Viktor Peljevin Empire V PDF

Viktor
PELJEVIN
EMPIRE
V
S RUSKOG PREVELA
Natalija Nenezić
NASLOV ORIGINALA
Виктор Пелевин, Empire 'V'
Parna lokomotiva je mudro napravljena
ali ona toga nije svesna, i kakav
bi smisao bio napraviti lokomotivu
ako na njoj ne bi bilo mašinovođe?
O. Mitrofan Serebrjanski
BRAMA
Kada sam došao k sebi, oko mene je bila velika prostorija uređena starinskim
nameštajem. Atmosfera je bila čak pomalo antikvarna – orman sa ogledalom
prekriven izrezbarenim zvezdama, neobični sekreter, dva platna s aktovima i
mala slika mladog Napoleona u borbenom dimu. Jedan zid zauzimala je vrlo
elegantna kartoteka od karelijske brezovine, koja se uzdizala sve do plafona.
Na njenim fiokicama bile su tablice sa raznobojnim natpisima i oznakama, a
pored nje su se nalazile merdevine.
Shvatio sam da ne ležim, kao što bi trebalo da bude sa čovekom koji
dolazi k svesti, već stojim. Nisam padao zato što su moje ruke i noge bile
čvrsto privezane za švedske merdevine. Naslutio sam da se radi o švedskim
merdevinama opipavši prstima drvenu prečku. Druge prečke upirale su mi se
u leđa.
Naspram mene, na maloj crvenoj sofi sedeo je čovek u crvenom ogrtaču i
sa crnom maskom. Maska je po svom obliku podsećala da li na cilindar
natučen do ramena ili kartonski šlem psa-viteza iz filma „Ledena bitka“. U
predelu nosa nalazila se oštra izbočina, na mestu očiju – dve ovalne rupe, a u
oblastu usta – pravougaoni prorez prikriven crnom krpicom. Otprilike tako su
izgledali srednjovekovni doktori na gravirama koje su prikazivale kugu u
Evropi.
Nisam se čak ni uplašio.
– Dobar dan – rekao je čovek sa maskom.
– Dobar dan – odgovorio sam, s mukom razdvojivši usne.
– Kako se zoveš?
– Roman – rekao sam.
– Koliko imaš godina?
4 Viktor Peljevin |
– Devetnaest.
– Zašto nisi u vojsci?
Nisam hteo da odgovorim na pitanje, pomislivši da je to šala.
– Molim te izvini zbog izvesne teatralnosti situacije – nastavio je čovek sa
maskom. – Ako te boli glava, sad će sve proći. Uspavao sam te specijalnim
gasom.
– Kakvim gasom?
– Onim koji se koristi protiv terorista. Ništa strašno, sve je već prošlo.
Upozoravam – ne viči. Besmisleno je vikati. Rezultat će biti samo jedan –
dobiću migrenu, i razgovor će biti pokvaren.
Nepoznati je imao dubok samouveren glas. Krpica koja je pokrivala usta
klatila se kada je govorio. – Ko ste vi?
– Zovem se Brama.
– A zašto imate masku?
– Iz više razloga – rekao je Brama. – Ali to je samo u tvoju korist. Ako naši
odnosi ne budu išli željenim tokom, moći ću da te pustim bez straha, jer nećeš
znati kako izgledam.
Osetio sam veliko olakšanje, čuvši da namerava da me pusti. Ali te reči su
mogle biti zamka.
– Šta hoćete? – pitao sam.
– Hoću da se u jednom veoma važnom delu mog tela i istovremeno mog
duha probudi živo interesovanje za tebe. Ali to, vidiš li, može da se desi samo u
slučaju ako si ti čovek blagorodnog aristokratskog porekla…
„Manijak – pomislih. – Najvažnije je da se ne nerviram… Da mu odvlačim
pažnju razgovorom…“
– Zašto baš blagorodnog aristokratskog porekla?
– Kvalitet crvene tečnosti u tvojim venama ima veliku ulogu. Šanse nisu
velike.
– A šta znači živo interesovanje? – upitao sam. – Misli se, dok sam još živ?
– Smešno – reče Brama. – Čini mi se da rečima ništa neću postići.
Potrebna je demonstracija.
Ustavši sa sofe, prišao mi je, skinuo crnu krpicu koja mu je zatvarala usta i
sagnuo se prema mom desnom uhu. Osetivši tuđ dah na svom licu, ja sam se
stegao – svakog časa trebalo je da se desi nešto mrsko.
„Sam sam došao u goste – pomislih. – Šta mi je to trebalo?“
Ali ništa se nije desilo – kratko vreme je disao pored mog uha, a zatim se
Brama okrenuo i pošao natrag na sofu.
– Mogao sam da te ugrizem i za ruku – rekao je. – Ali ruke su ti, nažalost,
vezane i otečene. Zato efekat ne bi bio isti.
| EMPIRE V 5
– Vi ste mi i ruke vezali.

– Da – uzdahnu Brama. – Verovatno sam dužan da se izvinim za učinjeno
– slutim da to deluje prilično čudno i ružno. Ali sada će ti sve biti jasno.
Smestivši se na sofu, on se zagledao u mene, kao da sam slika u
televizoru, i nekoliko sekundi me je proučavao, ponekad cokćući jezikom.
– Ne brini – rekao je – ja nisam seksualni manijak. U tom pogledu možeš
biti miran.
– A ko ste vi?
– Ja sam vampir. A vampiri nisu perverznjaci. Ponekad se prave da jesu.
Ali oni imaju potpuno drugačije interese i ciljeve.
„Ne, nije perverznjak – pomislio sam. – To je ludi perverznjak. Treba
neprekidno govoriti kako bih mu odvlačio pažnju…“
– Vampir? Vi pijete krv?
– Ne baš u čašama – odgovori Brama – i nije da se na tome zasniva moja
samoidentifikacija… Mada ima i toga.
– A zašto je pijete?
– To je najbolji način da se upoznaš s čovekom.
– Kako to?
Oči u ovalnim rupama maske su nekoliko puta trepnule, i usne pod crnom
krpicom rekoše:
– Nekada dva drveta koja su rasla na zidu, limun i narandža, nisu bila
prosto drveće, već kapija volšebnog i tajanstvenog sveta. A onda se nešto
desilo. Kapija je nestala, a umesto nje su ostala samo dva pravougaona
komada tkanine koji su visili na zidu. Nestala je ne samo kapija, nego i svet u
koji je ona vodila. I čak je i strašni leteći pas koji je čuvao ulaz u taj svet postao
prosto pletena lepeza sa tropskog odmora…
Reći da sam bio iznenađen – znači ne reći ništa. Bio sam preneražen. Te
reči, koje bi bilo kome delovale kao potpuna abrakadabra, bile su najveća tajna
mog detinjstva. Najčudnije je bilo to što je tim rečima to mogao da formuliše
samo jedan čovek na celom svetu – ja sam. Dugo sam ćutao. Onda nisam
izdržao.
– Ne razumem – rekao sam. – Dopustimo, mogao sam da ispričam o
slikama kada sam bio bez svesti. Ali o tom volšebnom svetu iza kapije nisam
mogao da ispričam. Zato što ga nikada nisam tako nazivao. Iako ste vi sada
rekli i ja vidim da je sve čista istina, da. Tako je i bilo…
– A znaš li zašto se sve tako desilo? – upita Brama.
– Zašto?
6 Viktor Peljevin |
– Volšebni svet, gde si nekada živeo, smišljao je zrikavac koji se skrivao u

travi. A onda je došla žaba koja ga je pojela. I ti više nisi imao gde da živiš, iako
je u tvojoj sobi i dalje sve bilo kao i pre.
– Da – rekao sam smušeno. – I to je istina… Vrlo tačno rečeno.
– Seti se nekog predmeta – reče Brama – za koji znaš samo ti. Bilo kog. I
postavi mi pitanje. Takvo na koje samo ti možeš da daš odgovor.
– Dobro – rekao sam i zamislio se. – Evo, recimo… Kod mene u kući je
visila lepeza – upravo ste je pominjali. Kako je ona bila pričvšrćena za zid?
Brama je zatvorio oči u prorezima maske.
– Zalepljena. A lepak je bio namazan u obliku slova „X“. Pri čemu se ne
radi prosto o krstiću, nego upravo o slovu „X“. Imao se u vidu pravac kuda je
trebalo da ode mama koja je okačila lepezu iznad kreveta.
– Kako…
Brama podiže dlan.
– Sačekaj. A zalepio si je zbog toga što je lepeza počela da ti liči na psa-
vampira, koji te noću ujeda. To je, naravno potpuna koještarija. I čak je
uvredljivo prema pravim vampirima.
– Kako ste to saznali?
Brama je ustao sa sofe i prišao mi. Podigavši prstom crnu krpicu, on
otvori usta. Zubi su mu bili tamni od cigareta, ali čvrsti i jaki. Nisam video ništa
neobično, samo su očnjaci možda bili nešto belji od ostalih zuba. Brama podiže
glavu tako da mogu da vidim njegovo nepce. Tamo je bila nekakva čudna
talasasta membrana narandžaste boje – kao fragment stomatološkog mosta
zalepljen za desni.
– Šta je to? – upitao sam.
– Tamo je jezik – reče Brama naglasivši tu reč.
– Jezik? – ponovio sam.
– To nije ljudski jezik. To je duša i suština vampira.
– Njime vi sve prepoznajete?
– Da.
– A kako se može prepoznavati jezikom?
– Nema svrhe objašnjavati. Ako hoćeš to da shvatiš, moraš sam da
postaneš vampir.
– Nisam siguran da to želim. Brama se vratio na svoju sofu.
– Vidiš, Roma – rekao je – svima nama upravlja sudbina. Ovamo si došao
sam. A ja imam vrlo malo vremena.
– Nameravate da me podučavate?
– Ne ja. Učitelj nije ličnost vampira, nego njegova priroda. A podučavanje
se sastoji u tome da učitelj ujeda učenika. Ali to ne znači da svaki čovek koga
| EMPIRE V 7
ujede vampir i sam postaje vampir. Kako kažu u lošim dimovima, he-he, to se
dešava samo u lošim filmovima…
Nasmejao se sopstvenoj šali. Pokušao sam da se osmehnem, ali ispalo je
prilično loše.
– Postoji poseban ugriz – nastavio je – na koji je vampir sposoban samo
jednom u životu. I samo u slučaju ako jezik to hoće. Po tradiciji, to se dešava na
dan letnje dugodnevice. Ti odgovaraš. Moj jezik će preći u tebe.
– Kako to – preći?
– U bukvalnom smislu. Fizički. Moram da te upozorim da će boleti. I
odmah a i posle. Kao posle ujeda zmije otrovnice. Ali postepeno će sve proći.
– A možete li da nađete sebi drugog učenika? Na te reči nije obratio ni
najmanje pažnje.
– Mogao bi privremeno da izgubiš svest. Tvoje telo će se udrveniti. Možda
ćeš imati halucinacije. Ali, možda i nećeš. Ali jedno će se sigurno desiti.
– Šta?
– Setićeš se čitavog svog života. Jezik će se upoznavati s tvojom prošlošću
– on mora da zna sve o tebi. Kažu da se nešto slično dešava kada čovek tone.
Ali ti si još sasvim mlad, i nećeš dugo tonuti.
– A šta ćete za to vreme raditi vi? Brama je nekako čudno huknuo.
– Ne brini. Ja imam dobro razrađen plan akcije.
Na te reči zakoračio je ka meni, ščepao me rukom za kosu i sagnuo glavu
prema mom ramenu. Očekivao sam da će me ujesti, ali umesto toga ujeo je
sam sebe – za prst. Njegov zglob na ruci je naglo oblila krv.
– Ne mrdaj – rekao je – bolje je za tebe.
Pogled na krv me je uplašio, i ja sam ga poslušao. Prineo je krvavi prst
mom čelu i na njemu nešto napisao. A zatim je bez ikakvog upozorenja zario
zube u moj vrat.
Povikao sam, tačnije, zamukao – držao je moju glavu tako da nisam
mogao da otvorim usta. Bol u vratu je bio neizdrživ – kao da mi je ludi zubar
zario u vilicu svoju električnu bušilicu. U jednom trenutku sam mislio da je
stigla smrt, i ja sam se pomirio sa njom. I odjednom se sve završilo – pustio me
je i ja sam odskočio. Osećao sam krv na svom vratu i obrazu; krvlju je bila
umrljana i njegova maska i krpica koja je pokrivala usta.
Shvatio sam da to nije moja krv, nego njegova sopstvena – tekla je iz
njegovih usana po vratu, po grudima, po njegovom crvenom ogrtaču i u gustim
kapima padala na pod. S njim se nešto desilo – moglo bi se pomisliti da su ujeli
njega a ne mene. Teturajući se, on se vrati na svoju crvenu sofu, sede na nju i
njegove noge počeše brzo da se trzaju napred-nazad po parketu.
8 Viktor Peljevin |
Setio sam se filma Tarkovskog „Andrej Rubljov“ gde su prikazivali

starinsko kažnjavanje – monahu su sipali u usta tečni metal. Sve vreme pre
egzekucije monah je strašno proklinjao svoje dželate, ali nakon što su mu
sipali metal u grkljan, nije više izgovorio ni reč, samo se trzao čitavim telom.
Najstrašnije je bilo upravo njegovo ćutanje. Isto tako strašnim učinilo mi se i
ćutanje mog sagovornika.
Ne prestajući da trza nogama, on gurnu ruku u džep mantila, izvadi mali
niklovani pištolj i brzo ispali metak sebi u glavu – u bok cilindrične maske koja
mu je skrivala lice. Njegova glava se zanjiha s jedne strane na drugu, ruka s
pištoljem pade na sofu i on se ukoči.
Tada sam osetio u svom vratu, ispod vilice, nekakav pokret. Nije bolelo –
kao da su mi dali anesteziju – ali je bilo jezivo. Već sam gubio svest, i ono što se
dešavalo osećao sam sve slabije. Nezadrživo me je vuklo u san.
Brama je govorio istinu. Počela je da mi se pričinjava prošlost – kao da
sam u glavi otkrio malu udobnu bioskopsku salu gde je počeo da se prikazuje
dokumentarni film o mom detinjstvu. Kako čudno, mislio sam, pa od samog
početka plašio sam se upravo vampira…
SUNČANI GRAD
Od rođenja sam živeo sa majkom u Moskvi, u zgradi sindikata dramaturga kod

metro stanice „Sokol“. Zgrada je pripadala najvišoj sovjetskoj kategoriji – od
cigle, mnogospratna, i nekako zapadnog tipa. U takvima je živela
nomenklatura CK i izabrani slojevi sovjetske duhovne elite – unaokolo je uvek
bilo mnogo crnih volgi sa rotaljkama a na stepeništima su se u izobilju sretali
opušci najboljih američkih cigareta. Majka i ja smo imali mali dvosoban stan,
nalik na one koji se u zemljama zalazećeg sunca nazivaju one bedroom.
Upravo u toj bedroom sam i odrastao. Moju sobu arhitekta je zamislio kao
spavaću – bila je mala i duguljasta, s malim prozorom, iz kojeg je pucao vidik
na parking. Nisam mogao da je uređujem po svom ukusu; majka je odabrala
boju tapeta, odlučivala gde treba da stoji krevet a gde sto, i čak određivala šta
će da visi na zidovima. To je dovodilo do skandala – jednom sam je nazvao
„malom sovjetskom vlašću“, posle čega nismo razgovarali nedelju dana.
Veću uvredu od tih reči za nju je bilo nemoguće smisliti. Moja majka,
„visoka, mršava žena s ocvalim licem“, kako ju je jednom prilikom opisao
pozorniku sused-dramaturg, nekada je pripada disidentskim krugovima. U
znak sećanja na to gostima se često pušta magnetofonski snimak, gde bariton
poznatog borca protiv sistema recituje razobličavajuće stihove, a njen glas
ispušta oštre replike iz drugog plana.
Bariton je deklamovao:
U metrou ubacuješ petaka,

Dvoje civila su ti za petama.
Votku kad kupuješ u prodavnici,
Dvoje civila stoje na ulici…
– Pročitaj ovo, o kurcu s obrvama i Solženjicinu! – dodavala je majka

mladim glasom.
Tako sam prvi put čuo psovku, koju su srećna deca iz vremena
perestrojke obično saznavala od kikotavih komšija iz spavaonice u vrtiću.
Svaki put kada smo to slušali, mama je objašnjavala da je psovka u ovom
10 Viktor Peljevin |
kontekstu opravdana umetničkom potrebom. Reč „kontekst“ bila je za mene

čak tajanstvenija od reči „kurac“ – iza svega toga naslućivao se tajanstveni i
preteći mir odraslih, u čijem pravcu sam plovio uz vetar promena koji je
duvao iz televizora.
Kaseta je bila snimljena mnogo godina pre mog rođenja; podrazumevalo
se da je majka napustila aktivnu borbu zbog braka, koji je bio krunisan mojim
dolaskom na svet. Ali majčina bliskost revolucionarnoj demokratiji, koja je
poput nemirne vatre osvetlila moje detinjstvo ostala je, reklo bi se,
neprimećena za sovjetski režim koji je zapao u senilnost.
Desno od mog kreveta zid su ukrašavale dve male slike. Bile su iste
veličine (široke četrdeset a visoke pedeset centimetara – prvo što sam izmerio
lenjirom iz kompleta „poklon za prvaka“). Jedna je prikazivala limunovo drvce
u žardinjeri, a druga – isto takvo narandžino. Razlikovali su se samo boja i
oblik plodova: izduženi žuti i okrugli narandžasti.
Tačno iznad kreveta visila je pletena lepeza u obliku srca. Bila je prevelika
da bi se njome rashlađivalo. U udubljenju između dva srčana brežuljka bila je
okrugla drška, koja je činila lepezu sličnom džinovskom letećem mišu sa
malom glavom. U sredini je bila obojena crvenim lakom.
Činilo mi se da je to leteći miš-vampir (čitao sam o njima u časopisu „Oko
sveta“) koji noću oživljava, a danju odmara na zidu. Ispijena krv videla se kroz
njegovu kožu kao kroz trbuh komarca, zato je u sredini lepeze bila crvena
mrlja.
Krv je, kako sam naslućivao, bila moja.
Razumeo sam da su ti strahovi – odjek priča kojih sam se naslušao u
letnjirn kampovima (iz smene u smenu one su se ponavljale bez izmena). Ali
košmari su me regularno primoravali da se budim u hladnom znoju. Na kraju
je došlo dotle da sam počeo da se plašim mraka – prisustvo psa-vampira
prostrtog na zidu bilo je fizički opipljivo i trebalo je uključiti svetlost da bih ga
naterao da ponovo postane lepeza od palminog lišća. Bilo je besmisleno žaliti
se majci. Zato sam se i ograničio na to da tajno od nje zalepim lepezu za tapete
lepkom „moment“. Tada je strah prošao.
Svoju prvu shemu univerzuma takođe sam doneo iz letniih kampova. U
jednom od njih video sam predivnu fresku: pijosnati disk zemlje ležao je na tri
kita u svetloplavom okeanu. Iz zemlje je raslo drveće, štrcali su telegrafski
stubovi i čak je jurio pored gomile jednakih belih zgrada veseli crveni tramvaj.
Na doksatu zemijinog diska pisalo je „SSSR“. Znao sam da sam se rodio baš u
tom SSSR, a onda se on raspao. To je bilo teško shvatiti. Ispadalo je da su kuće,
drveće i tramvaji ostali na svom mestu, a do na kojem su se oni nalazili je
nestalo… Ali ja sam još bio mali, i moj um se pomirio s tim paradoksom, kao
| EMPIRE V 11
što se mirio sa stotinama drugih. Tim pre što sam već počinjao da shvatam
ekonomsku osnovu sovjetske katastrofe: država koja je poslala dvojicu oficira
u civilu tamo gde se u normalnim državama dodeijuje naknada za nezaposlene
nije mogla drugačije da završi.
Ali to su bile treperave senke detinjstva.
Istinski sam zapamtio sebe od trenutka kada se detinjstvo završilo. To se
desilo kada sam na televiziji gledao stari crtani film: na ekranu je marširala
Kolona patuljaka, srećnih mališana iz sovjetskog stripa. Veselo mašući
rukama, patuljci su pevali:
Ali evo došla je žaba

Zelenkasti stomačić,
Zelenkasti stomačić,
Pojela skakavca, znaj.
On nije ni pomišljao,
Nikako nije očekivao
Nikako nije očekivao
Da takav će biti kraj.
Odmah sam shvatio o kom je skakavcu reč: bio je to mišićavi graditelj

novog sveta koji je mahao čekićem na starim plakatima, kalendarima i
poštanskim markama. Veseli patuljci odavali su Sovjetskom Savezu poslednji
pozdrav iz svog Sunčanog grada, do kojeg ljudi ipak nisu uspeli da pronađu
put.
Gledajući kolonu mališana, zaplakao sam. Ali nije se radilo o nostalgiji za
SSSR, kojeg se nisam sećao. Patuljci su marširali među ogromnim, dva i po
puta većim od sebe cvetovima-zvončićima. Ti ogromni zvončići odjednom su
me podsetili na nešto jednostavno i vrlo važno – što sam već zaboravio.
Shvatio sam da je nežni dečji svet, u kojem su svi predmeti delovali isto
tako veliki kao ti cvetovi, a srećnih sunčanih puteva bilo je isto toliko kao i u
crtanom, zauvek ostaje u prošlosti. On se izgubio u travi, gde je sedeo
skakavac, i bilo je jasno da ću ubuduće imati posla sa žabom – što dalje, sve
konkretnije…
Ona je zaista imala zelenkasti stomačić, a leđa su joj bila crna, i na svakom
uglu radila je njena mala blindirana ambasada, takozvana menjačnica. Odrasli
su verovali samo njoj, ali ja sam slutio da će jednom omanuti i žaba – a
skakavca više nećemo moći da vratimo…
Osim mališana iz crtanog, niko se čestito nije oprostio sa apsurdnom

državom u kojoj sam se rodio. Čak su se i tri kita na kojima je ona stajala
pravili da oni s tim nemaju veze, i otvorili su prodavnicu nameštaja (njihova
reklama vrtela se na televiziji – „postoje tri kita, sve ostalo je sujeta…“).
O istoriji svoje porodice nisam znao ništa. Ali neki od predmeta koji su me
okruživali nosili su na sebi pečat nečeg mračno-tajanstvenog.
Prvo, bio je to starinski crno-beli plakat, koji je prikazivao ženu-lavicu sa
čežnjivo zabačenim licem, obnaženim grudima i moćnim šapama sa
kandžama. Plakat je visio u hodniku, ispod minjon-lampe nalik na fenjer.
Lampa je davala malo svetlosti i u polutami je slika delovala magično i strašno.
Pretpostavljao sam da slično biće čeka ljude iz „grobnog praga“. Taj izraz,
koji je često ponavljala majka, utvrdio sam pre nego što sam počeo da shvatam
njegov smisao (tako složenu apstrakciju kao što je prestanak postojanja nisam
mogao da zamislim: činilo mi se da je smrt samo preseljenje u mesto kuda
vodi stazica između Sfinginih šapa).
Druga poslanica iz prošlosti bili su srebrni noževi i viljuške sa grbom: luk
i strela i tri ždrala u letu. Našao sam ih u kredencu koji je majka obično
zaključavala.
Izgrdivši me zbog radoznalosti, majka je rekla da je to grb baltičkih
barona fon Štorkvinkel. Od njih potiče moj otac. Moje prezime bilo je malo
manje aristokratsko – Štorkin. Majka je objasnila da je takva operacija s
prezimenom obična socijalna kamuflaža iz vremena vojnog komunizma.
Otac je otišao iz porodice odmah nakon mog rođenja; nikakve druge
informacije o njemu nisam uspevao da dobijem, ma koliko se trudio. Bilo je
dovoljno da započnem tu temu, i majka je postajala bleda u licu, palila je
cigaretu i govorila svaki put jedno isto – najpre tiho, a onda postepeno
prelazeći na krik:
– Izlazi napolje. Čuješ? Izlazi napolje, gade! Izlazi napolje, podlace!
Pretpostavljao sam da je to vezano za nekakvu mračnu i romantičnu
tajnu. Ali kada sam prešao u osmi razred, majka je prikupljala vlasničke
dokumente za stan, i ja sam saznao više o ocu.
On je radio kao novinar u velikim novinama; čak sam na internetu našao
njegovu kolumnu. S malom fotografijom iznad stupca teksta prijateljski je
gledao ćelavi čovek u okruglim naočarima, a tekst članka je objašnjavao da
Rusija nikada neće postati normalna država dok narod i vlast ne nauče da
poštuju tuđe vlasništvo.
Misao je bila pravedna, ali me iz nekog razloga nije dotakla. Možda je
stvar bila u tome što je otac često koristio izraze koje ja u ono vreme nisam
razumevao („plebs“, „odgovorne elite“). Osmeh na roditeljskom licu izazivao je
| EMPIRE V 13
u meni ljubomornu srdžbu: on očito nije bio upućen meni, nego odgovornim
elitama čije vlasništvo je trebalo da naučim da poštujem.
Završavajući školu, razmišljao sam o izboru profesije, U blistavim
časopisima i reklamama bili su jasni orjentiri na koje je trebalo usmeriti život,
ali su pak metode kojima je trebalo postići uspeh bile potpuno tajne.
– Ako količina tečnosti koja prolazi kroz cev u jedinici vremena ostaje ista
ili raste po linearnom principu – često je na časovima ponavljao nastavnik
fizike – logična je pretpostavka da novih ljudi pored te cevi neće biti još dugo.
Teorema je zvučala ubedljivo, i ja sam požeio da se udaljim od cevi što je
moguće više – umesto da jurim ka njoj zajedno sa ostalima. Odlučio sam da se
upišem na fakultet država Azije i Afrike, da naučim nekakav egzotični jezik i
da odem da radim u tropskim krajevima.
Priprema je bila skupa, i majka je odlučno odbila da plaća privatne
časove. Znao sam da nije stvar u njenoj škrtosti, već u oskudnosti porodičnog
budžeta, i nisam se bunio. Pokušaj da podsećam na oca završio se uobičajenim
skandalom. Majka je rekla da pravi muškarac treba od samog početka da se
probija sam.
Bilo bi mi drago da se sam probijam, stvar je bila u tome što nisam znao
kuda i kako. Mutna magla unaokolo nije se tome protivila, ali bilo je malo nade
da se u njoj pronđe put do para i svetlosti.
Pao sam već na prvom ispitu, na sastavu, koji smo iz nekog razloga pisali
na fakultetu za fiziku MGU. Tema je bila „Slika Otadžbine u mom srcu“. Pisao
sam o crtanom filmu gde su patuljci pevali o skakavcu, o prepolovljenom paku
sa rečju „SSSR“ i izvrnutim kitovima… Naravno, naslućivao sam da pri upisu
na tako prestižni fakultet ne treba govoriti istinu, ali nisam imao drugog
izbora. Uništila me je, kako su mi rekli, rečenica: „I ipak sam ja patriota – ja
volim naše surovo nepravedno društvo koje živi u uslovima večnog snega i
leda.“ Posle reči društvo trebalo je staviti zarez.
Za vreme oproštajne posete prijemnoj komisiji, video sam crtež koji je
visio na vratima, sa slikom veselog puža (on se, kao i otac na internetu,
očigledno smešio nekom drugom). Ispod crteža su bili stihovi starog
japanskog pesnika:
O, Pužu! Penji se na vrh Fuđžija,

Ne moraš da žuriš…
Izvadivši olovku, dopisao sam:

Tamo na vrhu Fudžija ionako je mnogo puževa.
To je bio moj prvi ozbiljni životni poraz. Odgovorio sam sudbini tako što
sam se zaposlio kao fizički radnik u samoposluzi u kraju.
Prvih nekoliko dana činilo mi se da sam zaronio na samo dno života i
postao neuhvatljiv za zakone socijalnog darvinizma. Ali uskoro sam shvatio da
nikakva dubina, nikakav geto ne spašava od tih zakona, pošto svaka ćelija
društvenog organizma živi po istini principima kao i društvo u celini. Čak se
sečam u kakvoj mi je situaciji to postalo jasno (tog trenutka balansirao sam na
ivici vidovitosti – ali to se razjasnilo mnogo kasnije).
Gledao sam engleski film „Dina“, gde su međuzvezdana putovanja
obezbeđivali takozvani navigatori, bića koja stalno uzimaju specijalni narkotik
i koja su se zbog njega pretvorila u nešto između čoveka i pterodaktila.
Navigator je širio svoja krila s opnama pokazujući pravac u prostoru i flotila
kosmičkih brodova pronosila se iz jednog dela kosmosa u drugi… Zamislio
sam da negde u Moskvi isto tako jezivo biće s opnama širi krila nad svetom.
Ljudi ništa ne primećuju i kao mravi puze za svojim poslom, ali nikakvog posla
oni više nemaju. Oni još ne znaju, ali oko njih je već druga vasiona i deluju novi
zakoni.
Ti zakoni delovali su i u svetu fizičkih radnika – u njemu je trebalo
pravilno (ne manje i ne više od određene norme) krasti, trebalo je imati štek,
trebalo je boriti se za mesto bliže nevidljivom suncu, pri čemu se ne boriti bilo
kako, nego uz pomoć pokreta osvećenih običajem. Uglavnom, svoj Fudži, pa
makar nevisoki i prljav, bio je i ovde.
Treba li govoriti da sam ponovo zaostao pri uspinjanju. Počeli su da me
stalno stavljaju u noćne smene i da me kleveću pred šefovima. Biti luzer među
fizikalcima bilo mi je nepodnošljivo, i kada je počelo drugo leto posle
završetka škole, napustio sam posao.
Dok sam imao novac zarađen u samoposluzi (uz ukradeno nije bilo baš
malo) mogao sam da sačuvam relativnu nezavisnost od majke, i ja sam
komunikaciju s njom sveo na minimum. Ona se, zapravo, svela na jedan jedini
ritual – ponekad me je majka zaustavljala u hodniku i govorila:
– Deder, pogledaj me u oči!
Bila je ubeđena da se drogiram i smatrala je da je sposobna da odredi
kada sam u stondu a kad ne. Nisam koristio nikakva sredstva, ali po majci je
ispadalo da sam na dozi gotovo svaki dan, a ponekad čak pod istovremenim
dejstvom čitave grupe narkotičkih materija. Da bi presuda bila doneta nije se
uzimala u obzir veličina zenice ili boja beonjače, nego nekakvi posebni znaci
koje je majka držala u tajnosti kako ne bih naučio da se maskiram – zato je
| EMPIRE V 15
osporavanje majčine ekspertize bilo nemoguće po definiciji. Nisam

protivrečio, shvatajući da će to biti novi dokaz da je ona u pravu („kako
postaješ agresivan kad si drogiran, prosto strašno!“)
Osim toga, majka je imala neverovatnu hipnotičku moć: trebalo je, na
primer, da kaže samo: „Pa tebi reči skakuću!“ i moje reči bi zaista počele da
skakuću, iako pre toga nisam čak ni znao šta taj izraz znači. I zato sam, ako bi
me majka baš mnogo gnjavila, ćutke odlazio iz kuće na nekoliko sati.
Jednog letnjeg dana nas dvoje smo imali još jedan narkomanski skandal.
Ovoga puta on je bio naročito buran; više nisam mogao da ostanem u kući.
Izlazeći iz stana nisam mogao da se obuzdam, i rekao sam:
– Kraj. Ovde više neću da živim.
– Dobra vest – odgovorila je majka iz kuhinje. Ni ja ni ona, naravno, to
nismo stvarno mislili.
U centru je bilo dobro – tiho i pusto. Lutao sam uličicama između
Tverskog bulevara i Sadovog koljca, razmišljajući o nečem mračnom, što nije
moglo do kraja da se prevede u reči: kako letnja Moskva nije lepa zbog svojih
zgrada i ulica, nego zbog aluzije na ona tajanstvena nemoguća mesta kuda bi
se iz nje moglo otputovati. Ta aluzija je bila svuda – u povetarcu, u lakim
oblacima, u cvetu topola (topole su tog leta rano procvetale).
Odjednom je moju pažnju privukla strelica na trotoaru. Bila je nacrtana
zelenom kredom. Pored strelice stajao je natpis iste boje:
Realna šansa da se uđe u elitu

22.06. 148.40 – 18.55
Druge nikad neće biti
Sat je pokazivao petnaest do sedam. Osim toga, bio je upravo dvadeset

drugi jun, dan letnjeg solsticijuma. Strelica je bila već prilično izlizana od
donova. Bilo je jasno da se radi o nečijoj šali. Ali poželeo sam da odigram tu
igru koju je ponudio neznano ko.
Osvrnuo sam se oko sebe. Retki prolaznici išli su svojim poslom, ne
obraćajući pažnju na mene. Ni u okolnim prozorima takođe nije bilo ničeg
zanimljivog.
Strelica je pokazivala prema kapiji. Ušao sam kroz lučni prolaz i ugledao
na asfaltu drugu zelenu strelicu – prema dubini dvorišta. Nikakvog natpisa
pored nje nije bilo. Načinio sam još nekoliko koraka i ugledao malo sumorno
dvorište: dvoja stara kola, kontejner za smeće i vrata sporednog ulaza u
okrečenom zidu. Na asfaltu ispred vrata bila je još jedna zelena strelica.
Iste takve bile su i na stepeništu.

Poslednja strelica bila je na četvrtom spratu – ona je pokazivala prema
blindiranim sporednim vratima velikog stana. Vrata su bila odškrinuta.
Zadržavajući dah, provirio sam kroz prorez i odmah uplašeno ustuknuo.
U polutami iza vrata stajao je čovek. U ruci je imao nekakav predmet,
nalik na lemilicu. Ali nisam stigao ništa da osmotrim. On je nešto uradio i
nastupio je mrak.
Ovde su se moja sećanja na prošlost približila sadašnjosti toliko da sam se
setio gde se nalazim – i došao k sebi.
MITRA
Stajao sam pored onih istih švedskih merdevina. Strašno mi se išlo u toalet.
Osim toga, nešto nije bilo redu s mojim ustima. Istraživši ih jezikom, shvatio
sam da su gornji očnjaci ispali iz desni – sada su na njihovom mestu bile dve
rupe. Očigledno sam ispljunuo zube u snu – u ustima ih nije bilo.
Izgleda da se u sobi pojavilo neko živo biće – ali ja nisam mogao da
fokusiram pogled i video sam ispred sebe samo mutnu mrlju. Ta mrlja je
pokušavala da privuče moju pažnju, ispuštajući tihe zvukove i čineći
jednolične pokrete. Odjednom su se moje oči fokusirale i ja sam ugledao pred
sobom nepoznatog čoveka obučenog u crno. Prelazio je rukom ispred mog lica
proveravajući da li reagujem na svetlost. Videvši da sam došao k sebi,
neznanac je prijateljski klimnuo glavom i rekao:
– Mitra.
Shvatio sam da je to ime.
Mitra je bio visoki suvonjavi mladić oštrog pogleda s kozjom bradicom i
tek izraslini brčićima. U njemu je bilo nečeg mefistofelovskog, ali
apgrejdovanog: ličio je na naprednog zlog duha, koji je umesto arhaičnog
služenja zlu krenuo putem pragmatizma i ne libi se dobra ako će ga ono brže
dovesti do cilja.
– Roman – promuklo sam izgovorio i prebacio pogled na sofu kraj zida.
Lesa na njemu više nije bilo. Ni krvi na podu.
– A gde.
– Odneli su – rekao je Mitra. – Avaj, ovaj tragični događaj nas je iznenadio.
– Zašto je on imao masku?
– Pokojnik je bio unakažen zbog nesrećnog slučaja.
– Zato se i ubio? Mitra slegnu ramenima.
– To niko ne zna. Pokojnik je ostavio pisamce, iz kojeg sledi da ćeš njegov
naslednik biti ti…
Odmerio me je pažljivim pogledom.
– I to je izgleda istina.
– Ja ne želim – rekao sam tiho.
– Ne želiš? – razvuče Mitra. Odrečno sam odmahnuo glavom.
– Ne razumem – reče on. – Mislim da bi trebalo da budeš srećan. Pa ti si

pametan momak. Inače te Brama ne bi izabrao. A jedina perspektiva za
pametnog momka u ovoj državi je da radi kao klovn kod pedera.
– Mislim – odgovorio sam – da postoje i druge varijante.
– Postoje. Ko ne želi da radi kao klovn kod pedera, radiće kao peder kod
klovnova. Za tu istu sitnu cenu.
To nisam poricao. Osećao sam da Mitra dobro poznaje život.
– Ti si sada vampir – nastavio je. – Jednostavno još nisi shvatio koliko si
imao sreće. Zaboravi na sumnje. Tim pre što put natrag svejedno ne postoji…
Bolje mi reci kako se osećaš?
– Loše – rekao sam. – Glava me jako boli. I hoću u toalet.
– Šta još?
– Zubi su mi ispali. Gornji očnjaci.
– Sad ćemo sve da proverimo – rekao je Mitra. – Samo trenutak.
U ruci mu se pojavila kratka staklena epruveta sa crnim čepom. Bila je do
pola napunjena providnom tečnošću.
– U ovoj posudici je vodeni rastvor crvene tečnosti iz ljudske vene.
Razblažena je u odnosu jedan prema sto…
– A ko je taj čovek?
– Saznaj sam.
Nisam shvatao šta Mitra želi da kaže.
– Otvori usta – rekao je.
– To nije opasno?
– Ne. Vampir je imun na sve bolesti koje se prenose preko crvene
tečnosti.
Povinovao sam se i Mitra je pažljivo spustio na moj jezik nekoliko kapi iz
epruvete. Tečnost se uopšte nije razlikovala od obične vode – ako je u njoj i
bilo nečeg stranog, to se na ukus nije osećalo.
– Sada protrljaj jezikom gornje desni. Nešto ćeš videti. Mi to zovemo
maršruta ličnosti…
Dodirnuo sam desni vrhom jezika. Tamo je sada bilo nešto strano. Ali nije
bolelo – osećalo se samo lagano peckanje, kao od slabog udara struje. Nekoliko
puta sam prešao jezikom preko desni, i odjednom…
Da nisam bio vezan za švedske merdevine, verovatno ne bih mogao da
održim ravnotežu. Odjednom me je obuzeo jak i snažan osećaj, ni nalik na bilo
šta što mi je ranije bilo poznato. Video sam – ili, tačnije, osetio – drugog
čoveka. Video sam ga iznutra, kao da sam postao on, kao što nekada biva u
snu.
| EMPIRE V 19
U oblaku nalik na polarnu svetlost, kakvim mi se pokazao taj čovek,

mogle su se izdvojiti dve zone – nekakvog kao odbijanja i privlačenja, tame i
svetlosti, hladnoće i toplote. One su ulazile jedna u drugu u vidu mnogobrojnih
mrlja i arhipelaga, tako da je njihovo presecanje ličilo čas na topla ostrva u
ledenom moru, a čas na hladna jezera na ugrejanoj zemlji. Zona odbijanja bila
je napunjena neprijatnim i opterećujućim – onime što ovaj čovek nije voleo.
Zona privlačenja, obrnuto, sadržala je sve radi čega je on živeo.
Video sam ono što je Mitra nazvao „maršrutom ličnosti“. Kroz obe zone je
zaista prolazila nekakva teško opisiva nevidljiva maršruta, nalik na kolosek, ka
kojem je pažnja klizila sama. To je bio trag navika uma, brazda izlizana od
ponavljanih misli – nejasna putanja po kojoj se iz dana u dan kretala pažnja.
Prativši maršrutu ličnosti, moglo se za nekoliko sekundi shvatiti ono
najvažnije o čoveku. To sam shvatio bez dodatnih Mitrinih objašnjenja – kao
da sam sve to nekada i sam znao.
Čovek je radio kao kompjuterski inženjer u moskovskoj banci. Imao je
mnoštvo tajni od drugih ljudi, bile su čak i sramne tajne. Ali glavni njegov
problem, bruka i tajna bilo je to što je slabo poznavao „Windows“. On je mrzeo
taj operativni sistem kao robijaš zlog nadzornika. Dolazilo je do smešnih
situacija – na primer, samo zbog postojanja ..Windows Viste“ njemu se kvarilo
raspoloženje kada bi u filmu čuo španski izraz „hasta la vista“. Sve što je bilo
vezano za posao nalazilo se u zoni odbijanja, a u samom njenom centru vijorila
se zastavica „Windows“.
U centru zone privlačenja bio je, kako mi se najpre učinilo, seks – ali kad
sam bolje pogledao, shvatio sam da je glavna radost u ovom životu ipak bilo
pivo. Uprošteno govoreći, čovek je živeo za to da pije kvalitetno nemačko pivo
odmah nakon polnog snošaja – i radi toga je podnosio sve strahote službe.
Moguće da on sam nije znao šta mu je najvažnije, ali meni je to bilo očigledno.
Ne mogu da kažem da mi se tuđi život otvorio u potpunosti. Kao da sam
stajao pored odškrinutih vrata tamne prostorije i prelazio preko iscrtanog
zida zrakom baterijske lampe. Svaka od sličica na kojoj sam zadržavao pažnju
približavala se i drobila na mnoštvo drugih, i tako mnogo, mnogo puta. Mogao
sam da doprem do svake uspomene – ali bilo ih je premnogo. Zatim su slike
postale mutne, kao da je u lampi crkla baterija i sve je nestalo.
– Jesi li video? – upita Mitra. Klimnuh.
– Šta?
– Stručnjak za kompjutere.
– Opisi.
– Kao vaga – rekao sam. – S jedne strane pivo, a sa druge „Vindouz“.
Mitru nije iznenadila ova čudna rečenica. Ispustio je kap na svoj jezik i
nekoliko sekundi mrdao usnama.
– Da – složio se. – Vindouz h-r-r-r.
Ni ja se nisam iznenadio čuvši to: stručnjak za kompjutere izražavao je
svoju mržnju prema jednoj od verzija proizvoda koji opslužuje čitajući „XP“
kao da je ćirilica – ispalo je nekakvo tiho graktanje.
– Šta sam ja video? – pitao sam. – Šta je to bilo?
– Tvoja prva degustacija. U relativno olakšanoj varijanti. Da je preparat
bio čist, ti bi prestao da shvataš ko si u stvari, i sve bi trajalo mnogo duže. Zbog
nedostatka iskustva može se zaraditi psihička trauma. Ali tako snažno se
oseća samo u početku. Kasnije ćeš se navići… Dobro, čestitam. Sada si ti jedan
od nas. Gotovo jedan od nas.
– Oprostite – rekao sam – a ko ste vi? Mitra se nasmeja.
– Predlažem da odmah pređemo na „ti“.
– Dobro. Ko si ti, Mitra?
– Ja sam tvoj stariji drug. Istina, nisam mnogo stariji. Isto takvo biće kao i
ti. Nadam se da ćemo postati prijatelji.
– Ako treba da postanemo prijatelji – rekao sam – mogu li da te zamolim
za jednu prijateljsku uslugu?
Mitra se osmehnuo.
– Razume se.
– Možeš li da me odvežeš od ovih merdevina? Moram u toalet.
– Naravno – reče Mitra. – Molim te oprosti mi, ali morao sam da se uverim
da je sve prošlo kako treba.
Kada je kanap pao na pod, pokušao sam da načinim korak napred – i
svalio bih se da me Mitra nije pridržao.
– Pažljivo – rekao je – mogući su problemi sa vestibularnim aparatom.
Treba da prođe nekoliko nedelja dok se jezik potpuno odomaći. Možeš li da
hodaš? Ili da ti pomognem?
– Mogu – rekao sam. – Gde?
– Levo niz hodnik. Pored kuhinje.
Toalet koji je bio uređen u istom stilu kao i stan ličio je na muzej gotskih
sanitarija. Seo sam na nešto nalik na crni gnostički tron s rupom na sredini i
pokušavao da saberem misli. Ali nije mi uspelo – misli uopše nisu htele da se
sabiraju jedna s drugom. One su sasvim nestale. Nisam osećao ni strah ni
uzbuđenje ni brige o tome šta će biti dalje.
Izašavši iz toaleta, shvatio sam da nada mnom niko ne stražari. U hodniku
nije bilo nikog. U kuhinji takođe. Vrata sporednog ulaza kroz koja sam ušao u
stan bila su na svega nekoliko koraka od mene. Alija nisam razmišljao o
| EMPIRE V 21
bekstvu – i to je bilo najčudnije. Znao sam da ću se sada vratiti u sobu i

nastaviti razgovor sa Mitrom.
„Zašto ne želim da bežim?“ – pomislio sam.
Nekako sam znao da to ne treba da radim. Pokušao sam da shvatim kako i
primetio nešto krajnje čudno. U mom umu kao da se pojavio centar teže,
nekakva crna kugla, tako nepokolebljivo stabilna da ravnoteži duše
opremljene njome ništa nije pretilo. Upravo tamo su se sada procenjivale sve
moguće varijante dejstva – prihvatale se ili odbijale. Misao o bekstvu bila je
izmerena na toj vagi i procenjena kao isuviše laka.
Kugla je želela da se vratim natrag. A pošto je to htela kugla, to sam hteo i
ja. Kugla mi nije saopštavala šta želi. Pre će biti da se ona prosto logički
kotrljala prema potrebnoj odluci. „Dakle eto zašto me je Mitra pustio iz sobe“,
pomislih. „Znao je da neću pobeći.“ Naslućivao sam otkud je Mitra to znao. I on
je u sebi imao istu takvu kuglu.
– Šta je ovo? – upitao sam vrativši se u sobu.
– O čemu govoriš?
– U meni je sada unutra nekakvo jezgro. I ništa više. Sve što pokušavam
da mislim prolazi kroz njega. Kao da sam… izgubio dušu.
– Izgubio dušu? – ponovi Mitra. – A šta će ti ona? Očigledno se na mom
licu videla zbunjenost – Mitra se zasmejao.
– Duša – jesi li to ti ili ne ti? – upitao je.
– U kom smislu?
– U bukvalnom. Šta ti nazivaš dušom – sebe ili nešto drugo?
– Verovatno sebe… Ili ne. Pre će biti nešto drugo.
– Hajde da razmišljamo logično. Ako duša nisi ti nego nešto drugo, zašto
bi se zbog toga uzbuđivao? A ako si to ti, kako si mogao da je izgubiš, kad si
evo ovde?
– Da – rekao sam – vidim da umeš da mutiš vodu.
– I tebe ćemo da naučimo. Ja znam zašto ti je frka.
– Zašto?
– Kulturni šok. U ljudskoj mitologiji se smatra da onaj ko postane vampir
gubi dušu. To je besmislica. Isto kao kad bi rekao da čamac izgubi dušu ako na
njega staviš motor. Ti ništa nisi izgubio. Samo si dobio. Ali dobio si tako mnogo
da se sve što si prethodno znao smanjilo do potpune beznačajnosti. Otuda i
osećaj gubitka.
Seo sam na sofu gde je sasvim nedavno ležao leš čoveka sa maskom.
Verovatno bi mi bilo strašno da sedim na ovom mestu, ali teškoj crnoj kugli u
meni bilo je svejedno.
– Nemam osećaj gubitka – rekao sam – nemam čak ni osećaj da sam ja –

ja.
– Pravilno – odgovori Mitra. – Ti si sada drugačiji. Ono što ti deluje kao
jezgro – to je jezik. Ranije je on živeo u Brami. Sada živi u tebi.
– Sećam se – rekoh – da je Brama odgovorio kako će njegov jezik preći u
mene…
– Samo nemoj molim te misliti da je to Bramin jezik. To je Brama bio telo
jezika, a ne obrnuto.
– A čiji je onda to jezik?
– Ne može se govoriti da je on nečiji. On je svoj sopstveni. Ličnost
vampira deli se na glavu i jezik. Glava – to je ljudski aspekt vampira. Socijalna
ličnost sa svim svojim prtljagom i starudijom. A jezik – to je drugi centar
ličnosti, glavni. On te i čini vampirom.
– A šta je to jezik? Drugo živo biće. Više prirode. Jezik je besmrtan i
prelazi od jednog vampira do drugog, tačnije, presađuje se s jednog čoveka na
drugog, kao jahač. Ali on može da postoji samo u simbiozi sa telom čoveka.
Evo, vidi!
Mitra je pokazao sliku sa mladim Napoleonom. Napoleon je ličio na
pingvina, i neko bi na slici mogao da vidi cirkusku tačku: pingvin jaše konja za
vreme vatrometa…
– Ne osećam jezik kao telo – rekao sam – već nekako drugačije.
– Tačno. Trik je u tome da se svest jezika spaja sa svešću čoveka u kojem
se naseljava. Uporedio sam vampira sa jahačem, ali tačnije poredenje je
kentaur. Neki kažu da jezik potčinjava sebi ljudski um. Ali ispravnije je reći da
jezik podiže um čoveka do sopstvene visine.
– Visina? – upitao sam. – Ja, naprotiv, imam osećaj da sam pao u nekakvu
jamu. Ako je to visina, zašto je onda tako… tako mračno?
Mitra huknu.
– Mračno je i pod zemljom i visoko u nebu. Znam kako ti je sada. Može se
reći, drugo rođenje. Za tebe u prenosnom značenju, a za jezik – u
najbukvalnijem. Za njega je to nova inkarnacija, pošto svo ljudsko sećanje i
iskustvo koje je vampir skupio nestaju kada jezik pređe u novo telo. Ti si čisti
list hartije. Novorođeni vampir, koji mora učiti, učiti i samo učiti.
– Šta?
– Tebi predstoji da za kratko vreme postaneš visoko kulturna i prefinjena
ličnost. Koja značajno prevazilazi većinu ljudi po intelektulanim i fizičkim
mogućnostima.
– A kako ću ja to moći da postignem za kratko vreme?
| EMPIRE V 23
– Mi imamo posebne metode, vrlo efikasne i brze. Ali najvažnijem će te

naučiti jezik. Prestaćeš da osećaš sve to kao strano. Vi ćete se spojiti u jedno.
– Je l’ to jezik izjeda neki deo mozga?
– Ne – reče Mitra. – On zamenjuje krajnike i stupa u kontakt sa
prefrontalnim korteksom. Faktički, tvom mozgu se dodaje dopunski.
– A hoću li ja ostati svoj?
– U kom smislu?
– Pa, recimo, šta ako to više ne budem ja?
– U svakom slučaju, sutrašnji ti nećeš više biti današnji ti. A prekosutra –
tim pre. Ako je nečemu svejedno suđeno da se desi, neka to donese dobrobit.
Ustao sam sa sofe i napravio nekoliko koraka preko sobe. Svaki korak mi
je teško padao i to mi je smetalo da razmišljam. Osećao sam da Mitra malo
preteruje u razgovoru – ili mi se prosto podsmeva. Ali u današnjem stanju
nisam mogao da se raspravljam s njim.
– Šta sada da radim? – pitao sam. – Da se vratim kući? Mitra odrečno
odmahnu glavom.
– Ni u kom slučaju. Sada ćeš živeti u ovom stanu. Lične stvari pokojnika
su već odneli. Sve što je ostalo je tvoje nasledstvo. Uči.
– Šta?
– Dolaziće ti učitelji. Navikavaj se na svoju novu ulogu. I na novo ime.
– Kakvo novo ime?
Mitra me je uhvatio za rame i okrenuo licem prema ogledalu na ormanu.
Izgledao sam jezivo. Mitra je pokazao prstom na moje čelo. Tamo sam ugledao
sasušeni smeđi natpis i setio se kako je pred smrt Brama nešto napisao krvlju
na mom čelu.
– A – M – A – T – pročitao sam slovo po slovo – ne, A – M – A – Č…
– RAMA – ispravi me Mitra. – Vampiri nose imena bogova, takav je drevni
običaj. Ali svi bogovi su različiti. Razmisli o smislu svog imena. To je lampa
koja će ti osvetljavati put.
Zaćutao je – očigledno očekujući pitanje. Ali ja nisam imao pitanja.
– To se tako kaže – lampa – objasni Mitra. – I to je tradicija. Ali ako ćemo
iskreno, ni bez lampe nećeš zalutati. Zato što vampiri imaju samo jedan put. I
po njemu se može ići samo na jednu stranu, s lampom ili bez nje, svejedno.
Nasmejao se.
– Sada moram da idem – rekao je. – Videćemo se tokom velikog
grehopada.
Pomislio sam da se Mitra šali.
– Šta je to?
– To je nešto poput ispita za pravo da se bude vampir.
– Ne stojim baš najbolje sa ispitima – rekao sam. – Padam na njima.

– Nikada sebe nemoj kriviti za ono za šta možeš da okriviš sistem.
Napisao si vrlo. dobar sastav, iskren i svež. To čak dokazuje da imaš literarnog
dara. Jednostavno, na vrhu Fudžija su čekali druge puževe.
– Jesi li me ujeo?
Klimnuo je, zavukao ruku u džep i izvukao uzanu staklenu cevčicu
veličine cigare, s obe strane zatvorenu plastičnim čepovima.
– Ovo je tvoj lični predmet. S njime će se upoznati i drugi. Naši
pretpostavljeni.
Značajno je pogledao nekuda uvis.
– Sada o svakodnevnim problemima. U sekreteru je novac koji ti može
trebati. Hranu će ti donositi iz restorana u prizemlju. Kućna pomoćnica će
dolaziti da sprema dva puta nedeljno. Ako ti nešto treba – kupi.
– Kuda da idem s ovakvom njuškom? – upitao sam i klimnuo prema svom
odrazu u ogledalu.
– To će uskoro proći. A ja ću narediti da ti donesu sve što je neophodno.
Odeću i obuću.
– Da kažem broj?
– Ne treba – rekao je i coknuo jezikom. – Znam.
ENLIL
U detinjstvu sam često želeo čudesne stvari. Verovatno ne bih odbio da

postanem leteći tibetanski jogin, kao Milarepa, ili učenik vrača, kao Karlos
Kastaneda ili Hari Poter. Pristao bih i na prostiju sudbinu: da postanem junak
kosmosa, da otkrijem novu planetu ili da napišem jedan od onih velikih
romana koji potresaju ljudsko srce, primoravajući kritičare da škripe zubima i
bacaju izmet sa dna svojih jama.
Ali da postanem vampir… Da pijem krv…
Noću su me mučili košmari. Video sam svoje poznanike – oni su oplakivali
moju nevolju i izvinjavali se što nisu mogli da mi pomognu. Pred jutro sam
sanjao majku. Bila je tužna i nežna – takve je se davno ne sećam u životu.
Pritiskajući na oči maramicu s grbom fon Štorkvinkel, ona je šaputala:
– Romočka, moja duša je čuvala tvoj san iznad tvog kreveta. Ali ti si me
zalepio za zid lepkom „moment“ i ja nikako nisam mogla da ti pomognem!
Nisam znao šta da odgovorim – ali u pomoć je priskočio jezik, koji je
pažljivo gledao sve te snove zajedno sa mnom (za njega, izgleda, nije bilo
posebne razlike između sna i jave):
– Izvinite, ali vi niste njegova mama – rekao je mojim glasom. – Njegova
mama bi rekla da on taj lepak duva.
Posle toga sam se probudio.
Ležao sam na ogromnom krevetu ispod vezenog smeđe-zlatnog
baldahina. Ista takva smeđe-zlatna zavesa zatvarala je prozor; atmosfera je
bila, što se kaže, gotička. Na ormariću pored kreveta stajao je crni telefon od
abonosa, stilizovan u duhu pedesetih godina prošlog veka.
Ustao sam i oteturao se ka kupatilu.
Ugledavši svoj odraz u ogledalu, ustuknuh. Polovinu mog lica zauzimale
su ljubičaste modrice oko očiju, kakve budu posle potresa mozga. Juče ih nije
bilo. Izgledale su jezivo. Ali sve ostalo i nije bilo tako loše. Krv sam oprao još
sinoć; na vratu ispod vilica ostala je samo crna sasušena rupica, nalik na trag
eksera koji je probio kožu. Ona nije krvarila i nije bolela – bilo je čak čudno da
je tako majušna rana mogla da mi pričini tako jezivi bol.
Moja usta izgledala su kao i pre, osim što se na pomalo natečenom nepcu
pojavila gusta narandžasta naslaga. Mesto gde se on pojavio bilo je malo
utrnuto. Rupice na mestima ispalih očnjaka strašno su svrbele, i u crnim

ranicama videli su se snežnobeli vrhovi novih zuba – rasli su neverovatno
brzo.
Jezgro unutra više nije smetalo, iako nikud nije nestalo. Tokom noći
gotovo sam se navikao. Osećao sam ravnodušnu otupelost, kao da se sve nije
dešavalo meni, nego nekom drugom čoveku, kojeg sam ja pratio iz četvrte
dimenzije. To je događajima davalo prijatnu neobaveznost, i izgledalo kao
zalog ranije nepoznate slobode – ali sam još bio preslab da bih se pozabavio
samoanalizom.
Istuširavši se, počeo sam da razgledam stan. On me je zaprepastio svojom
veličinom i mračnom raskoši. Osim spavaće sobe i prostorije s kartotekom,
ovde je bila soba-bioskopska dvorana s kolekcijom maski na zidovima
(venecijanske, afričke, kineske i još neke koje nisam mogao da klasifikujem) i
još nešto nalik na salon sa kaminom i foteljama, gde je na počasnom mestu
stajao antikvarni radio-prijemnik u kutiji od crvenog drveta.
Postojala je prostorija čiju namenu nisam mogao da shvatim – čak ne ni
prostorija, nego više kao velika ostava, čiji su pod pokrivali debeli mekani
jastuci. Njegovi zidovi bili su drapirani crnim baršunom sa slikama zvezda,
planeta i sunca (sva nebeska tela imala su ljudska lica – nedokučiva i strašna).
U centru ostave nalazila se konstrukcija koja je podsećala na ogromni srebrni
stremen: prečka, pričvršćena za savijenu prečku obešenu o lanac koji se
spuštao sa plafona. Iz zida je štrcao metalni ventil, čijim se okretanjem prečka
iznad jastuka mogla podizati i spuštati. Za šta služi ovaj uređaj, nisam mogao
da shvatim. Možda za to da se u ostavu smesti ogromni papagaj koji voli
samoću… I još su na zidovima ostave bile nekakve bele kutijice, slične j avlj
ačima požara.
Prostorija sa kartotekom gde se ubio Brama bila mi je bar poznata. Već
sam proveo u njoj dosta vremena i zato sam osećao da imam pravo da je
detaljnije proučim.
To je, očigledno, bio radni kabinet prethodnog vlasnika – mada, teško je
bilo reći šta bi mogao da bude njegov posao. Otvorivši nasumice nekoliko
fioka u kartoteci, otkrio sam u njima plastične nosače sa nizovima epruveta
zatvorenih crnim gumenim čepovima. U svakoj je bilo dva-tri kubna
centimetra providne tečnosti.
Naslućivao sam šta je to. Mitra mi je dao da probam preparat „Vindouz
hrr“ iz slične epruvete. To je očigledno bila nekakva vampirska biblioteka.
Epruvete su bile obeležene brojevima i slovima. Na svakoj fioci kartoteke je
takođe bio indeks – kombinacija nekoliko slova i cifara. Očito, biblioteka je
imala i svoj katalog.
| EMPIRE V 27
Na zidu su visile dve slike s aktovima. Na prvoj je u fotelji sedela gola

devojčica od dvanaestak godina. Nju je malo kvarilo to što je imala glavu
ostarelog ćelavog Nabokova; šav kojim je ona bila spojena sa vratom bio je
sakriven leptir-mašnom sa strogim buržoaskim tufnama. Slika se zvala
„Lolita“.
Druga slika prikazivala je otprilike istu takvu devojčicu, samo je njena
koža bila vrlo bela, a sisice uopšte nije imala. Na toj slici Nabokovljevo lice bilo
je sasvim staro i mlitavo, a maskirna leptir-mašna na šavu spajanja bila je
neprimereno velika i šarena, sa nekakvim kometama, petlovima i geografskim
simbolima. Ova slika zvala se „Ada“.
Izvesne fizičke osobenosti dečjih tela su se razlikovale, ali gledati
devojčice bilo je neprijatno pa čak i strašno, zato što su oči dvojice Nabokova
pažljivo i gadljivo proučavale gledaoca – taj efekat je nepoznati umetnik uspeo
majstorski da prenese.
Odjednom mi se učinilo da je po mom vratu prošao dašak vetra.
– Vladimir Vladimirovič Nabokov kao volja i predstava – rekao je iza
mojih leda zvučni bas.
Uplašeno sam se osvrnuo. Na metar od mene stajao je oniži punački
muškarac u crnom sakou preko tamne rolke. Oči su mu bile skrivene iza
tamnih naočara. Izgledao je kao da ima pedeset-šezdeset godina, imao je guste
obrve i visoko ćelavo čelo.
– Razumeš li šta je umetnik hteo da kaže? – upitao je. Odrečno sam
odmahnuo glavom.
– Romani Nabokova „Lolita“ i „Ada“ – to su varijante kreveta za troje
„Vladimir i mi“. To je smisao.
Pogledao sam najpre Lolitu a zatim Adu, i primetio da su njenu mlečno-
belu kožu solidno uprljale muve.
– Lolita? – upitao sam. Je li to od „LOL“?
– Nisam razumeo – reče neznanac.
– „Laughed out loud“ – objasnio sam. – Termin sa neta. U prevodu će biti
„crkavamodsmeha“ ili „iskidaše“. Ispada da je Lolita devojka koja je vrlo
vesela.
– Da – uzdahnu neznanac – druga vremena, druga kultura. Ponekad se
osećaš prosto kao nekakav muzejski eksponat… Jesi li čitao Nabokova?
– Čitao sam – slagah.
– I kako ti se čini?
– Buncanje sive kobile – rekao sam samouvereno.
S takvom recenzijom bilo je nemoguće pogrešiti, to sam odavno shvatio.
– O, to je pravo u centar – rekao je neznanac i osmehnuo se. – Noćna

mora: na engleskom „night mare“, „noćna kobila“. Vladimir Vladimirovič to
negde pominje. Ali zašto siva? A-a-a! Shvatam, shvatam… Najstrašniji od
košmara je nesanica… Nesanice, tvoj pogled je turoban i strašan… Insomnia,
your stare is dull and ashen… Pepeljasti, sedi, sivi…
Setio sam se da su vrata sporednog ulaza sve vreme bila otvorena. U stan
je očigledno zalutao luđak.
– Čitava ruska istorija – nastavio je neznanac – propada u rupu te noćne
more… I, najvažnije, momentalnost prelaska od buncanja do njegovog
otelotvorenja. Siva, mrka… Počelo je od buncanja sive kobile – i, moliću, tu je
odmah Buđoni na krimskoj padini. I korbač i glavice čička…
Zagledao se nekud u daljinu. A možda i nije luđak, pomislih.
– Nisam baš shvatio – rekoh učtivo – zašto su romani pisca Nabokova
krevet za tri osobe?
– Zato što između ljubavnika u njegovim knjigama uvek leži on sam. I
svaki čas dobacuje nekakvu suptilnu primedbu, zahtevajući da se obrati
pažnja na njega. Što je neučtivo prema čitaocu, osim ako ovaj nije Herontofil…
Znaš li koja je moja omiljena erotska knjiga?
Neznančeva upornost me je zapanjivala.
– Ne – rekao sam.
„Neznajka na Mesecu“. Tamo uopšte nema reči o erotici. Upravo zato je
„Neznajka“ – najerotičniji tekst dvadesetog veka. Čitaš i zamišljaš šta su radili
mališani u svojoj raketi tokom dugog leta na Mesec…
Ne, pomislih, on sigurno nije luđak. Naprotiv, vrlo razuman čovek.
– Da – rekao sam – i ja sam o tome razmišljao kada sam bio mali. A ko ste
vi?
– Zovem se Enlil Maratovič.
– Uplašili ste me.
Pružio mi je papirnu maramicu.
– Mokar ti je vrat. Obriši se.
Ništa nisam osećao, ali sam učinio kako mi je rečeno. Na maramici su
ostale dve mrlje krvi veličine kopejke. Odmah sam shvatio zašto je pominjao
mališane.
– I vi ste… Je li?
– Drugi ovamo ne dolaze.
– Ko ste vi?
– U ljudskom svetu smatrao bih se rukovodiocem – odgovori Enlil
Maratovič. – A vampiri me jednostavno zovu koordinatorom.
| EMPIRE V 29
– Jasno – rekao sam – već sam pomislio da ste luđak. Nesanica, Nabokov
na Mesecu… Je li to vaš manir da tako odvlačite pažnju? Da se ne oseti ugriz?
Enlil Maratovič se škrto osmehnu.
– Kako se osećaš?
– Onako.
– Izgledaš, otvoreno govoreći, prilično loše. Doneo sam ti kremu,
namazaćeš modrice preko noći. Ujutru će sve proći. I još sam ti doneo tablete
kalcijuma – svaki dan treba ti petnaest komada. To je za zube.
– Hvala.
– Vidim – reče Enlil Maratovič – da ti i nije baš drago zbog onoga što ti se
desilo. Ne laži, nema potrebe. Ja znam. Sve je u redu. I čak je odlično. To znači
da si dobar čovek.
– A zar vampir treba da bude dobar čovek?
Obrve Enlila Maratoviča podigle su se visoko na čelo.
– Naravno! – rekao je. – Kako drugačije?
– Ali… – počeo sam, ali nisam završio.
Hteo sam da kažem da uopšte ne treba biti dobar čovek da bi se pila tuđa
krv, pre će biti obrnuto – ali učinilo mi se da će to zvučati neučtivo.
– Rama – rekao je Enlil Maratovič – ti ne razumeš ko smo mi zapravo. Sve
što znaš o vampirima nije istina. Sada ću ti nešto pokazati. Hajde za mnom.
Krenuo sam za njim i došli smo u sobu gde su se nalazili kamin i fotelje.
Enlil Maratovič je prišao kaminu i pokazao crnobelu fotografiju slepog miša
koja je visila iznad njega. Snimak je bio načinjen iz velike blizine. Miš je imao
crne perlice očiju, pseće uši koje su štrcale i zbrčkani nos, nalik na svinjsku
njušku. Ličio je na mešavinu praseta i psa.
– Šta je to? – pitao sam.
– To je Desmondus Rotundus. Slepi miš-vampir. Sreće se u Americi s obe
strane ekvatora. Hrani se crvenom tečnošću iz tela krupnih životinja. Živi u
velikim zajednicama u starim pećinama.
– A zašto ga vi meni pokazujete?
Enlil Maratovič se spustio u fotelju i gestom mi pokazao da sednem
naspram njega.
– Ako se poslušaju priče koje se pričaju u Centralnoj Americi o tom
majušnom stvoru – rekao je – ispostaviće se da na svetu ne postoji strasnije
biće. Reći će ti da je taj slepi miš – porod pakla. Da on može da poprimi ljudski
oblik, kako bi privukao žrtvu u gustiš. Da su jata tih miševa sposobna da do
smrti izgrizu zalutale u šumi. I masu sličnih gluposti. Našavši pećinu gde žive
miševi-vampiri, ljudi ih teraju dimom. Ili je dižu u vazduh uz pomoć
dinamita…
Pogledao me ja kao da bi trebalo nešto da odgovorim. Ali nisam znao šta.

– Ljudi iz nepoznatog razloga smatraju sebe nosiocima dobrog i svetlog –
nastavio je. – A vampire smatraju mračnim plemenom zla. Ali ako pogledamo
činjenice… Pokušaj da mi navedeš bar jedan razlog zbog kojeg su ljudi bolji od
miševa-vampira.
– Možda su – rekoh – ljudi bolji zato što pomažu jedni drugima?
– Ljudi to čine krajnje retko. A miševi-vampiri pomažu jedan drugom
uvek. Oni dele jedan s drugim hranu koju donose kući. Još?
Više mi niša nije palo na pamet.
– Čovek je – reče Enlil Maratovič – najstrašniji i najbesmisleniji ubica na
svetu. Nikome od živih bića oko sebe nije učinio ništa dobro. A što se tiče
lošeg… Treba li da nabrajam?
Odrečno odmahnuh glavom.
– A ova majušna zverčica koju je čovek izabrao za simbol svojih tajnih
strahova ne ubija nikog, uopšte. Ona čak ne nanosi ozbiljnu štetu. Pažljivo
presekavši kožu prednjim sekutićima, ona ispija svoja dva kubna centimetra,
ne više i ne manje. Kakva je to šteta, recimo, za bika ili konja? Ili za čoveka?
Pustiti malo crvene tečnosti iz vena smatra se korisnim s medicinske tačke
gledišta. Opisan je, recimo, slučaj, kada je miš-vampir spasio katoličkog
monaha koji je umirao od groznice. Ali – poučno je podigao prst uvis – nije
opisan nijedan slučaj kada je katolički monah spasio slepog miša koji umire od
groznice…
Ovome je bilo teško usprotiviti se.
– Zapamti, Rama – sve predstave ljudi o vampirima su lažne. Mi uopšte
nismo ti zlobni monstrumi kakvima nas prikazuju…
Pogledao sam fotografiju miša. Njegova čupava njuškica zaista nije
izgledala preteće – pre je bila mudra, nervozna i pomalo uplašena.
– A ko smo mi onda? – upitao sam.
– Znaš li šta je to prehrambeni lanac? Ili, kako ga ponekad nazivaju, lanac
ishrane?
– Tipa Mekdonaldsa?
– Ne baš. Mekdonalds je fast food chain, „lanac brze ishrane“. A food chain,
ili jednostavno „lanac ishrane“ – to su biljke i životinje vezane jedna s drugom
odnosima „hrana – potrošač hrane“. Kao zec i udav, kao cvrčak i žaba…
Osmehnuo se i namignuo mi.
– … ili kao žaba i Francuz. Ili, kao Francuz i crv. Smatra se da su ljudi vrh
piramide, pošto oni mogu da jedu koga hoće, kada hoće, kako hoće i u kojoj
hoće količini. Na tome se zasniva ljudsko samopoštovanje. Ali zapravo lanac
| EMPIRE V 31
ishrane ima još viši sprat, o kojem velika većina ljudi nema pojma. To smo mi,
vampiri. Mi smo najviša karika na zemlji. Pretposlednja.
– A koja je karika poslednja? – pitao sam.
Bog – odgovori Enlil Maratovič.
Na to nisam rekao ništa, samo sam se stisnuo u fotelji.
– Vampiri ne samo da su najviša karika lanca ishrane – nastavi Enlil
Maratovič – oni su i najhumanija karika. Visokomoralna karika.
– Ali meni se čini – rekao sam – da parazitiranje na drugima ipak nije u
redu.
– A zar je bolje oduzimati životinji život, da bi se pojelo njeno meso?
– Opet nisam znao šta da kažem.
– Šta je humanije – nastavi Enlil Maratovič – musti krave da bi se pilo
njihovo mleko ili ih ubijati i praviti od njih šnicle?
– Humanije je muženje.
– Naravno. Čak bi se i grof Lav Nikolajevič Tolstoj, koji je imao priličan
uticaj na vampire, složio s time. Vampiri, Rama, tako i postupaju. Mi nikoga ne
ubijamo. U svakom slučaju, ne iz gastronomskih pobuda. Aktivnost vampira
više liči na proizvodnju mleka.
Učinilo mi se da malo preteruje – baš kao Mitra.
– Te se stvari ne mogu porediti – rekao sam. – Ljudi specijalno gaje krave.
Pored toga, krave su veštački uzgajane. U prirodi takve ne postoje. A vampiri
nisu uzgojili ljude, je li tako?
– Otkud znaš?
– Hoćete da kažete da su vampiri veštački stvorili čoveka?
– Da – odgovori Enlil Maratovič. – Hoću da kažem upravo to.
Pomislio sam da se šali. Ali njegovo lice je bilo potpuno ozbiljno.
– A kako su vampiri to uradili?
– Ti svejedno ništa nećeš shvatiti, dok ne naučiš glamur i diskurs.
– Dok ne naučim šta? Enlil Maratovič se nasmeja.
– Glamur i diskurs – ponovi on. – Dve najvažnije vampirske nauke. Vidiš,
ti čak ne znaš šta je to. A želiš da razgovaraš o tako složenim stvarima. Kada
dobiješ odgovarajuće obrazovanje, sam ću ti ispričati o istoriji stvaranja, i o
tome kako vampiri koriste ljudski resurs. Sada bismo samo uzalud gubili
vreme.
– A kada ću učiti glamur i diskurs?
– Od sutra. Kurseve će voditi dvojica naših najboljih stručnjaka, Balder i
Jehova. Oni će doći kod tebe ujutru, zato idi ranije na spavanje. Ima li još
pitanja?
Zamislio sam se.
– Vi kažete da su vampiri stvorili ljude. A zašto ih onda ljudi smatraju

zlobnim monstrumima?
– To skriva pravo stanje stvari. A onda, tako je zabavnije.
– Ali ljudski primati postoje na Zemlji mnogo miliona godina. A čovek –
stotine hiljada. Kako su vampiri mogli da ga stvore?
– Vampiri žive na Zemji nemerljivo dugo. I ljudi uopšte nisu prvo što im
služi kao hrana. Ali sada je, ponavljam, rano govoriti o tome. Imaš li još neko
pitanje?
– Imam – rekao sam. – Ali ne znam, možda ćete opet reći da je rano da se
o tome govori.
– Pokušaj.
– Recite mi, na koji način vampir čita misli drugog čoveka? Kada pije krv?
Enlil Maratovič se namrštio.
– „Kada pije krv“ – ponovio je. – Fuj. Zapamti, Rama, mi tako ne govorimo.
Pored toga što je vulgarno, može da povredi osećanja nekih vampira. Sa mnom
može. Ja i sam umem da budem duhovit. Ali drugi – odmahnuo je glavom
nekud u stranu – neće oprostiti.
– A kako govore vampiri?
– Vampiri govore „tokom degustacije“.
– Dobro. Kako vampir čita misli drugog čoveka tokom degustacije?
– Zanima te praktična metoda?
– Metodu ja već poznajem – rekao sam. – Želim naučno objašnjenje.
Enlil Maratovič uzdahnu.
– Vidiš, Rama, svako objašnjenje je funkcija postojećih predstava. Ako je
to naučno objašnjenje, ono zavisi od predstava koje postoje u nauci. Recimo, u
srednjem veku se smatralo da se kuga prenosi kroz pore na telu. Zato su u
cilju preventive zabranjivali ljudima da se kupaju jer se tada pore šire. A sada
nauka smatra da kugu prenose buve, i kao preventivu ljudima savetuju da se
kupaju što je moguće češće. Menjaju se predstave, menja se i verdikt.
Razumeš?
Klimnuo sam.
– Dakle, – nastavio je – u savremenoj nauci nema takvih predstava koje bi
dozvolile da se, oslanjajući se na njih, naučno odgovori na tvoje pitanje. Ja to
mogu da objasnim samo na primeru iz druge oblasti koja ti je poznata… Ti se
razumeš u kompjutere?
– Malo – rekao sam skromno.
– Razumeš se, i to prilično dobro, video sam. Seti se zašto se firma
„Microsoft“ tako trudila da izgura sa tržišta internet-brauzer „Netscape“?
Bilo mi je prijatno da se šepurim erudicijom.
| EMPIRE V 33
– U to vreme niko nije znao kako će se odvijati evolucija kompjutera –

rekao sam. – Bile su dve koncepcije razvoja. Po jednoj, sve lične informacije
korisnika trebalo je da se čuvaju na hard-disku. A po drugoj, kompjuter se
pretvarao u jednostavni uređaj za vezu sa mrežom, a informacije bi se čuvale u
mreži. Korisnik se priključivao na liniju, unosio lozinku i dobijao pristup svojoj
ćeliji. Ako bi pobedila ta koncepcija, onda monopolista na tržištu ne bi bio
„Microsoft“ nego „Netscape“.
– Eto! – reče Enlil Maratovič. – Upravo tako. Ja sam ni za šta ne bih tako
formulisao. Sada zamisli da je ljudski mozak – kompjuter, o kojem niko ništa
ne zna. Sada naučnici smatraju da on liči na hard-disk na kojem je zabeleženo
sve što je čoveku poznato. Ali može da se ispostavi da je mozak samo modem
za vezu sa mrežom gde se čuvaju sve informacije. Možeš li tako nešto da
zamisliš?
– Uglavnom da – rekao sam. – Sasvim.
– A dalje je sve jednostavno. Kada se korisnik povezuje sa svojom ćelijom,
on unosi lozinku. Ako presretneš lozinku, možeš da koristiš tuđu ćeliju isto
kao i svoju sopstvenu.
– Aha. Shvatam. Hoćete da kažete da je lozinka nekakva informativna
šifra koja se sadrži u krvi?
– Molim te, nemoj da koristiš tu reč – namršti se Enlil Maratovič. –
Odvikavaj se od samog početka. Zapamti, pri pisanju možeš da koristiš reč na
slovo „k“ koliko hoćeš, to je u redu. Ali pri usmenom izražavanju to je za
vampira nepristojno i nedopustivo.
– A šta da govorim umesto reči na slovo „k“?
– Crvena tečnost – rekao je Enlil Maratovič.
– Crvena tečnost? – upitao sam. Već sam nekoliko puta čuo taj izraz.
– Amerikanizam – objasnio je Enlil Maratovič. – Anglosaksonski vampiri
govore red liquid, a mi kopiramo. I uopšte, to je duga priča. U devetnaestom
veku govorilo se fluid. Onda je to postalo nepristojno. Kada je u modu ušla
struja, počeli su da govore elektrolit, ili samo elektro. Zatim je i ta reč počela da
deluje grubo, i počelo je da se govori preparat. Onda se, devedesetih godina,
govorilo rastvor. A sada eto crvena tečnost… Potpuna glupost, naravno. Ali ne
možeš ići protiv tokova.
Pogledao je na sat.
– Ima li još pitanja?
– Recite mi – pitao sam – kakva je ona ostava s vešalicom?
– Nije to ostava – odgovori Enlil Maratovič. – To je hamlet.
– Hamlet? – upitah. – Šekspirov?
– Ne – reče Enlil Maratovič. – To je od engleskog hamlet, majušno seoce

bez crkve. Takoreći, asketsko sklonište. Hamlet – to je naše sve. On je vezan za
pomalo sraman i vrlo, vrlo primamljiv aspekt našeg života. Ali to ćeš saznati
kasnije.
Ustao je iz fotelje.
– A sada zaista moram da idem. Ispratio sam ga do praga.
Okrenuvši se na vratima, on se teatralno poklonio, pogledao me u oči i
rekao:
– Drago nam je što si ponovo sa nama.
– Do viđenja – promucao sam. Vrata za njim se zatvoriše.
Shvatio sam da poslednja rečenica nije bila upućena meni. Bila je upućena
jeziku.
BALDER
Krema koju je ostavio Enlil Maratovič delovala je neverovatno brzo – sledećeg

jutra modrice ispod mojih očiju su nestale, kao da sam skinuo sa lica šminku.
Sada sam, ako izuzmemo dva zuba koja su nedostajala, izgledao isto kao i
ranije, što je silno popravilo moje raspoloženje. I zubi su rasli – sve vreme sam
želeo da ih počešem. Osim toga, prestao sam da govorim promuklo – glas mi je
zvučao kao nekad. Popivši prepisanu količinu kalcijuma, odlučio sam da
pozovem majku.
Pitala me je gde sam nestao. Bila je to njena omiljena šala, koja je značila
da ona pijucka konjak i dobro je raspoložena – odmah nakon tog pitanja uvek
je sledilo drugo, „da li ti shvataš da ćeš pre ili kasnije zaista nestati?“
Dao sam joj mogućnost da ga postavi, i nalagao nešto o susretu sa
školskim drugom i vikendici bez telefona, a onda rekao da ću od sada živeti u
iznajmljenom stanu i uskoro ću svratiti kući po stvari. Majka je suvo upozorila
da narkomani ne žive duže od trideset godina, i spustila slušalicu. Porodično
pitanje bilo je sređeno.
Zatim je pozvao Mitra.
– Spavaš? – pitao je.
– Ne – odgovorio sam – već sam ustao.
– Svideo si se Enlilu Maratoviču – rako je Mitra. – Možeš smatrati da si
položio prvi ispit.
– On je rekao da će danas doći nekakvi učitelji.
– Tako je. Uči i ni o čemu ne razmišljaj. Vampir se može postati tek onda
kada upiješ sve najbolje što je stvorilo misleće čovečanstvo…
Čim sam spustio slušalicu, začulo se zvono na vratima. Provirivši kroz
špijunku ugledao sam dvojicu ljudi u crnom. U rukama su imali tamne
lekarske torbe.
– Ko je? – upitao sam.
– Balder – rekao je jedan glas, gust i nizak.
– Jehova – dodao je drugi, nešto tanji i viši. Otvorio sam vrata.
Ljudi na pragu podsetili su me na starije penzionere recimo iz GRU –
rumene i sportske tipove koji voze solidna strana kola i imaju dobre stanove u
rejonima-spavaonicama i ponekad se okupljaju u vikendici van grada da malo
cugnu i igraju domine. Ali zbog nekakvog sjaja u njihovim očima shvatio sam
da je ovaj narodski izgled samo kamuflaža.
Ovaj par imao je nešto čudno u sebi, što sam osetio od prvog trenutka. Ali
šta je to konkretno, shvatio sam tek kada su Balder i Jehova počeli da dolaze
svako za sebe. Oni su istovremeno i ličili jedan na drugog i nisu ličili. Kada sam
ih video zajedno, među njima je bilo malo zajedničkih stvari. Ali viđajući se s
njima odvojeno, ja sam ih često mešao, iako su bili različite visine i ne baš
sličnih lica.
Balder je bio nastavnik glamura. Jehova – nastavnik diskursa. Potpuni
kurs ovih predmeta trajao je tri nedelje. Po obimu usvojenog gradiva on je bio
jednak univerzitetskom obrazovanju sa kasnijom magistraturom i dobijanjem
stepena Ph.D.
Treba priznati da sam u to vreme bio odvažan ali neobrazovan mladić i
pogrešno sam shvatao smisao mnogih reči. Često sam slušao termine „glamur“
i „diskurs“, ali njihovo značenje sam shvatao maglovito: smatrao sam da je
„diskurs“ – nešto pametno i nerazumljivo, a „glamur“ – nešto otmeno i skupo.
Te su mi reči pored toga ličile na nazive zatvorskih kartaroških igara. Kako se
ispostavilo, ovo poslednje je bilo prilično blizu istini.
Kada je procedura upoznavanja bila završena, Balder je rekao:
– Glamur i diskurs – to su dve glavne umetnosti koje je dužan da usavrši
vampir. Njihova suština je maskiranje i kontrola – i, sledstveno, vlast. Umeš li
da se maskiraš i kontrolišeš? Umeš li da vladaš?
Odrečno sam odmahnuo glavom.
– Naučićemo te.
Balder i Jehova smestili su se na stolice u uglovima kabineta. Meni su
naredili da sednem na crvenu sofu. Bila je to ona sofa na kojoj se ubio Brama;
takav početak učinio mi se prilično jeziv.
– Danas ćemo te učiti zajedno – počeo je Jehova. – A znaš li zašto?
– Zato što su glamur i diskurs zapravo jedno isto – nastavio je Balder.
– Da – složi se Jehova. – To su dva stuba savremene kulture, koja se
spajaju u arku visoko iznad naših glava.
Zaćutali su očekujući moju reakciju.
– Ne razumem sasvim o čemu govorite – rekao sam iskreno. – Kako je to
jedno isto ako su reči različite?
– One su različite samo na prvi pogled – rekao je Jehova. – „Glamour“
potiče od škotske reči koja označava bajanje. Ona je potekla od ..grammar“, a
„grammar“ pak vodi ka reči „grammatica“. Tom rečju su u srednjem veku
označavani razni oblici učenosti, uključujući okultnu praksu, koja se asocirala
sa pismenošću. A to je gotovo isto što i „diskurs“.
| EMPIRE V 37
Postalo mi je vrlo zanimljivo.

– A od čega onda potiče reč „diskurs“?
– U srednjovekovnom latinskom postojao je termin „discursus“ – „trčanje
tamo-amo“, „bežanje napred-nazad“. Ako sasvim tačno pratimo poreklo onda
je koren u glagolu „discurrere“. „Currere“ znači „trčati“, „dis“ – odrečna rečca.
Diskurs je zabrana bekstva.
– Bekstva odakle?
– Ako želiš to da shvatiš – rekao je Balder – hajde da krenemo redom.
Nagnuo se nafl svoju torbu i izvadio nekakav modni časopis. Otvorivši ga
na sredini, okrenuo ga je ka meni.
– Sve što vidiš na ovim fotografijama – to je glamur. A stubići od slova
između fotografija – to je diskurs. Razumeš?
Klimnuo sam.
– Može se formulisati i drugačije – rekao je Balder. – Sve što čovek govori,
to je diskurs…
– A to kako on pri tom izgleda, to je glamur – dodade Jehova.
– Ali to objašnjenje je dobro samo kao početna tačka… – rekao je Balder.
– …zato što je u stvarnosti značenje ova dva pojma mnogo šire – završio
je Jehova.
Učinilo mi se da sedim ispred stereo-uređaja koji umesto zvučnika ima
dva mladolika vampira u crnom. A definitivno sam slušao nešto psihodelično,
iz šezdesetih – tada su začetnici roka voleli da cepaju zvuk nadvoje da bi
potrošač osetio stereo efekat u punoj snazi.
– Glamur – to je seks izražen kroz novac – rekao je levi zvučnik. – Ili, ako
hoćeš, novac izražen kroz seks.
– A diskurs – odazvao se desni zvučnik – to je sublimacija glarnura. Znaš li
šta je sublimacija?
Odmahnuo sam odrečno.
– Onda ćemo – nastavi levi zvučnik – reći ovako: diskurs je seks kojeg
nema dovoljno izražen kroz novac kojeg nema.
– U određenom slučaju seks može biti stavljen u zagrade jednačine
glamura – rekao je desni zvučnik. – Novac, izražen kroz seks može se
predstaviti kao novac, izražen kroz seks, izražen kroz novac, odnosno novac
izražen kroz novac. Isto se odnosi i na diskurs, samo s dodatkom
uobraženosti.
– Diskurs – to je treperava igra besadržajnih smislova koji se dobijaju od
glamura pri njegovom dugotrajnom krčkanju na vatri crne zavisti – rekao je
levi zvučnik.
– A glamur je – reče desni – treperava igra bespredmetnih slika koje se

dobijaju od diskursa pri njegovom isparavanju na vatri seksualnog uzbuđenja.
– Glamur i diskurs se odnose kao jin i jang – rekao je levi.
– Diskurs uokviruje glamur i služi mu nekakvom vrstom prefinjene
futrole – objasni desni.
– A glamur unosi u diskurs životnu snagu i ne dozvoljava mu da uvene –
dodade levi.
– Razmišljaj o ovome na sledeći način – reče desni – glamur je diskurs
tela…
– A diskurs – odazva se levi – to je glamur duha.
– Na spoju ovih pojmova nastaje čitava savremena kultura – reče desni.
– …koja predstavalja dijalektičko jedinstvo glamuroznog diskursa i
diskurzivnog glamura – završi levi.
Balder i Jehova izgovarali su „glamura“ i „diskursa“ naglašavajući
poslednji slog, kao stari vukovi – naftaši koji govore recimo „mazuta“ umesto
„mazuta“. To je odmah izazivalo poverenje prema njihovom iskustvu.
Uostalom, uprkos poverenju i poštovanju, uskoro sam zaspao.
Nisu me budili. U snu se, kako su mi kasnije objasnili, materijal usvaja
četiri puta brže, jer se blokiraju sporedni mentalni procesi. Kada sam se
probudio, prošlo je nekoliko sati. Jehova i Balder delovali su umorno ali
zadovoljno. Uopšte se nisam sećao šta se dešavalo u međuvremenu.
Ipak, sledeći časovi bili su potpuno drugačiji.
Mi gotovo da nismo razgovarali – samo su mi ponekad nastavnici diktirali
ono što treba da zapišem. Na početku svakog časa oni su stavljali na sto
jednake plastične držače, koji su ličili na opremu iz laboratorije za testiranje
DNK. U držačima su stajale kratke epruvete s gumenim čepovima. U svakoj
epruveti bilo je malo providne tečnosti, a na dugački crni čep bio je zalepljen
papirić sa natpisom ili brojem.
To su bili preparati.
Tehnologija mog obučavanja bila je jednostavna. Stavljao bih u usta dve-
tri kapi iz svake epruvete i zalivao ih providno gorkastom tečnošću koja se
nazivala „učvršćivač“. Posle toga su se u mom sećanju pojavljivali čitavi masivi
meni prethodno nepoznatih podataka – kao osmišljena severna svetlost ili
iskre informacionog vatrometa. To je ličilo na moju prvu degustaciju; razlika
je bila u tome što su znanja ostajala u sećanju i nakon što je preparat prestajao
da deluje. To se dešavalo zahvaljujući učvršćivaču – složenoj materiji koja je
uticala na hemiju mozga. Pri dugotrajnoj primeni on je bio štetan po zdravlje,
zato je obuka morala da bude maksimalno kratka.
| EMPIRE V 39
Preparati koje sam degustirao bili su kokteli – složene mešavine crvene

tečnosti mnoštva ljudi čije su se senke u mojoj percepciji slagale jedna na
drugu, stvarajući avetinjski hor koji peva na zadatu temu. Zajedno sa znanjem
ja sam upijao i detalje njihovog ličnog života, često neprijatne i dosadne.
Nikakvo interesovanje za tajne koje su mi se otkrivale nisam osećao, pre će
biti suprotno.
Ne može se reći da sam usvajao znanja sadržana u preparatima onako
kako normalni student usvaja poglavlje iz udžbenika ili predavanje. Izvor iz
kojeg sam se napajao ličio je na beskrajni televizijski program gde se materijal
za obuku spajao sa svakodnevnim serijama, porodičnim albumima za slike i
ubogim amaterskim pornićima. S druge strane, ako bolje razmislimo, svaki
student usvaja korisne informacije s otprilike istim garnirungom – tako da se
moje učenje moglo smatrati sasvim punovrednim.
Same po sebi progutane informacije nisu me činile pametnijim. Ali kada
sam počinjao da razmišljam o nečemu, novi podaci su neočekivano izranjali iz
sećanja i tok mojih misli se menjao, dovodeći me na mesta koja nisam mogao
ni da zamislim dan ranije. Ovakvo iskustvo najbolje opisuju reči sovjetske
pesme koju sam slušao u ranom detinjstvu (mama se šalila da je to o knjizi
Brežnjevljevih uspomena „Mala zemlja“):
Danas ću ustati pre zore,

Preći ću široko polje, –
Nešto mi se sa sećanjem desilo,
Sećam se svega što nije ni bilo…
Najpre mi se činilo jezivim ono što se dešavalo. Pojmovi poznati od

detinjstva cvetali su novim smislovima, o kojima pre ništa nisam znao niti sam
razmišljao. To se dešavalo iznenada i ličilo je na one lančane reakcije u svesti
kada slučajni utisak vaskrsava u sećanju zaboravljeni noćni san, koji odmah
daje svemu unaokolo posebno značenje. Već sam znao da otprilike tako
izgledaju simptomi šizofrenije. Ali svet je svakoga dana postajao zanimljiviji, i
uskoro sam prestao da se plašim. A zatim sam počeo da uživam u svemu što se
događa.
Na primer, vozio sam se taksijem Varšavskom ulicom, podizao sam
pogled i video na zidu zgrade dva medveda ispod natpisa: „Jedinstvena
Rusija“. Odjednom bih se setio da „medved“ nije pravo ime prikazane
životinje, već reč-surogat, koja znači „onaj koji jede med“. Stari Sloveni nazivali
su ga tako jer su se plašili da slučajno ne prizovu medvedov dolazak
izgovarajući njegovo pravo ime. A kakvo je njegovo pravo ime, pitao sam se, i
odmah se setio reči „brlog“ – mesto gde leži… Da, ber. Gotovo isto kao što kažu
i manje sujeverni Englezi i Nemci – „bear“, „bar“. Sećanje je momentalno
povezivalo imenicu s potrebnim glagolom: ber – onaj koji bere, uzima… Sve se
dešavalo tako brzo da je u trenutku kada je istina zaslepljujuće probijala kroz
grb birokratije koja je pobedila, taksi se još uvek približavao zidu sa
medvedima. Počeo sam da se smejem; vozač, pomislivši da me je razveselila
pesma koja se čula sa radija, pruži ruku ka prijemniku da bi pojačao ton…
Glavni problem koji se pojavio u početku bio je gubitak orijentacije među
rečima. Dok mozak nije počeo da dovodi fokusiranje u red, ja sam mogao
najsmešnije da lutam kroz njihov smisao. Sinoptičar je za mene postajao pisac
sinopsisa, ksenofob – čovek koji mrzi Kseniju Sobčak, patrijarh – patriotski
oligarh.
Primadona se pretvarala u barsku damu koja miriše na cigarete „Prima“,
a enfant terrible – u dete koje ima naviku da trebi polne organe. Ali najdublje
od mojih prozrenja bilo je sledeće: ja sam protumačio „Petr-“ ne kao ime Petra
Prvog, nego kao ukazivanje na vezu sa naftaškim biznisom, od reči petrol. Po
tom tumačenju reč „petrodvorac“ odgovarala je svakom lepo uređenom
naftaškom ofisu, a poznate reči iz vremena Prvog svetskog rata „naš Peterburg
postade Petrograd u nezaboravni onaj čas“ bila je genijalna slutnja pesnika o
piterskom samitu G8.
Ta smisaona zbrka odnosila se čak i na strane reči: recimo, ja sam mislio
da Gore Vidal nije pravo ime američkog pisca, nego gorkasto-beskućnički
pseudonim napisan latinicom: Gore Video, Luka Pojeo… Isto se desilb i sa
izrazom „gay pride“. Znao sam da je prajd nekakva vrsta socijalne ćelije kod
lavova, i pre no što je reč počela da svetli u mom umu u svom osnovnom
smislu – „ponos“, stigao sam da zamislim u sebi prajd homoseksualaca
(očigledno izbeglica sa homofobnih rubova Evrope) u afričkoj savani: dvojica
klempavih mužjaka ležala su u sprženoj travi pored suvog drveta razgledajući
prostor dok su im podrhtavale mišićne obline; mlađi mužjak je pumpao
triceps u senci baobaba, a oko njega se muvalo nekoliko još sasvim mladih
štenadi – oni su smetali, jurcali se, pištali, i s vremena na vreme stariji prijatelj
ih je terao tihom rikom…
Uglavnom, višak informacija stvarao je probleme vrlo nalik onima koje je
uzrokovalo neznanje. Ali čak i očite greške ponekad su vodile interesantnim
zaključcima. Evo jedne od prvih zabeleški iz moje sveske:
| EMPIRE V 41
„Reč 'zapara' sastoji se od reči 'Zapad' i sufiksa 'ra' kojima se prave imenice
poput 'buvara' i 'ledara'. Nije li rano da se narod sklon ovakvoj tvorbi reči poziva
pod zastavu demokratije i progresa?“
Razvijao sam se brzo i bez naročitih napora, ali istovremeno sam gubio
svoju unutrašnju prazninu. Jehova je upozorio da će me ovi časovi učiniti
starijim, pošto realna starost čoveka predstavlja obim doživljenog. Kradući
tuđe iskustvo plaćao sam ga svojim neiskustvom koje i jeste mladost. Ali tih
dana ono što se dešavalo nije u meni izazivalo žaljenje jer su mi zalihe te
valute izgledale bezgranične. Rastajući se od nje, osećao sam se kao da
zbacujem balast i nevidljivi balon me podiže u nebo.
Obučavanje diskursu, po uveravanju Baldera i Jehove trebalo je da otvori
preda mnom tajnu suštinu savremene društvene misli. Važno mesto u
programu zauzimala su pitanja vezana za ljudski moral, za pojmove o dobru i
zlu. Ali mi im nismo prilazili spolja, izučavajući ono što ljudi govore i pišu,
nego iznutra, preko intimnog upoznavanja s onime što oni misle i osećaju. To
je, naravno, silno pokolebalo moju veru u čovečanstvo.
Gledajući razne ljudske umove, primetio sam jednu zajedničku osobinu. U
svakom čoveku postojala je svojevrsna moralna instanca kojoj se um obraćao
svaki put kada je čovek trebalo da donese spornu odluku. Ta moralna instanca
se redovno kvarila – i ja sam shvatio zašto. Evo šta sam o tome zapisao:
„Ljudi su od davnina verovali da u svetu vlada zlo, a dobro se nagrađuje

posle smrti. Ispadala je svojevrsna jednačina koja povezuje zemlju i nebo. U naše
vreme jednačina se pretvorila u nejednačinu. Nebeska nagrada danas izgleda
kao očiti apsurd. Ali vladavinu zla na zemaljskoj kugli niko nije ukinuo. Zato
svaki normalan čovek koji na zemlji traži pozitivnost prirodno staje na stranu
zla: to je isto tako logično kao i stupiti u jedinu vladajuću partiju. Zlo na čiju
stranu staje čovek nalazi se u njegovoj glavi i nigde drugde. Ali kada svi ljudi
tajno staju na stranu zla, kojeg nema nigde osim u njihovoj glavi, da li je
potrebna druga pobeda?“
Poimanje dobra i zla oslanjalo se na religiju. A ono što sam saznao na

časovima religije („lokalnog kulta“, kako je govorio Jehova), iskreno me je
zaprepastilo. Kako je sledilo iz preparata držača „Gnozis+“, kada je hrišćanstvo
tek nastajalo, bog starog ,zaveta smatran je u novom učenju đavolom. A onda,
u prvim vekovima naše ere, u cilju učvršćivanja rimske državnosti i političke
korektnosti, bog i đavo spojeni su u jedan molitveni objekat kojem je trebalo
da se klanja pravoslavni patriota iz vremena kraja imperije. Izvorni tekstovi

bili su sortirani, prepisani i brižljivo redigovani u novom duhu, a sve ostalo,
kao i obično, je spaljeno.
Evo šta sam zapisao u svesku:
„Svaki narod (ili čak čovek) obavezno mora da stvara svoju religiju sam, a
ne da nosi krpe koje vrve od tuđih vašiju – otuda i sve bolesti… Narodi koji su
danas u usponu – Indija, Kina i tako dalje – uvoze samo tehnologiju i kapital, a
religija im je domaće proizvodnje. Svaki član tih društava može biti siguran da
se moli svojim sopstvenim bubašvabama, a ne kasnijim ubacivanjima,
greškamaprepisivača ili netačnostimaprevoda. A kod nas… Napraviti temelj od
zbornika tekstova koje je pisao neznano ko neznano gde i neznano kad – to je
isto što i instalirati na strateški kompjuter piratsku verziju 'vindouz-95' na
turskom jeziku – bez mogućnosti apgrejdovanja, sa rupama u zaštiti, crvima i
virusima, uz to s dinamičkom bibliotekom *.dll koju je presnimio nepoznati
umetnik, zbog čega sistem pada svaka dva minuta. Ljudima je potrebna
otvorena arhitektura duha, open source.. Ali judeohrišćani su veoma lukavi.
Ispada da je svako ko ljudima ponudi takvu arhitekturu – antihrist. Nakakiti u
dalekoj budućnosti iz falš-zadnjice – to je, zapravo, najimpresivnije čudo
judeohrišćanstva“.
Naravno, neke od ovih sentenci mogu delovati preterano samouverene za

vampira-početnika. U svoju odbranu mogu da kažem samo to da su slični
pojmovi i ideje za mene uvek imale vrlo mali značaj.
Diskurs sam usvajao lako i brzo, iako je izazivao u meni mizantropsko
raspoloženje. Ali s glamurom su se od samog početka pojavile komplikacije.
Razumeo sam gotovo sve do trenutka kada je Balder rekao:
– Neki eksperti tvrde da u savremenom društvu nema ideologije, pošto
ona nije očigledno formulisana. Ali to je zabluda. Ideologija anonimne
diktature jeste glamur.
Odjednom me je obuzela nekakva mrtvačka otupelost.
– A šta je onda glamur anonimne diktature?
– Rama – reče Balder nezadovoljno – pa od toga smo počeli prvu lekciju.
Glamur anonimne diktature je njen diskurs.
Na rečima je kod Baldera i Jehove sve delovalo glatko, ali bilo mi je teško
da shvatim kako to slike polugolih cica s brilijantima na silikonskim sisama
mogu biti ideologija režima.
| EMPIRE V 43
Srećom, postojala je efikasna metoda za objašnjavanje pitanja te vrste.

Ako ne bih razumeo nešto što je govorio Balder, pitao sam o tome na sledećem
času Jehovu i dobijao alternativno objašnjenje. A ako je bilo nešto nejasno u
Jehovinom objašnjenju, pitao bih Baldera. Na kraju sam se kretao naviše kao
alpinista, koji se raširenim nogama oslanja o zidove klanca.
– Zašto Balder kaže da je glamur ideologija? – pitao sam Jehovu.
– Ideologija je opisivanje nevidljivog cilja, koji opravdava vidljiva
sredstva – odgovorio je ovaj. – Glamur se može smatrati ideologijom pošto je
to odgovor na pitanje „u ime čega je sve to bilo“.
– Šta „sve to“?
– Uzmi udžbenik istorije i pročitaj sadržaj.
Do tog trenutka progutao sam već dovoljno koncepcija i termina da bih
nastavio razgovor na dostojnom nivou.
– A kako onda da se formuliše centralna ideologema glamura?
– Vrlo jednostavno – rekao je Jehova. – Preoblačenje.
– Preoblačenje?
– Samo to treba shvatiti široko. Preoblačenje može značiti i preseljenje sa
Kaširke na Rubljovku i sa Rubljovke u London, presađivanje kože sa stražnjice
na lice, promenu pola i sve u tom smislu. Čitav savremeni diskurs se takođe
svodi na preoblačenje – ili novo pakovanje onih nekoliko tema koje su
dozvoljene za javne razgovore. Zato govorimo da je diskurs vrsta glamura a
glamur je vrsta diskursa. Razumeš?
– Nekako je previše romantično – rekao sam.
– A šta si ti očekivao?
– Čini mi se da glamur obećava čudo. Vi ste i sami govorili da u
prvobitnom smislu ta reč znači „bajanje“. Zar to nije njegova glavna vrednost?
– Tačno, glamur obećava čudo – rekao je Jehova. – Ali to obećanje čuda
maskira potpuno odsustvo čudesnog u životu. Preoblačenje i maskiranje su ne
samo tehnologija, nego i jedini realni sadržaj glamura. I diskursa takođe.
– Ispada da glamur ne može da dovede do čuda ni pod kakvim
okolnostima?
Jehova je malo razmišljao.
– Zapravo može.
– Gde?
– Na primer u književnosti.
To mi je delovalo čudno – književnost je'od glamura bila najudaljenija
oblast koju sam mogao da zamislim. A i čuda se u njoj, koliko sam znao, nisu
dešavala već mnogo godina.
– Savremeni pisac – objasnio je Jehova – završavajući roman, provodi

nekoliko dana listajući modne časopise prenoseći u tekst nazive skupih
automobila, kravata i restorana – i na kraju njegov tekst dobija nekakvu
navodnu sliku visoko-budžetnosti.
Prepričao sam ovaj razgovor Balderu i upitao:
– Jehova kaže da je to primer glamuroznog čuda – ali šta je tu čudesno? Pa
to je obično maskiranje.
– Nisi shvatio – odgovori Balder. – Čudo se ne dešava sa tekstom, nego sa
piscem. Umesto inženjera ljudskih duša mi dobijamo besplatnog reklamnog
agenta.
Metodom dvostrukog raspitivanja moguće je bilo dobiti odgovor na
gotovo svako pitanje. Istina, on je ponekad dovodio do još veće zbrke. Jednom
sam zamolio Jehovu da mi objasni smisao reči „ekspertiza“, koju sam svaki dan
sretao na internetu, čitajući o nekakvim „ekspertskim društvima“.
– Ekspertiza je neurolingvističko programiranje u službi anonimnoj
diktaturi – izdeklamovao je Jehova.
– Ne, ne – progunđa Balder kada sam mu se obratio tražeći komentar. –
Zvonko rečeno. Samo u stvarnom životu nije baš jasno ko kome služi –
ekspertiza diktaturi ili diktatura ekspertizi.
– Kako to?
– Diktatura, bila ona i anonimna, plaća konkretnim novcem. A jedini
realni rezultat koji daje neurolingvističko programiranje – to je plata
predavača na kursu neurolingvističkog programiranja.
Sutradan sam gorko zažalio što sam postavio pitanje o „ekspertizi“:
Jehova je doneo na čas držač prepun epruveta s natpisom „ekspet. saopšt. 1-
18“ Morao sam da gutam sve preparate. Evo šta sam zapisao u pauzi između
degustacija:
„Svaki savremeni intelektualac koji na tržištu prodaje svoju ekspertizu čini

dve stvari: šalje znake i prostituiše smislove. U suštini, to su aspekti jednog
voljnog čina, osim kojeg u aktivnosti savremenogfilozofa, kulturologa i eksperta
nema ničeg: znaci koji se šalju stavljaju do znanja spremnost da se prostituišu
smislovi, a prostituisanje smislova predstavlja način da se šalju ti znaci.
Intelektualac nove generacije često čak i ne poznaje svog budućeg naručioca. On
liči na cvetić koji raste na pločniku, čiji se koreni hrane nepoznatim sokovima, a
polen se gubi izvan granica monitora. Razlika je u tome što cvet ni o čemu ne
razmišlja, a intelektualac nove generacije smatra da mu sokovi dolaze u zamenu
za polen i pravi složene šizofrene kalkulacije koje treba da odrede tačni
| EMPIRE V 45
međusobni obračun. Te kalkulacije i jesu istinski koren diskursa – čupavi, sivi i

vlažni, koji leže u smradu i mraku“
Prošlo je svega nekoliko dana, a ja sam već znao reč „kulturolog“. Istina, i
nju sam shvatao pogrešno – to je, mislio sam, urolog koji je tako detaljno
izučio urogenitalni trakt čoveka da je dosegao kultni status i dobio pravo
izjašnjavanja o duhovnim pitanjima. To mi nije delovalo čudno – pa i
akademik Saharov je stvorio hidrogensku bombu da postane humanistički
autoritet.
Rečju, u glavi mi je bila prava zbrka. Ali u tome nisam video ništa
tragično. Pa ranije tamo nije bilo baš ništa.
Uskoro su stvari sa glamurom pošle naopako (otprilike je takav slučaj bio
i u školi sa organskom hemijom). Ponekad sam sebi izgledao kao pravi tupan.
Na primer, dugo nisam mogao da shvatim šta je to „vamposeksualac“ – a to je
bio ključni pojam predmeta. Balder me je posavetovao da ga dovedem u
analogiju sa rečju „metroseksualac“, i ja sam doživeo laki potres kada se
ispostavilo da to uopšte nije čovek koji voli seks u metrou.
Balder mi je ovako objasnio smisao reči „metroseksualac“:
– To je osoba koja je obučena kao peder a u stvari nije peder. To jest,
možda je i peder, ali to nije obavezno…
To je bilo malo zamršeno, i ja sam zatražio Jehovino objašnjenje.
– Metroseksualnost je – reče Jehova – samo još jedno novo pakovanje
„conspicuous consumption“.
– Šta, šta? – pitao sam, i odmah se setio informacija iz nedavno
progutanog preparata. – A, znam. Reklamna potrošnja. Termin je uveo
Torston Veblen početkom prošlog veka…
Sačekavši čas glamura, ponovio sam ovo Balderu.
– Što ti Jehova ispira mozak – promrmljao je ovaj nezadovoljno. –
„Conspicuous consumption“. To je na zapadu konspikjus konzampšn. A kod
nas sve treba da se naziva na ruskom. Već sam ti objasnio ko je
metroseksualac.
– Sećam se – rekao sam. – A zašto se metroseksualac oblači kao peder?
– Kako zašto? Da bi pokazao okolini da je blizu cevi sa bablom.1
– A šta je onda vamposeksualac?
– Ono što ti treba da postaneš – odgovorio je Balder. – Jasne definicije
nema, sve se zasniva na osećaju.
– A zašto ja treba to da postanem?
1 Babi – lova. (prim. prev.)

– Da bi pratio puls vremena.

– A ako se ispostavi da je puls vremena zapravo drugačiji?
– Kakav je zapravo puls vremena – odgovori Balder – niko ne može znati,
zato što vreme nema puls. Postoje samo uredničke kolumne o pulsu vremena.
Ali ako nekoliko takvih kolumna kaže da je puls vremena takav i takav, svi će
to početi da ponavljaju da bi išli ukorak s vremenom. Iako ni vremena nema.
– Zar normalan čovek veruje onome što se piše u uredničkim
kolumnama?
– A gde si ti video normalnog čoveka? Takvih je, možda, u celoj državi
ostalo stotinak, i svi su pod poklopcem FSB. Nije sve tako jednostavno. S jedne
strane, vreme nema ni pulsa ni nogu. Ali s druge strane, svi se trude da
opipavaju puls vremena i da idu s njim ukorak, zato se korporativni model
sveta redovno obnavlja. Na kraju ljudi puštaju smešne bradice i stavljaju
svilene kravate da ne bi bili isterani iz kancelarije, a vampiri moraju da
učestvuju u tom procesu kako bi se stopili sa sredinom.
Pa ipak ja ne razumem šta je to vamposeksualac – priznao, sam.
Balder je podigao sa stola epruvetu, koja je ostala posle časa diskursa (na
čepu je bila nalepnica „nemačka klasična filozofija, puni Filozofski fakultet
MGU“) i istresao u usta preostalu providnu kap. Protrljavši usne, namrštio se i
upitao:
– Sećaš li se jedanaeste „Teze o Fojerbahu“?
– Čije? – upitah.
– Kako čije. Karla Marksa. Napregao sam sećanje.
– Samo malo… „Filozofi su samo na različite načine objašnjavali svet, ali
stvar je u tome da se on promeni.“
– Upravo tako. Tvoj zadatak nije da shvatiš šta je to vamposeksualac,
Rama. Tvoj zadatak je da to postaneš.
Balder je, naravno, bio u pravu – teorija je u ovoj oblasti imala malo
značaja. Ali kurs glamura nije se svodio na teoriju. Dobio sam „selidbene
troškove“ – teški svežanj banknota od hiljadu rubalja čvrsto upakovan u
plastiku, i „Viza“ karticu na kojoj se nalazio za mene neverovatan iznos – sto
hiljada dolara. Od mene se nije tražilo da pravdam troškove.
– Vežbaj – rekao je Balder. – Kada nestane, javi.
Mislim da se u meni upravo posle toga učvrstila misao da je biti vampir –
ozbiljna i pouzdana stvar.
Vampir je trebalo da se oblači i kupuje neophodne stvari na dva mesta – u
prodavnici „LovemarX“ na trgu Ustanka i u kompleksu „Archetypique
boutique“ u Požarskom prolazu.
| EMPIRE V 47
Uzgred, odavno sam primetio izrazito otrcano obeležje našeg vremena:

naviku da se daju strana imena prodavnicama, restoranima, čak i romanima
napisanim na ruskom, kao da bismo želeli da kažemo – mi nismo takvi, mi smo
napredni, ofšorni, evroadaptirani. To već odavno u meni nije izazivalo ništa
osim mučnine. Ali nazive „LovemarX“ i „Archetypique boutique“ sam viđao
tako često da sam hteo-ne hteo prestao da se nerviram i podvrgao sam ih
analizi.
Iz teoretske nastave sam znao da se rečju „lovermarks“ u glamuru
nazivaju robne marke za koje se čovek vezuje svim srcem i u njima vidi ne
samo spoljašnje, u odnosu na sebe, predmete, već skelet svoje ličnosti.
Očigledno je „X“ na kraju bilo danak pravopisu koji je moderan kod mladih – ili
komsomolskim korenima (u prodavnici je na vidnom mestu stajala Marksova
bista).
„Arhetipik butik“ je bio kompleks butika, u kojem je bilo lako zalutati.
Izbor je bio veći nego kod „lavmarksa“, ali ja nisam voleo to mesto. Pričalo se
da se ovde nekada nalazila inspekcija Gulaga – da li geodezijska uprava ili
kadrovska služba. Kada sam to saznao, shvatio sam zašto Balder i Mitra
nazivaju to mesto „arhipelag glamur“ ili samo „arhipelag“.
Na zidovima u „Arhetipik butiku“ visilo je mnoštvo fotografija skupih
sportskih automobila s glupim natpisima ispod njih poput „kola Ns 51“, „kola
Ne 89“ i tako dalje. Na fiskalnom računu stajao je jedan od ovih brojeva, i
kupac koji bi tačno odgovorio na pitanje koji je to tip automobila dobijao bi
popust od deset odsto.
Znao sam da je to običan reklamni trik – kupac luta arhipelagom u potrazi
za kolima i nailazi na novu robu koju će jednom moći da stavi u ta kola. Pa ipak
je magnetizam tih reči delovao jezivo.
Postojalo je još jedno mesto gde je trebalo da se kupuju sitnice poput
skupih satova i lula. Ono se zvalo „Heigh reason“, butik za misleću elitu (tako se
mesto pozicioniralo u informativnoj brošuri). Na ruskom se naziv pisao kao
jedna – i čudna – reč „hajTrizon“.
Lule mi nisu bile potrebne – nisam pušio. A što se tiče skupih satova,
mene je od njih zauvek odbila reklama „Patek Philippe“ iz iste one brošure.
Tamo je bilo rečeno: „You never actually own a Patek Philippe. You merely
look after it for the next generation“2.
Iz Tarantinovih „Petparačkih priča“ sećao sam se kako izgleda tehnologija
predaje dragocenih hronometara sledećoj generaciji: u filmu se pojavljivao sat
koji je junakov otac čuvao u debelom crevu dok je bio zatočen u japanskom
2 Vi nikada istinski ne posedujete „Patek Filip“. Vi ga samo čuvate za sledeću generaciju.

logoru. Istorija biznismena Hodorkovskog činila je ovu priču sasvim

aktuelnom i u našim autonomijama. Uzgred, upravo od tada su mnogobrojne
fotografije Hodorkovskog iza rešetaka počele da mi liče na reklamu za „Patek
Filip“ – goli zglobovi na rukama preduzetnika koji se drži za rešetke činili su
mesidž prilično razumljivim. Za moj ukus, hronometar „Patek Filip“ bio je
prevelik. Sam bi on možda i prošao, ali metalna narukvica…
Uglavnom, nije mi pošlo za rukom da se priključim mislećoj eliti naše
države. Razume se, kao i svi luzeri, tešio sam se time da to nisam ni želeo.
JEHOVA
Ako je Balder svako pitanje objašnjavao tako konkretno da je bilo teško ne

shvatiti njegovu suštinu, Jehova je imao drugu vrlinu. On je umeo da u
nekoliko reči označi čitavo smisaono polje ili da ukaže na put u
komplikovanom lavirintu pojmova. Često je pribegavao neočekivanim
poređenjima.
– Ako želiš da shvatiš šta je to ljudska kultura – rekao je jednom prilikom
– seti se žitelja Polinezije. Tamo postoje plemena koja obogotvoruju
tehnologiju belog čoveka. To se naročito odnosi na avione koji lete nebom i
dovoze svakakve ukusne i lepe stvari. Ta vera naziva se „kargo kult“.
Aboridžini grade ritualne aerodrome da bi, takoreći, dočekali koka-kolu s
neba…
U mojoj glavi došlo je do uobičajene reakcije iz serije „sećam se svega što
nije ni bilo“.
– Ne – rekao sam – to je besmislica. To su aboridžini govorili američkim
antropolozima da bi ih se što pre oslobodili. Antropolozi svejedno ne bi
poverovali da oni mogu imati drugačije želje. Duhovna suština kargo-kulta je
dublja. Žitelji Melanezije, gde je on nastao, bili su tako potreseni podvizima
kamikaza, da su im sagradili ritualne aerodrome, pozivajući njihove duše da se
ponovo rode na arhipelagu – u slučaju da nemaju mesta u hramu Jasakuni.
– Nisam čuo – reče Jehova – zanimljivo. Ali to ništa ne menja. Aboridžini
ne grade samo lažne piste za poletanje i sletanje. Oni još prave i nasute avione
od zemlje, peska i slame – verovatno za to da duše kamikaza imaju gde da žive.
Ti avioni su vrlo impresivni. Mogu imati po deset motora, napravljenih od
starih kanti i buradi. S umetničke tačke gledišta oni mogu biti biseri. Ali
zemljani avioni ne lete. Isto se odnosi na ljudski diskurs. Vampir ni u kom
slučaju ne sme da ga shvata ozbiljno.
Prepričao sam Balderu ovaj razgovor.
– Ispada – rekoh – da i ja učim da gradim nasute avione od peska i slame?
Balder me je odmerio plamenim pogledom.
– Ne samo to – odgovorio je. – Ti još učiš da se pri tom oblačiš kao peder.
Kako bi svi mislili da pored tvog aviona od zemlje prolazi cev sa bablom, i
mrzeli te još više. Jesi li ti zaboravio ko si, Rama? Ti si vampir!
Nekoliko dana razmišljao sam o Jehovinim rečima, čitajući na internetu

odabrane uzorke domaćeg diskursa, uključujući i taticine opuse o „plebsu“ i
„odgovornim elitama“. Sada sam u njima razumevao praktično sve, uključujući
pozivanje na druge tekstove, aluzije i kulturne reference. To je bivalo
oštroumno, prefinjeno i dobro napisano. Pa ipak je Jehova bio u pravu: ti
avioni nisu bili namenjeni letenju. Nailazio sam u njima na mnogo pametnih
reči, ali sve su one odzvanjale mrtvo i drsko, kao ogrlica napravljena od
zalutalih evropskih novčića.
Evo šta sam zapisao u svoju svesku:
„Moskovski kargo-diskurs razlikuje se od polinezijskog kargo-kulta time što

umesto manipulacije krhotinama tuđe avijacione tehnike koristi trikove s
fragmentima pozajmljenog žargona. Terminološka kamuflaža u članku eksperta
ima istu funkciju kao i jarko-narandžasti life-jacket sa srušenog hoinga na
afričkom lovcu na glave: to nije samo vrsta maskiranja, već i ratnička boja.
Estetičku projekciju kargo-diskursa predstavlja kargo-glamur, koji tera ne baš
bogatu kancelarijsku mladež da se odriče pravilne ishrane kako bi kupila skupu
biznis-uniformu.“
Kada sam s ponosom pokazao taj tekst Jehovi, on je provrteo prstom po

slepoočnici i rekao:
– Rama, ti nisi shvatio ono najvažnije. Ti, izgleda misliš da je moskovski
kargo-diskurs sekundaran u odnosu na njujorški ili pariški, i u tome je čitav
problem. Ali uopšte nije tako. Svaka ljudska kultura je kargo-kultura. I nasuti
avioni jednog plemena ne mogu biti bolji od nasutih aviona drugog.
– Zašto?
– Pa zato što avioni od zemlje ne podležu uporednoj analizi. Oni ne lete i
nemaju nikakve tehničke karakteristike koje bi mogle da se porede. Oni imaju
samo jednu funkciju – magičnu. A ona ne zavisi od broja kanti ispod krila i
njihove boje.
– Ali ako su oko nas samo nasuti avioni, šta onda ljudi kopiraju? – upitao
sam. – Pa da bi se pojavio neki kult, potrebno je da nebom preleti bar jedan
pravi avion.
– Taj avion nije preleteo preko neba – odgovori Jehova. – On je preleteo
kroz ljudski um. To je bio Veliki Miš.
– Mislite na vampire?
– Da – rekao je Jehova. – Ali sada je besmisleno razgovarati o toj temi.
Nemaš dovoljno znanja.
| EMPIRE V 51
– Samo jedno pitanje – rekao sam. – Kažete da je čitava ljudska kultura –

kargo-kult. A šta onda ljudi prave umesto aviona od zemlje?
– Gradove.
– Gradove?
– Da – odgovori Jehova – i sve ostalo.
Pokušao sam da popričam sa Balderom, ali i on je odbio razgovor na tu
temu.
– Rano je – reče. – Ne žuri. Znanja treba usvajati određenim redosledom.
Ono što učimo danas mora da postane temelj za ono što ćeš saznati sutra. Ne
može se početi gradnja kuće od tavana.
Ostalo mi je samo da se složim.
Još jedna socijalna veština, kojom je trebalo da ovladam bila je
„vampoduhovnost“ (Jehova je ponekad govorio „metroduhovnost“, iz čega
sam izvlačio zaključak da je to jedno isto). Jehova ju je definisao ovako –
„prestižna reklamna potrošnja u oblasti duha“. Na praktičnom planu
vampoduhovnost se svodila na demonstraciju pristupa drevnim duhovnim
tradicijama u zoni njihove maksimalne zatvorenosti: u registar su ulazile
fotgrafije sa Dalaj-lamom, dokumentovano potvrđena poznanstva sa sufijskim
šeicima i latinoameričkim šamanima, noćne posete helikopterom u Africi i
tako dalje.
– Zar je i ovde sve ono isto? – postavio sam gorko i ne baš sasvim
razumljivo pitanje.
– I ovde, i svuda – rekao je Jehova. – I uvek. Obrati pažnju šta se dešava
tokom ljudske komunikacije. Zašto čovek otvara usta?
Slegnuo sam ramenima.
– Glavna misao koju čovek pokušava da prenese drugima sastoji se u
tome da on ima pristup mnogo prestižnijoj potrošnji nego što bi se moglo
pomisliti. Istovremeno, on se trudi da objasni ljudima oko sebe da je njihova
vrsta potrošnje znatno manje prestižna nego što su oni naivno mislili. Tome su
podređeni svi socijalni manevri. Štaviše, samo ta pitanja izazivaju u ljudima
čvrste emocije.
– Ja sam u životu uglavnom sretao drugačije ljude – rekao sam pomalo
ironično.
Jehova mi uputi kratki pogled.
– Rama – rekao je – evo upravo sada pokušavaš da mi preneseš svoju
misao kako ti imaš pristup prestižnijoj potrošnji od mene, a da je moj tip
potrošnje, kako sada govore, njesra. Samo što je u pitanju potrošnja u oblasti
komunikacije. Upravo o tom kretanju ljudske duše i govorim. Ništa drugo u
ljudima nećeš naći, ma koliko tražio. Menjaće se samo konkretni tip potrošnje
o kojem će biti reči. To može biti potrošnja stvari, utisaka, kulturnih objekata,
knjiga, koncepcija, stanja svesti i tako dalje.
– Odvratno – rekao sam iskreno. Jehova podiže prst.
– Ali ni u kom slučaju ne smeš prezirati čoveka – reče. – Zapamti dobro,
za vampira je to isto onako sramno kao i za čoveka da se podsmeva kravi zato
što joj između nogu visi odvratno debelo vime. Mi smo stvorili ljude, Rama.
Zato moramo da ih volimo i žalimo. Onakve kakvi jesu. Osim nas, niko ih neće
požaliti.
– Dobro – rekao sam. – A šta treba raditi ako neko od njih izvadi svoju
fotografiju sa Dalaj-lamom?
– Treba na to pokazati fotografiju gde stojiš pored Hrista, Jude,
Muhameda… Mada, razumnije je ako se Muhamed ne vidi. Dovoljna je strelica
koja pokazuje prema ivici fotografije na kojoj će pisati „tamo je Muhamed“…
Često smo koristili reč „duhovnost“, i ja sam se na kraju zapitao u čemu je
njen smisao. Proučivši ovu temu metodom slučajnih degustacija, uopštio sam
zaključke u sledećoj belešci:
Duhovnost ruskog života znači da glavni produkt koji se proizvodi i troši u
Rusiji nisu materijalna dobra, već fore. Bezduhovnost – to je odsustvo
sposobnosti da se one razbacuju na odgovarajući način. Umeće dolazi s
iskustvom i novcem, stoga nema bezduhovnije (tj. beznačajnije) osobe od
mlađeg menadžera.
Kurs glamura bio je obiman, ali gotovo da se nije pamtio na svesnom
nivou. U njemu je bilo mnogo degustacija – morao sam da isprobam
neverovatnu količinu odvratnih uzoraka, od kojih je svaki dodavao novi teg u
vreću životnog iskustva, koja se punila na mojim leđima. Još uvek ne razumem
kako sam mogao da gutam ovako nešto
„gadura $%“
„blow aju-ju“
„cavalli № 3“
„oftenj!“
„plja maša c.“
„čičiki“
Ali putovanja u mutnu maglu tuđih duša nisu bila uzaludna. Sve sam
jasnije shvatao ono što se dešava oko mene. Nabasavši na reportažu o sezoni
promenadnih koncerata u Arhangelsku ili na članak o drugom festivalu
podmoskovskih jahti na jezeru Zmijska magla, više nisam strepeo od svesti o
| EMPIRE V 53
svojoj ništavnosti, već sam znao da po meni pucaju ideološki radnici režima,
novi mitraljesci partije koji su došli u zamenu za političke rukovodioce i
ansamble narodnih igara.
Isto se odnosilo i na diskurs. Počeo sam da naslućujem da borba dvojice
intelektualaca, od kojih jedan nastupa kao pas na lancu režima a drugi ga
neustrašivo napada iz svih mogućih pravaca – nije ideološka bitka, već spoj
usne harmonike i končertina, bekgraund koji treba bolje da osvetli realnu
ideologiju koja svetli iz zmijske magle.
– Ako je glamur ideologija režima – rekao je Jehova – onda je najvažnija
umetnost za nas piar, džiar, biar i fiar. Jednostavno rečeno, reklama.
„Džiar“ je, čini mi se, bila skraćenica za „governmental relations“. Šta je to
„biar“ i „fiar“ nisam znao, ali me je mrzelo da pitam.
Reklami su bila posvećena dva časa. Nismo proučavali ljudske teorije o
tome (Jehova ih je nazvao šarlatanstvom), već samu centralnu tehnologiju
koja ima podjednaku vezu sa trgovinom, politikom i informacijama. Jehova ju
je definisao ovako: nigde ne pribegavajući direktnoj laži, stvoriti od
fragmenata istine sliku koja ima veze sa stvarnošću tačno onoliko koliko to
može da doprinese prodaji. To je zvučalo jednostavno, ali postojala je jedna
važna dopuna: ako veza sa stvarnošću nije mogla da doprinese prodaji (a ona
to po pravilu nije mogla), trebalo je povezati se s nečim drugim. Upravo su
kroz tu iglenu ušicu i prolazili svi karavani.
Među primerima koji su ilustrovali ovu ideju bio je, recimo, sledeći
lingvogeometrijski objekat:
O tome ne govore.
To ne zaboravljaju.
Eto šta je koren svega.
Izvor iz kojeg smo svi mi potekli – i ti sam,
i oni koje ti još uvek smatraš „drugima“.
Nisu negde na Himalajima – nego baš u tebi.
Realno i osetno.
Pouzdano ozbiljno.
To je odistinski.
Objašnjenje je bilo sledeće:
„Pr. 3. Netradicionalno pozicioniranje analno-falusne penetracije s

korištenjem konteksta ortogonalnog standardnom dis-kursu mesidža“.
– A zašto krst? – pitao sam Jehovu.

Jehova istrese iz epruvete na prst kap providne tečnosti, oliza je i neko
vreme se zagleda u nevidljivu daljinu.
– Nisi pogledao dalje – rekao je. – „Zašto krst?“ – to je slogan koncepcije.
Primer primene centralne tehnologije u političkom biznisu bio je projekat
lojalističkog omladinskog pokreta „True Batch Nade“ (službeni registrator
„Surkoff Fedayeen/built305“). Projekat je bio usmeren na buđenje pozitivnog
interesa anglo-jezičnih SMI i bio je utemeljen na citatu iz poznog Nabokova,
koji je prevodio ranog Okudžavu:
„Nadezhda I shall then be back

When the true batch outboys the riot…“3
Nisam se pitao „zašto trubač“. Kratki kurs reklame ostao je iza nas, i mi
smo se vratili na opštu teoriju glamura.
Sad mi je pomalo smešno kada se setim one važnosti koju sam pridavao
svojim tadašnjim spoznajama, zapisujući ih urednim rukopisom u svesku:
„Potreba za naučnim komunizmom pojavljuje se onda kada nestane vera u

to da se komunizam može izgraditi, a potreba za glamurom nastaje kada
nestane prirodna seksualna privlačnost“.
Uostalom, posle upoznavanja sa uzorcima „scensko meso 05-07“ i „šahidka

Velzevula ultimate“ (nekakav vampir-ženomrzac je tako nazvao manekenke)
ta misao bila je podvrguta važnoj dopuni:
„Nije sve tako jednostavno. Šta je to prirodna seksualna privlačnost? Kada

sa bliske razdaljine posmatraš devojku koja se smatra etalonom lepote, vide se
pore na njenom licu, dlačice, bore. U suštini, to je prosto glupa mlada životinja,
namazana francuskom kremom. Osećaj lepote i ružnoće nastaje kada se
udaljavamo od posmatranog objekta, i crte lica se redukuju do shematske slike,
koja se uporeduje sa strip šablonima koji su pohranjeni u svesti. Odakle potiču ti
šabloni ne zna se – ali postoji sumnja da ih danas više ne postavlja instinkt za
razmnožavanjem, koji se rukovodi genetskim kodom, nego industrija glamura. U
3 Nadežda ja ću se vratiti onda kada verna ekipa uguši nemire. – engl.

| EMPIRE V 55
automatici se takvo prinudno upravljanje naziva override. Dakle, glamur je isto

tako neiscrpan kao i diskurs.“
Bilo je smešnih momenata. Jedan uzorak se našao dva puta u mom

programu, pod različitim brojevima. Bio je označen ovako:
„nadzornik umetničkih projekata Rh4“
Crvena tečnost pripadala je dami srednjih godina koja je zaista ličila na

šahidku.4 Nju su u svoj registar uključili i Balder i Jehova: po njihovom
mišljenju, nadzornica se nalazila tačno na sredini između glamura i diskursa, i
bila je dragoceni izvor informacija. Meni nije izgledalo tako. Tema degustacije
bilo je proučavanje unutrašnjeg sveta savremenog umetnika, ali nadzornica
nije poznavala čak ni profesionalni žargon – ona ga je iskopavala sa interneta.
Zato se otkrio dirljivi lični detalj: ona je doživela orgazam samo jednom u
životu, kada ju je pijani ljubavnik nazvao stidnom vaši kompradorskog
kapitala.
Izrazio sam Jehovi svoju nedoumicu i čuo da je upravo taj doživljaj i bio
cilj časa, pošto je u potpunosti otvaralo temu. Nisam poverovao. Tada mi je
dao da probam još tri umetnika i jednog galeristu. Nakon toga u svesku sam
zabeležio sledeče:
„Savremeni umetnik – to je analna prostitutka s nacrtanim dupetom i

zašivenim ustima. A galerist je čovek koji uspeva da postane njen makro duha
uprkos apsolutnoj bezduhovnosti onoga što se dešava“.
Pisci (koje smo takođe pominjali na časovima glamura) bili su tek malo
bolji – posle upoznavanja s njihovim uzorcima, zapisao sam u svesku:
„Šta je najvažnije za pisca? To je da ima zlobni, mračni, ljubomorni i

zavidni ego. Ako on postoji, sve ostalo će doći samo od sebe“.
Različiti kritičari, eksperti, mrežni i novinski kulturolozi (do tog trenutka

sam najzad shvatio šta je to) ulazili su u program po liniji diskursa. Polusatna
4 Šahidka – naziv za Čečenke teroristkinje-samoubice. (prim. prev.)

ekskurzija po njihovom svemiru omogućila mi je da formulišern sledeće

pravilo:
„Privremeni rast stidne vaši jednak je visini objekta na koji ona kaki, plus
0,2 milimetra“.
Poslednja beleška sa kursa glamurodiskursa bila je sledeća:
„Najperspektivnija tehnologija razvoja glamura na savremenoj etapi jeste

antiglamur. Raskrinkavanje glamura infiltrira glamur čak i u one najmračnije
uglove kuda on nikada ne bi dospeo sam“.
Nije cilj svih degustacija bio prijatan. Balder me je često primoravao da

zavirim u drugog čoveka samo zato da bih se upoznao sa markom španske
obuće od krokodilske kože ili linijom muških losiona za brijanje iz Kelna.
Kurtoazni engleski ekonomista dospeo je u glamurozni registar kao stručnjak
za sorte skupog klareta, a za njim je sledilo upoznavanje sa japanskim
dizajnerom koji pravi najbolje svilene kravate na svetu (kako se ispostavilo,
on je bio sin obešenog čoveka). Prirodno, sve to mi je izgledalo kao čisto
gubljenje moje snage.
Ali uskoro sam počeo da shvatam da cilj tih putovanja nije bio samo
gutanje informacija, nego i transformacija mog razmišljanja.
Reč je o tome da između umnih procesa vampira i čoveka postoji
značajna razlika. Razmišljajući, vampir koristi iste one mentalne konstrukcije
kao i čovek. Ali njegova misao kreće se kroz njih drugačijom maršrutom, koja
se razlikuje od predvidljivog ljudskog razmišljanja kao što se graciozna
putanja slepog miša koji juri kroz sumrak razlikuje od kruženja gradskog
goluba iznad zimskog đubrišta.
– Najbolji među ljudima sposobni su da razmišljaju skoro kao vampiri –
rekao je Balder. – Oni to nazivaju genijalnošću.
Jehovin komentar bio je uzdržaniji.
– Što se tiče genijalnosti, nisam siguran – rekao je. – Genijalnost ne
podleže ni analizi ni objašnjenju. A ovde je sve prilično jasno. Razmišljanje
postaje vampirsko onda kada količina degustacija dobija novi kvalitet
asocijativnih veza.
Tehnički, moj mozak je već bio spreman da radi na novi način. Ali inercija
ljudske prirode uzimala je danak. Nisam razumeo mnoge stvari koje su bile
| EMPIRE V 57
očigledne mojim mentorima. Ono što je njima delovalo kao logički most, za
mene je često bilo smisaona provalija.
– Glamur ima dva glavna aspekta – rekao je Jehova na jednom od časova.
– Prvo, to je vreli, neverovatno mučni stid zbog bedne ubogosti svoje
svakodnevice i telesne ružnoće. Drugo, to je osvetnička zluradost pri pogledu
na bedu i ubogost koje drugi čovek nije uspeo da sakrije…
– Kako to? – začudio sam se. – Pa glamur je seks, izražen kroz novac. U
svakom slučaju, nešto privlačno. Gde je to ovde?
– Razmišljaš kao čovek – rekao je Jehova. – Deder, kaži mi sam, gde je to
ovde?
Zamislio sam se. Ali ništa mi nije padalo na pamet.
– Ne znam – rekoh.
– Ništa nije ubogo ili ružno samo po sebi. Potrebna je tačka upoređivanja.
Da bi devojka shvatila da je ona bedna rugoba, treba joj otvoriti glamurozne
novine gde će joj pokazati super-bogatu lepoticu. Onda će imati sa čime da se
poredi.
– A šta će to devojci?
– Hajde, objasni sam – rekao je Jehova. Zamislio sam se.
– To je potrebno… – i odjednom mi je vampirska logika ispravnog
odgovora postala očigledna – to je potrebno da bi oni koje glamurozni časopisi
pretvaraju u bedne i ružne nastavili i dalje da ih finansiraju iz svojih oskudnih
sredstava!
– Tako je, bravo! Ali to nije najvažnije. Ti govoriš o finansiranju glamura, a
šta je njegov cilj?
– Glamur pokreće ekonomiju, zato što njegove žrtve počinju da kradu? –
lupio sam nasumice.
– To je previše ljudska logika. Ti nisi ekonomista, Rama, ti si vampir.
Usredsredi se.
Ćutao sam – ništa mi nije padalo na pamet. Sačekavši nekoliko trenutaka,
Jehova je rekao:
– Cilj glamura je upravo u tome da ljudski život protiče u oblaku srama i
prezira prema sebi. To stanje koje se naziva „prvobitni greh“ je direktan
rezultat potrošnje slika lepote, uspeha i intelektualnog bleska. Glamur i
diskurs guraju svoje potrošače u ubogost, idiotizam i bedu. Te su osobine,
naravno, relativne. Ali one navode na istinsku patnju. U tom doživljavanju
stida i ubogosti prolazi čitav ljudski život.
– A zašto je potreban prvorodni greh?
– Zato da bi se ljudsko mišljenje postavilo u čvrste okvire i da bi se od
čoveka skrilo njegovo istinsko mesto u simfoniji ljudi i vampira.
Slutio sam da reč „simfonija“ u ovom kontekstu znači nešto kao simbioza.
Ali svejedno sam zamislio ogromni orkestar gde za dirigentskim pultom stoji
Jehova – u crnom redengotu s ustima umazanim krvlju… Malo sam razmislio i
rekao:
– Dobro. Mogu da shvatim zašto je glamur maskiranje. Ali zašto mi to isto
kažemo i za diskurs?
Jehova je zatvorio oči i postao nekako sličan učitelju džedaja Jodi.
– U srednjem veku niko nije razmišljao o Americi – reče on. – Nju nije
trebalo maskirati, prosto zato što nikome nije padalo na pamet da je traži. To i
jeste najbolje maskiranje. Ako želimo da sakrijemo od ljudi nekakav objekt,
dovoljno je da učinimo tako da o njemu niko ne razmišlja. Zato treba držati
pod nadzorom ljudsko mišljenje, to jest kontrolisati diskurs. A vlast nad
diskursom pripada onome ko postavlja njegove granice. Kada su granice
ustanovljene, van njih se može sakriti ceo svet. Upravo se u njemu ti sada
nalaziš. Složićeš se, svet vampira je prilično dobro maskiran.
Klimnuo sam.
– Osim toga – nastavi Jehova – diksurs je još i magično maskiranje. Evo
primera. U svetu je mnogo zla. Niko od ljudi neće to sporiti, je li tako?
– Ali o tome šta je zapravo izvor zla, svakoga dana spore sve novine. To je
jedna od najčudnijih stvari na svetu, pošto je čovek u stanju da shvati prirodu
zla bez objašnjenja, prosto instinktom. Učiniti da ona postane nepoznata je
ozbiljan magijski čin.
– Da – rekao sam tužno. – To je istina.
– Diskurs služi nečem poput bodljikave žice kroz koju je puštena struja –
samo ne za ljudsko telo, nego za ljudski um. On ograđuje zabranjenu teritoriju
od teritorije sa koje se ne sme istupiti.
– A šta je teritorija sa koje se ne sme istupiti?
– Kako šta? Pa to i jeste glamur! Otvori bilo koji modni časopis i pogledaj.
U centru je glamur, a po obodu diskurs. Ili obrnuto – u centru diskurs a po
obodu glamur. Glamur je uvek okružen ili diskursom ili prazninom, i čovek
nema kuda da pobegne. U praznini on nema šta da radi a kroz diskurs ne može
da se probije. Preostaje mu samo da gazi glamur.
– A zašto je to potrebno?
– Glamur ima još jednu funkciju, o kojoj još nismo govorili – odgovorio je
Jehova. – Ona i jeste najvažnija za vampire. Ali sada je rano da o tome pričamo.
O njoj ćeš saznati posle velikog grehopada.
– A kada će se to desiti?
Jehova je na ovo pitanje odgovorio ćutanjem.
| EMPIRE V 59
Eto tako, gutljaj za gutljajem i korak za korakom, ja sam se pretvarao u

kulturno naprednog metroseksualca spremnog da zaroni u samo srce tame.
KARTOTEKA
Iz mojih reči moglo bi se nekome učiniti da sam postao vampir bez ikakve
unutrašnje borbe. To nije istina.
Prvih dana osećao sam se kao da je obavljena teška operacija na mom
mozgu. Noću sam imao košmare. Tonuo sam u bezdanu crnog mulja,
okruženog kamenim stenama, ili goreo u ždrelu zidanog monstruma u kojem
se ko zna zašto nalazila peć. Ali teži od svakog košmara bio je trenutak kada
sam se budio i osećao novi centar svoje ličnosti, čeličnu srž, koja sa mnom nije
imala ništa zajedničko i istovremeno bila moja suština. Tako sam ja
doživljavao svest jezika, koja je dospela u simbiozu s mojim umom.
Kada su mi izrasla dva ispala očnjaka (oni su bili isti kao i stari, samo
malo belji), košmari su prestali. Tačnije rečeno, ja sam prosto prestao da ih
doživljavam kao košmare i pomirio se s tim da sanjam takve snove: nešto
slično sam morao da uradim i kad sam krenuo u školu. Moja duša je dolazila k
sebi kao što oživljava okupirani grad ili počinju da se mrdaju prsti ukočene
ruke. Ali imao sam osećaj da me danonoćno prati nevidljiva kamera. Ona se
nalazila u meni i jedan moj deo pratio je preko nje drugi.
Otišao sam kući po stvari. Soba u kojoj sam proveo detinjstvo učinila mi
se malom i tamnom. Sfinga u sobi izgledala je kao kič karikatura. Majka se
zbog nečeg zbunila kad me je videla, slegnula je ramenima i otišla u svoju
sobu. Nisam osećao nikakvu vezanost za mesto gde sam proživeo toliko
godina – sve je ovde bilo tuđe. Pokupivši brzo neophodne stvari, ubacio sam u
torbu svoj noutbuk i krenuo natrag.
Posle časova Baldera i Jehove imao sam vremena – i počeo sam polako da
istražujem svoj novi stan. Tečna biblioteka u Braminom kabinetu od početka
je budila moju radoznalost. Slutio sam da uz nju mora postojati katalog,
uskoro sam ga našao u fioci sekretera. Bio je to album u omotu od čudne kože,
nalik na zmijsku. Bio je popunjen rukom; svakoj fioci kartoteke odgovarao je
par stranica koje su sadržale primedbe i kratke komentare uz brojeve
epruvete.
U katalogu su bili odeljci koji su neobično ličili na program videoteke.
Ispostavilo se da je najveći erotski – on je bio podeljen na epohe, države i
žanrove. Imena aktera bila su impresivna: u francuskom bloku nalazili su se
| EMPIRE V 61
Žil de Re, madam de Montespan, Henrik IV Burbonski i Žan Mara (nije mi bilo
jasno kako su uspeli da sačuvaju crvenu tečnost svih ovih ljudi, pa makar to
bilo i u mikroskopskim dozama).
U vojnom odeljku kataloga bio je Napoleon, jedan od poslednjih šoguna
dinastije Tokugava, maršal Žukov i razni selebriti iz Drugog svetskog rata,
uključujući i vazdušne asove Pokriškina, Adolha Halanda i Hansa Ulriha
Rudela. Neka od ovih lica nalazila su se i u erotskom odeljku, ali ja sam
zaključio da su to prezimenjaci ili nekakve uslovne šifre, kada sam video
ovakvu stavku: „Ahtung Pokriškin. Ruski gej-komjuniti četrdesetih godina
dvadesetog veka“.
Vojni i erotski odeljak izazivali su u meni veliko interesovanje – i kao što
obično biva u životu, iza toga je došlo isto tako veliko razočaranje. Erotski i
vojni deo kartoteke bili su na nekom drugom mestu: fioke su bile prazne.
Epruvete sa preparatima ostale su samo u tri odeljka – „majstori-maskari“,
„prenatalni doživljaji“ i „književnost“.
Nikakvo interesovanje za kreatore maski koje je skupljao pokojni Brama
(njegova kolekcija je visila na zidovima) nisam osećao. Kao ni za odeljak
„književnost“ – u njemu je bilo mnoštvo imena iz školske lektire, ali ja sam se
još sećao mučnine koju sam osećao na tim časovima. „Prenatalni doživljaji“
izazvali su mnogo veću radoznalost.
Kako sam ja shvatao, radilo se o iskustvu ljudskog ploda u utrobi. Nisam
mogao čak ni da zamislim na šta to liči. Verovatno, mislio sam, nekakvi
bljeskovi svetlosti, prigušeni zvuči iz spoljašnjeg sveta, krčanje majčinih creva,
pritisak na telo – rečju, nešto neopisivo, nekakvo lebdenje u bestežinskom
stanju, pomešano sa roler-kosterom.
Odvaživši se, uzeo sam u pipetu nekoliko kapi iz epruvete s nazivom
„Italy-)“ kapnuo ih u usta i seo na sofu.
Svojom nepovezanošću i nelogičnošću doživljaj je ličio na san. Kao da sam
se vraćao iz Italije, gde nisam stigao da završim posao koji se od mene
očekivao – nešto vezano za klesanje kamena. Bio sam tužan, pošto je tamo
ostalo mnogo srcu dragih stvari. Video sam njihove senke – senici među
vinogradima, majušne kočije (to su bile dečje igračke, sećanje na njih sačuvalo
se vrlo jasno), ljuljaške u bašti…
Ali ja sam već bio na drugom mestu, koje je ličilo na moskovsku
železničku stanicu – kao da sam izašao iz voza, zaronio u neugledna vrata i
našao se u specijalnoj ustanovi koja je ličila na naučni institut. Njega su upravo
renovirali – premeštali su nameštaj, skidali stari parket. Pomislio sam kako
treba izaći napolje i krenuo niz nekakav dugački hodnik. On se prvo poput
puža savijao u jednu stranu, a onda, posle okrugle prostorije, počeo da se

odmotava na drugu…
Posle dugog lutanja ovim hodnikom ugledao sam prozor u zidu, provirio
kroz njega i shvatio da se nimalo nisam primakao izlazu na ulicu, već sam se
samo odmakao od njega, podigavši se nekoliko spratova iznad zemlje. Odlučio
sam da upitam nekog za izlaz. Ali ljudi oko mene, kao za inat, nije bilo. Nisam
hteo da idem natrag kroz hodnik-puža, i počeo sam redom da otvaram vrata,
pokušavajući nekog da pronađem.
Iza jednih vrata bila je nekakva bioskopska sala. U njoj je bilo veliko
spremanje – prali su pod. Pitao sam radnike kako da izađem na ulicu.
– Eno – rekla mi je nekakva žena u plavom mantilu – idi pravo po žlebu.
Mi tako izlazimo.
Pokazala mi je otvor na podu – od njega je vodila zelena plastična cev,
poput onih koje se nalaze u akvaparkovima. Takav sistem transporta delovao
mi je savremeno i napredno. Zadržavao me samo strah da jakna može da se
zaglavi negde u cevi: prolaz je delovao prilično uzano. S druge strane, žena
koja me je posavetovala da krenem tom maršrutom bila je prilično debela.
– A da li se vi sami spuštate? – upitao sam.
– Nego – rekla je žena, sagnula se iznad cevi i sipala u nju vodu iz lavora
koji je imala u rukama, prljavu vodu s nekakvim perjem. To me nije začudilo,
samo sam pomislio kako sad moram da čekam da se cev osuši…
Tu se doživljaj završio.
Do toga dana progutao sam već dosta diskursa kako bih mogao da
prepoznam simboliku sna. Čak sam naslućivao šta mogu da znače oznake na
epruvetama. Očigledno, ako se iskustvo „Italy-(“ nikako nije završilo, „France-
)“ koji je stajao pored njega završavao se skokom lirskog junaka u otvor
bezdana. Ali nisam proveravao tu slutnju: po svom emocionalnom spektru
prenatalno iskustvo nije bilo prijatno i podsećalo je na gripozne halucinacije.
Posle ovog slučaja setio sam se poznatog poređenja: telo u majčinoj
utrobi liči na kola u koja se smešta duša spremna za put. Samo kada se ona
tamo smešta – kad kola počnu da prave ili kada su ona već gotova? Tako
postavljeno pitanje koje deli pobornike i protivnike abortusa na dva
nepomirljiva tabora, nije, kako se ispostavilo, bilo potrebno. U diskursu koji
sam progutao bili su predstavljeni i mnogo zanimljiviji pogledi po tom pitanju.
Među njima je, na primer, bio i ovaj: duša uopšte nikuda ne ulazi, i život tela
liči na putovanje drona na daljinsko upravljanje. Postojao je i radikalni
pristup: to čak nije ni putovanje drona, već samo trodimenzionalni film o
takvom putovanju, na neki način odražen u nepomičnom ogledalu koje i jeste
duša… Ma kako čudno, to gledište učinilo mi se najtačnijim – verovatno zato
| EMPIRE V 63
što se u mom ogledalu do tog trenutka odrazilo vrlo mnogo tuđih filmova, a
ono samo se nikud nije pomerilo – znači zaista je bilo nepomično. Ali kakvo je
to ogledalo? Gde se ono nalazi? Tada sam shvatio da ponovo razmišljam o
duši, i pokvarilo mi se raspoloženje.
Posle nekoliko dana u jednoj od fioka kartoteke pronašao sam škakljivu
epruvetu. U njoj je bilo manje tečnosti nego u ostalima. Njen indeks se nije
podudarao sa indeskom fioke; proverio sam ga u katalogu i video da se
prepart zove „Rudel ZOO“. Iz beleški je sledilo da se radi o nemačkom pilotu
Hansu Ulrihu Rudelu. Preparat nije pripadao vojnom odeljku, nego erotskom.
To je bila jedina preostala epruveta iz njega.
Degustacija je usledila bez odlaganja.
Ničeg u vezi s borbenim dejstvima nisam video – ako zanemarimo
razmazane uspomene na jedan božični let iznad Staljingrada. Nikakvih svetski
poznatih zločinaca takođe nije bilo. Materijal je bio običan – Hans Ulrih Rudel
tokom svoje poslednje posete Berlinu. U crnom kožnom kaputu, s nekakvim
neverovatnim ordenom na vratu, on se snishodljivo spajao sa školarkom
bledom od sreće u blizini stanice metroa ZOO – gotovo se ne skrivajući, na
otvorenom vazduhu. Osim erotskog programa u preparatu je ostala uspomena
na ogromni betonski zigurat sa platoima za zenitnu artiljeriju. To zdanje
izgledalo je tako nestvarno da sam posumnjao u originalnost onoga što se
dešava. U ostalim detaljima sve je ličilo na dobar porno film.
Moram priznati da ga nisam gledao jednom ili dva puta. Rudel je imao lice
inteligentnog bravara, a školarka je ličila na crtež sa reklame za margarin.
Kako sam shvatio, intimni susreti nepoznatih ljudi pored stanice „ZOO“ postali
su tradicija u Berlinu nedugo pre njegovog pada. U poslednjim arijevskim
spajanjima bilo je malo radosti – rezultat nedostatka vitamina. Zaprepastilo
me je što je u pauzama između borbenih letova Rudel bacao disk na
aerodromu kao nekakav grčki atleta: Potpuno sam drugačije zamišljao to
vreme.
Posle još nekoliko dana ipak sam probao preparat iz književnog odeljka.
Pokojni Brama bio je veliki poštovalac Nabokova – o tome su svedočili i
portreti na zidu. U njegovoj biblioteci bilo je najmanje trideset preparata
ovako ili onako povezanih s tim piscem. Među njima su bile i tako čudne
epruvete kao na primer „Pasternak + 1/2 Nabokov“. Bilo je nejasno na šta se
ovde misli. Da li se radilo o nepoznatom poglavlju iz života titana, ili je to bio
pokušaj da se pomešaju njihovi talenti u alhemijskoj retorti u određenoj
proporciji.
Ovaj preparat sam i poželeo da probam. Ali čekalo me je razočaranje.
Nikakvi snovi posle degustacije nisu me posetili. Najpre sam pomislio da je u
epruveti obična voda. Ali posle nekoliko minuta počela je da me svrbi koža
između prstiju, a onda sam dobio želju da pišem stihove. Uzeo sam olovku i
beležnicu. Ali želja, na žalost, nije označavala da se u meni otkrio poetski dar:
redovi su se nizali jedan za drugim, ali nisu hteli da se izliju u nešto završeno i
celovito.
Išvrljavši pola beležnice, rodio sam sledeće:
Za hudiku tvoju,
Za tvoj seckani tender s odbojem,
Za tvoj sneg plavi.
Za treptaljki tvojih kupole…
Posle toga nadahnuće je naišlo na nepremostivu barijeru. Uvod je

podrazumevao nekakav odgovor u stilu „ja tebi…“ A to nije bilo jednostavno.
Zaista, mislio sam, pokušavajući da posmatram situaciju očima nekog sa
strane – šta zapravo „ja tebi“ za seckani tender s odbojem? Na pamet je padalo
mnogo dostojnih odgovora na narodskom jeziku, ali u stihovima su oni bili
neumesni.
Shvatio sam da je poetski eksperiment ovime završen i ustao sam sa sofe.
Odjednom sam imao osećaj da mi grudi obuzima nekakav srećni talas, koji će
svakog časa da se izlije napolje i zalije svetlucavom penom celo čovečanstvo.
Duboko sam uzdahnuo i dozvolio mu da se prelije. Posle toga, moja ruka je
zapisala:
My sister, do you still recall

The blue Hasan and Khakkhin-Gol?
I to je bilo sve. Na kraju je u glavi samo tresnuo nekakav suludi trostepeni

uzvik kao „hitaj hlamida hakamada“, i svetiljka muze se ugasila.
Možda je nesavršenstvo ovog iskustva bilo izazvano nedostatkom
emotivnog materijala u mojoj duši. Pa čak i najvećem arhitekti trebaju cigle. A
u slučaju s Nabokovom moglo se raditi još i o nedostacima mog engleskog
vokabulara.
Ali eksperiment se nije mogao nazvati beskorisnim. Iz njega sam shvatio
da postoji način da se ograniči količina informacija koje su sadržane u
preparatu: nikavih podataka o ličnim životima pesnika u njemu nije bilo.
Odlučio sam da o tome pitam Mitru.
| EMPIRE V 65
– Jesi li ti to kopao po biblioteci? – upitao je nezadovoljno.

– Pa, da.
– Ništa ne diraj. Jesi li ti imao malo materijala na časovima? Mogu da
zamolim Jehovu da ti da dodatne zadatke…
– Dobro – rekoh – neću više. Ali objasni mi kako se dobija da u uzorku
ostane samo jedna osobina? Na primer, samo vezana za pisanje stihova? I
nikakve slike?
– Destilacija. Postoji specijalna tehnologija. Crvena tečnost prolazi kroz
cilindričnu spiralu u šlemu na glavi vampira-čistioca. On pada u posebni trans
i koncentriše se na onaj aspekt iskustva koji treba da se sačuva. Pri tom se sve
ostale frakcije iskustva gase zahvaljujući hemijskim supstancama koje uzima
čistilac. To se radi da bi se izdvojio potreban spektar informacija i sklonilo sve
ostalo. Ljudsko iskustvo je štetno i rušilačko. A u velikim dozama je prosto
smrtonosno. Zašto, po tvom mišljenju, ljudi umiru kao muve? Upravo zbog
svog životnog iskustva.
– A zašto ja onda gutam čitave kante tog iskustva na časovima?
– To je drugo – rekao je Mitra. – Tebi se namerno daju neprečišćeni
preparati kako bi, da se tako izrazim, dobio balast.
– Šta će mi on?
– Ako brod nema balast, on će se prevrnuti i potonuti. A ako se u njega
pusti malo vode – iste one koja ga okružuje – on će dobiti ravnotežu. Moraš
biti spreman za svaki doživljaj. To je kao vakcina. Neprijatno je, naravno, ali tu
se ništa ne može. Ulazi u program obuke svakog vampira.
Čak i bez zabrane ne bih dalje eksperimentisao sa kartotekom. Mitra je
bio u pravu – morao sam da gutam hrpu preparata tokom dnevnih časova;
raditi to isto u slobodno vreme bila bi čista patologija.
Ali mene je veoma zanimalo jedno pitanje.
Iz razgovora sa Enlilom Maratovičem shvatio sam da vampiri smatraju
ljude nečim poput stoke za mužu, specijalno uzgojene da bi služila kao izvor
hrane. Bilo mi je teško da u to poverujem. I ne samo zato što je čovečanstvu
bila namenjena suviše jadna uloga.
Reč je bila o tome da ja nigde nisam video, da tako kažem, sam
mehanizam muže. Ugriz pomoću kojeg se vampir upoznavao sa tuđim
unutrašnjim svetom, očigledno nije bio dovoljan da se on nahrani. To je bila
prosto analiza krvi. Znači, morao je da postoji drugi metod.
Pokušavao sam da zamislim kako izgleda taj proces. Možda, mislio sam,
vampiri gutaju crvenu tečnost sakupljenu u medicinske svrhe? Ili negde u
zemljama trećeg sveta postoje plantaže na kojima se ljudi specijalno gaje?
Te teme su se često sretale u masovnoj kulturi. Setio sam se filma

„Ostrvo“ gde su naivne, infantilne ljude namenjene za sečenje na rezervne
delove gajili duboko pod zemljom – oni su išli kroz sterilne hodnike u belim
trenerkama i nadali se da će jednom u životu imati sreće… A u filmu „Blejd-3“
bila je fabrika sa ljudima u komi zatvorenim u vakuumirane kese, koji su
proizvodili crvenu tečnost za ishranu vampira čak i ne dolazeći k sebi.
Nije valjda stvarno tako?
Postojala je i druga zagonetka. Vampiri su jeli običnu ljudsku hranu. Posle
časova ja sam nekoliko puta ručao sa Balderom i Jehovom – i taj proces nije
sadržao u sebi nikakvu gotiku. Odlazili smo u osrednji restoran u Sadovoj ulici,
gde smo jeli suši. Sve je bilo potpuno ljudski. Istina, jednom je Jehova poručio
sveže ceđeni sok od paradajza, i dok ga je pio, mrdajući svoju veliku Adamovu
jabučicu, to mi je izgledalo do te mere odbojno da sam ozbiljno posumnjao u
svoju sposobnost da postanem vampir. Nikakva druga dejstva koja podsećaju
na sisanje krvi ili barem aludiraju na njega ni Balder ni Jehova preda mnom
njednom nisu učinili.
Možda se crvena tečnost pila tokom posebnih ritualnih dana?
Pokušavao sam da saznam od Baldera i Jehove tehnologiju njenog
ispijanja, ali svaki put sam dobijao isti onaj odgovor, koji mi je dao i Enlil
Maratovič: o tome je rano govoriti, sve u svoje vreme, sačekaj veliki grehopad.
Očigledno me, mislio sam, čeka posebna inicijacija posle koje će me
vampiri priznati za svog i otvoriti mi svoje mračne tajne. I tada ću, razmišljao
sam stežući pesnice, zajedno s njima početi… Možda čak to neću ni želeti.
Kakva gadost…
Mada, i ćufte su mi u detinjstvu izgledale kao gadost. Ali sam na kraju ipak
bio naučen na njih.
Nadao sam se da odgovor na moja pitanja mogu da pronađem negde u
kartoteci. Prelistavši još jednom katalog, zaista sam pronašao nešto
zanimljivo.
Bila je to čudna beleška na pretposlednjoj strani registra. U posebnoj fioci
nalazio se preparat označen ovako:
„Istorija: Podrška ujeda + komanda Miša“
Fioka se nalazila ispod samog plafona. Otvorivši je, nisam video

uobičajeni držač s epruvetama. Umesto toga otkrio sam crvenu kutijicu nalik
na futrolu skupog naliv-pera. Unutra se nalazila epruveta – ista kao i ostale,
samo s crvenim čepom. Bio sam zaintrigiran.
| EMPIRE V 67
Sačekavši da padne veče, odlučio sam se na degustaciju.

Odgovor na svoje glavno pitanje nisam našao. Ali saznao sam mnogo toga
zanimljivog iz druge oblasti.
Shvatio sam najzad zašto su ujedi Brame i Enlila Maratoviča bili neosetni.
Ranije sam mislio da je stvar u nekakvom sredstvu za anesteziju, koje su
ubrizgava u ranu kao pri ujedu velikih tropskih krvopija. Ali nisam bio u
pravu.
Ispostavilo se da je između ujedenog i onoga koji ujeda nastajao
momentalni psihički kontakt, nalik na sadomazohistički tandem po shemi
„dželat – žrtva“. Žrtva praktično nije bila svesna tog procesa. Telo je osećalo
ujed i shvatalo šta se dešava – ali ne na nivou ljudske ličnosti, nego sprat niže,
u zoni veza i valentnosti životinjskog mozga. Više od toga signal nije mogao da
se podigne, zato što je istovremeno s ujedom žrtva dobijala i neku vrstu jakog
šamara, od kojeg je tonula u kratkotrajnu obamrlost i blokirala sve standardne
reakcije.
Ulogu šamara imala je posebna psihička komanda, koju je slao jezik. Kod
vampira se ona zvala „Krik Velikog Miša“. Njena priroda je bila nejasna, ali krik
svakako nije bio fizički zvuk. Komanda je bila stara mnogo miliona godina; ona
je imala takvu snagu da je momentalno potčinjavala čak i ogromnog
dinosaurusa.
Ovde se nije radilo o nasilnom gušenju tuđe volje. To je više ličilo na
svojevrsni biološki pakt, razrađen tokom mnogo miliona godina: pokorna
životinja daje svoju krv, ali čuva život. Krik Velikog Miša odnosio se na sasvim
drugu zemaljsku eru, ali drevne oblasti mozga još su pamtile sav užas vezan za
njega.
Na žalost, preparat iz crvene futrole bio je brižljivo očišćen i nije sadržao
informacije o tome ko je nekada koristio tu komandu. Zato su se razjasnili
nekakvi naučni detalji. Na primer, saznao sam da tu komandu nisu mogli da
fiksiraju viši psihički centri, pošto je čitav proces koji je bio u vezi s njom
trajao svega trideset pet milisekundi, što je bilo manje od donjeg praga
trajanja događaja koji može da oseti čovek i druge krupne životinje. U sećanju
ujedenog nije ostajalo ništa – a ako je nešto i ostalo, zaštitna reakcija mozga
bila je momentalno potiskivanje.
Šta su osećali ljudi tokom ujeda? Reakcije su se neznatno reazlikovale. To
je moglo biti iracionalna čežnja, loš predosećaj, iznenadna slabost. Na pamet
su padale neprijatne misli. Sećali su se umrlih rođaka, kašnjenja sa isplatom
kredita i propuštenih prenosa fudbalskih utakmica: um žrtve je sam maskirao
ono što se dešava na sve dostupne načine. Verovatno je to bio najneobičniji od
svih izmišljenih evolutivnih zaštitinih mehanizama.
Istovremeno sam saznao i tajnu svojih novih očnjaka. Oni su bili, kako
sam već pomenuo, obične veličine i praktično se ničim nisu razlikovali od
mojih sopstvenih – možda su bili tek nešto belji. Kako se ispostavilo, kožu
žrtve nisu probijali sami zubi, nego električno pražnjenje koje su oni
generisali, nešto poput iskre u upaljaču sa kremenom. Električne žlezde
nalazile su se na nepcu vampira, na obodu njegovog drugog mozga – tamo gde
su nekada bili krajnici. Posle pražnjenja iznad rane u koži ujedenog nastajala
je majušna zona vakuuma, u koju se uvlačilo nekoliko kapi krvi. Ujed je bio
praćen naglim i praktično nevidljivim trzajem glave – vampir je hvatao kapi
krvi u letu i stiskao ih jezikom na nepce, posle čega je počinjala degustacija. Na
koži ujedenog u idealnoj varijanti nije ostajalo nikakvih tragova. U krajnjem
slučaju tamo je mogla da padne jedna ili dve kapi crvene tečnosti; nikada nije
dolazilo do krvarenja posle ujeda. Za žrtvu je on bio potpuno neškodljiv.
Osim ovih podataka, preparat je sadržao nešto kao uputstvo na temu
„kako se ponašati tokom ujeda“. To su bili saveti taktičkog karaktera.
Vampiru se preporučivalo da se pravi kao da namerava da kaže nešto
žrtvi. Trebalo je biti oprezan: ljudi oko njega nisu smeli da pomisle da vampir
pljuje žrtvi u uho, šapuće nepristojnosti, udiše miris tuđeg parfema i tako dalje
– koliko zaštitnika društvenog morala, toliko i interpretacija.
I sve je to bilo preda mnom.
Umetnik Dajneki ima sliku „budući piloti“: mladi momci na obali mora
sanjalački gledaju u nebo, na laki obris udaljenog aviona. Kada bih ja stvarao
sliku „budući vampir“, ona bi izgledala ovako: bledi momak sedi u dubokoj
fotelji pored crne rupe kamina i opčinjeno gleda fotografiju slepog miša.
PRVI UGRIZ
Mitra me je pozvao da vidi kako sam.

– Dobro – odgovorio sam mračno. – Samo mi se ova norma ne dopada baš
naročito.
– Slikovito govoriš – nasmeja se Mitra. – Jezik nas čini zanimljivim
sagovornicima. Čak imamo i poslovicu: „jezik će do Kijeva dovesti“…
– A kakve još poslovice postoje kod vampira?
– Na primer ovakva: „i majku bi prodao da bi na jeziku pametan ispao“.
Ne treba da objašnjavam smisao?
– Ne treba.
– Ne shvatam zbog čega si mračan. Jesi li bar svestan da si ti sada sasvim
drugo biće? Mnogo obrazovanije, savršenije? Intelektualno više?
– Kod tog drugog bića skupilo se mnogo pitanja. A na njih niko ne želi da
odgovori.
– Pričekaj, uskoro ćeš znati više nego što želiš. Sve u svoje vreme. Sada je
recimo vreme da te upozorim na jednu stvar. Da to ne bude šok za tebe.
– O čemu se radi? – upitao sam uznemireno. Mitra se nasmeja.
– Ti si izgleda već u šoku. Uskoro ćeš prvi put ujesti čoveka. Ne znam
tačno kada, ali nije ostalo mnogo da se čeka.
– Mislim da neću uspeti – rekao sam.
– Ne brini – odgovori Mitra. – Tvoja violina će zasvirati sama.
– Kakva poređenja.
– Tačna. Sećaš se, kao kod Gumiljova: „Ali vidim ti se smeješ, pogledi ti –
dva zraka. Na, uzimaj violinu, pogledaj u oči zveri i pogini slavnom smrću.“
Mitra je napravio intrigantnu pauzu.
– Lamca-drica, ča-ča-ča – završio je.
Izgleda da preparat „Pasternak + 1/2 Nabokov“ još nije potpuno isparilo
iz mog organizma.
– Ti se prosto plašiš novog – rekao je Mitra. – A ne treba da se plašiš. U
tvom životu bliži se radosni događaj. Prvi put – to je… Neću da opisujem. Ali
ostaju veoma drage uspomene.
– Šta treba da radim?
– Ništa, već sam rekao. Čekaj. Tvoj duh će se sam pojaviti kada dođe
vreme.
Ne mogu da kažem da me je ohrabrilo to objašnjenje. Setio sam se
japanskog običaja – kada dobije novi mač, samuraj je trebalo da izađe noću u
predgrađe i odrubi glavu prvom prolazniku. Imao sam osećaj da i ja treba da
uradim nešto slično. Ali jezik je bio u ravnodušnom spokoju i ta samouverena
težina u samom centru duše je smirivala, kao led prislonjen na čelo… Znam da
reči „u centru duše“ zvuče čudno – pa duša nema nikakav centar. Ali to nema
normalna duša, a moja ga je imala.
Ispalo je sasvim drugačije nego što sam pretpostavljao. Prvo vampirsko
iskustvo bilo je vezano, kako se ispostavilo, ne toliko s Tanatosom, koliko s
njegovim višegodišnjim partnerom Erosom. Ali svejedno mi je teško da
nazovem taj događaj prijatnim.
Jednog dana, odmah nakon časa s Balderom, ja sam zaspao. Probudivši se
posle nekoliko sati osetio sam iznenadnu želju da izađem u šetnju. Obukavši
farmerke i crnu majicu sa jednim od Simpsona (tako obučen sam nekada išao
na posao u prodavnicu), izašao sam iz stana.
Grad je tonuo u večernjem suncu. Išao sam ulicama mučeći se nejasnom
čežnjom – hteo sam da li da pušim, što nikada nisam praktikovao, da li da
pijem pivo, što nikada nisam voleo.
Osećao sam potrebu da nešto uradim, ali nisam shvatao šta konkretno i
kako. I odjednom je to postalo jasno.
Neću da objašnjavam kako sam odabrao cilj. Jednostavno se u jednom
trenutku ispostavilo da je on izabran. Desilo se ovako – u gomili sam ugledao
devojku koja mi je išla u susret. Imala je na sebi svetlu kariranu haljinu a u
ruci belu torbu. Pogledavši me, prošla je pored mene. Bez imalo sumnje ili
kolebanja okrenuo sam se i pošao za njom.
Shvatio sam šta će se sada desiti. Imao sam osećaj da više ništa ne radim
ja – jezik je preuzeo na sebe upravljanje mojom voljom. Zaista sam se osećao
kao konj koji nosi u juriš starog iskusnog jahača. Konj se plašio i hteo je da
pobegne. Ali mamuze su bile preduboko zarivene u njegove bokove. Zato sam
delovao brzo i tačno.
Približivši se devojci, nagnuo sam se prema njoj, kao da želim nešto da joj
kažem. Instinkt me je primorao da otvorim usta, kao da sam želeo da uzmem
vazduha; ugledao sam njenu usnu školjku sasvim blizu, i tada se desilo nešto
čudno. Začuo sam tiho škljocanje. Moja glava se nehotice cimnula – i ja sam
shvatio da je stvar učinjena.
| EMPIRE V 71
Sa strane je to moralo izgledati ovako: mladić je odlučio da nešto upita

devojku, otvorio usta, nagnuo se ka njenom uhu, odjednom kinuo i zbunjeno
usporio korak.
Nije se okrenula, samo je nervozno podigla ramena. Na njenom vratu
pojavila se majušna ružičasta mrlja. Ugriz je bio majstorski – na koži se nije
pojavila ni kap krvi. Boreći se sa željom da sednem na trotoar i čežnjivo
zatvorim oči, krenuo sam za njom.
Tada još nisam znao da je prvi ugriz osobe suprotnog pola isto onako
čudan osećaj kao i prvi poljubac. Postoji biblijski izraz – „poznati ženu“ (na
njega je, pretpostavljam, aludirala poznata scena humoriste Hazanova „jao
kakva si“). Ali to se ne odnosi na ljude. Muškarac može u najboljem slučaju da
spava s prijateljicom. A poznati ženu može samo vampir. I to mu otvara oči
pred neverovatnom tajnom koja u punom obimu nije poznata nijednom
čoveku – iako svako zna tačno jednu njenu polovinu.
Reč je o tome da je zajedničko postojanje dvaju polova – začuđujući i
smešni kazus, neverovatno besmislen, i potpuno skriven za čoveka. Ljudi
zasnivaju svoje mišljenje o unutrašnjem životu suprotnog pola na svakakvim
besmislicama – „tajnama njene duše“ pročitanim iz zidnog kalendara ili, što je
još strasnije, „metodama manipulacije muškim super-ja“ u verziji časopisa
„Žena i uspeh“. Taj unutrašnji život se obično prikazuje u terminologiji koja je
poznata drugom polu: muškarac se opisuje kao drska i gruba žena dlakavog
lica, a žena kao muškarac-idiot bez uda, koji loše vozi automobil.
Zapravo su muškarci i žene međusobno mnogo udaljeniji nego što mogu i
da zamisle. To je čak teško objasniti koliko oni ne liče. Ovde se naravno radi o
hormonalnom sastavu crvene tečnosti.
Može se reći da naš svet nastanjuju dve vrste narkomana koji uzimaju
najsnažnija psihotropna sredstva potpuno različitog dejstva. Oni imaju
dijametralne halucinacije ali moraju da provode vreme jedno pored drugog.
Zato tokom vekova oni ne samo da su naučili da doživljavaju apsolutno
različiti užitak, nego su razradili i bonton koji im omogućava da se ponašaju
kao da zaista razumeju jedni druge, iako iste reči, po pravilu, za njih imaju
različito značenje.
Neko bi mogao reći da to zna svaki transseksualac koji je obavio operaciju
promene pola i završio kurs hormonalnih injekcija. Nije baš tako.
Transseksualci menjaju svoje unutrašnje stanje postepeno – to liči na
preplivavanje okeana, tokom kojeg putnik zaboravlja ko je on i odakle je. A
vampiri mogu da prelaze iz jednog stanja u drugo za jednu sekundu…
Devojka koju sam ujeo me je zapamtila i ja shvatih da sam joj se dopao (to
je bilo isto što i videti svoj odraz u ogledalu koje ima emocije). Najpre sam bio
začuđen. Zatim zbunjen. A onda su moje misli dobile ne baš pristojan i ne

sasvim kontrolisani karakter.
Skrenuli smo u Veliku Bronu ulicu. Koračajući za njom bestidno sam
razgledao čvorove njenog sećanja i razmišljao kako da iskoristim ono što
vidim. Kada smo se približili Puškinovom trgu, plan je bio spreman.
Obišavši je jedno desetak metara, okrenuo sam se i krenuo joj u susret s
širokim osmehom na licu. Ona me je začuđeno pogledala i prošla pored mene.
Sačekavši malo, ponovio sam manevar – obišao je, okrenuo se, pošao u susret i
osmehnuo se. I ona se osmehnula i ponovo prošla pored mene. Kada sam
ponovio proceduru treći put, ona se zaustavila i rekla:
– Šta je?
– Ne prepoznaješ me? – upitao sam.
– Ne. A ko si ti?
– Roma.
Rekao sam sopstveno ime zato što se ona nije sećala kako se zove čovek
za kojeg sam rešio da se izdajem.
– Roma? Koji Roma?
Tu sam stavio na sto svog ukradenog keca:
– Pansion „Tihi Azori“. Nova godina. Soba s jelkom. Gde nije bilo svetla.
Kada su svi krenuli da pale pirotehniku. Zaista se ne sećaš?
– Jao – čak je pocrvenela. – To si bio ti?
Klimnuo sam. Spustila je glavu i pošli smo jedno kraj drugog.
– Nikada se nisam tako napila – rekla je. – Sramota me je. Dugo nisam
mogla da dođem k sebi.
– A za mene je to – slagao sam drsko – jedna od najlepš'ih uspomena u
životu. Zvuči patetično, ali tako je. Posle sam te zvao. Mnogo puta.
– Gde si me zvao?
Rekao sam broj njenog mobilnog telefona, promenivši poslednje dve
cifre, umesto „petnaest“ – „sedamnaest“. Ona je uvek govorila „sedamnaest“
kada nije želela da da svoj pravi broj, ali joj je bilo neprijatno da odbije: posle
je uvek mogla da kaže da sagovornik nije dobro čuo.
– Znaš ga napamet? – začudila se. – Nisi dobro zapisao. Na kraju je
„petnaest“.
– Dođavola – rekao sam. – Slušaj, da obeležimo susret? Ostalo je bilo
prosto.
Prvo smo svratili u kafe na Tverskoj. Posle u drugi kafić, gde sam morao
da je ujedem još jednom – da saznam o čemu tačno da razgovaramo za stolom
(ovoga puta na vratu je ostala kap krvi). Govorio sam samo o onome što joj je
bilo interesantno i samo ono što je želela da čuje. To nije bilo teško.
| EMPIRE V 73
Osećao sam se kao Kazanova. Nisam čak ni pomišljao da činim nešto loše
– razlika od standardnog muškog ponašanja sastojala se samo u tome što
ljudski mužjak obično laže nasumice i naslepo, a ja sam znao šta treba da
kažem i kako. To je bilo isto kao kada igraš karte znajući šta suparnik ima u
rukama. Varanje, da. Ali ljudi u takvim slučajevima igraju isključivo s ciljem da
pobede jedan drugog što je moguće brže, po mogućnosti ne narušavajući
pravila pristojnosti.
Krenuli smo u šetnju. Govorio sam bez prestanka. Maršruta naše šetnje
nas je, kao slučajno, dovela do njene zgrade – staljinske višespratnice na trgu
Ustanka. Znao sam da nema nikoga kod kuće. I mi smo, prirodno, pošli „na
čaj“. Čak je i meni najkomplikovanija faza udvaranja – prelazak sa reči na dela,
koja je uvek bivala nekako nespretna i nevešta – prošla glatko.
Problem je nastao tamo gde nisam mogao da ga očekujem. Mislim da bez
blagorodnog uticaja časova diskursa ne bih mogao razumljivo da objasnim šta
se desilo.
Turobni i.obični ljubavni akt, koji se ne čini iz uzajamne privlačnosti nego
iz navike (kod ljudi tako najčešće i biva) uvek mi je ličio na naše izbore. Posle
dugog laganja strpati jedinog realnog kandidata u otvor ravnodušan prema
bilo čijem upadanju a onda uveravati sebe da je to bilo upravo ono za čim ludi
čitav slobodni svet… Ali ja sam znao: kada ovo iskustvo uspe (ne govorim o
izboru), dešava se nešto kvalitativno drugačije. Nastaje trenutak kada se dva
bića spajaju u jednu električnu konturu i postaju nekakvo dvoglavo telo
(heraldički primer – drevni vizantijski grb, koji prikazuje malog azijatskog
petla u tački prinudnog jedinstva sa državnim orlom koji se prikrao s leđa).
Imali smo sreće – taj trenutak je nastupio (ne govorim o grbu). U toj
sekundi ona je shvatila sve o meni. Ne znam šta je tačno osetila – ali ja sam bio
raskrinkan, nije bilo sumnje.
– Ti… Ti…
Odgurnuvši me, sela je na ivicu kreveta. U očima joj je bio tako stvarni
strah, da sam se i ja uplašio.
– Ko si ti? – upitala je. – Šta je ovo?
Bilo je besmisleno izvlačiti se. Nisam mogao da joj kažem istinu (svejedno
ne bi poverovala), šta da lažem – nisam imao pojma. Da je ujedem treći put da
bih saznao kako da se izvučem, nisam hteo. Ustao sam sa kreveta i ćutke
navukao svoju crnu majicu sa Simpsonom.
U sledećem trenutku sam trčao niz stepenice ispuštajući zvuk nalik na
zavijanje pogođenog bombardera. Ali, bombarder je padao prilično tiho –
nisam se trudio da privučem pažnju na sebe.
Nisam osećao kajanje. Mučila me je samo nelagoda koju osećaš kada se

nađeš u glupoj situaciji. To što sam je dva puta ujeo za vrat nije mi delovalo
osuđujuće. Pa ne može se, mislio sam, osuđivati komarac zato što je komarac.
Znao sam da nisam postao monstrum – u svakom slučaju za sada. Time je
strasnija bila pomisao na to da će svaka žena videti u meni monstruma.
Sutra uveče pozvao me je Mitra.
– Kako ide? – upitao je.
Ispričao sam mu o svom prvom ujedu i onome što se kasnije desilo.
Jedino što sam prećutao bilo je kako se sve završilo.
– Bravo – rekao je Mitra. – Čestitam. Sada si skoro jedan od nas.
– Zašto „skoro“? Zar to nije bilo veliki grehopad? Mitra se nasmejao.
– Ma kakvi. Tebi su samo izbili zubići. Kakav grehopad. Mora da se desi
još nešto, najvažnije…
– Kada?
– Čekaj.
– Koliko da čekam?
– Ne požuruj stvari. Budi još malo čovek. Te reči su me otreznile.
– Reci mi iskreno – nastavi Mitra –a s tom devojkom… Ništa neočekivano
se nije desilo?
– Jeste – priznao sam. – na samom kraju. Ona je shvatila da sa mnom nje
sve u redu. Uplašila se. Kao da je videla samog đavola.
Mitra uzdahnu.
– Sada znaš. Verovatno je dobro što se sve desilo na ovakav način. Ti nisi
kao ljudi, i moraš to da imaš na umu. Između tebe i čoveka ne može biti prave
bliskosti. Nikada to ne zaboravi. I ne nadaj se čudu.
– Kako čovek može da sazna ko sam ja?
– Nikako i nikada – odgovori Mitra. – Jedini izuzetak je situacija u kojoj si
se našao.
– I sada će tako biti svaki put kada…
– Ne – reče Mitra. – Maskiranje je prilično jednostavno. Loki će te naučiti.
– Koji Loki?
– On će ti držati sledeći kurs. Samo pazi – ova tema je za vampire tabu. O
tome se ne govori naglas čak ni sa predavačima. Neophodnost seks-
maskiranja objašnjava se sasvim drugačije.
– Kakav sledeći kurs? – pitao sam. – Mislio sam da će me najzad uvesti u
društvo.
– Kurs koji vodi Loki je poslednji – reče Mitra. – Kunem se svojom
crvenom tečnošću. A što se tiče društva… Proveri poštu. Imaš pismo.
| EMPIRE V 75
Kada je on otišao, sišao sam do poštanskog sandučeta. Bio je u pravu – u

njemu se nalazio koverat žute boje bez marke i adrese. Razmišljao sam o tome
otkud Mitra zna za pismo. I shvatio da ga je najverovatnije on sam ubacio u
sanduče.
Vrativši se u stan seo sam za pisaći sto, uzeo nož za hartiju i rasporio
koverat. Na sto je pala velika fotografija u boji i list hartije ispisan krupnim
urednim rukopisom.
Na fotografiji je bila devojka mojih godina s neobično ofarbanom kosom –
imala je riđe, bele, crvene i smeđe pramenove. Njena kosa bila je učvršćena
gelom u konstrukciju koja je podsećala na stog sena na koji je pala artiljerijska
granata. To je izgledalo živopisno, ali verovatno nije bilo naročito praktično u
javnom prevozu.
Ne znam čak ni kako da opišem njeno lice. Lepo. Ali postoji lepota koja je
očigledna, opšteprihvaćena i izaziva više pijačna nego lična osećanja. A ovo
lice je bilo drugačije. Za takva lica misliš da si u stanju da vidiš njegove draži
samo ti sam, a svi ostali ništa neće shvatiti ni primetiti – i na osnovu toga
odmah pripisuješ to što vidiš u lično vlasništvo. Kasnije, kada se ispostavi da
taj jednostrani čin nema važnosti i da su i svi drugi sve odlično shvatili, osećaš
se izdanim… Još mi se učinilo da sam je video na juzerpiku u Živom Žurnalu.5
Uzeo sam list s tekstom i pročitao sledeće:
Zdravo, Rama.
Verovatno si već naslutio ko sam ja.

Sada se zovem Hera. Postala sam vampir (ili vampirka, ne znam kako je
ispravno) praktično istovremeno kad i ti – možda nedelju dana kasnije. Sada
počinjem da izučavam glamur i diskurs. Sa mnom rade Balder i Jehova (ispričali
su mi nekoliko smešnih stvari o tebi). Uglavnom za sada mi se sviđa sve ono što
se dešava. Ako ćemo iskreno, ja sam sasvim prosta devojka, ali rekli su mi da ću
od diskursa i glamura brzo postati pametnija. Čudno, zar ne, kada se tvojoj glavi
pridodaje tako veliki teret?
Rekli su mi da ćemo se nas dvoje sresti za vreme velikog grehopada. Još su
mi rekli da ga se ti strašno plašiš. I ja se pribojavam, ali, moraš priznati, glupo je
plašiti se onoga o čemu nemaš ni najmanje pojma. Veoma bih želela da te vidim
– kakav si ti. Ne znam zašto, čini mi se da ćemo nas dvoje biti prijatelji. Pošalji
5 LiveJournal, internet-blog. (prim. prev.)

mi, molim te, svoju fotografiju. Možeš je poslati po nekome ili poslati
elektronskom poštom.
Do susreta,
Hera
Ispod je bila napisana njena elektronska adresa i još nekakav internet

link koji je na kraju imao ekstenziju. mp3. Poslala mi je muziku.
Naročito mi se dopalo što je dugački URL pesme bio napisan rukom,
urednim kosim slovima. To je bilo nekako dirljivo. Uostalom, svi ovi detalji
mogli su mi izgledati tako očaravajuće samo zato što sam pre toga video njenu
fotografiju.
Skinuo sam pesmu. Bila je to „Not alone anymore“6 grupe „Traveling
Wilburys“ – iza tog naziva, kako se ispostavilo, skrivali su se Džordž Harison,
Džef Lin iz „Electric Light Orchestra“ i drugi divovi evergrin zvuka. Pesma mi
se svidela – naročito kraj gde se stih „You're not alone anymore“ ponavljao tri
puta s takvom lirskom snagom da sam gotovo poverovao: više nisam sam.
Pomislio sam da Hera tek počinje da uči glamur i diskurs. Znači, ja sam
bio značajno iskusniji i spretniji. Moja fotografija morala je to da pokaže.
Odlučio sam da se slikam pored kartoteke – njene polirane površine trebalo bi
da dobro ispadnu na fotografiji.
Obukavši svoj najbolji sako i smestivši se u fotelju koju sam doneo iz
druge sobe, napravio sam nekoliko probnih snimaka. U kompoziciji je nešto
nedostajalo. Stavio sam na sto flašu skupog viskija i veliku kristalnu čašu, i
nakon toga napravio još nekoliko fotki. Svejedno je nešto falilo. Onda sam
stavio na prst platinasti prsten s tamnim kamenom, koji sam našao u
sekreteru, i oslonio se podbratkom na ruku – kako bi se prsten bolje video.
Napravivši ogromnu količinu snimaka, odabrao sam onaj na kojem sam
najviše ličio na demona koji se dosađuje (da bih postigao taj efekat, morao
sam da stavim ispod stražnjice dva toma medicinske enciklopedije).
Posle toga sam seo za kompjuter i napisao odgovor na pismo:
Ifin,
6 Nisi više sam.

| EMPIRE V 77
Bilo mi je zadovoljstvo dobiti pismo od tebe. Ti si veoma mila. Drago mi je

što sada nisam sam. Sada smo zajedno, zar ne? Uči glamur i diskurs, to će
ozbiljno proširiti tvoje horizonte. Biće mi drago da te vidim.
Cmoki,
Rama
ZY U atačmentu šaljem malo ozbiljne muzike,
Namerno sam se trudio da budem suv, kratak i ironičan, što je na žene

ostavljalo neodoljivi utisak. „Ifin“ je bila reč „baby“ napisana na ruskoj
tastaturi.7 Reč je ispala prilično psihoanalitično, budući da se jasno delila na
„if“ i „in“. To je bio. moj sopstveni izum, po analogiji sa ZY umesto PS.
Kao muzički dodatak uz pismo sam zakačio desetomegabajtni zapis
noćne službe u daoskom hramu – višetonsko prodorni resital na kineskom
jeziku u pratnji egzotičnih udaraljki. On je odavno skupljao prašinu na mom
hard-disku, a sada mu je nađena primena. Preostalo je da se nadam da će njen
inboks moći da podnese taj teret. Proverivši još jednom cepidlački svoju
fotografiju i zaključivši da je dostojna, poslao sam poštu.
7 Raspored slova na ruskoj tastaturi značajno se razlikuje od standardnog. (prim. prev.)

LOKI
Poslednji kurs obuke mladog vampira takođe je bio parni. Zvao se „Umetnost
borbe i ljubavi“.
Časove je držao Loki, visoki suvonjavi starac dugačke žute kose koji je
malo ličio na pesnika Tjutčeva, samo bez aristokratskog sjaja. On je stalno
nosio okrugle naočare i dugački crni sako sa pet dugmića, koji je ličio na
redengot iz vremena Krimskog rata.
Drugog predavača nije bilo: Loki je vodio oba predmeta. Najpre je išao
kurs borbenih umetnosti, a posle toga se učilo ljubavno majstorstvo.
Loki je bio stariji od Baldera i Jehove. Izgledalo je čudno da tako staro
biće obučava borbenim umetnostima – ali ja sam se setio sedobradih majstora
iz hongkonških filmova i odlučio da ne prenagljujem sa donošenjem
zaključaka.
Loki je imao poseban manir predavanja. Na času nije govorio, nego je
diktirao – i zahtevao da zapisujem sve od reči do reči. Osim toga, morao sam
da pišem perom, i neizostavno ljubičastim mastilom – sve je to on sam doneo
na prvi čas u svojoj torbi, istoj kao što su imali Balder i Jehova. Na moje pitanje
zašto sve mora da bude upravo tako, odgovorio je kratko:
– Tradicija.
Prvi čas počeo je tako što je prišao zidu i napisao na njemu kredom:
Tajna životnosti najživotnijeg čoveka je uvek samo u tome što ga još niko
nije ubio.
Loki lX
Shvatio sam da je citirao sebe samog.

– Nemoj da brišeš dok se kurs ne završi – rekao je Loki. – Hoću da ovaj
princip ostane adekvatno zapečaćen u tvojoj svesti.
Posadivši me za sto ispred sveske, stavio je ruke iza leđa i počeo da šeta
gore-dole po sobi, diktirajući bez žurbe:
| EMPIRE V 79
– Borbena umetnost vampira se… praktično ne razlikuje od ljudske… ako

se posmatra sama tehnika borbe… Vampir koristi iste udarce, skokove i
zahvate koji se sreću… u klasičnim borilačkim veštinama… Jesi li zapisao?
Razlika se sastoji u tome kako vampir koristi tu tehniku… Borbena umetnost
vampira je potpuno nemoralna – i zbog toga efikasna… Njegova suština je u
tome da vampir odmah primenjuje najpodliji i najneljudksiji zahvat od svih
raspoloživih…
Podigoh glavu sa sveske.
– A kako da se odredi koji je zahvat najneljudskiji i najpodliji?
Loki podiže prst uvis.
– Eto! – rekao je. – Bravo. Pogodio si u centar. Najčešće vampir gubi na
dvoboju upravo zato što predugo razmišlja koji će zahvat biti najpodliji i
najneljudskiji. Zato u borbenoj situaciji ne treba razmišljati. Treba verovati
instinktu. A da bi se verovalo instinktu, treba privremeno zaboraviti na
podlost. To će i biti najpodliji način vođenja borbe. Eto, takav je paradoks u
pitanju. Jesi li zapisao?
– Zapisao sam – rekoh. – Ali i ljudi veruju instinktu u tuči. I podlost im ne
nedostaje. Čime se mi onda razlikujemo od njih?
Loki huknu.
– Deder ustani – rekao je – objasniću ti. Ustao sam.
Tačnije, pokušao. Nisam stigao ni da ispravim noge, kad sam dobio
iznenadni udarac u pleksus.
Nije bio jak, ali je zaista bio izrazito podao – Loki je odlučio da udari u
trenutku kada sam se nalazio u najnesigurnijem položaju. Izgubio sam
ravnotežu i pao zajedno sa stolicom, bolno udarivši laktom o pod.
– Jesi li shvatio? – upita Loki kao da se ništa nije desilo. Skočio sam na
noge. On odmah ispruži ruke i pomirljivo reče:
– Dobro, kraj. Primirje!
Moj bes se ugasio. Hteo sam da kažem Lokiju šta mislim o njemu, i
odjednom dobio od njega bolni udarac cipelom u cevanicu. To je bilo prosto
neverovatno podlo – pa upravo je sam tražio primirje. Od bola sam čučnuo.
Loki se odmakao do prozora, izvadio iz džepa bombonu u crvenom
omotu, otvorio je i ubacio u usta.
– A ako vam sada dam po njušci? – upitao sam.
– Kako smeš to da govoriš? – namrštio se. – Ja sam tvoj učitelj. Ako imaš
pitanje, ja moram da odgovorim. Pri tom tako da ti to shvatiš. Jesi li razumeo?
– Razumeo sam – promrmljao sam suvo, trljajući udareno mesto. –
Nemojte to više da radite. Inače ne odgovaram za sebe.
– Obećavam – reče Loki i okrenu se.
Učinilo mi se da ga je bilo sramota zbog svog divljačkog ponašanja.

Okrenuo sam se kako bih seo za sto, i u tom trenutku on me je, zaskočivši me
iznenada otpozadi, udario po unutrašnjoj strani potkolenice. Moja noga se
refleksno savila i ja sam pao na kolena. Tada me je ošamario. Skočio sam na
noge i ćutke nasrnuo na njega pesnicama.
Treba reći da sam u desetom razredu neko vreme trenirao karate. To od
mene, naravno, nije napravilo Džekija Čena. Mogao sam, recimo, da razbijem
udarcem noge keramičke pločice na zidu školskog toaleta ili da pesnicom
slomim naprslu dasku – i to je otprilike sve. Ali zahvaljujući tim treninzima ja
sam mogao u punoj meri da ocenim sve ono što je na ekranu radio Džeki Čen.
Time je poraznije bilo ono što sam video.
Loki je skočio na zid, napravio po njemu nekoliko koraka uvis (pomerale
su se samo noge) i, kad je sila teže okrenula njegovo telo paralelno s podom,
okrenuo se u vazduhu i meko se prizemljio iza mojih leđa. U tome nije bilo
ničeg natprirodnog – sve je bilo u okvirima zakona fizike, prosto je takav
manevar zahtevao neverovatnu spretnost, pa i smelost takođe.
U sledećem trenutku je s fijukom zamahnuo nogom ispred mog lica,
nateravši me da ustuknem, zatim me je uhvatio za ruku i zavrnuo mi zglob
šake – tako sigurnim zahvatom da sam odmah odbacio pomisao na
suprotstavljanje.
– Predajem se, predajem se! – povikao sam.
Loki je spustio moju ruku. Od zaprepašćenja sam zaboravio sve uvrede.
– Kako ste vi to?
– Sedi i piši – rekao je. Seo sam za sto.
– Da bi u borbenoj situaciji vampir bio nepobediv, vampiri su stvorili
bombonu smrti… Jesi li zapisao?
– Aha – naslutio sam – vi ste to nju pojeli? U crvenom omotu?
– Upravo tako – rekao je Loki.
Zavukao je ruku ispod redengota i izvukao još jednu bombonu – malu,
okruglu, u sjajnom crvenom papiru. Ličila je na besplatne karamele koje dele u
avionima.
– Mogu li da probam? Loki je malo razmišljao.
– Ne danas – reče. – Ti… Suviše si uzbuđen.
– Plašite se da ću ja vas… ovaj… ubiti? Loki se prezrivo nasmeja.
– Dečače… Ti misliš da je stvar u bomboni?
– A u čemu je?
– Bombona je beskorisna za borbeni duh. Znaš li ti šta je to borbeni duh?
Nisam našao odgovor.
– Onda – reče Loki – piši dalje. Nagnuo sam se nad svesku.
| EMPIRE V 81
– U kineskoj provinciji Hubej – počeo je da diktira Loki – nalaze se

živopisne planine Vudan… što znači „Borbeni Štit“. Od davnina u njima žive
daosi, koji se bave borbenim umetnostima… Najpoznatiji među njima bio je
Čan Sanfen, koji je umeo da leti…
Loki je napravio pauzu, očigledno očekujući da ću ga pitati da li je taj Čan
Sanfen zaista umeo da leti. Ali ja nisam pitao.
– U planinama Vudan i danas postoji mnogo akademija ušu gde naivne
turiste uče lepim, ali beskorisnim plesovima s mačem i palicom…
Loki je načinio nekoliko karikaturalnih pokreta imitirajući takav ples.
Ispalo je zaista smešno.
– Daosi, koji se bave pravim borbenim umetnostima, još pre Drugog
svetskog rata su otišli u planine, daleko od puteva, hotela i, he-he, centara za
masažu. Pravih majstora je ostalo malo – ali oni postoje. Da bi se živelo daleko
od ljudi daosi moraju dobijati sredstva za život. Ta sredstva moraju biti vrlo
značajna… Jesi li zapisao? Vampiri im daju ta sredstva. U zamenu za to najbolji
daoski majstori jednom godišnje daju vampirima uzorke svoje crvene
tečnosti… Od tih preparata vampiri prave nekoliko vrsta bombona smrti. Pa
ipak, bez ratničkog duha takva bombona je beskorisna… Jesi li zapisao? To je
sve za danas.
Cele noći sam se prevrtao po svom ogromnom krevetu ispod baldahina,
razmišljajući šta je to „ratnički duh“.
Imao sam razne pretpostavke. Prvo, dopuštao sam da je to zaista nekakav
duh s kojim treba stupiti u kontakt. Drugo, to je moglo biti nekakvo junačko
stanje svesti, koje je trebalo dugo negovati u sebi, ne oslanjajući se ni na kakve
vampirske finte (takva varijanta delovala mi je najmračnije). Treće, „ratnički
duh“ mogao je biti u vezi sa posebnom procedurom koja je menjala fizička
svojstva tela – inače bi bilo teško objasniti kako je ne baš mlad i očigledno
nesportski Loki mogao da maše nogama kao akrobata koji se najeo
amfetamina.
Sve tri pretpostavke su bile pogrešne.
Ispostavilo se da „ratnički duh“ čini pet posebnih udisaja – naizmenično
dugih i kratkih. To je bila svojevrsna šifra, koja je aktivirala bombonu. On je
bio vezan sa daoskom praksom: na taj način se pripremao disajni centar. Loki
se nije udubljivao u mehanizam onoga što se dešava – sumnjam da ga ni on
sam nije razumeo do kraja. Njemu je bilo dovoljno da jednostavno zapamti
redosled.
Posle toga Loki mi je dozvolio da pojedem komadić bombone smrti.
Upozorio me je da ništa neobično neću videti, pošto informacije o životu daosa
u bomboni nema, i dostupno je samo njihovo ratničko umeće. Pristupio sam

eksperimentu.
Bombona je imala sladak ukus. Obavivši zahtevani redosled udisaja,
osetio sam vrtoglavicu i lakoću. Ali na tome se sve i završavalo. Zagledavši se u
svoje novo stanje, nisam video ništa – kao i u slučaju sa mešavinom „Pasternak
+ 1/2 Nabokov“. Sećanja na donora bila su izbrisana.
Pojavila se samo sposobnost da virtuozno upravljam sopstvenim telom.
Ali ona je zaista ostavljala jak utisak. Pokušao sam da uradim ono što mi
nijednom nije polazilo za rukom tokom mojih časova karatea – da napravim
špagu. Na moje zaprepašćenje, to sam učinio bez imalo napora – najpre sam
napravio poprečnu, a zatim i uzdužnu špagu.
Zatim sam bez problema ponovio zahvat kojim me je Loki onako
iznenadio – potrčao sam uvis po zidu, okrenuo se u vazduhu i dočekao se na
noge. Lola mi je naredio da ga napadnem i za sekundu sam sručio na njega
takvu salvu udaraca kakvu sam pre toga video samo na filmu (istina, nijedan
od njih nije pogodio cilj). Ali kada je dejstvo bombone prestalo, nisam mogao
da ponovim ove podvige.
Loki je objasnio da tajna ove savitljivosti nije u elastičnosti mišića, nego u
njihovoj sposobnosti da se momentalno opuste.
Upravo od toga je i zavisila sposobnost da se napravi špaga i da se zadaju
udarci visoko podignutom nogom.
– Ako govorimo o fiziološkoj strani pitanja – rekao je – čitava je stvar u
nervnim impulsima koje mozak šalje u mišićne ćelije. Dugi treninzi tek
neznatno menjaju fizička svojstva mišića, ligamenata i kostiju. Menja se samo
sled nervnih signala koji upravljaju čitavom mehanikom. Bombona smrti
deluje na ovaj kod. Svaki prosečni čovek biće, naravno, mnogo slabiji od
treniranog borca. Ali on je svejedno fizički dovoljno razvijen da bi učinio to
isto. Nije spreman njegov nervni aparat. Isto se odnosi i na snagu udaraca. Ona
nije vezana samo sa svojstvima mišićnih vlakana, nego i s umećem da se
koncentriše životna energija. Vampir dobija privremeni pristup svim tim
veštinama preko preparata. Ali ta tehnologija ima naravno svoje granice. Teg
od dvesta kilograma nećeš moći da podigneš čak ni ako isisaš svu crvenu
tečnost iz šampiona u dizanju tegova.
– To jest – rekao sam – kada gimnastičar dugo trenira svoje telo, on radi
ne toliko na hardu koliko na softu?
– Ja taj narkomanski žargon ne razumem – odgovori Loki. Sada je postalo
jasno zašto vampir mora da primenjuje najpodlije moguće zahvate. To nije bio
etički izbor, kako sam najpre pomislio, nego praktična neophodnost. Bombona
smrti davala je zapanjujuću samouverenost; s protivnikom si hteo da se igraš
| EMPIRE V 83
kao sa mačkom. Ali čim bi njeno dejstvo prestalo, vampir je postajao

nezaštićen. Zato se ni u kom slučaju nije smelo uzalud traćiti vreme smrti, kako
ga je nazivao Loki.
Po pravilima, vampir je trebalo da stalno nosi uz sebe bombonu smrti.
Loki mi je dao malu futrolu i pokazao kako da iz nje vadim bombonu:
pritiskom na oprugu ona je iskakala pravo u ruku. Da bi se dobilo na brzini,
bombona se mogla ubacivati u usta u samom omotu – on je bio napravljen od
specijalne hartije. Zaduženu bombonu trebalo je nositi o pojasu i iskoristiti
samo u slučaju opasnosti po život.
– Kažite mi – upitao sam Lokija – a da li se dešava da se vampiri tuku
međusobno? Mislim, kada oba učesnika tuče pojedu takvu bombonu?
– Šta znači „tuku se“? – reče Loki. – Vampiri nisu deca. Ako između dvojice
vampira nastane ozbiljan problem, oni ga rešavaju pomoću dvoboja.
– Dvoboj? – upitah. – To još postoji?
– U našem svetu da. Istina, retko.
– Kako izgleda takav dvoboj?
– Ispričaću ti sledeći put – odgovori Loki.
Na sledeći čas došao je sa dugačkim crnim tubusom poput onih u kojima
se nose urolani crteži.
– Dakle – počeo je – šta treba da znaš o dvoboju… Tokom duge istorije
postojanja vampira među njima su često nastajale svađe ličnog karaktera.
Vampiri su se po pravilu regrutovali iz viših slojeva društva, gde je bilo
uobičajeno da se sporna pitanja rešavaju na dvoboju. Taj običaj prešao je i u
sredinu vampira, ali posle nekoliko smrtnih ishoda na njega je stavljena
zabrana. Reč je o tome da tokom dvoboja vampir ne izlaže opasnosti samo
svoj život, nego i život jezika. A jezik, kao što možeš da pretpostaviš, nema ni
najmanji povod da učestvuje u dvoboju. To je kao kada bi konji počinjali da se
ritaju, a jahači koji sede na njima…
– Shvatio sam – prekidoh ga – ne treba nastavljati.
– S druge strane, ignorisanje humanitarnih potreba vampira ili svođenje
njegove uloge samo na sredstvo transporta je nedopustivo. Između ostalog i
zato što se depresivan ili psihički narušen fon ljudske ličnosti loše odražava na
zdravlje jezika. Zato je razrađen kompromis, koji je dozvoljavao vampirima da
rešavaju međusobne odnose ne podvrgavajući opasnosti život jezika, i
istovremeno život samog vampira.
– Ali tada je dvoboj prosto farsa.
– O, ne – osmehnu se Loki. – U čemu je, po tvom mišljenju, smisao svakog
dvoboja?
Slegnuo sam ramenima. Mislio sam da je to očigledno.
– Ljudi razmenjuju oštre reči – rekao je Loki – ali te reči nemaju težinu.
Čovek ih ima mnogo u ustima. Smisao dvoboja je u tome da se rečima da
dodatna težina. To može biti težina metka, oštrice ili otrova. Vampiri su
postupili prosto – oni su podelili dvoboj na dva dela. Najpre se dogovaraju
koja vrsta težine će biti dodata rečima. A tek kasnije određuju kome će
konkretno ona biti dodata. Dvoboj vampira liči na žreb. Razumeš?
– Još ne.
– Najpre svaki učesnik dvoboja piše takozvani nalog za dvoboj, gde
detaljno izlaže kaznu smišljenu za protivnika. To može biti bilo šta –
amputacija udova, oduzimanje čula vida i sluha, bičevanje u konjušnici i tome
slično. Sekundanti moraju da se uvere da ta operacija neće biti pretnja za
fizičko postojanje jezika, i da potvrde oba naloga za dvoboj. Posle toga počinje
sama borba.
– Učesnici dvoboja znaju šta ih čeka u slučaju da izgube? – upitao sam.
– Ne – odgovori Loki. – To je zabranjeno pravilima. Svaki put kada se ta
pravila prekrše, posledice su više nego tužne. Kao na primer u slučaju
poslednjeg dvoboja.
– A kako se on završio?
– Poraženom su odsekli nos i uši. Posle toga on je sve do smrti nosio
masku. Istina, nije još dugo živeo…
Obuzela me je zla slutnja.
– Čekajte – rekao sam – a ko je bio poražen? Kako se zvao? Da nije
slučajno…
– Da – rekao je Loki. – To je bio Brama. Nos i uši mu je odsekao najbolji
plastični hirurg u Moskvi, i on nije osetio nikakav bol. Ali nakon tog događaja
pao je u depresiju i jezik više nije želeo da ostane u njegovom telu.
– A s kim je Brama imao dvoboj?
– Ne bi trebalo da ti to govorim – reče Loki. – Ali kada već pitaš – imao je
dvoboj s Mitrom.
– S Mitrom?
– Da. Upravo zato te je Mitra i dočekao u našem svetu. To je običaj. Tako
se dešava ako dvoboj dovodi do smrti jednog od učesnika. Pobednik postaje
tutor novajlije u čije telo se seli jezik. Samo molim te ni u kom slučaju nemoj o
toj temi da razgovaraš sa Mitrom – takvo ponašanje smatra se nedopustivom
netaktičnošću. Razumeš?
Klimnuo sam. Ova novost me je zaprepastila.
– Znači – rekao sam – ja sam ovde zbog Mitre…
| EMPIRE V 85
– Ne – odgovori Loki – ne treba tako da razmišljaš. Mitra nikako nije

mogao da utiče na taj izbor. Zapravo, ni sam Brama nije ovde igrao naročito
veliku ulogu. O svemu odlučuje jezik.
– A zašto je došlo do dvoboja?
– Nešto vezano za Braminu kartoteku – odgovori Loki. – Brama je bio
strastveni kolekcionar. Mitra je uzeo od njega na neko vreme deo kolekcije,
nekakve dragocenosti iz ložnice, ne znam tačno. Uzeo je samo radi zabave, a
slagao je da se radi o važnom poslu. Onda su s kolekcijom nastupili problemi.
Da li je Mitra sve posisao sam ili je izgubio, ili je nekome dao – ne znam
pouzdano. Uglavnom, ona je nestala. Brama se razjario i izazvao ga na dvoboj.
I unapred izjavio da će mu odseći prste. A Mitra, kada je čuo, takođe je odlučio
da ne zaostaje… Ostalo ti je poznato.
– Znači, Mitra je iskusni učesnik dvoboja?
– Iskustvo ovde nema mnogo značaja – reče Loki. – Sve odlučuje sudbina.
– A kako protiče sam dvoboj? Bombona smrti?
– Da. Specijalna dvobojska serija, od crvene tečnosti najboljih mačevalaca
ili strelaca.
– A oružje?
– Floret ili pištolj – reče Loki. – Ali vampiri koriste specijalno oružje.
Uzeo je sa stola tubusfotvorio ga i izvadio iz njega floret.
– Evo – reče – pogledaj.
Na kraju čelične šipke bila je okrugla bakarna loptica prečnika centimetar
i po-dva. Iz nje je štrcala kratka igla.
– Trankvilizator – reče Loki. – U slučaju dvoboja vatrenim oružjem pištolj
puca specijalnim špricem s istom materijom. Ubodeni ostaje momentalno
paralisan. On je pri svesti, ali ne može da govori ni da se kreće. Dejstvo
trankvilizatora traje oko četrdeset sati. Za to vreme sekundanti moraju da
ispune sve uslove naloga za dvoboj. Za njih to ume da bude težak teret, kao
tokom dvoboja Mitre i Brame. Ali stvar se uvek dovodi do kraja, čak i ako na
kraju pogine ljudski aspekt…
Ono što sam saznao o ulozi Mitre u svojoj sudbini pretvaralo ga je u
nekakvog zlog genija mog života. S druge strane, teško bi bilo inkriminisati mu
predumišljaj. Loki je očigledno shvatio o čemu razmišljam.
– Samo pazi da o tome ne pitaš Mitru – ponovio je. – To neće biti samo
nepristojno, nego i apsolutno nedopustivo ponašanje.
– Obećavam – odgovorio sam.
Veoma sam želeo da saznam još nešto o tim tajanstvenim daosima od čije
se crvene tečnosti pravila bombona smrti. Odlučio sam da o tome pitam
Lokija. Moje pitanje ga je začudilo – A šta će ti to?
– Prosto me zanima. Može li se nekako zaviriti u njihov život?

Loki slegnu ramenima.
– Postoje škart bombone – rekao je. – Loše očišćene. Ali tamo svejedno
nećeš videti mnogo šta. Ipak ti daosi nisu obični ljudi.
– A možete li da mi date takvu?
Ništa nije odgovorio, i ja sam pomislio da moju molbu smatra nesuvislom.
Ali na sledećem času dao mi je bombonu presečenu nadvoje.
– To je iz loše partije – rekao je. – Tamo ima nešto… Čudan si ti momak,
Rama.
Uveče, kada se smračilo, legao sam na krevet i stavio obe polovine u usta.
Loki je bio u pravu, nisam mnogo video. Ali ono što sam doživeo zapamtio
sam zauvek.
Daos od čije je crvene tečnosti bila napravljena bombona zvao se Sjuj
Bejšan (čak sam shvatio i smisao tih reči – one su značile nešto u smislu
„dopuštenje severne dobrote“). Imao je preko dvesta godina i počeo je da
oseća da se primiče starost. Po merilima običnog čoveka bio je u odličnoj
fizičkoj formi, ali sebi je delovao kao mlitava i ništavna razvalina.
Zajedno s njim prošetao sam planinama Vudan.
Sjuj Bejšan se probijao do svetog mesta kroz gomile turista – obučen kao
radnik koji na obramnici nosi dva kamena bloka za radove na putu.
Video sam crvene paganske hramove s krovovima od sjajnog zelenog
crepa. Još sam video ogromne kornjače od bazalta, koje stoje pred
polusrušenim paviljonima od cigle. Išli smo po planinskom grebenu, kuda je
vodio uzani put a daleko ispod blistalo je planinsko jezero.
Daos je najzad stigao do odredišta. Ono se zvalo „Lebdeća Litica“. Litica je
zaista lebdela iznad provalije, a na njegovom vrhu bio je uredni plato obložen
kamenom. To je bilo mesto visoke snage i svetosti. Sjuj Bejšan je došao ovamo
kako bi dobio znak od duhova.
Sačekavši da svi turisti siđu, bacio je svoju obramnicu .s kamenjem, popeo
se stepeništem do otvorenog oltara, poklonio se i stao da čeka.
Znak od duhova bio je čudan.
Odnekud izdaleka doleteo je ogromni leptir veličine ptice s tamnoplavim
baršunastim krilima i crnim i smeđim mrljama. Obleteo je oko daosa i spustio
se na ivicu oltara.
Daos je neko vreme uživao gledajući ga. A onda je video da su mu krila
isečena i iskrzana na krajevima – do te mere da su gotovo izgubila oblik Čim je
daos to primetio, leptir se podigao sa svog mesta, uzleteo i nestao u zelenom
lavirintu između granja drveća koje je raslo na obodu litice.
| EMPIRE V 87
Sam nikako ne bih mogao da shvatim u čemu je smisao ovog znaka. Ali
daos je shvatio – as njim i ja. Dok leptir može da leti, potpuno je nevažno
koliko su mu pohabana krila. A ako leptir ne može da leti, znači da leptira više
nema, i to je sve.
Daos se poklonio ispred oltara i krenuo niz stepenice. Zapamtio sam
kamenu ogradu tog stepeništa s isklesanim vazama za cveće. Neki stepenici
bili su napravljeni od istih takvih isklesanih ploča, starih i izlizanih hiljadama
donova.
Kada sam došao k sebi, bio sam tužan. I bilo mi je odvratno što sam
vampir.
PET PRAVILA LJUBAVI
Kada je Loki rekao da pristupamo izučavaju ljubavne prakse vampira, zamislio

sam nešto nalik na kurs glamura, samo s preparatima kao „Rudel ZOO“.
Zamislio sam nizove epruveta od kojih svaka sadrži trodimenzionalni
stereoskopski i stereo-fonski porno-film, i sve ću to, razmišljao sam s
entuzijazmom, morati da pogledam i naučim…
Saznavši da će na ovu temu biti održana samo jedna lekcija, moja
očekivanja su splasla. Ali zato će, pomislih, već taj jedan jedini čas sigurno biti
živopisan i upečatljiv.
Tako je i bilo.
Loki se tog dana brižljivo obrijao i čak stavio nekakvu kolonjsku vodu s
mirisom vanile. Njegova torba bila je dva puta deblja nego obično. Bilo mi je
zanimljivo šta se u njoj nalazi, ali nisam pitao.
– Hoću da te upozorim – rekao je Loki – da postoje dva različita kursa
ljubavne veštine koji se predaju vampirima-momcima i vampirima-
devojkama. Oni nemaju ništa zajedničko. Osim toga, sve što čuješ treba da
primenjuješ samo na ljudske žene i ni u kom slučaju da ne prenosiš na žene-
vampire.
– A ako se zaljubim u ženu-vampira? – upitao sam. Loki slegnu ramenima.
– Takvu mogućnost mi ne razmatramo. Mi se bavimo samo ljudima.
Odnose s drugim vampirima ti uspostavljaš po sopstvenom nahođenju i sam
za sve odgovaraš. Tu ne može biti nikakvog kursa mladog ratnika. Dakle, uzmi
olovku, otvori svesku i piši…
Počeo je da diktira:
– Odnos vampira prema ženi je potpuna suprotnost hladnom ljudskom
cinizmu. On spaja u sebi pragmatični racionalizam i visoko viteštvo… Jesi li
zapisao? Racionalizam se sastoji u tome da vampir odbacuje lažnu i
ponižavajuću proceduru takozvanog udvaranja, i odmah prelazi na suštinu
pitanja. A viteštvo se sastoji u tome da se žena oslobađa sramne potrebe da
imitira orgazam i za seks uvek dobija novac…
– Ne stižem – rekoh.
Loki me je pustio da zapišem rečenicu do kraja.
| EMPIRE V 89
– Postoji pet principa – nastavi on – kojima se vampir rukovodi u svom

ličnom životu. Prvi: vampir teži tome da čin ljubavi usledi odmah nakon
upoznavanja. Drugi: posle čina ljubavi poznanstvo sa ženom se po pravilu
prekida. Treći: vampir plaća ženi za usluge. Četvrti: vampir po pravilu ne
ujeda ženu s kojom vodi ljubav. Peti i najvažniji: vampir nikada ne dozvoljava
ženi da imitira orgazam…
– Nisam shvatio – rekao sam, podižući pogled sa sveske – vampir viteški
oslobađa ženu od potrebe da imitira orgazam? Ili joj on zabranjuje da to čini?
– To je jedno isto.
– Kako to mislite?
Loki mi je uputio dugi pogled.
– Rama – rekao je iskreno – hajde da razgovaramo kao muškarac s
muškarcem.
– Hajde – složio sam se.
– Nazivaćemo stvari svojim imenima. Zajednički genitalni orgazam
muškarca i žene tokom polnog akta je predivan, ali nedostižan ideal, sličan
komunizmu. Vampir uvek mora imati na umu da je žensko ljubavno ponašanje
ekonomski i socijalno motivisano. Ono se brusilo vekovima i nekoliko decenija
formalne ravnopravnosti nisu u stanju da tu bilo šta promene.
– Vi sve vreme govorite o teoretskom aspektu – rekao sam. – A može li se
saznati šta to sve znači u praksi?
– Može. Ako žena posle treće frikcije počne bučno da diše, da prevrće
očima i neprirodno vrišti, to znači da se ponaša neiskreno i radi na socijalnom
projektu dok njen partner radi na biološkom. A kada čovek koji leži pored tebe
tajno radi na socijalnom projektu, vampir treba da bude na oprezu.
– Kakvu korist žena može dobiti od imitacije orgazma? – upitah. – Zaista
ne razumem.
– Ne razumeš zato što razmišljaš kao čovek.
Od tog prekora sam već dobio žuljeve. Poput krivca sam spustio glavu.
– Objasniću – rekao je Loki poučno. – Mi uopšte ne volimo one koji su
nam učinili nešto dobro. Mi volimo one kojima smo dobro učinili mi sami. I što
smo im više dobrih stvari učinili, to više želimo da učinimo još. To je
psihološki zakon. Žena već mnogo hiljada godina na njemu uspešno parazitira.
Ona ubeđuje vampira da doživljava neprekidno mnoštvo orgazama, kako bi
vampir poverovao da ju je učinio srećnom – i poželeo da je učini još srećnijom.
Zar to nije jasno? Radi se o investicijama. Što bučnije žena dahće i uzdiše, to
veći obim sredstava ona pokušava da osvoji. A to mora da se saseče u korenu.
Setio sam se kako me je Mitra upozoravao na zavese licemerja oko seks-

maskiranja vampira. Pa ipak, iz čistog mangupluka, odlučio sam da se
suprotstavim:
– Meni se čini…
Ali Loki se već umorio od moje tvrdoglavosti.
– Za one osobito tupe – prekide me podigavši ton – govori se veoma
prosto. Ne dozvolite ženi da imitira orgazam, jer je to prvi korak ka tome da
vam uzme pare! Je li sada jasno?
Uplašeno sam klimnuo.
– Ako se od samog početka preseče imitacija orgazma – nastavi Loki – u
odnosu sa ženom postaje moguća čovečnost. A vampiri su humana bića, i
njihov je cilj upravo to… Jesi li zapisao?
– Zapisao sam – odgovorih. – A zašto vampir obavezno plaća ženi za
usluge?
– Zato što besplatni seks postoji samo u mišolovci – odogovori Loki. –
Uzgred, zapisi i to.
Zapisavši rečenicu do kraja, stavio sam u svesci debelu tačku.
– Odlično – reče Loki – teoretski deo je završen.
Otvorivši torbu, on izvadi iz nje smotuljak boje tela i plavu plinsku bocu.
Boca je na svom kraju imala kratko gumeno crevo. Prikačivši crevo na gumeni
smotuljak, Loki je okrenuo crnu polugicu. Začuo sam glasno šištanje, i
smotuljak se za nekoliko sekundi razmotao i nabubrio, pretvorivši se u
ofucanu ženu na naduvavanje sa kosom koja je padala kao slama.
Imala je široko otvorene plave oči s gustim trepavicama i na sve spremna
jarkocrvena usta s okruglom rupom na sredini. Loki ju je preterano naduvao
zbog čega je ona delovala kao debeljuca. Očigledno se pomoću nje obučavalo
više generacija vampira – bila je pokrivena mnogobrojnim tragovima boje i
tamnim mrljama nalik na otiske stopala. Na njoj je još bilo i mnogo natpisa,
sličnih onima koje đaci pišu po klupama. Među njima se izdvajao stih krupno
napisan na bedru koji su, sudeći po tragovima na gumi, više puta pokušavali
da izbrišu ali nisu uspeli:
Ona ga je zbog muka zavolela

A on je nju na anal silio.
Primetivši da gledam bedro sa pesmicom, Loki je okrenuo ženu tako da se

natpis ne vidi.
– Prelazimo na praktične metode – rekao je.
| EMPIRE V 91
– O-o-ovaj… U kom smislu?

– U bukvalnom.
Spustio se na kolena ispred gumene žene i okrenuo se ka meni. U rukama
mu se našla bombona smrti. Odmotao je papir i ubacio bombonu u usta.
– Pri suočavanju s problemom o kojem sam govorio – rekao je – vampiri
se nisu trudili da izmisle toplu vodu. Oni koriste svoju boksersku tehniku;
uzgred, upravo iz tog razloga umetnosti borbe i ljubavi su objedinjene u jedan
kurs. Humanizam svojstven vampirima ispoljava se time da u cilju sprečavanja
imitacije orgazma oni koriste samo one zahvate koji ne mogu biti štetni po
partnerkino zdravlje…
Loki se nagnuo iznad gumene žene, oslonio se laktovima o pod, njegovo
lice je potamnelo od priliva crvene tečnosti (pomislio sam kako bi isti efekat
imala strast koja ga je iznenada obuzela).
Odjednom se spretno pridigao i udario lutku desnim kolenom o bok.
Zatim je ponovio isti zahvat drugom nogom. Zatim ju je lupio laktom posred
stomaka. Zatim udario prstom u koren vrata. Zatim udario dlanovima po
ušima…
Bio je to čudan, jeziv prizor: visoki mršavi čovek u crnom ležao je na
gumenoj ženi i brzo je, ali ne naročito snažno, mlatio rukama i nogama…
Lokijevi pokreti bili su izuzetno profesionalni i čak artistični – verovatno bi
mogao da nastupa s tom tačkom u nekakvom nadrealističkom pozorištu. Pa
ipak mi se učinilo da on u svoje udare ulaže malo više emocija nego što je
potrebno u procesu obuke.
– Kažite mi – upitao sam neočekivano za sebe – jeste li vi nekada voleli?
Sledio se.
– Šta? – upitao je u nedoumici, okrećući ka meni usplamtelo lice.
– Ne – rekao sam – ništa. Ja to onako.
Loki ustade i otrese nevidljivu prašinu sa svog crnog redengota.
– Sada ti – rekao je.
Pogledao sam ženu na naduvavanje. Ne znam zašto, imao sam želju da
maksimalno odložim trenutak susreta.
– Imam još jedno pitanje – rekao sam. – Vezano za tačku četiri. Zašto
vampir ne ujeda ženu sa kojom ima seks? Iz viteštva?
– Da, ali ne samo zato – odgovori Loki. – Najviše zbog toga što posle
nekoliko ujeda dolazi do potpunog gubitka interesovanja za ženu kao za
objekt želje. To je provereno zapažanje. U svakom slučaju, nijedan izuzetak od
pravila nije mi poznat…
Prekrstio je ruke na grudima i uperio pogled u daljinu, kao da se seća
nečeg zaboravljenog.
– Naprotiv – reče – ako interesovanje za ženu postane neizdrživo, vampir

je ujeda mnogo puta kako bi naučio njenu dušu i izlečio se. To uvek pomaže.
Ali ako vampir ima druge planove, on to neće učiniti…
Loki pogleda gumenu ženu na podu, i ja shvatih da više neću uspeti da mu
odvlačim pažnju.
– Deder, na posao. Vežbamo udarce. Hajde…
Zauzeo sam početnu poziciju. Gumena žena ravnodušno je gledala pored
mene u plafon svojim plavim očima – ako je nešto i osetila, uspela je to da
sakrije.
– Podigni se na laktove – reče Loki. – Prebaci težinu na koIeno.. Više… A
sada bočni udar kolenom u bedro. Eto tako, odlično! Samo ne treba udarati
levom zato što možeš da povrediš jetru. Udaraj desnom, eto tako. Bravo! Sada
udarac laktom…
Tema časa bila je, naravno, izrazito praktična, ali neki aspekti onoga što
se dešavalo uzbuđivali su moju maštu. Pri svakom udarcu glava lutke cimala
se gore-dole, kao da se muklo smejala mom trudu – a možda je, uprkos
čitavom svetu, imitirala orgazam.
Odlučio sam da je ne gledam u lice i sklonio pogled u stranu. I učinilo mi
se da ležim na dušeku na naduvavanje i trkajući se s ostatkom čovečanstva
besno preplivavam na drugu obalu, prema dalekom horizontu, gde najbrže
veslače očekuje nagrada – sunce, sreća, novac i ljubav.
VELIKI GREHOPAD
Sledeći dan je bio lep i oblačan. Duvao je jak vetar i u vazduhu se osećala
nekakva otrežnjujuća hladna svežina – verovatno nagoveštaj jeseni. Sunce je
čas izlazilo čas se skrivalo iza oblaka. Otvorio sam prozore u dnevnoj sobi,
pričvrstivši okna za kukice na ramovima, i iz nekog razloga zapalio sveće, iako
je bilo svetlo. Od promaje koja je duvala kroz sobu njihovi plamenovi su
podrhtavali i meni se to dopadalo.
Predveče je pozvao Mitra i pitao kako sam. Ispričao sam mu o
jučerašnjem času kod Lokija. Mitra se razveselio.
– Pa govorio sam ti, ta je tema tabu za stariju generaciju. Otprilike kao sa
crvenom rečju. Sve te opasne metode kojima Loki obučava ne treba shvatati
ozbiljno. Džentlmen nikada neće udarati ženu nogom za vreme polnog akta.
– A šta radi džentlmen? – upitah.
– To je individualno. Ja na primer stavljam na noćni ormarić pištolj ili
britvu.
Nisam shvatio da li se šali ili ne. Ali sledeća Mitrina rečenica naterala me
je da sve zaboravim.
– Evo zašto zovem – rekao je. – Danas imamo veliki grehopad…
Mojim telom je prostrujao hladni talas. On je nastao u predelu pleksusa i
dokotrljao se do vrška svakog nerva – kao da je neko u meni uključio ledeni
tuš.
– Kako? Već?
Mitra se nasmeja.
– Tebe čovek ne može razumeti. Čas ne možeš da dočekaš, čas je
prerano… Ma nemoj da se plašiš. To nije ništa strašno.
– Šta treba da radim?
– Ništa. Čekaj, uskoro će stići kurir i doneti ti paket. U njemu će biti
instrukcije.
– Mogu li da te pozovem? – upitao sam. – Ako budem imao neko pitanje?
– Nećeš imati pitanja – odgovorio je Mitra. – Naravno, ako ih ne budeš
specijalno izmišljao. Ne treba da zoveš. Sačekaću te.
– Gde?
– Videćeš – rekao je Mitra i prekinuo vezu. Spustio sam slušalicu i seo na

sofu.
Bio sam siguran da ne želim nikakav grehopad. Hteo sam samo jedno – da
sedim malo u tišini i da se smirim. Nadao sam se da će mi na pamet pasti
nekakva spasonosna misao, nekakv lukavi izlaz iz situacije. On je nesumnjivo
postojao, i bilo je potrebno samo nekoliko minuta koncentracije da se otkrije.
Zatvorio sam oči.
I tada je neko pozvonio pred vratima.
Ustao sam i poput osuđenika krenuo da otvorim.
Ali pred vratima nije bilo nikoga – samo je na podu ležala mala crna
kutija. Odneo sam je u dnevnu sobu. Stavivši kutijicu na sto, pošao sam u
kupatilo – ne znam zašto, ali hteo sam još jednom da se istuširam.
Pažljivo sam se oprao i namazao kosu gelom. Zatim sam otišao u spavaću
sobu i obukao svoju najbolju odeću – kombinaciju sakoa, košulje i pantalona
skinutu sa manekena u tržnom centru „LovemarX“.
Dalje odlaganje trenutka istine bilo je nemoguće. Vrativši se u dnevnu
sobu, otvorio sam kutijicu.
Unutra je na crvenoj baršuanstoj podlozi ležala mala posuda od tamnog
stakla u obliku slepog miša sa sklopljenim krilima. Umesto glave imao je
lobanju-čep. Pored je bilo pisamce.
Rama,
Molim te izdvoj nekoliko minuta da naučiš napamet pozdrav koji po

tradiciji treba da izgovori mladi vampir. On je veoma jednostavan: „Rama Drugi
je stigao u Hartland!“ Nadam se da ćeš to uspeti.
Možda ćeš se zapitati zašto Rama Drugi? Po tradiciji, imenu vampira se u
svečanim prilikama dodaje broj koji ima ulogu prezimena. Ja sam na primer
Enlil Sedmi. To naravno ne znači da je pre mene bilo šest Enlila a pre tebe jedan
Rama. Bilo ih je mnogo više. Ali zbog skraćivanja mi koristimo samo poslednji
deo u rednom broju. Enlil Jedanaesti biće Enlil Prvi.
Nemoj da se uzbuđuješ ni da brineš. Sve će biti dobro.
Želim ti uspeha,
Enlil
| EMPIRE V 95
Pogledao sam bočicu. Očigledno su dalje instrukcije bile sadržane u

preparatu.
Setio sam se da je Hartland nešto polumitsko, geopolitički fetiš o kojem
žvalave na okruglim stolovima u redakcijama nacionalno-oslobodilačkih
novina kada sponzorima treba pokazati da se radi punom parom. Značenje tog
termina nisam znao. Ni učesnici tih okruglih stolova takođe.
Na šta se ovde misli? Možda nekakvo skriveno mesto? Od „heart“ – srce?
Verovatno je to metafora… Generalno, postoje različite metafore, pomislio
sam. Zatvore te u sobu s nekakvom skitnicom i kažu – „hoćeš li da budeš
vampir – požderi njegovo srce…“ Pa će biti Hartland. I šta onda da radim?
– Uskoro ćemo saznati – rekao je nečiji reski i odlučni glas u sobi.
Shvatih da sam to rekao ja sam. U isto vreme primetio sam još jednu
čudnu stvar. Činilo mi se da sam pun sumnji i strahova – a moje ruke su u
međuvremenu poslovno otvorile bočicu, izvadivši iz nje kristalnu lobanju…
Nekakav deo mene preklinjao je da ne žurim i da odložim proceduru – ali jezik
je već preuzeo upravljanje za sebe.
U bočici je bila tačno jedna kap tečnosti. Sipao sam je u usta i brižljivo je
natrljao na gornje desni.
Ništa se nije desilo.
Pomislio sam da preparat ne deluje i odmah seo na sofu. Setivši se
pozdrava koji me je molio da naučim Enlil Maratovič, počeo sam tiho da
ponavljam.
– Rama Drugi je stigao u Hartland! Rama Drugi je stigao u Hartland!
U sledećem trenutku u meni se pojavila uverenost u to da te reči više
nikad i ni pod kakvim okolnostima ne mogu da zaboravim. Prestao sam da ih
dobujem sebi pod nos. I tada se začula muzika.
Negde je svirao Verdijev „rekvijem“ (sada sam često prepoznavao klasiku,
i svaki put se čudio svom širokom znanju iz te oblasti). Čini se da je muzika
svirala na spratu iznad… A možda i iza zida – teško je bilo tačno odrediti.
Počelo je da mi se čini da upravo muzika, a ne vetar, njiše zavese.
Opustio sam se i počeo da slušam.
Da li zbog preteće muzike, da li zbog treperenja večernjih svetiljki iza
zanjihane zavese, počelo je da mi se čini da se sa svetom oko mene dešavaju
čudne promene.
Iz nekog razloga on je počeo da liči na carstvo iz sna. To je bilo
nerazumljivo – nikada nisam video carstvo iz sna, samo sam čitao o njemu u
bajkama i nisam znao kako ono treba da izgleda. Ali osećao sam da geometrija
starinskog nameštaja, rombovi parketa i oplata kamina idealno odgovaraju
tome da se jednostavno nazovu nečijim snom. Naslutio sam da razmišljam o

carstvu iz sna zato što mene samog vuče u san.
Samo je nedostajalo da prespavam najvažniji događaj u životu. Ustao sam
i počeo da šetam gore-dole po sobi. Palo mi je na pamet da sam mogao da
zaspim i da ja samo sanjam kako šetam po sobi.
A zatim je počelo nešto strašno.
Pomislio sam da je u bočici mogao biti otrov. I mogao sam ne da zaspim,
nego da umrem, i sve što mi se dešavalo bilo je prosto zamiranje preostale
energije u električnim konturama mozga. Ta misao bila je nepodnošljivo
jeziva. Pomislio sam da bi me takva misao svakako probudila ako bih spavao.
Ali odmah mi se učinilo da je moj strah u stvari suviše slab i upravo dokazuje
da spavam.
Ili sam umro.
Zato što je smrt, shvatio sam, samo san koji svake sekunde postaje sve
dublji – san iz kojeg se ne budiš tamo gde si pre bio, nego u drugoj dimenziji. I
ko zna koliko dugo može da se sanja?
Možda je čitava vampirska karijera samo smrt koju pokušavam da
sakrijem od sebe što je moguće duže? A „važni događaj“ koji očekujem i jeste
trenutak kada ću to morati da priznam samom sebi.
Pokušao sam da odagnam tu misao, ali nisam mogao. Naprotiv, nalazio
sam sve više i više potvrda za svoju jezivu slutnju.
Setio sam se da su vampiri u svim vremenima smatrani živim mrtvacima
– danju su oni ležali u mrtvačkim sanducima, plavi i hladni, a noću su ustajali
da se ugreju gutljajem tople krvi… Možda je, da bi se definitivno postalo
vampir, trebalo umreti? A ova providna kap ispod kristalne lobanje je
poslednja propusnica u novi svet?
Shvatio sam da, ako sam zaista umro, ovaj strah može da narasta
beskrajno. Štaviše, on može da traje čitavu večnost – pa vreme je subjektivno.
Poslednje hemijske iskre svesti mogu da deluju iznutra bilo kako – ništa ih ne
sprečava da se razvuku na mnogo miliona godina. A šta ako se sve zaista
ovako završava? Žuto-crvena svetla zalaska sunca, vetar, kamin, parket – i
večna smrt… I ljudi ne znaju ništa o ovom užasu zato što se niko nije vratio da
im kaže.
„Liberta me, Domine, de morte aeterna…“ – zapevao je udaljeni glas. Da li
je zaista na spratu iznad svirao Verdi? Ili je to moj umirući mozak pretvorio u
muziku shvatanje svoje sudbine?
Shvatio sam da, ukoliko ne učinim napor nad sobom, i ne probudim se,
zaista ću propasti zauvek u ovaj crni bezdan i više neće biti važno da li sam
spavao ili ne, jer je užas koji se obnažio preda mnom bio dublji od sna i jave i
| EMPIRE V 97
uopšte svega što poznajem. Najčudnije je bilo to što je ulaz u zamku bio
praktično vidljiv – tamo je vodio jednostavan sled potpuno običnih misli, i bilo
je nejasno zašto svi ljudi bez izuzetka još uvek nisu upali u tu mrtvu omču
uma.
„Znači ovo i jeste večna smrt? – pomislio sam. – Eto o čemu oni pevaju…
Ne, ne može biti. Ja ću se izvući odavde po svaku cenu!
Trebalo je otresti sa sebe obamrlost. Pokušao sam da skinem sa sebe
opnu košmara – rukama, kao da je ona bila nešto fizičko.
I odjednom sam shvatio da to više nisu ruke.
Umesto njih ugledao sam crne rite, pokrivene kratkim sjajnim krznom
nalik na krtičje. Moji prsti su bili stegnuti u tamne žuljevite pesnice s
neverovatno velikim čvrstim zglobovima, kakve imaju fanatični karatisti.
Pokušao sam da ih razdvojim ali nisam mogao – nešto mi je smetalo, kao da su
prsti bili stegnuti zavojem. Udvostručio sam napore i odjednom su se moje
šake otvorile, ali ne kao obične ljudske ruke nego kao dva crna kišobrana.
Pogledao sam svoje prste i shvatio da ih više nemam.
Na njihovom mestu bile su dugačke kosti spojene kožnim opnama. Ostao
je samo palac, koji je štrcao iz krila kao cev avionskog topa. Završavao se
krivim i oštrim noktom veličine solidnog bajoneta. Okrenuo sam se ka
ogledalu već naslućujući šta ću da vidim.
Moje lice je postalo izborana njuška – neverovatna smeša svinje i
buldoga. S razdvojenom donjom usnom i nosem, nalik na njušku sklopljenu
kao harmonika. Imao sam ogromne konusne uši sa mnogo složenih pregrada
unutra i nisko čelo, obraslo crnim dlakama. Iznad moje glave uzdizao se
dugački rog, koji je bio oštro savijen unazad. Bio sam nizak s čupavim telom u
obliku bureta i malim krivim nogama. Ali najjezivije su bile oči – male, lukave,
nemilosrdne i cinično-pametne kao kod milicionera sa Moskvorecke pijace.
Već sam video tu njušku na fotografiji miša vampira desmondus rotundus
– samo što miš nije imao rog. Ja sam, zapravo i postao taj slepi miš, samo vrlo
velik.
Ako ćemo sasvim iskreno, veoma sam ličio na đavola. Kada mi je ta misao
pala na pamet, pomislio sam da ipak nisam do kraja postao đavo, pošto mi se
ne dopada ono što se dešava. I shvatio da to ništa ne znači – možda se ni
đavolima ne dopada što su đavoli.
Ispravljena krila zapinjala su za nameštaj, i ja sam ih skupio. Za to je
trebalo s naporom stegnuti prste – tada su se krila, kao dva kišobrana,
skupljala u crne cilindre na čijim su krajevima bile pesnice tvrde kao kopita.
Pokušao sam da zakoračim, ali nisam mogao. Moralo se hodati na
poseban način. Da bih se kretao trebalo je da se oslanjam pesnicama o pod i
prebacim lake zadnje šape na novu tačku oslonca. Čini mi se da se otprilike

tako kreću gorile.
Primetio sam da sam prestao da razmišljam. Moj um više nije generisao
nepovezane misli – unutrašnji prostor u kojem su se one nekada gomilale sada
kao da je bio usisan. U njemu je ostala samo oštra i precizna svest o onome što
se oko mene dešava. Ali osim tog izoštrenog prisustva pojavilo se nešto meni
ranije potpuno nepoznato.
Nalazio sam se samo u sadašnjosti. Na stvarnost kao da se naslanjalo
mnoštvo treperavih slika budućnosti koje su se obnavljale sa svakim mojim
udahom i izdahom. Mogao sam da biram između različitih varijanti onoga što
će se desiti. Ne znam s čime to da uporedim – možda sa nišanom od tečnog
kristala, kroz koji pilot-lovac vidi svet, istovremeno izvlačeći potrebne
informacije. Taj nišan je i bila sama moja svest.
Osećao sam prisustvo ljudi. U stanu iznad mog bilo ih je dvoje. Troje ljudi
je bilo na mom spratu i još dvoje ispod. Mogao sam da stignem do svakog od
njih u nekoliko skokova i zamaha, ali to je bilo besmisleno. Hteo sam na svež
vazduh. Mogao sam da napustim stan kroz prozor, vrata, i…
Nisam mogao da poverujem da je takva mogućnost realna. Ali instinkt me
je ubedio u to. Moj um je nacrtao nešto nalik na zelenu isprekidanu liniju koja
uranja u kamin i podiže se uvis u budućnost – i ja sam dopustio sebi da se
poklopim s tom isprekidanom linijom. Ispred mog lica promakla je rešetka
kamina, zatim cigle, zatim čađ i nekakva čelična karika, a zatim sam ugledao
limene trake krova i večernje nebo.
Naravno, shvatih, to je samo san – s takvom lakoćom može se kretati
samo u snu. Znao sam da treba leteti na zapad gde će me dočekati. Ispalo je
lako kretati se – bilo je dovoljno osloniti se o vazduh i označiti pravac.
Osećao sam insekte i ptice koje su visile u prostoru. Pojavljivali su se
posle pištavog izdisanja koji je prirodno izlazio iz mojih pluća pri svakom
zamahu krilima. Svaki takav izdisaj osvežavao je moju sliku sveta – kao da je
automobilski brisač stakla prelazio preko šoferšajbne. Video sam ispod sebe
zgrade, kola, ljude. Ali mene, bio sam siguran, niko ne primećuje. Više se nisam
plašio da sam umro – sada mi je taj strah delovao smešno. S druge strane, na
javi bi bilo nemoguće napustiti kuću kroz dimnjak. Sledstveno – spavao sam.
Ali u svetu je bilo još najmanje jedno biće koje je sanjalo ovo isto. Shvatio
sam to po udaljenom kriku koji je bio potpuno isti kao i moj – on je odmah
napravio svet jasnijim i svetlijim, kao da ga je obasjao drugim suncem.
Približavao mi se neko nalik na mene. Poleteo sam mu u susret i uskoro smo
se našli jedno pored drugog.
| EMPIRE V 99
Leteći vampir je najviše ličio na svinju obraslu dlakom s opnastim

krilima. Ona nisu rasla iz leđa, kako u crkvama crtaju đavole i anđele, već su
bila navučena između prednjih i zadnjih šapa. Pored tela pokrivala ih je kratka
crna dlaka. Prednje šape bile su dugačke i njihovi ogromni prsti, rašireni u
beskrajnu drsku lepezu bili su spojeni kožnim opnama koje su obrazovale veći
deo krila.
„Srećan dolazak“, reklo je biće.
„Dobro veče“, odgovorio sam.
„Preopoznaješ li me?“, upita biće. „Ja sam Mitra“.
Mogli smo da razgovaramo, ali ne glasom, nego drugačije. To nije bila
telepatija jer ja nisam imao pojma o čemu Mitra razmišlja. Mi smo
razmenjivali rečenice koje su se sastojale od reči, ali nismo ispuštali zvukove.
To je više bilo nešto kao titlovi koji se pojavljuju direktno u umu.
„Kako si doleteo?“, upita Mitra, gledajući iskosa iz zarasle očne duplje u
kojoj je oko ličilo na maslinu.
„Normalno. Ne vide nas kroz prozor?“
„Ne.“
„Zašto?“
„Pazi!“
Mitra skrenu udesno da bi obleteo ugao zgrade „Gazproma“ nalik na
zašiljenu olovku. Jedva sam stigao da ponovim njegov manevar. Uverivši se da
preda mnom nema prepreka, ponovio sam pitanje:
„Zašto nas ne vide?“
„Pitaj Enlila“, odgovori Mitra. „On će ti objasniti.“ Shvatio sam kuda
letimo.
Već se smrkavalo. Grad je brzo nestajao – dole su plovile crne mrlje šuma
i okolo je počela da se zgušnjava magla. Uskoro sam potpuno prestao da vidim
bilo šta oko sebe. Čak je i Mitra koji je leteo nekoliko metara ispred mene
postao nevidljiv. Ali ja nisam osećao nikakve poteškoće s orijentacijom.
Prošli smo put kojim su išla kola. Zatim je dugo vremena ispod nas bilo
samo drveće – uglavnom borovi. Zatim su počele ograde i kuće najrazličitijeg
oblika. Uostalom, ako ćemo precizno, nisam mogao da kažem kakvog su oblika
jer ih nisam doživljavao čulom vida nego nekako na opip – samo što sam
opipavao krikom. Iste takve krike ispuštao je i Mitra koji je leteo pored mene i
to je mom osetu davalo stereoskopsku pouzdanost. Osećao sam svaki crep,
svaku borovu iglicu, svaki kamenčić na zemlji. Ali nisam znao koje je sve to
boje i kako to oči vide, zbog čega mi je svet izgledao kao nekakva siva
kompjuterska maketa, trodimenzionalna simulacija sebe samog.
„Gde smo mi?“, pitao sam Mitru.
„Pored Rubliovke“, odgovorio je.

„Jasno“, rekao sam, „a gde bi drugo… A zašto je okolo ovakva magla?
Nikada nisam video takvu.“
Mitra nije odgovorio. I odjednom sam drugi put u toku ovog dana osetio
napad jakog straha.
Osetio sam rupu u zemlji. Bila je ispred nas u pravcu kretanja.
Kada bih gledao svet običnim ljudskim očima, verovatno ništa ne bih
primetio: oko rupe je raslo drveće, ona je sa svih strana bila okružena
ogradom, a odozgo pokrivena maskirnom mrežom s gusto nalepljenim
plastičnim lišćem (osećao sam da je to veštačko lišće zato što je sve imalo isti
oblik i veličinu). Čak i ako bih video nagib zemlje ispod mreže, smatrao bih da
je to jaruga. I zasigurno ne bih u tome video ništa čudno – zar je malo u bližem
Podmoskovlju jaruga pokrivenih maskirnom mrežom.
Ali rupu nisam video očima nego svojim lokatorom. I ona mi je izgledala
kao pukotina u univerzumu jer je moj krik uletao u nju i nije se vraćao. Čini se
da se dole provalija širila, iako sa sigurnošću nisam mogao da kažem – bilo je
preduboko. Tako duboko da mi je bilo loše. Ili možda nije bila stvar u dubini
nego u nečem drugom… Rečju, nikako nisam želeo da se približavam tom
mestu, ali Mitra je leteo upravo tamo.
U potpunosti skrivena mrežom, rupa je po obliku ličila na pljosnato
ljudsko srce – kako ga crtaju u stripovima. Ili, shvatio sam užasnuto, lepezu od
palme iznad mog dečjeg kreveta… Rupa je sa svih strana bila okružena
visokom ogradom bez otvora, koju sam izdaleka primetio. Ali sada mi je bilo
jasno da su to ograde različitih parcela koje se naslanjaju jedna na drugu.
Ograde su bile različite visine, od različitih materijala ali spajale su se
međusobno tako da je sve izgledalo kao jedna ograda, bez i najmanjeg proreza.
Po površini zemlje rupi je bilo nemoguće prići.
„Pažnja“, naredi Mitra, „radi isto što i ja!“
Izvijajući krila on se spustio do kraja mreže, gotovo potpuno zakočio,
elegantno se okrenuo u vazduhu i zaronio ispod njene ivice. Sledio sam ga i,
proletevši sasvim blizu litice obrasle u travu i upao u provaliju.
Unutra je bilo prohladno. Na stenovitim zidovima ponegde je rasla trava i
grmlje. Osećao se dim koji je mirisao na klekovaču – ili nešto slično. Osećao
sam mnoštvo otvora i pukotina u kamenu, ali ih nisam video. Videla se samo
usamljena vatrica na zidu litice.
„Vidiš li lampu?“ upita Mitra. „Ti treba tamo da ideš.“
„A hoću li stići sam?“
„Ovde je teško zalutati. A onda, ti sada nisi sam…“
| EMPIRE V 101
Hteo sam da pitam na šta misli, ali on je već leteo uvis. Tada sam primetio
da se u jami pojavio još jedan vampir. Mimoišao se sa Mitrom pored ivice
provalije i sada se spuštao.
Shvatio sam da treba što brže da se spustim, zato što će biti nezgodno
leteti udvoje u ovako uzanom prostoru. To je bilo nezgodno i za jednog. Kretao
sam se kao plivač u bazenu – doletevši do jednog kraja kretao sam se i leteo ka
drugom postepeno se spuštajući.
Uskoro sam se spustio do izvora svetlosti. On je bio sakriven
polukružnom kapijom. Ispred nje je bio.mali plato iznad provalije na koji je
padao žuti električni zrak. Ovde je izgleda trebalo da se prizemljim.
Nekoliko puta sam preleteo s jednog kraja pukotine na dru gi
razmišljajući kako to da učinim. Krila drugog vampira šuštala su na svega
nekoliko metara iznad mene, i ja sam počeo ozbiljno da strahujem da ćemo se
sudariti. Trebalo je požuriti, i ja sam odlučio da se oslonim na instinkt.
Našavši se tačno iznad platoa, zakočio sam do potpunog zaustavljanja u
vazduhu, stegao krila u pesnice i pao na njihove rožnate zglobove. Pokret je
delovao prilično spretno ali pomalo patetično – našao sam se u nekakvoj
molitvenoj pozi kao da sam se spustio na kolena ispred oltara. Gotovo istog
trenutka drugi vampir se šušteći spustio pored mene. Okrenuo sam glavu ali
sam video samo njegovu crnu siluetu.
Unaokolo je bilo mračno, tiho i vlažno. Ispred je bio prolaz sa
polukružnim svodom isklesan u kamenu. Iza njega je svetlela slaba električna
lampa u plafonjeri žute boje u obliku pomorandže rasečene u obliku krsta: ona
nije toliko razvejavala tamu koliko ju je isticala. Ispod lampe su bila vrata.
Njihova boja se slivala sa stenom i ja sam ih primetio tek kada su počela
lagano da se okreću unutra.
Otvorila su se, ali se u njihovom crnom pravougaoniku niko nije pojavio.
Nekoliko sekundi sam se kolebao, ne znajući šta da radim – da li da čekam
poziv ili da uđem unutra. Zatim sam se setio pozdrava koji je trebalo da
izgovorim. Izgleda da je upravo sad bio trenutak da to učinim. Ponovivši ga u
sebi da ne bih pogrešio, glasno sam rekao:
– Rama Drugi je stigao u Hartland!
Shvatio sam da sam rečenicu izgovorio svojim normalnim ljudskim
glasom. Pogledao sam svoje ruke – i ugledao obične ljudske pesnice oslonjene
o kamen poda. Moj lepi sako bio je pocepan na rukavu i isprljan od čađi na
laktovima. Osim toga, na zglobu leve ruke bila je sveza ogrebotina. Ustao sam
na noge.
– Hera Osma je stigla u Hartland!
Okrenuo sam se. Pored mene je stajala ona devojka sa fotografije. Bila je
viša nego što sam mislio, mršava, u tamnim pantalonama i istoj takvoj majici.
Na glavi je imala već poznatu raščerupanu frizuru.
– Onda – reče iz tame glas Enlila Maratoviča – dobro došli u moj skromni
hamlet, deco. Kad ste već stigli.
I u prostoriji ispred nas se uključi svetlo.
UM „B“
U hamletu Enlila Maratoviča nije bilo nikakvog nameštaja, ako izuzmemo

merdevine. Atmosfera je bila asketska: jastučići dosadne sive boje na podu;
okrugla freska u istim tonovima, na kojoj je bila prikazana sahrana
nepoznatog viteza – njega je na poslednje putovanje ispraćalo mnoštvo
gospode u čipkanim okovratnicima, a sam mrtvac bio je obučen u crni oklop sa
rasečenom pločom na grudima iznad koje je u vazduhu lebdeo svetleći plavi
komarac veličine solidne vrane.
U visini mojih ramena nalazio se široki bakarni obruč, pričvršćen za
plafon uz pomoć tri prečke – on je zauzimao gotovo čitavu prostoriju. Ne znam
zašto, pri prvom pogledu na taj metalni prsten postalo je jasno da je preda
mnom veoma stari predmet.
Enlil Maratovič je visio naglavačke zakačivši se za obruč nogama i
prekrstivši ruke na grudima. Na sebi je imao trenerku od debele crne
trikotaže: kapuljača njegovog gornjeg dela koja je visila izgledala je kao
uspravni okovratnik nezgrapne fantastične uniforme – kao da su pokušali da
ga obuku kao vampira u „Mosfilmu“.
– Vi ste kao neki mobilni vampir – rekla je Hera.
– Šta? – začuđeno upita Enlil Maratovič.
– Na televiziji je nekada bila takva reklama. O vampirima koji razgovaraju
preko svojih mobilnih telefona noću kako bi uštedeli na dnevnim tarifama. A
danju spavaju naglavačke kao slepi miševi.
Enlil Maratovič frknu.
– Koliko ja znam – rekao je – vampiri ne štede na tarifama. Vampiri štede
na reklami.
– Dopustite da ne poverujem, Enlile Maratoviču – rekla je Hera. – Čini mi
se… To jest, ne čini mi se nego sam potpuno sigurna da se u svetu već mnogo
godina vodi pi-ar kampanja za rehabilitaciju vampira. Uzmimo eto te mobilne
vampire. Pa i budali je jasno da je to reklama za vampire a ne za tarife… A o
Holivudu ne želim ni da govorim.
Odmah sam shvatio da je u pravu. Pao mi je na pamet ogroman broj
primera koji su potvrđivali njene reći. Iz nekog čudnog razloga, ljudi su bili
skloni da idealizuju vampire. Nas su prikazivali kao prefinjene stiliste, mračne
romantičare, zamišljene sanjare – uvek sa velikom dozom simpatije. Vampire

su igrali privlačni glumci; u spotovima su ih sa zadovoljstvom glumile pop-
zvezde. Na Zapadu i Istoku selebritiz nisu videli u vampirima ništa loše. To je
zbilja bilo čudno – napasnici maloletnika i oskvrnitelji grobova bili su daleko
bliži prosečnom čoveku od nas, ali ljudska umetnost nije ka njima ispoljavala
ni najmanje simpatije. A na vampire se prosto sipala fontana saosećajnog
razumevanja i ljubavi… Tek sad sam shvatio o čemu se radi. Bilo je
neverovatno kako se toga sam nisam setio.
– Tako je – reče Enlil Maratovič. – Svi vampiri sveta redovno daju priloge
za svaki novi film o vampirima, kako niko od ljudi ne bi razmišljao o tome ko
zaista sisa njihovu crvenu tečnost. Doći će dan kada će simfonija čoveka i
vampira prestati da bude tajna. I do tog dana treba unapred pripremiti javno
mnjenje.
Pomislio sam da je došao trenutak da postavim pitanje koje me je mučilo.
– Recite mi, Enlile Maratoviču, a naš let… to i jeste bilo veliki grehopad?
– Ne.
To nisam očekivao. Enlil Maratovič se osmehnu.
– Veliki grehopad je kada saznate ono što ću vam danas ispričati. Poželjno
je da vaše glave dobro rade, zato se smestite…
Pokazao je na obruč.
Bakarni prsten bio je obmotan mekom postavom od providne plastike,
baš kao karike u sportskoj sali. Sačekavši da Hera oslobodi merdevine (hteo
sam da joj pomognem ali ona se snašla vrlo vesto) popeo sam se gore i okačio
se na prsten naglavačke. Krv mi se slila u glavu, ali meni je to bilo prijatno i
smirujuće.
Hera je visila tačno naspram mene, zatvorivši oči. Na nju je padao snop
žute svetlosti od lampe. Majica joj se povukla nadole i video se pupak.
– Sviđa ti še? – upita Enlil Maratovič. Obraćao se meni. Brzo sam skrenuo
pogled.
– O čemu govorite?
– Sviđa ti se da tako visiš?
– Da – rekao sam – nisam očekivao. To je zato što se kr… crvena tečnost
sliva na jezik?
– Upravo tako. Kada vampir mora brzo da obnovi svoju snagu i
usredsredi se, ovo je najbolja metoda.
Bio je u pravu – svake sekunde osećao sam se sve bolje. Vraćala mi se
snaga koju sam izgubio tokom leta. Visiti naglavačke bilo je isto tako udobno
kao i sedeti u fotelji pored kamina.
Nekoliko minuta prošlo je u tišini.
| EMPIRE V 105
– Danas treba da saznate tajnu – reče Enlil Maratovič. – Ali rekao bih da
imate mnogo pitanja. Možda da počnemo od njih?
– Kažite, šta je bio naš let? – upitah.
– To je bio let.
– Mislim, jesmo li to sanjali? je li to neki naročiti trans? Ili je sve bilo
stvarno? Šta bi video posmatrač sa strane?
– Glavni uslov takvog putovanja je upravo u tome – odgovori Enlil
Maratovič – da ga posmatrač sa strane ne primeti.
– E baš to ja ne razumem – rekoh. – Mi smo sve vreme leteli iznad zgrada,
a u jednu zgradu čak umalo nisam udario. Ali Mitra je rekao da nas niko ne
vidi. Kako je to moguće?
– Znaš li ti za tehnologiju „stelt“? To je nešto slično. Samo vampiri ne
gutaju radarske talase nego pažnju usmerenu ka njima.
– A da li nas za to vreme vide na radaru?
– Ko?
– Uopšte.
– Pitanje nema smisla. Čak i ako nas vide na radaru, radar u to vreme ne
vidi niko.
Predlažem da promenimo temu – reče Hera.
– Prihvata se – odgovori Enlil Maratovič.
– Ja imam ideju – nastavi Hera. – Čini mi se da znam gde je živeo jezik pre
no što se nastanio u čoveku.
– I gde to?
– U ovom ogromnom mišu koji sam ja upravo bila? Enlil Maratovič
odobravajuće graknu.
– Mi ga nazivamo „Veliki Miš“ – reče on. – Na engleskom „Mighty Bat“.
Pazi da ne kažeš „Mightv Mouse“ kada budeš razgovarala s američkim
prijateljima. Naši ponekad tako govore greškom, a ovi se vređaju. Takva je
kultura, ništa se tu ne može.
– Jesam li pogodila? – upita Hera.
– I da i ne.
– Kako to – i da i ne?
– Ne može se reći da je jezik živeo u Velikom Mišu. On je to bio. Vrlo
davno, pre mnogo desetina miliona godina. Tada su unaokolo lutali
dinosaurusi i hrana Velikog Miša bila je njihova crvena tečnost… Otuda i izraz
„krik Velikog Miša“… Pomisli kako je to čudno – ujedajući čoveka ti daješ istu
onu naredbu koja je nekada lišavala volje ogromno brdo mesa. Meni to
jednostavno ne ulazi u glavu – hteo bih da kleknem i da se molim…
A ja sam hteo da upitam kome želi da se moli Enlil Maratovič, ali nisam se
usudio.
– A da li te ogromne miševe nalaze u arheološkim slojevima? – upitao sam
umesto toga. – Da li su sačuvani njihovi skeleti?
– Ne.
– Zašto?
– Zato što su to bili razumni miševi. Oni su palili svoje mrtve. Onako kao
što to danas čine ljudi. Osim toga, njih nije bilo tako mnogo, zato što su oni bili
vrh piramide ishrane.
– A kada su oni to postali? – upitao sam.
– Vampiri su oduvek bili vrh piramide ishrane. To je bila prva razumna
civilizacija Zemlje. Ona nije stvarala materijalnu kulturu – zdanja, industriju.
Ali to ne znači da je bila nerazvijena, naprotiv. Sa današnje tačke gledišta ona
se može nazvati ekološkom.
– Šta se desilo s tom civilizacijom?
– Uništila ju je globalna katastrofa. Pre šezdeset pet miliona godina na
Zemlju je pao asteroid. Tamo gde je sada Meksički zaliv. Iznad kopna su prošli
ogromni talasi – cunami, koji su odneli sve živo. Ali Veliki Miš je uspeo da
preživi njihov udar podigavši se u vazduh. U Bibliji je ostao odjek tih dana –
„zemlja je bila pusta i bezlična, i duh božji pronosio se iznad vode…“
– Kruto – rekao sam samo da bih nešto rekao.
– Prašina je učinila nebo crnim. Nastupio je mrak i hladnoća. Za nekoliko
godina izumrli su gotovo svi lanci ishrane. Nestali su dinosaurusi. Veliki Miš
koji se hranio njihovom crvenom tečnošću, takođe je bio na ivici izumiranja.
Ali vampiri su uspeli da izdvoje iz sebe svoju suštinu – ono što mi nazivamo
„jezik“. To je bila neka vrsta prenosive fleš-kartice s ličnošću, jezgro mozga –
svojevrsni crv koji se devedeset odsto sastoji od nervnih ćelija. To spremište
individualnosti počelo je da se naseljava u lobanje drugih bića, bolje
prilagođenih na nove uslove života, i da stupa s njima u simbiozu. Detalje, čini
mi se, ne moram da objašnjavam.
– Naravno – rekao sam. – A kakva su to bića bila?
– Dugo vremena živeli smo u krupnim predatorima. Na primer
sabljozubim tigrovima i drugim velikim mačkama. Naša kultura bila je u to
vreme, rekao bih, o-o-ovaj… Prilično zastrašujuća. Herojski-nasilna, takoreći.
Mi smo bili strašni, lepi i okrutni. Ali biti lep i okrutan nije moguće. I pre
otprilike pola miliona godina u svetu vampira došlo je do revolucije duha…
Izraz „revolucija duha“ koristio se u diskursu na različite načine i mogao
je da znači bilo šta. Izabrao sam poslednji slučaj njegove upotrebe koji sam
zapamtio:
| EMPIRE V 107
– Kao u Kijevu na pijaci? Enlil Maratovič je huknuo.

– Ne baš. To je bilo religiozno obraćanje. Kao što sam već rekao, vampiri
su postavili zadatak da se pređe sa mesnog stočarstva na mlečno. Odlučili su
da stvore sebi životinju za mužu. Na kraju se pojavio čovek.
– Kako su ga vampiri stvorili?
– Tačnije je govoriti „uzgajili“ a ne „stvorili“. Otprilike isto onako kako je
čovek uzgajio psa ili ovcu.
– Veštačka selekcija?
– Da. Ali najpre je bio obavljen čitav niz genetskih modifikacija. To nije
bio prvi takav eksperiment. Veliki Miš je odgovoran za pojavu toplokrvnih
životinja, čiji se glavni smisao postojanja sastojao u tome da zagrevaju crvenu
tečnost do optimalne temperature. Ali čovek je bio kvalitativno drugačije
stvorenje.
– Od koga su uzgojili čoveka? – upita Hera. – Od majmuna?
– Da.
– A gde? I kada?
– To je trajalo prilično dugo. Poslednja genetska modifikacija bila je
obavljena pre sto osamdeset hiljada godina u Africi. Upravo u toj tački počinje
savremeno čovečanstvo.
– A po kakvoj metodi se obavljao veštački odabir? – upita Hera.
– Šta znači – po kakvoj metodi?
– Kada se uzgajaju krave-mlekulje, biraju se one koje daju mnogo mleka –
reče Hera. – Na kraju se pojavljuje krava koja daje najviše mleka. A koji je
zadatak ovde rešavan?
– Vampiri su uzgajali životinju s posebnim tipom uma.
– A kakvi tipovi uma postoje?
– To je ozbiljna tema – reče Enlil Maratovič. – Neće vam biti dosadno?
Hera me je pogleala. – Ne.
– Neće nam biti dosadno – potvrdih.
– Dobro – reče Enlil Maratovič. – Samo moram da počnem izdaleka.
Zevnuo je i zatvorio oči.
Prošao je otprilike minut u tišini – očigledno je Enlil Maratovič odlučio da
počne ne samo izdaleka nego iz takve daljine da se u početku ništa ne vidi.
Pomislih da je zaspao, i upitno pogledah Heru. Hera je slegnula ramenima.
Odjednom Enlil Maratovič otvori oči i reče:
– Postoji jedna stara ideja koja se često izlaže u fantastičnim i okultnim
knjigama: ljudima se samo čini da oni hodaju po površini kugle i gledaju
beskrajni prostor, a zapravo oni žive unutar pune sfere, i kosmos koji vide je
prosto optička iluzija.
– Znam – rekoh. – To je ezoterička kosmogonija nacista – oni su čak

nameravali da prave rakete koje će poleteti vertikalno uvis, proći kroz zonu
centralnog leda i pogoditi Ameriku.
Moja erudicija nije ostavila utisak na Enlila Maratoviča.
– U stvari – nastavio je – to je izuzetno stara metafora, koja je bila poznata
još u Atlantidi. Ona sadrži prozrenje koje ljudi u ono vreme nisu mogli da
izraze drugačije nego posredno. Evo u čemu se sastoji prozrenje: mi ne živimo
među predmetima, nego među osećajima, koje postavljaju naši organi čula. To
što mi doživljavamo kao zvezde, ograde i čičkove je samo skup nervnih
stimulansa. Mi smo namrtvo zatvoreni u telu, a ono što nam se čini kao
stvarnost je prosto interpretacija električnih signala koji dospevaju u mozak.
Mi dobijamo fotografije spoljašnjeg sveta od organa čula. A sami sedimo
unutar pune kugle čiji su zidovi oblepljeni tim fotografijama. Ta puna kugla i
jeste naš svet iz kojeg nikuda ne možemo da izađemo i pored sve želje. Sve
fotografije zajedno čine sliku sveta koji se, kako mi verujemo, nalazi napolju.
Jeste li razumeli? – Da – rekao sam.
– Najjednostavniji um liči na ogledalo unutar te pune kugle. On odražava
svet i donosi odluku. Ako je odraz taman, treba da se spava. Ako je svetao,
treba tražiti hranu. Ako je odraz vruć, treba puzati ustranu sve dok ne postane
hladnije i obrnuto. Svim dejstvima upravljaju refleksi i instinkti. Nazovimo
ovaj tip uma „A“. On se bavi isključivo odrazom sveta. Jeste li razumeli?
– Naravno.
– A sada pokušajte da zamislite živo biće koje ima dva uma. Osim uma „A“
ono ima i um „B“ koji ni na koji način nije povezan sa fotografijama na
zidovima kugle i proizvodi fantazme iz sebe samog. U njegovim dubinama
nastaje takva… polarna svetlost apstraktnih pojmova. Jeste li zamislili?
– Da.
– Sada počinje ono najvažnije. Zamislite da je um „B“ samo jedan od
objekata uma „A“. I fantazmi koje on proizvodi um „A“ doživljava kao
fotografije spoljašnjeg sveta. Ono što um „B“ stvara u svojim tajanstvenim
dubinama umu „A“ deluje kao deo izveštaja o spoljašnjem svetu.
– Ne razumem – rekoh.
– Samo ti se čini. Vi se oboje srećete s time mnogo puta na dan.
– Može li primer? – upita Hera.
– Može. Zamisli, recimo… Da stojiš na Novom Arbatu i gledaš dva
automobila parkirana ispred kazina. Oni su naizgled isti – crni i dugački.
Dobro, jedan je možda nešto niži i duži. Jesi li zamislila?
– Da – reče Hera.
| EMPIRE V 109
– Kada primećuješ razliku u obliku šasije i farova, razliku u zvuku motora

i šari točkova – to radi um „A“. A kada vidiš dve mečke od kojih je jedna
glamurozna zato što je to preskupi prošlogodišnji model a druga usrana
krntija zato što se takvim još Berezovski vozio u saunu kod generala Lebeda i
u naše vreme može se kupiti za deset soma – onda radi um „B“. To i jeste
polarna svetlost koju on proizvodi. Ali za tebe ona pada na dva crna
automobila koja stoje jedan pored drugog. I tebi se čini da je produkt uma „B“
– odraz nečega što zaista postoji spolja.
– Dobro objašnjavate – rekao sam. – A zar to zaista ne postoji spolja?
– Ne. To je lako dokazati. Sve razlike koje primećuje um „A“ mogu biti
izmerene uz pomoć fizičkih uređaja. One će ostati takve i posle sto godina. A
one razlike koje spoljašnjem svetu pripisuje um „B“ ne podležu nikakvoj
objektivnoj proceni ili merenju. I posle sto godina niko čak neće ni razumeti u
čemu su se one sastojale.
– A zašto onda različiti ljudi, kada vide ta dva automobila, misle isto? O
tome kako je jedan glamurozan a drugi usran? – upita Hera.
– Zato što je um „B“ kod tih ljudi podešen na iste talasne dužine. On ih
primorava da vide istu halucinaciju.
– A ko stvara tu halucinaciju? – upitao sam.
– Um „B“ je i stvara. Tačnije, mnoštvo takvih umova koji podržavaju jedan
drugog. Tako se ljudi razlikuju od životinja. Um „A“ postoji i kod majmuna i
kod čoveka. Ali um „B“ postoji samo kod čoveka. To je rezultat selekcije koju
su obavili vampiri prošlosti.
– A šta će muznoj životinji taj um „B“?
– Još ti nije jasno?
– Ne – rekao sam.
Enlil Maratovič pogleda Heru.
– Ni meni – reče ona. – Naprotiv, samo sam se još više zbunila.
– A razlog je jedan. Vi još razmišljate kao ljudi.
Začuvši ponovo te reči, refleksno sam uvukao glavu u ramena. Hera se
brecnula:
– Naučite nas da razmišljamo drugačije.
Enlil Maratovič se nasmeja.
– Mila – reče on – u vaše glave je petsto marketologa sralo deset godina, a
vi hoćete da ja to očistim za pet minuta… Samo nemojte da se ljutite. Ja vas ne
krivim. I sam sam bio takav. Mislite da ne znam o čemu vi noćima razmišljate?
Odlično znam. Vi ne možete da shvatite gde i kako vampiri uzimaju ljudsku
crvenu tečnost. Vi razmišljate o donorskim tačkama, o mučenim bebama, o
podzemnim laboratorijama i ostalim besmislicama. Zar nije tako?
– Otprilike – složio sam se.

– Bar jedan izuzetak za četrdeset godina – reče Enlil Maratovič. – Eto to i
jeste, ako želite da znate, najporaznije od svega što sam video u životu. To
sveopšte slepilo. Kada shvatite u čemu je stvar, ono će i vama biti čudno.
– A šta treba da shvatimo? – upita Hera.
– Hajde da razmišljamo logično. Ako je čovek životinja za mužu, njegov
glavni zadatak treba da bude proizvodnja hrane za vampire. Je li tako?
– Tako je.
– Sada mi kažite koji je glavni zadatak kod ljudi?
– Rađanje dece? – pretpostavila je Hera.
– To se u civilizovanom svetu dešava sve rede. I svakako nije glavni
zadatak čoveka. Šta je za čoveka najvažnije?
– Novac? – upitah.
– Najzad. A šta je to novac?
– Kao da ne znate – slegnuo sam ramenima.
Pri položaju tela naglavačke to je bio veoma čudan pokret.
– Ja možda i znam. A znate li vi?
– Postoji nekih pet… Ne, sedam naučnih definicija – rekao sam.
– Znam na šta ti misliš. Ali sve tvoje definicije imaju jedan fundamentalni
nedostatak. One su smišljene s jedinim ciljem da se zaradi novac. A to je isto
kao da pokušaš da izmeriš dužinu lenjira samim lenjirom…
– Hoćete da kažete da su te definicije netačne?
– Nije da su netačne. Ako se bolje pogleda, sve one kažu samo jedno:
novac jeste novac. To jest, ne govore ništa. A u isto vreme – Enlil Maratovič
podiže prst, tačnije, spusti ga ka podu – u isto vreme podsvesno ljudi shvataju
istinu. Seti se kako predstavnici nižih socijalnih slojeva nazivaju gospodare?
– Eksploatatori?
– Krvopije? – reče Hera.
– Pomislio sam da će je Enlil Maratovič opomenuti, ali on je naprotiv,
zadovoljno pljesnuo dlanovima.
– Tako je! Pametnice moja. Upravo ispijači crvene tečnosti. Mada crvenu
tečnost niko od nas direktno ne sisa. Razumete?
– Hoćete da kažete… – zausti Hera, ali Enlil Maratovič joj ne dozvoli da
završi.
– Da. Upravo tako. Vampiri već odavno ne koriste biološku crvenu
tečnost, već mnogo savremeniji medijum životne energije čoveka. To je novac.
– Vi to ozbiljno? – upitah.
| EMPIRE V 111
– I više od toga. Razmisli sam. Šta je to ljudska civilizacija? To nije ništa

drugo do ogromna proizvodnja novca. Ljudski gradovi su prosto novčane
fabrike, i samo zbog toga u njima živi tolika gomila ljudi.
– Ali tamo se ne proizvodi samo novac – rekao sam. – Tamo…
– Tamo sve stalno raste – prekide me Enlil Maratovič – iako nije baš
sasvim jasno šta tačno raste i u kom pravcu. Ali to neznano šta raste i raste i
svi su vrlo zabrinuti da li raste brže ili sporije nego kod ostalih. Zatim se ono
odjednom pokriva metalnim lavorom i u zemlji se objavljuje žalost. A onda
ponovo počinje da raste. Pri tom niko – uopšte niko od onih koji žive u gradu –
to nejasno šta, nijednom nije video…
Načinio je pokret rukom ispred sebe kao da pokazuje panoramu
nevidljivog grada iza zidina.
– Ljudi proizvode produkt o kojem nemaju nikakvog pojma – nastavio je.
– Uprkos tome što svakodnevno misle samo o njemu. Ma kako se zvala ljudska
profesija, to je jednostavno deo rudokopa za dobijanje novca. Čovek u njemu
radi čitav život. To mu se zove karijera, he-he… Nemojte misliti da sam zlurad,
ali savremeno radno mesto u ofisu – cubicle – čak i spolja podseća na
pregradak u štali za krupnu rogatu stoku. Samo što umesto naramka sena
pred njuškom ofisnog proletera stoji monitor na kojem tu hranu prikazuju u
digitalnom obliku. Šta se izrađuje u štali? Odgovor je toliko očigledan da je
ušao u idiomatiku raznih jezika. Čovek pravi novac. He or she makes money.
Hteo sam da se usprotivim.
– Novac – to je nije produkt koji se proizvodi – rekao sam. – To je samo
jedan od izuma koji čine život jednostavnijim. Jedna od posledica evolucije
koja je podigla čoveka iznad životinje…
Enlil Maratovič se podsmešljivo zagleda u mene.
– Ti zaista misliš da je uzdizanje čoveka iznad životinja posledica
evolucije?
– Naravno – odgovorih. – Zar nije tako?
– Ne – reče on. – On se spustio mnogo niže. Danas samo milioner koji se
povukao iz posla može sebi da dopusti način života životinje: da živi u prirodi
u klimatskim uslovima najidealnijim za organizam, da se mnogo kreće, da jede
ekološki čistu hranu i pri tom da nikada ni o čemu ne brine. Razmislite: pa
nijedna životinja ne radi.
– A veverice? – upita Hera. – One skupljaju lešnike.
– Mila, to nije posao. Ali kada bi veverice od jutra do mraka uvaljivale
jedna drugoj uskislo medveđe govno, to bi bio posao. A skupljanje lešnika je
besplatni šoping. Radi samo stoka koju je čovek uzgajio po svojoj slici i prilici.
I još sam čovek. Ako je, kako ti kažeš, zadatak novca da život učini
jednostavnijim, zašto ljudi jure za njim čitavog života dok se ne pretvore u

staračko smeće? Vi ozbiljno mislite da čovek sve to radi zbog sebe? Preklinjem
vas. Čovek čak i ne zna šta je novac u stvari.
Pogledao je mene i Heru.
– Istovremeno – nastavio je – uopšte nije komplikovano shvatiti šta je to.
Dovoljno je postaviti elementarno pitanje – od čega se on dobija.
Učinilo mi se da je pitanje upućeno meni.
– Teško je formulisati u dve reči – rekao sam. – Po tom pitanju ekonomisti
do dana današnjeg vode sporove…
– I neka ih vode i dalje. Ali za svakog radnika to je nesumnjivo. Novac se
dobija od njegovog vremena i snage. U novac se pretvara njegova životna
energija koju on dobija od vazduha, sunčeve svetlosti, hrane i drugih životnih
utisaka.
– Mislite u prenesenom smislu?
– U najdirektnijem. Čovek misli da dobija novac za sebe. Ali u stvarnosti
on ga dobija od sebe. Život je tako ustrojen da on može da dobije malo novca
za ličnu upotrebu samo u slučaju da ga proizvede značajno više za nekog
drugog. A sve što dobije za sebe ima osobinu da na najčudniji mogući način
proklizi kroz prste… Zar nisi primetio? Kada si radio kao fizikalac u
prodavnici?
Hera me je radoznalo pogledala. Hteo sam da ubijem Enlila Maratoviča na
licu mesta.
– Primetio sam – progunđao sam.
– Razlog zašto ljudi ne shvataju prirodu novca je prost – nastavi Enlil
Maratovič. – O njemu je dozvoljeno da se govori samo u okviru kargo-
diskursa. Nije reč o tome da se život čoveka prerađuje u nejasnu supstancu
nego o tome koja je valuta perspektivnija – evro ili juan. I može li se s tim u
vezi verovati jenu. Ozbiljni ljudi o tome ne govore i ne razmišljaju.
– Prirodno – rekao sam. – Čovek teži novcu zato što će inače umreti od
gladi. Tako je ustrojen život.
– Ispravne reči – složio se Enlil Maratovič. – Ali ja bih malo promenio
njihov redosled. Tada će se promeniti akcenat.
– A kako treba?
– Život je ustrojen tako da će čovek umreti od gladi ako počne da teži
nečem drugom osim novcu. Upravo objašnjavam ko je ustrojio život i zašto.
– Dopustimo – reče Hera. – Ali kako tačno čovek pravi novac? Krava ima
vime. A čovek nema ništa slično.
Enlil Maratovič se osmehnu.
– Ko ti je rekao?
| EMPIRE V 113
Hera se zbunila, kako mi se učinilo.

– Hoćete da kažete da čovek ima vime kao krava? – upitala je.
– Upravo tako.
– I gde je ono? – upita Hera sasvim tiho.
Nisam mogao da se obuzdam i pogledao sam njene grudi. To nije
promaklo Enlilu Maratoviču.
– U glavi – rekao je i, gledajući me, značajno kucnuo prstom po lobanji.
– Gde tačno u glavi? – upitah.
– Upravo sam objasnio – odgovori Enlil Maratovič. – Um „B“ i jeste organ
koji proizvodi novac. To je novčana žlezda, koju od svih životinja ima samo
čovek…
– Čekajte – prekinuo sam ga. – Govorili smo o tome da um „B“ pravi
razliku između dva mercedesa. Kakve veze s tim ima novac?
– Razlika između dva mercedesa i jeste novac. A kulturna sredina koja se
sastoji od takvih razlika – to je kamenolom gde se dobija novac. Taj
kamenolom, kao što znate, nije negde spolja, nego u glavi. Zato i kažem da ljudi
dobijaju novac od sebe.
– A kako čovek može da radi u kamenolomu ako je taj kamenolom u
njegovoj glavi?
– Vrlo jednostavno. U umu „B“ dešava se stalno apstraktno razmišljanje
koje se zgušnjava u novčani koncentrat. To liči na vrenje u vinskom buretu.
– A šta je to novčani koncentrat?
– Razlika između dva mercedesa i jeste novčani koncentrat. On se odnosi
prema novcu otprilike onako kao listovi koke prema kokainu. Može se reći da
je novac prečišćeni i rafinisani produkt uma „B“.
– Recite, a da nije slučajno taj novčani koncentrat isto što i glamur? –
upita Hera.
– Dobro razmišljaš – odgovori Enlil Maratovič. – Ali novčani koncentrat
nije samo glamur. U novac se prerađuje praktično svaki opažaj koji postoji u
savremenom gradu. Samo neki njegovi oblici dovode do izrade veće količine
novčane mase po jedinici informacije. Glamur je ovde van konkurencije.
Upravo zato je oko čoveka uvek toliko sjaja i reklame. To je kao detelina za
kravu.
– Zar glamur svuda postoji? – upitao sam.
– Naravno. Samo je svuda različit. U Njujorku je to automobil ferari i
toalet koji je dizajnirala nekakva Dona Karan. A u azijskom selu to je mobilni s
velikim ekranom i majica s natpisom „Mickey Mouse USA Famous Brand“. Ali
supstanca je ista.
Hera je pogledala moje noge. Primetio sam da su mi se nogavice spustile i

videle su se čarape čije su gumice ukrašavale sličice u obliku britanske
zastave.
– A u čemu je uloga diskursa? – upitao sam zabrinuto.
– Pašnjak mora imati ogradu – odgovorio je Enlil Maratovič. – Da stado ne
bi zalutalo.
– A ko je iza te ograde?
– Kako ko? Mi.
Setio sam se da mi je to isto, gotovo od reči do reči, govorio u svoje vreme
Jehova. Hera uzdahnu. Enlil Maratovič se nasmeja.
– Očekivao si više od života? – rekao je. – Nemoj očekivati.
– A šta se dešava s ljudima koji odbiju da jedu koncentrat i prave novac? –
upita Hera.
– Ja sam dobar pastir – odgovori Enlil Maratovič. – Neću da grdim. Ali
razmisli sama kako krava može da odbije da daje mleko? Moraće prestati da
jede.
– Ali ljudi verovatno umesto novca mogu da prave nešto drugo? Na
primer, kao u Sovjetskom Savezu?
Enlil Maratovič podiže obrve.
– Dobro pitanje… Ako ćemo ukratko, može se reći ovako: postoji mesno i
mlečno stočarstvo. Kada prestane da bude mlečno ono postaje mesno. A kada
prestaje da bude mesno, postaje mlečno. U prelaznim periodima ono je
kombinovano. Ništa drugo za sada nije smišljeno.
– A šta znači mesno stočarstvo? – pitao sam ja.
– Upravo to i znači – reče Enlil Maratovič. – Može se piti mleko, a može se
jesti meso. Postoji resurs koji ljudi proizvode za života, i postoji resurs koji
proizvode u vreme smrti… Srećom, te užasne tehnologije su odavno osuđene i
ostale su u prošlosti, tako da se na njima nećemo zadržavati.
– Ratovi? – upita Hera.
– Ne samo – odgovori Enlil Maratovič. – Uostalom, i ratovi se odnose na
to. Postoje različite vrste. Ponekad se vampiri različitih država samo igraju
jedni s drugima, kao deca. Samo su umesto olovnih vojnika – ljudi. Dešava se
čak i da se vampiri jednog klana međusobno igraju rata na sopstvenoj
teritoriji. Istina, obično se trudimo da resurse delimo mirnim putem. Ali to
nam ne uspeva uvek.
– Možda bi ljudi trebalo da dopru do tih mesnih i mlečnih stočara? – upita
Hera.
– Da sruše ogradu? – dodao sam. – Da se vrate u prirodnu sredinu?
| EMPIRE V 115
– Vi, deco, nemojte zaboravljati da ste sada vi sami stočari – reče Enlil
Maratovič. – Inače vi ne biste visili ovde. Cenim vaš elan, i ja sam po prirodi
saosećajan i dobar. Ali zapamtite jednom zasvagda – krave, svinje i ljudi se ne
smeju pustiti na slobodu. Pri čemu se za krave i svinje nešto takvo još i može
smisliti, ali za ljude je to nemoguće principijelno, pošto su oni, u suštini, samo
spoljni deo naše peristaltike. Osobenost tih bića je u tome da nemaju prirodno
stanište. Samo neprirodno, jer su oni sami duboko neprirodni. Čovek nema šta
da radi na slobodi. On je uzgojen upravo zato da živi kako živi. Ali ne treba
plakati zbog toga – nije čoveku baš tako loše. Umesto volje ima slobodu. To je
apsolutno zapanjujuće. Mi mu govorimo – pasi gde želiš! Što više slobode
imaš, to ćeš više novca proizvesti. Zar je to loše?
I Enlil Maratovič se zadovoljno nasmeja.
– Ja ne razumem najvažniju stvar – rekao sam. – Sve novčane tokove od
početka do kraja kontrolišu ljudi. Na koji način vampiri skupljaju i koriste
novac?
– To je već druga tema – odgovori Enlil Maratovič. – O tome ćete saznati
kasnije. A sada ćemo malo poćutati…
Nastupila je tišina.
Zatvorio sam oči. Dopadalo mi se da prosto ovako visim naglavačke i ni o
čemu ne razmišljam. Uskoro me obuzela obamrlost nalik na san – ali to nije
bio san nego više nekakvo kristalno bezmišlje. Verovatno je o nečem sličnom
pevao Igi Pop: „the fish doesn't think, because fish knows everything“…8
Možda sam u ovom stanju i ja sve znao, ali to je bilo teško proveriti, jer bi u
cilju provere trebalo početi razmišljati. A razmišljati – značilo bi izaći iz ovog
stanja. Ne znam koliko je vremena prošlo. Došao sam k sebi posle reskih
udaraca dlanom o dlan. Otvorio sam oči.
– Ustajanje – reče Enlil Maratovič veselo.
Uhvativši se rukama za alku on se, pokretom spretnim za svoje teško telo,
spustio na pod. Shvatio sam da je audijencija okončana. I Hera i ja smo se
spustili.
– Pa ipak – rekoh. – Vezano za to kako vampiri koriste novac. Može li bar
nekakva aluzija?
Enlil Maratovič se osmehnu. Izvukavši iz džepa trenerke novčanik, on
izvadi iz njega novčanicu od jednog dolara, pocepa je napola i pruži mi
polovinu.
– Odgovor je ovde – reče. – A sada napred marš odavde.
– Kuda? – upita Hera.
8 Riba ne razmišlja jer riba sve zna

– Ovde postoji lift – odgovori Enlil Maratovič. – On će vas podići do garaže

moje kuće.
HERA
Kola su izašla iz podzemnog betonskog boksa, prošla pored čuvareve kućice,

izašla na kapiju i iza prozora su počeli da promiču borovi. Nisam čak ni video
kuću Enlila Maratoviča, i uopšte nisam uspeo da osmotrim ništa osim
trometarske ograde. Bilo je već podne – ispada da smo u hamletu proveli
čitavu noć i jutro. Uopšte nisam shvatao kada je prošlo toliko vremena.
Hera koja je sedela pored mene spustila mi je glavu na rame.
Ja sam zanemeo. Ali ispostavilo se da je ona samo zaspala. Zatvorio sam
oči i napravio se da i sam spavam, i stavio joj ruku na dlan. Sedeli smo tako
jedno četvrt sata, zatim se ona probudila i sklonila ruku.
Otvorio sam oči, provirio kroz prozor i zevnuo, praveći se da se budim.
Približavali smo se Moskvi.
– Kuda sad? – upitah Heru.
– Kući.
– Hajde da izađemo u centru. Prošetaćemo. Hera pogleda na sat.
– Hajde. Samo ne dugo.
– Odvezite nas do Puškinovog trga – rekao sam šoferu. Ovaj klimnu.
Ostatak puta smo ćutali – ja nisam želeo da razgovaram pred šoferom,
koji je ponekad gledao u retrovizor. Ličio je na simboličkog američkog
predsednika iz srednjebudžetskog filma-katastrofe – strogo tamno odelo,
jednobojna crvena kravata, odlučno umorno lice. Laskalo je što za volanom
sedi tako naočit muškarac.
Izašli smo iz kola pored kazina „Šangri-La“.
– Kuda ćemo? – upita Hera.
– Hajdemo Tverskim bulevarom – rekao sam.
Prošavši pored fontane, obišli smo Puškina koji je malaksavao u
benzinskim isparenjima i spustili se u podzemni prolaz.
Setio sam se svog prvog ugriza. Mesto zločina bilo je sasvim blizu – kažu
da ono uvek vuče zločinca k sebi. Možda sam zato i zamolio vozača da nas
ovde ostavi?
Ali nije vredelo ugristi Heru: najverovatnije bi se time naša šetnja odmah
završila. Ovaj ispit trebalo je da polažem bez puškica, kao i svi, eto nje,
osvete… Obuzela me je nesigurnost, koja se graničila sa fizičkom slabošću i ja
odlučih da odmah pobedim taj osećaj tako što ću reći nešto živopisno i tačno,
što dokazuje moju moć zapažanja i oštroumlje.
– Zanimljivo – rekao sam. – Kada sam bio mali, u ovom prolazu su stajali
odvojeni kiosci. Postepeno ih je bivalo sve više i više, i evo sada su se oni
spojili u jedan neprekidni niz…
Klimnuo sam prema staklenom zidu tržnih paviljona.
– Da – potvrdi Hera ravnodušno. – Ovde je mnogo koncentrata.
Izašli smo na drugu stranu ulice i stigli do Tverskog bulevara. Kada smo
prolazili između kamenih žardinjera na ivici stepeništa, hteo sam da kažem
kako je u njima uvek nekakvo smeće i prazne flaše, ali sam odlučio da više ne
pokazujem svoju moć zapažanja i oštroumlje. Ipak, trebalo je o nečemu
razgovarati: ćutanje je postajalo nepristojno.
– O čemu razmišljaš? – upitao sam.
– O Enlilu – rekla je Hera. – Tačnije, o tome kako on živi. Hamlet iznad
provalije. Patetično, naravno. Ali ipak sa stilom. To malo ko može sebi da
dozvoli.
– Da – rekao sam – i ne visiš na štapu, nego na alki. Ima u tome nečeg
filozofskog.
Srećom, Hera me nije pitala šta je u tome filozofsko – mogao bih da imam
problema s odgovorom. Nasmejala se – očigledno je pomislila da se šalim.
Setio sam se da mi je Herina fotografija ličila na sliku korisnika iz „Živog
žurnala“. Možda sam je tamo i video, i ona ima svoj akaunt? Ja sam imao – i čak
sam imao pedesetak frendova (kojima, naravno, nisam saopštavao sve detalje
svog života). To je bila dobra tema za razgovor.
– Kaži mi, Hero, da li je moguće da sam te video na juzerpiku u „Živom
žurnalu“.
– Nije – reče ona. – Žoharsku žvaku nemam. Nisam čuo za taj izraz.
– A zašto tako strogo?
– To nije strogo – rekla je. – To je trezveno. Pa, Jehova je objašnjavao
zašto ljudi prave internet-blogove.
– Ja se toga ne sećam – odgovorio sam. – A zašto?
– Ljudski um uvek podleže trima različitim uticajima. To su glamur,
diskurs i takozvane novosti. Kada čoveka dugo hrane reklamom, ekspertizom i
vestima dana, kod njega se pojavljuje želja da i sam postane brend, ekspert i
novost. Eto, zato i postoje nužnici duha, to jest internet-blogovi. Vođenje bloga
– to je zaštitni refleks poremećene psihe, koja beskrajno bljuje glamur i
diskurs. Tome se ne treba podsmevati. Ali za vampira je ponižavajuće da puzi
po toj kanalizaciji.
– To ti meni za „cmok“ na kraju pisma? – upitah. – Kakvo si ti zlopamtilo…
| EMPIRE V 119
– Ne – reče ona – šta ti je. Tvoje pismo mi se dopalo. Naročito „inif“. I ja

volim takva otkrića. Na primer, ako na ruskoj tastaturi otkucaš „self“ dobija se
„iuda“.
I ona se opet nasmeja. Nisam shvatio da li je ovaj primer navela tek onako
ili je to bila aluzija na moj navodno hipertrofirani ego.
Smejala se na zanimljiv način: glasno, ali kratko, kao da se veselje
probijalo iz nje samo na sekundu, i ventil se odmah zatvarao – ona je, može se
reći, kijala smehom. A kada se osmehivala, na njenim obrazima pojavljivale su
se duguljaste jamice. Čak ne ni prosto jamice, nego dva kanalčića.
– U stvari – rekao sam – ja u svoj žeže skoro ništa i ne pišem. Prosto ja ne
čitam novine i ne gledam televiziju. Ja tamo saznajem novosti. U žeže se uvek
može saznati šta misle profesionalci – svaki ekspert sada ima svoj blog.
– Čitati umesto novina blogove eksperata – odgovori Hera – to je isto kao
da ne jedeš meso nego se umesto njega hraniš izmetom mesara.
Zakašljao sam se.
– Zanimljivo, gde si ti to pokupila?
– Nisam pokupila. Ja sama tako mislim.
– U „Živom žurnalu“ – rekao sam – posle takve rečenice treba staviti
smajlija.
– A smajli je – vizuelni dezodorans. Obično ga stavljaju kada se juzeru čini
da se od njega oseća loš miris. I on hoće garantovano da miriše dobro.
Odjednom sam dobio želju da odem u stranu i proverim da li se ja osećam
na znoj. Do kraja bulevara stigli smo u tišini.
Za to vreme uspeo sam da se naljutim. Ali dostojni odgovor nije mi padao
na pamet. Nadahnuće me je posetilo kada sam pogledao spomenik
Timirjazevu.
– Da – rekao sam – s diskursom je kod tebe sve u redu. Ali s glamurom…
Ili sam to ja zaostao? Je li to sada moderno oblačiti se kao Tom Sojer?
– Šta znači kao Tom Sojer?
Pogledao sam njenu izbledelu crnu majicu. Zatim tamne pantalone –
nekada su one očigledno takođe bile crne. Zatim njene patike.
– Tako kao da se spremaš da farbaš ogradu.
To je naravno bio niski udarac – devojkama se ne govore takve stvari. U
svakom slučaju, iskreno sam se nadao da je to niski udarac.
– Ti smatraš da sam loše obučena? – upitala je.
– Zašto loše? Radna odeća je u redu. Čak ti i pristaje. Samo u savremenom
gradskom stilu…
– Čekaj, čekaj – rekla je – ti zaista smatraš da ja nosim radnu odeću? A ne
ti?
Moj sako je bio pocepan i na nekoliko mesta isprljan od gareži, ali čak i u
ovakvom izdanju bio sam ubeđen u besprekornost svoje odeće. Celu
kombinaciju – sako, pantalone, košulja i cipele – kupio sam u prodavnici
„LovemarX“. Potpuno sam je pozajmio s manekena izloženog u prodavnici –
osim čarapa koje sam kupio posebno. Kupujući gotove komplete sa manekena
naučio sam da maskiram svoju glamuroznu nesposobnost. Metoda je imala
efekta: Balder je lično pohvalio ovu odeću rekavši da sam obučen kao
grenlandski peder u vreme parenja.
– Recimo ovako – odgovorio sam – za rad u bašti ja bih se obukao
drugačije. Odeća je ipak ritual a rituale treba poštovati. To je demonstracija
statusa. Svako treba da se oblači u skladu sa svojim položajem u društvu.
Takav je socijalni kodeks. Meni se čini da vampir ima veoma visoki status. I
naša odeća dužna je da bude u skladu s njim.
– A kako odeća odražava socijalni status?
Bilo je vreme da pokažem da i ja vladam diskursom.
– Generalno, u svim epohama deluje jedan isti prosti princip – rekao sam
– koji se zove „industrial exemption“. Odeća pokazuje da je čovek oslobođen
teškog fizičkog rada. Na primer, dugački rukavi koji padaju preko prstiju. Tipa
„Lady Greensleeves“ – znaš tu pesmu?
Klimnula je.
– Jasno je – nastavio sam – da dama koja nosi takvu odeću neće prati
šerpe ili hraniti svinje. Ovde spada i čipka, koja uokviruje zglobove na rukama,
nežna obuća sa štiklom ili savijenim vrhom, različiti naglašeno nefunkcionalni
detalji odeće – komične bermude, čipkice, raznorazni ukrasi. A danas je to
jednostavno, ovaj… skupa odeća odabrana s puno ukusa. Ona po kojoj se vidi
da se čovek ne bavi farbanjem ograda.
– S teorijom je sve tačno – reče Hera. – Greška je u praksi. Tvoja
kancelarijska uniforma uopšte ne pokazuje da si ti oslobođen ponižavajućeg
rada na farbanju ograda. Naprotiv. Ona saopštava okolini da u deset pre podne
ti moraš stići u kancelariju, uzeti kanta boje i do sedam uveče farbati
zamišljenu ogradu unutar svoje glave. S kratkom pauzom za ručak. I tvoj
nadređeni menadžer mora biti zadovoljan kojim tokom se obavlja posao, o
čemu će suditi na osnovu stepena optimizma izraženog na tvom licu i
rumenila na obrazima…
– A zašto obavezno… – počeo sam.
– Kakav užas! – prekinula me je. – I to govori vampir? Rama, ti si obučen
kao klerk pred razgovor za posao sa poslodavcem. Izgledaš kao da se u tvom
unutrašnjem džepu nalazi načetvoro savijen list hartije s kratkom biografijom
i ti ne možeš da se odvažiš da ga uzmeš u ruke kako bi ga pročitao zato što ti
| EMPIRE V 121
se dlanovi znoje od treme i plašiš se da će se slova razmazati. I ti meni stavljaš

primedbe? Pritom još na dan kada sam radi svečanog čina specijalno obukla
našu nacionalnu odeću?
– Kakvu nacionalnu odeću? – upitao sam uznemireno.
– Nacionalna odeća vampira je crna boja. A stil ..industrial exemption“ u
dvadeset prvom veku – to je kada te nije briga šta će o tvom sakou pomisliti
kapetan galije na kojoj si prikovan za veslo. Sve ostalo je radna odeća. Čak i
ako nosiš roleks. Uzgred, naročito ako nosiš roleks.
Na ruci sam zaista imao roleks – neupadljiv, ali pravi. On mi se odjednom
učinio nepodnošljivo teškim, i ja sam ga uvukao u rukav. Osećao sam se kao da
su me u buretu spustili niz Nijagarine vodopade.
Prešli smo na Novi Arbat. Hera se zaustavila ispred izloga, pažljivo
osmotrila svoj odraz, izvadila iz džepa jarkoerveni ruž i namazala njime usne.
Posle ove procedure postala je slična devojci-vampiru iz stripova.
– Lepo – rekao sam laskajući.
– Hvala.
Stavila je ruž u džep.
– Reci mi, a da li ti veruješ da su vampiri uzgajili čoveka? – upitao sam.
Slegnula je ramenima.
– Zašto da ne. Pa ljudi su uzgajili svinju. I kravu.
– Ali to su različite stvari – rekao sam. – Ljudi nisu obična stoka. Oni su
stvorili zapanjujuću kulturu i civilizaciju. Teško mi je da poverujem da je sve
to nastalo samo zato da bi vampiri mogli bez problema da obezbeđuju sebi
hranu. Osvrni se oko sebe…
Hera je odreagovala bukvalno. Zaustavivši se, ona je s komičnom pažnjom
osmotrila sve oko sebe: deo Novog Arbata, bioskop Hudožestvenog filma,
Ministarstvo odbrane i stanicu metroa „Arbatska“, nalik na stepski mongolski
mauzolej.
– Pogledaj sam – rekla je i pokazala reklamnu tablu ispred nas. Na njoj je
bila reklama WC šolje – ogromne cifre „9999 rubalja“ a ispod: „El dorado –
teritorija niskih cena“.
– Ja bih im predložio ovakav slogan: „Frojdovo zlato“ – rekoh. – Ne, bolje
snimiti akcioni film.
WC šolja se odjednom pokrenula i raspala na vertikalne trake. Shvatio
sam da se bilbord sastoji od trougaonih vertikalnih prečki. Kada su se one
okrenule, pojavila se druga reklama – za telefonske tarife. Ona je bila u
optimističnim žutim i plavim bojama: „$10 nije za bacanje! Uključi se i osvoji 10
dolara!“ Prošlo je još nekoliko sekundi, prečke su se ponovo okrenule i
pojavila se poslednja slika – strogi crni natpis na beloj pozadini:
Ja sam Gospod, Bog tvoj, nemoj imati drugih bogova osim Mene.
– Zapanjujuća kultura i civilizacija – ponovi Hera.

– Pa šta – rekoh – možeš misliti. Nekakvi protestanti zakupili su bilbord i
reklamiraju svoju knjigu. Mislim, Bibliju. Oko nas je mnogo toga smešnog, niko
ne spori. Ali svejedno ne mogu da poverujem da su ljudski jezici i religije čije
samo nabrajanje zauzima celu enciklopediju samo sporedni efekat
prehrambenog programa vampira.
– A šta te zbunjuje?
– Nesrazmernost cilja i rezultata. To je kao da gradiš ogromni metalurški
kombinat samo zato da bi pravio… Ne znam… Spajalice…
– Kada bi vampiri sami smišljali sve te kulture i religije, tada bi zaista bilo
muke – odgovori ona. – Samo, to čine ljudi. To je, kako si se sam izrazio,
sporedni efekat.
– Ali ako je jedini zadatak ljudi – hranjenje vampira, ispada da ljudska
civilizacija ima veoma niski koeficijent korisnog učinka.
– A zašto on mora biti visok? Šta se nas to tiče? Da li mi to treba nekome
da podnosimo izveštaj?
– To je tačno, ali… Svejedno ne verujem. U prirodi ne postoji ništa
suvišno. A ovde je suvišno gotovo sve.
Hera se namrštila. Izgledalo je kao da se ljuti, ali ja sam već znao da ona
ima takav izraz lica kada o nečemu usredsređeno razmišlja.
– Znaš li ti ko su termiti? – upitala je.
– Da. Slepi beli mravi. Oni jedu iznutra drvene predmete. O njima je pisao
još onaj, kako beše, Mrakes.
– Markes? – upita Hera.
– Možda. Nisam čitao, znam samo iz diskursa. Kao i o termitima. Žive
nisam video.
– Ni ja – reče Hera. – Ali videla sam film o njima. Termiti imaju kralja i
kraljicu, koje čuvaju obični termiti. Kralj i kraljica sede u svojim rupama
odakle ne smeju da izlaze, a radni termiti ih stalno čuvaju i hrane. Termiti
imaju svoj arhitektonski stil – onako neka esid gotika. Postoji složena socijalna
hijerarhija. Mnogo različitih profesija – radnici, vojnici, inženjeri. Najviše me je
iznenadilo što novi termitnjak nastaje kada mladi kralj i kraljica odlaze iz
starog da grade drugo carstvo. Doletevši na mesto, oni za početak odgrizu
jedno drugome krila…
– Hoćeš da uporediš civilizaciju ljudi s termitnjakom? – prekinuo sam je.
Klimnula je.
| EMPIRE V 123
– Već to što činiš – rekao sam – pokazuje koliko su ljudi i termiti daleko
jedni od drugih.
– Zašto?
– Zato što dva termita nikada neće raspravljati o tome kako njihov
termitnjak liči na gotičku katedralu.
– Prvo – reče Hera – nije gotička nego gotska. Drugo, niko ne zna o čemu
raspravljaju termiti. Treće, nisam završila. U filmu su govorili da postoje dve
vrste termita-vojnika. Postoje obični vojnici – oni na glavi imaju nešto poput
klešta. A postoje i nosati termiti – oni na glavi imaju nekakav dugački šiljak.
Taj šiljak se maže hemijskim nadraživačem, ekstraktom njihove čeone žlezde.
Kada je otkriveno da ekstrakt čeone žlezde termita pomaže u lečenju bolesti,
termite su počeli veštački da uzgajaju, da bi dobili tu materiju. Ako bi nosatom
termitu iz takvog veštački stvorenog termitnjaka rekli da je čitava njihova
ogromna složna monarhija, sva njihova jedinstvena arhitektura i harmonično
socijalno ustrojstvo – samo sporedna posledica toga što je nekakvim
majmunima potreban ekstrakt njihove čeone žlezde, termit ne bi poverovao. A
ako bi i poverovao, u tome bi video monstruoznu i uvredljivu nesrazmernost.
– Ekstrakt čeone žlezde menadžera nižeg upravljačkog nivoa – ponovio
sam – Lepo poređenje…
– Kao po Enlilu Maratoviču. Samo hajde bez zajedljivosti prema ofisnom
proletarijatu, to je ružno. Momci u ofisu nisu gori od nas, samo smo mi imali
sreće, a oni ne.
– U redu – rekao sam miroljubivo – neka bude menadžer srednjeg
upravljačkog nivoa.
Približavali smo se Hramu Hrista Spasitelja. Hera je pokazala na jednu
klupu. Video sam na njenom naslonu natpis žutim sprejom:
Hristos – to je Jahve za siromašne.
U ruskoj kulturi poslednjih godina sve se tako izmešalo da je bilo

nemoguće shvatiti – da li je to Huljenje Spasitelja, ili naprotiv, njegova hvala…
ne znam zašto, setio sam se pocepane novčanice, koju mi je dao Enlil
Maratovič, izvadio je iz džepa i pročitao reči oko piramide s okom:
– „Novus Ordo Seclorum“ i „Annuit Caeptis“. Kako se to prevodi?
– „Novi svetski poredak“ – rekla je Hera – i nešto kao „naši napori
prihvataju se s naklonošću“.
– I kakav je u tome smisao?
– Prosto masonska besmislica. Tražiš na pogrešnoj strani.
– Verovatno – rekao sam. – Važan je bio sam njegov gest, je li tako? To što
je on pocepao novčanicu? Možda postoji nekakva posebna tehnologija
uništavanja novca. Nešto kao anihilacija, pri kojoj se oslobađa energija koja se
u njemu nalazi.
– Kao na primer? Zamislio sam se.
– Pa, recimo, prebacuje se novac na poseban račun. A onda nekako
uništava. Kada novac sam nestane, oslobađa se životna snaga, i vampiri je
upijaju…
– Neprirodno – rekla je Hera. – Gde se oslobađa životna snaga? Pa račun
je u bankarskom kompjuterskom sistemu. Nemoguće je reći gde se on nalazi.
– Možda se vampiri okupljaju oko noutbuka s kojeg se šalje naredba
nekud na Kajmanska ostrva. A tom noutbuku na.USB je ugrađen specijalni
vampirski uređaj.
Hera se nasmeja.
– Šta je? – upitao sam.
– Zamišljam kako se naši u vreme defolta vesele.
– A to je, uzgred, važna misao – rekao sam. – Možda se sve radi
centralizovano. Kao, dolar pada za deset odsto i onda kuliraju pola godine.
Hera odjednom ponovo zastade.
– Stop – reče. – Izgleda…
– Šta?
– Upravo sam sve shvatila.
– Šta si shvatila?
– Najverovatnije vampiri ne piju ljudsku crvenu tečnost nego poseban
napitak. On se zove „bablos“. Pravi se od starih novčanica koje treba da se
unište. Zato je Enlil i pocepao novčanicu.
– Otkud ti to?
– Setila sam se razgovora koji sam slučajno čula. Jedan vampir je preda
mnom pitao Enlila da li je sve spremno za sisanje bablosa. A Enlil je odgovorio
da još nije stigla partija starih novčanica iz Gosznaka.9 Tada uopšte nisam
shvatila o čemu govore. Tek sad je sve došlo na svoje mesto.
– Partija starih novčanica iz Gosznaka? – upitao sam nepoverljivo.
– Razmisli i sam. Ljudi stalno stiskaju novac u rukama, prebrojavaju,
sakrivaju, pišu po njemu, čuvaju ga. To je za njih najvažniji materijalni objekat.
Na kraju novčanice upijaju njihovu energiju. Što je duže novčanica u opticaju,
to se više puni. A kada postane sasvim stara i bukvalno se cedi od ljudske
energije, nju povlače iz opticaja. I vampiri od nje prave svoj drink.
9 Goznak – ruska kovnica novca. (prim. prev.)

| EMPIRE V 125
Zamislio sam se. To je, naravno, zvučalo čudno i ne baš ukusno – ali
tačnije nego moja verzija o računima na Kajmanskim ostrvima.
– Zanimljivo – rekao sam. – A ko je taj drugi vampir s kojim je razgovarao
Enlil Maratovič?
– Zove se Mitra.
– Poznaješ Mitru? – začudio sam se. – Iako, da, naravno… On mi je i
predao tvoje pismo.
– On je o tebi rekao mnogo smešnih stvari – reče Hera. – Govorio je da…
Ciknula je i pokrila dlanom usta, kao da je rekla nešto suvišno.
– Šta je govorio?
– Ništa. Prekidamo.
– Ne, kaži kad si već počela.
– Ne sećam se – odgovori Hera. – Ti misliš da mi samo o tebi
razgovaramo? Imamo mi dovoljno drugih tema.
– A kakve su to teme, ako nije tajna? Hera se osmehnu:
– On mi daje komplimente.
– Kakve?
– Neću ti reći – odgovori Hera. – Neću da sputavam tvoju maštu
primerom. Možda ćeš i sam hteti da mi učiniš kompliment.
– A tebi trebaju komplimenti?
– Devojkama uvek trebaju komplimenti.
– Zar si ti devojka? Ti si vampirka. I sama si napisala u pismu.
Rekavši to, shvatih da sam napravio grešku. Ali bilo je već kasno. Hera se
namrštila. Prešli smo ulicu i krenuli po Volhonki. Posle minut ili dva ona reče:
Setila sam se šta je Mitra govorio. Pričao je da je u tvom stanu ostala
kartoteka pokojnog Brame. Sav sumnjivi materijal su iz nje sklonili, ostala je
samo jedna epruveta s preparatom iz vremena Drugog svetskog rata. Nešto o
nordijskom seksu u zoološkom vrtu, kako mi se čini. Rekao je da si je izlizao
do kraja.
– Ma laže on sve – pobunio sam se. – Ja… da, probao sam. Pa, možda par
puta. I ništa više. Tamo još ima. Bilo je, u svakom slučaju, ako nije iscurilo… A
sam taj Mitra je, uzgred…
Hera se nasmejala.
– A što se pravdaš?
– Ne pravdam se – rekao sam. – Samo ne volim kada o ljudima loše
govore iza leđa.
– A šta je tu loše? Ako bi to bilo loše, ti verovatno ne bi olizao tu epruvetu
do dna, zar ne?
Nisam znao šta da odgovorim. Hera je prišla ivici trotoara, zaustavila se i

podigla ruku.
– Šta radiš? – upitao sam.
– Dalje ću nastaviti taksijem.
– Toliko sam te zamorio?
– Ne, šta ti je. Naprotiv. Samo žurim.
– Možda da prošetamo do parka Gorkog?
– Drugi put – osmehnula se. – Zapisi broj mog mobilnog. Čim sam pozvao
njen broj, pored nas se zaustavio žuti taksi. Pružio sam joj ruku. Ona je
obuhvatila dlanom moj palac.
– Ti si dobar – rekla je. – I simpatičan. Samo nemoj više da nosiš taj sako. I
ne stavljaj gel na kosu.
Sagnuvši se, poljubila me je u obraz, nakratko očaravajuće naslonila glavu
na moj vrat i rekla:
– Cmok.
– Cmok – ponovio sam – drago mi je što smo se upoznali. Kada se taksi
udaljio, osetio sam na vratu nešto vlažno, prešao rukom preko tog mesta i
ugledao na svom dlanu malo crvene tečnosti. Ne više od onog što ostane kad
se ubije komarac.
Poželeo sam da stignem taksi i tresnem iz sve snage pesnicom po
zadnjem staklu. Ili čak ne ni pesnicom, nego nogom. Tako da izleti staklo. Ali
kola su bila već suviše daleko.
HALDEJCI
Sledećih nekoliko dana nisam video nikoga od vampira. Nisam hteo da zovem
Heru. Plašio sam se čak i toga da će pozvati ona – posle njenog ugriza osećao
sam se ne samo kao goli kralj, nego kao goli samozvanac, kojem je na leđima
istetovirana nepristojna reč. Naročito me je bio stid zbog svojih pokušaja da
joj bacim prašinu u oči.
Zamišljao sam da će videti kako je napravljen snimak demona s prstenom
koji se dosađuje, i od toga sam se ježio. A bilo je dovoljno da pomislim kako će
istovremeno saznati za šta sam upotrebio njenu fotografiju, i počinjalo sam da
se tresem.
„Cmok – mrmljao sam – cmok svemu“. Moja patnja je bila toliko
intenzivna da se završila sasvim pravom katarzom, koja je, kako to često bila,
osvetlila ne samo izvor bola nego i njegovu okolinu. Zapisao sam u školskoj
svesci:
„Besmisleno i bespoštedno foliranje je obična ruska bolest, koja se prenosi i

na vampire. To nije izazvano prostotom našeg nacionalnog karaktera, nego
spojem evropske prefinjenosti i azijatskog bezakonja, u kojem je sama suština
našeg života. Folirajući se ruski žitelj uopšte ne želi da pokaže da je on bolji od
onih pred kojima se folira. Naprotiv. On viče – gledajte, ja sam isti kao i vi, i ja
sam dostojan sreće, ne želim da meprezirete zbog toga što je život prema meni
bio tako surov!' To istinski može da se shvati samo saosećanjem.“
O saosećanju sam, naravno, napisao po retoričkoj inerciji. U meni se ono

budilo retko – pa ipak, kao i svi vampiri, smatrao sam da sam ga dostojan u
punoj meri. Avaj, nama je, kao i ljudima, u najvišoj meri svojstven ovaj
nedostatak – mi sebe loše vidimo sa strane.
Provodio sam vreme muvajući se po restoranima i klubovima. Nekoliko
puta kupovao sam nepoznatim devojkama piće i stupao s njima u značajne
razgovore, ali svaki put sam gubio interesovanje za ono što se dešava kada bi
trebalo preći na praktične stvari. Možda još nisam bio spreman da primenim
Lokijevo učenje u praksi. Ili je, još verovatnije, stvar bila u tome što nijedna od
njih nije u dovoljnoj meri ličila na Heru… Došavši do tog zaključka, zamislio
sam se – ispalo je da, ukoliko bih sreo devojku koja dovoljno liči na Heru, ja
bih ipak primenio Lokijevu tehnologiju? Rečju, na ličnom frontu sve je bilo
tako zamršeno, da je bilo vreme da se obratim psihoterapeutu.
Kao što često biva, lični neuspeh se kompenzovao prekomernim
trošenjem novca. Tih dana kupio sam gomilu krpica u „Arhetipik butiku“, i čak
dobio popust na komplet od sedam potpuno nepotrebnih svilenih kravata
„Nedelka top executive“, pogodivši tip zidne „kola Ne 2“ – žutog lambordžini
diablero.
Sve ovo vreme u meni se zgušnjavao predosećaj da me tek čeka novo
iskušenje, mnogo ozbiljnije od prethodnih. Kada je predosećaj dostigao
dovoljnu gustinu i čvrstinu, došlo je do materijalizacije. Ona je dobila oblik
Mitre. On je došao izjutra, bez telefonskog poziva. Do tada ja već gotovo nisam
uopšte bio ljut na njega.
– Nisam to od tebe očekivao – rekao sam. – Zašto sve pričaš Heri?
– A šta sam joj ispričao? – zabrza on.
– O preparatu „Rudel Zoo“. Da sam ga olizao do dna.
– Ja to nisam pričao – reče Mitra. – Razgovarali smo o raznim retkim
preparatima, i ja sam pomenuo da si ga ti nasledio. Što se tiče toga da si ga
olizao do dna, ona je to sama naslutila. Hera izuzetno dobro oseća
sagovornika.
– Nije joj trebalo govoriti išta na tu temu. Zar to nije jasno?
– Sada je jasno. Izvini, nisam razmišljao.
– Čemu da zahvalim za posetu?
– Idemo kod Enlila Maratoviča. Danas je naporan dan, kao i noć. Preko
dana će te predstaviti boginji. A uveče je priredba.
– Šta je to?
– Ritualno veće druženja vampira i Haldejaca. Ukratko o suštini – lukava i
nečovečna bića prave žurku na kojoj ubeđuju jedni druge kako su oni
prostodušne dobrice, kojima ništa ljudsko nije strano.
– I ko će tamo biti?.
– Od onih koje poznaješ – tvoji učitelji. I tvoja drugarica po učenju. Ona ti,
izgleda, već nedostaje?
– I Hera će biti tamo? – upitao sam nervozno.
– Kakve veze ima Hera?
– A o kome onda pričaš?
– Loki će doneti svoju gumenu ženu… Jao, kakav pogled, sad ću izgoreti,
he-he… Neće je doneti tebi, budalo, takva je tradicija. Humor. Oblači se.
| EMPIRE V 129
Ostavivši Mitru u sobi, otišao sam u spavaću i otvorio orman. Posle šetnje
sa Herom sve moje kombinacije odeće kupljene sa manekena delovale su mi
kao tematska izložba iz muzeja darvinizma: svadbeno perje papagaja,
odbačenih prirodnom selekcijom. Obukao sam sve crno – takvu košulju nisam
imao pa sam ispod sakoa obukao pamučnu majicu. „To je čak dobro – mislio
sam – što Hera neće biti tamo. Inače će pomisliti da ima uticaj na moj ukus…“
– Izgledaš kao pravi vampir – reče Mitra odobravajuće.
I on je bio odeven u crno, ali kudikamo otmenije od mene. Ispod
smokinga je imao crni plastron i majušnu leptir-mašnu od crvene svile.
Mirisao je na kolonjsku vodu Gap – „New World Odor“. Sve zajedno činilo ga je
sličnim ciganskom baronu koji je studirao na Jejlu.
Dole su čekala ista ona kola koja su odvezla mene i Heru iz kuće Enlila
Maratoviča – crna limuzina meni nepoznate marke. Za volanom je sedeo
poznati šofer. Kada smo ušli unutra, on mi se učtivo osmehnuo u retrovizor.
Kola su krenula; Mitra pritisnu dugme i ispred nas se pojavi staklena pregrada
koja nas je odvajala od šofera.
– Ko su Haldejci? – upitah.
– To su članovi organizacije koja povezuje svet vampira sa svetom ljudi.
Njen zvaničan naziv je „Haldejsko društvo“.
– Zašto su oni potrebni?
– Ljude treba držati na uzdi. Haldejci se time i bave. Već mnogo hiljada
godina. To je naš upravljački personal.
– Kako oni upravljaju ljudima?
– Preko struktura vlasti u koje ulaze. Haldejci kontrolišu sve socijalne
liftove. Bez njihovog znanja čovek se može podići samo do određene stepenice
u karijeri.
– Jasno – rekoh – masonska zavera? Svetska vlada?
– Nešto takvo – osmehnu se Mitra. – Ljudska konspirologija je stvar
veoma korisna za nas. Ljudi znaju – postoji nekakvo tajno društvo koje svima
upravlja. A o tome kakvo je to društvo od davnina raspravljaju sve novine. I,
kao što možeš da pretpostaviš, nastaviće da raspravljaju.
– A zašto su Haldejci potčinjeni vampirima?
– Sve se zasniva na tradiciji. Na tome da su stvari oduvek tako stajale.
– I to je sve? – zapanjih se.
– A kako može biti drugačije? Vlast svakog kralja drži se samo na tome što
je on i juče bio kralj. Kada se on ujutru probudi u svom krevetu, on u rukama
nema nikakve poluge ni uzde. Svaki od sluga koji uđe u spavaonicu može da
mu zavrne šiju.
– Hoćeš da kažeš da ljudi mogu… Da zavrnu šije vampirima?
– Teoretski, da – odgovori Mitra. – A praktično – teško. Bez nas će nestati

svaki fundamentalni smisao. Čovečanstvo će ostati bez skeleta.
– Smislovi, skeleti… Sve su to priče – rekao sam. – Ljudi se danas time ne
mogu zadržati. Postoje li nekakva realna sredstva kontrole?
– Prvo, tradicija je veoma realno sredstvo kontrole, veruj mi. Drugo, mi
držimo Haldejce na povocu, kontrolišući njihovu crvenu tečnost. Mi znamo sve
njihove misli, a to na ljude ostavlja neizbrisiv utisak. Od nas se ništa ne može
sakriti. Ljudi koriste izraz – insajderska informacija. Mi je pravimo, da se tako
izrazim, autsajderskom. To je osnovna roba koju mi razmenjujemo za ljudske
usluge.
– A zašto ljudi o tome ništa ne znaju?
– Kako ne znaju? Znaju, i to odavno. Na primer, savetnik engleskih
kraljeva je mnogo vekova bio takozvani „lord-de-gustator“ – i sam razumeš ko.
O njemu pišu čak i udžbenici istorije. Prirodno, napisali su nekakvu smešnu
glupost, da je on navodno probao hranu da proveri nije li otrovana. Nije loš
poslić za lorda. Mogao je još i govno da iznosi… Nemoguće je sprečiti u
potpunosti curenje informacije, ali mi možemo da napravimo tako da ona
bude potpuno izobličena. Pomaže nam ljudska sklonost da nas smatraju
mnogo natprirodnijim bićima nego što zapravo jesmo. Njima se vrti u glavi od
blizine provalije. Smešno je to što u poređenju s onom provalijom u koju su
danas upali ljudi naša i nije tako duboka.
Setio sam se provalije iznad koje sam lebdeo u vreme velikog grehopada i
zamislio se. Zaista, koja je provalija bila dublja – crni bunar Hartlanda kuda
sam počeo da se spuštam ili razjapljena vrata magacina samousluge gde sam
radio kao istovarivač? Nije se radilo o samousluzi – bilo koji životni izbor koji
ima mladi čovek mojih godina, bio je nesumnjiva jazbina, koja vodi u
podzemnu tamu. Razlika je bila samo u nagibu hodnika. Ako bolje razmislimo,
nisu vampiri visili naglavačke, nego ljudi, prosto še dubina kod njih zvala
visina…
– Haldejci – promrmljao sam – Haldejci… Mi smo u dis-kursu imali nešto
takvo… To su žitelji Vavilona? Ili tako krimosi zovu konobare?
– Za konobare ne znam. A što se tiče Vavilona – apsolutno tačno.
Haldejsko društvo nastalo je u Vavilonu, otuda potiče i njegov naziv. U
današnjem obliku ono postoji od vremena Novovavilonskog carstva, kada je
gradom vladala haldejska dinastija. Uzgred, upravo se u toj bliskoistočnoj
tradiciji prvi put pominje Drvo Živorta.
– Drvo Života? Šta je to?
– To je kuća Velike Boginje. Razne religije se spore o tome gde ona tačno
živi – u stablu ili na granama, ali takvo drvo postoji u svakoj državi.
| EMPIRE V 131
– Šta, dostavljaju ga u svaku državu?

– Upravo obrnuto. Svaka ljudska nacija sa svojim jezikom i. kulturom
obrazuje se tamo gde postoji takvo drvo. Oko njega, takoreći. Ali s druge
strane sva Drveća Života su u stvari jedno drvo.
– A ko je Velika Boginja? Mitra se nasmeja.
– Saznaćeš večeras – reče. – Obećavam da će utisak biti snažan.
Osetio sam uznemirenost, ali sam odlučio da joj se ne prepuštam.
Pa ipak ne shvatam – rekao sam – zašto bi tajno društvo ljudi koje
kontrpliše sve socijalne liftove radilo za vampire? Zašto bi oni uopšte radili za
bilo koga osim za same sebe?
– Već sam rekao. Mi čitamo njihove duše.
– Ma pusti to. Jedna Vartolomejska noć i niko nigde više ne čita. Ako su
Haldejci toliko ozbiljni ljudi da mogu da kontrolišu čitav ovaj nuklearno-
finansijski haos, zašto bi se bilo kome potčinjavali? Ljudi su u današnje vreme
vrlo pragmatični. I što se više uspinju svojim socijalnim liftovima, to su
pragmatičniji. Poštovanje tradicije danas nije motivacija.
Mitra uzdahnu.
– Ti ne razumeš dobro – reče. – Ali vrhuška čovečanstva čuva Drvo Života
upravo iz pragmatizma.
– Zašto?
– Pragmatizam je orijentisanost ka praktičnom dostizanju ciljeva. Ako
nema cilja, ni o kakvom pragmatizmu se ne može govoriti. A cilj se pred ljude
postavlja upravo zahvaljujući Drvetu Života.
– Na koji način?
– To će ti reći Enlil Maratovič.
– A šta je to bablos? Možeš li bar to da mi kažeš? Mitra se paćenički
namrštio.
– K Enlilju! – povikao je i zamahao rukama, kao da odbija od sebe jata
slepih miševa.
Vozač nas je pogledao ispod oka – očigledno je čuo nešto kroz pregradu ili
video pokret. Okrenuo sam se ka prozoru.
Iza ivice puta promicali su blokovi sedamnaestospratnih rejona-
spavaonica, poslednje zgrade sovjetske epohe. Došao sam na svet na samom
njenom zalasku. Bio sam premali da bih shvatio šta se dešava, ali sam pamtio
zvukove i boje tog vremena. Sovjetska vlast je podigla te zgrade, a onda
odjednom iz čista mira nestala. Bilo je u tome nekakvog tihog „oprosti“.
Ipak, evo šta je izgledalo čudno – epoha se završila, a ljudi koji su u njoj
živeli su ostali na istom mestu, u betonskim ćelijama svojih sovjetskih zgrada.
Pokidale su se samo nevidljive niti koje su ih spajale u jednu celinu. A onda su
se, posle nekoliko godina bestežinskog stanja, razvukle na drugi način. I svet je
postao potpuno drugačiji, iako nijedan naučni instrument nije mogao da
otkrije te niti. To je bilo zapanjujuće. Ako su se bukvalno pred očima mogle
dešavati takve stvari, da li je trebalo da se čudim Mitrinim rečima?
Shvatio sam da se približavamo kući Enlila Maratoviča kada su oko nas
počeli da promiču borovi. Usporili smo. Ispod točkova je lupnuo „ležeći
policajac“, zatim još jedan; prošli smo pored podignute rampe koju prošli put
nisam primetio, i zaustavili se ispred kapije u visokoj ogradi. Ograde sam se
sećao, a čuvarevu kućicu takođe nisam zapazio.
Bila je to velika zgrada od cigle tri nijanse žute – boje su se sklapale u
neobičan ali diskretan ornament. Tako je mogao da izgleda sporedni ulaz
Vavilona, pomislio sam. Krila kapije napravljene od metala nalik na tenkovski
oklop su se polako otvorila i mi smo ušli unutra.
Put se spuštao ka podzemnoj garaži, odakle smo prošli put izašli. Ali sada
smo skrenuli na bočnu aleju, prošli pored počasne straže starih borova i našli
se na otvorenom prostoru prepunom parkiranih automobila (neki od njih su
imali rotaciona svetla na krovu). Kola su se zaustavila, vozač je izašao i otvorio
nam vrata.
Kuću u uobičajenom smislu te reči nisam video. Ispred je bilo nekoliko
nesimetričnih betonskih površina koje su se uzdizale iz zemlje. Ulazna vrata
bila su na najbližoj ravnini – do njih je vodilo kameno stepenište. Bočno od
stepeništa bio je napravljen lep i neobičan vodopad.
To kao da je bio komadić reke. Voda je padala po širokim stepenicama i
nestajala u betonskoj pukotini. U vodi je bilo mnogo raznobojnih kamenih
čamaca, a u svakom je sedeo kameni kavaljer i kamena dama s lepezom. Čini
mi se da je to bila starinska kineska skulptura – boja se sačuvala samo na
čamcima i gotovo sasvim nestala sa kavaljera i dama. Primetio sam da su bile
dve vrste kavaljera. Jedni su imali ozbiljno usredsređena lica, u rukama su
držali vesla i veslali. Drugi, podigavši lica visoko ka nebu, široko su se
osmehivali a u rukama su imali laute: očigledno su znali da od veslanja neće
biti naročite koristi u vezi s karakterom plovidbe. Dame su u svim čamcima
bile iste – napregnuto-važne; razlikovao se samo oblik kamene frizure i oblik
lepeze u rukama. „Plovidba, plovidba“ – setio sam se starih strofa – „nekom
sudba, nekom slava, nekom tamna voda…“ Pesnik se, naravno, malo
poigravao, ali drugačije u to vreme ne bi bilo objavljeno.
Mitra i ja krenuli smo uz stepenice.
– Enlil ima kuću neobičnu – rekao je Mitra. – To je u stvari zemunica u
više nivoa sa providnim plafonima.
– Zašto ju je on tako napravio? Mitra se podsmehnu.
| EMPIRE V 133
– Kažu da ljudi nisu spokojni iza zidova. A kada je zemljica, bolje se

spava… Tradicionalista.
Tek što smo se primakli vratima, ona su se otvorila. Prošavši pored
livrejisanog lakeja (kakvog sam video prvi put u životu), prošli smo
krivudavim hodnikom i našli se u velikoj okrugloj prostoriji.
Prostorija je bila veoma lepa. U njoj je bilo mnogo vazduha i svetlosti, koji
je prolazio kroz providne segmente plafona i padao na pod popločan
kamenom složenim u komplikovanu geometrijsku šaru. Sve je bilo uređeno u
klasičnom stilu: na zidovima su visile slike i gobleni; između njih su stajale
biste antičkih filozofa i imperatora – prepoznao sam Sokrata, Cezara, Marka
Aurelija i Tiberija. Sudeći po nekolicini slomljenih noseva, to su bili originali.
Začudio me je kamin pored jednog od zidova – uprkos svojim velikim
dimenzijama, on je očigledno bio mali da zagreje ovu veliku prostoriju. To je
bila ili greška arhitekte, ili nekakav modni krik – na primer, kapija pakla.
Pored kamina je u polukrugu stajalo nekoliko prekrivenih fotelja. Pored
naspramnog zida nalazila se nevelika bina. A u centru su stajali stolovi
postavljeni za banket.
Ugledao sam Enlila Maratoviča, Baldera, Lokija i Jehovu. Ostale nisam
poznavao. Naročito snažan utisak ostavio je na mene ogromni riđokosi
muškarac koji je stajao pored Enlila Maratoviča. Njegov izgled bio je odlučan i
preteći. Istina, za vampira je bio malo previše rumen.
Balder, Jehova i Loki su se ograničili na klimanje glave izdaleka. Enlil
Maratovič je prišao da mi stegne ruku. Za njim mi je ruku pružio i riđokosi
džin – i zadržao moj dlan u svom.
– Marduk – rekao je.
– Marduk Semjonovič – ispravi ga Enlil Maratovič i značajno podiže
obrvu. Shvatio sam da se riđokosom treba obraćati s istim takvim
poštovanjem kao i prema njemu samom.
– Eh – uzdahnu riđi tresući mi ruku i pažljivo me gledajući u oči – šta nam
vi to radite, omladino…
– A šta radimo? – upitao sam.
– U grob nas terate – reče riđi gorko. – Dolazi smena, vreme je da se
oslobađa prostor…
– Pusti to, Marduče – nasmeja se Enlil Maratovič. – Imaš ti do groba još da
sisaš i sisaš. Eto, mene mladi tamo konkretno guraju. Ja već pola reči koje oni
koriste ne razumem.
Riđokosi džin pusti najzad moju ruku.
– Tebe, Enlile, u grob niko nikad neće oterati – rekao je. – Zato što si se ti
u njega preselio još za života, he-he. I svi mi smo sada u njemu. Oprezni
đavole. Pa dobro, hoćemo li početi?
Enlil Martovič klimnu glavom.
– Onda puštam Haldejce – reče Marduk Semjonovič. – Imate pet minuta
da se spremite.
Okrenuo se i pošao ka vratima. Upitno pogledah Enlila Maratoviča.
– Mali svečani deo – reče ovaj. – Je li ti Mitra objasnio ko su Haldejci?
– Da.
– E pa lepo.
Uhvatio me je za lakat i poveo ka bini s mikrofonom.
– Tvoj današnji nastup sastojaće se od dva dela – rekao je. Najpre treba da
pozdraviš naše haldejske prijatelje.
– A šta da kažem?
– Šta hoćeš. Ti si vampir. Svet pripada tebi.
Očigledno se na mom licu nije video naročiti entuzijazam po tom pitanju.
Enlil Maratovič se sažali.
– Pa, reci da ti je drago što su sa nama. Pomeni istorijsko nasleđe i vezu
vremena, samo maglovito, da se ne bi izlanuo. Zapravo je potpuno nevažno šta
ćeš reći. Važno je šta ćeš posle uraditi.
– A šta treba da uradim?
– Moraćeš da ugrizeš jednog od Haldejaca. I da pokažeš ostalima kako si
prodro u njegovu dušu. Eto, taj deo je zaista odgovoran. Oni moraju ponovo da
se uvere u to da od nas ništa ne mogu da sakriju.
– Koga da ugrizem?
– Haldejci će odabrati sami.
– A kada? Odmah?
– Ne. Kasnije, noćas. To je tradicionalna tačka na našoj priredbi. Deluje
kao neka šala. Ali zapravo je najozbiljniji deo večeri.
– A hoće li Haldejac biti spreman na moj ugriz?
– Ni o tome ne treba da brineš. Najvažnije je da ti budeš spreman.
Reči Enlila Maratoviča nagoveštavale su meni nepoznato stanje duha –
ponosno, samouvereno, ravnodušno. Tako bi verovatno trebalo da se oseća
ničeanski natčovek. Bio me je stid što ne odgovaram ovom visokom uzoru i na
svakom koraku postavljam pitanja kao đak prvak.
Popeli smo se na binu. To je bio mali podest, na kojem je mogao da se
smesti nekakav trio virtuoza ili mikroskopski džez-orkestar. Na njemu je
stajao mikrofon, dva reflektora i crne kutije zvučnika. Na zidu je visila tamna
ploča za koju sam izdaleka pomislio da je deo muzičke opreme.
| EMPIRE V 135
Ali ona nije imala nikakve veze s muzikom.

Bio je to drveni bareljef s poluizlizanom rezbarijom, pričvršćen na
čeličnim nosačima. U njegovom centru, iznad grubo označene površine zemlje
bilo je prikazano drvo s velikim okruglim plodovima nalik na oči s
trepavicama ili jabuke sa zubima. Okolo su se nalazile figure: s jedne strane
vuk, a s druge – žena sa peharom. Po obodu ploče bile su izrezbarene
bajkovite životinje, od kojih je jedna veoma ličila na vampira koji leti. Prostor
između crteža bio je pokriven redovima klinastog pisma.
– Šta je ovo? – upitao sam.
– Ilustracija za Ep o Giglamešu – odgovori Enlil Maratovič. – Tamo se
pominje Drvo Života. Eto to je ono.
– A šta ova žena ima u peharu? Bablos, pretpostavljam.
– Oho – reče Enlil Maratovič – i za to si čuo?
– Da. Krajičkom uha. Znam samo da je to napitak od novca i ništa više…
Enlil Maratovič klimnu. Izgleda da nije imao nameru da se udubljuje u tu
temu.
– Je li to vampir? – upitao sam i pokazao krilatu zver u uglu.
– Da – reče Enlil Maratovič. – Ovaj bareljef je svetinja Haldejskog društva.
Star je gotovo četiri hiljade godina. Nekada se ovakav nalazio u svakom
hramu.
– A da li još postoje hramovi Haldejaca?
– Da.
– Gde?
– Svako mesto gde je postavljen ovakav bareljef postaje hram. Imaj u vidu
da je za članove društva koji će ovamo ući ovo prilično uzbudljiv momenat –
oni se sreću sa svojim bogovima… A evo i njih.
Vrata se otvoriše i u prostoriju počeše da ulaze ljudi čudnog izgleda. Na
sebi su imali odeću od šarene tkanine koja očigledno nije imala veze s našom
epohom – nešto slično su, rekao bih, nosili stari Persijci. Ipak, nije
iznenađivala ta ekstravagantna odeća, koja se možda mogla shvatiti i kao
predugački i prešareni kućni mantil, nego blistave zlatne maske na njihovim
licima. Na pojasevima Haldejaca bili su pričvršćeni metalni predmeti za koje
sam najpre mislio da su stari tiganji. Ali ti tiganji su bili previše sjajni, i ja sam
shvatio da su to drevna ogledala. Lica ljudi koji su ušli bila su sagnuta ka podu.
Setio sam se filma „Stranac protiv lovca“. U njemu je bila scena koju sam
gledao najmanje dvadeset puta: kosmički lovac stajao je na vrhu drevne
piramide i primao poklone od procesije sveštenika koji su se uspinjali ka
njemu po beskrajnom stepeništu. To je, po mom mišljenju, bio jedan od
najlepših kadrova američkog filma. Zar sam mogao i da pomislim da ću se ja

naći u sličnoj ulozi?
Niz leđa mi je prošao hladni talas – učinilo mi se da sam prekršio nekakvu
drevnu zabranu i počeo da stvaram realnost snagom svojih misli, koja se
zaista osmelila da postane bog… A to je, shvatih odjednom, jedini smisao
dostojan reči „veliki grehopad“.
Ali moja vrtoglavica je trajala svega sekundu. Ljudi u maskama prišli su
bini i počeli učtivo da aplaudiraju meni i Enlilu Maratoviču. Sveštenici iz filma
nisu na vrhu piramide radili ništa slično. Došao sam k sebi – nisam imao
razloga za paniku. Ako zanemarimo čudnu odeću ljudi koji su ušli, sve se
dešavalo potpuno u stilu nekakve biznis-prezentacije.
Kada je Enlil Maratovič podigao ruku zavladala je tišina.
– Danas je – rekao je – tužan i radostan dan. Tužan zato što s nama više
nije Brama. A radostan je zato što je Brama i dalje s nama – samo se sada zove
Rama, mnogo se podmladio i prolepšao! Zadovoljstvo mi je da vam
predstavim Ramu Drugog, moji prijatelji!
Ljudi sa maskama ponovo su učtivo zapljeskali. Enlil Maratovič se
okrenuo ka meni i gestom me pozvao da priđem mikrofonu.
Nakašljao sam se, pokušavajući da smislim šta da kažem. Očigledno nije
trebalo da budem preterano ozbiljan. Ali ni mnogo šaljiv. Odlučio sam da
kopiram ton i intonaciju Enlila Maratoviča.
– Prijatelji – rekao sam. – Nikada vas još nisam video. Ali ja sam vas video
nebrojeno mnogo puta. Takva je drevna tajna koja nas spaja. I ja se srdačno
radujem našem novom susretu… Možda ovo nije najumesniji primer, ali
upravo sam se setio jednog citata iz filma.
Tek sam tad shvatio kako bi bilo neskromno i uvredljivo govoriti o sceni
iz filma „Strane protiv lovaca“: ispašće da ja okupljene poredim sa priglupim
Indijancima. Srećom snašao sam se:
– Sećate li se filma Majkla Mura kojem je Kventin Tarantino nekada dao
glavnu nagradu u Kanu? O predsedniku Bušu. U tom filmu, Buš je na susretu sa
stubovima američkog establišmenta rekao: „Some people call you elite, I call
you my base…“10 Uz vaše dopuštenje, hoću da ponovim to isto. Vi ste elita, zato
što ste vi moja baza. I vi ste moja baza, zato što ste elita.
Siguran sam da shvatate koliko je jedno neodvojivo povezano s drugim.
Ne sumnjam da će i u ovom milenijumu naša saradnja biti plodna. Zajedno
ćemo se popeti na nove vrhove i približiti se još više… ovaj… našem
predivnom snu! Verujem u vas. Hvala vam što ste došli.
10 Neki ljudi vas zovu elitom, a ja vas zovem svojom bazom.

| EMPIRE V 137
Dostojanstveno sam spustio glavu.

Svi u prostoriji su zapljeskali. Enlil Maratovič me je lupnuo po ramenu i
odmakao od mikrofona.
– Što se tiče baze sve je tačno – rekao je i strogim pogledom prešao preko
prisutnih u sali – samo s jednom stvari ne mogu da se složim. Po pitanju vere.
O tome imamo trojno pravilo: nikada, nikome i ničemu. Vampir ne veruje.
Vampir zna… I taj Buš nam ne treba. Kako kaže Velika Boginja, „the only bush I
trust is mine…“11
Lice Enlila Martoviča postade ozbiljno.
– Tu, istina, postoji mala protivrečnost s onime o čemu sam upravo
govorio – primeti on zabrinuto. – Pojavljuje se reč „trust“. Ali protivrečnost je
samo prividna. Ta reč uopšte ne znači da Velika Boginja nečemu veruje.
Naprotiv. Ona tako kaže… Pa? Ko će prvi da pogodi zašto?
U sali se nasmejalo nekoliko vampira. Očigledno je šala imala nekakvu
meni nepoznatu poentu. Enlil Maratovič se poklonio, uhvatio me je ispod ruke
i mi smo sišli sa bine.
Haldejci su pili koktele i razgovarali – svi su se ovde očigledno već dugo i
dobro poznavali. Pitao sam se kako će jesti i piti sa svojim maskama.
Ispostavilo se da se problem rešava vrlo jednostavno. Maska je bila
pričvršćena za okruglu kožnu kapicu. Pristupivši jelu, Haldejci su prosto
okrenuli maske za sto osamdeset stepeni i zlatna lica prešla su na njihove
potiljke.
– Recite mi, Enlile Maratoviču – upitah – a u čemu je smisao vaše šale –
„the only bush I trust is mine“? Nisam shvatio.
– To je, Rama, igra reči – odgovori Enlil Maratovič. – As tačke gledišta
Velike Boginje to su prosto fantomski bolovi.
Opet nisam shvatio o čemu se radi. Obuzeo me je bes. Marduk Semjonovič
mi je pritekao u pomoć.
– Po predanju – rekao je – Velika Boginja pretvorila se u zlatnu kišu.
Otprilike onako kao i Zevs u mitu o Danaji. To je, kao što i sam razumeš,
metafora – u oba slučaja božanstvo sebe pretvara u novac. Tačnije, ne u novac,
nego u ono što iza njega zapravo stoji. Od tada ka boginji streme svi ljudski
umovi. Ona i jeste ta mutna svetlost ka kojoj kroz vekove ide čovečanstvo.
Figurativno rečeno, svi ljudi se drže za niti koje su pružene ka njoj. Tako da ti,
Rama, nju već poznaješ.
– Da – dodade Enlil Maratovič. – Velika Boginja, to je vrh Fudžija.
Razumeš?
11 Jedini žbun kojem verujem je moj.

Klimnuo sam.
– Ali ako je boginja postala zlatna kiša, ona nema telo. A ako nema telo,
onda nema ni bush-a. Zato boginja može slobodno da mu veruje. Ono čega
nema nikada neće prevariti.
Šala možda nije ni bila vredna toga da je shvatim. Ali nije se radilo o
šalama. Dosadilo mi je ovo dugotrajno igranje žmurki.
– Enlile Maratoviču, kada ćete mi ispričati kako sve zapravo funkcioniše?
– Kuda žuriš, dečače? – upita tužno Enlil Maratovič. – U mnogo mudrosti
mnogo je i tuge.
– Slušajte – rekao sam, trudeći se da mi glas zvuči mirno i staloženo –
prvo, ja već odavno nisam dečak. A drugo, čini mi se da sam u dvosmislenom
položaju. Predstavili ste me društvu kao punopravnog vampira. Ali mene iz
nekog razloga i dalje drže u neznanju vezano za najvažnija načela našeg
sistema, primoravajući me da zapitkujem o smislu svake rečenice. Nije li
vreme…
– Vreme je – uzdahnu Enlil Maratovič. – Potpuno si u pravu, Rama, vreme
je. Idemo u kabinet.
Pogledao sam okupljene u prostoriji.
– Hoćemo li se vratiti?
– Želeo bih da verujem – odgovori Enlil Maratovič.
AGREGAT„M5“
Kabinet Enlila Maratoviča bio je velika stroga soba zidova obloženih

hrastovinom. Pored zida se nalazio prilično skromni pisaći sto sa stolicom na
okretanje. Zato se u samom centru kabineta uzdizala starinska drvena fotelja s
visokim rezbarenim naslonom. Ona je bila pokrivena mutnom pozlatom, i ja
sam pomislio da bi tako mogla da izgleda prva električna stolica u istoriji, koju
je konstruisao Leonardo da Vinči u one retke spokojne dane kada nije morao
da čuva mumiju Marije Magdalene od agenata pobesnelog Vatikana. Očito je
Enlil Maratovič smeštao na ovaj tron srama vampire koji su nešto skrivili i
očitavao im bukvicu iza svog stola.
Iznad stola je visila slika. Na njoj je bila prikazana čudna scena, slična
proceduri lečenja u viktorijanskoj ludnici. Pored kamina u kojem je gorela
vatra sedela su petorica ljudi u frakovima i cilindrima. Njihove ruke i noge bile
su zavezane za stolice, a tela stegnuta širokim kožnim kaiševima, kao u
nekakvom starom avionu. Svaki je u ustima imao štapić koji je pridržavala
marama vezana na potiljku (takvima su, setio sam se, razdvajali zube
epileptičaru u vreme napada da ne bi odgrizao jezik.) Umetnik je majstorski
preneo odsjaje plamenova na crnom suknu cilindara. Na slici se video još i
čovek u dugačkoj tamnocrvenoj mantiji – ali on je stajao u polumraku i mogle
su se videti samo konture njegovog tela.
Na drugom zidu visila su dva plakata. Na prvom se krupna senka
tamnozelene boje pronosila preko noćne zemlje (naziv je bio „Alan
Greenspans Last Flight“). Na drugom se crveneo karanfil prikazan u tri
projekcije, i s krupno odštampanim tekstom:
Karanfil unutarcevni potkalibarski. Deo je kompleta naoružanja borbenih

plivača CNN, diverziono-izviđačkih grupa BBC, mobilnih desantnih jedinica
nemačkih Telewaffen i drugih specijalnih jedinica zemalja NATO.
U kabinetu nije bilo više nikakvih zanimljivih predmeta – osim metalnog

modela prvog Zemljinog satelita na stolu Enlila Maratoviča i srebrni
pritiskivač za hartiju pored njega (Puškin u redengotu i cilindru ležao je na
boku, oslonivši smireno lice o pesnicu – baš kao umirući Buda). Ispod Puškina
stajala je gomila čistih listova hartije, pored nje – suvenir olovka u obliku
malog mača. U kabinetu je mirisala kafa, ali aparat za kafu se nije video –
možda je bio sakriven u ormanu.
Brižljiva čistoća ovog mesta je iz nekog nepoznatog razloga izazivala
pomalo jeziv osećaj – kao da je ovde neko upravo ubijen, leš sakriven a crvena
tečnost oprana. Ali, takve asocijacije su možda mogle da se pojave i zbog
tamnog kamenog poda sa crnim pukotinama između ploča: u njemu je
svakako bilo nečeg drevnog i mračnog.
Enlil Maratovič pokaza mi stolicu na sredini sobe, a sam se smesti za
pisaći sto.
– Dakle – rekao je, podižući pogled ka meni – za bablos si već čuo.
Klimnuo sam.
– Šta znaš o njemu?
– Vampiri skupljaju stare novčanice natopljene ljudskom životnom
snagom – odgovorio sam. – A onda s njima nešto rade. Verovatno prave
tinkturu sa alkoholom. Ili prokuvavaju.
– Pričao si sa Herom? Tu smo verziju već čuli. Oštorumno, sveže i, kako vi
sada govorite, gotično. Ali pogrešno. Stare novčanice nisu natopljene
energijom, one su natopljene samo ljudskim znojem. I vrve od mikroba. Ne bih
pio vodu u kojoj su prokuvane čak ni po ličnoj naredbi druga Staljina.
Banknote zaista imaju izvesnu ulogu u našim ritualima, ali ona je čisto
simbolična i nema nikakve veze sa božanstvenim napitkom. Još neki pokušaj?
Posmislio sam da, ako je Hera pogrešila, ispravna može biti moja
sopstvena verzija.
– Možda vampiri rade nešto specijalno sa novcem na računima? Skupljaju
veliku sumu negde u ofšoru, a onda… Nekako pretvaraju novac u tečno stanje?
Enlil Maratovič se ponovo nasmeja. Naš razgovor mu je očigledno
pričinjavao zadovoljstvo.
– Rama – reče on – pa zar vampiri mogu da koriste novac drugačije nego
ljudi? Pa novac je samo apstrakcija.
– To je vrlo konkretna apstrakcija – rekao sam.
– Da. Ali složićeš se da novac ne postoji izvan granica uma.
– Ne slažem se – odgovorio sam. – Kako vi volite svima da pričate, u mom
životu je postojao period kada sam radio kao fizički radnik u prodavnici i
dobijao platu. I ja nesumnjivo mogu da kažem da su mi je isplaćivali sa mesta
koje je izvan granica mog uma. Ako bih mogao da je dobijam direktno iz uma,
zašto bih svako jutro nekuda išao?
| EMPIRE V 141
– Ali ako bi svoju platu dao, recimo, kravi, ona ništa ne bi shvatila. I ne
samo zato što bi tvoja plata za nju bila samo hrpa zgužvanog papira. Nikakav
novac u svetu koji okružuje čoveka ne postoji. Postoji samo aktivnost ljudskog
uma u vezi s njim. Zapamti: novac nije prava suština, nego objektivizacija.
– Šta je to objektivizacija?
– Navešću ti primer. Zamisli da u Bastilji sedi zatočenik koji je napravio
nekakav mračni zločin. Jednom u zoru smeštaju ga u kočiju i vode u Pariz.
Usput on shvata da ga vode na pogubljenje.
Na trgu gomila naroda. Izvode ga na gubilište, čitaju mu presudu, stavljaju
na giljotinu… Udarac sečiva i glava leti u korpu… Enlil Maratovič se udari
dlanom po kolenu.
– I? – upitao sam nervozno.
– U tom trenutku on se budi i shvata da nije zatočenik nego fizički radnik
u prodavnici. Kome je u snu na glavu pala velika lepeza u obliku srca koja visi
iznad kreveta.
– Ona nikada ne bi pala – rekao sam tiho. – Bila je zalepljena. Enlil
Maratovič nije obratio pažnju na moju repliku.
– Drugim rečima – nastavio je – u stvarnosti se dešava nešto što čovek ne
može da shvati ako spava. Ali ne može sasvim da ignoriše ono što se dešava. I
tada um spavača sazdaje detaljan i komplikovan san, da bi sve nekako
objasnio. Takav san se zove objektivizacija.
– Shvatio sam – rekoh. – Hoćete da kažete da je novac živopisni san koji
ljudi sanjaju kako bi objasnili sebi nešto što osećaju ali ne mogu da shvate.
– Upravo tako.
– A ja mislim – rekoh – da ljudi sve odlično shvataju.
– Misle da shvataju.
– Pa shvatati – to znači misliti. A misliti znači shvatati. Enlil Maratovič me
je pažljivo pogledao.
– Znaš li šta misli krava koju čitavog života muzu električnim aparatom za
mužu? – upita on.
– Krava ne misli.
– Ne, misli. Samo ne onako kao ljudi. Ne apstraktnim pojmovima nego
emocionalnim refleksima. I na svom nivou ona takođe vrlo dobro shvata ono
što se dešava.
– Kako?
– Ona smatra da su ljudi njena nakazna deca. Jeziva. Neuspešna. Ali ipak
njena rođena deca koju ona mora da hrani pošto će u suprotnom oni umreti
od gladi. I zato ona svaki dan preživa detelinu i trudi se da im da što je moguće
više mleka…
Enlilu Maratoviču zazvoni telefon. On ga rasklopi i prisloni na uvo.

– Ne, još dugo – opdgovorio je. – Hajde sada o tekućim pitanjima. Žreb
kasnije.
Sklopivši telefon, on ga stavi u džep.
– Eto – rekao je. – Preostalo ti je samo da složiš fragmente u jednu celinu.
Možeš li?
Odmahnuo sam odrečno glavom.
– Udubi se u to! – rekao je Enlil Maratovič poučno podigavši prst. – Doveo
sam te do samog praga našeg sveta. Postavio te pred vrata. Ali ti ne možeš da
ih otvoriš. Ma kakvi da otvoriš, ti čak ne možeš ni da ih vidiš… Naš svet je
sakriven tako pouzdano da ako te mi ne u vučemo unutra za ruku, ti nikada
nećeš saznati da on postoji. Eto to, Rama, i jeste apsolutno maskiranje.
– Možda sam – odgovorih – ja jednostavno glup.
– Ne samo ti. Svi ljudi. I što su pametniji, to su gluplji. Ljudski um – to je ili
mikroskop kroz koji čovek posmatra pod svoje ćelije, ili teleskop kroz koji
gleda zvezdano nebo iza prozora. Ali samog sebe u pravoj perspektivi ne vidi.
– A šta je to prava perspektiva?
– Upravo o njoj i govorim, zato slušaj pažljivo. Novae je samo
objektivizacija, potrebna da bi se čoveku racionalno objasnile spazme novčane
sise – ona mentalna napregnutost u kojoj sve vreme prebiva um „B“. Pošto um
„B“ radi neprestano, to znači da…
Na pamet mi je pala luda pomisao.
– Vampiri muzu čoveka daljinski? – lupio sam. Enlil Maratovič je sinuo.
– Pametnice. Najzad!
– Ali… To je nemoguće – rekao sam zbunjeno.
– Seti se odakle dobij amo med.
– Da – rekao sam. – Pčela donosi med sama. Ali ona zbog toga leti u
košnicu. Med se ne može preneti kroz vazduh.
– Med ne može. Ali životna snaga može.
– Na koji način? – upitao sam.
Enlil Maratovič uzeo je sa stola olovku, primakao list hartije i nacrtao na
njemu sledeću shemu:
| EMPIRE V 143
– Znaš li šta su to radio-talasi? – upitao je.

Klimnuo sam. Zatim sam razmislio još malo i odrečno odmahnuo glavom.
– Ako ćemo sasvim uprošteno – reče Enlil Maratovič – radio predajnik je
uređaj koji prenosi elektrone po metalnom stožeru. Napred-nazad po
sinusoidi. Stožer se zove antena. Tako se prave radio-talasi koji lete brzinom
svetlosti. Da bi se uhvatila energija tih talasa, potrebna je druga antena.
Antena mora imati dimenzije proporcionalne dužini talasa, zato što se
energija prenosi po principu rezonance. Znaš, kada udaraju u jednu tonsku
viljušku a pored nje se začuje druga. Da bi i druga viljuška zazvonila, ona mora
biti ista kao i prva. U praksi je naravno sve komplikovanije – da bi se prenosila
i primala energija treba je na specijalan način fokusirati u snop, ispravno
postaviti antene u prostoru i tako dalje. Ali princip je isti… Sada hajde da
nacrtamo drugu sličicu…
Enlil Maratovič je okrenuo list hartije i nacrtao sledeće
– Hoćete da kažete da je um „B“ antena-predajnik? – upitah.

Klimnuo je.
– A o čemu čovek razmišlja kada antena radi?

– Teško je reći. To se menja u zavisnosti od toga ko je taj čovek –
korporativni menadžer s nagradnim smartfonom ili prodavač voća pored
metroa. Ali u unutrašnjem dijalogu savremenog gradskog žitelja uvek se u
ovom ili onom obliku pojavljuju dva obrasca. Prvi je ovakav: čovek misli –
uspeću! Postići ću! Svima ću dokazati! Pregrišću grkljan! Izvući ću sav novac iz
ovog usranog sveta!
– Ima toga – složio sam se.
– A ima još i ovo: čovek razmišlja – uspeo sam! Postigao sam! Svima sam
dokazao! Pregrizao sam grkljan!
– I to se dešava – potvrdio sam.
– Oba procesa naizmenično obuzimaju jednu istu svest i mogu se
posmatrati kao jedan isti tok misli koji ciklično menja pravac. To je kao
naizmenična struja, koja ide kroz antenu koja šalje zrake životne snage čoveka
u prostor. Ali ljudi ne umeju ni da hvataju ni da registruju to zračenje. Njega
može da ulovi samo živi prijemnik, a ne mehanički uređaj. Ponekad se ta
energija naziva „bio-polje“, ali niko od ljudi ne shvata šta je to u stvari.
– A ako čovek ne govori „uspeću“ ili „uspeo sam“?
– Govori. Šta mu preostaje? Svi ostali procesi u svesti se brzo gase. Na
tome je angažovan čitav glamur i diskurs.
– Ali ne teže svi ljudi uspesima – rekao sam. – Glamur i diskurs nisu svima
interesantni. Beskućnike i alkoholičare boli uvo za to.
– Tako se samo čini, zato što u njihovom svetu postoji druga vrsta uspeha
– odgovori Enlil Maratovič. – Ali svoj Fudži, pa makar i mali i prljav, postoji
svuda.
Uzdahnuo sam. Počeli su da me zamaraju njegovi citati mog životnog
iskustva.
– Čovek je stalno zauzet rešavanjem pitanja o novcu – nastavi Enlil
Maratovič. – Prosto ovaj proces dobija mnogo različitih nejasnih oblika. Može
se činiti da čovek leži na plaži i ne radi ništa. A on zapravo procenjuje koliko
košta jahta na horizontu i šta treba uraditi u životu da bi se kupila ista takva. A
njegova supruga posmatra ženu sa susedne ležaljke i pokušava da proceni da
li ova ima originalnu tašnu i naočare, koliko koštaju takve injekcije botoksa i
takva liposukcija dupeta i ko ima skuplji bungalov. U centru svih ovakvih
psiholoških vihora nalazi se centralna apstrakcija – ideja novca. I svaki put
kada se ti vihori pojave u svesti čoveka, dolazi do muže novčane sise.
Umetnost potrošnje, omiljeni brendovi, stilska rešenja – to je privid. A iza
njega je skriveno samo jedno – čovek je pojeo bečku šniclu i prerađuje je u
agregat „em-pet“. Još nisam čuo taj izraz.
| EMPIRE V 145
– Agregat „em-pet“? – ponovih. – Šta je to?

– Agregatima se u ekonomiji nazivaju stanja novca. „Em-nula“, „em-
jedan“, „em-dva“, „em-tri“ – to su oblici gotovine, novčanih dokumenta i
finansijskih transakcija. Agregat „em-četiri“ podrazumeva usmeni dogovor o
prebacivanju, nazivaju ga još i „em-če“ ili „em-ču“ – u čast Ernesta Če Gevare i
Anatolija Borisoviča Čubajsa. Ali sve su to iluzije koje postoje samo u svesti
ljudi. A „em-pet“ je nešto principijelno drugačije. To je posebna vrsta psihičke
energije koju čovek proizvodi u procesu borbe za ostale agregate. Agregat
„em-pet“ zaista postoji. Sva ostala stanja novca su samo objektivizacija te
energije.
– Čekajte, čekajte – rekao sam. – Prvo ste rekli da novac u prirodi ne
postoji. A sada govorite o agregatu „em-pet“ koji zaista postoji. Ispada da
novac čas postoji čas ne.
Enlil Maratovič primakao mi je list sa prvim crtežom.
– Pogledaj – rekao'je. – Mozak je uređaj koji stvara ono što mi nazivamo
svetom. Taj uređaj može ne samo da prima signale, nego i da ih širi. Ako se svi
takvi urađaji istovetno podese i pažnja svih ljudi se fokusira na jednu istu
apstrakciju, svi predajnici će prenositi energiju na istoj talasnoj dužini. Ta
dužina i jeste novac.
– Novac je talasna dužina? – upitao sam.
– Da. Za talasnu dužinu se ne može reći da ona postoji pošto je ona samo
umni pojam i izvan granica glave nekakve talasne dužine nema. Ali ne može se
reći ni da talasna dužina ne postoji, pošto se svaka može izmeriti. Jesi li sada
shvatio?
– Sekundicu – rekoh. – Ali novac je različit u različitim državama. Ako
Moskovljani u kovertama dobijaju dolare, da li to oni šalju svoju životnu
energiju u Ameriku?
– Nije baš tako. Novac je novac, nezavisno od toga kako se zove i koje je
boje. To je samo apstrakcija. Zato je dužina talasa svuda podjednaka. Ali signal
nema samo frekvenciju, nego i oblik. Taj oblik može mnogo da se menja. Jesi li
nekada razmišljao o tome zašto u svetu postoje razni jezici, razne nacije i
države?
– Tako se sklopilo.
– Sklapa se nož. A sve ostalo ima mehanizam. U svetu postoje suverena
društva vampira. Nacionalna kultura kojoj pripada čovek – to je nešto pout
žiga kojim se obeležava stoka. To je kao šifra na bravi. Ili lozinka za pristup
nečemu. Svako društvo vampira može da muze samo svoje stado. Stoga, iako
je proces izrade novca svuda isti, njegova kulturna objektivizacija može

značajno da se razlikuje.
– Hoćete da kažete da je samo u tome smisao ljudske kulture? – pitao
sam.
– Ne, zašto? Ne samo u tome.
– A u čemu još?
Enil Maratovič se zamisli.
– Kako to da objasnim… Evo, zamisli da čovek sedi u goloj betonskoj ćeliji
i proizvodi struju. Recimo, pokreće napred-nazad gvozdene poluge koje vire iz
zidova. On neće dugo izdržati. Počeće da razmišlja – a šta ja ovde radim? A
zašto od jutra do mraka cimam ove drške? A da izađem napolje? Šta misliš,
hoće li početi?
– Svakako – složio sam se.
– Ali ako se ispred njega postavi panel plazma i preko nje prikazuje video
kaseta sa prizorima iz Venecije, a poluge se naprave u obliku vesla gondole
koja plovi kanalom… Pa još na nekoliko nedelja godišnje napraviti od poluga
skijaške štapove a na ekranu prikazivati Kurševel… Veslač više neće
postavljati pitanja. Pojaviće se samo strah da ne izgubi mesto pored vesla.
Onda će da vesla s većim entuzijazmom.
– Ali on će verovatno primetiti da se prizori ponavljaju?
– Jao, da – uzdahnu Enlil Maratovič. – O tome je još i Solomon govorio.
Onaj iz Biblije. Zato je izračunato da trajanje ljudskog života bude toliko da
ljudi ne stignu da izvuku ozbiljne zaključke iz onog što se dešava.
– Ja ne razumem drugu stvar – rekao sam. – Pa na toj plazmi se može
prikazati bilo šta. Može Venecija, može Sunčani Grad. Ko odlučuje šta će
veslači gledati?
– Kako ko? Pa oni sami odlučuju.
– Sami? A zbog čega mi onda ovoliko godina gledamo ovu… Ovo…
Enlil Maraovič se škrto osmehnu.
– Najviše zbog toga – odgovori – da bi se drugi tom uspomena pevača
Filipa Kirkorova zvao „Veslačima sam pevao“…
Metafora je bila jasna. Nejasno je bilo zašto baš drugi tom. Pomislio sam
da to Enlil Maratovič najverovatnije hoće da me počasti jednom od svojih
pošalica, pa ipak nisam mogao da se uzdržim od pitanja:
– A zašto baš drugi tom?
– Zato – reče Enlil Maratovič, što se prvi zove „A zvezda sa pizdom
razgovara“. Ha-ha-haha!
Uzdahnuo sam i pogledao prvi crtež. Zatim sam pogledao drugi. Praznina
na njegovoj desnoj ivici izgledala je tajanstveno i čak pomalo strašno.
| EMPIRE V 147
– Šta je ovde? – upitao sam i upro prstom u nju.

– Hoćeš da znaš? Klimnuh glavom.
Enlil Maratovič je otvorio fioku stola, izvadio iz nje nekakav predmet i
bacio mi ga.
– Hvataj!
U mojim rukama našla se tamna bočica u obliku slepog miša sklopljenih
krila. Ista onakva kao i ona koju su mi poslali na dan velikog grehopada. Sve
sam shvatio.
– Hoćete da ja opet…
– Drugačije ne može.
Uhvatila me je panika. Enlil Maratovič me ohrabrio osmehom.
– Haldejci su – rekao je – skloni da posmatraju život kao metaforično
uspinjanje na zigurat, na čijem ih vrhu čeka boginja Ištar. Haldejci znaju za
Vavilonsku kulu i misle da shvataju o čemu se radi. Ali ljudi traže na
pogrešnom mestu. Sakralnu simboliku često treba shvatati upravo suprotno.
Gore – to je dole. Praznina – to je punoća. Najuzvišenija karijera je zapravo
apsolutni pad, pravi stadion je piramida a najviša kula je najdublja provalija.
Vrh Fudžija je na samom dnu, Rama. Pa ti si to već radio…
Ne znam zašto, ove reči su delovale. Izvadio sam čep-lobanju iz bočice,
sipao jedinu kap na jezik i utrljao je u nepce. Sačekavši nekoliko sekundi, Enlil
Maratovič reče:
– Nemoj tamo da se zadržavaš. Imaš mnogo posla gore.
– Tamo – to je gde?
Enlil Martovič se osmehnu još šire.
– Vampiri imaju devizu – u mrak, natraške i naniže!
– To razumem – odgovorili. – Mislim, kuda sada da idem?
– Eno tamo – reče Enlil Maratovič, podiže ruku i pritisnu taster na
sputnjiku koji je stajao ispred njega.
Prostorija se odjednom pomerila unazad i uvis. U sledećem trenutku sam
shvatio da se ne kreće soba, to se moja gotska stolica strovalila u pod koji se
rastvorio poda mnom, i pre no što sam uspeo da viknem, već sam klizio na
leđima niz nagnuti žleb od nekakvog poliranog materijala: u mrak, natraške i
naniže, kao što je i bilo obećano. Uplašio sam se da ću sada udariti glavom, i
pokušao sam da je pokrijem rukama, ali stigao sam do kraja žleba i poleteo u
beskrajnu crnu prazninu.
Nekoliko sekundi sam vikao, pokušavajući da se uhvatim rukama za
vazduh. Kada sam najzad uspeo, shvatio sam da to više nisu ruke.
DRVO ŽIVOTA
Spuštao sam se u tamu tako dugo da sam stigao ne samo da se smirim, nego
čak i da mi postane dosadno i hladno. Setio sam se latinske izreke – „lako
spuštanje u Avern“. Rimljani su smatrali da spuštanje u pakao za ljude ne
predstavlja napor. Mnogo su oni razumeli, pomislih. Krugovi koje sam
opisivao spajali su se u monotono-čežnjivo putovanje, nalik na noćni silazak
niz stepenište u soliteru bez osvetljenja. Jezivo je bilo to što i dalje nisam
osećao dno.
Da bi se nečim zabavio, počeo sam da se prisećam svih poznatih značenja
izraza „drvo života“. Prvo, tako se zvalo drvo na kojem je visio skandinavski
bog Odin, pokušavajući da dobije posvećene tajne runa. Visio je, verovatno,
naglavačke… Drugo, u gnostičkom „Jovanovom apokrifu“ koji je ulazio u jednu
od degustacija na temu „lokalnog kulta“ postojao je odlomak na ovu temu.
„Njihova naslada je obmana – ponovio sam u sebi ono čega sam se sećao –
njihovi plodovi smrtonosni otrov, njihovo obećanje smrt. Drvo svog života oni
su posadili usred raja… Ali ja ću vas naučiti šta je tajna njihovog života… Koren
drveta je gorak, i grane su njegove smrt, i senka je njegova mržnja… Obmana
obitava u njegovom lišću, i raste ono u tamu…“
Drvo koje raste u tamu – to je bilo lepo i mračno. Njegovi plodovi su, čini
mi se, takođe bili smrt. Ali nisam se tačno sećao. Nagomilavanje svakakvih
užasa u tom opisu nije me mnogo plašilo – pa stari ljudi su se panično plašili
mnogih stvari koje su već odavno postale deo naše svakodnevice.
Provalija je postala šira. Počeo sam da razmišljam kako je mogla da
nastane takva čudna geološka formacija. Kuća Enlila Maratoviča bila je
napravljena na brdu – možda je to bilo grotlo starog vulkana. Mada, kakvi
dođavola vulkani pored Moskve… To je mogao da bude i tunel koji je probio
meteorit. I naravno, jama je mogla biti veštačka.
Najzad sam osetio dno. Ono je bilo bliže nego što sam očekivao – uski
zidovi bunara mnogo puta su odbijali zrak moga lokatora, izobličavajući
prostor. Dole je bila voda – neveliko okruglo jezero. Ono je bilo toplo. Iznad
njega se podizala para koju sam osećao kao prekomernu gustinu vazduha.
Uplašio sam se da ću se pokvasiti ili čak utopiti. Ali spustivši se još niže,
| EMPIRE V 149
primetio sam u kamenom zidu trougaono udubljenje. To je bio ulaz u pećinu

iznad površine vode. Tamo sam mogao da se prizemljim.
Iz prvog pokušaja nisam uspeo – lupio sam krilima po vodi i umalo pao u
jezero. Morao sam da se podignem uvis i ponovim manevar. Ovoga puta
sklopio sam krila suviše visoko iznad kamene litice i spuštanje je bilo prilično
bolno.
Kao i prošli put, udarac pesnicama u hladni kamen otresao je san sa mene
– a zajedno s njim i telo slepog miša. Podigao sam se na noge.
Tama unaokolo bila je vlažna, topla i pomalo zagušljiva. Osećao se
sumpor i još nekakav posebni mineralni miris koji je podsećao na kavkaske
vodene banje, gde sam odlazio u ranom detinjstvu. Pod pećine bio je neravan,
na njemu je bilo kamenja, i morao sam da hodam pažljivo birajući mesto za
svaki korak. U dubini pećine videlo se svetlo, ali ne i njegov izvor.
Ono što sam video kad sam skrenuo iza ugla učinilo mi se neverovatno.
Ispred mene je bila ogromna pusta šupljina – podzemna sala osvetljena
svetlošću reflektora (iako oni nisu toliko osvetljavali pećinu koliko su je
maskirali zaslepljujući onoga ko uđe). Plafon pećine bio je tako visoko da ga
nisam mogao videti.
U centru sale uzdizala se velika konstrukcija ka kojoj je vodila dugačka
metalna skela. Najpre sam pomislio da je to ogromna biljka, nekakav čupavi
kaktus veličine solidne kuće, okružen skelama i skriven u naborima tamne
starudije. To je još ličilo i na teretnu raketu u obliku bureta koja stoji na
startnoj pisti (tako se činilo zbog mnoštva cevi i kablova koji su se iz nje
uzdizali u tamu). Na vrhu ove konstrukcije bila su dva ogromna metalna
prstena pričvršćena za plafon.
Krenuo sam napred. Moji donovi su zvonko udarali u metal,
upozoravajući na moje približavanje. Ali niko mi nije došao u susret. Naprotiv,
primetio sam ispred sebe nekoliko tamnih figura koje su se povukle kada sam
se pojavio. Učinilo mi se da su to žene u dugačkim haljinama – nalik na one
koje se nose na Istoku. Nisam ih dozivao: da su htele, one su mogle i same da
mi se obrate. Možda ritual, pomislio sam, podrazumeva usamljenost.
Prošavši još nekih desetak metara, zaustavio sam se.
Primetio sam da to ogromno bure okruženo skelama i cevima, diše. Ono
je bilo živo. I tu se sa mojom percepcijom desilo jedno od onih malih čudesa
koja se dešavaju kada um iznenadno sklopi osmišljenu sliku od nagomilanih,
prethodno nerazumljivih, linija.
Ugledao sam ogromnog slepog miša, stegnutog nekakvim zavojem kojeg
pridržava mnoštvo potpora i učvršćenja. Njegove šape, slične prevrnutim
osloncima dizalice, ščepale su dva kiklopska bakarna prstena na kamenom
plafonu, a krila su bila stegnuta uz telo kanapima i štapovima. Nisam mu video

glavu – ona je, sudeći po proporcijama tela, terablo da se nalazi u jami
značajno ispod nivoa poda. Njegovo disanje podsećalo je na rad ogromne
pumpe.
Miš je bio star. Toliko star da je njegov miris pre bio geološki nego
biološki (upravo zato sam ga doživeo kao sumporni miris mineralne vode).
Izgledao je nestvarno, kao kit koji je obgrlio sebe perajima, kojeg su obesili
iznad zemlje u korsetu: to je bez sumnje mogao da naslika nadrealista prošlog
veka pod dejstvom hašiša…
Nije se moglo prići blizu slepom mišu – njega je okruživala ograda. Skela
po kojoj sam išao završavala se pored tunela isklesanog u kamenu koji je
vodio naniže. Pažljivo sam sišao niz klizave stepenike i našao se u hodniku koji
su osvetljavale halogene lampe. Hodnik je ličio na rudarsko okno, kako ga
prikazuju na televiziji – bio je učvršćen metalnim ramovima, a po njegovom
podu su vodili nekakvi crni kablovi. Moje lice zapahnuo je nekakav lagani
vetrić: radila je ventilacija.
Krenuo sam niz hodnik. On me je uskoro doveo do okrugle prostorije
isklesane u steni. Prostorija je bila veoma stara. Njen plafon je pokrivala garež
nataložena na kamenu koja se više nije otirala. Na zidovima su bili crteži
načinjeni oker bojom – runolike cik-cak linije i siluete životinja. U zidu desno
od ulaza tamnelo se udubljenje nalik na prozor. Pred udubljenjem je stajao
primitivni oltar – kamena ploča sa artefaktima koji su ležali na njoj. Tamo je
bilo diskova od terakote, grubi pehari i mnoštvo jednoličnih statuica – figure
debele žene s majušnom glavom, ogromnim grudima i isto tako ogromnom
zadnjicom. Neke su bile napravljene od kosti, neke od pečene gline.
Okrenuo sam jednu od lampi tako da svetlo padne u udubljenje iznad
oltara. U njemu je bio razvučen komad krzna. U centru krzna visila je zborana
ljudska glava s dugom sedom kosom. Bila je sasušena, ali bez tragova
raspadanja.
Postalo mi je strašno. Brzo sam krenuo niz hodnik. Posle nekoliko metara
on me je doveo do slične sobe – i u njenom zidu je bila niša s mumificiranom
glavom prišivenom za komad krzna. Na oltaru pred njom ležali su kristali,
nekakva neprepoznatljiva okamenjena organika i bronzani šiljci. Na zidovima
su bili iscrtani komplikovani ornamenti.
Dalje je bila još jedna takva prostorija. A zatim još i još.
Bilo ih je voma mnogo, i zajedno su ličile na postavku istorijskog muzeja –
„od prvog čoveka do naših dana“. Bronzane sekire i noževi, zarđale fleke na
mestima natrulog gvožđa, gomile novčića, crteži na zidovima – verovatno bih
| EMPIRE V 151
sve to razgledao duže da nije bilo glava nalik na ogromne suve višnje. One su
me hipnotisale. Čak nisam bio sasvim siguran ni da su one mrtve.
– Ja sam vampir, ja sam vampir – tiho sam šaputao, trudeći se da
odagnam strah koji me je obuzeo – ja sam ovde najstrašniji, ničeg strasnijeg od
mene ovde nema…
Ali ni sam nisam naročito verovao u to.
U prostorijama je počeo da se pojavljuje nameštaj – klupe i sanduci. Na
oltarskim glavama blistao je nakit koji je sa svakom sobom postajao sve
neobičniji – minđuše, ogrlice, zlatni češljevi. Na jednoj glavi bio je đerdan od
sitnih novčića. Zastao sam da ga osmotrim. I tada mi je glava ukrašena
monetama odjednom klimnula.
Već nekoliko puta pričinjavalo mi se nešto slično, ali mislio sam da je to
igra svetla i senki. Ovoga puta sam po jasnom zveketu novčića shvatio da
svetlost i senka nemaju veze s ovim.
Učinivši nad sobom napor, primakao sam se niši. Glava se ponovo
pomerila i ja sam video da se ne mrda ona nego krzno na kojoj visi. Tada sam
najzad shvatio o čemu se radi.
Bio je to vrat džinovskog slepog miša, koji se video kroz otvor na zidu.
Setio sam se da se u gnostičkim tekstovima pominjalo nekakvo
visokopostavljeno demonsko biće, zmija s glavom lava – „knez ovog sveta“.
Ovde je sve bilo obrnuto. Ogromni miš imao je zmijski vrat koji je poput
ogromnog korena prodirao duboko u kamen. Možda je postojalo nekoliko
takvih vratova. Išao sam paralelno s jednim od njih po galeriji isklesanoj u
steni. Na mestima gde je vrat bio obnažen, nalazile su se sobice s oltarima.
U njima sam video mnogo divnih i čudnih stvari. Ali hronološki redosled
je često bio narušavan – na primer posle dragocene kolekcije konjske opreme
i oružja koje je, čini mi se, imalo veze sa Zlatnom Hordom, sledila je soba sa
relikvijama egipatskog porekla – kao da sam ušao u pogrebnu prostoriju ispod
piramide (stari bogovi bili su havarisani – lica su im bila unakažena mnoštvom
udaraca). Zapamtio sam prostoriju okovanu zlatnim pločama i natpisima na
crkvenoslovenskom jeziku – kada sam prolazio kroz nju imao sam osećaj da se
nalazim unutar staroverskog sefa. U drugoj prostoriji zaprepastio me je zlatni
paun sa smaragdnim očima i istrulelim repom (znao sam da su dve slične ptice
nekada stajale pred vizantijskim tronom – možda je to bila jedna od njih.)
Shvatao sam zašto dolazi do ovakvog hronološkog nesklada – u mnogim
sobama postojala su dva ili tri ulaza. Iza njih su takođe bile anfilade oltara, ali
tamo je bilo mračno i od same pomisli na šetnju kroz takav hodnik obuzimao
me je strah. Girlanda lampi je očigledno bila postavljena na najkraćoj maršruti
do cilja.
Sobe sa oltarima razlikovale su se po atmosferi. U nekima je bilo nečeg

mračno-monaškog. Druge su, naprotiv, ličile na kurtizanske budoare. Frizure
osušenih glava postepeno su postajale složenije. Na njima su počele da se
pojavljuju perike, a na izboranim licima – slojevi šminke. Primetio sam da za
sve to vreme među glavama nije bilo nijedne muške.
Što sam se dublje spuštao u kamenu galeriju, to me je više nešto stezalo
ispod jabučice na vratu: kraj putovanja se neumoljivo primicao – to je bilo
jasno po promeni dekora. Već sam naslućivao šta me čeka na kraju izložbe.
Tamo je, nesumnjivo, bila živa glava – upravo ona „antena proporcionalna
dužini talasa“ o kojoj je govorio Enlil Maratovič.
Oltarske sobe osamnaestog i devetnaestog veka ličile su na male
muzejske sale. U njima je bilo mnogo slika, pored zidova su stajali sekreteri a
na oltarima su ležale nekakve debele knjige sa zlatotiskom.
Soba koju sam datirao kao početak dvadesetog veka delovala mi je
najelegantnije – bila je jednostavno i ukusno opremljena, a na zidu su visile
dve velike slike koje su imitirale prozore ka bašti u kojoj su cvetale višnje.
Slike su se tako dobro uklapale u prostor da je iluzija bila potpuna – naročito
od strane oltara gde se nalazila glava. Sama glava delovala mi je neupadljivo –
bila je ukrašena samo jednom niskom bisera, a frizura je bila sasvim
jednostavna. Na oltaru pored nje stajao je beli emajlirani telefon probijen
metkom. Pored njega bila je dugačka muštikla od korala. Osmotrivši bolje,
primetio sam rupe od metaka na nameštaju i slikama. Na slepoočnici suve
glave takođe je bio nekakav čudni trag – to je mogao biti i duguljasti mladež.
U prvoj sovjetskoj sobi funkciju oltara imala su vrata položena na dve
hoklice. Na njima je takođe bio telefon – crni i rogati, s drškom sa strane koja
je ličila na automobilsku svećicu. Prostorija je bila gotovo prazna – ukrašavale
su je zastave u uglovima i sablje na zidu. Zato su u oltarskom udubljenju bile
istovremeno dve glave – jedna je visila u centru, druga se kao siroče smestila u
uglu. Pored oltara stajao je pogrebni venac obmotan crvenom trakom, isto
onako suv kao i glave iznad njega.
Oltar u sledećoj sobi bio je masivni kancelarijski sto. Na njemu je bila
hrpa kartonskih fascikli s papirima. Telofon je bio i ovde – masivni aparat od
crnog abonosa, koji je čitavim svojim izgledom širio smirenu pouzdanost.
Pored zidova su stajale police sa knjigama s nizovima istih smeđih knjiga.
Glave u oltarskom udubljenju nije uopšte bilo. Videle su se samo cevi
obavijene izolir-trakom, koje su virile ispod krzna.
Zato je poslednja prostorija bila pravi muzej poznosovjetskog života. U
njoj se čuvalo mnoštvo predmeta. Nezgrapne kristalne vaze i čašice u
vitrinama, tepisi na zidovima, bunde od nerca na vešalicama, ogromni češki
| EMPIRE V 153
luster ispod plafona… U uglu je stajao prašnjavi televizor u boji, nalik na

sanduk. A u centru oltarskog stola, među starim novinama i albumima sa
fotografijama opet je bio telefon – ovog puta od bele plastike sa zlatnim grbom
SSSR na disku. U ovoj niši postojala je glava: obična, neupadljiva suva glava sa
okruglom punđom ofarbanom kanom i velikim minđušama od rubina u ušima.
Dalje nije bilo prolaza. Sala realnog socijalizma, kako sam za sebe nazvao
ovu sobu, završavala se čeličnim vratima. Na njima je visila tabla pozelenela
od starosti s neobično ugraviranim starinskim slovima
Велікия Мшъ
Na zidu sam ugledao taster zvonceta. Posle kraćeg cupkanja u mestu,

pozvonio sam.
Prošlo je jedno pola minuta. Brava je škljocnula i vrata su se odškrinula
nekoliko milimetara. Dalje ih nisu otvarali. Sačekavši još malo, primakao sam
uho prorezu.
– Devojke, devojke – do mene je dopro promukao ženski glas. – Brzo se
sakrivajte. Iza pregrade, kome govorim!
Pozvonih još jednom.
– Da, da! – odazva se glas. – Uđi!
Ušao sam i diskretno pritvorio vrata za sobom.
Oltarska soba bila je iste veličine kao i prethodne, ali je delovala veća jer
je bila moderno opremljena (bilo bi teško odabrati drugu reč). Zidovi su bili
beli a pod obložen velikim keramičkim pločicama boje peska. Sve u svemu,
delovala je kao moskovski stan srednje klase – samo je nameštaj delovao
prilično skupo dizajnirano. Ali njega je bilo malo: crvena sofa i dve fotelje. Na
zidu naspram oltara (nikako nisam mogao da se nateram da pogledam na tu
stranu) bio je okačen plazma ekran. Pored njega je bila pregrada od bambusa
sa slikom noćnog francuskog neba a-la van Gog: kao sa mnoštvom prevrnutih
malolitražnih kola koja lebde u bezdanu gornje provalije. Devojkama je
očigledno bilo naređeno da se sakriju upravo iza te pregrade.
– Zdravo – reče umilni glas. – Što okrećeš glavu. Pogledaj me, nemoj se
plašiti… Ja ne ličim na Kseniju Sobčak, he-he-he… Ličim na Gajdara sa sisama…
Šalim se, šalim se. Možda da podigneš očice?
Podigoh pogled.
Niša oltara je takođe imala na sebi tragove savremenog dizajna. Bilo ih je
čak i u krznu miša – kao i zid, i ono je bilo ofarbano belom disperzivnom
bojom.
Iz sredine niše sa osmehom me je gledalo žensko lice – kako se to kaže, s

tragovima nekadašnje lepote. Glava je naizgled imala oko pedeset godina, a u
stvari sigurno i više, jer sam čak i ja, u tim stvarima prilično neiskusan, video
tragove mnogobrojnih korektivnih zahvata i injekcija za podmlađivanje.
Smešile su se samo njene usne, a oči uokvirene nepomičnom kožom gledale su
sumnjičavo i zabrinuto.
Glava je imala vrlo neobičnu frizuru – kombinaciju rastafarijanskog „daj
da zapalimo“ s hladnim glamurom Snežne Kraljice. Dole se klatilo mnoštvo
riđih pletenica u koje su bile upletene perlice i đinđuve različitih veličina, a na
vrhu je kosa bila podignuta u nekakvu vrstu lepeze od četiri paunova pera,
spojena zlatnim lančićima i nitima. Taj svetlucavi mnogougao ličio je na krunu.
Frizura je ostavljala snažan utisak – pomislio sam da bi ona odlično izgledala u
filmu „Stranac protiv lovca“ na glavi nekakve zubare svemirske krmače. Ali
iznad umornog i podbulog ženskog lica izgledala je pomalo glupo.
– Pa, priđi, priđi mamici – progunđala je glava. – Daj mi da uživam u tebi.
Prišao sam joj sasvim blizu i mi smo se poljubili tri puta, po ruskom
običaju – delikatno promašujući usne, u obraz pored.
Iznenadila me je sposobnost glave da manevriše – učinilo mi se da mi se
najpre primakla s jedne strane, a zatim se momentalno pojavila s druge, da bi
se odmah vratila natrag u početni položaj. Ja sam pri tom stizao tek neznatno
da skrenem pogled.
– Ištar Borisovna – rekla je glava. – Za tebe samo Ištar. Pazi, je ne govorim
uvek ovako. Samo najlepšima, he-he…
– Rama Drugi – predstavio sam se.
– Znam. Sedi. Ne, sačekaj. Cimnućemo konjačić za susret.
– Ištar Borisovna, vi danas više ne smete – rekao je strogi devojački glasić
iza pregrade.
– Ma za susret, za susret – rekla je glava. – Samo nekoliko kapi. Sedi tu,
momak će mi pomoći.
Klimnula je glavom prema oltarnom stolu.
Tamo je vladao apsolutni nered – mermerna ploča bila je pretrpana
glamuroznim časopisima, među kojima su se valjale kozmetičke bočice i flaše
sa skupim alkoholom. U samom centru tog haosa uzdizao se masivni teški
noutbuk – jedna od onih skupih igračkica koje se prave umesto desktopa.
Primetio sam da se tužna gomila na stolu nije svodila na čisti glamur – tu su
bila izdanja poput „Vaš plac“ i „Adaptacije stanova u Moskvi“.
– Eno konjaka – rekla je Ištar. – U čašice. Sve je u redu, čiste su. Uzeo sam
sa stola flašu „Hennessv XO“ koja je po svom obliku ličila na kamene žene sa
prvog oltara i sipao konjak u velike kristalne čaše koje je glava nazvala
| EMPIRE V 155
„čašicama“. Po meni, one su više ličile na vaze nego na čaše – u njih je stalo
gotovo sve iz flaše. Ali primedbi nije blio.
– Tako – reče Ištar – kucni se sam sa sobom… I pomozi mamici…
Zvecnuo sam čašom o čašu i pružio jednu ispred sebe ne znajući šta dalje
da radim.
– Nagni, ne boj se…
Nagnuo sam čašu i glava se spretno namestila ispod nje uhvativši žuto-
smeđi mlaz – na pod se nije prosula ni kap. Ne znam zašto, pomislio sam na
sipanje goriva u vazduhu. Umesto vrata Ištar je imala mišićavu čupavu nožicu
dugačku više od metra, zbog čega je ličila na oživelu drvenu pečurku.
– Sedi – reče ona i klimnu pema plavoj fotelji pored oltara. Seo sam na
njenu ivicu, otpio malo konjaka i stavio čašu na sto.
Glava je nekoliko puta coknula ustima i zamišljeno pritvorila oči. Imao
sam dovoljno iskustva u komunikaciji s vampirima da bih shvatio šta to znači.
Prešao sam rukom preko vrata i pogledao prste – tako je, na njima je bila
majušna crvena mrlja. Očigledno je stigla da me ujede kada smo se ljubili.
Otvorivši oči zagledala se u mene.
– Ja ne volim – rekoh – kada me…
– A ja volim – prekide me glava. – Uz konjak. Ja mogu… E, pa… Zdravo
Rama. Odnosno Roma. Imao si teško detinjstvo. Jadni moj dečače.
– Zašto teško – zbunjeno sam odgovorio. – Detinjstvo kao detinjstvo.
– Tačno, detinjstvo kao detinjstvo – složi se Ištar. – Zato je i teško. Ono je
u našoj zemlji svima teško. Da bi pripremilo čoveka za odrasli život. Koji će mu
biti tako težak da će sasvim da popizdi…
Ištar je uzdahnula i opet coknula. Nisam mogao da shvatim čime se
naslađuje – mojom crvenom tečnošću, konjakom ili svim zajedno.
– Ne dopada ti se da budeš vampir, Rama – zaključi ona.
– Zašto – usprotivio sam se. – Uopšte nije loše.
– Kada se nešto sviđa, tako se ne živi. Trudi se da se svaki dan provede
kao da je to radostan praznik Helouin. Eto, kao tvoj drug Mitra. A ti…
Preksinoć si opet razmišljao o duši?
– Jesam – priznadoh.
– A šta je to duša?
– Ne znam – odgovorio sam. – Naši su me već pitali.
– Pa kako možeš da razmišljaš o njoj ako ne znaš šta je to?
– Vidite i sami…
– Zaista… Slušaj, a ti razmišljaš i o smislu života?
– Dešava se – odgovorio sam zbunjeno.
– O tome kako je nastao svet? I o Bogu?
– I to se dešavalo.
Ištar se namrštila, kao da razmišlja šta da radi sa mnom. Na njenom
glatkom čelu pojavila se tanka bora. Zatim se bora ispravila.
– Ja se uopšte ne razumem – reče ona. – I ja sama razmišljam. Naročito u
poslednje vreme… Ali ja bar imam povoda. Konkretnog. A ti? Pa ti si sasvim
mlad, i treba da živiš i raduješ se! Umesto nas, penzionera!
Pomislio sam da u tom stilu govore starije žene koje su se rodile za vreme
Staljina, i sačuvale u sebi rezerve birokratskog optimizma, nabijenog u
naplašenu dušu još u školi. Nekada sam pogrešno doživljavao plik od ove
opekotine kao trag svete vatre. Ali posle kursa degustacije to je prošlo.
Ištar pogleda moju čašu, zatim mene, napravi besno lice i klimnu prema
pregradi, zatim namignu i razvuče usta u osmeh. Pantomima nije trajala duže
od sekunde – njene grimase bile su vrlo brze i ličile su na nervozni tik.
Shvatio sam šta se od mene zahteva. Uzeo sam sa stola svoju čašu, i mi
smo ponovili proceduru sipanja goriva u vazduhu. Ištar nije ispustila ni zvuka,
po kojem bi devojke iza pregrade mogle da naslute šta se dešava. Ponovo sam
seo na svoje mesto. Ištar se paćenički namrštila i bez zvuka izdahnula.
– Znači ovako – rekla je. – Ja sam, naravno, boginja, ali na ta tvoja pitanja
ne mogu da odgovorim ništa pametno. Zato što sam ja boginja vrlo uske
oblasti. Uradi sledeće – nađi vampira koji se zove Oziris. On je čuvar predanja.
Reci da te ja šaljem. On će ti sve objasniti.
– A kako ću ga naći?
– Pitaj nekog. Samo s Enlilom ne govori o njemu. To je njegov brat i oni su
mnogo godina u svađi… I sa mnom je Oziris u svađi, moglo bi se reći.
– A zašto ste se posvađali?
– Ma nismo se mi svađali. Samo je on sa mnom izgubio kontakt. On je
tolstojevac.
– Tolstojevac? – upitah.
– Da. Znaš ko su oni?
– Ne. Prvi put čujem.
– Vampiri-tolstojevci pojavili su se početkom dvadesetog veka – reče
Ištar. – Tada je u modi bio put grofa Tolstoja. Uprošćavanje. Patnje naroda,
natrag u prirodu i tako dalje. I neki od naših počeli su. da se priklanjaju i da se
uprošćavaju. A šta za vampire znači uprostiti se? Odlučili su da ne sisaju
bablos nego pravu crvenu tečnost. Ali bez ubijanja, zato što su ipak tolstojevci.
Takvih je sada ostalo malo, ali Oziris je jedan od njih.
– A kako je on došao do toga? Ištar se namršti.
| EMPIRE V 157
– Narkotici su ga izludeli, eto staja mislim, ako ćemo iskreno. Narkotici i

svakojake glupe knjige. S njim ćeš se sit ispričati. On ume da ispira mozak isto
kao i Enlil, samo s druge strane…
Nasmejala se. Učinilo mi se da je konjak koji je popila već počeo da deluje.
– Šta je to „bablos“? – upitah.
– Enlil ti ništa nije rekao?
– Počeo je da mi priča. O životnoj snazi koju čovek širi oko sebe kada
razmišlja o novcu. Agregat em-pet. Ali rekao je da će mi ostalo reći… Ovde. Ako
me budu smatrali dostojnim.
– Jao, ne mogu – huknu Ištar. – Smatrali dostojnim. Dvostruke provere,
trostruke provere. Ja ni pred kime nemam tajni. Ako hoćeš da sazaš, pitaj.
– Je li „bablos“ od reči „babi“?
Ištar se zakikota. Začuo sam kako se iza pregrade tiho smeju devojke.
– Ne – reče ona. – „Bablos“ je veoma stara reč. Možda najstarija koja se
zadržala do današnjeg dana. Ona potiče od istog korena kao i reč „Vavilon“. I
potiče od akadske reči „babilu“ – „kapija boga“. Bablos – to je sveti napitak koji
vampire čini bogovima.
– Zato imamo ovakva imena?
– Da. Ponekad bablos nazivaju crvenom tečnošću. A Enlil se izražava
naučnim rečnikom – „agregat em-šest“ ili krajnje stanje novca. Kondenzat
životne snage čoveka.
– Da li se bablos pije?
– Pije se konjak. A bablos se sisa. Njega ima malo.
– Pričekajte malo – rekoh. – Ovo je nekakva zabuna, čini mi se. Enlil
Maratovič je govorio da je crvena tečnost korektni naziv za ljudsku…
– Krv – prekide me Ištar. – Preda mnom možeš.
Ali meni je samom već bilo teško da izgovorim tu reč.
– Govorio je da su vampiri prestali da piju crvenu tečnost kada su uzgajili
čoveka i naterali ga da proizvodi novac.
– Sve je tačno – reče ištar. – Ali mi smo ipak vampiri. Zato ne možemo
sasvim da pobegnemo od krvi. Inače ćemo izgubiti svoj identitet i korene. Šta
je novac? To je simbolička krv sveta. Na njoj se sve drži, i kod ljudi i kod nas.
Samo se drži na različite načine, jer mi živimo u stvarnosti a ljudi u svetu
iluzija.
– A zašto? Zar su oni svi tako glupi?
– Oni nisu glupi. Prosto je tako ustrojen život. Čovek dolazi na svet da bi
pravio bablos od glamuroznog koncentrata. U razna vremena to se nazivalo na
različite načine, ali formula ljudske sudbine se ne menja mnogo hiljada godina.
– Kakva je to formula?
– „Iluzija-novac-iluzija“. Znaš li šta je glavna karakteristika ljudi kao

biološke vrste? Ljudi stalno jure za priviđenjima koja nastaju u njihovoj glavi.
Ali iz nekog razloga oni ih ne jure unutar glave, gde ta priviđenja nastaju, nego
po stvarnom fizičkom svetu na koji se priviđenja oslanjaju. A onda kada
priviđenja nestanu, čovek se zaustavlja i kaže – jao, mama, a šta je ovo bilo?
Gde sam ja i zašto sam ja i šta sad? I to se redovno dešava ne samo sa
pojedincima nego i sa čitavim civilizacijama. Živeti u iluzijama je za čoveka
isto tako prirodno kao i za skakavca da sedi u travi. Zato što se upravo od
ljudskih iluzija pravi naš bablos…
Šta su se zakačili za tog skakavca, pomislih. Bilo je nečeg zamornog u tim
stalnim pokušajima starijih vampira da razgovraju sa mnom na jeziku koji
razumem.
– A šta znači živeti u stvarnosti? – upitao sam.
– To je dobro formulisao grof Drakula. On je govorio ovako: „imidž je
ništa, žudnja je sve“.
– I vampiri imaju formulu sudbine?
– Da. „Crvena tečnost-novac-bablos“. Ako zanemarimo političku
korektnost to znači „krv-novac-bablos“. Crvena tečnost u formuli je ljudska a
bablos ne.
– A zašto se „crvena tečnost“ naziva i bablos i ljudska… Razumeli ste?
– Zato – odgovori Ištar – što je to jedno isto na raznim stupnjevima
dijalektičke spirale. Ne samo po boji nego i po sadržajnoj suštini. Kao na
primer pivo i konjak…
Izgovorivši reč „konjak“ ona pogleda na sto, zatim u mene i namignu.
Trudeći se da ne zvecnem staklom o staklo, sipao sam ostatke „Hennessv XO“
u čašu i prelio njenoj glavi u usta. Ona je ponovo spretno podmetnula glavu
pod čašu, a na pod nije pala ni kap.
Nije bilo jasno kuda odlazi ispijeni konjak. Očigledno je u Ištarinom vratu
postojalo nekakvo grlo. Alkohol je već potpuno delovao. Njeno lice je postalo
crveno i ja sam pored ušiju primetio ranije nevidljive niti ožiljaka od plastičnih
operacija.
Iza pregrade se nevidljiva devojka značajno nakašljala. Odlučio sam da
Ištar ne dam više alkohola.
– Ali razlika se sastoji u koncentraciji te suštine – nastavi Ištar. – Čovek
ima pet litara crvene tečnosti. A iz njega se za čitav život može dobiti najviše
jedan gram bablosa. Razumeš?
Klimnuo sam.
– I to beli protestant u Americi daje gram. A naši rujani – kudikamo
manje… Treba te počastiti. Ej, devojke, imamo li bablosa?
| EMPIRE V 159
– Ne – dopro je devojački glasić iza pregrade.

– Eto ti — reče Ištar. – Obućar bez cipela. Sama ga pravim a nemam ga.
– Kako ga vi pravite?
– Hoćeš li da znaš ceo tehnološki ciklus? Hoćeš da mi se zavučeš pod
suknjicu? Bablos je moje mlekce…
Očigledno da opet nisam bio u stanju da obuzdam svoje emocije. Ištar se
nasmeja. Ujeo sam se za usnu i dao svom licu ozbiljan izraz pun poštovanja. To
ju je još više razveselilo.
– Pa Enlil ti je dao crtež sa dolara – rekla je. – Tamo gde je piramida s
okom. Eto to i jeste tehnologija proizvodnje. I istovremeno moj alegorijski
portret. Dobro, ne lično moj, nego bilo koje Ištar u bilo kojoj zemlji…
– Vi ste lepši – ubacio sam.
– Hvala. Piramida je telo boginje u kojem se kondenzuje bablos. A oko u
trouglu označava promenu glave, koja omogućava obnavljanje veze s ljudima i
mogućnost da se oni vide posle bilo koje katastrofe ili promene u svetu. Posle
svakog „doviđenja, a zatim“. Oko je odvojeno od piramide jer vampirima nije
važno u šta će ljudi verovati za sto godina, i kakvi će papirići biti u opticaju u
njihovom svetu – dolari ili dinari. Mi smo kao dubokovodne ribe. Nama nije
strašan nijedan uragan na površini. On nas neće dotaći.
– Shvatam – rekao sam.
– A što se tiče toga da sam ja lepša… Ne umeš ti da se pretvaraš. Smešan
si… Uzgred, hvala ti za misli o mojoj frizuri. Imaću u vidu…
Ništa nisam govorio o njenoj frizuri, ali shvatio sam da je prvi utisak
stigao da ostavi traga u mojoj crvenoj tečnosti.
– Izvinite, molim vas – rekao sam zbunjeno.
– Ja se ne ljutim, nisam budala. U pravu si. Samo i meni je ponekad
dosadno. Pa ja moram da gledam televiziju i da čitam novine, a sad još i
internet. Tamo se toliko raznih stvari reklamira! I kažu – ti to, kao, zaslužuješ!
Ne sumnjaj…
Ištar se nasmeja i ja shvatih da je već potpuno pijana.
– Ja i ne sumnjam – nastavila je. – Razume se da zaslužujem, ako se čitav
gešeft drži na meni. Ali ja ne mogu da kupim avion. Ili jahtu… Odnosno, mogu,
naravno, ali šta da radim s njima? Ma kakva jahta… Neki dan sam videla
reklamu. U časopisu, eno tamo, pogledaj…
Klimnula je prema stolu.
Moderni časopis koji je ležao na ivici stola bio je otvoren na strani gde je
bila velika fotografija u boji. Nevesta, sva u belom, stajala je pored svadbene
limuzine, uronivši lice u buket jorgovana. Povorka automobila u pratnji je
strpljivo čekala; zamišljeni mladoženja šiljio je brk pored otvorenih vrata.
Fotograf je majstorski ulovio zavidni ženski pogled iz malih kola koja su išla u
susret. Ispod fotografije je pisalo: „Ulošci OKsinja. Pobeda suvog!“
Tek sada sam definitivno shvatio smisao reči Enlila Maratoviča o bush-u
kojeg nema. Pomislih da je šala neverovatno okrutna.
– Ja čak i ovakvu pobedu mogu sebi da kupim – reče Ištar. – Znaš, kao u
pesmi – „i znači nama treba jedna pobeda, jedna za sve, zbog cene ne stojimo u
redu…“ borci sa fronta kažu da nije smisao u tome da imaju mnogo novca,
nego da nemaju nogu. Eto, tako i ja. Mogu samo da napravim frizuru. I da se
našminkam. I da stavim minđuše. I to je sve. Nemoj se podsmevati staroj
budali.
Postideo sam se. I bilo mi ju je žao. Hvala bogu da sam primetio ožiljke od
fejsliftinga tek posle ugriza. Neka bar misli da su joj dobro uradili.
Začulo se pištanje mobilnog telefona.
– Da – odgovori Ištar.
Čulo se tiho kreketanje muškog glasa iz slušalice u njenom uvetu.
– Kod mene je – reče Ištar. – Razgovaramo, da… Dobar momak, dobar.
Kad poraste, postaviću ga na tvoje mesto, stari vepre, jesi razumeo? Šta, usrb
si se? Ha-ha-ha…
Slušalica je opet zakreketala.
– Pa dobro – složila se. – Neka ide ako je tako. Podigla je pogled ka meni.
– Enlil. Kaže da je vreme da ideš gore.
– A kako da se popnem?
– Liftom.
– A gde je lift?
Ištar klimnu glavom prema zidu.
Tek sada sam shvatio da nema drugog izlaza iz sobe: bili smo u poslednjoj
prostoriji galerije. Tamo kuda je pokazivla Ištar nije se nalazio ulaz u sledeću
oltarnu sobu, nego vrata lifta.
– Bolje da sam se njim i spustio – rekoh. – Umalo da se utopim.
– Ovamo se ne može spustiti liftom. Može se samo popeti. I to ako imaš
sreće. U redu, ja se pozdravljam s tobom. Sad će mi biti loše.
– O čemu se radi? – upith uplašeno.
– Krenuće bablos. A ja sam tako pijana… Zapetljaću se u krila… Idi
odavde. To jest ne, dođi ovamo…
Pomislio sam da želi ponovo da me ujeda.
– Vi hoćete…
– Ne – rekla je. – Ma dođi, ne boj se… Prišao sam joj sasvim blizu.
– Nagni glavu i zatvori oči.
| EMPIRE V 161
Čim sam ispunio njenu molbu, nešto mokro tresnulo me je posred čela,
kao da je neko udario poštanski žig.
– Sada je gotovo.
– Do viđenja – rekao sam i prišao liftu. Ušavši u njega okrenuh se ka Ištar.
– I još nešto – rekla je gledajući me značajno. – Što se tiče Here. Budi
oprezan s njom. Pre mnogo godina Enlil je imao drugaricu sličnu njoj. Muvali
se, ovo-ono, jeli suši, lenčarili. Ali do kreveta ipak nisu stigli. Jednom sam ga
pitala zašto. I znaš šta je rekao? „Ako ne moliš crnu mambu da te ujede, možeš
mnogo godina da uživaš u njenoj toploti…“ Tada sam pomislila da je on hladni
i ravnodušni cinik. A sada shvatam – upravo zato je još živ…
Hteo sam da pitam kakve veze Hera ima s tim, ali nisam stigao – vrata su
se zatvorila i lift je počeo da se uspinje. Pogledavši svoj odraz u poliranim
čeličnim vratima, ugledao sam na čelu otisak usana nalik na crvenu ružu.
ACHILLES STRIKES BACK
Enlil Maratovič me je dočekao ispred lifta.

– Stigao si baš na vreme – rekao je gledajući mi čelo. – Već žrebaju.
– Žrebaju?
– Da. Biraju Haldejca za degustaciju.
– Ko bira?
– Oni to uvek čine sami, mi se ne mešamo. Imaju svoj ritual, prilično lep.
Papirići s imenima, crveni cilindar… Videćeš.
Prošli smo pored njegovog kabineta i zaustavili se pred vratima koja vode
u okruglu prostoriju. Osim nas u hodniku nije bilo nikog.
– Čekaćemo ovde – reče Enlil Maratovič. – Kada se žrebanje završi, oni će
doći po nas.
– Hteo bih da obrišem čelo. Treba mi maramica.
– Ni u kom slučaju. Poljubac Ištar je tvoja karta u novi život. Njega svi
moraju da vide.
– Čudno mesto za kartu – rekao sam.
– Najadekvatnije. Pa u diskotekama stavljaju na kožu raznobojne pečate
da se ne bi baktali s papirićima? Ovde ti je to isto… Daje pravo na besplatno
piće, he-he…
– Enlile Maratoviču – rekao sam – kad ste već sami počeli o piću. Kada će
mi dati bablos?
Enlil Maratovič me pogleda u nedoumici koja se, kako mi se učinilo,
graničila sa prezirom.
– Ti smatraš da si već spreman za služenje? Razveselilo me je to pitanje.
Pa da, pomislih, naravno.
Vampiri su samo još jedna vrsta slugu naroda, mogao sam da
pretpostavim. Ali naglas sam rekao nešto drugo:
– A zašto da ne. Mene je sama Ištar Borisovna htela da posluži. Samo nije
imala.
– Rama – odgovori on – Ištar se tako šali. Čak ne znam šta da mislim o
tvojoj lakomislenosti. U našem svetu nije sve tako jednostavno kako ti se čini.
– A šta je komplikovano?
| EMPIRE V 163
– Sada ćeš saznati. Imaš li bombonu smrti uz sebe?

– A zašto? – zadrhtao sam.
– Imaš ili nemaš?
Odrečno odmahnuh glavom. S lica Enlila Maratoviča nestade osmeh.
– Je li ti Loki rekao da vampir nikada ne izlazi iz kuće bez bombone smrti?
– Jeste. Samo…
– Ne pokušavaj da se opravdaš. Kao kaznu za ovu neoprostivu, ponavljam,
apsolutno neoprostivu zaboravnost, trebalo bi te poslati na degustaciju
praznih ruku. Dobio bi lekciju za čitav život. Ja to ne činim samo zato što ovo
što se dešava ima značaja za reputaciju čitavog našeg društva. I ne smemo da
rizikujemo…
U ruci Enlila Maratoviča pojavila se bombona u sjajnom zelenom omotu
sa zlatnim obodom. Takve pre nisam video.
– Pojedi odmah – naredio je. – Inače ćeš i ovu izgubiti. Razmotavši papirić,
ubacio sam bombonu u usta.
– A šta će mi ovo?
– Moraćeš da prodreš u dušu jednog od Haldejaca i da otkriješ
okupljenima njegovu najskriveniju tajnu. Kada to učiniš, bićeš u opasnosti.
– Zašto?
– Zato što Haldejci imaju takve duše. Kada počneš da pričaš publici o
onome čega se preparirani najviše stidi, on će najverovatnije pokušati da ti
zapuši usta. Čak i da te ubije. I tada ćeš bez bombone smrti imati problema.
– Pričekajte – rekao sam uplašeno – nismo se tako dogovarali! Rekli ste
da će biti samo degustacija…
– To i jeste degustacija. Ali živa emotivna reakcija ujedenog uvek je bila
jedini sertifikat originalnosti događaja. Zato mu izvadi srž, jesi razumeo?
Izvuci ono što čuva najdublje od svega i čega se najviše stidi. Okreni ga na
naličje. Ali budi spreman na to da će on pokušati da te zaustavi.
– A ako mu to pođe za rukom?
– Plašiš se?
– Plašim se – priznadoh.
– Onda moraš da rešiš ko si ti – rekao je Enlil Maratovič. – Slina iz
spavaćih blokova ili komarinski mužik.
– Ko? – upitah.
– Komarinski mužik. Tako kažu ako ti nisi samo vampir nego još i pravi
muškarac. Dakle, ko si ti?
Slina iz spavaćeg bloka svakako nisam hteo da budem.
– Komarinski mužik – rekoh odlučno.
– Dokaži. Pre svega sebi. A istovremeno i svima ostalima. To je lakše nego

što misliš. Čega se plašiš? Imaš bombonu smrti, a Haldejac je neće imati.
– Jeste li mi dali dobru? – zabrinuo sam se. – Da nije istekao rok trajanja?
– Videćemo – osmehnu se Enlil Maratovič.
Setivši se da treba da skupim ratnički duh, napravio sam neophodnu
kombinaciju udaha i izdaha i odmah osetio neverovatnu lakoću u čitavom telu.
Sve je bilo kao tokom mojih časova s Lokijem, ali nešto je bilo novo i
neočekivano: osećao sam šta se dešava iza mojih leđa. Osećao sam obrise
hodnika, površinu zidova i poda sa svim njihovim neravninama – kao da sam
ih video nekakvim ribljim okom na potiljku. Od toga se vrtelo u glavi.
Vrata su se otvorila i u hodniku se pojaviše Marduk Semjonovič i Loki. Po
njihovom izgledu je bilo jasno – desilo se nešto neočekivano.
– I, šta je? – upita Enlil Maratovič.
– Slušaj – reče Marduk Semjonovič – pukli smo. Izabrali su Semnjukova.
Zamenika ministra.
– Uf – promrmlja Enlil Maratovič – samo nam je to falilo. E, gotovi smo…
– Šta se desilo? – upitao sam uplašeno.
– Ništa – reče Enlil Martovič – vraćaj bombonu… A, već si je pojeo… he-
he-he, ne boj se, ne boj se. Šalim se. Slušaj, samo nemoj do kraja da ga ubiješ,
važi? Inače ćemo imati težak gubitak. „Labudovo jezero“ na televiziji naravno
neće prikazivati,12 ali u svakom slučaju je viđen čovek.
– Ja ne nameravam nikoga da ubijem. Samo da preživim.
– A u principu, možeš i da ubiješ – nastavi Enlil Maratovič.
– Samo da bude lepo. Predstavićemo kao saobraćajku…
I on me gurnu ka vratima iza kojih su se čuli glasovi i muzika. Njegov
dodir bio je mek i prijateljski, ali sam se osetio kao gladijator koga bičem
teraju u arenu.
U prostoriji se desila promena – sada je bila osvetljena električnim
sijalicama i zaista je ličila na cirkusku arenu. Banketni stolovi bili su pomereni
do zidova. Haldejci su se skupili oko praznog prostora u centru, napravivši živi
krug. Bilo ih je više – očigledno je jedan deo aristokratski stigao na drugi krug.
U gomili su se ponegde videla ljudska lica. To su bili vampiri. Oni su mi se
ohrabrujuće smešili među ravnodušnim maskama koje su blistale u zlatu.
Neki Haldejci imali su čudnu odeću – nešto nalik na pufnastu suknju da li
od perja ili od dugodlake ovčije kože. Takvih je bilo svega nekoliko, i svi su bili
fizički dobro razvijeni: očigledno je to bio haldejski šik za junake fitnesa.
12 „Labudovo jezero“ se u Rusiji gotovo obavezno prikazuje kada je dan žalosti. (prim. prev.)
| EMPIRE V 165
Jedan od takvih polugolih Herkulesa stajao je u pustom centru prostorije

ruku prekrštenih na grudima. Na njegovom metalnom licu treperile su
nemilosrdne električne iskre. Gornjideo njegovog tela sastojao se od dlakavih
oblih mišića; solidni pivski stomak oduzimao je njegovom izgledu harmoniju,
ali je dodavao strah. Pomislio sam da, ako bi Huni ili Vandali ostavili posle
sebe skulpturne spomenike, to bi onda bili portreti sličnih tela. U crnim
kosmatim grudima visio je lanac s amajlijom – nešto totemsko, nekakve zveri i
ptice.
Čak i da nisam shvatao svu odgovornost trenutka, mogao sam da je
naslutim po svim očima vampira koje su me gledale. S jedne strane bio je naš
krhki svet, zaštićen samo vekovnom predrasudom i bombonom smrti, a s
druge nemilosrdno ljudsko stado… Odlučio sam da za svaki slučaj još jednom
saberem duh. Ponovivši potrebnu kombinaciju udaha i izdaha, prišao sam
polugolom Haldejcu, vojnički strogo klimnuo i rekao:
– Dobro veče. Kao što znate, mi danas nastupamo, ovaj… u tandemu, da
tako kažem. Zovem se Rama. A kako se vi zovete? Znam samo vaše prezime.
Maska se okrenula prema meni.
– Čini mi se – reče ona – da ti to sam moraš da saznaš. Ili ne?
– Znači, nećete se protiviti ako ja vas…
– Hoću – odgovori odlučno maska. U prostoriji se začuo smeh.
– U tom slučaju, moraću da primenim silu. Razume se, isključivo u
neophodnim granicama.
– Ajde da vidimo – odgovori Semnjukov – kako će to da izgleda.
Koraknuo sam ka njemu i on zauze nemaran bokserski stav. Jedan udarac
te pesnice mogao je da me ubije na mestu, i zato sam odlučio da ne rizikujem i
da mu ne prilazim preblizu spreda.
Odlučih da mu priđem otpozadi.
To me je koštalo bola u mišićima i zglobovima. Ali je zato zaista ispalo
lepo, kako je i naručio Enlil Maratovič. Niz pokreta koji su me doveli u zadatu
tačku nije trajao duže od sekunde. Ali to je bila vrlo duga sekunda, koja se za
mene razvukla kao čitav gimnastički nastup.
Najpre sam načinio lagani i nesigurni korak ka njemu. On je izveštačeno
raširio ruke u stranu, kao da namerava da me dočeka zagrljajem… Tada sam
jurnuo napred. On čak nije ni shvatio da sam se pokrenuo, a ja sam se već
provlačio ispod njegove ruke. Do trenutka kada je primetio moj pokret ja sam
stigao, našavši se iza njega, da kao u ogledalu ponovim njegovu izveštačenu
pozu – da se prislonim uz njegova leđa i raširim ruke. Počeo je da se okreće. I
tada sam, rizikujući da ušinem vrat, pokretom istovremeno nekako lenjim i
neverovatno brzim, okrenuo glavu i škljocnuo zubima. Bez lažne skromnosti

kažem da je taj sekund bio dostojan filma – možda čak i usporenog snimka.
Kada se Semnjukov okrenuo ka meni, bio sam već van zone domašaja
njegovih pesnica. Nisam se ni okrenuo licem ka njemu. Ali kada je zakoračio ka
meni, ja sam ga, ne gledajući, zaustavio gestom.
– Stop – rekao sam – stop. Sve je gotovo, Ivane Grigorjeviču. Ja sam vas
ujeo. Sada se naše funkcije menjaju. Ja treba vas da isprovociram na agresiju, a
vi treba da se suprotstavljate iz sve snage.
– Svi ovde znaju da sam ja Ivan Grigorjevič – odgovori Semnjukov.
Coknuvši usnama nekoliko puta (to sam činio iz teatralnosti – i možda još
iz želje za podražavanjem starijih vampira), rekao sam:
– Predlažem džentlmenski sporazum. Tačno ispred vaših nogu prolazi
debela tamna linija – mislim na ornament koji ukrašava pod. Vidite?
Sam nisam video tu liniju, ali sam pouzdano znao kuda ona prolazi, kao
da je navigacioni sistem u mojoj glavi napravio sve neophodne proračune.
Enlil Maratovič je očigledno imao nekakvu specijalnu vrstu bombona smrti,
komandirsku.
– Smatraće se – nastavio sam – da ste izgubili ako pređete tu liniju. Važi?
– A šta će meni taj džentlmenski sporazum? – upita Semnjukov.
– Zato da biste neko vrerne bili džentlmen.
– Zanimljivo – reče Semnjukov učtivo – pa, dobro, pokušajmo.
Osetio sam kako je načinio korak unazad.
Namrštivši obrve, napravio sam usredsređen izraz lica. Prošlo je otprilike
minut i u prostoriji je zavladala apsolutna tišina. Tada sam počeo:
– Dakle, šta reći o vašoj duši, Ivane Grigorjeviču? Postoji poznato
mišljenje da se čak i u najgorem čoveku može naći nešto dobro. Ćutao sam
ovako dugo zato što sam tražio to dobro u vama… Avaj. Postoje samo dve
osobine koje vama daju nešto ljudsko – to što ste peder, i što ste agent
Mosada. Sve ostalo je neizrecivo strašno. Toliko strašno da čak i meni,
profesionalnom vampiru, postaje mučno. A ja sam, verujte mi, viđao
provalije…
Semnjukov je ćutao. Nad salom je visila napregnuta tišina.
– Znamo mi, Rama, da si video provalije – rekao je iza mojih leđa glas
Enlila Maratoviča. – Svi smo ih videli. Potrudi se da ne talasaš vazduh uprazno.
Za te budalaštine svi znaju, i to nije nikakva kompromitacija.
– Pa ja to i ne navodim kao kompromitaciju – odgovorih.
– Naprotiv. Ako želite najprljaviju, najstrašniju, najsramotniju i bolnu
tajnu ove duše, izvolite… Propustiću detalje privatnog života ovog gospodina,
prećutaću njegovu finansijsku nepoštenost i patološku lažljivost, jer se sam
| EMPIRE V 167
Ivan Grigorjevič ne stidi ničeg od nabrojanog i smatra da ga sve te osobine

čine dinamičnim savremenim čovekom. U tome je on, na žalost, u pravu. Ali
postoji jedna stvar, koje se Ivan Grigorjevič stidi. Postoji nešto, skriveno
istinski duboko… Možda da ne pominjem?
Osećao sam kako se u prostoriji zgušnjava elektricitet.
– Ipak ću, verovatno, morati da kažem – zaključio sam.
– Dakle ovako. Ivan Grigorjevič je u odličnim odnosima sa mnogim
finansijskim asovima i krupnim biznismenima, neki od njih su ovde prisutni.
Sve su to vrlo bogati ljudi. Ivan Grigorjevič im je takođe poznat kao krupni
biznismen, čiji se biznis povremeno nalazi pod punomoćnom upravom
advokata – pošto je naš junak već mnogo godina u državnoj službi…
Osetio sam kao se glava Semnjukova pomerila s jedne strane na drugu,
kao da je nešto odricao. Zaćutao sam, pretpostavljajući da želi da odgovori. Ali
on je ćutao.
– Dakle ovako, gospodo – nastavio sam. – Najsramnija, najmračnija i
najstrašnija tajna Ivana Grigorjeviča je to da je punomoćna uprava, akcije i
advokati – glupost, i nikakvog stvarnog biznisa on nema. Postoji samo
nekoliko potemkinovskih firmi koje se sastoje od pravne adrese, naziva i
logotipa. I da te firme nisu potrebne zbog mahinacija nego zato da se predstavi
kako se on navodno bavi mahinacijama. Uzgred, zanimljivo zapažanje,
gospodo – na primeru Ivana Grigorjeviča može se jasno formulisati gde je
danas granica između bogatog i siromašnog čoveka. Bogat čovek se iz sve
snage trudi da pokaže da ima manje novca nego što ga zaista ima. A siromašan
čovek se iz sve snage trudi da pokaže da ga ima više. U tom smislu je Ivan
Grigorjevič neosporno siromašan čovek, i svog siromaštva stidi se više od
svega – iako bi ga većina naših zemljaka smatrala vrlo bogatim. On je smislio
mnogo načina da skriva pravo stanje stvari – postoji čak i tako netrivijalna
stvar kao potemkinski ofšor. Ali u stvarnosti on živi od mita kao najobičniji
činovnik. I mada su sume tog mita vrlo velike, one svejedno nisu dovoljne.
Zato što način života koji vodi Ivan Grigorjevič nije jeftin. I naravno, on ni
u.kom slučaju nije ravan onim ljudima s kojima lumpuje u Davosu ili
Kurševelu… Eto.
– A ja sam znao – reče muški glas u grupi Haldejaca.
– A ja nisam – odazva se drugi.
– Ni ja nisam – reče treći.
Ivan Grigorjevič preseče liniju na podu. Izgleda da on sam to nije primetio
– ali sudbonosni korak su videli mnogi, i u Sali su se čuli glasovi „zgazio je!
zgazio je!“ i „izgubio je!“ kao da smo bili na snimanju televizijskog kviza. Ivan
Grigorjevič je smireno klimnuo glavom, priznajući poraz, a onda nasrnuo

pesnicama na mene.
Ja to nisam video ali sam osećao. Njegova ruka zamahnuta je ka mom
potiljku. Odmakao sam glavu i njegova pesnica koja se pojavila iza mojih leđa
prozviždala je pored mog uveta. Video sam na njegovom zglobu beli kružić
sata sa razdvojenim krstom „Vacherone Constantine“.
Najčudnije je bilo to što su se događaji u fizičkom svetu odigravali
izuzetno sporo, ali su se moje misli kretale uobičajenim tempom. „Zašto je krst
razdvojen?“ – pomislio sam, i naredio sebi da se ne opuštam. Setio sam se
saveta koji je Hektor dao Parisu pred bitku u filmu „Troja“ – „razmišljaj samo o
njegovom maču i o svom“. Ali umesto mačeva ja sam odjednom zamislio ležaj
kod psihoanalitičara. Kakva je gadost ovaj diskurs…
Sve nakon toga desilo se u realnom vremenu praktično u jednom
trenutku, ali po mom subjektivnom hronometru bilo je operacija koje su
trajale onoliko koliko, recimo, pravljenje sendviča ili promena baterije u
lampi.
Pre no što je Ivan Grigorjevič stigao do mesta na kojem sam stajao, ja sam
odskočio u stranu, savio se, i kada je njegovo telo prošlo pored mene, uhvatio
ga za rame, dozvolivši da me inercija njegovog kretanja povuče za sobom. Mi
smo zajedno poleteli kroz prostor, kao par klizača na ledu. Bio je prevelik da
bih ga udarao golom pesnicom. Trebalo mi je nešto teško, poželjno metalno.
Jedini takav predmet do kojeg sam mogao da doprem bila je njegova maska.
Strgao sam je, zamahnuo njome kroz vazduh i obrušio na njegovu glavu
ravnodušno zlatno lice. Odmah nakon udarca pustio sam mu rame, i mi smo se
razdvojili. Maska je ostala u mojoj ruci. Ničeg komplikovanog u ovome nije
bilo, samo su me od cimanja i naprezanja boleli zglobovi.
Nakon što sam doskočio na zemlju, on je načinio nekoliko koraka i pao
licem na pod (pomislio sam da je hteo da pobegne od bruke, napravivši se da
je ošamućen).
Očigledno se nisam uzalud setio Hektora. Mizanscen je toliko podsećao na
epizodu iz „Troje“, gde Bred Pit ubija Fesalijca da nisam mogao da se uzdržim
od iskušenja da malo budem Ahil. Primakavši se gomili Haldejaca, stavio sam
na lice masku Ivana Grigorjeviča, osmotrio ih i glasno ponovio reči Breda Pita:
– Is there no one else?
Odgovor je, kao i u filmu, bilo ćutanje.
Maska je bila nezgodna – pritiskala je nos. Kada sam je skinuo, video sam
da je zlatni nos na njoj smrskan, kao od udarca čekićem. Možda se Ivan
Grigorjevič nije pretvarao.
| EMPIRE V 169
– Rama – reče Enlil Maratovič tiho – ne treba preterivati. Sve je dobro

umereno…
Okrenuvši se ka bini, lupio je dlanovima i naredio:
– Muzika!
Muzika je otklonila obamrlost koja je zahvatila prisutne u prostoriji.
Ivanu Grigorjeviču je prišlo nekoliko Haldejaca koji su se sagnuli iznad njega,
podigli ga i povukli ka izlazu. Videvši da se batrga nogama, smirio sam se.
Haldejci su došli k sebi – raštrkali su se po Sali, uzimali piće, razgovarali
međusobno. Mene su zaobilazili. Stajao sam u praznom krugu s teškom
maskom u ruci ne znajući šta dalje da radim. Enlil Maratovič me je surovo
pogledao i dao mi znak da priđem. Bio sam siguran da ću dobiti kritiku. Ali
pogrešio sam.
– Vrlo dobro – tiho je rekao skupljajući obrve. – S tim psetima se samo
tako može. Bravo. Sve si ih naplašio do useravanja. Eto šta znače mladi mišići,
ja tako više ne mogu.
– Zašto samo mišići? – uvredio sam se. – Mislim da je glavnu ulogu imao
intelekt.
Enlil Maratovič se napravio da nije čuo ovu primedbu.
– Ali to još nije sve – rekao je. – Sada se potrudi da im se svidiš. Učestvuj
malo u njihovim razgovorima.
Na te reči pripretio mi je prstom. Sa strane je naš razgovor izgledao kao
da strogi tatica grdi nevaljalog sina. Neusklađenost reči i gestova bila je
zabavna.
– Da budem kraljica bala? – upitao sam.
– Ne moraš da se skidaš – odgovorio je Enlil Maratovič. – Neće biti ni
pudlice na lancu. Dovoljno je da se upoznaš sa najvažnijim gostima – da bi te
oni lično poznavali. Idemo, predstaviću te. I smeškaj se svima što šire možeš –
oni moraju biti ubeđeni da si ti hladno licemerno đubre.
VOJNICI IMPERIJE
Enlil Maratovič me je gurnuo prema trojici Haldejaca koji su razgovarali u

blizini i krenuo za mnom. Kad smo prišli razgovor je zamro, i oni su se
zagledali u nas. Enlil Maratovič je smirujuće ispružio ruke s raširenim prstima.
Odjednom sam shvatio smisao starog gesta: pokazati sagovorniku da onaj ko
prilazi nema u rukama ni nož ni kamen.
– Gotovo – reče Enlil Maratovič veselo – danas više ne ujedamo. Ja sam
momka već izgrdio zbog drskosti.
– Ništa, ništa – odgovori Haldejac koji je stajao po strani, pogrbljen oniži
muškarac u hlamidi od sive tkanine posute sitnim cvetovima. – Hvala za
zabavan prizor.
– Ovo je profesor Kaldavaškin – reče mi Enlil Maratovič. – Upravnik
diskursa. Nesumnjivo, najodgovornija dužnost u Haldejskom društvu.
Okrenuo se ka Kadavaškinu.
– A ovo je, kao što već znate, Rama Drugi. Molim vas da ga volite i
poštujete.
– Zavolećemo, zavolećemo ga – zaškilji Kadavaškin prema meni svojim
staračkim plavim očima – nije nam prvi put. Ti si, kako sam čuo, odlikaš
diskursa?
Po akcentovanom „a“ na kraju shvatio sam da se radi o profesionalcu.
– Nisam baš odlikaš – odgovorili – ali sa diskursom mi je definitivno bilo
bolje nego sa glamurom.
– Drago mi je što čujem da se tako nešto još dešava u Petoj Imperiji.
Obično je sve obrnuto.
– U Petoj Imperiji? – začudih se. – A šta je to?
– Zar Jehova nije objasnio? – začudi se i Kaidavaškin. Pomislio sam da je
nemoguće da se toga ne sećam, i slegnuo sam ramenima.
– To je svetski režim anonimne diktature koji se naziva „petim“ kako se
ne bi mešao sa Trećim rajhom nacizma i Četvrtim Rimom globalizma. Ta
diktatura je anonimna, kao što i sam znaš, samo za ljude. Zapravo je to
humana epoha Vampire Rule, svetske imperije vampira, ili kako mi pišemo u
tajnom simboličkom obliku, Empire V. Nije valjda da to niste učili na kursu?
| EMPIRE V 171
– Nešto jesmo – rekao sam nesigurno. – Pa da, da… Još je Balder govorio
da je glamur kultura anonimne diktature.
– Ne kultura – ispravi me Kaidavaškin – nego ideologija. Kultura
anonimne diktature je razvijeni postmodernizam.
To sigurno nismo učili.
– A šta je to?
– Razvijeni postmodernizam je etapa u evoluciji postmodernizma kad on
prestaje da se oslanja na prethodne kulturne formacije i razvija se isključivo
na svojoj sopstvenoj osnovi.
Čak ni maglovito nisam shvatao na šta Kaidavaškin misli.
– Šta to znači?
Kaidavaškin je nekoliko puta trepnuo svojim očima-različcima u
prorezima maske.
– Upravo ono što si ti danas pokazao za vreme svog govora – odgovori on.
– Vaša generacija više ne poznaje klasične kulturne kodove. Ilijada, Odiseja –
sve je to zaboravljeno. Nastupila je epoha citata iz masovne kulture, to jest
predmet citiranja postaje prethodna pozajmica i citat, koji su istrgnuti iz
izvora i izlizani do apsolutne anonimnosti. To je najadekvatnija kulturna
projekcija režima anonimne diktature – i istovremeno najefikasniji doprinos
haldejske kulture stvaranju Crnog Šuma.
– Crnog šuma? – upitao sam. – A šta je to?
– Ni to niste učili? – zaprepastio se Kaldavaškin. – Šta ste vi onda uopšte
učili? Crni Šum je zbir svih oblika diskursa. Drugim rečima, to je beli šum, čiji
su svi sastavni delovi smišljeni i plaćeni. Proizvoljni i slučajni zbir signala, pri
čemu ni u jednom od njih nema ničeg slučajnog i proizvoljnog. Tako se zove
informaciona sredina koja okružuje savremenog čoveka.
– A zašto je ona potrebna? Da bi se obmanjivali ljudi?!
– Ne – odgovori Kaldavaškin. – Cilj Crnog Šuma je stvaranje takvog
informativnog fona koji onemogućava slučajno shvatanje istine, pošto…
Enlil Maratovič me je već gurkao u pravcu sledeće grupe Haldejaca, i ja
nisam čuo rečenicu do kraja – samo sam se poput krivca osmehnuo
Kaldavaškinu i raširio ruke. Ispred nas se pojavio Haldejac u plavom hitonu,
mali i ženstven, s manikiranim dugačkim noktima. Oko njega je stajala grupa
uvaženih saputnika sa zlatnim maskama koja je ličila na svitu.
– Gospodin Ščepkin-Kupernik – predstavio ga je Enlil Maratovič. –
Upravnik glamura. Bezuslovno, najvažnija dužnost među našim prijateljima
Haldejcima.
Već sam shvatio da koliko bude Haldejaca, toliko će biti i najvažnijih
dužnosti.
Ščepkin-Kupernik je dostojanstveno sagnuo masku.

– Kažite mi, Rama – reče on milozvučnim glasom – hoću li možda bar vas
uspeti da izlečim od crne bolesti? Pa vi ste još tako mladi. Možda ima šanse?
Oko nas su se zasmejali. Nasmejao se čak i Enlil Maratovič.
Uhvatila me je panika. Upravo sam se iz čista mira obrukao s diskursom
koji sam, po sveopštem mišljenju, dobro poznavao. A s glamurom sam uvek
imao problema. Sad ću se, pomislih, definitivno obrukati – nisam se sećao ni
šta je to „crna bolest“. Trebalo je delovati odlučno.
– Nekome crna bolest – rekoh strogo – a nekom i crna smrt…
Smeh je utihnuo.
– Da – odgovori Ščepkin-Kupernik – to je jasno, niko ne spori. Ali zašto se
vi, vampiri, čak i najmlađi i najsvežiji, odmah oblačite u tu, poput uglja crnu
odeću? Zašto je toliko teško naterati vas da dodate tom piru crnila bar majušni
element druge boje i teksture? Znate li koliko me je napora koštala crvena
leptir-mašna našeg prijatelja Mitre?
Najzad sam shvatio o čemu govori.
– Vi imate tako dobar, duboki kurs glamura – reče Ščepkin-Kupernik
tužno. – Pa ipak, koliko se ja sećam, sa svim vampirima se dešava jedno isto. U
prvo vreme se odevaju besprekorno, kao što uči teorija. A onda počinje. Mesec
dana, maksimum godina – i sve polako klizi u tu beznadežnu crnu provaliju…
Kada je izgovorio te reči, unaokolo se momentalno spustila napetost.
– jao – prošaputao je uplašeno – oprostite ako sam rekao nešto
pogrešno…
Shvatio sam da je ovo šansa da pokažem svoju dobru stranu.
– Ništa, ništa – rekoh ljubazno – vi ste vrlo oštrouman sagovornik i
solidno ste obavešteni. Ali ako govorimo ozbiljno… Mi, vampiri, zaista
posedujemo određenu sklonost ka noaru. Prvo, kao što verovatno znate, to je
naša nacionalna boja. Drugo… Zar ne shvatate zašto nam se to dešava?
– Kunem se crvenom tečnošću, ne – odgovori Ščepnik-Kupernik.
Izgleda da je osetio veliko olakšanje kada je tako uspešno prošao pored
opasne krivine.
– Razmislite još jednom. Šta rade vampiri?
– Upravljaju tokom istorije? – servilno upita Ščepkin-Kupernik.
– Ne samo to. Pored toga vampiri vide vaše mračne duše. Na početku, dok
vampir još uči, on čuva rezerve božanstvene čistote nasleđene od Velikog
Miša, zbog kojeg i dalje veruje u ljude uprkos svemu što o njima saznaje iz
dana u dan. Za to vreme vampir se često oblači lakomisleno. Ali u jednom
trenutku njemu postaje jasno da nema svetla u tami i da ga neće ni biti. I tada
| EMPIRE V 173
vampir oblači večnu crninu za ljudima, i postaje crn kao i ona srca koja
svakodnevno plove pred njegovim unutrašnjim pogledom…
– Bravo – graknuo je pored mene Marduk Semnjonovič. – Enlile, ja bih
ovo uveo u diskurs.
Ščepkin-Kupernik je načinio nešto nalik na kniks, koji je trebalo da izrazi
njegova raznolika osećanja i sklonio se s našeg puta zajedno sa svojom svitom.
Sledeća grupa do koje me je doveo Enlil Maratovič sastojala se od samo
dvojice Haldejaca, koji su ličili jedan na drugog. Obojica su bili u godinama, ne
naročito uredni, debeli i bradati, samo je jednom ispod maske virila riđa
brada, a drugom sivo-seda. Sedobradi je, kako mi se činilo, bio u nekakvom
polu dremežu.
– E, ovo je vrlo interesantno zanimanje – rekao mi je Enlil Maratovič
pokazujući riđobradog. – Sigurno najvažnije u današnje vreme. Kao u
italijanskoj drami. Gospodin Samricev – naš glavni provokator.
– Glavni provokator? – upitao sam začuđeno. – A šta vi tačno radite?
– Moram reći da je to apsolutno posprdan naziv – zabubnja Samarcev
basom. – Ali vi, vampiri, volite da se sprdate sa bespomoćnim ljudima. Kao što
si ti upravo sve podsetio u prilično drskom obliku…
Stresao sam se od tih reči. Samarcev je sačekao nekoliko sekundi, upro mi
prst u stomak i rekao:
– Ja to pokazujem šta konkretno radim. Provociram. Uspeva li?
I svi oko nas su se veselo nasmejali. I ja sam se nasmejao. Samarcev je bio
očaravajući, kakav i treba da bude provokator.
– Ja sam zapravo menadžer budućnosti – rekao je. – Takoreći, dizajner
sutrašnjice. A dužnost se tako zove zato što je provokacija u današnje vreme
prestala da bude metoda evidencije i postala glavni princip organizacije.
– Ne razumem. Kako provokacija može biti metoda evidencije?
– Jednostavno. To je kad pored samovara sede petorica esera i pevaju.
„nad nama duvaju neprijateljski vetrovi“. A među njima je jedan ubačeni
provokator koji piše o ostalima detaljne dosijee.
– Aha. Shvatio sam. A kako provokacija može biti metod organizacije?
– Kada provokator počinje da peva „nad nama duvaju neprijateljski
vetrovi“ prvi – odgovori Samarcev. – Da bi se registracija svih koji podržavaju
pesmu vodila od samog početka. Idealno, čak i tekst revolucionarne pesme
stvaraju naši kreativci da ništa ne bi bilo prepušteno slučaju.
– Jasno – rekao sam.
Samarcev je ponovo pokušao da mi upre prst u stomak, ali sam ja ovoga
puta podmetnuo dlan.
– To se, naravno, ne odnosi samo na revolucionarne pesme – nastavio je –

nego na sve nove tendencije uopšte. Danas niko neće da čeka da se izdanci
sami probiju kroz asfalt, zato što se asfaltom voze ozbiljni ljudi. Izdanci na
specijalnoj trasi nikome ne trebaju. Slobodoljubive begunce koji lome sve na
svom putu u današnje vreme obično smeštaju u ustanove specijalne namene.
Menadžer tog procesa prirodno postaje provokator, a provokacija –
menadžment…
– A čime se drug bavi? – upitah.
– Omladinska supkultura – reče sedi, zevajući.
– Tako dakle – odgovorih. – I, je l' nije frka da stanemo na crtu?
– S vama to neće uspeti – odgovori sedi – govorim vam sa svom svojom
mladom otvorenošću.
– Vi čini mi se i niste baš mladi – primetih.
– Tako je – složio se on. – Ali ja i ne kažem da sam mlad. Naprotiv, prilično
sam star. I o tome čak govorim sa svojom mladom otvorenošću.
– Slušajte, a možda biste mogli da mi kažete kome od naših maldih
političara može da se veruje? Ja nisam samo vampir. Ja sam još i državljanin
svoje zemlje.
Sedi Haldejac pogleda Samarceva.
– E – reče Samarcev – pa ti, koliko vidim, nisi ništa gori provokator od
mene… Znaš li šta je to „kvaka 22“?
Toga sam se sećao sa časova diskursa.
– Otprilike. To je situacija koja, ako se tako može reći, isključuje samu
sebe, je li? Mrtvi logički čvor, iz kojeg nema izlaza. Iz romana Džozefa Helera.
– Tako je – reče Samarcev. – Dakle, „kvaka-22“ se sastoji u sledećem: ma
koje reči da se izgovaraju na političkoj sceni, sama činjenica pojavljivanja
čoveka na toj sceni dokazuje nam da je pred nama kurva i provokator. Jer da
taj čovek nije kurva i provokator, njega niko ne bi pustio na političku scenu –
tamo su tri kruga okruženja s mitraljezima. Elementarno, Votsone: ako
devojka puši kurac u javnoj kući, naoružan deduktivnom metodom razum
donosi zaključak da je pred nama prostitutka.
Osetio sam povređenost zbog svoje generacije.
– Zašto baš prostitutka – rekao sam. – Možda je to krojačka. Koja je juče
stigla sa sela. I zaljubila se u vodoinstalatera koji popravlja tuš u javnoj kući. A
vodoinstalater ju je poveo sa sobom na posao, jer ona nema gde da ga sačeka. I
tamo su našli slobodan trenutak.
Samarcev podiže prst.
– Eto na ovoj neizrečenoj pretpostavci se i drži čitav krhki mehanizam
naše mlade narodne vlasti…
| EMPIRE V 175
– Znači mi ipak imamo narodnu vlast?

– U perspektivi nesumnjivo.
– A zašto u perspektivi? Samarcev je slegnuo ramenima.
– Pa mi smo inteligentni ljudi. A znači, ako se svi zajedno uhvatimo za
ruke, mi ćemo do smrti olizati dupe svakoj diktaturi. Naravno, ako pre toga ne
umremo od gladi.
Stručnjak za kulturu mladih je tiho dodao:
– Olizaćemo svaku osim anonimne. Samarcev ga je munuo laktom pod
rebra.
– Dosadio si sa svojom mladom otvorenošću.
Udarac laktom je očigledno definitivno probudio omladinskog stručnjaka.
– A što se tiče mladih političara – rekao je – ima pametnih momaka. Neka
niko u to ne sumnja. I ne samo pametni. Ogromni talenti. Prosto novi Gogolji.
– Ma, kod tebe se svaki dan rađaju novi Gogolji – progunđa Samarcev.
– Ne, stvarno. Jedan je nedavno petsto mrtvih duša provukao kroz
upravu, jesam li ti pričao? Tri puta uzastopce. Prvi put kao fašiste, posle kao
pedere, a onda kao pravoslavne ekologe. Uglavnom, naći ćemo kome da
ostavimo državu.
Enlil Maratovič me je odvukao dalje.
– Imenujem te Kolovratom! – povika Samarev za mnom – Zig hajl!
– Predstavili su me upravniku prizora obučenom kao vampir – onižem
kržljavom čoveku u crnoj hlamidi. Maska mu je bila tako velika da je delovala
kao šlem kosmonauta. Oči u njenim prorezima bile su velike i tužne. Iz nekog
razloga mi se učinilo da on liči na Goluma koji se zamonašio.
– Gospodin Modestovič – relao je Enlil Maratovič. – Mnogo je učinio za
našu kulturu – izveo ju je, takoreći, u svetske tokove. Sada se i kod nas
redovno prikazuju grandiozni blokbasteri o borbi dobra i zla, s neizostavnom
pobedom dobrih sila na kraju druge epizode.
Modestovič je o sebi imao mnogo skromnije mišljenje.
– Neuspešno se šalimo o svetlosti i tami – rekao je, srdačno se naklonivši
– i od toga živimo…
– Drago mi je što smo se upoznali – rekao sam. – Znate, odavno sam želeo
da upitam profesionalca – zašto u svim našim filmovima obavezno pobeđuje
dobro? Pa u stvarnom životu se to dešava krajnje retko. U čemu je stvar?
Modestovič se nakašljao.
– Odlično pitanje – rekao je. – Običnom čoveku bilo bi teško objasniti bez
lukavstva, ali s vama se može govoriti otvoreno. Ako dopustite, navešću vam
primer iz poljoprivrede. U sovjetsko vreme vršeni su eksperimenti –
proučavao se uticaj različitih vrsta muzike na rast paradajza i krastavaca, kao i
na prinose mleka. I primećeno je sledeće: durski tonovi doprinose tome da

paradajz postaje sočniji a prinosi mleka se povećavaju. A molski tonalitet
muzike, suprotno, činio je povrće suvim i sitnim, i smanjivao je količine mleka.
Čovek naravno nije ni povrće ni krava. Ali ista zakonitost se vidi i ovde. Ljudi
su u osnovi tako stvoreni, da je pobeda zla za njih nepodnošljiva…
– A zašto su ljudi tako stvoreni?
– To već – reče Modestovič – ja treba da pitam vas i Enlila Maratoviča.
Takvima smo napravljeni. Činejnica ostaje sledeća: ako se čovek postavi licem
prema pobedi zla – to je kao da se krava natera da sluša „Mesečevu sonatu“.
Posledice će biti potpuno obeshrabrujuće – i po količini i po gustini i po
masnoći i po svim ostalim parametrima. S ljudima je ista situacija. Kada oko
njih pobeđuje zlo, oni nemaju razloga za život i odumiru čitavi narodi. Nauka
je dokazala da u cilju optimizacije prinosa kravama treba puštati ranog
Mocarta. Isto tako i čoveka sve do smrti treba držati u stanju svetle nade i
dobrog humora. Postoji skup pozitivno-konstruktivnih vrednosti koje treba da
potvrđuje masovna umetnost. I naš je zadatak da pratimo da ne bude
odstupanja od tog principa.
– Kakav je to skup?
Modestovič zakoluta očima – prisećajući se, očito, nekakvog spisa
urezanog u sećanje.
– Ima mnogo pozicija – rekao je – ali postoji glavni smisaoni stožer.
Haldejac je dužan, da se tako izrazim, da podvrgava život neustrašivom
nepristrasnom istraživanju i posle mučnih kolebanja i sumnji da donese
zaključak kako je temelj postojećeg društvenog uređenja – dobro, koje uprkos
svemu, pobeđuje. A svako zlo, ma kako mračno delovalo, ima privremeni
karakter i uvek je usmereno protiv postojećeg stanja stvari. Na taj način se u
svesti recipijenta postavlja znak jednakosti između pojmova „dobro“ i
„postojeći poredak“. Iz čega sledi zaključak da služenje dobru o kojem u dubini
duše sanja svaki čovek – i jeste svakodnevna proizvodnja bablosa.
– Zar tako primitivno deluje ispiranje mozga? – upitao sam.
– E-e, mladiću, nije ono baš tako primitivno. Čovek je, kao što sam već
rekao, komplikovaniji od paradajza. Ali to na paradoksalni način uprošćava
zadatak. Paradajzu, da bi davao više soka, zaista treba puštati dursku muziku.
A čoveku je dovoljno objasniti da muzika koju čuje i jeste durska. Koja je,
istina, izobličena nesavršenstvom izvođača, ali ne sasvim i samo privremeno.
A kakva će u stvari muzika svirati, savršeno je nevažno…
Zatim su me predstavili upravniku sporta, mišićavom čoveku u istoj
onakvoj ovčijoj suknji kakvu je nosio i moj suparnik u dvoboju. Verovatno je
| EMPIRE V 177
zbog te neprijatne podudarnosti, koju obojica nismo mogli da ignorišemo, naš

razgovor bio kratak i napet.
– Šta misliš o fudbalu? – upitao je upravnik sporta, gledajući me
procenjivački.
Učinilo mi se da je nekakvim rentgenom izmerio obim mojih mišića ispod
odeće. Snažno sam osetio da je dejstvo bombone smrti prošlo.
– Znate – rekoh oprezno – ako ćemo sasvim iskreno, glavni cilj te igre – da
se lopta zabije u gol – deluje mi lažno i veštački.
– E pa onda igraj šah.
O šahu sam mogao da kažem to isto – ali odlučio sam da se ne upuštam u
razgovor.
Upoznavanja su dugo trajala. Ja sam, kako sam mogao, bio ljubazan s
maskama; one su bile ljubazne sa mnom, ali po opreznom sjaju sitnih očiju u
zlatnim dupljama shvatao sam da se sve u ovoj prostoriji drži samo na strahu i
obostranoj mržnji – koja, uostalom, isto tako čvrsto spaja prisutne kao što bi
to mogla hrišćanska ljubav ili suvlasništvo nad volatilnim akcijama. Ponekad
mi se činilo da pored nas prolaze poznati ljudi – prepoznavao sam čas frizuru
čas pogrbljena ramena, čas glas. Ali nikada nisam bio potpuno siguran.
Jednom sam, istina, bio spreman da dam glavu da na metar od mene stoji
akademik Cereteli: dokaz je bila neobična originalnost s kojom je ovaj zakačio
Zvezdu Heroja na svoju hlamidu: pomalo krivo, visoko i nekako smešno, tako
da se izdaleka mogao videti duhovni asketa neprilagođen za život (video sam
na televiziji da ju je u tom stilu on kačio na rever svog sakoa). Ali Enlil
Maratovič me je proveo pored njega, i ja nisam ni saznao da li je moja slutnja
tačna ili ne.
Najzad su me predstavili svima kojima je trebalo i Enlil Maratovič me je
ostavio samog. Očekivao sam da će se na mene obrušiti sveopšta pažnja, ali
prema meni gotovo niko nije gledao. Uzeo sam sa banketnog stola čašu
tečnosti crvene boje s plastičnom slamkom.
– Šta je ovo? – upitao sam čoveka s maskom koji se našao u blizini.
– Komarčić – prezrivo je progunđao.
– Ko je komarčić? – uvredio sam se.
– Koktel „komarčić“, votka sa sokom od kljukve. U nekim čašama je samo
sok, a koktel ima zašiljenu cevčicu – kao igla šprica.
Rekavši to, on uze dva koktela i odnese ih na drugi kraj prostorije.
Popio sam koktel. Zatim drugi. Zatim sam prošetao napred-nazad po
prostoriji. Na mene niko nije obraćao pažnju. Sic transit gloria mundi,13 mislio
13 Tako prolazi svetska slava. (lat.)

sam, osluškujući žamor mondenskih razgovora unaokolo. Razgovarali su o

raznim stvarima – o politici, o filmu, o književnosti.
– To je dobar pisac, da – govorio je jedan Haldejac drugome. – Ali ne
ekstra. Ekstra pisaca, s moje tačke gledišta, u Rusiji sada nema. Dobrih je, s
druge strane, svakoga dana sve više. Ali njih je kod nas uvek bilo nemali broj.
Shvatate li o čemu govorim?
– Razume se – odgovarao je drugi, dok mu je drhtao očni kapak u prorezu
maske. – Ali vi ste sami upravo govorili o dobrima s druge strane. Zar dobar s
druge strane – ako je on zaista s druge strane – nije već zbog toga ekstra?
U gomili je bilo i zapadnih Haldejaca koji su očigledno došli da razmene
iskustvo. Čuo sam odlomke engleskog govora:
– Do Russian support gay marriage?
– Well. This is not an easy question – diplomatski je odgovarao glas sa
jakim ruskim akcentom. – We are strongly prosodomy, but very anti-ritual…14
Bilo je još i nekoliko naftaša, čini mi se – to sam zaključio na osnovu
izraza „crna tečnost“ koji je često dopirao do mene. Vratio sam se do stola i
popio treći koktel. Uskoro mi je bilo lakše.
Na bini je punom parom išla priredba. Vampiri su prikazivali Haldejcima
nešto nalik na amaterski umetnički program, koji je, očigledno, u međusobne
odnose trebalo da unese dozu srdačne toplote. Ali nije ispadalo baš kako
treba. Pored toga, po replikama oko sebe, shvatio sam da je ovaj program
viđen mnogo puta.
Prvo je Loki plesao tango sa svojom gumenom ženom, koju je voditelj,
visoki Haldejac u crvenoj odori, iz nekog razloga nazivao kultnom. Odmah
posle tačke, grupa Haldejaca se popela na binu i uručila Lokiju poklon za
njegovu ćutljivu pratilju – kutiju uvijenu u nekoliko slojeva zlatne hartije i
zavezanu jarkocrvenom mašnom. Dugo su je otvarali.
Unutra je bio ogromni veštački penis – „ud cara Solomona“, kako su ga
nazivali učesnici predstave. Na boku tog debla od ružičaste gume vdeo se
natpis: „I ovo će proći!“ Pomislio sam da je to odgovor na besmrtni stih sa
bedra priručnog nastavnog sredstva. Po komentarima okoline je bilo jasno da
se i ta šala ponavlja iz godine u godinu (prošle godine, rekao je neko, ud je bio
crne boje – opasna eskapada u naše teško vreme).
Zatim su na binu izašli Enlil Maratovič i Mitra. Oni su odigrali scenu iz
kineskog života, u kojoj su akteri bili imperator Cinjlun i bludni komarac.
Komarac je bio Enlil Maratovič a imperator Mitra. Suština komada svodila se
na sledeće: imperator je primetio da ga je ujeo komarac, počeo da negoduje i
14– Da li Rusija podržava gej brakove?
– To nije lako pitanje. Mi smo za sodomiju, ali protiv rituala…
| EMPIRE V 179
da nabraja komarcu sva svoja zemaljska i nebeska zvanja – i pri svakoj novoj
tituli iznenađeni komarac je saginjao glavu sve niže i niže, istovremeno sve
dublje zarivajući svoju žaoku (antenu starog radija, koja se razvlačila i koju je
Enlil Maratovič stiskao rukama na čelo) u imperatorsku nogu. Kada je
impearator najzad nabrojao sve svoje titule i spremao se da šljepne komarca,
ovaj je već završio svoj posao i srećno odleteo. Ovom gegu su iskreno pljeskali
– iz čega sam zaključio da u sali ima mnogo predstavnika biznisa.
Zatim su bili kombinovani gegovi, u kojima su učstvovali vampiri i
Haldejci. To je bio niz kratkih scena i dijaloga:
– Sada ćemo imati, kako kažu Francuzi, mindža-a-trua – govorio je
Haldejac.
– Nije mindža, nego menaž – ispravi ga vampir. – Menage a trois.
– Menaž – Haldejac se izbečio. – A kako se to radi? I u sali su se poslušno
smejali.
Neki dijalozi su aludirali na filmove koje sam gledao (sada sam znao šta je
to „razvijeni postmodernizam“):
– Želite gejšu? – pitao je vampir.
– Je li to ona što može da vidi da će čovek pasti s bicikla?
– Upravo tako.
– Ne, hvala – odgovarao je Haldejac. – Mi bi da se jebemo, a ne da padamo
s bicikla.
Zatim su sa bine čitani građanski stihovi u duhu ranog Jevtušenka:
„Ne ciljaj na carinu, tužioče – ponovo ćeš pogoditi celu Rusiju…“
I tako dalje.
Umorivši se od stajanja, seo sam na stolicu pored zida. Bio sam potpuno
izmožđen. Moje oči su se sklapale. Poslednje što sam do detalja video bio je
ples iskusnih animatora – četvorice Haldejaca kojima me nisu predstavili. Oni
su odigrali nekakav čudni krakovjak15 (ne znam zašto, ali upravo mi je ta reč
pala na pamet). Teško je opisati ples – on je ličio na ubrzano kretanje klasične
četvorke labudova, samo su ti labudovi izgleda znali da se na Čajkovskom neće
završiti i da će ih na kraju sve ubaciti u krvavicu. Pikantnost te tačke je bila u
tome što su animatori bili obučeni kao Teletabisi – iznad maski su štrcale
zlatne antene odgovarajućeg oblika.
Onda su na bini počele vokalne tačke, i sada sam mogao dugo da držim
oči zatvorene, ostajući i dalje u toku sa onime što se dešava. Mikrofonu je
prišao Jehova s gitarom, nekoliko puta prešao prstima preko struna i zapevao
neočekivano lepim glasom:
15 Poljski narodni ples. (prim. prev.)

– Ja znam za mesta gde je cvet na koncetratu

Poslednji izgnanik koji ne čeka platu
Gde ruže plaču za podom od ogledala
Gde plešu kolone na zadnjem dvorištu…
S koncentratom je sve bilo jasno – i ja sam znao nekoliko mesta gde on

cveta, da se tako izrazim. Zamislio sam ružu i njen odraz u beskrajnom
hodniku od dva ogledala, a onda su zeleni stubovi Independence Hall sa
poleđine novčanice od sto dolara iskočili u dvorište i počeli da igraju tango,
imitirajući pokrete Lokija i njegove pokorne pratilje. Naravno, već sam spavao.
Na kraju sam, istina, uspeo da shvatim od kojeg je konkretno kupusa
nastala reč „kupusara“. U snu je ta misao imala dublji značaj nego na javi: ovaj
svet, mislio sam, nalazi decu u kupusu da bi onda našao kupus u deci.
LE YELTSINE IVRE
Čitavu sledeću nedelju visio sam u hamletu pokojnog Brame.

Imao sam neodoljivu želju da se zavučem tamo kada su me kola dovezla
kući ujutru posle priredbe. Tako sam i postupio – i odmah upao u poznatu
kristalnu obamrlost.
To nije bio ni san ni java. Teška tamna kugla, kako sam zamišljao svest
jezika, zauzimala je za to vreme nekakvu veoma ispravnu i stabilnu poziciju,
gušeći u zametku sve intencije koje su nastajale u meni pri običnom položaju
tela. Maglovito sam shvatao zašto se to dešava; čovekova aktivnost uvek je
usmerena na likvidaciju unutrašnjeg clisbalan sa, konflikta između realnog
stanja stvari i idealne predstave (upravo tako se raketa navodi na cilj, svodeći
na nulu razlike koje se pojavljuju između delova njenog polukablovskog
mozga). Kada sam visio naglavačke, tamna kugla spuštala se upravo na ono
mesto gde su nekada nastajali disbalansi i konflikti. Nastupala je harmonija
koju ništa nije narušavalo. I nije bilo ni smisla ni povoda da izlazim iz te
harmonije jezika sa samim sobom.
Ipak, sve je bilo komplikovanije nego što sam mislio. Sedmog dana začuo
sam melodičnu zvonjavu. U hamletu se uključila svetlost i ženski glas snimljen
na magnetofonskoj traci izražajno je izgovorio negde u blizini:
„Ni za čim ne žalim toliko u svoje poslednje dane kao za dugim godinama
koje sam besmisleno i uzaludno proveo viseći naglavačke u mraku bezmišlja. Čas
i minut podjednako nestaju u tom sivkastom ništa; glupacima se čini kao da oni
dostižu harmoniju ali oni samo približavaju smrt… Grof Drakula, sećanja i
razmišljanja.“
Sišao sam na pod. Bilo je jasno da se uključio nekakav uređaj koji prati
vreme provedeno u hamletu – očigledno sam potrošio limit. Sačekavši sat ili
dva, ponovo sam se popeo na prečku. Posle pet minuta u hamletu je sinulo
svetlo i iznad moga uha zatreštalo je zvono, više ne melodično, već prilično
neprijatno. Ponovo se uključio magnetofon. Ovoga puta on je izgovorio epskim
muškim basom:
„Obamrle sinove velikog miša jednog za drugim uništilo je jadno

majmunsko pleme, koje čak i ne razume šta radi. Jedni su umrli od strela; druge
je proždro plamen. Vampiri su nazivali svoje ćutljivo bivstvovanje višim stanjem
razuma. A život – tačnije, smrt – je pokazala da je to bila najgluplja od
samoobmana… Uiclipocli Dunajevski, sveopšta istorija vampira“.
Odlučio sam da postupim lukavo – skočio sam na pod i odmah se varatio

na srebrnu prečku. U sledećoj sekundi iznad mog uha zapišta besni klovnovski
glas:
„Šta će istorija reći o meni? Evo šta: još jedan šupakje visio u ostavi! Bua-
ha-ha-ha-ha!“
Odlučio sam da se više ne raspravljam sa sudbinom, vratio se u dnevnu

sobu i prilegao na sofu. Zapravo sam hteo samo jedno – da ponovo visim u
ostavi, pritisnuvši pouzdanim crnim jezgrom misli koje su počele da se
koprcaju u glavi. I baš me briga za sud istorije… Ali znao sam da je limit
potrošen. Zatvorivši oči, naterao sam sebe da zaspim.
Probudio me je telefon. Bila je to Hera.
– Hajde da se vidimo – rekla je bez uvoda.
– Hajde – odgovorio sam, ne uspevši ni da razmislim.
– Dođi u Le Yeltsine Ivre.
– A šta je to?
– To je opozicioni restoran. Ako ne znaš gde je to, moj vozač će svratiti po
tebe.
– Imaš kola s vozačem? – začudio sam se.
– Ako treba i ti ćeš imati – odgovori ona. – Traži od Enlila. Kraj, čekam te.
Cmok.
I spustila je slušalicu.
Vozač je pozvonio pred vratima pola sata posle našeg razgovora. Za to
vreme stigao sam da se istuširam, da obučem svoju novu kao ugalj crnu
uniformu (izgledala je vrlo asketski, ali nju je birao čitav vod prodavača u
„Arhipelagu“) i da zbog hrabrosti popijem dve čaše viskija.
Vozač je bio stariji muškarac u maskirnoj uniformi. Delovao je uvređeno.
– Kakav je to „opozicioni restoran“? – upitao sam.
– Van grada – odgovorio je. – Stižemo za četrdesetak minuta ako ne bude
zastoja.
| EMPIRE V 183
Dole nas je čekao crni BMW džip poslednje serije – takvim se nikada
nisam vozio. Ali, saznanje da i ja mogu da imam ovakav kontejner za stajanje u
saobraćajnoj gužvi uopšte me nije uzbuđivalo – da li sam ja već doživljavao
finansijske mogućnosti svog klana kao nešto što se podrazumeva ili sam samo
bio nervozan pred sastanak?
Nisam čuo ništa o restoranu „Le Yeltsine Ivre“. Naziv je aludirao na
poznatu pesmu Artura Remboa „Pijani brod“. Očigledno se mislilo na brod
naše državnosti, personifikovan u ocu-osnivaču nove Rusije. Čudno je što Heru
privlači politika, pomislio sam, ali možda takvi ringtonovi sami zvone u tušu
kada se pojavi službeni bumer-2 s vozačem…
Počeo sam da razmišljam kako da se ponašam kada se budemo videli.
Mogao sam da se pravim da njenom ugrizu nisam pridavao nikakvog
značaja. Napraviti se da se ništa nije desilo. To nije bilo dobro: bio sam siguran
da ću početi da crvenim, ona će se kikotati i sastanak će biti pokvaren.
Mogao sam da glumim uvređenost – zapravo, ne da glumim, nego prosto
da je ne skrivam. To je bilo još gore. Setio sam se uzrečice brigadira fizikalaca
iz samousluge gde sam radio: „Na uvređenima se voze da seru“. Nisam želeo
da budem konkurencija Herinom vozaču na tržištu transportnih usluga…
Odlučio sam da ne opterećujem pre vremena glavu takvim mislima i da se
ponašam shodno okolnostima.
„Jeljcin Ivr“ bilo je moderno mesto – parking je bio prepun skupih
automobila. Nikada nisam video tako originalan ulaz u zgradu kao ovde: u zid
od cigala bio je uzidan pravi tenk, i posetioci su morali da se penju na njega da
bi došli do ulaznih vrata. Ali to nije bilo komplikovano – tamo su vodila dvoja
metalna stepeništa koja su se nalazila s obe strane tenka. Po mnogobrojnim
tragovima donova videlo se da su se ljubitelji ekstremnih sportova peli na
tenk i spreda. Na cevi je visio natpis:
„Molimo da se ne hoda po cevi, uprava“
Hodnik iza ulaza bio je uređen kao trup aviona; posetiocima se

osmehivala devojka u uniformi stjuardese i pitala za brojeve bording karata –
u restoran su puštali samo sa rezervacijom. Po zamisli tvorca, očito je trebalo
da posetioci sa vrha tenka upadnu pravo u utrobu predsedničkog aviona.
Čekao me je konobar obučen kao stjuard u avionu i poveo me za sobom.
Sala restorana izgledala je tradicionalno, čudila je samo velika bina s tablom
„karaoke od 22.00“ i okrugli bazen – nevelik i dubok, s lučnim mostićem preko
(pored njega na zidu su bila vrata s nejasnim natpisom „mokra“). Prolaz do

odvojenih separea nalazio se na kraju prostorije.
Kada smo se primakli separeu gde je čekala Hera, osetio sam snažan
napad nesigurnosti.
– Izvinite – upitao sam stjuarda – a gde je ovde toalet? Stjuard mi je
pokazao vrata.
Proveo sam nekoliko minuta u blistavoj prostoriji s niklovanim pisoarima
na šasiji aviona i shvatio da mi dalje proučavanje svog lica u ogledalu ništa
neće pomoći. Vratio sam se u hodnik i rekao stjuardu:
– Hvala. Dalje ću sam.
Sačekavši da on nestane iz vida, spustio sam kvaku na vratima.
Hera je sedela u uglu prostorije na gomili šarenih jastuka u obliku
tapaciranih komada šina. Na sebi je imala kratku crnu haljinu s rol kragnom.
Ona je delovala vrlo jednostavno i čedno, ali ja nikada nisam video nešto toliko
seksi.
Pored zida je stajao sto sa dva netaknuta pribora za jelo. Na podu ispred
Here bio je poslužavnik sa priborom za čaj i dopola pojedenim čizkejkom.
Podigla je pogled ka meni. I tog trenutka moja zbunjenost je prošla –
shvatio sam šta da radim.
– Zdravo – rekla je – danas si nekako mračno odluč…
Nije stigla da završi – u dva skoka bio sam pored nje, čučnuo i…
Tu se, moram reći, desilo nešto neočekivano, što me umalo nije izbacilo iz
mog borbenog raspoloženja. Kada su se naša lica našla sasvim blizu, ona je
odjednom zatvorila oči i malo otvorila usta, kao da nije očekivala ugriz, od
kojeg više nije mogla da me zadrži nikakva sila na svetu, nego nešto drugo. A
kada su se moje vilice cimnule, a ona shvatila šta se u stvari desilo, na licu joj
se pojavila namrštena razočarana grimasa.
– Fuj, budalo. Kako ste mi svi dojadili…
– Izvini – odgovorio sam povlačeći se u ugao prostorije i sedajući na hrpu
jastukašina – ali posle onog što si ti… Morao sam…
– Ma sve mi je jasno – rekla je sumorno. – Ne moraš da objašnjavaš.
Nisam više mogao da se obuzdam – zatvorivši oči isključio sam se iz
fizičkog sveta i počeo čitavim svojim bićem da razgledam i osmatram,
pokušavajući da saznam ono o čemu sam nagađao toliko noći – a sada sam
najzad mogao da vidim potpuno jasno., ali, mene nisu zanimale etape njenog
života, tajne ili problemi. Imao sam toliko takta da čak i ne gledam na tu
stranu. Zanimalo me je nešto potpuno drugo – njen odnos prema meni. I to se
odmah razjasnilo.
| EMPIRE V 185
Nisam pogrešio. Maločas sam mogao da je poljubim. Ona nije imala ništa
protiv. Ona je to čak očekivala. Štaviše, ne bi se bunila čak i ako se stvar ne bi
zaustavila na poljupcu, već otišla dalje… Koliko tačno daleko, ni sama nije
znala. Možda, pomislih, još nije kasno? Otvorivši oči, načinio sam bojažljiv
pokret prema njoj, ali ona je shvatila šta mi je na umu.
– Ne, dragi – rekla je. – Samo jedno – ili ujed ili sve ostalo. Danas mi,
molim te, ne prilazi na manje od metra.
Nisam nameravao da se predam tek tako – ali sam odlučio malo da
sačekam.
– Hoćeš li da jedeš? – upitala je.
Odmahnuo sam odrečno ali ona mi je svejedno dobacila jelovnik.
– Pogledaj. Ima interesantnih jela.
Shvatio sam da se trudi da mi odvuče pažnju, da mi ne dozvoli da zavirim
u nju suviše duboko, ali ja nisam ni želeo da upadam u njen svet bez pitanja.
Jedinu stvar koja me je zanimala već sam razjasnio, a da kopam po svemu
ostalom nisam smeo za svoje soptveho dobro, tu je Loki bio potpuno u pravu.
Instinktivno sam osećao – treba se odupreti iskušenju.
Udubio sam se u jelovnik. On je počinjao od uvoda, koji mi je delimično
razjasnio smisao naziva restorana:
„Ruski starosedelac je odavno zapazio čudnu osobenost našeg postojanja:

ma kako odvratno izgledao tekući režim, sledeći iza njega biće takav da će nas
terati da se sećamo prethodnog s mučnom nostalgijom. A nostalgiji je dobro
prepuštati se uz votkicu (str. 17-18), meze (str. 1-3) i sve što se nađe između.“
Postalo mi je jasno na šta je Hera mislila pod „interesantna jela“ – u

meniju je bila dnevna riblja ponuda s čudnim nazivima: tamo je, recimo, bio
riblji „karpačo od mač-ribe Comandante Mudaeffu sosu od Limuna“ i „evro-
čorba Slobodu MBH!“ Bio sam radoznao. Podigao sam bežični telefon sa poda
na kojem je bio prikazan konbar s poslužavnikom i odabrao slobodu.
Zatim sam počeo da proučavam vinsku kartu koja je predvidljivo nazvana
„rad s dokumentima“ – i marljivo čitao beskrajni spisak red za redom, dok
Herina prozračnost nije sasvim nestala. Tada sam zatvorio knjižicu i čestitao
sebi pobedu viteštva nad radoznalošću.
Ali, pobeda nije bila potpuna – ponešto sam ipak video. Jednostavno
nisam mogao to da ne vidim, kao što ne može da se ne vidi planina iza prozora
na kojem su razmaknute zavese. U Herinom životu desio se neprijatan
događaj. On je bio vezan za Ištar, koju je Hera posetila posle upoznavanja sa
Haldejcima (procedura je bila ista kao i u mom slučaju, samo je nju društvu
predstavio Marduk Semjonovič, a posle seanse vidovitosti morala je da se
brani uz pomoć flaše od nekakve podivljale estradne umetnice). Između Ištar i
Here se nešto desilo i sada je Hera bila u depresiji. Osim toga, bila je strašno
uplašena.
Ali ja nisam shvatao šta se tačno desilo na dnu Hartlanda – to je bilo
nekako skriveno, kao da je deo njene unutrašnje dimenzije bio zamračen.
Tako nešto nikada nisam video, zato nisam mogao da se uzdržim od pitanja:
– A šta ti se desilo sa Ištar Borisovnom? Namrštila se.
– Učini mi uslugu, nemojmo o tome. Svi pitaju samo jedno – Mitra, ti…
– Mitra? – upitah.
Moja pažnja skliznula je za tim imenom i ja sam shvatio da se ona prema
Mitri odnosi skoro isto tako dobro kao i prema meni. Skoro isto. A Mitra…
Mitra ju je ujeo, shvatio sam sa smešom ljubomore i gneva, on je to učinio
dva puta. I ona je njega jednom ujela. Više ničega među njima nije bilo, ali i to
je bilo više nego dovoljno. Dokaz njihove intimne bliskosti bio je poslednje što
sam uspeo da vidim u njenom toku svesti koji je sve više bledeo. Prozor se
zatvorio. A čim se zatvorio, shvatio sam da bezumno hoću da je ujedem još
jednom i da saznam kakvo mesto u njenom životu zauzima Mitra.
Naravno, znao sam da to ne treba da radim. Bilo je jasno: posle drugog
ujeda pojaviće se potreba za trećim, a onda četvrtim – i tome neće biti kraja…
Čak mi je na pamet pala reč „krvoholizam“, samo ne po analogiji sa
alkoholizmom, nego kao zbir reči „krv“ i „oholost“, duševna bolest čijom sam
se žrtvom već osećao – potreba da se ogoli tuđa duša pri najmanjoj sumnji…
Podlegneš iskušenju jednom, onda drugi put, mislio sam, i isisaćeš iz voljene
osobe svu crvenu tečnost.
Očigledno se nešto videlo na mom licu – Hera je pocrvenela i upitala:
– Šta je? Šta si to video?
– Mitra te je ujeo?
– Jeste. Zato neću da ga vidim. I tebe neću hteti ako me još jednom ujedeš.
– Šta, više nijednom?
– Moramo da verujemo jedno drugom – rekla je. – A ako ćemo jedno
drugo da ujedamo, među nama neće više biti nikakvog poverenja.
– Zašto?
– Kakvo može biti poverenje ako ti ionako sve znaš? To je bilo logično.
– Ja i ne bih prvi – rekoh. – Ti si počela.
– Istina – uzdahnu ona. – Tako me je Loki učio. Govorio je da s
muškarcem treba biti maksimalno cinična i nemilosrdna, čak i ako srce
naređuje drugačije.
| EMPIRE V 187
U tu zonu njenog iskustva takođe nisam zavirio.

– Loki? – začudih se. – A šta ti je on predavao?
– Umetnost borbe i ljubavi. Kao i tebi.
– Ali on… Pa on je muškarac.
– Kada smo imali časove umetnosti ljubavi, on je dolazio u ženskoj haljini.
Pokušao sam da zamislim Lokija u ženskoj haljini i nisam mogao.
– Čudno – rekoh. – Mene je, naprotiv, učio da vampir ne sme da ujede
ženu prema kojoj… Ovaj, oseća zainteresovanost.
Hera popravi frizuru.
– I, onda – upita me – nisi izgubio?
– Ne – odgovorio sam. – ja praktično ništa nisam ni video. Možeš smatrati
da o tebi i dalje ništa ne znam. Samo sam hteo da budemo kvit. Kada si me
ujela ispred muzeja…
– Dosta – reče Hera. – Prekidamo.
– Dobro. Samo još jedno nisam shvatio. Ne vidim šta ti se desilo s Ištar.
Kako je to moguće?
– Ona ima takvu vlast. Ono što se dešava između Ištar i onoga koga ona
ujede skriveno je od svih ostalih. Ni ja ne mogu da saznam o čemu si ti s njom
razgovarao. Čak ni Enlil ni Marduk ne mogu.
– Čini mi se da si uplašena. I uznemirena. Hera se smračila.
– Zamolila sam te da ne govoriš o tome. Možda ću ti kasnije reći.
– U redu – složih se. – hajde da pričamo o nečem veselom. Kako Loki
izgleda u ženskoj haljini?
– Divno. On je čak stavljao i veštačke sise. Mislim da mu se to veoma
dopadalo.
– A šta ste učili na predavanjima iz ljubavi?
– Loki je pričao o statistici.
– O kakvoj sad statistici?
– Stvarno te zanima? Klimnuo sam.
– Govorio je ovako – Hera se namršti – sad ću da se setim… „Odnos
prosečnog muškarca prema ženi karakteriše krajnja niskost i bezgranični
cinizam… Ispitivanja pokazuju da s pozicije muškog polnog morala postoje
dve kategorije žena. „Kučka“ se naziva žena koja odbija polni čin s muškarcem.
„Kurva“ je žena koja na njega pristaje. Muški odnos prema ženi nije samo
ciničan nego i krajnje iracionalan. Po mišljenju koje vlada među muškarcima –
tako smatra sedamdeset četiri odsto ispitanika – većina mladih žena spada u
obe kategorije istovremeno, iako je to nemoguće po principima elementarne
logike…“
– A kakav je zaključak izveden? – upitao sam.
– Takav da s muškarcem treba biti maksimalno nemilosrdna. Pošto ništa

drugo on ne zaslužuje.
– A jeste li i vi imali ženu na naduvavanje? Hera me je zabezeknuto
pogledala.
– Šta, šta?
– Mislim, muškarca na naduvavanje? – ispravio sam se.
– Ne. A vi ste imali ženu na naduvavanje? Promumlao sam nešto
nerazgovetno.
– A šta ste s njom radili? Odmahnuo sam rukom.
– Je li bar lepa?
– Hoćeš da promenimo temu? – nisam izdržao. Hera slegnu ramenima.
– Hajde. Sam si počeo. Nadugo smo zaćutali.
– Kakav čudan razgovor – rekla je Hera tužno. – Sve vreme moramo da
menjamo temu, ma koju da započnemo.
– Pa mi smo vampiri – odgovorio sam. – Tako verovatno i treba da bude.
U tom trenutku doneli su čorbu.
Ritual je trajao nekoliko minuta. Konobari su postavili na sto elegantnu
pQSudu za supu, promenili netaknuti pribor za jelo, postavili tanjire, izvadili iz
zadimljenih nedara posude jarko obojenu porculansku figuricu rumenih
obraza – pomislio sam da to zaista jeste MBH,16 ali po natpisu na grudima bilo
je jasno da se radi o Hilari Klinton. Konobar nam ju je svečano redom prineo
na salveti (otprilike s onakvim izgledom s kakvim se gostu daje da onjuši čep
skupog vina) i isto tako svečano je vratio u činiju za supu. Hilari je mirisala na
ribu. Očigledno je u svemu postojao nekakav dublji smisao, ali je on za mene
ostao skriven.
Kada su konobari izašli iz prostorije, mi smo i dalje ostali da sedimo na
podu.
– Hoćeš li da jedeš? – upita Hera. Odrečno sam odmahnuo glavom.
– Zašto?
– Zbog sata.
– Kakvog sata?
– Patek Filip – odgovorio sam. – Duga je to priča. A onda, kakve veze ima
Hilari Klinton sa evro-čorbom? Pa ona je Amerikanka. Rekao bih da su
preterali.
– A tako je sada svuda na skupim mestima – rekla je Hera. – Nekakva
epidemija. I u „Podizanje propalice“ i u „IBAN Tsarevitch“. Jesi li bio u „Mariji
Antoaneti“ u Tverskoj ulici?
16 Mihail Borisovič Hodorkovski. (prim. prev.)

| EMPIRE V 189
– Ne.
– Giljotina na ulazu. A po sali šeta Markiz de Sad. Nudi dezert. Jesi bio u
„Ehnatonu“?
– Nisam ni tu – odgovorih, osećajući se kao nekakav neobavešten prostak.
– Tamo mrtvi ozbiljni govore kako su prvi u Moskvi uveli jednoboštvo. A
vlasnik je iz nekog razloga obučen kao Oziris. Ili, tačnije rečeno, skinut kao
Oziris.
– Oziris? – ponovih.
– Da. Iako nije baš sasvim jasno u čemu je veza. Zato je četvrtog
novembra, na Dan Ivana Susanjina, pet puta ustajao iz mrtvih uz muziku
Glinke. Specijalno su dovukli kiparise i narikače.
– Svi traže nacionalnu ideju.
– Aha – složi se Hera. – S mukom opipavaju i svaki put im u poslednjem
trenutku isklizne. Naravno, najviše zapanjuje ta eklektika.
– Šta je tu zapanjujuće – rekoh. – Crna tečnost je skupa, zato kultura jača.
Slušaj, a da taj Oziris o kome govoriš nije slučajno vampir?
– Naravno da nije. To nije ime, nego funkcija. Vampir ne bi držao restoran.
– A poznaješ li ti vampira koji se zove Oziris? Hera odrečno odmahnu
glavom.
– Ko je to?
Trenutak sam se premišljao da li da kažem ili ne, i odlučio da kažem.
– Ištar mi je naredila da ga nađem. Kada je shvatila da me interesuju
stvari o kojima ona ništa ne zna.
– Na primer?
– Ne primer, kako je nastao svet. Ili šta će biti posle smrti.
– Tebe to zaista zanima? – upita Hera.
– A tebe ne?
– Ne – rekla je Hera. – To su obična glupa muška pitanja. Standardne
falusne projekcije nemirnog i nerazvijenog uma. Šta će biti posle smrti
saznaću kad umrem. Zašto bih sada o tome razmišljala?
– I to je tačno – složio sam se pomirljivo. – Ali ako je već sama Ištar
Borisovna rekla, treba ga naći.
– Pitaj Enlila.
– Oziris je njegov brat, i oni su posvađani. Ne smem da pitam Enlila.
– Dobro – rekla je Hera – ja ću saznati. Ako od tog Ozirisa saznaš nešto
zanimljivo, ispričaćeš mi.
– Dogovoreno.
Ustao sam sa svog mesta i počeo da šetam po sobi – kao da želim da

razmrdam noge. U stvari, one mi se nisu ukočile, samo sam hteo da se
približim Heri i trudio sam se da moj manevar deluje prirodno.
Moram priznati da mi je ovo navodno prirodno kretanje po prostoriji
pred aktivnom fazom zavođenja uvek bilo naporno i time gotovo potpuno
obezvređivalo sve što sledi. U tim trenucima ponašao sam se kao seksualno
opterećeni idiot (što sam, zapravo, i bio). Ali ovoga puta sam tačno znao šta
Hera oseća i nameravao sam da do kraja iskoristim poklon sudbine.
Došavši ko zna koji put do prozora krenuo sam natrag ka vratima, na pola
puta se zaustavio, okrenuo še za devedeset stepeni, napravio dva teška koraka
prema Heri i seo pored nje.
– Šta ti je? – upitala je.
– To je – rekoh – kao u onoj priči. Sedi vampir na šini, prilazi drugi vampir
i kaže – pomeri se.
– A – reče Hera i obuze je lako crvenilo. – Tačno, sedimo na šinama.
Privukla je k sebi još jedno jastuče – šinu i postavila ga između nas.
Shvatio sam da je moje manevarsko kretanje bilo neuspelo. Trebalo je
opet započinjati razgovor.
– Hero – rekoh – znaš li šta sam hteo da te pitam?
– Šta?
– O jeziku. Osećaš li ga sada?
– U kom smislu?
– Pa, ja sam ga pre, u prvih mesec, mesec i po dana, osećao sve vreme. Ne
samo fizički, nego i čitavim… Mozgom, valjda. Ili, izvinjavam se na izrazu,
dušom. A sada već ne. Prošlo je. Nije ostao nikakav osećaj. Sada sam isti kao i
pre.
– To ti se samo čini – rekla je Hera. – Mi nismo kao pre. Jednostavno, naše
sećanje se promenilo zajedno s nama, i sada nam se čini da smo oduvek bili
ovakvi.
– Kako je to moguće?
– Pa Jehova je objašnjavao. Mi se ne sećamo onoga što se zaista desilo.
Šećanje je skup hemijskih jedinjenja. S njima se mogu dešavati sve promene
koje dopuštaju zakoni hemije. Nagutaš se esida – i sećanje će se ukiseliti, i tako
dalje. A jezik ozbiljno menja našu unutarnju hemiju.
– To zvuči pomalo jezivo – rekao sam.
– A čega se plašiti. Jezik nam neće učiniti ništa loše. On je potpuni
minimalista. To se samo u početku, kada prelazi u novu jazbinu, gnezdi,
smešta i tako dalje. E, tada je frka. A posle se navikavamo. Pa njega ništa ne
| EMPIRE V 191
dotiče, on sve vreme spava, kao medved u brlogu. On je besmrtan, razumeš?

Budi se samo da klopa bablos.
– A za vreme degustacije?
– Za to i ne mora da se budi. Njega uopšte ne zanima šta se s nama dešava
iz dana u dan. Naš život je za njega kao san. On ga možda i ne primećuje stalno.
Zamislio sam se. Takav opis je potpuno odgovarao mojim osećanjima.
– A jesi li ti već probala bablos? – upitao sam. Hera odrečno odamahnu
glavom.
– Daće nam zajedno.
– Kada?
– Ne znam. Koliko sam ja shvatila, to će biti neočekivano. Ištar odlučuje.
Čak ni Enlil i Marat ne znaju tačno šta i kad. Samo otprilike.
Svaki put kada bih od Here saznao nešto novo, osetio bih ujed ljubomore.
– Slušaj – rekoh – zavidim ti. Ne samo da imaš kola s vozačem, ti sve
saznaješ mesec dana unapred. Kako uspevaš?
– Treba biti komunikativniji – osmehnu se Hera. – I malo manje visiti
naglavačke u ormanu.
– Je l’ ti to njih stalno zoveš telefonom – Marduka, Mitru, Enlila?
– Ne. Oni mene zovu.
– A zašto te zovu? – upitao sam sumnjičavo.
– Znaš, Rama, kada se praviš da si priglup, postaješ prosto neodoljiv.
Te su me reči odjednom ohrabrile, i ja sam je zagrlio oko ramena. Ne
mogu da se pohvalim da je taj pokret ispao prirodan i opušten – ali ona nije
sklonila moju ruku.
– Znaš li šta još ne razumem – rekoh. – Eto, obučio sam se. „Završio kurs
glamura i diskursa“ kako kaže Balder. Prošao inicijaciju i sada sam navodno
punopravni vampir. A šta ću dalje da radim? Hoće li mi poveriti neki posao?
Tipa, borbeni položaj?
– Otprilike.
– A kakav će to položaj biti? Hera okrenu lice ka meni.
– Ozbiljno pitaš?
– Naravno, ozbiljno – rekao sam. – Pa interesuje me šta ću raditi u životu.
– Kako šta? Sisaćeš bablos. Tačnije, njega će sisati jezik. A ti ćeš
obezbeđivati proces. Napravićeš sebi kuću nedaleko od Enlila, gde žive svi
naši. I pratićeš prebacivanje.
Setio sam se kamenih čamaca u vodopadu pored VIP-zemunice Enlila
Maratoviča.
– Pratiti prebacivanje? I to je sve?
– A šta bi ti hteo? Da se boriš za slobodu čovečanstva?
– Ne – rekao sam – to mi je Enlil Maratovič već sve objasnio. Ali

pretpostavljao sam da ću se ipak nečime baviti…
– Zašto moraš nečim da se baviš? Ti i dalje razmišljaš kao čovek.
Odlučio sam da propustim ovo bockanje mimo ušiju.
– Dakle, živeću prosto kao parazit?
– Pa ti i jesi parazit – odgovori Hera. – Tačnije, ne čak ni sam parazit, nego
njegovo prevozno sredstvo.
– A ko si onda ti? Hera uzdahnu.
– I ja takođe…
To je rekla beznadežno i tiho. Obuzela me je tuga. I još mi se učinilo da
smo nas dvoje posle ovih reči postali bliski kao nikada pre. Privukao sam je k
sebi i poljubio. Prvi put u životu to je ispalo prirodno, samo od sebe. Nije se
protivila. Osetio sam da nas deli samo idiotsko jastuče u obliku šine kojim se
ona zaklonila kada sam seo pored nje. Odgurnuo sam ga u stranu, i Hera se
našla u mom naručju.
– Nemoj – zamolila me je.
Bio sam apsolutno siguran da ona to želi isto koliko i ja. I to mi je dalo
samopouzdanja tamo gde ga u drugom slučaju ne bih imao. Oborio sam je na
jastuk.
– Stvarno, nemoj – ponovila je jedva čujno.
Ali već me je bilo teško zaustaviti. Počeo sam da joj ljubim usne,
istovremeno raskopčavajući rajsferšlus na njenim leđima.
– Molim te, nemoj – prošaputala je još jednom. Zapušio sam joj usta
poljupcem. Bilo je opijajuće i strašno ljubiti je, kao skakanje u tamu. U njoj se
osećalo nešto čudno„što se razlikovalo od svih ostalih devojaka, i sa svakim
poljupcem ja sam se približavao tajni. Moje ruke lutale su po njenom telu sve
sigurnije – čak više nisu ni lutale, nego bludničile, tako sam daleko otišao.
Najzad je odgovorila na moje uporne nežnosti – podigavši mi nogu, stavila je
moje koleno na svoje bedro.
Tog trnutka vreme kao da je stalo: osetio sam se kao trkač na stadionu
večnosti, koji se skamenio u trenutku slavlja. Trka je bila pri kraju, bio sam
prvi. Završio sam poslednji krug, i tačno ispred mene bila je tačka
zaslepljujuće sreće, od koje me je delilo svega nekoliko pokreta.
A u sledećem trenutku svetlost u mojim očima se ugasila.
Nikada pre nisam osetio takav bol.
Štaviše, nisam ni znao da bol može biti takav – raznobojan, oštrougaoni i
pulsirajući, koji prelazi iz fizičkog osećaja u eksplozije svetlosti i obrnuto.
Udarila me je kolenom. Pažljivim udarcem – namerno podigavši moju
nogu pre toga, kako bi oslobodila putanju za maksimalno nečovečan udarac.
| EMPIRE V 193
Želeo sam samo jedno – da se sklupčam i nestanem zauvek iz svakog

postojanja i nepostojanja, ali to je bilo nemoguće upravo zbog bola, koji je
svakog trenutka postajao sve jači i jači. Shvatio sam da vičem i pokušao da
ućutim. Nije mi sasvim uspelo – prešao sam na mukanje.
– Boli li te? – upita Hera naginjući se iznad mene. Izgledala je zbunjeno.
– A-a-a-a – zaječao sam – a-a-a.
– Izvini, molim te – rekla je. – Ispalo je mahinalno. Kao što me je Loki učio
– tri puta moliš da prestane, a onda udaraš. Vrlo mi je neprijatno, zaista.
– O-o-o…
– Da ti dam čaj? – upitala je. – Samo se već ohladio.
– U-a-a-a… Hvala, ne treba mi čaj.
– Proći će – rekla je. – Nisam te jako udarila.
– Stvarno?
– Stvarno. Postoji pet varijanti udarca. Ovo je bio najslabiji,
„upozoravajući“. On se zadaje onim muškarcima s kojima nameravaš da
nastaviš odnos. Nije štetan po zdravlje.
– Da ih nisi pobrkala?.
– Ne, ne boj se. Nije valjda da toliko boli?
Shvatio sam da sad već mogu da se pokrenem i podigao sam se na kolena.
Ali još uvek mi je bilo teško da se savijem.
– Znači – rekao sam – ipak nameravaš da nastaviš odnos? Sagnula je glavu
poput krivca.
– Pa, da.
– Ovo te je Loki naučio? Klimnula je.
– A gde si tako uvežbala udarac? Rekla si da niste imali lutku za vežbanje.
– Nismo. Loki je oblačio golmanski štitnik. Iz hokejaške opreme. Razbila
sam oba kolena o njega, čak i preko poveza. Znaš kakve sam modrice imala.
– I koji još udarci postoje?
– A zašto te to zanima?
– Onako – rekoh. – Da znam šta da očekujem. Kad nastavimo odnos.
Slegnula je ramenima.
– Zovu se ovako – „upozoravajući“, „zaustavljajući“, „razarački“,
„osvetnički“ i „trijumfalni“.
– I šta to znači?
– Mislim da je po nazivima sve jasno. Upozoravajući – to znaš.
Zaustavljajući – da se parališe, ali ne ubije na mestu. Da može na miru da se
ode. A ostala tri su već malo ozbiljnija.
– Dozvoli da ti se zahvalim – rekao sam – što me nisi shvatila ozbiljno.

Sada ću te zvati svako jutro da ti se zahvalim. Samo se nemoj čuditi ako mi glas
bude piskutav.
Heri se u očima pojaviše suze.
– Pa govorila sam ti da mi se ne približavaš na manje od metra. Zanima
me gde u ovom gradu devojka može da se ose-ća bezbedno?
– Pa ja sam te ujeo. Video sam da nemaš ništa protiv…
– To je bilo pre ujeda. A posle ujeda kod devojaka se menja hormonalna
ravnoteža. To je stvar fiziološke prirode, svejedno nećeš shvatiti. Ono, kao,
gubiš poverenje u sve. Sve vidiš u potpuno drugačijem svetlu. Vrlo mračnom. I
uopšte nemaš želju da se ljubiš. Zato sam ti i rekla – ili ujed ili sve ostalo.
Mislio si da se šalim?
Slegnuh ramenima.
– Pa da.
Niz njene obraze potekli su potočići suza – najpre po desnom a onda i po
levom.
– Eto i Loki je govorio – rekla je jecajući – oni će uvek misliti da se šališ.
Zato udaraj po jajima iz sve snage i ne sumnjaj… Đubre, doveo si me do suza.
– Ja sam đubre? – upitao sam tonom koji je zvučao radoznalo.
– Mama mi je govorila – ako te momak dovede do suza, ostavi ga i ne žali.
Njoj je majka govorila isto ali je ona nije poslušala. I onda se s mojim ocem
mučila čitav život… Ali kod njih to bar nije odmah počelo. A ti si mene naterao
da plačem na prvom sastanku…
– Zavidim ti – rekao sam, – Kakve savetnike imaš – udaraj po jajima iz
zamaha, ostavi i ne žali. A meni eto niko ništa ne savetuje. Sve moram sam da
naučim.
Hera zabi lice u kolena i zaplaka. Mršteći se od bola dopuzao sam joj bliže,
seo pored nje i rekao:
– Ajde, dobro. Smiri se.
Odmahnula je glavom kao da zbacuje moje reči s ušiju i još dublje zarila
glavu u kolena.
Tada shvatih čitav apsurd onoga što se dešava. Ona me umalo nije ubila,
rasplakala se od žalosti prema sebi i na kraju sam se ja pretvorio u monstruma
na čiji dolazak ju je odavno upozoravala mamica. I sve je zvučalo tako
ubedljivo da sam već mogao da osetim svu težinu svoje krivice. A ovo je, kako
je ona ispravno primetila, bio naš prvi sastanak.
Šta će biti posle?
Iz drugog pokušaja uspeo sam da se podignem na noge.
– U redu – rekao sam – ja idem.
| EMPIRE V 195
– Hoćeš li moći sam? – upitala je ne podižući pogled.

– Potrudiću se.
Očekivao sam da će mi ponuditi svoja kola, ali je ona ćutala.
Put do vrata bio je dugačak i upečatljiv. Pravio sam sitne korake i tokom
putovanja posmatrao detalje enterijera, koji su prethodno ostali skriveni za
moj pogled. Uostalom, bili su banalni: mikroskopske freske s prizorima sa
Sardinije i sovjetske partijske knjižice, ponegde prikucane za zidove
tapetarskim ekserima.
Došavši do vrata, osvrnuo sam se. Hera je i dalje sedela na jastucima
obuhvativši rukama kolena i sakrivši u njima lice.
– Slušaj – rekao sam – znaš šta…
– Šta? – pitala je tiho.
– Kad mi sledeći put budeš zakazivala sudar, ovaj… Podseti me da
pojedem bombonu smrti.
Podigla je lice, osmehnula se i na njenim mokrim obrazima pojavile su se
poznate duguljaste jamice.
– Naravno, mili – rekla je. – Obećavam.
OZIRIS
Zvono na vratima začulo se kada sam završavao doručak – tačno u deset,

istovremeno s pištanjem sata. Nikoga nisam očekivao.
Na pragu je stajao Herin šofer u svojoj maskirnoj odeći. Izgledao je još
uvređeniji nego prošli put. Njegov dah se silno osećao na mentol bombone.
– Pismo za vas – rekao je i pružio mi koverat žute boje, bez marke i
adrese. U takvom mi je Hera onomad poslala svoju fotografiju. Pocepao sam
koverat odmah na stepeništu. Unutra je bio list hartije ispisan rukom:
Zdravo, Rama.
Vrlo mi je neprijatno što je tokom našeg susreta sve onako ispalo. Htela sam
da te pozovem i pitam je li te prošlo, ali sam pomislila da ćeš se uvrediti ili ćeš to
shvatiti kao podsmevanje. Zato sam odlučila da ti dam poklon. Učinilo mi se da
bi i ti želeo kola kao što ja imam. Razgovarala sam sa Enlilom Maratovičem. Dao
mi je nova, a ova su sada tvoja, zajedno sa šoferom. On se zove Ivan, i
istovremeno može da bude i telohranitelj. Zato možeš da gapovedeš na naš
sledeći sastanak… Jesi li zadovoljan? Sad ćeš biti pravi frajer sa sopstvenim
kolima. Nadam se da sam ti bar malo popravila raspoloženje. Zovi.
Cmoki.
Hera.
ZY Saznala sam Ozirisovu adresu – preko Mitre. Ivan zna gde je to. Ako
hoćeš da odeš – samo mu reci.
ZYY Bablos će biti uskoro. Znam pouzdano.
Podigao sam pogled prema Ivanu.

– A koja kola sada ima Hera?
| EMPIRE V 197
– Bentli – odgovori Ivan zapahnuvši me oblakom mentola. – Kakve su

instrukcije?
– Sići ću za petnaest minuta – rekao sam. – Molim vas, sačekajte me u
kolima.
Oziris je živeo u velikoj predrevolucionarnoj zgradi nedaleko od trga
Majakovskog. Lift nije radio i morao sam da se penjem peške na peti sprat. Na
stepeništu je bilo mračno – prozori na svetlarnicima bili su zamračeni.
Vrata kao na Ozirisovom stanu nisam odavno video. Bio je to oproštajni
pozdrav iz sovjetske ere (naravno, osim ako se nije radilo o retrospektivnom
dizajnerskom šiku): zid je ukrašavalo najmanje desetak prekidača za zvono –
svi stari, ispod nekoliko slojeva boje, sa pretećim prezimenima pobedničkog
proletarijata: Nosoglazih, Kuprijanov, Sedih, Salomastov i tako dalje. Prezime
Nosoglazih bilo je ispisano zamrljanom hemijskom olovkom što me je iz nekog
razloga navelo da pritisnem upravo to ime. Iza vrata je zatreštalo zvono.
Sačekao sam minut-dva i pozvonio Kuprijanovu. Proradilo je to isto zvono.
Počeo sam da pritiskam tastere redom – svi su bili priključeni na istu
odvratnu treštavu skalameriju, na čiji zov se niko nije odazivao. Tada sam
zalupao pesnicom u vrata.
– Idem – začuo se glas u hodniku, i vrata su se otvorila. Na pragu je stajao
mršavi bledi čovek s brkovima u obliku potkovice, u crnom kožnom prsluku
preko prljave raspasane košulje. Odmah sam u njemu naslutio nešto
transilvansko, iako je za vampira delovao prilično izmoždeno. Ali setio sam se
da je Oziris tolstojevac. Možda je to bio fizički efekat uprošćavanja.
– Dobar dan, Ozirise – rekao sam. – Šalje me Ištar Borisovna.
Brkati muškarac bezvoljno zevnu u dlan.
– Nisam ja Oziris. Ja sam njegov pomoćnik. Uđite. Primetio sam na
njegovom vratu kvadratić flastera s crvenom mrljom na sredini i sve shvatio.
Ozirisov stan je delovao kao ogromna zapuštena komunalka s tragovima
posle popravke havarije – tragovima vara na radijatoru, glet mase na plafonu,
svežnjem nove žice razvučene duž lajsne stare kao marksizam. Jedna soba,
najveća, s otvorenim vratima, izgledala je potpuno sređeno – na podu je bio
novi parket a zidovi su bili ofarbani belom bojom. Na vratima je crvenim
markerom bilo napisano:
MOSKVA SMETENA PRESTONICA CRVENA
Izgleda da je to zaista bio duhovni i ekonomski centar stana – odatle je

dopirao jak miris duvana i odlučni muški glasovi, a čitav preostali prostor bio
je utonuo u trošnu obamrlost. U sobi su, čini mi se, razgovarali na

moldavskom.
Prišao sam vratima. U centru sobe stajao je veliki sto za ručavanje, za
kojim su sedela četvorica muškaraca s kartama u rukama. Na podu su ležali
nekakvi paketi, torbe i vreće za spavanje. Svi kartaroši imali su na vratu
flastere kao i Moldavac koji mi je otvorio vrata. Svi su bili obučeni u iste sive
majice s belim natpisom „VTO“ na grudima.
Razgovor je utihnuo – kartaroši su se zagledali u mene. Gledao sam ih
ćutke. Najzad je najkrupniji, sa izgledom bika, rekao:
– Prekovremeno? Trostruka cena ili odmah u kurac.
– Odmah u kurac – odgovorio sam učtivo.
Brkati je rekao nešto na moldavskom i kartaroši su izgubili interesovanje
za mene. Brkati me je diskretno uhvatio za lakat.
– Mi ne idemo.ovamo. Idemo dalje. Hajdete, pokazaću vam.
Krenuh za njim niz dugački hodnik.
– Ko su ovi ljudi u sobi?
– Gastarbajteri – odgovori Moldavac. – Verovatno se tako pravilno kaže. I
ja sam gastarbajter.
Zaustavili smo se na samom kraju hodnika. Moldavac je pokucao na vrata.
– Šta je bilo? – začuo se tihi glas.
– Imate posetu. – Koje?
– Izgleda vaši – reče Moldavac. – Ljudi u crnom.
– Koliko?
– Sami – odgovori Moldavac gledajući me iskosa.
– Onda puštaj. I reci momcima da prekinu s pušenjem. Za sat vremena
ručamo.
– Razumem, šefe.
Moldavac je klimnuo prema vratima i oteturao se natrag. Za svaki slučaj
pokucao sam još jednom.
– Otvoreno je – reče glas. Otvorio sam vrata.
Unutra je bilo polumračno – na prozorima su bile navučene zavese. Ali ja
sam već naučio da prepoznajem mesto gde živi vampir po nekakvoj
neuhvatljivoj osobini.
Soba je ličila na Bramin kabinet – i u njoj je bila kartoteka visoka do
plafona, samo jednostavnija i jeftinija. U zidu naspram kartoteke bila je
duboka niša za krevet (mislim da se to zvalo ložnica – znao sam tu reč ali.ga
ranije nisam video). Ispred ložnice je stajalo nešto nalik na stočić amaterske
izrade – stari sto za ručavanje od crvenog drveta s nožicama odsečenim do
polovine. Na njemu je bila gomila raznoraznog smeća – nekakvi ostaci tkanine,
| EMPIRE V 199
lenjiri, mehanička starudija, delovi plišanih igračaka, knjige, ogromni mobilni

telefoni iz vremena prvobitne akumulacije, akumulatori, šoljice i tako dalje.
Najinteresantiji objekat bio mi je uređaj nalik na uzorak naučno-tehničkog
stvaralaštva duševnih bolesnika – kerozinska lampa s dva okrugla ogledala,
učvršćena sa strane tako da jedno drugom šalju odraze plamena.
Pored stočića se nalazila žuta kožna fotelja.
Prišao sam ložnici bliže. Unutra je bio krevet prekriven štepanim
pokrivačem. Iznad njega je visio crni telefon od abonosa iz Staljinovog
vremena, okružen oreolom zapisa grafitnom olovkom. Pored je bio taster
zvona – nalik na ona koja sam video na ulaznim vratima.
Oziris je ležao na boku, prebacivši stopalo jedne noge preko kolena druge,
kao da trenira noge za pozu lotosa. Na njemu je bio stari pamučni kućni ogrtač
i velike naočare. Glava i lice ličili su na kaktus koji ćelavi: takav tip dlakavosti
može se dobiti ako se najpre obrije na ćelavo, a onda se ne brije nedelju dana,
puštajući istovremeno dlake i na obrazima i na glavi. Koža mu je bila mlitava i
bleda – pomislio sam da on veći deo dana provodi u mraku. Nekoliko sekundi
me je ravnodušno posmatrao, a onda pružio ruku za pozdrav – meku,
hladnjikavu i belu. Da bih je stisnuo, morao sam prilično da se nagnem
unapred i oslonim se o prljavi sto.
– Rama – predstavio sam se. – Rama Drugi.
– Čuo sam za tebe. Ti si sada umesto Brame?
– Verovatno može i tako da se kaže – odgovorio sam. – Iako nemam
osećaj da sam umesto nekoga.
– Sedi – rekao je Oziris i klimnuo prema fotelji.
Pre nego što sam seo, osmotrio sam prašnjavi parket ispod fotelje i čak je
pomerio na podu. Oziris se nasmeja ali ništa ne reče.
Kada sam seo, Ozirisovu glavu zaklanjao je ugao niše – videle su se još
samo njegove noge. Očigledno je fotelja bila namerno postavljena na to mesto..
– Šalje me Ištar Borisovna – rekao sam.
– Kako je starica? – upita Oziris dobronamerno.
– Izgleda dobro. Samo mnogo pije.
– Pa da – reče Oziris. – Šta joj sad preostaje…
– U kom smislu?
– To se tebe ne tiče. Može li se znati razlog tvoje posete?
– Kada su me predstavili Ištar Borisovnoj – rekoh – ona je primetila da ja
mnogo razmišljam o apstraktnim pitanjima. O tome kako je nastao svet. O
Bogu. I tako dalje. Tada sam zaista razmišljao o tim temama. Uglavnom, Ištar
Borisovna mi je naredila da vas nađem, jer ste vi čuvar sakralnog predanja i
znate sve odgovore…
– Znam – potvrdi Oziris – kako ne bih znao.

– Možda ćete mi dati nešto da pročitam? Mislim, nešto sakralno-
vampirsko?
Oziris proviri iz ložnice (njegovo lice se pojavilo preda mnom kada se
nagnuo napred).
– Da pročitaš? – upita. – Bilo bi mi drago. Ali vampiri nemaju sakralne
tekstove. Predanje postoji samo u usmenom obliku.
– A mogu li da ga čujem?
– Postavljaj pitanja – reče Oziris.
Zamislio sam se. Činilo mi se da imam veoma mnogo ozbiljnih pitanja. Ali
sada mi iz nekog razloga nijedno od njih nije padalo na pamet. A ona koja jesu
izgledala su glupo i dečje.
– Ko je Ištar? – osmelio sam se.
– Vampiri veruju da je to velika boginja koja je proterana na ovu planetu
u drevna vremena. Ištar je jedno od njenih imena. Drugo ime je Veliki Miš.
– Zbog čega je proterana?
– Ištar je počinila zločin čiju prirodu i smisao mi nikada nećemo moći da
shvatimo.
– Ištar Borisovna? – začudio sam se. – Zločin? Kada sam s njom
razgovarao, meni se…
– Ti nisi razgovarao s Velikim Mišem – prekide me Oziris. – Razgovarao si
s njenom zamenljivom glavom.
– Šta, zar postoji razlika?
– Naravno. Ištar ima dva mozga, u kičmi i u glavi. Njena vrhovna ličnost
povezana je s kičmenim mozgom koji ne zna reči, zato je teško komunicirati sa
vrhovnom ličnošću. Tačnije, vampiri komuniciraju s njom kada uzimaju
bablos. Ali to je vrlo specifična komunikacija…
– Dobro – rekoh. – Dopustimo da je tako. A zašto su za progonstvo
izabrali našu planetu?
– Nisu je izabrali. Ona je od samog početka bila stvorena zato da postane
zatvor.
– U kom smislu? Negde na Zemlji bio je sagrađen zatvor u koji su
zaključali veliku boginju?
– Taj zatvor nema adrese.
– Generalno, po logici stvari – primetio sam – adresa zatvora je tamo gde
se nalazi Ištar.
– Nisi shvatio – odgovori Oziris. – Telo Ištar je takođe deo zatvora. Zatvor
nije negde, on je švugde. Ako počneš da proučavaš pod lupom zidove svoje
ćelije, dospevaš u novu ćeliju. Ti možeš da podigneš zrnce prašine s poda, da
| EMPIRE V 201
ga uveličaš pod mikroskopom i da ugledaš novu ćeliju, i tako mnogo, mnogo

puta. To je mučna beskonačnost, organizovana po principu kaleidoskopa. Čak
su i iluzije ovde napravljene tako da se svaki njihov element sam raspada na
neograničeni broj iluzija. San koji sanjaš se svake sekunde pretvara u nešto
drugo.
– Čitav svet je takav zatvor?
– Da – reče Oziris. – I napravljen je, što se kaže, vrlo savesno sve do
najsitnijih detalja. Evo, recimo, zvezde. Ljudi su nekada verovali da su to
ukrasi na loptama oko Zemlje. U suštini tako i jeste. Njihova glavna funkcija je
da budu zlatne tačke na nebu. Ali istovremeno se može poleteti ka bilo kojoj
od tih tački na raketi i posle mnogo miliona godina naći se pored ogromne
ognjene lopte. Može se spustiti na planetu koja se okreće oko te lopte, podići s
njene površine komad nekakvog minerala i odrediti njegov hemijski sastav.
Svi ti ornamenti nemaju kraja. Ali ta putovanja nemaju smisla. To su prosto
ekskurzije po kazamatima, koje nikada neće postati bekstvo.
– Samo trenutak – rekao sam. – Recimo da je naša planeta bila stvorena
za to da postane zatvor, a zvezde su samo zlatne tačke na nebu. Ali vasiona sa
zvezdama je postojala dugo pre pojave naše planete. Zar nije tako?
– Ti ne shvataš koliko je lukavo napravljen zatvor. Ovde je mnogo tragova
prošlosti. Ali svi ti tragovi su samo osobenosti zatvorskog dekora.
– Kako to?
– Tako. Stvaranje sveta podrazumeva pravljenje lažne, ali apsolutno
verodostojne panorame prošlosti. Čitava ta beskrajna perspektiva u prostoru i
vremenu je samo pozorišna dekoracija. Uzgred, to su već shvatili astronomi i
fizičari. Oni kažu da će zrak svetlosti, ako se uperi u nebo, posle mnogo godina
doleteti do nas s druge strane kosmosa… Vasiona je zatvorena. Razmisli i sam,
čak ni svetlost ne može da izleti iz ovog sveta. Jednostavno nema kud. Treba li
dokazivati da smo mi u zatvoru?
– Možda svetlost ne može da izađe iz ovog sveta – rekao sam – ali misao
može? Pa vi i sami kažete da su astronomi i fizičari uspeli da nađu granice
prostora i vremena…
– Da – odgovori Oziris – uspeli su… Ali šta to znači ne razume nijedan
astronom ili fizičar, pošto takve stvari nisu vidljive ljudskom umu, već samo
slede iz raznih formula. To je sve isti taj mračni kaleidoskop o kojem sam
govorio – samo primenjen na teorije i smislove. Nusproizvod uma „B“, komina,
koji nastaje pri proizvodnji bablosa.
Oziris je izgovarao „komina“ kao „gomina“. Nisam bio siguran da dobro
shvatam smisao te reči, ali čini mi se da su se tako zvali otpaci od uljanih
biljaka posle ceđenja ulja. Bio je to poljoprivredni termin. Oziris ga je

verovatno pokupio od svojih Moldavaca.
– Čekajte malo – rekoh – vi ozbiljno želite da kažete da je ljudsko znanje o
ustrojstvu vasione – komina?
Oziris je provirio iz svoje niše i pogledao me je kao idiota.
– Nije baš da želim nešto da kažem – odgovorio je – ali tako je. Razmisli i
sam, odakle se pojavila vasiona?
– Kako odakle?
– Ranije se iznad glava ljudi nalazila lopta sa zlatnim tačkama. Kako je ona
postala vasiona? Od čega je sve počelo?
Zamislio sam se.
– Pa kako… Ljudi su počeli da proučavaju nebo, da ga gledaju kroz
teleskop…
– Upravo tako. A zašto? Slegnuo sam ramenima.
– Podsetiću te – reče Oziris. – Velika otkrića u oblasti astronomije –
Galilejevo, Heršelovo i tako dalje – bila su načinjena u nadi da će da se
obogate. Galilej je hteo da proda teleskop vladi Venecije, Heršel je pokušavao
da uzme pare od kralja Džordža. Eto otuda su nam te zvezde i galaksije i
doplovile. Pri čemu, obrati pažnju, bablos nestaje u trenutku, a komina ostaje
zauvek. To je kao u privremenom logoru lovaca na mamute: meso pojedu
odmah, ali tokom godina se skupi ogromna količina rebara i kljova od kojih
počinju da se grade kuće. Upravo zbog tih rebara i kljova mi danas ne živimo
na okruglom ostrvu u svetskom okeanu, kao što je nekada učila crkva, nego
visimo u praznini koja se širi i po nekim podacima već počinje da se sužava.
– I mikrosvet je takođe komina? – upitao sam.
– Pa da. Samo nemoj da pomisliš da je komina nešto bezvredno. Ja imam
u vidu isključivo poreklo tih fenomena. Njihovu, da tako kažem, genealogiju.
– Dajte od samog početka redom – rekao sam. – Inače mi nekako brzo
galopiramo. Evo, vi kažete da su Velikog Miša proterali na Zemlju. A odakle su
ga proterali? I ko ga je proterao?
– To i jeste najzanimljivije. Ištarina kazna sastoji se u tome što je
zaboravila ko je ona i odakle je. U početku ona čak nije ni znala da su je
proterali. Ona je mislila da je sama stvorila ovaj svet, samo je zaboravila kada i
kako. Zatim je počela da sumnja u to, i ona je stvorila nas vampire. Najpre smo
imali tela – izgledali smo kao ogromni slepi miševi, to znaš. A onda, kada su sa
klimom počele da se dešavaju katastrofalne promene, mi smo evoluirali u
jezike, koji su počeli da se naseljavaju u živim bićima, bolje prilagođenim
novim uslovima.
– Zašto je Ištar stvorila vampire?
| EMPIRE V 203
– Vampiri su od samog početka bili izabrana bića, koja su pomagala

Velikom Mišu. Nešto poput njegove projekcije. Oni su bili dužni da nađu
smisao stvaranja i da objasne Velikom Mišu zašto je on stvorio svet. Ali to nisu
uspeli…
– Da – rekao sam. – Razumem.
– Onda su vampiri odlučili da se bar udobno smeste u ovom svetu i
uzgajili ljude, stvorivši um „B“. Jesu li ti objasnili kako on radi?
– Um „B“ sastoji se od dva ogledala koja se međusobno odražavaju. Prvo
ogledalo je um „A“. On je isti kod svih živih bića. U njemu se ogleda svet. A
drugo ogledalo je reč.
– Koja?
– Bilo koja. U svakom trenutku pred umom „A“ može da se nalazi samo
jedna reč, ali one se menjaju izuzetno velikom brzinom. Brže nego što puca
avionski top. S druge strane, um „A“ je uvek apsolutno nepomičan.
– A zašto su tamo upravo reči? – upitao sam. – Ja, recimo, praktično ne
razmišljam rečima. Najčešće razmišljam vuizuelno. U slikama.
– Svaka tvoja slika takođe je napravljena od reči, kao što je kuća
napravljena od cigala. Samo što se cigla ne vidi uvek ispod maltera.
– A kako reč može da bude ogledalo? Šta se u njemu odražava?
– Ono što reč označava. Kada stavljaš reč ispred uma „A“, reč se odražava
u umu a um se odražava u reči i nastaje beskrajni hodnik – um „B“. U tom
beskonačnm hodniku pojavljuje se ne samo ceo svet, nego i onaj ko ga vidi.
Drugim rečima, u umu „B“ se odvija neprekidna reakcija nalik na raspadanje
atoma, samo na mnogo fundamentalnijem nivou. Dolazi do cepanja apsoluta
na subjekat i objekat i izdvajanje bablosa u obliku agregata „M-5“. U suštini, mi
vampiri ne sisamo crvenu tečnost, nego apsolut. Ali većina to ne može da
shvati.
– Cepanje apsoluta – ponovio sam. – Je li to neka metafora ili prava
reakcija?
– To je majka svih reakcija. Razmisli sam. Reč može da postoji samo kao
objekat uma. A objektu je uvek potreban subjekat koji ga doživljava. Oni
postoje samo u paru – pojavljivanje objekta uvek vodi pojavljivanju subjekta i
obrnuto. Da bi se pojavila novčanica od sto dolara mora da se pojavi i onaj ko
je gleda. To je kao lift i protivteg. Zato se pri proizvodnji bablosa u ogledalima
novčane sise neizbežno navodi iluzija ličnosti koja taj bablos proizvodi. A tu je
„Rat i mir“ već na dohvat ruke.
– Možete li nekako prostije – zamolio sam. – Gde se nalaze ta ogledala? U
svesti?
– Da. Ali sistem od dva ogledala ne visi tamo stalno, već iznova nastaje pri
svakoj misli. Um „B“ je napravljen od reči, i ako za nešto ne postoji reč, to za
um „B“ ne postoji. Zato se u osnovi svega što ljudi znaju uvek nalazi reč.
Upravo reči stvaraju predmete, a ne obrnuto.
– To znači da za životinje ne postoje predmeti?
– Naravno da ne postoje – odgovori Oziris. – Mački neće pasti na pamet
da razmišlja o tome da je oko nje na primer cigla. Sve dok je ne budu gađali
njom. Ali ni onda to neće biti cigla, već prosto „mjau!“ Razumeš?
– Recimo.
– Dobro – reče Oziris. – Sada mogu da objasnim kakav se nepredviđeni
efekat pojavio u umu „B“. Ispostavilo se da je taj um odraz naše vasione. Ali to
je samo pola nevolje. Vasiona u kojoj smo se našli posle ovog velikog
eksperimenta takođe je postala odraz uma „B“. I od tada niko ne može da
razdvoji jedno od drugog, zato što je to sada jedno isto. Ne može se reći: evo
uma, a evo vasione. Sve je napravljeno od reći.
– A zašto je um „B“ model vasione?
– Bilo koja dva ogledala koja su postavljena jedno naspram drugog
stvaraju mračnu beskonačnost. To i jeste naš svet. Haldejci nose na pojasu
dvostrano ogledalo koje simbolizuje ovaj mehanizam.
Sumnjičavo sam pogledao kerozinsku lampu sa dva ogledala koja je
stajala na stolu. Ona nešto nije ličila na model vasione. Palo mi je na pamet da
bi taj uređaj u najboljem slučaju mogao biti prvi ruski laser, koji je konstruisao
samouki Kulibin u Samari 1883. godine. Ali odmah sam shvatio da če sa
takvim piarom ovaj uređaj zaista postati model vasione u kojoj sam se rodio.
Oziris je bio u pravu.
– Isto kao i Veliki Miš – nastavi Oziris – čovek je sebi postavio pitanje ko
je on i zbog čega je ovamo prognan. Ljudi su počeli da traže smisao života. I što
je najinteresantnije, oni su počeli to rade ne zanemarujući osnovnu funkciju
zbog koje su ih uzgojili. Treba otvoreno reći da čovečanstvo nije našlo smisao
postanja koji bi zadovoljio Velikog Miša. Ali zato je ono došlo do zaključka o
postojanju Boga. To otkriće postalo je još jedan nepredviđeni efekat rada uma
„B“.
– Može li se Bog nekako osetiti?
– On je nedostupan umu i osećanjima. U svakom slučaju, ljudskim. Ali
neki vampiri veruju da mu se mi približavamo tokom uzimanja bablosa. Zato
se ranije govorilo da nas bablos čini bogovima.
Pogledao je na sat.
– Ali bolje jednom probati nego sto puta čuti.
CRVENA CEREMONIJA
Naredna tri dana mog života bez traga su nestala u hamletu – izgubili su se u
sivoj magli, kako je ispravno primetio grof Drakula. A četvrtog dana izjutra
pozvao me je Enlil Maratovič.
– Eto, Rama – rekao je – čestitam.
– A šta se desilo?
– Danas je crvena ceremonija. Daće ti da probaš bablos. Važan dan .u
tvom životu.
Gutao sam.
– Po tebe je trebalo da dođe Mitra – nastavio je Enlil Maratovič – ali ne
mogu da ga nađem. Ja bih sam došao po tebe, ali sam zauzet. Možeš li da dođeš
kod Baala?
– Kod koga?
– Kod Baala Petroviča. To je moj sused. Tvoj šofer zna.
– Valjda mogu – odgovorio sam. – Ako šofer zna. A kad treba da budem
tamo?
– Ne moraš da žuriš. Bez tebe neće početi. I Hera će biti tamo.
– A kako da se obučem?
– Kako hoćeš. Samo nemoj ništa da jedeš. Bablos se uzima na prazan
želudac. To je to, pozdravljam te.
Posle dvadeset minuta bio sam u kolima.
– Baal Petrovič? – upitao je Ivan. – Znam. „Sosnovka-38“. Žurimo?
– Da – odgovorio sam. – Vrlo važna stvar.
Bio sam toliko nervozan da sam pao u trans. Put kojim smo se vozili
izgledao mi je kao reka koja me nosi u provaliju. U glavi mi je bila potpuna
zbrka. Nisam znao šta više želim – da što pre stignem kod Baala Petroviča ili,
naprotiv, da krenem u Domodjedovo,17 kupim kartu i isparim u nekoj zemlji za
koju ne treba viza. Ali, nisam mogao da isparim jer nisam poneo dokumenta.
Automobila je bilo malo i brzo smo stigli na odredište, što se u Moskvi
retko dešava. Prošavši pored kontrolne kućice nalik na vojničku, pored ograde
načičkane kamerama, Ivan je zaustavio kola na praznom parkingu pored kuće.
17 Jedan od aerodroma u Moskvi. (prim. prev.)

Kuća Baala Petroviča ličila je na nešto srednje između zametka Lenjinove

biblioteke i nedonoščeta Rajhskancelarije. Samo zdanje nije bilo tako veliko,
ali široko stepenište i redovi kvadratnih stubova od tamnožutog kamena činili
su ga monumentalnim i veličanstvenim. To je bilo odgovarajuće mesto za
inicijaciju. Ili nekakvu zloslutnu magičnu proceduru.
– Evo njena nova – reče Ivan.
– Ša „njena nova“?
– Kola Here Vladimirovne. Onaj bentli. Osvrnuo sam se oko sebe ali ništa
nisam video. – Gde?
– Eno tamo ispod drveta.
Ivan upre prstom prema žbunju koje je raslo na kraju parkinga, i ja
primetih veliki zeleni automobil u kojem je bilo nešto od buržoaske komode,
koja je dostojno odgovorila izazovu vremena.
Komoda je stajala na travi daleko iza ivice asfaltnog platoa i bila je dopola
skrivena u žbunju, zato je nisam odmah primetio.
– Da zatrubim? – upitao je Ivan.
– Ne treba – odgovorio sam. – Idem da vidim.
Zadnja vrata na kolima bila su malo otvorena. Iza njih sam primetio
nekakve pokrete, a zatim čuo smeh. Učinilo mi se da se smeje Hera. Požurio
sam i u tom trenutku se otpozadi začulo trubljenje automobila. Ivan je ipak
pritisnuo na sirenu.
U unutrašnjosti kola pojavila se Herina glava. Pored nje se nazirala još
jedna, muška, koju nisam prepoznao.
– Hero – povikah – zdravo!
Ali umesto da se otvore do kraja, vrata se odjednom zalupiše. Dešavalo se
nešto čudno. Sledio sam se na mestu, gledajući kako na vetru leprša
georgijevska traka18 vezana za ručicu vrata. Nisam znao kuda da idem –
napred ili nazad. Već sam pomislio da krenem natrag, kada se vrata otvoriše i
iz kola izađe Mitra.
Izgledao je neuredno (kosa raščupana, žuta leptir-mašna iskrivljena) i
prilično nedruželjubivo – takav njegov izraz lica nikada pre nisam video.
Učinilo mi se da je spreman da me udari.
– Špijuniramo? – upitao je.
– Ne – rekoh – samo sam… Video kola.
– Meni se čini da je i budali jasno da ne treba da prilazi kolima ako stoje
na ovakvom mestu.
18Georgijevska traka crno-narandžaste boje na kojoj je u carskoj Rusiji bio orden Svetog Georgija a
posle II svetskog rata – medalja za pobedu nad Nemačkom u Velikom Otadžbinskom ratu 1941-
1945. Od pre nekoliko godina nosi se kao simbol pobede nad fašizmom svakog 9. maja. (prim. prev.)
| EMPIRE V 207
– Budali je možda jasno – odgovorih – ali ja nisam budala. A onda, to nisu

tvoja kola.
Iz kola je izašla Hera. Mahnula mi je, osmehnula se poput krivca i slegnula
ramenima.
– Rama – reče Mitra – ako te muči, ovaj… Kako da kažem, usamljenost…
Mogu da ti pošaljem preparate koji su ostali od Brame. Biće ti dosta za godinu
dana. Rešićeš sve svoje probleme ne mučeći ljude oko sebe.
Hera ga je povukla za rukav.
– Prekini.
Shvatio sam da Mitra svesno pokušava da me ponizi, i to me je, ne znam
zašto, zaprepastilo – umesto da se razbesnim, ja sam se zbunio. Verovatno
sam izgledao glupo. Spasila me je automobilska sirena koja se začula iza mojih
leđa – Ivan je zatrubio još jednom.
– Šefe – viknuo je – ovde vas traže! Okrenuo sam se i pošao prema
parkingu.
Pored mojih kola stajao je nepoznati čovek u crnom odelu – oniži,
punački, sa zašiljenim brkovima, nalik na ostarelog musketara.
– Baal Petrovič – predstavio se i pružio mi ruku. – Zar ne bi trebalo da vas
je dvoje? Gde je Hera?
– Sad će doći.
– Što si tako bled? – upita Baal Petrovič. – Bojiš se?
– Ne – odgovorio sam.
– Ne boj se. Tokom crvene ceremonije već mnogo godina nema
nepredviđenih situacija. Imamo odličnu opremu… Aha, vi ste Hera? Drago mi
je.
Hera je bila sama – Mitra je ostao pored kola.
– Pa, prijatelji – rekao je Baal Petrovič – izvolite za mnom. Okrenuo se i
pošao ka svojoj rajhskancelariji. Krenuli smo za njim. Hera je izbegavala da
pogleda prema meni.
– Šta se dešava? – pitao sam.
– Ništa – reče ona. – Zaboga, nemoj sad, važi? Bar ovaj dan ne treba da se
kvari.
– Ti ne želiš da me vidiš?
– Ja imam lepo mišljenje o tebi – rekla je. – Ako hoćeš da znaš, mnogo
bolje nego o Mitri. Časna reč. Samo mu ne govori, dobro?
– Dobro – složio sam se. – Reci mi, jesi li i njemu dala po jajima? Ili samo
meni – zbog lepog mišljenja?
– Ne želim da pričam o tome.
– Ako imaš tako lepo mišljenje o meni, zašto provodiš vreme s Mitrom?
– Sada mi je takva faza u životu. Pored mene mora biti on. Nećeš shvatiti.
Ili ćeš shvatiti pogrešno.
– Naravno. A hoće li biti druga faza? Kada pored tebe budem ja?
– Možda.
– Ovo je kao sapunica – rekao sam. – Časna reč. Ne mogu da verujem da
mi to govoriš.
– Kasnije će ti biti jasno. I hajde da na ovom završimo. Kuća Baala
Petroviča iznutra uopšte nije odgovarala svom totalitarno-nordijskom
eksterijeru. Predsoblje je bilo uređeno u stilu rane oligarhijske eklektike – s
vitezom-mačonošom, smeštenim između nemačke muzičke kutije i morske
luke Ajvazovskog. Od kuće nekakvog korumpiranog knjigovođe enterijer se
razlikovao samo po tome što su viteški oklop i Ajvazovski bili originali.
Prošli smo hodnikom i zaustavili se pored visokih dvokrilnih vrata. Baal
Petrovič se okrenuo prema meni i Heri.
– Pre no što uđemo unutra – rekao je – trebalo bi bliže da se upoznamo.
Zakoračivši ka meni, primakao je svoje lice mojem i brada mu je klonula
kao da mu se spavalo. Izvadio sam maramicu iz džepa da bih obrisao vrat. Ali
ujed je bio visokoprofesionalan – na maramici nije bilo traga.
Baal Petrovič je zatvorio oči i coknuo usnama. To je trajalo čitav minut.
Bilo mi je neprijatno i poželeo sam da ga i sam ujedem da bih shvatio šta to
posmatra toliko dugo. Najzad je otvorio oči i podsmešljivo me pogledao.
– Spremaš se u tolstojevce?
– Na šta mislite?
– Na Ozirisa. Planiraš da stupiš u njegovu sektu?
– Za sada ne – odgovorio sam dostojanstveno. – Samo, ovaj, širim krug
poznanika. Nemojte samo da kažete Enlilu Maratoviču. Zašto da nerviramo
starca.
– Neću reći, ne boj se. Dobro, Rama. Daćemo ti bablos i nećeš morati da
ideš ni kod kakvih sektaša.
Slegnuh ramenima. Baal Petrovič je zakoračio ka Heri, nagnuo se ka
njenom uhu i klimnuo, kao da odgovara na nekakvo njeno tiho pitanje. Nikada
nisam video da vampir ujede dvoje zaredom za tako kratko vreme – ali Baal
Petrovič je očigledno bio iskusni stručnjak. Ispustivši nekoliko coktavih
zvukova on reče:
– Drago mi je što sam se upoznao sa tako ambicioznom osobom.
S Herom je bio mnogo galantniji. A i na nju je potrošio manje vremena.
– Zašto se sva moja poznanstva u poslednje vreme svode na jedno isto –
promrljala je Hera.
| EMPIRE V 209
– Ništa lično – odgovori Baal Petrovič. – Ovi ujedi imaju službeni karakter.
Moram da znam kako pravilno da vodim instruktažu a u tom cilju treba da
imam jasnu predstavu o vašem unutrašnjem svetu, prijatelji. Dakle, izvolite…
Otvorio je vrata.
Iza njih je bila jarko osvetljena okrugla prostorija. U njoj su preovladavale
dve boje – zlatna i svetloplava. Svetloplavom su bili ofarbani zidovi, a zlato je
blistalo na pilastrima, plafonjerama i ramovima slika. Same slike nisu bile
preterano interesantne i svojom smirujućom monotonošću ličile su na tapete
– romantične ruine, aristokrate konjanici u lovu, galantni šumski randevui.
Oslikani plafon predstavljao je nebo sa oblacima, u čijem centru je sijalo
ogromno ispupčeno sunce, osvetljeno skrivenim lampama. Sunce je imalo oči,
nasmejana usta i uši; pomalo je ličilo na Hruščova koji se pritajio na plafonu.
Njegovo zadovoljno okruglo lice odražavalo se na parketu.
Zaslepljen ovom raskoši, zastao sam na vratima. I Hera se zaustavila.
– Uđite – ponovi Baal Petrovič. – Nemamo baš mnogo vremena.
Ušli smo u prostoriju. U njoj nije bilo nikakvog nameštaja osim pet velikih
fotelja koje su u polukrugu stajale oko kamina u zidu. Fotelje su bile
visokotehnološkog vojno-kosmičkog dizajna, sa servo-uređajima, držačima,
polušlemovima i mnoštvom komplikovanih spojeva. Pored njih je bila
pljosnata upravljačka tabla, uzdignuta iznad poda na čeličnoj nožici. U kaminu
je plamtela vatrica, što mi je delovalo čudno, pošto je istovremeno bio
uključen i klima-uređaj. Oko vatrice su se baktala dvojica Haldejaca sa zlatnim
maskama.
– Zanimljivo – rekao sam – ovde kod vas je baš kao kod Enlila Maratoviča.
I on ima okruglu salu i kamin i fotelje. Samo je tamo, naravno, sve skromnije.
– Ništa čudno – odgovori Baal Petrovič. – Sve prostorije koje imaju istu
funkciju imaju među sobom nešto zajedničko. Kao što sve violine imaju isti
oblik. Sedite.
Gestom je naredio Haldejcima da se udalje. Jedan od njih se zadržao da bi
nasuo u kamin ugalj iz papirne vreće s natpisom „BBQ Charcoal“.
– Tokom crvene ceremonije – objasnio je Baal Petrovič – treba paliti
novčanice. To nema nikakav praktični smisao, prosto jedna od naših
nacionalnih tradicija koja je ostavila traga u folkloru. Mi ne oskudevamo u
novcu. Ali ipak više volimo da palimo stare novčanice Gosznaka – iz
poštovanja prema ljudskom radu…
Pogledao je na sat.
– A sada moram da se preobučeni. Molim vas, za sada nemojte ništa da
dirate.
Obdarivši nas ohrabrujućim osmehom, Baal Petrovič se uputio za

Haldejcima.
– Čudne fotelje – reče Hera. – Kao zubarske.
Meni su one više ličile na dekoraciju za „Odiseju u svemiru“.
– Da, čudne – složio sam se. – Naročito ovaj grudni oklop. Na svakoj stolici
bio je uređaj kao u filmovima o zvezdanoj pešadiji – takve stvarčice spuštale
su se na grudi kosmonautima, kako bi ih držale na mestu pri uzletanju i
sletanju.
– To je zato da se ne bismo srušili na pod ako počnemo da se trzamo u
konvulzijama – pretpostavio sam.
– Verovatno – složila se Hera.
– Ne plašiš se?
Odrečno je odmahnula glavom.
– Mitra je rekao da je veoma prijatan osećaj. Najpre će malo boleti, a
onda…
– Možeš li više da mi ne pominješ Mitru?
– Dobro – odgovori Hera. – Onda hajde da ćutimo.
Do povrataka Baala Petroviča više nismo razgovarali – ja sam sa
preteranim interesovanjem razgledao slike na zidovima, a ona je sedela na
ivici fotelje gledajući u pod.
Kada je Baal Petrovič ušao u prostoriju, nisam ga prepoznao. Već je stigao
da se presvuče u dugačku odoru od tamnocrvene svile, a u ruci je držao
inkasatorsku torbu. Setio sam se gde sam video tu odoru.
– Baale Petroviču, jeste li bili u kabinetu Enlila Maratoviča? Baal Petrovič
je prišao kaminu i stavio torbu na pod pored rešetke.
– Više puta – odgovorio je.
– Tamo ima slika na zidu – nastavio sam. – Nekakvi čudni ljudi s
cilindrima koji sede pored vatre. Privezani za stolice. A u ustima imaju nešto
nalik na čepove. I pored njih stoji čovek u crvenoj odori, baš kao vaša. Je li to
crvena ceremonija?
– Da – reče Baal Petrovič. – Tačnije, tako je izgledala pre dvesta godina.
Tada je bila vezana za ozbiljan rizik po zdravlje. Ali sada je to potpuno
bezbedna procedura.
– A kako su oni gutali bablos? Mislim na one sa slike. Oni u ustima imaju
čepove.
– Nisu to čepovi – odgovori Baal Petrovič prilazeći upravljačkoj tabli. – To
su sprecijalni uređaji na koje se učvršćivala kapsula sa bablosom, napravljena
od ribljeg mehura. To je istovremeno štitilo od povreda jezik i usne. Sada
koristimo potpuno drugačiju tehnologiju.
| EMPIRE V 211
Pritisnuo je dugine na pultu i grudni oklopi su se uz zujanje podigli iznad

fotelja.
– Možete sesti.
Seo sam u krajnju fotelju. Hera se smestila dve fotelje dalje od mene.
– Pristupimo – rekao .sam. – Spremni smo. Baal Petrovič me je pogledao s
neodobravanjem.
– A lakomislenost već ne volim. Otkud ti znaš jeste li spremni kad ti čak
nije ni poznato šta će se sada desiti?
– Onda objasnite.
– Slušajte vrlo pažljivo – rekao je Baal Petrovič. – Pošto znam kakvim su
glupostima napunjene vaše glave, hoću odmah da kažem da će iskustvo koje
ćete sada doživeti biti za vas neočekivano. To nije ono što mislite. Da biste
tačno shvatili ono što se dešava, treba od samog početka usvojiti jednu stvar,
prilično ponižavajuću za ego. Bablos ne sisamo mi. Njega sisa jezik.
– Zar mi nismo jedna celina? – upita Hera.
– Do određene granice. Ona prolazi upravo ovde.
– Ali mi ćemo nešto osetiti, zar ne?
– O da – odgovori Baal Petrovič. – I previše. Ali to uopšte neće biti ono što
oseća jezik.
– A šta oseća jezik? – upitao sam.
– Ja ne znam – odgovorio je Baal Petrovič. – To niko ne zna.
Tako nešto nisam očekivao.
– Kako to? – upitao sam zbunjeno. Baal Petrovič se glasno nasmeja.
– Sećaš li se slike koja visi u tvom kabinetu? – upitao je. – Gde je
kartoteka? Napoleon na konju?
– Ako ćemo iskreno – odgovorio sam – već mi je odavno dosadilo to
stalno poređenje sa konjem.
– Poslednji put, kunem se. Šta ti misliš, da li konj zna o čemu razmišlja
Napoleon?
– Mislim da ne zna.
– I ja tako mislim. Ali kada Napoleon jaše po polju pred svojom armijom,
on i konj deluju kao jedno biće. U izvesnom smislu oni to i jesu… I kada
Napoleon lupka svog vernog konja rukom po vratu…
– Ne morate da nastavljate – rekao sam. – Ne znam zašto uopšte nešto
objašnjavati konju. Napoleon to sigurno ne bi radio.
– Rama, ja shvatam tvoje emocije – odgovori Baal Petrovič. – Ali život je
mnogo jednostavniji nego što su ljudi navikli da misle. U njemu postoje dva
puta. Ako se čoveku posreći, neverovatno posreći – onako kako se posrećilo
tebi i Heri – on može da postane konj kojeg jaše Napoleon. A može da postane
i konj koji čitavog života iznosi ne zna se čije đubre.
– Dosta konjarstva – rekla je Hera. – Hajde o poslu.
– Sa zadovoljstvom – odgovori Baal Petrovič. – Dakle, crvena ceremonija
sastoji se iz dva dela. Najpre jezik sisa bablos. To je najviša tajna koja postoji u
svetu vampira. Ali, kako sam već govorio, ona se ne dešava nama i mi malo
znamo o njenoj suštini. U to vreme ono što vi osećate biće vrlo raznoobrazno,
ali prilično neprijatno. Čak i bolno. Moraćete da istrpite. Je li to jasno?
Klimnuo sam.
– Zatim bol prolazi i nastupa drugi deo eksperimenta – nastavi Baal
Petrovič. – Ako govorimo o fiziološkoj strani, dešava se sledeće: nasisavši se
bablosa, jezik izbacuje pravo u mozak vampira dozu dopamena, snažnog
neurotransmitera koji kompenzuje sve neprijatne osećaje vezane za prvi deo
eksperimenta.
– A zašto ih kompenzovati? – pitao sam. – Pa bol je već prošao.
– Tačno – reče Baal Petrovič. – Ali ostala su neprijatna sećanja na njega. A
neurotransmiter kojeg luči jezik je toliko jak da menja sadržaj sećanja. Tačnije,
ne sam sadržaj nego, takoreći, njegov emotivni balans. I krajnji utisak koji
ostaje vampiru posle crvene ceremonije je potpuno pozitivan. Toliko pozitivan
da se.kod mnogih javlja fizička zavisnost od bablosa, koju mi nazivamo
žudnjom. Naravno, to je paradoksalni osećaj, zato što je samo po sebi uzimanje
bablosa prilično bolna procedura.
– Šta je to „neurotransmiter“? – upitah.
– U našem slučaju – agens koji izaziva u mozgu niz elektro-hemijskih
procesa, koji se subjektivno doživljavaju kao sreća. Kod običnog čoveka za
ovakve procese odgovoran je dopamin. Njegov hemijski naziv je 3,4-
dihidroksifeniletilamin. Dopamen je prilično blisko jedinjenje, ako se pogleda
formula – desno u molekulu isti azot-dioksid, samo su drugi brojevi ugljenika i
vodonika. Naziv je s hemijske tačke gledišta netačan. Njega su smislili
šezdesetih godina, kao šalu: „dope amen“ – „droga“ i „amin“. Piše se gotovo
kao „dopamine“. Vampiri su tada intenzivno proučavali hemiju svog mozga.
Ali onda su radovi bili prekinuti. A eto naziv je ostao.
– A zašto su radovi bili prekinuti?
– Veliki Miš se uplašio da će vampiri naučiti da sami sintetišu bablos.
Tada je mogao biti narušen vekovni poredak. Ako te zanima, možemo se
udubiti u temu. Da napišem formulu dopamena?
– Dopamen je blizak dopaminu po mehanizmu delovanja – nastavi Baal
Petrovič – ali ga značajno nadmašuje po snazi, otprilike onako kao što krek
| EMPIRE V 213
nadmašuje kokain. Njega jezik ubrizgava direktno u mozak i momentalno

stvara svoje sopstvene neuronske lance, koji se razlikuju od standardnih
kontura ljudske sreće. Zato se može potpuno naučno reći da tokom nekoliko
minuta posle uzimanja bablosa vampir oseća neljudsku sreću.
– Neljudsku sreću – ponovio sam zamišljeno.
– Ali to nije ono što ti zamišljaš – reče Baal Petrovič. – Bolje da nemaš
nikakva očekivanja. Onda se nećeš razočarati…
Hera i ja se pogledasmo.
– Podignite noge i raširite ruke u stranu – naredio je Baal Petrovič.
Oprezno sam zauzeo traženu pozu, stavivši noge na oslonac koji se
izvukao ispod fotelje. Fotelja je bila veoma udobna – telo se u njoj praktično
nije ni osećalo.
Baal Petrovič je pritisnuo dugme i grudni oklop se spustio pritisnuvši
meko moje grudi. Baal Petrovič je moje ruke i noge vezao za fotelju
fiksatorima koji su ličili na bukagije od debele plastike. Zatim je to isto učinio
sa Herom.
– Bradu uvis…
Kada sam izvršio komandu, on namače na moj potiljak nešto nalik na
motociklistički šlem. Sada sam mogao da mrdam samo prstima.
– Tokom ceremonije može vam se učiniti da vam se telo kreće kroz
prostor. To je iluzija. Vi sve vreme ostajete na istom mestu. Imajte to u vidu i
ničega se ne bojte.
– A zašto me onda vezujete? – upitah.
– Zato – odgovori Baal Petrovič – što je ta iluzija izuzetno snažna i telo
počinje da čini nekontrolisane pokrete da bi kompenzovalo zamišljeno
kretanje u prostoru. Tako se može zaraditi ozbiljna povreda. Ranije se to
dešavalo prilično često… Dakle, gospodo, spremni smo. Želi li neko još nešto
da pita?
– Ne – odgovorio sam.
– Imajte na umu da posle početka procedure neće biti puta natrag. Može
se samo istrpeti do kraja. Zato ne pokušavajte da skinete fiksatore ili da
ustanete iz fotelja. Svejedno nećete uspeti. Jasno?
– Jasno – odazva se Hera.
Baal Petrovič je još jednom pažljivo osmotrio mene i Heru i očito bio
zadovoljan rezultatom.
– Onda, napred?
– U mrak, natraške i naniže – odgovorio sam.
– Srećno.
Baal Petrovič se sklonio iza fotelje, nestavši iz mog vidokruga. Začuo sam
tiho zujanje. Desno se iz šlema pojavila mala providna cev i zaustavila se tačno
ispred mojih usta. U isto vreme moje obraze su sa obe strane pritisnuli valjčići
od meke gume. Usta su mi se otvorila i iste sekunde sa kraja cevčice obrušila
se jarkocrvena kap i pala mi u usta.
Pala mi je pravo na jezik, i ja sam je refleksnim pokretom pritisnuo na
nepce. Tečnost je bila gusta i lepljiva, gorko-slatkog ukusa – kao da je neko
pomešao sirup i jabukovo sirce. Učinilo mi se da se ona momentalno upila kao
da su se tamo otvorila majušna usta koja su je uvukla u sebe.
Zavrtelo mi se u glavi. Vrtoglavica je narastala nekoliko sekundi i završila
se potpunom prostornom dezorjentacijom – čak sam se obradovao što je moje
telo bezbedno pričvršćeno i ne može da padne. A onda je fotelja poletela uvis.
To je bilo veoma čudno. I dalje sam video sve oko sebe – Heru, kamin,
zidove, sunce na plafonu, Baala Petroviča u tamnocrvenoj mantiji. I
istoremeno sam imao jasan osećaj da se fotelja s mojim telom podiže. Pri čemu
takvom brzinom da sam osećao preopterećenost – kao kosmonaut u raketi
koja poleće.
Preopterećenost je postala tako snažna da mi je disanje postalo otežano.
Uplašio sam se da ću se sad ugušiti i pokušao da to kažem Baalu Petroviču. Ali
usta mi se nisu potčinjavala. Mogao sam samo da mrdam prstima.
Postepeno sam počeo lakše da dišem. Osećao sam da se krećem sve
sporije, kao da se približavam nevidljivom vrhu. Postalo je jasno da ću ga
svakog časa dostići, i onda…
Stigao sam samo da stisnem prste u pesnice i moje telo je propalo u
veselo i jezivo bestežinsko stanje. Osetio sam hladno golicanje ispod Adamove
jabučice i sa strašnom brzinom poleteo uvis – i dalje sedeći na mestu u
nepomičnoj fotelji.
– Zatvori oči – rekao je Baal Petrovič.
Pogledao sam Heru. Njene oči su bile zatvorene. Onda sam i ja zažmurio.
Odmah me je obuzeo strah, jer je osećaj letenja bio sveobuhvatan i apsolutno
realan a oko mene više nije bilo nepomične sobe koja bi me svake sekunde
uveravala u to da je ono što se dešava samo vestibularna halucinacija. Pokušao
sam da otvorim oči i shvatio da ne mogu. Izgleda da sam jauknuo od straha – i
začuo tihi smeh Baala Petroviča.
Sada su se mojim halucinacijama pridružile i vizuelne. Imao sam potpunu
iluziju letenja preko noćnog neba prekrivenog oblacima. Unaokolo je bilo
mračno ali je u tom mraku ipak bilo oblaka još gušćeg mraka, nalik na
zgusnutu paru, i ja sam leteo kroz njih neverovatnom brzinom. Izgledalo je
kao da se oko mene stvorila nekakava prostorna brazda koja je preuzimala na
| EMPIRE V 215
sebe trenje o vazduh. S vremena na vreme se nešto u mojoj glavi stezalo i

pravac letenja se menjao, zbog čega sam imao krajnje neprijatan osećaj.
Uskoro sam u oblacima počeo da razaznajem nekakve svetleće
isprekidane linije. One su najpre bile mutne i jedva primetne, ali postepeno su
postajale svetlije. Znao sam da ta svetlost ima neke veze s ljudima – da li su to
bile ljudske duše, da li samo tuđe misli, da li nečiji snovi ili nešto srednje
između svega toga…
Najzad sam shvatio šta je to.
To je bio onaj deo ljudske svesti koji je Enlil Maratovič nazvao umom „B“.
On je ličio na loptu u kojoj je treperila nežna sedefasta svetlost, „polarna
svetlost“, kako je on onomad rekao. Lopte su bile nanizane na nevidljive niti,
formirajući tako dugačke girlande. Te girlande – bilo ih je beskrajno mnogo –
su se u obliku spirale spuštale do majušne mrlje crnila. Tamo se nalazila Ištar:
nisam je video, ali to je bilo isto tako jasno kao što je vrelog dana jasno da
iznad glave sija sunce.
Odjednom je moje telo napravilo oštri i veoma bolni manevar (učinilo mi
se da su se sve moje kosti uz krckanje iščašile) i ja sam se našao na jednoj od
tih niti. Zatim sam pojurio po njoj, probijajući jedan za drugim te misaone
mehurove.
S njima se, koliko sam mogao da procenim, pri tom ništa nije dešavalo –
niti je moglo da se desi, jer su oni bili nestvarni. Cilj jezika nisu bili sami
mehurovi, nego jarko-crvena kapljica nade i smisla koja je sazrevala u svakom
od njih. Jezik je žudno upijao te kapljice jednu za drugom i bujao od nekakve
preteće naelektrisane radosti od koje me je obuzimao sve veći i veći strah.
Osećao sam se kao senka koja leti kroz hiljade snova i hrani se njima.
Tuđe duše izgledale su mi kao otvorena knjiga – znao sam sve o njima. Moja
hrana bili su upravo oni snovi na javi u koje čovek neprimetno upada mnogo
puta na dan, kada njegov pogled prelazi preko stranice sjajnog papira, ekrana
ili tuđih lica. U svakom čoveku pupio je crveni cvetić nade – i mada je ta sama
nada najčešće bila besmislena, kao oproštajno „kukuriku“ brojlerskog petla,
cvetić je bio pravi i nevidljivi žetelac koji je jahao na mojim znojavim leđima
sasekao ga je svojom kosom. U ljudima je drhtala crvena spirala energije,
tinjajuće pražnjenje između onoga što su oni doživljavali kao stvarnost i onoga
što su pristajali da priznaju za san. Polovi su bili lažni, ali iskra među njima
prava. Jezik je gutao te iskre, bujajući i kidajući moju jadnu lobanju.
Bilo mi je sve teže da učestvujem u toj trci. Brzina s kojom sam opažao
ono što se dešava bila je nepodnošljiva. Nekako sam uspevao da zavirim u
svakog čoveka kroz čiji um sam proletao i bilo mi je fizički bolno da izdržim taj
tempo. Mogao sam da se spasim samo na jedan način – da namerno mislim
spore ljudske misli načinjene od teških i pouzdanih ljudskih reči. To je malo

pomeralo od mog mozga brusilicu koja se divlje okretala.
„Negde spavaju deca – mislio sam – sanjaju o nečem navodno dečjem, ali
zapravo već proizvode bablos kao odrasli… Svi rade od malih nogu… Pa i sa
mnom je tako bilo, sećam se kako… Sećam se kako sazreva ova jarkocrvena
kap nade… Čini se da ćemo svakog trenutka nešto uhvatiti, završiti, zaključiti, i
onda će početi drugi život, ispravan i pravi. Ali to se nikada ne dešava zato što
crvena kap sve vreme negde nestaje i mi počinjemo da je skupljamo iznova. A
onda ona opet nestaje i tako to traje čitavog života, dok se ne umorimo. I dok
nam ne ostane samo da legnemo na krevet, okrenemo se ka zidu i umremo…“
Sada sam znao gde ona nestaje. Padao sam kroz tuđe živote sve brže i moj
jahač je vesto skupljao poslednje plodove smisla, gutao ih i utoljavao meni
neshvatljivu glad. Video sam da mnogi ljudi shvataju šta se dešava – sve
naslućuju, ali ne stižu da se nad time zamisle. Sve zaglušuje krik Velikog Miša i
čoveku ostaje mutno sećanje da mu je na pamet pala vrlo važna misao koju je
odmah zaboravio i sada više ne može da je vrati…
Približavali smo se krajnoj tački putovanja – ogromnoj nevidljivoj masi
Ištar. Znao sam da će u trenutku udarca sve prestati. I u poslednjoj sekundi
putovanja setio sam se da sam u detinjstvu sve to znao. Video sam vampire
koji lete kroz moje snove i shvatao da mi oni oduzimaju ono najvažnije u
životu. Ali čoveku je bilo zabranjeno da se toga seća na javi – i zato sam, budeći
se, uzrokom svoga straha smatrao lepezu koja je visila iznad kreveta i koja je
ličila na velikog slepog miša…
Zatim je usledio udarac. Shvatio sam da je jezik dao Ištar sav prikupljeni
rod, a odmah nakon toga desilo se nešto što nisam u stanju da prenesem
rečima. Ali, to nije imalo veze sa mnom i bilo je vezano samo za jezik. Pao sam
u bunilo.
Moj um je utihnuo„kao površina jezera za vreme potpune bonace: na njoj
se nije dešavalo apsolutno ništa. Teško je reći koliko je vremena prošlo. A
zatim je na površinu tog ništa pala kap.
Ne znam o šta se konkretno razbila. Ali na trenutak se odjednom
pokrenuo večni nevidljivi fon na kojem se dešavalo sve ostalo. Tako nešto se
dešava kada gledaš u nebo i grane drveća, a onda se to odjednom zamreška i ti
shvataš da to nije bio svet nego njegov odraz u vodi. Ranije nisam znao da taj
fon postoji. A kada sam ga ugledao, ispostavilo se da sam pre toga pogrešno
shvatao sve što se dešava. I odmah mi je postalo veselo i lako.
Ranije sam mislio da se život sastoji od događaja koji se dešavaju meni i
drugima. I ti događaju mogu biti dobri i loši, a loših je iz nekog razloga mnogo
| EMPIRE V 217
više. I svi ti događaji se odvijaju na površini masivne kugle za koju smo vezani
silom, teže, a sama kugla leti nekuda u kosmičkoj praznini.
A sada sam evo shvatio da i ja, i ti događaji, i uopšte sve u vasioni – Ištar,
vampiri, ljudi, lepeze zalepljene za zid i džipovi pritisnuti na planetu, komete,
asteroidi i zvezde, čak i sama kosmička praznina u kojoj oni lete –
predstavljamo samo talase koji se šire preko tog nevidljivog fona. Isti onakvi
talasi kao onaj koji je upravo prošao kroz moju svest posle pada kapi. Sve na
svetu bilo je načinjeno od jedne iste supstance. I ta supstanca bio sam ja sam.
Strahovi koji su se godinama skupljali u mojoj duši u trenutku su se
rastvoriliu onome što sam shvatio. Nije me ugrožavalo ništa na ovom svetu. Ni
ja nisam nikoga i ništa ugrožavao. Ni sa mnom ni sa drugima nije se moglo
desiti ništa loše. Svet je bio tako ustrojen da je to bilo nemoguće. I to shvatiti
bila je najveća moguća sreća. Znao sam to čvrsto, zato što je sreća napunila
čitavu moju dušu i ništa od onoga što sam ranije osetio nije se moglo porediti s
njom.
Ali zašto to nikada pre nisam video, pitao sam se zaprepašćeno. I odmah
shvatio zašto. Moglo se videti samo ono što ima nekakav oblik, boju,
zapreminu ili dimenziju. A ova supstanca nije imala ništa slično. Sve je
postojalo samo kao njeno kovitlanje i talasi – ali o njoj samoj se čak nije moglo
reći ni da ona zaista postoji, jer nije bilo načina da se u to uvere organi čula.
Osim one kapi koja je pala neznano odakle. Koja me je na sekundu izvukla
iz izmišljenog sveta (sada sam pouzdano znao da je on izmišljen, uprkos tome
što su u njega verovali svi oko mene). S tihom radošću pomislio sam kako će
moj život biti drugačiji i ja nikada neću zaboraviti ono što sam upravo shvatio.
I shvatih da sam već zaboravio. Sve se već završilo. Oko mene se ponovo
zgušnjavao gusti bezizlazni život – s kaminima, foteljama, podsmešljivim
zlatnim suncem na plafonu, slikama na zidovima i Baalom Petrovičem u
dugačkoj crvenoj mantiji. Sve ono što sam upravo shvatio nije mi moglo
pomoći jer je trenutak kada sam to shvatio ostao u prošlosti. Sada je oko mene
bila sadašnjost. I u njoj je sve bilo realno i konkretno. I nije bilo važno od kojeg
su materijala napravljeni trnovi i bodlje ovog sveta. Bilo je važno samo to
koliko se duboko oni zarivaju u telo. A oni su svake sekunde prodirali sve
dublje – dok svet nije postao ono što je oduvek bio.
– I, kako je? – upita Baal Petrovič pojavljujući se u mom vidokrugu. – Kako
se osećaš?
Hteo sam da odgovorim da je sve u redu, ali sam umesto toga pitao:
– A može li još jednom?
– Da – reče Hera. – I ja hoću. Je l’ može? Baal Petrovič se nasmeja.
– Eto. Vi već znate šta je žudnja.
– Pa je l’ može ili ne? – ponovi Hera.

– Ne. Strpite se do sledećeg puta.
– I biće isto ovako? – upitah. Baal Petrovič klimnu.
– To je uvek kao prvi put. Svi doživljaji su isto tako svezi. Isto tako jarko.
Isto tako neuhvatljivo. Vas će nešto vući da doživite taj osećaj iznova i iznova. I
neprijatnost prvog dela ceremonije neće biti važna.
– A mogu li sama da osetim isto ovo? – upita Hera. – Bez bablosa?
– To je komplikovano pitanje – odgovori Baal Petrovič. – Ako ćemo
sasvim pošteno, ja ne znam. Na primer, tolstojevci veruju da je moguće – ako
se dovoljno uproste. Ali koliko znam, nikome od njih to nije uspelo.
– A Oziris? – pitao sam.
– Oziris? – Baal Petrovič se namršti. – O njemu se svašta govori. Kažu da
je šezdesetih godina uzimao bablos intravenski. Na cevčicu, kako se onda
govorilo. Šta se pri tom dešava sa glavom, ne mogu ni da zamislim. Njega se
sad plaše čak i da ujedu. Niko ne zna šta mu je na umu i kakav je on u stvari
tolstojevac. Ukratko, Oziris je terra incognita. Ali postoji mišljenje da su slična
iskustva dostupna svecima. I još kažu da se tako nešto može osetiti na višim
stadijumima joga prakse.
– Kakvi su to stadijumi? – upita Hera.
– Ne mogu da kažem. Niko od vampira nije uspeo da ujede toliko
naprednog jogina. Da ne govorimo o svecima kojih već odavno nema.
Jednostavnije je razmišljati ovako: jedini prirodni put za utoljavanje žeđi za
vampira je da sisa bablos. Žeđ i bablos – to je biološki mehanizam koji
obezbeđuje preživljavanje Velikog Miša. Otprilike onako kao što seksualno
zadovoljstvo obezbeđuje produženje vrste.
Pipkao je nešto na upravljačkom pultu i ja sam začuo tiho zujanje struje.
Ploča na mojim grudima se podigla, a zatim su škljocnuli fiksatori na rukama i
nogama.
Stao sam na noge. U glavi mi se i dalje vrtelo, i ja sam se za svaki slučaj
uhvatio za naslon fotelje.
Pored kamina je ležala inkasatorska torba – otvorena i prazna. U pepelu
iza rešetke mogli su se videti fragmenti nedogorelih novčanica od hiljadu
rubalja. Baal Petrovič se prema poslu odnosio izuzetno odgovorno. Možda je
za njega to bio religiozni ritual, gde je on bio glavni sveštenik.
Hera je ustala iz fotelje. Lice joj je bilo bledo i ozbiljno. Kada je podigla
ruku da popravi kosu, primetio sam da joj prsti drhte. Baal Petrovič se okrenu
ka njoj.
– Sada jedna mala formalnost – rekao je. – Učtivost nalaže da počnemo od
dame.
| EMPIRE V 219
U ruci je imao sjajni okrugli predmet nalik na veliki novčić. Pažljivo ga je

pričvrstio na Herinu crnu majicu. Majica se odmah obesila – broš je bio težak.
– Šta je ovo? – upita Hera.
– Spomen značka „Bog novca“ – odgovori Baal Petrovič. – Sada znate
zašto nosimo imena bogova.
Okrenuo se ka meni.
– Nekada sam bio juvelir – objasnio je. – I ovo ordenje pravim sam, po
staroj navici. Svi su različiti. Tebi sam napravio specijalni znak – s hrastovim
krilima.
– Zašto? – upitao sam sumnjičavo.
– Nikakva smicalica. Prosto je tako ispalo. Počeo sam da pravim krila, a
ona su po obliku ispala kao hrastovo lišće. Ali mi, hvala bogu, nismo fašisti. Mi
smo vampiri. To nije hrastovo lišće, nego upravo hrastova krila. Pogledaj. Čini
mi se da je lepo.
Ugledao sam na njegovom dlanu mutni disk od platine, iz kojeg su štrcala
dva zlatna krila, koja su zaista ličila na hrastovo lišće. Na disku su sitnim
brilijantima bila ispisana slova „R II“.
– Sviđa ti se? – upita Baal Petrovič.
Klimnuo sam – ne samo zato što mi se zaista sviđalo, koliko iz učtivosti.
– S druge strane je deviza – rekao je Baal Petrovič. – Po tradiciji, i nju
biram ja.
Okrenuo sam značku. Na njenoj poleđini je bila igla za kačenje i kružno
ugraviran natpis:
„Ne sisam ja, sisaju svi ostali. Grof Drakula“.
Kao i sve izreke grofa Drakule, misao nije bila baš najoriginalnija, ali u
suštini joj se ništa nije moglo zameriti. Baal Petrovič je uzeo svoju rukotvorinu
i zakačio mi je na grudi, ogrebavši me iglom.
– Sada ste pravi vampiri – rekao je.
– Gde treba da ga držimo? – upitah.
– Zakači ga u hamletu – reče Baal Petrovič. – Obično se tako radi.
– A kada je sledeća ceremonija? – upita Hera. Baal Petrovič raširi ruke.
– Ne odlučujem ja. Termin određuje Enlil, a potvrđuje Primadona.
Shvatio sam da misli na Ištar Borisovnu.
– A kolika je prosečna frekvencija? – upitah.
– Frekvencija? – ponovio je Baal Petrovič. – Hm… Interesantno, nikada
nisam čak ni razmišljao o tome. Samo trenutak.
Izvadio je iz džepa svoje hlamide mobilni telefon i počeo da pritiska

tastere.
– Frekvencija – rekao je posle duže pauze – je sledeća: tri cela i osamdeset
šest stotih puta deset na minus sedmi stepen herca.
– Odnosno?
– Frekvencija – to je koliko puta u sekundi, je li tako? Eto toliko. Sledeći
put za otprilike mesec dana.
– Jednom mesečno je vrlo retko – rekla je Hera. – Suviše retko. Tako ne
može.
– Razgovarajte sa šefovima – odgovori Baal Petrovič. – I mi imamo svoju
hijerarhiju. Ko je niže, taj je uspeo. Eto, Enlil ima svoju kućnu stanicu. On i
Primadona mogu svaki dan da sisaju bablos ako hoće. A na samom početku
stvaralačkog puta, deco, češće odjednom mesečno teško da će moći…
Pogledao je na sat.
– Dakle, ima li još pitanja? Morao bih da krenem. Pitanja više nije bilo.
Oprostivši se sa Baalom Petrovičem, Hera i ja smo izašli u hodnik. Uhvatio
sam je za ruku. Tako smo stigli do izlaza, ali pred samim vratima ona je izvukla
dlan.
– Hoćeš li da se vidimo? – pitao sam.
– Ne sada – odgovori ona. – I za sada me nemoj zvati. Sama ću. Kada nas je
ugledao, Mitra je krenuo u susret.
– Hera – počeo je, mršteći se od sunca – tebi je danas praznik. I ja želim da
ti zauvek zapamtiš ovaj dan. Zato sam pripremio…
Zaćutao je i pogledao me.
– Šta? – upitah.
– Rama – rekao je – ti si meni simpatičan. Ali ovde si pomalo suvišan.
– Pa i meni je praznik – rekao sam. – Ne zaboravi.
– To je tačno – složi se Mitra. – Prosto ne znam šta da radim… Evo ti još
dva predloga za borbu sa usamljenošću. Prvo, imaš Ivana. Ujeo sam ga dok
sam čekao Heru – ti mu se sviđaš, ne sumnjaj u to. Druga varijanta – pozovi
Lokija. On je sam naravno star, ali ako želiš da overiš njegovu prijateljicu, on se
neće buniti. Za razliku od mene…
Hera se podsmehnu. Opet nisam znao šta da kažem – verovatno mi se još
vrtelo u glavi posle ceremonije. Mitra je uhvatio Heru ispod ruke i poveo je.
Ona se čak nije ni osvrnula. S Herom se dešavalo nešto čudno. Nije se ponašala
onako kako bi trebalo. Uopšte ne tako. I ja nisam shvatao o čemu se radi.
Seli su u kola.
Pozvati Lokija, pomislio sam, zašto da ne. Možda je to izlaz. Naravno,
izlaz. Drugog svejedno nema.
| EMPIRE V 221
Došavši do svojih kola, seo sam na zadnje sedište i zalupio vrata.

– Kuda idemo, šefe? – upita Ivan.
– Kući.
Ivan je pokrenuo kola, ali je morao da zakoči da bi propustio Herina kola
koja su izlazila iz žbunja. Iz njihovih toniranih stakala nije se ništa videlo – i ta
neprovidnost je dolila ulja na vatru mojoj mašti. Toliko da su nestale i
poslednje sumnje koje sam imao.
Pozvao sam Lokija. Odmah se javio.
– Rama? Zdravo. Šta mogu da učinim?
– Sećate se da ste pričali o dvoboju među vampirima?
– Naravno da se sećam. Zašto pitaš? Hoćeš nekog da izazoveš?
Po njegovom veselom tonu bilo je jasno da takvu mogućnost ne shvata
ozbiljno.
– Da – rekao sam. – Hoću.
– Šališ se?
– Ne. Kako to da uradim?
– Dovoljno je da to kažeš meni – odgovori Loki. – Ja ću sve organizovati, to
spada u moje obaveze. Ali moram biti siguran da govoriš apsolutno ozbiljno.
– Govorim apsolutno ozbiljno.
– Koga želiš da izazoveš?
– Mitru.
Loki je neko vreme ćutao.
– Mogu li da upitam – rekao je najzad – šta je razlog?
– Lični.
– To nema nikakve veze s njegovom ulogom u tvojoj sudbini? Mislim na
Braminu smrt?
– Ne.
– Jesi li dobro razmislio?
– Da – odgovorio sam.
– Rama – reče Loki – moram da te upozorim da to nije šala. Ako zaista
želiš da izazoveš Mitru na dvoboj, ja ću pokrenuti tu stvar. Ali ako se
predomisliš, biće nezgodna situacija.
– Ja. Zaista. Želim. Da. Izazovem. Mitru – ponovio sam. – I neću se
predomisliti.
– Pa dobro… Koje oružje bi želeo? Po pravilima ga bira izazvani, ali
ponekad je moguć konsenzus.
– U potpunosti po vašem nahođenju.
– Dobro – reče Loki. – Onda mi molim te pošalji poštom nalog za dvoboj.

Ali ne sada. Napisaćeš ga sutra ujutru, sveže glave. Kad još jednom o svemu
razmisliš. Onda ću početi da dejstvujem.
– Dobro. A u kojoj formi da napišem?
– Poslaću ti obrazac. Forma je uglavnom proizvoljna, ali poslednji red
mora da bude ovakav – „spreman za ovo na susret s Bogom“.
– Šalite se?
– Nimalo. Kakve šale? Dvoboj je ozbiljna stvar. Moraš jasno da shvataš
kakvim nezamislivim užasom sve može da se završi…
VILA MISTERIJA
„Lokiju Četvrtom od Rame Drugog.

Službeno.
Nalog za dvoboj.
Mitra Šesti zloupotrebljava obaveze tutora mladih vampira. Umesto da im

pomogne da pronađu svoje mesto u sistemu, on koristi njihovo neiskustvo kako
bi osvojio njihovo poverenje. Zatim koristi to poverenje na najciničniji mogući
način. Skromnost mi ne dozvoljava da se upuštam u detalje. Ali čast zahteva da
kaznim podlaca. Njemu mora biti potpuno i kategorički zabranjen razgovor sa
mladim vampirima poslednje generacije.
Spreman za ovo na susret s Bogom.
Rama Drugi“.
Ponovo sam pročitao pismo. Reči „čast zahteva da kaznim podlaca“

učinile su mi se isuviše kitnjaste. Zamenio sam ih sa „ne mogu da sedim
skrštenih ruku“. Pročitavši pismo još jednom, shvatio sam da iz njega može da
se zaključi da sam sam postao Mitrina žrtva. Zame'nio sam „skromnost mi ne
dozvoljava“ sa „skromnost i saosećanje mi ne dozvoljavaju“. Sada je sve bilo u
redu. Poslao sam pismo elektronskom poštom (Loki je imao potpuno
adekvatan login – „sadodesperado“) i stao da čekam odgovor.
Posle pola sata moj telefon je zazvonio.
– Nadam se da si zaista dobro razmislio o svemu – rekao je Loki – zato što
je predmet ušao u proceduru.
–Da, razmislio sam – odgovorio sam. – Hvala.
– Nema na čemu. Sada svoj nalog piše Mitra – uzgred, uopšte se nije
iznenadio. Šta se to s vama desilo, a?
Oćutao sam. Dišući neko vreme u slušalicu i shvativši da odgovora neće
biti, Loki nastavi:
– Nekoliko dana otići će na pripreme – odlučićemo gde i kako. Onda ću te

pozvati… Spremaj se, momče, vrlo ozbiljno. Razmišljaj o večnosti.
Spustio je slušalicu.
Loki se naravno šalio o večnosti. Ali kako se kaže, u svakoj šali ima deo
istine. Podigao sam pogled ka monitoru kompjutera gde je još uvek visio moj
nalog za dvoboj. U njemu je sve bilo precizno i jasno. Osim rečenice o susretu s
Bogom, na čemu je insistirao Loki. Potpisavši se ispod nje, ja sam obmanuo.
Uopšte nisam shvatao smisao te fraze. Bog sam bio ja sam – to je jasno
dokazivalo moje jučerašnje iskustvo. Ipak, problem je bio u tome što nisam
mogao da ga doživim još jednom. Da bih ponovo postao Bog, trebao mi je
bablos.
I ovde se postavljalo logično pitanje – da li sam ja zaista bio Bog, ako su
moji oseti i emocije zavisili od uzroka koji je bio van mene? Svaki teolog bi
rekao da nisam. A ako Bog nisam bio ja, nego neko drugi, s kim ću se ja onda
sresti u slučaju da nastupe okolnosti više sile?
Obuzela me je neprijatna uznemirenost. Počeo sam da se muvam po
stanu, pažljivo posmatrajući poznate predmete u nadi da će mi neki od njih
poslati tajni znak ili dati mojim mislima novi pravac. Napoleon na konju, dve
odvratne nimfetice… Ako je neko od mojih penata i znao odgovor, oni su ga
držali u tajnosti.
Moje haotično kretanje dovelo me je do kartoteke. Seo sam na sofu i
počeo da prelistavam katalog. Ništa interesantno nije mi upadalo u oči. Setio
sam se da su se u fioci sekretera nalazile nepopisane epruvete iz književnog
ciklusa, otvorio je i počeo da prebiram po njima u nadi da ću naići na nešto
teološko. Ali nisam našao ništa što bi odgovaralo visini trenutka: preparati
poput „Tjutčev + albansk. Source code“ i „Babelj + 2% markiz de Sad“ nisu u
meni probudili interesovanje.
Odjednom sam shvatio s kim mogu da razgovaram o ovome.
Prišavši prozoru, pogledao sam napolje. Moja kola stajala su na drugoj
strani ulice. Iza otvorenog prozora videlo se usredsređeno-uvređeno Ivanovo
lice – čitao je još jedan ironični krimić (pre nekoliko dana pitao sam ga gde je
tu ironija, i on se još više uvedio). Izvadio sam telefon iz džepa. Prošlo je
nekoliko sekundi i signal je stigao do žrtve – Ivan se okrenuo i ja sam začuo
njegov glas:
– Dobar dan, šefe.
– Treba da idem kod Ozirisa – rekoh. – Za desetak minuta. Samo da se
presvučeni i popijem kafu.
| EMPIRE V 225
Kod Ozirisa je sve bilo kao i pre. Vrata je otvorio brkati Moldavac koji je
za ovo vreme uspeo silno da smrša i postane sličan voštanoj figuri. Kartaroši u
velikoj sobi nisu uopšte obratili pažnju na mene.
Oziris je saslušao moju priču o crvenoj ceremoniji sa snishodljivim
podsmehom starog psihonauta kome komšijski dečak prepričava prvo
iskustvo sa opuškom ukradenim iz pepeljare.
– Je li to bio Bog? – upitao sam. – Ono što sam osetio?
– Tako smatraju – odgovori Oziris. – Ali zapravo niko ne zna. U stara
vremena to se nazivalo „trzanje mantije“. Vampiri nisu znali kako da
protumače ono što se dešava dok ljudi nisu izmislili Boga.
– Pa jesu li ljudi izmislili Boga ili su otkrili da on postoji?
– To je jedno isto.
– Kako? Oziris uzdahnu.
– Vidi – rekao je – objasniću ti još jednom. Majmunu su stavili glavu u
destilacioni kotao. Destilacioni kotao je počeo da proizvodi bablos. Ali osim
glavnog proizvoda počeo je da stvara i druge frakcije. Proizvodne otpade.
Jedna od frakcija zove se „Vasiona“. Druga se zove „Istina“. A treća – „Bog“. Sad
ti pitaš jesu li majmuni izmislili tu treću frakciju ili su je otkrili. Ne znam čak ni
šta da odgovorim na to.
– Govorili ste da se vampir približava Bogu kada uzima bablos – podsetio
sam ga.
– Prirodno. Bočna frakcija se meša sa osnovnim proizvodom i vampir je
oseća. Bog i bablos su kao benzin i mazut koji se dobijaju tokom prerade nafte.
Vampiri koriste bablos, a Bog je za nas – proizvodni otpad. Zato je to
dragocena frakcija za čoveka. Mi se ne bunimo. Razume se, sve dok
čovečanstvo ne počne da nam uvaljuje tu frakciju kao univerzalnu istinu.
– Šta, zar se i to dešava? – uptah. Oziris odmahnu rukom.
– Svuda i stalno. Zato uvek treba nositi uz sebe bombonu smrti. A još
bolje dve ili tri.
Malo sam razmišljao i rekao:
– Ali onda se pojavljuje logička protivrečnost. Ako je Bog proizvodni
otpad, kako je on mogao da protera ovamo Velikog Miša?
– Pa u tome i jeste čitava stvar. Kada bi Bog bio nešto drugo, Veliki Miš bi
mogao da se pobuni, da se bori čitavu večnost i jednog dana pobedi. Ali kako
možeš da pobediš proizvodni otpad koji te je proterao? To ne može čak ni
Ištar. Upravo u tome i jeste sav užas situacije.
Počeo sam da shvatam fanatičnu logiku sagovornika. Pitanje je trebalo
postaviti drugačije.
– Dobro – rekoh. – Onda mi recite da li je Bog samo sporedna frakcija

proizvodnje bablosa? Ili ta sporedna frakcija svedoči o istinskom postojanju
Boga? To nije isto.
– Ne baš – složio se Oziris. – Nekada su, u davna vremena, vampiri zaista
raspravljali o tome.
– I do kakvog su zaključka došli?
– Ni do kakvog. Jednostavno su prestali da raspravljaju i počeli da
razmišljaju o drugim stvarima.
– Ali zašto?
– Pa zato – reče Oziris izvirujući iz svoje niše – što ako Bog i postoji, on
želi da ga ne bude za nas. A ako Bog želi da ga ne bude, to znači da ga i nema.
– Ali ako Boga nema, zašto onda postoji reč „Bog“?
– Zato što je ta reč zajedno sa svim drugim rečima i pojmovima
neophodna za proizvodnju bablosa.
– Razumem – rekao sam. – Ali zašto ona znači baš ono što znači?
– Bog je stvoritelj. I reči takođe stvaraju.
– Pa vi ste rekli da one odražavaju.
– Stvaranje i odražavanje je isto.
– Kako to? Oziris se osmehnu.
– To je nedostupno ljudskom umu, zato nemoj da se trudiš da to razumeš,
samo mi veruj na reč. Nama se čini da reči odražavaju svet u kojem živimo, ali
one ga zapravo stvaraju. Isto tako reči stvaraju Boga. Upravo zato se Bog tako
značajno menja zajedno s jezičkim dijalektima.
– Sve je u rečima?
– Naravno. Tako je kazano čak i u ljudskim svetim knjigama. „U početku
beše reč, i reč beše u Boga, i Bog beše reč… Sve je kroz nju postalo, i bez nje
ništa nije postalo što je postalo..“ Razumeš li o čemu se radi?
– Razumem šta znači „i duh božji uzneo se iznad vode“ – odogovorio sam.
Enlil Markovič mi je pokazao. Ali o tome nismo govorili.
– Te reči objašnjavaju princip rada uma „B“. Ovde je ključna fraza „i reč
beše u Boga, i Bog beše reč“. Ona znači da se um „B“ sastoji od dva ogledala
koja se međusobno odražavaju. Zar to nije jasno? „Bog“ – to je reč koja stvara
Boga. Ono što ljudi nazivaju Bogom pojavljuje se u umu „B“ isto onako kako se
slika cigle pojavi kada se začuje reč „cigla“. Razlika je u tome što cigla ima
oblik, a Bog nema. Ali kada kažemo „Bog“, u nama se pojavljuje slika nečega
što nema oblik. Upravo ta osobenost uma „Bog“ i čini Boga uslovno vidljivim.
– Čini mi se – rekao sam – da teolozi shvataju frazu „i reč bejaše Bog“
malo dublje.
| EMPIRE V 227
– Nema tu nikakve dubine. Postoji samo reč „dubina“ i ono što ti činiš sa
sobom kada to čuješ. Uzgred, to radiš uzalud. Vampir treba da bude vladar
diskursa, a ne njegova žrtva.
– A mogu li da postavim glupo pitanje? – upitah.
– Smatraćemo da su sva ostala tvoja pitanja bila pametna. Pucaj.
– Postoji li zaista Bog?
– Zašto da ne. Još jednom ponavljam, on postoji u umu „B“ svakog od
učesnika događaja. Kada Bog ne bi postojao, kako bismo mogli da govorimo o
njemu? Ali u kom slučaju on postoji – to je sasvim druga tema.
– Jasno – rekao sam. – Vi opet želite da kažete da on postoji kao reč. Ali ja
ne govorim o tome.
– Nego o čemu?
– Govorili ste da je um „A“ ogledalo. A onda ste rekli da je odražavanje i
stvaranje jedno isto. Može li se reći da Bog postoji u svakom živom biću kao
um „A“?
Oziris se nasmeja.
– Može da se kaže – odgovorio je – ali sve što kažemo biće sastavljeno od
reči, a svaka reč postavljena pred um „A“ momentalno ga pretvara u um „B“.
Sve reči se po definiciji nalaze unutar novčane sise. Um „A“ o kojem ti govoriš
nije um „A“, nego samo odraz reči um „A“. Sve o čemu možemo da govorimo su
samo polufabrikati za izradu bablosa. Odnosno proizvodni otpad, pošto se
radi o zatvorenom ciklusu.
Rastužio sam se.
– A ako ćemo bez filozofiranja? – upitao sam. – Ako ćemo pošteno? Ima li
Boga u nama?
– U nama ima Boga. Ali nas nema u njemu.
– Kako to?
– Znaš li ona stakla kroz koja se vidi samo na jednu stranu? Eto isto tako.
– Zašto sve tako jezivo funkcioniše?
– Nemoj zaboravljati da smo mi deca prognanog miša koji pati od gubitka
pamćenja. I živimo u dimenziji gde se Bog pojavljuje isključivo kao otpad pri
proizvodnji bablosa. Šta bi ti uopšte hteo?
– Već skoro ništa – rekao sam. – A imaju li vampiri formalnu religiju?
– Samo nam još to fali.
– A kako vampiri zovu Boga?
– Bog. Velikim slovom. Zato što smo bogovi malim slovom – mi sami. Ali
Bog nije ime, to je prosto naziv. Vampiri shvataju da će Bog uvek ostati izvan
imena.
– Obavljaju li vampiri nekakve religiozne rituale? Umesto odgovora Oziris

se iskrivljeno osmehnuo. Moje sledeće pitanje moglo je zazvučati neučtivo. Ali
ja sam odlučio.
– A ovo učenje koje mi vi sada objašnjavate… Je li ono istinito?
Oziris huknu.
– Pitao si me o predanju vampira. Ispričao sam ti o njemu, A istinitost
predanja je već potpuno drugo pitanje.
– A mogu li da ga postavim? Je li predanje istinito? Oziris me je dugo
gledao.
– Vidiš, Rama – rekao je – dok si mlad, tvoj organizam proizvodi sve
neophodne hormone i moždani receptori su u redu. U to vreme svako „dva i
dva su četiri“ će sijati nesumnjivom svetlošću istine. Ali to je samo odražena
svetlost tvoje životne sposobnosti. Isto .tako nju odražava recimo muzika. U
mladosti je uvek mnogo dobre muzike, a onda iz nekog razloga prestaju da je
komponuju. Tako misli svaki čovek kada odraste. Ili žena. U mladosti oni
izgledaju tako privlačno. A kada pređeš šezdesetu i počnu problemi sa
zdravljem, sve to postaje mnogo manje važno od organa za varenje ili
zglobova…
– Hoćete da kažete da je istina u nama samima? – upitah.
– Da. Ali ljudi tim rečima često daju nekakav uzvišeni smisao. Uzalud.
Priroda istine nije metafizička nego hemijska. Dok god imaš dovoljno životne
snage, za nju će se uvek naći verbalni izraz. Uvek ćeš moći da smisliš magičnu
formulu koja u neuronskim vezama tvog mozga izaziva uzbuđenje koje će se
doživljavati kao sveti dah istine. A to kakve će biti reči, nema veliku ulogu zato
što su sve reči međusobno jednake – to su samo ogledala u kojima se odražava
um.
Osetio sam bes.
– Ali onda – rekoh – vi protivrečite sami sebi.
– Zašto?
– Pa vi niste samo vampir, vi ste tolstojevac. Ako je istina samo hemijska
reakcija, zašto ste krenuli duhovnim putem? Zašto ste došli do uprošćavanja?
– Pa zato sam i došao – odgovori Oziris i pogleda na sat. – Evo, kad ti odeš
pozvaću gastarbajtera, uprostiću jedno dva deci, i sve će ponovo postati istina.
I pukotine na zidovima, i prašina na podu, i čak i krčanje creva. A u ovom
trenutku sve je laž…
– Ali ako se sve svodi na hemiju i bablos, zašto onda uopšte postoje svi ti
pojmovi – Bog, istina, vasiona? Odakle to potiče?
– Um „B“ ima dve faze rada. Korisnu i praznu. Tokom korisne faze čovek
izrađuje agregat „M-5“. Prazan hod – to je faza kada se bablos ne proizvodi.
| EMPIRE V 229
Povratni hod klipa. Ali um „B“ se za to vreme ne isključuje, prosto njegov

objekat može da postane bilo koja besmislena apstrakcija. „Šta je istina? –
Postoji li Bog? – Iz čega je nastao svet?“ Sve ta besmislice s kojima si došao kod
mene. Razmnožavajući se u paralelnim ogledalima, ta pitanja se izobličavaju
do neprepoznavanja, pomeraju se u fazama i u određenom trenutku
doživljavaju se kao odgovor na sebe same. Tada kroz neuronske veze mozga
prolazi talas uzbuđenja, i čovek pomišlja da je našao istinu. Zato sve ljudske
istine imaju formu jednačine gde se jedan pojam definiše drugim. „Bog je duh.
Smrt je neizbežna. Dva i dva su četiri.“ E je jednako em ce na kvadrat“. U tome
nema velike štete, ali ako takvih jednačina postane previše, opada proizvodnja
bablosa. Zato mi ne možemo da puštamo ljudsku kulturu da sama teče. Ako
treba, mi je gvozdenom rukom usmeravamo u željenom pravcu.
– Na koji način?
– Ti si već učio glamur i diskurs. Eto, na taj način i usmeravamo. Ako te
zanimaju konkretne metode, obrati se Haldejcima. Ali opšti smisao je u tome
da prazan hod rada uma „B“ bude što je moguće kraći. Kada se sve postavi
kako treba, čovek ne traži Boga. Bog ga već čeka u crkvi pored kutije za
priloge. Isto kao što čovek ne traži smisao u umetnosti. On zna da je jedini
smisao koji u njoj postoji – prihod. I tako dalje. Kako govore u školi, borba za
povećanje kosinusa „fi“ je opštenarodni zadatak.
– U čemu je onda smisao postojanja? – upitao sam. – Ili je život uopšte
prazna besmislica?
– Zašto? U njemu se može naći mnogo različitih smislova. Za svačiji ukus.
Može se proživeti tako da on bude celovit, produhovljen i pun značenja. Ali
kada se okrene njegova poslednja stranica, sav taj smisao odneće vetar, kao
suvu slamu.
– Ali čemu onda sve to?
Oziris se nagnuo napred, uzeo sa stila nekakav predmet i primakao ga
mom licu.
– Šta je ovo? – upitao je.
Pogledao sam njegove prste. U njima je bio ekser. Stari, pomalo zarđali na
vrhu i, očigledno, već negde zakucan i izvučen.
– To? To je ekser.
– Tačno – reče Oziris. – Ekser. Stari ekser. Evo, uzimamo najjednostavniji
predmet – stari zarđali ekser. Gledamo ga. I razmišljamo – šta je to?
– Ekser – slegnuo sam ramenima. – Šta tu ima da se razmišlja?
– A o čemu se radi? O ovom komadu metala? Ili o tvojoj percepciji? Ili o
tome da ekser i jeste ta percepcija? Ili o tome da ta percepcija i jeste ekser?
Drugim rečima, da li se radi o tome da se ekser odražava u našoj svesti ili o
tome da mi projektujemo reč „ekser“ na ono što nas okružuje kako bismo
izdvojili onaj skup elemenata koji smo se dogovorili da označavamo tim
zvukom? Ili možda govoriš o mračnoj i strašnoj veri nekih ljudi u to da izvesni
ekser postoji sam po sebi van granica bilo čije svesti?
– Već mi se zapetljalo – rekoh.
– Tako je. Zapetljalo se i nikada se neće otpetljati.
– A kakve veze s tim ima moje pitanje?
– Takve. Ti pitaš – u čemu je smisao postojanja? A evo ovde – Oziris
zamaha ekserom kroz vazduh – je prosto gvožđurija sa otpada. I prazni hod
tvoje novčane sise nije dovoljan čak ni da shvati šta je to. Iako možeš da
dodirneš taj predmet, da ga saviješ ili zariješ nekom u dlan. A ti me pitaš o
nečemu što ne postoji nigde osim u mašti. Pri čemu ga ni tamo nema stalno –
treperavi oblak napravljen od reči nastaje na sekundu, omami iluzijom smisla
i nestaje bez traga čim um „B“ počne da razmišlja gde je novac. Razumeš?
– Ne.
– I dobro je. Smiri se, Rama. Klimnuo sam.
– Kada čovek – a vampir je, među nama rečeno, prosto poboljšani čovek –
počne da razmišlja o Bogu, poreklu sveta i njegovom smislu on počinje da liči
na majmuna u maršalskom mundiru koji skače u cirkuskoj areni pokazujući
golu zadnjicu. Majmun ima opravdanje da su ga tako obukli ljudi. Ti, Rama,
takvo opravdanje nemaš.
Bacivši ekser na sto, Oziris je pritisnuo dugme pored telefona. U hodniku
je zatreštalo zvono.
– Vreme je za ručak. Grigorij će te ispratiti.
– Hvala na objašnjenjima – rekao sam ustajući. – Istina, malo sam šta
razumeo.
– Tome i ne treba težiti – osmehnuo se Oziris. – To je najvažnije što treba
da se shvati. Zašto nešto shvatati kad to već znaš? Jedna kap bablosa
objašnjava više od deset godina filozofskih razgovora.
– Zašto ste onda sa bablosa prešli na crvenu tečnost? Oziris slegnu
ramenima.
– Some dance to remember – rekao je – some dance to forget.19
U sobu je ušao brkati Moldavac i ja shvatih da je audijencija završena.
Moldavac me je ispratio do izlaza, kao i prošli put. Ali sada je iz nekog
razloga izašao sa mnom na stepenište i pritvorio vrata stana.
19 Neko igra da bi se setio, neko da bi zaboravio – (engl.)

| EMPIRE V 231
– Lift ne radi – rekao je tiho. – Ispratiću vas do dole. Nisam se protivio, ali
za svaki slučaj sam krenuo pored zida, dalje od gelendera iza kojeg je bio
stepenišni anibis.
– Izvinite zbog nametljivosti – rekao je Moldavac. – Ja sam zapravo
profesor teologije iz Kišinjova. Ovde samo dodatno zarađujem. Kod nas u Kiši
nj ovu privremeno nisu potrebni profesori teologije.
– Mogu da zamislim – rekao sam saosećajno.
– Znate – nastavio Moldavac – ovamo često svraćaju mladi vampiri koji
razgovaraju s našim poslodavcem. Ja čekam pored vrata za slučaj da domaćin
pozvoni. I čuješ tako ponešto, zato znam kakve predstave vladaju u vašem
svetu. Obično se ne mešam u razgovor. Ali danas se radilo o Bogu. I tu se
osećam odgovornim da dodam vrlo važnu dopunu onome što ste upravo čuli.
Kao teolog. Ali molim vas da ne govorite šefu o našem razgovoru. Uopšte
nikom ne govorite do sledećeg kontrolnog ujeda. Posle ću otići na odmor.
Obećavate?
– Dobro ste upoznati s detaljima našeg života – primetio sam. – Čak znate
za kontrolni ujed. Ja sad prvi put čujem za njega.
– Nemojte biti ironični, mladiću. U vašoj sredini svi ujedi su kontrolni.
Drugih nema.
– U stvari, u pravu ste – uzdahnuo sam. – U redu, obećavam. U čemu se
sastoji dopuna?
– Ona se tiče onoga što se u vašim krugovima obično naziva um „B“.
Mladim vampirima govore da je ljudski um „B“ samo novčana sisa. Ali to nije
tako.
– A šta je u stvari?
– Jeste li nekada bili u Pompeji? U Italiji?
– Ne – odgovorio sam. – Ali znam da je to rimski grad koji se sačuvao
ispod vulkanskog pepela. O njemu sam mnogo čitao.
– Upravo tako – reče Moldavac. – Dakle ovako, najinteresantije mesto u
Pompeji je vila Misterija.
– Sećam se. Vila na kraju grada. Nazvana po freskama na kojima je
prikazan ritual posvećivanja u dionizijske misterije. Na diskursu su nam čak i
slike pokazivali. Lepe. A zašto ste se setili te vile?
– Vidite, ona je postojala od sredine trećeg veka pre nove ere sve do
samog nestanka Pompeje. Trista godina. Naravno, danas niko ne zna kakve su
se misterije tamo odigravale. Ali freske tako obuzimaju maštu, da rasprave ne
jenjavaju ni do danas. Ja mislim da nije stvar ni u samim freskama nego u
sitnim detaljima oslikanog hodnika – tajanstvenim egipatskim simbolima na
crnoj pozadini, nekakvim znakovima, zmijama – kao na staroj šivaćoj mašini

singer… Ne znam, teško da ste mogli da vidite takvu mašinu.
– Vi nekako skačete s teme na temu. Počeli ste o umu „B“, zatim ste prešli
na vilu, a sada na mašine singer…
– Samo trenutak, sad će sve biti jasno. Na fotografijama se to ne vidi, ali
ako se sami nađete u vili, primetićete niz neslaganja. S jedne strane freske, da.
S druge – nasred te raskoši stoji gruba i primitivna presa za ceđenje grožđa…
Počinjete da primećujete nekakve nakazne predmete domaćinstva na
najneadekvatnijim mestima… Vodič vam u međuvremenu objašnjava: u ovoj
vili su se zaista dešavale misterije. Nekada, u davnoj prošlosti. Ali već posle
prvih podzemnih potresa – a oni su počeli dugo pre fatalne erupcije vuklana –
vlasnici su prodali kuću i otišli. A vila se pretvorila u seosku farmu na kojoj je
pravljeno vino…
– Šta time želite da kažete?
– Želim da kažem da je čovek isto takva vila Misterija. Vi, vampiri,
smatrate da ste sami napravili tu farmu da biste na njoj cedili bablos. I stare
freske na njenim zidovima izgledaju vam kao sporedni produkti vašeg
farmerskog rada. Mislite da su one nastale same od prljavštine i kapi koje su
prskale iz kofa sa prevrelim vinom…
Zaustavili smo se pored izlaznih vrata.
– Dobro – rekao sam – imate li drugu verziju?
– Imam. Um „B“ – ono što vi nazivate novčanom sisom – je prostor
apstraktnih pojmova. Njih nema nigde u svetu koji nas okružuje. Um „B“ bio je
stvoren zato da bi Bog imao gde da se pokaže pred čovekom. Naša planeta
uopšte nije zatvor. To je vrlo velika kuća. Volšebna kuća. Možda negde dole u
njemu postoji i zatvor, ali u stvarnosti to je dvorac Boga. Boga su mnogo puta
pokušavali da ubiju, šireći o njemu razne klevete, čak su preko sredstava
masovne informacije objavljivali da se oženio prostitutkom i umro. Ali to nije
istina. Poznato je samo da je tamo gde on svraća čisto i svetlo. A postoje sobe u
koje on nikada ne zalazi. I takvih je sve više i više. Najpre promaja donosi u
njih glamur i diskurs. A kada se oni pomešaju i počnu da isparavaju, miris
privlači slepe miševe.
– Vi mislite na nas, je li? Moldavac klimnu glavom.
– Jasno – rekoh. – kao i uvek. Hajde da sve svalimo na šugave vampire. Za
to ne treba mnogo pameti.
– Zašto šugave? – upita Moldavac.
– Pa mi letimo – odgovorio sam i nekoliko puta zamahnuo rukama kao
krilima. – A kod vas su za to uvek ubijali u klonji.
– Kod koga to nas?
| EMPIRE V 233
– Kod ljudi – odgovorio sam, osećajući da počinjem da kiptim. – Kod koga

drugog. A šta drugo od vas može da se očekuje, ako je čitava vaša istorija
počela od genocida?
– Od kakvog genocida?
– A ko je istrebio neandertalce? Pre trideset hiljada godina? Mislili ste da
ćemo zaboraviti? Nećemo zaboraviti i nećemo oprostiti. Genocidom je počelo,
genocidom će se završiti, pamtite moje reči. Tako da ne treba sve svaljivati na
vampire…
– Niste me razumeli – reče Moldavac uplašeno. – Ja uopšte ne svaljujem
sve na vampire. Svaka soba odgovorna je za sebe. Ona može da pozove u sebe
Boga. A može i vašu kompaniju. Naravno, po prirodi svaka soba želi božanske
Ali zbog glamura i diskursa većina soba je odlučila da je sve u dizajnu
enterijera. A ako soba u to veruje, znači da su se u njoj već nastanili slepi
miševi. Bog u takvu teško da će ući. Ali ja ne krivim vampire. Vi niste sobe
dvorca. Vi ste slepi miševi. Takav vam je posao.
– I šta će se po vašem mišljenju desiti s dvorcem?
– Bog ih ima mnogo. Kada sve sobe u jednom od njih nastane miševi, Bog
ga uništava. Tačnije, prestaje da stvara, ali to je isto. Kažu da to izgleda kao
svetlost neverovatne snage, koji spaljuje čitav svet. Ali to u stvari samo nestaje
iluzija materije, i priroda Boga, koja prožima sve unaokolo, ispoljava se sama
pred sobom kakva jeste. Isto se, kažu, dešava i na kraju svakog pojedinačnog
života. Naš dvorac ne proživljava danas svoje najbolje dane. Miševi žive
gotovo u svim sobama. Svuda bruji destilator agregata „M-5“…
– Dobro ste obavešteni – rekao sam.
– Pitanje je šta ćemo raditi kada to Bogu definitivno dosadi i on zatvori
projekat?
– Ne znam. Možda će nas poslati da radimo na novoj planeti. Mene zanima
druga stvar. Eto vi ste profesor teologije. Govorite o Bogu kao o svom dobrom
poznaniku. A zašto je, kažite mi, on napravio naš život ovako pustim i
besmislenim?
– Kada bi vaš život imao smisla – rekao je Moldavac naglasivši reč „vaš“ –
ispalo bi da ispravno postupaju one sobe koje puštaju u sebe miševe. I Bog ne
bi imao gde da živi.
– Dobro. A zašto mi onda sve ovo govorite?
– Hoću da vam dam jedan broj telefona – odgovori Moldavac pružajući mi
vizitkartu sa zlatnom ivicom. – Ako hoćete, dođite na molitveni skup. Ne
obećavam lak povratak. Ali Bog je milostiv.
Uzeo sam vizitkartu. Na njoj je pisalo:
Do Boga kroz Reč Božju

Molitveni dom „Logos KataKombo“.
Na poleđini je bio broj telefona.

Gurnuvši vizitkartu u džep, opipao sam rukom ono mesto na pojasu gde
je trebalo da se nalazi futrolica sa bombonom smrti. Tamo je nije bilo – opet
sam izašao iz kuće bez nje. Ali, i da je bombona bila na svom mestu, ja, razume
se, ne bih poslušao Ozirisov savet. Pokret je bio mahinalan.
– Jasno – rekao sam. – Umesto prese za vino postavićemo u vili Misterija
fabriku sveća, je li? Uzalud se trudite, Haldejci neće dozvoliti. U najboljem
slučaju, imaćete dopunski poslić u ćošku. Ako bude mesta…
– Ne budite zajedljivi. Bolje razmislite u slobodno vreme.
– Razmisliću – odgovorio sam. – Vidim da ste dobar čovek. Hvala za vaše
učešće u mom životu.
Moldavac se tužno osmehnuo.
– Moram da idem – rekao je i lupnuo flaster na vratu – inače će se šef
načekati. Setite se da ste obećali da nikom nećete pričati o našem razgovoru.
– Ne mislim da bi to nekome bilo zanimljivo. Mada, znate šta… Zašto ne
biste vrbovali Ištar Borisovnu? Ona je sasvim sazrela. Dajem vam insajdersku
informaciju.
– Razmislite – ponovio je Moldavac – put natrag je još otvoren.
Okrenuo se i krenuo uz stepenice. Ja sam izašao iz zgrade i pošao ka
kolima. „Put natrag – razmišljao sam. – Natrag – kuda? Zar tamo išta ostaje?“
Seo sam u kola i podigao pogled prema Ivanu u retrovizoru. Ivan se
osmehnuo, uspevajući da pri tom ne izgubi uvređeni izgled.
– Razmišljao sam nešto o životu – rekao je zapahnuvši me mirisom
mentol-bombona. – I smislio kinesku poslovicu. Hoćete da čujete?
– Kaži.
– Ma koliko sisao kurac, nećeš postati imperator.
Ideja je bila tačna, ali upotreba glagola „sisati“ – čak i u ovako neutralnom
kontekstu – graničila se s otvorenom provokacijom. Odjednom sam shvatio da
je on pijan. Možda od samog jutra. A možda nije bio trezan ni za vreme naših
prethodnih susreta? Uplašio sam se. Nisam imao pojma šta mu je na umu.
– Da – rekao sam i oprezno se nagnuo napred – u našem društvu sve je
manje socijalne mobilnosti. To je tačno, na tome treba raditi. S druge strane…
Naravno, nećeš postati imperator. Ali možda imperatorka.
Nasred rečenice moja glava se na uobičajeni način cimnula. Zatim sam se
zavalio u sedište i neko vreme analizirao maršrutu njegove ličnosti.
| EMPIRE V 235
Nisam imao čega da se plašim. Možda samo saobraćajke. Ali Hera… Tako
bestidno flertovati sa šoferom… Mada, pomislio sam, njima je to
profesionalno.
NAČELNIK SVETA
Loki me je pozvao u osam ujutru da mi saopšti kako je dvoboj zakazan za

danas.
– Doći ćemo u jedanaest – rekao je. – Budi spreman. I nemoj piti mnogo
tečnosti.
Odmah je spustio slušalicu i ja nisam uspeo da saznam ništa više. Kada
sam pokušao da ga pozovem, nije se javljao na telefon.
Preostala tri sata moja mašta je radila divljim tempom. Pištolji ili mačevi?
Zamišljao sam kako me ubija metak. Učinilo mi se da će to biti nalik na
udarac užarenim prutom. Vampiri ne smeju da pucaju, jedan drugom u glavu, i
Mitra će ništaniti u stomak, kao Puškinu…
Ili će to biti floreti? Šta oseća čovek kada ga ubadaju floretom? Verovatno
isto kao kad se posečeš nožem za hleb, samo duboko unutra – do samog srca.
Nekoliko puta sam pokušao da to zamislim, i svaki put sam se stresao.
Ali, nisam ja sebe plašio tim fantazijama, naprotiv, smirivao. Takve
varijante mi sigurno nisu pretile: pamtio sam specijalno oružje o kojem je
govorio Loki. Mogao sam da se ne plašim samog dvoboja.
Pretnja je dolazila iz Mitrinog naloga za dvoboj. Eto o čemu je bilo strašno
razmišljati: on je zaista mogao da mi ispiše kartu za susret s Bogom, da bih ja
sam otkrio ko je u pravu – Oziris ili njegov red likvid provajder. A čak i ako ne
to, razmišljao sam, Mitra će svakako smisliti neku neverovatnu gadost, i bolje
da o njoj ništa ne znam. Eto tako se gradi pobednička volja…
Kada je do jedanaest ostalo pola sata, shvatio sam da još nisam odlučio
kako ću da se obučem. Kopao sam neko vreme po ormanu i našao crno odelo
koje mi je bilo malo veliko. Zato mi neće sputavati pokrete – pomislio sam. Na
noge sam obuo cipele sa tvrdim vrhom – nije da sam se ozbiljno spremao za
tuču, nego za svaki slučaj. Zatim sam kosu namazao gelom, popio malo viskija
za hrabrost, seo u fotelju i počeo da čekam goste.
U jedanaest su pozvonili pred vratima.
Loki i Balder bili su sveže izbrijani, mirisali su na kolonjsku vodu i
izgledali svečano i zvanično. Loki je nosio u rukama veliki crni zavežljaj.
– Mi verovatno delujemo sumnjivo – veselo je rekao. – Milicioner je tražio
dokumente. Tačno ispred ulaza.
| EMPIRE V 237
– A oči pametne-prepametne – dodade Balder. – Sve zna, samo ne može

da kaže.
Pomislio sam da i ja treba da se ponašam veselo i odvažno. – Verovatno
je pomislio da ste iz agencije za nekretnine. Ovuda se često muvaju svakakvi
nitkovi i njuškaju. Tihi centar. Balder i Loki su seli u fotelje.
– Mitra je hteo da dvoboj bude u cirkusu – reče Balder.
– Zašto?
– Da bi se istakao idiotizam onoga što se dešava.
– Idiotizam? – ponovi Loki. – Redak slučaj kada se u nekome od nas budi
dostojanstvo i smelost, kao u stara vremena. To se sada naziva idiotizmom?
Rama, treba da budeš ponosan na sebe.
Balder mi je namignuo.
– On – rekao je klimnuvši glavom prema Lokiju – uvek ima dve verzije
onoga što se događa. Za izazivača i izazvanog.
Pogledao sam Lokija. Na njegovom levom kapku ostala je ljubičasta senka
sa zlatnim šljokicama – tragovi nabrzinu skinute šminke koji su postajali
vidljivi kada je treptao. Sigurno je gumena žena otišla na trudničko, pomislih, i
on je sada menja. Ili je samo nekoga učio da radi kolenom.
– Onda šta, idemo u cirkus?
– Ne – reče Balder. – Cirkus nismo mogli da organizujemo. Dvoboj će se
odigrati na novi način. Potpuno netradicionalni.
Meni se steglo grlo.
– Kako to?
– Pogađaj iz tri puta – nasmeši se Loki.
– Ako je netradicionalni – rekao sam – znači da se radi o nekom
neobičnom oružju?
Loki klimnu.
– Otrov?
Loki odrečno odmahnu glavom.
– Otrov nije dozvoljen. I sam bi trebalo da shvataš.
– Da – složio sam se. – Onda, možda… šta još ima… Struja?
– Promašaj. Poslednji pokušaj.
– Davićemo jedan drugog na dnu reke Moskve?
– Opet promašaj – reče Loki.
– Pa šta onda?
Loki privuče k sebi zavežljaj i otvori ga. Ugledao sam nekakav uređaj sa
kablovima. Unutra je bio i noutbuk.
– Šta je to?
– Stvar je odjeknula – reče Loki. – Za nju su čuli Enlil i Marduk. Koliko sam
ja shvatio, dvoboj se održava zbog neke treće osobe. Mi smo zajedno birali
način da završimo vašu glupu svađu uz minimalni rizik. Odlučeno je da se
dvoboj obavi razdvojeno.
– Šta ćemo raditi? – upitao sam.
– Pisaćete stihove.
– Stihove?
– Da – reče Loki. – To je smislio Enlil. Mislim da je ideja odlična.
Romantična svađa treba da se razreši romantičnom metodom. U prvom planu
nije brutalna muška bombona smrti, nego prefinjenost duševne organizacije i
dubina osećanja.
– A u čemu se onda sastoji dvoboj? – upitao sam. – Mislim, kako odrediti
pobednika?
– Za to smo odlučili da uključimo upravo tu treću osobu zbog koje je i
nastao spor. Nagrada pobedniku biće momentalni sastanak sa njom. Odlično,
je li?
Bilo mi je teško da osetim njegov entuzijazam. Pre bih odabrao bilo šta
drugo – ako treba i ruski rulet ili tuču šahovskim tablama – samo ne stihovi.
Pisanje stihova i ja su bile nespojive stvari što sam mnogo puta proveravao u
praksi.
Balder je odlučio da se umeša u razgovor.
– Zašto mučiš momka? Ispričaj redom.
– U redu – složi se Loki. – Dakle, po uslovima dvoboja ti i tvoj suparnik
morate da napišete po pesmu. Forma pesme je vampirski sonet.
– Šta je to? – upitao sam.
Loki je upitno pogledao Baldera.
– Zar ti nismo pričali? – rastužio se Balder. – Propust, propust. Vampirski
sonet je pesma koja se sastoji od dvanaest redova. Dužina, rima ili odsustvo
rime – sve je proizvoljno. Najvažnije je da poslednji red kao da isisava čitav
smisao iz pesme, izražavajući je u maksimalno skraćenom obliku. On mora da
sadrži kvintesenciju pesme. To simbolizuje sublimaciju crvene tečnosti u
bablos, koji ti zatim ritualno nudiš komarinskoj muzi. Jesi li razumeo?
– Otprilike – rekao sam.
– Ali to je lirsko pravilo – nastavi Balder. – Ono nije strogo. Svako sam
odlučuje kako će konkretno preneti smisao pesme u jednom redu. Pa u stvari
samo autor zna o čemu je ona, zar ne?
Loki je važno klimnuo.
| EMPIRE V 239
– Još jedno pravilo vampirskog soneta – on se piše kao obrnute stepenice.

Ispada kao stepenište smislova koji simbolizuje uspinjanje vampira ka višoj
suštini. Ali ni to u stvari nije obavezno.
– Obrnute stepenice – kako to?
– Kao Majakovski – reče Balder. – Samo obrnuto.
Nisam shvatio na šta misli – ali nisam hteo da zalazim u detalje, pošto
pravilo nije bilo obavezno. Loki je pogledao na sat.
– Vreme je da počnemo. Ja ću prvo sve da pripremim. A ti idi u toalet. Ako
ne budeš imao sreće, sledećih četrdeset sati bićeš paralisan.
Stavio je zavežljaj na sto. Izašao sam iz sobe i krenuo u toalet.
Negde sam čitao da su mnogi veliki ljudi dobijali nadahnuće u toaletu. To
deluje kao istina, zato što mi je upravo tamo pala na pamet jedna ne baš
pristojna ali izuzetno obećavajuća ideja.
Toliko obećavajuća da sam bez trunke kolebanja pristupio njenom
sprovođenju u delo bez odlaganja, kao beskućnik koji se u metrou saginje da
pokupi novčanik koji je primetio na podu.
Izašavši u hodnik, na vrhovima prstiju sam došao do kabineta, tiho
otvorio vrata, dotrčao do sekretera, otvorio ga (za razliku od fioka kartoteke
on nije škripao) i trudeći se da ne zvecne staklo, uzeo nasumice sa hrpe prvu
epruvetu koja mi je pala pod ruku. Ispostavilo se da je to „Tjutčev + albansk.
Source Code“. Baš ono što treba, pomislio sam i istresao sadržaj u usta.
– Rama, gde si? – povao je Loki iz druge sobe.
– Idem – odogovorio sam – zatvaram prozore. Za svaki slučaj.
– Ispravno činiš.
Posle nekoliko sekundi ušao sam u sobu.
– Brineš? – upita Bladar. – Deluješ bledo.
Oćutao sam. Nisam hteo da govorim zato što sam uzeo preveliku dozu
preparata i mogao sam da lupim nešto pogrešno.
– Evo – reče Loki – sve je spremno. Pogledao sam na sto.
Na njemu je bio montiran agregat čudnog izgleda – noutbuk, spojen s
mobilnim telefonom i onom crvenom kutijom koju sam video u njegovoj torbi.
Sada je na kutiji treperio crveni indikator, a pored nje je bila razvučena crna
platnena traka s gumicama i kukicama. Na njoj je bio pričvršćen špric s
velikim električnim mehanizmom. Od mehanizma do kutije sa indikatorom
vodile su dve žice. Osim toga, na stolu se nalazila gomila igala za jednokratnu
upotrebu sa zelenim naglavcima.
– Šta je ovo? – upitao sam.
– Dakle, ovako – reče Loki. – Vidiš li špric? U njemu je trankvilizator. Kao
što sam već govorio, on izaziva gotovo potpunu paralizu tela na otprilike
četrdeset sati. Špricem se daljinski upravlja preko strujnih kablova

priključenih na kompjuter. Stihovi će odmah biti poslati tebi poznatoj osobi,
pri čemu ona neće znati koju si pesmu napisao ti a koju Mitra. Kada ih pročita i
izabere pobednika, odluka će biti isto tako momentalno predata natrag. Tada
će se uključiti jedan od servomotora povezanih sa špricem – ili tvoj ili na
Mitrinoj ruci. Odmah posle injekcije uslediće objava naloga za dvoboj i njegovo
momentalno ispunjavanje. Imaš li pitanja?
– Sve je jasno – odgovorio sam.
– Onda molim te sedi za kompjuter. Poslušao sam.
– Zavrni rukav…
Kada sam to učinio, Loki je nakvasio vaticu alkoholom i počeo da mi trlja
pregib na laktu.
– Sad će mi biti muka – rekao sam umorno.
Nisam se pretvarao. Zaista, nije se radilo o manipulaciji nego u preparatu
koji sam uzeo.
– Sam si to hteo – reče Loki. – Trebalo je ranije da razmišljaš. Sad će malo
da boli – ubošću iglicu…
– Jao! – trgnuo sam se.
– Gotovo, gotovo. Sada nemoj da pomeraš ruku, pusti me da ti učvrstim
povez… Eto tako…
– Kako ću kucati ovom rukom?
– Pažljivo i polako, eto kako. Vremena imaš napretek, možeš da otkucaš i
jednim prstom… Pogledaj ekran.
Pogledao sam.
– U gornjem uglu je sat. Odbrojavanje vremena počeće kad tebi i Mitri
budu saopštene teme za pisanje stihova.
– Jesu li one različite?
– Videćemo. Svaki od vas ima tačno pola sata vremena. Ko ne dostavi
svoju pesmu u tom roku, automatski se smatra pobeđenim. Spreman?
– Znači spreman si.
Loki je izvadio mobilni, ukucao broj i prineo ga uhu.
– Radi li kod vas? – upitao je. – Odlično. Onda počinjemo. Sklopivši
telefon, okrenuo se ka meni.
– Vreme ide.
Na ekranu noutbuka pojavila su se dva pravougaonika. Iznad levog je
pisalo „Mitra“ a iznad desnog „Rama“. Zatim su u pravougaonicima jedno za
drugim počela da se pojavljuju slova, kao da je neko kucao na pisaćoj mašini.
Mitri je zapala tema „Komarac“. Moja je glasila „Knez Ovog Sveta“.
| EMPIRE V 241
To je bila sreća, jer je Tjutčev, s kojim sam već odavno osećao vezu,
mogao mnogo da kaže na tu temu.
Problem je predstavljalo to što su jezičke ljušture mojih misli postale
začuđujuće uboge i monotone: novi internet jezik bio je sasvim mlad, ali već
mrtav jezik. Ali problem forme trebalo je rešavati kasnije – najpre je trebalo
razabrati se sa sadržajem i ja sam utonuo u posmatranje horizonta duha koji
mi se otvorio.
Nisam saznao ništa zanimljivo o životu devetnaestog veka. Zato sam
odmah shvatio šta je značilo poznato Tjutčevljevo četvorostišje: „Umom se
Rusija ne pojmi, aršin za druge nju ne meri. Na svoj se način ona dojmi, samo u
veri u nju, veri“.20 Kako se ispostavilo, pesnik je imao na umu gotovo isto ono
što i stvaraoci moje omiljene filmske trilogije „Osmi putnik“.
U filmu se efikasan oblik života rađao unutar ljudskog organizma i posle
nekog vremena se ispoljavao na originalan i neočekivani način. U ruskoj
istoriji dešavalo se isto to, samo taj proces nije bio jednokratan, nego ciklično-
rutinski, i svaki sledeći monstrum sazrevao je u stomaku prethodnog.
Savremenici su to osećali, ali nisu uvek jasno shvatali, što se odražavalo u
sentencama kao što su: „kroz carsku rutinu koja se raspadala nazirali su se
vatreni obrisi novog sveta“, „od sedamdesetih godina dvadesetog veka Rusija
je nosila u sebi perestrojku“, i tome slično.
„Na svoj se način ona dojmi“ bila je zapravo nepredvidiva anatomija
novorođenčeta. Ako je Evropa bila društvo jednih istih ličnosti, koji
pokušavaju da prilagode svoja otromboljena telesa novim zahtevima trenutka,
Rusija je bila večno mlada – ali ta mladost koštala ju je potpunog odricanja
identiteta, zato što je svaki novi monstrum već na rođenju kidao prethodnog
na komade (i potpuno u skladu sa zakonima fizike najpre bio manjih
dimenzija, ali je brzo dobijao na težini). To je bio alternativni mehanizam
evolucije – eksplozivno skokoviti, što je bilo jasno zamišljenom posmatraču
još u devetnaestom veku. Naravno, u tome nije bilo nikakvih znakova nade za
kartezijanski razum okrenut ličnom preživljavanju – zato je pesnik i govorio
da se u Rusiju može „samo verovati“.
Posle ove spoznaje ja sam po ko zna koji put shvatio kolika je hrabrost i
volja potrebna da bi bio vampir u našoj državi. A praktična posledica bio je
dodatni stepen prezira prema haldejskoj eliti – tim lopužama lešinarima, koji
proždiru ostatke poslednje raskomadane lešine i zbog toga misle da oni ovde
„kontrolišu“ i „upravljaju“. Ali, njih je tek čekao susret s novorođenim koji je je
još uvek skupljao snagu, krijući se negde između pregrada teretnog odeljka.
20 Prevod Zlate Kocić. (prim. prev.)

Sve te misli prošle su mi kroz glavu za samo minut-dva. A onda sam

osetio da iz mene probija preteći stih-upozorenje – i to upravo na zadatu
temu.
Zapisao sam sve što sam mogao. Bilo je teško, jer je u albanskom21 bilo
premalo odgovarajućih konstrukcija za fiksaciju prefinjenih duhovnih slika
koje su se otvorile pred mojim misaonim pogledom, a sve ostale jezičke
paradigme bile su blokirane, i svaku reč je dugo trebalo čupati sa samog dna
uma. Morao sam da biram približne reči, koje mnogo zaostaju za rafiniranom
slikovitošću devetnaestog veka. Ali zato je stih dobio na ekspresivnosti. Kada
sam ga završio, preostalo mi je još čitavih pet minuta da pažljivo pročitam
napisano. Evo šta je ispalo:
STAS ARHONOFF
Zašto, kaži mi, Načelnice Sveta

Osama bi na te da pikira?
Benovi, Ficevi, Arovi pira –
Je li to tvoja verna četa?
Što tako nepobedivo gaziš,

Kaljačom šljapkaš po talogu?
Kome u magli vinskoj kadiš
Pod kupolama u snegu?
Sreća. Talasa vetar kosu tvoju,

I leti slama pravo u lice.
Ali pazi. Tvoje tragove u gnoju
Već opazi Načelnik Mrtvačnice.
Pročitao sam ovo mračno proroštvo tri puta, proveravajući i ispravljajući

greške. Nakon poslednje ispravke s ponosom sam osetio da ni sam do kraja ne
razumem napisano. Bilo je jasno samo poreklo naslova: postojao je gnostički
tekst „Hipostaza Arhonata“, koji smo učili na časovima diskursa. Sećam se da
sam tad pomislio da je to dobro ime za moskovskog vlasnika restorana
21Albanski – na ruskim internet forumima tako se naziva nepravilno, fonetsko pisanje ruskih reči.
(prim. prev.)
| EMPIRE V 243
(ljubimac moskovskih boema Ipostas Arhontov otvara novu glamuroznu

jazbinu „Brežuljak“…) A sada je borbena muza napipala Ipostas u mom
sećanju.
Naročito mi se sviđao dvanaesti red: jedna od projekcija fraze „već opazi“
na standardni ruski bilo je „već opali“ i tada se preteći smisao čitavog stiha,
koji predskazuje smrt knezu ovog sveta – upravo onoj gnostičkoj zmiji s
glavom lava (zmija, smuk – u čemu je razlika) – koncentrisao u jednoj tački,
kao što je i zahtevano. Ali, ovde je moglo da se radi i o samoj Ištar – zbog
njenih dugačkih zmijolikih vratova. Ali crnjak sam odagnao od sebe.
Osim toga, bilo je teško ne obratiti pažnju na one kupole koje je jedan od
mojih prošlih pesničkih posetilaca uporedio s treptaljkama. Eto kako se u duši
običnog ruskog vampira susreću velike epohe naše istorije – i tiho stežu ruku
jedna drugoj…
Pritisnuo sam dugme „Send“ dvadeset sekundi pre no što je crvena
sekundara na mom ekranu presekla liniju cilja. Stigao sam.
Ekran je zatreperio i isključio se. Kada je ponovo zasvetleo, bio je
podeljen nadvoje vertikalnom linijom. Moja pesma bila je na desnoj strani. A
levo se pojavila pesma koju je napisao Mitra. Ona je izgledala ovako:
СОМЕ RЯ
Komarac
na dlanu,
iako majušan,
zbog proporcija
tela
liči na moćnog ratnika,
udubljenog u misli,
glavica sasvim mala,
torzo dugačak i okrugao.
da je čovek,
on bi bio –
heroj.
Mitra je povukao dobitni potez.

To je nesumnjivo bio najpodliji način vođenja bitke – pismena i politički
korektna pesma prosečnog karijeriste poput nekakvog razmišljanja o mladom
Lenjinu iz sedamdesetih godina prošlog veka. Komarac je u svim vremenima
bio za vampire isto što i sakura za Japance – simbol lepote, savršene u svojoj
prolaznosti. I još je tu bio, čini mi se, mistički kontekst: na fresci u hamletu
Enlila Maratoviča bila je prikazana smrt grofa Drakule, blagorodnog viteza u
crnom oklopu, iz čijih je razjapljenih grudi leteo u sivo nebo smireni komarac
duše.
Mitra je napisao svoju pesmu u formi obrnutih stepenica o kojima je
govorio Balder – sada sam najzad shvatio šta je to.
Samo se nije baš najelegantnije snašao sa dvanaestim redom. Komarac je,
naravno, heroj, niko ne spori. Što se kaže, živeo, živ je i živeće. Samo, pravilno
je reći „on bi bio herojem“.
I tada sam shvatio. On nije samo nazivao komarca herojem, on ga je još
poredio sa Herom. To je naravno bio ubitačni kompliment – uprkos dugačkom
okruglom torzou i maloj glavi. Isto kao da devojku jednostavno nazoveš
anđelom.
Zato sam ja napisao o onom glavnom, mislio sam tužno, i u mojoj pesmi
se oseća istinska poetska snaga. U njoj su dotaknuti najvažniji svetonazorni
slojevi i vidi se drama ljudskog duha. A najvažnije je što su u njoj prisutni svi
kulturni i suštinski problemi savremene civilizacije…
Ali u dubini duše već sam shvatao da sam izgubio. Mitrini stihovi bili su
bolji, to bi potvrdio svaki vampir. Ostajala je samo nada da će me Hera
prepoznati po osobenostima stila. Naravno, ako to bude želela…
Ekran je ponovo zatreperio i ja shvatih da će moja sudbina sada biti
rešena. Ona njegova polovina na kojoj je bila Mitrina pesma je potamnela i na
njoj se pojavio dijagonalni natpis, preko redova pesme, kao da je neko pisao
markerom po ekranu:
„Cmok te“
To još ništa ne znači, pomislio sam tvrdoglavo. Posle sekunde potamnela

je moja polovina ekrana. A preko nje su protrčala krupna debela slova:
„Nestani, ništarijo!“
Osetio sam blagi bol u predelu pregiba lakta, gde je igla prodirala u kožu, i
pomislio sam da sam pomerio povez nespretnim pokretom. Krenuo sam da ga
popravim slobodnom rukom – ali ruka me nije slušala. A zatim je talas
| EMPIRE V 245
nekakvog prinudnog umora prošao kroz moj um, i ja sam izgubio

interesovanje za ono što se dešava.
Sledećih sat ili dva sećam se samo u odlomcima. Preda mnom su se
nekoliko puta pojavljivala lica Baldera i Lokija. Loki je izvadio iglu iz moje
ruke, a Balder je birokratskim glasom pročitao Mitrin nalog za dvoboj. Njegov
je sadržaj bio sledeći:
„Lokiju Devetom od Mitre Šestog.

Službeno.
Nalog za dvoboj.
Rama Drugi ponaša se glupo i drsko. Ali to izaziva samo sažaljenje prema
njemu. U slučaju moje pobede u ovom glupom nadmetanju, molim da bude vezan
za iste one švedske merdevine od kojih sam ga nekad odvezao da bih ga uveo u
naš svet. Molim da se na stolu ispred njega postavi monitor na kojem će se
prenositi slika sa kamere na igli moje kravate. Hoću da Rama Drugi do
najsitnijijh detalja vidi moj sastanak sa onom osobom čije je strpljenje i
dobronamernost tako drsko zloupotrebljavao. Prvo, hoću da on shvati kako
treba da se ponaša vaspitan muškarac kada razgovara sa damom. Drugo, hoću
da zabavim Ramu Drugog poznajući njegovu sklonost ka takvim prizorima.
Vreme je da se najzad pokida ekskluzivna veza s nacističkim asom Rudelom, u
kojoj Rama Drugi traži spas od usamljenosti.
Spreman za ovo na susret s Bogom.
Mitra Šesti“.
Razbesneo sam se čak i u svom mutnom transu – ali ni sav moj bes nije
bio dovoljan da mrdnem prstima.
Loki i Balder su me odvojili od stolice i poneli u kabinet. Oba Nabokova su
me uporno gledala – s beskrajnim gađenjem, kao da nisu mogli da mi oproste
poraz.
Zatim su me vezali za švedske merdevine. Gotovo da nisam osećao dodire
Baldera i Lokija. Tek kada su mi snažno zavrnuli ruku, osetio sam tup bol, kao
uvijen u vatu. Zatim je Balder izašao, i ja sam ostao nasamo sa Lokijem.
Loki je stao ispred mene i neko vreme je proučavao moje oko, podigavši
prstom kapak. Zatim me je snažno uštinuo za stomak. To je bilo vrlo bolno:
stomak je, kako se ispostavilo, i dalje bio osetljiv. Pokušao sam da zaječim, ali
nisam mogao. Loki me je uštinuo još jednom, mnogo jače. Bol je bio
nepodnošljiv, ali ja nikako nisam mogao da reagujem.
– Budalo! – rekao je Loki. – Budalo! Šta to praviš od sebe, a? Kakve veze s
ovim ima „Hipostaza Arhonat“? Ko si ti uopšte – komarinski momak ili levi
mislilac? „Knez Ovog Sveta“ i „Komarac“ su ista tema! Jedna ista! Samo je
drugačije formulisana. Zar to nije jasno?
Ponovo me je uštinuo, tako da mi se smračilo u očima.
– Svi smo bili sigurni da ćeš ti pobediti – nastavio je. – Svi! Čak smo ti dali
i vremena da odeš u kabinet da odabereš preparat koji hoćeš. Ja sam na tebe
sav slobodni bablos stavio, celih pet grama. Toliko ne možeš da skupiš za čitav
život! Ti si đubre, eto ko si ti!
Očekivao sam da će me još jednom uštinuti, ali umesto toga on se
odjednom rasplaka – staračkim, slabim i nemoćnim plačem. Zatim odjednom
obrisa rukavom suze zajedno s razmazanom šminkom i reče gotovo
druželjubivo:
– Znaš li, Rama, kako se kaže – svako u hamletu ima svog danskog
kraljevića. To je, naravno, jasno. Ali tvoj se nešto sasvim obezobrazio – o njega
su odjednom svi počeli da se sapliću. Vreme je da prekineš s tim levim
fazonima. Treba da se odrasta. Zato što te taj put nikuda neće odvesti – to ti
govorim kao stariji drug. Znaš li onu pesmu – „zemlja, nebo, među zemljom i
nebom rat…“ Nisi razmišljao zbog čega se vodi? Reći ću ti. Ratuje se zato što
niko ne zna gde je nebo a gde zemlja. Postoje dva neba. Dva suprotna vrha. I
svaki od njih želi da napravi od onog drugog dno. Te će se kasnije ono zvati
zemljom, kada pitanje bude rešeno. Ali kako će se rešiti to niko ne zna. I ti si u
tom ratu borbeni komandir, razumeš? Knez ovog sveta – to si ti. Ako ne možeš
– idi u najudaljeniji rov i ubij se. Samo prvo predaj jezik po štafeti. I nemoj da
se ubijaš u glupom stihu, nego u stvarnom vremenu. Eto tako…
Duboko sam uzdahnuo, i u tom trenutku on me je s neverovatnom
snagom uštinuo pravo za pupak. Na nekoliko sekundi sam izgubio svest od
bola – Loki je izgleda bio na bomboni smrti. Kada sam došao k sebi on se već
smirio.
– Izvini – rekao je. – To je zbog bablosa. I sam razumeš… Razumeo sam.
Zato sam, kad je u sobu ušao Balder, osetio veliko olakšanje.
Primakavši mi sto sasvim blizu, Balder je postavio na njega noutbuk od
kojeg su do hodnika vodile isprepletane žice. Okrenuvši ekran tako da mi bude
zgodno da gledam, on upita:
– Sve vidiš, a?
Prislonio je dlan na uho da sačeka moj odgovor, i ne dočekavši ga nastavi:
| EMPIRE V 247
– Ćutanje je znak odobravanja, he-he… Uslovi naloga su ispunjeni. Moram

reći, Rama, da si imao veliku sreću. Do sada si mogao mnogo puta da se
rastaneš od života. A ti si živ i zdrav. I proći ćeš, izgleda, samo sa modricom na
laktu. Čestitam, druže.
Dobro sam video ekran. Na njemu je treperila sivkasta svetslost, u kojoj
se nije moglo razlikovati ništa smisleno.
– Mitra će sam uključiti prenos – rekao je Balder. – Srećan ostanak.
Pretpostavljao sam da će me Loki još jednom uštinuti za rastanak, ali to
se nije desilo. Zalupila su se vrata i ja sam ostao sam.
Dugo vremena ekran noutbuka ispred mene pokazivao je sivo treperenje,
kao kada se uključi televizor na nepodešen kanal. Zatim ga je presekla jarka
horizontalna linija. Ona se razvukla preko čitavog ekrana i ja sam ugledao
Mitru. Tačnije, njegov odraz – stajao je pred ogledalom i češljao se.
– Peti, peti, ja sam sedmi – rekao je i osmehnuo se. – Kako se čuje?
Pokazao je na sjajnu iglu na svojoj kravati a zatim je protrljao prstom.
Začuo sam zvuk nalik na udaljenu grmljavinu.
– Prosto je zapanjujuće do kojih je visina dospela tehnika. Ali ipak postoje
granice progresa. Uvek me je zanimalo da li se kamerom može snimiti naš let?
Danas ćemo to saznati. Hera je odredila da sastanak bude u hartlandu, na
samom dnu. Devojka ima stila. Kako sam shvataš, tamo moram stići na krilima
ljubavi. Baš me zanima da li bi ti imao dovoljno entuzijazma?
Okrenuo se od ogledala i ja ga više nisam video. Sada je preda mnom bila
velika prostorija sa kosim prozorima – očigledno, veliki loft. Nameštaja gotovo
da nije bilo, ali su zato duž zida stajale statue poznatih ljudi – Mika Džegera,
Šamila Basajeva, Bila Gejtsa, Madone. One kao da su bile zamrznute u velikim
komadima crnog leda, a na njihovim licima bile su grimase patnje. Znao sam
da je to moskovska moda koja je stigla sa „Letopisima Narnije“ – postojala je
dizajnerska firma koja se specijalizovala za takvo dekorisanje enterijera, i to je
bilo izuzetno skupo.
Zatim sam video Mitrine ruke. One su držale bocu u obliku slepog miša
sklopljenih krila – Mitra je namerno prineo bočicu grudima gde je bila kamera,
da bih mogao da je vidim. Bočica je nestala iz mog vidnog polja i ja sam začuo
zveket rasprsnutog stakla – Mitra ju je bacio na pod kao čašu posle zdravice.
Ugledao sam belu kožnu fotelju. Ona se primakla, pomerila se iza ivice
ekrana i nestala. Preda mnom se našla rešetka kamina. Rešetka se dugo nije
pomerala – očigledno se nije pomerao ni Mitra koji je sedeo u fotelji. A onda je
slika nestala i na ekranu su se pojavile sive trake smetnji.
Pauza je trajala vrlo dugo – najmanje dva sata. Zadremao sam. Kada se na
ekranu ponovo pojavila slika, ona je bila bez tona. Možda sam nešto propustio.
Na mene je već nailazio uzani hodnik izdubljen u kamenu. Bio je to

Hartland. Ulazeći u sobu s oltarom, Mitra se svaki put klanjao suvoj glavi iznad
oltara. Nisam čak ni znao da tako treba da se radi – to mi nikada niko nije
rekao. U jednoj od soba pored oltara je stajala Hera. Odmah sam je prepoznao,
uprkos za nju neobičnoj odeći – dugačka bela haljina, koja ju je činila sličnoj
školarki. Odlično joj je pristajala. Da sam mogao da isključim kompjuter ja bih
to učinio. Ali nisam mogao da nateram sebe da žmurim.
Hera nije prišla Mitri nego se okrenula i nestala u bočnom prolazu – tamo
gde je bilo mračno. Mitra je krenuo za njom.
Najpre je ekran ostao crn. Onda se na njemu pojavio tračak svetlosti. On
se pretvorio u beli pravougaonik otvora vrata. Ponovo sam ugledao Heru.
Stajala je oslonjena o zid i sagnula glavu – kao da zbog nečeg tuguje. I ličila je
na drvce, na nekakvu mladu žalosnu vrbu, koja se dirljivo trudi da pusti
korenje na obali stare reke. Drvo Života, koje još ne zna de je ono Drvo Života.
Ili već zna… Mitra se zaustavio i ja osetih – ono što je video uzbudilo ga je isto
kao i mene.
Zatim je Hera ponovo nestala.
Mitra je ušao u sobu. Tamo su bili ljudi. Ali ja nisam stigao da ih vidim –
nešto se desilo.
Na ekranu su &e pojavile cikcak linije i trake, promaklo je nečije lice
pokriveno gazom i naočarima, kamera je naišla na zid. Sada sam video samo
nepomične šarene mehuriće.
Gledao sam ih nekoliko minuta. Onda se kamera okrenula i ja sam
ugledao plafon sa jarkim lampama. Plafon je krenuo udesno: Mitru su
očigledno nekuda vukli. U kadru je promakao gvozdeni sto i ljudi u hirurškoj
odeći oko njega – metalni predmeti koje su držali u rukama više su ličili na
actečke instrumente nego na nešto medicinsko.
Zatim je sve zatvorila bela pregrada koja je sakrila od mene sto i hirurge.
Ali sekundu pre toga preko ekrana je prešla ruka koja je držala okrugli
predmet veličine lopte. Držala ga je nekako čudno. Nisam odmah video kako, a
onda sam shvatio – za kosu. I tek kada je okrugli predmet nestao iz vidokruga,
shvatio sam šta je to.
Bila je to odsečena Mitrina glava.
Dugo vremena ekran je pokazivao samo tkaninu pregrade koja je drhtala
na podzemnoj promaji. Ponekad mi se činilo da do mene dopiru glasovi, ali
nisam shvatao odakle oni potiču – iz zvučnika noutbuka ili iz susednog stana,
gde glasno radi televizor. Nekoliko puta tonuo sam u san. Ne znam koliko je
sati prošlo. Trankvilizator je postepeno prestajao da deluje – moji prsti su
| EMPIRE V 249
počinjali pomalo da se mrdaju. Zatim sam uspeo da nekoliko puta podignem i

spustim podbradak.
Za to vreme posetilo me je mnogo misli. Najinteresantnija je bila ova –
Mitra me u stvari nije ni odvezivao od švedskih merdevina, i sve što se od tada
desilo je samo halucinacija koja je u realnom vremenu trajala svega nekoliko
minuta. Ta pomisao me je ozbiljno uplašila, zato što je delovala prilično
veorodostojno na telesnom nivou: moja poza je bila tačno onakva kao i onog
dalekog dana kada sam došao k sebi i ugledao Bramu koji je sedeo na sofi. Ali
onda sam shvatio da noutbuk ispred mene ipak dokazuje realnost onoga što se
desilo. I kao da želi da mi da dopunski dokaz, pregrada koja je zatvarala
objektiv nestade.
Ponovo sam ugledao prostoriju oblivenu jarkom svetlošću. Sada u njoj
nije bilo gvozdenog stola ni hirurga – i bilo je jasno da je to obična soba s
oltarom, samo potpuno nova, s nekakvim tehničkim smećem na podu, i prazna
– još bez oltara. Umesto njega ispred niše u zidu stajali su komplikovani
medicinski uređaji učvršćeni na rupičastom aluminijumskom ramu. Osim
aparata, ram je pridržavao i glavu koja je visila ispred zida i bila umotana u
rolnu snežnobelih zavoja.
Oči glave bile su zatvorene. Pod njima cu se crneli široki podočnjaci.
Ispod nosa je bio dopola obrisan mlaz krvi. Drugi mlaz krvi sasušio se u uglu
usana. Glava je teško disala kroz providne cevčice ubačene u nos koje su
nestajale u nekakvoj medicinskoj kutiji. Pomislio sam da je neko uspeo da
obrije Mitri njegovu špansku bradicu. I shvatio da to nije Mitra. Bila je to Hera.
U onom trenutku kada sam je prepoznao, ona je otvorila oči i pogledala
me – tačnije, tamo gde je bila kamera. Njeno natečeno lice teško da je moglo da
odražava emocije, ali meni se učinilo da na njemu vidim uplašenost i tugu.
Zatim se njena zavijena glava odmakla u stranu, nestala iza ivice ekrana i
nastupio je mrak.
A 3,14-LOGUE
Pismo koje donosi kurir uvek je poklon sudbine, zato što primorava da se
nakratko izađe iz hamleta. A kada pismo pored toga tako lepo izgleda i fino
miriše…
Koverat je bio roze boje i mirisao je na nešto lako, sasvim prosto i
savršeno – ne na kolonjsku vodu. nego kao na sastavni deo kolonjske vode,
tajni parfemski sastojak koji gotovo nikada ne stiže do ljudskog nosa sam.
Miris tajne, poluga vlasti i dubina moći. Poslednje je bilo tačno u bukvalnom
smislu – paket je bio od Ištar.
Pocepao sam papir zajedno sa slojem meke postave. Unutra se nalazila
crna vrećica od baršuna stegnuta lenticom. Uz nju je bio priložen nadvoje
presavijeni list hartije s odštampanim tekstom. Već sam shvatio šta ću naći u
baršunastoj futroli, zato sam odlučio da počnem od pisma.
„Cmoki, pakleni sotono.
Koliko se nismo videli? Izračunala sam, ispada čitava tri meseca. Izvini što
nisam našla koji minut da te pozovem, prosto sam imala mnogo posla. Tebe
verovatno zanima kako sada živim i šta se sa mnom dešava. Znaš, to se rečima
ne može opisati. Isto kao da postaneš figurina na pramcu ogromnog broda –
osećati svakog od njegovih mornara i istovremeno presecati okean vremena
svojim sopstvenim telom. Zamisli da si ti kapetan broda i istovremeno takva
figura na pramcu. Nemaš ni ruke ni noge – ali zato ti odlučuješ na koju stranu
okrenuti jedra. U jedra duva vetar – to je vetar ljudskih života, a u brodskom
skladištu se obavlja tajanstveni posao zahvaljujući kojem ljudsko postojanje
dobija smisao i postaje bablos.
Naravno, i ovo ima svoje neprijatne strane. Najneprijatnija od njih je –
krajnja pesrpektiva. Ti znaš šta se desilo sa staricom koja je bila naša prethodna
Primadona. To je naravno užasno, i meni je nje veoma žao. Ali znam da ću isto
tako jednog dana videti u rukama ljudi koji ulaze u sobu žutu svilenu maramu…
Takav je život i mi ne možemo da ga menjamo. Sada razumem zašto je
Borisovna tako mnogo pila poslednjih pola godine. S njom su postupili okrutno.
| EMPIRE V 251
Kada su u stent probijali novu ćeliju, ona je sve redom pitala kakva je to
lupnjava, ali svi oko nje su se pravili da ništa ne čuju i ubeđivalije da joj se samo
pričinjava. A onda, kada je već postalo nemoguće poricati, počeli su da lažu da
popravljaju lift. Pred kraj su već počeli da govore da se gradi podzemni tunel za
vladinu liniju metroa – od Rubljovke direktno do Kremlja. Ona je sve shvatala, ali
ništa nije mogla da učini. Užas, zar ne?
Ja od samog početka želim da postavim stvari tako da sa mnom niko nikada
ne sme da postupa na taj način. Biće mi potrebni pouzdani prijatelji na koje ću
moći da se oslonim. Nameravam da uvedem posebno odličje – „prijatelj Ištar“.
Sada će mesto u našoj hijerarhiji biti određeno isključivo ovom titulom. Ti ćeš
biti prvi prijatelj Ištar, zato što od tebe nemam nikog bližeg. I ja ću za tebe
učiniti sve. Hoćeš hamlet kao što ima Enlil? Sada je sve potpuno realno.
Što se tiče Mitre. Znam da si sve video. Verovatno si preturio po glavi mnogo
crnjaka u vezi s onim što se desilo. Zapravo, uvek tako biva kada boginja menja
zemaljsku ličnost. Da bi se nova glava spojila s glavnim umom u kičmi potreban
je nervni most, još jedan jezik koji postaje spajajuća karika. Za jezik to naravno
nije smrt – on se jednostavno vraća izvoru. Ali Mitra je otišao zauvek, i to je
tužno. Do poslednje sekunde on ništa nije slutio.
Uzgred, Enlil i Marduk su mislili da ćeš to biti ti. Nije baš da su te tovili kao
ovna, ali njihova ubeđenost je bila gotovo apsolutna. Otud i ravnodušan odnos
prema tvom obrazovanju. Verovatno si primetio da se niko osim mene nije
posebno interesovao za tvoju sudbinu i nije se trudio da te uvede u društvo.
Verovatno ti se činilo da živiš kao po nekoj grešci našeg sveta? Sada znaš o čemu
se radi.
Ono što se desilo bilo je za Enlila veliko iznenađenje. I za mene je bio veoma
težak izbor – odlučiti ko će od vas dvojice ostati da živi. Izabravši tebe, okrenula
sam se protiv svih. Tako da imaj u vidu – osim mene nemaš prijatelja. Ali sa
mnom ti oni neće ni biti potrebni.
Ne moraš da se plašiš, kolenom te više neću udariti. Ja ga sada nemam. Zato
imam bablos. I on je sada sav naš. Sav naš, Rama! A što se tiče svega ostalog –
nešto ćemo smisliti.
Ostalo kada se budemo videli. I nemoj da te boginja čeka.
Ištar IV
ZY Molio si me da te podsetim na bombonu smrti kada se sledećiput

budemo sastajali. Kao, podsećam te…:)“
Umesto potpisa bio je crveni faksimil, nalik na krupno napisanu reč „Iš“;
ispod toga je stajao pečat sa starom slikom krilatog bića, koje pomalo podseća
na pticu garudu. Ako se mislilo na Velikog Miša, onda mu je umetnik laskao.
Pogledao sam kroz prozor. Smrkavalo se; padale su spore retke pahulje.
Nisam baš imao želju da letim nekud kroz zimsku noć. Ali drugog izbora nisam
imao. Shvatio sam da o njoj više ne razmišljam kao o Heri. Sada je sve bilo
drugačije.
Seo sam na sofu i otvorio plišanu futrolu. Kao što sam i očekivao, unutra
je bila bočica. Ali njen dizajn se mnogo promenio. Ranije je propusnica kod
Ištar bila mala tamna posuda u obliku slepog miša sklopljenih krila s lobanjom
umesto čepa. Sada je bočica bila napravljena od belog mat stakla i imala oblik
ženskog tela bez glave – majušni čep je ličio na visoko odrezan vrat. To je bilo
pomalo jezivo i podsećalo na onu veliku žrtvu koju je boginja prinosila.
Očigledno je Ištar imala veoma ozbiljne namere. Biće mnogo promena,
pomislio sam, i ja sam verovatno imao sreće što sam se našao na pravoj strani
razvoda. Ali u duši su mi grebale crne mačke.
Ispustivši jedinu kap na jezik, seo sam u fotelju i stao da čekam.
Verovatno bi bilo umesno da se iza zida ponovo začuo strašni Verdijev
„Rekvijem“. Ali sada je vladala potpuna tišina. Bio je uključen televizor koji je
visio na zidu, ali bez zvuka.
Uostalom, zvuk nije ni bio potreban, sve je i ovako bilo jasno. Na ekranu je
kipeo život, blistale su iskre vatrometa pod južnim nebom, smejala su se
preplanula lica. Mašući mikrofonom kao sabljom plesao je međunarodni pevač
Mirča Beslan, sličan čudnoj mešavini jarca i grčkog boga, u majici sa
tajanstvenim natpisom „30 = 11 % in“. Na nekoliko minuta utonuo sam u
razmišljanje. Mirča je pevao u pratnji orkestra koji bi počinjao da svira kada je
trebalo da predahne. Na donjem delu ekrana pojavio se prevod:
„Dešava se, dešava se – devojka radi momku jo-jo-jo, i zastaje – njoj se čini
verovatno da deluje glupo, ili je momku dosadno jer on više ništa ne govori… Ili
joj se čini, jo-jo-jo, da na trenutak treba okrenuti glavu i romantično pogledati
mesec kroz prozor… Devojke, ne zastajte! Jo-jo-jo, muškarac doživljava u to
vreme najbolje trenutke života. I ako on ćuti, to je samo iz straha da ne
uplašipredivan trenutak neopreznom rečju… Jo-jo-jo-jo-jo!“
Mitra Beslan je napravio pauzu i stupile su orkerstarske trube – iako se

nisu čule, o njihovoj snazi se moglo suditi na osnovu lica trubača crvenih od
| EMPIRE V 253
naprezanja. Pogledao sam tamu iza prozora i pomislio – dobro, rekvijem kao
rekvijem, ništa gori od bilo koga drugog…
Samo šta ako je ovo zaista rekvijem? Možda je Ištar potreban samo još
jedan jezik?
Obuzeo me je jezivi strah koji ni sa čime ne može da se uporedi. Mada,
znao sam da je to uobičajen osećaj u današnje vreme i glupo je pokušavati da
se racionalizuje. Moraću da se naviknem i to je sve. U hodniku je otkucao zidni
sat. A sada je zaista vreme, shvatio sam. Kako su ono pevali pre Beslana?
„Hteo sam peške, ali neću stići…“
Moj um je nacrtao uobičajenu drsku maršrutu – kroz dimnjak do zvezda.
Ustavši iz fotelje i oslonivši se na crne žuljevite pesnice, ja sam se nekako
zaleteo kroz sobu, uleteo u čeljust kamina, uzleteo kroz cev u hladno nebo i
laganim krugovima počeo da uzlećem u visinu.
Unaokolo su letele krupne ali retke pahulje snega i kroz njihov beli veo
svetlosti Moskve su sijale naročito tajanstveno i nežno. Grad je bio tako lep da
sam ostao bez daha. I posle nekoliko minuta došlo je do promene u mom
raspoloženju. Strah je nestao; umesto njega došla je smirenost i spokoj.
Sećam se da je Hans Ulrih Rudel osetio nešto slično u božičnom nebu
iznad Staljingrada – kada je misli o ratu i smrti iznenada zamenio natprirodni
osećaj spokojnog sveta. I prelećući iznad tenkova koji su se crneli u snegu,
zapevao je: „Tiha noć, sveta noć…“
Bilo je isuviše hladno za pevanje. Ovo je bio novi milenijum i ispod mog
krila se nisu crneli tenkovi nego haldejska vozila strane proizvodnje koja žure
van grada. A i okolna noć, ako ćemo pošteno, nije baš delovala sveto. Pa ipak je
svet bio predivan, i ja sam dao sebi reč da ću obavezno zapamtiti ovu sekundu
sa svim onim što osećam i mislim – napraviću, da tako kažem, momentalni
otisak svoje duše kako nikada ne bih zaboravio ovaj tren. Pisaću o ovom
snegu, mislio sam, o ovom sumraku i o tajanstvenim svetlima ispod mene.
I još ću obavezno pisati o tome da sam postao drugačiji.
Ranije sam se ponašao vrlo glupo, Loki je bio u pravu. Ali od tada sam
postao pametniji i mnogo toga shvatio. Shvatio o životu, o sebi, o danskom
kraljeviću i o Hansu Ulrihu Rudelu. I napravio sam svoj izbor.
Ja volim naš ampir. Volim njegov glamur osvojen patnjama u bedi i
diskurs skovan u borbi. Volim njegove ljude. Ne zbog bonusa i povlastica nego
prosto zato što je u nama ista crvena tečnost – iako, naravno, pod različitim
uglovima. Gledam na državne tornjeve koji sisaju crnu tečnost iz utrobe
planete i shvatam da sam našao svoje mesto u stroju.
Zdravo, komarčino!
Samo stroj će morati da se drži čvrsto: pred nama su teški dani. Zato što
ni crvene ni crne tečnosti u svetu nema dovoljno za sve. I znači, uskoro će nam
u goste doći drugi vampiri – da ispiraju našem Vanji um „B“ gledajući ispod
oka lukavim pogledom i razmišljajući kako da što spretnije isisaju naš bablos. I
tada će linija fronta ponovo proći kroz svako dvorište i svako srce.
A o tome kako da se sačuva naša jedinstvena civilizacija s njenom
uzvišenom nadetničkom misijom razmišljaćemo kasnije. Sada je oko nas još
mirno i pusto, i u susret lete snežne zvezde velike kao leptiri. I sa svakim
zamahom krila ja sam sve bliži svojoj čudnoj prijateljici – i, što da se lažemo,
bablosu takođe.
Koji je sada sav naš.
Sav naš.
Sav naš.
Sav naš.
Sav naš.
Sav naš.
Koliko puta treba ponoviti ove reči da bi se do kraja shvatio njihov

smisao? A on je, uzgred, prost: alpinista Rama Drugi izveštava o osvajanju
Fudžija.
Mada, ovde postoji jedna ozbiljna nijansa. I o tome se obavezno mora reći
nekoliko reči.
Vrh Fudžija uopšte nije ono što zamišljaš u detinjstvu. To nije volšebni
sunčani svet gde među ogromnim stabljikama trave sede cvrčci i smeše se
puževi. Na vrhu Fudžija je mračno, hladno, usamljeno i pusto. I to je dobro, jer
se u praznini i hladnoći odmara duša, a onaj ko uspe da stigne do samog vrha
nepodnošljivo je umoran od puta. I on više ne liči na onoga ko je taj put
započeo.
Čak se i ne sećam kakav sam bio. Ono što isplivava u mojoj svesti više liči
na odjek odgledanih filmova nego na trag moje sopstvene istorije. Vidim ispod
sebe isprekidane linije svetlosti i sećam se da su tamo ulice kojima sam se sve
donedavno vozio na skejtu. Tada moje kretanje u prostoru nije imalo nikakvog
cilja. Zatim su me vozili ovim gradom u crnim kolima, ali ja i dalje nisam do
kraja shvatao kuda idem i zašto. A sada znam sve – i letim visoko u noćnom
nebu na crnim škripavim krilima. Eto tako, postepeno i neprimetno za sebe mi
postajemo odrasli. Dolazi smirenost i jasnost – ali mi ih plaćamo svojom
verom u čudo.
| EMPIRE V 255
Nekada mi se činilo da su zvezde drugi svetovi, ka kojima lete svemirski

brodovi iz Sunčanog grada. Sada znam da su njihove oštre tačke – rupice u
oklopu koji nas zaklanja od okeana nemilosrdne svetlosti.
Na vrhu Fudžija osećaš s kolikom snagom ta svetlost pritiska naš svet. I
na pamet ti ko zna zašto padaju misli o starima.
„Šta god da radiš, radiš brže…“
Koji je smisao ovih reči? Ma, najjednostavniji mogući, prijatelji. Žurite da
živite. Jer doći će dan kada će nebo pući po šavovima, i svetlost, čiju snagu ne
možemo čak ni da zamislimo, uleteće u naš tihi dom i zaboraviće nas zauvek.
Pisao Rama Drugi, prijatelj Ištar, rukovodilac glamura i dis-kursa,

komarinski mužik i bog novca s hrastovim krilima.
Vrh Fudžija, vreme zima.

Viktor Peljevin Empire V PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Viktor Peljevin Empire V PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Viktor

– Vi ste mi i ruke vezali.

– Volšebni svet, gde si nekada živeo, smišljao je zrikavac koji se skrivao u

Setio sam se filma Tarkovskog „Andrej Rubljov“ gde su prikazivali

Od rođenja sam živeo sa majkom u Moskvi, u zgradi sindikata dramaturga kod

U metrou ubacuješ petaka,

– Pročitaj ovo, o kurcu s obrvama i Solženjicinu! – dodavala je majka

kontekstu opravdana umetničkom potrebom. Reč „kontekst“ bila je za mene

Ali evo došla je žaba

Odmah sam shvatio o kom je skakavcu reč: bio je to mišićavi graditelj

Osim mališana iz crtanog, niko se čestito nije oprostio sa apsurdnom

O, Pužu! Penji se na vrh Fuđžija,

Izvadivši olovku, dopisao sam:

Tamo na vrhu Fudžija ionako je mnogo puževa.

osporavanje majčine ekspertize bilo nemoguće po definiciji. Nisam

Realna šansa da se uđe u elitu

Sat je pokazivao petnaest do sedam. Osim toga, bio je upravo dvadeset

Iste takve bile su i na stepeništu.

– Ne razumem – reče on. – Mislim da bi trebalo da budeš srećan. Pa ti si

U oblaku nalik na polarnu svetlost, kakvim mi se pokazao taj čovek,

bekstvu – i to je bilo najčudnije. Znao sam da ću se sada vratiti u sobu i

– Nemam osećaj gubitka – rekao sam – nemam čak ni osećaj da sam ja –

– Mi imamo posebne metode, vrlo efikasne i brze. Ali najvažnijem će te

– Ne stojim baš najbolje sa ispitima – rekao sam. – Padam na njima.

U detinjstvu sam često želeo čudesne stvari. Verovatno ne bih odbio da

utrnuto. Rupice na mestima ispalih očnjaka strašno su svrbele, i u crnim

Na zidu su visile dve slike s aktovima. Na prvoj je u fotelji sedela gola

– O, to je pravo u centar – rekao je neznanac i osmehnuo se. – Noćna

Pogledao me ja kao da bi trebalo nešto da odgovorim. Ali nisam znao šta.

– Vi kažete da su vampiri stvorili ljude. A zašto ih onda ljudi smatraju

– U to vreme niko nije znao kako će se odvijati evolucija kompjutera –

– Ne – reče Enlil Maratovič. – To je od engleskog hamlet, majušno seoce

Krema koju je ostavio Enlil Maratovič delovala je neverovatno brzo – sledećeg

Postalo mi je vrlo zanimljivo.

– A glamur je – reče desni – treperava igra bespredmetnih slika koje se

Preparati koje sam degustirao bili su kokteli – složene mešavine crvene

Danas ću ustati pre zore,

Najpre mi se činilo jezivim ono što se dešavalo. Pojmovi poznati od

„Ljudi su od davnina verovali da u svetu vlada zlo, a dobro se nagrađuje

Poimanje dobra i zla oslanjalo se na religiju. A ono što sam saznao na

da se klanja pravoslavni patriota iz vremena kraja imperije. Izvorni tekstovi

Naravno, neke od ovih sentenci mogu delovati preterano samouverene za

Srećom, postojala je efikasna metoda za objašnjavanje pitanja te vrste.

– Savremeni pisac – objasnio je Jehova – završavajući roman, provodi

„Svaki savremeni intelektualac koji na tržištu prodaje svoju ekspertizu čini

međusobni obračun. Te kalkulacije i jesu istinski koren diskursa – čupavi, sivi i

1 Babi – lova. (prim. prev.)

– Da bi pratio puls vremena.

Uzgred, odavno sam primetio izrazito otrcano obeležje našeg vremena:

2 Vi nikada istinski ne posedujete „Patek Filip“. Vi ga samo čuvate za sledeću generaciju.

logoru. Istorija biznismena Hodorkovskog činila je ovu priču sasvim

Ako je Balder svako pitanje objašnjavao tako konkretno da je bilo teško ne

Nekoliko dana razmišljao sam o Jehovinim rečima, čitajući na internetu

„Moskovski kargo-diskurs razlikuje se od polinezijskog kargo-kulta time što

Kada sam s ponosom pokazao taj tekst Jehovi, on je provrteo prstom po

– Samo jedno pitanje – rekao sam. – Kažete da je čitava ljudska kultura –

Objašnjenje je bilo sledeće:

„Pr. 3. Netradicionalno pozicioniranje analno-falusne penetracije s

– A zašto krst? – pitao sam Jehovu.

„Nadezhda I shall then be back

„Potreba za naučnim komunizmom pojavljuje se onda kada nestane vera u

Uostalom, posle upoznavanja sa uzorcima „scensko meso 05-07“ i „šahidka

„Nije sve tako jednostavno. Šta je to prirodna seksualna privlačnost? Kada