Ričard Bah

IZVAN SEBE

Otkriće Saunders-Viksena
Ilustracije K. 0. Ekland
Naslov originala
Richard Bach
OUT OF MY MIND
The Discovery of Saundcrs-Vixen

Prevela Helena Ašković Novaković

zahvaljujemo se prof. Zlatku Petroviću
sa Instituta za vazduhoplovstvo,
na konsultacijama prilikom prevođenja knjige
 Problem su bila vrata. Nisu htela da stoje otvorena.
Na Pajper Kabu, vrata su sačinjena od dva dela - jednog
širokog trapezoida za gornju polovinu, sa prozorom od
pleksiglasa, i drugog za donju, pokrivenog žutom tkaninom kao i
ostatak aviona. Donja polovina sasvim fino funkcioniše ; čim se
otvori pada pravo nadole, gde ostaje usled sopstvene težine.
Gornja polovina, međutim, odskače naviše pa je tu i jedna
mala, slabašna reza koja vrata drži otvorenim dok pilot ili putnik
ulaze ili izlaze iz kabine. Rezom se vrata drže otvorena tokom
kretanja po pisti i uzletanja.
Pogled iz Kaba kroz otvorena vrata je široki trodimenzionalni
tehnikolor sa stereo zvukom, travom i vrhovima drveća koji
padaju nadole i srcem koje se vrtoglavo penje nagore. Vetar
naveliko šiba. Dvadesetosmica se strmoglavce spušta niz
planinsku padinu, a umesto krova fali joj jedna strana. Onda vas
vetar zapljusne... To je ono zbog čega ljudi kao ja vole da izvode
vratolomije sa avionima.
Osim što se ta gornja polovina vrata freskom zatvara. Kada
letim makar malo brže od sto trideset kilometara na sat, pritisak
vetra nadvladava rezu i bam! eto me u poluzatvorenoj kabini,
odsečen od moje vazdušne struje. Uznemiravajuće, uznemirava-
juće.
Razmišljao sam o tome danima nakon susreta sa tim
problemom. Prosto me je progonio.
Na poslu, dok sam pokušavao da pišem, slika te reze bi se
pojavila i lagano okretala u prostoru između mojih očiju i
kompjuterskog ekrana. Veća reza istog tipa ne bi odgovarala.
Jačina vetra se povećava srazmerno kvadratu brzine, to sam znao.
Vrata bi se zalupila pri sto četrdeset umesto sto trideset ki-
lometara na sat.
Da uklonim vrata? Ne, razmišljao sam. Ponekad, zimi, na
kiši... Ne želim da mi ta strana vrata bude zauvek otvorena.
Kukica, kukica za šiber vrata. Na avionu? Na šta da je
zakačim, na platno na krilu?
Tumaram između rafova radnje koja prodaje delove, a ta
slika tumara sa mnom. Ni magneti, ni kračuni, ni prozorske brave.
Ništa ne bi pomoglo. Nije bilo načina da pričvrstim rezu za krilo.
Slika je nestala tek kada sam otišao na spavanje.
Rano sledećeg jutra, dok se nisam još ni razbudio, slika te
reze je opet doplovila. Zastenjao sam kada sam je video. Zar će i
danas da me proganja, da mi se ruga zbog moje mehaničarske
nesposobnosti?
Kada sam je međutim ponovo pogledao, i to pogledao
pažljivo, reza nije bila ona ista od prethodnog dana. Uopšte nije
bila ista. Bila je pričvršćena za krilo uz pomoć dva nešto
izmenjena dugačka šrafa, a oni nisu bili ušrafljeni u platno nego u
aluminijumsko rebro ispod tkanine. Tu ima dosta površine koja
može da posluži kao podloga za jedan drugačiji model reze, one
koja se namešta preko samog okvira vrata, otvara se i zatvara
samo na dodir, a ipak dobro drži.
Ta slika je na ranom jutarnjem svetlu lebdela dovoljno dugo
da je shvatim, a onda je nestala. Ni prizora u vazduhu, ni
problema da me ponižava, ničega. Samo prazan prostor.
Nije me trebalo podsticati. Zgrabio sam notes sa noćnog
stočića, na brzinu pribeležio ovo novo rešenje. Da li će da upali?
Naravno da će da upali! Zašto nije fabrika Pajper Kabova smislila
ovakvu rezu 1939?
Za samo nekoliko sati završio sam sa montiranjem, rezu sam
pažljivo izbušio na dva mesta da ne oštetim mesing, šrafove
zasekao na dva mesta i čvrsto ih pritegao šrafcigerom na
određeno mesto na krilu.
Izvukao sam avion iz hangara, podigao ga u vazduh,
sunovratio se pri brzini od 220 km na čas. Vrata se nisu ni
pomerila, čvrsta kao i samo krilo.
Nisam nestručan, ja sam tata-mata za probleme. Jedva čekam
da se parkiram pored prvog sledećeg Kaba na koji naiđem, da
bacim pogled na njegovu rezu, prošaputam „Šteta..." pilotu koji
će više nego dobro znati šta mislim pod tim „šteta", koji bi dao
sve na svetu, dao bi i svoje najbolje rukavice za letenje za rezu
koja stoji otvorena do pola.
I tu se priča završavala. Vremenom se konkretno osećanje
sreće zbog moje reze stopilo u jedno opšte osećanje sreće, i kada
bih danas po sećanju mogao da nacrtam rezu, verovatno ne bih
umeo.

Međutim, nepunih mesec dana kasnije, desilo se ponovo.

Izgleda da nisam bio dobro zatvorio poklopac za ulje na
Kabovom motoru, te jednog dana leteći visoko iznad šume,
iznenada uleteh u vazdušnu struju koja je išla naniže, i avion oštro
poskoči. U istom trenutku primetih kanarinca kako proleće pored
otvorenih vrata aviona.
 „Čudno," rekoh naglas, osvrćući se na žutu tačkicu koja mi se
gubila sa vidika. „Zašto bi kanarinac leteo ovako visoko, i to nad
ovako pustim mestom?" Na kraju sam zaključio da to mora da je
bio neki odbegli kanarinac, najzad slobodan, koji je u čistom
oduševljenju neobično snažno mlatarao krilima.

Nakon nekoliko minuta primetih nekoliko kapljica ulja na

potpornoj šipci krila odmah pored otvorenih vrata. A onda još
više kapljica. Potom i ulje na desnoj strani vetrobrana, pa ulje
koje je u mlazu curilo niz avion.
Našao sam se u čudu, skrećući ka širokom nisko pokošenom
polju. Jesmo li presekli dovod ulja? Šta se dešava?
A onda mi je svanulo. Nije to bio kanarinac, iznad šume, to je
bio moj poklopac za ulje! To je bio moj poklppac obojen u
kanarinsko žutu, a ovo je moje ulje iz motora koje vazduh usisava
iz mog otvorenog rezervoara! Bilo je vreme da sletim.
Te večeri. Poklopac za ulje okreće se u vazduhu, između
mene i ekrana mog kompjutera. Kako da budeš siguran, Ričarde,
da više nikada nećeš izgubiti taj poklopac? Prilikom nekog
budućeg leta nećeš dovoljno pritegnuti merač nivoa ulja, videćeš
opet kanarinca i prošaputati - O, ne...
Ne mogu da stavim rezu na njega, ni da ga zavrnem
šrafcigerom koji će, znajući mene, verovatno završiti u
rezervoaru. Mora da postoji neki način da ga učvrstim ... Ali
napravljen je tako da se samo čvrsto zategne. A znam da ću
jednog dana zaboraviti da to učinim. Kako da sprečim poklopac
da se ne odvrne, da se ne upusti u taj poslednji samostalni let,
solo?
Probudio sam se rano, pre jutarnjeg svetla, i zatekao
magloviti prizor kako, kao i prethodne noći, bez rešenja pluta
preda mnom. Pa ipak sam pažljivo posmatrao, ne razmišljajući ni
o čemu. Samo sam posmatrao. Strpljivo.
A onda se dogodi nešto neobično. Vazduh se zakomešao,
prizor se raspao i pojavio se drugačiji poklopac za ulje. I dok sam
posmatrao, u deliću sekunde, ugledao sam oblik iza predmeta,
jedno ljupko lice koje se nakratko pojavilo kao što kroz špijunku
nakratko bacimo pogled kada nam donose poštu. Lice donosioca
pošte.
Gotovo istovremeno i njenim licem bijesnu iznenađenje, i to
u trenutku kada su njene oči susrele moje; dah joj zastade, i nje
nestade.
Levo od mene okretao se i svetlucao u vazduhu poklopac za
ulje sa orikačenim kaišićem, kožnim kao kod pertli na čizmama.
Jedan kraj kaiša bio je pričvršćen za poklopac malenom žicom,
drugi kraj bio je privezan za bravu na poklopcu motora, odmah is-
pod njegovog zadnjeg desnog cilindra. Sa zavrtnjem na svom
mestu, shvatio sam, nije bilo šanse da ta sklopka odleprša. Možda
bi mogao da je otrgne kakav tornado, ali samo a slučaju da odvali
i celu prednju polovinu Kaba.
Jednostavna, konačna, očigledna montaža.
Do večeri sam bio u radionici, izbušio sa strane na poklopcu
malenu rupu za žicu, umetnuo žicu koja će držati kaišić, pričvrstio
kaišić za bravu, i namestio sve to na Kaba. Bilo je savršeno. Čak i
kada sam odvrnuo poklopac i jako ga cimnuo da bih ga skinuo sa
rezervoara, nije skliznuo više od par centimetara od otvora, a
merač je i dalje bio u dolivnoj cevi, kaišić nije popustio. To je to!
Nema više kanarinaca!
Vraćajući se te večeri kući, utonuo sam u misli. Zbog čega
kožni kaišić?, razmišljao sam. Zašto ne čelična žica? Danas svi
živi u avijaciji koriste čeličnu žicu, zašto se ideja pojavila u
obliku kožnog kaišića?
Dok sam pokušavao da odgovorim na to pitanje, vraćajući se
u mislima na trenutak kada se rešenje pojavilo, opet sam ugledao
ono ljupko iz-delića-sekunde lice, sa drvenom olovkom ležerno
zavučenom u smeđu kosu, lice sa dubokim iznenađenjem u sme-
đim očima u trenutku kada su susrele moje. I trenutni nestanak,
odmah nakon toga.
Neko je mojim glasom izgovorio reci kada sam zastao na
stazi prisećajući se. „Ko? Je bio? To?"
Zatvorio sam usta, ali pitanje nije prestajalo. Kako bih mogao
da zaboravim te oči? Nije to bila samo jutarnja vizija koja je
rešavala moje avionske probleme, bila je tu i neka žena! Ne
morate biti kvantni fizičar da biste zamislili problem sa kojim sam
se rvao te noći, i sledećeg dana, i još jednog nakon njega. Samo
zato što se nešto dešava u deliću sekunde ne mora da znači da se
uopšte nije ni desilo, kao što će vam reći svaki glineni golub.
A ja sam tim jednim pogotkom bio raznesen u gomilu
komada. Nije tu bilo nikakve greške. Mi ne uspevamo da
primetimo slučajne objekte onda kada su nam izloženi na manje
od pola sekunde, to sam znao. Geometrijske objekte, na manje od
petnaestine sekunde. Ali naše opažanje nečijeg osmeha će ostati i
iz bljeska kratkotrajnog koliko i hiljaditi deo sekunde, toliko je
naš um osetljiv na prizor ljudskog lika.
Sledećeg poslepodneva leteo sam Kabom, i mora da je,
gledano sa tla, to bio jedan lenji prizor, jedan mali avion koji se
lagano okreće, limun žutih krila koja se odmaraju na vetru, uz
jedva čujan šapat motora.
Za mene tu nije bilo ničega lenjog. Ovim bih avionom mogao
leteti bilo kuda po svetu, tako sam razmišljao. Sa naročitim,
velikim rezervoarima za gorivo, nema mesta na planeti do koga
Pajper Kab ne bi stigao. Ali gde da odletim ne bih li našao osobu
koja mi je predala ono jednostavno rešenje?
Smanjio sam broj obrtaja motora za par stotina, do nultog
potiska, tako da se propeler okretao taman toliko brzo da avion
povuče svoju sopstvenu težinu. Pri ovolikoj snazi, Kab je postao
suncem okupani glajder, kajak od devet metara koji nošen strujom
plovi po nebu. Peo se i nežno padao na talasima vazduha koji mu
je prolazio ispod krila. Ako je moj ljupki kurir negde postojao,
zašto ga nisam video prilikom rešavanja prvog problema, zašto mi
nije poslala rezu za vrata, posebnom pošiljkom? Namrštio sam se,
pokušavajući da se dosetim.
 Kada sam ugledao rezu, nije bilo ni pomisli o kurim. Samo
poruka, elegantno rešenje za problem koji sara držao u glavi.
Čekao me je da otvorim oči od sna i primetim ga.
Kab se okretao, meko i lagano kao morska ptica, iznad njiva
karirano zlatnih pri poslepodnevnom suncu. Uz predenje svog
malog motora, podigao se hiljadu petsto metara na naletu toplog
vazduha, proleteo kroz njega, nevidljivim tragom uznemirio
vazduh iza sebe, nežno zaorao kroz hladniju vazdušnu udolinu
koja je usledila.
Bio je to lep dan za jedrenje. Duhom sam bio negde drugde.
Naravno. Prvi put je nisam video zato što je već bila došla i
otišla, kurir je ostavio svoj paket i produžio dalje. Drugi put,
međutim, mušterija je očekivala isporuku, ja sam je iščekivao.
Ako čekamo dovoljno dugo kraj svojih poštanskih sandučića,
razmišljao sam, zar treba da budemo iznenađeni kada donosilac
najzad iskrsne?
To je sasvim imalo smisla, problem je bio rešen. Ona je bila
taj donosilac, i zato sam je ugledao.
Odgovori, naravno, nisu ništa rešili. Tajna više nije bila u
tome kako da dobijem ideje da bih popravio svoj avion. Tajna se
pokazala dubokom kao samo nebo: odakle su te ideje pristizale?
Nekada davno naučio sam da postoji razlog za to što su stvari
takve kakve su. Mrvica na našem stolu nije samo podsećanje na
kolač koji smo pojeli ovog jutra, ona je tu zato što smo mi
odabrali da je ne pomeramo. Izuzetaka nema. Sve ima svoj
razlog, i najsitniji detalj ukazuje nam na nešto.
Sa visinom, doslovce, dolazi perspektiva. Kabina malog
aviona, onog trenutka kada postane dom, savršeno je visoko
gnezdo u kome se rešavaju problemi.
Iznenađenje u njenim očima. Ako je ona donosilac, zašto bi
bila iznenađena kada naleti na adresata koji je iščekuje?
Kab je plovio oko majušnog oblaka. Kasnije ovog
popodneva, maleno paperje će postati džin: masivan, zlokoban.
Za sada je to razigrana paperjasta ovca, koja se zaleće na moja
krila.
Bila bi iznenađena ako se to nikada ranije nije dešavalo,
pomislio sam. Ona očekuje da njene mušterije spavaju dok se
predaje pošiljka. Kada je jedan od hiljadu njih budan kao sova, i
netremice gleda u nju dok pristiže, naravno da je iznenađena.
Olovka u njenoj kosi. Da sam ja ona, zašto bih držao olovki:
na tom mestu?
Zato šio koristim olovku gotovo svakog minuta tokom dana.
Zbog toga što je toliko često upotrebljavam, da bi bilo gubljenje
vremena da svaki čas posežem nadole i podižem je sa radnog
stola.
Ali... zašto mi je toliko potrebna olovka?
Tamo u daljini, oko kilometar od mene, jedna Cesna za
treniranje. Zaljuljah Kabova krila: Zdravo, vidim te. Na moje
iznenađenje, Cesnina krila se zaljuljaše u otpozdrav. To je stari
avijatičarski običaj, do koga danas retko ko drži.
Zašto mi je olovka potrebna toliko često da je držim
zavučenu u kosu? Zato što vučem mnogo linija po papiru. Zato
što crtam, sve vreme.
Zato što sam konstruktor. Delova. Za avione!
Ne može biti. Konstruktori ne koriste olovke. Oni koriste
kompjutere. Prave skice uz pomoć programa za nacrte na
kompjuteru, uz miša i ekran. Ako ne upotrebljavate CAD*
(Computer Assisted Design, kompjuterski softver za dizajn), niste dizajner,
napredak vas je pregazio.

Do ovog trenutka su naleti u vazdušnom okeanu, usled

zagrevanja tla, postali veći. S vremena na vreme bi se talas
rastuće vreline raspukao Kabu ispred nosa uz podrhtavanje i trzaj,
rasprskavajući mlaz kapljica tri metra unaokolo.
Njena kosa, razmišljao sam, skupljena u smeđu okruglu
punđu i uhvaćena ukosnicama na zatiljku, ona to ne radi da bi
izgledala staromodno. Ona je sva predana poslu, ova osoba, ne
pretvara se da je ono što nije. Postoji razlog...
Ponovo sam oživljavao taj trenutak. Koji tu još detalji
postoje? Šta sam propustio? Njena usta su se malo otvorila, usled
iznenađenja. Beli okovratnik, uredno zakopčan, tamni ovalni broš
oivičen srebrom ispod njenog vrata. Drvena olovka, neobojena,
bez gumice, spremna za upotrebu. Žuto svetio u pozadini, boja
sunčeve svetlosti na drvetu. I ništa više. Ljupke oči.
To što sam bio ugledao nije bila kockasta, blještavo bela
prostorija nekog CAD odeljka u okviru neke velike firme. Bilo je
to gotovo kao da... Zašto bi otresita konstruktorka sva posvećena
poslu koristila olovku toliko često da bi je držala...
Koristila bi olovku, mudrovao sam, zato što nije imala
kompjuter.
Zašto ne bi imala kompjuter? Postoji razlog za sve. Zbog
čega uštirkani okovratnik, i taj broš, zbog čega bi želela da se
oblači toliko različito od ostalih? Zbog čega žuta svetlost?
U lenjom Kabu, kilometar nad zemljom, uspravih se kao
strela.
Moja konstruktorka nema CAD zato što CAD još uvek nije
izmišljen. Nosi staromodnu odeću ne da bi se razlikovala od ljudi
oko sebe, nego da bi bila istovetna sa njima! Ona izgleda kao
draga jučerašnjica zbog toga što potiče iz drugog vremena!
Odjednom je moja mala plovidba po vazduhu bila završena.
Smanjio sam dovod goriva, okrenuo Kaba naglavce i počeo da
padam kao padobranac, pravo ka zemlji. Morao sam da se vratim
na zemlju, da otresem maglovitu onostranost ovog leta. Morao
sam da otkrijem da li je ono što sam saznao ikako mogla biti
istina.

Ko god da je rekao ,Zadovoljstvo je putovati, a ne stići', nije

se nalazio na putovanju ka onoj strani vremena.
Nedelju dana nakon mog leta u Kabu, nisam bio ni za pedalj
bliže mestu sa kojeg su stizale moje vizije avionskih delova. Niti
sam više ugledao lice onog ljupkog glasnika.
To što sam bio radoznao, to što sam želeo da provirim u njen
svet bio je moj problem, tako mi je izgleda ona poručivala; ni
najmanje nije bila voljna da mi pomogne u naumu na koji je njen
poslodavac nije ovlastio. Kada bi se računali dokazi koje sam
uspeo da prikupim za tih nedelju dana mog veštog planiranja da joj
izmamim makar jednu reč, ona kao da nije ni postojala.
S večeri bih se sklupčao na ležaju ispred mog malog kamina, i
buljio u plamen vatre. Kada bih napola zatvorio oči, izgledalo je
kao da svetlost titra i na nekom drugom mestu, u sobi sa kožnim
stolicama visokih naslona, poređanim ukrug. Te stolice nisam
mogao da vidim ali sam mogao da ih osetim, osećao sam i druge
ljude u toj sobi, neki nerazgovetni žamor glasova, osećao sam
nekoga kako prolazi pored, ne tako daleko od mene ali ipak me ne
primećuje. Video sam jedino vatru, i seni u sobi koja nije bila
moja.
Protresao sam glavom i vizija se, onako krhka, raspala.
Nakon nekog vremena mi je sinulo. Da bih je domamio opet
ovamo, sve što mi je potrebno jeste da joj ponudim neki problem
koji treba rešiti! A kada se pojavi sa njegovim rešenjem, ja ću biti
tu da joj kažem da pričeka.
Odmah sam se dao na skiciranje novih podmetača za točkove.
Možda bi mi bilo potrebno nešto što se iz spakovanog stanja
prilikom leta, rasklapa u konstrukciju koja će držati Kaba dovoljno
čvrsto i na oluji? Zamislio sam neke bezvezne podmetače, zadržao
ih malo u mislima pre padanja u san. Bacio sam mamac.
Ništa. Došlo je i jutarnje svetio, iste bezvezne trice su još uvek
bile tu. Odbacio sam ih. Sledeće večeri, zamolio sam je da mi
pomogne da osmislim nešto što će kišu držati podalje od rezervoara
za gorivo, nešto osim prevrnute konzerve paradajz pirea. Možda
nešto od obrađenog aluminijuma?
Tišina. Bez odgovora. Na moje kobajagi probleme, na skice
podmetača za točkove gde bi najbolje poslužile drvene cepanice,
na poklopce za gorivo na avionu koji gotovo uvek stoji u hangaru, na
nedovršene sklopove čija je prava svrha bila da je namame da se
pojavi, ona je ostajala nema. Sve je ujutru lebdelo preda mnom kao
i prethodne večeri, obični mamci za koje nisam mario osim ukoliko
mi još jednom dozvole da vidim njene oči. Te dve nedelje
ukazivale su mi na to da bi moje lukavstvo moglo godinama ostati
bez odgovora i to me je jedilo, u tihi sumrak sam se izvinjavao
zbog moje stranputice. Moju sam želju da je još jednom vidim
ogrnuo plaštom prevare. Šta sam očekivao od takve obmane, da će
se ona puna poverenja pojaviti čak s one strane vremena i reći mi
zdravo?
Mesec dana nakon tog događaja i dalje sam tokom večeri zurio
u vatru, sa starim satom na kaminu otkucaj po otkucaj
rekonstruisao ono što se desilo. Ti nacrti su stigli odnekud, svaki
od njih se ovoga trenutka nalazio na mom srećno trodimenzi-
onalnom Pajperu J-3C, ostavljenom 1998. godini; da prezimi u
hangaru.
Ja ih nisam sam izmislio, dok sam odlazio na spavanje nisam
imao ni pojma kako da rešim te probleme. Nije to bilo ni
hologramsko šegačenje komšije koji u zoru cilja na mene tajnim
laserskim projektorom. Nisu to bile halucinacije. Bili su jed-
nostavni, ali i ingeniozni... radni nacrti koji su rešavali stvarne
probleme.
Pri tome, razmišljao sam, oni u sebi nisu sadržavali nijednu od
zamki sadašnjice. Nema tu egzotičnih materijala niti procesa, nema
suptilnih upozorenja o pouzdanosti proizvoda niti ičega što bi uka-
zivalo na to da vam je potrebna nekakva kompjuterska baza
podataka za mehaniku koja vas zbunjuje
Njeno lice me je proganjalo. Pribrano, poslovno, toliko u
potpunosti skoncentrisano na rad, na to da dobro obavi svoj posao,
da ju je jedan kratak pogled na mene kako je posmatram potpuno
pomeo, izbacio je iz koloseka.
Pažljivo sam posmatrao plamen, senke koje poigravaju. Postoji
to mesto. Postoji ta soba, konkretna i topla i nepromenljiva u svom
svetu kao što je ova soba u mom. Nije to Ovde, to je Kada...
„Vrlo dobro, Gejns, probaj ujutru ako želiš. Uzmi Ef-Zed-
Zed. Samo pazi da ga vratiš u jednom komadu."
Nije to bilo glasno izrečeno niti je to bio neko ko govori pored
mog ležaja, već me je prenuo svakodnevni prizvuk koje su te reči
imale u mojoj glavi, staklasta ivica te jednostavne rečenice zasekla je
moju tišinu. Osetio sam kako me golica u zatiljku.
„Šta?" Kao da ću, ako iznenadim taj glas kakvim uzvikom
posred mog zagrobno tihog prebivališta, zadobiti neki odgovor.
„Šta?"
Sat je nastavio svoj hod, pažljivo odmeravajući vreme.
Onako sam u kući, nisam se brinuo da li me neko sluša. ,,Ef-
Zed-Zed?"
Nije bilo odgovora.
 „Gejns?"
Tik, tak; tik, tak;
Je l' se ti to igraš sa mnom?" Obuzeli su me čežnja i bes.
„I, koja je to igra?"

Nekoliko nedelja kasnije, bilo mi je jasno. Neću rešiti moj

test time što ću udarati po njemu, požurivati ga ili preklinjati da
uradi ono što neće. Pojavilo se ozbiljno pitanje: da li je potraga za
jednom funkcionalnom rezom za vrata mogla sasvim da me
izludi? Pravi je ćorsokak, takva maštarija. Otkud bih onda mogao
pouzdano da znam?
Potez je očajnika, u retkim trenucima kada mi stvari ne idu
baš najbolje od ruke, da odvlačim moju vreću za spavanje do
Kaba, pokrećem motor, letim iznad horizonta ka zalasku sunca,
slećem na travnatu poljanu da prenoćim. Potom posmatram nebo,
slušam glasove prijatelja koje ne uspevam da vidim.
Ponekad je jedini način da pobedimo, ako se prepustimo. I u
predaji, spustio sam se na travu pod krilo mog malenog nebeskog
čuna, i postavio pitanje zvezdama.
„Ako mi je suđeno da shvatim šta mi se dešava", šaputao sam
ka Arkturusu, „pokaži mi šta treba da znam. Ne razumem koji je
moj sledeći korak. Na tebi je. Ja se prepuštam."
Najlaganiji od svih povetaraca prošaputao je odgovor, vetrić
koji hiljadama godina uzdiše kroz travu. „Prepusti se."

Ležim te noći, tama je hladno ćebe ušuškano oko mene,

dišem lagano, lagano, i duboko. Opusti se. Odustani. To nije tvoja

misterija. Ti ne moraš ništa da rešavaš. Ono što jeste, jeste. Tvoj
posao je; da budeš tih. Tvoja misija; da budeš miran.
Dubok udisaj; čekanje; lagan izdisaj. Dugo lagano čekanje.
Hladan vazduh unutra; čekanje; topao vazduh napolje. Moje
jedino zaduženje; jeste da postojim.
Taman vazduh se komeša oko mene, kroz mene, noć je
postala ja. Neobičan osećaj podizanja, postajem lakši i topim se u
istom trenutku, bezgranično težak, pravo u zemlju.
Dok sam posmatrao, jedva primećujući, scena je počela da
klizi oko mene, na način na koji noćni pogled klizi van prozora u
trenutku kada naš voz počinje da se kreće. Najslabiji šapat
ubrzanja, nečujan u mraku. Ne brini se, Ričarde, razmišljao sam,
nema nikakve razlike. Dopusti. Prihvati. Toliko je umi-rujuća
bila ta misao da nije bilo važno što se zidovi mog prostora
menjaju. Sve je bilo dobro.
Disao sam smireno, lagano, bezbrižno, i evo ga nada mnom,
nežan sjaj. Kada su se zidovi tiho umirili do potpunog
zaustavljanja, bio je već dan.
Odmarao sam se na smaragdnoj travi, pod dubokim nebom.
Kab i noć su nestali. Ležao sam blizu staze na nekom uzvišenju,
podsećajući sebe: poiako, bez žurbe, imaš vremena. Tako da sam
se pažljivo pridigao i seo, a onda ustao. U tom trenutku, iza mene
se približava udaljena grmljavina. Okrenuo sam se i pogledao.
Krov hangara je dugačak tanak luk, petnaest metara iznad
zemlje. Ispod luka, široka traka prozorskih okana, stotina
prozorskih okana. Ispod prozora, ogromna vrata, devet metara
visoka. Ona grmljavina, potmula i jaka, bila je zvuk jednih od tih
masivnih vrata koja su se otvarala umotavajući se naviše.
Posmatrao sam, nepokretan.
Glasovi u daljini, nerazgovetni. Smeh. Muškarci su nosili
bele kombinezone. To su mehaničari, pomislih, a onda se
ispraviti: oni su avio tehničari. Potmula tutnjava se nastavljala,
visoki crni pravougaonik unutrašnjosti se povećavao. Sada se
tutnjava zaustavila i vrata su stajala otvorena.
Neka ptica je zapevala u blizini, četiri iznenadne note
upravljene ka suncu, pesma koju nisam prepoznao.
Zatim se iz hangara pojavila letilica, mali otvoreni dvokrilac,
postepeno se izvlačio na svetlost dana. Srebrna boja, krila, boja
metala koji se Ijuspao sa struga. Trup prašnjave mentol-zelene
boje, onda opet srebrna površina bočnog kormila i horizontalnog
dubinskog upravljača. Vrh svakog krila vukao je po jedan monter,
a jedan je pri repu gurao podupirač na koji je bila prislonjena
drljača aviona. Njihove glasove nosio je povetarac, međutim raz-
daljina komeša zvukove i nisam uspeo da razaberem ni reč.
Aerodrome poznajem i volim, aerodromi su za mene oduvek
bili dom, ma gde se nalazili na planeti. Zato sam ni ne
razmišljajući počeo da hodam stazom prema hangaru.
Nije to baš Tomas-Mors Skaut, razmišljao sam. Možda je
Avro 504? Tu mašinu nisam nikada video uživo, znao sam je
samo sa slika. Jesam li u Engleskoj?
Blago zatalasan predeo, oko hangara kvadrat travnate ledine,
širok oko kilometar i po. Nema pisti, nema prilaza. Nije to neka
velika vazdušna luka. Samo malo uzletište.
Staza je skretala nadesno, a onda opet nalevo. Hangar je na
trenutak bio zaklonjen živom ogradom koja je oivičavala stazu.
Osetio sam se nervoznim kada mi je nestao sa vidika, kao da ću
se, ako izgubim taj kompas, spotaći u mraku.
Ali nekoliko minuta kasnije živica je ustupila mesto leji
brižljivo zasađenog cveća, jagorčevini, jaglici, kako bi to oni
odavde možda rekli.
Sada je, sa moje leve strane, hangar izgledao ogromno.
Sučelice njemu nalazila se zgrada od drveta i kamena, a levo od
nje vozni park. I tu sam ponovo stao. Na šljunku se nalazilo
sedam motornih vozila. Nisam prepoznao ni jedno jedino. Mala,
većinom, četvrtasta, metali sjajni i metali bez sjaja. Automobili
nikada nisu bili moja strast, voleo bih da mogu bolje da ih
opišem. Ali čak sam i ja mogao da pogodim vreme iz koga su
poticali... vreme nakon 1910-te a pre 1930-te. Jedan nezgrapan
motocikl, a možda je to bio i motor, obojen u maslinasto zelenu,
održavao je ravnotežu na jednom krhkom nogaru.
Staza je išla oko voznog parka, nastavljala se kao pošljunčeni
pločnik, pa se nastavila kratkim drvenim stepenicama, pa prešla u
natkriven prilaz ka velikoj zgradi postavljenoj postrance u odnosu
na hangar. Znak u rezbarenom drvetu uz stepenice ka prilazu,
prve reči koje sam ugledao na ovom mestu:

FABRIKA AVIONA SAUNDERS-VIKSEN, LTD.

Zastao sam u podnožju stepeništa, sa rukom na ogradi Znao

sam da mi je telo ostalo da sanjaritamo na travi, dišući duboko
pod zvezdama. Znao sam da mogu da se prenem iz sna, kad god
to poželim. Znao sam da je sve što vidim plod moje mašte. Ali
ima već neko vreme kako ne verujem u tu frazu „plod mašte".
Uveren da je i inače sve što postoji u fizičkom svetu samo mašta
odevena u obličje realnog, nisam nameravao da se otrgnem sa
ovog mesta niti da ga tek tako odbacim kao nedovoljno moguće.
Ono je stvarno, i nestvarno, onoliko koliko i moj svet na javi,
razmišljao sam. Sve što mi je potrebno da saznam jeste da
ustanovim gde sam, i šta ovo mesto predstavlja?
Vrata su se otvorila na mestu gde se završavao drveni prilaz,
ispod Saunders-Viksen znaka, pojavio se mladić noseći rolnu
žućkastog papira. Znao sam da on ne može da me vidi, pošto
nisam pripadao njegovom vremenu. Ovo mesto sam video u
svojoj glavi, pri čemu ni na koji način nisam mogao da utičem na
njega.
Proučavao sam ga dok mi je prilazio. Nosio je odelo od tvida
sa jedva primetnim bež prugama, belu košulju, uz vrat tamnu
kravatu sa nekom vrstom pomagala od zlatne žice koje je vrhove
kragne držalo spuštenim. Na rukavu sakoa nalazilo se nešto što je
ličilo na mrlju od motornog ulja.
Svetle kose i vedrog držanja zviždukao je tiho, sa izrazom
lica prilježnog školarca koji se uči znanju. Nepomičan, gledao
sam kako mi se približava, upijao sam svaki detalj. Dve olovke i
penkalo u njegovom džepu. Previše je mlad da bi bio šef, razmi-
šljao sam, možda je bio crtač planova, ili nekakav inženjer?
Usporio je pri vrhu stepeništa, gotovo je izgledalo kao da me vidi,
kao da oseća moje prisustvo.
Neka vrsta intelektualca, pretpostavljao sam, ne provodi
mnogo vremena napolju. Razbarušena pojava, ne baš sasvim
pedantan u razmišljanju.
Umesto da prođe kroz mene, on je stao i pogledao me pravo
u oči.
„Dobro jutro", rekao je. „Oprostite, molim Vas?"
Trgao sam se. „Ja?"
„Da. Mogu li da prođem?"
„Naravno! Svakako", rekao sam. „Kako da ne. Žao mi je..."
„Hvala Vam."
Rolna papira se šušteći očešala o moj džemper.
U sledećem trenutku, dok sam se oporavljao od iznenađenja,
iza mene se začuše udarac nogom i lupnjava motocikla koji
polazi, a kada sam se okrenuo, videh mladića kako stavlja par
naočara za motocikl. Ne kacigu, samo dobre stare naočari. Motor
je lenjo radio, ispuštajući iskrzani plavi dim. Neko vreme mladić
me je posmatrao bez ikakvog izraza na licu, više slušajući zvuk
motora no obraćajući pažnju na mene; onda je klimnuo glavom,
mahnuo rukom i uz prasak mašine otišao svojim putem. Uskoro je
buka zamrla u šiblju žive ograde te je opet bilo tiho.
Saunders-Viksen, razmišljao sam. Nikada nisam čuo za tu
kompaniju, pa ipak evo je preda mnom.
Popeo sam se uz stepenice, osluškujući zvuk cipela po
drvenoj podlozi. Nimalo avetinjski, nimalo nevidljivo.
Iza vrata je kancelarijsko predsoblje, nizak pult, sto od
tamnog drveta, devojka koja stoji uz ormarić sa dokumentacijom
i koja se okrenula ka meni kada sam ušao.
„Dobro jutro, gospodine", rekla je. „Dobrodošli u Saunders-
Viksen."
Bila je obučena slično ženi iz moje vidovnjačke poštanske
službe. Duga tamna suknja, bela bluza sa mnogo dugmadi,
mnogo gustih falti, mala kameja od korala uz njen vrat.
Tamnoplava kosa, čvrsto podignuta u pundu.
„Dobro jutro." Smešio sam se. „Vi me očekujete? Vi znate
ko sam ja?"
„Dozvolite da pogodim", rekla je glumeći ozbiljnost. „Vi ste
konstruktor aviona? Trebalo Vam je dosta vremena da nas
pronađete? I sada jeste? Voleli biste da posetite postrojenje?"
Morao sam da se nasmejem. „Nisam prvi?"
Pritisnula je dugme. „Gospodine Dereče Hotorne", rekla je,
„imate posetioca kod glavnog pulta."
Zatim je podigla pogled. „Nipošto niste prvi, gospodine.
Teško nas je naći, ali nije nemoguće."
Napolju se začuo prigušen prasak motora koji kreće punom
brzinom, potom tišina, a onda opet puna brzina. Rotacioni motor,
to sara znao. Pokrenuli su Avro. Znači ovo bi mogla da bude...
1918?
Otvorila su se vrata iza pulta, ušao je neki mladić. Tamne
kose, širokog lica otvorenog izraza, lice nekoga ko nema šta da
krije.
Bio je obučen u tvid, sa belom svilenom ešarpom,
avijatičarskom jaknom od kože, i ušavši ugledao je mene kako
osluškujem onaj zvuk. „To je Morton, kada se upali motor. Stara
mašina. Ili radi do maksimuma ili ne radi uopšte."
Njegov stisak ruke bio je čvrst. Godine provedene na
sklapanju mašina, pomislih. „Ričard Bah", rekao sam.
„Derek Hotorn, iz Saunders-Viksena, Vama na usluzi. Jeste li
nas već posećivali ranije?" Bacio je pogled ka devojci za pultom
koja odmahnu glavom, jedno tiho ne.
„Vi ste u paraleli 1923. godine, naravno." Znao je da mi ta
informacija nije bila poznata, uočio je moje pitanje. „Nije to vaša
prošlost, nego teče uporedo sa vašim vremenom. Zvuči
komplikovano ali zapravo nije."
Derek Hotora podiže kožni kaput sa čiviluka pokraj vrata, i
predade ga meni. „Pretpostavljam da će Vam ovo biti potrebno.
Već je pomalo zahladnelo."
U mašti je sve moguće, razmišljao sam. Međutim ovo je bilo
prvi put da su moje maštarije izmaštale mene.
Prihvatio sam kaput, na unutrašnjosti okovratnika bilo je
ušiveno zlatnim slovima:
 OVU JAKNU NOSIMO SA ZAHVALNIM SEĆANJEM NA
DRAGU ŽIVOTINJU KOJA JE DALA SVOJ OVOZEMALJSKI
ŽIVOT DA ZAŠTITI PILOTA OD VETRA I HLADNOĆE.
Pogledao sam ga. Klimnuo je glavom, bez osmeha.
Bez osmeha, a u znak tihe zahvalnosti kravi koju nikada
nisam ni upoznao, navukao sam jaknu.
Hotorn je otvorio vrata prijemnog odeljenja ka dugačkom
hodniku koji je vodio do hangara, hodniku obloženom tamnim
drvetom po kome su visile slike aviona. „Kladim se da želite da
vidite naše mašine."
„Voleo bih. Ali mogu li da postavim pitanje?"
„Svakako. Možda na prvi pogled delujemo pomalo
tajanstveno. Ali nismo takvi."
Prošli smo pokraj velikog broja vrata dalje niz hodnik:
Prodaja, Marketing, Računovodstvo, Motori i sistemi, Dizajn
aviona, CAD. U trenutku kada smo prolazili pored poslednjih
vrata ona su se otvorila, i tamo je, podižući pogled, olovke
zadenute u kosu, očiju tamnih kao noć, bilo lice - koje sam
ugledao iz drugog vremena.
„O!", rekla je.
Toga trenutka, svet je nestao.

Kao da sam pao sa krova, prenuo sam se na pokošenom

polju, pod zvezdama koje su svetlucale iznad Kabovog krila. Noć
je bila hladna kao čelik.
,,Aj!" uzviknuo sam, sav klupko osujećenosti. „Uf!"
Zgrabio sam baterijsku lampu i dnevnik, odgurnuo hladnoću,
zapisao sve što sam video i čuo: jutro u Engleskoj, hangare
avionske kompanije Saunders-Viksen, vozni park, zgradu, sto,
pult, devojku sa prijemnice, Dereka Hotorna, svaki detalj. Lice
koje je razvejalo svet. Drhtao sam, izvukao ruku iz vreće za
spavanje i posegao za pokrivkom za Kabov motor te je obmotao
oko sebe.
Bilo je to više nego prijatno sećanje, to vreme, to lice, te sam
požurio da se vratim svom maštanju.
Ali iako sam se pod pokrivkom postepeno zagrevao, sve što
sam uspeo da pronađem u svom umu bila su pitanja. Šta je
Saunders-Viksen? Zašto postoji? Šta ima da mi kaže? Ko je ta
žena? Kako da se vratim tamo?
Pitanja, tokom čitavog svitanja. Odgovora nije bilo.

On je to tako rekao kao da se samo po sebi podrazumeva, pa

sam se ja pretvarao da se to samo po sebi podrazumevalo. Postoji
dimenzija, koja luta paralelno sa našom, i u kojoj je još uvek
nekakva 1923.
U toj dimenziji postoje hangari i kancelarije, motocikli i
automobili, ljudi koji zarađuju za život tako što rade na avionima:
konstruišu ih, sklapaju, puštaju u rad, prodaju i servisiraju. Tamo
bez sumnje postoje i farme, sela i gradovi, ali sve što sam ja sa
sigurnošću mogao da zamislim bile su prostorije Saunders-Viksen
avio kompanije i ljude koji u njoj rade.
Bilo je tu interesantnih razlika. To nije bila naša 1923.
godina. Ženina odeća, na primer, bila je više naša 1890. nego
dvadesete godine dvadesetog veka. Pa ipak su njihova svest i
njihovo tiho zadovoljstvo što žive u svetu paralelnom sa našim
bili znatno napredniji od mojih, kada su u pitanju takve ideje.
Završio sam sa pisanjem. Sa Kabom opet u hangaru i kišom
koja lupka po krovu, još jednom sam. zurio u vatru iz udobnosti
svoga ležaja, mesta sa kojeg se nisam satima pomerao. Nije bilo
kompjutera, u to sam bio siguran. Pa ipak su vrata iza kojih se ona
pojavila bila obeležena sa CAD, crnim slovima na talasastom
staklu. Zbunjujuće.
Moraćemo da prestanemo sa ovakvim, susretima. Nasmešio
sam se, jer ona se uvek trzala kada bi shvatila da je posmatram.
U glavi su mi odzvanjale reči: „Teško nas je naći, ali nije
nemoguće."
I dragi su tamo odlazili. Toliko drugih da su nas nazivali
klijentima, i nisu bili ni iznenađeni ni uplašeni kada im se
pojavimo u kancelariji.
Klijenti? Mušterije? Devojka je pretpostavila da sam ja
konstruktor. Zašto bi avio kompanija iz paralelnog vremena imala
za klijente dizajnere iz našeg vremena?
Suzio sam oči gledajući u vatru. Drži se jednostavnog,
Ričarde. Proste logike.
Zato što pruža izvesne usluge konstruktorima.
Kakve bi usluge...? Plamen vatre je utihnuo. Kako je
Saunders-Viksen pomogao meni?
Zaustavio sam dah. Pa ona rešenja, naravno! Svaki put kada
bih se zapetljao oko nekog problema na Kabu - reza za vrata,
poklopac za ulje - probudio bih se ujutru sa već gotovim
rešenjem!
Saunders-Viksen se, nekako, bavio... čime?
 Vidovnjačkom komunikacijom? Pojačivačima intuicije?
Prodorima u dizajnu? Saunders-Viksen nudi revolucionarna
dostignuća avio dizajnerima koji se zaglave na nekom problemu?
Izgradili su čitavu kompaniju u alternativnom vremenu.da bi
mene snabdeli rezom za vrata?
Nekako mi se to nije činilo dovoljno razumnim, i najzad sam
odustao. Šta je imalo veze? Fascinacija se sada sastojala u tome
da se vratim nazad, da istražim šta bi ta kompanija mogla da
bude, i možda da upoznam um koji se nalazio iza onog lica koje
me je tako očaralo, one žene u CAD-u.
Teško je pronaći, nije nemoguće. Vatra se postepeno
pretvorila u ugalj. Po ko zna koji put u svom životu, zatečen sam
saznanjem koliko je važno da sebi ne otežavamo stvari.
Ričarde, razmišljao sam kao što čovek razmišlja sa
šestogodišnjakom, kako si prošli put pronašao to mesto?
Pa, ležao sam pod Kabovim krilom i zamišljao kako plutam
ka nekom drugom vremenu...
A kako, razmišljao sam strpljivo, misliš da bi tamo mogao da
se vratiš?
Tako što bih ležao pod krilom...
Strpljivo: Da li ti je potreban Kab? Da li je neophodno da
krilo bude fizički prisutno?
Tako što bih se udobno smestio, razmišljao sam, tako što bih
zatvorio oči i zamišljao... Moje unutrašnje odraslo Ja više nije
moralo da me podstiče.
Smestio sam se na ležaj. Jedan lagan, dubok uzdah da bih
opustio telo. Jedan lagan, dubok uzdah da bih opustio svoj um,
očistio njegov ekran od svih misli.
 Jedan lagan, dubok uzdah da bih se setio gde sam bio... Vatre
nestade.
„Hej, jeste li još uvek tu?" Derek Hotorn pruži ruku da bi me
uhvatio za rame. „Pomalo se tresete."
Odmahnuo sam glavom. „Dobro sam, hvala Vam", rekao
sam. „Dobro mi je."
Žena me je meko gledala svojim tamnim očima. „Postaje
lakše nakon malo prakse", rekla je.
Hotorn ju je posmatrao, posmatrao je mene. „Gospođice
Bristol, dozvolite mi to zadovoljstvo da Vam predstavim
gospodina Ričarda Baha."
„Laura", rekla je, pružajući ruku.
Hotom se gotovo zagrcnuo zbog naše neposrednosti.
„Već smo se sreli", dodala je, uz osmeh zbog njegovog
zaprepašćenja.
„Jesmo", rekoh.
Nije bila visoka, vrh glave joj je dosezao do mojih ramena,
digla je lice ka meni, sa osmehom. Nije ni izbliza izgledala tako
poslovno kao u onom bljesku našeg ranijeg susreta.
„Vaša reza za vrata", započela je. „Da li radi?"
„Da! Savršeno radi."
„Verovatno nećete poželeti da pravite okrete u vazduhu dok
su Vam vrata otvorena", rekla je. „Pri velikoj brzini, vetar bi
mogao da savije prozorski okvir."
„Ali reza neće popustiti, zar ne?"
Pogledala me je smireno. „Reza neće popustiti."
Hotorn pročisti grlo. „Spremao sam se da našeg gosta
povedem u obilazak..." Koliko sam mogao da procenim, on je bio
potpuno zatečen šokantnom bliskošću koja se očitovala u tome
što mi je gospođica Bristol rekla svoje kršteno ime.
Želeo sam da ovaj trenutak potraje. „Zašto koža, za poklopac
za ulje? Je li to Vaš dizajn?"
„Ako je dizajn prava reč", rekla je. „Predložila sam kožu zato
što je lakše namestiti je, jeftinija je od čeličnog kabla, nema
zamora materijala, može se zameniti na otvorenom polju, bilo
gde, ne zahteva poseban alat za nameštanje, neće joj se praviti
oštre ivice od krzanja. Činila se kao najjednostavnije rešenje za
Vaš problem, a verovatno i najpraktičnije." Zastala je na trenutak.
„Naravno..."
„Naravno šta, gospođice Bristol?" upitao sam.
Namrštila se, zbunjena. „Naravno, mogli biste i da zategnete
poklopac, pre nego što poletite."
„Ako se to desilo jednom", rekao sam joj, ,,desiće se ponovo.
Radije ću zadržati poklopac ovakav kakav je, hvala lepo."
„Samo izvolite." A onda opet osmeh, zadovoljan zbog toga
što mi se dopao njen dizajn. Nagnula se ka meni, gotovo je
šaputala. „Mislim da gospodin Hotorn želi da Vam pokaže
kompaniju."
„Ja želim da je vidim", odvratio sam. „Jednog dana ćete mi
ispričati o CAD-u?"
„Biće mi zadovoljstvo." Klimnula je glavom mom pratiocu.
„Želim Vam prijatan dan, gospodine Hotorn." Sa tim rečima,
okrenula se i ostavila nas u hodniku.
Nastupila je dugačka tišina, obojica smo gledali za njom.
,,E pa dobro", najzad reče mladi čovek, polako se pribirajući.
„Kao prvo, gospodine Bah, pretpostavljam da biste želeli da
vidite hangar."
„Možete me zvati Ričard", rekoh.

Ispružen na ležaju ispred vatre, potpuno opušten, znao sam

da mogu da se probudim u bilo kom trenutku. Pa ipak, želeo sam
da što više saznam o ovom neobičnom mestu. Bilo da se nalazilo
u mom umu, ili je bilo dostupno kroz njega, da postoji su-
bjektivno ili objektivno, sve to nije bilo važno. Saunders-Viksen
bio je dovoljno stvaran, dovoljno nepredvidljiv, njegovi ljudi
dovoljno su me uvukli u nove ideje i prijatnu tajnovitost, da sama
fizika susreta nije bila od važnosti.
Glavni hangar, na kraju dugačkog hodnika obloženog
drvetom, bio je ispunjen tihim brujanjem mašina; škripa i zveka
čeličnih cevi, zvrjanje trakastih testera ovde, šuštanje i rastvaranje
tkanine onde, pod ubodima igala. Avioni su na početku bili
skeleti, i postepeno su zadobijali oblik dok me je Derek Hotorn
vodio duž proizvodne linije. Bili su to De Hevilendovi Tajger
Motovi.
Za kratko vreme ustanovio sam da se avio kompanija
Saunders-Viksen Ltd. ne bavi samo osmišljavanjem ideja za
smušene avio-konstruktore iz drugih vremena. To im je jedan od
poslova, ali kompanija pre svega postoji da bi u svom vremenu
proizvodila Tajger Motove.
„Ovo je naša A-linija", reče Holorn. „Kao što vidite, pravimo
avion za obuku, Mače, SV-6F. Ono su alatke za izradu trupa,
naravno, a ako pogledate dole niz liniju videcete krila koja se
pripajaju tamo kod onog velikog znaka u odeljku E."
 „Ovde u Daksfordu pravimo i poštanski avion Strelu, to je
SV-15, i Caricu, naš putnički avion dvo-motorac. Oni imaju svoje
posebne hangare u kojima se sklapaju."
„Svi su dvokrilci?"
„Naravno. Kada vam je potreban snažan avion, kada vam je
potreban pouzdan avion, treba vam dvokrilac. Barem ja tako
mislim."
Dok smo hodali duž linije, video sam kako avioni zadobijaju
svoje obličje. A onda mi je sinulo.
„Nazivate ih Mačićima?"
On potpuno ozbiljno klimnu glavom. „SV-6F. Da. Čekajte
dok se popnete u jednog od njih, da obr-nete par krugova u
njemu. To je sjajna mala mašina."

„Ali to su Tajger Motovi, zar ne? Koje je konstruisao De

Hevilenđ?"
Nije me čuo. „Primetićete da smo centralni deo pomerili
napred, da instruktoru ne bi bilo mnogo komplikovano da se
uvuče i izvuče iz kabine. To nas je dovelo do prilično ljupkog
strelastog krila, da bi se središte pritiska zadržalo tamo gde mu je
i me-sto..."
 „Ali to su Tajger Molovi, zar ne, Derek? Ne Mačići"
„Oni se zovu onako kako gospodin De Hevilend želi da ih
nazove, u vašem vremenu. On je klijent, naravno, prilično bistar
momak."
„Da li mi Vi to govorite da je Džefri de Hevilend? Kopirao?
Dizajn? Vašeg aviona? I nazvao ga svojim?"
Hotorn se namrštio. „Ništa takvo. Konstruktor se rve sa
nekim problemom dok se svojski ne izmori. Zadrema. Sanjari.
Spava. I odjednom, eto mu odgovora! Pribeleži ga na nekoj
koverti, nekom parčetu hartije koje mu dođe pod ruku, i rešio je
svoj problem! Odakle mislite da odgovori dolaze?"
Moj glas se zagrcnu kod reči: „Odavde?"
„Najbolji su oni konstruktori koji znaju kada da prestanu sa
nabiranjem obrva i opuste se, koji znaju kako da dopuste novoj
skici da iskoristi njihove ruke, da bi sebe smestila na papir."
,,A rešenja dolaze odavde."
„Iz CAD-a, tačno."
„Iz...?"
„Crosstime Assistance Division - Međuvremenskog
asistentskog ogranka avionske kompanije Saunders-Viksen Ltd.
Drago nam je ako smo od pomoći." Dodirnuo mi je rame, skrenuo
pažnju na delove krila koje je pored nas na kolicima gurao radnik
u belom kombinezonu, sa znakom kompanije izvezenim crnim
slovima na leđima.
„Pogledajte ovamo. Mi ih nazivamo 'daščice'. Pri malim
brzinama, daščice iskoče i otvore se, vazdušna struja krene uz njih
pa sklizne iza, preko vrha krila, i umesto da ih uspori, još ih više
podigne. Prilično pametno, zar ne?"
 Ja sam razmišljao o nečemu drugom. „Jesu li ovi avioni vaš
dizajn, ili njegov?"
Okrenuo se ka meni, jedva čekajući da objasni. „Dizajn
postoji, Ričarde, ta verovatnoća upravo ove kombinacije
elemenata u upravo ovakvim odnosima, taj dizajn za ovu mašinu
postojao je još u onom trenutku kada je nastalo vreme. Onaj ko
prvi nacrta planove može da ih nazove kako god hoće. Svaki svet
ima svoje sopstvene zakone i ideje o tome šta je čije, oni se
razlikuju u najvećoj mogućoj meri."
Namrštio se, pokušavajući da se koncentriše. „Mi ovaj model
zovemo Mače, i u našem svetu to je Saunders-Viksen SV-6F,
patentiran i zaštićen zakonom po propisu. Džefri de Hevilend, u
njegovom vremenu, to jest onome što Vi zovete vašom prošlošću,
zove ga Tajger Mot, patentiran u ime De Hevilend avio
kompanije. Ženevjev de la Roš, u svom vremenu, naziva ga
Leptir, registrovan za marku Avioni de la Roš. Jasno Vam je, zar
ne? Tu nema kraja."
Hotornu su gotovo ponestajale reči. Činilo mi se da se brine
da ga ja još uvek nekako ne razumem.
„Vidite, dizajnu je svejedno", rekao je. „Dizajn je nevidljiva
struktura za jednog ogromnog dečjeg zmaja, uvek je to bila, uvek
će to biti, nezavisno od toga da li ga neko otkrije ili ne. A bogami
leti kao strela!" Nasmešio se. „Kako mi to ovde volimo da
kažemo."
„Stvarno ste dobri, Derek", rekao sam. „Još malo pa ću zaista
razumeti ono o čemu govorite."
Pogledao me je na trenutak, zabrinutim plavim očima. Brz
osmeh. „I ja takode."
 Blizu kraja proizvodne linije delovi su uporedo pristizali i
spajali se u čitavu dugu boja koje su pripadale različitim
naručiocima. Na nekima su to bile oznake kompanije, na drugima
imena pilota i vlasnika letilica, a na seriji školskih aviona niz
brojeva, sa velikim štampanim slovima J, K, L na bočnom kor-
milu.
Napolju, zvuci motora koji se pale, bruje, potom gase.
Kakvo to mora da je osećanje, razmišljao sam, kada čovek
jednog dana dođe u fabriku i pokupi svoj sopstveni dvokrilac od
drveta i platna, sasvim nov!
„Motor, pretpostavljam, nije Rols-Rojsov Veliki Ciganin."
„Šta Vi mislite?"
„Nije", rekao sam.
„Mi koristimo Trevajn Mark 2 Kirku."
„Naravno, ja bih ga zvao Velikim Ciganinom."
„Da, Vi bi", rekao je, svečano.
Nastavili smo da ćaskamo o avionima, zaustavljajući se tu i
tamo dok mi je pokazivao neka spretna rešenja na delovima, za
koje je mislio da ih nisam primetio.
Izgleda da nije znao da sam ja fasciniran njegovim vremenom
isto koliko i njegovim avionima.
„Sada nije 1923, zar ne?"
On podiže glavu, zbunjen. „Naravno da je sada 1923. Nama.
To je naša 1923."
„Tajger Mot nije izmišljen sve do 1930-ih. Ranih 1930-ih."
„Ipak koristite reč otkriven, molim Vas. Izmišljen, pa, to zvuči
tako... posesivno, rekao bih. Dizajn je oduvek postojao tu negde."
„Tajger Mot nije otkriven sve do ranih 1930-ih, Derek. Šta on
radi u 1923? Vaša 1923. godina drugačija je od moje, kladim se da
ćete to reći."
„Sasvim", odgovorio je. „Čini mi se da ste vi imali rat", rekao
je. „Nazivate ga Velikim ratom? E pa, mi nismo. Popriličan broj
nas shvatio je šta se sprema i odlučio da u tome ne učestvuje. Čist
gubitak."
Nije zvučao tužno dok je to govorio, i shvatio sam da on nema
zbog čega da bude tužan. Nije znao kako izgleda razaranje.
„Odbivši rat, otcepili smo se ka alternativnom vremenu, gde
smo mogli da se posvetimo onome što nam pričinjava zadovoljstvo
da radimo. U našem slučaju, odnosno naravno, u Saunders-Vikseno-
vom, to je da otkrivamo dizajn za avione. Tako su neki od naših
aviona nastali nešto ranije nego vaši, pošto nismo morali da se
petljamo usput sa ratnim avionima, i pošto nam konstruktore nisu
ubijali na frontu, i tako te gluposti."
„... da se otcepite ka alternativnom vremenu?"
„Razume se. To se dešava u svakom minutu, ljudi reše da
promene svoju sudbinu. Vi ste odlučili da ne vodite nuklearni rat, u
vašoj čini mi se 1963. godini. Bili ste blizu, ali ste odlučili da to ne
uradite. Izvestan broj nekih drugih ljudi doneo je drugačiju odluku,
smatrajući da će rat udovoljiti njihovim potrebama. Različita
vremena: razdvajaju se, spajaju, idu paralelno. Naša su paralelna."
,,I zbog toga ja mogu da vas posećujem."
„Ne. Vi možete da nas posećujete zato što volite iste stvari kao
i mi. Vi volite da se muvate unaokolo u prvoklasnom dvokrilcu. Mi
volimo da ih konstruišemo."
,,I to je sva mudrost."
„Skoro", rekao je. „Osim toga, mi smo Vam i siguran izbor."
 „Vi ste mi siguran izbor."
„Zbilja", rekao je. Zastao je kraj krila kao maslačak žutog
Mačeta, na samom završetku proizvodne trake, i otresao nevidljivu
trunku prašine sa britanske oznake oslikane na trupu aviona. „Vas
ovamo privlači to što smo dovoljno nalik vašoj prošlosti da biste
nas poznavali. Nema nedoumice oko toga kako stvari ovde
funkcionišu. Ovaj svet neće tako skoro nestati u plamenu. Možete
računati na to da ćete u vremenu Saunders-Viksena naići na velika
travnata uzletišta i dalje raštrkana po okolini, dirižable kako lete
tamo-amo, putnike koji uskaču u njih za par šilinga po vožnji,
motore i konstrukcije još uvek dovoljno jednostavne, dovoljno
proste da pilot na njima može da poradi sa par ključeva, zakrpi
eventualnu rupu parčetom tkanine i impregnacijom, a svoju diplomu
iz elektronike i fizike ostavi kod kuće."
„Ovde ne mogu da poginem u toku leta?"
„Moguće je, pretpostavljam." Govorio je kao da o tome nikada
ranije nije razmišljao. „Desi se poneki sudar, s vremena na vreme.
Međutim, izgleda da nema mnogo povređenih." Lice mu se
razvedrilo. „Mi volimo da mislimo da je to zbog toga što pravimo
tako dobre mašine."
 Proveo me je kroz vrata hangara, i u sledećem trenutku žmirkali
smo na sunčevoj svetlosti. Bio je to prizor koji mi se urezao u
pamćenje ali ga istovremeno i probudio, kao da sam ranije već bio
ovde.
Na parkingu, beličasti beton nadvladala je trava, zelena kao
more koje zapljuskuje beli kamen u zatonu. Pružala se oko nas kao
ogromna kvadratna poljana, a u daljini se to zelenilo blago talasalo,
ispresecano farmama, sa hrastovima u cvatu.
Bio je to raj za pilote. Ma u kom pravcu da je duvao vetar,
ispod točkova bi se našla meka trava za sletanje. Ovo je bila istorija
pre pronalaska uskih pisti pod bočnim vetrom, uživanje za oko i
dušu.
Na aerodromu mora da je bilo oko dvadesetak Mačića, većina
njih starije mašine koje su još uvek radile a sada bile na održavanju,
dok su neke bile tek sišle sa proizvodne trake i čekale pilota radi
svog prvog probnog leta. Na trupu jednog pisalo je ,Škola letenja
Saunders-Viksen', u dve kabine smeštali su se instruktor i polaznik,
instruktor je polazniku dodavao savijenu avio-kartu. Na samom kra-
ju reda, stajao je elegantni dvokrilac sa jednom kabinom, naspram
koga su avioni za trening izgledali majušno. To mora da je Carica.
Najbliži nama, međutim, bio je jedan od poslednjih modela iz
serije Mačića, otvorenog poklopca za motor, a pod njim je
mehaničar upravo bio završio sa podešavanjem karburatora i
odnosio svoju kutiju sa alatom.
Stajao sam sa Hotornom i čekao da motor zabruji, uživajući u
tom jutru i tom trenutku.
„Hoćeš li da zavrtiš par puta?", upitao je pilot iz kabine.
Bio je to zaista lep avion, beo kao čipka, sa zlatnim slovima V
poredanim pri gornjoj površini vodoravno kao strelice. Na repnom
delu trupa stajala je registracija: G-EMLF.
„Zahvatiću osam lopatica", reče mehaničar, hvatajući jednu
lopaticu crnog drvenog propelera. „Je l' isključen?"
„Isključen je", rekao je pilot.
Okrenuo je rukom propeler, u pravcu kazaljke na satu.
„Naši motori rade na drugačiji način od vaših", reče Hotorn
gotovo šapatom, želeći da objasni ono što bi meni kao posetiocu
moglo izgledati neobično. I odmah zatim se ispravio. „Ne mislim
naši Saunders-Viksen motori naravno, mislim na naše britanske."

Klimnuo sam glavom, čovek mi je bio simpatičan zbog ovoga

što je rekao. Bilo mu je očigledno stalo do toga da se izražava tako
da ga onaj ko ga sluša pravilno razume.
„Kada budeš spreman, kreni", uzviknuo je mehaničar.
„Kontakt!" Pod pilotovom rukavicom začuo se metalni zvuk
okretanja prekidača.
 Jednim žustrim pokretom mehaničar okrete propeler, potom iz
jednog cilindra poče da izlazi uljani dim, pa iz drugog, još dva-tri
tiha obrtaja, zatim su tri cilindra bila aktivirana, pa sva četiri,
plavo-sivi dim je izlazio pozadi, u pramenovima, u spiralnom
vazdušnom kovitlacu.
Posmatrao sam pilota sa kožnom kacigom kako klima glavom
mehaničaru i diže palac uvis da bi se zahvalio za dobar start, dok se
ubrzana grmljavina stišavala u lagan rad motora koji je tu i tamo
gubio ritam usled sopstvene hladnoće.
Tog trenutka poželeo sam da se vreme pretvori u kristal, da se
zaustavi u ovom hladnom jutru, u tom nežnom zvuku mašine, u
najavi uzletanja a onda i leta preko ovog ljupkog predela, pa
ponovnog vraćanja aviona na zemlju, na šapat trave.
Poslušno, vreme je učinilo upravo to. Nije se sasvim
zaustavilo, ali se pretvorilo u sporo kretanje tokom koga sam
uživao u vazduhu, bojama, malom avionu. Posmatrao sam široki
disk propelera, svetlucanje beličastog sunčevog odsjaja, čuo zvuk
lakiranog drveta naspram hladnog vazduha, prigušenog laganim
ćaskanjem motora.
Evo je, razmišljao sam, ovoga trenutka posmatram magnetnu
privlačnost letenja. Jedan njen pol su crni gvozdeni motor i krila
od tkanine koje je lako dotaći. Drugi su život i slobodno nebo, dah
duše na našim rukama. Tog trenutka video sam ih oba, osetio kako
njihova začaranost vuče moje telo. Dođi, šaputati su, ti umeš da
letiš!
Poželeo sam da zauvek ostanem u okviru te slike.
Sasvim usporeno, mehaničar se vratio do kabine, i dve glave se
nadviše nad tablu sa instrumentima. Onda se zvuk postepeno
pojačavao, gušio napred, malo Mače se naprezalo protiv
podmetača pod svojim točkovima, šuštanje vazduha u propeleru
gubilo se pod ozbiljnim naporom motora pri tri četvrtine brzine.
Dugo je radio pri toj brzini, oštri naleti vetra šibali su beli
mehaničarev kombinezon, crna slova SAUNDERS-VIKSEN
između njegovih ramena zgužvala su se u mrlju.
Najzad je mehaničar klimnuo glavom i motor se utišao do lera,
četiri cilindra su bila zagrejana i potpuno probuđena, više nije bilo
preskakanja ritma.
Nakon jednog minuta motor se iznenada ugasio, propeler se
okretao sam od sebe nekoliko dugih sekundi, čuo se prigušeni
zveket nauljenih klipnjača u motoru koje usporavaju da bi se,
najzad, sasvim zaustavile.
Pilot je skinuo kacigu, da bi lakše učestvovao u razgovoru.
Tamna kosa je u slapovima pala niz ramena kada je zabrinuti ženski
g!as zapitao mehaničara za njegovu procenu.
Trepnuo sam, toliko je prizor bio neočekivan. „Ovo nije raj,
zar ne, Hotorne?"
„Nije ni daleko od njega", rekao je, „ako volite avione."
Koračali smo ka belo-zlatnom trenažnom avionu.
„Koliko ljudi iz mog vremena... iz drugih vremena, dolazi
ovamo?"
Pogledao je naviše za trenutak, pokušavajući da proceni.
„Prilično malo, zapravo. Oni koji vole da zamišljaju, koji uživaju da
se igraju, oni ovamo prelaze prilično lako. Naravno, kao što znate,
svaki put sve je lakše i lakše."
,,I svi su oni letači?"
„Većina. To se da i očekivati, naravno. Daksford je grad za
letače, naročito zbog Saunders-Viksena i aerodroma koji su mu na
pragu. Ako čovek voli more, pretpostavljam da bi se pojavio oko
Portsmuta, Kopenhagena, Marseja." Slegnuo je ramenima. „Nikome
nije potreban pasoš. Može da dođe ko god hoće, kome god se ovde
dopada. Neki odluče i da ostanu..." Pustio je da rečenica ostane
nedovršena.
„Onda kada kod kuće postane previše teško?"
„Ne bih ja to baš tako rekao. Nakon nekog vremena, više im se
dopadne ovde. Može biti da je stvar u klimi."
Dobacio sam mu oštar pogled i video njegov osmeh.
„Da li Vi ikada posećujete naše vreme, Derek?"
Nasmejao se. „Nikada. Previše sam mekan, rekao bih, za tu
vašu gužvu."
Umesto da prekine razgovor u blizini već zagrejanog Mačeta,
okrenuo se natrag ka hangaru i prošao pored proizvodne trake.
Niko na nas nije obraćao pažnju. „Tek smo započeli naš obilazak",
rekao je. „Ova kompanija ima odeljke kakve ne možete ni da
zamislite. I ja sam ih još uvek otkrivam."
„Još uvek ih otkrivate?"
„Mi proizvodimo avione pre svega, ali smo u priličnoj meri i
servisno pređuzeće."
Nastupila je dugačka pauza, čekao sam da nastavi.
„...servisno preduzeće i...", želeo sam da ga podstaknem na
dalju priču.
„Mi rešavamo probleme."
„Probleme vezane za dizajn aviona."
„Da, ali ne samo te. Druge probleme."
Nakon novog trenutka tišine, rekao sam ,,A ja ću to morati
kleštima da iščupam iz Vas."
„Verovatno."
Otvorio je vrata i propustio me, bili smo opet u dugačkom
hodniku koji je vodio do prijemnog odeljenja, buka proizvodnog
pogona je jenjavala. Većina letelica na slikama duž zida bila mi je
poznata. Sve su bile Saunders-Viksen modeli.
„Biće puno vremena za otkrivanje", rekao je najzad. „Osim
ukoliko planirate da se ne vraćate. A u tom slučaju nema ni svrhe
otkrivati, zar ne?"
Sada se zaustavio ispred vrata sa slovima CAD. „Samo
trenutak", reče. „Pronaći ću Vam Vašeg novog vodiča, za fazu
dva."
Dok sam čekao, proučavao sam slike. Evo je, slika na kojoj je
Pajper Kab, potpuno isti kao moj, ista jarko žuta, i naziv: Saunders-
Viksen K-1 Cikadi.

Pomno sam posmatrao ali nisam mogao da uočim nijednu

razliku, osim što sam znao da se tu ispod poklopca motora ne nalazi
motor Kontinental kao u mom Kabu. Da mi je Hotorn rekao da
Čikadi radi na Grivsovog Bambl-Darta, ne bih ni trepnuo.
U neko vreme i on se pojavio. „Izgleda da gospođica Bristol
nije u blizini", rekao je. „Žao mi je"
Poveo me je ka prijavnici.
„Moja poseta je završena, svidelo se to meni ili ne?"
,,S obzirom da Vam je ovo tek prva poseta, potrajali ste prilično
dugo", rekao je šaljivim glasom. „Toliko je toga novog, umorićete
se, izbledećete uskoro. Nemate razloga za brigu. Svakog sledećeg
puta možete ostajati sve duže, ako želite."
Propustio me je da prođem prvi, bili smo opet u prijavnici.
Na pultu je stajala mala pletena korpa sa bombonama za
posluženje.
„Postoji li ovde neki momak po imenu Gejns?", upitao sam.
„Da, naravno", rekao je Hotorn iznenađeno. „Da li poznajete
Jana?"
Skinuo sam jaknu i vratio je svom domaćinu. „On ima neki
projekat?"
„Pa zapravo ima. To je zasada ideja, prilično ingeniozna, zaista,
prilično jednostavna. Obojeno svetlo duž piste, nagnuto pod uglom
da ukaže na previše nisko sletanje. Demonstrirao ju je baš pre neki
dan pred direktorima kompanije. Svi su bili vrlo zadovoljni
gospodinom Gejnsom. A on je bio srećan kao dete."
Posegao sam rukom da uzmem bombonicu sa pulta, ali to nije
bio slatkiš. Bio je to bedž, logo kompanije Saunders-Viksen.
Mesingani oval, sa horizontalnim propelerom preko sredine.
Zgodna stvarčica, pomislih, da me podseća na ovo mesto, da mi
bude lakše da se opet vratim ovamo.
„Smem li?"
Devojka iza pulta klimnu glavom. „Naravno. Ali ako ste sa
druge strane, gospodine, to verovatno neće preći sa Vama. Ništa ne
prelazi. Samo misaone stvari." Nasmešila se. „Tako mi barem kažu.
Ja se u to ne razumem."
„Nikada niste bili sa one strane?"
Ona odmahnu glavom. „U Daksfordu rođena i odrasla." A onda
samouvereno reče: ,,I učim da letim!"
„Da li biste želeli da Vas ispratim kroz vrata?", reče Hotorn.
„Neki žele, neki ne. Neki žele da vide koliko daleko mogu da odu
onom stazom pre nego što iščeznu. Čudo jedno kakve sve trikove
izvodi naš um."
„Pokušaću sam", rekao sam. „Bićete ovde kada sledeći put
dođem? Ili ćete svi biti drugačiji?"
„Možete biti mirni. Bićemo to mi. Naravno, jedva da ste i
videli ovo mesto. Vrh ledenog brega, kako vi to kažete? Mi smo
prilično velika organizacija, pravo da Vam kažem."
„Sledeći put", rekao sam. „Do tada..." Čvrsto sam stisnuo bedž
u svojoj ruci. Ako mora da bude izgubljen to neće biti zato što sam
ga ja ispustio. Okrenuo sam se i prošao kroz vrata kroz koja sam
ušao pre manje od sat vremena, a čudna toplina prođe kroz mene.
Dopadalo mi se ovo mesto. Jako mi se dopadalo.
Koliko daleko ću uspeti da odem? Izašao sam ispod
natkrivenog prolaza, niz stepenice, koraci škripe po šljunku na
parkingu. Osvrnuo sam se i još jednom pogledao zgradu, da bih je
učvrstio u svom umu. Džinovski hangar, kancelarije jedna iznad
druge, malo udaljene od uzletišta.
Video sam tako malo, pomislih. Prijavnicu, hodnik, hangar,
parkiralište. Jedan kratak pogled na okolinu. Zašto ona nije bila
tamo, Laura Bristol, nakon što mi je ponudila da me provede
unaokolo?
 Koliko ljudi radi za ovu kompaniju, i čime se oni bave?
Uslužna organizacija, rekao je Hotorn. Koja vrsta usluge? Dizajn
aviona, da. Šta još?
Stigao sam do brežuljka sa koga se video aerodrom. Belo-
zlatasto Mače je sad imalo spušten poklopac na motoru, motor je
opet radio, zbog daljine je zvučao kao šapat i sada se avion kretao
ka travi, spremajući se za svoje prvo uzletanje.
Prizor nije bledeo. Natenane sam pogledao oko sebe. Sledeći
put, razmišljao sam, i ja ću leteti.
Dubok udah, da opustim telo. Drugi, da opustim svoj um.
Sledeći, da...
„Ričarde!" Ženski glas, kroz daljinu. „Ričarde, sačekajte!"
Pogledao sam niz stazu. Laura Bristol je stajala kod voznog
parka, i kada sam se sasvim okrenuo ka njoj, mahnula je. „Samo
jedan minut?", pozvala me je. Susreli smo se kod žive ograde uz
stazu ka hangaru. „Žao mi je što malopre nisam bila u kancelariji",
rekla je. „Bio je neki sastanak. Jako bih volela da sam mogla da
Vas provedem unaokolo."
„Hvala Vam", odvratio sam. „Jako bih voleo da ste me
proveli. Sledeći put?"
„Potreban mi je Vaš savet", reče. „Imate li malo vremena?"
„Koliko god vremena treba, sve dok mi to omogućava da
ostanem", odgovorio sam. Kakvo uživanje, razmišljao sam, biti
pozvan da malo duže a ne samo na trenutak, posmatram te tamne
oči.
„Biću kratka", rekla je. „Kompanija mi je ponudila da
dizajniram disk pod delimičnim pritiskom. Sve je to vrlo
uzbudljivo, ali sam se pitala da li Vi... Vi ste bliži tom vremenu.
Zanima me da li Vi mislite da je to dobra ideja."
„Disk pod delimičnim pritiskom? Bojim se da mi to ne zvuči
baš mnogo poznato."
Moje neznanje je nije obeshrabrilo, već je požurila da mi
objasni o čemu se radi. „To je sistem putovanja kroz prostor.
Pritisak se kontroliše na površini diska, a atmosfera ga gura ka
području niskog pritiska. Čovek može da se kreće veoma velikom
brzinom, a da nije ograničen brzinom zvuka pošto se mašina
zapravo ne kreće kroz vazduh već kroz delimični vakuum u svom
središnjem..."
Videla je pogled u mojim očima i zaustavila se. „Suština
ionako nije u tome", rekla je. „Suština je da mi je ponuđen posao
u odeljku kompanije koji se nalazi nekoliko vekova u budućnosti.
On je međutim paralelan sa Vašim vremenom, pa bih volela da
znam da li Vam se dopada, to vreme u kojem živite? Pokazali su
mi delić tog sveta, i sve je to prilično uzbudljivo, ali tu je uključeno
dosta tehnologije a moram reći da na nju nisam baš naviknuta."
Trebalo bi da sam bio u stanju da joj kažem barem nešto o
prednostima i slabostima života sa višom tehnologijom no što
postoji u Daksfordu, ali progovorio sam pre no što se razum setio
učtivosti.
„Nemojte da idete", rekoh.
Oči su joj se raširile, glavu je nagnula na jednu stranu, usne su
joj se razdvojile usled iznenađenja. „Nisam tražila da odlučite
umesto mene, Ričarde. Nadala sam se da ćete moći..."
„Bilo je to budalasto s moje strane", rekao sam. „Oprostite."
Tragao sam za objašnjenjem, izgovorio ga u dahu. „Laura, ja sam
begunac od tehnologije. Zbog toga sam ovde. U svetu iz koga
dolazim, moj mali Kab je star gotovo sedamdeset godina, on je
antikvitet. Sve drugo..."
Klimnula je glavom. Da li je bilo potrebno da dalje govorim?
„To je dobra prilika", rekla je.
„Za šta?", upitao sam. „Dobra prilika...?"
„Za učenje. Rast. Promenu."
„Vi letite na Mačetu, zar ne?"
Potvrdila je glavom, zbunjena. „Kompanija je zaista
zainteresovana da nas nauči da letimo. Dobila sam A dozvolu pre
godinu dana."
,,I tako Vi odete u dvadeset treći vek, dizajnirate sisteme za
diskove koji se kreću hiperbrzinom. Gde je tu vetar?"
Proučavala je moje lice.
„Nedostajaće Vam", rekao sam. „Zvuk četiri cilindra i drvenog
propelera, zvuk vetra u zategama. A nedostajaće Vam i ljudi
odavde, oni koji poznaju tu muziku, oni koji su je stvorili."
,,A ako ostanem, upitaćete, ako ne odem u taj vek, da li će mi
nedostajati tehnologija?" Tamne oči nisu napuštale moje.
„To bih upitao."
Dodirnuo nas je laki povetarac, pokrenuo travu, poravnao je
nežno, umirio. Umirio je i nju.
„Čovek čezne za onim što mu je uskraćeno", rekla je.
„Savet Vam uopšte nije bio potreban, zar ne, Laura?"
,,O, ne, niste u pravu", brzo je rekla. A onda je zastala,
zamišljena. „Bili ste mi od velike pomoći. Neću to zaboraviti." Na
moje veliko iznenađenje, zakoračila je ka meni i poljubila me u
obraz.
Nisam posrnuo, ali sam se osetio kao da jesam, kao da sam se
okliznuo i pao sa grane nekog začaranog drveta. Neozleden od
pada, otvorio sam oči.
Ugalj u kaminu pretvorio se u sivo paperje ispod rešetke. Stari
sat je otkucavao. Nije bilo prošlo ni sat vremena.
Napolju je počela kiša, zajedno sa noći. Moja pesnica, čvrsto
stegnuta oko bedža kompanije, bila je prazna. Za razliku od mog
srca, neobično punog.
Laura Bristol će doneti odluku kakvu odabere, razmišljao sam, i
šta god to bude bilo, biće to pravi izbor za nju. Približio sam se
kaminu, stavio jedan komad drveta preko uglja.
Za četrdeset godina letenja sreo sam hiljade pilota, i još hiljade
njih koji vole nebo. Koliko ih je pre mene pronašlo ovo mesto?
Koliko je njih koji se sada i ovde iskradaju u Saunders-Viksen
samo zabave radi, prelaze lagano preko vremenske granice da bi
leteli po vazduhu daleko jednostavnijem od našeg, pod drugačijim
suncem, da bi radili na letilicama koje ne postoje u našem vremenu,
da bi se našli sa prijateljima i ljubavima koji im ovde nedostaju?
Kako bih znao gde su bili, osim ako mi to oni sami ne bi rekli?
Preklapajući ovu sobu, odmah uz ovaj minut, lebdi mestašce
Daksford slobodno od ratova. Bez obzira šta će se dogoditi u mom
dvadeset prvom veku, samo tri daha dalje stoje hangari Avio kom-
panije Saunders-Viksen, Ltd. sigurne u svojoj 1923, prošlosti koja
čeka da postane moja budućnost onog trenutka kada u sebi oživim
to putovanje. Tamo bivstvuju Derek Hotorn i Laura Bristol i
brojni drugi koje još nisam sreo, inženjeri i poslovni ljudi,
konstruktori i letači, od kojih još mnogo imam da učim.
Hotorn je bio u pravu. Nezgodan je ovaj naš svet, nije za
mekušce.
 Ali, pomislio sam, drago mi je što sam pronašao tu njegovu
zemlju. Drago mi je što imam izbora.

skeniranje, OCR, prelom:

BABAC