UMETNIČKO DELO

Prof. dr Predrag Cvetičanin

27. decembar 2022.
 UMETNIČKO DELO
• Umetničko delo je, po Nikolaju Hartmanu,
„objektivirani duh“
• Hartman razlikuje tri vrste duha:
• 1. Personalno-subjektivni duh
• 2. Povesno-objektivni duh
• 3. Objektivirani duh
 UMETNIČKO DELO
• Umetničko delo je tvarno (materijalno)
objektivirani duhovni sadržaj, odnosno čulno
otelovljena predstava umetničke uobrazilje
(mašte).
• Umetničko delo je otelovljena estetska ideja
(nediskurzivna, ne-pojmovna predstava
uobrazilje, mašte) koja svojom čulnom
formom (osobenom transformacijom životne
građe) izaziva u recipijentu naročitu vrstu
doživljaja, sastavljenog od suđenja i sviđanja.
 UMETNIČKO DELO
• Prostorne (predmetne – slike, skupture,
umetničke instalacije) i vremenske umetnosti
(muzika, igra, pozorište, film, video…)
• Umetnička dela moraju biti čulno dostupni
proizvodi (teorijska čula – čulo vida i čulo sluha
– zanemarivanje ostalih čula – ukusa, mirisa i
dodira)
• Estetska komunikacija počinje čulima, ali
čulima ne završava
 UMETNIČKO DELO BEZ OBJEKTIVACIJE?
• Da li umetničko delo može postojati bez
objektivacije? (pesnik koji je zaboravio pesmu, likovni
umetnik koji uživa u krajoliku…)
• Na koji način postoji muzika: u unutrašnjem sluhu
kompozitora, u notnom zapisu; u trenutku izvođenja, u
sećanju pažljivog recipijenta?
• Ove vizije umetnosti postoje, ali ne kao umetnička
dela, već kao estetski akt stvaraoca ili primaoca (te
jesu umetnost)
• Mogućnost estetske egzistencije – pesnik koji ne piše
pesme, ali životu pristupa na estetski način (Kjerkegor)
 ESTETSKE I VANESTETSKE VREDNOSTI
• Pored estetskih vrednosti, umetnička dela sadrže i
brojne vanestetske vrednosti, tj. vrednosti koje
pripadaju drugim, neumetničkim sferama života.
• U ove vanestetske vrednosti spadaju saznajne,
moralne, vaspitne, religiozne, političke, ekonomske
vrednosti, koje umetničkim formiranjem mogu
postati umetničke vrednosti.
• Ali one za umetnost nisu presudne, presudne su
estetske vrednost koje se vezuju za formu
umetnosti.
ISTINA U UMETNOSTI,
UMETNIČKA ISTINA
Prof. dr Predrag Cvetičanin
27. decembar 2022.
 ISTINA U UMETNOSTI
• Tokom istorije umetnosti tradicionalna odredba
umetnosti kao domena LEPOTE, polako je
ustupala mesto shvatanju umetnosti kao mestu
izražavanja ISTINE.
• Brojni filozofi govore o posebnom načinu
postojanja ISTINE u umetničkom delu – o
čulnom pojavljivanju istinitih i lepih ideja
(Hegel), o neskrivenosti bića kao
samopostavljanju istine bivstvujućeg u delo
(Hajdeger).
 UMETNIČKA ISTINA
• Umetnička istina se razlikuje od filozofske i
naučne istine po tome što nam pridolazi u
čulnoj formi, pa može na nas snažno delovati.
• Umetnička istina nije istina na nivou činjenica,
već je pre svega istina koja se tiče smisla
ljudskog života i sveta i to u estetskoj formi.
• Pogrešno je tragati za istinom na nivou činjenica
u umetnosti (Ivan V. Lalić, Desanka Maksimović)
 ČETIRI KANONA

Gospode, čuh reč tvoju i uplaših se –

Nemušta beše, a strašna, kao iskopana,
Iz zadrhtale utrobe Kopaonika, goleme gore
Gde omorike rastu i žalfija se žuti
(Ivan B. Lalić)
TRAŽIM POMILOVANJE
Tražim pomilovanje
Za sebra
Što niče i umire kao trava
U zaborav iz zaborava
Za trideset kućica njegovog krompira
Za usukano kukuruza stabaoce
Za dim nad krovom
Za ono gde je, sledeći oce
Pogrešio delom i slovom
(Desanka Maksimović)
 UMETNIČKA ISTINA
• Aristotel je u „Poetici“ pridao veći značaj pesništvu
nego istoriografiji – jer se istoriografija bavi
pojedinačnim događajima, dok se umetnost bavi
tipovima (posebnim), onim što je tipično, obrađujući
ga na plastičan i uverljiv način.
• Pesništvo ne govori o stvarnom događaju, već o
onome što bi se moglo odigrati, „prema zakonima
verovatnosti i nužnosti“.
• Po Aristotelu, čak je i pogreška (u faktičkom smislu)
opravdana, ako omogućava dostizanje cilja –
potresenosti, delovanja, katarze…
 UMETNIČKA ISTINA
• Niče je zazirao od besmislenog sveta „glupe“
naučne istine.
• U „Veseloj nauci“ on govori o potrebi „kulta
neistinitoga“, tj o umetnosti kao „dobroj volji za
privid“; o neophodnosti umetnosti kao laži, jer
je „istina nepodnošljiva i ružna“.
• Po njemu, „umetnost vredi više od istine“ jer je
podsticaj, afirmacija života (“Mi imamo
umetnost da ne bismo propali zbog istine“)
 FORMA – ISTORIJA JEDNOG IZRAZA
I PET POJMOVA

Prof. dr Predrag Cvetičanin

27. decembar 2022.
 DUGA ISTORIJA
• Nema mnogo termina tako trajnih kao što je
„forma“ – koji se održao do danas od antičkih
vremena, u gotovo neizmenjenom obliku.
• Latinsko „forma“ zamenilo je dva grčka termina
„morfe“ (vidljive forme) i „eidos“ (pojmovne
forme)
• Istorija estetike otkriva najmanje pet različitih
značenja termina „forma“ koji su važni za
razumevanje umetnosti
 PET POJMOVA FORME
• 1) Prvo, forma kao raspored delova (forma A)
• Suprotnost ili korelat forme u ovom slučaju jesu elementi,
komponente, delovi koje forma A povezuje i spaja u celinu.
• 2) Drugi pojam forme se odnosi na ono što je čulima dato
neposredno (forma B)
• Njena suprotnost i korelat jeste sadržina. U tom smislu u
poeziji zvuk reči spada u formu, a smisao reči u sadržinu.
• Forma A je apstrakcija, pošto umetničko delo nikada nije
sam raspored, nego uvek mnoštvo delova u određenom
rasporedu, dok je forma B uvek konkretna, jer je data
čulima.
 PET POJMOVA FORME
• 3) Treći pojam forme se odnosi na granice,
crtež ili na konture predmeta (forma C).
• Njena suprotnost – korelat jeste materija,
materijal, a u slikarstvu boja.
• Ova tri upotrebljavana pojma forme u estetici
(A, B i C) jesu njen vlastiti produkt, dok su
sledeća dva pojma forme (D i E) nastali u
opštoj filozofiji, pa su odatle prešli u estetiku.
 PET POJMOVA FORME
• 4) Četvrti pojam forme (forma D) je Aristotelova ideja:
tu forma znači isto što i pojmovna suština predmeta –
njegov naziv tako shvaćene forme bila je „entelechia“.
• Suprotnost i korelat ovako shvaćene forme bili bi
nebitne, slučajne karakteristike predmeta.
• 5) U petom značenju forma (forma E) je upotrebljena u
Kantovim spisima – označavala je ono što subjekat
unosi u saznavani predmet.
• Suprotnost i korelat ove Kantove forme jeste ono što
intelekt nije proizveo i uneo, nego ono što dolazi od
strane iskustva.
 ISTORIJA FORME A
• Izrazi kojima su stari Grci označavali lepo značili su
etimološki isto što i odabir, raspored ili proporcija
delova.
• Za vizuelno lepo, za arhitektonska ili vajarska dela
glavni termin je bio „symmetria“ ili srazmernost; za
slušno lepo, za muzička dela „harmonia“ ili sklad. U
sličnom značenju upotrebljava je takođe izraz „taxis“
ili red.
• To su sve bili antički sinonimi forme A, strukture ili
sistema.
 ISTORIJA FORME A
• Ti nazivi nisu bili slučajni – Grci su ih upotrebljavali
zato što su bili uvereni da lepo (naročito vizuelno i
auditivno lepo) počiva na sistemu i proporciji delova
- na formi. To je bila njihova glavna teorija – Velika
teorija lepog.
• Ovu teoriju kreirali su Pitagorejci u V veku p.n.e. –
lepo počiva na određenoj, prostoj proporciji delova
koji se mogu matematički izraziti (1 : 2 oktava, 2 : 3
kvinta; 3 : 4 kvarta; odnos glave prema telu 1 : 8,
odnos čela prema licu 1 : 3, itd.)
 ISTORIJA FORME A
• Pitagorejski pogled zadržao je Platon:
„Očuvanje mere i proporcije je uvek lepo“;
„Ružnoća nije ništa drugo do nedostatak mere“
• Slično je mislio i Aristotel: „Glavne vrste lepoga
jesu: pravi sistem, proporcija i određeni oblik“
• Od šest vrlina arhitekture koje navodi Vitruvije,
čak četiri od njih: ordinatio, dispositio,
eurythmia i symmetria – počivaju na pravom
rasporedu delova.
 ISTORIJA FORME A
• Povlašćenost forme-sistema osporena je tek pri
kraju antike, u III veku n.e, kada je Plotin, ne
negirajući da lepo ima osnov u proporciji i
skladu delova, dodao tome da je lepo i u sjaju
stvari (dualistička teorija lepog)
• Po njemu, kada bi lepo bilo jedino u pravilom
rasporedu delova, to bi značilo da samo složene
stvari mogu biti lepe, a ima i jednostavnih, a
lepih stvari (poput sunca, svetlosti, zlata)
 ISTORIJA FORME A
• Estetika srednjeg veka imala je dva vida.
• U jednom, u skladu sa starogrčkom tradicijom,
tvrdila je: lepo i umetnost počivaju na formi.
• Sveti Avgustin: „Dopada se samo lepo, u lepom,
pak, oblici, u oblicima proporcije, a u
proporcijama – brojevi“
• Summa Alexandri: „Stvar je u svetu lepa kad čuva
meru, oblik i red“ – tri sinonima onoga što
označavamo kao formu A.
 ISTORIJA FORME A
• Glavni srednjovekovni temin za formu A bio
je „figura“ (od fingere – oblikovati)
• Relativno rano ušla je forma u jezik umetnosti
u pridevskom obliku „formosis“ – koji je
označavao skladne forme i sadržao pozitivnu
estetičku ocenu.
• Od njega je nastao i drugi pridev: „deformis“ –
amorfan, ružan.
 ISTORIJA FORME A
• U svome drugom vidu srednjovekovna estetika
pošla je za Plotinom i prihvatila njegovu
dualističku koncepciju lepoga: ono počiva na
formi, no ipak ne samo na njoj.
• Pseudo-Dionisije Areopagit – lepo je
consonatia et claritas – pravi raspored delova i
sjaj.
• Toma Akvinski: „Lepo počiva na sjaju i
proporciji“
 ISTORIJA FORME A
• Te dve linije estetike sa različitim odnosom
prema formi A održale su se i u renesansi.
• Liniju Pseudo-Dionisija Areopagita očuvala je
Platonska akademija u Firenci (Marsilio Fičino)
• Ipak, predstavnici ove dualističke koncepcije u
vreme renesanse su bili u manjini. Prevagu je
imala klasična teorija: Lepo počiva isključivo na
sistemu i proporciji delova, isključivo na formi
(L.B. Alberti)
 ISTORIJA FORME A
• Ista ova koncepcija umetnosti koja se oslanja
na formu (shvaćenu kao pravilni raspored
delova) održala se u Francuskoj XVII veka –
kod Pusena, a još jače u Akademiji, s naročitim
akcentom stavljanim na pravila koja obavezuju.
• Primat forme, u smislu rasporeda delova,
poljuljao se u XVIII veku među engleskim
psiholozima i kontinentalnim romantičarima.
 ISTORIJA FORME A
• Kada je engleski teoretičar Rodžer Fraj, u prvoj polovini
XX veka pisao kako je tekovina našeg vremena
„izdvajanje formalnih odnosa“, onda je to istorijska
greška – baš time je u staroj Grčkoj počela estetika.
• Po njemu: „uzbuđenja vezana sa figurativnom
umetnošću brzo se gube, no zato osećanja koja ostaju i
ne menjaju se, ne rasplinjavaju se, jesu ona što se
javljaju sa čisto formalnog odnosa“… „postoji naročito
uživanje u percepciji reda, u neizbežnom karakteru
odnosa“
 ISTORIJE FORME A
• Formalizmom se označava stanovište da je estetski
važna samo forma.
• Klasična formulacija, koja potiče od R. Cimmermana
(1865) glasi: „Proste stvari niti se dopadaju, niti se ne
dopadaju. U složenim stvarima dopada se i ne dopada
jedino forma. Delovi izvan forme – materija stvari –
ostavljaju nas ravnodušnim. U ova tri tvrđenja leži
temelj estetike“ (forma shvaćena kao forma A)
• Formalizam, koji je predmet sporova u naše vreme,
formu shvata na drugačiji način, koji Tatarkijevič
označava kao formu B.
 ISTORIJA FORME B
• Dok je u prvom shvatanju forma (A) značila isto što i
sistem, u drugom shvatanju forma (B) označava
izgled stvari.
• U prvom shvatanju suprotnost i korelat forme su bile
elementi, delovi, komponente, u drugom shvatanju,
njen korelat je sadržina, smisao, značenje.
• Slikari impresionisti stavljali su naglasak na formu-
izgled, a apstraktni slikari na naglasak na formu-
sistem.
 ISTORIJA FORME B
• Prvi su formu B izvojili i istakli njenu važnost
antički sofisti. Učinili su to na terenu umetnosti reči:
u poeziji su, naime, odvojili „zvuk reči“ od „važne
sadržine“,
• Pod „zvukom reči“ podrazumevali su ono što mi
nazivamo formom poezije, naime formom B.
• Diferencijaciju forme i sadržine zadržala je i poetika
helenizma – Posejdonijeva definicija poezije
razdvajala je sam govor i značenje toga govora.
 ISTORIJA FORME B
• Počev od Demetriosa bila je poznata i
upotrebljavala se druga formula za
suprotstavljanje sadržine i forme: „ono o
čemu delo govori“ i „“kako govori“.
• A još u III veku stare ere bilo je pisaca, koji su u
tom smislu bili formalisti – Andromed: „Nije
zadatak da se govori ono što niko nije rekao,
nego da se govori onako kako niko drugi nije
kadar“
 ISTORIJA FORME B
• Neke škole iz pozne antike ne samo što su u
umetnosti reči izdvajale formu-izraz, nego su
joj pripisivali i naročitu važnost, gledali su u
njoj samo suštinu umetnosti reči – i to u
najužoj, akustičkoj interpretaciji.
• Ciceron i Kvintilijan su smatrali da je u
umetnosti reči važan „sud ušiju“; u poeziji su
formu (akustičku) ne samo suprostavljali
sadržini, nego je čak i uzdizali iznad sadržine.
 ISTORIJA FORME B
• Pesničku formu od pesničke sadržine je srednji vek
odvajao još preciznije, u spisima sholastičara.
• Još oko 600-te godine nove ere, Isidor iz Sevilje
razlikovao je u poeziji „sistem reči“ (formu B) i
„sistem misli“ (sadržinu).
• Sholastičari su najčešće suprostavljali formu i sadržinu
kao spoljašnji i unutrašnji činilac poezije (dvojaku
formu: akustičku i intelektualnu i dvojaku sadržinu:
temu dela i idejnu sadržinu – religijski ili metafizički
smisao)
 ISTORIJA FORME B
• Formu i sadržinu je isto tako jasno razdvajala i
poetika renesanse – činila je to terminima „verba“
(reč) i „res“ (stvar).
• U sadržinu je ubrajala pomisao i misao, a u formu -
izražavanje.
• Pozicija forme pojačala se u književnoj estetici
manirizma: jedan od njegovih pravaca postavljao je
sebi kao cilj suptilnost misli (sadržine), dok je drugi
stavljao naglasak na suptilnost jezika (forme).
 ISTORIJA FORME B
• Pojam forme i pojam sadržine bili su
suprotstavljani najpre isključivo u poetici, da bi
od XIX veka počeo da se javlja u teorijama svih
umetnosti – najpre u teoriji muzike, a potom i
likovnih umetnosti.
• Primenom na likovne umetnosti pojmovi forme
(B) i sadržine podlegli su promeni: mogli bi se čak
reći da je nastao pojam forme B1, koji je opštiji i
neodređeniji, a vrlo često je dolazilo i do mešanja
formi A i B, koje su povezivane u jednom pojmu.
 ISTORIJA FORME B
• Drugi važan prelom u istoriji forme B bilo je to što su
forma i sadržina, koje su smatrane jednako
neophodnim činiocima koji se međusobno
dopunjavaju, u XIX i XX veku posmatrani kao takmaci:
šta je važnije - forma ili sadržina.
• To je vreme manifesta formalizma, suprematizma,
unizma, purizma, neplasticizma (Maleviča,
Mondrijana, Le Korbizijea…) – nevažne su tema i
naracija, nevažno je slaganje sa stvarnošću, forme
nisu ni znaci ni slike „one označavaju i izražavaju
samo sebe“
 ISTORIJA FORME B
• U vezi sa tom devizom, steklo je značaj razlikovanje
dveju vrsta formi: onih kojima odgovara neka
sadržina i onih kojima ne odgovara nikakva.
• Postoje prikazivačke forme (reproduktivne,
predmetne, figurativne) i apstraktne forme
(neprikazivačke)
• Ovu dvojakost formi primetio je i Platon koji je
suprotstavljao „lepo živih bića“ i „lepo prave i
kruga“ i Hjum koji je govorio o „intrinsic“ i
„relative beauty“.
 ISTORIJA FORME B
• Za formalizam u umerenom vidu, sadržina je i pored
svega neophodna komponenta umetničkog dela.
• Kandinski (1910): „Forma bez sadržine nije ruka, već
prazna rukavica napunjena vazduhom. Umetnik
strasno voli formu, kao što voli svoja oruđa ili miris
terpentina, jer su to moćna sredstva u službi sadržine“
• Ali za krajnji formalizam, sadržina nije potrebna, može
samo da zasmeta.
• U XX veku je forma B došla do najviše pozicije u teoriji
umetnosti.
 ISTORIJA FORME C
• Kada se u savremenom svakodnevnom jeziku
upotrebljava izraz forma, to je najčešće u značenju
konture, oblika, koju Tatarkijevič označava kao
formu C.
• Ako je forma B prirodni pojam poetike, onda je
forma C prirodni pojam teorije likovnih umetnosti –
jer forme C su prostorne forme.
• U istoriji teorije umetnosti forma C je odigrala
značajnu ulogu u periodu između XV i XVIII veka,
pod nazivom „figure“ ili „crteža“
 ISTORIJA FORME C
• Forma C obuhvata samo crtež, a ne obuhvata boju, na
tome upravo počiva izrazita razlike između nje i forme
B.
• Za pisce XVI veka forma C, kao crtež i, na drugoj
strani, boja su predstavljali osnovne suprotnosti – dva
pola u slikarstvu.
• U XVII veku između forme i boje nastalo je u vizuelnim
umetnosti nadmetanje. Crtež je, pri tom, posebno u
akademskim krugovima, imao izrazito prvenstvo, dok
je od Rubensa boja povratila svoj značaj.
JOHANES VERMER
RUBENS
 POREĐENJE
RAZLIČITIH POJMOVA FORMI

• Vekovima je forma zauzimala povlašćeno

mesto u estetici: ipak zauzimala ga je u raznim
značenjima reči: najduže forma A (proporcije i
sistema), potom forme B (izgleda) i forme C
(crteža).
• Antika je naročito cenila formu A, renesansa
formu C, a XX vek formu B.
 POREĐENJE
RAZLIČITIH POJMOVA FORMI
• U antici, naročito poznoj, predmet spora bilo
je da li je u umetnosti važna jedino forma (A)
ili i njeni elementi?
• U vreme renesanse spor je bio da li je važna
jedino forma (C) ili i boja?
• A u XX veku spor se vodio oko toga da li je
važna jedno forma (B) ili i sadržina umetničkog
dela?
 ISTORIJA FORME D
(SUPSTANCIJALNE FORME)
• Četvrti pojam forme potiče od Aristotela. On je
formu shvatao kao ono što u svakoj stvari
predstavlja njenu suštinu, što obuhvata njene
suštinske osobine, zajedničke sa drugim
stvarima iste vrste.
• On je u formi video skrivenu suštinu date stvari,
njenu neophodnu neslučajnu komponentu i
poistovećivao je formu sa energijom, činom, sa
aktivnim elementom bivstvovanja (entelechia).
 ISTORIJA FORME D
• Forma je bila osnovni pojam Aristotelove metafizike, ali ga
nije koristio u svojoj estetici.
• To se promenilo u srednjem veku, naime od XIII veka, kada
su oslanjajući se na koncepciju Pseudo Dionisija sjaj koji
stvarima daje lepotu poistovetili sa Aristotelovom
formom.
• Po ovoj koncepciji, lepo zavisi od metafizičke suštine stvari
– suština stvari, otkrivajući se u izgledu stvari, čini neku
stvar lepom.
• Albert Veliki: „Lepo, počiva na sjaju supstancijalne forme,
koji se otkriva u materiji“.
 ISTORIJA FORME D
• XIII vek je bio vrhunac, ali ujedno i kraj vladavine
forme D u estetici – ona je bila svojevrsni pojam
zreloga srednjeg veka i nije ga nadživela.
• Međutim, u XX veku, ova koncepcija se ponovo
vratila kod apstraktnih slikara (Mondrijan:
„moderni umetnik je svestan da je doživljaj lepoga
kosmički, univerzalan“, kako „nova umetnost
izražava univerzalni element putem rekonstrukcije
kosmičkih odnosa“.
 ISTORIJA FORME E
(APRIORNE FORME)
• Peti po redu pojam forme jeste Kantov pojam
apriorne forme, koji se može odrediti ovako: forma
je osobina intelekta koja uzrokuje da se na taj i samo
na taj način (ili u toj formi) može da percipira i
shvata data iskustva i da iskustvo onda nužno ima tu
formu.
• Kantova forma je apriorna: nalazimo je u
predmetima, ali samo zato što im je nametnuta od
strane subjekta i svom subjektivnom poreklu ona
duguje osobine opštosti i nužnosti.
 ISTORIJA FORME E
• Da li je ovaj pojam forme poznat i pre Kanta?
• Predstavnici marburške (kantijanske) škole su tvrdili da
je još kod Plotina moguće pronaći ovakav apriorizam
– da je on shvatao ideje kao forme intelekta.
• Platon je takođe u „Teatetu“ isticao da ne možemo
misliti drugačije nego preko ideja, one nama oblikuju
svet.
• Post-moderna ideja o diskursima koji oblikuju način
kako vidimo svet
 ISTORIJA FORME E
• Iako je u „Kritici čistog uma“ Kant ukazao na
postojanje apriornih formi saznanja (prostora i
vremena; supstance i uzročnosti), u „Kritici moći
suđenja“ on ne pronalazi apriorne forme – o lepom
ne odlučuju stalne forme intelekta, nego izuzetne,
jednokratne sposobnosti genija – stvaralaca.
• Ali je na Kantovom tragu, Konrad Fidler (1887)
istakao da je umetnost potčinjena stalnim
formama i da te forma imaju izvor u subjektu.
 ISTORIJA FORME E
• Međutim, brzo smenjivani umetnički pravci u
XIX veku morali su se ipak skeptički odnositi
prema jednoj jedinoj formi umetničkog viđenja.
• Ako forma umetnosti zavisi od forme viđenja,
onda mora postojati više od jedne forme viđenja
– u skladu s tim nastala je naročita, pluralistička
koncepcija apriorne forme (E) umetnosti -
postoje forme (E), a ne jedna forma umetnosti.
• Hajnrih Velflin: razlike formi renesanse i baroka
 ISTORIJA DRUGIH FORMI
• Pored ovih pet najvažnijih pojmova formi,
mogu se uočiti još četiri:
• 1) Naziv formi se daje oruđima koja služe za
proizvođenje formi (kalupima, negativima, itd)
• 2) U istoriji umetnosti se takođe govori o
obaveznim, prihvaćenim formama – formi
soneta, formi tragedije, formi fuge ili sonate,
formi jonskog stila ili internacionalnog stila.
 ISTORIJA DRUGIH FORMI
• 3) O formama umetnosti se govori takođe u
smislu njihovih rodova ili varijanti – nove
forme slikarstva ili male filmske forme…
• 4) Kod metafizičkih, spiritualnih estetičara
forma je nekad značila isto što i duhovna
komponenta umetničkih dela (F.T. Fišer:
„Forma je kao duhovni mantil, prebačen preko
materije“)
 NOVI POJMOVI FORME
• U XX veku pojavile su se nove interpretacije
formi, psihološka i epistemološka, naročito
formi A i C.
• Jedna grupa psihologa je zapazila da mi forme
opažamo kao celine – teza ove teorije jeste da
su elementi forme apstrakcije, a samo celine,
likovi, samo forme jesu realne (geštalt –
psihologija)
 NOVI POJMOVI FORME
• Druga grupa teoretičara umetnosti, sa vajarom A. f.
Hildenbrandom na čelu je razlikovala forme koje su u
posedu stvari (forme postojanja) od onih koje mi u tim
stvarima vidimo (forme delovanja).
• Stvari se gledaocu pokazuju ne u formi kakvoj
postoje, nego u formi promenjenoj putem raznih
činilaca, kao što su okruženje, osvetljenje itd.
• Forme postojanja mi ne opažamo, realne su za nas
samo forme dejstovanja (prava forma stvari nam
nikada nije data)
 NOVI POJMOVI FORME
• Autori poput Ernsta Kasirera ukazuju da ne
postoje gotove forme koje bismo mogli
jednostavno da utvrđujemo ili da opažamo –
već moramo učestvovati u njihovom izdvajanju
ili u njihovom proizvođenju – odnos primaoca
prema formama je aktivan.
• Kasirer: „forme ne mogu biti naprosto
otisnute na našim umovima, moramo ih
proizvoditi, da bismo osetli njihovu lepotu“.
 LITERATURA
• Dragan Žunić, Vesela estetika, str. 117 - 137
• Vladislav Tatarkijevič, Istorija šest pojmova, str.
212 - 237