листа Југословенске радикалне заједнице добила је
1.643.783 гласа (54,09%). Листа Удружене опозиције 1.364.524 гласа (44,9%)
и Листа ЗБОР-а освојила је 30.734 гласа (1,01%). Према тадашњем
изборном закону владина листа је добила 306 посланика у Скупштини,
док је Листа Удружене опозиције добила 67 посланика. Листа ЗБОР-а
остала је без посланика у Народној скупштини.
- Милан Стојадиновић није остао на власти јер је освојио релативно мало
гласова у односу на оно што се очекивало. Смењен је 4. фебруара 1939.
године, а нову владу је формирао Драгиша Цветковић. Смернице његове
политике биле су решавање „хрватског питања“ и тачно одређивање
курса спољне политике Југославије. И по једном и по другом питању
Димитрије Љотић опонирао је новој влади као и старој.
- Договором између Драгише Цветковића и Влатка Мачека 26. августа
1939. године дошло је до склапања такозваног „хрватско-српског“
споразума. У овом споразуму договорено је стварање бановине
Хрватске, која би обухватала територије дотадашњих бановина Савске
и Приморске, као и део Зетске, Врбаске, Дринске и Дунавске бановине.
За првог бана Хрватске бановине изабран је доктор Иван Шубашић. За
узврат, представници Хрватске сељачке странке ушли су у владу
Краљевине Југославије а Влатко Мачек је постао њен потпредседник.
- Два дана касније, 28. августа ЈНП ЗБОР је издао саопштење по овоме
питању. У саопштењу је речено: „Ни овим споразумом господин Мачек
није могао бити натеран да призна Југославију за своју земљу, нити да јој
призна судбински карактер, нити да призна судбинску повезаност
Хрвата са Србима и Словенцима. Највише што је пристао да каже јесте
да је Југославија „најбољи јемац независности и напретка Срба, Хрвата
и Словенаца“. Истина пак која сваком разумном бићу мора пасти у очи
јесте да је Југославија једино, а не најбоље спасење наше. Јер без ње
Хрвати и Словенци сигурно и потпуно, а Срби делимично губе своју
независност. Али то господин Мачек није хтео или могао признати, јер би
онда самим тим престала динамичност хрватског питања, а на то тешки
хрватски грех неће и не може пристати. Колико пак вреди споразум
рађен под таквим околностима, о томе нећемо говорити: то ће
сутрашњица да каже“.
- Пошто у штетност споразума од 26. августа није успео да убеди владу,
Димитрије Љотић се окренуо намеснику кнезу Павлу. Затражио је
аудијенцију у којој би кнеза Павла упозорио на опасност у којој се
налазила Југославија. Пошто је кнез Павле три пута одбио да га прими,
Димитрије Љотић му је у току 1940. године упутио три отворена писма,
која су изазвала велико интересовање у јавности. Ова писма су уједно
била пуна критике на рачун кнеза Павла, што ће имати велике последице
по будућност ЗБОР-а.
- Пошто је кнез Павле поново одбио да га прими, Љотић је отпочео
жестоку политичку кампању против њега. Оптуживао га је да попушта
федерализму. У писму се даље каже: "Више сте учинили за
бољшевизирање Југославије, Височанство, него Јосиф Висарионович
Џугашвили звани Стаљин. Данас народ лудује за „Русијом".
- При нападу Италије на Грчку октобра 1940. године Љотић је инсистирао
на заузимању става дубоке неутралности. Највероватније под његовим
утицајем, армијски генерал Милан Недић, који је тада био на дужности
министра војске и морнарице, предао је 1. новембра 1940. године влади
Цветковић-Мачек такозвани меморандум о стању у Југословенској
Краљевској Војсци.
- Такође је тражио од владе политику дубоке неутралности. Кнез Павле је
брзо реаговао. Већ 8. новембра Милан Недић је био принуђен да поднесе
оставку на свој министарски положај, а стављен је и под присмотру.
Следио је нови потез југословенских власти, повучен 24. октобра, када је
одлуком председника владе и заступника министра унутрашњих
послова Драгише Цветковића, забрањено постојање ЈНП ЗБОР, а при
томе је одобрење од 8. 11. 1935. године о начелном допуштању за
оснивање овог покрета стављено ван снаге. За повод је искоришћен
сукоб између студената збораша и комуниста на Техничком факултету у
Београду 23. октобра 1940. године.
- У току октобра и новембра 1940. године полицијске власти похапсиле су
више од 160 чланова ЗБОР-а. Између осталих, ухапшени су: Ратко
Живановић, старешина Омладине ЗБОР-а, инг Сименон Керечки и
Владимир Ленац, чланови Врховног страрешинства „Белих орлова“, др
Велимир Даниловић, председник Месног одбора ЗБОР-а у Београду, и
други.
- Југословенске власти нису се усудиле да ухапсе и самог Димитрија
Љотића, али су помно пратиле његово кретање. Ускоро је забрањена
свака посета Димитрију Љотићу, а у његов стан уселили су се агенти.
Када је Љотић протестујући тражио да му се саопшти да ли је ухапшен
или није, одговорено му је да је слободан, али да се по наређењу тако
мора поступати.
- Љотић је одмах напустио свој стан и отишао у Смедерево. Агенти
полиције су га и тамо пратили. Међутим, по извештају агената управнику
Града Београда, Љотић је већ пре 15. новембра „нашао начина да се
изненада изгуби у непознатом правцу.’’
- Љотић је уточиште је нашао у једном женском манастиру у Срему.
- Пошто је у судском поступку доказано да не постоји никаква законска
форма којом би збораши били осуђени због догађаја на Техничком
факултету, оптужба је преформулисана. ЗБОР је оптужен за
велеиздајничко деловање. Против овог покрета формулисане су три
оптужбе: 1) да је у сарадњи са министром Војске Миланом Недићем
припремао државни удар да би се оборио тадашњи режим и завео
десничарски режим који би се наслањао на силе Осовине, 2) да је радио
на отцепљењу дела државне територије, 3) да је примао новац из
Немачке.
- Међутим, због неозбиљног доказног материјала до процеса није ни
дошло. Збораши су у затворима малтретирани и тучени, а пошто није
доказана превратничка завера збораши су делом протерани а делом
упућени у затвор Брусу.
- За време немачке окупације Србије, Збор је била једина странка којој је
дозвољен рад.[8] Кад је 30. априла 1941. шеф Управног штаба Харалд
Турнер образовао Комесарску владу“, на челу са Миланом Аћимовићем,
два од десет „комесара“ (инж. Милосав Васиљевић и др Стеван Иванић)
били су чланови Збора. Сам Љотић је био сива еминенција која није
учествовала у влади, мада је био „изванредни комесар за обнову
Смедерева“ разрушеног у експлозији муниције. Када је избио устанак у
Србији који је организовала КПЈ, једна од првих одлука Владе народног
спаса Милана Недића је била да се образују војни одреди од чланова и
присталица Збора, претече Српског добровољачког корпуса, у јачини од
120 људи.[10] Припадници ових формација су називани „љотићевцима“
јер је Димитрије Љотић имао јак утицај на мобилизацију, формирање и
борбени дух, и мада није био командант, био је идејни вођа и главни
официр за морал. Неколико Збораша је учествовало у раду Недићеве
владе, у Специјалној полицији и другим органима квислиншке власти.
Хвала на пажњи

Милош Ђорђевић 1124