James Taylor je bivši učenik i diplomac istorije Penbruk

koledža u Kembridžu. Posle predavanja istorije radio je prvo

za Daily Telegraph a kasnije kao pisac za BBC. Radovi su
mu prevođeni na više jezika. Sada većim delom godine živi
na jugozapadu Francuske.
Warren Shaw je diplomirao na Trinity koledžu u Dablinu
u vreme izvođenja preostalih glavešina Trećeg rajha pred sud
u Nirnbergu. Period predavanja prethodio je njegovom
primanju u državnu službu tokom koje je predstavljao
Britaniju kao šef Britanskog saveta u Africi i Latinskoj
Americi. Kasnije se specijalizovao za centralno-evropska
pitanja i služio duže vreme u Nemačkoj. 1985. je za svoju
službu nagrađen OBE ordenom.
 JAMES TAYLOR
WARREN SHAW

REČNIK TREĆEG RAJHA

Preveo s engleskog:
Milan Pejović
Sadržaj

Uvod
Hronologija Trećeg rajha
A-Z Trećeg rajha
Kampanje Trećeg rajha: Dodatak I - Dodatak VI
Odabrani citati
 Autori žele da se zahvale Davidu O’Learyu i Marie-
France Aries na njihovom neprocenjivom doprinosu u
istraživanju i sakupljanju materijala za ovu knjigu.
Uvod

Svako delo poput Rečnika Trećeg rajha je pokušaj

hodanja po užetu zategnutom između najpotpunijeg i
najpristupačnijeg opisa epohe. Naša namera je bila da
priložimo osnovni izvor informacija za te izuzetno važne i
često pogrešno predstavljene godine i omogućimo studentima
da se brzo orijentišu ili običnom čitaocu da švrlja kroz članke
prateći temu uz upotrebu uputnica. Hronologija je takođe
sastavljena za tu dvostruku svrhu.
U pisanju rečnika nismo se osećali usko vezanim samo za
Treći rajh. Da bismo uspon nacizma učinili shvatljivim,
smatrali smo neophodnim da kopamo slobodno po
vajmarskoj prošlosti, bez čijeg bi razumevanja fenomen
nacizma izgledao još strašniji i neobičniji nego što jeste.
Slična ograničenja smo postavili na biografske članke i
uravnotežili tematske članke kako smo mislili da je
najkorisnije.
Glavna figura Trećeg rajha predstavlja poseban problem:
jasno je da bi se samo najobimniji članak o Adolfu Hitleru
mogao smatrati iole kompletnim. U isto vreme to bi bilo
neverovatno ponavljanje ostatka knjige. Zbog toga smo
odabrali da iznesemo više opšta razmatranja o Hitleru u
članku pod njegovim imenom, prepuštajući čitaocu da prati
posebna pitanja preko relevantnih članaka u tekstu.
Tri institucije moraju biti posebno pomenute zbog
pomoći koju su pružile: Goethe institut u Londonu, Državna
biblioteka DDR-a u Berlinu i, naravno, Imperijalni ratni
muzej kojem dugujemo za fotografije koje ilustruju tekst.
Zahvaljujemo na doprinosu i Davidu O’Learyu i Marie-
France Aries, koji su radili sa autorima na svakom stupnju
projekta.
Konačno, vredno je istaći ponudu sveta filma i TV-a na
temu Trećeg rajha, koji eksploatiše njegovu boju i dramu ali
zamagljuje oštrinu onih lekcija koje treba naučiti iz nacističke
prošlosti. Ako ova knjiga na bilo koji način doprinese isprav-
ljanju te neravnoteže, ostvariće svoju svrhu.
HRONOLOGIJA 1933-1939

1933: Jan. ”Čas rođenja Trećeg rajha”: Von Papen i Hitler se

dogovaraju o koaliciji sa Hitlerom na čelu.
Kancelar von Schleicher ne uspeva da pridobije
otpadničke nacističke grupe (npr. Strasserovu) i u
nemogućnosti je da sačuva kontrolu nad partijama
u Rajhstagu. Podnosi ostavku i predsednik
Hindenburg je prinuđen da Hitleru da mesto
kancelara, što je proslavljeno nacističkom
paradom u Berlinu.
Feb. 33 objavljena dekreta obuhvataju i zabranu rival-
skih političkih skupova i publikacija, raspuštanje
pruskog parlamenta. Napadi na sedišta
Komunističke partije. Dvadesetsedmog požar u
Rajhstagu. Predsedničkim ukazom Hitleru data
posebna ovlašćenja.
Mart Hiljade uhapšenih i odvedenih u logore od strane
policije i “pomoćne policije”, SA. Otvoren
konclogor Dahau. Izbori za Rajhstag, sa 89%
odziva biračkog tela, donose nacistima samo
43,9% glasova uz dodatnih 8% za njihove
saveznike, DNVP. Na ovaj način obezbeđuju
malu većinu. Komunistički glasovi neznatno
opadaju, SPD-ovi ni toliko. SA trupe u svim
pokrajinama prisiljavaju pokrajinske vlade da
podnesu ostavku. Ugušena Bavarska pokrajinska
vlada. Von Epp postavljen za novog nacističkog
guvernera sa Himmlerom na čelu Državne
policije. Hitler govori o Gleichschaltungu,
9
 ”izjednačavanju političke volje”. Dekreti o
amnestiji svih nacista osuđenih za vreme “borbe”;
kaznene mere protiv zlonamernih glasina,
uspostavljanje posebnih (“narodnih”) sudova.
Donet Zakon o posebnom punomoćju
(Ermächtigungsgesetz), kojim se daju posebna
ovlašćenja Kancelaru (Hitleru) na četiri godine.
Usvojeni Lex van der Lubbe predviđa retro-
aktivnu kaznu pogubljenja za namernu paljevinu.
Prvi ujednačavajući Zakon o Državi i Rajhu. Gë-
bbels postavljen za ministra propagande, Scirach
dolazi na čelo reformisanog Hitler Jugenda a frau
Scholtz-Klink za rajhsfrauenfirerin.
April Zvanični bojkot jevrejskih radnji i slobodnih pro-
fesija. Drugim Ujednačavajućim Zakonom
imenovani pokrajinski guverneri. Ugašene sve
publikacije sem onih pod kontrolom nacista.
Zakon o rekonstrukciji profesionalne državne
službe, ne pravi razliku između Rajh, pokrajin-
skih i službeničkih kadrova i predviđa njihovu
međusobnu premestljivost. Svo nekvalifikovano,
nelojalno i jevrejsko osoblje treba da bude
otpušteno (ipak je 9O % državnih službenika
ostalo). Himmler postaje zapovednik bavarske
političke policije.
Maj Raspušteni svi radnički sindikati. Prisvajanje
imovine Komunističke partije (KPD). Osnovan
Nemački front rada. Gëbbels organizuje
nacionalno “Spaljivanje knjiga”.
Jun Rekonstrukcija Rajh kabineta, Darré imenovan za
ministra ishrane; prvi Zakon o smanjenju
nezaposlenosti; Zakon o inostranim plaćanjima;
Zakon o izdaji nemačke ekonomije; Zakon o
12
 razvoju nemačkog seljaštva. Dekretima se
raspuštaju političke partije:
SPD 22. juna
DNVP 27. juna
Državna partija 28. juna
DVP 4. jula
Bavarska partija 4. jula
Partija Centra 5. jula
Theodor Eicke postaje komandant Dahaua.
Jul Konkordat između Trećeg rajha i Vatikana;
Zakon protiv osnivanja partija čini od Nacističke
partije jedinu legalnu partiju; Zakon o
konfiskaciji imovine onih koji štete interesima
države i naroda; Rajh propisi za združenu
reorganizaciju poljoprivrede.
Avgust
do sept. Peta nirnberška procesija. Prva Winterhilfe kam-
panja; Zakon o cenama hrane u Rajhu;
ustanovljena Kulturna komora Rajha.
Okt. Rajh Zakon o neotuđivosti seoskih imanja
učvršćuje vlasništvo nad malim imanjima. Svi
novinari popisani i licencirani. Hitler izvodi
Nemačku iz Lige naroda.
Nov. Nacionalni referendum: 95% izašlih odobrava
nacističku politiku. Osnovan pokret Kraftdurch
Freude (Snaga kroz radost). Kardinal Faulhaber
govori otvoreno protiv nacističkog
antihrišćanstva. Stare jedinice frajkora održale
oproštajnu paradu.
Dec. Zakon o obezbeđivanju jedinstva Partije i Rajha.
Kraj procesa povodom paljevine Rajhstaga. Samo
van der Lubbe proglašen krivim.

13
1934: Mart Ex-kancelar Brüning napušta Nemačku iz
bezbednosnih razloga i nastanjuje se u SAD.
April Himmler postaje inspektor pruskog Gestapoa a
Heydrich zapoveda Gestapoom.
Jun SD proglašena jedinom obaveštajnom službom
partije. “Röhmova čistka” sledi von Papenov
Marburški govor. Hitac ispaljen na Hitlera
pogađa Himmlera a navodno je ispaljen iz SA
pratnje. “Liga Nemačkih oficira“, odriče se
Röhma i isključuje ga. Abwehr tvrdi da raspolaže
tajnim SA naređenjima za izvođenje coup d’etata;
komandant armije opoziva sva odsustva.
Himmler informiše visoke SS i SA oficire o pred-
stojećoj pobuni SA. Göring drži govor protiv
monarhista. Sepp Dietrich, zapovednik SS garde
u Berlinu, odlazi u armijski štab gde mu daju
dodatno naoružanje i transport. Šire se glasine da
SA planira da pobije staru armijsku gardu. Hitler
putuje iz Berlina u Esen da bi prisustvovao
venčanju lokalnog gaulajtera, Terbovena.
Völkischer beobachter objavljuje Blombergov
članak u kojem se zaklinje na lojalnost i traži
zauzdavanje SA; Hitler posećuje radne logore i
kreće u Bad Godesberg kraj Bona, gde mu se
pridružuje Gëbbels; Göring mobiliše svoju
berlinsku policiju i SS jedinice; SA u Minhenu
izlazi na ulice na osnovu anonimnog obaveštenja
i besciljno krstari ulicama a gaulajter to navodi
Hitleru kao dokaz otpadništva SA. Hitler odleće u
zoru za Minhen sa Gëbbelsom, svojim šefom
štampe Dietrichom i Lutzeom iz SA; naređuje
Schmidtu i Schneidhuberu (vodećim ljudima SA)
da se jave u zatvor Štadelhajm. Gaulajter daje
14
 spisak pripadnika SA i ostalih koje treba uhapsiti.
Hitler se vozi u Bad Vize gde su u lokalnom
hotelu odseli Röhm i njegovi saradnici iz SA.
Naređuje im svima (bilo ih je dvestotinak) da se
zapute u Štadelhajm, osim Heinsu, SA koman-
dantu Šlezije, koji je zatečen u krevetu sa
muškarcem i ubijen na licu mesta. Gëbbels sada
šalje šifru “Kolibri” u Berlin za otpočinjanje
akcije: SA vođe u Berlinu su odvedene u
armijsku kadetsku školu i streljane; dolazi do
likvidacije stotina ljudi za koje se mislilo da pred-
stavljaju opasnost za naciste, uključujući i bivšeg
kancelara Schleichera. Hitler priprema objave iz
Braon kuće u Minhenu i leti nazad u Berlin. Ali
za samog Röhma "Noć dugih noževa" je
završena.
Jul Hitlerovo naređenje da se ubije Röhm u svojoj
ćeliji izvršava Eicke. Donet zakon kojim se
legalizuju sva ubistva. Hitler drži govor u
Rajhstagu u kom objašnjava i opravdava akciju,
tvrdeći da je samo 19 visokih i 42 druga
pripadnika SA bilo streljano, dok ih je 13 ubijeno
zbog opiranja hapšenju a trojica su izvršila
samoubistvo. SS formalno odvojen od SA.
Austrijski kancelar Dollfuss ubijen u pokušaju
nacističkog prevrata.
Avg. Smrt predsednika Hindenburga. Funkcija pred-
sednika je ukinuta, Hitler na vrhu kao Firer
Trećeg rajha i komandant oružanih snaga
(nametanje lične zakletve na lojalnost svim
oficirima i vojnicima. Theodor Eicke postaje
inspektor konclogora. Feder napušta svoju
funkciju i vraća se na Minhenski univerzitet;
15
 Fritsch postaje komandant armije. Kardinal Galen
publikuje kritiku Rosenberga.
Okt Svi radnici prinuđeni da se pridruže Nemačkom
frontu rada.
1935: Jan. Sarskim referendumom Sar vraćen Nemačkoj.
Mart Hitler odbacuje Versajske klauzule o razoružanju;
uvedena opšta vojna obaveza.
April Objavljeno postojanje Luftwaffea.
Sept. Proglašeni "Nirnberški zakoni" o Jevrejima.
Nacistički steg sa swastikom uzet za nacionalnu
zastavu.
Nov. Zakon o državljanstvu; Odredba o Jevrejima i
"Misclingzima” (mešancima). Biti Arijevac je
uslov za javna naimenovanja. Prva uredba na
osnovu Zakona o zaštiti nemačke krvi i časti;
zabranjeni brakovi između Arijevaca i Jevreja ili
mešanaca.
1936: Feb. Gestapou dat nacionalni status, sa Heidrichom na
čelu.
Mart Odbačen Lokarnski sporazum; Nemačke trupe
ponovo u Rajnskoj oblasti. Od SS straže
konclogora formira se Totenkopfbände jačine
3.OOO ljudi.
Jun Himmler kombinuje mesto rajhsfirera SS-a sa
funkcijom šefa celokupne nemačke policije.
Uvođenje Radne službe
Jul Počinje španski građanski rat.
Avg. Olimpijske igre dovode do stišavanja
antisemitske kampanje. Nemački trijumfi donekle
pomućeni zlatnom medaljom crnog Amerikanca
Jesse Owensa.
Okt. Göring pokreće četvorogodišnji plan.

16
Nov. Obznanjena Osovina Rim-Berlin. Anti-kominter-
novski pakt sa Japanom. Nemačka Kondor legija
poslata u Španiju.
Tokom 1936. Smrt generala von Seekta, osnivača nemačke
armije posle I svetskog rata. Abwehrovi špijuni
zatvoreni u SAD.
1937: Mart Papa Pije XI izdaje Mit brennender sorge.
April Nemački avioni bombarduju Gerniku u Španiji.
Gördeler daje ostavku na mesto gradonačelnika
Lajpciga.
Jun Tajne naredbe SS-a (Heidrich) predviđaju
“zaštitni nadzor” (tj. konclogor) posle puštanja
zatvorenih zbog rasnih prekršaja.
Avg. Schacht daje ostavku na mesto ministra
ekonomije. Zamenjuje ga Funk.
Nov. Italija se pridružuje antikominternovskom paktu.
Tokom 1937. Obnovljen Zakon o posebnom punomoćju.
Nastavlja se pravno neutemeljena konfiskacija
jevrejske imovine.
1938: Jan. Ministar odbrane Blomberg smenjen posle
“skandala”. Fritsch, glavnokomandujući armije,
primoran je da podnese ostavku zbog lažne
optužbe za homoseksualnost.
Feb. Hitler postaje ministar rata i glavnokomandujući
(OKH) oružanih snaga, sa Keitelom kao šefom
štaba, a Brauchitsch nasleđuje Fritscha.
Ribbentrop postavljen za ministra inostranih
poslova. Austrijski kancelar Schuschnigg pozvan
u Berhtesgaden gde mu je predat ultimatum.
Mart Anschluss Austrije. Seyss-Inquart postaje rajhgu-
verner “Ostmarka”. Svi nemački zakoni,
uključujući i rasne, primenjeni i u Austriji.
April Sva jevrejska dobra moraju biti popisana
17
Maj Kondor legija napušta Španiju.
Jun Uništenje minhenske sinagoge. Dekret kojim se
zahteva registracija svih jevrejskih poslova.
Jul Gördeler odlazi u London i ne uspeva da ubedi
Britance u snagu antihitlerovskog otpora.
Chamberlain posećuje Hitlera u Berhtesgadenu da
bi se konsultovao sa njim o Čehoslovačkoj.
Avg. Beck, šef Generalštaba, poslavši u London
Ewalda von Kleist-Scmenzina da pokuša da
upozori Britance na Hitlerove planove, pokazuje
dokument o vojnoj situaciji Brauhitschu, koji
obaveštava Hitlera. Beck podnosi ostavku.
Uništenje nirnberške sinagoge. Dekretom se
zahteva od svih Jevreja da nose kao prvo ime ili
Izrael ili Sara od 1939.
Sept. Chamberlain se prvo sreće sa Hitlerom u Godes-
bergu a zatim sa Daladierom i Mussoliniem u
Minhenu, gde se sporazumevaju da Sudetska
oblast pripadne, Nemačkoj. Propast armijske
generalske zavere protiv Hitlera.
Okt. Okupirani delovi Čehoslovačke. Pasoši za Jevreje
moraju biti obeleženi sa ”J”. Proterivanje 17.OO
bivših poljskih Jevreja.
Nov. Vom Ratha iz Nemačke ambasade u Parizu, ubio
Herschel Grynszpan; pogrom “"Kristalna noć”,
zatvoreno više od 2O OOO Jevreja. Dekreti
eliminišu Jevreje iz ekonomije i zahtevaju
kolektivnu globu od 12.5OO miliona maraka na
ime naknade štete prouzrokovane od nacističke
gomile. Isterivanje svih Jevreja iz škola. Roo-
sevelt opoziva američkog ambasadora.
Dec. Obavezna arijevizacija svih jevrejskih radnji i
firmi.
18
1939: Mart Nemačka okupira Češku i Moravsku kao
“Protektorate”. Memel anektiran, anektirani
Dancig i “Poljski koridor”. Španija potpisala
Antikominternovski pakt.
April Konfiskacija svih jevrejskih vrednosti. Zakon o
stanovanju predviđa zajednički život za sve
Jevreje u “Jevrejskim kućama”.
Avg. Sovjetsko-nemački pakt o nenapadanju; Anglo-
poljski ugovor o uzajamnoj pomoći.
Sept. Nemačke armije napadaju Poljsku i anektiraju
Dancig. Britanija i Francuska objavljuju rat
Nemačkoj. Sovjetska Rusija napada Poljsku.
Jevrejima zabranjeno da izlaze van kuće posle 20h
uveče zimi i 21h uveče leti. Konfiskacija svih
radio-aparata od Jevreja.
Okt. Nemačke armije brzo napreduju kroz Poljsku.
Nov. Eksplodira bomba u Bürgerbräukelleru u Min-
henu, ubrzo posle Hitlerovog odlaska. Malo vojne
aktivnosti na Zapadnom frontu. Razdoblje
“Sitzkriega” ili lažnog rata.
1940-1945.
1940: Feb. Prve deportacije Jevreja iz Nemačke, uglavnom iz
Pomeranije.
April Nemačka invazija na Dansku i Norvešku.
Maj Nemačka invazija na Holandiju, Belgiju, Luk-
semburg i Francusku.
Jun “Pad Francuske”, predaja potpisana u Kompienju.
Francuska podeljena na okupiranu i neokupiranu
(Viši) zonu.
Jul Rumunija napadnuta od Rusije, postaje nemački
saveznik.
Avg. Počinje "Bitka za Britaniju". Napadi Luftwaffea
na ciljeve u Britaniji, pretvaraju se kasnije te
19
 godine u noćne napade na London i druge
gradove. Blitz. Rusija okupira baltičke države.
Sept. Sporazumu Osovine pridružuje se Japan.
Okt. Deportacije onih koji nisu Nemci iz Alzas-Lo-
rene, Sara i Badfena.
Nov. Mađarska, Rumunija i Slovačka potpisuju spora-
zume sa Nemačkom.
1941: Jan. Nemačka potpisuje trgovinske i granične paktove
sa Rusijom. Formiran Afrički korpus radi
Libijske kampanje. Nemačka okupirala Bugarsku.
April Nemačka napada i okupira Jugoslaviju i Grčku.
Maj Rudolf Hess leti u Britaniju. Britanci potapaju
nemački bojni brod Bismarck.
Jun “Barbarossa”: Nemačka invazija na Rusiju.
Jul Göring naređuje Heydrichu da očisti okupirane
zemlje od Jevreja. Nemačke trupe u Ukrajini.
Sept. Žuta zvezda obavezna za Jevreje u Nemačkoj.
Počinje opšta deportacija nemačkih Jevreja.
Nemačke trupe zauzimaju Kiev i otpočinju
opsadu Lenjingrada.
Nov. Nemačko nadiranje prema Moskvi počinje da
posrće.
Dec. Japan napada Perl Harbur i holandsko i britansko
azijsko carstvo. Nemačka objavljuje rat SAD.
Nemačke trupe posustaju na 5O km od Moskve.
1942: Jan. Konferencija “Ujedinjenih nacija” u Vašingtonu.
Britanija, SAD i Sovjetska Rusija se
sporazumevaju o nepotpisivanju separatnog mira
sa Nemačkom. Konferencija u Vanzeu o
“Konačnom rešenju”.
April Nemačkim Jevrejima zabranjeno korišćenje jav-
nog prevoza.

20
Maj Rommelov Afrički korpus preduzima ofanzivu i
isteruje Britance iz Libije. Intenziviraju se
britanski vazdušni napadi na nemačke gradove.
Heydrich ubijen u Čehoslovačkoj.
Jun Otpočinje masovno ubijanje gasom u Aušvicu.
Jul Afrički korpus stiže do El Alamejna u Egiptu.
Nemci zauzimaju Sevastopolj na Krimu.
Avg. Abwehr otkrio komunističku špijunsku mrežu,
Rote Kapelle. Kanadske i britanske trupe
napadaju Diep u Francuskoj. Prvi američki napad
na evropske ciljeve.
Sept. Nemačke trupe ulaze u Staljingrad.
Okt. Britanci porazili Rommela kod El Alamejna.
Nov. Anglo-američka iskrcavanja u Maroku i Alžiru.
Afrički korpus započinje povlačenje iz Egipta i
Libije do Tunisa. Nemci okupiraju “Višijevsku”
Francusku. Počinje ruski napad na Staljingrad.
Tokom 1942. Grupe u Nemačkoj počinju da planiraju
uklanjanje Hitlera, naročito Gördelerovi saradnici
među civilima i Beck i Kluge u armiji.
1943: Jan. Poraz Nemaca kod Staljingrada. Von Paulus se
predaje.
Feb. Ruska pobeda kod Kurska. Pogubljenje Hansa i
Sophie Scholl iz grupe otpora "Bela ruža" u
Minhenu.
Maj Nemci i Italijani se predaju u Severnoj Africi.
Jun Anglo-amerikanci zauzimaju Siciliju. Mussolini
zbačen i zatvoren u Italiji.
Avg. Rusi povratili Orel i Harkov.
Sept. Saveznici se iskrcavaju na italijansko kopno;
Italijani se predali. Gestapo razbio grupu otpora
"Solf-čajanka”.

21
Okt. Italija objavljuje rat Nemačkoj. Stauffenberg ulazi
u štab Rezervne armije i preuzima planiranje
antihitlerovskog puča. Rusi povratili Kijev.
1943: Jan. Skinuta opsada Lenjingrada.
Feb. U Turskoj pripadnici Abwehra, prebegli Britan-
cima; Abwehr ugašen i apsorbovan od SD-a pod
Schellenbergom. Smenjen Canaris.
Maj Sovjeti povratili Sevastopolj.
Jun Saveznici zauzeli Rim; “Dan-D” Anglo-američko
iskrcavanje u Normandiji u Francuskoj. Nemci
počinju da sa V-1 (letećom bombom), napadaju
Britaniju.
Jul Hitler se premešta u svoj istočnopruski štab kod
Rastenburga. Stauffenberg pokušava da ubije
Hitlera, ne uspeva ali su signali za puč poslati u
Berlin i Pariz. Zaverenici, zajedno sa mnogim
osumnjičenima, uključujući i Canarisa i Ostera,
uhapšeni. Stauffenberg pogubljen. Beck i ostali
izvršili samoubistvo. Od jula 1944. do aprila
1945. traju suđenja i egzekucije osumnjičenih.
Avg. Saveznici oslobodili Pariz. Rusi ulaze u Bukurešt.
Von Kluge izvršio samoubistvo.
Sept. Rusi ulaze u Jugoslaviju.
Okt. Poslednje likvidacije gasom u Aušvicu. Rusi
ulaze u Mađarsku. Rommel izvršava
samoubistvo.
Nov. SS digao u vazduh krematorijum u Aušvicu.
Dec. Ardenska ofanziva.
1945: Jan. Rusi oslobodili Aušvic.
Feb. Bombardovanje Drezdena.
Mart Američke snage zauzele most na Rajni kod Re-
magena. Britanci prelaze Rajnu na severu.
Pattonova 3. Armija se približava Frankfurtu.
22
Apri Rusi zauzeli Beč. Anglo-američke snage nadiru
ka istoku. Britanci oslobađaju Bergen-Belzen. U
Berlin ulaze prve sovjetske snage.
Maj Pad Trećeg rajha.

A
Abetz, Otto (19O3-1958). Nemački ambasador pri vladi
višijevske Francuske. Učitelj likovnog u Karlsrueu koji je
uspeo da postane Ribbentropov pomoćnik, Abetz se prvi put
pojavio na međunarodnoj sceni tokom Minhenske
konferencije 1938. Nakon imenovanja za nemačkog
ambasadora u Francuskoj 194O., savetuje nemačku vojnu
upravu u Parizu i biva odgovoran za odnose sa neokupiranom
(višijevskom) Francuskom. Verno je podržavan od Pierre
Lavala koji ga je smatrao za najvažnijeg Nemca u Francuskoj,
dajući mu veći značaj nego nemačkom vojnom komandantu.
Posle nemačke okupacije južne Francuske, zadužen je za
operacije SD-a širom Francuske i pokreće antijevrejske
progone. Po oslobođenju, osuđen je u Parizu na 2O godina
zatvora zbog ratnih zločina. Oslobođen je 1958, a za njegovu
smrt iste godine u saobraćajnoj nesreći, široko se verovalo da
predstavlja osvetničko ubistvo od strane bivših članova fran-
cuskog pokreta otpora.

Abwehr. Nemačka vojna obaveštajna služba. 1929.

general von Schleicher je združio sve jedinice obaveštajne
službe pod svoje Ministarstvo odbrane. Nakon 1933. Abwehr
dolazi u stalne sukobe sa nacističkim obaveštajnim odsecima,
SD-om i Gestapoom. Kada je postavljen na čelo vojne
obaveštajne službe 1935. admiral Kanaris uspeva da postigne
23
sporazum sa Heydrichom, po kom se priznaje uloga SD-a u
državnoj sigurnosti ali se vojnoj obaveštajnoj službi, ostavlja
glavna uloga u špijunaži. Dve službe su često radile
paralelno: obe su imale špijunske škole i držale špijune u
inostranstvu.
Sedišta Abwehra u Nemačkoj bila su raspoređena po
vojnim oblastima. Kada je izbio rat, otvorena su sedišta širom
Evrope kao i u tolerantnim neutralnim zemljama (posebno u
Portugalu, Španiji, Švedskoj, Švajcarskoj i Turskoj).
Agentima u ostalim zemljama se upravljalo iz Nemačke,
sedište u Hamburgu pokrivalo je Britaniju i SAD. Kao pre
vojna nego nacistička organizacija, Abwehr je privlačio
nenaciste i protivnike režima - u nekim slučajevima i uz
ohrabrenje Canarisa čiji se glavni pomoćnik, Hans Oster,
posvetio korišćenju Abwehrovih veza radi pomaganja brojnih
aktivnosti otpora sve do smenjivanja 1943. Za pripadnike
Abwehra se znalo da su duboko umešani u pripremanje
rastenburškog atentata na Hitlera; ali se služba kompromi-
tovala i pre njega pa su njene funkcije bile veoma ograničene
od SS službe sigurnosti, SD-a.
Konačno 1944., javni prebeg dvojice nemačkih agenata
Britancima u Turskoj, praćen neuspehom Abwehra da
predvidi savezničke poteze na severo-zapadu Evrope, pružio
je Himmleru šansu da ga preuzme. 1944. Kaltenbrunner
apsorbuje Abwehr u svoj SS RSHA odsek i Abwehr je i
formalno raspušten. (Videti KANARIS, ADMIRAL.)

Abwehr Polizei. Granične policijske snage pod

kontrolom Gestapoa.

Abwehr, SAD. Pre ulaska SAD u rat Abwehr se

uglavnom služio informacijama generala von Boettichera,
izbegavajući saradnju sa pronacističkim Nemačko-američkim
24
 Abwehr Polizei
Bundom, regrutovanjem agenata iz redova svojih simpatizera.
U Njujorku je ipak, dr. Griebl organizovao špijunski lanac i
počeo da šalje korisna obaveštenja o proizvodnji aviona ali je
jedan njegov novoregrutovani agent bio toliko neoprezan da
su otkriveni od FBI. Nekolicina je zatvorena 1937. Ali Griebl
je pobegao u Austriju. Abwehr 1935. šalje iz Hamburga
jednog od svojih oficira, majora Rittera radi stupanja u vezu
sa radnicima nemačke nacionalnosti, zaposlenim na izradi
novog bombarderskog nišana i on uspeva da prenese nacrte u
Nemačku. 1939. Abwehr je zavrbovao i obučio
naturalizovanog Amerikanca, Williama G. Sebolda i poslao
ga u Ameriku da radi sa jednom grupom agenata kao njihov
radio vezista. U stvari, on je bio u kontaktu sa FBI-em, koji je
pohapsio kompletnu mrežu.

Adenauer, Konrad (1876-1967). Gradonačelnik Kelna

1917-1933. koji je razvio grad i njegovu urbanu lepotu,
posebno unapredivši njegovu okolinu koju su činile polja i
šume. 1932. otvara prvi nemački auto-put od Kelna do Bona.
Pre 1933., uziman je u obzir kao kandidat za mesto kancelara
ali je nemački narod bio sklon Hindenburgu koji je trebao da
ga sačuva od ekstremizma. Posle Zakona o posebnom
punomoćju 1933., nacisti ga smenjuju. Naredne godine biva
uhapšen tokom Röhmove čistke ali je kasnije oslobođen i
penzionisan. Uhapšen je ponovo nakon "Bombaške zavere" i
držan u kelnskom istražnom centru, izbegavši konclogor
simuliranjem bolesti. U decembru američka armija ulazi u
grad a Adenauer je odmah postavljen na čelo gradske
administracije. Funkcioner britanske vojne uprave ga sme-
njuje u junu 1945., ali ovo nije okončalo njegovu političku
karijeru. Vrativši se na nacionalnu scenu, postaje prvi
kancelar nove nemačke Bundesrepublike.

25
 Adlertag (Dan orla)
Adler und Falke (Orao i Soko). Rana nacistička omla-
dinska grupa.

Adlertag (Dan orla). Šifra za prvi dan vazdušne

ofanzive na Britaniju. U nemačkim planerskim krugovima
odavno je uočeno da se za operaciju "Morski lav", planiranu
invaziju na Britaniju, da bi bila uspešna, mora zahtevati od
nemačke Ratne mornarice, garantovanje prelaza nemačkoj
armiji preko Engleskog kanala. Ovu garanciju mornarica nije
bila u stanju da pruži sve dok britanska Kraljevska ratna
mornarica ne bude prvo neutralisana od Luftwaffea. Ovo
opet, jasno, nije bilo moguće sve dok Göringov Luftwaffe ne
skine sa neba Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo (RAF).
Aldertag je zakazan za 8. avgust 194O., prvi dan borbe koja
će postati poznatija pod imenom "Bitka za Britaniju". Iako su
se borbeni elementi dvaju vazdušnih snaga prilično poklapali
u pogledu kvaliteta aviona, pilotskoj veštini i broju, Göring je
načinio ozbiljnu taktičku grešku, propustivši da nastavi
napade na aerodrome RAF-a na jugu Engleske. Posle teških
gubitaka na obe strane, glavni napor Luftwaffea je pomeren
na noćno bombardovanje britanskih gradova a Hitleru je
postalo jasno (ali ne i tada opsednutim Britancima) da
operacija "Morski lav" treba da bude napuštena.

Administrativne granice Trećeg rajha i njegovih

saveznika. Sledi spisak pripajanja Rajhu i njegovim
saveznicima od 1935. do vrhunca nemačke ekspanzije 1942:
1935: Sar ponovo zauzet posle plebiscita
1936: Ulazak vojske u Rajnsku oblast
1938: “Anschluss” sa Austrijom
Čehoslovačka: Sudeti Nemačkoj
deo teritorije Mađarskoj

26
 Administrativne granice
deo teritorije Poljskoj
1939. Italija anektirala Albaniju
Čehoslovačka: Češka i Moravska nemački
“protektorati”
Mađarska zauzela Ruteniju
Slovačka postaje posebna država
Memel (Litvanija) anektiran od Nemačke
Poljska: Dancig i “Koridor” pripali Nemačkoj
Istočna Poljska pod vlašću Rusa
Nemačka govorna područja u Poljskoj
priključena Nemačkoj, ostatak u obliku
“Generalne uprave” sa sedištem u Krakovu
pod Frankom
Rumunija: Besarabija pripala Rusiji
194O: Rumunija: Transilvanija Mađarskoj
Podunavlje Bugarskoj
Danska: okupirana, kralj i vlada ostali sa
nemačkim Ambasadorom do novembra 1943,
posle toga Best kao opunomoćenik
(Reichsvollmächtiger)
Norveška: Terboven kao rajhkomesar i vlada
sastavljena od Quslingove “Nasjonal samling”
partije.
Holandija: (Maj) Seyss-Inquart kao rajhkomesar
Belgija: Vojna uprava pod generalom von
Falkenhausenom i generalom Reederom kao
šefom civilne uprave pokriva Belgiju i
prostranu oblast severne Francuske
Francuska: Alzas-Lorena Nemačkoj, Pariz, se-
verna i centralna Francuska pod nemačkom
vojnom upravom Južni deo pod višijevskom
vladom do novembra 1942. Britanija:
Kanalska ostrva (jun) pod vojnom upravom
27
 Administrativne granice
1941: Jugoslavija podeljena na Hrvatsku, nezavisnu
kraljevinu
Dalmaciju (anektiranu od Italije)
Srbiju
Crnu Goru
Region Banat zahtevan od Mađarske
Rajhkomesarijat Ostlanda uključuje baltičke regije
Rajhkomesarijat Ukrajine osnovan posle
nemačkog napredovanja ka Moskvi
1942: Francuska: nemačke snage okupiraju južnu
Francusku
Višijevska vlada i dalje ostala

Adolf Hitler spende (Adolf Hitler fond). Fondacija

stvorena ubrzo posle dolaska nacista na vlast sa Martinom
Bormannom kao blagajnikom. Sakupljena manje više od
otvorenog iznuđivanja, posebno od jevrejskih poslovnih ljudi,
sredstva su korišćena u korist partije u najširem smislu: za
odmore i lovove pripadnika SS-a i SA ali isto tako i za
osnivanje Ribbentropovog biroa koji je konkurisao
Ministarstvu inostranih poslova.

Adolf Hitler Shulen (Adolf Hitler škole). Videti:

OBRAZOVANJE U TREĆEM RAJHU.

Adolfov legalitet. Izraz korišćen radi opisivanja onoga

što se smatralo Hitlerovim načinom osvajanja vlasti legalnim
sredstvima. Termin je upotrebljavan u dva smisla: prvo, od
onih Nemaca koji su verovali u Hitlerovu iskrenu želju da
deluje legalno ali i od onih pripadnika ranog revolucionarnog
SA koji su termin pominjali sa prezirom.

28
 Afri~ki korpus
Afrički korpus. Nemačka vojna formacija u Severnoj
Africi, 1941-1943. 194O. italijanska armija pošto je napala
Britance u Egiptu zapada u ozbiljnu nevolju; posle pada
13O.OOO vojnika u zarobljeništvo povlači se u Bengazi sa
dobrim izgledima da bude potpuno isterana iz Severne
Afrike. Uvidevši opasnost gubitka kontrole nad Mediteranom
i Srednjim Istokom, Hitler donosi Firerovu direktivu br. 22
radi stvaranja specijalne jedinice i stavljanja nove 5. Lake
divizije (kasnije preimenovane u 21. pancer diviziju) kao
nukleusa Afričkog korpusa, pod komandu generala Erwina
Rommela.
Rommel se iskrcava u Tripoliju i zatekavši Britance
nepripremljene, odmah kreće u napad. Pridodata su mu tri
osnažena italijanska armijska korpusa a kasnije sa nemačkom
15. pancer divizijom i posebno opremljenom 90. lakom
divizijom, kreće kroz Libiju prema Egiptu obilazeći Tobruk,
koji ostaje pod opsadom. Rane 1942. Britanska 8. armija
preduzima kontranapad i vraća se u Libiju, dok Rommel
zauzvrat prikuplja pojačanja i napreduje ponovo, došavši
ovoga puta na 6O milja od delte Nila.
Afrički korpus sada dele dani od zauzimanja Sueckog
kanala i vladavine Srednjim istokom. U tom slučaju,
verovatno je da bi Turska ušla u rat na strani Nemačke i da bi
rusko južno krilo kod Staljingrada bilo savladano a
Staljingrad zauzet. U tom trenutku Afrički korpus su činile tri
divizije sa pomoćnim jedinicama uz još tri italijanska korpusa
pod njegovom komandom. Dok su oni krenuli ne upoznavši
prethodno uslove, sa neadekvatnom odećom i nedostatkom
vozila na dizel i opreme za pustinju, Afrički korpus je bio
izjednačen sa svojim britanskim protivnicima. Uz to taktička
briljantnost Erwina Rommela, omogućavala je da se održi
balans u nemačku korist. Ali Rommelove linije snabdevanja
bile su sada ozbiljno rastegnute.
29
 Afri~ki korpus
U septembru 1942. Rommelova letnja ofanziva je
zaustavljena i tok događaja se najzad preokrenuo. U
novembru britanska 8. armija sa novim komandantom
Bernardom Montgomeryem, napada i tera Rommela u dugo
povlačenje sa Afričkim korpusom kao efikasnim čuvarem
odstupnice Osovine. Povlačenje se nastavlja preko pustinje i
Tripolija do Tunisa. Ovde Nemci sreću nedavno iskrcane
Amerikance na prolazu Keserin i nanose nekih 1O.OOO
gubitaka neiskusnim američkim jedinicama. Ali Ro-
mmelovim snagama su sada izbrojani dani i uprkos izvesnim
pojačanjima Afrički korpus, zajedno sa preživelim
italijanskim saveznicima, sve zajedno oko 15O.OOO ljudi,
predaje se u maju 1943. Samo Rommel i mala grupa uspevaju
da pobegnu. (Videti DODATAK III).

Ahnenerbe. Skraćenica od “Društva nemačke predačke

zaostavštine za istraživanje nemačke praistorije”. Osnovano
1935., finansirano je preko Darréovog ministarstva a
podržavao ga je i Himmler. Opadanjem Darréovog uticaja u
Nacističkoj partiji, Himmler integriše Ahnenerbe u SS
(1937.), stavljajući ga pod istu upravnu granu pod kojom su
bili i konclogori.
Ahnenerbe je proučavalo istoriju uz mešavinu nauke i ro-
mantizma, uvek sa zadatkom da dokaže rasne hipoteze. Pod
njim se od 1938. pa nadalje sprovode sva arheološka
iskopavanja. Sa značajnim dotacijama i nizom polja
istraživanja, privuklo je mnoge prvoklasne akademike. Bilo
je i nekih opipljivih rezultata: iskopavanje vikinškog
utvrđenja iz 9. veka, ekspedicije na Tibet i Bliski Istok a
kasnije zaštita praistorijskih lokacija u (okupiranoj) južnoj
Rusiji. Tokom II svetskog rata Ahnenerbeovo istraživanje
nasleđa je prekinuto a novi projekti su došli pod razna okrilja,
neki pod antropološko (tokom kojeg su merene lobanje žrtava
30
 Ahnenpass
Aušvica ili pogubljenih ruskih komesara radi upoređivanja sa
arijevskim glavama), neki pod medicinsko (uključujući i zlo-
glasne Dahauške eksperimente Raschera i Mengeleov rad u
Aušvicu). Ahnenerbe predstavlja primer etapa kroz koje su se
nacističke/SS organizacije često razvijale. Osnovano za jednu
svrhu (manje-više zakonito istraživanje) ukaljalo se
nezakonitostima (medicinski eksperimenti). U svojoj
završnoj fazi Ahnenerbe je predstavljao birokratskog
oktopoda koji je grabio vlast ne praveći razliku, uspostavivši
krajem rata kontrolu nad totalno nesrodnim V-2 programom
pod vođstvom Wernera von Brauna.

Ahnenpass. Rasna lična karta.

Alarich (Alarik). Šifra za nemačku okupaciju Italije

1943.

Alfarth, Felix (19O1-1923). Jedan od najranijih

nacističkih mučenika, ubijen 1923. u Pivničkom puču.
Alfarthovo ime se pojavilo na vrhu liste onih kojima je
posvećen Mein Kampf.

Allgemeine-SS (Opšti SS). Opšte udruženje pripadnika

SS-a. Videti SS: GRUPISANJA I ORGANIZACIJE.

Alpenfestung (Južno ili Alpsko utvrđenje). Ideja o

alpskim utvrđenjima u kojima bi nacisti pružili poslednji
otpor, verovatno pripada Gëbbelsu. Njen jedini značaj leži u
važnosti koju joj je pridavao general Eisenhower, iako je
istina da je SS preduzeo izvesne vojne pripreme radi
poslednjeg otpora u l945.

31
 Alpska ljubičica (Alpenveilchen)
Alpska ljubičica (Alpenveilchen). Šifra za nemačku
pomoć italijanskim snagama koje su se susretale sa
teškoćama na Albanskom frontu (1941.).

Alte Kämpfer (Stari borci). Rani članovi Nacističke

partije uživali su uvek posebnu Hitlerovu naklonost i njegovi
Razgovori za stolom, puni su referenci na događaje i ličnosti
iz starih dana. Vrlo opipljive povlastice takođe su dolazile od
priznanja Starim borcima, u vidu beneficija u Vladi i Partiji i
vojnih penzija za one ranjene u ranim danima uličnih borbi.

Andaj. Mesto susreta Hitlera i Franka u jugozapadnoj

Francuskoj 23. oktobra 1940. Predmet razgovora bilo je
špansko učešće u ratu na nemačkoj strani. Hitler je zahtevao
od Franka da objavi rat Britaniji u januaru 1941. i odmah
preduzme napad na Gibraltar. Uspešno zaposedanje stene bi
delotvorno onemogućilo pristup Kraljevske mornarice u
Mediteran.
Franko je zahtevao da ga Nemci izdašno snabdeju
oružjem i gorivom i da Španija bude nagrađena dobitkom
francuske severnoafričke imperije. Rasprave su trajale preko
devet sati ali u suštini nijedna strana nije verovala onoj drugoj
i pregovori su prekinuti bez pristanka Španije da uđe u rat.

Altmark. Nemački brod za snabdevanje koji je

podržavao džepni bojni brod Graf Spee pri njegovim
napadima na britanske brodove u Južnom Atlantiku 1939. U
februaru 194O. Altmark je dovozio u Nemačku 299
britanskih zarobljenika sa brodova zarobljenih u prepadu.
Zbog bezbednosti držao se blizu norveške obale. Kapetan
Altmarka saopštio je norveškim vlastima da nema
zarobljenike i zbog toga mu je dozvoljeno da plovi unutar

32
 Amann, Max
norveških teritorijalnih voda. Britanski razarač je ipak pratio
Altmark i uspeo da oslobodi zarobljenike. Hitler je zbog
ovoga pobesneo i incident je pojačao njegov strah od
mogućeg britanskog iskrcavanja trupa u Norveškoj.
Amann, Max (1891-1957). Hitlerov narednik iz I
svetskog rata i književni agent. Stupivši u SA 1921., njegova
spretnost u poslovanju omogućila mu je da postane partijski
blagajnik i menadžer partijskih novina, Völkischer
Beobachtera. Od 1925. je u glavnom uredu SA i posredstvom
Nacističke partije, probija se u izdavačkom svetu. On je
sredio objavljivanje Hitlerovog Mein Kampfa i isposlovao mu
kraljevske tantijeme (koje su bili glavni izvor Hitlerovih
prihoda). Posle Gleichschaltunga štampe, postaje predsednik
Udruženja novinskih izdavača Rajha i predsednik Novinske
komore Rajha a 1943. otkupljuje za račun Partije
Hugenbergovu novinsku imperiju. Žilav i gramziv, Max
Amann je načinio od sebe milionera ali je na posleratnim
procesima osuđen i umro je bez prebijene pare.

Anglo-nemački pomorski sporazum. 21. Maja 1935.

Hitler je izneo posebne predloge radi rešavanja “pitanja ratne
mornarice” između Britanije i Nemačke. U govoru, upadljivo
prijateljskom u tonu, on je priznao Britaniji i njenoj Imperiji
“vitalni značaj” dominiranja flotom. Proklamovao je da
Nemačka nema nameru, niti joj je nužno ili potrebno da se
angažuje u rivalstvu ratnom mornaricom sa Britanijom. Flota,
ne veća od 35% tonaže Kraljevske mornarice je sve što
Nemačka želi. Nemačka namera je bila hvatanje britanske
vlade u zamku sporazuma da bi se narugalo ograničenjima iz
Versajskog ugovora. Britanska vlada sa onim što je sad
izgledalo kao mešavina arogancije i nezrelosti, upada u
klopku. Ni Liga Naroda ni Francuska ni Italija, nisu
konsultovane. Skinute su vitalne restrikcije na izgradnju pod-
33
 Anschluss
mornica. 5 bojnih brodova, 21 krstarica i 64 razarača je
trebalo da bude odobreno. Dogovorene kvote bile su takve da
je nemačkoj industriji brodogradnje trebala decenija da ih
dostigne. Praktičan efekat sporazuma se zbog toga ogledao u
uklanjanju svakog važnijeg Versajskog ograničenja Ratne
mornarice i u podsticaju nacističkoj Nemačkoj da poveća
svoju flotu što je pre moguće.
Angriff, Der. Berlinska nacistička novina koju je
osnovao Gëbbels.

Angstbrosche (Značka straha). Kada su nacisti osvojili

vlast l933., došlo je do pljuska prijava za članstvo u
Nacističkoj partiji. Stari članovi partije gledali su na ove nove
sledbenike sa prezirom, smatrajući njihove prijave čistim
oportunizmom. Angstbroshe je bilo podrugljivo ime dato
partijskoj znački koju su nosili ti novi članovi.

Anschluss. Pokret u Nemačkoj i Austriji za ujedinjenje

dve zemlje u Veliku Nemačku. Kada su Saveznici doneli
odluku o rasturanju Austrijskog carstva, unija Austrije i
Nemačke je bila posebno zabranjena Versajskim ugovorom.
Ipak, agitovanje za Anschluss, nastavilo se u obe zemlje
tokom 192O-tih. 1931. nacionalistički pokret je bio dovoljno
snažan da postavi predlog o carinskoj uniji između dve
zemlje. Jasno, ovo se smatralo prvim korakom ka političkoj
uniji i Francuska se snažno suprotstavila predlogu. Pokorivši
se Međunarodnom sudu u Hagu, Zollverein je proglasio
predlog nezakonitim i uz tesnu većinu, vlada je odustala od
predloga.
Nacistička partija i u Nemačkoj i u Austriji snažno je
podržavala političku uniju dve nemačke države. 1934.
austrijski nacisti su ubili kancelara Dolfussa prilikom

34
 Anschluss
pokušaja puča. Vladine snage predvođene Kurtom
Schuschniggom porazile su naciste a kada je Mussolini izveo
trupe na Brenerski prelaz, Hitler je bio prisiljen da povuče
aktivnu podršku pučistima. U sledeće dve godine postignuto
je izvesno približavanje, Hitlerovim priznanjem austrijske
nezavisnosti i spremnošću bečke vlade da prizna naciste za
legalnu partiju. Postalo je potpuno jasno da Hitler čeka svojih
pet minuta. U februaru 1938. insistira na dolasku austrijskog
kancelara Schuschnigga u Berhtesgaden, gde traži od njega
ustupke u korist austrijske Nacističke partije. Držeći tirade i
preteći Hitler priređuje scenu pri Schuschniggovom dolasku.
U Berhtesgadenu predstavljen je trojici generala koji su
"stigli sasvim slučajno". Bili su to Keitel (šef OKV), von
Reichenau (komandant nemačkih snaga na bavarsko-
austrijskoj granici) i Sperrle, Luftwaffeov general za
pograničnu oblast. Poenta nije izostala, bundeskancelaru
Schuschniggu i njegovom podsekretaru za spoljne poslove
Guidu Schmidtu; ako ne bi bili spremni da udovolje
Hitlerovim zahtevima pripreme za oružano rešenje bi već
otpočele. Posle ručka izneti su Hitlerovi uslovi. Nije bilo
mesta za diskusiju. Zabrana protiv austrijske Nacističke
partije imala se odmah skinuti. Dr Seyss-Inqart, prikriveni
nacista, trebao je biti postavljen za ministra unutrašnjih
poslova, još jedan nacista Glaise-Horstenau bio bi ministar
rata. Konačno, Austrija bi bila uključena u nemački
ekonomski sistem.
Austrijski federalni kancelar odmah je shvatio da bi
njegov pristanak značio kraj austrijske nezavisnosti.
Očekujući da bude uhapšen svakog trenutka Schuschnigg je
očajnički odugovlačio, podsećajući Hitlera da se po
austrijskom ustavu zahteva potpis federalnog predsednika
Miklasa. Sam Schuschnigg je potpisao i vratio se da predoči

35
 Anschluss
Hitlerove uslove predsedniku. 16. februara austrijska vlada je
počela da ispunjava nemačke uslove.
Ali Hitler je naumio da u potpunosti ostvari svoje ciljeve.
U govoru pred Rajhstagom sada je polagao pravo, za dobrobit
Nemačke, na odgovornost "za sve one Nemce u Austriji koji
su izloženi velikim patnjama" zbog njihove vere u Nemačku.
U Austriji Hitlerov govor je bio signal za pažljivo
orkestrirane demonstracije: u Beču, nacisti su napadali
jevrejske zgrade i Jevreje na ulici, u Gracu 20.000
demonstranata strglo je austrijsku zastavu na gradskom trgu i
podiglo na njeno mesto swastiku. Pošto je kontrolisao
policiju Seyss-Inquart nije preduzeo ništa. Schuschniggova
vlada je doživela kolaps. Bila je to kriza koju je Hitler
organizovao, potpuno rešen da je iskoristi.
Ali Schuschnigg je imao još jednu kartu u rukavu. U
neko doba, tokom poslednjih 10 mahnitih dana Francuzi su
preko svog poslanstva u Beču predložili plebiscit austrijskog
naroda koji bi mogao ojačati njegovu poziciju naspram
Hitlera. Značajniji broj glasova onemogućio bi Hitlera da
upotrebi silu. 9. marta je zbog toga govorom u Insbruku
federalni kancelar Schuschnigg obznanio plebiscit za nedelju
13. marta.
Sad je sve zavisilo od toga da li će nemačka armija moći
da spremi okupacionu silu za tri dana. Dan posle govora u
Insbruku, naredbe za mobilizaciju poslate su u tri
Wehrmachtova korpusa. U dva sata izjutra izdata je
operativna direktiva za okupaciju Austrije. Ali, prvo je
trebalo smiriti Musolinia. Princ Filip od Hessea odmah je
poslat u Rim sa Hitlerovim pismom, sastavljenim od
poluistina i potpunih laži, u kom objašnjava nemogućnost
prihvatanja poruge takozvanog plebiscita.
Sad, dok je pritisak iz Nemačke i od nacista u austrijskoj
vladi rastao, Schuschniggova hrabrost je iščilela. U dva sata
36
 Anschluss
posle podne u petak, 11. marta, telefonirao je Seyss-Inquartu
da bi ga obavestio o svojoj saglasnosti o otkazivanju
plebiscita. Ali ovo više nije bilo dovoljno. U 27 snimljenih
telefonskih poziva Beču, Göring je povećavao pritisak:
Schuschnigg mora dati ostavku u korist Seyss-Inquarta. U
isto vreme Kaltenbrunner (1942. će biti postavljen za
Himlerovog glavešinu RSHA), vodio je austrijske SS napade
na socijaldemokrate, Jevreje i istaknute antinaciste. Nasilje je
planirano i o izbijanju je unapred odlučeno u Berlinu. Na
Göringovu zapovest Seyss-Inquart se obratio Berlinu za
pomoć u uspostavljanju reda. U zoru, nemačke trupe su
počele da prelaze austrijsku granicu. U njihovim vozilima
nalazili su se gestapovski i agenti SD-a. Sam Schuschnigg,
zajedno sa 76.000 svojih sugrađana, odveden je u Dahau.
Kako se teror nastavio, osnovan je jedan austrijski logor u
Mauthauzenu, gde je usledilo pogubljenje najmanje 35.000
žrtava anschlussa.
Energičnost je Kaltenbrunneru donela mu mesto
državnog ministra i komandanta u onome što je sad nazvano
Ostmark; zatim je Globocnik (koji će kasnije steći u Poljskoj
skoro besprimernu reputaciju brutalnosti čak i za jednog SS
glavešinu) određen za gaulajtera Beča. Talas antisemitizma,
dotad neviđen u Austriji, pratio je nacističko osvajanje vlasti.
Predvođen oficirom Gestapoa Adolfom Eichmannom, SS je
razvio praksu po kojoj je jevrejska zajednica mogla da kupi
izvozne dozvole ili da se obrati za pomoć prijateljima u
inostranstvu. Onima koji nisu bili u mogućnosti da plate -
ogromnoj većini - ostalo je da se suoče sa narastajućim
smrtonosnim antisemitizmom Trećeg rajha.
Kao završni pečat na silu i bezakonje, Hitler je oživeo
zamisao o plebiscitu. Sada je, naravno, bio u poziciji da
odredi njegov tok. Poželjno izjašnjavanje o uniji Austrije i
Nemačke određeno je za 10. april 1938. godine. Sa ukupno
37
 Antisemitizam
99% glasova "za", bilo je potvrđeno da su narodi dve zemlje
glasali za anschluss i Firera Nacističke partije, Adolfa Hitlera.

Anschluss glasanje. U aprilu 1938. održan je plebiscit u

Nemačkoj i Austriji o ujedinjenju mesec dana stare unije dve
zemlje. Glasanje je ostalo upamćeno kao poražavajuća
afirmacija Hitlerovog marša u Austriju.

Antikominternovski pakt. Nemački ugovor sa Japanom

i Italijom usmeren na sprečavanje subverzivne aktivnosti
"Kominterne", sistema međunarodnih komunističkih partija
pod kontrolom Rusa. 1936. Ribbentrop potpisuje sporazum
sa Japancima radi zaustavljanja širenja komunizma. Tajni
protokoli jamčili su pomoć u ekonomskim i diplomatskim
pitanjima ako se neka od strana nađe u ratu sa komunističkom
Rusijom. Hitler je našao načina da opravda alijansu sa
Japanom na rasnim osnovama: "Japanska krv sadrži vrline
bliske čistom Nordijcu". Drugi potpisnik pakta, Mussolinieva
Italija, već u savezništvu sa Nemačkom u "Osovini",
nagovorena je da potpiše u novembru 1937. Videti
OSOVINA

Antisemit. Marka duvana za uvijanje promovisana od

nacističkih propagandista u ranim danima njihove borbe za
publicitet.
Antisemitizam. Mržnja i strah od Jevreja bili su
pokretačka snaga razvoja nacizma, ali nisu isključivo vezani
za NSDAP niti su, u svakom slučaju, počeli sa njom.
Vekovima je postojao "religiozni" antisemitizam u Evropi, a
narodi i vlade su od razdoblja do razdoblja varirali između
tolerancije ili čak podržavanja jevrejskih zajednica do
žestokih napada na "krivce". Najozloglašeniju antisemitsku

38
 Antikominternovski pakt
praksu u 19. veku predstavljali su pogromi, često
organizovani od ruskih carskih vlasti, u kojima su uništavane
čitave zajednice. U 19. veku rasni motivi zamenjuju
religiozni antisemitizam, poput teorije o "arijevskoj" ili
"nordijskoj" superiornosti koju su razvili Houston Stewart
Chamberlain i drugi.
Termin "antisemitizam" prvi je upotrebio Wilhelm Marr
(1819-1904). U Rusiji antisemitizam je praktikovan od strane
države: geta (određeni prostori) su propisana za Jevreje u
mnogim gradovima. U Nemačkoj 1870-ih brojni finansijski
skandali su pripisivani Jevrejima, a kancelar Bismarck je
iskoristio nastali talas antisemitizma za napad na svoje
liberalne političke protivnike. Generalno, u Evropi
antisemitizam postaje povezan sa konzervativnim i
desničarskim politikama i sa odgovarajućim crkvenim
pokretima bliskim njima. U Francuskoj 1890-ih, slučaj
kapetana Dreyfusa, lažno optuženog za izdaju, postaje fokus
debate između antisemitskih i liberalnih shvatanja. U Austriji
je izbila velika politička kriza kada je Papa poslao poslanicu
ohrabrenja političkom vođi poznatom po svom
antisemitizmu. Grad Beč je izabrao za gradonačelnika Karla
Lügera (1844-1910) čija je politika krivila Jevreje za sva
gradska zla.
U Nemačkoj na kraju I svetskog rata frustracija poraza i
ekonomski kolaps često su rezultirali nasiljem povezanim sa
antisemitizmom. Ubistva Rose Luxemburg 1919. u Berlinu i
Kurta Eisnera u Minhenu bila su nešto više nego
antiboljševička dela; smatrana su smišljenim aktima nasilja
protiv Jevreja. Na ubistvo ministra spoljnih poslova
Rathenaua 1922. može se gledati u istom svetlu. Rasni
antisemitizam Hitlera i njegove partije apsorbovao je široki
spektar rasnih teorija. Njihovi napadi su bili usmereni na
svaku osobu za koju se verovalo da je jevrejskog porekla ili
39
 AO - Auslandsorganisation
čak u bilo kakvoj vezi sa Jevrejima, bračnoj ili vanbračnoj.
Rasprave o jevrejstvu retko su išle dalje od površnih,
pseudonaučnih tvrdnji i često su iznošene u nasilničkom stilu
novina Juliusa Streichera.
Dolaskom na vlast 1933. nacisti su primenili sve
antisemitske teorije izopštavajući sve optužene za "rasnu
nečistotu" iz javnog života, zatim iz poslovnih aktivnosti i
konačno iz samog života. Stepeni razvoja su jasno vidljivi od
"Nirnberških zakona", "Kristalne noći" do "Konačnog
rešenja".
Nacistička žurba da se zbrišu Jevreji, kao i mnogi drugi
nacistički programi, nije sprovedena dosledno, jer su mnogi
Jevreji posedovali industrijska znanja koja se ne bi mogla
nadomestiti. Zbog toga, dok se jedan odeljak SS-a bacio na
masovna ubistva, drugi se brinuo da sačuva stručnu jevrejsku
radnu snagu. Oba odeljka su došla pod istu granu: SS
WVHA. Na početku nacisti su pokušali da isteraju Jevreje iz
nemačkog životnog prostora i nakratko su sarađivali sa
cionističkim pokretom. Eichmann je pažljivo proučio ovaj
aspekt i čak, u maju 1938., pokušao da obuzda Streicherove
ispade. Bilo je fantazija poput plana o Madagaskaru (da se to
ogromno ostrvo pretvori u jevrejsku koloniju) i kasnije, u
ratu, Himlerovog pokušaja da trguje jevrejskim životima u
zamenu za ratni materijal. 1941. Einsatzgruppen se ipak dao
u istrebljenje Jevreja iza nadiruće armije u istočnoj Poljskoj i
Rusiji. Ali politika nije uobličena sve do konferencije u
Vanzeu u januaru 1942., pa čak i tad predloženo - "Konačno
rešenje" - nije pominjalo pokolj koji je usledio.
Dvosmislenost je ostala.

Anton. Wehrmachtova šifra za okupaciju višijevske

Francuske. Kao kontramera iskrcavanju Anglo-amerikanaca u
severnoj Africi naređena je 10. novembra 1942.
40
 Antisemitizam

Antropoidi. Šifra za češke vojnike koji su u leto 1942.

odleteli iz Londona i spustili se padobranima u Čehoslovačku
sa ciljem da ubiju Reinharda Heydricha, protektora Češke.
Videti HEYDRICH, REINHARD

AO (Auslandsorganisation - Inostrana organizacija).

Odeljak Nacističke partije odgovoran za nemačke zajednice u
inostranstvu. U mnogim zemljama znatan broj građana
nemačkog porekla pridružio se organizacijama poput
Nemačko-američkog Bunda ili argentinske Nacističke partije.
U strukturi AO, zemlje sa znatnim nemačkim zajednicama
smatrane su posebnim gau oblastima (političkim jedinicama).
Brojna sredstva stajala su na raspolaganju ovim inostranim
organizacijama koje su često obezbeđivale efikasnu masku za
nemačko političko uplitanje. Tokom predsedničkih izbora
1940. u SAD, AO je bila duboko umešana u transfer
sredstava Rooseveltovim (ponekad bez njihovog znanja)
protivnicima.

Arbeit macht frei (Rad oslobađa). Deo obmanjivačkog

postupka u Aušvicu, slogan iznad jedne od kapija koji je
sugerisao da pošten rad omogućava logorašu da bude uzet u
obzir za pomilovanje. Slogan se pojavio na zadnjoj kapiji
logora a verovatno i u drugim logorima, iako je teško reći šta
je drugo predstavljao, ako ne izraz surovosti i perverznog
humora SS-a.

Ardenska ofanziva. Nemački kontranapad u

severozapadnoj Evropi, decembra 1944. Anglo-američke
armije su napredovale do granica Nemačke i general Patton je
očekivao da će zauzeti Sar pre Božića. General Eisenhower,

41
 Arhitektura
komandujući savezničkih armija znao je da postoje nenačete
pancer rezerve ali je podatak o iscrpljenosti nemačkih vojnika
bio takav da se nije pribojavao kontranapada njihovog
komandanta, von Rundstedta. Eisenhowerova obaveštajna
služba je ocenila da je von Rundstedt previše dobar general
da bi bacio svoje rezerve u jedno bezizgledno kockanje. Ali
ranije u septembru, Hitler je sastavio plan proboja kroz
Ardene radi zauzimanja Antverpena. Rundstedt je planirao
samo da istisne jedno američko ispupčenje i obnovi Zapadni
zid (ili Ziegfriedovu liniju, kako su je zvali Saveznici). Hitler
ga je ipak naterao da prihvati do detalja razrađen plan na čijoj
je poleđini bilo dopisano Firerovim rukopisom “NE SME SE
MENJATI”. U zoru je pokrenuto 14 pešadijskih, 3 pancer i 2
padobranske nemačke divizije, a buka njihovih tenkova je
prikrivena grmljavinom V-1 letećih bombi usmerenih iznad
njih prema Liježu i Antverpenu. Ardenska ofanziva
iznenadila je Amerikance i iako su neki, poput 7. divizije,
ostali čvrsto na raskrsnici kod St. Vita, Nemci su provalili.
Jedna posebna jedinica, 150. pancer brigada sastavljena od
skoro 3.OOO ljudi predvođenih Skorzenyem upotrebila je
zarobljene džipove, tenkove i kamione i sa velikim brojem
vojnika sa znanjem engleskog, preobučenih u američke
uniforme, pokušala da stvori konfuziju i paniku. Američka
obaveštajna služba ubrzo je otkrila ovu operaciju i umanjila
štetu. Nekoliko Nemaca uhvaćenih u američkim uniformama
je streljano. Dalje nemačko napredovanje je zavisilo od
zauzimanja savezničkih skladišta goriva. Ne uspevši da
zauzmu američka skladišta koja su im trebala, uskoro su
ostali bez benzina. Spojene su velike snage u pokušaju da se
zauzme raskrsnica puteva kod Bastonja koju su držali
Amerikanci (i koji su je i održali) i kod St. Vita (zauzeta tek
posle nedelju dana borbe). Kada se razvedrilo anglo-američke
vazdušne snage koje su bile prikovane za zemlju, udarile su
42
 Ardenska ofanziva
po nemačkim linijama snabdevanja duž ardenskih planinskih
puteva. Saveznici su se sad reorganizovali. Britanski general
Montgomery preuzeo je privremeno komandu nad svim
snagama na severnoj strani napada (izvor sukoba između
savezničkih generala). Patton se pregrupisao i u brzom
napredovanju radi dodira pokrenuo svoju 3. armiju sa juga da
bi spasao Bastonj i udario na Nemce sa boka. Želju nemačkog
komandanta da se izvuče Hitler nije uslišio. U januaru Firer
naređuje slanje više divizija u napad ali su one bile prinuđene
da se vrate na početne položaje. Poslednji napad na Zapadni
front je propao. Velika ruska ratna ofanziva počela je na
Istoku istog meseca.

Arhitektura. Arhitektura u Trećem rajhu je bila duboko

omeđena Hitlerovom strašću za tu oblast. Prema Albertu
Speeru (koji je postao njegov zvanični arhitekt posle smrti
Paula Ludwiga Troosta), Hitlerov ukus je naginjao neo-
baroku. Tvrdio je da Charles Garnierova pariska opera ima
najlepše stepenište na svetu a njegove sveske sa skicama iz
192O-ih, pune su crteža sličnog dizajna.
Albert Speer, manhajmski arhitekta treće generacije,
formirao je arhitektonsku atmosferu Trećeg rajha, iako
mnoge od njegovih najgrandioznijih građevina nikada nisu
izgrađene. Prvo zaduženje je imao na Zeppelinovom polju
kod Nirnberga na kom je organizovao i spektakularno
izvođenje procesije Nacističke partije 1934. koja je
obuhvatala i “svetlosnu katedralu”, stvorenu veštom
upotrebom reflektora.
Mesec dana po dolasku na vlast, Hitlerova arhitektonska
megalomanija već nije znala za granice, a njen krajnji izraz,
kompletna reizgradnja Berlina, imala se izvesti u istom
obimu kao i Haussmannovo projektovanje Pariza. Adolf
Hitler plac trebao je da sadrži novu kancelariju, vrhovnu
43
 Armijska vrhovna komanda
komandu oružanih snaga, novi Rajhstag i gigantsku halu po
ugledu na Panteon u Rimu sa kupolom od preko 260 metara u
prečniku. Plan je takođe uključivao i trijumfalnu kapiju
visoku preko 130 metara. Hitler je, uprkos svom stalnom
insistiranju na “jednostavnom” načinu života, skicirao palatu
za sebe u istim enormnim razmerama kao i za ostale
građevine. Jedina zgrada koja je zaista i sagrađena bila je
kancelarija, uništena u napadima ruskih snaga 1945.
Nekoliko drugih priznatih arhitekata je radilo u tom
periodu. Među njima je najpoznatiji bio Wilhelm Kreis čiji su
ogromni Totenburgen vojni spomenici, planirani za sve
osvojene teritorije. Na nižoj skali, nacistički ukus u domaćoj
arhitekturi se kretao od čistih linija Bauhausa prema
preuveličanim i gigantskim verzijama bavarskih i tirolskih
koliba i gostionica.
Ostalo je malo od javnih zgrada Trećeg rajha; bombardo-
vanje, granatiranje, pa čak ideološka gorljivost odneli su
većinu nacističke arhitekture. Uz to treba naglasiti da je
efektivni period izgradnje Trećeg rajha trajao malo više od 6
godina. Izgradnja, iako ne i planiranje i projektovanje,
stvarno prestaje sa izbijanjem rata. Tako, dok je ostala
nacistička umetnost procvala u potpunosti, značajnih
arhitektonskih poduhvata sa svojim dugim planiranjem,
zemljišnim pripremama i vremenom izgradnje, bilo je malo.
Arhitektonska istorija ovog doba leži više u nameri nego u
izvedbi.

Arijevska odredba (Arierparagraph). Zakon iz 1933.

kojim je Jevrejima onemogućeno da uzmu učešća u
kulturnim delatnostima kao što su proizvodnja filmova ili
pozorište. Iako se odredba odnosila i na hrišćane jevrejskog
porekla u protestantskim crkvama i bila osuđena od
Konfesionalne crkve, izvan Nemačke je više privukla
44
 Arijevska odredba (Arierparagraph)
publicitet zbog svoje primene na umetnost i zabavu. Stotine
glumaca i glumica, režisera, producenata i tehničara napustilo
je Nemačku i otišlo u Francusku, Britaniju i SAD. Dok su se
probijali u industriji zabave u svojim novim domovinama,
prirodno je da su naginjali antinacističkim temama,
dopunjujući ogromno telo antinacističke javnosti izvan
Trećeg rajha.

Armijska vrhovna komanda. Pošto je predsednik

Hindenburg umro 1934. Hitler dolazi na čelo oružanih snaga
sa Blombergom kao glavnim komandantom i ministrom rata.
Postojali su posebni komandanti armije, ratne mornarice i od
1935. vazdušnih snaga.
1934-1938.

Hitler
glavni komandant i ministar rata

komandanti armije r. mornarice vazdušnih snaga

Kada je Hitler iznudio Blombergovu ostavku 1938.,

preuzeo je direktnu komandu nad Oružanim snagama,
ukinuvši ministarsko mesto. Njegov novi šef štaba, general
Keitel sada je postavljen u OKW (Oberkommando der
Wehrmacht).
1938-1941.
Hitler

OKW

komandanti armije r. mornarice vazdušnih snaga

45
 Armijska vrhovna komanda
On je dalje izmenio lanac komandovanja, proširivši svoja
ovlašćenja.
1941-1945.
Hitler
vrhovni komandant, ministar i glavni komandant armije

OKW

šef štaba armije komandanti r. mornarice,

vazdušnih snaga

Artaman liga. Mlada nacionalistička organizacija

osnovana ranih 192O-ih. Vukla je korene iz Krvi i Tla (Blut
und Boden), preokupacije mnogih mladih Nemaca tog doba.
Odvratnost prema gradovima, prepunim Jevreja i buržuja,
bila je povezana sa žudnjom da se odbrani nacionalno tle od
pustošenja poljskih seljaka na istočnim granicama Nemačke.
Među tada poznatim članovima Lige nalazio se i Heinrich
Himmler, dok kao i mnogi drugi članovi nije otišao da se
pridruži narastajućoj Nacističkoj partiji.

Atlantik, bitka za. Atlantska bitka između savezničkih

konvoja i podmornica u kojoj je 2.7OO savezničkih brodova
bilo potopljeno, 3O.OOO mornara se podavilo a 6OO
podmornica, 32.OOO mornara i nekoliko glavnih brodova,
izgubljeno na nemačkoj strani.
U septembru 1939. kada je Britanija objavila rat
Nemačkoj, Atlantikom su plovila 2 nemačka bojna broda i 21
podmornica. Prvih ratnih meseci oni su napali brodsku vezu
sa Engleskom. Iako ove snage nisu bile dovoljne da ozbiljno
ugroze snabdevanje, podmornice su uspele da potope
britanski bojni brod i nosač aviona. Posle ovih uspeha, jedan
od nemačkih bojnih brodova, Graf Spee, potopivši više
46
 Atlantik, bitka za
britanskih brodova u Južnom Atlantiku biva prinuđen da se
skloni u luku Montevidea i sam sebe potopi u decembru
1939. Od početka 194O. Nemačka u Atlantik šalje 9
prepravljenih naoružanih trgovačkih krstarica koje potapaju
137 brodova. Ali one su bile kratkog veka, sedam od devet je
potopljeno a dve su se dočepale sigurnih luka, gde su morale
ostati tokom čitavog rata.
Pravi napad na britanske atlantske rute snabdevanja,
otpočeo je kada je nemački podmornički komandant admiral
Dönitz poslao ponovo svoje male snage juna 194O. i uspeo
da potopi 63 broda za mesec dana. Taktika se sada brzo
razvijala. Britanci su zadali kontra udarac podmornicama,
sakupivši brodove u zaštićene konvoje. Kao odgovor, Dönitz
naređuje podmornicama da se udruže u čopore radi napada.
Konvoji prema Britaniji počeli su da gube mnogo više od
jedne trećine brodova. Admiral Raeder iskoristio je ovaj
podatak da Hitleru ukaže na znatno veću efikasnost svoje
mornarice od Göringovog Luftwaffea, koja zbog toga
zaslužuje prioritet za izgradnju podmornica. Ali mornarički
plan Z koncentrisao se na bojne brodove, tako da je bilo malo
tekućih nabavki za podmornice. Do februara 1941. Dönitz je
još uvek imao samo 21 podmornicu spremnu za okean.
Nemački bojni brodovi ostali su pretnja atlantskim
konvojima, i kada je Bismarck uplovio u Severni Atlantik
maja 1941., britanska mornarica je poslala velike snage da ga
potope. Tirpitz je predstavljao pretnju konvojima koji su
morem severno od Norveške snabdevali Rusiju, sve dok i on
nije na kraju potopljen u sidrištu norveškog fjorda. Bojni brod
Scharnhorst bio je poslednji preostali veliki nemački ratni
brod i nije uništen sve do kraja decembra 1943.
Uprkos ovim uspesima glavna opasnost za Saveznike je
dolazila od porasta podmorničkih snaga koje je Nemačka
sada mogla rasporediti u Severnom Atlantiku.
47
 Atlantik, bitka za
Čak i pre ulaska SAD u rat, njena mornarica je sarađivala
sa Britancima na praćenju atlantskih konvoja, a svoj prvi
napad na podmornicu je izvela u aprilu 1941. SAD su
proglasile “Zonu sigurnosti”, u kojoj bi napadale sve
sumnjive ciljeve duž sopstvene obale i u oblasti Kariba. U
julu 1941. mornarica SAD uključuje i prostor Islanda u svoju
zonu, a kada je u septembru napadnut američki brod Greer,
američkoj floti je zapretila puna neprijateljska aktivnost.
Sredinom 1941. proizvodnja podmornica je počela da se
povećava pa je do novembra bilo 22 podmornice u borbi ali i
više od 2OO podmornica blizu završetka. Saveznički gubici u
brodovima su se povećali od prosečno 1OO.OOO tona
mesečno u 194O. preko 4OO.OOO, do 7OO.OOO tona
sredinom iste godine. Samo ispred američke obale između
januara i jula 1942, potopljeno je 46O brodova (2.3OO.OOO
tona).
Od jula 1942. Dönitz je koncentrisao svoje narastajuće
podmorničke čopore na severnoatlantske konvoje. U svako
doba bilo je 3O do 4O podmornica na okeanu. Da bi im se
suprotstavilo, konvojima je pridodato više lakih ratnih
brodova radi zaštite a povećane su i vazdušne patrole dugog
dometa (najveća opasnost za podmornice). Iako su anglo-
američke snage od 3OO brodova doplovile neoštećene iz
Britanije da bi iskrcale trupe u Severnoj Africi, u Atlatiku je u
isto vreme u najgorem mesecu rata, novembru 1942.,
izgubljeno 8OO.OOO brodskih tona. Krajem 1942. Dönitz je
imao 212 podmornica u pogonu, uglavnom u Atlantiku. U
januaru 1943., razočaran rezultatima površinske flote, Hitler
smenjuje Raedera sa mesta komandanta ratne mornarice i
postavlja Dönitza na njegovo mesto. Od sada će nemačka
pomorska aktivnost biti svedena skoro samo na podmorničke
operacije.

48
 Atlantik, bitka za
Period od februara do maja 1943., predstavlja vrhunac
bitke na Atlantiku. Svakog dana bilo je nekih 4O podmornica
na poprištu uz dodatnih 7O koje su odlazile ili su se vraćale u
borbu. U ovom razdoblju izgubljena je 91 podmornica, ali su
nove 83 stupile u bitku. U martu su dva saveznička konvoja
od 8O brodova bila praćena od 41 podmornice u 3 čopora.
Kada su podmornice napale, konvoj je izgubio 21 brod
uništivši jednu podmornicu. Bila je to cena sukoba koju,
jasno, Britanija i Amerika nisu više mogle da podnesu. Ali
sada su Saveznici ometali sve podmorničke signale i povećali
domet i učestalost vazdušne podrške. Takođe, značajna je bila
i taktika koju je izumeo britanski admiral Sir Max Horton.
Površinski brodovi su trebali da idu u napad; lovačke grupe
razarača su pratile konvoje čekajući napad podmornica. Dok
bi on bio samo odbijen od strane konvojske pratnje, lovačke
grupe bi bile u poziciji da nastave nemilosrdnu potragu za
podmornicama dugo posle prolaska konvoja.
U maju je još jedan konvoj napala 41 podmornica, ali je
magla zaslepila Nemce dok je radar nastavio da ih otkriva
Britancima. Dönitz je opozvao napad kada je 6 podmornica
potopljeno a nekoliko drugih oštećeno. Bio je to početak
kraja. Početkom leta Dönitz je raportirao Hitleru: ”Suočeni
smo sa najvećom krizom u podmorničkom ratu otkako nam
neprijatelj, novim uređajima za lociranje položaja, nanosi
teške gubitke”. Ti gubici su bili takvi da je 23. maja 1943.
Dönitz povukao svoje podmornice iz Severnog Atlantika dok
nova tehnička poboljšanja ne budu dostupna. U dramatičnom
tromesečnom periodu, bojište je prepušteno Anglo-
amerikancima.
U septembru 1944. podmornice su se vratile u Atlantik sa
Schnorkel (podvodnim disanjem) uređajem i novim
akustičnim torpedom dugog dometa. Ali sa svojim radarima,
novim podmorničkim lovačkim grupama i američkim
49
 Atlantis
Liberator bombarderima dugog dometa, Saveznici su bili
sada u superiornijoj poziciji. Bitka za Atlantik je dobijena.

Atlantis. Nemačka oklopljena krstarica. Jedan od brojnih

morskih napadača koji su postigli značajne uspehe svojim
prepadima na britanske brodove u ranoj fazi rata.

Atomska bomba, istraživanja. Iako su nemački fizičari

bili pioniri u istraživanju, nacistička Nemačka nije napravila
stvarni progres u pravcu stvaranja atomske bombe. Nemački
naučnici su bili oni koji su otkrili atomsku fisiju i prvi koji su
objavili teoriju o lančanoj reakciji. Za vreme razvoja anglo-
američke atomske bombe tokom II svetskog rata postojala je
bojazan da Nemci vode paralelno istraživanje. Postrojenja
“teške vode” u Norveškoj napao je i uništio norveški pokret
otpora u nadi da će ovo odložiti nemačku proizvodnju. Ali su
tek od novembra 1944. Saveznici bili sigurni da nemačko
istraživanje nije odmaklo dalje od relativno primitivnog
stadijuma, i da atomskim fizičarima nije dat neki važniji
prioritet za njihov rad. Još jednom se Hitlerova planirana
proizvodnja odnosila na konvencionalno naoružanje, dok je
Himmler pokušao da skrene naučnike na projekte koji su mu
se ideološki dopadali. Uz to, rane čistke osumnjičenih in-
telektualaca i Jevreja sa univerziteta ozbiljno su oslabile is-
traživačke timove, čiji su mnogi članovi izabrali emigraciju u
SAD.

Auf Gut Deutsch (“Otvoreno govoreći”). Novine koje

je izdavao Dietrich Eckart u Minhenu posle I svetskog rata.
(Videti ECKART, DIETRICH).
Austrijska legija. Paravojna austrijska nacistička organi-
zacija koja se zalagala za ujedinjenje sa Nemačkom, pre nego
što ju je zabranio kancelar Dollfuss.

50
 Au{vic
Aušvic (Osvjencim). Najveći i najozloglašeniji Vernich-
tungslager, logor za istrebljenje. Aušvic, nekih 240 km od
Varšave, je prvo izgrađen kao konclogor za Poljake u maju
194O. i stavljen pod komandu Rudolfa Hössa, koji je
unapređen i premešten iz Zajksenhauzena. U oktobru je dodat
drugi logor, Birkenau, prvo za 1OO.OOO ruskih ratnih
zarobljenika a onda za jevrejsku robovsku radnu snagu.
U junu 1941. naređenjima lično od Himmlera, Aušvic je
jako proširen. Dodata su “kupatila”, prerušene gasne komore
a izgrađeni su i Leichenkeller-i (podrumi za leševe) radi
smeštaja mrtvih, pre nego što bi im tela bila spaljena u
krematorijumu koji je pušten u pogon. Komandant Höss je
posvedočio da su u to vreme Belzek, Treblinka i Volcek bili
adaptirani za masovna istrebljenja. Prema tome, šest meseci
pre konferencije u Vanzeu (januar 1942.) preduzeti su prvi
konkretni koraci na organizaciji “konačnog rešenja”.
Nema sumnje da je Aušvicu od početka bila dodeljena
glavna uloga. Komandant Höss je rešio da ne izneveri svoje
pretpostavljene. Posetivši Treblinku, nije ga impresionirala
njihova metoda ubijanja karbon monoksidom iz kamionskih i
tenkovskih motora: smatrao je postupak predugačkim, sa
nesigurnim rezultatom. Ne bez ponosa, tvrdio je, da je
zaslužan za uvođenje znatno efikasnijeg ciklon B sistema u
Aušvic. Nove gasne komore mogle su primiti 2.OOO ljudi
prema 2OO u Treblinki.
U svom svedočenju na posleratnim suđenjima, Höss je
zatim objasnio postupak selekcije po kom su neki zatvorenici
odvođeni na rad u fabrički deo ogromnog Aušvic-Birkenau
kompleksa. Ovde su IG Farben i kompanije poput Kruppa,
zapošljavale svoje radnike, sve do smrti. Na početnoj
selekciji mlad i zdrav zatvorenik je svojim izgledom mogao
obezbediti par meseci života. Ostali su usmeravani u kolonu,
čija je sudbina bila trenutno trovanje gasom. “Deca mlađeg
51
 Au{vic
uzrasta”, rekao je Höss, ”neizbežno su uništavana, jer zbog
svoje mladosti nisu bila u stanju da rade”.
S vremena na vreme izbijale su pobune, ali je Höss
objasnio da su gušene bez teškoća. Tajnost je bila teže rešiv
problem. Ljudi u poljskim naseljima oko Aušvica su sigurno
znali šta se dešava, priznao je Höss, ”jer je odvratan i mučan
vonj neprekidnog spaljivanja tela prekrivao čitavu oblast”.
Učinjeni su, ipak, veliki napori da se od Jevreja koji su
pristizali sakrije priroda njihove sudbine. U Birkenauu je
izgledalo kao da železničke šine - u svakom smislu kraj linije,
- vode bar do naredne stanice. Zatvorenici su obaveštavani da
će biti dezinfikovani u velikim “kupatilima” a nekima su čak
davane i štampane dopisnice: ”Radimo i sa nama se dobro
postupa. Čekamo vaš dolazak“, radi slanja rođacima ili
prijateljima kod kuće.
Broj ubijenih je bio ogroman. Često i nije sastavljan
popis. Transporti iz čitave Evrope od 1942. pa nadalje
dovozili su po 6-7.OOO ljudi, nekad i više puta dnevno.
Patnje žrtava pri putovanju pretrpanim stočnim vagonima
nisu bile ništa u poređenju sa užasima pri dolasku u Aušvic.
Na rampi su SS doktori, među kojima je Mengele bio samo
jedan od oficira, vrši-li selekciju. Iako je bilo teško
poverovati da će svrha njihovog putovanja biti istrebljenje,
nijedan odrasli Jevrej u tom trenutku nije sumnjao da ga u
najboljem slučaju čeka brutalan tretman.
Posle trovanja gasom, tela su kremirana. U Aušvicu
1944. broj se popeo na 6.OOO dnevno. U leto te godine,
preko 25O.OOO mađarskih Jevreja je ubijeno za 6 sedmica.
Mrtvačnica nije mogla da se izbori sa tim. Žrtve, koje su sad
trovane ili streljane, bile bi bacane u jame, polivane
benzinom i paljene na otvorenom.
Kako je tempo ubijanja postajao brži, čak je i komandant
Höss, ponosan na svoje rezultate, smatrao da ne može više
52
 Autarhija
nastaviti sa tačnim brojanjem. Njegove sopstvene procene
kreću se između 3.OOO.OOO i 1.135.OOO ubijenih. Možda
je milion i po ljudskih bića, uglavnom evropskih Jevreja ali i
ruskih ratnih zarobljenika i Cigana, umrlo u Aušvicu.

Autarhija. Koncept samodovoljnosti koji je dosta

podsticao nemački nacionalizam u 192O-im. Mnogi Nemci
su smatrali da je nacija okružena neprijateljskim zemljama i
da je zbog toga potrebno da budu spremni na opsadu. Zato,
što Nemačka bude manje kupovala vani i što bude više
proizvodila kod kuće, jača će biti njena ekonomska pozicija.
Industrijalci koji su trgovali na svetskom tržištu sumnjičeni
su za izdaju sopstvene zemlje. Autarhija je predstavljala deo
radikalnog mišljenja ranih nacista poput Federa. Za Hitlera je
ona značila više od pitanja isključivanja izvoza, bila je deo
njegovog sna o rasno čistom životnom prostoru za nemački
narod.
Industrija je pružila masovnu podršku konceptu autarhije,
što se može uočiti i po zainteresovanosti IG Farbena za
proizvodnju supstituta uvoznih goriva i gume. Schacht, sklon
konvencionalnijim ekonomskim teorijama, strahovao je da će
autarhija onemogućiti ponovni nemački izlaz na svetska
tržišta. Ali nezavisno od Schachtovog Ministarstva
ekonomije, Hitler osniva ured radi osiguranja zamene
uvoznih sirovina.
Armija i Luftwaffe su takođe podržali Hitlerove
autarhične predloge, težeći sigurnom snabdevanju gorivom.
Zato, kada je 1936. predstavljen četvorogodišnji plan, ovaj
njegov deo je dobio široku podršku. Hitler, uprkos javnim
tvrdnjama, nije smatrao autarhiju sredstvom zaštite nemačkog
životnog standarda. Više ju je video kao sredstvo koje će
služiti njegovim ekspanzionističkim ambicijama; do 1939.

53
 Autobanovi
svaka šira društvena ideja o autarhiji je nestala i ekonomsko
planiranje je usmereno na rat.

Autobanovi. Brzi autoputevi izgrađeni u Nemačkoj i

često navođeni kao glavno dostignuće Trećeg rajha.
Prvi autoban (književno “put za motorna vozila”) je
otvoren između Kelna i Bona 1932., pre dolaska nacista na
vlast. Od 1928. program javnih radova Vajmarske republike
obuhvatao je i planove izgradnje nacionalnih autoputeva.
Nacisti su se prvo borili protiv programa, a kada su došli na
vlast, postavili su minhenskog inženjera Fritza Todta za
glavnog inspektora nemačkih puteva i prisvojili zasluge za
program.
Na početku I svetskog rata, nemačka železnička mreža je
činila deo planova Generalštaba za mobilizaciju i razvijana je
za rat. Sličnu ulogu u brzom prevozu trupa i materijala do
granice imali su i autobanovi u pripremama za II svetski rat.
Razlikovali su se od ostalih putnih sistema jer su bili
projektovani za motorna vozila sa brzinom od najmanje 40
km na čas i imali su četiri trake široke 8 m., za svaki putni
pravac.
U 193O-im nemački program izgradnje je bio jedinstven
u Evropi. Preko 3O.OOO radnika je učestvovalo u ostvarenju
cilja, brojka koja je više nego udvostručena kasnih 193O-ih.
Program je predviđao izgradnju 11.200 km puta i mada je
manje od četvrtine završeno do izbijanja rata, autoban
program je ipak obezbedio Nemačkoj modernu putnu mrežu,
mnogo pre njenih evropskih rivala.

Axmann, Artur (r. 1913). Naslednik Baldura von

Schiracha na mestu vođe Hitlerove omladine 194O. Pridružio
se pokretu 1928. i napredovao kroz njegovu hijerarhiju.
Boreći se u Rusiji, gubi ruku. Nadgledao je rastuću
militarizaciju Hitlerove omladine, raspoređujući je na rad u
gradsku vazdušnu odbranu, prvo kao kurire, a na kraju za
opsluživanje protivavionskih topova. Bio je žestoki zaštitnik
Hitlerove omladine i zahtevao je da SS pohvata devijantnu
Swing jugend, januara 1942. Na kraju rata uključuje 1.OOO
54
 Autarhija
pripadnika Hitlerove omladine u poslednju odbranu Berlina.
Kao jedan od poslednjih preživelih iz Hitlerovog bunkera,
pružio je važne podatke o smrti Hitlera i Eve Braun, tvrdeći
da je video telo Martina Bormanna. U poslednjim trenucima
napušta svoju Hitlerovu omladinu i uspeva da pobegne,
bivajući uhapšen tek novembra 1945. u Bavarskoj. Preživeo
je “denacifikaciju” i postao uspešan poslovni čovek posle
rata.

55
 Bamber{ka konferencija

Babi Jar. Gudura pored grada Kijeva u Ukrajini u kojoj

su SS jedinice masakrirale na hiljade Jevreja, septembra
1941. Nemački inžinjerac, Gräbner, ostavio je užasavajući
prikaz ove akcije “odmazde”, u kojoj je ubijeno preko
3O.OOO Jevreja za dva dana.

Bach-Zelewski, Erich von dem (1899-1972). Glavnoko-

mandujući SS general u kampanji protiv partizana i pokreta
otpora na Istočnom frontu. Profesionalni vojnik iz junkerske
porodice, pridružio se Nacističkoj partiji 193O., SS-u 1931., i
bio poslanik u Rajhstagu od 1932-34. Za vreme rata viši SS i
policijski zapovednik u oblasti armijske grupe Centar u Rusiji
(1941-1942) a kasnije guši Varšavski ustanak 1944. 1951.
osuđen je na deset godina posebnog rada (u stvari kućni
pritvor) ali je ponovo uhapšen 1958. i optužen za ubistva u
1941-1942. Kako su dalji dokazi o njegovim ratnim
aktivnostima izašli na videlo, ponovo mu je suđeno i osuđen
je (1962.) na doživotnu robiju zbog ubistava počinjenih
tokom prvih godina Trećeg rajha.

Bäck, Leo (1873-1956). Jevrejski intelektualac i vođa

jevrejske zajednice u Berlinu. 1933. odbio je da napusti
Nemačku, ostavši da brani prava preostalih nemačkih Jevreja.
1942. poslat je u konclogor Terezijenštat, gde staje na čelo
jevrejskih starešina; raspravljali su da li treba ili ne da
uznemiravaju svoje sunarodnike, obelodanjivanjem
postojanja konclogora. 1945. branio je logorsku stražu od

56
linča logoraša. Posle rata napustio je Nemačku i živeo u
Londonu i Njujorku.

Backe, Herbert (1896-1947). Poljoprivredni stručnjak

koji je postao ministar ishrane 1944. Bio je jedan od
ministara koje je Hitler imenovao u svom testamentu.
Saveznici su ga izveli na suđenje i obesio se u nirnberškom
zatvoru 1947.

Bamberška konferencija. Sastanak visokih nacističkih

funkcionera 14. februara 1926. koji je imao za cilj da reši
raskol između onih nacista (poput Gregora Strassera) više
socijalista nego nacionalista i desnog krila partije pod
vođstvom Hitlera. Njegov govor na konferenciji upozorio je
Partiju na opasnost od zavodljivog puta ekspropriacije. Na
ovome su mu se podsmevali kao na Adolfovom legalitetu, ali
je nesumnjivo više bio zabrinut opasnošću gubitka finansijske
podrške nemačkih industrijalaca i zemljoposednika. U
žestokoj raspravi u Bambergu, Göbbels se pomerio ka
desnom krilu stranke, predviđajući konferencijsku potvrdu
Hitlerovog gledišta. Borba između dva krila je bez obzira na
to nastavljena do konačne pobede Hitlera nad zastupnicima
“revolucije koja teče” tokom "Noći dugih noževa" 1934.
Videti NACISTIČKA PARTIJA

Banse, Ewald (1883-1953). Pisac i profesor vojnih

nauka za vreme Trećeg rajha. Svoje stavove je izneo u knjizi
Raum und Volk in Weltkrieg (“Životni prostori i rase u
svetskom ratu”): internacionalizam je degenerativan a rat je
neizbežan i poželjan kao sredstvo rešavanja nacionalnih
problema, osvajanja Lebensrauma i unifikacije nacionalnih
životnih prostora.

57
 Bamber{ka konferencija

Barbarossa. Šifra za nemački napad na Rusiju 22. juna

1941. Firerovom direktivom br. 21, izdatom 18. 12. 194O.
naređeno je da kompletne pripreme za Blitzkrieg kampanju
protiv SSSR-a treba da budu završene do 15. maja 1941. Cilj
operacija je bio, prvo, uništenje sovjetskih armija na zapadu
Rusije serijom opkoljavanja i posle toga utvrđivanje
odbrambene linije od Arhangelska do reke Volge. Međutim
invazija je pomerena na 22. jun 1941. Devetnaest pancer i
četrnaest motorizovanih divizija je išlo na čelu nemačke
armije. Čak su nemačke oklopne snage brojale ne više od
3.55O tenkova naspram (po Staljinovim sopstvenim
navodima) 24.OOO sovjetskih tenkova, od kojih je polovina
bila u zapadnoj Rusiji. Napad je otpočeo u tri paralelna talasa
između Baltičkog mora i Karpata; nemačke snage su se
sastojale od Leebeove armijske grupe Sever i Runstedtove ar-
mijske grupe Jug. Iako je zarobljen ogroman broj sovjetskih
vojnika i uništene nemerljive količine opreme u četiri
pokušaja da se opkoli sovjetska armija, Nemci su vođeni sve
dublje i dublje u Rusiju. Nastupanjem prve ratne zime,
sovjetske armije iako teško oslabljene, nisu bile i potpuno
potučene.

Barbie, Klaus (r. 1914). Gestapovski oficir srednjeg čina

koji je postao ozloglašen posle nemačke okupacije južnog
dela Francuske 1942., kao “Lionski kasapin”. 1987. bio je
optuženi na suđenju velikog publiciteta, u gradu koji je
terorisao za vreme rata. Zbog zločina protiv čovečnosti
osuđen je na doživotnu robiju.

Barth, Karl (1886-1968). Teolog rođen u Švajcarskoj,

istaknuti antinacista. U julu 1933. osniva časopis u kojem

58
 Bastonj
brani luteransku veru i napada “Nemačke hrišćane”
sponzorisane od nacista. Za razliku od većine akademskih
profesora odbio je da položi zakletvu Hitleru a bio je i
prijavljen da počinje predavanja sa nemarnim “Heil Hitler”.
1935. otpušten je sa mesta profesora na Bonskom
univerzitetu i vratio se u Švajcarsku.

Bastonj. Francuski grad branjen od Amerikanaca u

decembarskoj Ardenskoj ofanzivi, 1944. Kada su Nemci
napali, u gradu su se nalazili samo inženjerci i štapske
jedinice korpusa. Glavnokomandujući oficir je ne obazirući
se na to odlučio, bez naređe-nja pretpostavljenih, da drži
grad. 1O1. padobranska divizija pod komandom brigadnog-
generala McAuliffa krenula je iz Remsa, vozeći 160 km. pri
punoj brzini, kroz noć. Stigli su do Bastonja pre nego što su
Nemci bili u stanju da preduzmu opšti napad, i ukopali se.
Nisu mogli sprečiti opkoljavanje grada (vitalne raskrsnice
puteva) ali su pružili takav otpor da nisu mogli biti savladani.
Opkolile su ih tri nemačke pancer divizije 47. pancer korpusa
i pozvale na predaju. McAuliffov odgovor postao je klasika:
”Gluposti!”. Držali su se osam dana. Na Božić su napadnuti
od još dve divizije ali su ih odbili, tako da je u podne
nemački komandant tražio dozvolu da opozove napad.
Sledećeg dana 3. armija generala Pattona se probila i spasila
branioce.
Uporna odbrana Bastonja bila je stena o koju se Ardenska
ofanziva - poslednja na Zapadu - razbila.

Bauhaus. Škola i istraživački institut koje je osnovao

Walter Gropius u Vajmaru 1919. Bauhaus je činio deo
modernog pokreta u industrijskom dizajnu koji se razvijao u
Nemačkoj od početka stoleća. 1925. sada okrenut
socijalizmu, Gropius se premešta u Desau pored Halea.
59
 Bauhaus
Gropiusov naslednik, arhitekta Mies van der Rohe, biva
optužen od radikalnih studenata za formalizam, a tiringijski
pokrajinski ministar unutrašnjih poslova, novoizabrani
nacista Frick proglašava Bauhaus komunističkom ćelijom i
zahteva njegovo zatvaranje. Bauhaus se po drugi put seli u
Berlin ali u aprilu 1933. SA zauzima prostorije tvrdeći da se
tu štampaju komunistički leci. Bauhaus je zatvoren usred
protesta osoblja. Neki su bili spremni da ostanu i pokušaju da
se prilagode novom poretku ali je modernizam etiketiran kao
degenerativan i nearijevski. Najznačajnije ličnosti odabiraju
emigraciju: Gropius, Mies van der Rohe, Albers, Moholy
Nagy, Marcel Breuer i druga velika imena modernog pokreta.

Bayerische Kurier. Partijske novine Heldove BVP,

Bavarske narodne partije.

Beck, Ludwig (188O-1944). Vodeća opoziciona figura

prema Hitleru u nemačkoj armiji. Štapski oficir u I svetskom
ratu i aktivni oficir regularne vojske u Vajmarskoj republici,
postaje 1933. načelnik armije. Kao šef Generalštaba 1935.,
Beck pokušava da sačuva vojsku od Hitlerovog preuzimanja i
suprotstavlja se njegovim ratnim planovima. 1938. šalje von
Kleista u London radi pribavljanja potvrde o ulasku Britanije
u rat u slučaju nemačkog napada na Čehoslovačku, ali
britanska politika umirivanja razvejava njegove nade. Beck
nagovara von Brauchitscha, glavnog komandanta armije, da
se suprotstavi Hitlerovim planovima i ujedini visoke armijske
oficire u protestu. Iako je von Brauchitsch pročitao Beckov
izveštaj o opasnosti od ulaska Nemačke u rat ostalim
generalima, odbio je da ga podrži. Umesto toga šalje izveštaj
Hitleru i Beck biva prinuđen da podnese ostavku u avgustu
1938. Ludwig Beck ostaje u dodiru sa ostalima koji su se
suprotstavljali Hitlerovom ratu, poput Ostera, Canarisa, von
60
 Beck, Ludwig
Hassella i Gördelera. Ipak 1944. zdravlje mu se pogoršava i
njegovo jedino učešće u "Bombaškoj zaveri" 1944. svelo se
na ulogu titularnog vođe. Posle propasti zavere dva puta
neuspešno pokušava da se ubije, dok nije izvučen napolje i
neceremonijalno ubijen pucnjem u glavu od strane narednika.

Bell, dr George (1883-1958). Biskup Čičestera u Engle-

skoj. Kada je Bell posetio Stokholm 1942, Hans Oster je
obezbedio putni pasoš za Bonhöffera da bi se ovaj susreo sa
engleskim biskupom. U Švedskoj Bell je obavešten o
Gördelerovoj zaveri i dat mu je spisak sa imenima. Biskup je
prosledio spisak Edenu, britanskom ministru inostranih
poslova, koji nije video razlog da se podrži zavera.
Biskup Bell je zapamćen takođe po svom protestu u Gor-
njem domu, sredinom rata, protiv “tepih bombardovanja”
nemačkih gradova.

Bela ruža. Studentski pokret otpora organizovan na Min-

henskom univerzitetu pod vođstvom Hansa i Sophie Scholl.
Kao deci izrazito antihitlerovski nastrojenog oca, starijim
potomcima Schollovih već su pre rata bili bliski antinacistički
stavovi. U januaru 1937. Hans se našao među jednim brojem
mladih ljudi uhapšenih u Ulmu zbog “slobodnijeg“ govora.
Oslobođen posle 7 nedelja zatvora, upozoren je na
konsekvence dalje “devijacije”. Posle povratka kući Hans se
pridružuje krajnje neoficijelnoj DJ "Jedan Devet"
omladinskoj grupi, organizaciji nazvanoj po članu poginulom
na planinarenju 1. novembra prethodne godine. Grupa nije
bila u otvorenoj opoziciji Nacističkoj partiji ali nema sumnje
da se njen etos nimalo nije dopadao ustrojstvu nove države.
Do 1939. mladi Schollovi, pod Hansovim vođstvom,
prešli su u aktivno suprotstavljanje, rasturajući male
antinacističke samizdate po Minhenskom univerzitetu, na
61
 Belzen
kom je Hans studirao medicinu. Vrativši se u Minhen iz
Francuske gde je služio kao ordonans u sanitetu, Hans Scholl
počinje sada da uspostavlja kontakte sa drugim antinacistima
na Minhenskom univerzitetu. Njegovim prijateljima
Cristophu Probstu i Alexanderu Scmorellu, sada su se
pridružili i Karl Muth, izdavač Hochlanda, i Theodor Häcker,
katolički esejista i filosof. Sestra Hansa Scholla, Sophie,
takođe je od sada bila u Minhenu posle razdoblja provedenog
u nacionalnoj radnoj službi. Ubrzo posle Sophienog dolaska u
Minhen, gde je trebalo da studira filosofiju, Schollovi su
dobili tekst molitve biskupa Galena minsterskog protiv
nacističkog programa eutanazije. Sa Scmorellom i Probstom,
Hans sada počinje da štampa i rastura antinacističke letke sa
zaglavljem Bela ruža; za nekoliko nedelja, njegove sestre
Sophie i Inge pridružile su se grupi. Prvi letak je postavljao
pitanje:”Zar nije svaki pristojni Nemac danas postiđen
svojom vladom?" Ali od početka predostrožnost je bila
nedovoljno velika; blagonakloni ljudi sa ivice kruga znali su
o njihovim aktivnostima. Bilo je samo pitanje vremena kada
će manje blagonakloni poznanici ispričati sve Gestapou.
U međuvremenu kvalitet letaka Bele ruže je
uznapredovao pod uticajem profesora Hubera, katoličkog
konzervativnog protivnika režima, koji je sada savetovao
grupu. Letak Bele ruže iz juna 1942. osuđivao je pokolj
Jevreja posle poljske kampanje i sadržao je možda prve
objavljene informacije u Nemačkoj o delovanju
Einsazgruppen na Istočnom frontu. Nemoćni da učine bilo šta
delotvorno, ograničili su se na protest gestovima. Scholl se
demonstrativno rukovao sa starim Jevrejom u stočnom
vagonu na železničkoj stanici u Istočnoj Poljskoj.
U novembru 1942. Scholl se ponovo vraća u Minhen radi
nastavka svojih studija medicine. U međuvremenu njegov
otac je ponovo poslat u zatvor zbog nipodaštavajućih opaski
62
 Bela ru`a
o Hitleru, a njegova sestra Sophie je sakupila dalje
informacije o trovanjima gasom spastične dece prethodne
godine.
Sa Willi Grafom, starim prijateljem sa ruskog fronta,
Hans i Sophi su otpočeli nove akcije sa lecima uz pomoć
priloga od 500 maraka jednog virtenberškog poslovnog
čoveka. Do januara 1943. oni su ipak rasturali letke u mnogo
većem obimu, po gradovima centralne Nemačke. Leci su sad
mnogo uznapredovali po pitanju sadržaja: raspravljali su o
dugoročnim namerama, ustanovljenju demokratije,
ponovnom uvođenju socijalne pravde i decentralizaciji
Einheitsstata u federalno ustrojstvo.
Ujutro 18. februara 1943. Hans i Sophie Scholl su,
odlučivši da napuste prikrivene metode, rasturali letke u
amfiteatrima i po univerzitetskom trgu. Pozvan je Gestapo:
Hans i Sophie Scholl nisu pokušali da pobegnu. Uhapšeni su
sa ostalima, uključujući i Probsta. Nekoliko nedelja
Minhenski univerzitet je ključao; skupljeni su prilozi za
angažovanje advokata; grafiti -“Ihr Geist lebt weiter”
(Njihov duh živi), pojavili su se na zidovima.
Prilikom ispitivanja Hans Scholl je odbio da imenuje
saradnike. Berlinski Gestapo se čak kasnije žalio da je
minhenski Gestapo bio “preblag sa studentima”; ipak još
uvek postoji zapisnik (za Sophie) o sedamnaestočasovnom
saslušanju.
22. februara 1943. Hans i Sophie Scholl i Probst su
izvedeni pred sudiju Narodnog suda, Rolanda Freislera.
Sophie je optužila sud da se slaže sa svim što je Bela ruža
napisala ali se plaši da to i prizna. Njih troje su odvedeni u
zatvor Štadelhajm i pogubljeni u tamošnjem dvorištu. U
dobroj nacističkoj tradiciji zatvaranja rodbine, ostali članovi
porodice Scholl, roditelji, Inge i Elisabeth su uhapšeni i
smešteni u Zipenhaft. Graf, Schmorell i Huber, zajedno sa
63
 Belzen
nekih 80-100 drugih, uhapšeni su. Posle nekoliko napada u
sudnici na režim, Huber je osuđen na smrt, zajedno sa
Grafom i Schmorellom.
Ovako je okončan najznačajniji revolt studenata u
Trećem rajhu protiv Hitlera, vrednosti i politike nacizma.

Bello, Heinz (192O-1944). Podoficir nemačke armije

koji je regrutovan 1939. i učestvovao u ruskoj kampanji. U
martu 1944. uhapšen je za ono što je izgleda bila nehotična
osuda nacionalsocijalizma i osuđen na smrt streljanjem.

Belzen (poznat i kao Bergen-Belzen). Radni logor u

severozapadnoj Nemačkoj. Namenjen prvenstveno političkim
zatvorenicima, u trenutku oslobađanja od strane britanskih
trupa aprila 1945. broj zatvorenika u njemu je daleko
nadmašivao njegove kapacitete. Divljaštvo straže izazvalo je
smrt mnogih logoraša ali nije bilo ništa u poređenju sa
posledicama ubilačkog nehata komandanta logora, Josefa
Kramera (videti KRAMER, JOSEF). Na hiljade omršavelih
tela ležalo je na gomilama a još ih je više bilo u nezatrpanim
jamama. Logoraši su posrtali naokolo u kasnom stadijumu
skapavanja od gladi. Iako je SS očistio logor, snimljen je film
koji je prikazan u svim bioskopima u Britaniji.
Procenjeno je da je u logoru namenjenom za nešto manje
od 1O.OOO zatočenika, nekih 7O.OOO došlo iz drugih
logora, evakuisanih pred približavanjem savezničkih armija.
Na dan oslobođenja Belzena, u njemu se nalazilo 3O.OOO
živih zatvorenika, od kojih su mnogi bili na ivici smrti, i još
preko 3O.OOO leševa.

Belzek. Konclogor na železničkoj liniji Lublin-Lavov,

otvoren u martu 1942. Njegovih šest gasnih komora i

64
 Berger, Gottlob
krematorijum mogli su teoretski da usmrte oko 15.OOO ljudi
dnevno. Smatra se da je tamo umrlo 6OO.OOO ljudi. (videti
KONCLOGORI)

Bendler strasse. Adresa nemačkog Ministarstva rata.

Beneš, Eduard (1884-1948). Češki državnik i

predsednik. Pod pritiskom Hitlera posle Minhenskog
sporazuma, Beneš podnosi ostavku na mesto češkog
predsednika. Živi na Zapadu i organizuje Nacionalni komitet
nakon nemačke invazije na Čehoslovačku, ponovo
predsedavajući češkom vladom u egzilu, prvo u Parizu a onda
u Londonu. Početkom rata sve savezničke sile saglasile su se
da daju puno priznanje njegovoj vladi. Česi su se borili kao
brigada u britanskoj armiji i kao visoko cenjeni piloti u RAF-
u. U isto vreme Beneš uspeva da ubedi Britance i De
Gaullove Slobodne Francuze da se Minhenski sporazum ne
primeni na posleratne čehoslovačke granice. Od 1942. Rusija
i od 1943., SAD obećavaju podršku. Posle obraćanja u oba
doma kongresa SAD, Beneš prelazi u Kanadu, gde biva
slično primljen u parlamentu u Otavi.
1944. ruske snage stižu na češku granicu i ubrzo posle
toga Beneš se vraća da organizuje privremenu vladu. 16.
marta 1945. ulazi u Prag uz oduševljenu dobrodošlicu. Barem
tri godine, Čehoslovačka će biti slobodna od uplitanja velikih
sila.

Berger, Gottlob (1895-1975). Šef odeljenja glavnog

Štaba SS-a i ekspert rasnog odabira za SS. Bio je odgovoran
za osnivanje panevropskih Waffen SS jedinica, poput divizija
Viking i Karlo Veliki. U njegovoj viziji ujedinjene Evrope

65
 Berlin, bitka za
Waffen SS je trebalo da predstavlja središnju instituciju
evropskog nacizma.
Od oktobra 1944. vodi SS upravu za ratne zarobljenike,
držeći međunarodno poznate zatočenike, a 1945. odlazi iz
Berlina za Bavarsku da bi te zatvorenike iskoristio za
eventualno cenkanje. Suđeno mu je 1949. i osuđen je za ratne
zločine, uključujući i gušenje ustanka u Slovačkoj 1944.

Berhtesgaden. Gradić u bavarskim Alpima gde se

nalazila Hitlerova, prvo iznajmljena kuća, Haus Wachenfeld,
koju zatim kupuje i proširuje u Berghof. Korišćena je
delimično za odmor a delimično kao konferencijski centar
gde su dovođeni Schuschnigg, Lloyd George, Ciano, Halifax
i Chamberlain, i gde su često pozivani nemački vojni
komandanti. U Berhtesgadenu je Hitler, na domaćem terenu,
mogao dominirati nad gostima.
Pored Berghofa nalazilo se “Orlovo gnezdo”, fantastična
planinska kuća, 1.800 m. visoko u planini iznad
Berhtesgadena. Do nje se dolazilo 16 km dugačkim, kao igla
uskim putem, prosečenim u planinskoj strani, a na kraju je lift
vodio poslednjih 112 m. do spektakularnog planinskog
vidikovca. SS je spalio Berghof u maju 1945. a Amerikanci
su uništili okolne zgrade prilikom okupiranja oblasti.

Berlin, bitka za. Kataklizmična završna bitka Trećeg

rajha. Saterani u džep manje od 16 km dug i 5 km širok, na
brzinu skrpljene nemačke snage, SS-a, Wehrmachta,
vremešne Domovinske straže i Hitlerove omladine, borile su
se da bi zadržale nadiruće sovjetske snage. Bombardovan i
granatiran do kraja, Berlin se konačno predaje 2. maja 1945.
Kada su muškarci odbacili svoje uniforme i posakrivali se,
žene su se suočile sa prvim talasom sovjetskih okupacionih
trupa. Stepen pljačkanja propisan je na nivou više komande:
66
 Bernadotte, grof Folke
svakom sovjetskom vojniku dozvoljeno je da pošalje kući
ograničenu količinu dobara. U prvoj nedelji, silovanje je
postalo za žene Berlina svakodnevna činjenica.

Berlitzbürgertum. Dobrostojeća buržoazija. Meta

napada rane nacističke propagande. Posle 1933. a naročito
posle Röhmove čistke, partijska linija je modifikovana u
interesu narodnog jedinstva.

Bernadotte, grof Folke (1895-1948). Potpredsednik

švedskog Crvenog krsta i nećak kralja Švedske, kome se
Himmler obratio u pokušaju da isposluje okončanje rata.
Göring je bio onaj koji je prvi primetio da bi Bernadotte
mogao biti od koristi, shvativši da neuspeh Ardenske
ofanzive decembra 1944. znači gubitak rata. Podstaknut od
Schellenberga, Himmler ugovara sastanak u Berlinu februara
1945., uz znanje Ribbentropa, ministra spoljnih poslova, ali
ne i Hitlera. Transfer logoraša Crvenom krstu, o kom se
raspravljalo, nije mogao biti ostvaren. U aprilu 1945.
Himmler ga sreće ponovo, ali mu Bernadotte prenosi da
Saveznici neće da pregovaraju i da insistiraju na bezuslovnoj
predaji. Kada je vest o sastancima doprla do Hitlera, objavio
je da je Himmler smenjen sa svih mesta zbog izdaje.
Bernadottea je ubila izraelska teroristička grupa 1948.,
dok je pokušavao da ugovori primirje u Palestini.

Besklasno društvo (Volksgemeinshaft). Besklasnost,

pre nego klasna borba, bila je teza koja se provlačila kroz
nacističku ideologiju i bila najjače izražena u besklasnosti
SS-a. To je očigledno drugačije reagovanje na klasu od onog
pre Röhmove čistke, gde je klasna mržnja cvetala u mnogo
poznatijem vidu klasne borbe. Kada je posle toga Hitler

67
 Birkenau
govorio o “klasnom ludilu” on nije pothranjivao klasnu
mržnju već se više osvrtao na ono idealizovano razdoblje
besklasnosti, koje su vojnici na frontu iskusili u rovovima.

Best, Werner (r. 19O3). Student prava iz Rajnske

oblasti koga su Francuzi zatvorili za vreme njihove okupacije
nakon I svetskog rata, zbog njegovih izrazito nacionalističkih
stavova. Postaje pravni savetnik Nacističke partije i autor
Bokshajmskih papira (plana nacističkog puča čije je
otkrivanje prouzrokovalo izvesnu pometnju među njima
1931.). Postavljen je za policijskog komesara Hesea 1933. i
pokrajinskog guvernera u julu iste godine. Učvršćuje položaj
imenovanjem za Heydrichovog zamenika i glavnog pravnog
savetnika SS-a. Pomaže u organizovanju Gestapoa i SD-a,
rukovodeći sekcijom RSHA 1939-4O. Od 194O. do 1942.
vodi SD u Francuskoj a onda je premešten u Dansku za
nemačkog komesara.
U Danskoj je njegova uprava bila (po nacističkim
standardima) blaga i izgleda da se tamo trudio i da ublaži
efekte "Konačnog rešenja". Postoji podatak da je dopustio da
se upozori danski pokret otpora, što je ovome omogućilo da
prebaci skoro sve danske Jevreje u Švedsku. Uprkos ovome
on je proglašen krivim i osuđen na smrtnu kaznu koja je
kasnije preinačena u pet godina zatvora. Posle izdržane
kazne, vratio se u Nemačku gde je 1958. proglašen krivim za
masovna ubistva. Pušten je iz zatvora 1972. zbog slabog
zdravlja.

Biddle, Francis (1886-1968). Poznati američki advokat.

Američki zamenik državnog tužioca i od 1941., državni
tužilac. Postavljen je 1945. od predsednika Trumana za člana
Međunarodnog vojnog tribunala koji je trebao da sudi
glavnim ratnim zločincima u Nirnbergu. Kasnije je opisao i
68
 Bernadotte, grof Folke
analizirao posledice proistekle iz Nirnberga u svojoj
autobiografiji, Kratko na vlasti.

Birkenau. Deo mnogo većeg logora Aušvic, Birkenau je

po-sedovao slepi kolosek prerušen u kompletnu železničku
stanicu. Otpočeo je sa radom 1941., kao na brzinu podignut
logor za likvidaciju ruskih zarobljenika i ostao u upotrebi kao
pomoćni logor Aušvica.

Bitka za Britaniju. Presudna vazdušna bitka vođena

iznad južne Engleske 194O., između RAF-a i Luftwaffea.
U junu 194O. sa svojim pobedničkim armijama na obali
Kanala, na nekim mestima manje od 35 km od Britanije,
Hitler prihvata Göringovo uveravanje da će Luftwaffe
poraziti RAF-ovu Lovačku komandu i tako otvoriti put
pomorskoj invaziji nazvanoj "Morski lav".
U pilotskoj obučenosti i kvalitetu angažovnih lovačkih
aviona, dve strane su bile izjednačene. I Britanci i Nemci su
razvili i proizvodili jednokrilne lovce sa maksimalnom
brzinom od preko 480 km na sat, sposobne da se bore na
visinama od preko 6.000 metara. Nemački Messerschmitt
Bf1O9 i britanski Spitfire i Huricane, bili su vrlo sličnih
borbenih mogućnosti. Britanska prednost je ležala u razvoju
radara i radio komunikacija između eskadrila i kontrole na
zemlji. Od 3.OOO pilota RAF-a jedan od pet je dolazio iz
kolonija, Poljske ili Čehoslovačke, uz još nekolicinu
dobrovoljaca iz SAD. Činjenica da se RAF borio iznad
Engleske, imala je za posledicu da su se piloti koji bi iskočili
iz oštećenih aviona mogli vratiti u borbu istog dana.
Luftwaffeovi piloti koji bi iskočili da bi se spasli, završavali
bi najčešće kao ratni zarobljenici.
Bitka je započela u julu 194O. kada je Luftwaffe pokušao
da nametne vazdušnu bitku iznad kanala, između RAF-a i
69
 Bitka za Britaniju
lovačkih pratnji bombardera koji su napadali britansko
obalno brodovlje. U avgustu, glavni Luftwaffeov napad je
otpočeo sa 1.5OO aviona, lovaca i bombardera koji su
napadali ciljeve u unutrašnjosti zemlje. Ali Nemci nisu imali
razvijene teške bombardere dugog dometa, pa su koristili
srednje bombardere kao u španskom građanskom ratu i u
Poljskoj. Spori i slabo naoružani, Heinkeli i Dornieri, nisu se
pre toga susreli sa modernim lovcem. Napad Luftwaffea se
koncentrisao na RAF-ove aerodrome ali nije uspeo da uništi
radarski sistem. Bombardere poletele prema severnoj Britaniji
iz Danske i Norveške, RAF je presreo i naneo im teške
gubitke. Ipak, napad je nastavljen, i do početka septembra
mnogi RAF-ovi aerodromi na jugu su bili izbačeni iz
upotrebe, njegovi piloti blizu iscrpljenosti a njegove rezerve
aviona zavisile su od nivoa proizvodnje koji nije mogao uvek
biti ostvaren. Bliže porazu nego što je Göring mislio,
britanska Lovačka komanda je nastavila snažno da odgovara
na napade Luftwaffea, ali su visoki oficiri RAF-a znali da
sada postoji jasan limit sposobnosti Lovačke komande da
nastavi bitku.
U tom trenutku, sredinom septembra - iz razloga koji i
danas nisu jasni, - Göring menja smer napada sa aerodroma
na London. Uvereni da to skretanje sa ciljeva znači da je
invazija blizu, Britanci ulažu dodatni napor u vazdušni rat i
Luftwaffe videvši da RAF-ovi lovci dolaze i dalje i napadaju
njegove formacije, počinje da gubi veru u mogućnost pobede.
Obe strane su preterivale u svojim tvrdnjama, ali posleratni
podaci iznose na videlo stepen pretrpljenih gubitaka i RAF-a
i Luftwaffea. Za tri meseca između jula i oktobra, Luftwaffe
je izgubio 2.848 aviona, a RAF upola manje, 1.446.
Oslobođen pritiska sa aerodroma i fabrika, RAF počinje da
jača. Za Hitlera je postalo evidentno da Göring nije uspeo da
uništi Lovačku komandu i do početka 1941. od "Morskog
70
 Bitka za Britaniju
lava" se odustalo, dok se plan invazije na Rusiju ugnezdio u
Firerovim mislima. Delimično da bi spasao obraz, Göring
ponovo menja taktiku u noćno bombardovanje Londona i
drugih gradova. Za Britance vođena je i dobijena velika bitka;
sami su preživeli napade Trećeg rajha i nastavili da se bore.

Blaskowitz, Johannes von (1884-1946). Nemački

general koji je komandovao jednom od armija prilikom
invazije na Poljsku i u Rusiji 1942. i 1943. 1945.
komandujući jednom armijskom grupom u Holandiji, predao
se nadirućim kanadskim snagama. Izveden je pred sud zbog
ratnih zločina ali je izvršio samoubistvo pre izricanja presude.

Bleicher, Hugo (r. 1899). Najuspešniji Abwehrov

operati-vac u II svetskom ratu. Iako nikada nije dogurao do
višeg čina od narednika, Bleicher je delovao prvo u Hagu a
onda u okupiranoj Francuskoj sa velikom nezavisnošću i
primetnim uspehom. Njegovo uništenje, Interallié, prve
velike mreže otpora organizovane u Francuskoj, vodilo je
daljim uspesima kada je lično uhapsio Petera Churchilla i
čuvenog agenta SOE, Opettea. Specijalizujući se za tzv.
sistem dvostruke igre (predstavljajući se kao francuski agent,
pukovnik Henri), Hugo Bleicher je organizovao sopstvenu
mrežu otpora, Lisianu, iskoristivši je da pribavi informacije i
uhvati u zamku članove francuskog pokreta otpora. Uhapšen
je 1945., suđeno mu je i osuđen je na zatvorsku kaznu.

Blitzkrieg. Strategija “munjevitog rata” (videti

GUDERIAN). Nemačka vojna taktika proistekla iz poslednje
ofanzive I svetskog rata u proleće 1918., kada su udarne trupe
obučavane da se probijaju kroz savezničke rovovske linije.
Bile su naoružane lakim mitraljezima, minobacačima,

71
 Blomberg, Werner von
bacačima plamena i lakim artiljerijskim oružjima koja su
vojnici mogli da nose sa sobom. Mladi oficiri, poput
Rommela boreći se u Alpima, taktički sjajno su koristili ove
nove jedinice.
Posle I svetskog rata frajkori su obogatili ovu tehniku
upotrebom oklopnih kola i veštinama ulične borbe, prilikom
gušenja antivladine pobune. Guderian, koji je stvorio oklopne
pancer divizije Trećeg rajha za II svetski rat, kao šef štaba
frajkor divizije borio se ovim metodama u istočnoj
Nemačkoj. Generalštab je iskoristio to iskustvo u planiranju
napada na Poljsku 1939. i na Zapadnu Evropu 194O.
Dodajući strateško planiranje, sisteme snabdevanja, upotrebu
vazdušne sile za podršku armiji i iznad svega element
iznenađenja, rođen je nov oblik ofanzive za koju nemački
neprijatelji nisu bili pripremljeni; ”Blitzkrieg”.
Naziv “Blitzkrieg” se smatra Hitlerovom idejom, ali je
verovatnije reč skovao list Time. Ime je zagolicalo maštu pa
su nemački vazdušni napadi na London i druge gradove,
nazvani "Blitz"!

Blitzkrieg: kampanja u Francuskoj i zemljama

Beneluksa. Videti DODATAK I

Blokvart. Pas čuvar Nacističke partije. Niskog čina ali

vitalno značajni partijski aktivista, koji je prikupljao podatke
za lokalno sedište, o ljudima iz susedstva (ili gradskog
bloka). Blokvart je držao narod na oku, vodeći računa da se
učlanjuje u prave organizacije, okuplja radi pravih
demonstracija, plaća doprinos za partijske časopise ili daje u
dobrotvorne svrhe - posebno za Winterhilfe - i ponaša onako
kako partija zahteva. Blokvart bi obezbeđivao smeštaj po
kućama za gostujuće nacističke demonstrante, s obzirom da
je znao koliko ljudi ima u svakom stanu ili kući i sa koliko
72
 Blitzkrieg
slobodnih kreveta raspolažu. Posle vazdušnih napada
blokvart bi isterivao ljude da raščišćavaju ruševine sa ulica.
Pored Gestapoa, blokvarti su bili najmanje popularni
predstavnici režima, jer su oni prijavljivali i glasine o
antinacističkim izjavama. Obično su to posle 1939. bili ljudi
oslobođeni vojne službe zbog godina ili invalidnosti.

Blomberg, Werner von (1878-1946). Feldmaršal i ministar

odbrane od 1933-38. Od 1927. do 1929. bio je načelnik
armije, a dužnost ga je odvela u Rusiju, gde je bio
impresioniran prestiž-om armije u totalitarnoj državi.
Postavljen je za komandanta armije u Istočnoj Prusiji dok ga
general von Sclhleicher, kance-lar, nije postavio za vojnog
savetnika na Ženevskoj konferenciji o razoružanju,
omogućivši mu tako entrée u svet politike. 1933. bio je
spreman da podrži Hitlera, videvši u njemu jakog čoveka koji
će zavesti red u Nemačkoj, i postavljen je za ministra odbrane
jer je imao podršku tradicionalističkog oficirskog kora.
Kada je Röhm uputio izazov Blombergu, ističući pravo
SA da kontroliše nacionalnu sigurnost, Hitler ih je naterao da
potpišu sporazum koji je Blomberg smatrao pobedom armije.
Pozdravio je, uništenje SA tokom Röhmove čistke i smrt
Hindenburga dva meseca kasnije. Pružio je primer
polaganjem zakletve na vernost Hitleru lično, što je
rezultiralo predajom armije u Hitlerove ruke.
Ali kada se Blomberg suprotstavio Hitlerovom maršu u
Rajnsku oblast i njegovim planovima za Čehoslovačku,
verujući da je nemačka preslaba za rat, Hitler je (uz
Göringovu pomoć) isplanirao njegovo smenjivanje. 1938.
Blomberg se ponovo oženio. Njegova nova, mlada žena imala
je policijski dosije zbog pojavljivanja na pornografskoj
fotografiji. Göring koji je ohrabrivao brak, sada je iznoseći
dosije, iznudio Blombergovu ostavku. Istovremeno, generalu
73
 Bokshajmski papiri
von Fritschu, glavnokomandujućem armije, podmetnut je
skandal i prisiljen je da se povuče. Armija je ovako
oslabljena, što je omogućilo Hitleru da preuzme Vrhovnu
komandu, dodelivši sebi ulogu ministra odbrane. Bio je to
sračunat poraz za armiju. Posle toga Blomberg se povukao u
anonimnost i nikad više nije pozvan na dužnost. Umro je u
nirnberškom zatvoru marta 1946, čekajući suđenje kao ratni
zločinac.

Blondi. Hitlerov nemački ovčar koji je usmrćen u

bunkeru istog dana kada je Hitler izvršio samoubistvo.

Bock, feldmaršal Fedor von (188O-1945). Komandant

nemačkih trupa koje su ušle u Austriju, Bock se nalazio na
trećem mestu u hijerarhiji Wehrmachta 1939. Posle
komandovanja u poljskoj kampanji premešten je na Zapadni
front i u vreme zaključenja primirja promovisan je u
feldmaršala. Posle dve važne komandne funkcije u ruskoj
kampanji, Hitler ga smenjuje, i on penzionisan gine u
vazdušnom napadu 1945.

Bogerova ljuljaška. Tehnika mučenja u Aušvicu, pri

kojoj bi logoraš visio između dve stolice o motki provučenoj
ispod njegovih kolena, u položaju koji je omogućavao straži
da ga batina dok bi se on ljuljao naglavačke. Tehniku je
izmislio Wilhelm Boger, stražar u logoru, kome je suđeno na
Frankfurtskom procesu (1963-1965) i osuđen je na doživotnu
robiju uz dodatnih pet godina teškog rada.

Bokshajmski papiri. Novembra 1931. nacistička grupa u

Heseu pod vođstvom Wernera Besta napravila je planove za
obračun sa mogućom komunističkom pobunom. Grupa je

74
 Bock, feldmar{al Fedor von
sastavila skice koje su pale u ruke države i postale poznate po
imenu kuće u kojoj su držani sastanci: Bokshajmer Hof.
Planovi su sadržali proklamaciju koju je SA trebalo da objavi
i vanredne dekrete koje bi sastavila privremena vlada,
uključujući i trenutno pogubljenje svakog ko se opire, odbija
da sarađuje ili kod koga se nađe oružje. Prava na privatnu
imovinu bi bila suspendovana, poništeni kamatni dugovi,
uveden obavezan rad bez naknade, dok bi se narod hranio
preko javnih kuhinja i bio snabdeven kuponima za
racionalisanu ishranu. Postojao bi vojni sud, kojim bi
predsedavali nacisti. Otkrivanje dokumenata rezultiralo je
skandalom, pa je Hitler bio prinuđen da se odrekne
Bokshajmskih papira, uveravajući rajnske industrijalce da bi
vlast preuzeo samo legalnim sredstvima.

Bonhöfer, Dietrich (19O6-1945). Evangelistički

protestantski teolog koji je pružao stalan otpor Hitleru i
nacizmu. Njegov otac, Karl, psihijatar, nameravao je 193O-ih
da Hitlera proglasi mentalno obolelim; njegov stariji brat,
Klaus, advokat, bio je takođe povezan sa pokretom otpora i
streljan je 1945. Dietrich Bonhöffer je studirao teologiju u
Njujorku od 193O-33. Užasnut pobedom nacista postaje
pastor u Londonu sve dok se 1935. nije vratio u Nemačku da
bi radio sa nenacističkom Konfe-sionalnom crkvom.
Upoznaje i druge sličnog socijalnog porekla, koji su
podjednako prezirali Treći rajh, posebno generala Becka i
Hansa Ostera i admirala Canarisa iz Abwehra. 1939. odlazi u
London i SAD da bi pokušao da uspostavi veze za pokret
otpora, i sreće biskupa Bella u Engleskoj. Po izbijanju rata
zabranjeno mu je propovedanje po naredbi Gestapoa, ali je
nastavio da održava veze, uključujući i onu sa Krajsauškim
krugom. 1942. snabdeven lažnim ispravama od Ostera, sreće
biskupa Bella u Švedskoj, kao Osterov i Beckov emisar. Ali
75
 Bormann, Martin
sumnjičavost saveznika i rešenost da prihvate samo
bezuslovnu predaju Nemačke oduzela je veći značaj njegovoj
misiji. U aprilu 1943 zajedno sa Dohnanyiem, Josefom
Müllerom i ostalima hapsi ga SD koji je pokušavao da otkrije
zaverenike koji stoje iza planova za ubistvo Hitlera. Bon-
höffer je držan u Buhenvaldu a pogubljen je u konclogoru
Flozenbirg, aprila 1945.

Borbena liga (Deutscher Kampfbund). Savez

naoružanih patriotskih grupa u Bavarskoj, koji je osnovao
Röhm na masovnoj procesiji u Nirnbergu, septembra 1923.
Ovde je Hitler stao pored cenjenog i uticajnog generala
Ludendorffa kao jedan od trojice zajedničkih vođa. Namera
im je bila da zbace republikansku vladu i ponište Versajski
ugovor; što je udružilo i većinu desničarskih aktivista južne
Nemačke. Zajedno sa SA, Borbena liga se sakupila u
Minhenu i marširala sa Hitlerom i Ludendorffom tokom onog
što je preraslo u Pivnički puč. Zabranjena je zajedno sa
ostalim sličnim organizacijama, a Röhm preuzima članove
koje je želeo, u SA.

Borbeni komitet berlinskih studenata. Grupa studenata

nacionalista, odgovornih za epizodu sa spaljivanjem knjiga
11. maja 1933. kada su između ostalih, uništavana i dela
Manna, Ericha Kästnera, Emila Ludwiga i Erich Maria
Remarquea.

Boris III (1894-1943). Kralj Bugarske. Iako sam nije bio

nacista, Boris nije bio u stanju da se odupre Hitlerovom
pritisku da pridruži Bugarsku silama Osovine. 1941. pristao
je da Bugarska objavi rat Britaniji, što je kasnije smatrao
svojom najvećom greškom. Boris III umire (moguće da je

76
 Borbena liga (Deutscher Kampfbund)
ubijen) u Nemačkoj, po-sle susreta sa Hitlerom, na kom se
usprotivio daljim nacističkim zahtevima prema Bugarskoj.
Nasledio ga je sin Simeon II.

Bormann, Martin (1900-1945). Visoki funkcioner

Nacističke partije i šef Hitlerovog sekretarijata. Bormann je
rođen u Halberštatu, a otac mu je bio ex-vojnik i kasnije
državni službenik. Nije završio srednju školu već se pridružio
vojsci tokom I svetskog rata. Posle rata služio je u
Rossbachovim frajkorima a zatim u Frontbannu, paravojnoj
organizaciji koju je organizovao Röhm posle zabrane 1923.
Bio je zatvoren sa Hössom (kasnije komandantom
konclogora Aušvic) zbog ubistva čoveka koga su proglasili
izdajnikom u od Francuza okupiranom Ruru. Posle
oslobađanja 1925. ulazi u Nacističku partiju u Tiringiji i
imenovan je za lokalnog sekretara za štampu, a onda se
probija i za partijskog gaulajtera u Tiringiji 1928. Postaje
poznat po svojim sposobnostima da uveća fondove i te
godine je postavljen za blagajnika partije i Hitlerovog
posrednika u vođenju fonda “Adolf Hitler” u koji su se slivale
donacije i iznuđenja. Pronosile su se glasine da je potplatio
policijskog inspektora koji je istraživao smrt Hitlerove
nećake Geli Raubal, a zatim ga regrutovao - “Gestapo
Müllera” - u partiju. Bormann je ostao blizak Hitleru ali se
držao u prikrajku i retko je fotografisan. Hitler mu je poverio
vođenje svojih novčanih i imovinskih poslova, poput
preuređenja Berghofa u Berhtesgadenu. Među nizom Hit-
lerovih saradnika zauzimao je mesto do Firerovog zamenika
Rudolfa Hessa, kao Hessov šef kabineta. Ali Bormann je
ostao svoj čovek: čak i kada ga je Himmler proglasio
počasnim SS generalom, izbegao je i inicijaciju i uniformu.
Kada je Hess odleteo u Britaniju 1941. (špekulisalo se da
je Bormann ohrabrio ili omogućio let), Bormann je postavljen
77
 Brandenburzi
za ministra partije na čelu partijskog sedišta. Ovde je on
kontrolisao pristup Hitleru, ponekad blokirajući pristup čak i
Göringu, Göbbelsu, Himmleru i Speeru. Organizovao je
partijske poslove dok je Hitler bio preokupiran vođenjem
rata. Kada je proglašena “Narodna armija” (Volkssturm -
partijska vojna organizacija) u oktobru 1944., Bormann
postaje njen komandant.
Čak i u Hitlerovom bunkeru, Bormann nastavlja svoj
uspon na vlasti. Svedočio je pri Hitlerovoj izjavi poslednje
volje i ženidbi, pokušao da naredi Göringovo pogubljenje,
video je Göbbelsovu smrt i poslao je Dönitzu novosti o
njegovom imenovanju za Firera. Kada je Hitler umro,
razmatra mogućnost sporazuma sa Rusima, ali videvši da je
to uzaludno, naređuje masovni proboj iz bunkera. Nikad više
nije ponovo viđen živ, iako je po stalnim glasinama viđan u
više zemalja, obično u Južnoj Americi. Suđeno mu je in
absentia sa još 21 glavnim ratnim zločincem u Nirnbergu,
proglašen je krivim i osuđen na smrt.

Bouhler, Philip (1899-1945). Šef kancelarije Hitlerovog

ličnog ureda. Jedan od Alte kämpfera (Stare garde), Bouhler
je radio u Völkisher Beobachteru u ranim danima partije i bio
organizator poslova NSDAP-a od 1925-1934.
1933. dat mu je partijski čin rajhslajtera, a 1934.
nasleđuje Himmlera na mestu policijskog šefa Minhena. U
isto vreme preuzima mesto šefa kancelarije u Hitlerovom
uredu. Postaje predsednik cenzorskog komiteta koji je
izdavao listu dozvoljenih i zabranjenih knjiga. Septembra
1939. Hitler je njemu i dr Karlu Brandtu poverio program
eutanazije. 1945. izvršio je samoubistvo pre nego što su
američke trupe stigle da ga uhapse.

78
 Bouhler, Philip
Brand, Joel (1906-1964). Predstavnik mađarskog
komiteta za spasavanje koga je na vrhuncu istrebljenja
mađarskih Jevreja 1944., pozvao Adolf Eichmann da
pregovara o zameni Jevreja za američke kamione. U
nemogućnosti da reši moralne i praktične komplikacije,
Brand završetkom rata postaje specijalista za lov na ratne
zločince.

Brandenburzi. Specijalne jedinice nemačke armije,

ekvivalent britanskim komandosima ili američkim
rendžerima. Abwehr, nemačka vojna obaveštajna služba,
tajno je poslala posebne timove u Poljsku da spreče branioce
da unište ključne mostove. Oni su se razvili u oktobru u
specijalne čete, uvežbane da dejstvuju ispred armije, iza
neprijateljskih linija.
Odabrano ljudstvo je obično govorilo nekoliko jezika i
bilo obučavano na imanju pored Brandenburga, po kome je
jedinicama i dato ime: Brandenburški bataljoni. Uvežbavani
su da brane ili uništavaju mostove i fortifikacije. 1940.
zaposeli su put i železničke mostove ispred nemačke armije,
preobučeni u uniforme holandske vojske. U oktobru 1940.
Brandenburzi su narasli do veličine regimente. Armija je
izradila planove njihovog eventualnog angažovanja na
Balkanu: oko naftnih polja u Rumuniji i mostova na Dunavu.
1942. armija je upotrebila brandenburške jedinice za odbranu
svoje pozadine od napada ruskih partizana, prilikom
povlačenja sa Kavkaza. Brandenburzi, sa znanjem lokalnih
jezika, često su korišćeni radi infiltracije. Jedinice
Brandenburga korišćene su takođe za pustinjske patrole
velikog radijusa u Severnoj Africi.
Na uspehe Brandenburga, SS je gledao popreko, pa je
obezbedio da se širok publicitet da Skorzenyjevom podvigu,
spasavanju Mussolinia. SS je takođe Skorzenyju dao podršku
79
 Brandenburzi
i za upotrebu posebno selektirane i opremljene brigade u
Ardenskoj ofanzivi, decembra 1944.

Brandt, Karl (1904-1948). Jedan od Hitlerovih doktora.

Predstavljen je Fireru 1933. i uskoro zadobija Hitlerovo
poverenje. Proglašen je SS generalom i rajhkomesarom
zdravlja, a u septembru 1939., zajedno sa Bouhlerom, Hitler
ga imenuje za rukovodioca programa eutanazije. Brandt je
bezuspešno pokušao da neutrališe uticaj Hitlerovog drugog
doktora, Morella, pokušavši da smanji Firerovu zavisnost od
lekova, zahtevajući odmor i vežbe. 1945. Hitler je otkrio da
se Brandt dogovarao sa Amerikancima o zbrinjavanju svoje
porodice pa ga je osudio na smrt. Iako je izbegao kaznu koju
mu je izrekla sopstvena strana, Brandtu je sudio američki sud
zbog odobravanja medicinskih eksperimenata SS doktora u
konclogorima, te je obešen 1948.
Brandt, Willy (1913- ). Mladi SPD socijalista koji
napušta Nemačku 1933., uzima norveško državljanstvo i
koristi ga za putovanja u i van Nemačke, radi održavanja
veza sa socijalistima. Kada je Nemačka napala Norvešku
1940., prelazi u Švedsku. Posle rata vraća se u Nemačku i
postaje gradonačelnik Berlina od 1957-1966. i kancelar
Savezne republike 1969., dok ga špijunski skandal nije
primorao da podnese ostavku 1974. Nakon toga postaje
vodeća ličnost u međunarodnom razumevanju problema
nerazvijenog sveta (“Brandtov izveštaj”).

Braon knjiga požara u Rajhstagu. Antinacistički

izveštaj o požaru u Rajhstagu u kom su nacisti optuženi za
njegovo pod-metanje iz političkih razloga. Druga Braon
knjiga se odnosi na proces povodom požara u Rajhstagu.
Predgovor za nju napisao je Georgi M. Dimitrov, bugarski

80
 Braon ku}a
komunista koji je na suđenju dobio duel sa Göringom. Knjige
su lažno uvezivane (obično u Schille-rov Valenštajn) i uz
veliki rizik u Nemačku su ih iz Praga unosi-li mladi ljudi koji
su sebe nazivali "Vereinigte Kletterabteilung", "Združene
vrdalame". Najmanje dvadesetčetvoro iz te grupe je ubijeno
od Gestapoa, a još osamdesetdevet je zatvoreno.

Braon kuća. Minhensko glavno sedište Nacističke

partije u Brienerstrasse. Prostrana privatna kuća, pre nego što
ju je Paul Ludwig Troost, Hitlerov omiljeni arhitekta,
preuredio u sedište države u državi, otvorena je na novu
1931. godinu. Potpomognu-ta dotacijama partiji (posebno od
Kirdorfa i Thyssena), Braon kuća je bila impresivno
nameštena, što je jasno svedočilo o ma-terijalnoj poziciji
Partije i napretku u odnosu na skromne prosto-rije na
Schellingstrasse u kojima je bila od 1925.
Na drugom spratu su se nalazile kancelarije Firera,
njegovog partijskog zamenika Hessa, Göbbelsa, šefa partijske
propagande i Strassera, šefa organizacije i glavešine SA
(uskoro će to biti ponovo Röhm). Hitlerova kancelarija
projektovana od Troosta više da ostavi utisak nego za rad,
gledala je na Königsplatz, sa velikim prozorima i herojskim
portretima koji su dominirali prostorijom - slikom Fridriha
Velikog i bistom Mussolinia, te scenom bitke u Flandriji iz I
svetskog rata. U podrumu se nala-zio restoran, sa Firerovim
ćoškom ispod slike Dietricha Eckarta.

Brauchitsch, Walter von (1881-1948). Glavnokoman-

dujući armije (OKH) posle Fritscha, od 1938-1941.
Artiljerijski oficir iz I svetskog rata koji je napredovao do
komandanta divizije do 1933., Brauchitsch je premešten u
OKH na bazi reputacije robovski vernog pretpostavljenima.
Iako su generali Beck, Halder i ostali profesionalni štapski
81
 Brauchitsch, Walter von
oficiri, tražili njegovu podršku protiv Hitlera, Brauchitsch je
odbio da im se pridruži.
Bio je glavni komandant pobedničkih nemačkih armija u
kampanjama od 1939. do 1941., u Poljskoj, Danskoj,
Norveškoj, Holandiji, Belgiji, Francuskoj i na Balkanu. Posle
pobede u Francuskoj unapređen je u feldmaršala.
Ali kada u decembru 1941. nemačke armije nisu uspele
da zauzmu Moskvu, Hitler proglašava von Brauchitscha
glavnim krivcem i smenjuje ga. Nakon toga on je samo
bolesni starac bez uticaja. I pored toga njegov preterani osećaj
lojalnosti naterao ga je da javno osudi učesnike "Bombaške
zavere" 1944.

Braun, Eva (1912-1945). Hitlerova ljubavnica od 1932.,

i u poslednjim danima njihovih života, njegova žena.
Bavarska devojka iz Simbaha na reci In pored austrijske
granice, ograničenog obrazovanja, lepog lica i, izvesno,
talentovana za ples. Bila je pomoćnica u studiju fotografa
Heinricha Hoffmanna, gde ju je Hitler i sreo, i godinu dana
posle smrti njegove nećake i ljubav-nice, Geli Raubal, postaje
njegova metresa.
Najpre joj je dat stan u Minhenu ali kasnije se seli u
Berg-hof u Berhtesgadenu. Hitlerov šofer je rekao:”Bila je
najnesret-nija žena u Nemačkoj. Provela je najveći deo svog
života čekaju-ći Hitlera”. Pošto joj nije bilo dozvoljeno da se
javno pojavljuje sa njim, ograničila se na njegov privatni
život. Radi društva je nekad pozivala u Berhtesgaden svoje
sestre, Ilse i Gretl. Izgleda da nikad nije iskoristila svoj
položaj, iako su je drugi koristili za izgrađivanje sopstvenih
karijera; njen zet, Hermann Fegelein, napredovao je do SS
general-majora, pre nego što ga je Hitler streljao zbog
“dezertiranja” poslednjih dana rata.

82
 Braun, Eva
U aprilu 1945., Eva Braun se pridružuje Hitleru u berlin-
skom bunkeru, gde Hitler prolazi sa njom kroz ceremoniju
venčanja. Sledećeg dana izvršila je samoubistvo otrovom a
njeno telo je zajedno sa Hitlerovim spaljeno u vrtu iznad
bunkera.

Braun, Werner von (1912-1977). Tehnički direktor

raketnog istraživanja u Penemindeu. Sjajni mladi naučnik
koga je ar-mija u dvadesetoj godini zaposlila na raketnom
istraživanju. Pre-šao je u Peneminde 1937., a 1938.
konstruisao prototip rakete V-2, ali Hitler nije bio
zainteresovan, i oduzima projektu ljude i s-redstva. Tek 1945.
Firer daje odobrenje za masovnu proizvodnju.
Von Braun se usprotivio preuzimanju svog sada uspešnog
projekta od strane SS-a, pa je 1944 bio na kratko zatvoren. U
martu 1945. evakuisao je svoj istraživački tim i predao se sa
njim američkoj armiji. Nastavio je svoj istraživački rad u
SAD, a 1955. dobija američko državljanstvo, postavši vodeća
figura u Mesečevom raketnom programu.

Braunau am Inn. Grad na austrijskoj strani nemačko-

austrijske granice. Rodno mesto Adolfa Hitlera.

Brecht, Bertold (1898-1956). Komunistički pozorišni pi-

sac, koji beži iz Nemačke odmah posle požara u Rajhstagu
fe-bruara 1933., i živi prvo u Danskoj a onda (od 1941.) u
SAD. Iako već slavan po svojoj Prosjačkoj operi, njegova
glavna dela napisana su u Americi tokom rata, i sa
Berlinskim ansamblom posle rata.

Britanija, bitka za. Videti BITKA ZA BRITANIJU.

83
 Brüning, Heinrich
Brüning, Heinrich (1885-1970). Kancelar od 1930-32.
Vestfalski član Katoličke partije centra, Brüning je imenovan
za kancelara 1930. kao umeren, dosledno “parlamentaran”.
Njegov adut je ležao u pažljivom finansijskom
zakonodavstvu ali umerenost nije mogla pomoći u
narastajućoj ekonomskoj krizi. Ne mogavši da obezbedi
većinsku podršku za svoje finansijske mere, Brüning moli
predsednika Hindenburga da dozvoli korišćenje člana 48.
ustava, što bi mu omogućilo da upravlja uz većinsku potvrdu.
Rajstag je burno reagovao i u julu 1930. Brüning raspušta
skupštinu. Nadao se da će dobiti podršku na ovim izborima
ali i nacisti i komunisti su povećali svoj procenat glasova na
račun partija centra. Od tada će se Brüningova vladavina
zasnivati na predsedničkim dekretima.
Za dve godine Brüningovog kancelarstva, nemačka
ekonomska i upravna kriza se produbila. Vladajući pomoću
člana 48. Brüning se ipak nalazio pod pritiskom generala
Schleichera, čije su intrige uključivale i planove za uvođenje
Nacističke partije u vladu.
Brüningovo rešenje krize, oživljavanjem monarhije
Hoencolerna kroz ličnost jednog od sinova
Prestolonaslednika, bilo je odbačeno od Hindenburga, koji je
uskraćivao podršku za ustoličenje svakoga osim cara
Wilhelma II lično. Kraj je za Brüninga došao 30. maja 1932.
kada ga je Hindenburg naglo smenio sa mesta kancelara.
Usvajanje Hitlerovog Zakona o posebnom punomoćju u
martu 1933., obezbedilo je postskriptum Brüningovoj
političkoj karijeri. U poslednjem pokušaju da obezbedi
izmene odredbi Zakona o posebnom punomoćju, Brüning je
održao sastanak 21. marta sa Hitlerovim nacionalističkim
saveznicima. Cilj mu je bio da u zakon unese klauzulu o
garantovanju građanskih i političkih sloboda. Ali nacionalisti
su odbili da sarađuju a monsinjor Kass, novi lider partije
84
 Buch, Walter
Centra već je bio kupljen Hitlerovim obećanjima o
konkordatu sa Vatikanom i pismom koje garantuje građanske
slobode.
Pismo nikad nije stiglo. U stvari nikad nije ni bilo
napisano. Kada je došlo do glasanja, partija Centra
uključujući i Brüninga, pridružila se većini koja je odobrila
zakon.
Brüning je sada bio u opasnosti kao kancelar koji je
pokušao da zabrani SA i SS. Pobegao je u SAD 1934. pre
Röhmove čistke - kada bi bez sumnje, - kao i von Scleicher,
bio ubijen. U SAD je postao profesor na Hardvardskom
univerzitetu, vrativši se na Kelnski univerzitet 1952-55.
Umro je u Vermontu u SAD.

Buch, Walter (1883-1949). Posle I svetskog rata bio je

član nekoliko veteranskih grupa a 1922. se pridružuje SA,
postavši vođa nirnberškog SA. 1927. postavljen je za
predsednika USCHLA, disciplinskog suda Nacističke partije.
U toj ulozi bio je sa Hitlerom prilikom upada u Vizenze, kada
je Röhm uhapšen i tako preuzima rukovođenje pogubljenjima
tokom Röhmove čistke juna 1934., u zatvoru Štadelhajm.
Posle toga zadržava visoko mesto u nacističkoj hijerarhiji,
postavši vrhovni partijski sudija u novembru 1934. Izvršio je
samoubistvo 1949.

Buchrucker putsch. Videti CRNI REICHSWEHR.

Buhenvald. Jedan od prvih konclogora Trećeg rajha.

Smešten u šumama odmah pokraj Vajmara, Buhenvald je
lokalnim fabrikama oružja obezbeđivao logoraše za
dvanaestočasovne smene. Trupe američke 80. divizije koje su
ga oslobodile aprila 1945. zatekle su u njemu 20.000

85
 Buhenvald
izgladnelih i iscrpljenih muškaraca i dečaka. Stopa smrtnosti
zapisana u Totenbuchu je iznosila preko 200 mrtvih na dan,
6.000 mesečno, od gladi, batinanja, torture i bolesti. I pored
toga, Buhenvald nije bio logor za istrebljenje i mnogi od
njegovih zatočenika, sa iskustvima iz drugih logora, tvrdili su
da je imao više onih koji su preživeli duži period nego većina
ostalih.
Nekoliko dana posle ulaska američkih snaga u logor, Ed
Murrow je poslao čuveni i dirljivi komentar za CBS radio, iza
žica Buhenvalda.

Bund Deutscher Mädel. Videti OMLADINSKE

ORGANIZACIJE.

Bund Oberland. Paravojna organizacija 1920-ih godina,

nasatala u Minhenu. Pod dr Frederickom Weberom, lokalnim
veterinarom, Bund je marširao u Pivničkom puču 1923.

Bürgerbräukeller atentat. Novembra 1939. postavljena

je bomba u stub pivnice gde je Hitler govorio na proslavi
povodom Pivničkog puča 1923. Bomba je, pošto je
eksplodirala posle Hitlerovog odlaska, usmrtila sedmoricu
članova Nacističke partije. Videti ELSER JOHANN.

Burkel, Josef (1894-1944). Nacistički gaulajter

pokrajine Rajnfalc, od 1926. Postavljen je za rajhkomesara
Sara kada je vraćen Rajhu, 1935. Imenovan je za gaulajtera
Beča, pošto se Austrijanac Globocnik pokazao nesposobnim,
a kasnije za rajhkomesara Ostmarka (Austrije). Ovim
ovlašćenjima obezbedio je ulazak Austrije u stroj sa Trećim
rajhom preko Gleichschaltunga, a bio je odgovoran i za
tamošnje antijevrejske akcije.

86
Buch, Walter

87
 Chemberlain, Nevill

C
Canaris, admiral Wilhelm Franz (1887-1945). Šef
obaveštajnog odela Vrhovne komande oružanih snaga, od
1933-44. Kao mornarički oficir u I svetskom ratu čija je
krstarica Dresden, potopljena posle bitke kod Foklanda,
Canaris se probijajući se preko Argentine, konačno vratio u
Nemačku. Njegov uspešan prolazak kroz britanske kontrole
uz pomoć lažnog pasoša, skrenuo je pažnju obaveštajnih
oficira na njega posle rata, i 1934. preuzima mesto Conrada
Patziga na čelu nemačke vojne obaveštajne službe, Abwehra.
Kompleksna i rastrzana ličnost, Canaris je ostavio malo
indicija budućim istoričarima na osnovu kojih bi odredili
tačan motiv za njegovo odbacivanje nacizma. Smatralo se da
se (poput većine Junkera koji su pružali otpor) kao nemački
patriota plašio mogućih posledica nacističkih ambicija, ali
bez ozbiljnih moralnih prigovora nacionalnoj politici.
Moguće da je ovo krajnje nepravedna interpretacija njegovog
držanja. Skoro sigurno je da je preuzeo ogroman rizik potpo-
mažući stvar otpora Hitleru i, kao šef Abwehra, pružajući
zaštitu aktivnom antinacisti kalibra Hansa Ostera.
Kada je 1944. Hitler potpisao naređenje o predaji
Abwehrovih ovlašćenja Kaltenbrunneru iz Himmlerovog SD-
a, postalo je jasno da su Canarisu dani odbrojani. Međutim
izgleda da je uspeo da prikrije dovoljno dobro svoje tragove
da bi bio optužen samo za nesposobnost umesto za izdaju.
Ali pokušaj atentata na Hitlera u julu 1944. dramatično je
promenio Hitlerov odnos prema onima čija lojalnost je mogla
biti dovedena u sumnju. Među mnogim drugim bez direktne
veze sa "Bombaškom zaverom" (iako u slučaju Canarisa to
nikad neće biti sigurno), bivšeg šefa Abwehra uhapsili su
88
njegovi naslednici iz SD-a. Suđeno mu je na osnovu optužbe
za izdaju, osuđen je i obešen u Flozenbirgu, aprila 1945.
Celenlajter (Ćelijski vođa). Funkcioner nacističke
partije odmah iznad blokvarta, odgovoran za aktivnosti
domaćinstava u više gradskih blokova (videti ČINOVI).

Chamberlain, Houston Stewart (1855-1927). Autor

Osnova devetnaestog stoleća, knjige izdate u Nemačkoj
1899. koja je postigla veliku i trajnu prodaju. Njene ideje su
uticale na Hitlera i utkale osnovu Rosenbergove knjige Mit
dvadesetog stoleća. Chamberlain, nećak britanskog
feldmaršala Sir Neville Chamberlaina, je odrastao u
Francuskoj, Austriji i Nemačkoj i postao naturalizovani
Nemac. Obožavao je Wagnera i vagnerijance i oženio Evu,
kompozitorovu kćerku. Živeo je i umro u Bajrojtu,
Wagnerovom gradu, gde ga je Hitler sreo 1923. Njegova
relevantnost za istoriju leži u njegovoj teoriji rasa, naročito o
dominantnoj ulozi i vitalnom značaju Nemaca. 1924.
Chamberlain je napisao da je Hitler predodređen da vodi
Nemačku. Možda ne iznenađuje da je Hitler bio jedna od
javnih ličnosti na Chamberlainovom pogrebu 1927.

Chamberlain, Nevill (1869-1940). Britanski Premijer od

maja 1937. čija je politika “umirivanja” omogućila Hitlerov
ulazak u Austriju i Sudetsku oblast Čehoslovačke. U suštini
Chamberlain je verovao da je Nemačkoj naneta nepravda u
Versaju i da će ustupci koje je učinio u Minhenu zadovoljiti
Hitlerove prohteve. Vratio se iz Minhena u septembru 1938. i
na aerodromu držeći dokument koji je potpisao sa Hitlerom,
objavio: “Mir u našem vremenu”.
Posle Hitlerove okupacije Čehoslovačke 1939.,
Chamberlain je napustio politiku umirivanja i pružio

89
 Chemberlain, Nevill
garancije Poljskoj, što će dovesti do objave rata Britanije
Nemačkoj, septembra 1939. Podnosi ostavku u maju 1940. da
bi ga zamenio Churchill, i umire ubrzo nakon toga. Videti
MINHENSKI SPORAZUM

Churchill, Winston Spencer. (1874-1965). Britanski

državnik i premijer od 1940-45. Poznat širom zapadnog sveta
po svom nepomirljivom otporu nacističkoj Nemačkoj 1930-
ih, Winston Churchill postaje premijer u istoj nedelji kada je
Wehrmacht otpočeo svoj trijumfalni hod kroz Francusku.
Njegova energija i parlamentarno besedništvo bilo je
inspiracija Velikoj Britaniji i njenim saveznicima iz
Commonwealtha i moćno podsećanje SAD na suštinsko
srodstvo anglo-američkih ideala. Ne pokušavajući da umanji
obim nacističke opasnosti i žrtve koje će se zahtevati od
britanskog naroda (“Sve što imam da vam ponudim su krv,
znoj, muka i suze”), Churchill je vodio rat sa energičnošću i
ekscentričnošću. Kada je Hitler napao Sovjetski Savez 1941.,
nekolicina - sigurno ne i Staljin - je mogla zamisliti da će
britanski premijer pozdraviti Rusiju kao saveznika i obećati
svu moguću britansku pomoć. Kada mu je kolega prigovorio
da je pola Churchillovog života prošlo u nadanju u pad
Sovjetskog Saveza, odgovorio je: ”Ako Hitler preduzme
napad na sam pakao postaraću se da s naklonošću bar
pomenem đavola u Donjem domu”. Njegov prestiž nastavio
je da se uvećava uprkos ratnih neuspeha 1941. U SAD,
pozvan da se obrati u oba doma kongresa 1943., podsetio ih
je da je polu-Amerikanac (“ali igrom sudbine možda sam
ovde stigao sopstvenom zaslugom”). Iza njegove istinske
naklonosti za SAD, stajala je državnička ubeđenost da je
britanska sudbina sve više zavisila od američke vojne moći.
Sve do mira sarađivao je i sa Rusijom i sa Amerikom duboko
svestan relativnog opadanja britanske moći u okviru alijanse.
90
 Churchil, Winston Spencer
Za Adolfa Hitlera, dokazao se kao potpuno nepomirljiv
neprijatelj. I, premda nije stvorio antinacističku alijansu,
negovao ju je do kraja rata.

Cicero. Šifra za špijuna smeštenog u britanskoj ambasadi

u Turskoj.
Tokom čitavog rata i Britanija i Nemačka, držale su
ambasade u neutralnoj Turskoj. Nemački ambasador, Franz
von Papen, jednom nakratko kancelar Nemačke, imenovan je
1939. posle smenjivanja u vladi i njegovog antinacističkog
“marburškog” govora 1934. Britanski ambasador bio je jedan
iskusni diplomata, Sir Hughe Knatchbull-Hugessen. Sluga Sir
Hughea je, opet, bio Albanac Elyeza Bazna (1905-1971), koji
je služio kao vozač i lični sluga u drugim ambasadama pre
nego što se zaposlio u britanskoj ambasadi, aprila 1943.
U oktobru 1943., dok se Sir Hughe kupao pre večere,
Bazna je našao ključeve od sefa, iskopirao ih i fotografisao
neke od dokumenata. Odneo ih je u nemačku ambasadu.
Tamo je zatražio i kasnije dobio enormnu sumu u engleskim
novčanicama. U kasnijim krađama domogao se kopija anglo-
ruskih konferencija na vrhu u Moskvi, Kazablanci, Kairu i
Teheranu.
Šef SS obaveštajne i službe sigurnosti, RSHA,
Kaltenbrunner lično se zainteresovao za kvalitet obaveštenja
koja su stizala iz onoga što je sad nazvano “Operacija
Cicero”. Ali već je bilo kasno. Cicerov dotur informacija,
Britanci su otkrili (pomognuti od američkog agenta Allena
Dullesa u Švajcarskoj, koji je saznao za obaveštavanje od
nemačke obaveštajne službe), i Cicero je sada ne sumnjajući,
slao lažne informacije. Ali već je bio sakupio bogatstvo:
300.000 u engleskim novčanicama. Verovao je da može da se
povuče u udobnost, sve dok mu banka nije saopštila da
većina od njih predstavlja SS falsifikat.
91
 Ciklon - B

Ciklon-B. Gas korišćen za masakre u logorima za istre-

bljivanje. Kada se ubijanje vešanjem i streljanjem pokazalo
presporo za masovni program "Konačnog rešenja", pribeglo
se eksperimentima sa gasom. Pokušalo se sa “mobilnim
gasnim komorama”, puštanjem karbon-monoksida iz motora
vozila na kojima su se u zatvorenom zadnjem delu nalazili
zatvorenici. Ali ovaj metod nije uspeo da dostigne nivo
efikasnosti koji je sistem zahtevao. Postojala je neka vrsta
takmičenja između SS zagovornika različitih vrsta gasnih
sistema, dok Rudolf Höss, komandant Aušvica nije uveo
industrijski gas Ciklon-B, koji se zasnivao na
cijanovodoničnoj kiselini. Grupa od 250 žrtava je dovedena u
logor i povedena ka zgradi sa natpisom “dezinfekcija” ispred
koje su se skinuli. Poslati su unutra, vrata su zatvorena i
jedno ili dva otrovna punjenja Ciklona-B su puštena unutra.
Svi su mogli biti pobijeni za četvrt sata. Posle pola sata,
poseban vod logoraša bi izvukao tela radi kremacije. U
početku je Höss koristio jame ispunjene cepanicama i
natopljene kerozinom radi spaljivanja, ali je od kasne 1942.
dobio krematorijum projektovan da operiše sa mnogo većim
brojem tela.

Crkve u Trećem rajhu. 24. tačka programa Nacističke

partije garantovala je slobodu veroispovesti, izuzev religija
koje dovode u opasnost nemačku rasu, a sama Partija nije
sebe vezivala nikakvim verovanjem, iako se borila protiv
jevrejskog materijalizma.
Hitler je smatrao nacizam verom po sebi, koja se
razlikuje od čisto političkog italijanskog fašizma. Iako je
“religija” zamarala Hitlera pa je Himmleru i Rosenbergu
prepustio bavljenje misticizmom, njegovo katoličko
odgajanje omogućilo mu je da shvati moć crkvene mašinerije.
92
 Crkve u Tre}em rajhu
Verovao je da u Nemačkoj protestantske crkve nemaju sličnu
snagu.
1933. proces Gleichschaltunga je primenjen na
protestantske evangelističke crkve i u maju su luterani bili
prinuđeni da izabe-ru jednog Rajh biskupa (Ludwiga
Mullera), dok je Konkordat sa Vatikanom potpisan u julu.
Većina od 28 protestantskih crkava uskoro je pristala na
nacističku dominaciju, ali su neki sveštenici ostali
nepokolebljivi. Pastor Niemoller se otvoreno suprotstavljao
nacizmu i Rajhbiskupskoj nemačkoj crkvi od jula 1933. U
maju 1934. na sinodu protestantskih vođa, profesor Karl
Barth, podr-žan od Niemollera, reafirmiše osnovne duhovne
vrednosti a nji-hova grupa postaje poznata kao
“Konfesionalna crkva”. Iz nje je izašlo mnogo onih koji su se
suprotstavili Hitleru i bili zatvoreni (kao Niemoller), otišli u
egzil ili postali aktivni u pokretu otpora (poput Dietricha
Bonhoffera). Rajh ministar za crkvena pitanja, dr Kerrl,
postavljen je jula 1935., da bi nastavio sa gušenjem crkvi.
Kada je Konfesionalna crkva 1936. pisala Hitleru,
prigovarajući zbog uplitanja u religiju i antisemitizma,
nacistička država je reagovala nemilosrdno, šaljući stotine
pastora u logore i konfiskujući crkvena sredstva.
Mnogi nacisti poput Martina Bormanna, bili su fanatični
neprijatelji crkava i optuživali su katoličke sveštenike i
religiozne poglavare za prekršaje protiv države, posebno za
trgovinu valutom. 1937. razočarenje Vatikana zbog
nepoštovanja Konkordata od strane Trećeg rajha, izraženo je
u papskoj encikliki Mit brennender sorge. Nacistički odgovor
se sastojao u povećanju broja optužbi za korupciju protiv
sveštenika. Papa Pije XI osudio je nirnberške rasne zakone u
julu 1938. i moguće je da je imao u planu i encikliku protiv
antisemitizma ali je umro 1939. ne objavivši je. Njegov
naslednik Pije XII, kao monsinjor i kasnije kardinal Pacelli,
93
 Crni Reichswehr
živeo je mnogo godina u Nemačkoj i pripremio je Konkordat;
uzalud je predlagao međunarodnu mirovnu konferenciju maja
1939., ali je smatrao da je najbolje da ne govori javno protiv
nacističkih zala. Ipak je pohvalio uspešno suprotstavljanje
biskupa Galena eutanaziji 1941.
Jedna crkva se izdvojila po totalnom gušenju: Jehovini
svedoci, čije je odbijanje da služe vojsku i verovanje u skori
povratak Mesije (različitog od Hitlera), dovelo svakog
pripadnika u senku konclogora.

Crni front. Videti STRASSER OTTO.

Crni red. Opšti izraz za SS (Videti SS).

Crni Reichswehr. Strogo tajno i nedozvoljeno

povećavanje broja vojnika preko 100.000, što su bile
Versajskim ugovorom dozvoljene snage nemačke republike.
Pokrenut od generala von Seeckta pod šifrom
Arbeitskommandos (Radnički komandosi), Crni Reichswehr
je on raspustio posle pokušaja puča u Berlinu od strane
jedinica Crnog Reichswehra, pod vođstvom majora Bu-
chruckera, u noći 30. septembra 1923.

Crveni front (Rote Front Kampferbund). Odgovor

komunističke partije (KPD) na SA, osnovan 1924.
Sve vodeće partije imale su svoje grupe razbijača za
vreme Vajmarske republike, uključujući SPD. Na svom
vrhuncu Crveni front je brojao 150.000 ljudi Nosili su
vojničke čizme, zelenu tuniku, kapu, čakšire i crvenu traku
oko ruke. Obično naoružani palicama a mnogo ređe i
samoinicijativno pištoljima, često su sarađivali sa nacistima
pre 1933. na razbijanju socijaldemokratskih skupova.

94
Č
Čelmno. Prvi konclogor za istrebljenje u istoriji. Smešten
u jednom zdanju u šumama 40 milja severozapadno od Lođa,
logor je decembra 1941. otvorio komandant Lange. Njegov
zadatak je bio da očisti 100.000 Jevreja koji su živeli u
novostvorenom Varterlandu, poljskoj oblasti pripojenoj
Rajhu. Veruje se da ukupan broj stradalih iznosi
150.000.(videti KONCLOGORI)

95
 Dancig

D
Dahau. Selo na par milja od Minhena, nekada poznato
kao okupljalište bavarske umetničke zajednice. Danas
ozloglašeno kao mesto prvog konclogora nacističke
Nemačke. Osnovan 1933. sa Theodorom Eickeom kao
komandantom. Dahau su čuvali dobrovoljci SS-a koji su
formirali jedinice Mrtvačke glave - ime uzeto sa njihove
oznake na kapi koja se sastojala od lobanje sa prekrštenim
kostima. Do kraja 1933. bilo je već 5O logora u Nemačkoj
pod upravom SA, ali su mnogi zatvoreni kada je Eicke
preuzeo kompletnu komandu nad sistemom i primenio svoje
dahauške propise na sve ostale. Za rano nacističko mnjenje,
Dahau je predstavljao školu za dobrog građanina, što se
moglo utvrditi i na osnovu činjenice da je na izborima
novembra 1933. od 2242 logoraša, 2154 izjavilo da je glasalo
za nacističku vladu.
Logor, koji je sačuvan u znatnoj meri i danas je muzej,
prostirao se od velikog SS administrativnog bloka prema
zbornom mestu gde su logoraši postrojavani svakog jutra.
Barake, koje su se sastojale od ležajeva u vidu sanduka i bile
potpuno nezagrejane, izgrađene su sa obe strane glavnog
betonskog prolaza. Vešala i visoke peći izgrađeni 1942.,
nalazili su se na samom kraju logora. Možda najneočekivaniji
detalj za današnje posetioce (pored zlobne ironije natpisa nad
glavnom kapijom “Arbeit macht frei”- Rad oslobađa),
predstavlja blizina logorskog zida glavnom putu. Do 1943,
Dahau je kontrolisao veliku mrežu logora raširenih po
Austriji i uprkos visokim pećima on sam nije bio logor za
istrebljenje već je uprava logora koristila pomoćne logore za
tu svrhu. Ipak je neznan broj logoraša ubijen u Daha-uu,
96
mnogi u medicinskim eksperimentima doktora poput
Sigmun-da Raschera. Među poznatim zatočenicima Dahaua
bili su austrij-ski kancelar Shuschnigg, pastor Niemöller,
bivši francuski premi-jer Leon Blum, Elser (koji je pokušao
da ubije Hitlera) Halder i Schacht. Logor su u aprilu 1945.
konačno oslobodile američke trupe. Videti KONCLOGORI

DAF (Deutsche Arbeitsfront). Nemački front rada.

Videti FRONT RADA

Daladier, Edouard (1884-1970). Francuski premijer (od

aprila 1938.) koji je sledio Chamberlainovu politiku
“umirivanja” Hitlera i potpisao Minhenski sporazum 1938.,
ustupajući čehoslovačku Sudetsku oblast Nemačkoj. Podneo
je ostavku maja 1940. Francuska višijevska vlada ga je
internirala i u februaru 1942. izvela pred sud, zbog izdaje
zemlje. Deportovan je u Nemačku i tamo držan do kraja rata.

Daluege, Kurt (1897-1946). Protektor Češke i Moravske

nakon ubistva Heydricha, 1942. Pridruživši se frajkorima
ubrzo posle završetka I svetskog rata, postaje jedan od ranih
nacista, osnivajući prvu SA grupu u Berlinu. Bio je viši SS
oficir od 1928., nacistički poslanik u pruskoj skupštini od
1932. i član Rajhstaga od 1933. Te godine ga Göring i
Himmler premeštaju u prusko ministarstvo unutrašnjih
poslova, gde preuzima Policiju za red (ORPO). Kako su
nacisti kroz proces Gleichschaltunga, apsorbovali policiju
svih nemačkih pokrajina, Daluege postaje šef svenemačkog
ORPO-a. Kao drugi po važnosti do Heydricha u Himmlerovoj
SS organizaciji, imenovan je za protektora u Čehoslovačkoj i
pokreće masovne represalije, ubistva i zatvaranja koja su
usledila nakon atentata. Česi su ga obesili u oktobru 1946.

97
 Dancig

Dancig (Gdanjsk). Stara baltička pomorska luka na ušću

reke Visle. Istorijski, spadao je među nemačke slobodne luke
hanzeatske lige, ali je bio i podanik stare poljske kraljevine.
Versajski ugovor, ponovo uspostavivši poljsku državu,
pokušao je da reši neprirodan položaj Danciga proglašavajući
ga demilitarizovanim slobonim gradom. Poljskoj je dat
zemljišni pojas sa obalom, radi omogućavanja izlaza na
more, takozvani “Poljski koridor”. Nemački nacionalisti
smatrali su ovo gubitkom nemačkog Danciga a Poljski
koridor odsecanjem Istočne Prusije od Nemačke. U martu
1939. Hitler je zatražio povratak Danciga i Koridora,
obezbedivši agitaciju lokalnih nacista u isto vreme. Poljaci su
pokušali da pregovaraju. Septembra 1939., Hitler je rešio
spor, invazijom na Poljsku i uključenjem Danciga i Koridora
u Rajh.

Darré, Richard Walter (1895-1953). Rani član partije i

Hitlerov prijatelj. Posle 1933. Darréov značaj kao ideologa
opada a njegova nepraktičnost doprinosi gubitku Hitlerovog
poverenja u njega. Njegove ideje o poljoprivredi i
selektiranom uzgajanju, ipak su podstakle Himmlerovo
fantaziranje o stvaranju “gospodarske rase” od SS-a. Rođen u
Argentini i obrazovan delom u Engleskoj, propovedao je
agrarnu filosofiju Blut und Boden (Krv i tlo) i zaštitu
seljaštva kao životnog vrela nordijske rase. Organizuje
nacističke seoske nadničare u NS-Bauernschaft 1931., a jula
1933. postaje ministar ishrane i poljoprivrede. U isto vreme
Himmler ga proglašava za počasnog SS generala zaduženog
za SS Biro za rasu i naseljavanje. Njegovim zakonima data su
nasledna prava zakupcima seoskih imanja veličine od 7,5-125
hektara. Ovim je zadovoljio male zemljoposednike ne
ogorčivši velikoposednike. 1938. osniva, Prehrambeno dobro
98
 Darré, Richard Walter
Reicha radi kontrole miliona nemačkih seoskih poseda,
velikih i malih i stotina hiljada pogona za proizvodnju hrane.
Ovo mu je pružilo priliku za korupciju ogromnih razmera, te
se uspešno obogatio. Ali 1942. otkrivena je njegova
umešanost u velike crnoberzijanske poslove sa hranom, pa je
otpušten iz svog ministarstva. Zarobljen je 1945. i osuđen na
pet godina zatvora.

Dawesov plan. Videti REPARACIJE

De Gaulle, Charles (1890-1970). Vođa pokreta

Slobodnih Francuza i predsednik privremene vlade formirane
u Parizu, avgusta 1944.
Postavljen 1940. za državnog podsekretara za rat u
poslednjoj vladi Treće republike, brigadni general de Gaulle
odbio je saradnju sa defetističkim maršalom Pétainom i
pobegao iz Francuske da održi svoj čuveni govor na BBC
radiju, 18. juna 1940. Pozivajući sve Francuze da nastave
borbu protiv Hitlera, on se proglasio vođom Slobodnih
Francuza. Uprkos značajnoj nevoljnosti Velike Britanije da
ga prizna i još nenaklonjenijih SAD, de Gaulle je ostao pri
tvrdnjama (suprotstavljenim Giraudovim) da je vođa
Slobodnih Francuza. Njegovo izuzetno dostignuće, upot-
punjeno je krajem rata, kada je priznat za predsednika
Francuske (iako nije pozvan u Potsdam) i za vodećeg
saveznika Rusije, Velike Britanije i SAD.

Degrelle, Léon (r. 1906). Političar, osnivač fašističke

Reksističke partije. Odrastajući 1920-ih, Degrelle se u toj
meri zarazio francuskim ekstremnim nacionalizmom
Charlesa Maurrasa, da je stvorio sličnu nacionalističku partiju
u Belgiji. 1930. nastaje Reksistička partija, pokret na koji je

99
 De Gaulle, Charles
jako uticao italijanski fašizam i rastuća Nacistička partija u
Nemačkoj. Antisemitska i antikomunistička, Reks partija je
redovno loše prolazila kod Belgijanaca na predratnim
izborima. Ipak posle poraza 1940. Degrelle je mogao da oživi
Reksističku partiju, kao kvislinšku organizaciju odanu
idejama Novog poretka.
1945. belgijska vlada je nameravala da izvede Degrella
na sud, ali je on onda pobegao u Španiju i kasnije u
Argentinu, gde je uspešno izbegao sve pokušaje da bude
izručen.

Dekret o amnestiji. Pokušaj Hitlera da povrati poverenje

nemačkog establišmenta posle Röhmove čistke 1934.
Ograničena ali široko oglašena, amnestija je koristila
nekolicini zatvorenih a ostavila je ogromnu većinu u novim
logorima koji su sada osnivani u svakom kutkuNemačke.

Dekret o poljskoj amnestiji. Firerov dekret, kojim je

pružena potpuna amnestija esesovcima koji su ili zatvoreni ili
je trebalo da im bude suđeno od strane armije, zbog zverstava
u Poljskoj. Namera dekreta je izgleda bila da upozori vojsku
da nema jurisdikciju nad specijalnim SS jedinicama, što je,
čini se, jasno shvaćeno od komande armije u Poljskoj i dve
godine kasnije u Rusiji.

Denacifikacija. Širok proces usvojen od Saveznika u Za-

padnoj zoni, kojim je Nemcima proveravana nacistička
prošlost i kojim su kvalifikovani po stepenu umešanosti: 1.
Hauptschuldige (krivci) 2. Belastete (aktivisti, militaristi,
umešani u ratne zločine, profiteri) 3. Mindebelastete (manji
krivci, oni koji su se pridružili partiji u mladosti i za koje se
nije znalo da su počinili zločine) 4. Mitläufer (usputni

100
 Deutschland, Deutschland über alles
sledbenici, oni koji su se pridružili nacistima da bi zadržali
posao ili da bi demonstrirali odanost) 5. Entlastete (nevini,
dokazani antinacisti).

Deutsche Ausrüstungswerke (DAW). Nemačke fabrike

naoružanja. Kao kompanija za proizvodnju oružja pod SS
upravom, DAW je osnovan 1939.

Deutscher Blick (Nemački pogled). Preterano skriven,

brz pogled preko ramena u oba pravca, koji je prethodio
pričanju antinacističkog vica ili priče. Moguće da potiče iz
radničke četvrti Veding u Berlinu, Blick je nekada korišćen
kao zamena za “Heil Hitler” pozdrav.

Deutschland, Deutschland über Alles. Pesma (1841.)

Hoff-manna von Fallerslebena, napisana na muziku Haydna
(1797.) i korišćena kao nemačka nacionalna himna od 1922.
Reči iz prvog stiha sugerišu Veliku Nemačku “...od Maza do
Memela, od Ajha do Belta...”, to su reke u Francuskoj
(Meza), Litvaniji, Italiji (Adiđa) i najuži deo danskog kopna.
Druga i treća strofa (u kojima se pominju plemenita dela,
bratstvo diljem sveta i sloboda), nisu upotrebljavane u
Trećem rajhu.

Deutscland erwache (Nemačko ustani). Moćan

nacistički slogan koji nagoveštava brz izlaz (pod Hitlerovim
vođstvom) iz doba u kome je Nemačka bila izrabljivana i
pljačkana. Verovatno uzet od Richarda Wagnera, Deutscland
erwache je postao naziv jako popularne pesme.

Devojke u nacističkoj Nemačkoj. Videti

OMLADINSKE ORGANIZACIJE

101
 Diels, Rudolf

Dick Tracy (Operacija Dick Tracy). Tajna operacija

koju su izvele američka i britanska obaveštajna služba. U
maju 1945., dok su se nemačke snage predavale,
Luftwaffeovi oficiri su u trci sa vremenom, odveli anglo-
američki tim do nemačke vazduhoplovno obaveštajne
jedinice kraj Berlina. Natovarili su kutije sa dokumentima i
fotografijama u džipove i vratili se iza linija zapadnih
saveznika, neopaženi od Sovjeta. Operacija Dick Tracey je
uspela: celokupan obaveštajni materijal Luftwaffea o Sovjet-
skom Savezu, brižljivo prikupljan tokom četiri godine, bio je
u anglo-američkim rukama. Stručnjaci u Londonu i
Vašingtonu odmah su prionuli na njega, analizirajući i
preispitujući materijal. Operacija je verovatno predstavljala
prvi čin hladnog rata koji će uslediti, a možda je bila i prvi
pokazatelj nemačke pripadnosti zapadnoj alijansi.

Diels, Rudolf (1900-1957). Zvaničnik pruskog ministar-

stva unutrašnjih poslova koji se specijalizovao za politički
policij-ski rad. Preuzevši ministarstvo 1933., Göring ga
postavlja na čelo novog odeljka tajne političke policije, iz
kojeg će se razviti Gestapo. Uklešten u borbi za prevlast
između Göringa i Himmlera, Diels 1933. shvata da je mudro
skloniti se u Čehoslovačku na neko vreme. Biva otpušten iz
Gestapoa aprila 1934., ali pronalazi posao u lokalnoj upravi u
Kelnu, a kasnije dobija administrativni posao u Hermann
Göring radovima. Tokom čitavog rata Göring je nastavio da
deluje kao njegov patron i zaštitnik, jer se Diels oženio
njegovom rođakom. Dok je radio u lokalnoj upravi u
Hanoveru, odbio je da progoni Jevreje, ali je ponovo izbegao
kaznu uz Göringovu pomoć. Posle "Bombaške zavere" 1944.,
bio je stavljen pod prismotru Gestapoa ali je preživeo Treći

102
 Diep, napad na
rajh, i bilo mu je dozvoljeno da se ponovo zaposli u
posleratnoj lokalnoj upravi.

Diep, napad na. Iskrcavanje kanadskih trupa na obalu

Francuske u avgustu 1942. Kao “isprobavanje snage” napad
je pokazao da nije lako napasti sa mora utvrđenu luku: od
5.000 Kanađana koji su učestvovali u akciji, 3.369 ih je
nastradalo. Od 1941. Rusija je zahtevala od Britanije
otvaranje drugog fronta i napad na nemačku pozadinu
iskrcavanjem u Francuskoj. Značaj drugog fronta (ili čak i
ozbiljne pretnje drugim frontom) za Rusiju se sastojao u
angažovanju nemačkih, posebno pancer divizija, čime bi se
onemogućilo njihovo prebacivanje u Rusiju.
Tokom čitavog ranog leta 1942., dok je nemački prodor
odmicao u dubinu, Staljinovi zahtevi za drugim frontom
postajali su sve glasniji. Kriza je dostigla vrhunac krajem jula
kada je pao Rostov, odsekavši vitalni naftovod prema severu.
Nemačka armija je sada bila u stanju da još brže napreduje
kroz južnu Rusiju.
Nema drugog objašnjenja za “isprobavanje snage” kod
Diepa nego kao strateške diverzije. Sigurno nije postojala
nikakva druga namera, jer sredinom leta 1942. Saveznici nisu
imali mogućnosti da izvrše iskrcavanje. Čak su iskrcani i
tenkovi na obalu da bi se stvorio privid pokušaja
uspostavljanja stalnog mostobrana.
General Zeitzler odbio je napad, nanevši teške gubitke
kanadskim trupama. Dve godine kasnije, kanadske snage koje
su pretrpele tolike gubitke 1942., dobile su zadovoljenje,
oslobodivši Diep u septembru 1944.

Dietrich, Josef ("Sepp") (1892-1966). Komandant Hit-

lerove telesne straže a kasnije i jedne SS pancer armije.
Dietrichov početak karijere, kao bivšeg starijeg vodnika iz I
103
 Dietrich, Josef ("Sepp")
svetskog rata, predstavlja tipičnu nacističku kombinaciju
frajkora, nezaposlenosti i dokonog siledžije, za šta je (svojom
prošlošću i fizičkim izgledom) imao dobre predispozicije.
1928. postaje punopravan član SS-a i iako daleko od
arijevskog izgleda, često ga određuju za Hitlerovog ličnog
telohranitelja i na kraju biva imenovan za zapovednika elitne
grupe “Leibstandarte Adolf Hitler” koja se razlikovala čak i
od SS-a po svom izgledu i aroganciji. Sa činom general
majora SS-a poveren mu je poseban egzekutivni zadatak, i
predvodi vod u Röhmovoj čistki 1934. Komandovao je 1. SS
pancer divizijom koja je izrasla iz Leibstandardte, 1940. i
1941. u Francuskoj, Grčkoj i pri napadu na Rusiju. U to
vreme Waffen SS nije smatran ozbiljnom borbenom snagom,
ali je u ogorčenim bitkama na Istočnom frontu SS brzo razbio
prezir generalskog establišmenta. Ovom promenom stava
prema Waffen SS-u, Dietrich je mogao polagati pravo na
veliki deo ostvarenih uspeha. Pošto je Leibstandarte
desetkovan u bitkama 1942., biva obnovljen i vraćen na front
sledeće godine, boreći se najviše na Donjecu i kod Harkova.
Kada su se anglo-američke snage iskrcale u Normandiji
juna 1944., Dietrich komanduje trima divizijama 1. SS pancer
korpusa - visoki zapovednik bez štapske obuke i vojničke
prošlosti svojih kolega komandanata. Iako bez smisla za
strategiju, bio je bez sumnje, odgovarajući
glavnokomandujući na divizijskom nivou. Njegov adut ležao
je u inspiraciji i predvodništvu. Prost, polomljenog nosa,
poganog jezika, stil mu je pogodovao očajnim vojnicima koje
je predvodio. Krajem 1944. Hitler je skrpio svoje rezerve i
formirao novu 6. SS Pancer armiju, poveravajući Dietrichu
zadatak da porazi Anglo-amerikance u Ardenima. Kada je
ofanziva propala njegova armija je povučena na jug radi
odbrane Beča ali su je nadirući Rusi potukli do nogu.
Pobesneli Hitler naređuje da se Deitrich smeni i degradira
104
 Dietrich, Otto
skidanjem posebne trake Leibstandarte sa rukava. Dietrich se
sada usredsređuje na spasavanje svojih trupa od Rusa. Dobro
je poznato da je tokom bitke za Harkov, kao odmazdu za
sovjetska mučenja esesovaca, naredio da se ne uzima ni jedan
zarobljenik. Ipak je uspeo da preda svoje trupe američkim
snagama maja 1945. Dietricha je američki sud osudio na 25
godina zatvora od čega je izdržao manje od 10. 1957. ponovo
mu je suđeno, ovaj put od nemačkog suda, za ubistva
počinjena tokom Röhmovog puča, pa je osuđen na 18 meseci.
Sepp Dietrich mogao je sebe sigurno ubrojati u srećkoviće,
jer mu nikad nije suđeno na osnovu sovjetskih optužbi. Umro
je kao slobodan čovek u Ludvigsburgu, 21. aprila 1966.

Dietrich, Otto (1897-1952). Šef štampe Nacističke

partije od 1931-1945. i od 1937. Göbbelsov državni sekretar
u njegovom Ministarstvu propagande. Dietrich smišlja
“Zakon o izdavačima” koji proglašava odgovornim svakog
izdavača novina za bilo koji antinacistički istup u njihovim
novinama. Njegovo hvalisanje, oktobra 1941. da je ”svršeno
sa sovjetskom Rusijom i sa britanskim snom o ratu na dva
fronta”, isprva je ubedilo svet ali se uskoro pokazalo toliko
netačnim da je nacistička propaganda izgubila međunarodni
kredibilitet.
Osuđen je posle rata u Nirnbergu na robiju, ali je
oslobođen 1950.

Dimitrov, Georgi (1882-1949). Bugarski šef tajne komu-

nističke mreže u Nemačkoj. Uhapšen posle paljevine
Rajhstaga i izveden pred sud zajedno sa ostalim optuženima,
branio se tako uspešno da je Göring, tužilac, izgledao kao
optuženi. Iako je oslobođen, držan je pod nadzorom dok ga
usled međunarodnog pritiska nisu pustili februara 1934. Posle

105
 Divlji logori (Wilde Lager)
toga odlazi u Rusiju gde ostaje sve do kraja II svetskog rata.
1946. postaje premijer Bugarske.

Dirksen, Herbert von (1882-1955). Profesionalni diplo-

mata (nemački ambasador u Moskvi 1928-33. a onda u
Tokiju do 1938.), koji je obezbedio potpis Japana na
Antikominternov-skom paktu. Bio je tradicionalni diplomata
i prezirao je nacistič-kog šefa spoljnih poslova u usponu,
Ribbentropa, koga je nasle-dio kao ambasador u Londonu
1938. Sa izbijanjem II svetskog rata 1939. vraća se u
Nemačku i povlači, držeći se podalje od politike. Posle rata
proglašen je za neokaljanog nacizmom.

Divlji logori (Wilde Lager). Konclogori su počeli da se

osnivaju skoro odmah po Hitlerovom dolasku na vlast ali
članovi SA i lokalni nacistički funkcioneri nisu bili spremni
da sačekaju izgradnju čak i najranijih “odobrenih” logora
poput Dahaua. Oni su zbog toga formirali privremene ili
“divlje “logore radi držanja hiljada zatvorenika bez suđenja i
osude, koji su hapšeni zbog i najmanje sumnje u neslaganje
sa režimom. Divlji logori su zatvoreni kada je SS, pod
Theodorom Eickeom, preuzeo odgovornost za izgradnju i
upravu logora.

Dnevnici: Hitlerovi dnevnici. Aprila 1983. nemački

magazin Stern je objavio da je kupio 60 delova skrivenog
Hitlerovog dnevnika za 3 miliona $. Stern ih je pokazao
britanskom istoričaru Hugh Trevor-Roperu (Lordu Dacreu)
pod strogom kontrolom i on ih je, iako ih je video na kratko,
proglasio autentičnim. Pozadina priče o dnevnicima zasniva
se na sećanjima SS generala, koji je ispričao da se avion koji

106
 Dietrich, Otto
je odnosio Hitlerove papire iz Berlina aprila 1945., srušio u
Istočnoj Nemačkoj, a seljaci su zatim sakrili kutije.
Prvi delovi koji su pokazani, predstavljali su uverljive
priče o svakodnevnim dobro poznatim događajima. Ali
potvrda autentičnosti je brzo povučena i Lord Dacre je
promenio mišljenje; nemačke federalne arhive su ukazale da
je papir upotrebljen za dnevnike proizveden posle rata,
nacistički orlovi na koricama pogrešno okrenuti, kao i na
druge karakteristične detalje.
Novinar koji je ugovorio prodaju i falsifikator, osuđeni su
jula 1985., 40 godina posle Hitlerove smrti.

Dnevnici: Speerov dnevnik. Poslednji od tri ključna

dnevni-ka značajnih nacista, napisan je pošto je u Nirnbergu
Speer osu-đen na robiju. Dnevnik sadrži materijal velike
istorijske vrednosti o silasku i padu Trećeg rajha. Autor je
jedinstven među bivšim nacističkim vođama po svojoj
spremnosti da prizna krivicu.

Dnevnik Ane Frank. Dnevnik holandske jevrejske de-

vojčice, Ane Frank (1929-1945), sadrži mučnu priču iz dana
u dan o uticaju antijevrejskih mera donetih 1941, na živote
pojedinaca. Dvadesetpet meseci se njena porodica krila iznad
Prinsegracht kanala u Amsterdamu. Avgusta 1944, otkriveni
su prilikom pretresa nemačke policije sigurnosti. Poslati su u
poslednjem konvoju Jevreja iz Holandije za Aušvic, gde je
umrla majka Ane Frank. Odatle su poslednjih nedelja rata,
Ana i njena sestra Margot premeštene u Belzen, u kom su obe
umrle od tifusa. Od četvoročlane porodice preživeo je samo
otac. Dnevnik Ane Frank nađen je na podu tajnog aneksa, gde
su se ona i njena porodica skrivali preko dve godine. Od onda
je dnevnik objavljen na mnogim jezicima.

107
 Dohnayi, Hans von
Dodd, William E. (1869-1940). Američki istoričar,
ambasador SAD u Nemačkoj 1933-38. Rođen u Klejtonu u
Severnoj Karolini, Dodd je diplomirao na virdžinijskom
Politehničkom institutu i doktorirao na Lajpciškom
univerzitetu. Sa tečnim nemačkim i dobrom upućenošću u
nemačku kulturu, Dodd je pozvan sa Čikaškog univerziteta
da prihvati imenovanje nepun mesec od dolaska nacista na
vlast. Direktan i iskren u nastupu, Dodd nije uspeo da utiče
na Hitlera i njegovu vladu niti na smanjivanje sve brojnijih
ispada nacističke politike. Ali je pribavio Vašingtonu jasno
američko liberalno gledište na nastupajuću evropsku krizu,
gledište koje je nesumnjivo pomoglo u oblikovanju
Rooseveltovog sopstvenog stava o usponu nacističke
Nemačke. Dnevnik ambasadora Dodda objavljen je u
Londonu i Njujorku 1941.

Dohnayi, Hans von (1902-1945). Advokat u

ministarstvu pravde i od 1933. pomoćnik predsednika
vrhovnog suda. Užasnut nacističkom pravnom praksom - bio
je zvanično uključen u glavne slučajeve sa procesa povodom
paljenja Rajhstaga - sastavio je dosije o nedelima partije za
koji se nadao da će biti iskorišćen na budućim suđenjima
Hitleru i vodećim nacistima. Od 1934. posle Röhmove čistke
povezuje se sa mnogima koji su se suprotstavljali Hitleru,
uključujući i svog šuraka, Dietricha Bonhoffera, teologa, i
Gördelera, obojicom vodećim figurama u budućim
antihitlerovskim zaverama. 1938. bio je spreman da se
pridruži javnoj osudi Hitlera pod Halderovim vođstvom ali je
britansko umirivanje uklonilo tu mogućnost. 1939. njegovo
uspešno skidanje lažne optužbe za homoseksualnost sa
generala Fritsha, nije ga učinilo omiljenim kod nacista.
Otpušten je na Bormannovo insistiranje iz ministarstva
pravde. Izbijanjem rata, ipak mu je uz pomoć uticajnih
108
 Dnevnik Ane Frank
antinacista obezbeđeno mesto u Abwehru (nemačkoj
kontraobaveštajnoj službi). Marta 1943. je povezan sa
pokušajem von Tresckowa da ubije Hitlera i uhapšen.
Oslobađaju ga ali je posle "Bombaške zavere" 1944. zatvoren
sa ostalim osumnjičenima i odveden u Zajksenhauzen, a
kasnije verovatno u Flozenbirg. Nije pronađen živ na kraju
rata.

Dollfus, Engelbert (1892-1934). Austrijski kancelar

koga su nacisti ubili 1934. Probivši se brzo u austrijskoj
politici preko Lige farmera i Poljoprivredne komore, Dollfus
je postavljen za saveznog ministra poljoprivrede 1931. Maja
1932. imenovan je za ministra inostranih poslova i
austrijskog saveznog kancelara. Dollfus je shvatio da Austriji
pretnja dolazi i sa levice i sa desnice. Vladajući bez
parlamenta, podstakao je napad na radničke stanove februara
1934. verujući (ili pravdajući) da time suzbija uspon
socijaldemokrata. Opravdaniji je bio Dollfusov strah od
nacističke desnice austrijske politike. Već na prvoj strani
Mein Kampfa, Hitler insistira da je ujedinjenje (Anschluss)
Nemačke i Austrije ”cilj koji se mora podržati svim
raspoloživim sredstvima”. Od nacističke pobede 1933.,
Berlin je jasno stavljao do znanja da je Firerova preokupacija
Ansclussom nepromenjena. Austrijski nacisti, potpomognuti
s druge strane granice, vodili su terorističku kampanju protiv
države. Vladine zgrade su uništa-vane, električne centrale
dizane u vazduh, a politički istomišlje-nici saveznog
kancelara su prebijani, pa čak i ubijani. Iz Nemač-ke,
austrijski nacista Alfred Frauenfeld, u svojim noćnim radio
emisijama je podsticao svoje drugove u Beču na nasilje. 25.
jula 1934. 150 esesovaca obučenih u austrijske uniforme,
provalilo je u saveznu kancelariju. Dollfus je pronađen i
ranjen u grlo. Dok je ležao umirući, nacisti su odbili da mu
109
 Dönitz, Karl
pruže medicinsku po-moć. Na bečkoj radio stanici, drugi
esesovci su preuzeli kontrolu i emitovali ”vesti” po kojima je
Dollfuss podneo ostavku.
U Bajrojtu, gde je prisustvovao godišnjem Wagnerovom
festivalu, Hitler je primio izveštaj iz Beča sa uzbuđenjem
koje je jedva mogao da prikrije.
Ali u međuvremenu razvoj situacije u Beču nije se
odvijao u korist nacističkog puča. Austrijske vladine snage
koje je predvodio dr Kurt Schuschnigg, povratile su kontrolu
nad radio stanicom i kancelarijom. Što je još važnije,
Mussolini je odmah poslao četiri divizije na Brenerski prolaz.
Uz protivljenje Italije, nije bilo govora o Anschlussu 1934.
Četiri godine kasnije biće drugačije, ali će dotad relativna
ravnoteža snaga između Hitlera i Mussolinia, definitivno
preći na Hitlerovu stranu.

Dönitz, Karl (1891-1981). Komandant nemačke ratne

mornarice od 1943. i Firer nacističke Nemačke tokom sedam
dana maja 1945. Ušavši u carsku mornaricu 1910., Dönitz je
prvo služio kao signalni oficir na krstaricama. 1916. je
obučen za podmornički rat i postaje komandant podmornice
sledeće godine. Zarobljen je i odveden u Britaniju oktobra
1918.; posle oslobođenja 1919. vraća se u nemačku ratnu
mornaricu. 1923. postavljen je za savetnika mornaričkog
inspektorata podmorničkog odela. Pošto je Versajski ugovor
zabranjivao Nemačkoj podmornice, njegov odel se zvanično
bavio odbranom od njih; ali mornarica je već planirala svoje
buduće podmornice a Dönitz je smatran zvezdom u usponu.
1924. premešten je u mornaričku vrhovnu komandu u Berlinu
na mesto na kom je bio zadužen za vezu sa armijom, sa
posebnim zadatkom na suzbijanju i najmanjeg znaka
radikalizma preostalog iz pobuna 1918. i 1919. Posle dalje
službe na moru 1929., vraća se u Berlin kao štapski oficir
110
 Dollfus, Engelbert
1930. Tokom prvih meseci Hitlerovog kancelarstva, Dönitz je
odsutan; bio je na Dalekom istoku. Vrativši se u Nemačku,
zadobija njegovu naklonost. 1934. poverena mu je komanda
nad krstaricom Emden koju odvodi na demonstrativno
krstarenje oko sveta. Kada je Anglo-nemački sporazum
uklonio mnoge restrikcije Versaja i omogućio širenje
nemačke mornarice, Dönitz preuzima komandu nad novom
podmorničkom flotilom u činu kapetana. On, naravno, ni u
kom slučaju nije bio neiskusni podmornički oficir i odmah se
bacio na obučavanje posada. Dok se mornarički komandant,
Raeder, zalagao za program velikih brodova (videti Z-Plan),
Dönitz je energično podupirao strategiju podmorničkog rata,
objavivši 1939. knjigu o toj temi. Rad je bio više od
mornaričkog priručnika; izražavao je njegovu ushićenost
nacističkim militarizmom i fanatičnu privrženost bratstvu
podmorničke posade.
Za vreme ovog perioda, borio se za program izgradnje
podmornica, verujući da će snaga od 300 njih upotrebljenih
kroz taktiku čopora moći da blokira britanske trgovačke rute i
prouzrokuje njihov kolaps u budućem ratu. Iako je izbijanje
rata zateklo podmorničke snage u znatno manjem obimu od
onog koji je Dönitz zahtevao, one su ipak postigle početne
uspehe. Kada je jedna od njegovih podmornica potopila
britanski bojni brod Royal Ark u sidrištu njegove škotske
baze, unapređen je u kontra-admirala i glavnog komandanta
podmornica. 1940. premešta komandu u Lorijan na
francuskoj obali da bi bio blizu svojih ljudi, ali je zbog
vazdušnih napada prisiljen da se vrati u Pariz 1942. Njegova
kampanja je bila ispunjena nedaćama; raspolaže malim i
smelim snagama, krajnje ograničenih rezervi, suprot-
stavljenim dvema najvećim mornaricama sveta. Izgledalo je
da su podmornice nemoćne pred britanskim sistemom
konvoja, ometanjem i dešifrovanjem radio poruka, i razvojem
111
 Drezden
sredstava za otkrivanje. Septembra 1942. podmornica dugog
dometa potopila je linijski brod Lakoniu u južnom Atlantiku
sa 2.500 ljudi, većinom italijanskih ratnih zarobljenika, i njen
kapetan je pokušao da ih spase. Podmornica je primećena od
savezničkih aviona i bombe su pale pored nje. Dönitz izdaje
naredbu kojom se zabranjuju budući pokušaji spasavanja.
Ova naredba je iznesena kao dokaz protiv njega na suđenju u
Nirnbergu.
Kada je u januaru 1943., Hitler naredio napuštanje
mornaričkog programa izgradnje brodova i koncentrisanje na
podmornice, admiral Raeder je dao ostavku i Dönitz je
unapređen u admirala i glavnog komandanta mornarice.
Premešta se u Berlin i izdaje energična naređenja kojima se
zaustavlja popravka i gradnja velikih brodova i razmeštaju
njihove posade na druge strane. Ovo je bio vrhunac bitke za
Atlantik; podmorničke snage ustremile su se na brodove
zaštićene svim sredstvima koje su saveznici mogli da smisle.
Mart 1943. je bio mesec zenita Dönitzovih uspeha: saveznici
su izgubili 21 brod naspram samo jedne potopljene
podmornice. Ali od aprila su počeli da koriste nove
elektronske sprave za otkrivanje podmornica. Od maja 1943.
svaka nada u uništenje savezničkih atlantskih brodova je
nestala.
Ipak, Dönitz zadržava Hitlerovo poverenje i Hitler ga
dekretom iz aprila 1945. određuje - Göring, Himmler i ostali
komandanti su ga izdali - za sledećeg Firera. Možda
neočekivano, ali Bormann je pozdravio imenovanje. Posle
Hitlerovog samoubistva Dönitzu je poslat telegram u njegov
štab u Šlezvig-Holštajnu, kojim je obavešten o imenovanju,
ali ne pre nego što Hitler umre. Sledećeg dana obavešten je o
smrti i odmah preuzima mesto Firera. Novi Firer sastavlja
kabinet po svom izboru (ne od onih koje mu je Hitler
odredio). Uključivao je i jednog od starih aristokrata iz prve
112
 Dönitz, Karl
Hitlerove vlade, Shwerina von Krosigka. Novi kabinet je
odmah isključio naciste iz vlade; za Himmlera, Ribbentropa i
Theracha, ministra pravde, nije bilo mesta. Göring je već bio
izbačen a Göbbels mrtav; Speer je ipak zadržan i odmah
radiom obaveštava stanovništvo o svojim praktičnim
planovima za održavanje ishrane i opstanka. U isto vreme
admiral Dönitz šalje ponudu predaje britanskom feldmaršalu
Montgomery-u.
Kostur Dönitzove vlade se održao dve nedelje, kabinet se
sastajao i raspravljao o planovima koji se nisu mogli
sprovesti, dok ga Saveznici nisu pozvali da se preda na palubi
broda Patria, sa linije Hamburg-Amerika. Možda je
posledica njegove naivnosti, činjenica da je bio iznenađen
uvrštavanjem u glavne nacističke ratne zločince i izvođenjem
pred sud u Nirnbergu 1946. Sud ga je proglasio krivim ne za
celokupan podmornički rat već samo za potapanje neutralnih
brodova. Za naređenje izdato povodom Lakonie, samo je
”ukoren”.
Ali proglašen je krivim za planiranje agresivnog rata
(osuda koja je kasnije stavljena pod znak pitanja). Osuđen je
na 10 godina zatvora, i oslobođen 1956. na kraju tog roka.

Drezden. Kao mesto razornog napada februara 1945.,

Drezden je goreo nekoliko dana i noći a broj ubijenih nikad
nije tačno utvrđen. 1945. Drezden je smatran najsigurnijim
gradom u Nemačkoj, ali sa januarskom ruskom ofanzivom
nagrnule su izbeglice sa Istoka i sa 26.000 savezničkih
zarobljenika koji su tamo držani, grad je bio pretrpan a
parkovi su korišćeni za logorovanje. Rusi su na savezničkoj
konferenciji na Jalti tražili vazdušne napade na
komunikacione centre pred sobom. Odabran je Drezden.
13. februar je bio utorak i mnoge karnevalske svečanosti
su bile pri kraju kada je otpočeo prvi napad RAF-a. Luftwaffe
113
 Dru{tvo Tula
je raspolagao sa par raštrkanih noćnih lovaca a vazdušna
uzbuna nije data sve dok nije bilo kasno. U dva napada te
noći 786 bombardera RAF-a ispustilo je 2,647 tona bombi.
Vatra je besnela širom gradskog centra a vazdušna odbrana je
bila savladana. Ujutro 14. februara 316 američkih
bombardera, ponovo je napalo. Sledećeg dana u četvrtak 15.
februara još 211 američkih bombardera je došlo po danu. Ne
čudi da je bombardovanje stvorilo vatrenu oluju, pojavu koja
je slučajno izazvana (sa krajnje razornim dejstvom) prilikom
velikog napada na Hamburg. Broj žrtava je od tada predmet
rasprave. Navođena je prva procena drezdenske policije od
18.000 mrtvih sa očekivanjem da se taj broj uveća kasnijim
prebrojavanjem; ali je potom bilo procena koje su išle i do
130.000. Rusi su prvo dali nisku procenu kao odgovor na
nemačku propagandu. Ali kasnije su utvrdili da je korisno
navesti veće cifre kao dokaz bezobzirnog anglo-američkog
uništavanja jednog od najlepših evropskih gradova, uz to
nebranjenog.
Žrtava je sigurno bilo mnogo, verovatno i više od 70.000.
Rezultati napada takođe mogu biti stavljeni pod znak pitanja;
uprkos velikih poremećaja, tramvaji su išli Drezdenom 15.
februara, dva dana posle prvog napada. (Videti
STRATEGIJSKA VAZDUŠNA OFANZIVA)

Drexler, Anton (1884-1942). Bavarski idealista i

nacionalista. Frustriran zbog nesposobnosti za vojsku u I
svetskom ratu, marta 1918. osniva Komitet nezavisnih
radnika, antisemitske i ksenofobične provinijencije. On se
pretvara januara 1919. u Nemačku radničku partiju, kojoj se
pridružuje Hitler, kao sedmi član partijskog komiteta. Sa
Gottfriedom Federom i Hitlerom, Drexler sastavlja program
od 25 tačaka koji je usvojen 1. aprila 1920. kada je i ime
partije promenjeno u Nacional socijalistička nemačka
114
 Drexler, Anton
radnička partija - NSDAP. Balans između nacionalizma i
socijalizma dobro je ilustrovan kroz 25 tačaka, novu partijsku
platformu. Tačka 1. zahtevala je ujedinjenje svih Nemaca u
Veliku Nemačku; tačka 2. zahtevala je poništenje Versajskog
ugovora, tačka 4. je uskraćivala službu i građanska prava
Jevrejima (oni koji su ušli u Rajh posle avgusta 1914. trebali
su biti izbačeni); tačka 11. zahtevala je oduzimanje
nezarađenih prihoda; tačka 12. nacionalizaciju trustova; tačka
14. ukidanje zemljišnih zakupnina; tačka 18. smrtnu kaznu za
zelenaše i profitere.
Hitler preuzima vođstvo 1921. i Drexler neumitno biva
sve-den na sporednu figuru. Umro je zaboravljen u Minhenu
1942. Videti NACISTIČKI PARTIJSKI PROGRAM: 25
TAČAKA

Druga revolucija. Videti RÖHM I RÖHMOVA

ČISTKA

Društvo Tula. Osnovano tokom I svetskog rata tobože

radi proučavanja stare nemačke književnosti, posvetilo se
ekstremnom nacionalizmu, misticizmu i okultizmu sa
organizacijom sličnom masonskoj, po svom sistemu odseka i
tajnovitosti. Swastika se ubrajala u mistične simbole društva.
Eckart, Drexler, Hess i Rosenberg su bili članovi. Bio je to
prirodan izvor jevtine filosofije nove države.

Državljanstvo: Adolf Hitler. Rođen u staroj austrijskoj

imperiji Hitler je pravno gledano bio Austrijanac. Kada je u
Minhenu 1914. pozvan da služi u austrijskoj vojsci, uspeo je
da ga oslobode kao nesposobnog i sa entuzijazmom se
prijavljuje u nemačku vojsku po izbijanju rata, par meseci
kasnije. Posle rata nastavio je da živi kao Nemac u Nemačkoj

115
 Dru{tvo Tula
i nije se vratio u Austriju do 1938. kada ju je proglasio delom
”Velike Nemačke”.
Ali njegovo austrijsko državljanstvo je ostalo i da
bavarska vlada nije s njim postupala tako blago možda bi bio
deportovan nakon zatočenja u Landsbergu 1924. Formalno se
odrekao austrijskog državljanstva, aprila 1925. ali ga ovo nije
načinilo Nemcem već samo licem bez državljanstva.
1932. izlazi na izbore za predsednika nemačke republike.
Bilo je hitno potrebno da postane nemački državljanin. Frick,
ministar pokrajinske vlade Tiringije, ponudio mu je mesto u
lokalnoj policiji, ali Hitler odabira mesto savetnika pokrajine
Braunšvajg u Berlinu. Stupajući na dužnost zakleo se na
vernost Vajmarskoj republici, postavši tako napokon nemački
državljanin samo nekoliko meseci pre svoje izborne pobede
koja ga je načinila vođom Nemačke.

Dvoboj. Novembra 1935. Himmler je odobrio da svaki

esesovac ima pravo i dužnost da se brani silom oružja.
Dvoboj je tako postao dozvoljen za SS pod izvesnim,
precizno navedenim uslovima; izazov mora biti upućen
najmanje četiri časa od uvrede, nedelja i praznici su izuzeti, a
pismeni odgovor drugoga mora biti u formi preporučenog
pisma.

Dulles, Allen Welsh (1892-1969). Šef američke obaveš-

tajne službe u Švajcarskoj od novembra 1942. Kao advokat
koji je radio za američki State Department u Evropi, Dulles
se nala-zio u američkoj delegaciji na Versajskoj konferenciji.
U Švajcar-skoj sreće Hansa Giseviusa i preko njega
uspostavlja veze sa an-tihitlerovskim zaverenicima
povezanim sa Osterom i Abwehrom. Adam Tott zu Solz,
probio se do Dullesa januara 1943. i ponovo u aprilu 1944. da
bi pokušao da dobije veću podršku Vašingtona. Ali SAD su
116
 Dvoboj
se dogovorile sa svojim saveznicima da ne pregovaraju
separatno i da zahtevaju samo bezuslovnu predaju.
Kako se tok rata okrenuo protiv Nemačke, SS, uz znanje
Himmlera, sređuje da advokat simpatizer zaverenika ode kod
Du-llesa, ali do susreta ne dolazi jer je Gestapo na svoju ruku
sve otkrio i Schellenberg je prinuđen da odustane od
pokušaja. Ali Nemci raznih ubeđenja su nastavili da veruju da
bi SAD možda bile fleksibilnije od Britanaca; general Beck je
čak poslao Dullesu plan koji je predviđao veliko nemačko
povlačenje pred američkim trupama u Francuskoj, da bi se
Amerikancima omogućilo da stignu do Berlina pre Rusa.
Osim toga, uprkos neverovatne prirode većine predloga koji
su iznošeni pred njega, Dulles je ostao značajan podružni šef
američke obaveštajne službe tokom rata. Posle rata određen
je da upravlja američkim obaveštajnim operacijama i dolazi
na čelo CIA.

117
 Eichmann, Adolf

E
Ebert, Friedrich (1871-1925). Prvi predsednik
Vajmarske republike. Nasledivši Ferdinanda Bebela na čelu
Socijaldemokratske partije 1913, Eber predvodi socijaliste
tokom I svetskog rata i 1919. izbija na mesto privremenog
predsednika Vajmarske narodne skupštine, mesto sa koga je
izabran za predsednika na četiri godine.
Za vreme svoje vladavine sprovodio je nepristrasnu
politiku suprotstavljanja i levičarskim ustancima i Kappovom
puču 1920. na desnici. Ostao je bez obzira na to poseban
predmet mržnje svih desničarskih partija i kuđen je od nacista
dugo posle svoje smrti 1925.

Eckart, Dietrich (1868-1923). Nacionalistički pesnik

koji se pridružio Drexlerovoj Nemačkoj radničkoj partiji i
razvio prijateljski odnos sa mladim Hitlerom. On je
organizovao Hitlerovo predstavljanje Ludendorffu i našao
sredstva za kupovinu Völkischer Beobachtera. Njegovu
”Olujnu pesmu” (”Nemačka, probudi se! Raskini svoje
lance!”), pevali su nacisti dok su marširali tokom Pivničkog
puča. Ali Eckart, inače alkoholičar, već je bio blizu smrti i
kratko je držan u zatvoru Landsberg sa Hitlerom, oslobođen
je i umire te iste godine.

Ehrhardt, Hermann (1881-1971). Bivši mornarički ko-

mandant frajkora, čija je ”Mornarička brigada br. 2” nosila
sim-bol swastike. Vođa gušenja socijalističke vlade u
Minhenu 1919., Ehrhard je predvodio Kappov puč u Berlinu
1920. Organizovao je terorističke grupe radi napada i na
liberale i na komuniste. Njegova ”Vikinška liga” korišćena je
118
kao pomoćna policija u Bavarskoj pod Kahrom. Hitler je bez
sumnje video u njemu rivala, i zbog toga se nije udružio sa
njim niti ga je upotrebio za Pivnički puč 1923., iako su mnogi
iz stare Ehrhardove brigade bili među prvim esesovcima.
Sam Ehrhardt je ostao na listi nepoželjnih ali je, uprkos
nadzoru SD-a, uspeo da pobegne u Austriju tokom Röhmove
čistke.

Eichmann, Adolf (1906-1962). SS oficir, šef

”Jevrejskog evakuacionog odseka” Gestapoa, koji je
nadgledao i planirao masovna ubistva miliona Jevreja. Rođen
u Solingenu i obrazovan delom u Lincu u Austriji (gde je
Hitler takođe živeo), Eichmann je bio usamljeno, ćudljivo
dete. Zbog tamnog tena školski drugovi su mu se rugali da je
Jevrej. Posle napuštanja škole kada je inflacija uništila
sredstva njegovih roditelja, postaje trgovački putnik,
antisemita i konačno član austrijske Nacističke partije.
Aktivan je u partiji do 1932. kada biva prisiljen da pređe u
Nemačku. Iz početka piše za antisemitske novine Der
Stürmer, ali ga uskoro zapošljava SD kao stručnjaka za
jevrejska pitanja. 1937. posećuje Palestinu da bi se susreo sa
arapskim vođama (ali mu je britanska policija naredila da je
napusti). Jedno vreme njegova politika je bila naklonjena
cionizmu, kao sredstvu izvlačenja Jevreja iz Evrope, ali je
ovo postalo neizvodljivo kada su se palestinske emigracione
kvote popunile.
1941. kao šef odseka IVA 4b Gestapoa, prima
Himmlerovo direktno naređenje za Aktion 14 F 13,
likvidaciju Jevreja i ostalih na početku napada na Rusiju.
Eichmann je bio onaj koji je sazvao preko Heydricha,
njegovog pretpostavljenog, konferenciju u Vanzeu januara
1942. sa temom koordinisanja napora svih ministarstava
zaduženih za hvatanje, transport i istrebljenje Jevreja. Od

119
 Einstein, Albert
tada on putuje Evropom da bi video kako se to sprovodi.
Lično je preuzeo na sebe jednu od masovnih deportacija (iz
Moravske) i odabrao da nadgleda logor Aušvic nekoliko
nedelja, da bi iz prve ruke procenio teškoće sprovođenja
operacije. Više od pet miliona mrtvih je rezultat "Konačnog
rešenja" na osnovu njegovih naređenja, iako se može
primetiti da nikada nije dobio viši čin. Ostalima koji bi se
zapitali nad nečovečnošću svega toga, govorio bi: ”Ne budite
sentimentalni. Ovo je Firerovo naređenje”.
Februara 1945. nestaje iz Praga. Krećući se Nemačkom
beži iz Evrope sa vatikanskim pasošem na ime ”Ricardo
Klementa”. 1961. izraelski agenti su mu ušli u trag u
Argentini i kidnapovali ga. Pojavio se ponovo na suđenju u
Izraelu, gde je osuđen i obešen.

Eicke, Theodor (1892-1943). Izumitelj sistema terora

konclogora. Rođen je u Alzas-Loreni u to doba pod
nemačkom okupacijom, postaje policajac posle I svetskog
rata ali neprijateljstvo prema novoj francuskoj upravi
doprinosi da ostane bez posla. 1923. zapošljava se u IG
Farbenu kao službenik za antitrgovinsku špijunažu. Pridružio
se nacistima kao pripadnik SA 1928., napredujući do mesta
komandanta SS regimente u Rajna-Palatinatu. Osuđen je na
dve godine zatvora 1932. zbog učešća u bombaškom napadu
na političke protivnike; ali, beži u Italiju, vrativši se ubrzo po
dolasku Hitlera na vlast. Juna 1933. preuzima komandu nad
nedavno otvorenim konclogorom u Dahauu, i uspostavlja
takav režim da ga Himmler postavlja za inspektora
konclogora i šefa SS Totenkopfverbände (logorske straže
”Mrtvačka glava”). U Röhmovoj čistki ubija Röhma, pošto je
ovaj odbio da se sam ubije. Eicke preuzima komandu nad
Waffen SS Totenkopf divizijom prilikom invazije na Poljsku
1939. a na mestu inspektora logora ga nasleđuje Richard
120
 Einsatzgruppen
Glucks. Poput Seppa Dietricha, brzo se pokazao kao nadaren
vođa (mada ne i strategijski nadahnut komandant). Njegova
jedinica se borila u Demjanskoj bici 1942., i kada je pogođen,
vod dobrovoljaca iz njegove divizije se probio kroz ruske
linije da bi doneo njegovo telo.

Einsatzgruppen. SS grupe za specijalne akcije. Prve su

organizovali Himmler i Heydrich 1939, i pratile su nemačke
armije u Poljskoj, ubijajući nacionalne vođe i hvatajući
Jevreje radi zatvaranja u geta. Kada su Nemci otpočeli rusku
kampanju 1941., Einsatzguppen su ponovo pratile armiju, ali
ovoga puta sa zadatkom da istrebe sve Jevreje i sovjetske
političke komesare. SS komandanti bi ulazili u gradove i sela
i naređivali viđenijim Jevrejima u zajednici, da okupe sve
Jevreje radi ”premeštanja” negde drugde. Postupak se
sastojao od transporta Jevreja, u određenom broju, na mesto
pogubljenja, gde su streljani i bacani u jame. U Rusiji
Einsatzgruppen je podeljen na četiri jedinice sa po 3.000
ljudi, čiji je zadatak bio, tehnički, da osiguraju svaka svoju
operativnu zonu; ovo je uključivalo sprečavanje otpora od
strane civila. Avgusta 1942. Himmler je naredio jednom
Eisatz odredu da likvidira 100 zatočenika zatvora u Minsku,
radi provere metoda. Bio je potresen dejstvom prvog plotuna,
a pričalo se da je zapao u histeriju kada prvi hici nisu odmah
usmrtili dve Jevrejke. Zbog ovog incidenta Himmler je
naredio da žene i decu ubuduće treba ubijati upotrebom
gasnih kamiona koji su uzeti od dva berlinska preduzeća.
Žrtve su ubijane za nepunih 15 minuta upumpavanjem
izduvnih gasova natrag u kamion. Tačne brojke se ne mogu
utvrditi ali je SS statističar dr Richard Korherr 23. marta
1943. obavestio Himmlera da je 633.300 ruskih Jevreja
”premešteno” - Einsatzgruppen izraz za istrebljenje; još
100.000 je ubijeno 1944/45.; ove dve cifre spojene, smatraju

121
 Einstein, Albert
se uglavnom tačnim. Nema posebnih podataka o broju
ubijenih sovjetskih komunista.

Einstein, Albert (1879-1955). Fizičar koji je objavio

”Specijalnu i opštu teoriju relativiteta” 1916. Rođen u
Virtembergu, pohađao je univerzitet u Švajcarskoj i uzeo
švajcarsko državljanstvo. Postaje profesor u Berlinu 1913. i
za svoj rad je nagrađen Nobelovom nagradom 1921. 1933.
nalazio se u poseti u Kaliforniji kada su nacisti došli na vlast i
on se nikad nije vratio u Nemačku. Nastavio je sa svojim
radom u SAD i u avgustu 1939. šalje pismo predsedniku
Rooseveltu u kom ga obaveštava o mogućnosti razvoja
atomske bombe. Smatra se da se od ovog pisma razvio
projekat Menhetn. U Berlinu, imovina mu je oduzeta, jer je
bio Jevrej, a sve njegove knjige su javno spaljene maja 1933.

Eisenhower, Dwight D. (1890-1969). Američki general

koji je kao vrhovni komandant savezničkih snaga bio
odgovoran za planiranje i izvođenje iskrcavanja u Normandiji
juna 1944., i napredovanje kroz Nemačku, čime je okončan
rat na Zapadnom frontu.
Kontrolišući egoiste snažnih ličnosti, Montgomerya i
Pattona, Eisenhower je ostvario veliki uspeh održavši
jedinstveno delovanje savezničkih armija. Možda je
najdelotvorniji bio pri suočavanju sa porazom. I kod prolaza
Kaserin i kod bitke kod Bulgea, delovao je brzo i odlučno,
više nego dovoljno da opovrgne optužbe o konsenzusu kao
njegovom jedinom cilju. Eisenhower je umro posle dva
mandata na mestu predsednika SAD, u Walter Reed vojnoj
bolnici u Vašingtonu, 28. marta 1969.

122
 Eisenhower, Dwight D.
Eisner, Kurt (1867-1919). Minhenski pozorišni krtičar
koji je par dana pre primirja na kraju I svetskog rata i pre
berlinskog ustanka Spartakista, predvodio pobunu i našao se
na čelu revolucionarne bavarske vlade.
Pun entuzijazma, ali naivan, govorio je o novom svetu
svetla, lepote i razuma; međutim priznavši nemačku krivicu
za otpočinjanje rata i stran bavarskoj kulturi (rođen je u
berlinskoj jevrejskoj porodici, ali nije bio kako se pričalo
ruski emigrant), navukao je veliku omraženost. Februara
1919. održani su izbori na kojima je pretrpeo težak neuspeh.
Na putu ka skupštini gde je trebalo da podnese ostavku, ubio
ga je mladi grof Arco-Valley. Ovo ubistvo su pratila druga
ubistva i stanovnici Minhena (uvek više socijalistički
nastrojeni nego drugde u Bavarskoj), stupili su u generalni
štrajk, zatvorili univerzitet (gde su studenti aplaudirali Arco-
Valley) i našli se pod komunističkom upravom.
Hitler je kao vojnik u Minhenu bio očevidac uspona i
pada Eisnera i ”sovjetske” vlasti koja je sledila.

El Alamejn. Presudna bitka pustinjske borbe između Ro-

mmelovog Afričkog korpusa i britanskih snaga. Avgusta
1942. general Bernard Law Montgomery je postavljen za
komandanta 8. armije. Obazriv i metodičan zapovednik,
Montgomery je oja-čao svoje snage velikim količinama
američke opreme, dok 23. o-ktobra 1942. nije bio spreman da
napadne nemačke odbrambene položaje sa svim šansama za
uspeh. Povlačenje Afričkog korpusa koje je počelo 2. novembra
nastaviće se sve do prestanka nemač-kog vojnog prisustva u
Severnoj Africi. Videti AFRIČKI KORPUS

Elbeški drugovi. Antinacistička ilegalna organizacija

koju je 1934. osnovao socijaldemokrata Walter

123
 El Alamejn
Schmedemann. Grupa bazirana u Elbeku, hamburškom
predgrađu malo istočnije od jezera Ozen-Alster, izdavala je
ilegalne novine, održavala kurirsku službu prema
Čehoslovačkoj i Danskoj, i čak doturala vesti o borbi
logoraša iz konclogora Oranienburg.
Ali gestapovskim metodama saslušavanja uspešno su
otkriva-ne jedna po jedna antinacistička grupa. Preko 60
Elbešana je u-hapšeno 1935-36., među njima i
Schmedemann, a mnogi su pre-tučeni na smrt u gestapovskim
ćelijama za saslušavanje u konc-logoru Filsbitel. Sam
Schmedemann je oslobođen posle dugih sa-slušanja i pošto je
preživeo, posle rata postaje ministar u ham-burškoj oblasti.

Elser, Johan Georg (1903-1945). Drvodelja optužen za

pokušaj ubistva Hitlera u novembru 1939. Za Elsera se
tvrdilo da je postavio tempiranu bombu u Bürgerbraukeller,
gde je Hitler govorio na godišnjici Pivničkog puča iz 1923.
Bomba je eksplodirala posle Hitlerovog odlaska, ali je
sedmoro ljudi poginulo a šezdeset troje ranjeno. Elser je
uhapšen (rečeno je da je krenuo ka Švajcarskoj) i poslat kao
specijalni zatvorenik, prvo u Zaksenhauzen a zatim u Dahau.
SD je sumnjala da iza njega stoje Britanci. Drugi zatočenik
Dahaua, britanski agent Payne-Best, tvrdio je da je Elseru
smešteno od strane SS-a, radi povećanja Hitlerove
popularnosti, ali Payne-Best je upoznao Elsera tek pošto je on
žestoko pretučen od straže u Dahauu. SS je streljao Elsera u
aprilu 1945. Teško da će prava istina ikada biti utvrđena.

Epp, Ritter Franz Xaver von (1868-1947). General von

Epp sa Röhmom kao pomoćnikom, predvodio je jedinice
frajkora koje su povratile Minhen od socijalističke vlade koja
je preuzela vlast 1919.

124
 Esser, Hermann
Bio je vojnik u Kini i jugozapadnoj Africi pre I svetskog
rata u kome je kao profesionalni oficir Kraljevske bavarske
armije komandovao regimentom kraljeve telesne garde.
Kasnije, Vajmarska vlada ga koristi za gušenje
komunističkog ustanka u Ruru. Iako je dao 60.000 maraka
radi pretvaranja Völkischer Beobachtera u nacističke novine,
njegova odanost državi iz čije je službe nedavno otišao u
penziju, bila je dovoljna da spreči njegovo učešće u
Pivničkom puču 1923. Posle kraćeg perioda neaktivnosti,
1926. preuzima kontrolu nad SA u Bavarskoj i postaje
nacistički poslanik u Rajhstagu 1928. 1933. raspušta
bavarsku vladu po Hitlerovom naređenju i proglašava se za
državnog guvernera, ostajući na tom mestu do 1945. Iako se
bunio protiv nekih Himmlerovih i Heydrichovih nezakonitih
postupaka, ostao je značajna figura. Umro je u američkom
logoru za internirce, januara 1947.

Esser, Hermann (1900-1981). Suosnivač, zajedno sa

Drexlerom, Nemačke radničke partije (koja je prerasla u
Naci-stičku partiju), i rani Hitlerov sledbenik. Kao mladog
bivšeg voj-nika, radikala i nacionalistu sa značajnim darom
za javne govo-re, vojska ga je, kao i Hitlera zaposlila radi
borbe protiv marksi-stičkih aktivnosti u Bavarskoj. Grub i
sirov lupež, takmičio se sa Streicherovom reputacijom
razvratnika i progonitelja Jevreja, a njegovo tečno,
senzacionalističko pisanje je bilo zaštitni znak ranog
Völkischer Beobachtera. Bio je prvi koji je javno zvao Hitlera
Firer. Za vreme Pivničkog puča, nervi ili bolest, onemogućili
su mu učešće u maršu. Govori umesto Hitlera u pivnici, i beži
u Austriju kada je policija počela da zatvara svakog ko je
uzeo učešća. Dok je Hitler bio u Landsberškom zatvoru,
Esser i Streicher preuzimaju rezervnu partiju koju je trebalo
da vodi Rosenberg, ”Velikonemačku narodnu grupu”. Uprkos

125
 Eutanazija
ovome uspeva da zadobije Hitlrovu naklonost po njegovom
oslobađanju. Napreduje u partiji i nakon 1933. dobija
određene položaje u Bavarskoj, ali je sklonjen sa dužnosti
1935. jer su njegovo ozloglašeno ponašanje i nedostatak
administrativnih sposobnosti bili previše uočljivi. Nastavio je
da drži niz počasnih mesta ali nikad više nije svrstavan u
istaknute naciste, iako ga je Hitler pozvao iz anonimnosti
februara 1945., da pročita partijski manifest vernim u
Minhenu. Tokom posleratne denacifikacije proglašen je samo
minornom figurom, iako mu je imovina konfiskovana a
građanska prava oduzeta.

Eutanazija. Program likvidacije po ”Zakonu o zaštiti

naslednog zdravlja”, koji je predstavljao deo nacističkog
koncepta uzgajanja čistije rase eliminisanjem onih koji su
proglašeni nesposobnima. Bila je to još ranije (1935.)
predočena Hitlerova namera da sačeka ratno doba pre
pokretanja programa eutanazije. Verovao je da će program
prekriti ratna magla. Saglasno tome, septembra 1939, Hitler
izdaje naređenje Philipu Bouhleru, partijskom poslovnom
organizatoru da se posavetuje sa doktorima o ”ubistvima iz
milosrđa” i otpočne operaciju (poznatu kao T4) odmah.
Program nije trebao da bude ograničen na neizlečivo
hendikepirane i mentalno zaostale. U tom smislu bio je
istinska preteča "Konačnog rešenja", jer je predviđao čišćenje
rasnog stabla. Sa ubijanjem mentalno i fizički hendikepiranih
ljudi i dece počelo se krajem 1939, i ubrzo je bilo dovoljno
”iznenadnih smrti” za rođake i roditelje, da bi sreli ili čuli
ostale čija su hendikepirana deca ili rođaci takođe iznenada
umrla; takođe, tela najčešće nisu bila dostupna roditeljima i
rođacima radi pregleda i autopsije. Glasina se brzo pronela,
tako da je to, kao i hrabra javna osuda programa nadbiskupa
Minstera, Clementsa von Galena, doprinela njegovom
126
 Eutanazija
obustavljanju. Nekih 75.000 žrtava je odvedeno iz duševnih
bolnica i likvidirano, dok ova ubistva nisu zaustavljena 1941.
Videti GALEN CLEMENS VON

127
F
Faulhaber, kardinal Michael von (1869-1952).
Minhenski nadbiskup od 1917. i kardinal Katoličke crkve od
1921. Rodoljub koji je podržavao nemačku stvar u I svetskom
ratu kao ”pravedan rat” i bio odlikovan Gvozdenim krstom I
klase za hrabrost, postaje kao kardinal, vođa katolika u
Bavarskoj. Snažno suprotstavljen socijalizmu i ateističkom
komunizmu, kada je Hitler postao kancelar 1933. smatrao ga
je štitom protiv marksizma i nastojao je kod Pape da ovaj
gleda na novu vlast sa blagonaklonošću. Konkordat iz 1933.
između Katoličke crkve i nacističke države (potpisan od
Papena u ime Trećeg rajha i od kardinala Pacellia, budućeg
Pape Pija XII, u ime Crkve), prvo je pozdravio Faulhaber. Ali
ubrzo uviđa da ugovorno ograničenje uloge crkvenih ličnosti
u politici može sprečiti oglašavanje Crkve u javnosti
povodom moralnih pitanja u novoj državi. Od novembra
1933. kada je osetio da je njegova hrišćanska dužnost da
progovori protiv nacističkog nehrišćanskog učenja i
otvorenog paganstva, nije oklevao. 1937. pomogao je
sastavljanje papske enciklike Mit brennender sorge (”U
dubokoj zabrinutosti”), optuživši Hitlera za slabu veru. Hitler
je odgovorio povećanim napadima na Crkvu i hapšenjem
sveštenika osumnjičenih za antinacističke prestupe. Dok
kardinal nije istupao protiv antisemitizma, ispadi "Kristalne
noći" 1938. razgnevili su ga i šalje prevoz minhenskom
glavnom rabinu radi odnošenja religioznih predmeta iz nje-
gove sinagoge na sigurno. Nastupanjem rata 1939. Hitler
smanjuje svoje napade na crkvu, čiji su mnogi pripadnici
imali u određenom stepenu simpatija za njegove akcije.
Faulhaber se držao dalje od aktivnosti pokreta otpora iako je
128
 Film
Gördeler tražio od njega podršku za antihitlerovski pokret.
Posle "Bombaške zavere" 1944., nakon ispitivanja od
Gestapoa, osudio je ideju atentata i zakleo se na trajnu
odanost državi.
Feder, Gottfried (1883-1941). Jedan od osnivača
Nacističke partije, koji se prvo pridružio Drexlerovoj
Radničkoj partiji 1919. Sledeće godine pomogao je
sastavljanje ”25 tačaka”, partijskog programa koji je isticao
kapitalističko zlo sloganom ”Slomite interesno ropstvo
međunarodnog kapitalizma!”. Štrčao je iz rane nacističke
misli, slično socijalističkom radikalizmu Strassera. Feder je
bio populista i ruralni antiindustrijalist. Iako se našao među
vernim koji su marširali 1923. u Pivničkom puču, sofistici-
raniji nacisti su shvatili da Federova gledišta neće pomoći
Nacističkoj partiji na njenom putu do vlasti. I Schacht i Funk
su upozorili Hitlera da je njegov ekstremni antikapitalizam
preplašio industrijalce. Zbog toga je u nacističkoj upravi
1933. stari partijski član dobio samo nižu funkciju.
Razočaran podnosi ostavku sledeće godine i živi povučeno,
predajući na univerzitetu do smrti u Minhenu 1941.

Fegelein, Hermann (1906-1945). Waffen SS general

koji je napredovao od konjušara do punopravnog SS
konjičkog oficira oženivši se Gretlom, sestrom Eve Braun.
Prvobitno je služio u Hitlerovom glavnom štabu kao
Himmlerov agent, ali je tokom spletki poslednjih meseci
postao Bormannov pristalica. Aprila 1945. pokušao je da se
iskrade iz Firerovog berlinskog bunkera ali su ga esesovci
otkrili i po Hitlerovom naređenju izveden je napolje i odmah
streljan. Nema podataka da je Eva Braun protestvovala.

Feindhörer (oni koji su slušali neprijateljski radio).

Zatvaranje u konclogor ili čak smrt, bila je kazna u Trećem
129
 Feldmar{al
rajhu tokom rata za one uhvaćene da slušaju BBC. Optužba je
mogla varirati od defetizma do proglašavanja za
Volksschädlinga (antidruštvenog parazita).

Felix. Nemačka šifra za zauzimanje Gibraltara, španskih

Kanarskih i portugalskih Zelenortskih ostrva. Plan je bio deo
nemačke mediteranske strategije kako je to izneseno u
direktivi br. 18, izdatoj od Hitlera 12. novembra 1940.
Operacija nije nikad izvedena.

Feldmaršal. Najviši čin u nemačkoj armiji. Hitler je una-

pređivao u čin feldmaršala kako mu je bilo volja i to u mnogo
većem broju nego što je armija očekivala. Ipak unapređenje je
na kraju koristilo nekolicini njih.
Juna 1940. posle trijumfa u Francuskoj unapredio je von
Brauchitscha (podneo ostavku 1941.), Keitela (obešen 1946.),
von Mansteina (oslobođen komande 1944.), von Rundstedta
(smenjen 1944.), von Reichenaua (poginuo u avionskoj
nesreći 1942.), von Blocka (ubijen tokom vazdušnog napada
1945.), von Leeba (smenjen 1942.), von Klugea (ubio se
1944.), i von Witzlebena (likvidiran posle "Bombaške
zavere" 1944.).
Juna 1942. unapredio je Rommela (samoubistvo 1944.);
januara 1943. von Paulusa (zarobljen kod Staljingrada), von
Buscha (smenjen 1944.), von Kleista (zarobljen i umro u
ruskom zarobljeništvu), i von Weicha. Marta 1944. unapredio
je Modela (samoubistvo 1945.); i konačno 1945. Schörnera,
žestokog kaznenog oficira koji je prebegao Amerikancima, da
bi opet bio izručen Rusima.
Hitler je stvorio i Luftwaffe feldmaršale. 1940. proglasio
je Göringa specijalnim ”rajhmaršalom”, unapredio
Kesselringa, Milcha i Sperlea, a 1945. Richthofena i von
Greima.
130
 Feder, Gottfried

Fietz, Helmut. Jedan od nekolicine poznatih po imenu

(od onih koji su sigurno brojali stotine hiljada),
neobrazovanih protivnika nacizma. Fietz je uhapšen zbog
penjanja na pivsko bure na seoskom trgu u Bavarskoj i
poređenja Hitlera, na svoju nesreću, sa svinjama i ostalim
domaćim životinjama.

Film. 1933. zlatni dani nemačkog filma bili su već

prošlost. Veliki klasici nemog filma Robert Wieneov Kabinet
dr Caligaria, Fritz Langov Metropolis i G.W. Pabstov
Kameradshaft, doneli su nemačkom filmu međunarodnu
reputaciju. Ali privukli su i pažnju Holivuda i mnogi glumci i
režiseri već su bili pozvani u Kaliforniju.
Veliki nemački zvučni filmovi tog doba, Sternbergov
Plavi anđeo, Langov M, i Pabstov Westfront 1918., snimljeni
su pre dolaska nacista na vlast. Ali čak i pre januara 1933.
Nacistička partija je bila u poziciji da daje ”sugestije”.
Morgenrot (”Zora”), prikazan pre dolaska Hitlera na vlast,
vodeća nemačka filmska kompanija već je snimila sa
uočljivom nacističkom propagandnom crtom.
Postojao je jak interes za film među vodećim nacistima,
ali kod Josefa Göbbelsa radilo se o opsesiji. Proglasio se
odgovornim za odobravanje svakog snimljenog filma u
Trećem rajhu i tvrdilo se da mu dan nikad nije prošao bez
projekcije. Kod njega se brzo razvilo pronicljivo poštovanje
prema mogućnostima filma kao glavnog oružja njegovog
Ministarstva propagande. Ali prvi zadatak mu je bio, kako je
on to smatrao, da očisti sve jevrejske radnike iz Filmwelta,
filmske industrije.
1. aprila 1933. šest američkih filmskih kompanija sa po-
druž-nicama u Berlinu, primilo je dopis u kom se zahteva od
njih da otpuste iz službe svakoga ko je jevrejskog porekla.
131
 Firer
Arijevska odredba (Arierparagraph) kojom se zabranjivao rad
Jevrejima u bilo kom delu filmske industrije nije bila
objavljena do jula, ali je odmah došlo do zbrke u industriji.
Za sledeće dve godine veli-ki broj najtalentovanijih režisera
pisaca i glumaca (ne uvek Jevre-ja), napustilo je Nemačku
(videti HOLIVUDSKE IZBEGLICE). Kada je Dacho,
zvanično udruženje režisera i glumaca, izazvalo Göbbelsa,
predstavljajući mu listu članova za koje su smatrali da im
treba dozvoliti da rade u industriji zbog njihovih zasluga u
ratu ili rada u svetu filma, on je odmah zabranio udruženje.
Uspevši da odstrani Jevreje i ”ideološki nepouzdane” iz
nemačke filmske industrije, Göbbels je sada stavio pod
kontrolu strane filmove. 1934. Reichsfilmkammer (Rajh unija
nemačkih filmskih odseka) uvodi Filmdramaturg-a čiji je
posao bio da pregleda sve scenarije stranih filmova da bi se
osiguralo da svi koji idu protiv duha vremena budu
zabranjeni. Rani primeri zabranjenih filmova su MGM-ov
Borac za nagradu i dama jer u njemu glumi jevrejski bokser
Max Baer, Klinac, Rimski skandali i Tarzan i njegova
družbenica zbog ”ispoljenog nepoželjnog ponašanja”. Ovo
opet nije pomoglo nemačkom filmskom izvozu koji se
sunovratio sa 22 miliona rajh maraka u 1930. na 4 miliona
rajh maraka 1936.
Do 1937. nemačka filmska industrija se sastojala od tri
velika filmska producenta: UFA i Tobisa u Berlinu i manje
kompanije Bavarija u Minhenu. Zbog uplitanja vlasti, rasta
troškova i pravog kolapsa izvoznih poslova, sve kompanije su
bile u ozbiljnim finansijskim nedaćama. Nakon toga su
serijom zamršenih poteza kompanije nacionalizovane.
Göbbels je 25. maja 1937. promovisao sistem stepenovanja
filmova koji je doveo do obaranja vrednosnih veličina a
počinjao je od ocene ”politički i umetnički posebno vredan”
na vrhu do ”obrazovno vredan” na dnu liste. Uprkos
132
 Film
Göbbelsove opomene filmskim stvaraocima:”Nemački film
mora ispuniti svoju dužnost prema državi, naciji i kulturi.
Mora postati vodeći u svetu”, gledalište je tvrdoglavo
preferiralo američke filmove, čak i iz jadnog izbora
dozvoljenih novim pravilima o kvotama.

Firer. Hitler je uzeo naziv ”Firera” ili vođe, direktno

imitirajući italijanskog fašističkog lidera Mussolinia, koji je
sebe nazvao ”Il Duce”. Hitlerov bliski saradnik Esser, bio je
prvi koji ga je tako javno nazvao 1923. Tek 1931.,
Göbbelsovom naredbom, njegova upotreba je postala
obavezna u Partiji. Göbbelsov cilj je bio isti kao i kod
uvođenja pozdrava ”Heil Hitler”; učvrstiti bespogovorno
obožavanje partijskog vođe. Termin Firer je često korišćen u
nacističkim naslovima, kao i u partijskom pregledu Ko je ko?
objavljenom 1935., nazvanom Firerleksikon. Hitlerova
politička filozofija u Mein kampfu promovisala je Firer-
princip, iskazujući prezir prema demokratiji i zalažući se za
diktaturu sa odlukama donesenim od vođe i od jedne elitne
grupe čije zapovesti narod mora izvršavati. Nacistička
Nemačka je zbog toga imala ”Firere” na mnogim nivoima
odlučivanja, pri čemu je svaki bio potčinjen Fireru iznad
sebe. Kada je u avgustu 1934. posle Hindenburgove smrti
Hitler ujedinio funkcije kancelara i predsednika, ”Firer ” je
postao njegov zvanični državni naziv.

Firerovi štabovi. Hitler je demonstrirao svoju vodeću

ulogu i apsolutnu kontrolu ratne mašinerije, centralizujući
vlast u svoja komandna mesta. Iako je koristio posebno
prepravljen voz (kao u Poljskoj 1939.) za sebe, štapske
oficire, sekretarice i signalnu opremu, takođe je s vremena na
vreme osnivao štapska mesta kojima je davao šifrovana
imena proistekla iz njegove mašte sklone dramatizaciji.
133
 Firerleksikon
Felsennest (Kameno gnezdo) kod Bad Minsterajfela, na
oko 30 milja od belgijske granice (1940.)
Alderhorst (Orlovsko gnezdo) kod Zigenberga blizu
Ardena (1940). Hitler je napustio ovaj štab jer je bio previše
luksuzan. Kasnije tokom rata Speer je dogradio skloništa od
bombi i korišćen je za Runstedtov štab za vreme Ardenske
ofanzive 1944. Hitler je ponovo kratko boravio u njemu od
decembra 1944. do januara 1945.
Wolfsschlucht (Vučija čeljust) kod Brili l Peša u
Francuskoj (6-25. juna 1940.). Kažu da ga je napustio kada su
počeli da ga razdražuju rojevi komaraca.
Tannenberg (nazvan po nemačkoj pobedi nad Rusima
1914.) kraj Frojdenštata u Crnoj šumi. Korišćen na kraju
kampanje u Francuskoj, 1940.
Wolfsshanze (Vučija jama) kod Rastenburga u Istočnoj
Prusiji (1941-44.). Mesto julske "Bombaške zavere" 1944.
Werwolf (Vukodlak) njegov glavni štab u Vinici u
Ukrajini (jula 1942.).
Od sredine januara 1945. do svoje smrti u aprilu 1945.,
Hitlerov glavni štab, koji nikad više nije napustio, bio je
Firerbunker, sagrađen ispod razorene Rajhkancelarije u
Berlinu.

Firerleksikon. Ko je ko? i Ko je bio ko? u Nacističkoj

partiji, sastavljen u jednom tomu i objavljen 1934. Ne sadrži
ime nijedne žene.

Fleischer, Carl (1883-1942). Norveški general koji je

komandovao izuzetnim otporom protiv nadmoćnijih
nemačkih snaga 1940. Pri strašnim vremenskim uslovima,
njegova 6. divizija uspešno je zadržala Nemce kod Narvika
dok joj se nisu pridružile britanske snage u jurišu na grad.
Njegovo ogorčenje onim što je (verovatno sa razlogom)
134
 Firerovi {tabovi
smatrao nepotrebnim britanskim kašnjenjima bilo je takvo da
nije bio u stanju da uzme puno učešće u kasnijoj borbi
Norvežana.

Flemegerichte. Tajni sudovi koji su izricali samovoljne

smrtne presude Nemcima koji su obaveštavali savezničku
kontrolnu komisiju o aktivnostima ”Crnog Reichswehra”,
posle I svetskog rata. Videti CRNI REICHSWEHR

Flick, Friedrich (1883-1972). Industrijski magnat koji je

kontrolisao United Steel, Daimler-Benz i Nobel Dynamite,
poreklom iz Vestfalije uspeo je da postane jedan od
najbogatijih i najmoćnijih ljudi svog doba. Iako je dao 50.000
maraka nacistima 1932., dao je mnogo više za
Hindenburgovu kampanju i za Liberalnu i partiju Centra.
1933-34. daje 7.000.000 maraka nacistima i dodaje 100.000
maraka SS-u. Postao je član partije 1937. Kada se rat
razbuktao njegove kompanije su zaposlile 48.000 robovskih
radnika, neke iz konclogora a ostali su dove-deni direktno iz
Istočne Evrope. 80% njegovih radnika je umrlo. Posle rata
uspešno je izbegao plaćanje kompenzacije na osnovu toga što
je već platio korišćenje radne snage SS logorima.
Flickov konzorcijum su Saveznici razbili 1945.

Flozenbirg. Konclogor u Bavarskoj kojim je u prvom

delu rata komandovao oberšturmbanfirer Kunstler, dok nije
smenjen 1942. zbog optužbi za pijančenje.

Forster, Albert (1902-1954). Nacistički gaulajter

Danciga od 1930. i njegov rajhguverner od 1939.

135
 Frank, Hans
Frajburški krug. Antinacistička debatna grupa osnovana
na Frajburškom univerzitetu. Patriotske i desničarske
provinijencije, grupu je predvodio istoričar Gerhard Ritter.

Frajkori. Privatne armije ex-vojnika koje su formirali

bivši regularni oficiri na kraju I svetskog rata. Mnogi su
osnovani u haosu 1918. u istočnoj Evropi gde su se nemačke
trupe, ne više pod centralnom komandom, borile protiv
ruskih komunista i pretenzija nove poljske i litvanske države.
Tadašnji kapetan von Schleicher (kasnije general i kancelar
Nemačke) iz političkog odeljenja nemačkog Generalštaba
tajno je naoružavao i plaćao jedinice frajkora najpre radi
zaštite nemačkih istočnih granica a potom radi gušenja
revolucije kod kuće.
Frajkore su činili prekaljeni vojnici iz prvih linija fronta,
koji su koristili taktiku razvijenu 1918., zasnovanu više na
malim samodovoljnim jedinicama nego na velikim armijskim
formacijama. Raspolagali su širokim spektrom borbenih
veština i naoružanja, sačuvavši ono najbolje iz ratnog
drugarstva, često su sami birali svoju vođe. Komunističku
vladu u Bavarskoj 1919. srušilo je 30.000 vojnika frajkora
pod Eppom, upotrebom nemilo-srdnih metoda pri čemu je
ubijeno više od 600 ljudi u maju te godine. Hitler koji je u to
vreme u Minhenu prolazio kroz proces demobilizacije, bio je
svedok masakra. Radnike koji su pokušali da formiraju
socijalističke režime u gradovima ili regionima po-put Rura a
posebno poput Spartakista u Berlinu, frajkori su suzbili u
krvi. Nasuprot ovome, Erhardtova brigada je marta 1920.
okupirala Berlin da bi omogućila desničaru, dr Kappu da se
proglasi za kancelara.
Minhen je postajao pribežište za ljudstvo frajkora, kako
su se njihove jedinice postepeno raspadale. Mnogi su
regrutovani u SA, među njima i ljudi iz Ehrhardtove brigade
136
 Frajkori
koji su na svoje šlemove stavljali simbol swastike. Frajkori su
raspušteni 1921., ali su se njihovi poslednji ostaci
ceremonijalno postrojili u Minhenu na desetogodišnjicu
Pivničkog puča, novembra 1933. Sprovedena je prozivka
njihovih jedinica (”Baltic”, ”Ehrhardt”) i zastave su im
položene pored ostalih u nacističkoj Braon kući.

Frank, Hans (1900-1946). Generalni guverner okupirane

Poljske od 1939. Posle kratkog učešća u I svetskom ratu i
Eppovim frajkorima, Frank se pridružuje Nemačkoj radničkoj
partiji, prethodnici Nacističke partije. Kao student učestvovao
je u Pivničkom puču 1923. Postaje pravni savetnik Nacističke
partije 1929. i vodi interni disciplinski sud ”USCHLA”.
Sastavlja Gleichschaltung pravnog sistema i osniva
Akademiju za nemačko pravo, postajući njen predsednik.
Objavljuje da je ”ljubav prema Fireru postala pravni pojam”.
Posle poraza i okupacije Poljske 1939. i komadanja njene
teritorije između Nemačke i Rusije, postaje generalni
guverner ostatka. Frank počinje da istrebljuje stanovništvo,
likvidirajući Jevreje, intelektualce i stručnjake u skladu sa
naredbom da stvori od Poljaka samo izvor robovske radne
snage. Pod njegovom upravom ubijeno je preko tri miliona
Jevreja a desetine hiljada Poljaka su poslate na prinudni rad.
Vladao je Poljskom iz svoje palate u Krakovu dok nije
pobegao za Nemačku pred ruskim napredovanjem 1944.
Detaljno je opisao svoje delovanje u 40 delova dnevnika koji
predstavlja izvor mnogih informacija o ranoj nacističkoj
istoriji a u njemu je naznačena i mogućnost da se među
Hitlerovim precima nalazio i Jevrej iz Graca, Frankenburg,
što mu je Hitler naredio da tajno istraži 1942. Hans Frank je
priznao optužbe koje su ga teretile kao jednog od glavnih
ratnih zločinaca u Nirnbergu, i obešen je.

137
 Fritsch, Freiherr Werner von
Franko. Videti ŠPANSKI GRAĐANSKI RAT, ANDAJ

Frankfurter Zeitung. Uticajna nemačka novina koja je

nekako uspevala da pokaže izvestan stepen nezavisnosti u
odnosu na striktnu nacističku liniju. Verovatno je Göbbels
verovao da je to neophodno da bi se ostavio utisak na stranu
štampu kod koje je ugled Frankfurter Zeitunga uvek bio
visok. Videti ŠTAMPA U TREĆEM RAJHU

Freisler, Roland (1893-1945). Predsednik berlinskog

Volksgerichthofa (Narodnog suda) od 1942. Zna se da je bio
jedan iz odabrane grupe prisutne na konferenciji u Vanzeu
1942., na kojoj su donešeni planovi o istrebljenju Jevreja.
Freisler se školovao za advokata, bio je zarobljenik u Rusiji a
pridružio se Nacističkoj partiji 1925. Postao je Hitlerov
omiljeni pravni egzekutor, sudeći Shollovima 1943. i onima
koji su optuženi za učešće u "Bombaškoj zaveri" 1944. U
filmovima snimljenim na suđenjima u Berlinu može se videti
njegov frazerski stil i proračunato izdiranje na optužene, pre
nego što ih osudi na laganu i mučnu smrt. Kao sovjetski
zarobljenik, posle I svetskog rata kažu da je počeo da ceni
njihove metode a posebno taktiku sovjetskog tužioca
Višinskog. Ubijen je tokom zasedanja suda, bombom
bačenom iz američke leteće tvrđave za vreme dnevnog
napada na Berlin, februara 1945.

Frick, Wilhelm (1877-1946). Birokrata Nacističke

partije. Kao viši funkcioner minhenske policije i nacista,
trebao je da postane novi šef policije da je Pivnički puč 1923.
uspeo. Kada je puč propao, suđeno mu je i osuđen je zbog
učešća u njemu, ali je oslobođen 1924. Član Rajhstaga od
1924., bio je u to vreme na strani radikala Gregora Strassera.

138
 Freisler, Roland
1931. postaje ministar unutrašnjih poslova pokrajine Tiringije
i prvi nacista koji je zauzeo takav položaj. U to doba važio je
za jednog iz partijske ”Velike petorke”, zajedno sa Hitlerom,
Göringom, Göbbelsom i Stasserom. Postavši ministar
unutrašnjih poslova Rajha u januaru 1933., primenjuje Zakon
o posebnom punomoćju, sastavlja Gleichschaltung zakone
koji ukidaju individualna prava nemačkih pokrajina.
Frick ostaje na mestu ministra unutrašnjih poslova, zatva-
raju-ći crkve koje ne sarađuju i potpisavši Anschluss sa
Austrijom 1938., ali ga suprotstavljanje širenju moći SS-a
košta mesta mini-stra u korist Himmlera. Nagrađuju ga
imenovanjem za protektora Češke i Moravske od 1943-45. U
Nirnbergu mu je suđeno kao jed-nom od glavnih ratnih
zločinaca, proglašen je krivim i obešen 1946.

Friedburg, Hans Georg von (1895-1945). Admiral koji

je potpisao predaju nemačke mornarice po Dönitzovim
naređenjima, u Remsu maja 1945. Podmornički oficir iz I
svetskog rata, svoje unapređenje u visokog mornaričkog
komandanta duguje dobrim vezama sa Nacističkom partijom.
Imenovan je za glavnokomadujućeg kada je Dönitz postao
Firer.

Fritsch, Freiherr Werner von (1890-1939). Glavno-

komandujući armije pod ministrom odbrane, generalom
Blombergom, od 1934-1938. Fritsch je bio sjajan štapski
oficir pre nego što je postavljen za komandanta. Podržao je
Blombergovu zakletvu armije direktno Hitleru. 1934. uoči
Röhmove čistke stavio je armiju u pripravnost i zatvorio sve
trupe u kasarne, obezbeđujući njihovu podršku i dozvolivši
uništenje SA. Sa Blombergom i ministrom spoljnih poslova,
von Neurathom, ipak dovodi u pitanje Hitlerove ratne
planove protiv Austrije i Čehoslovačke. Kao generalštabni
139
 Funk, Walter
oficir stare škole, iako pozdravlja Hitlerovu diktaturu, bio je
neprijateljski raspoložen prema nacistima - posebno prema
SS-u, čije vojne aspiracije nije mogao da prihvati. Ali SS mu
podmeće optužbu za homoseksualnost 1938., uz pomoć sve-
dočenja sitnog kriminalca koji je tvrdio da je video generala
sa muškom prostitutkom. Fritsch je otpušten iz armije, iako
ga je tajni vojni sud oslobodio optužbe, utvrdivši da je čovek
viđen u inkriminisanim okolnostima bio jedan stari konjički
kapetan čije se ime isto izgovaralo, Frisch. Werner von
Fritsch se ponovo pridružio svojoj regimenti kao njen počasni
pukovnik i otišao da se bori sa njom u Poljskoj. Poginuo je u
borbi, septembra 1939.

Fronterlebnis. Nemačka književna škola posle I

svetskog rata, zasnovana na iskustvima drugarstva na frontu.
Njen stil i sadržaj bio je vrlo omiljen kod nacista. Videti
LITERATURA U TREĆEM RAJHU

Front rada (DAF). Kao jedina radnička sindikalna

organizacija u Trećem rajhu, front je osnovan 1933. pošto je
Hitler održao govor 1. maja objavljujući da će doneti mir
svetu radnika. Članovi SA odmah su zauzeli prostorije i
imovinu svih sindikata i osnovan je jedini Front rada, sa
funkcionerima dovedenim iz Nacističke partije. Leipart,
predsednik bivšeg saveta sindikata (ADGB), u očaju je
ponudio saradnju sindikata i povinovanje nacističkim
zakonima, ali je ova ponuda odbijena. Front je dobio puna
ovlašćenja prema Zakonu o radu iz januara i oktobra 1934.
Dok su radnici možda mogli pozdraviti Hitlerovo
obećanje mira u industriji, dotle ih je Front rada lišio bilo
kakvog pregovaračkog mehanizma; poslodavac je “vođa” a
radnici “sledbenici”; plate su bile određene od Fronta kao i
obavezni odbici za porez na prihod i obavezno dobročinstvo
140
 Front rada
za Winterhilfe ili rate za uplatu budućeg Volkswagena. Od
februara 1935. svaki radnik je imao “radnu knjižicu” za
beleženje službe i niko nije mogao biti zaposlen bez nje. Od
1937. Front rada je imao punu kontrolu nad platama i
osigurava da zamrzavanje plata, po dekretu iz 1933., bude
sprovedeno; tako su radnici imali malo ili nika-kvo stvarno
povećanje plata nasuprot povećanju troškova života (vide-ti
POVERENICI ZA RAD). Front rada je postao gigantski
državni zatvor iz koga za radnike nije bilo izlaza. U isto vreme,
zasnovan na sredstvima otetim od prvobitnih sindikata, Front
rada je postao ogroman posao koji je finansirao pokret Kraft
durch Freude.
Ipak veliko je pitanje da li je nešto više od neznatne
manjine nemačkih radnika shvatalo ograničenja sistema.
Nacistički uspeh u postizanju mnogo veće stope zaposlenosti
uticao je direktnije na nemačke radnike u ovom predratnom
razdoblju; možda je još i više, celokupno sjajno pakovanje
nacističkih procesija, parada, slika, govora i muzike,
preusmerilo pažnju nemačkog radnika sa zakonskog okvira
koji ga je sputavao.

Fuller, John (1878-1966). Britanski general i vojni

mislilac. Njegovo delo Sećanja nekonvencionalnog vojnika,
ostavilo je veći utisak na tenkovske oficire u Nemačkoj nego
u Britaniji. Bez sumnje, bio je jedan od četvorice ili petorice
vojnih analitičara, za koje se može reći da su utrli put novoj
upotrebi samostalnih oklopnih formacija - Blitzkriegzima
1939., 1940. i 1941., i spektakularnim prodorima oklopnih
jedinica Pattona i Montgomerya 1944/45.

Funk, Walter (1890-1960). Ministar ekonomije od

1937-1945. Kao novinar koji je pratio finansije i pridružio se
nacistima 1931., Funk postaje dragocena spona sa
141
 Funk, Walter
industrijom. Upozorio je Hitlera da se drži dalje od
radikalnog antikapitalizma Federa i da će propuštanjem
povezivanja sa Hindenburgom izgubiti podršku i glasove
industrije i trgovine. Nasleđuje Schachta na mestu ministra
ekonomije 1937., ali je njegovo ministarstvo bilo dosta
ograničenih ovlašćenja zbog Göringovog upravljanja
četvorogodišnjim planom obnavljanja nemačke ekonomske
snage. 1939. postavljen je za predsednika Rajhbanke i tako
postaje odgovoran za imovinu Trećeg rajha i plen SS-a, koji
je deponovan na račun pod imenom ”Maxa Heiligera”. Pošto
nikad nije prisustvovao sastanku upravnog odbora, stvarna
kontrola nad bankom bila je u rukama potpredsednika, Emila
Puhla. Nakon bombardovanja Rajhbanke februara 1945.,
naređuje premeštanje rezervi i u aprilu prisustvuje slanju
poslednje pošiljke u Minhen. Posle toga gubi joj se trag.
Uhapšen je i suđeno mu je kao jednom od 22 glavna ratna
zločinca u Nirnbergu. Islednik ga je opisao kao ”zdepastog
homoseksualca, obolelog od dijabetesa i sa povremenim
napadima jetre”. Osuđen je na doživotnu robiju, ali je
oslobođen iz zatvora Špandau zbog lošeg zdravlja, 1957.

142
 Gau

Galen, Graf Clemens August von (1878-1946). ”Lav iz

Minstera”. Nadbiskup Minstera koji je iskazao delotvoran
javni protest protiv nacističke rasne politike, poreklom iz
aristokratske porodice; raniji Galen je bio vojni biskup
Minstera 1650. Imao je konvencionalna politička gledišta i u
stvari je odobravao neke aspekte Hitlerovog nacionalizma,
blagosiljavši trupe koje su umarširale u Rajnsku oblast 1936.
Bio je ipak protiv nacističke rasne doktrine i objavljuje
kritiku Rosenbergovog Mita 2O. stoleća 1934., što je uticalo
da njegov biskupski časopis postane izuzetno popularan u
zemlji u kojoj su sve novine suprotstavljene Hitleru bile
zabranjene.
Na molitvi 1941. govori protiv nacističke prakse
eutanazije (ubijanja onih koji su proglašeni nesposobnima ili
genetski nepodesnima). Njegov protest je bio tako efektan da
je Göbbels morao da upozori Hitlera da ne naređuje njegovo
hapšenje. Galen je smatrao eutanaziju zločinom i obavestio je
civilnu policiju o nacističkim postupcima. Protest je
zaustavio eutanaziju i postao poznat kao jedini delotvoran
javni protest u Trećem rajhu. Kasnije u toku rata, za vreme
masovnih vazdušnih napada saveznika, propovedao je da
osveta nije hrišćanski čin, pa gubi popularnost. Posle
"Bombaške zavere" jula 1944. uhapšen je i poslat u konc-
logor Zaksenhauzen, ali pošto nije pronađena nikakva veza sa
zaverenicima, oslobođen je 1945. Vratio se u Minster, i u
martu 1945, uz Hitlerovu srdžbu, izvezao se da presretne
saveznike i preda grad.

143
 Galland, Adolf (r. 1911). Pilotski lovački as i
komandant lovaca Luftwaffea od 1941-1945. Strastveni pilot
koji je leteo na jedrilicama dok je Nemačkoj Versajskim
ugovorom bilo zabranjeno da proizvodi avione, pridružuje se
nemačkoj komercijalnoj kompaniji Lufthansa 1932.
Menadžer Lufthanse, Milch, u tajnosti je sastavljao tim koji
će predstavljati osnovu buduće vazdušne sile i Galland
prelazi u Luftwaffe kada je ovaj osnovan 1935. Služio je kao
pilot u nemačkoj Kondor legiji koja se borila za nacionaliste
u Španskom građanskom ratu, u kome je leteo preko 300 puta
i razvio taktike za novi Messershmittov jednokrilni lovac
jednosed. U "Bici za Britaniju" postao je poznat kao izuzetan
lovački vođa. Odlikovan je Viteškim krstom sa hrastovim
lišćem, mačevima i dijamantima i bilo mu je priznato preko
100 pobeda. 1942. Galland je postao najmlađi oficir sa činom
generala u nemačkim oružanim snagama, preuzevši komandu
nad svim lovačkim avionima.
Do 1944. Luftwaffe je uspeo da maksimalno poveća
svoje lovačke snage. Sa preko 3.000 aviona pod svojom
komandom, Galland je planirao da zaustavi američke dnevne
napade. Hitler se uplašio, možda s pravom, da bi ovo moglo
umesto toga rezultirati uništenjem Luftwaffea, pa je odbacio
plan. Göring prebacuje svu krivicu za promašaje Luftwaffea
na Gallanda i uklanja ga sa mesta komandanta. Kraj rata ga
zatiče na položaju rukovodećeg novim Me262 mlaznim
lovcem koji je poleteo prekasno da bi se ostvarila pobeda.

Gau. Stari franački izraz za političku jedinicu unutar

nacije, korišćen za opis administrativnih oblasti Nacističke
partije, na čijem se čelu nalazio gaulajter. 1938. postojale su
32 oblasti Nacističke partije; do 1942. bilo ih je 40, broj je
uvećan Ansclussom sa Austrijom i onim delovima
Čehoslovačke i Poljske koji su uključeni u ”Veliku
144
 Gestapo
Nemačku”. Gaulajteri su vladali samo u Velikoj Nemačkoj. U
okupiranim zemljama nacisti su vladali preko rajhkomesara
ili guvernera. Decembra 1942. svi Gaui postaju Odbrambene
rajh oblasti, a svi gaulajteri odbrambeni rajhkomesari.

Gau Sedište Gau Sedište

Baden Karlsrue Hamburg Hamburg
Bajrojt Bajrojt Hese-Nasau Franfurt na Majni
Berlin Berlin Kranjska Klagenfurt
Dancig,
Zapadna Dancig Keln-Ahen Keln
Prusija
Hese-Kasel Kasel Diseldorf Diseldorf
Magdeburg
-Anhalt Desau Esen Esen
Mark
Brandenbug Berlin Frankonija Nirnberg
Meklenburg Šverin Mozeland Koblenc
Sudeti Rajhenberg Gornja Bavarska Minhen
Južni
Hanover - Hanover Donji Dunav Beč
Braunšvajg
Donja Šlezija Breslau Tiringija Vajmar
Gornji Dunav Linc Tirol-Vorarlberg Inzbruk
Gornja ŠlezijaKatovice Varteland Pozen
Istočni
Hanover Lineburg Veser-Ems Oldenburg
Istočna
Prusija Kenigsberg Vestfalija Severna Minster
Pomerania Šćećin Vestfalija Južna Bohum
Saksonija Drezden Vestmark Nojštat
Salcburg Salcburg Beč Beč
Šlezvig-HolštajnKil Virtemberg- Štutgart
145
 Gau
Hoencolern
Švapska Augzburg Štajerska Grac

Gaulajter (Oblasni vođa). Najviša administrativna

figura Nacističke partije u Gauu. Videti GAU

Geheimes Staatspolizei. Videti GESTAPO

Gehlen, Reinhard (1902-1979). Šef nemačke vojne

obaveštajne službe na ruskom frontu od 1942. Stekao je repu-
taciju pouzdanog proroka ruskih poteza i trudio se da svoje
izveštaje sastavi opširno i jasnim jezikom. Na kraju II
svetskog rata predao je svoju gomilu materijala i veza u
Istočnoj Evropi Amerikancima i uz američku pomoć otvorio
”Gehlen biro”, značajnu minhensku obaveštajnu organizaciju.

Genocid. Termin sada često trivijalizovan u propagandne

svrhe, ali prvobitno primenjen na nacistički pokušaj
istrebljenja evropskog jevrejstva. Uništenje kulturne ili rasne
grupe, naroda ili nacije (videti KONAČNO REŠENJE).

Gernika. Baskijski gradić u severnoj Španiji u kome je

poginulo 1.600 ljudi prilikom nemačkog vazdušnog napada.
Aprila 1937. Gernika je brojala 7.000 stanovnika, ali je to
bilo i mesto baskijske kulture i starog hrasta pod kojim su se
španski kraljevi zaklinjali da će poštovati prava Baska.
Ponedeljak, dan napada, bio je pijačni dan; od podne nemački
Heinkeli III i Junkeri 52 bombardovali su i mitraljirali grad
preko tri sata. Istina je postala predmet međunarodne
rasprave. Prvo se tvrdilo da su grad spalili sami Baski, a
kasnije da su sovjetski avioni izveli napad. Posle rata izbegli
Baski su pokušali, neuspešno, da iznesu slučaj protiv

146
 Gestapo
Nemačke u Nirnbergu. Ali Göringovo priznanje 1946, da je
Luftwaffe bombardovao Gerniku u cilju eksperimentalnog
urbanog uništavanja, okončalo je debatu. Danas je Gernika
prvenstveno poznata po slici Pabla Picassa i kao simbol
destruktivnosti vazdušnog ratovanja.

Gestapo. Tajna policija (GEheimes STAatsPOlizei)

Trećeg rajha. Koreni njegovog nastanka leže u Prusiji, koja je
činila 2/3 teritorije i populacije Nemačke. Pre 1933. svaka
pokrajina je imala sopstvenu policiju; pruski ministar
unutrašnjih poslova socijaldemokrata, Karl Severing, je
sproveo čišćenje svoje policije i od desničarskih i od
levičarskih elemenata. Kada je Göring preuzeo prusko
ministarstvo 1933. zamenio je policijsko odeljenje 1A,
odgovorno za politička pitanja, odeljenjem nove tajne policije
(Geheimes Polizei Amt), popunivši ga sa ljudima odanim
Nacističkoj partiji. Od ove organizacije, čije je ime neznatno
promenjeno, nastao je Geheimes Staatpolizei, Gestapo.
Nacistički karijeristi su sada zauzeli visoka mesta u pruskoj
policiji i počela je neviđena trka za prevlast u kojoj su
učestvovali Arthur Nebe iz Kripoa (Kriminalističke policije),
Heinrich Müller, Rudolf Diels (ekspert za komuniste) i Kurt
Daluge (esesovac), sada na čelu Orpoa (Ordungspolizei)
odgovornog za javni red.
Svuda po Nemačkoj bila su osnovana odeljenja tajne
poli-cije, popunjena ljudima iz SD-a, a Himmler je smatrao
da je vre-me da se Gleichschaltung primeni i na policijske
snage, na čijem čelu bi bio on kao šef nemačke policije.
Göring nije premešten ali je njegova organizacija prešla pod
SS, a Diees je sklonjen iz Berlina u provinciju; Daluge i Nebe
su zadržali svoja mesta dok je Heinrich Müller (uskoro će
postati poznat kao Gestapo Muller), preuzeo Gestapo.
Februara 1936. Gestapou je dat zvanično nacionalni status, a
147
 Gestapo
u septembru je berlinsko sedište u Prinz Albrechtstrasse
postalo glavna centrala. Himmler je sad stavio Gestapo pod
kontrolu Heydricha, kao Odeljenje IV RSHA (Državna služba
sigurnosti), sa Müllerom kao izvršnim šefom.
U suštini Gestapo su činili policajci ali su oni bili instru-
menti na-cističkih metoda koji su dozvoljavali i podsticali teror
da bi se posti-gla i održala kontrola nad državom i narodom. Do
1943., kada je bio najbrojniji, Gestapo je brojao 45.000 ljudi
povezanih sa 60.000 regu-larnih agenata i 100.000 doušnika.
Kada su prešli na okupirane teri-torije radi nastavljanja svojih
aktivnosti, nosili su ne policijske, već SS uniforme ili civilna
odela. Bili su toliko umešani u sve SS opera-cije da je često
teško razlikovati šta je izveo Gestapo, šta SS/SD a šta Kripo
pridodat jednoj SD upravi. Einsatzgruppen (snage koje su išle
iza napredujuće nemačke armije u Rusiji, i hvatale i ubijale
Jevreje, partizane i komuniste) su bile pod kontrolom SD-a.
Njihovi oficiri su dovedeni iz Gestapoa i Kripoa, dok su
većinu trupa činili Waffen esesovci i pripadnici Orpoa.
Kako se širila nacistička premoć, tako se širila i
zastrašujuća reputacija Gestapoa. Imajući iza sebe sistem
konclogora i zakonsko pravo da iznude priznanje batinanjem,
gestapovci u svojim kožnim mantilima i tamnim šeširima
oštrih ivica, postali su simbol straha, prvo za liberale, Nemce
marksiste i nemačke Jevreje, a onda i za podjarmljeno
stanovništvo okupirane Evrope.
Na nirnberškim procesima, Gestapo je bio jedna od 6
organizacija optuženih za zločine protiv čovečnosti (vođstvo
Nacističke partije, OKW, SS, SA, Rajh kabinet i Gestapo).
Uprkos podataka prikupljenih od Geseviusa (poslatog 1933.
da radi za Gestapo i koji je pre odlaska, užasnut napravio
beleške o njegovim kriminalnim delima), saveznički pravnici
su utvrdili da je teško identifikovati one koji bi po zakonu bili
odgovorni za raznovrsne zločine ovih organizacija; SD se
148
 Gisevius, Hans Bernd
skrivao iza Gestapoa, Gestapo je pokušao da se sakrije iza
SD-a. Gestapovci su odbili da su bili bilo šta drugo osim
policajaca, tvrdeći da nikad nisu čuli za Einsatzgruppen i da
nisu učestvovali u mučenjima, vešanjima i streljanjima talaca,
koja su im stavqana na teret. Ali slučaj je otvoren i lov na
gestapovce se nastavio. Možda ne iznenađuje da su mnogi
visoki pripadnici Gestapoa izbegli hapšenje; za mnoge se
veruje da su pripremili rute bekstva još mnogo meseci pre
pada Rajha. Gestapo Müller, čovek koji je bez sumnje najviše
znao o delokrugu i operacijama Geheimes Staattpolizei,
nestao je krajem rata, spalivši svoje dosijee i uništivši sve
svoje fotografije.

Gisevius, Hans Bernd (1904-1974). Antinacistički

nastrojen vicekonzul u Cirihu. Gisevius je bio advokat u
pruskom Ministarstvu unutrašnjih poslova, i mogao je da vidi
rezultat nacističkog preuzimanja, povećanje nepravilnosti u
policijskoj proceduri i prikrivanje kriminalnih dela Gestapoa.
Počeo je da sastavlja dosijee i poziva na akciju protiv
prekršilaca. Da bi se održao, premeštao se sa posla na posao u
ministarstvima. General Witzleben omogućuje mu ulazak u
OKW, gde se upoznaje sa visokim oficirima, među njima i sa
Osterom iz Abwehra, koji je počeo da osniva antihitlerovsku
grupu. Canaris ga postavlja za vicekonzula u Cirihu. Ovde
uspostavlja kontakte sa britanskom obaveštajnom službom i
Dullesom (šefom OSS-a za Evropu). Boravi u Berlinu u
vreme neuspele "Bombaške zavere" jula 1944., i biva
primoran da ode u ilegalu. Dulles je sredio da mu se pošalju
falsifikovani dokumenti sa gestapovskom metalnom
identifikacionom propusnicom, i dokopava se sigurnosti u
Švajcarskoj, januara 1945.
Njegovo svedočenje na Nirnberškim procesima u korist
Fricka i Schachta raskrinkalo je ostale koji su pokušali da se
149
 Gleichschaltung
pozovu na neznanje ili su tvrdili da je bilo nemoguće
suprotstaviti se kriminalnim delima. ”Sve je bilo moguće u
Trećem rajhu” rekao je, ističući da je moglo biti više otpora a
manje podčinjavanja Hitleru.

Gleichschaltung. Ujednačavanje ili unifikacija Rajha.

Serija zakona koje je sprovela nacistička uprava posle 1933. a
čiji je cilj bio stvaranje veoma centralizovanog
jednopartijskog Rajha, uništenjem privilegija i tradicija starih
nemačkih pokrajina. Zakon o posebnom punomoćju je prvi
prošao kroz novi Rajhstag, dajući Hitleru diktatorska
ovlašćenja na četiri godine. Sledila je masa zakona za
uređenje nacističke države. Do kraja marta zakonodavna tela
pod nacističkom kontrolom su donela prvi Zakon o
ujednačavanju. Ukinuta je samostalnost 15 nemačkih
pokrajina i 3 hanzeatska grada a u svaku su postavljeni
rajhštathalteri iz reda viših gaulajtera. Praktično, sva suverena
ovlašćenja su dodeljena Ministarstvu unutrašnjih poslova
Rajha. Politička podobnost je postala uslov za napredovanje
ili čak opstanak u ”novoj” Nemačkoj; u aprilu je Zakonom o
rekonstrukciji profesionalne državne službe i Zakonom o
dopuštanju pravne prakse, predviđeno udaljavanje državnih
službenika i advokata na političkoj osnovi. Ustanovljeni su
specijalni sudovi za političke prekršaje a u Berlinu je Narodni
sud (videti FREISLER, ROLAND) zadužen za veleizdajničke
procese.
U junu i julu su zabranjene vajmarske suparničke
političke partije, a radnički sindikati su jedan po jedan
podvrgnuti Dekretima o unifikaciji i stavljeni pod dr Leyov
Front rada. (Deutshe Arbeitsfront, DAF). (Uočljivo je da nisu
stavljeni pod "Socijalističku nacističku fabričku ćelijsku
organizaciju" pod Strasserovim uticajem). Promocija novog
Fronta sastojala se od kombinacije Prvomajskih proslava; 1.
150
 Gleichschaltung
maj je preuzet kao nacistički Dan rada; sindikalne podružnice
su zauzele SA jedinice i mnogi sindikalni aktivisti su strpani
u konclogor. Istovremenim napadom na slobodne profesije,
one su stavljene pod ”Frontove” ili ”Akademije” a stara
strukovna tela su raspuštena. Mediji, radio, muzika,
novinarstvo i drama su se našli pod Göbbelsovom Kulturnom
komorom Rajha, a nekonformistički pisci su zaćutali. Videti
GÖBBELS, JOSEF PAUL
Gleichschaltung je predstavljao razoran udarac
političkim, socijalnim i kulturnim institucijama stare
Nemačke; za izvesno vreme, izuzete su samo industrija i
oružane snage. Iako je ostvareno veće nemačko jedinstvo a
klasne i profesionalne razlike smanjene, bilo je to po visokoj
ceni za prava pojedinca.
Iz zakonodavne bujice razvile su se nove grupe moći:
Partija, Front rada, SS i SD i Gestapo koji su se takmičile sa
starijim ali još snažnim industrijskim i vojnim grupama.
Trebaće još mnogo godina pre nego što oružane snage i
industrija budu potpuno potčinjene volji nacističkih vođa, ali
je zakonodavna eksplozija Gleichschaltunga obezbedila sva
moguća oružja neophodna za konačno preuzimanje nemačke
države.

Gleichschaltung hronologija
1933.
mart 5. Izbori za Rajhstag; nacisti obezbeđuju većinu
12. Hitler govori o Gleichschaltungu:
”Ujednačavanje političke volje”
21. Zasedanje Rajhstaga. Dekreti o: Amnestiji za
sve naciste koji su počinili prekršaje tokom
"borbe"; kaznene mere protiv zlonamernih
151
 Gleichschaltung
glasina; ustanovljenje specijalnih sudova
(Narodni sudovi)
22. Prošao Zakon o posebnom punomoćju koji
daje specijalna ovlašćenja kancelaru Hitleru na
4 godine. (Ovo je obnovljeno 1937. na nove
četiri godine)
29. "Lex van der Lubbe" predviđa retrogradno
kaznu vešanja za paljevinu
31. Prvi Zakon o ujednačavanju Države i Rajha
ustanovljava nove pokrajinske i lokalne
skupštine, sa istom zastupljenošću partija kao i
u Rajhstagu
april 7. Drugi Zakon o ujednačavanju postavlja
pokrajinske guvernere
8. Zakon o rekonstrukciji profesionalne državne
službe, ne praveći razliku između državnog,
lokalnog i kadra Rajha, predviđa mogućnost
međusobne premestljivosti; svi nekvalifikovni,
nelojalni i jevrejski službenici treba da budu
otpušteni
maj 2. Raspušteni svi sindikati. Osnovan Front rada
19. Uvedeni poverenici za rad
2O. Preuzimanje imovine Komunističke partije
jun 1. Prvi Zakon za smanjenje nezaposlenosti
9. Zakon o inostranim plaćanjima
12. Zakon o izdaji nemačke ekonomije;
popisivanje imovine u inostranstvu
14 Zakon o novom ustrojstvu nemačkog seljaštva.
Dekretima raspuštene političke partije
22. SPD
27. DNVP
28. Državna partija
jul 4. DVP
152
 Globocnik, Odilo
Bavarska partija
5. Partija Centra
8. Konkordat između Nemačke i Vatikana
4. Zakon protiv osnivanja partija
15. Rajh propisi za združenu reorganizaciju poljo-
privrede
sept. 13. Zakon o cenama hrane u Rajhu
okt. 1. Zakon o neotuđivom nasleđu, učvršćuje mala
gazdinstva
14. Raspušten Rajhstag
nov. 12. Nacionalni referendum: 95% izašlih odobrava
nacističku politiku
dec. 1. Zakon o učvršćivanju jedinstva Partije i Rajha

Globocnik, Odilo (1900-1945). SS brigadefirer, jedno

vreme glavnokomandujući poljskih logora za istrebljenje.
Rođen u Austriji, Globocnik rano nalazi ventil za svoju
nasilničku prirodu u austrijskoj Nacističkoj partiji i uspeva da
postane gaulajter Beča posle Anschlussa. Kao policijski šef u
Lublinu osniva niz logora za istrebljenje duž reke Bug.
Nestabilan do te mere da je terorisao sopstvene zapovednike
konclogora, Globocnik izvršava samoubistvo prilikom
hapšenja od strane savezničkih trupa 1945.

Glücks, Richard (r.1889). Inspektor konclogora. 1936.

Glücks se pridružuje SS osoblju Theodora Eickea, prvog
inspektora konclogora, a 1940. biva postavljen na njegovo
mesto. Poslednji put je viđen pored Danske granice 1945. i
otad mu se gubi svaki trag.
Göbbels, Josef Paul (1897-1945). Glavni propagandista
Nacističke partije i nacistički ministar propagande. Rođen u
katoličkoj radničkoj porodici u Rajnskoj oblasti, Göbbels je

153
 Göbbels, Josef Paul
bio oštroumni i strastveni mladi nacionalista. Ali obogaljena
leva noga (posledica bolesti u detinjstvu) učinila ga je
nesposobnim za vojnu službu. Nizak, neprivlačan za žene i
ogorčen svojim nedostacima, ipak postiže akademski uspeh,
osvojivši stipendiju za univerzitet. Daje doktorat iz filologije
na Hajdelbergu 1921. Namera mu je bila da živi od pisanja, i
krećući se radikalnim krugovima, biva privučen
komunizmom (ili tada aktuelnim ”nacional boljševizmom”).
Piše za nacionalističke novine, posebno za Völkischer
Beobachter, i privučen radikalizmom Gregora Strassera,
postaje njegov sekretar. Ipak postaje i ushićeni poštovalac
Hitlera tokom Pivničkog puča 1923. i pridobijaju ga za
izlazak iz Stasserove grupe a Hitler ga ubeđuje da napravi
javni razlaz sa Strasserom 1926. Na putu uspeha, još uvek u
svojim dvadesetim, postavljen je za partijskog gaulajtera
Berlina, gde pridobija štraserovce ponovo za Hitlera.
Kontrolišući berlinski SA, razvija čvrstu, zastrašujuću,
ulično-borbenu partiju, užasavajuću za svoje političke
protivnike kao i za legalnu vlast koja se borila da održi javni
red. Göbbels je reprezentovao intelektualnu sofisticiranost u
Nacističkoj partiji, ali je još značajnije, kao severni Nemac,
doprineo širem nacionalnom karakteru Partije. Osniva 1927.
u Berlinu sopstvene novine Der Angriff i nastavlja sa
isticanjem radikalne strane nacizma sve do Röhmove čistke
1934. Postaje partijski šef propagande 1928. i biva izabran za
Rajhstag u maju te godine, iako ga otvoreno ismeva kao
instituciju i izjavljuje da će ga nacisti koristiti samo onoliko
dugo koliko im bude potreban. U Berlinu uvodi ”Heil Hitler”
kao redovnu formu pozdrava između partijskih članova.
Probija nacizam u berlinsku javnost bučnim antisemitizmom
a njegovi razbijači uništavaju jevrejske radnje i napadaju
Jevreje po ulicama. Podstiče pripadnike SA da izazivaju tuče
sa komunističkim uličnim grupama koje su takođe bile
154
 Göbbels, Josef Paul
zainteresovane za istu stvar, obezbeđujući da se javnost
prikloni jednoj ili drugoj strani bez mogućnosti srednjeg puta.
Ovo je, po Göbbelsovom viđenju, predstavljalo svrhu
političkog nasilja.
Januara 1933. preuzima na sebe partijsku izbornu
kampanju za Rajhstag u maloj pokrajini Lipe i udvostručuje
Nacističke glasove, razglašavajući naširoko taj pokazatelj
rasta nacističke snage. Zatim organizuje SA i SS parade u
Berlinu gde se von Papen i Schleicher još uvek nadmeću za
vlast. Rezultat toga je Hitlerovo imenovanje za kancelara od
strane Hindenburga.
Göbbelsu je obećano mesto u Hitlerovoj vladi, ali je prvi
kabinet iz januara 1933. ostavljao utisak široke koalicije bez
nacističke dominacije pa je Göbbels ostao na svom
partijskom propagandnom mestu. Za druge izbore 1933. u
martu režirao je veliku predstavu u berlinskoj crkvi u kojoj je
sahranjen pruski car, Fridrih Veliki. Stari predsednik,
Hindenburg, doveden je da bi bio viđen kako daje svoj
očinski blagoslov i blagoslov stare Nemačke, novoj eri i
njenom vođi, Hitleru.
Göbbels ulazi u kabinet, osnivajući novo Ministarstvo
informacija i propagande. U njegovim rukama je sada
koncentrisano celokupno spisateljstvo, muzika, pozorište,
ples, slikarstvo, skulptura, film i radio. Sa Gleichschaltungom
kultura je takođe trebala da bude dovedena u red. Stvara
Kulturnu komoru Rajha sa podkomorama i akademijama za
svako polje kulturne delatnosti. Iznad svega iskazuje veliki
interes za nemačku filmsku industriju (a često i još veći
interes za njene glumice). Nemački film je bio čuven širom
sveta i industrija je nastavila da pravi tehnički kvalitetna dela,
ali (sa izuzetkom filmova Leni Riefenstahl) snimljeno ih je
malo trajne vrednosti. Većina onoga što je izbacivalo
Göbbelsovo ministarstvo je bilo nezanimljivo. Iako je
155
 Göbbels, Josef Paul
obezbedio ostanak svetski slavnog dirigenta Fürtwanglera i
kompozitora Richarda Straussa u Nemačkoj, izgubio je
velikog književnika Thomasa Manna i mnoštvo drugih
intelektualaca, pisaca, umetnika i glumaca u talasu emigracije
iz Nemačke. Göbbels je takođe ulagao veliki napor u radio
emitovanje i podsticao je proizvodnju jevtinog narodnog
radio prijemnika 1933. Stekao je ogromnu i stalno rastuću
publiku za svoju propagandu putem radija, i otpočeo prvi
svetski redovni televizijski program marta 1935. Iako
ograničen na uzak krug gledalaca, nastavio je da se emituje
sve do pred kraj rata.
Göbbels nije bio opšteomiljena figura, iako se nadmetao
sa Göringom u priređivanju spektakularnih zabava,
okružujući se blistavim svetom, posebno mladim filmskim
glumicama sa koji-ma je uživao u seksualnim avanturama.
Njegova žena Magda je izgubila strpljenje zbog duge veze sa
češkom glumicom Lidom Baarovom i 1938. zatražila je
razvod. Hitler je intervenisao, Baa-rova se vratila kući i
rascep je uklonjen. Göbbels nije nago-mila-vao bogatstvo
poput drugih nacističkih vođa ali je uživao u živo-tu na
visokoj nozi. Kao što mu je njegov službeni položaj obez-
beđivao ljubavnice, tako je ministarstvo plaćalo njegove
račune.
Jednom iskorišćen od Hitlera radi osvajanja vlasti,
Göbbelsov ključni značaj je opao; propagandista stvaralac
mita više nije bio potreban. On nije organizovao već je samo
izvršavao Hitlero-va naređenja, poput onog za antijevrejske
nemire "Kristalne no-ći". Ostao je berlinski partijski gaulajter
i ministar Rajha; sa ra-tom, ipak, većina propagande Trećeg
rajha nije proizilazila iz njegovog ministarstva već iz vojnih
kominikea. Razvio je radio stanice usmerene protiv nemačkih
neprijatelja, ali nije uspeo da zadobije ubedljivost BBC-a.
Najpoznatiji od njegovih stranih radio ličnosti bio je
156
 Gobineu, Arthur, Comte de
komentator na engleskom, William Joyce, po-znat u
Engleskoj kao ”Lord vau, vau” koji je tamo i obešen po-sle
rata zbog izdaje.
Nakon poraza kod Staljingrada Göbbels poziva na totalni
rat, zahtevajući punu podršku i predanost nemačkog naroda u
borbi do smrti. Obilazio je bombardovane gradove (što Hitler
nikad ni-je činio) i organizovao konvoje pomoći koji su
upućivani u napadnute gradove sa hranom, ćebadima i
medicinskim materijalom. Na kraju je postao ne samo
istaknuta nego i omiljena figura.

Na dan "Bombaške zavere" jula 1944., Göbbels je

dejstvovao brzo i efikasno radi uspostavljanja kontrole nad
situacijom u Berlinu. Naredio je komandantu garde, Ottu
Remeru da dođe i preuzme naređenja, ubedivši ga da je Hitler
preživeo. Civil Göbbels je tada preuzeo ulogu vojnog
komandanta i obezbedio da se izdaju naređenja širom
Nemačke u ime Firera. Göbbelsovim naređenjima o totalnom
ratu, nemački ljudski potencijal je prvi put potpuno
angažovan. Povećao je radnu nedelju na 60 sati, podigao
starosnu granicu za pozivanje žena na rad na 50 godina i
zatvorio pozorišta i koncertne sale, regrutujući iz
administrativnih tela ljudstvo za armiju.
Januara 1945. Hitler se konačno premešta u svoj berlinski
glavni štab a Göbbelsova efikasnost počinje da se urušava za-
jedno sa Nemačkom. U aprilu se premestio zajedno sa ženom
i decom u Hitlerov bunker. Dan nakon Hitlerovog
samoubistva, Göbbels je otrovao ženu i decu i ubio se.
Uspon Nacističke partije i sam rat pružili su Göbbelsu
mogućnost da iskaže svoje tehničko majstorstvo u masovnim
komunikacijama. Govornik izuzetnog talenta i moći,
iskoristio je novi medij radija savršeno vešto radi održavanja
i proširivanja mitova nacionalsocijalizma. Od tolikog
157
 Göbbels, Josef Paul
mnoštva intelektualnih mediokriteta u nacističkom vođstvu,
Josef Göbbels se držao podalje.

Gobineu, Arthur, Comte de (1816-1882). Francuski

autor rasne teorije. Njegov Essai sur l’inégalité des races
humaines (Esej o nejednakosti ljudskih rasa) objavljen je
1853. i 1855. Mnoge njegove tvrdnje o rasi i rasnoj
degeneraciji, našle su svoje mesto u evropskim popularnim
razmišljanjima u vreme Hitlerove mladosti i bile su, često u
zbrkanom i nepotpunom obliku, sjedinjene u njegovoj rasnoj
teoriji. Videti RASA

Gördeler, Carl (1884-1945). Gradonačelnik Lajpciga,

1930-37., i civilni vođa otpora Hitleru. Postavljen 1934. za
rajhkomesara za cene i kontrolora razmene sa inostranstvom,
Gördeler je u to vreme još gajio neke nade da će Hitler postati
blagorodan diktator. Brzo razuveren, javno se suprotstavlja
naoružavanju i antisemitizmu odbivši da sruši spomenik
kompozitora Mendelssona u Lajpcigu i da nad gradskom
većnicom razvije zastavu sa swastikom.
Kao inostrani predstavnik kompanije Bosch koristi svoje
veze sa Britanijom, Francuskom i SAD od 1937. da upozori
njihove vlade na nacizam. U Britaniji gde se susreo sa
Churchillom 1938., dokazuje da bi mogle biti učinjene
teritorijalne koncesije Nemačkoj radi pomoći njenom
oporavku od nepravdi Versajskog ugovora.
U Nemačkoj on pokušava da utiče na ostale, praveći
planove za buduću Nemačku i ubrzo Canaris u njemu
prepoznaje čoveka koji bi mogao pomoći u svrgavanju
Hitlera. Do 1940. Gördeler je ispravno shvatio da se Hitler
može zbaciti jedino oružanom silom, i usredsredio je mnoge
od svojih napora u pokušaje da ubedi nevoljne visoke oficire
da je ovaj put njihova jedina dužnost. Saveznička Atlantska
158
 Göring, Herman
povelja 1942., koja je predviđala razoružanje Nemačke pod
okupacijom, nanosi ipak bolan udarac njegovom optimizmu.
Bez obzira na to, 1943., kada je posetio Švedsku, ponovo
šalje poruke Churchillu (na koje nije bilo odgovora). Iako su
u nekim zavereničkim grupama on i Canaris uzimani za vođe
nove Nemačke, mlađi oficiri poput Stauffenberga i njegovih
saradnika smatrali su Gördelera previše konzervativnim i bez
dodira sa liberalnim i socijalnim elementima. Posle neuspeha
"Bombaške zavere" jula 1944., Gördeler, do tog vremena već
u bekstvu, biva uhapšen i detaljno ispitan. Obešen je u
Plocenzeu februara 1945. Videti PRIVREMENA VLADINA
LISTA

Göring, Herman (1893-1946). Bombastični rajhmaršal,

posle Hitlera najistaknutiji nacistički vođa. Rođen u
Rozenhajmu u Bavarskoj u porodici sitnog plemstva,
pridružio se pešadijskoj regimenti u I svetskom ratu ali ga je
artritis onesposobio za službu. Pošto je potegao veze, postaje
pilot lovac i dokazuje se kao jedan od nemačkih asova sa 22
pobede. Komanduje razbijenom Richthofenovom eskadrilom
i biva odlikovan ”Pour la Mérite” medaljom za hrabrost.
Posle rata zarađuje za život kao pilot, leteći u vazdušnim
predstavama, zatim za kompaniju Fokker i kasnije za dansku
vladu. Posedovao je veliki šarm i bio dobar jahač i precizan
strelac. Kad se tokom rada u Švedskoj srušio, obara svoju
domaćicu, Carin von Kantzow, s nogu i ona se razvodi da bi
se venčala sa njim.
Vraća se u Nemačku 1923. i pridružuje novoj Nacističkoj
partiji, a njegova slava i predvodničke sposobnosti uskoro su
ga učinile zapovednikom njene čvrstorukaške jedinice, SA. U
Pivničkom puču novembra 1923., čije je planiranje pomogao,
biva zadužen za sve SA operacije. Marširao je sa vođama,
Ludendorffom i Hitlerom, do Odeonsplatza i kada je policija
159
 Gördeler, Carl
otvorila vatru, pogođen je u bedro i preponu. Sa privatne
klinike u Minhenu Carin Göring ga prevodi na sigurno u
Austriju. Nekoliko godina Göring je živeo u egzilu u Italiji i
Švedskoj, oporavljajući se od rana, ali je povratkom artritisa
postao zavisan od morfijuma.
1926. ponuđena amnestija svim učesnicima Pivničkog
puča omogućava mu povratak u Nemačku. Pridruživši se
ponovo Nacističkoj partiji postaje poslanik u Rajhstagu
1928., a posle 1932. i predsednik Rajhstaga posle masovnih
nacističkih izbornih uspeha. U Hitlerovom prvom kabinetu iz
januara 1933. bio je ministar bez portfelja i pruski ministar
unutrašnjih poslova, što mu omogućuje kontrolu nad
najvećim nemačkim policijskim snagama. Prvi od nacističkih
vođa stiže na lice mesta u noći požara u Rajhstagu i preuzima
na sebe suđenje van der Lubbeu i optuženim komunistima.
Ali primoran je da vidi svu četvoricu, osim jednog,
oslobođene optužbe, i čak je bio nateran od jednog od nih,
Bugarina Dimitrova, da brani nacističku vladu.
Njegova žena Carin umire u oktobru 1931. a 1935. ženi
se glumicom Emmy Sonnemann, poznatoj po svojoj
vulgarnosti i vagnerovskoj pojavi. Venčanje je predstavljalo
najveći društveni događaj Trećeg rajha, i bilo je kombinacija
hrišćanskog i nacističko-paganskog rituala.
On sada proširuje svoj novostečeni posed, preimenovan u
Carinhall po njegovoj prvoj ženi. Ovde vodi luksuzan život u
kome sluge nose antičke odore a prikupljena ”nacionalna”
umetnička zbirka (za koju je posedovao, netipično za vodeće
naciste, značajno poznavanje umetnosti) stavljena je pod
njegovu zaštitu. Kada je novi Luftwaffe javno predstavljen
1935., postavljen je za glavnokomandujućeg. U tom času
svoje javne dužnosti, posebno one vezane za Luftwaffe,
izvršavao je odlučno i efikasno. 1936. postaje komesar
opunomoćenik za četvorogodišnji plan. U novembru 1937.
160
 Göring, Herman
nasleđuje Schachta na mestu ministra ekonomije. Osniva
Reichswerke Hermann Göring, korporaciju finansiranu iz
četvorogodišnjeg plana, radi proizvodnje čelika koji privatna
industrija nije bila voljna da proizvodi. Finansirana 70% od
vlade, služila je za povećanje njegovih ličnih prihoda. Sada
počinje ubrzano da proširuje svoj uticaj u ekonomiji,
oružanim snagama i političkom životu. Februara 1938.
postavljen je za feldmaršala (posle afere sa Blombergom i
Fritschom, čije je sprovođenje pomogao). Tokom sledeće
godine, 1939. imenovan je za predsednika Rajh veća za
nacionalnu odbranu i određen je za Hitlerovog naslednika.
Planirao je ulogu Luftwaffea u invaziji na Poljsku, Norvešku
i Francusku; 1940., kada je Hitler devet svojih generala
unapredio u feldmaršale, Göringu je dat do tada nepostojeći
čin rajhmaršala.
Dosegao je vrhunac svoje karijere. Kad je 1940. počeo,
pad je bio brz, s obzirom da njegov Luftwaffe nije uspeo da
potkrepi njegovo hvalisanje o uklanjanju britanskog RAF-a,
sa neba. Njegova taktička greška sastojala se u skretanju
napada sa aerodroma RAF-a i radara na bombardovanje
Londona.
Luftwaffe se nije potpuno dokazao ni u Rusiji, a
Göringova nemogućnost da osujeti saveznička
bombardovanja nemačkih gradova, potvrdila je njegov pad.
Samozadovoljstvo ga je omekšalo i ambiciozniji nacisti -
Himmler, Bormann, Göbbels i Speer - počeli su da ga obilaze
i umanjuju njegov značaj.
Na Hitlerov rođendan u aprilu 1945, Göring je napustio
berlinski bunker, tvrdeći da ima hitne zadatke u južnoj
Nemačkoj. Kada je telegrafisao Hitleru, nudeći mu
preuzimanje komande nad preostalim nemačkim snagama,
Bormann je ovo Hitleru predstavio kao akt izdaje. Hitler
naređuje da bude uhapšen i razrešen svih dužnosti i počasti.
161
 Göring, Herman
Hitlerovom poslednjom voljom izbačen je iz Partije. Maja
1945. iz SS zgrade u kojoj je držan, šalje feldmaršala
Brauchitscha generalu Eisenhoweru da zatraži zaštitu od SS-
a. Zatim se, obučen u specijalnu uniformu, odvozi na predaju,
blagonaklono otpozdravljajući nemačkim vojnicima koji su
išli u zarobljeništvo.
Na nirnberškom procesu 1946., ukazali su se efekti
boravka u zatvoru i poboljšanja od dijete; bio je zvezda
suđenja i očigledan predvodnik optuženih. Proglašen je
krivim po svim osnovama i osuđen na smrt. Dan pre
pogubljenja u oktobru 1946. stražari su ga našli mrtvog u
ćeliji. Nekako (još uvek niko ne zna da objasni kako) je uspeo
da sakrije kod sebe ampulu cijanida koju je zatim pregrizao.
Ženio se dva puta:
Göring, Carin (1889-1931). Po rođenju baronesa Fock iz
aristokratske švedske porodice, raskinula je brak sa grofom
von Kantzowom radi udaje za Göringa, dok je ovaj radio u
Švedskoj 1922. Umrla je od tuberkuloze i u spomen na nju,
Göring je imanje koje je stekao po dolasku nacista na vlast
nazvao Carinhall.
Göring, Emmy (1893-1973). Rođena Sonnemann, bila je
provincijska glumica, građena poput Wagnerove heroine.
Talenat joj je ležao u bombastičnosti koja se dopunjavala sa
Göringovom; po vulgarnosti su bili dorasli jedno drugom.
Njihovo venčanje 1935. predstavljalo je veliki i gizdavi
spektakl, izveden u prisustvu biskupa i Hitlera kao svedoka.
Kao perjanica nacističkog društvenog života, nije bila uvek
omiljena i načinila je grešku okomivši se na Evu Braun.
Ostala je odana Göringu do kraja i čak je osumnjičena da mu
je doturila otrov u ćeliju u Nirnbergu. Posle rata sklonjena je
sa scene i proživela je život van nje, u svom stanu u
Minhenu.

162
 Grynszpan, Herschel
Greim, Ritter Robert von (1892-1945). Poslednji
Hitlerov general unapređen u čin feldmaršala. Pilot iz I
svetskog rata sa Pour la Mérite ordenom, vozio je avionom
Hitlera u Berlin da bi prisustvovao izbijanju Kappovog puča
1920. Posle toga ostaje u bliskom kontaktu sa Hitlerom i
Nacističkom partijom i kada je Luftwaffe 1935. osnovan
Göring mu poverava komandu nad njegovom prvom
lovačkom eskadrilom. Njegov ratni pilotski dosije je bio
dobar i on napreduje do komandanta vazdušne flote u Rusiji
1943.
U aprilu 1945. odleće do firerovog bunkera u Berlinu sa
ženom pilotom Hannom Reitsch, gde mu saopštavaju da je
naređeno da se Göring uhapsi zbog izdaje i da on, Greim,
treba da preuzme komandu nad Luftwaffe. Na licu mesta je
unapređen u feldmaršala.
Iako ranjen, odleteo je iz Berlina, pod ruskom
artiljerijskom vatrom, do Dönitzovog štaba kod Ploena. Tamo
je Himmleru preneo Hitlerovu naredbu o njegovom
smenjivanju i kletve zbog izdajničkih pregovora o miru preko
grofa Bernadottea (Videti HIMMLER). Hramljući na
štakama, Greim je zatim odleteo nazad u svoj štab u
Bavarskoj gde je nastavio da govori u optimističkom tonu o
pobedi. Zarobile su ga američke trupe, ali je umro progutavši
otrov, u Salzburgu maja 1945.

Grese, Irma (1921-1946). Čuvar konclogora. Od devet-

naeste godine, Irma Grese je radila u Aušvicu kao čuvar lo-
gorašica. Sadistkinja koja je unapređena u kontrolora ženskih
blokova, Grese je osuđena na smrt i obešena 1946.

Grimm, Hans (1875-1959). Nepopravljivi nacistički

pisac čija je knjiga iz 1926. Volk ohne raum (Ljudi bez

163
 Greim, Ritter Robert von
prostora) pru-žila nacistima jedan od najefektnijih slogana.
Grim je umro 1959. predočivši svoju odbranu nacističke ere
(njenog delotvornog stvaranja barijere protiv komunizma) u
Odgovoru Nemca (1949.).

Grosz, George (1893-1959). Nemački slikar. Groszovi

radovi žestoko su napadali militarizam i profiterstvo, čega je
bio svedok u mladosti. 1930-ih odlazi iz Nemačke u SAD,
gde postaje američki državljanin. Neke od njegovih slika bile
su izložene od strane nacista na njihovoj izložbi
”degenerisane umetnosti”.

Gruppe Herbert Baum. Komunističko-jevrejska grupa

otpora koja je 1942. uspela da podmetne požar na
Göbbelsovoj izložbi ”Sovjetski raj”. Svim njenim članovima
se ušlo u trag i Gestapo ih je pohapsio. Najmanje 14 ih je
ubijeno a njihove porodice su odvedene u logor za
istrebljenje, Aušvic.

Grupenfirer. SS general-major. Videti ČINOVI

Grynszpan, Herschel (1919-?). Sedamnaestogodišnji

momak koji je ubio Ernsta von Ratha u Parizu, novembra
1938. i što je trenutno prouzrokovalo napade na Jevreje
tokom "Kristalne noći" u Nemačkoj. Sa hiljadama drugih
Jevreja, članovi njegove porodice su bili prinudno
deportovani kao lica bez državljanstva iz nemačke Šlezije u
Poljsku. Da bi se osvetio čekao je ispred nemačke ambasade,
nadajući se da će ubiti ambasadora. Treći sekretar ambasade,
von Rath je bio onaj koji je izašao na vrata da vidi posetioca i
pao pogođen. Grynszpana su Francuzi uhapsili, ali nisu žurili
sa javnim suđenjem i njegov slučaj je počeo da se razvlači.

164
 Guderian, general Heinz
1940. predat je Nemcima i držan je u Zaksenhauzenu i
zatvoru Moabit u Berlinu. Iznenađujuće, na kraju rata je bio
još uvek živ. Poslednji put se o njemu čulo da živi u Fran-
cuskoj pod novim imenom. Njegov otac koji je takođe
preživeo holokaust, svedočio je na Eichmannovom suđenju u
Izraelu 1961.

Guderian, general Heinz (1888-1954). Specijalista za

upotrebu oklopnih vozila i blitzkrieg taktiku. Rođen u Kulmu
(Čelmno na poljskom) sin oficira, Guderian je prvo poslat u
pešadiju i služio je kao štapski oficir u I svetskom ratu.
Nastavio je da služi u smanjenom post-versajskom
Reichswehru i bio je postavljen u telegrafski bataljon u
Koblencu. Govorilo se da je njegov tamošnji rad sa radio
komunikacijama i mogućnošću brže kontrole pokreta na
bojnom polju predstavljao uvod u koncept samostalnog
oklopnog ratovanja. Guderian je sigurno od početka bio
vodeći član Reichswehrove škole mišljenja koja se borila za
osnivanje oklopnih snaga, podržanih motorizovanom
pešadijom i mobilnom artiljerijom. Nemačko interesovanje za
samostalno dejstvujuću oklopnu jedinicu su podstakli
britanski teoretičari, kapetan Liddell Hart i general Fuller.
Izborom Adolfa Hitlera, entuzijasti za samostalne oklopne
jedinice poput Thome, Reichenaua i Guderiana počinju da
dobijaju ozbiljnu podršku. Vrlo impresioniran serijom
manevara i demonstracija, Hitler odobrava novi
Wehrmachtov prvi tenkovski bataljon 1934. Od tada Gud-
erian brzo napreduje i 1938. biva postavljen za generala
oklopnih snaga. Do septembra 1939. kada je predvodio XIX
armijski korpus u Poljskoj, Wehrmacht je imao sedam
spremnih pancer divizija. Taktička doktrina je sada stavljena
na proveru: oklopne jedinice, nezavisne na bojnom polju,
nisu trebale da budu podeljene i pridodate masi pešadije koja
165
 Guderian, general Heinz
napreduje. Umesto toga imale su da udare čeono, ostvarujući
dubok prodor u neprijateljsku liniju, dislocirajući i razbijajući
njegovu pozadinu. Uskoro je utvrđeno da, čak i kada teren
nije idealan za oklopne jedinice, brzina i nepopustljiv pritisak
tenkovskih zapovednika mogu postići izvanredne rezultate. U
Poljskoj su naučene vredne lekcije od Guderiana: razvijena je
tehnika taktičke vazdušne podrške i iznad svega uočen je
razarajući efekat na moral neprijatelja usled prodora oklopnih
vozila. Za šest nedelja Blitzkrieg je postao stvarnost.
Usvajanjem Mansteinovog plana za invaziju na
Francusku, Guderianu je data još jedna mogućnost da prikaže
pun potencijal pancer divizija. U maju 1940. Guderianov XIX
korpus je uništio fatalno rasute francuske snage kod Sedana i
potpomognut Luftwaffeom forsirao Mezu i prodro u
Francusku. Za nekoliko nedelja brojno jača francuska armija
je poražena a britanski Ekspedicioni korpus je nateran u
očajničku evakuaciju kod Denkerka.
Kada je u junu 1941. Nemačka napala Sovjetski Savez,
Guderian je komandujući drugom pancer grupom ponovio
uspeh prvih meseci, brzim napredovanjem. Ali dolaskom
ruske zime i dejstvom sovjetskog kontranapada, zaustavljena
je duga neprekinuta linija Guderianovih uspeha. Na Božić
1941. oslobođen je komande zbog naređenog povlačenja
suprotno Hitlerovoj izričitoj zapovesti. Marta 1943. Guderian
je ponovo aktivan i postaje inspektor oklopnih trupa. Iako
sada lošeg zdravlja, ponovo oprema pancer snage i zadržava
se na toj funkciji tokom velikih bitaka na Istočnom frontu
1943. i 1944.
Iako grub i otvoren u svom kriticizmu Guderian nije, što
možda iznenađuje, osumnjičen za učešće u Bombaškoj zaveri
jula 1944.; šta više, pre kraja tog meseca unapređen je u
načelnika štaba armije, položaj, koji je držao sve dok ga
Hitler nije smenio 28. marta 1945.
166
 Guderian, general Heinz
Njegovi uspesi kao generala inovatora bili su veliki, ali
izgleda da se nikad nije ozbiljno zamislio nad političkim
ciljevima nacističke politike. Bio je kao i mnogi drugi
nemački generali, nadaren vojnik koji je znao da zažmuri.
Gürtner, Franz (1881-1941). Hitlerov ministar pravde
od 1933. do smrti. Bavarski advokat, sa uspešnom karijerom
u I svetskom ratu, pridružio se nemačkoj nacionalističkoj
partiji (DNVP) 1919. Kao bavarski ministar pravde 1922-23.,
zaštitio je Hitlera, videvši u njemu nacionalističkog sabrata.
Njegovo sudsko gonjenje Hitlera posle Pivničkog puča 1923.
(tokom kojeg je Gürtner bio jedan od Hessovih VIP
pritvorenika) bilo je uočljivo blago i 1925. uspeva da ubedi
pokrajinsku vladu Bavarske da legalizuje Nacističku partiju i
dozvoli Hitleru, tek puštenom iz zatvora, da ponovo javno
govori. Von Papen ga imenuje za ministra pravde u
prednacističkoj vladi 1932. i on ostaje na tom mestu i u
Hitlerovom prvom kabinetu iz januara 1933, kao simbol
kontinuiteta.
Iako je bio zadužen tokom procesa Gleichschaltunga za
uklanjanje starog pravnog sistema i stvaranje nacističkih
sudova, postojale su naznake da, kao konzervativni pravnik
nije bio potpuno saglasan sa svime što mu je naređivano i da
njegova smrt 1941. nije bila prirodna.

Gvozdeni front. Labava asocijacija antinacističkih

partija usmerena na obezbeđivanje ponovnog izbora
Hindenburga na izborima 1932. Hitler je te godine u dva
kruga izlazio protiv Hindenburga za predsednika republike.
Iako je izgubio oba puta, Hitler je ipak osvojio 30.1% i 36.8%
glasova

Gvozdeni krst. Prvobitno, prusko odlikovanje za

vojničku hrabrost, uvedeno 1813. sa tri stepena: druge i prve
klase i veliki krst. Još jedno prusko odličje “Pour le Mérite”
(uvedeno 1740.) je takođe postojalo sve do 1918. Francuski
naziv je ipak bio previše uvredljiv nemačkim nacionalistima:
kada je 1939. Hitler oživeo orden Gvozdenog krsta, uveo je
nove germanske klase iznad prve: Viteški krst (Ritterkreuz)
167
 Gvozdeni krst
koji se kretao u stepenima od “sa hrastovim lišćem”. “sa
hrastovim lišćem i mačevima” do “sa dijamantima”. Iznad
njih je bio jedino onaj “sa zlatnim hrastovim lišćem”,
dodeljen samo jednom, vazdušnom lovačkom asu pukovniku
Rudelu. “Veliki krst gvozdenog krsta” je napravljen i dat
samo Göringu.

168
H
Hacha, Emil (1872-1945). Predsednik čehoslovačke
federal-ne države posle Beneša, od novembra 1938. Zahtevi
za nezavisnost u Slovačkoj i Ruteniji, podsticani od Nemaca,
doveli su do toga da objavi uvođenje ratnog prava. Kada se
Nemačka tobože uzbunila i zabrinula za Nemce u
Čehoslovačkoj, Hacha je otišao u Berlin marta 1939. da moli
Hitlera da ne napadne. Hitler je grubo saopštio da je već
izdao naređenja za pokret i ostavio je Hachu da ga
Ribbentrop i Göring primoraju da potpiše predaju. Hacha,
slabog zdravlja popušta i nemačke trupe ulaze u
Čehoslovačku.
Hacha je bio Hitlerov počasni gost na proslavi njegovog
rođendana aprila te godine. Zahtevao je od Čeha saradnju sa
Nemcima i ostao nominalni šef države Češke i Moravske,
koje su postale protektorat Trećeg rajha. Umro je u zatvoru
juna 1945, posle oslobođenja Čehoslovačke.

Halder, Franz (1884-1972). Nemački general postavljen

za načelnika Generalštaba 1938. Izuzetno sposoban, bio je
odgovoran za vojno planiranje (ali ne i koncepciju) poljske
kampanje 1939., ofanzivu na zapadu maja 1940. i
(napuštenu) operaciju "Morski lav", invaziju na Englesku.
Mnogi rani nemački uspesi tokom Barbarosse, invazije na
Rusiju 1941., duguju Halderovim pripremama. Smenjen je
1942. posle strategijskih neslaganja sa Hitlerom. 1944.
uhapšen je i poslat u Dahau jer je osumnjičen za učešće u
julskoj "Bombaškoj zaveri". Oslobođen od američke armije
1945., pozvan je da svedoči na Nirnberškim procesima, gde
je izneo sopstvenu teoriju Nož u leđa, dokazujući da bi bez
169
 Hammerstein-Equord, Freiherr Kurt von
Hitlerovog uplitanja Nemačka bila tada (1945.) u vojnoj
poziciji da zahteva jedan ”častan mir”.
Hadlerov prikaz antihitlerovskih aktivnosti izgleda da je
više zasnovan na verovanju da se Nemačka pod Hitlerom
izložila vojnom poniženju nego na moralnim primedbama
nacizmu. Zbog toga je planirao hapšenje Hitlera u vreme
čehoslovačke krize i približio se Vatikanu 1939. Ali se čini
da je odmah posle velikih vojnih uspeha u Francuskoj 1940.
prihvatio da je nemačka sudbina - ili treba da bude - u
Hitlerovim rukama. Franz Halder predstavlja zanimljiv
primer ambivalencije sa kojom su mnogi visoki nemački
oficiri gledali na Hitlera.

Hammerstein-Equord, Freiherr Kurt von (1878-

1943). Komandant nemačke armije od 1930-34. Pripadnik
tradicionalne oficirske kaste, izrazio je sumnju armije u
pogledu pogodnosti Hitlera za kancelara predsedniku
Hindenburgu (koji je i sam rekao da nema nameru da
austrijskog kaplara postavi ni za ministra odbrane ni za
kancelara Rajha). Oduzeto mu je komandovanje i zamenjen
je von Fritschom. U penziji je ostao u kontaktu sa nemačkim
konzervativcima, posebno sa Gördelerom, gradonačelnikom
Lajpciga. Kada su visoki armijski oficiri, naročito Beck, von
Witzleben i Halder odlučili da se suprotstave Hitleru zbog
njegovih opasnih ratnih planova, Hammerstein se našao među
njima; ali britanska politika umirivanja dovela je do propasti
zavere.
Ponovo je pozvan 1939. i 1940., ali je ponovo i
penzionisan kada su narasle sumnje u njegovu lojalnost. Bio
je povezan sa mnogim oficirima kasnije umešanim u
"Bombašku zaveru" 1944., ali je umro u Berlinu ne dočekavši
je.

170
 Harzbur{ki front
Hanfstängl, Ernst Franz Sedgwick (”Putzi”) (1887-1976).
Hitlerov bogati kompanjon ranih 1920-ih. Diplomac
Harvarda, sa majkom Amerikankom, iz poznate minhenske
porodice, 1921. postaje Hitlerov prijatelj koji mu pozajmljuje
novac, predstavlja minhenskom društvu, zabavlja svirajući
klavir i izigravajući klovna. Pripadao je delu društvenog sveta
do tada nepoznatog Hitleru. Proglašen je ”savetnikom za
stranu štampu Nacističke partije". Posle propasti Pivničkog
puča on i njegova žena Amerikanka, Helena Niemeyer
sakrivaju povređenog Hitlera u svoju kuću. Ali kako je rasla
popularnost i moć nacističkog pokreta, opadao je značaj
Hanfstängla za partiju. 1937. napušta Nemačku zbog glasina
da se priprema njegovo ubistvo i živi u SAD. Tokom II
svetskog rata bio je jedno vreme savetnik Vašingtona u vezi
nacizma. Vratio se u Nemačku posle rata.

Harzburški front. Politička alijansa desnice protiv vlade

kancelara Brüninga 1931. Hugenberg, vođa industrijalaca i
nacionalista (DNVP), sazvao je miting nacionalista,
pangermanista, Stahlhelma, veleposednika Junkersa i
industrijalaca, u Bad Harzburgu u Braunšvajgu. Među njima
bili su i Schacht, Fritz Thyssen, Seldte i Hitler.
Hugenbergova namera je bila da pokaže da može ojačati
nacističku moć za dobro desnice uopšte. Hitler je međutim
verovao da može osvojiti vlast bez pomoći fronta i odbivši da
se udruži sa nacionalistima, razbio ga je u nacističku korist.

Hassell, Urlich von (1881-1944). Pruski aristokrata i

diplomata, koji je bio ambasador Nemačke u Rimu od 1932-
1938. Nije odobravao Osovinu i Antikominternovski pakt
(zaključen pre od Ribbentropovog ureda nego od
tradicionalnog Ministarstva spoljnih poslova), i smenjen je
februara 1938. kada se Hitler oslobodio protivnika iz vojne i
171
 Haushofer, Karl
državne službe. Pridružio se Becku, Gördeleru i ostalima u
antihitlerovskoj zaveri i pokušao je da nagovori visoke oficire
i generale da im se pridruže. Hassell je verovao u restauraciju
monarhije Hoencolerna i “Veliku Nemačku”.
Posle "Bombaške zavere" u julu 1944. uhapšen je i
obešen. Njegovi dnevnici, koji su bili zakopani u Bavarskoj,
objavljeni su posle rata i predstavljaju vredan izvor
informacija o njegovim vezama sa pokretom otpora.
Haushofer, Karl (1869-1946). Profesor geopolitike na
Minhenskom univerzitetu. Kao predavač Rudolfa Hessa
tokom njegovih studentskih dana u Minhenu, Haushofer je
nastavio da utiče na Hessa i kada je ovaj počeo da napreduje
u nacističkoj hijerarhiji. Kao zagovornik geopolitičke teorije
koja je tvrdila da kontinentalna moć Nemačke potiskuje
okeansku moć opadajuće britanske imperije, Haushofer je bez
obzira na to verovao u suštinski dopunjujuću prirodu
britanske i nemačke moći. U zatvoru u Engleskoj Hess će
izjaviti da je njegov dramatični let 1941. bio podstaknut
Haushoferovim idejama.
Haushofer je bivao sve uznemireniji svojom reputacijom
vodećeg nacističkog filozofa i ”čoveka iza Hitlerovih ideja
životnog prostora”. Izvršio je samoubistvo ubrzo po
završetku rata.

Heidegger, Martin (1889-1976). Egzistencijalistički

filozof. Kao rektor univerziteta u Frajburgu, aprila 1933.
Heidegger se priklonio nacizmu, ali je odbio da spali knjige i
otpusti antinacističko osoblje. Njegov pokušaj kombinovanja
akademskih i nacističkih standarda propada i on podnosi
ostavku u februaru 1934. Posle rata bilo mu je zabranjeno da
predaje do 1951. i izaziva gnev ne osudivši nacistički
antisemitizam.

172
 Heiliger, Max
”Heil Hitler!”Heil” (”Živeo...”). Dugo je bio u upotrebi
u Nemačkoj kao uzvik odobravanja. Hitler je usvojio pozdrav
ispružene ruke imitirajući italijanski fašistički pozdrav. Posle
oslobađanja iz Landsberškog zatvora u aprilu 1924. masa je
klicala ”Heil Hitler” (i ”Heil Ludendorff”). U partiji je prvi
put upotrebljen jula 1925. na paradi 5.000 uniformisanih
nacista u Vajmaru, a SA zapovednik Pfeffer pretvorio je otad
pozdrav i uzvik u ritual. Göbbels ga postavši gaulajter Berlina
u oktobru 1926., proglašava obaveznim pozdravom među
nacistima.

Heiliger, Max. Ime pod kojim je predsednik Rajhbanke

Walhter Funk odobrio otvaranje bankarskog računa na koji je
SS industrija (SS-WVHA) stavljala neoporezovana sredstva i
deponovala zlato i nakit opljačkan od svojih žrtava. Dosta od
ovog bogatstva je izgubljeno na kraju rata zajedno sa
nacističkim zlatnim rezervama, ali je nešto od toga usmereno
i u posleratne SS organizacije za bekstvo.

Henlein, Konrad (1898-1945). Čehoslovački pangermanski

nacionalista. - službe u austrijskoj vojsci u I svetskom ratu,
po-staje nastavnik fizičkog i šef čehoslovačkog ”Nemačkog
gimnas-tičkog pokreta”. (1923.). 1933. osniva sudetsku
Nemačku partiju, organizaciono i ideološki po ugledu na
Nacističku partiju. Novu partiju je osnovalo nemačko
Ministarstvo inostranih poslo-va a Henlein je iskorišćen za
izazivanje krize 1938. i između marta i septembra (kada je
Chamberlain odleteo u Minhen) on posećuje Nemačku radi
primanja instrukcija. Posle ponude češke vlade da prihvati
sve sudetske zahteve, Henlein otkazuje pregovore pod
minornim izgovorom: u tom slučaju bi miroljubivo rešenje
srušilo Hitlerove planove za aneksiju Sudetske oblasti.

173
 Hess, Rudolf
Završna kriza se sada brzo razvila: Hitler je držao preteće
govore; sudetski Nemci su se ponovo pobunili protiv češke
vlade; uvedeno je ratno pra-vo i Henlein je pobegao u
Nemačku. ”Sudetski frajkor” se digao i uz podršku posebnih
SS odreda zauzeo dva pogranična grada u Čehoslovačkoj
krajem septembra: Sudetski ustanak je otpočeo.
Marta 1939., kada je Hitler umarširao u Čehoslovačku,
Hen-lein je bio nagrađen postavljanjem na čelo civilne uprave
Češke i Moravske. 1945. češke snage otpora su ga uhapsile i
on je izvršio samoubistvo.

Heinrich Ptičar (876-936). Saksonski vojvoda koji je iako

ni-kad krunisan, prihvaćen od 916. za cara Svetog rimskog
carstva. Branio je nemačku teritoriju carstva, gradeći
zamkove i utvrđuju-ći gradove. Porazio je Vende, Mađare i
Dance i pripojio Lorenu nemačkim zemljama. Hiljaditu
godišnjicu njegove smrti proslavio je Himmler koji je nosio
isto ime i verovao da je reinkarnacija njegovog duha.

Hermann, Lilo (1909-1938). Studentkinja umešana u

antinacističke aktivnosti. Osuđena na smrt zbpg veleizdaje,
bila je prva žena pogubljena u Trećem rajhu.

Harrenvolk (Rasa gospodara). Koncept kojim su se

napajali nacisti iz nekoliko struja evropske misli, po kome su
Arijevci, Tevtonci ili Nemci pripadnici rase gospodara.
Videti GOBINEAU, ARTHUR, COMTE DE,
CHAMBERLAIN, HOUSTON STEWART

Hess, Rudolf (1894-1987). Zamenik vođe nacističke

partije i jedno vreme sledeći naslednik kormila Trećeg rajha,
iza Hermanna Göringa. Rođen u Aleksandriji, od oca

174
 Heiliger, Max
nemačkog trgovca, Rudolf Hess je kao mlad služio u istoj
regimenti kao i Hitler tokom I svetskog rata, a kasnije kao
podoficir u carskom vazduhoplovstvu.
Posle poraza prijavljuje se u frajkore pod komandom
Rittera von Eppa a na minhenskom univerzitetu dolazi pod
uticaj ”geo-političara” profesora Karla Haushofera. Njegovi
desničarski sta-vovi već su formirani, pridružuje se
Nacističkoj partiji u usponu i maršira sa Hitlerom u
Pivničkom puču, pa je osuđen od bavarske vlade i zatvoren sa
svojim vođom u Landsberg. Skoro je sigurno da je tokom
ovog perioda u zatvoru, kada je beležio Mein Kampf po
Hitlerovom diktiratu, stvorena bliskost između dvojice ljudi.
Oslobođenjem iz Landsberga (sa Göringom još uvek u ino-
stranstvu) sada igra vodeću ulogu u reaktiviranju Nacističke
par-tije. Do 1932. postavljen je za predsednika centralne
političke ko-misije partije i za SS-obergrupenfirera. Kada je
Partija došla na vlast, Hess postaje zamenik vođe, rajh
ministar bez portfelja (u junu 1933.) i selektor svih viših
nacističkih funkcionera, a 1938., i član tajnog kabinetskog
saveta. U godinama koje su sledile određen je za jednog od
ministara Odbrane rajha i imenovan je za Göringovog
sukcesora po njegovom nasleđivanju vođstva. Bio je to
vrtoglav uspon ka vlasti za čoveka vrlo skromnih
intelektualnih mogućnosti. Visok, tamnih obrva, jako
ponosan, Rudolf Hess je izgarao u religioznom zanosu za
svog vođu. Malo je mesta sumnji da je svoje uvodne reči na
nirnberškim procesijama - ”Hitler je Nemačka - Nemačka je
Hitler” smatrao potpuno istinitim.
Upravo su ova odanost Fireru i lakovernost dovele do leta
u Britaniju 10. maja 1941., koji je zapanjio svet. Do 1939.
veliki dani Rudolfa Hessa već su bili prošlost. Generali i
admirali sad su ispunili Firerovu sobu za konferencije a
Himmler i Göring su bili stalno prisutni. Nije se više
175
 Heydrich, Reinhard Tristan Eugen
raspravljalo o partijskim pitanjima već o strategiji i ratu. U
ovoj novoj atmosferi, Hess se osetio odsečenim od Hitlera i
isključenim iz centra nacističke vlasti. Bilo je malo sumnji da
je Hessov let u Škotsku preduzet sa namerom da se povrati
pozicija kod Firera. Njegovo rezonovanje - čak i na ovom
stepenu pitanje je da li se Hess može smatrati potpuno
normalnim - se zasnivalo na činjenici da je Hitler puno puta
izražavao žaljenje što su dva najvažnija arijevska naroda u
ratu. Sa napadom na Rusiju kroz samo mesec dana, Hess je
verovao da je moguć diplomatski preokret. Iz još
neobjašnjivog razloga on je verovao da će ako bude mogao
da govori sa Georgom VI, moći da ubedi britanskog kralja da
smeni Churchilla, zaključi mir sa Hitlerom i pridruži se
Nemačkoj protiv Rusije.
Ako je poduhvat preduzet iz ludosti, izveden je vešto i
hrabro. Iskočivši iznad Škotske, tačno na planirano mesto,
Hess se predstavio kao kapetan Horn i zatražio je da bude
odveden do vojvode od Hamiltona koga je upoznao na
berlinskim Olimpijskim igrama. U stvari je odveden pravo u
pritvor i ostao je tamo sve dok nije premešten u Nirnberg na
svoje posleratno suđenje.
Tako je let ispao potpuno neuspešan. Optimistični
britanski novinari su jedno vreme špekulisali sa mogućnošću
da je Hitler podstakao svog zamenika, ali ne postoje nikakvi
dokazi za to. Što se tiče Britanaca, mogućnosti za propagandu
su ispuštene iz ruke. Zapanjeni britanski kabinet jedva je
mogao verovati u takvu sreću i propustio je da iskoristi golu
istinu da je zamenik vođe Trećeg rajha žudeo za mirom.
Rudolfu Hessu je u Nirnbergu suđeno zbog ratnih
zločina, proglašen je krivim i osuđen je na doživotnu robiju.
Dugo posle njegove smrti 17. avgusta 1987. svet će nastaviti
da na njega gleda ne kao na uniformisanog štelvertretera na

176
 Hess, Rudolf
podijumu nirnberškog skupa, već kao na uzvrpoljenu figuru u
zatvorskom dvorištu, poslednjeg zatvorenika Špandaua.

Heusinger, Adolf (r.1897). Generalštabni oficir koji je

bio prisutan prilikom rastenburškog bombaškog atentata
1944. Uhapšen je i osuđen od Narodnog suda, preživeo je i
postao viši oficir posleratne nemačke armije.

Hewel, Otto Walter (1900-1945). Sin bogatog

proizvođača konzerviranog voća, čiji je posao uništen
propašću valute, Hewel rano postaje pristalica nacista, i
učestvuje u Pivničkom puču 1923. Zatvoren je u Landsberg i
tvrdilo se da je ispravljao konačni tekst Mein Kampfa.
Predstavnik Ribbentropovog ministarstva pri Firerovom
glavnom štabu; za Hewela je njegova žena verovala da je
poginuo u bunkeru aprila 1945.

Heydrich, Reinhard Tristan Eugen (1904-1942). Šef glav-

nog ureda sigurnosti Rajha i protektor Češke i Moravske.
Rođen u Haleu u Saksoniji, kao sin osnivača Halskog
konzervatorijuma, Heydrich je među svoja mnogobrojna
znanja i talente ubrajao i sposobnost sviranja violine na
koncertnom nivou. Ali Reinhard Heydrich je nasledio više od
muzičkog talenta svog oca. U tadašnjem Leksikonu muzike i
muzičara, imenu starijeg Heydricha je pridodata opaska
”pravo ime Süss”. Jasno proizilazi da je stariji Heydrich bio
Jevrej, i čitavog života Reinhard Heydrich je pokušavao da
prikrije podatke o svom jevrejskom poreklu. Kažu da je sa
nadgrobne ploče svoje majke izbrisao sugestivno (prvo) ime
Sarah.
Kao mlad, Heydrich služi kao oficir u nemačkoj
mornarici ali ga 1931. otpušta Sud časti (kome je

177
 Heydrich, Reinhard Tristan Eugen
predsedavao admiral Canaris) zbog nečasnog držanja prema
jednoj mladoj ženi.
Pridruživši se Nacističkoj partiji 1931. kao nezaposleni
bivši oficir, Heydrich je predstavljen Hitleru preko veza svoje
žene. Mnoge stvari kod Reinharda Heydricha dopale su se
Heinrichu Himmleru: njegove značajne organizacione
sposobnosti, njegova nordijska pojava, njegova potpuna
bezobzirnost, jačina njegovog antisemitizma i konačno i
ironično, činjenica da je i sam Jevrej, polu Jevrej i obuzet
strahom da će biti smatran Jevrejom. Možda je u tome
Himmler video sredstvo pomoću kojeg bi kontrolisao svog
talentovanog saradnika. Sigurno da je od 1931. bio spreman
da unapređuje Heydricha dok ovaj nije postao drugi po moći
u RSHA. Proglašen je za obergrupenfirera SS 1941. posle
karijere tokom koje je postao šef SD-a, SS policije sigurnosti
i organizovao Einsatzgruppen, SS vodove za likvidaciju, koji
su sledili nemačke armije u Rusiji.
U julu 1941. Göring naređuje Heydrichu da se posveti
sve-obuhvatnom planu za postizanje ”konačnog rešenja
jevrejskog problema”. Konferencija u Vanzeu je jasno delom
i rezultat ove Göringove instrukcije. Ipak teško je smatrati
Vanze za početni potez u istrebljenju jevrejskog naroda. Na
kraju, jedan logor za istrebljenje bio je podignut pre sastanka
u Vanzeu (januar 1942.). Kakvi god da su administrativni
detalji, sigurno je da je Heydrich organizovao mašineriju
genocida u kojoj je Eichmann imao izvršnu ulogu. Možda
kao nagradu njegovim naporima i u znak priznanja njegovih
velikih talenata, Heydrich je u septembru 1941. postavljen na
mesto Neuratha, za protektora Češke i Mo-ravske. Njegova
uprava otpočela je brutalno ali je za nekoliko meseci vešto
počeo da kombinuje šargarepu i štap. Izveštaji iz Praga su
pokazivali da je industrijska proizvodnja rasla otkako je
Heydrich izdao dodatne kupone za hranu i odeću na bazi pro-
178
 Heidrich, Reinhard Tristan Eugen
duk-tivnosti. Poruka koja je dolazila od rajhprotektora iz
palate Hrad-čani, bila je jasna: kolaboracija i napredak ili
otpor i pogibija.
Odluka da se izvrši atentat na Heydricha, doneta je u
Londonu prvih meseci 1942. i do današnjeg dana je obavijena
nedoumicom. Reinhard Heydrich je bio jedini nacistički
glavešina na koga su Saveznici izvršili atentat. Nezaobilazni
istoričari su pitali zašto Heydrich, kada je bilo jasno da će
njegova smrt rezultirati masovnim represalijama protiv
češkog stanovništva? Član britanske vlade u to vreme tvrdi da
je upravo to i bila svrha ubistva. Argument je, rekao je, glasio
da će period neo-buzdane brutalnosti protiv češke populacije
zauvek uništiti krhku saradnju za koju se London plašio da
raste u Čehoslovačkoj a koja bi se mogla proširiti i na ostale
okupirane zemlje.
Tačno je da se ključni promašaj nemačke uprave na
okupiranim teritorijama sastojao u njenoj nesposobnosti da
obezbedi (ili čak nespremnosti da pokuša obezbediti)
slobodno pruženu saradnju okupiranih naroda. Verovatno je
London preuveličao značaj onog što je Heydrich radio u
Pragu, ali je namera, tvrdilo se, bila jasna: ubistvo Heydricha
će izazvati represalije koje će podeliti nemačku upravu i
češke radnike zauvek.
Kasnog proleća 1942. grupa čeških vojnika odletela je iz
Londona i iskočila nad Čehoslovačkom u blizini Praga.
Primetno je, da je češki pokret otpora čuvši za planirano
ubistvo Heinricha, hitno zatražio od češke vlade u Londonu
da ubedi britansku da odustane od atentata.
Britanci su ostali hladni. U Pragu je vod atentatora napao
27. maja 1942.: njegova otvorena kola u kojima se vozio
nezaštićen i bez pratnje su mitraljirana na Kirchmayer
bulevaru. Heyrich je ranjen potegao pištolj i skoro odbio
češke vojnike, kada je jedan iz grupe bacio granatu prema
179
 Himmler, Heinrich
njemu. Konjska dlaka iz sedišta i parčići metalnih federa kola
su se zabili u telo rajhprotektora i umro je 4. juna u praškoj
bolnici.
Represalije su bile onakve od kakvih se i strahovalo ili
možda kakvim se nadalo. Pošto su češki atentatori i njihovi
pomagači saterani u kriptu praške crkve i pobijeni u herojskoj
bici protiv SS jedinica, teror je otpočeo. Selo Lidice,
neznatno povezano sa operacijom, razoreno je do temelja a
njegovi stanovnici poubijani. Na hiljade Čeha je deportovano
u austrijski konclogor Mauthauzen. Neprijateljstvo češkog
naroda prema okupatorima obezbeđeno je zauvek.
Sposobnosti i ličnost Reinharda Heydricha su bile
predmet brojnih tumačenja; pitanje je i da li je uopšte bio
nacista u smislu posvećenosti ideologiji nacionalsocijalizma.
Njegov rad za nacističku državu je obavljan sa efikasnošću i
odsustvom žaljenja što često osigurava uspeh. Ali čak i pri
uništavanju evropskog jevrejstva nije pokazivao privrženost
grotesknom antisemitizmu. Postoji ipak jedan izuzetak od
njegove nezainteresovane nemilosrdnosti: mrzeo je
hrišćansku crkvu gorljivije od svega vidljivog u svom životu,
patološko gnušanje evidentno je u njegovim upravnim
zabeleškama koliko i u njegovoj konverzaciji. Kao i sam
Hitler on je željno isčekivao dan (za koji su obojica smatrala
da će doći pošto rat bude dobijen) kada će se Gestapo
obračunati sa ”crnim vranama”, popovima i pastorima
hrišćanskih crkava.
Mnogi veruju da je mogao naslediti ili čak istisnuti
Hitlera sa mesta Firera. Sigurno je, da bi se u tom slučaju svet
suočio sa zastrašujuće proračunatim protivnikom.

Hierl, Konstantin (18?-19 ). Major u političkom

odeljenju armije u Minhenu koji je naredio bivšem vojniku
”oficiru za političko obrazovanje” Adolfu Hitleru da
180
 Hierl, Konstantin
prisustvuje sastanku nove Nemačke radničke partije (DAP)
Drexlera i Harrera. Hierl je kasnije i sam postao nacista i bio
jedno vreme partijski glavešina, preuzevši 1928. odsek koji se
bavio planiranjem nove nacističke države.

Hilferding, Rudolf (1877-1941). SPD ministar finansija

1923. i od 1928-1929. Kao marksističkog ekonomistu i
Jevreja nacisti su planirali da ga uhapse ali je u martu 1933.
pobegao u Dansku a odatle u Švajcarsku i na kraju Francusku
1938.
1934. napisao je ”Praški program”, skicu politike SPD-a
u egzilu. Februara 1941. uhapšen je na jugu Francuske i
predat Nemcima. Ubijen je par dana kasnije u zatvoru u
Parizu.

Hilfswillinger (”Hiwi”). ”Pomoćnici” regrutovani od

ruskih, češće od ukrajinskih, ratnih zarobljenika kojima su
izdate uniforme koje je teško opisati i poverene najgrublje
dužnosti. Primećeno je da ovi zatvorenici nisu ni malo bili
privrženi nemačkoj stvari: izbavljenje od nehumanih uslova u
kojima su držani je dovoljno motivisalo ”dobrovoljce”.

Himmler, Heinrich (1900-1945). Rajh vođa SS-a od

1929. Rođen je u Landshutu u Bavarskoj i školovao se na
Technischehochschule u Minhenu, postavši laboratorijski
tehničar. Kao član jednog od nacionalističkih pokreta,
Reichskriegsflaggea koji je organizovao Röhm, bio je jedan
od pozvanih na Pivnički puč 1923., u kom učestvuje kao
zastavnik grupe koja je zauzela zgradu ministarstva rata.
Posle debakla, povlači se kući u Landshut gde prodaje oglasni
prostor u partijskim novinama ”Völkischer Beobachter”.
Tokom 1925. radi kao Strasserov generalni sekretar. 1926.

181
 Himmler, Heinrich
imenovan je na minorno mesto zamenika za-povednika male
grupe telohranitelja nazvane Schutzstaffel, SS, ali mu
partijska karijera još ostavlja vremena za vođenje male farme
pilića, na kojoj izvodi eksperimente sa vrstama, razvijajući
svoje političko-genetske teorije. Ženi se Magdom Boden, ali
je njegova predanost partijskom radu uzrokovala da su
uglavnom živeli od-vojeno. Januara 1929. preuzeo je SS, koji
je tada brojao 280 lju-di, kao rajhsfirer SS-a. To je još bila
grana SA, ali se Himmler znalački usredsredio na njegov
razvoj, adekvatno veličini i obimu zadatka. Prvo promoviše
nove planove regrutovanja "prosejavanjem" frajkora i
nezaposlenih dobrovoljaca iz srednje klase, uvodeći biološki
kriterijum i koncept rasne čistote. Na ovaj način je postepeno
obezbedio odvajanje od SA. Posledica ovoga je bila da je
vojska koja je u SA pod Röhmom videla rivala, postala
sklonija SS-u.
Kada je Hitler imenovan za kancelara, januara 1933.,
Himmler je svojim dužnostima dodao i funkciju
policajprezidenta (policijskog šefa) Minhena. Ovo je nekom
moglo izgledati samo kao skromna funkcija, ali je on sa
svojim SS pomoćnicima Heydrichom, Daluegeom i
Schellenbergom, postepeno preuzeo kontrolu nad celokupnim
nemačkim policijskim sistemom u svim pokrajinama izuzev
Prusije gde je Göring preuzeo Ministarstvo unutrašnjih
poslova. Konačno je uspostavio vlast nad čitavom policijom
1936.
Sledećih deset godina Himmlerov život je bio posvećen
proširenju uloge SS-a. Posle Heydrichove smrti 1942.,
Kaltenbrunner preuzima upravni teret SS-a a Himmler često
prisustvujući Hitlerovim vojno-planerskim zasedanjima,
zadobija još veće Firerovo poverenje nego Göring i Göbbels.
Od 1941. Bormann zauzima Hessovo mesto u vođenju
Hitlerovog sekretarijata i vidi u Himmleru takmaca u borbi za
182
 Himmler, Heinrich
moć. Do početka 1942. Himmlerovo SS carstvo dostiže svoj
zenit. Pripojio je Göringovu prusku tajnu policiju, Gestapo i
načinio od njega snagu nacionalnog formata, paralelnu
njegovoj partijskoj obaveštajnoj službi sigurnosti, SD-u;
nepunih par nedelja po osnivanju, novi konclogori su
stavljeni pod kontrolu njegovih ljudi i osnovana je posebna
grana SS-a, Totenkopfverbände (jedinice Mrtvačke glave)
radi upravljanja njima; prateći nadiranje nemačkih armija u
Rusiji, Himmlerove Einsatzgruppen snage ubijaju na hiljade
Jevreja, Cigana, komunista i partizana; njegovi naoružani
vodovi pretvoreni su u Waffen SS i borili su se sada kao
velike armije; njegovo SS carstvo je imalo svoje ekonomsko
odeljenje, posedovalo je industriju i oslobodivši sebe poreza,
postalo je veoma profitabilno. U isto vreme Himmler je preko
SS-a nastavio da se bavi usavršavanjem buduće nemačke
elite. Oni ne samo što su trebali da budu provereno arijevskog
porekla, već su trebali biti podsticani da gaje novu elitu,
preko njegovih Lebensborna (Izvo-ra života), mreže neke
vrste domova za buduće majke. Za Him-mlera je najvažnija
od svega ipak bila čistota njihove misli. Po-red istraživačke
organizacije koju je finansirao SS, Ahnenerbea, naredio je
ponovnu izgradnju starog zamka Wewelsburga kao svetilišta
nemačke civilizacije u kojem bi bio osnovan sveti red SS-a.
Ovo je ostvareno uz ogroman trošak i od 1934. pa na-da-lje,
visoki pripadnici SS-a susretali su se tamo nekoliko puta go-
dišnje na savetovanju; njegov pomoćnik Karl Wolff uvodio
bi svakog SS vođu u monašku keliju, gde bi bio okružen
relikvija-ma stare Nemačke i gde bi se napajao nemačkim
misticizmom. Vodećoj dvanaestorici SS oficira određena su
mesta, ispod njihovih lažnih srednjovekovnih grbova, oko
okruglog arturovskog stola.
Ne može biti sumnje oko Himmlerove odgovornosti za
sprovođenje "Konačnog rešenja". On je, skoro jedini od
183
 Himmler, Heinrich
vodećih nacista, pretočio u reči koncept istrebljenja
jevrejskog naroda. U nekoliko zabeleženih govora on podseća
oficire konclogora na njihovu odgovornost za uništenje
čitavog jednog naroda. Uz to u isto vreme ovlašćuje SS
jedinicu (videti MORGEN, KONRAD) da ispita slučajeve
brutalnosti u Sobiboru, Majdaneku i Aušvicu.
Posle "Bombaške zavere" 1944. u situaciji je da ukloni ri-
vale, poput Canarisa, na osnovu i najmanjeg traga sumnje.
Himmlerov završni korak ka moći sledi posle "Bombaške
zavere" kada Hitler ne verujući više svojim generalima,
određuje njega za glavnog komandanta armijske rezerve
(Ersatzarmee). 1944. izgleda da Himmler doseže zenit
nacističke moći; poverena mu je komanda nad prvom
armijskom grupom Gornje Rajne da bi se suočio sa
Amerikancima a onda je premešten na istok da komanduje
armijskom grupom Visla, januara 1945. Sa nedostatkom voj-
nog iskustva, bio je potpuno nemoćan pred snažnim ruskim
na-predovanjem. Do tada su savezničke armije već počele da
stežu Nemačku na dva fronta. U Berlinu Bormann je i dalje
bio blizak sa Hitlerom i dokazivao je da je, kako se rat
premestio na nemačko tlo, sama Partija (ne samo
Wehrmacht) postala odgovorna za vojno vođstvo. Pošto se
armija diskreditovala porazima, partijski gaulajteri su
preuzeli komandu. Bormann je bio onaj koji je kasnije (pre
nego Himmler) komandovao poslednjom odbranom
Volkssturmom. Sada je čak i Himmler shvatio da je kraj
blizu. Od oktobra 1944. Schellenberg je zahtevao od njega da
uspostavi vezu sa neutralnim nacijama radi dogovora o
mirovnim uslovima za Nemačku. Ali sve do februara 1945.,
kada je predstavnik švedskog Crvenog krsta grof Bernadotte
posetio Nemačku, Himmler nije pokazivao interesovanje za
nagodbe. U aprilu Himmler sreće Bernadottea ali za trenutak
okleva; preklinje Hitlera da napusti Berlin da bi se borio u
184
 Hindenburg, Paul von Beneckendorff und von
južnoj Nemačkoj. Hitler ga, načuvši za Himmlerove mirovne
poteze, smenjuje sa svih funkcija.
Poslednja Dönitziva vlada smatrala ga je teretom. U nadi
da će izbeći hapšenje, Himmler uzima ime i isprave mrtvog
seoskog policajca, Heinricha Hitzingera, ali pri rutinskoj
proveri britanske vojne policije, popuštaju mu živci i on
priznaje da je Himmler. Uhapšen je, ali pre nego što je mogao
biti ispitan, uspeva da se otruje. Videti SS

Hindenburg, Paul von Beneckendorff und von (1847-

1934). Predsednik Nemačke od 1925-1934. Veteran iz
pruskih ratova protiv Austrije (1866.) i Francuske (1870-71.),
Hindenburg je penzionisan 1911. ali je posle izbijanja I
svetskog rata ponovo pozvan da preuzme komandu nad
nemačkon armijom na Istočnom frontu gde se dokazuje
spektakularnom pobedom nad Rusima. 1916. postaje
načelnik štaba svih nemačkih armija a 1918. je penzionisan.
Vraća se u javni život 1925. Kao predsednik republike
podržao je Vajmarski ustav, imenovavši Brüninga (iz
katoličke Partije Centra) za kancelara. Uvek naklonjen
konzervativcima, nagovoren je da smeni Brüninga 1932. i
postavi konzervativca von Papena. Čak i tada, Brüning ga
ubeđuje da ponovo izađe na predsedničke izbore zakazane te
godine, kao protivteža ekstremizmu nacista i komunista.
Marta 1932. ne uspeva da dobije zahtevanu apsolutnu većinu:
Hindenburg osvaja 18,7 miliona glasova (49,7%); Hitler 11,3
miliona; Thälmann, komunista, 5 miliona; i Düsterberg,
nacionalista 2,6 miliona. Prema izbornim pravilima poslednji
kandidat je eliminisan i drugi krug je održan u aprilu. Ovaj
put Hindenburg osvaja 19,4 miliona glasova (53%), Hitler
13,4 miliona i Thälmann 3,7 miliona. Hindenburg je ponovo
izabran, ali je broj nacističkih glasova primetno porastao.
Sada je nagovoren da imenuje Hitlera za kancelara januara
185
 Hitler, Adolf
1933., iako je jednom prilikom rekao komandantu armije
Hammersteinu da nikad ne bi doveo austrijskog kaplara na
vlast.

Hitler, Adolf (1889-1945). Firer Trećeg rajha.

Poreklo. Porodične korene vuče iz austrijskog regiona

Valdvierter pored češke granice, oblasti bede, zaostalog
seljaštva, neznanja i međurođačkih brakova. Nijedan podatak
nije dostupan pre 1837., kada je Maria Anna Schicklgruber
rodila u kući s brojem 13 u Štronesu, vanbračno dete Aloisa
Schicklgrubera, koji će kasnije postati Hitlerov otac. U
Schicklgruberovom izvodu iz matične knjige rođenih, rubrika
sa imenom oca ostala je nepopunjena. Identitet Hitlerovog
dede tako je nepoznat - ili nezabeležen. 1842. Maria Anna
Schicklgruber udaje se za Johanna Georga Hiedlera. Njen sin,
međutim, ostaje poznat kao Alois Schicklgruber.
Češko ime Hidlar ili Hidlarček javlja se u oblasti
Valdvierter od 1430-ih; tek mnogo kasnije zabeleženo je u
raznim nemačkim oblicima, među njima i Hiedler. Poreklo
prezimena Adolfa Hitlera postaje još nejasnije kada, 1877.,
izvod iz matične knjige rođe-nih Aloisa Schicklgrubera, sada
četrdesetogodišnjaka, biva odne-sen lokalnom svešteniku koji
se saglašava, iz nepoznatog razloga, da protivzakonito unese
u praznu rubriku: Johan Georg Hiedler. Kako god bilo,
sveštenik je pogrešno upisao ime, odatle Hitler. Njegov sin,
rođen 20. aprila 1889. od treće žene, Klare Pölzl, je zbog toga
silom seoske spletke, postao poznat svetu kao Adolf Hitler.
Postavlja se pitanje: ko je deda Adolfa Hitlera? Sam
Hitler je naredio advokatu Hansu Franku da sprovede tajnu
istragu (1942.), isprovociran ucenjivačkim pismom koje je
primio a koje je nagoveštavalo mračne porodične tajne. Frank
je kasnije svedočio u Nirnbergu da je Hitlerov deda austrijski
186
 Hitler, Adolf
Jevrej, Frankenberger za koga je Maria Anna Schicklgruber
radila kao služavka (postoje izvesni podaci o stalnim
isplatama Mariji Anni od porodice Frankenberger nekoliko
godina pošto je napustila poslodavce). Dalja gestapovska
istraga, veruje se, nije uspela da dá potvrdu. Verovatno je
istina da Hitler nije u potpunosti bio siguran u identitet svoga
dede. Tokom čitavog života je, ipak, poklanjao veliku pažnju
prikrivanju svog porekla. Psihološki značaj Hitlerovog
porekla leži u njegovom strahu da je polu-Jevrej. Istorijska je
ironija da bi prema kriterijuma za ulazak u SS (gde se
zahtevao siguran dokaz o nejevrejskom poreklu od 1715.),
Adolf Hitler bio odbijen.

Detinjstvo (1889-1907). Bilo je govora da je Hitlerovo

detinjstvo proteklo u znaku razapetosti između popustljive
majke i grubog, prestrogog oca. Hitler je pričao, verovatno
iskreno, o brojnim batinanjima očevim kaišem. Njegova
majka je sigurno bila popustljiva i ambiciozna u vezi svoga
sina. Posle javne škole bio je poslat sa osam godina u
manastirsku školu u Lembahu; želja Klare Hitler bila je da
njen sin postane fratar. U stvari razmaženo i sujetno dete brzo
je izbačeno i porodica se preselila u Leonding. Hitler pohađa
gimnaziju u obližnjem Štajeru i napušta je sa 16. godina, ne
maturiravši. Bio je potpuno nezainteresovan učenik,
verovatno previše arogantan da uči predmete koji su mu
nuđeni. Jedini nastavnik koga je cenio bio je pangermanista
koji je odbacivao austrijsko carstvo u kom su živeli; izgleda
jedini prijatelj koga je stekao bio je August Kubizek s kojim
će podeliti sledeći period svog života.

Mladost (1907-1914). Septembra 1907, Hitler, tada

osamnaestogodišnjak, ostaje zapanjen kada ne uspeva da se
upiše na bečku Akademiju lepih umetnosti; odseda u Beču
187
 Hitler, Adolf
kod svojih kumova, Johanna i Joanne Prinz. Njegova majka
koju je lečio jevrejski doktor Bloch umire u decembru u
Lincu. Hitlerov staratelj, Mayrhofer, preuzima upravu nad
zaostavštinom i daje mu malu naknadu.
Februara 1908. Hitler se seli iz Linca u Beč, odsedajući
kod frau Zakrey na Stumpergasse 29, gde mu se pridružuje i
drug, sada student muzike, August (Gustl) Kubizek. Provode
mnogo vremena zajedno šetajući gradom, posećujući operu i
pozorišta, a Hitler planira vagnerovske opere i reizgradnju
Beča. Nije bio siromašan: njegovo nasleđe i studentska
penzija (otac mu je bio državni službenik) pružaju mu
dovoljno. Postoji podatak o jednoj romantičnoj simpatiji,
prema devojci po imenu Stephanie Jansten, ali izgleda da ju
je obožavao iz daleka - ona ga uopšte nije primećivala.
U septembru je ponovo pokušao i propao na upisu na
Akademiju. U novembru se seli u stan na Felberstrasse 22.
Sada halapljivo čita, ali verovatno pre lako probavljive
pamflete nego radove iz ekonomije i istorije. Pričao je da je
naročito voleo Lanz von Lieberfelsovo (koga je pokušao i da
nađe) isticanje rasne čistote i u isto vreme naglašavanje straha
od ”rasne nečistote”. Verovatno je u to vreme pročitao i teze
iz dela antisemite Houstona Stewarta Chamberlaina.
Avgusta 1909. seli se u jevtiniju sobu na
Sechshäuserstrasse 58, ostavivši svog prijatelja Kubizeka.
Sledećih nekoliko meseci njegovog života je prekriveno
velom tajne: nema podataka da mu je naknada ukinuta, a ipak
se u septembru ponovo seli, živeći oskudno sa skitnicama i
spavajući napolju ili u skloništima, sve do decembra kada je
primljen u sirotinjski dom. Ovde sreće još jednu skitnicu po
imenu Hanisch koji ga uči kako da preživi u nemaštini i
obezbeđuje im sredstva za život prodajom razglednica sa
bečkim prizorima, koje je slikao Hitler. Februara 1910. seli se
u Dom za radnike na Meldemannstrasse 25. U to vreme
188
 Hitler, Adolf
ponovo pokušava i ne uspeva da uđe na Akademiju. Kasnije
te godine njegova kuma Joanna mu daje znatnu sumu novca
pre svoje smrti, rane 1911. Ovo dovodi do spora između
njega i njegove polusestre Angele, koji se završava tako što
joj ustupa nešto novca i deo svoga prihoda. Nastavlja da živi
u Domu nekoliko sledećih godina, uglavnom od slikanja, ipak
(ponovo zagonetno) držeći kumin novac u rezervi.
Maja 1913. Hitler je već odavno navršio 21. godinu i
prekoračio rok za služenje austrijske vojske. Seli se iz Beča u
Minhen gde pronalazi sobu u kući krojača Poppa, na
Schleissheimerstrasse 34, na ivici studentskog i umetničkog
kraja Švabinga. Nastavlja sa istim načinom života kao i u
Beču, zarađujući za usamljenički život slikanjem gradskih
prizora. Januara 1914. je ipak pozvan da se javi radi
odsluženja vojske u Austriju, a minhenska policija ga
primorava da se vrati. U Salzburgu je proglašen nesposobnim
i dozvoljen mu je povratak u Minhen. U avgustu se
pridružuje masi koja zahteva akciju protiv Rusije i poziva na
pangermanski pokret protiv Rusije i Srbije. Austrijsko
carstvo je već objavilo rat Srbiji jer je naslednik njegovog
trona ubijen u Sarajevu. Fotografija Hitlera iz avgusta 1914.
pokazuje ga kako pozdravlja nemačko stupanje u rat. Do
kraja leta on je pešadijski dobrovoljac u 16. bavarskoj
regimenti poznatoj kao List regimenta po svom pukovniku
osnivaču.

Služba u ratu (1914-1919). Od oktobra Hitlerova

regimenta je bila na frontu ispred grada Ipra. Po sopstvenom
izboru preuzeo je opasnu ulogu kurira regimente, do kraja
rata odbijajući unapređenje preko čina kaplara. U regimenti
su bili i poručnik Wiedemann i narednik Amann, koji su
obojica kasnije postali članovi Nacističke partije. Tokom
prvih ratnih godina regimenta je ostala na liniji fronta,
189
 Hitler, Adolf
uzimajući učešća u bici na Somi od leta 1916. U oktobru
Hitler je ranjen u bedro i poslat u vojnu bolnicu u Berlin.
Posle oporavka, upućen je u rezervni bataljon u Minhen,
vrativši se u svoju regimentu marta 1917., na vreme da
učestvuje u bici kod Arasa. U decembru uzima odsustvo i
posećuje Berlin i Drezden.
Listova regimenta učestvuje u Ludendorffovoj ofanzivi
aprila 1918., kada je Hitler odlikovan Gvozdenim krstom
prve klase, za hrabrost. Odlikovanje vojnika njegovog čina
bilo je neuobičajeno i označilo ga je kao odličnog vojnika sa
prve linije fronta. Uzima svoje poslednje odsustvo u
septembru i posećuje Berlin i Austriju pre povratka u borbu
pored Ipra. Bio je oslepljen gasom u oktobru i poslat u
bolnicu u Pazevalku u istočnoj Nemačkoj, dok nije otpušten
kao sposoban i poslat nazad u minhensku kasarnu, novembra
1918.
Rat se završio dok je on stigao u Minhen, a Nemačka se
našla u haosu i revoltu. Nova armija republike odlučila je da
je brani od subverzije i Hitler je bio očevidac prvo vladavine
bavarske socijalističke vlade u Minhenu, i njenog kasnijeg
rušenja od strane trupa centralne vlade i njenih saveznika iz
frajkora (ne zna se čiju je stranu Hitler držao u tim
događajima). Februara 1919., još uvek u činu kaplara,
čekajući svoje otpuštanje iz službe, određen je za
”obrazovnog oficira”. Date su mu izvesne političke
instrukcije koje su pridodate njegovim već formiranim
nacionalističkim i antisemitskim predrasudama. U septembru
ga njegovi vojno-obaveštajni poslodavci šalju da ispita malu
grupu, DAP (Nemačku radničku partiju). Ovu šačicu
desničarskih radikala, Hitler je pretvorio u pobedničku
Nacističku partiju za nepunih 13 zapanjujućih godina.

190
 Hitler, Adolf
Politika i vlast (1919-1939). Do 1921. Adolf Hitler se
probio na čelo Partije, promenivši joj ime u Nacional
socijalistička nemačka radnička partija (NSDAP), učeći se da
nametne svoju neobičnu ličnost i jedinstven oblik
dramatičnog obraćanja ljudima različitim od nezadovoljne
radničke klase u Minhenu. Ovo je naročito period kada on uči
da se obraća mnogobrojnom slušateljstvu i da podstiče
njihove nacionalističke osećaje ogorčenosti i antisemitizma.
U tipičnom govoru bacio bi pred slušaoce intelektualne
krhotine 19. veka - krv, rasa, Jevreji, kapitalizam, komunizam
bi bile njegove teme, ali sve zajedno povezane istinskom,
neobuzdanom posvećenošću. Nije samo njegov bivši armijski
poslodavac, kapetan Röhm, prepoznao Hitlerov zapanjujući
govornički dar.
Uz to, njegovi talenti nisu bili ograničeni na javno
obraćanje. Hitler je gledao na umetnost okom nepomućenim
intelektualnim zavrzlamama. Njegov smisao za dizajn - prvo
u odabiru swastike, zatim boja crvene, crne i bele - rezultirao
je neodoljivo moćnim partijskim simbolom. Kasnijih godina
uniforme, značke, procesije, arhitektura, čak i dizajn
partijskih dokumenata, postaće deo izuzetnog imidža
Nacističke partije i Trećeg rajha. Pivnički puč 1923. je
predstavljao prvi Hitlerov korak unazad. U kasnijim
godinama, sjajnim procesom instant mitologiziranja,
pretvoriće poraz u pobedu, iskoristivši skoro lakrdijaški
pokušaj osvajanja vlasti u Minhenu za stvaranje instant
istorije partije. Ali 1923. to je značilo poraz i landsberški
zatvor u kome se Hitler našao. Njegova neobična
prilagodljivost se manifestovala i na ovoj niskoj tački njegove
političke sudbine. U spoljnom svetu partija mu je bila
zabranjena a njena se struktura raspadala. Unutar Landsberga,
Hitler se ponašao kao počasni gost, primajući političke

191
 Hitler, Adolf
posetioce i pišući Mein Kampf. Decembra 1924. izlazi iz
zatvora da ponovo obnovi svoju partiju.
Ali iako je Hitler radio na osnivanju partije sa energijom
koju nikad više neće ispoljiti, šizma od presudnog značaja
pomaljala se sama od sebe. Najveći deo ranijeg zahteva
partije se odnosio na fuziju dva elementa, nacionalizma i
socijalizma. Dok je partija bila ograničena samo na Bavarsku,
Hitlerovim uspešno izvedenim političkim trikovima, trebalo
je da se održava takva fuzija. Međutim, kako je partija rasla,
pojavljivalo se drugačije gledište u severnoj Nemačkoj,
gledište koje je socijalistički element u partijskoj ideologiji
isticalo mnogo snažnije nego Hitler koga je to malo zanimalo,
i koje je bilo spremno za njegovo prihvatanje.
Prva kriza sa levim krilom Partije izbila je na
Bamberškoj konferenciji 1926., kada je Hitler uspeo da
porazi Gregora Strassera. To je ipak bila samo bitka u borbi
koja se neće okončati sve do Röhmove čistke 1934. kada je
partijsko levo krilo presudno potučeno, a njegove vođe
poubijane.
Hitlerovo gledište je očigledno bilo oportunističko. Ono
što ga je pokretalo bili su nacionalizam, rasa, antisemitizam i
osvajanje vlasti. Dodao je ili prihvatio socijalističke elemente
u partijski program i mogao je da se obrati nemačkom
Mittelstandu, nižoj srednjoj klasi, direktno i sa naglašenim
patosom. Ali već je odlučio da su partiji potrebni industrija i
trgovina za mnogo više nego što su sredstva koja su mogle da
pruže. Odabrao je izborni put do vlasti. Dok su se njegovi
sledbenici borili na ulicama, Adolf Hitler se susretao sa
vojnicima i poslovnim ljudima, konzervativnim srcem
Nemačke, pričajući i uveravajući. Sa svakim izborima
Nacistička partija, sada raširena po celoj zemlji, je
povećavala broj svojih predstavnika u Rajhstagu.

192
 Hitler, Adolf
Na ovom frenetičnom usponu do statusa nacionalne
figure, Adolf Hitler je imao malo vremena ili interesovanaja
za privatni život. Verovatno je da samo na jednom planu,
društvu žena, njegova interesovanja nisu bila nadvladana ili
izjednačena sa njegovim političkim ambicijama. Hitlerova
krajnja tajnovitost u finansijskim i seksualnim pitanjima
otežava otkrivanje njegovih sklonosti. Sigurno je da na
Hitlerovim seksualnim sklonostima postoje stalne naznake
tamne strane njegove prirode. Bio je spreman da prizna da je
uživao u plesnim predstavama Berlinske muzičke komedije
1930-ih dok nije sam proglasio da je njegova prisutnost
nepodesna. Najranija njegova poznata ljubav vezuje se za
bečke dane kada je obožavao, ali joj nije prišao, visoku
plavušu Stephanie Jansten. U ranim danima Nacističke partije
1920-23., veruje se da je imao avanturu sa Jenny Haug,
sestrom svog vozača. 1924. ili 1925. zabeleženo je da je
sanjario o šesnaestogodišnjakinji iz Berhtesgadena, zvanoj
Mitzi Reiter. Ali sklonosti Adolfa Hitlera, pretpostavlja se,
išle su daleko preko plesnih predstava i opčinjenosti
šesnaestogodišnjakinjama. Bez sumnje, bio je zaljubljen u
svoju nećaku Geli Raubal, sa kojom izgleda da je imao neku
vrstu fizičke intimnosti; okolnosti koje okružuju njeno
samoubistvo su nerazjašnjene, ali postoje optužbe o
postavljanju neuobičajenih zahteva prema njoj. Za dve žene,
Renate Müller, glumicu i Henny Hofmann, ćerku njegovog
fotografa Heinricha Hofmanna i kasnije ženu von Schiracha,
tvrdilo se da su ga tukle i kinjile da bi se seksualno
zadovoljio. Glasina ga povezuje sa ostalim ženskim
poštovaocima: Leni Riefenstahl, filmskim stvaraocem,
glumicama Mary Rahl i Anny Ondrom (koja se udala za
boksera Maxa Schmelinga) i Unity Mitford, engleskom
aristokratkinjom koja ga je obožavala. Bilo je čak i govora da
bi se mogao oženiti Winifred Wagner, snahom Hitlerovog
193
 Hitler, Adolf
duhovnog mentora, Richarda Wagnera, kada je ostala udovica
1930. Malo se šta zna o njegovoj vezi sa Evom Braun, koju je
oženio dok se njegovo carstvo raspadalo svuda naokolo.
Od izbora 1933. i nacističkog preuzimanja vlasti, dani
Hitlerovog mirnodopskog vođstva Nemačke su bili dani
krajnjeg prepuštanja. Čitavo ustrojstvo države vodilo je skoro
ka njegovoj deifikaciji; organizovanje partijskih skupova,
govori gaulajtera širom zemlje, ponos i zahvalnost Nemaca
na Olimpijskim igrama u Berlinu 1936, poniznost malih
evropskih poglavara država, nestrpljivost generala da
udovolje bivšem kaplaru, prinčeva da budu viđeni u društvu
momka neuglađenog akcenta iz austrijske srednje klase.
Bio je to zapanjujući trijumf koji je duboko uticao na nje-
govu spoljnu politiku. Do 1936. sigurno je da je Adolf Hitler
verovao da zaista poseduje nesavladivu volju. Govorio je
često o tome i smatrao to apstrakcijom kojoj se samo može
diviti. Primenio ju je i na Mussolinia, Daladiera i Nevillea
Chamberlaina. Upotrebio ju je kao batinu protiv Kurta
Schuschnigga, da bi iznudio njegovo prihvatanje Anschlussa
Austrije.
Do 1939. Adolf Hitler je bio ubeđen da ne postoji čovek
koji se može suprotstaviti njegovoj volji. Zabeleženo je da je
bio potpuno zapanjen Chamberlainovom odlukom da se uđe
u rat zbog Poljske.

Gospodar rata i Vrhovni komandant. Mnogo pre nego što

se ratna sreća okrenula protiv njega, sukob je promenio
Adolfa Hitlera. Moguće je primetiti iza velikih pobeda u
Francuskoj 1940., postepeno opadanje njegove vere, i
narastajuće očajničko uzdanje samo u svoju volju.
Poraz u "Bici za Britaniju" nije vidljivije potkopao
Hitlerovo samopouzdanje. Ali kada se okrenuo Istoku, zima
1941. je bila ta koja je zadala prvi težak udarac. Generali su
194
 Hitlerova omladina (Hitler Jugend)
se skoro jednodušno založili za pregrupisavanje na zimskoj
liniji. Kada su zima i sveže ruske trupe nastupile pred
Moskvom, Hitler je primetio:”Priznanje da ni jedna od strana
nije u stanju da uništi onu drugu dovelo bi do kompromisnog
mira”. Mislio je na mir koji bi bio presudno u njegovu korist,
ali ipak kompromis.
Tada nastupa zimska propast 1941: početkom decembra,
general Žukov kontraofanzivom napada iscrpljenu nemačku
armiju, loše opremljenu za zimsku kampanju. U toj strašnoj
situaciji Hitler zabranjuje povlačenje dalje od lokalnih linija:
to je možda više čin tvrdoglavosti nego volje. Ali je to bila,
uprkos izuzetnim patnjama koje je prouzrokovala njegovim
vojnicima, nesumnjivo ispravna vojna odluka. Danas je opšte
prihvaćeno da bi, da je Hitler odobrio armijsko povlačenje
pred Moskvom, taktičko povlačenje možda preraslo u opšte.
Bliska propast u zimu 1941. (i izuzetan oporavak inici-
jativom u leto 1942.) poduprli su Hitlerovo poljuljano
samopouzdanje vero-vanjem u snagu sopstvene volje. Od
sada će on biti potpuno o-slonjen na ono što je smatrao za
manifestaciju volje a na šta će njegovi generali sve više
gledati kao na odbijanje vojne stvarnosti. Staljingradske zime
1942/43. nije imao ništa više da ponudi svojim vojnicima od
golog uskraćivanja dozvole za po-vlačenje. Još jednom je
uspeo, čak su se i sumnjičavci ovaj put složili, ali to nije
moglo predstavljati zamenu za komandovanje.
Od proleća 1944. skoro savezničko iskrcavanje na
Zapadu je preokupiralo Firera; kada i gde su bili predmet
stalne rasprave. Pritom je Hitler bio bliži u predviđanju
normandijskog mesta iskrcavanja nego bilo koji od njegovih
generala. Ali sada, za šest meseci pad je bio brz. Vođstvo
koje se zasnivalo na filosofiji nepovlačenja hendikepiralo je
zapovednike na terenu. Božićna ofanziva je bila zavijena u
maglovitu nadrealnost kao i njene namere i mogućnosti. Ali
195
 Holivudske izbeglice
novi dramski element je sada izašao na videlo u Hitlerovoj
ličnosti - ili se verovatnije, stari element ponovo pojavio.
Kako se obruč obavijao oko Berlina i propast se pomaljala,
Hitler nije pomišljao na predaju. Pre se pripremao za ono što
je nazvano strategijom grandiozne presude. Politika spaljene
zemlje će uništiti nemačku infrastrukturu. Svesno je prizivao
bolest i glad da ga slede. Kada je Crvena armija počela da
granatira Berlin a čitav Treći rajh bio osvetljen crvenom
jarom zgrada u plamenu, Adolf Hitler je sastavio svoj
testament: on lično nije odgovoran nizašta, ni za vojni poraz
ni za smrt miliona svojih zemljaka i neznane milione drugih;
bio je izdan; nemački narod se pokazao nedostojnim
njegovog vođstva i zaslužuje budućnost koju mu je on
predvideo.

Hitlerova omladina (Hitler Jugend). Videti

OMLADINSKE ORGANIZACIJE

Hoffmann, Heinrich (1885-1957). Hitlerov i nacistički

fotograf od 1921. Bio je fotograf pri bavarskoj armiji i
njegovi snimci Pivničkog puča 1923. su jedino vizuelno
svedočanstvo. Predstavljao je Hitlerovu propusnicu do
minornijih članova minhenskog intelektualnog društva.
Njegova ćerka se udala za vođu

Hitlerove omladine von Schiracha, nakon (kako se pričalo)

avanture sa Hitlerom.
Evu Braun je takođe Hitleru predstavio Hoffmann dok je
bila zaposlena kao fotografski pomoćnik u njegovoj
minhenskoj radnji. Njegov posao je postao visoko isplativ
kada su nacisti došli na vlast i on objavljuje tomove svojih
fotografija kao Hitle-rov ”dvorski fotograf”. Posle rata

196
 Holokaust
suđeno mu je 1947. zbog pro-fiterstva i izrečena mu je velika
novčana kazna. Nastavio je ipak da zarađuje novac od svojih
memoara o Hitleru sve do smrti.

Hoheitsabzeichen. Značka sa orlom koji su nosili svi

činovi u armijskim snagama, od krpene za vojnike, metalne
za više činove i zlatne za generale. U štampanoj formi,
nacionalni orao je široko korišćen na zaglavljima dokumenata
a postao je poznat i ozloglašen diljem okupiranih zemalja sa
zidnih plakata i objava.

Holandske organizacije pokreta otpora. Orde Dienst

(Služba rada) osnovana u Holandiji ubrzo posle nemačke
invazije 1940. Brzo se raširila i postala nacionalni pokret. U
isto vreme Knokploegen stvoren ubzo posle osnivanja Orde
Diensta, specijalizovao se za sabotaže i napade na nemačke
okupacione snage.

Holivudske izbeglice. Grupa talentovanih nemačkih i

austrijskih filmskih stvaralaca (režisera, producenata,
kamermana, kompozitora filmske muzike i glumaca) koja je
emigrirala u Holivud po dolasku nacista na vlast.
Juna 1933. Arierparagraph zabranjuje rad svim Jevrejima
u filmskoj industriji ističući ”da je rasa a ne religija ono što je
presudno”. Od tog trenutka svaki član Filmwelta (filmske
zajednice) koji je bio jevrejskog porekla ili nije mogao da
podnese tiraniju, napušta Nemačku. Velika većina odlazi u
Holivud, često preko Pariza, neki od njih, posebno Fritz
Lang, i pored ličnog poziva Hitlera da nastavi snimanje
filmova za Treći rajh.

197
 Holivudske izbeglice
Menschen am Sonntag (Ljudi nedeljom) dokumentarac iz
1929. Roberta Siodmaka (kasnije čuvenog po njegovim
holivudskim trilerima Spiralne stepenice i Ubice), snimljen je
po scenariju Billya Wildera i sa fotografijom Freda
Zinnemanna, od kojih će obojica osvojiti Oskare, u svojim
kasnijim američkim karijerama. Drugi dobro poznati režiseri
koji su odabrali da rade u Americi bili su Henry Koster,
Douglas Sirk, Max Ophüls, Otto Preminger i William
Dieterle. Među glumcima su bili Conrad Veidt, Peter Lorre,
Oskar Homolka, Elisabeth Bergner i Marlene Dietrich, dok su
Kurt Weil i Franz Waxman bili među najpoznatijim
kompozitorima.
Nesumnjivo da je prisustvo ovih talentovanih evropskih
režisera doprinelo američkom filmu 1930-ih i 40-ih, posebno
u filmskoj vrsti poznatoj kritičarima kao ”Film noir” u kojoj
je američki prizemni realizam ublažen istančanim evropskim
cinizmom. Videti FILM

Holokaust. Termin primenjen od brojnih istoričara na

celokupan progon i istrebljenje evropskih Jevreja tokom
perioda dominacije Trećeg rajha. Videti KONAČNO
REŠENJE, OBLAST NASELJAVANJA, KONCLOGORI

198
 Hossbachov memorandum

Horst Wessel, pesma. Videti WESSEL, HORST

Höss, Rudolf (1900-1947). Komandant Aušvica, logora

za istrebljenje. Rudolf Höss je sa 17 godina otišao u vojsku
tokom I svetskog rata i zaradio Gvozdeni krst. 1919. bio je u
Rossbachovim frajkorima sa Martinom Bormannom; obojica
su optuženi za ubistvo čoveka koga su okrivili za izdaju
Nemačke u Ruru pod francuskom okupacijom. Höss je 1924.
zatvoren a oslobođen 1928. Bormann sređuje da bude pozvan
u SS 1934. i radi u konclogoru Dahau, a 1938. prelazi u
Zaksenhauzen. Od 1940. do 1943. komandant je Aušvica i
postaje poznat po svojoj brutalnoj efikasnosti: prvi za
ubijanje koristi gas, Ciklon B. Höss je bio tako uspešan da je
postavljen u odeljenje za kontrolu konclogora glavnog štaba
SS-a, WVHA, za zamenika glavnog inspektora.
Izbegao je hapšenje 1945. i radio je na seoskom imanju
dok nije otkriven. Pozvan je kao svedok odbrane
Kaltenbrunnera u Nirnbergu, gde je pokušao da predstavi
istrebljenje samo kao izvršavanje naređenja. Pružio je
podatke o pažljivosti sa kojom je preko dva miliona ljudi
ubijeno pod njegovom komandom, o sistemu razmeštanja
leševa radi sakupljanja zlatnih zuba i prstenja za SS riznicu
kao i ženske kose za tapetiranje. Hössa su obesili Poljaci u
konclogoru Aušvic 1947. Vređao se na tvrdnje da je sadista.
”Ja sam potpuno normalan”, napisao je u svojoj
autobiografiji, ”vodio sam potpuno normalan život”.

Hossbach, Friedrich (1894-1980). Hitlerov armijski

ađutant od 1934-1938., sastavio je zabeleške o susretu
održanom 1937. između Hitlera i njegovih armijskih,

199
 Hossbachov memorandum
mornaričkih i vazduhoplovnih komandanata, poznate kao
”Hossbachov memorandum”.
Hossbach se vratio vojnim dužnostima u vreme krize oko
Blomberga i Fritscha 1938. Unapređenjem u generala 1942.,
sledeće godine mu je poverena komanda nad 16. pancer
korpusom. Do januara 1945. napredovao je do komandanta 4.
armije ali doživljava sudbinu mnogih Hitlerovih generala
kada je smenjen zbog naređenog povlačenja nasuprot
Hitlerovim izričitim zapovestima.

Hossbachov memorandum. Novembra 1937. Blomberg

i Raeder, ministar odbrane i komandant mornarice, zatražili
su od Hitlera sastanak o naoružanju, da bi podelili opremu i
oružje između tri roda. Hitler ih je okupio zajedno sa
Göringom kao komandantom Luftwaffea, Fritzom iz armije i
Neurathom iz Ministarstva spoljnih poslova. Pukovnik
Hossbach, po kome je konferenciji dato ime, Hitlerov vojni
ađutant, hvatao je beleške.
Hitler nije govorio o raspodeli resursa, već je za dva i po
sata izneo svoju viziju budućih ratova, nazivajući to
”njegovom poslednjom voljom i testamentom”. Govorio je o
potrebi Nemačke da bude dovoljna sama sebi, uprkos
nedostatku sirovina. Možda bi bilo moguće postići autarhiju u
bakru i sintetičkim tekstilima, rekao je, ali ne i u ishrani.
Evropa je imala rastuće standarde života i nije bilo moguće
povećati proizvodnju do nivoa tih zahteva.
Definisao je kao glavni nemački problem Lebensraum
(Životni prostor). Mora se obezbediti veći životni prostor za
Nemačku, radi rešavanja problema ”napetosti” i
”neplodnosti”, zauzimanjem teritorije u Evropi. Prvo bi
Čehoslovačka a onda i Austrija bile zauzete i bio bi dobijen
prostor čišćenjem nenemaca iz tih zemalja. ”Nemački
problem može biti rešen jedino silom”.
200
 Hossbachov memorandum
Dve zemlje koje bi na Nemačku gledale kao na pretnju
bile bi Francuska i Britanija (ne i, uprkos njegovom izrazitom
anti-boljševizmu, Rusija) ali su one oslabljene: one mogu
postati upletene u Španski građanski rat; obe su zaokupljene
unutrašnjim i kolonijalnim poteškoćama. U slučaju Britanije
naveo je ustavnu borbu u Indiji, jačanje japanske moći na
Istoku i italijanske moći u Mediteranu i Istočnoj Africi.
Smatrao je francuske unutrašnje političke teškoće za njenu
glavnu slabost.
Hitler je predočio tri moguće situacije:
Prva je bila da bi do 1943. ili najkasnije do 1945.
Nemačka morala biti potpuno naoružana jer bi posle toga
programi naoružanja ostalih zemalja ojačali i nemačko
naoružanje bi postalo zastarelo.
Druga nastaje ako se u francuske unutrašnje teškoće
umeša njena armija, tada bi došlo vreme za akciju protiv
Čehoslovačke.
Treća, ako bi se Francuska našla u ratu sa nekom drugom
državom, onda bi i Čehoslovačka i Austrija mogle biti
zauzete.
Hitler je rekao da veruje da Britanija i verovatno
Francuska već pretpostavljaju da će Nemačka likvidirati
češko pitanje i da će britanski kolonijalni problemi uticati na
njenu nevoljnost da bude upletena u dugotrajan evropski rat.
Zbog toga ona neće planirati rat protiv Nemačke. Takav stav
bi takođe uticao na Francusku, koja neće razmišljati o napadu
na Nemačku koji bi bio zaustavljen nemačkim utvrđenjima
na Zapadnom frontu, niti kroz Belgiju, Holandiju, bez
britanske pomoći. Nemačka će naravno, držati jake snage na
zapadu tokom invazije na Austriju i Čehoslovačku.
Okupacija Čehoslovačke i Austrije omogućila bi
Nemačkoj ishranu pet ili šest miliona ljudi ako bi bila
sprovedena prisilna emigracija tri miliona ljudi iz tih zemalja.
201
 Hossbachov memorandum
Dalje, Nemačka bi se obezbedila sa ljudstvom za dodatnih 12
divizija. Italija se ne bi protivila eliminaciji Čehoslovačke, ali
Hitler nije mogao biti siguran u njen stav oko Austrije. Brza
akcija bi bila presudna, i ovo bi sprečilo intervenciju Rusije
(koja će pre biti zauzeta sa Japanom). Ako se pojavi druga
mogućnost, ona mora biti iskorišćena, ali je Hitler treću video
kao najverovatniju, posebno sa tenzijom prisutnom u Španiji
i na Mediteranu, i mislio je da bi se ovo moglo najranije
1938.
Hitler je smatrao da bi Španski građanski rat mogao
trajati još tri godine i bilo je u nemačkom interesu da se on
produži. Predviđao je kao moguć rat između Italije i
Francusko-britanske alijanse; i ovo bi pružilo priliku za
nemačku okupaciju Austrije i Čehoslovačke. Ponovo je Hitler
istakao potrebu za brzinom, koristeći reč Blitz (munjevito).
Blomberg, Fritsch i von Neurath su bili zgranuti i
otvoreno su iskritikovali Hitlera i upozorili ga na opasnosti
rata sa Francuskom i Engleskom. Do februara sledeće godine
Hitler je isposlovao ostavke Blomberga i Fritsha na osnovu
naduvanih optužbi za nemoral i postavio na von Neurathovo
mesto Ribbentropa.

Hrast (Eiche). Šifra nemačkog vojnog odgovora na

očekivanu savezničku invaziju na Italiju.

Hugenberg, Alfred (1865-1951). Medijski magnat i

desničarski političar. Poslanik u Rajhstagu nacionalističke
DNVP od 1920. i njen predsednik od 1928. do raspuštanja
1933. Hugenberg je kontrolisao UFA, najveću nemačku
filmsku kompaniju, i brojne provincijske listove. Bio je
direktor Kruppa i niz njegovih udela u ostalim koncernima
obezbedilo je opstanak njegovog bogatstva tokom razarajuće
inflacije 1923. Veze sa teškom industrijom pribavile su mu
202
 Hugenberg, Alfred
znatna sredstva za njegove političke kampanje. Borio se
protiv Youngovog plana iz 1929. da bi olakšao težinu
reparacija i za ovu svrhu stavlja svoja novinska glasila na
raspolaganje Hitleru. 1931. Hugenberg je povezao
desničarske interese i partije u ”Harzburgški front”; ali Hitler
uskraćuje svoju punu podršku i on se nikada nije učvrstio kao
važna politička grupacija u nemačkoj politici. Postavljen za
ministra ekonomije i poljoprivrede u Hitlerovom prvom
kabinetu januara 1933., Hugenberg je zamenjen u junu
Walterom Darréom na mestu ministra poljoprivrede i dr
Karlom Schmittom, generalnim direktorom moćne
osiguravajuće kompanije "Allianz", na mestu ministra
ekonomije.
Hugenbergovu novinsku imperiju su nacisti otkupili
1943. za mnogo miliona maraka. Posle II svetskog rata
Hugenberg nije optužen i dozvoljeno mu je da zadrži svoje
bogatstvo.

203
I
IG Farben. Kartel osnovan posle I svetskog rata od
vodećih kompanija nemačke hemijske industrije. Prvobitno
(1916.) započet kao ”interesna zajednica” tri hemijska
giganta BASF-a, Bayera, Hoechsta i pet manjih kompanija
radi suočavanja sa američkom konkurencijom, celokupni
odnosi kartela su dogovoreni 1924.
Kao najveća pojedinačna kompanija u Nemačkoj između
dva rata i središte enormne koncentracije ekonomske moći,
IG Farben je bio vitalni faktor u Hitlerovoj proceni
sposobnosti Nemačke da vodi rat. Uprkos ranijem
nepoverenju između IG-a i Nacističke partije, kompanija se
sa entuzijazmom posvetila postizanju nemačke
samodovoljnosti u vitalnim strateškim materijalima. Ovo
vojno-industrijsko partnerstvo se najbolje simbolizovalo kroz
Carla Kraucha, od 1938. Göringovog generalnog
opunomoćenika za hemijsku proizvodnju i istovremeno višeg
člana upravnog odbora IG-a. Tokom ovog perioda, IG je
proizvodio skoro sva nemačka sintetička ulja za
podmazivanje i benzin, sintetičku gumu, otrovne gasove,
eksplozive, metanol, serume, plastike, boje i nikl. 1940.
Hitler je lično odlikovao Kraucha Viteškim krstom za pobede
ostvarene ”na bojnom polju nemačke industrije”.
1943. pod pritiskom daljeg povećanja proizvodnje
sintetičkih ulja i gume, kompanija osniva IG Aušvic, najveći
proizvodni pogon na svetu. Sagrađen od robovske radne
snage iz obližnjeg konclogora Aušvic, za IG su angažovani
radnici koji bi bili ubijani kad više ne bi bili u stanju da
ispune radne kvote. Vođeni su u susedni logor i trovani
proizvodom IG-a - Ciklonom B.
204
 Industrija u Tre}em rajhu
Na kraju rata mnogim direktorima i službenicima je
suđeno i proglašeni su krivim u Nirnbergu, a IG Farben je
razbijen na tri sastavna dela.

Industrijalci u Trećem rajhu. Videti KEPPLER,

KIRDORF, KRUPP, MESSERSCHMITT, THYSSEN

Industrija u Trećem rajhu. Koji god međunarodni faktori

da su uticali, osnova očitog nemačkog prosperiteta posle
1933. bila je nesumnjivo Wehrwirtscahf - Ratna ekonomija.
Do nešto naoružanja došlo se već i pre Hitlerovog osvajanja
vlasti ali povećani vojni zahtevi i na kraju otvoreno okretanje
naoružavanju umnogome su podstakli nemačku ekonomiju.
U ovom prvom periodu dominirala je figura dr Hjalmara
Schachta. Za okupljanje industrijalaca oko Hitlerove stvari
nagra-đen je marta 1933. reimenovanjem za predsednika
Rajhbanke i avgusta 1934. za ministra ekonomije. Iskorišćen
je za pokretanje sredstava Rajhbanke i razvijanje novih
lukavstava radi finansira-nja naoružanja. Malo više od mesec
dana po Hitlerovom uvođe-nju, regrutacije za vojsku od 36
divizija, marta 1935., Schacht je postavljen za generalnog
opunomoćenika ratne ekonomije. Na taj način je jasno
naznačen smer nemačke ekonomije i septembra 1936.,
uvođenjem četvorogodišnjeg plana, Nemačka je preduzela
korak dalje u prilagođavanju svoje ekonomije totalnom ratu.
Nemački ekonomski život u Trećem rajhu je bio
organizovan pod Ekonomskom komorom Rajha u
Reichsgruppen (Nacionalne grupe), od kojih je Industrijska
grupa bila najvažnija. Narastajući nemački industrijski
koncerni shvatili su značaj direktne veze sa vladinim
odeljenjima kupovine i zbog toga su važnijim članovima
Nacističke partije data direktorska mesta. Dok je dr Schacht
bio ministar ekonomije (do 1937.) i predsednik Rajhbanke
185
 Industrija u Tre}em rajhu
(do 1939.), industrija je manje više bila u stanju da se odupre
maršu partijskih direktora, ali sa imenovanjem Funka na
Schachtovo mesto i izbijanjem rata SS i gestapovski direktori
su postali uobičajeni. Od kasnih 1930-ih zahtevi
četvorogodišnjeg plana, žudnja za autarhijom i tempo
naoružavanja dovodili su industriju u sve profitabilniju ali
sigurno i podređeniju poziciju u odnosu na državu.
U isto vreme, kasnih tridesetih i ranih ratnih godina,
dolazi do značajnih promena u strukturi nemačke industrije.
Posle 1933. moć kartela je enormno ojačala i proces
ekonomske koncentracije je brzo nastupio. Zakonom iz
oktobra 1937. raspuštene su sve korporacije sa kapitalom
ispod 40.000 $ i zabranjeno je osnivanje kompanija sa
kapitalom manjim od 200.000$. Od 9.500 korporacija sa
akcionarskim kapitalom 1932., broj je opao na 5.400 1941.
Nasuprot tome velike firme su bile favorizovane i
ministarstvo ekonomije je ovlašćeno da organizuje nove
kartele i primora kompanije da im se pridruže. Autarhija,
proizvod ekonomske samodovoljnosti je izrodila rukovodnu
liniju pod četvoro-godišnjim planom, koja je ohrabrila
Kruppa da finansira projekat Buna radi proizvodnje sintetičke
gume, podstakla IG da osnuje Brabag kompaniju za
proizvodnju goriva iz lignita i insistirala na razvoju
sintetičkih vlakana. Te velike industrijske grupe, poput IG
Farbena, koje su u potpunosti sarađivale, ostvarile su velike
profite. Između 1938. i 1943. radna snaga ovih ogromnih
kartela uvećala se za 50% dok su profiti porasli za 150%.
Nisu sve industrijske grane tako uspešno odgovorile na
državne zahteve. Konzervativnija industrija čelika prvo se
kolebala dok je država nije prisilila da finansira (u stvari)
sopstvenu konkurenciju u vidu masivnih Nacionalnih
Hermann Göring fabrika.

186
 Industrija u Tre}em rajhu
Tokom ovog perioda Trećeg rajha, glavne promene u
nemačkom kapitalizmu bi mogle ovako biti nabrojane: porast
nedistribuiranih profita; potčinjenost vlasnika akcija
interesima ”upravljača”; opadanje značaja bankovnog
kapitala; kontrola distribucije od strane monopolske
industrije; dominacija hemijske industrije na industrijskoj
sceni i izvesnih metalurških industrijskih grana.
Poslednje godine mira i prve godine II svetskog rata
pokazale su se kao izuzetno profitabilno razdoblje za
nemačku industri-ju: tokom tri godine do 1942. industrijska
ekspanzija je bila jednaka onoj od prethodnih 50 godina. Od
1941. mnogo od te ekspanzije je ostvareno uz pomoć strane
robovske radne snage. Radovi u IG Farben pored Aušvica su
samo najpoznatiji primer masovnog prinudnog obezbeđivanja
radne snage: 1944. Krupp je koristio 70.000 stranih radnika iz
preko 50 logora u esenskoj oblasti a manji koncerni nemačke
industrije su se koristili upotrebom jevtine radne snage.
Rezerve u odnosu na režim i pored pojačanja poraznog
kursa rata, sporo su se pojavljivale među važnijim
industrijalcima. Za samo jednog, Kruppovog direktora
Ewalda Lössera, se zna da je bio aktivno angažovan u zaveri
jula 1944.
Albert Speer je 1942. postavljen za ministra naoružanja i
ratne proizvodnje. Za nepunu godinu postao je istinski
diktator nemačke industrije. Njegova proizvodna čuda bila su
ostvarena preko komiteta fabrikanata, nekih 6.000
administratora koji zamenjuju bivše državne i vojne agencije
za kupovinu. Ali od 1944. dani Hitlerovog Rajha su bili
odbrojani. Saveznička bombardovanja su se još više
usredsredila na industrijske mete, sovjetske armije su se
približavale Istočnoj Prusiji a Morgenthauov plan je sadržao
izvesne naznake savezničkih namera prema nemačkoj
industriji.
187
 Iskrcavanje u Normandiji
Kraj je sada došao brzo. Veliki koncerni - čak i Krupp -
počinju da ističu kompenzacione zahteve zbog ratne štete i
hitnu isplatu dugova Rajha. Ulaganja u nova postrojenja su
obustavljena. Nemačka industrija se konačno prenula.
Ali bilo je skoro kasno. Poslednjih dana rata, delom zbog
zahtevane politike spaljene zemlje ali više iz osvetoljubivog
nihilizma, Adolf Hitler naređuje potpuno uništenje
infrastrukture nemačke industrije. Tek sada se država
otvoreno suprotstavila. Delujući sa nekim gaulajterima i
industrijalcima, poput Rolanda iz Kruppa, Albert Speer je
razložno ovo odbio da izvrši. U poslednjem trenutku je
sačuvana nemačka industrijska osnova, manje više netaknuta,
da sačeka nova čuda posleratnog ”Wirtschaftswundera”.

Iskrcavanje u Normandiji. Invazija na Evopu preko La-

manša, dana D, 6. juna 1944. Od 1942. nemačka vrhovna
komanda je očekivala napad na ono što je nacistička
propaganda nazivala Festung Europa (Evropska tvrđava).
Pošto je napad na Diep uspešno odbijen, nemačke
fortifikacije duž francuske obale su proširene i produbljene,
dok nisu 1944. postale zastrašujuća barijera za svaku
invazionu snagu. Iza barijere koju je Hitler nazvao
Atlantskim bedemom, stajalo je 59 divizija, od kojih su 10
bile pancer divizije sposobne za izvođenje brzog
kontranapada na svaki mostobran koji bi Saveznici mogli
formirati.
Feldmaršal von Rundstedt, komandant na Zapadu,
smatrao je oblast Kalea najverovatnijim mestom savezničkog
iskrcavanja. Hitler je međutim došao do zaključka da bi
Normandija bila najpogodnija obalna oblast, sa velikom
lukom Šerbur kao glavnom savezničkom metom. Rommel,
koji je sada bio taktički komandant priobalnih oblasti,
naginjao je Hitlerovom mišljenju.
188
 Industrija u Tre}em rajhu
Između Rommela i Runstedta javila se razlika u profesio-
nalnim stavovima kako treba odbiti saveznički napad.
Runstedt se zalagao za pažljivo planirani kontranapad, pošto
se savezničko iskrcavanje konsoliduje; Rommel je verovao
da Nemci moraju da dobiju bitku na plažama dok traje
konfuzija tokom prvih časova iskrcavanja. Jednom pošto se
mostobrani na plažama konsoliduju, smatrao je sigurnim da
će saveznička vazdušna nadmoć biti u stanju da brani
prednost od pripremljenog nemačkog napada u koji je von
Rundstedt polagao nadu.
Kakvi god da su bili njegovi stavovi o najpogodnijoj
taktici za odbijanje iskrcavanja, nijedan od komandanata a ni
trupe pod njima nisu bili spremni za ogromnu armadu koja se
pojavila pred obalom Normandije u jutro 6. juna 1944: bilo je
59 konvoja, 21 američki i 38 britanskih, preko 2.000
transportnih brodova praćenih od 700 ratnih brodova,
uključujući 23 krstarice i 5 bojnih brodova. U stvari američke
i britanske padobranske jedinice već su bile zauzele bokove,
dok su se pomorske trupe u sredstvima za iskrcavanje
približavale plažama: Utah i kobnoj Omahi za Amerikance;
Gold, Juno i Sword za Britance i Kanađane.
Nepovezanost i neverica su vladale vezama nemačkog
lanca odlučivanja. Rommel, zagovornik trenutnog
kontranapada dok je neprijatelj još na plažama, bio je u
Nemačkoj radi proslave rođendana svoje žene i nije
obavešten sve do 10 ujutru da su se saveznici iskrcali. Tako je
ono što je on opisao kao ”najduži dan” skoro upola prošlo,
pre nego što je nemački taktički komandant mogao da
interveniše.
Do podneva se 5 savezničkih divizija (dve američke, dve
britanske i jedna kanadska) sigurno iskrcalo. Samo na
američkoj plaži Omaha, napadači su naišli na žestok otpor, za
šta su se uvežbavali na bezbrojnim manevrima.
189
 Izbori
Do večeri najdužeg dana Saveznici nisu nigde sasvim os-
tva-rili planiranu dubinu prodora; ali su uspeli da iskrcaju na
evrop-ski kontinent ogroman broj od 155.000 vojnika pod
punom opre-mom. Tehnikom obmanjivanja Hitler je naveden
da zadrži trupe u oblasti Kalea u isčekivanju ”glavnog
napada”. Možda je jedino Rommel, koji je verovao da će
rezultat tog prvog dana odlučiti ishod kampanje ili čak rata,
shvatio da su, iako nije došlo ni do jedne velike bitke,
nemačke snage tog dana ipak izgubile.

Izbori. Prvi izbori na kojima je NSDAP učestvovala

održani su 1928., iako su četiri godine ranije sa partijom van
zakona i Hitlerom u zatvoru, neki članovi izašli na izbore kao
Nacionalsocijalistički Slobodarski Pokret. Na prvim izborima
1924. ova grupa je dobila blizu dva miliona glasova i 32 od
34 njena kandidata (među njima i Strasser, Röhm i
Ludendorff) su ušla u Rajhstag. Na drugim izborima 1924.,
ipak, nacionalsocijalistički glasovi su se više nego
prepolovili. 1928. nacisti, sada nastupaju-ći kao NSDAP
dobijaju 810.000 glasova, povrativši samo 12 od 491 mesta.
Iz ovog ambisa spasli su se izborima u septembru 1930. kada
su, mnogo potpomognuti Göbbelsovim organizacio-nim
sposobnostima, nacionalsocijalisti osvojili 6.371.000 glasova,
što im je donelo 107 mesta u Rajhstagu. Od tada je Nacistička
partija mogla da tvrdi da je jedna od najvećih u nemačkoj
državi.
Godine 1932. četiri puta se izlazilo na izbore. Prva dva
puta je biran predsednik, pri čemu je Hitler iako izgubivši od
Hindenburga, osvojio 30.1% ukupnih glasova na prvim i
36.8% na drugim. Partija je bila uspešnija na izborima za
Rajhstag jula 1932., kada se, putujući avionom, Hitler
pojavio tokom poslednje dve nedelje kampanje u skoro 50
gradova. U Berlinu ga je čulo 120.000 ljudi na Grunewald
190
 Izbori
stadionu dok ga je 100.000 ispred slušalo preko zvučnika.
Kada su glasališta zatvorena, 13.732.779 Nemaca glasalo je
za njega, omogućivši NSDAP-u 230 mesta u Rajhstagu.
Hitler je odmah zahtevao mesto kancelara i izglasavanje
zakona o posebnom punomoćju da bi vladao Nemačkom
dekretima - u stvari diktatorski - ali je odbijen u oba slučaja.
Poslednji izbori te godine, održani su 6. novembra 1932. i
rezultirali su korakom unazad. Na njima je partija izgubila
dva miliona glasova i spala je na 196 mesta, dok su komunisti
dobili 750.000 glasova i raspolagali sada sa 100 mesta. Čak i
udruženi sa nacionalistima, nacisti nisu mogli imati potrebnu
većinu.
Ali nacističkih mesta u Rajhstagu je bilo dovoljno da
obezbede Hitleru položaj kancelara u novoj koaliciji koju je
sastavio Papen. Koristeći svoja nova ovlašćenja kancelara
(zakleo se pred Hindenburgom, 30. januara 1933.), Hitler je
bio u mogućnosti da stavi državni instrumentarij na
raspolaganje Nacističkoj partiji, za izbore zakazane za 5. mart
1933. Pripremajući se za dan izbora, Göring kao pruski
ministar unutrašnjih poslova, dao je SA potpuno odrešene
ruke radi gušenja suparničkih okupljanja. Ali je tek Dekret o
zaštiti naroda i države, koji je Hindenburg odobrio dan posle
paljevine Rajhstaga, dao nacistima široka ovlašćenja koja su
tražili radi hapšenja komunističkih i socijaldemokratskih
protivnika. Pet dana kasnije, 5. marta, održani su poslednji
izbori u Vajmarskoj republici. Izbori nisu doneli prostu
većinu Nacističkoj partiji, kako su to očekivale nje-ne vođe,
ali ipak je nemački narod glasajući za Hitlera, Papena i
Hindenburga omogućio koaliciji predvođenoj nacistima,
većinu od 51,9%. Sama Nacistička partija je privukla
17.227,180 glasača.
U Trećem rajhu su održana dva plebiscita. Prvi u
novembru 1933., sproveden je da bi se potvrdila Hitlerova
191
 Izbori
odluka da napusti konferenciju o razoružanju u Ženevi, i
95,1% glasačkog tela je podržalo Hitlerovu akciju. Poslednji
izbori u Trećem rajhu, takođe plebiscit, bili su posledica
Anschlussa (aneksije Austrije) i od glasačkog tela Nemačke i
Austrije je zatraženo da odobri utapanje Austrije u Veliku
Nemačku. Ujedno od glasačkog tela je traženo da odobri
novu nacističku listu kandidata za Rajhstag. Tvrdilo se da je
99,08% Nemaca reklo ”da” aneksiji i 99,75% u Austriji; od
svih Nemaca 99,8% ih je podržalo novu listu za Rajhstag.
Teško je zamisliti presudni izborni uspeh 1933. bez
oratorstva, ličnosti i prisustva Adolfa Hitlera. Ali nacističke
izborne pobede tokom vajmarskog perioda najviše su rezultat
zastrašujuće i vrlo raznovrsne organizacije, pažljivo
usmeravanog nasilja SA, finansijske potpore od delova
nemačke industrije i korišćenja novih mogućnosti koje su
nudili avion i radio. U isto vreme antisemitska retorika,
odbacivanje reparacionih zahteva, teorija ”Nož u leđa”,
ostavljali su snažan utisak na glasačko telo koje je sve više
osećalo da je Nemačka žrtva međunarodne zavere radi
uskraćivanja naciji mesta pod suncem koje joj pripada.

192
 Jevreji u nacisti~koj Nema~koj

J
Jelivara. Mesto u kom su se nalazili švedski rudnici čija
je proizvodnja gvozdene rude bila od vitalnog značaja za
Nemačku. Zaštita ovog izvora gvozdene rude, uz bojazan od
moguće savezničke invazije, bilo je ono što je Hitlera, iako
preko volje, podstaklo na preventivnii napad na Norvešku, 9.
aprila 1940. Strateški cilj Hitlerovog poduhvata sastojao se u
opkoljavanju Švedske nemačkim snagama i obezbeđivanju
transporta iz Jelivare u Nemačku do kraja rata.

Jevreji u nacističkoj Nemačkoj

1933 april Zvanični bojkot jevrejskih prodavnica

1935. sept. Zakon o rekonstrukciji profesionalne državne
službe
Proglašeni "Nirnberški zakoni"
nov. Zakon o državljanstvu Rajha; definisanje
”Jevreja” i Mischlinga (mešanca); Arijevski
preduslovi za javne funkcije. Prvi dekret na
osnovu Zakona o zaštiti Nemačke krvi i časti;
Brakovi između Arijevaca i Jevreja ili
mešanaca su zabranjeni
1936. Olimpijske igre rezultiraju smišljenim
stišavanjem antisemitske kampanje
1937. Konfiskacija jevrejskog biznisa bez zakonskog
opravdanja
1938. mart Anschuluss Austrije: svi rasni zakoni
Nemačke primenjeni i u Austriji
april Popisana sva jevrejska imovina

193
 jun Rušenje minhenske sinagoge; treći dekret
zahteva registraciju svih jevrejskih poslova
avg. Rušenje nirnberške sinagoge; dekretom se
zahteva kao prvo ime Izrael ili Sara od 1939.
okt. Pasoš za Jevreje mora imati odštampano J.
Proterivanje 17.000 bivših poljskih Jevreja
nov. Von Ratha iz nemačke ambasade u Parizu ubio
Herschel Grynszpan. Pogrom ”Kristalne noći”,
zatvoreno više od 20.000 Jevreja. Jevreji
dekretima eliminisani iz ekonomije i
zahtevana kolektivna globa od 12.500 miliona
maraka na ime odštete za uništavanje.
Izbacivanje svih Jevreja iz škola
dec. Arijevci treba da preuzmu sve jevrejske
kompanije
1939. april Konfiskacija svih jevrejskih dobara. Zakon o
zakupima predviđa za sve Jevreje zajednički
život u “Jevrejskim domovima”
sept. Policijskim časom zabranjuje se Jevrejima da
borave napolju posle zalaska sunca. U isto
vreme njiihovo potencijalno izdajstvo
naglašeno je konfiskacijom svih radio aparata
1940. feb. Prva deportacija Jevreja iz Nemačke,
uglavnom iz Pomeranije
okt. Deportacije iz nedavno zauzete Alzas-Lorene,
Sara i Badena
1941. mart Jevreji upotrebljeni za prinudni rad
sept. Obavezna žuta zvezda. Počinje opšta
deportacija nemačkih Jevreja. Izraz
”podmornica” korišćen da označi one Jevreje
koji su uspeli da ostanu u Berlinu tokom rata.
U isto vreme pojavljuju se ”lovci na nagrade”,

194
 Jevreji u nacisti~koj Nema~koj
ljudi koji su živeli od Gestapoa prijavljujući
Jevreje
1942. jan. Konferencija o ”Konačnom rešenju” u
berlinskom predgrađu Vanze
april Jevrejima zabranjen pristup u javni prevoz
sept. Smanjena sledovanja za Jevreje
1943. feb. Počinje deportacija poslednjih
visokokvalifikovanih Jevreja iz berlinskih
fabrika oružja. Kako Rusi napreduju,
zatočenici konclogora marširaju na zapad
1945. jan. Rusi oslobađaju Aušvic
april Ocenjeno da je od 1939. stradalo 250.000
nemačkih Jevreja, nekih 50% predratne
nemačko-jevrejske populacije
Videti ANTISEMITIZAM

Jodl, Alfred Josef Ferdinand (1890-1946). Hitlerov šef

Wehrmachtovih operacija od 1939. Profesionalni vojnik koji
je 1930-ih bio štapski oficir, pridružio se ponovo regularnoj
armiji posle I svetskog rata i povezao sa nacionalističkim i
anti-demokratskim rasističkim grupama. Iako nije u
potpunosti odobravao nacizam, smatrao je sebe vojnim
ekspertom koji radi za nadređene, i na taj način se od samog
početka lako prilagodio režimu. Jodl je preuzeo mesto šefa
operacija u oktobru 1939. i zadržao ga je do pada Trećeg
rajha. Protivio se smenjivanju feldmaršala Haldera i Lista
1942. i zatražio je da komanduje na terenu, ali ga Hitler
zadržava u štabu. Stajao je pored Hitlera prilikom eksplozije
bombe u zaveri jula 1944., ali je izbegao ozbiljne povrede.
Maja 1945 u ime Dönitzove vlade potpisuje bezuslovnu
predaju Nemačke saveznicima.
Jodl je bio istaknuti štapski oficir, ali ga je osećaj
podvrgavanja nadređenima učinio slepim na njihova nedela.
195
 Jodl, Alfred Josef Ferdinand
Suđeno mu je kao jednom od glavnih nacističkih ratnih
zločinaca u Nirnbergu, proglašen je krivim i obešen. Moguće
je da su Rusi zahtevali smrtnu kaznu, a da su Britanci bili
spremni da ga puste da umre za uzvrat sudske blagosti prema
Speeru.

John, Otto (r. 1909). Mladi advokat koji je radeći za

Lufthansu, preko Klausa Bonhoffera, postao član pokreta
otpora u Nemačkoj. Poslovi su mu omogućavali da putuje u
Španiju tokom II svetskog rata. 1944. posle propasti julske
"Bombaške zavere" uspeva da se domogne britanske
ambasade u Lisabonu a odatle i Engleske gde je radio za
BBC-jev nemački servis. Posle rata vraća se u Nemačku i
zapošljava ga Federalni ured za zaštitu ustava. Njegova
prošlost čini ga omraženim kod generala Gehlena koji je
stvarao tajnu službu oslonjenu na njegove kolege iz Trećeg
rajha. Tokom njihovog rivalstva, Johna su otele
istočnonemačke vlasti a kada se vratio, optužen je od Savezne
Republike za izdaju.

Johst, Hanns (1890-1978). Nacistički pesnik i dramski

pisac, autor izjave (često pogrešno pripisivane
Göringu):”Kada čujem nekoga da priča o kulturi, mašim se
za revolver”. Uzeta je iz Schlagetera, nacionalističkog
komada o čoveku kojeg su ubili Francuzi tokom njihove
okupacije Rura posle I svetskog rata.
Johst postaje predsednik pesničke organizacije Nacističke
partije 1929., a sa dolaskom nacista na vlast 1933., ovenčan
je još većim počastima. Zamenjuje Heinricha Manna na
mestu predsednika Akademije nemačke poezije i postaje
predsednik Književne komore Rajha.
Posle rata 1949. prvi se ratosiljao nacizma, bivajući pro-
glašen samo za ”sledbenika”. Nekoliko meseci kasnije je
196
 Jost, Heinz Maria Karl
prekvalifikovan u ”glavnog krivca”, zatvoren je, a imovina
mu je konfiskovana. Videti LITERATURA U TREĆEM
RAJHU

Jost, Heinz Maria Karl (1904-1951). Pripadnik SD-a i za-

povednik jedne Einsatzgruppe na Istoku. Nacista od 1928. i
član SD-a od 1934., Jost deluje u Španiji tokom građanskog
rata, i sa snagama koje su okupirale Čehoslovačku i Poljsku
1939. Osniva veliko SD odeljenje sa sekcijom za pokrivanje
Amerike i drugih zemalja, ali dolazi u teritorijalni sukob sa
”Gestapo” Müllerom i zamenjen je Schellenbergom 1941.
Bio je jedan od poslednjih ratnih zločinaca koga su u
Landsbergu 1951. obesile američke snage.

Joyce, William (1906-1946). Poznat takođe i kao ”Lord

Vau Vau”, javljao se na nemačkom radiju u programima za
Britaniju tokom II svetskog rata.
Rođen u Njujorku a odrastao u Irskoj i Engleskoj, Joyce
se pridružio Britanskoj fašističkoj partiji 1933. i otišao u
Nemačku tačno pred izbijanje II svetskog rata. Ponudio je
svoje usluge Berlinu gde mu je zavijajući ton njegovog glasa
pribavio ovaj nadimak. Teško je oceniti da li je njegova
propaganda postigla bilo koji od željenih efekata. Sigurno da
je bio široko slušan, ali verovatno više iz zabave nego
lakovernosti. William Joyce je uhapšen maja 1945. i optužen
za izdaju. Iako je tvrdio da je nemački državljanin, zadržao je
svoj britanski pasoš i ovu činjenicu su Britanci iskoristili da
učvrste osudu za izdaju. Obešen je u zatvoru Vendsvort 1946.

Judenfrei. Slobodno od Jevreja, u smislu očišćenog

mesta. Korišćen za označavanje naselja i oblasti gde je
preduzeta potpuna deportacija.

197
 Joyce, William

Julska bombaška zavera. Neuspeli atentat na Hitlera

20. jula 1944. Do kraja 1943. Gestapo i SD su uspeli da
rasture većinu antihitlerovske opozicije unutar Nemačke.
Himmlerov prvi veliki udar doveo je do hapšenja Dietricha
Bonhoffera, Josefa Müllera i Hansa Dohnanyia aprila 1943.
Mnogo ozbiljnije za vojnu opoziciju, sumnja pada i na Hansa
Ostera. On je stavljen pod neposrednu prismotru Gestapoa i
pre kraja godine premešten iz aktivne službe u rezervnu. U
isto vreme general Beck se podvrgao ozbiljnoj operaciji
kancera a general von Hammerstein je umro. Uz to,
Schellenberg, vodeći SD islednik otkriva nekoliko
opozicionih diskusionih grupa. Januara 1944. Moltke i
članovi kruga frau Hanne Solf bivaju uhapšeni a Canaris, šef
Abwehra, smenjen je sledećeg meseca.
Od početka 1944. nemačka opozicija je zbog toga bila u
rasulu. Ako je Hitlera trebalo svrgnuti ili ubiti, bila je
neophodna nova pokretačka snaga. Ona je pronađena u
ličnosti grofa Clausa Schenk von Stauffenberga. Južni
Nemac, rođen 1907., čiji je otac bio komornik poslednjeg
kralja Virtemberga, von Stauffenberg se pridružio
bamberškoj 17. konjičkoj 1926. Stahujući od komunističkog
osvajanja vlasti u Vajmarskoj republici, bio je sklon da, poput
hiljada (drugih) oficira podrži Hitlera kao manje zlo. U
međuvremenu njegova vojna karijera je brzo napredovala i
1938. Stauffenberg je pozvan da postane jedan od 187
članova elitnog Generalštaba.
Prvih ratnih godina Stauffenberg se borio sa nemačkim
armijama po Francuskoj, Rusiji i Severnoj Africi. U Tunisu je
bio teško ranjen aprila 1943, i gubi oko, desnu ruku i dva
prsta na levoj ruci. Tokom oporavka dolazi do zaključka da
Hitler mora biti svrgnut, da to svrgnuće podrazumeva ubistvo
i da je dužnost mladih oficira poput njega da deluju.
198
 Julska bomba{ka zavera
Stauffenberg je već bio svestan neke vrste neformalne
opozicije Hitleru. Sa antinacističkim grupama je stupio u
kontakt pre rata. 1939. grof Friedrich von Schulenberg je
tražio od njega da usmeri glavnog komandanta Brauchitcha
protiv nacističke politike ali je tada Stauffenberg to odbio.
Moguće je da je poput mnogih njegovih kolega, mladih
oficira karijerista, smatrao približavanje rata i visoki glamur
pobede suviše zavodljivim.
Do 1942. Stauffenberg je sigurno postao svestan
opozicionog strujanja unutar armije u Rusiji. Ubeđivao je
generala von Mansteina da se pridruži antihitlerovskoj zaveri.
Možda je otkriće da su mnogi visoki oficiri sa kojima je on
dolazio u kontakt nepovoljno reagovali, uticalo da
Stauffenberg zatraži aktivnu službu u Severnoj Africi.
Sigurno stoji podatak da je već bio nezadovoljan ranijim
planovima. Kasnije će učiti iz pokušaja mlađih oficira da
ubiju Hitlera. Dok je Stauffenberg ležao teško ranjen u
Tunisu, dva od tih atentata na Hitlera već su bila propala.
Von Tresckow i poručnik von Schlabrendorff nisu uspeli da
ubiju Hitlera bombama postavljenim u avion kojim se on
vraćao iz Rusije marta 1943. (Smolenska zavera). Kasnije tog
meseca, promena u Firerovom rasporedu spasila mu je život,
kada su dve bombe postavljene u džepove njegovog ogrtača.
Od vremena kada se vratio na dužnost u drugoj polovini
1943. Claus von Stauffenberg izgleda da je preuzeo vodeću
ulogu u novom atentatu na Hitlera. Sada je uočeno da postoje
dve faze operacije - ubistvo Adolfa Hitlera i potpuno
odvojeno zaposedanje nemačke države naočigled snaga SS-a
koje bi bile odane Himmleru, Göringu ili bilo kome ko
pokuša da preuzme komandu. Leta 1943., Beck i Gördeler,
priznajući Stauffenbergovu vodeću ulogu u zaveri, zatražili
su da isplanira preuzimanje vlasti, posebno zauzimanje
Berlina posle Hitlerove smrti.
199
 Julska bomba{ka zavera
”Operacija Valkyrie” kako će kasnije postati poznata, bila
je i briljantno razrađeno prikrivanje i plan zaposedanja
Berlina u isto vreme. Savršeno otvoreno, kao šef štaba
generala Olbrichta iz nemačke vojne kancelarije u Berlinu,
Stauffenberg je za trupe berlinskog garnizona pripremio plan
zauzimanja ključnih vladinih zgrada, telefona, signalnih
centara i radio stanica, u slučaju revolta hiljada stranih
robovskih radnika u regionu Berlina. To je bila maska:
Valkyrie bi mogao biti usmeren protiv SS trupa ako bi
pokušale da obnove nacističku vlast posle ubistva Firera. Za
Stauffenberga i zaverenike poslednje je, naravno, bilo
prvenstveni zadatak.
Opšti pokazatelji su bili povoljni. Iako je SS imao jake
snage na raspolaganju u regionu Berlina, Wermachtove škole
za obuku raspolagale su kvalitetnim trupama kod Deberica,
Krampnica, Jiterborga i Vunzdorfa. Mogle bi se obezbediti i
berlinske policijske snage pod komandom grofa Helldorfa a
komandant grada Berlina, general Paul von Hase je bio
posvećeni antinacista. Glavna neizvesnost ležala je u
ponašanju generala Fromma, komandanta domovinske
armije.
Okidač kompletne zavere ostaje uspešno ubistvo Hitlera.
Preduzeta su tri pokušaja (od Busschea, Kleista i samog Stau-
ffenberga) pre leta 1944. Ali sada, smenjivanjem admirala
Canarisa sa njegove pozicije u Abwehru, zavera je trpela
zbog nedostatka informacija o Hitlerovom kretanju. Od 1.
jula 1944., ipak, situacija se ponovo promenila. Stauffenberg
je postavljen za šefa štaba generala Fromma, komandanta
domovinske armije. Time su mu bili omogućeni brojni susreti
sa Hitlerom u njegovom štabu u Rastenburgu.
Vučija jazbina, kako je Hitler nazvao svoj štab u Istočnoj
Prusiji, bila je okružena električnom ogradom sa gusto
raspoređenim osmatračnicama. Konferencije su održavane u
200
 Julska bomba{ka zavera
Gästerbaracke, prostranoj ali jednostavno građenoj drvenoj
baraci sa betonski ojačanim zidovima ali sa originalnim
krovom od katranisanog papira. Na svakom kraju barake
nalazila su se tri prozora, ali je njome dominirao prostrani
hrastov sto za mape postavljen na sredini sobe. Ujutro 20.
jula 1944., Claus von Stauffenberg je pozvan da dođe u
Rastenburg i raportira o stanju domovinske armije. Među
zaverenicima se javio jasan osećaj: sad ili nikad. 17. jula
Rommel je ranjen prilikom mitraljiranja njegovih kola u
severnoj Francuskoj od britanskog lovca. Dva dana ranije,
general von Falkenhausen, simpatizer zaverenika, je naglo
razrešen komande. Mnogo gore, istog dana kada je Rommel
ranjen, Carl Gördeler je uhapšen sa listom predložene
privremene vlade Nemačke. (Videti PRIVREMENA
VLADA)
Konferencija je zakazana za 13 časova, ali je pomerena
jedan sat unapred jer se očekivalo da Mussolini stigne na
sastanak sa Hitlerom rano popodne. Stauffenberg je ušao
kasnije sa feldmaršalom Keitelom, oko 12,37 posle podne,
imajući na raspolaganju minute pre lomljenja kapisle koja je
aktivirala bombu u njegovoj tašni. Najbliže što je mogao
pribći mestu sa koga je Hitler proučavao poslednje izveštaje
bilo je 4 m. Pored štapskog oficira po imenu Brandt spustio je
svoju tašnu naspram masivne noge hrastovog stola.
Bomba je eksplodirala u 12,42. Laki krov i prozori konfe-
rencijske barake trenutno su uništeni. U haosu, neko se
prisetio da je video kako Hitleru gori kosa. Sam Claus von
Stauffenberg se već nalazio izvan barake, siguran da su svi sa
konferencije mrtvi. Tek kada je stigao u Berlin malo posle 4
popodne, shvatio je na svoje zaprepašćenje da Hitler nije
ubijen.
Zavera je potom brzo propala. Göbbels je u Berlinu
delovao odlučno, dokazavši komandantu berlinske garde,
201
 Julska bomba{ka zavera
Remeru, da je Hitler još uvek živ, povezujući ga sa njim
telefonom. General Fromm, koliko da stiša sumnje u svoju
umešanost toliko i iz osećanja odanosti Hitleru, streljao je
Stauffenberga u ponoć u dvorištu Ministarstva rata.
Operacija Valkyrie je bila zaustavljena u svom izvođenju.
Jedini ozbiljan nemački pokušaj da se ukloni Hitler i
Nacistička partija sa vlasti je propao. Usledili su meseci
odmazde. Osumnjičeni su hapšeni i mučeni: dok su mnogi
izdržali sa najvećom hrabrošću koja se može zamisliti,
nekolicina je otkrila nova imena. Oni su redom hapšeni, često
sa porodicama, i mučeni. Niko se nije mogao odupreti ovom
napadu. Posle suđenja, održanih pred ozloglašenim
Rolandom Freislerom, sudijom Narodnog suda
(Volksgerichthof), presude su izvršavane od streljačkog
stroja, sekirom ili čak davljenjem klavirskom žicom. Hitler je
gledao kućne filmove o vešanju glavnih zaverenika, čitave
noći posle njihove smrti.
Među vodećim zaverenicima i pomagačima ubijenim u
dugom raspletu 20. jula 1944. našli su se: general-pukovnik
Ludwig Beck, admiral Wilhelm Canaris, otac Alfred Delp,
Hans von Dohnanyi, dr Carl Gördeler, Ulrich von Hassel,
grof Wolf Helldorf, general Höpner, dr Julius Leber, Graf
Helmut von Moltke, general Hans Oster, feldmaršal Erwin
Rommel, pukovnik Claus von Stauffenberg, general Karl von
Stülpnagel, general Henning von Tresckow, Adam von Trott
zu Solz, Joseph Wirmer, Erwin von Witzleben i Peter Yorck
von Wartenburg.

Jünger, Ernst (r. 1895). Pisac koji se držao dalje od

nacista uprkos Göbbelsovim naporima da ga pridobije za
pisanje u službi Partije, jer je bio nosilac ”Pour la Méritea” iz
I svetskog rata.

202
 Jüttner, Hans
Jüttner, Hans (1894- ). 1940. postaje šef štaba
novoformiranog Waffen SS-a i od 1942. je na čelu
operativnog odeljenja SS-a koje je kontrolisalo Waffen SS.
Insistirao je na vojnim standardima i disciplinovanju Eickea,
komandanta Totenkopf divizije koji je verovao da se njegova
jedinica može voditi na osnovu pseudorevolucionarnog
prirodnog talenta. Jüttnerov koncept Waffen SS-a kao
imperijalne straže loše se slagao sa Eickeovim
antimilitarizmom i Jüttner je pokušao bezuspešno da ukloni
Eickea sa komandnog mesta. Do kraja rata borba između dva
viđenja SS-a se nastavila. Jüttnerov koncept imperijalne
garde zavisio je od odvajanja jedinica Waffen SS-a od straže
konclogora i policajaca. Na kraju je Jüttner navukao
Himmlerovu nenaklonost, kao visoki SS oficir čije je
separatističko viđenje SS-a bilo neprihvatljivo za rajhsfirera.

203
K
Kaass, monsinjor Ludwig (1881-1952). Katolički
sveštenik i lider Partije Centra od 1928. Bio je više
preokupiran odbranom svoje crkve nego odbranom republike:
zbog toga je sarađivao sa Hitlerom, koji je obećao Konkordat
sa crkvom, glasajući za Zakon o posebnom punomoćju.
Pogođen posledicama ovog zakona i Gleicshaltungom,
napušta Nemačku 1933. posle raspuštanja Partije Centra i
preuzima visoku funkciju u Vatikanu, bivajući posebno
zadužen za Nemačku.

Kabinet. Januara 1933. Hitlerov prvi kabinet po

preuzimanju mesta kancelara bio je primetno šarenolik, sa
samo trojicom nacista.

Adolf Hitler kancelar NSDAP

von Papen vicekancelar ex- Partije Centra
Göring bez portfelja NSDAP
Frick unutrašnji poslovi NSDAP
Hugenberg ekonomija DNVP
(Nacionalisti)
von Blomberg odbrana nepartijac
Seldte rad Stahlhelm
von Neurath spoljni poslovi nepartijac
Schwerin
von Krosigk finansije nepartijac
Gürtner pravda DNVP (Nacional.)
Elz-Ruhenach veze nepartijac

204
 Kaltenbrunner, Ernst
Neki od navedenih (von Neurath i von Krosigk) su
prebegli iz prethodne vlade von Papena. Neki su (poput
Seldtea) iako ne-nacisti, zadržali ministarska mesta do samog
kraja Trećeg rajha 1945. Neki su (kao von Papen) gurnuti u
drugi plan ili su (kao Hugenberg) izbačeni iz vlade.
Funkcija vlade je iščezla pod Hitlerom. Iako je nastavila
da postoji formalno, poslednja njena sednica je održana
februara 1938.

Kahr, Gustav (1862-1934). Vođa desničarske naciona-

lističke Bavarske narodne partije, Kahr je kao premijer
Bavarske od 1920. do 1921., posle propasti Kappovog puča u
Berlinu podstakao armiju da zbaci socijalističku vladu u
Minhenu. 1923. proglašen je za državnog komesara sa punim
vanrednim ovlašćenjima radi gušenja desničarske pobune.
Hitler je pokušao da nagovori Kahra da mu se pridruži u
Pivničkom puču, ali je Kahr bio dvosmislen i povukao je
svoju podršku što je pre mogao. Osumnjičen je, čak i
omrznut zbog svoje uloge u ovim događajima i biva prinuđen
da podnese ostavku na mesto komesara u februaru 1924. U
Röhmovoj čistki 1934. bio je jedna od žrtava sa spiska. Telo
mu je raskomadano i bačeno u močvaru kraj Dahaua; imao je
71 godinu.

Kaltenbrunner, Ernst (1903-1946). Šef RHSA, SS

sigurnosti, Gestapoa i SD-a posle ubistva Heydricha. Njegova
visina (198 cm.) i lice sa ožiljkom davali su mu zastrašujući
izgled.
Rođen u Austriji pored Hitlerovog rodnog mesta,
pohađao je školu u Lincu sa Eichmannom. Pridruživši se
austrijskoj Nacističkoj partiji 1932., postaje vođa njenih SS
jedinica. Kada je zatvoren sa ostalim nacistima posle
pokušaja puča 1934. u ko-jem je austrijski kancelar Dollfuss
205
ubijen, Kaltenbrunner organizuje štrajk, uspevši da iznudi
oslobođenje svojih drugova i sebe.
Tokom Anschlussa, kada je Hitler umarširao u Austriju,
Kaltenbrunner organizuje svoje esesovce kao pomoćnu
policiju i stupa u trenutnu akciju, napadajući Jevreje i sve
druge koje je smatrao neprijateljima. Hapsi viđenije
Austrijance, među njima i kancelara, von Scuschnigga i
barona Louisa von Rothschilda. Njegova energičnost,
ispoljena zajedno sa onom od još jednog SS vođe, Odila
Globocnika, obezbeđuje mu mesto državnog ministra i
komandanta SS-a u Ostmarku (kako se Austrija sada zvala),
dok je Globocnik postavljen za gaulajtera Beča ( dok zbog
svoje brutalne reputacije nije premešten u Poljsku radi
upravljanja konclogorima).
Kaltenbrunnerova odanost pribavlja mu Himmlerovo
priznanje i imenovanje (1943.) za Heydrichovog naslednika,
pre drugih koji su sebe smatrali kvalifikovanijim. Kada je
Hitler naredio raspuštanje Abwehra (vojne obaveštajne
službe) 1944., Kaltenbrunner je to sproveo sa istim žarom sa
kojim je upravljao Gestapoom, SD-om i režimom nasilja
konclogora.
Uhapšen je u Austriji i u odsustvu mrtvog Himmlera i
iščezlog ”Gestapo” Müllera, uključen je među glavne ratne
zločince kojima je suđeno u Nirnbergu. Proglašen je krivim
za zločine protiv čovečnosti, iako je na suđenju protestvovao
da je on samo zamena za Himmlera. Obešen je oktobra 1946.

Kamerad. Uobičajeni oblik prijateljskog obraćanja

između članova Nacističke partije.

Kampfbund. Videti BORBENA LIGA

206
 Kappov pu~
Kampfzeit (Vreme borbe). Deo pažljivo stvorene
instant-mitologije Nacističke partije, predstavljala je priča o
herojskoj prošlosti, razdoblju intenzivne borbe protiv
nadmoćnih utvara. Koncept se unedogled pojavljuje u
Hitlerovoj priči o sopstvenom životu (Mein Kampf) i u
njegovim prisećanjima na rane dane Partije. Alte kämpfer,
stari borci, su bili posebno priznati od strane režima i
Kampfzeit je izučavan, posle 1933., u okviru školskog
programa.

Kanalska ostrva. Jedini deo Britanije okupiran od

Trećeg rajha.
Posle pada Francuske u junu 1940., Britanci nisu
pokušali da brane Kanalska ostrva pa su ih nemačke trupe
okupirale. Ostrvsko zakonodavstvo je nastavilo da
funkcioniše pod kontrolom vojne uprave. U crkvama su
nastavljene molitve za britansku kraljevsku porodicu, ali su
Vojska spasa i slobodna masonerija zabranjene, a svi
britanski vojnici uhvaćeni na odsustvu su odvedeni u
zarobljeništvo. 1942. ostrva su postala deo nemačkog At-
lantskog bedema; porasla su ograničenja i 1.200 ljudi koji
nisu bili rođeni na ostrvima, internirano je u Nemačku. Pod
kontrolom Todt organizacije dovedena je robovska radna
snaga radi izgradnje topovskih utvrđenja i fortifikacija.
Avgusta 1943. 1.000 francuskih Jevreja je zatvoreno u radni
logor podignut na Olderniju. Između jula 1940. i decembra
1943. Britanci su izveli nekoliko komandoskih napada na
ostrva, ali najneočekivaniji napad došao je iz drugog pravca.
Marta 1945. nemačke snage su se smelo iskrcale kod
američkog štaba u Granvilu, na poluostrvu Šerbur, i preko 20
Amerikanaca je savladano i odvedeno u zarobljeništvo.

207
 Kampzeit (Vreme borbe)
Krajem rata teško utvrđena Kanalska ostrva još nisu bila
oslobođena od savezničkih trupa, pa se nemački garnizon
predao u okviru opšte predaje nemačkih trupa na Zapadu.

Kappov puč. U martu 1920. Ehrhardtova frajkor brigada

umarširala je u Berlin, protestvujući protiv vladinog
prihvatanja Versajskog ugovora, tj. odredbi o razoružanju
koje su značile i njihovo raspuštanje. Desničarski novinar
Wolfgang Kapp (1868-1922) proglašen je za kancelara i
pučisti su objavili da je liberalna vajmarska vlada zbačena.
Generalni štrajk radnika u Berlinu je pokazao da puč nema
masovnu podršku, a regularna vojska se ogradila od frajkora.
Puč je propao posle pet dana a Kapp je pobegao u Švedsku.

Karinhall. Göringova kuća i lovačko dobro severno od

Berlina, nazvano po njegovoj prvoj ženi, švedskoj
aristokratkinji, Carin von Kantzow, rođenoj kao baronesa
Fock.
Kazetlager (KZ lager). Uobičajena nemačka skraćenica
za konclogor.

Keitel, Wilhelm (1882-1946). Šef štaba OKW-a,

vrhovne komande oružanih snaga, od 1938. Rođen u
Helšredeu u centralnoj Nemačkoj, Keitel je služio u artiljeriji
tokom I svetskog rata i u jednom od frajkora 1919. dok nije
ponovo primljen u Vajmarsku armiju. 1929. dolazi na čelo
organizacionog odeljenja armije a 1933. postaje predsednik
saveta odbrane Rajha. Postavljen je u Ministarstvo rata pod
Blombergom 1935; Kada je Blomberg primoran da podnese
ostavku 1938., Keitel preuzima novo mesto u OKW-u.
Unapređen je u feldmaršala posle ugovaranja francuske
predaje 1940.

208
 Kersten, Felix
Keitel je prisustvovao svim važnijim nemačkim
konferencijama posvećenim vođenju rata i potpisivao je
operativna naređenja, uključujući i ona o pogubljenju talaca i
ratnih zarobljenika. Posle pokušaja ubistva Hitlera jula 1944.
bio je član ”Suda časti” koji je osudio na smrt mnoge visoke
oficire. Odan Hitlerov saradnik, Keitel nastavlja do kraja pod
Dönitzovom vladom, organizujući predaju nemačke armije
dok nije uhapšen od strane saveznika.
Keitelovo služenje Hitleru izrodilo je poslovicu u vojsci
u kojoj je bio poznat kao ”Lakeitel”, kovanica od ”Lakej
Keitel”. Po Hitlerovim naređenjima izdao je Nacht und Nebel
dekret decembra 1941. po kom su oni za koje se smatralo da
predstavljaju opasnost za Treći rajh, trebali da nestanu ”u
noći i magli” (tj. da budu ubijeni bez suđenja). Odgovornost
za ovu naredbu dovela je do njegovog uključivanja među
glavne ratne zločince. Osuđen je na smrt i obešen u
Nirnbergu 1946.

Keppler, Wilhelm (1882-1960). Inženjer i industrijalac

koji je bio član Nacističke partije od 20-ih i dragocena veza
sa bankarima i antischleicherovskim konzervativcima. 1931.
okuplja grupu poznatu kao Kepplerov krug, radi podrške i
finansiranja partije. Izabran za poslanika u Rajhstagu,
postavljen je za komesara za ekonomska pitanja 1933. a
1936. je imenovan za Göringovog savetnika za
četvorogodišnji plan. Poslat je u nemačku ambasadu u Beču
pre Anschlussa i vrši funkciju rajhkomesara Austrije od marta
do juna 1938. Bio je zaposlen u Ministarstvu spoljnih poslova
tokom II svetskog rata i postaje predsedavajući mnogih SS
poslova. Posle rata je osuđen na 10 godina zatvora zbog svog
učešća u ratnim zločinima. Oslobođen je 1951.

209
 Keitel, Wilhelm
Kerrl, Hans (1887-1941). Nacistički advokat koji je bio
Strasserov sledbenik 1920-ih. Ostao je možda jedini blizak
Göbbelsov prijatelj. Marta 1933. postavljen je za
rajhkomesara pravde i zabranjuje rad jevrejskih advokata.
Imenovan je rajhministrom za crkvena pitanja u julu 1935., i
biva zadužen za držanje evangelističke crkve pod vladinom
kontrolom. Umro je u Berlinu decembra 1941.

Kersten, Felix (1898-1960). Maser koji je lečio

Himmlera od stomačnih tegoba 1939., a onda bio preporučen
da leči Hessa, Leya i Ribbentropa. Vremenom se obogatio i
postao deo Himmlerove svite. Tvrdio je da je radio sa
Shellenbergom na pregovorima sa Šveđanima o oslobađanju
zatočenika konclogora.
Njegovi posleratni memoari (Totenkopf und Treue,
prevedeni na engleski prosto kao Memoari) i svedočenja na
suđenjima su glavni izvor informacija o Himmleru i
njegovim planovima. Zabeležio je da je Himmler sanjao o
budućnosti u kojoj bi svi evropski i američki Jevreji bili
uništeni, gde bi nemački bio zvanični jezik cele Evrope a
katolicizam bio iskorenjen u korist paganske nordijske vere.
Kesserling, Albert (1885-1960). Luftwaffeov i armijski
komandant. Možda najuspešniji nemački general u II
svetskom ratu.
Rođen u Bavarskoj, Kesserling je služio kao artiljerijski i
generalštabni oficir u I svetskom ratu. Zbog naredbe da
preuzme položaj u novoosnovanom Luftwaffeu, naučio je da
leti u 48. godini. Kada je prvi zapovednik Luftwaffe, general
Wever, poginuo u avionskoj nesreći 1936., Kesserling ga
nasleđuje na mestu načelnika štaba. Komanduje Luftflotteom
1 u Poljskoj 1939. a 1940. Luftflotteom 2 prilikom kampanje
na Zapadu. Tokom bitke za Britaniju, sporno je da li je

210
 Kleist, feldmar{al Paul Ludwig Ewald von
potcenio RAF-ovu sposobnost da se odupre dnevnim
napadima, verovatno njegova jedina ozbiljna taktička greška
tokom izuzetne karijere. Sa zapada Kesserling je premešten u
Rusiju gde komanduje Luftflotteom 2 sa velikim uspehom.
Od 1942., sada kao feldmaršal, premešten je na mediteransko
poprište za glavnog komandanta Juga. U ovoj je ulozi, tokom
1943. i 1944., vodio klasičnu defanzivnu kampanju u Italiji,
protiv jačeg, bolje opremljenog neprijatelja, čime je njegova
reputacija kao generala očuvana. Marta 1945. je već bio
otpočeo tajne pregovore sa Amerikancem Allenom Dullesom
o separatnoj predaji kada ga je Hitler premestio na Zapadni
front. Ali tada nijedan general, ma koliko kvalitetan, nije
mogao da sačuva Treći rajh i Kesserling se predaje
američkim snagama 6. maja 1945.
Britanski sud ga je 1947. proglasio krivim za naređeno
pogubljenje 335 italijanskih civila i osuđen je na doživotnu
robiju. Presuda je, u stvari bila ekstremna interpretacija
koncepta zapovednikove odgovornosti za postupke svojih
trupa. Ni u jednoj vojsci u II svetskom ratu to nije moglo biti
tako rigorozno primenjeno, posebno s obzirom na uslove
komandovanja u poslednjim danima u Italiji, kada su borbu
karakterisale intenzivna partizanska aktivnost i hajke SS
formacija koje su postale zakon za sebe. Mnogi britanski
pravnici i vojnici doveli su u pitanje ovu presudu.
Kesserlingov britanski protivnik, saveznički komandant u
Italiji feldmaršal Alexander, spadao je među one koji su
izrazili ozbiljnu sumnju, što je indirektno rezultiralo
Kesserlingovim puštanjem iz zatvora 1952., zvanično zbog
lošeg zdravlja.

Kirdorf, Emil (1847-1938). Vlasnik rudnika bakra i ek-

stremni nacionalista koji je finansirao Hitlera od 1929.
Nemilosrdni protivnik sindikata i socijalista, poslodavac koji
211
 Kesselring, Albert
se nadao da će nacisti koristiti njegovim interesima, vodio je
”Rursku riznicu”, grupu čiji je cilj bio zaštita industrijalaca.

Klausener, Erich (1885-1934). Lider Katoličke akcije u

Berlinu. 1933., pod Hitlerovom prvom vladom, bio je
postavljen za direktora komunikacija Rajha. Ali, razljutio je
Hitlera saradnjom na von Papenovom magdeburškom
govoru, u kojem su nacisti napadnuti, između ostalog, zbog
svojih antihrišćanskih postupaka. Za nepune dve nedelje
ubijen je u Röhmovoj čistki. Advokati njegove žene naivno
su tražili naknadu štete; bili su zatvoreni u konclogor
Zaksenhauzen sve dok nisu povukli sve zahteve.

Kleist, feldmaršal Paul Ludwig Ewald von (1881-1954).

Poreklom iz pruske aristokratske porodice; bio je uspešan
pancer zapovednik u Francuskoj i na Balkanu, a posebno na
Kavkazu 1941-42., kada je nagovorio lokalno stanovništvo
(Azerbejdžance, Kalmike i druge) da sarađuje s Nemcima.
Kleist se nalazio među komandantima oslobođenim dužnosti
posle Hitlerovog preuzimanja komande 1938., ali je ponovo
postavljen i postiže spektakularan uspeh, doprevši skoro do
naftnih polja Kavkaza 1942. Zbog svojih uspeha u južnoj
Rusiji, unapređen je u feldmaršala 1943. 1945. zarobili su ga
Britanci, a onda ga posle saslušanja predali Rusima. Umro je
u zarobljeničkom logoru u Rusiji.

Kleist-Schmenzin, Ewald Heinrich von (1890-1945). Pruski

zemljoposednik, ubeđeni monarhista i poznanik admirala
Canari-sa, šefa Abwehra (vojne obaveštajne službe). Canaris i
Oster iza-brali su ga za emisara za London avgusta 1938.,
radi razgovora sa britanskim Foreign Officeom, a u ime
generala Becka. Kleist se susreo sa šefom Foreign Officea,
Vansittartom. Upozorio ga je da se Hitler sprema na rat i da
212
 Knji`evnost u Tre}em rajhu
su mnogi generali koje Kleist zna spremni da se odupru
Hitleru, ako bi mogli dobiti bilo kakvu podršku iz Engleske.
Kleist se susreo i sa Churchillom, ali ovaj nije imao zvaničnu
funkciju u to vreme; reakcija Chamberlaina, britanskog
premijera se kretala između odbojnosti i sumnjičenja. Ovaj
susret je delimično požurio Chamberlaina da se sam susretne
sa Hitlerom. Ovo je i uradio u septembru u Minhenu.
Kleist je ostao u vezi sa konzervativnim otporom Hitleru,
a njegov sin poručnik Heinrich von Kleist, ponudio se da
odnese bombu u Hitlerovu blizinu, početkom 1944. ali se nije
ukazala prilika. Kleist je uhapšen tokom zatvaranja
osumnjičenih posle "Bombaške zavere" jula 1944., izveden je
pred Freislerov Narodni sud u Berlinu i osuđen na smrt. Ovo
je bila poslednja presuda koju je Freisler izrekao: bomba iz
američkog aviona ubila ga je dok je napuštao sud. Von
Kleist-Schmenzinu je odrubljena glava aprila 1945.

Kluge, feldmaršal Günther Hans von (1882-1944). Arti-

ljerijski i generalštabni oficir iz I svetskog rata, napredovao je
do čina generala i komandanta vojne oblasti 1934. 1938. bio
je jedan od oficira suspendovanih za vreme krize Blomberg-
Fritsch.
Ponovo je pozvan 1939. da komanduje 4. armijom koja je
zauzela poljski koridor i koja je 1940. pod Runstedtom (i sa
Rommelom kao pancer divizijskim komandantom) napala
Francusku. Nagrađen je unapređenjem u feldmaršala.
Predvodio je sa 4. armijom napad na Moskvu 1941. i, iako je
prinuđen da se povuče, poverena mu je komanda armijske
grupe Centar umesto von Bocka. Hitler mu je dao na poklon
250.000 rajh maraka oktobra 1942.
Onesposobljen posle automobilske nesreće 1943. nije bio
spreman da komanduje sve do sledeće godine i jula 1944. je
po-slat da zameni Rommela na Zapadu. Odbio je da se
213
 Kluge, feldmar{al Günther Hans von
pridruži za-verenicima, iako je obećao pomoć ako Hitler bude
ubijen. Posle naredbe da se vrati u Nemačku izvršio je
samoubistvo otrovom.
Književnost u Trećem rajhu. Kao i na ostale umetnosti
toga doba, pozorište, film, slikarstvo i muziku, nacističko
osvajanje vlasti duboko je uticalo i na književnost. Novi ton
je bio dat ”Spaljivanjem knjiga” u maju 1933. Mnogi od
najuglednijih nemačkih pisaca (poput međunarodno priznatih
ličnosti kao što su Thomas Mann, Stefan Zweig, Emil
Ludwig, Leon Feuchtwanger i Erich Maria Remarque) su
otišli u izgnanstvo, zajedno sa jednako poznatim dramskim
piscima poput Ernst Tollera i Bertolda Brechta. Ali
postojanje široke čitalačke publike u Nemačkoj, osiguralo je
pristojan život onim piscima koji su bili spremni da deluju
kao branioci nacističkih stavova ili da ostanu potpuno
apolitični.
Među najuspešnijim piscima koji su uživali zvaničnu pa-
tronažu Partije bili su: Hans Grimm, čiji je bestseler roman
Narod bez prostora (prvi put objavljen 1926.) predstavljao
izmišljeno opravdanje Lebensrauma i Hans Carossa, čiji su
romani vešto uspevali da izbegnu pokretanje bilo kojeg
ključnog društvenog pitanja nacističke Nemačke. Heinz
Steguweit, Edwin Eric Dwinger i Wermer Beumelburg su bili
glavni predstavnici Fronterlebnis škole, njihovi romani su se
u potpunosti bavili drugarstvom iz rovova I svetskog rata.
Borries von Münchhausen (potomak hvalisavog heroičnog
lažova, barona Münchhausena) pisao je viteška dela u formi
balade, čija je radnja uglavnom smeštena u Istočnu Prusiju.
Kao i mnoge druge pristalice režima ubio se 1945.
Još jedan značajan i (za Partiju) vredan oblik spisateljstva
sastojao se od regionalnog romana. Ponekad je on isticao
hrišćanske elemente, obično katoličke, poput pobožnosti u
seoskom životu. Ernst Wiechert se specijalizovao za ovu
214
 Kolberg
vrstu pisanja kao i H. Kunkel. Sličan, ali u suštini paganski u
tonu, bio je Blunt und Boden stil romana, čiji je glavni
eksponent bio Herbert Bohme.
Neki pisci poput Ericha Kästnera (autora Emila i
detektiva), ostali su u Nemačkoj, ali im je bilo zabranjeno da
objavljuju. Ostali su, poput Friedricha Georga Jungera bili
zabranjeni; uz to su neki poput Albrechta Hauhofera (čije su
poznate poeme Moabiter Sonette, napisane u zatvoru)
pogubljeni kao antihitlerovski zaverenici.
Možda je najbolji komentar književnosti Trećeg rajha
činjenica da je - uprkos ukupnom povećanju broja javnih
biblioteka sa 6.000 1933. na 35.000 1943. i brzog rasta broja
izdavača i knjižara - najbolje prodavana knjiga tokom čitavog
tog razdoblja bila Mein Kampf, koja se prodala u više od 6
miliona primeraka. Videti SPALJIVANJE KNJIGA,
GÖBBELS, JOSEPH

Koch, Karl (1903-1945) i Ilse (1906-1967). Komandant

konclogora i njegova žena sadistkinja. Venčani 1936.
Kochovi su bili postavljeni u Buhenvald 1939. gde je on
imenovan za komandanta logora a ona postala ženski SS
nadzornik. Krupna, riđe-plava žena, Ilse Koch je uskoro
stekla reputaciju ekstremne sadistkinje i seksualno
nezajažljive žene. Nesumnjivo je najpoznatija po svojoj
kolekciji abažura, napravljenih od tetovirane kože logoraša
koje je lično birala za likvidaciju.
Njen muž Karl nije bio ništa manji zločinac i sadista, ali
je, ironijom SS prakse, proglašen zločincem od svojih SS
kompanjona. Kao predmet jedne istrage SS-gerichta (SS sud)
koju je vodio dr Morgan, Koch - duži vremenski period
komandant logora u Lublinu, je bio osuđen na smrt zbog
pronevere i ilegalnog ubistva dva zatvorenika, Krämera i
Peixa.
215
 Koch, Karl
Dok je njen muž uhapšen zbog svojih zločina od
sopstvenih kolega, Ilse Koch je nastavila svoju rabotu u
Buhenvaldu, dok logor nisu oslobodile američke trupe 1945.
Na njenom prvom suđenju američki sud ju je proglasio
krivom i osuđena je na doživotnu robiju, ali joj je general
Lucius Clay smanjio kaznu na četiri godine. 1948. bila je
predmet senatske istražne komisije i ponovo je izvedena na
suđenje 1951. Proglašena za ”perverznog, nimfomaničnog,
demona opsednutog vlašću”, Ilse Koch je ponovo osuđena na
doživotnu robiju. 1967. obesila se u ćeliji zatvora u Ajbahu.

Kolbe, Maximilian (1894-1941). Katolički sveštenik u

konclogoru Aušvic koji se 1941. ponudio da zameni poljske
zarobljenike osuđene na smrt. Njegova ponuda je prihvaćena
od uprave i otac Kolbe je pogubljen. Beatifikovan je 1971.

Kolberg. Film epskih razmera, snimljen 1944. po

detaljnim Göbbelsovim instukcijama. Poslednji i najskuplji
od svih filmova napravljenih u nacističkoj Nemačkoj,
Kolberg je bio Göbbelsov završni i neuspeli pokušaj da
dostigne Prohujalo sa vihorom, film kojem se divio i kome je
zavideo. Zasnovan na epizodi iz Napoleonovih ratova, u
kojoj su se stanovnici pruskog gradića herojski suprotstavili
francuskoj armiji, Kolberg je režirao Veit Harlan; imao je
budžet od 8,5 miliona rajhmaraka i ogromnu maketu pored
stvarnog mesta. Film nije počeo da se snima do 1943. kada su
bitke na Istočnom frontu zahtevale maksimum vojnih i
materijalnih potencijala. Uprkos ovome Göbbels je naredio
da čitave armijske jedinice budu uključene u film kao statisti,
pronašao je 6.000 konja, preinačio proizvodnju fabrika
municije u proizvodnju barutnog punjenja za muskete i
naredio da 100 železničkih vagona donesu so radi simulacije
snega. Premijera je bila zakazana za otvaranje Atlantikfesta u
216
 Komunisti~ka partija Nema~ke (KPD)
gradu La Rošelu 30. januara 1945. (dvanaestogodišnjicu
nacističkog preuzimanja vlasti). La Rošel je u to vreme bio
potpuno opkoljen savezničkim snagama i kopija filma je
morala biti bačena padobranom u grad. Istorija nije zabeležila
kako je primljen.
Koldic. Najpoznatiji logor za ratne zarobljenike u
Nemačkoj. Zamak sagrađen 1014., pretvoren je u zatvor
1800., a potom u ludnicu 1828. 1933. je bio jedan od mnogih
privremenih nacističkih konclogora. 1939. su tamo slati
zarobljeni poljski oficiri, da bi 1940. sledili belgijski oficiri.
Njegov renome nesavladivog, doprineo je da bude korišćen
kao specijalni zatvor za zarobljenike mnogih nacionalnosti za
koje se smatralo da su lošeg vladanja, obično za one koji su
pokušali beg iz drugih logora. Bilo je mnogo pokušaja
bekstva iz Koldica, i od trideset uspešnih nekoliko je postalo
čuveno. 1945. jedan beg je trebalo da se izvede sa tajno
sastavljenom improvizovanom jedrilicom, ali se rat završio
pre nego što je ona mogla biti testirana. 1985. DDR je
organizovao ponovno okupljanje svih preživelih zarobljenika.
Tretman oficira - zarobljenika u Koldicu jasno se razlikovao
u odnosu na tretman zarobljenika koje su nacisti smatrali
podljudima: Jevreja, Slovena i drugih.

Komando naredba. Tokom 1942. Britanci su izveli

seriju napada duž obala Zapadne Evrope, koji su kulminirali
napadom na Diep, u avgustu. Hitler izdaje u oktobru naredbu
po kojoj svi zarobljeni komandosi treba da budu pogubljeni.
Ovo je ličilo na “Komesarski dekret” iz 1941, o tretmanu
zarobljenih ruskih oficira. Kasnije u toku rata, naređeno je da
sve avijatičare uhvaćene posle vazdušnih napada na Nemačku
treba proslediti SD-u, ili pustiti da budu linčovani od naroda.
Naredbe su došle od Hitlera, iako ih je sastavio i izdao Keitel.

217
 Kompijenj
Mnogim vojnim komandantima koji su izvršavali ove
naredbe je suđeno i proglašeni su krivim u Nirnbergu.

Kompijenj. Mesto potpisivanja primirja 1918. i, na

Hitlerovo insistiranje, kapitulacije Francuske 1940.
Novembra 1918. Nemci su potpisali dokument o primirju
kojim je okončan I svetski rat, u vagon-restoranu u šumi
Kompijenja iza francuskih linija na Marni. U junu 1940.
Hitler se nalazio u svom isturenom glavnom štabu
“Wolfsschlucht” kada su stigle vesti o spremnosti francuske
vlade na predaju. Izdao je precizna naređenja za potpisivanje
primirja u Kompijenju, gde je, stari železnički vagon izvađen
iz muzeja, trebalo da bude postavljen na svoje mesto iz 1918.
Hitler je zauzeo mesto gde je nekad sedeo francuski maršal
Foch, koji je diktirao uslove primirja Nemcima 1918. Oko
njega su seli Göring, Hess, Ribbentrop, Keitel, Brauchitsch i
Raeder. Pročitan je uvodni deo dokumenta o primirju a onda
je Hitler trijumfalno napustio francusku delegaciju, koja je
trebala da potpiše kapitulaciju.
General Jodl preuzeo je diktiranje uslova o kojima se nije
moglo pregovarati. Francuska armija trebalo je da položi
oružje, mornarica da bude demobilisana, Pariz i sever da
budu okupirani, a jedna neokupirana zona na jugu ostavljena
je pod francuskom vladom. Železnički vagon je otpremljen u
Berlin, gde je kasnije uništen u toku jednog vazdušnog
napada.

Komunistička partija Nemačke (KPD). Nemačka

komunistička partija je, do njenog uništenja od strane Hitlera
1933. bila najjača komunistička partija u svetu, izvan SSSR-
a. 1917. i 1918. nestašica hrane i protivljenje ratu, doveli su
do štrajkova i pobuna, stvorivši političke prilike za
revolucionarne pokrete. Izvestan broj njih se otcepljuje od
218
 Kona~no re{enje
socijalističkog SPD-a radi osnivanja novih radikalnih grupa,
poput Nezavisnih socijaldemokrata i Spartakus lige. Propašću
obe Kajzerove vlade i vojske novembra 1918., SPD formira
vladu, sa Ebertom kao kancelarom. Ali širom Nemačke
lokalne marksističke grupe nastavljaju da pozivaju na
radikalnu akciju, preuzimajući varošice i gradove, često uz
pomoć “vojničkih veća”. Januara 1919. Spartakisti
preuzimaju vlast u Berlinu, ali ne uspevaju da dobiju punu
podršku vojske, koja uz pomoć frajkora guši ustanak, pobivši
njihove vođe, Karla Liebknechta i Rosu Luxemburg. U
Bavarskoj je aprila 1919. proglašena Sovjetska republika i
ponovo su poslate jedinice frajkora da u krvi sruše novu
vladu. 1920. Ko-munistička partija, samo minorna grupa,
održala je kongres na kom prisustvuje Zinovjev, poslat iz
Rusije kao šef međunarodne organizacije sa centralom u
Moskvi, Kominterne. Na njegov pod-sticaj osnovana je nova
partija, Ujedinjena komunistička partija Nemačke (VKPD).
Partija je uskoro postala prosto Nemačka komunistička
partija, KPD. U to vreme, mlade ljude je, u njihovom
odbacivanju liberalno kapitalističkih vrednosti, prilično
privlačila ideja “nacionalnog boljševizma”. Mladi Göbbels i
Otto Strasser bili su tipični primeri iz svoje generacije, ali je
njihov nemački nacionalizam uticao da odbace međunarodni
aspekt KPD-a. Konzervativne snage su prirodno bile
uznemirene zbog trenda “boljševizma”, i taj strah je
obezbedio antikomunističku podršku Hitleru za njegov
Pivnički puč 1923. u Minhenu.
Tokom 1920-ih, KPD je sledeći moskovsku liniju,
pogrešno držala naciste delom vladajuće buržoazije, jednim
ekstremnim segmentom kapitalističke pseudodemokratije.
Socijalističku partiju SPD, smatrali su glavnim neprijateljem.
Mnogo puta su KPD i nacisti delovali zajedno, rasturajući
socijaldemokratske skupove kombinacijom pripadnika SA i
219
 Kona~no re{enje
Crvenih komandosa. Tek kasnije je nacistička taktika,
posebno u Berlinu gde je Göbbels bio partijski gaulajter,
usmerena na diskreditovanje komunista.
Među liderima KPD-a nalazio se Ernst Thälmann koji je
kao kandidat na predsedničkim izborima 1932. osvojio 13,2%
glasova u poređenju sa Hitlerovih 30,1%; šef partije u
Rajhstagu bio je Ernst Torgeler koji se predao policiji posle
požara u Rajhstagu 1933. Obojica su poslata u konclogor i
obojica su tamo i stradala. Ostali, poput Walthera Ulbrichta,
pobegli su u Rusiju, vrativši se 1945. da vode Nemačku
Demokratsku Republiku.

Konačno rešenje (Endlösung). Veliko istrebljenje

evropskih Jevreja koje je Treći rajh pokušao između 1941-
1945. Čak i Hitler, Himmler i oni istaknuti nacisti potpuno
predani ideji o istrebljenju miliona evropskih Jevreja, nisu
bili voljni da opisuju proces jasnim izrazima. Konfuzija se
razumljivo uvećala zbog upotrebe šifri. Iako nema sumnje da
”Konačno rešenje” označava genocid od kako je prvi put
pomenuto 1941/42., još nije izvesno da li je ”preseljenje”
koje je korišćeno 1930-ih predstavljalo prikriveni izraz za
pokolj.
Nacistički partijski program (25 tačaka) naglašavao je
brutal-ni rasizam: ”Državljanstvo treba da bude određeno po
rasi: nijedan Jevrej ne može biti Nemac”. Za naciste rasizam i
antisemitizam bile su osnovne tačke oko kojih nije bilo dalje
diskusije. U Mein Kampfu Hitler je pisao o rasi koja će
”uništiti slabe i osloboditi mesto jakim”.
Prvih godina Trećeg rajha mnogim Jevrejima je
dozvoljeno da napuste Nemačku i Austriju, često u korist
funkcionera koji su im konfiskovali sva dobra i imovinu koju
su posedovali. Ali emigriranje u Argentinu je ograničeno
1936. Postalo je sve teže za izbeglice da pronađu zemlju koja
220
 Kona~no re{enje
će ih primiti i siromašniji Jevreji nisu imali sredstava da plate
svoj put do sigurnosti.
Sa pobedama u Poljskoj 1939. i još više sa otpočinjanjem
Barbarosse leta 1941., ratna magla je iskorišćena za
prikrivanje novih surovosti prema Jevrejima. Do rane 1942.
Einsatzgruppen su već pobile oko 500.000 ljudi u Istočnoj
Poljskoj, Ukrajini i Rusiji. Ove izmešane snage SD-a,
Gestapoa, Policije i Waffen SS-a pratile su vojsku od juna
1941., usredsređujući se na likvidaciju komunističkih
funkcionera ili članova Komunističke partije, intelektualaca,
stručnjaka i posebno Jevreja iz zauzetih gradova. Njihovi
metodi su bili jednostavni; iskopali bi jame pored grada,
nizovi žrtava bi bili pokošeni mitraljezima i padali bi u
improvizovane grobove, koje bi onda brzo prekrili zemljom.
Danas je opšte prihvaćeno da je konferencija održana
januara 1942., u skromnoj vili u berlinskom predgrađu
Vanze, bila ključni događaj u pokretanju ”Konačnog rešenja”.
Kratko Heydrichovo izlaganje stavilo je u pogon
administrativni proces genocida. Od tog trenutka se za
"Konačno rešenje", kao za formalnu državnu politiku, može
reći da je počelo.
Deportacije na Istok su pažljivo pripremane tako da su
žrtve mislile da ih šalju na rad - i zaista, pre nego što bi bili
ubijeni, mnogi su korišćeni kao radna snaga. Porodice su
odvođene, razdvajane, korišćene i terane u smrt, često misleći
da ulaze u kupatila, ostavljajući ispred svoju odeću. Grupe
logoraša pomagale su da se uteraju unutra i onda
nagomilavale leševe u peći za spaljivanje, dok i sami nisu
poslati u njih. U Aušvicu su žrtve nekad umirivane sablasnim
orkestrom jevrejskih logoraša koji bi svirao postrojenima
klasičnu muziku.
Ljudi korišćeni za masovne likvidacije u Istočnoj Evropi
često su odabirani iz proređene pozadine od
221
 Kona~no re{enje
”Volksdeutschera”, baltičkih i poljskih Nemaca odgajenih u
mržnji prema ljudima među kojima su živeli. Ali čak su i oni
metode ubijanja smatrali nepodnošljivim i psihološka
napetost ekzekutora velikog broja ubistava pucnjem u
potiljak, bila je ponekad prevelika. Jedini put kada je
Himmler prisustvovao masovnom streljanju, avgusta 1942.,
pao je u nesvest. Einsatzgruppen su eksperimentisale sa
modifikacijama metoda stočnih klanica. Kasnije su isprobane
pokretne gasne komore ali se nije raspolagalo dovoljnim
brojem, pa su podignuta stalna mesta za istrebljenje
početkom 1942. Četiri su sagrađena u ”Generalnoj upravi”
Poljske: Belzek, Lublin, Sobibor i Treblinka a dva u delu
bivše Poljske tada pripojene Velikoj Nemačkoj: Kulm
(Čelmno) gde su izvedeni prvi eksperimenti sa otrovnim
gasom decembra 1941., i Aušvic.
Novi logori za istrebljenje su počeli da rade 1942. Aušvic
je bio najveći i verovatno odgovoran za milion i po ubijenih.
Belzek je otvoren u martu, sa planiranim kapacitetom za
ubijanje od 15.000 dnevno. U aprilu, sledio je Sobibor sa
kapacitetom od 20.000 ubijenih dnevno. Treblinka, u koji je
odvedeno najviše varšavskih Jevreja i Lublin-Majdanek, oba
sa kapacitetom od 25.000 svaki, radili su od jula do
septembra. SS je procenio da je potrebno ubiti 11 miliona
Jevreja; možda je preko 5 miliona Jevreja bilo ubijeno pre
nego što se rat završio. Osim podrobnog Korherrovog
izveštaja iz maja 1943., ne postoje podaci o klanju i mogu se
navesti samo grube procene.
Od početka 1945. "Konačno rešenje" je počelo da
posustaje i lokalni SS štabovi su preduzimali poslednje
beznadežne pokušaje da unište mnoštvo dokaza svoje krivice.
To je naravno bilo nemoguće, jer se dokazi nisu sastojali
samo od nagorelih kostiju i brda odeće i obuće bez vlasnika,
već i od tišine nekadašnjih jev-rejskih poljskih i ruskih sela i
222
 Konclogori
od odsustva jevrejskih glasova u najvećem delu posleratne
Evrope. Videti KONCLOGORI, ANTISEMITIZAM,
JEVREJI U NACISTIČKOJ NEMAČKOJ, PODRUČJE
NASELJAVANJA, NIRNBERŠKI ZAKONI

Konclogori. Logori sačinjeni od velikih baraka, korišćeni

kao zatvori za zatočenike Trećeg rajha, kao izvor robovske
radne snage, i kao stratišta.
Bokshajmski papiri Nacističke partije, otkriveni u
skandalu iz 1931., najavljivali su stvaranje specijalnih logora
za držanje neprijatelja države. Čim je Hitler došao na vlast u
Nemačkoj januara 1933., pripadnici SA, delujući kao
pomoćna policija, počinju da zatvaraju sve potencijalne
protivnike, stavljajući ih pod nadzor u logore izgrađene na
brzinu, prvo u Estervegenu i Dahau-u, a ubrzo zatim i na
drugim mestima. Mnogi od ovih SA “divljih logora” su
zatvoreni posle početnog entuzijazma za hapšenja, i sledila je
reorganizacija po ugledu na Eickeovu organizaciju Dahaua.
Prvi pritvoreni bili su oni optuženi za članstvo u KPD-u ili
SPD-u, slobodni zidari i Jehovini svedoci. Uskoro su im se
pridružile hiljade optuženih za saradnju sa Jevrejima - u
stvari svako koga su nacisti smatrali “nepoželjnim”.
Logori su isprva zvanično označavani kao logori za
prevaspitavanje, ali je uskoro SS prihvatio termin konclogori,
preuzet od Britanaca koji su ga koristili za svoje logore
podignute tokom Burskog rata (1899-1902), radi
“koncentracije” burskih farmerskih porodica za vreme ratnih
operacija. U ovom periodu tri glavna logora pod Eickeovom
Upravom konclogora, bili su Dahau, Buhenvald i
Zaksenhauzen. Od sada je svaki vid suprotstavljanja režimu
predstavljao razlog za Schutzhaft (zaštitni nadzor); iza
Jevreja, sindikalista i komunista sledili su Cigani,
homoseksualci, sitni kriminalci, protestanti, katolici i
223
 Konclogori
disidenti svih vrsta. Ne iznenađuje da je to bio period kada su
mnogi stari računi namireni. Logoraši su razvrstavani i davani
su im brojevi i našivci u boji radi identifikacije njihove
kategorije: crveni za “političke”, plavi za one bez
državljanstva ili one koji su pokušali bekstvo iz Trećeg rajha,
zeleni za kriminalce, crni za one proglašene antidruštvenim i
ružičasti za homoseksualce.
Regularni logori (u koje su ubrzo uključeni, Belzen i
Gros-Rozen u Nemačkoj, Mauthauzen u Austriji i
Terezijenštat u Češkoj) su bili pod komandom SS oficira u
činu pukovnika ili majora i podeljeni u čete po vojnom
principu, sa kapetanom ili poručnikom koji su stvarno
kontrolisali zatvorenike. Svaki logorski blok nalazio se pod
komandom zatvorenika starešine. Očekivalo se da će u
početnoj mešavini političkih i kriminalnih elemenata ovi
drugi zlostavljati ove prve, ali vremenom su se politički
pokazali pouzdanijim, i poveren im je najveći broj
odgovornih mesta. Posle 1939, kada je otvoreno više logora,
potrebe za ljudstvom su često zadovoljavane uzimanjem
baltičkih i ukrajinskih Nemaca koji su, propativši kao članovi
manjinskih zajednica, sada bili orni da proganjaju Ruse,
Poljake i Jevreje.
SS-WVHA zadužen za poslovne i industrijske interese
SS-a, 1942. je preuzeo upravu nad logorima; novi konclogori
su podizani da bi bili pridruženi novim fabrikama municije,
izgrađenim van starih lokacija radi izbegavanja vazdušnih
napada. Rast SS-WVHA industrije, doveo je u SS-u do
nadmetanja između koncepcije uništavanja i koncepcije
jevtine radne snage, a oba tipa logora su opstala do kraja rata.
Sistem je rastao kako je rasla industrija, a glavni logori su
imali svoje satelitske logore, često izgrađene pored samih
industrijskih pogona, radi snabdevanja radnom snagom.
Avgusta 1941. bilo je 10 glavnih logora sa 25 satelita; u
224
 Konclogori
aprilu 1942. - 15 sa 10; do aprila 1944. ukupan broj je
porastao na 20 glavnih i 65 pomoćnih a do kraja 1944.
postojalo je 13 glavnih (broj se smanjivao sa ruskim
napredovanjem na istoku), sa oko 500 pomoćnih. SS je
naplaćivao industrijskim preduzećima od 4 do 8 maraka po
danu za korišćenje dvanaestočasovnog rada zatvorenika.
Prosečan vek preživljavanja zatvorenika u radnom logoru
iznosio je 9 meseci i za to vreme SS je mogao da računa na
čist dobitak od 1.431 marke po svakom logorašu.
U skladu sa Konferencijom u Vanzeu koja je najavila
sistematski organizovanu operaciju istrebljenja Jevreja,
osnovani su logori na Istoku. Belzek je otvoren u martu sa
planiranim kapacitetom od 15.000 pobijenih dnevno, Sobibor
je u aprilu postizao 20.000 mrtvih dnevno do maja a sledili su
Treblinka, gde je odvedeno najviše Jevreja iz varšavskog
geta, i Majdanek, oba sa kapacitetom od 25.000 dnevno.
Kapacitet Aušvica se uvećao više puta između 1942. i 1944.
Ostali logori kao Bergen-Belzen i Nacvajler sejali su smrt
nebrigom. Nedavna istraživanja pokazuju da je između 1933.
i 1945., ukupno 1.600.000 ljudi poslato u radne konclogore,
od čega je preko milion umrlo. Prema procenama nekih
istoričara logori za istrebljenje su odneli između 11 i 18
miliona života. Ali, važno je istaći da je ovo jedna oblast
Trećeg rajha u kojoj je tačne brojeve nemoguće utvrditi. Cifra
od 6 miliona izgleda najverovatnija.
Žene su najpre držane u običnim zatvorima ali kako je
broj rastao, otvoren je specijalni logor, oktobra 1933., u
Moringenu, u Bavarskoj. Na čelo je postavljen upravnik
svratišta za siromašne, a straža je regrutovana od nacističkog
Ženskog fronta. Marta 1938. muškarci su iseljeni iz
Lihtenberga u Saksoniji, koji je pretvoren u ženski logor. Ali
glavni ženski logor bio je Ravensbrik u Meklenburgu,
okružen šumom i jezerom, a otvoren u maju 1939. sa 867
225
 Konclogori
zatvorenica. Do oktobra 1944. broj se popeo na 42.000
zatvorenica iz 23 nacije, a ukupno je poslato u Ravensbrik
133.000 žena od kojih je 92.700 tamo umrlo.
Posle rata mnogi Nemci su tvrdili da nisu znali za
postojanje logora - ali naravno, van Nemačke je bilo brojnih
svedočenja. Britanska vlada je objavila Belu knjigu o njima
1939. a Buhenvald, Dahau, Oranienburg i Papenburg su
navedeni u široko čitanoj Pingvinovoj knjizi o međunarodnim
događajima (1939.). Odbijanje izvan Nemačke da se poveruje
pričama užasa, vero-vatno je prouzrokovano britanskim
tvrdnjama o nemačkim zver--stvima za vreme rata 1914-
1918., koja su se kasnije pokazala ne-istinitim. Karl Wolff,
Himmlerov šef štaba je ipak tvrdio da mu Himmler nikada
nije govorio o logorima za istrebljenje. Većina je izgleda
zamišljala da logori jednostavno omogućuju rad za
delikvente, zatvarajući oči pred pričama o brutalnosti.
Glavni logori, od kojih je većina imala brojne “
satelitske” radne logore obično pridodate posebnim
fabrikama, bili su:
Estervegen (otvoren marta 1933). Jedan od prvih velikih
logora. Pretvoren u specijalni kazneni logor, u početku je
njime upravljalo Ministarstvo pravde.
Dahau pored Minhena (mart 1933). Logor čija je uprava
pod Eickeom postala model za sve ostale logore. Njegov
obmanjujući slogan iznad kapije je glasio:”Rad oslobađa”.
Krajem II svetskog rata iskorišćen je za smeštaj
“Prominentena”, zatvorenika za koje se Himmler nadao da
mogu biti upotrebljeni za neku vrstu cenkanja.
Oranienburg (1933.) koji je postao satelit
Zaksenhauzena.
Zaksenhauzen (1934.) je korišćen kao istražni zatvor
Gestapoa, kada je njegov berlinski zatvor, Columbia, postao

226
 Konclogori
prenatrpan 1936. U ovom logoru i njegovim satelitima umrlo
je preko 100.000 ljudi.
Buhenvald, kraj Vajmara (1933.). 1945. tamo je bilo
47.500 zatočenika iz 30 zemalja.
Ravensbrik (otvoren 1939.) za žene. Pedeset milja
severno od Berlina gde je postojala posebna fabrika odevnih
predmeta.
Mauthauzen pored Linca u Austriji (1938.).
Bergen-Belzen, pored Hanovera, gde je oko 50.000 lo-
gorašaumrlo od bolesti i gladi.
Nacvejler u Alzasu, gde su logoraši radili u
kamenolomu.
Flozenbirg u Bavarskoj (1938.), gde su odvođeni mnogi
zatvorenici Gestapoa kako se rat bližio kraju i gde su pored
ostalih, obešeni ili streljani Canaris, Oster i Bonhoffer.
Nojngam, pored Hamburga (1940.).
Aušvic (Osvjećim) u Poljskoj (1940). Najozloglašeniji
od svih logora, gde je komandant Höss razvio svoje tehnike
masovnog istrebljenja. Verovatno 1.500.000 žrtava.
Terezienštat (Terezin), u Češkoj (1939.). U prvo vreme
reklamiran kao specijalni geto za Jevreje, u šta su uveravani i
međunarodni posetioci. Kasnije je pretvoren u logor za is-
trebljenje.
Birkenau (Brzezinka), u Poljskoj (1940.), osnovan po
Himmlerovom naređenju kao centar za ubijanje ruskih
oficira.
Treblinka u Poljskoj (1942.), gde je umrlo 700.000 ljudi.
Sobibor u Poljskoj (1942). Logor za istrebljenje sa oko
250.000 žrtava.
Belzek u Poljskoj (1942.). 600.000 mrtvih.
Čelmno u Poljskoj (1941.). Prvi logor za istrebljenje.

227
 Konkordat
Lublin-Majdanek u Poljskoj (1942.). Mesto 200.000
ubistava.

Kondor legija. Videti ŠPANSKI GRAĐANSKI RAT

Konferencija o razoružanju. Posle nemačkog

razoružanja, Versajski ugovor iz 1919. je predviđao opšte
posleratno razoružanje. Pošto se ovo nije desilo, nemački
nacionalisti su učvrstili mišljenje da je Versaj bio
antinemački i da u stvarnosti nije bio ugovor za mir.
Godinama su održavani brojni sastanci Lige naroda radi
razmatranja pitanja razoružanja ali prava konferencija o
razoružanju nije održana sve do februara 1932. u Ženevi u
Švajcarskoj. U decembru su savezničke sile koje su
nametnule Versajski ugovor, pristale na princip nemačke
jednakosti u naoružanju, zajedno uz odgovarajuće korake
prema opštem razoružanju. Ovaj sporazum je zaključen juna
1933. kada je Hitler već bio nemački kancelar. Ali, on
prigovara da Nemačkoj nije dat trenutni paritet i u oktobru
nemačka delegacija napušta Ženevu, što je dovelo do
nauspeha konferencije, čemu je Hitler i težio. Hitler je
nastavio da se dogovara sa svakom silom ponaosob, i da se
otvoreno naoružava. Videti ANGLO-NEMAČKI
POMORSKI SPORAZUM i VERSAJSKI UGOVOR

Konfesionalna crkva. Crkva Niemollera i Karla Bartha,

osnovana 1934. kao odgovor na nacističke napade. Videti
CRKVE U TREĆEM RAJHU

Konkordat. Po dolasku na vlast nacistička vlada postigla

je, preko von Papena, sporazum (jul 1933.) sa papskim
sekretarom države, Pacelliem (kasnije Papom Pijem XII), koji

228
 Konferencija o razoru`anju
je garantovao nemačkim građanima slobodu veroispovesti,
pravo Crkve da upravlja sobom, jamčio njen zakonski status,
vlasništvo i ulogu u obrazovanju. Za uzvrat crkva se složila
da sveštenici ne treba da uzimaju učešća u politici. Tako je
uklonjena krhka ravnoteža, što će potrajati do propasti
nacizma, 1945. Iznesene su ipak ozbiljne primedbe protiv
Konkordata; smatralo se da je zloglasno ćutanje Vatikana za
vreme Holokausta, delom bilo i rezultat sporazuma
dogovorenog između Pacellia i nacističkog režima. Tvrdnja
apologeta Vatikana da je jedina briga budućeg Pape bila
odbrana postojanja Crkve u Nemačkoj nije uvek uspevala da
uveri ni kritičare iz katoličkih redova.

Konzervirana roba. Šifra plana koji je sastavio

Heydrich, po kom su prostrelnim ranama rastrgnuta tela
nemačkih kriminalaca obučenih u poljske uniforme treba da
budu pažljivo biti smeštena pored nemačkih odbrambenih
tačaka na samoj nemačko-poljskoj granici. Pozvana je
međunarodna štampa da pogleda ove “poljske vojnike”, koji
su, jasno, ubijeni prilikom još jednog pokušaja pohoda preko
nemačke granice. Najvažnija “meta” je bila radio stanica u
Glivicama.
Ovaj očigledni prepad na nemačku teritoriju, predstavljao
je bitan deo Hitlerovog izgovora za invaziju na Poljsku, 1.
septembra 1939.

Korherrov izveštaj. Rad SS statističara Richarda

Korherra. Korherrov izveštaj, naručen u januaru i završen
marta 1943., pružio je prve ukupne cifre o istrebljenju
Jevreja. Korherr je takođe odgovoran za otkrivanje podataka
o Lebensborn sistemu SS domova za trudnice, koji ih
prikazuju kao malo efikasne. Njegova iskrenost nije bila

229
 Krajsau{ki krug
taktična i šef SS RuSHA, Hilderbrandt, javno ga je ošamario
avgusta 1943.

Izveštaj o Jevrejima ubijenim do 1943.

Nemačka, Austrija i sudetska oblast 147.000

Češka i Moravska 69.000
Poljska 1.274.000
Francuska 41.000
Belgija 16.000
Holandija 38.000
Norveška 500
Jugoslavija 61.000
SSSR (nepotpune cifre) 635.000

Koventri. U to vreme, grad od 200.000 stanovnika u

engleskom industrijskom pojasu Midlendu, koji je Luftwaffe
napao u noći 5. novembra 1940. Mesto proizvodnje municije
i vojnih vozila, Koventri je takođe bio i grad u kome se
nalazila jedna od najvećih evropskih katedrala. U napadu je
uništen veći deo grada a katedrala je pretvorena u plamteću
ruševinu. Žrtve, oko 1000 mrtvih i teško ranjenih, su
verovatno bile manje nego što se moglo očekivati s obzirom
na žestinu napada.

KPD. Videti KOMUNISTIČKA PARTIJA NEMAČKE

Kraft durch freude. Videti SNAGA KROZ RADOST

Krajsauški krug. Grupa otpora nazvana po imanju koje

je pripadalo njenom vođi, von Moltkeu. Na sastancima
održanim 1942. i 1943. pokušali su da utvrde osnovne

230
 Korherrov izve{taj
principe na kojima bi nova Nemačka mogla biti zasnovana
kada Treći rajh propadne. Razmatrana su prvo crkvena,
državna i pitanja univerziteta, zatim decentralizacija države i
ponovni razvoj partija i radničkih sindikata (razmatran je i
široki obratni proces Gleichchaltungu). Predviđali su i
suđenja za ratne zločince i restauriranje vladavine prava, za
šta bi bili zaduženi provincijski komesari sa striktnim
uputstvima za rekonstrukciju. Nisu razmišljali o radikalnoj
promeni društva već najviše o vraćanju stare Nemačke.
Suprotstavili su se puču protiv Hitlera, ali je održan sastanak
sa Beckom, Gördelerom i Hassellom. Kao pojedinci (iako ne
i kao grupa), mnogi članovi su podržali julsku "Bombašku
zaveru". U čistki koja je usledila, vodeći članovi Krajsauškog
kruga - von Moltke, von Trott zu Solz i Yorck von
Wartenburg - su bili pogubljeni.
Među značajnim članovima Krajsauškog kruga su se
nalazili:
Protestanti: Helmuth James; grof von Moltke; Peter, grof
von Yorck; Horst von Einsiedel; Carl Dietrich von Trotha;
Adolf Reichwein; Otto von der Gablentz; Theodor Stelzer;
Adam von Trott; Hans-Bernd von Haeften; Harald Poelchau;
Eugen Gerstenmaier
Katolici: Hans Peters; Hans Lukaschek; Paulus von
Husen; Augustin Roesch, DI; Lotharn Koenig, DI
Socijalisti: Carlo Mierendorff; Theodor Haubach; Julius Le-
ber
Videti takođe OTPOR radi imena drugih grupa

Kramer, Josef (1906-1945). Jedan od najozloglašenijih

komandanata logora, tzv. ”zver iz Belzena”. Kao član SS-a
ušao je u Eickeovu žutokljunu konclogor službu 1934. Služio
je u logoru Nacvejler, a poslednjih meseci Aušvica
komandovao je tamošnjim centrom za istrebljenje, pre nego
231
 Kristalna no}
što je novembra 1944. premešten u Belzen. Logor na
severozapadu Nemačke trebalo je, na ovom stepenu
nemačkog rasula, da bude logor za držanje Jevreja koji bi (na
kraju se ispostavilo u teoriji) bili zamenjeni za Nemce u
inostranstvu. Užasnom ironijom bio je označen i kao
Krankenlager, prijemni logor za bolesne logoraše. Od
novembra 1944. uslovi u logoru su se brzo pogoršavali.
Svedočenja izneta na kasnijem Kramerovom suđenju
pokazuju da je bio odgovoran za prodaju logorskih zaliha
hrane; verovatnije je da je užasna nestašica hrane poslednjih
meseci Belzena bila rezultat povećanja broja logoraša sa
15.000 na 50.000. U tadašnjim uslovima nije verovatno da bi
bilo kakav obim pošiljke za novopridošle stigao do logora.
Prilikom izbijanja groznice, Kramer je pokušao da zatvori
logor, ali nije dobio odobrenje. Kada su britanske trupe
oslobodile logor, nađeno je 13.000 leševa koji su ležali
nepokopani u jamama ili na raštrkanim gomilama među
omršavelim preživelima. Mnogima koji su videli žurnal o
tom zaprepašćujućem prvom danu oslobođenja, ostaće u
trajnom sećanju izgled Josefa Kramera, zdepastog i dobro
ugojenog, usred umirućih logoraša, njegov ožiljak na obrazu
ispod tamne bradice, čoveka ni potresenog ni kosnutog
savešću, čoveka koji jednostavno čeka nova naređenja.
Suđeno mu je i proglašen je krivim za ratne zločine i
pogubljen novembra 1945.

Kretschmer, Otto (r. 1912). Nemački zapovednik

podmornice za kojeg se smatralo da je, pre zarobljavanja
1941., potopio 300.000 brodskih tona uključujući i tri
naoružane trgovačke krstarice i jedan razarač.

232
 Kretschmer, Otto
Kriegsschuldlüge. Laž o nemačkoj ratnoj krivici.
Omiljena tema nacističkih govornika, koja se odnosila na
član 231. Versajskog ugovora (Videti VERSAJSKI
UGOVOR).

Kristalna noć. Noć nacističkog pogroma 9/10. novembra

1938. širom Nemačke. Organizovao ju je Heydrich posle
ubistva nemačkog zvaničnika u Parizu, Ernsta von Ratha, od
strane Herschela Grynszpana, nemačkog Jevreja izbeglice.
Grynszpan je nameravao da ubije nemačkog ambasadora u
Francuskoj, u znak protesta zbog deportacije njegovih
roditelja u Poljsku, zajedno sa još 10.000 drugih Jevreja. Ali
ubio je, greškom, von Ratha koji je, ironijom sudbine, bio
potpuno protiv nacizma. Na sastanku partijskih vođa 9.
novembra, Göbbels je izvestio o ubistvu i posavetovao da
“spontane” antijevrejske nemire ne treba obeshrabrivati.
Tokom noći 9/10. novembra, Reinhard Heydrich je poslao
hitno uputstvo svim policijskim sedištima o “spontanim”
nemirima: okolne zgrade ne smeju biti oštećene vatrom sa
sinagoga; uhapsiti što je moguće više Jevreja; policija ne
treba da interveniše. 11. novembra Heydrich je saopštio
Göringu detalje noći terora; 74 ubijena i teško povređena
Jevreja, 20.000 uhapšenih, 815 radnji i 171 stan uništeno,
potpaljena 191 sinagoga; ukupna šteta je iznosila 25 miliona
maraka od čega je 5 miliona otpadalo na razbijeno staklo.
Odatle "Kristalna noć". U znak protesta, američki ambasador
je opozvan 14. novembra. Rooseveltov govor osude sledio je
15. novembra. Da bi platili ovu destrukciju odobrenu od
države, nemačkim Jevrejima je izrečena kolektivna globa od
jednog biliona maraka, poslovi Jevreja zabranjeni, a imovina
konfiskovana. "Kristalna noć" se smatra izrazom nacističkog
samopouzdanja (u uslovima međunarodnih sankcija) da
deluju nekažnjeno protiv nemačkih Jevreja; ona takođe
233
 Kristalna no}
označava prelazak nacističkog antisemitizma sa izolovanih
napada na započinjanje nacionalne politike koja će se završiti
"Konačnim rešenjem".

Kroll opera. Mesto zasedanja Rajhstaga pošto je

prvobitna zgrada izgorela u požaru februara 1933. Ovde je
donet Zakon o posebnom punomoćju na prvom zasedanju
Rajhstaga posle izbora od 5. marta.

Krupp von Bohlen und Halbach, Alfred (1907-1967). Sin

i naslednik Gustava Kruppa, koji je bio oduševljeni pristalica
Hitlerovog rata i zadužen za Kruppovu proizvodnju municije
i oružja tokom II svetskog rata. Pod njegovim rukovodstvom
Krupp se premestio u nove fabrike na teritorijama okupiranih
zemalja; koristeći regrutovanu ili robovsku radnu snagu i
radnu snagu iz konclogora. Stara Kruppova postrojenja u
Ruru su pretrpela teška bombardovanja i on je zatražio
naknadu od države. Postavljen je za ministra ratne ekonomije
1943.
Zarobljen je od Kanađana 1945. i osuđen kasnije u Nirn-
bergu na 12 godina robije uz konfiskaciju celokupne imovine,
ali je ipak oslobođen iz Landsberga 1951. a imovina i
kompanije (vredne milione u bilo kojoj valuti) su mu vraćeni.

Krupp von Bohlen und Halbach, Gustav (1870-1950).

Naslednik ogromnog industrijskog, i koncerna za proizvodnju
municije, od 1931. zauzima ključno mesto predsednika
Udruženja nemačkih industrijalaca. Suprotstavio se
političkom usponu nacista i upozorio je predsednika
Hindenburga na njih; ali od kada je Hitler postao kancelar,
Krupp postaje zagriženi pristalica, sledeći Schachtovo
vođstvo. Uvideo je da je Hitler uništio političku levicu i
sindikate, proglasio potrebu za naoružavanjem i uklonio
234
 Krupp van Bohlen und Halbach, Alfred
pretnju od radikalizma (oličenu u Strasseru iz Nacističke
partije). Uveren, Krupp sada izdašno dotira Adolf Hitler fond
kojim upravlja Bormann. Pod upravom njegovog sina,
Kruppovi poslovi u Trećem rajhu su prosperirali. Upotreba
ogromne robovske radne snage od strane Kruppa odvodi sina
posle rata na suđenje. Otac Gustav nije izveden pred sud zbog
lošeg zdravlja.

Krv. Pominjanje krvi u cilju izazivanja nekih

elementarnih osećaja kod nemačkih slušalaca, predstavljalo je
pionirsku tehniku Hitlera koja je preuzeta i od većine
nacističkih govornika. Njihovi omiljeni izrazi bili su :
Krv i tlo (Blunt und Boden). Ponekad skraćeno "Blubo",
fraza je odslikavala primitivnu vezu između zemlje i
nemačkog seljaka na čemu su se nacistički govornici
zadržavali kao na izrazu antiurbanog, antiindustrijskog,
antikapitalističkog animoziteta koji je bio stalno prisutna
tema u partiji i SS-u.
Krvna sramota (Blutschande). Međurasni brak, posebno
između Arijevaca i Jevreja.
Krvavi orden (Blutorden). Najprestižnije odlikovanje
Nacističke partije.
Krvava zastava (Blutfahne). Još jedan od koncepata
nacističke propagande koji je išao tankom linijom između
smešnog i istinski delotvornog. Barjak je držan za prvu
zastavu nacističkog pokreta i smatralo se da je posvećen
krvlju žrtava neuspešnog puča 1923. Na Nirnberškim
procesijama nove barjake je posvećivao Hitler, dodirujući
nove jednom rukom dok je drugom držao krvavu zastavu.
Atmosfera krvi i herojskog žrtvovanja na ceremoniji potpuno
je dočarana na filmu iz tog doba.
Krvava čistka. Poznata takođe i kao "Noć dugih
noževa". Videti RÖHMOVA ČISTKA

Kurska izbočina. Najveća tenkovska bitka II svetskog

rata. Posle propasti kod Staljingrada u zimu 1942./43., Hitler
235
 Krv
je pregrupisao svoje armije, nadajući se da će uništiti veliku
rusku armiju koja je zauzela Kursk, grad 160 km severno od
Harkova i 160 km južno od Orela - oba u rukama Nemaca. U
julu 1943. feldmaršal Kluge (sa severa) i Manstein (sa juga)
napadaju sa 1.000.000 vojnika i 2.700 tenkova. Ali Rusi,
verovatno upozoreni od "Lucy", špijunskog kruga u
Švajcarskoj, su bili spremni. Luftwaffe nije uspeo da ostvari
lokalnu vazdušnu nadmoć i nemački tenkovi su trpeli raketne
napade iz vazduha. Klugeov napad sa severa je propao a za
par dana i Manstein je poražen.

KZ Lager. Konclogor. (Videti KONCLOGORI).

236
L
Lammers, Hans Heinrich (1879-1962). Šef administracije
u rajhkancelariji od 1933. do kraja Trećeg rajha.
Dugogodišnji državni službenik koji se u Nirnbergu branio da
je samo izvršavao naređenja.
Lammmers je imenovan pre zbog svoje efikasnosti nego
zbog svojih političkih uverenja. 1940. dobija visoki SS čin i
sa Keitelom i Bormannom od 1943. formira blizak unutrašnji
krug, komitet trojice, koji je filtrirao sve probleme pre nego
što bi oni stigli pred Hitlera. Lammers je ovo smatrao
sredstvom unapređenja efikasnosti administracije Rajha. Za
Bormanna je to bio instrument moći. U poslednjim danima
Rajha, Lammers se nalazio u Bavarskoj sa Göringom, koji je
zajedno sa njim takođe trebalo da bude uhapšen po
Hitlerovom naređenju, aprila 1945.

Land. Jedna od 15 pokrajina u Trećem rajhu. Granica i

termin su preuzeti iz Vajmarske republike i predstavljaju
mnogo ranije političke jedinice u Nemačkoj. U Trećem rajhu
svaka Land je bila pod upravom rajhsštathaltera.

Lansbund. Farmersko udruženje Trećeg rajha (Videti

POLJOPRIVREDA U TREĆEM RAJHU).

Landsberg. Bavarski grad u kome je Hitler bio zatvoren

posle hapšenja 1923., nakon propasti Pivničkog puča.
U landsberškom zatvoru Hitleru je dat poseban tretman,
nosio je sopstvenu odeću, omogućene su mu zasebne sobe i
dijeta, i dozvoljeno mu je slobodno druženje sa 40 drugih
nacista zatvorenih sa njim. Imao je onoliko posetilaca koliko
237
 La`ni rat
bi sam odabrao i Landsberg postaje njegova ”škola višeg
obrazovanja”. Počeo je sa diktiranjem Mein Kampfa svom
vernom zatvorskom drugu i sekretaru, Rudolfu Hessu i još je
radio na prvom delu kada je oslobođen novembra 1924.
Posle II svetskog rata, nacistički ratni zločinci su držani u
zatvoru Landsberg i poslednja pogubljenja osuđenih u
Nirnbergu, šestorice Einsatzgruppenn zapovednika, su
izvršena tamo 1951.

Lažni rat. Fraza prvo upotrebljena od američke štampe a

kasnije usvojena i od britanske, da bi se opisalo ratno
razdoblje od septembra 1939. do maja 1940., tokom koga je
na zapadnom frontu viđeno malo ili nimalo borbenih
aktivnosti. Na nemačkoj strani, razlog za odsustvo aktivnosti
je očigledan: njene glavne snage su bile angažovane u
Poljskoj tokom tri meseca, a posle toga su zahtevale predah
pre nego što su mogle biti prebačene na zapad. Tako su
nemačka platna razapeta preko zgrada naspram francuskih
trupa objavljivala: ”C’est à’ votre attaque seul que nous
riposterons” (Pucaćemo u vas samo ako vi prvi napadnete).
Tri dana posle svog mirovnog predloga 6. oktobra 1939.,
Hitler je izdao prvu direktivu za napad na zapadu. U njoj je
naglasio nemačku superiornost u vazduhu i teoriji oklopnog
ratovanja, dok je u isto vreme priznao francusku superiornost
u ljudstvu i artiljeriji kao i potencijal Velike Britanije da
presudno doprinese tokom prve godine. Ukratko, Hitler je
zatražio da lažni rat ili Sitzkrieg bude okončan masovnom
nemačkom ofanzivom na zapadu čim nemačke armije budu
mogle da se premeste sa poljskog fronta.
U Berlinu, Hitlerovo obelodanjivanje namera,
predstavljalo je šok za Brauchitscha, glavnokomandujućeg i
generala Haldera, njegovog šefa štaba. Prevrat je brzo
isplaniran, marš na prestonicu radi svrgavanja Hitlera. Ali
238
ostali oficiri su uskratili svoju podršku i suprotstavljanje
nemačkih visokih vojnih ličnosti, kao što će se desiti tako
mnogo puta u sledećih par godina, iščilelo je u neku vrstu
tehničke lojalnosti.

Teže je objasniti britansku i francusku neaktivnost tokom

lažnog rata. Savezničko vođstvo nije bilo svesno da se cvet
nemačkih udarnih snaga nalazi u Poljskoj, ili kada je stigla
1940., da se one odmaraju i da su još daleko od svojih
položaja na Zapadnom frontu. Najkraći odgovor bi naravno
glasio da su Britanci i Francuzi podlegli ”Mažino”
mentalitetu, odbrani po svaku cenu ali je moguće da je anglo-
francuski stav sezao i dalje, ili barem do nedavne prošlosti.
Na nevoljnost Saveznika da se pomere sa utvrđenih položaja
moguće je gledati kao na nastavak umirivanja iz prethodnih
godina. Glavni umirivač, Chamberlain je ipak i posle svega
još bio na vlasti u Britaniji tokom perioda lažnog rata.
Francuski umirivač Daladier, ostao je premijer do marta
1940., a uticaj umirivača nastavio je da se oseća i kod
ratobornog novog premijera, Paula Reynarda. Može se,
možda, smatrati da se umirivanje (u razvojnom smislu reči:
želja da se ne izaziva), nalazilo u korenu anglo-francuskog
stava o vojnoj strategiji tokom lažnog rata.
Razdoblje neaktivnosti na Zapadnom frontu završilo se
dramatično 10. maja 1940., kada je nemačka armija otpočela
svoj napad. Za čas je lažni rat, ”Sitzkieg” ili ”Drôle de
Guerre” bio zaboravljen kako su nemačke oklopne kolone,
podržane bombarderima za obrušavanje, krčile sebi put kroz
anglo-francuske armije na svom pohodu ka najvećem ratnom
vojnom trijumfu Adolfa Hitlera.

Lebensborn (Izvor života). Maštoviti naziv dat sistemu

porodilišta i ustanova za majke dece čiji su očevi esesovci.
239
 Lebensraum (@ivotni prostor)
Lebensborn organizacija je predstavljala sistem socijalne
zaštite, u doba kada su kontracepcija i abortus bili ilegalni, a
stopa razvoda se uvećavala. Bilo je predviđeno da se stara za
sve veći broj vanbračne dece i da obezbedi da deca esesovaca
i odgovarajuće arijevske devojke budu dobro zbrinute. Iako
su specijalno obezbeđeni domovi trebali da pruže prvoklasne
uslove za SS roditelje, istraživanje temeljitog i pouzdanog SS
istražitelja Richarda Korherra pokazalo je da ona nisu
ohrabrila veću stopu SS novorođenih od tadašnjeg nemačkog
nacionalnog proseka i da je raširena korupcija u SS
organizacijama dovela do većeg mortaliteta dece nego što je
bio prosek; 8% naspram nacionalnog od 6%. Lebensraum
domovi nisu bili, kao što se smatralo, lanac SS bordela - iako
je ustrojstvo dozvoljavalo i ohrabrivalo odnose između
odgovarajućih devojaka i esesovaca, pre radi obezbeđivanja
rasne osnove nego uživanja. Nije (nasuprot raširenom
shvatanju) bio ni sistem maskiranja kidnapovanja poljske
dece arijevskog izgleda, iako je od početka 1942. ovakva
praksa propisana i otpočeta.

Lebensraum (Životni prostor). Slogan nemačkog ekspanzi-

onizma koji se pojavljivao takođe i u zahtevima za
kolonijalnim carstvom, mnogo pre I svetskog rata. Hitler je
verovao u tvrdnju da je Nemačka prenaseljena i da joj je
potrebno više zemlje za obrađivanje da bi se mogla izdržavati
- ideja povezana sa autarhijom (potrebom da nacija bude
sama sebi dovoljna). Dalje, ekspanzionisti su verovali da
Nemačka ima prirodno pravo na neke od teritorija na svojim
granicama i nisu mogli prihvatiti da manje zemlje imaju nad
njima kontrolu. Pridodata nacističkoj rasnoj teoriji, izgledalo
je prirodno da se zahteva teritorija od inferiornih slovenskih
naroda Poljske i Rusije. SS je osnovao odeljenje, RuSHA radi

240
 Lebensborn (Izvor `ivota)
planiranja i sprovođenja naseljavanja nemačkog naroda na
teritorije koje su prinudno ispražnjene.

Leber, Julius (1891-1945). Socijalistički poslanik u

Rajhstagu koji je pomogao rušenje Kappovog puča u Berlinu
192O. i bio zakleti protivnik nacizma. Od 1933. do 1937.
držan je u konclogoru; posle puštanja stupa u vezu sa
Kreisauškim krugom, Gördelerom i Stauffenbergom.
Uhapšen je pred "Bombašku zaveru" jula 1944. Zbog sumnje
da je bio u kontaktu sa komunistima sudio mu je Narodni sud
i obešen je januara 1945.
Leibstandarte. SS jedinica specijalno zadužena za
zaštitu Firera.

Leibwache. Tokom nasilnih političkih borbi Vajmarske

republike, mnogi (možda većina) su zapošljavali
telohranitelje (Leibwache). Hitlerov Leibwache razvio se u
SS Stabwache a još kasnije u Stosstruppe, pre konačnog
pretvaranja u Leibstandarte Adolf Hitler, pravu
telohraniteljsku regimentu. Videti SS GRUPE I
ORGANIZACIJE

Lettow-Vorbeck, Paul von (1870-1964). General iz I

svetskog rata, heroj istočno-afričke kampanje 1914-1918.
Vraćajući se kući u Nemačku, marta 1919., proparadirao je sa
svojim ljudima kroz Berlin u uniformi, noseći oružje, kao
jedina neporažena nemačka armija. Njihove braon tropske
košulje kasnije je kopirao novi SA koji je svoje košulje
nabavio iz zaliha namenjenih kampanji u Istočnoj Africi;
odatle Braon košulje.
Von Lettow je bio član Rajhstaga od 1920-1930. Kako je
general uživao veliko poštovanje Britanaca, Hitler mu je

241
 Liga naroda
1935. ponudio mesto ambasadora u Londonu. Odbio je i
nakon toga je praćen i uznemiravan od SS-a ali nije bilo
podataka da se oko njega okupljao pokret otpora, što mu je
omogućilo da preživi rasplet "Bombaške zavere" jula 1944.

Ley, Robert (1890-1945). Poreklom iz Rajnske oblasti,

postaje nacista 1924. i sledbenik je pre Hitlera nego Strassera.
Nagrađen je imenovanjem za gaulajtera Kelna od 1928. a
1932. zamenjuje Strassera na mestu organizacionog vođe
partije. Posle nacističke izborne pobede Ley preuzima
sindikalni pokret, kao vođa Fronta rada (DAP). Sa
konfiskovanim sindikalnim sredstvima pokreće ogromni
Kraft durch Freude (Snaga kroz radost) pokret, sistem uplata
unapred za Wolksvagen i partijske elitne škole za obuku,
Ordensburgena.
Svojim ekstremnim antisemitizmom, reputacijom pijanca
i vulgarnom hvalisavošću, Ley je predstavljao grubo,
korumpirano lice nacizma. Hitler mu je ipak verovao do kraja
i poverava mu komandu nad mitskim frajkorima Adolf Hitler,
aprila 1945.
Zarobljen od Amerikanaca, izveden je na suđenje zajedno
sa glavnim ratnim zločincima u Nirnbergu. Pisao je Henry
Fordu u SAD, tražeći zaposlenje kad sve to prođe, ali se
obesio u svojoj ćeliji pre suđenja.

Lichterfelde kasarne. Glavni štab, Leibstandarte SS

Adolf Hitler, Firerove telohraniteljske regimente, smešten
pored Berlina.

Lidice. Češko selo koje je 1942. bilo poprište strahovitih

represalija zbog ubistva Reinharda Heydricha (Videti HEY-
DRICH).

242
 Ley, Robert

Liga naroda. Osnovana je 1920. prilikom ratifikacije

Versajskog ugovora, radi čuvanja međunarodnog mira i
određivanja jednog arbitražnog tela za sporove. Iako je ideja
potekla od američkog predsednika Wilsona, SAD nisu postale
članica. Nemačka je bila primljena i dato joj je stalno mesto u
savetu posle Lokarnskog ugovora, u septembru 1925. Ovo je
od zagovornika Vajmarske republike shvaćeno kao trijumf
njenog ministra spoljnih poslova, Stresemanna. Ali
nacionalisti u Nemačkoj, među njima i nacisti, smatrali su
Ligu agencijom savezničkih sila, koja obezbeđuje primenu
versajskih teritorijalnih rešenja. Hitler izvodi Nemačku iz lige
u oktobru 1933. zahtevajući trenutni paritet u naoružanju.
Rusija se pridružila sledeće godine, ali Liga ne preduzima
efikasnu akciju protiv nemačkog ponovnog naoružavanja.
Ovaj neuspeh praćen takođe neuspehom da se zaustavi
italijanski napad na Etiopiju, japanska invazija na Kinu i
izostanak intervencije u Španskom građanskom ratu, oduzeo
je Ligi bilo kakav mogući uticaj.

Lili Marlen. Popularna pesma iz II svetskog rata, koju je

britanska 8. armija često slušala sa radija Afričkog korpusa.
Britanci su je ”zarobili” i preko njih je postala međunarodno
poznata. Pesma je započeta kao poema Lili Marleen, Hansa
Leipa i napisana je 1923. Muziku je 1936. napisao Norbert
Schulze, i postala je popularna u Nemačkoj zahvaljujući ploči
snimljenoj tokom rata, od švedske pevačice Lale Andersen.

Lindbergh, Charles Augustus (1902-1974). Američki

avijatičar koji je postao svetski slavan 1927. po svom prvom
samostalnom letu preko Atlantika, avionom Duh St. Luisa.
Sredinom 1930-ih bio je naklonjen nacističkoj Nemačkoj i

243
 Lucy
Göring ga koristi za objavljivanje rastuće moći Luftwaffea.
Lindbergova procena nemačke vazdušne moći odigrala je
izvesnu ulogu u ubeđivanju Josepha Kennedya, američkog
ambasadora u Londonu, da će RAF izgubiti kontrolu nad
nebom, a Britanija tako izgubiti rat. Od tada, ipak, Lindberg
nije bio u situaciji da daje javne izjave; bio je pozvan (pričalo
se, na Rooseveltovu ličnu zapovest) iz rezerve u aktivnu
vazdušnu službu.

List, Wilhelm (1880-1971). Armijski general koji je

ostao veran nacistima tokom Blomberg-Fritschove krize
1938.
Jedan od unapređenih feldmaršala 1940., predvodi
Balkansku kampanju 1941. i komanduje jednom armijskom
grupom u južnoj Rusiji. 1942. Hitler ga smenjuje po kratkom
postupku zbog neuspeha. Nije se nalazio među visokim
oficirima sa kojima su zaverenici stupili u kontakt.

Lokarnski pakt. Ugovor o nenapadanju iz 1925.

potpisan između Nemačke, Francuske i Belgije garantovan od
Britanije i Italije. Proglašena je trajna demilitarizacija
Rajnske oblasti i međusobno priznate nemačke, francuske i
belgijske post-versajske granice. Konačno, i Nemačka je
primljena u Ligu naroda. Stresemann je, za Nemačku, doveo
Evropu do doba mira. Kasnijim pregovorima o ”Istočnom
Lokarnu” radi sporazuma o nemačko-poljskim granicama
stvorena je izvesna atmosfera opimizma, ali je ovo bilo nešto
što se nijedna vajmarska vlada nije usuđivala da učini. Dok je
Strasser smatrao Lokarno za anglo-francusku zaveru radi
upotrebe Nemaca kao topovskog mesa protiv Rusa, Hitler je
(u Mein Kampfu) pozdravio ideju saveza sa Britancima protiv
Rusije. 1935. (pošto je Lokarno ponovo bio potvrđen u
Strezi) Hitler je otvoreno obznanio ponovno nemačko
244
 Lindbergh, Charles Augustus
naoružavanje; marta 1936. on se odrekao Lokarna i poslao
trupe u Rajnsku oblast.

Lubbe, Marius van der (1909-1934). Holandski zidar,

udružen sa anarhistima, otkriven je u zgradi Rajhstaga u
vreme požara u tom zdanju februara 1933. Javno mu je
suđeno i osuđen je na smrt po specijalnom retroaktivnom
zakonu, Lex van der Lubbe. Nacisti su odabrali da ga pogube
sečenjem glave, da bi skrenuli svetu pažnju da su vraćene
stare germanske tradicije. Da li je ovaj poluslepi, mentalno
zaostali čovek, zaista bio potpaljivač ili su mu nacisti
smestili? Rasprava i dalje traje.

Lublin. Lokacija konclogora takođe poznatog i kao

Majdanek. Lublin je opremljen gasnim komorama u jesen
1942. Na kraju je tamo ubijeno 200.000 ljudi (Videti
KONCLOGORI).

Lucy. Šifra za grupu pod vođstvom Šandora Radoa, koja

je prenosila informacije u Rusiju iz baze u Švajcarskoj, dok je
švajcarske vlasti nisu razbile 1944.
Rado je bio Mađar koji je pobegao iz svoje zemlje pošto
je propala posleratna komunistička vladavina Bela Kuna.
Postao je novinar u Austriji i Nemačkoj, i vodi novinsku
agenciju potpomognutu od Rusa dok to nije postalo suviše
opasno pod Trećim Rajhom. 1936. ruska obaveštajna služba
ga šalje da otvori obaveštajni odeljak u Švajcarskoj. Rado
postaje ruski ”glavni agent” sa šifrovanim imenom ”Dora”.
1942. mu je ponuđen obaveštajni izvor o nemačkim potezima
protiv Rusa, i on obezbeđuje da ovaj ne bude otkriven. Ovo
naziva ”Lucy krugom” i počinje da prenosi njene informacije
u Moskvu (koja je priznala njihovu istinitost ali je sumnjala

245
 Luftwaffe
da potiču od Abwehra i zbog toga nisu pouzdane). Ključna
figura u ”Lucyu” je bio protestantski bavarski novinar, koji je
užasnut nacistima, prešao iz Nemačke u Švajcarsku 1934. i
bio iskorišćen od nekih oficira švajcarske vojne obaveštajne
službe, radi dobijanja antinacističkih informacija. Ali kvalitet
informacija (uključujući detalje o nemačkim ofanzivnim
planovima u aprilu 1943.), prevazilazio je potrebe švajcarske
obaveštajne službe. Nagovešteno je postojanje i drugih izvora
koji su uključivali Canarisa iz Abwerha (nemačka vojna
obaveštajna služba) sa Giseviusom kao njegovim kurirom.
Takođe se smatra da je Lucy korišćena kao kanal za pojedine
podatke britanske obaveštajne službe koji su pribavljeni
dekodiranjem nemačkih šifri kroz Enigma-operaciju, u
njihovom centru u Bletchley Parku. Na kraju II svetskog rata
Radou i drugima iz "Lucy" kruga Švajcarci su sudili i osuđeni
su na robiju. Kada se Rado vratio u Moskvu, Sovjeti su ga
zatvorili iz nepoznatih razloga i nije oslobođen sve do post-
staljinističke ere.

Ludendorff, Erich (1865-1937). Ratni heroj i sa

istočnog i sa zapadnog fronta u I svetskom ratu;
Hindenburgov šef štaba. 1919. pobegao je iz Nemačke ali se
vratio da osnuje jednu anti-republikansku grupu u Berlinu,
gde je uzeo učešća u Kappovom puču 1920. Hitler ga je
uvukao u Pivnički Puč u Minhenu 1923. i suđeno mu je sa
Hitlerom i ostalima, ali je, na Ludendorfovu izuzetnu
ozlojeđenost, oslobođen i napustio je sud praćen poklicima
”Heil Ludendorff”.
1923. i 1924., dok je Nacistička partija bila zabranjena,
ulazi sa Gregorom Strasserom u Nacional socijalističku
slobodarsku partiju. Kasnije je predstavljao Nacističku partiju
u Rajhstagu ali su ga njegovi političko-religiozni pogledi

246
 Ludendorff, Erich
kasnije udaljili od Hitlera i do smrti su njegove veze sa
Nacističkom partijom bile samo ceremonijalnog karaktera.

Luftwaffe. Vazdušne snage Trećeg rajha. Iako je ratno

vazduhoplovstvo bilo zabranjeno Versajskim ugovorom,
Vajmarska republika je rano počela da planira razvoj
vazdušnih snaga. Početkom 1923. general von Seeckt, kao
komandant armije, ugovorio je obuku vazdušnih posada u
Rusiji, dok su u Nemačkoj podsticani jedriličarski klubovi
radi obezbeđivanja potencijalnog pilotskog kadra.
U isto vreme iako je vojno vazduhoplovstvo bilo
zabranjeno, projektovanje i izgradnja civilnih aviona je bila
dozvoljena. Hugo Junkers je projektovao transportni avion
krajem I svetskog rata i razvio prvi potpuno metalni
transportni jednokrilac. Fabrika Junkers je zaposlila kao
menadžera Erharda Milcha koga je Junkers 1929. premestio u
vazduhoplovnu kompaniju Lufhansa (dotiranu od države), da
bude njen izvršni šef. Sada su se stvorili uslovi za brz razvoj
nemačkog ratnog vazduhoplovstva. Lufthansa je već
raspolagala velikom letačkom školom, signalizacijom i
meteorološkim stanicama na svim aerodromima. Nacističkim
dolaskom na vlast 1933. Milch, sa Göringom kao ministrom,
preuzima kontrolu nad svim što im je potrebno za vojne
vazdušne snage. Do marta 1935. bili su spremni za javno
obelodanjivanje postojanja vazdušnih snaga, Luftwaffe.
Prvi šef Luftwaffe, Wever, poginuo je u jednoj avionskoj
nesreći, pre nego što su njegovi planovi počeli da se
ostvaruju. Bio je bivši artiljeriski oficir i za razliku od
glamuroznih pilota lovaca iz I svetskog rata, Göringa i Udeta
koji su u stvari dominirali u godinama izgradnje Luftwaffea,
Wevel bi bez sumnje razvio jače bombarderske snage.
Luftwaffeov glavni borbeni avion je bio jednomotorni
Bf109 i dvomotorni Me110. Glavni oslonac Luftwaffea, u tim
247
 Luftwaffe
ranim danima, predstavljao je Junkers 52, transportni avion
koga je Lufthansa koristila od 1932. Isproban je u Španiji kao
bombarder ali se nije pokazao uspešnim. Uspešniji je bio
Dornier Do17 bombarder, prvobitno brzi poštanski avion i
Heinkel He111, koji su bili brži od lovaca sa kojima su se
susretali u Španiji, ali mnogo sporiji od britanskih lovaca iz
1940. Najmnogostraniji bombarder je bio Junkers Ju88 koji je
ušao u upotrebu 1939. i u svojim kasnijim verzijama korišćen
u borbi tokom rata, kao bombarder, lovac-bombarder i,
opremljen radarom, kao opasni noćni lovac.
Junkers Ju87, za dva čoveka, jednomotorni Štuka
bombarder za obrušavanje, sa svojim fiksiranim točkovima i
ojačanim krilom, bio je uspešan u Španiji i ranim borbama
1939. i 1940. ali je bio spor, kratkog dometa i vrlo ranjiv
prema RAF-ovim Spitfireima i Huricaneima.
Messershmittov mlazni lovac Me262, nalazio se na pro-
jektnom stolu od 1939., ali je Hitlerovo slepilo prema
tehničkim inovacijama dovelo do odlaganja njegove
proizvodnje, tako da se pojavio tek poslednjih meseci rata.
Luftwaffe je zadržao kontrolu nad zemaljskom protiv-
vazdušnom odbranom. General Kammhuber kao zapovednik
noćnih lovaca, od 1940. razvija radar i odbrambene reflektore
i topove radi vazdušne odbrane Rajha dok nije smenjen 1943.
i zamenjen generalom Luftwaffea Schmitom. Protivavionske
baterije (Flakovi) su bile takođe u sastavu Luftwaffea.
Göringovo obećanje avgusta 1939. da britanski bombarderi
nikad neće stići do Berlina (”ili me možete zvati Meier”), bilo
je zasnovano na njegovoj komandi nad celokupnom
vazdušnom odbranom Rajha, i kada su se bombarderi probili,
njegova reputacija se srušila.
Padobranske trupe su takođe bile pod komandom
Luftwaffea. Iako često navođene pre II svetskog rata kao
ključ modernog ratovanja i prikazane na manevrima 1930-ih
248
 Luftwaffe
od strane Rusa, bile su upotrebljene samo kao specijalne
snage od Nemaca, da napadaju utvrđenje na Zapadnom frontu
1940., Krit 1941. i pod Skorzenyijem iz SS-a da spasavaju
Mussolinia iz zarobljeništva. Često su korišćene kao trupe
iznenađenja ili reorganizovane kao pešadija. Njihov general
Student, imao je komandu nad armijskom grupom na zapadu
1944-45., koja se sastojala i od armijskih i od Luftwaffeovih
trupa. Göringova druga armija ”Hermann Göring pancer
divizija” iako praktično deo armije, ostala je zvanično u
Luftwaffeu.
Rani Luftwaffeovi bombarderski uspesi (Gernika 1937.,
Varšava 1939. i Roterdam 1940.) bili su postignuti nad slabo
branjenim ciljevima. 1940. njegovi napadi na Britaniju
(”Bitka za Britaniju”) imali su za cilj da onemoguće RAF da
brani obalno brodovlje i da ga unište u vazduhu i na
aerodromima. Ali ovaj prioritet je usled političkog pritiska
napušten i Luftwaffe se usmerio na napade na London i druge
gradove. Luftwaffe je sada otkrio da je njegova tehnička
nadmoć poništena ili nadmašena britanskom, u radarima i
perfomansama aviona, što je prouzrokovalo teške gubitke na
nemačkoj strani. Tokom 1941. nemački vazdušni napad na
Britaniju je oslabljen i Hitlerovi ratni planovi su usmereni na
Rusiju. Neuspeh Luftwaffea da uništi RAF-ovu Lovačku
komandu predstavljao je prekretnicu u vazdušnom ratu.
Luftwaffe je ostao strahovita borbena sila gde god da je bio
upotrebljen, ali ključno bojište se sada pomerilo na nebo
iznad Nemačke. U početku, RAF-ovi noćni napadi su malo
nagoveštavali snagu bombardera Lancaster i Halifax. Od
1943., velike formacije američke 8. armije pridružile su se
bombarderskoj kampanji protiv Rajha. 1943. kada je RAF
bacio ”prozore” (metalne trake koje su zbunjivale radare),
Kammhuber je smenjen i Schmid je bio primoran da razvije
novu taktiku noćnih napada sa lovcima opremljenim radarom,
249
 Luftwaffe
na čelu napada na velike formacije američkih dnevnih
bombardera.
U ruskoj kampanji, Luftwaffe je bio primetno superiorniji
u avionskom projektovanju i obuci pilota, i većina nemačkih
lovačko-pilotskih asova je zabeležila najveći broj pobeda na
ovom frontu (majoru Erichu Hartmannu su priznate 352
pobede). Iako su Rusi kasnije razvili efikasnije avione,
Luftwaffe je zadržao vazdušnu superiornost na istoku do
1945.
Iznenađuje da se u Luftwaffeu do kraja održao visok
moral i da za razliku od armije nikad nije imao neku rivalsku
SS organizaciju kojoj bi Hitler davao prednost. Kada je von
Greim odleteo u Berlin sa čuvenom ženom pilotom, Hannom
Reitsch, aprila 1945. Hitler je poslednji put nekog unapredio,
dajući mu čin feldmaršala i komandanta vazdušnih snaga,
koje, u stvari, više nisu postojale.

Lüger, Karl (1844-1910). Gradonačelnik Beča od 1897.

do 1910., kada je Hitler kao mladić tamo živeo. U Mein
kampfu Hitler ga je nazvao ”poslednjim velikim Nemcem
koji će biti rođen u Ostmarku (Austriji)”.
Luger je bio vođa ekstremno antisemitske ”Hrišćansko-
socijalističke partije austrijskog carstva”. Iako je izabran za
gradonačelnika Beča, car je isprva odbio da ga imenuje.
Hitler mu se divio zbog njegove manipulacije svim
raspoloživim zakonskim ustanovama i sredstvima, radi
ostvarivanja sopstvenog cilja. Njegova mnogočlana partija je
vodila poreklo od ”Nemačke radničke partije austrijskog
carstva”, koja je branila nemačke zanatlije od jevtine češke
radne snage, i predstavljala ideološku prethodnicu partije u
Minhenu, koju je Hitler pretvorio u Nacističku partiju.

250
 Lüger, Karl
Luther, Martin (1895-1945). Politički savetnik u
Ribbentropovom birou i kasnije u Ministarstvu spoljnih
poslova. Maja 1940. zadužen je da održava vezu ministarstva
sa SS-om. Ekstremni antisemita, prisustvovao je konferenciji
u Vanzeu predstavljajući svoje ministarstvo, ali izgleda da je
pogrešno protumačio značenje ”Konačnog rešenja”, jer je
rečeno da je bio zabrinut zbog obima predviđenog
preseljavanja. Sa Schellenbergom, šefom SS obaveštajne
službe za inostranstvo, pokušao je da istisne Ribbentropa sa
mesta ministra, ali je Himmler uskratio podršku. Zavera je
otkrivena i poslat je u konclogor Zaksenhauzen. Oslobodili su
ga Rusi, ali umire ubrzo u maju 1945.

Lutze, Victor (1890-1943). Vođa SA u Hanoveru. Tajno

je obavestio Hitlera o Röhmovim planovima da od SA
napravi nacionalsocijalističku armiju i bio upotrebljen od
Hitlera za sastavljanje spiskova za likvidaciju u "Noći dugih
noževa". Lutze se pridružio Hitleru u Minhenu radi hapšenja
Röhma i posle smrti vođe SA bio unapređen u sledećeg vođu
SA. Ali bio je to jedan SA čiji je značaj sada brzo opadao u
nacističkoj državi. Nikad više nije bio, čak ni približno, u
situaciji da dovede u pitanje armiju ili Hitlerovo vođstvo nad
Nacističkom partijom. Lutze, od sada minorna figura u
hijerarhiji, poginuo je u saobraćajnoj nesreći maja 1943.
prilikom ekspedicije izvan Berlina radi dobavljanje hrane.

251
 Mann, Thomas

M
Madagaskar. Solucija onoga na čemu su
nacionalsocijalisti insistirali kao na ”Jevrejskom problemu”,
ideja o deportovanju Jevreja na prostrano ostrvo Madagaskar
javljala se s vremena na vreme pre rata. Kao predlog,
verovatno je bio ozbiljan, kao i mnoge druge Himmlerove
fantazije. Od 1941., ipak, opcija sa Madagaskarom nije više
bila ništa drugo osim dimne zavese nad pravom prirodom
"Konačnog rešenja". Videti ANTISEMITIZAM

Madam Kitty, kod. Berlinski bordel pod upravom SD-a

sa ženskim SS personalom. Tamo su odvođeni strani
državnici (grof Ciano je bio čest gost) a razgovore su snimali
hladnokrvni esesovci u podrumu. Pitanje je da li je išta
vredno za ratne napore Trećeg rajha proizašlo iz ovoga.
Veruje se da snimci još postoje u policijskim arhivama
Istočnog Berlina.

Majdanek. Videti LUBLIN

M.A.N. Grupa otpora i antinacistička organizacija. 1934.

i 1935. uhapšeno je oko 700 socijaldemokrata u Bavarskoj.
Antirežimske aktivnosti su bile usmerene na M.A.N-ova
teška postrojenja u Augsburgu, a talas hapšenja uverio je
Gestapo da je otpor iskorenjen. Ali, tamošnji radnici,
predvođeni Bebo Wagerom, reorganizovani su u efikasne
jedinice otpora, sa vezama u Austriji, Italiji, Mađarskoj i
Švajcarskoj. Wagerova M.A.N-ova grupa bila je
neuobičajena zbog nameravanog oružanog otpora od samog
početka, i do 1940. oni su prikupljali oružje i vežbali.
252
 Broj pripadnika M.A.N-ove grupe je nepoznat ali je
verovatno bio znatan. Kada je Gestapo ponovo udario 1942.,
rečeno je da je uhapšeno 50 predvodnika grupe. Bebo Wager
se nalazio među njima. Pogubljen je avgusta 1943, iako je i u
zatvoru nastavio da radi na antinacističkoj literaturi.

Mann, Thomas (1875-1955). Istaknuti nemački pisac 20.

stoleća. Dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1929;
autor Budenbrokovih 1901., Smrti u Veneciji 1913.,
Čarobnog brega 1924., Doktora Fausta 1947. Ubeđeni
demokrata i vernik staromodnog nemačkog liberalizma,
napušta Nemačku 1933. Njegove knjige su spaljene i oduzeto
mu je nemačko državljanstvo. Nabavivši čehoslovačke
isprave, živeo je u Švajcarskoj, Francuskoj i SAD, gde je
predavao na Prinstonu 1938. Umro je u Švajcarskoj.

Manstein, feldmaršal Fritz Erich von (1887-1973). Većina

istoričara ga smatra za jednog od najsjajnijih nacističkih
vojnih stratega. Kao generalmajor i šef štaba von Runstedta u
armijskoj grupi Jug 1939., predložio je invazioni plan na
Francusku koji je Hitler sproveo sa spektakularnim
rezultatima. Juna 1941., prilikom invazije na Rusiju
komandovao je 56. pancer korpusom na severnom boku i
napravio brz prodor. Kasnije te godine preuzima komandu
11. armije na jugoistočnom frontu, koja se probija preko
Krima i zauzima Sevastopolj. Jula sledeće godine Manstein je
unapređen u feldmaršala, a te jeseni mu je poverena komanda
nad armijskom grupom Don. Pokušao je, bez uspeha, da
oslobodi 6. armiju, nominalno pod njegovom komandom,
opkoljenu kod Staljingrada. Tokom 1943., Manstein postiže
izvesne uspehe (taktikom suprotstavljenom Hitlerovom
mišljenju) u zaustavljanju ruskih pokušaja da povrate
teritoriju. Njegova strategija kod Kurska u julu, ipak je
253
 Mauthauzen
dovela do propasti i praćena je teškim tenkovskim gubicima,
a produženo neslaganje sa Firerom na kraju je prouzrokovalo
njegovo oslobađanje od komande 25. marta 1944., koje je
kurtoazno propraćeno odlikovanjem "Viteški krst sa
mačevima". Po mišljenju Liddel Harta, on je bio najopasniji
saveznički protivnik, koji je kombinovao “moderne ideje
manevra uz majstorstvo u tehničkim detaljima i veliku po-
kretnu silu”.

Marburški govor. Juna 1934., zamenik kancelara Rajha,

Franz von Papen, održao je javni govor na Marburškom
univerzitetu, kritikujući nacističke metode i pozivajući na
povratak slobodi.
Von Papen nije bio nacista i njegov govor su umnogome
za njega sastavili konzervativci koji su došli na vlast sa
Hitlerom i nadali se kontroli nad novim vođom. Osudio je
brutalno sprovođenje Gleichschaltunga i pobunio se protiv
napada na slobodu govora. Iako je govor pobudio mnogo
priča, mali broj njih ga je čuo ili pročitao, jer je Göbbels
odbio da ga emituje i štampa. Glavni pisac govora bio je
Edgar Jung, uz nešto doprinosa Felixa Klausenera; za nedelju
dana, obojica su ubijena u Röhmovoj čistki. Videti PAPEN,
FRANZ VON

Maurice, Emil (1897-1979). Hitlerov pratilac,

telohranitelj i šofer u ranim danima Partije. Obučen za
časovničara, živeo je nemirnim i kavgadžijskim životom,
pridruživši se nacistima 1919. Učestvuje u maršu tokom
Pivničkog puča 1923. i beži posle njegove propasti. Uhapšen
je i zatvoren sa Hitlerom u Landsbergu, gde je radio kao
sekretar, beležeći diktiranje Mein Kampfa, dok Rudolf Hess
nije postao sekretar. Posle puštanja iz zatvora, Maurice ostaje
Hitlerov vozač i sudeluje u njegovom svakodnevnom životu.
254
 Marbur{ki govor
Hitler se uplašio da je Maurice postao ljubavnik Geli Raubal i
posle Gelinog samoubistva oni se udaljuju. Ipak, 1934.
Maurice je bio sa Hitlerom prilikom napada na Röhma i
njegove kolege, i tom prilikom ubija Heinesa i momka koji je
zatečen u njegovom krevetu. Kao i ostali Hitlerovi rani
žestoki prijatelji, bio je nagrađen počasnim položajem
udaljenim od hodnika državne vlasti; Maurice je vodio
Minhensko zanatlijsko udruženje.

Mauthauzen. Konclogor pored Linca u Gornjoj Austriji.

Tamo su od početka 1939. do 1945. slati holandski,
italijanski i mađarski Jevreji. Iako nije bio logor za
istrebljenje (Videti ZAKSENHAUZEN), ubeleženo je preko
40.000 smrti u Mauthauzenski Totenbuch (Knjigu smrti).

Mayer, Helene (1910-1953). Velika mačevalačka

šampionka, koja je osvojila zlatnu olimpijsku medalju 1928.
Studirala je pravo od 1932. u Kaliforniji i, iako joj je majka
bila Jevrejka, pozvana je da predstavlja Nemačku na igrama
1936., gde je osvojila srebrnu medalju. Pozdravila je
nacističkim pozdravom prilikom primanja medalje, ali se
vratila u SAD u kojima se nastanila i živela do kraja života.

Medalje i odlikovanja: Adolf Hitler: Kao Firer, Adolf

Hitler je nosio samo svoj Gvozdeni krst prvog reda (dokaz
njegovog junaštva na frontu), zarađen avgusta 1918.
Prethodno je odlikovan Gvozdenim krstom drugog reda 1914.
Ostale medalje kojima je nagrađen u I svetskom ratu su bile:
Vojni krst ”Trećeg reda sa mačevima”, septembra 1917.,
Priznanje regimente za izuzetnu hrabrost i Medalja za
ranjene, obe iz maja 1918; i Medalja za službu trećeg reda,
avgusta 1918.

255
 Mauthauzen

Mefo menice. Finansijska zamisao dr Schachta radi

plaćanja proizvođača oružja, angažovanih na tajnim
poslovima nemačkog ponovnog naoružavanja. Menice su
prihvatale sve nemačke banke, ali nisu spominjane u
objavljenim obračunima. Ipak, 12 biliona maraka u MEFO-u
(akronim od Metallurgische Forschung-istraživanja metala) je
bilo izdato pre izbijanja II svetskog rata i veliki deo nemačke
trgovine sa Istočnom Evropom finansiran je na ovaj način.

Mein kampf (Moja borba). Pokušaj Adolfa Hitlera da

pre-doči svoje političke snove. Započet u Landsberškom
zatvoru sa Hessom kao sekretarom, prvi deo je objavljen
1925. i prodat u 9.400 primeraka. Drugi deo usledio je 1928.,
a jevtino izdanje 1929. Prodaja je porasla na 50.000 1930.,
90.000 1932. i na preko milion primeraka 1933. Nadmena i
zaprepašćujuće sirova, knjiga iznosi na videlo političke
ambicije Adolfa Hitlera. Verujući u superiornost nordijske ili
arijevske rase, koja je bila odgovorna za sve što je vredno u
modernoj civilizaciji, smatrao je da postoji zavera,
predvođena od Jevreja, čiji je cilj kvarenje čistote arijevstva
putem ukrštanja sa inferiornim rasama. Francuska je
označena kao oslonac međunarodnog jevrejstva; Nemačka je
predstavljala najistaknutiju arijevsku silu, a I svetski rat je bio
jevrejska zavera radi uništenja te sile. Boljševizam (kao i
slobodno zidarstvo, socijalizam i demokratija) su proglašeni
jevrejskim trikom radi ostvarivanja svetske dominacije.
Hitlerov program izložen u Mein kampfu sastojao se od
izgradnje jake arijevske nacionalne države, gušenja
protivničkih partija, izgona Jevreja i ujedinjenja svih
germanskih naroda. Ekspanziju ne bi trebalo sprovoditi kroz
zauzimanje afričkih i azijskih kolonija, već osvajanjem novih
teritorija od manje vrednih Slovena i naseljavanjem nemačkih
256
 Mein Kampf
seljaka u Istočnu Evropu i Ukrajinu. Francuska je trebalo da
bude uništena, a da bi se ovo postiglo, bio je neophodan
savez sa Britanijom i Italijom. Nacistički izdavač Max
Amann sveo je Hitlerov originalni naslov na samo dve reči
od: ”Moja borba duga četiri i po godine protiv laži, gluposti i
kukavičluka”. Kraljevski tantijemi čak i pre dolaska nacista
na vlast, učinili su Hitlera bogatim čovekom.
Iako široko čitana u Nemačkoj, u Engleskoj se do 1939.
mogao naći samo skraćeni prevod, a samo nekolicina ljudi u
Americi i Britaniji je bila svesna njenog pravog značenja.

Meinecke, Friedrich (1862-1954). Eminentni liberalni

istoričar, čije je delo o pruskoj državi imalo nacionalistički
prizvuk. Ali, zbog odbrane prava na postojanje Vajmarske
republike, biva uklonjen sa svih akademskh funkcija kada su
nacisti došli na vlast. Preživeo je u nemaštini Treći rajh i bio
u mogućnosti da napiše objektivan prikaz nacističkog
potkupljivanja vodećih nemačkih akademika i vojnika
prilikom preuzimanja vlasti.

Memel. Baltička morska luka sa znatnim nemačkim

govornim zaleđem, koja je Versajskim ugovorom oduzeta
poraženom nemačkom carstvu i data novoj državi Litvaniji.
1920-ih je procvetala lokalna Nacistička partija koja je
zahtevala ponovno pripajanje Nemačkoj. Posle uspešnog
zauzimanja Sudetske oblasti 1938., Hitler je zatražio povratak
Memela. Litvanija je odmah pristala i Memel je vraćen
Nemačkoj.

Mengele, Joseph (1911-1979?). Zloglasni doktor iz

Aušvica zadužen za rasne eksperimente, 1943-45.

257
 Mengele, Joseph
Radi stvaranja rase plavookih Arijevaca, ekperimentisao
je sa živima i mrtvima, specijalizovavši se za blizance,
kepece, grbavce i druge fizički neuobičajene. Na blizance je
kalemio kožu, kosti ili organe a onda izvodio uporedne
posmrtne autopsije. Izložene ekperimentisanju medicinskog
mediokriteta, njegove žrtve je snalazila bolna i potpuno
besmislena smrt. Nije poznato da je bilo kakvo saznanje od
medicinske važnosti proizašlo iz tortura sprovedenih na
onima koje je Mengele još uvek zvao svojim pacijentima. U
logoru je postao poznat kao ”Anđeo smrti”, zbog njegove
zaduženosti za odabir na ulaznoj rampi, prilikom dolazaka
transporta.
Pobegao je u Latinsku Ameriku posle rata i postao jedan
od najtraženijih ratnih zločinaca. Priznanja njegove porodice i
prijatelja 1985. su dovela do iskopavanja ostataka čoveka koji
se udavio u Brazilu 1979., za koje je procenjeno da potiču od
Mengelea.

Messerschmitt, Willy Emil (1898-1978). Konstruktor

najviše korišćenog Luftwaffeovog aviona.
Kao dečak u Frankfurtu napravio je jedrilicu prema
projektu čuvenog avijatičara, Friedricha Hartha. Tokom I
svetskog rata pružila mu se prilika da radi sa Harthom, a
1920-ih je sakupio novac radi kupovine Bavarske avionske
radionice i počinje sa projektovanjem i izradom aviona. Iako
je bio prijatelj Rudolfa Hessa, koji je bio ratni pilot, nije se
dopadao Milchu, šefu Lufthanse i čoveku zaduženom za
nemačku proizvodnju aviona. Ipak njegov nacrt lovačkog
aviona je prihvaćen za novi Luftwaffe, 1935. Me109
(zvanično poznat kao Bf109, od Bayerische Flugzeugwerke, a
tek kasnije kao Messerschmitt) bio je potpuno metalni
jednosed. Ušao je u široku proizvodnju 1938., iako je prvi put
upotrebljen u Španiji 1937. Napravljeno je nekoliko
258
 Messerschmitt, Willy Emil
modifikacija, a avion je ostao u proizvodnji do 1945. Me109
je korišćen tokom čitavog II svetskog rata.
Messerschmitt je takođe projektovao dvomotorni Me110,
lovac dugog dometa. Ovaj avion je Hess iskoristio za svoj let
do Škotske 1941. Mnogi drugi avioni su stigli sa
Messerschmittovog nacrtnog stola, među njima i veliki
šestomotorni transportni avion i lovac na raketni pogon.
Njegov poslednji ratni avion stupio je u upotrebu prekasno da
bi se pokazale njegove pune mogućnosti; prvi svetski mlazni
lovac, Me262, leteo je malo do 1945. nadmašujući bilo koji
saveznički lovac. Sa njegovim projektovanjem se počelo rane
1938. ali su Göringovi proizvodni planovi za Luftwaffe
prevladali, a Hitlerov iracionalan i negativan stav prema
projektima koje nije razumeo, zadržali su ga dok nije postalo
prekasno.

Messerschmitt Me262. Februara 1945. kako su anglo-

američki vazdušni napadi bivali sve jači a nemačka vazdušna
odbrana sve manje sposobna da ih zaustavi, Hitler se složio
sa formiranjem specijalne eskadrile Me262 mlaznih aviona
pod komandom Gallanda, sa pilotskom elitom koja bi ih
vozila. Me 262 je predstavljao prvi mlazni lovac u svetu i
leteo je 860 km na sat na visini od 6.000 metara. Naoružan
raketama, mogao je da napada američke bombarderske
formacije, a da mu se ne približe njihovi odbrambeni klipni
lovci. Jedine moguće savezničke kontramere su se sastojale
od bombardovanja aerodroma ili držanja spremnih lovačkih
formacija u njihovoj blizini radi napada na mlaznjake pre
nego što uzlete.
Na sreću savezničke vazdušne ofanzive, Firer je omeo
razvoj Me262, mešajući ulogu lovaca i lovaca-bombardera.
Albert Speer je naveo mlazni avion kao akutni primer

259
 Minhenski sporazum
pogubnog efekta političke intervencije u naučni razvoj Trećeg
rajha.

Milch, Erhard (1892-1972). Feldmaršal Luftwaffea.

Milchov otac je bio Jevrej ali je ”arijevizovan” izjavom
njegove majke da mu je drugi čovek otac. Posle učešća u I
svetskom ratu, kao izviđač i vođa eskadrile, Milch ulazi u
Junkersovu avionsku organizaciju a 1929. postaje izvršni šef
Lufthanse: 1935. određen je za generalnog inspektora novog
Luftwaffea. Kontrolisao je Kondor legiju u Španiji, 1936-38.,
i razvio taktike za nove tipove aviona. Tokom bitke za
Britaniju komandovao je vazdušnom flotom 3, smeštenom u
Skandinaviji. Nasledio je Udeta na mestu direktora
naoružanja 1941., ali su njegovi planovi za povećanje
bombarderske flote bili ignorisani od strane Göringa, koji je u
njemu video rivala. Osuđen je u Nirnbergu na doživotnu
robiju ali je oslobođen 1954.

Minhenski sporazum. Sporazum potpisan u septembru

1938. između Nemačke, Italije, Francuske i Britanije, kojim
je Nemačkoj ustupljena nemačko-jezička Sudetska oblast. U
avgustu Hitler je mobilisao svoju armiju i zapretio da će
napasti Čehe. Chamberlain je odleteo u Berhtesgaden da ga
odvrati i sa Daladierom preporučio da Česi učine neke
ustupke. Nakon drugog leta u Nemačku, Chamberlain se sreo
sa Hitlerom u Godesbergu kraj Bona, gde je Hitler sada
proširio zahteve. Rat je izgledao neizbežan i Anglo-francuzi
su savetovali Čehe da se pripreme za njega. Ali Mussolini
predlaže još jedan susret u Minhenu, gde Hitler neznatno
preinačuje svoje zahteve. Chamberlain i Daladier procenjuju
ih kao prihvatljive, iako ni Čehoslovačka ni sovjetska Rusija,
vezane ugovorom za Francusku, nisu bile prisutne na ovom
sastanku. Teritorije su bile predate bez bilo kakve konsul-
260
 Mirovni predlozi iz Nema~ke
tacije njihovih stanovnika. Chamberlain je odleteo natrag u
London i objavio da je postigao ”mir u našem vremenu”.
Nemački generali su bili iznenađeni. Mnogi od njih,
poput Fritscha i Becka, dugo su smatrali da će Hitlerov blef
Britanija prozreti, ali do septembra obojica su zamenjena, a
Chamberlainova politika umirivanja omogućavala je Hitleru
da dominira nad svojim generalima. Marta 1939., Hitler je
umarširao u ostatak Čehoslovačke bez otpora. Češki
predsednik Beneš podnosi ostavku i u Engleskoj predvodi
češku vladu u egzilu.
Vodeće ličnosti na Minhenskom skupu su bili:
Nemačka: Hitler, Ribbentrop, Göring, von Neurath,
Abetz (Ribbentropov predstavnik u Parizu), Himmler, Hess i
Keitel.
Ujedinjeno kraljevstvo: Chamberlain, Henderson
(ambasador u Nemačkoj), i Douglas (kasniji britanski premijer
Douglas Home).
Francuska: Daladier, Alex Leger (ministar inostranih
poslova) i Francois-Poncet.
Italija: Mussolini i Ciano.
Čehoslovačka: Masarik.
Videti UMIRIVANJE

Mirovni predlozi iz Nemačke. Kada se posle uspešnog

Blitzkriega na Poljsku Hitler okrenuo zapadu 1940. i
okupirao Dansku, Norvešku, Holandiju, Belgiju, Luxemburg
i Francusku, nije video razlog zbog koga bi Britanija trebalo
da nastavi sa ratom, i to je i rekao, u svom obraćanju u
Rajhstagu u julu. Njegova očekivanja mira delili su mnogi i
američki ambasador u Londonu, Joseph Kennedy, javio je u
Vašington da očekuje da će Britanija uskoro napraviti
kompromis. Hitlerov govor nije bio jasna mirovna ponuda,
već jedan izraz žaljenja što je morao da ratuje protiv
261
 Mischlinge (Me{anci)
Engleske. Ali, britanski odgovor ga je iznenadio odbijanjem
da se razmotri sugestija. Umesto da ovo prihvati, Hitler
dopušta Ribbentropu da preduzme indirektne korake, preko
kralja Švedske, koji su takođe bili ignorisani. Početkom
avgusta, Luftwaffe je izbacila na Britaniju letke sa
”poslednjim apelom na razum”. Sam Hitler nije više
preduzimao pokušaje da zaključi mir sa Britanijom.
Sledeća mirovna ponuda Trećeg rajha došla je 1941.,
kada je zamenik Firera, Rudolf Hess, odleteo u Škotsku sa
uzaludnom idejom da nagovori Britaniju da zatraži mir. Ovaj
pokušaj nije imao podršku od bilo koga iz nacističke
hijerarhije i sigurno nije imao Hitlerov pristanak.
Do 1944. su već i u važnim nacističkim krugova neki
shvatili je da nemačka pobeda više nije moguća.
Schellenberg, šef obaveštajne službe iskoristio je
Himmlerovog masera, Felixa Kerstena, da navede Himmlera
da razmisli o okončanju rata. Schellenberg je sastavio
”Egmontov izveštaj” da bi ukazao na snagu saveznika i
povećanje ranjivosti nemačke pozicije. Bio je ohrabren od
Karla Wolffa, tada Himmlerovog SS ađutanta i oficira za
vezu pri Hitlerovom Generalštabu. Sam Wolff je kasnije
pregovarao o mirovnim uslovima sa Saveznicima u Severnoj
Italiji.
Aprila 1945. sa pogoršanjem Hitlerovog zdravlja i
beznadežnošću vojne situacije, Schellenberg, u ime
Himmlera, pregovara sa grofom Bernadotteom,
predstavnikom švedskog Crvenog krsta, koji prenosi
Himmlerovu mirovnu ponudu saveznicima. Ali se Churchill i
Truman (od tada američki predsednik) međusobno konsultuju
telefonom i odbijaju da pregovaraju odvojeno od Rusa.

Mischlinge (Mešanci). U nacističkoj ratnoj doktrini

polu-Jevreji ili četvrt-Jevreji predstavljaju izvesnu poteškoću,
262
 Mirovni predlozi iz Nema~ke
s obzirom da je deportacija ili istrebljenje polu-Jevreja
značilo i deportaciju ili istrebljenje polu-Arijevaca.
Mit brenennder Sorge (Duboko zabrinuti). Papska
enciklika od 14. marta 1937., izdata od Pape XI da bi izrazila
nezadovoljstvo Vatikana primenom odredbi Konkordata
između Berlina i Svete stolice, potpisanog u julu 1933.
(Videti CRKVE U TREĆEM RAJHU).

Mit 20. stoleća. Videti ROSENBERG, ALFRED

Mitford, Unity More Valkyrie (“Bobo”) (1914-1948).

Aristokratski britanski pristalica Adolfa Hitlera. Kćerka
Lorda Redesdalea, sestra spisateljice Nancy Mitfrord i snaha
britanskog fašističkog lidera, Sir Oswalda Mosleya, Unitu
Mitford je 1935., kada je predstavljena Hitleru, bila
samovoljna aristokratkinja koja je studirala umetnost u
Minhenu. Bio je impresioniran izuzetnom zlatokosom
devojkom koja je govorila sa arogancijom svoje klase.
Postala je česta gošća, dajući maha glasinama da je Firerova
ljubavnica. Kada je Britanija objavila rat Nemačkoj u sep-
tembru 1939. otišla je do minhenskog parka (Enlischer
garten) i pucala sebi u glavu. Teško povređena, negovana je
po Hitlerovim naređenjima i poslata nazad u Englesku preko
Švajcarske. Nikad se nije potpuno oporavila i umrla je od
posledica 8 godina kasnije.

Mittelstand (Niža srednja klasa). Mittelstand malih

trgovaca, službenika i fabričkih predradnika bila je uglavnom
ciljna grupa nacističkih regrutovanja 1920-ih. Ekonomski
pritisnuti inflacijom i kasnije nezaposlenošću, bili su spremni
da veruju da su Jevreji odgovorni i, jednako tome, da je

263
 Moltke, grof Helmut von
Nacistička partija jedina politička organizacija voljna da se
pozabavi situacijom.

Molotov, Vjačeslav (1890-1986). Sovjetski ministar ino-

stranih poslova tokom rata. Zamenjujući Litvinova (kao
narodnog komesara spoljnih poslova) 1939., Molotov je bio
izvršilac Staljinove lavirintske politike. Bio je pregovarač
tokom ugovaranja Rusko-nemačkog pakta o nenapadanju u
avgustu 1939. Tokom sledeće godine, kada su nemački vojni
uspesi doneli do novih napetosti u sovjetsko-nemačkim
odnosima, Molotov je raspravljao o paktu 4 sile (Nemačke,
Rusije, Japana i Italije) sa Hitlerom u Berlinu. Predlog je ipak
posrnuo na sovjetskom zahtevu da se nemačke trupe povuku
iz Finske. 1941. kada je "Barbarossa" otpočeo, Molotov je
bio onaj koji je obavestio o napadu sovjetski narod.
Molotovljeva duga karijera u Staljinovoj službi
kulminirala je hapšenjem njegove žene Jevrejke. Kažu da je
bio prevelika kukavica da bi to pomenuo pred Staljinom.
Posle Staljinove smrti, Molotov je izgubio naklonost u
Hruščovljevoj eri i rehabilitovan je tek 2 godine pre svoje
smrti. Churchill ga je opisao kao ”potpuno bezobzirnog”.

Molotovljev koktel. Jednostavna benzinska bomba, koju

su partizani često koristili protiv nemačkih snaga u Rusiji i na
Balkanu. Dobila ime po Vjačeslavu Molotovu.

Moltke, grof Helmut von (1907-1945). Pravni savetnik pri

OKW-u. Potomak feldmaršala von Moltkea iz Francusko-
pruskog rata (1870-71.), rođen od majke Britanke na
porodičnom imanju Moltkeovih kod Krajsaua. Ovde ranih
godina nacističke vladavine počinje da se okuplja grupa
samosvesnih plemića, formirajući ono što će postati poznato

264
 Morell, Theodor
kao Krajsauški krug. Raspravljali su koji bi novi socijalni
poredak trebalo uvesti posle nacizma, a Moltke je doveo i
sindikaliste i socijaliste u krug koji je inače bio aristokratski.
Nisu pravili planove za zbacivanje Hitlera ili nacizma, jer su
suštinski bili pacifisti i hrišćani. Ipak, Moltke se 1939. i 1940.
tajno sastajao sa Kirkom, američkim otpravnikom poslova u
ambasadi u Berlinu, da bi pokušao da ga ubedi u postojanje
stvarne nemačke opozicije Hitleru. U tome nije bio uspešan.
Uhapšen od Gestapoa januara 1944., jer je upozorio prijatelja
na hapšenje, suđeno mu je za izdaju i obešen je januara 1945.

Montoar. Mesto susreta Hitlera i maršala Pétaina 24.

oktobra 1940. Tajnim pristankom Pétain se složio da podrži
Nemačku na svaki način osim vojnim učešćem:”Sile Osovine
i Francuska imaju istovetni interes da vide poraz Engleske što
je pre moguće”. Za uzvrat zbog višijevske podrške,
Francuska se imala saglasiti ”sa mestom koje je zasluživala
”u novoj Evropi. Može se raspravljati o tome da li je Pétain
imao izbora osim da verbalno podrži Hitlerove ambicije.
Sigurno da je vremešni maršal uspeo da u Montoaru zadrži
Francusku izvan rata, a sam Hitler je kasnije tvrdio da veruje
da je bio ”obmanut od Pétaina”.

Morell, Theodor (1890-1948). Hitlerov lekar. Posle

lečenja nacističkog fotografa Heinricha Hoffmanna,
injekcijama novodostupnog Sulfanilamida, Morell je pozvan
da pregleda Hitlera. Njegova dijagnoza ”crevne iscrpljenosti”
dopala se zdravstvenom čudaku u Fireru i narednih 9 godina
Hitler se podvrgavao njegovom tretmanu. Pošto su se
sastojali od smeše relativno neškodljivih sastojaka poput
”testisa bika” i mnogo opasnijih amfitamina, Morellovi
tretmani su možda dosta doprineli Hitlerovom kasnijem
stanju, koje je nalikovalo formi Parkinsonove bolesti.
265
 Morski lav (Seelöwe)
Iako sklonjen u zapećak od Hitlera 1944., Morell se
obogatio promovisanjem sopstvenih vitaminskih lekova i,
čak, obezbedivši ugovor sa nemačkom vojskom za prašak
protiv vašiju. Iako odbačen od Hitlera i prezren od Eve
Braun, Morell je preživeo rat i umro u Tegernzeu 1948.

Morgen, Konrad (r. 1909). Pomoćnik SS sudije, čiji je

zada-tak bio da nadgleda nepravilnosti u administraciji konc-
logora. Dr Morgenova funkcija se pažljivo negovala, što bi
većina nor-malnih ljudi smatrala izuzetno ambivalentnim SS
ponašanjem s obzirom na njegovu ulogu istrebljivača. U sred
transporta u Aušvic ili Treblinku, u sred trovanja gasom i
spaljivanja tela, dr Morgenova provera je trebalo prvo da
utvrdi da ne dolazi do brutalnosti. Njegovu istražnu ulogu u
borbi protiv potkradanja od strane straže i SS oficira, lakše je
razumeti. U obe uloge Morgen je postupao sa skrupuloznošću
tokom svoje provere. Logor za logorom, on optužuje i izriče
osude esesovcima zbog brutalnosti. Ali, njegove mete nisu
bili samo niži članovi SS-a. 1943. otkriva da je Karl Koch,
komandant Buhenvalda, utajio 100.000 maraka, falsifikovao
dokumenta i prikrio ubistva. Morgen se vraća sa svojim
izveštajem u štab SS-a gde je on prosleđen Kaltenbrunneru
(šefu sigurnosti, RSHA) koji ga opet šalje pravnom odeljenju
- svaki službenik pokušava pre da ga prosledi nego da se
pozabavi njime - dok nije stigao do Himmlera. Himmler
naređuje da se preduzme akcija protiv Kocha. Kasnije je
Morgen bio poslat da pregleda 4 logora za istrebljenje koje je
sagradio Cristian Wirth (Belzek, Majdanek, Sobibor i
Treblinku) i vraća se sa 800 slučajeva korupcije i ubistava. Dr
Morgen je preživeo rat i izgubio se u posleratnoj ano-
nimnosti.

266
 Morell, Theodor
Morgenthauov plan. Plan koji je zamislio sekretar
riznice predsednika Roosevelta, Henry P. Morgenthau radi
svođenja Nemačke, posle njenog poraza, na poljoprivrednu
ekonomiju. Objavljivanje plana na Kvebeškoj konferenciji
septembra 1944. (iako ubrzo odbijenog od F.D.R)
predstavljalo je ozbiljnu grešku Saveznika koja je omogućila
Göbbelsu da predstavi plan kao alternativu borbi do
poslednjeg čoveka.

"Morski lav" (Seelöwe). Šifra Hitlerovog plana za

invaziju na Britaniju.
U junu 1940., vrlo brza pobeda nemačke armije nad fran-
cuskim i britanskim snagama zatekla je vrhovnu komandu
Wehrmachta nepripremljenu za predstojeću invaziju na
Englesku. Iako se Francuska predala, a Britanci se evakuisali
kod Denkerka ostavljajući sve topove, zalihe i vozila,
nemački Generalštab je bio svestan da pobednička nemačka
armija nije u mogućnosti da sledi Britance preko kanala. Šta
više, ne postoje dokazi da je Hitler u ovom stadijumu
planirao invaziju. U maju 1940., kako se bližilo uspešno
okončanje bitke za Francusku, Hitler je očekivao da će se
nagoditi sa Britanijom. ”Ne želim ništa od Engleske. Oni
mogu zaključiti mir bilo kad”, rekao je Jodlu. I kada je
njegov komandant ratne mornarice, Raeder predložio da
razmotre mogućnost iskrcavanja trupa u Engleskoj, Hitler
nije pokazao zainteresovanost. Hitler je početkom juna rekao
generalu von Rundstedtu da očekuje svakog momenta
očekuje britansku mirovnu ponudu u kom slučaju bi on
mogao početi sa planiranjem napada na svoju glavnu metu,
Rusiju.
U julu, nemački Generalštab je počeo da planira invaziju
na Britaniju. Planirajući je na osnovu sopstvenog iskustva,
tretirali su je kao forsiranje reke velike širine, sa Luftwafeom
267
 Müller, Friedrich Max
koji bi delovao kao artiljerija. Iako se Hitler još nadao da će
Britanci biti (njegovim očima gledano) razumni, izdao je
direktivu o invaziji koja je sadržala sledeće uslove: (a) da se
RAF onesposobi; (b) da se prolaz kanalom očisti od
britanskih mina i deblokira na oba kraja nemačkim minama;
(c) da se obalna zona neutrališe teškom artiljerijom; (d) da
britanska ratna mornarica bude prethodno uništena ili
skrenuta na druga poprišta, poput Mediterana.
Göring je, kao komandant Luftwaffea pružio apsolutna
uveravanja povodom prvog uslova, ali Raeder nije mogao
iskreno dati slično obećanje. Armija je sastavila privremeno
rešenje, koje je zavisilo od ispunjenja zadataka Luftwaffea i
mornarice. U avgustu 1940. izdata je još jedna direktiva
(izdata pošto je Hitler tajno doneo odluku o "Barbarossi",
napadu na Rusiju), ali njene tačke ostale su opšte i pružale su
Hitleru mogućnost da kasnije odluči o bilo kojem datumu.
Bez obzira na to pripreme za invaziju na Britaniju su nas-
tavljene. Nemačka armija i mornarica su počele da
prikupljaju teške rečne barže kod Ostendea, a zatim ih
premeštaju u Kale, Bulonj i Avr. Trupe su obučavane da
koriste barže, a vežbe ukrcavanja su održavane pod teškim
napadima RAF-a. Abwehr i SS su izdali informator o
Britaniji za invaziju, zajedno sa spiskom ljudi koje treba
odmah uhapsiti.
Britanci su verovali da je pokušaj invazije izvestan i
počeli su da organizuju odbranu kako su znali i umeli.
Civilna neredovna vojska (Domovinska straža) vežbala je sa
puškama često poklonjenim od građanskih grupa iz SAD.
Pretnja invazije, udružena sa vazdušnim udarima Luftwaffea,
imala je za posledicu pretvaranje Britanije od lake žrtve
Trećeg rajha u odlučnog, iako još izolovanog neprijatelja.
Ali Luftwaffe nije uspeo da raskrči put nemačkoj
mornarici radi transporta dovoljnog broja invazionih trupa
268
 Morski lav (Seelöwe)
preko kanala. Posle Luftwaffeovog poraza od RAF-a, u
velikoj vazdušnoj bici 15. septembra 1940., Hitler je počeo
da se okreće prema Istoku. Do početka nove godine postalo je
jasno da vojni uslov potpune nemačke vojne superiornosti
nije ostvaren i Hitler je izdao naređenja da se obustave
pripreme za ”Morskog lava”, 9. januara 1941. Videti BITKA
ZA BRITANIJU

Muchowljev plan. Organizaciona struktura sekcija

članstva Nacističke partije koju je izumeo Reinhold Muchow.
Jedan od Alte kämpfera i vođa berlinskog Gaua, Muchow je
radio na usavršavanju vertikalne partijske strukture,
obuhvatajući je od sekcije (veličine nekoliko ulica ili 80
blokova) do osnovne partijske ćelije sa pola tuceta članova.
Videti NACISTIČKA PARTIJA

Müller, Friedrich Max (1823-1900). Nemački filolog

koji je izmislio termin ”arijevac” da bi opisao indo-evropsku
jezičku grupu. Pre smrti, Müller je uzaludno upozorio na
proširenje značenja njegovog neologizma na rasne ili
rasističke karakteristike.

Müller, Heinrich (r. 1896). Bavarski policijski ekpert za

politiku i nadzor nad komunistima. Odabran od Heydricha da
preuzme Gestapo od Göringovog čoveka, Dielsa, Müller je
već dugo potajno sarađivao sa nacistima iako je izbegao
kompromitaciju neprilaženjem partiji. Veruje se na primer, da
ga je Bormann pozvao u nju da bi prikrio mogući skandal oko
samoubistva Hitlerove sestričine i ljubavnice, Geli Raubal.
Kao šef SS RSHA Amt IV, birokratskog odseka koji je
bio glavni štab Gestapoa, Müller je upravljao odeljkom koji
je vodio Eichmann, zadužen za sprovođenje "Konačnog

269
 Mussolini, Benito
rešenja" u delo. Njegov položaj je ostao nepromenjen do
kraja a unapređenja i šanse koje su se ukazivale posle
Heydrichovog ubistva 1942. nisu ga dotakle; nastavio je da
služi pod Kaltenbrunnerom. Masovna ubistva, hvatanje i
držanje politički sumnjivih, predstavljali su za njega dnevne
administrativne poslove. Klonio se jakog svetla i ne postoji
njegova zadovoljavajuća fotografija.
Veruje se da je planirao bekstvo mnogo pre, a misterija
njegovog nestanka ostaje. Bilo je nagovešteno da je bio u
dodiru sa Rusima (i zaista je moguće da je bio u vezi sa
njihovom tajnom policijom mnogo godina). Müller je
poslednji put viđen u Berlinu poslednjih nedelja rata a onda je
nestao. Videti GESTAPO

Müller, Josef (r. 1898). Minhenski advokat i predani kato-

lik, koji je upotrebio Vatikan da bi stupio u vezu sa Britan-
cima.
Bio je poznat kao ”Vo Sepp” (Ochsensepp) ne zbog svog
fizičkog izgleda već zato što je kao đak seljačić terao volove.
Postao je istaknuti savetnik crkvenih ustanova. Vatikan ga je
izabrao da upozori austrijske biskupe na opasnost od rata sa
nacistima posle Anschlussa 1938. Oster iz nemačke vojne
obaveštajne službe, smatrao ga je pouzdanim pregovaračem u
ime nemačkog otpora i sredio je da se Müller pošalje u
Vatikan kao oficir Abwehra 1939.
Njegove kontakte sa Britancima otkrio je SD i uhapšen je
u aprilu 1943. Pričalo se (netačno) da je njegovo venčanje
vodio Papa Pije XII i ova priča mu je verovatno pomogla da
preživi. Držan prvo u Buhenvaldu, bio je premeštan iz logora
u logor dok ga američka armija nije oslobodila iz Dahaua,
1945.

270
 Müller, Josef
Müller Ludwig (1883-1946). ”Rajh biskup” i kapelan
oružanih snaga koji je bio otvoreni nacionalista i antisemita.
Postao je vodeća figura u zajednici nemačkih hrišćana i
prijatelj istaknutih oficira nacističke armije, posebno von
Reichenaua. Uz ovu podršku Müller je izabran za ”Rajh
biskupa” protestantske crkve 1933. Protestantska opozicija
ovoj nacističkoj grupi postaće poznata kao Konfesionalna
crkva. Vođena od ostalih biskupa i viđenijih ljudi poput
pastora Niemollera, 1934. Konfesionalna crkva se proglasila
jedinom zakonitom crkvom. Müller je ostao titularni biskup
bez uticaja u državi, partiji i crkvi. Ubio se 1946. Videti
CRKVE U TREĆEM RAJHU

Mussert, Anton (1894-1946). Holandski kvinslinški

vođa, osnivač nacionalsocijalističkog pokreta u Holandiji,
koga je okupaciona sila 1942. imenovala za vođu holanskog
naroda. U naciji krajnje antinacistički nastrojenoj, broj
Mussertovih sledbenika nije bio velik. Kada se rat završio
uhapšen je i posle suđenja na kojem je optužen za
kolaboraciju, obešen u Hagu 1946.

Mussolini, Benito (1883-1945). Italijanski fašistički diktator

čije je osvajanje italijanske države ”maršom na Rim” 1922.
impresioniralo Hitlera i inspirisalo ga na njegov Pivnički puč
1923. Mussolinievo korišćenje slogana, crnih uniformi,
posebnih pozdrava i njegova partijska nacionalna
organizacija bile su uzor ranim nacistima. Ipak, kada je Hitler
postao kancelar Nemačke, značaj Mussolinia za Hitlera
opada. Njihovi interesi u Austriji su se sukobili i Hitler je
rešio da ne bude drugi po redu vođa u Evropi. Obezbedio je
italijansku saradnju u Španskom građan-skom ratu 1936. i
italijanski potpis na Osovini Rim-Berlin tog oktobra, kao i na

271
 Muzika u Tre}em rajhu
Antikominternovskom paktu iz 1939. Prvi put dva diktatora
su se srela u Veneciji juna 1934. (dve nedelje pre Röhmove
čistke). Hitler je nateran da se oseća nelagodno i inferiorno, s
obzirom da se pojavio jednostavno obučen u kišni mantil, sa
mekanim šeširom, dok ga je Mussolini primio u kompletnoj
uniformi. Ali kada je Mussolini došao u Nemačku septembra
1937., kao saveznik, vojnom paradom mu je predočena nova
nacistička moć.
Kako su se Nemci pokazali kao pobednici 1940. u Fran-
cuskoj, Mussolini objavljuje rat Britaniji i Francuskoj i dva
diktatora se početkom oktobra sreću da podele trijumf. Ali
sledeći susret je podstakao njihovo rivalstvo, jer su Hitlerovi
planovi isključivali Italiju. Da bi povratio prestiž Mussolini
naređuje pogubnu invaziju na Grčku.
Ravnoteža snaga je sada teško pretegla na nemačku
stranu. U januaru 1941. Hitler poziva Mussolinia u
Berhtesgaden. Usredsređen na Rusiju, Hitler je bio spreman
da pomogne Mussoliniu ne samo u Grčkoj već i u Libiji gde
su Britanci skoro uništili italijansku armiju. Do 1943., Italija
nije više bila ništa do štićeničke države Nemačke, sa
nemačkim generalima kao komandantima u Italiji i Severnoj
Africi, i sa Balkanom pod nemačkom kontrolom. 13-ti
sastanak diktatora odigrao se u Severnoj Italiji jula 1943.,
kada su anglo-američke snage već bile na Siciliji i spremne
da izvrše invaziju na italijansko kopno. Po povratku kući,
Mussolinieva vlada se diže i hapsi ga; italijanski general,
veteran Badoglio, formira nefašističku vladu.
Preostao je još ponižavajući postskriptum Mussolinijevoj
karijeri. Hitler je poslao SS majora Skorzenya da ga spase i
dovede u severnu Italiju, na čelo nove italijanske države,
marionete Nemačke. Poslednji susret dva diktatora zbio se u
julu 1944., odmah posle "Bombaške zavere"; italijanskog bez

272
 Mussolini, Benito
stvarne vlasti i nemačkog suočenog sa revoltom sopstvenih
oficira.
Aprila 1945. Mussolinia su uhvatili italijanski partizani
kada je pokušao da pobegne u Švajcarsku sa svojom
ljubavnicom Clarom Petacci, streljani su, a zatim su njihova
tela odnesena u Milano i obešena naopačke.

Muzika u Trećem rajhu. Tokom Vajmarske republike,

Nemačka je sačuvala reputaciju najživljeg zapadnog središta
muzike, muzičkog ekperimentisanja i izvođenja. Atonalna
muzika, razvijena u kasnijim delima Richarda Straussa,
Hindemitha, Schönberga i Albano Berga, bila je potpuno
nemačka pojava. Ali iako je eksperimentalna muzika cvala,
tradicionalni kompozitori ni iz daleka nisu bili ignorisani.
Postojali su značajni festivali (Wagnerov u Bajrojtu,
Mozartov u Salzburgu), dok je izvođenjima ostalih velikih
klasičnih i romantičarskih kompozitora bio dodat sjaj od
strane pet velikih dirigenata toga doba: Felixa Weingartnera,
Wilhelma Furtwänglera, Otto Klemperera, Bruna Waltera i
Ericha Kleibera,
Sa dolaskom nacista na vlast 1933., ova blistava scena
skoro je potpuno potamnela. Atonalnost je osuđena kao
dekadentna, a reka muzičkih emigranata - kompozitora,
dirigenata i izvođača - počela je da odlazi u prijateljskija
okruženja. Među najčuvenijim bili su kompozitori
Schönberg, Alban Berg, Hindemith, Weber i Kurt Weill a od
izvođača Artur Schnabel, Lotte Lehmann i Elisabeth
Schumann. Od velikih dirigenata Walter, Klemperer i Kleber
su napustili Treći rajh kao zabranjeni nearijevci, a Wein-
gartner se vratio u Austriju. Wilhelm Furtwängler je ipak
ostao.
Zvanična nacistička linija bila je izražena kroz ustanovu
Muzičke komore Rajha, čiji je prvi predsednik bio Richard
273
 Muzika u Tre}em rajhu
Strauss, iako je dao ostavku 1935., možda zbog
nezadovoljstva vlasti njegovom saradnjom sa jevrejskim
libretistom Stefanom Zweigom. Hitler, kome su dela
Wagnera uvek predstavljala izvor inspiracije, vrlo se
angažovao oko festivala u Bajrojtu, doprinoseći velikom
godišnjom novčanom pomoći i potpunim poreskim
oslobađanjem. Festival je postao značajan događaj u
nacističkom kalendaru i bio je široko korišćen u nacističkoj
propagandi.
Do 1939. ideologija je već prodrla u umetnost.
Muzikolozi Trećeg rajha upali su u kompleksne ideološke
rasprave o neophodnosti komponovanja u duru nauštrb mola;
slična ideološka razmišljanja dovela su do izvođenja
Schumanna ”u herojskom maniru”.
U oblasti popularne muzike, američki jazz i swing
posebno su izazivali mržnju i prezir nacističkog muzičkog
establišmenta. Saksofon je bio zabranjen kao simbol crnačke
dekadencije - iako je istina da su, kada je Jack Hyltonov
plesni orkestar svirao na Berlinskom novinarskom balu 1937.
i Göring i Göbbels su plesali. U mračnijim ratnim danima,
jazz (posebno u Holandiji i Francuskoj) će postati simbolična
muzika otpora.
Među najuspešnijim i najpoznatijim mladim
kompozitorima u Trećem rajhu bili su Werner Egk i Carl
Orff. Čarobna violina se pokazala izuzetno popularnom i
predstavljala je zaista novu vrstu narodne opere. I Egk i Carl
Orff su uz odobrenje partije, izabrani da napišu muziku za
Olimpijske igre 1936. Posle toga Orff se bacio na pisanje
brojnih uspešnih opera, uključujući i Carmina Buranu,
zasnovanu na srednjevekovnim temama, a njegovo naj-
poznatije delo Die Kluge (”Pametna žena”), komponovano je
1943.

274
 Nacisti~ka partija

N
Nacht und Nebel (Noć i Magla). Hitlerova naredba iz
decembra 1941. (izdata preko Keitela), po kojoj Gestapo i SD
treba da sčepaju svakog za koga misle da je opasan, u
Nemačkoj ili okupiranim zemljama, i da ti zatvorenici treba
da nestanu u Nacht und Nebelu. Nije trebalo davati odgovore
o boravištu ili sudbini zatvorenih: u stvari nije trebalo negirati
ili davati potvrde onima koji su tražili vesti o nestalim
rođacima. Cilj naredbe je bio da podstakne nov oblik straha.
Uhapšeni ljudi bili su izgubljeni za spoljni svet. Keitel je
napisao :”Dejstvo i trajnost zastrašivanja mogu biti ostvareni
samo velikim kažnjavanjem ili sredstvima koja ostavljaju
stanovništvo u mraku u vezi sa sudbinom okrivljenog”.
Naređenje Nacht und Nebel je predstavljalo glavnu optužbu
protiv njega u Nirnbergu.

Naci. Uobičajen akronim izveden od prvih slova

Nationalsozialistische. Upotreba termina ”naci” ili ”nacisti”
ostala je nepopularna u SSSR-u, jer se smatralo da naglašava
socijalistički element nacističke ideologije. Davana je
prednost izrazu fašisti.

Nacionalsocijalisti. Videti NACISTI

Nacional - socijalističke fabričke ćelije. Nacistička organi-

zacija fabričkih radnika (NSBO), postojala je 1920-ih i
očekivalo se da će preuzeti organizovanje radnika po
nacističkom dolasku na vlast, 1933. Ali vođstvo partije je, u
stvari, već odlučilo da neće biti nikakve uloge za
organizovane radnike u novom Rajhu, čak ni za NSBO. Tako
275
je do kraja godine veliki broj članova NSBO proglašen za
”marksističke gangstere” i odveden u konclogore. Ovo je,
naravno, bio deo procesa kojim se Nacistička partija
ratosiljala svoga radikalnog krila. Posle "Noći dugih noževa"
NSBO je od ubica Gregora Strassera predstavljen kao
privatna armija koju je on izgradio u znak izazova Adolfu
Hitleru. Decembra te godine, NSBO-u je bilo zabranjeno da
se meša u nacionalne ili lokalne poslove rada i dozvoljeno
mu je da se pretvori u organizaciju na papiru, bez ikakvog
uticaja.

Nacistička partija. NSDAP - Nationalsozialistische

Deutsche Arbeiterpartei (Nacional Socijalistička Nemačka
Radnička Partija).

HRONOLOGIJA

1919. Anton Drexler, Dietrich Eckart, Karl Harrer

osnivaju Nemačku radničku partiju (Deutsche
Arbeiterpartei) u Minhenu.
sept. Adolf Hitler koga je armija angažovala kao
”oficira za obrazovanje” da izveštava o
mogućim subverzivnim pokretima, poslat je na
sastanak partije i pridružuje joj se kao član
broj 7.
nov. Hitler nagovara ovu grupicu da održi skup u
Hofbräuhaus pivnici. Govori tamo i otkriva vi-
soku delotvornost svog izliva pogrda protiv
neprijatelja, pomešanog sa zastrašujućim
pretnja-ma i obećanjima odmazde. Govori na
daljim skupovima od kojih je svaki sve bolje
posećen.

276
 Nacisti~ka partija
dec. Hitler otvara stalnu kancelariju partije i
zahteva bolju organizaciju.
1920. feb. Sa Drexlerom i Federom, čovekom sa
sopstvenim teorijama o ekonomskoj reformi,
objavljuje partijski program ”25 tačaka”, u
Hofbräuhausu. Hitler privlači 2.000 slušalaca a
upisano je i nekoliko stotina novih članova.
april Partija menja ime u Nationalsozialistische
Deutsche Arbeiterpartei (NSDAP -
Nacionalsocijalističku nemačku radničku
partiju). Ovo ime nije još skraćeno u ”Nacisti”.
Među novim članovima su i ljudi poput
Alfreda Rosenberga, izbeglog baltičkog
Nemca, punog antisemitizma i anti-
boljševizma, i kapetan Röhm, još uvek aktivni
vojnik i frajkorovac.
okt. Partija osniva grupu, mnogi u njoj su iz
frajkora, radi očuvanja reda na njenim
skupovima. Organizovao ju je Emil Maurice i
nazvana je ”Jurišna grupa”, Sturmabteilung ili
SA.
dec. Röhm nagovara svog bivšeg nadređenog,
generala von Eppa, da pomogne pri
prikupljanju novca za kupovinu partijskog
nedeljnika, Völkischer Beobachtera, verovatno
koristeći tajna vojna sredstva. Hitler ignoriše
stari partijski komitet i radi sa svojim novim
prijateljima, Röhmom, Göringom, Hessom i
nekolicinom drugih ljudi iz više klase koje
sada upoznaje preko Hanfstängla. Generalu
Ludendorffu je skrenuta pažnja na njega kao
na rođenog govornika koji bi mogao igrati
ulogu u njegovim sopstvenim nacionalističkim
277
 Nacisti~ka partija
snovima. Predstavlja Hitlera braći Strasser,
koji su povezani sa razočaranim socijalistima i
radikalima širom Nemačke.
1921. jan. Prvi ”Nacionalni kongres” NSDAP-a, održan
je u Minhenu. Iako je broj prisutnih mali,
novine pominju Hitlera i on stupa na bavarsku
političku scenu.
jul Prva kriza oko predvodništva u NSDAP-u.
Hitler nudi ostavku da bi učvrstio uverenje da
bi partija bez njega nestala. Ponizio je partijski
komitet koji je raspušten i Hitler je priznat za
jedinog vođu.
1922. okt. Italijanski fašista Mussolini osvaja vlast u
Italiji, pružajući primer uspešnog puča
upotpunjenog upadljivim propagandnim
simbolima: pristalicama u crnim košuljama,
pozdravom ispružene ruke i nazivom Duce,
Vođa. Hitler koristi SA radi demonstracije
svoje moći, isterujući komuniste iz gradića
Koburga kroz seriju uličnih sukoba i biva
proglašen od svojih pristalica za Mussolinia
Nemačke.
1923. nov. NSDAP sa svojim brojnim nezadovoljnim
bivšim vojnicima i pripadnicima frajkora sa
njihovim jakim antisocijalističkim stavovima,
sada broji 70.000 članova u Bavarskoj.
Minhen je centar antivladinog raspoloženja i
Hitler i partija bacaju sve na puč, koji treba da
predvodi Ludendorff a podrži armija i tekuća
bavarska vlada. Hitler predvodi Pivnički puč
sa Ludendorffom ali nije podržan ni od vojske
ni od bavarske vlade i puč propada. Hitler je

278
 Nacisti~ka partija
zatvoren u Landsberg a Nacistička partija i SA
su zabranjeni.
1924. Hitler uživa posebne privilegije i prima brojne
posetioce u Landsbergu. Imenuje Rosenberga
za vođu, tokom njegovog odsustva, koji osniva
GVG (Grossdeutschland Volksgemeinschaft)
partiju, dok se SA grupe prerušavaju u
sportske klubove, pevačka društva i streljačke
sekcije. Sa Rudolfom Hessom kao sekretarom,
započinje pisanje svoje političke filozofije,
Mein Kampfa.
maj Gregor Strasser, Rosenberg i Ludendorf
oslobođeni su optužbe na suđenju nakon
Pivničkog puča i osnivaju Völkisch Block.
Streicher osniva sopstvenu grupu u Bambergu.
Zajedno preuzimaju GVG i formiraju
”Nacionalsocijalističku slobodarsku partiju”
koja osvaja 32 od 472 mesta, na izborima za
Rajhstag.
dec. Drugi izbori za Rajhstag i NS Slobodarskoj
partiji ostaje samo 14 mesta. Hitler je
oslobođen iz Landsberga, ali je NSDAP u
rasulu.
1925. feb. Raspuštena NS Slobodarska partija. U prvom
izdanju Völkischer Beobachtera od puča iz
1923., najavljuje se nova ”Nacistička partija” i
skup koji će se održati u Bürgerbräukelleru.
Skupu prisustvuje mnogo sveta, ali Röhm i
Strasser ne dolaze a Drexler odbija da
predsedava. Zamenjuje ga Hitlerov izdavač
Max Amann. Prisutni burno pozdravljaju
Hitlera, ali je njemu još uvek zabranjeno da
javno govori u Bavarskoj i u čitavoj
279
 Nacisti~ka partija
Nemačkoj. Otvoreno novo sedište partije na
Schellingstrasse u Minhenu.
mart Strasser pristaje da preuzme vođstvo nacista u
severnoj Nemačkoj. Röhm, koji je okupio
militantne bivše vojnike u Frontbann, zahteva
da njegov SA bude odvojen od Nacističke
partije. Ovo dovodi do svađe sa Hitlerom.
april Röhm daje ostavku. Hitler prihvata ostavku
bez dalje rasprave. Drexler napušta partiju i
pokušava neuspešno da osnuje novu.
leto Osnovane prve SS jedinice.
jul Amann objavljuje prvi deo Hitlerovog Mein
Kampfa. Od vrhunca pre Pivničkog puča,
članstvo Nacističke partije toliko opada da
ostaje samo 700 članova u Minhenu. Ali u
severnoj Nemačkoj Strasserova kampanja, uz
pomoć njegovog poslovnog organizatora
Josefa Göbbelsa, uvećava članstvo i podršku
Strasseru. Prvi put se težište Nacističke partije
premešta na sever.
nov. Hitlerovom predstavniku Federu zabranjen je
pristup skupu koji drže Strasser, Göbbels i
Rust.
dec. Strasser objavljuje svoj novi partijski program,
zamenjujući ”25 tačaka” prvobitne partije. To
je otvoren izazov Hitlerovom vođstvu.
1926. feb. Hitler saziva partijski skup u Bambergu gde
nadmudruje i nadglasava Strasserov program.
Pridobija Göbbelsa i ostale za sebe.
maj Generalni partijski skup u Minhenu presuđuje
da je Minhenska partija predvodnica pokreta i
da je ”25 tačaka” nepromenljivo. Osnovano je
”USCHLA”, disciplinsko telo partije.
280
 Nacisti~ka partija
jul Prva partijska procesija održana u Vajmaru.
Novim pozdravom ispružene ruke pozdravilo
je 5.000 ljudi: Pfeffer von Solomon preuzima
obuku SA za sve manifestacije. Partijsko
članstvo sada broji 27.000. Osnovana
”Hitlerova omladina” kao grana SA.
nov. Göbbels postavljen za partijskog gaulajtera
Berlina. Krajem godine članstvo partije u
nemačkoj broji 49.000. Hess postavljen za
partijskog sekretara.
dec. Objavljen je drugi deo Mein Kampfa.
1927. maj Hitleru je dozvoljeno da govori javno u Bavar-
skoj i Saksoniji.
jul Partijska procesija je prvi put održana u Nirn-
bergu. Tvrdilo se da je bilo prisutno 30.000
uniformisanih pripadnika SA. Članstvo
Nacističke partije se popelo na 70.000. Göring
se vraća iz Švedske, u kojoj je boravio od
1923., pridružuje se ponovo Nacističkoj partiji
zbog starog drugarstva i akcije, a ne (kako je
rekao) zbog ”ideološkog smeća”. Göbbels vodi
kampanju za prikupljanje sredstava radi
izvlačenja svog berlinskog ogranka iz duga.
Drži velike, dobro posećene skupove,
zapažene po antisemitizmu i insistiranju na
približavanju kraju buržoaske države.
1928. maj Na izborima za Rajhstag nacisti osvajaju 12
mesta. Strasser, Feder, Göbbels i Göring su
među izabranim poslanicima. Članstvo partije
premašuje 100.000. Reorganizovana partijska
hijerarhija. Strasser je zadužen za napade na
tadašnju vladu, dok Hierl preuzima planiranje

281
 Nacisti~ka partija
budućnosti čineći ove ljude najvažnijim
figurama partije:

Politički odsek (Strasser)

Inostrani poslovi Nieland
Štampa Otto Dietrich
Partijske ćelije Schumann
Odsek Nacističke države,
”vlada u senci” (Hierl)
Poljoprivreda Darré
Ekonomija Wagener
Rasa i kultura Kanopath
Unutrašnji poslovi Nicolai
Pravosuđe Frank
Rad Schulz
Partijska organizacija je podeljena na 34 ”Gaua”, sa još 7
u oblastima smatranim ”nemačkim” (Austrija, Dancig itd.).
sept. Hitleru dozvoljeno da govori u Prusiji.
nov. Göbbels preuzima propagandni odsek partije
od Strassera.
1929. jan. Himmler postaje prvi rajhsfirer SS-a, koji broji
280 ljudi.
avg. Nirnberška procesija sa 60.000 pripadnika SA
i nekih 200.000 nacističkih pristalica.
sept. Sa Hugenbergom (DNVP), Hitler predlaže
nacrt zakona kojim se odbacuju Versajski
dugovi.
okt. Zakon ne prolazi u Rajhstagu.
dec. Hugenberg-Hitlerovom zakonu iznesenom na
nacionalni referendum nedostaje 6 miliona od
zahtevanog 21 miliona glasova. Kampanja
propada ali Hitler usmerava pažnju na brojne

282
 Nacisti~ka partija
Nemce ojađene nacionalnim ekonomskim
teškoćama. Članstvo partije 178.000.
1930. feb. Smrt Horsta Wessela, iskorišćena od Göbbelsa
u propagandne svrhe.
mart Članstvo partije, 210.000.
jun Otto Strasser izbačen iz partije.
sept. Izbori za Rajhstag: Nacisti osvajaju 107 mesta,
i druga su partija po većini (SDP 143,
komunisti 77). Hitler se pojavljuje kao svedok
na suđenju trojici oficira optuženih za širenje
nacizma u armiji. Uverava generale da SA ne
predstavlja rivala armiji. Ali SA sada broji
preko 100.000 ljudi, više od regularne armije.
1931. jan. Nacistička partija premešta glavno sedište u
Braon kuću u Minhenu. Röhm je ponovo
postavljen za šefa štaba SA.
okt. Hitlera zvanično primio predsednik
Hindenburg. Skupu Harzburškog fronta
prisustvovao je i Hitler, ali odbija da mu se
pridruži.
nov. Otkriveni “Bokshajmski papiri”, sa beleškama
sa nacističkih sastanaka u Heseu na kojima se
raspravljalo o merama koje treba preduzeti po
preuzimanju vlasti.
1932. mart Predsednički izbori: Hindenburg porazio
Hitlera ali bez apsolutne većine (49,6%
naspram Hitlerovih 30%). SA, sada broji
400.000 ljudi, mobiliše se u Berlinu,
prouzrokujući glasine o puču.
april Zabranjen SA. Drugi predsednički izbori: Hin-
denburg ponovo izabran, ali Hitler povećava
broj glasova (53% naspram 37%, uz

283
 Nacisti~ka partija
komunističkih 10%). Pokrajinski izbori u
Prusiji i drugim pokrajinama. U Prusiji nacisti
osvajaju 36% glasova i postaju najveća partija.
Göring preuzima Ministarstvo unutrašnjih
poslova i kontroliše prusku policiju.
jun Von Papen postavljen za kancelara i skida
zabranu sa SA.
jul Izbori za Rajhstag: Nacisti sa 230 poslanika su
najveća partija ali nemaju većinu i raspolažu sa
samo 37% ukupnih glasova. Broj mandata
SPD-a smanjen na 133, a komunističkih
povećan na 89. Clara Zetkin, komunistički
veteran i najstariji poslanik u Rajhstagu,
predsedava izborima na kojim Göring postaje
njegov predsednik: Göring 367 glasova, Lobe
(SPD), predsednik Rajhstaga od 1920., 135 i
Torgler (komunista) 80.
avg. SA se mobiliše u Berlinu, a Hitler zahteva od
Hindenburga mesto kancelara. Predsednik
republike odbija.
okt. Nacisti se pridružuju komunistima u
berlinskom štrajku prevoza.
nov. Dalji izbori za Rajhstag: Nacisti gube mandate
i padaju na 196, dok komunisti raspolažu sa
100 mesta.
dec. Schleicher je imenovan za kancelara i nudi
Strasseru mesto vicekancelara. Strasser
ubeđuje Hitlera da se pridruži koaliciji, ali se
sukobljavaju i Strasser podnosi ostavku. Hitler
sam preuzima partijsku političku organizaciju,
sa Leyom kao šefom personala.

284
 Nacisti~ka partija, sedi{ta u Minhenu
1933. jan. Schleicher ne može da obezbedi većinu u
Rajhstagu i podnosi ostavku. Von Papen se sa-
glašava da uđe u kabinet sa Hitlerom kao kan-
celarom, na mestu vicekancelara i velikim
konzervativnim kabinetom, sa samo 3 od 9
ministarstava poverenih nacistima.
feb. Hitler ne može da sarađuje sa Partijom Centra
i traži nove izbore. Schacht ugošćava skup
industrijalaca i finansijera koji obećavaju
pomoć Nacističkoj partiji. Göring, kao pruski
ministar unutrašnjih poslova, formira
dopunske policijske snage od 50.000 ljudi,
uglavnom pripadnika SA. Napadnuto glavno
sedište komunista i falsifikovani dokumenti o
planovima za revoluciju. Požar u Rajhstagu:
Hindenburg potpisuje dekret koji suspenduje
građanska prava. Hiljade uhapšenih
komunista, socijalista i liberala. SA, kao
dopunska policija preduzima hapšenja i otvara
privremene konclogore za uhapšene.
mart. Održani poslednji izbori za Rajhstag. Broj
Nacističkih glasova se povećao ali još uvek
iznosi samo 44%, što im daje 288 mandata.
Udruženi sa pedesetdvojicom Hegenbergovih
nacionalističkih (DNVP) poslanika, nacisti
dobijaju većinu. Sa svim komunističkim
poslanicima (81) i velikim brojem socijalista
isključenim iz Rajhstaga, Hitler je imao
dovoljno jaku većinu da izmeni ustav i kroz
proces Gleichschaltunga, otpočne sa Trećim
rajhom.

Nacistička partija, sedišta u Minhenu.

285
 Nacisti~ka partija, ~lanstvo
1920. Sterneckerbräu
1922-23. Corneliusstrasse 12
1925. (tokom 6 meseci) Eher Verlag,
Thierstrasse 15 (kasnije
partijska izdavačka kuća)
1925-31. Schellingstrasse 50
1931. Palata Barlow, Briennerstrasse 45, koju
je Troost pretvorio u Braon kuću.

Nacistička partija, članstvo. Sa svoje najniže tačke

posle propasti Pivničkog puča i zatvaranja Hitlera, kada je
brojala samo 700 članova, partija je narasla Strasserovom
kampanjom na severu i Hitlerovim ponovnim aktiviranjem.
Do kraja 1926. bilo je 49.000 članova, i njihov rast se
nastavio, tako da je pred osvajanje vlasti, krajem 1932.
brojala 850.000 članova. U godinama Trećeg rajha, od 1933.,
partija je toliko narasla da je jedan od deset Nemaca bio njen
član - nekih 8 miliona.
Prvobitni članovi do 1923. obično su verovali u
“Völkisch” teorije, zasnovane na romantičnom idealu čiste
nacije kakvom bi Nemačka mogla postati. Mnogi su bili ratni
veterani, poput Hitlera, kojima je nedostajalo drugarstvo iz
frontovskih rovova i bili su ozlojeđeni naglim ekonomskim i
političkim teškoćama. Neki od njih su naginjali radikalnom
rešenju, uslovno nazvanom “nacionalnim boljševizmom”;
uzrok njihovih nevolja bio je različito lociran, u Versajskom
ugovoru, Francuskoj, Jevrejima ili kapitalističkom sistemu.
“25 tačaka”, prvo formulisanje nacističke politike - koje su
važile do kraja- izražavale su ove različite postavke.
Između 1926. i 1930. najviše novih članova je došlo iz
niže srednje klase. Ali na stav partije su takođe dosta uticali i
Nemci izbegli sa svojih ognjišta na Istoku Evrope, ljudi poput
Rosenberga i Darréa. Predvodnici i sledbenici bili su
286
 Nacisti~ka partija, ~lanstvo
sjedinjeni zajedničkom mržnjom prema postojećem redu
stvari. U tom smislu, nacisti su regrutovali članstvo od istih
ljudi kao i komunistička partija.

Pregled članstva Nacističke partije

Članstvo Nacističke partije u 1930-im su činili:

radnici 26,3%
stručnjaci 24,0%
privatnici 18,9%
državni službenici 7,7%
seljaci 13,2%
ostali 9,9%

Uzrast
18-20 0,4%
21-30 36,4%
31-40 31,4%
41-50 17,6%
51-60 9,7%
60 + 4,5%

Za malo učešće radničke klase (u odnosu na ostalo sta-

novništvo) davana su različita tumačenja; najednostavnije je
glasilo da je ona bila najmanje u mogućnosti da plati cenu
partijskog učlanjenja. Sami nacisti su razlikovali više vrsta
članova partije. Stari članovi, posebno oni koji su marširali u
Pivničkom puču, predstavljali su Alte Kämpfere i nosili su
značku “Reda krvi”. Gledali su sa visine na “martovske
ljubičice”, koji su se pridružili 1933. Dok su rani članovi
poticali obično sa juga Ne-mačke, iz ruralnih sredina i niže
srednje klase, narastanje partije je dovelo u nju u velikom
broju državne činovnike i stručnjake sa diplomama. Iako je
287
 Nacisti~ka partija, program: 25 ta~aka
pređašnji tip ostao jezgro partije, potonji su preuzeli vođstvo
partije od 1933. pa nadalje. Mnogi aristokrati su takođe
privučeni u partiju. SS je bio zainteresovan za više klase, i
nudio je počasni čin visokim državnim službenicima,
članovima jahačkih klubova i rođacima bivše monarhijske
loze. Ove počasti nisu uvek rado pozdravljane od
počastvovanih.

Nacistička partija, program: 25 tačaka. Preteča Nacističke

partije bila je Nemačka radnička partija (DAP), mala
radikalna, antikapitalistička, antisemitska i nacionalistička
grupa. Njen program su sastavili Drexler, Feder i Hitler u
januaru 1920., i uobličen je kroz 25 tačaka. Hitler ih je
proglasio nepromenjivim i suštinskim za Nacističku partiju.
Reafirmisao ih je posle konfrontacije sa Strasserom 1926. u
Bambergu, i ostale su partijski program, iako retko
primenjivan u praksi partije, sve do kraja Trećeg rajha. Sledi
kratak pregled svih tačaka:

1. Ujedinjenje svih Nemaca u Veliku Nemačku

2. Odbacivanje Versajskog ugovora i afirmacija prava
Nemačke da stupa u veze sa drugim zemljama
3. Zahtev za dodatnim teritorijama radi proizvodnje hrane
i naseljavanja viška nemačkog stanovništva
(Lebensraum)
4. Državljanstvo treba da bude određeno po rasi;
nijedan Jevrej ne može biti Nemac
5. Nenemci u Nemačkoj treba da budu samo gosti i
podvrgnuti sopstvenim zakonima
6. Funkcije ne treba dodeljivati političkim
nepotizmom, već prema karakteru i kvalifikaciji
7. Obezbeđenje sredstava za život građana treba da
bude prva briga države. Ako državne izvore treba
288
 Nacisti~ka partija, ~inovi
smanjiti, nedržavljani treba da budu izuzeti od
državne pomoći
8. Imigracija onih koji nisu Nemci treba da bude
zaustavljena
9. Jednaka prava i dužnosti za sve građane
10. Svaki građanin treba da radi za opšte dobro
11. Svi nezarađeni prihodi treba da budu konfiskovani
12. Svi ratni profiti treba da budu konfiskovani
13. Svi veliki trustovi treba da budu nacionalizovani
14. Podela profita u svakoj većoj industriji
15. Odgovarajuće staranje o ostarelima
16. Sitni biznismeni i trgovci treba da budu ojačani a
velike robne kuće predate njima
17. Reforma zemljoposedništva i okončanje špekulacija
sa zemljištem
18. Surov progon višestrukih ubica i smrtna kazna za
profitere
19. Rimsko pravo, koje je materijalističko, treba
zameniti “nemačkim pravom”
20. Potpuna rekonstrukcija nacionalnog obrazovnog
sistema
21. Država treba da pomaže materinstvo i podstiče
razvoj mladih
22. Ukidanje plaćene profesionalne vojske i osnivanje
narodne armije
23. Novine moraju biti u vlasništvu Nemaca; onima koji
nisu Nemci zabraniti rad u njima
24. Sloboda veroispovesti, osim za religije koje
ugrožavaju nemačku rasu; partija ne veže sebe
nikakvim posebnim načelom, osim borbe protiv
jevrejskog materijalizma
25. Jaka centralna vlast radi efikasnog funkcionisanja
zakonodavstva
289
 Nacisti~ka partija, program: 25 ta~aka

Nacistička partija, činovi. Partija je razlikovala činove

uglavnom kroz partijske funkcije
Rajhslajter Visoki partijski funkcioner, npr. Bormann,
kancelarija partije, Frank, pravno odeljenje
partije; Göbbels, propaganda; Himmler, SS;
Ley, organizacija partije; Rosenberg, partijski
spoljni poslovi
Gaulajter Viši funkcioner u partijskoj oblasti. (Postojao
je nadzorni čin “Landesinspektor” iznad
ovoga, ali je nestao 1930-ih). Do 1942. bilo je
43 partijska regiona (videti GAU) uključujući i
jedan namenjen članovima partije u
inostranstvu
Krajslajter
Ortsgrupenlajter oblasni, lokalni i ćelijski vođa
Celenlajter

Navedeni činovi su predstavljali elitu partije. Ispod njih

dolaze
Blokvart neposredni predstavnici partije za
većinu stanovništva
Parteigenosse helfer “partijski drug”, običan član Nacističke
partije

Nacističke ulične borbe. Nacistička praksa se sastojala

od ostvarivanja političkih poena nasilnim putem. Kao rezultat
ovoga, u sukobima do 1933. poginulo je oko 400 nacista. U
mesecu maju 1932. ubijeno ih je 99, a 1.125 je ranjeno u
obračunima između nacista i njihovih protivnika. Jula 1932.
nacistički marš i komunistički skup su odobreni istog dana u
Altoni, hamburgškoj četvrti. Rezultat je bila “Krvava
nedelja”. Komunisti su pucali sa krovova na naciste koji su
290
 Nacisti~ko blago
marširali, a nacisti su odgovorili. Bilo je 17 ubijenih.
Nacistička propagandna mašina prikazivala je naciste kao
branioce vrednosti, a njihove neprijatelje kao dekadentne
lupeže, koje jedino sila može obuzdati.

Nacističko blago. Treći rajh je nagomilao veliko bogatstvo

osvajanjem većeg dela Evrope. Neki od njegovih vođa, poput
Göringa, sakupljali su umetnička dela i zauzimali posede,
živeći razmetljivo. SS se, preko Oswalda Pohla iz WHVA
odeljenja, obogatio otimanjem zlata i nakita od svojih žrtava
iz logora smrti a deponovao ih je kod Rajhbanke: Aktion
Reinhardt iz 1943. donela je gotovinu, zlato i dragocenosti u
vrednosti od 10 miliona $ koje su poticale iz konclogora. SS
poslovni poduhvati, poput njihovog monopola na
proizvodnju bezalkoholnih pića, donosili su ogromnu zaradu
oslobođenu poreza. Nacistička država oduzela je zlatne
rezerve okupiranih i pokorenih naroda, Austrije, Belgije,
Čehoslovačke, Francuske i Holandije. Odnela je i ono što je
našla u Poljskoj i SSSR-u, kada ih je napala, a posle 1943, i
šta se moglo zgrabiti od Italije. Kao i SS, armija, Abwehr i
Ministarstvo spoljnih poslova su deponovali svoj plen u
Rajhbanku. Podrumi berlinskog sedišta banke predstavljali su
ogromnu riznicu. Walther Funk je nasledio Schachta na
mestu predsednika Rajhbanke 1939. ali je prepustio
upravljanje nad njom, svom zameniku, Emilu Puhlu (koji je
primao depozite u banku od svog skoro imenjaka iz SS-a,
Pohla, na račun pod imenom Maxa Heiligera). Puhl se
pobrinuo da postane direktor švajcarske banke; kada je
februara 1945. u američkom vazdušnom napadu, banka
pogođena, Puhl je odlučio da je vreme za premeštaj na
sigurno. Prvo su prenesene umetničke vrednosti, zlato,
dragocenosti i devize, u vrednosti tadašnjih 300 miliona $ u
rudnike u Tiringiji. Ali za mesec dana američka armija je
291
 Nacisti~ke uli~ne borbe
preotela rudnike i zaplenila pošiljku. Sve preostale rezerve
Rajhbanke bile su sada u Berlinu i trebalo ih je premestiti
odatle pre nego što nadiruća ruska armija stigne. Puhl i Funk
su odlučili da odnesu koliko su mogli u Bavarsku i Austriju,
gde je SS već otpočeo da krade neka sredstva. 94% nemačkih
zlatnih rezervi je izgubljeno u Tiringiji a ostatak, uključujući
i sanduke sa zlatnim novčićima i zalihe specijalnog papira
potrebnog za štampanje novčanica, poslat je vozom i
vozilima za Minhen, gde su ga Funk i Puhl primili. Da bi se
sakrila, pošiljka je odnesena u planine i izgleda da je prošla
kroz mnogo ruku, i nemačkih i američkih. SS je bio rešen da
ne izgubi svo svoje bogastvo i dva puta je napadao
minhensku ekspozituru Rajhbanke zbog onoga što je smatrao
svojim. Krajem aprila, kada su Rusi skoro zauzeli Berlin,
Kaltenbrunner, šef SS RSHA, naredio je napad na Rajhbanku
i izvukao preostale dragocenosti u vrednosti od 10 miliona
ondašnjih dolara. Ništa nikad nije dokazano, ali izgleda
sasvim verovatno da Amerikanci nisu otkrili svo nacističko
blago u južnoj Nemačkoj; nešto su opljačkale američke
okupacione trupe, ali su milioni dolara otišli i na tajne SS
račune i bili sigurno iskoričćeni za bekstvo i započinjanje
poslova preživelih.

Nacističko-sovjetski pakt o nenapadanju. Videti

RUSKO-NEMAČKI PAKT

Napolas. Videti OBRAZOVANJE U TREĆEM RAJHU

Naučni razvoj u Trećem rajhu. 1933. Nemačka je već
prednjačila u naučnim istraživanjima. Moglo se očekivati da
će sa nacističkim dolaskom 1933. biti većeg napretka nego
što ga je i bilo. Ali, Treći rajh nije bio planerski, već
oportunistički režim, a naučno planiranje trpelo je od

292
 Nema~ke pokrajine (Lander)
promenljivih ćudi nametnutih na različitim nivoima
principom vođe. Videti RAKETE; MENGELE;
MESSERSCHMITT 262; ISTRAŽIVANJA ATOMSKE
BOMBE

Naujocks, Alfred (1911-1960). SD stručnjak za ”prljave

poslove”. U mladosti ulični borac SA, pridružuje se SS-u
1931. i postaje poverljivi Heydrichov agent. Avgusta 1939.
predvodio je vod obučen u poljske uniforme preko poljske
granice da bi pribavio ”dokaze” o provokaciji radi nemačkog
napada na Poljsku. U novembru je uspeo da otme britanskog
tajnog agenta Payne-Besta kod Venloa. Otpušten iz SD-a
zbog neposlušnosti, ulazi u Waffen SS i biva odgovoran za
ubistvo članova danskog pokreta otpora. Novembra 1944.
dezertirao je kod Amerikanaca ali kasnije beži iz zatvora. Bio
je osumnjičen za vođenje SS organizacije za bekstvo
”Odessa”. Umro je 1960. u Nemačkoj i nikad nije izveden
pred sud.

Nebe, Artur (u. 1944). Šef Kripoa (kriminalističke policije).

Visoki funkcioner specijalizovan za kriminologiju u Pruskoj
policiji koji se tajno pridružio nacistima pre 1933, Nebe je
izašao iz zapećka na čelo Kripoa. Tvrdio je da je odbacio
nacizam kada mu je Göring naredio da ubije Gregora
Strassera 1934. Iako je izbegao da izvrši naredbu, ostao je šef
Kripoa. Kasnije je stupio u vezu sa ljudima poput Giseviusa i
predstavljao je dragocen izvor podataka i upozoravanja
članova pokreta otpora, na poteze Gestapoa. Tvrdio je da je
bio iznenađen kada je saznao za postojanje logora za
istrebljenje u Poljskoj, mada je Nebe komandovao jednom
Einsatzgruppen u Rusiji 1941. Kao visoki SS oficir, uzi-man
je u obzir za naslednika ubijenog Heydricha 1942. i još uvek
je bio u dovoljnoj milosti kod Hitlera da mu ovaj poveri
293
 Nebe, Artur
istragu o "Bombaškoj zaveri" iz jula 1944. Ali Nebeovo
produ-ženo prijateljstvo sa Giseviusom i ostalim
zatvorenicima je otkri-veno i on se našao među uhapšenim i
pogubljenim. On ostaje istinski zagonetna figura, koja je
odgovarala na zastrašujuće zah-teve sistema, na način koji
oni spolja nikada ne mogu shvatiti.

Nemačko-američki Bund. Pronemački i posebno pro-

nacistički pokret u SAD. Osnovao ga je 1935. Fritz Kuhm, a
Bundove procesije na Medison squareu i neobuzdani
pronacistički osećaji njegovog lidera izazvali su priličnu
američku ogorčenost. Hitler se zbog toga odrekao Bunda i na
kraju je zahtevao da se zabrani svakome da mu šalje sredstva.
Bund je malo uticao na većinu Amerikanaca nemačkog
porekla a nestao je odmah po ulasku SAD u rat 1941.

Nemačke pokrajine (Lander). Dok Hitler nije

unifikovao Rajh kroz proces Gleichschaltunga, Nemačka je
bila federacija pokrajina, velikih i malih, sa tri nezavisna
hanzeatska grada, prvobitno u srednjovekovnoj trgovačkoj
ligi.

zemlja površina broj stanovnika

(kvadratne milje) (u milionima)
Prusija 113,750 38.2
Bavarska 29,486 7.4
Saksonija 5,856 5.0
Virtemberg 7,534 2.6
Baden 5,819 2.3
Tiringija 4,541 1.6
Hese 2,968 1.4
Meklenburg-Šverin 5,068 0.7
Oldenburg 2, 0.6
294
 Neronska naredba
Braunšvajg 1,418 0.5
Anhalt 906 0.4
Lipe 470 0.2
Meklenburg-Štrelic 1,130 0.1
Valdek 438 .06
Šaumburg-Lipe 130 .05
Hanzeatski gradovi:
Libek 0.1
Bremen 0.3
Hamburg 1.1

Ni vojna oblast Nemačke pod komandama, ni oblasti

Nacističke partije, nisu se podudarale sa tradicionalnim
pokrajinama. Proces Gleicheschaltunga obezbedio je
unifikaciju Rajha bez lokalnih specifičnosti.

Neonacisti: Austrija. Za razliku od dve današnje

nemačke države, BRD-a i DDR-a, austrijska republika nije
bila podvrgnuta “denacifikaciji”; pre je smatrana, nakon
završetka posleratne okupacije od četiri sile, zemljom žrtvom
Trećeg rajha. Nije došlo do formalnog procesa kojim bi bilo
izraženo žaljenje zbog uloge nekih Austrijanaca, ili priznanje
da su neki nacistički ratni zločinci takođe došli iz Austrije, ili
da su Hitler, Kaltenbrunner, Seyss-Inquart i Eichmann rođeni
u Austriji. Nije široko predočeno da su 1938. mnogi
Austrijanci pozdravili ulazak u Treći rajh. Partija slobode
Georga Heidera, još je 1987. imala podršku 150.000 bivših
nacista i njihovih porodica. Uprkos njenoj, u globalu
umerenoj i liberalnoj politici, njeno članstvo čine i oni sa
fašističkim nazorima koji se ne stide nacističke ere, i oni koji
za ekonomske teškoće još optužuju “Jevreje i komuniste”.

295
 Neonacisti: Austrija
Neonacisti: Nemačka. Posle II svetskog rata i u BRD-u i
u DDR-u su doneti zakoni sa ciljem da spreče bilo kakav
povratak nacističke partije. Učinjeno je nekoliko pokušaja da
se obnovi partija tog tipa, naročito od von Thaddena (u formi
Konzervativne partije kojoj je postao predsednik 1967.) ili
Remera (koji je odigrao ključnu ulogu u gušenju "Bombaške
zavere" jula 1944.). Postoji još uvek nešto sledbenika
radikalnog nacizma koji inspiraciju traže pre u Otto Strasseru,
nego u Adolfu Hitleru. Postojale su takođe i grupe koje su
obnovile nešto od ikonografije i aktivnosti SA, praćene
aktima nasilničkog antisemitizma. U BRD-u Ured za zaštitu
federalnog ustava prati svaki pokušaj obnavljanja nacizma i u
njoj je neonacizam pobudio malo pažnje kod stanovništva.

Neronska naredba. Firerov dekret izdat poslednjih dana

Trećeg rajha radi uništenja nacionalne industrijske
infrastrukture. U objašnjenju sopstvene uloge u Trećem rajhu,
Albert Speer je opisao poslednje mahnite dane, kada je
ubedio gaulajtere da ne poslušaju "Neronsku naredbu" i
sačuvaju ono što je preostalo posle savezničkog
bombardovanja, kao osnovu za posleratnu budućnost
Nemačke. (Videti OTPOR)

Neu Beginnen. Ilegalna socijaldemokratska grupa koja je

počela da deluje posle dolaska nacista na vlast. Fritz Erler i
Waldemar von Knoringen su bili vodeće ličnosti, čije su
delatnosti uživale podršku izbeglih socijaldemokrata u
Švajcarskoj i Španiji. Njihova glavna publikacija Der Grüne
Otto (Zeleni Otto), donosila je vesti iz spoljnog sveta i
njihove stavove o nacističkoj politici. 1936-37. članovi su
provaljivali u vozove sa municijom i naoružanjem i

296
 Neronska naredba
obaveštavali veze u inostranstvu o porastu nemačkog
naoružanja
Neobično uspešni u izbegavanju Gestapoa, Neu Beginnen
je opstala sve do velike čistke 1944., kada je posle hapšenja
desetina njenih članova, jezgro vođstva skršeno, a grupa
rasturena.

Neurath, Freiherr Constantin von (1873-1956). Diplomata

plemić (nemački ambasador u Kopenhagenu 1919-20., Rimu
1921-30., Londonu 1930-32.). Postavljen je za ministra
spoljnih poslova u von Papenovom “kabinetu barona” iz
1932. i poput Schwerina von Krosiga ostao je na tom mestu u
kabinetu i kada je Hitler postao kancelar, doprinoseći ugledu
nove vlade. Uklonjen je sa mesta ministra posle “Hossbach”
konferencije, kada je Hitler izneo svoje planove za osvajanje
na šta je von Neurath protestvovao. Nakon ovoga bio je samo
na počasnim funkcijama: postavljen je za protektora Češke i
Moravske 1939. do 1941., kada ga je zamenio Heydrich. U
Nirnbergu je uvršten među glavne ratne zločince i osuđen na
15 godina zatvora ali je oslobođen 1954. iz zdravstvenih
razloga.

Nezaposlenost. Visoka nezaposlenost i nezadovoljstvo

nemačkog naroda sa tadašnjom vladom, obično se navodi kao
razlog nacističkog uspeha na izborima 1933. Posle
preuzimanja vlasti oni su uspeli na razne načine da smanje
nezaposlenost:

Nezaposleni

jun. 1933: 5.400.000

jan. 1934: 3.700.000
jan. 1935: 2.900.000
297
 Neurath, Freiherr Constantin von
jan. 1936: 2.500.000
jan. 1937: 1.800.000

Do proleća 1937., sa “četvorogodišnjim planom” u toku,

bilo je manje od milion nezaposlenih.
Ovo smanjenje je ostvareno brojnim sredstvima,
uglavnom preko programa javnih radova. Prethodna
vajmarska vlada imala je četvrt miliona ljudi zaposlenih na
programima koje su nacisti bojkotovali iz principa, ali koje su
1933. preuzeli i pretvorili Gleichechaltungom u sopstvene.
Na prvi pogled, ovi programi se nisu razlikovali od programa
započetih u isto vreme u SAD, pod Rooseveltovim “New
dealom”. Oni su uveli jedan hitan radni program
(Notstandarbeit) za pošumljavanje, isušivanje zemljišta,
izgradnju nasipa, autoputeva itd., koji je obezbedio
kratkotrajne teške fizičke poslove. Proglasili su obaveznom
jednogodišnju rad-nu službu za registrovane nezaposlene od
1925., a uvođenjem vojne obaveze iste godine postigli su
dalja smanjivanja broja ne-zaposlenih.
Od 1939., sa prinudnom radnom snagom iz pokorenih
zema-lja na Istoku, nemačke statistike o broju zaposlenih postale
su manje svrsishodne. Tokom rata, verovatno u vreme manjka
(mu-ške) radne snage, povećao se broj stranih radnika na
raspolaganju nemačkom domaćinstvu srednje klase, a veliki
projekti Todt or-ganizacije za izgradnju ratnih objekata, bili su
poduprti ogrom-nom armijom robovske radne snage pod
nečovečno nastrojenom upravom.

Niekisch, Ernst (1889-1967). Član male nacional-boljše-

vičke grupe različite od komunista. Bio je predsednik
minhen-skog “sovjeta” 1918-19. i osuđen je na robiju.
Njegov ekstremni levičarski nacionalizam uticao je na
Strassera, Röhma i Göbbelsa. Kasnije je pokušao da
298
 Niemöller, Martin
organizuje antinacistički otpor i zbog toga je osuđen 1937;
imao je sreće što je hapšenje i suđenje sprovela policija a ne
Gestapo; zato je poslat u običan zatvor, a ne u konclogor.
Preživeo je, ostavši u zatvoru do kraja rata.

Niemöller, Martin (1892-1984). Pastor Niemoller je bio za-

povednik podmornice u I svetskom ratu i zaradio je "Pour le
Mérite". Kao nacionalista i antikomunista, ispočetka je mislio da
je Hitler dobar za Nemačku; ali iluzije su mu brzo raspršene na-
cističkim nastojanjem da se Gleichschaltung primeni i na crkve,
i preuzimanjem protestantske evangelističke crkve preko
Ludwiga Müllera i Hansa Kerrla. Njegova Konfesionalna
crkva pobunila se protiv nacis-tičkih akcija i njihovog
antisemitizma. Zbog toga je jedan od po-glavara crkve, dr
Weissler odveden u konclogor Zaksenhauzen i pogubljen.
Niemoller je uhapšen 1937. i držan sedam meseci u zatvoru
posle suđenja. Posle oslobađanja, odveden je u pritvor u
konclogor do kraja rata, kada je oslobođen sa ostalim
viđenijim zatočenicima Dahaua.
Posle rata je napisao:”Prvo su došli po Jevreje, a ja se
nisam pobunio, jer nisam bio Jevrej; onda su došli po
komuniste i ja se nisam pobunio, jer nisam bio komunista;
onda su došli po sindikaliste i ja se nisam pobunio, jer nisam
bio sindikalista. Onda su došli po mene, a nije preostao niko
da se pobuni zbog mene”.

Nietzsche, Friedrich Wilhelm (1844-1900). Istaknuti

nemački filozof za čija se dela može reći da su u globalu
uticala na Hitlera i nacističku misao. Sjajni filolog, kome je
ponuđeno profesorsko mesto u Bazelu pre nego što je
magistrirao; Nietzscheovo zdravlje je bilo tako slabo da je bio
prinuđen da se penzioniše samo 10 godina kasnije, 1879.
1888. je duševno oboleo i ostao takav do smrti.
299
 Nietzsche, Friedrich Wilhelm
Filozofski, on je naslednik Schopenhauera ali je razvio
još ekstremnije pojmove aristokratskog elitizma. Politički,
njegovi pogledi nisu bili različiti od Machiavellijevih, iako je
u Nietzscheovom slučaju predmet divljenja Napoleon, a ne
Cesare Borgia. O Napoleonu je rekao:”Treba da žudimo za
anarhičnom propašću čitave naše civilizacije, ako bi takva
nagrada (pojava Napoleona kao vladara) bila njen rezultat".
Volja je za njega predstavljala koncept izuzetne jačine.
“Isprobao sam snagu volje”, rekao je, ”saglasno obimu otpora
koji je mogla podneti i saznao kako da to preokrenem u njenu
korist”. “Viši čovek“ je za Nietzschea bio suštinski izraz
otelovljene volje za moć.
Kao žestoki protivnik hrišćanstva koji je tvrdio da se gadi
dekadentnih pojmova pokajanja i spasenja, Nietzshe je
prezirao hrišćanstvo i zbog odricanja vrednosti “ponosu,
bogatstvu duha, blještavom animalizmu, instinktu za rat i
osvajanja, obožavanju strasti, osveti, gnevu, pohoti, avanturi,
znanju”.
Neki aspekti nacističke misli, posebno nacionalizam,
zauzimali su malo mesta u njegovoj filozofiji. Verovao je u
međunarodnu vladajuću klasu u kojoj će “volja moćnih
filozofskih ljudi i umetnika tirana harati hiljadama godina”.
Verovatno njegova najpoznatija primedba tiče se
žena:”Ideš kod žene. Ne zaboravi bič”, iz Tako je govorio
Zaratustra. Ovo je izneto kao lična spoznaja - iako su
njegova stvarna iskustva sa ženama bila krajnje ograničena.
Upravo u Also sprach Zarathustra, Nietzche iznosi svoju
teoriju “Übermenscha” ili “Natčoveka”, koja je privukla
naciste i bila pogrešno izjednačena sa njihovim Firer
principom. Takođe i u drugim pravcima, nacistička ideologija
je prisvajala elemente Nietzschea. Njegov prezir prema
haotičnom, maglovitom duhu Nemačke je ignorisan, kao i
njegovo divljenje za Jevreje; mnogo značajnije je za njih bilo
300
 Nirnber{ki zakoni
ono što su hteli da smatraju proročanstvom o dolasku Hitlera
i čistom nordijskom duhu novog čoveka.

Nirnberški zakoni. Serija zakona uperenih protiv

Jevreja, koje je sastavio Wilhelm Stukart, a objavljenih na
Nirnberškoj procesiji 1935. i primenjenih od septembra iste
godine.
Prvi Zakon Rajha o državljanstvu, razlikovao je dva tipa
čoveka: Reichsburgera, građanina čiste nemačke krvi; i za
sve ostale kategorije lica, Staatsangehorigea, podanika
države. Zakon o zaštiti nemačke krvi i časti zabranjivao je
brakove između ove dve grupe. Sledilo je nekih 250 dekreta
iza ovih zakona, od 1935. do 1943., kojima su Jevreji
izbačeni sa javnih funkcija i radnih mesta, a postepeno i iz
ekonomskog života, pri tom ih obavezavši da nose žutu
zvezdu ili da žive gde im se zapovedi. Završnim dekretom,
koji je predviđao "Konačno rešenje", Jevreji su stavljeni van
zakona u Nemačkoj. Oni koji su preostali bili su primorani da
se skrivaju.
Antisemitizam je bio snažan u Nemačkoj i pre dolaska
nacizma, ali je postao zborni poziv i središte nacističke
filosofije, a proglašenje "Nirnberških zakona" su nacistički
sledbenici smatrali delom oporavka nacije posle Röhmove
čistke 1934. Videti ANTISEMITIZAM

Nirnberške procesije. Otpočete sa dve parade u

Nirnbergu u januaru i avgustu 1923. (održane zajedno sa
ostalim grupama, poput Borbene lige), Nirberške procesije su
se pretvorile u nacistički običaj. Treća je održana 1926., i
dopunjena “Danom partije”. 1927. i 1928. procesije su
narasle i 1933. njom je proslavljen Hitlerov dolazak na vlast.
1934. trajala je čitavu nedelju i bila tema filma Leni
Riefenstahl Trijumf volje. 1935. iskorišćena je za
301
 Nirnber{ke procesije
objavljivanje "Nirnberških zakona"; 1936., 1937. i 1938. -
poslednje - nastavile su se kao spektakularne demonstracije
nacističke moći. Hitler je 1938. iskoristio procesiju za
povećanje napetosti u svetu tokom Minhenske krize.
Svaka procesija bila je veličanstvenija od prethodne, a
njeno izvođenje je imalo za cilj da podigne emocije radi
frenetične podrške Hitleru i nacizmu. Kombinovani su
govori, marševi, parade, zastave i muzika da bi doveli Nemce
na vrhunac nacionalističkog zanosa. Bakljade i svetlosne
predstave postale su neizbežni deo predstave - ali su granice
nacističkog scenskog umeća još proširene dramatičnim
uvođenjem preko 100 moćnih protivvazdušnih reflektora,
usmerenih da osvetljavaju vertikalno, u velikim svetlosnim
stubovima. Impresionirani britanski ambasador opisao je
prizor kao “ledenu katedralu”. Od 1934. Albert Speer
preuzima projektovanje velikog gledališta u Nirnbergu pred
kojim bi se održavale procesije, u gradu koji je trebalo da
bude prestonica Nacističke partije. Radovi na njemu su
nastavljeni tokom II svetskog rata i ostao je veliki opusteli
spomenik u godinama iza njega.

Nirnberški procesi. Zasedanja Međunarodnog vojnog

tribunala u Nirnbergu od novembra 1945. do septembra
1946., radi suđenja glavnim nacističkim ličnostima za ratne
zločine. Komisija Ujedinjenih nacija za ratne zločine
osnovana je u Londonu 1943., a u novembru su Amerikanci,
Britanci i Rusi objavili da će Nemci odgovorni za zločine biti
vraćeni tamo gde su ih počinili, da bi im se sudilo od
oslobođenih zemalja. Šok zbog ubistva američkih
zarobljenika kod Malmedija tokom nemačke Ardenske
ofanzive (1944.) uverio je Amerikance u potrebu kažnjavanja
krivaca. Iako su Britanci iskazali oprez zbog mogućih pravnih
komplikacija, do maja 1945. je dogovoreno da će zasedati
302
 Nirnber{ki procesi
jedan međunarodni tribunal sastavljen od američkih,
britanskih, francuskih i ruskih sudija i tužilaca. Održana je
konferencija u Londonu radi dogovora o metodama suđenja
(svaka zemlja je raspolagala sa potpuno različitim pravnim
pravilima i postupkom). U avgustu je dogovoreno da
Nirnberg bude mesto suđenja, uglavnom jer je bio i mesto
velikih procesija Nacističke partije. Optuženima (i
organizacijama poput Gestapoa) je trebalo biti suđeno po 4
osnova:

Zločini protiv mira (Planiranje i vođenje rata)

Ratni zločini (Odgovornost za ratne zločine tokom
rata)
Zločini protiv čovečnosti (Radi pokrivanja rasnog
progona)
Zavere (Radi činjenja zločina iznesenih pred druge
sudove)

Sudije tribunala su bile Francis Biddle sa Johnom

Parkerom (SAD) Norman Birkett i sir Geoffrey Lawrence
(Britanija), Henry Donnedieu de Vabres i Robert Falco
(Francuska) i Roman Rudenko (koji je zamenio
prvoodređenog, Nikitčenka) sa Volkovom (SSSR). Trebalo je
formirati i tim savezničkih tužilaca. Advokati okrivljenih bili
su Nemci, koji su radili otežano, ne raspolažući sredstvima
pobedničkih nacija i bivajući i sami podvrgnuti pravilima
pobednika. Njihova najefikasnija odbrana sastojala se pre od
osporavanja postojanja bilo kakvog prethodnog
međunarodnog prava, nego od pokušaja da se ospore ili
opravdaju dela okrivljenih.
Sastavljen je kratak spisak najozloglašenijih vođa Trećeg
rajha od strane tribunala (Hitler, Himmler i Göbbels bili su
već mrtvi; Bormann se vodio kao nestao a ostali su uvršteni
303
 Nirnber{ki procesi
na insistiranje pojedinih nacija. Avgusta 1945., objavljena je
lista od 23. okrivljenih, ali je i dalje bila sporna. Obuhvatila
je i Gustava Kruppa, vremešnog oca, a ne aktivnog sina,
Alfreda, i ime je ostalo na spisku, iako je starac bio previše
bolestan da bi bio izveden na suđenje.
Tribunal je, takođe, izveo na suđenje i organizacije
Trećeg rajha. Tako, ako je organizacija proglašena
zločinačkom, svakom njenom članu moglo se suditi i po tom
osnovu. SS (uključujući i Waffen SS), Gestapo i SD su bili
proglašeni krivim, kao i viši činovi nacističke partije, od
krajslajtera pa naviše. SA nije proglašen za zločinačku
organizaciju, iako je pojedinim oficirima trebalo da bude
suđeno.
Pre početka suđenja, jedan od okrivljenih, Robert Ley,
vođa Fronta rada, obesio se u svojoj ćeliji. Dvadesetjednom
preostalom bilo je suđeno između novembra 1945. i kraja
septembra 1946. kada su izrečene presude i kazne: smrtna za
Göringa, Franka, Fricka, Jodl, Kaltenbrunnera, Keitela,
Ribbentropa, Rosenberga, Saukelu, Seyss-Inquarta i
Streichera; doživotna robija za Funka, Hessa i Raedera; 20
godina za von Schiracha i Speera; 15 godina za von Neuratha
i 10 za Dönitza. Fritsche, von Papen i Schacht su oslobođeni.
Göring se, sakrivenom ili doturenom ampulom cijanida, ubio
dan pre pogubljenja. Preostali osuđeni su obešeni u oktobru
1946.

"Noć dugih noževa". Takođe poznata i kao "Krvava

čistka". Videti RÖHMOVA ČISTKA

Nordhauzen. Podzemna fabrika u Harc planinama

jugozapadno od Berlina, u kojoj je robovska radna snaga
sastavljala V-2 rakete. Obično je 100 ljudi dnevno umiralo od
iscrpljenosti ili premlaćivanja dok su iskopali 46 tunela, od
304
 No` u le| a (Dolchstoss)
kojih su neki bili vi-soki i preko 27 m, a koji su obuhvatali
fabriku V-2 i pogon za sklapanje. Izgrađen je kompleks
baraka u borovoj šumi kraj izla-za glavnog tunela, i tu je, u
logoru Dora, bila smeštena robovska radna snaga, u uslovima
ni malo boljim od onih u Buhenvaldu iz kojeg su mnogi od
njih i stigli. Nordhauzen je aprila 1945. zauzela američka 1.
armija. Za nekoliko dana, američki tehnički oficiri iz Projekta
Hermes, plana dokopavanja nemačke raketne opreme i
naučnika, stigli su u podzemno sklonište sa naređenjem da
pošalju 100 kompleta V-2 na američki poligon u White
Sandu u Novom Meksiku.
Norveška kampanja i okupacija Danske. Videti
DODATAK II

Novemberverbrecher (Novembarski zločinci). U

nacističkim očima, ljudi koji su odlučili da zaključe primirje
11. novembra 1918. Iz ovoga je bezuslovno proizilazilo da su
izdajnici željni rušenja nemačkih vojnih uspeha, bili
odgovorni za nož u leđa koji je oborio Nemačku na kolena.
Videti NOŽ U LEĐA

Nož u leđa (Dolchstoss). Optužba po kojoj nemačka

armija u I svetskom ratu nije poražena na bojnom polju već je
izdana - nož u leđa - od socijaldemokrata, Jevreja i profitera
na unutrašnjem planu.
Nemačkim vojnicima koji su služili na zapadnom frontu
izgledalo je da postoje izvesni dokazi koji potkrepljuju
ovakvo gledište. Nemačka armija nikad nije potisnuta duž
linije fronta i mnoge njene jedinice vratile su se u Nemačku
neokrnjene, noseći oružje. Istina je bila drugačija, ali teorija -
nož u leđa - godila je ranjenom ponosu armije i široko
rasprostranjenom antisemitskom i antidemokratskom

305
 Nirnber{ki procesi
raspoloženju koje se širilo u Nemačkoj u prvim posleratnim
godinama.
Nacistička propaganda, iako nije sama izmislila termin,
savršeno je eksploatisala ideju, kombinujući "nož-u-leđa" sa
“Novembarskim zločincima” (potpisnicima Versajskog
ugovora), radi klevetanja Vajmarske republike i njenih
zagovornika.

NSDAP. Videti NACISTIČKA PARTIJA

306
 No` u le| a (Dolchstoss)

O
Obrazovanje u Trećem rajhu. Nemačko obrazovanje
istorijski se držalo tradicije čvrste discipline i vere u nemačku
dominantnu ulogu. Nacisti su zbog toga imali malo potrebe
da uvode temeljne promene i izvršili su samo neke dopune
sistema. U stvari 97% svih nastavnika pridružilo se
Nationalsozialistische Lehrerbundu, a 32% je prišlo partiji do
1936., dvostruko više nego u odgovarajućim asocijacijama
državne službe. Da bi se ojačala njihova ideološka čvrstina,
svi predavači su morali da pohađaju jednomesečni kurs koji
je organizovala partija. Izuzimajući otpuštanje Jevreja (do
čega je došlo nepunih 6 meseci po nacističkom osvajanju
vlasti) jedinu značajnu promenu predstavljao je Zakon protiv
prenatrpavanja nemačkih škola i univerziteta, koji je doveo
do pada upisa na univerzitet za 57% između 1933. i 1939.
Zakon je posebno ograničio procenat upisa žena na 10%. Ovo
nije bio jedini diskriminatorski potez protiv višeg
obrazovanja žena. Proporcija devojčica koje su se upisivale u
srednju školu je smanjena, a isticanje kućne ekonomije često
je vodilo do bezizgledne akademske kvalifikacije poznate kao
"Puding student".
U nacističkom školskom sistemu poseban naglasak je dat
fizičkom vežbanju i jednom je, čak, predloženo da zamenik
direktora svake škole bude nastavnik fizičkog; lekcije iz
istorije su dopunjene posebnim kursevima o poreklu partije;
biologiji je dat jednak značaj, isticanjem Mendelove teorije
prirodne selekcije. Četrnaestogodišnjim školarcima je dat
plan usavršavanja za život koji je glasio: zdravlje je
preduslov večne lepote - ne birajte drugara već druga za brak
- težite ka što je moguće više dece! Istovremeno religiozne
307
 Odessa (Organisation der SS Angehörige)
poruke su postepeno nestajale. 1935. prestale su da budu
predmet školskih ispitivanja, a pohađanje školskih molitvi
postalo je neobavezno.
Sukob između školskih vlasti i Hitlerove omladine postao
je stalan. Od škola je često zahtevano da dozvole izostanak
učenika radi njihovog učešća u Hitlerovoj omladini. U nekim
slučajevima morali su se nalaziti posebni podučavaoci da bi
pomogli aktivnim članovima da polože.
Najvažnija dopuna sistema koju je preduzeo Treći rajh,
manifestovala se kroz ustanovu nacističkih elitnih škola,
Nationalpolitische Erzienhungsanstalten (Nacionalpolitičke
obrazovne ustanove), ili kratko Napolas. One su smatrane
naslednikom pruskih kadetskih akademija i bile su namenjene
stvaranju sledeće generacije visokih partijskih i armijskih
pripadnika. Primanje je bilo uslovljeno članstvom u
Hitlerovoj omladini, jemstvom partije, arijevskim poreklom i
fizičkim sposobnostima. Obrazovanje se zasnivalo na
velikom isticanju potrebe da se ovlada sportom i mehaničkim
veštinama, jedrenjem, boksom, vožnjom motora i kola. Uz to,
svaki učenik morao je da ima i radno iskustvo u industriji i
poljoprivredi. 1936. kontrola nad Napolasom je predata SS-u
i do 1942. bilo ih je više od 40 širom Rajha.
Adolf Hitler škole, osnovane u isto vreme, trebale su da
budu mesto obuke budućih političkih vođa. Učenici su
odabirani najviše na osnovu svojih predvodničkih
sposobnosti i potpune rasne čistote, pa čak i izgleda. Na
početku, Adolf Hitler škole je karakterisao duboki
antiakademizam. Disciplina je isticana iznad svega drugog,
čak su i razredi bili podeljeni u vodove, mada se od ovoga u
toku rata odustalo i uveden je konvencionalniji sistem.
Posle napuštanja škole sa 18 godina, bilo je normalno za
mlade ljude da provedu 3 godine u Radnoj službi ili
Wehrmachtu i još 4 godine stičući profesionalnu spremu.
308
 Obrazovanje u Tre}em rajhu
Neki bi produžili do Ordensburgena (Zamkova reda). Ove
ustanove, smeštene na uda-ljenim i romantičnim mestima,
predstavljale su nacistički ekvi-valent Sandhursta ili West
Pointa, ali opterećenog odjecima sred-njevekovnog viteštva.
Postojala su 4 takva zamka: Sonthofen, Crossinsee,
Vogesland i Marienburg. Svaki se specijalizovao za određene
delatnosti; Crossinsee za jahanje i atletiku, Sonthofen za
skijanje i planinarenje, itd. Učenici su bili poznati kao Jun-
keri, a partija je plaćala njihovo obrazovanje i pomaganje
njihovih porodica. Ali ponovo je nadvladala ideologija.
Intelektualni standardi Ordensburgena su se pokazali
neadekvatnim i mnogi od pitomaca nisu uspeli da žive prema
očekivanjima; u brojnim slučajevima, nisu čak uspevali da
prođu komisiju u Wehrmachtu.
To predstavlja jedan zanimljiv komentar obrazovanja u
Tre-ćem rajhu i uprkos mnogo retorike (posebno Roberta
Leya, vođe Fronta rada) prilike za obrazovanje
neprivilegovanih u Trećem rajhu nisu bile bolje od onih u
Vajmarskoj republici. Radnici su kasnih tridesetih
predstavljali 45% populacije, ali su činili samo 3%
studentskog tela, što je potpuno isti procenat kao i u pred-
nacističkom razdoblju. Videti UNIVERZITETI U TREĆEM
RAJHU

Od Normandije do Rajne: Poraz na Zapadu. Videti DO-

DATAK VI

Odessa (Organisation der SS Angehörige). Jedna od

grupa, za koju se široko veruje da je finansirala i organizovala
bekstvo nacista posle rata. Otto Skorzeny je predstavljao
verovatno ključnu figuru, ali dokazi nikad nisu pribavljeni.
Malo je šta sigurno o “Odessi”, ali ostaje verovatno da su
neki kanali za bekstvo pripremljeni pre završetka rata i da je
309
 Odessa (Organisation der SS Angehörige)
ogromni plen SS-a izvučen preko švajcarskih i vatikanskih
banaka, radi podrške nesigurnim posleratnim egzistencijama
begunaca.

OKH (Oberkommando des Heeres). Proizišla iz

vajmarskog Wehramta, vrhovne komande armije, postavši
Allgemeines Heeresamt (Glavni armijski ured). Maja 1935.
pretvara se u OKH (videti OKW).

OKL (Oberkommando der Luftwaffe). Videti OKW

Oklopna pesnica (Eiserne faust). Jedna od mnogih

grupa formiranih radi terorisanja pristalica Vajmarske
republike i destabilizacije države. Kao član Eiserne fausta,
Hitler je sreo vođe Nemačke radničke partije.

OKM (Oberkommando der Marine). Videti OKW

OKW (Oberkommando der Wehrmacht). Vrhovna

komanda oružanih snaga. Od 1934., Hitler je kao kancelar i
predsednik, bio nominalni šef oružanih snaga. Kada je
ministar rata Blom-berg uklonjen 1938. Hitler ukida njegovo
ministarsko mesto i lično preuzima komandu. Nova
organizacija postaje OKW, sa Keitelom kao šefom štaba i
Jodlom kao operativnim šefom. Hit-ler je zadržao OKW kao
sopstveni štab za planiranje, sa OKH-om za armiju, OKL-om
za Luftwaffe i OKM-om za ratnu morna-ricu. 1941. poverava
kontrolu nad ratom u Rusiji OKH-u, zadr-žavši svoj OKW za
komandovanje na svim ostalim poprištima. Tako su u stvari
postojale dve vrhovne komande. U decembru 1941. otpušta
Brauchitscha iz OKH-a i preuzima vrhovnu koman-du.
Šefovi štaba OKH-a za vreme Trećeg rajha bili su : 1938-42.

310
 Olimpijske igre
- Halder; 1942-44. - Zeitzler; 1944-45. - Guderian; 1945.-
Krebs.

Olimpijske igre. Hitler je u održavanju Igara u Berlinu

video daleko najbolju priliku da svetu predstavi našminkanu
stranu nacizma. Antisemitski posteri su skinuti, novine Der
Strürmer uklonjene, a stranci su postali dobrodošli. Čak su i
nemački polujevrejski takmičari, poput šampionke u
mačevanju Helene Mayer i komandanta Olimpijskog sela, bili
tolerisani. Richard Strauss i Carl Orff su zaduženi da napišu
muziku za Igre, a umetnici su i izradili slike i statue u njihovu
čast.
Sjajni javni događaj je kreiran od dr Carla Diema, koji je
po prvi put organizovao trkačke štafete, koje su nosile
olimpijski plamen iz Grčke preko Balkana i Austrije do
nemačke granice. Odatle, pa do Berlina, oko puteva su stajala
deca mašući nacističkim zastavicama, a sela su ukrašavana
swastikama prilikom prolaska usamljenih trkača. Napredak
Nemačke i entuzijazam Nemaca za novu nacističku državu
prikazan je u filmskim žurnalima širom sveta.
Na otvaranju u avgustu Hitler je paradirao sa 40.000
članova SA i horom od 3.000 ljudi koji je pevao Deutschland
Deutsch-land i pesmu Horst Wessela, a pozdravila ga je masa
od 100.000 gledalaca. Prvog dana Hitler je predao medalje
nemačkim učesnicima u bacačkim disciplinama i u ženskom
bacanju koplja. Olimpijski komitet je smatrao da bi trebalo da
preda medalje ili svim učesnicima ili nijednom. Posle toga se
nije pojavljivao, s obzirom da su američki crni atletičari
preuzeli primat; samo Jesse Owens je osvojio 4 zlatne
medalje. Ipak, nacistički trijumf je bio osiguran: Nemačka je
osvojila najviše zlatnih, srebrnih i bronzanih medalja; veliko
finale je održano pred masom koja je klicala Adolfu Hitleru
“Sieg Heil! Seig Heil!”, a međunarodno priznati film Leni
311
 Omladinske organizacije: Hitlerova omladina
Riefenstahl je zabeležio i naročito odao počast čvrstoj,
samouverenoj zajednici koja ih je organizovala.

Omladinske organizacije: Hitlerova omladina. Hitlerova

o-mladina je bila organizacija Nacističke partije, za momke
uzrasta od 15 do 18 godina, proglašena obaveznom Zakonom
o Hitler jugendu iz decembra 1936., kojim su zabranjene sve
druge omla-dinske organizacije.
Početak 20. stoleća je vreme bujanja brojnih omladinskih
po-kreta, od kojih su skauti samo najpoznatiji primer. U
Nemačkoj, mnogi ljudi privrženi šetnji i životu u prirodi su
bili poznati kao Wanderwögel, “Ptice selice”. Ispunjeni
ljubavlju prema ne-mačkom seoskom krajoliku, prezirali su
ružnoću industrijalizacije; uz to, stremili su idealizmu i
antikapitalizmu. Ovaj rani primer “zelenog” osećaja nacisti su
uspešno preuzeli i uključili u svoju spoljnu privlačnost. Za
mlađe dečake, od 10 do 14 godina, par-tija je osnovala
Jungvolk, a za devojčice Jungmädel. Sa 14 godina, devojčice
su pristupale Bund Deutscher Mädel, što je obuhvatalo i
godinu dana službe u domaćinstvu ili na seoskom imanju.
Dečaci koji su ulazili u Jungvolk bili su poznati kao
“Pimpfovi” i morali su proći prijemni test, ponavljanjem
tačaka nacističke dogme, recitovanjem pesme Horsta
Wessela, trčanjem na 50 metara za 12 sekundi,
učestvovanjem u hodanju po prirodi u trajanju od 2 dana,
vežbanjem signalizacije i učenjem armijskog drila. Bio je to
trenutak ogromnog ponosa, kad bi se napredovalo ka
punopravnom članstvu u Hitlerovoj omladini i pravu da se
obuče uniforma i nosi specijalni bodež sa utisnutim natpisom
“Krv i Čast”.
Hitlerova omladina je pružala širok spektar aktivnosti,
kao i početnu vojnu obuku. Cilj je bio da se adolescenti
izvedu iz okvira svoje društvene klase i preobrate u primerne
312
 Omladinske organizacije: Hitlerova omladina
naciste do uzrasta od 18 godina; ako tada ne bi bili spremni,
obavezna radna služba bi ubrzala promenu, a za bilo kakav
ostatak klasne svesti bi se pobrinula služba u vojsci. Seoski
momci su putovali i omogućen im je pristup sportovima i
pogodnostima ranije dostupnim samo u gradovima. Na isti
način Bund Deutcher Mädel je omogućavao pristup
devojkama u svet širi od onog, koji su poznavali njihovi
roditelji.
Hitlerova omladina je osnovana 1926., kao odsek SA.
1931. Baldur von Schirach postaje vođa i dve godine kasnije,
Gleichschaltungom su joj pripojene sve omladinske grupe,
osim katoličkog pokreta, dok i on nije zabranjen 1936.
Organizacija je brzo jačala dostigavši 3,5 miliona do kraja
1931. Dok se prvobitno članstvo sastojalo od momaka iz
radničke klase, masovnom organizacijom su počeli da
preovlađuju sinovi roditelja iz srednje klase i univerzitetski
obrazovanih.
Tokom rata, Hitlerova omladina je bila angažovana na
po-slovima vazdušne odbrane u gradovima i mnogi od njih su
uba-čeni u 12. SS pancer diviziju, kojom je komandovao
najmlađi od nemačkih generala Kurt Meyer. Divizija se borila
u Francuskoj 1944. i u Nemačkoj poslednjih meseci rata.
Poslednjih dana rata u Berlinu 1945. Hitlerova omladina, pod
Arturom Axmannom, njenim vođom od 1940., bila je
naoružana za borbu do poslednjeg.

Omladinski otpor nacizmu. Zbog prirode i otpora i

gestapovske države, pitanje je da li će ikad biti moguće da se
sagleda celokupno poprište borbe nemačke omladine protiv
nacizma. Otpor je sigurno bio rasprostranjen; jer je osnovan
specijalni omladinski odeljak u RSHA, na Princ
Albrechtstrasse u Berlinu. Ali najbolji pokazatelj razmera
omladinskog otpora predstavljalo je otvaranje omladinskog
313
 Omladinski otpor nacizmu
konclogora kod Neuwieda. Posle ovih činjenica, moguće je
pomenuti samo nekoliko onih najznačajnijih primera, koji su
se pročuli, jer su vezani za aktivnosti otpora: Helmut Hulmut,
uhapšen u Hamburgu 1942.; optužen je za slušanje BBC-a i
sastavljanje i rasturanje antinacističkih letaka. Hulmut je
prijavljen i pogubljen u oktobru 1942., u 17-toj godini.
Jonathan Stark, uhapšen je 1943., zbog odbijanja, iz reli-
gioznih razloga (bio je Jehovin svedok), da položi zakletvu
Fireru i služi vojsku; Stark je poslat u Zaksenhauzen, gde je
nastavio po svome, dok nije obešen 1944. Michael
Kitzelman, koga su iskustva sa ruskog fronta načinila
pacifistom, osuđen je na smrt u ruskom gradu Orelu 1942.
Sačuvani dnevnik otkriva dubinu njegovih antinacističkih
ubeđenja.
Članovi omladinskih grupa otpora su, izgleda, preuzeli
kao simbol Runolist (od imena katoličke grupe otpora
prvobitno osnovane u Bavarskoj). Razbijeni od gestapovskih
doušnika, ponovo su se reorganizovali i raštrkali po drugim
delovima Ne-mačke. U Kelnu je 1944. dvanaest članova
javno obešeno, kao primer ostaloj omladini; jedno vreme je
Gestapo verovao da sko-ro četvrtina pripadnika Hitlerove
omladine u rajnskom gradu Kre-feldu pripada Runolist
grupama.
U Berlinu je u leto 1942. provaljen pokret Werner
Steinbrink i deset njegovih članova je pogubljeno bez
saslušanja.
Za grupu Alfreda Scmidt-Sasa se zna da je rasturala letke
i lepila plakate tokom 1942. Uhapšeni od Gestapoa, četiri
momka mlađa od 21 godine su osuđena na smrt, a jedna
devojka je osuđena na 7 godina zatvora.
Ostale grupe opstale su samo po imenu - Die Meute u
Lajpcigu, Kittelbach piraten u Ruru, grupa 07 u Minhenu i
antinacistički Verband na obroncima Alpa.
314
 Ordensburgen (Zamkovi reda)
Sigurno je da je "Bela ruža" predstavljala
najorganizovaniji i najefikasniji nemački omladinski pokret
otpora. Minhenski Gestapo, koji je uhapsio članove grupe
1943. motrio je na njih skoro 6 meseci. Tokom tog razdoblja,
predvodnici su sa svojim antinacističkim stavovima upoznali
mnoge hiljade minhenskih studenata, a pristalice "Bele ruže"
su otkrivene (i osuđene na smrt) čak i u Hamburgu. Videti
BELA RUŽA za celokupnu priču o pokretu.
Grubo je reći, za tako mnogo heroizma i toliko mnogo
prolivene krvi, da ovi pokreti nisu ništa ili skoro ništa
doprineli padu Trećeg rajha; ali, zaključak je neizbežan.
Možda ipak pravi doprinos omladinskog otpora treba tražiti
drugde, u inspiraciji mladim Nemcima koji su došli posle, i u
naglasku da nisu svi Nemci (bez obzira na godište) poslušno
gutali zavodljivu propagandu nacističke države.

Ordensburgen (Zamkovi reda). Internatske ustanove za

obuku nacističke elite (videti OBRAZOVANJE U TREĆEM
RAJHU).

Ordungspolizei (Policija za red). Poznata kao Orpo.

Regularne policijske snage Trećeg rajha.

Organizacija bekstva. Vodeći nacisti su bežali iz Nemačke

na kraju rata, koristeći se sredstvima SS-a i uz pomoć među-
narodnog biznisa, ličnosti iz crkve i, ponekad, američkih i
bri-tanskih obaveštajnih službi, koje su se nadale da će
iskoristiti nji-hova znanja. SS organizacije su uvek bile u
senci i poznate samo po glasinama ili po hvalisanju onih koji
su umakli, čuli smo o “die Spinne” (Pauk), ”die Schleuse”
(Brana), “Stille Hilfe” (Tiha pomoć). “Kreis Rudel” (Rudelov
krug, nazvan po posleratnom neonacisti) i

315
 Organizacija bekstva
“Bruderschaftwerk” ili “Kamaradschaftwerk (Bratske ili
prijateljske grupe). Najozloglašenija, iako niko ne može biti
siguran da li i najdelotvornija, bila je organizacija Odessa.
Najčešće korišćene rute bekstva iz Nemačke vodile su preko
Brenerskog prelaza do Insbruka i u Italiju, ili preko Algaja
preko jezera Konstanca kroz Švajcarsku do Italije.
I u južnoj Nemačkoj, i u Italiji, često su im pomagale
crkvene ličnosti, od kojih su neke postavljene u Vatikan za
vreme nacizma. Biskup Alois Hudal je, na primer, kao rektor
nemačke crkve u Rimu, Santa Maria dell’ Anima, nesumnjivo
pomogao da se izdaju vatikanski pasoši ratnim zločincima.
Njegova pronacistička gledišta izneta su u njegovim
predratnim napisima. Ne zna se do koje je mere Papa Pije XII
podržavao njegova shvatanja. Delatnosti Hudala i njegovih
istomišljenika u Vatikanu samo su dodali na težini i prirodi
pitanja za koje su mnogi evropski katolici osećali da visi nad
“nemim Papom”. Za poznatije naciste poput Eichmanna, se
zna da su iskoristili vatikansku rutu. Iz Italije, neki nacisti su
bežali u Španiju, a neki u Južnu Ameriku, ostali na Srednji
Istok, da rade u Egiptu i Siriji, a neki od latvijskih i litvanskih
fašista otišli su do Australije.

Organizacija za industrijsku ekonomiju. Posebni

zakoni iz februara i novembra 1934., usmereni na
prestruktuiranje organizacije kartela iz 1923., prenošenjem
njenih ovlašćenja na vladu Rajha. Nova vladina ovlašćenja
zahtevala su da sve trgovačke i industrijske aktivnosti budu
zastupljene unutar granica gaua od strane komore, čiji je
direktor bio istaknuti nacistički poslovni čovek.

Oružani SS. Borbene SS jedinice. Videti SS: WAFFEN

SS

316
 Oster, Hans
Ossietzsky, Carl von (1889-1938). Dobitnik Nobelove
nagrade za mir 1935. Pacifista koji je izdavao mali nedeljnik
u kome je otkrivao ponovno tajno naoružavanje Vajmarske
Nemačke, pod generalom von Seecktom. Reichswehr je
zatražio njegovo gonjenje i bio je na kratko zatvoren 1931.
1933. tokom hapšenja sumnjivih posle paljenja Rajhstaga
odveden je u konclogor, gde je i dočekao vest o dobijanju
Nobelove nagrade. Razgnevljen, Hitler naređuje da Nemci ne
treba više da primaju Nobelovu nagradu.
Ossietszsky umire od tuberkuloze u konclogoru
Oranienburg 1938. Njegov periodični list Die Weltbühne je i
dalje izdavan sa istim zaglavljem u Berlinu.

Oster, Hans (1888-1945). Glavni pomoćnik admirala

Canarisa, šefa Abwehra (nemačka obaveštajna služba), 1938-
43. Hans Oster je bio profesionalni vojnik koji je služio u I
svetskom ratu i pod Vajmarom. Otpušten 1932. posle
skandalozne afere sa ženom svog kolege oficira, brzo je
vraćen u Abwehr od Haldera i služi pod generalom von
Bredowom. Osteru se nisu sviđali nacisti i ubistvo Bredowa
tokom Röhmove čistke 1934. uverilo ga je da se mora
suprotstaviti. Posle zamene sledećeg šefa Abwehra, Patziga,
Canarisom 1935., njegova netrpeljivost prema nacizmu
približila je Ostera Canarisu. Bio je jedan od četvorice oficira
određenih da ispitaju optužbe o homoseksualnosti izrečene
protiv komandanta armije Fritscha 1938; jedan od članova
suda bio je i advokat Dohnanyi, koji je kasnije radio sa njim
protiv Hitlera.
Canaris je iskoristio Ostera da se pobrine oko veza sa
Britancima i oko prosleđivanja upozorenja o Hitlerovim
namerama prema Čehoslovačkoj i Poljskoj. Oster je imao
veze sa visokim oficirima koji su nameravali da se okrenu
protiv Hitlera; zatim, posle izbijanja rata, šalje upozorenje o
317
 Otpor
nemačkoj invaziji na Dansku, Norvešku, Belgiju i Holandiju,
ali su zainteresovane vlade ignorisale njegova upozorenja.
Aprila 1943. Gestapo hapsi Dohnanyia, a Oster je
suspendovan sa dužnosti. Jula 1944. uhapšen je nakon
"Bombaške zavere" i drže ga, sa ostalim osumnjičenima za
zaveru, u istražnom centru Gestapoa na Prinz Albrechtstrasse
u Berlinu. Premešten je u konclogor Flossenburg februara
1945. i obešen, sa Canarisom, neposredno pred dolazak
američke armije u aprilu.

Osthilfe skandal (Skandal oko istočne pomoći).

Pritisak konzervativnih zemljoposednika (Junkera) velikih
imanja istočno od Elbe rezultirao je finansijskom pomoći
države. Početkom 1930-ih finansijske zloupotrebe postale su
uočljive i Oskar von Hindenburg je progovorio u ime
Junkera. Izgleda moguće da su nacisti iskoristili skandal (i
mito oko imanja Neudeck) da bi obezbedili podršku Oskara
Hindenburga tokom političkog manevrisanja 1933.

Otpor. Videti JULSKA BOMBAŠKA ZAVERA; BELA

RUŽA, M.A.N; NEU BEGINNEN; ELBEŠKI DRUGOVI;
GRUPA HERBERTHA BAUMA; FRAJBURŠKI KRUG,
KRAJSAUŠKI KRUG; ROTE CAPELE; OMLADINSKI
OTPOR NACIZMU

Otrovna pilula. Knjiga Ernsta Hiemera, izdavača Der

Stürmera, koja se sastojala od otrcane sirove antisemitske
“istorije”. Mnogo hvaljena od nekih nacističkih krugova (iako
ne i od intelektualnijih SD vođa), dok je Max Amann izjavio
da bi trebalo da je pročita svaki nemački dečak i devojčica.

318
P
Papa Pije XII (Eugenio Pacelli), (1876-1958.). Papski
nuncije u Minhenu 1917. i u Berlinu od 1920., dok nije
postao kardinal 1929. Glavni savetnik, u funkciji vatikanskog
državnog sekretara, pape Pija XI tokom pregovora i
potpisivanja Konkordata između Crkve i nacističke države
jula 1933. Bez iluzija posle nacističkog nepoštovanja
sporazuma, Papa Pije XI izdaje encikliku Mit brennender
sorge 1937., otvoreni napad na nacistička verovanja i metode.
Posle smrti Pija XI, Pacelli biva izabran za Papu u martu
1939., dok Hitler zauzima Čehoslovačku i približava se ratu
sa Poljskom.
U novembru 1939., posle osvajanja Poljske i dok se
nemačka armija spremala da napadne Zapadnu Evropu,
Joseph Müller, antinacistički nastrojen advokat, poslat je u
Vatikan od Ostera, vođe zaverenika okupljenih oko Abwehra.
Mülleru je omogućena audijencija kod Pape, na kojoj je ovaj
upitan može li delovati kao posrednik sa Britancima, ako
jedna antihitlerovska vlada bude osnovana u Nemačkoj.
Dobivši potvrdan odgovor, Müller se vraća, ali general
Halder i Oster ne uspevaju da ubede generala von
Brauchitscha, glavnog komandanta armije da se okrene protiv
Hitlera. Posle ovoga, izgleda da Papa Pije nije bio voljan da
se angažuje na bilo čijoj strani.
Bilo je mnogo napada na Papu Pija XII zbog njegovog
propuštanja da osudi nacistička zverstva (dok nije oklevao da
osudi komunistička nedela). Iako je bio dobro upoznat sa
Nemačkom i stalno obaveštavan, nije otvoreno osudio
nacizam niti Hitlerove napade na druge zemlje. Njegovo
gnušanje nad ateizmom i materijalističkim komunizmom
319
 Papen, Franz von
uticalo je da podrži antikomunističke elemente Hitlerove
politike i uskrati punu podršku saveznicima, dokle god je
komunistička Rusija bila jedna od njih. Iako je znao za
istrebljenje Jevreja, rekao je Veću kardinala, juna 1943., da
javna osuda može doneti više zla nego dobra. Ipak, ova
otvorena opomena nije sprečila sveštenike i manastire da
obezbeđuju skloništa za hiljade Jevreja. Mnogi pripadnici
crkve nesumnjivo su se osećali izdanim papinim ćutanjem po
pitanju genocida i njegovim odbijanjem da zapreti
ekskomunikacijom svakom katoliku koji uzme učešća u
hapšenju, transportu ili ubijanju jevrejskog naroda.

Papen, Franz von (1879-1969). Nemački kancelar 1932.

i zamenik kancelara u Hitlerovoj vladi iz 1933-34.
Generalštabni oficir i kasnije diplomata u I svetskom ratu,
von Papen postaje vođa katoličke partije Centra posle rata.
Spadao je među one konzervativce koji su verovali da mogu
kontrolisati Hitlera, dok bi njegove demagoške sposobnosti
bile upotrebljene za kontrolisanje nemačkih masa. Pokazalo
se da su i von Papen i oni koji su mislili kao on, pogrešili.
Vanredni Rajh komesar u Prusiji 1923-33. i zamenik
kancelara 1933-34. von Papen je prevaren i, na kraju,
nadigran od Hitlera. Sve manje koristan nacističkom vođstvu,
von Papen je postavljen za ambasadora u Austriji 1934. i
kada je ovo mesto prestalo da bude relevantno i neophodno,
poverena mu je relativno minorna funkcija u nemačkoj
ambasadi u Turskoj 1939-44.
Saveznici su mu sudili u Nirnbergu i oslobođen je
optužbe. Sledeće godine osudio ga je nemački sud, ali je
oslobođen 1949., posle dve godine zatvora.

Partijski sudovi (Parteigerichte). Sudovi namenjeni

održavanju partijskog Firerpincipa. Pod nadzorom Waltera
320
Bucha, partijski sudovi su zavodili disciplinu u često
konfuznoj i klimavoj hijerarhiji nacističke partije.
Ustanovljeni pre dolaska na vlast, postaju jezivo sredstvo
sprovođenja partijske kontrole nad članstvom. Posle 1933.
dato im je ovlašćenje da izriču gubitak zaposlenja i zatvorske
kazne.

Paulus, Friedrich von (1890-1957). Unapređen u feld-

maršala neposredno pre nego što je predao svoju armiju
Rusima, januara 1943., von Paulus je bio profesionalni vojnik
u I svetskom ratu, koji je služio i pod Vajmarom i pod
nacističkim režimom. 1942. poverena mu je komanda nad 6.
armijom, usmerenom da napadne Staljingrad, ali kada je
krajem godine njegova armija opkoljena, bio je prinuđen da
se preda. Paulus se obraćao preko radija nemačkim
vojnicima, a Rusi su ga iskoristili i kao svedoka radi
potvrđivanja saučesništva Generalštaba u napadu na Rusiju i
u zapovestima o osvajanju zemlje radi nemačke koloni-
jalizacije. Oslobođen je iz Rusije, gde je držan kao ratni
zarobljenik, 1953. i umro je u Istočnoj Nemačkoj 1957.

Pétain, Henri Philippe (1856-1951). Šef države

neokupirane “Višijevske” Francuske 1940-44.
Maršal Pétain je bio francuski vojnik herojske reputacije,
branilac Verdena 1916. i komandant francuskih armija 1918.
1940., kada su Nemci uznapredovali kroz Belgiju, premijer
Paul Reynard u nadi da će ojačati svoju vladu imenuje
Pétaina za vicepremijera. Pošto su se Nemci probili kroz
Francusku i zauzeli Pariz, vlada se premestila u Bordo. Ovde
se kabinet okreće protiv Reynarda i Pétain preuzima mesto
premijera i moli za mir. Uslovi predaje diktirani Francuskoj u
Kompijenju predviđali su podelu zemlje na dva dela,
okupiranu severnu i neokupiranu južnu zonu.
321
 Peta kolona
Pétain, sada šef države, upravljao je samo jednom
trećinom Francuske. Njegova vladavina je bila konzervativna
i autoritarna i uopšte, spremna na potpunu saradnju sa Trećim
rajhom. Kada su savezničke snage provalile iz Normandije,
Pétain beži u Švajcarsku, ali se vraća da bi se suočio sa
suđenjem u aprilu 1945. Osuđen je zbog saradnje sa
neprijateljem na vojnu degradaciju i smrt, ali je kaznu general
De Gaullea preinačio u doživotnu robiju.
Peta kolona. Oni izdajnici domovine koji pružaju
aktivnu pomoć neprijatelju pri invaziji. Termin je prvi
upotrebio nacionalistički general u španskom građanskom
ratu, koji je tvrdio da ima 4 kolone (trupa) koje nadiru ka
Madridu i “petu kolonu” pristalica koji čekaju u gradu.
Pre 1939., nacističke partije u Austriji i Sudetskoj oblasti
služile su kao efikasna “peta kolona Berlinu”, ali termin je
najtačnije primenjen posle izbijanja rata u slučaju ljudi poput
Quislinga u Norveškoj i Leona Degrellea u Belgiji. Obično su
petokolonašima nemački osvajači odmah odavali priznanje,
postavlja-njem na neka počasna mesta, ali pravu vlast su
zadržali nemački upravitelji: Abetz u Francuskoj, Seyss-
Inquart u Holandiji, Ter-boven u Norveškoj i Best u Danskoj.
Peta kolona (ili pristalice koje čekaju) bila je delotvornija u
propagandi nego u stvarnosti.

Pfarrer-notbund. Vanredna liga pastora koju je osnovao

Martin Niemöller u septembru 1933., radi odbrane
Luteranske crkve od nacističkog Nemačkog verskog pokreta
Do Božića te godine liga je brojala 6.000 članova, skoro
trećinu svih protestantskih pastora u zemlji. 1934. liga se
složila oko 6 principa Sinoda iz Barmena ali je posle toga
žestoko proganjana od nacista, sve dok i sam Niemöller nije
bio uhapšen 1937.

322
 Pivni~ki pu~
Pfeffer von Salomon, Franz Felix. Zapovednik SA od
1926-30. Komandant frajkora koji se pridružio Röhmovom
Frontbannu, Pfeffer je bio partijski gaulajter u Tiringiji i
Vestfaliji, sve dok mu godinu dana posle Röhmovog odlaska
iz Nemačke nije poverena komanda nad SA. Uvodi red i
tradicionalni armijski dril u formacije SA, da bi bile u stanju
da demonstriraju paradnu impresivnost i sjaj vojničke pojave.
Nameravao je da od SA pre stvori instrument propagande,
nego grupu siledžija. Pfeffer je bio taj koji je obučio SA za
masovne parade i pozdrav ispruženom rukom, a poklik masa
“Heil HItler” tada postaje deo partijskih procesija. Posle
pobune SA u Berlinu 1931. koju je predvodio Stannes i
prepirke sa Hitlerom oko slanja pripadnika SS-a (pre nego
pripadnika SA-a) u Rajhstag, oslobođen je komande nad SA.
Dok se Röhm nije vratio komandu je preuzeo lično Hitler.
Pfeffer je bio nesentimentalnih i pre pruskih nego
bavarskih nazora i nije bio privučen Hitlerovom pojavom.
“Onaj mlitavi Austrijanac”, zvao ga je utegnuti i strogi
Pfeffer.

Pivnica. Poznata i kao Pivski podrum. Minhenske

pivnice su često raspolagale velikim salama, koje su koristili
ne samo pojedinačni gosti već i velike grupe, klubovi ili
političke organizacije. Tokom Vajmarskog razdoblja pivnice
su puno puta korišćene za političke sastanke raznih boja.
Među one koje su nacisti najčešće koristili spadale su:
Bürgerbräukeller, Hofbräuhaus, Eberlbrauhaus,
Loewenbräuhaus i Loewenbräukeller. Torbräukeller pored
Izara je bila regrutni centar SA, a u Sterneckerbrauu je
osnovana Nacistička partija.

323
 Podru~je naseljavanja
Pivnički puč. Puč koji su pokušali nacisti. U novembru
1923. Hitler je pokušao brzo i improvizujući da preuzme
vlast u Bavarskoj. Kahr pokrajinski komesar u Bavarskoj
zadužen za odbranu Bavarske od desničarskih pobuna,
trebalo je da se obrati patriotskom skupu u Bürgerbräukelleru
u Minhenu. Hitler sa Göringom i ostalima, grunuo je na
miting i ispalio hitac u strop. Na vrhuncu drame proglasio je
nacionalnu revoluciju i zbacivanje Bavarske i vlade
nemačkog Rajha. 600 pripadnika SA opkolilo je zgradu i
Hitler je odveo Kahra i ostale u zadnje prostorije i prinudio ih
je da se obavežu na saradnju; Hitler bi upravljao političkim
poslovima u novom režimu, a Ludendorff (koji je upravo
obavešten o pokušaju) bi komandovao armijom. Kada se
oslobodio paske SA, Kahr se odriče saradnje i puč se suočava
sa propašću. Ludendorff, međutim, sada potpuno predan,
ubeđuje Hitlera da nastavi. Oko podneva sledećeg dana, sa
nekih 2.000 sledbenika, nacističke vođe marširaju ka centru
Minhena, Odeonplatzu, gde pokrajinska policija blokira
ulicu. Policija otvara vatru i Hitler i Göring bivaju ranjeni
(gine 16 članova partije i 3 policajca). Nastaje panika i
Hitlera odvoze kolima u Hanfstänglovu kuću. Dva dana
kasnije je uhapšen. Februara 1924. Hitleru se sudi za
veleizdaju, proglašen je krivim i osuđen na 5 godina robije u
Landsberškom zatvoru. Pivnički puč je predstavljao neslavan,
slabo planiran poduhvat, ali je suđenje pružilo Hitleru prvu
priliku da upozna nemački narod sa svojim imenom.

Područje naseljavanja. Oblast u zapadnoj carskoj Rusiji

u kojoj je živelo nekih 2.700.000 Jevreja 1940-41. Procenjuje
se da je do 1943. preživelo jedva 250.000 hiljada. Sledi
nekompletna lista gradova u kojima su jevrejski stanovnici
bili ubijani, uglavnom od specijalnih SS jedinica u krajnje
varvarskim okolnostima.
324
 Pohl, Oswald

Grad Broj žrtava Grad Broj žrtava

Dvinsk 30.000 Braslav 1.800
Kovno 3.800 Glubokoje 2.500
Vitebsk 16.000 Troki 550
Vilnjus 70.000 Vilejka 4.000
Rudnik 1.200 Smolensk 3.000
Lida 6.000 Borisov 7.620
Bjalistok 5.000 Mir 1.200
Mogiljev 4.844 Stonim 10.000
Nesvič 4.000 Bobruisk 179
Kovel 27.000 Pinsk 30.000
Gormei 4.000 Sarni 3.000
Rovno 22.000 Žitomir 7.000
Kijev 33.000 Babi Jar 100.000
Berdičev 35.000 Vinica 15.000
Poltava 12.000Djepropetrovsk 37.000
Mariupolj 90.000 Taganrog 2.000
Rostov
na Donu 18.000 Nikolajev 94.000
Uman 30.000 Odesa 60.000

Sledi lista konclogora unutar oblasti nekadašnjeg

Područja naseljavanja u kojima su mnoge stotine hiljada
Jevreja bile ubijene između decembra 1941. i februara 1943:

Treblinka 800.000 Besek 650.000

Sobibor 250.000 Čelmno 350.000
Majdanek 250.000

Od pretpostavljenih 250.000 preživelih iz Područja nase-

ljavanja u 1943., veruje se da je daljih 100.000 stradalo,
uglavnom u konclogorima tokom poslednje dve godine rata.
325
 Poljoprivreda u Tre}em rajhu

Pohl, Oswald (1892-1951). Šef SS odseka ekonomskih

poslova, WVHA, Pohl je pripadao prvobitnoj SA eliti. Kao
bivši blagajnik u ratnoj mornarici, vodio je Allgemeine SS
administraciju od 1934. a kasnije celokupnu SS
administraciju. Upravljao je sopstvenim odsekom od 1939.,
koji se razvio u WVHA 1942., zahvaljujući čemu postaje
drugi po moći u SS-u, posle Heydricha. Suprotstavio se
naglom istrebljenju Jevreja, jer je njegovim fabrikama trebala
njihova radna snaga. Postavljen je da vodi administraciju
konclogora 1942., kada je njihov proizvodni kapacitet postao
značajan.
Aprila 1942. njegov štab naređuje da zatvorenici poslati
na rad ne treba da budu batinani, već podstaknuti boljom
hranom i odećom. Ipak, oni su bili robovi koji su radili
mnogo sati pod surovim uslovima. Oscar Schindler (opisan u
Schindlerovoj barci Thomasa Keneallta 1982.) je
predstavljao paradoks u Pohlovoj operaciji, pomoću kojeg je
uspešno i (po standardima tog doba) dosta sretno fabrika
radila sa jevrejskom radnom snagom.
Pohlova aktivnost donela je ogromno bogatstvo SS-u. Uz
to, zlato i nakit oteti od žrtava konclogora dostigli su vrednost
zlatnih poluga držanih u Rajhbanci - i deponovani su na račun
pod imenom “Maxa Heilingera”, u vrednosti od 10 miliona
tadašnjih dolara. Osnivao je kompanije, obezbeđivao
monopole i pridobijao poslovne ljude za SS i administratore
više zainteresovane za profit nego za ideale SS-a i nacizma.
Iako je osuđen na smrt 1947., četiri godine je prošlo u
molbama i raspravama pre nego što je obešen u Landsbergu
1951.

Poljoprivreda u Trećem rajhu. Kada su nacisti došli na

vlast 1933., težak položaj nemačkog seljaka bio je svuda
326
 Pohl, Oswald
uočljiv; u okolnostima koje su ga pritiskale bilo je neke
sličnosti sa onim iz seljačkih ratova u XVI veku ili sa
katastrofičnim tridesetogodišnjim ratom sledećeg stoleća. Šta
više, problem je bio istinski akutan. U 1932-33.
poljoprivredni prihodi su pali bilionima maraka ispod onih iz
1924/1925., najgore posleratne godine, dugovi su neumereno
rasli, a kamata je za 14% prelazila prihode seoskih imanja.
Walter Darré odlično obavešteni stručnjak za
poljoprivredu iako i dalje nacistički ideolog, preuzima
Ministarstvo poljoprivrede da bi sastavio plan za nemačkog
seljaka. Njegov Zakon Rajha o neotuđivosti seoskog imanja
iz septembra 1933. dodeljuje svakom imanju po 120 ha
seljaku uživaocu, u isto vreme proglašavajući zemlju
zaostavštinom koja se ne može prodati, založiti ili podeliti.
Smrću zaduženog, imanje bi prešlo na najstarijeg sina. Jedini
uslov koji se zahtevao od seljaka je bio da dokažu arijevsku
čistokrvnost unazad do 1800.
Drugim zakonom iz istog meseca Darré se bacio na
problem cena poljoprivrednih proizvoda. Posle toga, "Posed
ishrane Rajha" je trebalo da postigne stabilne i profitabilne
cene za seljaka i usmeri ga ka stvaranju viškova u
poljoprivrednoj proizvodnji. Za nepune dve godine cene
poljoprivrednih proizvoda su narasle za 20% i mnogi
nemački seljaci su počeli da gledaju na nacističku državu kao
na moćnog partnera posle godina zanemarivanja.
Sigurno, mnogi mladi seljaci su se okoristili zakonima o
zaostavštini, dupliravši do 1939. svoje prosečne zemljišne
posede. U isto vreme, nadničari na imanjima koji su pretrpeli
smanjivanje nadnica od dvadeset procenata za vreme
depresije, sada su, pod nacistima, povratili svoje prihode na
nivo iz 1929. One su ostale i pored toga male, kada se
uporede sa nadnicama radnika na auto-putevima ili u novoj
industriji naoružanja.
327
 Ponovno naoru`avanje
Ipak, uprkos nekim uspesima, nacistička poljoprivredna
politika nije nikad ostvarila više od 80% viškova hrane, i iako
je seljak mogao da vidi kako ga hvale po novinama i
počastvuju za političkim govornicama, od 1935. njegova
ekonomska pozicija prestaje da se poboljšava. Do 1937.,
ravnoteža cena je ponovo delovala nauštrb poljoprivrede, sa
rastom seljačkih prihoda od samo 34% od 1933., dok su
nadnice u industriji i plate porasle za oko 50%. Ova osetna
razlika postojaće dugo po ulasku u rat, dok nacističku ruralna
radnu snagu nije nadvladala ideološki neočekivana
kombinacija seoskih radnica i stranih robovskih radnika, što
čini bilo kakvo poređenje sa predratnim platama i prihodima
neodgovarajućim.

Poljska. Poljska republika je osnovana 1918. od poljskih

govornih područja Rusije, Austrije i Nemačke, koje su,
međutim, obuhvatale i velike oblasti pod manjinskim
grupama, najviše nemačkim. Posle Brest-Litovskog ugovora
(nametnutog od carske Nemačke), ova oblast je bila od 1918.
do 1920. poprište borbi protiv nemačkih frajkora na jednoj i
sovjetskih Rusa na drugoj strani. Posebno pitanje
predstavljao je “Poljski koridor”, prostor između Baltičkog
mora i središnjeg dela Poljske, utvrđenog Versajskim
ugovorom. Poljska je tako umnogome zavisila od političke
podrške Francuske, koja je u Poljskoj videla protivtežu
Nemačkom ponovnom usponu.
Hitler 1934. potpisuje desetogodišnji ugovor o
nenapadanju sa Poljskom, slabeći Francusko-poljski savez.
1938., kada je Nemačka uzela Sudetsku oblast od
Čehoslovačke, Hitler je dozvolio Poljskoj da anektira delić
Čehoslovačke. Ali početkom 1939., pošto je Nemačka
okupirala čitavu Čehoslovačku, Hitler proširuje svoj zahtev
na Dancig i Poljski koridor. Uprkos britanskoj i francuskoj
328
 Poljska
garanciji poljske nezavisnosti, Nemačka napada Poljsku
1939.
Nemačke armije nadjačavaju Poljake, a Rusi ulaze sa
istoka. Za mesec dana Poljska propada. Njena vlada beži
najpre u Rumuniju, a 1940. u Britaniju.
Stanovništvo Poljske činili su mnogi koji su govorili
nemački i bili dobrodošli u Treći rajh, ali ostali, u onom što je
tada bilo poznato kao generalna guvernatura, tretirani su kao
rasno inferioran narod i pod Frankom svedeni na zajednicu
služinčadi. U zapadnoj Poljskoj, Poljaci su isterani sa svojih
teritorija koje su, kao deo Rajha koji će postati poznat kao
Wartegan, naselili Nemci. Videti USTANAK U
VARŠAVSKOM GETU; RUSKO-NEMAČKI PAKT

Ponovno naoružavanje. Versajski ugovor iz 1919. je,

članovima od 160. do 210., ograničio nemačku armiju na
100.000 oficira i vojnika, ukinuvši vojnu obavezu i
predvidevši da sav višak opreme i municije bude predat
Saveznicima. Ratna mornarica je ograničena na 15.000 ljudi,
sa malim brojem velikih brodova, a podmornice su
zabranjene. Nije smelo biti vazdušnih snaga niti vojnih
aviona. Fortifikacije na Rajni trebale su biti razvaljene,
Generalštab raspušten, a ni jedno udruženje ili klub nije
smelo da poseduje oružje ili izvodi vojnu obuku.
Sprovođenje ovih zahteva trebalo je da nadgleda saveznička
kontrolna komisija.
Čak i pre nego što je ugovor potpisan, njegove mere su
bile izigrane. Odsek generala Schleichera u Ministarstvu rata,
regrutovao je, finansirao i opremao frajkore radi odbrane
nemačkih inte-resa na istočnoj granici sa Poljskom, a kasnije
radi odbrane repu-blike od pobuna. Glavnokomandujući
armije, general von Seekt, od 1920. počinje sa njenom
reorganizacijom i novom obukom u novim okolnostima.
329
 Posleratni haos
Armija Vajmarske republike nalazi saveznike u novom
Sovjetskom Savezu i sporazumeva se o tajnim programima
obuke i vojnim eksperimentima u Rusiji, za tenkovske i
avionske posade. Jedna za drugom, Vajmarske vlade
zatvaraju oči pred uvežbavanjem i razvitkom novih vojnih
taktika. Na taj način, Hitler 1933. nasleđuje oružanu snagu u
usponu - za razliku od francuske, britanske ili američke
armije - bez velikih zaliha starog naoružanja koje se imalo
iskoristiti pre dobijanja odobrenja za nabavku novog. Nove
vojne taktike (kasnije nazvane "Blitzkrieg") bile su zasnovane
na uspesima ofanzive iz 1918. One nisu zavisile od klasične
pešadijske puške i njen novi model nije ni razvijan, već su
projektovane lake rafalne, kratkodometne-udarne puške,
poznate kao mašinski pištolji. Da bi se izbegla Versajska
ograničenja, nemačka policija (ne vojska) bila je naoružana sa
Schmeisserom izvedenim od poluautomatske puške ili
“mašinskog pištolja”. Kasnija upotreba u Španskom
građanskom ratu potvrdila je njenu vojnu vrednost i nemačka
armija je usvaja 1938., kao MP 38.
Tokom I svetskog rata Nemačka nije uspela da razvije
tenk kao oružje, tako da su bili potrebni potpuno novi nacrti a
eksperimentalne tenkovske šasije su izrađivane u vidu
“traktora” i tajno isprobavane u Rusiji, na osnovu sporazuma
Reichswehra i Crvene armije iz 1928., na poligonu kod
Kazanja. Ovim merama, novi tenk Mark I je bio spreman za
Hitlera i on ga pušta u proizvodnju 1934.
Od 1923., von Seeckt je odobrio tajnu obuku i
projektovanje vazdušnih snaga, Luftwaffea. Vlada je
podsticala razvoj komercijalne linije, Lufthanse, održavajući
na taj način u aktivnosti avio industriju. Podsticani su i
jedriličarski klubovi i do 1932. su brojali oko 50.000 članova.
U isto vreme, Lufthansa je vodila školu za obuku pilota,
obučavajući više nego što je potrebno za budući Luftwaffe.
330
 Ponovno naoru`avanje
Ratna mornarica nije bila u mogućnosti da ponovo
izgradi svoju flotu, površinske brodove i podmornice ali je
planirala za vreme kada to bude moguće (Videti Z-PLAN I
ANGLO-NEMAČKI POMORSKI SPORAZUM).

Posleratni haos, 1918-1920. Godine meteža, tokom

kojih se Hitler pojavio kao predvodnik nove revolucionarne
partije.

1918. mart Brest-Litovski ugovor; Rusija se predaje

Nemačkoj. Nezavisne države Poljska,
Estonija, Letonija, Litvanija, Finska, Ukrajina i
Belorusija otcepljuju se od bivšeg Ruskog
carstva (kada su Saveznici novembra 1918.
porazili Nemačku, Brest-Litovski ugovor je
poništen Versajskim ugovorom iz 1919.).
Ludendorff započinje ofanzivu na zapadu
protiv anglo-francuskih armija, pojačanih
Amerikancima. Ona je u početku uspešna, ali
iscrpljuje nemačke rezerve.
sept. Saveznički kontranapad i nemačka armija se
povlači. Nestašica hrane u Nemačkoj
(izazvana savezničkom blokadom) izaziva
pobune u gradovima; bune se vojnici i mornari
u Nemačkoj.
nov. Revolucija u Berlinu; Nemački car abdicira a
nova vlada prihvata savezničke uslove primirja
(potpisane u šumi Kompijenja). U Minhenu
proglašena Bavarska demokratska i
socijalistička republika. Ustanci i pobune
širom Nemačke.
1919. jan. Ustanak Spartakista (komunista) u Berlinu
srušen je uz veliki broj ubijenih. Vođe, Karl
331
 Posleratni haos
Liebknecht i Rosa Luxemburg, ubijeni.
Proglašena sovjetska republika u Bremenu i
srušena za mesec dana.

april Bavarska republika je pretvorena u Sovjetsku

republiku; u krvi su je ugušili armija i jedinice
frajkora.
1920. mart Desničarski Kappov puč u Berlinu (kome je i
Hitler očevidac), ugušen od frajkora,
uključujući i Eppovu jedinicu koja je nosila
simbol swastike. Vladavinu Rurom od strane
“Crvene armije” sastavljene od 50.000
radnika, okončala je nemilosrdno armija uz
pomoć frajkora. U ovim haotičnim godinama
je rođena Vajmarska republika.

Potempa. Selo u Gornjoj Šleziji, u kome je jedan

komunista pretučen na smrt od petorice nacista u avgustu
1932. Suđeno im je, i sudovi Vajmarske republike su ih
proglasili krivim i zatvoreni su, ali su u martu 1934. pod
novim nacističkim pravosuđem oslobođeni “za dobro Rajha”.

Potsdamski puč. Pokušaj generala Schleichera i drugih

visokih vojnih ličnosti da u januaru 1933. osvoje vlast.
Veruje se da je von Schleicher pri kraju svoje
pedesetsedmodnevne vladavine, kao poslednji kancelar pre
Hitlera, razmišljao o puču. Dok su visoki nacisti slavili vest
da će Hitler postati ujutro kancelar, stigao je jedan emisar
koji je tvrdio da su Schleicher i Hamerstein digli na uzbunu
Potsdamski garnizon i da se spremaju da stave pod kontrolu
vremešnog predsednika Hindenburga. Udar, ako je i postojao
u smislu Hitlerovih kasnijih tvrdnji, je bio sprečen dolaskom
generala von Blomberga u Berlin u ranim jutarnjim časovima.
332
 Potempa
30. januara 1933. Blomberg, pozvan od Hindenburga,
postavljen je za ministra odbrane u kabinetu Hitler-von
Papena, od tog trenutka na sceni. Ova nova vlast
opunomoćila ga je da suzbije bilo kakav vojni puč koji bi
mogao biti u toku; njegova reputacija u armiji garantovala je
da će podsdamski garnizon poslušati.

Pour la sémité. Igra reči zasnovana na Pour le Mérite,

nemačkom najvišem vojnom odlikovanju u I svetskom ratu.
“Pour le Sémité” je bio naziv za žutu zvezdu koju su prvo
nemački, a kasnije i ostali evropski Jevreji bili prinuđeni da
nose.

Poverenici za rad. Zakonom od 19. maja 1933.

ustanovljeno je 13 kancelarija širom Rajha, svaka pod
upravom “Treuhänder der arbeit”- poverenika za rad.
Dužnost novih funkcionera bila je opisana kao “pregovaranje
o radnim ugovorima između poslodavaca i radnika” - jasna
uzurpacija ulo-ge sindikata u Vajmarskoj republici, od strane
nacističke države.

Pozorište u Trećem rajhu. Kao i za druge umetnosti,

Vajmarska republika predstavljala je plodno tle za pozorište,
u kome je cvetalo eksperimentisanje i novi načini
izražavanja.
Ekpresionizam, kao pokret 1920-ih, predvodili su
dramski pisci Georg Kaiser, Ernst Toller, Fritz von Unruh i
Franz Werfel. U isto vreme, Gerhart Hauptmann, Hugo von
Hofmannsthal, Arthur Schnitzler i Carl Zuckmayer su stvarali
nova dela, dok se Bertold Brecht nalazio na početku karijere
koja će ga učiniti svetski slavnim.

333
 Pozori{te u Tre}em Rajhu
Max Reinhardt, Leopold Jessmer i Erwin Piscator su
oduševljavali publik svojim blistavim produkcijama i
glumačkim veličinama, poput Paula Wegenera, Emila
Janningsa, Heinricha Georga, Wernera Krausa, Kathera
Golda i Elisabeth Bergner koji su davali sjaj izvođenjima i
klasičnih i novih drama.
Ovaj porast ekperimenata i novina okončan je
nastupanjem nacizma. Većina priznatih režisera je
zabranjena, a skoro svi dramski pisci su naterani da odu u
egzil ili da se povuku. Ista sudbina zadesila je veliki broj
najpoznatijih izvođača. Nije se radilo o tome da su nacisti bili
nezainteresovani za pozorište; u stvari, nacistička pozorišna
politika je težila proširenju publike obezbeđivanjem ulaznica
preko “Snage kroz radost” i organiza-cije Fronta rada po
smanjenim cenama. 1936., na primer, bilo je 25 putujućih
trupa koje su posećivale seoske zajednice, a do 1942. publika
u gradskim pozorištima se udvostručila u poređenju sa 1933.
Nacistički pokret načinio je jedan specifičan doprinos
pozorišnoj umetnosti. Poznat kao Thingspiel, zasnivao se na
konceptu oživljene verzije tevtonskog plemenskog
zajedništva, mešavini povečerja, svetkovine, i cirkuskog
izvođenja. Držane u posebno napravljenim amfiteatrima
poznatim kao Thingspielplatten, svetkovine su često
obuhvatale i rituale Hitlerove omladine ili bakljade SA.
Mnogo karakterističniji za rane dane Trećeg rajha, ovaj stil se
nije dugo održao i u određenom vidu njegovu ulogu su
preuzele procesije Nacističke partije.
Göbbelsova pozorištna politika bila je vrlo slična
bioskopskoj: dijeta eskapizma menjana je prigodnim
ideološkim komadima i stalnom zalihom klasike. Na primer,
1938. pozorišni hitovi su bili Baza Wallah, komedija iz
armijskog života i Beg iz svakodnevnog sveta, vesela
fantazija. Ideoloških komada je bilo 2 vrste: istorijski, koji su
334
 Pozori{te u Tre}em rajhu
prikazivali nemačke heroje iz prošlosti, poput Barbarosse ili
Henryja IV, i pozorišne verzije teme Krv i tlo. Ovi komadi
slavili su seljačku strastvenu privrženost tlu i ukazivali na
istovetnost plodnosti ljudskih bića i tla. U Divu Richarda
Billingena, ćerka starog farmera, jedinica, napušta farmu i
odlazi u grad, ali njen otac, nespreman da prizna poraz, stvara
novog naslednika zbliživši se sa svojom služavkom.
Klasici, posebno Schiller, Goethe, Kleist i dela
Shakespearea, bili su stalno izvođeni. Ponekad su
preduzimane izvesne režiserske slobode, kao kada je u
Mletačkom trgovcu (popularnom zbog mogućnosti za
ispoljavanje antisemitizma), Jessika proglašena vanbračnim
detetom, i tako postala Arijevka pa se mogla udati za
Lorenza.
Čak i krajem 1942., kada je u Rusiji i Severnoj Africi
ratna sreća počela da se okreće, Berlincima je nuđen izbor od
skoro 100 različitih predstava u sezoni. Tek 1943. i 1944.
ambiciozni pozorišni program počinje da se smanjuje usled
savezničkog bombardovanja i restrikcija totalnog rata.
Požar u Rajhstagu. U februaru 1933., mesec dana pošto
je Hitler postao kancelar Rajha (Videti HRONOLOGIJU),
zgrada Rajhstaga je izgorela do temelja. Sledećeg dana
predsednik Hindenburg objavio je da se sve građanske
slobode suspenduju po “vanrednim dekretima za zaštitu
naroda i države”. U martu ovi dekreti postaju ustavni zakon,
koji daje Hitleru diktatorska ovlašćenja i pretvara Nemačku u
policijsku državu.
U noći kada je požar primećen, Göring, kao ministar unu-
trašnjih poslova pokrajine Prusije, odmah dolazi na lice mesta
i javno optužuje komuniste za palež; maloumnog
Holanđanina Mariusa van der Lubbea, uhapšenog te noći u
zgradi, Göring optužuje da je njihov agent. Pruska policija
hapsi preko 4.000 osumnjičenih. Procesna predstava
335
 Po`ar u Rajhstagu
organizovana je u septembru u Lajpcigu, da bi se dokazala
Göringova tvrdnja da su komunisti krivci. Pred sud su
izvedeni van der Lubbe, Torgeler (vođa komunista u
Rajhstagu koji se sam predao) i trojica bugarskih komunista
(među njima i Dimitrov), koji su bili poznati kao agenti
sovjetske Kominterne. Suđenje se nije pokazalo uspešnim
kao što se Göring nadao. Njegova odluka da dozvoli
prisustvo međunarodnih posmatrača omogućila je Dimitrovu
da izaziva provale gneva kod Göringa i dovela je do toga da
je izgledalo da su nacisti oni kojima treba suditi. U svetskoj
štampi Göring je ismejan: svi osim van der Lubbea
oslobođeni su optužbe: donet je "Lex van der Lubbe" da bi se
mogla retroaktivno izreći smrtna kazna za paljevinu i on je
bio pogubljen. Torgeler je premešten u konclogor, ali je
kasnije oslobođen. Dimitrovu je omogućeno da se vrati u
Rusiju, i posle II svetskog rata postane predsednik Bugarske.
“Karikaturalno suđenje” je održano u Londonu 1934. od
strane liberalnih i socijalističkih grupa, i iskorišćeno je na
međunarodnom planu za moćnu antinacističku propagandu.
Ipak, iako pravo suđenje u Nemačkoj nije uspelo za spoljnu
upotrebu, bilo je vešto predstavljeno nemačkom narodu radi
izazivanja osećaja dubokog šoka, koji je delotvorno pomogao
nacistima da učvrste svoju vlast. U isto vreme, naučena je i
lekcija o nepoželjnosti otvorenih sudova. U aprilu 1934.
Vrhovnom sudu je oduzeto pravo da sudi slučajeve izdaje i
dato novom Volksgerichtu (Narodnom sudu) koji je imao
dvojicu profesionalnih sudija i petoricu drugih iz Partije, SS-a
ili armije, a bez prava na žalbu povodom presude.
Došlo je do trajne rasprave ko je stvarno podmetnuo
požar. Postoje jaki, ali neodređeni dokazi da je odgovorna
posebna SA grupa, ali izgleda da bi to mogao biti i zbunjeni i
maloumni van der Lubbe.

336
 Pravosu| e u nacisti~koj Nema~koj
Pravosuđe u nacističkoj Nemačkoj. Hitlerova revizija
zakona nije pogodila građanske zakone, poput onih o
izjavama volje, krivičnim delima za koje se goni po privatnoj
tužbi, trgovačkim ugovorima; ali krivično pravo je mnogo
izmenjeno. Do 1945. za 43 krivična dela je predviđena
smrtna kazna. Sudije koje se nisu potčinile nacističkoj
pravosudnoj praksi uklonjene su sa funkcije; opstali su samo
konformisti. Njihova uloga je bila da očuvaju ne državu, već
nacističko viđenje države, zaštitom postojećih (tradicionalnih
arijevskih i nemačkih) vrednosti i kažnjavanjem bilo kakvog
antinacističkog držanja i eliminisanjem svakog
suprotstavljanja volji partije. Zastupnicima tužbe su data
dodatna ovlašćenja i značaj na sudu, dok su zastupnici
odbrane oslabljeni. Od 1937. batinanje optuženih (zvanično
po zadnjici) je bilo zakonski sankcionisan deo policijske
istrage. Smrtna kazna je mogla biti izrečena već od četrnaeste
godine starosti. 1940., preko 900 nemačkih civila je
pogubljeno na osnovu sudske presude, a do 1943. broj je
narastao na preko 5.000. Da bi se osiguralo sprovođenje
nacističke pravde, od 1942. sudijama i tužiocima je bilo
dozvoljeno da se savetuju bez bilo kakvog prisustva advokata
odbrane.
Od marta 1933. osnovani su specijalni sudovi
(Sondergerichte), radi suđenja za političke prekršaje bez
porote. 1934. osnovan je Narodni sud (Volksgerichthofe) da
bi sudio slučajeve veleizdaje, ali sa porotom sastavljenom od
članova nacističke partije. Ovim sudom u Berlinu je
predsedavao Roland Freisler, koji je osudio optužene za
saučešće u "Bombaškoj zaveri" jula 1944. Na nižem nivou,
sudovi nacističke partije (USCHLA) su bili takođe osnovani
u svakom Gauu početkom 1920-ih radi održavanja partijske
discipline, pomoću sankcija poput gubitka zaposlenja ili

337
 Praznici u nacisti~koj Nema~koj
društvenog izgnanstva ili od 1933. kada je Hitler došao na
vlast, zatvaranja i smrti.
Državni zatvori su nastavili da primaju ljude osuđene od
sudova ili držane pod nadzorom civilne policije. Svi koji bi
pobudili pažnju policijskog sistema nacističke partije - bilo
Gestapoa, SD-a ili policije za kriminal (Kripoa), bili bi pod
“zaštitnim starateljstvom”.
Između 1934. i 1945. sudije narodnih sudova su od
16.000 izvedenih pred njih osudile na smrt 7.000.
Oktobra 1986., Zapadna Nemačka je konačno obustavila
postupke protiv 577 sudija i državnih tužilaca Narodnih
sudova Trećeg rajha. Istrage su otpočele tek 1954. i izvođene
su kako treba samo 1965; do 1986. optuženi su ili umrli, ili
previše onemoćali da se pojave na sudu, a kako su i preživeli
svedoci umirali dokazivanje je postajalo sve teže. Mnogi u
ovom sporom pristupu vide nevoljnost jednog pravnog
sistema da osudi svog prethodnika. (Videti
GLEICHSCHALTUNG I FREISLER, ROLAND)

Praznici u nacističkoj Nemačkoj.

1. jan. Dan vlasti (na koji je Hitler postao kancelar,
1933.)
24. feb. Dan osnivanja partije (1920.)
16. mart Dan nacionalne žalosti (stara proslava sa
novim datumom; poznat i kao Dan sećanja na
“heroje”)
20. april Hitlerov rođendan
1. maj Nacionalni praznik rada, preuzet od starog
Prvog maja
2. nedelja (Materinska nedelja) postaje dan kada su
u maju uručivane medalje plodnim majkama
Letnja oživljeni paganski praznik sa logorskim
vatrama
338
 Pripjatske mo~vare
dugodnevnica uveče i spomenima na partijske mučenike
9. novembar Godišnjica puča iz 1923. (i prilika za
"Kristalnu noć")
Zimska smišljena da umanji značaj Božića i
kratkodnevnica tradicionalnog “Silvestrova”
Hrišćanski praznici Uskrs i Božić su nastavljeni, ali nisu
bili partijski dani. Godišnji Nirnberški skup postaje još jedan
praznik Trećeg rajha.

Prijatelji rajhsfirera. Krug bankara i industrijalaca koji

su se redovno okupljali u Berlinu. Cilj gupe je bio da deluju
kao nezvanični patroni SS-a, dajući donacije i, čak,
opremajući čitave Waffen SS jedinice. Za uzvrat, Prijatelji bi
dobijali počasni čin u SS-u. Mnogo veći značaj je imala
činjenica da je uticaj Heinricha Himmlera mogao podmazati
točkove trgovinske i industrijske delatnosti u Trećem rajhu.
Najdirektniju korist za industrijskog patrona predstavljao je
direktan pristup logoraškoj radnoj snazi, za koju je plaćao
SS-u 6 maraka dnevno po čoveku.

Primirje, 1940. Videti KOMPIJENJ

Pripjatske močvare. Oblast u Poljskoj, u kojoj je 1939.

poljska armija planirala da pruži poslednji otpor nemačkim
snagama. Ali napredovanje sovjetskih trupa (dogovoreno
Rusko-nemačkim paktom iz 1939.) uništilo je bilo kakvu
mogućnost poljskog otpora. Pripjatske močvare ušle su po
drugi put u vojnu istoriju, prilikom napada Nemačke na
Sovjetski savez 1941. kada su njene trupe krenule severno i
južno na Minsk i Kijev. 1944. Pripjatske močvare se ponovo
pominju tokom napredovanja sovjetskih snaga na zapad,

339
 Privremena vladina lista
prema Lavovu. Oblast je 1945. “reinkorporisana” u Sovjetski
savez. Videti RUSKO-NEMAČKI PAKT

Privremena vladina lista. Konačnu listu, koju je

sastavio dr Carl Gördeler u junu 1944. da bi predložio novu
nemačku vladu posle uspešnog atentata na Hitlera, činili su:

dr Carl Gördeler: Kancelar

Wilhelm Leuschner: Vicekancelar
General Ludwig Beck: Regent i glavnokomandujući
oružanih snaga
Grof Urlich
Swerin-Schwanenfeld: Državni sekretar regenta
Jakob Kaiser: Zamenik vicekancelara
General Fridrich Olbricht
ili general Erich Höpner: Ministar rata
Grof Stauffenberg: Državni sekretar za rat
Feldmaršal von Witzleben: Glavnokomandujući
Wermachta
Julis Leber: Ministar unutrašnjih poslova
Johannes Popitz: Ministar finansija
dr Paul Lejeune-Jung: Ministar ekonomije
Ulrich von Hassell: Ministar inostranih
poslova
Eugen Bolz: Ministar obrazovanja
Andreas Hermes ili Hans
Schlange-Schoiningen: Ministar poljoprivrede
JosephWirmer ili
dr Carl Sack: Ministar pravde
Berhard Letterhaus: Ministar posleratne
izgradnje
Theodor Haubach: Ministar informacija
General von Trescow: Šef policije
340
 Pu~

Videti JULSKA BOMBAŠKA ZAVERA, GÖRDELER,

CARL

Proterivanje. Premeštanje oko 16 miliona Nemaca iz

njihovih domova u centralnoj i istočnoj Evropi, koje je
otpočelo sa ulaskom sovjetske armije u Istočnu Prusku
poslednjih meseci rata, i koje se nastavilo u haosu, bedi i
često završavalo smrću za izbegle, posle sporazuma u
Potsdamu, u posleratnom razdoblju. Veruje se da je dva
miliona Nemaca poginulo na putu ka zapadu, od hladnoće,
gladi i bolesti.

Protokoli Sionskih mudraca. Falsifikat koji datira iz 19.

veka, korišćen od raznih organizacija u Evropi radi izazivanja
antijevrejskog raspoloženja. Dokument je navodno sadržao
zapisnik tajnog cionističkog kongresa. Kongres je, prema
falsifikovanom dokumentu, bio posvećen planiranju
terorističkih akcija u evropskim prestonicama, slabljenju
arijevskih naroda i osnivanju svetske jevrejske države. U
antisemitskom kontekstu vremena, detinjasta preuveličavanja
su ignorisana, a organizacije u opsegu od carske tajne policije
do govornika Nacističke partije bile su u mogućnosti da
citiraju Protokole i da im se široko veruje.
U zapadnom svetu, takođe, Protokoli su naširoko obja-
vljivani, pojavivši se prvo u SAD početkom veka. 1921.
londonski Times je predvodio napad na Protokole proglasivši
ih falsifikatom a 1935. švajcarski upravni sud je utvrdio da su
neautentični. Ovo, ipak, nije sprečilo njihovo dalje navođenje
u Trećem rajhu, gde su široko korišćeni radi širenja
antisemitskih stavova među omladinom.

341
 Privremena vladina lista
Puč. Nemačka reč za nasilno preuzimanje vlasti, Coup
d’etat. Dobro poznati primeri su “Kappov puč” u Berlinu
1920., Hitlerov “Pivnički puč” 1923. i navodni “Röhmov
puč” 1934. koji je predstavljao izgovor za likvidaciju
nacističkih disidenata u "Noći dugih noževa".

342
 Pu~

Q
Quisling, Vidkun (1887-1945). Norveški političar koji je
sarađivao sa nacistima i čije je ime na engleskom postalo
sinonim za “izdajnika”. Pre rata je služio kao ministar u
norveškoj vladi (i bio počasni zapovednik reda britanske
imperije), ali daje ostavku da bi pokrenuo Norvešku
fašističku partiju. Za vreme nacističke okupacije Norveške
postavljen je za prvog ministra Državnog saveta (1942.), ali
se stvarna vlast nalazila u rukama Josefa Terbovena,
nemačkog rajhkomesara. Quislingu je suđeno i pogubljen je
1945., pošto se dobrovoljno predao novouspostavljenoj
norveškoj vladi.

343
 Raeder, Erich

R
Radna knjižica (Arbeitbuch). Važan lični dokument,
zahtevan od svakog ko se zapošljava.
Predviđena je zakonom iz februara 1935., a uvedena juna
iste godine. Samo oni koji su posedovali radnu knjižicu mogli
su da se zapose. Knjižica je predstavljala izveštaj o
zaposlenjima i zahtevalo se da bude predata poslodavcu
prilikom primanja radnika na posao, a vraćena po okončanju
zaposlenja. Radni ured je čuvao centralni registar radnih
knjižica a lažni navodi i zloupotreba povlačili su oštre kazne.
U praksi, radna knjižica je predstavljala instrument kontrole
radnika i uspešno ih je onemogućavala da slobodno biraju
radno mesto.

Radna povelja. Zakon iz januara 1934., koji je trebalo da

reguliše odnose između kapitala i radne snage u novoj
nemačkoj državi. Drugačije doktrine od one za koju se
zalagalo radikalno krilo Nacističke partije, Radna povelja je
uvela ravnotežu na teret zaposlenih, a u vidljivu korist
industrijalaca. Zasnovana umnogome na Mussolinievoj
Povelji rada iz 1927., nacistička povelja je ponudila
nemačkim radnicima simbolično pravo da budu birani u
(Povereničke savete) Vertrauensrat.

Radna služba (Reichsarbeitsdienst-RAD). Uvedena zako-

nom od 26. juna 1935. RAD je obavezivala na šestomesečnu
rad-nu službu sve muškarce između 19 i 25 godina. Muškarci
pozva-ni u radnu službu radili su uglavnom u poljoprivredi ili
na jav-nim radovima; žene, koje su kasnije uključene,

344
angažovane su za domaće poslove i tradicionalno ženska
poljoprivredna zaduženja.

Trenutni efekat RAD-a je trebalo da smanji broj nezaposle-

nih u vreme kada je to bilo ključno za Hitlerov položaj u jav-
nosti.
Radnički obrazovni logori. (Arbeitserziehungslager).
Specijalni logori za obuku i indoktrinaciju zatvorenika
oslobo-đenih iz konclogora. Posle 1939. postalo je toliko
neuobičajeno da se logoraš oslobodi, da su obrazovne
ustanove ukinute.

Raeder, Erich (1876-1960). Komandant nemačke

mornarice od 1935. do 1943., Raeder je uspeo da, kao
profesionalni oficir postane šef mornaričke komande 1928.
Dovoljno je impresionirao Hitlera da bi bio unapređen u
grand admirala i poverena mu je potpuna komanda nad
mornaricom. Njegovi odnosi sa nacistima nisu uvek bili
dobri, tako je otpustio Heydricha iz mornarice 1931., zbog
nečasnog ponašanja prema mladoj ženi koja je tvrdila da joj
je obećao da će je oženiti. Raeder je inicirao “mornaricu
velikih brodova”, Z-plan, ali nije verovatno da je predviđao
rat sa Britanijom. Kada je rat počeo, njegov neuspeh da
zaustavi savezničke konvoje koji su prelazili Atlantik sa zali-
hama i naoružanjem iz Amerike razbesneo je Hitlera, koji je
iznudio njegovu ostavku i zamenio ga podmorničkim
zapovednikom, Dönitzom.
Rusi ga 1945. zarobljavaju u Berlinu i uvrštavaju među
glavnoptužene na Nirnberškom procesu. Proglašen je krivim
za planiranje rata i izdavanje naređenja za ubijanje
zarobljenika. Osuđen na doživotnu robiju, uzaludno je molio
za smrtnu kaznu. Oslobođen je 1955.

345
 Rakete
Rajh (Carstvo). Nacistička Nemačka je zvanično
nazivala sebe Trećim rajhom od 1933. Prvi rajh je bilo Sveto
Rimsko carstvo od 962. do njegovog ukidanja od Napoleona,
1806. Drugi rajh, Bizmarkovo carstvo, trajao je od 1871. do
kraja dinastije Hoencolerna 1918. Termin Treći rajh Hitler je
usvojio ranih 1920-ih.

Rajhstag. Impozantno kupolasto zdanje u Berlinu, dom

nemačkog parlamenta, dok nije zapaljen u februaru 1933.
(videti POŽAR U RAJHSTAGU). Posle toga “Rajhstag” je
zasedao u Kroll operi u Berlinu i u ovoj zgradi je Hitler, kao
nemački firer, održao mnoge od svojih ključnih govora.

Rajhstag: Partije, 1920-1933.

Broj sedišta:
Izbori SPD1DNVP2DVP3Centar4 DDP5 BVP6KPD7Ostali
nacisti
jun 1920 102 71 65 64 39 21 4 84 -
maj 1924 100 95 45 65 28 16 62 52 -
dec. 1924 131 103 51 69 32 19 45 39 -
maj 1928 153 73 24 62 25 16 54 44 12
mart1930 143 41 30 68 20 19 77 51 107
jul 1932 133 37 7 75 4 22 89 2 230
nov. 1932 121 52 11 70 - 20 100 - 196
mart1933 120 52 2 74 - 18 81 - 288

PRIMEDBE
1 Socijaldemokratska partija, predvođena Ottom Welsom od 1931.
2 Nemačka nacionalistička partija, predvođena Hugenbergom.
3 Nemačka narodna partija.
4 Predstavnici katoličke manjine, partiju Centra je predvodio Kaas.
5 Demokratska partija, proizašla od predratnih liberala.
6 Bavarska narodna partija. Osnovana novembra 1918. od starog
bavarskog centra, nastupala je na nacionalnom nivou sa partijom
Centra

346
 Rajnska oblast, ponovno zauzimanje
7 Nemačka komunistička partija, predvođena Thälmannom.

Rajhsštathalter (Guverner Rajha). Guverner jedne od

11 oblasti, stvorenih od teritorija koje su pripojene posle
1939.

Rajnska oblast, ponovno zauzimanje. Hitlerov prvi

pravi Coup de main u spoljnoj politici. Obuhvatajući sve
nemačke teritorije severno od Rajne i 30 milja dugačak pojas
istočno od reke (koji je uključivao Keln, Dizeldorf i Bon),
Rajnska oblast je bila demilitarizovana Versajskim
ugovorom. 7. marta 1936., u operaciji pod šifrovanim
imenom Zimska vežba, Hitler naređuje svojim snagama da
ponovo zauzmu oblast, na temelju toga što je Francusko-
sovjetskim paktom prekršen Lokarnski ugovor. Wehrmachtu
je, tokom tog prvog pokušaja da se poništi glavna tačka
Versajskog ugovora, naređeno da se odmah povuče ako
francuske snage pruže otpor zauzimanju. U narednim krizama
Hitlerov odlučan stav podelio je Francusku i Britaniju na
diplomatskom planu i obezbedio međunarodno prihvatanje
njegovog Fait accomplia.

Rakete. Prva dalekometna teška raketa je razvijana pod

patronatom nemačke armije i uspešno upotrebljena u
poslednjoj godini II svetskog rata. U martu 1944. SS je
pokušao da preuzme kontrolu nad projektom i uhapsio
naučnike uključujući i Wernera von Brauna, u nameri da stavi
raketno istraživanje pod svoju Ahnenerbe organizaciju.
Razvoj raketnih istraživanja takođe je bio odložen i
metodama planiranja Adolfa Hitlera, koji, još uveren u brzu
pobedu 1942., nije dao prioritet novim istraživanjima budućih
oružja, mlaznog aviona, atomske bombe i rakete.

347
 Rakete
Saveznička obaveštajna služba je saznala za V-2. Test
raketa je skrenula sa kursa i završila u Švedskoj, a delovi
sledeće su prokrijumčareni u Britaniju preko poljskog pokreta
otpora. Fotografsko obaveštenje o raketnim istraživanjima i
proizvodnim pogonima kod Penemindea na Baltiku bilo je
jasno i preduzeti su teški vazdušni napadi na njih od avgusta
1943. Uprkos tome, V-2 je stavljen u dejstvo septembra
1944. V-2 je bilo zastrašujuće oružje; 16,5 m dugo, sa
udarnom glavom teškom tonu, dostizalo je visinu od 96 km a
obaralo se na metu brzinom od preko 5,600 km na sat. Domet
mu je bio nešto preko 920 km.
Između januara 1944. i aprila 1945., napravljeno ih je
oko 6.000. Nekih 1.265 raketaje bilo upućeno na luku
Antverpen u Belgiji a 1.050 na London i ostale delove
Britanije.
V-2 je napravljen prekasno da bi odlučio rat, a njegov
razvoj je bio pre uprkos, nego zahvaljujući nacizmu. Werner
von Braun i ostali iz Penemindea odvedeni su u SAD posle
rata, gde je V-2 tehnologija, daleko u prednosti u odnosu na
ostatak sveta, iskorišćena kao najvažniji korak ka NASA
svemirskom programu.

Rasa. “Mešanje krvi i prouzrokovani pad rasnog nivoa”,

rekao je Adolf Hitler “je jedini uzrok odumiranja starih
kultura. Svi koji nisu od dobre rase na ovom svetu su otpaci”.
Hitlerovo iznošenje ovakvog stava, mračne najave
budućih poteza Trećeg rajha, nikako nije rezultat njegove
neobične opsesije - ili samosvojne percepcije klasičnih
radova tog doba. Nema potrebe da se veruje da je Hitler čitao
Comte de Gobineauov Esej o nejednakosti ljudskih rasa
(1853-5) ili delo anglo-nemačkog pisca Houstona Stewarta
Chamberlaina, Osnovi 19. stoleća (objavljenog 1899. na
nemačkom, a 1910. na engleskom). Ali, smenom stoleća,
348
 Rasa
preokupiranost rasom dostigla je popularni nivo, da bi se o
tome raspravljalo u kafeima širom Evrope ili “izučavalo” u
jevtinim pseudo-naučnim pamfletima koji su bili dostupni u
knjižarama Londona, Pariza, Berlina i Beča. U ovom
poslednjem periodu evropske kulturne dominacije, anglo-
saksonstvo u Engleskoj, arijevstvo u Nemačkoj i keltstvo u
Francuskoj obuzelo je maštu javnosti, a za rasu se verovalo da
predstavlja ključ dostignuća zapisanih u nacionalnoj istoriji.
Antisemitizam je procvetao u viktorijanskoj Engleskoj, a još više
u Francuskoj Dreyfusovog doba. Ali, tek u Nemačkoj i u
Austrijskom carstvu netrpeljivost postaje konstantna i pomerila
se dalje na Istok, ka Poljskoj i carskoj Rusiji, gde je bila izražena
kroz nasilne i krvave pogrome, povremene napade na lokalno
jevrejsko stanovništvo.
Ironija nemačkog i austrijskog antisemitizma je često isti-
cana: krajem 19. veka oba carstva su imala brojnu i često
naprednu jevrejsku populaciju. Šta više, Jevreji iz centralne
Evrope bili su obično dobro integrisani u društva u kojima su
živeli, a 1914. su viđeni među prvim dobrovoljcima radi
borbe za svoju zemlju.
Ipak ostaje činjenica da je veliki rezervoar antisemitizma
preživeo rat i bio i uvećan žestinom poraza. Rana Nacistička
partija predstavljala je samo jednu od par stotina
nacionalističkih partija u Nemačkoj i Austriji koje su se
obrušile na Jevreje kao na organizatore poraza. Nije bilo
potrebno mnogo u pregrejanoj atmosferi “Noža u leđa”
Versajskog diktata i "Novembarskih zločinaca". Jevreji su
bili odgovorni; jevrejski kapitalisti ili jevrejski boljševici. Sve
je još potpaljivano citatima iz Protokola Sionskih mudraca,
falsifikovanog dokumenta usmerenog na dokazivanje
postojanja jevrejske zavere za preuzimanje sveta.
Adolf Hitler nikako nije bio usamljen u verovanju da je
ovo moguće. Do koje mere su ostale nacističke vođe, poput
349
 Rasa
Göringa i Hessa verovale, sada je nemoguće utvrditi. Ali,
jasno je da je Hitler smatrao da Gobineauova rasna
degeneracija ne predstavlja samo neposrednu opasnost za
arijevsku rasu - bilo je to sredstvo koje su Jevreji odabrali da
bi uništili arijevski svet. (O racionalnosti nema govora. Kako
bi Jevreji postali vladajuća rasa kvareći Arijevce sopstvenom
lošom krvlju teško je shvatiti). Ono što je Hitler tražio i tako
često dobijao od svojih nemačkih slušalaca, bio je jedan čin
vere, odluka da se poveruje.
Prihvaćena priroda i opseg “Arijevske” rase, ostaju teški
za procenu. Gobineau je verovao da su Francuzi Arijevci;
Hitler je uključivao i Britance i severne Italijane. Krajem rata,
SS je, u nedostatku regruta, uključio i Hrvate pod kišobran
koji je prokišnjavao.
Termin “Arijevski” skovao je izučavalac sanskrita,
Friedrich Max Müller radi zamene ranijeg termina “Indo-
evropski”. U svom delu opisao je migracije arijevskih naroda
i njihov nezadrživ talas u severozapadnu Evropu. Müller se
prvenstveno zanimao za lingvističku stranu i upozorio je na
varljivu povezanost jezika i rase:”Ako kažem Arijevci ne
mislim na krv, na kosti, na kosu, na lobanju; jednostavno
mislim na one koji govore jedan arijevski jezik”.
Ali celokupna kultura je već bila spremna da prihvati nji-
ho-vu superiornost. Bilo je to razdoblje “žute opasnosti” i
“odgo-vornosti belog čoveka”. Ne mogu se lako povući
granice arijevskog sveta (posebno, jer je Müller, njegov
nevoljni izumitelj, osporavao njegovo rasno postojanje), ali
središte su jasno sačinjavali nordijski narodi, i još preciznije
oni koji su trebali da pokrenu borbu protiv Jevreja i Slovena,
u arijevskom kraljevstvu Hitlerovog Trećeg rajha.

Rascher, dr Sigmund (u. 1945). SS doktor za

“medicinske eksperimente”, koji je koristio Cigane, Jevreje i
350
 Ratne `rtve, vojnici
“kriminalce” za testove koji su se završavali mučnom smrću
njegovih žrtava. Specijalnost mu je bila upotreba
dekompresionih komora radi simulacije leta na velikoj visini
i kupki sa niskom temperaturom radi simulacije zimskih
uslova u Atlantiku. Hvalisao se Payn-Bestu, britanskom
agentu zatvorenom u Dahauu, da je on izmislio gasnu komoru
za masovne likvidacije, ali je onda, 1943. i sam postao
zatočenik Dahaua jer je dao lažnu izjavu da je njegova žena
rodila dete nakon 48. godine. Streljan je po Himmlerovom
naređenju u februaru 1945.

Rastenburg. Mesto održavanja vojne konferencije 20.

jula 1944., na kojoj je došlo do zamalo uspešnog atentata na
Hitlera.

Ratne žrtve, vojnici. Sledi procena vojnih ratnih žrtava u

ratu Trećeg rajha 1939-45.

Rusi 7.500.000
Nemci 3.500.000
Mađari 410.000
Jugosloveni 410.000
Britanci i Komonvelt 400.000
Italijani 330.000
Poljaci 320.000
Rumuni 300.000
Amerikanci 290.000
Francuzi 210.000
Finci 85.000
Belgijanci 12.000
Holanđani 12.000

Izostavljeni su Kina i Japan sa preko 13 miliona.

351
 Raubal, Geli

Ratni dugovi. Videti REPARACIJE

Raubal, Geli (1908-1931). Hitlerova nećaka i verovatno

njegova ljubavnica. 1928. Hitler je prvo iznajmio Haus
Wachenfeld na Obersalzbergu iznad Berhtesgadena i pozvao
svoju sestru Angelu da se doseli kao njegova domaćica. Ona
dovodi sa sobom u Berhtesgaden svoje dve kćerke, Friedl i
Angelu - ili Geli kako su je zvali - plavu i neobično
atraktivnu. Opravdano se može pretpostaviti da se
tridesetdevetogodišnji Hitler ubrzo zaljubio u nju. Sigurno je
da je od početka 1929. ona bila njegov stalni pratilac na
skupovima, u restoranima, na konferencijama i šetnjama po
planinama. Kada je kasnije te godine Hitler uzeo stan na
Minhenskoj Prinzregentenstrasse, porodica Raubal prelazi da
živi kod njega. Priče o paru su se brzo raširile. Mnoge nacis-
tičke vođe uočile su privučenost nemačkih ženskih glasača
neže-njom Firerom i pojavljuju se zahtevi da Hitler prekine
romansu.
Ovo nije bilo moguće, šta više: bili su na vrhuncu (ili su
tek prošli vrhunac) svoje veze. Dolazilo je do prepirki oko
Geline karijere i, što je još važnije, žestokih svađa u kojima
ju je Hitler optuživao da ima paralelnu ljubavnu vezu sa
njegovim šoferom Emilom Mauriceom. Ona je sigurno bila
privučena svojim ujakom, sve poznatijom nacionalnom
figurom; da li je bilo nečeg više od polaskanosti i
impresioniranosti mlade devojke slavnim ujakom, nije
poznato. Što se tiče njega, po svedočenju mnogih partijskih
kolega, Hitler je bio zaljubljen u svoju nećaku.
Šta se stvarno dešavalo između ovo dvoje, nije utvrđeno,
ali je skoro sigurno da se odnos pogoršavao kako je Hiler
postajao sve zahtevniji. Zna se da bi pobesneo ako bi bila
viđena u društvu bilo kog drugog muškarca, a sigurno je i da
352
 Raubal, Geli
je onemogućio njene operske ambicije, odbivši da joj dozvoli
da studira u Beču. Ovo odbijanje je predstavljalo povod scene
između njih 17. septembra 1931. Susedi, koji su čuli kako
Geli viče sa prozora minhenskog stana prilikom Hitlerovog
odlaska za Hamburg, kasnije su svedočili o očaju u njenom
glasu i o oštrini Hitlerovog ponašanja. Posle autopsije,
konstatovano je da je reč o samoubistvu.
Nema sumnje da je Hitler bio pokošen. Javno je plakao
na njenom grobu. Nedeljama kasnije prilikom odlučujućeg
susreta sa predsednikom Hindenburgom, Gregor Strasser se
požalio da Hitleru manjka koncentracije, a njegove misli su
pre usmerene na smrti njegove sestričine nego na aktuelna
politička dešavanja u koja je partija bila umešana. Ništa od
ovoga nije potkrepljivalo minhensku glasinu da je Hitler ubio
svoju sestričinu u nastupu ljubomornog gneva. Ipak, smrt
Geli Raubal ostaje jedna od najvećih misterija u Hitlerovom
životu. Opet, bilo je nagovešteno da uprkos izveštaju sa
autopsije, Geli Raubal nije sama sebi oduzela život već je u
stvari bila žrtva Heinricha Himmlera, koji je shvatio da
Hitlerova veza sa nećakom vodi (partiju) opasnim smerom.
Šta god da je istina, postoji još jedan završni zlokobni
dodatak priči. Jedna od mnogih glasina koja je kružila u to
doba, pominje pismo koje je Hitler, navodno, napisao svojoj
nećaki. U njemu, navodi glasina, Hitler je izneo neke od
svojih seksualnih problema, a posebno svoju naklonost prema
sadomazohizmu. Ovo je pismo, pričalo se tada, palo u
pogrešne ruke i nacistički sveštenik, otac Bernard Stempfle,
otkupio ga je sredstvima Nacističke partije. Samo je jedno
sigurno u ovoj priči: sudbina uslužnog sveštenika ubrzo je
sledila sve one koji su bilo šta znali o mračnoj strani
Hitlerovog života, kada je njegovo telo nađeno u šumi pored
Minhena sa tri metka u grudima.

353
 Rauschning, Hermann
Rauschning, Hermann (r.1887). Predsednik senata
Danciga 1933., koji je 1934. podneo ostavku zbog nacističke
politike prema slobodnom gradu Dancigu, pod upravom Lige
naroda. 1935. izlazi protiv nacista na izbore u Dancigu, gubi i
beži u Švajcarsku. 1940. premešta se u Englesku, a kasnije u
SAD, gde uzima američko državljanstvo. Rauschning je bio
rani, dobro poznati i poštovani antinacistički pisac; ali
njegova kniga Razgovori sa Hitlerom mora se čitati sa
rezervom jer je njegov stvarni kontakt sa Hitlerom sigurno
bio slabiji nego što je on želeo da predstavi.

Ravensbrik. Ženski konclogor smešten nekih 50 milja

od Berlina. Osnovan radi smeštaja 6.000 zatvorenika, broj je
udvostručen do 1944. U logoru su preduzimani i medicinski
eksperimenti. Na posleratnim suđenjima doktorima, Herta
Oberhauser, jedina žena među okrivljenima, priznala je da je
davala smrtonosne injekcije Poljakinjama koje su podvrgnute
opitima.
Žene su slate u Ravensbrik iz čitave Evrope. Ana Frank i
njena majka su tamo stradale, kao i hiljade drugih žena iz
okupiranih zemalja i same Nemačke.

Razgovori za stolom. Hitlerove nepovezane priče tokom

večere ili kasno noću, objavljene u SAD kao Hitlerovi tajni
razgovori (Farrar, Strauss&co., Njujork 1953.), a u Londonu
od Weidenfelda i Nicolsona iste godine, kao Hitlerovi
razgovori za stolom. Noćne monologe zabeležile su
sekretarice, a Martin Bormann ih je izdao u nepoznatom
tiražu. Obuhvaćene su sve poznate nacističke opsesije,
zajedno sa komentarima o pušenju, ženidbi, važnosti dobrog
šofera i potrebi da se bude tolerantan poslodavac.

354
 Reichenau, Walter
Ton Razgovora za stolom je ton didaktičnog i
nadobudnog roditelja. Nema mesta ispravljanju ili neslaganju.
O pitanjima toliko različitim, poput antičkih Grka i američkih
proizvodnih metoda, Firer je mogao nekažnjeno grešiti,
vređajući bez ironije. Jedne noći 1942. u prisustvu Heinricha
Himmlera, kada su dimnjaci Aušvica i Treblinke već ispuštali
masni dim, Hitler je mirno mogao da izjavi da je u poređenju
sa pređašnjim tretmanom Jevreja njegov tretman mnogo
humaniji. Nema podataka da li se drugi čovek nasmešio nad
grotesknom prirodom izjave.

Reichenau,Walter (1884-1942). Ambiciozni oficir od

karijere, sledio je svog zapovednika generala Blomberga u
Ministarstvu rata 1933., potpuno sarađujući sa nacistima.
Reichenau je bio onaj koji je sklopio sporazum sa
Himmlerom, po kojem je armija ostala u kasarnama tokom
Röhmove čistke 1934., dajući tako odrešene ruke SS-u.
Kasnije je Reichenau izdao proglas kojim se opravdava
ubistvo generala Schleichera. Komandovao je 10. armijom
tokom invazije na Poljsku 1939. i 6. armijom prilikom
invazije na Belgiju i Francusku 1940. Njegovi uspesi su bili
nagrađeni unapređenjem u feldmaršala 1940. U Rusiji 1941.,
bio je zapovednik armijske grupe, i izdaje posebna
antijevrejska naređenja zbog kojih bi mu bez sumnje bilo
suđeno da je preživeo rat. Umro je od kapi 1942.

Rajhsjugendlajter (Omladinski vođa Rajha). Videti

OMLADINSKE ORGANIZACIJE

Reichsstunde (Patriotski čas). Vreme odabrano od

članova patriotskog kluba ili udruženja tokom kojeg bi se oni
družili i držali smotre.

355
 Reitsch, Hanna

Reichswehr. Armija od 100.000 vojnika, koja je

dozvoljena nemačkoj republici Versajskim ugovorom.

Reinhardt, Fritz (1895-1969). Gaulajter gornje

Bavarske, 1928-30. Poslanik u Rajhstagu od 1930.,
postavljen je za državnog sekretara u Ministarstvu finansija
1933. Reinhardtov istorijski značaj leži u njegovoj obuci
nacističkih uličnih govornika; nivo obuke koju je ponudio bio
je viši od niskog nivoa obrazovanja, tipičnog za pridošlice u
Nacističku partiju pre 1933. Reinhardt je zatvoren posle rata,
a oslobođen je 1949.

Reitsch, Hanna (1912-1979). Vodeći nemački ženski

probni pilot. Lično odana Hitleru, Hanna Reitsch je držala
jedriličarske rekorde za žene u trajanju, dužini i visini, 1930-
ih. Za svoju službu u ratu dobila je Gvozdeni krst 2. reda, kao
jedina žena sa ovim odlikovanjem. Njene sposobnosti i
hrabrost kao pilota široko su priznavane. Poznata je i po
probnom pilotiranju V1 raketnim avionom pre nego što je
1944. upotrebljen protiv Belgije i Engleske kao bespilotna
bomba. U aprilu 1945. odletela je sa generalom Greimom u
Berlin, da bi posetila Hitlera u bunkeru. Pošto je Greim bio
proglašen za novog komandanta Luftwaffea, uspela je da
odleti iz zapaljenog centra grada uprkos ruskoj vatri po
avionu. Bio je to njen poslednji znak odanosti Adolfu Hitleru.
Zarobili su je Amerikanci i oslobođena je bez suđenja 1946.,
nastavivši svoju karijeru kao međunarodni jedriličar i pilot
istraživač.

Remagen. Nesrušeni most preko Rajne, koji je zauzela

izviđačka patrola 1. američke armije. Dok su britanska, 21.

356
 Remer, Otto Ernst
kanadska i 9. američka armija pripremale glavni udar preko
Rajne na severu, 3. armija generala Pattona provalila je kroz
slabu nemačku odbranu kod Ajfela (nemačkog dela Ardena) i
došla do Rajne kod Koblenca. Malo severnije, ipak, jedna
oklopna patrola američke 1. armije postigla je ono o čemu je
svaki saveznički komandant sanjao: otkrila je u suštini
neoštećen most preko Rajne kod Remagena u blizini Bona.
Otkriće je sjajno iskorišćeno: američke snage, predvođene
narednikom A. Drabikom iz Holanda u Ohaju, pojurile su
preko mosta. Eksplozija koju je podmetnuo kapetan
Wehrmachta W. Bratke, raznela je jedan od potpornika dok
su Amerikanci prelazili, ali glavno punjenje nije detoniralo.
Za 24 časa, više od 8.000 ljudi sa tenkovima i samohodnim
topovima prešlo je Rajnu kod Remagena.

Remer, Otto Ernst (r. 1912). Major koji je komandovao

Gross Deutschland gardijskim bataljonom u Berlinu na dan
propasti "Bombaške zavere", jula 1944. Kada mu je rečeno da
je Hitler ubijen, i naređeno od zaverenika da uhapsi
Göbbelsa, poveo je ljude do Ministarstva propagande, ali ga
je Göbbels ubedio da su ga prevarili i povezao ga je
telefonom sa Hitlerom. Hitler ga je odmah unapredio u
pukovnika i naredio mu da uguši pobunu u Berlinu.
Remerova fanatična odanost uskoro mu je donela dalje
unapređenje u general-majora.
Pedesetih osniva neonacističku partiju u Nemačkoj, Soci-
jalističku Rajh partiju (SRP) ali tako dolazi u sukob sa
zakonom i beži u Egipat.

Renn, Ludwig (1889-1979). Aristokrata iz Saksonije,

rođen kao Arnold Vieth von Golsenau. Oficir tokom I
svetskog rata i pripadnik frajkora 1919., postaje pisac i ulazi
u Komunističku partiju (KPD) 1928., koristeći ime Renn.
357
 Reparacije
Uhapšen je posle požara u Rajhstagu sa ostalim komunistima
i provodi 30 meseci u zatvoru. Biva oslobođen i odlazi u
Švajcarsku 1936. U Španskom građanskom ratu bori se na
strani republikanaca u Internacionalnim brigadama. Interniran
u Francuskoj 1940. odlazi preko Engleske i SAD u Meksiko,
gde osniva levičarski antinacistički pokret u Latinskoj
Americi, Freiser Deutschland. Vratio se u Istočnu Nemačku
(DDR) 1947.

Reparacije. Delom Versajskog ugovora Nemačka je

obavezana da plati reparacije za štetu pobedničkim
Saveznicima. U mesecima neposredno po I svetskom ratu
došlo je do enormnih i nerealnih procena štete i nemačke
sposobnosti da to plati. 1921. određena je suma od 132
milijarde zlatnih maraka. U ono vreme, to je iznosilo ravno
32 milijarde $. Postojali su takođe među-saveznički dugovi,
koji su se pridružili finansijskim nedaćama - posebno
Francuske, koja je dugovala Britaniji preko 600 miliona funti
i SAD 4 milijarde $. Ovo se dalje iskomplikovalo odbijanjem
nove sovjetske vlade u Rusiji da prizna velika carska
dugovanja, mnoga od njih Francuskoj. Saveznički reparacioni
zahtevi novoj Vajmarskoj vladi postali su glavno pitanje u
Nemačkoj, a nacionalističke partije su odmah pozvale na
odbacivanje Versaja; ovo je bila i jedna od osnovnih tačaka
male Nemačke radničke partije 1919. pre nego što se razvila
u Nacističku partiju.
Do 1923. vrednost nemačke marke je stalno padala. Fran-
cuske trupe ulaze u Rajnsku oblast da bi pokušale da iznude
glavne reparacije. U novembru, bilo je potrebno apsurdnih 4
milijarde maraka za kupovinu 1 dolara. Na ovim niskim
granama nemačke istorije, Hitler je pomislio da se susreo sa
svojom sudbinom i pokušao Pivnički puč.

358
 Ribbentrop, Joachim "von"
Nova šema otplate izrađena je 1924. Bila je poznata kao
Dawesov plan (po predsedniku savezničkog komiteta,
Charlesu G. Dawesu 1865-1951, direktoru američkog
budžetskog biroa i kasnije 1925-29. potpredsedniku SAD).
Plan je predviđao godišnju ratu otplate u vrednosti od 2
milijarde zlatnih maraka. Ovo se uskoro pokazalo
prekomernim. Sledeći pokušaj učinjen je 1929: Youngov plan
(nazvan po sledećem predsedniku savezničkog komiteta,
američkom advokatu Owenu D. Youngu,1874-1962) smanjio
je ukupnu sumu na 37 milijardi zlatnih maraka i produžio
period otplate na 59 godina. Ovaj plan je žučno osporen u
Nemačkoj i bio je pitanje na kojem je Hugenberg pokušao da
formira nacionalistički Harzburški front, koji je Hitler
iskoristio za korak dalje ka vlasti.
Suočivši se 1931. sa političkom i ekonomskom krizom,
Nemačka je prekinula otplaćivanje, a na međunarodnoj
konferenciji u Lozani 1932. dogovoreno je da se odustane od
svih daljih reparacionih zahteva.

Reynaud, Paul (1878-1966). Francuski političar koji je

21. marta 1940. nasledio Edouarda Daladiera na mestu
premijera. On se konstantno zalagao za otpor tokom
nemačkog Blitzkriega koji je otpočeo 10. maja. Njegova
podrška Churchillovom predlogu o Anglo-francuskoj uniji
navodi defetiste predvođene Pétainom da se ujedine protiv
njega i on podnosi ostavku 16. juna 1940. U septembru ga
hapsi Pétainova višijevska vlada i po-staje jedan od optuženih
na zloglasnom Riomskom procesu 1942.

Ribbentrop, Joachim “von” (1893-1946). Ministar

spoljnih poslova od 1938. do 1945. čije su aristokratske veze
- ili pozivanje na njih, jer je njegovo “von” bilo osporavano
od mnogih - koristile Hitleru izvesno vreme. 1920. se ženi
359
 Riefenstahl, Leni
Annalies Henkel, poreklom iz porodice proizvođača vina i
šampanjca i kao trgovac puno putuje. Pridružuje se
Nacističkoj partiji tek 1932., ali odmah postaje koristan. U
njegovoj kući u Berlinu januara 1933. su održani pregovori sa
von Papenom, na kojima je postignut sporazum o
postavljanju Hitlera za kancelara. Ribbentrop je bio sposoban
funkcioner, ali je pitanje da li je ikad smislio ijedan
diplomatski potez koji je izveo. 1933. osniva Ribbentrop
biro, pod Hessovim sekretarijatom, kao protivtežu nemačkom
Ministarstvu spoljnih poslova. Popunjen novinarima i
karijeristima kojima je obično manjkalo kvalifikacija, cilj
biroa je bio da dokaže veću efikasnost nacističkih metoda od
tradicionalne diplomatske službe. Ovakva udvajanja postaju
uobi-čajena nacistička praksa: osnivanje tela u senci pored
zvanične organizacije, upravo kao što je i SS, čiji oficiri
uglavnom nisu pripadali junkerskoj oficirskoj klasi, parirao
armiji.
Maja 1935. Ribbentrop dokazuje uspešnost svojih
metoda zaključivanjem Anglo-nemačkog pomorskog ugovora
bez usluga zvaničnika Ministarstva spoljnih poslova, čak i
bez njihovog zvaničnog obaveštavanja. Ponovo nezavisno od
Ministarstva spoljnih poslova, 1936. ubedio je Japan da se
pridruži Anti-kominternovskom paktu, koji je Mussolini
pristao da potpiše sledeće godine. Imenovan je za nemačkog
ambasadora u Londonu (avgust 1936.)
U februaru 1938. Hitler raspušta tradicionalno
Ministarstvo spoljnih poslova von Neuratha, koji je, sa
generalima Blombergom i Fritschom, pokušao da ga odvrati
od akcija protiv Austrije i Čehoslovačke. Ribbentrop je
postavljen za ministra spoljnih poslova; on je sada u centru
nacističke aristokratije, a društveni status Annalies von
Ribbentrop pruža glamur s kojim se nijedna partijska žena
nije mogla nositi.
360
 Ribbentrop, Joachim "von"
Ribbentrop predlaže Poljacima vraćanje Danciga
Nemačkoj i saradnju protiv Rusije. Kada ne uspevaju da se
dogovore, Hitler ulazi u Memel, pokazujući im da
diplomatija ne znači raspravu. Povratak Danciga je bio
trenutni razlog za napad na Poljsku u septembru 1939.
Tokom rata Ribbentrop zadržava svoj status, ali je rat
istisnuo diplomatiju i njegova pozicija je pre donosila
poštovanje nego moć. Uhapšen je u junu 1945. i izveden pred
sud u Nirnbergu sa glavnooptuženima. Kao i ostali, tvrdio je
da nije znao za postojanje konclogora, politiku rasnog
istrebljenja i ostale nacističke zločine. Proglašen je krivim i
obešen.

Riefenstahl, Leni (r. 1902). Filmska režiserka, najviše

poznata po svojim propagandnim dokumentarcima. Njen prvi
film snimljen na Göbbelsov zahtev bio je kratki Sieg des
Glaubens (Pobeda volje), koji ju je zbog gnušanja prema
Göbbelsu i teškoća oko snimanja doveo do nervnog sloma.
Ipak, Hitler je lično ubeđuje da snimi sledeći film, zapis o
kongresu Nacističke partije u Nirnbergu septembra 1934. Bio
je to čuveni Trumph des willens (Trijumf volje), jedan od
najboljih propagandnih dokumentaraca ikada snimljenih.
Hitler je imao nameru da filmom pokaže složnost partije
posle Röhmove čistke i da, istovremeno, predstavi nove
partijske lidere, što je bilo značajno u predtelevizijskom
dobu. Cilj je, takođe, bio da se strana publika impresionira
snagom i efikasnošću Trećeg rajha. U tome se i uspelo. 1936.
snima Olympiju, zapis o Olimpijskim igrama 1936. održanim
u Berlinu. Izašao je u dva dela - Fest der Völker (Festival
naroda) i Fest der Shönheit (Festival lepote). Kao i Trijumf
volje, opšte je prihvaćen kao izuzetno filmsko ostvarenje.

361
 Röhm, Ernst
Posle II svetskog rata, Riefenstahlovu su nakratko
zatvorili Francuzi zbog uloge u nacističkoj propagandnoj
mašini.

Riomski proces. Pokušaj Pétainove vlade da 1942.

organizuje propagandno suđenje za one, poput Paula
Reynauda, koji su optuženi za uvođenje Francuske
nepripremljene u rat protiv Nemačke.

Röhm, Ernst (1887-1934). Vođa SA, ubijen tokom

“Noći dugih noževa”, Röhmove čistke. Nizak, gojazan i sa
ožiljkom od metka. Rumeni obrazi i surov osmeh
upotpunjavali su izgled ovog hvalisavog pohotljivca. Sigurno
je da je uživao u drugarstvu koje mu je armija pružala, ali u
srcu nije bio tradicionalni lojalni nemački vojnik. Kao
nekonformista, homoseksualac i avanturista koji se po
vlastitom priznanju gnušao buržoaskih klišea, osetio je da
mora uroniti da bi iskoristio haos koji se raširio po Nemačkoj
posle poraza u I svetskom ratu. Prekaljeni frontovski
profesionalni vojnik, Röhm ostaje u vojsci posle rata i bori se
u von Eppovim frajkorima prilikom rušenja revolucionarne
vlade u Minhenu 1919. U to vreme tajno je angažovan od
armije da u minhenskoj oblasti prikuplja oružje i municiju za
monarhističke i nacionalističke grupe i da organizuje
specijalnu političko obaveštajnu jedinicu za potrebe armije.
Njegova jedinica je bila ta koja je regrutovala nepoznatog
Adolfa Hitlera da ispita i da se infiltrira u “Nemačku radničku
partiju”, a od ove male grupe Hitler je stvorio Nacističku
partiju. Razvitak odnosa izme-đu Röhma i Hitlera je
maglovit. Prilikom njihovog prvog susreta Röhm je bio
kapetan Reichswehra a Hitler samo bivši frontovski vojnik. U
jednom trenutku odnos je izmenjen. Sigurno je da su bili
bliski prijatelji; Röhm je, u stvari, jedini politički saradnik za
362
 Röhm, Ernst
koga se zna da se Hitleru obraćao familijarnim “du”. Ali
Hitler se od sada nametao novopečenoj partiji kao vođa, a
Röhm je bio organizator zaštitnih vodova koji će kasnije
prerasti u SA.
Tokom Pivničkog puča 1923. Röhm je predvodio svoju
grupu “Ratna zastava Rajha”, zajedno sa pripadnicima SA,
radi hvatanja vojnog komandanta Minhena, generala von
Lessowa; ali je general naredio kapetanu Röhmu, još uvek
aktivnom oficiru, da raspusti svoje ljude i Röhm je poslušao.
Posle propasti puča, našao se među onim kojima je
suđeno. Iako je proglašen krivim za delo izdaje, oslobođen je
i otpušten iz armije. Ubrzo posle toga, odlazi u Boliviju da
radi kao vojni instruktor.
U januaru 1931. Hitler poziva Röhma da preuzme SA.
Röhm je nameravao da povrati njegovo samopouzdanje, s
obzirom da se SA osećao zapostavljenim u partiji. Röhm je
SA smatrao jezgrom nacističke revolucije i uvećao ga je sa
70.000 na 700.000 ljudi do kraja 1931. Do 1934., njihov broj se
popeo na 4.500.000.
Ali, Röhm je posedovao istinske revolucionarne nagone i
njegove radikalne ideje udaljile su junkere zemljoposednike i
industrijalce, koje je hteo da razbaštini, kao i armiju, koja je u
SA videla rivala. U partiji njegova rastuća moć ugrožavala je
rivale, Göringa i Himmlera. Njegovo boemsko ponašanje,
piće, homoseksualnost i oštar jezik razgnevili su mnoge u
partiji i van nje. Kriza je počela da se zaoštrava kada su
nacisti došli na vlast. Röhm je smatrao Treći rajh prilikom da
se SA naplati. Osim toga, verovao je da je nova država pod
Hitlerom već napravila previše kompromisa sa
konzervativcima u industriji, zemljoposedništvu i armiji. U
pitanju je bilo ono što je SA zvao “drugom revolucijom”, a
kasnije je nazvano (u maoističkoj Kini) “revolucijom koja
teče"; ali ovo je značilo borbu protiv pritisaka koji su sledili
363
 Röhmova ~istka
prvo osvajanje vlasti u državi, a imali su za cilj sprečavanje
promena.
Adolf Hitler je jasno uočio opasnost. Posle malo
oklevanja postupio je sa ledenom odlučnošću. Röhmu je prvo
naređeno da pošalje SA na odsustvo od mesec dana u
avgustu. 30. juna Hitler je otputovao u Bad Vize gde je Röhm
odseo sa SA komandantima. Röhm je uhapšen; ponuđen mu
je pištolj, ali je odbio da ga upotrebi. Nakon dva dana ubijen
je u svojoj ćeliji, u zatvoru Štadelhajm, od SS voda smrti
predvođenog Theodorom Eickeom.

Röhmova čistka. “Noć dugih noževa” u junu 1934. kada

je Hitler naredio likvidaciju svojih protivnika u Nacističkoj
partiji. Čak i posle dolaska Hitlera na vlast 1933. postojalo je
izvesno antihitlerovsko raspoloženje među starim
strasserovskim radikalima Nacističke partije. Uz to, osećalo
se i nezadovoljstvo SA, koji je smatrao da je zapostavljen,
nenagrađen i u opasnosti da bude zamenjen “martovskim
ljubičicama”, koje su se pridružile partiji 1933. Bilo je priča o
“drugoj revoluciji”, u kojoj bi stare tradicionalne grupe
uticaja (aristokrati, zemljoposednici, industrijalci i liberali)
bile zbrisane. U međuvremenu, SA je bio prinuđen da gleda
kako prusku tajnu policiju (Gestapo) preuzima Himmler i
kako SS sve više raste.
Röhm, od kada se 1931. vratio da komanduje, kao šef SA
uvećao je njegovu brojnost sa 70.000 na preko 4 miliona, što
je predstavljalo mnogo veću snagu od armije. Njegovo
shvatanje SA kao istinske armije nove nacističke Nemačke
uzbunilo je i zaplašilo generale; ali Röhm je istrajao u svojim
tvrdnjama da je SA odgovoran za odbranu naroda, a firerovo
trajno verovanje u primarnu ulogu armije je prenebregnuto.
Lutze, vođa SA u Hanoveru, bio je užasnut ovom izdajom i
obavestio je o tome Hessa, partijskog zamenika firera, i
364
 Röhmova ~istka
Blombergovog šefa štaba, von Reichenaua, koji je održavao
vezu sa Himmlerom.
Himmler i SS su sada bili spremni da preuzmu SA. Već
1933. oni su rasformirali mnoge privatne SA konclogore i
raspustili SA “pomoćne policijske” jedinice, osiguravši da
zvanična uloga SS-a u novoj državi bude prihvaćena.
Pritisci na Hitlera su se sada uvećavali. Bilo je jasno da
predsednik Hindenburg umire, a bez njega bi tradicionalisti i
armija mogli zahtevati povratak monarhizmu, a glavni
kandidat za tron je bio Augustus Wilhelm, pripadnik SA. U
isto vreme zamenik kancelara, von Papen, održao je govor na
Marburškom univerzitetu u kome je osudio nacističke
metode, njihovo kršenje ljudskih prava i njihovo
antihrišćanstvo. Čistka SA učinila bi ih odgovornim za sve
brutalnosti nacističke prošlosti.
Ljudi bliski Hitleru počeli su da sastavljaju listu onih
koje bi trebalo eliminisati radi zaštite režima. Sastavljene su
mnoge liste: Göring, Blomberg, Himmler, Heydrich i Best iz
SD-a južne Nemačke, Lutze i ostali su imali svoje predložene
žrtve. Jedan od spiskova koje je SS iskoristio u čistki
pripadao je i Röhmu, sa imenima SA oficira predloženih za
unapređenje. U drugoj polovini juna događaji su se brzo
smenjivali.

10. jun Von Papenov Marburški govor

20. jun Hitac ispaljen na Hitlera lakše ranjava
Himmlera, a navodno je ispaljen od SA pratnje
25. jun “Liga nemačkih oficira” odriče se Röhma i is-
ključuje ga: Abwehr tvdi da raspolaže tajnim
SA naređenjima za izvođenje Coup d’étata;
komandant armije opoziva sva odsustva

365
 Röhmova ~istka
26. jun Himmler obaveštava visoke SS i SD oficire o
predstojećem revoltu SA; Göring drži govor
protiv monarhista
27. jun Sepp Dietrich, zapovednik SS garde u Berlinu
odlazi u Generalštab armije, gde mu daju
dodatno naoružanje i prevoz posle pokazivanja
“SA spiska za likvidaciju” sa imenom istog
onog oficira sa kojim je razgovarao na njemu!
Šire se glasine da SA planira da pobije staru
armijsku gardu
28. jun Hitler putuje iz Berlina za Esen, da bi
prisustvovao venčanju lokalnog gaulajtera,
Terbovena
29. jun Beck, generalštabni oficir, koji će se kasnije
probiti, upozorava oficire u Berlinskom Gene-
ralštabu da drže pištolj pri ruci; Völkischer
Beobachter štampa članak u kom se Blomberg
zaklinje na vernost Hitleru i zahteva
obuzdavanje SA; Hitler posećuje radne logore
i odlazi za Bad Godesberg kod Bona, na Rajni,
gde mu se pridružuje Göbbels; Göring
mobiliše svoju Berlinsku policiju i SA
jedinice; SA snage u Minhenu su nepotrebno
izvedene na ulicu na osnovu anonimne
dostave, a gaulajter ukazuje Hitleru na ovo kao
na dokaz otpadništva SA
30. jun Hitler odleće u zoru za Minhen sa Göbbelsom,
svojim šefom za štampu Dietrichom i Lutzeom
iz SA; naređuje Schmidtu i Schneidhuberu,
vodećim SA oficirima, da idu u Štadelhajm
zatvor, vičući da će biti streljani; gaulajteru je
dat spisak pripadnika SA koje treba pohapsiti;
Hitler se odvozi u Bad Vize gde su Röhm i
366
 Röhmova ~istka
ostali pripadnici SA odseli u hotelu, i naređuje
im da odu u zatvor Štadelhajm, izuzev
Heinesa, SA zapovednika Šlezije koji je
pokupljen iz kreveta sa svojim prijateljem i
odmah streljan; Göbbels šalje šifru “Kolibri” u
Berlin radi otpočinjanja akcije i vođe SA u
Berlinu odvode u vojnu kadetsku školu u
Lihterfeldu, gde su odmah streljani; Hitler
priprema saopštenje iz Braon kuće u Minhenu
i leti nazad za Berlin
1. jul Nedelja. Hitler posećuje javnu priredbu, zatim
izdaje naređenje da se Röhm ubije u svojoj
ćeliji.
3. jul Donet zakon kojim se legalizuju sva ubistva
13. jul Hitler drži govor u Rajhstagu u kojem
objašnjava i opravdava aferu, tvrdeći da jee
samo 19-orica viših i 42-jica drugih pripadnika
SA streljano, dok ih je 13 ubijeno jer su se
opirali hapšenju, a trojica su izvršila
samoubistvo.
U stvari, ubijeno ih je mnogo više od 77-rice, verovatno
preko 1000: nisu likvidirani samo Röhm i ostali visoki
članovi SA, poput Ernsta iz Berlinskog SA, već je i muzički
kritičar po imenu Schmid ubijen, jer je pomešan sa SA
vođom po imenu Schmidt. SS egzekutori su, takođe, ubili i
von Schleichera i njegovu ženu, von Bredowa (prethodnika
generala von Reichenaua), Edgara Junga koji je napisao von
Papenov Marburški govor, Klausenera (vođu grupe Katoličke
akcije), von Kahra, tada starca, ali još uvek omrznutog zbog
gušenja Pivničkog puča 1923. i oca Stempflea, starog nacistu,
koji je verovatno previše znao o Hitlerovoj vezi sa Geli
Raubal. Jedan od ubijenih, mada ne i poslednji, bio je i
Gregor Strasser, nekada vođa radikalnih nacista.
367
 Rommel, Ervin

Rommel, Erwin (1891-1944). “Pustinjska lisica”.

Najpopularniji general u Nemačkoj, koji je takođe uživao i
dobru reputaciju među savezničkim vojnicima. Rođen kod
Ulma, Rommel, izgleda, nije imao druge ambicije, osim da
postane profesionalni vojnik. Dokazao se kao vođa borbene
grupe u I svetskom ratu, a kasnije piše o novim pešadijskim
taktikama. Hitler je bio impresioniran njegovom knjigom
Pešadijski napadi i od 1938. Rommel komanduje Hitlerovim
štapskim osobljem, prvo u Austriji, a zatim u Čehoslovačkoj i
Poljskoj. Posle uspešnog služenja na dužnosti komandanta
pancer divizije prilikom invazije na Francusku 1940.,
poverena mu je komanda nad Afričkim korpusom 1941. i
uspeva da potisne britansku 8. armiju iz Libije u Egipat. U
junu 1942. unapređen je u feldmaršala. Nedostatak zaliha,
kombinovan sa britanskom nadmoći u vazduhu i postepenim
narastanjem njihovih snaga, zaustavio je njegovo
napredovanje dok se približavao Nilu. Krajem 1942.
presudno je poražen u bici kod El Alamejna i povlači se
prema zapadu, dok se anglo-američke trupe iskrcavaju u
Maroku i Alžiru. Njegove snage su 1943. prinuđene da
predaju Tunis. Izbavivši se iz severnoafričkog debakla,
komanduje u Italiji, dok mu nije povereno da pripremi
armijsku grupu Severna Francuska za savezničku invaziju
1944. Ovde, ne uspevši da zaustavi anglo-američku invaziju
na Dan-D juna 1944. i njihov prodor u Francusku, preklinje
Hitlera da okonča rat.
Zaverenici "Bombaške zavere" iz armije jula 1944. nadali
su se da će ga pridobiti na svoju stranu, ali je on u stvari
odbio da bude umešan u jedan pokušaj ubistva; umesto toga
bio je za izvođenje Hitlera pred sud. Nije sasvim jasno kako
je Rommelovo ime dovedeno u vezu sa zaverenicima, ali u
oktobru 1944. nalazio se kod kuće na oporavku od rana
368
 Roosevelt, Franklin Delano
zadobijenih u vazdušnom napadu, kada su ga posetila dvojica
kolega generala i obavestila ga da će biti uhapšen. Izabrao je
samoubistvo i državnu sahranu, pre nego suđenje i sigurnu
osudu.
1942. Nemačkoj je bio potreban heroj; na drugoj strani,
Britaniji je bilo potrebno da pokaže da je pobedila velikog
generala. Hvaljenje Rommela je zbog toga bilo u interesu obe
strane, iako je on, u stvari, komandovao samo u Severnoj
Africi i nakratko držao evropsku borbenu komandu 1944.

Roosevelt, Franklin Delano (1882-1945). Američki

državnik i predsednik tokom kritičnog perioda uspona Trećeg
rajha i većim delom II svetskog rata. Mnogo pre izbijanja
rata, Roosevelt je izrazio svoje protivljenje agresivnim
namerama sila Osovine i njihovim totalitarnim ideologijama.
Iako je bilo neophodno, posebno na izborima 1940., da
zauzme neutralan stav, da bi primirio izolacionističke
elemente u SAD, Roosevelt je jasno izneo svoje namere
Zakonom o najmu i zajmu u martu sledeće godine.
U avgustu 1941. Roosevelt i Churchill su se sreli na moru
kod Njufaundlenda i sastavili Atlantsku povelju, izuzetan
dokument po tome što je predstavljao zaista izjavu o ratnim
namerama pre nego što su SAD ušle u rat. Za Berlin je to bila
bolno jasna poruka i nesumnjivo je dovela do Hitlerove
najveće greške, objavljivanja rata SAD radi podrške
japanskom napadu na Perl Harbur.
Već su bili doneseni planovi o razvitku moderne armije
(Zakon o odabranoj službi) do 7 miliona ljudi, velikim
vazdušnim snagama i ratnoj mornarici koja bi pre završetka
rata prestigla čak i britansku Kraljevsku mornaricu. Za vreme
rata blizu 14 miliona Amerikanaca je pozvano u vojsku.
Održano je nekoliko sastanaka sa Churchillom u 1943: U
Kazablanci u januaru, u Vašingtonu u maju i u Kvibeku u
369
 Roosevelt, Franklin Delano
avgustu. Na tim konferencijama dogovorena je politika
bezuslov-ne predaje i politika “prvo Nemačka” (tj. da glavni
napor SAD bude usmeren prvo protiv Nemačke, a tek onda
protiv Japana).
U decembru 1943. Roosevelt i Churchill su održali
sastanak sa Staljinom u Teheranu, gde je postignut sporazum
o budućim vojnim operacijama protiv Nemačke. Poslednja
međunarodna konferencija na kojoj je Roosevelt predstavljao
SAD održana je na Jalti 1945. Roosevelt je tada već bio
čovek na samrti i odluke koje su ovde donesene možda ne
odražavaju Rooseveltovu volju i nameru iz vremena dok je
bio boljeg zdravlja. Umro je 12. aprila 1945., nepun mesec
pre završetka rata u Evropi. Hitler i Göbbels su njegovu smrt
protumačili kao povoljan znak nordijskih bogova, ali velike
štete od razdora među Saveznicima, koje su očekivali kao
posledicu, nikad se nisu materijalizovale.

Rosenberg, Alfred (1893-1946). Rani nacistički antisemitski

pisac čija je mutna i opskurna knjiga Mit 20. stoleća, izdata
1930., smatrana temeljom nacističkog mišljenja. Ona doka-
zuje da je liberalizam uništio pripadajuću vladavinu
nordijskih naroda, da su zavladale niže rase i da je dužnost
Nemačke da ih obuzda. Rosenberg je rođen u ruskoj Estoniji i
borio se u ruskoj vojsci tokom I svetskog rata. Dolazi u
Minhen posle ruske revolucije i piše za nacionalističke i
antisemitske ekstremiste poput Dietricha Eckarta. Postaje
izdavač Völkischer Beobachtera i ulazi u Nacis-tičku partiju.
Rosenberg maršira sa Hitlerom i Ludendorffom u Pivničkom
puču 1923., i beži sa otpočinjanjem pucnjave. Kada je Hitler
uhapšen i zatvoren, određuje Rosenberga za vođu partije u
njegovom odsustvu. Ali Rosenberg je bio nesposoban za
upravljanje i predvođenje i partija je počela da se deli.

370
 Rosenberg, Alfred
Rosenberg je ostao uticajan samo kao nosilac one vrste
mišljenja koja se dopadala partiji. 1933. poveren mu je pre
partijski nego državni položaj, na čelu odseka NSDAP-a za
spoljne poslove. 1940. osniva posebnu grupu za pljačkanje i
sakrivanje umetničkog blaga po osvojenoj Evropi, a 1941.
proglašen je ministrom okupiranih istočnih teritorija.
Iako je rekao da je bio šokiran Hitlerovim "Konačnim
rešenjem", nije dao ostavku na svoj položaj, bivajući opšte
ignorisan i od vojne i od SS uprave. Uhapsili su ga Britanci
1945. i izveli na Nirnberški proces glavnim ratnim
zločincima. Zbog njegovih dela u Istočnoj Evropi, proglašen
je krivim i obešen.

Rossbach, Gerhard (r. 1893). Zloglasni, bombastični

vođa frajkora koji se pridružio nacistima 1922. i komandovao
Minhenskim SA. Predvodio je pešadijske kadete za vreme
Pivničkog puča, pobegavši u Austriju posle njegove propasti.
Odande se vraća sa zalihom neiskorišćene braon odeće, iz
nekadašnje istočnoafričke kampanje u I svetskom ratu, koja
postaje uniforma SA (odatle ime “braon košulje”). Iako član
SA i homoseksualac, preživeo je hapšenje u Röhmovoj čistki
1934. i nastavio da živi u Frankfurtu kao poslovni čovek.

Rotte kapelle (Crveni orkestar). Ime koje je admiral

Canaris, šef Abwehra (nemačke vojne obaveštajne službe)
nadenuo komunističkoj špijunskoj mreži u Zapadnoj Evropi,
provaljenoj 1942. 1930-ih Leopold Trepper (1897-1974),
Jevrej iz Poljske koji je delovao u Palestini kao komunista i
kasnije bio obučen u Rusiji od sovjetske obaveštajne službe,
uspostavlja vezu sa Nemcima disidentima iz svoje baze u
Belgiji. Vodeći nemački disident, Harro Schulze-Boysen,
vodio je antinacističke novine do hapšenja 1933; njegove
aristokratske porodične veze spasavaju ga i nekako se
371
 Rotte kapelle (Crveni orkestar)
zapošljava u Ministarstvu vazduhoplovstva. Do 1938. šalje
Moskvi informacije o nemačkoj Kondor legiji u Španiji i u
mogućnosti je da identifikuje osumnjičene nacističke agente
u Internacionalnim brigadama. Ostali u mreži Rote Kapelle
uspevali su da šalju informacije o nemačkim zalihama i
planovima, uključujući i Hitlerovo insistiranje na zauzimanju
Staljingrada. Do 1942. postojalo je nekih 100 radio stanica
koje su odašiljale informacije u Moskvu.
U avgustu te godine Canaris i njegov Abwehr otkrivaju
organizaciju i Gestapo hapsi 46-oricu, među njima i Schulze-
Boysena. Radio oprema je oduzeta a operateri podvrgnuti
užasnoj torturi. Svi muškarci su obešeni u Plecenzeu kraj
Berlina, a Mildred Harnack (američka državljanka) je tamo
giljotinirana sa ostalim uhvaćenim ženama. Odašiljače je
preuzeo SD, koji nastavlja da operiše njima, šaljući lažne
informacije. Trepper je uhvaćen u Francuskoj, ali je preživeo
ispitivanje i uspeo da pobegne u septembru 1943. Ostavši na
sigurnom do oslobođenja Pariza, odleće u Moskvu. Tamo ga
optužuju za saradnju sa Gestapoom i provodi 10 godina u
zatvoru, bivajući oslobođen posle Staljinove smrti, a zatim
mu je omogućeno da emigrira u Izrael.
Rote Kapelle nije predstavljao jedini - možda ni
najvažniji - ruski izvor informacija u Zapadnoj Evropi.
Mnogo uspešniji, pod šifrom "Lucy", operisao je iz
Švajcarske do kasne 1943. Videti OTPOR; LUCY

Rubleeov plan. Plan koji je 1938. u Evijanu izneo

Amerikanac George Rublee radi olakšavanja emigracije
Jevreja iz nacističke Nemačke, sa 25% njihove imovine.
Tokom rasprave sa predsednikom Rajhsbanke, dr Schachtom,
Rublee je predložio da se 150.000 Jevreja ponovo naseli u
inostranstvu. Ali interne svađe u nacističkom vođstvu dovele

372
 Rundstedt, Karl Rudolf Gerd von
su do napuštanja plana i kasnije do deportacije i likvidacije
mnogih Jevreja koji su njime mogli biti obuhvaćeni.

Rundstedt, Karl Rudolf Gerd von (1875-1953).

Nemački komandant 1940. tokom kampanje protiv zemalja
Beneluksa i Francuske, a 1944. komandant na zapadu protiv
anglo-američke invazije.
Von Rundstedt se borio u Francuskoj i Turskoj u I
svetskom ratu i ostao je u armiji, napredujući do generala
1927. U vreme krize oko Blomberga i Fritscha, kada su
ministar rata i glavnokomandujući uklonjeni sa svojih
položaja, von Rundstedt, drugi po činu do njih, takođe biva
penzionisan. Ponovo je pozvan i zadužen za planiranje
nemačke invazije na Poljsku i poverena mu je komanda
armijske grupe Jug u avgustu 1939. U maju i junu 1940. on je
zapovednik armijske grupe A koja predvodi glavni napad na
Francusku; po njegovoj su naredbi nemačke oklopne snage
zaustavljene kod Denkerka da bi omogućile Luftwaffeu da
napadne i uništi Britance koji su umesto toga uspeli da
evakuišu većinu svojih trupa. Posle pobede u Francuskoj
unapređen je u feldmaršala. Komanduje armijskom grupom
Jug u junu 1941., napada Ukrajinu, ali ga u novembru Hitler
smenjuje zbog preduzetog taktičkog povlačenja kod Rostova.
Ponovo je postavljen za komandanta armijske grupe Zapad u
Francuskoj marta 1942. Zapoveda nemačkim armijama
tokom anglo-američke D-dan invazije, dok se one povlače
kroz Francusku do Rajne, i za vreme njihove poslednje
Ardenske ofanzive u decembru 1944. Smenjen je po treći put
u martu 1945.
Za vreme "Bombaške zavere" jula 1944. bio je na kratko
uklonjen sa dužnosti, ali je ponovo vraćen. Znao je za zaveru
373
 Runolist pirati
i odobravao ju je, ali se nije uključio u nju. Kao ratnom
zarobljeniku Britanaca odato mu je priznanje, jer se borio kao
profesionalac i sačuvao se ne samo umišljenosti, već i od
nedela ostalih generala Trećeg rajha.

Runolist pirati. Iako je sve ostale omladinske

organizacije država zabranila, od ranih 1930-ih male grupe
tinejdžera, najčešće nazivane “runolist piratima”, susretale bi
se radi pešačenja kroz prirodu. Delići dostupnih podataka
pokazuju da su oni često imali kontakte sa političkim
disidentima, dezerterima i beguncima iz konclogora;
razumljivo da su bili izloženi napadima vlasti. Cvet runolista
je, izgleda, zbog toga odabran za simbol omladinskog otpora
nacistima. U Kelnu novembra 1944., njih 12 je javno obešeno
za primer ostaloj omladini. Videti OMLADINSKI OTPOR
NACIZMU I BELA RUŽA

Rur. Srce nemačke teške industrije bakra i čelika,

okupirale su francuske i belgijske trupe u januaru 1923. zbog
tvrdnji da je Nemačka zaostala sa otplatama Versajskih
reparacija. Iako SAD, Britanija i Italija nisu podržale
francusko-belgijski potez, Nemci su ga smatrali savezničkom
invazijom. U početku, bilo je zvanično podržanog pasivnog
otpora, dok kancelar Stresemann nije odustao od ovoga
podležući međunarodnom ekonomskom pritisku. Ali otpor i
sabotaža protiv okupacionih snaga su se nastavili. Jedan od
sabotera Albert Leo Schlageter uhapšen je i pogubljen po
odluci francuskog vojnog suda maja 1923., postavši heroj
nemačkih nacionalista. Iako nikada nije bio nacista, ipak je
postao heroj nacističkog komada pisca Johsta, a Göbbels ga
je proglasio nacističkim mučenikom. Videti REPARACIJE

374
 Ruski ratni zarobljenici
Ruska kampanja. Videti DODATAK V

Ruski ratni zarobljenici. Sovjetski savez nije potpisao

ni Haška pravila iz 1907., ni kasniju Ženevsku konvenciju iz
1929., tako da Nemci nisu očekivali da će Rusi postupati sa
ratnim zarobljenicima po ovim međunarodnim sporazumima.
Zauzvrat, Nemci nisu osećali grižu savesti zbog zlostavljanja
ruskih zatvorenika koji su, barem za SS, bili pripadnici niže
rase. Od 5.754.000 zarobljenih Rusa 3.700.000 ih je umrlo.
Oko milion zarobljenih sovjetskih vojnika učestvovalo je
u nekoj vrsti službe Nemačkoj sa različitim stepenom
dobrovoljnosti. Od mnogih neruskih sovjetskih nacionalnosti
formirane su uniformisane vojne jedinice. Avgusta 1941.
sastavljena je pešadijska regimenta donskih Kozaka, a mnogi
nemački folksdojčeri su bili pozvani u Waffen SS. 1943.
osnovana je SS pancer grenadirska divizija “Galicija”, koja je
kasnije postala anti-partizanska jedinica, 1. ukrajinska. 162.
turkmenska divizija, formirana 1943. upotrebljena je u
severnoj Italiji.
Ruski general, Andrej Andrejevič Vlasov, koji je
zarobljen u julu 1942., nagovoren je da prihvati komandu
“Ruske oslobodilačke armije” (ROA) koja je bila armija
samo na papiru, a regrutovano ljudstvo je radilo ili za Todt
organizaciju ili u posebnim dopunskim jedinicama do marta
1945. Vlasov je zatim komandovao dvema pravim divizijama
i bacio ih je u dejstvo na Istočnom frontu, gde su pretrpele
teške gubitke. U tadašnjoj konfuziji Vlasov odvodi ostatke
svojih trupa za Prag i pridružuje se češkoj borbi protiv
Nemačke.
Rusi su ga zarobili i obesili. Mnogi od njegovih ljudi su
odvedeni u Rusiju. Njihova sudbina je neizvesna, iako je nije
teško naslutiti, s obzirom da je njihov prvobitni propust

375
 Rusko-nema~ki pakt
načinjen padanjem u zarobljeništvo, koje je smatrano jednim
oblikom izdaje.

Rusko-nemački pakt. U avgustu 1939. sa nemačkim

napadom na Poljsku planiranim za 1. septembar, Hitleru se
kao imperativ postavilo obezbeđivanje nemešanja Rusije. Sa
tim na umu nemački ministar spoljnih poslova, Ribbentrop,
susreo se sa Rusima 15. avgusta, izjavljujući da je spreman da
se gorući problemi nemačko-sovjetskih odnosa reše
pregovorima; šta više istakao je izuzetnu hitnost ovih
pregovora. Ruski ministar spoljnih poslova Molotov,
odgovorio je da je zainteresovan za pakt o nenapadanju i
zajedničku garanciju baltičkim državama. Ipak, izvrdao je
Nemcima, insistirajući na tome da moraju biti održane
preliminarne rasprave o svim pitanjima, tako da kada se dva
ministra sretnu, budu u situaciji da donesu konkretna rešenja.
Nemačkom ambasadoru u Moskvi Schulenbergu, naloženo je
da istakne i nemačku i rusku potrebu za brzim potpisivanjem
pakta, opravdavajući to sve gorom poljskom “situacijom”. U
odgovoru, Molotov je insistirao na zaključivanju trgovinskog
i kreditnog sporazuma koji bi prethodio potpisivanju pakta.
Takođe je izjavio da će Rusija zahtevati poseban protokol, sa
osvrtom na zajedničke interese po raznim pitanjima spoljne
politike. Nezadovoljan napretkom pregovora, Hitler
interveniše 20. avgusta, šaljući lični telegram Staljinu. Prvo
pozdravlja potpisivanje Nemačko-sovjetskog trgovinskog
sporazuma (potpisanog istog dana) i ponovo ističe da je zbog
tenzije između Nemačke i Poljske, neophodno što skorije
okončanje pregovora. Zatim predlaže da Ribbentrop dođe u
Moskvu 23. avgusta. Staljin, u telegramu Hitleru od 21.
avgusta, to prihvata. Posle dolaska nemačkog ministra
spoljnih poslova, detalji pakta ubrzo su dogovoreni i ostatak
večeri je proveden u gošćenju i piću. Pakt se sastojao od
376
 Ruski ratni zarobljenici
sledećih tačaka: (1) nijedna strane neće napasti drugu. (2) ako
jedna od njih bude predmet ratne akcije od strane treće sile,
druga strana ni na koji način neće podržati tu treću stranu. (3)
ni Nemačka ni Rusija neće se pridružiti bilo kojoj grupi sila
koja je usmerena direktno ili indirektno protiv druge strane.
Tajni protokol, koji je Rusija zahtevala, pridodat je ovom
paktu. Sfere interesa su određene s obzirom na buduće
moguće teritorijalne i političke transformacije u baltičkim
državama (Finska, Estonija, Letonija i Litvanija) i na
teritorijama koje su pripadale Poljskoj. U prvim, severna
granica Litvanije je trebala da bude linija razdvajanja, a u
drugim linija reka Narev, Visla i San predstavljala bi
približnu granicu - iako bi zbog nepredvidljivosti budućih
političkih raspleta, mapa mogla biti ispravljena sporazumno.
Pakt, koji je zbunio, surovo testirao i u mnogim
slučajevima prenapregnuo odanost komunista širom sveta,
omogućio je Hitleru da rizikuje rat sa Francuskom i
Britanijom zbog invazije na Poljsku. Njegovo potpisivanje
kasnije je direktno doprinelo širenju nacističke agresije čija
će žrtva biti i Sovjetski Savez, kad na njega dođe red u junu
1941.

Rust, Bernard (1883-1945). Nacistički ministar

obrazovanja. Školski učitelj koji postaje nacista 1922., a od
1925. gaulajter Hanovera-jug, Rust je bio strasserovski
sledbenik i držao je na skupovima stranu radikalnom krilu
partije. Bez obzira na to, Hitler ga izvlači iz nemilosti. U
februaru 1933. imenovan je za ministra nauke, umetnosti i
obrazovanja Prusije, a u aprilu 1934. za ministra obrazovanja
Rajha. Izvršio je samoubistvo u maju 1945.

377
S
SA (Sturmabteilung). Braon košulje. Uniformisani
partijski sledbenici, regrutovani od Röhma u Minhenu 1921.
radi zaštite nacističkih govornika na javnim skupovima.
Sačinjavali su ga uglavnom prekaljeni nezaposleni bivši
vojnici koji su posećivali minhenske pivnice poput
Torbräukellera pored mosta na Izaru. Mnogi su dolazili iz
nedavno raspuštenih frajkora. Uniforma, pozdrav ispruženom
rukom i njihova značka sa swastikom poticali su od frajkora.
Braon košulje koje su oni i svi članovi partije nosili od 1924.
poticale su, isprva, od preostalih zaliha namenjenih
nemačkim istočnoafričkim trupama u I svetskom ratu.
SA telesna garda narastala je u broju, delujući pre na
osnovu Röhmovih nego Hitlerovih naredbi. U martu 1923.,
Röhm dodeljuje Hitleru posebnu SA grupu, u funkciji garde,
prepoznatljivu po crnim skijaškim kapama. Aprila 1925.
pošto je Röhm otišao iz Nemačke da bi radio u Boliviji,
Himmler preuzima ovu grupu u kojoj je SS imao svoje
početke.
Posle Pivničkog puča 1923. bavarska država zabranjuje
SA ali je Röhm uspeo da održi organizaciju pod okriljem
njegovog drugog udruženja starih vojnika, Frontbanna i oni
ostaju u tom statusu do ponovnog početka rada partije 1925.
U novembru 1926., Pfeffer von Salomon postavljen je za šefa
SA; kao severni Nemac, razbija Bavarsku dominaciju nad SA
i partijom. Pod Pfefferom nastavlja se regrutovanje u SA,
najviše iz redova nezaposlenih, jačajući njegovu snagu sa
2.000 na preko 60.000 ljudi do 1930. Mnogi su im se
pridružili u nadi da će vremenom biti pripojeni armiji, a i
Röhm je ohrabrivao ovu ideju. Kako je narastao, politički
378
 SA (Stumabteilung)
elementi u SA počeli su da izazivaju Nacističku partiju
zahtevajući veću ulogu u njenom vođstvu. Posebno su
insistirali na određivanju članova SA za partijske kandidate
na izborima za Rajhstag. Bilo je mnogo prepirke između
rivalskih partijskih tela, SA i SS-a i u septembru 1930. i
aprilu 1931. dolazi do SA pobuna pod njegovim berlinskim
vođom, Stennesom. Da bi povratio red, Hitler se saglašava sa
zahtevima SA, ali smenjuje Pfeffera i imenuje samog sebe za
vrhovnog SA vođu, zahtevajući od svakog člana SA da se
zakune na vernost Fireru. 1931. Röhm je ponovo pozvan na
čelo SA.
Kada je 1933. Hitler postao kancelar, bilo je preko pola
miliona članova SA i njihovih nadanja, a Röhmove ambicije
su bile velike. Radikali unutar SA, pod uticajem ranog
nacističkog mišljenja, očekivali su pre ekonomsku, nego
političku revoluciju; Hitler ih je uzdrmao potezima poput
ponovnog uspostavljanja udruženja poslodavaca Kruppa von
Bohlena i Thyssena i raspuštanjem Borbene lige trgovaca
(malih dućandžija neprijateljski nastrojenih prema velikim
robnim kućama i lancima prodavnica). Dogovoreno je da SA,
SS i mnogo širi Stahlhelm, dođu pod Ministarstvo rata, u nadi
da će SA biti utopljen. Umesto toga, ovaj potez je jedino još
više omogućio Röhmu da tvrdi da je SA istinska odbrambena
nacistička formacija. Armija, insistirao je Röhm, treba da
bude ograničena na funkciju obuke. General Blomberg,
ministar, zahtevao je komandu od Hitlera, koji je pokušao da
se nagodi sa frakcijama. Strah od SA i od narastajućih
Röhmovih zahteva, udružio je armiju, partiju i SS. Hitler je
mesecima oklevao. Onda, upozoren od Göbbelsa, Göringa i
ostalih partijskih vođa na opasnost, Hitler traži pomoć armije
i naređuje SS-u da uništi SA u Röhmovoj čistki, juna 1934 -
"Noći dugih noževa".

379
 Sar
Posle dramatičnog ponovnog uspostavljanja Hitlerove
vlasti čistkom, novi vođa SA, Lutze, komanduje ukroćenom
i, od tada, razoružanom organizacijom koja predstavlja
sluškinju Partije, skupljajući priloge za Winterhilfe ili
pozivajući na red, paradira i razbija izloge jevrejskih radnji.
Pružala je korisnu, delimičnu voj-nu obuku i tokom rata
imala ulogu u vazdušnoj odbrani. Njena transportna jedinica,
NSKK, opstaje kao nacionalna organizacija, ali doba
radikalnih političkih galamdžija završeno je Röhmovom smrću i
čistkom radikalnih elemenata. Videti RÖHMOVA ČISTKA

Saalschlachten (Bitke po dvoranama). Karakteristiku

Vajmarske republike predstavljale su borbe po dvoranama,
skupštinskim prostorijama ili pivničkim podrumima širom
zemlje. Ljudi poput Thorna, vođe SA u Hamburgu,
predvodili su svoje ljude protiv demokratskih ili
komunističkih skupova i onda očekivali od njih da brane
nacističke skupove od komandosa komunističkog Crvenog
fronta i SPD-ovaca Erharda Avera.

Salomon, Ernst von (1902-1972). Pruski nacionalista

hugenotskog porekla, koji se borio u frajkorima po baltičkim
državama i u gornjoj Šleziji 1919. Učestvovao je 1922. u
ubistvu vajmarskog ministra spoljnih poslova, Rathenaua, čiji
je zločin bio što je Jevrej i što je učestvovao u potpisivanju
Versajskog sporazuma. Zbog ovoga je osuđen na 5 godina, ali
je oslobođen 1928. Napisao je Die Geächteten (1930.) o
svojim frajkorskim vremenima i pozvan je da se pridruži
nacističkoj akademiji umetnosti. Tokom nacističke ere pisao
je scenarija za filmsku kompaniju UFA. 1951. napisao je Der
Fragebogen (Upitnik) priču o svom životu i vremenu u kom
je živeo, u obliku denacifikacijskih pitanja koja su mu
postavljena.
380
 Saukel, Fritz

Sar. Teritorija istočno od reke Rajne koja obuhvata oko

1.000 kvadratnih milja, bogatih bakrom, gvoždjem i sa
industrijom čelika. 1919., Versajskim ugovorom Sar je
stavljen pod kontrolu Lige naroda na 15 godina, a Francuskoj
je dato pravo da eksploatiše njegove resurse. Nemci u Saru
osećali su da su pod stranom upravom i smatralo se
patriotskim činom učenika da uvrede policiju kojom su
upravljali Francuzi.
Januara 1935. održan je plebiscit u Saru; na njemu je
90% onih koji su izašli glasalo za ponovno ujedinjenje sa
Nemačkom. Hitler je uveravao Francusku da je poslednja
smetnja prijateljstvu uklonjena. Ne izjasnivši se konkretno
izgledalo je da se Hitler odrekao nemačkih zahteva prema
Alzas-Loreni. Ali bio je to deo tehnike vođenja spoljne
politike Adolfa Hitlera, kojom je ostavljao utisak da mu je
svaki korak i poslednji, a u isto vreme bi, na unutrašnjem
planu, težio maksimalizaciji poduhvata. Tako, iako je rezultat
plebiscita predstavljao ključnu stvar, Hitler ga je predstavio u
Nemačkoj kao pobedu Trećeg rajha u kidanju Versajskih
okova i priredio je trijumfalni ulazak na povraćenu nemačku
teritoriju.

Saukel, Fritz (1894-1946). Direktor rada Rajha (1942-

45.), koji je naredio dopremanje pet miliona ljudi iz
okupirane Evrope na prinudni rad u Nemačku. Saukel je bio
pomorac i ratni zarobljenik u Francuskoj tokom I svetskog
rata. Spadao je među najranije pripadnike nacističkog
pokreta, ušavši u partiju 1921. Postavljen je za gaulajtera
Tiringije 1925. a za njenog guvernera 1933. U martu 1942.
Hitler naređuje mobilizaciju nemačke i strane radne snage,
radi ispunjavanja zahteva Speerovog programa naoružanja i
proizvodnje municije. Speer je utvrdio da je dotok radnika
381
 Sar
prespor i predložio da se nađe agilan gaulajter koji bi preuzeo
posao. Odabran je Saukel koji je obezbedio zahtevanih pet
miliona, uključujući i pola miliona žena zaposlenih u
nemačkim domaćinstvima. Njegovi timovi izlazili su na ulice
širom Evrope, čak i savezničke Italije, radi hvatanja ljudi i
žena, odvodeći ih iz njihovih kuća, prodavnica i bioskopa.
Saukel je sebe smatrao agentom koji obezbeđuje radnike za
fabrike; bio je šokiran kada su ga Britanci uhapsili 1945. i
izveli na suđenje u Nirnbergu sa ostalim glavnim ratnim
zločincima. Izjavljivao je da ništa nije znao o konclogorima,
tvrdeći da je nevin do trenutka kada je obešen, oktobra 1946.

Savet za demokratsku Nemačku. Osnovan u SAD radi

pri-premanja planova za buduću liberalnu Nemačku, savet je
uklju-čivao Thomasa Manna, pisca, Paula Tillicha, teologa,
dramskog pisca Karla Zuckmayera i druge intelektualce,
izbegle iz nacističke Nemačke. Savet nije uspeo da privuče
bilo koga sa levičarskim političkim nazorima, a napadan je i
od nekih Amerikanaca kao previše popustljiv prema
nemačkoj krivici.

Schacht, Dr Hjalmar (1877-1970). Ekonomista i

predsednik Rajhsbanke. Prišavši Socijaldemokratskoj partiji
posle I svetskog rata, Schacht se uspinje do predsednika
Rajhsbanke, 1923-29. Smatran zaslužnim za obuzdavanje
pobesnele inflacije, njegovo suprotstavljanje reparacijama i
Versajskom ugovoru odvelo ga je u Nacističku partiju, za
koju pridobija bankare i industrijalce radi finansijske podrške.
Ponovo je izabran za predsednika Rajhsbanke i kao ministar
ekonomije posle nacističke pobede 1933, izmišlja finansijski
mehanizam kojim onemogućava inflatorne posledice
naoružavanja.

382
 Schicklgruber, Alois
Nikad potpuno predan nacističkom programu, podnosi
ostavku 1937. i zamenjuje ga dr Funk. Uhapšen posle
"Bombaške zavere" jula 1944., jedva uspeva da izbegne
dželata.
Na njegovom suđenju u Nirnbergu, oslobođen je krivice
za ratne zločine i kasnije nastavlja međunarodnu bankarsku
karijeru, postavši savetnik pukovnika Nassera u Egiptu 1950-
ih. Schachta možemo smatrati i oličenjem najnemoralnijih
osobina i jednim od očeva posleratnog bankarskog sistema.

Schellenberg, Walter (1910-1952). Sjajni mladi

diplomac koji se pridružio Nacističkoj partiji i SS-u 1933., a
SD-u 1935., uspevši da postane šef obaveštajnog SS odseka
za inostranstvo 1941.
Schellenberg je obavljao poslove za SD u Francuskoj,
Italiji i Čehoslovačkoj pre 1939. kada ga je Heydrich
iskoristio za planiranje i organizovanje strukture esesovskog
RSHA, glavnog odseka bezbednosti Rajha. 1939. i 1940. bio
je aktivan u kontra-obaveštajnim operacijama, namamivši i
uhvativši agenta britanske tajne službe, Payne-Besta u
Venlou na holandskoj granici, sastavljajući SS “spisak
traženih” pripremljen za invaziju na Britaniju i spletkareći u
Španiji i Portugaliji oko hvatanja starijeg brata engleskog
kralja, vojvode od Vindsora.
Od avgusta 1942. počinje da nagovara Himmlera da
ispita mogućnost pregovora o miru. Krajem godine stupio je
u vezu sa američkom obaveštajnom službom. U isto vreme,
Schellenberg je imao tajne susrete sa šefom švajcarske
obaveštajne službe u Švajcarskoj, radi otkrivanja špijunske
mreže "Lucy" koja je tamo operisala, ali je iskoristio ove
sastanke i za sopstveno dobro na duge staze. U Švajcarskoj
stupa u indirektnu vezu, po prvi put, sa Allenom Dullesom,
šefom američke obaveštajne službe i švedskim Crvenim
383
 Schellenberg, Walter
krstom. Do kraja rata nastavlja da održava ove veze, uz
znanje Himmlera. U maju 1945., Schellenberg beži u
Švedsku, dva dana pre nemačke predaje, i tamo dobija azil.
Ali pozvan je nazad radi svedočenja na Nirnberškim
procesima. Optužen je kao član zločinačkog SS-a i SD-a, ali
je osuđen blago i oslobođen 1951, kao bolestan čovek.
Posle toga naseljava se u Italiji i počinje da piše svoje
memoare, Lavirint, objavljene posle njegove smrti. Ova
knjiga sadrži korisne informacije, ali Schellenberg je bio
sklon fantaziranju (što se odnosi i na priču o Himmlerovom
pokušaju da otruje Hitlera).

Schicklgruber, Alois (1837-1903). Otac Adolfa Hitlera,

rođen u Štronesu u Austriji, vanbračni sin Marije
Schicklgruber od nepoznatog oca. Alois Schicklgruber
kasnije usvaja prezime Hitler nastalo pogrešnim upisom
lokalnog sveštenika, prezimena novog muža njegove majke,
Johanna Georga Hiedlera. Prosečno uspešni mali birokrata u
austrijskoj carskoj službi, ženi se prvo Annom Grasl 1864;
zatim Franziskom Matzelsberger 1883., sa kojom ima dvoje
dece, Aloisa i Angelu; i treći put 1885. sa majkom Adolfa
Hitlera, Klarom Pölzl. Od petoro njihove dece samo je dvoje,
Adolf i njegova sestra Paula, preživelo. 1895. u 58. godini,
Alois Hitler (kako su ga znali već 18 godina) penzioniše se iz
carske službe. Njegov život od tada se, izgleda, sastojao od
kupovine i prodaje seoskih imanja. Postoje dokazi da je
mnogo pio; bio je, verovatno više nego prosečni otac, tiranin
tog vremena i prostora; Hitler će tvrditi da je bio žestoko i
redovno tučen kaišem ili šibom za psa.
Glavna zagonetka u životu Aloisa Schicklgrubera je
identitet njegovog oca pa tako i Hitlerovog dede. Postoje
izvesni dokazi koji nagoveštavaju da je Hitlerov nepoznati
deda bio sin iz jevrejske porodice Frankenberger u Gracu,
384
 Schleicher, Kurt von
kod kojih je njegova baba tada radila kao služavka. Naravno,
posle nemačkog pripajanja Austrije 1938., napori Gestapoa
su usmereni na uništavanje Hitlerovih porodičnih
dokumenata, verovatno radi brisanja vrlo nezgodnog podatka
da je Firer Trećeg rajha polujevrejskog porekla. U krajnjem
slučaju mora se priznati da istoričar ovde ima posla sa
primitivnom centralnoevropskom seljačkom zajednicom gde
je vanbračnost bila uobičajena, gde je različito pisanje istog
prezimena stalno izazivalo zabunu i gde je brak između
rođaka bio raširena pojava.

Schirach, Baldur von (1907-1974). Šef Hitlerove

omladine od 1933. do 1940., von Schirach je bio sin
Amerikanke, unuk vojnika koji je izgubio nogu u bici kod
Bul Rana. 1928. postaje vođa nacističkog studentskog
pokreta a 1933. preuzima naraslu Hitlerovu omladinu.
Njegova žena je bila poznata lepotica i pronosile su se glasine
da je jedno vreme bila Hitlerova ljubavnica. Gaulajter Beča
od 1940. do 1945., von Schirach izbegava hapšenje krajem
rata i krije se u austrijskom Tirolu, izdajući se za pisca koji
piše Tajne Mirne Loy. Uhapšen je i optužen za ratne zločine
zajedno sa glavnim ratnim zločincima u Nirnbergu, najviše
zbog izveštaja o upravljanju stranim radnicima i svog
tretmana Jevreja u Beču. Njegova žena zatražila je od
američkog sudije blagost na temelju toga što "naša deca vole
Ameriku"”. Osuđen je na 20 godina zatvora.
Schlabrendorff, Fabian von. Kao istaknutog člana
grupe armijskih oficira suprotstavljenih Hitleru, 1939.
Schlabrendorffa je Hans Oster iz Abwehra poslao u London,
gde prilikom susreta sa Churchillom i Lordom Lloydom
potvrđuje Hitlerovu nameru da napadne Poljsku.
Tokom rata postaje saradnik general majora Henninga
von Tresckowa i biva umešan sa njim u operaciju "Blesak",
385
 Schirach, Baldur von
pokušaj atentata na Hitlera, koji su organizovali von
Tresckow i general Olbricht. Kao jedan iz grupe koja je
regrutovala von Stauffenberga za "Bombašku zaveru" 20.
jula, Schlabrendorff je uhapšen i podvrgnut mučenju posle
njene propasti. Spasao se sigurne smrti kada je Narodni sud
uništen bombardovanjem 1945.
Posle rata napisao je sopstveni prikaz armijskih zavera
pod naslovom Umalo da ubiju Hitlera.

Schleicher, Kurt von (1882-1934). Bivši kancelar Rajha

ubijen u Röhmovoj čistki. Tokom I svetskog rata bio je
general u Hindenburgovom štabu a 1919. pokreće frajkore,
paravojsku bivših vojnika koji se bore ili da očuvaju nemačke
interese na njenim istočnim granicama ili da uguše pobunu
kod kuće.
Služio je pod vajmarskom vladom, postavši vodeći
politički spletkaroš tog doba. Na osnovu obećanja da će
podeliti nacističke glasove u Rajhstagu i obezbediti
parlamentarnu većinu, Hindenburg ga postavlja za kancelara
decembra 1932. umesto von Papena koji je nedavno smenio
Brüninga. Pokušao je, ali nije uspeo da podstakne Gregora
Strassera da povede disidentsku frakciju Nacističke partije.
Zatim predlaže da se raspusti Rajhstag, što bi popločalo put
vojnoj diktaturi. Hindenburg je odbio. Schleicher podnosi
ostavku u januaru 1933. a na mesto kancelara dolazi Hitler.
Tokom Röhmove čistke juna 1934. pet esesovaca
provaljuje u njegovu kuću. Kurt von Schleicher i njegova
žena bili su ubijeni. Videti SCHLEICHEROVA SPLETKA
Schleicherova spletka. 17. novembra 1932. general von
Schleicher uspeo je da izazove pad von Papenove vlade.
Kasniji pregovori između Hitlera i Hindenburga nisu doveli
ni do čega, jer je stari predsednik odbacio Hitlerove zahteve
za, zapravo, neograničenom vlašću. Ovo je, izgleda, bilo u
386
 Scholtz-Klink, Gertrud
skladu sa Schleicherovim predviđanjem i on sada sebe nudi
za funkciju. Obavestivši predsednika, feldmaršala von
Hindenburga, da on, general von Schleicher, veruje da bi
mogao obezbediti podršku Gregora Strassera i najmanje 60
nacističkih poslanika u Rajhstagu, traži dozvolu da sastavi
vladu. Ovog puta odlazi ipak predaleko. Predsednik odbija i
poziva von Papena za kancelara.
Schleicher, kao ministar odbrane, insistira da von
Papenova vlada ne može biti branjena od armije i policijskih
snaga koje su na raspolaganju republici. Hindenburg,
prihvativši ovaj argument, smenjuje von Papena i sada
postavlja Schleichera. Bio je kancelar 57 dana, i kako je
tvrdio, 57 puta dnevno bio izdavan.

Schmeling, Max (r.1905). Nemački bokserski šampion

teške kategorije. Posle uspešne karijere u lakoj kategoriji,
Schmeling osvaja nemački šampionat u teškoj kategoriji
1928. Dve godine kasnije sumnjivim udarcem u 4. rundi
osvaja titulu svetskog šampiona u teškoj kategoriji protiv
Jacka Sharkeya. 1934. u uzvratnom meču sa Sharkeyem
Schmeling gubi titulu tesnom i kontroverznom odlukom.
Ali Schmelingova karijera nikako nije završena. 1936.
postaje nacistički nacionalni heroj kada je nokautirao Joe
Louisa u meču od 12 rundi koji nije bio za titulu. Možda ne
previše mudro, Schmeling je sada promovisan u centralnu
figuru nacističke rasističke propagande. U sledećoj borbi
1938. za titulu svetskog šampiona, Louisova rešenost da
pobedi bila je odmah uočljiva. Schmeling je oboren u 1. rundi
i brojano mu je, 2 minuta i 4 sekunde posle početka borbe.
Za vreme rata Schmeling je služio u nemačkim padobran-
skim jedinicama, a posle 1945. bio je poslovni čovek u Ham-
burgu do penzionisanja.

387
 Schmeling, Max
Schmenzin. Posed Ewalda Kleista-Schmenzina i mesto
brojnih susreta pripadnika konzervativnog otpora 1944.
Uhapšen od Gestapoa, Schmenzin je pogubljen u
Plecenzeškom zatvoru, samo mesec dana pre kraja rata.

Schmidt, Paul (1889-1970). Hitlerov prevodilac. Kao

glavni prevodilac bio je prisutan u Minhenu na sastancima sa
Mussoliniem, Frankom i ostalima. Njegovi memoari
predstavljaju korisno štivo o nacističkoj diplomatskoj istoriji.

Scholl, Hans (1918-1943). Sa svojom sestrom, bio je stu-

dent Minhenskog univerziteta i vođa pokreta otpora "Bela
ruža". Gestapo ih je uhapsio 1943. zajedno sa mnogim
drugim koji su se suprotstavljali i osuđeni su na smrt zbog
rasturanja antinacističkih letaka (videti BELA RUŽA).

Scholtz-Klink, Gertrud (r. 1902). Rani nacistički

sledbenik i ženski vođa u Badenu od 1929. 1934. postavljena
je za rajhsfraufirerajn (šefa svih žena nacionalsocijalista), ali
njeno vođstvo je bilo više verbalno nego stvarno, a njeni
stavovi o ulozi žene verno su odražavali stavove Nacističke
partije i države kojima su dominirali muškarci. Posle rata,
skoro tri godine uspešno se krila od Saveznika. Kada je
konačno uhapšena 1948., oslobođena je optužbe za ratne
zločine.

Schörner, Ferdinand (1892-1973). Hitlerov poslednji feld-

maršal, čovek koga je odabrao da komanduje armijom u
svom poslednjem političkom testamentu. Iako je Schörner bio
jedan od oficira koji su ugušili Pivnički puč 1923., njegov
dosije iz I svetskog rata, zajedno sa ordenom Pour le Mérite i
nearistokratskim poreklom, pribavili su mu Hitlerovu

388
 Schwerin von Krosigk, grof Lutz
naklonost. 1944. poverena mu je komanda armijske grupe Jug
u Ukrajini, a kasnije armijske grupe Sever. 1945. preuzima
armijsku grupu Centar, koja je obuhvatala i Berlin. Prihvatio
je ovo poslednje unapređenje i komandu nad nepostojećom
Berlinskom armijom, pre nego što je odleteo radi prebega
Američkoj armiji. Oni su ga ustupili Rusima, koji su ga držali
zatvorenog sledećih 10 godina. Kao komandant na Istočnom
frontu bio je vrlo strog, a vrativši se u Nemačku, osuđen je na
još jednu zatvorsku kaznu zbog naredbi o pogubljenju
nemačkih vojnika po kratkom postupku.

Schröder, Freiherr Kurt von (1889-1965). Bankar koji

je organizovao susret Papen-Hitler u januaru 1933. Kasnije je
zauzimao nekoliko predsedničkih mesta u bankarskim
korporacijama Trećeg rajha. 1945. je uhapšen, ali je
oslobođen uz malu novčanu kaznu.

Schumacher, Kurt (1895-1952). Socijalistički poslanik

u Rajhstagu (1930-33) koga je nacistička vlada kasnije stavila
u pritvor. Nastavio je da izlazi i da se vraća u pritvor tokom
čitavog trajanja Trećeg rajha i bio je, kao i Adenauer, jedan
od onih koji su vraćeni u civilni zatvor posle "Bombaške
zavere" 1944. Postao je posleratni lider Socijalističke partije
u Zapadnoj Nemačkoj.

Schuschnigg, dr Kurt von (1897-1977). Austrijski

federalni kancelar u vreme Anschlussa. Kao član Hrišćanske
socijalne partije, bio je ministar pravde pod Dollfussom a
federalni kancelar postaje posle njegovog ubistva 1934. Iako
u to vreme nije bio zagovornik demokratije, Schuschnigg
ipak postaje reprezent nezavisnosti Austrije tokom Anschluss
krize 1938. Nemoćan da odvrati ili nadmudri Hitlera,

389
 Schuschnigg, dr Kurt von
Schushnigg je uhapšen po nemačkoj okupaciji Austrije i
odveden u konclogor. Oslobođen na kraju rata, predavao je
političke nauke na američkim univerzitetima i postao
američki državljanin 1956. Videti ANCHLUSS

Schutzhaft. Zaštitni nadzor predviđen zakonom od 28.

februara 1933. Videti KONCLOGORI

Schwartz, Franz Xaver (1875-1947). Blagajnik

Nacističke partije. Kao knjigovođa u minhenskoj gradskoj
vladi pridružuje se nacistima 1922., a 1926. postaje partijski
blagajnik. Ovaj gojazni, ćelavi čovek ostao je jedan od
Hitlerovih “starih drugova” i član njegovog unutrašnjeg
kruga. Sa Maxom Amannom pomogao je da se zataška
skandal oko smrti Geli Raubal. Kao blagajnik imao je
kontrolu nad partijskom članarinom, tako da su svi podaci o
broju učlanjenih dolazili iz njegove kancelarije i bili
verovatno falsifikovani da bi se podudarali sa njegovim
obračunima. Pod njegovom kontrolom svi pristupi u partiju
su obustavljeni maja 1933., kada je podneseno milion i po
molbi. 1945. spalio je sva partijska finansijska dokumenta u
minhenskoj Braon kući.

Schwarze korps, Das. Esesovski nedeljnik. Kao glasilo

samog Himmlera, Schwarze korps je odražavao njegove lične
stavove, mutne, kritičke, puritanske.

Schwerin von Krosigk, grof Lutz (1887-1952). Pripadnik

plemstva i đak Rodsa u Oksfordu, postavljen je za ministra fi-
nansija u von Papenovoj vladi 1932. Ostao je ministar i u Hit-
lerovom kabinetu od 1933-45., predstavljajući, kako je
verovao “uljuđenu i tradicionalnu Nemačku”. U kratkotrajnoj

390
 Seeckt, Hans von
Dönitzovoj vladi 1945., imenovan je za ministra spoljnih
poslova. U martu 1945. nagovara Göbbelsa (tada zaduženog
za mobilizaciju posled-njih nemačkih napora) da obezbedi
budućnost Nemačke, što je značilo da zaključi mir.
Pokušavao je da stupi u vezu sa Papom ili Ligom naroda,
verujući da će zapadni saveznici poštovati stare figure poput
von Papena ili njega samog. Schwerin von Krosigk je živeo u
nerealnom svetu, a njegova kazna na 10 godina zatvora, iz-gledala
mu je potpuno nepravedna. Oslobođen je zbog lošeg zdravlja 1951.

Schwertworte (Reči mača). Ključne reči ili slogani

nacističke ideologije koje je trebalo da nauče svi mladi ljudi u
Trećem rajhu.

SD (Sicherheitsdienst). Obaveštajna služba Nacističke

partije i organ sigurnosti. Da bi zaštitio partiju, Himmler
osniva SD i postavlja Heydricha za šefa u avgustu 1931. SD
se razlikovao od uniformisanog SS-a, obaveštajne jedinice
SA (koja je ukinuta 1932.) i partijske obaveštajne jedinice za
inostranstvo, koja je i sama došla pod SD, 1934.
Kada je Hitler postao kancelar 1933. uloga SD se
proširila s obzirom da su neprijatelji partije postali i
neprijatelji države. 1934. preduzeta je Röhmova čistka, na
osnovu obaveštenja SD-a i uz aktivno učešće njegovih
pripadnika. Od 1936. Heydrich upravlja i SD-om i
Gestapoom. 1939. on uvodi ovo carstvo u strukturu uprave
sigurnosti Rajha (RHSA).
Delujući u civilu, sa širokim spektrom zaduženja, često
uporedo sa Abwehrom, SD je privlačio ozbiljne i inteligentne
mlade diplomce, poput Waltera Schellenberga. Oni su kovali
neuspele pobune u Rumuniji i Iraku, pregovarali o oružju u
Argentini, bili postavljani u ambasade za atašee, uključujući i
Vatikan, kidnapovali britanskog agenta Payne-Besta iz
391
 SD (Sicherheitsdienst)
Holandije i likvidirali specijalne zatvorenike na okupiranim
područjima. Upravljali su Einsatzgruppenom (specijalnim
grupama za dejstvo - ili istrebljenje - u Istočnoj Evropi).
Posle Heydrichovog ubistva 1942. Himmler je vodio
RHSA i SD, dok ih nije predao Kaltenbrunneru u januaru
1943. SD je u julu 1944. pripojio svog vojnog takmaca
Abwehr, kada je njegov šef Canaris smenjen. Paradoksalno,
od tada šef obaveštajne službe SD-a za inostranstvo,
Schellenberg, radi sa Himmlerom na eventualnom miru,
pokušavajući da razgovara sa Allenom Dullesom (šefom
američke obaveštajne službe u Švajcarskoj), sa
Amerikancima u Španiji i sa švedskim Crvenim krstom, sve
do konačne predaje.
Na Nirnberškim procesima za ratne zločine, SD je
proglašen za zločinačku organizaciju nivoa Gestapoa, a
članstvo u njemu učinilo je njegove pripadnike podložnim
krivičnom gonjenju.

Seldte, Franz (1882-1947). Sa Dusterbergom osnivač

Stahlhelma, militantnog udruženja bivših vojnika, 1918., i
njegov vođa do ujedinjenja sa SA 1933. Posle neuspeha
Harzburškog fronta, Seldte postaje ministar u vladi von
Papen-Hitler. Kasnije je bio ministar rada u Hitlerovoj vladi
od 1933. do 1945., kada se pridružuje Dönitzu i vodi malu
grupu koja radi pod nazivom “Ministarstvo rata” u toj
maštarskoj vladi. U Nirnbergu je tvrdio da je uvek pokušavao
da se odupre diktaturi, a u korist dvodomnog sistema
predstavničkog tela. Radi postizanja ovoga, 1944. je
razgovarao sa Schellenbergom. Videti STAHLHELM

Seeckt, Hans von (1860-1936). Glavnokomandujući, od

1920. do 1926., postversajske nemačke armije ograničene na
100.000 ljudi. Sin generala, Seeckt je bio gardijski oficir koji
392
 Seeckt, Hans von
je postavljen u Generalštab 1897. Posle službe na bojnom
polju u I svetskom ratu, poslat je za savetnika Austrijanaca
1916. a zatim Turaka 1917. Izašao je iz rata sa reputacijom
nenarušenom porazom iz 1918. Zagovornik novih ratnih
metoda, počinje da obučava malu vajmarsku armiju pokretnoj
šok taktici i tajno sarađuje sa Sovjetskim Savezom, šaljući
nemačke tenkovske i avionske posade (zabranjene Nemačkoj
Versajskim ugovorom) tamo na obuku.
1923. nacisti su ga omrzli, ne samo zato što je imao ženu
Jevrejku, već i zato što je bio pre internacionalističkih nego
nacionalističkih nazora i jer je predstavljao vojnu vlast, koja
je naredila von Lossowu da uguši Pivnički puč. Kada ga je
predsednik Ebert upitao da li će armija poslušati vladu ili
Hitler-Ludendorffove pučiste, von Seeckt je odgovorio
rečima koje su odslikavale ulogu Reichswehra u novoj
republici:”Herr Rajh predsedniče, armija će poslušati mene”.
Penzionisan je 1926. i verovatno jedini izbegao smrt u
Röhmovoj čistki 1934, prihvativši mesto vojnog savetnika
kod Čang Kaj Šeka u Kini od 1934. do 1935. Videti CRNI
REICHSWEHR

Selbstgleichschalter. Samousaglašeni ili

samodisciplinovani građanin. Značajan totalitarni koncept
koji se odnosio na podanika novog Rajha, koji je prihvatao
nacističke dogme odmah i bez pogovora. Ipak, možda je
mnogo važnije bilo ono što se podrazumevalo ali je ostalo
neizrečeno: oni koji nisu bili spremni na
Selbstgleichschaltung, morali su biti odstranjeni iz društva.

Septembarčići. Ime nadenuto onima koji su ušli u

Nacističku partiju posle septembarskih izbora 1930. Još
prezriviji naziv je bio “martovske ljubičice”, za one koji su se

393
 Seyss-Inquart, Arthur
pridružili u danima posle nacističkog dolaska na vlast u martu
1933.

Sennelager. Prostrani poligon nemačke vojske pored

Paderborna.

Seyss-Inquart, Arthur (1892-1946). Bečki advokat,

prikriveni pristalica austrijske Nacističke partije i zagovornik
Anschlussa. Kao državni savetnik u austrijskoj vladi od
1937., delovao je kao nemačka “peta kolona”, ne
kompromitujući se kao nacistički pristalica sve dok ga, na
Hitlerovo insistiranje, Schuschnigg nije nevoljno imenovao
ministrom unutrašnjih poslova 1938. Sa tog položaja
kontrolisao je policijske snage austrijske države i bio u
mogućnosti da spreči njihovo korišćenje na uštrb nacističkih
interesa. Posle Anchlussa, Seyss-Inquart je postavljen za
rajhsštathaltera Ostmarka, kako se Austrija sad nazivala.
Zatim je nakratko bio Frankov zamenik u novoosnovanoj
generalnoj guvernaturi u Poljskoj. Poslednju funkciju koju je
obavljao u nacističkoj državi predstavljalo je mesto
rajhkomesara za Holandiju, gde je navukao mržnju
holandskog naroda zbog brutalnosti svoje vladavine. Kajući
se posle rata zbog “strašnih ekscesa” nacizma, ipak je bio
osuđen na smrt i obešen 16. oktobra 1946.

Sieg heil (književno: Živela pobeda). Trijumfalni poklič

prihvaćen na nacističkim skupovima.

Sippenbuch (Rodoslovna knjiga). “Rasno

svedočanstvo” koje je nosio svaki član SS-a.

Sitzkrieg. Videti LAŽNI RAT

394
 Skorzeny, Otto

Skorzeny, Otto (1908-1975). Austrijski zapovednik

specijalnih vojnih operacija. Visok 195 cm, stameno građen,
bio je SS major kada je 1943. odabran da predvodi vod za
spasavanje koji je uspeo da izbavi Mussolinia iz zatočeništva
u Abruciju u Italiji, i vrati ga u nemačke ruke. Padobranci su
poticali iz Luftwaffea, ali su SS i Skorzeny pokupili
priznanja. Zatim je Skorzeny oformio specijalne jedinice pod
kontrolom SS-a koje su upotrebljene protiv Tita u Jugoslaviji
i protiv partizana u Istočnoj Evropi. U julu 1944. poveo je SS
tenkovsku školu protiv pristalica "Bombaške zavere", a u
oktobru kidnapuje sina vlastodržca Mađarske, kao taoca koji
će osigurati dalju podršku Nemačkoj. U decembru 1944.
okuplja i predvodi “američku” brigadu - sastavljenu od
vojnika koji su govorili engleski i bili opremljeni američkim
uniformama i opremom - tokom Ardenske ofanzive. Kraj rata
je dočekao na mestu divizijskog komandanta u korpusu Bach-
Zelewskog.
Američki sud ga je 1947. optužio za neregularan način
borbe u Ardenima. Tvrdio je da je 1948. osnovao
organizaciju Odessa, da bi pomogao bekstvo bivših esesovaca
na druge kontinente. Nikad se nije vratio da živi u Nemačkoj,
već je poslovao po Španiji i Južnoj Americi. 1950. objavio je
autobiografiju, u kojoj polaže pravo na, možda, više nego što
je postigao. Umro je u Španiji, jula 1975.

Sledovanja. Osnovna nedeljna sledovanja hrane u

Nemačkoj za neproizvodne radnike, na primer domaćice,
iznosila su (u gramima):
hleb meso mast
sept. 1939. 2.400 500 270
april 1942. 2.000 300 206
jun 1943. 2.325 250 218
395
 Smolenska zavera
okt. 1944. 2.225 250 218
mart 1945. 1.778 222 109

Ova sledovanja su bila najviša u kontinentalnoj Evropi u

to vreme. Britanska sledovanja su tokom rata stalno bila viša,
prosečno 795 grama mesa i 225 grama masti nedeljno.

Smolenska zavera (takođe poznata i kao operacija

"Blesak"). Pokušaj atentata na Hitlera, koji je organizovao
general von Trescow 13. marta 1943. Plan u koji su bili
umešani Gördeler, von Trescow, general Olbricht i von
Schlabrendorff, predviđao je da se Hitler namami u armijski
štab u oblasti Smolenska, gde je služio von Trescow, i tamo
ubije. Ipak, odlučeno je da se postave dve bombe, sakrivene u
paket koji će izgledati kao boce brendija, u Firerov avion. Ali
tehnički problemi oko bombe uticali su da zaverenici uzalud
čekaju na vesti o eksploziji. Kada je Hitler bezbedno sleteo u
Rastenburg, bombe je sklonio von Schlabrendorff i određen
je novi datum, nedelju dana kasnije, za još jedan pokušaj
atentata na Hitlera, na dan sećanja na heroje iz I svetskog rata
u Cukhausu u Berlinu.

Snaga kroz radost (Kraft durch Freude, KdF). Vrlo

uspešna i popularna nacistička šema za zabavu i odmor
radnika. Bila je imitacija programa italijanskih fašista Dopo
Lavoro, i prvo je predložena pod imenom Nach der Arbeit,
“Posle rada”. Vođa Fronta rada započeo je šemu, jer je
raspolagao velikim sumama novca preotetim od sindikata, ali
je ona uskoro prerasla u još jedan veliki nacistički biznis koji
je zahtevao izgradnju dva nova broda za krstarenje i novčano
pomaganje razvoja narodnih kola, Volkswagena.
Brodovi za krstarenje su plovili do norveških fjordova ili
Madeire, i imali su jednake uslove smeštaja za sve putnike.
396
 Snaga kroz radost (Kraft durch Freude, KdF)
1938., 180.000 ljudi je išlo na krstarenje a obim nemačkog
turizma se udvostručio. Promovisane su nove turističke
oblasti u Nemačkoj, i Nemci su videli više od sopstvene
zemlje nego ikada pre. Sigurno je tačno da nikada pre radnici
nisu uživali takve pogodnosti. Organizovane sportske
aktivnosti upražnjavalo je 5 miliona ljudi; stotine putujućih
pozorišnih i kabaretskih grupa nastupalo je za radnike;
grupne posete pozorištima po povlašćenim cenama izazvale
su zabavljački bum.
“Snaga kroz radost” iskoristila je zajedničku žudnju ljudi
za učestvovanjem u aktivnostima i ostavljala ih je same (kako
je Ley rekao) samo u snu. Bila je to, u celini, izuzetno
uspešna nacistička organizacija od neprocenjive propagandne
vrednosti za nacističku državu.

Sobibor. Konclogor osnovan 1942. pored granice

ukrajinskog Rajh komesarijata. Po procenama njegovog
osnivača, policijskog inspektora Christiana Wirtha, imao je
kapacitet od 20.000 ljudi dnevno. Veruje se da je ukupno
250.000 ljudi tamo umrlo. (Videti KONCLOGORI)

Solf krug. Jedna od glavnih antinacističkih grupa u kojoj

se raspravljalo o idejama Krajsauškog kruga. Ugošćena od
frau Hanne Solf, žene bivšeg ambasadora u Japanu, grupa je
pokazivala takav stepen neopreznosti i prezira prema
Gestapou, koji je bio uobičajen za aristokrate antinaciste do
samog kraja rata. U ovom slučaju Schellenbergu iz SD-a nije
bilo teško da ubaci dr Reckzeha u krug. Sačekavši do januara
1944., četiri meseca pošto je prodro u grupu, Schellenberg se
uverio da nema više ničeg što bi mogao saznati. Tuce ljudi je
uhapšeno, uključujući i von Moltkea, i svi su pogubljeni,
osim same frau Solf, koja se spasila zauzimanjem japanskog
ambasadora.
397
 Speer, Albert

Sorge, Richard (1895-1944). Nemački novinar i ruski

špijun. Njegovo glavno polje delovanja od 1933. do 1941.
bilo je u Japanu. Uspevajući da održi utisak da je lojalan
Nemac, čak mu je ponuđeno mesto lokalnog firera svih
Nemaca koji su živeli u Japanu. Japanci su ga uhapsili 1941. i
tri godine kasnije pogubili.

Spaljivanje knjiga. Göbbels je kao ministar propagande

podstakao studente širom Nemačke da iznesu sve
“nenemačke“ knjige iz svojih biblioteka i spale ih. SA i SS
orkestri su svirali u Berlinu na noć 11. maja 1933., a
priređena je i velika bakljada u centru grada gde je uništeno
20.000 knjiga. Bila su uključena dela Jevreja, socijalista i
liberala a među njima i Thomasa Manna, Einsteina, Freuda,
Prousta i H.G.Wellsa.

Speer, Albert (1905-1981). Rajh ministar za naoružanje

i proizvodnju od 1942-45. Speer je rođen u majnhajmskoj
porodici srednje klase i kao mladić studira arhitekturu na
tehnološkom institutu u blizini Karlsruea. 1925. pohađa
tehnološki institut u Berlinu i postaje asistent profesora
Tesenowa, koji ga uči da “istinska kultura dolazi iz utrobe
nacije”.
1932. Speer ulazi u Nacističku partiju i nedugo zatim
postaje član SS-a. Prvi put privlači Hitlerovu pažnju
osmišljavanjem tehničkih rešenja za Berlinsku partijsku
procesiju maja 1933. Zadatak da od Nirnberške procesije
napravi spektakl, sjajno ispunjava. Postavljen je za šefa štaba
Firerovog zamenika Hessa od 1936., kreira nemačku
postavku na Pariskoj izložbi 1937. i skicira grandiozni nacrt
za Rajh kancelariju u Berlinu i partijsku palatu u Nirnbergu.

398
 Spengler, Oswald
Čak i posle izbijanja rata, Speer je ostao samo dvorski
arhitekta i miljenik. Njegova čuvena metamorfoza u
kontrolora naoružanja nije se zbila odmah. Prve ratne godine
su još uvek bile ispunjene pripremanjem grandioznih skica za
rekonstrukciju grada; iako mu je u isto vreme traženo da
projektuje štapski kompleks, poput Zigenberga, za
predstojeću kampanju protiv Francuske, njegov glavni
zadatak je bio da planira 25 “rekonstruisanih gradova” Rajha.
Februar 1942. smrću dr Fritza Todta, ministra
naoružanja, u avionskoj nesreći, dramatično se menja
Speerova uloga u Trećem rajhu i direktno utiče na njegovo
posleratno pojavljivanje među glavnim ratnim zločincima.
Opunomoćeni kontrolor naoružanja i ministar umesto Todta,
Speer se sada pokazao kao izuzetno sposoban administrator,
dižući proizvodne stope naoružanja do ranije nedostignutih
visina. Njegova autobiografija Unutar Trećeg rajha,
predstavlja najkompletniji i najmerodavniji prikaz sistema
vlasti u nacističkoj državi. Do poslednje ratne godine
Speerova privrženost nacizmu je oslabila, ali je nastavio da
proizvodi naoružanje od koga je zavisio opstanak države.
Verovatno je njegov kruti ponos zahtevao od njega da prizna
krivicu na Nirnberškom procesu. Osuđen je na 20 godina
zatvora zbog korišćenja robovske radne snage u svojim
proizvodnim programima, a oslobođen je iz Špandaua 1966.

Spengler, Oswald (1880-1936). Svetski poznat autor

Propasti Zapada (1918-22.). Prvobitno u dobrim odnosima
sa Nacističkom partijom, ubrzo se razočarao Hitlerovim
metodama. Usudivši se da govori otvoreno protiv nacizma,
dela su mu zabranjena a njemu je onemogućeno da piše.

Sperrle, Hugo (1885-1953). Feldmaršal Luftwaffea.

Pilot lovac iz I svetskog rata koji je 1919. vodio
399
 SS (Schutzstaffel)
vazduhoplovni odred frajkora, služi u Vajmarskoj armiji do
1933., a 1935. je premešten u novi Luftwaffe. Bio je zadužen
za vazdušne snage koje je Nemačka poslala u Španski
građanski rat 1936., a na početku rata komanduje jednom
vazdušnom flotom. Posle zapovedništva u Severnoj Africi
premešten je u Zapadnu Evropu. 1944. nalazio se u Parizu u
vreme julske "Bombaške zavere", ali ne postoje podaci da je
imao simpatija za zaverenike. Na suđenjima ratnim
zločincima posle rata, oslobođen je.

SS (Schutzstaffel - Odbrambena jedinica). Prvobitno

lična garda Adolfa Hitlera, koju je Himmler pretvorio u
državu u državi i u armiju u armiji.

Istorijat u glavnim crtama

1925. leto Osnovana prva SS jedinica

1929. jan. Himmler postaje prvi reichsfirer SS-a, snage
280 ljudi
1930. nov. SS praktično nezavisan od SA; jačina 400 ljudi
1931. avg. Osnovan SD pod Heydrichom
1931. dec. Ured za rasu i naseljavanje osnovan pod
Darréom
1933. mart Himmler policijski šef Minhena
mart Osnovan Leibstandarte Adolf Hitler pod
Seppom Dietrichom, koji predstavlja srž SS-
VT-a (Verfügungstruppe, oružani) uz ostatak u
vidu Allgemeine SS-a (opšti)
mart Otvoren konclogor Dahau.
april Himmler postaje zapovednik bavarske
političke policije
1934. april Himmler postaje inspektor pruskog Gestapoa
april Heydrich na čelu Gestapoa
400
 SS (Schutzstaffel)
jun SD proglašen za jedinu obaveštajnu službu
partije
jun Röhmova čistka
jul SS se i formalno odvojio od SA
1936. feb. Gestapou dat nacionalni status
mart Osnovana SS logorska straža u vidu
Totenkopfverbände od 3.000 ljudi
jun Himmler združuje funkcije rajhsfirera SS-a i
šefa celokupne nemačke policije
1939. sept. SS-VT se uvećava sa 8.000 na 9.000 a Toten-
kopfverbände na 6.500
sept. Osnovan RHSA (Glavni odsek sigurnosti
Rajha) pod Heydrichom
okt. Osnovane SS divizije “Das Reich“ i
“Totenkopf”
okt. Himmler “Rajh komesar za jačanje
germanizma”
1940. jan. Waffen SS (predviđen 1939.) osnovan od SS
divizija
jun Jačina Waffen SS-a povećana na 100.000;
150.000 do decembra
1941. jun Četiri Einsatzgruppena (voda za istrebljenje)
premeštena u Rusiju iza invazionih snaga
dec. Waffen SS broji 230.000 ljudi
1942. feb. Osnovana administrativna organizacija SS-a za
njegove poslovne poduhvate (WVHA)
mart Svi konclogori stavljeni pod WVHA
jun Ubijen Heydrich
1943. avg. Himmler proglašen rajh ministrom unutrašnjih
poslova
1944. jun Waffen SS broji 594.000, Allgemeine SS
200.000, Totenkopfverbände 24.000

401
 SS (Schutzstaffel)
jul Himmleru poverena komanda Ersatzarmeea,
rezervnih vojnih snaga Rajha
okt. Waffen SS dostiže vrhunac brojčane snage, 38
SS divizija i 910.000 ljudi

1945. U Nirnbergu saveznički Međunarodni vojni

tribunal proglašava SS (izuzimajući Waffen
SS) za zločinačku organizaciju
SS: Grupisanja i organizacije. Kako se SS razvijao
razvijale su se i nove grane i odgovarajuće organizacije. Prvo
je od opštih naoružanih grupa (Allgemeine) SS-a, Seppu
Dietrichu povereno upravljanje specijalnom telesnom
gardom, Leibstandarte Adolf Hitler, koja je narasla do
veličine bataljona; SS izvršioci Röhmove čistke došli su iz
ove jedinice. Himmler je, zatim, predložio da se na tri divizije
povećaju vojne SS jedinice. Posle uklanjanja ministra rata,
Blomberga i komandanta armije, Fritscha, sa njihovih mesta,
Hitler preuzima vrhovnu vojnu komandu. Jedan dekret iz
1938. daje potpuno ratnu ulogu, kao i međunarodno-političku
funkciju, ovim vojnim SS jedinicama (poznatim kao SS-VT,
Verfügungstruppe, stavljajući SS trupe na raspolaganje
Hitleru ili državi).
Straže konclogora, pod Eickeom, osnivaju posebnu SS
jedinicu. U početku češće nose braon, nego crne uniforme, sa
prepoznatljivom značkom sa mrtvačkom glavom. U martu
1936. zvanično su nazvane SS Totenkopfverbände (SS
jedinice mrtvačke glave), a snage od 3.500 ljudi korišćene su
u logorima i za “specijalne političke zadatke” prilikom
zauzimanja Austrije i Čehoslovačke. U martu 1939. osnovan
je Waffen SS (oružani SS), sjedinjavanjem SS-VT-a i
logorskih straža.
U sklopu borbe oko preotimanja ovlašćenja od Frickovog
Ministarstva unutrašnjih poslova, Himmler preuzima
402
 SS: Rituali i romantika
kontrolu nad Orpoom (Ordnungspolizei) regularnom
uniformisanom policijom i nad Sipoom (Sicherheitspolizei),
policijom sigurnosti. Na osnovu ovoga, 1936. je bio u
mogućnosti da preuzme Gestapo kao nacionalnu organizaciju
i zameni pređašnji sistem, zasnovan na postojanju posebnih
nemačkih pokrajina, centralizovanim policijskim sistemom.
SS: Počasni članovi. Da bi se obezbedio njegov
elitistički karakter i suštinsko razlikovanje od SA, SS je
pokušavao da privuče pripadnike aristokratije i viših klasa.
Do 1938. SS se mogao pohvaliti da je 18,7% oficira u činu
obergrupenfirera, 14,3% brigadefirera, 8,8 oberfirera i 8,4%
štandartenfirera, poticalo iz pomenutih porodica.
Proglašavani su “počasni komandanti”, bez dužnosti i
ovlašćenja ali sa pravom da nose uniformu, poput Seyss-
Inquarta, Konrada Henleina i Bormanna. Elitna udruženja,
tipa Jahačke asocijacije pozivana su da se pridruže - što je
obezbedilo SS-u najspektakularniji jahački tim u Evropi.
Postojali su takođe i “prijatelji rajhsfirera SS-a”, elita
industrijalaca donatora, i na nižem nivou “prijatelji sponzori”
koji su tako sticali naklonost SS-a.
S obzirom da je u posleratnom periodu denacifikacije,
većina počasnih članova klasifikovana samo kao Mitläufer
(“Saputnici”) i nije kažnjavana, dolazilo je do povremenih
tvrdnji da su poznati ljudi bili članovi SS-a. Nedavna
novinska senzacija odnosila se na oca člana britanske
kraljevske porodice, princeze Michaele od Kenta, a njen
sadržaj bi zvučao manje zlokobno da je shvaćena priroda
njegovog članstva.
SS: Rituali i romantika. SS dužnosti često su
obuhvatale i dužnosti očuvanja nacističkih rituala, kakva je
bila minhenska komemoracija poginulim u Pivničkom puču
1923. ili masovne partijske procesije u Nirnbergu. Šta više
oni su stvorili svoju vrstu rituala.
403
 SS: Grupisanja i organizacije
Svim 18-ogodišnjim kandidatima za SS proveravana je
rasna čistota unazad do 1750. Kada bi se to utvrdilo, primani
su na masovnoj paradi na godišnjicu minhenskog Pivničkog
puča iz novembra 1923.; onda bi na Hitlerov rođendan u
aprilu položili zakletvu i nakon polaganja sportskih disciplina
i partijskog katehizisa, stupali bi u SS službu na
ceremonijalnoj paradi u oktobru, na kojoj im je uručivan
njihov izgravirani SS bodež.
Da bi istakao da su stupili u nešto više nego što je para-
vojno-policijska služba - pre sveti red, - Himmler je izgradio
repliku srednjevekovnog zamka u Vevelsburgu, kod
Paderborna u Vesfaliji, gde su se visoki SS oficiri sastajali
nekoliko puta godišnje, da bi raspravljali o politici i napajali
se misticizmom. Kada je 1945. shvatio da je rat izgubljen, a
Treći rajh u raspadu, naredio je da se Vevelsburg uništi.
SS: RuSHA (Rasse und Siedlungshauptamt). Odsek za
rasu i naseljavanje, čuvar ideološke i rasne čistote SS-a. Pod
upravom Darréa, dok nije dosadio Himmleru, koji je smatrao
da previše teoretiše, i bio zamenjen 1943. Hildebrandtom.
RuSHA je imao tim predavača koji su dosađivali
esesovcima svečanim pričama o arijevskoj istoriji. U njemu
su ustanovljeni standardi za ulazak u SS: rasna pojava (koja
je trebala da bude nordijska), dobra fizička kondicija i opšte
ponašanje. Nije se zahtevalo neko posebno intelektualno
dostignuće. Ženidbe esesovaca su bile zabranjene pre
odobrenja RuSHA.
Rasni eksperti RuSHA su raspolagali planovima za nase-
ljavanje okupiranih zemalja čistim Nemcima koje su oni
odabrali, težeći trenutnom naseljavanju 540.000 ljudi, u
drugom talasu 1.100.000 a zatim godišnje po 200.000 u toku
10 godina.

SS: struktura
404
 SS: [ kole za obuku

Reichsfuhrer-SS i šef nemačke policije: HIMMLER

WOLF BERGER JURMERHILDEBRANDTPOHL DALUGE KALTENBRRUNER

Himmlerov Gl. štab Operacije RuSHA1 WVHA2 Policijske i RSHA3

lični Allgemeine4 Waffen 5 vatrog. brigade
pomoćnik SS SSkonc l. snabdevanje ekonomski posl.
SD8 Sigurnost Einsatz.9
+
Ahnenerbe6 Borbene jed. Totenkopf7 Domaći Inostr
+ Kripo10 Gestapo11
Lebensborn6

405
 SS: RuSHA
Objašnjenje
1
Rasse und Siedlungshauptam, Odsek za rasu i naseljavanje
2
Wirtschaftsverwaltungshauptamt, Ekonomsko upravni odsek
3
Reichssicherheitshauptamt Odsek sigurnosti Rajha
4
Opšti SS (prvobitno telohraniteljske grupe)
5
Oružani SS (vojne jedinice)
6
Instituti za istraživanje; SS domovi za porodilje
7
”Mrtvačka glava”, straža konclogora
8
Sicherheitsdienst, obaveštajni odsek
9
“Grupe sa zadatkom”, jedinice za istrebljenje
10
KRIminalPOlizei,
kriminalistička policija
11
GEheimes STAatsPOlizei,
tajna državna policija

SS: Škole za obuku. Prve SS kadetsko-oficirske škole

nalazile su se u Brunsviku i Bad Tolcu. Obe škole su pružale
visok nivo obuke, iako su glasine koje su se vezivale za njih
imale malo pravog osnova. Tačno je da se tolerisao određen
procenat gubitaka u toku obuke, ali slični procenti su bili
zvanično prihvatljivi i među britanskim komandosima. Priče
o tome da je svaki SS kadet za diplomski ispit imao da istrpi
eksploziju granate kojom je žonglirao na svom čeličnom
šlemu, mogu se zanemariti.

SS: uniforme. SS je dok je bio deo SA nosio iste braon

košulje i pantalone kao i glavne snage, sa drugačijim
značkama i crnom kravatom umesto braon. Takođe su rađe
nosili crne skijaške kape, nego braon kape partije i SA. Sa
punom nezavisnošću od SA 1930., kompletna crna uniforma
je podrazumevala: čizme, kaiševe, kape i kravatu sa
posebnom trakom na rukavu sa swastikom. Ovo postaje
uniforma partijske elite - čak su i državni činovnici u
406
 SS: [ kole za obuku
Ribbentropovom Ministarstvu spoljnih poslova počeli da je
nose da bi demonstrirali svoj status počasnih SS oficira.
Straža u konclogorima za koju se regrutovalo od 1934. i od
koje je osnovana SS-Totenkopferbände 1936., nosila je SA
braon košulje, a ne crne uniforme (samo su ostali esesovci i
oficiri vezani za logore nosili crne).
Od izbijanja rata 1939., da bi pokazao svoju integralnu
ulogu vojnika Trećeg rajha, SS je usvojio poljsko-sivu boju
armije, a upadljive crne uniforme su korišćene samo za
ceremonijalne svrhe.
SS: Verfügungstruppe (borbene trupe). Prethodnica
Waffen SS-a. SS-VT je formiran izvan oružanih SS grupa od
opšteg (Allgemeine) SS-a. Pravo značenje VT je “trupe na
raspolaganju (Hitleru)” nad kojima je u martu 1933. Sepp
Diet-rich dobio komandu, kao nad specijalnom štapskom
gardom. Ona se pojavila na Nirnberškoj procesiji 1933. kao
“Leibstandarte Adolf Hitler”. Uspeh jedinice u obezbeđivanju
SS egzekutora tokom Röhmove čistke 1934. podstakao je
Himmlera da predloži širenje svojih SS-VT na veličinu od 3
divizije. General Blomberg, ministar rata, saglasio se da SS-
VT dobije punu vojnu ulogu u slučaju rata. Armija je davala
prednost SS-u u odnosu na prostački SA i nije predvidela
njegov budući rast: oni možda nisu shvatili da obuka SS-a
nije bila policijska, već vojnička.
Kada je Waffen SS osnovan u maju 1939., SS-VT je za-
jedno sa SS Mrtvačkom glavom (bivšom stražom
konclogora), pretvoren u novu formaciju.
SS: Waffen SS. SS armija koja je na vrhuncu brojala 40
divizija. Od svojih početaka 1920-ih, SS se razvio u pravu
oružanu jedinicu, započevši kao Hitlerova telesna garda pod
Seppom Dietrichom ali narastavši do veličine (kao SS-VT)
od dve divizije na početku rata. 1939. osnovan je “oružani
SS”, Waffen SS, i tokom 1940. pridodat mu je SS-VT. S
407
 SS: (WVHA-Wirtschaftsverwaltungshauptamt)
obzirom da se dobrovoljna služba u Waffen SS-u računala
kao obavezna vojna služba, Totenkopfverbände (straža
konclogora “Mrtvačka glava”) je takođe uključen u Waffen
SS, po naredbi iz marta 1940. U ovom stadijumu, Waffen SS
nije bila organizacija koja je uživala naklonost. Armija je
obeshrabrivala pristupanje u njega i potreban broj je morao
biti popunjen folksdojčerima, ljudima nemačkog porekla koji
su živeli van Nemačke, jer nisu bili obavezni da se odazovu
na poziv nemačkoj armiji. Sa širenjem 1942. i 1943., ipak,
kada su od Waffen SS-a stvoreni prav, ali odvojeni armijski
korpusi, dobrovoljci za prenatrpani Luftwaffe i ratnu
mornaricu usmeravani su u SS. Skoro svi iz “Hitler Jugend”
12. SS divizije bili su tako regrutovani. Rast se nastavio, ali
je sve više i više regruta dolazilo izvan Nemačke, dok nije
procenjeno da od 900.000 ljudi koji su služili u Waffen SS-u,
polovina nisu bili Nemci. Broj onih regrutovanih i
premeštenih nasuprot SS dobrovoljcima, ne može se utvrditi.
Kvalitet Waffen SS divizija bio je vrlo promenljiv. Njih
sedam su bile vrhunske borbene formacije i nakon uspeha u
Rusiji marta 1943. dobile su prioritet u opremanju, a Hitler ih
je koristio kao svoju elitnu armiju. Te divizije su bile:
1. SS Pancer, “Leibstandarte” (prvobitno Hitlerova
telesna garda)
2. SS Pancer, Das Reich
3. SS Pancer, Totenkopf
5. SS Pancer, Viking (uključivala Flamance i
Skandinavce)
9. SS Pancer, Hohenstaufen
10. SS Pancer, Frundsberg
12. SS Pancer, Hitler Jugend
Iako su ih sačinjavali nabolji vojnici Trećeg rajha, ove
divizije su bile i najgoreg karaktera. Das Reich je bila ona
koja je iskasapila francusko selo Oradur sur Glan, kada je
408
 SS: Waffen SS
njihov marš na sever zaustavljen 1944. Ljaga konclogora
nikad se ne može sprati sa reputacije Totenkopf divizije.
Od mnogih nenemačkih SS divizija, nekoliko Waffen SS
divizija je formirano od Belorusa, Ukrajinaca i Kozaka; 30.
SS “dobrovoljačka grenadirska” divizija, pretvorena je u
Oslobodilačku rusku armiju pod Vlasovom. Na zapadu SS
divizije su regrutovane od Francuza (SS Karlo Veliki),
Holanđana (SS Landstorm Nederland), od Belgijanaca (SS
Langemarck i SS Wallonie) a dosta Skandinavaca je ušlo u
SS Viking.
Krajem rata, mnoge jedinice su odlutale daleko od
Himmlerovog i Bergerovog prvobitnog, arijevskog ideala.
Neizbežno, postojala je značajna razlika u borbenim
kvalitetima između jedinica, ali stoji da je Waffen SS
predstavljao jednu od najstrašnijih vojnih organizacija ikada
stvorenih.
SS: (WVHA-Wirtschaftsverwaltungshauptamt)
poslovni poduhvati. SS grana koja je kontrolisala 20
konclogora i 165 radnih logora, administraciju i snabdevanje
Waffen SS-a, i upravljala nad preduzećima koje je indirektno
(ali u potpunosti), posedovao SS.
1939. četiri glavna posla su predstavljali: kompanija za
iskopavanje i vađenje kamena, koja je proizvodila
građevinski materijal: kompanija koja je trgovala širokim
spektrom proizvoda iz radionica konclogora; prehrambena,
zemljišna, šumarska i ribolovna kompanija; tekstilna i
kompanija kože, zasnovana na ženskom konclogoru
Ravensbrik, gde su se proizvodile uniforme za SS. Uz to, SS
je kontrolisao većinu fabrika bezalkoholnih pića i mineralne
vode, preuzetih u Sudetima; veliki kompleks proizvodnje
nameštaja poticao je od bivših jevrejskih i čehoslovačkih
kompanija, a kompanije cementa, cigle, keramike i kreča
uglavnom su poticale od poljskih kompanija, često uz
409
 SS: (WVHA-Wirtschaftsverwaltungshauptamt)
korišćenje jevrejske robovske radne snage. Ova preduzeća
raspolagala su i dodatnim preduzećima, u rasponu od onih za
pravljenje džema do štamparskih i onih za proizvodnju ulja iz
škriljaca.
WVHA je proširio svoje delatnosti ugovorima za
izgradnju fabrika naoružanja, podzemnih hangara i čak, posle
jula 1944., za izgradnju V-1 i V-2 raketa.
Značajna kontradikcija u WVHA manifestovala se u
činjenici da mu je, uprkos "Konačnom rešenju", bilo potrebno
još robov-ske radne snage, tako da je morao da se zalaže za
čuvanje jev-rejskih radnika. Prvo je Dresdner banka, a zatim
Rajhsbanka dala velike zajmove uz malu kamatu. Sa ovim
sredstvima i jevtinom radnom snagom, a sa plenom otetim od
žrtava istrebljenja, SS profiti postali su ogromni. Nestanak,
na kraju rata, miliona dolara iz SS fondova nije nikad
objašnjen na zadovoljavajući način.
SS: ženske jedinice. Pre svega, u nacističkom svetu žene
su bile supruge i majke; ipak, nekima od njih su dati
specijalni počasni SS činovi, ostale su postajale “SS sestre” u
frontovskim magacinima odeće ili su bile zapošljavane u SS-
u kao službenice, posebno u radio-telegrafiji, međugradskim
telefonskim poslovima, ili kao čuvarke u ženskim
konclogorima. Prve čuvarke su bile regrutovane za
Lihtenburg 1938. Između 1942. i 1945., bilo je oko 3.500
esesovki, čuvarki u Ravensbriku. Regrutovali bi ih putem
novinskih oglasa u kojima su tražene “nadzornice nad
stidljivim na radu” i odabirane su od onih “čistog arijevskog”
porekla i oblačene u sivu uniformu, sa crnim čizmama do
kolena i crnim kapama.
Od 1943. ovaj regrutni metod je postao nedovoljan i žene
čuvari su dovođene iz normalne ženske radne službe i
pozivane kao u ratnu službu. Sa lakšim poslom i većim
platama od ostalih žena, čuvarke su bile izuzetno brutalne,
410
 SS: `enske jedinice
batinajući i ubijajući sa jednakim entuzijazmom kao i njihove
muške kolege: pet ih je osuđeno na smrt od Amerikanaca
posle rata, zbog zločina. Takva je bila i Hermine
Braunsteiner-Ryan, plavuša iz Beča, koja je služila kao
čuvarka u Ravensbriku; regrutovana je u 21. godini iz
berlinske fabrike. Osuđena je na zatvorsku kaznu zbog
nečovečnosti u logoru za istrebljenje, Majdanek. Kasnije se
udala za Amerikanca, ali su je 1971. SAD izručile (prvi
američki državljanin koji je izručen radi ponovnog suđenja za
takve zločine i u Poljskoj i u Nemačkoj)
Korupcija u SS svetu ogleda se kroz ženu komandanta
Zaksenhauzena, Ilse Koch koja je nalazila zadovoljstvo u
bičevanju zatvorenika i skupljanju abažura. Kasnije je
proglašena od psihijatara, ludom za vlašću, opsednutom i
nimfomankom. U zatvoru, posle rata uspela je da zavede
svog američkog vojnog čuvara, i rodila je dete.
Stahlhelm (Gvozdeni šlem). Militantno desničarsko nacio-
nalističko udruženje bivših vojnika, nastalo u haosu nemačke
pro-pasti 1918. Osnovao ga je i, zajedno sa Theodorom
Dusterber-gom, predvodio Franz Seldte, dok nije formalno
raspušteno 1933. Hindenburg, kao ideal vojnika, postao je
njegov predsednik. Von Papen ih je podržavao kao
stabilizacionu snagu, s obzirom da su bili povezani sa
armijom i industrijom koja ih je finansirala.
Stahlhelm je 1923. raspolagao sa 23 jedinice, 14.000
lokalnih grupa i preko milion ljudi. Organizacija je dobijala
sve značajniju ulogu u Vajmarskoj republici. Na martovskim
predsedničkim izborima 1932., Dusterberg je, kao
predstavnik Stahlhelma, osvojio 2,5 miliona glasova pre
povlačenja u Hitlerovu korist u sledećoj rundi. Ponovo,
povezani sa nacistima u Harzburškom frontu, uspešno su
iznudili smenjivanje kancelara Brüninga u maju 1932.

411
 Staljin, Josif
Göring ih je prvo povezao sa SA i SS-om, zabranivši
pruskoj policiji da se meša u njihove aktivnosti. Bio je to u
stvari početak totalnog utapanja u SA. Posle kompletnog
nacističkog preuzimanja vlasti, Seldte postaje ministar rada u
Hitlerovom kabinetu i stavlja Stahlhelm direktno pod njegovu
kontrolu u junu 1933. Do februara 1934. čak je i nekada
ponosno ime promenjeno u namerno prozaično: “Nacionalna
liga bivših vojnika”. Bio je to pokazatelj Hitlerovog uspešnog
kontrolisanja desničarskih elemenata u svoju korist.

Staljin, Josif (1879-1953). Sovjetski diktator. Posle

izvesnog perioda u kome je Kominterna potcenjivala značaj
nacističke opasnosti, Staljin se izgleda pripremio da preuzme
vođstvo borbe protiv fašizma, ali nedostatak entuzijazma kod
Francuske i Britanije za savezništvo sa Sovjetskim Savezom
doveo je do dramatične promene politike, manifestovane
Rusko-nemačkim paktom iz avgusta 1939. Pravo značenje
pakta, koji je u stvari predstavljao podelu istočnoevropskog
plena, nije izašlo na videlo sve do ruske okupacije istočne
Poljske 1939. Ovo je bilo praćeno aneksijom baltičkih
država, zauzimanjem rumunskih pokrajina Bukovine i
Besarabije i napadom na Finsku.
Uprkos britanskim upozorenjima, nemačka invazija na
Rusiju juna 1941. iznenadila je Staljina, možda više
momentom otpočinjanja, nego samim otpočinjanjem. Tokom
serije poraza između juna i decembra 1941., Staljin se našao
u opasnosti da izgubi kontrolu, ali je do Božića povratio
autoritet i od tada bio direktno odgovoran za vođenje rata. Za
naciste se on sada pokazao kao nepomirljiv neprijatelj;
Britancima, i kasnije Amerikancima, kao često mrzovoljan i
zahtevan saveznik.
Ali žrtve ruskog naroda, bile su stvarne. U junu 1941.
Staljinov istorijski poziv da se sprži zemlja, pokrenuo je
412
 Staljin, Josif
politiku potpunog uništavanja ispred napadača; mnogi
milioni sovjetskih građana su ubijeni; milioni Jevreja i ruskih
vojnika su masakrirani ili pomrli u logorima. Posle rata cifra
od 20 miliona poginulih Sovjeta ustalila se u značajnim
knjigama; sigurno je da su patnje bile ogromnih razmera, a
gubici kolosalni. Neki istoričari, ipak, smatraju verovatnim da
su u sovjetsku brojku od 20 miliona uključeni i milioni
stradalih u Staljinovim sopstvenim predratnim zločinima.
Na opštem planu vođenja rata, sovjetska politika je
nastojala na ubeđivanju ili vršenju pritisaka na Britance i
Amerikance da izvrše invaziju na Francusku u 1942. Nije
sigurno koliko je Staljin shvatao vojnu nemogućnost takvog
poduhvata, ali je sigurno bio u stanju da oblikuje buduću
savezničku politiku svojim prikrivenim pretnjama o
“sporazumevanju sa Nemačkom". Lukav i krajnje pritvoran,
Staljin se izgleda igrao mačke i miša sa Churchillom i
Rooseveltom, čitave 1943. Teheranskom konferencijom
(decembar 1943.), kojom je utvrđena saveznička vojna
politika, priznata je ruska vodeća uloga u istočnoj Evropi. Na
prirodi i lokacijama poslednjih bitaka Trećeg rajha biće
zasnovana i mapa posleratne Evrope, kako je to Josif Staljin i
očekivao.

Staljingrad, bitka za. Presudna bitka rata. Kada se feld-

maršal von Paulus predao, u januaru 1943., sa 91.000
preživelih nemačkih vojnika i 24 generala, svet je prvi put
video da i Treći rajh može biti pobeđen.
Pošto Hitlerova invazija na Rusiju nije uspela da donese
pobedu 1941., on se okrenuo ofanzivi u sledećoj godini. U
julu se premestio u svoj - Werwolf - štab u Vinicu u Ukrajini,
da bi nadgledao napredak svojih armija prema reci Volgi i
Kavkazu. Armijska grupa B je došla do Volge krajem avgusta
1942., gde je Staljin poverio posebna ovlašćenja tamošnjem
413
 Staljingrad, bitka za
vođi komunističke partije, Hruščovu. Generalu Čujkovu je
data komanda nad sovjetskim trupama koje su trebale da
brane ključne tačke na Volgi, iz kojih su se kontrolisale
železničke i vodene komunikacije južne Rusije i Staljingrada.
U septembru, von Paulusova 6. armija zauzela je veći deo
grada i kontrolisala vazdušni prostor, pa je izgledalo da je na
putu da se probije kroz grad do reke. Ali, u oktobru i
novembru Nemci su se borili bez uspeha, a Rusi su se držali
sa rekom za leđima, ali i sa svojom artiljerijom koja je gađala
Nemce sa druge obale Volge. U novembru uspeo je ruski
kontranapad severno i južno od Staljingrada, i von Paulus je
bio opkoljen. Hitler je smenio generala Haldera sa mesta šefa
štaba OKH-a i umesto njega postavio manje nametljivog
Zeizlera, čija je upozorenja ignorisao. Poslata su pojačanja,
uključujući i Rumune i kopnene snage Luftwaffea. Da bi se
pojačao pritisak na Hitlerov Generalštab, anglo-američke
trupe su se iskrcale u Severnoj Africi, a Afrički korpus je
potučen od Britanaca u bici kod El Alamejna.
Snabdevanje je sada predstavljalo presudni faktor. Göring
je tvrdio da može vazdušnim putem snabdevati von Paulusa
sa 700 tona dnevno. Za nekoliko dana smanjio je obećanje na
300 tona; ali Luftwaffe čak ni ovo nije mogao da ispuni u
ruskoj zimi. Nije to mogla ni armija feldmaršala von
Mannsteina koja je po-kušala da se probije do Staljingrada. U
januaru 1943. Rusi su Nemcima predočili uslove predaje, ali
je Hitler naredio svojoj armiji da nastavi da se bori. Von
Paulus je unapređen u feldmaršala. Ali do februara, 70.000
nemačkih vojnika je umrlo, a preživeli od armije koja je
nekad brojala pola miliona ljudi, su se predali. Bio je to
katastrofalan udarac za Hitlera i Treći rajh.

Stangl, Franz (u. 1971). Komandant logora za

istrebljenje kod Treblinke, gde je ubijeno 700.000 ljudi. Na
414
 Stauffenberg, grof Claus Schenk von
kraju su ga uhapsili Amerikanci, ali je pobegao 1948. preko
Italije u Siriju (gde mu se pridružila porodica), a zatim u
Brazil 1951, u kome mu veze nalaze posao u
Volkswagenovim pogonima u Sao Paolu. Otkriven je i
uhapšen 1967, izručen je Nemačkoj i suđeno mu je. Rekao
je:”Savest mi je mirna. Jednostavno sam vršio svoju
dužnost”.
Nezavisno od organizovanja istrebljivanja, isporučio je
na SS bankovne račune 2.800.000$, 400.000 funti,
12.000.000 rubalja, 145 kg. zlata od prstenja, 4.000 karata
dijamanata kao i tovare kose i korišćene odeće za SS fabrike.
Osuđen je na robiju 1970. i umro 1971. Videti
KONCLOGORI

Stauffenberg, grof Claus Schenk von (1907-1944).

Oficir koji je postavio bombu koja je eksplodirala u
Rastenburgu 20. jula 1944. Žestokih antihitlerovskih
ubeđenja, von Stauffenberg je ušao u prostrano zaleđe zavere
preko Krajsauškog kruga. Njegov stav prema tiranocidu, se
međutim promenio krajem 1943. i počeo je da shvata da je
ubistvo Hitlera presudno za promenu vlasti. Ovo je, samo po
sebi, predstavljalo napredak u odnosu na mnoga zaverenička
shvatanja. Od početka 1944. von Stauffenberg je bio sve
nemirniji zbog odsustva akcije među brojnim grupama i
“krugovima” koje su sačinjavale nemački aristokratski i vojni
otpor. Prijavivši se da sam odnese bombu, postavio ju je u
konferencijsku sobu gde je i Hitler bio prisutan. Najbliže od
svih zaverenika se približio uništenju onoga koga je nazivao
“gospodarom crva Trećeg rajha”. Videti JULSKA
BOMBAŠKA ZAVERA
Stennesova pobuna. Pobuna SA, nazvana po Walteru
Stennesu, zameniku zapovednika SA. Bivši vođa frajkora i
pristalica Strasserovog radikalnog nacizma, Stennes postaje
415
 Stennesova pobuna
von Salomonov zamenik i vođa SA u istočnoj Nemačkoj.
Njegovi ljudi su bili nezaposleni i siromašni. U septembru
1930., ometali su govor Göbbelsa, partijskog gaulajtera
Berlina, i pretukli njegove SS čuvare. Hitlerovo ubeđivanje
nije pomoglo i on se uplašio pobune SA. Otpustio je Pfeffera
iz SA i ponovo pozvao Röhma iz Bolivije da komanduje
njime, zahtevajući ličnu zakletvu vernosti od ljudstva SA.
U aprilu 1931., Hitler se povinovao vladinoj zabrani
javnih demonstracija i pričalo se da će smeniti Stennesa.
Stennes je zbog toga održao tajni sastanak vođa SA koji su se
opredelili za njega a protiv Hitlera. Ali njegovi ljudi nisu
imali sredstava i nisu mogli da produže pobunu. Partija ih je
isključila i Göring je sa esesovcima preuzeo berlinsku
organizaciju. Göbbelsova uloga u aferi nije jasna; moguće je
da je kao bivši radikal imao nekih simpatija za SA.
Stennes je bio kardinalov nećak i imao je uticajne
prijatelje, među njima i Göringa, koji je sredio da Stennes ne
bude uhapšen 1933.; prošvercovao ga je iz Nemačke pre nego
što ga je osvetoljubivi SS mogao smaknuti tokom Röhmove
čistke. Stennes je jedno vreme bio povezan sa Otto
Stasserovim antihitlerovskim “Crnim frontom”, ali je završio
karijeru kao Čang Kaj Šekov telohranitelj u nacionalističkoj
Kini.

Stinnes, Hugo (1870-1924). Rurski magnat, koji je

izgradio finansijsko industrijsko carstvo povezano sa
Thyssenom i Kirdorfom. Rani nacistički simpatizer, verovao
je da je politici suđeno da služi njegovim sopstvenim
interesima, a da će nacisti biti korisno oružje za pobedu nad
socijalistima i sindikalistima.

Strasser, Gregor (1892-1934). Radikalni nacista, jedan

od najuvaženijih vođa partije, dok nije ubijen u Röhmovoj
416
 Strasser, Gregor
čistki. Krupan, težak, plav Bavarac koji je uživao u udobnom
životu i klasičnoj literaturi, Strasser se istakao kao vojnik u I
svetskom ratu, osvojivši Gvozdeni krst prve klase. Posedovao
je drogeriju u Landshutu, u donjoj Bavarskoj. Prišavši
nacistima 1920. brzo se probio svojim organizacionim
sposobnostima. U Pivničkom puču 1923. doveo je 300 ljudi u
Minhen, ali nije imao značajnijeg učešća u celokupnom
događaju. Njegovi ljudi su se razbežali, a on je uhapšen.
Dok je Hitler bio u Landsberškom zatvoru, Strasser je
organizovao, sa Ludendorffom i Röhmom, “Nacionalni
socijalistički slobodarski pokret”. Na izborima za Rajhstag
1924. ova grupa osvaja 32 poslanička mesta, ali je raspuštena
februara 1924., po izlasku Hitlera iz zatvora.
Strasser je radio na širenju partije u severnoj Rajnskoj
oblasti, i proglasio je mladog Göbbelsa upravnikom lokalnih
partijskih poslova. U to vreme severnonemački nacisti su
smatrali da je njihov vođa Hitler okružen korumpiranom
“minhenskom klikom”, a i sam Strasser se otuđio od starih
minhenskih nacista. Osniva berlinske partijske novine sa
Göbbelsom kao izdavačem, da bi istakao socijalističku stranu
nacizma i njegov bazično radnički profil. Iako antisemiti,
strasserovci nisu svrstavali Jevreje uz kapitalističke
neprijatelje, niti su smatrali boljševičku Rusiju apsolutnim
zlom, čak su pozivali na savez sa Sovjetima protiv
militantnih neprijatelja nemačkog naroda, Francuske,
imperijalističke Britanije i kapitalističkih SAD.
Dok se Hitlerova taktika oslanjala na krupni biznis i
ostatke hoencolernške aristokratije, programi strasserovaca
predviđali su nacionalizaciju, zadružna seoska imanja i deobu
profita između radnika u industriji. Hitler se suprotstavio
ovim idejama, i na skupu u Bambergu, 1926. govorio je
protiv radikala tako ubedljivo da je privukao Göbbelsa na
svoju stranu i odvojio ga od Strassera. Od sada neće biti
417
 Strasser, Gregor
partijskog kriticizma Hitlera. Nacistički pozdrav “Heil Hitler”
i nekritičko masovno laskanje postaće pravilo.
Strasserova težnja ka ideološkom vođstvu je zatrta.
Njegovo berlinsko uporište stavljeno je pod Göbbelsa kao
gaulajtera, kome je u isto vreme dato puno ovlašćenje da
kreira partijsku propagandu. Da bi ga umirili, Strasser je
imenovan za titularnog šefa propagande, a njegove su
sposobnosti iskorišćene tako što mu je poverena organizacija
partije. 1928. postaje jedan od 12 nacističkih poslanika u
Rajhstagu.
1930. priprema partiju za izbore za Rajhstag,
koncentrišući se na ključna mesta, i omogućuje partiji da
postane druga po većini u Rajhstagu. Ali ponovo se posvađao
sa Hitlerom oko politike Nacističke partije. Njegov mlađi brat
Otto Strasser je izbačen sa partijskog skupa u Berlinu, i zatim
poziva ostale radikale da osnuju novu partiju sa njim. Gregor
ga se odriče i ostaje u centru nacističke vlasti, ali je njegov
položaj ozbiljno oslabljen.
General Schleicher stupa u kontakt sa Strasserom u
decembru 1932., u nadi da će odvući radikale od Nacističke
partije i nagovoriti ga da mu se pridruži u nacionalnoj vladi.
Umesto toga, Strasser odlazi Hitleru; sukobljavaju se i
Strasser je ponovo izolovan. Daje ostavku na svoje funkcije u
partiji i sklanja se od krize, odlaskom na odmor u Italiju.
Hitler smesta uništava ostatke njegove podrške postavljanjem
novih ljudi na organizacione funkcije partije. Kada se
Strasser vratio, Hitler odbija da ga vidi.
Strasser je sada bio odsečen od vlasti i tokom 1933.
mogao je samo da posmatra kako Hitler uteruje Nemačku u
diktatorski kalup. Atmosfera sumnjičenja i straha 1933.
dovela je do glasina da se Strasser sprema sa Röhmom da
zbaci Firera i on postaje jedna od prvih žrtvi Röhmove čistke
u junu 1934. Odveden iz svoje fabrike za proizvodnju
418
 Strasser, Gregor
hemijskih produkata u podrume gestapovskog sedišta u
Berlinu, streljan je od jednog SS voda.

Strasser, Otto (1897-1974). Mlađi brat Gregora

Strassera; nacista od 1925. ali kasnije istaknuti oponent.
Ispočetka socijalističkih političkih gledišta, ali, uznemiren
antinacionalističkim i internacionalističkim aspektima
radikalnog socijalizma i komunizma, pridružuje se bratu u
Nacističkoj partiji. Uzimao je za ozbiljno socijalistički
element nacizma i, kao i njegov brat, zahtevao
nacionalizaciju i državnu kontrolu nad biznisom i industri-
jom. Ovo je udaljilo potencijalne pristalice nacista, koji su
zahtevali da Partija osudi strasserovsku politiku.
Isključen jeiz Nacističke partije i osniva sopstvenu
revolucionarnu socijalističku partiju, Crni front. Ali nova
partija ne uspeva da privuče nacističke glasove i Strasser
1933. napušta Nemačku. Pred bezuspešnim poterama SD-a
preseljava se iz Švajcarske u Kanadu. Posle rata vraća se u
Nemačku, još uvek se nadajući da će predvoditi partiju, ali su
njegovi antisemitski, neonacistički stavovi bili nepopularni i
on ne nalazi mesta u modernoj nemačkoj politici.

Strateška vazdušna ofanziva. Anglo-američki vazdušni

napadi na Nemačku 1939-45.
Danas je opšte prihvaćeno da se doktrina strateške
vazdušne ofanzive razvila u Britaniji poslednje godine I
svetskog rata, delom i radi opravdavanja stvaranja novog
nezavisnog Kraljevskog vazduhoplovstva (RAF). U SAD,
ovu teoriju je sa entuzijazmom prihvatio brigadni general
William Mitchell 1920-ih a u Italiji je knjiga generala Giulia
Douheta, “Komanda nad nebom” (1921.), sadržala mnogo od
doktrine strateške vazdušne ofanzive. Tako se do 1930-ih
stvorilo široko verovanje da vazdušna sila može dobijati
419
 Strate{ka vazdu{na ofanziva
ratove i da će se mnoštvo bombardera uvek probiti da bi
razorili gradove. Izgledalo je da rezultati nemačkih vazdušnih
napada u Španskom građanskom ratu podupiru ovaj stav.
Ipak, 1939. ni Nemačka, ni Britanija, ni Francuska, ni Rusija,
niti SAD, nisu posedovali operativne teške bombardere. Ali,
dok je Luftwaffe napustio projekte izgradnje teških
četvoromotornih bombardera, RAF je poručio nove teške
avione koji će ući u upotrebu 1941., a američke “Leteće
tvrđave” su bile na raspolaganju ubrzo posle izbijanja rata u
Evropi. Zbog toga je nedugo po izbijanju rata, Britanija
(kasnije će joj se pridružiti SAD) bila jedina zapadna sila sa
pravim teškim bombarderskim snagama.
Kada su otpočeli nemački vazdušni napadi na britanske
gradove u drugoj polovini 1940., britansko vođstvo se osetilo
dužnim da uzvrati. Dnevni napadi brzo su se pokazali kao
preskupi. Umesto toga od maja 1940. do kraja 1941. RAF je
izveo 44.000 noćnih napada. U ovom razdoblju bačeno je
45.000 tona bombi, koje su trebale da pogode specifične
mete, poput rafinerija nafte i fabrika oružja. Ali planovi
bombardovanja (zasnovani na pregledu fotografija vazdušnog
izviđanja), pokazali su se krajnje netačnim. Komanda RAF-a
odlučila je zato da se koncentriše na prostranije mete, poput
železničkih čvorova i većih gradova. Kada su četvoromotorni
Lancasteri postali dostupni, počev od februara 1942. izvršeni
su masivni napadi na pristupačne priobalne gradove kao što
su Libek i Rostok. U maju je, prikupljanjem svih raspoloživih
aviona izvršen prvi RAF-ov “napad sa 1000 bombardera” na
Keln. Za njim su usledili napadi na industrijski Rur, Esen i
Dizeldorf. Era tepih bombardovanja, kako ih je RAF nazvao,
ili terorističkih bombardovanja, kako su ih Nemci zvali, je
počela. Od sada će stanovnici Hamburga, rurskih gradova,
Nirnberga, Minhena, Kelna i samog Berlina biti prinuđeni da
žive pod pretnjom, ponekad noćnom, smrti iz vazduha.
420
 Strasser, Otto
Usmerena su značajna sredstva na zaštitu civilnog sta-
novništva, ali uprkos velikom broju mrtvih i ranjenih teško je
otkriti bilo kakvu pukotinu u moralu građanstva.
Od avgusta 1942. RAF-u se pridružilo Američko ratno
vazduhoplovstvo (USAAF), koje je odabralo da napada danju
po zajedničkom programu bombardovanja. Tokom čitave
1943. preduzimani su teški i stalni napadi, noću i danju, na
Berlin, Hamburg, gde su zapaljive bombe izazvale vatrenu
oluju u avgustu 1943. i usmrtile 45.000 civila, Nirnberg,
Minhen, Štutgart i Frankfurt. Vazduhoplovni maršal Sir
Arthur “Bombarder” Harris, bio je ubeđen (isključujući sve
argumente) da bi Nemačka mogla biti bačena na kolena RAF-
ovim uništavanjem morala stanovništva. U ovom svetlu, on je
interpretirao svoje naredbe sa konferencije u Kazablanci i
direktive o zajedničkom bombardovanju. Između marta i jula
1943. bitka za Rur prouzrokovala je velike štete u Duizburgu,
Dortmundu, Dizeldorfu, Bohumu i Ahenu. Samo jedne noći
29. maja uništeno je 90% Barmen-Vupertala. Ali uprkos
visokokvalitetnim posadama i avionima, RAF je ostao više
toljaga nego rapir. U hamburškoj bici tokom 33 glavna
napada između jula i novembra 1943., grad je sravnjen, a
desetine hiljada civila je ubijeno.
Reakcije nacističkih vođa veoma su se razlikovale. Hitler
je, uprkos zahteva gaulajtera napadnutih gradova, odbijao da
ih poseti da bi se sam uverio kolike su razmere uništenja.
Göring, koji je rekao da ako RAF napadne Berlin “možete me
zvati Meier” (ekvivalent od Smitha), sve se manje i manje
pojavljivao u javnosti kako su civilne žrtve rasle, a u mnogim
delovima Berlina bio je skoro opšte poznat kao “Meier”.
Josef Göbbels, nasuprot dvojici visokih nacista, obilazio je
uništena područja i sigurno shvatao poražavajući obim
razaranja. U svom dnevniku na strani od 29. jula 1943.,
nakon jednog od najtežih napada na Hamburg,
421
 Strate{ka vazdu{na ofanziva
beleži:”(Skoro) 1000 bombardera...gaulajter Kaufmann
govori o katastrofalnom obimu koji nadmašuje imaginaciju.
Grad od milion ljudi razoren je na način nepoznat pre toga u
istoriji ... probleme skoro nemoguće rešiti ... hrana za milion
ljudi ... sklonište, odeća, 800.000 beskućnika...lutaju
razorenim ulicama”.
U međuvremenu, Američko ratno vazduhoplovstvo pod
komandom generala H. H Arnolda daje prednost dnevnim na-
padima dobro naoružanim bombarderima, koji bi mogli
naneti veći stepen industrijske štete, a manje žrtava među
civilima nego RAF-ovi noćni napadi. Ali katastrofični napad
na Švajnfurt, 14. oktobra 1942., pokazao je da se dnevno
bombardovanje takođe suočilo sa praktičnim poteškoćama;
291 Leteću tvrđavu napadali su talas za talasom, nemački
lovci. Do povratka američkih snaga u Englesku 60
bombardera je srušeno, a 138 pretrpelo teška oštećenja.
Ovakva stopa se nije mogla dalje tolerisati.
Srećom, rešenje je već bilo na putu. Severnoamerički
Mustang, osnažen Rolls-Royce Merlin motorima, obezbediće
dugodometnu lovačku pratnju, koja je američkom vazdu-
hoplovstvu očajnički trebala. Od decembra 1943, kada je
Mustang stupio u upotrebu, Leteće tvrđave i Mustanzi će, od
početka 1944., preuzeti kontrolu nad dnevnim nebom Evrope.
Kombinovane savezničke vazdušne snage su 1943. bacile
ukupno 200.000 bombi. Ali i RAF i USAAF su bili prinuđeni
da zbog uspešne taktike Luftwaffea modifikuju sopstveni
pristup vazdušnom ratu. 1944. uprkos novim stopama
Luftwaffeove lovačke proizvodnje, saveznička vazdušna moć
se sve više učvršćivala.
Od invazije na Normandiju pa nadalje, dvema vazdušnim
snagama bile su dodeljene posebne uloge. Dok se RAF-ova
Bombarderska komanda koncentrisala na uništavanje komu-
nikacionih sistema iza normandijskog fronta, američka 8.
422
 Strate{ka vazdu{na ofanziva
vazdušna armija usredsredila je svoje napore na
bombardovanje nemačkih postrojenja za proizvodnju nafte.
Postao je uočljiv trend različit od Harrisovog tepih
bombardovanja; napadi na postrojenja nafte su se sada
dopadali i britanskim komandantima (sa izuzetkom Harrisa),
koliko i Amerikancima. Do jula, svaki značajniji pogon nafte
je napadnut i do septembra su zalihe goriva Luftwaffea
smanjene na 10.000 tona nasuprot potrebnih 160.000 tona
mesečno.
Od oktobra 1944. do maja 1945. savezničke vazdušne
snage bile su dominantne. Industrijske mete ležale su na
milost i nemilost bombardera, ali je ipak Harris još uvek
usmeravao RAF-ove napore ka gradskim područjima, gde je
bacano 50% bombi Bombarderske komande. Moralnost ovih
britanskih akcija temeljno je preispitivana od samog
završetka rata. Ovo je naročito bio slučaj otkad je USAAF
usvojio vidljivo drugačiju ciljnu politiku usmerenu na
industrijski slabe tačke, poput nafte i kugličnih ležajeva.
Od februara 1945., na ruski zahtev preduzeti su napadi
radi zaustavljanja pokreta nemačkih trupa. Berlin, Čemnic,
Lajpcig i Drezden našli su se među odabranim metama, u
kojima je došlo do velikih žrtava kako se rat završavao. U
velikom napadu na Drezden, prilikom kojeg je poginulo
između 60.000 i 120.000, i RAF i USAAF su kombinovani
radi izazivanja vatrene oluje. Bilo je to nisko, na šta su,
posebno na britanskoj strani, mnogi gledali kao na nečasnu
politiku. U Nemačkoj niko nije verovao da je bilo šta osim
što većih civilnih žrtava, cilj savezničkog “terorističkog
bombardovanja”. Nažalost, to je argument koji politika Sir
Arthura Harrisa teško može pobiti. Pretpostavlja se da je
500.000 ljudi ubijeno u vazdušnim napadima na Nemačku
između 1939. i 1945. Videti VAZDUŠNA ODBRANA

423
 Strezau{ki front
Streicher, Julius (1885-1946). Ekstremni antisemitski
pisac koji je izdavao pogromaški Der Stürmer. Kao stari
nacista koji je marširao sa Hitlerom u Pivničkom puču,
Streicher je bio partijski gaulajter za Frankoniju 1925, i
postaje naširoko poznat po svojoj korumpiranosti, pohlepi,
seksualnoj ekstravaganciji i sadizmu. Šibanje zatvorenika
očigledno mu je pružalo zadovoljstvo i zabavu. Smenjen sa
funkcije 1940., nastavio je da izdaje svoj list kao privatno
lice, ali nije više držao mesto u partiji ili upravi. Kao
najgrlatiji antisemita u Nemačkoj izveden je na suđenje sa
ostalim glavnim ratnim zločincima u Nirnbergu, ali je bilo
teško dokazati njegovu krivicu striktno pravnim pojmovima.
Bez obzira na to, osuđen je na smrt. Na vešalima je uzviknuo
“Heil Hitler” i “Boljševici će vas srediti”.

Stresemann, Gustav (1878-1929). Nemački kancelar od

avgusta do novembra 1923. Tokom ovog kratkog razdoblja,
Stresemann se suočio sa pretnjama Vajmarskoj republici, i s
desna i s leva. Delujući nepristrasno, šalje trupe da uguše
komunističku pobunu u Saksoniji i Tiringiji, i nacistički
Pivnički puč u Minhenu. Iako nacionalista, osnivač Deutsche
Volkspartei 1918., njegov liberalizam je izazivao nepoverenje
kod desničara, poput Kahra u Bavarskoj, dok socijalistička
partija istupa iz koalicije zbog onoga što su smatrali njegovim
konzervativizmom.
Od novembra 1923. bio je ministar spoljnih poslova, us-
meren ka pomirenju sa Francuskom. 1926. nagrađen je
Nobelovom nagradom, zajedno sa francuskim ministrom
spoljnih poslova, Briandom. Sa Schachtom raspravlja sa
nemačkim kreditorima o Dawesovom i Youngovom planu
otplate reparacija. Dogovara Lokarnski sporazum i nemački
ulazak u Ligu naroda. Njegova dostignuća u ponovnom

424
 Streicher, Julius
uspostavljanju nemačkog međunarodnog statusa, više su bila
priznata u inostranstvu, nego u samoj Nemačkoj.
Umro je iznenada 1929., vraćajući Nemačku nazad na
forum međunarodne politike. Hitlerov stav u odnosu na njega
manifestovao se poništenjem većine njegovih dostignuća od
strane Trećeg rajha.

Strezauški front. U aprilu 1935, Britanija (MacDonald),

Francuska (Laval) i Italija (Mussolini), susreli su se u Strezi,
u Italiji, da bi raspravljali o problemima dunavskog basena.
Osudili su ponovno nemačko naoružavanje, dali podršku
austrijskoj nezavisnosti i reafirmisali Lokarno. Izgledalo je da
je formirana interesna zajednica protiv nove Nemačke. Ali
front je uskoro propao, kako je Hitler već u martu objavio
razvoj Luftwaffea, a u maju je, istovremeno tvrdeći da nema
nameru da pripoji ili zaključi Anschluss sa Austrijom,
promenio naziv Ministarstva odbrane u Ministarstvo rata.
Ubrzo posle toga, otpočeo je anglo-nemačke pomorske
pregovore. Britanci, zavedeni od Hitlera, propuštaju da
konsultuju nacije Strezauškog fronta. Prihvatanje Hitlerovih
pomorskih predloga od strane Londona, uništilo je Strezu.
Francuska potpisuje ugovor o uzajamnoj pomoći sa Rusijom;
Italija takođe, izgubivši svaki interes za međunarodnu har-
moniju, napada Etiopiju. Strezauški front je bio mrtav.

Stülpnagel, Karl Heinrich (1886-1944). Vojni guverner

Francuske, koji je predvodio zaverenike iz "Bombaške
zavere" jula 1944. u Parizu, uhapsivši 1.200 esesovaca i
gestapovaca i prekinuvši sve veze između Francuske i
Nemačke.
Kao intendantski general armije od 1938. do juna 1940.,
otvoreno je kritikovao Hitlerove planove i bio je spreman da
se uključi u bilo koji pokušaj usmeren na njegovo uklanjanje.
425
 Swastika
Nalazio se na čelu komisije za primirje u Francuskoj 1940. i
komandovao je 17. armijom u Rusiji od juna do oktobra
1941. Vratio se u Pariz kao vojni guverner, februara 1942.
Iako je bio odgovoran za hapšenja i pogubljenja
francuskih talaca tokom 1943., nije odobravao zatvaranje
Jevreja. Ali za jevrejske deportacije bio je zadužen Otto
Abetz, nemački ambasador u Parizu, koji je stajao iznad
njega. Duboko umešan u julsku "Bombašku zaveru" 1944.,
Stülpnagel je pokušao, preko generala Speidela, da pridobije
Rommela za učešće u zaveri i na taj način ga je nesmotreno
kompromitovao. Kada je zavera propala, Stülpnagel je
proglašen za jednog od vodećih zaverenika. Keitel mu je
odmah naredio da dođe u Berlin. Na povratku Stülpnagel
odlučuje da se ubije, ali ne uspeva. Sudio mu je Freislerov
Narodni sud i obešen je u avgustu 1944.

Stürmer, Der. Ekstremni antisemitski i skoro

pornografski list, koji je vodio Julius Streicher. Izdavač je
tvrdio da je to jedini list koji Hitler čita od korica do korica.

Sudeti. Planinska oblast između Češke i Šlezije, čije se

stanovništvo 1919. sastojalo od nemačke nacionalne manjine.
Versajski ugovor, idući za starim austrijskim granicama,
dodelio je ovih 3.250.000 ljudi novoj državi, Čehoslovačkoj.
Problemi oko Sudeta su iskorišćeni kao izgovor za Hitlerovu
dalju ekspanziju, posle austrijskog Anchlussa 1938. Sudetsku
Nemačku partiju koju je predvodio Henlein, podržavao je
Berlin, a njena agitacija i nemačke optužbe za čehoslovačko
zlostavljanje, bile su uzrok Minhenskog sastanka na kome je
Sudetska oblast predata Nemačkoj. Posle rata, većina Nemaca
isterana je iz Čehoslovačke. Videti HENLEIN KONRAD

426
 Sudeti
Swastika. Kukasti krst. Izuzetno moćan amblem
Nacističke partije, crni krst na belom kružnom polju,
okruženom crvenom. Istorija swastike u Nemačkoj seže
daleko u nacionalističke i antisemitske pokrete. Erhardtova
frajkor brigada je naprimer stavljala velike swastike na svoje
šlemove kao znak raspoznavanja.
Sam simbol dolazi iz “arijevske” mitologije i postaje fetiš
onih koji su se sjatili oko ranog nacizma. Hitler je swastiku
načinio najčuvenijim simbolom doba, nadmašivši fašističku
sekiru i sovjetski srp i čekić. 1935. stavljena je na novu
nacionalnu zastavu. Od 1940-ih swastika se našla svuda gde
su nacisti vladali, koliko na zaglavljima dokumenata i
proklamacija, toliko i na uniformama i ceremonijalnim
zastavama. Kako se rat zahuktavao swastika neizbežno
postaje simbol smrtonosne tiranije nacističke Nemačke.
Skoro 50 godina kasnije, njen izgled zadržao je izuzetan
stepen sugestivnosti.

Swing. Zabranjena vrsta američke muzike, koja je u

okupiranim zemljama (od 1939-45.), čak i u samoj
Nemačkoj, imala snažnu konotaciju otpora (Videti
SWINGJUGEND).

Swingjugend. Naziv za one koje je Partija smatrala

“degenerisanom” omladinom, obično urbane momke iz
srednje klase, koji su plesali uz muziku američkog stila. Oni
se, izgleda, nisu interesovali za politiku, ali su bili
nekomformisti i voleli su dugu kosu. 1940. u Hamburgu
preko 500 njih je otkriveno na “Swing” festivalu. Uhapšeni
su i optuženi za degeneraciju i ples uz swing i jazz muziku.

427
 Swastika

Š
Španski građanski rat. U julu 1936. izbila je pobuna
protiv republikanske vlade narodnog fronta u Španiji,
predvođena oficirima i vojnicima pod Frankom. Kako se
Španija delila na republikance i nacionaliste, pobuna se
pretvarala u građanski rat. Za svet, rat je ličio na sukob
komunizma i fašizma.
Hitler je, u okviru svog antikomunističkog programa,
podržao nacionaliste. U novembru 1936. u Španiju je poslata
legija Kondor, pod komandom Sperrlea: oko 50 bombardera,
50 lovaca i jedan artiljerijski eskadron, uz protivavionske i
antitenkovske jedinice i dve tenkovske čete, pod von
Thomom. Ukupna jačina legije Kondor dostizala je 6.500
ljudi, obezbedivši (sa periodičnom smenom) ukupno 16.000
Nemaca sa ratnim iskustvom u Španiji. Ovo je mnogo manje
od Italijana, koji su poslali čitavu “crnokošuljašku” diviziju i
obučili oko 50.000 ljudi.
Međunarodnom karakteru rata doprinosili su stranci, koji
su došli da se bore na obe strane. Sovjetska Rusija slala je
republikancima tenkove, avione i opremu sa štapskim
oficirima i političkim savetnicima. “Internacionalne brigade”
bile su sastavljene od skoro 40.000 ljudi iz raznih zemalja,
uključujući i 5.000 antinacista iz Nemačke i Austrije od kojih
je 2.000 poginulo.U aprilu 1937., nemački avioni
bombardovali su baskijsko selo Gerniku, pobivši pri tom
preko 1.600 stanovnika, i pruživši jezivu najavu stvari koje će
doći, ali i trajno propagandno oružje protiv njih.
Nemačke snage napustile su Španiju u maju 1938.,
obogaćene borbenim iskustvom i mogućnošću za buduće
vođe nemačkih vazdušnih snaga u II svetskom ratu, da
428
isprobaju nove taktike. Galland i Mölders, lovački asovi i
zapovednici iz 1940., su obojica bili u Španiji sa Kondor
legijom.

Štampa u Trećem rajhu. U Nemačkoj pre Trećeg rajha

nisu postojale novine na nacionalnom nivou. Lokalne novine
poput nacističkog Völkischer Beobachtera sa tiražom u
Bavarskoj od 115.000 1932. ili gradske novine, poput
Berliner tageblatta (tiraž u 1932. oko 130.000), dominirale su
na ovom planu. Dolaskom Trećeg rajha 1933. zatraženo je od
svih novina da se potčine, a izdavači su proglašeni
odgovornim za sadržaj svojih listova. Novine visoke
reputacije, poput Berliner tageblatta ili Franfurter Zeitunga
su opstale, iako ne kao nezavisni listovi; ove poslednje su
ugašene kada su objavile kritički članak o pokojnom
profesoru Troostu, Hitlerovom omiljenom arhitekti. Od
1938., kada Otto Dietrich postaje šef štampe Rajha,
izdavačima su davane zvanične priče koje su se imale slediti.
Strani listovi su još bili u prodaji u većim gradovima
Nemačke, ali su zabranjeni kada je rat otpočeo 1939.
Aparaturom za gušenje vesti upravljao je Gestapo;
iskrivljivanje informacija predstavljalo je zadatak izdavača
dozvoljenih listova.
1933. Max Amann počinje sa objavljivanjem
Minhenskog Völkisher Beobachtera istovremeno i u Berlinu,
uvodeći i Bečko izdanje 1938. i postižući ukupan tiraž od
ukupno 1.200.000 primeraka do 1941. Nalik nacionalnim
novinama, postaju obavezno štivo za sve naciste, a još više za
one koji su želeli da izbegnu slučajni kriticizam nacizma.
Göbbelsov Der Angriff (Napad) pokrenut 1927., bio je
zasnovan po sadržaju i dizajnu na novinama komunističke
partije. Korišćen je za iznošenje jednostavnih objašnjenja
partijske teorije. Göbbelsov ozbiljniji partijski nedeljnik, Das
429
 [ tampa u Tre}em rajhu
Reich, težio je uglađenijem pristupu i dostigao je tiraž od 1,5
milion. Skoro pornografski i ekstremno antijevrejski
nacistički partijski nedeljnik, Der Stürmer, izdavao je Julius
Streicher, koji se hvalisao tiražom od pola miliona, ali je
smatran čak i od mnogih nacista, samo vulgarnom kašom za
mase. Videti GÖBBELS, JOSEF

430
T
Tannenberg Bund. Udruženje koje su osnovali
ultradesni bivši vojnici, predvođeni generalom Erichom
Ludendorffom. Nazvano po bici u kojoj je Hindenburg sa
Ludendorffom kao šefom svog štaba, porazio nadiruće ruske
snage 1914., Bund je bio antikomunistički, antisemitski i
antimasonski. I pored Ludendorffovog imena, Tannenberg
Bund nije uspeo da ostvari status jedne nezavisne partije i
krajem 1920-ih većina njegovih aktivista odlutala je prema
Nacističkoj partiji.

Televizija. Iako rani korisnik televizije, Treći rajh nije

bio u stanju (zajedno sa ostatkom Evrope) da je razvije tokom
II svetskog rata, jer se mešala sa radarom, i mogla biti
iskorišćena za orijentaciju neprijateljskih aviona. Sistem je
otpočet u uskom krugu i održao se tokom rata, u Berlinu.

Terboven, Josef (1898-1945). Rajh komesar u

okupiranoj Norveškoj.
Član jedne grupe koja je marširala u Pivničkom puču
1923. Terboven kasnije prilazi Nacističkoj partiji i postaje
gaulajter Esena 1928. i poslanik u Rajhstagu 1930. U junu
1934. Hitler koristi prisustvo na njegovom venčanju da
prikrije svoje pripreme za Röhmovu čistku. Terboven postaje
predsednik Rajnske oblasti 1935., a 1939. oblasni komesar
odbrane Rajha.
Aprila 1940. odlazi u Norvešku kao rajhkomesar, sa
zadatkom da nadgleda Quislingovu vladu. U stvarnosti,
Terboven je vladao Norveškom tokom rata, bez uvažavanja

431
 Terezien{tat
Quislingovih ideja, nametnuvši režim represije. Maja 1945.
izvršava samoubistvo pre hapšenja.

Thälmann, Ernst (1886-1944). Vođa nemačkih

komunista u Rajhstagu, 1924-33. Sledeći političku liniju
Kominterne, usredsređivao je svoje napade više na
socijaldemokrate, nego na naciste, verujući da finansijeri
nacista nikad neće dozvoliti da ovi sprovedu proklamovani
program, niti da dominiraju Evropom. Neprijatelji su za
Thälmanna i nemačke komuniste bili skromni
socijaldemokrati, izdajnici radničke klase.
Thälmannova antisocijalistička politika dosta je pomogla
nacistima da uvećaju broj svojih glasova, na skoro 5 miliona
prilikom predsedničkih izbora marta 1932., i sledeća 2
miliona na drugim aprilskim izborima te godine, dok su
komunistički glasovi opali. U julu 1932. nacisti su
predstavljali najveću partiju u Rajhstagu, sa komunistima na
trećem mestu. Požar u Rajhstagu nacisti su iskoristili da
uhvate Thälmanna i druge komuniste. Držan je u konclogoru
do 1944., kada je ubijen u Buhenvaldu.

Terezienštat. Konclogor udaljen 56 km od Praga. U

početku je imao reputaciju humanijeg konclogora, ali je ona
uništena kako je rat odmicao, a Terezienštat postao tranzitni
logor za Jevreje upućene u Aušvic i Treblinku.

Thierach, Otto (1889-1946). Advokat koji je postavljen

za ministra pravde 1942. i tako postao nominalno odgovoran
za Narodne sudove pod Freislerom. Imenovan je za ministra
pravde u Hitlerovom poslednjem političkom testamentu. Pre
nego što je izveden na suđenje u Nirnbergu, obesio se.

432
 Tojo, Hideki
Thoma, Ritter Wilhelm von (1891-1948). Nemački
pancer general koji je komandovao kopnenim snagama
nemačke Kondor legije u Španiji (1936.), bio tenkovski
komandant pod Guderianom u Francuskoj (1940.) i
feldmaršal Afričkog korpusa, kada su ga zarobili Britanci u
bici kod El Alamejna (1942).

Thorn. SA vođa u Hamburgu tokom 1920-ih. Sarađivao

je često sa komunističkim Crvenim frontom na razbijanju
socijal demokratskih skupova.

Thyssen, Fritz (1873-1951). Multimilionerski magnat

čelika (Trust ujedinjenog čelika). Kao član Nacističke partije
od 1923., finansijski je pomagao Partiju (iako je knjiga koja
mu je pripisivana, Plaćao sam Hitlera, falsifikat). Bio je
među industrijalcima koji su pismeno molili Hindenburga da
postavi Hitlera za kancelara 1932. i zahtevao je, sa ostalim
poslovnim ljudima, da Gregor Strasser i radikalna grupa SA
budu osuđeni zbog njihovih napada na industriju i zahteva za
nacionalizacijom. 1933. potvrđena je njegova funkcija šefa
udruženja poslodavaca, ali alarmiran i razočaran Hitlerovom
usmerenošću na rat, beži iz Nemačke u Švajcarsku 1938.

Todt, Fritz (1891-1942). Šef izgradnje tokom

četvorogodišnjeg plana Trećeg rajha. Civilni inženjer koji je
ušao u Nacističku partiju 1922. i postao SS pukovnik, a 1933.
imenovan za generalnog inspektora sistema puteva i auto-
puteva. Postavljen za vođu Todt organizacije 1933.,
proglašen je za jednog od lidera četvorogodišnjeg plana. Od
1940. do 1942. služio je kao ministar za municiju Rajha.
Poginuo je u avionskoj nesreći 1942., a na mestu ministra za
municiju nasledio ga je Albert Speer.

433
 Totenbuch (Knjiga smrti)

Tojo, Hideki (1884-1947). Vođa japanskih militarista,

koji je kao premijer uvukao Japan u rat 1941. 1940. kao
ministar rata u vladi princa Konoyea, vršio je pritisak da se
potpiše ugovor o uzajamnoj pomoći sa Nemačkom i Italijom,
koji je i zaključen u septembru.
Kao premijer, on je u stvari pretvorio vladu u vojnu
diktaturu usmerenu na uspostavljanje novog poretka u
jugoistočnoj Aziji. Ali, do sredine 1944., rat se okrenuo
protiv Japana i sa američkom okupacijom Saipana, koja je
dovela u bombarderski domet i domaće kopno, Tojo i njegov
kabinet podnose ostavke. Posle rata, Tojo je proglašen krivim
i odgovornim za napade Japana na svoje susede, i bio je jedan
od sedam japanskih vođa osuđenih na smrt.

Totenbuch (Knjiga smrti). Dokumenta o likvidacijama,

čuvana u logorima za istrebljenje.

Trgovinski sporazum sa Rusijom, 1940. U februaru

1940. potpisan je drugi trgovinski sporazum (videti RUSKO-
NEMAČKI PAKT), između Nemačke i Rusije. Dr Schnurre,
ekonomski stručnjak ministarstva spoljnih poslova,
pregovarao je u ime Berlina, dok je uglavnom sam Staljin bio
sovjetski predstavnik. Sklopljen je čvrst sporazum koji je
zadovoljio obe strane svojim aranžmanima. Za Sovjetski
Savez, Staljin je dobio krstaricu Lützow, planove bojnog
broda Bismarck, teške mornaričke topove i izbor
Luftwaffeovih najpriznatijih aviona, Me109 i 110 i Ju88. Uz
to Rusija je trebalo da dobije sofisticiranu tešku mašineriju,
dizel motore, mašinske alatke, hemikalije, eksplozive i
brodove. Bila je to zastrašujuća kolekcija mašinerije bez koje
se moderni rat nije mogao voditi. Zauzvrat, Nemačka je

434
 Tojo, Hideki
trebalo da dobije 1.5 milion tona semena, milione tona nafte i
velike količine fosfata, pamuka i sojinog zrna. Od vitalnog
značaja bilo je Staljinovo obećanje sovjetske pomoći oko
prikrivenih kupovina za Nemačku. Na ovaj način, verovao je
Dr Schnurre, mogao se smanjiti efekat britanske blokade.

Treblinka. Konclogor na reci Bug u Poljskoj, sa ukupno

700.000 žrtava, došao je na drugo mesto Vernichtungslagera
(logora za istrebljenje), posle Aušvica. Smešten na
železničkom čvoru 120 km od Varšave, logor je otvoren jula
1942., kada je stigao prvi transport iz Varšavskog geta. Posle
nekoliko prvih meseci, odbegli logoraši otkrili su Jevrejima iz
geta istinu o logoru. Od početka ta istina je bila ispunjena
užasom; nije postojala industrija dodata logoru, nije bilo nade
da se izbegne smrt, što je mogao da obezbedi robovski rad.
Jedina svrha Treblinke bilo je istrebljenje. Specijalista za gas,
Cristian Wirth, instalirao je 30 gasnih komora prvobitno za
upotrebu uz karbon-monoksid, a sa kapacitetom istrebljivanja
od 25.000 ljudi dnevno. U stvarnim uslovima tehnika 1942.
nije bila u stanju da se izbori sa ogromnim zadatkom
istrebljenja tolikog broja ljudi na dan. Od jula 1942.
svakodnevnim transportima iz Varšavskog geta, dovođeno je
5.000 ljudi. Pri prispeću, zatvorenici su svlačeni i usmeravani
(ili prebijani, ako bi pokazali nevoljnost) duž Himmelstrasse,
Nebeskog puta na čijem kraju su se nalazila kupatila
opremljena otvorima za gas, spremna da ih prime. Karl Franz,
komandant, redovno je huškao svog zastrašujućeg
bernardinca da masakrira lica Jevreja koje bi obesio naopačke
na svom ličnom trgu za pogubljenja. Ipak, logoraši su isticali
da su samo par SS logorskih čuvara bili sadisti. Većina, što je
možda i ozbiljnija optužba, je bila ravnodušna nad sudbinom
ljudi, žena i dece koji su prolazili Himmelstrasseom.

435
 Tresckow, Henning von
Höss, komandant Aušvica, hvalisao se da je tek par
žrtava u njegovom logoru bilo svesno šta ih očekuje; u
Treblinki, tvrdio je prezrivo, zatvorenici su obično znali.
Sada znamo da je to, u stvari, rezultat jevrejskih napora da se
pošalju poruke ne samo u varšavski, već i u druga jevrejska
geta. Skoro sigurno iz ovog razloga, zatočenici Treblinke,
700-1000 Jevreja koji su radili za Nemce dok i sami ne bi bili
ugušeni i zamenjeni drugim, odlučilo je da stavi na kocku
svoje živote dizanjem pobune. Jula 1943. odustalo se od
planirane logorske pobune kada je otkriveno da ukradene
ručne bombe ne mogu da detoniraju, ali je u av-gustu grupa
logoraša upotrebila kerozin za prskanje zgrada umes-to
sredstva za dezinfekciju. Potpalivši zgrade, napali su stražu
bombama i naoružali se puškama koje su im oteli. Bila je to u
svakom slučaju beznadežna pobuna. 700 pobunjenih logoraša
nije ubilo više od 15 nemačkih, baltičkih i ukrajinskih čuvara.
Svi su, osim njih 150 koji su se probili, odmah ubijeni; samo
12 njih je uspelo da pobegne. Ostatak begunaca je uhvaćen i
ubijen.

Tresckow, Henning von (1901-1944). Visoki operativni

oficir armijske grupe Centar u Rusiji, koji je 1943. planirao
da okonča rat ubistvom Hitlera.
Kao armijski oficir, položio je 1934. zakletvu na vernost
Hitleru. Podržavao je ideju Velike Nemačke, ali je tokom
izrada planova invazije na Čehoslovačku, prigovarao
akcijama SS-a i Gestapoa. Posle pada Francuske 1940.
ponadao se da će se rat završiti a Velika Nemačka biti
ostvarena, ali su ga ruska kampanja i naredbe da se pobiju svi
ruski komesari, pokrenuli da se aktivno suprotstavi Hitleru.
Planirao je brojne atentate na Hitlera ali je u Smolenskoj
zaveri bio najbliže uspehu. Drugom prilikom pukovnik Von
Tresckow je pronašao pukovnika von Böselagera, spremnog
436
 Treblinka
da predvodi terensku regimentu sigurnosti koja bi ubila
Hitlera i njegove SS telohranitelje, prilikom posete štabu
feldmaršala von Klugea. Von Kluge je ipak odbio da uzme
učešća u atentatu.
Von Tresckow je načinio mnogo pokušaja da bi bio
postavljen u Hitlerov štab, ali je na kraju bio prinuđen da
ustupi predvodništvo von Stauffenbergu. Sam Tresckow je
ostao na Istočnom frontu, gde je čekao vesti o uspehu julske
"Bombaške zavere". Čuvši za njen neuspeh, izvršio je
samoubistvo.

Trijumf volje. Videti RIEFENSTAHL, LENI

Troost, Paul Ludwig (1878-1934). Hitlerov prvi

omiljeni arhitekta, sa kojim je razmatrao grandiozne
građevinske planove. Troost je projektovao luksuzne
unutrašnjosti transatlantskih putničkih brodova i primenio je
taj stil i na građevine Trećeg rajha. Tipičan primer tog stila su
dva “klasična” hrama za minhenski Königsplatz, u spomen
žrtvama ubijenim tokom Pivničkog puča 1923., koji su
izgrađeni 1935. Prepravio je Braon kuću (partijsko sedište u
Minhenu) i Kuću nemačke umetnosti. Posle njegove smrti
1934., Albert Speer je preuzeo za Hitlera, ulogu “arhitekte
fantaste”.

Trott zu Solz, Adam von (1909-1944). Službenik

nemačkog ministarstva spoljnih poslova. Član Krajsauškog
kruga antinacističke nemačke aristokratije i hrišćana. Do
1938. već duboko zaokupljen idejom otpora Hitleru, Trott je
putovao u Vašington, gde je stupio u vezu sa zvaničnicima
State Departmenta, uzaludno tražeći podršku za nemački
pokret otpora. Njegovo putovanje u Englesku sledeće godine

437
 Tresckow, Henning von
bilo je jednako besplodno. Kao bivši đak Rodsa, Trott zu
Solz je stupio u vezu sa visokim zvaničnicima u Oksfordu, da
bi ih ubedio u postojanje nemačke opozicije Hitleru i
nacizmu. Njegov cilj je bio da dobije podršku britanske vlade
za jednu nemačku vladu alternativnu onoj Hitlerovoj. U to
vreme, ni na jednoj raspravi u Nemačkoj nije predloženo
kako bi se odigrala ova promena vlasti. Hvalisav, naočit i
potpuno otvoren, Trott zu Solz je ipak osumnjičen u
Oksfordu da je gestapovski provokator.
Putuje 1942. u Švajcarsku da bi sreo američkog agenta
Allena Dullesa, ali je ispoljio više brige oko intelektualnog
opravdanja otpora nego oko moralnih i praktičnih problema
tiranocida.
Vrativši se u Nemačku, uzima učešća u raspravama Kraj-
sauškog kruga i naveden je u dnevnicima i pričama iz tog
doba kao istaknuti protivnik režima.
Posle atentata na Hitlera jula 1944., našao se među
stotinama uhapšenih. Suđeno mu je, proglašen je krivim i
udavljen klavirskom žicom 26. avgusta 1944.

Typhoon (Tajfun). Šifra za napad na Moskvu krajem

1941.

438
 Umetnost u Tre}em rajhu

U
Udet, Ernst (1896-1941). Pilotsko-lovački as iz I
svetskog rata i profesionalni letač po njegovom završetku. Sa
Milchom izgrađuje Luftwaffe, pridružujući mu se kada je
stvoren 1935, kao inspektor lovaca i kasnije, kao direktor
naoružanja. Bio je oduševljeni pristalica lovaca i bombardera
za obrušavanje, i odgovoran je za uvođenje Messersschmitta
Bf109, Junkersa Ju87 (“Štuka”) i dvomotormog bombardera
Ju88, ali je zanemario razvoj teških bombardera. Sjajna
ličnost ali ne i takav administrator, postaje deprimiran
neuspehom Luftwaffe u "Bici za Britaniju" (1940.) i
kritikama za tehničke promašaje. Kada je Milch privremeno
ukinuo njegove planove za proizvodnju novog lovačkog
aviona Fw190 i obustavio Messerschmittov rad na mlaznom
avionu, Udet se ubija u novembru 1941.

Ulbricht, Walter (1893-1973). Jedan od osnivača

Komunističke partije Nemačke, Ulbricht odlazi u Rusiju na
obuku i vraća se kao partijski organizator 1928., kada ulazi u
Rajhstag. 1933. pobegao je u Pariz pre nego što su ga nacisti
mogli uhapsiti sa ostalim komunistima. Od 1936-38. bio je u
Španiji u Internacionalnim brigadama na “obaveštajnim
zadacima” (ispitivanju osumnjičenih trockista i drugih
neprijatelja partije). Iz Španije odlazi u Rusiju, da bi, vrativši
se sa nadirućom ruskom armijom 1945., postao osnivač nove
Nemačke komunističke partije i šef DDR-a (Istočne
Nemačke).

Umetnost u Trećem rajhu. Uprkos svom mladalačkom

neuspehu da bude primljen na studije umetnosti, Hitler je
439
nastavio da sebe smatra umetnikom i njegov posleratni ulazak
u nemačku politiku nije liberalizovao ili proširio rigidne,
uglavnom uniformisane poglede, koji su kasnije doveli do
osnovnih umetničkih dogmi Trećeg rajha. Očito nesvestan
koliko su njegove lične sklonosti bliske sovjetskom
socijalističkom realizmu, Hitler je zahtevao naturalizam u
stilu i idealizam u temi. Herojski element (takođe, iako u
drugačijoj formi, prisutan u sovjetskoj umetnosti) trebalo je
preuzeti iz mitova germanske prošlosti.
1933. Alfred Rosenberg, autor Mita 20. stoleća,
imenovan je za šefa nove Kulturne komore Rajha. Umetnički
pokreti, koji su se razvili u prethodnim godinama, postali su
sada sumnjivi i “ekspresionizam”, ”nadrealizam” i drugi
nepredmetni stilovi, su zabranjeni, a slikari naterani u
izgnanstvo. Među sedam podkomora nove Kulturne komore
Rajha, ona Lepih umetnosti ostaje jedna od ideološki
najvažnijih. Gleichschaltung je naravno morao da se primeni,
i preko 40.000 umetnika i grafičkih dizajnera primljeno je u
članstvo Rajh komore vizuelnih umetnosti. Propuštanje da se
ispune nacistički umetnički i politički standardi, značilo je
izbacivanje i, pod prinudom Gestapoa, gubitak umetnikovog
prava da slika.
U julu 1937. otvorena je Kuća nemačke umetnosti u Min-
henu, a u isto vreme održana je i izložba Entartete kunsta
(Degenerisane umetnosti). Izložena su i dela Kleea, Noldea,
Beckmanna i Kokoschke, jedna selekcija od 6.500
degenerisanih slika, koje je iz Nacionalnog muzeja očistila
komisija Rajh komore za vizuelne umetnosti.
Govoreći na otvaranju jedne umetničke izložbe 1938.,
Hitler je rekao:”Moć i lepota predstavljaju zov današnjice.
Jasnoća i logika dominiraju našom kulturnom borbom.
Umetnici ovog doba moraju se identifikovati sa ovim
dobom”. Nacističke slike nisu bile preokupirane
440
 Umetnost u Tre}em rajhu
istraživanjem umetnikovih ličnih nemira, niti
eksperimentisanjem sredstvima. U ovom stavu nije bilo
prostora za pesimizam i zamršenosti. Bio je to nemački svet,
po dr Göbbelsu najbolje prikazan u prozaičnim političkim
radovima slikara poput Hermanna Otto Heyera.
Treći rajh je takođe zahtevao herojski, čist,
monumentalni stil i u skulpturi. Arno Breker (r. 1900.) je
radio u Bauhausu, ali je, prilagodivši stil, postao Hitlerov
omiljeni skulptor. Njegove masivne bronzane statue nagih
ljudi sa paganskim mačevima, stajale su ispred
Rajhkancelarije u Berlinu. Drugi tehnički kompetentan vajar
gigantskih statua u Trećem rajhu, bio je bečlija Josef Thorek,
za koga je Albert Speer projektovao ogroman studio. Ovi i
drugi vajari bili su zauzeti stvaranjem bisti vođa Trećeg rajha.
U tradiciji nacističke umetnosti, po naredbi Kulturne komore
Rajha a za Ministarstvo propagande, stvarali su dela vredna
više pomena, nego analitičkog preispitivanja. Položaj jednog
umetnika mogao se meriti važnošću ličnosti ili predmeta koji
je bio zadužen da predstavi; manje značajnim umetnicima
ostavljano je da vajaju brojne orlove koji su postavljani iznad
ulaza u SS kasarne, škole ili skloništa.

Umirivanje. Prezriv termin koji se danas koristi da bi se

opisala politika britanskog premijera Nevillea Chamberlaina i
francuskog lidera iz tog doba, Edouarda Daladiera. Ipak, u
svoje vreme, umirivanje su umiritelji smatrali predlogom
onih razumnih poteza koji bi mogli voditi ka sprečavanju
Hitlera da uzme zakon u svoje ruke.
Za umirivanje se može reći da vuče korene iz
narastajućeg osećaja u ranim 1930-im u Britaniji i, u manjoj
meri, u Francuskoj, da su uslovi nametnuti Nemačkoj
Versajskim ugovorom nemoguće teški. Chamberlain je, u
početku, veoma uvažavao razloge zahteva Adolfa Hitlera za
441
 Umirivanje
ponovnim naoružavanjem i povratkom “nemačkih” teritorija.
Umirujući Hitlera pristajanjem na te suštinski opravdane
zahteve, Chamberlain je verovao da može stvoriti osnovu za
trajan evropski mir.
Ali ubrzo je postalo jasno da je umirivanje trebalo da
bude i politika koja bi obuhvatila oba fašistička diktatora, pa
čak i Frankovu Španiju. Do 1938. Chamberlain je priznao
Mussolinievo osvajanje Etiopije, prihvatio međunarodnu
intervenciju u Španskom građanskom ratu i tolerisao aneksiju
Austrije. U Minhenu 1938., sa francuskim premijerom
Daladierom, on pristaje na Hitlerove zahteve za
prisajedinjenjem Rajhu nemačkog govornog područja,
čehoslovačke Sudetske oblasti. Ubedio je sebe da će ovo biti
Hitlerov poslednji zahtev i vratio se u Englesku objavljujući
“Časni mir” reporterima na aerodromu.
Politika umirivanja iznenadila je Hitlera koji je očekivao
suprotstavljanje zbog Sudetske oblasti i porazila njegove
kritičare u Nemačkoj, koji su se nadali spoljnoj podršci radi
zbacivanja nacističkog režima. Kada je Hitler umarširao u
Čehoslovačku u martu 1939., Chamberlainu je postalo jasno
da je umirivanje propalo. Ali britanska i francuska vlada, koje
su umirivale Hitlera, ostale su na vlasti. Čak i posle njihove
objave rata zbog napada na Poljsku, nastavile su da vode
neagresivnu vojnu politiku, dok se Wehrmacht nije okrenuo u
napad na Zapadu 1940., čime umirivanje postaje nevažno za
trenutnu sudbinu Evrope. Videti MINHENSKI SPORAZUM

Univerziteti u Trećem rajhu. Postoji veći broj

pokazatelja da je visoki akademski establišment, u globalu,
pozdravio dolazak Trećeg rajha. U martu 1933., 300
profesora se manifestom obratilo glasačima, tražeći od njih
da podrže Adolfa Hitlera. Studenti su uglavnom mislili isto.
1931. 60% pruskih studenata zahtevalo je da se
442
 Univerziteti u Tre}em rajhu
Ariernparagraph (klauzula koja je predviđala izbacivanje
Jevreja) unese u ustav univerziteta. 1931. izbijaju
antisemitske pobune na većini velikih univerziteta, poput
onih u Berlinu, Kelnu, Hamburgu, Minhenu i Beču.
U maju 1933. dolazi do poznatog ritualnog spaljivanja
knjiga na nekim univerzitetima, uz govore tako eminentnih
profesora književnosti kao što su bili profesor Bertam iz
Kelna i profesor Naumann iz Bona. Fizičar, profesor Jordan,
zaslužan zajedno sa Heinsenbergom i Bornom za otkriće
kvantne mehanike, ustvrđuje da je uočio postojanje
Firerprincipa i u molekularnoj strukturi materije.
Iako je akademski establišment pružio malo stvarnog
otpora nacističkoj tiraniji, bilo je nekih izuzetaka vrednih
pomena. Bultman i Soden, značajne figure u teološkom svetu,
nastavile su delo Karla Bartha, izbačenog zbog svojih
“neusaglašenih” stavova. Litt je javno osporio Rosenbergovu
teoriju o rasnoj duši, a profesor Huber iz Minhena je bio
pogubljen zbog učešća u zaveri Bele ruže.
Šta reći za stalno smanjivanje standarda na
univerzitetima, kao posledice ideološke uskogrudosti koju je
uvela Partija, ili još važnije za potpuno odstranjivanje
jevrejskih i liberalnih profesora; ukupno je njih 1.200
otpušteno za prve dve godine nacističke vladavine. Rezultat
je bio porazan za Nemačku; čuvena Getingenška škola
kvantne fizike je razbijena, a ovo je direktno dovelo do
ranijeg razvoja atomske bombe na američkim univerzitetima,
na koje su naučnici pobegli. Studentski protest se sveo
uglavnom na žalbe protiv obaveznih grupnih predavanja o
partijskim pitanjima i pokušaja razbijanja organizacije
studentskih bratstava. Nacisti nisu odobravali praksu dvoboja
- ozloglašenu studentsku zabavu - na temelju toga da čast
čoveka više nije njegova privatna stvar, već stvar čitave
zajednice.
443
 USCHLA
Ipak, ozbiljna neslaganja rano su izbila na površinu. Ne
postoje tačne procene u kojem je to obimu bilo, ali postojanje
Bele ruže ili Runolist pokreta, je dovoljno da potcrta
činjenicu da nisu svi nemački studenti bili pokorni i da je bilo
mnogo spremnih da daju svoje živote za stvar otpora.

USCHLA (Untersuchungs - und Schlichtungs -

Ausschüsse). Da bi osnažio oslabljenu Nacističku partiju,
Hitler 1926. osniva USCHLA, ”Komitet za istragu i
rešavanje”, kao njen disciplinski organ. On se nije bavio
pitanjima poput nekorektne poslovne prakse, nemorala ili
kockanja, već prekršajima koji su štetili partiji, posebno
neizvršavanjem partijskih naređenja ili bilo kakvim vidom
nepoštovanja Hitlera. Isključenje iz Partije je predstavljalo
najtežu kaznu USCHLA, a posle 1937. ovo je značilo i slanje
u konclogor.

Ustanak u Varšavskom getu. Herojski otpor Jevreja u

Varšavi završnom pokušaju SS-a da očisti geto, aprila/maja
1943.
Sa nemačkom okupacijom Varšave, od oktobra 1940.,
postojeća jevrejska četvrt bila je opkoljena zidom i podeljena
u 3 oblasti: prva je sadržala nešto industrije, druga veliku
fabriku četaka, a centralni deo se sastojao od jednog broja
fabrika i jevrejske uprave.
Pre kraja godine 80.000 Poljaka je iseljeno iz “zaražene”
oblasti i zamenjeno sa 150.000 Jevreja, koji su živeli u
drugim, ne isključivo jevrejskim delovima grada. Usled toga
do kraja 1940., preko 350.000 Jevreja je bilo zatvoreno u
gradsku oblast od 6 kvadratnih kilometara, geto je zapečaćen,
a njegova 22 ulaza su zatvorena. Kontakti sa nemačkim
vlastima su održavani preko Judenrata,
dvadesetčetvoročlanog jevrejskog saveta, koji je organizovao
red uz pomoć sopstvene policije i organizovao radne
bataljone koje su Nemci zahtevali. Tokom prvog razdoblja

444
 Ustanak u Var{avskom getu
geta, od 1940. do leta 1942., procenjuje se da je 100.000
Jevreja umrlo od gladi, bolesti ili je bilo pogubljeno. U julu
1942. preduzeto je šestonedeljno čišćenje geta i 300.000
Jevreja je transportovano, uglavnom u konclogor Treblinku.
U martu 1943. bilo je zvanično samo 335.000 Jevreja u getu;
ali je bilo barem još toliko “ilegalnih” Jevreja koji su se krili
u getu, onih koji su pobegli iz vozova za Treblinku ili su se
provukli unutra iz ostalih gradova.
Od početka, Jevreji su u getu preduzimali ilegalne
aktivnosti, izdavali periodične novine i organizovali jedan
“antifašistički blok” (koji je otkriven i zbrisan 1942.). Tajno
je održavan kontakt sa preostalim getima u Bjalistoku, Vilni i
Kovnu, preko “arijevskih” prijatelja. Farband (“Yiddischer
Militärischer Farband, Jevrejska vojna unija) osnovan 1939.,
bio je povezan sa ilegalnom poljskom “Domovinskom
armijom”, od koje je dobijao oružje. U getu, Farband je
slovio za prikrivača Jevreja u bekstvu i lovca i egzekutora
nad izdajnicima i špijunima. Uz to, oni su napravili tunele
koji su povezivali tri dela geta i omogućavali prilaz glavnom
gradskom području. Komunistička “Jevrejska borbena
organizacija”, koja je takođe dobijala oružje od “Domovinske
armije”, sa sedištem u Londonu, osnovana je kasne 1942.
Ovakva je bila situacija 1943., kada je Himmler naredio
da se završi sa varšavskim Jevrejima, a SS isplanirao da grad
učini “slobodnim od Jevreja” do Hitlerovog rođendana, 20.
aprila. Skupili su 2.000 pripadnika Waffen SS-a, podržanih
artiljerijom i kopačima iz 3 armijske divizije, 200 nemačkih i
350 poljskih policajaca, nešto jevrejske policije iz geta i 300
ukrajinskih i litvanskih SS pomoćnika, ukupno blizu 3.000
ljudi sa još 7.000 u rezervi. Jevreji su odlučili da se odupru.
Protiv SS-a, geto se naoružao oružjem prokrijumčarenim od
poljske “Domovinske armije” i svim onim što se moglo
zarobiti od Nemaca, kad su borbe počele.
U šest ujutro 19. aprila Nemci su ušli u geto, a njihova
kolona se suočila sa pucnjavom sa tri strane. Bili su prinuđeni
da se povuku, ostavljajući mrtve - i njihovo oružje - iza sebe.
Druga kolona predvođena Ukrajincima i Letoncima takođe je
odbijena, a na tenkove i oklopna kola se uzvratilo

445
 Ustanak u Var{avskom getu
“Molotovljevim koktelima”. Stroopov SS i pomoćne snage
dočekali su kraj borbi prvog dana sa teškim gubicima.
Sledećeg dana nacistički guverner Poljske Frank, izvestio je
Berlin da je otpor u getu toliki da će biti potrebne veće snage,
sa avionima i artiljerijom. Organizovana borba je potrajala
još 20 dana u ruševinama geta, sa vatrom koja je plamtela
svuda. Jevreji su, premeštajući se iz jednog u drugi
pripremljeni bunker, primoravali Nemce da se bore za svaku
stopu zemljišta. U jednomesečnoj borbi poginulo je 60.000
Jevreja.
Do sredine juna otpor u getu je skršen, ali čak i u julu je
još bilo povremenih napada skrivenih borbenih grupa. Do
kraja godine pristizali su izveštaji o borcima koji su se
pojavljivali iz ruševina u potrazi za hranom, a u junu 1944.
nemačka policija je još uvek trpela sporadične napade iz
ruševina geta. Veruje se da je samo stotinak Jevreja preživelo
ustanak u getu.

Ustavni član 48. Odredba u nemačkom posleratnom,

Vajmarskom ustavu, koja je ovlašćivala kancelara da, uz
pristanak predsednika, vlada bez većine u Rajhstagu. Videti
BRÜNING

446
V
V-1 (Vergeltungswaffe 1 - Oružje odmazde 1). Brza,
bespilotna leteća bomba koja je nosila bojevu glavu tešku 1.
tonu. Na psihološkom planu jedno od najefikasnijih oružja,
V-1 je zujala (tako su je Londonci prozvali “Zujeća bomba”)
kao razbesneli stršljen, a motor se dramatično raspadao iznad
cilja. Zatim bi oni na zemlji čekali eksploziju bojeve glave. U
leto 1944. više od 8.000 V-1 eksplodiralo je nad Londonom.
Mnoge su srušene nad Kentom, a neke su čak “vratili” RAF-
ovi lovci pomerajući njihova krilca, radi preusmeravanja
nazad preko kanala. Iako oružje nije uspelo da uništi britanski
moral, ipak je bilo odgovorno za preko 4.000 mrtvih, 40.000
ranjenih i 75.000 oštećenih ili uništenih kuća. Za V-2, videti
RAKETE

Vajmarska republika. Ime koje je prihvaćeno za

nemačku republiku (1919-33.), koja je postojala od kraja I
svetskog rata do formiranja Trećeg rajha. U februaru 1919.,
posle nemačke predaje Saveznicima, zasedala je nacionalna
skupština u Vajmaru, gradu oko 240 km jugozapadno od
Berlina, izabranom, jer prestonica nije bila sigurna u mesecu
gušenja ustanka spartakista od strane frajkora. Nacionalna
skupština je sastavila novi ustav u vajmarskom narodnom
pozorištu.
Nova republika je proizašla iz revolucije koja je svrgla
Kaj-zera, ali je zadržala tradicionalnu armiju i državne
službenike, a prihvatila je i potpisala omraženi Versajski
ugovor. Iako je na Vajmarsku republiku (pod kancelarima
Stresemannom i Brüningom) smanjen versajski pritisak,
oporavak od inflacije i značajni-ja stabilizacija u Nemačkoj
447
 Vanze{ka konferencija
onemogućeni su neprijateljskim sta-vom nacionalista i, kako
levičarskih, tako i desničarskih političara.
Iako je ustav sadržao mnoge demokratske elemente,
njihov značaj je bio velikim delom umanjen članom 48. koji
je davao (istina, izabranom) predsedniku pravo da suspenduje
građanska prava u vanrednim slučajevima. Predsednik je i bio
onaj koji je ograničavao i proglašavao Nacionalnu skupštinu.

Vajmarski. Pridev koji dočarava živost, uzbuđenje i

laissez-faire kulturne okolnosti koje su postojale, uglavnom u
Berlinu, tokom 1920-ih i ranih 1930-ih.

Valkyirie (Operacija Valkire). Plan, koji je sastavio anti-

na-cistički zaverenik von Stauffenberg, za berlinske
garnizonske tru-pe radi zauzimanja ključnih mesta u gradu u
slučaju pobune hi-ljada stranih robovskih radnika, smeštenih
u i oko grada. Značaj Valkire je bio u tome što je to, u stvari,
bila sjajno smišljena akcija za prikrivanje, čija je prava svrha
bila organizovanje zauzimanja Berlina, jednom kada glavni
cilj zaverenika - ubistvo Hitlera - bude ostvaren. Videti
JULSKA BOMBAŠKA ZAVERA

Vanzeška konferencija. Sastanak u glavnom štabu SS

RSHA u Vanzeu januara 1942. koji je uobličio "Konačno
rešenje" (istrebljenje jevrejskog naroda) i umešao celokupnu
upravu Trećeg rajha u njene posledice. Skupom je
predsedavao Heydrich, a prisustvovalo mu je 15 SS i vladinih
zvaničnika, među njima i Stukart, Heinrich Müller, Eichmann
i Freisler. Trajala je samo par sati, ali je iz njenih odluka
proizašlo slanje Jevreja na istok, kao deo “teritorijalnog
rešenja”. Nije bilo mesta sumnji da je ovo značilo fizičko
istrebljenje svih Jevreja i ubrzavanje procesa koji je već

448
otpočet. Einsatzgruppen su već delovale šest meseci, a prvi
konclogor kod Čelmna je već bio u pogonu.
Konferencija je dala Eichmannu neophodna ovlašćenja za
njegovo delovanje u raznim ministarstvima, a poslato im je i
30 kopija zapisnika konferencije. Ni u jednoj tački nije
pomenuto ubijanje. Od primalaca se očekivalo da shvate
značenje “Konačnog rešenja” i “deportacija na istok”. Ali, da
li su? Široko je prihvaćeno da je Vanzeška konferencija
stvorila "Konačno rešenje" u onom obliku u kom je na kraju i
ostvareno. Ali pažljivo čitanje konferencijskog dokumenta
upućuje i na druge mogućnosti. Stav SS-a koji je zastupao
Heydrich je, izgleda, bio da bi ogromni rezervoar radne
snage, stvoren slanjem Jevreja na istok, trebalo da bude
iskorišćen, npr. za izgradnju puteva i opšte građevinske
projekte. On je, naravno, shvatao da bi stopa smrtnosti bila
visoka, ali na tom nivou, on je još uvek raspravljao pre o radu
nego o istrebljenju. Jedino kada pominje one koji prežive
teške uslove rada, Heydrich predviđa pribegavanje
istrebljivanju: sa njima se ima postupiti saglasno tome jer oni,
svojim opstankom, “predstavljaju prirodnu selekciju...
začetak ćelije novog jevrejskog razvitka”. Heydrich, drugim
rečima, pribegava istrebljenju tek onda kada je to potrebno
radi sprečavanja razvitka jevrejske “rase gospodara”.
Ovo pitanje unutar "Konačnog rešenja", o prioritetu radne
snage ili istrebljenja, mučiće SS, a zaista i Treći rajh - do
propasti sistema konclogora; izgleda fer da se kaže da je to
prvi put postalo uočljivo u raznim izlaganjima u Vanzeu.

Vassiltchikov, Marie. Ruska aristokratkinja, pisac

dnevnika, koja je čitavog rata živela u Nemačkoj i Austriji.
Među njenim prijateljima bilo je mnogo onih koji su stradali
od gestapovskog terora posle 20. jula 1944.

449
 Vazdu{na odbrana (Luftschutz)
Vau-vau, Lord. Videti JOYCE, WILLIAM

Vazdušna odbrana (Luftschutz). Protiv savezničkih

vazduš-nih napada na nemačke gradove i industriju,
organizovana su dva osnovna nivoa odbrane. Borbena
odbrana, protivavionski topovi i reflektori nalazili su se pod
kontrolom oblasnih (Luftgau) zapo-vednika Luftwaffea. Ipak,
zemaljska odbrana gradova i njihovog stanovništva bila je u
stvari posao Nacističke partije, a tako je izgledalo i narodu.
Od 1942. svi partijski gaulajteri postaju i “rajhkomesari
odbrane”. Policijski šef, uvek sa SS činom do general-majora,
nalazio se na čelu vazdušne odbrane. Pod njim su, zajedno,
policija i vatrogasne brigade. Njegov ured je koordinirao
mase nacističkih organizacija: radnike Fronta rada (RAD),
žene (RADWJ), Hitlerovu omladinu i njene podgrane, kao i
partijsku dobrotvornu organizaciju (NSV). Svako mesto bi
odmah bilo zbrinjavano od strane partijskog blokvarta
(lokalnog starešine). Zakonom iz avgusta 1940. ojačani su
podrumi zbog bombi i napravljeni prolazi za bekstvo između
susednih zgrada, dok su krovovi, posebno fabrički, obrađeni
radi zaštite od vatre. U gradovima za koje se mislilo da su
najrizičniji, izgrađeni su veliki betonski bunkeri, za one bez
podrumskih skloništa. Posle napada dolazile bi vojne
inženjerijske jedinice (TENO), radi mukotrpnog spasilačkog
posla, a spremni konvoji vozila iz drugih gradova, dovoženi
od partijskih NSKK, slati su sa hranom, ćebadima, šatorima i
medicinskom pomoći. Gradska služba sigurnosti (SHD)
rasčišćavala bi i gradila, a biro za nestale osobe (VNZ) bi
sakupljao informacije o žrtvama i brinuo se oko sahrane
poginulih.
Čak i posle najužasnijih napada ove masovne
organizacijske pripreme, omogućavale su brzo saniranje i
činile svakodnevni život mogućim. U Drezdenu, posle
450
 Vazdu{na odbrana (Luftschutz)
napada u februaru 1945., struja je došla u veći deo grada za
par dana, tramvaji su proradili za četiri dana, a fabrike u
predgrađima za jednu nedelju.
Saveznička vazdušna ofanziva na gradove bila je
planirana da poljulja moral, uzdrma veru nemačkog naroda u
nacistički režim i smrvi industriju i zalihe goriva. Uprkos
vatrenoj oluji Hamburga i produženim bombardovanjem
Rura, nemačka vazdušna odbrana, sa organizacijom i
improvizacijama u industriji pod Speerom, sačuvala je visok
moral, a proizvodnja je čak porasla krajem rata. Samo u
poslednjim nedeljama sistem je doveden do tačke kolapsa.
Ve-Dan. Dan pobede u Evropi 8. maja 1945. Ovo je
naravno bio i poslednji dan Trećeg rajha.

Versajski diktat. U Nemačkoj je posle I svetskog rata

bio široko raširen stav da Versajski ugovor predstavlja jedno
nametnuto rešenje, koje je krajnje nepravedno. Kao emotivna
fraza korišćen je u nacionalističkim govorima zajedno sa
“Novembarskim zločincima” i “Laži o ratnoj krivici”.

Versajski ugovor. Mirovni ugovor potpisan u junu

1919., kojim je okončan I svetski rat. Ugovorom je osnovana
Liga naroda, smanjena nemačka teritorija, povratkom nekih
delova Francuskoj, Belgiji i Litvaniji, formirane
Čehoslovačka, Poljska, Mađarska i Litvanija, a Dancig
proglašen “slobodnim gradom”. Ugovorom se garantuje
austrijska nezavisnost. Nemačka Rajnska oblast trebala je da
bude okupirana 15 godina a Sar bi bio pod posebnom
upravom do 1935. Nemačke kolonije trebale su da budu
podeljene između Saveznika, a pod mandatom Lige naroda.
Nemačka je trebala da prizna svoju ratnu krivicu i isplati
reparacije saveznicima (videti REPARACIJE).

451
 Versajski ugovor, ~lan 231
Na čisto vojnom planu, predviđeno je da se Nemačka
razoruža, ukine opštu i obaveznu vojnu obavezu i drži armiju
od najviše 100.000 ljudi i malu ratnu mornaricu, bez
podmornica. Nije smela posedovati vojne avione, niti bilo
kakvu fabriku aviona. Zabranjena je proizvodnja tenkova i
teške artiljerije, a fabrike oružja su morale da budu uklonjene.
Uslovi su bili poražavajući; sve nemačke kolonije, jedna
osmina nemačke evropske teritorije, jedna desetina njenog
evropskog stanovništva i većina njene industrije čelika i
gvožđa, bili su oduzeti. Osećanje nepravde eksplodiralo je u
Nemačkoj. Reparacije su smatrane osvetom, iako su u
narednim godinama Dawesovim planom i Youngovim
planom modifikovane. Ali mnoge odredbe Versaja su ubrzo
izvitoperene ili potkopane: frajkori su zaduženi za
razoružavanje armije i odmah su skovani planovi za tajno
naoružavanje. Posle Lokarnskog pakta iz 1925. stvorena je
alternativa Versajskom ugovoru, ali je on ostao za sve Nemce
jedinstven čin krajnje osvetoljubivosti.
Versajski ugovor, član 231. Odredba o ratnoj krivici u
ugovoru iz 1919. Posle I svetskog rata, pobednički Saveznici
osećali su jaku potrebu da utvrde krivicu Nemačke i njenih
saveznika za izbijanje rata i ratna pustošenja. Ovde su
kombinovana dva elementa; prvo, prisiljavanjem Nemačke da
prihvati odgovornost za rat svaka sumnja o legalnosti
savezničkog započinjanja rata bila je odstranjena; Saveznici
nisu mogli biti odgovorni za tragične gubitke, ako je
Nemačka bila odgovorna za rat. Drugo, savezničke nacije - a
posebno Francuska koja je najviše pretrpela - tražile su
praktično opravdanje za veliki iznos reparacija koje su
Francuzi nameravali da traže od Nemačke.
Članom 231. ugovora zbog toga se od Nemačke
zahtevalo da prihvati odgovornost za prouzrokovanje svih
gubitaka i šteta koje su savezničke vlade i njihovi narodi
452
 Versajski ugovor
pretrpeli kao rezultat rata nametnutog im od strane Nemačke i
njenih saveznika.
Član je, za nemačke nacionalističke partije, uključujući i
nacističku, predstavljao predmet prezrivog odbacivanja
tokom čitavog vajmarskog razdoblja.

Vevelsburška konferencija. Sastanak visokih SS vođa

koji je sazvao Himmler početkom 1941. u Vevelsburgu,
zamku u kome su oni trebali da se nadahnjuju mistikom i
ritualima germanske vere. Po Bach-Zelewskom, koji je bio
tamo sa još 11 njih, uključujući i Heydricha, Karla Wolffa,
Bergera i Daluegea, Himmler ih je pripremio za invaziju na
Rusiju, u kojoj bi oni preduzeli operacije za “smanjivanje”
slovenskog stanovništva na 30 miliona.

Viši. Posle pada Francuske u julu 1940., osnovana je

vlada neokupiranog južnog dela u malom banjskom gradu
Višiju. Uslovima primirja potpisanog u Kompijenju, severna
Francuska i atlantska obala ostavljene su pod nemačkom
okupacijom, a ostatak je stavljen pod upravu francuske vlade
pod vođstvom maršala Pétaina.
Posle anglo-američkog iskrcavanja u severnoj Africi
novembra 1942, Nemci su okupirali celu Francusku,
zadržavši pri tom fasadu višijevske vlade. Višijevskom
policijom, Milice, komandovao je Darnand, najodlikovaniji
vojnik I svetskog rata, ekstremno desničarskih i antisemitskih
pogleda; osnovana je 1943. da bi radila sa Nemcima na
otkrivanju francuskog pokreta otpora, radi lova na Jevreje i
hvatanja ljudi za prinudni rad u Nemačkoj. Milice je
sarađivala sa SD i gestapovskim jedinicama ljudi poput
Klausa Barbiea. Kada je Francuska oslobođena 1944.,
likvidirano je ukupno 5.000 kolaboracionista. Višijevskim
vođama suđeno je zbog izdaje. Laval je pogubljen 1945.,
453
 Völkischer Beobachter
maršal Pétain star 90 godina, gluv ili nesposoban da shvati
sudski postupak, osuđen je na smrtnu kaznu, koju je general
de Gaulle, Pétainov nekadašnji štićenik, preinačio u
doživotnu robiju. Videti MONTOAR

Völkerchaos (Rasni haos). Mešavina naroda različitog

porekla dovela je, naročito u mediteranskim zemljama, do
procesa istorijskih promena. Borba protiv onoga što je
nacizam smatrao etničkom konfuzijom, ležala je u osnovi
njegove emotivne privlačnosti.

Völkisch. Književno “narodni”; termin je dobio

specifično značenje u Nemačkoj, gde je dovođen u vezu sa
ekstremnim nacionalistima i antisemitama. Völkisch Blok je
predstavljao koaliciju grupa u Bavarskoj 1924., pod
Strasserom i Ludendorffom. Slične grupe postojale su i u
severnoj Nemačkoj. Ekscesi, koje sada vezujemo za nacizam
imali su svoje korene u Völkisch politici; otud se kaže
“Buhenvald je započeo u Berlinu”, gde su pripadnici frajkora,
noseći swastiku na svojim šlemovima, pomogli da se sruši
levičarski ustanak 1918-19., nakon raspada carstva
Hoencolerna.

Völkischer Beobachter (Narodni osmatrač). Prvobitno

minhenski dvonedeljnik na izdisaju, uglavnom sastavljen od
antisemitskih, nacionalističkih glasina, koji je otkupljen za
naciste, moguće iz tajnih službenih fondova, preko Eppa.
1923. postao je dnevnik, sa finansijskom potporom imućnih
minhenskih porodica uključujući i Hanfstäglove. Max Amann
preuzima poslovodstvo lista, a Rosenberg postaje njegov
izdavač. Zabranjen je posle Pivničkog puča 1923, ali se

454
 Völkisch
ponovo pojavljuje u februaru 1925. kada Hitler počinje sa
obnovom Nacističke partije.
Do 1933. Völkischer Beobachter ostaje minhenski list sa
maksimalnim tiražom od 127.000. Ali bilo je to udarno
koplje Amannovog novinskog carstva koje će nadmašiti
Hugenbergovo. List postaje prva nacionalna nemačka novina
i objavljivan je istovremeno u Berlinu od 1933., i Beču od
1938. Izdavač profesionalac, Wilhelm Weiss povećao je tiraž
do 1941. na 1.200.000. To je ostala novina pre popularnog
nego elitističkog stila, ali je pretplata na nju postala simbol
lojalnosti partiji. Široko je korišćena kao sredstvo
obrazovnog sistema jer su mnogi članci bili standardizovani
tekstovi za izučavanje. Tokom Trećeg rajha Völkischer
Beobachter je predstavljao dnevnu “primljenu istinu”. Videti
ŠTAMPA U TREĆEM RAJHU

Volkssturm. Poslednja odbrana Rajha, osnovana u

oktobru 1944. Svi muškarci između 16 i 60 godina bili su
organizovani u svojim oblastima, sa malo uniformi i nešto
obuke, sa bilo kakvim oružjem koje se moglo naći, a pod
vođstvom raspoloživih oficira SS-a, SA, NSKK ili Hitlerove
omladine. Jedinice ovih domovinskih snaga veoma su
varirale u kvalitetu. Mladi momci iz Hitlerove omladine,
pročuli su se po borbi sa velikim žarom u poslednjim danima
Berlina. Volkssturm, predviđen za borbu na sopstvenom tlu
bi možda i pružio značajan odbrambeni doprinos, da nije
bacan u poslednje bitke Rajha, kad god je to bilo potrebno.
Volkswagen. “Narodni auto” koji je nacistički Front rada
obećao štedišama po svom Kraft durch Freude planu. Dr
Ferdinand Porsche (1875-1952), konstruktor automobila,
čuven po trkačkim kolima, posebno po auto-unionu, između
1933. i 1934. razvija planove o izgradnji jevtinog automobila.
Hitler je objavio projekat 1935. a 1938. podignuta je fabrika

455
 Völkischer Beobachter
za proizvodnju u Falenslebenu pored Braunšvajga. Preko
330.000 radnika dalo je unapred 280 miliona rajhsmaraka za
kola. Ali od 1939. Nemačka se našla u ratu i proizvodnja
narodnog automobila je odložena. Tokom rata ipak, fabrika je
proizvela modifikovano vozilo, tip 82VW, vojno vozilo
korišćeno u iste svrhe kao i Jeep. Fabriku, koja je uzeta u
razmatranje za reparacije, obnovili su Britanci i čuvena
“Buba”, Volkswagen, konačno se pojavila u prodaji 1946.

Volksgrenadirske divizije. Od septembra 1944.

Himmlerova rezervna armija je formirala nove divizijske
jedinice od regruta pronađenih u industriji ili od ostataka
jedinica razbijenih u borbi. Ove divizije, na vrhuncu njih 50,
bile su upola slabije od normalne pešadijske divizije, ali sa
pojačanom automatskom vatrenom moći i većom upotrebom
“Pancerfausta” (lakog antitenkovskog oružja). Uglavnom su
korišćene da drže Zapadni zid (odbrambenu liniju izgrađenu
zapadno od Rajne 1930-ih i poznatu Saveznicima kao
“Siegfriedova linija”).

Vukodlaci. Ilegalna armija regrutovana i obučena 1945.

za gerilsko ratovanje protiv Saveznika, koji su preplavili
Nemačku. Ideja se prvi put pojavila u leto 1944. kada je SS
grupenfirer Prutzmann okupio dobrovoljce. Imali su malo
uspeha u usporavanju napredovanja na Istočnom i na
Zapadnom frontu, ali tvrdilo se i da su imali nešto malo
uspeha iza savezničkih linija. U martu 1945. ubijen je
gradonačelnik Ahena postavljen od Amerikanaca, a u aprilu
jedan američki divizijski komandant, moguće kao rezultat
Göbbelsovog poziva Nemcima da aktiviraju “Vukodlake”.
Ali njegov apel je došao prekasno i uspeo je uglavnom da
natera neke od savezničkih vojnika na sumnjičavije i
neprijateljskije držanje prema pokorenom nemačkom stanov-
ništvu.

456
 Wessel, Horst

W
Waffen SS (Oružani SS). Videti SS: WAFFEN SS

Wagner, Richard (1818-1883). Nemački operski

kompozitor. U Tannhauseru (1843-4.), Lohengrinu (1846-8) i
Prsten ciklusu Nibelungenlieda (1869-74), Wagner je
upotrebio tevtonske legende i istoriju u službi samosvojne
mešavine osećaja ljubavi i smrti, misticizma i nacionalizma.
Iz ovih razloga, njegova muzika je bila izuzetno omiljena kod
nacističkog pokreta, a posebno kod Hitlera.

Wandervögel (Ptice selice). Prvobitno, berlinski klub

osnovan na smeni stoleća. Wandervögel pokret koji je iz
njega izrastao obuhvatao je hiljade nemačke omladine, koja
je odbacivala industrijalizovani grad u korist “slobode”
pešačenja po prirodi. Iako se Wandervögel pokret utopio u
druge omladinske pokrete vajmarskog razdoblja, njegov
romantični antikapitalizam obezbedio je plodno tle na kojem
su rane nacističke ideje mogle da rastu.

Warthenau. Ime nove nemačke provincije na teritoriji

nekadašnje zapadne Poljske, anektirane posle uspešne
kampanje od septembra/novembra 1939.

Weiszäcker, Freiherr Ernst von (1882-1951).

Profesionalni diplomata koji je bio nemački ambasador u
Švajcarskoj 1933-36. 1937. postao je visoki funkcioner
Ministarstva spoljnih poslova i nalazio se na tom mestu u
vreme Minhenskog sporazuma. Od 1943. do kraja Trećeg
rajha 1945. bio je nemački ambasador u Vatikanu.
457
 1949. osuđen je na 5 godina zatvora kao ratni zločinac,
ali je amnestiran sledeće godine. Na suđenju je tvrdio da je
postao član Nacističke partije i prihvatio SS čin samo iz
“dekorativnih” razloga, a da je, u stvari, podržavao otpor
Hitleru. Njegov sin, koji ga je branio na suđenju, postao je
predsednik Savezne republike Nemačke 1985.

Wels, Otto (1873-1939). Socijaldemokratski političar.

Trgovac nameštajem koji je postao zagriženi član i, konačno,
vođa SPD-a. Posle I svetskog rata ušao je u Rajhstag kao
socijaldemokratski poslanik, postavši predsednik SPD-a od
1931. do raspuštanja partije, 1933. Njegov veliki govor iz
marta 1933. u kome je odbacio nacistički Zakon o posebnom
punomoćju, učinio je njegov egzil neizbežnim. U Pragu do
1938., a onda u Parizu, nastavio je da radi protiv nacizma.
Umro je u Parizu, dve nedelje po izbijanju II svetskog rata.
(Videti GLEICHSCHALTUNG)

Weltanschauung (Pogled na svet). Jedan od omiljenih

Hitlerovih izraza, korišćen sa ubitačnom učestalošću u Mein
Kampfu, radi uzdizanja svakog uzgrednog stanovišta ili
trivijalnog stava u veliku i ideološki ispravnu filosofsku
tvrdnju.

Wessel, Horst (1907-1930). Pripadnik SA, ubijen u uličnim

sukobima sa komunistima. Pesma Horsta Wessela, koju je on
napisao, postala je nacistička koračnica i zauzimala je drugo
mesto, odmah iza nacionalne himne (“Deutschland,
Deutschland...”). Tvrdilo se da je melodija uzeta od himne
Vojske spasa.
Die Fahnen hoch, die Reihe dicht geschlossen!
SA marschiert mit ruhig festem Schritt.

458
 Winterhilfe (Zimska pomo})
Kam’raden, die Rotfront und Reaktion
erschossen,
Marschieren im Geist in unsern Reihen mit.
(Držite zastave visoko, strojevi stoje čvrsto
skupa!
SA maršira dalje tihim odlučnim korakom
drugovi koje ubiše Crveni front i Reakcija
marširaju i dalje sa nama, duhom u našem
stroju.)
Nacisti su osvetili Horsta Wessela. Nekoliko dana po do-
lasku Hitlera na vlast 1933., navodnog ubicu, Ali Hohlera,
ubili su pripadnici SA.

Wever, Walter (1890-1936). Načelnik pešadijske obuke

Reichswehra. Zagriženi nacista, Wever se prebacio iz armije
u novi Luftwaffe 1936. Njegov rad na mestu načelnika štaba
novih nacističkih vazdušnih snaga, Göring je mnogo hvalio
posle njegove smrti u avionskoj nesreći 1936. Nasledio ga je
general Albert Kesselring.

Widerstand (Opozicija). Sveobuhvatan izraz za sve one,

od visokih oficira do političara i crkvenih lica, koji su se
suprotstavljali Hitleru od 1933.

Wiedemann, Felix (1891-1970). Ađutant u Hitlerovoj

regimenti iz I svetskog rata. Pridružio se Nacističkoj partiji
1934., postavši Hitlerov lični ađutant, do 1938. Poslat je u
London da obavesti ministra spoljnih poslova Halifaxa o
Hitlerovim zahtevima u pogledu Sudetske oblasti a
prisustvuje i Minhenskoj konferenciji 1938.
Posle "Kristalne noći" 1938., pada u nemilost, ali je
poslat za generalnog konzula u San Francisko, dok nije
smenjen u junu 1941. Bio je zatim nemački konzul u
Tjencinu u Kini, dok ga nisu uhapsili Amerikanci 1945. U
459
 Wilhelm, prestolonaslednik
Nirnbergu je osuđen na 28 meseci zatvora. Kapetan
Wiedemann je 1964. napisao memoare o Hitleru (Čovek koji
je hteo da bude zapovednik), koji predstavljaju korisno
svedočanstvo o njegovom držanju u I svetskom ratu.

Wilhelm, prestolonaslednik (1882-1951). Najstariji sin

Kajzera Wilhelma II i naslednik carskog trona. 1932. je
podržao Hitlera u trci za predsednika Vajmarske republike,
ali je pitanje da li je ikada bio zagriženi nacista.
Wilhelmstrasse. Berlinska ulica u kojoj se nalazila
Rajhskancelarija. Za vreme Hitlera, reč se često koristila kao
sinonim za nemačku vladu.

Winterhilfe (Zimska pomoć). Enormni dobrovoljni

prilozi bolje stojećih, radi pomoći svojim siromašnijim
nacionalnim i rasnim saplemenicima. Priloge su po ulicama
skupljali uniformisani pripadnici SA. Uprkos mnogih prilika
za korupciju, uobičajenu za nacističko prikupljanje sredstava,
ugroženi su zaista imali koristi od Winterhilfea. 1937. oko 10
miliona ljudi je primilo pakete ili gotovinu. Od porodica se
očekivalo da učestvuju u nacionalnim danima “obroka na
jednom kazanu” šest puta godišnje i da prilože uštedu od
ovog jednostavnog obroka kao svoj prilog. Odbijano je 10%
od radničkih plata tokom zime, a industrijalac Siemens je
priređivao privatni koncert, na kome je on sam dirigovao
filharmonijskim orkestrom, u dobrotvorne svrhe. Propuštanje
prilaganja moglo je voditi do privatnih pretnji nasiljem ili
javne sramote.

Wirmer, Joseph (1901-1944). Berlinski advokat koji je

imao značajnu vezivnu ulogu između različitih grupa,
umešanih u julsku "Bombašku zaveru". Uhapšen je ubrzo po

460
 Winterhilfe (Zimska pomo})
neuspehu atentata, suđeno mu je i pogubljen je u
Firstenberškom zatvoru, 8. septembra 1944.

Witzleben, Erwin von (1881-1944). Jedan od Hitlerovih

feldmaršala, obešenih nakon "Bombaške zavere", jula 1944.
Kao oficir regularne armije koji je napredovao do
komandanta 1. armije na početku rata 1939., bio je jedan od
12 novih feldmaršala unapređenih posle pada Francuske, ali
je penzionisan zbog sumnje u odsustvo bezrezervne podrške
Hitlerovim planovima. (Ovo je u stvari i bilo tačno. 1938.,
kao komandant berlinske oblasti, bio je spreman da uhapsi
Hitlera, ako se Vrhovna vojna komanda odluči na akciju.)
Tokom čitavog rata održavao je kontakte sa onima koji se
nisu mirili sa Hitlerovom vladavinom i zaverenici iz julske
"Bombaške zavere" su ga izabrali za glavnokomadujućeg.
Nalazio se među prvim uhapšenim i izvedenim pred
Freislerov narodni sud. Nakon osude, pogubljen je laganim
davljenjem u avgustu 1944.

Wolf, Lore (r. 1899). Komunistkinja iz Sara koja se

vratila u Nemačku iz Rusije. Tokom Röhmove čistke 1934.
njena ilegalna grupa je rasturala letke koji su izgledali kao da
potiču od SA i zahtevali “drugu revoluciju” - program
radikalnih nacista - i prošvercovala primerke Braon knjige
(prikaz nacističkog terora štampan u Francuskoj 1934).
Gestapovski doušnik se infiltrirao u njenu grupu i prinuđena
je da pobegne u Sar. Kada je Hitler okupirao Sar 1935., beži
u Francusku gde ostaje do hapšenja 1940; držana je u
nemačkim zatvorima do kraja rata.

Wolf, Karl (r. 1906). Himmlerov ađutant od 1938. do

1943. i njegov oficir za vezu sa Hitlerom od 1939. Tokom
čitavog perioda, bio je Himmlerov čovek od poverenja i
učestvovao je u razvoju SS-a i njegove teutonske mistike.
Postaje počasni SS oficir 1931., jedan od onih koji su pozvani

461
 Wolf, Karl
da se pridruže zbog svojih aristokratskih veza i odgovarajuće
nordijske pojave. 1933. je određen za pomoćnika von Eppa,
guvernera Bavarske, dok nije premešten u Himmlerov ured
dve godine kasnije. On je bio onaj koji je našao masera Felixa
Kerstnera, koji je ublažavao Himmlerove hronične stomačne
grčeve; na taj način postaje deo unutrašnjeg kruga
Rajhsfirera.
1943. unapređen je u SS generala i postavljen za vojnog
guvernera severne Italije i vezu Trećeg rajha sa Mussoliniem
tokom poslednje faze rata. Ali stvarna vlast je ležala u
rukama Kesselringa, tamošnjeg zapovednika nemačkih
oružanih snaga. Wolf je pokušao da zaključi mir sa
Saveznicima u Italiji, stupivši u vezu sa Allenom Dullesom,
šefom američke obaveštajne službe u Italiji. Iako mu je Hitler
zabranio da pregovara o miru u Italiji, on je nastavio i predaja
je potpisana u aprilu 1945. na dan Hitlerove smrti.

462
Y
Yorck von Wartenburg, Graf Peter (1903-1944). Član
Krajsauškog kruga, uhapšen i obešen posle atentata na Hitlera
20. jula 1944.

Youngov plan. Videti REPARACIJE

463
Z
Zahnschirm, otac. Parohijski sveštenik koji je dozvolio
da januara 1877. u Dolershajmu u Austriji bude prevaren ili
nagovoren, da prepravi knjigu rođenih, promenivši prezime
Hitlerovog oca iz Alois Schicklgruber u Alois Hitler.

Zaksenhauzen. Lokacija konclogora kraj Berlina.

Zaksenhauzen zaslužuje da se smatra radnim logorom, pre
nego logorom za istrebljenje, ali su u njemu, ipak, nebrojene
hiljade ubijene za 10 godina njegovog postojanja.
Mesto Zaksenhauzen je odabrano zbog njegove blizine
Berlinu, a posebno SS štabovima. Radna snaga je dovedena
iz obližnjeg privremenog logora kod Estervegena radi
izgradnje novog logora u julu 1934., a u septembru je tamo
premešteno 900 zatvorenika. Do kraja godine logorski
komandant, Koch, imao je 2.000 logoraša. Logor je narastao
sledeće godine i berlinski Gestapo je premestio svoj istražni
centar iz prenatrpane Columbie, u gradu u Zaksenhauzen.
1938. u njega su slati Cigani, “neradnici”, skitnice i politički
sumnjivi iz Austrije; samo u junu 1938., stiglo ih je 6.000.
Do kraja 1938. bilo je 8.300 zatvorenika u logoru, pod novim
komandantom, Baranowskim.
Dnevna rutina je počinjala prozivkom. Svi logoraši,
bolesni ili ne, samo sa izuzetkom onih koji su služili u SS
prostorijama ili radili u SS štabovim, postrojavali su se od 5
ujutro, sve dok SS nije bio zadovoljan. Bilo je dve, a nekad i
tri prozivke dnevno; ako bi nedostajao i jedan logoraš, smotra
bi trajala dok se on ne pronađe.
Izvan samog logora, SS je izgradio svoje barake i
štabove. Tamo je obučavana logorska straža i od 1941., ruski
464
 Zaksenhauzen
zarobljenici su korišćeni za vežbanje vešanja. Radne grupe su
odvođene u fabrike ili na dužnosti u logoru, čistile su,
popravljale ili obavljale domaće poslove za SS. Zatvorenici
su na sledeći način raspoređivani glavnim fabrikama

fabrike logoraši
nemačka industrija naoružanja 1.660
nemački zemljani i kameni radovi 2.200
SS fabrika odeće 800
SS glavno skladište opreme 500
SS signalno i transportno skladište2.460

Najneobičniji radni odeljak u Zaksenhauzenu nalazio se u

dobro čuvanom bloku baraka pored upravnih prostorija, gde
su vešti logoraši, zapošljavani na izradi lažnih dokumenata,
pa čak i novčanica za SS. Ovo je nazvano Operacija
Bernhard, od koje su poticale falsifikovane novčanice koje su
korišćene za tajne SS operacije, uključujući i isplatu špijuna
“Cicera” i, na kraju, za finansiranje SS kanala za bekstvo.
Tokom ratnih godina, neki logoraši predavani su SS
doktorima radi medicinskih eksperimenata, a njihova tela su
korišćena za testiranje otrovnih gasova, fosfornih gorućih
smesa, delovanja žutice ili sepse na otvorenim ranama, radi
utvrđivanja načina na koji ručne granate ranjavaju ljude ili
brzine smrti od otrova.
Kazne su izricane i za najmanji prekršaj, čak i za treptaj
oka na smotri. Najčešća kazna bila je “sport”, vežbanje dok
žrtva ne padne. Logoraši su osuđivani na bičevanje, vezivani
su da bi ostali uspravni, morajući, pritom, da tačno broje
udarce. Mogli su biti i okovani za stub ili ostavljeni obešeni
za ruke. Logorski dokumenti pokazuju da je između marta
1941. i novembra 1942. oko 1.000 ljudi bilo bičevano (po
svakom bloku), a 6 obešeno na stub. Kazne su mogle biti i
465
 Zakon o posebnom punomo}ju (Ermachtigungsgesetz)
kolektivne: oktobra 1940. 12.000 logoraša je naterano da stoji
u stroju od 5 ujutro do 11 uveče bez hrane i vode. Kada je ista
kazna izrečena u januaru 1941., preko 400 njih se srušilo
mrtvo od hladnoće. Kaznena četa imala je sopstveni blok sa
barakama. Ljudi poslati tamo imali su male šanse da prežive,
izvodeći besmislene zadatke velikom brzinom (poput
punjenja i pražnjenja kolica sa kamenjem). Od kaznene čete
od 70 ili 80 ljudi, 7 do 10 bi bilo ubijeno svakog dana, a još 4
do 5 bi umrlo od bolesti ili iscrpljenosti.
Gestapo je odredio jedan ćelijski blok u kome su čuvani
specijalni zatvorenici, često mučeni radi ispitivanja, ili
streljani. Neke ćelije su držane stalno u mraku.
Izvan zida, SS je izgradio Station Z 1941. (drvenu baraku
veličine 27 sa 17 m, korišćenu za masovna ubistva). Za 6
nedelja od početka septembra, tamo je, hicima u potiljak,
ubijeno 18.000 ruskih zarobljenika.
Početkom 1945. bilo je 47.709 logoraša u
Zaksenhauzenu. Nastavljeno je se likvidacijama. Iako je
međunarodnom Crvenom krstu omogućeno da uđe u logor u
martu 1945. i oslobodi Dance i Norvežane, blizu 18.000 ljudi
je ubijeno u prva tri meseca te godine. U aprilu, logoraši su
poterani na sever, umirući u hiljadama na putu, pre nego što
ih je ruska armija mogla pronaći.

Zakletva na zakonitost. Suđenju oficirima nacistima,

održanom u Ulmu 1930., prisustvovao je i Hitler, kao svedok.
U to vreme svestan potrebe (za razliku od mnogih SA vođa)
da partiju predstavi kao organizaciju koja istinski poštuje
zakone, dobrovoljno se zakleo na sudu da Nacistička partija
nikad neće pribeći nezakonitim postupcima.

Zakon o izdavačima. Zakon o štampi koji je promovisao

Otto Dietrich, po kom je svaki izdavač u Trećem rajhu lično
466
 Zastava
odgovoran za bilo kakav napis u svojim novinama, koji bi se
mogao protumačiti kao antinacistički.

Zakon o posebnom punomoćju

(Ermachtigungsgesetz). Prvi zakon podnet Rajhstagu pod
kontrolom Hitlera 23. marta 1933., bio je “Zakon o
sprečavanju ugrožavanja Naroda i Rajha”. Sredstvo
eliminacije, koje je omogućilo novoj vlasti da donosi zakone
bez potvrde Rajhstaga, prošlo je sa 2/3 većinom. Odnos
441:84 glasa je nesumnjivo postignut izbacivanjem
komunista i zastrašujućim prisustvom pripadnika SA u operi
Kroll, u kojoj je Rajhstag zasedao. Propuštanje partije Centra
da glasa protiv Zakona o posebnom punomoćju bilo je
presudno (videti BRÜNING). Pet članova zakona uništilo je
ono što je preostalo od nemačkog Ustava. Prvim članom
prebačena je zakonodavna moć sa Rajhstaga na vladu. Član 2.
daje administraciji puna ovlašćenja za ustavne promene. Član
3. prenosi sa predsednika na kancelara pravo sastavljanja
nacrta zakonskih predloga. Član 4. omogućava da se tačke
Zakona o posebnom punomoćju primenjuju na ugovore sa
stranim državama. Član 5. predviđa potvrđivanje za 4 godine.
Zakon o posebnom punomoćju (potvrđen 1937., 1939., i
1942.) pratio je proces Gleichschaltunga, koji je zamenio
parlamentarnu vladavinu nacističkom. Rajhstag je nastavio da
postoji kao ustavna fikcija, sastavši se samo desetak puta do
1939. Propustio je samo 4 zakona, sve bez glasanja, a jedini
govori koji su se čuli bili su oni Adolfa Hitlera i nacističkog
vođstva.

Zastava. Vajmarska republika je usvojila kao nacionalnu

zastavu trobojku crne, crvene i zlatne, boje velikonemačkog
pokreta između 1815-1866. Ovakav sklop boja, upotrebljen
za vajmarsku zastavu, postao je predmet mržnje nacionalista.
467
 Zakon o posebnom punomo}ju (Ermachtigungsgesetz)
Nacionalna zastava od 1866-1919. bila je trobojka (bojama
Hoencolerna, crnoj i beloj, dodata je crvena Hanzeatske lige).
Crna, bela i crvena su zbog toga predstavljale simbole
nacionalizma i izabrane su za zastavu Trećeg rajha. Boje,
crvena sa belim krugom i crnom swastikom na njemu,
zvanično su usvojene za nacionalnu zastavu 1935.

Zatvori. Zatvori su ostali pod kontrolom lokalne policije

(ORPO-a) i Ministarstva pravde. Oni zatvori koji nisu bili
pod upravom SS-a bili su sigurniji za zatvorenike, a
dobronamerna lokalna uprava je mogla osigurati da
političkom zatvoreniku (kao što je Adenauer) bude izrečena
pre zatvorska kazna, nego izručenje SS-u ili Gestapou. Ipak, i
u zatvorima je bilo likvidacija, i to u velikom broju. Između
1939. i 1945. u 175 velikih zatvora i 51-oj kažnjeničkoj
koloniji, na 21. gubilištu izvršeno je preko 21.000 likvidacija:
samo u Berlin-Plecenzeu bilo je 3.000 pogubljenja.

Zaustavljanje u Jeni. Tokom spletki oko vlasti u

Vajmarskoj republici krajem 1932., Hitler nije uspeo da
osigura potrebnu većinu u Rajhstagu koja bi mu obezbedila
mesto kancelara. Ponudivši se da postane kancelar, general
von Schleicher je predložio Hindenburgu da mu se nacisti
pridruže u vladi. Schleicher je poslao telegram Hitleru, kojim
ga je pozvao u Berlin. Moral nacističke partije bio je na
niskom nivou, posle nedavnih slabih izbornih rezultata.
Možda je Hitler uzimao za ozbiljno mogućnost služenja pod
Schleicherom, ustupak koji bi dobro okrnjio nacistički mit i
beskompromisnost njegovih zahteva. Izvesno je da se Hitler
ukrcao u Minhenu u noćni voz za Berlin. Jedan izvor navodi
da je i Jeni bio skinut sa voza od strane Göringa i ostalih koji
su se protivili opciji sa Schleicherom. Ono što je sigurno jeste
da je na sastanku sledećeg dana, iako je Strasser snažno
468
 Zetkin, Klara
podržavao savez sa Schleicherom, Hitler podržan od Göringa
i Göbbelsa, odbio da se pridruži vladi u podređenoj ulozi.

Zavera na Dan sećanja. Atentat na Hitlera pokušan

marta 1943. Posle propasti operacije "Bljesak",
Tresckowljevog smolenskog pokušaja da ubije Hitlera,
zaverenici su odabrali ceremoniju Dana sećanja na heroje u
Cukhausu u Berlinu nedelju dana kasnije, na kojoj se
očekivalo prisustvo ne samo Hitlera, već i drugih vodećih
ličnosti režima. Ova zavera je takođe propala, kao i
smolenski pokušaj, zbog tehničkih problema sa bombom.

Zeitzler, Kurt von (1895-1963). Šef štaba OKH, od sep-

tembra 1942. do "Bombaške zavere" jula 1944.
Zadobivši Hitlerovo poverenje odbijanjem anglo-
kanadskog napada na Diep 1942., unapređen je, preko
mnogih visokih oficira, u načelnika štaba umesto Haldera.
Iako funkcija više nije podrazumevala iniciranje operacija,
Zeitzler je u početku ozbiljno nastojao da ospori Hitlerove
planove. Shvativši svu uzaludnost, usvojio je nov oblik
otpora. Prijavio je da je bolestan i prestao da izvršava svoje
dužnosti. Otpušten je iz armije jula 1944. i tako preživeo rat.

Zetkin, Klara (1857-1933). Međunarodna socijalistička

aktivistkinja i vođa Nemačke komunističke partije. Klara
Zetkin se već bila istakla u politici socijaldemokrata kada je
rat 1914. ponudio izbor (kao i ostalima) međunarodnog
socijalizma ili buržoskog patriotizma. Opredelivši se protiv
onoga što je smatrala imperijalističkim ratom, raskida sa
socijaldemokratama. 1915. je zatvorena zbog stupanja u vezu
sa ruskim boljševicima, radi pokušaja organizovanja
međunarodne antiratne konferencije žena.

469
 Zaustavljanje u Jeni
Od 1919. bila je visoki funkcioner Nemačke
komunističke partije i poslanik je u Rajhstagu od 1920. do
1932. Kao kružni predsednik Rajhstaga 1932. pozvala je na
jedinstveni front protiv narastajućeg nacizma. Bilo je previše
kasno: vezana za politiku Kominterne, nemačka
Komunistička partija je usredsredila napade na pogrešnog
neprijatelja, socijaldemokrate, a ne na Nacističku partiju.
Moskovski volte face nije mogao da spreči konačnu
nacističku izbornu pobedu.
Klara Zetkin je umrla juna 1933. i njen pepeo je uzidan u
zidine Kremlja.

Zlatna partijska značka (Goldenes Parteiabzeichen).

Zlatna značka, koju je dodeljivao lično Firer za službu
Nacističkoj partiji. Njeni nosioci, poznati kao ”Zlatni fazani”,
bili su ograničeni na nekoliko stotina, uglavnom starih boraca
ili novih Hitlerovih favorita, poput Alberta Speera.

Znakovi srama. Obeležja, podignuta radi isticanja imena

onih koji nisu dali doprinos Winterhilfe fondu.

Zosen. Komandni štab armije, smešten tik pored Berlina.

Zosenski puč. Jalovi pokušaj generala zosenskog štaba

armije da svrgnu Hitlera i režim 1939. Posle vojnih uspeha u
Poljskoj, mnogi nemački generali su očekivali brzo političko
rešenje. Kada im je postalo jasno da je poljska kampanja bila
samo predigra ofanzivi na Zapadu, počeli su da razmišljaju o
zaveri čiji bi cilj bio uklanjanje Hitlera sa vlasti. Tačni detalji
nisu poznati, ali se može pretpostaviti postojanje mešavine
krivice i oklevanja na strani generala; sigurno je da se, kada
je Hitler početkom novembra 1939. grubo ukorio neke

470
 Zetkin, Klara
generale zbog nedostatka poleta, nemilosrdnosti, odanosti i
privrženosti državi, od zosenskog puča odustalo pre nego što
je i započet.

Z-plan. Plan razvoja nemačke ratne mornarice, započet

1938. Oslobođen ograničenja Versaja Anglo-nemačkim
pomorskim sporazumom iz 1935., Hitler je planirao
površinsku flotu koja bi na kraju predstavljala izazov
britanskoj Kraljevskoj mornarici. U stvari, izbijanje rata je
skrenulo resurse prema vojnoj proizvodnji, a Kriegs marine
nikad nije ostvarila dominantnu poziciju, kojoj je težila.
Videti Raeder, Erich

471
 @ene u Tre}em rajhu

Ž
Žene u Trećem rajhu. U globalu, ekonomski položaj
žena se poboljšao tokom prvih godina Trećeg rajha; obim
njihove zaposlenosti se proširio, a njihova prohodnost na
univerzitete se povećala između 1933. i 1940. - ali je ovo
nesumnjivo prouzrokovano ekonomskim pritiscima i uprkos
nacističkim teorijama.
Nacistička država je posebno žene isključivala iz politike,
armije i sudske vlasti. Originalni partijski program, 25 tačaka,
video je žensku ulogu u materinstvu i porodici, a Partija je,
kada je došla na vlast, pokušala da ukloni žene sa tržišta rada.
Nadala se da će 800.000 žena prestati sa radom za 4 godine,
tako da su, u avgustu 1933., parovima ponuđeni zajmovi za
podizanje kuća i zasnivanje porodice. Uvedene su nagrade za
velike porodice i veće oporezivanje za samce i parove bez
dece. Muškarci će, planirano je, preuzeti ženska radna mesta,
a povećana izgradnja kuća i potražnja za kućevnim dobrima
bi dalje povećale zaposlenost muškaraca.
Postojala je sekcija za devojčice u Hitlerovoj omladini, a
zakonom o Hitlerovoj omladini iz 1936., devojke u dobi od
14 do 21 godine su takođe bile organizovane u Bund
Deutscher mädel. Od 1939., uvedena je obavezna
jednogodišnja radna služ-ba za sve neudate žene i za one
ispod 25; većina ovih poslova sastojala se od radova na selu.
1938. bilo je samo 25.000 žena u radnoj službi (nasuprot
300.000 muškaraca), ali do kraja rata 7.5 miliona devojaka je
mobilisano na ovaj način, a ranije ideje o “vernosti i lepoti”
su izbledele. Normalna služba je ustanovljena na 6 meseci
1941., ali, kako su mnoge devojke bile uključene u pomoćne

472
vojne jedinice, signalne, protivavionske i kancelarijske
poslove, radna služba se produžila na neodređeno vreme.
1932., pre dolaska nacista na vlast, bilo je 18.315 ženskih
studenata na univerzitetima, međutim, ulaz na univerzitet je
ograničen i žene se nisu favorizovale, a zahtevani period u
radnoj službi pre odlaska na univerzitet smanjio je broj
ženskih studenata u 1939. na 5.447. Prostor na univerzitetima
stvoren pozivanjem muškaraca u rat i jednog broja žena u
radnu službu, doveo je, ipak, do nečuvenih 28.378 1944. -
neplanirani rezultat politike Trećeg rajha.
Nekoliko žena je zauzimalo istaknuta mesta, pre svih
filmska rediteljka Leni Riefenstahl i avijatičar Hanna Reitsch.
Vođa ženskog fronta (rezultat Gleichschaltunga različitih
udruženja), Gertrud Scholtz-Klink, hodala je po žici između
njene uloge žene i političke prirode svoje funkcije. Postojale
su i glavne sekretarice u vrhu nacističke vlasti; najpoznatije
među njima sačinjavale su Hitlerovo osoblje i bile u bunkeru
na kraju Trećeg rajha: Gerda Daranowski-Christian i Gertrud
Hump Junge.
Nacisti su ulagali velike napore da pridobiju ženske
glasove i uspeli su u tome, uprkos njihovom otvorenom
antifeminizmu, njihovim nasilničkim kampanjama protiv
lezbejki, pa čak i protiv neudatih žena. Njihov stav“deca,
crkva i kuhinja”, je, izgleda, pružao veću sigurnost nego
socijalistička politika “veće plate i jednake mogućnosti” u
vreme žestoke nezaposlenosti. Bilo kako bilo, od oktobra
1933. proradio je prvi konclogor za žene u Moringenu, u koji
je slato na hiljade žena optuženih da su komunistkinje,
socijalistkinje, članice rivalskih omladinskih organizacija,
Jehovinih svedoka, Jevrejki i drugih za koje se smatralo da su
rasno neodgovarajuće. Ali 1938. Moringen nije bio u stanju
da prihvati reku ženskih zatvorenika, i logor Lihtenburg u
Saksoniji je postao drugi ženski logor koji će, u maju 1939.,
473
 @ene u Tre}em rajhu
slediti logor kod Ravensbrika u Meklenburgu, koji se pročuo
po ozloglašenosti u svetskim razmerama.

474
Dodatak I. Blitzkrieg, kampanja u
Francuskoj i zemljama Beneluksa

1939. 3. sept. Francuska sa Britanijom objavljuje rat

Nemačkoj
okt. Fall Gelb (Operacija Žuto), planirana invazija
Francuske preko zemalja Beneluksa. Namera
je bila izražena u Mein Kampfu 1925. i u Hoss-
bachovom memorandumu 1937., uz
dokazivanje da će se Britanija i Francuska
suprotstaviti Nemačkoj ekspanziji usmerenoj
na obezbeđivanje Lebensrauma (prostora
potrebnog nemačkom narodu) i da je jedino
rešenje moguće silom.
1940. 9. april Danska i Norveška pregažene od Nemačke, a
izvesne anglo-francuske snage su iskrcane, a
zatim evakuisane.
10. maj Hitler prelazi u svoj istureni štab, Felsen nest
(Kameno gnezdo) kod Bad Minsterajfela, oko
30 milja od belgijske granice, i izdaje šifru
“Dancig” čime Fall gelb, modifikovana od
Mansteina, otpočinje. Pre nego što je
Holandija napadnuta, ključni granični most
zauzimaju “Brandenburzi” (male grupe
sastavljene od vojnika koji su govorili
holandski i specijalnih trupa, ponekad
obučenih u holandske uniforme). Padobranske
jedinice iskaču kod Haga i komunikacije su us-
koro u nemačkim rukama. “Brandenburzi”,
obučeni kao turisti, ulaze u Luksemburg, čiste

475
 Dodatak I. Blitzkrieg
minska polja, putne blokade i paze da mostovi
ostanu neoštećeni.
11. Tvrđava Eben Emael, čuvar mosta na
belgijskoj granici zauzeta je sletanjem
nemačkih jedrilica na vrh kesona. Dve pancer
divizije ušle u Belgiju.
14. Roterdam je teško bombardovan četvrtog
dana, radi ubrzanja holandske predaje.
Rundstedtova armijska grupa A prolazi kroz
Belgiju, sa pancer korpusom koji se pod
komandom Guderiana kreće kroz Ardenska
brda i šume. Francuzi, iznenađeni nadiranjem
oklopnih snaga kroz Ardene, planiraju da ih
zaustave na reci Mezi. Rommelova 7. pancer
divizija prelazi reku Mezu. Istog dana prelaze
je i sve Guderianove pancer jedinice i nadiru
dalje kroz otvoreni prostor, sa Ju87 (Štuka)
bombarderima za obrušavanje, koji brišu
prepreke pred njima.
15. Predaje se holandska armija. Jedna od
Guderianovih divizija odmakla je 40 milja od
reke i napreduje dalje ka zapadu.
17. Zauzeta belgijska prestonica, Brisel.
19. Francuski premijer Reynand imenuje maršala
Pétaina za vicepremijera.
20. Nemačka armija izbija na Lamanš,
razdvajajući savezničke snage na dva dela.
Glavnokomandujući, von Brauchitsch, želi da
zarobi opkoljene anglo-francuske i belgijske
trupe, ali Rundstedt odlučuje da zaustavi i
pregrupiše svoje snage. Hitler potvrđuje
naređenja koja pružaju šansu Göringovom

476
 Luftwaffeu da se proslavi uništenjem
savezničkih armija u Denkerškom džepu.
27. Britanci započinju evakuaciju trupa,
uključujući i francuske i belgijske, sa plaža
Denkerka za Englesku. Predaje se belgijski
kralj Leopold.
jun
3. Završava se evakuacija u Denkerku. Preko
300.000 vojnika prebačeno u Englesku, ali bez
opreme i oružja. Još 200.000 je prebačeno iz
drugih luka.
5. Nemačka armija obnavlja ofanzivu krećući se
prema jugu i zapadu Francuske. Guderian
zauzima francusku odbrambenu “Mažino”
liniju sa zadnje strane i opkoljava veliki deo
preostale francuske armije.
10. Italija objavljuje rat i ulazi sa trupama u južnu
Francusku. Francuska vlada odlazi iz Pariza
prvo za Tur, zatim za Bordo.
14. U Pariz ulaze nemačke trupe.
22. Francuzi potpisali primirje sa Hitlerom u
Kompijenju.

477
Dodatak II. Norveška kampanja i
okupacija Danske

1939. dec. Admiral Raeder, komandant nemačke ratne

mornarice, nagovara Hitlera da zaposedne
Norvešku, da bi osigurao da Britanija ne
blokira pomorski put iz severne Norveške, koji
je korišćen za prevoz švedske gvozdene rude u
Nemačku. Rosenberg predstavlja Hitleru Vid-
kuna Quslinga, vođu Norveške nacionalističke
partije pronacističkih stremljenja, kao moguću
marionetu u Norveškoj.
1940. feb. Nemački brod za snabdevanje Altmark, koji je
nosio britanske zarobljenike uhvaćene u
Južnom Atlantiku od Graf Speea, zarobili su u
norveškim vodama Britanci.
mart 3. Hitler, uveren u svoju sposobnost za vojno
planiranje posle pobede u Poljskoj 1939.,
naređuje napad na Norvešku. I Danska je
obuhvaćena planom. Lično preuzima komandu
i izdaje naređenja preko Keitela i svog OKW-
a, umesto u dogovoru sa armijskom koman-
dom, OKH-om
april 8. Britanci polažu mine oko Norveške
april 9. Danska je pregažena i stavljena pod kontrolu.
Nemačka ratna mornarica plovi prema
norveškim lukama, iz Osla u Narvik na severu
i iskrcava trupe. Nemački pomorski gubici su
veliki, sa 3 potopljene krstarice i teško
oštećenim bojnim brodom. U južnoj Norveškoj
nemačke trupe preduzimaju vazdušni desant.

478
 Dodatak II. Norve{ka kampanja
Jedinice Luftwaffea zauzimaju aerodrome i
zadobijaju vazdušnu premoć nad Norveškom.
14. Anglo-francuske trupe se iskrcavaju u Norviku
i kraj Trondhajma, ali nisu u stanju da učine
ništa više od držanja nekih od svojih
mostobrana. Norveški kralj beži u Britaniju i
formira se vlada u egzilu. U Norveškoj,
Quisling je određen za jedinog političkog
glavešinu, uz državni savet od 13 komesara
koje su imenovali nacisti. Terboven, gaulajter
Esena, postavljen je za rajhkomesara kao
stvarni vladalac.
maj Ukrcavanjem savezničkih trupa, Nemcima
prepuštena kontrola nad južnom i centralnom
Norveškom. Kod Narvika na severu, 2.000 pri-
padnika nemačkih alpskih trupa sporo se
povlači pred 20.000 vojnika savezničkih
snaga.
jun 8. Evakuisane poslednje britanske snage iz
Narvika, na severu Norveške, dok se anglo-
francuski vojni položaj raspadao u Francuskoj.

479
Dodatak III. Severnoafrička kampanja 1941-
43.

Italijanska objava rata 1940. i napad Italijana iz Libije na

Egipat, pod kontrolom Britanaca, pretvorio se u katastrofu.
Tek kada je Hitler poslao generala Rommela sa specijalnim
snagama, situacija u Severnoj Africi se popravila.
1941. feb. Hitler izdaje direktivu br. 22 za stvaranje
specijalnih snaga. 5. laka divizija (kasnije
preimenovana u 21. pancer) kao nukleus
Afričkog korpusa, pod komandom generala
Erwina Rommela, iskrcala se u Tripoliju, u
Libiji.
april Sa tri obnovljena italijanska armijska korpusa i
nemačkom 15. pancer divizijom, Rommel se
kreće kroz Libiju prema Egiptu, obilazi
Tobruk gde ga odbija 1. australijska divizija,
koju ostavlja opkoljenu.
jun Britanski kontranapad na egipatskoj granici
propada.
sept. Afrički korpus je osnažen specijalno
opremljenom i obučenom 90. lakom divizijom.
nov. Britanci napadaju u pravcu Tobruka.
1942. jan. Rommel se povlači i britanska 8. armija ulazi
ponovo u Libiju. Dve australijske divizije su
premeštene iz Egipta na pacifičko poprište,
dok Rommel dobija pojačanja iz Nemačke.
Rommel napada i uništava britanske oklopne
snage.
feb. Rommel ponovo na domak Tobruka.

480
 Dodatak III. Severnoafri~ka kampanja, 1941-43.
maj Afrički korpus zaobilazi Britance i napada
prema Tobruku, iako je usporen na isturenom
položaju Slobodnih Francuza, kod Bir
Hakheima.
jun Britanci gube Tobruk i povlače se u Egipat.
Rommel je unapređen u feldmaršala.
juli Nemačke i italijanske armije stižu do El Ala-
mejna na nepunih 100 km od delte Nila.
Afrički korpus sada broji 3 divizije sa
jedinicama za podršku, a pod Rommelom su i
3 italijanska korpusa, uključujući i elitne
italijanske oklopne snage. Britanci raspolažu
divizijama iz Afrike, Indije, Australije i sa
Novog Zelanda.
sept. Rommelovu ofanzivu zaustavlja ojačana 8.
armija, sada pod komandom Montgomerya.
okt. U bici kod El Alamejna poražene Rommelove
oklopne jedinice.
nov. Anglo-američke snage iskrcavaju se u
Francuskoj severnoj Africi, Maroku i Alžiru,
uz malo otpora. Nemačke trupe okupiraju celu
Francusku. Rommel je nateran u dugo
povlačenje, sa Afričkim korpusom kao
zaštitnicom, preko pustinje do Tripolija.
1943. feb. Rommel se povlači u Tunis, gde poražava
američke jedinice kod Kaserinskog prolaza, ali
ga još uvek goni Montgomery.
maj Predaja 150.000 vojnika Afričkog korpusa i
italijanskih snaga, udruženim Anglo-
amerikancima. Samo Rommel i mali broj njih
uspeva da pobegne.

481
Dodatak IV. Italijanska kampanja

1943.
maj Nemačke i italijanske armije u Severnoj Africi
predaju se u Tunisu.
jul Anglo-američke snage pod komandom
generala Eisenhowera iskrcavaju se na Siciliji.
Mussolini je smenjen sa mesta premijera
Italije, kralj privremeno preuzima vlast, a
maršal Badoglio formira vladu.
avg. Zauzeta Sicilija i uspostavljena saveznička
vojna uprava.
sept. Savezničke trupe iskrcavaju se na italijansko
kopno kod Mesine, Kalabrije i Salerna, južno
od Napulja. Italija kapitulira, a nemačke trupe
pod Kesselringom, koji je već komandovao u
Južnoj Evropi, okupiraju Rim i kreću na jug.
Rommel je premešten na severozapad Evrope.
Mussolinia iz zarobljeništa oslobađa udarni
vod pod vođstvom Skorzenya, i biva proglašen
za šefa nove vlade u severnoj Italiji. Mnogi
raspušteni italijanski vojnici odlaze u brda,
radi osnivanja partizanskih jedinica.
okt. Italija objavljuje rat Nemačkoj. Hitler izdaje
naredbu o liniji koja se mora držati severno od
Napulja, južno od Rima; otpočinju zimske borbe
u brdima.
1944. jan. Generali Montgomery i Eisenhower odlaze u
Englesku, radi pripremanja invazije na
Francusku. Saveznici se iskrcavaju kod Ancia,

482
 Dodatak IV. Italijanska kampanja
južno od Rima, a Britanci napadaju u centru,
posebno kod manastira Monte Kasina.
maj Saveznici se probijaju kod Ancia i Kasina i
napreduju ka Rimu.
jun Rim je zauzet, a sledećeg dana Anglo-
amerikanci se iskrcavaju u severnoj
Francuskoj - D dan. Partizanske snage u
severnoj Italiji dostižu 100.000
1945. april Saveznici započinju završnu ofanzivu;
partizani zauzimaju gradove. Mussolini
pokušava bekstvo u Švajcarsku, ali ga
partizani hvataju i streljaju. SS general Wolff
pregovara sa američkim agentom Dullesom u
Švajcarskoj i Kesselring predaje nemačke
snage u Italiji.

483
Dodatak V. Ruska kampanja

Barbarossa. Konačna šifra plana invazije na Rusiju

1939. mart Hitler okupira Čehoslovačku i zahteva od
Poljske “Poljski koridor” i priznavanje
nemačkih prava u Dancigu.
jul Hitlerov ministar spoljnih poslova,
Ribbentrop, započinje trgovinske pregovore
između Rusije i Nemačke, koji obuhvataju i
tajne pregovore o unapređenju političkih
odnosa i sferama uticaja.
avg. Dok francuska i britanska vojna misija borave
u Moskvi u nadi da će zaključiti sporazume o
saradnji u slučaju rata, u Moskvi je potpisan
Sovjetsko-nemački pakt o nenapadanju između
Ribbentropa i Molotova, koji zapanjuje svet.
Do tada, nacistička Nemačka i komunistička
Rusija su javno bile u dubokom međusobnom
neprijateljstvu.
sept. Hitler napada Poljsku “Blitzkrieg” kampanjom
koja se završava u oktobru. Francuska i
Britanija odmah objavljuju rat Nemačkoj, dok
Rusija ulazi u Poljsku sa Istoka. Nemačka i
Rusija komadaju Poljsku među sobom, u
skladu sa ranije sačinjenim tajnim
sporazumom. Rusi okupiraju ključne luke u
baltičkim državama.
nov. Rusija napada Finsku ali invazija doseže samo
do pograničnih oblasti i izvedena je tako
neefikasno da Nemačka (i svet) misli da je
ruska armija slabog kvaliteta. Ali u Rusiji je tri

484
 Dodatak V. Ruska kampanja
godine ranije zbrisan oficirski kadar (zbog
sumnji u političku odanost), a još nije bila
završena obuka dovoljnog broja novih oficira.
1940. mart Finska potpisuje mirovni ugovor sa Rusijom,
kojim predaje pribaltičke teritorije radi
ojačanja ruske odbrane.
jun Posle pada Francuske, Hitler je siguran u
Zapadnoj Evropi. Nestrpljivo očekuje predaju
Britanije, što bi mu omogućilo da se baci na
Istok. Rusija ulazi u Estoniju, Letoniju i
Litvaniju (osim u Memel, koji je Nemačka
odavno zauzela) i proglašava ih sovjetskim
republikama.
avg. Hitler tajno naređuje svom štabu da pripremi
plan invazije na Rusiju (šifrovan kao “Otto"),
dok pravi privremene planove za invaziju na
Britaniju.
sept. Paktu sila Osovine pridružuje se Japan.
okt. Nemačka invazijom na Rumuniju zaposeda
naftna polja kod Ploeštija.
nov. Mađarska, Rumunija i Slovačka (marionetska
država stvorena od delova Čehoslovačke) pot-
pisuju ugovore sa Nemačkom.
dec. Ispravljeni plan napada na Rusiju odobren je
od Hitlera i data mu je nova šifra
“Barbarossa”.
1941. jan. Nemačka nastavlja da zaključuje trgovinske i
granične paktove sa Rusijom, radi uvoza,
preko Rusije ključnih roba, poput gume i nafte.
feb. Hitler, preduhitrivši očekivani ruski potez,
okupira Bugarsku iz Rumunije.
mart Radi kontrole Balkana, Hitler nagovara
Jugoslaviju da se pridruži paktu Osovine, ali
485
 Dodatak V. Ruska kampanja
posle coup d’étata jugoslovenskih oficira, koji
su se suprotstavili sporazumu, nemačke trupe
ulaze u Jugoslaviju. Hitler jasno iznosi svoje
namere nemačkoj armiji, kratkim prikazom
svog plana rata sa Rusijom 250-orici visokih
oficira.
april Mađarske trupe takođe napadaju Jugoslaviju i
njena vlada se predaje. Nemačke trupe
okupiraju Grčku, čisteći usput male britanske
snage.
maj Heydrich priprema SS za njegovu ulogu,
upućujući vođe “Einsatzgruppen” (specijalnih
operativnih snaga) u njihov zadatak likvidacije
svih Jevreja, “Azijata”, komunističkih
funkcionera, intelektualaca, stručnjaka i
Cigana.
jun Armiji izdato “komesarsko naređenje” sa
potpisom Hitlerovog šefa štaba Keitela; ruski
armijski politički komesari moraju se
likvidirati posle zarobljavanja. Upućene su
opšte naredbe svim trupama da budu nemi-
losrdne prema “boljševičkim” Rusima. Uprkos
britanskih i izveštaja sopstvenih obaveštajaca
da neposredno predstoji napad, Staljin odbija
da poveruje u njih. Ruska novinska agencija
Tass izdaje saopštenje sedam dana pre
invazije: ”Da bi sprečili apsurdne glasine
odgovorni organi u Moskvi smatraju
neophodnim da saopšte da te glasine pred-
stavljaju čistu propagandu snaga suprot-
stavljenih SSSR-u i Nemačkoj, koje
pokušavaju da prošire i rasplamsaju rat”.

486
 Dodatak V. Ruska kampanja
U 4.15 ujutro po istočnoevropskom vremenu,
22. juna 1941. otpočeta je operacija
“Barbarossa”.
1941. Od prvog napada u junu 1941., do neuspeha pod
Moskvom u decembru.
1941. jun Izdata je naredba za operaciju Barbarossa.
Nemačke snage, uz učešće rumunskih, finskih,
mađarskih i slovačkih trupa (tek su sledile
italijanske i španske dobrovoljačke snage),
napadaju Rusiju od severa ka jugu. Ruska
komanda je zatečena, uprkos upozorenja
britanske obaveštajne službe i sopstvenih
agenata u Nemačkoj (Rote ka-pelle). Luftwaffe
uništava skoro polovinu ruskih vazdušnih
snaga u prvom napadu, a Litvanija je odmah
zauzeta. Britanci se odmah proglašavaju
saveznicima Rusa.
jul Göring naređuje Heydrichu, šefu SS sigurnosti
(RSHA) da očisti okupirane teritorije od
Jevreja. SS “Einsatzgruppen” slede armije
saglasno planu. Do kraja meseca, Nemci
okupiraju Letoniju, dolaze do reke Dnjepar i
zauzimaju Smolensk. Zarobljeno je blizu
750.000 vojnika.
avg. Nemačko napredovanje se nastavlja.
Okupirana je Estonija i uključena novu u
teritoriju, ”Ostland”, potčinjenu Trećem rajhu.
Britanci i Rusi ulaze u Iran da bi osigurali
rusko južno krilo i sprečili nemačko
povezivanje sa Srednjim istokom.
sept. Šah je prinuđen da abdicira i osnovane su dve
zone kontrole u Iranu, sovjetska i britanska.

487
 Dodatak V. Ruska kampanja
Nemačke trupe zauzimaju Kijev, okupiravši,
već, veći deo Ukrajine i opkolivši Lenjingrad.
okt. Na jugu, Nemci zauzimaju Sevastopolj na
Krimu, dok na severu počinje ono što je
planirano da bude konačna, slamajuća
ofanziva na Moskvu. Hitler u Berlinu govori
nemačkoj javnosti i opisuje razmere svoje
pobede: 2.5 miliona zarobljenika, 22.000
topova, 18.000 tenkova izbačenih iz stroja i
14.500 uništenih aviona.
nov. Ofanzivu je usporila kiša, a zatim zaustavio
mraz, iako su nemački tenkovi došli na 30 km
od Moskve. Izuzetna hladnoća zaustavlja
Nemce koji nisu opremljeni za zimsku
kampanju.
dec. Na iznenađenje nemačkog Generalštaba i
pometnju trupa na frontu, ruski kontranapad
dolazi kroz sneg, uz sveže rezerve obučene u
Sibiru i dobro opremljene za zimske uslove.
Staljin, rizikujući da Japan neće napasti Rusiju
na istoku, dovlači trupe iz Azije na evropsko
poprište. Na jugu, Rundstedt je primoran da
napusti Rostov koji je tek zauzeo. Šokiran
vestima o svom prvom velikom vojnom
uzmaku, Hitler smenjuje Brauchitscha i
preuzima njegovu ulogu glavnokomandujućeg.
Smenjeni su i ostali armijski komandanti,
među njima i Rundstedt i Guderian.

Na kraju 1941., Treći rajh je još uvek gospodario

ogromnim carstvom, ali je pretrpeo svoj prvi neuspeh. Sada,
kada Japan napada Perl Harbur, Hitler objavljuje rat SAD,
besmisleni gest solidarnosti sa Japanom koji će imati
488
 Dodatak V. Ruska kampanja
značajne posledice na nemačku borbu protiv Rusije u
narednim godinama.

1942. Nemačko napredovanje na južnom frontu, prema

Kavkazu i Staljingradu.

1942. maj Mansteinova armija zauzima Krim i opkoljava

Sevastopolj, koji pada u julu. Zadovoljan
ovim, Hitler premešta Mansteina na sever, da
bi se prihvatio opsade Lenjingrada. Von
Bockova armijska grupa Jug poražava ruske
tenkovske snage u Ukrajini i zauzima Kursk,
ali kada von Bock prekida svoj napad na
Voronjež, Hitler ga smenjuje.
jul Hitler se premešta u svoj ukrajinski štab u
Vinici (nazvan “Vukodlak”), i nadgleda
napredovanje 6. armije prema reci Volgi kod
Staljingrada.
sept. Nemačke trupe zaposedaju vrh Elbrus na
Kavkazu. Hitler se ipak nada da će doći do
naftnih polja kod Bakua. Smenjuje feldmaršala
Lista zbog nedovoljno brzog napredovanja.
U “Vukodlaku” dolazi do rasprave između
Hitlera i njegovih vojnih savetnika, koji tvrde
da su njegovom strategijom snage preširoko
razvučene. Kada general Halder, šef
Generalštaba armije, upozorava da će Rusi, sa
rastućom snagom, uskoro moći da pređu u
kontranapad, i on je smenjen, a na kraju poslat
i u konclogor Dahau. Von Paulusova 6. armija
zauzima veći deo Staljingrada i, uz kontrolu
neba, izgleda da je na putu da se probije kroz
grad ka reci. Ali Rusi se drže, sa rekom iza
489
 Dodatak V. Ruska kampanja
leđa, a njihova artiljerija ih podržava sa druge
obale.
nov. Hitler je u Minhenu, na proslavi godišnjice
Pivničkog puča iz 1923., kada pristižu vesti o
ruskoj kontraofanzivi koja preti da opkoli 6.
armiju kod Staljingrada. Novi šef Generalštaba
armije, Zeitzlek, predlaže povlačenje ka reci
Don, ali Hitler insistira da neće napustiti
Volgu i zapoveda 6. armiji da ostane kod
Staljingrada.
dec. Ruski kontranapadi severno i južno od Staljin-
grada uspevaju. Von Paulus je opkoljen. Hitler
šalje pojačanja, uključujući i Rumune i Luft-
waffeove kopnene snage, dok Göring tvrdi da
može snabdevati von Paulusa sa 700 tona
zaliha dnevno vazdušnim putem. Iako je usko-
ro smanjio svoje obećanje na 300 tona, ni ono
ne može biti ispunjeno u ruskoj zimi.
Mansteinova spasilačka armija takodje ne
uspeva da stigne do njih.

1942. se završila porazom nemačke armije od

Montgomerya kod El Alamejna i još većim porazom kod
Staljingrada. Britanski premijer Churchill je tada rekao:”Ovo
nije kraj. To nije čak ni početak kraja. Ali je to možda kraj
početka”.

1943. Obrt kod Staljingrada i Kurska.

1943. jan. Rusi ponovo zauzimaju Voronjež na reci Don.

Sovjetski napad bi možda i odsekao
Wehrmacht na Kavkazu, ali je povlačenje
nemačke armijske grupe sa jugoistoka dobro
490
 Dodatak V. Ruska kampanja
organizovano i ona uspeva da izbegne rusku
mrežu.
feb. Von Paulus se predaje sa svojom armijom kod
Staljingrada i sa 90.000 preživelih postaje
zarobljenik. Hitler je razgnevljen: ”Čovek
treba da se ustreli kao što su se stari
zapovednici bacali na mačeve... To je
poslednji feldmaršal koga sam proglasio u
ovom ratu”. Od sada pa nadalje, Hitler daje
prednost Waffen-SS-u u odnosu na regularnu
armiju. Oslonjen na prvobitnih 6 SS divizija
koje su predstavljale njegove elitne trupe, on
dozvoljava Waffen SS-u da regrutuje i
udvostruči svoju veličinu. Rusi sada ponovo
zauzimaju Kursk, iako Nemci, nadajući se da
će početi proletnja ofanziva, drže Harkov i
Orel na jugu. Hitler naređuje Speeru i Guderi-
anu da unaprede proizvodnju i projektovanje
tenkova. Uspešni sovjetski borbeni avion Jak-9
ulazi u upotrebu.
apr. Jevreji iz Varšavskog geta dižu pobunu i
odbijaju napade četiri nedelje: neki od
preživelih nastavljaju da se bore u ruševinama
još mesecima. Na Balkanu, jugoslovenski
partizani jačaju i narastaju sa 20.000 ljudi na
početku godine na blizu 250.000 krajem iste
godine.
maj Sve italijanske i nemačke trupe u Severnoj
Africi predaju se savezničkim snagama.
jul Ruska linija fronta odaje veliko i ranjivo is-
pupčenje, Kurski džep. Hitler naređuje Klugeu
na severu i Mansteinu na jugu da napadnu sa
milion vojnika i 3.000 tenkova. Cilj je opkoliti
491
 Dodatak V. Ruska kampanja
i uništiti ruske armije i krenuti dalje ka
Moskvi. Nemački napad je odbijen i Rusi, ko-
risteći prvi put rakete sa aviona, razbijaju
nemačke tenkovske napade i prelaze u napad.
avg. Orel i Harkov ponovo zauzeli Rusi a nemačka
armija je u opštem povlačenju.
sept. Brijansk i Smolensk ponovo zauzeti na severu.
Nemci se povlače do linije ispred gornjeg
Dnjepra.
nov. Ponovo zauzet Kijev.
dec. Staljin tvrdi da su Nemci izgubili milion ljudi
u protekloj godini - cifra je četiri puta veća od
verovatnih nemačkih gubitaka. Od sada su
sovjetski podaci o nemačkim i sopstvenim
gubicima retko zasnovani na činjenicama.

Godina 1943. se završila loše po nemačke armije. Od

početka je kvalitativni napredak Crvene armije odgovarao
vidljivom porastu zaliha materijala iz zaleđine Urala.
Tenkovi, artiljerija, naročito raketna artiljerija, bili su sve više
na raspolaganju sovjetskim zapovednicima, a problem
prevoza je umnogome savladan pošiljkom američkih
kamiona. Kvalitet sovjetskog vođstva je, takođe, mnogo
napredovao tokom godine, kako su mlađi zapovednici sticali
borbeno iskustvo i preuzimali mesta starijih, koji su izginuli,
zarobljeni ili nastradali u čistkama tokom poraza 1941-42. Na
nemačkoj strani, kraj godine je dočekan sa ozbiljnim
nedostatkom ljudstva koji nije mogao biti prikriven
uvođenjem prepolovljenih divizija. Ovaj nedostatak nije u
potpunosti nadomešten ni isporukama novih Tigar i Panter
tenkova, pancer divizijama: koliko god da su bila velika
kvalitativna poboljšanja u odnosu na ranije nemačke tenkove,
oni i dalje nisu stizali pancer divizijama u dovoljnom broju
492
 Dodatak V. Ruska kampanja
da bi se formacije održale na nivou borbene snage iz
prethodne godine. Tako, dok je Crvena armija rasla,
Wehrmacht se smanjivao, kako se 1943. primicala kraju.

Kraj 1944. i 1945.

1944. jan. Ruska ofanziva radi deblokade Lenjingrada

uspeva. Sovjetske trupe na centralnom frontu
stižu do istočnih granica Poljske iz 1939.
Vatutinovo levo krilo sastavlja se sa
Konjevljevim desnim, da bi opkolili nemačke
snage između ruskog Kijeva i čerkeškog
mostobrana.
feb. Delovi 6 nemačkih divizija uhvaćeni su u
klešta, ali 3. i 47. pancer korpus uspevaju u
očajničkom pokušaju da se probiju do
opkoljenih Nemaca. Od 60.000 Nemaca u
džepu, izbavljeno je 30.000. Ali, akcija na
jednom delu fronta nužno slabi nemačke snage
na drugom. Nikopolj sa svojim vrednim
rudnicima mangana, napušten je 8-og, a Krivoj
Rog je izgubljen pre kraja meseca.
mart Rusi napadaju u Ukrajini i opkoljavaju Minsk.
Konjevljeve i Žukovljeve snage dolaze do Kar-
pata i Nemačka okupira Mađarsku.
apr. Žukovljeve trupe stižu do ulaza u Tartarski
prolaz, ali ne uspevaju da uđu. Snažnim
nemačkim napadom privremeno stabilizovan
ovaj deo fronta.
maj Rusi čiste Krim i ponovo zauzimaju
Sevastopolj. Hitler smenjuje Mansteina i ostale
visoke komandante, da bi pokazao koga krivi
za nemačke neuspehe.
493
 Dodatak V. Ruska kampanja
jun Saveznici zauzimaju Rim, a na Dan D anglo-
američke trupe se iskrcavaju u Normandiji, ot-
varajući drugi front protiv Nemaca u severnoj
Francuskoj. Sovjeti preduzimaju svoju letnju
ofanzivu, usredsređujući se na beloruski front i
napredujući 250 km u toku jedne nedelje.
jul Minsk pada. Armijska grupa Centar je
uništena. Ukupni nemački gubici prelaze
200.000. Pada Vilnus. Sovjetske snage se
približavaju granici Istočne Pruske. Lavov
pada pred Konjevljevom armijom krajem
meseca.
avg. Poljski pokret otpora (“Domovinska armija”)
diže ustanak u Varšavi kako se Rusi
približavaju. Ali, nemački kontranapad odbija
Ruse i Poljaci su prinuđeni na predaju. Ruske
trupe opkoljavaju 55 nemačkih divizija na
baltičkoj obali. Pada Bukurešt. Rumunija i
Bugarska mole za mir.
sept. Finska prihvata sovjetske uslove primirja.
okt. Trupe Malinovskog napreduju ka Budimpešti.
U Istočnoj Pruskoj, sovjetski proboj je usporen
kod Gumbinena.
nov. Hitler odlazi iz svog štaba u Rastenburgu za
Berlin, napustivši svoj imidž frontovskog
komandanta.
dec. Ali njegove intervencije nastavljaju da
umanjuju značaj nemačkih uspeha u
stabilizaciji Istočnog i Zapadnog fronta, kako
se bliži kraj 1944.
1945. jan. Ruske grupe armija, severno i južno od
Varšave, probijaju se i zauzimaju grad,
prešavši reku Odru na 150 km od Berlina.
494
 Dodatak V. Ruska kampanja
Izbijaju na Baltik kod Danciga i prelaze preko
industrijske Šlezije, pleneći poslednje zalihe
bakra Trećeg rajha
feb. Nemačka ratna mornarica evakuiše trupe iz
baltičkih luka, Danciga i Istočne Prusije.
apr. Nemačka armija se raspada, preostale jedinice
se izolovano bore. Rusi zauzimaju Beč, a
američke i ruske trupe se sreću na reci Elbi.
Sovjetske snage ulaze u Berlin.
maj Završna bitka za Berlin. Hitler izvršava
samoubistvo.

495
Dodatak VI. Od Normandije do Rajne:
poraz na Zapadu.

1944. jul Mesec dana posle iskrcavanja, američke,

britanske i kanadske snage, konsoliduju svoje
D-Dan mostobrane i spajaju se. Uz gubitke od
5.000 ubijenih, 750.000 ih se do sada iskrcalo
na obalu. Amerikanci (u pravcu zapada, na
desnom savezničkom krilu), čiste poluostrvo
južno od Šerbura; Britanci, držeći centar,
dolaze do Kana, a Kanađani, na savezničkom
levom krilu, podnose najveći teret nemačkih
pancer napada. U vazduhu Saveznici imaju
potpunu superiornost i mogu da napadaju
nemačke zemaljske ciljeve po volji. Feld-
maršal Rundstedt je smenjen zbog pesi-
mističkih prognoza u pogledu ishoda bitke.
Američka 1. armija sa preko 350.000 ljudi i
1.000 tenkova, započinje svoj prodor na jug,
dok kanadska i britanska 2. armija napadaju
Kan. Feldmaršal Rommel, nemački
komandant, povređen je u automobilskom
udesu i zamenjen feldmaršalom von Klugeom.
U Istočnoj Prusiji "Bombaška zavera" ne
uspeva, ali nemačka komanda u Parizu
preuzima vlast od nacista, do pristizanja vesti
o neuspehu. 14 britanskih i kanadskih divizija
drže 14 nemačkih, i učestvuju u teškim
borbama za Kan. General Omar Bradley na
drugom krilu, raspolaže sa 15 američkih
divizija suočenih sa mešovitim nemačkim

496
 Dodatak VI. Od Normandije do Rajne
jedinicama koje dosežu veličinu 9 divizija.
Krajem meseca Amerikanci se pomeraju sa
poluostrva i dolaze do Bretanje, dok Kanađani
i Britanci zauzimaju Kan i polako potiskuju
Nemce natrag.
avg. Do tog trenutka Saveznici su iskrcali
1.500.000 vojnika, 300.000 vozila i 1.600.000
tona zaliha. 26 nemačkih divizija se suočava sa
36 savezničkih, od kojih je svaka jača i bolje
opremljena. Britanci i Kanađani sada napre-
duju ka jugu: američke divizije čiste jug i
okreću se velikom brzinom prema istoku,
preteći da opkole nemačke snage. Von Kluge
usmerava svoju armiju u napad, u skladu sa
Hitlerovim naredbama, i biva pozvan u Pariz,
da objasni svoje učešće u julskoj "Bombaškoj
zaveri". Izvršava samo-ubistvo. Hitler ga
zamenjuje generalom koji je već na liniji
fronta, Hausserom, a komandu na zapadu
poverava feldmaršalu Modelu. Amerikanci
počinju da napreduju po 75 km dnevno. Na
jugu Francuske, iskrcavaju se američke snage i
kreću ka severu uz neznatan otpor. Američke
trupe zauzele Eks-on-Provans. Francuski 2.
korpus napreduje ka Marselju. U Parizu
francuski pokret otpora zauzima deo grada i za
nekoliko dana 2. oklopna divizija Slobodnih
Francuza, pomognuta američkim snagama,
oslobađa Pariz. Poslednjeg dana avgusta
Pattonova 3. armija izbija na Mezu.
sept. General Eisenhower, vrhovni komandant
savezničkih snaga, preuzima od Montgomerya
komandu nad savezničkim kopnenim snagama
497
 Dodatak VI. Od Normandije do Rajne
i odlučuje da napreduje na širokom frontu, ka
Rajni. Feldmaršalu Rundstedtu je ponovo
vraćena komanda nad Zapadom. Savezničke
snage drže neprekinutu liniju fronta od kanala
do Švajcarske i kreću napred ka nemačkom
Zapadnom zidu (“Siegfriedova linija”).
Francuska je skoro potpuno oslobođena.
okt. Montgomery planira da brzo udari kroz
Belgiju na Holandiju i šalje napred
padobranske trupe; najdalje iskaču kod
Arnhema na Rajni, ali divizija ne uspeva da
zadrži most. Ardenska ofanziva; Hitler baca
sve svoje snage na Zapadu u napad i,
iznenadivši Amerikance, prodire u pravcu
Antverpena. Eisenhower odmah poverava
Montgomeryu komandu nad američkim
trupama severno od nemačkog napada, radi
koordinisanja odbrane; grad Bastonj drži
američka padobranska divizija, koja je tamo
dojurila, a nemački napadi ne uspevaju da
slome njihovu odbranu, zbog nedostatka
goriva i zaliha i zbog savezničke premoći u
vazduhu.
1945. jan. Ruska ofanziva na Istoku primorava Hitlera da
premešta oklopne snage sa zapada, među
njima i oklopnu SS armiju svog miljenika
Seppa Dietricha. Nemački gubici u Francuskoj
od Dana-D iznose 500.000 ljudi, od čega su
pola ratni zarobljenici.
feb. 1. kanadska armija na levom savezničkom
krilu, napada zapadnu obalu Rajne, izvlačeći
poslednje nemačke rezerve.

498
 Dodatak VI. Od Normandije do Rajne
mart Amerikanci prelaze Rajnu nebranjenim
mostom kod Remagena. Ovo prate i drugi
prelasci. Britanci se kreću kroz severnu
Nemačku prema Hamburgu, dok se
Amerikanci šire po centralnoj i južnoj
Nemačkoj.
apr. Američke i ruske trupe se sreću kod Torgaua,
na reci Elbi. Efektivni nemački otpor
zapadnim saveznicima prestaje.
maj Nemačke snage na severozapadu Evrope
predaju se, što prati i predaja svih nemačkih
snaga.

499
 Citati
Citati

1923-28.

Optuženi su bili inspirisani čistim patriotskim duhom.

Sudija Neithardt na suđenju Hitleru, Ludendorffu i osta-
lima posle Pivničkog puča, 1923.

Lüger (antisemitski gradonačelnik Beča kada je Hitler

tamo živeo) je pridavao veliki značaj pridobijanju onih grupa
koje su, kada je njihov opstanak doveden u pitanje, pre rešene
da se bore nego da se predaju. Posvećivao je i veliku pažnju
obezbeđivanju upotrebe svih instrumenata vlasti koji su mu
stajali na raspolaganju i privlačenju svih mogućih moćnih
institucija na svoju stranu.
Hitler, o jednom od junaka svoje mladosti.

Umesto delanja na osvajanju vlasti putem puča, mi treba

da dignemo noseve i uđemo u Rajhstag suprotstavljeni
katoličkim i marksističkim poslanicima. Ako njihovo
nadglasavanje zahteva više vremena nego njihova likvidacija,
na kraju će ishod biti garantovan njihovim sopstvenim
propisima... Pre ili kasnije mi ćemo imati većinu - a posle
toga Nemačku.
Hitler u landsberškom zatvoru, u razgovoru sa Kurtom
Ludekeom, 1924.

Počeću ponovo od početka.

Hitler, posle oslobađanja iz Landsberga.

Nije namera naše današnje demokratije da sakupi skupinu

mudrih ljudi, već pre da zajedno sastavi gomilu poslušnih
500
 Citati
nula, naročito zato što je inteligencija svakog ponaosob
ograničena.
Mein kampf 1925.

Mnoštvo ne privlači mase niti organizuje ili promišlja;

uvek je to jedan čovek, pojedinac.
Mein Kampf 1925.

Svet nije za rase kukavičjeg srca.

Mein Kampf 1925.

Nijedna žrtva nije bila prevelika da bi se pridobilo

savezništvo Engleske (1914.). To bi značilo odricanje od
kolonija i značaja na moru, i uzdržavanje od konkurisanja
britanskoj industriji.
Mein Kampf 1925.

Ako podelimo ljudsku rasu u tri kategorije - osnivače,

nastavljače i uništitelje kulture - samo arijevska loza se može
smatrati predstavnikom prve kategorije.
Mein Kampf 1925.

Kada sam shvatio da su Jevreji bili predvodnici socijalde-

mokratije, mrena koja je postojala, počela je da spada sa
mojih očiju. Moja duga mentalna borba bila je završena.
Mein Kampf 1925.

1929-32.

Mi smo zastupnici politike katastrofe, jer će jedino

katastrofa - a to je katastrofa liberalnog sistema, prokrčiti put
novom poretku.

501
 Citati
Svaka slabost sistema je dobra, veoma dobra za našu
nemačku revoluciju.
Gregor Strasser 1929.

Dobrobit društva, pre vaše sopstvene.

Slogan Nacističke partije, 1930.

Moramo biti nemilosrdni. Moramo da povratimo našu

čistu savest po pitanju nemilosrdnosti.
Hitlerov govor 1931.

Herr kancelaru, ako nemački narod jednom ovlasti

nacionalsocijalistički pokret da donese ustav drugačiji od
ovog koji ima-mo danas, tada vi to ne možete sprečiti... Kada
se ustav pokaže beskorisnim za život nacije, nacija ne umire -
menja se ustav.
Hitler u otvorenom pismu kancelaru Brüningu, decembar
1931.

(Komunizam je više od) rulje koja divlja ulicama

Nemačke, to je koncept sveta koji je okrenut čitavom
azijskom kontinentu.
Po mom mišljenju, verovanje da će se poslovnim
metodama povratiti nemačka politička moć umesto da
politička moć bude uslov unapređenja ekonomske situacije,
predstavlja stavljanje kola pred konja. Neće biti nikakvog
ekonomskog života sve dok iza ekonomskog života ne stane
odlučna politička volja nacije apsolutno spremne da udari i to
da udari jako.
Danas stojimo na prekretnici sudbine Nemačke...
Ili ćemo uspeti u stvaranju političkog tela čvrstog kao
čelik od ovog konglomerata partija, udruženja, sindikata, i

502
 Citati
koncepcije sveta, od ovog ponosa stroja i ludila klase, ili će
Nemačka konačno propasti.
Hitler u govoru vodećim industrijalcima, januara 1932.

Češki kaplar.
Predsednik Hindenburg o Hitleru, 1932.

1933-39.

Nema uopšte opasnosti. Unajmili smo ga da radi za nas.

Von Papen posle Hitlerovog imenovanja za kancelara u
januaru 1933.

Mi smo rezultati nedaća za koje su drugi bili odgovorni.

Hitler, u govoru u Minhenu, februar 1933.
Svaki metak koji se sad ispali iz političkog pištolja je moj
metak. Ako se to zove ubistvo, tada sam ja počinio ubistvo,
jer sam sve to naredio.
Göring, u govoru kojim potvrđuje svoju naredbu policiji,
februara 1933.

Moj posao nije da delim pravdu; moj posao je da

istrebljujem i iskorenjujem, to je sve.
Göring, Ibid., februar 1933.

(Vanredni dekreti) ”Za zaštitu Naroda i Države” i “Protiv

izdaje nemačkog naroda i izdajničkih mahinacija”.
Dekreti usvojeni odmah nakon požara u Rajhstagu, feb-
ruara 1933., koji su čak i pre Zakona o posebnom
punomoćju pružili pravni osnov za nacističke akcije.

Šta sad znače brojevi? Mi smo gospodari u Rajhu i u

Pruskoj.

503
 Citati
Göbbels, marta 1933, posle poslednjih izbora, kada su
nacisti i njihovi saveznici osvojili tek 51.9%

Oslobođena struja revolucije mora biti usmerena u

siguran kanal evolucije.
Hitler, partijskim vođama, jula 1933. (upozorenje protiv
radikala koji su želeli da se sledi njihova politika usmerena protiv
trgovine i industrije).

Adolf Hitler je Nemačka. Nemačka je Adolf Hitler. Onaj

koji se obavezuje Hitleru, obavezuje se Nemačkoj.
Hess, februara 1934. u radio obraćanju celokupnoj Partiji,
Hitlerovoj omladini i radničkim vođama.

Siva stena može biti potopljena od braon plime.

Röhm, 1934. (misleći da armija može biti preuzeta od
njegovog SA)
Druga revolucija.
Izraz korišćen od nacističkih radikala koji su se nadali da
će ona uslediti po osvajanju vlasti 1933.

Sve revolucije proždiru svoju decu.

Röhm, jun 1934., pre nego što je ubijen.

Druga revolucija je bila pripremljena, ali od nas a protiv

onih koji su je prizivali.
Göring, jun 1934., posle Röhmove čistke.

Kunem se bogom ovom svetom zakletvom, da ću

pokazati bezuslovnu poslušnost vođi nemačkog Rajha,
Adolfu Hitleru, vrhovnom komandantu oružanih snaga i da
ću, kao hrabar vojnik, biti spreman u svako doba da položim
svoj život za ovu zakletvu.

504
 Citati
Zakletva svih oficira i vojnika nemačke armije od avgusta
1934.

Idem putem koji diktira Proviđenje sa sigurnošću

mesečara.
Hitler, u govoru u Minhenu posle ponovnog zauzimanja
Rajnske oblasti, marta 1936.

Prvo: Nemačka armija mora biti spremna za akciju kroz

četiri godine.
Drugo: Nemačka ekonomija mora biti spremna za rat
kroz četiri godine.
Hitler, u memorandumu povodom četvorogodišnjeg plana,
jesen 1936.
Za rešenje nemačkog pitanja preostaje samo staza sile.
Hitler, zabeleženo u Hossbachovom memorandumu, no-
vembra 1937., grupi generala i ministara, o Lebensraumu i ratu
koji planira.

Ako ne uspeju druge metode, nameravam da umarširam u

Austriju sa oružanim snagama da bi tamo uspostavio ustavne
uslove i da bih sprečio dalje tamošnje provale gneva protiv
nemačkog življa. Lično ću komandovati operacijom...(koja)
će se odvijati bez upotrebe sile, sa našim trupama koje će
umarširati i biti pozdravljene od naroda, tako da će sve
provokacije biti izbegnute. Ali ako dođe do bilo kakovog
otpora, mora biti skršen silom oružja sa krajnjom okrutnošću.
Hitlerova Direktiva br. 1 za marš na Austriju, marta 1938.

Sukob u dalekoj zemlji o kojoj ne znamo ništa.

Chamberlain, o Sudetskoj oblasti i Čehoslovačkoj, 1938.

505
 Citati
Ovo je poslednji teritorijalni zahtev koji sam postavio u
Evropi.
Hitler o Sudetima i Čehoslovačkoj.

Mir u našem vremenu.

Chamberlain, po povratku iz Minhena 1938.

Oh to ne možemo, to je privatna svojina. Sledeći put ćete

insistirati da bombardujemo Rurski region.
Ministar britanske vlade Kingsley-Wood, pošto
je čuo predloge da se bace zapaljive bombe
na nemački Švarcvald, septembar 1938.

“Slučaj Belo” (šifra plana napada na Poljsku): Cilj će biti

uništenje poljske vojne moći... Ne može se očekivati da bi
intervencija Rusije bila i od kakve koristi Poljskoj.
Pripreme moraju biti tako preduzete da se operacija može
izvesti bilo kad posle 1. septembra 1939.
Hitlerova direktiva OKW-u, svojim vojnim komandan-
tima, aprila 1939.

Gospodine Roosevelt! Ja potpuno razumem da veličina

vaše nacije i ogromno bogastvo vaše zemlje dozvoljavaju da
se ose-ćate odgovornim za istoriju celog sveta i za istoriju
svih naroda. Ja sam se gospodine, zatekao na mnogo
skromnijem i manjem području.
Jednom sam preuzeo državu koja se suočavala sa
potpunim rasulom... Uspeo sam da nađem koristan posao za
svih 7 miliona nezaposlenih... Vratio sam u Rajh teritorije
ukradene od nas 1919. Doveo sam nazad u njihovu maticu,
milione Nemaca koji su bili isčupani i u bedi... i gospodine
Roosevelt, bez prolivanja krvi i bez ... bede rata.

506
 Citati
Hitlerov govor pred Rajhstagom, aprila 1939., posle apela
za mir američkog predsednika.

Neće biti rata sa Britanijom.

Hitler admiralu Raederu, tokom 1939.

Ovo znači kraj Nemačke.

Canaris, šef obaveštajne službe, Giseviusu, saznavši da je
izdata naredba za napad na Poljsku, avgusta 1939.

Šta sad?
Hitler Ribbentropu, pošto je saznao da je Britanija objavila
rat, septembra 1939.

Jevrejsko-kapitalistički svet neće preživeti 20. stoleće.

Hitlerova Novogodišnja poruka 30. decembra 1939.

1940-45.

Gospodin Churchill morao bi mi barem jedanput

poverovati kad kažem da će jedna velika imperija biti
uništena - jedno carstvo koje nikad nisam želeo uništiti, čak
ni da mu učinim nažao.
Hitler, u govoru Rajhstagu jula 1940.

(Očekujući nemačku invaziju): Možda će nastupiti noćas.

Možda će nastupiti sledeće nedelje. Možda nikad neće
nastupiti... nećemo tražiti uslove, nećemo tolerisati nikakve
pregovore, možda ćemo pokazati milost - mi je nećemo
tražiti.
Winston Churchill, britanski Premijer, jul 1940.

507
 Citati
Herr Hitler nas uverava da dolazi. Mi nestrpljivo čekamo
nemačku armiju da se zaputi preko kanala - a takođe i ribe.
Winston Churchill, septembar 1940.

Kada su ljudi vrlo radoznali u Britaniji i pitaju: “Da, ali

zašto ne dolazi?, mi odgovaramo: ”Strpite se! Strpite se! On
dolazi! On dolazi!"
Hitler, na otvaranju 8. zimske kampanje septembra 1940.

Nemačke oružane snage moraju biti spremne da sruše

sovjetsku Rusiju u brzoj kampanji čak i pre kraja rata protiv
Engleske. Pripreme treba da počnu odmah i da budu dovršene
do 15. maja 1941.
Hitler, decembra 1940., direktiva br. 21 za “Barbarossu”,
invaziju na Rusiju

Rat protiv Rusije biće takav da se ne može voditi

viteškim manirom. Ovo je borba ideoloških i rasnih razlika, i
mora se voditi sa besprimernom nemilosrdnošću i
neumoljivom surovošću... (ruski) komesari su uzgajivači
ideologije direktno suprotstavljene nacionalsocijalizmu. Zbog
toga će komesari biti likvidirani.
Hitler, svojim visokim oficirima, mart 1941.

Kad nacionalsocijalizam bude vladao dovoljno dugo,

neće se moći zamisliti drugačiji oblik života od našeg.
Hitlerovi Razgovori za stolom, 1941.

Novi poredak za Evropu.

Slogan uzet iz prikaza susreta Hitlera i Mussolinia,
avgusta 1941.
Berlin mora biti istinsko središte Evrope, prestonica koja
će za svakoga biti prestonica sa velikim P.

508
 Citati
Hitlerovi Razgovori za stolom, septembar 1941.

Kada razmišljam o tome shvatam da sam izuzetno

human.
Ako oni (Jevreji) odbiju da odu dobrovoljno, ne vidim
drugog rešenja osim istrebljenja. Zašto bih gledao na Jevreja
drugim očima nego na ruskog ratnog zarobljenika.
Hitler raspravljajući o Jevrejima. Razgovori za stolom 23.
januara 1942.; 11. aprila 1942.

Naš rukovodeći princip mora se sastojati u tome da ti

ljudi (Rusi) imaju samo jedno opravdanje za postojanje - da
nam koriste ekonomski.
Na planu javnog zdravlja nema potrebe da se ma kakve
koristi od našeg znanja primenjuju na potčinjene rase.
Hitler raspravljajući o Rusima, Razgovori za stolom 23. ja-
nuar 1942.

Zbog toga naređujem da od sada svi neprijatelji... u tako-

zvanim komandoskim operacijama ... imaju biti pogubljeni
do poslednjeg čoveka u bici ili dok su u vazduhu ... Čak i oni
koji su otkriveni i hoće da se predaju, imaju biti likvidirani iz
principa.
Hitlerova “Naredba o komandosima”, oktobar 1942.

Predaja zabranjena. Armija će držati svoj položaj do

zadnjeg vojnika i svojom će herojskom žrtvom dati
nezaboravan doprinos izgradnji fronta i spasu zapadne
civilizacije.
Hitlerov telegram von Paulusu, opkoljenom sa svojom
armijom kod Staljingrada, januara1943.

509
 Citati
Kako je on to lako izveo ... Čovek treba da se ustreli kao
što su se generali bacali na svoje mačeve, kada bi videli da je
njihova stvar izgubljena.
Hitler, u govoru na konferenciji u svom štabu, februara
1942., pošto se von Paulus predao

Većina vas zna šta znači kada 100 leševa leže jedan
pored drugog, ili 500 ili 1000.
Ovo je slavna strana u našoj istoriji koja nikad nije bila
ispisana i nikad neće biti ispisana.
Himmler, o ubijanju Jevreja u govoru SS vođama u Polj-
skoj, oktobra 1943.

Moj Fireru, čestitam vam! Roosevelt je mrtav. Zapisano

je u zvezdama da će druga polovina aprila biti prekretnica za
nas.
Göbbels Hitleru, aprila 1945.

Možete me slobodno zvati frau Hitler.

Eva Braun, poslužitelju u bunkeru posle njene udaje i pre
njene smrti, aprila 1945.

Neistina je da sam ja ili bilo ko drugi u Nemačkoj, želeo

rat 1939. Želeli su ga i izazvali isključivo oni svetski
političari koji ili su jevrejskog porekla ili rade za jevrejske
interese. Posle svih mojih ponuda za razoružanje, potomstvo
ne može baciti odgovornost za ovaj rat na mene.
Pre svoje smrti isključujem iz Partije bivšeg rajhmaršala
Hermanna Göringa i oduzimam mu sva prava koja su mu
potvrđena dekretom od 29. juna 1941. i mojim govorom u
Rajhstagu od 1. septembra 1939. Na njegovo mesto
postavljam grand admirala Dönitza, za predsednika Rajha i
vrhovnog komandanta oružanih snaga.

510
 Citati
Pre svoje smrti isključujem iz partije i sa svih njegovih
funkcija bivšeg rajhsfirera, ministra unutrašnjih poslova,
Heinricha Himmlera.
Hitlerov “Politički testament”, april 1945.

511