ЖИВОТНА СРЕДИНА

ПЛАНИНА И ПЛАНИНСКИХ
ЕКОСИСТЕМА

Јовановић Милица, 543

Планинске територије заузимају значајне просторе на Земљи и то
око 20% копна.
У нашој Земљи тај однос је већи јер планински простори чине око
45%, док је у Црној Гори планински простор око 75% укупне
територије републике.
Планине представљају значајан део планете, јер су чинилац
регионалних и глобалних односа климе, привреде, распореда вода,
размештаја становништва.
Планине представљају посебан интерес човечанства.
 Планински екосистеми
Планински екосистеми се разликују од осталих екосистема на Земљи (равничарских,
урбаних, аграрних, водних и сл.) јер су предуслови за њихов настанак другачији. Ти
предуслови се огледају у следећем:

1) Морфологија терена и топографске површине је другачији јер се ради о великој

дисекцији рељефа, различитим експозицијама површине, интензивним
геоморфолошким процесима...
2) Велика геолошка разноврсност подлоге, интензивни тектонски поремећаји,
ендодинамични процеси су рецентни и доминантни у стварању планина.
3) Климатске карактеристике подлежу законитостима висинске појасности,утицаја
масе планине...
4) Хидролошка специфичност је у чињеници да нема или има само на локалном
нивоу стагнатне подземне издани, много токова са малим протицајем, појаве
водопада, слапова по уздужним речним профилима, појаве ледника...
5) Земљишта планина се карактерише великом скелетношћу, релативно високом
киселошћу, великом девастираношћу земљишта, плитким земљишним
хоризонтима.
6) Вегетација је веома специфична и везује се за екотопе, велика
екодиверсификација флоре и фауне, које су прилагођене условима станишта.
7) Специфична привредна делатност која се везује за услове живота на
планинама, својства ресурса и могућности рада.
8) Специфичне психо-социјалне карактеристике становништва планинских
предела.
9) Веома отежана комуникативност простора, развој инфраструктура и изградња
супраструктуре, снабдевања и кретања становништва.
 Типови планинских екосистема
Под утицајем географског диверзитета и разнородности станишта формирани
су на планинама различити екосистеми.
Нигде није присутна таква екосистемска разноврсност као у планинским
пределима.

Разлике су присутне на:

• макронивоу
• мезонивоу
• микронивоу
Разлике на макронивоу су код:

• Алпа – северне и јужне падине

• Хималаја – источни, западни, северни и јужни, доњи и горњи делови
• Анда – пацифички и континентални делови
На мезонивоу разлике су присутне у хипсометријском
смислу.
Пример јесте Дурмитор: кањонски делови, површи,
планинске масе.

На микронивоу су такође
изразите екосистемске разлике –
северна и јужна експозиција
планинског врха, удубљење,
врх, подножје-врх.
 У условима планина наше земље формирали
су се следећи планински екосистеми:

 Екосистеми сипара и точила – јављају се на

подручју приморских, динарских, родопских,
шарских и карпато-балканских планина, на падинама
планинских врхова, долинским стенама, а нарочито
на странама кањона.
Карактерише их:
- недостатак земљишта
- велики нагиби
- велике дневне и годишње темп. амплитуде
- сиромаштво вегетације
- специфична фауна
 Екосистеми кречњачких литица – јављају се у
кањонима и клисурама брдско-планинских подручја,
почев од медитеранског залеђа до подножја
континенталних планина.
 Екосистеми високопланинских снежаника и места
дугог лежања снега – јављају се на кречњачким и
силикатним подлогама. Одликују се специфичном
флором и фауном а у многим случајевима се одликују
бројним едемитима и рекликтима. Познато је да су на
пример високопланинске области Балканског
полуострва центар флористичког диверзитета.
 Екосистеми субалпијских шума мунике
Поред субалпијске букве, горњу шумску
границу
. изграђују два ендемична и реликтна
бора – муника и молика.
Четинарски екосистеми ових врста
представљају један од најважнијих
вегетацијских појасева на нашим планинама.
Највећи део планина у нашој земљи данас је
прекривен остацима ових шума.
Очувани остаци једни су од најважнијих Посебна вредност ових борова је и у
заштитних појасева у спречавању нивалне и томе што су они ендемити
флувијалне ерозије. Балканског полуострва , а неке
популације (нпр. Муника на Орјену,
молика код Ридског језера и на
Виситору) представљају једне од
најочуванијих на полуострву.
Природна обнова популацијеа и
муника и молике после сече је
смањена због кратког вехетационог
периода и екстремних услова
станишта.
 Екосистеми четинарских шума бореалног типа – састоји се од
чисте смрчеве шуме, мешовите смрчево-јелове шуме на
силикатимаи кречњацима, мешовите четинарске шуме белог бора,
смрче и јеле на кречњачким планинским врховима и платоима.
Коришћење њихових биолошких ресурса треба да буде брло
обазриво.
Пример: шуме смрче у бореалном региону Сибира, Скандинавије и
Канаде обнављају се у циклусима од 50-70 година, док за наше
шуме овог типа је потребно неколико пута више, а често природна
обнова и није могућа.
 Екосистеми високих тресава планинских
и високопланинских области – јављају се
на местима некадашњих глацијалних језера
у зони четинарских шума боореалног типа,
затим ту су и тресаве поред потока у
високопланинским регионима изнад горње
границе шуме, претежно на силикатима,
тресаве и замочварена станишта поред
потока брдско-планинских региона на
различитим подлогама.
Коришћење тресета може имати негативне
последице по животну средину предела у
којима се налазе.
Тресетишта су станишта изузетно ретке
реликтне флоре и фауне, па их треба трајно
заштитити.
 Екосистеми олиготрофних
високопланинских језера – претежно су
глацијалног порекла на силикатним
планинама. Олиготрофна високопланинска
језера глацијалног порекла била су у
прошлости неконтролисано и еколошки
непромишљено порибљавана.
Резултат ових акција су поремећаји у
аутохтоним насељима водених организама ових
језера, а неке врсте су чак и ишчезле.

Идеје о поновном порибљавању глацијалних

језера треба одбацити као контрапродуктивне из
неколико разлога:
1) Велики број глацијалних језера није имао
аутохтону ихтиофауну.
2) У неуспелим случајевима порибљавања
природна профичка основа ових језера не
дозвољава развој интродукованих рибљих
популација.
 Екосистеми вештачких вршних акумулација у клисурама и
кањонима – одликује се веома осиромашеним диверзитетом флоре
и фауне.
Сви покушаји да се продукција рибљих популација повећа
прибављањем углавном нису дали очекиване резултате.
У плићим деловима старих акумулација због еутрофикације повећана
је продукција хидробионата.
Повећање продуктивности ових језера могуће је само путем
аквакултуре, посебног кавезног гајења риба што је успешно спроведено
на неколико вештачких планинских акумулација у Југославији.
 Екосистеми планинских река и потока – су до горње
шумске границе. Коришћење биолошких ресурса из
планинских река и потока може имати само локални
значај. При томе конктрола лова и елиминисање свих
ових недопустивих начина риболова као и контрола и
спречавање загађивања посебно у водотоцима, предуслов
је за опоравак популације водених организама.
 Екосистеми заједнице врба – на шљунковитим обалама
и спрудовима планинских река.
Ови екосистеми су распрострањени на свим средњим
токовима планинских водотока.
Одликују се малим диверзитетом флоре и фауне.
Функција ових екосистема је мелиоративна.
 Екосистеми високопланинске (субалпијске)
жбунасте вегетације – су изнад горње шумске
границе; заједнице боровнице и планинске клеке на
силикатима и крећњацима.
Субалпијска зона ниских жбунића, коју на планинама
изграђују планинска (сибирска) клека, боровнице и бор
кривуљ, од давнина је под негативним атропогеним
утицајем.
Паљење и крчење су били уобичајени начини
физичког уништавања ове вегетације.
 Екосистеми брдских ксерофилних ливада,
пашњака и камењара – јављају се на
различитим геолошким подлогама.
Представљени су ливадама косаницама
различитог ценотичног састава и фитоценолошке
припадности.
Оне су значајне због високог диверзитета.
Погрешно је ако се замењују наше природне
ливаде косанице фертилизованим зељастим
заједницама у циљу добијања веће биомасе. На тај
начин смањио би се квалитета сена, као и то да би
се квалитет сточарске производње угрозио.
 Екосистеми високопланинских пашњака и ливада – Представљени су са
неколико типова екосистема од којих су упогледу коришћења компоненти
биодиверзитета најзначајније полегле жбунасте формације сибирске клеке или
бора кривуља и субалпијски алпијски камењари.
На рачун ових екосистема створена су на високим планинама пространа
високопланинска пасишта.
Стање пашњака је углавном незадовољавајуће и последица је вековног
екстензивног сточарења.
Последњих деценија продуктивна и хранљива вредност пашњака је побољшана
због смањеног сточарства.
ХВАЛА НА ПАЖЊИ!