OPŠTA LINGVISITIKA

I. GODINA
STUDIJSKA GRUPA
RUSKI JEZIK

1
Literatura

 Čović Larisa, Milena Aleksić Uvog u opštu lingvistiku,

priručnik, Banja Luka, 2015.
 Bugarski, Ranko, Uvod u opštu lingvistiku. Beograd,
2009.
 Ивић, Милка, Правци у лингвистици. Седмо издање.
Библиотека 20 век, Београд, 1994.
 Benvenist Emil. Problemi opšte lingvistike.
Beograd:Nolit,1975.
 Радовановић, М., Социолингвистика. Друго изд.
Књижевна заједница Новог Сада, 1986.
 Сосир, Фердианд де, Општа лингвистика. Друго изд.
Београд: Нолит, 1977.
 Реформатский, Введение языкознание,Москва, 1996.
2
Sadržaj predmeta
 1. Lingvistika i njen
predmet
 1.1.Mesto jezika u
ljudskom životu
 1.2.Bitna svojstva jezika
 1.3.Jezik i govor
 2.Funkcije jezika
 2.1.Jezik i komunikacija
 2.2.Jezik i misao
 2.3.Jezik i stvarnost
 2.4.Podela jezičkih
funkcija
 3. Evolucija jezika
 3.1.Poreklo jezika
 3.2.Nastanak i razvoj pisma
 3.3.Istorijske promene u
jezicima
 3.4.Jezički razvoj pojedinca
 4.Tipovi jezika
 4.1.Jezici u svetu
 4.2.Jezička srodnost
 4.3.Jezički tipovi
 4.4.Jezičke univerzalije
3
Sadržaj predmeta
 5. Jezik, kultura i društvo  8.Fonologija
 5.1.Jezik i druge društvene
kategorije
 8.1.Fonema
 5.2.Višejezičnost  8.2.Govorni niz
 5.3.Prevazilaženje jezičkih  8.3.Grafologija
razlika
 9.Gramatika
 5.4.Stavovi prema jeziku
  9.1.Gramatički odnosi
 6.Opšta struktura jezika  9.2.Gramatičke
 6.1.Jezički znak kategorije
 6.2.Funkcionisanje jezika kao  9.3.Gramatičke vrste reči
sistema znakova
 6.3.Jezičko stvaralaštvo  9.4.Pristupi proučavanju
 7.Fonetika gramatike
 7.1.Govorni organi
 7.2.Glasovi
4

Sadržaj predmeta
 10.Morfologija
 10.1.Morfeme
 10.2.Morfološka struktura reči
 10.3.Tvorba reči
 11.Sintaksa
 11.1.Sintaksičke jedinice
 11.2.Sintaksičke konstrukcije
 11.3.Sintaksičke funkcije
 11.4.Sintaksičke tranformacije
 12.Lekcikologija
 12.1.Reči i lekseme
 12.2.Struktura rečnika
 13. Semantika
 13.1.Značenje reči
 13.2.Značenjski odnosi među
rečima
 13.3.Značenje rečenica
 14.Pragmatika
 14.1.Govorni činovi
 14.2.Struktura razgovora i teksta
 14.3.Retorika i stilistika
 15.Raslojavanje jezika
 15.1.Jezik, dijalekt i sociolekt
 15.2.Jezička norma i standartizacija
 15.3.Književni jezik
 15.4.Funkcionalno diferenciranje i
jezička kultura
5
 ОПШТА ЛИНГВИСТИКА
,

МИКРОЛИНГВИСТИКА (УНУТРАШЊА ЛИНГВИСТИКА) МАКРОЛИНГВИСТИКА (СПОЉАШЊА

ЛИНГВИСТИКА)

предмет методе циљ

Русистика Теоријска Примењена
Фонетика Настава
Англистика
Компаративно’историјски метод
Фонологија
Германистика језика
Метод глотохронологије

Графологија

Дескриптивни метод
Ортографија
Ортоепија
Глас, Израда речника
Бохемистика

Математичка лингвистика
Фонема,

Компјутерска лингвистика
Слово,

Психолингвистика
Лингвокултурологија
Анализа дискурса
Социолингвистика
Правопис,
Иѕговор
Лексика Фразеологија Дешифрирање
Романистика
Семасиологија
текста
Реч, лексема
Полонистика Фразеологизам
Отклањање
Бугаристика Значење говорних мана
Стилистика
Метод компонентне анализе
Трансформациони метод

Стилема- стилске
Контрастивни метод

фихуре
Творба речи Компјутерски
Македонистика
морф морфема
Словенистика језик
Морфологија Транслатологија
Палеославистика
врста речи
Србистика
Синтакса
Кроатистика
синтагма
Русинистика 6
реченица
Сорабистика текст
Лингвистика се дели на:
 Deskriptivna ili  - u jednom jezičkom
sinhronijska preseku
 Dijahronijska  - iz perspektive
lingvistika razvoja
 Uporedna ili  - u cilju poređenja
komparativna

7
2.Funkcije jezika
 2.1.Jezik i komunikacija
 2.2.Jezik i misao
 2.3.Jezik i stvarnost
 2.4.Podela jezičkih funkcija

8
 Funkcije jezika

• ---------------------------------------KOD------------------------------------------
• POŠILJALAC -----kanal-----PORUKA -----kanal--------PRIMALAC
------------------------------------------Referent----------------------------------------

• ---------------------------------metajezićka funkcija-----------------------------
• emoтивна -----fatička-------poetska ---------fatićka---------konativna
----------------------------------------referencijalna----------------------------------------

9
Осим тога, постоји:
 Akumulativna – funkcija čuvanja i prenošenja
 Apelativna - obraćanja
 Deiktička – funkcija ukazivanja
 Кognitivna – saznajnа, spoznajnа
 Prezentativna- predstavljanje
 Voluntativna funkcija - funkcija uticanja na
primaoca
 OSNОVНA FUНKCIJА ЈEZIКА je
КОMУНИКАTИВНА

10
11
 Funkcije јеzičkih јеdinica
 Glas – Fonema  Perceptivna i
 Morfema signifikativna
 Derivaciona,
relativna i
semasiološka
 Nominativna
Reč
 Gramatička (vrsta reči)
Rečenica
 Komunikativna

12
Језик
 Језик је систем знакова који човеку
омогућује развијен друштвени и
душевни живот, и који се остварује у
општењу међу људима.

Језик је систем знакова

Језик је друштвена појава
Језик је психичка појава

13
 ЈЕЗИЦИ У СВЕТУ
• Данас постоји близу 6.000 језика
• око 200 језика има више од милион носилаца
• само на 32-језика говори више од 50 милиона људи

• На мандаринским језику говори 850 милиони људи

• шпански 332 мил. - португалски 190

мил.
• eнглeски 330 мил.
• хинду 300 мил.
• арапски 200 мил.
• бенгалски 190 мил.
- руски 170 мил.
- јапaнски 125 мил.
- немaчки 100 мил.
- француски 72 мил.

•Али енглески – главно средство међународне

комуникације
14
 Jezik i misao

 1.Tendencija odvajanje jezika od misli

 2.Tendencija izjednačavanje jezika i
misli
 Jezik i misao su jedinstvo, jer bez
misli nema jezika, i misao ne postoji
bez jezika

15
- Јеzik - Misao
 Lingvistika  Logika
1.Reč 1.Pojam
(zamenice,vlastice
imenice, uzvici )
2.Rečenica 2. Sud
(upitne,
usklične,podsticajne
-namerne)
3.Elemente-članove
3.Članovi rečenice suda
 16
Jezik i komunikacija
 Verbalna komunikativna sredstva predstavljaju jezičku
interakciju između učesnika u komunikaciji. Verbalna
komunikacija se ostvaruje pomoću sistema znakova, od kojih
je najvažniji jezik, kao najsloženiji među postojećim sistemima
znakova. Osnova za obavljanje verbalne komunikacije je
korišćenje lingvističkih sistema – jezika ”za oblačenje
informacije u simbolsko ruho”.

 Proces verbalne komunikacije se odvija uz pomoć određenih

jedinica jezika: reči, sintagmi i rečenica. Jezik je sistem
hijerarhijski uzajamno povezanih jedinica (reči, sintagme i
rečenice), koje funkcionišu po postojećim pravilima gramatike.
Realizacija ovih jezičkih jedinica odvija se u govoru, gde one
dobiju zvučnu (grafičku) sliku sa konkretnim značenjem.
Najmanje jedinice jezika su foneme, koje formiraju morfeme, a
ove lekseme, a lekseme, dalje – sintagme i rečenice. Rečenica
je osnovna komunikativna jedinica jezika, za razliku od
sintagme koja je najmanja jedinica sintakse, ali je
nekomunikativna.
17
ЈЕЗИК И ДРУШТВО
 Језик настаје и развија се, врши комуникативну,
експресивну, акумулативну и др. функције. Језик
функционише само у колективу. Према томе,
функционални аспект језика може се разматрати само
ако се узму у обзир социјални фактори. Однос језика и
друштва један је од значајних проблема лингвистике.
 У историји лингвистике постоје два мишљења:
једни научници сматрају језик класном појавом,
други – социјалном појавом, јер језик функционише само у
друштву, а друштво не постоји без језика. Језик не само
помаже цивилизацији, он је одраз живота једног народа,
својеврстан споменик културе.

18
Језичка ситуација
 Pod jezičku situaciju mogu se podvesti:

Socijalni uslovi funkcionisanja jezika

Оblasti u kojima funkcioniše jezik и
Sredine u kojima funkcioniše jezik

 U socijalne uslove postojanja jezika spadaju:

socijalno-ekonomske formacije, oblici etničkog
jedinstva, nivo suvereniteta određenog naroda, nivo
njegove kulture, kao i njegovo brojčano stanje.

19
Jезик и нација
 Osnovni oblici ljudske zajednice su
etnička grupa, narodnost, nacija i
međunacionalna zajednica.
 Osnovne odlike narodnosti su:
zajednički jezik, jedinstvo
duhovnog tipa i kulture.

20
Jезик и нација
 Чињиница је да многе нације, по правилу мање, имају по један
језик који је само њихов: Мађари, Словаци, Баски, Јапанци.
 Али припадници једне нације могу имати и више од једног
језика:
Белгијанци: француски и фламански, Канађани: енглески, и
француски, Швајцарци: немачки, француски, италијански.
 Код језика и државе ствари су јасније већ на први поглед у
целом свету број језика је приближно 25 већи од броја држава
(5.000 премa 200).
 Један језик по функцијама унутар исте заједнице може да
служе за свакодневну комуникацију, а други за више културне
функције:
У Индији званичан језик је енглески, поред њега има још 15
домаћих језика са истим статусом.

21
Језик и стварност
 Снег - за Ескиме
 Камила за Бедуине
 Термини сродства
 Пас (верност- за Русе, Србе; леност – за Белорусе;
псовка – за Киргизе.
 Прати косу – мыть голову, ситне очи – маленькие глаза, очешљати се -
расчесать волосы, ударити шаком – ударить рукой
 Црвено - Za Rimljane crvena zastava je bila znak za
borbu.
Egipćani su se smatrali crvenom rasom i bojali su svoja tjela
u crveno da bi to istakli.
U Rusiji crveno znači prekrasan. Boljševici su koristili crvenu
zastavu tako da je crvena postala simbolom komunizma.
U Indiji crvena je simbol vojnika.
U Južnoj Africi crvena je boja žalosti.
U Kini crvena je boja dobre sreće i koriste je za vrijeme
praznika ili vjenčanja. 22
У конкретној реализацији језик
није хомоген већ се раслојава
 . Најчешћа је следећа диференцијација:
 - територијална (дијалекти, наречја);
 - социјална (жаргони, аргои, социолекти);
 - полна (мушка и женска варијанта језика);
 - старосна (дечији говор, говор омладине, говор одраслих,
говор старијих особа);
 - функционална (функционални стилови: научни, уметничко-
белетристички, публицистички, административни, разговорни);
 - индивидуална (индивидуални говор, идиолект).
 Питањима uзучавања језика баве се осим лингвистике
неколико дисциплина: лингвистичка географија,
социолингвистика, лингвостилистика и култура говора. А у
оквиру стилистике издвојила се посебна дисциплина –
функционална стилистика која би се могла дефинисати као
дисциплина која проучава употребу и функционисање језика у
различитим областима људског живота, тј. функционално
раслојавање језика у виду стилских формација системског
карактера.

23
Језик
 Језик је вишеслојна, хијерархијски
организирана структура, у којој
јединице нижег реда својим
комбиновањем образују јединице
вишег реда.

24
Langue - parole
 Dihotomiju jezik – govor (langue - parole), pored niza drugih (kao što
su jezička sinhronija – i jezička dijahronija; paradigmatika –
sintagmatika) prvi je istakao i teorijski obrazložio švajcarski lingvista
Ferdinand de Sosir (Sosir, 1969. str. 75.), koji je istakao metodološki
značaj povezanosti i zavisnosti ove dve kategorije - jezik i govor.
 Svaki jezik predstavlja sistem znakova koji ima društvenu funkciju –
sporazumevanja, komunikacije, a govor je njegova konkretna
pojedinačna realizacija koja je uvek manje-više slučajna i zavisi od
govornikove volje.
 Jezik je dakle društvena institucija, zajednička svima i bez nje
komunikacija ne bi bila moguća.
 Bez jezika, dakle, nema verbalne komunikacije. Jasno je da su one
međusobno zavisne: čin govora prethodi jeziku.
 Jezik kao apstrakcija postoji kod svakog pojedinca, ali je
potpun samo kod svih zajedno.
 Jezik je nadpersonalan i izvan njega i postojaće i posle njega. Ovom
dihotomijom Sosir je jezika u celine kao heteroklitne mase učinio
objektom pogodnim za strogo naučni pristup i formalizaciju i uvođenje
strogih naučnih metoda.

25
Langue - parole
 Jezička sposobnost (kompetencija) i performativnost
učesnika u komunikaciji daju veliku prednost verbalnoj
komunikaciji u odnosu na druge, koje prate govor, ali su
supstitutivne, poput pisma, ili dopunske, poput gestova.
(Sapir, 1974. str. 20.) Zahvaljujući jezičkoj kompetenciji
učesnici u komunikaciji su sposobni da razumeju namere
sagovornika, čak i kada ih izražavaju na gramatički ili
fonetski pogrešan način. Uz performativnost, koja
omogućava da pojmimo kontekst u kome se
komunikacija odvija, da popunimo «praznine» u govoru,
da shvatimo aluzije i ono što nije eksplicitno iskazano,
verbalna komunikacija svakako ima prednost u odnosu
na sve ostale.

26
Језик као систем знакова
 Фердинанд де Сосир у свом Курсу из опште лингвистике
који је одржао од 1909-1911. године на Женевском
универзитету ударио је темеље модерне семиотике
тј.науке о знацима уопште, па и о језичким знацима. Он
је већ тада тврдио да је језик систем знакова који служи
споразумевању мећу људима. И то је поред многих
других система (напр. саобраћајни знаци) најсложенији
систем знакова.

 Наиме, у мозгу постоји складиште речи, идиома и

реченица које су заједничке свим носиоцима датога
језика. Речи су знаци којима су именовани предмети,
појаве, особине и радње из света који човека окружују.
Сваки од њих има своју засебну звучну (и графичку)
слику. Ова слика заједно са представом о том предмету
чине појам. Свака таква реч има поред облика и своје
одрећено значење.

27
 У зависности од циљева комуницирања пошиљалац
путем сложених мисаоних процеса бира из тог складишта
појмова одређени појам, или групу појмова, и у облику
звучних слика шаље их у центар за говор, који даље
шаље сигнале говорним органима, а ови једну или више
рећи у виду звучних слика путем звучних таласа шаљу
ка примаоцу поруке.
 Звучна слика иде сада обрнутим путем: прво, допре до
његовог уха, а ово ту звучну слику шаље даље до центра
са складиштем истих таквих речи, идиома, реченица.
Порука се прима, препознаје од стране примаоца,
осмишљава. Прималац је у том тренутку спреман за
одговор на примљену поруку, односно спреман је за
дијалог који чини основицу сваког језичког
комуницирања

28
 Proces verbalne komunikacije se odvija uz pomoć
određenih jedinica jezika: reči, sintagmi i rečenica.
Jezik je sistem hijerarhijski uzajamno povezanih
jedinica (reči, sintagme i rečenice), koje funkcionišu
po postojećim pravilima gramatike. Realizacija ovih
jezičkih jedinica odvija se u govoru, gde one dobiju
zvučnu (grafičku) sliku sa konkretnim značenjem.
Najmanje jedinice jezika su foneme, koje formiraju
morfeme, a ove lekseme, a lekseme, dalje – sintagme
i rečenice. Rečenica je osnovna komunikativna
jedinica jezika, za razliku od sintagme koja je
najmanja jedinica sintakse, ali je nekomunikativna..

29
 Dihotomiju jezik – govor (langue - parole), pored niza drugih (kao
što su jezička sinhronija – i jezička dijahronija; paradigmatika –
sintagmatika) prvi je istakao i teorijski obrazložio švajcarski
lingvista Ferdinand de Sosir (Sosir, 1969. str. 75.), koji je istakao
metodološki značaj povezanosti i zavisnosti ove dve kategorije -
jezik i govor. Svaki jezik predstavlja sistem znakova koji ima
društvenu funkciju – sporazumevanja, komunikacije, a govor je
njegova konkretna pojedinačna realizacija koja je uvek manje-više
slučajna i zavisi od govornikove volje. Jezik je dakle društvena
institucija, zajednička svima i bez nje komunikacija ne bi bila
moguća. Bez jezika, dakle, nema verbalne komunikacije. Jasno je
da su one međusobno zavisne: čin govora prethodi jeziku. Jezik
kao apstrakcija postoji kod svakog pojedinca, ali je potpun samo
kod svih zajedno. Jezik je nadpersonalan i izvan njega i postojaće i
posle njega. Ovom dihotomijom Sosir je jezika u celine kao
heteroklitne mase učinio objektom pogodnim za strogo naučni
pristup i formalizaciju i uvođenje strogih naučnih metoda.

30
 Jezička sposobnost (kompetencija) i performativnost
učesnika u komunikaciji daju veliku prednost verbalnoj
komunikaciji u odnosu na druge, koje prate govor, ali su
supstitutivne, poput pisma, ili dopunske, poput gestova.
(Sapir, 1974. str. 20.) Zahvaljujući jezičkoj kompetenciji
učesnici u komunikaciji su sposobni da razumeju namere
sagovornika, čak i kada ih izražavaju na gramatički ili
fonetski pogrešan način. Uz performativnost, koja
omogućava da pojmimo kontekst u kome se komunikacija
odvija, da popunimo «praznine» u govoru, da shvatimo
aluzije i ono što nije eksplicitno iskazano, verbalna
komunikacija svakako ima prednost u odnosu na sve ostale.

31
Знак
 Знак је било који материјални носилац информације.
 Основне особине знака:
 Обавезно је материјална појава која се прима путем
осећања.Та појава се зове ознака и означава нешто што је
ван ње. Њој (ознаци)преписује се конкретно значење,
тако звано означено.
 Знак постоји само у систему.
 И супростављен је свим другим знаковима тог истог
система. У исто време заједно са њима је конститутивни
елеменат тог истог система.
 Међутим, ознака и означено нису увек управно
пропорционални.
 Понекад једна ознака има више означених, а једно
означено има више ознака.То се зове асиметрични
дуализам знака.

32
наставак
 Према мишљењу Сосира и Хелмслева,
знак је билатералан. У сваком систему
знак има 4 аспекта:
 сигматички (то је веза знака с
предметом)
 синтаксички (веза знака са другим
знаковима)
 семантички (изражавање смисла)
 прагматички (узајамни однос знака и
људи).
33
Знак
 Дефиниција знака има широки
спектар: од једноставне
сигнализације до чињеница људске
културе.
 Као што је познато, језик је
најважније средство људске
комуникације, како вербалне тако
је и невербалне.
 Према томе, језик је систем
знакова. 34
Језик као систем знакова
 Међутим, језик као систем знакова је сасвим другачије
од других система:
 1. Језик је универзално средство комуникације и
заузима најважније место међу свима другима
средствима комуникације.
 2. Језик је не само средство комуникације, већ и оруђе
за обликовање мисли.
 3. Језик као систем знакова се обликује постепено и
развија се у процесу тог истог обликовања.
 И, најзад, и то треба посебно истаћи -
 4. Језик има различите јединице и у томе се разликује од
других система знакова.

35
Разлике језичког знаковног система од
других система знакова:
 - У језику постоје диференцијалне знакови. То су фонеме.
Фонеме су допунски сигнали, нису прави знакови језика Оне
су, по мишљењу Потебње, тек подзнакови знакова, који
сигнализирују о језичким знаковима.
 Минимални знакови су морфеме.
 Основни знак језика је реч. Реч замењује не само предмет, већ
и појам о том истом предмету. Осим тога, реч има значење које
је социјално мотивисано. Обично речи имају комуникативно
значење у склопу реченице.
 Баш због тога, основни комуникативни знак је реченица.
Реченица је највиша знаковна јединица. Она активира све
знакове и сигнале језика, а саме реченице ступају у узајамне
односе једна са другом. Уз помоћ реченице могуће је
преношење било које информације.
 Са те тачке гледишта реченица је потпуни знак, реч је
делимичан знак, морфема је полузнак, који је неопходан за
структурну организацију знакова језика.


36
 Генеалошка класификација језика

Породице језика

Индоевропски језици Монголски језици

Угро-фински језици
Дравидски језици

Семито –хамитски језици

Кинеско- тибетски

Кавкаски језици Аустралијски

Турски језици Палеафрикански

37
Индоевропски језици представљају једну
од највећих језичких породица. Њу чине:
 - индијска група, која обухвата
староиндијски или ведски језик (мртав
језик) и живе језике: санскрит (из IV
века п. н. е., данас живи углавном у
књижевности), хинди, урду, бенгали,
пенџаби, ромски (цигански) и др.;
 - иранска група, која обухвата мртве
језике староперсијски и авестијски, и
живе језике: персијски, курдски,
таџички, авганистански и др.;
 - германска група, која обухвата
источногерманске језике (готски,
вандалски и бургундски - сва три су
мртви језици), северногерманске
(шведски, дански, норвешки,
фарерски) и западногерманске језике
(енглески, немачки, холандски,
фламански, африкаанс (мешавина
немачког и холандског), јидиш);
 - италска група, која обухвата
неколико мртвих језика -
латински, оскијски,
умбријски, далматски и др.
(латински је ипак жив као
језик римокатоличке цркве и
државни језик Ватикана), и
живе језике, који су се
развили из вулгарног
(народног) латинског:
шпански, каталонски,
португалски, француски,
окситански (провансалски),
италијански, сардинијски,
реторомански, румунски,
молдавски и др.;
 - келтска група, која обухвата
галски (мртав језик),
корнвалски (мртав језик), 38
бретонски, велшки, ирски,
 словенска група, која
обухвата западнословенске
језике: полапски (мртав језик),
пољски, лужичкосрпски, чешки,
словачки; источнословенске
језике: руски, белоруски,
украјински; јужнословенске
језике: старословенски (мртав
језик), српски/хрватски,
словеначки, македонски,
бугарски; поред тога, постоји и
неколико словенских књижевних
микро језика: русински, молиски,
градишћанскохрватски и др.;
 - балтичка група, која обухвата
мртве језике - пруски, јатвјашки,
гољадски; и живе језике литавски
и летонски;
 - грчка група, која обухвата
старогрчки са његовим
дијалектима, средњогрчки и
новогрчки;
 - анадолијска група, која обухвата
мртве језике хетитски, лувијски,
ликијски, лидијски и др.;
 - тохарска група, која обухвата
мртве језике тохарски А и
тохарски Б;
 - јерменски језик;
 - албански језик;
 - трачки (мртав језик);
 - фригијски (мртав језик);
 - илирски (мртав језик) и
 - венетски (мртав језик).
39
 ТИПОЛОШКА (МОРФОЛОШКА) КЛАСИФИКАЦИЈА ЈЕЗИКА

Флективна група језика

(индоевропски језици)

спољна и унутрашња флексија (Део корена сраста са афиксом).

1. корен се мења у фонемском склопу:
на столе
2. афикси са неколико граматичких знач.:
на столах -Д.п ; мн. ч.;
3. афикси нису стандардни:
столу, пути.
Аломорф именице на –а у ген. мн.:
-â (ženâ),-î(patnjî), -ǔ(ruk ǔ)
4. афикси се додају на основу која се не
употребљавају самостално:
[стол`]- столе
5.корен+ афикс= сажимање, спајања
богатство [багацтва] или дете, детињство, дечји
40
 Аглутинативни језици
угрофински, монголски, турски,
начин исказивања афрички језици
граматичких значења

аглутинација

1. корен се не мења у фонемском склопу:

2. афикси су једнозначни:
га-лок., лар - мн.ч., ларга

3. афикси су стандардни:Китаблар
4. афикси се додају на самосталну реч:
ат -ты -лар-ым-га-моим всадникам
ат -ты -лар-ым- -мои всадники
ат -ты -лар -всадники
ат-ты-всадник
ат-лошадь
5. корен + афикс= лепљење:

:
41
Аглутинативни језици
(угрофински, монголски, турски, афрички језици)
 Корен + морфеме:  Префикси + корен
 Казахски: ара (тестера)  Свахили (Танзанија, Занзибар,
Кенија, Уганда) – само корен,
Јед. Мн. напр.
N. ара ара лар  Toto-nije posebna reč, samo koren
D.ара га ара лар  Mtoto – dete. Watoto – deca, kitoto-
га dečji.
 (доследан синхронизам
вокала)
 Мађарски, фински,
естонски
-није доследан синхронизам
вокала.
-Могу да се лепе и заменице
Фински: talo – kuća, taloni – moja
kuća,
talosi – tvoja kuća, talonsa- njena
kuća.

42
Коренски (аморфни)језици
 Прототип -  Једносложни корен
 Тон има диференцијалну
кинески функцију (кинески 4:ма-
мајка, коњ, грдити, да ли)
 Таи – језик кантонски кинески 5,
Тајланда вијетнамски 6)
 Основни граматички
 Вјетнамски критеријум је место речи у
 Енглески има понекад реченици. Од тога зависи
не само функционална
особине коренских
вредност, већ често и
језика :
значење
-Има много једносложних
речи
- Изгубио је флексију

43
Јапански
 Има врло специфичну структуру, која је подређена
конвенцији која произилази из социјалне структуре.
 Има 4 подјезика:
 1.- неутралан за науку
 2.- за обраћање себи равном
 3.- за обраћање нижима од себе
 4.- за обраћање вишима од себе

44
Инкорпоративни језици
(индијански, полиазијатски, ескимски)

 Све што чини фразу или реченицу сраста у једну реч:

ескимски и један од индоевропских подсећа на њих
(немачки)
 Чукотский язык
 Тымэйӈылевтпыгтыркын (t-ə-mejŋ-ə-levt-pəγt-ə-rkən) —
У меня сильно болит голова. (Скорик 1961: 102)
 В одном слове содержится пять морфем, три из
которых являются корневыми.
 Пример осмoстeпeнe деривацiјe у eскимском јeзику
 igdlo-ssua-tsia-lior-fi-gssa-liar-qu-gamiuk
 дом-большой-довольно-изготавливать-место-быть-идти-
велеть-когда.он.его,
 «Велев ему пойти туда, где строился довольно большой
дом».

45
FONETIKA, FONOLOGIJA

46
Fonetika
Fonologija
 Fonetika proučava fizička
svojstva govornih glasova.
 Fonologija se bavi glasovnim
sistemima pojedinih jezika, pa
predstavlja neku vrstu
funkcionalne fonetike.


47
Говорни апарат
1 — тврдо непце (palatum);
2 — алвеоле (kožni nabori iznad gornih
zuba);
3 — горња усна;
4 — горни зуби;
5 — доња усна;
6 — доњи зуби;
7 — предњи део језика;
8 — средњи део језика;
9 — задњи део језика;
10 — корен језика;
11 — гласне жице;
12 — меко непце;
13 — ресица;
14 — гркљан;
15 —душник.

48
49
 Основни говорни органи су органи који
служе за дисање. Они потискују ваздушну
струју која служи за дисање и формирање
говорних гласова. Ваздушна струја од које
се формирају говорни гласови назива се
фонациона струја.
 Дијафрагма, еластична мишићна преграда
која одваја грудну дупљу од трбушне,
належући на плућа потискује из њих
ваздух који служи за образовање гласова.
 Плућа су основни орган за дисање, а исто
тако и за покретање фонационе струје.

50
 У усној дупљи се налази најважнији говорни
орган – језик. Код језика обично се разликују
тело (или леђа) језика и корен језика. Ради
тачније класификације гласова који се образују
учествовањем одређеног дела тела језика,
разликују се: предњи део језика, у који
спадају: врх језика и предњи плато језика;
средњи део леђа језика и задњи део леђа
језика. Тело језика је веома покретљиво, може
се кретати у различитим правцима и заузимати
различите положаје у усној дупљи, стварајући
тако разноврсне пролазе и препреке
фонационој струји, што је од битног значаја при
дефинитивном тембрирању говорних гласова.

51
 Активни и пасивни говорни
органи
 Према учешћу у артикулацији гласова говорни
органи се деле на активне и пасивне. Овава подела
говорних органа у фонетици је важна због
класификације гласова према њиховим
артикулационим особинама.
 Активни говорни органи су они који врше
самостелне артикулационе покрете, а то су:
левкасте хрскавице, гласне жице, гркљан као
целина, поклопац гркљана, задњи зид ждрела,
задњи део меког непца са ресицом, ресица сама по
себи, језик (корен, леђа и врх језика), обе усне
(доња је покретливије од горње), доња вилица.
 Пасивни говорни органи су: носна дупља, горња
вилица, тврдо непце, алвеоли, зуби с њиховим
деснима.

52
 Glasovi u srpskom i ruskom jeziku se dele na:
 samoglasnike (vokale): a, e, i, o, u; а, о, и, у, э, ы
 suglasnike (konsonante): b, v, g, d, đ, ž, z, j, k, l, lj,
m, n, nj, p, r, s, t, ć, f, h, c, č, dž, š; б-б’, п-п’ в-в’,
ф-ф’, г-г’, к-к’, д-д’, т-т’, з-з’, с-с’, к-к’, х-х’, л-л’,
м-м’, н-н’, р-р’, ж,ш, ч, ц, j
 Pri izgovoru samoglasnika vazdušna struja slobodno
prolazi, ne nailazeći na prepreke. Dele se prema položaju
jezika (i visinski i horizontalno). Svi su zvučni (glasne
žice trepere).
 Sonanti: r,l,lj, m, n, nj,j

53
Klasifikacija suglasnika
 Suglasnici se dele po:
 -mekoći –tvdoći,
 -zvučnosti,
 -mestu i
 -načinu tvorbe.

54
Основна и допунска
артикулација сугласника
 Поред шума за сугласнике је у акустичком погледу битна допунска
или секундарна артикулација, која се додаје основној артикулацији
и представља допунски рад говорних органа који прати основну
артикулацију.
 У допунску артикулацију спадају палатализација, веларизација,
назализација, лабијализација.
 Палатализација, или умекшавање је допунски покрет предњег и
средњег дела језичких леђа према предњем непцу, који се
перципира као умекшавање, те тако настају умекшани или
палатализовани сугласници.
 Веларизација је допунска артикулација којом се образују тврди
сугласници. (нпр. руско веларно /л/). Она подразумева допунски
покрет задњег дела језичких леђа према меком непцу, који се
перципира као карактеристична тврдоћа.
 Назализација је укључивање носног резонатора, што даје
назалну, носну боју гласу.
 Лабијализација је учешће усана, њихово истурање и заобаљвање
при изговору.

55
Po mekoći
 Meke suglasnike odlikuje
artikulacija pri kojoj se jezik
približava tvrdom nepcu.
 To je sledeći skup suglasnika, na
primer u srpskom jeziku:
J, Lj, Nj, Đ, Ć

56
Po zvučnosti
 Prema
zvučnosti, Zvuč
ni
B G D Đ Ž Z Dž
treperenju glasnih
sugla
snici
su:

žica, suglasnici se
dele na zvučne i
bezvučne Bezv
učni
sugla
snici
P K T Ć Š S Č F H C
su:

57
Prema mestu
 Prema mestu izgovora, suglasnici
srpskog standarnog jezika su:
 usneni (labijalni):
 dvousneni (bilabijalni): P, B, M
 usneno-zubni (labiodentalni): V, F
 prednjojezičkni:
 zubni (dentalni): T, D, S, Z, C
 prednjonepčani (palatali): J, Lj, Nj, Ć, Đ, Š, Ž, Č, Dž
 zadnjonepčani (velari): K, G, H
 srednjojezični (J):

58
Prema načinu
 Prema načinu izgovora, suglasnici
srpskog standardnog jezika su:
 konsonanti:
 praskavi (eksplozivi): P, B, T, D, K, G
 sliveni (afrikati): C, Č, Dž, Ć, Đ
 strujni (frikati): S, Z, Š, Ž, F, H
 sonanti:
 nosni (nazali): M, N, Nj
 bočni (laterali): L, Lj
 treperni (vibranti): R
 Poluvokali J

59
Alternacja
 Jedinice koje se u govomom nizu nađu u susedstvu mogu da
utiču jedne na druge. Ovo dovodi do raznih promena
(alternacja).

 Kombinatorna alternacija:
 Akomodacija
 Asimilacija
 Disimilacija

 Poziciona alternacija:
 Redukcija

60
Akomodacija је prilagodjavanje, адаптација

 Мял [м΄˙ал] акомодација, прогресивна, рекурзија

претходног делује на ексурзију потоњег.
 Мать [ма˙т΄] ] акомодација, регресивна, екскурзија
потоњег делује на рекурсију претходног.
 Мул [м˚ул] акомодација, регресивна, екскурзија
потоњег делује на рекурсију претходног.
 School [sk˚u:l] акомодација, регресивна, екскурзија
потоњег делује на рекурзију претходног
 pljusak [plj˚usak] акомодација, регресивна,
екскурзија потоњег делује на рекурзију претходног

61
Asimilacija
je jednačenje susednih jedinica u izgovoru

Grafička Zvučna Razmak Pravac Rezultat Osobina,

slika slika Svojstvo
ложка [лóшкъ] контактна регресивна непотпуна Тон:звучни
постао је
безвучни

сделать [з'д'елат'] контактна регресивна непотпуна 1.Безвучни

постао је
звучни.
2. Тврди
постао меки.

отдых [оддых] контактна регресивна потпуна Безвучни

постао је
звучни

сшить [шшыт'] контактна регресивна потпуна место

бедный [б'енный] контактна регресивна потпуна начин

62
хулиган [хул'уган] дистанктна прогресивна потпуна лабиализациjа
 Disimilacija je razjednačavanje
Grafička Zvučna Razmak Pravac Rezultat Osobina,
slika slika Svojstvo

mnogo dijal. дистанктна регресивна непотпуна Начин: промена

експлозивног н у
mlogo бочни л

доктор [дохтър] kontaktna регресивна непотпуна Начин: промена

експлозивног к у
фрикативни х

верблюд велблюд дистанктна регресивна потуна Начин: промена

вибранта р у бочни л

koridor kolidor дистанктна регресивна непотпуна Начин: промена

вибранта р у бочни л

bombona bonbona kontaktna регресивна потпуна Место:промена усног

м поред б у зубни н

63
Redukcija je poziciona
promena glasova
 Kvantitativna – po dužine (и,ы,у)
[ул’ицы], [мир],
 Kvalitativna – po dužine i kvalitetu
(а,о,е) [ м/\сква], [зуп]

64
Alternacja
 Kontrakcija (дијереза) je sažimanje niza
glasovnih jed.nica (mog od mojeg, kada – kad ,
честный – чесный, праздник - празник).
 Metateza je premeštanje glasova ili slogova
(bajrak od barjak. dijal. namastir od manastir.
Ралёк вместо ларёк, медведь - ведьмедь).
 Epenteza je umetanje etimološki neopravdanog
glasa radi lakšeg izgovora (dijal. stram od sram,
нрав – ндрав, индентит-идентитет, радио-
радиво).
 Proteza - stavljanje takvog glasa na početak
reci (dijal. halka od alka, острый - вострый).
 Haplologija je izoslavljanje jednog od dva
uzastopna ista sloga (tragikomedija od
tragigikomedija, стипендия - стипепендия)

65
Test
Grafičk Zvučna Razmak Pravac Rezultat Osobina ПРОЦЕ
a slika , С?
slika Svojstv
o
ispričati
od
iz+pricat
i

Books [bukz]-
[buks]
что

конечно

здравствуй
66

мята
Fonološki sistem
Svi jezici imaju različite
fonološke sisteme, i
distinkcije koje leže u osnovi
svakog od njih moraju se
posebno savlađivati tokom
usvajanja maternjeg jezika u
detinjstvu ili učenja drugih
jezika kasnije u životu.
67
Fonema, fon, alofon
 Jedinice fonemskog plana, koji je po njima i
dobio ime, nazivaju se foneme.
 Fonema je distinktivna (razlikovna) jedinica
glasovne strukture koja sama po sebi nije glas
nego funkcionalan element u sistemu glasova.
 Ona se glasovno realizuje, i to često različito u
raznim glasovnim kontekstima.
 Fonema se realizuje kao fon (glas), a različite
kontekstualne varijante fona zovu se alofoni.
 Iz datih određenja proističe da je fonema u
suštini apstraktna jedinica, jer nije neposredno
čulne prirode.

68
Слово, глас, фонема
реч Транск. слова Гласови фонема
ура [мат‘] 4 3 <мат’> 3

мать [мат‘] 3 3 <ура> 3

Сшить [шыт’] 3 3 <cшит’> 4

[чесныj]
Честный 1 0
1

Fly [flai] 3 4 <flai > 4

здраво [здраво] 6 6 6

69
 Pojedini jezici najčešće imaju izmedu 20 i 40 fonema
(ruski -39, ciganski-42, nemački-36,engleski-40, finski-
30), ali ih ima i sa svega 11- aranta-Australija, kao i sa
70(aphaski) i više. Nijc poznato da li postoje neke
apsolutne granice - koliko najmanje fonema mora da ima
neki prirodni jezik da bi se njihovim opozicijama izgradio
dovoljno velik rečnik, ili pak koliko najviše sme da ih ima
da bi se mogle bez napora razlikovati u normalnoj
komunikaciji.
 Od tog broja najmanje 3, najčesće 5-7 a rede i znatno
više su vokali, dok su ostali konsonanti.
 Srpski standardni jezik ima 5 vokala (ne racunajući
razlike u akcentu) i 25 konsonanata .U nekom
zamišljenom proseku ,,tipični" jezik imao bi približno bar
dvostruko više konsonanata nego vokala, ali ima i
znatnih odstupanja - postoje jezici gde na svega tri
vokala dolaze desetine konsonanata, dok su pronađeni i
takvi izuzeci koji čak imaju više vokala nego
konsonanata. 70
Govorni niz
 Fonema se ne moze linearno
analizirati, jer je najmanja jedinica
svoje vrste, ali se moze posmatrati
kao niz istovremeno prisutnih
fonoloških distinktivnih obeležja -
najmanjih obeležja prisustva odnosno
odsustva nekog artikulacionog ili
akustičkog svojstva kojim se jedna
fonema razlikuje od drugih.
71
 U binarnoj raspodeli, gde se prisustvo
nekog obeležja označava znakom '+' a
odsustvo znakom '-', uspostavljaju se
parovi kao što su vokalsko/nevokalsko
(npr. a/m), nazalno /oralno (npr.
m/b), zvučno /bezvučno (npr. b/p),
prekidno /neprekidno (npr. p/f).
Palatalizovano /nepalatalizovano
(npr. rus. m'/m) itd. Tako bi u sastav
srp. foneme /p/ ušla obelezja
labijalnosti, bezvucnosti, prekidnosti i sl.
72
Suprasegmentalne ili
prozodijske pojave
 Pored segmentalnih jedinica kakve su foneme
u fonološkim sistemima važnu ulogu igraju i
suprasegmentalne ili prozodijske pojave,
koje se ne vežu za pojedine foneme u sledu
nego se protežu preko većih celina - slogova,
reči i rečenica. One su samo delimično
specifične za pojedine jezičke kodove, u kojima
mogu imati distinktivnu funkciju, a delom
predstavljaju sveopšte fonetske manifestacije
govora. Varijacije prozodijskih elemenata,
kojima se pojedini delovi govornog niza ističu i
moduliraju, utiču na značenja koja se prenose
u komunikaciji.
73
 U mnogim jezicima postoje distinktivne razlike
u tonu - visini i modulaciji glasa. Tako u
mandarinskom kineskom inače isti slog ma,
zavisno od tona kojim se izgovori, ima četiri
značenja ('maika', 'konoplja', 'konj', 'grditi'), uz
koja idu i različiti pisani znaci. U svim jezicima
neki slogovi su jače naglašeni od drugih, pri
čemu mesto naglaska u strukturi višesložnih
reči može da varira (kao u srpskom, ruskom ili
engleskom) ili pak da bude uvek na istom
slogu (prvom u Ceškom ili finskom,
pretposlednjem u poljskom ili velškom,
poslednjem u francuskom ili turskom). Ako se
jačina kombinuje sa još nekim prozodijskim
svojstvima, obično se govori o akcentu.
 74
 Cetvoroakcenatski sistem književnog
srpskog kombinuje jačinu, ton i
duzinu na složen i u svetu redak
način, a tonski akcent imaju npr. još
švedski, norveški i japanski.
 Tempo je brzina izgovora govornih
celina, koja varira prema prilikama.

75
 Kombinacija visine, jačine i tempa daje opšti
utisak o karakterističnom ritmu govora u
nekom jeziku, u osnovi određenom
vremenskim rasporedom naglašenih i
nenaglašenih slogova.
 Intonacija je melodija koju obrazuju varijacije
tona u nizu slogova, pa rečenice mogu da budu
izgovorene silaznom, uzlaznom ili ravnom
intonacijom (time se često signalizuje razlika
izmedu tvrđenja, pitanja i sl.). Pored
gramatifcke i informacijske funkcije, intonacija
je važan pokazatelj emotivnih stanja: čak i u
nepoznatom jeziku često se po intonaciji može
prepoznati izraz čudenja, radosti ili ljutnje.
76
 Uloga akcenta, ritma i drugih prozodijskih
elemenata u pesničkom stvaralaštvu proučava
se u okviru metrike i - posebno sa stanovišta
strukture stiha – versifikacije. Ovde do jačeg
izražaja dolazi i glasovna simbolika -
neposredno povezivanje zvučne vrednosti
glasova sa svojstvima, osećanjima i
dožiivljajima u vanjezičkom svetu Najzad, pod
imenom paralingvistike proučavaju se
individualna prateća obeležja govora kao što su
boja i kvalitet glasa (koji onda subjektivno
ocenjujemo kao 'piskutav', 'dubok'. 'promukao'
i sl). 77
ГРАМАТИКА

Творба речи
Mорфологија
Синтакса

78
Реч граматика има три
главна значења:
1. Дeo структуре језика, т.е. правила комбиновања језичких
јединица - фонема у морфемама, морфема у речима,
речи у реченицама (грамaтика у овом смислу налази се у
главама људи, у облику знања.
 2. Лингвистичка дисциплина, тј. наука о граматици у
претходном смислу: у свом ужем и традиционалном
значењу обухвата морфологију и синтаксу, а у ширем
још и фонологију и семантику - бар уколико је реч о
законитостима комбиновања јединица на овим
различитим језичким нивоима (оваква граматика налази
се у лингвистичким описима појединих језика.
 3.Књига у којој се описују или прописују поменуте
комбинаторне могућности језика, и која према томе може
бити научне или педагошке намене.

79
Синтагматски и
парадигматски односи
 Структура сваког језика великим делом је одређена
граматичким односима који у њој постоје. Две главне и
најшире врсте граматичких односа чине синтагматски и
парадигматски односи.
 Синтагматски односи су односи између јединица
заједнички присутних у једном исказу, које образују низ.
 Парадигматски односи су односи између присутних
јединица у једном исказу и оних одсутних из њега, које
образују скуп.
 Термин синтагматски изведен је од термина синтагма,
који означава остварену комбинацију речи у неком низу,
док термин парадигматски потиче од термина
парадигма, са значењем скупа сродних речи или скупа
граматичких облика неке речи.

80
Граматичке категорије и
конструкције
 Граматички односи долазе до изражаја у склопу разних
граматичких појава, од којих ћемо поменути само две: граматичке
категорије и конструкције.
 Са формалног становишта, граматичка категорија је систем од
најмање два члана којим се изражава неки граматички однос - нпр.
род, број, падеж, лице, време итд. Како један члан не чини систем,
па ни категорију, свака од ових категорија обухвата два или више
чланова који чине релевантну опозицију. Тако се унутар категорије
рода супротстављају нпр. мушки, женски и средњи род, унутар
броја нпр. једнина и множина, итд.
 Пошто се у исказима увек бира између ових алтернатива,
категорија почива на оси селекције и тако је парадигматске
природе. Ако је један члан неке категорије присутан на једном
месту у неком исказу, други чланови исте категорије не могу
стајати на истом месту истог исказа. Једна именица може да се
појави или у једнини или у множини, али не у оба броја
истовремено, итд.
 А граматичка конструкција је комбинација двеју или више речи
између којих постоји нека граматичка веза. Насупрот категорији,
конструкција лежи на оси комбинације и отуда је синтагматске
природе: речи које улазе у конструкцију у њој су заједно
присутне. Различите врсте синтагматских односа дефинишу
различите врсте конструкција. 81
Функционални односи
 Уз синтагматске и парадигматске односе
треба овде да поменемо и функционалне
односе - оне између неког елемента и веће
целине унутар које он функционише, а којих
такође има разних врста.
 За разлику од претходно размотрених
општих типова граматичких односа, у које су
улазиле истоврсне јединице (фонема према
фонеми, реч према речи и сл.), овде имамо
однос дела према целини (реч према
синтагми, синтагма према реченици и сл.).

82
ТВОРБА РЕЧИ или
ДЕРИВАТОЛОГИЈА
 Morfologija se bavi strukturom, oblicima i
građenjem reči. Proučavajući gramatičke
pojave i procese unutar reči, ona se
dopunjuje sa sintaksom, čiji su predmet
kombinacije reči u konstrukcijama, i
leksikologijom, koja reč posmatra kao
jedinicu rečnika. Može se podeliti na flektivnu
morfologiju, vezanu za obličke promene u
okviru pojedinih vrsta reči kao izraz
gramatičkih kategorija, i tvorbenu (leksičku,
derivacionu) morfologiju, koja proučava
procese građenja leksičkih jedinica. Inače ta
nauka se zove TVORBA REČI
83
Morfema
 Osnovna jedinica na morfemnom nivou jeste morfema - najmanja
jedinica jezičke strukture koja ima samostalno značenje ili
gramatičku funkciju. Za razliku od foneme, koja, nemajući
sopstvenog značenja, funkcioniše samo kao jedinica plana izraza,
morfema ima i izraz i sadržaj, pa je prema tome punopravan jezički
znak (tj. spoj označenog i označitelja).
 Odnos između reči i morfeme je takav da jedna reč može da sadrži
samo jednu morfemu (plav, na, pod, krov, mir) ili pak više morfema
(plav-o-kos, na-sip, pot-krov-lje, mir-o-ljub-iv). Reč ne može da
sadrži manje od jedne morfeme, jer je morfema po definiciji
najmanja jedinica takve vrste. Reč i morfema su podudarne jedinice
kada reč ima samo jednu morfemu, a nisu podudarne kada reč u
svom sastavu obuhvata dve ili više morfema.

84
Morfema, alomorf
 Kao jedinica jezičkog sistema, morfema je apstraktnog karaktera. NJena
konkretna govorna realizacija - tj. njen fonološki izraz - jeste morf.
 Različita kontekstualno uslovljena ostvarenja iste morfeme vidimo u
primerima srp. raz- (upor. raz-men-i-ti/ ras-ter-a-tu/ raš -čust-i-tu/
raž-džulit-a-ti). i engl. -ed (kao /t/u walked 'hodao', kao /d/ y lived
'živeo', a ka /id/ u shouted 'vikao' zovu se alomorfi (po analogiji sa
terminološkim nizom fonema -fon -alofon).
 Za slučajeve kada su ovakvim fonološkim varijantama na granicama
morfema pridružene gramatičke razlike nekada se u lingvističkim opisima
koristi termin morfofonema. Tako se varijacije u nizu oblika junak -junače
-junaci mogu opisati postuliranjem apstraktne morfofonemske jedinice K
na kraju osnove (junaK) koja se u različitim fonološkim kontekstima
ostvaruje kao /k/, /č/ ili /c/ - učestvujući tako u formalnom razlikovanju
nominativa jednine, vokativa jednine i nominativa/vokativa množine.

85
Слободне и везане морфеме
 Морфеме се деле на слободне и везане.
 Слободне су оне које могу да стоје самостално (као, на, код,
сунце, Ана).
 Везане су оне које не могу да се употребљавају самостално,
него само у комбинацији са другим морфемама у саставу речи
(као -ник из paднuк, -ље из пот-кров-ље, рас-/тј. раз-/ из рас-
корак, -о- и -ив из мuр-о-љуб-uв. Начин везивања ових морфема
види се из цртица испред, иза или око њих). Слободне морфеме
су еквивалентне простим (тј.једноморфемским) речима: око,
paд, човек итд. истовремено су морфеме и речи. Везане
морфеме не могу да функционишу као речи, али оне учествују
у грађењу речи или њихових граматичких облика

86
Лексичке и граматичке
морфеме
 Постоје подела на лексичке морфеме, са
изразитим лексичким значењем, и
граматичке морфеме, код којих је
важнија граматичка функција.
 Слободне морфеме по правилу су
лексичке: на, код, сунце, Ана.
 Везане морфеме могу да буду лексичке
или граматичке. Или лексичке морфеме
су слободне или везане, а граматичке су
најчешће везане: раз – матр –ање –м.
 Разликовање лексичких и граматичких
морфема ипак је само условно.

87
Морфемна структура речи
 Језици се веома разликују у погледу односа између речи и
морфеме.
 Тамо где превладава аналитички и нарочито коренски тип
структуре, речи су по правилу или бар најчешће
једноморфемске.
 У кинеском се један писани знак често односи на јединицу која
је уједно морфема и реч, а уз то и слог. Једноморфемских речи
има и у језицима других типова, али су оне ту ређе. Код
аглутинативног типа морфемски састав речи је прозиран, јер се
јасно виде идентитет и границе појединих "налепљених"
морфема, што олакшава морфемну анализу .
 Морфеме је теже идентификовати, и њихов број утврдити. У
речима које испољавају синтетички и флективни тип структуре,
где долази до срастања таквих сегмената у вишеструким
функцијама (као у примеру латинске речи ато 'волим'). Код
полисинтетичког типа речи-реченице изгледају веома
сложене, али се ипак могу анализирати.
 .

88
 Тако у ескимском aпgyaghllaпgyugtuq
'он жели да набави велик чамац'
садржи пет морфема: aпgya- 'чамац', -
ghllа- је сегмент аугментативног
значења, ·ng'набавити', -yug- је
сегмент који изражава жељу, а -tuq -
треће лице једнине.
 У индоевропским језицима речи најчешће
имају између једне и 4 - 5 морфема, ређе и
више, при чему је тај број вероватно нешто
мањи у енглеском, на пример, него у
словенским језицима

89
Морфолошки процеси
 Три основна морфолошка процеса су композиција, деривација и
флексија.
 Композиција је комбиновање слободних морфема, чији су
производ сложенице (зло+дело -злодело, мимо+ход -мимоход,
стари+малu -стармали).
 Деривација је комбиновање слободних и везаних морфема, чији
су резултат изведенице (зло+-ба - злоба, стар+-ац -старац,
paд+ник - paдник).
 Флексија је образовање граматичких облика речи путем везаних
морфема (paд+-u - paдu, paд+-oв-+ и, - paдoвu, црвен+-а -
црвена).
 Композиција и деривација су лексички процеси, који служе за
извођење нових речи (због чега се оба некада обухватају
појмом деривације у ширем смислу), а флексија је граматички
процес, јер даје речима њихове граматичке облике 90
Morfemna struktura reči
 Važni su pojmovi osnova i afiks.
 Osnova je deo reči kome se dodaje afiks.
 A afiks (dodatak) je vezana morfema koja se dodaje osnovi
u procesu derivacije ili fleksije.
 Afiksi se dele na:
 prefikse (predmetke, koji dolaze ispred osnove, npr. pro u
pročitati),
 sufikse (nastavke, koji stoje iza osnove, npr. -nje u čutanje)
 infikse (umetke, koji čine deo osnove, npr. -ov- u
gradovu),
 interfikse (povezuju 2 korena: parohod, vodovoz, Alter-s-
heim- dom dlя prestarelыh),
 Konfikse (kombinacija od 2 afiksa: prefiksa i postfiksa:
loben – hvaliti i ge-lob-t – taj koga su hvalili, hvaljen
 Tranfikse (vokali koji su umetnuti među konsonante: u
arapskom: ktb– pismo, kataba – napisao je, uktub -piši)
91
Morfemni analiza reči
 U većini jezika flektivne morfeme su u položaju
sufiksa ili eventualno infiksa, dok derivacione
morfeme mogu uz to da budu i prefiksi. Ako neka reč
sadrži i derivacioni i flektivni sufiks, ovaj drugi je uvek
na kraju, jer celini izvedene reči daje gramatičke
oblike (o-granič-en-u, ne-pod-noš-ljiv-og).
 Ako jedna reč ima više osnova i nastavaka, ti elementi
se u analizi odvajaju određenim redom. U reči
potpisivač najpre odvajamo su fiks -ač od osnove
potpisiv-, potom sufiks -iv od njegove osnove potpis, i
na kraju prefiks po - od njegove osnove pis-. Time
ujedno utvrđujemo hijerarhijski poredak u procesu
građenja ove reči, obrnutom u odnosu na pravac
njene analize .
 Учительница
92
Načini izražavanja gramatičkih
značenja
U jezicima je ograničen broj načina izražavanja gramatičkih
značenja. Gramatika u bilo kom jeziku može se izražavati samo
uz pomoć:
 Afiksacije
 Unutrašnje fleksije
 Ponavljanja – reduplikacija ( ele-ele, kыzыl-kыzыl(najcrveniji,)
 Slaganja (nem.- kopfschmerz, eng.-killjoy, rus.- kolhoz)
 Nesamostalnih vrsta reči
 Reda reči: Дочь любит мать. Maть любит дочь. Mati voli kćer.
Kcer voli mati.
 Naglaska: mukA – mUka.
 Intonacije
 Supletivizma
Načini izražavanja gramatičkih značenja su :
Sintetički: afiksacija, unutrašnja fleksija, ponavljanje, slaganje,
naglasak,supletivizam.
93
Analitički: nesamostalne vrste reči, red reči, intonacija.
 Načini izražavanja gramatičkih
značenja
 Ruski, engleski i neki drugi jezici koriste sve ove načine izražavanja
gramatičkih značenja, dok kineski , francuski koriste samo neke od njih.
Руски: сов.- нес.делать – сделать - prefiksacija,
толкать -толкнуть – sufiksacija,
собирать-собрать –внутренняя флексия,
достигать-достичь – внутренняя флексия и дезаффиксация,
брать-взять – супплетивизм.
Еng. Eд. – мн. books - [buks] – спољашња флексија,
foot – feet [fut] - [fit] - унутрашња флексија

94
Načini izražavanja gramatičkih
značenja
 Я иду в школу  Иду – гл., наст.вр., 1 лица,
ед.ч.

флексија
фузија
синтетички

в школу – в.п.,
ед.,ж.р.

Предлог флексија
фузија
Аналитичко-синтетички начин
изражавања граматичких значења

95
Zadatak!
 Идем у школу  Идем

 у школу
 Ja go to the school  go
 to the school

96
ГРАМАТИЧКЕ КАТЕГОРИЈЕ
 Категоризација је процес организовања
људског искуства у опште појмове
именоване језиком. У граматици је то неки
принцип класификације језичких јединица
разних врста.
 Граматичком категоријом може се
сматрати било који систем или класа
елемената који обављају одређену функцију
у неком језику. У традиционалној употреби
категорије се везују за граматичке облике
појединих врста речи.

97
Врсте категорија
 У овом смислу су носиоци опозиција унутар
категорија по правилу граматичке морфеме
флективног или аглутинативног типа,
неретко уз помоћ деривационих и
синтаксичких процеса. Неке категорије су
претежно именичког, а друге глаголског
карактера.
 Именичке категорије су род, број и падеж.
Оне се јављају код именица и заменица, али
се у неким језицима, међу којима су и
словенски, преносе и на придеве, а број и
род - исказују се још и код глагола.
 Глаголске категорије су вид, време....

98
Граматичка категорија рода
 РОД је у основи начин класификације именичких речи. У
неким језицима род је у различитој мери у корелацији с
полом живих. Разликује се женски и мушки а често и
средњи род.Када је таква корелација изразита говори се о
природном роду. У начелу је такав случај у енглеском
али и у овом језику род једва и постоји као граматичка
категорија, јер није назначен обликом именице него се
само показује кроз заменице hе/she/it.
 Ако поменуте подударности већином нема, него се и неживо
произвољно класификује као мушко, женско или средње, то
је граматички род. Ово је веома чест случај:
тако у француском језику имамо два рода: нпр. lе livre 'књига'
али lа porte 'врата', са чланом мушког односно женског
рода;
у немачком је, рецимо, кашика мушког рода, виљушка женског
а нож средњег (der Lоffel, die Gabel, das Messer),
слично је и у српском језику, осим што род овде није означен
чланом него, углавном, обликом именице - нпр. именице са
завршетком на -а по правилу су женскoг рода.
99
Граматичка категорија броја
 Граматичка категорија броја односи се на количину бића или
ствари о којима се говори, и обухвата једнину (сингулар) и
множину (плурал). Неки језици имају и двојину (дуал), ређе и
тројину (тријал), са значењем 'два' односно 'три'.
 Словеначки је словенску двојину сачувао много боље од српског,
где она преживљава само у остацима (нпр. један син/два, три,
четири сина/пет и више синoва, где засебан облик покрива распон
од два до четири).
 Број је означен наставцима код именица и глагола (шетач шета/
шетачи шетају), а заменице преузимају број одговарајућих
именица (дeте/оно трчи, деца/она трче).
 Број подразумева раздвојивост и пребројивост, па се тиче бројивих
именица (човек, птица, књига), али ствари које језик третира
континуално и збирно означавају се небројивим именицама (вино,
злато, песак).
 Уз прве иду квантификатори (количинске речи) Kao jeдан, два или
многи, а уз друге речи као много или мало. Неке именице
допуштају обе могућности (jeдaн хлеб/ много хлебова/ много
хлеба). Уопште узев, небројиво се може учинити бројивим ако се
мисли на разне врсте именованог (два вина 'две врсте или чаше
вина' и слично).
100
ГРАМАТИЧКЕ ВРСТЕ РЕЧИ
 Именице су речи којима се именују људи, животиње, ствари, места, појмови и др.,
па се по значењу могу даље делити на властите, опште, збирне, градивне, мислене
и сл. Оне су одређене и категоријама као што су род, број и падеж, као и
синтаксичким функцијама које обављају (субјект, објект, именски део предиката и
др.). При томе семантичке класе као живо/неживо или бројиво/небројиво имају
граматичке последице (упор. човек кога сам видеоlфилм који сам видео, листови
су опали l лuшће је опало). Штавише, граматика одређује шта је за који језик
живо или бројиво, па неки језици и неживо третирају као живо и обрнуто, а срп.
llнамештај или енгл. furniture је небројиво али је нем. (ein) Mоbel бројиво - управо
као што се маказама, панталонама или вратима дају облици једнине или множине.
 3аменице упућују на лица, ствари или особине, некада замењујући именице или
служећи као придеви уз њих, па уз лице могу испољавати и њихове категорије.
Деле се на личне, упитне, одричне, односне, одређене, неодређене, присвојне,
показне и др.
Неки језици не разликују интимно и учтиво обраћање (као данашњи енглески, са
јединим обликом уои за друго лице у оба броја), док други праве такву разлику -
бирајући, за учтиво обраћање једном лицу, множински облик заменице другог или
трећег лица (срп. ти/Ви, фр. tи/vоиs, нем. dи/Siе) и сл.
У неким далекоисточним језицима (корејском,јапанском и др.) категорија лица у
функцији обраћања, уз пратеће граматичке појаве, обухвата широку скалу
издиференцираних могућности, зависно од релативног друштвеног статуса
саговорника.

 Придеви описују различите особине онога на што се односе именице уз које стоје
и чије категорије преузимају, па се по томе деле на описне, присвојне, градивне и
др.; неки од њих уз то показују разлике у степену и виду. По положају могу да
буду испред именице коју одређују (као у словенским и германским језицима) или
иза ње (чешће у романским језицима). Разликује се још атрибутивна и 101
предикативна употреба.
Врсте речи
 Бројеви показују колико има нечега или у каквом се редоследу то
налази. Деле се на главне, редне и збирне; учествују у именичким
категоријама, а могу се писати и бројкама (трu или 3, трећи или
3.).
 Глаголи означавају радњу, стање или збивање. Глаголске
категорије су време, вид, начин и др. Синтаксички функционишу у
предикату као реченичко језгро око кога се окупљају именички
изрази, а по разним мерилима деле се на: динамичке и статичке;
трајне, свршене и учестале; правилне и неправилне; главне и
помоћне; прелазне, непрелазне и повратне. Уз то се разликују
лични и безлични глаголски облици итд. Постоје и речи које су
обликом и значењем сличне глаголима али су са синтаксичког
становишта именице (глаголске именице или герунди: читање),
придеви (глаголски придеви или партиципи: читао) или прилози
(глаголски прилози: читајући, чuтавшu).
 Прилози су посебно хетерогена врста речи које најчешће ближе
одређују глаголе, придеве, друге прилоге па и целе реченице, у
погледу начина, места, времена, количине, узрока итд. Прилози за
начин и количину могу се степеновати, а посебну класу прилога
чине интензификатори (као веома, страшно, uзузетно), којима се
изражава висока мера онога о чему је реч.

102
Врсте речи
 Предлози стоје испред именичких речи,
одређујући односе у које оне ступају са другим
речима у реченици у погледу простора, времена,
узрока, правца, циља, припадања итд.
 Две сразмерно маргиналне врсте речи су узвици,
који изражавају лична осећања и расположења,
обично немају предметно значење и не улазе у
синтаксичке односе са другим врстама речи.
 Партикуле, мање јединице са граматичком
функцијом које се тешко уклапају у изложену
класификацију (као упитна речца ли и одрична не,
или енгл. tо и нем. zu уз инфинитив глагола).
 Неки језици имају и члан као посебну врсту речи -
изражавање категорије одређености. Он може
да стоји испред именице ( нпр.француски,
немачки, енглески) или иза ње (нпр. македонски,
бугарски, шведски), при чему је у неким језицима
непроменљив док у дpyгим, има именичку промену. 103
Граматика и лексика
 Граматика и лексика су два
комплементарна подручја језичке
структуре.
 У суштини, граматици припада оно
што један језик мора да изрази, а
лексици оно што он може изразити.

104
ПРИСТУПИ ПРОУЧАВАЊУ
ГРАМАТИКЕ
 Традиционална граматика углавном се бавила
испитивањем састава и облика речи, њиховом
поделом на врсте с обзиром на категорије које
изражавају и службу у реченици, те анализом и
класификацијом реченица претежно са становишта
значења.
Модернији приступи почињу структуралном
граматиком, која полази од форме а не од
значења, настојећи да проучавањем расподеле
језичких јединица, као и сегментовањем и
класификацијом језичких конструкција, открије и
опише структуре и системе који постоје у
различитим језицима. Својим дескриптивним
приступом анализи плана израза, укључујући ту и
говорну реализацију језика, она је унапредила
формалне методе лингвистичких истраживања, али
јој је највећим делом измакао план садржаја.
105
 Донекле комплементарна овом приступу и често с
њим комбинована је функционална граматика,
која тежи да језичке елементе осветли са
становишта њихових граматичких функција,
посебно на подручју синтаксе.
 Међу новијим правцима највећег утицаја имала је
трансформационо- генеративна граматика,
која за разлику од ранијих приступа не полази од
анализе већ готових реченица него се интересује
управо за процесе њиховог формирања и
трансформисања. Оперишући системом
експлицитних правила, она жели да изгради једну
кохерентну општу теорију језичке структуре на
свим њеним нивоима, која би могла да опише и
објасни језичко знање које поседује сваки
говорник.

106
Три основна модела граматичке
структуре
 Модел је приказ неког предмета или неке
појаве, чија је сврха да представи обележја
онога што се моделира. У обичном језику
моделом авиона називамо предмет који није
прави авион, али који у многоструко
умањеном облику приказује његов изглед,
његове главне делове, својства и сл.

107
Линеарни модел

 Најпростији могући модел граматичке структуре, који говори о

низању речи и ни о чему више назваћемо линеарним моделом:

Лењи студенти чекају велику паузу

108
Структурни модел
 Граматичка и синтаксичка структура се не исцрпљује тиме што се на прву реч надовезује
друга, на другу трећа итд. Реченица садржи и мање синтагматске целине: Лењи
студенти, студенти чекају, чекају паузу, велику паузу. А ово значи да се на чисто
хоризонталну димензију надограђује и једна вертикална, хијерархијска димензија, и то у
више нивоа. Ово би се могло графички представити на разне начине.
 Овај модел назваћемо структурним, јер у језику структура подразумева не само низове
елемената него и односе између њих.
 Он, наиме, показује да се поједине речи најпре групишу на једном нивоу, да би потом
функционисале као целине на следећем вишем нивоу, све док се не стигне до највишег,
реченичног нивоа.

 Лењи студенти чекају велику паузу

109
Трансформационо-
генеративни модел
 Тек у окриљу трансформационо-генеративне
граматике, чије је темеље 1957. године поставио
амерички лингвист Ноам Чомски, примењујући у
анализи структуре природног језика и неке
математичке појмове и поступке, могао је да буде
изграђен један нови и битно друкчији модел који
нуди систем експлицитних формалних правила за
извођење већег броја граматички повезаних
реченица из истог основног низа апстрактних
симбола.
 Овај трансформациони модел, за разлику од
статичке природе претходних двају, изразито је
динамички. Трансформациони модел укључује
структурни модел као једну од своје две главне
компоненте, додајући му и трансформациону
компоненту.

110
Моделирање језичке
структуре
 Моделирање језичке структуре данас је
један од широко коришћених поступака у
граматичким описима и лингвистичкој
теорији уопште. Такви модели обично потичу
из математике, логике и теорије
информације, а примењују се у разним
областима лингвистике. Циљ формализације
лингвистичких описа није да природни језик
представи као какав математички или
кибернетички систем, него да изоштравањем
аналитичке методологије допринесе бољем
познавању његових особености.

111
 На размеђу ових дисциплина израсле су
математичка и статистичка лингвистика,
које истражују могућности апстрактног
моделирања и квантитативног исказивања
језичких структура и процеса. Машинска
испомоћ у оваквим пословима чини домен
рачунарске лингвистике, којој припадају
средства електронске комуникације –
програмски језици као ФОРТРАН, КОНОЛ и
код нас све популарнији БЕЈСИК

112
 ЛЕКСИКОЛОГИЈА
 Лексема
 Семема
 Сема
 Лексички фонд
 Синоними
 Антоними
 Архаизми
 Дијалектизми
113
Лексика са тачке гледишта
фукционално-стилистичке:функционални стилови: научни,
уметничко-белетристички, публицистички,
административни, разговорни. Сви функционални стилови
се деле у три групе, с обзиром на три основне функције
језика : комуникативна, информативну и естетску -
према комуникативној – разговорни, према информативној-
научни и административни, према естетској – уметничко-
белетристички и публицистички.
Лексика са тачке гледишта књижевно-језичке норме:
нормативна и ненормативна (дијалектизми, жаргонизми,
професионализми)
Лексика са тачке гледишта синхроније и дијахроније
(архаизми)

114
 ПРИМЕР:
- Umrla je Klavdija Ivanovna – reče naručilac.
E, Bog da joj dušu prosti, - složio se Bezenčuk.-
Prestavila se, dakle, starica... starice se uvek prestavljaju.. ili Bogu dušu daju,-
to zavisi kakva je starica. Vaša je, da kažemo, sićušna i dežmekasta,- elem,
prestavila se. A, recimo, koja je nešto krupnija i mršavija – e, za tu vele, Bogu
dušu dala...
A, šta to znači vele? Ko to tako veli?
Mi, velimo, Majstori. Evo, uzmimo Vas kao primer: naočit čovek, visok, iako mršav.
Vi, smatra se, ako bi, ne daj Bože, umrli, da ste otišli Bogu na istinu. A onaj koji
je iz bivšeg uglednog trgovačkog staleža, e, onda će on otići na onaj svet. A koji
je malo niži činom, recimo, pazikuća ili neki seljak, za toga vele, odapeo ili otegao
papke. Ali najmoćniji kad bi umrli, željeznički kondukteri ili neko od
dostojanstvenika, e, onda se smatra, da su geknuli o ledinu. Tako za njih i kažu:
jeste li čuli, onaj naš, geknuo o ledinu.
Našavši se u čudu od ovakve neobične klasifikacije ljudske smrti, Ipolit Matvejevič
je upitao:
''- A, Boga ti, reci, kad ti budeš umro, kako će o tebi reći majstori?
Ja sam čovek beznačajan. Reći će: skiknuo Bezenčuk. Tek toliko će reći.'
I dodao je sasvim ozbiljno:
Geknuti o ledinu ili otići Bogu na istinu nikako ne mogu, nemam tu konstituciju.''
115
СИНТАКСA
 Синтакса проучава правила
комбиновања речи у реченици - или
јединица у конструкцији - као и
односе између елемената реченичне
структуре.
 При томе се она бави како процесима
изграђивања конструкција, тако и
резултатима тога процеса, дакле
анализом остварених конструкција.

116
СИНТАКСИЧКЕ ЈЕДИНИЦЕ
 Мада се полази од речи као елемента
синтаксичке јединице, ипак се највећа
пажња посвећује формирању и
саставу виших јединица синтаксе, као
што су синтагме и реченице. У
синтакси се обично не иде изнад
нивоа реченице, па се она узима као
највиша јединица на овом плану
језичке структуре. Комбиновањем
самих реченица и устројством
надреченичних целина баве се
анализа дискурса и лингвистика
текста.
117
Синтагме
 Синтагме - групе две или више граматички
повезаних речи које саме не изражавају
предикацију (везу субјекта и предиката),
али учествују у структури виших јединица
које ову везу исказују. Према врсти речи
које садрже и карактеру њихових односа,
синтагме се обично деле на именичке (нпр.
млада девојка, чај и кафа) и глаголске (нпр.
ће доћи, написати писмо), придевске (нпр.
Веома млада, богат знањем), прилошке (нпр.
врло брзо, мало лакше), предлошке (нпр. на
столу, изнад свега) и сл.

118
 А према синтаксичкој функцији,
тј. улози која им припада на
следећем вишем степену, могу се
делити на субјекатске,
објекатске, одредбене итд.

119
Синтагме
 Између структуралне и
функционалне поделе постоји
извесна корелација:
именичке синтагме типично се налазе
у функцији субјекта, објекта,
именског дела предиката или
допуне;
глаголске у функцији предиката или
дела предиката;
придевске у функцији именског дела
предиката или допуне;
прилошке и предлошке у разним 120

допунским одредбеним функцијама,

Клауза
 На следећем степену налазимо јединице које
изражавају предикацију. Оне се по традицији
зову реченицама. Боље је за једну субјекатско-
предикатску везу употребити термин клауза
који је преузет из енглеске граматичке
терминологије (clause). Наиме, нарочито код
сложених реченица изгледа прикладно рећи да
се састоје од две или више клауза.
 Функционално гледано, главни делови клаузе
су субјект и предикат, а у појмовним
категоријама то су тема (оно о чему се говори)
и рема (коментар) - (оно што се о томе каже).
 Субјект се најчешће подудара са темом, 121
предикат са коментаром, као у клаузи : Деца су
Врсте клауза
 По синтаксичком статусу клаузе се деле на независне, које
могу да стоје самостално, и зависне.
 Независне клаузе отуда су еквивалентне простим
реченицама, а зависне клаузе улазе у састав сложених
реченица.
 Зависне клаузе се по функцији могу делити на:
-именичке,
-придевске,
-прилошке и сл.,
 А по значењу (то су најчешће оне у прилошкој служби) на
-временске,
-месне,
-начинске,
-узрочне,
-допусне,
-поредбене,
-погодбене итд.
122
Реченица
 Највиша јединица синтаксе, а тиме и
граматичке организације језика јесте
реченица.
 Иако није могуће дати дефиницију реченице која би
била у свему тачна и општеприхватљива, рећи ћемо
да је реченица највећа независна конструкција (или
независан језички облик) – због тога што, без обзира
на своју сопствену структуру, није саставни део неке
веће конструкције или облика, него у комуникацији
функционише самостално.
 Свака реченица је у говору праћена одређеном
интонацијом, а у писању интерпункцијом.

123
Врсте реченице
 Реченица обично садржи једну или више клауза. Ако
садржи само једну клаузу, она је проста (у граматици
прави се разлика између просте и просте проширене
реченице, зависно од тога да ли су и субјект и предикат
изражени само по једном речи, или су један или други,
или оба, изражени синтагмом); нпр. Светлана је код
пријатељuце. Ако реченица садржи две или више
клауза, она је сложена. Када су те клаузе у напоредном
односу координације, што значи да су синтаксички
равноправне па би свака од њих могла да функционише
и самостално, кажемо да је таква реченица напоредно
сложена; нпр. Светлана је код прuјатељице, а њен
муж је на путу.
 А када су клаузе у зависном односу субординације, што
значи да су синтаксички неравноправне, јер би само
једна од њих (управна) могла да стоји сама за себе али124
друга (зависна) не би, таква реченица се зове зависно
Класификација реченица
 Поред наведене поделе према структури,
реченице се могу класификовати и према
функцији - на
изјавне (потврдне или одричне),
упитне,
заповедне, и
узвичне.
Из свега изложеног, види се да мерило
по којем нешто сматрамо реченицом
није толико сама природа граматичких
облика колико независтност,
сигнализована интонацијом или 125
интерпункцијом - другим речима,
Ред речи у реченици
 У оквиру реченице испољавају се различите граматичке појаве у
вези са редоследом, слагањем и изостављањем њених елемената.
Појам реда речи односи се на редослед синтаксичких јединица
(речи у синтагмама, синтагми у клаузама, клауза у сложеним
реченицама) или функција (субјект, предикат, допуна, одредба и
сл.). Уз везане морфеме и граматичке речи, ред речи је један од
три главна показатеља синтаксичке структуре, који сигнализују
граматичке односе између лексичких јединица као носилаца
садржаја исказа.
 ).

126
 Ови синтаксички механизми међусобно се допуњују у
различитим пропорцијама, зависно од опште структуре
сваког језика, па ће нпр. језици са развијенијом флексијом
(као латински или српски) имати утолико слободнији ред
речи, јер су главни односи већ исказани падежним и другим
наставцима, док у језицима сиромашним флексијом тај
терет преузима ред речи, па је зато знатно мање слободан.
Стога у нашем језику избор између алтернатива Петар је
yдapuo Павла и Павла је yдapuo Петар може да буде питање
нагласка или стила, али је у енглеском такав избор питање
основног садржаја,јер се само из редоследа именица зна ко
је кога ударио. Уобичајени редослед, нарочито у изјавним
реченицама, назива се директни, а редослед при коме неки
елементи (нпр. субјект и предикат у упитним реченицама)
замењују место зове се обрнути (или инверзија

127
 Кад се ради о реду речи језици се могу
веома разликовати - нпр. у уобичајеном
редоследу субјекта, предиката и објекта, где
су заступљене све могуће комбинације, или
у положају главног глагола у неким
конструкцијама (упор. крајњи положај у нем.
Erhat mirdasBuchgegebeп 'Он ми је дао
књигу'), или у структури именичке синтагме
(нпр. редослед показног елемента, придева
и именице, као у срп. ова велuка кућа и
аналогно у већини европских језика, у
малајском је управо обрнут, 'кућа велика
ова'); итд.
128
 Конгруенција (слагање)
Рекција
Прикључење (примыкание)
 Овоме је сродна појава
 Под именом слагања управљања (рекције), где
употреба једне речи намеће
(конгруенције) говори се о избор облика друге речи.
формалној усаглашености Тако глагол тражитu
међусобно повезаних тражи именицу у акузативу
делова реченице у (нпр. кавгу), а глагол
граматичким категоријама, ослободuти се захтева
па се нпр. придеви слажу именицу у генитиву (нпр.
са именицом у роду, броју невоље), и слично код
и падежу (лепа слuка/лепе предлошко-падежних веза,
слuке), глаголи управне и где предлог управља
избором падежа (с њuм/o
зависне клаузе могу се њему/без њега и сл.).
слагати у времену, и сл.
 Прикључење (врло брзо)

129
СИНТАКСИЧКЕ
КОНСТРУКЦИЈЕ
 Реч синтагма клауза
реченица
 Јединице нижег реда учествују у структури јединица следећег
вишег реда.
 Речи се међусобно комбинују у синтагме, синтагме у клаузе, а
клаузе у реченице.
Унутар ширих конструкщrја, неки елементи су међусобно ближи него
неки други. Општи принцип jeсте да елементи који стоје један до
другог теже да један са другим уђу у консшрукцију, образујући
јединицу вишег реда при чему се овај процес може степенасто
понављати.
 Тако се на линеарни редослед надограђује хијерархијска структура. На
овом принципу узајамног привлачења блиских елемената изграђен је
структуралистички метод конституентне анализе, са којим смо се
неформално већ сусрели на подручју морфологије.
130
 Оно што се на jeдном нивоу јавља као конструкција, на
следећем вuшем нивоу функционише као јединица. Као
што је наведено, реч, синтагма, клауза и реченица су
синтаксичке јединице различитих нивоа; а из
дефиниције конструкције, по којој је то комбинација
двеју или више речи између којих постоји нека
граматичка веза, излази да реч као основна јединица
синтаксе није конструкција,али да синтагма, клауза,
реченица то јесу.
 Појмови јединице и конструкције се узајамно не
искључују, него се, напротив, складно допуњују.
Гледано изнутра, тј. са становишта њиховог састава,
све јединице изнад нивоа речи су конструкције, али
гледано споља, тј. са становишта њихове улоге у већим
конструкцијама, све се јављају као јединице. Дакле,
први поглед тиче се структуре, а други функције.Ова 131
међуигра структуре и функције улази у саме основе
СИНТАКСИЧКЕ ФУНКЦИЈЕ
 Реченица – комуникативна функција
 Синтагма – номинативна функција
 Функционалне елеменате реченице поделићемо у три категорије: (1) примарне, (2)
секундарне и (3) независне.
 1. Примарни су основни елементи, т.ј.субјект и предикат.
 Субјект диктира другим речима слагање у граматичким категоријама.
 Предикат обично обухвата све осим субјекта, дакле минимално глагол у лuчном
облику (без кога нема предикације). Граматичко-семантичка природа глагола
одређује да ли ће он сам бити довољан за изграђиваље предикације или ће му за то
бити неопходна и нека врста допуне. Глаголи непотпуне предикације, чији су
типични представници они са значењем 'бити', обично траже допуну у облику
предикатива (именског дела предиката). Прелазни глаголи могу да захтевају
изражен објекат - именичку реч или конструкцију која се слаже са субјектом и
предикатом, често изражавајући примаоца или циљ радње. Објекти могу да буду
директни или индиректни, према непосредном односно посредном дејству радње на
примаоца. Неки глаголи (као датu) обично захтевају обе врсте објекта (Аца дaje
Ани цвет).
132
Примарни функционални елементи у
структури клаузе

Примарни елементи

субјект предикат

глагол допуна

Предикатив (именски део)

објекат

индиректни

директни

допуна

133
Секундарни функционални елементи у
структури клаузе

 2. Секундарни елементи у начелу нису неопходни за

основну структуру клаузе, али служе као модификатори
и повезивачи примарних елемената.
 Модификатори су разноврсне одредбе атрибутивног
карактера, када на придевски начин одређују именичке
речи, или пак адвербијалног карактера, када на
прилошки начин одређују глаголске речи или целу
клаузу.
 У функцији модификације могу се наћи разне врсте
речи и синтагми, па и клауза (нпр. релативне клаузе,
или зависне клаузе у структури зависно сложених
реченица). Повезивачи су обично везници, али неретко
и предлози, заменице, прилози и слично.
134
Независни функционални елементи у
структури клаузе

 Независни елементи су речи или конструкције без

непосредне граматичке везе са другим елементима, као
што су Охо, мајко, међутим, уопште, узев, осим шога
итд.
 Елементи сва три изложена типа по правилу могу да буду прости,
када се само по једна реч или конструкција налази у датој
функцији, или пак сложени, ако се као експонент неке функције
јави више међусобно повезаних јединица или конструкција (нпр. у
клаузи Света u његова прuјатељuца uдy на море u остају тамо
двe нeдeљe имамо сложен субјекат и сложен предикат; а
конструкција Света uде на море јер његова прuјатељuца остаје
тамо двe нeдeљe имала би две клаузе, сваку са својим субјектом и
предикатом, и тако била сложена реченица).

135
Синтаксичке трансформације
 Трансформације су део шире апаратуре за произвођење или
генерирање реченица у природним језицима. Један генеративни
механизам поседује својства експлицитности и предвиђања, тј.
набрајања у математичком смислу, чиме се у потпуности одређује
домен његових објеката.
 Ради поређења, потенцијално бесконачни низ бројева 1, 7, 5, 11,9,
15, 13, 19, 17, 23, 21 ... генериран је правилом "пођи од 1 па
наизменично додавај 6 и одузимај 2".
 Донекле аналогно овоме, генеративна граматика неког језика је
систем правила који спецификује могућу форму свих реченица
тога језика, и само њих (који, дакле, спречава генерирање
неграматичних низова као нпр. велика лењи чекају студенти пауза
или студенти студенти студенти) - и то без обзира на то да ли је
нека од тих могућих реченица у досадашњој историји датог језика
некада већ изговорена односно написана, или још није.

 .
136
Трансформационо-
генеративна граматика
 Граматика која оперише оваквим генеративним
правилима и уз то се служи трансформацијама назива
се трансформационо-генеративна граматика.
 Она настоји да симулирањем човекове језичке
способности осветли природу у великој мери несвесног
знања у поседу сваког говорника-слушаоца.
 Приказујући људски језик као сложен, апстрактан и у
великој мери универзалан систем правuла за
повезивање звука и значења, она тражи нове путеве ка
дубљем разумевању човека као интелигентног и
стваралачког бића, способног да један такав систем без
тешкоћа усваја и употребљава.

137
 Структурни модел реченице:
ИС – субјект, ГС –предикат, ИС од ГС – објект, П –атрибут,
И –центар,објекат. Ово је приказ форме. Кад то изговоримо
или напишемо – то је површинска структура.

Реченица

Именичка синтагма Глаголска синтагма

придев именица глагол Имен. синтагма

Лењи студенти чекају придев

велику

именица

паузу

138
 Дубинска структура реченице у
оквиру трансформационог
модела
Из следећих комбинација:
1. Студенти су лењи.
2. Студенти чекају.
3.Пауза је велика.
може се направити реченица: Лењи студенти чекају велику
паузу.
 Према трансформационо-генеративној граматици, која
полази од разликовања двају планова структуре у
језику, веза између њих успоставља се путем
трансформација - формалних операција које, делујући
на дубинску структуру реченица, низове елемената
преобраћају у сукцесивно мање апстрактне низове све
док се не стигне до површинске структуре.

139
 Овај сложени механизам можемо приближно приказати на следећи
начин: (студенти(студенти чекају) чекају паузу (пауза велика)
најпре би била подвргнута релативној трансформацији, чијим
дејством би поновљене именице биле замењене одговарајућом
заменицом: (студенти (који су лењи) чекају паузу (која је велика.)
Затим би тако добијене релативне клаузе биле редуковане
брисањем заменица (које су већ обавиле своју улогу) и помоћних
глагола: (Лењи студенти чекају велику паузу). Потом би
трансформацијом инверзије npидеви били пребачени испред
именица, и то у облику прилагођеном овом положају, што би
коначно дало површинску структуру Лењи студенти чекају велику
паузу.

140
 Дубинска структура реченице у оквиру
трансформационог модела

Реченица 1

Именичка синтагма Глаголска синтагма

Именица Реченица 2 Глагол Именичка синтагма

Студенти ИС чекају Именица

придев паузу
Реченица 3

ГС Студенти
ИС

Г
именица

су
Пауза

ПС
ГС

П
Г
лењи
је

ПС

Придев велика

141
Графологија
Прагматика

142
ГРАФОЛОГИЈА
 Еквивалент фонологије у писаном језику јесте
графологија, која проучава графичке знакове и системе
у писмима и њихов однос према одговарајућим
фонолошким јединицама и системима.
 У алфабетским системима писања фонемама одговарају
графеме.
 Као и фонеме, графеме су апстрактне функционалне
јединице.
 Као што су фонеме у реализацији представљене
гласовима, тако су графеме представљене словима.
 Слово је најмањи знак који се пише самостално и који
се у низу одваја од других. Тако су нпр. а, а, А, А
различите словне реализације исте графеме а - њени
алографи.
143
Однос графеме и фонеме
 Алфабетска писма су кодови засновани на односу једна
фонема : jeдна графема. Но ово је само принцип и идеал.
 У реализацији ниједан конвенционални систем писања није
доследно и потпуно фонемски.
 Једна графема често представља једну фонему (нпр. срп.
к), али неретко иста графема изражава више фонема (нпр.
франц. s је /s/ или /z/, рус. звучни се на крају речи
изговарају као безвучни), а и обрнуто, више графема
изражава исту фонему (нпр. рус. з, с, ш, ж =/з/ ).
 Како латинска абецеда није имала посебан знак за фонему
/š/, она се данас у разним језицима представља различитим
графемама: итал. sc или sci, франц. ch, нем. sch, пољ. sz,
мађ. s итд. Како видимо из ових примера, графеме се могу
писати једним словом, али и словним групама (диграмима са
два знака, триграмима са три, тетраграмима са четири -
нпр. нем. tsch за /č/, итд.). Са изузетком латиничких
диграма lj, nј и dž, оба писма нашег језика имају
једнословне графеме за фонеме које заступају. (При томе
се основни знаци могу модификовати додавањем
дијакритичких знакова за обележавање друкчије звучне
144
вредности, као код наших латиничких č,ć, š, ž, đ ).
Српски језик у односу на
друге језике
 Српски и хрватски језици иду у ред оних који се у
највећој мери приближавају фонемско-графемској
кореспонденцији.
 Ово није резултат некакве посебне "фонетичности"
језика или његових писама, како то неки стручњаци
сматрају. Захваљујући великом реформатору Вуку
Караџићу, Срби су у срећнијем положају од већине
других народа, који су у основи исто фонемско начело,
познато још од старих Грка, увели знатно раније али у
међувремену нису битно прилагођавали свој правопис.
 А растући раскорак између једном утврђеног правописа
и сталних говорних промена управо и рађа такве
неусаглашености између изговореног и написаног какве
данас налазимо у енглеском или француском.
145
Ортографија
 Док је алфабет инвентар посебних знакова,
правопис (ортографија) јесте скуп правила
за комбиновање тих знакова у сваком датом
језику. И алфабет је по својој природи
конвенционалан, али правопис у том погледу
иде даље: иако многи језици данас
употребљавају латиницу, не постоје два са
идентичним правописним правилима.
 Када се једном стабилизују, алфабет и
правопис дају темељ за изграђивање
стандардног или књижевног језика. Поред
правила о употреби великих и малих слова,
растављању речи и другом, правопис
обухвата и прописе о употреби знакова 146

интерпункције.
Правопис
 Правопис који одражава старија
стања језика или у писању страних
имена преноси њихов изворни
писани облик зове се етимолошки,
а онај који тежи репродукцији
савремених звучних вредности
некада се - са стручне стране
непрецизно - назива фонетски.

147
Транслитерација
 Преношење знакова из једног писма у друго - често
ограничено неподударностима између графолошких
система -зове се транслитерација.
 Овај поступак разликује се од транскрипције -
преношења гласова у писмо, које је са своје стране
ограничено немогућношћу претакања свих звучних
вредности у графички медијум.
 У оквиру енглеског правописа, на пример, презиме
совјетског политичара Хрушчова даје приближно и
незграпно Кhrushchev, док се Горбачов
транслитерацијом јавља као Gorbachev али
транскрипцијом пре као [Gorbachoff]. Транскрипција
презимена познатог композитора даје у енглеском
Tchaikovsky, у холандском Tsjaikowskij а у мађарском
Csajkovszkij. Проблеми су још много већи када се у
европске језике, па и наш, преносе нпр. арапска или
кинеска имена.
148
 Дисциплине, које се баве
појединим аспектима писма
Појединим аспектима писма баве се посебне
дисциплине
 епиграфија (писање на камену, глини, дрвету и
другим тврдим подлогама),
 палеографија (антички и средњовековни
рукописи),
 дипломатика (правни и административни
документи),
 калиграфија (уметничко писање),
 стенографија (брзо писање),
 криптографија(тајно писање).
 диктолографија (ручно писање на машини)
 телетекс (обрађивање и емитовање писаних 149
текстова електронским путем је)
ПРАГМАТИКА
ГОВОРНИ ЧИНОВИ

 Реченица своје пуно тумачење добија

у контексту конкретних говорних
ситуација. Треба да разликујемо
реченицу као јединицу језичког
система од исказа као реализације те
јединице у говору.
 Реченицу треба разумети као тип, а
исказ као остварење тог типа у
комуникацији, тј. као реченицу
спојену с неким контекстом у којем се
њено значење комуникацијски 150
Семантика и прагматика
 При овом разликовању, одређивање распона могућих
значења неке реченице припада семантици, док је
приписивање неког од тих значења таквој реченици у
контексту питање прагматике - дисциплине која
проучава употребу језика, посебно са становишта
комуникацијских намера говорника и дејства које они
постижу служећи се језиком.
 Друкчије речено, семантика испитује значење
реченица и њихових саставних делова изван неког
посебног контекста, дакле у изолацији,
 а прагматика се бави тумачењем контекстуализованих
реченица, тј. исказа, питајући како они делују у
појединим говорним ситуацијама. Граница између
њих, није оштра, често је немогуће раздвојити
семантичка разматрања од прагматичких.

151
Примери
 Добре илустрације пружају дијалози.
 Ако на питање Jecи лu за кафу? добијемо одговор Oд кафе
не могу дa заспим, ми то примамо као индиректно одбијање
понуде ('Значи, неће') Али ово прагматичко тумачење
очигледно није и значење саме реченице коју смо чули, јер
она изван оваквог контекста значи нешто сасвим друго.
Доказ за ово је могућност да саговорник настави .. али ипак
јесам, не могу дa одолим! или некако слично, што
несумњиво значи прихватање.
 Ако на питање Идеш ли на журку вечерас? уследи одговор
Чујем дa ће Соња дa буде тaмo, за његово разумевање
потребно је посебно знање о томе у каквим су односима
упитани и особа поменута у одговору.
 Али и сасвим обичне реченице, чије значење изгледа
неспорно, могу имати различите комуникацијске вредности
чим се јаве у контексту ситуације, као искази.
Претпоставимо да наставник у учионици каже Врата су
отворена. Само по себи, значење ове реченице је јасно, али
она у датој прилици може да делује не само као просто
обавештење, односно изјава о чињеничном стању, него и
152
као објашњење зашто је у учионици хладно, као упозорење
да врата треба затворити, можда и као посредан налог
Класификација говорних
чинова
 На прагматичку  Говорни чинови могу се
страну језика пажњу поделити на следеће
категорије.
је скренула теорија  1. Асертиви -тврђења,
говорних чинова. Она извештаји и сл., где је
је потекла из важна истинитост: Земља је
филозофије језика и округла.
прихваћена је у  2. Директиви - упутства,
лингвистици, која наредбе: Затвори врата.
преноси тежиште са  3. Комисиви - обећања,
претње:Обећавам дa ћу се
референцијалних и јавитu чим стuгнем,
истиносних аспеката  4. Експресиви - извињења,
реченичног значења захваљивање, честитке са
на питање какав чин указивањем на психолошка
изводимо стања говорника: Искрено
жалим због тога, Oд срца
изговарајући неку вам захваљујем,
рeченицу у одређеној  5. Декларативи - искази
ситуацији. Односно који изазивају тренутну
какво је дејство промену неког стања
ствари: Овог папагаја
наших исказа. крстим именом Арчибалд.
153
Проучавање говорних чинова
 Проучавање говорних чинова показује нам
не само како ми језиком нешто саопштавамо,
него и како молимо и захваљујемо,
упозоравамо и претимо, обећавамо и
наређујемо, вређамо и проклињемо,
оптужујемо и убеђујемо укратко, како
језиком деламо.
 Нарочито је занимљиво испитивање тзв.
перформативних (извођачких) глагола, тј.
оних којима се изводи радња о којој је реч
(тврдим, кунем се, кладим се, захваљујем,
обећавам итд.).
 Из свега овога, види се да језик људима не
служи само за констатацију и опис него и
као средство утицања на ток ствари, којим
се изазивају одређена понашања и постиже154
учинак једне или друге врсте. То је
Прагматичка моћ језика
 Прагматичка моћ језика до посебно снажног изражаја
долази - на различите начине у разним друштвима и
временима - у сферама магије и религије, а у
савременом свету нарочито пропаганде и идеологије.
Оно што је о магијској функцији језика требало рећи
већ је речено - овде ћемо додати да су језици и писма
неких великих цивилизација у прошлости сматрани
светим и недодирљивим (упор. и сам назив Свето
писмо за Библију), па их је по сваку цену требало
штитити од унутрашњих промена и спољних утицаја.
 Нешто од овог става задржало се и до данас. Али за
језике модерних друштава карактеристично је како се
у неким животним сферама (као што су реклама,
спорт, рат или политика) језичка средства
употребљавају - па неретко и злоупотребљавају -у
сврху убеђивања, придобијања за сопствену страну,
идеологизације и мистификације.
155
Примери
 Произвођачи комерцијалних артикала
свакодневно нас преко масовних медија
уверавају како ћемо бити млађи или лепши,
срећнији или успешнији, ако се одлучимо за
неку рекламирану врсту козметике, одеће и
сличног.
 У спортском извештавању непрекидно је
актуелна подела при којој су "наши" играчи
мајстори пуни духа док су "њихови" обични
грубијани, па се често и не допушта да
омиљени тим може да изгуби од бољег
противника - он тада "побеђује самог себе".
 Закључак. Из свега овога, видимо како
језик може нарочитом употребом да 156

кривотвори и мути да продаје рог за свећу

СТРУКТУРА РАЗГОВОРА И
ТЕКСТА
 Посматрање језика са прагматичке
стране, дакле у процесу употребе,
корисно допуњује сазнања стечена
проучавањем јединица и структура
језичког система.
 Приликом употребе језика, кроз
низање међусобно повезаних
реченица, остварују се веће
комуникацијске целине.
 Реализација језика у везаном говору
обично се назива дискурс ако је реч о
процесу а текст ако се ради о 157
 Примери дискурса
 Као пример дискурса узећемо обичан разговор, чија анализа
показује да у тој свакидашњој комуникацијској делатности до
изражаја долази не само наше владање језичким системом,
него и наше познавање правила употребе језика, као и свест
о конвенцијама друштвеног општења.
 Учесници у дијалогу прећутно знају ко у којој прилици може
да га започне, када треба да препусти реч саговорнику,
каквим сигналима се овоме ставља до знања да може да
преузме реч, колико нормално треба да траје једно учешће у
дијалогу, а да се он не претвори у монолог, на којим местима
и у којој дужини се могу очекивати паузе, како саговорнику
стављамо до знања да га и даље пратимо, како се прелази са
једне теме на другу, када и како се разговор може завршити,
итд.
 Ако оба саговорника проговоре истовремено, приближно
знамо када то треба прекинути и ко треба у датом тренутку да
заћути да би онај други наставио. Такође знамо која правила
важе када у разговору учествује више лица. Све ово нама
долази сасвим природно, јер смо упоредо са усвајањем
структуре језика усвојили и принципе његове употребе, али
анализа показује да је ту посреди једно богато и
издиференцирано језичко знање, са којим се комбинују
комуникацијско умеће и друштвено понашење. 158
Примери дискурса
 Ток разговора, а нарочито преузимање речи,
регулишу језички сигнали као што су:
 интонација и синтакса (саговорнику обично
не упадамо у усред реченице, а ако то ипак
учинимо онда му се најчешће и извинимо,
али и
 пратеће појаве говора - мимика и гестови.
 Иако се говорници у просеку вешто сналазе
у вођењу разговора, има људи којима то
нешто слабије иде од руке, као и оних који
се издвајају својом способношћу у овом
погледу.
 Али сви они по правилу се, макар и
несвесно, придржавају неких
конфиционалних норми вербалног 159
понашања.
 Упутства за делотворну употребу
језика у разговору

 За делотворну употребу језика у разговору треба

пазити на:
 Квалитет онога што говоре (тј. да говоре у складу
са истином, проверено и искрено, уместо да
причају напамет, изврћу и петљају).
 Квантитет свог учешћа у разговору (тј. да говоре
онолико колико треба да би били информативни,
ни краће ни дуже). Ако неко затражи да
подробније опишемо како смо се провели на
путовању и шта смо све видели, нећемо га
задовољити ако кажемо само Па, било је лепо, а
и доста сам видео. С друге стране, веома би нас
изненадило када би познаник коме смо у пролазу
добацили Како сте? застао, ухватио нас за рукав
и отпочео: Већ недељу дана вучем кијавицу, а
иначе сам добро; истина, повремено ме нешто
штреца у левом куку, а и притисак уме да ми
скочи ...
160
Упутства за делотворну
употребу језика у
разговору(наставак)
 Однос онога што говоре према теми разговора (тј. да говоре
о самој ствари о којој је тренутно реч, а не о нечему
"десетом "). Замислимо да на питање Како се зовете?
уследи одговор Септембар има тридесет дана. Вероватно не
бисмо погрешили закључујући да нам се саговорник руга,
или да је човек поремећеног ума. Али има и
интересантнијих случајева. Човек који би на питање
непознатог пролазника Извините, имате ли сат? мирно
одговорио Имам! и продужио улицом. Тиме би, чисто
језички гледано, дао релевантан одговор - али би овај са
ситуационог становишта био сасвим неочекиван, заправо
немогућ осим као намеран "штос“.
 Начин на који говоре (тј. да говоре сређено и јасно, без
непотребних застајкивања, околишања и двосмислица).
Људи који праве дугачке уводе пре него што пређу на
ствар, нашироко и уз многа понављаља разглабају оно што
је очигледно, или се служе загонетним алузијама, лако нас
доводе на ивицу стрпљења.

161
Према томе,
 оне који интуитивно поштују поменуте принципе ми радо
прихватамо као саговорнике, док оне који крше неке од
њих доживљавамо као непоуздане или несигурне, као
нељубазне или као гњаваторе, и слично.
 То показује да наш утисак о појединим личностима увелико
зависи од њиховог говора. А изразита огрешења ове врсте
често чине основу вицева, јер вербални хумор - као и наше
осећање за смешно уопште - почива управо на
неусклађеностима, на раскораку између потенцијалног и
стварног, очекиваног и добијеног.
 Треба још рећи да се оваква конверзациона начела ипак
углавном поштују, ако не директно, а оно бар на једном
дубљем нивоу
 Осим тога, она су по својој природи универзална, иако се у
појединостима могу разликовати од једне језичке заједнице
до друге. Тако су у неким културама неопходни уводи или
понављаља које бисмо ми доживели као сувишне, а у
некима се опет сматра да је у друштву пристојније ћутати,
или прозборити тек понеку реч, него уистину разговаривати
ако то није нужно да би се обавио неки посао.
162

 Текст
 Текст ћемо сматрати узорком у говору или
писању оствареног језика који испољава
међузависност својих делова. Њега је тешко
прецизније дефинисати, али је битно то што
текст (за разлику од речи или реченице) није
стална јединица језичког система, него
надреченична целина која се сваки пут
изграђује у процесу језичке комуникације.
Као таква, она је нeoдpeђене дужине: текст
може да садржи једну или више реченица, а и
пасуси, поглавља па и целе књиге такође су
текстови у овом смислу.
 Оно чиме се текст разликује од произвољног
низања реченица, и по чему управо и јесте
текст, јесте његова организација, која му
обезбеђује јединственост, целовитост и 163
повезаност.
 Текст
Текст се организује у различитим димензијама, при чему као
сигнали кохерентности и смисаоности његове структуре служе
разна језичка средства на плановима израза и садржаја:
 1.фонолошко-графолошка,
као интонација односно интерпункција;
 2.синтаксичка,
као елипса (непотпуна реченица: Где си био јуче.- У позоришту
- У ком? – У народном!
анафора (употреба заменичких облика за већ именовано, нпр.
Марија је добра девојка. Она хоће свакоме да помогне,

разни везивни елементи или конектори (према томе, боље

речено, то јест), те
 3.семантичко-прагматичка,
као логично и сврсисходно уланчавање тематских елемената и
њихово функционално распоређивање у тексту као целини.

164
Анализа дискурса и
лингвистика текста
 Проучавањем овде изложене
проблематике, дакле устројства и
функционисања надреченичних
целина, лингвистика се по традицији
мало бавила, јер је углавном узимала
реченицу као највишу јединицу
језичке структуре. Данас су овој
материји посвећене анализа дискурса
и лингвистика текста - дисциплине
које се преплићу управо колико и
сами кључни ПОЈМОВИ дискурса и
текста. 165