PROVODNI MATERIJALI

Klasifikacija
• Kao provodnici električne struje mogu da služe materijali u čvrstom i tečnom stanju, a
ponekad i gasovi. U praksi su najvažniji provodnici u čvrstom stanju, a medu njima
najveći značaj imaju metali i njihove legure.
• Uobičajeno je da se dobrim provodnicima smatraju metali čiji je specifični električni
otpor na sobnoj temperaturi ρ < 0,05 μΩm. U provodnike velike otpornosti se svrstavaju
materijali sa ρ > 0,3 μΩm. Posebnu grupu provodnika čine superprovodnici čiji je otpor
ekstremno nizak na temperaturama ispod neke kritične za dati materijal.
• U tečne provodne materijale spadaju tečni metali i razni elektroliti. Osim žive koja spada
u tečne provodnike na sobnoj temperaturi, većina metala prelazi u tečno stanje na
povišenim temperaturama.
• Električna provodnost metala (bez obzira da li su u tečnom ili čvrstom stanju) posledica
je kretanja slobodnih elektrona u električnom polju. Zato se metali nazivaju
elektronskim provodnicima ili provodnicima prvog reda.
• Elektroliti, koji predstavljaju (najčešće vodene) rastvore kiselina, baza i soli, nazivaju se
provodnicima drugog reda. Saglasno Faraday-evom zakonu, strujni tok kroz provodnike
drugog reda se ostvaruje kretanjem jona. U elektrolitske provodnike spadaju i rastopi
materijala sa jonskom strukturom.
 Svojstva provodnih materijala
Provodni materijali su oni materijali kod kojih se ne javlja uočljiva
zabranjena zona, odnosno kod kojih je vrednost specifične električne
otpornosti između 10-8 i 10-4 Ωm.
Provodni materijali se dele na:

1. Provodne materijale prve vrste – elektricitet provode slobodnim

elektronima.

2. Provodni materijali druge vrste – elektricitet provode jonima –

(nauka koja se bavi ispitivanjem ovih materijala se naziva
elektrohemija).
• Svi gasovi i pare (pa i metalne) nisu elektroprovodni u uslovima
slabih polja. Međutim, ako jačina električnog polja nadmaši izvesnu
kritičnu vrednost, dolazi do fotoelektrične jonizacije, pa gas postaje
provodnik mehanizmom elektronskog i jonskog provođenja.
Jonizovani gas sa visokom koncentracijom elektrona i pozitivnih jona
naziva se plazmom.
• Klasična elektronska teorija razmatra metale kao čvrste provodnike kod
kojih su pozitivno naelektrisani joni, smešteni u čvorovima kristalne
rešetke, uronjeni u struju elektronskog gasa. Polazeći od statističkog
(termičkog) kretanja elektrona i njihovog preusmeravanja pod
dejstvom električnog polja, može se definisati osnovni, Ohm-ov zakon.
• Pri sudaru sa jonima u čvorovima kristalne rešetke elektroni, koji se
kreću pod dejstvom električnog polja, predaju deo svoje energije što
dovodi do zagrevanja provodnika. Ovakvo, električno zagrevanje
provodnika objašnjava se Joule-Lenz-ovim zakonom.
• Brojni eksperimenti pokazuju da kod metala zaista postoji elektronski
gas. Neki zaključci, do kojih se može doći na osnovu elektronske
teorije, ne slažu se sa eksperimentalnim rezultatima. To se odnosi na
zavisnost specifičnog električnog otpora od temperature.
• Provodnike prve vrste čine metali i metalne legure. Odlična provodnost
je posledica metalne veze i postojanja elektronskog oblaka. Najbolji
provodnik od svih metala je srebro Ag.
• Gustina struje, J(A/m²), kod provodnika je proporcionalna jačini električnog polja,
E(V/m), prema poznatoj formuli:
Ј E
što predstavlja Ohm-ov zakon u diferencijalnom obliku. Ovde je σ(Sm-1)
karakteristika materijala koja se naziva specifična električna provodnost. U skladu
sa Ohm-ovim zakonom, σ je nezavisno od E.
• Veličina ρ je inverzna specifičnoj električnoj provodnosti i naziva se specifični
električni otpor. Ako je provodnik otpora R, dužine l i konstantne površine
poprečnog preseka S, tada je:
S
R
l
• Svi čisti metali sa skoro idealnom kristalnom rešetkom imaju najniže vrednosti za
ρ. Kod smeša dolazi do deformacije kristalne strukture, što dovodi do povećanja
vrednosti specifičnog električnog otpora.
• Eksperimentalno je utvrđeno da se sa dodavanjem primesa nekom metalu
povećava njegov specifični električni otpor čak i u slučaju kada primesni materijal
ima manji ρ od metala kome se dodaje. Tako, na primer, dodajući bakru srebro
(koje ima manji ρ od bakra), specifični električni otpor tako dobijene legure se
povećava u odnosu na čist bakar.
Specifična električna provodnost može da se napiše u obliku:
1
  еn 

gde je e-naelektrisanje elektrona, n–koncentracija slobodnih elektrona i μ–
pokretljivost slobodnih elektrona koja predstavlja transportni koeficijent
(brzinu kretanja u polju).
Kod provodnika specifična električna otpornost raste sa porastom
temperature zbog smanjenja pokretljivosti provodnih elektrona usled
intenzivnijeg rasejavanja, jer je njihova koncentracija temperaturno
nezavisna (e i n ne zavise od temperature).
Uticaj temperature na specifičnu
električnu otpornost metala

Slika 2.2 Kretanje elektrona:

a) Braunovsko kretanje
b) kretanje na apsolutnoj nuli
c) kretanje na višim temperaturama
• Specifična električna otpornost metala raste usled sudara elektrona (rasejanja)
pri kretanju kroz kristalnu rešetku.
• Pri kretanju elektrona kroz kristalnu rešetku dolazi do rasejanja na termičkim
vibracijama kristala i na jonizovanim primesnim atomima (usled Kulonovih sila),
pa je specifična električna otpornost je data izrazom:

• Matisenovo pravilo - ako je koncentracija primesnih atoma mala, ρpr ne zavisi od

temperature.
• Na višim temperaturama T>100 K specifičnoj električnoj otpornosti dominantno
doprinosi rasejanje elektrona na termičkim oscilacijama kristala, pa je:

gde je A konstanta materijala nezavisna od temperature.

• Pri nižim temperaturama, T<100 K
gde je B konstanta materijala nezavisna od temperature.
• Na temperaturama bliskim apsolutnoj nuli:
Ovu konstantnu vrednost specifične električne otpornosti provodnika prve vrste
u blizini apsolutne nule često nazivamo zaostalom (rezidualnom) vrednošću.
Zaostala vrednost zavisi od materijala i stepena njegove čistoće. Što je materijal
čistiji to je zaostala vrednost manja.
Zavisnost specifične električne
otpornosti čistog bakra od
temperature.

Zavisnost specifiče otpornosti

bakra sa primesama od
temperature u blizini apsolutne
nule.
 Slika 2.3. Zavisnosti specifične
električne otpornosti od
temperature

• Pri topljenju metala specifični električni otpor odstupa od linearne zavisnosti

od temperature. Pri prelasku u tečno stanje, kod nekih metala dolazi do
skokovitog povećanja, a kod drugih do skokovitog smanjenja specifičnog
električnog otpora.
• Kod metala kod kojih se povećava zapremina pri topljenju, povećava se i
specifični električni otpor, na primer kod bakra. Kod metala kod kojih se pri
topljenju smanjuje zapremina (na pr. kod bizmuta) smanjuje se i specifični
električni otpor (Sl. 2.3.).
• Pri topljenju metal gubi kristalnu uređenost, pa nagle promene u
prvobitnom rasporedu atoma kod većine metala dovode do povećanja
specifičnog električnog otpora. Kod metala kod kojih pri topljenju dolazi do
smanjenja zapremine, smanjenje specifičnog električnog otpora se može
objasniti povećanjem koncentracije elektrona.
• Pri temperaturi topljenja se materijalu dalje dodaje toplota kojom se razara
kristalna struktura, a ne povećava temperatura. Porast specifične električne
otpornosti posledica je gubitka simetričnosti kristalne strukture.
• Kod metala kod kojih dolazi do smanjenja zapremine, porast otpornosti
prouzrokovan razaranjem kristalne rešetke je zamaskiran uticajem povećanja
gustine na specifičnu električnu otpornost, što se manifestuje njenim opadanjem
(primer bizmuta).

• Dalji porast temperature nakon T topljenja kod nekih materijala ne dovodi do

promene specifične električne otpornosti, a kod nekih ona raste linearno, ali znatno
sporije nego pre T topljenja.

• Veličina koja karakteriše zavisnost specifične električne otpornosti provodnika

prve vrste od temperature naziva se temperaturni koeficijent specifične električne
otpornosti.
1 d
 
 dT
• Broj naelektrisanja (gustina slobodnih elektrona) kod metalnih provodnika ostaje praktično
nepromenjen pri povišenju temperature. Pa ipak, kako se povećava intenzitet vibracija
čvorova rešetke sa povećanjem temperature, slobodni elektroni se sve češće (kako se
ubrzavaju u pravcu polja) sudaraju sa preprekama, skraćuje se srednja dužina slobodnog
puta, opada njihova pokretljivost pa se zbog toga smanjuje specifična električna
provodnost materijala. Drugim rečima, temperaturski koeficijent specifičnog električnog
otpora kod metala (α) je pozitivan. Kod legura α može biti negativan.
• U gruboj aproksimaciji funkcija ρ(T) se može napisati u obliku linearne zavisnosti:

gde su ρ1 i ρ2 specifični električni otpori na temperaturama T 1 i T2 , respektivno (T2 >T1);

αρ je srednji temperaturski koeficijent otpora datog materijala u temperaturskoj oblasti od
T1 do T2.

• Otpornost kod provodnika uvek postoji, tj. na T=0, ρ≠0 jer otpornost uvek postoji zbog
prisustva defekata, provodni elektroni se sudaraju sa primesama i nesavršenostima u
kristalu, dok su vibracije (fononi) kristalne rešetke zanemarljivo male. Fonon je kvant
toplotne energije vibracije atoma.
• Kod legura, kao i kod čistih metala, zavisnost specifične električne otpornosti od
temperature se svodi na odgovarajuću zavisnost elektronske pokretljivosti.
• Legure imaju komplikovanu i nepravilnu atomsku strukturu koja ima za posledicu
povećanje broja elektronsko-atomskih rasejavajućih sudara u odnosu na čiste metale. Usled
ovog efekta, specifična električna otpornost legura je, po pravilu, znatno veća od
odgovarajućih vrednosti komponenata od kojih je sačinjena.
• Temperaturna zavisnost specifične električne otpornosti metalnih legura i metala je slična.
Razlika je samo u tome što u slučaju metalnih legura zagrevanje izaziva njen sporiji rast, pa
je temperaturni koeficijent specifične električne otpornosti metalnih legura je manji nego
kod metala.
• Stvaranje smeša i, uopšte, svako narušavanje uređene strukture metala vodi povećanju
specifičnog električnog otpora. Kod čvrstih rastvora, gde atomi jednog metala zauzimaju
mesta u čvorovima rešetke drugog metala, promena specifičnog električnog otpora je u vezi
sa promenom masenog odnosa komponenti.
 Zavisnost specifične otpornosti od tipa legure
Čvrsti rastvori – specifična električna otpornost je utoliko veća, a njen
temperaturni koeficijent manji ukoliko su sve komponente podjednako
(ravnomernije) zastupljenje.

Hemijska jedinjenja – uređenost atomske strukture je veća nego kod čvrstih

rastvora istih komponenti. Usled toga dolazi do naglog pada specifične
električne otpornosti i naglog porasta njenog temperaturnog koeficijenta u onim
sastavima metalnih legura u kojima je moguće formiranje hemijskih jedinjenja.
Mehaničke smeše – specifična električna otpornost i njen temperaturni
koeficijent linearno zavise od odgovarajućih vrednosti i zapreminskog sadržaja
svake komponente.
• Promena provodnosti legure nije samo posledica promene pokretljivosti
naelektrisanja već, kod nekih legura i parcijalnog rasta gustine naelektrisanja sa
porastom temperature.
• Detaljnija istraživanja pokazuju da su neka intermetalna jedinjenja po svojim
osobinama bliža elektronskim poluprovodnicima nego metalima. Kada se dva
metala ne rastvaraju jedan u drugom, već kristališu stvarajući posebne kristalne
rešetke (koje nisu deformisane) za oba metala, provodnost takve legure je linearna
funkcija njenog sastava.
Zavisnost specifične električne otpornosti i njenog temperaturnog koeficijenta od
sastava za različite vrste metalnih legura: a) čvrst rastvor dva metala, b) legura
Cu-Au u kojoj se obrazuju dva hemijska jedinjenja Cu3Au i CuAu i c) mehanička
smeša
 Uticaj mehaničkih naprezanja na specifičnu električnu
otpornost metala i metalnih legura

• Specifična električna otpornost metala i metalnih legura menja se usred

mehaničkog naprezanja, u zavisnosti od vrste i smera naprezanja.
• Tako pri ravnomernom elastičnom sabijanju provodnika dolazi do
smanjenja specifične električne otpornosti, a pri ravnomernom
elastičnom istezanju do njenog povećanja. Ova pojava se naziva
piezorezistencija. Ona se koristi u radu mernih traka, koje predstavljaju
pretvarače istezanja u promenu električne otpornosti.
• Plastična deformacija metala i metalnih legura dovodi uvek do
povećanja njihove specifične električne otpornosti, bez obzira da li do
deformacije dolazi istezanjem ili sabijanjem.
 Koeficijent toplotne provodnosti metala

• Toplotno provođenje kod provodnih materijala se ostvaruje vibriranjem atoma

oko ravnotežnih položaja i slobodnim elektronima koji se haotično kreću u
odsustvu električnog polja. Zato se koeficijent toplotne provodnosti λ može
izraziti kao:
   аt   el
gde λat i λel predstavljaju koeficijente termičke provodnosti usled vibriranja
atoma, odnosno kretanja elektrona, respektivno. Kako je kod provodnih
materijala, posebno metala, provođenje toplote pretežno putem slobodnih
elektrona, aproksimativno je    еl
• Pri relativno visokim temperaturama λ metala ne zavisi od temperature. Pri
nižim temperaturama λ je proporcionalno T-2, a u blizini apsolutne nule je
proporcionalno T.
• Na veličinu vrednosti koeficijenta λ mogu značajno da utiču stepen čistoće
metala i način njihove termičke obrade.
Temperaturski koeficijent linearnog širenja metala (αl) je, po definiciji:
1 dl
l 
l dT
gde je l dužina provodnika, a dl/dT temperaturski gradijent linearnog širenja. Na
sobnoj temperaturi, metali sa nižom tačkom topljenja imaju više vrednosti za αl
nego metali koji se tope na višim temperaturama.
Osim toga, važi relacija
    R  l
gde je αR temperaturski koeficijent električnog otpora.

Termoelektromotorna sila kod metala

Kada se dva različita metalna provodnika dovedu u kontakt, izmedu njih se
ostvaruje kontaktna razlika potencijala. Ovaj fenomen se može povezati sa
razlikom u izlaznom radu elektrona, a takođe i sa različitom gustinom
naelektrisanja, odnosno pritiskom elektronskog gasa kod raznih metala i legura.
Ako je temperatura dva spoja različitih metala ista, potencijalna razlika u
zatvorenom kolu će biti jednaka nuli. Ravnoteža će, međutim, biti poremećena
ako je jedan spoj na temperaturi T1, a drugi na T2 , (Sl. 2.4).
 Slika 2.4 Šema termopara

gde je: c - koeficijent TEMS koji je konstantan za dati par provodnika.

• Vidi se da je TEMS direktno proporcionalna razlici temperatura između dva

spoja. Kod realnih termoparova, u nekim slučajevima dolazi do odstupanja od
linearne zavisnosti.
• Termoparovi, napravljeni od dve žice različitih metala ili legura (koje su
medusobno izolovane), služe za merenje visokih, ali i niskih temperatura. Za tu
svrhu se koriste materijali koji imaju relativno visoku i stabilnu vrednost
koeficijenta TEMS.
• Nasuprot tome, kalemovi kod mernih uređaja i referentni otpornici treba da su
napravljeni od provodnih materijala čiji je koeficijent TEMS blizak onom za bakar,
da bi se izbegla pojava lutajuće elektromotorne sile i smanjila greška pri merenju.
 Superprovodnost
Temperatura pri kojoj specifični električni otpor praktično postaje jednak nuli
naziva se kritičnom temperaturom (Tc), a za materijal se kaže da je prešao u
superprovodno stanje. Materijali koji pri nekoj temperaturi prelaze u
superprovodno stanje se nazivaju superprovodnici, a sama pojava
superprovodnost. Pojava superprovodnosti je najpre uočena kod žive na
temperaturama ispod 4,2 K (Sl. 2.5).

Slika 2.5. Zavisnost električnog otpora žive od temperature u

okolini apsolutne nule
Superprovodna keramika spada u grupu tzv. visokotemperaturnih
superprovodnika. Neki materijali koji se na normalnom pritisku ponašaju kao
poluprovodnici, postaju superprovodni pri visokim pritiscima. Postoji i grupa
materijala koji su superprovodni samo kada su u obliku tankih listića (folija),
odnosno tankih slojeva.
Nije dovoljno samo da temperatura bude niža od kritične da bi materijal
manifestovao svoje superprovodne osobine. Potrebno je i da vrednost
magnetnog polja u kome se posmatrani materijal nalazi bude manja od neke
vrednosti koja se takođe naziva kritičnom. Tada se superprovodnik ponaša kao
idealan dijamagnetik. To znači da spoljašnje magnetno polje ne prodire u
materijal koji se nalazi u superprovodnom stanju.

Slika 2.6. Prikaz a) provodnika i b) superprovodnika

(pri T<Tc), smeštenih u magnetno polje
Ova pojava se naziva Majsnerov efekat - na superprovodniku se indukuju
površinske struje koje svojim magnetnim poljem u potpunosti poništavaju
spoljašnje magnetno polje (magnetni fluks je istisnut iz uzorka).
 Maglev vozovi
• Maglev (skraćeno od magnetska levitacija) vozovi predstavljaju posebnu vrstu brzih
vozova čiji je princip rada zasnovan na tzv. magnetskoj levitaciji. To u praksi znači da sam
voz zahvaljujući dejstvu elektromagnetske sile lebdi (levitira) nad posebnom vrstom šina,
što znači da ne postoji sila trenja između voza i šina. Na taj način je voz u svom kretanju
suočen samo sa silom otpora vazduha, koja je mnogo manja u odnosu na silu trenja
između klasičnih vozova i šina, čime se kod maglev vozova postiže drastično veća brzina.
• Otpor vazduha je umanjen time što su vozila konstruisana tako da budu aero dinamičkih
oblika i malih koeficijenta trenja u odnosu na vazduh. Rešenje za ostale otpore je viđeno
u primeni magnetne levitacije, pri čemu ne postoji kontakt između voza i podloge pa
samim tim nema ni sile trenja u ležajevima točka i trenja usled kotrljanja.
• Maglev vozovi sadrže po 2 superprovodna magneta SCM (super conducting magnet) i oni
predstavljaju jezgro ovog sistema. Svaki od njih se sastoji od 4 superprovodna kalema. Na
vrhu superprovodnog magneta nalaze se cilindrične posude u kojima se čuvaju
kondenzovani helijum i azot. Helijum se koristi kao rashladno sredstvo za hlađene super
provodnih kalemova, kako bi oni pri sniženoj temperaturi od svega 50 do 100 K imali
svoje superprovodne karakteristike.
Moderan Maglev voz
 Podela provodnih materijala
• Provodni materijali se mogu klasifikovati na različite načine (prema položaju u
periodnom sistemu elemenata, veličini specifičnog električnog otpora, prema
primeni i dr.).
• Uobičajena podela provodnih materijala je na:
-metale visoke specifične električne provodnosti i njihove legure;
-metale niske specifične električne provodnosti;
-otporne materijale;
-superprovodne materijale i
-provodne materijale specijalne namene.
• Prvu grupu čine bakar, aluminijum, srebro i zlato. Zajedničke osobine su im
relativno mala vrednost temperaturnog koeficijenta specifične električne
otpornosti, laka mehanička obradivost, laka mehanička spojivost delova i
otpornost na koroziju. U zavisnosti od odnosa osobina i cene određuje se oblast
primene ovih materijala. Srebro je najbolji provodnik toplote i elektriciteta.
• Pored čistih metala u ovu grupu spadaju i njihove legure koje se najčešće
koriste zbog znatno boljih mehaničkih karakteristika i neznatno lošije
provodnosti. Najpoznatije legure bakra su bronze i mesinzi.
• U drugu grupu spadaju metali znatno veće specifične otpornosti u
odnosu na bakar.
Prema temperaturi topljenja ove materijale je moguće podeliti na:
-Lako topive – živa, cink, kalaj, olovo, itd.
-Teško topive – volfram, molibden, tantal i hrom.

• U grupu materijala za specijalnu namenu spadaju:

-Materijali za kontakte
-Termopar
-Topljivi osigurači
-Materijali za lemljenje
 Metali visoke električne provodnosti i njihove legure
• Metali visoke specifične električne provodnosti treba da imaju (pored niskog
specifičnog električnog otpora) veliku mehaničku čvrstoću, sposobnost lake
obrade i medusobnog spajanja, otpornost prema koroziji i dr. Od prisustva
navedenih osobina zavisi i primena ovih materijala za izradu namotaja
električnih mašina, delova električnih aparata, električnih kablova i dr.
• Od metala ove grupe najveću primenu imaju bakar i aluminijum kao i njihove
legure, a u manjoj meri srebro i zlato.
Bakar (Cu) je sjajan, crveni metal. Bakar je osnovni elektroprovodni materijal
zahvaljujući:
-niskom specifičnom električnom otporu (samo srebro ima niži ρ od bakra);
-zadovoljavajućoj mehaničkoj čvrstoći;
-relativno dobroj otpornosti prema koroziji;
-dobroj obradivosti valjanjem i izvlačenjem i
-lakom lemljenju i zavarivanju, što je od značaja pri montažnim radovima na
elektrotehničkim proizvodima i postrojenjima.
• Bakar je otporan na koroziju, ali neotporan na dejstvo organskih kiselina i
amonijaka. Na suvom vazduhu je postojan, ali se na vlažnom vazduhu prevlači
tankim slojem sivo-zelenog baznog karbonata (patina) koji ga štiti od daljeg
razaranja.
Bakar ima veoma široku primenu u elektrotehnici.
• Tvrdi bakar se koristi tamo gde je potrebno obezbediti veću čvrstoću, tvrdoću i
otpornost na habanje: kod slobodnih vodova za prenos energije, za
telekomunikacione veze, za delove kontakata, klizne prstenove, kolektorske
lamele električnih aparata i dr.
• Meki bakar, se upotrebljava kao žica okruglog ili pravougaonog poprečnog
preseka za izradu namotaja električnih aparata, transformatora i drugih uređaja
kao i za kablove i instalacione vodove svih vrsta, tj. na svim onim mestima gde je
važna mekoća žice, dok zatezna čvrstoća i tvrdoća nemaju većeg značaja.
Bakar ima široku primenu kao komponenta u većem broju legura.
Legure bakra se koriste tamo gde bakar ne zadovoljava obzirom na svoju
nisku tvrdoću i mehaničku čvrstoću, pri čemu se u znatnijoj meri ne pogoršava
elektroprovodnost u odnosu na bakar.
• Mesing je dvokomponentna legura bakra (sa najmanje 50% atomskog Cu) i
cinka (sa najviše 44% atomskog Zn). Mesing ima višu mehaničku čvrstoću, ali
nižu elektroprovodnost od čistog bakra. Označava se sa HS uz dodatak
dvocifrenog broja koji označava sadržaj bakra.
• Bronze su u osnovi legure bakra i kalaja, mada postoje i višekomponentne
legure ovog tipa koje, pored bakra i kalaja, sadrže i druge elemente. Osim toga,
postoje i legure pod nazivom bronze koje ne sadrže kalaj kao što je, na primer,
kadmijumova bronza (legura Cu i Cd).
Sastav bronzi se podešava prema željenim električnim i mehaničkim osobinama
legure. Dok bakar ima ulogu nosioca visoke elektroprovodnosti, ostali elementi se
dodaju uglavnom da bi se poboljšale mehaničke osobine, pre svega mehanička
čvrstoća i otpornost na habanje. Sa stanovišta elektroprovodnosti poželjan je što
veći sadržaj bakra u leguri.
Aluminijum (Al) je srebrnasto-bele boje. Spada u lake metale (pošto mu je gustina
manja od 5000 kg/m3). Primena aluminijuma u elektrotehnici je velika zahvaljujući
njegovim osobinama: relativno niskoj gustini, niskom specifičnom električnom
otporu, dobroj hemijskoj postojanosti, dobroj obradivosti valjanjem, presovanjem i
izvlačenjem, otpornosti na električni luk i dr. Za razliku od bakra,
elektroprovodnost aluminijuma je manje zavisna od stepena mehaničke obrade.
• Na vazduhu se aluminijum brzo zaštićuje oksidnom košuljicom, otporan je na
dejstvo kiselina, ali se brzo razara u slanoj vodi. Lemljenje i zavarivanje
aluminijuma je otežano upravo zbog stvaranja oksidne košuljice. Lemljenje se
obavlja uz predhodno uklanjanje oksidne košuljice mehaničkim, ultrazvučnim ili
hemijskim putem.
• Najčešća primena Al je za izradu vodova i kablova za prenos i razvođenje
električne energije.
Legure aluminijuma za primenu u elektrotehnici su najčešće sa dodacima Hg, Si i
Fe.
Od aluminijumskih legura, korišćenih u elektrotehnici kao konstrukcioni
materijal, najznačajnije su alumin (AlCuMg) i konstruktal (AlZnMgCu), koje se
upotrebljavaju za izradu stubova dalekovoda i za visokonapregnute elemente
šinskih vozila.
Srebro (Ag) se u prirodi nalazi u elementarnom stanju ili u obliku jedinjenja.
Srebro je sjajan, beo metal. Meko je i tegljivo, lako se izvlači u vrlo tanke žice i
folije. Od svih metala je najbolji provodnik elektriciteta. Postojano je na
vazduhu zbog čega se ubraja u plemenite metale. Dodatak bakra povećava
mehaničku čvrstoću srebra.
• Srebro se primenjuje za izradu niskotemperaturnih termoparova, topivih
osigurača, legura za tvrdo lemljenje, električnih kontakata, elektroda
akumulatora i složenih fotokatoda. Koristi se i za dobijanje raznih legura sa
dobrim električnim i magnetnim osobinama.
Zlato (Au) se u prirodi najčešće nalazi u elementarnom stanju u obliku zrnaca ili
listića u kvarcnom pesku i stenama. Zlato se nalazi i u sulfidnim rudama bakra,
olova i gvožda.
Zlato je žut, sjajan metal, vrlo je meko, lako se kuje i izvlači u tanke listove i
žice. Otporno je na koroziju, dobro provodi toplotu i elektricitet.
• U elektrotehnici se koristi za izradu niskotemperaturnih termoparova,
specijalnih električnih kontakata, elektroda fotootpornika i zaštitnih prevlaka.
Žice od zlata se koriste za spajanje pojedinih komponenata u
mikroelektronskim kolima.
 Metali niske električne provodnosti
Za ove metale je karakterističan znatno viši specifični električni otpor u odnosu
na bakar, nizak temperaturski koeficijent specifičnog električnog otpora i
postojanost prema koroziji. Prema temperaturi topljenja ovi metali se dele na
lako topive i teško topive.
U lako topive metale spadaju: živa (Hg), kalaj (Sn), olovo (Pb), cink (Zn), nikal
(Ni), gvožde (Fe) i dr.

Živa(Hg2) je jedini tečni metal na sobnoj temperaturi. Pri zagrevanju na vazduhu

lako oksidiše. Živa, živine pare i jedinjenja su otrovni.
Kalaj (Sn) je mek metal, lako se isteže pa se može dobiti u obliku vrlo tankih
folija.
Olovo (Pb) je mek, plastičan metal niske mehaničke čvrstoće. Slabo podnosi
vibracije, naročito pri višim temperaturama, ali je otporno na koroziju. Olovo
služi za zaštitu od rendgenskog zračenja.
Zink (Zn) je na sobnoj temperaturi krt metal. Otporan je na koroziju jer se na
vazduhu prevlači tankim slojem oksida. Služi za zaštitu drugih metala
(cinkovanje). Koristi se kao komponenta velikog broja metalnih legura i za
dobijanje poluprovodničkih jedinjenja, pri čemu je od posebnog značaja ZnO u
tehnologiji izrade varistora (keramički nelinearni otpornici).
Nikal (Ni) je relativno tvrd metal pri čemu njegove mehaničke osobine u
značajnoj meri zavise od uslova termičke obrade. Primenjuje se za
elektrolitičko prevlačenje predmeta od gvožda i mesinga (niklovanje).

Gvožde (Fe) za elektrotehničke svrhe je visoke čistoće (99,95%) i dobija se

elektrolizom. Čisto gvožde je mek metal, vrlo je tegljivo i kovno. U odnosu na
bakar slabije provodi toplotu i elektricitet. Gvožde sa relativno visokim
sadržajem različitih primesa se naziva tehničko gvožđe. Najčešća primesa
gvožda je ugljenik, a prema sadržaju ugljenika tehničko gvožde se deli na
nekoliko vrsta. Čelik je tehničko gvožde sa manje od 1,7% ugljenika. Čelik je
mekši ukoliko je procenat ugljenika niži. Na sobnoj temperaturi i pri povećanoj
vlažnosti gvožde brzo rđa.
U elektrotehnici gvožde je pre svega značajno kao feromagnetni materijal bilo u
elementarnom stanju ili u vidu različitih (magnetno mekih ili tvrdih) legura.
Osim navedenih lakotopivih metala niske specifične električne provodnosti u
elektrotehnici se u manjoj meri koriste i galijum (Ga), indijum (In), kadmijum
(Cd) i dr.
U teško topive metale spadaju: titan (Ti), platina (Pt), hrom (Cr), vanadijum (V),
volfram (W), molibden (Mo), tantal (Ta).
 Otporni materijali
• Otporni materijali imaju specifični električni otpor 0,2 do 1,5 μΩm. Vrednosti
za ρ čistih metala su ispod navedenih. Zato se kao otporni materijali koriste
metalne legure, a i neki nemetalni, poluprovodnički materijali.
• Otporne legure su tipa čvrstih rastvora, jer je u tom slučaju najveći porast
specifičnog električnog otpora u odnosu na čiste metale, uz istovremeno
smanjenje temperaturskog koeficijenta specifičnog električnog otpora.
Otporna legura treba da je zadovoljavajuće mehaničke čvrstoće na sobnoj i
povišenim temperaturama i da je otporna prema koroziji.
• Prema području upotrebe otporni materijali se mogu podeliti u sledeće
grupe:
-otporni materijali za regulacione i obične tehničke otpornike (legure na bazi
bakra i, u specijalnim slučajevima, na bazi srebra. Od legura na bazi bakra
poznate su legure bakra i nikla uz dodatak mangana, kao i legure bakra, nikla i
cinka);
-otporni materijali za izradu preciznih otpornika (legure bakra i mangana sa
malim dodatkom nikla ili aluminijuma);
-otporni materijali za grejne elemente u elektrotermiji (oblast elektrotehnike u
kojoj se proučava konverzija električne energije u toplotu)
(otporne legure-NiCr, kao i legure na bazi gvožda (bez nikla), ali i neki
neorganski materijali: silicijum-karbid (SiC) i grafit).
 Superprovodni materijali
Superprovodnici – interesantno je da se pojava superprovodnosti
uglavnom javlja kod materijala koji su na sobnoj temperaturi slabi
provodnici.
Postoje materijali koji superprovodno stanje postižu u sadejstvu
niske temperature i visokog pritiska.

Superprovodni materijali se sve više koriste u raznim oblastima

elektrotehnike. Najnovija otkrića keramičkih "visokotemperaturnih"
superprovodnika (sa kritičnim temperaturama i do 100K) otvaraju
nove mogućnosti primene superprovodnih materijala. Do sada je
komercijalizovana primena superprovodnika za izradu kablova,
komutacionih elemenata (služe za uključivanje i isključivanje strujnih
krugova), namotaja elektromagneta, delova električnih mašina i
mernih instrumenata.
Kritične temperature i kritična magnetna polja nekih superprovodnih elemenata
 Provodni materijali specijalne namene
Ovde su, prema nameni, svrstani materijali za električne kontakte, topive
osigurače, termoparove, termobimetale, za lemljenje, kao i materijali za
galvanske elemente i akumulatore.
Materijali za kontakte – Zadatak električnih kontakta je da obezbede
pouzdano i brzo zatvaranje i prekidanje strujnog kola. Potrebna je velika
otpornost na eroziju, dobre mehaniče karakteristike i da nisu skloni razvoju
luka. Najčešće se koriste platina, paladijum, srebro, zlato, volfram, molibden
i njihove legure.

Termopar predstavlja električno kolo koje služi, najčešće, kao senzor

temperature. Funkcionisanje termopara uslovljeno je kontaktnim
potencijalom dva različita metala na spoju koji dovodu do konverzije
toplotne energije u električnu.

Ako se spojne tačke 1 i 2 nalaze na

različitim temperaturama, dolazi do
različitog iznosa konvertovane toplotne
energije u električnu, što se registruje kao
elektromotorna sila voltmetrom.
Topivi osigurači - Služe za zaštitu uređaja, aparata i instalacija od
pregorevanja i oštećenja usled prevelikih struja. Funkcionišu tako što dolazi
do topljenja provodne žice i prekidanja kola, pri strujama izazvanim
Džulovim efektom (toplota koju stvara struja). Uglavnom se koriste cink,
aluminijum, srebro i legure olovo-kalaj.
Materijali za lemljenje najčešće se dele na meke i tvrde. U praksi se
najčešće koriste meki lemovi na bazi bakra i kalaja ili olova i kalaja. Tvrdi
lemovi se koriste u slučaju mogućeg mehaničkog naprezanja spojnog mesta
ili očekivane više radne temperature spoja. Najčešće se koriste mesingani
lem na bazi bakra i cinka ili srebrni lem na bazi cinka i srebra.
Materijali za termobimetale - Spajanjem čvrstom vezom dva sloja metala ili
legura sa izrazito različitim temperaturskim koeficijentima širenja dobija se
termobimetal. Pri zagrevanju, materijal sa većim temperaturskim
koeficijentom se znatno više širi, što dovodi do savijanja bimetala na stranu
materijala sa manjim temperaturskim koeficijentom širenja. Kao materijal sa
malim temperaturskim koeficijentom širenja obično se koristi legura fero-
nikal. Drugi sloj kod bimetala je najčešće mesing, konstantan(55% Cu i 45%
Ni), nikal ili legura Ni-Fe-Mn. Bimetali se, osim za merenje i regulaciju
temperature, koriste i kao električni kontakti kada je potrebno automatsko
naizmenično otvaranje i zatvaranje kola električne struje, na primer kod
žmigavca za automobile.
 Materijali za galvanske elemente i akumulatore
Galvanski elementi (primarni elementi) predstavljaju generatore električne
struje na principu hemijskih reakcija, pri čemu se hemijska energija pretvara u
električnu. Akumulatori (sekundarni elementi) su naprave koje pri punjenju,
putem hemijskih reakcija, apsorbuju električnu energiju, a pri pražnjenju se
hemijska energija pretvara u električnu.
Sastoje se od dve ploče od različitog materijala koje su medusobno razdvojene
i potopljene u elektrolit. Na pozitivnoj elektrodi (anodi) dolazi do procesa
oksidacije, a na negativnoj (katodi) do redukcije. Elektroliti su vodeni ili drugi
rastvori ili pak rastopi koji provode struju kretanjem jona. Elektroliti se
nazivaju i provodnicima druge vrste. To su soli, kiseline i baze čiji se jonski
molekuli u rastvorima i rastopima razlažu na pozitivno naelektrisane jone
(katjone) i negativno naelektrisane jone (anjone). Rastvori jakih kiselina su vrlo
dobri provodnici, jakih baza i soli dobri, a slabih kiselina i baza - slabi
provodnici.
Galvanski elementi se dele na mokre i suve, prema tome da li je elektrolit u
tečnom ili čvrstom (kristalnom ili testastom) stanju.
Akumulatori se, prema karakteru elektrolita, dele na kisele i alkalne. Prema
materijalu od koga su izrađene akumulatorske ploče, akumulatori se dele na
olovne i čelične. Čelični akumulatori sadrže alkalne, a olovni kisele elektrolite.