AKADEMIJA LEPIH UMETNOSTI

SOCIOLOGIJA KULTURE
IGRA KAO TEMELJ KULTURE

Student: Profesor:
Biljana Petković 126/07 Dr.Drago Kovacević

BEOGRAD 2009.
 IGRA-TEMELJ KULTURE

U vidjenju igre kao temelja kulture, kao vrednosti koja se vezuje za ljudski
aktivizam, nezaobilazan je dinamizam rivalstva. Ako su rivali izrazito nejednakih
vrednosti, dovedena je u pitanje dramatika igre i njena objektivna neočekivanost.
U igrama takmicenja, kao da je u jednom zbivanju, sadrzano čitavo čovekovo neizvesno
pregnuće. U metaforičnom smislu, igre takmičenja ne dodiruju samo parcijalna zbivanja
svakodnevlja, već se tiču čovekovog sizifovskog napora da prekorači sopstvene granice i
dostignuto, pa i da stigne do sebe nepoznatog. Kao i u svakom činu samoprepoznavanja
najneposrednije se doživljava iznenađivanje sebe samog.
U igrama na sreću-vlada moćno "možda", a često i uzaludna ambicioznost. Uz rizik i
slučaj, ove igre mozemo protumačiti kao vid otpora postvrenoj i emotivno ohlađenoj
stvarnosti, u kojoj su mnoge bitke izgubljene. Iz takvog socijalnog konteksta, nije teško
predpostaviti, da iz osećaja socijalne defavorizovanosti i društvene bezperspektivnosti,
postoji želja suočavanja sa usudom. To bi, međutim, bila samo jedna strana medalje.
Druga bi se odnosila na motivaciju homo metafisicusa, koji ne pristaje na determinizam
svakodnevnog realiteta.
„Čovek je ono sto skriva”, zapisao je Andre Malro. Ako je to čovek ostaje da se upitamo:
da li maska otkriva skriveno ili postaje nova skrivalica? U najplića tumačenja igre
ubrajaju se ona koja igru vide kao bekstvo od rađa, kao njegovu nepomirljivu suprotnost.
- Ako je igra doista bekstvo od rada, ona ostaje u području pseudoegzistencije i u takvoj
igri toliko je neprirodne svetlosti, grča i nespontanosti da ona opstaje daleko od čovekove
slobode, životne raznovrsnosti i kreativne samopotvrde. Prerušena, degradirana, bez
životnog stila, ovakva igra nespojiva je s onim što bi slobodni ljudi mogli da vole i
prihvate. Savremeni čovek, ophrvan rutinskim obrascem egzistencije, nije naročito sklon
neočekivanim mogućnostima igre, iako je ona najvitalnija distanca i otklon od sveta
blefa, manipulativne simulacije i opsene lažne ozbiljnosti - ističe prof. dr Božović.
Igra otkriva svoje moći samo onda kada prekoračuje nekreativnu stvarnost. Da bi postala
slobodan vid bivstvovanja, da bi iskazala oslobađanje ljudskog bića od represivnih i
teskobnih granica, igru valja doživeti kao snagu odupiranja cenzurisanom svetu, kao
prestup. Sloboda duha je osnovna pretpostavka za prepuštanje čarima i otvorenosti igre
koja dodiruje realnost, ali i čoveka kao fantastično biće, naročito ako on hoće da se iskaže
u svojoj samostalnosti i slobodnoj samopotvrdi.
- Moderna društva postala su odveć neosetljiva za beskonačni domen igre. Realnost
savremenosti našla se daleko od istinske želje za spontanošću ljudske igre čije je mesto u
onom intimnom prostoru u kojem čovek realizuje svoj san o sopstvenoj celovitosti i
slobodi

DECIJE IGRE

K.Gros je verovao da igra objasnjava znacenje detinjstva,a F.Bojtendajk da

detinjstvo objašnjava značenje igre. To su suprostavljena stanovišta dvojice uticajnih
teoretičara igre. Njihove ″pozicije″ formulisao je pouzdani tumač dečje igre
D.B.Eljkoljin. Njemu je bliže ovo drugo stanovište.
U delu „A Philosophy of Play” (Filozofija igre) Luter Galik (Gulick) je u aktivnosti
igranja video obrazac slobode i samoodlučivanja. Od izuzetne vrednosti je to što je njen
uticaj mnogo veći nego uticaj drugih aktivnosti. Pridajući poseban značaj igri dece, koja
se ostvaruje izvan autoriteta institucija, Galik istice da ova igra nudi izuzetnu priliku za
kultivisanje onih vrednosti koje se razvijaju u susretu sa drugima, u uslovima aktivnog
prisustva slobode, bez rigidno nametnutih obrazaca ponašanja. To je i razlog što se takva
igra javlja kao ”velika etička laboratorija„. I više od toga, ona se svojom slobodno
usvojenom navikom da se neizostavno poštuju pravila, pojavljuje i kao važna
pretpostavka za usvajanje demokratskih načela. U težnji za slobodom i slobodnim
odlučivanjem u igri bi trebalo prepoznati tragove strasnog i pristrasnog subjekta-čoveka
kao vatrenog zaljubljenika u vlastitu slobodu.
Razvoj pomoću igre Džozef Li (Joseph Lee) je situirao u studiji „Play in Education”
(Igra u obrazovanju). Tamo se igra identifikuje kao aspekt opšteg razvoja pomoću akcije.
U prirodi dečije igre, on otkriva krajnju ”ozbiljnost„. On nipošto ne prihvata koncepcije
o njenom sekundarnom značenju. Ističe da se njen smisao ne moze iscrpeti u funkciji
puke relaksacije. Zato nije ni čudno što naglašava da „igra deteta” , uglavnom, nije igra u
smislu u kome odrasli upotrebljavaju tu reč. Ma koliko igra uspostavlja model iluzije, ona
opstaje u sferi realnosti kao njena vitalna i kreativna realizacija individualnih želja i
kulturnih obrazaca. Delujući samo po sebi ono uspostavlja nepredvidivu igrovnu
aktivnost kao enigmatsku pojavnost koja učestvuje u ″otkopčavanju″ ličnosti, u njenom
radosnom oslobađanju.
S.R. Slavson je u delu ″Rekreacija i celovita ličnost″ igru video kao sredstvo pomoću
kojega dete u svojoj mašti može da upozna realnost. Po mišljenju ovog autora dete svodi
svet koji ga okružuje do prostih tipova koje može da razume i da njima vlada.
Smatra se da bi međuzavisnost igre i učenja mogla pametno da se iskoristi. Ukoliko bi se
obrazovni proces iskazao kao stvaralački proces i slobodna igra, izbegle bi se one
nekreativne situacije, tipične za staru školu koje blokiraju stvaralački aktivizam i
kreativnu samopotvrdu. Tada bi se proces obrazovanja pojavio kao važna pretpostavka za
stimulisanje razvojnih mogućnosti, svega što je latentno, potisnuto, uspavano a što bi
trebalo osloboditi kao stvaralački potencijal.
Psihoanaliza uz sve nedostatke odavno je bila prisutna u tumačenju dečijeg sveta.
U njoj se igra koristi kao dijagnostička metoda i kao terapeutsko sredstvo. Smatra se da
terapija igrom uspeva da ″otkoči″ licnost i da utiče na prevladavanje unutrašnjih
konflikata.

ČOVEK I ROBOT

U spisu ″Na putu ka planetarnom misljenju″ Kostas Aksilos dokazuje da je igru

sveta izazvala planetarna tehnika. Aksilus piše ″tehnika obavlja posao nekadašnjih
mitoloških likova″. Rečeno je da su tehničke igre prisutne u svim oblicima postojanja od
materijalne proizvodnje do misli. I pored toga što tehnika nastoji ″preuzeti brigu za sve
što jeste″ čovek je još daleko od toga da se uklopi u ″igru sveta″ jer nije postao ″građanin
sveta″.
Već je zapaženo da se sve to komplikuje zato što smisliti igru ne može dosadašnje
mišljenje jer je ono u sebi sadržavalo ne samo apstraktna i nerastumačiva saznanja, već je
prizvan i deus ex machina. To mišljenje nije stizalo ni do slobodnog čoveka, ni do
planetarne tehnike, čiji je svet, u stvari, identičan sa svetom tehničke igre ili svetske igre.
Vanja Sutlić je u ogledu ″metafizika-igra sveta-povesno mišljenje″ došao do zaključka da
″ni misao, ni stvaralaštvo, ni činjenje iako su izgubili granice ne svode se bez ostatka na
tehniku, pružajući joj s jedne strane stalni otpor koji ona stalno prevladava, s druge
strane, i kroz samu tehniku, prevladajući je u rizike i udaljavanju od fragmentarnosti
tehničkog projekta s osloncem na neiscrpnost igre sveta koja dalje igra″.
Kuda vodi ovakav razvoj tehnike ? To je jedno od najvažnijih pitanja. Navike koje
reguliše sat i kalendar mogu ugroziti snagu samog čovekovog impulsa i dovesti do
njegove otupelosti. Opasnosti od homogenizacije načina života iste su kao i opasnosti
koje su dovele u pitanje vrednosti individualnih razlika i smisao za kreativnu
samopotvrdu. Lisen mogućnosti aktivne selekcije i moći razlikovanja savremenik se
pasivno odnosi prema agresivnom svetu tehnike.
Tehnička moć, kao svetska igra, koja blokira svako transcendiranje izvan postojećeg,
neočekivanog po snazi dominacije i pragmatizma, uz goleme razlike, podseća na drevne
rituale i na arhaične konstante u igri.
U delu ″Ljudska upotreba ljudskih bića″ koja je prevedena na naš jezik pod naslovom
″Kibernetika i društvo″ Viner piše: ″Velika slabost mašine-slabost koja nas je spasla da
dosad ne potpadnemo pod njenu dominaciju-leži u tome što ona još ne može da uzme u
obzir ogroman opseg verovatnoće koji karakteriše ljudske situacije″.
Realizacija igre na koordinati čovek-tehnika, za sada, ima neizbežnu posledicu: čovek je
izgubio.

AUTONOMIJA IGRE

U središte koncepcije igre, u enciklopediji obrazovanja Džon Djui stavlja

aktivnost. Djui tvrdi da organizam, koje je neaktivan nije u normalnom stanju. Akcija
postaje neižbezan pratilac igre, pokretač interne snage, ali i izazov svetu realnosti koji
svojim grubim uslovom razara ili blokira spontanost. Tako igra u stvari ne oslobađa samo
potisnutu čovekovu ″energetiku″, ne prekida samo uspavljujuću dosadu, beskrvno
sanjarenje i bezličnu ravnodušnost, već i više od toga, nameće dinamiku celoj oblasti
realnog sveta. Bez kreacije, maštovitosti i neposrednosti nema ništa od igre.
Mnogi teoretičari otkrili su razonodu u igri kao egzistencijalni fenomen. Teorije
razonode kao kompenzacije za unesrećenu egzistenciju i bekstvo od života, ma koliko se
činile spasonosnim u psihološkim istraživanjima, teško mogu biti prihvaćene sa
promišljenog antropološkog stanovišta, koje sve aspekte čovekove egzistencije vidi kao
celinu, kao jedinstvo života.
Ideja koja apsolutizuje vrednosti teškog i mukotrpnog rada, odricanja od
zadovoljstva, onemoguila je utemeljenje igre kao vrednosti slobode. Aktivna
napregnutost koja bi bila prisutna u igri, sve prepreke koje bi se morale savladati, sve one
novostvorene i neočekivane mogunosti koje nadmašuju ono što je već bilo, nameću
potrebu uspostavljanja odnosa između igre, kao izdvojene, specifične aktivnosti i celine
života.

KULTURA TAKMIČENJA
 U svakom čoveku, u svakom trenu, takmičenje otkriva suštinu igre. Takmičenje je
prevashodno u vezi sa igrom i kulturom, ali seže mnogo dalje i šire od kulture i igre. Ono
obuhvata gotovo sve forme i neminovnosti života, gotovo sve do granice između života i
smrti. Takmičenje možemo videti i kao transformaciju ljudske akcije preko koje se
ostvaruje čovekovo neodoljivo nastojanje da se otkriju nadmoćne i neočekivane
mogućnosti.
U ritualnosti takmičenja i u duhu rivalstva dolazi do izražaja čovekova radna i
aktivistička priroda. On je svoj vlastiti suparnik. To nije nikakvo moralno pravilo, nego
stvarna činjenica, jer što čovek više nastoji da se takmiči sa drugim ljudima i pobedi, to je
manje u stanju da potpuno ostvari i iskoristi svoje mogućnosti. On će iz igre izaći sa
/po/bedom, koja je unapred obezvređena.
Granice iznad igre ne okončavaju se u rezultatu, u njenom kraju, već u samom
igraču. Težnja da se postigne optimalni rezultatski ishod i nepogrešivost čina igre, manje-
više svode se na isto. Ako su nepogrešivost i rekord sijamski blizanci, onda se nameće
pitanje o pravu na grešku. Nastojanje da se ostvari apsolutna i nepogrešiva savršenost-
kamen su spoticanja i u sportu i u svakoj delatnosti u kojoj čovek pokušava da se menja i
da menja. Ljudska greška je, u stvari, ne pristajanje na prevagu mehaničke reakcije i
sterilne definitnosti igre. Koliko je ugrožena vrednost igre-takmičenja, vidljivo je po
tome što gotovo niko više ne govori o nesputanoj kreativnosti i čaroliji fantazije njenih
protagonist.

KULTURA PRERUŠAVANJA

″Čovek je onaj što se skriva″, zapisao je Andre Malro. Čovek je maska istine. A u maski
je sadržan stav bića i postojanja. Da li se iza maske skriva čovekov dvojnik? ″Ako je
čovek jedino biće koje ne želi da bude to što jeste″ kako tvrdi Alber Kami, onda se maska
javlja kao san iz jave. Od pamtiveka, njeno slobodno ispoljavanje kao stvarno – nestvarna
mogunost podrazumeva čovekovo samotumačenje i samoispoljavanje. Ako bi maska
nastajala izvan ultraobjektivnosti, nasuprot racionalno organizovanom svetu, koji je u
velikoj meri doveo u pitanje čovekovu slobodu, onda se gotovo dramatično nameće
pitanje da li maska skriva ili otkriva to što je već skriveno. Ona dolazi kao otrežnjenje.