ALEKSANDAR SERGEJEVI PUKIN

BORIS GODUNOV


DVORANE U KREMLJU
(20. februar 1598. godine)

KNEEVI UJSKI I VOROTINSKI


VOROTINSKI:
Odredie nas da grad uvamo,
Al' kog u njemu da pazimo sad?
Moskva je pusta; za patrijarhom
U manastir se narod slego sav.
Meteu tome pogaa li kraj?

UJSKI:
Meteu kraj? Pogodit je lasno.
Jo neko vreme svi e plakati,
Jo malo e se Boris nekati
Ko pjancu kada au ponude,
Al' e se zatim ve privoleti
Da carsku krunu primi skrueno,
A zatim... zatim da nam caruje
Ko dosad.

VOROTINSKI:
Evo, mesec protee
Sa sestrom kako skri ga manastir
Kad se odrekla zemne sujete.
Ko stari pisar to u sudnici
Krive i prave gleda jednako,
I zlo i dobro mirno posmatra,
Bez saaljenja i bez ljutosti.

PIMEN:
Budan si, brate?

GRIGORIJE:
Blagoslovi me.
Oe preasni.

PIMEN:
Blagoslov tebi
Gospodnji i sad i u vekove.

GRIGORIJE:
Ne daje sebi sna ni pokoja
Piui svu no, a moj poinak
Greni su snovi pomuivali
I avo me je svu no muio.
Prisnilo mi se: kuli visokoj
Na vrh se penjem, gledam s visine
Svu Moskvu kao neki mravinjak;
Po trgu dole narod agori,
Sa smehom u me prstom upire,
A mene i stid i strah obuze
I strmoglavce pavi prenuh se.
Triput sam, oe, taj san usnio.
Zar nije udno?

PIMEN:
Vri ti mlada krv.
Kad se umiri postom, molitvom,
Snovi e tvoji vedri postati.
Ta ak i danas kad me obori
Dok se jo nisam bogu molio
Dreme nevoljni i san osvoji,
Ne snivam ni ja tiho, bezgreno:
Prikau mi se burni pirovi,
Pohodi ratni, ljuti bojevi,
Veselje ludo mladih godina.

GRIGORIJE:
Proive divno ti svoj mladi vek!
Na kazanjske si kule udaro,
Sa ujskim si na Litvu vojevo,
I carskog dvora rasko video
ovee sreni! dok ja mladi vek
Po elijama gluvim proiveh.
A zato ne bih i ja vojevo
I pirovo za stolom carevim?
Pa kad me stara leta pritisnu,
Mano bih i ja svetsku sujetu,
Ne mogoe ga nagovoriti;
Ne kosnu ga se tuno moljenje
Ni svekolike Moskve gorki pla,
Ni velikoga sabora glas.
Preklinjahu mu sestru uzaman
Da blagoslovi carstvo Borisu,
Al' carica u rizi monakoj
Kao sam Boris da je nadahnu -
Ko on je tvrda, neumoljiva.
No uj, moda je carstva namesnik
Dravnih briga vaistinu sit;
Prestola pustog ne mami ga sjaj?
ta misli ti?

UJSKI:
Mislim, kako se
Uzalud proli carevia krv:
Ako je tako, zato nije iv?

VOROTINSKI:
Zloinstvo grozno! Reci, due ti,
Da li ga Boris ubi?

UJSKI:
A da ko?
Ko epugova hitro podmiti?
Ko Bitjagovska oba isposla
Da u Ugljiu delo isledim,
Na tragove se svee namerih,
Sav grad je bio svedok zloina
I svi graani to potvruju.
Dovoljna bee jedna moja re
I zlikovac bi bio prokazan . . .

VOROTINSKI:
Pa to ga onda ti ne dotue?

UJSKI:
... Al' on, ne tajim, zbunio me tad
Mirnoom svojom, hladni bestidnik,
Ko pravednik me gledo u oi,
I potanko me o svem pitao
I besmislicu ja mu ponovih
U glavu to mi sam on utuvi.

VOROTINSKI:
Sramota, knee!

UJSKI:
ta sam mogao?
Zar Feodoru sve da otkrijem?
Car sve je gledo Godunova okom
Boljari prvi, ni patrijarh sam
Ne mogoe ga nagovoriti;
Ne kosnu ga se tuno moljenje
Ni svekolike Moskve gorki pla,
Ni velikoga sabora glas.
Preklinjahu mu sestru uzaman
Da blagoslovi carstvo Borisu,
Al' carica u rizi monakoj
Kao sam Boris da je nadahnu -
Ko on je tvrda, neumoljiva.
No uj, moda je carstva namesnik
Dravnih briga vaistinu sit;
Prestola pustog ne mami ga sjaj?
ta misli ti?

UJSKI:
Mislim, kako se
Uzalud proli carevia krv:
Ako je tako, zato nije iv?


VOROTINSKI:
Zloinstvo grozno! Reci, due ti,
Da li ga Boris ubi?

UJSKI:
A da ko?
Ko epugova hitro podmiti?
Ko Bitjagovska oba isposla
Sa Kaalovom? Kad me uputi
Da u Ugljiu delo isledim,
Na tragove se svee namerih,
Sav grad je bio svedok zloina
I svi graani to potvruju.
Dovoljna bee jedna moja re
I zlikovac bi bio prokazan . . .

VOROTINSKI:
Pa to ga onda ti ne dotue?

UJSKI:
... Al' on, ne tajim, zbunio me tad
Mirnoom svojom, hladni bestidnik,
Ko pravednik me gledo u oi,
I potanko me o svem pitao
I besmislicu ja mu ponovih
U glavu to mi sam on utuvi.

VOROTINSKI:
Sramota, knee!

UJSKI:
ta sam mogao?
Zar Feodoru sve da otkrijem?
Car sve je gledo Godunova okom
I sve je sluo Godunova uhom,
Pa da sam cara ak i uverio,
Boris bi njega ve razuverio;
U tamnicu bi mene vrgnuli,
I kao nekad to su strica mog,
Ubili bi me na dnu tamnice.
Ne hvaliem se, al' doe li as,
Nikakva mene ne ustrai smrt.
Plaljivac nisam. Al' nisam ni lud
Da na vrat bedu sebi tovarim.

VOROTINSKI:
Zloin je grozan! Sva je prilika
Da pokajanje ubicu smuuje,
I krv pravedna deaka nevinog
Da mu spreava put ka prestolu.

UJSKI:
Al' popee se; nije straljivac.
I kakva poast za nas, Ruse sve:
Tatarin, jue rob, Maljutin zet,
Zet krvnikov, u dui to i sam,
Monomahovom krunom ovenan!

VOROTINSKI:
Rod mu neznatan, mi smo znatniji.

UJSKI:
I ja bih reko.

VOROTINSKI:
Od starine su
Vorotinski i ujski kneevi.

UJSKI:
Drevnoga roda, Rurikova krv.

VOROTINSKI:
Nae je pravo, knee, starije
Na Feodorovu krunu.

UJSKI:
Starije
No Godunova.

VOROTINSKI:
Bogme, tako je.


UJSKI:
Pa bude li se jo pretvarao,
Tad smutnjom treba uzburkati svet
Da Godunova narod ostavi,
Jer u nas ima dosta kneeva,
Nek' meu njima cara izberu.

VOROTINSKI:
Mnogo nas ima roda varjakog,
Al' muan ti je s Godunovom boj:
Narod je s uma smeo drevni rod,
Potomke svojih voa junakih.
Kneevina smo davno lieni,
Carevima smo davno podloni,
A on je slavom, strahom, ljubavlju,
Zamaijao veto narod sav.

UJSKI (gleda kroz prozor):
U tom je tajna: hrabar je, a mi...
Al' dosta. Vidi, gle, vraa se puk.
Hajdemo bre, ujmo odluku.

CRVENI TRG
NAROD

JEDAN OVEK:
Ne umoli ga niko. Odbi sve:
I patrijarha i boljara zbor.
Uzalud pred njim leali u nice,
Prestola carskog njega plai sjaj.

DRUGI:
Ko e, o boe, da nam bude car?
Avaj!

TREI:
Gle, prvi dijak izie
Sa odlukama zbora boljarskog.

NAROD:
utite! ujmo dijaka sabornog!
Pst! ujmo! ujmo!

ELKALOV (s Crvenoga trema):
Sabor odlui
Jo put poslednji da mo iskua
Nad tunom duom gospodarevom.
Patrijarh sveti sutra u zoru
U Kremlju slubu boju pojae,
Sa zastavama svetim krenue,
Sa vladimirskom, donskom ikonom,
Sa svim sinodom i boljarima.
Sa svom vlastelom i prvacima,
Sa pravoslavnim pukom moskovskim
Svi polazimo da je molimo,
Da carica se Moskvi saali
Da blagoslovi carstvo Borisu
A sad krenite boga molei,
Nek' dopre nebu arka molitva
Pravoslavnoga puka moskovskog.
(Narod se razilazi.)


DJEVIJE POLJE.
NOVODJEVIJI MANASTIR

NAROD

JEDAN OVEK:
U eliju su sad kod carice
Otili Boris i patrijarh s njim,
Sa boljarima.

DRUGI:
Da l' se togod u?

TREI:
Jo se protivi, al' se nadamo.

ENA (sa detetom):
Ne plai, edo, Babaroga e
Odneti tebe, gu-gu, ne plai!

JEDAN OVEK:
Moda bi mogli prei ogradu?

DRUGI:
Kojeta! Jedva die napolju,
A kamo l' tamo, gde se Moskva sva
Skrkljala. Gledaj: krov i ograda,
Saborne crkve puna zvonara,
Tornjevi, pa ak i svi krstovi
Naikani su.

PRVI:
Zbilja, udesno!

JEDAN:
ta viu tamo?

DRUGI:
ta uzvikuju?
Ori se svuda, i ko valovi
Rue se redom... evo, dostie
I do nas, brao... Svi na kolena!

NAROD (Klei. Pla i ridanje.):
Smiluj se nama, oe premili,
Caruj nad nama...

JEDAN (polako):
emu ovaj pla?

DRUGI:
A ko e znati? Posla boljarska
Nas ne tiu se.

ENA (sa detetom):
Sada ne plae
Kad valja plakat. Babaroga e
Odneti tebe!
(Baca ga na zemlju. Dete piti.)
Plai, balave!

JEDAN:
Svi plau, brate, i mi moramo!

DRUGI:
Trudim se, brate, ali ne mogu!

PRVI:
Da mi je lukom oi natrti...

DRUGI:
Ili pljuvakom... Brao, recite,
ta se to zbiva?


PRVI:
Ko e znati to!

NAROD:
Venac je carski Boris primio,
Car nam je posto. Da nam ivi car!


DVORANE U KREMLJU
BORIS, PATRIJARH, BOLJARI


BORIS:
Oe moj sveti i boljari svi,
Ja otkrih svoju duu pred vama
I vi vidite da vlast veliku
Sa strahom danas primam skrueno.
O, preteko je breme careva!
Ja nasleujem silne Ivane,
I aneoskog cara zastupih!...
O, pravednie, oe drave!
Prizri s nebesa na pla alosni
Slugu ti vernih, polji onome
Koga si ljubio i uzvisio,
Za carevanje polji blagoslov,
Da ko ti budem blag i pravedan,
I da u slavi zemljom carujem.
Od vas, boljari, ekam potporu,
Ko njemu da i meni sluite
Ko to sam i ja s vama sluio
Dokle za cara nisam izabran.

BOLJARI:
Neemo svoju pogaziti re.

BORIS:
A sad poimo, poklonimo se
Motima svetim ruskih careva
A zatim na pir nek' se sazovu
Svi, od velmoe pa do prosjaka;
Dobro nam doli, gosti premili.
(Odlazi, a za njim boljari.)

VOROTINSKI (zaustavlja ujskoga):
Pogodio si!

UJSKI:
A ta?

VOROTINSKI:
Onomad,
Sea se, ovde?

UJSKI:
Ne, ne seam se.

VOROTINSKI:
Kad narod jurnu Polju Djevijem,
A ti mi ree ...

UJSKI:
Nije tome as,
Nekad je bolje zaboraviti.
Ta ruio sam tada namerao,
elei da te samo iskuam,
Prokljuvim tvoje misli potajne.
Al' gledaj narod cara pozdravija,
Ne elim da me tamo ne vide . . .

VOROTINSKI:
Ah, udvorica carska, lukavac!


NO. ELIJA U UDOVOM MANASTIRU
(Godina 1603)

OTAC PIMEN, GRIGORIJE (spava)

PIMEN (pie kraj uljanice):
Jo samo ovo poslednje predanje
I letopis e biti svren moj.
Ispunih dunost bogom danu mi.
Ne odredi me Gospod uzalud
I ne naui vetom pisanju
Da budem svedok mnogih godina,
A duhovnik e nekad revnjivi
Pronai ovaj bezimeni trud
Pa uljanicu, ko ja, uei
I stresti s knjiga prah od vekova,
Prepisivati istinitu re
Da pravoslavni sete se unuci
Sudbine drevne roda ruskoga
I pomenu se silnih careva,
Dobra njihova, slave, podviga,
A za zla dela, grehe njihove,
Gospodu da se smerno pomole.
Sad ivot mi se vraa ponovo,
Prohujali me dani pohode,
A ve odavno burni prooe
Ko val za valom morske puine,
Pa se sad ljuta bura stiala:
Tek neki lik mi doe pred oi
I tek se neke rei pomenem,
Dok ostalo bez traga propade...
Gle, zora svie, svea dogore
Jo samo ovo predanje poslednje.
(Pie)

GRIGORIJE (budi se):
Sve isto snivam! Evo, trei put
Taj san prokleti... A kraj svetiljke
Starac sve neto pie dremeu
Predao nije oiju svu no.
O, kako volim taj lik spokojni:
U prolost mu se dua zanosi
Do rujne zore piu letopis,
Pa eleo bih ba da pogodim
Pie l' o mranom jarmu tatarskom
Il' Ivanovim stranim zverstvima,
II' novgorodskim burnim veima?
II' o Rusije slavi? Uzalud,
Pogodit nee misli skrivene
Iz oiju mu, s ela visokog.
Sve isti lik mu smerno uzvien...
Ko stari pisar to u sudnici
Krive i prave gleda jednako,
I zlo i dobro mirno posmatra,
Bez saaljenja i bez ljutosti.

PIMEN:
Budan si, brate?

GRIGORIJE:
Blagoslovi me.
Oe preasni.

PIMEN:
Blagoslov tebi
Gospodnji i sad i u vekove.

GRIGORIJE:
Ne daje sebi sna ni pokoja
Piui svu no, a moj poinak
Greni su snovi pomuivali
I avo me je svu no muio.
Prisnilo mi se: kuli visokoj
Na vrh se penjem, gledam s visine
Svu Moskvu kao neki mravinjak;
Po trgu dole narod agori,
Sa smehom u me prstom upire,
A mene i stid i strah obuze
I strmoglavce pavi prenuh se.
Triput sam, oe, taj san usnio.
Zar nije udno?

PIMEN:
Vri ti mlada krv.
Kad se umiri postom, molitvom,
Snovi e tvoji vedri postati.
Ta ak i danas kad me obori
Dok se jo nisam bogu molio
Dreme nevoljni i san osvoji,
Ne snivam ni ja tiho, bezgreno:
Prikau mi se burni pirovi,
Pohodi ratni, ljuti bojevi,
Veselje ludo mladih godina.

GRIGORIJE:
Proive divno ti svoj mladi vek!
Na kazanjske si kule udaro,
Sa ujskim si na Litvu vojevo,
I carskog dvora rasko video
ovee sreni! dok ja mladi vek
Po elijama gluvim proiveh.
A zato ne bih i ja vojevo
I pirovo za stolom carevim?
Pa kad me stara leta pritisnu,
Mano bih i ja svetsku sujetu,
Monaki lik bih ko ti primio,
U obitelj se tihu povuko.

PIMEN:
Ne tui to si rano greni svet
Ti ostavio i to iskuenja
Malo ti dade Vinji... Veruj mi,
Nas oarava zalud rasko, sjaj
I prepredena ljubav enskinja.
Mnogo sam ivot uivao dug
Ali blaenstva tek osetih slast
Kad u manastir mene pozva bog.
Pomen' se, sinko, silnih careva:
Ko je nad njima? Gospod jedini.
Protiv njih niko ne sme ustati.
Al' i njima bi venac doteo,
Te su menjali krunu kapicom.
U monakom je postu, molitvi
Car Ivan pokoj dui traio,
I dvorac prepun gorde vlastele
U manastir se tih pretvorio:
Ljubimci besni dvora njegovog
Svi postadoe smerni inoci,
A strani car im skruen iguman.
U ovoj sam ga vido eliji
(U kojoj Kiril mnogostradalni
ivljae tada, kad sam poinjo
I ja da shvatam zemnu sujetu);
Ja videh cara kako sustao
Od ljuta gneva, smrtnih presuda,
Zamiljen seda meu inoke,
Dok nepomini mi ga gledasmo.
I tiho s nama poe razgovor,
Sa igumanom i svom bratijom:
Pribliuju se dani eljeni,
Doi u vama, spasa traei.
Kirilo, Sergije i Nikodime,
Prim'te od mene zavet duhovni:
Doi u vama kao pokajnik
I asni postrig ovde primiu
Stopama vaim, oci, pripavi.
Tako zborae glavar drave,
Slatke mu rei tekle s usana
I plakao je, dok smo molili
Boga da ljubav i mir nispolje
Mnogostradalnoj dui carevoj.
A tek Feodor, sin mu blaeni!
Na prestolu je stalno teio
ivotu tihom, kao isposnik,
U eliju je dvor pretvorio
I teko breme briga dravnih
Svetu mu duu ne smuivae.
Car smerni bogu tako omile
Da je Rusija dane njegove
U mirnoj slavi sreno provela,
A sveta smrt mu bee udesna:
Odru mu sav u sjaju pristupi
Mu neki samo njemu vidljivi;
I Feodor je s njim govorio,
Patrijarhom ga zvao velikim.
Dvorane teka strava obuze,
Razumeli su ovo vienje,
Jer se kraj odra sveti vladika
U tome asu nije bavio.
A car kad bogu duu predade,
Mirisom svetim dvor se ispuni
I kao sunce lik mu zasija
Takav se vie nee roditi...
O, tugo strana, o, neviena!
Razgnevili smo boga, zgreili,
Za gospodara sebi uzeli
Caroubicu.

GRIGORIJE:
Oe preasni,
Odavno hou da te upitam
O careviu, jer u Ugljiu
Smrt si mu, vele, onda video.

PIMEN:
Kako se toga ne bih seao?
Da zloin vidim, bog mi odredi.
U te me dane tamo poslae
Napodvig neki. No se sputala
Kada sam stigo. A pred jutrenje
Na uzbunu se zvono razlee.
U dvor cariin svi pojurie,
Pa i ja, gde grad sav se slegao.
Ja videh: mrtav lei carevi,
Izbezumljena majka carica
Oajno tui i oplakuje,
Dok podivljali narod rastre
Carevievu podlu dadilju.
A u tom besan, bled od pakosti,
Bitjagovski se, Juda, pojavi:
Dr'te ubicu narod povika,
Al' on izmae, a puk pojuri,
Za ubicama poe potera,
I svu trojicu brzo stigoe,
Jo toplom trupu njih privedoe.
I gle! Odjednom mrtvac zadrhta.
Kazujte grehe! narod povika.
Pod sekirom u stravi samrtnoj
Borisa glavnim krivcem priznae.

GRIGORIJE:
Kol'ko tad leta careviu bi?

PIMEN:
Pa sedam leta... Bio bi on sad
(Prolo je deset... ili povie:
Dvanaest, bogme!) tvojih godina,
I carevo bi, al' ne dade bog.
Zavriu tom priom alosnom
Predanje svoje, jer se ostavih
Otada dela svetskih, sujetnih.
A ti to razum pismom prosvetli,
Brat Grigorfje, trud ti predajem,
Pa dokon, posle dela duhovnih,
Opisuj i ti sve nezlobivo,
Sve to se tvome oku otkrije:
Sva carska dela, ratne podvige
I ugodnika sveta udesa,
Prorotva tajna, znake nebeske
A meni ve je vreme prestati
I svetiljku ugasit... Jutrenje
Glase ve zvona... Spasi, Gospodi,
Sve sluge svoje... taku dodaj mi.
(Odlazi.)
GRIGORIJE:
Svi, Borise, pred tobom strahuju,
Niko ti ne sme ni pomenuti
Nesrenu sudbu bedna mladenca
Al' isposnik u mranoj eliji
Ispisuje ti stranu optubu:
Spasti se nee suda zemnoga,
Utei nee sudu boijem.


PATRIJARHOVE ODAJE
PATRIJARH I IGUMAN UDOVA MANASTIRA


PATRIJARH:
Pobee, oe igumane?

IGUMAN:
Pobee, sveti viadiko. Evo ve tri dana otkako je
pobegao.

PATRIJARH:
Obeenjak prokleti! A od kojega je roda?

IGUMAN:
Od roda Otrepjeva, galiki boljarski sin; jo u ranoj
mladosti postrigao se negde neznano, prebivao u
Suzdalju, u Jefimjevskom manastiru, pa otiavi
odande, skitao se od obitelji do obitelji i, na koncu,
doao meu moju udovsku bratiju, a ja, videi ga
jo mlada i nerazumna, predadoh ga na staranje
ocu Pimenu, starcu krotkom i smirenom. Bejae
pismen veoma, letopise nae itae i pravila o
svetima sainjavae, ali, eto, sva ta nauka u njega ne
bee raudana od Gospoda boga...

PATRIJARH:
Ve mi dodijae ti uevnjaci! ta je taj uobrazio!
Biu car u Moskvi! Ah, sosud avolski! Nego da
caru o tom ne javljamo; zato da uzbunjujemo oca-
-gospodara? Bie dovoljno da dijak Smirnov ili
dijak Jefimjev objavi poternicu. Kakva jeres! Biu
car u Moskvi! Doepati ga se valja, doepati,
ugodnika avolskoga, pa ga oterati u Solovjecki
manastir da veno ispata. Ta to je jeres, oe
igumane!

IGUMAN:
Jeres, sveti vladiko, jeres suta!







CARSKE DVORANE
DVA STOLNIKA


PRVI STOLNIK:
Gospodar gde je?

DRUGI STOLNIK:
U lonici je,
Sa vraem nekim zatvorio se.

PRVI:
Gatala, vrai i bajalice
Najmiliji su njemu razgovor.
Povazdan gata ko udavaa.
Da mi je znati o em gata to?

DRUGI:
Evo ga, ide. Da ga upitam?

PRVI:
Al' je natmuren!
(Odlaze.)

CAR (ulazi):
Car sam postao,
Ve esto leto vladam spokojno,
Al' dua moja sree ne vide.
Za mladih dana tako udimo
Utehu slatku svojoj ljubavi,
Al' onog asa kad utolimo
Ljubavnu udnju, mi se hladimo!
Uzaman vrai meni proriu
Vladanje mirno, starost spokojnu,
Ni vlast ni ivot ne raduju me,
Dua mi sree i ne oseti,
Nebesa slutim stranu odmazdu.
Nauman bejah puk da umirim,
Da steem najzad ljubav narodnu
Dareljivou, slavom, zabavom,
Al' to je samo praznih snova dim:
Puina mrzi ive careve,
Mrtvace samo ljubi puina.
Ludaci smo kad pljesak svetine
II' jauk srce nae zbunjuje.
Gospod nam posla gladnu godinu,
Skapavajui narod zavapi,
A ja itnice irom otvorih
I zlato prosuh, posla dadoh im,
Pa opet su me besno ruili!
A kad im oganj kue prodera
Te im sagradih nova stanita,
Tad palikuom mene nazvae!
Pa ekaj ljubav sad od svetine!
U domu svom se nadah utesi,
Hteo sam brakom ker da usreim,
Ko bura smrt joj ote enika...
I poe da se unja podla re
Sve oko mene, oca nesrenog,
Kako sam keri sreu ubio!
I ko god umre, ja ga ubijam:
Ja Feodoru smrt uskorio
I ja caricu sestru otrovo,
Kaluericu smernu... uvek ja!
Ah, jasno mi je: nita ne moe
U zemnom jadu da nas umiri,
Ba nita... savest samo spokojna.
Jedino ona pobednica je
Nad zlobom i nad mranom klevetom
Al' nae l' se na tvojoj savesti
Ma samo jedna mrlja sluajna,
Tad teko tebi: ljutim ranama
Izgore duu, srce otrova,
Po uhu ti ko eki udara,
U nesvesti se mozak prevre,
Pred okom ti deaci krvavi.
Od strave bih u nevrat beao!
Ah, teko onom, teko bedniku,
Kom duu pee savest neista!





KRMA NA LITAVSKOJ GRANICI
MISAILO, VARLAAM, MONASI-SKITNICE.
GRIGORIJE
OTREPJEV U SVETOVNOM RUHU.
KRMARICA.


KRMARICA:
im da vas poastim, oci preasni?

VARLAAM:
to je bog dao, domaice. Ima li pia?

KRMARICA:
Kako ne bi bilo, oci moji! Odmah u doneti.
(Odlazi.)

MISAILO:
A to si se ti snudio, drue? Evo ti granice litavske,
koje si toliko eleo da se doepa.

GRIGORIJE:
Dokle god ne budem u Litvi, sve dotle neu biti
spokojan.

VARLAAM:
A to ti je Litva tako omilela? Mi, eto, otac Misail,
pa i ja grenik, otkako smo utekli iz manastira, ba
ni o em ne mislimo. A Litva, a Rusija, a ija, a
vrat: svejedno nam je, samo kad ima pia. A,
evo ga!

MISAILO:
Pravo veli, oe Varlaame.

KRMARICA (ulazi):
Evo, oci moji. Nek' vam je nazdravlje!

MISAILO:
Hvala ti, duice, bog te blagoslovio.
(Monasi piju; Varlaam udario u pesmu:
Aj, pod gradom,
Aj, pod gradom, pod Kazanjom belim...)

VARLAAM (Grigoriju):
A to ti malo ne pijucne, pa ne pevucne?

GRIGORIJE:
Neu.

MISAILO:
Svakom na volju daj...

VARLAAM:
A pijanici raj, oe Misailo. Dela, da gucnemo po
jednu aicu za ovu nau krmaricu:
Aj, pod gradom, pod Kazanjom belim...
Nego, oe Misailo, kad mi brk u au ogrezne, tad
ne volim da vidim trezne; s dobrim ljudima pijem,
sa zlima se bijem; izvoli, ako si mi drug ako nisi,
hajd, nalevo krug: gde se popu sofra sprema, tu
avolu mesta nema.

GRIGORIJE:
aicu poljubi, al' pamet ne gubi, oe Varlaame!
Vidi, i ja ponekad umem glatko da nametam.

VARLAAM:
A zar ja gubim pamet?

MISAILO:
Ta pusti ga, oe Varlaame!

VARLAAM:
Kakav mi je ovo svetac? Sam nam se prilepio uz put
i ne zna ni ko je ni otkuda je pa se jo pravi
vaan... (pije i peva)
Mlad se kale postrie...

GRIGORIJE (krmarici):
Kud vodi ovaj put?

KRMARICA:
U Litvu, 'rano moja, u Lujove gore.
GRIGORIJE:
A je li daleko do tih Lujovih gora?

KRMARICA:
Nije daleko, do veeri bi se stiglo da carske vlasti ne
ustavljaju, da graniari ne straare.

GRIGORIJE:
ta, ustavljaju?! Kako to?

KRMARICA:
Neko je pobegao iz Moskve, pa je dola zapovest da
svakoga ustave, da ga pregledaju.

GRIGORIJE (za sebe):
Nazdravlje ti, kume!

VARLAAM:
Ej, priko! Ti se ba uz domaicu prilepio! Kanda ti
milija mlada prija no stara rakija, pa akoe, bratac,
akoe. Svako po svom tiparu, a u mene i u oca
Misaila samo jedna brigica: da se gucne aica;
pije polagance dok ne udari o dance.

MISAILO:
Pravo veli, oe Varlaame...

GRIGORIJE:
A koga li to trae? Ko je to pobegao iz Moskve?

KRMARICA:
Bog e ga znati, neki lupe, razbojnik tek da
poteni ljudi ne mogu proi, a, na kraju krajeva,
nee od toga nita biti; ni gluve kuke nee uhvatiti:
kao da u Litvu nema drugoga puta nego samo taj
drum.
Evo, svrne li levo odavde, udarie kroz borove
stazicom sve do crkvice to je u ekanskom potoku,
pa onda blatom do Hlopina, odakle e ak i dete
moi da te odvede do Lujovih gora. A ti graniari
samo znaju da putnicima dosauju, nas sirotinju da
pljakaju. (uje se buka.) ta je to? Ah, evo ih,
zlotvori jedni! Idu da pronjukaju.

GRIGORIJE:
Domaice! Ima li ovde kakav kutak da se sklonim?

KRMARICA:
Nema, roeni. I ja bih se negde denula. Idu i samo
njukaju, ne moe da im najami pia i hleba i ega
ti jo ne crkli, dabogda, grom ih... (Ulaze
graniari.)

GRANIAR:
Pomae bog, domaice!

KRMARICA:
Bog vam pomogo, dragi gosti, izvolite!

JEDAN GRANIAR (drugome):
Gle! Ovde je neko veselje; bie i za nas asti.
(Monasima.) Ko ste vi?

VARLAAM:
Starci smo boji, inoci smireni, idemo po selima,
milostinju hriansku za manastir prosimo.

GRANIAR (Grigoriju):
A ti?

MISAILO:
Drug je na...

GRIGORIJE:
Iz predgraa itelj: pratio sam starce do granice, a
sad u kui.

MISAILO:
Zar si se pimanio?

GRIGORIJE (tiho):
uti.

GRANIAR:
Domaice, deder jo pia, hoemo sa starcima malo
da pijucnemo, re da prozborimo.

DRUGI GRANICAR (lagano):
Ovaj momak, reko bih, neki gola, nema pas za ta
da ga uhvati, ali starci...

PRVI:
uti, odmah emo da ih opipamo... Kako je, oci
moji, ide li posao?

VARLAAM:
Slabo, sinko, slabo! Hristijani su ti danas postali
tvrdice; vole novce, kriju pare. Slabo bogu daju.
Greh veliki se pojavio meu narodima na zemlji.
Sve se dalo u trgovinu, na kaiarenje; o zemaljskom
bogatstvu samo misle, za spasenije due ne mare.
Luta i luta moli i moli al' esto za tri dana ni tri
marjaa ne izmoli. Greh veliki! Proe itava
sedmica, pa i druga, a kad zaviri u kesu, u njoj
sama sitnurija sramota te da se u manastiru
pojavi, i ta e onda? Od muke sve propije;
nevolja, pa to ti je. Ah, zlo je, nastala su
poslednja vremena...

KRMARICA (plae):
Gospode, pomiluj i spasi!
(Dok je Varlaam ovo govorio, prvi graniar se
paljivo zagledao u Misaila.)

PRVI GRANIAR:
Aljoha! Je l' u tebe carski ukaz?

DRUGI:
Kod mene je.

PRVI:
Dajder ga ovamo.

MISAILO:
A ta si se ti u mene upiljio?

PRVI GRANIAR:
Evo zato: iz Moskve utekao neki jeretik prokleti,
Grika Otrepjev; u li za to?

MISAILO:
Ne uh.

GRANIAR:
Nisi uo? U redu. Ali je car zapovedio da toga
begunca jeretika uhvate i obese. Zna li za to?

MISAILO:
Ne znam.

GRANIAR (Varlaamu):
Ume li da ita?

VARLAAM:
Za mladosti svoje znao sam, ali sam pozaboravio.

GRANIAR (Misailu)
A ti?

MISAILO:
Nije me Gospod prosvetlio.

GRANIAR:
E, pa evo ti carskoga ukaza!

MISAILO:
A ta e mi?

GRANIAR:
Meni se ini da si ti taj odbegli jeretik, lopov,
varalica.

MISAILO:
Zar ja? Pobogu, ta to zbori?

GRANIAR (drugu):
ekaj! Pazi na vrata. Sad emo da izvedemo stvar
na istinu.

KRMARICA:
Ah, muitelji prokleti! Ni starca na miru ne
ostavljaju.

GRANIAR:
Ko je ovde pismen?

GRIGORIJE (stupa napred):
Ja sam pismen.

GRANIAR:
Evo ti, na! A od koga si nauio?

GRIGORIJE:
Od crkvenjaka naega.

GRANIAR (daje mu ukaz):
itaj-der naglas!

GRIGORIJE (ita):
udova manastira sabrat nedostojni Grigorije, od
roda Otrepjeva, u jeres pade i avolom nauen,
drznu se da smuuje svetu bratiju svakojakim
sablaznima i bezakonjima. A po saznanju uje se da
je ovaj prokletnik Grika pobegao na meu
litavsku...


GRANIAR (Misailu):
Bogme si ti to?

GRIGORIJE:
I car zapoveda da se uhvati...

GRANIAR:
I obesi.

GRIGORIJE:
Nije ovde reeno da se obesi.

GRANIAR:
Lae: nije svaka re za pisanje. itaj: da se uhvati
i obesi.

GRIGORIJE:
I obesi. A lupeu ovome, Griki, ima leta od
roenja (gledajui Varlaama) pedeset, stasa je
srednja, glave elave, brade sede, trbuha debela...
(Svi gledaju Varlaama.)

PRVI GRANIAR:
Deco! Evo Grike! Drite, vezujte! Ne bih ni u snu
pomislio!

VARLAAM (epa hartiju):
Natrag, nikogovii! Zar ja Grika?! ta! Pedeset
leta, seda brada, debeo trbuh. Ne, bratac! Mlad si ti
jo da sa mnom cgu tera. Odavno nisam atio i
slabo se razbiram u knjigama, ali u se ovde ve
razabrati kad roenu iju hoe da zavrnu. (ita
sriui) A leta mii je od roenja... dvadeset.
Gde tu, bratac, stoji pedeset? Vidi da je dvadeset.

DRUGI:
Jeste, seam se, dvadeset. Tako su nam i rekli.

PRVI GRANIAR (Grigoriju):
Pa ti si, brajko, neka aljivina!
(Dok itaju, Grigorije stoji poniknute glave, s
rukom pod pazuhom.)

VARLAAM (nastavlja):
A stasa je malena, prsiju irokih, jedna mu je ruka
kraa od druge, oiju je plavih, kose rase, na obrazu
bradavica, a i na elu jedna. Da nisi, prijatelju, ti
taj?
(Grigorije odjednom trgne handar; svi pred njim
ustuknu i on iskoi kroz prozor.)

GRANIAR:
Dr' ga! Dri!
(Svi pojure u neredu.)

MOSKVA. DOM UJSKOGA
UJSKI I MNOGI GOSTI. VEERA.


UJSKI:
Jo vina.
(Ustaje, a za njim ustaju i svi ostali.)
A sad, gosti premili,
Poslednji pehar! Deko, molitvu!

DEAK:
Care nebesni, svuda prisutni,
Uslii slugu smernih moljenje:
Za cara naeg Tebe molimo,
Za izbranika Tvoga, Gospode,
Hrianskog cara samodravnog.
U dvoru, ratu, boe, titi ga,
Na putu i na odru nonome,
Daj da pobedi nae dumane,
Da mu se carsko ime proslavi
Od jednog mora sve do drugoga,
I dom da zdravljem njegov procvati,
Da ograncima svojim zakrili
Svu vaseljenu, i da slugama
Svojim ko dosad bude milostiv
I blagodatan, srca strpljiva,
Pa neiscrpna vrela mudrosti
Njegova nek' se na nas izliju;
Molimo ti se, care nebesni,
Za cara ovaj pehar diemo!

UJSKI (ispija au):
Poivi, boe, cara silnoga!
Zbogom poite, gosti premili,
Hvala vam to mi niste prezreli
Hleb so, ponuen... i laku vam no.
(Gosti odlaze, a on ih ispraa do vrata.)

PUKIN:
Jedva jednom odoe, knee Vasilije Ivanoviu, a ve
sam mislio da nam se nee dati prilika da
porazgovaramo.

UJSKI (slugama):
Ej, ta ste zinuli? Samo bi da prislukujete kad vam
gospodari razgovaraju. Uspremite sto, pa izlazite
odavde. ta je, dakle, Afanasije Mihailoviu?

PUKIN:
udne se stvari, bogme, zbivaju.
Iz Krakova mi glasnik donese
Vest od Gavrila, od sinovca mog.

UJSKI:
Gle!


PUKIN:
Sinovac mi udnu posla vest.
Al' ekaj...
(ode do vrata i pogleda)
Sina Groznog Ivana
Po Borisovoj volji ubie...

UJSKI:
Pa zar to novost?

PUKIN:
Stani, priekaj:
Ali on ivi.

UJSKI:
Novost odista!
Zar iv carevi? udno bogami!
I nita dalje?

PUKIN:
uj me do kraja:
Ma ko to bio, spasen carevi
II' utvara u liku njegovu,
II' samozvana, smela varalica,
Dimitrije se ipak pojavi!

UJSKI:
Ta nee biti? Da l' je istina?

PUKIN:
Sinovac moj ga lino video,
Prvi put kad je u dvor doao
I okruen gospodom litavskom
Kad u odaju kralju pristupi.

UJSKI:
Pa ko je? Otkud je?

PUKIN:
Bogme, ne zna se,
Tek zna se da je bio prislunik
Kod Vinjeveckog, i da otkri se
Na odru smrtnom ocu duhovnom,
A kad pan gordi tajnu saznade,
Iz teke boljke njega podie,
I zatim poe sa njim igmundu.

UJSKI:
Da l' to jo vele o toj deliji?

PUKIN:
Pa kau: uman, hitar, prepreden,
Svakome mio. A ve moskovskim
Svim beguncima pamet zanese.
Popovi rimski s njime uruju,
A samom kralju tol'ko omile
Da mu je, kau, pomo obreko.

UJSKI:
Sve je to, brate, takva ujdurma
Da ti se glava sama obre.
Samozvanac je, u to ne sumnjam.
Ali, priznajem, stvar je opasna,
I grune li po puku o tom glas,
Oluja e se strana podii.

PUKIN:
Oluja takva da e odneti
Sa glave krunu mudrom Borisu.
Zasluio je, jer nas potlai
Ko Grozni sve (u snu se ne snio!).
Koja nam vajda to ne ubija
Pred svetinom, na toku krvavom
to ne pevamo pesme Isusu,
I na lomai to ne saie
Dok elezom dara po eravici
Kao pokojni, kao Grozni car.
Ta ni za ivot nismo sigurni!
Svakog nas dana vreba nemilost,
elija gluva, Sibir, okovi
I smrt od gladi ili veala.
Gde su nam nai prvi plemii,
Kneevi Sicki, i estunovi,
I Romanovi, nada narodna?
Svi zatoeni, svi su prognani!
Strpljenja samo: doi e ti red.
A i na domu preti nevolja,
I tu ko Litva da opsauje:
Neverne sluge vrebaju nam glas,
Na potvoru svi spremni jezici:
Od svakog sebra sada prezamo
Kad treba da ga ibom kaznimo.
I urevdan je, eto, ukino
Na batini da vlasti nemamo.
Lenivca hrani, ma ne radio,
A poslenika ne sme primiti,
Premami li ga na sud izlazi!
Ovakvog uda nije bivalo
ak ni u dane cara Ivana!
Pa barem da je lake narodu!
Pitaj ih samo, pa e videti:
Ako im samozvanac povrati
Obiaj drevni, otpust urevski,
Nastae guva...

UJSKI:
Pravo govori,
Ali ja mislim da je zasada
O tom utati bolje.

PUKIN:
Tako je,
utati treba. Ti si razuman
I s tobom uvek rado govorim,
Pa kad me miso neka pritisne,
Tad moram tebi da se izjadam.
A pitko vino i medovina
Jo vie gostu jezik razveza...
Pa, zbogom, knee...

UJSKI:
(Ispraa Pukina)
Zbogom poao!







CARSKE ODAJE
CAREVI CRTA ZEMLJOPISNU KARTU.
CAREVA KI, DADILJA.


KSENIJA (celiva sliku):
Mili moj verenie, predivni kraljeviu, ne bi ti
sueno da bude kod mene, kod svoje neveste, nego
u grobu tavnom, u zemlji tuinskoj. Nikada se
uteiti neu, veno u za tobom suze roniti.

DADILJA:
Nemoj, edo carsko! Suze devojake, rosa jutarnja:
sunce ograne, rose nestane. Nai e se tebi drugi
uvegija, divan i umiljat. Zavolee ga, lepoto moja
prekrasna, zaboravie svoga kraljevia.

KSENIJA:
Neu, dado, i mrtvom u mu biti verna.
(Ulazi Boris.)

BORIS:
ta je, Ksenija, keri premila?
Zar nevesta ve tuna udova?
Za verenikom suze proliva?
O, edo moje! Sudba ne dade
Da srenim vaa srca ugledam.
Nebesa, valjda, grean razgnevih,
Ne mogoh srenom da te uinim.
Bez greha, edo, zato postrada?
A ta ti radi, sine jedini?

FEODOR:
Sveg carstva naeg, zemlje moskovske
Sa kraja na kraj sliku gradim sad.
Evo je: Moskva, gordi Novgorod,
A ono tamo, to je Astrahan.
Tu su i mora, i ume permske,
Sibirske zemlje...

CAR:
A to ta ti je,
Ko zmija neka?


FEODOR:
Volga majica.

CAR:
Divno! Da slatka ploda uenja!
Ko sa oblaka moe videti
Sve carstvo irom: reke, gradove.
Ui se, sine, iri naukom
Iskustva ovog zemnog ivota
I nekad, moda bie uskoro,
Sve oblasti to sad ih naslika
Pod tvoju ruku mogu dopasti.
Ui, moj sinko, da bi lasnije
Vladanja teret mogo snositi.
(Ulazi Semjon Godunov.)
Gle, Godunov mi ide s vestima.
(Kseniji)
U svoju sobu idi, duice,
I nek ti Gospod srce utei.
(Ksenija odlazi sa dadiljom.)
ta mi to javlja Semjon Nikiti?

SEMJON GODUNOV:
Jutros mi sluge ujskog, Pukina,
Dooe rano s vanim vestima.

CAR:
Pa?

SEMJON GODUNOV:
Ree meni sluga Pukinov
Da glasnik stie jue u zoru
Iz Krakova i odmah vrati se
Bez pisma natrag s tajnom porukom.

CAR:
Hvataj glasnika!

SEMJON GODUNOV:
Za njim poslah ve.

CAR:
ta bi sa ujskim?

SEMJON GODUNOV:
Sino ugosti
On Miloslavskog, prijatelja svog,
I Buturline, Saltikov-Mihajla,
Pukina i jo drugih nekol'ko;
Na veeri su dugo ostali,
A kada Pukin osta poslednji,
S domainom je dugo ukao.

CAR:
Po ujskog odmah!


SEMJON GODUNOV:
Ve je doao.
Care!

CAR:
Pozovi njega ovamo!
(Semjon Godunov odlazi.)

CAR:
Sa Litvom veze? Otkuda to sad?
Mrzim Pukine, taj bundijski rod;
A ujskome se ne sme verovat,
Pokoran, tobo, al' smeo, dvolian.
(Ulazi ujski.)
Treba da s tobom, knee, govorim,
Al' ko da poslom i sam doe mi,
Pa reci kojim dobrim dolazi.

UJSKI:
Da, gospodaru, nosim vanu vest.

CAR:
Da ujem, reci...

UJSKI (tiho pokazujui na Feodora):
Bolje nasamo...


CAR:
Ne mari nita, nek carevi zna
to zna i ujski. Kazuj, knee, vest!

UJSKI:
Iz Litve, care, jue stie glas...

CAR:
Pukinu to ga glasnik donese?

UJSKI:
Ve zna, a ja sam, care, mislio
Da jo tu tajnu nisi saznao.

CAR:
Svejedno, knee: sad je potrebno
Da izvetaje sravnim, istinu
Razberem pravu.

UJSKI:
Ja znam samo to:
U Krakovu kod kralja poljskoga
Samozvanac se neki nalazi.

CAR:
ta vele? Ko je samozvanac taj?

UJSKI:
Ne znam.

CAR:
A... je li opasan za nas?

UJSKI:
Svakako, care: mona ti je vlast,
iroke ruke, milostiv i blag,
Zarobio si srca roblja svog,
Al' zna kakva je glupa puina,
Prevrtljiva pa svemu veruje,
Lako se pustoj nadi predaje,
Spremna da svakoj buni sleduje,
Istinu ne zna, za nju ne haje,
Basni se svakoj odmah raduje,
Dui joj gove smela bestidnost,
Pa ako ona mrana skitnica
Ovamo krene s mee litavske,
Primamie tad rulju bezumnu
Dimitrijevo ime vaskrslo.

CAR:
Dimitrijevo! Zar? Deaka tog?
Dimitrijevo! Idi, sine moj!

UJSKI (za sebe):
Crven je sav! Zagrmee sad!...

FEODOR:
Dopusti...

CAR:
Idi, sine, odlazi.
(Feodor odlazi.)
Dimitrijevo!...

UJSKI (za sebe):
Nije znao jo!

CAR:
uj, knee: treba uiniti sve,
Ograditi od Litve Rusiju
Straama jakim, da nam granice
Ni iva dua ne pree, ni zec,
Ne prodre poljski, nit od Krakova
Preleti gavran. Hajde, polazi!

UJSKI:
Idem.

CAR:
Al' ekaj. udi me ta vest!
Da li si uo, knee, ikada
Iz grobova da mrtvi ustaju,
Da zakonite sude careve,
to ih je ceo narod izabro
I sam patrijarh vencem oveno?
Smeno! Al' to se ti ne nasmeja?

UJSKI:
Ja, gospodaru?

CAR:
Knee, pouj me:
Kada sam dozno da su deka tog...
Da je to dete ivota lieno,
U izviaj sam tebe poslao;
Krstom i bogom sad te zaklinjem
Po dui da mi ree istinu,
Da l' ubijenog deka poznade?
Reci mi, nije l' drugi podmetnut?

UJSKI:
Tako mi...

CAR:
ujski, ne zaklinji se,
No reci: je li bio carevi?

UJSKI:
Ba on.

CAR:
Promisli. Knee, neu te
Progonstvom kaznit za la preanju,
Milostiv biu, al' sad slae li,
Kunem se glavom sina roenog,
Stranom u kaznom tebe kazniti,
Da i sam car e Ivan Vasilji
Od uasa u grobu ceptati.

UJSKI:
Ne strahujem od kazne; nemilost
Tvoja je meni mnogo stranija;
Zar tebe, care, ja da prevarim?
Zar obmanuti sebe samoga,
Ne prepoznati lik Dimitrija?
Tri sam mu dana le pohodio
Kad je u crkvi mrtav leao,
A oko njega trinaj'st trupina
to rastre ih besna puina.
Od njih je io miris trulei,
A' careviev lik je detinji
Jo bio ko iv, kao zaspao,
Duboka rana jo krvavila,
Na licu crte neizmenjene.
Ne, sumnje nema: Dimitrije sad
U grobu sniva.

CAR (mirno):
Dosta, odlazi.
(ujski odlazi.)
Da mi je malo bar da odahnem!
Sve vreme krv sam svoju oseo
U lice meni da navaljuje.
Ah, eto zato trinaj'st godina
Na san mi mrtav deak dolazi!
Da, eto zato! Sad tek poimam.
Al' ko li mi je strani dumanin
to se na mene sada podie?
Zar prazno ime, sen da razdire
Sa mojih plea purpur careva,
Zar zvuk da deci presto otima?
Bezumnik, zar se od tog preplaih?
Duni u prizrak, pa e nestati!
Odluio sam ivet bez straha
Al' ne smem nita ni da prezirem.
O, teka li si, kruno Monomaha!



KRAKOV. DOM VINJEVECKOGA
SAMOZVANAC I PATER ERNJIKOVSKI


SAMOZVANAC:
Ne, oe moj, tu nema prepreke,
Naroda svoga duu poznajem:
U pobonosti ne preteruje,
Primer je carev njemu svetinja
A prema svakoj veri trpljiv je,
Pa jemim: bre no za leta dva
Sav narod moj, sva crkva severna
Namesnika e priznat Petrova.

PATER:
Ignacijus ti sveti pomogo
Dok tvoje vreme jednom ne doe!
A dotle uvaj s neba blagodet
U dui, tajno, seme njegovo.
Brani nam katkad dunost duhovna
Neposveenima tajnu odati;
Dok ljudi sude samo delo, re,
Namere tvoje vidi samo bog.

SAMOZVANAC:
Amin. Ko ide?
(Ulazi sluga.)
Reci: primam ih.
(Otvaraju se vrata; ulazi gomila Rusa i Poljaka.)
Drugovi moji! Sutra kreemo
Iz Krakova u Sambor, Mnieku.
(Mnieku)
Tri dana tvoji gosti biemo,
Vojvodo; tvoje gostoljublje znam,
I dom ti blista sjajem otmenim,
Domaicom se mladom ponosi.
Tamo se nadam da u videti
Marinu divnu. A vi drugovi,
Slovenskog roda dini sinovi,
Rusijo, Litvo, bratske zastave
Na opteg to ste digli dumana,
Skoro u s vaim stranim etama
Na lukavoga moga zlotvora;
U boj i slavu vas u povesti.
Al' gle, ta vidim. Lica neznana!

GAVRILO PUKIN:
Iz ruke tvoje, pune milosti,
Da prime slubu i ma, stigoe.

SAMOZVANAC:
O, zdravo da ste. Blie, drugovi!
No ko je ovaj mladi prekrasni?

PUKIN:
Knez Kurbski.

SAMOZVANAC:
Ime slavno, doista.
(Kurbskom)
Moda kazanjskom heroju rod?

KURBSKI:
Sin njegov.

SAMOZVANAC:
Otac je li ti iv?

KURBSKI:
U grobu svome davno poiva.

SAMOZVANAC:
Bio je mudrac uma velikog,
Junak u boju, zboru boljarskom,
Al' otkad se ko ljuti osvetnik
S Litavcima na Oljgin die grad,
Otada glas o njemu umue.

SAMOZVANAC:
Znam hrabre Donce i ja ne sumnjam
Da u videti njine stegove.
Blagodaran sam donskim vojskama.
Nepravde znamo koje trpite,
Progonstva mnoga, ljuta tlaenja,
Al' ako bojom stupim pomou
Na presto carski svojih dedova,
Milostiv biu Donu slobodnom.

PESNIK:
(Prilazi, nisko se klanjajui, i hvata Griku za skut.)
O, Kraljeviu, prine veliki!

SAMOZVANAC:
ta eli?

PESNIK:
(Daje mu hartiju)
Prim'te milostivo vi
Plodove bedne truda usrdnog.

SAMOZVANAC:
ta vidim ovde? Pesmu latinsku!
Lire i maa savez sveteni,
Jedan ih lovor svija, zdruuje,
Pod severnim sam nebom poniko,
Al' znam latinske muze glasove
I milo mi je cvee s Parnasa.
Pesnik je prorok, u to verujem.
U prsima mu zalud plamenim
Ne bukti zanos; podvig srean je
Kad ga unapred pesnik proslavi.
Prii mi, dragi, i rad spomena
Ovaj dar uzmi. (Daje mu prsten.)
A kad sudbine
Vinji se zavet sa mnom ispuni
I moja glava krunom okruni,
Nadam se da u uti ponovo
Divne ti glase himne zanosne.
Musa gloriam coronat, gloriaque musam.
A sada, zbogom, druzi, do sutra!

SVI:
U boj, u boj! Da ivi carevi!
iveo Moskve veliki knez!


ZAMAK VOJVODE MNIEKA U SAMBORU
(Niz osvetljenih odaja. Muzika.)

VISNJEVECKI, MNIEK

MNIEK:
S Marinom mojom samo zbori on,
Marinom samo zanesen je on...
Sve mi to lii na pir svadbeni.
Pa reci da l' si mogo slutiti
Da e mi erka biti carica?

VINJEVECKI:
udo! No da l' si mogo misliti
Da e mi sluga carem postati?

MNIEK:
A vide li Marinu moju ti?
Tek to joj rekoh: keri, pripazi,
Ne isputaj ga! . .. I, gle, svreno,
U svoju mreu ve ga uhvati!
(Muzika svira poljsku igru. Samozvanac ide s
Marinom kao prvi par.)

MARINA (tiho Dimitriju):
Da, sutra, nou, u jedanaest,
Pod lipama gde fontan ubori.
(Razilaze se. Nailazi drugi par.)

KAVALJER:
udim se ta je u njoj naao!

DAMA:
Lepotica je.

KAVALJER:
Nimfa mramorna,
Usta joj, oi, mrtvi, bez osmejka.
(Nailazi nov par.)

DAMA:
Lep nije, ali lik mu prijatan,
Vidi se da je roda carskoga.
(Nov par.)

DAMA:
Kad polazite?



KAVALJER:
Kad naredi on.
Spremni smo, ali sve bih rekao
U ropstvo njeno da smo dopali.

DAMA:
Prijatno ropstvo.

KAVALJER:
Da, jo kad bi vi...
(Razilaze se. Odaje se ispraznile.)

MNIEK:
Nas, starce, vie ne zanima ples,
Zvuk nas mazurke davno ne mami,
A krasne ruke ne ljubimo dami,
Proo nas, proo, mladih dana bes.
Ah, nekako se sve promenilo,
I omladina vie smela nije,
Sa lepih lica radost se ne lije,
Moj stari drue, sve se rastuilo.
Al' pustimo ih. Za nas bolje bie
Da potraimo bocu vina stara
S maarske loze kojoj nema para,
Pa polagano kuajui pie
Sami, u kutku nekom, da zborimo
O kojeemu da porazmislimo.
Hajdemo, brate.
VINJEVECKI:
Hajd, da posedimo.


NO. VRT. VODOSKOK


SAMOZVANAC (ulazi):
Evo fontane, tu e doi sad.
Ko straljivac se nisam rodio,
U oi smrti svojoj gledo sam,
Dua mi pred njom i ne zadrhta;
Suanjstvo mi je veno pretilo,
Progonili me nisam klonuo,
Spasavo sam se bede smelou.
Pa ta mi sada dah moj prekide?
to ne mogu da smirim treptanje?
Je li to nemir udnje goleme?
Ne strah je. Dan sam ceo ekao
S Marinom tajno da se sastanem.
Sve sam smislio to bih rekao
Da njenu gordu duu zaaram,
Da nazovem je Moskve caricom,
A sad se vie nieg ne seam,
Sve zaboravih to sam smislio;
Duu i svest mi ljubav pomuti.
Al' ta to sinu, ta to zauta...
Varljivi znaci to su meseca,
I zaarlija vetri.

MARINA (ulazi):
Carevi!

SAMOZVANAC:
Ona je... Krv mi sva se ustavi.

MARINA:
Vi, Dimitrije!

SAMOZVANAC:
Glasi arobni!
(Ide k njoj.)
Dola si? Da li tebe gledam sad
Sa mnom u senci noi duboke?
O, kako dug mi bee ovaj dan!
O, kako sporo ugasi se sunce!
O, kako sam te dugo ekao!

MARINA:
Vremena teku asi preskupi
Nisam se ovde s tobom sastala
Da ljubavnike sluam nenosti.
ta e mi rei! Ja ti verujem
Da ljubi mene. Nego, pouj me:
S nestalnom, burnom tvojom sudbinom
Odluila sam svoju spojiti,
I zato sada traim jedino
Sve tajne nade da mi otkrije,
Sve namere, sve strepnje duevne;
Kad zajedno u ivot krenemo,
Da ne pratim te hodom detinjim,
Ko robinjica muke poude,
No ko supruga tebe dostojna,
Ko pomonica cara moskovskog.

SAMOZVANAC:
O, daj za trenut da zaboravim
Sudbinu svoju bolnu, nemirnu!
A i ti za as sve zaboravi
Da carevia gleda pred sobom
Pa ljubavnika gledaj izbranog,
Srenog od tvoga jednog pogleda.
Marina, uj mi molbu ljubavnu,
Dopusti da ti srce otkrijem.

MARINA:
Prolazi vreme, knee. Okleva,
U drugova ti dotle gasne ar;
Svakoga dana, asa svakoga
Opasnosti su sve opasnije
I napori su sve naporniji;
Ve sumnjivi se ire glasovi,
Sutranja novost gasi dananju,
Za otpor Boris sve je spremmji...

SAMOZVANAC:
Zar Boris? Zar u vlasti Borisa
Da ljubav bude meni jedino
Blaenstvo? Ne, ne! Sada ne marim
Za presto njegov, za vlast careva.
Ne vredi mi bez tvoje ljubavi
ivot, ni slava, ni Rusija sva.
U gluvoj stepi, bednoj kolibi,
Naknadie mi krunu carsku ti
Ljubavlju svojom...

MARINA:
Knee, stidi se.
Zar zaboravi sveti poziv svoj?
Od svih radosti, ivota ari,
Od svega ti je pree biti car.
Meriti s tim se nita ne moe.
Ne dajem ruku bujnom mladiu
Lepotom mojom to je zaluen,
Ve onom koga sudba sauva
Na presto Moskve da se uzdigne.

SAMOZVANAC:
Ne mui mene, moja lepoto,
Ne reci: kako izbra carski in
A ne ba mene! Ne zna koliko
Sad moje srce bolno mui tim.
ta, kad bih ja... Da strane sumnje, ah!
Reci mi: carsku kolevku da nije
Odredila mi sudba neumitna,
Ivanov kada ne bih bio sin,
Onaj kog ceo zaboravi svet,
Tada... zar ne bi ljubila me tad?...

MARINA:
Ne moe biti no Dimitrije;
Ne mogu drugog vie ljubiti.

SAMOZVANAC:
Dosta! S mrtvacem neu deliti
Ljubavnicu to njemu pripada.
Prevare sit sam, pa u odati
Istinu pravu. Tvoj Dimitrije,
Znaj, pogino je, davno istruno
I vaskrsnuti tebi ne moe;
A eli li da sazna ko sam ja,
Pouj me tada: bedni rasoder,
Dosadilo mu ropstvo monako,
Pa zamisao smelu zasnovo
Da celom svetu udo naini.
Iz elije sam onda pobego,
Do ukrajinskih eta stigao.
Vladati maem, konjem obiko,
Dimitrijem se zatim prozvao,
Poljake glupe bajkom varao.
ta veli na to, gorda devojko,
Je l' ti po volji moja ispovest?
to uti?

MARINA:
Stid me! Teko jadnici!
(utanje.)

SAMOZVANAC (tiho, za sebe):
estina moja kud me odvede!
Zauvek sam sam moda rasuo
S tolikim trudom sreu snovanu.
Ah, ta uinih, bednik bezumni!
(Glasno)
Nekneevske se stidi ljubavi!
Reci mi svoju sudbonosnu re,
U ruci moj ti udes poiva,
Odlui: ekam.
(Pada na kolena.)

MARINA:
Samozvane, ustaj!
Zar misli da e smerno kleei
Pred lakovernom, slabom devojkom
Njezino tato srce tronuti?
Pred nogama sam svojim gledala
Vlastelu sjajnu, prve plemie,
I odbijala molbe njihove,
Pa sad monaha zar da odbeglog...?

SAMOZVANAC (ustaje):
Ne odbij, ipak, samozvanca tog:
Vrline, moda, tu se skrivaju
Dostojne Moskve carskog prestola,
Dostojne ruke tvoje bescene...

MARINA:
Dostojne moda sramnih veala!

SAMOZVANAC:
Krivac sam: gordost mene zanese,
Obmanjivo sam boga, careve,
Sav svet sam varo, al' ti ne moe
Kazniti mene: prav sam pred tobom,
Jer tebe nisam mogo varati.
Svetinja ti mi bee jedina,
Pred kojom nisam smeo lagati.
Da, ljubomorna, slepa ljubav ta,
Samo je ljubav mene nagnala
Da odam...

MARINA:
Jo se hvali, bezumnik!
A kome treba tvoja ispovest?
Ta kad si mogo, skita bezimen,
Poljake, Ruse sve opiniti,
Tad trebalo je da bar ostane
Do kraja smele varke dostojan,
Da obezbedi uspeh udesni
Tvrdom i venom tajnom dubokom.
Zar mogu tebi da se poverim,
Potenje ensko, ast da pogazim,
Da sudbu svoju s tvojom sjedinim,
Kad prostoduno, lakomisleno
Sramotu svoju sam ti otkriva?
Zbog ljubavi se on prokazao!
Pravo je udo kako ne otkri
Iz prijateljstva varku ocu mom,
II' kralju naem u as radosti,
II' jo ranije Vinjeveckome,
Ko verni sluga, iz usrdnosti?

SAMOZVANAC:
Kunem se da si samo mogla ti
Priznanje srcu mom izmamiti!
Kunem se tebi: nigde, nikada,
Ni s aom pia najopojnijeg,
Niti u prisnom zboru drugova,
Pod noem? niti mukom izmuen.
Jezik mi tajne ne bi odao.

MARINA:
Kune se! Ja ti moram verovat.
O, verujem! Al' im se kune ti?
Ko jezuita smerni uenik
Gospoda boga vinjim imenom?
II' au kao vitez plemenit,
II' moda carskom rei jedino
Kao sin carski? Kako? Kazuj mi!

DIMITRIJE (ponosno):
Usinila je mene groznog sen,
Dimitrijem iz groba nazva me,
Narode oko mene podie,
I Borisa mi za rtvu obree
Da, carevi sam. Dosta, stid me je
Da pred Poljkinjom puzim oholom.
Zbogom zauvek! Boj e krvavi
Sudbine moje breme preteko
I jad ljubavi ve zagluiti
O, kako u te tada mrzeti
Kad zgasne oganj strasti sramotne!
Odlazim: carski venac ili smrt
Oekuje me sad u Rusiji,
Pa padnem li u boju krvavom,
Il' ko zloinca mene obese,
ivota drug mi biti nee ti.
Sudbinu sa mnom nee deliti,
No jednom ti e moda zaalit
to nisi sa mnom ivot zdruila.

MARINA:
Al' ako tvoju drsku obmanu
Jo sada javno svima otkrijem?

SAMOZVANAC:
Misli li da se zbog tog uplaih?
Poljkinji mladoj zar da veruju
Vie no sinu cara Ivana?
Znaj da ni papa, ni kralj, vlastela,
Ne brinu da li zborim istinu,
I da li sam ba pravi carevi.
Ta ja sam povod rata, razdora,
Uutkae te ako zausti,
Ko smutljivicu. Zbogom, devojko!

MARINA:
Stoj, careviu! To sad prozbori
Ne utokljunac, nego zreo mu.
Ta tvoja re me s tobom pomiri.
Zaboravih ve udnu ispovest
I Dimitrija opet ugledah.
Iz sna se dii, ne okolii,
Na Moskvu kreni s tvojim etama,
U Kremlje stupi na tron moskovski,
Pa prosioce onda alji mi;
Al' kunem ti se, sve dok ne uspe,
Na presto carski dok se ne popne,
I Godunova dokle ne svrgne,
Usliit neu re ti ljubavi.
(Odlazi.)

SAMOZVANAC:
Ah, laki mi je s Godunovom boj
I s jezuitom dvorskim rasprava
No sa enama, nek ih nosi vrag:
as te zaplie, as ti umakne,
as cii, preti, as te ubode,
Ko zmija!... Nisam drhto uzalud.
Zamalo to mi glavu ne uze.
Odluih: sutra u boj kreemo.


LITAVSKA GRANICA
KNEZ KURBSKI I SAMOZVANAC, OBOJICA
NA KONJIMA, VOJSKA SE PRIBLIAVA
GRANICI.


KURBSKI (prvi dojahavi):
Ah, ljudi, brao... ruska granica!
Rusijo sveta, tebi pripadam!
Otresam s ruha sad prah tuine
I opijam se novim vazduhom
Rodine moje! Pokoj veiti
Sad, oe, nek ti dua uiva,
U grobu kosti nek se raduju.
Ma blista opet naih predaka,
Taj ma to bee strava kazanjska.
Ma verna sluga cara moskovskog!
Zar krvav pir je opet naotren
Da caru naem opet poslui!...

SAMOZVANAC (jae lagano, pognute glave):
Kako je srean! Dua mu ista
Ushitila se slavom, radou!
O, zavidim ti, divni vitee!
U tuem svetu on je rastao,
Al' zaboravi patnje oeve,
Po smrti grehe iskupljuje mu,
Za zakonite svoje careve
Spreman je da krv svoju prolije,
Na presto da ih vrati dedova!
O, plemenita duo, raduj se!

KURBSKI:
Zar tebi dua nije radosna?
Rusije tvoje, evo, pred tobom.
Prieljkuju te ruska srca sva:
Moskva te eka, ruska drava.

SAMOZVANAC:
Krv ruska sad e da se prolije!
Bez greha ste, za cara ustaste,
Al' ja na brau sad vas povedoh,
Na Rusiju sam Litvu digao,
U svetu Moskvu putam dumana!
No greh na mene neka ne padne,
Nek Borisa, ubicu, pogodi!
Napred!

KURBSKI:
Napred! Godunovu smrt!
(Jau dalje. Vojska prelazi granicu.)


CARSKI SABOR
CAR, PATRIJARH I BOLJARI


CAR:
Svrzimantija, begunac, potuka
Da na nas die ete hajduke,
I drske pretnje da upuuje?
Dosta, vreme je da ga uutkam!
Trubecki knee, i Basmanove,
Pomoi treba naim vojskama,
Pod ernjigov je stigo buntovnik,
Spasavajte mi grad i graane.

BASMANOV:
Protei nee ni tri meseca,
A samozvanca skrie zaborav,
Jedinim bogom tebi kunem se,
Ko ulanenu zver u kavezu
U Moskvi e ga, care, videti.
(Odlazi s Trubeckim.)

CAR:
Poslanike mi posla vedski kralj
S porukom. Savez meni ponudi,
Al' ta e nama pomo tuinska
Kad u nas ima dosta ratnika
Da satru Ljahe, kazne izdaju?
Odbio sam ga.
elkalove, ti,
Razalji ukaz u sve krajeve,
Naredbu alji vojvodama svim
Neka na bojne konje usednu,
Nek' sa svih strana ljude prikupe.
Iz manastira treba sabrati
Sve preko broja sluge svetene.
Nekad, u asu opte nevolje,
Isposnici se sami dizahu
Da brane cara, svetu Rusiju,
Al' neemo ih sada goniti:
Neka se za nas mole Svevinjem.
Car hoe tako s celim saborom.
A sad nas eka vana odluka:
Svi znate da je lane glasove
Bez stida Samozvanac posejo
I na sve strane pisma razaslo,
Bune i sumnju zemljom rasplamso.
Na trgu apat glave smuuje...
Taj oganj valja brzo gasiti,
Preduprediti strogim kaznama,
Al' kako, treba sad odluiti!
Ti, sveti oe, prvi svetuj nas.

PATRIJARH:
Slava Svevinjem koji usadi
Duh milostivi, krotku strpljivost
U bie tvoje, care veliki!
Ti grenikovu propast ne trai,
No eka da kraj doe zabludi,
A kada proe, da ozari sve
Veliko sunce pravde veite.
Tvoj usrdni kod boga molitelj,
Zemaljskih dela lo je sudija,
Al' i njegova nek' se uje re:
avolski sin, raspop okajan,
Careviem se nazva laljivo,
Bestidno, kao rizom kradenom
U njegovo se ime ogrnu.
Al' razdre li mu samo haljinu,
Nagotom bie svetu poruga.
Gospod nam za to pomo poslao.
Pre est se leta to dogodilo:
Ba onog leta kada Svevinji
Na presto carski tebe postavi,
Doe mi jednom u as veernji
Sed starac neki, pastir priprosti,
I udnu meni tajnu poveri:
U mladosti sam vid izgubio
Ree mi. Otad, sve do starosti
Ne videh sunca niti meseca.
Uzaman sam se vido travama
I verovao bapskim inima,
Uzaman luto po manastirima
I klanjao se svetim motima,
S izvora zalud isceliteljnih
Vodicom svetom oi kropio,
Gospod mi vida nije vraao.
U mom se srcu nada ugasi
I dua mi se tami privie,
Ni u snu nisam svet ve gledao,
Pohodili me zvuci jedini.
Al' jednom u snu glas mi detinji
Ree: Ustani, stare, pohodi
U Uglji-gradu crkvu boiju,
Mome se grobu tamo pokloni,
Oima tvojim da vid povratim.
'Ko si ti?' deji glas sam pitao.
'Dimitrije sam, nekad carevi,
A sad aneo cara nebeskog
I udotvorac volje njegove!'
Probudio se ja i premiljam:
To vaistinu moda Svevinji
Iscelenje mi pozno dariva.
I pooh, krenuh na put daleki.
I stigav u grad Uglji, otidoh
Do hrama svetog bas na bdenije,
I dua mi se verom ispuni,
I slatke suze to potekoe,
Iz oiju mi mrak izgonie.
A kad se sluba boja zavri,
Unuk me Ivan grobu odvede
Ka carevia svetim motima,
I tek to tihu apnuh molitvu,
Progledae mi oka obadva
I ja ugledah svojim oima
Grob, i unuka, i svet boiji.
Ba tako starac tajnu otkri mi.
(Svi zbunjeni. Dok traje ovo kazivanje, Boris
nekoliko puta otire lice maramom.)
U Uglji ljude poslao sam tad
I znam da mnogi stradalnici su
Izmolili spasenje, utehu,
Od deakovih svetih motiju,
Pa svetujem te: telo njegovo
U Moskvu treba odmah preneti,
U arhangelsku crkvu sabornu;
Tako e narod varku otkriti,
Zloinca la e izobliiti,
Ugasie se sila avolja.
(Svi ute.)

KNEZ UJSKI:
O, sveti oe, ko zna puteve
Gospodnje? Zar mi da mu sudimo?
On udotvorstvo, neraspadljivost
Darovat moe telu smrtnome,
Al' potrebno je prie narodne
Najpre ispitat strogo, paljivo,
A ko u ova smutna vremena
Na takvo delo da se usudi?
Prekoree nas kako svetinje
U korist nau mi skrnavimo!
I tako ve je narod uzbunjen
I ve je mnogo burnih glasova,
Pa nije vreme da ga bunimo
Tom iznenadnom, vanom novou.
Priznajem i sam: treba suzbiti
Te smutnje to se ire Rusijom,
Al' brza sredstva bie zgodnija.
Molim te, care, da mi dopusti
Da narodu na trgu prozborim,
Samozvanevu izobliim la
I vetom reju ludost ustuknem.

CAR:
Uini tako! Sveti vladiko,
Izvoli k meni, smerno molim te,
Potrebna mi je danas tvoja re.
(Odlaze, a za njima odlaze i svi boljari.)

JEDAN BOLJAR (tiho drugom):
Vide li kako poblede nam car,
A elo teki znoj mu orosi?

DRUGI:
Nisam ga, bogme, smeo gledati,
U grlu od stra' dah mi zastade.

PRVI:
Al' izvue ga ujski. Mudrica!


RAVNICA KRAJ NOVGORODA-SJEVERSKOG
(Godine 1604, decembra 21)
BITKA


VOJNICI (bee u neredu):
Teko nama! Carevi! Ljasi! Evo ih, evo ih!
(Nailaze kapetani Mareret i Valter Rozen.)

MARZERET:
Kuda, kuda? Allons... hajda, natrak!
1



1
Hajdemo (ali ovde pre u znaenju ej ili more).

JEDAN BEGUNAC:
Idi sam natrag ako ti je naspelo, nekrste prokleti!

MARERET:
Quoi? Quoi?
2


DRUGI BEGUNAC:
Kva! kva! Lako je tebi, abo prekomorska,
kreketati na ruskog carevia, ali mi smo ti narod
pravoslavni.

MARERET:
Qu'est-ce a dire pravoslavni?. . . Sacres gueux,
maudite canaille! Mondieu, mein Herr, j'enrage:
on dirait que ga n'a pas des bras pour frapper, ja
n'a que des jambes pour fuir.
3


ROZEN:
Es ist Schande.
4


MARERET:
Ventre-saint-gris! Je ne bouge plus d'un pas; puis-
que le vin est tire, il faut Ie boire. Qu'en dites vous,

2
ta? ta?
3
ta mu je to pravoslavni?... Da poganih nikogovia, proklete fukare! Bogami, doe mi da pobesnim,
gospodine, kao da nemaju ruku da se biju, nego samo noge da bee.
4
Sramota!

mein Herr?
5


ROZEN:
Sie haben Recht.
6


MARERET:
Tuldieu, il y fait chaud! Ce diable de Samosva-
nets, comme ils l'appellent, est un bougre, qui a du
poil au col. Qu'en pensez-vous, mein Herr?
7


ROZEN:
Ja.
8


MARERET:
He! Voyez donc, voyez donc! L'action s'engage sur
les derrieres de l'ennemi. Ce doit etre le brave Bas-
manoff, qui aurait fait une sortie.
9


ROZEN:
Ich glaube das.
10

(Dolaze Nemci.)


5
Trista mu muka! Ne miem vie ni koraka; kad smo se uhvatili u kolo, sad igrajmo. ta vi mislite o
tom, gospodine?
6
U pravu ste.
7
Do vraga, ala je zagustilo! Ovaj avolski Samozvanac, kako ga nazivaju, to ti je neki obeenjak,
junaina bogme! ta vi mislite o tom, gospodine?
8
Da.
9
Nuto, gle, gle! Poinje napad neprijatelju za leima. Mora biti da je hrabri Basmanov izvrio juri.
10
Verovatno.
MARERET:
Ha, ha! Voici nos Allemands. Messieurs! Mein
Herr, dites leur donc de se rallier et, sacrebleu,
chargeons!
11


ROZEN:
Sehr gut. Halt!
12

(Nemci se postrojavaju.)
Marsch!

NEMCI (polaze):
Hilf Gott!
13

(Bitka. Rusi ponovo bee.)

POLJACI:
Pobeda! Pobeda! iveo car Dimitrije.

DIMITRIJE (na konju):
Zatrubite da prestanu! Pobedili smo. Dosta je;
tedite rusku krv. Neka prestanu!
(Trube sviraju, bubnji udaraju.)




11
Ha, ha! Evo naih Nemaca. Gospodo! Gospodine, recite da nam se pridrue; sve im njihovo,
pucajmo!
12
Vrlo dobro. Stoj!
13
Pomozi, boe!

TRG PRED SABORNOM CRKVOM U MOSKVI
NAROD


JEDAN OVEK:
Hoe li skoro car iz crkve?

DRUGI OVEK:
Liturgija je svrena; sad je molepstvije.

PRVI:
Kakvo je molepstvije, da l' proklee onoga?

DRUGI:
Stajao sam u priprati i uo kad je akon povikao:
Anatema na Griku Otrepjeva!

PRVI:
Pa nek' proklinju; kakve veze ima carevi s nekim
Otrepjevim?!

DRUGI:
A careviu sada poju vjenu pamjat.

PRVI:
Zar vjenu pamjat ivom? A, zapamtie to oni,
bezbonici jedni!

TREI:
uj, viu. Da nije car?

ETVRTI:
Nije, to je onaj jurodivi...
(Dolazi ludak, sa gvozdenom kapom, sav se ulanao
verigama, a oko njega deca.)
Nikolice, Nikolice gvozdena kapice!

BABA:
Ostavite blaenoga, avoli nijedni. - Pomoli se,
Nikolice, za mene grenicu!

JURODIVI:
Daj, daj, kopjejicu daj!

BABA:
Evo ti kopjejice, seti se mene.

JURODIVI (seda na zemlju i peva):
Mesec se pomoli,
Mae zaplae,
Ustaj, ludae,
Boga umoli!
(Deca se opet sakupljaju oko njega.)

JEDNO DETE:
Zdravo, Nikolice; to kapu ne skine?
(Udara ga po gvozdenoj kapi.) Ala zvei!

JURODIVI:
A ja imam kopjejicu!

DEAK:
Nije istina! Ded, pokai!
(Zgrabi kopjejku i pobegne.)

JURODIVI (plae):
Uzeli su mi moju kopjejicu, uvredili Nikolicu.

NAROD:
Car, car ide!
(Izlazi car iz crkve. Boljar ispred njega deli
prosjacima milostinju. Boljari.)

JURODIVI:
Borise, Borise! Nikolicu vreaju deca.

CAR:
Dajte mu milostinju. Zbog ega plae?

JURODIVI:
Nikolicu vreaju mala deca... Zapovedi da ih
zakolju, kao to si zaklao malog carevia...

BOLJARI:
Odlazi, ludae! Uhvatite tu ludu!

CAR:
Ostavite ga na miru. Moli se za mene, jadni
Nikolice!
(Odlazi.)

JURODIVI (za njim):
Ne, ne! Ne moe se moliti za cara Iroda
Bogorodica ne doputa.


SJEVSK
SAMOZVANAC, OKO NJEGA NJEGOVI LJUDI.


SAMOZVANAC:
A gde je suanj?

POLJAK:
Tu je.

SAMOZVANAC:
Zovni ga!
(Dolazi zarobljeni Rus.)
Ko si ti?

ZAROBLJENIK:
Ronov, plemi moskovski.

SAMOZVANAC:
Odavno slui?

ZAROBLJENIK:
Tek sam poeo.

SAMOZVANAC:
Zar nije greno to ma, Ronove,
Na mene die?

ZAROBLJENIK:
ta u, mora se.

SAMOZVANAC:
Kod Sjeverskoga jesi l' vojevo?

ZAROBLJENIK:
Iz Moskve tek sam posle stigao.

SAMOZVANAC:
Kako Godunov?

ZAROBLJENIK:
Uzbudila ga
Nesrea ratna, rana Mstislavskog,
I sad je poslo kneza ujskoga
Da zapoveda vojskom.

SAMOZVANAC:
Rata je
Sad Basmanova sebi odazvo?

ZAROBLJENIK:
au i zlatom car ga obasu,
Ko savetnik on prvi sedi sad
U dvoru carskom.

SAMOZVANAC:
Vojsci prei je.
A Moskva?

ZAROBLJENIK:
Mirna, hvala Gospodu!

SAMOZVANAC:
Da l' me ekaju?

ZAROBLJENIK:
Samo bog to zna;
O tebi niko ne sme zboriti.
Ponekom jezik zbog tog odreu,
Drugom i samu glavu otkinu.
Povazdan pljute smrtne osude,
Povazdan pune carske tamnice.
Kada na trgu stanu trojica,
Uhoda im se ve prikuuje,
A car, im ima malo vremena,
Uhode svoje sam ispituje,
Pa zato sada svak outkuje.

SAMOZVANAC:
Divan je ivot sad pod Borisom!
A vojska?

ZAROBLJENIK:
Sita, odevena je,
I zadovoljna.

SAMOZVANAC:
Da l' je velika?

ZAROBLJENIK:
To ne znam. Bog e znati jedini.

SAMOZVANAC:
Da li e biti tri'est hiljada?

ZAROBLJENIK:
I pedeset e biti, bogami!
(Samozvanac se zamislio. Ljudi oko njega zgledaju
se.)
SAMOZVANAC:
A ta o meni misli ratni stan?

ZAROBLJENIK:
Pa kazuju o tvojoj milosti,
Iako si, da prosti, lopua,
Kako si ipak junak, delija.

SAMOZVANAC (smeje se):
Dokazau im novim delom to.
Neemo, brao, ujskog ekati,
No u boj sutra!
(Odlazi.)

SVI:
Neka ivi car!

POLJAK:
Pedeset ih je, more, tisua,
A nas ni petnajs' nee skupiti!
Sio je s uma.

DRUGI POLJAK:
Drue, ne brini:
Ta jedan Poljak na pet stotina
Moskova moe sam da udari.

ZAROBLJENIK:
Da udari? Al' kad se sudari,
Od jednoga e strugnut, hvalio!

POLJAK:
Da ima sablju, robe drski, sad
Ovim bih tebe brzo smirio.
(Pokazuje svoju sablju.)

ZAROBLJENIK:
No i bez sablje snai emo se,
Budalo, makar samom pesnicom!
(Pokazuje pesnicu. Poljak ga oholo pogleda i utei
ode. Svi se smeju.)

UMA
LANI DIMITRIJE, PUKIN
(Podalje lei konj koji izdie.)


LANI DIMITRIJE:
Konjicu jadni! Kako ilo si
Jurio danas u boj poslednji
I kako si me ranjen nosio!...
Konjicu jadni!

PUKIN (za sebe):
udno! ali ga
U asu kad je u prah satrta
Sva vojska naa!

SAMOZVANAC:
Nego, moda je
Od rane svoje ljute posusto,
Pa odmara se.

PUKIN:
Ta on izdie!

SAMOZVANAC (odlazi svom konju):
Konjicu jadni!... ta u s tobom sad!
Da uzdu skinem, kolan popustim,
Da slobodan od svega izdahne!
(Skida uzdu i sedlo s konja. Dolazi nekoliko
Poljaka.)
Da ste mi zdravo, hrabra gospodo!
to meu vama Kurbskog ne vidim?
Videh ga kad je u boj jurnuo,
Kad su ga mnoge sablje skolile
Ko klasje vito da ga opkoli,
Al' ma se njegov gordo podie
I njegov poklik sve ih zaglui.
Pa rec'te gde je mili vitez moj?

POLJAK:
Na polju asti hrabro pogibe.

SAMOZVANAC:
Slava i pokoj dui njegovoj!
Malo nas, malo, glavu iznese!
O, Zaporoci, o izdajice,
Prokleti da ste to nas izdaste,
to ni za asak ne izdraste!
Deseti svaki da se obesi,
Nek' razbojnici prestup okaju!

PUKIN:
Ta ta sad vredi krivca traiti,
Do nogu kad nas Boris potue!

SAMOZVANAC:
Skoro ve naa bee pobeda
I ve sam kreno prve redove,
Al' Nemci hrabro juri odbie.
Junaci to su, bogme, delije;
Jedared od tih ljudi ratnika
Poasnu etu moram skupiti.

PUKIN:
Akonaiti noas gde emo?

SAMOZVANAC:
Pa tu u umi. Log je ugodan.
U Riljsk na ruak zorom kreemo.
Laku no!
(Lee, mee pod glavu sedlo i zaspi.)

PUKIN:
San ti bio spokojan!
U prah satrven bei s bojita,
A kao ludo dete bezbrian!
Provienje ga uva boije.
Spokojni i mi, brao, budimo!


MOSKVA. CARSKE ODAJE
BORIS, BASMANOV

CAR:
Pobedismo, al' ta nam vredi to?
Ovenasmo se praznom pobedom:
On razbijenu vojsku sakupi
I s Putivlja nam preti ponovo.
Junaci nai stoje nemoni,
Kod Kroma mala eta kozaka
Za trulim plotom njima prkosi.
Tu bruku vie neu trpeti,
Da vod im bude tebe poslau;
Ne rod, no um e biti vojvoda.
Nek jauu to plemstvo ne tujem,
Vreme je da ih prezrem sada sve,
Da ukinem taj tetni obiaj.

BASMANOV:
Sto puta, care, blagosloven dan
U koji knjige gordih rodova
Proguto bude oganj plameni!

CAR:
I nije, veruj, taj daleko dan;
Samo dok smutnju smirim narodnu.

BASMANOV:
Ne treba da te brine puina,
Jer puk je uvek buni tajno rad:
Ko dobar konjic on se propinje,
Ko dete rope na vlast oevu,
Al' jaha konja zaas ukroti
I otac dete u red dotera.

CAR:
Al' konj jahaa katkad zbacuje
A oca dete veno ne slua,
Pa zato treba stalnom strogou
Vladati pukom, poput Ivana,
Vladara umnog, umiritelja,
I njegovoga groznog unuka.
Ne, milost carsku svet ne osea:
Uini dobro ne priznaje ti,
Tlai ga nee biti loiji.
(Ulazi boljar.)
Ko je to?

BOLJAR:
Strani gosti stigoe.

CAR:
Ti, Basmanove, malo priekaj,
Jer jo ne svrih s tobom razgovor.
(Odlazi.)

BASMANOV:
Dravnik mudri uma velikog!
Nek Svevinji mu sreu daruje
Da Otrepjeva kletog savlada
I zemlji mnoga dobra uini.
Miso velika duh mu zanosi.
Da ne ustukne, treba paziti;
Mo mene eka silna, golema
Kad besnom plemstvu slomi rogove.
U vojevanju ne znam takmaca
I posle cara prvi stojau...
A moda... agor ko da ujem sad!
(Uzbuna. Boljari, dvorske sluge tre bez reda,
sastaju se i meu sobom apu.)

PRVI SLUGA:
Lekara!

DRUGI:
Brzo patrijarha trai!

TREI:
On carevia mladog poziva!

ETVRTI:
Po duhovnika idi!

BASMANOV:
ta to bi?

PETI:
Pozlilo caru.

ESTI:
Car nam umire!

BASMANOV:
Boe!


PETI:
S prestola pade nauznak,
Na usta, ui krv mu udari.
(Iznose cara na stolici. Sva carska porodica. Svi
boljari.)

CAR:
Uklonite se. Neka ostane
Samo carevi.
(Svi se uklanjaju.)
Sine, umirem.
Poljubi me! Pa zbogom, sine moj
Ubrzo ti e carstvo primiti.
Boe! Pred lice tvoje izlazim,
A ne stiem da duu pokajem.
Oseam, sine, da si miliji
I od samog mi spasa duevnog!
Ko podanik se bejah rodio,
Ko takav red je i da preminem,
Al' vrhovnu sam zadobio vlast.
Ne pitaj, sine, im je postigoh.
Glavno je da ti za to nisi kriv,
Da ti po pravu carstvo pripada,
A bogu za sve ja u jedini
Da odgovaram u as sueni.
O, sine, nek' te la ne zanosi,
Neka te varke ne zaslepljuju
U burne dane prima dravu:
Samozvanac se na nas podie,
Oruan mono stranim imenom...
U vladanju ve davno iskusan
Mnoge sam bune, smutnje svladao,
Na izdaju se niko ne drznu,
U prahu svi su od stra' drhtali
Al' ti, jo nevet i mlad vladalac,
Da l' e u stranoj buri umeti
Da gui bumi, satre izdaju?
No veliki je Gospod: mudrosti
Mladome dae, snage slabome,
uj: savetnika to pre izberi,
Trezvenog, vernog, zrelih godina,
Kog narod ljubi, plemstvo potuje
Zbog roda, uma, slave ratnike,
Pa makar bio ak i ujski sam.
I vojsci treba dobar vojvoda:
Ti Basmanova nad njom postavi,
I otro suzbij otpor boljarski.
Od malih nogu ti si sedeo
U saboru kraj mene, gledao
Kako se ruskom zemljom caruje
Pa obiaje dobre ne niti,
Jer obiaj je dua dravi.
A ljute kazne, smrtne osude
to sam ih nekad moro zavesti,
Ukidaj, da te narod zavoli
Ko tvoga teu to je ljubio
Kad se na presto Groznog popeo.
A zatim e polako iznova
Narodu uzde da popritegne.
Poputaj zasad, al' ne isputaj
Strancima budi blag i dostupan,
Poveravaj im slube korisne
A strogo uvaj ustav crkveni.
I utljiv budi: pazi, carski glas
Uzalud da se nikad ne uje;
Ko sveta zvona nek' objavljuje
Samo velike bole, radosti.
O, mili sine, idu godine
Kad lik enskinja krv uzbunjuje,
Al' ti sauvaj istu nevinost
I ponositu neguj stidljivost;
Jer ko za mladih dana ogrezne
U nasladama gnusnim, poronim,
Krvolok uan bie kasnije
I um e njegov tama pokriti.
Porodici si glava, upravljaj
Potuju mater svojom pameu,
A sestru ljubi bratskom ljubavlju,
Jer ostaje joj uvar jedini.

FEODOR (na kolenima):
Ne, oe, ivi! Caruj Rusijom,
Bez tebe propast preti zlokobna.

CAR:
Oi mi gasnu sve je svreno,
Studen me groba ve obuzima...
(Ulazi patrijarh, vladike; za njima svi boljari.
Caricu vode ispod ruke, a ki careva rida.)
ta je to? Shima... Postrig sveteni...
Inok smireni car sad postaje,
Grob e mi tamni biti elija...
No ekaj malo, sveti vladiko,
Jo car sam, pa me ujte, boljari:
Krst Feodoru svi celivajte,
Na njemu sada carstvo ostavljam.
Ti, Basmanove... prijatelji svi...
Na samrtnom vas asu zaklinjem
Posluite mu verno, usrdno,
Jer Feodor je mlad i bezgrean.
Zakunite se!

BOLJARI:
Kunemo ti se!

CAR:
Sad sain spokojan. Sad mi pratajte
Sve sablazni, sve moje grehove,
Sva pregreenja voljna, nevoljna...
Vladiko sveti, prii, spreman sam.
(Poinje obred postrienja. Iznose onesveeno
enskinje.)
ATOR
BASMANOV UVODI PUKINA

BASMANOV:
Ovamo ui, zbori slobodno.
K meni te, dakle, lino poslao?

PUKIN:
Prijateljstvo ti svoje nudi car
I in najvii carstva moskovskog.

BASMANOV:
I Feodor mi ast ukazuje,
Voa sam cele vojske moskovske;
Zbog mene svu je prezro vlastelu,
Boljara drevnih gorde rodove.
Na vernost sam se njemu zakleo.

PUKIN:
Na vernost si se njemu zakleo,
Jer zakonit je carstva naslednik,
Al' ako ivi zakonitiji?

BASMANOV:
O tom smo, mislim, dosta zborili,
Jer ko je onaj, to bar dobro znam.

PUKIN:
Ne Litva samo, ve i Rusija
Dimitrijem ga davno priznade,
Al' nije moje da presuujem
Da l' je on glavom ba Dimitrije
Il' samozvanac lanog imena,
Tek uveren sam: pre il' poznije
Feodor e mu Moskvu predati.

BASMANOV:
Mladom u caru verno sluiti
Sve dokle bude na svom prestolu.
Vojnika u nas ima dovoljno,
I krepiu im srca pobedom.
Karela kozak, Mniek vojvoda,
Uplaiti me nee nikada.
Ta kol'ko vas je? Osam tisua?

PUKIN:
Preterao si: nema toliko.
Znam da je naa vojska nikakva:
Kozaci samo plene selita,
A Poljaci se pjani hvaliu,
Dok Rusi ali emu zboriti,
Ta neemo se o tom sporiti.
Zna, Basmanove, im smo premoni?
Ne vojskom, niti poljskom potporom,
Ve mi smo jai mnenjem narodnim.
Seti se samo, hrabri vojvodo,
Dimitrijevih slavnih pobeda,
Kada bez boja i bez otpora,
Bez krvi uze tvrde gradove,
A narod u tren oka poveza

PUKIN:
Prijateljstvo ti svoje nudi car
I in najvii carstva moskovskog.

BASMANOV:
I Feodor mi ast ukazuje,
Voa sam cele vojske moskovske;
Zbog mene svu je prezro vlastelu,
Boljara drevnih gorde rodove.
Na vernost sam se njemu zakleo.

PUKIN:
Na vernost si se njemu zakleo,
Jer zakonit je carstva naslednik,
Al' ako ivi zakonitiji?

BASMANOV:
O tom smo, mislim, dosta zborili,
Jer ko je onaj, to bar dobro znam.

PUKIN:
Ne Litva samo, ve i Rusija
Dimitrijem ga davno priznade,
Al' nije moje da presuujem
Da il' je on glavom ba Dimitrije
II' samozvanac lanog imena,
Tek uveren sam: pre il' poznije
Feodor e mu Moskvu predati.

BASMANOV:
Mladom u caru verno sluiti
Sve dokle bude na svom prestolu.
Vojnika u nas ima dovoljno,
I krepiu im srca pobedom.
Karela kozak, Mniek vojvoda,
Uplaiti me nee nikada.
Ta kol'ko vas je? Osam tisua?

PUKIN:
Preterao si: nema toliko.
Znam da je naa vojska nikakva:
Kozaci samo plene selita,
A Poljaci se pjani hvaliu,
Dok Rusi ali emu zboriti,
Ta neemo se o tom sporiti.
Zna, Basmanove, im smo premoni?
Ne vojskom, niti poljskom potporom,
Ve mi smo jai mnenjem narodnim.
Seti se samo, hrabri vojvodo,
Dimitrijevih slavnih pobeda,
Kada bez boja i bez otpora,
Bez krvi uze tvrde gradove,
A narod u tren oka poveza
itave ete gordih vojvoda.
I sam si vido: tvoji ratnici
Odavno u boj idu nerado.
Pod Borisom su bili revniji,
A sada?... Nemoj ni da pokua
Da hladni pepo rata raspali:
Svim svojim umom, voljom junakom
Odoleti sad nee sudbini,
Pa nee l' biti bolje, vojvodo,
Da prvi prui primer razumni,
Da Dimitrija carem proglasi
I uslugu mu vanu uini?
ta veli?

BASMANOV:
Sutra ue odgovor.

PUKIN:
Odlui!

BASMANOV:
Zbogom.

PUKIN:
Dobro promisli!
(Odlazi.)

BASMANOV:
On pravo veli; svud je izdaja;
Pa ta da inim? Zar da doekam
Da buntovnici mene dograbe
I Otrepjev mi glavu otkine?
Nije li bolje potok spreiti
Da burom gonjen sve ne potopi,
Pa i sam...
Al' zar da re pogazim?
Da sramota me vena pokrije?
Zar poverenje carskog mladenca
Da platim gnusnom, groznom izdajom?
Lako je onom koga progone
Snovati bune, plesti zavere,
Al' jo se nije ulo, videlo
Ljubimac da svog cara izdade...
A smrt... a vlast... a beda naroda?
(Zamisli se.)
Ko ide? (Zvidi)
Konja. Zatrubite zbor!






ISTINA KOD SPASITELJEVIH VRATA
PUKIN IDE, OPKOLJEN NARODOM

NAROD:
Boljara nam je poslo carevi.
Poujte to nam boljar govori.
Ovamo, brao!

PUKIN (na amvonu):
Ljudi moskovski,
Od carevia pozdrav donosim.
(klanja se)
Vi znate da ga boja promiso
Iz ubilakih ruku istre
I tad on usta na svog krvnika,
Ali sud boji ubi grenika,
Dimitriju se zemlja pokori
I sam Basmanov k njemu pripade
I zakletvu mu s vojskom poloi.
S ljubavlju, mirom car vam dolazi.
Pa zar zbog roda Borisova sad
Da zakonitog cara prezrete,
Monomahova svetlog unuka?

NAROD:
To ne, to nikad!

PUKIN:
Ljudi moskovski!
Svi znamo da ste mnogo trpeli
Pod ljutim jarmom mrskog tirana;
Progonstvo, globe, sramotu i smrt,
Kuluk i glad ste vi podnosili.
Dimitrije e da vas prigrli:
Boljare, vojsku, carske pisare,
Trgovce i sve ljude estite.
Bezumnik samo tom se opire,
Ludak e samo to da odbije!
A car na presto svojih dedova
Sa stranom, znajte, ide druinom.
Ne srdite ga, boga bojte se,
Pa gospodaru krst poljubite.
Umirite se, odmah aljite
U tabor njemu mitropolita,
Boljare prave, ljude izbrane,
Da caru smemi poklon uine.
(Silazi. U narodu agor.)

NAROD:
Ne oklevajmo. Zbori istinu!
Nek' ivi otac na Dimitrije!

SELJAK (na amvonu):
U dvore carske smesta kreimo
Da Borisovo tene zgrabimo!
NAROD (juri u gomili):
Udri ga! Davi! Nek' nam ivi car!
Nek Borisovo pleme propadne!


DOM BORISOV U KREMLJU.
STRAA U TREMU
FEODOR KRAJ PROZORA


PROSJAK:
Udelite mi, Hrista radi!

STRAA:
Idi odatle, zabranjeno je govoriti sa sunjima.

FEODOR:
Idi, stare, ja sam siromaniji od tebe, jer ti si u
slobodi.
(Ksenija pod velom prilazi takoe prozoru.)

JEDAN OVEK IZ NARODA:
Brat i sestra! Jadna deca, kao ptice u kavezu!

DRUGI:
Ba ima za kim da ali? Prokleto seme!

PRVI:
Otac je bio zloinac, ali su deca nevina.

DRUGI:
Ne pada iver daleko od klade!

KSENIJA:
Brao, brao, ini mi se da boljari k nama idu.

FEODOR:
To su Galjicin, Mosaljski. Ostale ne poznajem.

KSENIJA:
Ah, brao, srce mi obamire!
(Galjicin, Mosaljski, Molanov i erefedinov. Za
njima tri strelca.)

NAROD:
Prolaz, prolaz nainite: boljari idu.
(Boljari ulaze u kuu.)

JEDAN OVEK IZ NARODA:
Zato su dosli?

DRUGI:
Po svoj prilici da zakunu Feodora Godunova.


TREI:
Doista? uj, koliko je agor u kui! Viu, tuku se...

NAROD:
uje li? Neko cii! enski je glas. Popnimo se!
Vrata su zatvorena vika zamukla.
(Otvaraju se vrata. Mosaljski se pojavljuje na
tremu.)

MOSALJSKI:
Narode! Marija Godunova i njen sin Feodor
otrovali su se. Videli smo njihova mrtva tela.
(Narod prestravljen uti.) A to utite? Viite: iveo
car Dimitrije Ivanovi!
(Narod zanemeo.)