ALEKSANDAR SERGEJEVI PUKIN

MOCART I SALIJERI

PRVA SCENA SOBA

SALIJERI: Na zemlji nema pravde, kau svi, No nema je ni gore. To je jasno Za mene kao gama jednostavna. Umetnost mi je draga od roenja; Jo kao dete, im bi zabrujale U naem hramu starome orgulje, Sav se u sluh pretvarah slatke suze I nehotice ronio sam tada. Jo mlad odbacih razonodu praznu; Omrznuh i sva znanja van muzike;

Opor i ohol, ja raskrstih s njima I muzici posvetih se jedino. Teak je prvi korak, dosadan je Poetak puta. Smetnje te prebrodih. Zanat mi posta temeljem stvaranja; Zanatlija, nauih prste svoje Na gipkost suhu, pokornu, a sluh Na tanost. Zvuke liivi ivota, Muziku sam razudio ko le. Algebra bee mera harmoniji. Tek onda, ve u nauku upuen, Ja se predadoh aru stvaralatva. Poeh da stvaram, ali tiho, kriom; O slavi nisam smeo ni da sanjam. Ostao bih neretko dva-tri dana U kutu svom, bez hrane i poinka, Da poznam let i suze nadahnua, Pa bih na kraju bacio u vatru To delo svoje i gledao hladno Kako sa dimom laganim nestaju Misli i zvuci koje sam stvorio. No ta govorim! im veliki Gluk Doe, i nove doara nam tajne (Zamamljive i prepune dubina!),

Zar nisam tad napustio zanavek Sve to sam dotle voleo i znao, U ta sam tako arko verovao, Nisam li hitro krenuo za njima, Bez pogovora, kao svaki onaj Ko je na krivom putu dotle bio, Pa je na drugu stranu sad upuen? Istrajnou napregnutom i jakom Postigao sam najzad visok stupanj U bezgraninoj umetnosti. Slava Osmehnu mi se, odzvuke ja naoh Stvaranja svoga u srcima ljudskim. Ja bejah srean: ja uivah mirno U svome radu, uspehu i slavi, Takoe i u delima drugova, Sabrae mi u stvaralatvu divnom. Ne! Zavist nikad nisam upoznao. O, nikad! ak ni onda kad Piini Osvoji divljih Pariana sluh, Ni kad sam uo zvuke za me nove Akorde prve iz Ifigenije. Sme li ko rei da je Salijeri Ikada bio zavidljivac gnusni, Zgaena zmija to se jo koprca,

to prali i pesak u nemoi grize? Niko! No danas ja sam zavidljivac, I sam to kaem. Zavidim duboko, U mukama ja zavidim. O, nebo! Pravednost gde je, kada sveti dar, Kad genijalnost vena nije data Ko nagrada za ljubav usplamtelu, Za samopregor, marljivost i veru, Ve obasjava glavu bezumnika, Bazala onog lenjog... O, Mocarte! (Ulazi Mocart)

MOCART: Spazio si me, a ja bejah voljan Da ugostim te alom iznenadnom.

SALIJERI: Ovde si? Davno?

MOCART: Ne, trenutak samo. Ja k tebi krenuh da pokaem neto, No uh kraj krme neke, u prolazu, Na violini svirku, iznenada...

O, Salijeri drue, nisi uo Smenije nita od roenja svoga... Violinista slepi svirao je Voi che sapete sred krme one. Divota! Ne odoleh iskuenju, Dovedoh starca; njegova umetnost Neka ti bude poslastica. Ui! (Ulazi slepi starac s violinom) De, neto nam od Mocarta odsviraj. (Starac svira ariju iz Don uana. Mocart se kikoe)

SALIJERI: I ovo ti je smeno?

MOCART: Salijeri, Zar se i sam ne smeje?

SALIJERI: Ne smejem se. Nije mi smeno kad mazalo bedno Po Rafaelovoj Madoni brlja, Nije mi smeno kad bezoni pajac

Dantea samog parodijom vrea. Gubi se, stare!

MOCART: ekaj, evo uzmi, Da popije u moje zdravlje. (Starac odlazi) Danas Zlovoljan si mi neto, Salijeri. Navratiu ve k tebi drugom zgodom.

SALIJERI: ta si mi doneo?

MOCART: Ne vredi panje: Sitnicu jednu. Onomad me skoli U noi opet nesanica moja I dooe mi tako dve-tri misli. Danas ih zabeleih. Pooh amo Da ujem tvoje miljenje, no vidim: Nije ti sad do mene.

SALIJERI: O, Mocarte! Postoji l 'tren do tebe kad mi nije? Sedi; ja sluam.

MOCART (za klavirom): Da zamisli sada... Koga bi mogao? Pa makar mene Malice mlaeg; zaljubljenog uz to Ne prekomerno, nego samo ovla S lepoticom il' nekim prijateljem, Recimo s tobom, ja sam pun vedrine... Odjednom: avet s groblja, nalet tmine, II' tome slino... Ali sada sluaj. (Svira)

SALIJERI: Ti si mi ovo poneo, i zar Pred krmom tom da stane radi svirke Violiniste slepog! Boe dragi!

MOCART: Dopada ti se?

SALIJERI: Kolika dubina! Kolika smelost i kolika skladnost! Bog, bog si, Mocarte a sam to ne zna: No ja to znam da, ja.

MOCART: Zaista? Moda... Al' boanstvo moje glad osea.

SALIJERI: uj: hoe li da ruamo u krmi Kod zlatnog lava?

MOCART: Hou, drage volje. Prvo u kui kazati eni: Neka ne eka da na ruak doem. (Odlazi)

SALIJERI: ekam te, pazi. Ne! Ne mogu vie Sudbini svojoj da se odupirem: Ja sam izabran da ga zaustavim

Ogluim li se, svi smo izgubljeni, Svi reci muzike, sve sluge njene Ne samo ja sa svojom muklom slavom Vredi li ta da nam poivi Mocart I da osvoji jo visinu novu? Zar umetnost e time da uzdigne? Ne, pae ona njegovim nestankom. Ostavie nas on bez naslednika. ta e nam Mocart? Doneo je sobom Ko heruvim po neku pesmu rajsku, Da, stremljenje bez krila ustalasav U nama, praha edima, odleti! Ta leti, leti ve! to pre, to bolje. Ovaj je otrov zadnji dar Izorin. Nosim ga sobom osamnaest leta. Od onda mi je ivot esto bio Ko grozna rana, sedeo sam esto Za trpezom sa dumanom bezbrinim, No nikad jote nisam posluao Glas iskuenja, mada nisam plaljiv, Mada oseam uvredu duboko, Mada na ivot ne polaem mnogo. Oklevao sam. A za smru udnja Koliko me je uvek satirala.

Zato da umrem? miljah; moda ivot Nesluene mi poklone priprema, I stvaralatva mo, i nadahnue; Poklonie nam, moda, novi Hajdn Veliko delo da i ja uivam... Na gozbi s gostom omrznutim miljah: Moda u nai dumanina goreg, Moda e neka uvreda jo tea Da padne na me s ohole visine Izorin dare, valjae mi tada. U pravu bejah! Evo naposletku Mog dumanina, evo novog Hajdna! I on me opi zanosom arobnim. Pravi je as! Ljubavi dare dragi, Sad prei ti u pehar prijateljstva.

DRUGA SCENA (POSEBNA SOBA U KRMI; KLAVIR)

MOCART I SALIJERI za stolom

SALIJERI: to si mi danas tmuran?

MOCART: Ja? Ba nisam.

SALIJERI: Titi te neto, Mocarte, zacelo? Ruak je dobar, izvrsno je vino, A ti se mrti, uti.

MOCART: Da, priznajem, Moj Requiem mi nespokojstvo stvara.

SALIJERI: Gle! Pie Requiem? A otkad to?

MOCART: Davno, tri nedelje ve. udan sluaj Zar ti ne rekoh?

SALIJERI: Ne.

MOCART: E, sluaj sad:

Pre tri nedelje kasno stigoh kui. Rekoe da je k meni dolazio Nekakav ovek. Ni sam ne znam zato, Svu no razmiljah: ko li je to bio I ta od mene trai? Sutradan On doe opet, al' me ne zatee. Treega dana igrah se na podu S deakom svojim. Zovnue me tada, Izioh. ovek u crnome ruhu, Poklonivi se utivo, narui Requiem i tad nesta. Istog trena Ja pisanju pristupih al' od onda Ne dode vie crni ovek moj. A meni pravo: tee bi mi palo Da se sa svojim delom sad rastanem, Mada je sasvim dovren Requiem. No, meutim...

SALIJERI: ta?

MOCART: Stid me je da priznam...

SALIJERI: A ta da prizna?

MOCART: Mira mi ne daje Taj ovek crni ni danju ni nou. On svugde za mnom kao senka juri. I sada mi se ini: pokraj nas On sedi trei.

SALIJERI: Kakva besmislica! Mani se toga straha detinjskoga. Oteraj praznu slutnju. Bomare Ovako mi je zborio pokadto: uj, Salijeri brate, ako dou U pohode ti kakve crne misli, Otvori bocu dobrog ampanjca II' opet itaj Zenidhu Figara.

MOCART: Da, Bomare ti bee prijatelj; Za njega si napisao Tarara, Izvrsnu stvar. U njoj je motiv jedan...

Kad god sam srean, ponavljam taj motiv La-la-la-la... A da li Bomare Zaista otrov nekome podmetnu?

SALIJERI: Ne verujem, jer bee odve smean Za takav pothvat.

MOCART: On je genijalan. Ko ti i ja. A genije i zloin To su dve stvari nespojive. Je li?

SALIJERI: Ti tako misli? (Sipa otrov u Mocartovu au) Hajd, iskapi.

MOCART: Drue, U tvoje zdravlje i za iskren savez to spaja Salijerija s Mocartom, Nas, dvojicu sinova harmonije.

(Pije)

SALIJERI: Ta stani, stani, stani! Ve ispio!... Bez mene zar?

MOCART (baca salvetu na sto): Ve dosta. Sit sam. (Prilazi klaviru) uj Moj Requiem. (Svira) Ti plae?

SALIJERI: Prvi put Ovako plaem bolno i radosno. Kao da teku ja izvrih dunost, Ko da mi no, to nosi isceljenje, Odsee deo tela boljkom muen. Mocarte drue... suze mi ne gledaj, Nastavi, hitaj, da mi duu svu Ispune tvoji zvuci aroviti.

MOCART: O, kad bi svi ovako oseali

Harmoniju, mo njenu. Ne, jer tada Svet ne bi mogao da se odri; O potrebama gruboga ivota Niko se ne bi starao, ve svi Prigrlili bi slobodnu umetnost. Malo nas ima izabranih, srenih, Jedinstvene lepote vernih reca, to dobit nisku uvek preziremo. Zar ne? No danas neto nisam zdrav. Zlo mi je; idem kui da odspavam. U zdravlju!

SALIJERI: Do vienja. (Sam) Dug e biti Tvoj san, Mocarte! Zar je on u pravu, Te genijalan nisam? Jer genije I zloin nisu spojivi... Ne, la! A Mikelanelo? Il' bajka to je Glupave, puste rulje, i ne bee Ubica on, graditelj Vatikana!