Biblioteka THEORIA

Recenzenti prof. dr SLOBODAN ANTONI prof. dr MILAN BRDAR prof. dr MILAN TRIPKOVI

MARKO KORI

SOCIOLOGIJA NAUKE
MERTONOVSKI I KONSTRUKTIVISTIKI PROGRAMI

IZDAVAKA KNJIARNICA ZORANA STOJANOVIA SREMSKI KARLOVCI NOVI SAD 2010

I. OSNOVNI EPISTEMOLOKO-METODOLOKI PROBLEMI I SPOROVI U SOCIOLOGIJI (NAUKE)

Poetkom 1955. godine u Filadelfiji je odrana konferencija o istoriji, filozofiji i sociologiji nauke (Shryock 1955). Sam po sebi ovaj dogaaj ne predstavlja neku bitnu prekretnicu u istoriji ovih disciplina, ali je podesan za povlaenje paralele sa dananjom situacijom koja se nakon pola veka u ovim intelektualnim poljima nije znaajnije promenila. Najpoznatiji uesnici ovog skupa bili su: Barber, Karnap, Koen, Fajgl, Frank, Merton, Nejgel, Ogbern i Parsons1. Barberov (1955) rad govori o tome da je sociologija nauke slabo upranjavana grana sociologije, iako su se njome baJedno od pitanja koje se postavljalo na ovoj konferenciji bilo je i pitanje opravdanosti postojanja filozofije, istorije i sociologije nauke. Smatramo da je kritika nekih naunika povodom ovog pitanja (npr. Vajnberg 1992/1997) preterana i neodriva. Filozofija nauke je potrebna nauci, ali moemo se sloiti sa Vajnbergom da ona moda nije potrebna naunicima kao individuama. Na konferenciji se govorilo i o problemu fragmentacije naunih disciplina koja danas predstavlja i drutveni problem (Margenau 1955). Alpert (1955: 333) je istakao klasini problem finansiranja nauka i efektnu integraciju prirodnih i drutvenih nauka koja e poveati doprinos svih nauka dravnom zdravlju, prosperitetu, blagostanju i odbrani. Frank (1955) takoe zagovara nunost postojanja svih ovih disciplina, ali insistira na njihovom boljem finansiranju. Iako su i ovo veoma bitni problemi, naa interesovanja vezana su prvenstveno za teorijske i epistemoloke aspekte sociologije nauke.
1

vila i velika imena poput Veblena, Ogberna, Sorokina, Parsonsa i Mertona1. Meutim, brojnost sociologa nauke moda i nije bila toliko mala ako se sociolozima dodaju teoretiari koji su izuavali drutvene aspekte nauke, a koji ne pripadaju striktno sociologiji. Barber je mislio na dve knjige koje su se tada pojavile. Knjiga Knapa (psiholog) i Gudriha (biolog), Origins of American Scientists, govori o drutvenoj klasi, ekonomiji i religijskom poreklu amerikih prirodnih naunika, gde se obrauje i njihova socijalizacija2. Zatim, to je i knjiga Gilispija, Genesis and Geology, koja govori o odnosu religije i nauke u Engleskoj u prvoj polovini 19. veka. Barber istie da je nauka socijalna aktivnost i da je zato podlona prouavanjima drutvenih nauka kao i bilo koja druga ljudska aktivnost. Na pitanje kako sociologija nauke uopte moe da bude od koristi za nauku, odgovor je sledei: [S]ociologija nauke nastoji da ustanovi to specifinije i preciznije drutvene uslove pod kojima nauka ini maksimalni progres. (str. 340; u originalu kurzivom) Istorija nauke je specijalizovani oblik istorije koji se bavi izuavanjem nastanka, rasta i uticaja naunih ideja, tehnika i znanja i na same sebe i u odnosu sa glavnim tokovima kulture i materijalne civilizacije. (Cohen 1955: 343) Mnogi radovi iz sociologije nauke povezani su sa istorijom nauke, gde je najpoznatiji primer Mertonova analiza nauke, tehnologije i drutva u 17. veku u Engleskoj (Merton 1938a, b). Takoe, izuzetno su vani radovi Cilsela i Barbera (npr. Zilsel 1942b; Barber 1952/1962). Dingl (Dingle 1955: 348) se ne slae sa Barberom oko odreenja predmeta sociologije nauke, jer je nauka predmet istorije i filozofije nauke, dok je predmet sociologije nauke za njega naunik. Istorija i filozofija nauke zavise od sadraja same nauke, odnosno od stvarnog znanja do kojih dolaze naunici. Ako bi se pokazalo, recimo, da je teorija relativiteta pogrena, to bi imalo
Vidi npr. Veblen 1906; Ogburn and Thomas 1922; Sorokin 1957/2002; Parsons 1937/1949. 2 Pod socijalizacijom se podrazumeva prihvatanje normi i vrednosti naunog istraivanja.
1

velikog uticaja na prve dve discipline, ali ne i na sociologiju nauke koja prouava odnos izmeu naunika i drutvenog okruenja. Interesantan je Dinglov stav da bi istoriju naunih ideja i otkria trebalo razdvojiti od drutvenih uslova pod kojima su one nastale. Naune ideje za njega ne zavise od drutvenih ili bilo kojih drugih okolnosti, i zato je mogue napisati istoriju nauke koja bi u potpunosti bila internalistika (str. 349). Ova podela nije zadovoljavajua, jer danas postoji i psihologija nauke koja se preteno bavi naunikom kao agensom. Na osnovu pregleda radova sa ovog skupa moemo da vidimo da su se u poslednjih pedesetak godina iskristalisale relativno srodne naune discipline: istorija, filozofija, sociologija i psihologija nauke (o kojoj se na pomenutom skupu nije govorilo, ali vidi Feist and Gorman 1998). Razmatranje iskljuivo jedne od njih nije mogue bez osvrtanja na saznanja ostalih, iako osnovni predmet naeg interesovanja predstavlja sociologija. Nije potrebno posebno isticati razlike i velike slinosti izmeu sociologije nauke i sociologije znanja, gde bi sociologija znanja bila optija socioloka disciplina koja izuava znanje uopte, a ne samo nauno znanje. Sociologija znanja se prvenstveno bavi zavisnou znanja od drutvene pozicije i epistemolokim implikacijama ove povezanosti (Merton 1937b)1. Ako se sociologija znanja bavi odnosom izmeu ljudske misli i socijalnog konteksta u kojem ona nastaje (Berger and Luckmann 1967), onda se sociologija nauke bavi analizom socijalnog konteksta naune misli2. Dugo vremena sociolozi nauke insisti1 Merton u ovom radu nudi prikaz razvoja klasine sociologije znanja, a naroito se osvre na radove elera i Manhajma. Neto kasnije, Gitler (Gittler 1940) takoe vidi sociologiju znanja kao preteu novije sociologije nauke i govori o uticaju Vebera, elera i Manhajma. Brojne reference koje se tiu sociologije znanja ovom prilikom su izostavljene jer nisu direktno povezane sa problematikom koja e biti analizirana (vidi i Mili 1984 za neke odnose i razlike izmeu ove dve socioloke discipline). 2 Izuzetno je problematino pitanje znanja. ta se podrazumeva pod znanjem? Da li je svako verovanje znanje? Od odgovora na ova pitanja zavisi i shvatanje sociologije znanja, odnosno opravdanost samog imena ove discipline. Neophodan uslov znanja je istina, a pored istine neophodno je i verovanje. Ipak, istinito verovanje nije dovoljno da bismo ga nazvali znanjem u uem smislu, kada znamo da je neto istinito. Da bi istinito verovanje bilo znanje, ono mora

rali su na tome da se nauka razlikuje od drugih oblika miljenja upravo po imunosti od drutvene determinisanosti. To znai da naukom rukovodi razum, a ne, recimo, tradicija, tako da je ona u stanju da izbegne uticaj nelogikih drutvenih sila. Zato klasina sociologija nauke razlikuje nauku kao sistem ideja i nauku kao socijalni sistem (King 1971). Nauka kao sistem ideja rukovodi se unutranjom logikom, a na nauku kao socijalni sistem utiu nelogike drutvene sile. Zadatak sociologije nauke bio je da se bavi naukom u ovom drugom smislu, naukom kao socijalnom aktivnou. Kasnije su ova odsena razdvajanja internih i eksternih aspekata nauke dovedena u pitanje, tako da danas nema mnogo ekstremnih internalista koji bi tvrdili da se nauka moe analizirati kao u potpunosti autonomni sistem. Sociologija nauke se prema Gitleru razlikuje od filozofije i istorije nauke jer pokuava da posmatra nauku u svetlu drutvene situacije. (Gittler 1940: 352) On pravi podelu same sociologije nauke na sociologiju naunog znanja, sociologiju naunika, sociologiju naunih institucija i sociologiju primenjene nauke. Ova podela nije zaivela u kasnijim radovima iz ove oblasti, ali svakako je interesantna. Jo jedna podela jeste ona koju nudi Sal Restivo (1981b; vidi i 1981a). On razlikuje tri glavne perspektive koje razmatraju epistemoloku relevantnost sociologije nauke: jaki program, evolucionu epistemologiju (tj. umereni program) i metaistraivanje (tj. slabi program). Ben-Dejvid (Ben-David 1971) deli osnovne pristupe u sociologiji nauke na interakcijske i institucionalne. Interakcijski pristup bavi se izuavanjem ponaanja naunika, a institucionalni vezuje nauku za odreene varijable. Primeri tih varijabli su nauna uloga, tj. njena definicija u razliitim drutvima i vremenima, veliina i struktura naunih organizacija, ideologija itd. Meu ovim pristupima postoji i preklapanje. Izbor izmeu njih zavisi
da bude opravdano verovanje. Goldman (1986) smatra da znanje u sebi mora da sadri kauzalni faktor. Da li je verovanje istinito zavisi od toga zbog ega se poseduje neko verovanje. U pitanju su psiholoki procesi koji izazivaju (tj. uzrokuju) neko verovanje. U skladu sa filozofskim shvatanjem istine kao istinitog opravdanog verovanja sociologija znanja postaje moda neadekvatan naziv za ovu disciplinu, jer bi adekvatniji naziv bio sociologija verovanja. Ipak, zbog ustaljenosti i rairenosti naziva sociologija znanja koristimo ovaj termin.

od problema koji se istrauje. Na ovaj nain Ben-Dejvid dolazi do etiri pristupa, jer je na ove dve ravni mogue govoriti o prouavanju naune delatnosti i o pojmovnoj i logikoj strukturi nauke. Uopteno posmatrano, interakcijski pristup bavi se tumaenjem ponaanja naunika, a institucionalni polazi od sadraja nauke. Od tridesetih do sedamdesetih godina prolog veka u sociologiji nauke suvereno je dominirala mertonovska sociologija nauke. Jedno od sutinskih obeleja te paradigme jesu procesi evaluacije u nauci. Ono ime se Mertonov program ne bavi, a to je bila jedna od glavnih inspiracija kasnijih izazivaa ove paradigme, jesu drutveni problemi unutar same nauke i problemi vrednosti, ideologije i objektivnosti u nauci. Tako je njegov program esto proglaavan za nekritiku apologiju nauke kao privilegovanog sistema znanja1. Ben-Dejvid, kao veoma bitan predstavnik klasine tradicije, na sledei nain definie sociologiju nauke i njene postulate.
Sociologija nauke se bavi drutvenim uslovima i uticajima na nauku i drutvenim strukturama i procesima naune aktivnosti. Nauka je kulturna tradicija, ouvana i prenoena sa generacije na generaciju, delimino jer se vrednuje zbog nje same, a delimino zbog svojih irokih tehnolokih aplikacija. Njena najspecifinija karakteristika jeste to to je osnovna svrha njenih negovatelja, naunika, da promene tradiciju kroz otkria. Ovo nosi odreene slinosti sa svrhom modernih umetnika i pisaca. Meutim, inovacije u umetnosti i knjievnosti su propraene neslaganjem i konfliktom, jer nema eksplicitnih kriterijuma i prihvaenih procedura da determiniu da li je inovacija poboljanje ili pogoranje postojee tradicije. Iako nauni kriterijumi i procedure nisu ni savreno jasni, niti u potpunosti stabilni, oni su jo uvek daleko
1 Restivo govori o Kunu kao veoma bitnom uticaju na dalji razvoj sociologije nauke, ali njegovu revoluciju proglaava mitom (1981b: 25; vidi i Restivo 1983), jer se ni po emu znaajnom ne razlikuje od Mertonovog pristupa. Kao centralnu dogmu mita o Kunovoj revoluciji Restivo vidi ubeenje da je njegova paradigma radikalna alternativa Mertonovoj sociologiji nauke, o emu su govorili mnogi konstruktivisti.

superiorniji u odnosu na kriterijume koji se koriste u evaluaciji drugih kulturnih produkata. Relativno objektivna, konsenzusna evaluacija otkria ini nauku ekstremnim sluajem institucionalno regulisane kulturne promene. [Ben-David and Sullivan 1975: 203]

Ovaj citat predstavlja sutinu mertonovske, tj. klasine sociologije nauke. Pokuaemo da pokaemo razlike i slinosti izmeu klasine i konstruktivistike sociologije nauke ukazivanjem na meusobne prednosti i slabosti, ali prvo je potrebno prikazati nekoliko metodolokih pitanja koja se tiu same prirode nauke, a time i sociologije nauke (vidi i Zuckerman 1988b). Teorije o nauci koje su bile aktuelne u Evropi i Severnoj Americi polovinom 20. veka poticale su iskljuivo od prosvetiteljstva 18. veka, perioda kada su brojni segmenti naune revolucije 17. veka inkorporirani u jedan opti pogled na svet. U tom periodu nastali su pojmovi prirodnog zakona, naune istine i naune racionalnosti. Oni su bili povezani racionalnim ubeenjem da su istinski prirodni zakoni uopte mogui i dostupni ljudima. Uprkos devetnaestovekovnoj romantiarskoj reakciji na nauku, prosvetiteljska slika nauke dominirala je sve do polovine 20. veka. Zato i ne udi to su osnivai logikog pozitivizma smatrali sebe za deo drugog prosvetiteljstva. Moe se rei da su tokom istorije mnoga drutva bila izloena borbi izmeu moi, proizvodnje i verovanja (Holton 1993) ili nauke, proizvodnje i tehnike (Dobrov 1966/1969), a sama nauka je naroito interesantan teren na kojem se ove borbe iskazuju, jer su ona i na njoj zasnovana tehnologija imale izuzetan uticaj na pomenute trijade. Od poetka 17. veka moemo govoriti o dva shvatanja nauke (Holton 1993): bejkonovskom (nauka kao svemo) i njutnovskom (nauka kao sveznanje)1. Naunici tada nisu bili toliko zainteresovani za pojedine naune poduhvate ve im je glavni cilj bila supstitucija itavog prednaunog sistema
Osnovna nauka se identifikuje sa Njutnom, primenjena sa Bejkonom, dok se na osnovu rekonstrukcije raznih aktivnosti Tomasa Defersona moe razlikovati i trei nain upranjavanja nauke, defersonski. U pitanju je postavljanje istraivanja u oblast u kojoj postoji nauno neznanje koje lei u osnovi nekog socijalnog problema (Holton 1993).
1

10

verovanja. Tokom 19. veka nauka je postala sekularizovana, ali i sve ambicioznija. Tako je dolo do uestalosti progresistikih teorija, od kojih je moda najpoznatija Kontova teorija socijalne evolucije o tri stupnja (Comte 183042/1896), prema kojoj je zapadna civilizacija dostigla stupanj nauke, prevazilazei stupnjeve mita i religije. Ove spekulacije danas se ne uzimaju za ozbiljno, jer smo svedoci da ivimo u svetu u kojem su sva tri stupnja pomeana u jedan izuzetno sloen sistem. Romantiari su u 19. veku kao pakleno trojstvo (Holton 1993) videli Bejkona, Loka i Njutna i zato je sasvim razumljivo tadanje cvetanje mesmerizma, frenologije, raznih oblika spiritualizma itd. Danas takoe postoje grupe koje nauku doivljavaju kao negativnu pojavu, pretnju drutvu, i koje osporavaju njenu privilegovanost kao sistema znanja. Problem sa klasifikacijom ovih grupa jeste u tome to se one meusobno znatno razlikuju. Neke se fokusiraju na epistemike tvrdnje nauke, druge na efekte nauke preko tehnologije, a neke opet zagovaraju povratak romantiarskim predmodernim verzijama nauke1. Zato je njihov jedini zajedniki imenilac protivljenje (dananjoj) nauci kao takvoj i on se zove antinauka. Bez obzira na to kako bismo pokuali da definiemo kulturu, moramo se sloiti sa konstatacijom da se kulturni sistem drutva sastoji iz brojnih podsistema, od kojih svaki ima odreeni stepen autonomije, ali je istovremeno i u meusobnoj zavisnosti sa drugim podsistemima (vidi npr. Parsons 1951; Barber 1998)2. Veina podsistema, poput religije, nauke, umetnosti, vremenom su postali deo akademskih programa koji izuavaju odreene zajednice kulturnih specijalista. Od velikih podsistema jedino ideologija nema izriitu akademsku specijalizaciju, iako se provlai kroz sve pomenute podsisteme. Za nae interesovanje najvanije su nauka i ideologija. Njihov odnos, kao i bilo koji odnos kulturnih podsistema, moe biti i pozitivan i negativan. Postoje ideologije
1 Interesantno poglavlje o Kitsovom otporu prema Njutnovom raaravanju duge, tj. redukciji poezije duge na prizmatine boje i romantiarskoj reakciji na nauku uopte napisao je (Dawkins 1998). 2 Zato moemo rei da je [nauka] relativno izolovan informacioni sistem. (Dobrov 1966/1969: 21)

11

koje podravaju nauku, ali i one koje je dovode u pitanje. Nauka nekad prua potporu odreenoj ideologiji, a nekad joj protivrei. Moderni univerzitet je postao mesto gde se danas odvijaju glavni procesi poduavanja, odravanja i novog stvaranja kulturnih tradicija drutva (najire shvaenih). Usmeriemo panju samo na dve glavne funkcije modernih univerziteta: poduavanje nauci i objektivnosti i odnos prema vrednostima i sa njima povezanim ideologijama. Na univerzitetima preovladava zapadna racionalistika tradicija koja moe da ima razliite oblike, ali uvek poseduje istu osnovu. Moemo je sumirati na osnovu njenih est osnovnih obeleja (Barber 1998: 113114): (1) Stvarnost postoji nezavisno od ljudskih predstava. Ovo je osnovna postavka realizma i same zapadne racionalistike tradicije i to shvatanje ne negira postojanje odreenih delova stvarnosti koji su socijalne konstrukcije. (2) Najmanje jedna od funkcija jezika jeste da omogui komunikaciju preko znaenja. esto se ta komunikacija odnosi na objekte i stanja koji postoje u svetu nezavisno od samog jezika. (3) Istina je stvar tanosti predstava (tj. reprezentacija). (4) Znanje je objektivno i ono ne zavisi od subjektivnih stavova i oseanja. Objektivna istina ili neistina u potpunosti su nezavisne od motiva, moralnosti, pola/roda, rase, etnike pripadnosti itd. (5) Logika i racionalnost obezbeuju standarde validnosti i proverljivosti, iako poivaju na prethodno datim skupovima aksioma, pretpostavki, ciljeva itd. (6) Intelektualni standardi su objektivni i predstavljaju intersubjektivno validne kriterijume intelektualnih postignua. Spomenute grupe koje dovode u sumnju i kritikuju nauku najee insistiraju na tome da nauka kao institucija ne postie objektivnost. Da li je onda nauna objektivnost mit ili stvarnost? Da li je realizam kao kognitivna orijentacija mogu i odriv? Ova pitanja su od izuzetnog znaaja jer od odreivanja prema njima zavisi itava delatnost naunika. Barber govori o realizmu kao nasleu zapadne tradicije. Ovom prilikom nema potrebe detaljnije ulaziti u problematiku realizma. Dovoljno je rei da je za realizam nauka manje ili vie

12

uspena u otkrivanju stvari onakvih kakve one jesu. Cilj nauke bi tako bio da otkrije istinu o svetu, jer naune teorije mogu da budu istinite ili lane i one zavise od dokaza koji je potkrepljuju1. Uspena odbrana realizma omoguila bi uspeno osporavanje (radikalnog) socijalnog konstruktivizma u sociologiji nauke. Socijalni konstruktivizam je antirealistika orijentacija, odnosno jedna od antirealistikih orijentacija, jer postoji i instrumentalizam, koji ne naglaava istinitost neke teorije ve njenu empirijsku adekvatnost. Realizam u sebi inkorporira objektivnost, to je sluaj i sa teorijama instrumentalista i verifikacionista. Po tome se oni razlikuju od konstruktivista. U izvesnom smislu moemo rei da je neko objektivan ukoliko prihvata ili odbacuje teoriju na osnovu dostupnih dokaza, a ne na osnovu socijalnih ili drugih faktora. Nauka je delatnost u kojoj se opovrgavanja shvataju veoma ozbiljno i ona su sastavni deo naunog napretka (Popper 1963)2. Istorija nauke svedoi o brojnim pogrenim poecima: ptolomejskoj astronomiji, flogistonskoj hemiji, kalorikoj teoriji toplote, konceptu etra, lamarkovskoj teoriji nasleivanja itd. Svaka od ovih teorija je u odreenom vremenu sluila svrsi, ali je prevaziena putem opovrgavanja. Bitnost opovrgavanja nauku razlikuje od drugih socijalnih institucija i ona nije samo jedan vid religije, odnosno vere u znanje. Ovo netano poreenje pada i na primeru posveenosti. Naunici doputaju mogunost da je teorija u koju veruju pogrena i da e moda jednog dana biti zamenjena novom, tanijom. Fiziar moe da napusti verovanje u savremenu fiziku, a da i dalje ostane fiziar, dok svetenik ne moe da napusti religiju i da i dalje ostane (posveeni) svetenik. Posveenost je vrlina u religiji, ali greh u nauci. Ovo ne znai da su naunici indiferentni prema svojim verovanjima, ali ukazuje na fundamentalnu dogmatsku posveenost koja postoji u religiji i (relativnu) kognitivnu fleksibilnost koja karakterie nauku kao instituciju.
Ovo ne iskljuuje mogunost da teorija, uprkos tome to je svi dokazi podravaju, bude lana. 2 Iz ovog ne sledi da je Poperov falsifikacionizam u potpunosti zadovoljavajui.
1

13

Epistemoloki relativizam nije u potpunosti pogrean, jer sadri u sebi zrno istine. Nauno istraivanje kree od pretpostavke da su stavovi u principu opovrgljivi i podloni ispravkama (Bunge 1992). U nauci se preutno zauzima stav metodolokog (ili umerenog) skepticizma, ali on nije identian sistematskom (ili radikalnom) skepticizmu. Sumnja se samo onda kada postoji logiki ili empirijski razlog za sumnju, a ne u sve oko nas. Tano je da je nae znanje o svetu samo parcijalno, ali to ne znai da ono ne moe da dostigne status istine. Pokuaemo da prikaemo nekoliko osnovnih problema oko kojih postoji neslaganje unutar disciplina koje izuavaju nauku. U pitanju je problem statusa sociologije kao nauke, problemi internalizma/eksternalizma, vrednosti i ideologije, kao i raznolikost znaenja termina naturalizam. Prikaz koji sledi preteno je deskriptivnog karaktera, odnosno neka vrsta intelektualnog mapiranja, jer e se u radu odreene dileme detaljnije razraivati. Namera je bila da se preko prikaza raznih nesuglasica i nereenih dilema ukae na vitalnost discipline i njen potencijalni razvoj.

1. Sociologija (nauke) kao nauka

[R]aspad odnosa izmeu nauke i kulture i istovremeno povlaenje nauke u isto tehniku sferu obino je podran od strane prividnog i dvosmislenog argumenta da nauka jeste, i mora da bude, etiki neutralna. U svom najtrivijalnijem i individualistikom smislu, da naunici ne mare na koji nain e se eksperimenti zavriti, ovo je jasno netano; gotovo svi aktivni naunici manje ili vie strastveno se nadaju da e biti u stanju da dokau ili opovrgnu neku odreenu teoriju na kojoj rade. Meutim, to je irelevantno za funkciju nauke kao kulturne sile. Daleko je vanije da naunici budu spremni da e se njihove sopstvene teorije pokazati kao pogrene. Nauka kao celina sigurno ne moe da dopusti da rasuivanje o injenicama bude iskrivljeno od strane ideja o tome ta bi trebalo da bude istinito ili ta moemo da se nadamo da e biti tano. [Waddington 1941/1948: 30]

U knjizi Problematics of Sociology Smelser (1997) sociologiju deli na osnovu nekoliko kriterijuma. Po svom osnovnom

14

predmetu i obimu prouavanja sociologija se moe podeliti na: mikro (koja ukljuuje analizu osobe i line interakcije), mezo (koja se bavi strukturalnim fenomenima, ali ispod nivoa drutva, poput formalnih grupa, organizacija, drutvenih pokreta i nekim aspektima institucija), makro (koja izuava nivo itavog drutva) i globalnu (obrauje multidrutvene aspekte). S druge strane, u pogledu tradicije sociologije iskristalisale su se tri orijentacije: nauna, humanistika i artistika. Nauna orijentacija fokusira se na prirodne zakone i logiki zatvorene teorijske orijentacije (str. 3), na kauzalnu, ak i deterministiku analizu, zauzima objektivni i neevaluativni stav ka subjektu prouavanja, primat daje empirijskim istraivanjima i merenju itd. Humanistika orijentacija fokusira se na ljude kao bia, brine o situaciji u kojoj se ljudi nalaze (ukljuujui zalaganje za ljudsko blagostanje, pravdu, jednakost, za eliminaciju patnje itd.), ne suzdrava se od preskriptivnih stavova i evaluacije i zainteresovana je za znaenjske sisteme koji konstituiu kulturu. Artistika orijentacija je ona koja preferira artistiki stav prema subjektu istraivanja i naglaava primenu znanja, ali esto se preklapa sa humanistikom orijentacijom povodom pitanja poboljanja drutva, naglaavanja fenomenologije i individualnog znaenja i kvalitativnih analiza. Nauna orijentacija svoje neposredne korene ima u Kontovom pozitivizmu (Comte 183042/1896). Danas je jasno da njegov vei deo nije odriv, ali to ne znai da je bezvredan. Landberg (Lundberg 1939) je u prvoj polovini 20. veka smatrao da su sledee pozitivistike pretpostavke ostale kao prihvatljive: (1) Svi fenomeni su podloni invarijabilnim prirodnim zakonima. Zadatak sociologije je da otkrije te zakone i da ih svede na najmanji mogui broj. Poetkom 20. veka veliki broj sociologa zagovarao je ovo stanovite. Danas preovladava antipozitivistika filozofija nauke i mnogi naunici smatraju da je nauno orijentisana sociologija zastarelo intelektualno shvatanje. (2) Nauke meu sobom nisu veoma razliite i njihovo jedinstvo je mogue postii preko metoda.

15

(3) Pozitivna filozofija je jedino racionalno sredstvo pomou kojeg moemo da istraimo logike zakone ljudskog uma, koje do njene pojave nije bilo mogue istraiti. Neto pre Landberga, Ogbern (Ogburn 1930) je nauku grubo definisao kao otkrie novog znanja. Na osnovu ove definicije on govori o tri prepreke razvoju naunosti u drutvenim naukama. Prva je intelektualizam, koji je neka vrsta uenjatva koje se razlikuje od nauke. Izraz intelektualizma je elaboracija ideja koje ne moraju da budu (i retko kada jesu) odraz znanja koje bismo nazvali naunim. Ideje intelektualaca su produkt mate ili asocijacije prethodnih ideja i iskustava. U pitanju su interpretacije. Druga prepreka jeste ideja da je cilj nauke u kontroli ili ovladavanju, a ne u stvaranju boljeg sveta, promovisanju pravde ili irenju znanja. Jedan od njenih primarnih ciljeva jeste savladavanje najboljih procedura i njihova upotreba pri otkrivanju novih znanja. Trea prepreka potie od akcije i rezultata, jer drutvene nauke moraju da propisuju delovanje na osnovu aproksimacija, tj. emocija i predrasuda. Makajver (MacIver 1933) je govorio o shvatanjima sociologije kao prirodne nauke. U vreme kada je pisao pomenuti rad, koncepciju sociologije kao prirodne nauke mogao je da kontrastira samo sa organicistikim i pozitivistikim naivnim teorijama koje su bile bleda refleksija biologije. (str. 25) Interakcije izmeu prirodnih i drutvenih nauka nisu uvek bile ujednaene i taj odnos je istorijski promenljiv, ponekad i suvie pojednostavljen i naivan, a ponekad veoma zanimljiv i koristan (vidi Cohen 1994). Makajver objanjava razlike izmeu fizikih i socijalnih procesa i s pravom ukazuje na tekoe i kompleksnost sa kojima se drutvene nauke susreu. Kauzalnost je u socijalnom svetu daleko slabije uoljiva, jer postoji problem motivisanosti socijalnog sveta. Pored isticanja motivisanosti aktera, Makajver tvrdi da [i]nterpretacija socijalnih fenomena nije nikad [neto] vie od aproksimacije. (MacIver 1933: 35) Kompletna objanjenja u drutvenim naukama ostaju nedostina jer nema mehanikog metoda za otkrivanje socijalne kauzalnosti. (str. 35) Poput poperovske prie o (navodnom) reenju Hjumovog problema indukcije preko falsifikacionizma, Makajver zastupa tezu da u drutvenim naukama nema kompletnih verifikacija, jer je mogue doi samo

16

do delimino potvrenih hipoteza. Kompletna verifikacija ostvariva je samo preko pojednostavljene verzije indukcije. Naalost, Makajver zakljuuje da je u sociologiji presudna osobina disciplinovane imaginacije (str. 35), a ne tenja ka rigoroznijim metodama i modelima. Danas moda Landbergov i Kontov pozitivizam deluju isuvie optimistino i poletno, meutim, ako neke stavove donekle redefiniemo i uklopimo u naturalistiku filozofiju, dobija se interesantan okvir za nauno orijentisanu sociologiju. Pre iznoenja odreenih pretpostavki naturalizma, prikazaemo ukratko dve novije apologije naune orijentacije u sociologiji koje potiu od Kolinsa (Collins 1989) i Bungea (Bunge 1991, 1992). Bunge je svoju kritiku prvenstveno uperio protiv nove sociologije nauke, ali na osnovu nje moe mnogo toga da se primeni i na odreene struje u sociologiji uopte.

1.1. Antinauka u sociologiji

Jedan od Kolinsovih saradnika, Ben-Dejvid, 1973. godine (Ben-David 1973) eksplicitno je izneo zamerku svojim kolegama zbog veoma neradog posveivanja panje filozofskim osnovama sociologije. Jedan veoma vaan pokuaj, koji Ben-Dejvid komentarie, potie od Roberta Fridrihsa (Friedrichs 1970/1972). Zakljuak Fridrihsove studije iz domena sociologije sociologije jeste da sociologija ima potencijala da postane objektivna nauka. O tome je pisao i Homans (1967), borei se protiv negativnih kritika nauno orijentisane sociologije. Jedan od najradikalnijih poduhvata formulacije naune sociologije potie od Voltera Volasa (Wallace 1983), koji eli da prikae sociologiju kao prirodnu nauku, jer smatra da ona to i moe da bude. Ovom prilikom dovoljno je samo ukazati na odbrane nauno orijentisane sociologije, dok se specifinosti pristupa ovih autora mogu zanemariti. Kolins je bio primoran da usled sve veeg uspona antinaunog raspoloenja u sociologiji brani njene naune potencijale. Najee prigovore objektivnosti sociologije on (Collins 1989) grupie na sledei nain: (1) sociologija nije uspela da proizvede validna saznanja, odnosno zakonite generalizacije; (2) determi-

17

nistiki zakoni ne postoje jer se drutveno delovanje sastoji od situacionih interpretacija zasnovanih na ljudskoj subjektivnosti, refleksivnosti i kreativnosti; (3) ljudi ive u svetu diskursa, tako da je drutvo samo vrsta teksta koji itamo na razliite naine i u razliito vreme; (4) ova pozicija esto se povezuje sa istoricizmom1,
1 Znaenje termina istorizam i istoricizam nije u potpunosti jasno. Termin istoricizam potie od nemake rei Historismus i prvi put se javlja krajem 18. veka. U ostale evropske jezike (francuski, italijanski, engleski, panski itd.) uveden je poetkom prolog veka. U nemakom jeziku njegova upotreba nikad nije bila jasno definisana i zato je korien u raznim kontekstima, gde je veina znaenja bila negativne konotacije. Najoptije gledano, korien je za koncepciju istorije i drutva nastalu u istorijskoj koli koja se bavila pravom i ekonomijom. Karl Menger je koristio termin kako bi kritikovao redukciju ekonomske teorije na ekonomsku istoriju. Huserl je nekoliko decenija kasnije tvrdio da su istoricizam i naturalizam dve paralelne forme miljenja koje su redukovale filozofiju na pogled na svet. U ranom 20. veku autori poput Trela ili Kroea koristili su ga preteno za pokrete i teorijske pristupe koji su pripadali prethodeim stoleima. Ova upotreba termina, da se odnosi na neto u prolosti, objanjava njegovu vieznanost (Rossi 2001): (1) koncepcija istorije koja je karakteristina za nemaku istorijsku kolu; (2) pozicija (obino veoma razliitih) autora, poput Diltaja, Zimela, Trela i donekle Vebera; (3) koncepcija istorije koja se nalazi kod Hegela ili Marksa (to je Poperova upotreba termina); (4) spekulativna tradicija koja ide do Vikoa i Hegela i dolazi do autora poput Kroea (upotreba koja je karakteristina za Italiju). Sve do perioda izmeu dva rata termin je preteno imao negativne konotacije. Danas istoricizam najee oznaava shvatanje o jedinstvenosti svake istorijske epohe, to bi znailo da svaka istorijska situacija ili period mogu da se razumeju samo sami iz sebe. U engleskom je termin historism daleko manje u upotrebi, kao i u nemakom termin Historizismus. Poetkom veka u amerikoj sociologiji upotrebljavan je moda i ee nego istoricizam, ali sredinom 20. veka situacija se obrnula. Historism je adekvatniji prevod nemakog originalnog termina Historismus, ali historicism je preovladao ili zato to zvui prirodnije na engleskom ili zato to lii na italijanski ekvivalent storicismo koji je bio poznat preko Kroeove upotrebe (Rossi 2001). Zato se istorizam danas najee podrazumeva pod pojmom istoricizam koji je preovladao u engleskom (makar za sada). Izuzetak je npr. Mancovo shvatanje ove distinkcije (pod Poperovim uticajem): Mislioci koji su verovali da su promene nasumine zovu se istoristi; a oni koji veruju da su promene determinisane razvojnim zakonom zovu se istoricisti. (Munz 1984/1987: 347) Poper termin istorizam koristi za preovladavajuu upotrebu termina istoricizam (npr. Popper 1945/1947). Za njega je istoricizam shvatanje

18

tvrdnjom da postoje samo istorijske partikularnosti, a ne opti zakoni koji bi se mogli primeniti na sva vremena i na sva mesta; (5) i konano, postoje odreene tehnike kritike naunih metoda i metateorije, naroito one koje se tiu koncepcije kauzalnosti. S druge strane, Bunge (1991) kritiki razmatra novu sociologiju nauke, kako naziva relativistike postmertonovske orijentacije (tu spadaju prvenstveno konstruktivistike i postmodernistike varijante). Zaista, veoma je teko nai zajedniki imenilac svim varijacijama u sociologiji nauke, tako da Bunge svoju kritiku sprovodi preko sledeih tema: (1) eksternalizma (teza da je konceptualni sadraj determinisan socijalnim kontekstom); (2) konstruktivizma (ideja da subjekt koji istrauje konstruie ne samo svoje objanjenje injenica, ve i same injenice ili ak i itav svet); (3) relativizma (teza da nema objektivnih i univerzalnih istina); (4) pragmatizma (naglaavanje akcije i interakcije nautrb ideja i izjednaavanje nauke sa tehnologijom); (5) ordinarizma (teza da nauno znanje nema specijalni epistemoloki status, tako da se ne razlikuje od ideologije, pseudonauke ili antinauke); (6) prihvatanja zastarelih psiholokih doktrina (poput biheviorizma ili psihoanalize) i (7) zamene pozitivizma, racionalizma, i drugih klasinih
da se istorija rukovodi zakonima koje istoriari pokuavaju da predvide i time se znatno razlikuje od doktrine razumevanja. Poperova distinkcija slui tome da se napravi razlika izmeu dve vrste shvatanja koja zagovaraju tezu da je objanjenje u istorijskim i drutvenim naukama drugaije od razumevanja fizikog sveta. Tako bi nenaturalistiki istoricizam predstavljao uobiajeno shvatanje istoricizma, a naturalistiki istoricizam npr. teorije Hegela, Konta i Marksa, u kojima je pogreno predstavljena priroda naunog predvianja zbog tvrdnji da je mogue predvideti istorijske promene. Zato je Marksova netana predvianja o kolapsu kapitalizma Poper nazvao nenaunim proroanstvima (Rossi 2001). Poperova kritika glasi da je ljudska istorija jedinstven istorijski proces i da ga je logiki nemogue objasniti preko traganja za univerzalnim zakonima. Mogue je da postoje uoljivi i objanjivi trendovi, ali trendovi nisu zakoni (vidi Popper 1945/1947). U skorije vreme, u odreenim krugovima upotreba termina istoricizam koja je postala uobiajena i dominantna jeste ona koja mu pripisuje odlike relativizma, ali u ovom smislu se predstavlja na afirmativan i programski nain od strane zagovornika. To je sluaj prvenstveno u SAD i dogodio se u knjievnim studijama, a proirio se na kulturne i drutvene nauke. Po osnovnoj orijentaciji blizak je postmodernizmu i tie se radikalnog odbacivanja objektivnog istorijskog znanja. To se objanjava preko specifinosti istorijskih injenica i istorinosti same istorijske spoznaje (Rossi 2001).

19

filozofija za brojne nenaune ili antinaune filozofije (lingvistiku filozofiju, fenomenologiju, egzistencijalizam, hermeneutiku, kritiku teoriju, poststrukturalizam i dekonstrukcionizam). Autor tvrdi da ovih sedam postulata ukazuje na nemogunost razumevanja nauke od strane nove sociologije nauke. Njihovi pozitivni doprinosi nauci o nauci blede u poreenju sa velikim regresijama koje su nametnuli sociologiji nauke tokom poslednjih godina. (str. 525) Jedna od najpoznatijih metodolokih odbrana nove sociologije nauke jeste ejpinov tekst (Shapin 1982).

1.2. Zakonite generalizacije i (in)determinizam

Na najoptijem nivou Bungeova kritika je komplementarna Kolinsovoj. Kolins intelektualno opravdanje svoje teze o mogunosti naune sociologije vri preko demonstracije optih eksplanatornih principa, a oni se mogu organizovati u modele osnovnih procesa koji generiu socijalni svet. Neto slino je pokuao da formulie i Homans (1961/1974), tragajui za elementarnim oblicima socijalnog ponaanja. Kolins navodi odreene primere iz mikro i makrosociologije. Mikrosociologija je tokom ovih decenija otkrila odreene zakonitosti drutvenog ivota, naroito u domenu socijalne psihologije. Koreni ovih zakonitosti mogu se pratiti od Zimela, preko Levina, Aa, Hajdera, Tiboa i Kelija, Tverskog i Kanemana itd. Svi ovi autori (i mnogi drugi) doli su do izuzetno interesantnih zakonitosti u ljudskom drutvenom i kognitivnom ivotu. Kolinsova lista zakona do kojih je dola sociologija prilino je ubedljiva. Nije dugaka, ali pokazuje sutinu, da sociologija treba da tei da bude nauno orijentisana, jer je to mogue. Etnometodologija, koja preteno nije nauno orijentisana, takoe je doprinela rasvetljavanju odreenih pravilnosti drutvenog ivota. Sa potpuno drugaijih teorijskih pozicija od, recimo, Tverskog i Kanemana (Tversky and Kahneman 1974), Garfinkel (1967) i njegovi sledbenici pokazali su da individue nisu u stanju da se racionalno izbore sa kompleksnou sveta oko sebe. Zadravajui u sebi pozitivistiku (tj. naturalistiku) osnovu,

20

nauno orijentisana sociologija moe da inkorporira i neke stavove etnometodologa. Deterministiko objanjenje u drutvenim naukama najee se kritikuje preko konstatacije da se drutveno delanje sastoji iz situacione interpretacije, subjektivnosti, refleksivnosti i emergencije. Ovo jeste tano, ali ne sledi da drutveni svet nije deterministiki ili da nije podloan kauzalnim analizama, koje je mogue izvesti preko okvira interakcije koji omoguava razumevanje subjektivnosti, a predstavlja jednu vrstu objektivnih drutvenih regularnosti. Akteri mogu da se menjaju, ali mnoge situacije drutvenog ivota formalno nadilaze svoje individualne sadraje (Simmel 1950; Kelley et al. 2003). Ako se refleksivnost konsekventno primeni na konstruktiviste, njihova objanjenja socijalnih konstrukcija postaju jednako (in)validna konstrukcija ili produkt ekstranaunih interesa. Jo jedna zamerka o indeterminizmu moe da se predstavi preko Tomasove teoreme (Thomas and Thomas 1928). Ono to se esto zaboravlja jeste da i sama definicija situacije mora odnekud da crpi sopstvenu definiciju, odnosno neki determinizam. Indeterminizam mikrointerakcija najee je posledica toga to akteri sa izvesnou poznaju samo sopstvene namere, elje i ciljeve (o tome svedoi problem fundamentalne greke atribucije; vidi Kelley 1979). Verovanje u indeterminizam ovde je nusprodukt individualnog redukcionizma. Postoji i problem samoobistinjujueg proroanstva (Merton 1948b), ali poznavanje nekog principa ne znai da smo uvek u stanju da mu kontriramo. esto se upuuju prigovori kako poznavanje principa na kojima poivaju svakodnevne interakcije unitava uzbuenje koje ostali ljudi doivljavaju spontano. To nije tano, jer su drutveni procesi esto daleko snaniji od trenutne refleksivnosti (Collins 1989).

1.3. Objektivnost/subjektivnost i emika/etika perspektiva

Kada se govori o prirodnim i drutvenim naukama, najee se ukazuje na kontrast koji kod njih postoji izmeu objektivnog i subjektivnog. S jedne strane, ova dihotomija moe da predstavlja kontrast izmeu unutranjih mentalnih fenomena i

21

drugih tipova fenomena. U ovom smislu drutvene nauke jesu subjektivne. Ipak, najee se ne misli na subjektivnost u psiholokom smislu, ve na to da istraivanja i rezultati drutvenih nauka nisu objektivni. Sa ovim stavom blisko je povezana i teza da vrednosti utiu na istraivanja u drutvenim naukama. S druge strane, pomenuta dihotomija moe da se razmatra ontoloki i epistemoloki. U ontolokom smislu iskaz je objektivan ako je istina nezavisna od nas. U epistemolokom smislu osoba je objektivna ukoliko prihvata stav na osnovu zdravog razuma i dokaza. U suprotnom sluaju verovanje te osobe je subjektivno. Socijalni konstruktivisti su najee subjektivisti i u ontolokom i u epistemolokom smislu. Sama po sebi, objektivnost ne implicira sigurnu istinu. Pre kopernikanskog obrta ljudi su bili objektivni u svom verovanju da je Zemlja centar univerzuma, jer su mnogi dokazi upuivali na to. Neto moe biti ontoloki subjektivno, a epistemoloki objektivno. Foks (Fox 1994) pravi razliku izmeu eliminativnog i odobravajueg relativizma i relativnih i relacionih tvrdnji. Eliminativni relativizmi obino su inkonzistentni i inkoherentni. Kada govorimo o veliini nekog objekta moemo to da inimo relativno i relaciono. Ako se kae da je neto malo bez pozivanja na standard komparacije, u pitanju je relativna tvrdnja. Ona postaje relaciona ako je standard komparacije eksplicitan. Za Foksa je neto objektivno ako ljudi mogu da se racionalno sloe oko toga, odnosno, ukoliko prihvatanje neke tvrdnje ne ukljuuje arbitrarnost. Braun (Brown 2001: 103) na sledei nain predstavlja razlikovanje ontolokog, epistemolokog, objektivnog i subjektivnog verovanja:
OBJEKTIVNO Ontologija Voda je H2O (to je injenica o nezavisnoj prirodi). Verovanje da je voda H2O (zasnovano je na standardnim dokazima iz hemije). SUBJEKTIVNO Voda je bezukusna (injenica zasnovana na nama, a ne na nezavisnoj prirodi). Verovanje da je voda lekovita tenost (moe da proistie, npr., iz nekih religijskih ideja).

Epistemologija

22

Nije na odmet da se navede jedan primer u kojem je korisno traiti reenje problema objektivnosti u istraivanjima drutvenih nauka. Radi se o znaaju distinkcije emiki/etiki koja je prvenstveno karakteristina za lingvistiku i antropologiju, ali za koju se pokazalo da moe da bude od pomoi i u sociologiji (vidi kori 2004b). Ova distinkcija se u antropologiji danas najee vezuje za kulturni materijalizam, odnosno za Marvina Harisa, a u lingvistici za Keneta Pajka (Pike 1954/1967; Harris 1976, 1979/2001). Kulturni materijalizam je posebno interesantna antropoloka intelektualna struja jer, za razliku od danas preovladavajuih trendova u antropologiji i sociologiji, njegova epistemologija je striktno nauna, odnosno tei da bude to vie nauna u klasinom pozitivistikom smislu. Zadraemo se samo na analizi emikog i etikog, odnosno njihovom znaaju u prouavanju subjektivnosti/ objektivnosti naunog znanja. Na pitanje da li je neki teorijski konstrukt emiki ili etiki odgovor moemo dati na osnovu toga da li on opisuje dogaaje, entitete ili odnose iji fiziki lokus je u glavama drutvenih aktera ili u toku ponaanja. (Harris 1976: 335) Ovde nastaju problemi, jer ne moemo uvek da znamo ove podatke, ali sutina je u isticanju da se u ovoj distinkciji mogu potraiti neki odgovori na pitanje da li je mogua (nauna) objektivnost, pre svega u antropologiji, ali i u razmatranju insajderskog i autsajderskog znanja. Moemo postaviti pitanje, koje i Haris postavlja: da li je uopte nuna distinkcija emiko/etiko, ako ve moemo napraviti distinkciju izmeu mentalnih i bihevioralnih dogaaja? Odgovor je da, jer o obema ovim perspektivama ponaanja mogu da govore i akter i posmatra, tako da dobijamo etvorostruku podelu ponaanja i novi nain za njihovo klasifikovanje bihevioralno-emika perspektiva, bihevioralno-etika, mentalno-emika i mentalnoetika. Znaaj ovih distinkcija za opis i kroskulturno poreenje moemo videti ako shvatimo da su emike jedinice kulturno specifine, a etike kroskulturno validne. Kulturni materijalisti kulturu ne shvataju samo kao domen istih ideja, ve ona prema njihovim ubeenjima obuhvata i obrasce miljenja i ponaanja. Ono to je moda najspecifinije

23

za Harisa jeste da se ponaanje ne posmatra kao emanacija misli; ve se misao tretira kao emanacija ponaanja. (str. 344) Sa etikog stanovita univerzum znaenja, svrha, ciljeva, motivacija itd. ne nalazi se u glavama aktera, ve u porukama koje oni alju. Emiko znaenje se nalazi u glavama aktera, a etika znaenja unutar poruka u govornim inovima ili uopte u bihevioralnim dogaajima. Najjednostavnija kritika koja se moe uputiti ovoj distinkciji jeste da je etiko samo emiko posmatraa i nita vie. Ovo je ozbiljan problem, jer niko vie ne moe da porekne upliv vrednosti, nekih pozadinskih pretpostavki ili iskustava u nauno istraivanje. Ako shvatimo da bihevioralni tok ne postoji samo u glavama posmatraa, onda ovaj prigovor nije validan (za detaljniji prikaz kontroverze oko emike i etike distinkcije vidi Feleppa 1986). Sutina rasprava oko insajdera i autsajdera (Merton 1972), odnosno emike i etike perspektive, nalazi se u shvatanju objektivnosti. Klasina sociologija nauke nije dovodila u pitanje objektivnost naunog saznanja i bila je pod velikim uticajem pozitivistikih struja u sociologiji, shvaenih kao orijentacije koje su zagovarale mogunost otkrivanja zakona u sociologiji. Shvatanje objektivnosti naunog znanja veoma je bitna demarkaciona linija klasine i konstruktivistike sociologije nauke, iako se najvei broj podela ne zasniva na ovom kriterijumu.

1.4. Individualizam, holizam i sistemizam

Edvard ils (Shils 1982, 1986) je bio meu najvatrenijim kritiarima relativistikih orijentacija u sociologiji, smatrajui da posao sociologa nije da ustanovi (in)validnost znanja institucija koje prouava, jer to pripada naunicima i samim istraivaima. On insistira na tome da sociolog znanja (tj. nauke) mora da prizna mogunost postizanja validnog znanja. Dostupnost validnog znanja mora da bude postulat sociologije znanja. Negiranje tog postulata predstavlja negaciju njene mogunosti kao discipline. Ako je validno znanje mogue, onda sledi da kriterijumi validnosti lee u usklaivanju prema odreenim pravilima. Ta pravila trebalo bi da vae za itavu naunu zajednicu, ali ne zbog nekakvog pukog

24

konsenzusa, ve zbog racionalnog prihvatanja procedura koje nam omoguavaju dolazak do optih istina. Nije ispravno gledite po kojem su praktine potrebe zajednice ontoloki primarne u odnosu na pravila, ve je obrnut sluaj zajednica postoji zato to su njeni pripadnici posveeni potovanju odreenih pravila (Shils 1982). Sutina je u tome da validnost mora da se posmatra prvenstveno kao kognitivan problem, ne zanemarujui i njegovu socijalnu komponentu. ils je dotakao problematiku individualizma i holizma u nauci. U svim naukama postoji metodoloki sukob izmeu ove dve (ontoloki i metodoloki) suprotstavljene strategije. Holisti favorizuju makro-mikro, odnosno, makroredukcionistiki pristup. S druge strane, individualisti primenjuju mikro-makro ili mikroredukcionistiki pristup. Metodoloke verzije mikrosociolokog individualizma ne negiraju realnu egzistenciju makrostruktura, ali insistiraju na tome da nauno objanjenje mora da poe od elementarnih jedinica analize. To stanovite je metodoloki individualizam. Ontoloka verzija individualizma makrofenomene smatra reifikacijama, i to je ontoloki individualizam (vidi Fuchs 1989). Jedno od reenja ovih dilema je u sistemikom pristupu (Bunge 2000). Sistemisti prihvataju neke redukcije kao legitimne, ali naglaavaju ogranienja redukcije preko injenica da se socijalni sistemi sastoje od individua i da su individualne akcije rezultat i uslova drutvenog okruenja. Na terenu sociologije nauke marksisti su holisti, iako Marks i Engels nisu Darvina ili Rikarda smatrali pukim zagovornicima buroazije, niti su tvrdili da su njihove ideje nastale pod uticajem materijalne infrastrukture. to se tie kasnijih marksista, poput Bernala, oni su bili jo manje holistiki nastrojeni od Marksa i Engelsa, jer nisu negirali individualnu kreativnost, niti su tvrdili da svaki nauni poduhvat ima socijalni sadraj. Naglaavali su uticaj socijalnog konteksta, ali su pravili razliku u odnosu na sadraj. Mertonovci bi po Bungeovoj klasifikaciji bili sistemisti, jer se bave individualnim agensima u nauci, tj. naunicima, ali govore i o naunoj zajednici koja je, recimo, formulisala nauni etos ili koja predstavlja odreeno skladite znanja.

25

Nakon mertonovaca sociologija nauke je, osim etnometodoloke orijentacije, preteno holistiki orijentisana. Filozofska osnova etnometodologije je fenomenoloka, subjektivistika i individualistika i odbacuje epistemoloki realizam. Nepotrebno je objanjavati zbog ega intelektualna struja koja ni ne pokuava da bude objektivna pri opisivanju stvarnosti nije nauna, makar se tako i proklamovala, to je opet nonsens. Etnometodolozi su eksternalisti, jer posmatraju naunike, ali oni su metodoloki eksternalisti, a ne ontoloki (Bunge 1991). Holizam ne moe da se izbori sa preprekama koje se tiu individue kao agensa (Rosenberg 1995). Verovanje je mentalni proces ili stanje, tako da ga moe formirati, drati, menjati, naputati samo individua, odnosno mozak. Atribucija verovanja socijalnim grupama ne sme da se shvati bukvalno. Drutvena grupa X veruje Y znai Svi (ili veina) pripadnika X veruje Y. Ovo je jedna od validnih pretpostavki metodolokog individualizma. Individualizam nije imao mnogo uticaja u sociologiji nauke jer minimizira ili ignorie samo postojanje socijalnih sistema, npr. naunih zajednica, kojima pripada individualni naunik. Za objanjenje ponaanja naunika ovo je od krucijalnog znaaja. Takoe, ne zadovoljava ni holizam, jer minimizira ili negira individualnu inicijativu, kreativnost, sumnju, radoznalost, strast itd. Obe strategije su jednostrane. Zato Bunge (1991, 2000) govori o ispravnosti sistemikog pristupa. Jedino tako se moe govoriti o validnom kombinovanju naina na koji se ljudi udruuju kako bi stvorili ili razorili socijalne sisteme i naina na koji oni funkcioniu i stupaju u interakciju u drutvu kao sistemu. Individualizam se fokusira na sastav drutvenih sistema, a holizam na njihovu strukturu. Odatle i potie njihova neadekvatnost, jer sve individue jesu povezane, ali isto tako nema povezanosti bez odnosa. Sistemizam je metodoloka strategija koja uzima u obzir da su svi entiteti ili sistemi ili delovi sistema, ali isto tako ne bei od oiglednih emergentnih svojstava sistema koja su neto vie od zbira konstituentnih delova.

26

1.5. Ostali non sequitur argumenti protiv pronaune sociologije

Povodom prigovora istorista dovoljno je rei da nije tano da ne postoje eksplanatorni principi koji su univerzalni tokom istorije, niti da se istorija moe shvatiti bez odreenih teorija. Ono to stoji u istoristikim argumentima jeste postojanje istorijskih singularnosti, ali one ne negiraju zakone, ve samo stvaraju kondicionalne situacije (Revolucija moe da se dogodi samo ako postoji drava validan je istorijski zakon). Prigovori koji se tiu diskurzivnosti drutva mogu veoma lako da se opovrgnu ukazivanjem da je mogua (i realna) akumulacija objektivnog znanja o svetu oko nas. Ovo je metodoloka strategija tipina za poststrukturaliste i dekonstrukcioniste i ona po svojim krajnjim konsekvencama vodi u ekstremni relativizam. Ukoliko nema nezavisne stvarnosti, odnosno, ukoliko je svet oko nas socijalni konstrukt i ako su injenice samo tvrdnje koje izgovaramo, onda se podrazumeva da nema objektivne istine, a time se i nauna istraivanja dovode u pitanje. Ovaj princip je dobro poznat u istoriji nauke i nalazi se u formulaciji veritas temporis filia, ali je prilino bezopasan. Mnogobrojnost simultanih ili sukcesivnih, meusobno iskljuivih teorija o odreenim domenima injenica samo dokazuju da nauno istraivanje ne garantuje trenutnu, kompletnu i definitivnu istinu, a ne da nauka ne moe do nje da doe. Nauni progres u ovom smislu zaista postoji. Primedbe relativista da nauno znanje biva iskrivljeno odreenim materijalnim i/ili ideolokim interesima i da zato ne moe da se doe do objektivnog znanja jesu primer genetike pogreke, iji poseban sluaj jeste i argumentum ad hominem. Relativisti previaju injenicu da hipoteza moe da bude tana bez obzira na njeno poreklo, ali, isto tako, da bude pogrena uprkos svim najasnijim namerama. Tanost ideje nije u logikoj povezanosti sa njenim poreklom i upotrebom, kao to ni ciljevi i motivi radi kojih se traga za znanjem ne utiu na njegovu validnost. Tom Botomor (Bottomore 1956) je svojevremeno argumentima eksternalista pobijao relativizam, govorei u recenziji Manhajmove knjige da, ukoliko su sve tvrdnje egzistencijalno

27

determinisane, onda i ova sama tvrdnja, ako je istinita, ne moe da bude apsolutno istinita, ve je egzistencijalno determinisana. (str. 56) Ovaj snaan argument je, izgleda, nepremostiva prepreka relativistikim strujama u nauci uopte i pomenut je kao varijacija ad hominem argumenta. Ovom tvrdnjom Botomor se unapred obraunao sa etvrtom tezom jakog programa, tezom da objanjenje mora da bude primenljivo i na samu sociologiju (nauke). Pripadnici nove sociologije nauke (misli se preteno na konstruktiviste) ne definiu pojam istine, ali ni greke, kao devijacije od istine. Zato se u njihovim tekstovima esto moe nai zagovaranje teze koja je slina argumentu batine u logici onaj koji ima mo uvek je u pravu. Tako dolazimo u situaciju u kojoj kontroverza ne moe da bude zavrena uz pomo logike, jer nema objektivne istine. Zavretak kontroverze ne dogaa se zbog striktno naunih argumenata, jer nema kljunih dokaza, kljunih eksperimenata, logikih dokaza itd. koji bi bili ubedljivi za sve strane koje uestvuju u naunoj kontroverzi. Tako se nauka pretvara u politizaciju interesa (Bunge 1992). to se tie napada na uzronost, ni on ne stoji u svojim radikalnim verzijama, jer nam kauzalnost daje mehanizme uz iju pomo moemo da analiziramo procese koji se odvijaju pod odreenim okolnostima i koji govore o tome kada moemo da oekujemo odreene ishode. U drutvenim naukama uzrok je samo metafora za odreeni skup uslova koji proizvode odreene ishode (Collins 1989). Na osnovu dosadanjih prigovora moe se govoriti o dve vrste antipozitivizma (Bunge 1992) prosvetljenom i opskurantistikom. Prosvetljeni je onaj koji napada slabosti pozitivizma i koji pokuava da prevazie njegova ogranienja, a opskurantistiki kritikuje ono to je najbolje naslee pozitivizma: velianje nauke i matematike, konceptualnu jasnost i formalnost, zahtev za proverljivou, odnosno testiranjima itd. Slinu podelu nudi i Braun (Brown 2001), insistirajui na razlici izmeu nihilistikog i naturalistikog krila socijalnog konstruktivizma. Nihilistike struje miljenja su one koje crpe svoje kognitivne resurse od postmodernih teoretiara (najire shvaenih). Njihovi doprinosi sociologiji (nauke) daleko su manje znaajni od doprinosa naturalistikog

28

krila konstruktivizma, tako da e o nihilistima biti rei samo usputno. Bungeova i Braunova podela se ne podudaraju. Bunge u opskurantistiku struju stavlja veliki broj drutvenih naunika, jer smatra da epistemoloki konstruktivizam i relativizam impliciraju konvencionalizam i instrumentalizam. Najea kombinacija koju zastupaju pripadnici postmertonovskih relativistikih struja jeste ona izmeu socijalnog konvencionalizma i radikalnog instrumentalizma (ili pragmatizma). Zato se (nauno) znanje tretira kao neto to je socijalna konvencija koja je i korisna za odreenu zajednicu. Problem sa ovim tvrdnjama je u tome to se zanemaruje injenica da je testiranje hipoteze put ka utvrivanju njihove istinitosti, bez obzira na genezu, upotrebnu vrednost ili kredibilitet. Hipoteza koja je dokazana ili koja izdri test opovrgljivosti biva proglaena pro tempore istinitom i tek tada se otvara za dalje rasprave o njoj samoj ili o njenoj eventualnoj primeni. Ukratko, istina prethodi socijalnoj konvenciji, a ne obrnuto. (Bunge 1992: 54) Problem sa ekstremnim pragmatizmom je u tome to on minimizira ulogu teorije i to znaenje identifikuje sa operacionalnou, a istinu sa efikasnou. to se tie samog konstruktivizma kao intelektualne orijentacije, epistemoloki konstruktivizam je donekle prihvatljiv, ali ne i ontoloki. Empirijski koncepti su optereeni teorijski, ali to ne podrazumeva naputanje distinkcije izmeu injenice i teorije, to mnogi konstruktivisti propagiraju. Moe da se prihvati tvrdnja da razlika izmeu posmatranja i teorije nije apsolutna ili da je stvar stepena i da se zadri distinkcija injenice i teorije, jer ovo prvo je epistemoloka distinkcija (tie se samo znanja), a drugo ontoloka (tie se stvarnosti kao celine). Drugim reima, moe se tvrditi da nauno posmatranje objektivnih (osloboenih od teorije) injenica ukljuuje (neke) teorijske koncepte, a da se stvari ne poistoveuju sa konstruktima ili obrnuto. Mnogi socioloki pojmovi, poput drutvene strukture, jesu teorijski, ali isto tako, poznato je da su sva moderna drutva objektivno stratifikovana. U ovom sluaju, koji je prihvatljiv, konstrukti (koncepti, hipoteze i teorije) jesu konstruisani, ali injenice o stratifikaciji nisu konstruisane, to neki konstruktivisti

29

ele da pokau. Postulirani identitet koji subjektivisti pripisuju injenicama i teorijama nije validan. Konstruktivistike analize bivaju ozbiljno dovedene u pitanje kada se naunici analiziraju kao pripadnici bilo koje od socijalnih institucija, to se moe videti iz njihovih najpoznatijih analiza. Ipak, najvei problem je sa autorima koji tvrde da je realnost posledica naunog istraivanja, a ne uzrok. Ordinarizam je shvatanje koje nauku posmatra kao bilo koju ili jednu od socijalnih konstrukcija i institucija. Posledice ovakvog shvatanja imale su tokom skorije istorije izuzetno opasne i ozbiljne drutvene implikacije, jer su u ovakvom shvatanju nauke kreacionisti pronali intelektualistika opravdanja za nivelaciju nauke sa bilo kojim sistemom znanja. Naune kontroverze u svetlu ordinarizma postaju puko pregovaranje i nadmudrivanje naunika. U skladu sa ovim argumentom, Votson i Krik su tokom svog rada samo uspenije pregovarali sa Rozalind Frenklin i Lajnusom Polingom ili ne znajui ili ne marei za to to su pokuavali da otkriju strukturu hereditarnog materijala. Jo jedna konsekvenca ordinarizma koja se nadovezuje na ve reeno jeste situacija u kojoj sociolozi nauke objavljuju knjige o raznim uskostrunim kontroverzama iz matematike, biologije, hemije itd., a nemaju potrebne kvalifikacije na osnovu kojih bi mogli da razumeju teoriju kojom se bave1. Nenaunost svojih tvrdnji (neki) konstruktivisti demonstriraju na jo jedan interesantan nain. U skladu sa sopstvenim kriterijumima, konstruktivista bi trebalo da prizna postojanje Piltdaunskog oveka u prvoj polovini 20. veka jer je nauna zajednica objektivno verovala u njegovo postojanje. Isto tako, trebalo bi pretpostaviti da DNK nije postojala sve do 1953. godine. Nezainteresovanost teoretiara za razlikovanje nauke i pseudonauke treba da se shvati kao teorijski, ali i praktino katastrofalna. (Filozofska) plitkost ovakvih shvatanja se podrazumeva.

1 Ovo ipak ne vai za sve sociologe i istoriare nauke, jer neki od njih poseduju kvalifikacije za probleme o kojima piu.

30

2. Kognitivni internalizam, socijalni kontekstualizam i prezentizam

Nema vie bilo kakve prie o internim i eksternim aspektima nauke. Naune ideje, organizacije i procesi sada se jasno vide od strane svih istraivaa kao podsistemi koji su meupovezani sa drugim socijalnim i kulturnim podsistemima u drutvu. [Barber 1987: 132]

O razumevanju rada iz neke istorijske epohe postoje dva meusobno suprotstavljena shvatanja. Prema jednom, koje najee prihvataju istoriari ideja, za razumevanje je najvaniji kontekst religijskih, politikih i ekonomskih faktora koji odreuju pravo znaenje teksta i koji nude ultimni okvir za njegovo razumevanje. Prema drugoj ortodoksiji, za razumevanje teksta najvanija je njegova autonomija i mogue je zanemariti potrebu za rekonstrukcijom totalnog konteksta. Nijedna nije zadovoljavajua (vidi Skinner 1969). Grubo gledano, ova razlika odgovara razlici izmeu internalizma i eksternalizma koja je za sociologiju nauke od posebnog znaaja. Nauka je u odreenom smislu socijalni produkt, to verovatno niko ne osporava u postkunovskoj filozofiji nauke, meutim, da li je mogue da je njen sadraj u izvesnom stepenu oblikovan socijalnim interesima. Na koji nain racionalnost nauke moe (ukoliko moe) da transcendira partikularno drutvo iz kojeg potie? Istoriari nauke, a potom i filozofi i sociolozi, dugo vremena su kao veoma vaan problem razmatrali znaaj faktora prilikom promene teorije. Jedan od glavnih zadataka bio je da se utvrdi da li su ti faktori interni ili eksterni. Internim su se smatrali oni koji ograniavaju posmatranje, teorijski sadraj kojim zapoinje istraivanje ili eksperimentalna aparatura. Eksterni su bili oni faktori koji se odnose na aktivnosti naunika kao pripadnika irih kulturnih krugova i mogu se objasniti socijalnim ili ekonomskim uslovima koji dominiraju u datoj kulturi ili ak i individualnopsiholoki sklop aktera, tj. naunika. Zato su internalisti dugo vremena mislili da na racionalni razvoj teorije utiu samo interni faktori, a eksternalisti da na teorijski razvoj utiu najee eko-

31

nomski, religijski i tehnoloki faktori. Nijedna strana nije govorila o tome da je teorijski sadraj determinisan na ove naine. Ovakva teza javlja se sa konstruktivistima. Ako se osvrnemo na rad teoretiara koji su pokuavali da pronau apsolutne internalistike kriterijume demarkacije u nauci, moemo videti da su se svi oni tokom vremena pokazali kao nezadovoljavajui. To je dovelo do nastanka teorija koje predstavljaju drugu krajnost i koje su propagirale odluujui uticaj socijalnih kriterijuma, gde bi itava nauka mogla da se tumai kao zavisna od spoljanjih uslova. Sociologija nauke danas esto zapada u ekstremni eksternalizam tvrdnjama da kontekst determinie sadraj ili da izmeu njih i nema razlika, jer eksterni uticaji dominiraju ili ak determiniu sadraj naunih teorija. Zbog izraza socijalni kontekst, determinie i konstituie, mogue su razliite interpretacije eksternalistike teze. Internalisti se fokusiraju na razvoj naunih ideja i teorija i prate njihovu internu logiku i stepen potkrepljenosti (Richards 1987). Grubo reeno, oni istorijske tranzicije ideja posmatraju platonistiki, razmatrajui logike forme ideja i dokaza, a zanemaruju njihov psiholoki i socijalni sadraj. S druge strane, eksternalisti naune ideje smetaju u ljudski svet, gde psiholoki i socijalni interesi igraju odreenu ulogu. Problem sa internalizmom je u tome to su ideje same po sebi kauzalno impotentne (vidi npr. Kornblith 1988), dok problem eksternalizma lei u tome to se nauka objanjava kao i bilo koji drugi kulturni artefakt, a to spada u argument ordinarizma. Eksternalizam pada na tu quoque argumentu, kada socijalna determinisanost mora da se primeni i na njegove zagovornike. Bunge (1991) klasifikuje eksternalizam na umereni (slabi) i radikalni (jaki), koji imaju svoje podvarijante (lokalnu i globalnu). Umereni eksternalizam (UE) kao svoj postulat ima stav da je znanje socijalno uslovljeno: UE1 (lokalni): Nauna zajednica utie na rad svojih pripadnika. UE2 (globalni): Drutvo kao celina utie na rad individualnih naunika. Radikalni eksternalizam (RE) insistira na tome da je znanje socijalno po svom karakteru:

32

RE1 (lokalni): Nauna zajednica emanira ili konstruie naune ideje, jer sve one imaju socijalni sadraj. RE2 (globalni): Drutvo kao celina emanira ili konstruie naune ideje. Nema razlika izmeu unutranjosti i spoljanjosti, mikro i makro dimenzije, konteksta i sadraja, diskursa i prakse itd. UE1 naunu zajednicu shvata kao autoregulativni entitet koji sam za sebe postavlja svoj plan i reava svoje probleme. Sutinski se ova teza ne razlikuje mnogo od internalizma. Razlika izmeu UE1 i UE2 je u tome to, za razliku od tradicionalnog ekstremnog internalizma koji je individualistiki, UE2 eli da pokae da individualni naunici ne delaju po sopstvenom nahoenju, ve da kao pripadnici svoje naune zajednice potuju odreene norme i standarde tog okruenja i tragaju za priznanjem od strane savremenika. U velikoj meri sociolozi nauke koji pripadaju mertonovskoj tradiciji prihvataju UE1 koji je slian internalistikim idejama da nauno istraivanje ima sopstvena pravila i standarde. Radikalni eksternalizam (RE) jeste teza da je znanje socijalno po svom sadraju, kao i po poreklu. Problem sa ovim teorijama jeste u tome to jo uvek nije otkriveno delovanje drutvene strukture izuavanjem, recimo, Maksvelovih jednaina ili misaonih eksperimenata. Konstruktivisti su se bavili analizama teorija (zato je neka prihvaena, odnosno odbaena), eksperimenata (zato je odreena praksa prihvaena, odnosno odbaena) i raznim drugim obelejima nauke, ali nikad misaonim eksperimentima, jer oni poivaju na manipulaciji koncepata koja ostaje van njihovog dometa. RE1 insistira na tome da su sve nauke i njihovi predmeti bukvalno stvoreni od strane odgovarajue naune zajednice. Klasian primer ovog shvatanja je Flekova knjiga (Fleck 1935/1979), u kojoj se verovatno prvi put govori o sociogenezi medicinske misli. RE1 ipak pravi razliku izmeu unutra i spolja i nije konstruktivistiki pristup u striktnom smislu. RE2 ne trai ove granice, jer se u tim teorijama kontekst i sadraj meaju, te nauka postaje politika koja se vodi drugim sredstvima. Ovo shvatanje je neodrivo, jer injenica da je sadraj pod uticajem konteksta ne dokazuje da ih je nemogue razaznati, poto samo razliiti

33

entiteti mogu da stupaju u interakciju. Sociologu nauke sadraj bi trebalo da bude centralna referentna taka, a drutvo, tj. kontekst, periferna. Radikalni eksternalisti centar i periferiju posmatraju zajedno i naune ideje tumae kao da proizilaze iz ove udne meavine, koja je veoma zgodan trik kako bi se izbegle rasprave o tehnikim detaljima odreenih teorija. injenica da stvaranje konstrukata zahteva uenje od drugih i komunikaciju sa drugima ne podrazumeva da su ovi konstrukti drutvene injenice. Koji bi bio drutveni sadraj formule hemijske reakcije? O tome ekstremni eksternalisti ne govore. U filozofiji je dugo vremena bila naglaavana distinkcija izmeu opravdanja teorije i otkria teorije, to je bilo zasnovano na ubeenju da su u pitanju dva sutinski razliita procesa. Smatralo se da je proces opravdanja mogue podvrgnuti odreenim kriterijumima, dok logika naunog otkria ne postoji, odnosno ne podlee nikakvim pravilima. Takoe, na opravdanje je bilo mogue primeniti apriorne logike analize, a proces otkria mogue je opisati samo aposteriorno. Na ovim kriterijumima esto se pravila razlika izmeu filozofije nauke, s jedne strane, i sociologije, psihologije i istorije nauke, s druge. Ukoliko proces otkria ne podlee striktnim logikim analizama, onda on za filozofiju nije ni zanimljiv. Opravdanja teorija smatrana su osloboenim od kontekstualnih faktora, koji su od izuzetnog znaaja za proces otkria. Nova saznanja doneo je sa sobom naturalistiki preokret u filozofiji nauke (vidi Paller 1986; Callebaut 1993). Moe se postaviti pitanje da li su se promene naunih teorija u prolosti (deskriptivni momenat) odvijale na nain koji je potreban da bi se postigli nauni ciljevi (normativni momenat). Filozofija nauke se bavi normativnim aspektom, a istorija nauke deskriptivnim. Naturalistiki preokret govori o odbacivanju tvrdnje da je ispravan filozofski metod apriorna konceptualna analiza. Jasno je da filozofska pitanja ne mogu da imaju odgovor nezavisno od deskriptivnih, istorijskih pitanja. Nivoi istorije i filozofije nauke su razliiti nivoi optosti, jer izmeu njih nema velike razlike. Sutina opovrgavanja zahteva za apriornim pravilima za opravdanje teorije dovela je do sloma distinkcije izmeu konteksta

34

otkria i konteksta opravdanja. Sada imamo situaciju u kojoj je dozvoljena mogunost da kontekstualni faktori utiu i na opravdanje. Koja je onda analiza otkria mogua? Najbolje je da se opravdanje i otkrie posmatraju kao delovi jednog optijeg procesa, razvoja teorije. Lakato (Lakatos 1970) je meu prvima pisao o tome da su i eksterne analize potrebne, jer ljudi nisu u potpunosti racionalni, tako da su eksterni faktori potrebni za analizu iracionalnih aspekata promene teorija. Meutim, naturalistiko prouavanje nauke ne vidi ovu grubu podelu na eksternalizam i internalizam kao bukvalno tanu (Jarvie 1984; Paller 1986). Nije uvek mogue napraviti odsenu razliku izmeu ove dve vrste faktora. Ta razlika je odriva samo na analitikom nivou, jer se eksternalizmu ne moe osporiti tano zapaanje da naunici ne ive u socijalnom vakuumu, ali se i te kako moe osporiti shvatanje o uplivu eksternalistikih faktora u sadraj teorije koji dovodi do ekstremnih relativistikih teorija. Danas ist internalizam verovatno i nema pristalica, tako da ostaju dve mogunosti (Shapere 1986): ili nema internih faktora koji rukovode naunim razvojem nezavisno od nenaunih faktora (jaka teza) ili postoje interni faktori, ali oni nisu sami po sebi dovoljni da bi objasnili nauni progres i moraju im se dodati eksterni faktori prilikom objanjenja (slaba teza) (vidi i Turner 1986). Razlika izmeu eksternih i internih faktora nije razlika koja postoji od zaetka nauke, ve je apir vidi kao proizvod istorijsko-naunog razvoja. Na samim poecima veliku ulogu je igrala intuicija, metode su bile jednostavne, holistike, u velikoj meri su koriena gruba analoka objanjenja itd. Tokom istorije ovi uticaji su bili isprepleteni i esto teki za odseno odvajanje. Ono to je evidentno jeste da se taj proces moe okarakterisati kao proces internalizacije, gde je nauka sticala sve veu autonomiju od eksternih uticaja. Proces internalizacije odvijao se oslanjanjem na neku vrstu pozadinskih verovanja koja su opstala zbog uspeha pri objanjavanju svojih domena. Dostizanje nivoa internalizacije u nauci bilo je kontingentno, a ne logiki nuno. Veliki apologeta naune objektivnosti i naunog znanja, Bernard Dejvis (Davis 1975/1986, 1983/1986), pravi razliku izme-

35

u tri razliite upotrebe rei nauka: nauka kao skup aktivnosti (koje su ispunjene vrednostima), nauka kao metodologija (iji je cilj postizanje to vee objektivnosti) i nauka kao skup (telo) znanja (koja su rezultat kumulativnih primena metodologije)1. Oigledno je da aktivnosti naunika u velikoj meri zavise od subjektivnih faktora. U pitanju su vrednosni izbori problema istraivanja, resursi i motivi odreenog drutva u kojem naunik radi itd. Metodologija nauke je daleko objektivnija, ali je isto tako pod uticajem nekih trendova u naunoj zajednici. Telo ili skup naunih znanja je neto sasvim drugaije. Nakon brojnih verifikacija ono korespondira sa stvarnou daleko pouzdanije od bilo kojeg drugog oblika znanja koje ovek poseduje. Naravno, u nauci su i greke este, ali vremenom bivaju eliminisane, naroito uz pomo kritike naune zajednice i verifikacije. Kao to je apir govorio o internalizaciji tokom istorije, Dejvisove distinkcije mogu da se posmatraju kao mikro-internalizacije, koje se odnose na mnoge naune teorije i njihovu genezu, a ne samo na nauku kao instituciju. Stiven ejpin (Shapin 1982), u sigurno najpoznatijem konstruktivistikom prikazu istorije sociologije nauke, brani konstruktivizam od kritiara koji smatraju da je sociologija naunog znanja jednaka studijama koje izuavaju ulogu spoljanjih makrosociolokih faktora poput drutvene klase. Ipak, on pravi logiku greku kada kae da sociologija nauke ne bi bila mogua ako bi naune teorije bile determinisane prirodom: Ako su naune reprezentacije jednostavno determinisane prirodom stvarnosti, onda ne bi bilo mogue ponuditi socioloka objanjenja produkcije i evaluacije naunog znanja. (str. 159) Tano je da danas verovatno nema vie naivnih realista i pozitivista u izvornom smislu, jer su injenice o nedovoljnoj empirijskoj potkrepljenosti naunih objanjenja i vanost teorije u injeninim stavovima danas iroko prihvaene, ali to ne implicira da je sociologija znanja (tj. nauke)
Ziman (1968) pominje razlike izmeu (1) nauke kao tela znanja, (2) nauke kao onog to naunici rade i (3) nauke kao socijalne institucije. Za njega nauka mora da bude javna i konsensibilna. To su njene najoptije karakteristike, jer za razliku od prava, filozofije i tehnologije, nauka tei konsenzusu. Meutim, nauka je neto vie od konsenzusa.
1

36

izgraena na shvatanjima o sluajnostima koje utiu na produkciju i evaluaciju naunih objanjenja. Verovatno najekstremnija verzija eksternalizma je ona o socijalnoj produkciji injenica: Poto se eksperimentalni uslovi ne mogu razdvojiti od posveenosti zajednica koje uokviruju i ocenjuju eksperimente, nema mogunosti da se izbegne socioloko objanjenje produkcije injenica pozivanjem na bezlina pravila eksperimentalne procedure. (str. 162) Problem ovakvih shvatanja je negiranje kauzalne uloge spoljanjeg sveta. Zapravo, nema nikakve razlike izmeu spoljanjosti i unutranjosti. Nije sporno da stvarnost prolazi razne procese filtracije kroz znanja naune zajedinice, ali na osnovu toga je apsurdno tvrditi da stvarnost samim tim nema neposrednu relevantnost na sadraj naunih teorija. Ako se ve realnosti, logici ili nekim impersonalnim kriterijumima eksperimentalnih metoda odrie presudni znaaj za konane sudove naunika, zbog ega bi kauzalni primat imali socijalni interesi. ime su oni izazvani i ta im daje nadmo? O tome ejpin ne govori. Za njega, zadatak empirijske sociologije znanja jeste da pokae istorijski sluajne veze izmeu znanja i interesa raznih drutvenih grupa u njihovim intelektualnim i socijalnim okruenjima. (str. 164) Ve je bilo govora o krajnjim konsekvencama ovakvog shvatanja. Makmalin (McMullin 1984) nudi interesantnu distinkciju preko koje emo govoriti i o vrednostima u nauci, a koja je u vezi sa internim, tj. eksternim faktorima u nauci. Epistemiki faktori za jednog naunika ne moraju da budu epistemiki u analizi istoriara nauke. Oni su konstitutivni faktori teorija koje stvaraju naunici, ali sa stanovita naunika. Njihova svrha je da poslue kao garancije za tvrdnje koje imaju pretenziju da budu istinite i one su opravdanje odreenih tvrdnji. Nije retko sluaj da i sam naunik nije u potpunosti siguran iz kojih razloga veruje u neku teoriju ili zbog ega dolazi do odreenih zakljuaka. [E]pistemiki faktor je onaj koji naunik uzima kao prikladan deo argumenta koji on ili ona iznosi. (str. 129) Ostali faktori koji utiu na pomenute ishode vode se kao neepistemiki.

37

Problem sa tradicionalnom distinkcijom je u tome to sve ono to istoriar nauke smatra da nije interno biva shvaeno kao eksterno. Pomenuta distinkcija potie i od elje da se filozofska i teoloka shvatanja naunika tretiraju kao vrednosti, tj. izraavanja preferencija koje se objanjavaju sociopsiholokim, a ne kognitivnim terminima. Tako Ernst Majer (Mayr 1982) podsea da koncepcija scala naturae potie iz filozofije, a izvrila je veliki uticaj na predarvinistiku biologiju, iako je Aristotel ovu koncepciju razvio na osnovu empirijskih posmatranja organizama. Takoe, platonistiki esencijalizam potie iz filozofije, dok je njegovo opovrgavanje od strane Darvina bilo pod uticajem internih naunih faktora, odnosno, posmatranja odgajivaa ivotinja i taksonoma. Ovo samo pokazuje da je problem eksternalizma jo kompleksniji nego to to deluje na prvi pogled. Eksterni faktori u odnosu na neku disciplinu nisu samo religijski, filozofski, kulturni, politiki itd., ve njihovo poreklo moe da lei i u drugim naukama. Zato se njihovo delovanje moe posmatrati na dva nivoa. Mogu da utiu na sveukupni nivo naune aktivnosti na datom mestu u odreeno vreme ili mogu da utiu na odreene naune teorije. Usled nerazdvajanja ovih nivoa delovanja esto je dolazilo do nerazumevanja u sporovima oko internalizma i eksternalizma. Makmalin govori i o dvema vrstama racionalnosti kod naunika i istoriara nauke. Racionalnost odreene epizode iz istorije nauke moe se (re)konstruisati na dva razliita naina. Zadatak istoriara nauke moe da bude otkrie normi koje su zaista rukovodile naunika tokom neke epizode, to je obino veoma teko. Razlog tome je to naunici esto ne ekspliciraju principe i norme kojima su se rukovodili. Kada to i uine, ne znai da u tome ne gree. Kako bismo otkrili implicitnu racionalnost nekog naunog rada moramo da obratimo panju na to koji epistemiki faktori su zaista uticali na naunika. S druge strane, istoriar nauke moe da se fokusira na one istorijske faktore za koje mu se ini da konstituiu deo istraivanja i da inputiraju racionalnost nauniku i njegovom istraivanju. To je inputirana racionalnost (McMullin 1984).

38

S obzirom na to da objavljeni nauni rad esto nije realna slika itavog procesa otkria, istoriar nauke gubi dragoceni materijal ako je to njegov jedini izvor. Rol-Hansen (Roll-Hansen 1972) je po ovom pitanju kritikovao este greke redukcionistike istoriografije, o emu je govorio i Makmalin. Redukcionistika istoriografija ocenjuje prola nauna postignua relativno u odnosu na trenutnu nauku, a ne relativno u odnosu na tada savremene (naune) alternative i time jo vie proiava istorijski materijal, to dovodi do jo nejasnije slike. Na ovaj nain se i naune kontroverze ublaavaju, kao da su nenaunog karaktera, tj. da su rezultat nekih spoljanjih pritisaka, najee socijalnih i politikih. Istoriografski redukcionizam je pisanje istorije nauke kao kumulativnog procesa koji rezultira u naem trenutnom telu znanja. Potrebno je praviti razliku izmeu filozofskog i metodolokog (anti)redukcionizma. Filozofska pozicija tie se dugotrajnog razvoja koji je ogranien uslovima mogunosti, a metodoloka pozicija se bavi strategijom koju treba upotrebiti u trenutnom istraivanju. Ovo nisu suprotstavljene pozicije. Rol-Hansen navodi da su Imanuel Kant i Klod Bernar bili filozofski antiredukcionisti, ali metodoloki redukcionisti (str. 348). Kant je uviao ogranienja analize ivih organizama samo fizikim metodama, ali istovremeno je insistirao na tome da tu analizu treba vriti koliko god je mogue blie fizikoj, jer samo fizike nauke donose pravo nauno saznanje. Bernar je svoj rad zasnivao na eksperimentalnoj nauci koja je za cilj imala da hemijski objasni bioloke fenomene, ali on je istovremeno uviao granice takve metode (Bernard 1865/1957). Naunik moe da prihvati kao tvrdo jezgro svog istraivakog programa heuristiki princip za koji ne veruje da je istinit u bukvalnom smislu. S druge strane, mnogi filozofski redukcionisti doputaju da antiredukcionistiki (ili makar neredukcionistiki) istraivaki programi imaju veliku heuristiku vrednost, jer pripremaju put i nain za budue redukcije. Sociologija, filozofija i istorija nauke moraju da pronau naine za izbegavanje istoriografskog redukcionizma koji vri evaluacije naunih doprinosa preko istine i greke, gde se ovi termini definiu preko trenutnog naunog znanja.

39

U svim ovim analizama postoji opasnost od zapadanja u neke vidove prezentizma, koji je veoma ozbiljan problem disciplina koje izuavaju nauku. Baterfild je uveo termin vigovska interpretacija istorije kako bi obeleio tendenciju mnogih istoriara da uzimaju stranu protestanata i vigovaca, hvale revolucije koje su se pokazale kao uspene, naglaavaju odreene principe progresa u prolosti i proizvode priu koja predstavlja glorifikaciju sadanjosti. Ovakve tendencije u istoriji nauke najjasnije je iskazao Stiven Bra (Brush 1974). Istoriari nauke esto prosuuju ranije doprinose naunika na osnovu modernih teorija. Na taj nain prolost se tumai u odnosu na sadanjost, ne uzima se u obzir vremenski kontekst i ire okolnosti u kojima su raniji naunici stvarali.
Istoriari, kako su prikazani u istorijskim tekstovima, mogu slobodno da se kreu u prolosti, poseduju znanje budunosti, imaju sposobnost da vide okruenje u koje nisu (i nikada nee biti) ukljueni, imaju pristup motivima aktera i (poput boga) su sveznajui i svevidei, u mogunosti da prosuuju ta je dobro i loe. [Latour and Woolgar 1979/1986: 107]

Odreeni oblici prezentizma su nepoeljni u nauci i mogue ih je eliminisati, a neki su nuni i legitimni. Hal (Hull 1979: 4) razlikuje tri oblika prezentizma: uitavanje (1) dananjih znaenja, (2) principa razmiljanja i (3) empirijskog znanja u ranije periode. U sva tri sluaja znanje o trenutnom jeziku, logici i nauci nuno je za istraivanje prolosti i razmatranje rezultata nauke. Ovi principi prvenstveno vae za istoriju nauke, ali verovatno i za istoriju uopte. Tako je, na primer, Lamark skovao re biologija 1802. godine. Neki istoriari nauke smatraju da je usled toga besmisleno naunike pre njega nazivati biolozima. Sluaj je slian i sa Hjuelom i reju naunik. Meutim, jaz izmeu, recimo, Pastera i Lamarka vei je nego izmeu Lamarka i Aristotela i zato nije jasno od kakvog je znaaja to to emo odbiti da Aristotela nazovemo biologom, pogotovo ako je jasno da dananja upotreba ove rei odstupa od Lamarkove upotrebe. Darvin u Poreklu vrsta nije koristio re evolucija, jer je u to vreme ona oznaavala ono to danas nazivamo ontogenetikim razvojem. Da li to znai da

40

Darvin nije evolucionista? Ako je upotreba sopstvenog jezika pri pisanju o prolosti prezentizam, onda je prezentizam u istoriografiji neophodan. Jedan nain da se relativnost znaenja izbegne, tj. ublai, jeste da se skrene panja na relevantne razlike koje postoje izmeu nekadanjih i trenutnih upotreba. Drugi je da se upotrebi originalni termin, ali uz objanjenje ta je nekada zaista znaio. Ako bismo u potpunosti odbacili prezentizam, nije jasno kako bi se Darvinova shvatanja o nasleivanju mogla objasniti bez upotrebe anahronih termina, poput genotipa i fenotipa. Isto tako, ne treba ni preterivati sa analogijama (i upadati u razne oblike adumbracionizma) i rei da je Darvinova zamisao o gemulama slina dananjem konceptu gena. Pisanje istorije zahteva prevod ili sa jednog jezika na drugi ili sa jednog stadijuma jezika na drugi, u istorijskom smislu. Potrebna je i interpretacija originalnog teksta ili znaenja. Problem takoe postoji i sa relativnou istine. U izvesnom smislu, verovanja ljudi koji ive u odreenom drutvu u neku ruku zaista definiu njihovu stvarnost, ali ne treba zaboraviti da se i ta stvarnost na razne naine nama namee, nezavisno od naih verovanja. Nuno je praviti razliku izmeu verovanja i racionalno opravdanog verovanja. Ako se vratimo problemu internalizma i eksternalizma, moemo vrlo lako da uoimo da se reciproni uticaj drutva i nauke najee ne uzima u obzir u dovoljnoj meri. Mnogo je tekstova napisano o uticajima kulture ili drutva na nauku, ali malo je onih koji su se bavili problematikom uticaja nauke na kulturu. Na poetku Naune revolucije nastali su novi (nauni) pogledi na svet koji su kasnije doveli i do uspona scijentizma, odnosno, nekritike adoracije nauke. Dauni (Downey 1967) zamera dotadanjoj sociologiji nauke da nije bila u stanju da se bori sa ovim tipom drutvene promene. Pria o jednostranoj determinisanosti dovela je do ubeenja da je nauka ono to jeste samo zbog svoje interne strukture. Naunu revoluciju Dauni ne smatra toliko naunom koliko socijalnom, koja je usledila zbog nauke. On razlikuje tri teorije o efektima nauke na drutvo. Prva teorija (zamene) izlae mogu-

41

nost da e interne vrednosti nauke polako zameniti mnoge (ako ne i sve) tradicionalne vrednosti drutva. Ovo je verovatno nerealno oekivati, jer su i same vrednosti naunog etosa idealno tipske, a ne uvek realne. Druga teorija (destrukcije) tie se shvatanja efekata nauke na kulturu i na gradualnu destrukciju kulture od strane nauke. Poto je nauka po ovom ubeenju vrednosno neutralna, ona je u drutvu stvorila vrednosni vakuum i unitila (tj. unitava) tradicionalne vrednosti. Trea teorija (akomodacije) jeste ona koja promovie stav da nauka moe da se asimilira u kulturu. Najpoznatiji primer akomodacije sigurno je povezan sa Darvinovom teorijom koja je uklopljena u drutvo u kojem dominira hrianska teologija (to ne implicira da su hrianski i darvinistiki pogled na svet komplementarni, a kamoli epistemiki fuzibilni!). Gruba podela na internalizam i eksternalizam nije vie odriva, jer je nauka socijalni proces, a priznavanje eksternih uticaja na njen razvoj ne podrazumeva relativizam (iako mu otvara mnoge mogunosti). Dejvisova (Davis 1975/1986) distinkcija govori da je u razmatranju objektivnosti nauke i u potrazi za epistemolokim garantom naunog znanja nuno uzeti u obzir i socijalnu strukturu nauke, a to nije isto to i ejpinovo (Shapin 1982) naglaavanje socijalnih interesa. Ona govori i o internalizmu i eksternalizmu, na slian nain kao i apirova teza o internalizaciji (Shapere 1986). Partikularno poreklo naune ideje ne mora da bude prepreka njenom univerzalnom vaenju. Ova problematika blisko je povezana i sa vrednostima u nauci.

3. Vrednosti
Mnogi naunici ne vole ideju da su njihove vrednosti drutvene, poto o sebi vole da misle kao o pukim individuama i kreatorima sopstvene sudbine. [Rose 1956: 6; kurziv u originalu]

U mnogim udbenicima o prirodi drutvenih nauka kao osnovna razlika izmeu njihove zaostalosti i naprednosti prirodnih nauka navodi se njihov odnos prema vrednostima. Za dublje razumevanje ove problematike potrebno je razumeti razliku izmeu injenica i evaluacija, odnosno, izmeu deskripcije i

42

preskripcije. Situacija postaje jo komplikovanija ako se zna da postoji i stanovite po kojem ova razlika zapravo i ne postoji, jer drutvena nauka navodno uvek raspravlja o vrednostima. Vrednosno neutralni stavovi su oni koji su deskriptivni, odnosno neutralni po pitanju kako bi stvari trebalo da izgledaju. Normativni, evaluativni, odnosno vrednosno obojen stav jeste onaj koji izraava vrednosti ili vri evaluaciju injenica. Strana koja negira da vrednosni stavovi mogu da budu deo nauke istie kako su moralna rasuivanja izraz emocija, ukusa ili subjektivnih preferencija. Kao jedan dokaz za ovu tvrdnju najee se koristi injenica da ljudi mogu da se slau oko injenica, ali ne i oko njihovih moralnih konsekvenci. Drugi dokaz tie se moralnog relativizma koji je posledica kulturno (ili ak potkulturno) specifinih obrazaca. Ako nema istinitosti ili lanosti u pogledu vrednosti, onda se ova rasuivanja i ne mogu raunati kao znanje. Naunici dve istinite ili dve pogrene tvrdnje ne vrednuju jednako. Mnogi pokuaji da se pronau apsolutne epistemike vrednosti propali su jer je jedina vrednost koja je zajednika vee vrednovanje istine u odnosu na greku, iako se danas i sam pojam istine esto dovodi u pitanje. Naunici oigledno imaju i neke druge interese osim interesa da budu u pravu. U samom procesu donoenja odluka agensi (u ovom sluaju naunici) imaju za cilj da zadovolje neke svoje interese, ciljeve ili vrednosti. U ovom modelu vrednost je relativna evaluacija ishoda. (Giere 1988: 144; kurziv u originalu) Potencijalne naune interese generiu kognitivni resursi. U kognitivne resurse ne spada samo intelektualna familijarnost sa nekim modelima, ve i sposobnost da se sa tim modelima radi, da se oni primenjuju na nove sluajeve, da se koriste na neki nov nain itd. (str. 2134). S obzirom na to da uticaj kognitivnih resursa nije jedini u nauci, moramo se osvrnuti i na problem vrednosti. Kada govorimo o vrednostima u nauci, locus classicus je svakako Veber (Weber 1946). Prema njegovoj teoriji, izbor problema je uvek vrednosno relevantan ili vrednosno obojen. Nema apsolutno objektivnih naunih analiza kulture ili drutvenih fenomena i nema nepremostivog jaza izmeu procedura prirodnog i

43

drutvenog naunika, ve se oni razlikuju po svojim kognitivnim namerama i projektima objanjenja. Veber je tvrdio da nae znanje o prirodi uvek mora biti, i jeste spoljanje. Mi samo moemo da posmatramo spoljanje procese i dogaaje i da beleimo njihovu uniformnost. Meutim, ljudskoj akciji moemo da pripiemo motive interpretacijom delanja i rei. Ovim metodom Veber se suprotstavlja i pozitivistima i istoricistima. Ljudsko delanje mora da se razume dopiranjem do subjektivnog znaenja koje ljudi pripisuju sopstvenom ponaanju i ponaanju drugih i na taj nain subjektivni aspekti delovanja postaju podloni analizi. Zato Veber sociologiju definie kao nauku koja za cilj ima razumevanje socijalnog ponaanja, kako bi uspela da objasni njegove uzroke, tok i posledice. Vrednosna orijentacija nema veze sa vrednosnim sudovima jer ona determinie pitanja koja postavljamo stvarnosti. (Freund 1966/1968: 52) Tako je ona arbitrarni momenat koji prethodi istraivanju, odnosno, preduslovni kriterijum (princip) selekcije. Frojnd insistira na tome da Veber preko vrednosne orijentacije kao subjektivnog faktora ne negira mogunost sticanja objektivnog znanja. Za Parsonsa, vrednosna neutralnost takoe znai da nauka ne mora biti ograniena vrednostima odreene istorijske kulture. Isto tako oznaava slobodu da se vrednosti nauke ostvaruju uprkos postojanju vrednosti koje ili protivree ili su irelevantne za nauno istraivanje (Parsons 1965/1967). Prvo vano pitanje koje Veber (Weber 1946) razmatra tie se standarda selekcije elemenata iz svakodnevnog iskustva koji su bitni za drutvene nauke, jer je selekcija nuni logiki preduslov znanja, koji se razlikuje od sirovog iskustva. Odgovor lei u interesima naunika, ali u svojoj interpretaciji Veber nije uvek jasan, tako da je to metodoloka tekoa njegovog stanovita. Interesi kod izuavanja prirodnih fenomena fokusirani su na apstraktnu optost, a ne konkretnu individualnost (Parsons 1937/1949: 592) i stoga je cilj prirodnih nauka formulacija sistema univerzalno primenljivih optih zakona. Interesi kod prouavanja ljudi nisu u apstraktnoj optosti, ve u individualnoj unikatnosti. ovek ne voli enu, ve odreenu enu; ne interesuju ga slike, ve odreene slike. (str. 592) Zato Veber pravi metodoloku

44

distinkciju izmeu dve grupe nauka, jer drutvene nauke moraju i da razumeju individualnost. Parsons izvor ljudskog interesa u prouavanju prirodnih fenomena vidi u kontroli. Otkrivanje optih zakona omoguava kontrolisanje prirode i njeno stavljanje u slubu ljudskih ciljeva. Osim interesa radi kontrole, prirodni fenomeni su kao objekti nauke indiferentni u odnosu na ljudske vrednosti. S druge strane, ljudi, njihove akcije i kulturna dostignua predstavljaju otelotvorenje vrednosti prema kojima ljudi zauzimaju vrednosni stav. Upravo vrednosna relevantnost konstituie kriterijum selekcije za empirijski materijal drutvenih nauka, kako je ve reeno. U posthumno objavljenom radu Parsons (1989) je vrednosti definisao kao normativne koncepcije poeljnog. Referentni sistem vrednosti je drutveni sistem. Drutveni vrednosni sistem se, dakle, sastoji od kompleksa normativnih kulturnih obrazaca koji definiu poeljna stanja, ukljuujui smerove promene datog drutvenog sistema. (str. 577) Vrednost ukljuuje aktera ili sistem kao aktera, situaciju i skup odnosa izmeu njih, to se zove orijentacijom (sa stanovita aktera). U tom smislu vrednost predstavlja kategoriju odnosa izmeu aktera ili sistema i situacije, to znai da ona nije njihov atribut nezavisno od drugog elementa. Tu se Parsons razlikuje od Vebera, koji je vrednosti locirao prvenstveno u jedinicu delovanja. Ukoliko je jedinica delanja individua, onda je vrednost subjektivna. Druga varijanta lociranja vrednosti je u samom objektu ili situaciji. Parsons objekte ne posmatra kao vrednosti, jer su vrednosti osobenosti procesa evaluacije, koji predstavlja uspostavljanje odnosa sa akterom ili skupom aktera. Berdes (Burgess 1954) je kao holista isto govorio o primatu grupnih vrednosti nad individualnim vrednostima, usled njihovog ontolokog prioriteta, i smatrao ih je kljunim za razumevanje motivacije ljudskih akcija. Ljudsko ponaanje je svojim najveim delom reakcija na grupne definicije ponaanja, kao odobrenog ili neodobrenog, ispravnog ili pogrenog, dobrog ili loeg, prikladnog ili neprikladnog, lepog ili runog, bezgrenog ili grenog, svetog ili sekularnog, moralnog ili sebinog. (str. 16) Smatrao je da se one mogu objektivno izuavati, a zadatak sociologa je da brani odreene vrednosti, poput slobode miljenja,

45

poduavanja i istraivanja. Navedeni citat je parafraza definicije situacije za koju je Berdes tvrdio da je odraz i izraz vrednosti na osnovu kojih se deluje. Guldner (Gouldner 1962) eli da opovrgne Veberov mit o mogunosti drutvenih nauka da budu vrednosno neutralne. On to ini kao sociolog, a ne kao logiar, to znai da verovanje u vrednosno neutralnu sociologiju posmatra kao ideologiju odreene radne grupe, a u ovom sluaju to su sociolozi. Da li verovanje u vrednosno neutralnu sociologiju znai da sociolozi ne mogu ili da ne bi trebalo da ine vrednosne procene koje se tiu stvari van sfere njihove tehnike kompetentnosti? (str. 200) Da li to verovanje znai da sociolozi ne moraju da brinu o moralnim implikacijama svog rada? Da li sociolozi smeju iz injenica da izvlae vrednosti? Guldner s pravom ukazuje na to da su odgovori na ova pitanja razliiti kod ljudi koji se zalau za vrednosnu neutralnost sociologije. Njegova teza je da se shvatanje o vrednosno neutralnoj sociologiji odralo i zbog odreenih linih, ali i institucionalnih potreba. Na institucionalnom nivou ovo shvatanje je bilo korisno prilikom odravanja autonomije modernih univerziteta, naroito drutvenih nauka. Tragajui za Veberovim motivima kod uspostavljanja paradigme vrednosno neutralne nauke, Guldner ih pronalazi u Veberovoj elji da uspostavi modus vivendi meu akademicima ija su se politika shvatanja esto intenzivno oseala i bila u nasilnoj opoziciji. (str. 202) U takvim drutvenim okolnostima doktrina o vrednosnoj neutralnosti bila je neka vrsta akademskog primirja i Guldner priznaje da je ova doktrina ipak doprinela intelektualnom rastu i emancipaciji nae [tj. socioloke] delatnosti. (str. 203) S druge strane, Veberova lina motivacija proistie iz pokuaja da se napravi kompromis izmeu dve najdublje tradicije zapadne misli, razuma i vere . . . izmeu znanja i oseanja, izmeu klasicizma i romantizma, izmeu glave i srca. (str. 2123) Guldner tvrdi da Veber ni sam nije verovao u konano razreenje ovog konflikta i da je tragao za pomirenjem koje bi omoguilo da obe strane dominiraju u razliitim sferama ivota. Naslov Guldnerovog rada otkriva nam njegovo shvatanje vrednosne neutralnosti.

46

Zbog ovog dubokog (i navodno nerazreivog) dualizma i njegovih implikacija, sociologija osloboena vrednosti je Minotaur. Na Guldnerov rad se nakon nekoliko godina gotovo direktno nastavlja Grej (Gray 1968), koji insistira na tome da je stav o vrednosnoj neutralnosti posledica elje unutar sociologije da ona bude nauna. Navodei zaista brojne primere klasinih dela sociologije on zakljuuje da je vrednosna pozicija ili eksplicitno iznesena u tim delima ili implicitno sadrana (str. 178). Zato vrednosno neutralne tenje naziva licemernim i neprimerenim. Kultgen (1970) istie da za sociologe nije pitanje da li da budu osloboeni od vrednosti ili da se njima rukovode, ve da li da se rukovode vrednostima koje su intrinzine ili ekstrinzine sociologiji. Intrinzini motiv bilo koje nauke je da se ona dovede do savrenstva i zato je zahtev za vrednosnom neutralnou zapravo ideologija koja skriva poziv da se naunici rukovode intrinzinim vrednostima. Petnaestak godina nakon objavljivanja Guldnerovog rada, Dord Homans (1978a, b; vidi i Boulding 1978; Meehan 1978 kao odgovore na Homansovu kritiku) je napisao najpoznatiju kritiku Guldnerovog rada. On Guldnerovu interpretaciju uloge vrednosti u nauci vidi kao tetnu za sociologiju, ali i za nauku uopte. Veber nije postavio pitanje da li sociologija moe/treba da bude osloboena od vrednosti, ve na koji nain ona to moe da postigne. To su sasvim razliita pitanja. Pod pojmom vrednosti Homans shvata bilo koju preferenciju koju odreena osoba ima prema neemu, u odnosu na makar jednu alternativu. Primena drutvene nauke podrazumeva raspravu o vrednostima, jer su i sami ciljevi drutvenog delanja vrednosti. Pored ciljeva i sredstava za njihovo postizanje one ukljuuju i vrednosne sudove, jer moralno neprihvatljiva sredstva mogu da budu praktino efikasna. Vrednosti drutvenih naunika Homans deli na dve grupe: vrednosti koje se tiu isto intelektualnih karakteristika disciplina drutvenih nauka i vrednosti koje se tiu onoga to lei izvan njihovih intelektualnih karateristika, kao to su politike vrednosti. Nije ih uvek mogue razdvajati. isto intelektualne vrednosti su one o pitanju zaista znaajnih vrsta istraivanja, empirijskih i teorijskih, iako interne intelektualne vrednosti

47

esto bivaju pomeane sa eksternim politikim vrednostima. Tako je intelektualno pitanje o mikro i makrosociologiji i politiko, jer se obino smatra da su makro pitanja od vee politike vanosti. Homans ak naglaava da bi jako voleo kada neki ljudi ne bi prerano donosili zakljuke da su vrednosti politike, pre nego to su se prvo uverili da nisu intelektualne! (str. 532) On zablude mnogih drutvenih naunika da sociologija ne moe da doe do istine deli na dve grupe. Prva je ona koju naziva Arhimedovom pogrekom, aludirajui na Arhimedovu reenicu o mogunosti pomeranja Zemlje dovoljno velikom polugom i osloncem. U drutvenim naukama ovaj argument se odnosi na kulturni determinizam i epistemoloki perspektivizam i u njemu naroito dolazi do izraaja Homansov metodoloki individualizam sa ijeg stanovita se mogu napasti kulturno-holistike teorije. Osnovne propozicije drutvene nauke su propozicije o osobama, a ne o drutvima i kulturama (Homans 1967: 3575). Drugi tip teorija ima slinosti sa Hajzenbergovim principom ili sa onim to je Merton nazvao samoobistinjujuim proroanstvom (Merton 1948b). Ovo je shvatanje da drutveni naunik svojim aktivnostima nuno menja procese koje izuava. O ovim problemima i mogunostima prevazilaenja bilo je rei. Nejgel (Nagel 1979/1994: 571) navodi etiri grupe razloga zbog kojih se najee veruje da istraivanje drutvenih naunika ne moe biti vrednosno neutralno: (1) izbor (selekciju) problema; (2) uslovljenost sadraja zakljuaka; (3) identifikaciju injenica i (4) (pr)ocenu dokaza. Razlozi u prvom smislu su oni o kojima je najvie pisao Veber. Prema ovom shvatanju, naunik se bavi samo onim problemima kojima on pripisuje izvesni kulturni znaaj. To znai da je vrednosna orijentacija inherentna samom izboru istraivanja. Veber se zalagao za drutvenu nauku osloboenu od vrednosti u kojoj bi naunici trebalo da razumeju vrednosti koje postoje u delovanju ljudi ili u institucijama koje istrauju. Njihov posao nije da odobravaju ili poriu te vrednosti, akcije ili institucije. Kultura je za Vebera vrednosni pojam, jer je ljudi povezuju sa vrednosnim idejama. Nejgel smatra da nije jasno zbog ega bi izbor predmeta istraivanja bio vaan samo za drutvene nauke i istie da nema razlike meu naukama po pitanju izbora

48

problema. Jasno je da selekcija problema nije, tj. ne mora da bude prepreka objektivnosti. Druga grupa razloga tie se uplitanja sopstvenih vrednosnih koncepcija u same zakljuke istraivanja u drutvenim naukama. Ovo je na prvi pogled jo ozbiljnija prepreka objektivnosti drutvenih nauka, meutim, nauka je socijalna aktivnost u kojoj postoje izvesni transpersonalni kriterijumi proveravanja rezultata, kritike, poboljanja, usavravanja rezultata itd. Na duge staze individualne vrednosne koncepcije bivaju odstranjene iz teorije, ija objektivnost nije umanjena individualnim vrednosnim poreklom. Trea grupa razloga naglaava da je distinkcija izmeu injenica i vrednosti neodriva kada je u pitanju analiza ljudskog ponaanja, jer su u kontekstu svesnog i svrhovitog ponaanja vrednosne procene neraskidivo povezane sa injeninim stavovima. Ova navodna korelacija nije nuno tana. to se tie etvrte grupe razloga, pomenuemo samo najradikalniju verziju po kojoj postoji nuna logika povezanost izmeu socijalne perspektive istraivaa i njegovih istraivakih standarda. Ova pozicija danas je karakteristina preteno za postmoderne i feministike teoretiar(k)e i nju Nejgel naziva samoporaavajuim skeptikim relativizmom. (str. 582) Ona je danas najpopularnija. Na najoptijem nivou analize vrednosti moemo govoriti o (1) neposrednim, intrinzinim i nezavisnim i (2) posrednim, instrumentalnim i zavisnim vrednostima (Bush 1918)1. Vezano za nauku, do sada se implicitno govorilo o epistemikim i neepistemikim vrednostima. Ovu distinkciju je uveo Makmalin (McMullin 1982) i ona se u literaturi najee koristi2. esto se
1 Bu takoe pravi razliku izmeu dve vrste situacija: kauzalnih i vrednosnih, koje ukljuuju prisutnost nekih interesa ili inklinacija subjekta. Zaista, drutvene vrednosti su elementi naeg iskustva na osnovu kojih donosimo neke odluke, a iskustvo je psihika akcija. Stoga i ne ude mnogobrojne idealistike teorije vrednosti sa poetka prolog veka (npr. Hayes 1913), po kojima vrednost moe da postoji samo u svesti. 2 Makmalin prvo govori o emocionalnim vrednostima ija stvarnost lei u oseanjima subjekta, a ne prvenstveno u karakteristikama objekta. (McMullin 1982: 5) To znai da razlike u vrednostima nastaju u skladu sa

49

smatralo da je istina kao vrednost prisutna u nauci. Prema klasinim teorijama, ona je uvek bila cilj itave nauke, jer se za razliku od ostalih vrednosti smatralo da ona nema nieg linog u sebi, ve da predstavlja nekakvu reificiranu objektivnost. Ipak, u novijoj filozofiji nauke istina je kao konstitutivni deo nauke dovedena u pitanje. Prilikom odabira neke teorije moemo da govorimo o epistemikim procenama koje ne pridaju nikakvu vrednost teorijskim alternativama, osim verovatnoe ili njene plodnosti. Ali ako se radi o teoriji i njenoj praktinoj primeni, onda u igru ulaze i procene eventualno razliitih ishoda teorija. Prediktivna preciznost, interna koherentnost, eksterna konzistentnost, ujedinjujua mo, plodnost i jednostavnost jesu neke od epistemikih vrednosti i pretpostavlja se da je njihov zadatak da promoviu istinoliki karakter nauke1. Epistemika vrednost je ona za koju imamo razlog da verujemo da e, ako se ostvaruje, pomoi u sticanju takvog znanja. Neepistemike su one vrednosti iz domena politike, morala, drutva, religije itd. Ova lista je dugaka koliko i lista moguih ljudskih ciljeva. (str. 19) Ponekad ih je teko razdvojiti od epistemikih. Ovo je naroito uoljivo u feministikim shvatanjima i borbi protiv teze neutralnosti, odnosno teze da vrednosna ocenjivanja nemaju legitimnu ulogu prilikom opravdanja empirijskih teorija (vidi Intemann 2001). To je teza irelevantnosti koju treba razumeti kao tvrdnju da moralne ili druge socijalne vrednosti nisu relevantne za opravdanje deskriptivnih tvrdnji. (str. S507) Kod razmatranja Nejgelovih kritika verovanja da drutveni naunici nisu u stanju da dou do vrednosno neutralnog
razlikama u stavu ili emocionalnoj reakciji kod odreenih subjekata. U ovom smislu vrednosno rasuivanje postaje stvar emocionalnih reakcija. Meutim, re rasuivanje je zbunjujua jer upuuje na neki kognitivni akt, na neku vrstu merenja, odnosno (pr)ocenjivanja. Osobenost ili skup osobenosti moe se raunati kao vrednost za entitet neke odreene vrste, jer je poeljan za entitet te vrste. (str. 5) 1 Kao to se moe videti, istine nema na ovom spisku vrednosti. Makmalin istie da epistemike vrednosti promoviu istinolikost nauke, kao najpouzdanijeg znanja, nama dostupnom, o svetu koji elimo da razumemo. (McMullin 1982: 18) To znai da je istina, u neku ruku, vrednost drugog reda koja delimino determinie ta se vodi kao epistemika vrednost prvog reda.

50

znanja pomenuli smo identifikaciju injenica. Poslednjih godina postalo je jasno da je distinkcija izmeu injenica i vrednosti prilino pojednostavljeno posmatranje uloge vrednosti u nauci. Zato je Makmalinova distinkcija korisna. Nauka je socijalna delatnost i stoga problemu epistemikih i neepistemikih vrednosti (ili konstitutivnih i kontekstualnih; vidi Longino 1983 i Rooney 1992) mora da se posveti ozbiljna panja. Uticaj neepistemikih vrednosti postoji, ali je pitanje da li on (i koliko) utie na interni razvoj nauke, tj. naunog znanja, ali i drutvene politike1. Ako bi se ispostavilo da one igraju znaajnu ulogu u kognitivnom razvoju nauke ili same naune racionalnosti, stvorila bi se potreba da redefiniemo objektivnost i racionalnost nauke na nain koji bi se znatno razlikovao od tradicionalnih artikulacija vrednosne neutralnosti. Nauni metod je pun pravila, normativnih stavova, koji izraavaju epistemike vrednosti. Na prvi pogled ini se da je razlika izmeu epistemikih i neepistemikih vrednosti u tome to su samo ove prve povezane sa naukom, ali nije tako, to smo videli na primeru internalizma i eksternalizma u nauci. Veoma je jednostavno konstruisati neepistemike norme koje su u vezi sa naunom praksom (npr. Nemoj nanositi bol ivotinjama nad kojima vri istraivanje). Ove vrednosti nisu deo naunog metoda u uem smislu, koji se tie odnosa teorija sa dokazima. Govorei o paradigmi za sociologiju znanja i egzistencijalnoj osnovi mentalne produkcije, Merton (1945/1973: 12) je locira u drutvenu i kulturnu osnovu. U drutvenu osnovu spadaju: drutvena pozicija, klasa, generacijska pripadnost, zaposlenje, nain proizvodnje, grupna struktura, istorijska situacija, interesi, drutvo itd. U kulturnu spadaju: vrednosti, etos, klima miljenja, tip kulture, mentalitet itd.2 Iz ovoga jasno sledi da vrednosti imaju
U nauci je evidentan induktivni rizik (Douglas 2000), tj. rizik od greke. Ako i postoje uverenja da neepistemike vrednosti nemaju veu ulogu u samoj nauci (to je danas malo verovatno), one definitivno treba da imaju svoje mesto u razmatranjima neepistemikih konsekvenci moguih greaka. Nauka je praksa koja se odvija u odreenom vremenu i u odreenom prostoru, a ija se dostignua veoma esto odraavaju na svakodnevni ivot. 2 Pojam mentalitet navodi sam Merton i verovatno bi adekvatnije bilo staviti ga pod navodnike, jer je u pitanju jedan od najslabijih (u eksplana1

51

veliku ulogu u nauci. Pitanje koje je otvoreno za debatu jeste samo koliina njihovog uticaja u nauci i koje vrednosti imaju najvei uticaj. Pozitivistike teorije insistiraju na tome da vrednosti odreuju pravac politike finansiranja istraivanja, a ne i sadraj teorija. U praksi nije tako lako napraviti distinkciju izmeu pravca i sadraja. Zato je izuzetno korisna Dejvisova (Davis 1975/1986) podela na nauku kao skup aktivnosti, nauku kao metodologiju i nauku kao telo znanja, koja veoma jasno govori o mogunosti postizanja objektivnosti naunih teorija, bez obzira na njihovo partikularno poreklo. Radner (Rudner 1953) takoe zakljuuje da naunici donose vrednosne stavove prilikom bavljenja naukom i zagovara nunost uspostavljanja neke vrste nauke o etici kako bi progres [nauke] ka objektivnosti bio kontinuiran. (str. 6) Poto takva nauka prema njegovoj proceni nee biti mogua jo due vremena, on naglaava da bi ona trebalo da obuhvati refleksivnu samosvest naunika prilikom donoenja vrednosnih stavova koje on mora doneti. (str. 6) Vrednosni sudovi su nuni, jer se nijedna hipoteza u nauci ne moe u potpunosti potvrditi. Zato naunici donose odluke o tome da li su dokazi dovoljno jaki za prihvatanje neke hipoteze. Ovakvim stavom Radner otvara mogunost upliva nekognitivnih interesa u nauku1. Vrednosti moemo definisati i kao strukture moralne preferencije (Barber 1998: 39, 115) koje postoje u svim drutvima i navode aktere da donose odluke prilikom raznih izbora sa kojima se suoavaju. U svakodnevnom ivotu pojedinac je izloen dilemama u izboru izmeu razliitih struktura preferencije i one utiu na delovanje na svim drutvenim nivoima. Neke su hijerartornom smislu) i najnejasnijih pojmova koji se koriste u drutvenim naukama. 1 Kritikujui Radnera, Defri (Jeffrey 1956) se zalae za hipotezu da procesom vrednovanja naunici ne prihvataju niti odbijaju hipoteze. Radner dri da je zadatak naunika da odbaci ili prihvati hipotezu na nain koji bi maksimizirao, npr., dobrobit njegove zajednice, dok Defri zakljuuje da, ukoliko naunik zaista eli da maksimizira dobrobit, on treba da se suzdri od prihvatanja ili odbacivanja hipoteza, jer ne postoji mogunost da optimizira svaku odluku koja moe biti doneta na osnovu te hipoteze. Zato je Defrijev zakljuak da nije posao naunika kao naunika da prihvata ili odbacuje hipoteze. Ova teza je slina onoj o induktivnom riziku (Douglas 2000).

52

hizovane i sastoje se iz optijih vrednosti i specifinijih normi. Norme su specifine aplikacije optijih vrednosti1. Slino definisanje Barberovom ponudio je mnogo ranije i Torndajk (Thorndike 1936). Torndajkova aksiologija je naturalistika, jer je za njega nauno izuavanje vrednosti mogue ako su one deo prirodnog sveta, to je suprotno dugoj tradiciji u filozofiji. Preko karakterizacije vrednosti moemo zakljuiti neto i o njegovom shvatanju odnosa nauke i socijalne politike. Torndajk insistira na tome da je nauka kompetentna da govori o vrednostima i da je u stanju da rezonovanje o vrednostima pobolja. On pravi razliku izmeu rasuivanja o vrednostima i rasuivanja o injenicama, gde je rasuivanje o vrednostima samo jedna vrsta rasuivanja o injenicama. Rasuivanje o vrednostima tie se posledica (delanja svesnog bia). Ako pojavljivanje X nema uticaja na zadovoljstvo ili nezadovoljstvo nekoga u sadanjosti ili budunosti, X nema vrednost, nije ni dobro ni loe, poeljno ili nepoeljno. Vrednosti su funkcije preferencija. (str. 2) Poput Barbera, Torndajk zapaa da se vrednosti javljaju kada se u ivotu javljaju odreeni oblici preferencija. One oigledno prethode uenju i znanju, koji rade preteno u njihovu korist. (str. 2)2 Jo jednu formulaciju nudi i Rouz (Rose 1956: 5):
Organizacija ponaanja sa pravcem i svrhom mora biti nauena. Uenje se moe javiti sluajnim uslovlja1 Razmatrajui problematiku deskripitvnosti i normativnosti u kontekstu naturalistike filozofije, Gir (Giere 2001: 57) pravi razliku izmeu kategorikih i kondicionalnih normi. Kategorike norme nesvesno propisuju ili zabranjuju delovanje. One imaju oblik: Uradi ovo ili Nemoj ovo da uradi. Kondicionalne norme su one koje nauka zahteva i one imaju sledei oblik: Ako eli da postigne X, uradi Y. 2 Interesantan je i Torndajkov pokuaj da obradi apsolutne vrednosti. To su: istina, lepota i razvoj ili usavravanje ljudskih moi. Istina, u smislu onih ideja o stvarnosti koje sa njom korespondiraju, omoguava nam da je predvidimo i omoguava nam da se adaptiramo na nju i na elje koje moemo zadovoljiti njome, jeste isto dobro . . . Sve to je u sutinskom konfliktu sa njom je loe. (Thorndike 1936: 3) Istinu mogu posedovati mnogi ljudi i sticati je na razne naine koji ne ometaju niti umanjuju istu tu vrednost kod drugih ljudi. Mnoge druge vrednosti su ekskluzivne ili posesivne, u smislu da njihovo zadovoljenje automatski ukljuuje i deprivaciju drugih. Kao veliki pobornik nauke i borac za istinu Torndajk ispravno tvrdi da je deterministiki svet nauke najmanje fatalistiki svet koji je mogu (str. 7).

53

vanjem ili isto individualnim pokuajem i grekom, ali njegov vei deo javlja se kroz razne psiholoke mehanizme, reakcijom na oekivanja drugih ljudi koji ve nose kulturu. Vrednosti, zajedno sa znaenjima, jesu komponente ove kulture i individua u razvoju ui ove vrednosti u interakciji sa drugima.

Vrednosti su u najveoj meri drutvene po poreklu i one usmeravaju ponaanje i njegovu organizaciju. Veliki broj nije eksplicitan niti svesno artikulisan. Trei zakljuak je da individua moe da internalizuje oprene vrednosti. Ovo je mogue upravo zbog njihovog implicitnog karaktera, ali i zbog injenice da ovek nije iskljuivo racionalno i logiko bie1. etvrta karakteristika vrednosti jeste to da one mogu imati razliite uticaje na ponaanje. Mogu biti visoko prinudnog karaktera, ali i jedva primetnog uticaja. Moda zato mnogi naunici smatraju da u njihovom radu vrednosti nemaju veliki uticaj, jer na njih deluju slabije i implicitne vrednosti tokom dugog vremenskog perioda. Nauni metod ostavlja izvestan prostor u kojem do izraaja mogu da dou arbitrarni izbori naunika: problem istraivanja, ogranienost broja hipoteza od kojih se kree, pojmovi koji se koriste prilikom formulacije hipoteza i problema, tehnike istraivanja i oblik zakljuka (str. 911). Zakljuak je da nauka nikad ne moe da bude osloboena od vrednosti, ve da mora u sebi da
1 Racionalno empirijsko ponaanje postoji u izvesnoj meri u svim ljudskim drutvima. Meutim, vrednost racionalnosti podrazumeva neto vie od pukog ponaanja. Ona se odnosi na moralno odobrenu, ali prvenstveno institucionalizovanu preferenciju ka racionalnoj praksi u mnogim oblastima drutva. Vrednost racionalnosti rezultira u kritikom pristupu svim fenomenima ljudske egzistencije u pokuaju da se oni redukuju na sve konzistentnije, ureene i generalizovane oblike razumevanja. (Barber 1998: 116; vidi takoe i Barber 1952/1962: 9697) Kao vrednost, opozit racionalnosti je tradicionalizam, kao dominantna vrednost u predmodernim drutvima, iako u izvesnoj meri postoji i u modernom drutvu. Tradicionalizam vrednuje sve to postoji po sopstvenim kriterijumima, ali samo zato to je neto oduvek postojalo i zato to je bilo moralno odobravano od strane predaka. U takvom vrednosnom reimu nema podrke za kulturnu kritiku u smislu racionalne konzistentnosti i generalizacije. Jednostavno reeno, moderni svet vrednuje i opravdava ulogu razuma, a umanjuje vrednost i kritikuje pravilo obiaja i rituala (vidi kori 2008).

54

sadri kulturne i individualne izbore. Rouz pretpostavlja da je kulturna varijabla vanija. Jedan od najpoznatijih teoretiara vrednosti, Klakhon, zalagao se za njihovo objektivno izuavanje, kao i Torndajk. Ljudi se ne rukovode samo situacionim pritiscima; njih takoe vuku i idealizovani ciljevi postavljeni od strane njihove kulture. (Kluckhohn 1949: 217) Shvatanje da nauka nema veze sa vrednostima Klakhon poistoveuje sa intelektualnim folklorom koji je bio toliko tetan po ljudske ivote. Ako e razmatranje vrednosti biti ekskluzivno vlasnitvo religije i humanistikih disciplina, nauno razumevanje ljudskog iskustva je nemogue. (str. 217)1 Vrednosti su drutvene injenice o kojima se moe govoriti neutralno i Klakhon tvrdi da se nauna osnova vrednosti moe otkriti (vidi i Kroeber 1949)2. Tako on (Kluckhohn 1958) navodi etiri glavna pristupa problemu vrednosti: (1) Platonistiki, koji vrednosti vidi kao vene objekte.

Prevod termina humanities, koji je opteprihvaen, a istovremeno i adekvatan, ne postoji. Problem je u tome to sve varijante prevoda na srpski u sebi sadre re nauke. Nemaki termin Geisteswissenschaften ima sufiks kao i Naturwissenschaften, dok u engleskom tog sufiksa nema. Jedna varijanta prevoda (najea) jeste humanistike nauke, druga humanitarne (u prevodu knjige Dobrov 1966/1969: 83n1), trea kulturnoistorijske nauke (Mili 1995: 157n44). Ono oko ega nema dileme jeste da je prevod humanitarne nauke u potpunosti neadekvatan, dok je greka treeg prevoda u rei nauke i u tome to je pojam kulturnoistorijski nejasan ili isuvie udaljen od originalnog znaenja. Zato je ovde ponuena alternativa u vidu sintagme humanistike discipline, dok bi moda interesantna alternativa bila humanistika. Humanistike discipline karakterie kvalitativno prouavanje oveka i zbog toga je nemogue uspostavljanje paradigme koja bi ih definisala, tako da je re nauke nepotreban. Uobiajeno je da se u ove discipline ubrajaju: knjievna kritika, muzika, religija i razne umetnosti. esto se i arheologija, kulturne studije i istorija ubrajaju u ovaj korpus, iako je adekvatnije posmatrati ih kao drutvene nauke. Poseban problem tie se filozofije koja se najee definie kao humanistika. Meutim, naturalistiki orijentisana filozofija, koja u sebi inkorporira razna saznanja prirodnih i drutvenih nauka nije samo puka humanistika disciplina, indiferentna prema naunim (sa)znanjima. 2 Parsons je u svojoj koncepciji vrednosti u velikoj meri pratio Klakhona. Istiui kako svaki socijalni sistem ima osnovne vrednosti, Parsons (1959/1967: 143) ih definie kao koncepcije poeljnog, odnosno kao definicije smerova akcije koji su definisani u kulturi.

55

(2) Subjektivistiki, to je pozicija radikalnog etikog relativizma (vidi Kluckhohn 1955). (3) Pristup koji je tipian za marksiste, logike pozitiviste i lingvistike filozofe koji rasuivanje o vrednostima vide kao puke emocionalne ili verbalne tvrdnje koje nemaju veze sa kategorijama istinitosti ili lanosti. (4) Naturalistiki pristup, koji insistira na tome da su vrednosti podlone istim metodama istraivanja i kanonima validnosti koji se primenjuju na sve oblike empirijskog znanja. Tokom poslednja dva veka u zapadnom svetu je dolo do razdvajanja prirode i vrednosti, to je otelotvoreno u dihotomiji Naturwissenschaften i Geisteswissenschaften, tj. u ubeenju da se nauka bavi samo injenicama, a religija i humanistike discipline vrednostima. Koreni se nalaze u 19. veku i konfliktu izmeu nauke i religije. Rezultati nauke (pre svega paleontologije, geologije, arheologije i biologije) jasno su doveli u pitanje kognitivni autoritet Biblije, ostavljajui mesta za njeno eventualno simboliko znaenje. Organizovana religija je jo uvek imala dosta snage i autoriteta da ponudi naunicima neku vrstu kompromisa. Nauci je priznat primat u izuavanju prirode i sveta koji nije ljudski, a problemi vrednosti i morala proglaeni su ultra vires scientiae. Braun (Brown 2001) razmatra tri naina na koja se vrednosti prepliu sa naukom: (1) Postoje vrednosti koje rukovode samim naunim istraivanjem. (2) Odreena nauna praksa uvek je ukorenjena u odreenoj kulturi, tako da vrednosti u nauku ulaze i tim individualnim putem, preko samih naunika, svesno ili nesvesno. (3) Neke vrednosti nastaju iz nauke i iz nje mogu biti distribuirane i inkorporirane u kulturu i drutvo. S druge strane, postoje i vrednosti koje bivaju dovedene u pitanje od strane nauke. On govori o etiri rivalska stava prema pitanju nekognitivnih vrednosti u samom sadraju nauke (Brown 2001: 199): (1) u nauci nema kognitivnih vrednosti na delu; (2) celokupna nauka je impregnirana nekognitivnim vrednostima i nema objektivne razlike izmeu dobre i loe nauke; (3) nekognitivne vrednosti ponekad igraju ulogu u nauci, ali one neizbeno

56

dovode do loe nauke, jer je dobra nauka osloboena od nekognitivnih vrednosti; (4) postoji vana razlika izmeu dobre i loe nauke, iako su obe proete nekognitivnim vrednostima. Prva teza je izuzetno naivna. Malo je verovatno da postoje naunici koji u nju veruju1. Druga je tipina za socijalne konstruktiviste. Svuda su prisutne nekognitivne vrednosti i interesi i zato i nema objektivnosti. Preostala dva shvatanja su veoma interesantna. Tree je blisko naunoj ortodoksiji i ono doputa postojanje loe nauke koja je obino posledica intelektualne korupcije. Primer je Lisenko, koji je proizvodio lou nauku pod uticajem ideologije. Naravno, ak i dobra nauka moe da dovede do tetnih drutvenih posledica (npr. istraivanja iz nuklearne fizike i naknadno pravljenje i bacanje atomske bombe). etvrto shvatanje vrednosti ide dalje od treeg i karakteristino je za veliki deo feministike filozofije nauke. S jedne strane, ono naglaava da u naukama postoji obilje nekognitivnih vrednosti, ali s druge strane eli da izbegne nihilizam i relativizam. Prema ovom shvatanju, jo uvek postoji prava objektivnost u naunom donoenju odluka neke teorije zaista jesu nauno uspenije od drugih. Jedan od najvanijih, ali i najvie zapostavljenih aspekata feministike kritike nauke je normativni aspekt elja za promenom nauke nabolje2. Na kraju ovih razmatranja potrebno je istai da je ve i sam zahtev za vrednosno neutralnom naukom vrednosno ispu1 Nauka i naunici mogu da postoje samo u drutvenom miljeu i oni su, dakle, neizbeno pod uticajem istorijskih, socijalnih i kulturnih dogaaja i obrazaca. (Shapiro 1959: 662) 2 Opirnije o problemu vrednosti u sociologiji pie Spejts (Spates 1983), koji prati istoriju pojma vrednosti od 19. veka do danas i posebno istrauje uticaj Parsonsovih spisa o vrednostima. Densen (Jensen 1941) pravi kratak istorijski pregled o odnosima naunika prema ljudskim vrednostima. Razmatra sluajeve Bejkona, Kondorsea, Spensera, Volasa, Mila i Konta. Sveobuhvatnija teorija o vrednostima uopte morala bi da obuhvati mnoge pravce istraivanja i da razjasni njihov uticaj na celokupnu ljudsku egzistenciju. Herskovic je govorio o vrednostima u kulturi (Herskovits 1942), kritikujui, pre svega, estu praksu karakterisanja kultura kao viih i niih. Takoe, morali bismo da ispitamo i psiholoku osnovu vrednosti (ali na drugaiji nain nego to je to uinio Pikard [Picard 1920]), odnosno ljudsku mentalnu arhitekturu i njen odnos prema vrednostima.

57

njen stav. Razlikovanje injeninih stavova i vrednosnih stavova je stari problem filozofije. Vrednosni stavovi izraavaju odreene norme i klasino filozofsko shvatanje, koje postoji od Hjuma, jeste da trebalo bi da nije izvodljivo iz jeste. Ovaj problem naroito je bitan u etici, jer su injenini stavovi proverljivi, dok to nije sluaj sa vrednosnim stavovima1. Zakljuak ovog kratkog pregleda odnosa izmeu nauke i vrednosti jeste da vrednosti nisu prepreka objektivnoj nauci, o emu je najjasnije govorio Klakhon (Kluckhohn 1949) po pitanju njihovog istraivanja, a Homans (1978a, b) za domen sociologije. Cilj sociologije treba da bude kauzalno objanjenje drutvenih pojava i veoma su korisne dve teze apira (Shapere 1986) i Dejvisa (Davis 1975/1986) koje govore o procesu internalizacije, odnosno o filtraciji neepistemikih faktora tokom naunog razvoja. Verovatno najvea zabluda mnogih naunika jeste da su vrednosti domen u kojem religija ima vie toga da ponudi u odnosu na nauku. Naturalistika sociologija posmatra vrednosti kao deo prirodnog sveta i nema razloga za pretpostavke o opravdanom kognitivnom autoritetu religije u bilo kojem domenu egzistencije, a time i u vrednosnom, jer su vrednosti deo ljudskog sveta podlonog naunom prouavanju.

4. Ideologija
[N]eolisenkoistika politizacija nauke, i od strane levice i od desnice, verovatno e rasti kako biologija sve vie utie na nae ivote otkrivajui tajne o naim genima i naem mozgu, preoblikujui sliku o naem poreklu i naoj prirodi i dodajui nove dimenzije naem razumevanju socijalnog ponaanja. Kada ideoloki posveeni naunici pokuaju da potisnu ovo znanje oni ugroavaju mnogo toga, jer bez ideala objektivnosti nauka gubi svoju snagu. [Davis 1983/1986: 130; kurziv dodat] Klasian primer kritike naturalistike pogreke izneo je Mur (Moore 1903/1988), ali smatramo da tako formulisana pogreka nije nepremostiva prepreka (evolucionoj) etici.
1

58

Veliki broj pristalica nove sociologije nauke prihvata tezu da nauka i tehnologija imaju odreeni ideoloki sadraj ili ak da su u pitanju ideologije kapitalizma. Moderna nauka i tehnologija jesu koevoluirale sa kapitalizmom i zakljuuje se da ideologija ima upliv u drutvene nauke. Meutim, korisnost nauke ne mora da bude nita manja u nekim drugaijim drutvima. Nauka moe da se koristi u politike svrhe, dobronamerno i zlonamerno, to nije sporno, ali to moe samo da bude argument koji bi iao u prilog tezi da je nauka intrinzino ideoloki neutralna. Poput vrednosti i normi, i ideologije nastaju iz potrebe da se suoimo sa mnogim izborima u svakodnevnom ivotu. Izbori koje akteri ine moraju da budu opravdani, a izbori koji se odbacuju moraju da budu kritikovani i predstavljeni kao manje vredni ili negativni. Ta opravdanja i kritike jesu ideologije koje takoe postoje na svim nivoima drutvenog ivota. Posmatrano isto intelektualno, ideologija nije ni dobra ni loa, i zato predstavlja standardnu socioloku varijablu. Moemo je definisati ne preko sadraja, ve preko funkcije koju vri, u vidu opravdanja ili kritike odreenih vrednosti ili normi. Problemi nastaju kada shvatimo da razlika izmeu ideologije i nauke nije ba uvek najjasnija. Nauka postaje ideologija kada se na njoj gradi odobravanje ili neodobravanje vrednosti. (Barber 1998: 49)1 Diskusije o ideologiji spadaju u dva iroka domena: ideologija u znanju i ideologija u politici. Ovom prilikom interesantniji je prvi sluaj, odnosno pitanje da li je, i u kojoj meri, ovekovo znanje ideoloki uslovljeno i/ili iskrivljeno. U drugom sluaju zanimalo bi nas da li je ideologija osnovna osobenost politike, i ako je tako, ta ona objanjava. U nauci se ideologija kontrastira istini i validnom znanju uopte, a u drugom nas ne zanima istinolikost, ve funkcionalna vrednost ideologije. U prvom sluaju pod ideologijom podrazumevamo ideoloku doktrinu (i ekvivalente), a u drugom ukazujemo na ideoloki mentalitet (tj. ideologizam) (Sartori 1969: 398).

1 U drugoj polovini 20. veka, sigurno najpoznatiji primer kritikovanja neke naune teorije preteno na ideolokom planu jeste sociobiologija.

59

Moemo se sloiti sa ulceom (Schulze 1969) da nam je potrebna neka vrsta univerzalne definicije ideologije koja bi mogla da se primeni na sve tipove sistema verovanja. Tako ona predstavlja
obrazac verovanja koja su zajednika drugim individuama i/ili grupi, koja se smatraju visoko relevantnim za grupu i individuu, koja su sposobna da generiu visoku posveenost i koja slue da opravdaju i generiu posebne vrednosti, norme, stavove i ponaanje grupe i njenih pripadnika. [str. 73]

Drugim reima, ideologija je obrazac verovanja koja karakteriu razni stepeni posveenosti, bez obzira na tip sadraja. ulce pristupe ideologiji deli na socioloke i socijalno-psiholoke. Socioloki pristup karakterie naglaavanje vrste sadraja, odnosno najee kvalitativni pristup. Socijalno-psiholoki karakterie preteno razmatranje ideologije na individualnom planu. Na slian nain moe se govoriti o ideologiji kao sadranoj u temeljnom pogledu na svet koji u sebi sadri ontologiju i skup vrednosti (Sharpe 1974: 55 i Sharpe 1976). Ideologija i u ovom sluaju na izvestan nain spaja sociologiju i psihologiju. S jedne strane, ona ima uticaj na formiranje linosti i na sazrevanje, a s druge igra ulogu u definisanju grupe, jer organizuje linost tako to joj nudi odreene uloge. I konano, ako je povezana sa slikom o sebi, onda postaje i regulativni element tokom sazrevanja (Sharpe 1974). Gotovo sve rasprave o ideologiji istiu univerzalnu ljudsku potrebu za njom. Neka vrsta kosmolokih ideologija postoji verovatno u svim drutvima. One su obino otelotvorene u sistemima verovanja koji se ue putem socijalizacije, procesima poduavanja i prihvatanja partikularne ideologije. Pored dovoljno obraivanog kosmolokog znaenja, ideologija ima i odreene sociopsiholoke funkcije u svakodnevnom ivotu. Ona je argument, izvuen iz pogleda na svet ili socijalne paradigme, koji grupa ljudi svrhovito koristi kako bi opravdala sopstvene akcije. Drugim reima, i pogled na svet i socijalna paradigma mogu da se pretvore u ideologiju od strane ljudi koji ih svesno koriste kako bi opravdali sopstvene akcije. Ideologija je

60

ui pojam od sistema verovanja. Konflikt oko toga ta konstituie paradigmu na osnovu koje bi trebalo voditi odreenu akciju i procenjivati je kao razumnu, dobru ili pogrenu, esto se tumai kao neki oblik politikog procesa (vidi npr. Barnes 1969; Olsen et al. 1992). Razlog za prihvatanje i promovisanje ideologije jeste da se objasni, opravda i legitimie neije delanje i/ili cilj. Zato se ona sastoji iz verovanja, sistema verovanja i vrednosti. Termin socijalna paradigma (Olsen et al. 1992) koristi se za perceptivnu i kognitivnu orijentaciju koju komunikaciona zajednica koristi kako bi interpretirala i objasnila odreene aspekte socijalnog ivota koji su za nju vani. Ona je vie ograniena od pogleda na svet, na dva vana naina. Prvo, ona je zajednika samo ogranienom broju ljudi i nije nuno da je prihvate svi ili veina pripadnika drutva. Zato se ovi ljudi zovu komunikacionom zajednicom, to je analogno naunoj zajednici kojoj je zajednika nauna paradigma. U komunikacionoj zajednici postoji komunikacija koja stvara socijalnu paradigmu. Drugo, socijalna paradigma se odnosi samo na odreene aspekte ivota, a ne na totalitet socijalne egzistencije. Ti aspekti su teme koje se posebno tiu komunikacione zajednice i zato su predmet komunikacije. Paradigme obezbeuju okvir znaenja unutar kojeg injenice i iskustva stiu znaenje i mogu biti interpretirane. One poseduju i normativnu, a ne samo kognitivnu dimenziju, ukazujui kako na ono to jeste, tako i na ono to bi trebalo da bude. Socijalna paradigma je na izvestan nain mini pogled na svet, karakteristian za komunikacionu zajednicu. Ljudi stvaraju ideologije i proglaavaju ih oiglednom istinom iz tri osnovna razloga: obezbeivanja znaenja, pojednostavljenja egzistencije i stvaranja sigurnosti. Ove funkcije odnose se i na poglede na svet i na socijalne paradigme, ali manje eksplicitno. Adekvatna ideologija pruie razumevanje znaenja svih vrsta drutvenih dogaaja, aktivnosti i trendova koji se inae ine nerazumljivim. Ona ove dogaaje, aktivnosti i trendove postavlja u referentni okvir koji im pripisuje znaenje i transformie veliku kompleksnost drutvenog ivota. Verovanje nije ni miljenje o neemu, ali nije ni ideja. Miljenja ukljuuju i karakteriu efemerne i povrinske nivoe diskur-

61

sa i sasvim lako se mogu ostaviti po strani, u skladu sa sistemom verovanja. S druge strane, o idejama se misli i one pripadaju vie nekoj samosvesnoj dimenziji diskursa, razmiljanju i teoretisanju. U verovanja se jednostavno veruje; ona se (najee) ne istrauju i ne preispituju. S obzirom na to da niko ne moe da izbegne oslanjanje na kognitivni autoritet, razlike moraju da poivaju na tome kako se autoriteti biraju i kako se ocenjuju informacije koje nam stiu od strane kognitivnog autoriteta. Na osnovu ovoga Roki (Rokeach 1960a) pravi razliku izmeu otvorenog i zatvorenog sistema verovanja. Otvoreni um (koji poseduje otvoren sistem verovanja) je onaj koji omoguuje individui da primi, oceni i da deluje na osnovu relevantnih informacija, ali po intrinzinim osobenostima same informacije. Zatvoreni um je kognitivno stanje u kojem osoba ne razlikuje sutinsku informaciju od informacije o izvoru. Odnosno, ovakav um nije u stanju da informaciju sagleda po intrinzinim kriterijumima. Ovo je slino pozivanju na apsolutni autoritet, jer nema mogunosti da se autoritet bira niti da se proverava njegova autoritativnost1. Ideoloka zatvorenost nije nuno loa sama po sebi, niti je pragmatina otvorenost dobra. Ovo moe da se proceni na osnovu date situacije. Sutina je da ideologija ne moe istovremeno da eli intelektualni i praktini primat (Sartori 1969). Uproeno gledajui, ideoloki mentalitet moe se svesti na zatvorenu kognitivnu strukturu, dok se kognitivna zatvorenost definie kao stanje dogmatske impermeabilnosti, i za dokaze i za argumente. Suprotno tome, pragmatiki mentalitet se pojednostavljeno identifikuje sa otvorenom kognitivnom strukturom, dok se kognitivna otvorenost definie kao stanje mentalne permeabilnosti (str. 403). Ova analiza je pojednostavljena jer razmatra samo kognitivnu dimenziju, dok verovanja i sistemi verovanja variraju, ne samo po kognitivnoj liniji, ve i po emocionalnoj. U odnosu na kognitivnu dimenziju sistem verovanja moe da bude otvoren i zatvoren. U odnosu na emocionalnu verovanja mogu biti intenzivna ili slaba

1 Kod rasprave o ideologiji korisno je setiti se i Rokieve distinkcije na ideoloku strukturu i ideoloki sadraj. (Rokeach 1960b: 125129)

62

i mogu se oseati jakim ili slabim intenzitetom (Rokeach 1960a; Sartori 1969). Sada se moe napraviti shema (Sartori 1969: 404) po kojoj kognitivni status moe da bude zatvoren (nije podloan ni dokazima ni argumentima) ili otvoren (podloan je dokazima i/ ili argumentima). Emocionalni status moe u oba sluaja da bude slab i jak. Kombinacije su sledee: (1) Zatvoreni kognitivni status koji se snano osea. Ova kombinacija zove se fiksiranom. (2) Zatvoreni kognitivni status, ali koji se osea u slaboj meri. Ovi elementi zovu se neelastinim. (3) Otvoreni kognitivni status koji se snano osea. Ovi elementi zovu se vrstim. (4) Otvoreni elementi koji se slabo oseaju predstavljaju fleksibilnu kombinaciju. Sartori (str. 405) na sledei nain definie ideologiju. Ona je
sistem verovanja zasnovan na i) fiksiranim elementima koje karakteriu ii) snani afekti i iii) zatvorena kognitivna struktura. [Pragmatizam je], suprotno tome, sistem verovanja zasnovan na i) fleksibilnim elementima kojeg karakteriu ii) slabi afekti i iii) otvorena kognitivna struktura.

Sistemi verovanja mogu da budu u razliitim odnosima. Neki elementi mogu da budu zajedniki za vie sistema verovanja. S druge strane, oni elementi koji razlikuju jedan sistem verovanja od drugog jesu distinktivni elementi. Moemo pretpostaviti i da postoje elementi koji su centralni za neki sistem verovanja. Na osnovu distinkcije izmeu fiksiranih, vrstih i fleksibilnih elemenata verovanja moemo napraviti razliku izmeu tri tipina obrasca meusobnih odnosa sistema verovanja i grupa koje veruju (str. 409): (1) Ako su distinktivni elementi fiksirani (tj. zatvoreni, i u koje se snano veruje), dva sistema verovanja su inkompatibilna ili meusobno iskljuiva, i odnosi izmeu korespondirajuih grupa koje veruju bie neizostavno konfliktni. Pomirenje nije mogue, ali intenzitet i obim konflikta mogu da variraju u velikoj meri.

63

(2) Ako su distinktivni elementi fleksibilni (tj. otvoreni, i u koje se slabo veruje), dva sistema verovanja su koalescentna ili fuzibilna. Odnos izmeu tih grupa je konsenzualan i mogua je kooperacija. to je manje distinktivnih elemenata, to je mogua i verovatnija vea konvergencija. (3) Ako su distinktivni elementi vrsti (tj. otvoreni, ali se u njih snano veruje), dva sistema verovanja su kompatibilna, tj. sposobna za mirnu koegzistenciju, dok e odnosi izmeu korespondirajuih grupa biti pogodbenog tipa. Mogua su meusobna prilagoavanja. Koegzistencija je laka ako ima manje distinktivnih elemenata. U sutini, politiki konflikt (nezavisno od ekonomskog konflikta ili konflikta interesa) u velikoj meri zavisi od toga koji distinktivni elementi su distribuirani i kako. Roki (Rokeach 1960c) je pokuao da shvati otvoreni i zatvoreni um preko odnosa koji postoje izmeu linosti, ideologije i kognitivnog funkcionisanja. Kod oveka on vidi optu tendenciju da se ljudi klasifikuju preko njihovih verovanja i ta klasifikacija je (prema njegovom miljenju) verovatno najjaa. Ona je kontinuirana, a ne dihotomna. ovek organizuje svet ideja i ljudi preko kongruencije verovanja, tako da se ak i inkongruentna verovanja usklauju sa onim kongruentnim, o emu govori Festinderova teorija kognitivne disonance, koja predstavlja jedan od najpopularnijih pojmova socijalne psihologije. Ona se javlja kada nastane nesklad izmeu mentalne predikcije i diskrepantnog ponaanja ili afekta (izuzetno je zanimljiva studija koja govori o konkretnom sluaju kognitivne disonance, Festinger et al. 1956). Teoretiar od kojeg se u sociologiji najee kree kod rasprava o ideologiji jeste Manhajm1. Manhajm (Mannheim 1936) je razlikovao partikularni, totalni i opti koncept ideologije. Partikularna ideologija konstituie samo segment miljenja oponenata,
1 Ne bi trebalo zanemariti uticaj Maksa elera i njegove tekstove o sociologiji znanja, ali svi Manhajmovi tekstovi su znatno ranije prevedeni na engleski i ostvarili su vei uticaj. Glavna razlika izmeu ova dva autora jeste u tome to je Manhajm bio vie socioloki orijentisan, od preteno filozofski orijentisanog elera. Manhajmova sociologija je bila uticajnija i zbog otvorene konfrontacije sa marksizmom (Berger and Luckmann 1966: 22). O Marksovoj, Manhajmovoj, Dirkemovoj i Sorokinovoj sociologiji znanja vidi opirnije u radu (Merton 1945/1973).

64

totalna konstituie celinu njihovog miljenja, to je slino Marksovom pojmu lane svesti, a opta je karakteristina i za oponenta i za nas same. Pojmom opte ideologije Manhajm naglaava da nijedna ljudska misao nije imuna na ideologizaciju od strane socijalnog konteksta. Jedini izuzeci su matematika i delovi prirodnih nauka1. Na ovaj nain on je ideologiju izvukao iz uskog politikog konteksta i postavio je kao veoma vaan epistemoloki problem (vidi i Mannheim 1952)2. Kao to je reeno, kada se u sociologiji govori o istini i ideologiji, obino se pod ideologijom podrazumeva pogrena interpretacija istine ili stvarnosti. Meutim, istina i ideologija ne moraju da budu antitetine, jer ideologija nije nuno intrinzino iskrivljen, a samim tim i lani sistem verovanja. Manhajm je eleo da izbegne iracionalne i relativistike implikacije svog shvatanja i zato je pokuao da razvije perspektivizam, odnosno relacionizam. Relativizam se javlja kada statike koncepcije apsolutne istine zasnovane na neistorijskoj epistemologiji primenimo na dinamian predmet interesovanja. Zato je njegov relacionizam pokuaj izbegavanja relativizma, jer validnost istorijskih kriterijuma znanja formulie preko perspektive date situacije, tj. u odnosu prema drutvenim okolnostima (Mullins 1979: 143). Relacionizam nije priznavanje presudnog i relativizirajueg uticaja socioistorijskih okolnosti, ve samo uvaavanje injenice da se znanje uvek stie i iskazuje sa neke drutvene pozicije. Za Manhajma je samo inteligencija u stanju da izvede teorijsku integraciju raznih perspektiva, jer je sastavljena od ljudi iz raznih drutvenih klasa i kod nje ne postoji jedinstveni klasni interes. Ovu tezu su kasnije s pravom osporavali konstruktivisti.
Danas je jedna od mnogih sociolokih disciplina i sociologija matematike. Kao i sve druge nauke i matematika ima svoje socijalne korene, iako ne mora svaka sociologija matematike da bude ona koja e relativizovati to znanje (vidi Bloor 1976; Restivo 1982). Potrebno je praviti razliku izmeu sociologije matematike i matematike sociologije. Matematika sociologija je, uopteno gledano, grana koja koristi matematike modele u sociologiji. Postoji i asopis Mathematical Sociology. 2 Manhajm je govorio i o utopiji koja, poput ideologije, produkuje iskrivljenu sliku socijalne stvarnosti, ali za razliku od nje ima u sebi dinamizma da je transformie.
1

65

Od klasika sociologije koji su se bavili sociologijom znanja, kojoj ovde ne moemo posvetiti vie panje, Verner Stark (1958) je najbitniji predstavnik nakon Manhajma. Njegov fokus nije bio na ideologiji i kognitivnim distorzijama, ve se kao glavni zadatak sociologije znanja proglaava sistematsko prouavanje drutvenih uslova znanja. Tako glavni zadatak sociologije znanja prestaje da bude sociologija greke, a na njeno mesto dolazi sociologija istine (Berger and Luckmann 1966: 24). Stark je po pitanju odnosa ideja i njihovog socijalnog konteksta verovatno blii eleru nego Manhajmu. On (Stark 1958) razlikuje ideologiju od sociologije znanja na sledei nain. Doktrina ideologije bavi se nainom miljenja koji je skrenuo sa pravog kursa, a sociologija znanja izuava sve naine miljenja, a naroito one koji formiraju intelektualni okvir naeg celog pogleda na svet. (str. 489) Ideologije su, dakle, alternative istini. (str. 80) umpeter (Schumpeter 1949) je pisao o uticaju ideologije na nauku, ali prvenstveno na ekonomiju, jer je smatrao da je tokom istorije ideologija na nju vrila najvei uticaj.
[I]deologije nisu jednostavno lai; one su istiniti stavovi o onome to ovek misli da vidi . . . [S]ve . . . drutvene grupe razvijaju protektivnu ideologiju koja nije nita ako nije iskrena. Ex hypothesi mi nismo svesni naih racionalizacija kako je onda mogue da ih prepoznamo i da se od njih odbranimo? [str. 349; kurziv u originalu]

On tvrdi da je sam nauni in percepcije nekog skupa srodnih fenomena prednauni akt. Prednaunost ga ne ini predanalitikim, jer naunik mora da bude u stanju da odreene injenice prepozna kao relevantne. Ova meavina percepcija i prednaune analize moe se oznaiti kao vizija ili intuicija (str. 350). Znamo da je nauno znanje kumulativno, to implicira da naa intuicija ipak ne kree uvek od poetka, ve se nastavlja na prethodnike ili savremenike ili na izvesne ideje koje su trenutno u nekom drutvu prisutne. U tim sluajevima naa vizija sadri neke rezultate prethodnih naunih analiza1.
1

Spoznaja se razvija samo ako preivljava nestanak pojedinih

66

Kada se stigne do izgradnje modela, shvaenih u najirem smislu, oni se sastoje iz odabira odreene vrste injenica, to ukazuje na prednaunu vrednosnu orijentaciju istraivaa. Iako se ne poziva na Veberove zakljuke, umpeter izvor ideolokih iskrivljenja miljenja vidi u poetnoj viziji fenomena, za koje se opredeljujemo da e nam biti predmet istraivanja.
[O]riginalna vizija jeste ideologija po prirodi i moe da sadri bilo koju koliinu zabluda koje se mogu pratiti do ovekove drutvene lokacije, do naina na koji on eli da vidi sebe ili svoju klasu ili grupu i protivnike njegove klase ili grupe. [str. 351; kurziv u originalu]

Parsons (1951; 1959/1967) je prvenstveno pisao o kolektivnoj, a ne linoj ideologiji u drutvenom ivotu, dok se samo posredno bavio i ideologijom u nauci1. Zdrav razum nije nuno ideoloki u ovom smislu, jer moe da formulie kondenzovane i pojednostavljene verzije znanja za koje se moe pokazati da su nauno tane. Parsons razlikuje dva osnovna problema koja su vezana za ideologiju. Jedan je problem objanjenja izvora ideoloke selekcije i distorzije, a drugi je problem konsekvenci za socijalni sistem koje nastaju prihvatanjem ideolokih verovanja (Parsons 1959/1967). [P]roblem ideologije nastaje gde postoji diskrepancija izmeu onog to se veruje i onog to moe biti nauno tano. (str. 154; kurziv u originalu) Nauka i ideologija se analitiki mogu razdvojiti. Nauno istraivanje i filozofsko teoretisanje za njega su tipovi akcije u kojima kognitivni interesi imaju neupitni primat (Parsons 1951). Praktine primene nauke imaju unapred zadat cilj, ali na instrumentalnom nivou kognitivni interesi imaju primat. Kada govorimo o ideologijama, jasno je da u njima kognitivni interesi nemaju primat, ve da on pripada evaluacijama. Ideologija je sistem verovanja koji je zajedniki pripadnicima kolektiviteta. . . (str. 349)2 Sistem verovanja sam po sebi
umova ili generacija. (Roszak 1969/1978: 159) 1 Kako sam Parsons kae, njegovo shvatanje ideologije veoma je slino Starkovom. 2 Neto kasnije (Parsons 1951: 354; kurziv u originalu) on ideologiju definie kao empirijski sistem verovanja koji je zajedniki pripadnicima bilo kojeg kolektiviteta.

67

ne konstituie ideologiju. Sve dok se tie samo interpretacije situacija preko relevantnosti postizanja nekog cilja, sistem verovanja je skup instrumentalnih verovanja. Da bi postao ideologija on mora da poseduje i dodatno obeleje, a to je postojanje nivoa evaluativne posveenosti verovanju, to predstavlja aspekt pripadnitva nekom kolektivu. Ideologija slui kao jedna od primarnih osnova kognitivne legitimacije obrazaca vrednosne orijentacije. (str. 351) Obrasci vrednosne orijentacije uvek konstituiu definicije situacije u smislu pravaca reenja nekih dilema koje se tiu akcije. Poznato je da Parsons celokupnu ljudsku akciju posmatra kao sistem, odnosno ureeni sistem komponenata koje su ukorenjene u fizikom svetu i ivom organizmu i koje su pod kontrolom kulturnih obrazaca i simbola. (1959/1967: 140) Akcija se u analitike svrhe moe podeliti na etiri primarna podsistema: kulturni sistem, socijalni sistem, linost individue i bihevioralni organizam, koji su hijerarhijski navedeni. Sveukupno ljudsko ponaanje je konkretno istovremeno kulturno, socijalno, psiholoko i organsko. (str. 141; kurziv u originalu) Za sociologiju znanja najvanija su prva dva podsistema. Socijalni sistem je aspekt ljudske akcije koji je organizovan oko interakcije raznih ljudskih individua. Njegova struktura sastoji se od ureivanja odnosa individua i moe se analizirati na etiri nivoa optosti individualnom, kolektivnom, i na nivou normi i vrednosti. Individue su sa svojim ulogama organizovane tako da konstituiu kolektive. I uloge i kolektivi su podloni ureenju i kontroli od strane normi, koje su diferencirane prema funkcijama ovih jedinica i njihovih situacija, i vrednosti, koje definiu poeljni tip sistema odnosa (str. 141). Svaki socijalni sistem sastoji se od uloga, organizovanih tako da sainjavaju kolektivitete ili mnoge potkolektivitete. Svaka uloga i kolektivitet rukovoeni su normama i vrednostima, gde ove kategorije sainjavaju diferencirane sisteme. S druge strane, kulturni sistem je organizovan oko obrazaca znaenja objekata i ekspresija tih znaenja kroz simbole i znakove. On takoe ima etiri osnovne strukturalne komponente: (1) obrasce empirijskih egzistencijalnih ideja koje definiu konceptualne sheme u kojima su empirijski objekti spoznati; (2)

68

obrasce ekspresivne simbolizacije koji definiu oblike i stilove u kojima su objekti simboliko predstavljeni ili kroz koje oni stiu i izraavaju emocionalno znaenje; (3) obrasce evaluacije ili obrasce kroz koje se objekti procenjuju kao bolji ili loiji; i (4) obrasce utemeljenja znaenja ili naine orijentacije u svetu u kojem su sve glavne premise drugih komponenata kulture postavljene (Parsons 1951: 141142)1. Iako u ideologiji kognitivni interesi nemaju primat, podrazumeva se da je verovanje u kognitivnu validnost funkcionalna nunost sistema akcije. Upravo zato postoje mnoge veoma snane i efikasne motivacije koje oveka navode na kognitivna iskrivljenja. Jedan od elemenata drutvene akcije jeste i pokuaj integracije kognitivnih vrednosti sa drugim elementima socijalnog sistema. Horton ideologiju upotrebljava u tri razliita znaenja: (1) kao bilo koju drutveno determinisanu perspektivu; (2) kao misao koja se identifikuje sa postojeim drutvenim okolnostima; (3) kao lano i pogreno miljenje (1964: 300n22). Nakon pokuaja da razjasni razliite vrednosti koje su uticale na rad Marksa i Dirkema i na njihove pojmove alijenacije i anomije, Horton kritikuje Poperov pokuaj (Popper 1945/1947) da objektivnost nauke u vrednosno neutralnoj sociologiji locira u standarde naune zajednice, jer smatra da je u pitanju brkanje konsenzusa sa objektivnou (Horton 1964: 295). Prema njegovom shvatanju, individualna kognitivna ogranienja mogu biti i kolektivna. Nauka deluje unutar promenljivog konteksta subjektivnosti. (str. 298) Sociologija znanja, po Hortonovom miljenju, ne negira spoljanju stvarnost, ve samo jaa ljudsku povezanost sa njom. Na tragu konstruktivistikih sociologija nekim autorima (npr. Leiss 1975) smeta trend koji je postojao tokom evolucije teoretisanja o ideologiji da se moderna nauka i tehnologija smatraju za ekskluzivne instrumente pomou kojih je mogue ostvariti dominaciju nad prirodom. Nauka je po ovom modelu intrinzino ideoloka i nije jedini model objektivnosti. Na slian nain Gijerin
1 Kulturni obrasci ne funkcioniu automatski kroz nekakvu samoaktualizaciju ili emanaciju, ve kroz integraciju sa drugim komponentama akcije, pre svega kroz institucionalizaciju u socijalnom sistemu i internalizaciju od strane linosti.

69

(Gieryn 1983) govori o graninom radu. On se javlja kada je cilj irenje autoriteta ili ekspertize u domene na koje pretenduju druge profesije, monopolizacija profesionalnog autoriteta i resursa koji bi iskljuili rivalske sisteme znanja kao autsajderske, amaterske, pseudonaune itd., i kada je cilj zatita autonomije profesionalnih aktivnosti, gde se esto neuspesi naunika pripisuju autsajderima (str. 7912). Kao to moemo da vidimo, ova obeleja su osnovna obeleja profesionalizacije. Zato Gijerin i govori o profesionalnim ideologijama naunika. Neto kasnije on razmatra problem demarkacije, ali ga posmatra kao deo ideolokog projekta naunika da svoj rad razlikuju od nenaunog. Zato se fokusira na granini rad naunika, tj. njihov doprinos instituciji nauke i njihovo konstruisanje drutvene granice koja razdvaja nauku od neintelektualnih aktivnosti. Gijerin i unutranju podelu u nauci vidi kao ideoloku, gde postoji ideoloka demarkacija disciplina, specijalnosti ili teorijskih orijentacija unutar nje. Ovaj rad nudi jedan izlaz iz naizgled beskrajnih debata o jedinstvenosti i superiornosti nauke meu aktivnostima koje proizvode znanje. (str. 792) Nauka je tako ideologija koja pokuava da opravda pokuaje naunika da dostignu autoritet u borbi oko materijalnih resursa. Naunici moraju da procenjuju relevantnost raznih faktora u istraivanjima i niko vie ne porie injenicu da ideologija moe da bude od izuzetnog znaaja prilikom nekog istraivanja. Za eksperiment iz nuklearne fizike malo je verovatno da e pravac istraivanja zavisiti od pola ili nacionalnosti naunika, dok ispitivanje IQ-a vrlo lako moe zavisiti od rasne pripadnosti istraivaa. Danas pouzdano znamo da emocionalni i kognitivni faktori i te kako utiu na tumaenje rezultata posmatranja (Koertge 1980: 3489), ali se u ovom priznanju vrlo lako moe preterati, kao to to ine neke novije struje u filozofiji i sociologiji nauke. Tokom istorije, nauka kao socijalna institucija, odnosno naunici, razvili su razne metodoloke instrumente koji smanjuju individualne predrasude i ine rezultate to je vie mogue intersubjektivno proverljivim. Kritike koje dolaze od strane pripadnika konstruktivizma, postmodernizma i feminizma esto preteruju u naglaavanju pristrasnosti u nauci ili ideoloke obojenosti stavova samih nau-

70

nika (Koertge 1986). Sa porastom ambicioznosti ovih kritika uvek opada njihova relevantnost. Kada feministkinje s pravom ukazuju na neke nedostatke tradicionalne epistemologije, na njene politike i filozofske dimenzije, te kritike mogu da budu ozbiljne i vredne panje. Razmatrajui te prigovore nauka poveava samokritinost i ozbiljnije uzima u obzir razmatranje nekada neupitnih ideja o objektivnosti naunog znanja. Meutim, kada ponu da se zalau za formulaciju nekakve nove epistemologije koja bi bila sutinski drugaija od tradicionalne, androcentrike, ti stavovi esto bivaju besmisleni ako se sprovedu do krajnjih konsekvenci. Tako se, recimo, moe postaviti pitanje: koji bi bio ideoloki sadraj Euklidovih teorija? Ili: koji je to ideoloki sadraj uticao na konstataciju da je odreeni hemijski element otrovan? Nauka moe da se koristi u politike svrhe, i to dobronamerno i zlonamerno, to nije sporno, ali to moe samo da bude argument koji bi iao u prilog tezi da je nauka intrinzino neutralna, to je reeno na poetku poglavlja. Problem sa novim sociolozima nauke jeste u tome to ne nude ubedljive dokaze o naunim kontroverzama, odnosno o nainu njihovog razreenja. Neke naune kontroverze su reavane (privremeno) politikom ili nekom drugaijom borbom ili su bile manje ili vie ideoloki obojene, ali na duge staze odluuje nauna, a ne politika ekspertiza. Suenja Galileju jesu bila politika i ideoloka, ali to nije moglo da sprei irenje i prihvatanje njegove teorije. Ovo nije poricanje injenice da ponekad ideoloki i/ili politiki faktori zaista imaju uticaja na tok kontroverze. Ali to nije uvek sluaj. to je najzanimljivije, to nije sluaj sa omiljenim primerom konstruktivista, debatom izmeu Pastera i Puea oko spontane generacije. Filozofija igra ulogu u nekim naunim kontroverzama, ali ne nuno i politika. Ako je i politika bitna, onda je to znak da u igri nije samo nauka, a ne da je ona intrinzino ideoloki obojena. Razmatranje ovih pojmova, iako u kratkim crtama, bilo je znaajno iz prostog razloga to su u pitanju veoma istaknute take sukoba izmeu protagonista Naunih ratova. Zakljuak koji moemo da donesemo jeste da vrednosti igraju veliku ulogu u naunom istraivanju, ali da njihov upliv nije prepreka objektivnosti naunog (sa)znanja, to je standardni prigovor od strane dananjih antinaunih trendova. Isto tako, i ideologije mogu da igraju veoma

71

istaknutu ulogu prilikom odabira neke teorije, ali njihov uticaj nije presudan na duge staze. Ideologija naune revolucije je u skladu sa antiautoritarnou, antitradicionalnou i ona je proindividualistika (Campbell 1971/1988: 290). Sociologija nauke koja pretenduje da opravda svoje postojanje mora da prevazie dihotomije koje postoje izmeu realizma i konstruktivizma, racionalizma i iracionalizma i objektivnosti i subjektivnosti. Svi ovi pojmovi imaju svoje mesto u nauci kao procesu saznavanja sveta, ali u trajnom naunom znanju ima mesta samo za racionalne i objektivne teorije koje sve bolje korespondiraju sa realnou. (Drutvenom) naukom rukovodi jedna (ali ne i jedina) najvia nauna vrednost, a to je traganje za istinom, koja je uvek aproksimacija. Izjednaavanje nauke i ideologije ima svoje korene i u pragmatistikoj epistemologiji, prema kojoj je sve znanje bilo ta to ljudi smatraju znanjem. (Bloor 1976: 2) U skladu sa ovim principom simetrije sociolog bi trebalo da prui jednak tretman svim teorijama, iako tako postaje nemogue razlikovanje nauke od nenauke. Naune istine ne vae samo za odreene grupe, niti presudno zavise od konteksta. Ukoliko je neka ideja kontekstualno zavisna, onda nije u pitanju nauna istina. Ako je neko nauno stanovite prihvatljivo samo za neke drutvene grupe, onda je u pitanju ideoloki, a ne nauni stav. Partikularno poreklo naune ideje mora da se univerzalizuje (ali ne samo radi zadovoljenja politikih i ideolokih interesa) unutar naune zajednice, koja u datom istorijskom trenutku postaje njen garant.

5. Naturalizam
Umesto da pokuaju da razviju temelj nauke u metafizici vrstu teologije nauke, neki bi rekli naturalizovani epistemolozi i filozofi nauke sebe zamiljaju kao demitologizatore i uklonitelje transcendentnog, ako ne i transcendentalnog. [Callebaut 1993: 2]

Naturalizam je metodoloka orijentacija iji se pripadnici zalau za to da metode i znanja nauka, pre svega prirodnih, treba da rukovode epistemologijom i metafizikom (Rosenberg 2000:

72

9). Literatura o naturalizmu je izuzetno obimna (vidi bibliografiju u Callebaut 1993), a razlike meu samim naturalistima prilino velike, tako da je ovom prilikom mogue naznaiti samo njegove osnovne obrise. Glavne postavke naturalizma su odbacivanje filozofije kao osnove nauke, naglaavanje posebnosti fizike kao najbolje zasnovanog ljudskog znanja i ukazivanje na relevantnost izvesnih naunih teorija pri reavanju odreenih filozofskih problema (naroito darvinistike teorije prirodne selekcije). Naturalizam kao filozofski pokret tvrdi da sve to postoji ili se dogaa u svetu jeste podlono objanjenju metodama prirodnih nauka; on porie da postoji ili da moe ita da postoji to u principu lei van dometa naunog objanjenja. (Callebaut 1993: xv) Razni epistemoloki problemi zavise od aposteriornog reenja, jer se naputaju apriorni standardi evaluacije induktivnih strategija. Naturalisti su najee zagovornici progresizma, to argumente o neracionalnim, nekumulativnim i neprogresivnim karakteristikama nauke ini invalidnim. Bojd (Boyd 1980) progresistiki argument naziva dijalektikim. Novo teorijsko znanje dovodi do poboljanja naunog jezika i metodologije, a bolja metodologija dovodi do boljeg teorijskog znanja itd. Poto su svi dogaaji u univerzumu, kao i bia u njemu prirodni, znanje o svim fenomenima je predmet naunog prouavanja. U prirodi postoje regularnosti, jedinstvo i celina koja implicira objektivne zakone do kojih moe da doe samo nauno znanje. Ono to se smenjuje u nauci jesu teorije, a ne metodologija. U literaturi se naturalizam esto brka sa materijalizmom, ali je mnogo iri od njega. Materijalizam u filozofiji oznaava shvatanja po kojima su sve injenice (ukljuujui i ljudski um) kauzalno zavisne od fizikih procesa ili ak i svodive na njih. Materijalizam je uvek naturalistiki, ali ne vai nuno obrnuto. Naturalizam nema ontoloke preferencije, odnosno nema unapred definisan stav prema odreenim kategorijama stvarnosti: dualizmu/monizmu, ateizmu/teizmu, idealizmu/materijalizmu itd. Sve je to na optem nivou u skladu sa naturalizmom, dok je stvarnost prirodna. To su jedina ogranienja. Zato naturalisti metafizici retko poklanjaju panju i tvrde da je priroda jedina stvarnost.

73

Prema naturalistiki orijentisanoj epistemologiji, sve to radimo i sve to jesmo deo je prirodnog sveta, ije su osnovne delove opisale fizika i biologija. Mi smo produkt prirodne selekcije koja deluje bez svrhe ili cilja i zato je teorija evolucije jedan od najvanijih postulata naturalizma, odnosno jedno od njegovih najjaih uporita. Ona ima najveu naunu relevantnost pri objanjavanju oveka i najbolje je zasnovana u naunom smislu (vidi npr. Dawkins 1986). Takoe, darvinistika teorija se pokazala relevantnom pri reavanju odreenih filozofskih problema preko objanjenja raznih procesa koji su slepi i mehanicistiki (vidi npr. kori 2005 za darvinistiko opovrgavanje kosmike teleologije). Pitanje naturalizma u drutvenim naukama veoma je kontroverzno i komplikovano. Ako su naturalisti teoretiari koji insistiraju na tome da je prirodan svet jedini koji postoji i da je jedini nain da ga zaista razumemo preko upotrebe naunih metoda prilikom izuavanja fenomena, onda je nauno znanje jedino znanje koje je validno. U ovom smislu veoma je slian pozitivizmu i ponekad razlike nisu najjasnije, s tim to je naturalizam ira metodoloka orijentacija. Poetkom 20. veka dominirala je antinaturalistika filozofija na koju je najvei uticaj ostavio Frege, a kasnije i Vitgentajn. Tek 30ih i 40ih godina dolazi do rasta popularnosti naturalizma. Tokom svoje istorije epistemologija je kao jedno od osnovnih pitanja imala opravdanje, koje je smatrano za normativni koncept. Epistemologija je isto tako smatrana normativnim istraivanjem, gde je glavni cilj bilo sistematsko izuavanje uslova opravdanog verovanja. Takva, fundacionalistika epistemologija, najjasniji izraz dobija sa Dekartom. Fundacionalizam je strategija koja objanjava opravdanje preko identifikovanja skupa verovanja koja su direktno opravdana, dakle, bez pozivanja na neki derivacioni opravdani status od strane drugih verovanja. Zatim se objanjava kako se druga verovanja mogu indirektno ili preko zakljuivanja opravdati ukoliko su u odreenom odnosu prema ovim ve opravdanim verovanjima. Osnovna verovanja sainjavaju osnovu dalje superstrukture neosnovnih verovanja, ali pitanje je i koja verovanja mogu da se opravdaju direktno (Kim 1988).

74

Za Dekarta je to verovanje bila injenica da mislei subjekat egzistira. Opravdanje potie od nemogunosti sumnje u verovanje. Neosnovna verovanja nalaze opravdanje uz pomo dedukcije, odnosno preko zakljuivanja. Sve do 20. veka fundacionalistiki program kartezijanskog mentalizma (verovanja u sopstvena mentalna stanja) bio je neprikosnoven. Ovu epistemoloku strategiju osporava tek Kvajn u svojim najpoznatijim esejima u kojima se Dekartova izvesnost proglaava zabludom. Najpoznatiji Kvajnov rad je iz 1951. godine (Quine 1951) u kojem govori o dogmama empirizma i napada dve glavne postavke filozofije logikog pozitivizma. U pitanju je distinkcija izmeu analitikih i sintetikih istina, od kojih su prve one koje su utemeljene samo u znaenju i nezavisne su od injenica, a druge su zasnovane na injenicama. Druga postavka o kojoj Kvajn raspravlja jeste redukcionizam, po kojem sve smislene izjave stiu znaenje preko neke logike konstrukcije termina koji se iskljuivo odnosi na neposredno iskustvo. Obe dogme su neosnovane i njihovo reenje Kvajn nalazi u zamagljivanju navodnih granica izmeu spekulativne metafizike i prirodne nauke. (str. 20) Konceptualna shema nauke je mehanizam za predvianje buduih iskustava na osnovu prolih iskustava. U epistemolokom smislu fiziki objekti oko nas i razna mitska bia razlikuju se samo kvantitativno, a ne u kvalitativnom smislu. Sve te koncepcije imaju poreklo u kulturi oko nas. Taj mit o fizikim objektima epistemoloki je superioran ovom o mitskim biima samo zato to preko njega moemo da stvorimo strukturu za razmatranje svakodnevnog iskustva. Kasnije e iz ovih stavova proizilaziti razne kritike naturalizma koje ga predstavljaju kao indiferentnog prema pitanju istinitosti ili lanosti neke teorije. Herbert Fajgl (Feigl 1954, iako je ovaj rad izloen na jednom skupu 1951. godine) je govorio o naunom metodu bez metafizikih pretpostavki, odnosno da nema filozofskih postulata nauke. (str. 17) Nauni metod se moe eksplicirati i opravdati bez pretpostavki o transcendentnosti i verovanja da postoje apriorne istine, nezavisno od podataka koje dobijamo posmatranjem. Kvajn (Quine 1951) je poput Fajgla insistirao na tome da ontoloka pitanja spadaju u ravan pitanja prirodnih nauka.

75

Kasnije Kvajn (Quine 1957) govori o tome da nauka nije zamena za zdrav razum, ve njegova ekstenzija, i predlae da se pitanja o ideji naune objektivnosti predaju psihologiji. Znanje, um i znaenje deo su istog sveta i treba ih izuavati na isti empirijski nain kao i u prirodnim naukama. Nema mesta apriornoj filozofiji (Quine 1953/1961, 1968). Kvajn je govorio o socijalnoj prirodi jezika, iji razvoj zavisi od intersubjektivne referentnosti, i da nauka nikad nije dovoljno potkrepljena injenicama naeg iskustva. To znai da validacija nauke nije mogua na osnovu ulnog iskustva, ukoliko se pod validacijom podrazumeva logika dedukcija. O tome i govori Dijem-Kvajnova teza. Epistemoloki teret Kvajn prebacuje na psihologiju. Umesto validacije naunog znanja potrebno je ispitati na kognitivni kapacitet preko deskriptivne kauzalno-nomoloke nauke. Najvei problem sa kojim se suoava naturalizam jeste distinkcija izmeu opravdanja i uzronosti. Opravdanje daje osnovu za istinitost verovanja, to naizgled nije sluaj sa uzronou. Opravdanje je logiki odnos izmeu dokaza i zakljuka, a logika je stvar znaenja. Bez pozivanja na a priori istine, prvu filozofiju, Tvorca itd. naturalizam moe da se poziva samo na nauna saznanja i naunu metodologiju. U negativnom smislu naturalizam se moe definisati kao suprotnost supranaturalizmu, naroito religijskom. Naturalistiko objanjenje odbacuje sve a priori principe ije opravdanje mora da se pozove na neto izvan ljudskog iskustva. Istorijski posmatrano, najvaniji egzemplar naturalistikog objanjenja jeste pomenuto darvinistiko objanjenje porekla vrsta (Darwin 1859/1964). Pre Darvina postojala je duga tradicija prirodne teologije, gde je najjai argument za natprirodno bie bio argument iz stvaranja ili dizajna, naroito u Pejlijevoj formulaciji. Darvin nije tragao za dokazima protiv prirodne teologije, iako je bio svestan implikacija svoje teorije, ve je ponudio alternativno objanjenje sa direktnim dokazima koji su time podrivali autoritet teologije. Ovo je dobar primer metodolokog principa koji Gir (Giere 2001: 56) naziva naturalistikim prioritetom. Dostupnost naturalistikog objanjenja ini nenaturalistika objanjenja suvinim. Dostupno objanjenje je ono koje u odnosu na trenutno prihvaenu naunu

76

praksu jeste u dovoljnoj meri plauzibilno da bi se neto to nije znatno drugaije na kraju pokazalo kao tano. Naturalizam se susree i sa problemom opravdanja epistemikih normi i esto mu se upuuju prigovori da nije u stanju da se bavi normativnim elementima ivota, jer se nauka obino smatra deskriptivnom praksom koja se ne bavi normativnou. U svetlu naturalizma ovek je falini kognitivni sistem koji je produkt dugotrajnih evolucionih procesa. Ovo je veoma snaan argument iz kojeg se vidi potreba za uzimanjem u obzir psiholokih i biolokih kapaciteta i ogranienja. Apsihologizam koji preovladava u antinaturalistikoj filozofiji ovim biva ozbiljno osporen. Verovatno konani udar apsihologizmu zadao je omski svojom recenzijom Skinerove knjige (Chomsky 1959). Nakon toga, i kasnijeg razvoja raznih teorija o uroenom znanju, kognitivna psihologija stie legitimitet da raspravlja o epistemolokim problemima (vidi Goldman 1986; Kitcher 1992). Ljudska kognitivna arhitektura je u odreenoj meri usklaena sa okruenjem. Naini klasifikacija moraju (grubo) da korespondiraju sa objektivnim regularnostima u prirodi, to vai i za produkciju reprezentacija, tj. predstava stvarnosti. Mozak je nasta(ja)o dugotrajnim delovanjem prirodne selekcije i on nije favorizovan radi naunih poduhvata. Zato je razumno pretpostaviti da postoje razna filogenetska ogranienja koja nas spreavaju da imamo u potpunosti precizne i tane predstave stvarnosti. Kao to smo rekli, odreena kompetentnost ljudskog mozga pri razvijanju predstava o stvarnosti mora da postoji (vidi Giere 1985 i kori 2004b, 2006a). Filozofska i socioloka teorija o nauci i sama mora da bude nauna teorija (Giere 1985, 1999, 2001). Zasnivanje filozofije i/ili sociologije nauke na logici i intuicijama ne moe da bude uspeno. Teorija o nauci koja je iskljuivo filozofski autonomna, u antinaturalistikom smislu, nije vie opravdana. Cilj istraivanja nauke jeste da se objasni ta je nauka i zbog ega je ona toliko uspena. Ona moe da bude normativna, ali normativnost mora da bude zasnovana na pouzdanim empirijski utemeljnim teorijama kako se nauka zaista upranjava. Gir kao druge osobenosti teorije

77

o nauci navodi i reprezentacionalnost, kognitivnu i evolucionu orijentaciju. Problem naunog realizma ovom prilikom nije od presudnog znaaja, jer postoje mnoge verzije realizma (Boyd 1980). Epistemoloki relevantna sociologija nauke realnost posmatra kao da prethodi miljenju. Ta realnost, ili svet oko nas, ima prilino komplikovanu kauzalnu strukturu, iji mnogi aspekti nisu dostupni naim ulima. Nauno znanje je ono koje se bavi domenima stvarnosti koje (ne) moemo posmatrati, to postie preko procesa sukcesivne aproksimacije. Tokom vremena nauka inkorporira teorije koje sve tanije objanjavaju kauzalnu strukturu. Potrebno je razvi(ja)ti socijalno orijentisane epistemoloke teorije koje bi bile u stanju da objasne i individualne i kolektivne procese spoznaje. Donald Kembel (Campbell 1984) insistira na tome da se nauna politika zasnuje na naturalistikoj sociolokoj/socijalnoj epistemologiji. Naturalizaciju epistemologije treba izvriti makar zbog toga to je nauka do sada bila uspena u poboljanju sopstvenih verovanja. Ona pored toga mora da bude i socioloka i evoluciona. Epistemologije koje naglaavaju socioloki aspekt zovu se socijalnim epistemologijama1. Ono to one treba da postignu jesu zadovoljavajua objanjenja distribucije i diseminacije verovanja u zajednicama. Ljudi poseduju line epistemike ciljeve, gde subjekt pokuava da stekne istinita verovanja. S druge strane, postoje i impersonalni epistemiki ciljevi koji pripadaju odreenoj zajednici (Kitcher 1992). Kako zajednice individua distribuiraju kognitivne aktivnosti radi postizanja impersonalnih epistemikih ciljeva? Tu zajednicu Kier definie preko skupa individua, distribucije verovanja meu njima i skupa rivalskih kognitivnih objekata (hipoteza, teorija, istraivakih programa, metoda itd.). U zajednicama moe da postoji kognitivna uniformnost, ali i kognitivni diverzitet, koji doputa podelu kognitivnog rada.
Iako se ovaj termin preteno upotrebljava za novije varijante sociologije nauke i znanja, potrebno je podsetiti se da se i neki Mertonovi radovi mogu uvrstiti u socijalnu epistemologiju. Na jednom mestu (Merton 1972: 13) on eksplicitno i pominje ovaj termin. Pored ovog, veoma bitna dva rada su i (Merton 1936, 1948b).
1

78

Ljudi se meusobno razlikuju po kognitivnim inklinacijama, jer neki ude za novim idejama, kognitivnom heterodoksijom, a neki za kognitivnom ortodoksijom, u zavisnosti od linih preferencija, koje se izmeu ostalog formiraju i preko prethodeih iskustava. Takoe, predmet socijalne epistemologije mogu da budu i pitanja o kognitivnom autoritetu, poverenju i kooperaciji. To znai da socijalna epistemologija treba da se razvija kao ekstenzija tradicionalnog naturalizma. U meuvremenu ostaje jo nekoliko interesantnih metodolokih problema koji nisu reeni. Neki drutveni naunici veruju da se predvianje i interpretacija mogu pomiriti. Smatramo da je mogue doi do kauzalnih teorija ljudskog ponaanja i da je ovek u stanju da stvori modele, regularnosti, ak i zakone koji bi bili u stanju da nam pomognu da predvidimo ljudsko delanje. Ovo shvatanje je naturalistiko jer se oslanja na saznanja i metode prirodnih nauka. Meu najveim protivnicima naturalizma, zagovornici interpretacije u izuavanju ljudskog ponaanja su idealisti, fenomenolozi, strukturalisti, etnometodolozi, hermeneutiari, postmodernisti i dekonstrukcionisti. Zato se ovo shvatanje moe nazvati antinaturalizmom ili interpretativizmom. Interpretativna sociologija i antropologija svaku naturalizaciju drutvenih injenica vide kao ideoloku strategiju par excellance. (Lutz 1986: 300) itav napredak naune misli kroz istoriju moe se posmatrati i kao napredak ka sve veoj prediktivnoj moi teorija i irem obimu objanjenja. Taj napredak najvie duguje eliminaciji svrhe i znaenja u prirodi. Zato je sada ljudsko ponaanje jedini bastion gde se objanjenja pozivaju na svrhu, cilj, nameru i znaenje. Malo ko spori shvatanje da, grubo gledano, prirodne nauke konstituiu jedan epistemiki kontinuum. Pitanje je da li u njega mogu da se postave i drutvene. Sama po sebi, upotreba metoda prirodnih nauka ne garantuje vii stepen naunosti drutvenih nauka. Ono to moe da bude dobar indikator jeste cilj objanjenja drutvene nauke. Prototipski primer cilja istraivanja u prirodnim naukama jeste otkrivanje nekog prirodnog mehanizma koji objanjava odreeni skup fenomena i koji je mogue testirati. Do sada je bilo malo pokuaja da se stvori prirodna drutvena nauka (iako danas postaju sve vie uobiajeni; vidi

79

npr. Sperber 1996; Plotkin 2002). Postoji jedan vei problem, a to je injenica da politika, pravo, religija, novac, umetnost itd. na prvi pogled nisu sastavni deo prirodnog sveta. Da li je onda uopte mogua naturalizacija socijalne stvarnosti? Odgovor koji je u najveoj meri zadovoljavajui jeste onaj koji naglaava znaaj kognitivne nauke. Psihologija, naroito kognitivna, danas je u velikoj meri naturalizovana, a njena granina disciplina je sociologija. Pitanje o naturalizaciji mentalnih stvari ima dosta kompleksan, iako ne jo uvek kompletan odgovor, ali taj odgovor danas je lake dati nego onaj na pitanje kako je mogue naturalizovati drutvene stvari u prirodi. Jedan od najrazvijenijih naturalistikih pristupa u drutvenim naukama jeste epidemiologija reprezentacija (Sperber 1996), koji govori o tri mogua naina da se to uini. Mentalno se moe u velikoj meri redukovati na neuroloko, odnosno prirodno. Deskripcija mentalnih fenomena preko psihologije moe da se redukuje na neurologiju. Drugi nain je da se naturalizacija shvati slobodnije. Ako su mentalni fenomeni neuroloki, odnosno prirodni, nije veliki problem to deskripcija preko psiholokih kategorija ne moe da se translira u neuroloke kategorije. To je neka vrsta minimalnog naturalizma, bez redukcionizma. Trei nain naturalizacije mentalnih fenomena je putem rekonceptualizacije itavog domena i eliminisanjem svih koncepata koji se ne odnose na prirodne fenomene, to je pozicija eliminativizma. Na slian nain mogue je naturalizovati domen socijalne stvarnosti, iako postoje odreeni problemi. Prva mogunost je redukcija socijalnog na prirodno, mada jo uvek ne postoji u potpunosti razvijen i zadovoljavajui pokuaj totalne redukcije drutvene nauke na prirodnu. Tako redukcija ostaje mogunost, koja na ovom stadijumu razvijenosti nauke nije izvodljiva. Drugi nain je da se naturalizacija opet shvati slobodnije i tako svaka osobenost socijalne stvari jeste osobenost prirodne stvari, bez obzira na eventualnu nesvodljivost sociologije na psihologiju. Trei nain zagovara rekonceptualizaciju socijalnog domena. Moda su nae kategorizacije u drutvenoj nauci pogrene ili je odgovor u rekonceptualizaciji drutvenih fenomena kao prirodnih.

80

Redukcija e verovatno ostati nemogua, dok su liberalnije interepretacije naturalizacije prilino nejasne u pogledu drutvenih nauka. Situacija je donekle jasnija u domenu kognitivnih fenomena. Zato kao najadekvatnija strategija ostaje rekonceptualizacija socijalnog domena. Cilj naturalistikih programa nije vie Kontova velika teorija, odnosno fizika socijalnog sveta, ve kompleks isprepletenih modela srednjeg obima. Ovo je samo skica mogunosti primene naturalizma u sociologiji na razne domene i ukazivanje na nunost naturalistikog pristupa ako se eli dostii epistemoloki relevantna drutvena nauka. Neki ambiciozniji pokuaji (npr. Wilson 1998) jo uvek su preuranjeni, ali intelektualnom kooperacijom sociologije sa evolucionom biologijom i psihologijom, pre svega kognitivnom i socijalnom, moe da se dostigne vii stepen naunosti nego to sada postoji u sociologiji. Izuavanjem ljudskih predispozicija koje potiu od biologije, razmatranjem kognitivne i socijalne dimenzije individualnog ponaanja, sociologija je u stanju da ta saznanja postavi u iri drutveni kontekst.

81

II. NASTANAK I EMANCIPACIJA SOCIOLOGIJE NAUKE

Istorija moe da se bavi naukom u dva smisla: preko sopstvene evolucije, koja se tie progresa nauke u odnosu na saznavanje prirode i preko odnosa prema kulturi i drutvu (Gillispie 1959). Nastanak sociologije nauke mora da se posmatra u drutvenom i intelektualnom kontekstu, jer je odnos izmeu nauke i drutva istorijski promenljiva kategorija (za analizu ranih antinaunih raspoloenja vidi Holton 1993, pogl. VI; za prikaz jakobinskog napada na nauku vidi Gillispie 1959). iri kontekst podrazumeva analizu okolnosti koje su dominirale u Americi u 19. i 20. veku, jer je tamo sociologija nauke zvanino nastala. Analiza se istovremeno osvre na antinaune trendove koji su uticali na konstruktivistike orijentacije u sociologiji i kasnije na pojavu Naunih ratova.

1. Zamisli o beskrajnoj nauci

[D]o sredine 1960ih godina nauka se preteno posmatrala kao da je karakterie jedinstveni skup rigoroznih standarda i sopstveni etos. Od tada sve vei broj ljudi koji izuavaju nauku tvrdi da je ovo mit, i naravno, u svom radu odbijaju da se povinuju tim standardima i tom etosu. Tako je rezultat potpuno grotes-

82

kna slika nauke. Ovaj rezultat sugerie sledee pouke: Ako eli da naui neto o nauci, poni od izuavanja nauke. Ignorii filozofiju i ponovo e izmisliti lou filozofiju. Tamo gde sve prolazi, nita ne prolazi dobro. [Bunge 1992: 73]

Za istoriare nauke izuzetno je zanimljiva injenica da Amerika nije uspela da stvori veliku naunu tradiciju u devetnaestom veku. (Cohen 1959: 666) Interesantno je da je tada u Evropi dolazilo do velikih otkria, dok Amerikanci nisu imali predstavnike velikih umova tog doba, izuzimajui Frenklina i Gibsa i njihove doprinose fizici i Morija kao osnivaa okeanografije. U gotovo svim drugim naukama Evropljani su dali daleko znaajniji doprinos od Amerikanaca. S druge strane, poznato je da je u 19. veku Amerika po primeni naunog znanja bila prva drava na svetu. Na to su uticali industrijski rast amerikog drutva i poetak modernog ratovanja u Graanskom ratu. Treba imati na umu da sve do kraja 19. veka tehnologija nije zavisila od primene iste nauke, tj. otkria novih naunih principa. Problem razumevanja amerike naune stagnacije ini se teim ako znamo da je u 18. veku nauka cvetala u Americi. Nije bilo nikakvog antinaunog raspoloenja koje bi sputavalo njen razvoj (Cohen 1959)1, ali postojalo je mnogo vannaunih faktora koji su onemoguavali nauno istraivanje i potragu za znanjem, jer se teorijska nauka nije vrednovala radi samog znanja2.
Naunici su se sve vie zalagali za ubacivanje i to veu zastupljenost nauka u kurikulumu, jer su do tada preovladavali kursevi iz knjievnosti, grkog, latinskog itd. Najpoznatiji su stavovi Hakslija (Huxley 1880/1957) koji se prvenstveno odnose na Englesku. 2 Koen postavlja i neka daleko interesantnija pitanja koja transcendiraju stanje nauke u Americi devetnaestog veka. Da li proizvodnja naunika najvieg ranga uopte predstavlja indeks naune kulture? Ne treba pominjati koliko malo danas znamo o biologiji genija, njegovom stvaranju i ekologiji, tako da ne postoji apsolutno pouzdan nain da se govori o izostanku amerikih naunika devetnaestog veka, ali jedno je sigurno, iako nam ne otkriva mnogo toga, da su za stvaranje naunika bitni i okruenje i biologija. O pitanju genija, tj. velikog oveka (u nauci) bie rei kasnije.
1

83

U prvoj polovini 20. veka preovladavajue shvatanje nauke bilo je ono koje je Kier nazvao Legendom (Kitcher 1993). Legenda je shvatanje nauke koje nije jedinstveno, ali poseduje odreena zajednika obeleja. Neki zagovornici su smatrali da je cilj nauke da otkrije konanu istinu o svetu, a neki da se nauka bavi samo onim delom sveta koji ljudi mogu da posmatraju. Istina se vrednovala radi nje same, ali i radi moi koju neko otkrie moe da obezbedi. Za ovaj period filozofije nauke tipino je i shvatanje o kumulativnosti nauke koje vodi ka Istini ili makar sve boljoj aproksimaciji Istine. Zasluan za tu akumulaciju i progres bio je nauni metod. Uprkos velikim razilaenjima kada se govori o pravoj prirodi naunog metoda, zajedniki imenilac bili su kanoni evaluacije naunih tvrdnji i teorija. Osnova poverenja u nauku bila je u objektivnosti i racionalnosti. Sigurno najpoznatije artikulacije Legende dolaze od strane pripadnika Bekog kruga, Karnapa, Hempela, Rajhenbaha, Nejgela i Popera. Ovi autori su se razlikovali po mnogim postavkama, ali im je vera u progresivnost naunog znanja bila zajednika1. olakov (Cholakov 2000) obrauje tri sluaja snanog pronaunog raspoloenja koja se u odreenoj meri poklapaju sa opadanjem uticaja pozitivizma: situaciju nakon Drugog svetskog rata u SAD, bivi SSSR i Nemaku pre Prvog svetskog rata. Ove periode on metaforino opisuje kao nauka bez granica, nauka kao direktna produktivna sila i nauka kao zemlja mogunosti. Po zavretku Drugog svetskog rata mnogi ljudi su poeli da veruju u beskrajan napredak naunog znanja. Tako je 1956. godine nauka u SSSR proglaena direktnom produktivnom silom i malo koja drava je imala toliko poverenja u nauku. U to vreme se zahuktavao hladni rat i mnogi naunici su bili ukljueni u procese stvaranja
Kier (Kitcher 1993: 4n4) insistira na pravljenju razlike izmeu dva pokreta koje sainjavaju isti akteri. U pitanju su raniji, logiki pozitivizam, koji je kao glavni filozofski problem isticao kriterijum kognitivnog znaaja i u kojem je bio slabiji interes za bavljenje optom metodologijom. Opadanjem interesovanja za problem demarkacije, tokom 40ih i 50ih godina, isti ovi naunici i filozofi poeli su da se bave naunim potvrivanjima hipoteza, objanjenjem i strukturom teorija. Ovaj period Kier zove logikim empirizmom. Ovde je izuzetno vaan uticaj Popera, jer je on poeo da se bavi problemima koji su kasnije postali od centralnog znaaja za logike empiriste.
1

84

brojnih oruja. Tako je poela i antinauna reakcija, usled bojazni da e se nauka i tehnologija kao ljudski proizvodi otrgnuti iz ruku svojih kreatora i naneti tetu oveanstvu. Za analizu stanja u SAD bitno je razdoblje koje, grubo govorei, obuhvata period izmeu 1870. i 1970. godine. To je period tehnolokog optimizma i shvatanje nauke kao bezgranine. Zavretkom Hladnog rata nauka se u SAD nala u zastarelom okruenju u kojem je nastalo raspoloenje pogodno za smanjenje finansiranja nauke i razoaranje prema nauci i samoj dravi, usled neuspeha pri reavanju bitnih drutvenih problema poput rasizma, kriminala, narkomanije itd. Nauka se nadmee za fondove koji bi inae mogli biti usredsreeni direktno na same probleme. (Byerly and Pielke 1995: 1531) Javnost je sve vie oekivala rezultate naunih istraivanja i opravdanje finansiranja. Pre Drugog svetskog rata politika vlade SAD bila je doktrina korisnog znanja (str. 1531), gde je eksplicitno podravana samo nauka koja moe da demonstrira efikasnost u odnosu na drutveno poeljne ciljeve (odatle i pojava hemurgije)1. Nakon rata ekologija je promenjena drutvenim ugovorom Vanevara Bua 1945. godine. Tada nastaje predlog novog odnosa izmeu nauke i drutva beskrajna nauka, pa je tako novo nauno znanje postalo intrinzino korisno i nije vie bilo potrebe da zadovolji kriterijum praktinosti kako bi dobila finansijsku podrku2.
1 Prevod ovog termina bio bi delovanje sredstvima hemije. Hemurgija je bila deo programa naunog i sociopolitikog razvoja s ciljem da se poboljaju amerika privreda i ekonomija. Interesantan je podatak da projekat nije bio povezan sa dravnom birokratijom niti sa vojnoindustrijskim kompleksom. Nastala je kasnih dvadesetih godina kada je amerika poljoprivreda poela da pati od hiperprodukcije, ali nije ispunila oekivanja. 2 Goldberg (1992) je pokuao da pokae kako je Vanevar Bu 1941. godine sam doneo odluku da se zapone rad na projektu Menhetn. Formalno je projekat stavljen pod nadzor vojske u junu 1942. godine i obino se smatra da je sredinom 1941. godine ve postojalo dovoljno eksperimentalnih dokaza da je mogue napraviti atomsko oruje. Meutim, Goldberg tvrdi da je Bu uspeo da stvori klimu u kojoj su ljudi poeli tako da misle. U jesen 1941. godine nije bilo ubedljivih laboratorijskih demonstracija separacije izotopa, nije postojalo dovoljno znanja o hemiji uranijuma i nije bilo dovoljno plutonijuma u itavom svetu, a samim tim ni tehnike za njegovo odvajanje od uranijuma. Ovaj sluaj moe da poslui i kao primer kako su istraivanja nakon Drugog svetskog rata pod pokroviteljstvom vlade SAD bila hijerarhijska, gde su prioritet imala ona koja su vrena u vojne svrhe.

85

Bajerli i Pilke (Byerly and Pielke 1995) smatraju da je dananji drutveni ugovor amerike nauke i drutva prepreka promenama u naunoj politici i zato govore o ekolokoj krizi nauke. Ekologija nauke je odnos vodeih svetskih naunih institucija sa drutvenim okruenjem. Nauka funkcionie po drutvenom ugovoru ija glavna funkcija jeste da oblikuje oekivanja nauke i drutva. Nauka oekuje izvesnu samostalnost, a drutvo koristi od nauke i njenog finansiranja. Sutina drutvenog ugovora je u sledeem: (1) nauni progres je postao sutinski sastojak nacionalnog blagostanja; (2) nauka obezbeuje rezervoar znanja koji moe da se primeni za dravne potrebe; (3) nauka mora biti osloboena od politike jer je ona stvar slobodnih umova i od njih treba da zavisi pravac istraivanja. Buove metafore su u sebi krile i odreene ideoloke stavove. Samim tim to nauka akumulira znanje, nije vie bilo bitno kako e se to znanje koristiti i ona nije vie morala da pravda svoje finansiranje. Pomenuti Buov manifest oznaava proces koji je otpoeo znatno ranije. Prethodei uslovi razvoja u posleratnom periodu nalaze se u periodu izmeu dva rata i to vreme je najbolji primer velikog poverenja u nauku i njene mogunosti da rei drutvene probleme. Iako je taj period ispunjen i Velikom depresijom, ipak je postojala proliferacija projekata koji su imali za zadatak da naciji donesu prosperitet putem naunog otkria. I zaista, tokom najgoreg perioda Depresije, 19331934. godine, organizovana je poznata izloba Vek progresa u ikagu. Tamo je na najdirektniji nain nekoliko miliona ljudi upoznato sa tehnolokim udima koja su obeavala bolje vreme za oveanstvo. Ta svetlija budunost trebalo je da se realizuje primenom nauke na ekonomiju i svakodnevni ivot (Cholakov 2000). Naune izlobe imaju dugu istoriju. Prva je organizovana u Kristal Palasu 1851. godine, a tridesetih godina prolog veka one su stekle posebno znaenje u industrijalizovanom svetu. Zadatak im je bio da ubede milione rtava Velike depresije da e loa vremena biti prevaziena magijom nauke. U isto vreme u SSSR, gde su naune izlobe cvetale, harala je jednako jaka kriza u vidu posledica rapidne industrijalizacije. Jedna takva izloba u Moskvi postala je trajna sve do raspada SSSR.

86

Nauka nije bila ta koja je pomenute drave izbavila iz ekonomskih problema. Stvarno restrukturiranje privrede dogodilo se tokom Drugog svetskog rata naporom nacija koje su bile u ratu. Tokom tog rata dolo je do primene glavnog otkria iz veoma apstraktnog naunog polja atomske fizike. Sve do sredine tridesetih godina atomska fizika inila se isuvie apstraktnom i udaljenom od praktinih aplikacija, ak i od strane nekih uvenih naunika, poput Radeforda. U SSSR naunicima je jednostavno bilo zabranjeno da se bave atomskom fizikom. Umesto toga, bilo im je nareeno da se bave nekim praktinijim istraivanjima. I pored svega, do poetka Drugog svetskog rata nova otkria su atomsku fiziku nainila veoma atraktivnim poljem istraivanja, to je rezultiralo atomskom bombom 1945. godine. Holinger (Hollinger 1995) u svojoj kulturno-programskoj analizi polazi od tekstova amerikih intelektualaca tokom etrdesetih, pedesetih i ezdesetih godina prolog veka u kojima je ovaj nauno orijentisani kulturni program branjen. Zato je logina poetna taka Holingerove analize Merton, koji je pisao o odnosu demokratije i nauke (1942/1973). Pored Mertona, naunici i intelektualci koji su oko 1945. godine bili ukljueni u ove borbe u amerikoj kulturi bili su: Don Djui, Ernest Nejgel, Robert Makajver, Melvil Herskovic, Margaret Mid i drugi. To su bili pobornici demokratije i borci protiv faizma, religijskih predrasuda, provincijalizma i totalitarizma. U to vreme su brojni ameriki katoliki intelektualci poeli da govore o obaveznoj ulozi religije u stvaranju vrednosti i o sutinskom doprinosu demokratiji, naroito od strane hrianske religije. (Hollinger 1995: 442) Oni su nauku optuivali za ruenje sekularnih vrednosti. Holinger podsea da su mnogi ameriki katoliki asopisi u najmanju ruku bili naklonjeni Musolinijevoj invaziji na Etiopiju (1935) i Franku u paniji (1936). U Njujorku je Bertrandu Raselu oduzet fakultetski angaman na osnovu privatne tube katolikog sudije, jer je Rasel bio ateista i seksualni liberal. esto se zaboravlja da je tadanje poimanje hrianske kulture ukljuivalo u sebe i snane antisemitske barijere za zapoljavanje Jevreja

87

u viem obrazovanju, naroito u humanistikim disciplinama i drutvenim naukama. (str. 443)1 Veoma bitan dogaaj po zavretku Drugog svetskog rata bio je objavljivanje Crvene knjige (General Education in a Free Society) na Harvardu, kojom je definisano ameriko visoko obrazovanje od 1945. i tokom ezdesetih godina. U ovom izvetaju nauka je identifikovana kao osnova duhovnih vrednosti demokratskog humanizma. (str. 445) Tako je formulisan nauni stav, o kojem su ranije pisali ljudi poput Dejmsa i Djuia2. U to vreme (1946. godine) Dejms Konant je odrao predavanja od kojih je kasnije nastala knjiga On Understanding Science (Conant 1947/1951), u kojoj je u istoriji nauke promovisan metod sluaja. Istorijski znaaj ove knjige je daleko vei. Konant je govorio o sekularnoj kulturi i pokuavao da ubedi savremenike u to da je amerikom drutvu neophodna nauka kako bi se odrale drutvene vrednosti koje je hrianstvo propovedalo. Na pitanje zbog ega su ljudi u dananjem drutvu izgubljeni, Konant je imao specifian odgovor: ti ljudi nisu uspeli da asimiliraju nauku u kulturu. On (Conant 1944, 1948) je insistirao na tome da se o budunosti
Rasel nije jedini koji je imao loe iskustvo zbog tadanjeg stanja u SAD. U martu 1948. godine Edvard Kondon je od strane potkomiteta koji je istraivao antiamerike aktivnosti proglaen slabom karikom amerike atomske bezbednosti. U pitanju je bila danas moda najpoznatija afera antikomunistikih maltretiranja amerikih naunika. Na osnovu studije sluaja Kondona Desika Vong eli da ispita odnos izmeu politike Hladnog rata, nauke i vlade SAD, odnosno kao posledicu toga da ispita reakciju amerike naune zajednice na antikomunizam (Wang 1992). 2 Maliken (Mulliken 1937) definie nauni stav kao stav u kojem je najvea vrednost povezana sa idejom objektivne istine. (str. 66) Sa tom verom povezan je i temeljni skepticizam, jer je odavno poznato da nauka, tj. naunici, mogu da (po)gree. U neku ruku, nauni stav je slian intelektualnom stavu. To je mentalno stanje koje se nikad ne realizuje u potpunosti u praksi. . . (str. 66) U njemu su uvek prisutne i emocije. Najpoznatija knjiga pod naslovom Scientific Attitude potie od Vodingtona (Waddington 1941/1948) i na momente podsea na neke Mertonove ideje o nauci i demokratiji iz istog perioda. Govorei o racionalnosti u socijalnom svetu Alfred ic je opisao naunu aktivnost na sledei nain: Nauna aktivnost kao socijalni fenomen je jedna stvar, specifini stav koji naunik mora da prihvati prema problemu je drugi. Shvaen kao isto ljudska aktivnost nauni rad se razlikuje od ostalih ljudskih aktivnosti samo po injenici da konstituie arhetip za racionalnu interpretaciju i racionalnu akciju. (Schuetz 1943: 134)
1

88

amerike nauke moe govoriti samo preko odreenih pretpostavki o tome kako e SAD izgledati u naredne dve decenije. Napredak nauke podrazumeva slobodno drutvo i slobodnog naunika koji nije pod kontrolom dravnog aparata. Konant je bio ubeen da e Amerika biti slobodno drutvo koje e uspeti da pobedi Nemaku i Japan u Drugom svetskom ratu1. Tokom pedesetih godina globalni kontekst amerikih kulturnih borbi obezbedila su deavanja u SSSR (Hollinger 1995). Dok je u SAD podrka nauke dolazila u najveoj meri od strane privatnih ili dravnih univerziteta, privatnih interesa ili velikih korporacija, u SSSR ta podrka je dolazila od strane drave koja ju je i usmeravala u skladu sa dravnim planovima i politikom. Haris (Harris 1959) smatra da je Rusija kaskala za Zapadnom Evropom po mnogo osnova. Prvo, Zapad je doiveo religijske revolucije u vidu reformacije i kontrareformacije (16. i 17. vek), ekonomsku revoluciju koja je otvorila vrata industrijskoj revoluciji (18. vek), politike revolucije ka demokratiji u Francuskoj i Americi (18. vek) i intelektualnu revoluciju u vidu prosvetiteljstva (18. vek). Ovi dogaaji su se u Evropi odvijali vekovima, dok su se u Rusiji dogodili za vreme jedne generacije, sa velikim zakanjenjem i daleko veim intenzitetom. U SSSR oficijelna nauna doktrina postalo je naelo nauka kao direktna produktivna sila (1956. godine) i nauka je smatrana za kljuni faktor ekonomskog uspeha. Mirski napominje da izgradnja SSSR-a ne bi bila mogua bez razvijene naune ekonomske osnove. (Mirsky 1972: 281) Istraivanja o samoj nauci u poetku su se kretala u okvirima organizacije naunog rada, zajedno sa njegovim socijalnim i ekonomskim primenama. Poetkom dvadesetih i tokom tridesetih godina prolog veka istraivanja o nauci su u SSSR bila izuzetno stimulativna i veoma uticajna. Tako je nastala i nauka o nauci koja je trebalo da prouava samu nauku i da je usmerava. Zaetak nauke o nauci moe se locirati u Prag 1959. godine, gde je slavljena dvadesetogodinjica knjige The Social Function of Science Dona Dezmonda Bernala. Sam
1 Konantovi tekstovi su izvrili veliki uticaj na sociologiju, filozofiju i istoriju nauke (Conant 1947/1951, 1948, 1954).

89

naziv nauka o nauci (naukovedenie) odabran je u junu 1966. godine na simpozijumu u Ljvovu1. Hemurgija u SAD nije ispunila oekivanja koja su za nju bila vezana, ali postojao je jo jedan nauni program koji se pokazao kao veoma efikasan. U pitanju je nemaka hemija. Tokom prve treine 20. veka Nemci su razvili tehnologije kako bi sintetizovali materijale koji su bili potrebni ekonomiji u ratu i u miru. Ovo je omoguilo dravi da preivi doba imperijalizma i dva rata. U Nemakoj je nauka viena kao sredstvo ekonomskog progresa (Cholakov 2000). Hemija je vekovima bila vezana za nacionalne interese. Ova tradicija je poela sa Glauberom u 17. veku, a nastavila sa Libigom sredinom 19. veka. Libig je prigovarao nemakoj hemiji da je isuvie asocijalna, odnosno isuvie teorijski nastrojena i nezainteresovana za potrebe drutva. Nemaka je nedostatak kolonija i prirodnih resursa nadomestila hemijskom sintezom i postala gotovo sama sebi dovoljna u pogledu sirovina. Krajem 19. veka Adolf fon Bajer je uspeo da sintetie indigo, to je dovelo do kolapsa britanskih plantai indiga u Indiji. Industrija sintetikih boja je delo Perkina iz Velike Britanije, ali je usavrena u Nemakoj. Haber-Boov proces sinteze nitrata prekinuo je zavisnost Nemake od uvoza iz ilea i obezbedio je municiju za Drugi svetski rat (Cholakov 2000). Kao to se moe videti, kraj 19. veka predstavlja doba imperijalizma i svet je bio podeljen u borbi za resurse. Zbog toga ne udi to su mnoge nacije svoje nade uloile u nauku i smatrale je za beskrajnu ili za direktnu produktivnu silu. U takvim okolnostima odvijao se razvoj istorije i sociologije nauke.

1 Dobrov (1966/1969) prua dobru ilustraciju ime se nauka o nauci bavila: nauno-tehnikim progresom i uopte razvojem nauke, naunim kadrovima, problemima naune organizacije rada naunika, planiranjem razvoja nauke itd. On smatra da je vreme u kojem je pisao zrelo za raanje nove discipline opteg poznavanja nauke (str. 203). U skladu sa tadanjom doktrinom u SSSR-u autor knjigu zapoinje Bejkonovim reima: Nauka je snaga!

90

2. Uticaji marksizma, Manhajma, Hesena i Bernala

[N]epoznavanje nauke znai neuspeh da se razumeju faktori koji su u osnovi kljunih dogaaja naeg vremena. Istorija poslednjih nekoliko godina trebalo je da nam pokae da nije vie stvar izbora, ve apsolutno neophodno da se nauka razume, ceni i efektivno koristi. [Bernal 1945: 474]

Sociologija je pre Drugog svetskog rata u SAD bila institucionalno relativno dobro uspostavljena. Gotovo na svim vodeim univerzitetima postojali su departmani sociologije, iako je na dubljem nivou intelektualnog sadraja i strukture same discipline bilo daleko manje jedinstva, to neki pripisuju optim obelejima stanja misli o oveku i drutvu. (Parsons and Barber 1948: 245) Isto tako, sociolozi kao profesionalna grupa nisu bili u povoljnoj poziciji, jer je u to doba [p]sihologija . . . bila osnovni posrednik izmeu biolokih nauka i polja socijalnog ponaanja. (str. 246) Najue povezana disciplina sa sociologijom nauke jeste istorija nauke. Ako se zna da je Sarton bio jedan od lanova komisije za odbranu Mertonove doktorske disertacije i da ju je on prvi put i objavio, onda ne udi rana povezanost i isprepletenost ove dve discipline i ljudi koji su se njima bavili. Rana sociologija nauke razvijala se u okviru filozofskih debata koje su se ticale prirode nauke i drutvenih osnova znanja uopte. Sve do sedamdesetih godina prolog veka gotovo da je bila sinonimna sa mertonovskom paradigmom, to je ve reeno. Danas je sociologija nauke deo interdisciplinarnog polja koje se zove socijalne studije nauke, a veoma su uobiajene estoke debate i oko filozofskih i metateorijskih problema. Nema nikakvih znakova da e se u skorije vreme pojaviti ujedinjena paradigma koja bi mogla da uredi danas izuzetno raznoliko polje, iako postoje odreeni pokuaji da se napravi izvesna sinteza ovih orijentacija. Glavna obeleja sociologije nauke dugo su bili (i jo uvek jesu) diverzitet i konflikt, to Kolins i Restivo (Collins and Restivo 1983: 185) tumae kao znak intelektualne vitalnosti i kao kljuni faktor za budui razvoj discipline.

91

U vreme konstituisanja sociologije nauke dominantne kognitivne orijentacije bile su pozitivizam, marksizam i funkcionalizam, to ne iskljuuje eventualna meusobna preklapanja. Pozitivisti (najire gledano) su teoretiari koji tvrde da se naune injenice tiu stvarnog spoljanjeg sveta, da su samo u nekoj meri posredovane neinduktivnim logikim i matematikim oblicima znanja, i da ne zavise (makar ne u nekom znaajnom obimu) od refleksija drutvenih stvarnosti. Rani oblici opozicije pozitivizmu nalaze se kod Kanta i Hegela, iako je Kant svojom identifikacijom apriornih kategorija razumevanja eleo da uspostavi osnovu empirijske nauke. S druge strane, Hegel je bio jedan od prvih filozofa koji je izrazio otvoreno neprijateljski stav prema modernoj nauci, smatrajui nauku otuenjem Duha od njegovog pravog lica. Njegova istorijski orijentisana kritika otvorila je put Marksovim materijalistikim argumentima da su ideje socijalno determinisane.
Sasvim u protivstavu prema nemakoj filozofiji, koja sa neba na zemlju silazi, ovde se sa zemlje nebu uzdie. To jest ne polazi se od onoga to ljudi kau, to sebi uobraavaju, sebi predstavljaju, niti od reenih, miljenih, uobraenih, predstavljenih ljudi, da bi se, poavi od toga, dolo do realnih ljudi; polazi se od stvarno delatnih ljudi i njihovim stvarnim ivotnim procesom se takoe objanjava razvitak ideolokih odraza i odjeka ovog ivotnog procesa. I mutne tvorevine u mozgu ljudi su nuni sublimati njihovog materijalnog ivotnog procesa koji se da empirijski konstatovati i sa svojim materijalnim pretpostavkama povezati. Moral, religija, metafizika i ostala ideologija, i njima odgovarajue forme svesti gube time svaki dalji privid samosvojnosti. Nemaju oni istorije, nemaju razvitka, ve ljudi koji razvijaju svoju materijalnu proizvodnju i svoje materijalno optenje menjaju sa ovom svojom stvarnou takoe i svoje miljenje i proizvode svoga miljenja. Svest ne odreuje ivot, ve ivot odreuje svest. U prvom nainu gledanja polazi se od svesti kao ive individue, a u drugom nainu gledanja, koji odgovara stvarnom ivotu, polazi se

92

od samih stvarnih ivih individua i na svest se gleda samo kao na njihovu svest. [Marks i Engels 1846/1964: 2223; kurziv u originalu]

Marks je ideje odreene epohe shvatao kao posledicu organizacije sredstava intelektualne produkcije. Njegov cilj bio je da preko materijalne osnove znanja pokae da su ideje funkcije politikih ideologija. Najvei uticaj u sociologiji nauke marksizam je ostvario idejom da su oblici znanja direktne refleksije ekonomske organizacije ili interesa i pogleda na svet odreenih drutvenih klasa. U stratifikovanom drutvu svi ljudi se raaju u odreenim klasama, iji pripadnici imaju odreene interese, vrednosti, verovanja, oekivanja itd. Pripadanje klasi utie na pristup drutvenog naunika, ali to ne podrazumeva nepremostivost ovih poetnih ogranienja, niti to da klasa misli kroz naunika. Jednostavno, pogreno je tvrditi da sve ideje bivaju stvorene iz ekonomske osnove drutva. Postavlja se pitanje uticaja Marksa (i Engelsa) u sociologiji nauke, jer je njihova teza o socijalnoj uslovljenosti ideja prilino nejasna i nesistematina. ta uopte znai da drutveno bie determinie svest? Da li to znai da drutvo kao celina izaziva mentalne procese ili da socijalna pozicija individue i ponaanje snano utiu na nain njenog miljenja? Dvadesetih godina prolog veka eler i Manhajm razmatrali su ideju da je znanje refleksija drutvene strukture. Nijedan od njih dvojice nije bio marksista, ali su obojica bili pod uticajem intelektualne atmosfere u kojoj je marksizam bio veoma aktuelan. Manhajm (Mannheim 1936) se naroito suprotstavljao marksizmu i nekim relativistikim implikacijama marksistikih argumenata, jer on objektivnu istinu smatra produktom slobodne inteligencije. Matematika i nauka izlaze iz dometa sociolokog objanjenja, jer predstavljaju isto i samoevidentno znanje. U dotadanjoj sociologiji znanja nije bilo veeg interesovanja za nauku i nauno znanje. Jedan od prvih autora koji su se zainteresovali i za tu stranu problema bio je pengler. pengler (Spengler 191822/1928) je poticao iz istog intelektualnog miljea, ali je govorio o matematici kao kulturnom produktu istorijskog etosa odreenih civilizacija1. Njegovo miljenje
1

pengler (Spengler 191822/1928) je pisao o tome da ne postoji,

93

nije imalo uticaja na sociologiju znanja, delimino i zato to ove ideje nije povezao sa odreenim klasama ili institucijama. Ipak, izvrio je uticaj na pripadnike antinaune orijentacije u sociologiji. Nekoliko godina nakon Manhajmovog dela (Mannheim 1936) marksisti poinju da ulaze na teritoriju same nauke. Jedan od prvih pokuaja, koji je svakako i najpoznatiji, jeste pokuaj Borisa Hesena (Hessen 1931/1980), koji je izvrio dosta veliki uticaj na Mertonove rane radove1. Tokom dvadesetih godina prolog veka marksistiki orijentisani istoriari nauke pokazivali su veoma malo interesovanja za istu istoriju nauke. Glavna interesovanja bila su povezana sa epistemolokim dilemama moderne nauke, jer su pod uticajem Lenjina mnogi od njih pokuavali da ponude dijalektiko-materijalistiku interpretaciju moderne revolucije u fizici (Vucinich 1982). Vuini pokazuje kako su reakcije Sovjeta na Ajntajnove teorije uvek u sebi imale poreenje sa dijalektikim materijalizmom. Teorije su se na osnovu toga i procenjivale u kojoj meri su usklaene sa ideologijom. Hesenov tekst predstavlja prvi sistematski pokuaj marksistike interpretacije naune revolucije u 17. veku. Sutina je u nastojanju da se pokae kako su teorijske ideje Principia produkt Njutnovih pokuaja da pronae sistematska reenja za potrebe
niti moe da postoji, broj kao takav (str. 59; u originalu kurzivom) i da zato imamo razliite tipove matematike (indijsku, arapsku, klasinu i zapadnu). Sve te razliite matematike zavise od kulture u kojoj su ukorenjene: Ne postoji matematika, ve samo matematike (str. 60; u originalu kurzivom) i zato je matematika umetnost (str. 62). 1 Posvetiemo panju i Hesenovoj biografiji iz dva razloga. Jedan je to nam ona dosta toga moe rei o okolnostima u kojima je Hesen radio, a drugi je to Mili (1995) istie kako mu ona nije bila dostupna (str. 82n75). Meutim, ova tvrdnja je u najmanju ruku udna, jer ve na sledeoj strani (str. 83) Mili kritikuje jednu analizu Hesenovih motiva za pisanje rada o Njutnu (Graham 1985) i tvrdi kako u lanku nisu navedeni pouzdani izvori za ovakvo tumaenje Hesenovih linih pobuda, te je tumaenje neubedljivo. (Mili 1995: 83) U fusnoti (str. 83n81) on tano navodi bibliografske podatke rada (Graham 1985), ali sasvim pouzdano se moe utvrditi da taj rad nije itan, jer se u njemu nalazi biografija Hesena. to se tie kritike da je tumaenje Grejema neubedljivo i da nije dovoljno potkrepljeno, ni ona ne stoji, niti se moe uzeti u obzir kao relevantna, jer se ne nude nikakva kritika opovrgavanja, ve puko odbacivanje i negiranje analize. Pitanje je koliko je sutina tumaenja adekvatna, ali ne mogu se dovoditi u pitanje brojni izvori na koje se Grejem poziva.

94

tadanje tehnologije. Hesenov rad je izazvao razliite reakcije u SSSR, ali tamo se dugo godina niko nije ozbiljno bavio metodolokim i teorijskim aspektima njegovog rada. Rad je na engleskom tampan 1931. godine, u zbirci Drugog meunarodnog kongresa za istoriju nauke i tehnologije, odranog u Londonu. Na ruskom je rad tampan dve godine kasnije. Hesen je izabran za dopisnog lana Ruske akademije nauka 1933. godine, to je bila potvrda njegovog pionirskog rada iz marksistike istorije nauke. Tek 1934. godine u SSSR izlazi jedna kritika njegovog rada, gde mu se zamera na tome to je govorio o mehanikim i formalnim vezama izmeu Njutnovih teorijskih ideja i tadanjih tehnolokih potreba i to nije analizirao procedure translacije tehnikih potreba u naune probleme. Takoe, nema odgovora na pitanje koji su to uslovi i izbori od Njutna nainili vou u novim oblastima susreta nauke i tehnologije (Vucinich 1982: 128). Hesen je roen 1893. godine u jevrejskoj porodici srednje klase. U srednjoj koli ga je zainteresovala politika. Studirao je fiziku u Edinburgu 191314. godine i u Petrogradu tokom Prvog svetskog rata. Nakon Revolucije bio je vojnik u Crvenoj armiji, a kasnije je bio profesor fizike na univerzitetu u Moskvi. Tokom nekoliko poslednjih godina ivota radio je u Institutu za fiziku Akademije, gde je direktor bio Sergej Vavilov, budui predsednik Akademije i brat Nikolaja Vavilova, koji je kasnije bio u Londonu sa Hesenom (vidi Joravsky 1965; Kojevnikov 1996). Hesenovo pojavljivanje na skupu u Londonu bilo je atipino u odnosu na ono ta je radio u SSSR, jer on nije objavljivao radove o socijalnom kontekstu nauke, ve se bavio odbranom teorije relativiteta i kvantne mehanike od vulgarnih marksistikih kritika (Graham 1985; Vucinich 1982). U tim radovima zagovarao je tezu da je mogue napraviti razliku izmeu intelektualnog sadraja teorije i socijalnog konteksta u kojem je ona proizvedena. Hesen je tada u SSSR imao politikih problema. Bio je marksista intelektualac iz postrevolucionarnog perioda, ali sada mu je pretila opasnost od nove generacije dogmatiara pod protekcijom Staljina. Umro je 1938. godine u zatvoru kao rtva staljinistikog reima. U Londonu je na pomenutoj konferenciji prisustvovalo

95

osam Sovjeta, od kojih su svi osim dvojice zavrili na slian nain, ukljuujui Buharina i Vavilova (Graham 1985: 708). Kada je Hesenova karijera uzimala zamaha, tokom ranih dvadesetih godina, politika i ekonomska kontrola bila je fleksibilnija od one koja je nastala ubrzo nakon povratka iz Londona. Fiziari u SSSR vodili su estoke debate oko teorije relativiteta i kvantne mehanike. Kritike su dolazile od starijih fiziara koji nisu mogli/eleli da se prilagode novim teorijama i od strane radikalnih marksistikih ideologa koji su verovali da su obe teorije ispunjene idealistikom buroaskom filozofijom. Teorija relativiteta je bila estoko kritikovana, jer je Ajntajn esto pominjao uticaj Maha, koga je Lenjin esto kritikovao u svojim delima (str. 710; vidi i Graham 1966; Feyerabend 1966). Dalja analiza ne zasniva se samo na injenicama i Grejem nudi svoju interpretaciju Hesenovih motiva za pisanje rada o Njutnu. On zakljuuje da je Hesen zapravo eleo da zatiti marksizam preko odbrane teorije relativiteta. Njegova briga bila je zasnovana na pretpostavci o tanosti teorije relativiteta. Ukoliko se negira njena uskladivost sa marksizmom, kako e onda marksizam moi da se odbrani od nje ukoliko se pokae da je Ajntajnova teorija tana? Zato se zalagao za razdvajanje teorije i filozofskih interpretacija, emu e se vratiti u svom radu o Njutnu. Hesen i njegovo shvatanje fizike kritikovani su na konferenciji o stanju sovjetske filozofije, koja je odrana od 17. do 20. oktobra 1930. godine. On je bio prisutan, ali je u konanoj pismenoj verziji konferencije dva puta cenzurisan kada je govorio o teoriji relativiteta i o kvantnoj mehanici (Graham 1985: 712). Milievo kritikovanje potkrepljenosti Grejemove analize nije odrivo zbog injenice da je Grejem u nekoliko navrata razgovarao sa Arnostom Kolmanom, filozofom nauke koji je u vreme odravanja konferencije u Londonu bio odreen od strane Komunistike partije da bude predvodnik grupe Sovjeta. Reeno mu je da posebno pazi na Buharina i Hesena, koji su navodno ve ispoljavali ideoloke devijacije i bili pod sumnjom. Odlazak u London bio je test za njihovu ideoloku ortodoksiju. etiri lana sovjetske delegacije (meu njima su bili i Hesen, Buharin i Kolman) imala su nareenje od Politbiroa da

96

naglase marksizam u svojim izvetajima, dok je ostalim lanovima, koji nisu bili u partiji (gde je spadao Vavilov), bila doputena vea sloboda u odabiru tema. Buharin se nije drao nareenja, Hesen jeste (str. 713). Nikolaj Buharin je odrao govor Teorija i praksa sa stanovita dijalektikog materijalizma. Objasnio je kako se u sovjetskoj nauci odigrava revolucionarna unifikacija teorije i prakse koja e eliminisati jaz izmeu intelektualnog i fizikog rada. Ta unifikacija predstavlja ulazak masa u kulturnu arenu i transformaciju proleterijata iz objekta u subjekt kulture, a sve to je omoguio nauni metod. Glavni primer koji je Buharin naglaavao bila je poljoprivreda (Roll-Hansen 2005). Sa ovim informacijama na umu itava konferencija, odnosno nastup Sovjeta, moe da se sagleda u potpuno drugaijem svetlu nego to se to na prvi pogled ini. Naunici koji nisu pripadali partiji zaista su manje ili nimalo panje posveivali politici. U vreme kada je otiao u London Hesen je bio u tekoj situaciji i ovo je bila prilika da trasira svoju buduu karijeru. Kolman je kao naunik, ali i ovek partije, bio zadovoljan Hesenovim radom u kojem nije bilo govora o teorijskoj matematici i fizici kao u njegovim prethodnim radovima. U izlaganju je veoma naglaena uloga prakse u odreenju teorije. Hesen je posluao Staljinove naredbe oko toga da se naglasi i uloga tehnologije. Njutnova teorija jeste apstraktna, ali njeno jezgro potie od tehnikih problema nastalih u industriji i trgovini tokom 17. veka. U radu se na mnogim mestima poziva na Marksa, Engelsa i Lenjina (vidi Hessen 1931/1980). U ranijim radovima on je naglaavao logiku i filozofiju, a ne tehnologiju. Samo jedna stvar je zajednika radovima pisanim pre Londona i onom izloenom u Londonu, a to je razdvajanje vrednosti naune teorije od ideolokog okvira u kojem se ona razvila (Graham 1985: 716). Po Grejemovom tumaenju, Hesen je imao dva cilja koja je eleo da postigne ovim radom. Prvi je bio da demonstrira sopstvenu marksistiku ortodoksiju koju su mu mnogi kod kue odavno osporavali. Drugi je bio da odbrani nauku od ideolokih iskrivljenja, isticanjem potrebe odvajanja Njutnovih dostignua u fizici od ekonomskog poretka u kojem su ona nastala i filozofskih i religijskih zakljuaka koje su Njutn

97

i mnogi njegovi savremenici izvlaili iz naune teorije. Ako bi pokazao da ovo vai za Njutna, pretpostavljao je da e njegovi kritiari uvideti da to vai i za Ajntajna. Kao to se Njutnova fizika razvila u merkantilistikoj Engleskoj, a niko od Sovjeta nije opovrgavao Njutna, tako su se teorije Bora i Ajntajna razvile u imperijalistikoj Evropi, to bi moda moglo da natera mnoge kritiare da na objektivniji nain sagledaju ove teorije. Implicitna poruka je, po miljenju Grejema, bila: Ono to vi radite Ajntajnu i Boru, ja mogu da uradim Njutnu1. Hesen je kritikovao Njutnova religijska uverenja, smatrajui da time ukazuje na odvojenost ideologije i fizike. Analizu koju je on sproveo na Njutnovim njegovi protivnici su sprovodili na Ajntajnovim radovima. Meutim, on iz svoje socijalne analize Njutnovog rada nije izvlaio iste zakljuke kao to su to protivnici u SSSR inili Ajntajnu. Hesen je eleo da napravi razliku izmeu socijalnog porekla nauke i njene kognitivne vrednosti. (str. 718) Smatrao je da svojim radom brani i Njutna i Ajntajna, jer je lake bilo ubediti protivnike da je Njutnova fizika tana, iako je produkt buroaske kulture, nego da je to i dalje pokuavao sa Ajntajnom. Vuini smatra da nesporno moemo da zakljuimo dve stvari. Prvo, da je to i prvi i poslednji pokuaj objanjenja razvoja nauke preko klasinog marksizma, a drugo, da nijedan teoretiar na Zapadu nije pomiljao da u potpunosti odbaci Hesenove provokativne analize. Tokom naredne dve decenije istoriari nauke u SSSR-u su izbegavali pozivanja na njegov rad. Ona su poela tokom ezdesetih godina, ali samo usputno i tek 1978. godine u SSSR se pojavio rad koji ga je u potpunosti rehabilitovao (Vucinich 1982: 130). Danas teoretiari koji se bave Njutnovim radom njegove analize smatraju neadekvatnim. Za marksistike ideologe nauka koja se razvija u okvirima socijalistikih sistema dugo vremena je smatrana superiornom u odnosu na kapitalistiku nauku. To je zato to kapitalizam
1 O poznatoj analizi drutvenih korena Ajntajnove teorije vidi (Feuer 1971a, b). Sutina ovog poznatog teksta je u elji da se pokae da jednom psiholoki zaeta teorija ne moe u potpunosti da se objasni injenicama i logikom, jer to nisu jedini kauzalni agensi u artikulaciji naunih teorija.

98

eksploatie naunika i na lo nain koristi nauna saznanja, dok socijalizam navodno obezbeuje pun razvoj nauke. Snaga ovih ideolokih zabluda najbolje se ogleda u injenici da su i nakon afere sa lisenkoizmom u SSSR-u preovladavala ekstremna eksternalistika objanjenja naunog razvoja. Tehnologija i ekonomija su i dalje smatrane za najvanije faktore razvoja nauke (Josephson 1985). Grejem je pokuao da Borisu Hesenu uradi ono to je Hesen pokuao da uradi Njutnu, odnosno, da pokae kako je njegov rad ukorenjen u politici i ekonomiji. Smatra da se Hesenov rad adekvatnije moe razumeti kao rezultat njegove specifine i ugroene situacije u SSSR-u nego kao model marksistike analize nauke, bilo vulgarne, bilo sofisticirane. Ovde nastaju problemi konstruktivistikih analiza u sociologiji nauke. Istorijski kontekst itave prie ne moe se osporiti, ali problematino je tumaenje Hesenovih motiva od strane Grejema. Sam Hesen o tome nikad nije govorio, tako da ne moemo da znamo u kojoj meri Grejemov rad ima veze sa pravim motivima Hesena. to se tie same tematike Hesenovog (Hessen 1931/1980) rada, u njemu se zagovara teza da je Njutnov rad bio pod velikim uticajem njegove (Njutnove) klase i vremena i da je njegov nauni rad pokuaj da se ree tehnoloki problemi koje je nametnuo razvoj kapitalizma. U ovoj tezi ima istine, jer se Njutn bavio problemima koji nisu ni postojali pre modernog doba. Uspeh njegovog rada moe se delimino objasniti njegovom korisnou tehnologiji i ekspanziji kapitalistike industrije. U tehnikom pogledu rad je prilino neobian po dananjim standardima, jer nema bibliografskih podataka. Mili (1995: 82n76) napominje da je neto kasnije objavljeni rad na ruskom jeziku sadrao reference, ali koje nisu u neposrednoj vezi sa samim radom. Prema dananjim standardima Hesenov rad vei broj autora (npr. Hall 1963) tumai kao izraz vulgarnog marksizma, dok se Frojdental (Freudenthal 2005) ne slae sa takvom ocenom i zalae se za odmereniju kritiku. Hesenove analize ne ukazuju na to da Njutnovo nauno postignue ima socijalni sadraj. Tekoa njegovog objanjenja lei i u injenici da je Njutn jedini u svom vremenu kao pripadnik

99

odreene klase doao do novih saznanja. Ili: zbog ega Njutn nije bio inenjer ako ga je toliko interesovala industrija (i njeni problemi)? I kako to da je ista klasa proizvela jednog Hobsa, ateistu, ali i Njutna, duboko religioznog oveka? Sve ovo samo demonstrira da individualni mozak, kao i drutvene grupe, utie na (naune) ideje.
[I]ako su okolnosti dovele do porasta broja naunika i tako ubrzale razvoj srodnih podruja, nema nikakvih dokaza da su ove okolnosti znatno uticale na sadraje naunih ideja. Postoji ak i izvesna sumnja u jednostavan odnos izmeu potranje za odreenim tipovima znanja u praktine svrhe i obima relevantne naune aktivnosti u nekoj dravi. Na primer, panci i Portugalci, koji su bili meu vodeim moreplovcima tokom perioda rasta nove astronomije, malo su doprineli razvoju te astronomije, dok su Poljaci i Nemci, delimino zarobljeni kopnom, igrali centralnu ulogu, jer su ideje Kopernika i Keplera postavile okvir za naunu revoluciju. [Ben-David 1971: 1213]

Na kasnije istraivae u SSSR-u veliki uticaj su izvrile publikacije Prajsa, ali naroito Bernala (19011971), koji je danas ostao upamen kao najpoznatiji predstavnik marksizma u izuavanju nauke. Na njega je posebno uticala konferencija Drutva za prouavanje istorije nauke i tehnologije na kojoj je uestvovao Hesen1.
Moderna nauka je stvorena od strane istog pokreta koji je stvorio kapitalizam. Ona je snano povezana sa idejama individualne inicijative i slobode miljenja. Ipak, rezultat kombinacije naune tehnike i kapitalistike ekonomije bio je stvaranje nacionalnih i nadnacionalnih monopola, u ijem rastu su stare individualistike metode industrije uglavnom nestale. Moderna nauka sa svojom skupom opremom, njena potreba za sloenom organizacijom i njen blizak odnos
1 Hesenov rad nije izvrio vei uticaj u SSSR, ali jeste u Engleskoj. Uticao je na Bernala i Holdejna, dok je izazvao kritike Klarka i Baterfilda. Moda danas Hesenova analiza zaista deluje zastarelo, ali stavljena u kontekst kada je pisana, uzimajui u obzir velika imena na koja je uticala, ne moe se rei da je u pitanju samo jedan obian rad. Ako se Hesenu ne odaje priznanje za rad u teorijskom smislu, u istorijskom se to ne moe osporiti.

100

sa industrijom nisu se, zaista, ak ni pre rata slagali sa liberalnom idealistikom slikom. Nezavisni naunici su uglavnom nestali. [Bernal 1945: 475]

Bernalov istorijski uticaj gotovo je nemogue preceniti (vidi Teich 1990). On se bavio kristalografijom i njegov rad je u velikoj meri potpomogao otkriu strukture proteina, DNK i RNK. Jedan je od pionira molekularne biologije i mnoge njegove kolege pretpostavljaju da nije dobio Nobelovu nagradu samo zato to je bio militantni komunista (vidi Bunge 1992: 529). Bernal i njegovi saradnici bili su umereni marksisti u sociologiji nauke. Preciznije reeno, oni i ne spadaju u sociologiju nauke, jer ih je interesovala istorija nauke i drutvena politika nauke. Naglaavali su drutvene uslove naunog istraivanja, razne aktualne i potencijalne (zlo) upotrebe nauke, ali nisu tvrdili da matematika i prirodne nauke imaju drutveni sadraj. Interesovanja prvih istoriara nauke prvenstveno su bila praktina, a ne teorijska, jer ih je najvie brinula primena nauke (snano su se protivili upotrebi atomske bombe). Interesantno je to to niko od Bernalovih saradnika nije bio drutveni naunik po osnovnom obrazovanju. Jedino je Nidam postao profesionalni istoriar nauke, dok je Prajs iz fizike uao u sociologiju i istoriju nauke, ali njih dvojica i nisu bili ortodoksni marksisti. Nesporno je da je nevidljivi koled oko Bernala proizveo mnogo interesantnih ideja koje su kasnije usvojene od strane sociologije nauke. Za razliku od proponenata nove sociologije nauke, koji su najvie godinu dana provodili poseujui laboratoriju, ovo su bili priznati naunici koji su znali o emu priaju ili piu, iako su ponekad svoj rad posmatrali kroz optiku dijalektikog i istorijskog materijalizma, prilino grube i zastarele filozofije. (str. 52930) Od marksistikih pokuaja danas su ostale samo neke opte ideje, koje inae prihvataju svi oni koji izuavaju nauku, poput onih da naunici ne rade u socijalnom vakuumu ili da je nauka veoma vana socijalna institucija sa vanom drutvenom funkcijom. Bez obzira na dananji relativno slab uticaj, Bernal sigurno ostaje kao jedna od najveih figura u prouavanju istorije nauke (Ravetz 1981). Razlog slabog uticaja najveim delom potie od njegove teorijske orijentacije, tj. marksizma. Problem sa mar-

101

ksistikim pristupom je u tome to on mora biti (preteno) eksternalistiki, gde je nauka neka vrsta epifenomena klasnih sukoba ili ekonomske superstrukture drutva. Zato se moemo sloiti sa ocenom da ubedljiva marksistika istorija nauke jo uvek ne postoji. (Westfall 1981: 403) Rast naunog znanja za marksiste ostaje permanentna prepreka. Barber (1952/1962: 5758) po istom osnovu kritikuje marksistiki pristup izuavanju nauke, zbog nedovoljnog naglaavanja reciprociteta izmeu nauke i drutva.

3. Sarton, Merton, Barber, Ben-Dejvid i Prajs

Jednog dana pitao sam Mertona, Profesore Merton, ako niko nije uradio adekvatan test DS i A [Drutvene strukture i anomije], zato ga Vi ne uradite sami ili u saradnji sa nekim drugim [implicitno: sa mnom]? Mertonov odgovor me je pratio svih ovih 40 godina. Rekao je: Stive, koliko ljudi je u stanju da radi empirijske testove; stotine ili hiljade? Koliko ljudi je sposobno da razvije teoriju samo nekolicina. Testiranje ove teorije ne bi bilo vredno troenja mog vremena [implicitno: moda bi bilo vredno troenja tvog vremena jer ne moe da pie teorijske radove kao to ja mogu]. [S. Cole 2004: 835]

Nastanak sociologije nauke povezan je sa reakcijama na pomenuti marksistiki program, a od naunih disciplina, najua povezanost postoji sa istorijom nauke. U to doba istorija nauke je sazrevala, a najvee zasluge za to pripadaju Dordu Sartonu sa Harvarda i Linu Torndajku sa Kolumbije. Sartonov uticaj je posebno interesantan zbog line i profesionalne povezanosti sa Mertonom. Formalno, istorija nauke poinje da se prouava na Harvardu od 1911. godine pod nadzorom Lorensa Hendersona (18781942), koji je bio hemiar po obrazovanju, a bavio se biohemijom, fizikom hemijom, fiziologijom i sociologijom. Henderson je ubedio tadanjeg dekana Harvarda, Lauela, da mu omogui da pored kursa iz biohemije dri i kurs iz istorije nauke. U to doba na Harvardu je Dozaja Rojs drao seminare iz filozofije

102

nauke, a postojao je i kurs iz istorije hemije koji je kod Teodora Riardsa sluao Henderson, a kasnije i Dejms Konant. Henderson je bio impresioniran radom Dorda Sartona, Belgijanca, koji je u Briselu osnovao asopis Isis, tako da je na njegovu inicijativu Sartonu omogueno da predaje dve godine na Harvardu. Nakon 1920. godine Sarton trajno naputa Belgiju i dolazi na Harvard. Pored pomenutih velikana istorije nauke, u to vreme su na Harvardu radili i Vajthed i Lavdoj (Harvey 1999). Dord Sarton (18841956) je roen u Gentu, u Belgiji. Studirao je filozofiju, ali ju je ubrzo napustio (sa gaenjem) kako bi se posvetio prirodnim naukama (Thackray and Merton 1972: 477). Studirao je i hemiju, kristalografiju, a potom i matematiku, koju je i doktorirao 1911. godine. Veliki intelektualni uticaj na njega ostvarili su Kont, Dijem i Pol Teneri. Nauku je video kao sistematizovano pozitivno znanje. Sticanje i sistematizacija pozitivnog znanja je jedina ljudska aktivnost koja je istinski kumulativna i progresivna. (Sarton, navedeno prema Cohen 1957: 292; u originalu kurzivom) Nakon neuspelih pokuaja da obezbedi finansiranje svojih (ekonomski neisplativih) poduhvata pisanja iz oblasti istorije nauke Sarton osniva asopis Isis. U septembru 1912. godine imao je obezbeen patronat od strane Svantea Arenijusa, Emila Dirkema, Tomasa Hita, aka Loba, Vilhelma Ostvalda, Anrija Poenkarea, Vilijama Remzija i Dejvida Judina Smita. Ono to je posebno interesantno jeste injenica da je Sarton tada bio svreni dvadesetosmogodinji diplomac. Prvi broj asopisa izaao je 1913. godine. Sarton je znao latinski, grki, arapski, francuski, engleski, nemaki, holandski, italijanski, panski, portugalski, vedski i donekle turski, hebrejski i kineski jezik. Imao je asistente, ali je uglavnom radio sam. Posao asistenata bio je da reavaju odreene probleme oko oba asopisa (Isis i Osiris), da proveravaju greke u tekstovima i tanost referenci, tako da im je ostajalo veoma malo vremena da rade za sebe (Cohen 1957). Prvi doktorand kod Sartona bio je Ajdin Sajli (1942. godine), a drugi, koji je bio jedan od najpoznatijih istoriara nauke, Bernard Koen (1947. godine). Neposredno pred smrt, u decembru 1955. godine, Sarton je od

103

strane Drutva za istoriju nauke primio prvu medalju koja i danas nosi njegovo ime i njegov lik. Umro je 1956. godine. Paradoks Dorda Sartona je u tome to je gotovo sam uspeo da stvori infrastrukturu nove discipline, ali nije uspeo da obezbedi prepoznatljive intelektualne orijentacije, probleme i tehnike koje bi probudile interesovanja sledbenika. Pored ovih paradoksa, ironino je to je on utabao put Aleksandru Koareu, koji je izvrio ogroman uticaj na ameriku istoriju nauke kada su se u drutvu stvorile okolnosti za potranjom univerzitetskih profesora iz istorije nauke. I tako je umesto Sartona Koare, kao ne preterano dobar poznavalac eksperimentalne nauke, posveeni platonista, protivnik svih vrsta pozitivizma, stvorio intelektualni smisao istoriji nauke koja je tada pronalazila svoj profesionalni identitet. Koareov rad je bio antitetian Sartonovom, koji nije bio u stanju da svoj rad efikasno prenese i predstavi drugima. Sarton je stvarao elemente nove discipline, ali ne i metode za njihovo reavanje (Merton 1985). U to doba Robert Merton zapoinje postdiplomske studije na Harvardu, gde su najvei uticaj na njega ostavili Sorokin, Sarton i Parsons. Tokom ovog perioda on se distancirao od leviarskih politikih uticaja koji su delovali na njega na samom poetku intelektualnog razvoja. Marksove ideje su na Mertona uticale indirektno, jer se marksizam morao omekati, odnosno, osloboditi radikalnih eksternalistikih postavki da kontekst determinie sadraj. Robert King Merton (19102003)1 je nesumnjivo jedan od najveih sociologa 20. veka. Nakon njegove smrti u dva asopisa (Scientometrics i Social Studies of Science) objavljeno je nekoliko radova koji govore o linim (npr. J. R. Cole 2004; S. Cole 2004; Fox 2004; Garfield 2004a, b; Gieryn 2004a, b; Stigler 2004) i profesionalnim (S. Cole 2004; Cronin 2004; Hargens 2004; Richardson 2004; Stephan 2004; vidi i Hodges Persell 1984; Schultz
Pravo ime bilo mu je Mejer R. kolnik, koje sa 14 godina menja u Robert Merlin, jer je voleo da se bavi maioniarskim trikovima. Na nagovor prijatelja prezime menja u Merton. Vei deo karijere proveo je na univerzitetu Kolumbija u Njujorku. Njegov sin takoe se zove Robert Merton i dobio je Nobelovu nagradu iz ekonomije.
1

104

1995; Holton 2004) dimenzijama njegove linosti i uticaju koji je ostvario na sledbenike, sociologiju i nauku uopte. On je prvi sociolog koji je primljen u prestinu instituciju National Academy of Sciences. Merton je roen u Filadelfiji kao sin siromanih emigranata iz istone Evrope. Diplomirao je filozofiju i sociologiju 1931. godine i na postdiplomske studije otiao je na Harvard. Naknadna stipendija omoguila mu je doktorske studije. Pored ve pomenutih profesora, Sartona, Sorokina, Parsonsa i Hendersona, Merton je sluao i kurseve kod Vajtheda, umpetera, Konanta i Vilijama Vilera, koji je predavao komparativnu sociologiju ivotinja. Jedan od njegovih kolega postdiplomaca bio je i Kvajn. Najvie je itao Konta, Marksa, Spensera, Dirkema, Tenisa, Vebera, Pareta, Veblena, ali i Maha, Karnapa i neopozitiviste (Storer 1973; Holton 2004). Najvei intelektualni uticaj na njega ostavio je Dirkem, naroito Samoubistvo (Durkheim 1897/2002), zbog empirijskog testa teorije. Pored toga, bila je to polazna osnova za Mertonova kasnija interesovanja za socijalnu strukturu i anomiju. Na Harvardu je nakon doktorata mogao da ostane samo privremeno, tako da je poslao na stotine pisama raznim koledima. Jedino mu je Tulejn ponudio mesto, gde je nakon godinu dana postao i ef departmana. Dve godine kasnije odlazi na Kolumbiju, gde ostaje do kraja karijere. Tamo je proizveo mnogo sledbenika, od kojih je Harijet Zakerman bila i njegova druga supruga. Tri najvanije doktorske disertacije iz sociologije nauke koje su napisane pod Mertonovim nadzorom bile su od Harijet Zakerman i brae Stivena i Donatana Kola1. Intelektualni koreni Roberta Mertona seu u tridesete godine prolog veka, u doba Depresije. Tada u SAD veliki uticaj ostvaruju evropske intelektualne perspektive. U velikoj meri to je bila posledica dolaska velikog broja intelektualaca iz Nemake, iako je bilo i drugih kanala koji su bili manje dramatini i indirektni. Merton pripada malom broju Amerikanaca koji su u
1 Dajana Krejn je diplomirala na Kolumbiji, doktorat je uradila na drugom mestu, ali i njen rad spada u domen mertonovske paradigme. Verovatno najpoznatiju knjigu iz klasine sociologije nauke iz ovog vremena napisao je Voren Hagstrom (1965) koji je radio na univerzitetu Viskonsin.

105

to vreme ozbiljno poeli da crpe inspiraciju od velikih evropskih sociologa (Coser and Nisbet 1975). On svakako nije prvi sociolog koji je posetio evropske univerzitete. Albion Smol je studirao sa Zimelom, a Vilijam Tomas, Robert Park, Vilijam Grejem Samner, Vilijam Dejms, kao generacija sociologa pre Mertona takoe su bili u Evropi i bili su upoznati sa evropskom intelektualnom tradicijom. Kod Mertona je ovaj uticaj uoljiviji, odnosno, on je za njega bio jo vie otvoren. Kozer i Nizbet skreu panju na Mertonovu disertaciju u kojoj se jasno ita evropski uticaj i poznavanje evropske socioloke misli, koja sve do kraja etrdesetih godina nije bila primetna u SAD. Kako je i sam Merton govorio, ak i da na Sorokinovim kursevima nije dobio nita drugo (a dobio je mnogo toga) osim dugih spiskova evropske literature, to bi bilo dovoljno (str. 4). Pored Mertona, verovatno najpoznatiji sociolog koji je veoma temeljno upoznao iru ameriku socioloku javnost sa evropskom sociologijom bio je Parsons (vidi Parsons 1937/1949). Tokom tridesetih godina 20. veka dolo je do renesanse sociologije u SAD, a dva glavna centra nisu vie bili ikago i Miigen, ve Harvard i Kolumbija. Harvard je uspostavio sociologiju neto pre nego to e Merton doi na univerzitet i postojala je velika disproporcija izmeu reputacije Harvarda i sociologije na Harvardu. Po tadanjim standardima Harvard je bio daleko iza Viskonsina, Miigena, ikaga i Severne Karoline. Slina je bila situacija i na Kolumbiji kada je Merton tamo otiao etrdesetih godina, ali sa suptilnim razlikama. Veina Mertonovih studenata: Guldner, brani par Blau, brani par Kozer, Lipset i mnogi drugi, bili su politiki aktivniji nego studenti Harvarda iz perioda tridesetih godina. Ovi mladi, prvenstveno jevrejski intelektualci, sanjali su o pomeranju amerike politike prema levici, u emu su ih podravali Robert Lind i Rajt Mils (Coser and Nisbet 1975). Mertonov iri uticaj u amerikoj sociologiji poeo je da se osea tek nakon Drugog svetskog rata, to je naroito bio sluaj na Berkliju. Na Berkliju nije bilo sociologije u strogom smislu rei sve do 1947. godine, kada je nekoliko mladih ljudi elelo da zasnuje sociologiju. Jedan od tih ljudi bio je i Robert Nizbet. Oni su pozvali Mertona da odri dva kursa 1948. godine i on je

106

pristao, uprkos tome to je Berkli po sociologiji postao poznat tek pedesetih godina. Ta dva kursa bila su o drutvenoj strukturi i o gradu. Predavanja su bila izuzetno poseena od strane raznih mladih intelektualaca (sa ekonomije, politikih nauka, ali i sa antropologije) i tako je poela da raste reputacija Berklija po pitanju sociologije. U svojoj disertaciji (Merton 1938b) koju je odbranio 1935. godine Merton razvoj moderne nauke povezuje sa puritanskim etosom, gde se itaju jasne antimarksistike implikacije. Slinosti postoje u naglaavanju eksternih uticaja, gde nauka reflektuje ili je pod uticajem interesa etosa autsajdera. Razlika je u tome to Merton naglaava eksterni uticaj puritanizma, a marksisti kapitalizma. Emancipacija sociologije nauke poinje najpoznatijim Mertonovim radovima, naroito od njegove pomenute doktorske teze, koja je danas nesumnjivo nauni klasik ili kako Koen (Cohen 1988) kae, nauni klasik, gde bi navodnici oznaavali da je to zaista mnogo hvaljena, ali retko itana knjiga1. To je zbog toga to je Merton koristio mnogo kvantitativnih podataka, zatim, to je rad objavljen u asopisu iji tira je bio veoma ogranien, i konano, problem je i u samoj tematici. Merton je doktorat zapoeo 1933. godine i zavrio ga je dve godine kasnije (Merton 1970c). Nakon objavljivanja teze sama tematika je podrazumevala da e probuditi interes istoriara nauke, tada veoma malobrojne grupe ljudi. U to vreme (1935. godine) jo uvek nisu postojale institucije koje su omoguavale sticanje doktorata iz istorije nauke. Ovo je postalo mogue tek 1936. godine na Harvardu (Cohen 1988: 572n2). Kada je 1938. godine rad u celini objavljen u asopisu Osiris (Merton 1938b), broj pretplatnika asopisa Isis u itavom svetu iznosio je manje od pet stotina (o nastanku asopisa Isis vidi Sarton 1953). Osiris je osnovan tridesetih godina kako bi se
1 Makmalin (McMullin 1994) postavlja pitanje da li uopte postoje nauni klasici, jer za razliku od literarnih klasika, klasici nauke se retko kad itaju i konsultuju u svakodnevnoj naunoj praksi. Meutim, moemo uslovno da podelimo naune klasike na dve vrste: one koji artikuliu novu paradigmu i oni koji na najubedljiviji nain razrauju tu paradigmu. Mertonovi radovi bi po ovoj podeli spadali u artikulisanje paradigme nove socioloke discipline.

107

objavljivale publikacije koje su bile isuvie dugake za Isis. Broj u kojem se nalazi Mertonov rad sadrao je uskostrune radove koji velikom broju naunika nisu bili od koristi. Zato je specijalistiki karakter Osiris-a kao posledicu imao jo manju pretplatu. Do 1942. godine broj pretplatnika bio je manji od sto. Usled raznih spletova okolnosti broj 4 u kojem je tampan Mertonov rad ubrzo je postao nedostupan. U to vreme veina istoriara nauke bila je zainteresovana za srednjovekovnu nauku i za istoriju posebnih disciplina, poput matematike, astronomije, fizike, hemije, biologije, medicine itd. Broj ljudi zainteresovanih za nauku u 17. veku bez sumnje je bio ispod sto, od kojih je samo nekoliko njih bilo zainteresovano za religijski faktor u itavoj problematici1. Slabo je poznato da naslov pod kojim je doktorska teza tampana nije originalni naslov. Ovu greku napravio je ak i Norman Storer (1973: xv). Merton je sam prekucao itavu disertaciju i tokom kucanja u znatnoj meri je menjao tekst, ali veina promena bila je stilskog karaktera. Originalni naslov je glasio: Sociological Aspects of Scientific Development in Seventeenth-Century England. Merton je zapravo eleo da njegova teza ima naslov slian onom pod kojim je tampan, ali je komisija smatrala da je u pitanju isuvie ambiciozan naslov. Jedanaesto poglavlje je napisano specijalno za objavljivanje, jer nije bilo sadrano u disertaciji. Sorokin je kao mentor imao problema da sastavi komisiju za Mertonovu disertaciju (Merton 1985). Pored njega, komisiju su sainjavali Parsons, koji tada jo uvek nije bio poznat sociolog (dve godine pre objavljivanja The Structure of Social Action) i Karl Cimerman, ruralni sociolog kojeg je sa sobom doveo Sorokin sa univerziteta u Minesoti. etvrti je bio Sarton. Ako se zna da je ovaj rad bio nedostupan i ako je jasno da pripada i istoriji i sociologiji nauke, to je za posledicu moglo da ima da ga odbace i jedni i drugi, i ako je evidentna ogromna koliina kvantitavnih podataka, kako je onda ova publikacija ostvarila tako veliki uticaj. Koen ovo objanjava injenicom da
Sarton je pred objavljivanje predloio skraivanje dela u kojem se govori o uticaju religije. Danas nam se ovo ini pomalo udnim, jer je upravo taj deo postao najpoznatiji u itavom tekstu. Merton nije pristao da ga skrati.
1

108

su se pojavile brojne recenzije. Jedan od recenzenata bio je i Dozef Nidam, to je za jednog mladog naunika bila izuzetna ast. Interesantno je da, recimo, American Journal of Sociology nije objavio recenziju Mertonovog rada. Recenziju je trebalo da napie Luis Virt, ali, kako je pisao Mertonu, njegov primerak je nestao (Cohen 1988: 579n27). Ljudi iz asopisa su od Mertona traili da im poalje drugu kopiju, to je on i uinio. Meutim, na recenziju je ekao 32 godine, sve dok disertacija nije objavljena kao knjiga, kada je itav tekst postao lako dostupan (Merton 1970b). I pored toga to je ova knjiga danas jedan od najpoznatijih tekstova iz domena sociologije nauke, uspostavljanje discipline teklo je daleko tee nego to se to moda ini na prvi pogled. Kada je Barber napisao svoju knjigu Science and Social Order (1952. godine) sociologija nauke jo uvek nije postojala kao specijalnost unutar sociologije (Barber 1987). Naravno, postojali su radovi i pre Barbera, ali ljudi koji su ih pisali (npr. Bernal ili Henderson) nisu bili sociolozi nauke, ve preteno prirodni naunici koji su bili zainteresovani za probleme koji postoje na granici nauke i drutva. Barberova knjiga je prva specijalizovana knjiga iz sociologije nauke (Merton 1952, 1957: 635n1; Barber 1987, 1996). Jedini profesionalni sociolog koji je pisao o nauci tokom tridesetih i etrdesetih godina bio je Merton, ali on nikad nije pisao sa osnovnim ciljem da uspostavi sociologiju nauke kao specijalnost. Njegov primarni interes uvek je bio razvoj drutvene teorije, tako da i kada je pisao o nauci to je bilo iz interesa da razvije svoju teoriju o ulozi ideja ili kulture u drutvenom sistemu i o posledicama tih ideja za stabilnost i/ili promenu tih sistema. Barber napominje kako su u vreme kada je Merton poeo da se bavi sociologijom nauke u sociologiji i istoriji nauke preovladavale materijalistike drutvene teorije, da su ideje samo superstruktura, epifenomeni, a ne delimino nezavisne sile u drutvu (Barber 1987). Zato je Mertonova disertacija vana i znaajna u svom isticanju delimine nezavisnosti religijskih i normativnih ideja koje utiu na drutveno delovanje. Barber je uestvovao u Drugom svetskom ratu i 1948. godine dobija svoju prvu profesuru. Namera mu je bila da predaje o razvoju i primeni Parsonsove teorije drutvenog sistema. Sa

109

jednim svojim prijateljem razvija ideju da o tome napiu prvi tom u nizu, o empirijskim ilustracijama, komparativnom materijalu i modelima drutva. Trebalo je da se pozabave i problemom stabilnosti i promene drutvenih sistema. Nakon ovog prvog opteg toma plan je bio da napiu jo nekoliko knjiga o raznim podsistemima drutva (Barber 1989: 629). Zbog linih razloga plan nije realizovan, iako je za prvi tom napisano sedam poglavlja. Barber se tada okrenuo drugom delu plana, da pie o podsistemima i odabrao je da pie o nauci. Pravi razvoj sociologija nauke kao specijalnost doivljava tek tokom sedamdesetih godina, kada se uspostavljaju meunarodne profesionalne asocijacije, urnali, kada poinju da se organizuju konferencije itd. Slika je jasnija nakon podatka da je Amerika socioloka asocijacija osnovala sekciju sociologije nauke tek 1988. godine. Kao i Merton pre njega, Barber nije imao nameru da uspostavlja sociologiju nauke, niti da pie o toj oblasti, ve je eleo da prui svoj doprinos teoriji o drutvenim sistemima (Barber 1987, 2000). Pored Mertonovog uticaja u SAD sociologija nauke se razvijala u jo tri nezavisne linije, ali koje su komplementarne Mertonovoj tradiciji. Te linije idu od Ben-Dejvida, Kuna i Prajsa. Dozef Ben-Dejvid (19201986) je roen u Maarskoj, a emigrirao je u Izrael kasnih pedesetih godina. Studirao je na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu, kada tamo nije radio nijedan sociolog. Kurseve koji su imali naziv sociologija drao je Martin Buber. Kasnije je Ben-Dejvid radio i u Jerusalimu i u ikagu kao profesor (Collins 1986). Bavio se raznim oblastima sociologije, tako da se njegova prva knjiga ticala poljoprivrednog planiranja i seoskih zajednica u Izraelu. Pored sociologije nauke ostao je upamen i po sociologiji profesija, obrazovanja i politike. U nekoliko navrata na radovima iz sociologije nauke saraivao je sa Rendalom Kolinsom i njegova najpoznatija knjiga iz ove oblasti je The Scientists Role in Society, koja je izala 1971. godine. Ova relativno mala knjiga (u originalnom izdanju na svega dvestotinak stranica) nastajala je preko sedam godina, a nameravano je da bude kratki uvod u seriju Foundations of Modern Sociology.

110

Druga linija polazi od Kuna, o kojem e vie rei biti u sledeem odeljku, jer je uobiajeno da se Kun klasifikuje prvenstveno kao filozof nauke. Trea linija ila je od Dereka Prajsa (19221983), Britanca, koji je profesionalnu karijeru proveo predajui na Jejlu (kratko je radio i u Singapuru). Ono to je interesantno za Prajsa jeste to to je najee radio sam, sa veoma malo saradnika, tako da iza sebe nije ostavio nikakvu kolu, kao to je to uinio Merton. Imao je doktorate iz fizike i iz istorije nauke. Bavio se raznim oblastima (vidi Griffith 1983; Mackay 1984), a za nas je od najveeg interesovanja nauka. Njegova najvanija knjiga je Little Science, Big Science iz 1963. godine, gde su na briljantan nain upotrebljene kvantitativne metode na prouavanje nauke. Veliki deo podataka Prajs je dobio preko Judina Garfilda, osnivaa Science Citation Index-a, to je dovelo do razvoja naukometrije.

4. Epistemoloke antiteze i klasina filozofija nauke: Poper, Kun, Lakato i Fajerabend

Sedeo sam pored Popera na ruku (ovo je bilo u paniji 1984) i pitao sam ga, Zbog ega ste tako strogi prema relativistima? Na kraju krajeva, Vi kaete Mi ne znamo, moemo samo da nagaamo i slaete se da su injenice koje opovrgavaju teorije samo konvencije oko kojih se slau naunici koji rade u polju. Zato ne prihvatite moju distinkciju izmeu epistemolokog relativizma i ontolokog nihilizma? Poper mi je rekao svojim toplim, oinskim stavom, ali ipak mrtav ozbiljan: Donalde, ako ste bilo koja vrsta relativiste, Vi ste moj neprijatelj. Bio je to moj poslednji razgovor licem u lice sa njim. Avet relativizma za njega je bila toliko zastraujua. [Donald Kembel, u Callebaut 1993: 5]

Nakon pedesetih godina prolog veka slika o Legendi poela je da se menja. Javila su se pitanja da li je uopte Istina konani cilj nauke. Da li se tokom istorije moe uoiti kumulativnost naunog znanja? U ovom pogledu, svakako najvanija knjiga

111

bila je The Structure of Scientific Revolutions (Kuhn 1962/1970). Stvorena je atmosfera u kojoj je postalo mogue dovoditi u pitanje racionalnost, objektivnost i progres nauke. Kun je meu prvima uoio da je nemogue govoriti o nekim apsolutnim kriterijumima dobrog i ispravnog miljenja u nauci koji bi vaili za sve naunike u svim vremenima. Takoe, on je govorio i o iskustvima konverzije u nauci, to su nakon njega mnogi iskoristili u druge svrhe i radikalizovali njegov stav. Sredinom sedamdesetih godina prolog veka tradicionalna sociologija nauke predala je primat novim istraivakim programima koji su promovisali ideju da je nauka socijalno konstruisana ili da je nauka kao sistem znanja jednaka drugim sistemima znanja, npr. religiji ili magiji. Tako je nauna istina izgubila povlaeni epistemiki status i postala je samo jedan od mnogih sistema vere koji se (u potpunosti) moe objasniti socijalnim faktorima. Teren za ovakve tvrdnje bio je pripremljen empirijskim studijama koje su navodno pokazivale da nauna praksa ne prati uvek naune norme koje su predstavljale osnov tradicionalne sociologije nauke koju su zasnovali Merton i njegovi sledbenici. Novi socioloki pristupi su sadraje znanja pretvorili u predmet sociolokih analiza. Oni su se donekle suprotstavili i tradicionalnoj verziji sociologije znanja Manhajmovog tipa, prema kojoj su prirodne nauke izuzetak od pravila da je znanje pod uticajem socijalnih ideologija (Mannheim 1936). Poistoveivanje Kuna sa socijalnim konstruktivizmom i relativizmom nije neuobiajeno u literaturi, iako postoje autori koji srozavanje nauke i njene uloge u drutvu lociraju u delima Karla Popera (vidi Theocharis and Psimopoulos 1987)! Tokom ezdesetih godina prolog veka britanski budet za nauku rastao je preko 10% svakih pet godina. U narednoj deceniji rast je nastavljen, ali neto sporijim tokom. Do velikog obrta dolo je osamdesetih godina, kada je do 1985. godine budet poeo da opada za preko 10% godinje i Teokaris i Psimopulos su u to vreme predviali da e se taj trend nastaviti tokom narednih godina. Njima je bilo jasno da je do ove situacije dolo usled uticaja mnogih faktora i da nisu u stanju da ih sve obrade, tako da se opredeljuju za identifikovanje jednog, ali najvanijeg uzroka koji potie iz same (filozofije) nauke. Ideje koje su najvie

112

otetile nauku nazivaju epistemolokim antitezama (Theocharis and Psimopoulos 1987). Koren raspoloenja protiv nauke oni lociraju u 1919. godinu, kada je Poper poeo da kritikuje teorije Marksa, Frojda i Adlera, iji sledbenici su u to doba sebe smatrali naunicima. Problem je nastao kada je shvatio da nije u stanju da konkluzivno ukae na pogrenost ovih teorija i kada je uveo pojam opovrgljivosti kao kljunog elementa naune teorije. ini se da ovo optuivanje Popera nije adekvatno, jer je on imao veoma negativno miljenje o tadanjoj situaciji u naunim studijama (Horgan 1992). Socijalni konstruktivizam je opisao kao hibris sociologa koji su eleli sebe da predstavljaju kao bitnije i vanije od prirodnih naunika. Kao to je rekao i u svojoj autobiografiji (Popper 1974/2002), on je izriito tragao za epistemologijom koja bi, primenjena na drutvo, dovela do politiki poeljnih posledica (Popper 1945/1947). U tom smislu njegova ideja o pretpostavkama i pobijanjima (Popper 1963) ima direktne veze i paralele sa demokratskim idealima protiv totalitarizma. Iako je govorio o nemogunosti dokazivanja neke naune teorije, Poper je uvek bio jasan u svom ubeenju da nauka jeste sve bolja aproksimacija istine. Kod pronaunih aktivista nemamo sveobuhvatni pokuaj koji bi locirao zaetnike antinaunih pokreta, ali i trenutno najpopularnije propagatore (tu lei sutinska razlika izmeu Teokarisa i Psimopulosa, s jedne strane, i Grosa i Levita s druge, o emu e biti rei u kontekstu Naunih ratova). Kompletna analiza verovatno ne bi mogla da ispusti iz vida ni Popera, ni Kuna, ali uz jasnu ogradu ta su ovi autori imali nameru da kau, a ta im je naknadno pripisivano. itanje njihovih dela sasvim jasno pokazuje da oni nisu imali nameru da zagovaraju bilo kakav ontoloki relativizam i iracionalizam, ali je evidentno da u neku ruku jesu bili inspiracija potonjim antinaunim teoretiarima. Iz ovog jasno sledi da je sledei krivac za Teokarisa i Psimopulosa bio Kun1 sa svojom tezom o naunom establimentu
Najvie panje bie posveeno Kunu, gde emo najee njegovim reima iz Postskripta pokuati da opovrgnemo legitimnost tumaenja njegovih ideja na konstruktivistiki i relativistiki nain.
1

113

kao garantu naunog znanja i kritikom shvatanja o kumulativnosti naunog znanja1. Kunova najpoznatija knjiga pisana je kao doprinos ediciji International Encyclopedia of Unified Science, pokuaju Ota Nojrata da se jo vre utemelji logiki pozitivizam (Giere 1999: 246n5; Segerstrle 2000d: 96n21), iako predstavlja njegov kraj2. Paradigma je osnova istraivanja jer definie koji su problemi interesantni za normalnu nauku, a koji nisu relevantni. Pre ili kasnije naunici poinju da primenjuju paradigmu na zagonetke koje za nju nisu reive. Tada nastaju anomalije i odreena paradigma nakon izvesnog vremena zapada u krizu. Tokom krize iracionalni faktori igraju odluujuu ulogu, jer logika i eksperiment nisu vie dovoljni. Borba izmeu paradigmi ne moe se uvek reiti argumentima, jer je za tako neto najee potrebna konverzija, koja je individualna i koja ne zavisi uvek puno od dokaza. Logika nije dovoljno jaka da dovede do promene paradigme, jer su one meusobno logiki nesamerljive. Ovde se (zaista) ne radi o iracionalizmu, ve o verziji Dijem-Kvajnove teze3.
Zato to insistiram da ono to naunici dele nije dovoljno da se donese uniformna saglasnost oko takvih stvari, poput odabira rivalskih teorija ili distinkcija izmeu obine anomalije i one koja izaziva krizu, mene povremeno optuuju za velianje subjektivnosti, ak i iracionalnosti. [Kuhn 1962/1970: 186]

Kun se alio na tumaenja svojih kritiara koji su nesamerljivost paradigmi tumaili kao indikator da se izbor teorije vri s razlozima koji su u krajnjoj liniji lini i subjektivni. (str. 199)
1 Zajednice ove vrste su jedinice koje je ova knjiga predstavila kao proizvoae i potvrivae naunog znanja. Paradigme su neto to pripadnici takvih grupa dele. (Kuhn 1962/1970: 178) 2 Pretpostavlja se da je Struktura ostvarila tako veliki uticaj, izmeu ostalog i zbog toga to je morala da bude ogranienog obima. Verovatno bi temeljnija knjiga sa vie tehnikih detalja bila slabije prihvaena. 3 [K]ada sam napisao tu knjigu [Strukturu naunih revolucija] smatrao sam je u potpunosti internalistikom, to je ogranienje kojeg sam se zapravo pomalo i stideo. U uvodu sam se namuio da dokumentujem svoju svest o tome da uslovi u irem drutvu zaista utiu na nauni napredak. (Kuhn 1983: 26)

114

Za te stvarno donete odluke o promeni teorije odgovorna je, prema njegovim kritiarima, neka vrste mistine apercepcije. (str. 199) No, kako i sam Kun kae, izbor teorije ne moe se postaviti u oblik koji bi u potpunosti bio nalik na logiki ili matematiki dokaz. (str. 199)
Nema neutralnog algoritma za odabir teorije, nema sistematske procedure odluivanja koja bi, prikladno primenjena, morala da dovede sve individue u grupi do iste odluke. U ovom smislu zajednica specijalista, a ne njeni individualni pripadnici, donosi efektivnu odluku. [str. 200]

Nesamerljivost paradigmi najee se tumaila kao potvrda da nova paradigma moe samo da zameni staru, a ne da je dopuni. Zato se Kunu pripisuje shvatanje da nauka nije kumulativna, ve da se sastoji od smene revolucija kojima se menjaju pogledi na svet. Iz svega ovoga sledi da promena paradigme ne garantuje pribliavanje istini (vidi npr. Wade 1977). Kunova teorija je antipod Poperovom falsifikacionizmu, jer istie da se teorije naputaju samo kada se ponudi bolja alternativa, to je psiholoki zaista adekvatnija teorija. Ipak, Kun je o naunom razvoju i progresu rekao sledee:
[N]auni razvoj [je], kao i bioloki, jednosmeran i ireverzibilan proces. Naknadne naune teorije su bolje od ranijih za reavanje zagonetki, esto u prilino razliitim okruenjima na koja se primenjuju. To nije pozicija relativiste i ona prikazuje smisao u kojem sam ja ubeeni vernik u nauni progres. [Kuhn 1962/1970: 206; kurziv dodat]

On je govorio o tome da u sledovanju teorija ne moe da vidi nikakav koherentan pravac ontolokog razvoja. (str. 206) Tako je Njutnova mehanika poboljanje u odnosu na Aristotelovu, a Ajntajnova u odnosu na Njutnovu u raznim bitnim segmentima. Isto tako, u nekim drugim segmentima Ajntajnova teorija je blia Aristotelovoj nego to je bilo koja od ove dve bliska Njutnovoj. Povlaei analogiju izmeu nauke i (darvinistike) bioloke evolucije Kun je napisao sledee. Sukcesivni stupnjevi u tom [naunom] razvojnom procesu oznaeni su poveanjem arti-

115

kulacije i specijalizacije. I itav proces mogao se dogoditi, kako mi sada pretpostavljamo da se dogodila bioloka evolucija, bez pomoi nekog postavljenog cilja, trajno fiksirane naune istine, iji svaki stadijum u razvoju naunog znanja je sve bolji primer. (str. 172173)
Razvojni proces koji je opisan u ovom eseju bio je proces evolucije od primitivnih poetaka proces ije sukcesivne stupnjeve karakterie sve detaljnije i suptilnije razumevanje prirode. Meutim, nita od onoga to je reeno ili to e biti reeno ne ini ga procesom evolucije ka neemu. Ta praznina je neizbeno uznemirila mnoge itaoce. Mi smo svi duboko naviknuti da vidimo nauku kao takav poduhvat koji neprekidno vue nekom cilju koji je unapred postavljen od strane prirode. [str. 170171; kurziv u originalu]1

Kao to moemo videti, Kun se zalagao za ponovno oblikovanje naune racionalnosti, a ne za neki radikalni raskid sa njom. Argumenti i dokazi su ti koji utiu na prihvatanje neke hipoteze od strane naunika. On je samo uneo novinu, prema kojoj nema argumenata i dokaza koji bi mogli da ubede sve naunike. Prema naknadnim i iskrivljenim tumaenjima, Kun je doveo u pitanje nauku kao paragon racionalnosti, gde su tokom perioda naunih revolucija i promena disciplinarnih matrica, odnosno paradigmi, dozvoljeni i potpuno legitimni iracionalni elementi. Tako su konstruktivisti isticali iracionalnost naunih konverzija i nali su opravdanje za ubacivanje socijalnih umesto filozofskih objanjenja naunih promena. Ne smemo zanemariti pitanje kakav je zaista bio Kunov stav u odnosu na oigledno dijametralno suprotna tumaenja njegovog rada. Koje tumaenje Kuna je legitimno? Ovo pitanje je od velikog znaaja, jer mnogi konstruktivisti Kuna smatraju za gurua sociologije naunog znanja. Iz brojnih izvora moemo
1 U srpskom (Beograd: Nolit, 1974, prevod Stanie Novakovia) i hrvatskom (Zagreb: Naklada Jesenski i Turk, 2002, prevod Mirne Zeli) prevodu Strukture kraj prve reenice ovog citata zavrava se reima sve detaljnijim i suptilnijim razumevanjem nauke [znanosti]. Meutim, u originalu se reenica zavrava sve detaljnijim i suptilnijim razumevanjem prirode, to je veoma znaajna razlika.

116

saznati da je Kunov stav nedvosmislen i sasvim jasan on se protivio ekstremnim socijalnim interpretacijama svog rada, to je uglavnom izjavljivao u intervjuima (vidi Kuhn 1997/2000; Segerstrle 2000a, c, 2001). Ulika Segerstrole je poetkom osamdesetih godina uradila intervju sa Kunom, za koji i sama kae da je proao neoekivano loe (Segerstrle 2001: 73) i da je Kun eleo nekoliko puta da ga prekine, ali da se predomislio zbog linog poznanstva. Autorka je tek kasnije saznala da je atmosfera tokom intervjua bila toliko loa jer Kun nije eleo da ima ikakve veze sa Kunom kakvog su predstavljali konstruktivisti i relativisti i kako ga je ona do tada doivljavala. Interesantno je pitanje krivice (ili krivice) Kuna, odnosno zbog ega se nije ee javno suprotstavljao pogrenim/ iskrivljenim tumaenjima svog rada. To ne znai da bi takva strategija i urodila plodom, jer je bilo autora, poput Edvarda Vilsona, koji su mnogo godina ukazivali na ono ta su zaista eleli da kau, a ta im je pripisivano ideoloko-moralistikim itanjem od strane protivnika. Na nekoliko mesta mogu se nai usputni, ali veoma jasni Kunovi komentari jakog programa. Za Strukturu naunih revolucija autor (Kuhn 1997/2000: 307) eksplicitno kae: [R]ekao bih da to nije relativistika knjiga. I zaista, pomenuti zavretak knjige (Kuhn 1962/1970: 170171) pokazuje da je Kun govorio o progresu preko analogije sa darvinistikom evolucijom, koju niko nije shvatio ozbiljno. Ljudi su samo prolazili pored toga. (Kuhn 1997/2000: 307; kurziv u originalu)1. Paljivo itanje Kuna pokazuje koliko je on zaista eleo da naglasi ulogu prirode u nauci, a ne da dopusti upliv raznih interesa kao presudan. Mo i interesi mogu da igraju ulogu u naunom razvoju, ali to je samo veoma mali deo prie. Neto ranije (Kuhn 1992/2000) moemo nai jo jednu opasku o jakom programu: Ja sam meu onima koji tvrdnje jakog programa nalaze kao apsurdne: primer poludele dekonstrukcije2.
1 Nauni razvoj je kao darvinistika evolucija, proces rukovoen od nazad, a ne usmeren ka nekom fiksiranom cilju kojem se sve vie pribliava. (Kuhn 1992/2000: 115) 2 O teorijama interesa Kun je napisao jedan kratak, ali jasan komentar: Interesi ostaju dominantan faktor koji zagovornici novog polja koriste u

117

(str. 110) Tokom devedesetih godina, pred kraj ivota, Kun je zapoeo rad na knjizi koju nije zavrio. Osnovne naznake te knjige nalaze se u radu The road since Structure (Kuhn 1990). U to doba Kuna je najvie interesovao problem nesamerljivosti preko koje je eleo da pokae da nesamerljivost ne predstavlja opasnost naunoj racionalnosti i njenoj osnovi u dokazima. Jednim delom ova knjiga trebalo je da predstavlja i obraun sa konstruktivistima1. Na osnovu svega reenog, nema nikakve sumnje da Kun nije radikalni eksternalista kakvim su ga sociolozi naunog znanja, tj. konstruktivisti esto predstavljali. Njega su daleko vie interesovale ideje od njihovih drutvenih okolnosti2. O tome je pisao i Merton.
[M]ora se naglasiti da su ideje u ovim diskusijama [o filozofiji nauke nakon Kuna] adaptirane, esto u iskrivljenim verzijama od strane sociologa koji nalaze pomo i utehu za svoj totalni relativizam i subjektivizam u onome to smatraju za Kunovu doktrinu, ak i Poperove i Lakatoeve doktrine . . . [M]ogu samo da
objanjenju, a interesi koje koriste ostaju prvenstveno socio-ekonomski. Za mene rezultat esto deluje katastrofalno. (Kuhn 1983: 30) Sledea reenica takoe reflektuje njegov stav prema sociologistikim interpretacijama teza nepristrasnosti i simetrije: Na kraju krajeva, nameravano je da Struktura sugerie da status znanja nikako nije redukovan kada se znanje vidi kao socijalno. (str. 30) 1 Kun je svoje ideje samo u odreenoj meri smatrao socioloki relevantnim. Struktura je socioloka po tome to naglaava postojanje naunih zajednica, insistira da se one posmatraju kao proizvoai specijalnog produkta, naunog znanja, i sugerie da se priroda tog produkta moe razumeti preko onog to je specijalno u obuci i vrednostima tih grupa. (Kuhn 1983: 28) Neto kasnije on dodaje: Ako je Struktura doprinos sociologiji nauke, onda je sutina tog doprinosa promaena. . . (str. 28) Latur je tano shvatio Kunovu poruku. On je papa crkve kojoj ne pripada. Kun je nainjen herojem discipline koja mu se uopte ne dopada. Kada je primio Bernalovu nagradu 4S [The Society for the Social Studies of Science] on se istovremeno zahvaljivao Drutvu za nagradu bilo bi teko da je radio drugaije i govorio da je sve to veliki nesporazum i da on uopte nije za socijalnu istoriju. (Latour, u Callebaut 1993: 59) 2 Moji osnovni napori . . . bili su usmereni na ono to sam ponekad nazivao dinamikim meuodnosima istih ideja. . . (Kuhn 1983: 27)

118

tvrdim da ni samoopisujui Kun1 iz 1962, ni Kun2 iz ranih sedamdesetih, ve samo rekonstruisani Kun3, poeljno zamiljen od strane subjektivistikih sociologa, moe da omogui tu eljenu autoritativnu podrku. Van toga zapaam samo da se Kunova skoranja ponavljanja i ponavljanja meni ine da su u svojim sociolokim aspektima, kao to se evidentno i njemu ine, u skladu sa nainima strukturalne analize koja se tokom godina razvijala u sociologiji nauke. [Merton 1975/1976: 135136]1

Teokaris i Psimopulos teke optube upuuju i Lakatou, koji je zagovarao tezu da naune teorije nisu ni dokazive ni opovrgljive (Lakatos 1970). On je bio pod uticajem Popera, Kuna i Kvajna, i za cilj je imao da pobolja Poperov falsifikacionizam, koji je opet bio zamiljen kao poboljanje induktivizma. Lakato se slae sa Poperom da je kljuni problem metodologije problem demarkacije, koji je Poper reavao preko opovrgljivosti. Pod uticajem Kuna on (Lakato) shvata da sve teorije imaju svoje anomalije, to znai da bi u skladu sa Poperovim falsifikacionizmom one mogle da budu opovrgnute i naknadno odbaene. Opovrgljivost je tako isuvie jak kriterijum demarkacije, a time i nezadovoljavajui. Nakon burnog (linog i profesionalnog) razlaza sa Poperom (vidi Watkins 1997) Lakato se okrenuo Dijem-Kvajnovoj tezi, u skladu sa kojom falsifikacija neke teorije uvek moe da bude izbegnuta pozivanjem na pomone hipoteze. Tako je on uveo i varijaciju na Kunovu temu normalne nauke, gde je normalna nauka sukcesija teorija sa metodolokim pravilima. To su osnovni sastojci istraivakog programa i upravo ta sukcesija teorija postala je kriterijum demarkacije izmeu naunog i pseudonaunog. Lakatoev istraivaki program sadri tri komponente: tvrdo jezgro, zatitni pojas i pomone hipoteze. On moe biti progresivan ili degenerativan. Progresivan je kada uspeno predvia nove fenomene i ovde se slae sa Poperom oko sve bolje naune aproksimacije istine. Moemo rei da je Lakato Poperovu metoDetaljnije o linom i profesionalnom odnosu Mertona i Kuna i pokuaju da se Kun prikae u pravom svetlu, vidi Cole and Zuckerman 1975: 158159; Merton 2004: 262269.
1

119

dologiju okrenuo naopake. Za falsifikacionistiku metodologiju najvanija su bila opovrgavanja, dok su potvrde bile nevane. Lakato na osnovu Dijem-Kvajnove teze zagovara vanost i znaaj konfirmacija, dok se opovrgavanja ne raunaju kao bitna i odluujua. Na kraju je apsolutno oekivan i napad Teokarisa i Psimopulosa na Fajerabenda i njegove stavove da bilo koja tvrdnja moe biti nauna i njegov princip da je u nauci sve dozvoljeno. Fajerabend tvrdi da nauka nije posledica primene racionalnog metoda. Ukoliko i moemo da govorimo o naunom progresu, to je zato to odreeni naunici kre sve racionalne principe i usvajaju moto sve je dozvoljeno. Na taj nain dolo je do poveanja broja teorija, ali one meusobno nisu konzistentne. Progres u nauci (ako uopte postoji) posledica je kompetitivnih pritisaka koji postoje izmeu odreenih teorija, ime uspeh u nauci nije vie presudno vezan za argumentaciju i racionalne elemente, ve za meavinu retorike i propagande. itava nauka je u sutini anarhistiki poduhvat, a teorijski anarhizam je humanitarniji i verovatnije e podstai progres nego njegove alternative zakona-i-reda. (Feyerabend 1975: 17; u originalu kurzivom) Poto nema istinitih teorija, svim teorijama se mora pruiti jednak tretman. Tako bi astrologija trebalo da ima isti tretman kao i astronomija (vidi takoe Broad 1979)1. [I]stina je da pojave kao to su telekineza i akupunktura mogu biti na kraju apsorbovane u korpus nauke i na taj nain nazvane naunim. (Feyerabend 1974/1985: 357) Kunu su pripisivane i tvrdnje o vanosti iracionalnih faktora u genezi naune teorije, poput istorijskog konteksta i psihologije individue.
Neki itaoci su osetili da sam pokuavao da zasnujem nauku na individualnim intuicijama koje nisu podlone analizi, a ne na logici i zakonu. Meutim, ta
Fajerabend je verovatno jedini filozof na ovoj crnoj listi koji je bio zadovoljan to se na njoj naao. Stoga i ne udi njegova tvrdnja da su naunici u svakom pogledu isti kao drevni zabavljai, poput pripovedaa mitova, trubadura i dvorskih luda. (Horgan 1993: 37) On istinu shvata kao retoriki termin, normalnu nauku kao bajku, Poperovu teoriju kao mali oblak toplog vazduha u pozitivistikoj oljici, Kunovu teoriju kao sociopolitiki model nauke, primenjivu na organizovani kriminal itd. (str. 37).
1

120

interpretacija je na pogrenom putu u dva sutinska aspekta. Prvo, ako uopte govorim o intuicijama, one nisu individualne. One su, zapravo, proverena i zajednika svojina pripadnika uspene grupe, a poetnik ih stie kroz obuku kao deo svoje pripreme za lanstvo u grupi. Drugo, one u principu nisu nepodlone analizi. [Kuhn 1962/1970: 191]

Fajerabend ide korak dalje. Za njega je normalna nauka bajka u kojoj presti, mo, starost i polemika utvruju ishod konstantne borbe izmeu kompetitivnih teorija i teoretiara. Ovo je posledica uverenja da nema teorije koja moe da obuhvati sve injenice iz svog domena. Zato se protivrene injenice esto zanemaruju od strane naunika ili se izbegava njihovo razmatranje. Ne postoji nauna metodologija koja bi se mogla upotrebiti da odvoji nauku od svega ostalog. Nauka je samo jedna od mnogih ideologija koje pokreu drutvo, i treba da bude tretirana kao takva. . . (Feyerabend 1974/1985: 358; kurziv u originalu)
[Z]nanost je mnogo blia mitu nego to je filozofija znanosti pripravna znanosti. Ona je jedna od mnogih formi miljenja koju je ovjek razvio i ne nuno najbolja. Napadna je, buna, drska, ali je inherentno superiornija samo za one koji su se ve odluili u korist odreene ideologije ili koji su je prihvatili a da nikad nisu ispitali njezine prednosti i njezina ogranienja. [Feyerabend 1975/1985: 287; u originalu kurzivom]

U pokuaju da zatiti drutvo od nauke Fajerabend nauku proglaava za ideologiju i preporuuje da se sve ideologije posmatraju kao bajke koje imaju da kau mnogo interesantnih stvari, ali koje u sebi takoe sadre i gnusne lai ili kao etike propise koji mogu biti korisna praktina pravila, ali su kobni kada se slede doslovno. (str. 351) On obrazovanju zamera to deci servira naune injenice, jer time nauka postaje isto tako opresivna kao one ideologije protiv kojih se nekad borila. (str. 352) Teokaris i Psimopulos (Theocharis and Psimopoulos 1987) ovakve stavove prema nauci smatraju izuzetno opasnim i za samu nauku, ali i za drutvo u celini. Rizici koji se javljaju su sledei (str. 597): (1) intelektualni bankrot moe da izazove

121

finansijski bankrot drutva; (2) epistemoloki anarhizam moe da izazove drutveni anarhizam; i (3) epistemoloki relativizam, kritika i nihilizam mogu da izazovu haos, konfuziju i stagnaciju u nauci. Autori se uprkos ovakvoj situaciji nadaju da na duge staze jedna stvar prolazi objektivna istina. (str. 596) Oni su ukazali na jedan nain razmiljanja o opasnosti koja preti nauci, povezujui finansijsku situaciju nauke sa irenjem antinaunih raspoloenja. Ovaj stav nije uobiajen za amerike protivnike antinauke, jer su mnogi od njih (npr. Gros i Vajnberg) poricali da njihove motivacije proizilaze iz problema finansiranja. Amerikanci su preteno govorili o antinauci u akademskim okvirima, elei da na taj nain spree irenje antinaunih raspoloenja kritikovanjem samih izvora. Ovom problemu vratiemo se kada bude bilo rei o Naunim ratovima. Priu oko nastanka i razvoja sociologije nauke zavravamo delom o direktnim insipiracijama i uzorima konstruktivistikih sociologa, ali van klasine sociologije i filozofije.

5. Socijalne i kognitivne okolnosti nastanka i razvoja postmodernizma i studija nauke i tehnologije

Kuhnove ideje su zanimljive ali, avaj, one su suvie neodreene da bi podstakle ma ta drugo sem mnotva praznih pria. Ako mi ne verujete, pogledajte literaturu. Nikada ranije toliko mnogo uljeza i nestrunjaka nije prodrlo u literaturu iz filozofije nauke. Kuhn je ohrabrio ljude koji nemaju predstavu ni o tome kako kamen pada na zemlju da sa sigurnou govore o naunom metodu. [Feyerabend 1974/1985: 356]

ezdesetih godina prolog veka nastale su prve temeljne opozicije nauci od strane kontrakulturnih pokreta, inspirisanih Roakom (Roszak 1969/1978), Markuzeom (1964/1989) i drugima. Roak je jasno istakao opoziciju tehnokratiji, naunim ekspertima i korenu svega toga objektivnoj svesti.
[O]bjektivna svijest uope nije neka vrsta konanog, transkulturnog razvoja, ija se uvjerljivost izvodi iz toga to je ona u jedinstvenom dodiru s istinom.

122

Prije se radi o tome da je ona, kao i mitologija, svojevrsna tvorevina u koju neko drutvo u datoj historijskoj situaciji ugrauje svoj osjeaj za smisleno i vrijedno. I nju, kao i mitologiju, mogu prevladati i dovesti u pitanje kulturni pokreti koji smisao i vrijednost nalaze drugdje. [Roszak 1969/1978: 159; kurziv u originalu]

Ove kritike nisu uticale na drutvenu poziciju nauke. Nauni rast je nastavljen i tako je u posleratnoj Americi nauka privremeno dobila rat za univerzalizam. Ali ta je bilo sa tradicionalnim nosiocima kulture, humanistima? Problematika razvoja sociologije nauke, ali i analiza Naunih ratova ne moe se u potpunosti sagledati bez podseanja na debatu o dve kulture koja je bila aktuelna polovinom 20. veka. arls Snou je 1959. godine izazvao estoke polemike svojom knjigom The Two Cultures (Snow 1959/1964). Sutina koju je eleo da istakne jeste da u okviru nauke postoje nauna i literarna kultura koje imaju malo toga zajednikog i da je nuna reforma obrazovanja koja bi ispravila ove greke. Snou je naunu kulturu (statistiki) identifikovao sa levicom, a humaniste sa desnicom1. Izrazio je uverenje da je nauna kultura u stanju da se mnogo bolje suoi sa socijalnim problemima. Iako postoje odreene paralele sa dananjim Naunim ratovima, daleko su bitnije razlike. On je kao primarnu brigu isticao kulturni znaaj nauke, dok je danas primaran problem objektivnost nauke i kulturni znaaj. Objektivnost nije bila sporna tema u vreme pisanja Dve kulture. Snou je bio propagator nauke koja je tada bila u senci humanistikih disciplina, dok je danas situacija obrnuta. I, kao to smo ve napomenuli, Snou je naunike smatrao leviarima, a humaniste desniarima, dok su Gros i Levit tokom Naunih ratova glavnim neprijateljima nauke smatrali upravo leviare iz humanistikih disciplina i drutvenih nauka.
Ukoliko postoji jedna posebno izrazita karakteristika novog radikalizma, onda je to razlika izmeu njega i radikalizma prethodne generacije u odnosu na
1 [S]tatistiki gledano . . . neto vie naunika je na strani levice. . . (Snow 1959/1964: 10)

123

znanost i tehnologiju. Starijim kolektivistikim ideologijama, to su pristajale uz vrednotu industrijskog razvoja na isti nain kao i kapitalistiki klasni neprijatelj, nije bila jasna povezanost izmeu totalitarne kontrole i znanosti. Na znanost se gotovo beziznimno gledalo kao na nesumnjivo drutveno dobro, jer se ona u popularnom miljenju poela usko povezivati (premda esto ne na sasvim jasan nain) s tehnologijskim progresom koji je obeavao sigurnost i obilje. [Roszak 1969/1978: 153]

Ono to je Snou zamerao humanistima nije samo nepoznavanje drugog zakona termodinamike1. Njegove optube nisu bile prvenstveno kognitivne, ve moralne prirode. On im je zamerao to propagiraju mitologiju krvi i istorije, dok naunici propagiraju humanu i demokratsku orijentaciju. Snouove optube su bile prilino otre. Humanisti su morali da uzvrate i ubrzo su poeli da se pozivaju na imena, poput Kuna i Fukoa (Segerstrle 2000e). Sada je red doao na humaniste da kau naunicima da je nauka daleko od oslobaajue racionalnosti, ve da je pre ograniena preovladavajuom dogmom ili da predstavlja opresivni fukoovski sistem znanja-moi. Ukoliko je zaista tako, onda su zapravo humanisti ti koji su pravi predstavnici slobode i demokratije, a ne naunici. U svetlu ovih dogaaja trenutne kritike nauke od strane humanista moemo razumeti kao njihov zakasneli protivnapad na posleratnu kulturnu hegemoniju (prirodnih) nauka. Isto tako, Gros, Levit i drugi mogu se shvatiti kao da reaguju upravo na ove protivnapade od strane humanista. Postoji jo jedan bitan faktor u Naunim ratovima, a to su (fundamentalistike) hrianske crkve, naroito kreacionistiki pokret. Ovi konzervativni hriani u poslednje vreme pozivaju se na Kuna i Fukoa. Za njih su ovi teoretiari zgodni jer se mogu koristiti kao dokaz protiv epistemolokog autoriteta nauke i za kognitivni legitimitet Biblije. (Hollinger 1995: 453; kurziv dodat)
[V]eliko zdanje moderne fizike raste, a veina najumnijih ljudi zapadnog sveta ima u nju onoliko uvida koliko bi imali njihovi neolitski preci. (Snow 1959/1964: 15)
1

124

Jedno je sigurno, a to je da su sredinom 20. veka i pronauni i antinauni stavovi bili zasnovani na veri u svemo nauke. Kao to smo ve rekli, u to vreme se u filozofiji i sociologiji sve ee javljaju relativistike teorije koje poinju da dovode u pitanje sposobnost nauke da doe do istine. Najradikalniji predstavnici novih istraivakih programa (koji su oigledno u znantnoj meri iskrivljavali Kunove postavke) jakog programa Edinburke grupe, empirijskog programa relativizma Harija Kolinsa ili teorije aktera i mree Latura isticali su da su i same naune injenice socijalno konstruisane. Ono to je alarmantno u ovim pokuajima radikalnih tumaenja jeste to to tako (naune) injenice postaju vie stvar konvencije ili kontekstualnih faktora nego inherentne naune i objektivne nunosti. Ove tvrdnje imale su implikacije i za tradicionalnu istoriju nauke. Ukoliko nema validnog naunog opravdanja za odabir jedne teorije u odnosu na drugu, onda na snagu stupaju socijalni uticaji kao razlozi uspenosti odreene teorije. Nauna shvatanja se ovim redukuju na socijalne i politike interese. Postalo je jasno da internalistiki pristupi nauci nisu dovoljni i da je neophodno uzeti u obzir interakciju socijalnih i naunih faktora u odreenom istorijskom vremenu, ali puka redukcija naunog znanja na politiku i mo je u najmanju ruku isto toliko apsurdna. Konstruktivisti su i u zaleini i najapstraktnijih naunih ideja, nekako videli figuriranje socijalnih ili linih interesa. Potrebno je skrenuti panju na poznat rad o nauci u postnormalnom dobu koji je objavljen pre nego to su Nauni ratovi zvanino poeli (Funtovicz and Ravetz 1993). Autori zapaaju da je nauka nekad shvatana kao da napreduje po pitanju izvesnosti znanja i kontrole prirodnog sveta, to je shvatanje koje se uklapa u Kierovu sliku Legende (Kitcher 1993). Termin postnormalan je kontrastiran terminu postmoderan. Danas se postnormalna nauka bavi neizvesnostima, tj. pitanjima socijalne politike, okruenja, vrednosti itd. i u njoj su vrednosti eksplicirane, a ne samo pretpostavljene. Ona je prilagoena novom dobu. Stare dihotomije vrednosti/injenice bivaju prevaziene i briu se granice izmeu znanja i neznanja. Nauka koja je prikladna za ove nove uslove bie zasnovana na pretpostavkama o nepredvidivosti, nekomplet-

125

noj kontroli i pluralnosti legitimnih perspektiva. (Funtovicz and Ravetz 1993: 739) Naune rasprave vie ne mogu da se posmatraju kao formalizovane dedukcije, ve kao interaktivni dijalog i nauka mora da inkorporira istorijsku dimenziju, da ukljuuje refleksije o prolosti oveanstva i njegovu budunost. Autori razlikuju istraivanja na osnovu ciljeva. Primenjena nauka je orijentisana prema misiji, profesionalno konsultovanje je orijentisano prema klijentima, a postnormalna nauka je orijentisana prema problemima. Tradicionalna osnovna ili ista nauka motivisana je radoznalou. Postnormalna nauka je ona u kojoj objektivnost nije mogua i u kojoj su predvianje i kontrola ogranieni, i gde drutvo i politika moraju da igraju kljunu ulogu. Ovakvo shvatanje proizalo je iz ubeenja da je nauka uvek pod uticajem osnovnih problema drutva. Postnormalna nauka je jedina koja moe da obezbedi put ka demokratizaciji nauke i da bude odgovor trenutnim tendencijama postmodernista. To je, prema miljenju autora, jedina prikladna nauka u dananjoj situaciji, jer fenomen postmoderne izaziva fragmentaciju na svim nivoima drutva, ukljuujui i ideoloki i socijalni (str. 755). Dok su studije nauke vremenom sve vie ile u konstruktivistikom pravcu, kulturne i enske studije, nezavisno jedne od drugih, takoe su odabrale nauku za jedan od primarnih objekata analize. U centru panje bila je supremacija zapadnjako-mukog uticaja u nauci, odnosno ubeenje da je nauka mogla i drugaije da izgleda bez ovih uticaja1. Pod uticajem francuskog postmodernizma, literarna kritika je poela da tretira nauku kao jedan od mnogih tekstova koje treba dekonstruisati (vidi npr. Gross and
1 Ne moemo se detaljnije baviti feministikim kritikama tradicionalne filozofije nauke jer je na predmet interesovanja prvenstveno sociologija naunog znanja. Osnovno obeleje feminizma je isticanje razlike koja (navodno) postoji izmeu bioloki determinisanog pola i kulturno determinisanog roda. Na osnovu ove razlike obino se kao lajtmotiv provlai tema da bi nauka verovatno izgledala drugaije da je produkt enskog roda (vidi npr. [Keller 1995], koja pie o rodu i nauci, tj. o istorijatu ovih ideja, i [Kohlstedt 1995] koja govori o enama u istoriji nauke). Kritiku feminizma kao jalove epistemologije izvodi (Koertge 1995), koja ne negira znaaj borbe za enska prava sa poetka 20. veka, ali se protivi ekstremnim tvrdnjama o navodnoj androcentrinosti nauke.

126

Levitt 1994/1998, pogl. IV)1. Time je ponovo dovedena u pitanje nauka kao racionalna praksa, a promovisano je shvatanje nauke kao moi. Zajedniko za naune studije i nove postmodernistike humanistike studije bilo je uskraivanje povlaenog epistemikog statusa nauci. Za sada je dovoljno samo da oznaimo sutinske razlike izmeu mertonovske i konstruktivistike sociologije nauke (vidi i Zuckerman 1988b). Za klasinu sociologiju nauke od izuzetnog je znaaja ono to sami naunici govore o svojim naunim ubeenjima, dok su konstruktivisti sebe videli kao neku vrstu psihoanalitiara naunika, tvrdei da pronalaze prave motive, kojih sami naunici esto nisu svesni. Krivicu za ovakvo stanje snose i sami naunici koji dugo vremena nisu marili za ovakve (nasilne) pokuaje analize njihovog rada. Zato i ne ude brojni komentari raznih naunika da do pojave knjige Grosa i Levita najee nisu ni znali ta se dogaa po departmanima drutvenih nauka, dok ima i onih koji smatraju da su do tada naunici ignorisali leviarske antinaune polemike. (Parsons 1995: 44) Kao to je to za oekivati u svakom sukobu irih razmera, Nauni ratovi su doveli do polarizacije uesnika i do nastanka manje ili vie labavih koalicija. Na jednoj strani nalaze se pronauni aktivisti, odnosno preteno akademski tradicionalisti iz raznih polja, a s druge strane naune i drutvene grupe koje su Gros i Levit otvoreno optuili za promovisanje antinauke, za koje se najee koriste termini poput konstruktivista ili postmodernista. Oni su tako spojili postmoderne humaniste sa socijalnim konstruktivistima, grupe koje zapravo imaju razliite intelektualne korene, ali nisu jedini koji su zarad lake kritike nainili ovu generalizaciju (vidi takoe i Koertge 1998a) i gde se konstruktivizam obrauje kao jedna vrsta postmodernih teorija2.

Danas je poznat postmoderni generator na internetu koji nasumino stvara semantiki ispravne, ali apsolutno besmislene tekstove, koji esto lie na ozbiljne postmoderne tekstove. Naslovi radova koje smo dobili glasili su: The textual paradigm of narrative and objectivism i Marxism, modernism and the material paradigm of consensus. 2 Kritiku ovakvih tendencija iznosi (Collins 1999b).

127

Kada govori o kulturnoj levici Serl (Searle 1990) istie da je u pitanju pogreno definisan termin, jer u sebe ukljuuje mnoga razliita shvatanja i stanovita. U nju se svrstavaju radikali iz ezdesetih godina, feministkinje, dekonstrukcionisti, marksisti, ljudi koji su aktivni u gej i etnikim studijama, i ljudi leve politike orijentacije koji rade na univerzitetima. Postoje i neka opta mesta ovih teoretiara, a to je pozivanje na subverzivno itanje, hegemoniki diskurs, ruenje tradicionalnih logocentrinih hijerarhija itd. Mnogi pripadnici kulturne levice smatraju da je primarna funkcija poduavanja humanistikih kurseva politika, tj. da je najvea vrednost humanistikih disciplina u tome to su one sredstvo za postizanje socijalne transformacije. Serl analizira tadanju literaturu koja govori o krizi amerikog obrazovanja i zakljuuje da te knjige isuvie esto imaju histerian ton u sebi i da situacija nije toliko katastrofalna koliko je ponekad blesava. Kao primer blesavog fenomena u amerikom obrazovanju on navodi irenje poststrukturalistike literarne teorije. Iako je pojam Naunih ratova novijeg datuma, postoje naunici koji tvrde da su ratovi otpoeli pre tri do etiri decenije, usponom konstruktivistike paradigme u naunim studijama i usponom postmodernizma u humanistikim disciplinama. Sa ovog stanovita Nauni ratovi su samo (zakasnela) reakcija naunika. Ne treba izgubiti iz vida da je unutar samih studija nauke i tehnologije postojala intelektualna opozicija socijalnom konstruktivizmu, iako je prva temeljna socioloka kritika usledila tek 1992. godine (vidi Cole 1992). Konstruktivistike ideje su svoju dominaciju zapoele iz Evrope sedamdesetih godina, kada grupa evropskih sociologa prihvata relativistiku epistemoloku poziciju. U narednih desetak godina njihov broj je naglo porastao i oni su zauzeli dominantnu poziciju unutar sociologije nauke. Iako neki vole da negiraju ovu dominaciju, jer ideoloki ne vole sebe da vide kao monu elitu, njihova kontrola svih glavnih asocijacija i specijalizovanih urnala jasna je svakome ko uestvuje u polju [sociologije nauke]. (Cole 1996: 274)1
1 Socijalni konstruktivizam Kol vidi ne kao puki intelektualni pokret, ve kao interesnu grupu koja pokuava da monopolizuje nagrade za

128

Na pojavu i popularnost socijalnog konstruktivizma uticaj su imale i ire drutvene okolnosti. Tokom ezdesetih godina mnogo mladih ljudi je ulo u sociologiju, od kojih je veina bila neomarksistiki nastrojena, tako da su dominantnu orijentaciju u sociologiji, mertonovski funkcionalizam, smatrali politiki konzervativnom. Sve do Kolove knjige, kritike konstruktivizma najmanje su pisali sami sociolozi. Laudan, Gir, Hal, Bra, Radvik, Galison i Kun pre su bili filozofi i istoriari nauke. Tek 1982. godine Tomas Gijerin, Mertonov student, objavio je kritiku relativistiko-konstruktivistikih sociologija nauke, ali je naglasio da sve glavne postavke konstruktivizma mogu da se nau kod samog Mertona, to nije tano (Gieryn 1982). Neto kasnije Gijerin je preao u konstruktivistiki tabor. Uprkos veoma arolikim teorijskim pozicijama feministkinja, marksista, etnometodologa, dekonstrukcionista, sociologa naunog znanja, kritikih teoretiara, Noreta Kertge (Koertge 1998b: 34) pronalazi njihova zajednika ubeenja i shvatanja: (1) Svaki aspekt onoga to mi nazivamo naukom (ukljuujui i njene rezultate i sam sadraj) oblikuje se i mogue ga je razumeti samo uz pomo njegovog lokalnog i istorijsko-kulturnog konteksta. (2) Zato se produkti naunog istraivanja, tzv. prirodni zakoni, moraju posmatrati kao socijalne konstrukcije ija validnost zavisi od konsenzusa strunjaka, kao to bi legitimitet dravnika trebalo da zavisi od volje njegovog naroda. (3) Iz ovog sledi da nauka nema poseban epistemiki autoritet, ve predstavlja jednu od mnogih pria. Ako nauka u
svoje pripadnike. U poznatoj publikaciji Handbook of Science and Technology Studies koju je objavilo Drutvo za socijalno izuavanje nauke nema poglavlja o socijalnoj stratifikaciji u nauci, iako je o socijalnoj stratifikaciji objavljeno najvie radova u asopisima poput American Sociological Review. U poetku se govorilo kako nije bilo zainteresovanih da o tome piu, ali kada se Stiven Kol dobrovoljno javio, nikad nije pozvan (Cole 1996: 274). Kolova knjiga (Cole 1992) je od strane konstruktivista dobila izuzetno negativne recenzije. Meutim, zaista je udno to na njihovom terenu, u urnalima Social Studies of Science i Science, Technology, and Human Values nije ni bilo recenzije. Zato je vrlo mogue da veliki broj sociologa nauke i ne zna da se takva knjiga uopte i pojavila.

129

nekom drutvu kojim sluajem ima privilegovani status, trebalo bi je razotkriti i pokazati kako ona nije stoer objektivnog znanja. (4) Naune tvrdnje najbolje je oceniti kroz politiku evaluaciju, jer nauni dokazi nikad nisu konkluzivni i otvoreni su za razna pregovaranja. Sutinsko pitanje je u ijem je interesu da odreena nauna tvrdnja bude prihvaena kao istinita. (5) Sasvim je logian i sledei stav da je nauka samo politika koja se vodi drugim sredstvima, jer je i ona oblikovana ideolokim ciljevima monih elita. (6) Na globalnom planu proizilazi da evropska nauka ne moe da bude bolja, tj. objektivnija od neke druge nauke. Tradicionalna nauka je na istoj ravni u traganju za istinom sa raznim etnonaukama. (7) Zato ne moemo govoriti o naunom progresu u nekom evropskom smislu. Nauka je svojim izumima i teorijama mnogo toga doprinela negativnim i opresivnim aspektima drutva. (8) Poto u nauci nema objektivnosti i s obzirom na to da nije mogue iz nje tako lako izbaciti ideoloku crtu, javlja se potreba za ubacivanjem progresivnih politikih ideja u nauku, za naglaavanjem njene emancipatorske dimenzije i odbrane potlaenih. Pojam koji se esto naglaava i promovie u postmodernim teorijama jeste refleksivnost, preko koje se promovie moralnost i politika superiornost u odnosu na tradicionalne naune pristupe u kojima nezainteresovanost , univerzalizam i empirizam imaju veliku ulogu. Ono to je oigledno jeste da je potkulturu postmodernizma teko locirati precizno. Najrasprostranjenija je u okviru humanistikih disciplina, iako je dolo i do ekspanzije u drutvenim naukama i nije mogue postaviti je samo u okvir jedne discipline. Nesporno je da postmodernizam ima sve veu mo na univerzitetima, najee insistirajui na tome da je deo intelektualne levice. Zato kritiari esto grekom poistoveuju levicu sa postmodernizmom, tj. poststrukturalizmom (upor. Epstein 1997/2000). Intelektualni koreni postmodernizma seu u ezdesete godine prolog veka i vezuju se za Fukoa, Deridu, Lakana, Liotara i druge autore koji su bili povezani sa tadanjim radikalizmom.

130

U SAD je postmodernizam uao kasnih sedamdesetih godina i poetkom osamdesetih, ali na nekoliko koloseka odjednom. Tako je, recimo, Fuko svojom teorijom o socijalnoj konstrukciji seksualnosti uticao na mnoge feministkinje i homoseksualne aktiviste. Promenom teita analize, sa makrostrukture na mikrostrukturne odnose svakodnevnog ivota, on je omoguio i poststrukturalistike analize ideologije, drutvenih odnosa i kulture uopte. Takoe, Fukoovo shvatanje moi drave kao permanentno represivne imalo je uticaja na marginalizovane grupe mladih ljudi, ena, raznih manjina i ljudi homoseksualne orijentacije (Fuko 1966/1971, 1969/1998). Subjektivnost je za Fukoa produkt igre moi ija pravila malo ko razume. Ideja moi moe se objasniti kao sinteza istine (kao referentne take), diskursa (kao sistema intelektualne organizacije) i moi (kao difuzije diskursa u drutvu kroz institucije). (Delanty 1997: 106) Jezik je koekstenzivan sa moi i zato mo dolazi sa svih strana. Termini poststrukturalizam i postmodernizam prilino su nejasni ako pokuamo da shvatimo koja su njihova osnovna obeleja1. Kao poststrukturalisti najee se navode Fuko, Lakan (1966/1983) i Derida, a kao postmodernisti Liotar (1979/1988) i Bodrijar (npr. 1985/1991). Kako bismo na najlaki nain shvatili na ta se misli kada se govori o ovim intelektualnim strujama, moramo uzeti u obzir stanje na francuskim akademskim institucijama tokom ezdesetih godina prolog veka (vidi npr. Delanty 1997). Strukturalizam je bio dominantna orijentacija u antropologiji, istoriji ideja, knjievnosti, kulturnim studijama, psihoanalizi i sociologiji. Zajedniko ovim strujama bilo je (pre)naglaavanje struktura, a zanemarivanje delajuih aktera. Osnova analize prestaje da bude individualni akter, ve strukture koje generiu kulturna
Meutim, to ne znai da ih treba posmatrati kao sinonime (upor. Grassie 1997: 86). Koncept postmodernizma upuuje na evolucionu shemu za razumevanje i interpretaciju kulturnih fenomena preko tri idealna tipa: klasinog perioda, modernog i postmodernog. Svoju primenu ovaj pojam je naao u literarnoj, artistikoj i arhitektonskoj kritici i vremenom mu je znaenje postalo iskrivljeno i nejasno primenom na razne sfere ljudske egzistencije (Funtowicz and Ravetz 1992).
1

131

znaenja, ponekad ak i same aktere. Na izvestan nain ova strategija moe se posmatrati kao samo jedan od mnogih pokuaja decentralizacije ljudi. Galilej je pokazao da Zemlja nije centar univerzuma, Darvin da oveanstvo nije centralni dogaaj evolucije, Marks da ljudi nisu centar svog drutva, a Frojd da individue nisu puki akteri, ve produkti nesvesnih elja (Benton and Craib 2001: 161)1. Najvaniji uticaj na poststrukturaliste izvrile su lingvistike ideje Sosira. Jezik kojim govorimo postoji pre nas i nakon nae smrti on nastavlja da postoji, to znai da individue nemaju uticaja na njegovu osnovnu strukturu. Sosir je referentnost jezika video kao neku vrstu konvencije (1915/1996). Tako znaenje postaje definisano ne eksternim objektima na koje se odnosi, ve svojim vezama sa drugim znacima. Fuko je znanje izjednaio sa moi, a Derida (Derrida 1967/1976) je isticao da treba vriti dekonstrukciju tekstova kako bismo doli do u njima skrivenih dimenzija moi2. On je kritikovao logocentrizam, tj. metafiziku fonetskog pisma (str. 9) i zalagao se za naputanje rei racionalitet3. Tako je i sama nauka poela da se tretira kao tekst koji je mogue (i poeljno) dekonstruisati. Paralelno sa ovim odvijao se i procvat pozicionih epistemologija raznih grupacija, gde su sve one mogle da razvijaju sopstvene partikularne istine. Sada moemo videti zato su neki
Nema potrebe da ulazimo dublje u ove tvrdnje, jer je jasno da sve ove teorije danas nemaju jednak nauni status (npr. Darvinova, Marksova i Frojdova; vidi kori 2004a za problematiku incesta, gde darvinistika objanjenja nude daleko adekvatnije reenje problema od psihoanalitikih). 2 Fuks i Vord (Fuchs and Ward 1994) razlikuju dva oblika dekonstrukcije: radikalnu dekonstrukciju , koja je retkost, i umerenu. Radikalna se javlja u vremenima duboke krize i neobino snanog skepticizma meu intelektualcima. Umerena je na delu kada se u kompetitivnim i neprijateljski nastrojenim drutvenim poljima jave konflikti oko znanja. Dekonstrukcija je skeptina prema univerzalnim osnovama moderne kulture: racionalnosti, emancipaciji, autonomiji i progresu i javlja se najee u poljima iji nain proizvodnje je semiotiki i iji glavni nain komunikacije je konverzacija. (str. 481) 3 Sve metafizike odredbe istine . . . jesu vie ili manje neposredno neodvojive od logosa ili razuma miljenog u porijeklu logosa. . . (Derrida 1967/1976: 19)
1

132

naunici bili zabrinuti za privilegovani epistemiki status nauke, jer ona je sve vie poela da se shvata kao samo jedan od moguih naina saznanja1. Poststrukturalistika teorija naglaava nestabilnost, fluks, fragmentaciju i dovodi u pitanje validnost tvrdnji o istini. Ona se poklopila sa sve prisutnijim temama u pop kulturi, kao to su odsutnost ukorenjenosti u prolosti i oseaj besmisla. Jedan nain da razumemo postmodernizam jeste da ga uslovno podelimo na jaku i slabu verziju (Epstein 1997/2000). Prema jakoj verziji, neto poput istine ne postoji, postoje samo tvrdnje o istini. Nema nekog epistemolokog garanta, tako da sve te tvrdnje imaju istu teinu. Retko ko bi se suprotstavio tvrdnji da je naa percepcija
Kako Kolins i Pin kau u svojoj poznatoj knjizi The Golem: What Everyone should Know about Science, [i]stina o prirodnom svetu [je] ono to moni veruju da je istina o prirodnom svetu. (Collins and Pinch; navedeno prema Mermin 1996a: 12) Nauka tako postaje nain konstruisanja konsenzusa meu istraivaima, ali kako Mermin kae, [s]laganje se ne postie samo zato to su naunici tako jako dobri u slaganju da se sloe. (str. 13) U pitanju je neka vrsta ogranienja koje nam namee sama priroda. U sledeem radu Mermin (1996b) je kritikovao Kolinsovo i Pinovo (socijalno) objanjenje Majklson-Morlijevih eksperimenata. Verovatno najvee iskrivljavanje injenica jeste pozivanje dvojice sociologa na pokuaj Dejtona Milera da opovrgne teoriju relativiteta. Kolins i Pin navode injenicu da je Miler nagraen nagradom AAAS (American Association for the Advancement of Science), to bi implicitno znailo da je opovrgavanje bilo uspeno i priznato. Meutim, Mermin navodi kontekst i znaaj nagrade nagrada nije imala nikakve veze sa teorijom relativiteta, ve je bila dodeljena Mileru za najbolji govor na godinjem skupu AAAS. Sutina Kolinsovog i Pinovog argumenta je u elji da dokau da eksperimenti ne igraju presudnu ulogu u utvrivanju istinitosti neke teorije, ve da sve zavisi od toga u ta su ljudi spremni da veruju. Gotfrid i Vilson (Gottfried and Wilson 1997) takoe govore o ovom primeru i naglaavaju da je godinu dana nakon Milerovih eksperimenata, 1926. godine, izvren eksperiment koji je imao za cilj da testira upravo Milerove navode i koji se uopte nisu slagali sa njegovim rezultatima. Takoe, u svojoj analizi Kolins i Pin prestaju da navode istraivanja povezana sa teorijom relativiteta koja su vrena u drugoj polovini 20. veka, to stvara utisak kao da se teorija relativiteta danas dri na staklenim nogama. Holton (1969) na daleko ozbiljniji nain razmatra Majklsonove eksperimente i govori o zabludi o bliskoj genetikoj povezanosti izmeu njegovih eksperimenata i naknadnih Ajntajnovih hrabrih teorijskih generalizacija. Specijalna teorija relativiteta nije nastala direktno iz generalizacije Majklsonovog eksperimenta. Dokumentacija koja ovo potkrepljuje zaista je pozamana, i u pitanju su mnogi primarni i sekundarni izvori.
1

133

realnosti posredovana, meutim, ono sa im se ne moemo sloiti jeste logika greka koja sledi iz ove premise, a to je da sve tvrdnje imaju jednaku istinitosnu vrednost. Interesantno je da se jaka pozicija postmodernizma retko kad otvoreno i konsekventno zastupa u literaturi. Na ovakve argumente najee se moe naii na konferencijama, seminarima i u privatnim razgovorima (Epstein 1997/2000). Evidentno je da se mora napraviti razlika izmeu postmodernizma i konstruktivizma. Kritiari poput Grosa i Levita ne mare mnogo za ove razlike i najee poistoveuju ove intelektualne orijentacije, to je pogreno. Verovatno je u pitanju ve pomenuta strategija upotrebljavanja to optijeg i sveobuhvatnijeg termina ijom kritikom bi se omoguila i kritika svih partikularnih pristupa i orijentacija. Kada postmodernisti i razni tipovi pozicionih epistemologa (npr. feministkinje) govore da je nauka socijalno ili kulturno konstruisana, njih prvenstveno interesuju vrednosti i ideologija (Segerstrle 2000c: 9). Tako neke feministkinje itavu objektivnost u nauci vide kao deo muke zavere. Ovo bi znailo da teorijski okvir nuno implicira odreenu ideoloku poziciju. Ovakvo shvatanje nauku poistoveuje sa politikom, jer se gube svi eksterni parametri koji bi presudili izmeu suprotstavljenih paradigmi. S druge strane, za sociologe naunog znanja vrednosti i ideologije nisu od primarnog interesa. Njih najvie interesuje epistemologija i kritika tradicionalnog racionalistikog modela nauke (Segerstrle 2000c: 9). Njihova briga je bila da pokau kako socijalni faktori utiu na produkciju znanja i oni sebe vide kao epistemoloke radikale. Kada govorimo o vrednostima i ideologiji, este su bile kritike da se sociologija naunog znanja ne bavi dovoljno ovim temama (vidi, npr. specijalni broj asopisa Social Studies of Science iz maja 1996, koji se bavi politikom sociologije naunog znanja) ili to se ne bavi vanim problemima koji postoje u oblasti nauke i tehnologije (vidi npr. Bauer 2000). Neke od ranih publikacija Edinburke kole, odnosno njenih osnivaa, zaista su se bavile drutvenim interesima i njihovom povezanou sa drutvenim klasama. Te analize nisu bile samo socioloke, bez

134

politikih konotacija (vidi npr. MacKenzie 1978). Iako zaetnici ove kole nisu bili politiki zainteresovani za osnovu (naunog) znanja, njihovi sledbenici su svoju misiju svakako shvatali kao intelektualno-politiku.
Dok je tradicionalna sociologija znanja pitala kako i u kojoj meri socijalni faktori mogu da utiu na produkte uma, SNZ [sociologija naunog znanja] je elela da pokae da je znanje konstitutivno socijalno i tako je postavila fundamentalna pitanja o zdravo za gotovo uzimanim podelama izmeu socijalnih protiv kognitivnih ili prirodnih faktora. [Shapin 1995: 289]

Studije nauke i tehnologije potiu od nekoliko razliitih inicijativa. U Velikoj Britaniji direktna pretea je Don Bernal, ija su lina marksistika ubeenja uticala na sam pokret. U SAD, slian pokret, ali bez marksistikih ubeenja i nakon Drugog svetskog rata, doveo je do osnivanja asopisa Bulletin of the Atomic Scientists. Unutar humanistike orijentacije takoe postoje najmanje dva izvora. Jedan je intelektualne prirode i potie od Kunovog argumenta za realistikim, istorijski zasnovanim filozofskim razumevanjem nauke. Drugi istovremeni izvor Bauer (2000) locira u studentskim protestima ezdesetih godina koji su se uglavnom okrenuli kritici nauke i proglasili je glavnim krivcem za odreene aspekte tehnolokog drutva. Tako su se pojavili brojni univerzitetski kursevi koji su se bavili odnosom izmeu nauke i drutva. Neki dananji programi studija prouavanja nauke i tehnologije potiu od ovih kurseva. Moemo zakljuiti da studije nauke i tehnologije postoje iz nekoliko razloga koji nisu nuno povezani. Akronim STS koji se koristi u literaturi, stoji i za Science and Technology Studies (proirenje Science Studies ili Social Studies of Science) i Science, Technology, and Society, odreenih interdisciplinarnih programa koji su razvijeni sedamdesetih godina prolog veka, od kojih su neki jo uvek u opticaju. Ovaj drugi tip STS bio je naroito od interesa i za naunike i inenjere, dok su ezoterine akademske rasprave dananjih studija nauke i tehnologije (Science and Technology Studies) imale otuujui

135

efekat na mnoge STS entuzijaste. O istoriji i promeni prirode Studija nauke i tehnologije detaljnije pie Bauer (2000). Termin sociologija naunog znanja okupljao je razne socijalno konstruktivistike i relativistike kole. Vodea konstruktivistika kola koja je zastupala tzv. jaki program nastala je u Edinburgu iz Jedinice za prouavanje nauke koja je nastala kako bi humanizovala naunike i inenjere, iji prvi rukovodilac je bio Dejvid Ed. Mnogi slini kursevi studija nauke i tehnologije uvedeni su na tehnoloki orijentisanim univerzitetima oko 1970. godine i u SAD i u Velikoj Britaniji. Kako se ispostavilo, istraivanja u nekima od ovih jedinica, naroito u Edinburgu, kasnije su sve vie postajala epistemoloka i izgubila su orijentaciju ka odnosima nauke i drutva, to je bilo po planu prvobitne ideje (vidi Segerstrle 2000c). U Britaniji je veoma uticajan bio i program iz istorije nauke i socijalnih studija nauke na univerzitetu u Saseksu pod rukovodstvom Roja Maklauda, ali i izuavanje naune politike Kristofera Frimana (Storer 1973). Maklaud i Ed su 1971. godine postali urednici asopisa Science Studies, urnala koji se specijalizovao za istraivanje socijalnih i istorijskih dimenzija nauke i tehnologije. Taj urnal je nekoliko godina kasnije promenio ime u Social Studies of Science (od 1975. godine) i predstavlja najvaniji asopis u domenu sociologije nauke. Kolins (Collins 1983) je pisao o britanskim uticajima, o prvim autorima konstruktivistike orijentacije. U njegovoj analizi je izostavljen uticaj marksizma i Dejvida Eda. est autora o kojima govori mogu da se podele na dve grupe. Tako dolazimo do Barnsa, Blura i Kolinsa koji su relativisti, i Malkeja, Vajtlija i Dolbija koji po ovom pitanju nisu uvek bili najjasniji. Prva trojica su doiveli najvie napada i kritika. Njihov rad nije nastao kao opozicija tradicionalnoj sociologiji nauke, ve iz sasvim drugih filozofskih i antropolokih korena. Druga trojica su zapoeli svoj rad kao opozicija mertonovcima jer su na postdiplomskim studijama bili u SAD (vidi i Collins 1996). Kasnih ezdesetih i ranih sedamdesetih godina u Evropi se pojavilo nekoliko radova koji su napadali standardnu sociologiju nauke. Zato se esto misli da je glavna motivacija autora bila kritika tradicionalnog modela. Kolins zato eli da pokae

136

da je glavno obeleje tih radova bila relativistiko-simetrika sociologija naunog znanja, koja svoje poreklo nema u reakciji na mertonovsku orijentaciju. Odnos izmeu sociologije nauke i sociologije naunog znanja time nije evolutivan, ve kognitivno tangencijalan, sa primesom akademskog antagonizma. (Collins 1983: 271)
Programsko prihvatanje relativizma znai da mora da se traga za objanjenjem sadraja naunog znanja koliko god je mogue preko socijalnog. Racionalnost (ta god to znai) mora da igra malu ulogu u objanjenju kako nam se svet predstavlja kako se predstavlja. Stoga bi verovanja koja se ine manje racionalnim trebalo objasniti na isti nain kao ona koja se ine vie racionalnim. Relativizam je tako transliran u simetriju i nepristrasnost, da koristimo Blurove termine. Blurov rad je eksplicitno pokazao Vitgentajnovu relevantnost za program. Barns je nairoko pisao o irelevantnosti pojma racionalnosti, uvodei debate unutar antropologije u prouavanje nauke. U kasnijem radu Barns i Lo su pokazali da Lakatoeva analiza teorije polihedrona moe da se shvati kao da otkriva indeksine kvalitete, ak i matematikih ekspresija. Stoga, ako bi se matematika mogla analizirati etnometodoloki, etnometodologija ima uticaj na sociologiju naunog znanja i matematika je pravi deo njenog predmeta. Lo je takoe zahtevao interpretativnu sociologiju nauke u radu koji je napisao sa Frenom. Vitgentajnove ideje i fenomenoloke/etnometodoloke ideje su koriene s moje strane u analizi naunog rada na laserima i detekciji gravitacione radijacije. iroki interpretativni pristup je prihvaen od strane Vulgara u njegovoj diskusiji problema otkria. Tako su svi glavni sastojci bili pomeani u tortu do sredine sedamdesetih. [str. 272273; kurziv u originalu]

Ne bi trebalo zanemariti ni uticaje Kuna, Fleka, Polanjija i Raveca (str. 273n6). O Kunu je bilo rei, a o zakasnelom uticaja Fleka i uticaju fenomenologije i etnometodologije govoriemo u okviru konstruktivizma. Socijalne studije nauke i tehnologije mogu se nai i pod imenom kulturne studije naunog znanja (Rouse 1993) ili soci-

137

jalne i kulturne studije nauke (Labinger 1995). Termin kultura odabran je zbog svoje heterogenosti, jer moe da ukljuuje i materijalnu kulturu, kao i socijalne prakse, lingvistike tradicije ili konstituisanje identiteta, zajednica, solidarnosti itd. Sutinsko obeleje kulturnih studija jeste da se ne priznaje epistemika autonomija onome to se trenutno prihvata kao nauno znanje. (Rouse 1993: 60) Koreni lee u konstruktivizmu, ali za razliku od konstruktivizma ova tradicija negira bila kakvu eksplanatornu mo po pitanju naunog znanja. Socijalni konstruktivizam se najee zalae za objanjenje i u najveem broju sluajeva kritikuje kulturni autoritet prirodnih nauka, ali ne kritikuje toliko naunu praksu. Kulturne studije imaju za cilj da uestvuju u konstruisanju autoritativnog znanja o svetu, ali preko kritike naune prakse stvaranja znaenja. Veterani socijalnih studija nauke i tehnologije poput Henrija Bauera (npr. 2000) konstantno naglaavaju da socijalne studije nauke treba da napuste epistemologiju i da se vrate svojoj prvobitnoj misiji, a to su povezanost nauke i tehnologije i drutveni problemi koji iz te povezanosti nastaju. Ziman (2000) takoe zagovara povratak sociolokoj analizi ovih problema i naputanje epistemolokih ambicija. Barber (2000) tvrdi da je jaki program imao odreeni pozitivni uticaj, ali da je dolo vreme da se on prevazie kako bi sociologija nauke mogla da napreduje. Fuler (Fuller 2000) insistira na tome da Nauni ratovi nisu ratovi izmeu dve kulture samo zato to su delovi obe kulture umeane u sukobe. On eli da pokae da ne postoji istorijska veza izmeu studija nauke i tehnologije i postmodernog humanizma, o emu smo i govorili. Studije nauke i tehnologije nisu beznaajan pokuaj sociologa. Ipak, potrebno je ukazati na to da postoji i nekonstruktivistika alternativa. Moda najvei problem skoranjih razvoja u sociologiji naunog znanja nije taj to sociolozi ne (po)znaju nauku, ve to to uopte ne vide potrebu za dijalogom sa objektima svojih prouavanja. Zato je potrebna sociologija naunog znanja koja bi vratila naunika u priu oko epistemologije. Sociologija nauke mora uzeti u obzir i ono to sami naunici kojima se ona bavi imaju da kau o nauci i otkriima.

138

Na kraju moemo konstatovati da se ekologija nauke u SAD tokom devedesetih promenila. Klintonova administracija se okrenula promovisanju praktinog znanja nauke to je dovelo do promene odnosa finansiranja i nauke. Janovski i Braun (Janowski and Brown 1993) govore o njenom pokuaju da pobolja industrijsku kompetitivnost, jer e ruenje barijera izmeu vlade i industrije, izmeu osnovnog istraivanja i razvoja tehnologije, biti profitabilno za sve: istraivae na univerzitetima, veliki i mali biznis, ak i za dravne laboratorije. (str. 7) Ekonomska vizija Klintonove administracije je, kako autori navode, interakcionistika i kooperacionistika, jer je zagovarala partnerski odnos izmeu vlade i industrije. Bajerli i Pilke smatraju da odrivost nauke zavisi od dva povezana spoljanja uslova koje nauka treba da zadovolji: da bude sposobna za postizanje nekih drutvenih i demokratskih ciljeva i da osvoji trajnu politiku podrku (Byerly and Pielke 1995). Interni nauni standardi se podrazumevaju. U sledeem delu bie predstavljena mertonov(sk)a/klasina sociologija nauke. Poto takav poduhvat nije mogue izvesti u potpunosti, zamisao je da se ta paradigma predstavi preko Mertonovih najvanijih ideja na koje su se kasnije razni autori nadovezivali. Autori koji e se najee pominjati jesu njegovi najznaajniji nastavljai i/ili sledbenici: Bernard Barber, Stiven i Donatan Kol, Harijet Zakerman, Voren Hagstrom, Dajana Krejn, Dozef Ben-Dejvid i Derek Prajs.

139

III. MERTONOV(SKI) PROGRAM SOCIOLOGIJE NAUKE

Najvea zasluga Mertona u sociologiji nauke jeste to to je stvorio njen pojmovni okvir i aparaturu ime je (in)direktno uticao na razne pravce unutar nje. Mertonov program je prvi koji je omoguio izuavanje institucionalnog okruenja nauke, naunih normi, kulturnih vrednosti, njihov odnos prema nauci itd. Izazivai mertonov(sk)e paradigme, konstruktivistiki predstavnici sociologije naunog znanja, insistiraju na tome da je ona ipak izneverila oekivanja. Kritike klasine sociologije nauke mogu da se grupiu u dve kategorije (Knorr Cetina 1991): one koje napadaju njenu normativnu ili funkcionalistiku orijentaciju i one koje kritikuju nedostatak istraivanja sutine naunog znanja i naunog rada. Analizu mertonovskog programa sociologije nauke zapoeemo Mertonovim radovima koji su nastali sredinom tridesetih godina prolog veka. U tom periodu najznaajnija je njegova doktorska teza, iako ona nije ostavila vei uticaj na sociologiju nauke ako se poredi sa radovima koji su nastali tokom pedesetih godina i kasnije (izuzetak je rad o normativnoj strukturi nauke iz 1942. godine). Kako i sam kae u predgovoru (Merton 1938b: 360), adekvatniji naslov njegove doktorske teze bio bi Neki socioloki relevantni aspekti odreenih faza razvoja nauke u 17. veku. Merton se na samom poetku ograuje da nije u pitanju istorija

140

nauke, tehnologije i drutva u sedamnaestom veku. Sutina koju je eleo da istakne bila je u sociolokim implikacijama koje su esto zapostavljane prilikom analiza nauke i u markiranju kulturnih korena moderne nauke koji se nalaze u dominantnim kulturnim vrednostima datog perioda. Pre doktorske disertacije Merton je objavio nekoliko radova koji su sa istorijskog stanovita bitni za nastanak sociologije nauke (Merton 1935, 1937a, b, 1938a). U domen sociologije znanja i nauke spadaju i dve saradnje sa Sorokinom (Sorokin and Merton 1935, 1937)1. U ovim radovima Merton je pisao da su predmeti naunog istraivanja determinisani i socijalnim i isto naunim faktorima (Merton 1935). Nauka je socijalni produkt i veliki deo njenih istraivanja jeste pod uticajem socijalnih faktora. Meutim, kada neki problem postane evidentan tada istraivanje moe vrlo lako da postane nezavisno od drutvenih sila. On ovom prilikom citira Hesenov rad (Hessen 1931/1980) na koji e se u svojim ranim radovima esto pozivati (Merton 1935: 542n1)2. Iz iste godine datira i saradnja sa njegovim mentorom, Sorokinom, koja govori o arapskom intelektualnom razvoju. Koristei se Sartonovim podacima autori su kvantitavnom metodom pokuali da prikau komparativni znaaj doprinosa arapskih naunika (Sorokin and Merton 1935). Neto kasnije (1937a) Merton je govorio o odnosu izmeu gustine populacije i stope naunog i tehnolokog napretka. Iste godine objavljuje i prikaz sociologije znanja (1937b). U drugom radu sa Sorokinom (Sorokin and Merton 1937) sprovodi se veoma interesantna metodoloka i funkcionalna analiza drutvenog vremena. Ova problematika spada u sociologiju znanja jer se istrauje razlika izmeu astronomskog i drutvenog vremena, sa zakljukom da [s]istem vremena varira sa drutvenom strukturom. (str. 621)
1 Iz ovog perioda izuzetno je interesantan i uticajan rad (Merton 1936), ali on nije u vezi sa sociologijom nauke. 2 Na nekim mestima Merton je jasno isticao kako je njegova interpretacija pod velikim uticajem Borisa Hesena (npr. Merton 1938b: 566n8), ali se ograivao od Hesenove materijalistike perspektive.

141

Moda najpoznatiji Mertonov rad iz sociologije znanja jeste rad o insajderima i autsajderima. Osnovna teza Manhajmove (Mannheim 1936, 1952) sociologije znanja je da postoje naini miljenja koji se ne mogu adekvatno razumeti sve dotle dok njihovo drutveno poreklo ostaje nejasno. Tako bi zadatak sociologije znanja bio da otkrije odnose koji postoje izmeu znanja i drutvene egzistencije. Merton (1972) je kao stari problem sociologije znanja istakao diferencijalni pristup drutvenih grupa i slojeva odreenim tipovima znanja. Jaki oblik ove tvrdnje u sebi sadri epistemoloki princip prema kojem u svakom momentu u istoriji odreene grupe imaju monopolistiki pristup odreenim vrstama znanja. Slabiji oblik, u empirijskom obliku, jeste tvrdnja da neke grupe imaju privilegovani pristup. Sve grupe imaju pristup, ali za neke je on riziniji i tee ostvariv (str. 11)1. Ekstremni insajderizam dovodi do grupnog metodolokog solipsizma i u ovom sluaju svaka grupa ima monopol nad znanjem o sebi. Zato Merton nudi strukturalno objanjenje insajdera i autsajdera. [I]nsajderi su pripadnici odreenih grupa i kolektiviteta ili oni koji poseduju odreene drutvene statuse; autsajderi su oni koji nisu pripadnici. (str. 21) Na ovaj nain izbegava se grupni solipsizam, jer se ove kategorije definiu strukturalno. U skladu sa ovom definicijom svi ljudi pripadaju i insajderima i autsajderima.

1. Mertonova teza i Cilselova teza

U svojoj knjizi o ulozi religije u podsticanju sedamnaestovekovne engleske nauke . . . Merton koristi fusnotu da bi objasnio kako je njegovo istraivanje povoljnih veza izmeu puritanizma i rane moderne nauke bilo inspirisano jo jednom fusnotom, u autoritativnoj Prote1 Interesantan je rad Filipsa (Phillips 1974) u kojem on pokuava da pokae da je za sociologiju znanja pored priznatog uticaja Manhajma i Mertona bitan i rad Milsa, iako on (Mills 1939, 1940) u ovoj oblasti nije ostvario vei uticaj. Nakon Manhajma nastavile su se polemike o mogunostima sociologije znanja da zameni/komplementira epistemologiju (vidi Coombs 1966), to je veoma interesantno pitanje koje je i danas aktuelno.

142

stantskoj etici i duhu kapitalizma Maksa Vebera . . . Zamislite: dve obine fusnote dovode do moda najtrajnije i najvie raspravljane teorije u istoriji nauke, eponimizirane kao Mertonova teza. [Gieryn 2004: 861]

Za uspostavljanje klasine sociologije nauke najvanija su tri Mertonova rada koja iz tampe izlaze izmeu 1936. i 1938. godine (1936/1968, 1938a, b), a meu njima je daleko najpoznatija i najznaajnija doktorska disertacija. Osnovni problem Mertonove doktorske teze su kulturne vrednosti i njihov uticaj na nauku. Kao jedna od ekspresija kulturnih vrednosti religija je u 17. veku bila dominantna. Religija koja je inkorporirala tadanje dominantne kulturne vrednosti, po Mertonovom miljenju, bila je puritanistika. Prema nekim procenama, u 17. veku bilo je oko 180 protestantskih sekti (Merton 1938b: 416), ali interesantno je da su se one meusobno razlikovale po pitanjima crkvenih ceremonija, eklezijastike organizacije i ezoterine teologije, dok su prihvatale zajednike vrednosti i imale isti religijski etos. Sve one potovale su identini nukleus religijskih i etikih ubeenja. (str. 416) Veber (Weber 1905/1930) je pre Mertona govorio o postojanju stimulativnog efekta protestantskog etosa na kapitalizam. Koliko god ova Veberova studija bila kontroverzna, ono to svakako moemo da prihvatimo kao injenicu jeste da sline etike maksime mogu da koreliraju sa potpuno razliitim dogmatskim osnovama. Tako moe da se govori o sutinskoj uniformnosti socijalnih implikacija raznih protestantskih dogmi i zato je vredan i naporan rad postao neka vrsta praktine doktrine, bez obzira na razlike u tome da li su neke sekte propovedale doktrinu o predestinaciji ili o linom opravdanju kroz naporan rad. Ipak, Merton i Veber se razlikuju po svojim analizama. Veber analizira prvu polovinu sedamnaestog veka, Merton drugu. Veber je vie naglaavao protestantski asketizam koji je bio posledica njegovog interesovanja u prouavanju spasenja, dok je Merton vie govorio o kulturnim motivacijama. Veber govori o puritanizmu kako bi pokazao i njegov uticaj na odreene klase ljudi, dok se Merton time ne bavi. Veberova teza ne dotie period u kojem je protestantska etika postala deo socijalnog utilitarizma,

143

koji je bio posledica duha kapitalizma, dok Mertonova teza tu zapoinje. Veber nije govorio (osim usputno) o tezi da je protestantski asketizam imao veze sa nastankom nauke (Abraham 1983)1. Puritanistiki etos je bio preteno utilitaristiki, gde se znanje vrednovalo u skladu sa svojom korisnou. Uprkos postojeoj korelaciji sa religijom, ne znai da su mnoga vana otkria posledica religijskih uticaja na nauku. Odreena otkria i izumi pripadaju internoj istoriji nauke i u velikoj meri su nezavisni od faktora koji nisu isto nauni. (Merton 1938b: 434) Od kulturnih faktora u mnogome zavisi receptivnost naunih dostignua u odreenom vremenskom periodu ili njihova primena. Merton je naglaavao
ulogu ideja u usmeravanju akcije u odreene kanale. Dominantan sistem ideja je taj koji determinie izbor izmeu alternativnih naina akcije koji su jednako kompatibilni sa osnovnim sentimentima. Bez tog navoenja i usmeravanja nelogike akcije bi unutar granica vrednosnog sistema postale nasumine. [str. 450; kurziv u originalu]

Odnos izmeu nauke i ekonomskih potreba je dvojak. Direktan u smislu da se odreena nauna istraivanja namerno sprovode radi utilitarnih ciljeva, i indirektan u onoj meri u kojoj odreeni predmeti zbog svoje tehnoloke vanosti jesu dovoljno naglaavani kako bi bili odabrani za prouavanje, iako naunici ne moraju nuno da budu svesni njihovog praktinog znaaja. Zato treba biti oprezan sa objanjenjem uticaja ekonomije na nauku. On nije tako jednostavan kako moda deluje na prvi pogled.
1 Radi korektnosti treba napomenuti da Merton nije jedini koji je govorio o ovoj kontroverznoj povezanosti. O ovom problemu pisali su, npr. Doroti Stimson (1935), Dons (Jones 1939) i Torner (Thorner 1952). Dons analizira pismo puritanaca koje datira iz 1659. godine u kojem se zahteva potpuno ukidanje starih obrazovnih kanona i da se uz pomo fondova uspostavi u sutini novi koled koji bi najvie panje posveivao eksperimentalnoj filozofiji. Torner je analizirao Sorokinove podatke (Sorokin 1957/2002) i zakljuio da je ipak postojao uticaj protestantizma na nastanak moderne nauke. Najvie panje posveeno je Mertonu jer je njegova analiza ipak najtemeljnija i najuticajnija u sociologiji (nauke).

144

Nauka je pre 17. veka bila slabo razvijena delatnost i zato je analiza ekonomskih uslova i uticaja na nauku pre tog perioda besmislena. Tek u drugoj polovini 17. veka moemo da opazimo potranju za naukom i rast ekonomskih ulaganja u nauku. Zato ne udi injenica da je nauka cvetala u razvijenim zemljama. Meutim, to je nuan, ali ne i dovoljan uslov razvoja nauke. Razlike u bogatstvu izmeu najbogatijih zemalja ne mogu da objasne njihov diferencijalni nauni doprinos. Do sredine 17. veka nauni centar je bila Italija, da bi se on tada premestio u Englesku. Oko 1800. godine nauni centar postaje Pariz, a najuglednija nauna organizacija Acadmie des Sciences (osnovana 1666. godine). etiri decenije kasnije nauno sredite postaje Nemaka, dok u 19. veku primat preuzimaju SAD, a Engleska dolazi na drugo mesto (Ben-David 1971:15). Svi ovi podaci ne pokazuju neku bitnu korelaciju izmeu naunog napretka i ekonomskog napretka.
[I]ako drutva mogu da ubrzaju ili uspore nauni rast, pruajui ili uskraujui podrku nauci ili njenim odreenim delovima, ona mogu relativno malo toga da uine po pitanju usmeravanja njenog toka. Ovaj tok je determinisan konceptualnim idejama nauke i individualnom kreativnou a oni slede sopstvene zakone, ne prihvatajui ni nareenja ni mito. [str. 12]

Merton ukratko raspravlja o nekim temama koje su danas sasvim uobiajene za sociologiju nauke, a o nekima je kasnije i sam detaljnije pisao. Na primer, govori o relativnom znaaju intrinzinih i ekstrinzinih faktora za utvrivanje prioriteta naunih istraivanja. Ovo je staro pitanje nauke i Merton navodi dva ekstremna shvatanja (1938b: 558): (1) shvatanje da nauka nema sopstvenu autonomiju i da je njen napredak gotovo iskljuivo ishod eksternih pritisaka, od kojih je verovatno najznaajniji ekonomski; i (2) shvatanje da je naunik osoba u potpunosti izolovana od socijalnog sveta i da je njegov interes istraivanja utvren unutranjom logikom nauke. Jasno je da se odgovor na ovo pitanje ne moe nai ni na jednoj od suprotstavljenih strana i zato je zadatak sociologije nauke da utvrdi relativne doprinose ove dve ekstremne teorije. U

145

Mertonovo vreme bilo kakav pokuaj sveobuhvatne socioloke teorije naunog razvoja bio je preuranjen (vidi str. 567), jer u obzir moramo da uzmemo tri reda sociolokih fenomena: (1) drutvo (odnosi se na obrasce interakcije izmeu osoba, naroito ako se one posmatraju kao ishod prirodnih elja i uslova); (2) civilizaciju (sastoji se od tela empirijskog i naunog znanja i skupa tehnikih sredstava za kontrolisanje oveka i prirode [to su nauka i tehnologija]); (3) kulturu (sastoji se iz sheme vrednosti, normativnih principa i ideala koji slue da definiu dobro i zlo, doputeno i zabranjeno, lepo i runo, sveto i profano). Civilizacija i kultura proimaju drutvo, ali su teorijski odvojeni od njega. Mertonova teorija postala je poznata pod nazivom Mertonova teza (vidi Shapin 1988b). Ona se najee predstavlja kao zagovaranje kauzalne veze izmeu vrednosti asketskog protestantizma i onih koje se povezuju sa modernom naukom (Merton 1936/1968, 1938b). Najvie reakcija i kritika Merton je dobio povodom ove teze i zato emo se prvenstveno fokusirati na nju. On je procenio (Merton 1970c) da se od svakih deset recenzija i kritika njegove disertacije devet bavi odnosom puritanizma i institucionalizacije nauke, iako je on sam vie prostora posvetio drugim uticajima i povezanostima. Razlog za ovu asimetriju lei verovatno u tome to se veza izmeu puritanizma i nauke shvata kao idealistika interpretacija istorije, a povezanost ekonomije, vojnih potreba i nauke kao materijalistika (Merton 1939/1968). Nelson (1972) pretpostavlja da je to zbog toga to je argumentacija o ekonomiji i vojnom uticaju ve bila obraivana (iako ne tako duboko i temeljno). Problematika velikog oveka i pitanje kreativnosti od znaaja su za istraivanje eksternih uticaja na naunike i tom problemu posebna panja bie posveena kasnije. Merton je u svojoj doktorskoj disertaciji eleo da ispita da li je rani asketski protestantizam pomogao da se motiviu i kanaliu aktivnosti ljudi u pravcu eksperimentalne nauke. Na optijem nivou sutina je bila da se pokae da nauka, kao i bilo koja druga drutvena institucija, mora biti podrana od strane vrednosti grupe ukoliko je cilj njen razvoj. Zato se moe postaviti pitanje da li je paradoksalno to je nauka kao racionalna aktivnost utemeljena na neracionalnim

146

vrednostima. Merton zastupa tezu da je puritanska etika kao idealno-tipska ekspresija vrednosnih stavova u osnovi protestantizma i da predstavlja vaan element koji je doprineo kultivisanju nauke. Kako bi se razumeo izuzetno kompleksan odnos izmeu religije i nauke potrebno je znanje raznih istorijskih trendova, jer nauka i religija nisu veni i nepromenljivi entiteti, ve variraju u odreenim epohama na odreenim prostorima. Nesporno je da je od svih religija hrianstvo bilo u najblioj vezi sa razvojem nauke. Mertonova teza nije jedina teza koja se bavi(la) objanjenjem nastanka nauke. S obzirom na to da je ova tema danas vie interesantna istoriarima nego sociolozima nauke, obradiemo samo sluajeve Mertona i Cilsela1. Merton je puritanistiki etos shvatio kao onaj koji je veliao razum i racionalnost (iako postoje kritike ovakve karakterizacije puritanizma; vidi Kearney 1973). Tako se vremenom razvio pozitivni stav prema aktivnostima koje zahtevaju konstantnu aplikaciju rigoroznog miljenja. (Merton 1936/1968: 633) Za razliku od srednjovekovnog racionalizma puritanski je komplementaran empirizmu. Merton ostavlja mogunost da puritanski etos nije direktno uticao na nauni metod, ve da je u pitanju paralelni istorijski razvoj. Nastanak veza izmeu nauke i religije bio je verovatno indirektan i nenameravan. Nije postojao nauni entuzijazam per se. Luter je u najboljem sluaju bio indiferentan, a u najgorem neprijateljski raspoloen prema nauci. Kalvin je bio ambivalentan, dodeljujui praktinom intelektu odreenu vrlinu, ali daleko manju od one koju je smatrao da poseduje znanje putem otkrovenja. Ipak, Merton je promovisao ideju po kojoj je religijska etika koja je potekla od Kalvina promovisala stanje uma i vrednosnu orijentaciju koja je podstakla razvoj prirodne nauke.

1 Pitanje nastanka nauke i naune revolucije danas je vie domen istorije nauke. Autori koji su se bavili ovom problematikom su brojni, sa manje ili vie uticajnim teorijama. Najpoznatije su sledee: Kunova teza, Smitova teza, ejpinova, Hojkasova, Vajtova, Lindbergova, Vestfalova, Mandrouova, teza Elizabet Ajzentajn, Jejtsova teza, Popkinova, Nidamova, Koareova, Baterfildova, Bartova, Krombijeva (ili teza kontinuiteta), Dijemova i dr.

147

Vrednosna orijentacija ove vrste, jednom uspostavljena, razvija odreeni stepen funkcionalne autonomije, tako da je orijentacija ka upranjavanju nauke mogla da opstane nakon to se otrgnula od svojih originalnih teolokih korena. Ovaj obrazac ne mora da se svesno osea od strane samih naunika. Takoe, vidljiva interakcija institucija nauke i religije moe da zamagli slabije vidljivu, indirektnu, i moda njihovu znaajniju povezanost. Nauka je stekla drutveni presti jer je tada bila rairena vrednost utilitarnosti, to je posledica uticaja protestantizma. Puritanizam za Mertona predstavlja religijsko uplitanje u ponovno oblikovanje ovog sveta, ali naroito kako bi on bio koristan za drutvo. Glavne ideje koje su figurirale kao objanjenja za naunu revoluciju jesu: osnivanje Gream koleda1, uloga trgovaca i manuelnih radnika, Bejkonove ideje i intelektualni znaaj puritanizma i graanskog rata. Gream koled (osniva je bio ser Tomas Gream u Londonu 1597. godine, ija kua se nalazila u centru koleda) esto zauzima strategijsku poziciju u raspravi. (Kearney 1964: 86) U pitanju je institucija kojom nisu dominirali crkveni kanoni i crkvene institucije, ve je bila pod kontrolom trgovaca i pruala je obrazovanje trgovcima i obuenim radnicima. Na osnovu reenog ne treba bez rezervi zakljuiti da je u pitanju koled koji je sutinski bio nauno orijentisan. U njemu su se izuavali predmeti kao i na dotadanjim koledima: pitanje boanstva, pravo i fizika, a na poetnim godinama: umetnosti, muzika, retorika, geometrija i astronomija. Ne moemo definitivno zakljuiti da se Gream u znatnoj meri razlikovao od ostalih tadanjih univerziteta. To nije neko veliko odstupanje u obrazovanju od tadanjeg modela, ali svakako jeste reorganizacija akademske kulture u okruenju Londona, gde je veliki znaaj bio dodeljen praktinim potrebama. to se tie teze o ulozi trgovaca i manuelnih radnika u razvoju naunih ideja, njena sutina bi se ogledala u njihovoj odluujuoj drutvenoj motivacionoj sili. Da li je to tano? Kerni procenjuje da je broj naunika u Engleskoj izmeu 1550. i 1700. godine bio oko 600,
Pored Gream koleda ne sme se zanemariti ni Emanuel koled u Kembridu koji je 1585. godine osnovao ser Volter Mildmej (vidi Stimson 1935).
1

148

to je po dananjim merilima izuzetno malo, iako je i taj procenat naunika u drutvu bio vei nego ikada do tada. Zakljuak je da nijedan trgovac nije na direktan nain doprineo razvoju nauke, koja se tada nije videla kao utilitarna, ve pre kao matovita aktivnost. (str. 94) Ovaj deo argumenta posebno je obradio Cilsel. ire drutvene okolnosti sigurno su odigrale veoma vanu ulogu. Ratovi koje je Engleska vodila u sedamnaestom veku bili su uvek na tuem tlu, to joj je dalo veliku prednost u odnosu na ostale drave tog perioda. Pre Graanskog rata tokom etrdeset godina vladao je mir, strahote Inkvizicije nisu se reflektovale na engleske eminentne mislioce, postojale su individualna bezbednost i nezavisnost miljenja i nisu se oseale posledice Tridesetogodinjeg rata. Termin puritanizam javlja se oko 1559. godine za vreme Elizabetine vladavine i za prvog lidera ovog pokreta smatra se Tomas Kartrajt (Stimson 1935). Sve do Graanskog rata puritanizam je bio jedinstven i homogen, da bi se u tom periodu cepao na grupe koje su birale izmeu crkve i sopstvenih linih ubeenja. Puritanci tog doba pre su naglaavali ulogu razuma u religiji nego emocionalno iskustvo religije. Tokom 1640ih godina kombinacija religijskog entuzijazma i utilitarizma izrodila je grupu poznatu pod nazivom Nevidljivi koled. Ta grupa je prethodila osnivanju Kraljevskog drutva (za detalje oko Kraljevskog drutva vidi npr. Stimson 1935; Merton 1938: 441, 473; Webster 1967), iako se esto govori o tome da je jo jedna grupa izvrila uticaj na njegov nastanak. U pitanju je grupa koja je formirana u Oksfordu tokom 1650ih godina, sastavljena preteno od izuzetnih matematiara, a ne eksperimentatora, koji su bili protiv puritanizma. Razlika izmeu Nevidljivog koleda i Oksfordske grupe moe se uoiti ako posmatramo Bojlov prelazak u Oksford, kako je postajao sve posveeniji nauci. Kerol (Carroll 1954) smatra da nema dokaza da je Nevidljivi koled bio organizovana nauna grupa. (str. 430431) Nesporno je da su osnivai bili u najveoj meri protestanti, ali pitanje je da li je Merton bio u pravu kada je to povezao sa ideolokim afinitetom prema nauci. Jezgro Kraljevskog drutva inili su mladi ljudi koji su odravali nedeljne sastanke u Londonu 1645. godine kako bi raz-

149

govarali o novim naunim otkriima i filozofiji. Danas nam je poznato deset imena: Vilkins, Godard, Glison, Skarboro, Merit, Hak, Volis, Foster, Ent i Bojl (Stimson 1935). Od ovih deset ljudi koji su nam danas poznati kao pripadnici Nevidljivog koleda samo je Skarboro nesumnjivo bio rojalista. estorica su nesumnjivo bili puritanci i parlamentarci, a za dvojicu nema pouzdanih dokaza. Do 1663. godine lista lanova sadrala je 119 ljudi. O svima njima danas znamo veoma malo. O tridesetdvojici nema nikakvih informacija, a o devetnaestorici ne moemo da znamo nita o politikim preferencijama i obrazovanju. Od ostalih znamo da su etrdesetdvojica bili puritanskog obrazovanja ili da su bili parlamentarci ili i jedno i drugo, a da je samo dvadesetest pojedinaca sigurno pre 1660. godine pripadalo rojalistima. Ako se od ukupnog broja oduzmu nepoznati, dobija se podatak da je gotovo polovina njih, tj. etrdesetdvojica od preostalih osamdesetsedam, bila puritanskog porekla (Stimson 1935). Graanski rat u tom periodu esto se tumai i kao borba izmeu rivalskih kola u astronomiji, izmeu parlamentaraca (heliocentrista) i rojalista (ptolomejaca). Meutim, parlamentarci nisu bili nita vie nauno nastrojeni od rojalista. Shvatanje o bitnosti graanskog rata u Engleskoj isuvie je usko, jer iskljuuje ostatak Evrope iz ire slike. Sa ovom kritikom slae se i Hil (Hill 1964), da socioloka analiza nastanka nauke mora da obuhvati itavu Evropu, a ne samo Englesku (str. 88). Rab ide toliko daleko da kae da su Mertonovi zakljuci u najboljem sluaju sumnjivi. On ak tvrdi da je Mertonov rad u odreenoj meri irelevantan (Rabb 1965: 114) kada se radi o irem kontekstu odnosa izmeu protestantizma i nauke. U prii o razvoju nauke, dakle, religija je od perifernog znaaja. (str. 126) Prema njegovom tumaenju ovog problema, kljuni period ovih razmatranja jeste onaj pre 1640. godine, o kojem se jako malo govorilo. On je zamerao Mertonu to nije pravio razliku izmeu protestantizma i katolianstva, ve izmeu anglikanizma i puritanizma. Kerol takoe (Carroll 1954) istie da Merton esto brka protestantizam sa puritanizmom. Hol (Hall 1963) upozorava da Merton nije govorio o uticaju puritanske teologije, ve o puritanskom duhu. Problem sa

150

Mertonovom tezom je to se na ovaj nain iskljuuje razmatranje medicinskih nauka u 16. veku u Italiji, ali i uspeh jedne grupe ljudi u Francuskoj (Gasendi, Dekart, Paskal i drugi), nekoliko godina pre osnivanja Kraljevskog drutva. Hol govori i kako je socioekonomska interpretacija naune revolucije kao produkta nastajueg kapitalizma i merkantilistikog militarizma u svojim tvrdim oblicima nestala. Njeni pogreni zakljuci poivali su na defektnoj logici i pogrenoj psihologiji. . . (str. 9) Situacija je daleko komplikovanija da bi jednostavne generalizacije bile mogue. Istoriari nauke su tokom ezdesetih godina doli do obrnutog zakljuka: [D]rutveni oblici ne dominiraju umom; ve, na duge staze, um determinie drutvene oblike. (str. 10) Kao to se lako moe primetiti, prema mnogim autorima nema jasne direktne veze izmeu puritanizma i nauke (ali postoje i pozitivne kritike Mertonovog rada; npr. Jones 1940). Hil kae da nauka nije proizvod protestantizma ili puritanizma: i nauka i protestantizam su odjednom nastali iz promene u kojoj su urbane i industrijske vrednosti zamenile one koje su prikladnije za preteno agrarno drutvo. (Hill 1964: 89) Prema Kerniju (Kearney 1964), ovo ne mora nuno da iskljui teorije o odnosu izmeu religijskog radikalizma i naunog otkria. Sasvim je mogue da su kritiki stavovi prema religijskim autoritetima stvorili klimu koja je predisponirala neke ljude da budu jednako kritiki nastrojeni i prema tadanjim naunim dogmama. Nema direktne veze izmeu ekonomije i naunog razvoja, jer tadanja nauna otkria nisu imala praktinu primenu. Merton najvie govori o utilitarnoj i praktinoj nauci, iako znamo da je to doba u kojem je cvetala matematiko-apstraktna nauka (Conant 1947/1951). Kerni (Kearney 1964) nudi samo nagovetaj da ni ovo ne mora nuno da iskljui uticaj drutvene promene koja se manifestovala u tome to je dolo do akumulacije bogatstva koje je omoguilo nekim ljudima da imaju daleko vie slobodnog vremena nego to je do tada to bilo mogue. Ovakva drutvena promena nije objanjiva samo ekonomskim faktorima. Jedna temeljna kritika Mertonove teze naglaava pogrenost njegovih zakljuaka o pozitivnom odnosu normativne strukture nauke i nemakog pijetizma (Becker 1984, 1992). Beker

151

eli da pokae kako je Mertonov prikaz uticaja pijetizma na nauku iskrivljen i da su reakcije pijetista esto bile usmerene protiv institucionalnih normi nauke. Ono to se dovodi u pitanje jesu Mertonovi sekundarni izvori vezani za interpretaciju vrednosnog sistema pijetizma, to za krajnju posledicu ima temeljno preispitivanje i odnosa izmeu protestantizma i nauke. Beker (1992) obrauje primer Fridriha Etingera1, odnosno njegovu religijskomistinu koncepciju nauke koja propoveda vanost oseanja, intuicije, ulogu boanstva i kvalitativni pristup prirodi. Preko ovog primera Beker pokazuje koliko je pijetizam zapravo bio udaljen od moderne nauke. Mertonovo isticanje pijetistikog utilitarizma i empirizma kao vrednosti koje su odredile stav pijetizma prema nauci predstavlja isuvie usko gledanje na pijetistiki vrednosni sistem. Potrebno je detaljnije prikazati razvoj pijetistikih vrednosti i verovanja izmeu 1650. i 1750. godine. U tom periodu naroito su vana dva meupovezana faktora: odnos pokreta prema luteranskoj crkvi i njegova reakcija na duh prosvetiteljstva (Becker 1984: 1066). U ovom periodu uticaj pijetizma je bio jak, ali je odnos prema racionalnosti i nauci bio konfliktan i protivrean, a ne samo podravajui. Naglaavanje aktivne i praktine religioznosti jeste omoguilo proklamovanje utilitarizma i racionalnog ivotnog ureenja, ali mistini elementi, koji su isto bili prisutni, slabili su podravajui odnos prema nauci. Pod uticajem duha prosvetiteljstva i sukoba s njim pijetizam je usvojio prvenstveno neprijateljski stav prema nauci i naglasio primarnost religijske vere i oseanja u odnosu na znanje i na intelektualnu aktivnost uopte. to se tie obrazovanja, nauka jeste imala mesto u kurikulumu pijetistikih obrazovnih institucija, ali Beker insistira da je njeno mesto bilo potinjeno i sekundarno (str. 1072). U 18. veku njihova podrka nauci bila je izuzetno ograniena. Mertonove identifikacije postojanja snane kauzalne veze izmeu pijetizma i nauke u 18. veku u Nemakoj nisu potkrepljene dokazima (str. 1081).
1

Teolog iz 18. veka.

152

Merton (1984) u svom odgovoru na mnoge od ovih kritika, a prvenstveno na Bekerov rad, svoju tezu svrstava meu Feniks fenomene. U nauci on oznaava kontinuirano vraanje teorija ili teorijski izvedenih hipoteza, poput Dirkemovog Samoubistva ili Veberove teze o ulozi asketskog protestantizma u nastanku modernog kapitalizma, iako su one s vremena na vreme bivale (navodno) opovrgnute (str. 1092)1. Merton govori o Veberovim belekama na koje se Beker poziva i smatra da nekoliko usputnih (Veberovih) reenica nije dovoljno za donoenje konanih sudova o Veberovom stavu prema problemu kojim se kasnije on (Merton) pozabavio. Zakljuak koji moe da se izvue iz ove kontroverze o uticaju religije na nauku je sledei: nije sporno da je puritanizam religijski pokret koji je veliki deo svojih karakteristika crpeo iz tih religijskih ubeenja i da je jedan od njegovih ciljeva bila reformacija, ali ne i destrukcija crkve. U teolokom smislu oni su kalvinisti koji su naglaavali unutranje delovanje Duha. U epistemolokom smislu oni nisu bili racionalisti, iako je racionalizam zadran u religijskoj sferi i bio je potinjen veri i empirizmu. Tako itava kontroverza moe da se svede na sedam osnovnih vrednosti, tj. pitanja da li postoji neto inherentno religijskoj ideologiji zbog ega su ljudi prihvatali modernu naunu misao (Greaves 1969): (1) utilitarni duh; (2) briga za dobrobit drutva; (3) vera u progres; (4) opozicija autoritarizmu i korespondirajue verovanje u slobodno istraivanje; (5) opozicija sholasticizmu; (6) naglaavanje sistematskog, disciplinovanog rada; (7) uzdanje u empirijski metod. Puritanci jesu potencirali znanje koje je utilitarno, ali to ne znai nuno da isto to vai i za naunike tog doba. Pitanje je i da li je utilitarno isto za naunika i za puritanca. Najverovatnije nije, jer je za naunika znanje utilitarno ako je primenljivo na tehnoloke probleme, a puritanci su najvie vrednovali znanje koje je utilitarno u metafizikoj sferi, koje je povezano sa Bogom. Priroda puritanizma je metafizika, dok je nauni utilitarizam (ako
1 Sutina ovog fenomena ukazuje nam na znaaj kontroverzi u rastu naunog znanja. ire o ovome vidi (Merton 1961).

153

je uopte kao takav i postojao) bio prvenstveno materijalistiki. Nisu svi tadanji naunici bili motivisani utilitarnim idealima, jer velika veina klasinih naunih eksperimenata nije bila utilitarna. Paskal, Kepler, Galilej, Dekart, Harvi i Njutn nisu bili puritanci i njihovi glavni motivi bili su intelektualne prirode. to se tie brige za dobrobit drutva, Merton ju je naglaavao i kod puritanaca i kod naunika. Zbog svoje utilitarnosti nauka je mogla da doprinese toj dobrobiti, to je dovelo do situacije da bude promovisana zbog opteg interesa. Ovde se Merton takoe moe kritikovati, jer su naunici bili ukljueni u promovisanje materijalnog stanja, a puritanci duhovnog, koje je imalo malo ili nimalo veze sa naukom, naunim znanjem i tehnolokim napretkom. U pogledu vere u progres bitan momenat predstavlja Bejkonova misao. Ne moe se opravdati shvatanje da su i naunici i puritanci bili pod uticajem Bejkona, jer bi to trebalo da implicira puritansko odobravanje nauke zbog njene utilitarne vrednosti. Za ovo ne postoje dovoljno ubedljivi razlozi. Njihova filozofija je deterministika, gde je ostavljeno veoma malo prostora za budui progres. Koncept progresa nije igrao nikakvu ulogu u njihovom vienju sveta, jer su oni kraj istorije u svojoj eshatologiji i soteriologiji shvatali kao apokaliptini dogaaj. Sa takvim religijskim doktrinama jasno je da se naunici i puritanci nisu jednako zalagali za kritiki duh i otpor autoritetu. Nisu se svi naunici toga doba borili protiv religijskih autoriteta, a mnogi od njih bili su duboko religiozni, poput Njutna. Po pitanju sholasticizma esto se govori o zajednikom protivljenju naunika i puritanaca. Tako bi sledea pretpostavka bila da je puritanizam potpomogao prihvatanje i irenje naunih ideja. Ovaj skok u zakljuivanju je izuzetno velik. Puritanci nisu imali simpatija za sholastiku, ali njihovo vienje univerzuma bilo je i te kako obojeno sholastikim idejama. Naunici i puritanci nisu kritikovali sholasticizam iz istih razloga. Slina je situacija i sa promovisanjem sistematskog, disciplinovanog, metodikog rada. Ciljevi su im bili drugaiji. Naunici su radili kako bi doli do novih otkria, usled intelektualne radoznalosti, usled elje da se doe do boljeg drutva i boljih

154

uslova za ivot, a puritanci kako bi inili dobra dela iz religijskih poriva, najee usled psiholoke kompulsivnosti. Merton je naglaavao da je eksperimentalni duh protestantizma i puritanizma bio faktor koji je potpomogao u prihvatanju i razvoju nove empirijski zasnovane nauke. On se ogradio tvrdnjom da moda i nema direktne veze izmeu ovih injenica, ve da je mogue da su u pitanju paralelni razvoji. Slinu tezu izneo je i Morgan (1979; vidi i Schaffer 1988). Puritanci su davali prednost razumu u odnosu na autoritet, meutim, taj eksperimentalizam ne moe da se interpretira kao neto to je dovelo do rasta eksperimentalne filozofije. Puritanski razum bio je samo sredstvo za propagiranje vere. to se tie filozofskih uverenja koja su (navodno) delili naunici i puritanci, u pitanju su: (1) vera u nepromenljive zakone i/ili predestinaciju; (2) opozicija hijerarhizmu (heliocentrini sistem rui kosmiku hijerarhiju, a Harvi je sruio hijerarhiju tela); (3) vera u pluralnost svetova (Greaves 1969). Grejvs navodi pokuaje da se teoloka doktrina o predestinaciji prikae kao priprema za filozofiju mehanikog determinizma. Kod Mertona, s druge strane, postoje naznake da su nepromenljivi zakoni postali deo opteg intelektualnog miljea kao rezultat uticaja i naunika i puritanaca. Ta veza je postojala, ali bila je indirektna. Verovatno je da nema nieg inherentnog u puritanizmu to bi moglo da inicira razvoj moderne nauke. Moda je najvei znaaj Mertonove teze (komplementarnosti) u tome to je pokazala da puritanizam nije bio prepreka razvoju nauke. Za Mertonovu analizu Gijerin (Gieryn 1988) kae da u sebi sadri postulat institucionalne diferencijacije, koja za cilj ima da analizira drutvo preko institucija, u ovom sluaju, nauke i religije. Institucionalizacija je funkcionalna diferencijacija drutva u manje ili vie nezavisne podsisteme koji (opet manje ili vie) zadovoljavaju odreene drutvene potrebe (str. 583)1. Ona podrazumeva najmanje etiri istorijska razvoja:
1 Zakerman i Merton su institucionalizaciju definisali na sledei nain. [I]nstitucionalizacija je neto vie od puke promene vrednosti; ona takoe ukljuuje njihovu inkorporaciju u autoritativno definisane uloge. (Zuckerman and Merton 1971/1973: 467)

155

(1) Ponaanje unutar odreenih institucija postaje sve vie specijalizovano, odnosno specifino za odreenu institucionalnu sferu. (2) Poveavanjem institucionalne autonomije pretpostavlja se vea interna kontrola nad evaluacijom, nagradama i kaznama ponaanja unutar neke sfere. (3) Institucije legitimiu svoje aktivnosti na sve vie autoreferencijalan nain, opravdavajui sebe uz pomo sopstvenih vrednosti i ciljeva, a ne preko vrednosti i ciljeva drugih institucija. (4) Institucije sve vie postaju samostalne i postavljaju svoje ciljeve i meusobno se udaljavaju. Preko pojma institucionalne diferencijacije Gijerin pravi razliku izmeu poetaka sociologije nauke i trenda koji je postojao tokom sedamdesetih godina prolog veka. U pitanju su dva perioda institucionalizacije, raniji i kasniji. Mertonova teza je, smatra Gijerin, morala da bude eksternalistika, jer je tada institucija nauke imala veoma malo funkcionalne autonomije, tako da se njene aktivnosti nisu mogle odvojiti od vrednosti i ciljeva drugih socijalnih institucija. To objanjava internalistiku sociologiju nauke koju su poetkom sedamdesetih upranjavali Mertonovi sledbenici i uenici. Internalistiko prouavanje nagrada i sistema evaluacije u okvirima dananje naune zajednice omogueno je nakon tri veka institucionalizacije tokom kojih je nauka postala autoreferencijalna i u mnogim svojim aktivnostima autonomna (iako nikad u potpunosti autonomna). Gijerin eli da pokae kako je razlikovanje ranog i poznog Mertona posledica istorijskog stupnja institucionalizacije nauke, a ne nekih teorijskih ili metodolokih principa. Pored institucionalne diferencijacije Gijerin govori i o institucionalnoj konstrukciji. Na taj nain institucije prestaju da budu objektivne drutvene injenice i postaju socijalne konstrukcije, u smislu da njihove definicije, odnosi, vrednosti i ciljevi bivaju definisani tokom pregovaranja od strane obinih ljudi u obinim situacijama. Tako je definisanje omogueno interpretativnom fleksibilnou. Institucionalna diferencijacija na ovaj

156

nain postaje retoriko postignue (str. 589) sa posledicama koje su daleko vee od retorikih. S druge strane, Ben-Dejvid (Ben-David 1971:75) pod institucionalizacijom podrazumeva
(1) prihvatanje odreene aktivnosti od strane drutva, kao vane drutvene funkcije koja se vrednuje radi sebe same; (2) postojanje normi koje reguliu ponaanje u datom polju aktivnosti, na nain koji je konzistentan sa ostvarivanjem njenih ciljeva i autonomijom u odnosu na ostale aktivnosti; i konano, (3) neke adaptacije drutvenih normi u ostalim poljima aktivnosti na norme tih aktivnosti. Drutvena institucija je aktivnost koja je na taj nain institucionalizovana.

U nauci se pod institucionalizacijom podrazumeva priznavanje egzaktnog i empirijskog istraivanja kao metode koja dovodi do novih znanja koja se razlikuju od znanja koje potie od tradicije, otkrovenja ili pukih spekulacija. Jedino su u Engleskoj institucionalizovane norme bile prilagoene potrebama samostalne naune delatnosti. Razvoj nauke je u Engleskoj od samih poetaka bio vezan za verski pluralizam i drutvene promene. Pitanje ekonomskog uticaja vremenom je postalo daleko manje interesantno nego tridesetih godina prolog veka. Pored Mertona, iz tog doba najuticajniji sociolog nauke koji se bavio slinom problematikom bio je Edgar Cilsel (18911944). Njegova osnovna teza bila je da je nauka nastala uz pomo novih ideja i ambicija iz raznih vetina koje su ubacivane u nauku. Pridavao je vei uticaj ekonomiji od Mertona. Cilsel je izbegao u Englesku, a zatim u SAD, i tokom tog izbeglitva napisao je nekoliko radova o poreklu moderne nauke koji danas sainjavaju Cilselovu tezu. Ukratko reeno, teza objanjava da je moderna nauka nastala kada su drutvene barijere izmeu tri stratuma intelektualaca (univerzitetskih radnika, humanista i najboljih manuelnih radnika) sruene usled rasta kapitalizma i da su tako njihovi intelektualni kapaciteti transformisani u kulturni poduhvat, tj. nauku. Najpoznatiji rad na ovu temu jeste onaj u kojem Cilsel govori o sociolokim korenima

157

nauke. U ostalim radovima preteno se trudio da dokae svoju tezu i da je potkrepi. U Ameriku je iz Nemake stigao (to se zna na osnovu njegova dva pisma upuena Dordu Sartonu 1939. godine) sa dva nedovrena rukopisa, od kojih je jedan bio o sociolokim korenima nauke, a drugi o prirodnim i istorijskim zakonima (Krohn and Raven 2000)1. Cilselova prva knjiga, The Application Problem (1916), pokuava da rei problem primenjivanja statistike na iracionalnu prirodu. eleo je da rei problem velikih brojeva u prirodi, odnosno da objasni zbog ega je on uopte primenljiv na prirodu. Kako je matematika racionalna aparatura uopte primenljiva na nejasnu i iracionalnu prirodu? Ovaj problem je nazvao problemom aplikacije i preko njega je doao do zakljuka da postoje opti filozofski problemi koji su zajedniki za sve nauke, ali koje ne moe da rei nijedna posebna nauka. Nije se slagao sa pripadnicima Bekog kruga i logikog pozitivizma koji su ovakve probleme smatrali metafizikim. Tvrdio je da filozofija ne treba da bude odvojena od empirijskih nauka. Zamerao im je na apstraktnom pisanju, smatrajui da im nedostaju empirijska istraivanja, ali sa veinom ideja logikog empirizma se slagao. U svojoj drugoj knjizi, On the Development of the Concept of Genius (1926), predstavio je socioloku analizu kulta genija koja je postojala tokom renesansnog humanizma i za koju je smatrao da jo uvek dominira i njegovim vremenom. Zbog ove knjige nije dobio mesto na Bekom univerzitetu, jer su kritiari smatrali da knjiga nije filozofska. Uprkos tome to ga je to kotalo univerzitetske karijere, odbio je da priloi nekakav drugi tekst, koji bi bio vie filozofski. Njegov projekat o socijalnom poreklu moderne nauke imao je za cilj da na kauzalni nain objasni kako je koncept zakona poeo da dominira naim razumevanjem prirode i da pronae razloge iz kojih se on slabije (ili nimalo) koristi u humanistikim disciplinama. Insistirao je na tome da nema smislenih prepreka da se to ini. Mehanicistiki pogled na svet mora da sadri tri osnovne pretpostavke: (a) diferencijaciju stvarnosti na stvarni
1

Svi biografski podaci preuzeti su iz ovog rada.

158

svet mehanikih zakona i svet pojavnih fenomena; (b) redukciju svih empirijskih zakona na mehanike zakone; (c) introspektivnu psihologiju znanja. Borio se protiv sociolokih kola koje promoviu shvatanje da pojam drutvenog zakona treba zameniti pojmovima razumevanja, empatije, celine, entelehije i vrednosti. To su holistike teorije o stvarnosti ija epistemologija nije zasnovana na psihologiji. Cilsel je ove intelektualne struje nazvao pobunom protiv kauzalnosti. (str. 931) Smatrao je da je u drutvenim naukama mogue doi do statistike koncepcije zakona i da sociologija treba da bude naturalistika. Da bi potvrdio ovo shvatanje on je sproveo istraivanje o sociolokim korenima nauke. Analizu o sociolokim korenima nauke poinjemo Cilselovim radom (Zilsel 1941) o Vilijamu Gilbertu, koji je pored svog poznatog naunog doprinosa bio i lekar kraljice Elizabete i zagovornik kopernikanske teorije. Gilbertova knjiga De Magnete pojavila se 1600. godine, est godina pre Galilejeve prve publikacije i pet godina pre Bejkonove knjige The Advancement of Learning. Cilsel tvrdi da je u pitanju prva knjiga pisana od strane akademski obrazovanog uenjaka koja se bavi prirodnom naukom, a koja je u potpunosti zasnovana na posmatranju i eksperimentu. Zato Cilsel eli da pronae izvore Gilbertovog naunog metoda. Ne treba misliti da je Gilbertovo delo u mnogome slino dananjim naunim delima, jer ono predstavlja kombinaciju modernih, metafizikih, sholastikih i animistikih elemenata. U skladu sa trendom svog vremena (i u poreenju sa neto kasnije objavljenim Galilejevim spisima) Gilbertov rad je preteno kvalitativne prirode. Jedini izuzetak predstavljaju prorauni i merenja koji se tiu problema povezanih sa navigacijom. Gilbert je bio izuzetno kritiki nastrojen i nije se oslanjao na autoritet, tako da se uvek trudio da sam testira tvrdnje drugih ljudi. Sujeverje je odbacio u velikoj meri, naroito kada je razotkrivao drevne prie da dijamanti i luk unitavaju magnetizam ili da magnet moe da detektuje nedostatak vere kod ena, da moe da otvori bravu, da su elektrino i magnetiko privlaenje posledica simpatije itd. Napadao je alhemiju, i to estoko, ali je verovao u horoskop bez obzira na to to je astroloku teoriju o

159

korespondenciji izmeu metala i planeta nazivao suludom, jer su prema njegovom miljenju metali, a naroito gvoe sutina Zemlje, te ne mogu da zavise od zvezda. Filozofija koju je zastupao bila je vitalistika (Zilsel 1941). Interesantno je da njegov animizam i neoplatonizam (a sholasticizam i astrologija u manjoj meri) koji su prisutni u knjizi predstavljaju samo emocionalnu pozadinu njegovog miljenja i ne utiu na empirijski sadraj njegove nauke. (str. 6)1 Cilsel (str. 19) se ne bavi detaljno problematikom prioriteta u naunim otkriima, ali ukazuje na to da je Gilbert u svom delu na nekoliko mesta pomenuo Roberta Normana i da skriva uticaj Normanovih ideja. Norman nije bio obrazovan ovek poput Gilberta, jer je bio proizvoa kompasa, ali njih dvojica su imali mnogo toga zajednikog. Obojica su eksperimentalni pristup vrednovali vie od puke teorije. Razlike su uoljive u Normanovom verovanju u Paracelzusove teorije koje je Gilbert kritikovao i u religioznosti koja je kod Normana daleko vie izraena. Ipak, ne razlikuju se mnogo po naunom stavu i tu lei sutina Cilselovog argumenta. On poreklo Gilbertovog eksperimentalnog metoda i otpor prema autoritetu vidi ne u klasinoj ili tada modernoj literaturi, ve poreklo takvih stavova locira kod rudara, livniara, navigatora i proizvoaa instrumenata tog doba. Ovakvom analizom Gilbertu se umanjuje originalnost ukazivanjem na uticaj Normana koji je danas u potpunosti zaboravljen, ali ova nepravda umanjuje se ukoliko se nastanak i razvoj nauke analiziraju kao socioloki procesi. Jedna od knjiga koju Cilsel navodi kao dokaz za ovakve analize jeste Mertonov doktorat (str. 25n35). Nakon ove veoma interesantne epizode iz istorije nauke moemo da uoptimo Cilselovu tezu i da je primenimo na nastanak moderne nauke. Cilsel (Zilsel 1942b) jednu od najradikalnijih promena u organizaciji ljudskog ivota vidi u prelasku sa feudalizma na kapitalizam. Zaboravlja se koliko je udesno to to je nauka
[A]stroloki prevaranti su bili uvek bogato nagraivani. I tako, dok je pravo nauno istraivanje stimulisano samo s vremena na vreme, za astrolokim spekulacijama postojala je stalna potranja. (Ben-David 1971: 25)
1

160

uopte i nastala, a naroito u odreenom periodu i pod posebnim sociolokim uslovima. (str. 544) Nastanak ranog kapitalizma povezan je sa promenom u okruenju, ali i sa nosiocima kulture. U feudalnom drutvu centri kulture bili su dvorovi i ruralni manastiri, dok je u ranom kapitalizmu kultura premetena u gradove. Cilsel tvrdi da je nauka mogla da nastane samo meu graanima, a ne meu svetenstvom ili vitezovima. Krajem srednjeg veka dolo je do rapidnog progresa tehnologije i tehnolokih izuma, to je za posledicu imalo slabljenje magijskog i razvoj kauzalnog miljenja1. Nauka je mogla u potpunosti da pone da se razvija u modernoj zapadnoj civilizaciji jer je kapitalizam bio zasnovan na slobodnom radu. U to vreme bilo je sve manje robova i oni nisu proizvodili, ve su bili neka vrsta luksuznog poseda. U feudalnom ureenju individua je bila okruena tradicijom grupe kojoj je pripadala i ta pripadnost nije mogla lako da se menja. U ranom kapitalizmu ekonomski uspeh zavisio je od individue i njenih sposobnosti. Ekonomska kompeticija nije bila poznata u srednjem veku. U ranom kapitalizmu se javlja racionalnost jer je postojala potreba da se vri sve vie kalkulacija, merenja, beleenja itd. Ekonomska kompeticija delom je zasluna za slabljenje gildi i opadanje kolektivizma. Upravo je promocija
Kauzalno miljenje ovde treba da se shvati u kontekstu naunog miljenja, a ne u smislu da sa kapitalizmom nastaje kauzalno miljenje, tj. da pre kapitalizma postoji neka vrsta prelogikog miljenja. Jer, kako i sam Cilsel kae, na sjajan nain izbegavajui zamke individualizma i holizma: ovek je socijalno bie. Izgleda da ima sklonosti da interpretira prirodu, ne samo u skladu sa potrebama, ve i preko obrasca drutva. (Zilsel 1942a: 279; kurziv dodat) Pitanje slabljenja magijskog miljenja moe se dovesti u pitanje kada se govori o 17. veku. Don Mejnard Kejns je 1936. godine na aukciji kupio izvesne Njutnove rukopise u kojima je sadrano oko tri miliona rei koje sainjavaju veliki deo Njutnovih alhemiarskih, teolokih i hronolokih radova. Raniji Njutnovi biografi su ove podatke smatrali sramotom, tako da su oni zbog preutkivanja ostali nedovoljno poznati naunoj javnosti. Kejns je stoga zapisao sledee: Njutn nije bio prvi iz doba razuma. On je bio poslednji od maioniara, poslednji od Vavilonaca i Sumera, poslednji veliki um koji je gledao vidljivi i intelektualni svet istim oima kao oni koji su poeli da grade nae intelektualno naslee neto manje od pre 10000 godina. (Keynes, prema Munby 1952: 42) U klasinoj studiji iz istorije nauke Lin Torndajk (Thorndike 1905) nam pokazuje koliko je razvoj nauke bio intimno povezan sa magijom i astrologijom.
1

161

individualizma bila veoma bitna za razvoj naunog miljenja, jer bez kritikog miljenja nauka nije mogua. Cilsel govori o tome da kritiki nauni duh nije poznat u drutvima bez ekonomske kompeticije. Kao to je kasnije naglaavao (Zilsel 1945), u nauci su individualistike tendencije bile ublaene naunom kooperacijom. Na primeru Gilberta (Zilsel 1941) uoljivo je da u srednjovekovnoj nauci nije bilo kvantitativnog metoda, a Cilsel ga prvenstveno vezuje za brojanje i raunanje koje je sveprisutno u kapitalistikoj ekonomiji. Tako je razvoj matematike povezao sa napretkom racionalnosti u tehnologiji i ekonomiji (Zilsel 1942b: 547).
Meutim, racionalna istoa . . . tehnoloke tradicije nije bila dovoljna da poslui kao osnova za nastanak nauke. Na duge staze, arhitektura i graevinarstvo su daleko manje doprinele rastu naunog znanja nego astronomija ili medicina, uprkos injenici da su ove druge dve bile beznadeno upletene u teologiju i magiju, s jedne strane, i lane doktrine s druge. [Ben-David 1971: 26]

Pored optih i poznatih karakteristika kapitalizma, socioloko razumevanje ovog razvoja mora da uzme u obzir i tri stratuma intelektualne aktivnosti u periodu izmeu 13001600. godine. U pitanju su univerziteti, humanizam i manuelni rad. Iz Mertonovog rada o slinoj problematici (Merton 1938b), i kritika koje su mu upuivane, poznato je da je na tadanjim univerzitetima preovladavala teologija sa sholasticizmom. Racionalnost je bila promovisana, ali u okvirima i pomou metoda sholastike. U to vreme dolo je do raspada gildi i mnogi radnici su poeli da se bave posmatranjima prirodnih fenomena i eksperimentima, mada je malo toga poznato o njihovim intelektualnim interesovanjima. Poto nisu imali obrazovanja, osim onog praktinog u radionicama, njihova posmatranja i eksperimenti nisu bili metodiki. Prvi predstavnici sekularnog uenja javljaju se u 14. veku u italijanskim gradovima. To nisu bili naunici, ve sekretari i zvaninici gradova, prineva i pape. Oni predstavljaju oeve humanizma koji odlikuje racionalnost, ali njihove metode su drugaije od naunih. Humanisti su razvili metode naune filologije, ali zanemarivali su kauzalno istraivanje, nisu poznavali fizike

162

zakone i kvantitativni pristup (Zilsel 1942b). Pored univerzitetskih uenjaka i humanista, zanatlije, pomorci, graditelji brodova, stolari, livniari i rudari radili su na unapreivanju tehnologije. S obzirom na to da je veina njih bila nepismena, danas ne znamo njihova imena. U njihovim redovima bilo je nekoliko grupa koje su za svoj rad morale da poseduju odreena znanja, to je podrazumevalo bolje obrazovanje. Meu najboljim zanatlijama najznaajniji su bili umetnici, a pored njih bitni su i doktori i hirurzi, koji su tada veoma esto saraivali sa njima, naroito zbog zainteresovanosti za anatomiju. Ben-Dejvid upozorava da se uloga lekara ne sme preceniti.
Lekari su bili glavni izvor tradicije empirijskog istraivanja i interesovanja prirodnih nauka, sve do sedamnaestog (a u izvesnoj meri ak i do devetnaestog) veka. Ipak, ovi doprinosi naukama uopte imali su malo efekta na medicinsku praksu ili teoriju. Profesionalna tradicija u medicini bila je konzervativna i doktrinarna. Profesija kao celina bila je veoma oprezna i skeptina prema inovacijama, dok je uvala i branila besmislene tradicije. Dakle, dok je medicinski rad bio vaan izvor individua sa predispozicijom da se bave nekom naukom, medicinska zajednica nije stvorila drutvene uslove za nastanak naune tradicije koju je sistematski razvila profesija. [Ben-David 1971: 2627]1

Navigatori su oformili veze sa matematiarima, astronomima i kosmografima i objavljivali su publikacije o navigaciji. I konano, bitni su i proizvoai navigacijskih i muzikih instrumenata. Svi oni su prethodnica modernoj eksperimentalnoj nauci, bez obzira na to to ih naunici nisu smatrali respektabilnim parBen-Dejvid se u nekoliko navrata bavio medicinom i njenom istorijom (Ben-David 1960a, b; Aran and Ben-David 1968). Razlike u produktivnosti medicinskih nauka u Francuskoj, Nemakoj, Britaniji i SAD od 1800. do 1925. godine on objanjava preko raznih stepena kompetitivnosti koji su preovladavali u akademskim sistemima ovih zemalja. Nemaki i ameriki sistem bili su kompetitivni, jer su bili decentralizovani, dok francuski i britanski nisu bili kompetitivni. Kompeticija se odnosi na situaciju u kojoj nijedna institucija sama po sebi nije u stanju da uspostavi standarde za sistem institucija unutar kojeg su ljudi relativno slobodni da se kreu sa jednog mesta na drugo.
1

163

tnerima. Najbolje zanatlije su, dakle, pretee naunika, ali sami nisu naunici.
Dve komponente naunog metoda jo uvek su bile razdvojene pre 1600 metodika obuka intelekta bila je uvana za uene ljude vie klase, za univerzitetske uenjake i humaniste; eksperimentisanje i posmatranje ostavljeni su vie ili manje plebejskim radnicima. [Zilsel 1942b: 553]

Od antike do 17. veka postojala je jasna linija koja je razdvajala liberalne i mehanike umetnosti. U pitanju je razlika izmeu umetnosti za koje su bile potrebne glava i jezik, i one za koje su bile potrebne samo ruke. Jasno je da su ove druge ostavljane ljudima iz niih klasa. Prezir prema manuelnom radu iskljui(va)o je eksperiment iz nauke (Zilsel 1941). Meutim, predrasude prema manuelnom radu nisu spreavale alhemiare da eksperimentiu. Alhemiju su upranjavali i pripadnici viih klasa kao hobi, iako nijedan respektabilan uenjak kao predstavnik liberalnih umetnosti nije sebi dozvoljavao upotrebu metoda mehanikih umetnosti. Neto drugaiji je sluaj italijanskih zanatlija iz 15. veka koji su imali aspiracija ka viim drutvenim nivoima. Oni su konstantno naglaavali da je manuelnom radu neophodna matematika, to je trebalo da ukazuje na njihovu povezanost sa naukom. Zato je koristan primer Gilberta kojeg Cilsel smatra prvim uenjakom koji se usudio da prihvati eksperimentalni metod od najboljih zanatlija i da te rezultate predstavi uenoj javnosti. To je njegovo istorijsko postignue. Nekoliko godina kasnije njegov primer su sledili i Bejkon, koji je velike izumitelje i navigatore cenio vie od uenjaka svog doba, i Galilej, koji je krenuo od vojnog inenjeringa. Sa nastankom nauke Cilsel smatra da je nastao i koncept fizikog zakona, sredinom 17. veka (Zilsel 1942a). Korene ovog koncepta on locira u Bibliju i Corpus Juris, jer je boanstvo koje postavlja zakone centralna ideja judaizma (ove ideje nema, npr. u egipatskoj religiji). Bog je stvorio svet, moralne i ritualne norme, a tako verovatno i odreene karakteristike prirodnog (tj. fizikog) sveta. Empirijska pozadina biblijskih ideja o zakonu verovatno potie od posmatranja i zakljuaka da u prirodi postoje izvesna

164

trajna obeleja. Njihova ideja je bila emocionalne prirode, da priroda mora da se ponaa kako se ponaa, jer je tako propisao bog. Koncept moranja postoji i u modernom fizikom zakonu. Kod Grka se takoe javlja ideja da su fiziki procesi pod rukovodstvom bogova. Progresom racionalizma ovakve interpretacije prirode su prestale, tako da se kroz antiko doba ova koncepcija javlja, ali ona je sporadina, odnosno nije sveprisutna. Metafora o zakonu moe da se ilustruje preko termina astronomija. Nauka o nebu ne bi mogla da bude nazvana tim imenom da nije bilo ideje o poretku i regularnosti nebeskih kretanja koja lie na ljudske zakone. Taj termin upotrebljava Aristofan (5. vek p. n. e.), ali ne i Aristotel, Arhimed, Polibije i Hiparh. Oni koriste termin astrologija. Deterministike ideje bile su poznate u antici, ali tada je ee koriena koncepcija logos nego nomos, i vie je koriena u vezi sa razumom nego sa zakonom univerzuma. Preovladavalo je emocionalno i mitsko objanjenje, a ne nauno i iskustveno (str. 253). Tek sa Dekartom jasno se javlja koncept prirodnog zakona koji svoj najpoznatiji izraz dobija u Njutnovim delima. Ovaj dogaaj se odigrao u Francuskoj, a Cilsel to tumai time to je to bila zemlja centralizovanog apsolutizma. [D]oktrina univerzalnih prirodnih zakona boanskog porekla mogua je jedino u dravi sa racionalnim statutarnim zakonom i u potpunosti razdvojenim centralnim suverenitetom. (str. 279) Cilsel na neki nain zaokruuje priu oko nastanka moderne nauke preko rada o genezi koncepta naunog progresa (Zilsel 1945). Ideal naunog progresa ukljuuje sledee ideje: (1) shvatanje da nauno znanje nastaje postepeno kroz doprinose mnogih generacija koje ispravljaju greke prethodnika; (2) verovanje da taj proces nikad nije zavren; i (3) ubeenje da doprinos ovom razvoju jeste cilj istinskih naunika. Za nastanak ideala naunog progresa nuno je bilo slabljenje autoriteta Biblije, crkve i sholastike, zatim Aristotela i antike, ali to nisu bili dovoljni uslovi, tako da i ovaj ideal mora da se postavi u prikazanu socioloku analizu. Cilsel samo usputno govori o kooperaciji kao bitnom preduslovu razvoja nauke, ali bitno je napomenuti da ona nije postojala kod humanista, iji profesionalni ideali nisu sa njom tako

165

lako pomirljivi. Ona potie iz radnih uslova koji su postojali kod srednjovekovnih zanatlija1. Konanu ocenu ovih teza teko je doneti i za tako neto potrebna su jo mnoga istraivanja. Razreenje debate oko Mertonove teze moralo bi da objasni da li je u Engleskoj postojala neka antinauna sila koju je puritanizam premostio ili Engleze nije interesovala nauka sve do pojave puritanizma. Negativni rezultati jedne studije (Mulligan 1973) pokazuju da je nauka vie bila u korelaciji sa opadanjem uloge religije u drutvu nego sa puritanizmom. Rab (Rabb 1965) je smatrao da nije puritanizam zapoeo naune inovacije, ve sva etiri faktora zajedno: promene u politici, religiji, obrazovanju i samoj nauci. Postavlja se pitanje: da li je mogue sprovesti analizu koja bi bila u stanju da ponudi ovako kompleksno objanjenje? Za sada jo uvek nemamo odgovor. S obzirom na to da je Mertonova teza iz domena istorijske sociologije, ona se kao i sve druge iz ovog domena mora smatrati provizornom i otvorenom za kritiku u svetlu eventualnih novih dokaza. Sutina Mertonove teze jeste da se nauka razvija u drutvima u kojima se nauna aktivnost visoko ceni. U Engleskoj 17. veka nauka je imala veoma dobar poloaj i on je pokuao da pokae da je situacija bila takva zbog puritanizma koji je podravao nauna istraivanja. Postavlja se pitanje: da li je za sociologiju zaista bitno da istrai (navodni) uticaj protestantizma ili, to je sluaj sa Cilselovom tezom, da objasni interakcije izmeu raznih slojeva drutva? Verovatno nije. Za optu socioloku teoriju daleko je vanije to da li je nastanak nauke u raznim vremenima i na raznim mestima bio u korelaciji sa vrednosnim sistemom drutva, a ne sa religijom ili zanatlijama. Umesto nekoliko decenija detaljisanja oko Mertonove i Cilselove teze kritiari su mogli da razmotre ovu optiju tezu. Kod razmatranja uticaja varijabli na koliinu naunog znanja koje je proizvedeno u odreenom drutvu u odreenom vremenu sociolozi su koristili dva opta objanjenja naunog naHagstrom (1965: 111) je kasnije isticao da je etos nauke individualistiki i kompetitivan, jer gde god dominira individualizam ima i kompeticije, ali se tako otvara i mogunost kooperacije.
1

166

pretka: kulturno i strukturalno (Cole 1992). Kulturno objanjenje posmatra izbor nauke kao karijere kao funkciju vrednosnog sistema drutva. Neka drutva zbog svoje kulture veu vrednost daju naunim i tehnolokim aktivnostima nego druga drutva. Najbolji primer ove vrste je Mertonova teza. Veina sociologa nauke, ukljuujui i Mertona, makar implicitno pretpostavlja da koliina potencijalnog naunog talenta ne varira od drutva do drutva, niti tokom vremena. Razvoj nauke u nekom drutvu zavisi od njegove sposobnosti da kanalie postojee talente u nauku. Strukturalno objanjenje naunog napretka vidi broj talentovanih ljudi u nauci kao posledicu strukture mogunosti. Ako u nauci ima vie zanimanja, to e vie ljudi ulaziti u nauku (Ben-David 1971). Na kraju moe da se konstatuje da jo uvek ne postoji apsolutno prihvatljiva teza koja bi bez veih nedostataka objasnila nastanak moderne nauke. Ovo je pitanje na koje jo uvek nemamo konaan odgovor. Iako je ovo danas prvenstveno domen istorije nauke, Mertonov i Cilselov doprinos jeste meu prvim i najznaajnijim pokuajima sociologa da objasne socioloke faktore nastanka moderne nauke. U ovim tezama sadrani su mnogi problemi koji su kasnije inkorporirani u sociologiju nauke.

2. Normativna struktura nauke i socioloka ambivalencija

Kada je Lok bio na vrhuncu svoje slave naunici su tvrdili da su do svojih rezultata doli preko Lokovog empirizma, iako nisu ni najmanje promenili svoj pristup nakon itanja Loka. Pre nekoliko godina, kada je Karl Poper bio izuzetno popularan meu naunicima, suprotstavljene kole taksonoma isticale su jedna drugoj da su istinski sledbenici Popera. U vreme kada je Darvin radio, indukcija (ili ono za ta se verovalo da je indukcija) imala je veliki presti i u skladu s tim Darvin je sveano objavio da je pratio pravi bejkonovski metod, dok je zapravo njegov hipotetiko-deduktivni metod bio sve samo ne induktivizam. [Mayr 1982: 850]

Merton je ostvario najvei uticaj svojom idejom o normativnoj strukturi nauke. Koliko god ova ideja bila hvaljena ili

167

kritikovana, ona ostaje jedan od centralnih pojmova njegove sociologije nauke. Najpoznatiju formulaciju ova teorija je doivela za vreme Drugog svetskog rata. Ideja da su nauka i demokratija vrsto povezani nije bila nova1. Tokom tridesetih i etrdesetih godina prolog veka nastale su okolnosti u kojima je bilo nuno braniti ovu ideju. Naroito se u SAD i Engleskoj insistiralo na tome da je nauka izraz demokratske politike kulture i da autonomija nauke u velikoj meri zavisi i od snage demokratije. Merton je tada bio mladi sociolog i 1942. godine objavio je pomenuti rad pod nazivom A note on science and democracy. On je tokom narednih decenija tampan pod razliitim naslovima, a najpoznatiji je svakako onaj pod kojim je objavljen u knjizi The Sociology of Science (1973): The normative structure of science, iako su u njemu prisutne neke (male) izmene u odnosu na originalni rad iz 1942. godine. U pitanju je tekst koji spada meu najvie citirane u sociologiji nauke. Njegov uticaj danas u najveoj meri potie od problematike o naunom etosu, a ne od pitanja povezanosti nauke i demokratije. Mertonovim normama se mnogo toga zamera(lo), ali jedno je sigurno. Veina sociologa nauke svoje formulacije vrednosti u naunom istraivanju zasnovala je upravo na njima ili protiv njih. Ono to je zanimljivo jeste to da se vremenom izgubilo interesovanje za odnos ovih vrednosti i demokratije. Kao to je Mertonova doktorska teza izazvala vie polemika o uticaju religije na nastanak moderne nauke, a ne o uticaju drugih okolnosti, tako je i ovaj rad izazvao vie polemika o naunom etosu nego o odnosu nauke i demokratije. Glavni izuzetak je Barberova knjiga iz 1952.
O ovom problemu u Mertonovo vreme, i pre njega, pisali su npr. (Cattell 1938) i (Edel 1944). Katelov tekst je transkript govora odranog 1912. godine. U njemu se govori o uticaju nauke na demokratiju tokom istorije (od Stare Grke, preko 11. veka i prvih univerziteta u Italiji) i zakljuuje da bez nauke ne bi bilo ni demokratije. Ono to je omoguilo dananju demokratiju jeste primena nauke na poljoprivredu, trgovinu i umetnosti. Meutim, kao nedostatak nae civilizacije autor navodi situaciju u kojoj je nauka poveala sredstva proizvodnje van naih moi za pravednom distribucijom. Edel (1944) s pravom istie da je pitanje odnosa nauke i demokratije drutveno, a ne samo teorijsko, jer odgovor na njega determinie drutvenu politiku u poljima morala, obrazovanja i politike.
1

168

godine (Barber 1952/1962)1. Tematika odnosa izmeu demokratije i nauke odjednom je postala ili naivna ili neinteresantna. Kako je socioloko prouavanje nauke postajalo sve popularnije i razvijenije to je Mertonova formulacija naunog etosa postajala sve udaljenija od prakse da se nauka i demokratija povezuju. Merton je i sam jedan od krivaca. Prvobitni naslov rada prvi put je promenio u Science and democratic social structure i pod tim nazivom se pojavio u prvom izdanju Social Structure and Social Theory 1949. godine (1942/1968). Re demokratija je povuena iz naslova 1973. godine kada se ovaj tekst pojavio u knjizi The Sociology of Science, pod najpoznatijim naslovom. Rad je originalno napisan za asopis Journal of Political and Legal Sociology iji urednik je bio or Gurvi i koji je izlazio tokom narednih pet godina. U broju u kojem se pojavio i Mertonov tekst objavljeni su radovi Roberta Makajvera, Karla Levelina, Dejvida Rismana, Talkota Parsonsa, Kingslija Dejvisa i jedna recenzija koju je pisao Levi-Stros. Merton prvi put eksplicitno govori o etosu nauke u radu Science and the social order (1938a)2. Etos se odnosi na emocionalno obojene komplekse pravila, propisa, verovanja, vrednosti i pretpostavki koje vae za naunika (str. 327n16). Naunik je tako u svojoj tehnikoj aktivnosti bezlina individua, ali on u svoj rad ulae ogromne emocionalne investicije koje definiu te norme. Drutvena stabilnost nauke moe se obezbediti samo ako postoje adekvatne odbrane od promena koje nameu vannauni faktori. Eliminisanjem sentimenta iste nauke nauka postaje podlona direktnoj kontroli drugih institucionalnih agens i njeno mesto u drutvu postaje sve vie neizvesno. (str. 328329) ista nauka je, dakle, odbrana protiv invazije normi koje ograniavaju potencijalni napredak nauke kao socijalne aktivnosti. Veoma je bitan i tehnoloki aspekt nauke, jer kako Merton zapaa, [s]premnost da se prihvati autoritet nauke poiva u znatnoj meri na njenoj svakodnevnoj demonstraciji moi. (str. 329) Zakljuak
Jedan od retkih novijih izuzetaka je npr. (Chubin 1985). U prvobitnoj formulaciji etos sainjavaju sledee norme: intelektualno potenje, integritet, organizovani skepticizam, nezainteresovanost i bezlinost (Merton 1938a).
2 1

169

koji se namee jeste da je Merton ideju o naunom etosu razvio tokom eksplicitnog razmatranja odnosa nacizma prema nauci. Taj trend je nastavljen i u radu Note on science and democracy koji sadri i nekoliko pasusa rada iz 1938. godine. Nauni etos je kompleks vrednosti i normi za koje se veruje da ih naunici potuju. Merton je eleo da zasnuje komparativno prouavanje institucionalne strukture nauke i smatrao je da je pronaao osnov za provizornu tvrdnju da je razvoj nauke najbolji u demokratskom poretku, jer je on integrisan sa etosom nauke. Zato je u ovom kratkom radu (koji je morao biti prilagoen zahtevima urednitva) primarno interesovanje usmereno, ne na naune metode, ve na odreena pravila koja su u osnovi i tih (tehnikih) metoda. Tako etos moderne nauke sainjavaju etiri skupa institucionalnih imperativa: univerzalizam, komunizam, nezainteresovanost i organizovani skepticizam. Sve ovo ne znai da je nauka ograniena samo na demokratske reime, ve samo da je njen napredak najlake obezbediti u demokratskom ureenju. Odatle i sledi prva norma koju naunici (navodno) potuju, a to je univerzalizam, kojoj Merton posveuje najvie panje i koju direktno kontrastira nacizmu. U vreme pisanja ovog teksta briga o normi univerzalizma bila je vitalna u borbi protiv faizma, dok je nekoliko decenija nakon pisanja postala isto toliko trivijalna (Hollinger 1983: 4). Jo jedna poznata antifaistika knjiga iz tog vremena pripada Vodingtonu (Waddington 1941/1948) koji je takoe govorio o etosu, ali na jedan difuzan nain, zagovarajui tezu da je nacizam nepomirljiv sa naunim temperamentom. Merton u prvoj verziji svog rada nije govorio o SSSR, ali kasnije verzije sadre dve fusnote u kojima se Staljinov reim poredi sa Hitlerovim po pitanju norme univerzalizma u nauci. Time je eleo da potkrepi svoju tvrdnju da je nauka tokom istorije u najveoj meri cvetala u demokratskim periodima. Kada je rad tampan 1957. godine u drugom izdanju knjige Social Theory and Social Structure, Merton je dodao jo jednu fusnotu koja se odrala i u kasnijem izdanju iz 1968. godine, ali koja je izmenjena 1973. godine. Govorei o univerzalizmu Merton je isticao kako je institucija nauke deo vee drutvene strukture sa kojom nije uvek

170

integrisana (1942/1968: 607). Kada se ira kultura suprotstavlja univerzalizmu etos nauke se ozbiljno dovodi u pitanje. U ratnim vremenima univerzalizam esto biva potisnut i na njegovo mesto dolazi etnocentriki partikularizam. Na ovom mestu dodata je fusnota (str. 607n4a). Ona se bavi stanjem u SSSR koji je ve 1948. godine poeo da naglaava nacionalizam, odnosno da zagovara nacionalnu nauku. Sledea reenica glasi: Pre ili kasnije, kompetitivne tvrdnje o validnosti reavaju se univerzalistikim injenicama prirode koje su konsonantne sa jednom, a ne sa drugom teorijom. Ona je promenjena 1973. godine (1942/1973: 271n6) i glasi: Pre ili kasnije, kompetitivne tvrdnje o validnosti reavaju se univerzalistikim kriterijumima. Tvrdnje o istini, bez obzira na to koji je njihov izvor, treba da budu izloene prethodno uspostavljenim bezlinim kriterijumima (Merton 1942/1973: 270; u originalu kurzivom) koji moraju da budu konsonantni sa posmatranjima prethodno potvrenog znanja. Prihvatanje nekog znanja u nauci kao istinitog ne zavisi (tj. ne bi trebalo da zavisi) od nekakvih linih ili drutvenih osobenosti naunika ili uticaja na njega, jer je ono transpersonalno. Zato objektivnost naunog znanja mora da prevazie sve oblike partikularizma. [I]mperativ univerzalizma je ukorenjen duboko u bezlini karakter nauke. (str. 270) Jedna od najvanijih stvari koje je sociologija nauke pokazala jeste da je institucija nauke samo jedan relativno izolovani i nezavisni deo drutva, ali izmeu nauke kao dela sistema i itavog drutvenog sistema moe da postoji neusklaenost. S obzirom na to da smo pomenuli istorijske okolnosti pisanja ovog rada, jasno je da je Merton pre svega mislio na Nemaku koja je svojim negiranjem univerzalizma u nauci dovela u pitanje i samu naunu praksu. Merton kritikuje ovakve tendencije na sledei nain. Prvo, kulturni kontekst bilo koje nacije moe da predisponira naunike da se bave odreenim problemima, ime se bavila i njegova doktorska disertacija. Ova tvrdnja je odavno poznata u sociologiji. Drugo, kriterijum validnosti naunog znanja nije stvar nacionalnog ukusa i kulture. (Merton 1942/1968: 608n4) Rasprava o ostale tri norme nije u tolikoj meri povezana sa nacizmom i problemom demokratije. Normu komunizma (koji

171

neki autori [npr. Barber 1952/1962] kasnije nazivaju komunalizmom) Merton je povezao sa drutvima u kojima postoje mogunosti za slobodnu diskusiju i otvorenu komunikaciju. Antiteza ovoj normi je tajnost, jer komunizam podrazumeva verovanje u zajedniko posedovanje rezultata nauke. U potencijalnom konfliktu sa ovom normom jeste definicija tehnologije kao privatnog vlasnitva u kapitalistikoj ekonomiji. Zato Merton istie da naunici ili zagovaraju neki oblik socijalizma ili patentiraju svoje radove kako bi obezbedili njihovu javnu upotrebu. U najirem smislu ova norma govori o tome da su nauna dostignua produkt drutvene saradnje i da su deo drutvene zajednice. Prava kojima raspolae naunik koji je neto otkrio u znatnoj meri su ograniena. Eponimiki zakon samo odaje priznanje pronalazau koji unoenjem otkria u nauni fond ostavlja sebi samo priznanje i ast. Eponimija je, dakle, samo mnemoniki mehanizam koji odaje poast, a ne garantuje neko ekskluzivno pravo na pronalazak. Rasprave oko prioriteta ne dovode u pitanje status naunog znanja kao zajednikog vlasnitva. Merton zanemaruje injenicu da u nauci postoji tajnost, naroito za vreme istraivanja (vidi Hull 1985; McMullin 1985). Zatim, tu je i problem nevidljivih koleda koji potencijalno mogu da narue ideju komun(al)izma u nauci. Oni su selektivni i zatvoreni, to za posledicu moe da ima nedostatak adekvatnog sistema kontrole tehnikih normi nauke (vidi i Price and deB. Beaver 1966)1. Institucija nauke ima sopstveni sistem nagrada u vidu eponimikih zakona, naunih nagrada i istorijske pozicije. Ne smemo zaboraviti ni uticaj ekstrinzinih nagrada na naunike. Sasvim je mogue da etika uspeha koja karakterie itavo drutvo moe da neutralie ezoterine norme nauke. Sutina ovih zapaanja je da Mertonove norme moda i nisu (vie) adekvatne da prue opis stvarnog ponaanja (dananjih) naunika (vidi Rothman 1972 i Wunderlich 1974). Meutim, Merton pod ovom normom
Mertonu je, naravno, jasno da u nauci postoje i tajnost i nevidljivi koledi, ali u svojim analizama etosa nauke tim injenicama ne poklanja dovoljno panje.
1

172

ne podrazumeva line ili individualne motive, ve institucionalni atribut, to je i reeno. O javnoj dimenziji nauke govori i norma nezainteresovanosti koja se odnosi na javni i testabilni karakter nauke i zahteva upliv savremenika u ocenjivanje nekog znanja. Zato je Merton i govorio kako u istoriji nauke skoro i da nema prevara. Individue i interesne grupe na ovaj nain bivaju spreene da nametnu drutvu neku istinu od koje bi imali koristi. Zloupotrebe ove norme bile su oigledne u nacistikoj Nemakoj i SSSR. Ni ovde se ne misli na line i individualne motive naunika, ve na institucionalni (ali i metodoloki) atribut. Nezainteresovanost se ne sme izjednaiti sa altruizmom, niti zainteresovano delovanje sa egoizmom. Poistoveivanje ovih pojmova dovelo bi do brkanja institucionalnog i motivacionog nivoa analize. Nema zadovoljavajuih dokaza koji bi ukazivali na to da su naunici ljudi koji poseduju visoki moralni integritet. Zahtev za nezainteresovanou takoe ima vrstu osnovu i u javnosti. Organizovani skepticizam odnosi se na zauzimanje skeptikog stava prema stvarnosti i domenima svetog. Sistematski ili organizovani skepticizam nauci slui kako bi se zatitila od prevara. Kljuno u ovoj normi je isticanje isto naunih kriterijuma prilikom prihvatanja neke teorije. U praksi esto postoji otpor dokazima koji su nauni po svim kriterijumima, ali koji se razlikuju od konvencionalnih metoda naunog miljenja ili koji potiu od nepoznatih naunika, tj. naunika. Etika neutralnost kao deo skepticizma istie da istraivanja treba sprovoditi bez obzira na osetljivost predmeta istraivanja. Ipak, u praksi postoje domeni istraivanja na koje naunici gledaju sa prezirom (to je lako uoljivo na primerima Artura Densena ili Edvarda Vilsona). Barber (1952/1962) pod uticajem Mertona navodi est glavnih tema koje su od sutinskog znaaja za razumevanje drutvenih aspekata nauke: (1) univerzalnost ljudske racionalnosti; (2) kontinuitet evolucije nauke; (3) varijabilnost nivoa aktivnosti i postignua nauke kroz istoriju; (4) vanost mnogih raznih socijalnih uticaja na razvoj nauke; (5) relativnu autonomiju nauke kao jedne komponente drutva; (6) reciproni uticaj izmeu nauke i drugih komponenti drutvenog sistema.

173

Racionalnost je ljudska univerzalija jer postoji bez obzira na svest o postojanju logikih kanona i od krucijalnog je znaaja za nastanak nauke koja je po svojoj prirodi u velikoj meri kontraintuitivna (vidi npr. Wolpert 1992). Za nastanak nauke potrebno je primeniti racionalnu misao na empirijski nain, jer nauka mora da bude racionalna i empirijska. To se u istoriji prvi put dogodilo u Staroj Grkoj. Nove naune ideje koje protivree zdravom razumu vremenom bivaju inkorporirane u nauno znanje, a kasnije i u sistem obrazovanja i ljudi se na njih navikavaju, iako mnogi i dalje ne razumeju stvarne mehanizme, recimo, delovanja gravitacije, ije delovanje na daljinu je protivreno intuitivnom razumevanju. Kako je Mah rekao: neobina nerazumljivost je postala obina nerazumljivost. (navedeno prema Barber 1952/1962: 49) Mnogi misle da je empirijska racionalnost moderna pojava, iako nema nekog radikalnog istorijskog diskontinuiteta. Nove nauke i nova saznanja zasnivaju se na prethodeim i taj proces postoji ve par hiljada godina, bez nepremostivog jaza. Ovo ne znai da sva nauna postignua imaju obaveznu vezu sa prethodeim znanjima, ali obino je tako. Sa ovim u vezi je i trea tema. etvrta i peta tema tiu se starih iluzija o potpunoj istoi nauke, ali sa napomenom da odreeni interni razvoj nauke postoji. Iz ovog jasno sledi i recipronost nauke i drugih podsistema drutva. Sva drutva tokom istorije imala su sopstvene vrednosti. Barber kao osobenosti modernog drutva vidi: racionalnost, utilitarnost, univerzalizam, individualizam i progres (ili meliorizam) (Barber 1952/1962). Kongruencija racionalnosti sa naukom je oigledna. Ne misli se na racionalnost koja postoji u svim drutvima, ve na vrednost racionalnosti koja predstavlja moralno, emocionalno institucionalizovano odobravanje ove prakse u raznim drutvenim delatnostima. To odobravanje rezultira u kritikom pristupu prema svim fenomenima ljudske egzistencije kako bi se postiglo sve konzistentnije, ureeno i uopteno razumevanje sveta oko nas. Postojanje ove vrednosti u nauci je najevidentnije, ali Barber naglaava da su i ekonomske aktivnosti u modernim drutvima mogue usled difuzije ove vrednosti u populaciji.

174

to se tie utilitarizma, Barber insistira na tome da se odreene konotacije ovog pojma ne podrazumevaju u smislu u kojem on koristi ovaj termin. On misli na zainteresovanost modernog oveka za deavanja u prirodnom svetu koji nas okruuje, pre nego za neke mistine natprirodne procese. To znai da i ova vrednost povoljno utie na nauku i njen razvoj. U ovom smislu moderna racionalnost razlikuje se od racionalnosti srednjeg veka, jer se primenjuje na empirijske fenomene svakodnevnog ivota. I univerzalizam u znatnoj meri ide u prilog razvoju nauke, iako jednim delom potie i od hrianske vere u bratstvo svih ljudi. U nauci se ova vrednost ogleda u injenici da neko moe da se bavi naukom bez obzira na poreklo, rasu, pol itd., ali pod uslovom da je sprovedena do kraja. Takoe, ona oznaava injenicu da nema amerike ili sovjetske nauke koje bi se zbog svog porekla razlikovale (iako su se tokom istorije javljale takve ideje). Pod individualizmom Barber podrazumeva moralnu preferenciju individualnoj savesti, a ne ka organizovanom autoritetu. U tom smislu oigledan je kontinuitet sa naukom koja prezire eksterno nametnute dogme1. Vrednost progresa ili meliorizma takoe ima svoje korene u hrianskom perfekcionizmu i protestantskom aktivizmu, kao i vei broj prethodnih vrednosti. Ne misli se na unilinearni, teleoloki progres, ve na kumulativni. Na kraju postaje evidentno da Barber oslikava vrstu idealno tipskog drutvenog sistema kulturnih vrednosti i drutvenih struktura koji bi bio u stanju da na najbolji nain omogui povoljne uslove za razvoj nauke i njenog progresa. Pored ovih vrednosti taj sistem bi trebalo da poseduje i drutvene strukture visoko specijalizovane podele rada, otvoreni klasni i neautoritarni politiki sistem (str. 108). Uoljivo je da se Barberova lista vrednosti donekle razlikuje od Mertonove. Barber govori o emocionalnoj neutralnosti kao vrednosti preko koje naunici dostiu vrednost racionalnoHagstrom (1965: 105) je takoe govorio o normi nezavisnosti koja se veoma ceni u nauci. Ona podrazumeva da je naunik u stanju sasvim slobodno da bira predmet istraivanja. Od njega se oekuje da slobodno bira i metode i tehnike koje e primeniti na problem i pretpostavlja se da je slobodan i u evaluaciji rezultata.
1

175

sti, iako je i emocionalna ukljuenost u nauci od velikog znaaja prilikom donoenja raznih odluka tokom istraivanja ili naunog rada uopte. U primeni tih tehnika racionalnosti od naunika se zahteva emocionalna neutralnost. Zatim, tu je i univerzalizam kao druga vrednost koja je direktno povezana sa moralnou u liberalnom drutvu. Na mesto komunizma dolazi komunalizam, gde se razlikuju liberalno drutvo i nauka. Dok liberalno drutvo vrednuje privatno vlasnitvo, u nauci su ta prava redukovana na minimum u vidu kredita (tj. zasluge) koji se zasluuje prilikom otkria. Nezainteresovanost je blisko povezana i sa komunalizmom. Ovaj moralni obrazac se razlikuje u nauci u odnosu na ostatak drutva, gde se retko kad moe govoriti o nezainteresovanosti, to ne znai da ona ne postoji u vidu oekivanja da se uini neto dobro za zajednicu. Od svih normi najvie panje zasluuje detaljnija analiza univerzalizma preko procesa evaluacije. Potrebno je dati odgovor na (naizgled) paradoksalna pitanja. Kako je mogue da agregacije partikularistikih odluka dovedu do racionalnih i univerzalistikih ishoda u sistemu? Kako nepravde nanesene individuama mogu da konstituiu socijalni sistem sa visokim stepenom pravde? Merton je kasnije pisao o tome da prilikom objavljivanja radova postoji meavina univerzalizma i partikularizma. Radovi poznatijih naunika alju se manjem broju recenzenata, dobijaju lake i bre saglasnost i ree bivaju odbijeni. Ova vrsta elitizma ne znai da je na delu smanjenje naunih kriterijuma za poznatije naunike, jer je frekvencija odbijanja nezadovoljavajuih radova jednaka, bez obzira na reputaciju (Zuckerman and Merton 1971/1973). Na evaluaciju naunih doprinosa utiu tri vrste faktora: kognitivne karakteristike doprinosa, socijalne karakteristike samih naunika iji je doprinos i delovanje socijalnih procesa poput intelektualnog autoriteta (Cole 1992). U nauci postoji kompleksna interakcija izmeu kognitivnih faktora (dokaza, modela, teorija) i partikularistikih socijalnih procesa. Analitiki ih je esto mogue razdvojiti i na taj nain analizirati. Ako nauku analiziramo na mikro nivoima, zaista se ini da partikularistiki procesi dominiraju. Uzrok tome jeste i injenica da je za veinu naunih doprinosa veoma teko utvrditi u kolikoj meri

176

se podudaraju sa empirijskim svetom oko nas. Na to ukazuje i teza o nedovoljnoj empirijskoj potkrepljenosti naunih teorija. Konstruktivisti su u pravu kada kau da nema naina da se objektivno oceni veina doprinosa koji se stvaraju na istraivakom frontu. Ukoliko nema unapred utvrenih objektivnih kriterijuma to znai da su evaluacije znanja sa istraivakog fronta inherentno subjektivne, a time i partikularistike. Na koji nain se partikularistiki kriterijumi primenjuju? Kao to je sluaj sa veinom problema u sociologiji nauke, i o ovom postoje oprena miljenja. Rotman se slae sa Mertonom da je jedan od ciljeva moderne nauke svakako esktenzija validnog, potvrenog znanja. (Rothman 1972: 102) Takoe, tano je da se taj cilj postie uz pomo odreenih vrednosti i normi. Zato i definie nauno znanje kao znanje koje je prikupljeno i organizovano u skladu sa etiri tehnike norme empirijskom validnou, logikom jasnou, logikom konzistentnou stavova i optou principa. (str. 102) Prema njegovom miljenju ove tehnike norme ne garantuju nuno ispunjenje ciljeva koje nauka ima. Tragovi naunog etosa mogu se nai jo u 17. veku, to Rotman ne osporava, ali mu smeta insistiranje da isti takav etos vai za dananje naunike. Zato on nudi dokaze koji bi pokazali da se devijacije u odnosu na idealno tipski model naunog etosa dogaaju daleko ee nego to se to obino misli. Jedno je idealno tipska analiza, a sasvim drugo realnost. U praksi stvari izgledaju drugaije, to zaista jeste evidentno kada se pogleda finansiranje istraivanja. Elitizam i partikularizam imaju veliki uticaj na nejednaku distribuciju resursa. Tako Rotman navodi podatak da je u SAD 1965. godine 25% dravnog novca od ukupnog novca za finansiranje nauke otilo istraivaima sa deset univerziteta. Iako stoji i zakljuak da su na tim boljim univerzitetima bolji strunjaci, ne moe se ni u potpunosti negirati injenica da u ovoj prii veliku ulogu imaju i lini faktori i institucionalna povezanost sa dravnim aparatom1.
1 Alen (Allen 1960) je razmotrio oko 6000 kompetitivnih aplikacija za istraivake fondove tokom 1959. godine iz oblasti medicine i biologije. Od ovog broja, oko 2000 aplikacija nije odobreno od strane tridesetak savetnika, odnosno naunika koji sa tehnike strane razmatraju aplikacije.

177

Jo neka istraivanja pokazuju da se alokacija zasluga ne odvija uvek po univerzalistikim principima (Heffner 1979). U SAD mnoge ene iz prirodnih nauka na postdoktorskim studijama preteno bivaju samo ispomo mukarcima (Reskin 1976). Moda je mogue izvui zakljuak (koji i autorka izvodi) da ene koje se bave naukom rade u sistemu u kojem se njima alociraju relativno nepoeljne pozicije, bez obzira na njihovu produktivnost i kvalitet. ak i kada bivaju potpisane kao koautori ene ostaju subordinirane. Zato mnoge feministkinje postavljaju pitanje u kolikoj meri je nauka zaista onakva kakvu je Merton predstavlja. Veliki kritiar Mertonove sociologije nauke, Malkej (Mulkay 1976), eleo je da pokae kako nauna istraivanja generiu naune elite. Naune elite postoje jer najvanije nagrade naune zajednice bivaju distribuirane na nejednak nain, a drutvene veze meu privilegovanim pripadnicima daleko su jae nego veze sa drugim pripadnicima. Dva osnovna kriterijuma za definisanje (naune) elite jesu specijalna kontrola nad ogranienim resursima i postojanje mree socijalnih odnosa koji ih povezuju. Sledea dva kriterijuma tiu se sposobnosti i mogunosti da se kontroliu ili usmeravaju aktivnosti drugih i posedovanja znatnog uticaja za dalje regrutovanje elite (str. 446447). Iz ovog sledi pretpostavka da se elite grupiu u odreenim centrima. Formiranje intelektualnih centara posledica je raznih drutvenih procesa, poput selektivnog angaovanja kadrova. Sasvim je logino da bolji univerziteti stvaraju bolje strunjake i Malkej navodi podatke da su u Velikoj Britaniji Oksbrid koledi 1967/68. godine dobili jednu sedminu svih univerzitetskih istraivakih fondova i ugovora, iako zapoljavaju samo jednu dvanaestinu ukupnog akademskog osoblja (str. 451). Zakljuak bi bio da pripadnici prestinih naunih centara imaju koristi, ne samo od nejednake alokacije priznanja i nagrada, ve i od diferencijalne distribucije mogunosti da upranjavaju visoko kvalitetni rad. (str. 452; u originalu kurzivom) Dajana Krejn je na osnovu svojih istraivanja zakljuila da klasno poreklo utie na najvie nivoe obrazovanja (Crane 1969b; za kritiku vidi Gaston et al. 1976). Postoji i slaba povezanost izme-

178

u rangiranja doktorata i ranga departmana koji zapoljavaju tog doktoranda, ali vea je verovatnoa da e postdiplomci sa visoko rangiranih fakulteta upravo biti angaovani od strane prestinih fakulteta. Meu mlaim naunicima se presti doktorata, a ne kvalitet rada u prolosti uzima kao indikator predvianja budueg rada od strane ljudi koji ih zapoljavaju (Crane 1971). To znai da naunici na prestinijim univerzitetima osvajaju vie priznanja od ostalih naunika. Dajana Krejn (Crane 1965; vidi i Hagstrom 1971) je elela da odgovori na pitanje da li je nauna produktivnost i priznanje nauniku u potpunosti rezultat njegovog linog postignua ili na sve to utie i okruenje u kojem naunik radi. Radila je sa 150 naunika sa tri razliita univerziteta i rezultati ukazuju na to da su diplomci prestinijih univerziteta kasnije u karijeri ipak bili produktivniji od ostalih. Kao to emo videti, ovo ne mora da se kosi sa normom univerzalizma. Pored navedenih kritika univerzalizma u nauci (vidi i Travis and Collins 1991 koji govore o kognitivnom partikularizmu i njegovom uticaju na recenziranje od strane savremenika), potrebno je skrenuti panju i na veoma interesantne odbrane ove norme, koje prihvataju postojanje i partikularizma i univerzalizma u nauci. Neke druge studije (vidi Cole 1992) su pokazale da nenauni statusi naunika (poput religije ili rase) najee ne igraju bitnu ulogu pri evaluaciji naunog rada. Partikularizam zasnovan na naunim vezama (npr. presti departmana na kojem je naunik zaposlen) moe da ima odreeni, iako veoma mali uticaj. ta je onda sa mrenim vezama naunika koje su zasnovane na linim, socijalnim i kognitivnim faktorima? One de facto utiu na nain na koji se neki doprinos procenjuje. Kako je onda mogue da su klasine studije iz sociologije nauke zanemarivale ove faktore, kada je svima ve poznato da je ova vrsta partikularizma na delu u nauci (vidi Cole 1992 i Long and Fox 1995)? Partikularistiki kriterijumi mogu da se podele u dve grupe: nenauni statusi naunika (starost, religija, pol, rasa itd.) i naune afilijacije naunika (rang departmana na kojem su stekli doktorat, rang departmana na kojem trenutno rade, broj dobijenih priznanja itd.) (Cole 1992; vidi i Hull 1990).

179

esto se pretpostavlja da ene nemaju jednaku priliku da uu u nauku i neka istraivanja to (navodno) potvruju. Ova teza je zasnovana na pogreci o nejednakoj proporciji koja pretpostavlja da je samo jednaka proporcija mukaraca i ena dokaz protiv polne diskriminacije. Ishod se uzima kao dokaz za proces. Diskriminacija moe da objasni neke procese u nauci, ali sama po sebi ne objanjava mnogo. Preko pogrenih interpretacija ishoda kao indikatora procesa pogreka o nejednakoj proporciji namee kauzalni model sa jednom varijablom koji razmatra samo prilike i mogunosti kao mogui uzrok slabije zastupljenosti ena i manjina u nauci. Empirijska istraivanja u SAD pokazuju da mukarci i ene ipak imaju (pod)jednake anse u nauci (vidi Cole 1992). Stratifikacijske analize nauke ukazuju na to da postoje dve glavne determinante za dobijanje naunog priznanja izvoenje uloge i proces akumulativne prednosti, o kojoj e biti rei preko analize Matejevog efekta. Ona se odnosi na injenicu da kada je naunik jednom nagraen, postoji vea ansa da e biti nagraen i u budunosti bez obzira na indikatore izvoenja uloge. Kada bi nauka bila iskljuivo univerzalistika, tj. kada bi sistem nagraivanja bio u potpunosti univerzalistiki, jedini kriterijum za dodeljivanje nagrada bio bi izvoenje uloge. Delovanje akumulativne prednosti je devijacija od tog ideala. Da li je ova devijacija loa po nauku zavisi od odgovora na sledee pitanje. Da li je pomenuti proces ishod nejednake distribucije talenta koji se skuplja u prestinim centrima ili je talenat rezultat nejednake distribucije resursa? Ako akumulativna prednost slui alokaciji vie resursa najtalentovanijim naunicima, to moda nije fer prema nekim individuama, ali je svakako dobro za napredak nauke uopte. S druge strane, ukoliko akumulativna prednost izaziva nepravednu alokaciju resursa meu naunicima koji ne mogu da ih iskoriste na najbolji nain, onda je to tetno za sveukupni napredak znanja. Na osnovu primera Velikovskog videemo da postoje odreeni problemi sa definisanjem univerzalizma i partikularizma. Da li je partikularizam na delu kada verujemo da je odreena teorijska orijentacija pogrena? Na koji nain je mogue povui liniju izmeu evaluacija zasnovanih na legitimnim (objektivnim)

180

kognitivnim kriterijumima i onih zasnovanih na nelegitimnim kriterijumima? Po ovom pitanju izuzetno je bitna konstruktivistika i relativistika kritika Mertonovog etosa (npr. King 1971 i Mulkay 1969). Sutina ovih kritika je u sledeem. Kritiari tvrde da je empirijski veoma lako dokazati kako etos nije taan i realan, jer Mertonove norme ne rukovode naunim istraivanjima. Jo vanije je to se moe pokazati da nema impersonalnih kriterijuma evaluacije. Tako evaluacija u relativistikim sociologijama postaje iskljuivo subjektivna, zasnovana na sopstvenim intelektualnim interesima i perspektivi. I tree, relativisti istiu da se nauni napredak ne odvija na racionalan nain, da pozitivistika slika nauke nije tana, ali smatraju da to dokazuje kako norme nauke nisu nuno garant za razvoj same nauke. Ako se ove relativistike primedbe sprovedu do krajnjih konsekvenci, postavlja se pitanje zbog ega se rad nekih ljudi u nauci smatra boljim, a nekih drugih loijim. Veina naunih teorija biva ignorisana ili je nivo empirijske potkrepljenosti toliko mali da je veoma teko formirati konsenzus o vrednosti kognitivnog doprinosa. Zbog nedostatka konsenzusa razni socijalni procesi utiu na evaluaciju i zato je u izvesnim sluajevima bitna i promocija rada, teorije, hipoteze, ak i bitnija od pukih kognitivnih osobenosti. Zakljuak je da e naunici koji su sposobniji u manipulisanju ovim nekognitivnim procesima biti uspeniji po pitanju karijere i da univerzalizam u ovim ranim stadijumima evaluacije nije ni mogu. Nauka, kao i bilo koja druga institucija, zavisi i od razmene linih usluga (Hagstrom 1965). Zato je u nauci veoma teko ubediti naunike da piu negativne evaluacije o radu svojih kolega. Takoe, to je vea socijalna mrea nekog naunika, to je vea verovatnoa da e on u budunosti dobiti odreena priznanja i nagrade. Da li se ove injenice nuno moraju svrstati u partikularizam? Da, ali samo u smislu da se primenjuju subjektivni kriterijumi koji se ne mogu dokazati (ili opovrgnuti) kao (in)validni. Dakle, pitanje nije vie da li partikularalizam postoji, ve koje su socijalne osnove partikularistikih evaluacija.

181

Neformalna komunikacija u nauci je veoma razvijena i na nju se mogu primeniti modeli snage slabih veza (Granovetter 1973, 1983) i strukturalnih rupa (Burt 2004)1. U jednoj socijalnoj mrei naunika mogu da postoje razne line veze izmeu evaluatora i onih koji bivaju evaluirani. to su te veze jae to je vea ansa da e uticati na ishod evaluacije. Procesi evaluacije mogu da budu otvoreni ili zatvoreni. Ako se neki konkurs, dodela nagrada, fondova itd. odvija tajno, to je vea ansa da e partikularizam veza biti na delu. Bitno je i pitanje oskudnosti nagrada. to su nagrade oskudnije, to je vie verovatno da e na njih uticati partikularizam. Takoe, vano je i pitanje jasnosti kriterijuma evaluacije. to su kriterijumi nejasniji ili to manje konsenzusa postoji oko kriterijuma, to je vea ansa za delovanje partikularizma i mrenih veza. Partikularizam, koji zaista deluje demoraliue ako se ovako predstavi, moe da se zasniva na kognitivnim evaluacijama, ali i na nekognitivnim uticajima linih valenci i mrenih veza. S obzirom na to da prirodu ne moemo da spoznamo direktno, partikularizam je inherentan nauci, jer tumaenja prirode nuno moraju da sadre subjektivne elemente. Rei da bi naunici trebalo da budu objektivni prilikom evaluacija rada drugih naunika, to su govorili normativni filozofi nauke, verovatno nije delotvorno. Napredak nauke je ponekad i ubrzan upravo ovim subjektivnim elementima. Univerzalizam i potenje su dobri naini distribuiranja nagrada jer se uklapaju u na opti vrednosni sistem, a ne zato to je empirijski pokazano da je to najadekvatniji nain na koji e nauno znanje moi da napreduje. Kada budemo govorili o Orteginoj hipotezi i Lotkinom zakonu videemo da samo mali broj naunika doprinosi rastu naunog znanja, tako da dodeljivanje nagrada na partikularistiki nain ima veoma malo anse da na neki ozbiljan nain utie na budunost nauke. Moemo da zakljuimo da je nauka esto blizu univerzalistikog ideala, a da tamo gde od njega odstupa postoje razne kompenzacije, naroito ona u vidu delovanja akumulativne prednosti. Akumulativna prednost
1

O mikrosociolokoj dimenziji ovih pojmova vidi kori 2006b.

182

ne naruava normu univerzalizma ako su oni sa akumuliranom prednou zaista i bolji naunici (Price 1976b). I Donatan Kol (Cole 1989) zagovara tezu da distinkcija izmeu univerzalizma, kako on deluje na institucionalnom nivou, tj. na nivou socijalnog sistema nauke, i partikularizma na individualnom nivou analize najee nije adekvatna. Kao i u mnogim drugim socijalnim institucijama, u nauci otkrivamo da postoji prilina koliina univerzalizma na agregatnom nivou analize, a da je situacija neto drugaija na nivou individua. Merton nije tvrdio da je univerzalizam nepromenljivo stanje u nauci, jer su veoma dobro poznati istorijski primeri ili ak i istorijski periodi kada nauka nije sledila univerzalistike principe. Na pozicije u akademskim institucijama tokom istorije esto su uticale etnika pripadnost, pol, starost itd. Meutim, empirijske studije koje je podstakao Merton svojim radovima ipak su utvrdile da je ovaj ideal u nauci bio u velikoj meri ostvaren. Ono to su ova istraivanja zapostavljala bilo je kombinovanje uticaja institucionalnog nivoa sa individualnim. Moglo bi se rei da je postojala ekoloka pogreka, tj. situacija u kojoj su se istraivali agregatni ishodi i na osnovu njih se zakljuivalo o procesima na individualnom nivou (Cole 1989). Danas je situacija neto drugaija. Dolo se do zakljuka da nauka kao institucija poseduje mehanizme koji sortiraju individue na osnovu njihovih sposobnosti i potencijala, odnosno da je u stanju da odvoji one koji produkuju bolji rad od ostalih. Tako postoje grupe koje su (grubo gledano) rasporeene na osnovu univerzalistikih kriterijuma. U tom inicijalnom sortiranju sistem primenjuje univerzalistike kriterijume. Greke se javljaju u ovom procesu evaluacije, ali odluke se donose na osnovu standarda koji su racionalni za razvoj naunog polja i primenjuju se na univerzalistiki nain. Iskljuivanje i umanjivanje ansi ne vri se na osnovu faktora poput pola, rase, etnike pripadnosti, religije itd. Kol tvrdi da izbori oko najprestinijih pozicija i nagrada zavise od partikularistikih, koliko i univerzalistikih kriterijuma. Za to postoje najmanje tri razloga: (1) Sa stanovita socijalnog sistema, odnosno u smislu brzine i kvaliteta naunog progresa, nema puno veze kakav je

183

izbor. Sistem ne trpi tetu zbog partikularistikog izbora. Taj izbor esto deluje kao univerzalistiki jer su aplikanti veoma blizu po raznim kvalitetima. (2) injenica je da je u nekim situacijama nemogue napraviti izbor meu aplikantima samo na osnovu univerzalistikih kriterijuma. (3) Vrlo lako moe da se desi da oni koji moraju da naprave izbor oko aplikanata moraju da biraju meu ljudima koje poznaju, koji su im manje ili vie simpatini, kojima duguju razne usluge itd. U tim sluajevima nije iskljueno zaobilaenje univerzalistikih kriterijuma radi vee koristi, npr. finansijske, u pogledu institucionalnih ciljeva. Na kraju analize normativne strukture nauke ostaje da razmotrimo dve pomenute ozbiljne kritike. King (1971) vri jednu interesantnu analizu u kojoj prikazuje Mertonov pokuaj da pomiri antiracionalistiko i racionalistiko shvatanje nauke preko funkcionalistikog pristupa sociologiji nauke, koji u svojoj osnovi ima analogiju izmeu nauke i ekonomske aktivnosti. Nauka je tako rad, naunici su radnici, a naune ideje produkti naunog rada, tj. roba. U skladu sa tim King socijalni sistem nauke kod Mertona posmatra kao sistem produkcije i diseminacije naunih ideja u kojem veza izmeu upranjavanja nauke i znanja koje se produkuje ostaje ekstrinzina. Zato se mertonovska sociologija nauke ne bavi socijalnom determinacijom naunih ideja. Druga i trea kritika slede iz Kingovog itanja Kuna kao antipoda Mertonu. On kritikuje mertonovsko posmatranje nauke kao sistema u kom preovladavaju asocijalne logike procedure i promovisanje konkretnih, diskretnih i lokalnih tradicija koje se prema njegovom miljenju ne mogu racionalizovati. Kunova teza po Kingovom tumaenju odabir naune teorije vidi pre kao odabir politike filozofije ili religije, a ne odabir ekonomskog produkta, kako to naglaava mertonovska struja. Kao to se moe videti iz ova tri prigovora, glavna primedba koja se upuuje Mertonu jeste njegova pozitivistika orijentacija u sociologiji nauke (jer King Mertona vidi kao antiracionalistu u njegovoj teoriji akcije) koja ga je spreila da realnije sagleda socijalni karakter nauke. Pozitivisti naune ideje posmatraju kao

184

moralno i socijalno neutralne stvari, kao objekte ili robu, a ne stanja ili stavove uma. (str. 9) S druge strane, funkcionalistike inklinacije su Mertonu oteale raspravu o formiranju, lomu i reformisanju konsenzusa. Njegova sociologija nauke preteno se bavi odranjem konsenzusa. Opravdanje posmatranja nauke kao normativne tradicije King vidi u irim drutvenim okolnostima koje su razumljive za tridesete godine prolog veka. Mertonova analiza naunog etosa zanemaruje kljunu dimenziju socijalne pozicije naunika. Autoritet naunika, bilo intelektualni, bilo socijalni, potie i od tvrdnje o posedovanju znanja i kapaciteta da se tom znanju doda novo znanje, a ne samo od pukog potovanja odreenih vrednosti. Neto ranije, Malkej (Mulkay 1969) je izneo i kritiku Mertonove normativne strukture preko koje emo prikazati i stvarni primer krenja univerzalizma u nauci. Malkej termin kultura koristi za sferu kognitivnih simbola u nauci, tj. naune teorije, konceptualne sheme, metodologiju i tehnike zakljuivanja. U tom pogledu kultura nauke je prilino drugaija od drutvene strukture nauke. U radu se prvenstveno bavi kulturnim razvojem koji prethodi strukturalnoj promeni i analiza se ne odnosi na nauku pre sedamnaestog veka1. Nauka po Mertonovom shvatanju kao jedan od najvanijih ciljeva ima ekstenziju potvrenog znanja (1942/1973) koja je mogua preko naunih normi, odnosno tehnikih preskripcija. On je kasnije (Merton 1957) dodao i normu originalnosti koja sa Barberovom (1952/1962) dopunom norme individualnosti daje potpuniju sliku naunog etosa koju Malkej kritikuje. Najvea primedba koju Malkej upuuje Mertonu i Barberu je to to nije bilo adekvatnih studija koje bi empirijski potvrdile da su ove norme karakteristine za nauku i naunike. Malkejov rezon je sledei. Ako su ove norme zajednike u celoj nauci, kako se onda moe objasniti brz i kontinuiran rast prirodnih nauka preko pukog potovanja normi. Verovatno je adekvatnije istraiti specifina obeleja znanja prirodnih nauka jer, po Malkeju, njih
Interesantan je i tekst (Lavine 1942) koji spada u domen sociologije znanja i koji sadri mnoge interesantne reference iz klasine sociologije znanja, a koji govori o sociolokoj analizi kognitivnih normi.
1

185

od ostatka naune zajednice pre razdvaja priroda njihovog znanja nego moralne norme. Nauka je tako podeljena u specijalizovane zajednice koje karakteriu ne neke posebne drutvene norme, ve pre posveenost odreenim specijalizovanim znanjima. Pitanje je zaista da li potovanje Mertonovih normi ima odluujui uticaj na produktivnost, a kamoli na originalnost rada. S druge strane, konformizam moe da bude nauno funkcionalan na nivou individue (vidi Cohen 1952; Barber 1961). U skladu sa svojom orijentacijom Malkej zamera funkcionalistima to se nikad ne bave znanjem u sutinskom smislu. Potvreno znanje nastaje preko Mertonovih normi, ali funkcionalisti nikad ne istrauju produkt tih socijalnih procesa, to se podudara sa Kingovom kritikom (1971). Jo jedna zamerka tie se negiranja mogunosti bilo kakvog odnosa izmeu znanja i tehnika, s jedne strane, i strukture uloga i drutvenih normi, s druge. I zaista, mertonovci ne nude jasno objanjenje zbog ega je to tako. Zato Malkej eli da pokae kako nauna teorija i metodoloka pravila deluju kao dominantni izvor normativne kontrole u nauci (Mulkay 1969). On to ini preko najradikalnijeg sluaja metodolokog i socijalnog nekonformizma u skorijoj istoriji nauke, a to je pomenuti sluaj Imanuela Velikovskog. Analiza rada Velikovskog moe da bude epistemoloki indiferentna (to je izuzetno nepoeljno, a to ine [Mulkay 1969] i [Dolby 1975], ne zanimajui se za to da li su ideje Velikovskog tane ili ne, niti im je cilj da utvrde da li one zadovoljavaju standarde nauke), ali osvrnuemo se i na neke tehnike detalje njegovih teorija. Sluaj Velikovski zaista nudi jednu interesantnu situaciju koja se tie normativne strukture nauke. On je ponudio teoriju (vidi npr. Velikovski 1950/1982) koja naruava poznate zakone mehanike. Sa njegovog stanovita uoljivo je buntovnitvo prema uvreenim naunim normama. Posledica ovog buntovnitva je odbijanje mnogih ozbiljnih i priznatih naunika da se na bilo koji nain uopte i pozabave njegovim teorijama. Takvo tretiranje Velikovskog povlai za sobom naruavanje normi univerzalizma i organizovanog skepticizma. Ne donose se sudovi o radu autora, ve je u pitanju ad hominem argumentacija. Pored toga, njegovim

186

idejama nije pruen pravedan tretman, u smislu da su nepristrasno ponuene na nauno trite ideja. Time je narueno i pravilo komun(al)izma. Diseminacija njegovih teorija bila je ograniena ili pristrasno kritikovana (vidi Mulkay 1969; Dolby 1975). itajui tekstove Velikovskog u potpunosti je jasno da je u pitanju obina pseudonauna teorija, zasnovana na (pra)starim istorijskim dokumentima i legendama. Najpoznatija teorija jeste ona prema kojoj je velika kometa izbaena sa Jupitera zamalo udarila Zemlju, ali je postala planeta Venera, a kasnije su njeni delovi postali Mesec i Mars. Osim to su ove teorije bile u suprotnosti sa tadanjim saznanjima, nije postojao nikakav kauzalni mehanizam u teoriji koji bi bio u stanju da objasni ove dogaaje. Ono to je ipak tano jeste da su prve reakcije na teorije Velikovskog bile zasnovane ne na evaluaciji njegovih argumenata, ve na nestandardnim argumentima, kada se uporede sa tadanjim znanjima. Neko je morao biti u pravu: ili Velikovski ili nauna zajednica. Velikovski je aprila 1952. godine pokuao da odgovori svojim kritiarima na zasedanju American Philosophical Society, govorei o neortodoksijama moderne nauke. Iako je njegov argument sasluan i kasnije se o njemu raspravljalo, zahtev da se njegovo izlaganje tampa u asopisu Proceedings sa kritikama njegovog rada je odbijen. Naunici su veoma ustro osuivali i izdavaa knjige Worlds in Collision, kuu Macmillan Company, ak i sa pretnjama da e bojkotovati njihove naune udbenike. Ovakvo ponaanje zaista naruava razne, ako ne i sve norme koje je opisao Merton. Interesantan je i sluaj Gordona Atvotera koji je otputen sa pozicije kuratora u Hejdenskom planetarijumu i sa pozicije predsednika institucije Department of Astronomy at the American Museum of Natural History. Njegov greh je bio dvojak. On je bio jedan od ljudi koji su preporuili da se knjiga Velikovskog tampa, a pokuao je da prezentuje program u planetarijumu koji bi prikazao dogaaje onako kako ih je Velikovski opisao (Mulkay 1969). Zato Malkej zakljuuje sledee: Originalnost je nesumnjivo vrednovana od strane naunika, ali originalnost koja ostaje unutar granica koje su nametnute postojeim stilom miljenja.

187

(str. 34) Zato se moe uiniti da Mertonove norme postoje vie na mentalnom nego na bihevioralnom nivou, jer bi po funkcionalistikoj teoriji naunici trebalo da reaguju protiv opisanih osuda Velikovskog, to se nije dogodilo. Sve ovo ukazuje na to da su teorijske i metodoloke norme vanije od Mertonovih socijalnih normi, makar kada su u pitanju radikalne inovacije. Otpor prema idejama Velikovskog Malkej objanjava preko redukcije kognitivne disonance (vidi Boring 1964)1. Bauer (1984) se ne slae sa zakljucima da se teorije Velikovskog mogu posmatrati nezavisno od njihove naune relevantnosti. Ako ostavimo po strani razne teorije o problemu demarkacije nauke od pseudonauke, jo uvek moemo da osporimo kredibilitet Velikovskog. Njegove (pseudonaune) teorije se bave astronomijom, geologijom i fizikom. Ni u jednoj od ovih oblasti on ne poseduje bilo kakve strune kvalifikacije, nikad se nije bavio naunim radom u nekim obrazovnim institucijama, nikad nije objavio rad iz ovih oblasti u tehnikim asopisima, i nikad nije pripadao nijednom nevidljivom koledu u ovim oblastima. Ideja o nauniku usamljeniku danas je u potpunosti neodriva (Gardner 1950)2. Na osnovu ovih injenica Bauer (1984) smatra da ga ne moemo ni nazvati naunikom. Dalje, on sasvim jasno ukazuje na injenicu da Velikovski nije imao ni osnovna znanja iz pomenutih oblasti. Kao i svi socijalni statusi i grupna pripadnitva, status naunika nije stvar neke vrste autoproklamacije, ve socijalne definicije i askripcije. Naunik se ne postaje pukom proklamacijom, jer taj status mora da bude potvren i validan od strane statusnih sudija. Kriterijumi za status naunika najee su sticanje odreenog obrazovanja (steena akademska zvanja) i izvoenje uloge (tj. iskustvo) (Zuckerman and Merton 1972/1973).
1 U svojoj otroj kritici funkcionalizma Malkej ipak nije u pravu kada kae da mertonovci tvrde da znanje biva automatski akumulirano kao posledica potovanja normi. 2 Ova ideja moe da se nazove i Kropotkinovom tezom (Feuer 1971a), jer je Kropotkin govorio o tome da u nauci doprinosi potiu preteno od autsajdera, tj. ljudi sa margina institucionalne nauke ili od onih koji su bili finansijski nezavisni od nauke.

188

Gruenberger (Gruenberger 1964; vidi i Lafleur 1951) nudi neka opta pravila na osnovu kojih moemo da razlikujemo nauku od pseudonauke, iako ovo nisu dovoljni i neophodni uslovi: javna proverljivost (nasuprot objavljenoj istini), prediktivnost teorije, kontrolisani eksperimenti, Okamova otrica, plodnost, autoritet, sposobnost komuniciranja sa drugima, skromnost, otvorenost ka novim saznanjima i teorijama, Fultonov non sequitur (koji predstavlja negativan test), paranoja (koja je takoe negativan test jer prevaranti i pseudonaunici esto tvrde da ih ceo svet mrzi i da protiv njih postoji neka zavera), kompleks dolara (kao jo jedan negativni test, gde su prevaranti najee u ekstazi zbog svog revolucionarnog otkria) i opsednutost statistikom (pseudonauna literatura dri se verovatnoe da novi baen 1000 puta ipak ne mora da padne 500 puta na glavu, a 500 puta na pismo, i iz toga izvlae razne zakljuke). Gruenberger rangira ove uslove i ne pridaje svim uslovima jednak znaaj, ali istie da se prevare esto mogu otkriti preko njih. Pregled literature o normativnoj strukturi nauke pokazuje da u sociologiji nauke jo dugo nee biti postignut konsenzus po pitanju univerzalizma. Ono to je najvaniji doprinos svih ovih neslaganja svakako jeste usvajanje injenice da u nauci esto postoji i partikularizam. Ostaje samo da se utvrdi da li je njegovo delovanje (ne)opravdano kada se posmatra nauka kao institucija. Radi kompletnije slike o naunim normama potrebno je ovoj analizi dodati i analizu (naune) ambivalencije preko koje je Merton eleo jo temeljnije da razjasni problem naunih normi. Dvadesetak godina nakon rada o normativnoj strukturi nauke Merton je sa Elinor Barber objavio rad o sociolokoj ambivalenciji (Merton and Barber 1963/1976) koji moe da se komplementira problematici (ne)potovanja normi u naunom radu. Termin ambivalencija autori pripisuju Blojleru, koji ga je u nauku uveo 1910. godine i napravio razliku izmeu tri vrste ambivalencije: emocionalne (ili afektivne), koja nastaje kada neki objekt izaziva istovremeno i pozitivna i negativna oseanja; voluntarne (ili konativne), koja se javlja kada konfliktne elje oteavaju ili onemoguavaju odluivanje o delovanju, i intelektualne (ili kognitivne), koja je posledica kontradiktornih ideja individue

189

(str. 4). Kao to se moe videti, panja je posveena psiholokim aspektima ambivalencije, to je dominiralo upotrebama ovog pojma nakon Blojlera1. Socioloki orijentisana analiza ambivalencije mora da se fokusira na njenu izgradnju u strukturi drutvenih statusa i uloga. Na taj nain ona nije suprotstavljena psiholokoj ambivalenciji, ve joj je komplementarna. Ako se psiholoka analiza fokusira prvenstveno na linost, onda je domen sociologije struktura, odnosno ambivalencija inherentna drutvenim pozicijama. Socioloka ambivalencija se odnosi na nepomirljiva normativna oekivanja stavova, verovanja i ponaanja, dodeljenih statusu (tj. drutvenoj poziciji) ili skupu statusa u drutvu. (str. 6) To bi bila ambivalencija u irem smislu. U uem smislu ona se odnosi na normativna oekivanja, inkorporirana u jednoj ulozi ili jednom drutvenom statusu. U ovoj definiciji nema razmatranja oseanja individua, ve se radi o drutvenoj definiciji uloga i statusa. Merton i Barberova razlikuju est tipova socioloke ambivalencije: (1) U najuem smislu, u pitanju je ona sa konfliktnim normativnim oekivanjima koja su drutveno definisana za odreenu drutvenu ulogu i koja je povezana sa odreenim drutvenim statusom. (2) Ona koja postoji kod konflikta statusa unutar statusnog skupa (tj. skupa drutvenih pozicija koje zauzimaju individue). (3) Ambivalencija koju nalazimo u konfliktu izmeu nekoliko uloga povezanih sa odreenim statusom. (4) Postoji i ambivalencija koja je posledica kontradiktornih kulturnih vrednosti koje zagovaraju pripadnici drutva. (5) Ona se moe javiti i u sluaju diskrepancije izmeu kulturno propisanih vrednosti i drutveno strukturiranih naina za ostvarivanje aspiracija, to rezultira u kontradikciji izmeu kulturne strukture i drutvene strukture. (6) Poslednji tip ambivalencije javlja se kod ljudi koji su iveli u dva ili vie drutava, tako da su priznavali razliite skupove vrednosti.
1 Donekle slian pojmu ambivalencije jeste pojam kognitivne disonance o kojem Boring (1964) govori u okvirima nauke.

190

Iz perspektive socioloke ambivalencije drutvena uloga je dinamina organizacija normi i kontranormi. . . (str. 17; u originalu kurzivom) Potencijalno konfliktne norme ugraene su u drutvenu definiciju uloga koje obezbeuju normativno prihvatljive promene ponaanja kako se menja stanje drutvenog odnosa. (str.19) Ovaj koncept Merton kasnije primenjuje i na naunike (Merton 1963/1973, 1976b). Sve institucije, pa i nauka, u sebi sadre potencijalno konfliktne parove normi. (Merton 1963/1976: 33) U nauci postoji nekoliko institucionalno definisanih parova normi koji generiu potencijalnu inkonzistentnost unutar svakog para (str. 3334): Naunik mora da bude spreman da novo znanje to pre uini dostupnim svojim savremenicima. Ali, on istovremeno mora da izbegava prerano objavljivanje rada. Naunik ne bi trebalo sebi da dozvoli da bude rtva intelektualne mode, odnosno ideja koje nastaju s vremena na vreme i ubrzo nestaju. Ali, on mora da bude fleksibilan, receptivan prema novim, potencijalno obeavajuim idejama. Novo nauno znanje trebalo bi da bude cenjeno od strane savremenika. Ali, naunik bi trebalo da radi bez obzira na uvaavanje od strane ostalih savremenika. Naunik ne bi trebalo da iznosi tvrdnje o novim znanjima sve dok ona nisu u potpunosti dokazana. Ali, on bi trebalo da brani svoje nove ideje i pronalaske, bez obzira na to koliko je jaka opozicija. Naunik bi trebalo da uini sve napore da spozna rad svojih prethodnika i savremenika u datoj oblasti. Ali, previe itanja i prevelika erudicija samo ometaju kreativan rad. Naunik bi trebalo da poklanja veliku panju detaljima. Ali, on mora da izbegava preteranu pedantnost. Nauno znanje je univerzalno i ono pripada itavom oveanstvu. Ali, svako nauno otkrie donosi ast naciji iji pripadnik ga je uinio. Naunik bi trebalo da prepozna obavezu da obuava nove generacije naunika. Ali, ne sme da dozvoli da obuavanje novih kadrova stane na put sopstvenoj kreativnosti.

191

 Za mlade naunike nema srenijih okolnosti od onih u kojima ih obuava veliki poznavalac date oblasti. Ali, oni moraju da postanu samosvesni naunici, da propituju sopstvenu autonomiju i da ne ostanu u senci velikih naunika. U pogledu ambivalencije najpoznatije su kritike Stivena Braa (Brush 1974) i Jana Mitrofa (Mitroff 1972, 1974; Mitroff and Mason 1974). Postoji samo jedna utvrena dogma u nauci da naunici ne prihvataju slepo utvrene dogme. (Brush 1974: 1165) Bra postavlja pitanje: koje su posledice po izuavanje istorije nauke ako shvatimo da mnogi naunici nisu potovali norme? Istinski model istorije nauke moda i nije dobar za studente ako bi se prikazalo mnogo sluajeva nepotovanja naunog etosa. Mitrof je pisao o subjektivnoj strani nauke, priznajui veoma komplikovan odnos izmeu subjektivnih i objektivnih elemenata. Objektivnost je prema njegovom shvatanju rezultat estokih konfrontacija izmeu naunika koji su na razne naine pristrasni, odnosno neobjektivni, i zato o njoj govori kao o mitu. Naunici uslovno mogu da se oznae kao konvergenti i divergenti, a na osnovu toga mogu da se podele po njihovim linostima. Konvergenti vie vole rad na dobro definisanim problemima za koje postoji jedno, najbolje reenje. Divergenti se preteno bave nejasnim i/ili loe definisanim problemima za koje postoje mnogi mogui pristupi. Konvergenti su analitiari, fokusirani na delove, a divergenti su sintetiari i orijentisani na celinu (Mitroff 1972; Mitroff and Mason 1974). Na osnovu ovakvih stavova jasno je da Mitrof i Merton nemaju mnogo zajednikih shvatanja o epistemologiji. Mertonova normativna struktura ne doputa postizanje naune objektivnosti preko iracionalnih i subjektivnih faktora (Merton 1976b). Mitrof preko svojih shvatanja o subjektivnosti u nauci (Mitroff 1974) govori o normama i kontranormama u nauci. Socijalne institucije reflektuju skupove normi koje su potencijalno u konfliktu, gde se slae sa Mertonom. Meutim, on normu univerzalizma vidi kao ukorenjenu u impersonalnom karakteru nauke, a njenu kontranormu u personalnom karakteru nauke. Merton (1942/1973) je o univerzalizmu govorio da je duboko ukorenjen u impersonalni karakter nauke, a Barber (1952/1962) je to inio govorei o emocionalnoj neutralnosti na-

192

unika. Koreni ovog shvatanja idu veoma duboko u prolost, ali u prolom veku sigurno najpoznatiji proponent ovog shvatanja bio je Poper (Popper 1935/2002). Suprotstavljajui se Poperu, Polanji (npr. Polanyi 1945) je smatrao da je nauka bitno lina delatnost. Mitrof smatra da ovakve tvrdnje ne treba nuno brkati sa subjektivizmom. Racionalnost nauke je posledica personalnih i impersonalnih faktora. U tome se i sastoji socioloka ambivalencija koja se tie nauke. Ako postoje ozbiljni razlozi za pretpostavke da u nauci postoje norme univerzalnosti i emocionalne neutralnosti, onda postoje i razlozi da se pretpostavi postojanje kontranormi partikularizma i emocionalne posveenosti. Zapravo, Mitrof tvrdi da sve norme imaju i svoje kontranorme. I jedne i druge ne deluju jednako u svim situacijama. Ne moe se sa sigurnou rei da li su neke uvek dominantne, jer verovatno i dominantnost zavisi od konteksta (Mitroff 1974)1.
Norme Kontranorme Vera u moralnu vrlinu racionalnosti. Vera u moralnu vrlinu racionalnosti i neracionalnosti. Emocionalna neutralnost kao instru- Emocionalna posveenost kao instrumentalni uslov za postizanje racio- mentalni uslov za postizanje racionalnalnosti. nosti. Univerzalizam, koji se ogleda u prihvatanju ili odbijanju tvrdnji ukoliko one zavise od linih ili socijalnih atributa protagoniste. Objektivnost iskljuuje partikularizam, jer je imperativ univerzalizma duboko ukorenjen u impersonalni karakter nauke. Partikularizam, koji se ogleda u prihvatanju ili odbijanju tvrdnji upravo zbog toga to ih neki odreeni naunik iznosi. Socijalne i psiholoke karakteristike naunika su vani faktori koji utiu na njegovo ocenjivanje rada drugih naunika i na ocenjivanje njegovog rada. Imperativ partikularizma duboko je ukorenjen u personalni karakter nauke.

1 Formalno gledano, razlikovanje normi i kontranormi je nepotrebno, jer su i kontranorme norme.

193

Komunizam se odnosi na raspolaganje prava na odreeno znanje, gde se naunicima priznaje samo zasluga za prioritet otkria. Antiteza ovoj normi je tajnost, jer komunizam zavisi od otvorene komunikacije meu naunicima. Nezainteresovanost se odnosi na oekivanja savremenika da naunik sopstvene interese zadovoljava preko sluenja naunoj zajednici.

Usamljenost se odnosi na pojavu kada se prava na otkrie proiruju da ukljue i protektivnu kontrolu nad otkriem. Tajnost tako postaje nuni moralni in.

Zainteresovanost se odnosi na oekivanja bliskih kolega da sopstvene interese zadovoljava sluei sopstvenim interesima i interesima nevidljivih koleda kojim pripada. Organizovani dogmatizam se odnosi na pojavu da naunik mora da veruje u sopstvena otkria, dok sumnja u otkria drugih.

Organizovani skepticizam se odnosi na obavezu naunika da kritikuju druge ako smatraju da su u pitanju greke. Doprinos bilo kojeg naunika ne sme se dogmatski prihvatiti, tako da naunik mora da sumnja i u svoja otkria i u otkria drugih.

Zakljuak nakon Mitrofove kritike Mertona i Mertonovog odgovora je sledei: Mehanizmi drutvene kontrole u nauci funkcioniu na optem nivou u skladu sa institucionalnim normama, uprkos individualnim devijacijama. (Ben-David and Sullivan 1975: 207) Subjektivna strana nauke koju Mitrof opisuje ne bi mogla da opstane na institucionalnom planu o emu smo govorili kod problema univerzalizma. to se tie psiholokog dela Mertonovih normi i ambivalencija, njih je obradio Mahoni (Mahoney 1979). Idealni naunik trebalo bi da poseduje sledee atribute i da potuje sledee norme: (1) objektivnost i emocionalnu neutralnost; (2) racionalnost (koja je omoguena superiornim vetinama miljenja); (3) otvorenost (suzdravanje od donoenja odluka i spremnost da se promeni miljenje); (4) superiornu inteligenciju; (5) integritet pri sakupljanju podataka i njihovom predstavljanju; (6) komunalnost (otvoreno i kooperativno deljenje znanja). U domenu objektivnosti danas znamo da su percepcije naunika u velikoj meri pod uticajem teorije u koju veruju. Teorija odreuje ta moe da se posmatra i zato su u nauci veoma este

194

greke. Grekama prilikom percepcije ve dugo vremena bavi se psihologija (npr. Churchman 1966). Naunici imaju odreene osobine, naroito intelektualne, koje ih esto razlikuju od obinih ljudi, ali to ne znai da je njihovo miljenje uvek logiki konzistentno. Kao i svi drugi ljudi i oni su u stanju da zastupaju oprena miljenja ili da zauzimaju stavove koji su meusobno inkonzistentni. Kognitivna disonanca najee se stvara na nesvesnom nivou, ali ovek je moe biti svestan. Ona se reava promenom ponaanja, promenom spoznaje, potiskivanjem, ignorisanjem disonance ili racionalizacijom i iskrivljavanjem spoznaje (Boring 1964). Emocionalnu neutralnost isticao je i Mitrof. Jedna od najpoznatijih knjiga koja je neka vrsta autobiografije iz domena sociologije i psihologije nauke (Watson 1968/2001) izazvala je velike polemike i negodovanja u naunim krugovima, jer zaista dovodi u pitanje ovaj idealno-tipski nauni kodeks1. Racionalnost nauke relativno lako moe da se odbrani (Davis 1975/1986), to nije sluaj sa individualnim naunikom i njegovom racionalnou. Praksa takoe osporava i ideal otvorenosti. Naunici esto gotovo dogmatski veruju u odreene teorije i nee tako lako da prihvate neke druge. Verovatno najpoznatiji udarac otvorenosti i spremnost da se menja miljenje prilikom susreta sa konkluzivnim dokazima koji osporavaju teoriju zadao je Lakato (Lakatos 1970). Jednostavno reeno, on je smatrao da naunici retko kada bivaju ubeeni dokazima koji se suprotstavljaju teoriji koju zastupaju. Umesto promene miljenja, obino se nailazi na reinterpretaciju originalne teorije, esto sa ad hoc modifikacijama. Ovo je ujedno i sutina Dijem-Kvajnove teze da bilo koja teorija moe biti spasena od opovrgavanja internim izmenama i prilagoavanjima. esto se mogu uti zakljuci da su
Votsonova knjiga, iji je radni naslov bio Honest Jim, svojevremeno je izazvala pravi skandal u naunom svetu i postala je bestseler i klasik. Frensis Krik je bio toliko besan da je tada zapoeo (ali i prekinuo) rad na knjizi The Loose Screw koja je trebalo da predstavlja odgovor na Votsonovu verziju dogaaja. asopis Nature je odustao od pokuaja (nakon dvanaest odbijanja!) da recenziju napie molekularni biolog (Davis 1982/1986). Mnoge recenzije su bile negativne i neozbiljne (vidi Stent 1968 kao recenziju sedam recenzija Votsonove knjige, a Medawar 1968 kao najadekvatniju od tih) i u njima je jasno uoljiv Raomonov efekat.
1

195

najeminentniji naunici najvie dogmatski raspoloeni i nefleksibilni. Zato i ne udi iroka rasprostranjenost Plankovog principa kod filozofa i sociologa nauke, koji emo pokuati da osporimo. Po pitanju superiorne inteligencije nema ozbiljnih istraivanja koja potvruju uzronu vezu izmeu IQ-a i kvaliteta naunih radova, ali jedno je sigurno, a to je da je Ortegina hipoteza o znaaju osrednjih naunika opovrgnuta (Cole and Cole 1972). Zakerman (Zuckerman 1967) je pokazala nakon istraivanja nobelovaca da su u produkciji naunih dela motivisanost i istrajnost u najmanju ruku jednako vani kao i inteligencija. Integritet naunika je verovatno jo jedan mit o kojem se esto pie. Osim Votsonovog prikaza kontroverze oko DNK (Watson 1968/2001), u kojem su naunici prikazani kao obina ljudska bia, danas znamo da su i mnoga velika imena nauke u veoj ili manjoj meri varala. U prvu grupu naunika, koji su u znatnoj meri nametali svoje rezultate ili varali, spadaju Siril Bart i Kamerer, a postoje indicije da su donekle svoje rezultate nametali Ptolomej, Galilej, Njutn i Mendel, koji spadaju u drugu, daleko brojniju grupu naunika (vidi Mahoney 1979 i Broad 1981). O pitanju komunalnosti bilo je rei, i tu je najei prigovor onaj koji upuuje na evidentno postojanje sumnjiavosti i tajnovitosti u nauci. Koliko god da su Mertonove norme (bile) kritikovane, one ostaju veoma snaan eksplanatorni mehanizam raznih pojava u nauci. Potrebno je samo veoma jasno naglasiti da on nije pisao o normama koje naunici slepo potuju, ve ih je smatrao idealima prema kojima naunici oseaju ambivalenciju. Preko detaljnije analize Matejevog efekta videemo jo primera koji se tiu sistema nagraivanja u nauci.

3. Matejev efekat, obliteracija putem inkorporacije i sistem(i) nagraivanja u nauci

Mislim da Merton nikad nije verovao da je teorija [Matejev efekat] pogrena ve pre da je postojala neka greka u mom radu. Zapravo, Merton i drugi su poeli da citiraju moj rad kao ponudu za potkrepljujue dokaze za Matejev

196

efekat. Ovo veoma jasno pokazuje da socijalni kontekst u kojem je rad smeten ima snane efekte na to kako je interpretiran. Matejev efekat je zgodna socioloka teorija. Prvo, pokazuje kako se [manje poznati naunici] iskoriavaju u sistemu i da im se ne odaju zasluena priznanja. Ovo je konzistentno sa kontinuiranom potragom sociologije za rtvama radi njihove odbrane. Drugo, ona pokazuje kako su socijalne karakteristike, u ovom sluaju eminentnost, vanije ili jednako vane kao i kognitivni sadraj u evaluaciji novog rada. I tako, imamo rad koji autor percipira kao da pokazuje jednu stvar (da Matejev efekat objanjava veoma malo ili nimalo varijacija pri prihvatanju novog rada), a biva citiran kako bi podrao potpuno suprotne zakljuke. Ovo je veoma slino procesu koji Latur opisuje za socijalno pregovaranje naunog znaenja. [S. Cole 2004: 840841]

Harijet Zakerman je 1967. godine objavila rad u kojem se bavila nobelovcima, odnosno obrascima njihove produktivnosti, saradnje i autorstva. Ona je intervjuisala 41 od tadanjih 55 dobitnika Nobelove nagrade koji su iveli u Americi i nazvala ih je ultraelitom, odnosno elitom unutar elite (za sve detalje i metodoloke prepreke koje su se javljale tokom izrade ovog rada vidi Zuckerman 1967, 1972). Iste godine i Stiven i Donatan Kol (Cole and Cole 1967) objavljuju rad o naunoj produktivnosti i priznanju koji spada u domen sistema nagraivanja u nauci. Oni su izuavali odnos izmeu kvaliteta i kvantiteta objavljivanja na grupi od 120 univerzitetskih fiziara. Neto slino pre njih radio je Melcer (Meltzer 1949) sa naunicima iz drutvenih nauka. Kolovi dele fiziare na etiri grupe u odnosu na objavljivanje svojih radova: (1) prolifini (tj. plodni) autori (objavljuju mnogo znaajnih radova); (2) tihi autori (objavljuju malo radova, koji su preteno nebitni); (3) masovni proizvoai (objavljuju mnogo radova koji ostavljaju mali ili nikakav uticaj); (4) perfekcionisti (objavljuju malo, ali ostvaruju veliki uticaj na svoju disciplinu)1.
1 Problem kvantiteta i kvaliteta publikacija je veoma interesantan. Melcer (Meltzer 1949) tvrdi da se produktivnost esto ocenjuje samo na osnovu kvaliteta radova, to je dovelo do estih kritika i blagog prezira ljudi koji esto

197

Ovo su aproksimacije na osnovu kojih moemo da analiziramo priznanje odreenih naunika u sistemu nagraivanja u nauci. Tri najvanija oblika priznanja su poasne nagrade, gde je Nobelova najcenjenija, zatim zaposlenje na najprestinijim univerzitetima i poznatost (tj. vidljivost) u naunoj zajednici. Kvalitet radova se izgleda vie boduje na boljim univerzitetima, dok se na onim manje priznatim esto kao indikator neijeg rada uzima kvantitet1. Vrednost ovih radova (pored nesporne naune vrednosti) bila je i u intelektualnom podsticaju na Mertona. On je godinu dana kasnije (Merton 1968d) priznao da je rad Harijet Zakerman i Kolovih uticao na formulaciju ideje o Matejevom efektu, jednom od problema koji se tiu drutvene stratifikacije u nauci2. Ovaj rad tie se odreenih psiholokih procesa koji utiu na alokaciju nagrada meu naunicima za njihove doprinose. Ta alokacija utie na tok ideja i pronalaske kroz komunikacijske mree nauke3. Zakerman i Kolovi su shvatili da su naunici koji dobijaju priznanje za svoj rad na poetku karijere produktivniji u kasnijem radu od onih koji ga ne dobijaju za svoje rane radove. U nauci je Nobelova nagrada dovela do fenomena etrdeset prve stolice. Poznato je da ima naunika koji po svim kriterijumima zasluuju
objavljuju. Hipoteza moe da se obrne i da bude u najmanju ruku jednako teorijski odriva. Produktivnost se, ini se, ipak ee meri kvantitetom, to naunike koji paljivo i temeljno piu (bitne) radove stavlja u podreeni poloaj. 1 Merton (1968d) navodi termin koji bi se mogao prevesti kao svrab za objavljivanjem: Insanibile scribendi cacoethes. 2 Kasnije je Merton objanjavao zbog ega Matejev efekat moda i nije adekvatan termin za pojave koje je eleo time da oznai (Merton 1988: 609n7). Jedan kratki komentar iz asopisa Science (Geilker 1968) ima za cilj da pokae kako se Matejeve rei mogu nai i kod Marka i Luke, a poto je Marko bez sumnje prvi pisao, onda bi bilo loginije da se ovaj efekat zove po Marku. Ali ako se uzme u obzir da sva trojica zapravo citiraju rei Isusa, onda bi ovaj efekat mogao da se zove i Isusov efekat. Sa feministike strane ima predloga da se ovaj efekat nazove Harijetin efekat, jer je Merton na osnovu njenih podataka formulisao hipotezu (Rossiter 1993: 334). Autorka zamera Mertonu to je svoja istraivanja preteno zasnovao na prvom delu Matejeve izreke, da e oni koji imaju mnogo imati jo vie, a da je zanemario drugi deo, to autorka pokuava da pokae na primeru zapostavljenosti ena u istoriji nauke i uzima primer Matilde Gejd. Ipak, ovaj efekat se i danas zove po Mateju. 3 Merton je ovu temu kumulativne prednosti dotakao jo 1942. godine (Merton 1942/1973), ali njena artikulacija je usledila tek 1968.

198

ovu nagradu, a da je nikad nisu dobili. Francuska Akademija je davno odluila da treba da ima etrdeset lanova, to je esto dovodilo do zanemarivanja ljudi poput Dekarta, Paskala, Molijera, Rusoa, Sen-Simona, Flobera, Zole i Prusta (Merton 1968d). U stratifikacijskom sistemu zasluga u nauci poznat je i fenomen efekta zupanika. U pitanju je sluaj kada naunik na poetku karijere zaista ostvari izuzetan doprinos nauci, a kasnije njegov status u nauci ne opada. Jednom nobelovac, uvek nobelovac. (str. 57) Na osnovu intervjua Harijet Zakerman Merton je uvideo da naunici odaju vee priznanje ve poznatim naunicima. To se dogaa najee u dva sluaja (str. 57): u sluaju saradnje dva ili vie naunika i u sluaju nezavisnih otkria do kojih su doli naunici razliitog ranga. Ponekad ova injenica moe da se pretvori i u dobit za mlae i/ili manje poznate autore. Kada oni kasnije u svojoj karijeri dou do izuzetno znaajnih rezultata, njihov prethodni rad biva priznat retroaktivno. Dakle, mlai i manje poznati autori moda jesu zapostavljeni, ali samo na poetku karijere. Sistem nagraivanja nauke naknadno e ih nagraditi ako nastave sa dobrim i znaajnim radom. To je to se tie pogrenog alociranja kredita (zasluga) u sluajevima rada na kojem radi vie naunika. Situacija je slina po pitanju nezavisnih otkria i njihove povezanosti sa razliitim naunim statusom. Ve poznati naunici dobijaju vie priznanja, a oni manje poznati ostaju fusnota u tekstovima. Ako posmatramo nauku kao sistem komunikacije onda su uoljive jo neke posledice ovog efekta. Zato Merton zakljuuje da e nauni doprinos biti uoljiviji u zajednici naunika kada ga uvede naunik vieg ranga, nego kada je uveden od strane onog koji jo uvek nije ostvario znaajan doprinos. (str. 59) Posledica koja proizilazi iz ovakvog stanja je dvojaka. U jednom sluaju Matejev efekat je disfunkcionalan sa stanovita sistema nagraivanja u nauci, ali i za karijeru manje poznatih i/ili mladih naunika. S druge strane, ovo je veoma pozitivan efekat za sistem komunikacije kada su u pitanju saradnje manje poznatih i vie poznatih naunika, jer na ovaj nain neko otkrie biva uoljivije u naunoj zajednici. Ovo nam ukazuje na to da drutveni sistem

199

nauke istovremeno moe biti i disfunkcionalan i funkcionalan. To su potvrdili i Kolovi, da vii rang naunika podrazumeva vee privlaenje panje od strane naune zajednice. Zato su govorili o vidljivosti naunika (Cole and Cole 1967), analizirajui neke aspekte procesa komunikacije u nauci. Preduslovi za visoku vidljivost su: kvalitet rada koji se meri citiranou, strune nagrade koje autor dobije, prestinost univerziteta (ili departmana) na kojem autor radi i specijalnost autora. Na vidljivost ne utie kvantitet rada, starost, niti redosled autora u zajednikim radovima. Kao to neki naunici jesu vidljivi, odnosno poseduju visoku vidljivost, tako ih drugi vide, odnosno poseduju svest o tome. Zakljuak je da komunikacioni sistem u nauci jeste efikasan. Postoje individualni i kontekstualni faktori vidljivosti. Razlika izmeu vidljivosti i svesnosti je razlika slina onoj izmeu aktivnog i pasivnog. Vidljivost naunog istraivanja moe se posmatrati kao kontinuum na jednom kraju su fiziari koji nikad nisu objavili nijedan rad, a na drugom fiziari iji su radovi svima poznati. (1) Kvantitet vs. kvalitet objavljivanja. Kvantitet je u korelaciji sa vidljivou, ali ni blizu koliko kvalitet. Zakljuak je da ako fiziar objavi visoko kvalitetne radove nema veze da li je njegova bibliografija kratka ili dugaka. To znai da puko objavljivanje radova ne utie na vidljivost. (2) Poasne nagrade. Ovde je u pitanju formalno priznanje za neiji rad. Nobelova nagrada daje najvei doprinos vidljivosti. (3) Rang departmana na kojem fiziar radi. U efikasnom sistemu komunikacije ne bi trebalo da postoji veza izmeu visokog kvaliteta rada i mesta na kojem je on napisan. Visoka korelacija izmeu vidljivosti i ranga departmana ima veze sa koncentracijom fiziara koji su stvorili visoko kvalitetne radove na prestinim departmanima (ovo je uvidela i Crane 1965). Testirajui razne mogunosti Kolovi (Cole and Cole 1967) su uvek nalazili da je rang departmana imao nezavisni uticaj na vidljivost. (4) Specijalnost. U nauci, kao i u veini drugih institucija, odreene aktivnosti imaju vei presti od ostalih. Tako je i u

200

fizici. Fiziari iz manje priznatih specijalnosti koji imaju veoma zapaene radove imaju slinu vidljivost kao i osrednji naunici iz vruih specijalnosti. (5) Starost. Zakljuak je da starost ne igra ulogu kod naunika koji kao mladi objave veoma uticajan rad. Vidljivost opada u starosti ako naunikov bitan rad padne u zaborav, a ne usledi adekvatna zamena. (6) Saradnja. Zakerman (Zuckerman 1967) je utvrdila da nobelovci redosled autora ne smatraju bitnim. Izgleda da je redosled bitniji autorima radova nego onima koji ih itaju, jer on nema mnogo uticaja na vidljivost. Redosled imena moda ima malo uticaja na vidljivost, ali to ne iskljuuje njegov znaaj za pripisivanje zasluga za odreeni rad. Sledee pitanje jeste: koje su posledice za naunike sa razliitim stepenom vidljivosti? Da li vidljivost utie na anse dobijanja odreenih fondova, stipendija itd.? Da li to znai da e budui radovi biti lake objavljivani? Kako sve to utie na karijeru i akademsku mobilnost? Svesnost se ovde definie kao osobenost socijalnih karakteristika individue, radnog okruenja i upoznatosti sa radom drugih naunika. Naunik koji ima visoku svesnost je onaj koji ima odreene line atribute ili se nalazi na poziciji koja mu omoguava da ima veliko znanje o stanju u svom polju interesovanja. U izuzetno efikasnom komunikacionom sistemu ne bi trebalo da postoji mnogo strukturalnih osnova svesnosti, jer bi pristup znanju trebalo da bude jednak, bez obzira na line ili kontekstualne karakteristike. Meutim, u nauci postoje varijable koje mogu da utiu na svesnost. Ona varira u manjoj meri od vidljivosti. Sa svesnou su najvie povezane starost i profesionalni rang. Visoku svest donosi, ne toliko akumulacija godina iskustva, koliko dostizanje profesionalne zrelosti, tj. visoki akademski rang. Profesori su u mogunosti da nadgledaju mnoge radove mlaih ljudi, da ocenjuju projekte, da budu urednici urnala itd. itanje najeminentnijih asopisa i starost (tj. zrelost) donose sa sobom najveu svesnost. Najmanje svesnosti poseduju mladi naunici koji ne itaju prestine asopise. Konani zakljuak jeste da je vidljivost u svim segmentima zajednice jednaka (Cole and Cole 1968).

201

Matejev efekat nam ukazuje na injenicu da je nauka javna institucija koja nije sastavljena samo od privatnih i subjektivnih iskustava naunika. Nauni rad moe biti lian, ali mora se odvijati njegova difuzija kako bi otkrie postalo deo javne nauke. To znai da je nuna komunikacija, jer nauni doprinos podrazumeva usavravanje zajednikog fonda znanja. Na kraju, dakle, nauka je drutveno zajedniko i drutveno validirano telo znanja. (Merton 1968d: 59) Zbog toga je prilikom razmatranja razvoja nauke neophodno i razumevanje drutvenih i psiholokih mehanizama koji utiu na usvajanje ili otpor novim dostignuima. Matejev efekat moe biti od koristi i u situaciji kada doe do vie istovremenih otkria. Opet je u pitanju disfunkcionalnost za eventualno manje poznatog autora, ali za nauku kao instituciju ovo je izuzetno vaan mehanizam akumulacije novih znanja1. Merton upozorava da je rad priznatih i vrhunskih naunika sam po sebi esto percipiran kao da poseduje veliku naunu vrednost. To je sociopsiholoka osnova komunikacijske funkcije Matejevog efekta i u pitanju je poseban sluaj samoobistinjujueg proroanstva (Merton 1948b). Kao i ostala samoobistinjujua proroanstva i ovo moe da bude disfunkcionalno. Kada se Matejev efekat, dakle, transformie u idol autoriteta, on naruava normu univerzalnosti otelotvorenu u instituciji nauke i ograniava napredak znanja. (Merton 1968d: 62) U praksi mi ne znamo nita o tome koliko esto se radovi odbijaju jer su pisani od strane nepoznatih autora, i slino. Taj deo prie ostaje na nivou anegdota i traeva. Najdetaljniju analizu Matejevog efekta Merton je izvrio na problemu Tomasove teoreme (Merton 1995). U pitanju je tekst koji objanjava i opravdava odavanje priznanja samo Vilijamu, a ne i Doroti Tomas za formulaciju definicije situacije (Thomas and Thomas 1928). Interesantno je to Tomas nije prvi koji je formu1 Goldston (Goldstone 1979) nudi deduktivno objanjenje ovog efekta na osnovu optih propozicija o ponaanju individua. Time se individualistiko objanjenje kontrastira Mertonovom funkcionalistikom. Sutina je da Matejev efekat moe da se posmatra ire nego to to ini Merton i da tako postaje efekat koji je mogue objasniti na osnovu naina na koji individue reaguju na stimulanse dok tragaju za nagradama.

202

lisao ovakvu teoremu. Epiktet je rekao da ono to uzbuuje ljude i njima smeta nisu dela, ve miljenja i matanja o delima. openhauer je rekao da nije sutina u tome kakve su stvari objektivno i stvarno, ve kakve su one za nas i za na nain gledanja na njih, jer nas one tek tada ine srenim ili nesrenim (Merton 1995). Dord Herbert Mid je Tomasov savremenik koji je na veoma slian nain formulisao maksimu poput Tomasove, iako su te dve formulacije doivele potpuno razliite kognitivne sudbine. Mid (Mead 1936) u drugom poglavlju svoje knjige o Kantu kao filozofu revolucije razmatra Kantov stav prema vrednostima i zakljuuje da je istina vredna samo u zajednici gde ona ima univerzalnu prihvaenost. (str. 29) Takoe, [a]ko se stvar ne prepoznaje kao istinita, onda ona ne funkcionie kao istinita u zajednici. Ljudi moraju da je prepoznaju ako ele da deluju na nju. (str. 29) S druge strane, Vilijam Tomas (Thomas 1923: 4243) je govorio da determinisanost delanja ne dolazi vie iskljuivo od spoljanjih izvora, ve je locirano unutar samog organizma. Tada prvi put i pominje definiciju situacije, od koje zavisi ne samo konkretno ponaanje individue, ve itava ivotna politika i linost individue. Ona je od izuzetne vanosti za formiranje socijalne linosti i karaktera. Eksplicitna forumulacija teoreme nalazi se u 13. poglavlju knjige koju je Vilijam Tomas pisao sa Doroti Tomas (Thomas and Thomas 1928), koje nosi naziv The methodology of behavior study (str. 553576). uvena reenica se nalazi na 572. strani i glasi: Ako ljudi definiu situacije kao stvarne, one su stvarne po svojim posledicama. Problematika i konsekvence ove hipoteze ili teoreme, za sociologiju su izuzetne, ali ovom prilikom interesuje nas samo njena povezanost sa Matejevim efektom1.
Jo jedna slina varijacija ove teoreme nalazi se u radu (Lundberg 1939: 49) i ona glasi: O znaenju fenomena mora se zakljuivati na osnovu ponaanja ljudi prema bilo emu to podstie njihovo ponaanje, bez obzira na to da li su taj stimulans ljudi u uniformama, izrezbarene slike u kamenu, totemske motke ili rei. Objektivnost fenomena se postulira na osnovu stepena u kojem se posmatrai slau u svojim reakcijama. Midova teorema nije bila zapaena kada je formulisana, to vai i za Tomasovu. Merton temeljno analizira itavu epizodu oko ove teoreme i uoava da se ona u prvim recenzijama nije pominjala. On pretpostavlja da je naunoj
1

203

Kod Tomasove teoreme najee se javlja i fenomen obliteracije putem inkorporacije u transmisiju znanja. U pitanju je posebna varijanta eponimije, jer obino iskljuuje i/ili autora i/ili originalni izvor. To je neplanirani socijalni mehanizam u kojem korisnici (dakle i prenosioci) odreenog dela znanja bivaju u tolikoj meri upoznati sa poreklom tog znanja, te pretpostavljaju da je isti sluaj i sa itaocima. Ovo je obino sluaj sa epigramima. Tamo gde nema eponimije izostavljeni su i autor i originalno delo (npr. Znanje je mo od Bejkona), dok u eponimikim zakonima obino biva izostavljeno delo (npr. Bojlov zakon). Obliteracija putem inkorporacije moe da objasni izostajanje citiranja samo teoreme, ali ne i injenicu da je samo Tomasu pripisivano autorstvo zajednike knjige (to spada u fenomene parcijalnog citiranja koji u nauci nisu retki). Fenomen obliteracije drugaije se zove i fenomen palimpsesta ili anatopiki sindrom (Merton 1965/1993, 1968c; Garfield 1975), i on u velikoj meri utie na citiranost otkria koja su izuzetno brzo apsorbovana u telo znanja, tako da (isuvie brzo) postaju institucionalizovana. esto se dogaa da se odreena ideja pripisuje autorima kod kojih se prvi put naie na tu ideju. Jo ei je sluaj da je odreeni autor jednostavno usvojio ili donekle revidirao ve postojeu ideju za koju najee zna od koga potie. Prenosioci odreenih ideja kojima je originalni izvor poznat mogu da pretpostave da je i drugim ljudima poznat izvor i tako se stvara situacija da se originalni izvor ne navodi, makar i zbog toga da se ne potcenjuju itaoci. I konano, pretraga referenci za svaki problem esto ume da bude izuzetno iscrpljujua, to oteava rad.
javnosti prvi na nju skrenuo panju Kimbal Jang 1930. godine u udbeniku iz socijalne psihologije. Merton dalje ulazi u trag grekama prilikom citiranja reenice iz knjige Tomasovih, u delima Hauarda Bekera i Vilarda Volera. Bekerova greka se odnosila na pogrenu bibliografsku referencu, a Volerova na pogreno citiran tekst. Merton je u svom ranom tekstu (1938a) ovu teoremu nazvao sociolokom teoremom V. I. Tomasa, a veoma je interesantno to u svom radu iz 1995. sam sebe pogreno citira (Merton 1995: 384). Njegov citat u ovom tekstu upuuje na 333. stranu teksta iz 1938, ali se citat nalazi na 331. i 332. strani. U tekstu iz 1938. godine nema direktne reference koja bi upuivala na zajedniku knjigu Doroti i Vilijama Tomasa. Naknadne analize citiranosti pokazuju da je najvei broj autora citirao medijatorne izvore, najee Mertona (Merton 1995).

204

Premalo referenci takoe moe da stvori probleme i za itaoca i za autora. Funkcija citiranja je ista kao i funkcija rada da obezbedi itaocu informacije koje on (najee) ne poseduje. I zato veliki broj naunika nee citirati optepoznate dokumente, jer postoji pretpostavka da je italac upoznat sa njima. Obliteracija je verovatno jedan od najveih komplimenata koji nauna zajednica moe da da autoru iji rad se inkorporira u fond opteg znanja. Ona ukazuje na sutinski doprinos nekoj disciplini koji naunici uzimaju zdravo za gotovo ili tacitno, tj. preutno. Nakon izuzetno iscrpnih analiza Merton eli da ubedi itaoce (i to vrlo ubedljivo) da njegovo imenovanje teoreme nije posledica ni seksizma u nauci, ni Matejevog efekta. Njemu je Doroti Tomas potvrdila da je teoremu smislio Vilijam Tomas. Merton je tokom godina saznao da to nije bio jedini put da je Tomas upotrebio teoremu. To je naknadno uinio jo dva puta u samostalnim tekstovima (za detaljniji opis vidi Merton 1995)1. Oigledno je da je Merton prvi put formulisao Matejev efekat na osnovu podataka Harijet Zakerman, ali osim tih podataka nije bilo konkretnih empirijskih podataka koji bi potvrdili tanost itave teoreme. Za to su se pobrinuli Mertonovi uenici i sledbenici. Zakerman je ve 1968. godine (Zuckerman 1968) na posredan nain govorila o Matejevom efektu. Ona zapaa da je nauni rad sve kompleksniji i da je posledica toga redukcija vidljivosti individualne uloge naunika. Sve vie ima radova sa nekoliko autora. Oko 80% radova iz hemije (to je etiri puta vie nego pre jednog veka), 60% radova iz fizike i 40% radova iz biologije delo je vie autora. U drutvenim naukama i humanistikim disciplinama taj procenat je 1. Problem kod radova sa vie autora je u redosledu imena. Simboliki gledano, redosled imena je adaptivni mehanizam koji potpomae alokaciju odgovornosti i zasluga meu saradnicima. Postoje tri osnovna obrasca sreivanja redosleda prezimena autora: (1) A, B, C (cilj je da se odri jednakost doprinosa autora); (2) Z, A, B, C ili X, Y, Z, A (istie se vidljivost jednog ili vie autora); (3) nasumini alfabetni
Doroti Tomas prezivala se Tomas pre braka sa Vilijamom. Uzeli su se kada je on imao 71, a ona 34 godine, to je bilo sedam godina nakon pisanja knjige Child in America u kojoj je teorema prvi put eksplicitno formulisana.
1

205

obrazac (naglaava se vidljivost prvog autora). Naunici esto nisu indiferentni prema redosledu kako su navedeni u referencama, tako da se ini da je Merton izgleda bio na pravom tragu. Razlike izmeu naunika u produktivnosti mogu se objasniti na dva naina. Prvi je poznat pod nazivom sveta iskra, a drugi kao akumulativna prednost (Allison and Stewart 1974). Prva hipoteza se zasniva na supstancijalnim, predeterminisanim razlikama meu naunicima u njihovoj sposobnosti i motivaciji da upranjavaju kreativni nauni rad. Sa stanovita sociologije interesantnija je druga hipoteza. Akumulacija prednosti javlja se usled raznih socijalnih mehanizama, gde produktivni naunici na duge staze bivaju jo produktivniji, dok oni manje produktivni bivaju jo manje produktivni. Ova hipoteza (akumulativne prednosti) predstavlja generalizaciju Matejevog efekta koja ukljuuje i produktivnost, pored odavanja priznanja. Potrebno je imati na umu da ove dve hipoteze nisu logiki iskljuive. Malo ko bi negirao da se naunici razlikuju po svojim produktivnim kapacitetima i da su te razlike u mnogome determinisane pre poetka naune karijere. Ova hipoteza ipak ne uspeva da odgovori na kljuno pitanje da li je ispravno pretpostaviti da je nauna sposobnost distribuirana nejednako kao publikacije? Poto su naunici relativno mala grupa ljudi, relativno rigorozno odabrana, logino je pretpostaviti da su njihove sposobnosti, relevantne za nauku, relativno homogeno distribuirane. Ipak, u praksi je nauna produktivnost distribuirana nejednako, a mere intelektualne sposobnosti uvek pokazuju slabe korelacije sa produktivnou (str. 597). Glavna implikacija akumulativne prednosti je da distribucija produktivnosti postaje sve vie nejednaka kako naunici stare. Ovo su autori potvrdili da vai za hemiju, matematiku i fiziku, ali ne i za biologiju. Poveanje nejednakosti ima veze sa promenljivom distribucijom vremena koje je provedeno u istraivanju. Potvrena je jo jedna implikacija, a to je da povezanost izmeu produktivnosti, resursa i potovanja raste sa brojem godina. Anomalija u biologiji moe se objasniti relativno slabim konsenzusom i slabom komunikacijom, to onemoguava efikasnu alokaciju nagrada i resursa u skladu sa zaslugama. Neto kasnije Alison je ponovo pokuao da potvrdi hipotezu kumulativ-

206

ne prednosti (Allison et al. 1982; vidi i Pao 1986; za metodoloku kritiku ovog pristupa vidi Faia 1975). Barbara Reskin (1977) je vrila istraivanje na hemiarima, njihovim predoktorskim studijama, ranoj produktivnosti, priznanju i produktivnosti na kraju prve postdoktorske decenije. Zakljuak istraivanja je da rana produktivnost hemiara i priznanje od strane kolega nemaju direktnog uticaja na dekadu produktivnosti, ali snaga njihovih efekata varira, jer je rana produktivnost vanija za one koji su zaposleni na univerzitetima. Ona je uvidela da postoji razlika izmeu hemiara koji rade u akademskim institucijama i onih koji rade na drugim mestima. Ono to je veoma interesantno jeste da je jedan od Mertonovih inspiratora, Stiven Kol, u svojim kasnijim radovima kritikovao Matejev efekat. Kol (S. Cole 1970) generalizuje koncept i primenjuje ga na itav nauni rad. Ukoliko Matejev efekat postoji, trebalo bi da se manifestuje prilikom recepcije naunih postignua jednake ili pribline vrednosti. Recepcija e zavisiti od lokacije autora u stratifikacijskom sistemu. Na osnovu podataka Kol je uvideo da vrhunski radovi napisani od strane naunika visokog ranga nisu podloni intenzivnijoj difuziji od vrhunskih radova nie rangiranih naunika. Meutim, manje kvalitetni radovi od strane visoko rangiranih naunika dobijaju vie panje od radova istog kvaliteta koje piu slabije rangirani naunici. ini se da nezaslueni autoritet ne igra toliko veliku ulogu kako je Merton smatrao. Na duge staze izgleda da odluuje sam kvalitet radova, a ne rangiranost autora koja moe da ima ulogu neposredno nakon objavljivanja. Kol je zakljuio da najvei neepistemiki autoritet imaju institucije i departmani na kojima naunici rade. ak i kada je broj citiranosti dva rada jednak, departman na kojem radi naunik ima efekta na vidljivost. Od dva naunika koja imaju jednak broj citiranosti (to je objektivan indikator izvoenja uloge), onaj koji je lociran u prestinijem departmanu bie percipiran kao da produkuje vredniji rad (to je subjektivna procena izvoenja uloge) (Cole 1992: 196). Nakon istraivanja aplikacija za odreene fondove i stipendije (Cole 1992) Kolovi zakljuci su da karakteristike kandi-

207

data veoma malo utiu na ocenu projekata. Ocenjivanje raznih projekata najbolje moe da objasni hipoteza ljubomore. Recenzenti projekata su daleko stroi kada ocenjuju predloge i aplikacije koji dolaze od strane kolega iz prestinih departmana. Stroi su prema ljudima koje percipiraju kao konkurenciju. Izgleda da statusne karakteristike naunika igraju malu ulogu, u svakom sluaju manju nego to je to Merton pretpostavljao. Problematika Matejevog efekta, koju je Merton formulisao pre etiri decenije, i danas je ostala aktuelna (vidi Strevens 2006) i neposredno se tie ve analizirane norme univerzalizma u nauci. Znaaj Mertonove formulacije bio je u podsticaju i intelektualnoj stimulaciji njegovih sledbenika i kritiara da se izuava (pogrena) alokacija priznanja u nauci. Matejev efekat predstavlja i deo jo jednog ireg problema, a to je pitanje nagraivanja u nauci. Glavno pitanje je ko ima kontrolu nad sistemom nagraivanja. Postoje razliiti standardi za evaluaciju inovacija, kada se ocenjuje u kojoj meri one zadovoljavaju trenutne kognitivne i tehnike norme. Prikazaemo dva modela, od kojih prvi (De Grazia 1963) predstavlja neku vrstu implicitnog napada na mertonovske norme, pominjanog u primeru Velikovskog. Modeli recepcije u nauci prema De Graciji su sledei: (1) Racionalistiki model sistema recepcije jeste onaj kojeg naunici zovu naunim metodom. Nekada se smatralo da je prihvatanje u korpus naunog znanja iskljuivo zavisilo od ovog faktora. Njegov cilj su istina, prosvetljenje, znanje ili jednostavno reeno, nauka. Pretpostavlja istou nauke u kojoj preovladavaju efikasne logiko-empirijske operacije. Nekognitivnim faktorima se negira znaaj i podrazumeva se neometano postizanje naune objektivnosti. U ovom modelu najveu vanost imaju pravila objavljivanja, itanja pre objavljivanja, recenzije, testiranje teorija i potenje i ast u oceni teorija, ocena rada od strane specijalista, otvorena diskusija, zanemarivanje popularnosti odreene teorije u irim, vannaunim okvirima, shvatanje da je nepreciznost mana naunog rada i odbijanje donoenja sudova na osnovu autoriteta. Ovaj model podrazumeva postojanje racionalnih standarda koji impliciraju da postoji objektivni pokuaj da se utvrdi da li ino-

208

vativni rad zadovoljava trenutne kognitivne i tehnike norme. U ovom idealno tipskom obliku danas verovatno nema pristalica, ali je najblii Mertonovoj zamisli o univerzalistikom sistemu nagraivanja u nauci. (2) Model neodreenosti pretpostavlja nasuminu apsorpciju i/ili odbijanje unutar nauke. Obrazac naunog rasta postaje prepoznatljiv nakon velikog broja sluajnosti. Istinitost nije kriterijum inkorporacije u telo naunog znanja, jer istina o stvarnosti ima iste anse da bude apsorbovana/odbaena kao i neistina, tako da ona prestaje da bude kriterijum relevantnosti. Ovaj model ne smatra da istina ne postoji, ve da ona nije garant da e teorije biti prihvaene. Nema propisanih naunih procedura, nema pravila o objavljivanju radova (prihvatanje i odbijanje radova je neka vrsta mistinog procesa), znanja ulaze u telo nauke putem poznanstava, popularnosti, sluajno, gotovo anarhiki itd. (3) Model moi je trei sistem recepcije i u njemu se naglaava nauka kao sredstvo ouvanja ili uveanja moi i prestia vladajue grupe. Nauka je hijerarhijski organizovana u ime racionalistikog mita. (str. 59) Znanje se evaluira na osnovu interesa moi. (4) Dogmatski model ima osobinu da odbija inovacije, tako da se one prihvataju samo u onoj meri u kojoj su saglasne sa preovladavajuim teorijama i normama. Na kraju De Gracija zakljuuje da neprihvatanje teorija Imanuela Velikovskog moe najbolje da se objasni preko drugog, treeg i etvrtog modela. Dajana Krejn je pisala o sistemima nagraivanja u umetnosti, nauci i religiji (Crane 1976). U tim kulturnim institucijama inovacije su regularna pojava, tako da su sistemi za evaluaciju inovacija neophodni za alokaciju nagrada. Autorka smatra da su elementi sistema nagraivanja slini u sva tri institucionalna sistema. Ona ne eli da kae da su inovacije u nauci, umetnostima i religiji sline po obliku, sadraju ili nameri, ve samo koristi isti model za opis kulturnih inovacija, uvaavajui injenicu da parametri mogu da se razlikuju. Tako moemo identifikovati etiri kulturna sistema nagraivanja (str. 721): (1) Nezavisni sistemi nagraivanja su oni u kojima se kulturne inovacije proizvode za publiku koju ine srodni inovatori.

209

U tom sluaju sami inovatori postavljaju kognitivne i tehnike norme i alociraju simbolike i materijalne nagrade. Kao primeri za ove sisteme mogu se uzeti osnovna nauka i teologija. (2) Polunezavisni sistemi nagraivanja su oni u kojima inovatori postavljaju norme za inovativni rad i alociraju simbolike nagrade, ali materijalne nagrade bivaju alocirane od strane potroaa, preduzetnika ili birokrata. Primer je avangardna umetnost, gde inovatori postavljaju norme, kritiari, radei u bliskoj vezi sa njima alociraju simbolike nagrade, a potroai alociraju materijalne nagrade. U nekim oblastima osnovne nauke materijalne nagrade sve vie bivaju alocirane od strane vladinih birokrata. (3) Potkulturni sistemi nagraivanja su oni u kojima su kulturne inovacije proizvedene za publiku koja predstavlja odreenu potkulturu. Jedan primer je etnika potkultura koja je zasnovana na raznim socijalnim karakteristikama koje je ine relativno trajnom i kohezivnom. Drugi tip potkulturnog sistema nagraivanja nastaje jer njegovi pripadnici dele skup znaenja, odnosno interpretaciju egzistencije u odreenoj taki vremena. Ove potkulture se formiraju kako bi podrale izraavanje odreenih tipova stavova, vrednosti i socijalnih tenzija, a onda nestaju. Trei tip je generacijska potkultura. One se obino javljaju meu mladim pripadnicima drutva, nestaju kako pripadnici stare i postaju apsorbovane u druge potkulture. Inovatori postavljaju norme u potkulturnim sistemima nagraivanja, ali potroai alociraju simbolike i materijalne nagrade. Neki primeri ovog tipa sistema nagraivanja su dez muzika, religijske sekte i radikalna nauka. (4) Heterokulturni sistemi nagraivanja su oni u kojima kulturne inovacije bivaju proizvedene za heterogenu publiku, sastavljenu od raznih potkultura. Ovo je situacija u kojoj preduzetnici ili birokrate postavljaju norme za inovativni rad, potroai alociraju simbolike nagrade, a preduzetnici ili birokrate alociraju materijalne nagrade. U ovu kategoriju spadaju umetniki programi masovnih medija i tehnologija. Ovaj tip kulturne forme je parazitski, jer posuuje inovacije od drugih tipova ukoliko uvari smatraju da e ove inovacije zainteresovati brojniju publiku. Novi stilovi inovacija esto bivaju proizvedeni u drugim

210

tipovima sistema nagraivanja i ako su uspeni bivaju preuzeti od strane preduzetnika u heterokulturne sisteme. Za ove sisteme karakteristino je to to materijalne nagrade preovladavaju u odnosu na simbolike nagrade. Takoe, injenica je da sam inovator ostaje relativno nebitan i nemoan. Ovde je zajednica inovatora bukvalno nepostojea, jer je svako veoma lako zamenljiv. Kao to se moe videti, sistemi nagraivanja se razlikuju u pogledu kohezivnosti odnosa izmeu inovatora i njihove kontrole nad resursima za proizvodnju, predstavljanje i distribuiranje inovacija. S druge strane, ovi faktori utiu na koliinu kontrole koju su inovatori u stanju da iskau u sistemu nagraivanja. Koji faktori utiu na prirodu inovacija koje bivaju proizvedene u ovim sistemima nagraivanja? Pod kojim uslovima se inovacije proizvedene u ovim sistemima nagraivanja mogu okarakterisati preko varijeteta i/ili kontinuiteta? Varijetet se odnosi na diverzitet tipova ili stilova inovacija koje su doputene unutar istog sistema nagraivanja, na ta ukazuju brojni razni skupovi kognitivnih i tehnikih normi za inovacije. Kontinuitet se odnosi na obim u kojem se naknadne inovacije grade na prethodnim, unutar istog skupa kognitivnih i tehnikih normi. Da bi i varijetet i kontinuitet bili prisutni u sistemu nagraivanja, moraju da deluju sledei uslovi: mora da postoji balans izmeu dostupnosti materijalnih resursa povezanih sa brojnim inovacijama, kako bi svaki inovator imao dobre anse da bude nagraen, i simbolike nagrade bi trebalo da budu jednako vane u sistemu nagraivanja, kao i materijalne nagrade. Ukoliko dostupnost materijalnih nagrada opada, dogmatski standardi ili standardi moi verovatno e zameniti racionalne standarde za evaluaciju inovacija, to dovodi do kontinuiteta bez varijeteta. Ako simbolike nagrade postanu manje vane od materijalnih, racionalni standardi e verovatno biti zamenjeni neodreenim standardima, to opet dovodi do varijeteta bez kontinuiteta i do anomike situacije u itavom sistemu. Ako preovlada varijetet ili kontinuitet, taj sistem e verovatno biti nestabilan (Crane 1976). Mogue je da doe do promene u pomenutim sistemima. Vana su dva faktora: relativna kontrola nad resursima za proizvodnju, prikazivanje i distribuciju inovacija od strane inovatora, kada se uporedi sa birokratama i preduzetnicima; i promene u

211

mogunostima za formiranje drutvenih zajednica inovatora. Dominantni trend u modernim drutvima je promena nezavisnih, polu-nezavisnih i potkulturnih sistema u heterokulturne sisteme, a ne obrnuto. Ovo ukazuje na sve veu mo organizacija koje mogu da uzmu pod kontrolu resurse za proizvodnju, distribuciju ili prikazivanje inovacija i da se meaju sa spontanim formiranjem zajednica inovatora. Ovaj trend se izgleda odvija u sve tri institucije (Crane 1976). Na osnovu pregleda teorija o univerzalizmu u nauci, Matejevom efektu i o sistemu nagraivanja u nauci proizlazi nekoliko zakljuaka. Potrebno je praviti razliku izmeu univerzalizma na individualnom i institucionalnom nivou, jer je jedino na taj nain mogue adekvatno govoriti o ovom problemu. Nauka na duge staze (ta god to znailo) predstavlja autokorektivni mehanizam, gde se partikularizam na individualnom nivou vrlo lako moe nadomestiti univerzalizmom na institucionalnom planu. to se tie sistema nagraivanja u nauci, verovatno nijedan ne vai u svojoj idealno tipskoj varijanti, jer je nauka kao institucija vremenski promenljiva, tako da su mogui periodi u kojima se norma univerzalizma kri u veoj ili manjoj meri. Omiljeni primer relativista, Velikovski, ne moe da se smatra adekvatnim, jer je neozbiljno kritikovati normativnu strukturu nauke sa epistemiki indiferentnim stavom. Kako bi se mogao doneti konaan sud o Matejevom efektu, kao veoma interesantnom konceptu za istraivanje akumulativne prednosti, on mora da izdri jo rigoroznija empirijska istraivanja koja je zapoeo Stiven Kol sa zakljukom da nema eksplanatornu mo koju mu je pripisivao Merton.

4. Viestruka otkria, spor oko prioriteta i problem naune prevare

Potraga za prestiom moe izazvati konflikt izmeu ciljeva nauke i ciljeva naunika. [Reif 1961: 1957]

Jedan od najpoznatijih i najuticajnijih Mertonovih radova jeste rad iz 1957. godine o prioritetu naunih otkria, koji je ujedno bio i njegov predsedniki govor pred Amerikom sociolokom

212

asocijacijom (Merton 1957, a kasnije se vraa ovoj temi u radu Merton 1970a). On nije prvi koji je pisao o ovom problemu i u svom obraanju (Merton 1957: 647n42) se poziva i na rani Boringov rad koji se bavi problemom originalnosti u nauci. Boring (1927) je pisao o tome da se nove misli ne javljaju ili da jako retko nastaju, i da je u nauci prisutna evolucija, a ne nastanak novih misli. Sa takvim shvatanjem naune evolucije oevi i osnivai neke naune discipline najee postaju sinovi i promoteri. Nauna istina, prema njegovom miljenju, mora da nastaje preko kontroverzi (Boring 1929/1978). Ideje nastaju kao rezultat individualnog miljenja koje je, kao i tok naune misli, gradualno. Formulator ideja ili osniva obino nije onaj koji artikulie teoriju, ve je to neki drugi ovek koji zbog svoje linosti ili zbog odreenog vremenskog trenutka poseduje kapacitet da privue panju (Boring and Boring 1948). Tek kasnije istoriari nauke otkrivaju da su originalni osnivai samo preformulisali ili artikulisali ve postojee ideje. Zato je neophodno razmotriti i mehanizme privlaenja panje javnosti, o emu je bilo rei kod analize partikularizma1. Hal (Hull 1988: 358) smatra da upravo trka za zaslugama ima najmanje tri posledice: surovo nadmetanje gde samo prvi dobija sve zasluge, to dovodi do poznatih sporova oko prioriteta i izaziva trku za objavljivanjem, koje nekad biva preuranjeno. Ideja da je priznanje u nauci od velikog znaaja za naunike sasvim je logina, jer je ono vano za sve drutvene institucije. Vilijam
1 Boring (1952) je pisao i o validaciji naunih verovanja, zagovarajui jednu vrstu socijalne epistemologije. On insistira na tome da postoje razliite vrste istine. Apsolutna istina nije dostupna nauci, jer ne postoji epistemoloki garant naunog znanja. Ono to odluuje o istinitosti naunog znanja je budunost koja ih revidira. Krajnja konsekvenca je da postoji i budunost budunosti, i onda postaje jasno zbog ega nema apsolutne istine. Nauna istina je, dakle, obino istina na osnovu sporazuma, socijalna vrsta istine. Ova vrsta istine jednostavno je verovanje ili prihvatanje. (str. 535; kurziv u originalu) Objektivnost se postie nekom vrstom apsolutnog konsenzusa i neko vreme nauna istina je zaista objektivna i univerzalna. Ovo bi znailo da se u nauci smenjuju periodi ortodoksije i heterodoksije. Boring uvodi i pojam praktine istine koja postoji jer je funkcionalna. Takoe je interesantno da on u ovom radu na dva mesta spominje prepirke u nauci kao da su one delovi malih naunih ratova koji se vode izmeu zagovornika nepomirljivih verovanja o naunom znanju.

213

Tomas (Thomas 1923) je priznanje shvatio kao jednu od etiri ovekove elje. On nervni sistem vidi samo kao opti mehanizam za delovanje. (str. 4) Sa tim nervnim mehanizmom korespondiraju etiri elje, odnosno sile koje nas teraju na delanje (str. 4): (1) elja za novim iskustvom; (2) elja za bezbednou; (3) elja za reakcijom (prilikom interakcija sa drugim ljudima); (4) elja za priznanjem, koja se ogleda u borbi ljudi za poziciju u njihovoj drutvenoj grupi. . . (str. 31) Merton pokuava da pokae irelevantnost iskljuivo psiholokih analiza borbe za zaslugama, jer smatra da je ta potreba posledica same institucije nauke, odnosno njene prirode. Originalnost je izuzetno vana vrednost u nauci i zato se priznanje toliko ceni, jer nakon nekog otkria nauniku ostaje samo priznanje. Njegov doprinos postaje javno dobro, tj. javno znanje (Ziman 1968). Merton pokazuje koliko je zaista bitna trka za eponimikim zakonima (Merton 1957: 642644), jer je eponimija najtrajnije i verovatno najprestinije priznanje koje je institucionalizovano u nauci1. O etosu nauke je bilo rei, tako da je ovom prilikom dovoljno rei da Merton najvie panje posveuje skromnosti, koja se ogleda u vidu odavanja priznanja znanju svojih prethodnika. Jedna od najpoznatijih formulacija ove vrline pripisuje se Njutnu: Ako sam ja video dalje, to je zato to sam stajao na ramenima dinova. (Njutn, u Koyre 1952: 315)2 Kako Merton (1957: 648)
1 Detaljnija istraivanja o eponimiji mogla bi mnogo toga da kau o samoj nauci, sistemu nagraivanja i rastu naunog saznanja. Ako posmatramo stanje u nauci u poslednjih nekoliko decenija, sve je manje zakona koji su nazvani po nauniku koji ih je otkrio (deB. Beaver 1976). Razlog tome je moda manja elja za eponimijom od strane naunika, to je malo verovatno, ili je u pitanju poveanje saradnje u nauci, to dovodi do oteanog odavanja priznanja pojedinanim naunicima. Prvo polje koje je prikazalo devijacije u odnosu na tradicionalni eponimijski rast jeste hemija, koja je poznata po kolaboracionim radovima. I zaista, eponimiki zakoni u hemiji prestaju krajem 19. veka. 2 Poznata reenica se grekom esto smatra Njutnovom, koji ju je upotrebio u svom pismu Huku. U knjizi Anatomy of Melancholy (1621) Robert Barton (15771640) je napisao: Iako je bilo mnogo starih dinova u fizici i filozofiji, slaem se sa Didakusom Stelom [Didacus Stella], Patuljak koji stoji na ramenima dina moe videti dalje nego sam din; mogu lako dodati, menjam i vidim dalje nego moji prethodnici . . . Didakus Stela je bio panski egzegeta

214

zapaa, nauno znanje nije bogatije ili siromanije ako se zasluge daju tamo gde zasluge pripadaju. . . Ipak, od konstantnog nepravednog alociranja naunog kredita, odnosno naunih zasluga, patile bi nauka kao institucija i individualni naunici. Tako se naunici esto nalaze u nelagodnoj situaciji kada treba da se opredele izmeu skromnosti i originalnosti. Velika skromnost moe dovesti do potovanja, ali velika originalnost obeava venu slavu. (str. 649) Drutvena organizacija nauke alocira poasti na
(pravo ime mu je bilo Dijego de Estela; 15241578). Bartonova referenca je verovatno preuzeta iz Dijegovog dela koje je Sarton naveo kao In sacrosanctum Evangelium Lucae enarratio. Njutn ju je moda preuzeo od Bartona ija pomenuta knjiga je u vreme pisanja Njutna Huku (1676) doivela osmo izdanje (Sarton 1935, vidi takoe i Koyre 1952: 315n20). Ovo objanjenje nam omoguava da shvatimo kako je ova reenica opstala u sedamnaestom veku. Meutim, ona je daleko starija. Sarton je pokazao da se sutina te reenice moe pratiti sve do Bernarda od artrea koji je umro 1126. godine i u ijoj se knjizi Metalogicon ona nalazi. Dublji znaaj ove ideje jeste u tome to ona iskazuje veru u progres nauke, to je uglavnom povezivano sa modernim dobom, a smatralo se izuzetkom za srednji vek i antiku. Okenden (Ockenden 1935) je ovu izreku pronaao i kod Aleksandera Nekama i locirao je u period izmeu 1150. i 1200. godine. Takoe, on upuuje na jo nekoliko varijacija ove reenice iz raznih vremenskih perioda. Ono to je interesantnije od pomenutih malo poznatih imena svakako je reenica u knjizi poslovica koju je uredio Dord Herbert. tampana je 1640. godine i glasi: Patuljak na ramenima dina vidi dalje od obojice. Merton je kasnije itavu knjigu posvetio ovoj reenici i razotkrio neke zablude vezane za nju. Kao prvo, moemo saznati da je pravi naslov Steline knjige vekovima citiran pogreno. On zapravo glasi In sacrosanctum Jesu Christi Domini nostri Evangelium secundum Lucam enarrationum. Ovo nam ukazuje na injenicu da je i veliki Dord Sarton bez provere samo prepisao Bartonovu referencu, iako se u pozivanju na nju ogradio i rekao da ona verovatno potie od Stele. Verovatno je najinteresantnije da ni ovde nije kraj iznenaenjima na koje je Merton naiao. Naavi Stelinu knjigu on je uvideo da je Barton ovu reenicu citirao van konteksta, ak i pogreno (za sjajne analize vidi Merton 1965/1993, 1993). Merton na kraju knjige navodi 46 autora iz istorije kod kojih se ona moe nai. U sociologiji nauke interesantne su dve verzije uvene reenice, od kojih jedna potie od Stivena Kola (Cole 1992: 218). Komentariui socijalnu stratifikaciju nauke Kol je rekao sledee: [D]ivovi nauke stoje ne na ramenima planine patuljaka, ve na ramenima nekoliko drugih divova. Druga verzija potie od Gijerina (Gieryn 1988: 593) i oznaava njegovo udaljavanje od mertonovske sociologije nauke. Nije uvek sluaj da neko vidi dalje jer stoji na ramenima divova. Ponekad gledamo u suprotnom smeru, ali ramena i dalje mnogo pomau.

215

nain koji tei da umanji institucionalno naglaavanje skromnosti. Meutim, ni preterana skromnost nije korisna za razvoj nauke. Zbog ovoga se i dogaaju velike debate oko prioriteta otkria. Kompeticija se javlja kada dva ili vie naunika ili grupe naunika tragaju za istom nagradom, tj. prioritetom i priznanjem za neko otkrie, a kada samo jedan ili jedna grupa moe da ih dobije. Oni ne moraju uvek da budu svesni postojanja svojih takmaca. S druge strane, kod saradnje postoji svest o zajednikom cilju. Svaki naunik ima veliku brigu da ne bude ili da nije anticipiran. Za nadmetanje je potrebna neka vrsta konsenzusa oko relativne vanosti naunih problema, ali i situacija gde su mnogi naunici u stanju da ree te probleme. Ona jaa kako slaganje oko relativne vanosti problema raste i kako raste broj specijalista koji su u stanju da ree problem. Trei faktor je stepen preciznosti koja se moe postii, koji utie na surovost kompeticije. U pitanju je stepen poverenja koji specijalisti imaju u rezultate i kompeticija je otrija ukoliko raste poverenje u odreene rezultate (Hagstrom 1965). Zakljuak je da intenzitet i prisutnost kompeticije varira u razliitim naukama. Ona je najprisutnija u fizici, umerena u hemiji i molekularnoj biologiji, a relativno niska u formalnim naukama. U matematici je kompeticija relativno odsutna jer ne postoji slaganje oko vanosti odreenih problema. S druge strane, ona je najsurovija u formalnim naukama, manja u fizici, a najmanja u molekularnoj biologiji (Hagstrom 1965). Surovost se smanjuje kada je poeljna replikacija rezultata i kada akumulacija rezultata tokom dugog perioda postane vanija od spektakularnih otkria. Drutvene nauke (sa izuzetkom ekonomije i psihologije) u velikoj meri spajaju trenutnu teoriju sa sopstvenom istorijom, daleko vie od prirodnih nauka. Problem sociologije je u njenom neuspehu da razlikuje istoriju i sistematiku sopstvene teorije, to se jasno oitava pri pokuaju istoriara ideja da objasne kontinuitet ideja (Merton 1968c: 8). Ovu problematiku Merton je sa zadivljujuom minucioznou obradio u svojoj omiljenoj knjizi On the Shoulders of Giants (1965/1993; 1993). injenica je da

216

su anticipacije veoma este u nauci, ali pitanje je kada to one zaista jesu, a kada ih konstruie istoriar. Nauka ima izuzetno kompleksnu istoriju, jer u njoj istovremeno egzistiraju i intelektualni kontinuitet i diskontinuitet, to dodatno komplikuje njenu istorijsku rekonstrukciju. Kada se radi o borbi oko prioriteta Merton pravi veoma korisne distinkcije (1968c). Nezavisna otkria su u pitanju onda kada naunici dou do istog otkria nezavisno jedan od drugog. Simultana su u pitanju onda kada se dogode u razmaku od nekoliko godina. Kada su ta otkria razdvojena duim vremenskim periodima radi se o ponovnim otkriima, gde je ono ranije prethodee otkrie. Kriterijume za utvrivanje viestrukih otkria nije jednostavno utvrditi. Pitanje je koliko slinosti je potrebno da bi se govorilo o identinosti. Ovaj kriterijum je daleko tee uspostaviti u drutvenim naukama, gde su formulacije esto daleko slobodnije nego u prirodnim naukama1. Nauka se preteno razvija akumulacijom znanja, bez obzira na povremene kvantne skokove koje je Kun nazvao revolucijama. Ova injenica sa sobom nosi i pretpostavku da je veina novih ideja zapravo anticipirana ili adumbrirana ranije. Anticipacije se odnose na odreeni stepen slinosti ranijih i naknadnih formulacija, ali se razlikuju po implikacijama koje se iz njih izvode. Adumbracije se odnose na jo manje slinosti, gde su ranije formulacije samo prethodnica kasnijih otkria ili ideja, gde gotovo da nema istih implikacija (Merton 1968c). Adumbracionistiki kredo je sledei (str. 22): Otkrie nije istinito. Ako je istinito, nije novo. Ako je novo i istinito, nije znaajno. Moda bi mogla da poslui i izreka: Nihil est sub solle novum. U humanistikim disciplinama ak postoji i termin Quellenforscher za osobe koje tragaju za izvorima ideja, to ukazuje na to koliko je naunicima zaista stalo da utvrde ko je neto prvi otkrio2.
1 Interesantno je da se Merton (1968c: 10n18) poziva i na rad Branislava Petronijevia o viestrukim otkriima, iako njegovo prezime navodi pogreno (i u referenci i u indeksu imena), kao Petrovievics. Objavljeni rad u Isis-u o Darvinu i Volasu (kao i sve druge radove na engleskom) Petronijevi je potpisivao kao Petronievics (vidi Petronievics 1925). 2 Edvard Hol je u antropologiji termin adumbracija koristio u drugom kontekstu, dajui mu i drugaiji smisao. Za njega su adumbracije one

217

Poput Mertona, Ziman (1968) opti princip odavanja priznanja za prioritetna otkria vidi kao sasvim opravdan. Kao osnovu naunog rada on vidi ideje i otkria, a osobenosti naunog znanja su sloboda i komunizam. Nije jasno zbog ega Ziman o ovim dimenzijama govori preko odsustva autorskih prava i patenata, kada to jednostavno nije tano. Nije tano ni da su samo alhemiari uvali svoja znanja (odnosno, najee znanja) jedni od drugih, kada to ine i naunici. Istina je da nauno znanje vremenom postaje javna stvar (ili, kako glasi naslov Zimanove knjige Public Knowledge, koji je opet varijacija Polanjijevog naslova Personal Knowledge), ali dok traje proces otkria, reavanje nekog problema, stvaranje i kontempliranje neke teorije ne podrazumeva da i tada postoje komun(al)izam i javnost (vidi Hull 1985; McMullin 1985; Chubin 1985). injenica je da se u nauci najvie panje posveuje novim otkriima, a ne poduavanju studenata, pisanju recenzija, ponovnom vrenju ve poznatih eksperimenata itd. [N]auna zajednica je voluntarna asocijacija individua, posveenih transcendentalnom cilju napretku znanja. (Ziman 1968: 96) Kontinuirana prezervacija principa nagraivanja samo originalnih doprinosa po Zimanu ukazuje na vitalnost ovog cilja. Kao to smo videli, zahtev za priznanjem ima svoj psiholoki koren, dok naglaavanje originalnosti postoji na institucionalnom planu. Priznanje je simbol dobro obavljenog posla, to ukazuje na to da nauka kao socijalna institucija intrinzino naglaava potrebu za originalnou. Poznato je i da se borbe oko prioriteta ne odvijaju samo na individualnom planu, jer ima mnogo internacionalnih sporova oko prioriteta. Sigurno najvee priznanje jeste eponimija, a najee se vezuje za osnivae nauke, neke nove grane ili za ljude koji su nekoj disciplini dali oblik. Eponimija moe da bude i obrnuta, kada neki autori (poput Ariindikacije koje prethode ili okruuju formalne komunikacije koje omoguavaju organizmima da uestvuju u zajednikoj razmeni i evaluaciji skrivenih informacija o tome ta mogu da oekuju jedan od drugog. (Hall 1964: 154) Njihovo odsustvo u komunikaciji bi je onemoguilo. Pored toga, one su povezane i sa teritorijom, tj. linim prostorom, javljaju se na raznim nivoima i imaju proksemike implikacije.

218

stotela ili Euklida) stiu duplu besmrtnost (Merton 1957: 643) za originalnu disciplinu, ali i njene naknadne antipode. Usled konstantnog (pre)naglaavanja originalnosti, odnosno tenje da se prvi stigne do nekog cilja, u ovom sluaju otkria, teorije, zakona itd., u nauci dolazi do tzv. devijantnog ponaanja. Ekstremni oblik devijantnog ponaanja u nauci predstavlja prevara, preko koje se eli stei zasluga za originalno otkrie. Merton smatra da je u istoriji nauke bilo veoma malo potpunih prevara, iako je tana procena nemogua. Na jednom ekstremu su podmetanja i falsifikovanja podataka, to je naroito karakteristino za pseudonauke i podmetanje lanih podataka radi sticanja slave i/ili novca. Pored prevare moe se govoriti i o plagijatorstvu. Kasnije su Mertonu mnogi zamerali na insistiranju da [p]ostoje velike razlike izmeu drutvene strukture nauke i drugih drutvenih struktura u kojima je devijantnost esta. (str. 658) Ove zamerke su opravdane. Kao pojava, prevara je u nauci retko kad predmet posebnog interesovanja naunika, ali to ne znai da je ona nebitna ili izuzetno retka i zanemarljiva. Jedan od prvih autora koji se bavio naunom prevarom bio je arls Bebid, ali njegova motivacija nije bila nauna. Govorei o normama nauke, a posebno o nezainteresovanosti, Merton je isticao apsolutnu odsutnost prevare u nauci kada se uporedi sa drugim sferama aktivnosti (Merton 1942/1973). Neto kasnije (1957) on je prevaru shvatao, kako je ve reeno, kao ekstremni oblik devijantnog ponaanja u nauci. Prevara je, dakle, jedna od strategija da se stekne i zaradi nauna zasluga za neko originalno otkrie. Nakon kratke analize nekoliko poznatih naunih prevara Merton kao jedan od glavnih uzroka pribegavanju prevari vidi kompeticiju meu naunicima. U skladu sa svojom funkcionalistikom orijentacijom on je u nauci video retko pribegavanje izmiljanju podataka, dok je kao estu pojavu isticao svae ili rasprave oko prioriteta nekog otkria. Hal (Hull 1988) takoe tvrdi da je laganje, tj. publikovanje nametenih rezultata daleko rea pojava od krae, u smislu preutkivanja tuih zasluga. Koland (Koshland 1987) isto kao i Merton smatra da je broj prevara u nauci manji nego u drugim poljima ljudske delatno-

219

sti, ali ne zbog nekakve moralnosti samih naunika, ve zbog kumulativne prirode nauke koja neizbeno dovodi do isplivavanja greaka ili prevara. Vajt (White 1987) se ne slae sa Kolandom i iznosi miljenje da preko 10% svih objavljenih radova sadri neke vidove prevare, poput zanemarivanja negativnih rezultata (sa stanovita eksperimenta ili istraivanja), citiranja radova koji navodno potkrepljuju problem koji se razmatra, statistikih analiza koje se ne razmatraju detaljno i jasno itd. Problem ove tvrdnje je u zanemarivanju razlike izmeu svesne i nesvesne obmane. Hagstrom (1965) se slae sa Mertonom i njegovom procenom da su prevare retka pojava u nauci, s tim to tvrdi da se one najee javljaju u perifernim oblastima istraivanja, gde se pokuaji replikacije ree deavaju. On skree panju na bitnost tajnosti u nauci koja se danas javlja najee zbog straha da se ne bude anticipiran ili preduhitren. Jo jedan razlog za tajnost lei u elji da se bude to sigurniji u validnost sopstvenih ideja, gde je Darvinov sluaj sigurno najpoznatiji primer iz istorije nauke. Danas se esto prvo tampaju apstrakti koji omoguavaju lake reavanje sporova oko prioriteta. Harijet Zakerman (Zuckerman 1984) je naune norme ponaanja podelila na kognitivne i socijalne/moralne. Kognitivne norme su zajednika oekivanja koja se tiu naunog istraivanja i naune prakse, dok se ove druge odnose na meusobni odnos naunika u radu. Njen zakljuak je da sistem drutvene kontrole u nauci nije dovoljno razvijen kada se uporedi sa sistemima kontrole koje moemo nai u medicini ili pravnom sistemu i da malo toga znamo o prevarama u nauci sa empirijske strane. Voren maus (Schmaus 1983, 1984) se vie fokusirao na etike implikacije prevare u nauci kao celovitom sistemu znanja. Zakerman je govorila najvie o oblicima, izvorima, uestalosti i moguim konsekvencama koje prevare mogu da imaju na razvoj naunog znanja. maus ima za cilj da pokae nunost razlikovanja svesne ili nesvesne prevare u nauci, jer re prevara upuuje na svesno delovanje, dok je nesvesna prevara stvar nemara ili sluajnosti (vidi Feigenbaum and Levy 1996). Ova razlika je veoma bitna. (Svesna) prevara je najtei oblik naruavanja naunih principa, jer ona uruava same temelje poverenja na kojima se gradi

220

nauka (vidi takoe i Committee on the Conduct of Science 1989). Ono oko ega se njih dvoje slau jeste da su namere manje vane u odnosu na posledice koje mogu proizvesti pogreni rezultati (vidi i Stewart and Feder 1987; Braunwald 1987)1. Kada govori o
1 Iz novijeg perioda u literaturi su esto obraivani sluaj Darsi sa Harvarda 1981. godine (Culliton 1983), povlaenje rada iz imunologije harvardskih naunika (Culliton 1986, 1987; rad u kojem se nalaze nameteni rezultati je Milanese et al. 1986a, a izvinjenje naunoj javnosti se nalazi u Milanese et al. 1986b), sluaj Slatski iz San Dijega (Marshall 1986), a postoje i sluajevi u kojima je Kongres optuio naunike za prevare jer su pronevereni odreeni fondovi (Anderson 1988a, b). Samo tokom 1980. godine otkrivene su etiri prevare iz biomedicinskih istraivanja (Broad 1981). Danas su ve klasini primeri o radu Kamerera (Zirkle 1954), sluaj Piltdaunskog oveka, prevare koja je trajala preko 40 godina, i primer nametanja rezultata istraivanja IQ-a od strane Sirila Barta (vidi npr. Burt 1959). Piltdaunska prevara je verovatno najdue opstala u nauci. Brojne knjige i radovi pisani su kako bi se razjasnila misterija pravog poinioca. arls Doson je kao arheolog amater 1908. godine poeo sa piltdaunskim arheolokim iskopavanjima. Nakon godinu dana (1909) upoznaje Tejara de ardena. U februaru 1912. godine Doson kontaktira Artura Smita Vudvarda kako bi mu pokazao fragmente iskopane lobanje i u junu iste godine Doson, arden i Vudvard formiraju tim (u kojem je bio i Grafton Eliot Smit) koji pronalazi jo ostataka. arden je 1913. godine pronaao zub koji se smatrao kljunim dokazom u itavoj aferi, jer je jedino preko njega bilo mogue dokazati povezanost lobanje i vilice. Otkria su se desila izmeu 1912. i 1915. godine (Doson je preminuo 1916. godine), a raskrinkavanje prevare dogodilo se izmeu 1953. i 1955 (jedan od prvih radova o prevari bio je Straus 1954). Za poiniocima se traga od 1955. do danas. Meu optuenima najee se navode arls Doson, Tejar de arden, ser Artur Kit, ser Konan Dojl, Grafton Eliot Smit i jo neki ljudi manje poznati nauci. Najvie dokaza za optubu nalazi se na strani prve trojice, naroito Kita, koji je moda imao najvie interesa u itavoj situaciji (Campbell 1991; Tobias 1992). Kit je izmeu 1925. i 1947. godine bio najei protivnik hipoteze o hominidskom statusu Australopitekusa, jer je to ugroavalo poziciju Piltdaunskog oveka (Keith 1914). Dosona optuuje Langdon (1991) i negira dokaze da je u prevaru morao biti ukljuen i profesionalac. Sama prevara je prema njegovom miljenju izvedena prilino aljkavo. Govorei o otkriu i znaaju Pekinkog oveka, Grafton Eliot Smit je imao samo rei hvale za tada najstarije poznate primitivne pripadnike ljudske porodice (Elliott Smith 1931: 193), Pitekantropusa i Eoantropusa, tj. Piltdaunskog oveka, ali najmanje ima dokaza koji bi njega optuili. Jedan od razloga to je prevara opstala toliko dugo godina, iako je bilo skeptinih naunika jo u doba kada su prvi ostaci pronaeni, sigurno je i frustriranost britanske naune javnosti zbog injenice da su arheolozi u Francuskoj i Nemakoj pronalazili fosilne ostatke, dok u Britaniji kao najveoj imperiji ostataka nije bilo. Preko Piltdaunskog oveka Britanija bi postala kolevka ljudskog roda i verovatno je jedan deo naune javnosti bio opinjen

221

naunicima i njihovom etosu mausu je jasno da u javnosti preovladava slika o naunicima kao ljudima koji nezainteresovano tragaju za istinom. Zato pokuava da pokae kako rast nauke ne zavisi od specijalnih moralnih normi na osnovu kojih se naunici suzdravaju od delanja u sopstvenom interesu. Kada naunici vre prevare, to je jednostavno prevara, a ne krenje nekog posebnog moralnog pravila. Oni nisu drugaiji od ostalih ljudi. Ako bismo eleli da na optem nivou razmatramo naunu prevaru, moramo pronai neophodne uslove koji su uvek u njoj prisutni. Tako moemo rei da se nauna prevara sastoji iz tri komponente (List 1985). Mora postojati najmanje jedna osoba koja je prevarena, medijum preko kojeg se vri prevara (rad, tabela, fosilni ostaci itd.) i model bez kojeg se prevara ne bi shvatila ozbiljno. Preko modela se prevara prihvata kao prava stvar1. List smatra da je evoluciona teorija naune prevare ta koja na najbolji nain moe da objasni fenomen prevare, ba kao to organska evolucija objanjava mimikriju. (str. 27) Prema evolucionoj teoriji naune promene ideje preivljavaju ili se odbacuju usled svojih sposobnosti da opstanu u neprekidnom procesu selekcije u nauci. U itavom kompleksu selekcije i varijacija prevara moe biti adaptivna strategija maksimizacije profesionalnog ugleda i uspeha. Ona moe biti posledica radnih okolnosti nekih naunika (gde se rauna i pritisak da se konstantno objavljuju radovi), tako da moe doi do pokuaja plagijatorstva rezultata drugih ili fabrikovanja nepostojeih rezultata i eksperimenata.
tom injenicom, to je umanjilo kritiko sagledavanje dokaza. Kenet Oukli je bio kljuan ovek koji je razotkrio prevaru. Prva lobanja je bila ljudska, stara oko 620 godina, druga takoe (bio je pronaen i drugi primerak koji je ubedio mnoge skeptike). Vilica je pripadala orangutanu i bila je stara oko 500 godina. Zubi koji su pronaeni pripadali su slonu, nilskom konju i impanzi. Na raznim listama nalazi se preko 15 imena moguih uesnika prevare, ali je najverovatnije da pravi poinilac (ili poinioci) nikad nee biti otkriven(i). 1 Najpoznatiji primeri metodologije prevare najee se nazivaju doterivanje i kuvanje. Doterivanje se sastoji iz ublaavanja i izjednaavanja numerikh podataka (dodavanjem lanih brojeva), dok se kuvanje odnosi na odabir samo onih sluajeva koji potvruju neiju hipotezu. ista prevara je ona u kojoj se podaci u potpunosti izmiljaju.

222

Tako se izdvajaju dva stanovita sa kojih se moe posmatrati prevara. Stanovite prema kojem je prevara devijacija i stanovite prema kojem je prevara strategija koja vodi (lakem) uspehu. List (str. 28) je posmatra kao evoluiranu strategiju za opstanak u odreenim vrstama kompetitivnih situacija i tvrdi da striktniji standardi u naunoj praksi ne mogu da dovedu do iezavanja prevara, jer novi standardi raaju nove modele za nove vrste prevara (upor. Norman 1984). Striktnija nauka stvara sofisticiranije prevare. On tvrdi da u tom pravcu ne moemo traiti reenje za suzbijanje prevare. I konano, postoji i ekonomska teorija naune prevare (Wible 1992). Ona polazi od dve kategorije loeg ponaanja naunika: neuspeha replikacije i prevare. Tako prevara predstavlja namerno krenje naunog principa radi line materijalne dobiti i profesionalnog napredovanja. (str. 5) Neuspeh replikacije javlja se kod onih rezultata koji ne mogu da budu ponovljeni usled odreenih aspekata uobiajenog naunog istraivanja. Prvi razlog je najee to to je vremena malo, a drugi to je nagrada daleko vea za inovaciju nego za puku replikaciju inovacije1. Uobiajeno je da naunici alociraju svoje vreme na (za njih) vrednija istraivanja ili probleme. Zato ne ude pokuaji da se naunici prilikom optube esto pozivaju na neuspeh replikacije. Kako bi objasnio ovo esto pozivanje naunika na neuspeh replikacije Vibl pravi varijaciju Bekerovog modela alokacije vremena (Becker 1965), koji se tie alokacije vremena izmeu dva zanimanja. Vibl govori o realokaciji vremena izmeu dve aktivnosti unutar istog zanimanja, to je u ovom sluaju nauka.
Hagstrom (1965: 11) naglaava da se rukopisi za koje naunici dobijaju finansijsku dobit, poput udbenika ili nauno-popularne literature, rangiraju daleko ispod originalnih naunih doprinosa, a ponekad se na to gleda i sa prezirom. Ovo je slina situacija onoj kod evaluacije originalnog doprinosa i puke replikacije rezultata. Meutim, situacija o kojoj Hagstrom govori verovatno se donekle izmenila u poslednjih tridesetak godina. Nauno-popularna literatura vremenom je stekla vei kredibilitet i nisu retki autori koji pored izuzetnih strunih naunih doprinosa preko svojih popularnih publikacija (zarauju daleko vie novca, ali i) javnosti pribliavaju nauku. Dovoljno je samo navesti nekoliko imena iz evolucione biologije: Dokins, Guld, Vilson, Pinker, Dajmond, Mark Ridli, Met Ridli i drugi.
1

223

Sutina analize lei u tome da replikacija iscrpljuje vie vremena od inovacije, jer zahteva sistematske pokuaje da se sauvaju svi podaci svih vanih koraka u istraivanju. Ove zadatke naunici najee ostavljaju asistentima i saradnicima iji rad obino nije striktno nadgledan. Model alokacije vremena koji se tie neuspeha replikacije posmatra naunike kao posveene svom poslu, ali oni zbog pritiska i manjka vremena i velike kompeticije postaju nesmotreni. Prevara je neto sasvim suprotno. U prevari naunici svesno varaju, a stvaraju utisak konformiranja etosu nauke. Nauna prevara mora da zadovolji sve standarde regularnih naunih radova. U ovom sluaju veliku ulogu igraju i reference koje (navodno) potkrepljuju tvrdnje iz falinog rada. Sa metodoloke strane posmatrano, nekad je zaista teko uoiti prevaru. Pomenuta replikacija u drutvenim naukama najee nije ni mogua, dok i u prirodnim ona direktno ukazuje samo na to da se rezultati ne podudaraju, a ne nuno da je u pitanju prevara. Ona je upotrebljiva tek na duge staze. injenica je da u nauci veliku ulogu igra (profesionalno) poverenje, o emu se zaista malo pisalo. Na prvi pogled znanje i poverenje deluju kao da su u protivrenom odnosu, jer poverenje podrazumeva da postoji makar deli vere u nekoga (vidi npr. Rempel et al. 1985). Don Hardvig (Hardwig 1991) insistira na tezi da je u epistemolokom pogledu danas poverenje daleko vanije od empirijskih podataka ili logikih argumenata, jer su oni dostupni upravo na osnovu poverenja. Oigledno je da u drugoj polovini 20. veka preovladava trend ka sve veem broju radova u asopisima koji su delo vie autora, kao i to da moderna nauka sve vie zavisi od istraivakih timova, a ne pojedinaca. Sve vei udeo u naunom znanju ima kooperativnost. Meutim, epistemika kooperacija mogua je samo na osnovu oslanjanja na svedoenje drugih . . . Konsekventno tome, vei deo naunog znanja poiva na moralnom i epistemikom karakteru naunika. (str. 706) Najkrae reeno, epistemika zavisnost (tj. dependencija) postoji jer je intelekt isuvie mali, a ivot isuvie kratak. (Hardwig 1985: 335) Problem poverenja i epistemike zavisnosti u velikoj meri se preklapa sa problemom intelektualnih autoriteta.

224

Racionalnost se nekada ogleda u tome da ni ne pokuamo da mislimo za sebe, ve da se pozovemo na autoritet ili eksperta date oblasti. Epistemika autoritarnost je u neku ruku esencijalni sastojak ljudskog znanja, dok se time u pitanje dovodi i epistemiki individualizam. Ovakvi zakljuci ne negiraju objektivnost i validnost naunog znanja, ve samo ukazuju da je taj teren istraivanja daleko klizaviji nego to se to na prvi pogled ini ili ako u glavi imamo sliku naunika u belim rukavicama koji slepo potuju nauni etos. to se vie vrednuju eksterne nagrade, prevare e u nauci biti uestalije. Institucije mogu da utiu na eksterne nagrade, poput uticaja i autoriteta naunika, ali ne mogu da utiu na interne nagrade koje naunici mogu stei kao plod svog rada. Shvatanje prevare kao vrste devijacije vidi nauku kao sistem pravila, s jedne, i sistem nagrada i kazni koje utiu na ponaanje naunika, s druge strane. Ovo shvatanje sutinski je tano, ali takvo stanje u nauci jednostavno iznuuje prevare. Ovo postaje jasno kada shvatimo dve stvari (List 1985: 31): da se prevare javljaju u periodima intenzivne kompeticije za eksterne nagrade i da se one ne javljaju tamo gde ta kompeticija nije prisutna. Sama kompeticija nije kriva za pojavu prevara, jer je ona u nauci nuna. Probleme stvaraju nagrade koje su rezultat kompeticije. Sutina je to se interne nagrade ne mogu dostii varanjem, dok je to mogue za eksterne. (str. 31) Devijantno shvatanje naune prevare je pogreno. Postojanje kognitivnih i moralnih normi nije zadovoljavajue da bi se objasnila evoluciona strategija pribegavanja prevari radi postizanja raznih standarda i zahteva koji stoje pred naunicima prilikom nadmetanja za eksterne nagrade, a nagradni sistem nauke prvenstveno je zasnovan na eksternim nagradama. Sve ovo nam govori da bi prevara kao strategija pokuaja dobijanja eksternih nagrada verovatno mogla biti eliminisana, samo ako bi norme nauke bile ukorenjene u vrlinama naunika, to je malo verovatno da e se dogoditi. Prevara nije devijacija, ve reakcija na kompetitivni pritisak. Sistem eksternih nagrada je logian ishod moi naunih institucija koje zahtevaju nekakvu kontrolu ponaanja naunika. Jedina sredstva koja je mogue koristiti u tu svrhu su eksterne

225

nagrade. Devijantno shvatanje prevare predstavlja nauku kao sastavljenu od jedinstvene naune institucije, to nije tano. Unutar svih grana nauke postoje institucije u nadmetanju i naunici u nadmetanju. Zato se moemo sloiti sa Halom (Hull 1985: 4) kada kae da [o]bjektivnost koja je toliko vana za nauku nije toliko objektivnost individualnih naunika, koliko objektivnost naune zajednice. Pitanja prevare u nauci i borbe oko prioriteta povlae za sobom jo mnoga pitanja. Jedno od njih je svakako pomenuto pitanje otvorenosti i tajnosti u nauci. Makmalin (McMullin 1985) predstavlja istorijsku analizu ovog problema, dok Hal (Hull 1985, 1988) vri teorijsku analizu. Otvorenost i tajnost mogu se smatrati naunim kognitivnim strategijama, gde svaka ima svoje prednosti, ali i mane. Kraa je sluaj kada jedan naunik tui rad predstavlja kao svoj, a laganje i prevara su sluajevi kada naunik izmilja rezultate. Kao to je reeno, ova dva tipa devijacija razliito se kanjavaju. Kraa se u principu blae kanjava, jer najvie kodi onom ko je sprovodi, dok je sasvim suprotno sa lairanjem podataka i laganjem, zbog potencijalnih negativnih posledica na sve naunike koji koriste lairane rezultate. Tako moemo postaviti pitanje o kompetitivnosti u nauci. Da li je kompetitivnost sluajni produkt nauke ili intrinzini deo njene organizacione strukture? Verovatno je i jedno i drugo razvijano simultano tokom istorije, odnosno, nauka se verovatno odvija negde izmeu kompeticije i kooperacije, to Merton nije u dovoljnoj meri naglaavao1. Danas je u nauci daleko tee da prou
Dobro su poznata dva primera iz novije istorije nauke gde su razni autori potpisali fiktivan lik kao autora, to govori o naunoj kooperativnosti i zanemarivanju sopstvenih interesa. Tokom zime 1934/35. godine grupa mladih matematiara u Francuskoj odluila je da objavi tekst enciklopedijskih razmera iz matematike analize, jer su bili nezadovoljni tadanjim tekstovima. Oni su izabrali jednog autora koji bi predstavljao svih deset ljudi. U pitanju je bio francuski general arl Burbaki (18161897) i po njemu je fiktivni autor dobio prezime. Ime Nikolas je izmiljeno. Do 1968. godine ova knjiga (iji je autor bio Nikolas Burbaki) se veoma dobro prodavala. Ono to je posebno interesantno jeste da su se do tada ve mnogi autori promenili. Ljudi koji su se koristili ovom knjigom morali su da citiraju autora, iako se vrlo brzo saznalo da je u pitanju stvarna grupa autora i izmiljeni potpisnik. Ovaj primer otkriva daleko vie od puke anegdote, jer na osnovu ovog prvoklasnog rada moemo re1

226

radovi i stavovi koji nisu potkrepljeni, a naunik se nalazi u situaciji koja ga tera da bude i kooperativan i kompetitivan. Ukoliko eli zasluge od strane naune zajednice on se mora pozivati na druge autore kako bi potkrepio svoje stavove. Time on i drugima odaje priznanje. Nauka je efikasna jer upravo u njoj esto koincidiraju ciljevi individua koji je upranjavaju i ciljevi drutva, tj. grupe. Ovo koincidiranje ne treba uzeti zdravo za gotovo. Sukobi izmeu vrednosti nauke i individualnog naunika ogledaju se u dilemama izmeu refleksije i produkcije, opreznog i brzog rada, komunikacije i tajnosti, istraivanja i poduavanja (Reif 1961; Merton 1963/1976, 1976b). Ne smemo zaboraviti da pored priznanja koje autor dobija za svoj rad treba da postoji i autorska odgovornost. Problem sa sve uestalijim radovima sa mnogo autora nastaje kod pokuaja pripisivanja odgovornosti. Anonimnost umanjuje anse za zaslugama, ali i opasnosti od preuzimanja odgovornosti. Nauni doprinosi nisu kognitivni atomi koji se mogu procenjivati u izolaciji. Znanje identiteta autora rada moe biti veoma vano za njegovu objektivnu evaluaciju. (Hull 1985: 10) Hagstrom (1965: 140) jasno naglaava da praksa da naune tekstove pie vie autora oteava socijalnu kontrolu naune zajednice, jer nije redak sluaj da se na radove potpisuju i ljudi koji nisu na njima radili. Ne zauzimaju svi naunici iste pozicije u drutvenoj strukturi, iz ega sledi da postoje razlike u pristupu mogunostima za nauno postignue. Individualne razlike u kapacitetu se podrazumevaju. Kako bismo temeljnije razumeli anomine
alnije da govorimo o individualnoj kompetitivnosti u nauci. Naalost, malo toga znamo o ovoj grupi autora. ta bi se dogaalo da su imali drugaija miljenja? Kako su njihovi radovi prolazili kada su objavljivani odvojeno (za detalje vidi Hull 1988)? Postoji jo jedan poznat primer skrivanja iza nepostojeeg autora, ovog puta Isidora Nabija (ponekad spelovanog kao Isidore, a nekad Isadore), po imenu fiziara i nobelovca Isidora Rabija. U pitanju je grupa od pet izuzetnih evolucionih biologa (Robert Makartur, Riard Levins, Riard Luontin, Lorens Slobodkin i Edvard Vilson) koji su u svojoj mladosti smatrali da je nauka isuvie kompetitivna i da bi mnogo bolje funkcionisala kada bi bila vie kooperativna (detaljni prikaz epizode u vezi sa Nabijem i debate oko sociobiologije koja je izuzetno interesantna sa stanovita sociologije nauke vri Segerstrle 2000a: 184188).

227

pojave u drutvenoj strukturi nauke (poput prevare), potrebno je razmotriti razliite pritiske koji deluju na naunike u razliitim pozicijama u drutvenoj strukturi. Iako pojam anomije nije tipian za sociologiju nauke (vaan izuzetak je Merton 1997), Merton je i ovom problemu posvetio dosta panje, ali prvenstveno u svojoj optoj sociolokoj teoriji (Merton 1949/1968, 1968b). Najkrae reeno, Merton anomiju shvata kao stanje koje se javlja kada u drutvu doe do inkonzistentnosti izmeu institucionalizovanih sredstava i prihvaenih ciljeva. Hagstrom (1964) se bavio problemom anomije, elei da je operacionalizuje i da objasni njenu pojavu u nauci i njene posledice po samu nauku i naunike. On je definie kao neku vrstu patologije podele rada u drutvu, tj. dezorganizaciju drutva ili dela drutva u kojem bi odgovarajua osnova solidarnosti trebalo da bude organska solidarnost (str. 186). Nauka ne moe biti integrisana iskljuivo na osnovu zajednikih verovanja. Solidarnost naune zajednice obino se odrava oseanjima meuzavisnosti, kada specijalizovani naunici meusobno razmenjuju ideje. Tako bi anomija u nauci predstavljala slom svih sistema razmene informacija i odavanja poasti, to nije lako za operacionalizaciju, jer grupe mogu vrlo lako da postanu anomine ukoliko se u njima javi nepoverenje. Specijalnosti nesigurnog statusa mogu vrlo lako da budu anomine. Ako specijalnost nema svoj identitet, pripadnici e biti rasuti bez jasne identifikacije sa njom (Hagstrom 1965: 234). Hagstrom (1964) zakljuuje da postoji razlika izmeu solidarnosti/anomije u matematici i u sociologiji. Matematika ima relativno visoku mehaniku solidarnost (zajednika verovanja), ali slabu organsku solidarnost (anomija). Sociologija ima relativno viu organsku solidarnost, ali slabiju mehaniku solidarnost (odsustvo zajednikih verovanja). Zato sociologiju karakteriu razna suprotstavljena miljenja i u njoj preovladava teorijski disenzus. O ovom problemu detaljnije emo govoriti preko stepena kodifikacije razliitih nauka. Na kraju samo treba skrenuti panju na to da temeljne analize nauke otvaraju mnoge probleme koji se tiu funkcionisanja nauke, ali istovremeno nude i realniju sliku o tome kakva

228

nauka jeste, a ne samo kakva bi trebalo da bude. Postojanje naunih prevara ne znai da ne postoje nikakve norme u nauci. Kao i druge drutvene institucije, institucija nauke ima sopstvene karakteristine vrednosti, norme i organizaciju. (Merton 1957: 659) Ostaje samo da se ispita u kojoj meri su one internalizovane, koliko su snane, kada dolazi do njihovog sloma, zbog ega, i kako sve to utie na nauku kao drutvenu instituciju.

5. Socioloka koncepcija (naunog) genija, (nauna) kreativnost i nauni konzervativizam

[N]auno istraivanje je drutvena aktivnost. Tehnologija, umetnost i religija su moda mogui za Robinzona Krusoa, ali pravo i nauka nisu. [Ziman 1968: 10]

Veoma vaan Mertonov rad tie se viestrukih i singularnih otkria (Merton 1961) i u njemu se traga za odgovorima na dva pitanja ono o otkriima, ali i na pitanje o geniju, tj. oveku koji dolazi do otkria. Na prvi pogled moda deluje udno Mertonova tvrdnja da u istoriji nauke izuzetak predstavljaju otkria koja su uinjena samo jedanput. tavie, ta otkria zahtevaju posebna objanjenja, a ne ona viestruka, i singularna otkria se najadekvatnije mogu tretirati kao potencijalna viestruka (za kritiku ove ideje vidi Stokes 1986). Dve tradicionalno suprotstavljene teorije naunog razvoja tiu se pokuaja objanjenja uloge oveka koji dolazi do otkria. Merton se zalae za socioloko, a ne psiholoko objanjenje. On ne spori nijednu stranu argumenta, jer je razumljivo da je za nastanak nekog otkria najee potrebna interakcija bioloko-psiholokih i environmentalnih faktora, i zato insistira na sociolokoj koncepciji naunog genija. Na ovaj nain koncipiran, genije je onaj ovek iji rad e na kraju biti ponovo otkriven. (Merton 1961: 484) Genije tako postaje funkcionalni ekvivalent brojnim naunicima sa manje ili vie talenta. I zaista, najvei naunici esto su bili ukljueni u viestruka otkria (a time i u rasprave o prioritetu).

229

Prilikom razmatranja naune revolucije u 17. veku teoretiari su svoja objanjenja zasnivali na tri mogunosti. Objanjenje preko individualnog naunog genija (preteno objanjenja istoriara), preko evolutivnog karaktera naunog znanja ili to je preteno sluaj sa sociolozima, objanjenje preko znaaja neposrednog drutvenog okruenja (Merton 1938b). Odreena koliina genijalnosti neophodna je za neke poduhvate koje mi danas posmatramo kao delove naune revolucije, meutim, preterano naglaavanje genijalnosti podrazumeva da je nauna revolucija nepredvidiva i teko objanjiva (vidi Kearney 1964, 1965). Teorije o velikom oveku u drutvenim naukama nisu nove. Sredinom 19. veka Karlajl (Carlyle 1841/1872) je pisao o herojima, dok je Edvin Boring smatrao da [t]eorija o velikom oveku ne moe da bude pogrena. Ona izraava isuvie oiglednu istinu o drutvu. (1950: 339) Situacija je ipak daleko komplikovanija od ove konstatacije. Boring pravi razliku izmeu personalistikog i naturalistikog shvatanja genija, za koja je mogue da budu i protivrena i komplementarna. Personalistiko shvatanje oveka vidi kao potpuno slobodnog agensa, dok je naturalistiko donekle ire i moe da inkorporira ovo prvo, jer posmatra genija ne samo kao prethodnika novina, ve i kao konsekvencu njemu prethodeih zbivanja. Naturalistiko shvatanje time negira misteriju i pokazuje preduslove genijalnosti. Boring je pokuao da nae sinkretistiko objanjenje. Personalistiki argument bio je da veliina oveka determinie veliinu otkria. Naturalistiki argument obre kauzalni red; veliina otkria je ta koja determinie veliinu pronalazaa. (str. 341) U oba sluaja veliki ljudi dolaze do velikih otkria. Karlajlova objanjenja su personalistika, a verovatno najpoznatiji rad koji zagovara tanost teorije o velikom oveku je Dejmsov tekst (James 1880), dok je najpoznatija kritika takvog stava Kroberov tekst (Kroeber 1917). Kroberovu argumentaciju je kasnije prihvatio Lesli Vajt (White 1949/2005) i ona spada u domen kulturnog determinizma. Dejms svoj tekst poinje uenjem to do tada nikom nije palo na pamet da postoji paralela izmeu injenica socijalne evolucije i mentalnog rasta rase, s jedne, i Darvinove teorije evolu-

230

cije, s druge strane (James 1880). Uzroci stvaranja velikog oveka lee u sferi, u potpunosti nedostupnoj socijalnom filozofu. On jednostavno mora da prihvati genije kao podatke, kao to Darvin prihvata svoje spontane varijacije. (str. 445) Dejms je bio svestan uticaja okruenja, tako da govori (str. 448) kako je socijalna evolucija rezultat interakcije dva nezavisna faktora, individue i drutvenog okruenja. Individua poseduje odreene fizioloke i intra-socijalne atribute, dok okruenje ima zadatak da ih prihvati ili odbaci. Oba faktora su znaajna za promenu, jer individua daje impuls, a zajednica ga ili prihvata ili odbacuje. Njegova teorija nije toliko jednostrana to su mu pripisivali kasniji kritiari. Evoluciono shvatanje istorije ne moe da negira vitalni znaaj individualne inicijative, jer se time zapada u orijentalni fatalizam. Godinu dana kasnije Fisk (1881) hvali analogiju genija sa Darvinovim spontanim varijacijama i genije posmatra kao socioloke varijacije, a i bioloke i socioloke varijacije su odstupanje od proseka. Takoe smatra da socijalna filozofija nije u stanju da objasni genija. Fisk i Alen (Allen 1881) nau rasu vide kao progresivnu, jer rasama pridaju odreeni karakter i osobine. Ne slau se po pitanju Dejmsove analogije, tako da Alen ukazuje na njenu pogrenost. Od klasinih sociologa Kuli je posvetio panju ovoj temi, i to dosta temeljno (Cooley 1897). Genijalnost je za njega neto sa ime se ovek raa, neka vrsta sklonosti ka velikim postignuima, a slava je priznanje veliine od strane drugih ljudi. Izmeu genijalnosti i slave nalazi se delovanje drutva na individuu (obrazovanje, anse, razni uticaji itd.). Produkcija genija je tako funkcija rase, a dodeljivanje slave je funkcija istorije. Reakcije na ova miljenja u sociologiji potiu od Vilijama Ogberna i Doroti Tomas (Ogburn and Thomas 1922), koji su raspravljali o neizbenosti otkria i na osnovu 148 sluajeva nezavisnih otkria i izuma zakljuili su da odreene inovacije postaju bukvalno neizbene, tako to odreeno znanje biva akumulirano u kulturnom nasleu i tako to socijalni razvoj usmerava panju istraivaa ka odreenim problemima. Autori se pozivaju na Krobera (Kroeber 1917) koji zakljuuje da su otkria posledica dva

231

faktora: mentalne sposobnosti i postojeeg statusa neke kulture. Ne raunajui sluajna otkria, Ogbern i Tomas pretpostavljaju da su izumitelji ljudi koji su mentalno obdareni, ali skreu panju na to da sposobnost moe da varira tokom vremena i odreenih vremenskih perioda. Ako govorimo o uroenoj sposobnosti, a ne o onoj koja je rezultat vebanja i obrazovanja, onda je sledei primer veoma ilustrativan. Bilo koji srednjokolac danas zna bolje matematiku od Aristotela, ali njegova uroena sposobnost za matematiku verovatno je mnogo manja. (Ogburn and Thomas 1922: 87) Za pojavu genija veoma je bitan stadijum razvoja materijalne kulture, a elementi materijalne kulture u nekom vremenu u velikoj meri odreuju prirodu odreenih izuma. Za neke izume potrebne su kulturne pripreme (str. 88). Autori na kraju zakljuuju (to e u velikoj meri uticati na kulturoloki orijentisane teoretiare) da procesi kulturne evolucije moraju biti objanjeni uz pomo kulture i drutva, dakle preko sociologije, a ne biologije i psihologije (str. 93). Ogbern se kasnije (Ogburn 1926) vratio ovoj temi, ukazujui na greke svojih prethodnika koji (navodno) brkaju dve koncepcije veliine veliinu koja se pripisuje nasleu i veliinu koja je produkt i okruenja i naslea. Kulturnu varijabilnost smatra vanijom od bioloke i zato (pre)naglaava znaaj kulturnih sila u produkciji genija. Poput Dejmsa, ni autori suprotstavljenog stanovita nisu toliko jednostrani kao to se na prvi pogled ini. I Ogbern insistira na bitnosti mentalnih sposobnosti i kulturnog materijala, ali i treeg faktora, kojeg naziva socijalnim valuacijama (str. 228). Drutvo moe/ne mora da ohrabruje izume. Oni zavise od drutvenih sila i predstavljaju neku vrstu dinamikih elja grupe. (str. 228) To su impulsi koji deluju na velikog oveka i u ovom sluaju on je medijum kroz koji se te sile iskazuju. Problem velikog oveka bitan je i za razmatranje umetnosti i religije, to Ogbern i naglaava. Tekst Ogberna i Doroti Tomas ostavio je veliki uticaj na Mertona i Barbera, ija pozivanja na ovaj rad su veoma esta. Barber poput Mertona smatra da [n]auno otkrie nije misteriozni ishod neobjanjivog individualnog genija. (1952/1962: 252) Ono

232

zavisi od odreenih drutvenih procesa u kojima i individue, ali i drutvo, imaju veoma vanu ulogu. Barber uobiajenu distinkciju izuma, kao neke maine ili fizike stvari, i otkria, kao novog skupa ideja, smatra neprihvatljivom, jer novi skup ideja stoji u osnovi i izuma i otkria. Zato on ova dva termina smatra analitiki istim i koristi ih naizmenino1. Poput Mertona, i on odbacuje ekstremna tumaenja procesa otkria, jer kulturno naslee samo ini izum moguim, a ne neizbenim. Drutveni uticaji nauke postavili su ograniene alternative za individue, ali one su ipak alternative, a ne predeterminisane staze. (str. 270)2 Malo je bilo sistematskih istraivanja o tome kako se zaista odvijaju procesi istraivanja i otkria, jer nain na koji naunici govore o svojim otkriima esto zamagljuje veoma vane aspekte ovog procesa. To je zato to su odreene norme institucionalizovane u njihovoj profesionalnoj zajednici, zbog ega se od naunika oekuje da najvie govore o logikoj strukturi metoda koje su koristili i idejama na koje su nailazili tokom istraivanja, a koje imaju veze sa konceptualnim okvirom relevantne naune specijalnosti (Barber and Fox 1958). Sve ostale osobenosti ovog procesa najee se smatraju sluajnim. Zato se od naunika oekuje da ne govori o irelevantnim socijalnim i psiholokim aspektima istraivakog procesa i tu praksu objanjavanja naunog istraivanja moemo nazvati retrospektivnom falsifikacijom (str. 128). Naunici biraju samo one komponente stvarnog
1 Ogbern (Ogburn 1928: 2627; vidi i 1929) je proces izuma podelio na etiri dela: (1) poreklo ideje, (2) pokuaj da se ona formulie, ali na nain na koji ju je mogue verifikovati, (3) naunu verifikaciju ili test i (4) razvoj praktine i komercijalne upotrebe. 2 Jedna novija studija (Diamond 1997) moe da poslui za proirenje rasprave o velikom oveku. Ako se ljudska istorija posmatra makroskopski, u jednom irem evolucionom kontekstu, psiholoka obdarenost i socijalno okruenje postaju nezadovoljavajue kategorije za raspravu o ljudskoj ingenioznosti. Mora se uzeti u obzir i prirodno okruenje koje je svojim osobenostima nametalo oveku potrebu da ga savlada. Tako su, recimo, veoma bitne i geografske osobenosti nekih regiona koji su zahvaljujui toj prirodnoj injenici imali olakane okolnosti za bru kulturnu evoluciju. Teko da je veliki ovek mogao to da postane tokom istorije u okolnostima gde je gustina naseljenosti bila izuzetno mala i gde je protok informacija bio otean geografskim uslovima. Meutim, situacija je drugaija ako govorimo o savremenoj nauci.

233

istraivakog procesa koje imaju primarnu funkciju, a preutkuju ono to se moe otkriti u njihovim memoarima i neformalnim meusobnim razgovorima. Takva selekcija izobliuje, a u izvesnom smislu i falsifikuje ono to se zaista dogaalo tokom samog procesa istraivanja. Metanaune analize nauke ne mogu biti kompletne bez psihologije, naroito kognitivne i socijalne. Zato ni sociologija nauke ne sme da zapostavlja rezultate psihologije nauke, odnosno psihologije naunika. Teorije (npr. Roe 1961) koje tvrde da se drutveni naunici razlikuju od prirodnih u pogledu linosti i motivacija su netane, a psihologija naunika ne moe ostati na pukom teorijskom i spekulativnom nivou. Ona moe da pojasni mnoge osobenosti naunika, jer se nauka ne moe razmatrati bez obraanja panje na subjektivnost ljudi koji je upranjavaju. Kada naunik doe do neke hipoteze on je doslovno emocionalno vezan za nju. Ona je njegova kreacija kao to je umetniko delo kreacija umetnika, s tim to je naunik u daleko teoj poziciji jer e njegova hipoteza na kraju biti ili odbaena ili prihvaena, i podaci koji je eventualno potkrepljuju ili obaraju jesu deo javnog domena, to kritika umetnosti (nikad) nije. Jedini nain da naunik bude siguran da e dobiti priznanje jeste da objavi rad, odnosno da ga predstavi naunoj javnosti. Zato je pravo na vlasnitvo u nauci ogranieno. Objavljivanje rada oznaava gubitak ekskluzivnih prava na njega (vidi Zuckerman 1988a). Naunici verovatno nisu ni svesni svojih linih vezivanja za sopstveni rad, tako da veliki broj njih veruje u mit o impersonalnoj objektivnosti. (Roe 1961: 457) Problem sa intelektualnim stvaralatvom jeste u tome to je ono intimno, veoma lino i to se odvija i na podsvesnom nivou, to u znatnoj meri oteava njegovo izuavanje. Najverovatnije je da na poetnim stadijumima miljenje i ne mora da bude logiki validno, ve prelogiko. U pitanju je nasumino miljenje, ali koje je ciljno usmereno i veoma teko za kontrolisanje. Inteligencija i nauna kreativnost nisu identini pojmovi, iako inteligencija igra (veoma vanu) ulogu u procesu naune kreativnosti. Malo toga se zna o psihologiji stvaranja, odnosno o psihologiji kreativnosti i stvaralatva, gde se moe uvrstiti i nauni

234

rad, kao jedan specifian oblik1. Mahoni (Mahoney 1979) navodi kolski primer karakterizacije naunika, gde linost naunika navodno sadri u sebi: (1) objektivnost i emocionalnu neutralnost; (2) racionalnost (koja je evidentirana superiornim intelektualnim sposobnostima); (3) otvorenost (spremnost da se menja miljenje u skladu sa raspoloivim dokazima); (4) superiornu inteligenciju; (5) integritet pri sakupljanju i tumaenju podataka; (6) komunalnost (otvoreno i kooperativno deljenje znanja). Zakljuak njegove analize je da ovih est osobenosti ne vae za sve naunike, jer oni nisu nikakvi posebni ljudi (osim moda u nekim domenima intelekta) u smislu da se njihova linost znatno razlikuje od linosti neke druge grupe ljudi (vidi i Goodenough 1993). Razlika izmeu naunika i drugih nije u radu ljudskog uma, ve u nainu borbe sa nesavrenostima ljudskog uma. (Ben-David 1973: 450) Najradikalnije stanovite o kreativnosti moemo nai kod Fajerabenda (Feyerabend 1987) koji insistira na tome da kulturi nije potrebna individualna kreativnost i da je shvatanje o potrebi kreativnosti apsurdno i opasno. Navodno, i najracionalnije shvatanje sveta moe da funkcionie samo kada se kombinuje sa najiracionalnijim dogaajima i zbog toga je kreativnost za njega opasni mit. Veliko otkrie zaista ne mora da bude produkt kreativnosti, jer postoje otkria koja su sluajnosti, ali preterano je rei da ona nije ni potrebna. Postoje dva glavna pristupa izuavanju kreativnog rada (Gruber 1981; Holmes 1981). Jedan naglaava tzv. Aha Erlebnis, a drugi naglaava procesualnost nastanka ideja, gde je kreativno miljenje proces, a ne dogaaj. Ove ideje ne moraju nuno da budu suprotstavljene i/ili iskljuive. Prema popularnim koncepcijama naunog otkria puno panje se posveuje eureka iskustvu. Zato Gruber (1981) govori o tri B koja su navodno veoma bitna za kreativnost: kupanje (bath), krevet (bed) i autobus (bus). Ovi doivljaji uglavnom su opisivani kao veoma retki, nagli, kao da nemaju nikakvu unutranju strukturu, i predstavljani su kao
1 Ziman umesto kreativnosti predlae da se analizira imaginacija, kao sposobnost da se konstruiu novi obrasci i kombinacije ideja. Pored imaginacije, (dobar) naunik mora da poseduje i kritiki smisao i uenost, jer se moderni naunik ne raa, on se stvara (1968: 81).

235

neka vrsta singulariteta ili naglog raskida sa prolou. Adekvatan opis aha-doivljaja morao bi u sebi da sadri frekventnost, brzinu i trajanje, a to onda prestaje da bude trenutak, ve postaje proces. Moda najpoznatiji primer aha-doivljaja, Arhimedovo otkrie, pisano je tri veka kasnije od strane Vitruvija. Danas znamo i da je pria o Njutnu i jabuci apokrifna. Mi o otkriima najee saznajemo od samih istraivaa koji kontekst otkria obino belee posle izvesnog vremena. Problemi sa ovim objanjenjima su brojni, a mnogi su isto psiholoke prirode. Povodom aha-doivljaja i transformacije seanja bitan je proces teleskopiranja, gde se kompleksan dogaaj u vremenu saima u jednu taku (Gruber 1981). Na ovaj nain javlja se dvostruka teta, jer nestaje vremenska struktura otkria, a istovremeno se gube iz vida brojni odnosi sa drugim bitnim procesima, od kojih ne moraju svi da budu psiholoke prirode. Njutnova annus mirabilis je isto jedna vrsta mita, iako nam dolazi od samog Njutna. Postoje dokazi da je on zaista zapoeo rad na optici, mehanici i gravitaciji, kako je i sam to opisao, ali ta postignua nisu zavrena onako kako je on to kasnije mislio da je bio sluaj (vidi Westfall 1980). Nije sporno da su aha-iskustva esta, ali ona imaju temporalnu i konceptualnu strukturu i ne predstavljaju neki radikalan prekid sa prolim razmiljanjima, jer su epizode stvaranja najee kompleksni intelektualni procesi. S druge strane, poznato je da ljudi pojednostavljuju svoja seanja i organizuju ih u vee celine. O mikrogenezi naunog miljenja jo uvek je poznato malo toga, ali dovoljno se zna da bi se mogla odbaciti bukvalna tanost eureka principa. Kun (Kuhn 1962) zapaa da su dugo vremena naunici i istoriari nauke proces otkria razmatrali kao singularni dogaaj, koji iako ima preduslove i posledice, nema internu strukturu. On smatra da za mnoga nauna otkria, a naroito ona najvanija i najinteresantnija, nije prikladno postaviti pitanja gde ili kada. Otkria najee poinju eksperimentalnim ili opservacionim izdvajanjem anomalije koja se ogleda u neuspehu prirode da bude u skladu sa naim oekivanjima. Tada period normalne nauke biva naruen i stvaraju se preduslovi za naunu revoluciju (Kuhn 1962/1970).

236

to se tie naune kreativnosti, mogui nain za njenu ocenu je preko strukturalne analize naunog rada (Dirk 1999). Nauni rad se najee sastoji iz hipoteze, metoda i rezultata, koji su u literaturi ili ve poznati ili nepoznati. Na taj nain nauna originalnost moe da se definie kao permutacija novih i starih informacija i tako se dobija osam tipova originalnosti kada su svi elementi od ranije poznati, pa sve do situacije kada su svi elementi novi1. Problem je u tome to je u nauci jedan od mehanizama za ocenu tueg rada proces recenziranja od strane savremenika, a nauna novina ne moe da ima savremenike, tako da se vrlo lako moe dogoditi da neka novina bude odbaena jer moe da bude suprotstavljena (u manjoj ili veoj meri) ve uspostavljenim kanonima neke discipline (vidi Polanyi 1963). U nauci postoje mnoge teorije kreativnosti, ali nijedna jo uvek nije samodovoljna i u potpunosti zadovoljavajua. Pomenuemo samo neke, ali bez ocenjivanja njihove adekvatnosti, jer tako neto zahteva daleko temeljniji prikaz i analizu. Veoma interesantan pokuaj potie od primene darvinistike teorije na problem kreativnosti. Evolucija znanja moe da se predstavi kao proces zasnovan na generisanju varijacija koje proizvodi ljudski um, ali pitanje na koje je potrebno dati odgovor jeste na koji nain on stvara te varijacije. Donald Kembel (Campbell 1960) je ponudio odgovor u vidu procesa (slepe) varijacije i (selektivne) retencije. Darvinistika perspektiva kreativnosti (Simonton 1999) ukljuuje produkciju odreenih entiteta koji su istovremeno originalni i adaptivni. Na ovaj nain i bioloka evolucija jeste kreativan proces. Kreativna individua proizvodi originalne ideje koje podleu kognitivnim i sociokulturnim selekcionim procesima, gde dolazi do retencije ideja na osnovu odreenih kriterijuma (npr. korisnosti, istine ili lepote). Originalna ideja je tako ideja koja poseduje malu a priori verovatnou, to samo ukazuje na to da neke ideje moraju da nastanu tokom procesa selekcije. Sternberg (npr. Sternberg and Lubart 1992) je u svojim radovima ponudio investicionu teoriju kreativnosti, smatrajui da
Struktura rada u kojem je sve od ranije poznato (i hipoteza i metod i rezultati) bi izgledala P-P-P, a struktura rada gde je sve novo N-N-N. Permutacijama se dolazi do osam tipova originalnosti.
1

237

se najvei kreativni doprinosi mogu ostvariti u oblastima (ili sa idejama) koje se u datom vremenu ne cene. Po ovom modelu kreativnost sadri est komponenti: inteligenciju, znanje, stil miljenja, linost, motivaciju i kontekst okruenja. On razmatra i kognitivne i nekognitivne varijable. Ajsenk (Eysenck 1993) razlikuje (a) kreativnost (ili originalnost) kao dispoziciono obeleje ili kognitivni stil koji je normalno distribuiran u populaciji i koji je opti u svojoj primenljivosti i (b) kreativnost definisanu preko izuzetnog postignua, koje se procenjuje preko naunog ili umetnikog rada, koji ima distribuciju u obliku J-krive i koja je visoko specifina u svojoj primeni. Sajmon (Simon 1983) kao karakteristike kreativnog miljenja navodi: (1) spremnost da se prihvate nejasno definisani problemi i da se postepeno strukturiraju; (2) kontinuiranu preokupaciju problemima tokom znatnih vremenskih perioda; (3) ekstenzivno pozadinsko znanje iz relevantnih i potencijalno relevantnih oblasti. Ovim se negira romantiarsko shvatanje otkria sa uvidima, intuicijom i kreativnim momentima (str. 4570). Kolins (Collins 1987, vidi i 1998) nudi socioloku teoriju intelektualne kreativnosti koja sadri mikro i makro aspekte: (1) individua sa sobom nosi kulturni kapital, tj. skup ideja koje je stekla iz prethodnih interakcija; (2) sve individue nose sa sobom odreenu emocionalnu energiju koju su stekli iz prethodnih interakcija (u pitanju su entuzijazam, poverenje i asertivnost ili pasivnost, depresivnost i povuenost); (3) individua nosi sa sobom oseaj sopstvenih trinih prilika. Ovo je percepcija, zasnovana pre svega na iskustvima iz skorije prolosti. U pitanju je procena o tome sa kojim osobama se moe stupati u interakcije i koji je odnos moi i statusa u odnosu na druge. Za intelektualnu inovativnost veoma je bitan kulturni kapital koji ne nastaje u izolaciji, ve u mreama interakcije sa drugim individuama, to je vaan momenat Kolinsove teorije. Jedna esto zapostavljena komponenta stvarnog procesa naunog otkria, koja se izostavlja ili skriva u naunim izvetajima o procesu otkria, jeste element nepredvidivog razvoja ili sluajne

238

sree, o emu je prvi govorio Merton (1945: 469n18, 1948a) preko pojma sluajnog otkria1. Sluajnost i srea u nauci su bitni koliko i pripremljenost pre istraivanja, ali je o toj komponenti veoma malo pisano (rad Barber and Fox 1958 detaljno opisuje ovaj proces). Merton (1948a: 506) je govorio o serendipity obrascu, tj. obrascu sluajnog otkria, da se on odnosi na relativno esto iskustvo posmatranja nepredvienih, anomalnih i strategijskih podataka koji postaju osnova za formulisanje nove teorije ili za irenje postojee teorije. Podatak je nepredvien jer je istraivanje usmereno ka testiranju jedne hipoteze, a rezultat se odnosi (i) na neke druge teorije. Anomalija se odnosi na to da su posmatranja ili rezultati inkonzistentni sa preovladavajuom teorijom ili postojeim injenicama. U oba sluaja inkonzistentnost moe da stimulie dalje istraivanje. Neoekivana injenica je strategijska ako ima uticaja na optu teoriju, a od teoretiara zavisi da li je u stanju da detektuje univerzalno u partikularnom. Obrazac sluajnog otkria ima daleko vei znaaj nego to se to ini na prvi pogled. On moe da se proiri i na temu standardnog naunog rada i obliterovanih naunih sluajnih otkria (Merton 2004). Sutinu ovih problema Merton je saeo
Merton (1945: 469n18) pojam serendipity objanjava kao komponentu istraivanja, tj. otkrie validnih rezultata do kojih se dolo sluajno, nenameravano. Ovu temu on je prvi put naeo radom o nepredvidivim i neoekivanim posledicama drutvene akcije (Merton 1936). Re serendipity u engleskom jeziku ima veoma interesantnu istoriju, kojom se Merton sa Elinor Barber pozabavio pre pola veka, 1958. godine. U pitanju je zajednika knjiga koja nije objavljena na engleskom sve do 2004. godine, nakon smrti oba autora. Elinor Barber je preminula 1999. godine, dok je Merton doiveo da vidi izdanje knjige na italijanskom (Merton and Barber 1958/2004). U pogovoru knjige Merton (2004) navodi i srpskohrvatski prevod rei serendipity: sposobnost srenih otkrivanja sluajem i sposobnost sretnog sluajnog otkrivanja (str. 254). Termin serendipity skovao je Horas Volpol 1754. godine, a insipiracija mu je bila bajka The three princes of Serendip. Serendip je staro ime za Cejlon, tj. ri Lanku. Ovaj pojam najlake je definisati opisno, kao dolazak do srenih i neoekivanih sluajnih otkria ili kao potragu za jednom stvari i pronalazak druge. Najpoznatiji istorijski primeri ovakvih otkria jesu: Kolumbova, Keplerova, Plankova, Hercova, Rendgenova, Bekerelova i dr. (vidi Barber and Fox 1958; Merton and Barber 1958/2004; Kantorovich and Neeman 1989).
1

239

u jednoj reenici: Ukratko, publika zahteva dobro formulisan argument koji retrospektivno namee logiku formu o romansi istraivanja. (str. 270) Piter Medavar je u jednom svom govoru pod nazivom Is the scientific paper a fraud? (Medawar 1963) kritikovao standardni nauni rad, a pod tim se obino pretpostavlja da je nauno otkrie induktivan proces.
[N]e mislim, naravno, na to da nauni rad pogreno predstavlja injenice, i ne mislim da su interpretacije koje ete nai u naunom radu netane ili namerno pogrene. Mislim da nauni rad moe da bude prevara jer pogreno predstavlja procese miljenja koji prate ili dovode do nastanka rezultata koji je opisan u radu. To je pitanje i odmah u rei da je moj odgovor da. Nauni rad u svojoj ortodoksnoj formi otelotvoruje totalno pogrenu koncepciju, ak i travestiju, prirode naune misli.

Riard Fajnmen (Feynman 1966) je na slian nain izneo svoju kritiku. U svom predavanju povodom Nobelove nagrade Fajnmen istie kako naunici prikrivaju stvarne procese koji se odvijaju tokom otkria i svoje predavanje je iskoristio da istakne pravi proces otkria (naglaavajui da mu to nigde ne bi bilo dozvoljeno da objavi). Rad u kojem je prvi put objavljeno otkrie DNK sadri oko 900 rei (Watson and Crick 1953) i predstavlja verovatno najpoznatiji primer standardnog naunog rada i obliterovanih naunih sluajnih otkria. U radu se ne govori o procesu otkria, ali znaajno je to to su se kasnije pojavile dve verzije utrkivanja za otkrie DNK, i od strane Votsona i od strane Krika (Watson 1968/2001; Crick 1988), koje daju realniju sliku (o tekstualnom ubeivanju preko naunog rada prilikom naunih kontroverzi vidi npr. Yearley 1981b). Radikalne naune promene obino su zapoete preko aktivnosti reavanja problema unutar normalne nauke (Kuhn 1962/1970). Aktivnost kojom se reava jedan problem dovodi do nepredvienih rezultata. Iako se ovakva otkria javljaju najee u okviru normalne nauke, ona mogu da dovedu do procesa naune revolucije. Slepo otkrie je nuan uslov naune revolucije, jer su

240

naunici najee zarobljeni unutar preovladavajue paradigme i retko kada namerno pokuavaju da preu njene granice (Kantorovich and Neeman 1989). Naunik teko moe da bude emocionalno neutralan u svom radu, to je reeno. Zato je sasvim uobiajeno da postoji otpor prema izmeni ve usvojenih teorija ili teorijskih stanovita, to ne znai da je konverzija stanovita nemogua ili da je uvek ispunjena iracionalnim elementima. Otvorenost, u smislu prihvatanja novih dokaza i ideja osporena je mnogo puta u literaturi, pre svega od strane Koena (Cohen 1952), Barbera (1961) i Kuna (Kuhn 1962/1970)1. Psiholoke komponente ovog procesa bie obraene kod razmatranja Plankovog principa. Kada je Barber (1961) pisao svoj, danas klasini tekst iz sociologije nauke, nije bilo puno radova koji su se bavili tematikom opiranja naunika novim otkriima (rad koji se kasnije bavio ovim problemom je Duncan 1974). On zamera dotadanjim usputnim pokuajima da se objasni otpor prema novim otkriima to su bili isuvie inkluzivni i nejasni. Odgovori na otpor koji se pozivaju na injenicu da su naunici ipak ljudska bia koja gree, da je problem otpora u Zeitgeist-u, ljudskoj prirodi, nedostatku progresivnog duha, strahu od novih stvari, klimi miljenja itd. za njega nisu validni. Pojam Zeitgeist je prvi verovatno upotrebio Gete 1827. godine, ali ga je ograniio na nesvesne, pritajene i implicitne efekte klime miljenja, jer je smatrao da su obrazovanje i ubeivanje neefikasni naini za promenu miljenja. Kasnije je bilo raznih mistinih tumaenja Zeitgeist-a, kao neke superorganske due, besmrtne svesti koja tokom istorije sazreva i ispunjava svest ljudi itd. Boring (1955) ga shvata kao skup totalne socijalne interakcije (str. 102) koja je uobiajena za odreeni period i odreeno vreme. U ovom smislu Zeitgeist ima dvojaku ulogu, jer moe da ide u prilog razvoju naunog znanja, ali moe i da ga koi. Problem je u tome to najee ovaj pojam ne objanjava nita. Ova holistika teorija ne nudi nikakve kauzalne mehanizme preko kojih bi se
1 Dejvid Ed (Edge 1996b: 728729n1) navodi da su Kunova neposredna inspiracija povodom ovog problema bili Barber i Koen.

241

individualna interesovanja i verovanja mogla objasniti. Ipak, ne treba smetnuti sa uma da kreativnost moe da se javi samo uz socijalne stimulanse (Boring 1963)1. Adekvatnije je drugaije objanjenje, koje probleme u nauci deli na intrinzine (koji su od interesa za naunike, tehnologe i medicinare) i ekstrinzine (koji naglaavaju odnos nauke, tehnologije i medicine sa drugim drutvenim institucijama i irom kulturom) (Blanpied 1974). U intrinzine kategorije spada i pitanje vrednosti koje su inherentne nauci. Slika o nauniku koji iskljuivo traga za istinom konzistentna je sa (netano shvaenom) tradicionalnom ekskluzivnou naune zajednice. Potpuno objanjenje mora da inkorporira i psiholoku dimenziju, tj. faktor odreene linosti, jer su razni autori pominjali i otpor naunika promeni miljenja. Ali, isto tako, nune su i kulturne i socijalne dimenzije, tj. zajedniki obrasci idejnih sistema i obrazaca socijalne interakcije koji takoe doprinose otporu. Barber (1961) razmatra prvenstveno kulturne i socijalne faktore. U pitanju su: osnovni koncepti nekih naunih disciplina koji se mogu menjati novim otkriima, metodoloke koncepcije odreenih naunika, religijske ideje, profesionalni ugled (status) onog koji dolazi do otkria, obrasci specijalizacije koji preovladavaju u nauci u datom vremenu i nauna drutva, kole i stariji naunici koji se opiru drugaijim koncepcijama. Koen (Cohen 1952) je govorio o ortodoksiji u nauci. Re ortodoksija nije uobiajena u raspravama o nauci zbog svoje konotacije koja je naizgled antitetina duhu nauke i slobodnom istraivanju. Pitanje je koliko (i da li) ima naunika koji su zadovoljni objavljivanjima novih teorija koje se kose sa njihovim nau1 Umesto Zeitgeist-a ili sveukupne klime miljenja, koji je prilino nejasan pojam za objanjenje intelektualnih kauzalnih odnosa, u nekim analizama nudi se alternativa u vidu izo-emocionalne linije (Feuer 1971a, b) koja se sastoji od izo-emocionalnih teorija ili ideja. [N]eka ideja je izo-emocionalna sa drugom ili sa bilo kojom kulturnom manifestacijom kada je ekspresija, refleksija, ishod ili projekcija iste vrste emocije. Kada dati deo intelektualne klase osea da je pod uticajem zajednike osnovne emocije, on u ovom smislu postaje intelektualna zajednica, a njeni intelektualni proizvodi koji izraavaju zajedniku emocionalnu osnovu donoenja odluke konstituiu izo-emocionalnu liniju. (str. 315)

242

nim ubeenjima, bez obzira na ljubav prema istini. Naunici nisu drugaiji ljudi od ostatka populacije i pre naputanja teorije oni se slue svim dostupnim i poznatim intelektualnim mehanizmima kako bi spasili staru doktrinu, ortodoksiju, odnosno paradigmu. Ove procese Koen naziva inercijama uma (str. 506) koje se javljaju kada kroz istoriju nauke tragamo za genezom, diseminacijom, prihvatanjem i odbijanjem ili revizijom neke naune ideje. Drugi naziv za ovu pojavu mogao bi da bude tradicionalizam. Moemo govoriti o internim i eksternim ortodoksijama, gde se interne odnose na one koje potiu iz same nauke, a eksterne na one koje potiu od spoljanjih uticaja, poput lisenkoizma. Na prvi pogled moe se initi da ortodoksija spreava bri napredak nauke, ali ona zapravo omoguava sigurniji napredak, jer deluje kao neka vrsta selektivnog kriterijuma koji mora biti zadovoljen. Ortodoksija predstavlja prepreku za svaku novu naunu ideju. (str. 509) Poput Koena, i Prajs (Price 1963) otpore u nauci smatra funkcionalnim mehanizmima konzervativizma nauke. Meutim, u nauci se promene teorija i paradigmi de facto dogaaju i Kun (Kuhn 1962/1970) objanjava da se one odvijaju kao vrsta konverzije. Zato Riards (Richards 1987) njegovu teoriju razmatra kao getalt teoriju. Promena paradigme je promena pogleda na svet naunika koji ga vie ne vidi istim oima1.
1 O ovom problemu verovatno najpoznatiji radovi pripadaju Hortonu koji je pisao o afrikoj konverziji, koja se tie konverzije od tradicionalnih ka svetskim religijama (Horton 1971). Islam se u zemlji Joruba (u najveoj meri obuhvata deo Nigerije) pojavio sredinom 18. veka, a hrianstvo sredinom 19. veka. Islam su doneli ueni ljudi i trgovci sa severa, a hrianstvo misionari koji su dolazili sa obale. Nekoliko decenija hrianstvo je bilo ogranieno na povratnike iz Sijera Leonea i na nekolicinu ljudi koji su iveli van svojih rodnih gradova. Meutim, u 20. veku Evropljani su postali simbol moi, a samo hrianstvo poelo je da se shvata kao deo veeg poretka koji je ukljuivao zapadnjako obrazovanje, kolonijalnu administraciju, trgovinu i industriju. Tako se stvarala povoljna klima za konverziju (str. 86). Afrika kosmologija je uglavnom sadrala manje duhove i jedno vrhunsko bie. Ovi manji duhovi bitni su za dogaaje i procese mikrokosmosa lokalne zajednice i njenog okruenja, dok je vrhunsko bie zauzeto dogaajima i procesima u makrokosmosu, tj. u svetu kao celini. Poto je mikrokosmos deo makrokosmosa, manji duhovi su ili manifestacije vrhovnog bia ili entiteti koji svoje moi crpe od njega. U vreme rapidnih drutvenih promena Afrikanci su shvatili da je

243

Kao to se moe videti, pomenuti autori nisu dovodili u pitanje snagu naunih dokaza pri promeni stanovita, tj. konverziji. Ova teza se javlja sa konstruktivistima. Kada budemo govorili o Plankovom principu, jednoj od velikih zabluda sociologije i filozofije nauke, videemo da promena stanovita na osnovu dostupnih uverljivih dokaza i nije tako retka u nauci, naroito ako se govori o najveim umovima nauke. Pitanje koje bi bilo izuzetno interesantno istraiti (nije nam poznat tekst koji se direktno time bavi) jeste da li postoji razlika izmeu otpora promeni stanovita kod najveih naunika i onih osrednjih. U literaturi ima naznaka o ovom problemu (Kim 1994a), ali intuitivno razmiljanje nudi jednako plauzibilne teze koje bi ile u korist i jednoj i drugoj hipotezi. Ako je Lotkin zakon taan, najvei nauni progres potie od veoma malog broja naunika koje moemo smatrati velikim i onda je intuitivno oekivanje da e tvorac ideje pruati najvei otpor njenoj promeni. Isto tako, veliki naunik moe lako da se prilagodi novoj paradigmi i da i u njoj postigne velike rezultate. S druge strane, nita manje intuitivna nije hipoteza o tome da se osrednji naunici plae promene ideje, jer zbog svoje osrednjosti imaju strah od prilagoavanja novom intelektualnom okruenju i njihov dotadanji rad gubi ak i na istorijskom znaaju, to nije sluaj sa postignuima velikih naunika koji imaju osigurano mesto u istoriji makar i zbog pogrene teorije. Pitanje je, zapravo, ije investicije su vie ugroene naunim progresom. Na kraju emo se osvrnuti na jedan autobiografski prikaz i demonstraciju konzervativizma u nauci koji dolazi od Polanjija (Polanyi 1963), koji se 1948. godine povukao iz svoje profesije
njihov tradicionalni pogled na svet postao neadekvatan metod objanjenja, predikcije i kontrole. Kada su granice mikrokosmosa poele da se rue (npr. inkorporiranjem afrikih drava u evropske imperije), makrokosmos je poeo da vri uticaj na svakodnevni ivot i ljudi su doiveli duhovnu krizu. Jedino ko je mogao da im pomogne da se snau u novoj situaciji bilo je glavno boanstvo. Zato su bili prinueni da prihvate zadovoljavajuu kosmologiju koju su pronali u islamu i hrianstvu. Ipak, u samom procesu konverzije tradicionalna kosmologija je igrala vanu ulogu. Ona je imala pomenutu strukturu i kako su drutveni odnosi i granice svakodnevnog ivota bivali redefinisani, sve manje panje je posveivano manjim duhovima, a glavno boanstvo je postalo dominantno jer je pomagalo konvertitima da (makar prividno) razumeju, predvide i kontroliu dogaaje (Horton 1975a, b).

244

(hemije) kako bi se posvetio filozofiji. Kao mladi hemiar on je 1914. godine napisao rad o adsorpciji koji je gotovo univerzalno bio kritikovan kao netaan ili je bio ignorisan, jer je bio u suprotnosti sa tada prihvaenim teorijama. Kako i sam priznaje, Polanji verovatno nikad ne bi doao do teorije adsorpcije da je kojim sluajem imao boljeg uvida u razvoj tadanje fizike1. Za ovu naunu epizodu postoje i profesionalni razlozi koji se nalaze u hemiji tog vremena, ali nas prvenstveno zanimaju filozofske i socioloke implikacije ovog dogaaja, jer se nakon 25 godina ispostavilo da je teorija tana. U svakom trenutku u nauci mora da postoji pogled na prirodu stvari (str. 1012) koji je zajedniki naunoj zajednici. Zato Polanji tvrdi da je nauna zajednica postupila ispravno kada je njegovu teoriju odbacila. Velika veina novih ideja koje se suprotstavljaju ustaljenoj tradiciji u nauci ispostavi se kao malo ili nimalo vredno. Prihvatanje svih novih ideja ugrozilo bi konsenzus u nauci i time bi intelektualna struktura nauke postala haotina, a standardi istraivanja bi postali ugroeni i neorganizovani. Za nauku kao instituciju bolje je da odbaci ideju koja e se kasnije pokazati kao tana nego da prihvata sve nove ideje. Nauni metod jeste i mora da bude ortodoksija koja doputa samo male koliine devijantnosti. Za nauku kao instituciju nauni autoritet je nezamenljiv. On ima funkciju da ouva konsenzus u nauci i da preko svoje konzervativnosti ne doputa olako prihvatanje novih teorija.

1 Verovatno kontraintuitivno deluje tvrdnja da neznanje ima svoje drutvene funkcije, a kamoli da moe da ima pozitivne konsekvence. Ono moe da se definie kao odsustvo empirijski validnog znanja. (Moore and Tumin 1949) Totalno znanje je totalitet svih znanja koja su idealno dostupna oveku . . . a ne samo ono to se veruje da je dostupno unutar konteksta socijalne akcije. (str. 788n4) Ali poto ono nije mogue, neznanje moramo posmatrati ne kao pasivni ili disfunkcionalni uslov, ve kao aktivan i esto pozitivan element u delujuim strukturama i odnosima.

245

6. Ortegina hipoteza, Lotkin zakon i Plankov princip

[N]ova nauna istina ne trijumfuje preko ubeivanja svojih protivnika i njihovog prosvetljenja, ve pre zato to njeni protivnici na kraju umiru, a raste nova generacija koja je sa njom upoznata. [Plank, prema Zuckerman and Merton 1972/1973: 514]

Od svih drutvenih institucija nauka je jedna od najvie stratifikovanih. Ono to je vrlo lako primetiti pri samo letiminom pregledu naunih bibliografija jeste postojanje velike nejednakosti u produktivnosti naunika. U pogledu produktivnosti, uticaja i znaaja naunika postoje dve kompetitivne hipoteze Lotkin zakon i Ortegina hipoteza. Pored njih, analiziraemo jo jednu uvreenu teoriju, Plankov princip, koja se tie korelacije starosti naunika i elje da se promeni miljenje o nekom vanom problemu. U poznatoj analizi akumulativne prednosti, Alison i Stjuart (Allison and Stewart 1974) polaze od Lotkinog rada iz 1926. godine (The frequency distribution of scientific productivity), gde je on napisao da se distribucija frekvencije naunika koji objavljuju radove moe predstaviti na sledei nain: F(n)=k/n2. U ovoj jednaini n predstavlja broj radova, F(n) je broj naunika koji objavljuju n radove, a k je konstanta. Na osnovu ove i jo nekih analiza koje e biti obraene naknadno (npr. Price 1963; Allison et al. 1976) jasno se moe zakljuiti da manje od est procenata naunika objavljuje oko pedeset posto od ukupno objavljenih radova1. Lotkin zakon je meu prvima formulisao Alfred Lotka, iako je danas kao najpoznatiji predstavnik ostao Derek Prajs (Price 1963, 1965, 1971, a za kritiku Prajsovih prorauna MacRoberts and MacRoberts 1982). U proseku nauni rad sadri 15 referenci, od toga se 12 odnosi na druge serijske publikacije, a ne na knjige,

Interesantno je razmotriti i okolnosti koje utiu na to da naunici ne objavljuju radove. Jedan od faktora koji moe da ih obeshrabri jeste i loa recepcija njihovih radova od strane savremenika (vidi Boice and Jones 1984).

246

teze i neobjavljene radove. Taj prosek nam pokazuje samo deo celokupne slike, jer oko 10% radova uopte ne sadri reference. Na prvi pogled veoma iznenaujue deluju i ostali Prajsovi rezultati, poput onog da u proseku svaki nauni rad koji je objavljen biva citiran oko jedanput godinje. Svake godine oko 35% radova ne bude nikad citirano, a jo 49% bude citirano samo jednom. To ostavlja ukupno oko 16% radova koji bivaju citirani oko 3,2 puta godinje. Samo jedan procenat radova citira se vie od est ili vie puta godinje (njihov prosek je zapravo 12 puta godinje). Pored ovih podataka koji posredno idu u prilog Lotkinom zakonu jo jedan je veoma znaajan, koji govori o tome da oko 10% svih radova umre, tj. ne bude nikada vie citirano nakon prve godine po objavljivanju. Prema kriterijumu citiranosti moe da se pravi razlika izmeu klasine i efemerne literature (Price 1964, 1965). Ono o emu malo ta znamo jeste korelacija broja puta koliko je neki rad citiran i broja referenci koje on sadri. Ono to znamo (zahvaljujui Prajsovim briljantnim analizama) je da novi radovi najee citiraju veoma mali deo ukupne literature, jer preteno citiraju novije radove. Ovu pojavu Prajs je nazvao faktorom neposrednosti (Price 1965). U pitanju je fenomen zbog kojeg se ini da su radovi stariji od desetak godina prevazieni ili zastareli. Jedni od prvih autora koji su empirijski testirali Orteginu hipotezu (na polju fizike) bili su Stiven i Donatan Kol (Cole and Cole 1972). Kako smo ve rekli, u skladu sa Orteginom hipotezom proseni naunici rade na manje vanim projektima i daju manji doprinos nauci, ali bez tih malih otkria ne bi bio mogu ni proboj velikih naunika. Koliko god ona intuitivno bila ubedljiva, empirijska istraivanja je opovrgavaju. Potrebno je samo istai da Kolovi ne ele da negiraju injenicu da velika otkria zavise od malih, niti da velika stimuliu mala. Oni insistiraju na tome da naunici koji doprinose nauci malim otkriima u principu dolaze sa vrha naune zajednice. Kunova normalna nauka za njih nije period u kojem rade proseni naunici, ve elita. Kolovi zapravo istovremeno testiraju i Lotkinu, tj. Prajsovu tezu da je nauka visoko stratifikovan sistem.

247

Prajs (Price 1963) nije govorio o tome u kolikoj meri elita zavisi od ostatka naune populacije. Podaci jasno ukazuju na to da vrhunski naunici (i po svom radu i po radnom mestu na prestinim univerzitetima) preteno citiraju naunike koji su isto pripadnici elite. Za ovaj fenomen postoje razna objanjenja, kao na primer da u viim krugovima postoji neki oseaj grupne pripadnosti ili meusobnog potovanja, da najprestiniji univerziteti dobijaju najvie sredstava itd. Ti prigovori ne stoje u svetlu empirijskih dokaza, jer i fiziari iz niih slojeva najvie citiraju vrhunske strunjake (S. Cole 1970). Babuk i Bejts (Babchuk and Bates 1962) su istraivali situaciju u drutvenim naukama i zakljuili da je ona jo gora. Koristili su uzorak od 262 sociologa koji su stekli doktorat izmeu 1945. i 1949. godine. Profesionalnog sociologa autori shvataju kao pripadnika dve profesionalne zajednice: zajednice ljudi koji poduavaju na univerzitetima i zajednice disciplinarnih specijalista. Uloge u ove dve zajednice su razliite. Oni koji objavljuju tekstove u relevantnim asopisima pre e oseati kao da intimnije pripadaju zajednici disciplinarnih specijalista, i obrnuto. No, jasno je da doprinos nauci ne mora da se ogleda samo kroz kvantitet objavljivanja. Jedan rad moe da izvri vie uticaja nego velika koliina radova. Nije dovoljno posmatrati objavljivanje, ve i uticaj objavljenog rada. Tada disparitet postaje jo vei. Na ovaj nain dolazimo do podataka da u odreenim oblastima mali broj naunika biva citiran. U okeanografiji se 2% naunika javlja u 65% svih navoenja i citiranja. U psihologiji samo 10% od ukupnog broja psihologa objavi po jedan rad godinje, a od tih 10% samo 10% biva citirano (Hull 1988). Barbara Reskin (1977) je na uzorku od 238 hemiara koji su stekli doktorat izmeu 1955. i 1961. godine otkrila da 7,5% ovih hemiara nisu nita objavili tokom prve decenije nakon sticanja doktorata, dok je 11% objavilo po jedan rad. U svakoj godini oko 60% hemiara ne objavi nijedan rad, a injenica je da je hemija nauka u kojoj razna istraivanja omoguavaju relativno lako pisanje radova. Moe se postaviti pitanje u kojoj meri je citiranost adekvatan nain ispitivanja uticaja radova, o emu e biti rei u sledeem poglavlju, ali isto tako treba imati

248

u vidu da danas neobjavljeni rad teko moe da izvri bilo kakav uticaj. Zakljuak do kojeg su doli, pre svega sociolozi, jeste da je nauka elitistika, a ne egalitaristika. Odlika visoko stratifikovane institucije jeste da su mo i resursi koncentrisani u rukama (relativno male) manjine. Drutvenu mobilnost u nauci objanjavaju dve teorije. Prema jednoj, sistem stratifikacije u nauci funkcionie po strogo univerzalistikim kriterijumima. Naunici koji objavljuju najvanije radove dobijaju onoliko zasluga koliko zasluuju, dok oni iji rad nije znaajan bivaju ignorisani. Prema drugoj teoriji nauku kontrolie elita sa najboljih univerziteta. Rezultati brae Kol podravaju prvu teoriju, tj. oni zakljuuju da kvalitet objavljenih radova utie na dobijanje zasluga vie nego bilo koji drugi tip priznanja (Cole and Cole 1972), o emu je bilo rei kod rasprave o normi univerzalizma. Zakljuak njihovog istraivanja jeste da rad relativno malog broja fiziara postaje osnova za dalji razvoj discipline. Analiza takoe govori da nema jednog naunika koji bi mogao da bude odgovoran za razvoj neke nauke. To potvruju viestruka otkria na koja je Merton (1961) skrenuo panju. Nastanak i/ili razvoj neke naune discipline ne moe se posmatrati kao proces partenogeneze, gde veliki ovek sve sam stvara, bez oslanjanja na savremenike i prethodnike. Sorokin i Merton (1935) su preko istraivanja arapske nauke zakljuili da postoji korelacija izmeu broja naunika i otkria u nekom polju nauke. Merton je to pripisao injenici da najvei naunici privlae manje talentovane sledbenike, i to u vreme kada u drutvu postoji najvei interes za promovisanjem nauke. Tada je broj otkria najvei. Prajs (Price 1963) se ne slae sa ovom teorijom, smatrajui da vana otkria nisu direktna funkcija ukupnog broja naunika, jer je oko 10% naunika odgovorno za oko 90% naunih radova. Moemo da zakljuimo da su Prajs i Kolovi bili u pravu po pitanju invalidnosti Ortegine hipoteze, ali ne i po pitanju posledica za nauku. Oni su smatrali (suprotno Ben-Dejvidu i Mertonu) da nauni napredak nije funkcija broja ljudi koji ulaze u nauku. Empirijski podaci (Cole 1992) ovo opovrgavaju i podravaju implicitne pretpostavke Mertona i Ben-Dejvida (Sorokin and Merton

249

1935; Ben-David 1971). Broj dobrih naunika ne raste sporijom stopom od ukupnog broja naunika, to se suprotstavlja Prajsovim zakljucima. Ni ranije implikacije Kolovih, da bi se broj naunika mogao smanjiti, a da se time ne smanji stopa razvoja nauke ne stoje. Kim (1994) je veoma jasno ukazao na znaaj prosenih naunika, jer oni mogu da budu bitni makar kao artikulatori paradigme. Mnogi smatraju elitistiki karakter nauke intrinzino negativnim i propovedaju egalitaristiki model kao bolji. Meutim, egalitarizam u drutvu ne podrazumeva egalitarizam institucija. Ne moe se svim idejama pruiti isti tretman. Kognitivna promena u nauci nuno je elitistika. (Hull 1988: 361) Ublaavanje visoke selektivnosti u nauci bilo bi kobno po nju samu, o emu je bilo rei. Treba rei neto i o Plankovom principu koji je u velikom delu naune javnosti uvreen kao injenica. Ako je Plank bio u potpunosti u pravu po pitanju naune promene, onda dokazi, argumenti i razum ne igraju neku veliku ulogu u naunoj promeni. U teoretisanju se ovaj princip najee uzima zdravo za gotovo, bez ikakvih empirijskih testova. Dodatnoj popularizaciji ovog principa u velikoj meri doprineli su Barber (1961), Hagstrom (1965), a naroito Kun (Kuhn 1962/1970), jer je njegov rad najuticajniji. Barber (1961) je isticao da je starenje omnibus termin koji pokriva razne socijalne i kulturne izvore otpora novim otkriima. Ti izvori imaju veze sa pukom injenicom starosti, jer je vea verovatnoa da e stariji naunik biti pripadnik neke kole, da ve ima razna ubeenja koja je tee menjati, da ima odreene standarde itd. Hagstrom (1965) je takoe svojom veoma uticajnom knjigom iz sociologije nauke popularizovao ovu ideju. Njemu se sasvim loginim uinilo objanjenje prema kojem mlai naunici lake prihvataju nove ideje od starijih, jer su ovi drugi vie posveeni svojim ranijim idejama. Mlai naunici su na poetku karijere samo povrno vezani za neke ideje, jer se jaka posveenost odreenim idejama javlja kada su one isprobane i kada postoji uverenje u njihovu snagu. Tako Hagstrom veruje da drutvene pozicije mlaih naunika njih predisponiraju da prihvate inovacije.

250

U poslednjih tridesetak godina vreno je nekoliko istraivanja sa ciljem da se ispita tanost opservacije da jedna nauna teorija umire samo onda kada umru i poslednji veliki naunici koji je zagovaraju. Nakon takvih testova (Hull et al. 1978; Nitecki et al. 1978; Diamond 1980; Messeri 1988; Levin et al. 1995) postaje jasno da je u pitanju (bila) zabluda. Ovo su istraivanja iz oblasti teorije evolucije, geologije i kliometrije koja pokazuju da manje od 10% varijacija u prihvatanju teorije ima veze sa godinama, odnosno sa starou naunika. Ubedljiv(ij)e korelacije nisu pronaene. Meseri (Messeri 1988) je pisao o kontroverzi oko kontinentalnog pomeranja. Na poetku kontroverze (pre 1966. godine) stariji naunici su lake prihvatali ovu teoriju od mlaih. Srednji period kontroverzi, od 1966. do 1968. godine, ne pokazuje razlike izmeu starijih i mlaih naunika. Meseri nudi objanjenje za ove razlike na osnovu sledeeg kriterijuma. Ponaanje naunika pre zavisi od njegovog poloaja nego od starosti (iako je verovatnije da e stariji naunik biti na boljem poloaju u stratifikacijskom sistemu nauke). Stariji naunici su bolje situirani i zato im je lake da prihvate nekonvencionalna istraivanja i da brane kontroverzne ideje. Mnogi autori su Plankov princip prihvatali preko socijalne osmoze. Ono to previaju jeste mogunost davanja alternativnog objanjenja za razlike u prihvatanju novih teorija starijih i mlaih naunika. Starost se pre moe dovesti u vezu sa, recimo, interesima karijere, kao to je pokazao Meseri, a ne sa konceptualnom inercijom koja bi bila psiholoka karakteristika starijih naunika. Godine nisu operativni faktor u opiranju novim idejama. Ne radi se toliko o opiranju novoj ideji, koliko o strahu od naputanja svoje/stare ideje. Barber, Hagstrom i Kun previaju jo jednu bitnu injenicu, a to je da je sam Plank prekrio sopstveno pravilo1. Na osnovu detaljnijih analiza Plankovog stanovita jasno je da je u pitanju obiter dictum, a nikako pretenzija Planka da definitivno
Rad (Gernard and Reedy 1986) opisuje slinost i razlike izmeu Kunovih i Plankovih shvatanja o filozofiji nauke, ali nije znaajan za problematiku Plankovog principa.
1

251

objasni ponaanje naunika (Blackmore 1978). Blekmor navodi detalje iz Plankove biografije koji ukazuju na to da je i sam Plank, kako bi formulisao svoju kvantnu teoriju 1900. godine, morao da prihvati Bolcmanovu konstantu kojoj se protivio itavih dvadeset godina, od svoje doktorske disertacije 1879. godine. Plank je premostio nesamerljivost paradigmi i priznao da nije bio u pravu povodom Bolcmanovih radova. Plank nije jedina velika figura koja je zaista bila uverena dokazima da je suparnika teorija ispravna. Helmholc, Ostvald i Hajzenberg su tokom ivota bivali ubeeni dokazima da promene miljenje (Blackmore 1978). Plankov princip ne moe da vai za ljude od visokog intelektualnog integriteta kojima je stalo do to objektivnijeg razmatranja dokaza koji im nekad idu, ali ponekad ne idu u korist. ak i oni naunici ije su socijalne i kognitivne investicije ogromne bivaju najee ubeeni snagom dokaza. Ipak, nije sporno da ima i obrnutih primera, kada neki naunici za ivota nisu hteli da menjaju svoje (pogreno) miljenje. Meu poznatijim primerima su stavovi Agasija prema Darvinu, Pristlija prema teoriji o kiseoniku ili Ajntajna prema kvantnoj mehanici. Sa ovim problemom povezana je jo jedna Kunova zabluda, da revolucije u nauci zapoinju mladi naunici. Na prvi pogled ova teza je zdravorazumska jer mladi naunici na poetku karijere nemaju velike investicije u svojoj karijeri i nisu pod snanim uticajima nekih uvreenih teorija (Barber 1961; Kuhn 1962/1970; Hagstrom 1965). I alternativa nije manje odriva, da su stariji naunici u stanju da ine velike doprinose u nauci, upravo zbog ve svoje uspostavljene pozicije sa koje mogu da ine smele izlete u nove teorije. Reenje je potrebno potraiti u empirijskim podacima. Kun je zaista navodio primere mladih ljudi koji su vrili revolucije, kao i Zakerman i Merton (Kuhn 1962/1970; Zuckerman and Merton 1972/1973). Kol (Cole 1979) se bavio produkcijom mlaih i starijih naunika u poljima hemije, geologije, matematike, fizike, psihologije i sociologije. Zakljuio je da produktivnost gradualno raste do 45. godine, a da onda gradualno opada. Otkrio je i da su naunici sa preko 60 godina produktivni koliko i oni ispod 35. Sutina je u tome da godine nemaju presudni uticaj na stvaralatvo. Oni koji

252

stvaraju veoma bitne radove na poetku karijere to ine i kasnije. Kolovo istraivanje tie se korelacije izmeu starosti i produkcije koje nije u potpunosti nezavisno od korelacije izmeu starosti i sklonosti prihvatanja neke ideje. Ako bi Plankov princip bio taan, konsekvence po nauku nisu beznaajne. Prvo, nauna politika i obrazovanje trebalo bi da se promene, jer bi svaka nauna institucija elela da ima odreen broj mladih ljudi ili bi ohrabrivala mlade ljude da se bave naukom. Po ovom principu mladi ljudi igraju disproporcionalno veliku ulogu u revolucionarnim naunim otkriima. Drugo, potvrda ove hipoteze znaajno bi ojaala eksternalistika objanjenja nauke, gde neepistemiki faktori determiniu tok naunog razvoja. U izvesnoj meri ovo bi bila i dopuna Plankovom principu, jer reakcija starijih naunika na nova otkria ne bi imala toliko veze sa epistemikim faktorima. Tree, ova hipoteza je znaajna iako nije tana, jer je empirijskim putem stavljena taka na jo jednu zabludu u izuavanju nauke (Wray 2003).

7. Komunikacija u nauci: nevidljivi koledi, citatologija i nastanak naunih disciplina

U sutini, imam veoma ambivalentne stavove prema Mertonu oveku i Mertonu sociologu, i iako se Merton moe smatrati mojim intelektualnim ocem, nisam se divio Mertonu kao oveku. Oseao sam da je isuvie naglaavao instrumentalne aspekte drutvenih veza, a gotovo nimalo ekspresivne aspekte. [str. 830] Biti Mertonov student, iako intelektualno veoma zahvalno, bilo je psiholoki teko. ta god da sam napisao, a to je on itao, bilo mi je vraano sa detaljnim komentarima gotovo svi su bili kritiki . . . Iako su ovi komentari nesumnjivo bili veoma korisni, pomaui nam da poboljamo nae pisanje i ukazujui na greke u naoj logici, bili su od veoma male koristi za krhki ego koji veina studenata ima. Neki studenti to nisu mogli da izdre i bili su toliko paralisani onim to je bog Merton mogao da kae o njihovom radu da su prestajali da rade . . .

253

Da biste uspeno radili sa Mertonom morali ste da imate granitni ego. Na sreu, ja sam imao takav ego. [S. Cole 2004: 833]

Danas ivi izmeu 80 i 90 procenata od svih naunika koji su ikada iveli. Upravo zbog ove injenice i evidentnog naunog progresa Derek Prajs smatra da moemo govoriti o velikoj nauci i maloj nauci, gde je velika nauka relativno nova pojava (Price 1963; vidi i Crane 1971, koja govori o transnacionalnim mreama osnovne nauke)1. Nakon 1660. godine dolazi do osnivanja naunih drutava u modernoj tradiciji. Tada su uspostavljeni i prvi asopisi, a naunici su poeli da piu radove umesto knjiga, koje su do tada bile njihova jedina forma pisanja. Kada je Prajs objavio svoju knjigu do tada je bilo osnovano oko 50000 asopisa, od kojih je 30000 jo uvek izlazilo. To znai da je do tada bilo objavljeno oko est miliona naunih radova. Uoljiv je i rast broja naunika, koji je 1800. godine u Americi iznosio oko hiljadu, 1850. oko 10000, oko 100000 1900. godine, a polovinom prolog veka taj broj bio je oko milion. Pukom analizom brojeva moemo da vidimo postepeni prelazak male nauke u veliku nauku (Price 1963)2. Poznato je na koji nain su se naune informacije irile u Staroj Grkoj. Interesantna je promena metoda nakon difuzije tampanja, kada su klasina nauna dela mogla daleko lake da budu dostupna. Euklid je tampan 1482. godine u Veneciji, dok su radovi Plinija, Hipokrata, Galena, Aristotela i dr. bili povremeno tampani od 1469. godine (Andrade 1949). Prva velika nauna dela koja su tampana, De Revolutionibus Orbium Coelestium od Kopernika i De Humani Corporis Fabrica od Vesalija, pojavila su se 1543. godine. Do 1660. godine tampanje knjiga ve je bilo

1 Dajana Krejn pravi razliku izmeu osnovne i primenjene nauke (osnovna je ona koja se bavi problemima za ija reenja se smatra da nemaju neposrednu praktinu primenu) i analizira internacionalni karakter nauke i naine finansiranja, odnosno zavisnost od kulturnog okruenja (vidi i Price 1976a). 2 Znaaj Dereka Prajsa za sociologiju nauke gotovo da je nemogue preceniti. Njegovi naukometrijski prorauni su najpoznatije numerike deskripcije nauke koje se i danas esto koriste (vidi Mackay 1984; Griffith 1988).

254

uobiajeno. Ipak, privatna pisma jo uvek su bila omiljeni i uobiajeni nain komunikacije. Vremenom su naunici shvatili da su knjige postale nezgodno sredstvo za objavljivanje eksperimenata. Isto je vailo i za pisma, kada se radi o diseminaciji raznih otkria (Price 1963; Porter 1964). U 17. veku glavni motiv za osnivanje prvih urnala nije bio objavljivanje novih radova, ve saimanje novih publikacija i pisama kojih je bivalo previe da bi ih naunik mogao itati i pratiti. Nauni rad je dananji izgled dobio izmeu 1780. i 1790. godine, a polovinom 19. veka javlja se moderni obrazac eksplicitnog navoenja referenci. Primarni motiv Prajs vidi u tienju intelektualnog vlasnitva (Price 1963: 64, 68), jer je glavna svrha objavljivanja radova (bila) u nadmetanju oko prioriteta, a ne u objavljivanju novih informacija. Viestruka otkria samo su povod za rasprave, a ne uzrok, odnosno osnova konflikta. Konflikte u nauci ne treba posmatrati psihologistiki kao da su odraz egoizma ili nekih drugih linih osobina (iako ne treba zanemariti injenicu da i line osobine mogu da doprinesu nainu rasprave oko prioriteta), ve je potrebno shvatiti da je u pitanju naruavanje institucionalnih normi intelektualnog vlasnitva (Merton 1957: 637). asopis Journal des Savans prvi put je objavljen u Parizu 1665. godine, 5. januara. Imao je 20 strana i sadrao je deset lanaka, pisama i beleaka. U to vreme vre se i pripreme za asopis Philosophical Transactions koji izlazi 6. marta iste godine. Imao je 16 strana sa devet lanaka i spiskom vanih filozofskih knjiga1. Tek 47. broj iz 1753. postaje oficijelna publikacija Kraljevskog drutva. Prvi urednik bio je Henri Oldenburg, koji je u poetku tampao asopis mimo Drutva, a bio je tadanji sekretar (Porter 1964).
An accompt of the improvement of optick glasses, A spot in one of the belts of Jupiter, The motion of the late comet predicted, An experimental history of cold, An account of a very odd monstrous calf, Of a peculiar lead-ore of Germany, and the use thereof, Of an Hungarian Bolus, of the same effect with the Bolus Armenus, Of the New American whale-fishing about the Bermudas, A narrative concerning the success of pendulum-watches at sea for the longitudes, The Character, lately published beyond the seas, of an eminent person, not long since dead at Tholouse, where he was a councellor of Parliament.
1

255

Izmeu 1665. i 1730. godine u Evropi je osnovano 330 asopisa (182 u Nemakoj, 51 u Velikoj Britaniji, 34 u Holandiji, 30 u Francuskoj, 23 u Italiji i po 5 u vajcarskoj i skandinavskim zemljama). Interesantno je da je i u to vreme bilo kritika na raun tolikog broja asopisa, tako da je poznato najmanje est asopisa koji su tampali samo najbolje radove iz drugih asopisa. Ponuda je nadmaila potranju i mnogi asopisi su izlazili tokom veoma kratkog perioda. Ono to je moda danas interesantno jeste injenica da je od 113 specijalizovanih asopisa koji su se pojavili izmeu 1665. i 1730. godine svega 30 bilo posveeno prirodnim naukama, a samo osam je pisano na latinskom. Njih osamnaest bilo je opteg karaktera, jedanaest je bilo iz oblasti medicine, a samo jedan je bio primarno posveen matematici i fizici (Barnes 1934). Kao najranija nauna drutva esto se navode: Neapolitan Secret Academy (1560), The Roman Academy of the Lynxes (1603), Invisible College (1645), iz kojeg nastaje Royal Society (1660) i Florentine Academy of Experimentation (1657). To svakako nisu prava nauna drutva u dananjem smislu, jer je u njima bilo prisutno mnogo diletantizma. Sva ova navedena udruenja bila su pod patronatima plemia (Fielding 1934). Tako je Akademiju u Firenci sponzorisao Medii, Kraljevsko drutvo arls II, a Francusku akademiju nauka Luj XIV. Sve do polovine 19. veka veina ljudi koji su se bavili naukom nisu bili naunici u dananjem smislu. Stvaranje naunih profesija dovelo je do ubrzanja procesa otkria u nauci, jer je profesionalizacija nauno istraivanje pretvorila u monopol insajdera, tj. naunika (Ben-David 1960a). asopisi i nauna drutva su institucije koje i danas postoje u nauci i igraju veoma vanu ulogu1. Uporedo sa njima razvijao se i sistem recenziranja. On se nije pojavio odjednom i nije odmah postao integralni deo nauke. Zakerman i Merton (Zuckerman and Merton 1971/1973) smatraju da je on evoluirao kao reakcija na konkretne probleme naunog rada radi razvijanja ciljeva naunog istraivanja i kao nusprodukt nastajue socijalne organizacije naunika.
1 Porter (1964) navodi podatke i za Jugoslaviju iz 1963. godine, da je postojalo izmeu 350 i 400 asopisa.

256

Kao to je ve reeno, nauna drutva i akademije iz 17. veka bile su krucijalne za razvoj naunih asopisa, ali razlika koja se mora podvui jeste ona izmeu pukog tampanja i objavljivanja (tj. publikovanja). U poetku su nauni radovi tampani bez prethodne kompetentne evaluacije od strane eksperata. Poeci ove prakse mogu se uoiti ve kod prva dva asopisa. Za uspostavljanje sistema recenziranja bitna je drutvena organizacija asopisa Philosophical Transactions. Glavnu odgovornost imao je Henri Oldenburg koji ubrzo nakon uspostavljanja asopisa postaje urednik kako bi asopis uopte mogao da opstane. Odbor Kraljevskog drutva, koje je bilo sponzor asopisa, uskoro je postao veoma zainteresovan za sudbinu urnala i javila se elja za kontrolom njegovog sadraja. Te adaptivne odluke koje su bile odgovor na odreene probleme predstavljaju osnovu sistema recenziranja. Prvi problem bila je nabavka dovoljno kvalitetnog materijala za tampanje, jer se u to vreme mali broj ljudi ozbiljno bavio naukom. Drugi je bio rezultat tadanjih okolnosti, kada je briga naunika bila uvanje intelektualnog vlasnitva. Tada se jo uvek veliki broj ljudi opredeljivao za tajnost rada, iako je razvojem tampanja stvorena tehnoloka osnova za nastanak norme komun(al)izma, norme koja propisuje otvorenu komunikaciju naunih pronalazaka. Uskoro je nastala situacija u kojoj je sve vei broj naunika eleo da uje kompetentne komentare svojih radova od strane Kraljevskog drutva. Tako je novi urnal uspostavio praksu po kojoj su lanovi naune zajednice mogli da utiu na uredniku politiku (Zuckerman and Merton 1971/1973). Do sada smo videli da je nauka kompetitivna i kooperativna delatnost koja se uvek odvija izmeu tajnosti i javnosti. Ovakve ambivalencije samo oteavaju analize, kao i injenica da nauna zajednica nije nekakva ogromna celina, ve da je sastavljena od mnogih neformalnih grupa i da je njena struktura demika (Hull 1988). Najmanja jedinica nauke je naunik, zatim sledi istraivaki tim, pa onda naune deme, sastavljene od nekoliko desetina do nekoliko stotina naunika, u zavisnosti od discipline kojoj pripadaju. Najvee grupe su nevidljivi koledi. Naunik koji radi u izolaciji teko moe da ima veliku vidljivost. Ona se poveava upotrebom njegovih radova od strane drugih naunika, to

257

se moe lake obezbediti pripadnitvom nekoj istraivakoj grupi. Neformalne grupe omoguavaju da radovi ne ostanu nezapaeni i obezbeuju makar neke (pozitivne) reakcije na naunikove radove. Zato je od izuzetne vanosti razumevanje procesa naune komunikacije, koja moe da bude formalna ili neformalna1. Preko nje moemo bolje da razumemo i procese citiranja i nastajanja naunih specijalnosti. Potovanje metodolokih standarda je neophodno ako je cilj da postoji drutveno priznanje za odreene doprinose. Za to postoje dve vrste sankcija (Hagstrom 1965). Prva grupa je ona koja sankcionie radove koji isuvie odstupaju od norme i koji bivaju odbijeni od strane asopisa. Drugi tip se sastoji iz ekstrinzinih nagrada, naroito pozicije i novca, jer naunici rade i zbog ovih nagrada. Bitno je da ekstrinzine nagrade budu manje ili vie konzistentne sa priznanjem. Hagstrom razlikuje dve osnovne vrste priznanja: institucionalno i elementarno. Institucionalno priznanje se daje preko formalnih kanala komunikacije u nauci, a elementarno se daje preko direktne komunikacije. Ono nije adekvatno za nauku, ali igra vanu ulogu, jer posreduje izmeu individualnog naunika i ire naune zajednice. Formalna komunikacija se odvija prvenstveno preko publikacija koje se objavljuju u asopisima. U radovima se javno odaje priznanje savremenicima i prethodnicima preko bibliografskih podataka, tj. referenci. Knjige su takoe bitne, ali ne kao nekad, i one su bitnije u drutvenim naukama nego u prirodnim. Bitna su i saoptenja na naunim skupovima, ali, kao i knjigama, njihova vanost je vremenom opala. Sutina je u zakljuku da formalna komunikacija u nauci predstavlja samo veoma mali deo u odnosu na neformalnu. Pored toga to predstavlja mali deo, preko nje se razmenjuju relativno starije informacije. Razmatranje komunikacije u nauci mora da obuhvati nekoliko aspekata, tj. kanala komunikacije. Hagstrom (str. 43) kanale klasifikuje na sledei nain:

1 Sistematsko prouavanje neformalne komunikacije u velikoj meri poiva na Prajsovim istraivanjima (Price 1963).

258

(1) Objavljeni lanci, knjige i radovi koji se itaju na skupovima su najvaniji kanal komunikacije sa stanovita vee zajednice. Oni koji preko ovog kanala ne doprinose nauci ne mogu se smatrati naunicima. (2) Kontakti koji se ostvaruju na skupovima. (3) Neformalni kontakti sa drugima u okviru iste specijalnosti, ali iz razliitih institucija. Oni se mogu odvijati kroz korespondenciju, posete ili na skupovima. (4) Neformalni kontakti sa kolegama iz istog departmana. Ovi kontakti su najee kontinuirani, iako nisu retki sluajevi da u jednoj jedinici radi samo jedna osoba koja se bavi odreenom oblau. (5) Kontakti sa bivim i sadanjim studentima (naroito postdiplomcima). (6) Kontakti sa pripadnicima razliitih disciplina ili sa ljudima koji nisu naunici. Ukljuenost u bilo koji od ovih kanala moe da se klasifikuje na visoku i nisku i na osnovu svih ovih parametara Hagstrom pravi klasifikaciju naunika (str. 4447): (1) Visoko ukljueni lideri. Ovi lideri participiraju u velikom broju komunikacionih kanala unutar naune discipline. Mnogo objavljuju, dobijaju formalna priznanja, participiraju u drutvenim aktivnostima, korespondiraju sa drugima, poseuju druge i drugi njih poseuju, i provode mnogo vremena u diskusijama sa svojim kolegama iz departmana. (2) Neformalni lideri. Neki visoko produktivni i potovani naunici imaju mnoge neformalne kontakte, ali malo formalnih. Oni izbegavaju formalne aktivnosti. Za njih je esto karakteristino da ne itaju literaturu iz svog polja i umesto toga se oslanjaju na neformalne kontakte1. (3) Naunici-dravnici, tj. naunici javne linosti. Ljudi sa reputacijom koji mnogo vremena posveuju specijalistima u drugim poljima i nenaunicima. Oni su ostvarili doprinos u svojoj
Jedan od najradikalnijih primera ove vrste dolazi od Ogista Konta koji je upranjavao striktnu cerebralnu higijenu, izbegavajui da ita literaturu iz oblasti u kojima je radio.
1

259

disciplini, u njoj imaju relativno malo neformalnih kontakata, a sada stvaraju van nje. (4) Lideri koji su orijentisani ka studentima. Eminentni naunici koji veoma mnogo vremena posveuju svojim studentima. Ponekad uestvuju i u ostalim aktivnostima, ali najvie sarauju sa studentima i smatraju se voama odreenih kola. (5) Naunici koji su orijentisani ka studentima. Za manje eminentne naunike studenti mogu da budu jedina veza sa naunom zajednicom. Oni pre mogu da budu uveni po radu svojih studenata nego po svom radu. (6) Unutardepartmanski orijentisani naunici. Neki naunici imaju potrebu za interpersonalnom potporom, ali je trae od svojih kolega iz istog departmana. Njima esto nedostaje presti koji je nuan da bi za njih znale kolege iz drugih departmana, tako da se uzdaju u kolege iz svog departmana. (7) Produktivni izolovani naunici. Nemaju mnogo neformalnih kontakata. esto su to jedine osobe koje se u svom departmanu bave odreenim problemima. (8) Neproduktivni izolovani naunici. Retko komuniciraju sa drugima, a esto posveuju svoje vreme poduavanju studenata. (9) Marginalni naunici. Nije neuobiajeno da ovi ljudi napuste naunu zajednicu i da se posvete nekom drugom poslu. Izmeu ovih raznih tipova naunika odvija se (nauna) komunikacija, odnosno razmena informacija koja se moe posmatrati kao sistem socijalne interakcije. Sistem diseminacije u nauci ima odreeni stepen ureenosti zbog dinamike meupovezanosti elemenata koji deluju pod snanim ogranienjima. Tri glavna elementa koja rukovode ovom dinamikom su: socijalne dimenzije, ekonomske dimenzije i funkcionalne karakteristike formalnih i neformalnih elemenata sistema (Garvey and Griffith 1967: 1012). Jedan od glavnih zadataka naunika tokom njihovog rada je potraga za relevantnim informacijama. Ukoliko ne postoje adekvatni formalni kanali za komunikaciju, dolazi do modifikacije starih i/ili stvaranja novih. Zakljuci brojnih istraivanja iz ove oblasti su da (ekstremno) produktivne osobe u odreenoj

260

specijalnosti imaju izuzetno veliki broj neformalnih kontakata u odnosu na ostale naunike (Garvey and Griffith 1971; Griffith et al. 1971). Naunici pre objavljivanja najee razmenjuju radne verzije teksta sa kolegama. To su prvo prijatelji i istomiljenici, a onda i neto iri krug kolega. Nakon ovih kritika naunik alje svoj rad u asopis gde ga ekaju kritike recenzenata. Pre tridesetak godina izmeu slanja rukopisa i objavljivanja postojalo je zaostajanje od devet meseci, a oko 20% radova koje tampaju glavni psiholoki asopisi ve je bilo odbijeno u jednom ili u nekoliko urnala (Garvey and Griffith 1971). Kao rezultat javlja se nunost organizovanja formalnog mehanizma koji bi regulisao razmenu jo uvek neobjavljenih radova. Tako nastaju grupe eksperata koje poinju da se bave pregledom radova koji jo nisu u tampi i dolazi do formalizacije mehanizama neformalnih razmena, tj. formiraju se izvesna pravila. Taj proces formalizacije razvija se sve dok nekom ne postane jasno da je stvorena nova institucija koja ima sve karakteristike ve postojeih urnala. Tada veoma esto nastaju novi asopisi ili ak i nova nauna drutva. Interesantno je da naunici retko kada alju svoj rukopis u asopis koji je na viem nivou ukoliko je prethodno odbijen u asopisu na niem nivou. Tokom godina mnogi autori shvataju kojoj ekolokoj nii pripadaju i retko pokuavaju da iz nje izau. U SAD radovi iz psihologije po objavljivanju bivaju itani oko 200 puta i manje. Zato je potrebno obratiti panju na transfer informacija iz neformalnog u formalni domen. Po objavljivanju rada naune informacije koje su u njemu sadrane postaju nauno znanje, naroito nakon kombinovanja sa znanjima iz drugih oblasti i iz drugih urnala (Garvey and Griffith 1971). to se tie ekonomskih aspekata, obino postoje indirektne veze izmeu toka resursa i funkcija raznih delova sistema. S druge strane, postoje direktne veze izmeu toka informacija i toka resursa u sistemu, i finansijska podrka odreenih delova za sobom povlai finansijsko zapostavljanje drugih. Razlike izmeu formalnih i neformalnih elemenata nekad su jasno uoljive, a nekad su nejasne (Garvey and Griffith 1967: 1013):

261

(1) Nekoliko formalnih elemenata u sistemu je javno, ima potencijalno veliku publiku i razmenjuje informacije sa relativno malim trokom. Mnogi neformalni elementi su ogranieni i imaju manju publiku. (2) Informacije koje su prenesene od strane formalnih elemenata trajno se skladite i lako ih je povratiti. Ako se prenose neformalnim kanalima, obino se privremeno skladite i teko ih je povratiti. (3) Formalni kanali (pre)nose informacije koje su relativno stare ako se uporede sa onima koje prenose neformalni kanali. (4) U formalnim kanalima postoji monitoring koji se brine za potovanje standarda discipline. Neformalne kanale niko ne nadgleda. (5) Formalni kanali bivaju odabrani prvenstveno od strane korisnika, dok je aktivna kooperacija diseminatora potrebna u neformalnom domenu. Tada uloge diseminatora i korisnika postaju zamagljene i nejasne. (6) Rezultati raznih istraivanja prenose se raznim kanalima, formalnim i neformalnim, ime sistem postaje redundantan u mnogim aspektima. (7) Neformalni kanali najee ukljuuju direktnu interakciju i linu korespondenciju naunika, to je jedno od najvanijih obeleja uspenog funkcionisanja nauke. Po pitanju diseminacije i asimilacije naunih informacija postoje razlike izmeu fizikih i drutvenih nauka u tri aspekta (Garvey et al. 1970): (1) zaostajanje u procesu toka informacija; (2) organizacija efektnosti neformalnih mrea; (3) transfer informacija iz neformalnog u formalni domen. U obe grupe disciplina tok informacija se suoava sa zaostajanjima i filterovanjem, ali postoje razlike u raznim disciplinama. Nauna komunikacija u drutvenim naukama je na poetnom stadijumu ako se poredi sa prirodnim naukama. Njeni elementi komunikacijske strukture su relativno inkohezivni, tok informacija je tee predvidiv, obrada informacija je napornija jer zahteva vie vremena i daleko je difuznija. Zato se naune discipline mogu posmatrati kao socijalni mehanizmi koji imaju funkciju analize i redukcije sirovih

262

informacija i njihovo utapanje u asimilirano znanje koje se moe prenositi kroz profesionalnu obuku. Naunici su suoeni sa preoptereenjem koje potie od mnogobrojnih naunih informacija. Istraivanja pokazuju da u psihologiji jedna od sedam ideja potie iz formalnih izvora, poput radova iz urnala ili prezentacija na naunim skupovima. U velikoj veini sluajeva naunici se kao dinamiki korisnici naunih informacija oslanjaju na neformalne mree (Garvey and Griffith 1972). U ovom procesu mogu se razlikovati intraindividualne i interindividualne promene (Garvey et al. 1974). Intraindividualne su one koje se odnose na promene unutar individualnog naunika kako njegov rad napreduje. Interindividualne su one izmeu drutvenih i prirodnih naunika, naunika koji se bave osnovnom i primenjenom naukom i sl. Pitanje kojim sociologija nauke treba da se bavi nije da li se naunici organizuju, ve kako, zato i u kojoj meri se organizuju. Najvie nivoe komunikacije i organizacije dostiu grupe koje su u procesu formulacije i radikalne konceptualne reorganizacije unutar svog polja. (Griffith and Mullins 1972: 960) Autori su izuavali est takvih grupa iz raznih nauka i uoili da su svi pripadnici tih grupa bili ubeeni da uspevaju u ruenju dominantnih pozicija u okviru svojih disciplina ili u metodolokoj reviziji. Reeno Kunovim renikom, najjaa saradnja izmeu naunika odvija se prilikom menjanja paradigme, odnosno tokom revolucije. Ono to autori takoe zapaaju jeste da su u takvim situacijama prisutni i intelektualni i/ili organizacioni lider(i), geografski centar i kratak period izuzetno intenzivnih aktivnosti. Veoma koherentne grupe se svesno organizuju, esto sa jasno definisanim voom koji slui kao nauni model. Te naune grupe imaju poziciju koja je rezervisana za intelektualnog i organizacionog lidera, s tim to jedna osoba moe da igra obe uloge. Intelektualni lider postavlja originalnu konceptualnu osnovu itavog poduhvata, u javnosti komentarie novu teoriju i istraivanja kako bi se objavio teorijski diskontinuitet, i odobrava ili kritikuje rad ostalih, esto je centralni komunikator unutar grupe, mada je mogua i disperzija na nekoliko lanova. S druge strane, organizacioni lider obezbeuje vreme rada, finansiranje,

263

ustanove za istraivanja i dr. On ne mora da bude i intelektualni lider, ali najee je u pitanju cenjen istraiva (ukoliko su u pitanju dve osobe) koji obezbeuje fondove za istraivanja i sredstva komuniciranja pronalazaka i ideja. Ono to je takoe bitno u ovom procesu jeste regrutovanje novih pripadnika grupe. Ove aktivnosti su sasvim jasne ako znamo da grupe bez novih lanova izumiru. Ponekad je tipino obeleje neke grupe naunika generisanje tribalnog folklora (str. 962), kojeg karakteriu nekakvi obiaji, moda ak i specifini ivotni stil, aljive ceremonije ili grupni sport (u sluaju kvantne mehanike i grupe oko Bora to je bio stoni tenis). Problemi mogu i da nadive odreene naune grupe, mada u drugom obliku, u drugom kontekstu, u drugoj oblasti itd. Veoma je est sluaj i objavljivanja programskog dela (neke vrste manifesta) neke grupe, od strane veoma uglednog pripadnika. Jedno od najtemeljnijih empirijskih istraivanja naune komunikacije objavljeno je kao serija radova (Garvey et al. 1972a, b, c, d)1. Autori su izuavali devet disciplina i sledee karakteristike naune komunikacije: (1) zaostajanja u toku informacija; (2) odnose izmeu raznih medijuma; (3) strukturu i funkciju neformalne mree; (4) strukturu i funkciju formalne mree; (5) transfer informacija iz neformalnog u formalni domen; (6) informacijski fidbek od asimilatora do diseminatora; (7) korelaciju karakteristika naunika sa njihovom upotrebom u raznim komunikacijskim medijumima. Tok informacija moe se razloiti na komponente koje ga sainjavaju. Informacije o najranijim stadijumima naunih istraivanja u principu su nedostupne za javnu naunu zajednicu. Ako iskljuimo usputne, ali esto veoma plodne diskusije sa najbliim kolegama, naunik veoma retko diskutuje o svom radu tokom perioda od jedne do dve godine, tj. u vremenu koje tee kada istraivanje pone i traje do momenta kada je naunik spreman da predstavi rad svojim (najbliim) kolegama. Prva izlaganja rada su najee neformalna. Predstavljaju se maloj grupi ljudi koji su
1 Ovo istraivanje je trajalo etiri i po godine i u njemu je ispitano 12442 naunika i inenjera iz fizikih, drutvenih i inenjerskih nauka.

264

obino naklonjeni nauniku. Tek tada se istraivanje objavljuje izvan neposrednog okruenja. Nauni skupovi su mesta na koja naunici dolaze radi razmene informacija. Mlai naunici veoma mnogo oekuju od neformalne komunikacije, dok iskusniji naunici najverovatnije ve poseduju te nove informacije. Uloga naunih skupova je veoma vana u sveukupnom procesu komunikacije, jer oni najee predstavljaju prvu veliku priliku za ranu diseminaciju naunog rada, ali i poslednji veliki neformalni medijum pre nego to se rad ponovo povue iz javnosti pre objavljivanja (vidi i Collins 1998). Informacije o istraivanju ne postaju javne u pravom smislu pre objavljivanja u asopisima, a tada su te informacije uglavnom zastarele. Zato je esta pojava da naunici ele da pronau to vie informacija relevantnih za njihov rad pre nego to postanu zastarele. Zakljuak ovog istraivanja je da veina produktivnih naunika koji objavljuju u bitnim asopisima vei deo svoje karijere ulae u reavanje zagonetki, tj. provode je u stanju koje je Kun (Kuhn 1962/1970) nazvao normalnom naukom. Izuavanje neformalne komunikacije meu naunicima pokazuje da naunici koji rade na slinim problemima obino znaju jedni za druge i da ponekad ak pokuavaju da sistematizuju svoje veze razmenjivanjem svojih objavljenih radova ili ak i raznih verzija radova koji jo uvek nisu objavljeni. Postojanje drutvene organizacije, tj. nevidljivih koleda unutar neke istraivake oblasti moe se detektovati ako naunici koji objavljuju radove iz odreene oblasti imaju vie meusobnih drutvenih veza nego sa naunicima koji u tim oblastima ne objavljuju radove, i ako naunici koji objavljuju u datoj oblasti mogu meusobno da se razlikuju po stepenu drutvene participacije unutar oblasti, to bi ukazalo na postojanje vostva u nekom polju (Crane 1969c, 1972). Ova ideja o nevidljivim koledima je Prajsova (Price 1963), a Dajana Krejn ju je obradila uz pomo sociometrijske analize. Prajsov pojam ne obuhvata dve osobine koje je Krejn uoila: (a) interakciju izmeu najaktivnijih i najuticajnijih pripadnika neke oblasti i (b) ulogu autsajdera (u smislu naunika koji ne pripadaju odreenoj neformalnoj grupi) u organizaciji oblasti (vidi i Griffith et al. 1971).

265

Veoma vana karakteristika nevidljivih koleda je meusobno citiranje istomiljenika. Sasvim je jasno ta naunik dobija time to u svom radu koristi i navodi, recimo, iskljuivo pozitivne citate, tj. one koji mu samo idu u korist (vidi Hull 1988). Analiza citiranosti je veoma popularan metod utvrivanja uticaja odreenih naunika u sociologiji nauke i veoma koristan metod prilikom raznih statistikih analiza (vidi Cole 1992 o raznim aspektima ovih analiza; upor. Goudsmit 1974; za klasinu analizu citiranosti vidi Price 1965 i Bayer and Folger 1966, a za novije bibliometrijske primere i tehnike detalje mapiranja autora u intelektualnom prostoru vidi Bayer et al. 1990 i McCain 1990)1. Merton je svojim radovima obezbedio teorijsku osnovu za naukometriju i citatologiju, tako to je govorio o simbolizmu odavanja intelektualnog priznanja ili duga (vidi Small 2004). Pored njega, ovek koji je sigurno dao najvei tehniki doprinos izuavanju citiranosti jeste Judin Garfild. Po osnovnom obrazovanju Garfild je hemiar, zatim je magistrirao iz domena bibliotekarstva, a doktorirao iz strukturalne lingvistike. Prouavanjem naune komunikacije poeo je da se bavi 1951. godine na univerzitetu Johns Hopkins (vidi Caraway 1999 i Cole 2000). Pored raznih prigovora o kojima emo govoriti, analize citiranosti ipak ostaju jedan veoma koristan nain za merenje i izuavanje uticaja i kvaliteta naunog rada, za meusobnu isprepletenost raznih naunih specijalnosti itd. Ideja o Science Citation Index-u poinje radom iz asopisa Science 1955. godine (Garfield 1955), gde su prvi put iznete ideje o ovom ambicioznom projektu. Prva detaljna studija u kojoj se primenjuje tehnika indeksa citiranosti na istoriju nauke je (Garfield et al. 1964). Garfild je u svojim kasnijim radovima govorio i o impakt faktoru (tj. faktoru uticajnosti) koji omoguuje smisleno poreenje velikih i malih asopisa (vidi npr. Garfield 1996a). Merton (1988) je pisao o tome kako pozivanje na referencu moe da ima instrumentalnu kognitivnu i/ili simboliko institucionalnu funkciju. Instrumentalnu u smislu to nam govori
1 Bibliometrija se odnosi na sve pokuaje kvantifikacije procesa komunikacije koji su sadrani u pisanim i objavljenim radovima.

266

o radu za koji ranije nismo znali, a simboliku jer registruje poreklo neke ideje i odnosi se na intelektualno vlasnitvo. To znai da reference ne predstavljaju samo eruditsku ornamentaciju. (str. 622) Postavlja se pitanje: kada je potrebno citirati? Garfild (Garfield 1996b: 451452) navodi petnaest momenata kada je poeljno pozvati se na izvor(e): (1) kada se odaje priznanje pionirima odreenih oblasti; (2) kada je potrebno odati priznanje za odreeni rad savremenicima; (3) kada se identifikuju metodologija, oprema za odreene eksperimente itd.; (4) kada se ukazuje na literaturu o odreenom problemu; (5) kada se upuuje na ispravke sopstvenog rada; (6) kada se ispravljaju radovi drugih; (7) kada se kritikuju prethodni radovi odreene oblasti; (8) kada se potkrepljuju odreene tvrdnje; (9) kada postoji elja da se italac upozna sa literaturom koja e se tek pojaviti; (10) kada je poeljno podsetiti itaoce na slabo poznate radove, koji su moda (nepravedno) retko citirani; (11) kada se potvruju podaci i injenice; (12) kada se identifikuju originalne publikacije u kojima se raspravlja o nekoj ideji; (13) kada se identifikuju originalne publikacije koje opisuju eponimiki koncept ili termin; (14) kada se eli opovrgnuti rad drugih ljudi, to je negativno citiranje; (15) kada se radi o borbi oko prioriteta sa drugim naunicima, to je vid negativnog odavanja priznanja. Citiranje i navoenje referenci igraju veoma znaajnu ulogu u nauci, ali postoje razliita vienja ovog problema, od kojih su neka prilino radikalno suprotstavljena. Tako Kaplan (1965) tvrdi da njegova istraivanja pokazuju da citiranje pre slui borbi oko problema prioriteta nego preciznoj i tanoj rekonstrukciji prethodnika koji su uticali na autora koji citira (vidi i Small 1978). Jo jedna latentna funkcija citiranja je to se preko njega svom radu daje intelektualna i nauna respektabilnost. Za sada se ne zna koliko esto naunici citiraju tue radove, a da ih nisu (paljivo) proitali. Ono to se sa sigurnou moe tvrditi je da se to dogaa. Pretpostavka koja je prilino razumna jeste da se esto odvija prepisivanje tuih referenci oko odreenog problema. Treba imati u vidu i da se reference esto ubacuju u rad

267

nakon zavretka, jer je to tehniki posao koji ponekad moe da oduzme veoma mnogo energije i vremena1. Garfildova uputstva naelno jesu korisna (vidi i Garfield and Sher 1963; Garfield 1970), ali problem moe da nastane prilikom pokuaja da se tano ukae na intelektualni uticaj prethodnika i/ili savremenika. Kaplan (1965) navodi istraivanja koja pokazuju da ameriki psiholozi citiraju prvenstveno radove iz poslednjih pet godina, dok Englezi i Francuzi esto navode uticaje i do autora iz 19. veka. Postavlja se pitanje kada sociolog treba da citira uticaj Maksa Vebera, a kada ne? Klasicima sociologije (pre svega Dirkemu, Veberu i Zimelu) dugujemo mnogo toga, ali problem kada je potrebno da ih citiramo, a kada ne, nema jednostavno reenje. Kada se govori o citiranju, moemo razlikovati bibliografsko uparivanje, kocitiranje, direktno citiranje, simboliko
Iz novije istorije nauke veoma je interesantan primer koji se tie sudbine jednog od najvanijih radova evolucione biologije (Hamilton 1964a, b). Ova pojava moe da se nazove Hamiltonovo zaostajanje (Segerstrle 2000a: 8790). Do sredine sedamdesetih godina ovaj rad je bio veoma slabo citiran, a tada dolazi do epidemije citiranja koja je kulminirala 1981. godine (Dawkins 1976/1989: 325). Jedno objanjenje ovog fenomena mogue je preko knjiga i radova koji su se bavili pregledom literature iz ovog polja, koji su Hamiltonove ideje pribliile iroj publici. Upravo u ovom kontekstu verovatno najvaniju ulogu odigrala je knjiga Sociobiology: The New Synthesis (Wilson 1975/2000). Postoje i odreeni dokazi za ovu tvrdnju, da su naunici o Hamiltonu prvenstveno (sa)znali preko Vilsona. Dokaz se nalazi u vidu pogrenog citiranja Hamiltonovog rada koje je sainjavalo gotovo 80% svih citata tokom 1978. godine. Rad je najee citiran pod imenom The genetical theory of social behavior. to je jo interesantnije, pogrena referenca se nalazi u dve najpopularnije sociobioloke knjige, i kod Vilsona (Wilson 1975/2000) i kod Dokinsa (Dawkins 1976/1989). Dokins odbacuje ovo jednostavno reenje i tvrdi da je mutirani naslov Hamiltonovog rada mogao da nastane nezavisno od njegove ili Vilsonove knjige, podseajui da se Fierova klasina knjiga evolucione biologije zove The Genetical Theory of Natural Selection, tako da ova pojava moda i nije toliko udna. Takoe, on navodi primere da je pogreno citiranje poelo pre 1975. godine i da je on sam pogreio jo 1970. godine u bibliografiji koju je delio studentima, a da kod nekih autora greke postoje jo 1973. godine. Zato vrsto negira mogunost da su on i Vilson odgovorni za pogreno citiranje kod drugih autora. Nemogue je do kraja utvrditi ko je kriv za pogreno citiranje Hamiltona, jer nije retka praksa da se u elji za skraivanjem pretrage po literaturi konsultuju kompetentne knjige (kakve sigurno jesu i Vilsonova i Dokinsova) radi bibliografskih podataka. Isto tako, esto nije mogue utvrditi ko je zaista itao originalne reference, a ko ih je samo prepisao.
1

268

citiranje, pomenuto negativno citiranje, diplomatsko citiranje i autocitiranje1. Direktno citiranje se odnosi na citiranje ranijeg rada od strane kasnijeg, i ono je najee. Kocitiranje (Small 1973) se definie kao frekvencija kojom se dva dokumenta citiraju zajedno. Mree kocitiranih radova mogu da se koriste za izuavanje naunih specijalnosti. Termin bibliografsko uparivanje javlja se u radu Majka Keslera (Kessler 1963). Razlika izmeu kocitiranja i bibliografskog uparivanja je u sledeem: uparivanje se javlja kada rad A citira grupu radova koja se javlja i u radu B i ako oba rada imaju identinu bibliografiju to oznaava uparivanje od 100%. Bibliografsko uparivanje povezuje izvorne dokumente, a kocitiranje povezuje citirane dokumente, tako da se rezultati istraivanja ovih pojava razlikuju. Kocitiranost uspostavljaju autori koji citiraju. Snaga kocitiranosti je mera percipiranog odnosa izmeu dokumenata koji se citiraju od strane odreene naune zajednice. Bibliografsko uparivanje je statiko, jer odnos izmeu dokumenata zavisi od referenci koje su sadrane u uparenim dokumentima. Obrasci kocitiranosti su dinamiki i vremenski promenljivi. Kada se dva rada esto zajedno citiraju, onda su oni verovatno i sami po sebi veoma citirani radovi. Zato se moe pretpostaviti da su u pitanju kljuni radovi za odreenu disciplinu. Ovo je jedan od sofisticiranijih naina za modeliranje intelektualne strukture naune specijalnosti. Citiranje moe da imputira znaenja izvorima na koje se poziva. U ovom sluaju citiranje je proces obeleavanja u kojem autor stvara znaenje, tj. simbole (vidi Li 1976/2002, pod ijim uticajem Smol pie o simbolima). Tekst je simbol ukoliko oznaava neku ideju i u velikom broju sluajeva citirani dokumenti su autorovi privatni simboli za odreene ideje koje koristi (Small 1978). Privatni simbol vrlo lako moe da postane standardni simbol odreene grupe autora (u okviru nekog nevidljivog koleda). Sutina problema je u tome da jo uvek nismo u stanju definitivno da objasnimo kako neki dokumenti postaju klasici, tj. standar-

Problem koji je takoe izuzetno bitan tie se diplomatskog ne-

citiranja.

269

dni simboli nevidljivih koleda1. Alen takoe posveuje panju socijalnom kontekstu citiranja (Allen 1997) i nastavlja se na rad Smola o simbolikom citiranju, koje je verovatno najvanije tokom snanih naunih kontroverzi. esto se citiranje ne odnosi toliko na autora koji se citira, ve na kolu miljenja ili neki skup miljenja, o emu je govorio i Smol. Ovu vrstu motivisanosti kod citiranja, kada su citirani dokumenti neto vie od pukog citata, Smol je nazvao konceptnim simbolima (Small 1978). Autor i citirani rad stoje za, i simboliu, neto to je vee od samog rada. (Allen 1997: 938) Ovakvo ponaanje naunika (koje nije retkost) samo oteava prouavanje citiranosti zbog socijalne dimenzije. Citiranje moe da zavisi od linosti, tj. naunika koji citira, od drutvenog konteksta u kojem on radi, od svrhe zbog koje se citiranje vri na odreeni nain itd. Teorija prakse citiranja, ako je takva teorija mogua, mora uzeti u obzir simboliki in autora koji se vezuje za odreene ideje sa odreenim dokumentima. (Small 1978: 337) Novije analize (npr. Newman 2001) prave paralelu sa drutvenim mreama kada se govori o meusobnom citiranju unutar nevidljivog koleda. Drutvena mrea je skupina ljudi, od kojih svaka individua poznaje neki podskup drugih individua koji sainjavaju tu mreu, odnosno itav skup. Ona moe da predstavlja razne skupove ljudi (firmu, kolu, naunu zajednicu, itavo oveanstvo itd.) i njihov znaaj za drutvene nauke je veliki, ako ni zbog ega drugog, onda zbog interesovanja za obrasce ljudske socijalne interakcije, ali i zbog toga to njihova struktura ima vane implikacije za irenje informacija. Jasno je da varijacije u prosenom broju poznanstava individua (to se zove prosenim stepenom mree) mogu sutinski da utiu na propagaciju traa, mode, ale ili neke epidemije (mentalne ili virusne). Analogno raznim socijalnim mreama Njuman pokuava da naunu zajednicu od preko milion ljudi predstavi i analizira kao mreu. On
Smol (Small 1978: 339n1) pokuava da napravi i razliku izmeu citata i reference. U pitanju je razlika u perspektivi povezanosti izmeu citiranja i citiranog dokumenta. Ako se gleda od citiranja dokumenta ka citiranom dokumentu, u pitanju je referenca. Ako se gleda od citiranog ka citiranju, onda je u pitanju citat. Na engleskom postoji razlika izmeu rei citation i quote, dok se u srpskom obe rei prevode sa citat. Ovde se ne misli na citiran tekst iz neke publikacije, ve na njene bibliografske podatke.
1

270

to ini preko saradnje koja je dokumentovana u radovima koji se objavljuju. Meutim, ova analiza je daleko od nekih konanih odgovora1. Njuman dva naunika smatra povezanim ukoliko su objavili zajedniki rad. Ta definicija naunog poznanstva ini se validnom, ali ona ne nudi odgovore na pitanja na koja se bolje moe odgovoriti preko pojma nevidljivih koleda2. Kao dodatak analizi socijalnih mrea i nevidljivih koleda moe da koristi tehnika prosopografije. kole miljenja su neka vrsta klastera srodnih ili povezanih ideja. One mogu da se formiraju svesno, kada odreeni broj autora zastupa iste ili veoma sline ideje povodom odreenih problema. esto se dogaa da odreeni autori rade nezavisno jedni od drugih i da se tek retrospektivno klasifikuju kao pripadnici iste kole miljenja. Grana koja bi ove nedostatke mogla da ispravi je prosopografija, koja se bavi istraivanjem zajednikih pozadinskih karakteristika odreene grupe istorijskih aktera preko kolektivnog izuavanja njihovog ivota. Pitanja koja se postavljaju su uniformna: o srodstvu, socioekonomskoj poziciji, mestu stanovanja, zanimanju itd. Zatim se podaci sreuju kako bi se testirale hipoteze o ponaanju istorijskih aktera (Carney 1973). Postoje dve kole prosopografije: ona koja se bavi izuavanjem elita i ona koja izuava mase. Elitisti se fokusiraju na
Verovatno jedan od prvih istraivaa koji su poeli da se bave izuavanjem socijalnih mrea bio je Stenli Milgram. Nakon ovih istraivanja on je formulisao problem malog sveta. Meutim, Milgramova istraivanja nam ne kazuju nita o detaljnoj strukturi socijalnih mrea (Milgram 1967; Travers and Milgram 1969). 2 Do danas nije stvorena neka iscrpna rekonstrukcija naune saradnje, osim moda primera Erdeevog broja iz zajednice matematiara. Erde je bio Maar i za njega se smatra da je matematiar koji je objavio najvie radova u istoriji. Nakon 1954. godine, kada je ve oko dve decenije iveo u SAD, formalno nije imao ni posao ni dom. Od tada je putovao po raznim svetskim matematikim centrima i pisao radove sa mnogim kolegama. Tokom ivota kao autor ili koautor objavio je preko 1400 radova. Njegova spremnost da deli zasluge oko pisanja radova dovela je do novog pojma u sociologiji nauke i matematike. Neki matematiar ima Erdeev broj 1 ukoliko je objavio zajedniki rad sa Erdeem. Onaj ko je objavio rad sa matematiarem koji je objavio rad sa Erdeem imao je Erdeev broj 2. Broj matematiara sa brojem 2 iznosi preko 4500 ljudi. Zato je veoma teko nai matematiara sa brojem veim od 3 ili 4, osim ako ta osoba nikad nije objavila rad sa jo nekim (vidi Goffman 1969).
1

271

genealogije, poslovne interese i politike aktivnosti monih elita, gde je srodstvo od kljunog znaaja. Najee su u pitanju studije sluaja, u kojima se podrazumeva da elite kreiraju istoriju. Prosopograf masa ima drugaiji pristup. On se vie slui metodama drutvenih nauka i pokuava da rekonstruie idealni tip grupnog portreta. Za njega se oblikovanje istorije odvija preko raznolikih drutvenih sila (vidi Shapin and Thackray 1974 za primer analize britanske naune zajednice). Nakon pregleda citiranja kao kvantitativne tehnike sociologije nauke ipak treba izneti i neke kritike. Veliki problem za sociologiju nauke jeste nain na koji je mogue meriti kvalitet radova, jer je poznato da nemaju svi radovi jednaku citiranost. Science Citation Index je osnovan 1961. godine pod nadzorom Judina Garfilda i na osnovu njega moe da se meri znaaj pojedinih naunika i njihov doprinos odreenim disciplinama (Garfield 1955, 1964, 1972). Ono to predstavlja prepreku prilikom ovakvog izuavanja naunog znaaja i uticaja je mogunost (koja nije verovatna) da velika citiranost bude posledica toga to je autor objavio mnogo radova, ali onih koji su manje znaajni. Verovatno ozbiljniji problem jeste to najznaajniji radovi vrlo brzo postaju zajedniko znanje i naunici ih ni ne citiraju. Dalje, postoje i pozivitni i negativni citati, a ova analiza najee zanemaruje razliku. Razna polja nauke se razlikuju po obimu, tako da je teko uporeivati uticaje i znaaj ljudi iz razliitih oblasti. Takoe, istorija nauke nas ui da znaaj nekih naunika ne mora biti prepoznat od strane savremenika (Cole and Cole 1967: 380n15). Jedna veoma poznata kritika potie od Dejvida Eda (Edge 1979), jednog od prvih proponenata konstruktivizma. Glavna pretpostavka autora koji zagovaraju analizu citiranosti je da citirana publikacija sadri informacije koje su bile od koristi prilikom pisanja rada koji se na nju poziva. Prajs (Price 1963) nije objanjavao zbog ega nauno znanje raste, a Dajana Krejn (Crane 1972) je nudila objanjenje po kojem je nauno znanje rezultat eksploatacije intelektualnih inovacija od strane odreenog tipa drutvene zajednice. (str. 2) Ta eksploatacija se priznaje preko citiranja.

272

Ed (Edge 1979: 108) eli da istakne dve stvari da kvantitativne metode odravaju racionalizovano objanjenje naunih procesa koje pokuavaju da mere i da zamagljuju njihove prave osobenosti. Nudei objektivnu sliku nauke, kakva ona navodno jeste, takve metode impliciraju neadekvatnu, pozitivistiku i realistiku perspektivu, a zanemaruju i potiskuju dinamiku perspektivu samih naunika. Objanjenja naunika se smatraju parcijalnim, tako da se kvantitativnim metodama navodno dolazi do objektivnije slike. Smol (Small 1973) kocitiranje vidi kao tehniku preko koje se odstranjuju subjektivni elementi koji bi nastali kada bi istraiva sam odluivao i pretraivao literaturu iz neke specijalnosti. Ed tvrdi da je to preterivanje i citiranje shvata samo kao jedan aspekt ponaanja naunika. Ako uopte i prihvatimo ovaj metod kao najadekvatniji, to je samo zato to je potkrepljen i drugim dokazima. Samo citiranje, istie Ed, nije dovoljno (vidi i Chubin and Moitra 1975). U analizi citiranosti citiranje B od strane A posmatra se kao da reflektuje uticaj B na A. U analizi kocitiranosti jedina pretpostavka je da citiranje B i C od strane A implicira da su iz perspektive A rad B i C povezani. Dakle, mape kocitiranja reflektuju samo percepcije autora. Ipak, veliki broj analitiara iz ove povezanosti zakljuuje drugaije. Kocitiranost za njih predstavlja dokaz da su B i C povezani komunikacionim vezama i da autori grupisani na osnovu kocitiranja predstavljaju grupu koja je u interakciji. Kol (J. R. Cole 1970) je kao i Ed pisao o ceremonijalnom citiranju, ali za razliku od njega, citiranje tretira kao validni indikator uticaja. Ne treba zaboraviti da pored ceremonijalnog citiranja postoji i sluaj demonstracije poznavanja literature, diplomatsko citiranje (jer se reference de facto esto ubacuju i na kraju pisanja) i diplomatsko necitiranje (ako je neka grupa naunika u sukobu sa drugom, malo je verovatno da e biti meusobnog citiranja, osim ako su u pitanju kritike) itd. Ed specijalnosti vidi kao socijalne konstrukcije koje omoguavaju naunicima da pronau smisao i orijentaciju u svom radu. Iz ovog sledi da nema jasnog konsenzusa oko granica discipline i njenih

273

pripadnika, a da analize citiranosti unitavaju individualne varijacije ovih konstrukcija. Ovakva analiza sadri u sebi relativistike i subjektivistike komponente. Kritika citatologije mogua je i bez ovih pretpostavki. Pojava autocitiranja je veoma rairena, ali to ne treba da udi. Naunicima je najbolje poznat sopstveni rad, a obino su razni radovi deo jedne ire celine na kojoj naunik radi godinama. Problem nastaje sa pukim brojanjem citiranosti. Ukoliko naunik objavi deset radova i niko se na njega ne poziva osim njega samog, on moe da ima npr. 45 pozivanja na svoje radove. Ova situacija je, kvantitativno gledano, povoljnija od situacije kada se naunik u svojih deset radova ne poziva na samog sebe, ali se na njega pozivaju 44 naunika samo jedanput. Ovaj problem se reava iskljuivanjem autocitata iz analize (Ruse 1979). Niko ne eli da porekne da postoji problem sa analiziranjem ceremonijalnog citiranja. Ruz navodi i aljivu preporuku akademskog ivota: Hvali nekog ako moe. Kritikuj ga ako mora. Ali, za ime boije, ne ignorii ga. U suprotnom, stvorie sebi ivotnog neprijatelja. Na delu je esto ono to sociobiolozi zovu recipronim altruizmom, ali taj fenomen stvara pogrenu sliku o kvantitativnoj analizi citiranja. Da li e isti broj citata imati prosean rad u kojem autor citira deset svojih prijatelja koji na osnovu reciprociteta kasnije citiraju i njegov rad, i rad koji je daleko bolji, ali u kojem se ne citiraju prijatelji i kolege? Koliko citiranost ima veze sa snagom slabih veza (Granovetter 1973, 1983), a koliko je u pitanju proces zasnovan na univerzalistikoj meritokratiji? Problem se javlja i kada doe do izjednaavanja broja citata za dva rada nejednakog kvaliteta. Kvalitet rada jednostavno nije jednak njegovoj citiranosti. Dva naunika mogu da objave radove koji su citirani jednak broj puta, s tim to jedan od njih dobija preteno pohvale, a drugi preteno kritike. Na osnovu analize citiranosti oba rada su podjednako vana i/ili vredna. Meutim, pre e biti da je jedan rad dobar, a drugi loiji. Jedno od reenja je da se i kritikovani rad posmatra kao vredan jer preko kritikovanja moe da dovede do novih i plodnih ideja, zato to je malo verovatno da e bezvredni rad biti smatran dovoljno vanim da bi mu se posve-

274

tilo panje, makar i u vidu kritika. Pretpostavka je da pogrean rad koji nije plodna greka nee uspeti da akumulira mnogo citata. Ovo predstavlja korak ka relativizmu, koji (naalost) dominira u drutvenim naukama, gde (veoma esto) nije bitno ta je tano ili pogreno, ve se samo rauna ta ljudi misle o neemu. U nauci je ipak najvanije ta je tano, a ta pogreno. Jedan poznat primer iz biologije moe da poslui kao dobra ilustracija. ezdesetih godina prolog veka u biologiji je bilo dosta rasprava o pitanju jedinice prirodne selekcije. Koja je jedinica na koju deluje prirodna selekcija? Da li je u pitanju nivo individue ili prirodna selekcija moe da deluje i na nivou grupe ili ak i vrste? Da li je altruizam posledica delovanja selekcije radi zadovoljenja individualnog interesa ili dobrobiti grupe? Debata se prvenstveno odvijala izmeu teorija Vin-Edvardsa i Dorda Vilijamsa. Vin-Edvards je zagovarao teoriju grupne selekcije, a Vilijams je svojim snanim argumentima pokazao da selekcija deluje (u ultimnom smislu) na individuu ili jo tanije, na gene. Brojni autori su poeli da raspravljaju o ovom problemu citirajui i Vin-Edvardsa i Vilijamsa, to je dovelo do situacije u kojoj nije bio bitan kvalitet rada ovih autora (u smislu istine, jer je Vin-Edvards bitan makar u istorijskom smislu) ako samo brojimo citiranost, koja je bila podjednaka. Vremenom je postalo jasno da su Vilijamsove ideje daleko plodnije i da njegova teorija adekvatnije objanjava injenice1. Mogue je da se desi jo jedna nepravedna situacija za odreene radove, naroito u malim i nerazvijenim naunim sredinama. U nauno razvijenim zemljama, sa relativno velikim brojem naunika, razne oblasti odreenih nauka imaju odreeni broj ljudi koji u njima rade, koji stvaraju nevidljive kolede. U manjim sredinama je mogua situacija u kojoj postoji jedan ili svega nekoliko naunika iz odreene oblasti, to za posledicu ima izostanak citiranja tih publikacija, ali ne nuno zbog nedostatka kvaliteta, ve zbog nedostatka poznavanja odreenih oblasti ili nezainteresovanosti od strane kolega. Pukom kvantitativnom ana1 Ova debata ipak nije u potpunosti reena, jer su se kasnije javile obnovljene teorije grupne selekcije.

275

lizom takvi radovi jednostavno ne postoje u jednoj maloj naunoj zajednici, to ne znai nuno da su bezvredni. Ignorisanje rada u SAD i u manjim zemljama najee nema isti razlog, jer u SAD postoji velika verovatnoa da postoji sasvim solidna grupa ljudi koja radi u datoj oblasti i koja ima nauni autoritet da (pro)oceni odreeni rad kao vaan ili nebitan. Ali ni to ne iskljuuje mogue greke, o emu je bilo rei. Citatologija u budunosti mora da odgovori na sledea pitanja (Moravcsik and Murugesan 1975): (1) Da li je referenca konceptualna ili operacionalna? Drugim reima, da li je referenca upotrebljena u vezi sa teorijom ili konceptom koji se koristi u dokumentu koji se na nju poziva ili je u vezi sa nekim tehnikama koje se koriste u citiranom dokumentu? (2) Da li je referenca organska ili rutinska (tj. indiferentna)? Pitanje je da li je referenca zaista nuna za razumevanje rada koji se ita ili je u pitanju samo odavanje priznanja citiranom dokumentu. (3) Da li je referenca evoluciona ili uporedna? Ovo se odnosi na pitanje da li je dokument koji analiziramo zasnovan na citiranom radu ili mu je alternativa. (4) Da li je referenca potvrdna ili negativna? Ovde se radi o kontekstu citiranja, da li se referenca navodi zbog toga to se smatra da je tana ili zato to se njena tanost osporava. Ovo su veoma vani problemi na kojima je potrebno raditi, jer citiranje moe da poslui prilikom izuavanja naunih specijalnosti. Preko modela kocitiranja Henri Smol (Small 1977) je analizirao specijalnost koja se bavila istraivanjima kolagena. Sutina je da citiranje kljunih publikacija od strane naknadnih klasinih publikacija dovodi do formiranja istorijske mape odreenog polja (vidi Garfield et al. 1964; Small and Griffith 1974; Griffith et al. 1974). Tako Smol (Small 1977) skree panju na to da se nastanak specijalnosti reflektuje u promeni obrazaca citiranosti specijalista. Podaci o citiranosti omoguavaju kvantitativne indikatore konceptualnih promena u nekoj oblasti. Pretpostavlja se da je kocitiranost gruba mera povezanosti izmeu koncepata koje simboliu najvie citirani radovi.

276

I abin (Chubin 1976) navodi da je klju za razumevanje strukture specijalnosti moda u prirodi komunikacije koja povezuje naunike. Jedna od strategija merenja spada u bibliografski (ili bibliometrijski) model, fokusira se na rast literature i uzima citiranost kao veoma bitan aspekt komuniciranja. Jedno od reenja pomenutih problema naeno je u kocitiranju. Ono identifikuje odnose izmeu radova koji se smatraju vanim od strane autora u nekoj specijalnosti. I ovde postoje odreeni problemi, jer citiranje najee ne moe da bude tana mera intelektualnih dugova (Crane 1972). Zato je i nastala sociometrijska strategija izuavanja specijalnosti. Potrebno je izuiti i frekventnost meusobne komunikacije autora, razmenu radnih verzija publikacija, neformalnu komunikaciju itd. Grupe naunika mogu da se opiu sa dva stanovita: preko strukturalnih aspekata (ko je sa kim povezan sociometrijskim vezama) i preko normativnih aspekata (tipovi stavova i ponaanja koji su oekivani od strane pripadnika) (str. 34). Socijalna dimenzija discipline predstavlja veliinu i sastav specijalnosti, a intelektualna njen obim i problemski sadraj. Pojam nevidljivih koleda tesno je povezan sa specijalnostima, ali on se vie odnosi na socijalnu dimenziju specijalnosti. Grubo reeno, kognitivni pristup bi specijalnost posmatrao prvenstveno preko citiranosti, a socijalni (ili mreni) bi o pripadnitvu specijalnosti zakljuivao na osnovu komunikacionih veza ili drugih socijalnih odnosa. Jedan od razloga zbog kojih nastaju specijalnosti u nauci jeste kompetitivnost koja nije jednaka u svim naukama (Hagstrom 1965). Kao jednu krajnost moemo da analiziramo nauke ili humanistike discipline u kojima dominira spekulativno miljenje. U tim oblastima nema razvijenih kriterijuma koji bi na neki smislen nain precizno klasifikovali spekulativne doprinose. Zato se oni obino dele na velike, dobre, osrednje i bezvredne. Uvoenje empirijskih metoda i rigoroznih logikih standarda donosi sa sobom odreene prednosti za grupu kompetitora. Prvo, empirijska polja omoguavaju vie specijalizacija bez bojazni da e doi do mnogih dupliranja radova. Zato Kolins (Collins 1968) zakljuuje da vei broj ljudi u nekom naunom polju dovodi, ne samo do specijalizacije i unutranjih podela, ve i do poveanog nagla-

277

avanja znaaja empirijskih metoda. Drugo, empirijske metode omoguavaju laku klasifikaciju doprinosa od puko spekulativnih polja, tako da je za oekivati da e ih mladi naunici vie upranjavati, jer im one lake omoguavaju borbu sa privilegovanim i priznatim starijim kolegama. U sociologiji se uvoenje empirijskih metoda dogodilo tokom dvadesetih godina prolog veka (str. 134n23), u vreme kada je disciplina postala institucionalizovana na glavnim amerikim univerzitetima i kada je broj ljudi u njoj dostigao kritinu masu. Moe se rei da se jednom steena kvantitativna preciznost tokom naunih revolucija vie ne naputa, jer je kontroverze lake reiti putem kvantitativnih metoda. Iz ovih razloga esto se ini da se filozofija bavi veno nereivim pitanjima, to nije tano1. Tree, ono to nedostaje u puko spekulativnim oblastima omoguavaju empirijske metode, a to je diverzifikacija stepena naunog postignua. Na mesto graenja sistema koje preovladava u spekulativnim oblastima dolaze specijalizacije. Tako se otvaraju mogunosti i za graditelje sistema koji sintetiu nova saznanja, ali i za empiriare. Time nastaje povoljna situacija za ljude osrednjeg talenta iji rad u drugaijoj konstelaciji nikad ne bi bio priznat. Takoe, potencijalno dolazi do situacije gde itavo nauno polje
1 Ova konstatacija moe da bude sporna, meutim, smatramo da je danas npr. problem tabula rasa samo pseudoproblem, kao i pitanje postojanja imaterijalne due. Nauka je dokazala da ovo nisu odrive hipoteze sa stanovita dananjih naunih znanja. Slina je stvar i sa tvorcem koji je navodno stvorio ovaj svet, jer nakon darvinistike revolucije bilo kakva pria o natprirodnim entitetima postaje nepotrebna i besmislena. Ipak, ovo poslednje pitanje se najvie osporava, prvenstveno zbog nepoznavanja vrste naune osnove teorije evolucije, ali i zbog nespremnosti mnogih ljudi da poveruju u injenicu da ovek nema povlaeni ontoloki status. Postavlja se pitanje: kakva je situacija po ovom pitanju u naunoj zajednici? Jedno ranije istraivanje iz 1916. godine pokazalo je da 60% od 1000 nasumino odabranih naunika nije verovalo u boga. Objanjenje se zasnivalo na tome da je neverovanje posledica sve boljeg i dostupnijeg obrazovanja (vidi Larson and Witham 1997). Na kraju 20. veka ovi istraivai su pokuali da to vernije replikuju ranije istraivanje i rezultati su bili sledei (u oba istraivanja!): oko 40% naunika jo uvek veruje u linog boga i/ili ivot nakon smrti, oko 45% su nevernici, a oko 15% se izjanjava da su agnostici. Iako su procenti otprilike isti, starije i novije istraivanje treba tumaiti sasvim drugaije. U ranijem istraivanju ovi brojevi su svojevremeno bili skandalozni zbog broja nevernika, a danas zbog broja vernika koji dolaze iz nauke.

278

moe u veoj meri da iskoristi ljudski potencijal, a ne da se samo oslanja na nekoliko velikih umova (Collins 1968). Proces uspostavljanja naune discipline jeste proces institucionalizacije znanja, jer svaka disciplina poinje kao difuzno polje istraivanja, koje tek treba da uspostavi sopstveni kognitivni identitet. Pored kognitivnog identiteta veoma je bitan i socijalni proces stvaranja profesionalnog identiteta. Profesionalni identitet prvenstveno se stvara na univerzitetima, ali i preko osnivanja asopisa. Merton (1968c; vidi i Thackray and Merton 1972; Gieryn and Merton 1978) je ukratko govorio o problemu osnivanja neke nauke, a razmatrao je osnivae sociologije. Do tada je bilo malo sistematskih pokuaja izuavanja nastanka odreenih naunih disciplina, tako da su se pretpostavke obino zasnivale na biolokim metaforama o jednom ocu discipline, iako gotovo svi primeri iz istorije nauke ukazuju na to da je nastanak naunih disciplina poligenetiki proces. To smo videli na primeru istorije nauke i sociologije nauke. Tada je analiza bila zasnovana na biografskim (linim i socijalnim) aspektima teoretiara koji su zasnivali sociologiju nauke. Sada emo videti i uopteni znaaj socijalnih i kognitivnih procesa, sa tendencijom da se primer uopti kako bi vaio i za nastanak drugih naunih specijalnosti. S jedne strane, u prouavanju nastanka naunih specijalnosti posebno je privlaan Kunov (Kuhn 1962/1970) model revolucionarne promene u naukama. Novi i mladi naunici su (navodno) ti koji revolucionarizuju disciplinu, koji prave radikalne raskide sa tradicijom. S druge strane, pojam nevidljivog koleda koji je Prajs (Price 1963) ponovo uveo u sociologiju nauke i dao mu posebno znaenje ima odreene prednosti u odnosu na kunovski model. Prajsov model naglaava neformalne veze i odnose meu naunicima i smatra ih sutinom svake discipline. Jo uvek ne postoji opteprihvaen model izuavanja nastanka naunih specijalnosti. Vei broj teoretiara koji su se doticali ovog problema pretpostavljao je da su obrasci rasta i institucionalizacije isti za sve naune specijalnosti. to se tie sociologije nauke, ona po svom nastanku nije nailazila na neki vei otpor od strane savremenika, ali nije probudila ni vei entuzijazam.

279

Specijalizacija je veoma bitna odlika moderne nauke. Sa institucionalizacijom nauke na univerzitetima (Ben-David 1971; Thackray and Merton 1972) intelektualna fragmentacija znanja u discipline je postala legitimna. Specijalnosti se mogu opisati kao neka vrsta mikrookruenja u kojem se vre odreena istraivanja (Chubin 1976). Ono to veoma utie na recepciju, brzinu institucionalizacije i opstanak nove discipline jeste njen kognitivni status ili pozicija u akademskoj zajednici. To je samo jedan element, jer naunici koji ele da se bave novom disciplinom imaju problem sa intelektualnim prostorom, tj. sa kognitivnim niama koje su prazne ili slabo popunjene. abin (Chubin 1976) specijalnosti vidi kao jedinice nauke kao institucije sa sopstvenim intelektualnim i socijalnim dimenzijama. Socijalna dimenzija predstavlja veliinu i sastav specijalnosti, a intelektualna njen obim i sadraj problema. Povezanost ovih dimenzija definie skup odnosa ija evolucija je odvaja od ostatka nauke. Socijalna dimenzija specijalnosti esto se izjednaava sa svrhovitom komunikacijom meu skupom individua. Ovaj skup je manji od skupa ljudi koji sainjavaju disciplinu ili polje. Smatra se da nevidljivi koledi sadre ne manje od 15, ali ne vie od 100 ljudi (Price 1963), dok je pripadnitvo u socijalnim krugovima neodreeno. Salivan i dr. (Sullivan et al. 1977) su analizirali specijalnost slabih interakcija u fizici, smatrajui da nova disciplina nastaje na osnovu percepcije razlika u naunom sadraju od strane naunika. Ova definicija je prvenstveno intelektualna, tj. kognitivna, a ne socijalna. Ovim se ne negira znaaj institucionalizacije specijalnosti, ali ukazuje se na to da specijalnosti ne moraju uvek da dostignu institucionalni stupanj. Institucionalizacija se odvija onda kada individue koje odravaju neformalne veze shvate da pripadaju jednom neformalnom socijalnom entitetu. Sa specijalizacijom dolazi do alokacije kognitivnog i socijalnog prostora discipline, o emu su govorili Ben-Dejvid i Kolins (Ben-David and Collins 1966)1.
Pored istraivanja u oblasti slabih interakcija (Sullivan et al. 1977), poznata su socioloka istraivanja raznih specijalnosti: istraivanja kolagena (Small 1977), sociologije nauke (Cole and Zuckerman 1975), matematike logike
1

280

Kol i Zakerman nude tri osnovna postulata programa koji bi bio u stanju da objasni kognitivni razvoj specijalnosti i njenu institucionalizaciju (Cole and Zuckerman 1975: 142): (1) Parametri rasta pripadnika discipline i produkcije literature, odnosno njihovo menjanje tokom vremena. Da li je u pitanju simultani rast? Da li su uoljivi obrasci napredovanja ili zaostajanja? U kolikoj meri postoji meuzavisnost ovih faktora? Kako su ti faktori povezani sa kognitivnim stanjem specijalnosti? (2) Procesi kognitivnog razvoja specijalnosti. U kojim domenima postoje konflikti, a u kojima konsenzus oko kljunih metodolokih pitanja? Da li su razvoji povezani sa jednom intelektualnom bazom ili postoje razne intelektualne osnove discipline? Kojom brzinom se dolazi do novih otkria? Na koji nain su povezani teorija i empirija i kako se ta povezanost menja tokom vremena? Kada je otpoela teorijska kodifikacija i koji su njeni indikatori? Koji su doprinosi utemeljivaa discipline i da li se jo uvek njihovi doprinosi koriste, i na koji nain? (3) Razvoj organizacionih infrastruktura. Koliko brzo je specijalnost inkorporirana u obrazovni kurikulum i sa koliko otpora se susrela? Na koji nain i u kojoj meri su socijalne i istorijske okolnosti institucionalizacije uticale na brzinu njenog razvoja i uspeh? Odakle se crpe materijalna sredstva, tj. finansiranje discipline i na koji nain to utie na kognitivni razvoj? U kojoj meri je sistem komunikacije unutar specijalnosti povezan sa naunom zajednicom uopte?

(Wagner-Dobler 1997) ili sociologije kao nauke i distribucije specijalnosti u okviru nje (Cappell and Guterbock 1992; Ennis 1992). Posebno su interesantna dva rada o sociologiji sa grafikim prikazima sociolokih specijalnosti (Ennis 1992: 261; Capell and Guterbock 1992: 269), gde se nude etiri teorije diferencijacije specijalnosti u okviru sociologije (Capell and Guterbock 1992): (1) ideaciona teorija (same ideje su kljuni izvor diferencijacije i integracije); (2) politiko-ekonomska teorija (interesi drave i raznih fondova utiu na rad u nekoj disciplini); (3) teorija profesionalne moi (priroda trita i statusni interesi ljudi u disciplini su ono to utvruje strukturu teorije); (4) teorija intelektualnog kruga/mree (naglasak je na procesima komunikacije i socijalizacije kroz koje se specijalnost razvija).

281

Veoma je problematino definisati koncept kognitivne strukture. Sociolozi nauke jo uvek nisu doli do opteprihvaene definicije. I filozofi i psiholozi i sociolozi jo uvek se fokusiraju na razliite aspekte kognitivne strukture. Sociolozi ove strukture smatraju multidimenzionalnim i one ukljuuju (str. 143): (1) nauno znanje, onakvo kakvo se ispoljava u teorijskim i eksperimentalnim istraivanjima; (2) standarde na osnovu kojih naunici procenjuju metode, instrumente, tehnike i dokaze kao prihvatljive; (3) teorijske orijentacije koje omoguavaju kriterijume za procenu znaaja novih problema, novih podataka i predloenih reenja; (4) opteprihvaene probleme za dalje istraivanje; (5) reakcije na nove doprinose, naroito pitanja konsenzusa i disenzusa. Ove kognitivne strukture raznih nauka meusobno se razlikuju i variraju tokom vremena. Zajedniki razvoj kognitivnih i drutvenih struktura specijalnosti jeste od sutinskog znaaja za institucionalizaciju i uspostavljanje legitimne oblasti istraivanja. to se tie sociologije nauke, u pitanju je disciplina koja je kognitivno konformistika, a ne radikalna, u smislu da ne dovodi u pitanje ranije uspostavljenu matinu nauku, tj. sociologiju. Njeni kognitivni i strukturalni atributi ukazuju na to da ona nije imala traumatino utemeljenje, to je jasno nakon kratkog pregleda njenih veoma bliskih veza sa istorijom i filozofijom nauke. Ali to ne znai da je prihvatanje same discipline ilo brzo i lako. Videli smo da je veoma malo ljudi bilo direktno zainteresovano za sociologiju nauke tokom etrdesetih godina 20. veka. Do 1949. godine samo je jedan procenat lanova Amerikog sociolokog drutva1 ubrojao sociologiju znanja meu tri polja svog interesovanja i kompetencije. Sociologija nauke ak nije bila ni ponuena kao odvojeni izbor (Riley 1960). Ista situacija bila je i 1959. godine, dok je 1970. procenat za sociologiju znanja i nauke bio 1,42. Na pitanje je odgovorilo oko dve treine od 13000
Zbog nezgodnog akronima ASS (American Sociological Society) Ameriko socioloko drutvo je promenilo ime u American Sociological Association (ASA). To se dogodilo 1958. godine u ikagu, na godinjem zasedanju. 2 Za desetak godina (19501959) lanstvo u ASA je poraslo sa 3522 na 6345 lanova (Riley 1960).
1

282

lanova. Do 1973. godine procenat je iznosio 2,2 to je 301 lan od 13700 (Cole and Zuckerman 1975: 142). U kontekstu slika izgleda donekle drugaije. Tokom 1970. godine najuestalije birana specijalnost imala je 9%, a svega etiri od trideset tri specijalnosti prikupile su vie od 5% glasova. lanstvo je izmeu 1970. i 1973. naraslo za 5,4%, a kompetentnost za sociologiju znanja je porasla duplo, to ukazuje na daleko intenzivniji rast nego to to pokazuju puki brojevi. Najvee interesovanje pokazali su mlai lanovi, dok se kod starijih nisu javila interesovanja za sociologiju nauke. Svega 25 doktorskih disertacija uraeno je iz sociologije nauke izmeu 1937. i 1967. godine. U narednih pet godina taj broj je iznosio 40. Sociolozi koji su pisali disertacije iz ove oblasti bili su uglavnom sa univerziteta Kolumbija, Kornel, ikago, Pardju i Miigen. Na njima je odbranjeno 50% disertacija. Isti ti univerziteti proizveli su 28% od ukupnog broja doktora nauka iz sociologije u SAD. Kritina masa sociologa nauke skupljala se na malom broju univerziteta (str. 145). Od 1950. godine do 1975. broj publikacija iz sociologije nauke iznosio je 195 (radi se o est najpoznatijih asopisa, od kojih su etiri iskljuivo socioloka). Treina je tampana izmeu 1958. i 1965, a gotovo polovina od 1966. do 1975. U ranim godinama specijalnost nije imala jasan intelektualni identitet, tako da su rani radovi preteno spekulativni (Cole and Zuckerman 1975). Kognitivni identitet disciplina stie onda kada pone da se javlja konsenzus specijalista oko znaaja odreenih publikacija. Grubo merilo tog konsenzusa je citiranost odreenih autora i publikacija. Nedostatak zajednike orijentacije eksperata doveo bi do disperzije citiranja unutar specijalnosti. Ipak, konvergencija citiranosti ne znai da se svi eksperti slau oko svih pitanja, ve da je citirana referenca u odreenom smislu znaajna. Kol i Zakerman izjednaavaju konvergenciju citiranosti i konsenzus. Barber (1987) je govorio da su prvi radovi koji su se bavili problematikom sociologije nauke retko kad upuivali jedni na druge. Danas nam je veoma dobro poznato da se [s]pecijalnosti . . . sastoje od gustih mrea meusobnog citiranja. (str. 131) Prajs (Price 1965) je formulisao pojam neposrednosti koji se odnosi i na konsolidaciju istraivake granice u pogledu citiranja. Oblasti

283

u kojima se vre mnoga istraivanja i koja doivljavaju intelektualnu ekspanziju karakterie preteno citiranje skorijih publikacija. Upravo to se dogodilo i sa sociologijom nauke. Kako je vreme odmicalo, tokom ezdesetih godina, uoava se citiranje sve novijih referenci. Sutina je u sledee tri injenice: konsenzus o radu odreenih autora vremenom je rastao, mlaih autora je bilo sve vie meu najcitiranijim autorima i sve vie su se citirale novije publikacije. Analize citiranosti pokazuju da tokom pedesetih godina u sociologiji nauke nije postojala zajednika intelektualna orijentacija. Na listi najpoznatijih najcitiranijih autora od 1954. do 1959. godine nalaze se (redom) Landberg, Djui, Parsons, Merton, Veber, ils, Konant, Kun, Dirkem, Ogbern i dr. Malo ko od ovih autora je ostvario neki veliki doprinos u sociologiji nauke. To su preteno bili radovi iz raznih disciplina, a iji rad se mogao transponovati u sociologiju nauke. Verovatno najpoznatiji sluaj jeste sa radom Ogberna i Doroti Tomas (Ogburn and Thomas 1922) koji je esto bio citiran od strane Mertona i Barbera. Ve od 1955. godine Merton preuzima prvo mesto po citiranosti. Tek od 1960. godine na listi poinju da se nalaze sociolozi i sociolokinje koji su i danas poznati u ovoj disciplini: Barber, Gilispi, Kun, rajok, Prajs, Garfild, Hagstrom, Zakerman, Ben-Dejvid, braa Kol, Storer, Krejn i dr. Nedostatak ovih podataka koje iznose Kol i Zakerman (Cole and Zuckerman 1975) jeste u tome to je tek sredinom sedamdesetih godina uopte i bilo mogue da se na listi pojave autori koji su izazivai mertonovske paradigme. Danas se na listi nalazi i mnogo imena konstruktivistike provenijencije, poput Blura, Barnsa, ejpina, Latura, Knor-Cetine i dr. Pri analizi nove discipline interesantan je i odnos izmeu uitelja i uenika. Poetkom sedamdesetih godina na listi najcitiranijih autora nalazi se i sedam Mertonovih studenata: Barber, braa Kol, Glejzer, Guldner, Kaplan i Harijet Zakerman. Dajana Krejn je takoe bila njegov student, ali nije radila doktorat pod Mertonovim nadzorom. Kao osniva istorije nauke kao discipline Sarton nije uspeo da regrutuje mnogo sledbenika (Thackray and Merton 1972). Kao osnivau sociologije nauke Mertonu je to polo za rukom.

284

Sarton je svoje studente isuvie optereivao, tako da mnogi nisu uspeli da izdre pritisak i napor. Nije svaki student bio zainteresovan da naui neke klasine i orijentalne jezike, pored pet ili est modernih jezika koje je Sarton smatrao neophodnim. Jo manje je bilo onih koji su imali diplome ili neko ekvivalentno znanje iz fizikih i biolokih nauka. Zato danas za veoma malo ljudi moemo da kaemo da su Sartonovci. Merton je takoe bio poznat po svojim visokim zahtevima prema studentima, ali je uspeo mnoge da privue u novu disciplinu. Njegov rad je, za razliku od Sartonovog, nudio teorijsku orijentaciju za reavanje mnogih problema nove discipline. Osniva discipline ima mnogo problema koje mora da prevazie. Zato i ne ude priznanja velikih drutvenih naunika (npr. Gillispie 1974) da nisu odmah uspeli da shvate znaaj Mertonovih radova iz sociologije nauke. Ogranieni uticaj prvih radova iz nove discipline posledica je nedostatka publike i interesovanja za neto to jo uvek ne postoji ili nije jasno artikulisano. Rad o kojem je Gilispi govorio bio je predsedniko obraanje Amerikoj sociolokoj asocijaciji. udno je da je taj rad imao veu citiranost kako je vreme odmicalo, nego odmah po objavljivanju, iako je to obraanje veoma dobro primljeno od strane savremenika. Skoro deset godina bilo je potrebno da ovaj Mertonov rad postane ire korien od strane kolega. Mertonovi raniji radovi (objavljeni do 1959. godine) danas imaju znatno manji uticaj na sociologiju nauke nego kasniji radovi. Jedini izuzeci su doktorska disertacija i rad o normativnoj strukturi nauke. Sutina je u tome da interesovanje za Mertonovu srednju fazu rada u sociologiji nauke nije podstaklo vee interesovanje za njegove najranije radove. Pitanje diferencijalnog uticaja nije jednostavno. Noviji radovi se vie citiraju, jer se stariji esto smatraju zastarelim ili je njihov sadraj ve inkorporiran u kognitivnu strukturu discipline, kao deo procesa obliteracije putem inkorporacije. Meutim, ovom prilikom nijedno od ova dva objanjenja nije zadovoljavajue. Sutina je u tome to su Mertonovi kasniji radovi laki za operacionalizaciju. To su radovi o prioritetu, Matejevom efektu, evaluativnim kriterijumima u nauci itd.

285

Zakljuak je da Mertonova srednja faza nosi sobom veliki potencijal za elaboraciju. Njegovi uenici su imali hipoteze koje su mogli da testiraju, dovode u pitanje, potvruju, opovrgavaju itd. Disciplina u kojoj je vei uticaj njegovih ranijih radova jeste istorija nauke koja se vie bavi uticajem puritanizma na nauku nego sociologija nauke. Najvei uticaj na istoriare nauke ostvarila je Mertonova teza, ali i ona je to uinila sa zakanjenjem, o emu je bilo rei. Ako uoptimo primere iz sociologije nauke, mogue je navesti neke osnovne karakteristike disciplinarne diferencijacije. Ona najee zahteva vostvo od strane ljudi koji se ne boje da uestvuju u organizacionim kontroverzama, razvoj ideologije koja opravdava novu disciplinu i tehnike koje inkorporiraju novu disciplinu u organizacije koje rukovode istraivanjima (Hagstrom 1965). Bitni momenti koji zasluuju posebnu panju u ovoj genezi jesu problem novih ideja i stvaranje novih uloga. Ben-Dejvid i Kolins (Ben-David and Collins 1966) su veoma detaljno analizirali uticaj pre svega socijalnih faktora na nastanak novih nauka ili disciplina. Autori pretpostavljaju (s pravom, jer ne postoji konstantan eksponencijalni rast u naukama ili disciplinama) da su samo neke ideje u nauci u stanju da generiu nove ideje, odnosno, da je veina ideja kognitivno sterilna. Za prihvatanje neke ideje nije dovoljno da ona bude (potencijalno) plodna. Bitna je i njihova transmisija. Nisu sve originalne ideje plodne, ali isto tako, neke potencijalno plodne ideje bivaju neiskoriene, izgubljene, zanemarene itd. Pitanje interne strukture intelektualnih mutacija delimino je obraeno sa pitanjem originalnosti i procesom naunog otkria, ali sada nas prvenstveno interesuju environmentalni mehanizmi koji determiniu selekciju mutacija. Zato Ben-Dejvid i Kolins (str. 452) zakljuuju sledee: (1) ideje koje su neophodne za stvaranje nove discipline obino su dostupne tokom relativno dugog vremenskog perioda, i to na nekoliko mesta; (2) samo nekoliko od ovih potencijalnih poetaka vodi daljem rastu; (3) taj rast se javlja kada osobe postanu zainteresovane za novu ideju, ali ne samo po pitanju intelektualnog sadraja, ve i ako je procene kao potencijalno sredstvo za uspostavljanje novog intelektualnog

286

identiteta, a naroito nove profesionalne uloge; (4) uslovi pod kojima ovaj interes nastaje mogu se identifikovati i iskoristiti kao osnova za izgradnju prediktivne teorije1. Za nove profesionalne uloge neophodno je da postoje uslovi u odreenom naunom polju. Pre razmatranja naunih uloga razmotriemo problem uloga sa stanovita opte sociologije. Potrebno je razjasniti nekoliko termina (Gullahorn and Gullahorn 1963: 3236). Drutveni status se odnosi na poziciju u okviru drutvenog sistema, onakvu kako je ona definisana preko konfiguracije oekivanja koja se odnose na poziciju u sistemu kao celini i prema ostalim pozicijama unutar sistema. Drutvena uloga se odnosi na skup oekivanja koja su povezana sa zauzimanjem odreenog statusa. Opti status oznaava opta oekivanja koja vae za sve pojedince koji zauzimaju odreenu poziciju u grupi. Specifini status se odnosi na oekivanja znaajnih altera prema ponaanju i kvalitetima koji su prikladni za odreenu poziciju u odreenom drutvenom sistemu. Kada osoba poseduje odreeni status, mogue je da se jave novi obrasci oekivanja. Alteri mogu da promene svoju definiciju specifinog statusa kako bi prilagodili odreene line karakteristike, kvalifikacije ili ogranienja ega. Ovaj skup definicija zove se oekivanja u odnosu na ulogu. Definicija uloge odnosi se na egovu percepciju konfiguracije oekivanja koja se povezuju sa odreenim statusom. Ovde je naglasak na kognitivnom nivou organizacije linosti, gde ego procenjuje ono to percipira kao realnost. Na ove percepcije utiu i razni motivacioni procesi.
1 Autori govore o primeru psihologije koja je na svojim poecima bila podeljena na spekulativnu filozofiju i fiziologiju. Krajem 19. veka (oko 1880. godine) nastajalo je sve vie specijalizovanih publikacija u kojima su se zapostavljale i kritikovale filozofske publikacije. Publikovanje je postalo sve intenzivnije, tako da je rasla svest naunika o postojanju specifine discipline, psihologije. esto se nastanak nove grupe koja je posveena novoj specijalnosti posmatra kao efekat intelektualnog rasta. Ubrzo nije bilo pojedinaca koji bi bili u stanju da imaju znanje iz svih oblasti discipline, jer je znanje postalo preobimno. U radu se pokazuje kako je mogue da novi nauni identitet nastane pre rasta discipline i da omogui rast naune produkcije. Dakle, makar na primeru psihologije socijalni faktori su igrali veoma vanu ulogu, (relativno) nezavisno od intelektualnog sadraja.

287

Uloga je jedinstvo koje ego postie izmeu skupa elemenata koji sainjavaju njegovu definiciju uloge i skupa elemenata koji sainjavaju oekivanja u odnosu na ulogu od strane altera, koji formiraju referentnu grupu za egov status. Uloga je tako interakcija sistema linosti sa drutvenim sistemom. Ponaanje tipino za ulogu odnosi se na ponaanje ega koje je zasnovano na kognitivnoj organizaciji njegove definicije uloge i njegove percepcije oekivanja altera. Ono to je oigledno jeste da su ove razliite percepcije esto i u preklapanju i u konfliktu. U tim procesima razilaenja i usklaivanja dolazi do redefinisanja uloga.
Konflikt uloge definie se kao situacija koju karakteriu svi sledei uslovi: (1) odluka se zahteva od osobe ija uloga je takva da se oekuje odluivanje; (2) odluka je izmeu dve ili vie alternativa, od kojih e svaka ispuniti legitimna oekivanja altera. . .; (3) nijedna odluka koja je otvorena osobi nee zadovoljiti zahteve koji su joj nametnuti od strane svih oekivanja ili obaveza u konfliktu. Uopteno gledajui, bez obzira na to ta ego odlui, on nee uspeti da ispuni neka od legitimnih oekivanja njemu nametnutih od strane njegove uloge ili njegovih uloga. [str. 38]

Postoje dva tipa konflikta uloga. Onaj koji je proizveden preko statusa (razvija se usled nepomirljivih oekivanja ili obaveza povezanih sa statusom) i onaj koji je proizveden kontingentno (rezultira kada legitimna oekivanja ne mogu da se ispune simultano). Postoje tri naina za reenje konflikta uloge. Ego moe da prihvati odgovornost za odluku i da odlui izmeu alternativa koje mu se nude, moe da odloi snoenje odgovornosti za odreene odluke i moe da odbaci odgovornost za donoenje odluke. Uvoenje novih disciplina u akademski sistem zahteva da se sistem iri, u smislu broja dostupnih pozicija. Oskudnost resursa u sistemu verovatnije e uiniti to da oni koji ve imaju poziciju budu manje receptivni prilikom uvoenja novih specijalnosti i disciplina. Zato se kae da nova specijalnost esto poinje kao strukturalno atipina. Kao to je reeno na primeru istorije nauke, Sarton je kao pionir igrao mnoge uloge u svom odnosu prema disciplini.

288

Na osnovu ove kratke eksplikacije nazire se mogunost nastanka naunih uloga. Jedan nain je mogu preko hibridizacije uloga, gde se individua kree iz jedne uloge u drugu, na primer iz jedne profesije u drugu ili iz jednog akademskog polja u drugo. U tom procesu makar trenutno dolazi do konflikta uloga. On se moe reiti odustajanjem od stavova i ponaanja koji su prikladni staroj ulozi, gde se identifikacija sa starom referentnom grupom odbacuje. Ipak, individue esto ne ele da odustanu od identifikacije sa starom referentnom grupom jer ona moe da nosi sa sobom vii intelektualni i/ili socijalni status od nove grupe. U ovim sluajevima najee se konflikti reavaju preko inovacija, odnosno usklaivanjem metoda i tehnika stare uloge na materijal nove, sa namerom da se stvori nova uloga. Na ovaj nain su stvorene psihoanaliza (od strane Frojda) i bakteriologija (od strane Pastera) (Ben-David and Collins 1966). Hibridizacija uloga se razlikuje od hibridizacije ideja, to se odnosi na kombinaciju ideja iz raznih polja prilikom pokuaja pravljenja nove intelektualne sinteze. Ona ne pokuava da dovede do nove akademske ili profesionalne uloge. Mobilnost naunika iz jednog polja u drugo javlja se kada su anse za uspeh (anse za dobijanje priznanja, dobijanje profesure, ansa za postizanje veeg doprinosa odreenom polju itd.) u jednoj disciplini male, to je esto rezultat velikog broja ljudi u polju gde je broj pozicija stabilan. U tim sluajevima naunici se sele u polja gde su uslovi za kompeticiju bolji. esto je to novo polje manjeg prestia od starog (Hagstrom 1965: 9104, 208220; Hargens et al. 1980). Sve ovo stvara uslove za konflikt uloga. Pitanje koje je u tesnoj vezi sa odabirom problema u nauci, naunim tradicionalizmom, duhom odreenog vremena, jeste i pitanje mode u nauci. Da li u nauci postoje modni trendovi? Da li nova specijalnost raste kao modni trend? Moda postoji u mnogim segmentima kulture i razne teorije objanjavaju njeno poreklo i funkcije. Prva predrasuda je ona koja se tie miljenja da se moda javlja samo u nevanim, trivijalnim oblastima ivota. Druga se tie shvatanja da modu prate samo prosene osobe koje imaju slabu mo samostalnog rasuivanja, to bi znailo da je difuzija mode u velikoj meri iracionalan proces, jer njeno prihvatanje

289

moe da se tie i racionalnih kalkulacija prednosti i mana koje se njome stiu. Najvie se govorilo o uticajima elita koje postavljaju modu, a pitanje je samo da li im se pridaje primarna ili sekundarna uloga (Crane 1969a). Tako ostaju dva osnovna pitanja: koja je priroda modnih fenomena i koji procesi proizvode modu? Moda se javlja tamo gde postoji spremnost da se stari oblici odbace i zamene novim. Ovo je koristan zakljuak jer omoguava postojanje mode u svim oblastima ivota, i bitnim i nebitnim. Manje je jasno kako dolazi do konvergencije interesovanja mnogih ljudi, odnosno koji mehanizmi to omoguavaju. Konformizam je svakako jedan od bitnijih takvih procesa, na ta su jo davno ukazali erif (Sherif 1937) i A (Asch 1951/1958). U novije vreme pojavila se i interesantna ideja koja potie iz memetike, da se i moda transmituje i replikuje kao i drugi memi (Dawkins 1976/1989), iako jo uvek nema u potpunosti zadovoljavajuih teorija koje bi uspele da objasne uspenost odreene mode. Objanjenje koje se zasniva na Zeitgeist-u odreenog perioda nije zadovoljavajue. Hagstrom (1965: 177) modu vidi kao rezultat dva suprotna procesa: socijalne diferencijacije i socijalne emulacije. Nju diktira manjina, a oponaa veina. U modi postoji konstantna promena, ali ta promena nije ciljno usmerena. Naunici je smatraju devijacijom od norme originalnosti, ali ovo ne mora da bude tano. Nekonformizam u nauci ne biva uvek odobren, jer moe da ukazuje na originalnost, ali isto tako i na manjak originalnosti, na fokusiranost na mrtve, nebitne i prozaine probleme (str. 180). Modni trend u nauci ne mora uvek da bude tetan, jer (ne)popularnost nekog problema ne iskljuuje njegovu (ne)vanost. Modu naunici shvataju kao indikator da se selekcija problema vri na osnovu nenaunih kriterijuma i pretpostavlja se da moe doi do iracionalnog rasta u jednom manje vanom polju istraivanja. Modni trend u nauci moe da bude pozitivnog motivacionog karaktera, ali i da dovede do troenja vremena i energije na totalno pogrene i nepostojee probleme, kao to je bio sluaj sa naglim porastom popularnosti istraivanja n-zraka (za konstruktivistiki prikaz ove zablude vidi Ashmore 1993 koji iznosi mnoge intere-

290

santne podatke). Problem je u tome to se sami naunici esto ne slau oko toga ta konstituie modu u nauci. Krejn (Crane 1969a; vidi i Crane 1999) postavlja tri pitanja: Koji uslovi omoguavaju eksponencijalni rast nauke? Pod kojim uslovima emo taj period oznaiti kao modu? Pod kojim uslovima emo smatrati taj rast prikladnim? Rapidni eksponencijalni rast u naunom polju moe da bude posledica nekoliko faktora. Jedan od vanijih sigurno jeste uticaj publikacija koje ukazuju na interesantne ili iznenaujue rezultate. Uopteno gledajui, u nauci nema tako masovnog prihvatanja nove ideje koje je mogue u irem drutvu. To je zato to je nauka organizovana u relativno male grupe ili problemske oblasti, o emu je bilo rei. Svi naunici imaju primarnu posveenost odreenoj oblasti, a sekundarnu i tercijarnu posveenost nekim drugim oblastima. Eksponencijalni rast u odreenim oblastima javlja se jer se one ire, ukoliko naunici sa sekundarnom i tercijarnom posveenou odlue da promene svoje prioritete. Ako neko polje postane atraktivno, odreeni broj naunika sa periferije postaje asimiliran. S druge strane, novi, tj. mlai naunici koji jo uvek nemaju isprofilisana ranija interesovanja tada mogu da budu regrutovani za atraktivnu oblast koja im u startu moe biti od primarnog interesa. Poveanjem broja zainteresovanih u odreenoj oblasti diseminacija informacija postaje rapidna, a ne vie gradualna. Ukoliko je, recimo, naunik u proseku sa est ljudi u komunikaciji, 187 naunika e biti u posrednom kontaktu nakon samo tri razmene informacija. U pitanju je efekat interakcije, odnosno proces u kojem individue koje su u socijalnom sistemu prihvatile uticaj inovacije utiu na one koji je jo uvek nisu prihvatili (Crane 1969a: 437 n13a). Proces difuzije biva jo krai i bri ukoliko se odvija komunikacija izmeu malog broja visokoproduktivnih naunika, koji uglavnom predstavljaju deo naune elite i (velikog broja) njihovih sledbenika. U nauci veliki broj informacija cirkulie neformalnim putevima, jer bi inae maloas opisana komunikacija bila isuvie spora (Crane 1969c; Price 1963). Naroito to se ne podrazumeva

291

da e primljena informacija biti dalje prenesena, niti da e biti tano prenesena. Kako bi ovaj model bio realistian potrebno je jo nekoliko ispravki. Naune informacije se meusobno razlikuju po privlanosti. Zato Krejn nudi distinkciju izmeu mree transmisije i mree prihvatanja. Mrea transmisije odnosi se na do sada opisan proces komunikacije, a mrea prihvatanja govori o tome da li su, i koliko, komunicirane informacije koriene u radu naunika. U znatnoj meri prihvatanje ideje zavisi i od koliine kognitivne reorganizacije koja je potrebna radi integracije novih informacija u preegzistirajue znanje. Tehnike ideje zahtevaju najmanje reorganizacije, a najvie zahtevaju teorijske. Poreenje nauke sa modom potie i od razliitog doivljaja eksponencijalnog rasta od strane insajdera i autsajdera neke discipline koja se brzo razvija. Insajder rast objanjava intrinzinim osobenostima polja interesovanja, a autsajderu se rast esto ini neprirodnim i neopravdanim. U nauci esto postoje jaki teorijski razlozi za ekspanziju odreenih oblasti. Tada se zaista odvija proces koji je nalik na irenje mode, ali u smislu rapidnog rasta, iako to nije moda u pravom smislu jer postoje objektivni kriterijumi za evaluaciju informacija koje se transmituju kroz komunikacijske mree. Iako su navedena objanjenja analize nastanka disciplina interesantna i teorijski potkrepljena, mogue je pronai nekoliko slabih taaka. ram (Shrum 1984) postavlja pitanje da li koncept specijalnosti tano predstavlja uslove koji karakteriu nauni rad i uvodi pojam tehnikog sistema kao jedinice socioloke analize, koji je povezan sa irim socijalnim i politikim strukturama. On insistira na tome da pojam specijalnosti ne reflektuje adekvatno ukorenjenost savremene nauke u matrici nenaunih institucija, jer nauka danas zavisi od drave, uloge organizacionih ogranienja, meusobnih uticaja naunih i tehnolokih problema itd. ram smatra da ove okolnosti utiu na socijalni i kognitivni razvoj nauke. Nadovezujui se na rama, Stouks i Hartli (Stokes and Hartley 1989) takoe kritikuju dotadanje koncepcije socijalne dimenzije specijalnosti, smatrajui da nije dovoljno da postoji

292

odreeni broj specijalista, ve da izmeu njih mora da postoji i interakcija. Analiza kocitiranosti govori o kognitivnoj, ali ne nuno i o socijalnoj strukturi specijalnosti. O uticaju u nauci moe da se govori na nekoliko naina. Moemo da govorimo o uticaju kada informacije teku od jednog do drugog naunika i kada to rezultira u promeni ponaanja recipijenta. Uticajne informacije mogu da se ire i formalnim i neformalnim kanalima. Paradigmatian primer formalnog modela komunikacije je preko objavljenih publikacija, dok neformalne kanale predstavljaju razgovori (uivo, telefonom, preko interneta), korespondencija itd. Radi preciznosti potrebno je razlikovati uticaj osobe (socijalni) i uticaj njene ideje (intelektualni) na druge naunike. U klasinoj sociologiji nauke esto se specijalnosti mapiraju preko analize kocitiranja. Takav pristup je prvenstveno kognitivan, a ne socijalan, dok se esto pretpostavlja izomorfizam kognitivnog i socijalnog.

8. Stepen kodifikacije sociologije i mertonovsko objanjenje problema konsenzusa

Mislim da je tetno po dugotrajno zdravlje discipline to je mertonovski istraivaki program zatvoren. Dalje, mislim da je Merton delom odgovoran za to, jer iz nekog razloga nikad nije uzvraao. Umesto toga, ostavio je to meni i mojoj monografiji iz 1992. Da li je to zbog toga to je Merton voleo da izbegava bilo kakvu kontroverzu? Ili je to bilo zato to bi Merton pre radio nego uestvovao u polemikama? Ne znam. Ali znam, kako je mertonovska sociologija nauke napadnuta, da bi nam u velikoj meri pomoglo da smo imali vou Mertonovog renomea. Da je Merton napisao snane kritike rada Latura, Knor-Cetine ili Malkeja, imali bismo interesantne skupove, a ne ljubavne fete tapanja po leima u koje su se pretvorili skupovi 4S [Society for Social Studies of Science]. Uopteno gledano, Merton nije bio organizaciono aktivan u bilo kojem od kulturnih ratova. Znam iz line komunikacije da je on verovao da je veliki deo konstruktivistikih tekstova glupost,

293

ali to nikad nije hteo da kae u tekstovima. [S. Cole 2004: 842]

U poslednjem poglavlju o mertonovskoj sociologiji nauke obraeni su problemi stepena kodifikacije odreenih nauka, prvenstveno sociologije, i problem konsenzusa u nauci. Prvom problemu Merton je posvetio panju u radu o starosnoj diferencijaciji u nauci (Zuckerman and Merton 1972/1973). Kodifikacija se odnosi na konsolidaciju empirijskog znanja u jezgrovite i meuzavisne teorijske formulacije. (str. 507) Nauke i discipline se meusobno razlikuju po stepenu kodifikacije, to svaki naunik zna intuitivno, ali to je potrebno teorijski objasniti. Grubo gledano, nauke koje su vie kodifikovane su prirodne, a one koje su manje kodifikovane su drutvene nauke i humanistike discipline. Iz stepena kodifikacije slede mnoge osobenosti odreenih naunih disciplina ili nauka, a razmotriemo one najvanije. Prva posledica ovakvog posmatranja nauka je njihova mogua hijerarhizacija na osnovu stepena kodifikacije. Kada se govori o ovom fenomenu obino se misli i na kompleksnost fenomena koje odreene nauke izuavaju, ali i na stepen njihovog intelektualnog razvoja. Tako je astronomija prva nauka koja se razvila, a za njom su usledile fizika, hemija, biologija i sociologija (ovde se misli na Kontovu pojednostavljenu zamisao hijerarhije [Comte 183042/1896). Nauke se po ovom kriterijumu mogu podeliti na tvrde i meke. Tvrde nauke bi bile: fizika, hemija i biohemija; srednje tvrde: botanika, zoologija i ekonomija; a meke: psihologija, sociologija i politika nauka (Storer 1967: 80). U manje kodifikovanim naukama veu ulogu bi trebalo da igra iskustvo, jer u njima naunici moraju da vladaju velikim brojem deskriptivnih injenica i teorijama niskog nivoa, ije implikacije esto nisu u potpunosti shvaene. Preko konsolidacije podataka i ideja u teorijske formulacije vie kodifikovana polja imaju tendenciju da vre obliteraciju originalnih verzija izvesnih prolih doprinosa i da inkorporiraju njihovu sutinu u novije formulacije. to je polje vie kodifikovano to je nivo obliteracije publikacija vei (Weiss 1960). Vajs je preko analize citiranja zakljuio da vie kodifikovane nauke ee citiraju noviju literaturu.

294

Efekat ili faktor neposrednosti (Price 1965) je zaista uoljiviji u ovim naukama. Empirijski podaci pokazuju da se po efektu neposrednosti (a time i kodifikaciji) drutvene nauke nalaze na sredini, izmeu prirodnih nauka i humanistikih disciplina (Zuckerman and Merton 1972/1973)1. Zakljuak je da kodifikacija olakava ovladavanje nekim poljem time to povezuje osnovne ideje u teorijski okvir i to redukuje koliinu injeninih informacija koje su potrebne kako bi se vrila (znaajna) istraivanja. Zato u vie kodifikovanim poljima naunici bivaju ranije kvalifikovani za profesionalni rad od naunika u manje kodifikovanim poljima. Zakerman i Merton pominju da je intuitivno poznato (iako ne navode empirijska istraivanja) da se odluke da se ue u polje matematike ili fizike donose ranije od odluka da se ue u neku od mekih nauka (str. 510n33). Posledica kodifikacije je i teina, odnosno lakoa ocenjivanja nekog naunog doprinosa kao (ne)bitnog. U manje kodifikovanim naukama tee je oceniti ideje kao bitan doprinos i zato su radovi mlaih naunika tee primetni, a Zakerman i Merton tvrde da je stoga u njima Matejev efekat ee na delu. U vie kodifikovanim naukama nove ideje mogu lake da budu primeene, bez obzira na njihov izvor i mladi naunik ima podjednake anse da doe do vanog otkria kao i stariji (Zuckerman and Merton 1972/1973). esto se misli da je starost u negativnoj korelaciji sa produktivnou i kreativnou, jer su neka nauna postignua ostvarena od strane veoma mladih naunika2. Meutim, Kol (Cole 1979) na osnovu istraivanja zakljuuje da starost i produktivnost
1 Vajs (Weiss 1960) je u izuzetno zanimljivom radu nae znanje uporedio sa ivim telom, prvenstveno sa telom vie ivotinje. Sutina ove zanimljive analogije je u tome da tokom rasta organizam nikad ne usvaja stranu materiju odjednom, ve mora sebe da reorganizuje i da tu materiju asimilira kako bi je uskladio sa svojim specifinim obrascem. Neke analogije su sledee: tradicija/naslee, nove ideje/mutacije, timski rad/simbioza itd. On eli da pokae da je aktivni vek istih podataka u nauci veoma kratak, jer oni izumiru ili usled asimilacije ili usled zaborava. 2 Ajntajn je imao 26 godina kada je razvio specijalnu teoriju relativiteta , Njutn 24 kada je poeo da radi na svojim najpoznatijim otkriima, Darvin 29 kada je razvio teoriju prirodne selekcije.

295

nisu u negativnoj korelaciji. Kakve su sve posledice na dostizanje i odranje konsenzusa u naunim disciplinama, s obzirom na to da je jedan od ciljeva nauke postizanje konsenzusa racionalnih miljenja (Ziman 1968)? Na osnovu empirijskih istraivanja (Zuckerman and Merton 1971/1973) dolazi se do sledeih podataka. Najveu stopu odbijanja imaju urnali iz humanistikih disciplina, zatim slede drutvene i bihevioralne nauke, zajedno sa matematikom i statistikom. Najmanju imaju oni iz prirodnih nauka (fizikih, hemijskih i biolokih), koja iznosi ne vie od treine stope iz humanistikih disciplina1. Zakljuak je sledei: to je asopis blii humanistikim disciplinama to je stopa odbijanja vea, a smanjuje se to je asopis vie orijentisan ka eksperimentalno potvrenom znanju sa sve rigoroznijim logikim analizama. Neka vrsta pravila u asopisima u kojima je stopa odbijanja visoka jeste: Kada sumnja u kvalitet rada, odbaci ga. U asopisima gde je stopa odbijanja mala, moto je: Kada sumnja u kvalitet rada, prihvati ga (str. 473). Oromaner (1977) je kritikovao Zakerman-Mertonovu tezu i zakljuio je da profesionalne godine autora u sociologiji nemaju veze sa koliinom citiranosti. On eli da pokae kako je za sociologe verovatno vanije gde se objavljuju radovi, a ne ko ih objavljuje. Znaajne razlike u stopama odbijanja meu raznim naukama mogu se pripisati razlikama u konsenzusu koji u njima postoji, ali postoje i objektivne razlike u relativnoj koliini prostora koji je dostupan za objavljivanje. Urednici urnala moraju da rasporede prostor koji im je na raspolaganju, a daleko vie prostora imaju asopisi iz prirodnih nauka (Zuckerman and Merton 1971/1973). Postavlja se pitanje koji obrasci evaluacije su ukljueni u procese slanja radova u asopis i njihovog naknadnog objavljivanja? Postoji oigledna razlika u objavljivanju radova fiziara sa
Kod nas nije uobiajeno razlikovanje bihevioralnih i drutvenih nauka. Bihevioralne su one koje izuavaju aktivnosti organizama i njihove interakcije u prirodnom svetu. Nalaze se u sredini hijerarhije, izmeu prirodnih i drutvenih nauka. Kao tipian primer drutvenih nauka uzimaju se sociologija, ekonomija, politike nauke itd. Bihevioralne bi tako bile: sociobiologija, etologija, psihobiologija, memetika, ali moda i socijalna psihologija (vidi Smelser and Baltes 2001).
1

296

prestinijih departmana i fiziara sa onih manje priznatih. I jedni i drugi alju skoro jednak broj radova, ali nejednak procenat biva objavljen. Jedna interpretacija pripisuje razlike izmeu departmana delovanju sistema stratifikacije. Na taj nain rad naunika sa prestinijih departmana biva ocenjivan po slabijim kriterijumima, tj. manje strogim. Ovo znai da status autora i recenzenta znatno utiu na rasuivanje o rukopisima, odnosno da status utie na razlike u evaluacijama. Druga interpretacija bi razlike u odbijanju pripisala razlikama u kvalitetu samih radova. Ova hipoteza je u skladu sa univerzalistikim pretpostavkama. Bolji naunici su na boljim departmanima, imaju bolje resurse i piu bolje radove. Ovde na delu nije partikularizam, ve su njihovi radovi intrinzino kvalitetniji. Ove dve interpretacije procese evaluacije vide razliito, ali nisu nuno iskljuive. I univerzalistiki i partikularistiki standardi mogu biti konkretno ukljueni u stvarni proces evaluacije, ali u razliitim koliinama i u razliitim delovima stratifikacionog sistema nauke. (str. 481; kurziv u originalu) To znai da rang autora u hijerarhiji prestia utie na proceduru evaluacije. Retko kada se radovi najpoznatijih naunika alju spoljnim recenzentima. Najvei broj takvih radova ocenjuju samo urednici asopisa. Merton i Zakerman (str. 483) razlikuju obrasce alociranja recenzenata u skladu sa rangom ocenjivanih autora. Oni se mogu opisati preko etiri modela: (1) Oligarhijski model je onaj u kojem nauna elita ima mo da ocenjuje rad ljudi ispod njih u hijerarhiji. (2) Populistiki model je onaj u kojem narod ima pravo ocenjivanja. U njemu autori sa niim naunim statusom ocenjuju one sa viim. (3) Egalitaristiki model, s druge strane, zahteva odreenu politiku po kojoj se radovi ocenjuju samo od strane osoba sa slinim statusom. (4) Model ekspertize je onaj u kojem postoji alokacija rukopisa recenzentima koji su, bez obzira na rang, naroito struni da ih ocenjuju. Empirijske analize pokazuju da stvarni sistemi recenziranja nisu nikada ovako isti i jasni (Zuckerman and Merton 1971/1973).

297

Rekli smo da visina ranga fiziara utie na smanjivanje broja recenzenata njegovog rada, ali nije presudan status autora kao takav, ve status relativan u odnosu na recenzenta. Mogue je zamisliti nekoliko odnosa izmeu aplikan(a)ta i recenzen(a)ta. Kada je status recenzenta i autora jednak, u skladu sa hipotezom statusne solidarnosti recenzent e verovatno dati pozitivno miljenje o rukopisu. Ako postoji statusna kompeticija, a uz to i zagarantovana anonimnost recenzenta, recenzenti esto oteavaju svojim rivalima situaciju preterano otrim komentarima. Kada su autori vieg statusa od recenzenata dolazi do hipoteze o statusnom potovanju, gde recenzenti povoljno ocenjuju rukopis jer se dive ili cene autora ili do hipoteze statusne zavisnosti pri kojoj su veoma kritini prema radu superiornijih kolega. Kada recenzenti nadmauju autore, mogua je hipoteza statusne patronae ili sponzorstva, gde su recenzenti blagonakloni autoru, ali i hipoteza statusne subordinacije, kada recenzenti postaju isuvie zahtevni (str. 489490). Ovih est hipoteza imaju optiji znaaj, jer pretpostavljaju da relativni status recenzenata i autora u znatnoj meri utie na rasuivanje recenzenata. Rezultati pokazuju da recenzenti bilo kojeg ranga prihvataju istu proporciju radova od strane autora iz raznih stratuma. Ova vrsta opisanog elitizma ne znai da je na delu smanjenje naunih kriterijuma za poznatije naunike, jer je frekvencija odbijanja nezadovoljavajuih radova jednaka, bez obzira na reputaciju. U skladu sa svim ovim teorijskim pretpostavkama mogu da se uoe sledei zakljuci. U manje kodifikovanim naukama u oceni nekog doprinosa esto veliku ulogu imaju neepistemiki kriterijumi, poput relevantnosti za zajednike vrednosti ili praktine probleme, elegantnost stila itd. (Storer 1967). Storer je stepen rigoroznosti u nauci direktno povezao i sa stepenom u kojem se u njoj koristi matematika, koja je ini tvrdom. Zato sociologija nije tvrda nauka, iako danas u nekim granama postoji primena matematike i matematikih modela. Storer govori i o socijalnim implikacijama ovakvog stanja u naukama, smatrajui da postoji uticaj relativne tvrdoe ili mekoe nauke na socijalne odnose meu naunicima. Prema njegovom miljenju pomenute karakteristike tvrdih nauka stvaraju predu-

298

slove za vei stepen impersonalnosti. Navodno, sa veim rizikom javlja se manje poverenja u kolege i manje oseaja bliskosti. Iako je ovo sociologistiko objanjenje ponaanja naunika u tvrdim i mekim naukama adekvatnije od psihologistikog (upor. Roe 1961), jer iz kognitivnih karakteristika nauka izvlai bihevioralne konsekvence, dokazi na koje se Storer poziva nisu dovoljno ubedljivi. On svoju tezu brani empirijskim putem. Naime, on (im) personalnost meri preko navoenja autora u tekstu, gde prirodni naunici prvenstveno koriste samo inicijale, a ne puna imena autora na koje se pozivaju. Iako J. Doe zaista deluje bezlinije od John Doe, to ne mora da ima bilo kakve implikacije na bliskost izmeu autora. Pored ovih oiglednih pojava u nauci Storer zapaa da nauka ima svoje inflatorne periode, kada teorije doivljavaju snanu ekspanziju u odnosu na koliinu dostupnih podataka. U tim situacijama reputacije lako rastu i relativno je lako doi do vanih doprinosa i priznanja. U obrnutoj situaciji, kada teorija zaostaje u odnosu na akumulaciju podataka, teko je doi do priznanja jer ne postoje kriterijumi koji bi utvrdili bitnost i relevantnost. Nastaje neka vrsta konsenzusne anarhije. Zato se moe napraviti razlika izmeu deflatornih i inflatornih naunika, odnosno stavova naunika. Deflatorni stav imaju naunici koji vei deo vremena provode skupljajui podatke, a inflatorni oni koji grade grandiozne teorije na nedovoljno potkrepljenim podacima. Moe se govoriti o indeksu inflacije unutar polja nauke. U pitanju je koliina materijala u literaturi koja je postala u potpunosti zastarela i na koju se vie niko ne poziva, osim moda istoriara nauke. Postoje dve vrste opsoletnosti ili zastarelosti. Zastarelost pojedinanih publikacija (individualna) koja se javlja usled toga to se interpretacija podataka koji se nalaze u njima usavrila od strane drugih, tako da se originalna publikacija vie ne citira, ali njen sadraj nastavlja da bude vaan za svakodnevnu naunu praksu. Drugi tip (kolektivna) se javlja kada se itavo polje znanja vie ne uzima u obzir, ak ni implicitno jer se smatra pogrenim, i koje je iskljueno iz korpusa literature koja je relevantna za trenutna istraivanja. Ova tela znanja preteno potiu iz mekih perioda istorije neke nauke. Ta vrsta kolektivne

299

zastarelosti danas se pre moe nai u mekim naukama. Tako se, recimo, kao primer moe navesti meki period nuklearne fizike i pomenuti fenomen n-zraka, koje je otkrio Blondlo 1902. godine, est godina nakon otkria x-zraka. Njegovo otkrie je u narednih pet godina dovelo do nastanka stotinak radova o tim nepostojeim zracima1. Kao primer inflacije moe se uzeti stanje u botanici tokom druge polovine 19. veka. Prirodnjaci su u to vreme veoma lako identifikovali nove vrste koje (zapadna) nauka do tada nije poznavala. Priznanje se odavalo u vidu imenovanja novog otkria po pronalazau. Tako je nastala situacija u kojoj su esto irelevantne razlike preuveliavane kako bi se opravdalo imenovanje jo jedne vrste po pronalazau. Nastala je situacija u kojoj je veoma lako moglo da se stigne do priznanja, tako da je bilo nuno doneti striktnija taksonomska pravila (Storer 1967). Teorije koje potiu od Roberta Mertona, Harijet Zakerman i Normana Storera ipak ne mogu da izdre empirijske kritike. One su u skladu sa intuitivnim poimanjem razlika izmeu prirodnih i drutvenih nauka, ali to nije dovoljno da bi se prihvatile. Najtemeljniji izazov ovim teorijama uputio je Stiven Kol (npr. Cole 1983, 1992), ali Merton na njih nikad nije odgovorio. Merton i Zakerman su manju stopu odbijanja u urnalima prirodnih nauka videli kao potvrdu postojanja vieg nivoa konsenzusa u prirodnim naukama, ali su uzeli u obzir i injenicu pukog prostora u asopisima. Empirijskim putem je demonstrirano da distribucija prostora utie na stope odbijanja i veoma ubedljivo pokazuje znaaj ove varijable (Beyer 1978). Pristalice teze da stopa odbijanja zavisi od konsenzusa odreene discipline implicitno pretpostavljaju da je veina radova u drutvenim naukama slabijeg kvaliteta od onog u prirodnim. Postoje dva problema sa ovom pretpostavkom. Jedan je to se pretpostavlja da svi objavljeni radovi u prirodnim naukama
Barton i Kebler su neto ranije pisali o naunoj literaturi, da ona poseduje odreeno vreme poluraspada (Burton and Kebler 1960), jer u sebi ima ugraenu opsoletnost (ili zastarelost) koja joj garantuje raspad, tj. ispadanje iz okvira aktivne literature, s tim to neki radovi nikad ni ne budu deo aktivne literature. Literatura stabilnih nauka pokazuje due vreme poluraspada od onih iz nauka koje doivljavaju velike promene u sadraju ili u tehnikama.
1

300

zasluuju da budu objavljeni. Mnoge studije obrazaca citiranja pokazuju da ogromna veina objavljenih radova ne biva nikada citirana (Price 1963). Drugi problem je to se pretpostavlja da odbaeni radovi u drutvenim naukama zasluuju da budu odbaeni. To jednostavno nije tano (Cole 1979, 1983; Cole et al. 1988). Druga varijabla, pored prostora, tie se normi objavljivanja koje su tipine za odreeno polje nauke. Tako za fiziku najee vai pretpostavka da rad nee biti tampan samo ukoliko je pogrean. Naravno, misli se na povrno ocenjivanje tanosti, jer samo naknadna istraivanja i vreme mogu da pokau tanost. urnali iz fizike radije ine pogreku tipa 1, a to je prihvatanje relativno nebitnih radova, pre nego pogreku tipa 2, to je odbacivanje potencijalno bitnih radova. Sociolozi pre prave pogreku tipa 2. Za ovu tvrdnju postoji ubedljiv dokaz. Urednici jednog od najprestinijih sociolokih asopisa, Social Forces, svojim recenzentima alju pismo u kojem ih mole da obrate panju na injenicu da u asopisu ima mesta za svega 15% poslatih radova (Cole 1992: 115). To znai da recenzenti ve unapred gledaju pre kako da odbace rad, nego da ga prihvate. Trea varijabla koja moe da utie na stopu odbijanja je difuznost sistema urnala odreenog polja. U fizici dva vodea urnala objavljuju ogroman deo literature iz fizike, a u sociologiji dva vodea asopisa objavljuju veoma mali procenat ukupnih radova. Kada bi asopisi Amerike socioloke asocijacije (American Sociological Review, Social Forces i American Journal of Sociology) predstavljali jedan asopis dobili bismo situaciju slinu onoj u fizici, tako da stopa odbijanja ne bi bila razliita u ove dve nauke. Sociolozi moraju da alju svoje radove od asopisa do asopisa, sve dok im rad ne bude negde prihvaen ili dok sami ne odustanu. Istraivanja koja se tiu asopisa American Sociological Review (Bakanic et al. 1987: 640) dolaze do podatka da skoro 29% svih poslatih radova bude tampano. Moemo da zakljuimo da je veina ranijih sociolokih studija iz ovog domena unapred pretpostavljala razlike izmeu fizike i sociologije (Cole et al. 1988). etvrta varijabla su razlike u profesionalnoj obuci u raznim poljima (Cole et al. 1988). U prirodnim naukama mnogi studenti rade pod neijim pokroviteljstvom i objavljuju svoje prve

301

radove u saradnji sa svojim mentorima. Verovatno tokom rada sa mentorima oni ue kako da piu lanak koji e najverovatnije biti objavljen. U drutvenim naukama je daleko tee nauiti studenta kako se pie dobar rad, jer student najee sam bira problem, radi nezavisno od mentora i malo toga zna o tome kako rad treba da izgleda. Ovo je jedan od razloga zbog kojih drutveni naunici ee piu neadekvatne radove koji bivaju odbijeni. Struktura sistema nagraivanja u nekoj disciplini u velikoj meri zavisi od konsenzusa date discipline. U fizici i hemiji naunicima je lake da se sloe oko toga koji rad je bitan. U takvim sluajevima kvantitet publikacija ne igra veliku ulogu u distribuciji nagrada. U psihologiji i sociologiji, poljima sa slabim konsenzusom, daleko manje ima slaganja oko toga koji radovi su (veoma) bitni i vrlo lako se namee zakljuak da i puki kvantitet moe da utie na distribuciju nagrada. Ipak, istraivanja (Cole et al. 1988) pokazuju da se ne moe rei da kvantitet u veoj meri utie na uspeh u drutvenim naukama nego u prirodnim. Determinante vidljivosti su iste u svim naunim poljima. Postoje tri vrste naunih priznanja (Cole and Cole 1967): (1) dodeljivanje poasnih nagrada; (2) zaposlenje na prestinim departmanima; (3) poznatost sopstvenog rada u naunoj zajednici (specijalista). Na institucionalnom nivou radovi visokog kvaliteta bivaju prihvaeni bez obzira na socijalne karakteristike naunika. Iako postoje sutinske razlike u konsenzusu u raznim poljima, mogue je da one ne utiu na sistem nagraivanja. Pretpostavka o razliitoj kodifikaciji prirodnih i drutvenih nauka odriva je samo u jednom segmentu svojih implikacija. Kako bismo razjasnili na suptilniji nain razlike izmeu prirodnih i drutvenih nauka potrebno je osvrnuti se na dodatne teorijske elaboracije. Tako Kol (Cole 1983) pravi razliku izmeu znanja jezgra i istraivakog fronta neke nauke. Znanje nije, kao to se esto pretpostavlja, nekakva uniformna celina, ve je sastavljeno iz ove dve osnovne komponente. Jezgro sainjava mali broj teorija koje su datost u odreenom vremenskom periodu za naunike iz odreene oblasti. To su univerzalno prihvaene ideje koje slue kao polazna osnova u obrazovanju u nekoj struci i kao poetna taka istraivanja na osnovu kojih e se doi do novih znanja.

302

Istraivaki front se sastoji iz istraivanja koja se u datom trenutku vre od strane svih aktivnih istraivaa i on je sa jezgrom povezan preko procesa evaluacije. Vei deo novog znanja vremenom e se pokazati kao malo bitan ili nebitan. Tokom vremena mali broj ideja se smatra bitnim, a neke od njih postaju deo jezgra. Istraivanja koja je Kol sproveo nisu uspela da potvrde pretpostavke da postoji vii nivo kognitivnog konsenzusa u razvijenijim naukama. Na istraivakom frontu i prirodne i drutvene nauke imaju isti konsenzus (veoma nizak), ali postoje razlike u konsenzusu oko toga koje znanje sainjava jezgro (u prirodnim naukama je konsenzus po ovom pitanju daleko vei). Zato Kol insistira na tome da se konsenzus na istraivakom frontu stvara i odrava socijalnim procesima koji su slini u raznim naukama. Meutim, ostaje pitanje kako socijalni procesi stvaraju i odravaju konsenzus i kako se on pomera i/ili menja nastankom novih ideja. Kol smatra da se to odvija socijalnim procesima evaluacije ideja u nauci. U svakodnevnoj praksi naunik uestvuje u procesima evaluacije rada drugih naunika. O ovom procesu sociologija nauke jo uvek ima veoma malo znanja, tako da itava teorija evaluacije mora u sebi da sadri dosta spekulacije. Ono to je sigurno jeste da u tom procesu uestvuju najmanje tri kategorije varijabli: (1) atributi autora naunih doprinosa; (2) proces delovanja autoriteta intelektualnih elita; (3) atributi samog doprinosa (Cole 1992: 103). Prvu varijablu sainjavaju socijalne karakteristike naunika. Ukoliko se sadraj naunog doprinosa posmatra kao konstanta, da li e rad odreene vrste naunika biti favorizovan i postavljen u znanje jezgra. Drugi tip varijable sainjavaju socijalni procesi kao to je delovanje intelektualnog autoriteta. Kako autoritet utie na to koji doprinosi zasluuju panju? Kako se uticaj autoriteta iri kroz naunu zajednicu? Trea varijabla tie se pitanja da li postoje neki opti atributi naunih doprinosa koji utiu na njihovu recepciju i evaluaciju. Kao to je reeno, mertonovske teze su intuitivno plauzibilne. Lodal i Gordon (Lodahl and Gordon 1972) su ispitivali percepciju koja vlada meu naunicima etiri nauna polja (fizici,

303

hemiji, sociologiji i politikoj nauci) o relativnom stepenu razvoja paradigme sedam naunih polja. Ovi empirijski rezultati slau se sa uvreenim pretpostavkama o hijerarhiji nauka, to predstavlja dokaz da naunici veruju da hijerarhija postoji i da su percepcije naunika iz raznih oblasti gotovo identine. Istraivanja pokazuju neto drugo. Koncept hijerarhije nauka sadri u sebi est varijabli koje karakteriu razliite tipove nauka (Cole 1992: 107):
Varijabla Vrh hijerarhije Visoko razvijena teorija; istraivanje se rukovodi paradigmom; postoji visok nivo kodifikacije Dno hijerarhije Nema ni teorije, ni generalizacija niskog nivoa; pretparadigmatski stadijum; postoji nizak nivo kodifikacije

1. Razvoj teorije

2. Kvantifikacija

Ideje se izraavaju matemaIdeje se izraavaju reima tikim jezikom Visoki nivoi konsenzusa o teoriji, metodama, znaaju problema i znaaju individualnih doprinosa Niski nivoi konsenzusa o teoriji, metodama, znaaju problema i znaaju individualnih doprinosa

3. Kognitivni konsenzus

Sposobnost da se teorija Nesposobnost da se teorija 4. Prediktibilnost koristi za predikcije koje je koristi za predikcije koje je mogue proveriti mogue proveriti Mala proporcija novijih reVelika proporcija novijih ferenci jer stariji rad ostaje 5. Stopa zastare- referenci kako stariji radovi jednako vaan kao i novi, zastarevaju, to ukazuje na vanja to ukazuje na nedostatak znatnu akumulaciju znanja znatne akumulacije znanja 6. Stopa rasta Progres ili stopa rasta no- Progres ili stopa rasta novog znanja je relativno brz vog znanja je relativno spor

Iz svega navedenog moe se izvui nekoliko zakljuaka. Sociologija ima veoma burni istraivaki front, ali malo toga ulazi u jezgro (Cole 1994a, b). Nema mnogo sociolokih znanja koja bi se od strane svih smatrala i istinitim i veoma vanim. U udbenicima iz fizike (Cole 1983) ima relativno malo referenci oko 100. U udbenicima iz sociologije taj broj iznosi preko 800. U udbenicima iz fizike veina citiranih radova pisana je pre perioda

304

pisanja knjige, a u sociologiji se citiraju preteno relativno savremeni radovi. Materijal u udbenicima iz fizike od pre 20 godina veoma je slian kao i u dananjim, to nije sluaj sa sociologijom. Drugim reima, tekstovi iz fizike govore o onome to je u jezgru, a tekstovi iz sociologije govore o onome to je u stalno promenljivom frontu. Kol (Cole 1994b) tvrdi da dve varijable utiu na razvoj znanja jezgra koje razlikuju prirodne i drutvene nauke. U pitanju su mutabilnost fenomena koji se istrauju i mera u kojoj su izbor problema i odluke koje se donose prilikom njegovog reavanja zasnovani na kognitivnim ili nekognitivnim kriterijumima. Ukoliko je razreena dilema oko konsenzusa (oko znanja jezgra i znanja na istraivakom frontu) u raznim naukama, ostaje samo da se osvrnemo na jo jednu ekstenziju hipoteze o kodifikaciji koja se tie mladih naunika koji navodno zatiu drugaiju intelektualnu niu u raznim naukama i koji na razliite naine izvode svoju ulogu. Jedan od mitova nauke je svakako onaj o mladom i revolucionarnom nauniku, koji kao komplementarnu implikaciju ima verovanje da nauna kreativnost opada sa godinama (Kuhn 1962/1970; Zuckerman and Merton 1972/1973). Kolova istraivanja (Cole 1979, 1992) nude drugaiju sliku. Ako se kao mlai naunici uzmu ljudi do 35 godina, njihova proporcija u radovima objavljenim izmeu 1965. i 1969. godine u raznim disciplinama bila je sledea: u hemiji 29%, geologiji 38%, matematici 11%, fizici 25%, psihologiji 24% i sociologiji 13%. Na osnovu empirijskih podataka ponovo moemo da vidimo da hipoteza o kodifikaciji nije tana. Kakve su onda posledice razlike u konsenzusu u znanju jezgra u raznim naukama? I kakav je status sociologije? Pojam naunog progresa teko je definisati, naroito ako govorimo o drutvenim naukama. Jedan od naina da neko nauno polje ocenimo kao progresivno jeste da utvrdimo da li ono ima jezgro i da li razvija novo znanje koje se dodaje jezgru. Iako priroda utie na naunu istinu, odnosno, namee odreena ogranienja naim teorijama koje nisu puke socijalne konstrukcije, danas teko da moemo da govorimo o apsolutnoj naunoj istini. Uticaj prirode moe da varira u odreenim teorijama, a i ne moemo biti sasvim sigurni da su neka dananja znanja apsolutne istine (npr. Boring

305

1952). Zato je znanje jezgra najbolje definisati, ne kao istinito, ve kao znanje za koje nauna zajednica trenutno veruje da je istinito (Cole 1994b: 135). Sadraj jezgra moe da se menja i zato progres u nauci mora da bude vremenski specifian koncept. Neki doprinos nauci nakon izvesnog vremena moe biti zamenjen i uklonjen iz jezgra, ali to ne znai da u datom vremenu on nije predstavljao progres (npr. ptolomejska astronomija nije predstavljala samo nazadovanje u astronomiji). Razloge zbog kojih sociologija ne razvija jezgro Kol vidi u samom njenom predmetu i shvata ih kao nepromenljive. Prema njegovom miljenju (koje je, u principu, uvreeno miljenje kod veine sociologa), postoje dve osnovne razlike izmeu fenomena koje prouavaju fizika i sociologija. Prva je mutabilnost izuavanih fenomena, a druga se odnosi na to da sociolozi (za razliku od fiziara) i sami uestvuju u prouavanju fenomena. U pogledu mutabilnosti fiziari se bave fenomenima koji se nikad ne menjaju ili se menjaju veoma sporo. Struktura atoma je ista kao i pre milion godina. Fenomeni koje izuava sociologija bre se menjaju nego to su sociolozi u stanju da ih adekvatno opiu, ali ne moemo se sloiti sa Kolom da sociologija ne moe da doe do izvesnih univerzalnih i optih zakona. Kolins (Collins 1989) veoma ubedljivo brani sociologiju od prigovora pronauno orijentisanoj sociologiji, a jo radikalnije zamisli o sociologiji kao nauci brani Volas (Wallace 1983). Ovo ne znai da pomenuti prigovori nisu validni. Njihova snaga je u tome to su prenaglaavanjem posluili kao korektiv klasinom i naivnom pozitivizmu drutvenih nauka. Sa istorijske pozicije njihova uloga je bila korisna, iako treba imati u vidu opasnost od potencijalne dominacije ekstremnijih slinih orijentacija ove vrste po nauno orijentisanu sociologiju. Neto kasnije, Kolins se vratio odbrani sociologije kao nauke, ali istovremeno dajui svoje miljenje o problemu prirode sociologije (kao nauke). Klasina filozofija nauke je mnogo panje poklanjala kriterijumima demarkacije koji bi mogli da naprave razliku izmeu nauke i nenauke. Vreme je pokazalo da je za nauku verovatno najbolje rei da svoje opravdanje nalazi u globalnom

306

pragmatizmu. Kriterijumi logikog pozitivizma pokazali su se kao nedovoljni, a isto to vai i za kriterijume preciznosti, proverljivosti, opovrgljivosti itd. Dijem-Kvajnova teza govori o nedovoljnoj empirijskoj potkrepljenosti naunih teorija, to ne mora da implicira relativizam, ve samo promenu teita analize kada se govori o demarkaciji. Globalni pragmatizam se odnosi na injenicu da su neke naune teorije bolje od drugih ili u celini ili na duge staze. Pitanje zbog ega je to tako za sada nema konani odgovor, jer u filozofiji nauke oko tog pitanja ne postoji konsenzus. Ostaje pitanje: da li su onda sve naune discipline iste? Postmodernizam brie sve granice, pa tako i sociologija, teologija i fizika imaju jednak (ne)nauni status. Kolins tvrdi da odgovor na ovo pitanje ne treba traiti u epistemologiji, ve u socijalnoj organizaciji disciplina (Collins 1994). Kakva je bila socijalna organizacija disciplina koje zovemo prirodnim naukama, a kakva je bila u drutvenim? U 17. veku u Evropi dolo je do naune organizacije koju su karakterisala dva obeleja: visoki konsenzus o tome ta se smatra sigurnim znanjem i rapidna otkria. Pre 17. veka ovih obeleja nema, ak ni u prirodnim naukama. Adaptaciju na ovu organizaciju zovemo Naunom revolucijom, iako ona nije jedan dogaaj, ve proces koji je tokom narednih 300 godina zahvatio veinu prirodnih nauka, poevi od mehanike i matematike. Pre Naune revolucije i prirodne nauke su posedovale strukturu neslaganja. Zato ne udi to antropologiju i sociologiju 20. veka karakterie odsustvo konsenzusa, tj. pluralistika kognitivna struktura (Merton 1975/1976: 129) i proliferacija raznih kola miljenja. Visok konsenzus je suprotan i situaciji na koju nailazimo u humanistikim disciplinama i filozofiji. U filozofiji se veoma esto rivalske pozicije stvaraju istovremeno i traju tokom mnogih generacija, a da nijedna od njih ne uspostavi definitivnu dominaciju. Osnovni obrazac intelektualnog ivota, dakle, nije konsenzus, ve konflikt (Collins 1968, 1998). Sutina ovog argumenta je da moramo razmotriti naine kognitivne, ali i socijalne organizacije u raznim naukama. Postoji nekoliko pogrenih teorija koje razmatraju Naunu revoluciju i nastanak nauke rapidnih otkria preko empirizma, merenja i matematizacije i eksperimentalnog

307

metoda (npr. Storer 1967). Ovo objanjenje je daleko adekvatnije i potpunije od Storerovog kriterijuma tvrdoe i/ili mekoe neke nauke preko njene upotrebe matematike, tj. matematizacije. Nauna revolucija se esto karakterie kao period u kojem su naunici odustali od filozofskih spekulacija i posveenosti direktnom izuavanju prirode. Krivci za ovakvo shvatanje delimino su i sami tadanji naunici koji su po svaku cenu eleli da naprave razliku u odnosu na svoje prethodnike iz sholastike i humanistike tradicije. Meutim, istorijski podaci se ne podudaraju sa ovom teorijom, jer su empirijska posmatranja postojala i pre 17. veka i van Evrope. Astronomska posmatranja su paljivo beleena i u Grkoj, Kini i Indiji, a da nije dolo do nauke rapidnih otkria ili konsenzusa. Sam empirizam nije mogao da izazove sve ove promene. Nauna revolucija takoe nije povezana samo sa preciznou, tj. naglaavanjima merenja i formulaciji matematikih zakona. Veliki broj naunih postignua tadanjeg vremena nije bio naroito precizan, tako da je zakljuak da ni matematizacija nauke ne dovodi nuno do modusa rapidnih otkria (Collins 1994)1. to se tie eksperimentalnog metoda, njega su pozitivisti smatrali zatitnim znakom nauke, ali tu se ne uklapaju Galilejeva posmatranja ili fiziologija iz 19. veka. Induktivna logika nije unikatno obeleje moderne nauke, jer se ona koristi i u drutvenim naukama, to ih ne ini automatski slinim prirodnim naukama koje karakteriu rapidna otkria. Ni to objanjenje ne zadovoljava (Collins 1994). Kolins kao jezgro revolucije rapidnog otkria vidi genealogiju istraivakih tehnologija, jer one produkuju vitalni istraivaki front sa tendencijama ka konsenzusu i imputiranoj objektivnosti rezultata. Naunici iz 17. veka nisu otkrili neku posebnu tehniku, ve su bili praktini i shvatili su znaaj manipulacije tehnologijama koje su ve bile dostupne, koje su mogle da rezultiraju uoavanjem i otkrivanjem fenomena koji do tada
1 Izuzetak su svakako npr. Galilejevi eksperimenti povezani sa ubrzanjem, ali isto tako, njegovo otkrie Jupiterovih meseca nije ukljuivalo nikakva merenja, ve posmatranje pomou teleskopa. S druge strane, preciznost i matematizacija dugo su krasile i ptolomejsku astronomiju.

308

nisu bili uoeni. Tako bogati opus otkria omoguio je zauzvrat bogati materijal koji su nove naune teorije mogle da interpretiraju. Drugim reima, otkriven je metod otkria. Istraivake tehnike su pojaale veru u objektivnost fenomena, jer ih je bilo mogue fiziki demonstrirati. Nauka rapidnih otkria generie snaan oseaj objektivnosti i injeninosti zbog svoje istraivake tehnologije. Na ovaj nain genealogije istraivakih tehnologija igraju kljunu ulogu u svakom aspektu moderne nauke rapidnih otkria, jer poveavaju veru u mogunost napretka i promoviu konsenzus i oseaj objektivnosti. Ako je sve ovo tano, drutvene nauke imaju ozbiljne prepreke kako bi postale nauke rapidnih otkria. Njima nedostaju autogeneriue istraivake tehnologije. Problem drutvenih nauka nije u tome to su mlade. Tokom prethodnih vekova njima nisu nedostajali ljudi koji ih upranjavaju, niti im je nedostajala institucionalna potpora. Konsenzus nije karakteristian kao stanje u sociologiji, koja je posebno poznata po raznim neslaganjima raznih kola miljenja, niti drutvene nauke imaju obrazac rapidnog otkria. Sve dok se verovalo da problemi lee u oblastima teorijskih pristupa i metodolokih kanona bilo je mogue verovati da e sociologija moi da bude nauna u striktnom smislu. Kolins smatra da dokazi pokazuju da se prihvatanjem odreenih ideja i metodolokih kanona ne moe postii stepen nauke rapidnih otkria. To ne znai da sociologija nije nauka, ve da ne moe da bude nauka rapidnih otkria. Paradoks sociologije lei u injenici da se njen intelektualni sadraj sukobljava sa nainom na koji je ona socijalno organizovana. Sociologija poseduje razna nauna znanja, jer je akumulirala znanja o kauzalnim i strukturalnim uslovima drutvenog ivota, ali problem lei u njenoj socijalnoj organizaciji kao disciplini. Mnogo toga od sadraja sociologije kao nauke je naunog karaktera i nema potrebe proklamovati relativizam u sociologiji. Oko tih sadraja esto nema konsenzusa jer nisu povezani u lance rapidnih otkria. Drutvene nauke nemaju maineriju prirodnih nauka za generisanje prethodno neuoljivih fenomena i zato problemi i pitanja u drutvenim naukama bivaju gotovo konstantni tokom veoma dugih vremenskih perioda (Collins 1994).

309

Jedan od najveih pobornika teze da je sociologija prirodna nauka, odnosno da je u stanju da dostigne stupanj razvijenosti prirodnih nauka je Volter Volas (Wallace 1983, 1994a, b). Njegova knjiga je znaajna iz nekoliko razloga. Prvi je taj to eli da odbrani naunost sociologije, drugi jer predstavlja pokuaj inkorporiranja sociobiologije u tradiciju sociologije, a trei (i najvaniji) je tretiranje sociologije kao prirodne nauke1. Kol (Cole 1994c) se ne slae sa Volasovim pozitivizmom i shvatanjem da je sociologiji neophodno jasno definisanje osnovnih pojmova, jer uniformne definicije i dalje ne podrazumevaju uniforman pristup fenomenima. Puki lingvistiki konsenzus oko definisanja osnovnih pojmova ne bi doneo nita novo, sve dok ne postoji konsenzus i oko znaenja i znaaja fenomena. Volasov projekat je veoma ambiciozan. On eli da pronae nain na koji teorijska raznolikost sociologije moe da dostigne nivo komplementarnosti, a ne samo kontradikcije, jer nijedna [teorija] nije u pravu o svim aspektima socijalnog ivota, ali svaka je u pravu o nekim aspektima. . . (Wallace 1968: 440) Glavni cilj nije u ocenjivanju sociolokih orijentacija, ve u demonstraciji osnove za njihovu integraciju preko isticanja njihovih tipinih obeleja. Neto slino, ali sa daleko manje ambicija i pretencioznosti, rekao je Merton razmatrajui status strukturalne analize u sociologiji.
[S]koranja dogaanja u strukturalnoj analizi dovode do sfera slaganja i komplementarnosti, a ne navodnih osnovnih protivrenosti izmeu raznih sociolokih paradigmi. Ovo nije nita udno. Jer nije lako dostii ak i umereno plauzibilne socioloke doktrine (paradigme, teorije, konceptualne sheme, modele) koje protivree jedne drugima u osnovnim pretpostavkama, konceptima i idejama. Mnoge ideje u strukturalnoj analizi i simbolikom interakcionizmu su, na primer, suprotstavljene jedne drugima otprilike
Interesantno je to je Edvard Vilson citiran vie puta nego Dirkem, Merton, Veber i Parsons pojedinano. Vanost ove knjige ogleda se i u tome to demonstrira relevantnost biologije za sociologiju i to u Volasovom sluaju sociologija asimilira sociobiologiju, a ne obrnuto kako je pretpostavljao Vilson (Wilson 1975/2000).
1

310

u istom smislu kao to je unka suprotstavljena jajima: oni su vidno razliiti, ali meusobno obogaujui. [Merton 1975/1976: 119]

Termin teorija (uopteno) znai neki skup simbola za koje se proverljivo tvrdi da predstavljaju specifine klase dogaaja i njihove odnose. (Wallace 1968: 442) To bi znailo da problemi u sociolokim teorijama nastaju ve oko same definicije pojma socijalan. Meutim, Volas insistira na tome da je mogue pronai zajedniki imenilac svim definicijama i socijalne fenomene univerzalno definie preko interorganizmikih bihevioralnih odnosa. Pored ove opte definicije socijalnog postoje i teorijski specifine definicije koje se mogu dalje podeliti na one koje naglaavaju objektivne ili oigledne ili motorne bihevioralne odnose, i na one koje naglaavaju subjektivne ili prikrivene ili dispozicione bihevioralne odnose. Posmatrano idealno-tipski, objektivne definicije ponaanja zagovaraju definisanje socijalnog u skladu sa tim da li oigledno hodanje, prianje, pevanje, pisanje, disanje itd. jednog uesnika jeste ili nije u odnosu sa nekim slinim objektivnim ponaanjem drugog uesnika, ak i kada ti odnosi nisu propraeni prikrivenim ili subjektivnim bihevioralnim odnosima. Suprotno tome, idealno-tipska karakterizacija definicije subjektivnog ponaanja identifikuje socijalno sa skrivenim percepcijama, sposobnostima, ciljevima, sentimentima, miljenjima, navikama, eljama, potrebama itd. koje su uesnicima zajednike, komplementarne ili u konfliktu, ak i kada one ostaju latentne, makar to se tie odnosa objektivnih aktivnosti. Figurativno, moemo ak da kaemo da razlika izmeu ovih definicija korespondira onoj izmeu Njutnove i Veberove definicije akcije. Njutnova definicija mehanike akcije zasniva se u potpunosti na onome to je spolja uoljivo. Veberova, s druge strane, na subjektivnom znaenju koje akciji pripisuje individua. Vei deo sociolokih teorija definie socijalno preko objektivnih i subjektivnih odnosa, ali meu njima je mogue napraviti logiku distinkciju. Veliki broj rasprava u sociologiji svodi se na razliita definisanja socijalnog i zato je Volas po ovom osnovu kriti-

311

kovao Kola (Wallace 1994a, b), koji kao socioloki interesantne fenomene vidi one idiografske, a ne nomotetske (iako su pre u pitanju metodoloke strategije, a ne fenomeni kao takvi). Moemo se sloiti sa Volasom da bi veliki broj sociolokih dilema bio reen ili bio na dobrom putu da budu reen, kada bi terminologija bila jedinstvena i kada bi bila univerzalna i jasna. Ovom projektu sigurno ne doprinose postmoderne teorije koje najee imaju stil zabavne proze sa nejasnom terminologijom, gde se zanemaruju svi pokuaji da se dostigne nivo naunosti. Volas (Wallace 1968: 451) nudi klasifikaciju sociolokih teorija na osnovu prostora koji im pripada u teorijskom smislu:
Osnovni bihevioralni odnosi koji definiu socijalno Objektivni (materijalistiki) Nametnuti socijalnom (determinisani) Osnovni fenomeni koji objanjavaju socijalno Generisani od strane socijalnog (posledica slobodne volje) Subjektivni (idealistiki)

Iz priloenog se vidi da se definisanje socijalnog preko objektivnog ili subjektivnog ponaanja reflektuje na stare filozofske probleme izraene u antinomijama materijalizma i idealizma, uma/duha i materije, misli i dela, kontemplacije i akcije itd. Slino tome, pitanje da li su osnovni eksplanatorni uslovi nametnuti ili generisani od strane socijalnog tie se shvatanja oveka, da li se on posmatra kao determinisana konsekvenca prethodeih dogaaja ili kao tvorac svoje istorije.

312

Prava priroda sociologije kao nauke verovatno se nalazi negde u graninim oblastima Kolove, Kolinsove i Volasove teorije. Detaljnija analiza metodolokih osnova sociologije odvela bi nas u filozofiju drutvenih nauka (ili drutvene nauke), tako da je ovom prilikom mogue samo izneti razliita stanovita o ovom problemu, koja se na osnovu poetnih poglavlja mogu oceniti da idu u korist Volasovih shvatanja. Moda sociologija nikad nee biti klasifikovana kao prirodna nauka i verovatno nee nestati usled kanibalizacije od strane biologije (upor. Wilson 1975/2000), ali shvatanje sociologije kao nenauke moe za nju da ima nekoliko nepovoljnih drutvenih implikacija. U uvodnim poglavljima predstavljena je apologija pronauno orijentisane sociologije i demonstrirana su neka njena dostignua koja se de facto mogu okvalifikovati kao nauna. Ako se ona zanemaruju i promovie se sociologija kao humanistika disciplina, to e za posledicu imati jednu vrstu epistemoloke retardacije sociologije i srozavanje njenog ugleda kao nauke u javnosti.

313

IV. KONSTRUKTIVISTIKI PROGRAM(I) SOCIOLOGIJE NAUNOG ZNANJA

Nakon prikaza mertonov(sk)e sociologije nauke videemo koje su osnovne osobenosti njegovog izazivakog programa koji svoj uspon doivljava sedamdesetih godina prolog veka, a koji i danas predstavlja dominantnu orijentaciju unutar sociologije nauke. Potrebno je prvo objasniti razliku u pristupu prilikom eksplikacije ova dva razliita programa. Mertonovska tradicija je predstavljena preko problemskog pristupa, a konstruktivistika e biti izloena prvenstveno preko izlaganja specifinosti pojedinih (najvanijih) autora. Dok je Merton u svojim radovima u velikoj meri postavio temelje disciplini, ali i itavoj jednoj tradiciji, to ne vai za konstruktivistiki orijentisane autore, koji se ne mogu programski ujediniti oko jedne figure. Kod Mertonove struje nije bilo mnogo rasprava o filozofiji, iz prostog razloga to u tom sluaju postoji kontinuitet sa tradicionalnom filozofijom nauke. Situacija je drugaija sa konstruktivizmom koji predstavlja diskontinuitet. Zbog toga e biti potrebno objasniti slinosti i razlike u odnosu na tradicionalnu epistemologiju. Pod tradicionalnom se ne podrazumeva nikakva odreena kola miljenja, ve shvatanje da se svet oko nas moe saznati, da postoji (i) nezavisno od nas, da je nauka najbolji nain za njegovo izuavanje i da je mogue dostii odreeni stupanj objektivnog (sa)znanja o njemu. Neki od ovih problema ukratko

314

su obraeni u prvom poglavlju, jer nisu svi jednako relevantni za prikaz konstruktivizma. Nijedan teoretiar konstruktivizma nije bio toliko uticajan da bi se smatrao njegovim paradigmatinim predstavnikom. Ipak, nakon vie od tri decenije uspona konstruktivizma mogue je izdvojiti najuticajnije predstavnike o kojima emo govoriti. Danas se kao verovatno prvi konstruktivista uzima Ludvik Flek i njegove zamisli emo predstaviti zbog istorijskog znaaja, ali i (velikog i zakasnelog) uticaja njegovih ideja. U delu o nastanku sociologije nauke on je izostavljen jer nije izvrio gotovo nikakav uticaj na savremenike, kao to je to bio sluaj sa Borisom Hesenom. Veliki problem sa konstruktivistima lei u klasifikaciji teoretiara (vidi i Zuckerman 1988b). Sam termin konstruktivizam istovremeno je izuzetno nejasan, ali i zgodan ako se preko njega pokuaju predstaviti sve varijacije. Do sada ne postoji nijedna opteprihvaena podela, ali to ne mora da se odrazi na izlaganje njihovih ideja i korien pristup po autorima. Ovaj pristup opravdanje nalazi i u studijama sluaja kojima se konstruktivisti najee slue, a one su isuvie heterogene da bi se analizirale zajedno. U prvom poglavlju pomenuta je distinkcija na nihilistiko i naturalistiko krilo socijalnog konstruktivizma (Brown 2001). Ovom prilikom ona je veoma korisna jer nam omoguava da se ogradimo od vrsta konstruktivizma kojima se neemo detaljnije baviti. Nihilistikom krilu pripadaju mahom postmodernisti. Ako govorimo o filozofiji i sociologiji nauke, njihovo glavno obeleje tie se kritike velike naracije ili prie (Liotar 1979/1988) o jednoj istini. Oni nauku vide kao jednu igru sa arbitrarnim pravilima. Glavno epistemoloko obeleje ovih autora je lokalizam ili perspektivizam. U pitanju je shvatanje da je istina neto to zavisi od lokalne drutvene ili kulturne definicije, tj. neto to zavisi od perspektive posmatranja. Iz ovoga proistiu tri osnovne karakteristike: antiracionalnost, odbacivanje objektivne istine i lokalizam. Neka od ovih shvatanja zastupaju i naturalisti, ali, kao to smo videli u istorijskom pregledu, njihove motivacije i inspiracije su drugaije. Sociolozi naunog znanja kreu od nauke i stiu do analize u kojoj socijalno igra dominantnu ulogu, a postmodernistike

315

analize izviru iz politikih i istorijskih zbivanja. Ova razlika e biti od znaaja kada budemo govorili o Naunim ratovima. Sigurno najvea mana prikaza konstruktivistike sociologije naunog znanja jeste izostavljanje problema samih socijalnih konstrukcija. Detaljno razmatranje ovog veoma interesantnog problema odvelo bi nas u sasvim druge vode nauke, pre svega u filozofiju uma, kognitivnu psihologiju i evolucionu biologiju. Kao polazne i preutne pretpostavke uzimaju se injenino postajanje socijalnih konstrukcija i na kognitivni kapacitet da ih proizvodimo i razumemo (Hacking 1999; Searle 1995). Ovom prilikom prvenstveno nas interesuje nauno znanje.

1. Konstruktivizam, antirealizam i relativizam u sociologiji nauke

Kao i mnoge revolucije, dakle, ova [konstruktivistika] ima svoje jednostrane tendencije. Ona pokuava, ili se meni tako ini, da bude relativistika po ontolokim aspektima nauke i racionalistika na socijalnoj strani. Suprotno ovoj koli, ja ne mislim da su prirodni i drutveni svet u potpunosti konstrukcije naunih ideja o njima, niti mislim da je nauni rad iskljuivo motivisan interesima, kao to nekoliko pripadnika ove kole tvrdi bez pruanja zadovoljavajuih teorijskih definicija tog termina. Naukom rukovode nauka, norme, interesi i stvarni svet, sve etvoro. [Barber 1987: 132]

U teoriji se termini konstruktivizam i konstrukcionizam najee upotrebljavaju naizmenino, kao sinonimi. Utisak je da je konstruktivizam vie rasprostranjen termin i zato emo njega koristiti. Kenet Gergen (1985: 266n1) se opredeljuje za konstrukcionizam, jer ga konstruktivizam podsea na pijaeovsku perceptualnu tradiciju i na pokret u umetnosti iz prolog veka. Preko termina konstrukcionizam on pokuava da izbegne te konfuzije, ali i da odri vezu sa knjigom u kojoj je prvi put upotrebljen termin konstrukcija, a to je The Social Construction of Reality (Berger and Luckmann 1966). Za konstrukcionizam se

316

opredeljuju i Vivijen Ber (1995/2001), Stiven Tarner (Turner 1991) i Jan Haking (Hacking 1999). Kukla (2000) konstruktivizam deli na metafiziki, epistemiki i semantiki. Metafiziki se odnosi na injenice o svetu u kojem ivimo, epistemoloki na to ta moemo da znamo o svetu, a semantiki na ono to se o njemu moe rei. Jedno od njegovih osnovnih obeleja je epistemiki relativizam shvatanje da nema apsolutnog garanta naeg znanja, ve samo relativnog, koji zavisi od individue, grupe, kulture, vremena itd. Obino se metafiziki i epistemiki smatraju istom stranom konstruktivizma. Terminologija koju upotrebljava Kukla nije identina onoj koju upotrebljava Nelson (1994). Kukla koristi termin konstruktivizam za ono to Nelson naziva ontolokim relativizmom, epistemiki relativizam za ono to Nelson oznaava kao relativizam o racionalnosti, dok je metafiziki konstruktivizam esto jednak Nelsonovom ontolokom relativizmu. Nelsonov rad se bavi pitanjem kako se uopte naune injenice mogu konstruisati. On brani filozofski konstruktivizam koji je relativistiki u dva pomenuta smisla po pitanju ontolokih entiteta i procesa i po pitanju racionalnosti. To znai da fenomeni koji se izuavaju nisu nuno manifestacije objektivno postojeih entiteta i procesa, ve se teorijski entiteti i procesi konstituiu ili konstruiu post hoc od strane naunika. Nakon to se naunici sloe o teorijskom opisu ta injenice jesu, oni mogu da prihvate realistiki stav prema tome o emu teorija govori, ali realnost ovih stvari nije deo objanjenja zato oni zavravaju sa verovanjima i teorijom sa kojima zavravaju. To je neka vrsta retrospektivnog realizma (str. 536). Drugi relativistiki aspekt tie se naune racionalnosti. Konstruktivisti negiraju postojanje univerzalnosti racionalnih standarda i insistiraju na tome da naunici donose odluke na osnovu posveenosti koja je grupno specifina. Takoe, najee se pretpostavlja da su te zajednike posveenosti implicitne i preutne. Na prvi pogled deluje da su (metafiziki) konstruktivizam i epistemiki relativizam nezavisne doktrine (Kukla 2000). Moe da se ini kako konstruktivizam ne ukljuuje nuno epistemiki

317

relativizam, jer je mogue kombinovati konstruktivizam (injenice su konstruisane) sa antirelativistikom idejom da o njima moemo da imamo apsolutno istinite ili lane ideje. Ovo se pre svega odnosi na ideju da su samo neki aspekti drutvene stvarnosti socijalne konstrukcije. Novac i njegova vrednost dobar su primer socijalne konstrukcije. Isto tako, ini se moguom i pozicija da naune injenice, jednom konstruisane, postanu istinite. Latur i Vulgar su, na primer, odbacili relativizam, a prihvatili konstruktivizam (Latour and Woolgar 1979/1986). Takoe, mogue je kombinovati shvatanje da su verovanja samo relativno zagarantovana sa antikonstruktivistikom hipotezom da postoji nezavisna stvarnost. Ovi realisti priznaju da neto postoji nezavisno od ljudske aktivnosti, ali negiraju da o tome moemo da imamo neko apsolutno znanje. Ovo je pozicija Knor-Cetine (Knorr-Cetina 1981a) koja smatra da su relativne injenice nauno konstruisane. Hari Kolins zastupa semantiku hipotezu. On je rekao da priroda ne igra ulogu u naem prihvatanju naunih tvrdnji. U pitanju je sigurno jedna od najpoznatijih reenica koja se veoma esto pominje kada se govori o konstruktivizmu. Jedna kola, meutim, posebno inspirisana Vitgentajnom i neto kasnije fenomenolozima i etnometodolozima, prihvata eksplicitni relativizam u kojem prirodni svet igra malu ili nepostojeu ulogu u konstrukciji naunog znanja. (Collins 1981b: 3; kurziv dodat) Reenice nemaju utvren empirijski sadraj i nema veze da li dogaaj potvruje ili opovrgava hipotezu, jer se o ishodu moe pregovarati. Semantiki konstruktivizam je time nezavisan od epistemikog relativizma i metafizikog konstruktivizma. U najirem smislu i mertonovci su konstruktivisti ako pod konstruktivizmom podrazumevamo injenicu da nauna verovanja esto imaju socijalne uzroke. Ta teza je prihvatljiva. Problem je sa smelijim tvrdnjama, kada se ne govori samo o konstrukciji naunih verovanja, ve i o naunim injenicama. Krajnja konsekvenca ove teze, koja je donekle prihvatljiva, jeste da danas imamo nauku kakvu imamo zbog odreenih deavanja u socijalnoj istoriji nauke. To znai da su naa dananja saznanja o atomu pod uticajem socijalne istorije nauke. Druga teza, daleko jaa, ali

318

neprihvatljiva, jeste da sa drugaijom socijalnom istorijom nauke ne bi uopte ni bilo atoma (Kukla 2000). Ova teza, da se preko socijalnih procesa produkuju naune injenice, najee se napada u kritikama konstruktivizma. Do sada je reeno da je socijalni konstruktivizam zasnovan na relativistikoj epistemolokoj poziciji i argumentu da priroda ne igra nikakvu ili veoma malu ulogu u razvoju sadraja nauke. Na sadraj teorije ne utie priroda, ve je naunici konstruiu u laboratoriji. Ova pozicija se najoptije moe okarakterisati kao relativistiko-konstruktivistika i njeni najradikalniji predstavnici su sociolozi. Kao to se moe videti iz pregleda mertonovske sociologije nauke, esto se preutno pretpostavljalo da naunici nisu na isti nain pod drutvenim uticajima kao drugi ljudi. To je naslee koje je posledica Manhajmovih teorija (Mannheim 1936, 1952), gde prirodne nauke ne trpe iste uticaje kao drutvene. Njihov sadraj je odreen injenicama i stvarnou. Socijalni konstruktivisti svoja istraivanja zasnivaju na nekoliko pretpostavki. Oni veruju da nauka nije aktivnost kojom rukovode pravila, to znai da naunici ne potuju neki skup procedura koje im omoguavaju da se kao nezavisni agensi sloe oko toga ta je istinito. ele da pokau da se naune rasprave i kontroverze najee ne mogu reiti preko empirijskih dokaza, jer su dokazi, navodno, smisleni samo u svetlu teorije koja je dovela do njihove produkcije. Ono to je moda najvanije jeste da prihvataju relativistiku poziciju i negiraju vanost prirode kao objektivne eksternalnosti koja utie na sadraj naunog znanja. Tako priroda ne determinie nauku, ve socijalno ponaanje naunika u laboratoriji determinie definisanje zakona prirode. Na taj nain socijalno ponaanje naunika postaje najvanija determinanta sadraja njihovih ideja (Cole 1992: 5). Kol navodi tri klasine pozicije koje razmatraju uticaj socijalnih varijabli na kognitivne aspekte nauke. Prva je pozicija tradicionalnih pozitivistikih istoriara i filozofa nauke, poput Karnapa, Nejgela, Gilispija i Sartona. Drugi pristup je svoju najpoznatiju artikulaciju doiveo kod Kuna i novijih filozofa i istoriara nauke, poput Lakatoa, Fajerabenda i Polanjija. Trea je opisana pozicija konstruktivista. Razlike izmeu ova tri pristupa

319

postaju jasne na primeru shvatanja naunog konsenzusa, odnosno na pitanju kako se postie dogovor oko toga koji se nauni rad prihvata kao istinit i vaan. Kun (Kuhn 1962/1970) ne negira da je teorija u Vremenu 2 bolja od teorije u Vremenu 1, ali ne pominje istinu kao kriterijum za evaluaciju paradigmi. Koncept objektivne istine kod njega ne igra vanu ulogu. Nova paradigma je drugaija od stare, a ne nuno bolji nain sagledavanja realnosti. Svaka nova paradigma ima i prednosti i nedostatke u odnosu na staru i zato nauka nije nuno kumulativna, u smislu da je nova teorija nuno poboljanje u odnosu na staru. Konstruktivisti postizanje konsenzusa objanjavaju preko serije socijalnih procesa. U ovom smislu sadraj nauke je socijalno konstruisan. Nova otkria nisu rezultat primene racionalnih pravila za evaluaciju empirijskih dokaza, ve posledica sluajnosti, tehnike opreme, socijalnog pregovaranja itd. To znai da kognitivni sadraj naunih radova nema uticaja na evaluaciju od strane naune zajednice, jer je recepcija pod uticajem autorskih retorikih strategija i sposobnosti ubeivanja. Pitanju konsenzusa bie posveena posebna panja u poslednjem poglavlju, kada emo videti po emu se sutinski razlikuju mertonovski i konstruktivistiki program, odnosno gde (ne) postoje mogunosti njihovog sinkretizma. Pokuaemo i da pokaemo da konstruktivisti nisu uspeli da dokau kauzalnu vezu izmeu socijalnih varijabli i odreenog kognitivnog sadraja nauke, to je njihov glavni cilj. esto nije jasno kako bi trebalo definisati socijalne uticaje, a kako kognitivne. Zbog toga je esta situacija da se kognitivne odluke nazivaju socijalnim, samo zato to su donete u socijalnom okruenju. Ukoliko ne postoji makar analitika razlika izmeu socijalnih i kognitivnih uticaja, konstruktivistike teorije postaju tautoloke i gotovo beznaajne za razumevanje nauke. Druga veoma vana stvar koju nisu uspeli je uspostavljanje veze izmeu socijalnih procesa koje opisuju i onoga to Kol naziva ishodima znanja (Cole 1992). Ishod znanja je specifini sadraj naune ideje. Konstruktivisti su pokazali da je svakodnevna nauna praksa pod direktnim uticajem socijalnih procesa, ali nisu uspeli da pokau da ti procesi

320

utiu na sadraj znanja. Oni smatraju da svojim mikrosociolokim prouavanjem kognitivnih odluka pokazuju kako socijalni procesi utiu na kognitivni sadraj produkcija znanja, ali nema ubedljivih primera o tome kako varijacije u socijalno nezavisnim varijablama utiu na ishode znanja, a esto to uopte i ne pokuavaju da demonstriraju. Gergen (1985) karakterie konstruktiviste kao teoretiare koji pre imaju zajedniku svest nego to sainjavaju pokret. Slino Kolu, on objanjava njihove osnovne postulate na sledei nain: (1) Nae iskustvo nije produkt indukcije, tj. graenja i testiranja optih hipoteza. Svet se ne saznaje na direktan ili dekontekstualizovan nain. Socijalni konstrukcionizam kree od radikalne sumnje u svet uzet zdravo-za gotovo . . . Dakle, on nas poziva da izazovemo objektivnu osnovu konvencionalnog znanja. (str. 267) Objektivni kriterijumi su posredovani kulturom, istorijom ili socijalnim kontekstom ili i ne postoje. (2) Razumevanje sveta nije pod direktnim uticajem prirode, ve je rezultat aktivnog, kooperativnog pokuaja osoba koje su u odnosu. (str. 267) (3) Stepen u kojem odreeni oblik razumevanja preovladava nema veze sa empirijskom validnou, ve sa promenama socijalnih procesa, tj. komunikacijom, pregovaranjem, konfliktom, retorikom itd. (4) Razumevanje koje je rezultat pregovaranja povezano je sa drugim aktivnostima u ivotu pojedin(a)ca. Deskripcije i objanjenja sveta i sami konstituiu socijalnu akciju. (str. 268) Videli smo koji su noviji (in)direktni uticaji konstruktivizma, dok Gergen ide dalje u istoriju i posmatra ga kao jednu od dve osnovne epistemoloke tradicije. Ona koju zastupaju Lok, Hjum ili Mil obino je zauzimala egzogeniku perspektivu i polazi od toga da se izvor znanja, kao mentalne predstave, nalazi u stvarnom svetu. Znanje kopira (ili bi trebalo idealno da kopira) konture sveta. (str. 269) Ono je pod uticajem prirode. Razne fenomenoloke orijentacije kod filozofa poput Spinoze, Kanta ili Niea endogenike su po pitanju porekla znanja. Znanje kod njih zavisi od procesa koji su endemski organizmu. Ljudi poseduju

321

inherentne tendencije, kae se, da misle, kategorizuju ili obrauju informacije, i upravo te tendencije (a ne osobenosti samog sveta) od najvee su vanosti u stvaranju znanja. (str. 269) Antinomija izmeu egzogenikog i endogenikog takoe je igrala vanu ulogu i u psihologiji. Promenu od egzogenike ka endogenikoj perspektivi Gergen vidi kao kognitivnu revoluciju. Svoju poziciju ovaj poznati psiholog karakterie kao socioracionalizam, gde se lokus naune racionalnosti stavlja ne u um nezavisnih osoba, ve unutar socijalnog agregata. Racionalnost je tako rezultat pregovarane inteligibilnosti. Konstrukcionizam ne nudi fundamentalistika pravila garanta i u ovom smislu je relativistiki. Ipak, ovo ne znai da sve prolazi. (str. 273) Nauka i dalje zahteva normativna pravila, a konstrukcionizam samo dodaje istorijsku i kulturnu situiranost. Ova verzija konstruktivizma bila bi slaba verzija, ali kada se misli na konstruktivizam u sociologiji nauke, obino se misli na radikalnije ideje. Prema Stivenu ejpinu (Shapin 1982) neki teoretiari naglaavaju upotrebu kulturnih resursa i najee govore o vezama izmeu naunog znanja i ireg drutva. Poenta je u tome kako naunici koriste intelektualne resurse koji su povezani sa drugim oblicima kulture. Postoje dve osnovne tehnike koje obrauju granice izmeu nauke i drugih oblika kulture. Jedna, koja je preteno povezana sa filozofima nauke i nekim internalistikim istoriarima nauke, ukljuuje unapred odreeno ubeenje o tome ta konstituie nauku, a ta ne. Ta ubeenja obino su formirana modernim naunim uslovima. ejpin ove pokuaje smatra istorijskim besmislicama (str. 177). Drugi pristup ukljuuje pokuaj da se utvrdi kako su sami istorijski akteri definisali ta pripada nauci, a ta ne. Shodno prethodnoj karakterizaciji internalistikog pristupa ejpin ovaj projekat proglaava istorijski znaajnim (str. 177). U nekim teorijama naglaena je socijalna upotreba prirode u irem drutvu. U pitanju su istorijska dela koja tretiraju upotrebu koncepcija prirode u odreenom drutvu. Danas je nauka profesionalizovana i visoko izdiferencirana, ali u 17. veku sekularno ureenje je bilo daleko od dananjeg. Postojale su i moralne, socijalne i politike razlike. Zato ejpin tvrdi da je priroda nekad

322

imala konstitutivnu normativnu dimenziju (str. 180) i da su ljudi verovali da taj normativni karakter potie od boanstva koje je stvorilo i prirodni i drutveni poredak. Nauka tog doba teko se moe razumeti ukoliko ne obratimo panju na institucionalizovani moral i njegovu drutvenu upotrebu. Moralne upotrebe prirode u 17. i 18. veku nisu bile scijentistike ekstrapolacije ezoterinih otkria prirodnih nauka na socijalne probleme; moralne i socijalne upotrebe prirode bile su sutinska razmatranja u evaluacijama istorijskih aktera, sainjene od raznih teorija, modela, metafizike i injeninih stavova. (str. 181) Studije koje su karakteristine za konstruktivistiki pristup najee naglaavaju sluajnost i ire drutvene interese. Pretpostavlja se, recimo, da pripadnici razliitih klasa imaju divergentne kognitivne interese i onda se kao odluujui momenat u reavanju kontroverzi uvode interesi. Sutina je u tome to pokazuju da i tehnike i ezoterine naune aktivnosti mogu da budu posledica nekih irih drutvenih interesa. Studije o kojima ejpin govori, od kojih emo nekima posvetiti vie panje, osporavaju tezu klasine sociologije nauke da iri drutveni interesi utiu na spoljanjost naunog znanja (modele, metafiziku i metafore), dok se ezoterino jezgro generie iskljuivo kroz nezainteresovanu kontemplaciju stvarnosti. (str. 191) Neto kasnije ejpin iznosi svoje (konstruktivistiko) shvatanje prirode. Stvarnost se ini sposobnom da izdri vie od jednog objanjenja koje joj se daje, u zavisnosti od ciljeva onih koji se njome bave; i makar u ovoj instanci, onih ciljeva koji su ukljueni u razmatranje u irem drutvu, poput redistribucije prava i resursa meu drutvenim klasama. (str. 194) Preovladavajui model sociologije znanja on zove prinudnim modelom koji se moe opisati na sledei nain:
(i) ona dri da se socioloka objanjenja sastoje od tvrdnji sledee vrste: sve (ili veina) individua u odreenoj drutvenoj situaciji verovae u odreenu intelektualnu poziciju; (ii) ona tretira drutveno kao da se moe izvui putem agregacije individua; (iii) ona vezu izmeu socijalne institucije i verovanja tretira kao determinaciju, iako je malo toga eksplicitno

323

reeno o prirodi determinizma; (iv) ona izjednaava drutveno sa iracionalnim; (v) ona izjednaava socioloko objanjenje sa pozivanjem na eksterne makrosocioloke faktore; (vi) ona postavlja socioloko objanjenje protiv shvatanja da je nauno znanje empirijski zasnovano u ulnom uplivu spoljanje stvarnosti. [194195; kurziv u originalu]

Veoma su zanimljiva dva rada koja se bave odnosom izmeu mertonovske i konstruktivistike sociologije nauke, njihovim slinostima, razlikama i (ne)mogunostima sinteze. Elkana (1978) je eleo da pokae kako otra polarizacija izmeu realista i relativista ne predstavlja logiku nunost, ve da je posledica istorijskih okolnosti. Da je u pitanju logiki problem, on bi bio nereiv. [O]no to demarkacionisti i racionalni rekonstrukcionisti propovedaju je pass ono to neki od njih rade je mejnstrim dobre filozofske istorije. (str. 310; kurziv u originalu) Obino se smatra da naunik pripada jednoj od ove dve kognitivne orijentacije i da je nemogue praktino biti pristalica obe. Elkana tvrdi da je to mogue. Najee se realisti suprotstavljaju konvencionalizmu, ali on ima za cilj da demonstrira da relativizam i konvencionalizam nisu identini, tj. da relativizam ne obuhvata nuno i konvencionalizam. Osnovno obeleje konvencionalizma jeste da je istina stvar konvencije, a ne injenica, i ono nije identino glavnom obeleju relativizma, po kojem je injenica injenica samo u odnosu na dati konceptualni okvir i da u odnosu na neki drugi moe da predstavlja kompleksni teorijski entitet. Na ovaj nain se ukazuje na to da nema nunih inkonzistentnosti izmeu konvencionalizma i relativizma, a tako i izmeu realizma i relativizma.
Pozivanje na konsenzus nije nuno realistika niti relativistika pozicija. Dostizanje konsenzusa o validnosti naunih tvrdnji zapravo znai da konsenzus (ili pre delimini konsenzus izmeu kompetitivnih podgrupa koje su kritiki nastrojene prema meusobnim shvatanjima) ukljuuje slike znanja koje determiniu kriterijume unutar odabranog okvira u odnosu na koji je svet relativno ureen po pitanju aproksimacije ili Istine. Konsenzus je socijalni mehanizam uz pomo

324

kojeg se uspostavljaju slike znanja i hijerarhijski poredak izvora znanja, povezujui tako realistiki i relativistiki pogled na svet. Stari problem o tome da li bi bilo konsenzusa da nema neke realnosti do koje se stie konsenzusom samo je jo jedna formulacija pitanja realizma/relativizma. [str. 316]

S druge strane, Gijerin (Gieryn 1982) je ukazivao na redundantnosti i povlaenja konstruktivistikog programa, poredei ga sa mertonovskim. Demonstrirau pseudonovinu relativistikog /konstruktivistikog programa poredei ga sa najpoznatijim prethodnikom, teorijskom orijentacijom koju je razvio Robert Merton pre pola veka. (str. 280) On to ini preko konstitutivnih pitanja, onih koja definiu problematiku nekog polja. Konstitutivno istorijsko pitanje sociologije nauke je ono o nastanku nauke u 17. veku i njen naknadni uspon. Odgovor na njega zahteva i odgovor na konstitutivno analitiko pitanje, o tome zato je nauka jedinstvena u odnosu na ostale drutvene institucije. Postoje tri redundancije. Socijalni i kulturni faktori su sutinske komponente u konstrukciji naunog znanja, to je neka vrsta truizma u sociologiji nauke. O ovome je pisao i Merton (1945/1973). Nauno znanje je samo aproksimacija, jer su naunici retko kada sigurni u svoja verovanja. O tome govori norma organizovanog skepticizma (Merton 1942/1973). Verovanja i pretpostavke naunika determiniu kasnije konstrukcije novih naunih verovanja. Ono to znamo ograniava ono to moemo da znamo (ovo je pretpostavka iz klasine filozofije). Prvo povlaenje ili odstupanje jeste korak nazad ka sociolokom redukcionizmu. Pretpostavka o znaaju socijalnih i kulturnih faktora u produkciji znanja postaje osnovna i najrelevantnija. Drugo je ono koje ograniava nauku na prouavanje lokalnih procedura objanjenja. Relativisti pretpostavljaju da je proces konstrukcije znanja objanjiv samo na osnovu verbalnih deskripcija naunika, gde se najvie panje poklanja lokalnim interpretativnim kontekstima, najee laboratoriji. Gijerinov rad je izazvao kritike (Collins 1982; Knorr-Cetina 1982b; a kasnije ga je kritikovao i Cole 1992). Relativistika

325

kola je prvenstveno zainteresovana za prirodu ljudskog znanja, dok su mertonovski istraivai, kako ja to vidim, prvenstveno zainteresovani za prirodu naune zajednice. (Collins 1982: 300) Zato je konstitutivno pitanje relativista o znanju uopte, a ne o naunom znanju. Nauno znanje ne bi trebalo i ne sme biti tretirano kao epistemoloki posebno. . . (str. 300; kurziv u originalu) Gijerin i mertonovci naunom znanju pripisuju kognitivni monopol, dok se iz Kolinsovog citata jasno vidi negacija ove tvrdnje. Relativisti po Kolinsovom ubeenju ne moraju da se bave normama nauke. Sve ovo ne znai da naunu zajednicu ne karakteriu ove norme . . . [J]a verujem da akademska nauka prikazuje vie univerzalizma, komunizma, nezainteresovanosti i skepticizma od drugih profesionalnih institucija, iako to nije ni blizu dovoljno. (str. 301) Knor-Cetina (Knorr-Cetina 1982b) se slae sa nekim Gijerinovim tvrdnjama, ali najvie mu zamera na razmatranju relativizma. Ona pravi razliku izmeu epistemikog i rasuivakog relativizma. Epistemiki relativizam nije posveen ideji da nema materijalnog sveta ili da su sve tvrdnje o znanju jednako dobre ili loe. . . (str. 320321), ve se tie naih pretpostavki i selekcija koje su specifine za odreeno istorijsko mesto i vreme. Knor-Cetina za svoju verziju konstruktivizma tvrdi da nije zasnovana na epistemikom relativizmu. Kao to emo videti kasnije, njen pristup je mikrointerni pristup, a klasinoj sociologiji znanja zamera na makro orijentaciji. I Gijerin i Elkana nude interesantne pokuaje komparacije mertonovskog i konstruktivistikog pristupa nauci, ali oni nisu u jednakoj meri odrivi. Elkana je u pravu kada kae da realisti ee propovedaju realizam nego to ga dosledno praktikuju, a Gijerinovi dokazi su ipak preterani, jer konstruktivizam nije nastao kao puko distanciranje od mertonovaca. Kognitivni resursi su im drugaiji, kao i motivacije. Nakon analize nastanka konstruktivizma videli smo da nije u pitanju samo izdanak klasine sociologije nauke. Takoe su veoma problematini i pojmovi konstrukcija i socijalna konstrukcija. Sismondo (1993a: 516) razlikuje etiri upotrebe ove metafore:

326

(1) Konstrukcija preko isprepletenosti aktera: institucije, ukljuujui znanje, metodologije, polja, navike i regulativne ideale. (2) Konstrukcija teorija i objanjenja od strane naunika, u smislu da su to strukture koje poivaju na osnovama podataka i posmatranja. (3) Konstrukcija artefakata u laboratoriji kroz materijalnu intervenciju. (4) Konstrukcija objekata miljenja i predstava u neokantovskom smislu (vidi i Knorr Cetina 1993; Sismondo 1993b). Rei da su injenice konstruisane najee znai da njihova injeninost zavisi od odreenih ljudskih akcija. Negacija ove pozicije je tvrdnja da su injenice nezavisne od ljudske aktivnosti. To bi bila pozicija realizma, koji najoptije govori o tome da je stvarnost koju naune teorije opisuju u velikoj meri nezavisna od nas i naih teorija. Ronald Gir (Giere 1988) svoj glavni prigovor konstruktivistima zasniva na ovom argumentu, da je tvrdnja da konstrukcije ontoloki prethode stvarnosti veoma malo verovatna1. Kada budemo govorili o antropologiji nauke, o teoretiarima koji su konstruktivizam sprovodili u praksi u naunim laboratorijama, govoriemo o materijalnom konstruktivizmu, jer, po tim autorima, mi u laboratoriji nigde nemamo prirodu ili stvarnost. One se u njima konstruiu. Iako je o pojmovima objektivnosti, subjektivnosti, racionalizma, iracionalizma, realizma i relativizma usputno bilo rei, naroito u prvom poglavlju, gde je cilj bio da se pokae kako sociologija moe da bude/jeste objektivna nauka, ovom prilikom panja e biti posveena aspektima koji se direktno odnose na konstruktivistiki orijentisanu sociologiju. Tokom veeg dela njihove istorije u drutvenim naukama je kao kognitivna orijentacija preovladavao realizam. Drutveni naunici su stvarnost i spoljanji svet uzimali zdravo za gotovo i pretpostavljali su da je njihov zadatak da ga objasne to objektivnije.

1 [P]o konstruktivistima, nauna teorija ne opisuje svet, ve, suprotno tome, konstituie ga. (Nola 1994: 692: kurziv u originalu)

327

U metodolokim radovima neokantovci poput Zimela i Vebera su kritikovali realizam, to je (bilo) u skladu sa (tadanjim) idealizmom, ali u svojim sociolokim i istorijskim razmatranjima i oni su bili realisti. [O]ni nisu izmislili sadanjost ili ak i prolost, ve su praktikovali uveni Rankeov diktum iz 1824. godine, da je zadatak istoriara da pokae wie es eigentlich gewesen ist, tj. ta se zapravo dogodilo. (Bunge 1993: 207208; kurziv u originalu) Zimel i Veber nisu bili naturalisti, odnosno bihevioristi, jer su smatrali da se u razmatranje mora uzeti i unutranji ivot ljudi, naroito njihova verovanja, motivacije i namere, i u tom smislu bili su subjektivisti. Mogue je biti objektivan po pitanju subjektivnih iskustava drugih ljudi ukoliko se upotrebljavaju pouzdani objektivni indikatori i sve dok se svaka imputacija verovanja, motivacija ili namera tretira kao pretpostavka koja se podvrgava empirijskim testovima. (str. 208) Situacija se promenila tokom ezdesetih godina prolog veka usled dva izvora filozofskog i politikog. Filozofski potie od reakcije protiv pozitivizma koji je predstavljan kao objektivistiki, zato to nije uzimao u obzir mentalna stanja. Ova reakcija se pre moe tumaiti kao regresivna, a nikako progresivna. Umesto pokuaja da se prevaziu nedostaci pozitivizma odbaena je i potreba za jasnou i empirijskim testovima. Tako su se javile zamene za pozitivizam u vidu konvencionalizma, fikcionizma, konstruktivizma, intuicionizma, hegelijanizma, fenomenologije, hermeneutike i egzistencijalizma (ponekad zainjenog marksizmom) (Bunge 1993). Politiki izvor savremenih vidova antirealizma je u protivljenju Vijetnamskom ratu, odnosno te ratne generacije prema establimentu, shvaenog kao moi koja se krila iza nauke i pronaune filozofije. Zato je borba protiv nauke shvaena i kao borba protiv establimenta. Ove teme su obraene ranije. Bunge eli da istrai glavne vrste realizma (tj. objektivizma) i subjektivizma u savremenoj drutvenoj metateoriji i koristi sledee definicije:
Objanjenje injenice (ili grupe injenica) je objektivno ako, i samo ako (a) nema pozivanja na posmatraa i (b) ako je razumno istinito (ili istinito

328

do dovoljne aproksimacije) inae je subjektivno. Uslov (a) je neophodan jer je mogue istinito opisati sopstvenu reakciju (npr. oseanje) kao injenicu: ovo, iako istinito, predstavlja subjektivnu procenu situacije. I uslov (b) je neophodan jer je mogue dati nesubjektivno, ali totalno imaginarno objanjenje. Naa druga definicija je ova: objanjenje injenice (ili grupe injenica) je intersubjektivno u datoj zajednici, ako i samo ako se svi pripadnici slau oko nje. Intersubjektivnost moe da bude perceptivna, konceptualna ili i jedno i drugo zajedno. [str. 208; kurziv u originalu]

Dva koncepta su logiki nezavisna jedan od drugog. [K]oncept objektivnosti je epistemoloki i semantiki . . . a intersubjektivnosti je psiholoki i socioloki. (str. 209) Unutar naune zajednice intersubjektivnost je indikator objektivnosti, ali on moe da bude pogrean. Svi pripadnici grupe mogu da percipiraju ili konceptualizuju datu injenicu na isti, ali netaan nain. Konsenzus nije sutinsko obeleje istine, ve poeljan privremeni ishod procesa istraivanja i poduavanja. Objektivizam ili realizam je filozofska doktrina. To je shvatanje da, osim u umetnosti, treba da stremimo da eliminiemo sve subjektivne elemente iz naih shvatanja o stvarnosti. (str. 209210; kurziv u originalu) Objektivizam zahteva eliminaciju naih oseanja i elja kada govorimo o spoljanjem svetu. Sutina objektivizma za drutvene nauke je u tome da nauna teorija moe da se odnosi na subjektivna iskustva, ali ne sme to da radi na subjektivan nain. (str. 210) Subjektivizam je, dakle, filozofsko shvatanje da je svet, daleko od toga da postoji sam za sebe, kreacija spoznajuih subjekata. (str. 210) Poznati primer modernog subjektivizma je fenomenologija, koja se predstavlja kao ista egologija, tj. nauka o konkretnoj transcendentalnoj (neempirijskoj) subjektivnosti. Subjektivizam fenomenologije nije samo epistemoloki, ve i ontoloki, jer je i sam svet jedna beskrajna ideja). On predstavlja dvostruku opasnost za drutvenu nauku. U pitanju je naglaavanje individue i zanemarivanje ili negiranje stvarne egzistencije drutvenog sistema i makrosocijalnih injenica koje su eventualno produkt interpreta-

329

cije i agregacije. Druga opasnost ili tetnost jeste odvraanje od empirijskih istraivanja, tj. naglaavanje humanistike dimenzije socijalnih studija. Efekat prvog koraka jeste da je drutvena nauka nemogua; drugog da je drutvena nauka nemogua. (str. 211; kurziv u originalu) Ovi efekti su vidljivi u fenomenolokoj sociologiji i kod etnometodologa. Tradicionalni subjektivizam je bio individualistiki jer se bavio subjektom kao individuom u socijalnom vakuumu i zato ne moe da se izbori sa krajnjom konsekvencom o postojanju onoliko svetova koliko postoji ljudi i nema objanjenje za pojavu intersubjektivnosti. Jedino reenje, kao puki azilum ignorancije, nalazi se u bogu i prestabiliranoj harmoniji. Bunge relativizam vidi kao verziju subjektivizma, iako je to prilino pojednostavljeno shvatanje. Relativizam u filozofiji predstavlja veoma staru orijentaciju koja moe jasno da se prati od samih njenih poetaka. Njegova sveobuhvatna analiza u filozofskoj i naunoj tradiciji je izuzetno komplikovana, tako da emo govoriti samo o korenima modernog relativizma. U prvom poglavlju relativizam je predstavljen uopteno kao jedna od dominantnih orijentacija nove sociologije nauke, a sada emo se osvrnuti na neke dublje implikacije. Verovatno najpoznatija vrsta modernog relativizma potie iz antropologije, gde predstavlja neku vrstu reakcije na kontakt sa drugim/razliitim kulturama. Najpoznatiji predstavnik kulturnog partikularizma, odnosno kulturnog relativizma svakako je Franc Boaz, koji je sa svojim mnogobrojnim sledbenicima negirao postojanje hijerarhije meu narodima i kritikovao (esto) grube evolucionistike generalizacije Frejzera, Tajlora i Morgana. oveanstvo je u boazovskoj tradiciji deljeno na odvojene kulture koje nisu meusobno svodljive jedna na drugu, poseduju sopstvene vrednosne sisteme i imaju neku vrstu individualnosti. U najirem smislu ovaj relativizam se moe posmatrati kao reakcija na prosvetiteljski racionalizam i verovanje da postoje univerzalni zakoni ljudske prirode i nauni metod koji omoguava akumulaciju naunih znanja. Ova vrsta relativizma, koja je neka vrsta romantiarske reakcije, ostala je veoma rairena u antropologiji (Boas 1940; vidi i Geertz 1973/2000).

330

Kada se govori o sociologiji i filozofiji nauke, daleko su znaajniji nauni i antiepistemoloki relativizmi od romantiarskog (vidi Hollis and Lukes 1982b), jer su mnogi pripadnici sociologije naunog znanja tvrdili da pravo/nauno socioloko izuavanje nauke zahteva relativistiki pristup. Najpoznatiji je tekst Barnsa i Blura (Barnes and Bloor 1982). Kod antiepistemolokog relativizma u pitanju je filozofski motiv za njegovim prihvatanjem u vidu odbacivanja potrage za racionalnim osnovama znanja. To su najee holistike, antifundacionalistike i pragmatistike analize znanja. One negiraju znaaj i mogunost samerljivosti, odnosno skupa pravila koja mogu da nam kau kako je mogue postii racionalni sporazum ili reiti kontroverzu. Zastupnici ove struje miljenja insistiraju na tome da filozof ne moe da otkrije algoritam za izbor meu naunim teorijama. Pre nego to analiziramo metodoloka uputstva koja nude Barns i Blur videemo koje sve oblike relativizam moe da ima. Budon (Boudon 2005) analizira najoptiju i najznaajniju podelu u drutvenim naukama, na kognitivni i kulturni relativizam. On insistira na tome da je nuno odrati distinkciju izmeu naunih i nenaunih rasprava i odbacuje obe vrste relativizma, smatrajui ih preteranim ili hiperbolikim verzijama skeptikih konsekvenci kritikog racionalizma Montenja, Hjuma i Vebera. Jedno od glavnih obeleja kognitivnog relativizma jeste shvatanje znanja kao konstrukta, to onemoguava objektivnost i u prvi plan postavlja interpretaciju. Reeno je da je jedan od najveih podsticaja konstruktivistima bio Tomas Kun. Klasina sociologija nauke bavila se vannaunim poreklom naunih koncepata, ulogom institucija u naunoj produktivnosti ili uticajem ideja iz sfera van nauke na razvoj nauke, to nije ukazivalo na nemogunost dostizanja objektivnosti u nauci. Kun je jedan od prvih koji je jasno doveo u pitanje linearnost istorije nauke, ali kao to smo videli, on nije izvodio zakljuke da se sve naune teorije u svim okolnostima prihvataju ili odbacuju na osnovu razloga koji spadaju van domena nauke. Na primerima iz nekih studija sluaja bie evidentne relativistike implikacije. Budon na veoma zanimljiv nain govori o razliitim socijalnim implikacijama kognitivnog i kulturnog relativizma.

331

Kognitivni je stanovite odreene grupe ljudi unutar akademske zajednice, to znai da je njegov socijalni uticaj ogranien, dok je kulturni daleko uticajniji izvan akademske zajednice. to se tie istorijskog uticaja pomenuta tri autora, Montenj je na Gerca (Geertz 1973/2000) uticao najvie idejom da nema normativne istine, ve samo kroskulturno varijabilnih obiaja. Hjum je krivac zbog ideje da se iz deskriptivnih stavova ne mogu izvlaiti preskriptivni zakljuci, a Veber je promovisao shvatanje o neskladu normi i vrednosti meu razliitim drutvima, jer se radi o vrednosnom konfliktu. Neto drugaija podela (Niiniluto 1991) je na ontoloki, semantiki, epistemoloki i aksioloki relativizam. Ontoloki se odnosi na objekte, osobenosti, injenice i svet; semantiki na istinu i znaenje; epistemoloki na percepciju, verovanje i racionalnost; aksioloki na moralnost. Ontoloki relativizam moe da opravda semantiki, koji implicira epistemoloki, ali obrnuta situacija ne mora da bude odriva, jer je mogue da je istina apsolutna, iako su verovanja o njoj relativna. Relativizam moe da se odnosi na grupe, kulture, okruenja, jezike, konceptualne okvire, teorije, paradigme, stanovita, oblike ivota, vrednosti, interese itd., tako da postoji mogunost da su razni oblici relativizma nezavisni jedni od drugih relativizam u odnosu na individue (protagoreanski) ne mora da implicira relativizam konceptualnih okvira (nesamerljivost) ili relativizam socijalnih interesa, i obrnuto. Holis i Luks (Hollis and Lukes 1982b) prave osnovnu razliku izmeu moralnog i kognitivnog relativizma, a on se opet moe podeliti na konceptualni i perceptivni relativizam. Moralni relativizam je potrebno razlikovati od moralnog diverziteta (ili varijacija) i moralne relativnosti (to je relativnost varijacija u odnosu na nezavisne varijable, kao to su kulturni i socijalni faktori). On porie univerzalnost moralnih verovanja i praksi. Ukoliko smatramo da moralno rasuivanje ne moe da bude pitanje istinitosti i/ili lanosti i da je ono produkt ljudi, onda nauci nema mesta u oceni suprotstavljenih miljenja o moralu. Moralni relativizam je naunicima daleko prihvatljiviji od kognitivnog. Ipak, Blur tvrdi da je [n]auno gledano, isti stav prema moralnosti i spoznaji . . .

332

mogu i poeljan (Bloor 1976: 142), jer [a]ko moemo da ivimo sa moralnim relativizmom, moemo da ivimo [i] sa kognitivnim relativizmom. (str. 143) Konceptualni relativizam odnosi se na tvrdnju da razliite grupe i kulture ureuju svoja iskustva preko razliitih koncepata. Poredak koji postoji nije direktno dat ulima, to znai da je posredovan raznim faktorima1. Razliite klasifikatorne sheme inkorporiraju vetice i duhove, flogiston i etar, atome i planete itd. Relativisti tvrde da iskustvo esto ne daje dovoljnu empirijsku potkrepljenost svakodnevnoj racionalnosti. Sheme povezuju pomenute partikularnosti sa optijim konceptima, sve do onih osnovnih ili apstraktnih, koji se zovu kategorijama miljenja. Savremeni zapadni svet oslanja se na kategorije prostora, vremena, uzronosti, broja, linosti itd., koje se u komunikaciji unutar iste kulture ne dovode u pitanje, ali se razlikuju od kategorija iz drugih kultura. Iz ovoga ne slede nuno relativistiki argumenti, iako mnogi autori padaju u zamku samo na osnovu injenice da su konceptualne varijacije relativne socijalnom ili kulturnom kontekstu. Neki koncepti su relativni na ovaj nain, to je nesumnjivo, ali veoma je teko poverovati u ideju da su osnovne kategorije miljenja relativne. Sheme su relativne kontekstu kulture, ali se usklauju sa prirodom. esto se moe uti fraza da razliiti ljudi ive u razliitim svetovima, to je glavno obeleje perceptivnog relativizma. On ima dve verzije: transkulturnu (potie iz antropologije) i transteorijsku (potie iz istorije, sociologije i filozofije) (Bloor 1976). Sapir-Vorfova hipoteza u sebi nosi dve ideje. Prva je da ono to opaamo ne moe da se objasni prirodom percipiranog objekta, a druga da jezik na neki nain determinie ili konstituie ono to se percipira. Detaljnije e o konceptualnom i perceptivnom relativizmu biti rei kada budemo govorili o Blurovom shvatanju ovog problema. Na osnovu svega reenog sasvim je razumljivo zbog ega relativisti prihvataju i relativizme istine i razuma. Istina se
Rad na koji su se konstruktivisti najvie pozivali, a koji ide u prilog ovoj tezi, jeste rad iz antropologije o arbitrarnosti klasifikacije (Bulmer 1967).
1

333

u relativistikom taboru posmatra kao relativna kulturi, vremenu, individui, klasnoj poziciji, polu/rodu itd. (vidi Friedman 1998). Favorizuju se holistike koncepcije istine i znaenja, gde su one uvek neto vie od pukih rei i reenica. Postavlja se pitanje: da li postoji neko zajedniko skladite nerelativnih opservacionih istina koje omoguavaju komunikaciju? Ukoliko bi odgovor bio ne, onda postoje nesamerljive konceptualne sheme i stvarnosti. Neki relativisti dre da postoji takvo skladite, ali svoje stanovite brane preko teze o nedovoljnoj empirijskoj potkrepljenosti. Problem sa ovim stavom i prihvatanjem Kvajnovih argumenata je to naunici, a naroito antropolozi i sociolozi, moraju da veruju u uspeh razjanjenja onoga to njihovi objekti istraivanja veruju (Quine 1953/1961), ali o ovim prigovorima bilo je rei u prvom poglavlju. Konani korak je da se relativizuje ono to se smatra razumnim, o emu je takoe bilo rei kada se govorilo o prezentizmu. Argument je slian onim prethodnim, gde se insistira na tome da garant verovanja zavisi od kanona miljenja koji je opet neka vrsta drutvene norme, relativne odreenoj kulturi i vremenu. Racionalisti se brane tako to ne ele da razdvoje razum od objektivne istine. Tamo gde relativista vidi samo razlike u ovim standardima za procenu razloga kao dobrih racionalista insistira na rangiranju standarda. (Hollis and Lukes 1982: 11) Iz okvira konstruktivistike sociologije naunog znanja najpoznatiji tekst o relativizmu je od Barnsa i Blura (Barnes and Bloor 1982), ranije pomenut.
Naa tvrdnja jeste da je relativizam od sutinskog znaaja za sve one discipline, poput antropologije, sociologije, istorije institucija i ideja, ak i kognitivne psihologije, koje objanjavaju diverzitet sistema znanja, njihovu distribuciju i nain njihove promene. Oni koji se suprotstavljaju relativizmu i koji doputaju odreenim oblicima znanja privilegovan status su ti koji predstavljaju pravu pretnju naunom razumevanju znanja i spoznaje. [str. 2122]

334

Jasno se vidi da je relativizam za njih od sutinskog znaaja za sve discipline koje pokuavaju da objasne sisteme znanja i da je glavni zadatak naunog izuavanja nauke da otkrije specifine, tj. lokalne uzroke verovanja, gde se relativistiki metodoloki stav podrazumeva. Poto se pod relativizmom obino podrazumeva da verovanja ljudi o odreenoj temi variraju, Barns i Blur zagovaraju jo jau verziju relativizma koja sadri u sebi postulat ekvivalencije1. Postulat ekvivalencije se odnosi na shvatanje da su sva verovanja jednaka po pitanju uzroka njihove kredibilnosti. (Barnes and Bloor 1982: 23) To znai da je kredibilnost jednako problematina i za istinita i za lana verovanja. Za sociologa je najvanija potraga za kredibilitetom, a ne za (ne)istinitou ili(i)racionalnou verovanja. O kredibilitetu verovanja moe se govoriti bez obzira na ove kategorije. Oni se pozivaju na mnoge studije sluaja iz istorije nauke gde autori ne govore o epistemolokom statusu sluaja koji je u pitanju, ve samo istrauju sluajne determinante verovanja i miljenja, bez obzira na to da li su verovanja istinita ili zakljuivanja racionalna. (str. 23) Zato je njihov zakljuak da se vie dokaza moe navesti u korist relativizma nego protiv njega i da se opozicija relativizmu moe nai preteno na programskom nivou. Barns i Blur svoje stanovite nazivaju monistikim i sva verovanja tretiraju kao jednaka zarad objanjenja. Racionalisti koji odbacuju relativizam su dualisti, jer prave razliku izmeu racionalnih i iracionalnih verovanja i onih istinitih i pogrenih. Oni ova verovanja razliito tretiraju i insistiraju na tome da iracionalna verovanja zahtevaju eksternalistika objanjenja. Sutinsko obeleje ovakvog relativizma je negiranje (mogunosti) postojanja transkulturnih normi racionalnosti ili racionalnosti koja transcendira (drutveni) kontekst. Zbog toga je njihovo najjae metodoloko oruje postulat ekvivalencije. Insistiranje na socijalnom domenu objanjenja Barns i Blur ne vide kao suprotstavljeno nativizmu. Pozivanje na nativizam je
1 [S]ve znanje je relativno lokalnoj situaciji mislilaca koji ga proizvode. . . (Bloor 1976: 142)

335

jednako odrivo kao i pozivanje na drutvenu strukturu, jer se oni tiu objanjenja, a ne opravdanja. Zato je nativizam prema njihovom shvatanju u skladu sa relativizmom. Davanjem primata kredibilnosti sociologija (naunog) znanja ne moe mnogo toga da kae o validnosti verovanja. [B]ilo koji delovi logike koji mogu da budu opravdani nee biti univerzalni, ve isto lokalni u svojoj kredibilnosti. (str. 46) Kao jedino mogue reenje u korist racionalizma Barns i Blur istiu veru. Vera je uvek bila tradicionalna i najefikasnija odbrana od relativizma. (str. 4647) Pored relativizma u sociologiji su izuzetno rasprostranjeni i pomenuti konvencionalizam, fikcionizam, socijalni konstruktivizam i hermeneutika. Konvencionalizam je shvatanje da su naune hipoteze i teorije korisne konvencije, a ne vie ili manje istinite (ili lane) reprezentacije injenica. (Bunge 1993: 212; kurziv u originalu) Radikalni konvencionalizam nije pomirljiv sa naukom, jer se u nauci raunaju empirijski podaci koji nisu konvencije. Zato postoji blaa varijanta umerenog konvencionalizma prema kojem je izbor izmeu rivalskih teorija koje na podjednako dobar nain objanjavaju podatke stvar konvencije. Fikcionizam kombinuje konvencionalizam sa pragmatizmom. Naune teorije i hipoteze su po ovom shvatanju u najboljem sluaju fikcija. To znai da stvari oko nas samo izgledaju kao da su istinite, dok zapravo ne moraju to da budu. U izvesnom smislu ova orijentacija sadri u sebi zrno istine, jer svaka teorija ukljuuje fikcije u obliku idealizacija ili simplifikacija, kao to je sluaj sa Veberovim idealnim tipovima. Ali to nisu uvek puke fikcije, jer bivaju prihvaene kada su aproksimativno istinite. Tradicionalni fikcionisti i konvencionalisti su bili metodoloki individualisti. Prema njihovom shvatanju konvencije i fikcije bivaju predloene od strane individualnih naunika, a onda bivaju odbaene ili prihvaene od strane drugih naunika. U sociologiji nauke javio se i kolektivistiki konvencionalizam koji je kombinovan sa subjektivizmom, fikcionizmom, relativizmom i hermeneutikom. Socijalni konstruktivizam, prema Bungeovom miljenju, predstavlja meavinu antirealizma i kolektivizma (ili holizma). Sve drutvene injenice, a esto i prirodne, konstrukcije su kolektiva miljenja, poput naune zajednice. Razliiti kolektivi

336

miljenja imaju meusobno nesamerljiva shvatanja i zato je konstruktivizam u bilo kojem obliku relativistiki. Konstruktivisti brkaju stvarnost sa naim predstavama stvarnosti, ono to se istrauje sa istraivaem, injenice sa podacima, objektivne zakone sa izjavama o zakonima, pretpostavke sa konvencijama itd. Osim radikalnih empirista, svi se slau da su koncepti, hipoteze i teorije konstruisane, ali samo subjektivisti tvrde da su i injenice konstruisane. Epistemoloki konstruktivizam je u izvesnoj meri opravdan, ali ontoloki ne. Hermeneutika filozofija drutva zasniva se na pretpostavci da je sve drutveno svrhovito, simboliko ili tekstualno i da mora biti interpretirano preko intencija, a ne uzroka. Konvencije, simboli, izbori itd. ne smeju se zanemariti u izuavanju oveka, ali treba ih izuavati objektivno. Interpretacijom odreene akcije stvaramo hipotezu koju bi trebalo empirijski testirati. Zato je mogue doi do odreenih socijalnih injenica i zakona. Hermeneutiku drutvenu teoriju zbog toga najee karakteriu trivijalnosti i greke. [S]ubjektivnost se mora izuavati nauno, tj. preko pouzdanih objektivnih (fiziolokih ili bihevioralnih) indikatora. Arbitrarno pripisivanje verovatnoa stanjima uma ili moguim ishodima nameravanim akcijama nije nauna procedura, upravo zato to je arbitrarna. (str. 225) Na kraju ostaje da vidimo poziciju realizma koja je neophodna kako bi sociologija uspela da se po naunosti priblii prirodnim naukama, o emu je bilo rei u prvom poglavlju. Filozofski realizam ili objektivizam je shvatanje da spoljanji svet postoji nezavisno od naeg ulnog iskustva, ideacije i volje i da moe biti saznat. (str. 229) Ova definicija sadri ontoloku i epistemoloku tezu i nije kontradiktorno zagovarati jednu, a negirati drugu. Mogue je misliti da materijalni objekti postoje van nas, ali da ih ne moemo zapravo saznati. Ili, mogue je misliti da je svet spoznatljiv, jer ga mi konstruiemo, ali kao to konstruiemo mitove ili matematike teorije. Realizam je suprotstavljen subjektivizmu i sukobljava se sa konvencionalizmom, fikcionizmom, konstruktivizmom i fenomenalizmom. S druge strane, mogue je da bude u skladu sa imaterijalizmom, kao kod Tome Akvinskog, i da se veruje u

337

imaterijalne due ili anele. Zato se ne sme poistoveivati sa materijalizmom, koji je ontoloki stav, a ne epistemoloki, niti se sme poistoveivati sa empirizmom ili pozitivizmom, koji ograniavaju ono to je spoznatljivo na eksperimentalne dokaze, tako da su delimino subjektivistiki. Ontoloka teza realizma najjednostavnije glasi: postoje stvari za sebe. Epistemoloka je da ih moemo istinski saznati, a ne samo onako kako nama izgledaju. Obino se razlikuju tri vrste realizma: naivni (zdravorazumski), kritiki i nauni. Naivni realizam tvrdi da su stvari onakve kakvima ih mi vidimo. Ne pravi razliku izmeu stvari po sebi i stvari za nas. Pravo znanje je ogledalo stvarnosti. Naivni realista je nekritian i podloan perceptivnim iluzijama i samoobmani i ne moe da objasni greku, niti da pokua da je ispravi preko konstruisanja teorija koje bi sadrale koncepte koji su udaljeni od direktne percepcije i intuicije. On je neupotrebljiv za prouavanje, npr. atoma ili drutvenog sistema, jer oni nisu direktno perceptibilni i imaju kontraintuitivna obeleja. Mogue ga je odbaciti ili rafinirati. Njegovo odbacivanje je obeleje antirealizma i predstavlja defetistiki pokuaj. Antirealizam je blatantno nerealistian, tj. pogrean, jer je sutina naunog istraivanja istraivanje stvarnog sveta kako bismo ga saznali. Kritiki realista shvata da je percepcija ograniena, da moe da bude pogrena i da je veoma teko doi do potpune istine. Priznaje da nain na koji percipiramo injenice, naroito u socijalnom domenu, zavisi od naih verovanja i oekivanja. Sve to ga predisponira da prihvati kritiki ili skeptiki stav, tj. da bude falibilista. On shvata da percepcija mora da se ispravi i dopuni konstrukcijom koncepata, hipoteza i teorija koje se odnose na imperceptibilne stvari, poput socijalnih mrea, monetarnih sistema, institucija i nacija. Kritiki realista razume da naune teorije ne mogu da budu jednake stvarnim referentima jer sadre pojednostavljenja, idealizacije i konvencionalne elemente, poput mernih jedinica ili koordinatnog sistema. Ukratko, naune teorije sadre konstrukte bez stvarnih odgovarajuih entiteta u stvarnosti. Nauni realizam je rafinirana verzija kritikog realizma. Pored ontolokih i epistemolokih postulata realizma on tvrdi da je metodoloki princip naunog istraivanja najbolji nain

338

istraivanja o bilo emu, ak iako nije infalibilan, i da nauno istraivanje, iako falibilno, moe da nam omogui sve tanije predstave o svetu. Ova dva dodatna principa se mogu zajedno nazvati scijentizmom (Bunge 1993). Ovim se vraamo na poetak prie o naturalistikoj sociologiji, odnosno o sociologiji koja u metodolokom smislu mora da se ugleda na prirodne nauke. Ovi problemi nisu bili toliko bitni prilikom razmatranja mertonovske sociologije nauke, jer su njihove filozofske pozicije bile daleko jasnije i manje kontroverzne u odnosu na tradicionalnu epistemologiju. Sa konstruktivizmom se ova situacija komplikuje i opire sveobuhvatnom pregledu. Zato emo posle uoptenog prikaza videti gde najznaajniji predstavnici konstruktivizma pripadaju po pitanju iznesenih podela. Predstavljanje konstruktivizma zapoinjemo povratkom u prvu polovinu prolog veka, kada je iveo i radio dugo zaboravljeni Ludvik Flek.

2. Konstruktivistiki holizam i sociologizam Ludvika Fleka

Ovo [Genesis and Development of a Scientific Fact] je stimuliua i iritirajua knjiga koja obiluje originalnim zapaanjima, upadljivim grekama i dosadnim ponavljanjima. Ne bi trebalo da bude ignorisana od strane filozofa, sociologa i istoriara nauke, naroito onih koji su zainteresovani za utvrivanje razlike izmeu socioepistemologije legitimnog interesovanja i sociologizma, opasne aberacije koja ignorie mozgove i objektivnost. [Bunge 1981: 180]

Ludvik Flek je izostavljen pri analizi nastanka sociologije nauke jer se njegov uticaj rairio znatno kasnije od Hesenovog i drugih pretea/zaetnika discipline. U vezi sa tim je i drugi razlog. Flek je u najveoj meri prisvojen od strane konstruktivistike sociologije nauke i znanja koja je svoju dominaciju zapoela sedamdesetih godina prolog veka. Kao najzasluniji za oivljavanje Flekovog uticaja najee se navodi Tomas Kun, to je dobro poznato na osnovu predgovora u knjizi Struktura naunih revolucija (Kuhn 1962/1970). Do pojavljivanja engleskog prevoda,

339

koji je usledio neto vie od etiri decenije nakon originalnog izdanja Flekove knjige, Kun je sreo samo dve osobe koje su proitale knjigu bez njegove intervencije. U pitanju su Edvard ils (koji je, kako Kun kae, oigledno proitao sve) i Mark Kac (koji je lino poznavao Fleka) (Kuhn 1979). Za razliku od mnogih svojih savremenika Ludvik Flek je (bio) slabo poznat (sociolokoj) naunoj javnosti. Dovoljno je samo uporediti njegovu socioloku sudbinu sa sudbinama Popera i Malinovskog, naunicima iji rad je bio veoma priznat i potovan u vreme objavljivanja. Flekove ideje su po objavljivanju ostale u senci tadanje epistemologije Bekog kruga, a naroito Poperove uvene knjige (Popper 1935/2002). Malinovski je imao veoma uspenu karijeru, to je dobro poznato. Interesantne su razliite sudbine Malinovskog i Fleka u podruju antropologije nauke koja je izuzetno popularna meu konstruktivistima. Danas je uticaj Malinovskog kao jednog od najveih klasinih antropologa u sociologiji nauke u potpunosti zaboravljen i ignorisan (Gonzalez et al. 1995). Kao i Flek, on je bio znaajni kritiar zapadne nauke, ali na drugaiji nain. Malinovski je naglaavao univerzalnost nauke u svim drutvima, to je bilo i u funkciji opovrgavanja Levi-Brilovog koncepta prelogikog mentaliteta (vidi Malinowski 1948). S obzirom na to da se o uticaju Fleka na Kuna dosta pisalo, potrebno je detaljnije ispitati puke slinosti i pravi uticaj. Nekad se njihove slinosti zanemaruju, ali esto i prenaglaavaju. Kun je knjigu proitao tokom 1949. ili poetkom 1950. godine (Kuhn 1979). Razmiljajui o problemu naunih revolucija, problemu koji do tada nije ni postojao u tradicionalnoj filozofiji nauke, Kun kao prekretnicu navodi dve fusnote. Jedna se nalazila u Mertonovoj doktorskoj disertaciji i upuivala je na Pijaea, a druga je kod Rajhenbaha upuivala na Fleka, gde je njegova epistemoloka pozicija pogreno predstavljena (Shapin 1980). Rajhenbahovo citiranje Fleka bilo je usputno, ali Kunu se naslov reference uinio veoma interesantnim. Njega je privukla sintagma razvoj naune injenice.
Bilo je to, ja mislim, u Rajhenbahovoj knjizi Experience and Prediction, da sam pronaao referencu za

340

knjigu koja se zove Entstehung und Entwicklung einer wissenschaftlichen Tatsache. Rekao sam, Boe moj, ako je neko napisao knjigu sa tim naslovom moram je proitati! To nisu stvari koje treba da imaju ... mogu da imaju Entstehung, ali ne bi trebalo da imaju Entwicklung. Ne verujem da sam nauio mnogo itajui tu knjigu, mogao sam nauiti vie da Poljakov nemaki nije bio tako jako teak. Ali sigurno sam dobio jako vano ohrabrenje. Postojao je neko ko je po mnogim pitanjima mislio o stvarima na nain kao i ja, mislio o istorijskom materijalu na nain kao i ja. Nikad se nisam slagao, i jo uvek se ne slaem sa kolektivom miljenja1 . . . To mi je smetalo i bilo mi je donekle odbojno. To mi je pomoglo da ostanem na odstojanju, ali bilo je veoma vano da proitam tu knjigu jer sam shvatio, u redu, nisam jedini koji stvari vidi na ovaj nain. [Kuhn 1997/2000: 283; kurziv u originalu]2

Ono to se ne moe osporiti jeste da je Flekov uticaj na Kuna, a time i na sociologiju naunog znanja, bio najjasniji u isticanju postojanja socioloke dimenzije problema naunog razvoja (to se kasnije isticalo u recenzijama amerikog prevoda [npr. Trenn 1979a; Gutmann Rosenkrantz 1981; Tilley 1985]). Pre detaljnije analize Flekovog dela prikazaemo socioistorijske
1 Prevodi termina Denkstil i Denkkollektiv na srpski jezik donekle su komplikovani. Engleski prevodi ovih rei glase: thought style i thought collective. Kao eventualne mogunosti za prvu re postoje misaoni stil i stil miljenja. Mogunosti za drugu su misaoni kolektiv i kolektiv miljenja, a moda i mislei kolektiv ako uzmemo u obzir karakteristike koje mu je Flek pripisivao. Odluili smo se za varijante stil miljenja i kolektiv miljenja. Stil miljenja je adekvatniji jer se odnosi na karakteristike miljenja neke grupe, tj. na stil kojim neki kolektiv misli. Misaoni stil moe da se odnosi, npr. na nain (tj. stil) dolaenja do istine, preko misaonog stila, a ne, recimo, preko intuitivnog ili nekog drugog stila, a time Flekova upotreba pojma postaje nejasna. Misaoni kolektiv takoe moe da ukazuje na neto to Flek nije implicirao, a to je da je u pitanju kolektiv koji je nastao kao produkt miljenja (kao npr. misaona konstrukcija). Kolektiv miljenja je adekvatniji jer ukazuje na skup (tj. kolektiv) slinih miljenja. 2 Original je imao i gramatikih greaka, tako da je prevod zahtevao dosta interpretacije, a ona po nekim autorima nije (bila) uvek zadovoljavajua (vidi Schnelle 1981).

341

okolnosti na koje bi trebalo obratiti panju pri analizi ovog dugo zaboravljenog klasika. Odreeni biografski podaci o Fleku u izvesnoj meri su, ako ne kontradiktorni, onda nejasni i teki za ocenu. Nije sporno da je roen 11. 7. 1896. godine u Ljvovu1, ali neslaganja poinju ve sa datumom zavretka medicinskog fakulteta. U prevodu, u biografskim podacima stoji da je fakultet zavrio 1922. godine (Fleck 1935/1979: 149), a na drugom mestu (Freudenthal and Lwy 1988: 636) navodi se da je u pitanju 1920. godina. U biografskim podacima pie i da je od 1920. do 1923. godine radio kao asistent kod Rudolfa Vajgla, priznatog strunjaka za tifus, dok Frojdental i Levi tvrde da je ta saradnja trajala svega godinu dana i da je Flek, to zbog svaa sa kolegama, to zbog svog jevrejskog porekla, bio primoran da napusti posao. Neto kasnije specijalizirao je bakteriologiju u Beu, gde je i radio u laboratoriji. Vratio se u rodni grad i tamo je radio od 1928. do 1935. godine kao ef laboratorije, kada je otputen zbog svog etnikog porekla. U prevodu knjige (Fleck 1935/1979) u Biografskoj skici navodi se da je u pitanju bio neobian ovek, humanista sa enciklopedijskim znanjem. (str. 149) Kao njegova profesionalna karakteristika istie se da je bio priznat mikrobiolog i duboki mislilac. Izmeu 1926. i 1935. godine objavio je dosta radova iz raznih oblasti (opte serologije, hematologije, eksperimentalne medicine, imunologije i bakteriologije), od kojih su neki bili uticajni. Meu njima je i sedam radova o metodologiji i filozofiji nauke. Monografija je bila zavrena 1934. godine, tampana je 1935. u vajcarskoj, jer mu u Nemakoj objavljivanje nije bilo dozvoljeno. Izmeu 1935. i 1939. radio je u privatnoj mikrobiolokoj laboratoriji, kada mu je bilo dozvoljeno da se vrati na univerzitet. Na poetku Drugog svetskog rata u doba epidemije tifusa uspeo je da razvije rapidni dijagnostiki test za tifus koji je omoguio brzo otkrivanje i izolaciju. Od 1942. godine bio je u logorima, Auvicu i Buhenvaldu, radei na vakcinama za Nemce kako bi
Kada se Flek rodio Ljvov je pripadao Austrougarskoj, izmeu dva rata Poljskoj, nakon Drugog svetskog rata je bio pod vlau SSSR-a, a danas je to ukrajinski grad.
1

342

sauvao svoj ivot. Nakon rata nastavio je sa karijerom koja je bila uspena (bio je lan Poljske akademije nauka, Njujorke akademije nauka, Meunarodnog hematolokog drutva i Meunarodnog drutva mikrobiologa). Emigrirao je u Izrael 1957. godine, gde je bio direktor departmana za patologiju. Umro je 5. 6. 1961. godine u Tel Avivu. Knjiga Genesis and Development of a Scientific Fact svojevremeno je objavljena u 640 primeraka, a prodato je oko 200 (Trenn 1979b). Nekoliko primeraka dospelo je u Ameriku, oko sedam u amerike biblioteke (Shapin 1980), a jedna od njih i na Harvard, gde ju je proitao Kun. Tokom 1937. godine izalo je oko 11 recenzija u evropskim asopisima, ali uglavnom od strane medicinara i istoriara medicine (Stent 1980 je primer novije recenzije prevoda iz prirodnjakog asopisa, a Brorson 2000, 2006 pokazuje da neke Flekove ideje i danas imaju znaaj u medicinskoj epistemologiji). Interesantno je da su njegovi epistemoloki radovi nastali preteno u periodu dok je bio iskljuen iz institucionalizovanog naunog istraivanja. Ovu injenicu neki autori vide kao kljunu za razumevanje njegove epistemologije (npr. Freudenthal and Lwy 1988; Lwy 2004). U doba kada je Flek objavljivao svoje prve epistemoloke radove sociologija nauke jo uvek nije postojala, a sociologija znanja je bila ustanovljena disciplina koja izgleda nije na njega ostavila neki vei uticaj (Harwood 1986). Meutim, on se u knjizi poziva na izvesne ideje Konta, Dirkema, Levi-Brila i Gumplovia (Fleck 1935/1979: 46). U svojim analizama otiao je korak dalje od Dirkema i Manhajma koji su nauno miljenje videli kao sutinski drugaije od svakodnevnog. Flek sve naine miljenja posmatra simetriki kroz prizmu ordinarizma, bez obzira na njihovu (ne)tanost. Zato je i mogao da propagira neki vid demokratskog karaktera nauke, gde (grubo gledano) elita predlae, a egzoterina masa prihvata ili odbacuje ideje. Direktan uticaj na njega izvrile su odreene ideje iz tadanje poljske filozofije (vidi Schnelle 1981; Bunge 1981; Borck 2004). Pored njih, bitan je uticaj nemakog idealizma, sa idejom o amalgamaciji hipoteze i injenice. Uticaj sociologistike tradicije, koja je verovatno zaeta marksizmom, ogleda se u ideji po kojoj

343

se svaka ljudska misao i akcija tretiraju kao produkti drutva, a ne samo kao da su uslovljeni drutvom. Trei uticaj je iz domena antropolokog relativizma, gde ni istina nije iznad drutva. etvrti je ispoljen kao reakcija protiv formalizma, naroito protiv neistorijskih analiza i rekonstrukcije naunih ideja koje su tipine za Beki krug, a njih Flek kritikuje (Bunge 1981). Centralni argument Flekove studije je Vasermanova reakcija koja predstavlja veoma vano nauno otkrie. S obzirom na to da Flek nije ostao upamen po svojoj sociolokoj analizi Vasermanovog otkria, ve po svojim teorijskim idejama, neemo se baviti samom reakcijom. Sutina je u tome da je Vasermanova reakcija otkrie koje je redifinisalo sifilis, uglavnom u sekundarnom i tercijarnom stadijumu, a naroito u oblasti tzv. metasifilitikih bolesti. . . (Fleck 1935/1979: 14)1 Naznake Flekovog shvatanja vide se u narednim reenicama, kada zakljuuje i naglaava da je uz pomenuta dostignua naknadni razvoj etiologije sifilisa kompletirao dananju (!) definiciju sifilisa. (str. 14) To bi znailo da je reakcija na nauni nain objasnila ono to je ve vekovima postojalo kao objanjenje sifilisa. Ona je samo njegova nauna ekspresija. Ta prednauna ideja je ono to Flek zove protoidejom. Verovatno jo poznatiji istorijski primer je sa razvojem savremene atomistike teorije koja ima korene u Demokritovim razmiljanjima. Iako je Fleku bilo jasno da nije svaka nova ideja potomak neke starije, niti da starija mora nuno da ima veze sa dananjom, on nije pravio razliku izmeu anticipacija i adumbracija (vidi Merton 1968c). Teko da se dananja atomska teorija moe posmatrati kao da direktno sledi iz starogrkih ideja, pogotovo to izmeu zaetka ideje i dananjeg stadijuma stoji mnogo vekova i mnogo modifikacija. Ako se pri tom uzme u obzir da mi ne znamo kako e naa znanja o atomima izgledati u budunosti, to je ovo poreenje jo manje adekvatno. Zamisao o protoidejama je veoma interesantna. Protoideje se moraju smatrati za razvojne rudimente modernih teorija i kao da potiu iz sociokognitivne osnove. (Fleck 1935/1979: 25)
Vasermanova reakcija je bitna i zbog toga to je inicirala nastanak nove discipline, serologije, tako da je poznata i pod imenom seroloki test (vidi van Helvoort 1992; Lindenmann 2001; van den Belt 2002)
1

344

Flek se ne slae za konstatacijom da je tokom istorije nauka prihvatala i odbacivala ideje koje su istinite i pogrene. Ovu svoju tvrdnju potkrepljuje mogunou da postoji nekoliko moguih interpretacija nepoznatih objekata i da sifilis danas znai sasvim neto drugo nego to je nekad znaio. Zato je znaaj protoideja u heuristikoj plodnosti. [N]ema sumnje da se injenica razvija korak po korak od ove nejasne protoideje, koja nije ni tana ni pogrena. (Fleck 1935/1979: 25) Protoideje, prema Flekovom miljenju, konstituiu znaajan deo naeg zajednikog sociokulturnog naslea i one u odreenom vremenu predstavljaju kolektiv miljenja u procesu spoznaje. Neke od njih opstaju tokom dugih vremenskih perioda i bivaju koriene od strane raznih kolektiva miljenja. Tako je i Vasermanova reakcija samo reenje koje se zasniva na staroj protoideji sifilisa kao promene u krvi (alteratio sanguinis letica) (vidi Brorson 2000, 2006). Metodoloki problem sa identifikovanjem protoideja u istoriji uvek pretpostavlja neko savremeno znanje. Zato se postavlja pitanje: zbog ega bi analitiar u stvarnosti bio privilegovan u identifikaciji protoideja u istoriji? Kako on moe da prevazie ogranienja svog kolektiva miljenja? Ovo je, zapravo, problem prezentizma o kojem je bilo rei (vidi Hull 1979) i gde je ukazano na to da je on u istoriji nauke nuan i da nije uvek pogrean i lo. Svaka epistemoloka teorija koja ne uzima u obzir . . . socioloku zavisnost sveukupne spoznaje na fundamentalan i detaljan nain je trivijalna. (Fleck 1935/1979: 43) Upravo preko negiranja bilo kakvog oblika prezentizma Flek promovie svoj relativizam, jer zagovara tezu o nemogunosti dananje procene starogrkih atomistikih teorija kao lanih ili pogrenih. Hronoloki kontekst neke teorije jeste bitan i nuno ga je uzeti u obzir, ali tu se brka objektivnost u epistemolokom i ontolokom smislu. Mogue je objektivno verovati u pogrenu naunu teoriju jer dokazi na to ukazuju, ali to nema veze sa njenom ontolokom tanou. Kada se jednom stvori, sistem miljenja nekog kolektiva aktivno se opire svim protivrenostima i taj proces ima nekoliko stadijuma:

345

(1) Kontradikcija sistemu deluje nezamislivo. (2) Ono to se ne uklapa u sistem ostaje neprimeeno; (3) suprotno tome, ako je primeeno ili se uva u tajnosti ili (4) se ine teki napori kako bi se objasnio izuzetak tako da ne protivrei sistemu. (5) Uprkos legitimnim i kontradiktornim shvatanjima pojedinac vidi, opisuje ili ak ilustruje one okolnosti koje potkrepljuju trenutna shvatanja i tako im daju sutinu. [str. 27]

S obzirom na to da svako doba ima svoje koncepcije o stvarnosti i da su neke od njih dominantne, zadatak epistemologije, prema Flekovom miljenju, jeste da otkrije transformaciju ideja i koncepcija kroz vreme. One mogu da imaju oblik rigidnih struktura koje su posledica vrste harmonije iluzija. (str. 28) Ove ideje su verovatno uticale na Kuna koji je kasnije govorio o nesamerljivosti paradigmi, kao i o getalt promenama. Individua moe da pripada mnogim kolektivima miljenja, ali direktna komunikacija izmeu sledbenika dva razliita stila miljenja je nemogua. (str. 36) Kolektivom miljenja dominiraju tajnost i dogmatizam, tako da komunikacija unutar njega nema veze sa logikim opravdanjem ili sadrajem komunikacije. Individua se kao epistemoloki faktor ne mora izbaciti, ali sutina epistemologije je da istrai grupnu osnovu spoznaje, jer je nosilac stila miljenja kolektiv miljenja (str. 102). Epistemoloki, problem je nereiv sa individualistikog stanovita. Ako bilo koje otkrie elimo da uinimo dostupnim istrazi, mora se prihvatiti socijalno stanovite, tj. otkrie se mora shvatiti kao socijalni dogaaj. (str. 76; kurziv u originalu) Stil miljenja karakterie kolektiv miljenja koji se definie kao zajednica osoba koje meusobno razmenjuju ideje ili odravaju intelektualnu interakciju. . . (str. 39; u originalu kurzivom) Iz toga sledi zakljuak da spoznaja nije individualan proces, ve socijalan (str. 38). Meutim, koncept kolektiva miljenja koji bi vaio za celu vrstu Homo sapiens nije koristan, jer su intelektualne interakcije izmeu dva razliita tipa ljudskog drutva isuvie slabe. (str. 174n41) Zato u drutvima istovremeno egzistiraju mnogi kolektivi miljenja.

346

Danas (verovatno) niko ne tvrdi da je spoznaja odvojena od socijalnog konteksta, ali pitanje je kako se ona sutinski shvata, jer rei da je spoznaja socijalna ne znai nita. Za Fleka je spoznaja socijalna jer je istina socijalni proizvod, a takvo shvatanje je sporno. Ovde se verovatno reflektuje uticaj Dirkema, kao i kod problema holizma1. Flekovi zakljuci po ovom pitanju nisu odrivi, kao ni pomenuti holizam. Njegov pojam zajednice miljenja je holistiki pojam jer, navodno, kolektiv misli. Ova shvatanja Flek je verovatno preuzeo iz antropologije koja je esto bila holistiki orijentisana. Dirkem (Durkheim 1895/1982) je drutvo shvatao kao sui generis fenomen, nakon njega Krober je pisao o superorganskom (Kroeber 1917), a Lesli Vajt (White1949/2005) je kao sui generis entitet video kulturu. Lista holistikih ideja i njihovih autora je dugaka i nemogua za kratki pregled. Jednostavno (i banalno) reeno, drutvo ne moe da misli jer nema mozak, a istina je u tome da je spoznaja uslovljena drutvom. Zanemarujui individuu Flek moe (netano) da tvrdi da je svako otkrie socijalni dogaaj. Tano je da se otkria ne javljaju sama od sebe, ve da postoje odreene istorijske okolnosti i pretee, kao i razni drugi drutveni uslovi, ali otkria su prvenstveno procesi unutar (individualnog) mozga, a postaju socijalni dogaaji kroz proces(e) prihvatanja/odbijanja naune zajednice. Flek je zagovarao tezu da transmisija (naunog) znanja nikad nije potpuna, jer se individue ukljuene u ovim procesima nikad ne mogu razumeti u potpunosti, o emu govori razliitost stilova miljenja meu kolektivima miljenja. Mogue je da se ovde nalaze koreni naknadnih konstruktivistikih ideja o finitizmu. Obre se tradicionalno shvatanje naunog jezika, jer se smatralo da je invarijantnost znaenja uslov za nauno znanje (Schnelle 1981). Sada nerazumevanje, koje je nemogue otkloniti, postaje sutinski uslov promene i razvoja u nauci. U skladu sa holizmom misli, teorije, ideje itd., koje cirkuliu, ne pripadaju nijednoj individui ve kolektivu. Zato su razumljivi dalji zakljuci
1 O ovom veoma bitnom problemu klasifikacije socijalnog sveta bie rei u poglavlju o Dejvidu Bluru.

347

o naunoj injenici, znanju i kauzalnosti. Odnos kauzalnosti . . . dugo vremena je smatran kao isto racionalan, dok je zapravo bio relikvija snanih demonolokih ideja koje su pripadale kolektivu. (Fleck 1935/1979: 49) Ako ve kauzalnost nije isto racionalna, to znai da su i miljenje i injenice promenljivi, jer se promene u miljenju manifestuju u promenjenim injenicama. (str. 50) ak ni izmeu eksperimenta i prirode nema direktnog kontakta. Kod Fleka je znanje uvek posredovano zajednicom (vidi Stump 1988)1. ta je onda po Fleku nauna injenica i kako ona nastaje? Nauna injenica je miljenjem stilizovan konceptualni odnos koji se moe istraivati sa stanovita istorije i psihologije, individualnog i kolektivnog, ali koji se ne moe sutinski rekonstruisati in toto samo sa ovih stanovita. (Fleck 1935/1979: 83) Tu se ogleda neraskidivi odnos izmeu aktivnih i pasivnih delova znanja. Aktivni element znanja predstavljaju ideje, teorije i stavovi, a pasivni ono to je sa njima dovedeno u vezu ili to iz njih nuno logiki sledi, a to je njihov sadraj. Aktivni i pasivni delovi znanja ne mogu se razdvojiti jedni od drugih, ni logiki ni istorijski. Iz ovog sledi i da se mit i nauka razlikuju samo stilski. Nauka eli da ukljui u svoj sistem maksimum tih pasivnih elemenata bez obzira na inherentnu lucidnost. Mit sadri samo nekoliko tih pasivnih elemenata, ali oni su umetniki sastavljeni. (str. 95; kurziv u originalu) Odnos izmeu Vasermanove reakcije i sifilisa bio je za Fleka samo sluajni istorijski dogaaj. Pretpostavke stila miljenja aktivno postavlja kolektiv. Ono za im naunici tragaju su pasivne povezanosti koje rezultiraju iz ovih aktivnih okolnosti. Kada se odreeni preduslovi odaberu i prihvate pasivne povezanosti koje su unutar njih implicirane nisu vie otvorene za diskusiju unutar kolektiva, ve poinju da se oseaju kao prirodni zakoni. Naunik je u pasivnoj ulozi, on samo reaguje. Proces znanja tako postaje razvoj ovih
Flek je verovatno uticao na Kunovo formulisanje pojma nauna zajednica, ali indirektno, jer se Kunov pojam ipak razlikuje od Flekovog pojma kolektiva miljenja. Flekov pojam se ne odnosi na naune zajednice kao takve, ve na zajednice iz bilo kog polja kulture i znanja. Njegov pojam je daleko iri (vidi Jacobs 2002).
1

348

provera naunikih arbitrarnosti koje nastaju usled otpora u miljenju kolektiva (Schnelle 1981). Ako kolektiv miljenja pokua da inkorporira otpor u svom razvijenom sistemu on kasnije moe da postane percipirani getalt. Iako se smatra za neto objektivno dato, injenica biva determinisana kroz aktuelni stil miljenja. Kao to smo videli, danas nije neuobiajeno da se analizira otpor naunika prema novim otkriima (Barber 1961), niti da se naglaava otpor promenama u nauci (npr. Cohen 1952) kao konzervativnoj instituciji. Stil miljenja je neka vrsta pripremljenosti za usmerenu percepciju, pri emu se odvijaju procesi mentalne i objektivne asimilacije u odnosu na ono to se posmatra. On namee nain miljenja individui. I ovde se verovatno radi o direktnom uticaju na Kuna koji je govorio o uticaju paradigme na nain na koji naunici posmatraju svet. injenica je neto to se u tradicionalnoj epistemologiji vezuje za istinu, ali za Fleka ona nije ni relativna ni subjektivna u popularnom smislu rei, ve je
u potpunosti determinisana unutar stila miljenja . . . Istina nije konvencija, ve pre (1) u istorijskoj perspektivi, dogaaj u istoriji misli, (2) u svom savremenom kontekstu, stilizovano ogranienje misli. [Fleck 1935/1979: 100; kurziv u originalu]

Kolektiv miljenja ima tendenciju da objektivizuje strukture miljenja koje je stvorio, ali u sebi sadri ezoterine i egzoterine krugove i intra- i interkolektivnu komunikaciju. Unutarkolektivna komunikacija ima stabilizirajuu funkciju, jer repetitivno potvruje stvarni stil miljenja kolektiva. Meukolektivna omoguava uticaje van kolektiva koji rezultiraju promenom. Ezoterini krug sainjavaju (nauni) eksperti, a egzoterini, tzv. obrazovani amateri. Tako se dolazi do podele na ekspertsko i popularno znanje. Na slian nain mogue je razlikovati sledee vrste nauke: urnalsku za eksperte, priruniku za obrazovane laike (vade mecum nauku), popularnu nauku za egzoterini krug i udbeniku koja je deo inicijacije za ezoterini krug. Kun je takoe govorio o znaaju udbenike nauke. Ideja o razliitim vrstama nauke treba da se shvati samo figurativno, jer se ne radi o nekim distinktnim epistemolokim sistemima. Ova Flekova ideja je veoma interesantna, jer se na

349

osnovu ove podele jasnije moe shvatiti i pomenuto razlikovanje istraivakog fronta i znanja jezgra neke nauke (Cole 1983, 1992), kao i problem kontroverzi. Popularna nauka s jedne strane, i udbenika s druge, usled raznih pojednostavljivanja deluju sigurno, vrsto su utemeljene, gotovo osloboene od kontroverzi, iako je apsolutno neprihvatljiv Flekov zakljuak da na osnovu predstave o popularnoj nauci i popularnom znanju naunici stiu veru u izvesnost i objektivnost1. Flek tvrdi da nema apsolutne istine ili greke, jer je mogue da postoje mnoge istine. Istina u nauci je funkcija odreenog stila miljenja koji je prihvaen od strane kolektiva miljenja. Biti u pravu znai biti prihvaen kolektivno. Zato istina moe da varira sa vremenom i kulturom, jer je determinisana datim stilom miljenja. (Trenn 1979a: 156) Stvarnost, kao pasivna komponenta znanja, predstavlja manifestaciju specifinih pretpostavki i preduslova koje aktivno pretpostavlja kolektiv. Aktivni aspekt znanja moe da se objasni preko istorijskih, sociolokih i psiholokih faktora. ak i pasivni aspekt znanja, fiksirana realnost, zavisi od datog skupa pretpostavki koje se iznose u skladu sa odreenim stilom miljenja. Zato je i realnost funkcija vremena i kulture. Holistiki orijentisana epistemologija negira individualnu kreativnost, jer injenice nisu objektivno date, ve kolektivno proizvedene. Mogunost statusa injenice zavisi od njene usklaenosti sa prihvaenim stilom miljenja, jer je njeno poreklo u
Interesantno je to je Flek kao relativista ipak govorio o drutvenoj stratifikaciji unutar nauke. Svaka disciplina ima svoju avangardu, grupu istraivaa koji praktino reavaju neki problem. Njih prati glavno telo, tj. zvanina zajednica. Pored njih, tu su i neorganizovane lutalice. to je vei progres odreenog naunog polja to je vei jaz izmeu urnalske i udbenike nauke, koja uvek mora da zaostaje (str. 124). Flek je takoe govorio i o drutvenoj strukturi naunih aktivnosti, ali ta tema je kasnije inkorporirana (bez njegovog uticaja) u klasinu sociologiju nauke, tako da nije sporna. Ukazao je na organizovani napor podele rada u nauci, kooperaciju, pripremni rad, tehniku pomo, meusobnu razmena ideja i kontroverze (str. 42). Bilo mu je jasno da je za veliko otkrie potrebno da postoje posebne drutvene i intelektualne okolnosti (str. 45). Takoe, veoma moderno zvui i sledea tvrdnja koja moe da poslui mnogim teoretiarima sociologije emocija: Koncept apsolutno bezemocionalnog miljenja je besmislen. Nema bezemocionalnog stanja kao takvog, niti iste racionalnosti kao takve. (str. 49)
1

350

bezlinom kolektivu. Zato one svoj ivot otpoinju preko otpora od strane kolektiva i preko kolektivne interakcije postaju stilizovane, prolaze kroz fazu konsolidacije i bivaju prihvaene kao injenice. Flekov konstruktivizam, koji u njegovom sluaju predstavlja neku vrstu retronima, zagovara tezu da se Vasermanova reakcija ne moe smatrati jednostavnim indikatorom ove bolesti, jer je nae shvatanje sifilisa postalo definisano testom, jednako koliko je i test indicirao prisutnost bolesti. Test je imao u potpunosti pragmatine osnove, jer mu je nedostajala teorijska potpora u tadanjoj teoriji. Krajnja konsekvenca ovakvog shvatanja je da bi razliite tehnike dovele do drugaijih odnosa izmeu Vasermanove reakcije i sifilisa i da bi naa koncepcija sifilisa bila drugaija (ovde postaje u potpunosti jasno zbog ega je bio inspiracija nekim konstruktivistima; vidi Pickering 1982). Ako smo videli da holizam nije Flekova originalna ideja, ostaje nekoliko ideja za koje mu se odaje priznanje po pitanju originalnosti (Schnelle 1981): (1) radikalna sociologizacija teorije nauke; (2) radikalna istorizacija nauke; (3) interpretacija naune injenice. On je verovatno prvi autor koji je pisao o sociogenezi naune misli. Pored usputnih kritika Flekove misli potrebno je jo jednom ukazati na glavne nedostatke. Spoznaja za njega ne predstavlja binarni odnos izmeu subjek(a)ta i sveta, ve je to neka vrsta tercijarnog odnosa. Umesto da kae X otkriva Y, Flek kae X otkriva Y (ili ga ak konstruie) uz pomo pozadinskog znanja Z. Promenom faktora Z subjekt moda i nee videti Y ili e ga negirati ili e ga ak i reinterpretirati kako bi ga uskladio sa svojim sistemom verovanja. To znai da empirijski dokazi nisu neutralni. Iste injenice mogue je interpretirati na razliite naine i tako se gubi logiki odnos izmeu hipoteza i dokaza (vidi Bunge 1981, 1991). Istina i greka su za njega socioloki, a ne epistemoloki pojmovi. Teorije se ne odbijaju jer su pogrene, ve zato to se misao razvija, ali ne zbog eliminacije greaka i otkria novih istina, ve je situacija obrnuta. Drutvo evoluira i tako se kree od jedne paradigme ili stila miljenja ka drugom, bez obaziranja na istinitost/lanost teorija koje se prihvataju/odbacuju. Istina je

351

ono to kolektiv smatra da jeste, to je kasnije (pogreno) Ziman isticao kao kljunu karakteristiku nauke (Ziman 1968). Flek ne prihvata tezu o kumulativnosti i progresivnosti naunog znanja. Nauka je za njega kontinuirana promena stilova miljenja koji se istorijski razvijaju, koji su socioloki uslovljeni i koji su u meusobnim interakcijama. Dinamika ove strukture generie razvoj nauke, ali razvoj koji se ne moe shvatiti kao progresivni ili evolutivni. Novo znanje nastaje, a staro se gubi, ne zbog progresa, ve zbog toga to odreeni problemi gube relevantnost u odnosu na stil miljenja. Za razliku od Kuna, Flek ne govori o revolucijama. Naunici po Flekovom shvatanju nisu ni svesni promena. Odreene ideje due ive jer predstavljaju inspiraciju novijim stilovima miljenja, ali bivaju reinterpretirane u skladu sa promenama novog stila miljenja. Flekova knjiga je prilino loe organizovana i repetitivna, a empirijski materijal je prilino nejasan, jer obuhvata anegdote, kao i lino nauno iskustvo autora, delove istorije medicine itd. Pored svih nedostataka radi se o jednom bitnom sociolokom delu, veoma vanom doprinosu (u potpunosti) sociologizovanim objanjenjima naunog znanja i Flekov uticaj nije samo istorijski. Za kraj analize Flekovog rada vratiemo se na biografske podatke koji e posluiti za socioloku analizu njegovog teorijskog stanovita. Veoma je interesantno zbog ega je on propagirao relativizam, uprkos injenici da se istovremeno veoma uspeno bavio empirijskim radom u okviru medicine. Poznat nam je samo jedan rad koji se bavi ovom problematikom (Freudenthal and Lwy 1988) preko teorijskog okvira Ben-Dejvida (Ben-David 1960a, 1971; Ben-David and Collins 1966). U pitanju je problem hibridizacije uloga i ideja. Ukratko, Ben-Dejvid (i Kolins) zapaa(ju) da dobre i vredne ideje postoje na mnogim mestima i u raznim vremenima, ali da li e te ideje preiveti zavisi od socijalnih uslova, naroito od toga da li e odreeni broj ljudi uvideti njihovu korisnost. Obino akter usvaja ili propagira ideju koja je konzistentna sa njegovom ulogom ili ulogama. Ovo bi znailo da je Flekova teorija verovatno produkt njegovog naunog obrazovanja i socijalnog okruenja u kojem je iveo. Njegova karijera spada u domen bakteriologije koja je

352

prilino deskriptivna i klasifikatorna nauka, meutim, sporan je zakljuak do kojeg dolaze Frojdental i Levi, da ga je ve njegova profesija predisponirala ka relativizmu (Freudenthal and Lwy 1988). Nije ubedljiva ni tvrdnja da su Flekova nauna shvatanja bila nazadna za njegovo vreme, to ga je izolovalo od ostatka naune populacije i takoe otvorilo veu mogunost za relativistiku poziciju. Nije uspeo da ostvari svoje ambicije najveim delom zbog svog porekla, a ne zbog inkompetentnosti. Adekvatnija tvrdnja je ona koja govori da je posedovao elju za uzdizanjem statusa, te da je na taj nain odluio da se isproba u drugoj disciplini, tj. istoriji i filozofiji medicine. Tu se implicira relativizam kao posledica ovih (navodnih) elja. Dakle, sporna je teza da su holizam, konstruktivizam i relativizam posledica Flekove socioprofesionalne marginalnosti. Ono to se ne moe osporiti jeste da je Flek svoje epistemoloke radove pisao izmeu 1926. i 1936. godine, u periodu kada se zvanino nije bavio naunim istraivanjima. Napomenuli smo da je Flekov teorijski izvor verovatno bio Dirkem ili dirkemovska tradicija, a u praksi on potie verovatno iz Vajglove laboratorije. Flek je odbacio redukcionistiki pristup patolokim fenomenima, a holizam je negirao shvatanje da se bolest moe svesti na jedan uzrok. To je bila osnova tvrdnji da bolesti ne postoje tamo negde u prirodi, ve da ih lekari socijalno konstruiu. Na taj nain bolesti postaju idealne fiktivne slike koje putem apstrakcije stvaraju lekari kako bi razvili praktinu nauku leenja. Iz ovog sledi da je Flekova uoptena tvrdnja o socijalnoj konstrukciji svih naunih entiteta samo generalizacija njegovih shvatanja bolesti (Freudenthal and Lwy 1988). Rad u kojem je Flek radikalizuje svoju poziciju biva objavljen 1929. godine (On the crisis of Reality). Sada nisu konstruisane samo bolesti, ve i njihovi kauzalni agensi, odnosno bakterije. I ova pozicija potie iz Vajglove laboratorije. Rudolf Vajgl je bio pristalica manjinskog shvatanja u svom polju koje se protivilo dominantnom shvatanju, tzv. Koh-Konovoj dogmi u bakteriologiji (Freudenthal and Lwy 1988; van den Belt and Gremmen 1990). Prema dogmi, bakterije pripadaju fiksnoj vrsti i svaka infektivna bolest je definisan entitet izazavan od strane

353

specifinih bakterija. Vajgl i njegovi istomiljenici insistirali su na tome da su bakterije varijabilne, tj. da bakterija moe da ima razliitu morfologiju i fiziologiju u razliitim okruenjima i/ili u razliitim stadijumima ivotnog ciklusa. Zato su klasifikaciju bakterija shvatali kao laboratorijski artefakt. Pored holizma videli smo da je Flek prihvatio i ekstremni relativizam. Ako je klasifikacija zavisna od uslova u kojima se bakterija posmatra, onda klasifikacije nemaju objektivnu validnost, ve sve one zavise od svrhe i sredstava pomou kojih se to ini. Ovo su koreni njegove ideje da je istina relativna u odnosu na stil miljenja i da razliita shvatanja mogu da budu jednako istinita. Frojdental i Levi Flekov izvor otpora prema tadanjoj normalnoj nauci vide u socijalnim faktorima. Tako se brani teza da je njegova epistemologija razvijana postepeno i da je bila u slubi njegove socijalne uloge sa kojom nije mogao u potpunosti da se identifikuje. Ovde je nauni konzervativizam posledica marginalne institucionalne pozicije. Kada je Flek uao u bakteriologiju veina bakteriologa i imunologa bila je iskljuivo praktino orijentisana, tako da je intelektualni presti medicinske bakteriologije i imunologije opao i preovladao je redukcionizam, a bakteriolozi i serolozi su posmatrani kao puki uslunici lekara. Flek je usled pomenutih okolnosti postao praktiar, a ne svojom voljom. Sve do 1939. godine njegova nauna pozicija je bila marginalna, a pre rata je objavio preko 30 radova to pokazuje njegovu ambicioznost i neprihvatanje svoje iskljuivo praktiarske uloge. Prezir prema redukcionizmu potie od elje da pomiri neeljenu praktiarsku aktivnost sa naunom slikom koju je o sebi imao. Redukcionizam podrazumeva hijerarhijsko shvatanje naunih disciplina, gde su praktiari veoma slabo cenjeni, a preko holistike orijentacije mogao je da tvrdi da su sve discipline podjednako vane za medicinu i da stoga treba da uivaju jednak presti (Freudenthal and Lwy 1988: 640). Flekova nauna shvatanja mogu da se okarakteriu kao multifunkcionalna1, jer su mu omoguila da brani svoju socijalnu
1

Termin multifunkcionalnost potie iz konstruktivistike so-

354

poziciju. Poto nije mogao da tvrdi da je on u pravu, a veina njegovih kolega u zabludi (to je nesumnjivo verovao), promovisao je relativizam. Ni njegova (tadanja) teorijska i institucionalno marginalna pozicija mu to nije dozvoljavala. Iz ovog se moe izvesti zakljuak da je teza o nesamerljivosti takoe bila u slubi socijalnih interesa. Kako bi pomirio sliku o sebi (sliku o tome da je on i naunik, a ne samo praktiar) i shvatanja veine, promovisao je tezu o nesamerljivim stilovima miljenja, gde se brie pitanje istinitosti i lanosti, a uvodi se kategorija izbora. Tako je ostavljena mogunost da se preovladavajua klima miljenja promeni njemu u korist. Na ovaj nain mogao je da kae da je moda i manjina kojoj pripada jednako u pravu, jer ne postoje injenice po sebi. Socijalna dimenzija ove multifunkcionalnosti moe da se pronae i u naunom i u epistemolokom domenu njegovog delanja. eleo je da pokae kako je njegov praktini rad nezaobilazan (tj. jednako vredan), a da istovremeno nije svodiv na puku teoriju. Njegova ciljna grupa bila je potencijalno ira od kruga njegove struke. Podrku je zatraio i od istoriara i filozofa medicine. Ova strategija imala je za cilj stvaranje novog profesionalnog identiteta. Tada su istorija i filozofija medicine postojale na poljskim univerzitetima, tako da je ovo predstavljalo njegov pokuaj da eventualno ostvari svoju staru ambiciju, da dobije poziciju na medicinskom fakultetu, jer su profesionalne uloge istoriara i filozofa nauke bile institucionalizovane. Bio je to neuspeli pokuaj hibridizacije uloge (Ben-David 1960a, 1971; Ben-David and Collins 1966). U kasnijim intelektualnim okolnostima njegove ideje je otkrio Kun i sa dananjeg stanovita tadanja neuspela hibridizacija je konano uspela, ali sa velikim zakanjenjem. Problem sa sociologizovanom interpretacijom sociologizovane epistemologije isti je kao i sa Grejemovim pokuajem analize Hesenovih motiva za odbranu Njutna (Graham 1985). Neke injenice iz oba primera jesu nepobitne, ali nikad ne moemo sa
ciologije (Lawrence 1979), gde se govori kako je edinburki model tela bio multifunkcionalan. To znai da je edinburka fiziologija bila pod uticajima socijalnih i tehnikih interesa.

355

sigurnou znati koliko i da li su one uticale na teorijska shvatanja ova dva pionira sociologije nauke. Moda kao najtrajniji uticaj Flekove epistemologije ostaje njegovo ukazivanje na alternativu koju pozitivisti nisu imali u vidu, a to je postojanje neracionalne dimenzije nauke, makar i preko ekstremnog sociologizma. Ipak, treba jo jednom istai da priznavanje postojanja socijalne i neracionalne dimenzije u nauci ne podrazumeva nuno prihvatanje relativizma i konstruktivizma. U pitanju je samo realniji realizam od pozitivistikog.
Postojanje neracionalne dimenzije u prirodnoj nauci, naravno, nije razlog za brigu. Svest o tome je samo postavlja na realniju osnovu, ali ne uklanja nijedan sutinski atribut koji nauka zapravo poseduje. Prirodna nauka je takoe kulturno uslovljen fenomen. Ona nije prazni ideal koji treba izolovati u neku platonsku stvarnost i potovati. Nauka je moda najvia ljudska ekspresija, ali kao i sam ovek, ona je neto daleko vie nego samo racionalna. [Trenn 1976: 13]

Ovu stranu nauke mertonovci nisu u dovoljnoj meri obraivali jer su racionalnost nauke esto uzimali zdravo za gotovo. Nakon Flekovog podsticaja na sledbenike i razreenjem debate izmeu dve dimenzije nauke, racionalne i socijalne, sigurno emo dobiti jednu realn(ij)u sliku nauke, to predstavlja vredan doprinos filozofiji i sociologiji nauke koji daleko prevazilazi puki istorijski znaaj.

3. Formanovo objanjenje uspona akauzalne fizike u vajmarskom intelektualnom miljeu i uticaj kvantne filozofije na antinauku
Jo uvek sam oboavalac Polovog rada Vajmarska kultura i kvantna teorija. Jasno je da to u celini ne moe da bude tano, ali mislim da je puno toga propustio kako se udaljio od kritika. I seam se kada sam to prvi put proitao. Bio sam na Prinstonu i na tablu na zidu kancelarije departmana okaio sam beleku koja kae: Upravo sam proitao najuzbudljiviji rad od

356

kada sam otkrio Aleksandra Koarea. [Kuhn 1997/2000: 304]

Najpoznatiji rad Pola Formana objavljen je pod nazivom Weimar culture, causality, and quantum theory, 191827: Adaptation by German physicists amd mathematicians to a hostile intellectual environment (Forman 1971). Zbog potpunije slike koristiemo i Formanovu doktorsku disertaciju pod nazivom The environment and practice of atomic physics in Weimar, Germany: A study in the history of science, koja je odbranjena 1968. godine (Forman 1968; lanovi komisije su bili Hanter Dupri, Tomas Kun i Frederik Rajf ). Pre analize Formanove teze potrebno je istai da je u pitanju zaista izuzetno poznat rad o kojem se i danas mnogo pria, a malo pie. Stiven ejpin (Shapin 1982: 202n26) je desetak godina nakon njegovog objavljivanja bio upoznat samo sa jednim pismenim i sistematskim pokuajem kritike (Hendry 1980). To ne znai da je on percipiran kao beznaajan i da zbog toga nije privlaio panju, jer je situacija bila obrnuta. Ovaj rad i danas ostaje kao jedan od najboljih primera socijalnih studija nauke i kulture. Usmene kritike na raznim skupovima su postojale, ali do Hendrijevog pokuaja nismo uspeli da pronaemo detaljniju kritiku. Zato se moe govoriti o gotovo mitskom statusu ovog rada kojeg mnogi konstruktivisti, ali i kritiari, navode kao jedan od najpoznatijih, ali ocene o njegovoj (ne)adekvatnosti obino slede u nekoliko pasusa ili to je jo ee, reenica. Razloga za ovakvu situaciju ima nekoliko. Kao to emo videti, Formanova istorijska graa je izuzetna i u mnogim segmentima teka za osporavanje. Tematika kojom se bavi obino nije poznata sociolozima koji su/bi eleli da kritikuju uticaj intelektualnog miljea na sadraj nauke, tako da je i to verovatno jedan od razloga to su kritike najee upuivane usmenim putem ili su bile predmet neformalnih razgovora. Takoe, kvantna teorija, tj. kvantna mehanika, verovatno je jedna od najmisterioznijih naunih teorija za koju se vezuju razne legende i pogrena tumaenja. Interesantno je i da je Formanov rad jedan od prvih koji se bave dramatinim ideolokim promenama koje su pratile razvoj kvantne mehanike, tako da mu je vrednost dvostruka, jer i pored

357

svih nedostataka predstavlja veliki doprinos naunoj istoriografiji1. Sutina Formanove teze je jednostavna. U prvom delu
1 Radi korektnosti treba napomenuti da je neto ranije Braun (Brown 1970) objavio rad gde se primenjuje slina metodologija. U njemu se analizira jatromehanizam, koji se danas smatra retrogradnim i prilino udnim intelektualnim pokretom. Jatromehanizam se najjednostavnije moe definisati kao kola miljenja koja sve fizioloke procese tretira kao rigidne posledice zakona fizike. Moe se nai i pod imenom jatrofizika ili jatromatematika, ali bez obzira na termin, u pitanju je nusprodukt Naune revolucije koji predstavlja pokuaj mehanizacije slike sveta u medicini na nain na koji se to uspelo u fizici. U zavisnosti od perspektive iz koje se posmatra, jatromehanizam se esto smatrao besmislenim ili preuranjenim naunim pokuajem. Ono to Braun eli da pokae jeste da je ova uobiajena predstava jatromehanizma nekompletna, odnosno da nije u pitanju samo (nus)produkt Naune revolucije, ve pre skup ideja koje su zastupali neki medicinari i da je potrebno odgovoriti na pitanja ko su bili jatromehanisti, koji je bio njihov status u okviru medicinske zajednice i koja je bila njihova motivacija za prihvatanje ovih ideja. Braunova strategija poiva na uverenju da se relevantnost ideja moe utvrditi preko njihove upotrebe, a da je upotreba blisko povezana sa okolnostima onih koji ih upotrebljavaju. Zato je osnovni predmet njegovog rada analiza pripadnika institucije College of Physicians od 1665. do 1695. godine. Okolnosti koje su najvanije u njegovoj analizi su intelektualne i sociopolitike. U intelektualnom domenu Koled je sredinom sedamnaestog veka bio u fazi konceptualne konfuzije, konfuzije koja proistie iz pokuaja da se istovremeno bude nauno progresivan i medicinski konzervativan. (str. 13) Uopteno gledano, pripadnici Koleda su bili pristalice Harvijeve teorije cirkulacije krvi, koja se u nekim krugovima smatrala za kraj tradicionalne medicine. Pored ove injenice ima jo nekoliko jasnih naznaka o progresivnoj orijentaciji Koleda, odnosno njegovih pripadnika. Istovremeno, postoje i jasne naznake konzervativne orijentacije pripadnika i zato se moe rei da je Koled eleo da pomiri nepomirljive krajnosti modernu nauku i tradicionalnu medicinu (vidi Brown 1970). Sve ovo dovelo je do intelektualne dezorijentacije. Sociopolitike okolnosti bile su jo tee. Kako Braun kae, Koled je sredinom sedamnaestog veka jo uvek iveo svoju esnaestovekovnu istoriju. Jatromehanike teorije su podravale tradicionalne medicinske procedure, odnosno njima je bilo dozvoljeno prisustvo u medicinskoj praksi. To znai da su jatromehanisti veoma lako mogli da prevaziu tadanju trenutnu intelektualnu dislokaciju, a da istovremeno odre najvanije profesionalne stavove netaknutim. Meutim, Braun ovu intelektualnu motivaciju vidi kao samo delimino objanjenje pri razmatranju rasprostranjenosti jatromehanizma i poziva se i na sociopolitike okolnosti. S obzirom na to kakve su one bile, on tvrdi da je jatromehanizam prihvaen delimino i zato to je bio relevantan za praktine potrebe Koleda. Jatromehanizam je bio prihvaen kada je Koled imao sociopolitike probleme i, sada se ini prilino verovatnim, takoe zato to ih je Koled imao. (str. 2829, kurziv u originalu) U sociopolitikom domenu jatromehanizam je

358

rada opisuje se vajmarska kultura kao neprijateljsko intelektualno okruenje, u drugom adaptacija ideologije na njega, a u treoj adaptacija znanja. To znai da kvantna mehanika i njeni tvorci nisu uspeli da prevaziu antiintelektualistiku ideologiju koja je postojala u Nemakoj nakon Prvog svetskog rata, ve su se na nju adaptirali. Sadraj fizike je adaptiran vrednostima intelektualnog okruenja1.
Godine izmeu 1919. i 1926. konstituiu period od naroite vanosti u istoriji atomske fizike. Ve na samom poetku ovog perioda Borov atom hidrogena i uoptena pravila kvantizacije koje je Zomerfeld na njega primenio bili su nairoko i pouzdano prihvaeni kao osnova za dalji eksperimentalni i teorijski rad. ak i nakon ovog datuma mnogi fiziari, najaktivniji i najnapredniji u atomskoj fizici i kvantnoj teoriji, odbili su da ozbiljno razmotre te karakteristine koncepcije, poput kvantizacije direkcije, a naroito kvanta svetlosti. Ipak, do kraja perioda Borov atomski model i Zomerfeldova pravila kvantizacije bili su u potpunosti zamenjeni od strane radikalno nove kvantne mehanike koja je dokazala da je sposobna da rei problem atomske i molekularne strukture i bukvalno itav spektar fizikih procesa na ovom nivou. [Forman 1968: ii]

Nakon Prvog svetskog rata nauka je u Nemakoj bila u veoma tekom periodu izolacije. Za to su postojala tri glavna uzroka. Usled inflacije strane naune publikacije su bile izuzetno skupe i
imao odreenu funkciju. Lekari Koleda pozajmljivali su tada dominantne ideje Kraljevskog drutva, jer su bili ukljueni u politike borbe oko profesionalnog prestia koji je bio umanjen, tako da su preko pozajmljivanja dominantnih ideja u naunoj zajednici eleli da ponovo podignu svoj presti, to bi dovelo i do poboljanja politike pozicije. Pozivanjem na mehanicistike ideje nadali su se da e spreiti optube u javnosti za neznanje, intelektualnu zaostalost ili konceptualnu zbrku. Ipak, Braun se ograuje kada kae da ne treba misliti kako su jatromehanike teorije uvek predstavljale manifestaciju politikog ponaanja. Zagovaranje ovih ideja vrlo lako se moglo initi racionalnim, naroito jer je jatromehanizam takoe zadovoljio stvarne intelektualne potrebe lekara. Sutina teksta bila je da se istakne i znaaj sociopolitikih faktora. 1 Naputanje kauzalnosti u fizici predstavlja pokuaj nemakih fiziara da prilagode sadraj njihove nauke vrednostima njihovog intelektualnog okruenja. (Forman 1971: 7)

359

veoma retke, to znai i da su i putovanja za Nemce bila preskupa. Zbog rata mnogi naunici nisu eleli da obnavljaju ili uspostavljaju veze sa nemakim naunicima, dok su neto ranije postojale izuzetno bliske veze, naroito sa Amerikancima. Usledilo je i formalno i institucionalno iskljuenje Nemake iz uestvovanja u meunarodnim naunim organizacijama i aktivnostima. Do rata su Nemci bila vodea nauna sila u zaecima meunarodne saradnje, ali 1919, kada je ona uzela maha, bili su izostavljeni. Tek 1926. godine nemaki fiziari su dobili poziv na meunarodni kongres (Forman 1968). Implicitno ili eksplicitno, nauka je trpela posledice duhovne obnove Nemake. Naunici su bili ambivalentni prema novonastaloj situaciji, a reagovali su najee u vidu obeshrabrenja, otuenja i izolacije. Poreklo kulturnog antiracionalizma moe da se locira najmanje nekoliko decenija ranije, pred kraj 19. veka, a pravi koreni verovatno lee u prve dve decenije 19. veka. Tako Forman pozitivizme Maha i Ostvalda smatra za kvazi-romantiarske doktrine, eksplicitno suprotstavljene mehanikom pogledu na svet i materijalizmu. Obojica su teili monistikom stanovitu koje bi eliminisalo linije demarkacije izmeu subjekta i objekta, materije i duha, nauke i etike, oveka i prirode i drutva. (str. 1112) Na ovaj nain Forman raspravu izmeu Ostvalda i Bolcmana ne prihvata kao raspravu o atomima, ve kao o pitanju da li mehaniko stanovite jo uvek preovladava u naunom svetu (kao to je govorio Ostvald) ili je u potpunosti nestalo (to je tvrdio Bolcman). Nemaki naunici su razne reakcije protiv materijalizma ispoljavali i pre Prvog svetskog rata, dok su nakon rata slina shvatanja imale i obrazovane elite, ali izvor je dolazio s druge strane neoromantiarskih trendova iz humanistikih disciplina, a ne iz fizike. Forman kao veoma bitan uticaj na tadanje intelektualce vidi penglerovu pseudoistoriju. Veoma vaan dokument pruskog ministarstva kulture iz 1924. godine sadrao je mnoge penglerovske ideje (str. 16). esto se moglo uti da je nemaki duh dostigao vrhunac sa Kantom i Geteom, a da je nakon toga usledila degeneracija pozitivistikog doba. Usledile su i revizije planova i programa u gimnazijama, gde je znatno smanjen udeo

360

prirodnih nauka, ali finansijska podrka za nauke, a naroito za atomsku fiziku, bila je jo uvek relativno visoka. Zato Forman zakljuuje da rairena antipatija prema nauci i naunom miljenju nije dovela do velike tete po nauku, jer se kvantna mehanika razvijala uprkos ovim restriktivnim okolnostima. Nakon poraza u ratu Nemaka je odbacivala utilitarizam pobednikih snaga, traei tako mogunost preuzimanja novog evropskog kulturnog lidera. Pre rata (i za njegovo vreme) hvaljeni su ideali tehnologije, ali sada su poeli da se posmatraju kao zagaeni produkti materijalizma koji je poticao iz Velike Britanije, Francuske, judaizma i marksizma. Zato je poduavanje matematike u kolama bilo svedeno na minimum, zarad veeg udela kulturnog obrazovanja. Pozitivizam koji je preovladavao u sociologiji zamenjen je intuitivnim pristupima. U biologiji i psihologiji je dolo do obnove romantiarskih ideja o individui, preko vitalizma i getalt psihologije. Zanemariemo neke detalje veoma iscrpne i istorijski izuzetno potkrepljene analize koju Forman sprovodi o politikim zbivanjima u kulturnom miljeu, o inflaciji, univerzitetskim deavanjima itd., a usmeriemo panju na profesionalnu grupu fiziara. Zakljuak je da je za fiziare sa desne strane politikog spektruma bila karakteristina opta averzija ka teorijskoj fizici i poseban antagonizam prema teorijskim fiziarima kao specifinoj vrsti, koji ne dodiruju aparaturu, manipuliu samo brojevima, simbolima i apstrakcijama. (str. 56) Kao posledica ovakvog stanja, ovi buntovnici su veoma nerado prihvatali ili ak i odbijali da prihvate relativitet i kvantnu teoriju. Navodno, ideje koje su bile u osnovi ovih teorija smatrane su za arbitrarne, nepotrebne i apsurdne. Nakon Prvog svetskog rata opozicija relativitetu prevazilazi granice naunog diskursa. pengler je u to vreme pisao da je teorija relativiteta jedna cinina hipoteza, a njegova popularnost je bivala sve vea, naroito meu desniarima (Forman 1968). Njegovo delo (Spengler 191822/1928) reflektuje kulturnu krizu, revoluciju u tadanjoj nauci i filozofiji ivota. Najvaniji je prvi tom gde se govori o tome da su fizika i matematika kulturno uslovljene, kao i umetnost, religija i muzika.

361

Preovladavajui ton ove knjige Forman opisuje kao fatalistikorelativistiki pesimizam. Od 1918. do 1926. godine ona je prodata u preko 100 000 primeraka i bila je veoma itana u akademskim krugovima (Forman 1971: 3037)1. Pod uticajem penglera, Ernst Trel je pisao o novoj revoluciji u nauci, a pri tom je o kauzalnosti govorio samo peorativno (str. 17). Veoma su znaajni i podaci da je Beki krug u istom periodu imao svuda uspeha osim u Nemakoj, kao i to da je pokret Bauhaus ispoljavao antagonizam prema nauci i tehnologiji, preko propovedanja Lebensphilosophie (str. 1923). Forman (1968) je u doktoratu pretpostavio da antinauni trendovi kod naunika izazivaju povlaenje u nauku i naunu zajednicu, uz reafirmaciju tradicionalne ideologije odreene discipline. Meutim, na taj nain nije mogue direktno dovesti u vezu intelektualno okruenje i nauni diskurs, to pokuava u radu (Forman 1971). Pojednostavljeno gledano, moe se rei da Formanova teza u sebi sadri tri teze (Radder 1983: 166167): (1) On optu intelektualnu klimu u Nemakoj izmeu 1918. i 1927. godine opisuje kao da je bila pod uticajem filozofija ivota i antiracionalizma, sa neprijateljskim stavom prema pozitivizmu, mehanicizmu i materijalizmu. Sve to je sumirano kod penglera, gde se naroito propoveda opadanje uticaja kauzalne prirode nauke. Najvaniji faktor za promenu intelektualne klime prema Formanovom miljenju je poraz Nemake u Prvom svetskom ratu. Sutina njegovog argumenta ipak nije nuno u vezi sa postojanjem odreenih sociopolitikih prilika. On konstatuje kakav je bio vajmarski intelektualni milje, kakva je bila preovladavajua nauna ideologija i kakvo je bilo stanje u tadanjoj fizici, a na osnovu toga eli da utvrdi efekte socijalnih, politikih i intelektualnih uticaja na fiziare kao pripadnike nemake akademske zajednice. (2) Zatim pokuava da dokae postojanje dva vana efekta koja su posledica sociointelektualnih pritisaka. Prvo se nauna
1 Forman (1971: 56) navodi naunike koji su nesumnjivo bili upoznati sa penglerovom knjigom: Maks Born, Albert Ajntajn, Franc Eksner, Filip Frank, Gerhard Hesenberg, Paskval Dordan, Konrad Knop, Riard fon Mizes, Fridrih Poske, Herman Vejl i Vilhelm Vijen.

362

ideologija (tj. opravdanje dato od strane naunika za nauku kao sociokulturnu aktivnost) prilagoava ovom neprijateljski raspoloenom okruenju. Naunici vie ne naglaavaju (kao tokom Prvog svetskog rata) utilitarne, tehnike i vojne primene nauke, ve je predstavljaju, to je u skladu sa optom intelektualnom klimom, kao spontanu i kreativnu ekspresiju ivota. (3) U drugoj fazi Forman ukazuje na adaptaciju sadraja fizike na ove spoljanje vrednosti. Interni faktori za njegovu teoriju jesu neophodni, ali ne i dovoljni da bi se razumelo uvoenje akauzalnosti u fiziku, pre nastanka kvantne mehanike 1925. i 1926. godine. Akauzalnost je tako pokuaj nemakih fiziara da adaptiraju sadraj svoje nauke vrednostima svog intelektualnog okruenja. Kao jednu od najvanijih teorija pominje se Bor-Kramers-Slejterova teorija. Forman se ograuje od razlike izmeu internih i eksternih faktora i uticaja, jer ona negde ne postoji, a negde ju je nemogue razlikovati. Grubo gledano, prihvatili smo kao motive i uticaje line odnose i interese. (Forman 1968: iv; kurziv u originalu) Ovom tezom naroito e uticati na teorije interesa1. Pre dalje razrade Formanove teze (i njene kritike) pokuaemo da proirimo kontekst analize u intelektualnom smislu. U kulturnom i socijalnom smislu Formanova teza nema mnogo nedostataka, jer se zasniva na istorijskim injenicama, ali kognitivni aspekt njegove teze je onaj koji se moe kritikovati. Kognitivno proirenje na periode pre i posle Formanove analize omoguava nam da realnije sagledamo njegovu tezu i da istovremeno ukaemo na odreene internalistike momente razvoja fizike koji ne moraju da se tumae (samo) kao adaptacija sadraja nauke na intelektualni milje. Na kraju emo pokuati da ukaemo na odreene predrasude koje postoje prema kvantnoj mehanici, jer je ona idealno uska i prilino opskurna specijalnost koja mnogim postmodernim teoretiarima omoguava da iz nje izvode potpuNa kraju rada Forman (1971: 114) ipak jasno stavlja do znanja da socioloki model koji je korien u ovom radu ne moe da bude cela istina. On obezbeuje opti okvir i izgleda da funkcionie naroito dobro u nekim ekstremnim sluajevima. Potpunija analiza trebalo bi da obuhvati i psiholoke faktore.
1

363

no neosnovane i netane zakljuke, podrivajui time njen stvarni autoritet i ogroman nauni znaaj. Ovo nije u direktnoj vezi sa Formanovim argumentom, ali vano je ukazati na posledice koje su se kasnije osetile u Naunim ratovima. Iako je teorija relativiteta daleko poznatija, delom i zbog slave glavnog protagoniste Alberta Ajntajna, kvantna teorija (naroito u revidiranoj verziji kvantne mehanike) predstavlja verovatno jo veu revoluciju u modernoj fizici. Poznato je da postoje dve teorije relativiteta, specijalna (1905. godine) i opta (1915. godine). Specijalna se bavi prostorom i vremenom, gde je formulisana sigurno najpoznatija formula u fizici: E=mc. Opta teorija se bavi gravitacijom i o njoj se mnogo vie raspravljalo. Razlog tome je verifikacija predikcije opte teorije relativiteta iz 1919. godine o krivljenju svetlosti pod uticajem suneve gravitacije. Nakon ovoga popularnost teorije je naglo skoila. Jedna od najvanijih konsekvenci relativiteta bila je naputanje ideje o apsolutnom prostoru i vremenu, ali i koncepta etra, za koji se dugo vremena smatralo da predstavlja medijum za transmisiju svetlosti i drugih oblika elektromagnetske radijacije. Tehniki detalji ove teorije (kao i onih koje emo pominjati) izuzetno su kompleksni, ali oni nas ovom prilikom interesuju samo na filozofskom nivou. Koen (Cohen 1985) navodi podatke da Ajntajnov revolucionarni rad iz 1905. godine nije ostvario gotovo nikakav uticaj sve dok se Plank nije zainteresovao za njega. Njegov uticaj u irenju ove teorije bio je izuzetno velik, ali ne treba zanemariti jo jednog njenog velikog pobornika, Maksa Borna. Za specijalnu teoriju relativiteta i sam Ajntajn je rekao da bi ona svakako bila otkrivena da je on nije otkrio (Cohen 1985), jer je vreme bilo zrelo za takvu teoriju. Meutim, to ne vai za optu teoriju, koja predstavlja jo vei korak napred. Nakon prihvatanja specijalne teorije, za mnoge naunike opta je opet predstavljala problem zbog svoje nekonvencionalnosti. Znalo se da specijalna teorija ima nedostatke jer se ne bavi ubrzanjima i gravitacijom, ali moe se rei da je Ajntajnov uinak za gravitaciono polje slian Maksvelovom doprinosu izuavanja elektromagnetskog polja. Ajntajn je Njutnovu sliku univerzuma promenio u zakrivljeni etvorodimenzionalni prostor-vreme kontinuum.

364

Javnosti je daleko manje poznata kvantna teorija, koja isto tako predstavlja naunu revoluciju u pravom smislu rei. Ona se moe podeliti na tri perioda: staru kvantnu teoriju (Plank, Ajntajn, Bor, Zomerfeld, Kompton), kvantnu mehaniku (de Brolji, redinger, Hajzenberg, Dordan, Born) i noviju relativistiku kvantnu mehaniku ili kvantnu teoriju polja (Fajnmen i Dajson). (Cohen 1985) Za datum zaetka kvantne teorije obino se uzima 1900. godina, kada je Plank objavio svoju ideju o kvantu akcije. Njegove ideje su bile inspiracija kasnijim istraivanjima iz ove oblasti, ali on sam nije preduzimao neke radikalne korake, niti je izvodio sve implikacije koje su sledile iz njegove teorije (Einstein 1951). Nije razmiljao o nekim radikalnim teorijskim (is)koracima, tj. o pretpostavci da se svetlost sastoji od diskretnih paketa energije. Takva pretpostavka nije bila neophodna za njegovu teoriju. Ono to je daleko vanije, ova ideja bi se suprotstavila jednoj od najbolje ustanovljenih ideja u tadanjoj fizici, da je svetlost talasni fenomen koji se iri kroz prostor kontinuiranom undulacijom. U takvoj koncepciji diskretne jedinice su neto veoma strano i udno. Pet godina kasnije o ovom problemu je pisao Ajntajn. Meutim, nas interesuje druga linija razvoja kvantne teorije, u kojoj su glavni akteri oni o kojima pie Forman. Tokom 1912. godine Nils Bor je radio u Radefordovoj laboratoriji u Manesteru i ponudio je novi model atoma. Elektron ne emituje, niti apsorbuje energiju, ve prilikom spontanih skokova emituje/apsorbuje kvant svetlosti. Od 1913. do 1924. godine Bor je pokuavao da pokae kako je njegova teorija deo klasine tradicije fizike ukljuujui u nju to je vie mogao klasinih ideja (Cohen 1985). Sredinom dvadesetih godina mnogim fiziarima postaje jasno da je Borova ideja revolucionarna. U velikoj meri Prvi svetski rat je kriv za veoma sporo prihvatanje ove ideje. Pored Bora, veliku ulogu u prihvatanju ovih ideja odigrao je Arnold Zomerfeld (Einstein 1951). Kao to moe da se vidi iz ovog izuzetno pojednostavljenog prikaza razvoja kvantne teorije, drutvene okolnosti su definitivno izvrile neki uticaj na naunike, makar u vidu brzine/sporosti prihvatanja teorije. Ali ni tu ne treba zanemariti internu revolucionarnost ovih teorija koja se kosila sa mnogim dotadanjim znanjima iz fizike.

365

Borova ideja o diskretnim ili fiksiranim stanjima, bez intermedijarnih stanja, u to doba bila je veoma teka za prihvatanje u teorijskom smislu. Ova revolucija je bila kratkog veka jer je inkorporirana u kvantnu mehaniku (Forman 1968; Cohen 1985). Dobro je poznato da je Ajntajn poetkom dvadesetih godina prolog veka prekinuo gotovo sve kontakte sa naunom zajednicom fiziara jer nije prihvatao kvantnu mehaniku, a njegovi doprinosi su bivali sve manje znaajni. Ono emu se suprotstavljao bilo je odsustvo klasine kauzalnosti i determinizma u novoj fizici, uvoenje verovatnoe kao osnove za fizike dogaaje i konsekventno (kako je njemu to izgledalo) nekompletni opis prirode. (Cohen 1985: 432) Statistiki karakter kvantne teorije za njega je bio posledica nekompletnog opisa fizikih sistema, emu emo se vratiti neto kasnije. Ipak, predloio je redingera i Hajzenberga za Nobelovu nagradu jer je shvatao da su njihove teorije veliki napredak za fiziku. Sada ve moemo da uoimo neke slabosti Formanove teze. On nije uspeo da dokae da su antinaune, vitalistike i iracionalistike filozofije, koje su nedvosmisleno dominirale u tadanjoj Nemakoj, uticale na kvantne fiziare koji su u velikoj meri bili pronauno orijentisani, iako emo videti u kojoj meri. Fokusiranjem na Nemaku Forman zaboravlja da su osnivai kvantne teorije, pored Hajzenberga, Borna i Jordana i Danac Bor, Austrijanac redinger, Francuz de Brolji, Englez Dirak i dr. Centar ovih teoretiara bio je Kopenhagen, a ne Getingen, Berlin, Lajpcig ili Minhen. To znai da je ve sam pojam vajmarska kultura neadekvatan. Videli smo da se on ne podudara sa geografskom oblau o kojoj Forman govori. Problem u njegovom radu je to on tu oblast iri van geografskih granica, a kao potkrepljenje za svoje teze esto uzima fiziare koji nisu bili Nemci. Tako Kramersa (Holananina) opisuje kao predstavnika penglerovskog pesimizma. Bora navodi kao nekog ko se pridruio ovom pokretu koji je odbacivao kauzalnost (Radder 1983), a o njegovom autoritetu i uticaju emo govoriti detaljnije. Pri kraju eseja Forman (1971: 96100) govori, to stvara nejasnoe, o tome kako se u tom periodu nisu mogle nai kritike kauzalnosti izvan nemake kulturne sfere.

366

Time pobija primere Kramersa i Bora. Problem je u sledeem: ili nemaka kulturna sfera ne obuhvata samo Nemaku, ali onda Bor i Kramers spadaju van te sfere ili su makar neki fiziari koji nisu bili Nemci imali slian mentalni stav kao Nemci. Najkontroverznija teza je ona o adaptaciji sadraja fizike na kulturni milje. U najboljem sluaju, ako je Formanova interpretacija svih sluajeva tana, on moe da podri svoju drugu tezu koja govori o adaptaciji naune ideologije na milje. Jedini relevantan primer za njegovu treu tezu ostaje Bor-Kramers-Slejterova teorija. Meutim, on joj posveuje svega dve stranice i zato Rader eli da je ispita, naroito sluaj Kramersa. Daleko je prihvatljivija pretpostavka da je kvantna mehanika pokuaj reavanja problema koji su izvesno vreme muili fiziare, gotovo dve decenije pre nastanka Vajmarske Republike. I pre vajmarskog perioda u fizici mnogo se prialo o kauzalnosti. Nastankom kvantne teorije taj unutranji pritisak je postao veoma jak. Tragovi se nalaze kod Planka i Poenkarea koji nisu bili u stanju da ponude kauzalne mehanizme za odreene teorijske probleme (Hendry 1980; Bunge 1991). U itavoj Formanovoj argumentaciji nije jasno kako bi neko mogao da se dodvori filozofskom opskurantizmu ili pseudoistorijskim teorijama penglera izmiljanjem talasne mehanike, kvantne elektrodinamike itd. Bor jeste bio pod uticajem Kjerkegorove filozofije kada je smislio svoj princip komplementarnosti, ali on ne igra nikakvu ulogu u samoj teoriji. Forman koristi indirektan, socioloki pristup objanjenju nastanka kvantne mehanike, ali pretenduje da otkriva direktnu kauzalnost. Jedna od retkih temeljnih kritika Formanove teze potie od Hendrija (Hendry 1980) i on mu najvie zamera na prihvatanju linearne kauzalnosti, koja se veoma retko moe sresti u istoriji ideja. Nije sporno da su matematika i fizika tog doba u Nemakoj napadane izvan disciplinarnih okvira, ali u svim sluajevima napadi su se odnosili na njihovu vrednost, a nikako sadraj. Udeo matematike u obrazovanju bio je smanjen jer se smatralo da nije dovoljno korisna individui, a ne zato to se sumnjalo u njen sadraj (bilo je i takvih napada, ali izvan discipline). Kauzalni matemati-

367

ki pristup drutvenim naukama bio je kritikovan zbog verovanja da nije primenljiv na subjekte istraivanja. pengler i Trel su napadali kauzalnost i fiziku kao simbole zapadnog materijalizma, ali ni u jednom od ovih sluajeva nije bilo govora o tome da bi ove nauke/pristupe trebalo adaptirati na nove kulturne okolnosti. Trel je kritikovao samo drutvene nauke, a u penglerovom radu su fizika i kauzalnost izjednaeni, bez ikakvih kritika na taj raun. Pre bi se moglo rei da je on smatrao da e doi do kraja fizike, a ne njene transformacije (Hendry 1980). Ovde od krucijalnog znaaja postaje distinkcija vrednost/sadraj, kao i zakljuak da su matematiari i fiziari u izvesnoj meri bili izolovani od strane svog kulturnog miljea, ali ne i napadnuti. Forman pominje i tezu o izolaciji, ali se u analizama fokusira na adaptaciju na milje, to je dovelo do jednostrane slike itave situacije. Forman (1968, 1971) je ukazivao na popularna obraanja javnosti od strane fiziara i matematiara u kojima je vidljivo prilagoavanje na milje. Ako se razlika izmeu vrednosti i sadraja ozbiljno shvati, onda se te injenice mogu tumaiti na drugaiji nain. Na delu je bilo prilagoavanje vrednosti, a ne sadraja. U tim obraanjima naunici su koristili jezik miljea i opravdavali ciljeve svojih istraivanja jezikom koji je bio razumljiv onima koji su ispitivali kulturnu vrednost tih istraivanja. Tako je diskreditovani utilitarni motiv za bavljenje egzaktnim naukama zamenjen kulturnim motivom. Postoje implikacije da je kod naunika postojala svest o kritikama koje su dolazile spolja, iz kulturnog miljea, ali to ne implicira nikakvu adaptaciju sadraja egzaktnih nauka, a ak je i akomodacija vrednosti sumnjiva (Hendry 1980: 159). Glavni motiv za matematiare i fiziare nikad nije bio utilitarne prirode. Motivi koji su navedeni samo su oni koji su inae delovali privatno, tako da se njihova akomodacija teko moe objasniti kao neko rtvovanje njihovih ideala ili kao prvi korak na tom putu. Problem je u tome to se Forman najmanje bavi najlinijim stavovima, odnosno privatnom korespondencijom tadanjih fiziara. Kada se i poziva na ove izvore, oni nisu uvek adekvatno protumaeni, kao to je sluaj sa Ajntajnovim pismom Bornu iz januara 1920. godine (Forman 1971: 70). Ovo pismo, koje

368

predstavlja odgovor na jedno od Bornovih izgubljenih pisama, prvenstveno se bavi socijalnim i politikim pitanjima. Nakon prie o tim temama Ajntajn kae: pengler me nije potedeo (str. 71n169), to se odnosi na to kako ovek lee u krevet ubeen u tanost penglerovih ideja, ali da se budi i uvia tanost svih kritika koje su mu upuivane. Ukratko, penglerova knjiga je Ajntajna zaista okupirala i on je dosta mislio o njoj, ali Forman ovo interpretira kao da je ona izvrila neki mnogo jai uticaj i na Borna i na Ajntajna. U fusnoti priznaje da ne moe da se zakljui pouzdano za Ajntajna, ali to ga ne spreava da nastavi sa ovakvom interpretacijom. Kasnije u pismu Ajntajn govori o kauzalnosti, kako bi bio veoma nesrean kada bi morao u potpunosti da se odrekne kauzalnosti. Iz ovog konteksta je jasno da je Born raspravljao o nekim internim argumentima protiv kauzalnosti koji dolaze iz kvantne mehanike, kojih ima nekoliko, da je Ajntajn uviao njihovu snagu i da je zato to smetalo njegovom uverenju da je kauzalnost nuna. Ajntajn pri tom pominje ternovu interpretaciju koja je posledica neto ranije zapoetog ternovog i Gerlahovog eksperimentalnog rada na fenomenu poznatom kao prostorna kvantizacija. Ukoliko bi se pokazalo da su teorijska predvianja kvantne mehanike tana (kao to se ispostavilo kasnije), to bi ukazalo na ozbiljne interne pretnje idealu kauzalnosti. Izostavljanjem ovih bitnih kontekstualnih faktora Forman pretpostavlja da je tema ove korespondencije bila vezana za diskusiju o pengleru (u pismu nema te veze) i da je Born bio spreman da prihvati ideju o akauzalnosti zbog eksternih razloga. Ajntajnovo oklevanje da se odrekne kauzalnosti interpretira se kao da je ipak bio spreman da to uini donekle (Hendry 1980: 159160). Jedna od velikih vrednosti Formanovog rada jeste u tome to je uspeo da pokae da su tadanji matematiari i fiziari bili svesni vrednosti njihovog miljea i da je taj milje bio neprijateljski raspoloen prema principu kauzalnosti. Kada se radi o sutinskim tvrdnjama, da je postojalo odbacivanje kauzalnosti u fizici, ali da ono nije bilo posledica internih faktora, onda je to neto drugo i tu je argument daleko slabiji. Postojalo je mnogo internih razloga za odbacivanje kauzalnosti, a kada se oni uzmu u obzir Formanova

369

teza o konverziji ka akauzalnosti deluje neubedljivo, jer tako ona prestaje da bude prilagoavanje i pre ukazuje na tendenciju ka izolaciji od strane samih fiziara, a ne obrnuto. Prve adaptacije ideologije na opisano intelektualno okruenje Forman locira kod Vijena i fon Mizesa. Od poetka Prvog svetskog rata pa do svoje smrti 1928. godine Vilhelm Vijen je uz Planka bio najvei zagovornik fizike u nemakoj javnosti. U svojim govorima i predavanjima, naroito iz 1918. godine, zalagao se za nezavisnost fizike od filozofije i shvatao ju je kao isto empiristiku opoziciju nemakom idealizmu, naroito Hegelu. Samo godinu dana kasnije u novom predavanju uoava se distanciranje od mnogih ranijih tvrdnji i Forman sasvim jasno pokazuje kako se Vijen transformisao u idealistu (Forman 1971: 4148). to se tie konverzija zagovornika akauzalnosti, prva znaajnija se dogodila Eksneru 1919. godine, kada je imao sedamdeset godina. Nakon njega stavove je promenio Herman Vejl (str. 7476). Konverzije su postale uobiajene tokom leta i jeseni 1921. godine. Na osnovu primarnih izvora Forman dokazuje da se to dogodilo sledeim fiziarima: Valteru otkiju (jun), Riardu fon Mizesu (septembar) i Valteru Nernstu (oktobar) (str. 80). Kasnije znaajne konverzije su redingerova i Rajhenbahova (str. 8791). Jedan od internih uticaja na prihvatanje indeterminizma potie od Ajntajna i njegovog razmatranja svetlosti kao kvanta, 1911. godine (Forman 1971; Cohen 1985). Nakon pet godina on je demonstrirao da ako se energija i momentum konzervacije odravaju, onda emitovano ili apsorbovano svetlo od strane atoma mora da poseduje usmereni momentum, tj. da bude estine prirode. Poto je veina fiziara verovala da je talasna teorija svetla apsolutno neophodna, imali su veoma malo opcija osim one da ozbiljno razmotre mogunost odbijanja ouvanja energije. Iako ovo nije striktno impliciralo odbacivanje kauzalnosti, postojao je teorijski pritisak u tom pravcu. Poto je bilo teko, ako ne i nemogue zamisliti smisleni sistem u kojem bi opstala kauzalnost, a bila naputena konzervacija energije, morao je postojati neki pritisak koji bi povezao ta dva problema. Ajntajnov rad iz 1916. godine takoe je odigrao vanu ulogu u uvoenju verovatnoa

370

koje rukovode tranzicijama izmeu stanja u Borovom atomu, i iako je kauzalni mehanizam iza verovatnoa opet bio pretpostavljen, eksplicitno odsustvo takvog mehanizma bilo je samo po sebi provokativno, naroito s obzirom na to da nije bilo izgleda da se takav mehanizam pronae. Bor je i ranije pisao o lomu klasine mehanike u kvantnom kontekstu i bio je svestan pritisaka na kauzalnost. Ono to je bitno jeste da su ti pritisci gotovo u potpunosti bili interni, nametnuti od strane problema i paradoksa kvantne teorije. Hendri (Hendry 1980) pokazuje da ni Vejlovo odbacivanje kauzalnosti ipak nije tako jasno kako ga Forman predstavlja. Primarni eksterni uticaji na njegove ideje o fizici ini se da potiu iz intuicionistike filozofije koja prethodi vajmarskom miljeu. Njegova promena od odbrane kauzalnosti do odbrane akauzalnosti bila je pod daleko veim uticajem internih razmatranja. U pitanju je bila metafizika, a ne empirijska odluka, ali isto pod uticajem internih problema. Bilo koji pokuaj da se nemaki kvantni fiziari polarizuju po pitanju kauzalnosti . . . je nuno donekle vetaki. (str. 164) Nakon Hajzenbergove teorije, 1925. godine, princip kauzalnosti je odbaen od strane Rajhenbaha, a Born je to uinio nakon redingerove teorije 1926. godine. Rajhenbahovi motivi izgleda mogu da se pripiu miljeu, jer nisu bili u direktnoj vezi sa fizikom. Istorijski gledano, prvo znaajno naputanje kauzalnosti u kvantnoj teoriji potie od Borna. Prema njegovom miljenju determinizam prestaje u svetu atoma. Ali to je filozofsko pitanje, jer argumenti fizike nisu konkluzivni. (Born; prema Hendry 1980: 167) Ono to je moda najudnije povodom Borna jeste to to je Forman njegovu kauzalnost izbacio iz analize, smatrajui da je ona odraavala uticaj kvantne mehanike, dok Hendri pretpostavlja da je upravo njegova konverzija bila pod najveim uticajem miljea, ali i internih faktora. Namee se zakljuak da niko od fiziara nije aktivno tragao za akauzalnom kvantnom mehanikom, jer direktnih dokaza o tome nema. Pomenuli smo BKS teoriju, koja moe da poslui za jo detaljniju demonstraciju Formanove teze. Nijedan od ovih ljudi nije pripadao vajmarskom kulturnom miljeu. Bor je bio Danac,

371

Kramers Holananin, a Slejter Amerikanac. Kramersova korespondencija nam ukazuje na to da ne moemo govoriti o konverziji, niti o adaptaciji na intelektualni milje 1918. godine. On svoj romantiarski stav iskazuje ve 1916. godine (Radder 1983). Iz njegovih spisa moe da se vidi da on kauzalnost ne vidi kao univerzalni princip koji rukovodi stvarnou, ve samo da je u pitanju manje ili vie koristan epistemoloki alat. Rader pravi razliku izmeu epistemolokog i metafizikog pozitivizma. Metafiziki se odnosi na pogled na svet i ima korene kod Konta. Njegova glavna teza je da e nauka zameniti svu metafiziku. pengler je protiv ove vrste pozitivizma usmerio svoje kritike i vajmarski milje je u ovom smislu protivniki raspoloen prema pozitivizmu. Epistemoloki pozitivizam ima veze sa statusom znanja i uglavnom obuhvata empiristike i instrumentalistike teze. Kramersov pozivitizam je epistemoloki. On ne mora da bude u kombinaciji sa metafizikim, jer ima za cilj da nauku stavi na mesto koje joj pripada, a to je domen vidljivog, tj. pojavnog sveta. Razumevanje esencije ne spada u njegove prioritete. Ovakav pozitivizam ostavlja prostor filozofiji ivota i nauka je u njemu u stanju da ini samo formalne deskripcije prirodnih fenomena (Radder 1983). Po pitanju Formanove prve teze oigledno je da su i Kramers i Bor bili pristalice filozofije ivota i antiracionalizma (Slejter se protivio bilo kakvom indeterminizmu). Rader smatra da bi eventualno traganje za socijalnim faktorima njihovih ubeenja trebalo da pone od Danske, gde je Kramers iveo od 1916. godine, teno govorio danski i bio oenjen Dankinjom. Da li je antiracionalizam bio obeleje intelektualnog miljea Danske? Da li je penglerovski pesimizam imao uticaja i izvan granica vajmarske oblasti? Koje su bile posledice Prvog svetskog rata, ne samo u Nemakoj? Na ova pitanja Formanova teza ne nudi odgovore. to se tie druge Formanove teze, Kramers nije doiveo nikakvu konverziju. To samo govori da, ak i ako bi se prva teza mogla proiriti na Dansku, u sluaju Kramersa bilo bi veoma teko uspostaviti kauzalni uticaj opteg intelektualnog miljea na njegovu naunu ideologiju. Ako bi se Formanova teza proirila na Dansku, shvatanje epistemolokog pozivitizma moglo bi da

372

se shvati kao veza ili mehanizam koji je posredovao u socijalnom uticaju miljea na promovisanje BKS teorije. U ovom sluaju Formanova trea teza izgleda da je podrana rezultatima analiza, ali ako u razmatranje uzmemo, ne samo uvoenje ve i incijalnu recepciju BKS teorije, problem postaje daleko komplikovaniji. Raderov zakljuak je da u sluaju Kramersa moemo govoriti o uticaju miljea na sadraj nauke, jer je njegova vrsta pozitivizma u velikoj meri svoju prihvatljivost crpela iz slaganja sa miljeom, a s druge strane, bila je aktivna kao sredstvo u poveanju kredibiliteta konkretnih naunih postignua. Kao to je reeno na poetku poglavlja, teko je dati konanu ocenu Formanovog rada. Poput Fleka pre njega, Forman je relativista i radikalni eksternalista, ali oni nisu konstruktivisti u striktnom smislu, jer esto prave distinkciju izmeu unutra i spolja (Bunge 1991). Flek je to inio preko naune zajednice, a Forman u odnosu na inteligenciju kao entitet u datoj dravi i u datom vremenu. Radikalni globalni eksternalisti ne trae ove granice. Izuzetno je zanimljivo to to su Formanovi kritiari, Hendri i Rader, nalazili nekakve povezanosti izmeu uticaja kulturnog miljea i shvatanja nekih fiziara, tako da je jedino sigurno da Formanovu tezu ne smemo odmah odbaciti kao potpuno pogrenu. I druga krajnost je daleko od poeljne, da se ona nekritiki prihvati. Potpuno objanjenje nastanka kvantne mehanike, koliko nam je poznato, ne postoji. Ono bi moralo da obuhvati interne, socijalne, filozofske i psiholoke uticaje. Nijedna vrsta uticaja ne moe sama po sebi da objasni reakcije fiziara. Problem je u tome to su mnoge line motivacije imune na istorijske objektivizacije (Skinner 1969). Iako Formanov rad ne zadovoljava po mnogim kriterijumima, prvenstveno zbog preteranog eksternalizma, on istovremeno pokazuje i neadekvatnost isto internalistikih analiza. Fiziari su zaista bili pod uticajem miljea u kojem su iveli, ali njegovo objanjenje isuvie pojednostavljuje itavu ovu zanimljivu i veoma vanu epizodu iz istorije nauke. Formanov neuspeh kao najvei doprinos ima i zakljuak da objanjenje kauzalnog razvoja nauke ne sme da ima privilegovane uticaje, ve da mora da razume kako svi uticaji stupaju u

373

meusobne interakcije i na taj nain deluju u oblikovanju naunog znanja. Nakon svega postavlja se pitanje kako treba razumeti koncept kauzalnog sociolokog objanjenja, a s tim je povezano i metodoloko pitanje, kako bismo ga dokazali. Odgovor verovatno u sebi treba da sadri mnogo vie od onoga to Forman nudi, neku razvijenu teoriju o drutvu, a posebno teoriju o naunim zajednicama, ali kod Formana toga nema. Ima nekih korisnih implicitnih ideja, ali ih je potrebno dodatno pojaati i istai. Forman dovodi u pitanje racionalnost kao vrednost nauke, a u prvi plan istie oportunizam i sopstvene interese, iako e to biti teme o kojima emo govoriti kod teorija interesa. Ako internalisti ili pristalice intelektualistikih objanjenja odabir teorije vide kao racionalni momenat, gde naunika jedino zanima istinitost date teorije u odreenom vremenu, konsekvence Formanove teorije govore neto drugo. Tu se radi o odabiru prilika za odabir teorije. Veoma interesantna kritika Formanove teze potie od Laga (Lugg 1984), koji razlikuje dva smisla u kojima nauno verovanje moe da bude uzrokovano. Radi se o razlici izmeu determinizma i prilike ili povoda. Tako treba razlikovati ono to je determinisalo vajmarske fiziare da veruju u kvantni indeterminizam od onoga ta je bio njihov povod za takvo verovanje. Lag Formanovu tezu shvata kao da se odnosi na uzronost u smislu povoda. Jedino je na taj nain mogue da ova teza zadri smisao ako se posmatra sa intelektualistikog/internalistikog stanovita. Za razliku od Hendrija, koji Formanovu analizu vidi kao apsiholoku (Hendry 1980), Stiv Fuler (Fuller 2002) kao kljunu vidi psiholoku ravan analize, koja u skladu sa njegovom teorijskom orijentacijom zasluuje dosta simpatija. Veoma su bitna dva pitanja. Prvo je, da li bi fiziari prihvatili kvantni indeterminizam da njihov kulturni milje nije iao u prilog takvom verovanju? Drugaije reeno, da li su filozofije ivota uticale na fiziare da se predomisle u korist indeterminizma? Drugo pitanje je da li su fiziari bili iskreni u svom prilagoavanju kulturnom miljeu? Odnosno, da li bi fiziari prihvatili indeterminizam da to nije bilo u njihovom interesu (str. 235)? Na ovaj nain itava debata o

374

socijalnom poreklu kvantnog indeterminizma prerasta u raspravu oko moralne psihologije vajmarskih fiziara. (str. 236) Lagovi i Fulerovi dalji zakljuci odnose se na psiholoku ravan argumenta. Drutveni pritisci mogu da utiu na naunike pri odabiru odreene teorije, ali samo u mertonovskom smislu. To bi znailo da su drutvene okolnosti samo uticale na bolji prijem teorije indeterminizma. Na osnovu ovog Fuler razmatra tri mogunosti: ako je socijalni milje nesvesno vrio uticaj na naunike da se opredele o prirodi kvantne mehanike, naunici su bili amoralni; ako su naunici bili svesni pritiska i nisu dozvolili da on utie na sadraj teorija, onda su bili moralni; ako su shvatili stanje socijalnog miljea i njemu prilagodili svoje teorije, onda su bili nemoralni. Problem je u tome to na ova pitanja ne postoji definitivan odgovor, ali mogue je na posredan nain doi do razreenja. Ukoliko je sadraj kvantne teorije bio prilagoen socijalnom miljeu, kako je onda mogue objasniti heuristiku plodnost ove teorije ili njeno transkulturno prihvatanje. Kako je mogue da takva teorija ima uticaj na raznolike interese fiziara koji je i danas zastupaju? Na ovo Formanova teza ne moe da ponudi odgovor. Jo je Merton (1938b) pisao o uticaju odreene kulture na prihvatanje odreene teorije i dalje od ove teze ne moemo ii. O tome je govorio i Lag. Nije iskljueno da su vajmarske drutvene okolnosti imale nekog uticaja na prihvatanje indeterminizma, ali sam sadraj ne moe da zavisi od njih. Problem je ako se nastanak kvantne fizike posmatra samo kao nastanak obine teorije. Time se onemoguava sagledavanje jedne ire slike fizike 20. veka. Ako je poznato da fiziari tragaju za teorijom svega, tj. teorijom unifikacije koja bi uspela da ujedini etiri poznate sile, gravitaciju, elektromagnetizam i jaku i slabu nuklearnu silu, kako se onda mogu objasniti razna preklapanja ovih teorija po pitanju mnogih problema. Kako bi se objasnila dananja situacija sa teorijom struna koja u poslednjih dvadesetak godina predstavlja jednog od najozbiljnijih kandidata za teoriju svega? Koji drutveni uslovi su uticali na njen sadraj? Kako bi zagovaranje stvarnosti od jedanaest dimenzija moglo da ima veze sa linim interesima fiziara kao profesionalne grupe ili samih naunika? Prihvatljiviji

375

je zakljuak da kontraintuitivnost dananjih fizikih teorija moe pre da udalji fiziare od svog okruenja nego da ih priblii. Lag (Lugg 1984) zakljuuje da ni intelektualistika ni socijalno-istorijska pozicija nisu u potpunosti adekvatne. Socijalni istoriari . . . samo gree u pretpostavci da je socijalno objanjenje uvek potrebno, dok je ono zapravo samo retko kad potrebno. (str. 200) Intelektualni istoriari, s druge strane, gree zbog ograniavanja tehnika socijalnog objanjenja na sluajeve u kojima su verovanja prihvaena zbog promocije socijalnih interesa ili kao rezultat socijalnih pritisaka. (str. 200) Zato i smatra da je mogue transcendirati ove dve vrste istoriografskih strategija. Forman je brojne pristalice kvantne mehanike okarakterisao kao zagovornike akauzalnosti, ali i danas se u istoriji nauke vode debate oko toga da li je Bor bio realista ili antirealista, kakve implikacije ima Hajzenbergov princip (i da li ih ima) na svakodnevni ivot, kakvi su filozofski stavovi ovih naunika itd. Jedino to im se ne moe osporiti je doprinos fizici kao nauci, ali van tog terena, situacija je znatno drugaija. Uopte nije razreeno pitanje oko Borovog (anti)realizma, jer postoje neslaganja oko njegove pozicije. Verovatno je vie dokaza na strani antirealizma koji je svojevremeno bio snana kohezivna sila unutar njegovog nevidljivog koleda, koja je spreavala otuenje od irih kulturnih krugova. Postoje indicije da su Hajzenberg i Born esto podravali ovu Borovu poziciju iako je bila nepomirljiva sa njihovom. Pitanje podrke javnosti jeste jedan od glavnih izvora kontradikcija u spisima Hajzenberga i Borna (Beller 1996). Na ovom polju su Formanove analize izuzetno znaajne i ne smeju se zanemariti. Meutim, Formanova teza slabi na primeru kopenhagenke paradigme, tj. interpretacije. Ona nije bila sastavljena samo od ljudi na koje je direktno uticao vajmarski milje, to smo napomenuli, niti je u tolikoj meri koherentna kako na prvi pogled izgleda. Javnosti je esto predstavljano da je u pitanju koherentna filozofija, ali unutar nje postojale su velike razlike meu njenim pripadnicima (Beller 1992, 1996). Zanimljivo je pitanje stvarnih naunih shvatanja pripadnika, ali je jo zanimljivije ono koje se tie uspostavljanja konsenzusa meu kopenhagenovcima. Zbog ega je odravana iluzija ujedinjeno-

376

sti i zbog ega Born i Hajzenberg nisu objavljivali svoja neslaganja sa Borom? Ovde verovatno moe da se prihvati slabija verzija Formanove teze, da su fiziari svoju jedinstvenost odravali zbog spoljanje situacije, o emu je bilo rei. Zbog svoje kontraintuitivnosti i ozbiljnih raskida sa mnogim klasinim idejama, razloga koji su internalistike prirode, verovatno je kohezija bila i produkt Formanovih uzroka koji su prosto iznuivali konsenzus na tetu individualnih razlika usled vee elje za kredibilitetom meu irom populacijom. Nova kvantna fizika je bila teorija izuzetne kompleksnosti i apstraktnosti. Jedna od njenih najradikalnijih osobenosti je kontraintuitivnost, u daleko veoj meri nego to to vai za optu teoriju relativiteta. Jedna od opasnosti koja se tada javila ticala se fizike kao profesije. Poetkom 20. veka postojala je jasna hijerarhija unutar zajednice fiziara i videli smo da su najvie cenjeni eksperimenti i prikupljanje podataka (Forman 1968; Beller 1992), dok su teorijski fiziari predstavljali pretnju takvoj hijerarhiji, a sa usponom kvantne teorije oni su se jo vie udaljavali od ostatka naune zajednice. Hajzenberg je govorio da je praktini realizam sutinski deo prirodne nauke. To se nije u potpunosti slagalo sa Borovim shvatanjem da ne bi trebalo pretpostaviti realnost odreenih atomskih atributa nezavisno od procesa merenja. Na taj nain Bor stvarnost vidi kao neto to je kvantna mehanika u stanju da opie. Prema Boru, zdravorazumske koncepcije i obian jezik predstavljaju osnovu na kojoj poiva sva komunikacija, dakle i nauka. Born i Hajzenberg zdravi razum vide kao pogrean, jer nauku shvataju kao kontraintuitivnu, tako da koncepti klasine mehanike nisu ekstenzije zdravog razuma. Klasina fizika koristi zdravorazumske koncepte poput mase i sile, ali njihovo znaenje je drugaije. Isto vai i za koncepte kvantne teorije i tu nema drastine razlike (Beller 1996). Kopenhagenka interpretacija nema koherentan filozofski okvir, kao to ga nema nijedna filozofija ovih fiziara ponaosob. Postojao je konsenzus oko matematike i u eksperimentalnom domenu, ali nisu postojale zajednike metafizike postavke. Hajzenberg je prirodnu nauku shvatao kao nain kako prilazimo objektivnoj stvarnosti, kako se raspravljamo s njom. (1969/1989: 137)

377

Na ovom mestu on iskazuje i svoje shvatanje odnosa i razlikovanja izmeu nauke i religije. Tako se nauka bavi istinom o objektivnom materijalnom svetu, a religija o vrednostima. Ova podela, gde se religiji ostavlja pravo da raspravlja o vrednostima, a da se istovremeno ono nauci negira, apsolutno nije adekvatna, ali ovde je sutina da je Hajzenberg ipak govorio o objektivnom svetu, a da nije mislio da je sve relativno i neodreeno. [N]aa sposobnost miljenja sazdana je tako da moe shvatiti prirodu. (str. 163) Hajzenberg zamera devetnaestovekovnom shvatanju nauke to to je [o]bjektivni svet prirodne nauke u prolom stoleu bio . . . idealni granini pojam, a ne stvarnost. (str. 145; kurziv u originalu) Ovi navedeni citati vrlo lako mogu da se ospore navoenjem citata istog autora, ali koji govore sasvim suprotno, tako da je njegova prava filozofija izuzetno konfuzna. Maks Born (1953) je shvatao teinu situacije koju je donela fizika, stvarajui zabune i zablude o fizikoj realnosti. On se protivio fizikom solipsizmu, shvatanju da je objektivna stvarnost produkt eksperimenata koje fiziari obavljaju. U tim shvatanjima nema nieg spornog, ali ponekad su u svojim filozofskim spekulacijama ovi velikani nauke zaista preterivali. Born je pisao i o politikim implikacijama Hajzenbergovog principa neodreenosti i Borove komplementarnosti. U izuzetno ambicioznom tekstu on je govorio i o buduoj kvantnoj teoriji ljudskih odnosa. (Born; navedeno prema Beller 1998: 29) Sline (udne) zamisli mogu se nai i kod Paulija, u njegovim filozofskim radovima i korespondenciji. On je pisao o postavljanju religije i nauke u jedan celovit sistem, a ta ideja realnosti je ideja stvarnosti simbola. (Pauli; navedeno prema Beller 1998: 29) Pored toga, izuzetno je dobro poznata meavina kvantne fizike i psihologije koja potie iz saradnje Paulija sa Jungom (Jung i Pauli 1952/1989), gde je bitan mistini princip sinhroniciteta (vidi i Progof 1973/1994). Sutina ove kritike je u tome to, koliko god ovo bili veliki naunici, njihove filozofije nisu bile koherentne. Sasvim je mogue da bi ovde mogla da se prihvati jo jedna Formanova teza, ali opet u slaboj verziji. To bi znailo da ne prihvatamo Formanov (glavni) argument, da je na sadraj fizike uticalo intelektualno i kulturno okruenje, ali da su filozofske ekspresije fiziara esto u sebi sadrale obeleja njihove kulture.

378

Najvie panje svakako zasluuje Bor (npr. 1958/1985) koji je esto pisao nerazumljivim jezikom i koji se i danas esto posmatra sa divljenjem, usled uverenja da njegovi spisi nisu ni namenjeni obinim smrtnicima. Beler (Beller 1998) navodi primere strahopotovanja koje su naunici oseali prema Boru i da su greke i nejasnoe u njegovim spisima pripisivane itaocima, a nikako velikom umu. Kao izuzetke koji nisu ba uvek Bora shvatali za ozbiljno Beler istie Ajntajna i redingera. Stoga i ne udi Sokalova tvrdnja da je Bor pretea postmodernistike epistemologije. [I]nteligentni nenaunici koji su ozbiljno zainteresovani za konceptualne probleme koje je stvorila kvantna mehanika ne moraju vie da se oslanjaju na vulgarizacije (u oba smisla) koje su objavili Hajzenberg, Bor i brojni fiziari i njuejd autori. (Sokal 1996/1998: 276n14) Nita manje veliki fiziar od pomenutih, Stiven Vajnberg (Weinberg 1996/2000) takoe je ukazivao na to da filozofske ideje njegovih prethodnika treba uzimati sa mnogo rezerve. redinger je u pismu Vijenu iz 1929. godine pisao sledee:
On [Bor] je potpuno ubeen da je bilo kakvo razumevanje u uobiajenom smislu rei nemogue. Dakle, konverzacija je skoro odmah odvedena u filozofska pitanja i ubrzo vie ne zna da li zaista zauzima poziciju koju on napada ili da li stvarno mora da napadne poziciju koju on brani. [redinger; prema Goldstein 1996: 120]

Tridesetak godina kasnije u jednom pismu je napisao: Sa veoma malo izuzetaka (poput Ajntajna i Lauea) svi ostali teorijski fiziari bili su isti magarci i ja sam bio jedina normalna osoba koja je preostala. (Goldstein 1996: 120) Ovde se misli na slepo potovanje autoriteta Bora, principa komplementarnosti i kopenhagenke interpretacije. Ideja koja je istoriarima nauke bila od najveeg interesovanja po ovom pitanju bila je Borova ideja komplementarnosti. U istoriji novije nauke ovo je sigurno jedna od najvie hvaljenih, ali i najvie kritikovanih ideja. Obino se tvrdi da koreni Borove komplementarnosti lee u eksperimentalnom opovrgavanju Bor-Kramers-Slejterove teorije. Beler smatra da to nije tano (Beller

379

1992). Ovu Borovu poziciju je teko razumeti samo na osnovu internalistikih okolnosti. On je za razliku od vie matematiki orijentisanih fiziara, npr. Hajzenberga, redingera, Borna i Diraka, eleo da odri odsene dijalektike tenzije izmeu opozita. . . (str. 178) Komplementarnost bi se danas mogla nazvati multifizikalizmom (Goldstein 1996). Princip komplementarnosti nije u potpunosti shvatljiv bez razumevanja brojnih psihosocijalnih faktora, poput ambicioznosti, profesionalnih interesa, grupne dinamike itd. Veoma je interesantno u kolikoj meri su kognitivne pozicije kvantnih fiziara koincidirale sa njihovim profesionalnim interesima. Tako je Bor u Komo predavanju, kada je i uveo princip komplementarnosti, naglaavao talasni aspekt materije i svetla, to mu je omoguilo da brani i ouva svoje najvee doprinose fizici, izmeu ostalih i BKS teoriju (Holton 1973; Beller 1992). U kasnijem radu, koji se bavio filozofskim aspektima komplementarnosti (Bohr 1937), Bor je pisao o tome da smo primorani da zamenimo ideal kauzalnosti optijim gleditem koje se obino zove komplementarnost. (str. 291) On je komplementarnost video kao potrebnu zbog novih epistemolokih situacija na koje nailazimo u fizici. Njena sutina je u dualnosti koja je rezultat razliitih merenja sistema. U nekim sluajevima detektujemo talasna, a u nekim estina obeleja. Kao i ostali pomenuti njegovi saradnici, Bor je u mnogo aspekata bio pozitivista, u najirem smislu, i zalagao se za unifikaciju znanja, koja danas u fizici ima naziv teorija svega. Kvantna teorija u sebi sadri razne analogije od kojih mnoge nisu odrive, poput onih sa esticom i talasom, jer su meusobno inkonzistentne. Ona se ipak bavi sui generis fenomenima i stoga Bunge predlae da ih zovemo kvantonima, to bi u mnogome umanjilo nepreciznost i nategnute analogije (Bunge 1968). Kopenhagenka interpretacija kvantne mehanike je tana kada naglaava da talasni aspekt i estini aspekt zavise od eksperimenta i to je ono to se po Hajzenbergu zove princip neodreenosti, koji se esto pogreno shvata zbog antropocentrikih interpretacija. Korienjem pogrenih analogija dobijaju se dualizam i negacija autonomne egzistencije kvantona. Dualizam i

380

subjektivizam tako nisu samo filozofska osnova Kopenhagenke kole, ve i posledica analokog naina miljenja. Sve ovo stvara preduslove za razne konfuzije. Sredinom dvadesetih godina mnogi najvei fiziari mislili su da se bave dvema dualnostima dualnou prirode elektromagnetskog polja i moguim dualitetom materije. Iz ove duple dualnosti bilo je potrebno da se naini samo jedan mali korak u ontoloke spekulacije da svaki fiziki entitet poseduje korpuskularne i undulatorne aspekte. To je teza opteg dualizma, metafizike hipoteze koja se tie osnovne prirode svega to postoji. Na poecima kvantne mehanike Hajzenbergovi zakljuci su interpretirani u svetlu ovog dualizma. Borov princip komplementarnosti, koji nikad nije jasno i nedvosmisleno izreen, takoe je bio reinterpretacija opteg dualizma (Bunge 1968). S obzirom na to da su aspekti komplementarnosti meusobno iskljuivi, Bor je tvrdio da je nemogue doi do jedinstvene slike atomskih fenomena. Osnova doktrine komplementarnosti je shvatanje da mikrosistemi sa masom jednostavno nisu po sebi ono to jesu, jer nita ne moe da postoji mimo posmatranja. (Bunge 1955a: 2) Tako rei estica ili talas ne oznaavaju materijalne objekte, niti osobenosti materijalnih objekata. One jednostavno ne poseduju ontoloki status, ve samo empirijski, jer su u pitanju entiteti koji se koriste za deskripciju odreenih eksperimenata. Doktrina komplementarnosti, ne samo to naglaava nesumnjivo aktivnu ulogu eksperimentatora, aktivnu stranu znanja; ona ide dalje od toga, tvrdei da su opservacije alfa i omega znanja, da nema nieg to se posmatra, nieg van samog posmatranja. (str. 3)1 Komplementarnost jaa dualizam donekle preciznijim formulacijama, ali ne i dovoljno preciznim. S druge strane ga slabi jer ne moe da ga primeni na prirodu. Stvari same po sebi nemaju dualnu prirodu. Principu komplementarnosti nema mesta u kvantnoj teoriji. ta onda, osim autoriteta, objanjava opstanak komplementarnosti? (Bunge 1968: 276277; kurziv dodat) Glavni razlog je izgleda njegova velika korisnost, jer (naizgled)
1 Bunge je pre vie od pola veka tano predvideo ishod eventualnog transponovanja principa komplementarnosti, indeterminizma i principa neodreenosti u sociologiju, da bi to moglo da dovede do smenih teorija [u sociologiji]. (Bunge 1955b: 150)

381

objanjava mnoge tekoe. Te tekoe se ogledaju u objanjavanju dve vrste eksperimenata: misaonih, koji zapravo nikad nisu ni bili izvedeni, i stvarnih, koji nisu objanjeni kvantnom teorijom. Komplementarnost je moda svojevremeno imala razumljivu ulogu, ali sada je istroila sav potencijal i postala je izgovor za opskurnost i inkonzistentnost. (str. 277) Verovatno najvea inspiracija postmodernim teoretiarima bio je Hajzenbergov princip, tako da je poeljno rei neto i o njemu. Princip neodreenosti nesumnjivo pripada temeljima kvantne mehanike, ali njegove epistemoloke ekstenzije, spekulacije i banalizacije su ono o emu treba voditi rauna. Argument antinauno orijentisanih teoretiara zasnovan je na non sequitur zakljuku. Navodno, fizika je otkrila princip neodreenosti, tako da ne moe vie da bude garant objektivnosti. Ovo . . . demonstrira . . . konotativnu snagu rei kada im se dopusti da odlutaju od njihovog kontekstualnog znaenja. Da su Hajzenberg i drutvo odabrali manje evokativan termin, izuzetno mnogo gluposti ove vrste moda ne bi ni videlo svetlost dana. (Gross and Levitt 1994/1998: 51) Ako odbacimo opskurantistike mistifikacije i pseudofilozofske diskusije o principu neodreenosti ostaje nam prediktivni zakon o ponaanju konkretnih fenomena koji se moe testirati i potvrditi kao i drugi fiziki principi. (str. 5152) Ovde se ne radi o metafizikom odnosu izmeu subjekta i objekta spoznaje, ve o nainu na koji statistiki ishodi repetitivnih opservacija raznih fenomena moraju da budu povezani. Radi se o empirijskoj tvrdnji koja je potvrena kao i bilo koja druga za koju se smatra da je istinita. U pitanju je objektivna istina o svetu oko nas. [P]rincip neodreenosti omoguava osnovu za neverovatnu preciznost merenja u modernoj fizici. (Kleppner 1996: 129; kurziv dodat) Zato smo skrenuli panju na to da su neke tvrdnje kvantnih fiziara doprinele ovim interpretacijama i da je nuno razlikovati kvantnu fiziku od kvantne filozofije. Tokom tridesetih godina (1932. godine) Don fon Nojman je, kao jedan od najveih matematiara prolog veka, tvrdio da je matematiki dokazao da je Ajntajnov san o deterministikoj interpretaciji kvantne teorije nemogu, a slinih shvatanja bio je i pomenuti Born (Goldstein 1996). Tokom 1952. godine Dejvid Bom je pronaao upravo takvu

382

interpretaciju. Bomovska mehanika je bila precizna, objektivna i deterministika (Bohm 1952a, b; vidi i Gardner 2000a)1. Nakon pola veka razreenja nekih osnovnih problema kvantne mehanike teko je shvatiti kako to da jo uvek postoje mistike interpretacije mistikih interpretacija kvantne filozofije. Moda je sledei zakljuak taan: Razumna kritika nauke moe da bude konstruktivna, ali izgleda da nerazumne kritike privlae veu panju javnosti. (Kleppner 1996: 126)

4. Experimentum crucis, konvergirajui dokaz ili odbrana socijalnih interesa Luja Pastera u debati oko spontane generacije
Koliko je teko reformulisati zdravorazumske pojmove koji sa sobom nose toliko mnogo nelogikog naslea u ideje i termine koji se odnose na eksperiment. Zdravorazumske ideje koje izraavamo reima poput ivi organiz1 Dejvid Bom je doktorat stekao kod Roberta Openhajmera i tokom karijere je imao velikih problema zbog svojih politikih stavova. Bio je marksista i potovalac Lenjina, Staljina i politikog sistema SSSR-a, tako da je izazvao bes senatora Dozefa Makartija. Zbog toga to je odbio da oda imena naunika koji su zastupali ideje sline njegovim dobio je otkaz na Prinstonu. Jedno vreme je radio u Brazilu i Izraelu, da bi do penzije ostao u Londonu (Gardner 2000b). to je bio stariji, Bom je sve vie bio okupiran istonjakim misticizmom i parapsihologijom, tako da je postao veliki prijatelj sa indijskim filozofom (i prevarantom) Krinamurtijem i zagovornik holistikih aspekata budizma, hinduizma i panteizma Hegela i Vajtheda. Iako je Bomova interpretacija kvantne mehanike vratila determinizam, on je verovao da ispod kvantnog nivoa postoje beskrajni nivoi koje ne moemo da saznamo. Nakon 1956. godine veoma se razoarao u komunizam, upao je u drugi period depresije (prvi je bio kada je imao 26 godina i trajao je dve godine) i leio se psihoanalitikom terapijom. Trei napad depresije imao je nakon raskida prijateljstva sa Krinamurtijem. Veoma je zanimljivo pitanje kako je mogue da je jedan velikan fizike Dejvid Bom naseo na isprazne prie Krinamurtija, koji je pre prevarant nego filozof. Ovde takoe moemo da vidimo nunost razlikovanja kvantne fizike od kvantne filozofije. Bom e ostati upamen kao jedan od najveih fiziara 20. veka, ali sve to je pisao izvan ove oblasti moe se smatrati bezvrednim u naunom smislu. Pored oaranosti Krinamurtijevom filozofijom Bom je bio impresioniran i morfogenetikim poljima Ruperta eldrejka, orgonskom teorijom Vilhelma Rajha, natprirodnim moima Jurija Gelera i ve pomenutom parapsihologijom. Bio je i pristalica panpsihizma, shvatanja da je sva materija u nekom smislu iva, tj. da sadri nekakve niske nivoe svesti. Jednom prilikom njegov uenik Bazil Hajli rekao je da je Boma esto trebalo sauvati od idiota. (str. 23)

383

mi, ivi prethodnici mikroorganizama ili mikrobi imaju psiholoku i socioloku osnovu. One postaju koncepti nauke samo polako i kao rezultat velike koliine rada. [Conant 1951: 256]

Pored Formanovog rada, sigurno najpoznatija studija sluaja koja pripada konstruktivistikim strujama jeste ona koja se bavi kontroverzom izmeu Pastera i Puea. U pitanju je problem spontane generacije koji autori ovog poznatog rada, Farli i Gajson, objanjavaju na slian nain kao to je Forman objanjavao uspon akauzalne fizike. Pokuaemo da pokaemo da se i ova epizoda iz istorije nauke moe objasniti na racionalistiki nain, bez prenaglaavanja ekstranaunih interesa. Na prvi pogled tema koju su Farli i Gajson odabrali moe se initi nevanom, meutim, to je daleko od istine. Debata oko spontane generacije ticala se veoma vanih pitanja i njene implikacije su izuzetno znaajne za nauku. Kao to emo videti, ona na povrini deluje veoma apstraktno, ali dublja sutina bila je u tome to se nakon nje dolo do boljeg znanja o distribuciji i diseminaciji bakterija i do uspostavljanja eksperimentalne bakteriologije. Luj Paster je jedan od najveih naunika i eksperimentatora 19. veka i ostao je upamen po mnogim stvarima koje je uradio ili otkrio, ali konstruktivisti su se najvie fokusirali na njegov doprinos debati o spontanoj generaciji. iroj javnosti on je verovatno najpoznatiji po teoriji fermentacije koja ga je i dovela do problema spontane generacije. Za razliku od prethodnika on je utvrdio da je fermentacija posledica aktivnosti mikroorganizama i daljom elaboracijom je zakljuio da postoje aerobni i anaerobni mikroorganizmi. Problem spontane generacije veoma je stari problem filozofije i ukratko emo prikazati neke osnovne karakteristike kako bismo shvatili njegov istorijski i nauni znaaj. Kada se govorilo o poreklu organizama obino su se navodile tri mogunosti (von Hofsten 1936): mehanika spontana generacija iz neorganske materije, natprirodna kreacija i evolucija. Stvaranje iz niega nije se ozbiljnije razmatralo u istoriji filozofske/naune misli. Danas moderna nauka priznaje samo evolucioni razvoj. Teorija evolu-

384

cije je stoga . . . ne samo nauna hipoteza, ve logika nunost. (str. 80) Verovanje u spontanu generaciju biljaka, malih ivotinja, jegulja, aba itd. bilo je veoma raireno u prolosti. Ovo nije bila nauna teorija, ve skup ideja koje potiu iz primitivnih mitologija. Atomistika prirodna filozofija meu prvima je posmatrala granicu izmeu neorganske materije i ivih organizama kao veoma tanku. Na posredan ili neposredan nain o spontanoj generaciji su govorili Platon svojom teorijom ideja i Aristotel svojom doktrinom forme, tvrdei da nisu svi organizmi nastali seksualnom generacijom, ve da nastaju spontano. Prvenstveno je mislio na neke insekte, biljke, ribe itd.1 Kasnije su se spontanom generacijom bavili i Avgustin, Toma Akvinski, Dekart, Bifon, Line, Lamark, Kivije i drugi (von Hofsten 1936). Naune rasprave postaju sve aktuelnije usponom mikroskopske biologije u 17. veku. Njene pretee mogu se pronai kod Galileja, Franciska Stelutija i Harvija, ali najvaniji predstavnici mikroskopske biologije 17. veka bili su Malpigi, Levenhuk i Svamerdam, iji su doprinosi nauci izuzetni (vidi Wolf 1950/1959). Svamerdamov (16371682) doprinos ogleda se i u injenici da se usprotivio teoriji spontane generacije koja je bila izuzetno rairena. ak je i Harvi, uprkos svojoj hrabroj maksimi ex ovo omnia, verovao da neki nii organizmi ipak nastaju putem spontane generacije. Uz Svamerdama, bitan je i Franesko Redi (16181676) koji je 1688. godine objavio rezultate svoje studije o formiranju crva u mesu. Uspeo je da pokae, to je bilo suprotno tadanjim shvatanjima, da se crvi koji su se pojavili u mesu nakon nekoliko dana nisu spontano formirali, ve da potiu iz jaja koje su postavile muice (vidi Conant 1951 za opis eksperimenta). Moe se rei da su njih dvojica bili vei Harvijevci od samog Harvija. Levenhuk (16321723) je kao definitivno najpoznatiji klasini miPrema Aristotelovom shvatanju seksualne generacije enka daje sav telesni materijal budueg organizma. Tokom kopulacije mujak emituje seme koje poseduje inherentnu mo ili izvor promene za proizvodnju forme, tj. za organizaciju materijala enke u organizam odreene vrste (vidi Balme 1962; Lennox 1982).
1

385

kroskopski posmatra tog perioda po pitanju spontane generacije bio na strani Redija i Svamerdama (Wolf 1950/1959). Nakon Redijevih eksperimenata izgledalo je kao da se teorija o spontanoj generaciji mora napustiti. Otkrie sveta mikroskopskih organizama otvorilo je novu oblast u kojoj je kontroverza mogla da se odri. Postavilo se pitanje porekla najmanjih organizama koji su sada mogli da se vide mikroskopom. Pobornik teorije spontane generacije u 18. veku, kasnije nazvane teorijom heterogeneze, bio je Bifon. On je ivu materiju shvatao kao sainjenu od organizovanih estica koje su neunitive, ali sposobne da se kombinuju na razne naine. Sa njim je saraivao Don Nidam koji je tvrdio da je eksperimentalno dokazao sposobnost mrtvog materijala da regenerie ivu materiju. Nidam je bio biolog amater koji je verovatno prvi upotrebio poviene temperature kako bi pokuao da ubije ili uniti sve ive organizme u tenosti ili vrstom materijalu. Dokazivao je da se zagrevanjem unitavaju svi postojei mikrobi, ali da se nakon nekoliko dana od hlaenja u materiji javljaju mikroorganizmi. Njegove eksperimentalne ideje bile su dobre, ali je njegova interpretacija rezultata bila pogrena. Povodom ovog problema Nidam je imao spor sa Spalancanijem koji je na osnovu svojih eksperimenata zakljuio da se ivi mikroorganizmi ne mogu pojaviti ukoliko se materijal zagreva dovoljno dugo. Nidam se branio tezom da je Spalancani svojim duim zagrevanjima unitavao vitalnu silu. Ovako definisana vitalna sila, u smislu otpora prema povienim temperaturama, ne eliminie doktrinu heterogeneze. Predstavljena na ovaj nain kontroverza je dobila jo nekoliko obrta pre nego to se njome pozabavio Paster (Conant 1951). U starijim prikazima debate izmeu Pastera i Puea (npr. Geddes and Thomson 1895) o heterogenezi, shvatanja da novi organizmi nemaju roditelje poput samih sebe, uzima se zdravo za gotovo da je Paster pobedio jer je putem naunog metoda dokazao da spontana generacija ne postoji. Takoe, esto se isticalo da ima veoma malo informacija o Pasterovim filozofskim i religijskim uverenjima (Geddes and Thomson 1895: 635n), na emu Farli i Gajson grade svoju verziju odvijanja kontroverze. Videemo da

386

se na osnovu Pasterove korespondencije i predavanja zaista moe rekonstruisati njegova filozofska i religijska pozicija. Prvo emo ukratko prikazati kako se u klasinoj istoriji nauke predstavlja ova kontroverza da bismo pokazali da se ona u potpunosti moe opisati i internalistiki, a onda emo predstaviti verziju Farlija i Gajsona i kritiku Rol-Hansena. Sutina je u tome da je debata imala i ekstranaune aspekte, ali da oni nisu bili presudni u konstatovanju naune istine. Luj Paster je roen 1822. godine i vodio je interesantan ivot, ako ni zbog ega drugog onda zbog toga to je bio ukljuen u mnoge naune kontroverze (vidi Geddes and Thomson 1895; Jones 1902; Moschcowitz 1948; Ligon 2002). Pue je bio naturalista i direktor Muzeja prirodne istorije u Ruenu, uveren u mogunost spontane generacije. Kontroverza izmeu njih dvojice trajala je nekoliko godina i Paster je konano pobedio, a interesovanje je opalo do sedamdesetih godina kada ju je ponovo naeo Henri Bastijan, engleski lekar. Naknadno zanimanje za ovu temu bilo je veoma korisno za nauni napredak, tako da je do kraja osamdesetih godina bilo izuzetno mnogo dokaza protiv heterogeneze. Kada je Bastijan objavio svoja shvatanja o heterogenezi 1910. godine, bilo je vrlo malo zagovornika ove teorije (Conant 1951). Pueov znaajan proboj na naunu scenu dogodio se 1842. godine kada je govorio o oplodnji sisara i naglaavao znaaj empirijskih injenica. On se nije samo pozivao na teorije Aristotela, Hipokrata i Bifona, ve se ograniio na potvrene injenice. U oktobru 1859. objavljuje knjigu o heterogenezi, a Akademija sledeeg januara najavljuje da e dati nagradu za eksperimente koji bi mogli da donesu nova saznanja o spontanoj generaciji. Njegova prva knjiga o spontanoj generaciji imala je dva dela empirijski i teorijski, gde je empirijski proglaen za sutinski. Kao svoj cilj istakao je sledee: da demonstrira injenicu, a ne da diskutuje o esencijama ili nebuloznim teorijama. (Pue, navedeno prema Roll-Hansen 1979: 279) Izmeu februara 1860. i januara 1861. godine Paster je Akademiji predstavio pet kratkih radova sa glavnim rezultatima o mikrobima i spontanoj generaciji. Oigledno je ve neko vreme radio na ovom problemu, a tada je bio dovoljno pripremljen da

387

odgovori na Pueove rezultate. Za Puea je spontana generacija bila oigledna injenica koju je mogue uoiti i njegove glavne primedbe, kao i kasnije Bastijanove, ticale su se optubi da Paster ne potuje eksperimentalni metod u dovoljnoj meri. U Pasterovim radovima dokazivano je da mikroorganizmi nastaju iz estica koje nosi vazduh, a ne iz samog vazduha. Trei rad je trebalo da predstavlja krucijalni eksperiment u kojem je Paster tvrdio da ukoliko vazduh izaziva generaciju, onda je logino da se pretpostavi da bi bilo koja koliina vazduha bila jednako efektna. Njegova teorija je predviala da je generacija nejednako distribuirana u vazduhu. Obe hipoteze je uspeo da dokae (Roll-Hansen 1979). Sledea Pueova knjiga o heterogenezi izala je 1864. godine i u njoj pie kako jedan naunik, tj. Paster, i dalje negira prihvaene injenice i menja svoje teorije na arbitraran nain. Prema Rol-Hansenovom tumaenju Akademija je bila prilino skeptina prema Pueovim teorijama, tako da se moe zakljuiti da je isticanje Pastera kao jedinog zastupnika suprotnog miljenja preterano. Pue je iza sebe imao veinu laika i nenaunu tampu, tj. javnu podrku. On je kritikovao i izlete hemiara u biologiju i esto se pozivao na razne autoritete kako bi potkrepio svoje tvrdnje, a koristio je i tadanju retoriku prema kojoj su injenice smatrane za osnovu nauke, a teorije kao spekulativne i sumnjive. Pueovo vienje heterogeneze bilo je da preko nje nastaju samo mikroorganizmi. Paster je mikroorganizme video kao da potiu od iste vrste, a s obzirom na to da oni postoje u vodi, vazduhu, praini itd., ta injenica moe da objasni njihov spontani nastanak. Metodoloki gledano, obe teorije su imale simetrian odnos jedna sa drugom. I jedna i druga su morale da izgrade svoju injeninu bazu i da istovremeno oslabe onu koja pripada protivniku. To znai da su morali da proizvedu nove injenice kako bi potkrepili sopstvenu teoriju, ali i da omalovae injenice koje naizgled podravaju suparniku. Glavni problem nije bio u tome da li se spontana generacija mogla dokazati ili ne. Korelacija izmeu prisustva mikroorganizama i fermentacije jeste problem koji je Pastera odveo iz hemije u biologiju. On u prvom radu o spontanoj generaciji govori i o svojim shvatanjima fermentacije.

388

Konant Pasterov rad Organizovane korpuskule koje postoje u atmosferi iz 1862. godine smatra za jedan od najznaajnijih dokumenata eksperimentalne nauke. U njemu je razmotrio rad Redija, Nidama, Spalancanija, neke tadanje eksperimente nemakih naunika i ukazao na injenicu da lanovi Akademije nisu bili u stanju da dokau greke Pueovih eksperimenata koji su sticali popularnost. Zbog toga je Akademija i raspisala nagradu za nove uspene pokuaje koji bi doprineli rasvetljavanju pitanja spontane generacije. Pasterove eksperimente Konant naziva konvergirajuim dokazima, jer nikakvi eksperimenti sami po sebi nisu bili dovoljni da u potpunosti uklone sve sumnje ljudi koji su verovali u spontanu generaciju (vidi Conant 1951: 248251 za opis eksperimenata). Pue je verovao da je osnovni sastojak fermentacije i truljenja kiseonik. Jednostavno reeno, eksperimenti su zaista bili falini nain dokazivanja tanosti jedne ili druge teorije, jer su bilo kakve greke u samoj proceduri uvek ile u korist Pueu. [S]vi neuspesi da se unite ili iskljue mikrobi bi, prema Pasterovoj hipotezi, doneli rezultate koji se ine da indiciraju spontanu generaciju. (str. 253; kurziv u originalu) to se tie komisije koju je oformila Akademija, a koja je trebalo da presudi u korist jednog od dvojice aktera, Konant kae da je
[Pasterov] dokaz bio najubedljiviji. Iz razloga koji nisu jasni Pue i njegovi saradnici su uputili trivijalne primedbe na uslove koje je za test propisao komitet, odbili su da izvedu svoje eksperimente i konano su se povukli. Komitet je odluio u korist Pastera. Pobeda se inila konanom 1865. godine. Meutim, deset godina kasnije postalo je oigledno ak i Pasteru da se Pue sa polja bitke povukao isuvie rano. [str. 253]

To ne znai da se dolo do novih dokaza u korist spontane generacije koji bi mogli da izdre eksperimentalno opovrgavanje. Ispostavilo se da Pueovi eksperimentalni rezultati nisu bili posledica pogrenih izvoenja eksperimenata. Problem je bio u tome to su uesnici debate pretpostavljali da priroda fermentabilnog materijala nije vana. Pue je koristio infuzum, a Paster eernu vodu. Tu je bila sutina nesporazuma, jer mikroorganizmi

389

koji su prirodno prisutni u senu formiraju spore koje su stadijum u ivotnoj istoriji ovih bakterija. One su veoma otporne na toplotu, ali ne dovode do rasta mikroorganizama osim u prisustvu kiseonika. Toplota koja je dovoljna da sterilizuje Pasterovu eernu vodu nije adekvatna za infuzum. Uvoenje kiseonika otpoinje rast kod infuzuma koji nije adekvatno sterilizovan, kao to je bio sluaj sa Pueovim eksperimentima. Sutina jeste u tome da je u Pueovim eksperimentima od kljunog znaaja bilo prisustvo/ odsustvo kiseonika, a ne prisustvo/odsustvo mikroba u vazduhu. Ove nejasnoe su tokom sedamdesetih godina dovele do daljih kontroverzi. S jedne strane je sada bio Bastijan, a s druge Paster i Don Tindal. Ukratko reeno, Bastijan je primorao Pastera i Tindala da revidiraju svoje ideje o eliminaciji svih pretea ivih organizama u odreenim procedurama (vidi Dallinger 1876; Slack 1876; Inquirer 1877; Crellin 1966). Do osamdesetih godina ideje poput Nidamovih, o vitalnoj energiji, gotovo su iezle iz naune upotrebe u hemiji. Biohemija i bakteriologija su sve vie suavale definicije svojih koncepata. Krajem 19. veka Pasterovi i Tindalovi eksperimenti su poprimili samo istorijski znaaj (Conant 1951). Danas su mnogi aspekti kontroverze oko spontane generacije zdravorazumski razumljivi, ali itava njena istorija ukazuje na transformaciju nejasnih zdravorazumskih koncepata u naune. Ona nekada moe da bude izuzetno teka i spora, kao u ovom sluaju. Pue se u prvoj rundi kontroverzi povukao u novembru 1862. godine. Akademija je 29. decembra dodelila nagradu za eksperimentalne doprinose problemu spontane generacije. U septembru 1863. godine Pue je sa svojim saradnicima Akademiji ponovo predstavio razne eksperimentalne dokaze koji se kose sa Pasterovim. Paster je tvrdio da planinski vazduh sadri manje mikroba i da je u planinskim uslovima daleko lake doi do uzoraka sterilnog vazduha. Pue i saradnici su na Pirinejima, na visini od preko 2000 metara, vrili eksperimente gde su demonstrirali da se nakon nekoliko dana formiraju razni mikroorganizmi. Paster je izneo nekoliko zamerki na ovaj eksperiment i insistirao je na

390

nepotovanju njegove tehnike procedure, to je zaista i bio sluaj (Roll-Hansen 1979). Ovog puta Akademija je osnovala telo koje bi presudilo u korist jedne ili druge strane. Ovo je odgovaralo Pasteru, jer je to bila prilika da se kontroverza svede na krucijalni eksperiment koji bi on odabrao. Poetkom 1864. godine objavljen je sastav komisije, ali su eksperimenti odloeni za leto jer su Pue i njegov tim tvrdili da je zima lo period za heterogenezu. U junu se ispostavilo da Pueov tim ne eli samo da replikuje Pasterove eksperimente, ve da prikae i neke druge. Na zahtev komisije oni su rangirali svoja istraivanja po vanosti. Pasterov eksperiment, koji je komisija smatrala krucijalnim, na toj listi je bio poslednji. Komisija je elela da obe strane paralelno vre eksperimente, ali Pueov tim je zahtevao proirenje eksperimenata, to je odbijeno jer komisija nije smatrala da bi takve procedure dovele do jasnih rezultata. Tada se Pue povukao, dok je Paster svojim eksperimentima potvrdio sve od ranije. Kasnije je komisija ponavljala Pasterove eksperimente i dolazila do istih rezultata. S obzirom na to da je do tada najbolja sezona za heterogenezu prola, istraivanja su prekinuta bez konanih zakljuaka. Konana presuda komisije doneta je 20. 2. 1865. u korist Pastera, jer Pue nije uspeno demonstrirao razloge zbog kojih bi se osporavali Pasterovi rezultati. Farli i Gajson insistiraju na tome da je odustajanje Puea jedan od kljunih razloga za Pasterovu pobedu, to se ne moe prihvatiti. Odluke pariske Akademije nauka iz 1864. godine, u drugoj fazi kontroverze, imale su vrstu naunu osnovu. (str. 291) Komisija je samo raspravljala o injenicama i nije bilo meanja politike i religije. S ovim poslednjim zakljukom Farli i Gajson se apsolutno ne slau. Oni (Farley and Geison 1974) naglaavaju da je komisija Akademije od samog poetka, od 1862. godine, bila sastavljena od ljudi koji su bili protivnici spontane generacije. Od pet lanova, etvorica su bili katolici, a postoji izvor koji navodi podatak da se Pue povukao iz nadmetanja jer su neki lanovi komisije objavili svoje odluke pre ispitivanja rezultata obe strane. Tokom 1864. godine osnovana je nova komisija i svi su se slagali sa Pasterom. Jedan lan je bio i Pasterov mentor.

391

Osvrui se na internalistike prikaze kontroverze, Farli i Gajson su dali sledei komentar: Prema naem shvatanju, ovaj pristup ignorie veoma stvaran znaaj ekstranaune, politike aspekte debate. (str. 161162) Oigledno je da je stanovite o tome da debata nije bila reiva samo na osnovu eksperimentalnih injenica. Pored toga, oni se zalau i za revidiranje opisa (naunog) karaktera dva glavna uesnika. Dok je Paster bio nekritiki hvaljen za svoju metodologiju, Pue je bio odbacivan zbog svog a priori, metafizikog pristupa. . . (str. 162) Na poetku rada Farli i Gajson kao najbolji noviji primer socijalnih uticaja na konceptualni sadraj nauke navode Formanov rad (str. 162n3). [V] erujemo da nae preispitivanje debate izmeu Pastera i Puea otkriva direktan uticaj ekstrinzinih faktora na konceptualni sadraj ozbiljne nauke. (str. 162) O optim metodolokim problemima ovakvih pristupa bilo je rei. Pored istorijskog pregleda debate o spontanoj generaciji neto vie panje potrebno je posvetiti Francuskoj 19. veka. U Francuskoj je spontana generacija doivela popularnost kroz dela nekih materijalista i kroz dela Lamarka, ali je bila kratkog veka. Lamark je u svom transformizmu insistirao na kontinuiranoj spontanoj generaciji koju je smatrao neophodnom zbog opstanka najniih oblika organizama koji su evoluirali u kompleksnije. Zato je pretpostavio da spontana generacija postoji zbog mikroorganizama. Usled povezanosti sa materijalizmom i transformizmom ona je ubrzo nauno diskreditovana, ali bila je sumnjiva i sa socijalnog, politikog i teolokog stanovita. Pored Lamarka, veoma bitan zagovornik ove teorije bio je i ofroa. Nakon njih dvojice u Francuskoj je postojala tendencija da se teorija spontane generacije vezuje za evolucionizam (Farley and Geison 1974; vidi i Mayr 1982). ofroa je tokom dvadesetih i tridesetih godina 19. veka vodio intelektualnu borbu protiv Kivijea. Preovladalo je miljenje da je Kivije pobedio jer je iznosio mnoge dokaze protiv transformizma. Njegove glavne kritike ticale su se diskontinuiteta u fosilnim ostacima i taksonomske sheme. Kivije je u javnosti zanemarivao kompleksnost problema spontane generacije, transformizma, panteizma, materijalizma itd. i u celoj debati najvanija

392

je bila percepcija javnosti i verovanje da spontana generacija nekako pripada ovim politiki i religijski opasnim doktrinama. . . (Farley and Geison 1974: 164) Kivije je umro 1832. godine i njegov uticaj je bio veoma jak u Francuskoj. Njegove katastrofike teorije su odbaene, ali nekoliko decenija nakon njegove smrti geolozi u Francuskoj jo uvek su bili ubeeni da postoji diskontinuitet u razliitim geolokim stratumima. Nove vrste su se objanjavale boanskom voljom, nekim nepoznatim (nat)prirodnim uzrokom. Spontana generacija je odbacivana kao mogunost zbog kompleksnosti ivog sveta. Debata izmeu Pastera i Puea politiki i nauno lii na ovu debatu. Nakon opisa intelektualne klime Farli i Gajson prelaze na kljuni problem, a to je socijalna i kulturna klima. Prema njihovim navodima, politiki ivot tadanje Francuske uao je u period konzervativizma nakon kojeg je usledio republikanski eksperiment tokom tridesetih i etrdesetih godina. Kivije je svoje napade izlagao tokom Prvog carstva, a Paster tokom Drugog. Ovo su istorijske injenice koje nisu sporne. Sporni su zakljuci koje Farli i Gajson izvode, da presudan uticaj na kontroverze potie od ovih faktora, a ne kognitivnih. Zbog toga je njihova analiza pre svega socijalno-istorijska. Tokom Drugog carstva religijska pitanja su bila i politika.
Sile crkve i drave ujedinile su se naspram zajednikog neprijatelja republikanizma i ateizma. Opozicija crkvi dolazila je ne samo od strane republikanizma ili liberalizma, ve i od strane pozitivista, materijalista i ateista, a svi oni su se povezivali sa naunim pokretom devetnaestog veka. [str. 166]

Sa usponom liberalizma crkva je sve vie postajala autoritarna i reakcionarna, to je kulminiralo 1864. godine kada je u jednoj papskoj enciklici naglaena opasnost religijske tolerancije i prilagoavanje silama liberalizma i republikanizma (vidi i Farley 1978). Bitan dogaaj je i pojavljivanje prevoda Porekla vrsta 1862. godine, kada darvinizam postaje politiko-teoloka doktrina koja je povezana sa silama koje su pretile crkvi i dravi.

393

(Farley and Geison 1974: 167) Zato i ne udi to su se mnogi kritiari darvinizma u Francuskoj fokusirali na pitanje spontane generacije. Taj problem je bio percipiran kao pretnja verovanju u tvorca. Zbog svega ovog Farli i Gajson ishod debate izmeu Pastera i Puea vide kao da je nosio sa sobom implikacije koje su bile od velikog uticaja na politika deavanja Drugog carstva (18521870). Prihvatanje spontane generacije tada je predstavljalo podrku materijalizmu koji se poistoveivao sa doktrinom da ivot poseduje neka opta obeleja materije koja je sposobna da se organizuje. Farli (Farley 1978) istie znaaj Pasterovog govora na Sorboni aprila 1864. Tom govoru je prisustvovala drutvena elita Pariza, a Paster je eksplicitno govorio o teolokim, filozofskim i naunim implikacijama doktrine o spontanoj generaciji. Prema njegovom miljenju, [b]ila je to doktrina koja je negirala stvaranje, negirala fiksiranost vrsta i podravala materijalistike koncepte. (Paster; prema Farley 1978: 145) Ovaj primer veoma jasno pokazuje u kojem smeru se odvija konstruktivistika analiza itave debate. Pue je na poetku debate imao skoro 60 godina i u nju je uao kao biolog. Izgleda da nije sasvim jasno kada je postao zagovornik spontane generacije, jer je negira u svojim knjigama iz 1842. i 1847. godine (Farley and Geison 1974). Tek 1859. godine u knjizi Heterogeneza brani ovu hipotezu. Najtipinije za njegovu verziju heterogeneze jeste to to je tvrdio da spontanom generacijom ne nastaju odrasli organizmi, ve jaja. Tako je spontana generacija proces koji se odvija kao i seksualna generacija. Pue je bio vitalista i negirao je mogunost abiogeneze. U knjizi je pokuao da pokae kako je njegova teorija u skladu sa geologijom, a tokom ezdesetih godina tvrdio je da je ona pomirljiva i sa teorijom sukcesivnih stvaranja, ali ne i sa evolucionim transformizmom. Paster je u doba kontroverze imao 37 godina i do tada se prvenstveno bavio kristalografijom i hemijom, a tek neto ranije poeo je da se bavi biolokim problemima. Zanimljivo je da Farli i Gajson priznaju da je u poetku Pasterova borba protiv heterogeneze bila posledica interne logike njegovog istraivanja (str. 174). Meutim, njima je udna Pasterova otra borba protiv Puea,

394

dok je u tiini zagovarao teoriju abiogeneze, a to nam pokazuju podaci da je pokuavao da proizvede ivot vetakim putem. Na osnovu prethodnih verovanja i eksperimenata autori zakljuuju da je Paster mogao da negira mogunost spontane generacije samo zato to je potiskivao deo svojih naunih verovanja. (str. 179) Zato je zakljuak da je Pueova verzija spontane generacije iskrena, a ne fasada iza koje su se krila shvatanja evolucije i materijalizma. Njegov kognitivni sistem je bio koherentan. On je bio protestant i vernik i zato je njegova teorija inkorporirala vitalistiki i katastrofiki pogled na prirodu. Paster se, s druge strane, nadao da e Francuska uspeti da povrati svoj sjaj, internu stabilnost i presti, koje je izgubila nakon pada Prvog carstva. U svojim javnim nastupima govorio je o nepristrasnom pristupu problemu i znaaju eksperimentalnog metoda, ali njegovo nauno ponaanje Farli i Gajson vide kao inkonzistentno. Njih dvojica na kraju navode i jasnu politiku dimenziju Pasterove borbe protiv heterogeneze. Tokom 1872. godine Paster je ovu teoriju poeo da opisuje kao nemaku teoriju i time je dovodio u pitanje patriotizam Francuza koji su se usuivali da je brane, naroito s obzirom na rat sa Pruskom. Autori tvrde da je do sredine sedamdesetih godina donekle ublaio svoj stav, govorei da je heterogeneza nemogua za eksperimentalno opovrgavanje na trenutnom stadijumu nauke (Farley and Geison 1974). Pre nego to vidimo na koji nain je debata okonana, potrebno je ukazati na neslaganja koja postoje izmeu Farlija i Gajsona i Rol-Hansena. Pomenuli smo razliku koju Rol-Hansen pravi izmeu filozofskog i metodolokog redukcionizma i da nisu u pitanju potpuno razliite pozicije (Roll-Hansen 1972). Pasterova pozicija najverovatnije pripada filozofskom redukcionizmu i metodolokom antiredukcionizmu. Zbog velikih napora da opovrgne redukcionistike eksperimente svojih protivnika on nije samo neredukcionista, ve metodoloki antiredukcionista. Daleko je tee utvrditi njegovu filozofsku orijentaciju, jer nije iskazivao veliko interesovanje za filozofske probleme. Za razliku od naglaavanja nekognitivnih faktora Pasterovog rada, Rol-Hansen tvrdi da je za Pasterov nauni uspeh najvie zasluna njegova sposobnost da omogui eksperimentalnu potvrdu za svoje teorije. Ipak, treba

395

objasniti i njegovo prilino dogmatsko insistiranje na odreenim teorijama suoenim sa nepovoljnim dokazima ili eksperimentalnim neuspehom. (str. 349) Farli i Gajson ne negiraju da je Paster doao do tanih zakljuaka, ve da je on u ovoj kontroverzi bio naunik koji se u naunom smislu ponaao iracionalnije. Navodno, na njega su snano uticali eksterni faktori i zato su oni mislili da su otkrili direktan uticaj spoljanjih faktora na konceptualni sadraj nauke. Sutina konstruktivistikog argumenta je u analizi Pasterovog metodolokog ponaanja i u tezi da je on naruio pravila eksperimentalnog metoda. Kao deo objanjenja uvode se ekstranauni faktori, dok Rol-Hansen tvrdi da Paster nije krio pravila. On je izriit u svojoj tvrdnji da Paster, za razliku od veine savremenika, nije dozvolio da ga u naunom radu ometaju razne predrasude, iako je kombinovao teorijsku smelost i neku vrstu imaginacije sa kritikim naunim stavom. Da li je mogue da su na njegove teorije izvrili uticaj neki ekstranauni faktori, pre svih politiki i religijski? Rekli smo da su tokom ezdesetih godina 19. veka politiki konzervativci i rimokatolici u Francuskoj bili neprijateljski raspoloeni prema doktrini spontane generacije koja se povezivala sa darvinizmom i drugim radikalnim shvatanjima. Ova injenica nije sporna, kao to nije sporno ni da je Paster bio politiki konzervativac i da je svoje opovrgavanje spontane generacije video kao potvrdu spiritualizma i tradicionalnih vrednosti i kao teoriju protivnu materijalizmu i ateizmu. Njegov istraivaki program bio je antiredukcionistiki i neke odbrane antiredukcionizma slede iz njegovih socijalnih nazora, ali to je daleko od potvrde uticaja eksternih faktora na sadraj njegove nauke. Farli i Gajson nisu uspeno demonstrirali upliv politikih i religijskih inilaca na njegove naune ideje. Neodriva je teza da je Paster pobedio Puea zato to su Francuzi ve bili ubeeni u nemogunost spontane generacije, jer implicitno sledi da bi drugaije raspoloenje ireg kulturnog okruenja omoguilo pobedu Feliksa Puea ili da bi bez odreenih predrasuda Akademija nauka odluila u Pueovu korist. Ideja koju su Farli i Gajson izneli ima svoje korene u ranijoj istoriografiji nauke. Verovatno se taj impuls nalazi u drugoj

396

rundi kontroverze iz leta 1863. godine, koja je ujedno privukla najvie panje naune javnosti. Sumnje u Pasterovu pobedu tiu se naune osnove Pasterovih eksperimenata. Zagovornici ove teze Pasteru pripisuju pobedu samo zato to Pue nije eleo svoj sluaj da izloi pred Akademijom. O tome je pisao i Konant (Conant 1951), da se Pue povukao iz nepoznatih razloga. Farli i Gajson unose jednu novinu, a to je tvrdnja da je upravo Pue bio priseban naunik koji je svoje zakljuke zasnivao na logici i temeljno testiranim injenicama. Rol-Hansen tvrdi upravo suprotno, da je Paster taj koji je najbolje razumeo i primenio eksperimentalni metod i koji je bio najpaljiviji u izbegavanju da se poziva na religijski i politiki autoritet u svojim naunim argumentima. Njegov rad je bio inspirisan kontroverznim antiredukcionistikim principima koji su u to doba imali jasne ideoloke afinitete. Zbog toga njegova istraivanja deluju izuzetno primamljivo za razmatranje eksternih uticaja na njih. Ali ne treba zaboraviti da je Paster tokom karijere imao daleko bolje eksperimentatore protiv sebe nego to je to bio Pue: Marselina Berteloa, Justusa fon Libiga, Kloda Bernara i Roberta Koha (Conant 1951). Eksplicitne filozofske i metodoloke napomene retke su kod Pastera, jer se nije bavio epistemolokim opravdanjima svojih metoda. Ali s obzirom na injenicu da je Paster bio ukljuen u mnoge kontroverze, one obezbeuju materijal na osnovu kojeg je mogue izvriti rekonstrukciju njegove metodologije. Preko raznih kritika i protivljenja moemo da doemo do njegove pozicije. Pasterov koncept naunog metoda predstavlja deo optijeg pogleda na nauku i njenu socijalnu ulogu. Danas njegovi osnovni postulati deluju prilino naivno. Verovao je da ispravno izvreno nauno istraivanje dovodi do apsolutne istine i da postoji potpuna harmonija izmeu naunog i socijalnog progresa. Pasterovo shvatanje praktine primene nauke bilo je u skladu sa naukom kao motorom socijalnog progresa. On je 1870. godine negirao da se nauna istraivanja menjaju, tj. da teorijske nauke polako predaju primat praktinim. Zapravo, govorio je da nema posebne kategorije nauke, ve da postoje samo nauka i njena primena. Slino ovome, Pasterova koncepcija odnosa izmeu nauke i religije bila je deo optijeg shvatanja. Nauka je omoguila

397

apsolutnu istinu koju religija treba da potuje. Ako nauka podri religioznost, to je za njega bilo dobro, ali religija ne sme da ima bilo ta sa pronalaskom naunih istina. Kao to moemo da vidimo, autonomija naunog metoda dovela je do asimetrinog odnosa. Nauna istina moe da se koristi u podravanju religije, ali religija ne moe da se koristi u potkrepljivanju naunih tvrdnji. Autoritet religije ne vai na terenu nauke (Roll-Hansen 1979). Ova separacija omoguila je Pasteru da koristi rezultate svojih eksperimenata o spontanoj generaciji kao argumente protiv materijalizma i ateizma dok je tvrdio da njegovi nauni zakljuci nisu pod uticajem religijskih doktrina. Za ovo postoje dokazi iz njegovog uvenog predavanja o spontanoj generaciji iz 1864. godine. Rekao je da bi materijalizam pobedio kada bi samo mogao da potvrdi injenicu da se materija sama organizuje, stvara ivot sama od sebe. (Paster; prema Roll-Hansen 1979: 276) Uprkos tome, govorio je i da je pitanje oko spontane generacije pitanje injenica i da problemu nije pristupio sa bilo kakvim predrasudama. Moda je preterivao sa priom o svojoj otvorenosti kada su u pitanju eksperimenti, ali Pueove tvrdnje je proveravao na nauno ispravan nain. Paster nije eksplicitno pominjao religiju u naunom kontekstu, dok je Pue vrlo otvoreno govorio o tome da je heterogeneza u skladu sa ortodoksnim religijskim doktrinama, vie nego Pasterova teorija. U govoru pred Akademijom nauka 1882. godine Paster je raspravljao o odnosu izmeu religije i nauke. Naroito je kritikovao pozitivizam i Konta zbog zloupotrebe naunih metoda u odnosu prema politici i religiji, jer nije mislio da nauni metod moe da rei sve probleme (Roll-Hansen 1979)1. Kao jedan od glavnih zadataka eksperimentalne nauke video je istraivanje nepoznatih mogunosti. Pasterov nauni metod slagao se sa hipotetiko-deduktivnim idealom. Naglaavao je da nauni dokazi moraju da budu izgraeni na empirijskim injenica1 Tokom 1876. godine Paster je pokuao da ue u politiki ivot Francuske i da bude izabran u senat. Iz njegovog izbornog programa bilo je uoljivo da gaji prezir prema obinim politiarima i naglaavao je da nije povezan sa nekom partijom, ve da samo eli da slui svojoj dravi preko slube nauci. Priao je o istoi nauke i njenoj nezavisnosti, to nam pokazuje njegovu politiku naivnost. Veoma malo ljudi je glasalo za njega.

398

ma i na nunosti hipoteza u rukovoenju naunim istraivanjem. Uspeno predvianje novih injenica za njega predstavlja krucijalni test za (istinitu) teoriju. O ovim shvatanjima znamo iz pisma koje je Paster uputio Libigu povodom njihove kontroverze oko jednog oblika fermentacije, gde se govori da istinite teorije dovode do nastanka logikih dedukcija. Danas je ovo naivno verovanje u nesumnjive rezultate i u krucijalne eksperimente, ali ukazuje na Pasterovo jasno razumevanje snage eksperimentalnog metoda. Verovanje u mo nauke, da ona moe da obezbedi apsolutne istine, odvelo je Pastera u vrstu dogmatizma, jer je tvrdio da se naune hipoteze mogu definitivno dokazati ili opovrgnuti. Na osnovu ovog apriorizma Paster je dopustio da njegove metode dominiraju injenicama. U to vreme Bernar mu se suprotstavljao tezom o eksperimentalnom aposteriorizmu, po kojem eksperimentalni rezultati ne diktiraju zakone prirodi, ve je situacija obrnuta. Bernar je ak izrazio sutinu svojih primedbi poperovskom idejom: Pokuavam da unitim moju hipotezu, pre nego da je potvrdim. (Bernar; prema Roll-Hansen 1979: 278) Veoma je problematina tvrdnja Farlija i Gajsona o dilemama koje su navodno imali protivnici spontane generacije. Oni tvrde da teza protivnika svi organizmi nastaju od roditelja ne moe da se dokae, ve samo opovrgne, dok se teza heterogenista, neki organizmi zaista mogu da nastanu direktno iz materije, moe samo dokazati, ali ne i opovrgnuti. Iz ove logike dileme oni (Farley and Geison 1974) zakljuuju da su protivnici heterogeneze mogli samo da dokau pogrenost odreenih eksperimenata. Postavlja se pitanje o problematinosti termina svi i neki, ali to nije velika opasnost. Heterogenisti su takoe morali da podleu logici eksperimentalne nauke i da uopte svoje zakljuke koje bi bilo mogue testirati: pod odreenim okolnostima heterogeneza se redovno javlja. Paster je svojim eksperimentima pokazao da uklanjanjem mikroba biva uklonjena i heterogeneza. Iz svoje teorije izvukao je predvianja koja je bilo mogue eksperimentalno testirati. Akademija je veoma loe prihvatila Pueove eksperimente jer su rezultati bili u suprotnosti sa tadanjim znanjima iz biologije. Opti utisak je bio da nije dovoljno paljivo vrio

399

eksperimente, bez obzira na sastav komisije o kojem su Farli i Gajson govorili kao veoma bitnom. injenica je da nema nijednog zabeleenog komentara koji je iao u korist Pueu. Sve Pueove eksperimentalne inovacije Paster je uspevao da opovrgne. Farli i Gajson na kraju svog rada zakljuuju da su eksterni uticaji vie uticali na Pastera nego na Puea, jer se Pue drao svog stava izuzetno dosledno, dok je Paster svoje stavove menjao u zavisnosti od preovladavajuih sociopolitikih okolnosti.
Ovo ne znai nuno da se Paster namerno ovako ponaao. Niti je tvrdnja da su nepovoljne socijalne okolnosti uskratile Pueu pobedu koja je s pravom pripadala njemu. Jer, ostaje injenica da je Paster bio ingeniozniji i vetiji eksperimentalista, kao i ubedljiviji branilac svog stanovita. [str. 197]

Ovo na neki nain zamagljuje sutinu itavog konstruktivistikog argumenta. Farli i Gajson nisu ekstremni konstruktivisti jer ne dovode u pitanje tanost Pasterovih teorija, ve na kraju samo brane tezu da je on nesvesno u svom naunom ponaanju trpeo veliki uticaj ekstranaunih faktora. Kod njih se ipak ne radi o konstrukciji samih naunih injenica, tj. nema tvrdnje da je Paster konstruisao mikrobe. Izmeu 1859. i 1864. godine, dok je trajala kontroverza sa Pueom, Paster je pronaao reenje za problem, i do 1880. godine njega je prihvatila nauna zajednica, kada su ove rasprave izmeu Bastijana i Tindala zavrene. Teorija spontane generacije nije umrla nakon kontroverze, ali je bila vana zato to je predstavljala deo internacionalne debate o nastanku mikroorganizama i zato to je Pasterov rad na ovom problemu bio percipiran kao veoma vaan. On je svojim reenjima postavio jedan obrazac za budua istraivanja, iako je bilo potrebno jo tridesetak godina da opozicija konano odustane. Farli i Gajson u svojoj analizi ne prave sutinsku razliku izmeu heterogeneze i abiogeneze, to ne prua pravu sliku debate. Pravi nauni problem ove debate nije bila abiogeneza, ve heterogeneza. Heterogeneza je nastanak mikroorganizama spontano iz organskog sastava koji ne sadri ive roditelje potomaka u sebi. Abiogeneza je stvaranje ivih organizama iz neorganske

400

materije. Ova razlika je veoma vana sa naunog stanovita, jer Pasterovi eksperimenti govore o nemogunosti heterogeneze. Po pitanju abiogeneze (u dalekoj prolosti) on je prvenstveno bio agnostik. Konzistentno je da se prihvata heterogeneza i odbacuje abiogeneza, kao to je to radio Pue, ali i da se odbacuje heterogeneza, a da se ostane otvoren po pitanju abiogeneze, to je Pasterova pozicija. Pasterova teorija mikroba je oblik homogeneze, da slino potie od slinog. Meu relativistima postoji tendencija da misle kako snani ideoloki i drugi socijalni interesi nuno vode ka iskrivljenim naunim zakljucima. (Roll-Hansen 1983: 487) Zato se istie da je Pue bio protestant i republikanac, Paster katolik blisko povezan sa vladarom, a da su lanovi komisije bili katolici, protivnici spontane generacije. Zakljuak koji relativisti nameu jeste da je u takvoj klimi Pueova pobeda bila nemogua. Rol-Hansenovo objanjenje ukazuje na sposobnost naune zajednice da doe do objektivnih zakljuaka uprkos preprekama koje predstavljaju lini i socijalni interesi.
Debata izmeu Pastera i Puea nije prikladan sluaj da se demonstrira uticaj eksternih faktora na zakljuke osnovne nauke, jer su Pasterova nauna i tehnika superiornost toliko jasne tokom kontroverze. Shodno tome, ostaje malo mesta za zanimljivo uplitanje eksternih faktora. [Roll-Hansen 1979: 291]

Moemo konstatovati da je objanjenje Rol-Hansena i Konanta adekvatnije od onog koje su popularizovali Farli i Gajson. Njihov rad predstavlja veliki doprinos naunoj istoriografiji, jer oni sa te strane nude mnogo interesantnih i relevantnih podataka, ali samo objanjenje Pasterove pobede je neuspeno. Jo jedna veoma bitna stvar u njihovom tekstu jeste dovoenje u pitanje krucijalnih eksperimenata o kojima se mnogo govorilo u klasinoj filozofiji nauke. Zato je Konantovo insistiranje na konvergirajuim dokazima najadekvatniji opis Pasterovih eksperimenata. U poslednjem poglavlju dodatno e biti obrazloeno zbog ega smatramo da je racionalistiko objanjenje adekvatnije. U pitanju je Laudanov princip aracionalnosti.

401

5. Jaki program Dejvida Blura i empirijski program relativizma Harija Kolinsa

Najjaa varijanta ovog shvatanja obino se zove relativizam jer ne pretpostavlja nikakve fiksirane take u fizikom svetu, niti fiksni domen logike koji bi prisilio slaganja izmeu nepristrasnih posmatraa ili mislilaca iz radikalno razliitih kultura. Ni Priroda ni Racionalnost ne uzimaju se kao samoevidentna univerzalija ljudske kulture. Istraivanje zasnovano na ovom programu tie se pitanja kako odreena shvatanja o fizikom i matematikom svetu poinju da se raunaju kao tana unutar drutva, a ne kako se drutvo moe organizovati da bi nastala istina. Autori iz relativistikog anra obino govore o socijalnoj konstrukciji naunog znanja. [Collins 1983: 267]

Metodoloka formulacija Blurovog jakog programa sociologije naunog znanja predstavlja sigurno najpoznatije krilo socijalnog konstruktivizma. S obzirom na odreene slinosti sa jakim programom prikazaemo i empirijski program relativizma Harija Kolinsa koji predstavlja jednu od najradikalnijih formulacija konstruktivistikog programa. Prilikom grupisanja ovih autora nailazi se na odreene tekoe, jer je uobiajeno da se grupa oko Blura i Barnsa naziva Edinburkom kolom, to smo i uinili nekoliko puta zbog rasprostranjenosti tog imena, kao i da se autori poput Kolinsa i Pina nazivaju kolom Bat univerziteta. Kada se radi o detaljnijim prikazima dela ovih autora, taj naziv nije sasvim zadovoljavajui. Teorije Barnsa, ejpina, Makenzija i njima slinih autora bie iznete u poglavlju o teorijama interesa. Blurova neposredna i glavna inspiracija je Dirkem, to nije sluaj sa njegovim nekadanjim kolegom Barnsom, kod kojeg su prisutne izvesne primese (neo)marksizma1. Dirkemova socioStiven Kol (Cole 1996) je ove razlike zanemarivao i Bluru je takoe pripisao marksistiku poziciju, zajedno sa drugim pripadnicima Edinburke kole, to nije tano (vidi Bloor 1997; vidi i Collins 1996, gde se govori i o uticajima Vitgentajna, Vina i Kuna; i Pickering 2001 koji pominje uticaj Strukture na njegov rad).
1

402

logija znanja je neto na ta se Blur najvie oslanja, jer je za njega Dirkem prvi teoretiar koji je pokuao da prodre u sutinu znanja (Durkheim 1912/1947). On tvrdi da samo proiruje Dirkemovu sociologiju na nauno znanje (vidi Freudenthal 1979; Turner 1981), emu emo se vratiti kod Blurovog shvatanja klasifikacije. Do sada smo mogli da vidimo da niko od znaajnih sociologa nauke ne porie da postoji uticaj socijalnih faktora u nauci. Ovo je naroito oigledno nakon analize dve poznate studije sluaja Formana i Farlija i Gajsona, gde socijalne faktore nisu negirali ni njihovi najvei kritiari. Pitanje na koje treba odgovoriti jeste: da li su oni u potpunosti odgovorni za produkciju verovanja/ znanja? Od Manhajma postoji trend da se u sociologiji znanja pravi razlika izmeu matematike i prirodnih nauka, s jedne, i skoro svega ostalog, s druge strane. Taj ostatak predstavljaju kulturni fenomeni, poput religijskih verovanja, morala, prakse i drutvenih nauka. Ono to je najkarakteristinije za novu sociologiju nauke jeste to to matematika i prirodne nauke nisu vie izuzete iz sociolokih analiza. Jedan od prvih znaajnih konstruktivistikih radova o ovoj temi pripada Dolbiju (Dolby 1971). Cilj njegovog rada bio je da istrai ulogu sociolokih faktora u aktivnosti produkcije znanja prirodne nauke. (str. 3) Nakon ovog rada Dolbi je razmatrao kritiku Blurovog rada o Poperovom Svetu 3 i ukazivao na znaaj socijalne dimenzije naunog znanja. U pitanju je recenzija Poperove knjige (Popper 1972), gde Blur govori o mistifikaciji objektivnog znanja (Bloor 1974). Sutina kritike je da nema potrebe da se pretpostavi realnost Sveta 3 koji bi transcendirao socijalnu grupu. Godinu dana ranije Blur je objavio rad koji spada u domen sociologije matematike. Pre nego to preemo na analize ovih ideja prikazaemo najpoznatiju formulaciju jakog programa koja je objavljena 1976. godine (Bloor 1976). Za sutinsko obeleje jakog programa proglaava se njegova spremnost i mogunost izuavanja samog sadraja i prirode naunog znanja (str. 1). Kao to je rekao u prethodnom radu (Bloor 1973), Blur predmetom sociologije znanja smatra i matematiku. Nema ogranienja koja lee u apsolutnom ili transcendentnom karakteru samog naunog znanja ili u specijalnoj prirodi racio-

403

nalnosti, validnosti, istine ili objektivnosti. (Bloor 1976: 1) Nova sociologija znanja trebalo bi da tei sopstvenoj generalizaciji koja bi obuhvatala znanje na antropolokom nivou, u smislu da u njen predmet spadaju i primitivne kosmologije koliko i nauno znanje. Kao to smo videli, klasina sociologija nauke bila je ograniena prvenstveno na institucionalni okvir i eksterne faktore koji utiu na stopu rasta ili smer rasta nauke. Tokom istorije sociolozi i filozofi najee su zagovarali tezu da nauno znanje poseduje specijalni status, odnosno da je u pitanju superioran sistem znanja u odnosu na sve druge. Preokret koji sa sobom donosi nova sociologija nauke ogleda se u samom posmatranju znanja. Sociolog se bavi znanjem, ukljuujui nauno znanje, kao isto prirodnim fenomenom. (Bloor 1976: 2) Znanje se tako ne definie kao istinito verovanje, ve je ono za sociologa bilo ta to ljudi smatraju znanjem. (str. 2) Sastoji se od verovanja koja ljudi neke zajednice poseduju i u skladu sa njima ive. Sociologija se bavi preutnim znanjima, onima koja su uzeta zdravo za gotovo, koja su institucionalizovana ili povezana sa autoritetom grupa. Znanje se od verovanja razlikuje po individualnosti/kolektivnosti, a ne po opravdanju. Ono je povezano sa kolektivom, a verovanja sa individualnou. Sutina jakog programa je u naunom ispitivanju kolektivne spoznaje, a time i nauke (Bloor 1997). Za Blura je karakteristina dirkemovska pretpostavka da drutvo ima prioritet u odnosu na individuu i njeno saznanje. Individualno iskustvo nastaje unutar drutvenog konteksta i unutar odreenog drutva koje ga ispunjava pretpostavkama, standardima, svrhama i znaenjima. Individua ima ulna iskustva, ali drutvo je to koje joj daje okvir razumevanja i znaenja. Znanje drutva je kolektivna vizija ili vizije Realnosti. (Bloor 1976: 12) Zato se zagovara teza da je znanje adekvatnije izjednaiti sa kulturom nego sa iskustvom. Glavni zadatak sociologije znanja jeste da se fokusira na distribuciju verovanja i razne faktore koji na njega utiu. (str. 3) Tako sociolog trai teorije koje objanjavaju verovanja koja se pronalaze, bez obzira na to kako ih istraiva

404

vrednuje. (str. 3) Sociologija naunog znanja trebalo bi da potuje etiri osnovna principa1:
1. Bila bi kauzalna, tj. bavila bi se uslovima koji stvaraju verovanje ili stanja znanja. Naravno, bie drugih tipova uzroka osim onih socijalnih koji e saraivati u stvaranju verovanja. 2. Bila bi nepristrasna po pitanju istine ili pogrenosti, racionalnosti ili iracionalnosti, uspenosti ili neuspenosti. Obe strane ovih dihotomija zahtevaju objanjenje. 3. Bila bi simetrina u svom stilu objanjenja. Isti tip uzroka objasnio bi, recimo, istinita i pogrena verovanja. 4. Bila bi refleksivna. U principu, njeni obrasci objanjenja morali bi da budu primenljivi na samu sociologiju. Poput zahteva za simetrijom, ovo je odgovor na potrebu da se traga za optim objanjenjima. To je oigledno principijelni zahtev, jer bi inae sociologija predstavljala pobijanje sopstvenih teorija. [str. 45]

Ovo znai da kauzalnost, nepristrasnost, simetrija i refleksivnost definiu sutinu jakog programa sociologije naunog znanja. Ako sociologija ne bi mogla da se primeni na temeljan nain na nauno znanje, to bi znailo da nauka ne moe sebe da zna nauno. (str. 40) Cilj sociologije znanja postaje objanjenje procesa nastajanja verovanja ljudi preko uticaja koji na njih deluju. Prvi princip govori o lociranju uzroka verovanja, odnosno o optim zakonima koji povezuju verovanja sa uslovima koji su nuni i dovoljni da ih determiniu. Drugi se odnosi na to da se ne sme praviti izuzetak za verovanja istraivaa koji primenjuje program, jer je program indiferentan/nepristrasan prema istini/greci. Trei govori o tome da ista vrsta uzroka mora da generie obe klase verovanja, i tana i netana, dok se etvrti odnosi na objanjenje nastanka sopstvenih zakljuaka istraivaa (Bloor 1973: 173174).
Blur je prvi put izneo etiri osnovna postulata jakog programa 1973. godine u radu o sociologiji matematike (Bloor 1973). Formulacija iz 1976. godine je najpoznatija.
1

405

Jaki program mora da uzme u obzir sve uticaje koji proizvode verovanja, ali i oveka, kao objekta na kojeg uzroci deluju.
Model ovekove bioloke prirode potreban je da nadogradi sociologiju znanja. I suprotno tome, sociolog ne sme da ignorie ulni input sa kojim ljudi moraju da se bore. Ono to je vieno, to se ulo i to je dodirnuto sainjava deo totalne kauzalne slike, zajedno sa ljudskim kapacitetom za obradu ili neuspeh obrade tih informacija. [str. 174]

Pored ovog, sociolog postavlja i pitanja o odnosu verovanja sa institucionalizovanim nainima ponaanja u drutvu. Poetni korak ka odgovoru je pretpostavka da razliite pozicije u drutvenoj strukturi mogu da koreliraju sa razliitim verovanjima. Uobiajeno je da se ponaanja i verovanja dele na dva tipa: ispravna ili neispravna, istinita ili pogrena, racionalna ili iracionalna, gde bi se sociologija bavila samo desnom stranom podele. Uzroci objanjavaju greku, ogranienje i devijaciju. Pozitivna strana evaluativne podele je potpuno drugaija. Ovde logika, racionalnost i istina izgledaju kao sopstveno objanjenje. Tu ne treba da se poziva na uzrok. (Bloor 1976: 6) Sociologija znanja je do jakog programa bila neka vrsta sociologije greke. Podrazumevalo se da loginost i racionalnost ne zahtevaju objanjenja i uzroke. Zato Blur uvodi simetriju i nepristrastnost, a taj klasini model objanjenja naziva teleolokim i kontrastira ga kauzalnom. Teorije ne nastaju zajedno sa iskustvom, niti su uvek njime podrane. Osim fizikog sveta ulogu u njihovoj genezi ima i socijalna komponenta. [T]o je nuni deo istine, a ne znak puke greke. (str. 13) Pored opovrgavanja teleolokog modela i empirizma jaki program mora da se obrauna i sa problemom samoopovrgavajueg relativizma. Ne mora li i sociolog da prihvati injenicu da su onda i njegove tvrdnje socijalno determinisane? Blur tvrdi da ovaj problem ima svoje poreklo upravo u teleolokom modelu ili u obliku individualistikog empirizma. On ovde vidi pogreku koja sledi samo zato to se prihvata ideja da kauzalnost implicira greku, devijaciju ili ogranienje. Slabija verzija ove tvrdnje je da se samo socijalna kauzalnost odnosi na greku, a Blurovo stano-

406

vite je da istinitost ili pogrenost verovanja nemaju veze sa tim da li imaju uzrok. Danas nije vie sporna teza da ljudi nemaju direktan, neposredovan pristup stvarnosti. Ovo je omoguilo problematizaciju istine koja za Blura ima nekoliko funkcija. Prva je diskriminatorna (ljudi moraju da urede i srede svoja verovanja i da ih klasifikuju kao efikasna ili neefikasna), druga retorika (koristi se prilikom rasprave, kritike ili ubeivanja, jer znanje poseduje socijalnu komponentu i ono nije direktna refleksija sveta oko nas), a trea materijalistika (nae miljenje pretpostavlja da mi postojimo unutar zajednike spoljanje stvarnosti koja ima determinisanu strukturu, to je dovoljno za praktine svrhe). Jaki program ima obeleja konvencionalizma, ali ne totalnog, jer ne moe bilo ta da bude arbitrarna konvencija. Ogranienja o tome ta moe da postane konvencija ili norma ili institucija, su socijalni kredibilitet i praktina korisnost. (str. 37) Prihvatanje konvencija podrazumeva i politiki problem prihvatanja. O pitanju kredibiliteta bilo je rei kod rasprave o relativizmu (vidi Barnes and Bloor 1982). Prihvatanje teorija ih ne ini automatski istinitim, to nije sporno, ali Blur brie granice izmeu znanja (kao opravdanog verovanja) i verovanja kada kae da prihvaena teorija postaje znanje kolektiva i predstavlja osnovu razumevanja prilagoavanja svetu. Kako bi opravdao svoje tvrdnje on se poziva na klasinu Dirkemovu podelu na sveto i profano i na analogije izmeu nauke i religije. Dotadanja filozofija i sociologija nauku su posmatrale kao da pripada domenu svetog, kao neto prema emu se zauzima respektabilna distanca. S obzirom na to da znanje posmatra kao u potpunosti prirodan fenomen, Blur analogije izmeu religije i nauke smatra opravdanim, jer su u pitanju dve sfere socijalnog ivota sa slinim principima. Ako klasinu sociologiju znanja elimo da okarakteriemo na osnovu ove podele onda ona pripada sferi profanog i ne moe da se bavi domenom svetog, odnosno naukom. Problem ipak nije u samoj sociologiji znanja, koju Blur vidi kao naunu disciplinu, ve u tome to se njen predmet, nauka, posmatra kao sveto. Ovo su za njega ujedno i uzroci njene zaostalosti i zapostavljenosti od strane samih sociologa.

407

Blurovo shvatanje nauke prihvatljivo je za veinu naturalista. Ona je kauzalna, teorijska, vrednosno neutralna, obino redukcionistika, u izvesnoj meri empiristika i materijalistika, poput zdravog razuma.1 Ona je suprotstavljena teleologiji, antropomorfizmu i transcendentnom i zato drutvene nauke treba povezati sa empirijskim naukama preko metoda. Svoj metod, koji je predstavljen preko etiri osnovna postulata jakog programa, Blur naziva metodolokim relativizmom, ije su glavne odlike simetrija i refleksivnost2.
Moda najvanija promena u istoriji nauke, i svakako u prouavanju nauke uopte, tokom poslednje decenije jeste da je ono postalo oputenije i naturalistiko. Sve vie smo spremni da tretiramo nauku kao aspekt nae kulture, kao i bilo koji drugi. Intenzivna briga ranijih generacija sa specijalnim statusom nauke i njenim navodnim specifinim karakteristikama poela je da opada. [Barnes and Shapin 1979b: 9]3
1

Teza o nauci kao slinoj zdravom razumu je sporna (vidi Wolpert

1992).
2 Ovaj program Blur je najtemeljnije pokuao da sprovede na primeru matematike i logike. Obino se smatra da su logika i matematika bezline i objektivne i da se na njih ne moe primeniti socioloka analiza. Tako bi se matematika bavila istinom po sebi ili istinom o preegzistirajuoj stvarnosti, to je neka vrsta platonizma ili realizma (Bloor 1973, 1976). Platonska koncepcija matematike uklanja mogunost sociologije matematike, kako je Blur koncipira. Zato je njemu potrebna koncepcija matematike koja ostavlja mesto socijalno uzrokovanim varijacijama u matematikom miljenju i nju nalazi u Milovoj tvrdnji da se matematika ne moe jednostavno apstrahovati iz fizike realnosti, jer bilo koja konkretna situacija moe da se apstrahuje na beskonano mnogo razliitih naina. Sutina Blurovog shvatanja jeste u isticanju kauzalne veze izmeu injenice da su brojevi socijalne kreacije i konvencije i zakljuka da se i sama matematika tie socijalnog domena. Zato ona, posmatrana iz njegove vizure, na indirektan nain govori o drutvu. Ona nije platonska, ve predstavlja kombinaciju fizike stvarnosti i drutvenog ivota (vidi Freudenthal 1979 za veoma efektnu kritiku Blurovih ideja). 3 Ovo je najpoznatija rana zbirka radova koji spadaju u istoriju i sociologiju nauke koje se mogu pripisati Edinburkoj koli. Svi eseji su studije sluaja koje se bave naunim aktivnostima kao sredstvom za interpretiranje prirodnog sveta, a te aktivnosti se vide kao kulturna ekspresija koja se ne razlikuje od ekspresije drugih aktivnosti unutar drutva. Jedan od kurioziteta je to se tekstovi bave preteno naukom iz 19. veka, a ne periodom iz Naune revolucije,

408

To znai da ima sve manje potrebe za racionalnom rekonstrukcijom prolosti. Konstruktivisti shvataju znanje kao prirodno, kao produkt naeg naina ivota, kao neto to smo pre konstruisali nego neto to je bilo, da tako kaemo, nama otkriveno. (str. 9) Na ovaj nain nauka se izjednaava sa ostalim kulturnim produktima i brie se granica izmeu internih i eksternih faktora. Jo pre svoje najpoznatije knjige Blur je izneo prve ideje o drutvenim korenima klasifikacije (Bloor 1975) koje su kasnije razraene u jednom od njegovih najkontroverznijih i svakako najpoznatijih radova (Bloor 1982a). Osnovu ovog rada sainjava teorija primitivne klasifikacije Dirkema i Mosa i njihova teza da klasifikacija stvari reprodukuje klasifikaciju ljudi (Durkheim and Mauss 1903/1963)1. Svi sistemi znanja sadre podelu koja se vri izmeu vrsta stvari, to je optepoznata injenica. Problem je kako se naini klasifikacije objanjavaju i koje je njihovo poreklo. Dve suprotstavljene ideje verovatno su one po kojima su nam taksonomski principi u potpunosti uroeni ili po kojima u celini zavise od kulture i drutva u kojem ivimo. Blur eli da rekonstituie Dirkemovu i Mosovu ideju na novoj teorijskoj, relativistikoj osnovi. Na primitivni smisao za slinost nuan je deo transmisije, upotrebe i ekstenzije znanja. On je sveprisutan, ali nedovoljan da objasni delovanje stvarne klasifikatorne sheme. (Bloor 1982a: 271) Za to mu je potreban opti model klasifikacije koji pronalazi u mrenom modelu. Znanje po ovom modelu nije izgraeno od
diskretnih, samodovoljnih injenica koje zadravaju svoju individualnost i status u meusobnoj izolaciji. Znanje je, zapravo, organsko i organizacija celine ima
jer bi jaki program morao da se suoi sa mnogim klasinim istraivanjima od strane istoriara nauke koji se preteno protive ubacivanju sociologije znanja u domen prirodne nauke. 1 Etnografski podaci koje su Mos i Dirkem koristili bili su izloeni brojnim kritikama (vidi Bloor 1982a; Lukes 1973/1985) i danas je prihvaeno stanovite po kojem njihovi dokazi o korelaciji izmeu kognitivnih sistema i socijalne klasifikacije nisu tani. Blur im zamera to vezu izmeu znanja i drutva ne objanjavaju adekvatno, ali svoju teoriju gradi na njihovoj osnovnoj ideji.

409

prioritet nad delovima, nadgledajui njihovo prilagoavanje i ispravku. tavie, model sugerie da organizacija klasifikatornih sistema nije, niti moe da bude, determinisana nainom na koji svet postoji. Nema tako neeg poput prirodne ili jedinstveno objektivne klasifikacije. [str. 269; kurziv dodat]

Mreni model daje snagu modelu Dirkema i Mosa, a Blur to pokuava da demonstrira na materijalu iz domena istorije nauke. Ovaj model sadri u sebi princip korespondencije, to znai da postoji mogunost internog prilagoavanja mrea. U njemu se re korespondencija odnosi na bilo koji odrivi odnos koji se moe uspostaviti sa okruenjem. Odbacuju se sve savrene refleksije stvarnosti u naem znanju, a to je zato to model poiva na pretpostavci da je stvarnost beskrajno kompleksna. Ovde se vidi slinost Blurovih ideja sa idejama Fleka (Fleck 1935/1979). Svi sistemi klasifikacije jednostavno uproavaju ono to prikazuju, a ovo unitava mogunost sjedinjenosti izmeu znanja i sveta. Zato uvek postoje beskrajne mogunosti za reklasifikaciju. (Bloor 1982a: 278) Postulat korespondencije istovremeno naglaava i vezu izmeu znanja i sveta, ali i njenu labavost. Zato Blur smatra da re korespondencija nije najsreniji izbor i da je bolja re adaptacija, jer postoji vie naina da se bude adaptiran na svet1. Klasifikatorne odluke zavise od sveta i iskustva, ali ostaje pitanje da se utvrdi da li postoji neka osnova koja bi bila univerzalna, nezavisna od drutvenog konteksta, ime bi se umanjila vrednost Blurovog relativistikog modela. Retko ko bi mogao da porekne postojanje izvesne stabilnosti naunog teorijskog znanja, ali u objanjenju geneze tog znanja odgovori se mogu znatno razlikovati. Za Blura ta stabilnost potie od kolektivnih odluka koje donose njihovi stvaraoci i korisnici. Odreeni zakoni i klasifikacije ostaju netaknuti, a neki se menjaju. Ako se neki deo mree ne menja, ne znai da je to zbog intrinzinih osobenosti poput istine. Istina se kod Blura javlja kao neka vrsta opravdanja, a ne uzroka. Stabilni delovi mree, tj. oni koji su zatieni, mogu da se podele na dva tipa. Jednom pripadaju
1 Princip korespondencije potie od Meri Hese iji mreni model Blur razrauje i nadograuje.

410

favorizovani teorijski modeli, metafore i analogije. Drugom favorizovane granice ili distinkcije koje razdvajaju razliite modele i/ ili metafore i analogije. Govorei da stabilnost mree i njena aktivna protekcija ne mora da se objanjava preko istine ili stvarnosti, Blur se poziva na debatu izmeu Pastera i Puea (Farley and Geison 1974). Kada se naie na probleme, rutinska procedura u nauci je, kao i drugde, da se prihvaena teorija i praksa tite putem elaboracije mree odatle kontinuitet istraivakih programa i teorijske tradicije. (Bloor 1982a: 281) Blurovi primeri iz istorije nauke navodno pokazuju da je mogue za sisteme znanja da istovremeno reflektuju drutvo i da se obraaju prirodnom svetu. (str. 293) Ovako nauni progres postaje samo kolektivna iluzija, jer se sve klasifikacione sheme odravaju i menjaju preko socijalnih procesa. Nakon ovog rada usledile su mnoge kritike Blurovih ideja (Bloor 1982b, c, 1984a; Buchdal 1982; Hesse 1982; Lukes 1982a; Smith 1984), koji je u svojim odgovorima razjanjavao svoju poziciju i eleo da pokae kako se znanje gradi od konvencionalno strukturiranih odnosa slinosti. Znanje ne moe biti isto socijalno, ali ne moe da bude ni isto induktivno. Svi nai koncepti i klasifikacije i teorije su socijalno strukturirani i konvencionalno kanalisani oblici indukcije. (Bloor 1982b: 305) Dirkem (Durkheim 1912/1947) je govorio o socijalnoj uslovljenosti spoznaje, to je unelo velike zabune i zablude u sociologiju i antropologiju. Drutvo je za njega homogen, organizovan i samoreprodukujui entitet, a kategorije razumevanja i sistemi klasifikacije su po svom poreklu drutveni. Ova druga pretpostavka predstavlja drutveni determinizam spoznaje. Prva je dosta kritikovana od strane antropologa, dok je druga retko kad dovoena u pitanje. Razlozi to teorija o drutvenom poreklu kognitivnih sistema dugo vremena nije bila kritikovana nisu u potpunosti jasni, ali jednim delom to je sigurno zbog toga to je ona povezana sa verovanjem mnogih antropologa da razliite kulture ili drutva imaju sutinski razliite sisteme miljenja, koje svoj najradikalniji izraz dobija u Sapir-Vorfovoj tezi (npr. Sapir 1929; Whorf 1950; vidi i Lukes 1982b).

411

Jezik je vodi kroz drutvenu stvarnost . . . Ljudi ne ive samo u objektivnom svetu, niti samo u svetu drutvene aktivnosti kako se ona obino razumeva, ve su u velikoj meri u milosti odreenog jezika koji je postao medijum izraavanja njihovog drutva. Iluzija je zamisliti da je mogue sutinski prilagoditi se stvarnosti bez upotrebe jezika i da je jezik samo sluajno sredstvo reavanja specifinih problema komunikacije ili refleksije. injenica je da je stvarni svet u velikoj meri nesvesno izgraen na jezikim navikama grupe. Dva jezika nikad nisu dovoljno slina da bi se smatralo da predstavljaju istu drutvenu stvarnost. Svetovi u kojima razliita drutva ive su razliiti svetovi, ne samo isti svet sa drugaijim etiketama. [Sapir 1929: 209; kurziv dodat]

Neto kasnije i Vorf je jasno ispoljio svoj relativizam.

Kao to je mogue da postoje mnoge geometrije osim Euklidove, koje daju jednako savreno objanjenje prostornih konfiguracija, tako je mogue da imamo deskripcije univerzuma, sve jednako validne, koje ne sadre nae poznate kontraste vremena i prostora. Stanovite relativiteta moderne fizike je jedan takav pogled, a Hopi Weltanschauung je drugi, i prilino drugaiji, nematematiki i lingvistiki. [Whorf 1950: 67; kurziv dodat]

Dirkem je na osnovu (navodnog) postojanja razliitih sistema miljenja u istom svetu u kojem ljudi ive zakljuio da te razlike moraju poticati od drutva. U antropologiju se ovo shvatanje proirilo preko Boazovog (Boas 1940) kulturnog partikularizma, u vidu ubeenja da svi narodi imaju ispravan pogled na svet. Grubo gledano, ova formulacija je govorila sledee: Kultura je jedino vana, biologija je nebitna. Kasnija istraivanja donela su sa sobom suprotne rezultate. Verovatno su najpoznatija ona od Berlina i Keja (npr. Kay and Maffi 2000; Kay 2005), na osnovu kojih se moe zakljuiti da su klasifikacije boja, biljaka, ivotinja, ak i ljudi zasnovane na istim kriterijumima i da proizvode iste klase. Evidentne su samo razlike u stepenu elaboracije. Berlin i Kej su 1969. godine objavili,

412

danas ve klasinu antropoloku studiju, u kojoj su veoma ubedljivo pokazali principe kroskulturnih klasifikacija boja. Odavno je poznato da razliiti jezici imaju razliite leksike klasifikacije boja, ali dugo vremena je ova injenica tumaena na pogrean nain. Smatralo se da nedostatak leksikih distinkcija sa sobom nosi i perceptivnu nesposobnost pripadnika odreene kulture, tj. korisnika odreenog jezika, da razlikuju neke boje. Rezultati Berlina i Keja pokazuju da postoje univerzalije u semantici boje (Kay and Maffi 2000) u (verovatno) svim jezicima i da postoji evoluciona sekvenca razvoja leksikona boja, gde bela i crna prethode crvenoj, crvena prethodi zelenoj i utoj, zelena i uta prethode plavoj, plava prethodi braon, a braon prethodi ruiastoj, narandastoj i sivoj. U psihologiji su ovi zakljuci uglavnom prihvaeni kao nekontroverzni, to nije bio sluaj u antropologiji (Kay 2005). Blok (Bloch 1977) misli da se ovaj problem (meusobnog nerazumevanja razliitih kolektiva miljenja) moe reiti. Poznat je primer, na koji se klasini antropolozi esto pozivaju, da iskustvo o vremenu kulturno varira. Odatle potie pria o linearnom i statikom ili ciklikom vremenu, gde je krajnja posledica da relativnost pojma o vremenu opravdava zakljuak da su i svi ostali aspekti kulture relativni. Zato on govori samo o percepciji trajanja, a ne o nainima na koje se vreme deli ili metaforiki predstavlja. S jedne strane nalaze se pojmovi kao to je na svakodnevni pojam linearnog vremena, a s druge pojam statikog vremena, koje zovemo ciklinim. Nesklad prilikom interpretacije ovih razliitih rezultata istraivanja potie i iz injenice da su Berlin i Kej izuavali neritualnu, praktinu komunikaciju, a Dirkem i njegovi sledbenici su govorili o ritualnoj komunikaciji i mitu. Problemi nastaju ako se iz ritualne percepcije vremena izvlai zakljuak da preko toga saznajemo neto o kognitivnim sistemima ljudi koje prouavamo. Dirkemovi zakljuci mogu da opstanu samo ako govorimo o razliitim percepcijama vremena u ritualnim kontekstima. U svakodnevnim interakcijama kategorije i klasifikacije su oigledno zasnovane na kognitivnim univerzalijama (D. E. Brown 1991) koje funkcioniu u socijalnom kontekstu, ali to ne znai da

413

je naa spoznaja pod odluujuim uticajem kulture (vidi i kori 2004b, 2006a). Blur se poziva na Dirkema i Mosa jer su oni odbacili prirodu kao izvor klasifikatornih koncepata. Svaka klasifikacija ukljuuje i hijerarhizaciju, a ona prema njihovom shvatanju mora da bude socijalnog porekla. Strukturalne osobenosti naeg znanja su socijalne i one su nametnute iskustvu, a ne potiu od njega. Meutim, Dirkem je ipak realista, jer nije negirao da su ive vrste sastavljene od stvarnih bia. On nije brkao epistemoloki i metafiziki realizam i verovao je da stvarne stvari postoje i da moemo da ih saznamo (Lukes 1973/1985). Nauka je tako socijalna konstrukcija, ali to nema antirealistikih posledica u metafizikom smislu (Schmaus 1994).
Ukratko, klasifikacije i verovanja o prirodnom svetu mogu da nose socijalnu poruku, one mogu da slue socijalnim i politikim interesima odreenih grupa, one mogu to da ine ak i reprodukcijom, kroz eksploataciju prihvaenih analogija, favorizovanih konfiguracija drutvenog poretka. Ali nita od ovoga ne pokazuje da postoje beskonane klasifikatorne mogunosti ili da organizacija naune klasifikacije nije i da ne moe biti determinisana nainom na koji svet postoji, da pojmovi istine, samoevidentnog dokaza i plauzibilnosti nemaju ulogu u objanjenju naunikovog prihvatanja nekih zakona, pre nego drugih ili da je njihovo prihvatanje samo stvar odluka, stvaranja konvencija i determinisano interesima u drutvenoj kontroli. ak i ako su naune teorije nedovoljno empirijski potkrepljene podacima, ne sledi da nain na koji svet postoji ne ograniava odabir teorije. Prirodno je pretpostaviti da se nauni progres sastoji, izmeu ostalog, u suavanju tih ogranienja, a Blur nije pokazao da je ta pretpostavka lana. [Lukes 1982a: 316317]

Ostaje nam jo da pojasnimo Blurovo stanovite kada su u pitanju antirealizam i znanje kao socijalna institucija.
elim da ponem osvrtom na stari problem koji okruuje sociologiju znanja. Problem nastaje iz sum-

414

nje koju gaje mnogi filozofi, da sociolozi znanja veruju u neki oblik antirealizma. To jest, oni zagovaraju pristup prema kojem verovanje nema nita ili ima veoma malo toga sa nezavisnom stvarnou. Optuba se svodi na ovo: sociolozi znanja predstavljaju svet kao da on zavisi od verovanja, a ne da verovanje zavisi od toga kako stvari stoje u svetu. Drugim reima, optuba je na raun idealizma. [Bloor 1996: 839; kurziv u originalu]1

Blur ne prihvata ove optube i brani se na jedan veoma interesantan nain. Za njega je znanje vrsta socijalne institucije, a one postoje jer ljudi u njih veruju. U tom smislu one predstavljaju stvarnost, iako su socijalne konstrukcije konstituisane preko verovanja i referentnosti prema stvarnosti (vidi i Barnes 1983). Blur znanje i stvar o kojoj se zna posmatra kao neodvojive, tako da su subjekt i objekt saznanja jedno. Znanje je i za njega i za Barnsa autoreferentno, tako da im nije potrebno pozivanje na nezavisnu stvarnost. Ovde je mogue napraviti razliku izmeu ontolokog i metodolokog idealizma, jer konstruktivisti najee posmatraju stvarnost kao da je u potpunosti socijalna. Oigledno je da ovakvo shvatanje autoreferentnosti ima relativistike implikacije jer se briu svi standardi za ocenu tanosti ili greke. Zapravo, re ispravno nema nikakvog ni znaaja, ni znaenja. Ne postoji prikladna osnova za normativnost, a time nema ni znaenja. Sve ovo vodi zakljuku da normativnost svoj legitimitet crpi iz konsenzusa, ime konsenzus postaje institucija sa autoreferentnom strukturom. Konsenzus se u izvesnom smislu (o emu Blur ne govori) moe povezati sa definicijom situacije na nivou drutva ili grupe, gde je istinito ili tano ono to kao takvo vai u zajednici (Thomas and Thomas 1928). Istinitost u zajednici ne zavisi od prirode, ve od internih mehanizama pregovaranja (shvaenog u najirem smislu). Ona biva interakciono generisana i tako stie normativnost. Na delu je vrsta (dirkemovskog) holizma, jer socijalna grupa ima i epistemoloki prioritet u odnosu na individualni um. Individualistima je teko da shvate da nam drutvo omogu1

Ovaj rad predstavlja odgovor na kritiku rada Haack 1996.

415

ava, a ne da nas onemoguava; da znamo stvarnost kroz njega, a ne uprkos njemu. (Bloor 1996: 853)
Intrinzina intencionalnost je osobenost grupa ljudi, ne postignue individualne psihe ne ak ni individualne psihe sa svojom evolucionom istorijom i njenim kauzalnim odnosima sa materijalnim okruenjem. Argument je bio: nema grupe, nema konsenzusa; nema konsenzusa, nema normativnosti; nema normativnosti, nema sadraja; nema sadraja, nema znaenja. Dakle: nema grupe, nema znaenja. Rei ovo ne znai negiranje vanosti individue, psiholoke mainerije, poput uporeivanja obrazaca. Tvrdnja se tie njene nedovoljnosti da generie istinit, logiki sadraj. Oigledno, jedna od posledica ovog zakljuka jeste da originalno formiranje grupa i institucija mora da bude podlono analizi preko neintencionalnih termina. Konano, mora da zavisi od onog to se moe zvati slepi instinkt. [str. 848]

Poput Fleka (Fleck 1935/1979), Blur primat daje kolektivu, jer intrinzinu intencionalnost ne vidi kao individualni fenomen (upor. Searle 1995). U skladu sa strategijom metodolokog individualizma ili sistemizma (vidi kori 2006b) adekvatnije bi bilo posmatrati je kao osobenost individua koje stupaju u interakcije smetene u socijalnom kontekstu. Intencionalnost potie iz naih biolokih kapaciteta koji se ispoljavaju u drutvu. Blur se poziva na finitizam znaenja, o emu emo govoriti i kod Barnsa, koji predstavlja doktrinu da je znaenje uvek otvoreno i stvoreno korak po korak. (Bloor 1996: 850) Znaenje prati upotrebu, to znai da ne postoji unapred kao neka datost. Zato ni institucije ne postoje nezavisno, a samo znaenje je finitistiko po karakteru. Serl (Searle 1995) ne dozvoljava finitizam znaenja u svojoj teoriji. Niko ne porie da su definicije konvencionalne, ali uglavnom se pretpostavlja da njihova tanost ne zavisi od naih odluka, ve od stvarnosti. Ljudi samo definiu svoje koncepte i oni su po svom karakteru socijalni, ali fiksiranjem znaenja njihova (ne)prikladnost svetu postaje objektivna. Serl ne zapada u relativizam poput Blura, s tim to Blur ni ne eli da ga izbegne.

416

Pre kritike jakog programa videemo i osnovne postavke empirijskog programa relativizma da bismo mogli da ih kritikujemo odjednom, jer meu njima postoje znatne slinosti. Hari Kolins je svoj empirijski program relativizma razvio delimino i na tragu Blurovog jakog programa (Collins 1981d), ali neke njegove delove proglaava nepotrebnim. Osnova radikalnog programa nalazi se u drugom i treem Blurovom postulatu nepristrasnosti i simetriji, koji su sutinska obeleja relativizma. Kolins ne govori o ontologiji i epistemologiji, ve samo o metodologiji. Relativistiki pristup je prema njegovom miljenju adekvatan za izuavanje prirodnog sveta, ali ne i socijalnog, tako da Blurov zahtev za refleksivnou smatra suvinim. Kolins problem normalnog programa, odnosno tradicionalne epistemologije, vidi u tome to pokuava da objasni znanje pozivanjem na istinitost, racionalnost, uspenost ili progresivnost. Radikalni program postaje metodoloki imperativ, jer shvata da cilj objanjenja zavisi od istraivakog rasuivanja, a ne od objektivnog rasuivanja o istinitosti, racionalnosti ili uspenosti.
Ukratko, princip simetrije implicira da moramo da tretiramo prirodni svet kao da on ni na koji nain ne ograniava ono to se veruje da postoji. Bez obzira na to ta mi verujemo, ovako moramo da tretiramo prirodni svet u svrhu izvoenja objanjenja radikalnog programa naunog znanja. [str. 218; kurziv u originalu]1

Istina, racionalnost i uspenost ili progresivnost postaju tako samo kategorije aktera koje su, zapravo, njegove percepcije bez obzira na to u kojoj meri korespondiraju sa stvarnou.
Akterove kategorije mogu se slobodno pominjati u objanjenjima radikalnog programa. Bez sumnje, ove percepcije su sutinski deo kompletnog objanjenja naunog znanja. Ali one mogu biti primenjene simetrino. Na primer, ono to je istinito moe biti percipirano od strane naunika kao pogreno, i obrnuto. [str. 218]
1 Kolins je simetriju video kao najbolje metodoloko reenje za postizanje neutralnosti nauke (Collins 1996).

417

I normalni i radikalni program mogu da objanjavaju racionalnost, ali to ine na razliite naine. Objanjenje normalnog programa je sledee: Naunik X je delovao racionalno u pokuaju da opovrgne Y hipotezu. Objanjenje radikalnog programa je: X je radio ono to se smatralo racionalnim u pokuaju da opovrgne Y hipotezu. Racionalnost, kao i u jakom programu, postaje lokalna i relativna. Formulie se na osnovu definicije situacije. [M]odeli racionalnosti koje su razvili filozofi izgleda da generalno nisu korisni pri pomaganju naunicima da odlue kako da delaju nauno. (str. 221) Kolins je u svojim empirijskim radovima (npr. Collins 1974) nastojao da pokae kako svi tipovi znanja sadre (delimino i) preutna pravila koja nije mogue precizno formulisati. Zato u nauci veoma vanu ulogu igraju neformalna pravila i preutno znanje. Dotadanjoj sociologiji nauke zamerao je to nije bila u stanju da prouava prirodu naunog znanja. Pravo socioloko prouavanje mora da uzme u obzir sve elemente iz kojih se sastoji nauno znanje, a ne samo one formalne i neformalne. Potrebno je saznati elemente ubeivanja, politike i emocionalne, ak i one neizrecive, jer je mogue govoriti o onome o emu se ne moe govoriti. (str. 184; kurziv u originalu) Kolins kritikuje shvatanja prema kojima je nae znanje vrsto, te da zbog toga ne zahteva neko posebno opravdanje. Ovakvo vienje je za njega posledica posmatranja okruenja koje shvatamo kao ispunjenog
objektima znanja koji su ve ustanovljeni. Da kaem figurativno, to je kao da epistemologe zanimaju karakteristike brodova (znanje) u bocama (opravdanje), dok ive u svetu gde su svi brodovi ve u bocama, sa osuenim lepkom i odseenim icama. Brod unutar boce je prirodni objekt u ovom svetu i zato to nema naina da se proces obrne, nije lako prihvatiti da je brod ikada bio samo gomila tapia. Veina percepcija o osnovama znanja je strukturirana na naine koji potiu od ove perspektive. Teorije, istorije i epistemologije obino su u odreenom stepenu podlone onome to se moe nazvati etnocentrizmom sadanjosti. [Collins 1975: 205; kurziv u originalu]

418

Usled institucionalizacije produkcije naune istine studije nauke delimino mogu da izbegnu kulturni determinizam trenutnog znanja. Ovaj proces je mogue locirati u naunim laboratorijama, u pismima, na konferencijama i u razgovorima. Izvodljivo je fenomenoloko stavljanje u zagradu za ideju i injenice, tako to e se posmatrati dok se formiraju, pre nego to postanu deo bilo ijeg prirodnog (naunog) sveta. (str. 206) Tako bismo dobili sliku nauke koja je jo vie relativistika. Nakon razmatranja modela naunog znanja i njegovog transfera (Collins 1974) Kolins pravi razliku izmeu algoritmikog modela i modela enkulturacije (Collins 1975). Algoritmiki model pretpostavlja da je znanje mogue redukovati na neto slino kompjuterskom programu1. Postoji konaan broj instrukcija koje je mogue formulisati, preneti i preko njih replikovati tui nauni rad i dobiti proverljivo znanje. Model enkulturacije istie da algoritmi ne postoje, odnosno da istovremeno postoji bezbroj moguih algoritama, ali ne i formalni nain da se odabere pravi2. Verovatno u svim udbenicima koji govore o naunom znanju pie da je replikacija eksperimenata jedno od njegovih glavnih obeleja, jer time ono stie transpersonalnost i validnost. Kolinsova ideja (Collins 1975, 1981a) je da najbolji nain za interpretiranje aktivnosti naunika nije u replikaciji, ve u pregovaranju o znaenju kompetentnog eksperimenta. . . (Collins 1975: 216; kurziv u originalu) Preko pregovaranja naunici (iz polja fizike koje je on prouavao) pregovaraju o karakteru gravitacione radijacije i grade kulturu tog dela nauke koji e moda postati poznat kao posmatranje gravitacionih talasa. (str. 216) Za Kolinsa tvrdnja o postojanju nekog fenomena za sobom povlai elju za
Kolins pokazuje da model enkulturacije bolje opisuje studiju sluaja sa TEA laserom od algoritmikog modela, jer njegova studija sluaja pokazuje da transfer znanja nije mogue direktno nadzirati (Collins 1974). 2 Ova tvrdnja slina je Poperovoj, da ne postoji logika otkria i da je zbog toga korisno praviti razliku izmeu konteksta otkria i konteksta opravdanja (Popper 1935/2002). Kasnija istraivanja (npr. Simon 1973) dovode u pitanje Poperovu teoriju, prema kojoj je nastanak neke ideje bitan za psihologiju, ali ne i za analizu naunog znanja.
1

419

odreenom organizacijom konceptualnih i perceptivnih kategorija, kako bi dogaaji koji se odigravaju na drugim lokacijama i u razliito vreme i pod razliitim okolnostima bili vieni kao isti tj. manifestacije tog fenomena. I eksperimentalna replikacija je, kako je ja interpretiram, njegova nauno institucionalizovana kopija. Kada naunik tvrdi da je eksperiment bio ispravno replikovan, on tvrdi da ova dva skupa dogaaja, original i repliku, treba tretirati jednako. Dalje, on tvrdi da svi eksperimenti koji se ukljuuju u skup kompetentnih eksperimenata u polju moraju da se vide kao da manifestuju fenomen. Sledi da ukljuivanje ili iskljuivanje raznih eksperimenata iz skupa kompetentnih eksperimenata reava karakter fenomena. [str. 217; kurziv u originalu]

Akcije naunika su pregovaranja o tome koji eksperimenti se mogu smatrati za kompetentne. Reavajui ovaj problem, oni odluuju o karakteru gravitacionih talasa. (str. 220; kurziv dodat) U nauci se veoma mali broj naunika bavi problemima replikacije eksperimenata, o emu smo govorili kod problema naune prevare. Kolins iz ove injenice izvlai zakljuak da mali broj naunika snosi odgovornost za metodoloke osobenosti nauke. To su skupovi koji ine jezgro. Oni u sebi sadre naunike koji su aktivno ukljueni u eksperimente ili posmatranje ili koji doprinose teoriji o nekom fenomenu ili eksperimentu, ali na nain koji ima znaaja za ishod kontroverze (misli se na one kontroverze koje ukljuuju eksperiment i posmatranje). To znai da nije mogue ponuditi jasnu podelu koji naunici gde pripadaju, jer se nikad sa sigurnou ne moe znati ko je i u kojoj meri uticao na kontroverzu (Collins 1981c). Kolins (vidi i Pickering 1981; Pinch 1981) negira validnost retrospektivnog realizma. Tako se konsenzus oko nekog problema ili fenomena ne objanjava preko njegovog postojanja, jer percepcija, recimo DNK, zavisi od naune zajednice i promena njene interpretativne prakse. Verovanje u DNK je posledica tih promena, ali ne predstavlja razlog za te promene. Zato objanjenje promena u interpretativnoj praksi mora da se objasni drugaije, a ne preko

420

DNK. Rot i Baret sutinu Kolinsovog programa karakteriu na sledei nain. Nauka se moe bolje razumeti preko socijalne analize nego oslanjanjem na dokazne i druge faktore za koje se dugo mislilo da sainjavaju logiku nauke. (Roth and Barrett 1990) Promene nikad nisu u dovoljnoj meri empirijski potkrepljene od strane dostupnih dokaza i zato na scenu stupaju socijalni faktori koji jedini mogu da objasne opravdanje otkria. Konsenzus u zajednici se stvara sociolokim pregovaranjem, a ne preko ogranienja prirodnog sveta. Konaan zakljuak je sledei. S obzirom na to da socioloki faktori objanjavaju konsenzus, verovanja o tome da li neto postoji su produkt interakcija meu naunicima. Tokom naunih kontroverzi sasvim je uobiajena praksa da se rezultati suparnika predstavljaju kao pogreni. Zato Kolins naglaava da se kontroverze reavaju, ne ishodom eksperimenata, ve ishodom rasprave oko definicije uspeha. (Collins 1981c: 16) Sve ovo ne konstituie uplitanje eksternih faktora, ve konstituie neizbeni socijalni proces naunog metoda. (str. 17)1 Dok je Blur veliki kritiar antinaturalizma, Kolinsov program je vie orijentisan na praktinost (Collins 1981a, b). Postoje tri stadijuma njegovog empirijskog programa relativizma (EPOR): (1) otkrivanje neizbene otvorenosti ili interpretativne fleksibilnosti naunih rezultata; (2) istraivanje socijalnih procesa koji se koriste da bi se zavrile debate oko rezultata; (3) istraivanje veze izmeu tih procesa i socijalnih sila koje se nalaze iza zajednice naunika (Yearley 2005). Od naunika se zahteva interpretativna fleksibilnost (Collins 1981b: 67), jer Kolins tvrdi da ne bi bilo kontroverzi da je mogua samo jedna interpretacija naunih rezultata. O tome je bilo rei kod njegovog shvatanja replikacije. Pristalice EPOR-a istiu da interpretativna fleksibilnost tokom kontroverzi ne jenjava i zato se toliko govori o socijalnim interesima, retorikim
Empirijski program relativizma kasnije se proirio i na izuavanje tehnologije (vidi Pinch and Bijker 1984; Pickering 1993), ali na osnovni predmet rada je nauno znanje i zato emo u poslednjem poglavlju ukazati na neke konsekvence ovog programa relativizma koje moe da izazove u irem drutvenom kontekstu.
1

421

manevrima, pregovaranju itd. Kolinsov stav je da se kontroverze zavravaju jer ljudi odluuju da ih zavre, a ne zato to priroda nudi neoborive dokaze za jednu ili drugu stranu. Trei stadijum nije nuno primenljiv na sve sluajeve. Kada je primenljiv, misli se na to da esto makrosocioloki procesi odluuju o ishodu kontroverzi jer favorizuju jednu interpretaciju. Sutina EPOR-a je u tome da naglaava da su glavni eksplanatorni faktori oni socijalni i kulturni unutar naune zajednice. Konanu re u nauci na ovaj nain dobija drutvo, a ne priroda. Pitanje je da li ova dva najpoznatija metodoloka programa mogu da izdre kritike i da se stoga usvoje kao polazno naelo sociologije nauke. Daleko vie kritika izazvao je jaki program, samim tim to je iri i to je nastao ranije, ali veliki deo tih kritika vai i za Kolinsovu verziju. Jedna od najpoznatijih i svakako najeih kritika je ona koja predstavlja razmenu ideja izmeu Laudana i Blura (Laudan 1981a, b; Bloor 1981; vidi i Barnes 1979). Laudan je tom prilikom Blurov jaki program nazvao pseudonaukom o nauci. Kao i veini kritiara, Laudanu najvie smetaju teze nepristrasnoti i simetrije (vidi Pels 1996 za prikaz o prihvatanjima ili odbijanjima teze simetrije meu samim konstruktivistima) i naunost ovog programa. Ukoliko se on detaljnije analizira moemo videti da nije u pitanju socioloka teorija u uem smislu, jer ne nudi ni funkcionalne, ni kauzalne mehanizme, niti nudi zakone. Zbog toga ga Laudan (1981a) naziva metasociolokim manifestom koji nudi samo najoptije karakteristike koje bi trebalo da poseduje adekvatna sociologija znanja. Blur je u svom prikazu filozofskih teorija ignorisao injenicu da je veoma malo stvarnih filozofa tokom istorije kojima se njegova kritika s pravom moe uputiti. Tradicionalna filozofija odabir verovanja posmatra preko njegovog istinitosnog statusa i statusa racionalnosti. Ako je filozof teleolog (a Blur smatra da je veina filozofa teleoloke orijentacije), on e insistirati na tome da se ne mogu ponuditi objanjenja za istinita ili racionalna verovanja, jer su ona za njega niim izazvana. Samo lana i pogrena verovanja zahtevaju objanjenja. Empiristi veruju da se moe ponuditi objanjenje i za istinita i lana verovanja, ali da na njih utiu razliiti uzroci.

422

Njima je zajedniko to to naglaavaju da su epistemiki status i status racionalnosti verovanja relevantni mehanizmu na koji se poziva pri objanjenju tog verovanja. Za Blura je to nenauna procedura i naroito mu smeta teleoloka orijentacija koja insistira na tome da su istinita i racionalna verovanja niim izazvana. Time ovaj model kri Blurovu tezu da su sva verovanja izazvana, tj. uzrokovana. On zanemaruje injenicu da filozofi ve dugo vremena ele da objasne kako otkriti istinito i racionalno. Ono to je istina jeste da mnogi filozofi veruju da istinitim i racionalnim verovanjima ne treba pripisivati socioloke uzroke, a to je neto sasvim drugaije. [N]egiranje da istinita i pogrena verovanja imaju socijalne uzroke evidentno nije ekvivalentno tvrdnji da su istinita i racionalna verovanja neizazvana! (Laudan 1981a: 178; kurziv u originalu) Laudan tvrdi da je malo koji filozof u istoriji bio teleolog. Zapravo, on kae, ne znam nijednog filozofa nauke koji je ikada tvrdio da istinita ili racionalna nauna verovanja nemaju uzroke. (str. 178; kurziv u originalu) Laudanov zakljuak je da pravu opoziciju Bluru predstavljaju empiristi, iako ni ovde nije potpuno u pravu po pitanju naina na koji o njima pie. On probleme epistemologije i racionalnosti tretira kao da su isti i empiristike filozofe karakterie kao da dre da istinita verovanja treba objasniti drugaije od pogrenih i da racionalna treba objasniti drugaije od iracionalnih. Izmeu ovih pitanja Laudan ne vidi logiku povezanost, jer je esto bio sluaj da su filozofi zagovarali jednu od ove dve pozicije i kritikovali drugu. Lakato ne smatra da istinita verovanja treba objasniti na drugaiji nain od pogrenih, ve samo da je racionalna i iracionalna potrebno objasniti drugaije (Lakatos 1970). Mnogi psiholozi objanjavaju drugaije istinita i lana verovanja (poznat primer je mogue nai u asimetrinom objanjavanju veridikih percepcija i halucinacija), a ne moraju da razlikuju racionalna od iracionalnih verovanja. Iz navedenog se vidi da Blur nije pravedan prema filozofskoj tradiciji jer njegove kritike ne pogaaju sutinu. ini se kao da mu je najvea zamerka ipak nenauni karakter dotadanjih istraivakih programa filozofije i sociologije. Kako je i sam Blur rekao, ukoliko bi se pokazalo da su mentalistiki ili teleoloki modeli racionalistikih filozofa tani,

423

jaki program ne moe biti taan. Veoma je interesantan pokuaj da se ova hipoteza isproba preko kompjutera (Slezak 1989). Teleoloki modeli prisutni su u interdisciplinarnim istraivanjima u kognitivnim naukama, naroito u domenu vetake inteligencije. Zato kognitivna nauka (ukljuujui psihologiju, lingvistiku, filozofiju, neuronauke i vetaku inteligenciju) predstavlja empirijski izazov za jaki program i konstruktivistika shvatanja o socijalnoj uzronosti verovanja. Razna istraivanja iz domena vetake inteligencije bave se problemom naunog otkria, gde bi se javila velika opasnost za jaki program ukoliko bi se pokazalo da su kompjuteri u stanju da autonomno dou do (naunih) otkria, to bi ilo u korist teleolokim modelima, prema kojima postoje principi racionalnosti i naunog metoda koji su nezavisni od socijalnih faktora. Jaki program ne bi bio u stanju da objasni sluaj u kojem je nauno otkrie totalno izolovano od svih, bilo socijalnih ili kulturnih faktora. (str. 563) Kao to smo videli u empirijskim studijama, konstruktivisti nisu uspeli da pokau kauzalnu relevantnost socijalnog miljea za nauno znanje. Ma koliko opis drutva i raznih faktora bio temeljan i detaljan, to jo uvek ne pokazuje njihov kauzalni uticaj. O kauzalnim vezama se zakljuuje najee na osnovu dokaza o simultanom pojavljivanju odreenih fenomena. [S]ocijalni determinizam u SNZ [sociologiji naunog znanja] ima karakter astrologije. (str. 594) Pozivanje na socijalne interese kao uzroke je adekvatnije od pozivanja na socijalne kontekste per se, ali problem je u tome to su interesi psiholoki, tj. slini motivima, ciljevima, svrhama i eljama1. Nakon ove kritike jakog programa Nola (1992; Bloor 1992) je takoe pokuao da ga ospori, ali umesto kompjuterskih modela to ini preko obinog ljudskog miljenja. Najvie se bavi kauzalnou i kritikuje Blurovo (pre)naglaavanje socijalnih uzroka, jer ako bi taj njegov zahtev bio opovrgnut time to bi se pokazalo
Ovaj rad je izazvao zanimljive polemike (vidi Social Studies of Science 19 [4]) u kojima su uestvovali: Brenigen, Kolins, Fuler, Gir, Gorman, Tagard, Vulgar i Majers. Nekoliko brojeva kasnije (21 [1]) ponovnu diskusiju inicirao je Herbert Sajmon (Simon 1991), kada su skoro svi pomenuti komentarisali njegov komentar.
1

424

da makar neka verovanja ljudi ne potiu od socijalnih uzroka, tj. da je socijalni faktor kauzalno irelevantan, jaki program ima pred sobom nepremostivu prepreku. Za razliku od mnogih kritiara, Nola je fer prema Bluru, jer se retko koji kritiar jakog programa osvrtao na injenicu da Blur zagovara potrebu i biologije i psihologije, a da sociologija (samo) ima glavnu ulogu (vidi Bloor 1976: 4, 1981, 1996). Grubo govorei, jaki program podravaju tri injenice (Brown 1989). Prva je zasnovana na tvrdnji da je to jedini pristup nauci koji je i sam nauan. Druga potie od filozofskih rasprava o nedovoljnoj empirijskoj potkrepljenosti teorija i slinih problema, to kao krajnju posledicu ima nedostatak dovoljno dokaza kako bi se donosile racionalne odluke. Trea se zasniva na (percipiranom) uspehu raznih studija sluaja. Sada emo videti kakve konsekvence ima svaka od osnovnih teza jakog programa kada se sprovede dosledno. Pitanje kauzalnosti je veoma bitno za sociologiju naunog znanja i Nolina kritika je u principu odriva. Barns i Blur (Barnes and Bloor 1982) ele da pronau razloge za verovanja i prema njihovom shvatanju nema nesklada izmeu razloga i uzroka kao objanjenja akcije. Razlozi mogu da se smatraju uzrocima akcije. Neki autori (npr. Haddock 2004) umerenu varijantu jakog programa ne vide kao suprotstavljenu tradicionalnoj epistemologiji. Pitanje je samo koliko bi Blur bio zadovoljan umerenom verzijom i zato je problem uzroka i razloga veoma vaan. Videli smo da Blur i Barns sva verovanja posmatraju kao potencijalno ravnopravna po pitanju njihovog kredibiliteta. Nije problematina njihova istinitost ili lanost, ve kredibilitet koji uvek ima lokalne uzroke (Barnes and Bloor 1982: 23). Kredibilnost je tehniki termin, jer je verovanje kredibilno ako ga kao takvo prihvata zajednica. Problem akcije, razloga i uzroka jeste klasian problem filozofije (vidi Davidson 1963). Koji je odnos izmeu razloga i akcije, kada razlog objanjava akciju dajui agensu razlog da radi ono to radi? Takva objanjenja moemo nazvati racionalizacijama i rei da razlog racionalizuje akciju. (str. 685; kurziv u originalu) U ovom radu Dejvidson brani tezu da je racionalizacija samo vrsta obinog kauzalnog objanjenja. Razlog racionalizuje akciju

425

samo ako dovodi do neega to je agens video ili mislio da je video u svojoj akciji. U pitanju je neka osobenost, konsekvenca ili aspekt akcije koji je eljen ili neto slino. Objanjenje akcije mora da sadri i razlog zbog kojeg je akcija izvedena. maus (Schmaus 1985) princip kauzalnosti vidi kao pravi izvor kontroverznosti jakog programa, naroito kao izvor nesuglasica izmeu Laudana i Blura. Iako ovaj princip prihvataju obojica, oni se razlikuju po tome to Laudan razloge ukljuuje meu uzroke verovanja, a Blur nije zadovoljan idejom da su razlozi i uzroci. Nije sve nauno znanje kauzalno, dok istovremeno postoji velika koliina nenaunog znanja koje je navodno kauzalno (npr. teoloko ili metafiziko). Laudan (1981a) se slae sa pokuajem Blura da je vano identifikovati uzroke verovanja, ali isto tako tvrdi i da uspeh u tom poduhvatu ne garantuje nauni karakter tog pokuaja, niti da ga neuspeh automatski ini nenaunim. Ova teza nema veze sa tim da li je sociologija nauna ili ne, jer je sasvim mogue prihvatiti tezu da su verovanja izazvana, tj. da imaju uzroke, a da se ne prihvati teza da su uzroci socijalni, tj. sociolokog karaktera. Dok Laudan kritikuje Blurovu koncepciju zajednikog uzroka, Braun (Brown 1989) je smatra jednim od najjaih argumenata jakog programa. Laudan kao krajnju konsekvencu vidi mogunost da se sociolog poziva na bilo koji kauzalni mehanizam za koji mu se ini da moe da objasni odreeno verovanje, to prema njegovom miljenju promovie kauzalnu ili eksplanatornu irelevantnost znanja istine, racionalnosti ili uspenosti verovanja, jer je dovoljno dati naturalistiko objanjenje kako se dolo do nekog verovanja. Braun se poziva na razumnost pretpostavke da obino postoje korelacije izmeu skupa ljudi koji veruju u odreene teorije i njihovih drutvenih okolnosti. Konstruktivisti su u pravu kada ukazuju na znaaj ovog principa, jer na njemu moe da se zasnuje ozbiljna analiza uticaja drutvenog na nauku. Teza o kauzalnosti je time relativno neproblematina, jer bi retko ko bio u stanju da negira stav da neto uzrokuje nae verovanje. Stav da naa verovanja nemaju uzroke koji im prethode nema mnogo predstavnika u filozofiji i nauci (ako ih uopte ima).

426

Druga teza, o nepristrasnosti, ne postoji ni u jednoj nauci. Ona je nepotrebna i redundantna nakon eksplikacije prve teze da je potrebno tragati za uzrocima svih naunih verovanja. Isto vai i za etvrtu tezu, o refleksivnosti, jer sledi iz prve. Bilo kakav pokuaj formulisanja opte teorije o formiranju verovanja mora da obuhvati autoreferencijalnost bez obzira na to da li je teorija nauna ili ne. Laudan zakljuuje da su tri Blurove teze sasvim nekontroverzne, ali da je potrebno ispitati njihov nauni status. On (Laudan) teze nepristrasnosti i refleksivnosti vidi kao da se nadovezuju na prvu, jer bi bilo veoma teko prihvatiti prvu tezu i negirati ove dve. Zato sa sigurnou moemo tvrditi da ni one nisu posebno vezane za jaki program. Poseban sluaj je teza simetrije (vidi npr. Laudan 1981a; Hollis 1982; Brown 1989, 2001; Koertge 1999; upor. Collins 1999a). Ona se kosi sa mnogim ustanovljenim naunim principima. Njen glavni zahtev je da se poziva na iste kauzalne mehanizme kod objanjenja svih verovanja, bez obzira na njihovu tanost, lanost, racionalnost, iracionalnost, uspenost ili neuspenost. Ovaj princip nije poznat nijednoj prirodnoj nauci, jer se u njima ne koriste isti kauzalni mehanizmi za objanjenje razliitih fenomena. Teza simetrije je samo formulacija kognitivnog relativizma i mogue je njeno razlaganje na tri podteze: (1) epistemiku simetriju (istinita i pogrena verovanja se objanjavaju istim tipom uzroka); (2) racionalnu simetriju (racionalna i iracionalna verovanja se objanjavaju istim tipom uzroka); (3) pragmatiku simetriju (uspena i neuspena verovanja se objanjavaju istim tipom uzroka). Ona bi mogla da se prihvati kao nauna samo ako bi uspela da pokae da je nastajanje verovanja kauzalno homogeno. U odsustvu nezavisnih dokaza za tu homogenost (dokaza koje Blur ne nudi), teza simetrije moe da rei empirijsko pitanje a priori sredstvima. (Laudan 1981a: 182; kurziv u originalu) Laudan (1977) je govorio o principu aracionalnosti, koji predstavlja princip asimetrije. On se zalae za racionalno objanjenje racionalnog verovanja, a drugi faktori (socijalni, psiholoki ili neki drugi prirodni) se pozivaju u pomo samo kada je verovanje iracionalno. Blur racionalnost vidi kao relativnu i pozicionu i zato predlae simetriju koja je ravnoduna prema (i)racionalnosti, jer

427

prema njegovom miljenju nije posao sociologa nauke da ocenjuje verovanja. Ovu zamisao je mogue kritikovati, ali daleko opreznije nego to se to ini na prvi pogled. Istina nije transparentna i potrebno ju je razlikovati od racionalnosti. Prilikom objanjenja verovanja mogue su dve osnovne strategije koje se tiu racionalnosti. Jedna bi bila ona kojom bismo verovanje objanjavali na osnovu naih trenutnih saznanja, a druga ona kojom bismo objanjavali verovanje na osnovu dokaza koji su bili dostupni akterima, tj. naunicima. Na taj nain mi procenjujemo njihove procese miljenja, a ne (ne)tanost njihovih pretpostavki ili zakljuaka. Blur govori o tome da naa procena verovanja ne bi trebalo da igra nikakvu ulogu u naem objanjenju verovanja i s te strane je u pravu, ukoliko misli na nau procenu istinitosti verovanja. Ali, nije u pravu ako misli na nau procenu racionalnosti verovanja (vidi Brown 2001). Mogue je praviti razliku izmeu tri vrste simetrije: psiholoke, logike i metodoloke (Kim 1994b). Metodoloka simetrija kod Blura ima znaaj kod kritike tradicionalne prakse filozofije/sociologije/istorije nauke, gde se razliit tretman prua pobednicima i gubitnicima. Oni se tretiraju asimetrino. Prvo se ocenjuje tanost rivalskih istraivakih programa, a zatim se primenjuju razliite vrste uzroka teorije u skladu sa tom ocenom. Uspeni(ji) istraivaki program se tretira kao racionalan, gde se kao glavni uzroci navode eksperimentalni dokazi, a gubitniki se tretira kao socijalan, gde se navode socijalni (odnosno iracionalni) faktori kao uzroci njegove degeneracije. Oigledno je da se vre pozivanja na dve vrste uzroka. Odbacujui vigovsku interpretaciju istorije Blur pie o nepoeljnosti evaluacija po pitanju istine ili greke. Metodoloka simetrija diferencijalni uspeh istraivakih programa ne objanjava preko pozivanja na istinu ili greku i racionalnost ili iracionalnost. Martin Holis (Hollis 1982) kritikuje Blura to zanemaruje injenicu da istraiva prilikom objanjenja drutvenog delanja mora da donese sopstvene ocene o istinitosti ili pogrenosti verovanja koje analizira. Posledica toga je da mora da doe do prihvatanja/ odbijanja razloga samih aktera. Kao primer moemo se pozvati na Mertonovo razdvajanje manifestnih i latentnih funkcija, a bilo

428

je rei i o razlikovanju emike i etike perspektive objanjenja (npr. Harris 1976). Mertonova distinkcija (Merton 1957/1968), izmeu ostalog, slui da se napravi razlika izmeu svesnih motivacija za socijalno ponaanje i njegovih objektivnih posledica. Pomou nje moemo da analiziramo i razjasnimo naizgled iracionalne socijalne obrasce. Poznato je iz mnogih antropolokih studija da razne socijalne prakse opstaju uprkos tome to nikad ne postiu svoju manifestnu svrhu i ova tvrdnja ne zahteva neku detaljniju obradu. Mertonov primer je sa Hopi indijancima (str. 118) koji uporno izvode svoj ples dozivanja kie. Ovo na prvi pogled moe da se opie kao iracionalni in, ali uvoenjem latentne funkcije postaje evidentno da opisano ponaanje ima grupnu funkciju koja je udaljena od svrhe grupe, tj. prizivanja kie. Merton odbacuje (manifestni) razlog Hopi indijanaca za ceremoniju i zakljuuje da je pravi (latentni) razlog u poveanju solidarnosti meu uesnicima. On u svojoj analizi postavlja normativni kriterijum racionalnosti i na osnovu njega dolazi do objanjenja gde latentna funkcija nije poznata ni samim akterima. Nudi se asimetrino objanjenje, jer se odbacuju razlozi samih aktera na osnovu svog (navodno) racionalnog verovanja. Iracionalna Hopi verovanja izazvana su misterioznim silama, dok Mertonovo racionalno verovanje nije izazvano i ne mora da se objanjava kauzalno. Blur razlikuje i psiholoku i logiku asimetriju, to je povezano sa njegovim odbacivanjem bilo kakve evaluativne koncepcije racionalnosti, odnosno normativnog realizma. Psiholoka asimetrija odnosi se na rasuivanje istraivaa po pitanju pogrenosti ili istinitosti verovanja koje se analizira, dok se logika asimetrija odnosi na logike razloge koji se uzimaju kao dokazi za svako pojedinano rasuivanje. (Kim 1994b: 394) Analiza Hopi ceremonije, prema Bluru, ne mora da ukljuuje naa rasuivanja o istinitosti ili pogrenosti njihovog verovanja. Ta dva tipa asimetrije za njega rezultiraju iz nametanja standarda nae normativne koncepcije racionalnosti i on se zadovoljava opisom Hopi ceremonije iz njihovog ugla, jer ga ne zanima naa evaluacija tih praksi.

429

Da bi jaki program bio kompletan on mora da pokae ne samo da se naune kontroverze mogu objasniti preko socijalnih faktora, ve i da se na taj nain razreavaju i zavravaju, tj. na osnovu ega i na koji nain se naunici slau oko toga ta treba da bude usvojeno u korpus naunog znanja kroz proces socijalnog pregovaranja. Blur i zagovornici jakog programa moraju da pokau kako tokom vremena asimetrija (tj. promena konsenzusa) nastaje iz simetrine opozicije suprotstavljenih strana. Na ova pitanja jaki program nema odgovor. Ono to nedostaje u analizama jakog programa jeste objanjenje procesa restrukturiranja preegzistirajue mree saveznika i neprijatelja preko promene verovanja individua ukljuenih u kontroverzu. Ostaje nam jo samo da spomenemo i tezu refleksivnosti koja se u sociologiji nauke najee odnosi na autoreferencijalnost. Ona predstavlja ozbiljan problem, jer oteava sociologu nauke da definie svoj predmet izuavanja nezavisno od svoje metodologije. Takoe, refleksivni odnos izmeu subjekta i objekta oteava samoj disciplini da zauzme kritiki odnos prema nauci (vidi npr. Gruenberg 1978; Lynch 2000). Preko principa refleksivnosti Blur eli da izbegne probleme samopobijajuih argumenata koji su prepreka za sve relativistike tvrdnje. Blura je on najmanje zanimao, dok Kolins negira bilo kakvu potrebu za njim. Za Blura je refleksivnost deo opravdanja naunosti jakog programa, iako je bio svestan svih tekoa koje ona sa sobom nosi. Ako bismo prihvatili Kolinsov radikalizam i socioloki imperijalizam, svaka analiza neke epizode iz istorije nauke moe biti propraena metaanalizom i tako u beskonani regres. Svaka naredna analiza prethodnu menja iz realistinog opisa u socijalnu konstrukciju. Ispunjenje Kolinsovih zahteva iziskuje neku vrstu mentalnog podviga koji je verovatno i psiholoki nemogu, a kamoli logiki1.
Zbog svoje heterogenosti, sam pojam refleksivnosti veoma je problematian u drutvenoj nauci. U nekim istraivakim programima on se posmatra kao metodoloka osnova za uveanje objektivnosti, a u nekim kao kritiko sredstvo za njeno podrivanje. Lin nudi etnometodoloku koncepciju refleksivnosti koja ne privileguje teorijsko ili metodoloko stanovite preko njenog kontrastiranja nerefleksivnom antipodu. (Lynch 2000: 26) Ona kod njega predstavlja nain na koji se akcije izvode, razumevaju i inkorporiraju
1

430

Blurov program bi u nekoj oslabljenoj varijanti bio daleko manje kontroverzan i prihvatljiviji za veinu teoretiara. Njegova namera je verovatno bila da pokae da bi sva znanja trebalo istraivati na isti nain, a ne da su sva znanja ista, ali o tome se nije eksplicitno izjanjavao. Naturalistiki mehanizmi istraivanja su delovi programa koji su prihvatljivi. Blur je zaista govorio o znaaju psiholokih, biolokih i socijalnih faktora, ali je uvek prenaglaavao uticaj socijalnih, smatrajui da su oni najjai i odluujui. Pre Blura, Kvajn je zagovarao naturalistiku epistemologiju, ali sa psihologistikim tendencijama (Quine 1951). Blur biologiju i psihologiju vidi kao nedovoljne za naturalistiko objanjenje znanja, jer znanje nastaje iz interakcija i zato se njegova socioloka i/ili kulturna dimenzija moraju oitavati u naturalistikom objanjenju. Problem je kada se socioloki faktori koriste za promociju relativizma, kada se istie njihova kroskulturna varijabilnost. Iz toga sledi zakljuak da razne kulture poseduju razliite tradicije znanja, to relativizuje ak i matematiku i logiku. Nakon ublaavanja jaki program ne bi bio toliko okantan, ali ne bi bio ni jak. Kolinsova pozicija donekle se razlikuje od Blurove i ona je daleko manje prihvatljiva u originalnoj verziji. Odbacujui teze o kauzalnosti i refleksivnosti Kolins sociologu daje primat u odnosu na objanjenje prirodnih naunika. Preostale dve teze Kolins prihvata na metodolokom planu. Za njega istina verovanja nije deo objanjenja naunih kontroverzi, jer ona nije poznata u vreme kontroverze. Zato analiza nauke ne bi trebalo da obuhvata TRASP tvrdnje, tj. one o istini, racionalnosti, uspehu ili progresivnosti ideja ili koncepata. Jaki program i empirijski program relativizma se najee posmatraju kao direktno suprotstavljeni filozofskom realizmu, iako ta suprotstavljenost nije potpuna i jednaka u svim domenima. Sve tri orijentacije tvrde da nauna zajednica determinie kakav je
u drutveno okruenje i ne eli da je izjednai sa odreenom intelektualnom orijentacijom, kulturnom uslovljenou ili politikom perspektivom. On razlikuje mehaniku, supstantivnu, metodoloku, metateorijsku, interpretativnu i etnometodoloku refleksivnost. Neke od njih mogu da se podele na podvrste (vidi str. 2734).

431

prirodni svet. Realisti taj proces opisuju kao proces odstranjivanja, tj. eliminacije socijalnih i kulturnih faktora, koji bi u idealnom sluaju bili u potpunosti uklonjeni. Kolins realizam vidi kao razuman stav naunika u praksi, ali ga istovremeno vidi i kao neostvarivi ideal. Ukoliko on samo malo grei, realisti su u pravu, a samo malo preterani realizam opravdava EPOR. U poglavlju o akteru i mrei videemo da na osnovu ovih slinosti izmeu realizma i konstruktivizma Latur i Kalon odbacuju i jednu i drugu opciju. Za razliku od veine realista, Blur i Kolins ne govore o normativnosti, tj. kako bi trebalo praktikovati nauku, ve samo kako se ona praktikuje. Blur za najvee postignue konstruktivizma smatra finitizam. O svemu se moe pregovarati i sve to se prihvati ima karakter drutvene institucije (Bloor 1976). Veoma bitni problemi koji igraju veliku ulogu u konstruktivistikoj sociologiji nauke su problem nedovoljne empirijske potkrepljenosti i problem nesamerljivosti. Problem nedovoljne empirijske potkrepljenosti govori o tome da postoji beskrajno mnogo logiki moguih teorija koje dati empirijski podaci u jednakoj meri podravaju. Iz ovoga se esto izvlae zakljuci da odluke koje naunici donose nisu zasnovane na racionalnim odlukama. Uzroci za njihove odluke nalaze se negde drugde. Kako Blur navodi, teorijska komponenta znanja je socijalna komponenta. (str. 13; detaljnije vidi Bloor 1984b) Jaki program je i danas veoma aktuelan u sociologiji i filozofiji nauke, o emu svedoe debate iz poslednjih godina, ali one ne donose mnogo toga novog, tako da emo ih samo ukratko predstaviti. Jedna od poznatih kritika potie od Kempa (2003, 2005, 2007), a druga od Toa (Tosh 2006, 2007). Kemp je u prvom radu (2003) govorio o Blurovom monizmu. Monistike pretenzije jakog programa tiu se razmatranja ujedinjenja instrumentalne adekvatnosti i socijalnih interesa u objanjenju razvoja naunog znanja. Videli smo da je u filozofiji nauke dominantan dualistiki pristup, gde se pitanja interesa razdvajaju od pitanja adekvatnosti. Monizam jakog programa ne pravi razliku izmeu elje za ostvarivanjem socijalnih interesa i elje za postizanjem adekvatnih verovanja. Posveenost zasnovana na interesima jednaka je posveenosti zasnovanoj na instrumentalnoj adekvatnosti.

432

U drugom radu Kemp (2005) kritikuje Blurov idealizam, a nastavlja se na debatu izmeu Suzan Hak i Blura (Haack 1996; Bloor 1996). Idealizam se u ovoj debati odnosio na pretpostavku da prirodni objekti nemaju egzistenciju nezavisnu od naunog znanja. Blur smatra da jaki program izbegava idealizam zato to prihvata da su nauni koncepti razliiti od objekata u prirodnom svetu i da procesi autoreferentnosti nude osnovu za spoljanju referentnost objekata u prirodnom svetu. Kemp Blurovu poziciju vidi kao slabi idealizam, jer Blur snanu idealistiku poziciju izbegava time to prihvata razliku izmeu koncepta i objekta. Prema njegovom shvatanju drutvene institucije omoguavaju znaenje i sadraj naunim konceptima. On priznaje postojanje i samim objektima i prirodnu stvarnost vidi kao nezavisnu, kao entitet koji nije socijalno konstruisan. Ljudi konstruiu koncepte, a ne njihove stvarne ili imaginarne objekte. Menjanje socijalnih verovanja menja koncept, ali ne i objekt koncepta (kritiku po ovom pitanju Bluru e uputiti i Latour 1999). Blurovo autoreferencijalno objanjenje sadraja koncepata nije usklaeno sa shvatanjem spoljanje referentnosti. Zbog toga mu se moe pripisati verzija slabog idealizma. Autoreferentnost ne moe na adekvatan nain da objasni povezivanje naunih koncepata i prirodnog sveta. Blur je u svom odgovoru na skoranje kritike jakog programa eksplicitno negirao tanost kritika koje se pripisuju, pre svega, njemu, Barnsu, ejpinu i aferu, o jednakoj validnosti raznih verovanja (Bloor 2007: 213n4; vidi takoe i Fehr 2007). Bluru se ne mogu prebaciti antinaune tendencije u smislu protagonista Naunih ratova. On je naturalista koji u potpunosti prihvata nauku i njene metode i spreman je da se suoi sa posledicama tog stava. Edinburkoj koli se ipak moe pripisati pogreka parcijalne deskripcije: Nauka je socijalna aktivnost, to znai da se mora objasniti socioloki. (Laudan 1981a: 194) injenica je da je nauka socijalna aktivnost, kao i to da se naunici obuavaju unutar drutva, ali to ne garantuje da se svi delovi nauke mogu najbolje razumeti preko sociologije. Nauka nije iskljuivo socijalni fenomen, jer je socioloki koliko i psiholoki, ako joj dodamo i ulogu spoznaje i percepcije. Na slian nain moe da se kae i da je ekonomska, politika i bioloka aktivnost.

433

6. Teorije interesa i uticaj etnometodologije i analize naunog diskursa na izuavanje nauke

Nakon nekoliko decenija benignog zapostavljanja, sadraj nauke je jo jednom doao pod strogi pogled sociologije znanja. Aberantni marksisti, strukturalisti, habermasovci, arheolozi znanja i razni ostali poeli su da tvrde (ili ponekad da pretpostavljaju, preteno bez argumenta) da moemo da ponudimo socioloko objanjenje zato naunici prihvataju bukvalno sva specifina verovanja o svetu koja prihvataju. I vie od ovog, obino se tvrdi da samo preko sociologije (ili njenih srodnika, antropologije i arheologije) moemo da se nadamo da emo stei nauno razumevanje same nauke. [Laudan 1981a: 173; kurziv u originalu]

Pre nego to detaljnije prikaemo teorije interesa u sociologiji naunog znanja ukratko emo se osvrnuti na jo dve struje koje se sa njima ponekad podudaraju. U pitanju su etnometodoloka izuavanja nauke i analiza naunog diskursa. To emo uiniti preko radova Garfinkela i Lina iz etnometodologije i radova Malkeja i Gilberta za analizu diskursa. Do sada smo nekoliko puta govorili o problemu racionalnosti. Garfinkel je svoje shvatanje formulisao pod direktnim uticajem ica (vidi Schuetz 1943; ire o problemu racionalnosti izvan nauke vidi kori 2006b).
Program njegove discipline zahteva da sociolog na nauni nain opie svet koji kao problematine fenomene ukljuuje, ne samo akcije druge osobe, ve znanje druge osobe o svetu. Kao rezultat, sociolog ne moe da izbegne neke radne odluke po pitanju raznih fenomena na koje se misli pri upotrebi termina racionalnost. [Garfinkel 1960: 72; kurziv u originalu]

U vreme kada je Garfinkel pisao tekst jedna od najprihvatljivijih definicija racionalnosti bila je ona koja se ticala empirijske adekvatnosti sredstava (str. 72n1). Sociologija se bavi i neracionalnou ljudskih akcija i zato on problem racionalnosti smeta u empirijsku stvarnost i eli da istrai razna racionalna obeleja ponaanja i uslove socijalnog sistema pod kojima se ona

434

javljaju. Garfinkel ova ponaanja naziva racionalnostima. U pitanju su: (1) kategorizacija i uporeivanje (osoba traga za raznim okvirima komparacije i kategorizacije u svakodnevnom ivotu); (2) greka koja se tolerie (stepen usklaenosti izmeu opservacije i teorije moe da varira); (3) potraga za sredstvima (tie se uporeivanja raznih sredstava za postizanje ciljeva u razliitim i slinim situacijama); (4) analiza alternativa i konsekvenci (racionalnost se ponekad tie anticipacije mogunosti); (5) strategija (karakter strategije akterovih anticipacija); (6) briga za tajmingom (tie se moguih ishoda koji mogu da se jave u vremenu); (7) predvidivost (cilj je redukcija iznenaenja); (8) proceduralna pravila (na osnovu kojih osoba odluuje o ispravnosti svojih rasuivanja, zakljuivanja, percepcija i kategorizacija. Ova pravila definiu saznanje stvari oko nas i mogu se podeliti na kartezijanska i tribalna); (9) izbor (pod racionalnou se esto podrazumeva svesnost osobe o izboru ili samo vrenje izbora); (10) osnove izbora (racionalna osnova moe da bude nauni korpus informacija, znanje individue, strategije akcije, retrospektivna interpretacija sadanjih ishoda, tj. istorizacija ishoda); (11) usklaenost odnosa cilja i sredstava sa principima formalne logike (osoba planirani tok akcije moe da tumai kao ureene korake pri reavanju problema); (12) semantika jasnost i razliitost/specifinost (kao racionalnija smatra se akcija osobe koja ima elju za razjanjenjem konstrukata koji sainjavaju definiciju situacije i razmatranje njihove spojivosti sa znaenjima koja potiu od terminologije drugih individua, a kao manje racionalno ponaanje smatra se ono koje upranjava akter koji na ovo obraa malo ili nimalo panje); (13) jasnost i razliitost/specifinost sami za sebe (ovi procesi mogu da budu sami sebi svrha);

435

(14) saglasnost definicije situacije sa naunim znanjem (racionalno ponaanje ovde oznaava podreivanje sopstvenog znanja naunom). Stavke od 11 do 14 Garfinkel naziva naunim racionalnostima. One su stabilne osobenosti akcija i neka vrsta ideala koje je mogue sankcionisati, ali samo u sluaju akcija koje su rukovoene stavom naunog teoretisanja. U svakodnevnom ivotu akcije karakterie odsutnost ovih racionalnosti i nai racionalni izbori ne zadovoljavaju kriterijume naune racionalnosti. Pod uticajem ica Garfinkel predlae da sociolozi prestanu da tretiraju naune racionalnosti kao metodoloko pravilo za interpretiranje ljudskih akcija. (str. 7980) U etnometodologiji osobenosti racionalnosti nisu metodoloki princip za interpretaciju aktivnosti. Zato se istie da je rutina veoma vana osobenost racionalne akcije svakodnevnog ivota (tj. principa realnosti). Veoma bitna obeleja etnometodologije su refleksivnost diskursa i indeksinost ekspresija koje su veoma blisko povezane. Kod Garfinkela (1967) indeksinost se odnosi na aspekte objanjenja koji nastaju iz injenice da su obeleja socijalno organizovanih prilika za njihovu upotrebu. Tu se ogleda uticaj Huserla koji je govorio o ekspresijama iji smisao ne moe da se razume bez znanja o svrsi korisnika ili konteksta upotrebe (Barnes and Law 1976). Etnometodolozi nisu zainteresovani za istinitosnu vrednost, jer su za njih ekspresije indeksine kada njihova znaenja zavise od odreenog konteksta njihove upotrebe i kada su kontinuirano pregovarana od strane aktera na osnovu onog to svi znaju. (str. 224) Sa ovom pretpostavkom se slae Barns (vidi i Barnes 1985) u ijem radu je uoljiv izvestan uticaj etnometodologije. Za njega su sve ekspresije, bez izuzetka, indeksine. Takvo shvatanje naune deskripcije vidi kao kontekstualno zavisne od pretpostavki koje se uzimaju zdravo za gotovo i na ovaj nain drutvo prethodi racionalnosti. Najpoznatiji etnometodoloki rad iz sociologije nauke je o optiki otkrivenom pulsaru (Garfinkel et al 1981)1. Poetkom
Moram priznati, ne znam ijoj se hrabrosti vie divim: profesora Garfinkela jer se izloio grupi filozofa drutvene nauke; ili onih filozofa poto su se izloili radikalnom pristupu i opasnim idejama profesora Garfinkela; ili
1

436

1969. godine otkriven je pulsar od strane etiri naunika i tokom nekoliko narednih veeri (od 18. do 23. januara) oni su snimali svoje konverzacije i zapaanja. U pitanju je veoma zanimljiva analiza naunog diskursa koja ukazuje na to da etnometodoloka filozofija nauke nije normativna, jer ne uspostavlja pravila kako bi naunici trebalo da se ponaaju da bi bili racionalni ili nauni. Trake i transkripti su omoguili autorima da uoe neke nove momente u izuavanju naunog rada. U dotadanjim studijama nauke autori razlikuju studije koje su o radu naunika, koje su daleko ee, i studije njihovog rada. Konstruktivistiki element etnometodologije nauke uoljiv je na primeru samog pulsara. Autori na osnovu lokalne istorinosti rada fiziara pulsar nazivaju kulturnim objektom. Materijalni sadraj astronomske stvari je zadran, ali otkriven je kulturni, a ne fiziki ili prirodni objekt. Astronomske specifikacije su tako posledica lokalno proizvedene i lokalno shvaene ureenosti prakse naunika. Analiza naunog diskursa, poput etnometodologije, predstavlja prvenstveno empirijski pristup koji se fokusira na detalje raznih naunih tekstova, ukljuujui formalne i neformalne spise i transkripte razgovora meu naunicima. U ovom pogledu veoma je slina etnometodologiji. Malkej i Gilbert su u komentaru Gijerinovog rada (Gieryn 1982; Mulkay and Gilbert 1982b) kritikovali njegovu podelu, smatrajui da je osnovna podela autora u sociologiji nauke na analizu naunog diskursa i ostalo. Poput Blura i Barnsa, Malkej klasinim sociolozima zamera to su nauku posmatrali kao specijalni socioloki sluaj jer ima specijalni epistemoloki status. (Mulkay 1979: 2) Zbog ovakvog naina razmiljanja analiza naunog znanja je ostavljana istoriarima ideja i filozofima nauke. Ovde se analiza diskursa razlikuje od Garfinkelovog shvatanja koji je nauci pridavao povlaeni status, na emu su mu zamerali naroito Knor-Cetina i Latur i Vulgar, to emo videti na primeru njihovih antropolokih studija nauke. Malkej svoju kritiku upuuje principu uniformnosti (vidi str. 129 o njegovom prikazu klasine sociologije znanja i nauke).
svima njima jer su me zamolili da komentariem njegov rad. (Holton 1981: 159)

437

Taj princip, prema njegovom miljenju, ne karakterie svet oko nas, ve je aspekt metoda naunika za konstruisanje njihovih objanjenja o tom svetu. (str. 29) Zbog toga ne moe da se koristi kao osnova za generalizacije prirodnih nauka o prirodnom svetu. Uspenim teorijama koje su dolazile do novih posmatranja i novih injenica o fizikom svetu pridavana je odreena intelektualna autonomija u odnosu na analitiku shemu koja ih je stvorila. Prema standardnom shvatanju sociologija ne moe nita da kae o sadraju naunog znanja, jer se smatralo da su zakljuci nauke determinisani fizikim, a ne socijalnim svetom. (str. 60; kurziv u originalu) Malkej kritikuje razlikovanje teorijskih i opservacionih pojmova i pokuava da pokae kako svi pojmovi stiu svoje znaenje preko lokacije u okviru koncepata i propozicija. To znai da nijedna injenina tvrdnja nije teorijski neutralna. Njihova provera ne moe da se izvri van analitike sheme naunika, jer bi time koncepti izgubili znaenje. Zbog svega ovoga Malkej odbacuje standardno shvatanje prema kojem su injenini stavovi nauke nezavisni od teorije i stabilni prema pitanju znaenja. Tako injenini stavovi o svetu postaju podloni ispravljanju i revidiranju, njihova povezanost sa svetom postaje problematina i posredovana teorijskim pretpostavkama, a znaenje podlono promenama kako se i sam analitiki okvir razvija. Malkej prihvata ove postulate, ali negira da je znaenje injeninih propozicija determinisano totalitetom zakona i pravila primenjivanja koji pripadaju korpusu pretpostavki nauke datog vremena. Drugim reima, kohezivnost i meupovezanost naunog znanja previe je naglaena i pogrena, jer nauka nije izgraena na neutralnim injenicama i njen rast nije linearan. Povodom statusa posmatranja u nauci Malkejevo shvatanje je veoma blisko ostalim konstruktivistima. U tradicionalnoj filozofiji ono se posmatra kao pasivan proces. Konstruktivisti kritikuju to stanovite i posmatranje karakteriu kao izrazito aktivan proces kojim mi delujemo na svet, a ne radi se o pukom delovanju sveta na nas. Iz toga proizilazi da je posmatranje pod velikim uticajem jezika. Taj uticaj je kod njih od sutinskog znaaja. Ukratko, suprotno standardnom shvatanju, ini se da

438

nauno znanje nije stabilno po pitanju znaenja, nije nezavisno od socijalnog konteksta i nije potvreno primenom opteprihvaenih procedura verifikacije. (str. 59) Malkej ne vidi nita u fizikom svetu to bi moglo da utie na zakljuke naune zajednice. U trivijalnom smislu on vri uticaj, ali taj uticaj je posredovan znaenjima koja stvaraju naunici u svojim pokuajima interpretacije sveta. Interpretacija je pod konstantnom revizijom promenljivog znaenja koje je pod uticajem socijalnog konteksta. Ako se ovo shvatanje, koje je centralno novoj filozofiji nauke, prihvati, nema alternative nego da produkte nauke smatramo socijalnim konstrukcijama kao i sve druge kulturne produkte. (str. 61; kurziv dodat) Ovakvim stavom briu se sve razlike izmeu naune i socijalne misli i otvara se mogunost sociologiji (naunog) znanja da analizira sadraj naunih teorija. Malkej i Gilbert (Mulkay and Gilbert 1982a: 173) tradicionalni diskurs sociologije nauke nazivaju empiristikim, koji nauno verovanje predstavlja kao da relativno neproblematino sledi iz eksperimentalnih injenica. Pet osnovnih pretpostavki ovog diskursa su sledee: (1) govornik je u stanju da prepozna eksperimentalne injenice; (2) tano nauno verovanje je determinisano injenicama koje su po sebi nezavisne od teorija; (3) ne moe biti vie od jedne tane teorije; (4) netano verovanje je izazvano nekognitivnim uticajima; (5) tano verovanje je od tih uticaja nezavisno. Oni naunicima zameraju na ovoj asimetriji i naglaavaju kako se u nauci tano verovanje tretira kao normalno stanje koje ne zahteva neka posebna socijalna objanjenja, dok se greka uvek predstavlja kao posledica upliva nenaunih interesa koji su iskrivili nauniko razumevanje prirodnih fenomena. (str. 166) Asimetrino objanjenje greke je mehanizam preko kojeg naunici ine da njihove akcije deluju kao da predstavljaju tradicionalnu koncepciju naune racionalnosti i tako uvaju uobiajeno prihvaenu sliku nauke. (str. 166) Ove zamisli su sline kao i Blurove o kojima smo detaljnije govorili. Neke ideje Garfinkela Barns je smatrao prihvatljivim, ali i pored velikih slinosti i sa Blurovim programom on je najpoznatiji po isticanju znaaja interesa u nauci. Pored njega, spomenuemo i

439

najpoznatije studije sluaja iji autori su ejpin, afer i Makenzi. Verovatno najvei problem jeste to to ovi teoretiari nisu jednako definisali socijalne interese, tako da ne postoji studija sluaja koja bi ih sve jasno predstavljala. Znaaj ove orijentacije ka drutvenim interesima jeste u tome to je tu prvi put temeljno sprovedena trea taka Kolinsovog programa. Radi se o pitanju makrosociolokih procesa koji utiu na ishod kontroverzi, ali videemo da ono nije reeno na zadovoljavajui nain. Na prvi pogled ini se da je veoma lako razumeti povezanost izmeu verovanja i interesa. U svakodnevnom ivotu ljudi najee veruju u stvari koje im odgovaraju, bez obzira na stvarnu iskrenost ili puke racionalizacije. Verovanja legitimiu interese, a interesi podravaju potkulture gde verovanja nastaju. Teorija socijalnih interesa je (neo)marksistika, sa korenima kod Marksa i Lukaa, a najpoznatiji predstavnik je Habermas (vidi Barnes 1977). Tu lei najvea razlika izmeu Blura i Barnsa, jer je na Blura najvei uticaj izvrio Dirkem. Prema Barnsovoj teoriji znanje se sastoji od prihvaenog verovanja i javno dostupnih zajednikih predstava. Sociolog se bavi naturalistikim razumevanjem onog to ljudi smatraju znanjem, a ne evaluativnim procenama o tome ta zasluuje da se smatra znanjem; njegova orijentacija obino je drugaija od one filozofa ili epistemologa. (str. 1) Kao i Blur, i on je holista i relativista po mnogim pitanjima. Obojica kritikuju tradicionalno objanjenje znanja kao produkta izolovanih individua, gde se pretpostavlja da se stvarnost saznaje pasivno, kao da govori za sebe i da je percepcija tih individua nezavisna od njihovih interesa. Znanje nije produkovano od strane pasivno percipirajuih individua, ve socijalnih grupa u interakciji koje vre odreene aktivnosti. Ono se procenjuje komunalno, a ne od strane izolovanih individua. Njegovo nastajanje ne moe se razumeti preko psihologije, ve se mora objasniti preko pozivanja na socijalni i kulturni kontekst u kojem nastaje. Njegovo odravanje nije samo stvar toga kako se odnosi prema stvarnosti, ve takoe i kako se odnosi prema ciljevima i interesima koje drutvo poseduje usled svog istorijskog razvoja. Prikladni konkretni model koji integrie ove razne teme moe da se omogui preko razmatranja znanja

440

drutva kao analognog njegovim tehnikama ili njegovim konvencionalnim oblicima umetnike ekspresije, od kojih se oba mogu razumeti kao kulturno transmitovani i kao sposobni za modifikaciju i razvoj koji odgovara odreenim zahtevima (str. 2). Ovim znanje dobija jednu istorijsku dimenziju, ali u relativistikom smislu. [R]ast znanja ne bi trebalo shvatati kao rezultat nasuminog uenja o stvarnosti, ve kao korelat istorijskog razvoja procedura, kompetencija i tehnika, relevantnih u raznim stepenima, za ciljeve kultura ili potkultura. (str. 6)1 Kada govori o pitanju socijalnih interesa i ideologiji, Barnsova direktna inspiracija je marksizam. Evropsko idealistiko krilo marksizma zastupa stav suprotan pozitivizmu, koji promovie ideju da postoji striktna odvojenost injenica i vrednosti, gde se objektivno znanje u tolikoj meri naglaava da se ini kao da je saznajui subjekt iskljuen iz epistemikih procesa. Socijalna i istorijska dimenzija u potpunosti su zapostavljene i zastupa se neka vrsta atomistikog koncepta validacije. Barns i sam priznaje da je etiketa pozitivizam dosta konfuzna, ali ne objanjava detaljnije njegove karakteristike, ve nudi jednu isuvie optu sliku sa kojom se ne bi sloio verovatno nijedan pozitivistiki autor. Poput Blura, Barns je naturalista koji kritikuje teleoloko shvatanje znanja. Naturalistiko shvatanje znanja je ono koje ga razumeva preko preegzistirajuih kulturnih elemenata i trenutnih uzroka, a teleoloko je ono koje znanje posmatra preko buduih stanja. Zato Barns istie kako kompletno znanje stvarnosti nije mogue i po tom pitanju on se zalae za instrumentalizam i socijalnu odrivost znanja. Znanje je instrumentalno jer se generie i ocenjuje na osnovu prethodnih interesa koji za cilj imaju predvianje i kontrolu. Ono je i normativno, jer se odrava konsenzusom zajednice, a o njemu se odluuje i zato nema nuno veze sa racionalnou. Stanovite progresivnog realizma za njega nije odrivo.
1 [J]ueranje ontologije imaju . . . tendenciju da postanu sutranje instrumentalno adekvatne predstave. . . (Barnes 1977: 6) Neto kasnije Barns kae sledee. [J]ueranja ideologija esto se neprimetno transformie u dananju nauku. (str. 42)

441

U pokuaju kritike pozitivista Barns zapada u veoma zanimljiv non sequitur argument. On tvrdi, kada bi pozitivistike teorije o odnosu znanja i objekta saznanja bile tane, da bi bio mogu samo jedan korpus znanja na osnovu racionalne percepcije stvarnosti. Ako je za njega znanje produkt kulturnih resursa, onda on mora da objasni zato zastupnici istih interesa ili ljudi koji dele zajedniko istorijsko i kulturno naslee esto nemaju iste teorije. Problem o kojem Barns govori daleko je kompleksniji od toga kako ga on predstavlja. Niti je saznanje proces koji ukljuuje direktan i neposredovan odnos izmeu epistemikog subjekta i objekta, niti je ono pod iskljuivim uticajem kulturnog i istorijskog naslea. Ovo su samo dva izuzetno ekstremna shvatanja koja verovatno niko ne zastupa u praksi, jer preko njih nije mogue adekvatno objasniti nauno znanje. O moguim reenjima bilo je rei u poglavlju o ideologiji i vrednostima. Kulturna i istorijska determinisanost znanja Barnsu omoguava opravdanje relativizma. Znanje nikad nije nezavisno, ve je pod direktnim uticajem socijalnih procesa i time Barns modifikuje teoriju korespondencije. [Z]nanje nije sainjeno od injenica koje korespondiraju sa pojavnou; ono je uvek skup datih teorija koje se evaluiraju u onoj meri u kojoj korespondiraju sa moima i mehanizmima koji konstantno deluju u svetu i time sutinski sainjavaju stvarnost. (str. 22) Barns je svestan injenice da ne postoji epistemoloka ekvivalencija raznih znanja (shvaenih u njegovom i Blurovom smislu), ve samo socioloka. Njihov metodoloki imperativ jeste da se ne dopusti evaluacija verovanja1. Zato je kod Barnsa bitan koncept prirodne racionalnosti (Barnes 1976). Prirodna racionalnost je nain na koji ljudi razmiljaju, a ne onaj na koji bi idealno trebalo da razmiljaju. Kada ljudima imputiramo neke kognitivne karakteristike da bismo pokuali da razumemo i objasnimo kako oni misle, mi artikuliemo teoriju prirodne racionalnosti. Prirodna racionalnost se razlikuje
1 Barns eksplicitno potvruje da u njegovom radu postoje analogije izmeu nauke i alternativnih interpretacija prirode, to znai da je nauka samo jo jedan kulturni oblik, ali isto tako sasvim jasno istie da nigde nije izjavio da su naunici iracionalni ili ak neracionalni. (Barnes 1984: 113)

442

od evaluativne, jer se ova druga zasniva na kulturnim konvencijama. [Z]ato bismo oekivali da strane kulture odravaju, na primer, ono to Poper zove pravilima igre emprijske nauke, vie nego to bi se oekivalo da odravaju pravila ragbija? (str. 118) Evaluativna i prirodna racionalnost odnose se na razliite svrhe i Barns smatra da ih ne treba brkati. Naturalistike teorije uzronosti ne treba da objasne zato svet nije onakav kakav bismo mi voleli da bude, ve da objasne devijacije od osnove koja je zamiljena naturalistiki. Antropolozi su se esto bavili racionalnou koja karakterie primitivne kulture. Razne navodne iracionalnosti u tim kulturama obeleavane su kao magija ili neto slino. Barns se zalae za odbacivanje tih termina i analiza, jer se u njima ogleda naa kultura, a ne naa racionalnost. Krajnje implikacije za antropologiju i sociologiju su sledee: [V]arijacije u institucionalizovanim verovanjima koja se nalaze kod predaka, stranaca i devijanata trebalo bi da se tretiraju kao kulturne varijacije, a ne kao razlike u osnovnoj prirodnoj racionalnosti. . . (str. 123) U domenu sociolokog istraivanja nauke ovaj princip predstavlja suprotnost tradicionalnom shvatanju da je prirodna nauka izuzetno racionalna aktivnost koju sociologija znanja ne moe da izuava. Barns nauku vidi kao jednu od mnogih kulturnih institucija i eli da pokae koliki je znaaj koncepta prirodne racionalnosti u drutvenim naukama. Preko njega miljenje u svim drutvima poinje da se posmatra kao prirodno racionalno i time nestaje problem objanjenja iracionalnih verovanja. Varijacije u verovanjima postaju deo kulturnih varijacija i sva verovanja u svim kulturama postaju ekvivalentna za sociologa. (str. 125; kurziv dodat) O ekvivalenciji, tj. simetriji, bilo je rei kod Blura. Barns se posebno bavio problemima ideologije i imputacije (Barnes 1977). Za ideoloki determinisana verovanja kae se da su ona koja su stvorena, prihvaena ili odravana u njihovom odreenom obliku, samo zato to se odnose na odreene drutvene interese. (str. 27) Ti interesi su uzroci verovanja. Znanje je ideoloki determinisano ukoliko je stvoreno, prihvaeno ili odravano preko skrivenih, nepriznatih, nelegitimnih interesa. Ono ne mora da bude iracionalno odravano. Njega je najbolje posmatrati

443

kao prirodno racionalan odgovor na potrebu za legitimitetom, a to se postie raznim socijalnim procesima. Barnsova teorija dobija jasne obrise teorije interesa, na ta se nadovezuje problem imputacije. On se odnosi na to [d]a li i kako se misao ili verovanje moe pripisati socijalnim klasama ili drugim formacijama, kao posledica njihovih partikularnih interesa. . . (str. 45) I ova ideja potie od marksista. Barnsova pozicija po ovom pitanju je izuzetno interesantna. Za njega povezanost izmeu interesa i znanja nije interna, odnosno logika. On samo tvrdi da interesi utiu na konstrukciju znanja preko dostupnih kulturnih resursa na naine koji su specifini odreenim vremenima i situacijama i njihovim sveukupnim socijalnim i kulturnim kontekstima. (str. 58) to se tie odnosa izmeu drutvene strukture i znanja, on prihvata tezu da su neki interesi strukturalno generisani i da ih je u konanom smislu mogue pripisati socijalno-strukturalnim kategorijama. Ne prihvata teoriju po kojoj postoji direktna povezanost izmeu interesa i klasa ili nekih drugih kategorija. Za Barnsa se veoma esto vezuje i problem finitizma koji moe da ima razne oblike, a svi oni otvaraju mesto za socijalnu uzronost. Ukoliko su teorije zaista nedovoljno empirijski potkrepljene, onda je (navodno) izbor meu njima refleksija drutvenih interesa i ne moe da bude racionalan. Apsolutna ekstenzija koncepata najee nije mogua, tako da se otvara mogunost za konvencionalne odluke koje su posledica socijalnih interesa. Sutina finitizma jeste da se ukazuje na ogranienu prirodu naeg iskustva. Nedovoljna empirijska potkrepljenost teorija, nesamerljivost i konvencionalizam predstavljaju zajednike teme finitizma. U gotovo svim konstruktivistikim tekstovima (najire shvaenim) javlja se implicitna ili eksplicitna potvrda teze o nedovoljnoj empirijskoj potkrepljenosti teorija. Autori ovih tekstova tvrde da konaan broj podataka tano moe da objasni beskonano mnogo teorija. Meutim, ako je to tano, zbog ega naunici uopte biraju teorije. Ako podaci ne utiu na sadraj teorije, onda taj izbor ne moe da bude racionalan. Racionalan izbor je onaj koji je zasnovan na dostupnim dokazima, a konstruktivisti uzrok izbora lociraju u socijalnim uzrocima. Po ovom pitanju se slau i Blur, Barns, Kolins i Malkej. Malkej (Mulkay 1979) nauku

444

vidi kao interpretativnu delatnost, gde je priroda fizikog sveta socijalno konstruisana i zato su nauka i njeni produkti socijalne konstrukcije. Danas verovatno nijedan teoretiar ne bi rekao da naunici biraju istinitu teoriju samo na osnovu empirijskih dokaza. Pitanje naune racionalnosti daleko je sloenije. Ukoliko ona i postoji, sastoji se od odabira najbolje dostupne teorije u odnosu na rivalske teorije, na osnovu dostupnih dokaza. Istorijski gledano, prema Braunovom miljenju (Brown 1989), stvarni izbori su se deavali izmeu ptolomejske i kopernikanske teorije, Njutnove ili Ajntajnove, klasine i kvantne fizike itd. U ovim najpoznatijim sluajevima empirijski podaci su zaista izdvajali jednu teoriju kao bolju u odnosu na drugu. Ipak, mogue je da se ponekad jave i empirijski ekvivalentne teorije, kada pitanje o odabiru teorije postaje daleko komplikovanije. Braun podsea na primer Poenkareovog shvatanja geometrije prostora koji je isticao da se za fiziki prostor moe rei da ima ovakvu ili onakvu geometrijsku strukturu (euklidovsku ili neeuklidovsku), samo relativno u odnosu na odreeni nain merenja duine. To znai da pre odabira metoda merenja prostor nema geometriju i da je geometrijska struktura prostora konvencija, poto zavisi od arbitrarnih naina merenja. Nezavisno od toga da li je Poenkare bio u pravu ili ne, ovde se radi o stavu koji naunici zauzimaju kada su suoeni sa pravom nedovoljnom potkrepljenou. Poenkare je mislio da svi mogui podaci jednako potvruju bilo koju geometriju. Zato je izbor smatrao arbitrarnim. Postpozitivistiki filozofi nauke (npr. Kuhn 1962/1970) su naglaavali da je posmatranje pod velikim uticajem teorije, to znai da mi vidimo i opisujemo kroz neku teoriju. Ovo je veoma vano za problem nesamerljivosti. Umesto da nastane situacija gde teorije T i T impliciraju dve izjave o posmatranju, P i ne-P (gde bismo mogli da proverimo ove tvrdnje i utvrdimo koja je tana), imamo situaciju gde T i T impliciraju P i P i situaciju nesamerljivosti. Da li je ba uvek u istoriji nauke izbor bio komparativan i ovako jednostavan? Braunovo opovrgavanje konstruktivistikog shvatanja teze o nedovoljnoj empirijskoj potkrepljenosti moe da se dopuni (Okasha 2000). U stvarnim primerima nije uvek sluaj

445

da empirijski podaci izdvajaju jednu teoriju. Kao to smo videli na primeru Pastera, krucijalni eksperimenti su izuzetno retki u nauci (ukoliko uopte i postoje), jer je daleko ei sluaj da dokazi podjednako odgovaraju svim rivalskim teorijama. Tako, na primer, Kopernikova teorija (ali ne i kopernikanska) nije nudila prediktivna poboljanja u odnosu na ptolomejsku. Braun je u pravu kada kae da su empirijski podaci kasnije ili u prilog Kopernikovoj teoriji, ali pitanje je kako se mogu objasniti rane konverzije (Keplerova, Galilejeva i sl.). Slino vai i za sukob njutnovske i relativistike mehanike. Nakon 1905. godine specijalna teorija relativiteta brzo je postala prihvaena unutar naune zajednice uprkos Lorencovoj i Ficderaldovoj teoriji koja je mogla jednako dobro da inkorporira rezultate Majklsonovih i Morlijevih rezultata. Ovde je opet jasno da je Ajntajnova teorija bila prihvaena u vreme kada su dostupni podaci bili saglasni sa alternativnom teorijom. Na osnovu ovog, Braunov argument implicira sledee ukoliko naunik odabere jednu teoriju uprkos tome to su dokazi kompatibilni sa alternativom potrebno je socioloko objanjenje konverzije. U ovakvim sluajevima Braunova kritika ne pogaa jaki program. Zato je potrebno objasniti formiranje konsenzusa u nauci, a to je pitanje na koje ni mertonovski ni konstruktivistiki programi nemaju zadovoljavajui odgovor. Donald Kembel (Campbell 1989) je Bluru, Barnsu i Kolinsu zamerao to ne nude eksplicitni socioloki model uenja jezika i da zbog toga ne uspevaju da objasne kako prirodni svet doprinosi promeni verovanja naunika. Blur se u odgovoru na Kembelovu kritiku (Bloor 1989) poziva na mreni model koji prema njegovom miljenju moe da objasni razna ponaanja naunika, ak i izbor teorije. Optije pitanje koje je u igri upravo jeste ono oko uloge prirodnog/socijalnog sveta u izboru teorije (Kim 1992). Mreni model uenja jezika koji koriste Blur i Barns kao epistemoloku osnovu jakog programa ima dve glavne komponente princip koherentnosti i princip korespondentnosti. Taj model uzima u obzir ulogu prirodnog sveta u konstrukciji sistema znanja, ali ga u praksi Barns i Blur ne sprovode. U istorijskim primerima koje su obraivali oni su namerno naglaavali ulogu koju igra

446

samo jedna od dve osnovne komponente modela, a to je uslov koherentnosti. Druga komponenta modela (empirijska posmatranja) je zapostavljana. Ovakva, ontoloki nihilistika sociologija nauke (Campbell 1989), nije u stanju da ponudi prihvatljiv kauzalni scenario o promeni teorije u nauci. Kembelovo shvatanje jezika je evolucionistiko. Ljudi su produkt prirodne selekcije, to implicira da su im uroene odreene spoznajne karakeristike. On istie da postoje selekcioni pritisci koji potiu od fizikog okruenja koji nam govore kako da razumevamo prirodu. Ovaj model se razlikuje od Sapirovog, gde je uloga prirodnog sveta veoma mala, o emu je bilo rei. Barns (Barnes 1981a) alternativne sisteme klasifikacije, poput Blura, vidi kao konvencije. U pitanju su institucije koje se odravaju socijalnim mehanizmima. Svi sistemi empirijskog znanja su totalne konvencije, jer se znaenje kreira preko sistema upotrebe. U ovoj teoriji veliku ulogu imaju i socijalni interesi. Ljudi egzistiraju u izuzetno kompleksnoj fizikoj sredini koje su svesni i gde se uenje odigrava tokom
recepcije kompleksnih inputa informacija preko iskustva ili sveta ili stvarnosti ili bilo kog termina koji favorizujemo. Drugo, uenje uvek zapoinje unutar socijalnog konteksta; nauiti da se klasifikuje znai nauiti da se koriste klasifikacije neke zajednice ili kulture, a to ukljuuje interakciju sa kompetentnim pripadnicima kulture. [str. 305]

Deca su nekompetentni akteri koji stupaju u interakcije sa kompetentnim odraslim pripadnicima odreene kulture u odreenom okruenju. Potrebno je objasniti procese preko kojih uenik stie i uitelj prenosi kompetentnost pri korienju koncepata. Mogu se upotrebiti dva tipa procesa: ostentacija i generalizacija. (str. 306) Ostentacija je [b]ilo koji pokuaj da se napravi direktna asocijacija izmeu termina i objekta, dogaaja ili procesa, evidentnog u okruenju. . . (str. 306) Ona je nezaobilazni element uenja koje je verbalno posredovano, jer termine povezuje sa okruenjem. Generalizacije povezuju termine i ukazuju na asocijacije izmeu njih i sainjavaju telo znanja odreene kulture. Zato se Blur i Barns pozivaju na teoriju mree koja predstavlja instrumen-

447

talistiko shvatanje znanja i klasifikacije. Primena koncepta nije socijalna aktivnost, u smislu da je determinisana kulturno datim klasifikacijama stvarnosti. Ona je socijalna u smislu da dovodi do same klasifikacije i razvija njen obrazac. Obrazac ne objanjava aktivnost; aktivnost objanjava obrazac. (str. 310; kurziv dodat) Stvarnost se shvata kao gomila neverbalizovanih informacija koje ljudi grupiu. Relativistike implikacije su veoma jasne razliite mree klasifikacije ekvivalentne su u odnosu na stvarnost, tj. fiziko okruenje. Meu njima zato nije mogue praviti razliku u mogunosti racionalnog opravdanja. [A]lternativne klasifikacije su konvencije izmeu kojih ni stvarnost ni ist razum ne mogu da diskriminiu. Prihvaeni sistemi klasifikacije su institucije koje se odravaju socijalno. (str. 316; kurziv u originalu)1 Ako i pretpostavimo da nedovoljna empirijska potkrepljenost zaista implicira da je izbor teorije rezultat socijalnih sila, nastaje situacija opte nedovoljne potkrepljenosti. To znai da odreena teorija T moe da slui naunikovim interesima, ali da je to mogue za vie od te jedne teorije. Dakle, kao to bi onda beskonano mnogo teorija moglo da odgovara konanom skupu empirijskih podataka, tako bi mnoge teorije mogle da oslikavaju interese naunika. Zbog ega uopte odreena teorija slui neijim interesima, a ne neka druga? Ako se ovaj regres konsekventno sprovede do kraja, ni podaci ni interesi ne determiniu teorijske preferencije. Neki konani interes I se moe pozvati kao objanjenje za izbor teorije T, meutim opet postoji beskonano velik broj teorija koje jednako korespondiraju sa tim interesom i podacima (Brown 1989). Barns (Barnes 1977) je naglaavao da je odnos izmeu specifinih interesa i specifinih verovanja kontingentan i indeterminisan. Ali ukoliko se alternativni sistemi verovanja ne mogu jasno postaviti u odnos sa razliitim socijalnim interesima, ve se mogu samo povezati kroz interpretacije (indeterminisane i podlone reviziji, odnosno promeni), onda razlike u sistemima
Kao i Blur, Barns se ovde poziva na poznati rad o klasifikaciji koji demonstrira instrumentalnu adekvatnost kulturno specifinog znanja (Bulmer 1967).
1

448

verovanja ostaju zauvek neobjanjive (Yearley 1981a, 2005). Jedino reenje koje se ini odrivim jeste da se umesto ideje o beskonano mnogo dostupnih izbora pretpostavi da je samo nekoliko alternativa stvarno i praktino dostupno. Interes zaista moe da determinie odabir teorije, ali o tome i racionalisti govore kada kau da se racionalnost sastoji od najboljeg odabira meu dostupnim alternativama. Argument o nedovoljnoj potkrepljenosti nije odriv u konstruktivistikoj varijanti. Ostaje jo da vidimo kakav je konani status teorije interesa, odnosno da li je pozivanje na interese kao objanjenje validna metodoloka strategija1. Kod Barnsa je prilino nejasno definisanje naturalizma. Nekad ga poistoveuje sa metodom prirodnih nauka (Barnes 1977: viii), nekad sa neevaluativnim metodom, gde se on kao deskriptivan pristup suprotstavlja preskriptivnom (str. 1). Za to je dobar primer da je znanje ono to ljudi smatraju znanjem. Naturalizam takoe oznaava neteleoloke modele (str. 12, 65), a negde koherentni model koji je direktan (u smislu da se naturalistika analiza ne bavi evaluacijama) i nepristrasan (str. 13). Nejasnoa upotrebe naturalizma kod Barnsa prenosi se i na upotrebu interesa kao primarnog sredstva objanjenja. Interesi bilo koje vrste smatraju se eksplanatornim resursom ija se egzistencija uzima zdravo za gotovo. (Woolgar 1981a: 369) Oni se ne problematizuju u dovoljnoj meri i njihova egzistencija se posmatra odvojeno od naunog sadraja koji navodno objanjavaju. Nakon pretpostavke o sutinskoj nezavisnosti fenomena i principa objanjenja upotrebljava se kauzalno objanjenje. Interesi se tako koriste u objanjenju nastanka znanja, ali govori se o njihovom uticaju, a ne o determinaciji produkcije znanja. Najvei problem sa kojim se Edinburka kola suoava jeste to njeni predstavnici znanje smatraju socijalnom konstrukcijom, ali tu simetriju ne prenose na socijalne interese preko kojih se sve objanjava. Barns eli da objasni kako akteri raspolau znanjem, ali i ukazuje na to da je u pitanju sredstvo za postizanje
Veoma interesantna rasprava o validnosti interesnog modela odigrala se izmeu Vulgara, Barnsa i Makenzija (Woolgar 1981a, b; Barnes 1981b; MacKenzie 1981).
1

449

cilja na odreeni nain (zato). Ovde se u njegovom argumentu uoava asimetrija. Objekti kako domena (predstave, argumenti, znanje) se tretiraju naturalistiki u smislu da se vide kao aktivno konstruisani, dok se objekti zato domena uzimaju kao prethodno dati, kako bi se koristili kao izvor u nekoj vrsti kauzalnog objanjenja i da se pri tom ne pravi problem oko njihovog konstruisanog karaktera (Woolgar 1981a; vidi i Yearley 1981a). Razlika izmeu kako i zato dimenzije ostavlja nejasno pitanje o tome kako su interesi konstruisani i kako se koriste. Jo jedan veoma ozbiljan problem koji se javlja kada se interesi podrazumevaju, kao i to da se znanje uvek moe objasniti pozivanjem na interese aktera, jeste to to svaki problem postaje tehniki. Tako je uvek mogue objasniti problem o kojem se radi. Ako je jasno da konstruktivisti pokuavaju da otkriju skrivene interese aktera, onda je oigledno sa kojim tekoama se ova struja susree pri objanjavanju. Barns je svestan problematike otkrivanja skrivenih interesa, ali samo na tehnikom nivou, jer sam postupak ne dovodi u pitanje (Barnes 1977)1. Zagovornici teorije interesa esto zapostavljaju razliku izmeu kognitivnih i socijalnih interesa kada objanjavaju kontroverze. Do danas su nastale mnoge studije koje naune kontroverze posmatraju iz ugla teorije interesa, ali najpoznatije su one koje su pisane na samim poecima razvoja konstruktivizma2. Ne moemo se detaljnije baviti analizama tih tekstova, jer je pored ozbiljnog strunog poznavanja odreenih epizoda iz istorije nauke potrebno i dosta prostora, ali moemo da iznesemo njihove opte karakteristike koje bi mogle da vae za sve ili veinu njih3. Kao kratak
1 Vulgar u svojoj kritici (Woolgar 1981a) interesni model ne vidi kao radikalni raskid sa mertonovskom paradigmom, ve kao malu razliku gde se samo promenio fokus socioloke analize, a to je nauno znanje, dok je oblik analize isti, samo to umesto normi figuriraju interesi. 2 Barns je jasno iskazao aljenje to je najvie kritika upueno programskim stavovima, a ne empirijskim studijama (Barnes 1984). 3 Najpoznatije kritike rasprave su sledee: Shapin and Schaffer 1985, 1999a, b; Pinnick 1998, 1999 su radovi koji se tiu istorijske epizode izmeu Bojla i Hobsa; Cantor 1975a, b; Shapin 1975 su radovi o frenologiji; a MacKenzie 1978, 1979; MacKenzie and Barnes 1979; Kim 1994a; Sullivan 1998 o biometriji, mendelizmu i statistici.

450

primer uzeemo knjigu o Bojlu i Hobsu (Shapin and Schaffer 1985)1. Autori debatu izmeu Hobsa i Bojla predstavljaju kao klasian primer standardne istoriografske strategije asimetrinog objanjenja odbaenog i prihvaenog znanja. (str. 11) Oni preko teze simetrije kritikuju rasprostranjeno miljenje da odbaeno znanje uopte i nije znanje, ve greka. Istoriari nauke takav stav najee postiu zauzimanjem strane prihvaenog znanja i korienjem kauzalnog objanjenja kojim pobednika strana karakterie poziciju njihovih protivnika. S obzirom na to da su se pobednici oslobodili greke, odbacivanje od strane istoriara je opravdano.
Predloiemo da su reenja problema znanja ukorenjena unutar praktinih reenja drutvenog poretka i da razliita praktina reenja problema drutvenog poretka sadre kontrastirajua praktina reenja problema znanja. O tome su bile kontroverze izmeu Hobsa i Bojla. [str. 15; kurziv u originalu]

Na ovaj nain istorija nauke postaje veoma slina istoriji politike u tri smisla: (1) naunici stvaraju, odabiraju i odravaju politiku unutar koje rade i stvaraju intelektualne produkte; (2) ti intelektualni produkti, stvoreni unutar odreene politike, postaju elementi politikih aktivnosti unutar drave; (3) postoji uslovni odnos izmeu prirode politike koju zauzimaju naunici i prirode ire politike (str. 332). Knjiga ejpina i afera govori o odnosu izmeu preovladavajuih kulturnih ili sociopolitikih koncepcija i shvatanja prihvatljive nauke i bavi se istorijskom situacijom u kojoj su intelektualci slobodno povezivali shvatanja o prirodi nauke sa moralnim/politikim razmatranjima. Oni analiziraju debatu koja se odigrala kada se mnogo polemisalo o naunoj legitimnosti i drutvenoj poeljnosti eksperimentalne nauke, jer ele da pokau kako su razliite epistemoloke pozicije Hobsa i Bojla veoma tesno povezane sa njihovim moralnim i politikim stavovima. Hobsova
Knjiga Leviathan and the Air Pump jedini je rezultat saradnje ejpina i afera i predstavlja do tada najvaniju publikaciju nakon njihovih doktorskih disertacija.
1

451

socijalna i nauna shvatanja bila su ujedinjena oko ideala univerzalne saglasnosti preko potinjavanja neosporivom autoritetu (koji se moe shvatiti i kao geometrija/logika ili kao suveren). S druge strane, Bojl je postao jedan od glavnih zagovornika novog, nezavisnog izvora znanja, tj. produkcije eksperimentalnih injenica u laboratorijama pred svedocima. Njegova socijalna tehnologija imala je za cilj da promovie konsenzus i mir unutar eksperimentalne zajednice. Tokom Graanskog rata u Engleskoj (16421651) plemstvo, kojem je pripadao i Bojl, bilo je podeljeno na one koji su eleli da se srui monarhija i one koji su podravali apsolutistiki kraljevski autoritet. Bojl je, prema ejpinu i aferu, spadao u grupu ljudi koja je elela da ima kralja na prestolu, ali kralja koji nije apsolutista, i da povrati mo crkve. Hobs je zastupao miljenje da je najbolja vladavina jednog vladara. Dok je Bojl pokuavao da pomogne oslabljenoj crkvi preko eksperimenta, Hobs je kritikovao eksperiment kao metod dolaenja do istine. Bojl je ljudsku sudbinu stavio u ruke boga, a Hobs u ruke vladara. Stvaranje vakuuma vazdunom pumpom bio je jedan od tada najpoznatijih primera eksperimentalne nauke. Hobs je kritikovao neku vrstu postavljanja epistemolokih granica, jer je tvrdio da se na taj nain ne mogu istraiti pravi uzroci. Kako se moe znati da je proizveden vakuum, a da se prvo ne istrai prava priroda vazduha? Eksperimentaliste je video kao grupu koja eli da obezvredi prirodnu filozofiju i da je pretvori u neku vrstu zanata. Hobs je smatrao da bilo koja grupa intelektualaca (svetenici, advokati ili naunici) koja sebe iskljui iz autoriteta suverena i ustanovljenih zajednica sa sopstvenim pravilima po pitanju toga ta se moe smatrati znanjem, automatski predstavlja pretnju drutvenom poretku. Odgovor na pitanje zato je Bojl pobedio je jasan i oigledan, ali autori na njega ne odgovaraju. ejpin i afer preko kontroverze dovode u pitanje sledee postulate: (1) da metod nauke poseduje privilegovanu objektivnost i konkluzivnost; (2) da posmatranje, naroito kako je izraeno u eksperimentalnom metodu, predstavlja nezavisnu kontrolu nad teorijom; (3) da centralnost eksperimenta u modernoj nauci donosi

452

konane potvrde ili opovrgavanja epistemikih tvrdnji; (4) da je nauka uspela u autoizolaciji od drutva, kulture i politike. Autori ne odbacuju sve ove postulate u potpunosti, ve ele da ih interpretiraju socioloki. Tako nauna objektivnost i centralnost eksperimenta postaju postignue zajednice, a ne produkti individualne refleksije i kontemplacije. Interpretacija posmatranja zavisi od interesa i verovanja drutvene zajednice, te nauka predstavlja ekspresiju socijalnih, politikih i kulturnih okolnosti. Ona je ljudska aktivnost koja reflektuje nain na koji je drutvo organizovano. U debati izmeu Bojla i Hobsa iste ulne epizode izazvale su razliite intelektualne reakcije. Eksperimenti nisu u stanju da lie posmatraa njegovih teorijskih predispozicija, jer je epizode ulnog iskustva mogue tumaiti na mnoge naine. ejpin i afer ele da pokau da su Hobs i Bojl zagovarali razliite epistemike stavove zbog razliitih drutvenih pozicija. Sada postaje jasno zbog ega je za njih i Hobs bio u pravu on je tvrdio da stvarnost ne moe da determinie ljudsko verovanje i da eksperiment i stvarnost ne stvaraju znanje. Iz kratkog prikaza sutine ejpinove i aferove knjige moemo da uoptimo teorije interesa i njihovu primenu sledeeg algoritma (Woolgar 1981a): (1) identifikuju primer/sluaj naune akcije; (2) uzimaju akciju kao indikator neke elje koja je u osnovi akterovog delanja; (3) ponavljaju korake (1) i (2) kako bi generisali skup elja; (4) ovaj skup elja izjednaavaju sa akterovim interesima; (5) i tvrde da je objanjenje akcije konzistentno sa njima. Nauna akcija se odnosi na irok dijapazon aktivnosti koje korespondiraju raznim vrstama izvora itava kontroverza, odreeni problem, eksperiment itd. Bilo ta od navedenog uzima se zatim kao indikator neke eksterne elje. Nezavisnost interesa postie se na slian nain kako se odvija konstrukcija injenica.
Konstrukcija injenica sastoji se iz tri glavna stadijuma. Prvo se naunici bave izjavama razliitih stepena spekulacije. Drugo . . . kako se stabilni oblik odreene izjave postepeno uspostavlja, javlja se transformacija kojom izjava nije vie samo izjava, ve je izjava o neemu. Skup rei biva prihvaen u diskursu koji stvara referenta u stvarnom svetu. Objekt stvarnog

453

sveta je tako kreiran preko izjave: kroz proces cepanja izjava postaje i odvojena od i nezavisna od objekta o kojem navodno jeste. Trei stadijum ukljuuje inverziju ovog odnosa: objekt se transformie u entitet koji je sve vreme postojao, i to je jo vanije, prethodna egzistencija objekta sada se vidi kao da je dovela do nastanka izjave o objektu. Izjava, daleko od toga da se smatra kao osnova za konstrukciju objekta, sada se vidi kao izvetaj koji pokuava da reflektuje neki stvarni karakter objekta. [str. 383384; kurziv u originalu]

Teoretiare koji su zagovornici teorije aktera i mree obradiemo kasnije, ali Kalon i Lo na jasan nain demonstriraju zato se ove dve veoma popularne konstruktivistike kole razlikuju po pitanju interesa. Njihova pozicija je drugaija i od Vulgarove i od Barnsove, a slina je novijim Laturovim radovima. Poput Vulgara, Kalon i Lo pokazuju da su interesi u naunom radu uvek prisutni, ali za razliku od njega oni se ne bave oblikom interesnog objanjenja. Njihovo glavno interesovanje jeste da otkriju na koji nain naunici jedni druge upisuju, odnosno regrutuju, i zato neki uspevaju u tome, a drugi ne. U tom pogledu su sliniji Barnsu (Callon and Law 1982). Njih posebno zanima manipulacija i transformacija interesa, poto mi sve socijalne interese vidimo kao privremeno stabilizovane ishode prethodnih procesa upisivanja. (str. 622) Edinburani kategoriju socijalnih interesa koriste kako bi organizovali i strukturirali empirijski materijal. Za njih imputacija interesa ima smisla. Kalon i Lo preko teorije upisivanja govore o nainima na koje se poredak predlae i ponekad postie. Samo jedan nain je preko kategorije interesa. Oni smatraju da naunici preko interesa pokuavaju da nametnu poredak socijalnom svetu.
Oni pokuavaju da izgrade verziju drutvene strukture. Prema ovom shvatanju, interesi (i druge kategorije poput udnja, motiva i elja) se ne vide kao pozadinski faktori koji se inputiraju od strane analitiara. Oni su pre pokuaji da se definiu (i to je vanije, da se primene) institucije, grupe ili organizacije

454

koje odreeno vreme postoje u socijalnom svetu. Za nas je, dakle, fokus prouavanja konstrukcija, konsolidacija, erozija i destrukcija drutvenih svetova i njihovih komponenti. U sadanjem kontekstu nas zanima sudbina interesa i grupa sa socijalnim interesima kao jedan vaan deo (sluajno) prinudnih entiteta koji utiu na strukturu akcije. [str. 622]

Problem sa svim teorijama interesa jeste u tome to kada se prizna da je povezanost izmeu znanja i interesa interpretativna, neizbena povezanost izmeu interesa i verovanja nestaje. Da bi znanje bilo povezano sa interesima potrebno je da izmeu njih postoji neka vrsta usklaenosti. Akteri treba da se sloe da teorija X jeste u interesima grupe Y. Pretpostavlja se da akteri mogu racionalno da shvate implikacije svojih verovanja, tj. da postoji neki pravi odgovor na pitanje ijim interesima slue koja verovanja. Objanjenje preko interesa je intuitivno i konstruktivisti su ga smatrali samo praktinom tekoom, a ne ozbiljnim problemom. Ali nakon tri decenije i dalje nema ujedinjene teorije interesa koja bi bila primenljiva na nauno znanje. Iz toga sledi da razne nejasnoe ipak nisu samo tehnike i praktine prirode, ve da problem lei dublje. Verovatno najvei problem ovih teoretiara jeste da pokau uticaj interesa na reenje kontroverzi. Do sada ne postoji konstruktivistika studija sluaja koja bi definitivno dokazala da su interesi u najveoj meri reili kontroverzu. Ove teorije ostaju kao veoma znaajne za sociologiju nauke, naroito konstruktivistike provenijencije, jer predstavljaju prvi pokuaj razvijanja teorijskog vokabulara koji se tie praktinih studija sluaja kojima se sociologija naunog znanja bavi. Problemi koji su ostali nereivi za ovu orijentaciju lee u identifikaciji i konceptualizaciji interesa. Na kraju emo samo ukratko prikazati promenu teita analize u novijim radovima Stivena ejpina, kako bi njegovo stanovite bilo predstavljeno potpunije. Na ejpina su u intelektualnom smislu najvie uticale debate o internalizmu i eksternalizmu, Kunova Struktura i jaki program. On je iz injenice da nauna zajednica ima sopstvenu drutvenu strukturu, a ujedno je

455

i deo kulture, smatrao da je drutvo interni faktor. Na ovaj nain direktno se otvaraju vrata istoricizmu, koji u njegovom smislu predstavlja istoriografski alat preko kojeg se zahteva da istoriari prolost posmatraju na nain na koji su ga posmatrali istorijski agensi koji se prouavaju. Istoricizam je, dakle, program posveen analizi istorijskih akcija sa stanovita istorijskih aktera (vidi npr. Shapin 1999). Fukoov rad Of other spaces (Foucault 1986), u kojem se pravi razlika izmeu utopije i heterotopije, predstavlja jednu od inspiracija Stivena ejpina za analizu geografije znanja. ejpin eli da pokae da je veoma problematino pitanje lociranja nauke (Shapin 1998). Tradicionalna epistemologija istinu shvata kao pogled ni od kuda, kao neto to nije geografski locirano. On insistira na tome da se znanje mora posmatrati preko njegove lokalnosti i prostornosti i da je nuno uzeti u obzir pluralnost pristupa nauci (Shapin 2001a). Ovde se mogu uoiti promene stanovita u odnosu na ono koje se zastupa u Levijatanu i vazdunoj pumpi. ejpin je napustio ideju o znaaju drutvenih tenzija za naunu promenu i ideju da je nauka neka vrsta politikog alata. Poeo je da naglaava znaaj kredibiliteta i poverenja. Istoriar nauke treba da istrai lokalnu kulturu kako bi objasnio zbog ega se neke teorije prihvataju kao znanje, a ta vrsta kredibiliteta poiva na poverenju, odnosno sposobnosti aktera da stvore osnovu za zajedniku kooperaciju i interakciju. Ova promena u ejpinovom razmiljanju kao glavnu posledicu ima promenu teita analize. Fokus se sa suprotstavljenih drutvenih grupa pomera na kulturne faktore koji omoguavaju istorijskim agensima da stvore odnos poverenja. Moglo bi se rei da je neka vrsta antagonistikog modela zamenjena kooperativnim modelom. Najznaajnija promena je u tome to se daleko manje naglaavaju politiki ciljevi aktera. Umesto politike energije koja dominira u Levijatanu i vazdunoj pumpi, dominantnu ulogu dobija motivacija da naunici sebe predstave kao kredibilne i dostojne poverenja. Nauka sada postaje kulturno i moralno kolektivno postignue zasnovano na poverenju, a ne politiko, kulturno i moralno kolektivno postignue zasnovano na drutvenom sukobu. ejpin eli da objasni kako se znanje stvara i opravdava u drutvu,

456

a ne kako znanje ima za cilj da oblikuje drutvo (Shapin 2001b). Nauni kredibilitet se tie pitanja kako/zato naune tvrdnje (ne) uspevaju i zato se u njih (ne) veruje. Ovo ne znai da zagovornici jakog programa sva verovanja tretiraju kao jednako tana/lana, ve se radi o tome da je bez obzira na istinitost ili pogrenost pitanje kredibiliteta jednako problematino za sve vrste tvrdnji.
Razumeti osnove naunog kredibiliteta znai razumeti dosta toga o modernom drutvu. Nauni kredibilitet je toliko pomean sa institucionalnim ivotom modernog drutva njegovim kolama, univerzitetima, vladom, medicinom, vojskom i medijima da se ne moe lako zamisliti kredibilna nauka bez institucija koje je odravaju i transmituju, niti kredibilne institucije bez znanja koje im daje veliki deo njihovog legitimiteta. [str. 1593015931]

ejpin je uveo i postulat svetovnosti, to znai da istoriar ili sociolog proces stvaranja istine treba da posmatraju kao bilo koji svetovni objekt socioistorijskog istraivanja. Ovo je isto verzija relativizma, ali onog koji ne implicira nita o epistemolokim evaluacijama ili ontolokim rasuivanjima (Shapin 1999: 3), ve samo negira validnost epistemolokog apsolutizma (str. 12).

7. Antropologija nauke i teorije aktera i mree

Stvaranje novih vrsta objekata u laboratoriji demonstrira vaan subjektivni aspekt nauke, naime sposobnost ljudi da menjaju prirodu, ak i da stvore nove vrste objekata. Meutim, to nije subjektivizam koji mora da je u konfliktu sa realizmom. Postoji razlika izmeu materijalne konstrukcije objekata i konceptualne konstrukcije ideja o njima. Jednom oformljeni, novi objekti laboratorije postoje nezavisno od teorije. S druge strane, oni nisu postojali pre nego to ih je nauka stvorila. Stoga je udno opisati ih kao nauna otkria. [Roll-Hansen 1998: 167168]

Pored jakog programa i Edinburke kole, najpoznatija je verzija konstruktivizma iji su glavni predstavnici Latur i Knor-

457

-Cetina. Njihove teorije se razlikuju, ali mogue ih je objediniti pod nazivom antropoloka izuavanja nauke. Latur je u ovoj fazi svog rada saraivao sa Stivom Vulgarom, a kasnije je uz Miela Kalona i Dona Loa postao glavni zagovornik teorije aktera i mree. Za antropologiju nauke karakteristian je laboratorijski mikrosocioloki pristup izuavanju konstrukcije naunih injenica, tako da emo najvie panje posvetiti klasinim empirijskim studijama Latura i Vulgara i Knor-Cetine (Latour and Woolgar 1979/1986; Knorr-Cetina 1981a). Kasnije su ovakvi poduhvati postali izuzetno popularni meu konstruktivistima (vidi npr. Lynch 1982; Woolgar 1982; Brown 1988; Martin 1998). Preko izuavanja preteno eksperimentalne nauke konstruktivisti su doli do zakljuka da su objekti prirodne nauke vetaki, a ne prirodni, i na taj nain su umanjili ulogu prirodi i dali veliki znaaj ljudskoj konstrukciji prirode. Antropoloki pristup trebalo bi da sugerie da konstruktivisti dobijaju podatke direktno sa terena, za razliku od tradicionalnih sociologa i filozofa nauke koji zbog toga bivaju proglaeni kabinetskim istraivaima. Meutim, i racionalisti su u tom smislu antropolozi nauke, to se moe videti po brojnim empirijskim istraivanjima, ali oni imaju drugaiju viziju o tome ta utie na ponaanje naunika. U pitanju su pre dobri razlozi i dokazi, a ne drutvene sile ili interesi. Kognitivni resursi sociologa su u ovom sluaju razliiti i oni drugaije vide kauzalnu strukturu drutva koja utie na naunike. Na kraju moemo konstatovati da nije pravo pitanje da li treba da primenjujemo antropoloki pristup, ve koje antropoloko objanjenje je ispravno. Da li ono koje se poziva na interese ili na razloge? Latur i Vulgar su se upoznali 1975. godine na skupu sociologije nauke na Berkliju. Vulgar je bio upoznat sa trendovima sociologije nauke, dok Latur nije znao gotovo nita o tom polju1.
1 Stiv Vulgar je pre saradnje sa Laturom pisao o kvantitativnim istraivanjima nauke (Gilbert and Woolgar 1974) kritikujui Prajsove teorije i o problemskim oblastima i istraivakim mreama u nauci (Mulkay et al. 1975; vidi i Woolgar 1976). Uobiajeno shvatanje jeste da je nauni rast eksponencijalan i da je kao takav proizvod kontinuirane ekspanzije istraivakih oblasti koje su postojale na poetku kumulativnog razvoja, gde je ekspanzija najvea tokom perioda intelektualnih kriza i revolucija kada se regeneriu

458

Kako i sam Latur kae u postkriptu drugog izdanja, njegovo znanje o nauci bilo je nepostojee, veoma slabo je znao engleski i apsolutno nije bio svestan postojanja socijalnih studija nauke. Njihova jedina zajednika knjiga nije pokuaj da se razvije alternativna epistemologija, niti je napad na filozofiju. Moda najbolji nain da izrazimo svoju poziciju je preko predloga o desetogodinjem moratorijumu na kognitivna objanjenja nauke. (Latour and Woolgar 1979/1986: 280) Knjiga Laboratory Life predstavlja prvu iscrpnu studiju dnevnih aktivnosti naunika u njihovom prirodnom okruenju, tj. laboratoriji. Zasnovana je na Laturovom boravku u Gijemanovoj laboratoriji, gde je Latur doao oktobra 1975. godine i proveo dve godine na Salk institutu. [M]oglo bi se rei da nas zanima socijalna konstrukcija naunog znanja u onoj meri u kojoj ovo skree panju na proces preko kojeg naunici nalaze smisao svojih posmatranja. (str. 32; kurziv u originalu) Autori se fokusiraju na dva glavna pitanja. Kako se injenice konstruiu u laboratoriji i kako sociolozi mogu da objasne taj proces? Koje su razlike, ako postoje, izmeu konstrukcije injenica i konstrukcije objanjenja? Naunici se posmatraju kao pripadnici plemena, samo to umesto primitivnih mitologija imaju sopstvenu, prema kojoj na njih ne utiu kultura i razna verovanja, ve su zainteresovani samo za tvrde injenice. Iz injenice da je nemogue da posmatra (antropolog/sociolog) ue bez ikakvih pozadinskih pretpostavki u laboratoriju
opadajue istraivake mogunosti. Malkej, Gilbert i Vulgar ele da pokau kako je veliki deo naunog napretka sasvim drugaije prirode, odnosno da je posledica stvaranja potpuno novih oblasti istraivanja i formiranja novih istraivakih mrea. Zato je razumevanje nastanka novih istraivakih mrea od sutinskog znaaja za socioloko prouavanje naunog razvoja. Na nivou tih mrea postoji regularna razmena informacija izmeu istraivaa koji su kompetentni da ocene rezultate drugih. Nauni konsenzus se uspostavlja prvo na ovom nivou. Istraivake mree su koncentracije interesnih veza bez jasnih granica. To su amorfne socijalne grupe, konstantno u stanju kretanja zbog preklapajueg osoblja i migracija. Istraivaka zajednica se sastoji od raznih mrea u razliitim stupnjevima formiranja, rasta ili opadanja. Iz saradnje sa Malkejem uoljivo je i zanimanje za analizu diskursa (Woolgar 1986). U svojim kasnijim radovima Vulgar se bavio problemima refleksivnosti (vidi npr. Baber 1992), ali i tehnologije, moi, dominacije, poput Latura, Loa, Kalona i drugih (vidi npr. Law 1991).

459

Latur i Vulgar izvlae zakljuak da kulturni afiniteti posmatraa utiu na njegov dalji rad. Posmatra i naunik dele slino/isto kulturno znanje, s tim to posmatra nije upoznat sa odreenim naunim poljem u kojem naunik radi.
On je u dovoljnoj meri insajder da razume optu svrhu zidova, stolica, kaputa itd., ali ne u dovoljnoj meri da zna ta termini poput TRF, hemoglobina i ublaivaa znae. Ali ak i bez poznavanja ovih termina on ipak ne moe da ne primeti upadljivu razliku izmeu dve oblasti laboratorije. Jedna oblast laboratorije . . . sadri razne objekte aparature, dok druga . . . sadri samo knjige, renike i radove. [str. 45]

U praksi nije mogue ostvarenje ideala potpunog novajlije, jer su samo odreena pitanja smislena i relevantna u laboratoriji, to posmatra zna od ranije. On je negde izmeu dve ekstremne uloge totalnog novajlije i uesnika u eksperimentu. Problem antropologa nauke je u odabiru principa organizacije koji bi mu omoguio da stvori objanjenje koje se razlikuje od objanjenja naunika, ali i da bude istovremeno smisleno samim naunicima i itaocima. Njegov princip organizacije treba da unese red u haos i konfuziju. Najvie panje posvetiemo mikrosociolokim procesima konstrukcije naunih injenica, a samo ukratko emo se osvrnuti na specifinosti istraivanja koje je posmatrano1. Rad koji je Latur posmatrao nagraen je Nobelovom nagradom iz medicine 1977. godine, kada su nagradu za nezavisna otkria podelili pomenuti Gijeman i njegov suparnik ali. Empirijsko jezgro ove knjige je studija sluaja o hemijskoj identifikaciji hormona koji oslobaa tirotropin (TRH), koji se takoe zove i faktor koji oslobaa tirotropin (TRF). On je kljuna supstanca u regulaciji aktivnosti tiroidne lezde koja rukovodi rastom i sazrevanjem ljudi i viih ivotinja.
Potrebno je skrenuti panju na to da termin socijalno Latur i Vulgar upotrebljavaju za fenomene, a ne na uticaj ideologije (vidi npr. Forman 1971) ili makrosocioloke aspekte (vidi npr. Shapin and Schaffer 1985). U kasnijoj Laturovoj fazi pojam socijalno dobija drugaije znaenje i tim prelazom on postaje zagovornik teorije aktera i mree.
1

460

Gijeman i ali su se ovim problemom najintenzivnije bavili izmeu 1962. i 1969. godine. ali je bio Gijemanov saradnik od 1957. do 1963. godine, kada ga je napustio i poeo da radi u drugoj laboratoriji, tako da su njih dvojica u ovoj trci oko otkria bili rivali. Do 1962. godine sakupljeno je mnogo dokaza da hormon postoji i bilo je jasno da e njegova izolacija i identifikacija dovesti do Nobelove nagrade. Glavni problem predstavljala je injenica o izuzetno malim koliinama hormona u prirodi. Zbog toga je bilo potrebno obezbediti nekoliko stotina tona ivotinjskog tkiva. Do 1975. godine rad na TRF(H) je ve bio deo istorije, ali je Latur svoja naknadna zapaanja iskoristio za rekonstrukciju otkria. Zakljuak koji su on i Vulgar izvukli iz itave epizode jeste da je TRF(H) nastao onda kada su se naunici dogovorili oko njegove hemijske strukture. Gijeman je radio sa oko 500 tona svinjskih mozgova, dok je ali koristio ogromnu koliinu ovijih mozgova. U oba sluaja dobijena koliina TRF(H) bila je izuzetno mala. Glavni problemi u laboratorijskom radu bili su problem identifikacije hormona, jer ga je veoma teko izolovati u veim koliinama, i problem testiranja testova provere. Razvijeni su razni biotestovi za TRF(H), ali zbog male koliine hormona nemogue je bilo utvrditi koji je istinit. Situacija nije toliko beznadena kako se moda na prvi pogled ini (i kako Latur i Vulgar ele da je predstave), jer je injenica da postoji supstanca u hipotalamusu koja lui hormon tirotropin iz hipofize i njegova hemijska struktura je poznata. Autori svoju tezu zasnivaju na pretpostavci da postojanje injenice poiva na prihvatanju odreenog biotesta. To znai da za njih bez biotesta ova supstanca i ne postoji. Nedostatak standardizovanog testa, prema njihovom miljenju, ukazuje na vanost socijalnog pregovaranja. Dakle, TRF(H) postoji samo ako je biotest X prihvaen; test X je prihvaen kao rezultat socijalnog pregovaranja; TRF(H) nije otkriven, ve je socijalna konstrukcija (J. R. Brown 1991). Nijedna od ovih premisa nije prihvatljiva. Jasno je da Latur i Vulgar ne misle na situaciju u kojoj se za TRF(H) bez biotesta ne moe tvrditi da postoji, jer ova interpretacija samo govori da injenica (hormon) nije socijalna konstrukcija. Problematina je i tvrdnja da je prihvatanje biotesta rezultat socijalnog

461

pregovaranja. Ako se sloimo sa prethodnim pasusom da naunici barataju injenicama koje nisu oni konstruisali, onda je logino i prihvatiti mogunost da oni makar nekad rade sa injenicama koje nisu konstruisane. Pre nego to preemo na detaljniju kritiku rada prikazaemo neke zanimljive ideje koje su Latur i Vulgar izneli, a koje su od velikog znaaja za sociologiju nauke. Prva pretpostavka od koje autori kreu u svom antropolokom posmatranju plemena naunika jeste da citiranost radova zavisi od njihovih intrinzinih karakteristika, tj. od sadraja. Meutim, on [istraiva] uopte nije bio u stanju da razume znaenje tih radova, a kamoli da razume kako je to znaenje moglo da odri itavu kulturu . . . [O]n je sada otkrio da su krajnji produkti kompleksnih serija operacija sadrali potpune gluposti. (Latour and Woolgar 1979/1986: 75) Nakon ovoga Latur je pokuao da se obrati svojim eksperimentalnim objektima (naunicima) koji su mu rekli da radovi sami po sebi nisu toliko interesantni i bitni, ve da su oni samo sredstva za komuniciranje vanih pronalazaka. Iz ovoga Latur i Vulgar izvlae zakljuak da mora postojati jaka povezanost izmeu procesa literarne inskripcije, tj. zapisa, i pravog znaenja radova. Ako je laboratorija sistem literarnih inskripcija, onda su literarne inskripcije tabele, grafikoni, odtampani kompjuterski podaci, dijagrami i konani rezultat napisan izvetaj gde se inskripcije koriste za potkrepljenje nekih tvrdnji ili zakljuaka. Te inskripcije se generiu mehanizmima inskripcije ili aparaturom iz laboratorije ija je funkcija da transformie delove materije u pisane dokumente. Mehanizam inskripcije je bilo koji deo aparature ili konfiguracija tih predmeta koja moe da transformie materijalnu supstancu u figuru ili dijagram. Produkcija radova u velikoj meri zavisi od literarne inskripcije. Njena funkcija je da uspeno ubedi itaoce, a itaoce je mogue potpuno ubediti samo ako im se ini da su svi izvori ubeivanja nestali. injenice ne igraju veliku ulogu, jer one nastaju preko ovih operacija. Postoji
sutinska kongruencija izmeu injenice i uspene operacije raznih procesa literarne inskripcije. Tekst ili izjava se moe itati kao da sadri ili da je o injenici kada su itaoci u dovoljnoj meri ubeeni

462

da o njoj nema debate i kada su procesi literarne inskripcije zaboravljeni. Obrnuto, jedan nain da se oslabi injeninost izjave jeste da se skrene panja na (puke) procese literarne inskripcije koje omoguavaju injenicu. [str. 76]

Najekstremniji primer ubeenosti u injenicu jeste onaj kada se ne vre eksplicitna pozivanja na nju. To su delovi znanja koji se uzimaju zdravo za gotovo i koji se koriste pri dokazivanju drugih injenica. Zato Latur i Vulgar izlau shemu koja odgovara razliitim tipovima izjava i prave tipologiju pet tipova izjava (str. 7681). Izjave koje korespondiraju sa injenicama koje se uzimaju zdravo za gotovo su izjave tipa 5. One se retko javljaju u diskusijama u laboratoriji. Izuzetak su situacije kada se novajlije uvode u neko polje. to je vee neznanje novajlije to njegovi instruktori zadiru dublje u implicitno znanje, ali postoji odreena granica preko koje ni novajlija nee ii sa svojim pitanjima, makar zbog pristojnosti. Nauni udbenici sadre mnogo reenica koje imaju sledei oblik: A je u odreenom odnosu prema B. To su izjave tipa 4. Iako odnos iskazan u izjavi ovog tipa ne deluje kontroverzno, on se za razliku od izjave tipa 5 razlikuje po eksplikaciji. Ovaj tip izjava najee se smatra prototipom naunih tvrdnji. Latur je u laboratoriji i na ovu kategoriju izjava retko kada nailazio. Izjave tipa 3 razlikuju se od prethodnih po modalnostima. Ovo su izjave: A ima odreeni odnos sa B, koje sadre modalnosti. Brisanjem modalnosti dobijamo izjave tipa 4. Nije isto struktura DNK je. . . i smatra se da je struktura DNK. . . Ovo su pre tvrdnje nego prihvaene injenice. Izjave tipa 2 sadre modalnosti koje privlae panju na optost dostupnih dokaza ili na njihov nedostatak. To su reenice poput opte je poznato ili ono to je razumno pretpostaviti da je istinito. Modalnosti u izjavama tipa 2 najee sugeriu na dalja istraivanja. Izjave tipa 1 su pretpostavke ili spekulacije koje se najee nalaze na kraju radova, u zakljuku, ili koje se razmenjuju tokom privatnih razgovora i diskusija. Tako Latur i Vulgar dobijaju kontinuum gde na jednoj strani stoje izjave o entitetima poput istine, a na drugoj spekula-

463

tivne tvrdnje. Promene u tipu izjava na ovaj nain postaju promene u injeninom statusu, ali ovo vai samo za teorijski nivo, jer je situacija drugaija na empirijskom planu. Ne postoji nekakav jednostavan odnos izmeu oblika izjave i nivoa injeninosti koji se iznosi1. Cilj laboratorijskih aktivnosti postaje generisanje to veeg broja izjava tipa 4 preko modifikacije gramatikih oblika ili modalnosti izjava naunika. Kako bi to postigli, naunici moraju da odvoje odreenu izjavu od procesa laboratorijske inskripcije koji se tie produkcije izjave. Drugim reima, njihov cilj je da ubede itaoce da tvrdnje u pisanim dokumentima jesu objektivne, tj. da ne zavise od procesa laboratorijskih inskripcija. Ovakav nain posmatranja naunog rada u laboratoriji sve aktivnosti u njoj tumai kao vid borbe za stvaranje i prihvatanje odreenih tipova izjava. Indeks uspenosti je prihvatanje izjave od strane drugih naunika kao injenice ili injenine tvrdnje. Ako je neuspena, izjava e biti pripisana mehanizmima inskripcije. Ontoloki status injenica se postie preko ubeivanja druge grupe naunika. Na ovaj nain se konstruiu injenice u laboratorijskom kontekstu (vidi Tibbetts 1986). Kao i kod ostalih konstruktivista, sociologija kod Latura i Vulgara ima mo da objasni konstrukciju injenica. Jedini problem je objanjenje procesa koji otklanjaju socijalne i istorijske okolnosti od kojih ona zavisi. Pitanje injeninosti povezano je i sa pitanjem specijalnosti u nauci, jer injeninost zavisi i od pravila koja vae u odreenom trenutku unutar neke specijalnosti. U specijalnostima se menjaju kriterijumi prihvatljivosti. Unutar fiziologije, naunici koji su se bavili istraivanjem TRF(H)-a u odreenom trenutku su podigli standard naunosti/injeninosti svojih istraivanja. Problem Laturovog i Vulgarovog tumaenja je u tome to pre ovih kriterijuma za njih TRF(H) nije postojao. U vanom smislu, dakle, TRF nije postojao pre nametanja ogranienja, jer su ta ogranienja prethodila prvim eksperimentima i unapred definisala ta se moe prihvatiti. (Latour and Woolgar
1

Zanimljiv tekst koji takoe dotie ovu problematiku je (Latur

1980/2003).

464

1979/1986: 121) Meutim, konstrukcija TRF(H)-a ne porie njegovu injeninost, ve se samo eli naglasiti kako, gde i zato je on stvoren. Autori prihvataju Blurov postulat nepristrasnosti u svojim objanjenjima, ali smatraju da makar i implicitno prihvatanje vrednosti istine menja oblik objanjenja koje se proizvodi (str. 149n1). Mi ne tvrdimo da su samo injenice socijalno konstruisane. Mi takoe elimo da pokaemo da proces konstrukcije ukljuuje upotrebu odreenih mehanizama preko kojih svi tragovi produkcije bivaju ekstremno teki za otkrivanje. (str. 176; u originalu kurzivom) Otkrivanje tragova produkcije veoma je bitno za Laturov i Vulgarov pokuaj objanjenja konsenzusa. Na poetku laboratorijskog rada naunici nisu u stanju da ocene tanost/ pogrenost, objektivnost/subjektivnost i veliku/malu verovatnost tvrdnji. Modalnosti se konstantno menjaju, dodaju i odbacuju, dok se kljuna promena odigrava stabilizacijom izjava, kada injenica postaje razdeljeni entitet. S jedne strane, ona je skup rei koji predstavlja izjavu o objektu, a s druge, ona korespondira sa objektom i zapoinje svoj sopstveni ivot. To je kao da je originalna izjava projektovala virtualnu sliku sebe koja postoji izvan izjave. (str. 176) U taki stabilizacije naunici prestaju da se bave izjavama i sve vie stvarnosti se pripisuje objektu, a sve manje izjavama o objektu. To je proces inverzije objekt postaje razlog zbog kojeg se izjava uopte i formulisala. Objekt nije vie virtualna slika izjave, ve izjava postaje slika stvarnosti u ogledalu. Tada nastupa i proces inverzije prolosti, gde se zakljuuje da je injenica oduvek i postojala, da ju je samo trebalo otkriti. Sve ovo znai da snaga korespondencije izmeu objekata i izjava o ovim objektima izvire iz cepanja i inverzije izjava unutar laboratorijskog konteksta. U nauci izjave manifestuju dupli potencijal ili se objanjavaju preko lokalnih uzroka (subjektivnost ili artefakt) ili se posmatraju kao stvar koja postoji tamo negde (objektivnost i injenica). Lokalni status injenice zavisi od okolnosti koje izjavu stavljaju negde na kontinuum izmeu injeninog statusa ili artefaktskog statusa. Ova distinkcija izmeu stvarnosti i lokalnih okolnosti postoji samo nakon to je izjava uspostavljena kao

465

injenica. (str. 180; kurziv u originalu) Stvarnost ne moe da objasni zato je izjava postala injenica, jer se efekat stvarnosti postie samo nakon to izjava postane injenica. Izjave se cepaju na entitete i izjave o entitetu zato to se kontroverze smiruju. To cepanje nikad ne prethodi reavanju kontroverze. Pojam stvarnosti se ne koristi u objanjavanju stabilizacije izjave, jer je stvarnost posledica stabilizacije. Mi ne elimo da kaemo da injenice ne postoje ili da ne postoji neto poput stvarnosti. U ovom jednostavnom smislu naa pozicija nije relativistika. (str. 180; kurziv dodat) Sa stanovita ovog zanimljivog objanjenja u reavanju kontroverze uzima se da je stvarnost uzrok reenja, ali dok ona traje stvarnost je posledica debate. U naunim argumentima, dakle, priroda je upotrebljiv koncept samo kao nusprodukt agonistike aktivnosti. Ona nije od pomoi pri objanjenju ponaanja naunika. (str. 237) Laboratorija je sistem inskripcije koji omoguava konstrukciju naunih injenica i smanjenje entropije. Stvaranje reda u nauci odnosi se na transformaciju skupa jednako verovatnih izjava u skup nejednako verovatnih izjava. Nauna aktivnost nije o prirodi, to je okrutna borba da se konstruie stvarnost. (str. 243; kurziv u originalu)
Rezultat konstrukcije injenice je da se ini da ona nije konstruisana od strane nekoga; rezultat retorikog ubeivanja u agnostikom polju je da su uesnici ubeeni da nisu ubeeni; rezultat materijalizacije je da ljudi mogu da se zakunu da su materijalna razmatranja samo minorne komponente procesa miljenja; rezultat investiranja kredibiliteta je da uesnici mogu da tvrde da ekonomija i verovanja nikako nisu povezani sa vrstoom nauke; a to se tie okolnosti, one jednostavno nestaju iz objanjenja i ostavljene su pre politikoj analizi nego kritici tvrdog sveta injenica! [str. 240; kurziv u originalu]

Opti zakljuak koji bi mogao da se donese o ovoj izuzetno zanimljivoj sociolokoj studiji jeste da opis otkria TRF(H) zavisi od realistikog opisa objekata koje prouava nauka. Na taj nain konstruktivizam parazitira na realizmu i nije u stanju da

466

bude dosledan. Vanost i stimulativnost ove knjige moe se videti i u brojnim recenzijama, kritikama i pohvalama veoma poznatih autora (npr. Hacking 1988a, b, 1999; Roll-Hansen 1998). Razlika je to kritiari laboratorijsku praksu tumae u realistikom, a ne konstruktivistikom kljuu. Ronald Gir je u svom antropolokom radu nastojao da odbrani realistiko objanjenje nauke, odnosno da pokae da je mogua realistika interpretacija laboratorijskih aktivnosti (vidi Giere 1988). Studije Vulgara, Latura i Knor-Cetine najjednostavnije mogu da se shvate kao da ukazuju na injenicu da objavljeni radovi ne sadre pozivanja na kompleksne kontingencije i pregovaranja koja se odvijaju u laboratoriji. To je jedan od naina na koji naunici nude sliku o sebi, po kojoj oni otkrivaju injenice o svetu oko nas. Autori ne govore o tome da je proces vrenja eksperimenta podloan sluajnim dogaajima i pregovaranju, ve i sami zakljuci. Gir je pokazao da kontingencija i pregovaranje mogu da budu pomirljivi sa realizmom. Sada emo videti glavne karakteristike druge veoma poznate knjige iz domena antropologije nauke. Rad Knor-Cetine treba razumeti unutar konteksta njene vizije jedinstva nauke koje ukljuuje i drutvene i prirodne nauke, ali je zasnovano na principima ovih prvih. Osnova za novo jedinstvo je u principima komunikacije i ljudske emancipacije, a ne u instrumentalnoj racionalnosti koja prema njoj i Habermasu rukovodi prirodnom naukom i tehnologijom (Roll-Hansen 1998). Knor-Cetina ne odbacuje razlikovanje izmeu prirodnih i drutvenih nauka i uvaava postojee razlike u metodu, analizi i proceduri, ali ima za cilj da prirodne nauke prikae u jednom neuobiajenom svetlu, makar kada je u pitanju tradicionalna filozofija nauke. Pozivajui se na postpozitivistiku filozofiju nauke ona zakljuuje da empirijska posmatranja ukazuju na to da su prirodne nauke zasnovane na situacionoj logici i indeksinom miljenju koje se obino povezuju sa socijalnim svetom (Knorr-Cetina 1981b). Termin indeksinost koristi se za situacionu lokaciju naune akcije i Knor-Cetina napominje da je u raspravama o nauci esto zapostavljen problem lokalnih idiosinkrazija i situacione logike istraivanja. Sutina njenog pokuaja jeste da pokae da je metod prirodnih nauka slian metodu drutvenih nauka. Ni ideja da su

467

prirodne nauke sutinski sline hermeneutikim naukama nije nova, jer se nagovetaji mogu nai u fenomenolokoj filozofiji, ali njena novina je empirijska osnova ovih tvrdnji.
Kontekstualna lokacija otkriva da su produkti naunog istraivanja proizvedeni i pregovarani od strane odreenih agensa u odreenom vremenu i prostoru; da su ti produkti izneseni partikularnim interesima ovih agensa i lokalnim, a ne univerzalno validnim interpretacijama; i da nauni akteri igraju na samim granicama situacione lokacije njihove akcije. Ukratko, kontingentnost i kontekstualnost naune akcije demonstriraju da su produkti nauke hibridi koji nose znak indeksine logike koja karakterie njihovu proizvodnju i nisu izdanak neke specijalne naune racionalnosti koja se suprotstavlja racionalnosti socijalne interakcije. [Knorr-Cetina 1981a: 33; kurziv u originalu]

Knor-Cetina nauku vidi kao aktivnost koja je ispunjena donoenjem odluka u odreenom kontekstu. Problem injeninosti locira se u korespondenciju izmeu produkata nauke i spoljanjeg sveta, a reenje se nalazi u deskriptivnoj adekvatnosti naune procedure. Objektivacija stvarnosti je mogua preko procesa naunog istraivanja i tako problem injeninosti postaje i problem konstitucije sveta preko logike naune procedure koliko i objanjenja i validacije. injeninost postaje problem laboratorijske fabrikacije, a nauna laboratorija se shvata kao prilika za instrumentalnu proizvodnju znanja. Produkti nauke su tako kontekstualno specifine konstrukcije. Tokom istraivanja konstantno se odvijaju procesi interpretiranja. Kriterijumi (i)relevantnosti za neko istraivanje nisu u potpunosti definisani ili standardizovani u naunoj zajednici, kako se esto misli. Zato ona zagovara tezu da su u nauci konstantno prisutne lokalne interpretacije koje se odnose na najmanje tri oblasti selekcije: (1) pitanja kompozicije (koja se tiu selekcije specifinih supstanci, sastojaka ili sredstava instrumentacije); (2) pitanja kvantifikacije (o koliini neke supstance koja se koristi, koliko je potrebno da proces traje, kada je najbolje vriti merenje itd.); (3) pitanja kontrole (odnose se na metodoloke opcije poput

468

jednostavnosti ili kompleksnosti kompozicije, direktnog ili indirektnog uporeivanja itd.) (Knorr-Cetina 1981a). Na osnovu ovog uoava se da su tokom naunog istraivanja izbori sveprisutni, to ukazuje na znaaj linih interpretacija i u prirodnim naukama. Najpoznatija knjiga Knor-Cetine bavi se prirodom nauke i naune promene i zasnovana je na jednogodinjem istraivanju na Berkliju (od oktobra 1976. do oktobra 1977. godine). Njen glavni zadatak (Knorr 1979; Knorr-Cetina 1981a) je obraun sa objektivizmom shvatanjem po kojem je svet sainjen od injenica, gde bi cilj znanja bio u vernoj ili bukvalnoj predstavi sveta preko empirijskih zakona i teorijskih propozicija. Antirealisti, s druge strane, problem injeninosti vide kao interni problem znanja, a ne kao eksterni faktor nauci1. Knor-Cetina pravi jednu zanimljivu analogiju izmeu bioloke evolucije i evolucije znanja koja nije uobiajena u konstruktivistikoj sociologiji. Poput samog progresa evolucije, progres nauke se moe povezati sa mehanizmima koji ne pretpostavljaju da znanje oponaa prirodu. (Knorr-Cetina 1981a: 2) Ova analogija se ne obrauje detaljnije2. Poput Latura i Vulgara, autorka problem injeninosti postavlja u kontekst laboratorije i naglaava njegovu instrumentalnu dimenziju.
[P]raktini uspeh nauke zavisi vie od naunikove sposobnosti da analizira situaciju kao celinu, da misli na nekoliko razliitih nivoa odjednom, da prepozna tragove i da sklopi disparatne delove informacija, nego od samih zakona. Kao i sa bilo kojom igrom, pobeda zavisi manje od pravila nego od onoga ta je uinjeno unutar prostora koji su ta pravila stvorila. [str. 3]

Nauno istraivanje nije deskriptivno, ve konstruktivno, jer u laboratoriji nema prirode i stvarnosti, ve je stvarnost laboratorije prekonstruisana (tj. konstruisana unapred) ili ak
Prilino je nejasan zakljuak iz predgovora (Harre 1981) koji knjigu opisuje kao realistiku raspravu. 2 U kasnijem radu Knor-Cetina se bavi odnosom evolucione epistemologije i sociologije nauke (Knorr-Cetina 1987). Ovaj odnos je prilino zanimljiv, ali njegovo razmatranje zahtevalo bi velike digresije da bismo na zadovoljavajui nain mogli da ga prikaemo.
1

469

u potpunosti vetaka. Laboratorija je [l]okalna akumulacija instrumenata i sprava unutar radnog prostora koji je sastavljen od stolica i stolova. (str. 3) Tu se nalaze i manja pomagala, fijoke, hemikalije, friideri, uzorci itd. Zato nema prirode u laboratoriji, ukoliko se ona ne definie od poetka kao da je produkt naunog rada. (str. 4) Zbog povezanosti sa instrumentima teorije postaju ateorijske u laboratoriji i uobiajene su njihove parcijalne interpretacije. ista teorija, onda, moe da se nazove iluzijom koju su nauke zadrale od filozofije. (str. 4) Produkti nauke su kontekstualno specifine konstrukcije, tako da je proces konstrukcije veoma bitan za produkte koje dobijamo. Iz ovog sledi i zakljuak da su naune injenice interno strukturirane kroz proces produkcije, bez obzira na spoljanju strukturu koja u veoj ili manjoj meri odgovara stvarnosti. Strukturiranje naunih proizvoda se odvija preko nekoliko nivoa selekcije, to naglaava nemogunost replikacije u razliitim uslovima. Selekcije se vre na osnovu prethodnih selekcija, koje su zasnovane na translacijama ka buduim selekcijama. Laboratorija je tako lokalna akumulacija materijalizacija od prethodnih selekcija. (str. 6) Knor-Cetina istie da se rad u laboratoriji odvija sa pogledom ka potencijalnim kritikama ili prihvatanjem, iako situacija nije toliko jednostavna, to smo videli iz analize mode u nauci. Nisu prihvatljivi zakljuci da potvrivanje znanja zavisi od toga ko iznosi rezultat, gde je rad vren i kako je postignut. Ovo je isuvie pojednostavljena slika prihvatanja/odbijanja naunog otkria, to smo takoe videli na primeru Matejevog efekta. Svi navedeni faktori jesu vani, ali nisu jedino relevantni. Nauka ne napreduje zbog identifikacije rezultata sa okolnostima nastajanja njenih tvrdnji. Autorka smatra da se otkrie i proces potvrivanja znanja ne mogu razdvojiti ako se paljivo posmatra nauna praksa. Validacija je proces formiranja konsenzusa za koji se najee govori da je racionalan ili socijalan. Knor-Cetina ga shvata kao proces formiranja miljenja koji je lociran izvan naunog istraivanja. Kao adaptacija, prihvatanje moe da se vidi kao rezultat kontekstualnih pritisaka koji utiu na selekcije naunika u environmentalnim niama koje obezbeuju laboratorije. (str. 9)

470

Selekcije u laboratoriji nisu posledice individualnih odluka, ve interakcije i pregovaranja. Ona pravi razliku izmeu senzitivne (osetljive) i frigidne metodologije. Senzitivna metodologija je ona koja zahteva ukljuenost, kontakt i zainteresovanost i metodoloku intersubjektivnost. Frigidna je ona koja se zalae za odsutnost, udaljenost, nezainteresovanost i neutralnost (str. 17). Knor-Cetina zagovara metodoloki relativizam i metodoloki interakcionizam (koji se zanima i za praksu, a ne samo spoznaju subjekata). Kao to se moe videti na osnovu kratke analize knjige, u njoj su prikazani svi vani stadijumi laboratorijskih istraivanja, od definisanja problema do konstruisanja eksperimenta i prezentovanja rezultata naunoj zajednici. Knor-Cetina eli da pokae kako je nauka u svim ovim stadijumima konstruktivistika i kontekstualno zavisna. U est poglavlja ona razmatra naunike kao osobe koje rezonuju praktino, indeksino, analoki, u zavisnosti od socijalne situacije, literarno i simboliki. Zakljuak je da su produkti nauke vie konstrukcije nego deskripcije, i to konstrukcije koje su situaciono determinisane ili uslovljene (indeksine), dok je njihova validacija kompleksna, ali prvenstveno posledica socijalne selekcije (a ne isto epistemoloke). Ipak, ona nae teorije vidi kao adekvatne svetu oko nas, ali adekvatnost se ne shvata kao oponaanje prirode, ve kao nalaenje odgovora na pitanja koja mi postavljamo. Racionalnost nauke ona ne vidi u laboratoriji, ve u prezentaciji rezultata koji ne sadre bukvalni opis istraivanja, ve predstavljaju rekonstruisani tekst. Laboratorijska nauka sa analokim miljenjem, nalaenjem smisla u posmatranju i pokuajima da eksperimenti uspeju, vie je hermeneutika nego instrumentalno racionalna. Bavei se drutvenim kontekstom u kojem naunici ele da zadovolje svoje interese, Knor-Cetina taj kontekst naziva varijabilnim transnaunim poljem. Time eli da izbegne socioloki pojam zajednice naunika koje se definiu preko njihovih disciplinarnih povezanosti. Ovo polje se definie preko resursa. Ako su naunici oportunisti onda je dostupnost resursa i pitanje onog ko ih ima vanije od profesionalne posveenosti iroj zajednici. Na ovaj nain i laboratorijski administratori i finansijeri postaju

471

integralni deo naunog polja. Diskurs u koji se uklapaju selekcije u laboratoriji ukazuje na varijabilna transnauna polja, odnosno, ukazuje nam na mree simbolikih odnosa koji u principu idu izvan granica naune zajednice ili naunog polja, koliko god ona bila iroko definisana. (str. 82) Na najoptijem nivou transnauno polje je mesto percipirane borbe za nametanje, irenje i monopolizaciju onoga to je najbolje nazvati resursnim odnosima. (str. 83; kurziv u originalu) Knor-Cetina prezentuje odlian empirijski materijal koji pokriva deo o pisanju radova u nauci, to predstavlja jedno od najbitnijih pitanja u prouavanju proizvodnje znanja. Rekli smo da su u laboratoriji prisutne kontekstualne sluajnosti selekcija i oportunizam istraivanja, tako da nauni rad na neki nain predstavlja laboratorijsku konstrukciju, ali onu koja sadri i materijal koji se donekle suprotstavlja radu u laboratoriji.
Nauni rad vie sakriva nego to govori na svojoj pitomoj i civilizovanoj povrini. Prvo, u njemu se namerno izostavlja vei deo onog to se dogodilo u laboratoriji, iako toboe predstavlja izvetaj tog istraivanja. Drugo, pisani produkti istraivanja koriste dobar deo literarne strategije koju itaoci u velikoj meri ne primeuju. [str. 94]

Tokom pisanja rada dolazi do raznih modifikacija. Tri glavne strategije modifikacije su brisanje odreenih izjava iz originalne verzije, menjanje modalnosti odreenih tvrdnji i meanje originalnih izjava (str. 102). Na ove naine rad moe da dobije sasvim drugaiju strukturu u finalnoj verziji od one prve, to veoma jasno pokazuju podaci na kraju knjige. Relativistike sociologije nauke grubo mogu da se podele na onu koja izuava procese pregovaranja na makro nivou i onu koja izuava formiranje konsenzusa putem publikacije. Ove prve smo obradili kao teorije interesa, a druge su antropoloke studije. Jedna od najpoznatijih kritika studije Knor-Cetine je Frojdentalova kritika (Freudenthal 1984) preko koje on pokuava da pokae kako interna logika konstruktivizma neumoljivo vodi do ekstremnog, oigledno apsurdnog oblika pozitivizma i solipsizma. (str. 286)

472

S obzirom na fenomenoloku inspiraciju, Knor-Cetina sve socijalne agense vidi kao interpretatore situacija u kojima se nalaze, iz ega izvlai relativistike implikacije. Naunikove interpretacije se odnose na laboratoriju, tako da dva naunika navodno ne rade u istoj situaciji zbog interpretativnih razlika. To za sobom povlai i sledeu tezu. Na poetku istraivanja naunik se nalazi u otvorenoj situaciji, a do krajnjeg naunog produkta stie preko serije selekcija, odnosno izbora sa kojima se susree tokom istraivanja. Logika koja se primenjuje je oportunistika, jer svaki sledei korak zavisi od dostupnih resursa u odreenom trenutku. Tako nauno istraivanje postaje u potpunosti ispunjeno sluajnostima, selekcijama koje zavise od dostupnosti laboratorijskog materijala, drutvenog konteksta laboratorije itd. To znai da bi i drugaiji uslovi doveli naunika do drugaijeg produkta (vidi i Giere 1988). Nauni rad obino ne sadri u sebi ove razne sluajnosti. Tokom naunog procesa najee se odvijaju i procesi dekontekstualizacije koji eliminiu tragove stvarnog konteksta koji je uticao na istraivanje i njegov krajnji produkt. Zato oni izgledaju kao kulminacija procesa miljenja koji je voen impersonalnom i nelokalnom logikom. (Freudenthal 1984: 287) Ukoliko bi selekcije zavisile samo od linih interpretacija lokalnog konteksta problem viestrukih otkria ne bi bio toliko vaan za sociologiju nauke, jer bi predstavljao pre izuzetak nego pravilo (upor. Merton 1961)1. Uprkos ozbiljnim nedostacima knjiga Knor-Cetine predstavlja jedan od najznaajnijih tekstova konstruktivistike sociologije nauke. U svojim kasnijim radovima (npr. Knorr-Cetina 1995; Merz and Knorr-Cetina 1997) Knor-Cetina se fokusirala na fiziku, a ne vie na biologiju. Ona tvrdi da su formiranje i stabilizacija konsenzusa makar u nekim vremenskim trenucima tesno povezani sa socijalnom ontologijom domena. Zato koristi metaforu superorganizma kako bi artikulisala ontologiju ek1 Konstruktivisti uglavnom ne koriste re otkrie jer upuuje na to da je nauna injenica ili teorija ve postojala pre nego to ju je naunik otkrio. Oni insisitiraju na tome da injenice ili teorije postoje samo kao rezultat ponaanja naunika, tj. da se ne otkrivaju, ve socijalno konstruiu.

473

sperimenata fizike visoke energije i opisala oblik promene ovih eksperimenata kao genealoku promenu. Pod ovim pojmom ona ne misli na neki bioloki organizam, tako da ne pokuava da oivi organizmike analogije. Termin se vie odnosi na samo drutvo. U ovakvim masovnim eksperimentima iz fizike postoje mnogi diskursni prostori koji se stvaraju preklapanjem uesnika, to (navodno) potvruje ve obraenu tezu o znaaju interpretacije i lokalnosti u generaciji naunog znanja. Ostaje nam jo da prikaemo Laturovo stanovite nakon knjige Laboratory Life koje se naziva teorija aktera i mree i da ukratko razmotrimo slinosti i razlike izmeu dva najpoznatija novija teoretiara nauke, Latura i Blura. Teorije aktera i mree je veoma komplikovano objediniti i klasifikovati jer ne potiu iz nekih programskih ideja kao jaki program ili empirijski program relativizma, iako su tipine pre svega za tzv. Parisku grupu studija nauke i tehnologije. Jedan od prvih radova ove orijentacije je ve pomenuti rad Kalona i Loa (Callon and Law 1982) u kojem se kritikuju teorije interesa, odnosno njihova jednostranost i statinost. Interesi se posmatraju kao relativno stabilni atributi (ili interni akterima ili kao da rezultiraju iz okolnosti u kojima se akteri nalaze), dok se jednostranost ogleda u uticaju interesa na spoznaju, ali ne i obrnuto. Zato su se oni zalagali za dinaminiju koncepciju interesa, gde bi interesi aktera predstavljali ishod pregovaranja i interakcija. Kasnije emo se vratiti na ovu problematiku, jer je potrebno objasniti neke osnovne pojmove. Sutina teorije aktera i mree jeste u tome to se mrea proiruje i van ljudskih aktera, na ne-ljudske entitete. Zato se kod Latura moe naii na predlog da se umesto aktera govori o aktantima. Aktant je entitet koji dela, to znai da nisu u pitanju iskljuivo ljudi. Ovo je jedan od glavnih razloga zbog kojih je podnaslov prvog izdanja knjige Laboratory Life glasio The Social Construction of Scientific Facts, a podnaslov drugog The Construction of Scientific Facts. Cilj ove teorije je da ponovo izgradi socijalnu teoriju mrea sa novim sociolokim, ali i ontolokim pretenzijama. U pitanju je promena topologije, gde se vie ne misli u dve ili tri dimenzije (povrina i sfera), ve preko vorova koji imaju onoliko dimenzija koliko imaju veza. Na ovaj

474

nain se slabi antropocentrizam i sociocentrizam u drutvenim naukama i vri se kontrakopernikanska revolucija, gde se gubi apsolutna distinkcija izmeu predstava i objekata. Za razliku od Blurovog programa Latur se zalae za neku vrstu uoptenog principa simetrije, gde se i priroda i drutvo tretiraju simetrino (vidi npr. Crawford 1993). U jednom poznatom zajednikom radu Kalon i Latur se bave problemom mikro-makro translacije u sociologiji, gde je polazna taka Hobsov Levijatan. Cilj ovog lanka je da pokae ta sociologija postaje ako zadrimo Hobsovu centralnu hipotezu ali da zamenimo ugovor optim zakonom translacije. (Callon and Latour 1981: 279) Problematika Levijatana je veoma dobro poznata i nije potrebno detaljnije opisivati jedno od najvanijih dela iz istorije filozofije. Ono to nam istorija, antropologija i etologija danas pokazuju je da Hobsov odgovor na tzv. Hobsov problem nije adekvatan drutveni ugovor nije postojao. Ostavljajui razne specifinosti po strani, ovaj primer je znaajan za demonstraciju problema translacije. Latur i Kalon drutveni ugovor vide samo kao jednu instancu optijeg fenomena translacije. Pod translacijom oni podrazumevaju sva pregovaranja, intrige, kalkulacije, inove ubeivanja i nasilja (str. 279) na osnovu kojih neki akter ili sila dobija autoritet da govori u ime drugih. Ili:
Translacija stoji za sve mehanizme i strategije kroz koje akter ko god on bio identifikuje druge aktere ili elemente i postavlja ih u odnos jedne sa drugima. Svaki akter oko sebe gradi univerzum koji je kompleksna i promenljiva mrea raznih elemenata koje on pokuava meusobno da povee i da ih uini zavisnim od sebe. Ali taj univerzum nije odvojeni svet: drugi akteri grade druge mree, druge univerzume, iji je i onaj njegov [univerzum] deo. Tenzije, konflikti i borbe koje se generiu putem ovog neometanog procesa translacije/kontratranslacije vode, izmeu ostalog, (a) do fiksiranja ali uvek privremenog identiteta aktera, njihovih interesa i njihovih strategija; (b) do definisanja i mrenih problema; (c) do objektivacije, remodeliranja i transfera znanja; (d) do uspostavljanja hijerarhija izmeu organizacija, grupa i individua.

475

Drugim reima, ovaj veni proces translacije/kontratranslacije odgovoran je za determinisanje sociokognitivne prirode elemenata koji su povezani u mreama i kako ove asocijacije nastaju. To je prilika za odreene aktere da afirmiu ili da modifikuju njihov identitet, kao i identitet drugih aktera. [Callon et al. 1983: 193]

To su situacije u kojima akter govori preko mi, a zapravo sprovodi translaciju drugih aktera u jedinstvenu volju iji glavni zastupnik postaje on sam. On/a poinje da dela za neke, a ne samo za jednog. On/a postaje jai/a. On/a raste. (Callon and Latour 1981: 279) Akter (ili aktant) je [b]ilo koji element koji oko sebe zakrivljuje prostor, ini da drugi elementi budu zavisni od njega i translira njihovu volju u sopstveni jezik. (str. 286) Uoptavajui Blurovu simetriju, akteri se ne dele na socijalne/tehnike, ljudske/ivotinjske ili mikro/makro, ve se u obzir uzima stepen otpornosti i razmatraju se samo varijacije u relativnoj tvrdoi i izdrljivosti razliitih vrsta materijala. Primer translacije u nauci Lo i Vilijams ele da prikau preko analiziranja naunih radova. Neke osobenosti naunog rada koje nisu naune u striktnom smislu imaju odreeni uticaj na njegovu recepciju, ali Lo i Vilijams (Law and Williams 1982) te uticaje precenjuju. Jedan od ciljeva naunika jeste da rad bude to bolje prihvaen, tj. da bude smatran vanim radom u nekom polju. Mo u nauci, kao i drugde, dolazi od uspenog kapaciteta da se kreira i nametne vrednost. Upravo za ovaj kapacitet se naunici bore kada piu rad. (str. 539) Naunici pribegavaju raznim manevrima dok piu radove (o emu je bilo rei), pokuavajui da preko translacije stvore konvergencije i homologije iz partikularnosti, odnosno da kreiraju to vie univerzalno prihvaenih tvrdnji. Ako alijanse shvatimo kao skupove sline nevidljivim koledima (zajedno sa ne-ljudskim akterima), gde priroda igra odluujuu ulogu u procesima ubeivanja, ove ideje se ne razlikuju mnogo od nekih koje smo videli u prikazu mertonovske tradicije. Problem je u tome to zagovornici teorije aktera i mree ne spominju ulogu prirode u procesu ubeivanja. Nadmetanje u nauci nije samo bitka oko nametanja translacije preko koje se alociraju vrednosti na grupe, individue i injenice kao delove

476

alijansi. Tano je da puka produkcija injenica ne podrazumeva njihovo prihvatanje, ali i puko ubeivanje unutar naune zajednice ne podrazumeva da e ideja biti prihvaena nezavisno od stvarnosti ili prirode. Ipak, sasvim je tano zapaanje da naunici na razne naine pokuavaju da udovolje kognitivnim preferencijama (potencijalnih) italaca, jer nametanje strukture rada ukljuuje i prezentaciju rada kao vanog, realnog i korisnog. U dva kasnija zanimljiva rada (Latour and Strum 1986; Strum and Latour 1987) Latur iznosi tvrdnju da nema sutinske razlike izmeu naunih pria (koje su opovrgljive) i mitskih pria (koje nisu opovrgljive), jer je objanjenje uvek pria1. Ako je poznato da se sva objanjenja u nauci moraju razumeti kao pismena i objavljena u naunim asopisima, bez obzira na njihovu ubedljivost, onda je sa stanovita relativizma sasvim logian zakljuak da se tekstovi meusobno mogu razlikovati po tome to se za neka objanjenja ini da su vie zadovoljavajua od drugih. Shvatanje objanjenja prema Laturovom miljenju ne zavisi od kvaliteta prie, ve od tipa publike i institucionalnog okruenja gde je pria smetena (Latour and Strum 1986). To bi znailo da je pria o bogu kreatoru odriva u kreacionistikim krugovima, a darvinistika pria u naunim krugovima. Poreenjem razliitih filozofskih i naunih objanjenja porekla socijalnosti Latur eli da pokae kako su ona izuzetno razliita. Glavni problem ove analize, ujedno i nepremostiv, jeste to to se jednako posmatraju, recimo, Frojdovo i Dokinsovo objanjenje porekla socijalnosti. Latur je u pravu iz prostog razloga to govori o adekvatnosti u odreenom kontekstu i zato to na osnovu radikalizovanih postulata jakog programa u potpunosti iskljuuje priu o validnosti ovih teorija. O problematinosti ovaLatur je kasnije na primeru Ajntajna i Pastera (Latour 1988, 1993) primenjivao semiotiku analizu: Semiotika je etnometodologija tekstova. (Latour 1993: 131) Ona je za njega od izuzetnog znaaja jer je u stanju da stavi u zagradu pitanja referenta (postoje samo interni referenti koje generie sam tekst). Nezavisnost od referenta i konteksta je glavna prednost teorije knjievnosti jer u izuavanju tekstova nema apriorne distinkcije izmeu antropomorfikih aktera i fiziomorfikih ili zoomorfikih. Potrebna je ista koliina rada kako bi se pripisala uloga ljudskom ili ne-ljudskom akteru to je, prema Laturu, njen ogroman doprinos.
1

477

kvih nivelacija bilo je govora kod Blurove i Barnsove teorije o kredibilnosti teorija (Barnes and Bloor 1982). Bez obzira na to kakva je strategija naunika, kada postignu konsenzus o jednom objanjenju znamo da je to posledica saveznika koje biraju da zadovolje. (Latour and Strum 1986: 172) Na ovaj nain ne pravi se razlika izmeu strukture i sadraja pria. Sasvim je oekivan rezultat da se ovom metodologijom moe dovesti u pitanje nauno objanjenje porekla socijalnosti, jer Frojdovo i Dokinsovo objanjenje nemaju gotovo nita zajedniko. Dokins govori o sebinim genima, a Frojd o hordama. Kako bi jo vie banalizovali celu situaciju autori u priu uvode i Hobsa, Rusoa, Niea i jo neke savremene autore. Tako se, zanemarujui injenicu da danas znamo mnogo o genima, a da nema nikakvih podataka o Frojdovim hordama i patricidu, dobija slika o neskladu naunih objanjenja. Simetrija u objanjenju se jo jednom pokazuje kao prilino zavodljiva, ali i veoma opasna. Blurovu simetriju Latur shvata kao najvei doprinos socijalnim studijama nauke (Latour 1994) i iz prethodnih primera smo videli da je izvodi verovatno do njenih krajnjih granica. Blurova simetrija se odnosila prvenstveno na istinu i greku, racionalnost i iracionalnost, dok Latur eli da je proiri na simetriju izmeu ljudi i ne-ljudi. To je samo ekstenzija Blurove simetrije koja zamagljuje granice izmeu ljudskih subjekata i neljudskih objekata, to smo i napomenuli. On ovo zamagljivanje objanjava preko tehnike. Tehnika je za Latura vrsta delegacije koja nam omoguava mobilizaciju pokreta interakcije koji su izvreni ranije i od strane drugih aktera, kao da su jo uvek prisutni i nama dostupni u sadanjosti. Bez prisustva prolosti ili prisustva udaljenosti, prisutnost neljudskih aktera bila bi ograniena na interakcije, na ono to moemo da postignemo u datom trenutku sopstvenim sposobnostima. Objekti, materija, sila i priroda su novi pojmovi koji se ne mogu koristiti kao polazna taka, tako da tradicionalnu definiciju tehnike kao nametanja oblika koji je planiran unapred na neku bezoblinu materiju treba zameniti tanijom definicijom, kao socijalizacijom ne-ljudi. Postoji jo jedna posledica ove kritike. Kada menjamo obeleja sa ne-ljudima preko procesa delegacije mi ulazimo u kompleksnu transakciju koja je uoljiva u savremenim

478

i tradicionalnim kolektivima. Moderna drutva su ona u kojima tehnologija i drutvo nisu razdvojeni, ve u kojima su njihovi odnosi izuzetno intimni, sa mnogim transakcijama. Konana posledica je da prihvatanje ove simetrije izmeu ljudi i ne-ljudi s jedne strane, i kontinuitet izmeu tradicionalnih i savremenih kolektiviteta s druge, podrazumeva i menjanje socijalne teorije. (str. 793). Svoju genealogiju menjanja obeleja ljudi i ne-ljudi Latur naziva pragmatogonijom. Ona predstavlja kritiku dualistike paradigme izmeu drutva i tehnologije. Radikalizovana simetrija zahteva i rekonceptualizaciju samog drutva. Latur je shvata kao socioloki preokret koji bi nakon dugo vremena doneo pobedu Tardu nad Dirkemom (Latour 2000). Drutvo ne objanjava nita, ve se ono mora objasniti. To je mogue preko prisustva mnogih drugih malih stvari koje nisu po prirodi socijalne, ve samo socijalne u smislu da su meusobno povezane. (str. 113; kurziv u originalu) Re socijalno ne treba vie da oznaava supstanciju ili domen realnosti, ve nain povezivanja heterogenih entiteta, to je translacija jednog tipa entiteta u drugi (translacija se suprotstavlja supstituciji). Zanimljivo je da Latur nije relativista u smislu da negira mogunost objektivne nauke o drutvu i on ovaj problem predstavlja preko odnosa prirodnih i drutvenih nauka. Ako se posmatra istorija nauke, mogue je govoriti o dva suprotstavljena shvatanja drutvenih nauka. Jedno se zasniva na oponaanju fizike, a drugo na interpretativnosti. Drutveni naunici iz Laturove vizure mogu da postignu objektivnost samo ako promene stav prema subjektima istraivanja. Treba stvoriti uslove u kojima bi se ljudi ponaali kao prirodni objekti koje izuavaju prirodni naunici. U tim uslovima subjektima bi trebalo omoguiti da prigovaraju na rezultate koji prikazuju analizu njihovog ponaanja, da budu to je vie mogue neposluni u odnosu na protokol, da im se dozvoli da sami postavljaju pitanja, i to ona koja bi bila u njihovom interesu, a ne samo u interesu naunika (str. 116). Naunici iz prirodnih nauka bave se primarnim kvalitetima prirode, a drutveni primarnim kvalitetima drutva. Znanje o primarnom univerzumu omoguava prirodnim naunicima da sekundarne kvalitete definiu kao iracionalne, privatne, subjektiv-

479

ne itd. Drutvene nauke moraju da odbace dihotomiju primarne/ sekundarne karakteristike, tj. one moraju da modifikuju predstavu javnosti koju ona ima o sebi1. Ako bismo eleli da sumiramo osnovna obeleja teorije aktera i mree, klju sigurno lei u pomenutim terminima: upisivanje, translacija, aktant i heterogenost. Upisivanje (ili regrutovanje) tie se procesa kada jedan akter budi interesovanje kod drugog za neto. Ovim fleksibilnijim terminom Kalon i Lo (Callon and Law 1982) mogu da objasne kako interesi rukovode znanjem, ali i kako okolnosti znanja mogu da oblikuju interese. Jedan akter moe da upie ili regrutuje drugog ako on (prvi akter) uspe da pokae da je njegovo znanje sredstvo preko kojeg drugi akter moe da postigne svoj cilj. Tako ideje ili teorije prvog aktera postaju interesi drugog aktera. Interesi drugog aktera se transliraju u interese prvog aktera, to znai da doivljavaju suptilnu transformaciju. Njegovi interesi su ouvani, ali donekle izmenjeni. Zato Kalon i Lo sociologiju naunog znanja vide kao sociologiju translacije. Interesi su i ishod i poreklo translacija. Videli smo takoe da je centralna ideja teorije aktera i mree da su najjae ideje one koje imaju najvie pristalica. Alijanse se vide kao otvorene i heterogene i sastoje se od aktera i institucija, tehnologije i neljudskih aktera (epruvete, reagensi, radovi, naunici, mikroskopi itd.). Nije bitno od ega se alijanse i asocijacije sastoje, ve koliko su jake, jer se one ne stvaraju samo radi dokazivanja istine. Uspene alijanse konstituiu istinu o bilo kom domenu u kojem imaju uticaj. Nauka tako postaje proces heterogenog inenjeringa u kojem se delovi socijalnog, tehnikog, konceptualnog i tekstualnog uklapaju zajedno i tako se konvertuju (ili transliraju) u skup jednako heterogenih naunih produkata. Aposteriorno izgleda da je alijansa imala istinu na svojoj strani, dok je sutina u tome da ju je ona izgradila/konstruisala. Prilikom konstruisanja znanja naunici kao veoma vaan deo
Najpoznatiji Laturov pokuaj simetrinog tretiranja prirodnih i drutvenih nauka tie se pomenutog objanjenja teorije relativiteta (Latour 1988). Meutim, u radu se o ovoj teoriji pie na osnovu analize naunopopularnih Ajntajnovih tekstova, a uz to su prisutne i razne Laturove pogrene interpretacije (vidi Bunge 1991; Huth 1998).
1

480

svoje delatnosti upranjavaju i skrivanje tragova aktivnosti konstruisanja, to smo videli kao bitan deo teorije i kod Latura i Vulgara i kod Knor-Cetine. Graenje lanaca alijansi odvija se preko translacija interesa, a lanci se sastoje od ljudi, stvari, tehnika, tekstova, simbola, artefakata itd. Pokuaj Latura je pre svega da se prevaziu ogranienja socijalnog konstruktivizma preko irenja simetrije na sve vrste aktera i preko ove heterogenosti on kritikuje Blurovu koncepciju simetrije (Amsterdamska 1990; Schaffer 1991; Yearley 2005). Najvei problem radikalne simetrije je to kontroverze bivaju reene na osnovu snage jedne od alijansi ija se superiornost demonstrira time to je pobedila. Ovakva teorija je uvek tana, ali i cirkularna, to je ini neadekvatnom. Problem cirkulanosti se javlja i kod objanjenja injeninosti. injenica je izjava koja je liena modalnosti. Kada se izjava kolektivno tretira kao injenica uklanjaju se njene modalnosti, a tretiranje stava kao injenice ima za posledicu da on postaje injenica. Ponekad se ini kao da nisu najjasnije slinosti/razlike izmeu Blura i Latura, tako da su se i sami autori pozabavili ovim nejasnoama. Jedno je sigurno, a to je da se moe napraviti razlika izmeu jakog programa i konstruktivizma Latura (vidi Freudenthal 1984; Niiniluto 1991). Videli smo da jaki program pod znanjem podrazumeva sve ono to neki kolektiv smatra znanjem. Blurova teorija je zasnovana na materijalizmu, relativizmu i scijentizmu, a nauka je shvaena kao kauzalna, teorijska, vrednosno neutralna, esto redukcionistika, a u nekoj meri i empiristika. U pitanju je metodoloki monizam koji epistemike faktore vidi kao socijalne, jer je veza izmeu premisa i konkluzije socijalno konstruisana. S druge strane, antropoloki pristupi su zainteresovani prvenstveno za laboratorijsku produkciju injenica. Latur i Vulgar nauku ne posmatraju kao aktivnost koja je racionalnija od ostalih svakodnevnih aktivnosti. Tako je nauna realnost artefakt, stvoren selektivnim, kontekstualnim i socijalno situiranim praksama u naunim laboratorijama i pregovaranjima. Veoma je vano podsetiti se da Latur sebe ne smatra relativistom. On ne tvrdi da nema stvarnosti, ve da je ona na neki nain konsekvenca naunog rada, a ne uzrok.

481

Debata izmeu Blura i Latura (vidi Bloor 1999a, b; Latour 1999; Seguin 2000) koja se odigrala pre nekoliko godina prilino je zanimljiva iz nekoliko razloga. Ona nam govori da socijalni konstruktivizam ni izbliza nije koherentan kako se to esto predstavlja u literaturi (to emo videti na primeru Naunih ratova), kao i to da ovo polje jo uvek izaziva veoma ive polemike koje traju i nakon trideset godina. Blur svoj i Laturov pristup vidi kao duboko suprotstavljene (Bloor 1999a), jer isti fenomen objanjavaju na razliite naine. Latur ipak nauku prouava kao znanje, a ne kao bilo koji kolektivni sistem verovanja. On pravi razliku izmeu znanja i iracionalnih verovanja, tako da se nauka razlikuje od svih ostalih kosmologija. U svojim novijim radovima Latur je pomerio analizu sa socijalnih determinanti naunog znanja na ontoloku produkciju koju sprovodi nauna aktivnost, a ta aktivnost je politika. Moglo bi se rei da se jaki program bavi drutvom u nauci, a Latur naukom u drutvu. Blur Laturov kasniji zaokret tumai kao zaokret ka Mertonu koji je socioloko ispitivanje naunog znanja smatrao ogranienim na deskripciju uslova koji potpomau ili oteavaju nauni rast. Ovo se ne moe prihvatiti kao adekvatna kritika, jer Latur ne govori o autonomiji razuma i prirode. Glavni sukob se odvija na polju simetrije. Oba autora simetriju vide kao sutinsko obeleje svoje sociologije, ali je ne shvataju identino. Latur (Latour 1999) jaki program proglaava asimetrinim, jer je sva eksplanatorna mo data drutvu, a nita prirodi. Zanemaruju se nesocijalne stvari i procesi i njihov doprinos socijalnim aranmanima. Laturova ideja je da ne treba objanjavati prirodu preko drutva, niti drutvo preko prirode, niti je reenje u nekoj meavini. I drutvo i prirodu treba objasniti odjednom preko tree stvari ili procesa, jer su one koproizvedene. Za Latura, socijalne kategorije nisu dovoljno diskriminiue da bi mogle da objasne ono to pokuavaju zagovornici primata drutvenog. Uoptavanje simetrije je uzrok stavu da naunici moraju da napuste sve aprirorne distinkcije izmeu prirodnih i drutvenih dogaaja. Ovo naizgled poboljanje principa simetrije omoguava da se struktura drutva moe objasniti kao rezultat nauke, kao to nauka moe da se objasni kao rezultat drutva. No, ovo bi znailo

482

da protoni pregovaraju sa fiziarima, mikrobi sa hemiarima, planete sa astronomima, to nas dovodi do apsurdne situacije. Ovaj princip ima vie smisla u jednom drugom kontekstu simetrije prirode i drutva, time to se prirodni entiteti (npr. mikrobi) stavljaju u jednaku ravan sa drutvenim (naunici). Ali ni ovo nije simetrija koju Latur, Kalon i Lo zagovaraju. Mikrobi stupaju u interakciju sa ljudima, ali oni to ne ine bioloki, hemijski, gravitaciono itd., ve stupaju u interakciju socijalno. Latur ne uspeva da eliminie asimetriju priroda-drutvo, jer on samo obdaruje prirodu raznim socijalnim interesima. Kao i Blur, ni njegova verzija simetrije ne daje zadovoljavajuu ulogu prirodi. Kritikujui Laturovu kritiku jakog programa, Bluru najvie smeta tvrdnja koju mu Latur pripisuje, da on pokuava da objasni prirodu preko drutva. Njegov glavni zadatak je da objasni uzroke zajednikih verovanja o prirodi (Bloor 1999a, b). Jaki program se bavi uzrocima znanja ili onog to se smatra znanjem, a ne objektima o kojima postoji znanje.
Laturova kritika, dakle, poinje ignorisanjem injenice da je jaki program deo naturalistikog i kauzalnog poduhvata. Sa stanovita jakog programa samo drutvo je deo prirode. Re priroda odnosi se na sveobuhvatni materijalni sistem u kojem ljudske ivotinje i itav obrazac njihovih interakcija i svi produkti i konsekvence tih interakcija imaju svoje dodeljeno mesto. Govoriti o drutvu koje objanjava prirodu, kada je ono samo jedan deo prirode, jeste inkoherentno. Samo znanje je samo jedan prirodni fenomen. Pre nego to se jaki program pozicionira na subjektivistiki kraj subjekt-objekt ose, kao to to Latur ini, bilo bi blie duhu poduhvata da se postavi na suprotni kraj. [Bloor 1999a: 87]

Blurova simetrija govori o tome da sva drutva i sve teorije imaju kauzalnu vezu sa prirodom, ali sa razliitim uspehom. Latur nije u pravu kada jakom programu prigovara da naunici reaguju na drutvo, a ne na prirodu. Jaki program naunike vidi kao da reaguju na prirodu, ali kolektivno, preko zajednikih konvencija i institucionalizovanih koncepata. Blur je relativista u smislu da nema apsolutnih dokaza da je jedna teorija superiorna drugoj,

483

ve samo lokalno kredibilnih razloga. Fenomen diferencijalne kredibilnosti je stvaran. Cilj relativistike sociologije znanja nije da ignorie te varijacije, ve da ih objasni. Laturova kritika da jaki program sva verovanja vidi kao jednako kredibilna jednostavno nije tana. Tvrdnja je da se sve teorije i verovanja jednako suoavaju sa problemom kredibiliteta i da stoga sve razlike u kredibilitetu i stepen kredibilnosti jednako zahtevaju kauzalno objanjenje. (str. 89)1 Ostaje da vidimo koje su posledice uspona konstruktivistikih sociologija po nauku uopte. Pokuaemo da ukaemo na ire drutvene posledice koje je proizvela nova sociologija nauke, najee nenameravano. U pitanju je sukob izmeu pronauno i antinauno nastrojenih teoretiara, gde je dolo do mnogih nesporazuma, pogrenih kategorizacija, zanemarivanja suptilnih razlika i namernog pojednostavljivanja protivnikih argumenata. Uporednu analizu mertonovske i konstruktivistike socioloke tradicije zavravamo drutvenom i intelektualnom kontekstualizacijom Naunih ratova.

1 Za slinosti i razlike izmeu Latura i ejpina i afera vidi Shapin 1988a; Latour 1990 i Schaffer 1991.

484

V. NAUNI RATOVI KAO POSLEDICA USPONA ANTINAUNE SOCIOLOGIJE (NAUKE)

Osnovni predmet ovog dela jeste borba izmeu nauke i tzv. antinauke, koja je kulminirala krajem 20. veka sukobom poznatim kao Nauni ratovi. Pokuaemo da ponudimo objanjenje Naunih ratova koje nije jednostrano, obuhvatanjem mnogih aspekata ovih sukoba i njihovu (pred)istoriju1. Najei problem u literaturi je pogrena percepcija itavog sukoba. Tako Gir (Giere 1999: 1) smatra da se sa jedne strane nalaze racionalisti prosvetiteljstva ili metafiziki realisti koji se ponekad nazivaju redukcionistima ili esencijalistima. U ovu kategoriju spada veliki broj naunika i neki istoriari i filozofi nauke. Drugu kategoriju ine preteno intelektualci, neki istoriari i filozofi nauke, mnogi sociolozi nauke i mnogi istraivai iz oblasti knjievnosti i kulture uopte. Njihovi protivnici ih najee oznaavaju kao relativiste ili postmoderniste. Ovako pojednostavljeno gledano, Gir zakljuuje da se na najoptijem nivou sukob odvija izmeu humanistikih intelektualaca i naunika, to nije u potpunosti tano.
Poto se Nauni ratovi u najveoj meri vezuju za SAD i Veliku Britaniju, najvie panje posveeno je dogaanjima u ovim dravama, naroito u SAD. O Naunim ratovima u Japanu vidi (Fuller 1996, 1999).
1

485

Neto preciznija slika je ona koja itav sukob predstavlja kao borbu izmeu zagovornika realizma, racionalizma i objektivizma, s jedne strane, i zagovornika relativizma, konstruktivizma i subjektivizma s druge (Labinger and Collins 2001b). Naune studije pripadaju ovom drugom skupu. One se fokusiraju na ulogu ljudskih faktora u nauci i na sluajnost naunog znanja u odnosu na konstrukciju tih faktora: socijalni karakter naunih institucija, kulturu u kojoj se nauno istraivanje vri, jezik kojim se govori o istraivanju itd. Naunici vie naglaavaju kako je nauno znanje determinisano prirodnim svetom i kodirano objektivnim istraivanjem istog. Iako naziv ratovi implicira sveoptu borbu izmeu dva tabora, najpreciznije gledano u pitanju je borba izmeu pronaunih aktivista i relativno malog broja zagovornika nauke, s jedne strane, i odreene kole u okviru studija nauke i tehnologije (sociologije naunog znanja), s druge. Kao to smo videli, sociologija naunog znanja obuhvata socijalno konstruktivistike i relativistike orijentacije unutar sociologije. Kada su u pitanju humanistike discipline, borba je uperena protiv postmodernih pravaca (Segerstrle 2000c). Uprkos ovim preciziranjima suprotstavljenih strana, injenica je da su Nauni ratovi deo jedne optije debate o nauci i antinauci. Potpuna analiza mora da obuhvati socioloke, istorijske, filozofske i naune aspekte ove interesantne pojave. Antinauka je etiketa koja se u poslednje vreme koristi za razne kritike nauke. Najpoznatiji odgovor (ali i estok napad) na mnoge aspekte antinaunih kritika predstavlja knjiga Higher Superstition: The Academic Left and Its Quarrels With Science (Gross and Levitt 1994/1998). Ona je ujedno bila i neposredni povod za pisanje uvenog Sokalovog teksta, kojim i zvanino otpoinje rat. Ovo svakako nije ni jedina ni prva knjiga koja je bila posveena apologiji naunog znanja. Teren je bio pripremljen, pre svega knjigama The Unnatural Nature of Science (Wolpert 1992), Dreams of a Final Theory (Vajnberg 1992/1997) i Science and Anti-Science (Holton 1993, 1994). Kasnije su se u debatu ukljuili i glavni protagonisti sociobiologije (Dawkins 1998, 2003; Wilson 1998), to samo pokazuje da postoji izvesna povezanost izmeu kontroverze oko

486

sociobiologije i Naunih ratova. Rat oko sociobiologije moemo posmatrati i kao neku vrstu pretee Naunih ratova, to emo videti kasnije. Gros i Levit su glavne protagoniste antinauke nazvali akademskom levicom. Meutim, otili su i korak dalje, istiui da dananja levica nije pretnja samo nauci, ve i kulturi kao celini. Na ovaj nain oni su se obraali i ljudima koji su ve bili ukljueni u kulturne ratove na amerikim univerzitetima. Kako Serl tvrdi (Searle 1990), razvoj radikalne postmoderne kulturne analize bio je oekivan. Razlog tome je to novi talas humanista ne smatra sebe vie za nastavljae i protagoniste zapadnih kulturnih vrednosti, ve za politike radikale nove generacije. Takoe, Serl zapaa da je politika inicijativa na univerzitetima ve due vremena na strani humanista. O kulturnom kontekstu koji je prethodio Naunim ratovima i opisu intelektualnih tenzija i konflikata u akademskim krugovima bilo je rei.

1. Reakcije na antinaune reakcije: Ben-Dejvid, ils, Volpert, Vajnberg i Holton

Mislim da je oigledno da sadraj nauke koja je o prirodi ne moe da bude determinisan drutvenim odnosima naunika. [Gillispie 1959: 677]

Iako su Nauni ratovi pojava karakteristina za devedesete godine prolog veka, to ne znai da pojedini autori, naroito sociolozi, nisu uviali krizu koja je postala oigledna jo tokom sedamdesetih godina. Dva velika sociologa koji su o ovome govorili pre tri decenije iz vizure sociologije nauke bili su Ben-Dejvid i ils. Ben-Dejvidovo ime se ne spominje u Naunim ratovima, to je udno ako znamo da je pisao gotovo o svim relevantnim problemima o kojima su se kasnije vodile estoke debate. On (Ben-David 1975) pretee antinaunih stavova locira u romantizmu osamnaestog veka, iako, kao i mnogi drugi, glavnu inspiraciju vidi u pengleru i njegovim negiranjima univerzalne validnosti nauke. Takoe, kritikuje stavove po kojima je opta intelektualna atmosfera tog doba uticala na otkrie principa neodreenosti 1927.

487

godine, tvrdnjom da za to nema validnih dokaza, iako je ova teza izuzetno rasprostranjena u sociologiji nauke (to smo videli na primeru Formanovog teksta). Ali pored ovih pretea antinaunih stavova vremenom su dodavani novi elementi u reakcijama protiv nauke. Skoro svi naunici nastavili su da se bave naukom na neutralan i univerzalistiki nain, osim manjine koja je pripadala ekstremnoj levici i desnici. Ona je u nauci videla snane ideoloke i politike uticaje. Levica je bila karakteristina prvenstveno za SSSR, ali i za neke zapadnjake simpatizere komunizma. Ipak, tokom ezdesetih i sedamdesetih godina prolog veka jedini znaajni naslednici antinaunih filozofija bili su pojedini leviari, a ne desniari. Oni su negirali kognitivnu i institucionalnu autonomiju nauke. Dalje u radu Ben-Dejvid se ne bavi filozofskim napadima na univerzalnu validnost nauke, ve preteno napadima na njene institucionalne osnove, sa posebnim naglaskom na tradicionalne norme ponaanja naunika. Desetak godina kasnije Edvard ils je takoe govorio i upozoravao na opasnosti koje prete nauci od antinaunih pokreta. U pitanju je predgovor uvenoj knjizi Bernarda Dejvisa (Shils 1986). ils istie kako je ranijih godina poeo da raste antinauni pokret, ali da ga je nauna zajednica ignorisala. On podrku antinauci vidi u malom broju grupa naunika, to moe da ima opasne posledice. Dalje u tekstu kritikuje pojednostavljene vizije nauke kao inherentno opasne, kao elje za dominacijom oveka nad prirodom, kao vlasnitva drutvene elite, kao buroaske ideologije itd. Nema potrebe detaljnije kritikovati ove pozicije. Vanije pitanje je ono koje se tie mogueg uticaja antinauke na samu nauku. Kao prvi uticaj ils navodi podrku nauci, odnosno finansiranje. Naukom se odavno ne bave samo amateri koji sami sebe finansiraju i neophodna je institucionalna potpora u vidu stipendija i fondova koji zavise od mnogih okolnosti. Antinauno raspoloenje moe vrlo lako da se okrene protiv nauke i da stvori probleme finansiranju naunih i tehnolokih projekata. Drugi mogui uticaj moe se odraziti na regrutovanje naunika. Napredak nauke zavisi i od konstantnog upliva novih ljudi u samu nauku. Promo-

488

visanje antinaunog raspoloenja u javnosti moe vrlo lako da doprinese opadanju interesovanja za ulazak u naune vode. Trei razlog zbog kojeg se problemu antinauke treba ozbiljno posvetiti jeste injenica da je tokom protekla dva veka nauka bila izuzetno cenjena na Zapadu po pitanju intelektualnih i praktinih uspeha. Ova moralna podrka izuzetno je vana za naunu praksu, jer su i sami naunici podloni raznim uticajima i njihov moral u velikoj meri zavisi i od ireg raspoloenja u drutvu, to se moglo uoiti iz kratkog pregleda amerike nauke u poslednja dva veka. Ne moe se porei injenica da je nauka jedno od definiuih obeleja dananjeg sveta. Meutim, antinauni krugovi su umanjivali vrednost ovog univerzalnog sistema ili su isticali njegovu kulturnu uslovljenost. Kao to smo ve napomenuli, jedna od najuticajnijih knjiga koja je imala za cilj da promovie nauno znanje, a koja ima direktne veze sa Naunim ratovima, bila je knjiga britanskog embriologa Volperta (Wolpert 1992). U pitanju je mala knjiga koja je nastojala da pokae kako je nauka jedan specifian, neprirodan sistem miljenja, odnosno da ukae na njenu kontraintuitivnu prirodu. Nauka se ne poklapa sa naim prirodnim oekivanjima. (str. 1) Volpert tvrdi da se svet nauke ne konstruie na osnovu zdravorazumskih teorija. Svakodnevni zdrav razum ne moe nam pomoi da spoznamo pravu prirodu nauke. Zdravorazumske teorije o svetu oko nas najee su pogrene. Volpert se bavi i razlikovanjem tehnologije od nauke i tvrdi da su naini miljenja u ovim oblastima razliiti. Zdrav razum, smatra Volpert, reflektuje ogroman broj informacija koje je neko stekao o svetu i snabdeva nas velikim brojem praktinih pravila od kojih su mnoga prilino logina za rukovoenje u svakodnevnom ivotu. (str. 1)1 On je deo naeg svakodnevnog ivota koji uzimamo zdravo za gotovo, dok nauka obino objanjava poznato uz pomo nepoznatog. (str. 3; u originalu kurzivom)2.
1 apiro iznosi tezu da su i nauka (u najirem smislu) i tehnologija nastale usled adaptivnih potreba ljudi u novim environmentalnim niama nae evolucije (Shapiro 1959). 2 Volpert navodi nekoliko izuzetno interesantnih primera iz svakodnevnog ivota iz kojih moemo videti koliko smo esto obmanuti od strane

489

Zdrav razum nam obezbeuje samo sirov materijal koji je neophodan za nauno miljenje. Za razliku od mnogih drutvenih pojava, poput religije ili tehnologije, nauka je u istoriji nastala samo jedanput, u Grkoj1. Dalje u knjizi Volpert kontrastira nauku sa tehnologijom, umetnou, razmatra ulogu kreativnosti u nauci, socijalne odnose meu naunicima, kooperaciju, nadmetanje, posveenost itd.2 Za problematiku Naunih ratova od najvee vanosti su delovi knjige koji se bave relativizmom, nenaukom i moralnom i nemoralnom naukom. Autor za sebe kae da je zdravorazumski realista, odnosno da veruje da postoji spoljanji svet, nezavisan od nas, koji je mogue prouavati. Iako je prirodnjak, jasno mu je da se ne smeju zanemariti socijalni faktori u nauci, jer [n]aunici ne rade u kulturnom ili socijalnom vakuumu. (str. 109) Ono to najvie zamera sociologiji naunog znanja jeste ideja da nauka nije privilegovan sistem znanja. Volpert ne porie uticaj socijalnih faktora na prihvatanje neke naune ideje ili teorije, ali negira mogunost da su ti faktori odluujui na duge staze. On takoe zamera konstruktivistima na odabiru istorijskih primera uz pomou kojih
zdravog razuma. Naravno, postoje i pojave koje se ne suprotstavljaju zdravom razumu, ali njih je daleko manje. Volpert ak ide toliko daleko da istie da je prilino siguran da ono to se poklapa sa zdravim razumom nije nauka. Sa ovim stavovima slae se i Dokins (Dawkins 2000/2003). Glavni razlog je to funkcionisanje univerzuma i zdravog razuma nije kongruentno. Ako se pozovemo na evolucionu biologiju i psihologiju, onda ove tvrdnje imaju vrstu potvrdu. Na mozak, a samim tim i nae ponaanje, favorizovani su tokom evolucije u kontekstu malih grupa radi funkcionisanja u neposrednom svetu oko nas. ovek je u nekim oblastima ivota vie nadaren, a u nekim manje. Zato se tehnologija, kao oblik ovladavanja okruenjem, daleko lake savlada od nauke, koja tokom veeg dela evolucionog vremena oveku nije ni bila potrebna. Tehnologija ne mora biti zavisna od nauke jer je od sutinskog znaaja za njeno sticanje uenje, to ne podrazumeva razumevanje. Nauka proizvodi ideje, a tehnologija korisne objekte. Kao to smo ve rekli, sve do druge polovine 19. veka nauka nije imala veeg uticaja na tehnologiju. 1 Neemo se detaljnije baviti spekulacijama da li je nauka nastala u Kini i na Istoku, davno pre zapadne nauke. Kinezi su bili inenjeri koji su malo toga doprineli nauci. Mogue je da je njihov misticizam sputavao razvoj naunog miljenja, jer su racionalnost i koncept zakona koji rukovode prirodom tipini za Evropu (za detaljnije analize vidi Zilsel 1942a; Needham 1951a, b). 2 Volpert zadire i u sociologiju i filozofiju nauke kada ukratko raspravlja o Orteginoj hipotezi i Plankovom principu.

490

potkrepljuju relativizam. Nije jasno kako bi konstruktivisti uspeli da pokau da je otkrie, npr., transportne RNK puki socijalni konstrukt. Kada govori o nenauci, Volpert prvenstveno misli na parapsihologiju, levitaciju, telekinezu, prekogniciju, sujeverje, astrologiju itd. o kojima ne treba troiti rei i dokazivati njihovu jalovost. Meutim, kada govori o teorijama u drutvenim naukama, Volpert uzima primer psihoanalize, za koju tvrdi da ako i jeste nauka, onda je preuranjena, odnosno na primitivnom stadijumu (vidi i kori 2004a). Vajnberg je u svojim tekstovima bio daleko suroviji prema filozofiji uopte, a ne samo prema relativizmu. [N]e poznajem nikoga ko je ita doprineo napretku fizike u razdoblju posle Drugog svetskog rata, a da mu je rad ijednog filozofa znaajno pomogao. (1992/1997: 148; kurziv u originalu) Iako je kritikovao stari klasini mehanicizam i pozitivizam, odnosno njihov lo uticaj na fiziku i nauku uopte, on ipak uvia i njihov pozitivan uticaj na otklon od religije i raznih vidova spiritualizma.
U devetnaestom veku herojska tradicija mehanicizma ugraena je, na nesreu, u dijalektiki materijalizam Marksa i Engelsa, i njihovih sledbenika. Godine 1908. jedan izbeglica po imenu Lenjin napisao je visokoparnu knjigu o materijalizmu; njemu je, dodue, materijalizam bio uglavnom sredstvo za napad na razne druge revolucionare, ali njegovi sledbenici su Lenjinove komentare i komentarie prihvatili kao Sveto pismo, tako da je, tokom izvesnog razdoblja, dijalektiki materijalizam onemoguio prihvatanje opte teorije relativnosti u Sovjetskom Savezu. [str. 150]

Za razliku od metafizike i epistemologije, koje su ipak imale neku konstruktivnu ulogu u istoriji nauke, u poslednje vreme krenuo je jedan novi napad na nauku, a to je napad neprijateljski nastrojenih komentatora koji su se okupili pod barjakom relativizma. (str. 161) Pod relativistima Vajnberg podrazumeva ljude koji negiraju naunu objektivnost i koji nauku izjednaavaju sa svim drugim drutvenim pojavama1.
1 U navoenjima prethodnika ovih relativistikih naina bavljenja problemima nauke nepravedno se osuuju Kun i Merton. Vajnberg kae da je

491

Relativizam u filozofiji i sociologiji nauke nema uticaja na same naunike i njihov profesionalni rad. Meutim, kao i Holton, Vajnberg se plai uticaja relativizma na one koji odluuju o budetu nauke i kolovanju naunika. Zato se obojica slau sa hipotezom da su radikalni napadi na nauku jedna manifestacija neprijateljstva prema zapadnoj civilizaciji uopte, to u 20. veku potie prvenstveno od penglera. Godinu dana kasnije izlazi Holtonova knjiga (1993) koja je sastavljena preteno od ve objavljenih radova, iji cilj je takoe promovisanje i apologija nauke. Eseji govore o uticaju Maha na pozitivizam, o Mahu i Ajntajnu, defersonovskom istraivakom programu, dok su za debatu o antinauci neposredno vezana dva poglavlja poglavlje o kontroverzama oko kraja nauke i poglavlje o fenomenu antinauke. Poglavlje koje se bavi kontroverzom oko kraja nauke razmatra dva najoptija pogleda na nauku: jedan istie da e nauka po svojoj prirodi morati da propadne, dok drugi zagovara tezu da e nauke jednog dana stvoriti jedno koherentno telo znanja i razumevanja svih fenomena. Holton (1973) ove poglede naziva tematskim idejama. Tematska ideja o krahu nauke karakteristina je za cikliare, koji u nauci uoavaju progres, ali smatraju da nakon toga nailazi doba opadanja i raspada. Pripadnici druge struje mogu se nazvati linearistima. Tano je da postoje zastoji u nauci, ali na optem nivou poveavaju se interna koherentnost, tanost predvianja, meusobna povezanost teorija itd. U ekstremnoj varijanti cikliari smatraju da je nauka rukovoena prvenstveno socijalnim procesima i da ona predstavlja samo jedan opti duh vremena i da je predmet socijalne konstrukcije. Holtonu je jasno da nije jednostavan zadatak odluiti se za istinitu sliku nauke. Zato se odluuje za prikaz shvatanja dva mislioca koji pripadaju razliitim tematskim idejama. U pitanju su pengler i Ajntajn (Holton 1993). pengler, o kojem smo govorili i kod Formanove analize kvantne teorije, nekoliko godina je radio na knjizi enciklopeMerton zapoeo tradiciju prouavanja nauke kao bilo koje druge drutvene pojave, to nije tano.

492

dijskih ambicija, delom i tokom Prvog svetskog rata (Spengler 191822/1928)1. On je stvorio tevtonsku teoriju toka prolosti, ali i budunosti, zasnovanu na spekulacijama koje su esto bile apsurdne. Knjiga je objavljena 1918. godine, i uprkos tome to predstavlja besmislenu pseudoistoriju ona ostaje jedna od najznaajnijih knjiga 20. veka, makar zbog svog uticaja na Tojnbija (193461/1970), Roaka (1969/1978), spise Luisa Mamforda (npr. 1967/1986, 1970/1986), tzv. njuejd autore, ak i na radikalne feministkinje i dananje antinaune pokrete. Nema potrebe da se dalje bavimo penglerom i Ajntajnom (njihova nauna ubeenja prilino su poznata), jer je za nau temu interesantnija i znaajnija pria o antinauci. Antinauka (nekad pod nazivom alternativna nauka ili paranauka) jeste deo funkcionalnog pogleda na svet pojedinca. U pitanju je simptom dugotrajne borbe oko legitimiteta autoriteta nauke, kao i koncept modernosti za koji se tvrdi da je u njemu ukorenjena nauka. Analiza antinaunih pokreta, teorija, ideja, moe biti od pomoi za borbu protiv antinauke, jer ona moe biti u potpunosti bezopasna, ali i politiki ambiciozna. Sam termin antinauka prilino je problematian, jer moe da se odnosi na velik broj raznovrsnih stvari i ideja, kojima je zajedniko samo to to mogu da budu pretnja nauci. Zato Holton pravi razlike izmeu prave nauke (dobre, loe, indiferentne, nove itd.), patoloke nauke (nju praktikuju naunici koji zaista misle da praktikuju pravu nauku, ali su u zabludi)2, pseudonauke (astrologija i nauke o
U originalu se knjiga zove Der Untergang des Abendlandes, dok je na prevod zasnovan na engleskom prevodu naslova knjige The Decline of the West. 2 Ovde Holton misli, pre svega, na poznati rad Langmjura, koji je 1932. godine dobio Nobelovu nagradu iz hemije. On se svojevremeno bavio istraivanjima u okviru patoloke nauke, iako nikad nije objavio svoje rezultate. Umro je 1957. godine. Njegov rad o patolokoj nauci zapravo je transkript predavanja iz 1953. godine, gde on (Langmuir 1989) analizira nekoliko naunih kontroverzi koje su se pokazale kao primeri bolesne nauke, poput n-zraka, mitogenetskih zraka, vanulne percepcije i leteih tanjira. Bolesnu nauku (tj. patoloku) Langmjur karakterie, ne kao onu u koju je ukljueno nepotenje i tenja za prevarom (kao to je npr. sluaj sa Piltdaunskim ovekom), ve kao vrstu nauke gde ljudi veruju u pogrene rezultate usled nerazumevanja uticaja subjektivnih efekata i raznih predrasuda na istraivanja. Langmjur nudi
1

493

paranormalnim fenomenima)1, obine gluposti ili sujeverja (npr. mo koja je sadrana u piramidama i sline pojave)2, scijentizma (preterano primenjivanje naunih modela u nenauna polja ili preterana vera u nauni progres) itd. Najtetniji oblik antinaune aktivnosti svakako jesu pseudonauni poduhvati koji uspevaju da prou u drutvu kao alternativna nauka, to je esto posledica politikih ambicija. U SSSR su ova iskustva esto bila i veoma tragina, to se moe videti na primerima lisenkoizma, napada na teoriju relativiteta i kvantnu mehaniku3.
i karakteristina pravila patoloke nauke koja su se do danas iskristalisala (str. 44). 1 Poper je o pseudonauci govorio preko kriterijuma demarkacije (Popper 1935/2002). Kao kriterijume koji razdvajaju nauku od pseudonauke Vilson navodi: ponovljivost, ekonominost (tj. elegantnost teorije), merljivost i heuristinost (Wilson 1995). 2 Interesantna je, recimo, polemika o tome da li je postojala sofisticirana nauka u vreme kamenog doba u Britaniji, jer se u javnosti esto mogu uti razni dokazi koji na to ukazuju. Ozbiljna istraivanja pokazuju da je to apsolutno netano. Iako su postojala odreena astronomska zapaanja, ona su bila veoma daleko od naunih (vidi npr. Ellegrd 1981). Ovim samo skreemo panju na uobiajeni obrazac dokazivanja postojanja nauke u dalekoj prolosti, to za sobom povlai ak i besmislene prie o tehnolokoj superiornosti drevnih naroda. 3 Verovatno najpoznatiji primer od pomenutih jeste Lisenkovo protivljenje zapadnoj genetici. Kako bi se shvatile okolnosti koje su omoguile da se dogodi uspon Lisenka potrebno je objasniti uslove u kojima se razvijala nauka SSSR-a pre Drugog svetskog rata. Pozadina Lisenkovog strahovitog naunog uspona nalazi se u politici drave koja je po svaku cenu podravala nauku i tehnologiju. Bio je to prvi petogodinji plan, od 1928. do 1932. godine. U tom periodu dravno podrane nauka i tehnologija su kao svoj rezultat imale termonuklearnu bombu, prvi satelit u orbiti Zemlje i prve letove u svemir. Iako je SSSR sve do sedamdesetih godina prolog veka bio drava sa najvie naunika na svetu, sve su se investicije pokazale kao nedovoljno efikasne. Tako je uzrok rasta lisenkoizma mogue pronai u pokuajima da se modernizuje sovjetska poljoprivreda. Lenjinova akademija poljoprivredne nauke je uspostavljena 1929. godine kada je poela velika modernizacija i kolektivizacija poljoprivrede. Prvi predsednik bio je Nikolaj Vavilov. Vavilov i Lisenko su dve kljune figure koje su dovele do rasta lisenkoizma. Vavilov je bio sin bogatog trgovca koji je iz Rusije pobegao 1917. godine. Bio je izuzetno obrazovan, a bavio se prvenstveno botanikom, patologijom biljaka i njihovim uzgajanjem. Nakon bega oca iz Rusije on je ostao sa svojim bratom Sergejem (fiziar) i postao jedna od vodeih figura sovjetske nauke (o njemu je bilo rei kod Borisa Hesena i njegovom uticaju na sociologiju nauke). Lisenko je, s druge strane, bio sin ukrajinskog seljaka. Sve do svoje trinaeste

494

Holton u 28 taaka nudi analitiku osnovu za analizu antinauke (str. 157). Antinauka moda nije opasna sama po sebi, ali kada postane neka vrsta politikog pokreta, situacija postaje daleko ozbiljnija. Nekim teoretiarima se kao prikladniji izraz umesto antinauke moe initi alternativna nauka. Meutim, sama re alternativno stvara pogrean utisak da bi dve razliite vizije nauke imale jednak ontoloki status kao i prava nauka. Zato je moda adekvatniji naziv paranauka. Poto je termin

godine nije nauio da ita i pie i nikada nije nauio nijedan strani jezik. Vavilov i Lisenko predstavljaju dva osnovna tipa naunih eksperata u ranoj sovjetskoj Rusiji. Potrebno je samo napomenuti da nijedan od njih dvojice nije bio lan Komunistike partije i nisu se bavili ideolokim i politikim debatama. Vavilov je tokom tridesetih godina kritikovao sovjetsku vladu po pitanju poljoprivrede i 1940. godine je uhapen pod optubom da je britanski pijun. Osuen je na smrt, iako je presuda kasnije preinaena u doivotnu robiju. Pred kraj ivota se borio protiv suzbijanja genetikih istraivanja i do danas je ostao upamen kao simbol borbe za nauku u staljinistikoj Rusiji (Roll-Hansen 2005). Meutim, Nikolaj Vavilov je u mnogome zasluan za uspon Lisenka u naunoj zajednici. Ranih tridesetih predloio ga je za lana Ukrajinske akademije nauka i branio ga je od raznih kritika. Tek 1938. godine, kada je Lisenko dobio njegovo mesto, Vavilov je poeo otro da ga kritikuje. Do tada je priznavao da je Lisenkovo poznavanje genetike prilino slabo, ali ga je hvalio povodom radova iz fiziologije i vernalizacije. Vernalizacija se odnosi na razvoj biljaka i sazrevanje na niskim temperaturama. Termin je uao u naunu upotrebu 1933. godine kao latinizirani prevod Lisenkovog termina. Sve do sedamdesetih godina zapadni udbenici su se pozivali na Lisenkov rad u ovoj oblasti. Njegova elja bila je da otkrije formulu koja bi bila u stanju da predvidi efekat temperature na razvoj biljaka. Jedan od glavnih motiva to je Vavilov podravao Lisenka nisu bile ideje iz genetike, ve instrumentalna korisnost za njegov lini projekat. Vavilov je radio na projektu Svetska kolekcija, prvoj velikoj banci gena kultivisanih biljaka. Vlada je 1931. godine odluila da skrati vreme za realizaciju ovog velikog projekta i Vavilov je umesto 1012 godina dobio 45 godina da ga zavri. Osnovni problem bio je u adaptiranju raznih vrsta da rastu u surovoj sovjetskoj klimi. Reenje za ovu prepreku video je u Lisenkovim eksperimentima. Tako je vernalizacija Vavilovljeve kolekcije postala Lisenkova ulaznica u genetiku. Na poetku karijere on je bio fiziolog biljaka, a ne genetiar. Tada je uivao veliki ugled meu starijim i priznatim kolegama. Ipak, u prvoj polovini tridesetih godina svoju karijeru preusmerava na genetiku (Roll-Hansen 2005). S obzirom na to da se u to vreme jo uvek nije znalo sa sigurnou da li na molekularnom nivou postoje geni, neolamarkistike teorije su jo uvek bile popularne. Zato ne udi to su ga tokom kasnih tridesetih i poetkom etrdesetih godina branili velikani poput Dozefa Nidama, Dona Bernala i Dona Holdejna, iako ne treba zaboraviti da su ovo teoretiari i naunici sa

495

antinauka opteprihvaen i datira pre Holtona, mi emo koristiti njega. Neto kasnije (Holton 1996), on je govorio i o moralnom autoritetu nauke i neophodnosti odbrane nauke od pogrenih predstava o njoj koje su este u javnosti.
marksistikim inklinacijama. Vavilov je Lisenka video kao entuzijastu, jer mu je kao vrsnom nauniku bilo jasno da Lisenko ne poznaje genetiku ba najbolje. Verovao je u sluajnost da e Lisenko postii neko vano otkrie. Poznat je i sluaj iz 1933. godine kada je jedan poznati britanski uzgajiva intervjuisao Lisenka i bio zapanjen njegovim neznanjem. U svojim istkama izmeu 1936. i 1938. godine Staljin je uklonio ogromnu veinu najeminentnijih naunika koji su bili skeptini prema praksi Lisenka, a kada je i on sam postao predsednik Lenjinove akademije 1938. godine, nije vie bilo znaajne opozicije koja bi mu se suprotstavila. Iako nije bio lan Komunistike partije, Lisenko je tokom svoje naune karijere uvek bio blisko povezan sa rukovodstvom partije i vladom. Pod vlau Staljina i sve do dolaska Hruova na vlast on je bio u mogunosti i na poziciji da se lako obraunava sa svojim naunim protivnicima. Njegov sluaj je lekcija o teti koja rezultira iz pokuaja da se nauci nametne eksterni dogmatizam. (Caspari and Marshak 1965: 275) Lisenko je bio pod velikim uticajem Marksa i Engelsa. Meutim, treba imati u vidu injenicu da su njih dvojica objavljivali glavne radove pre nego to su Mendelovi radovi postali poznati iroj javnosti (1900. godine) i u vreme kada je dominantna ideja o teoriji nasleivanja bila Lamarkova. Tek 1925. godine u naunim krugovima je zauvek naputena Lamarkova teorija nasleivanja steenih karakteristika, ali ne i u Sovjetskom Savezu. Pavlovljeva istraivanja o uslovljenom refleksu naglaavala su vanost uticaja okruenja na ponaanje i 1923. godine on objavljuje rad u kojem tvrdi kako se uslovljeni refleks kod mieva nasleuje i usavrava u narednim generacijama. Kasnije je Pavlov povukao ove tvrdnje na osnovu adekvatnijih empirijskih dokaza, ali to nije spreilo lamarkistike marksiste iz SSSR da i dalje propagiraju svoje pogrene ideje (Caspari and Marshak 1965). Lisenkov rad je u velikoj meri bio pripremljen antimendelovskim, odnosno prolamarkovskim istraivanjima Miurina, koji je preminuo 1935. godine. Moda najvaniji faktor koji je uticao na opstanak Lamarkovih ideja bila je pomenuta potreba Sovjetskog Saveza da pobolja poljoprivredu. Na Zapadu se ovaj proces odvijao po Mendelovim principima, nedovoljno brzim i efikasnim za Sovjete, kojima je bilo potrebno rapidno poboljanje i unapreivanje poljoprivrede. Tokom tridesetih godina Lisenko uz politiku podrku komunista otpoinje borbu protiv ruskih klasinih genetiara. Klasinu genetiku je karakterisao kao pasivnu, idealistiku i metafiziku, u odnosu na svoju aktivnu, materijalistiku i empirijsku teoriju nasleivanja (Caspari and Marshak 1965). Tako je 1948. godine na skupu Lenjinove poljoprivredne akademije Lisenkova teorija proglaena za istinitu i validnu teoriju nasleivanja, u odnosu na pogrenu, Mendelovu. Nakon ovog dogaaja u SSSR-u poinje

496

U recenziji Volpertove i Vajnbergove knjige Stiv Fuler (Fuller 1994a) je kao njihovu glavnu zabrinutost video razmiljanje o finansijerima nauke (koji nisu naunici). Dakle, glavni problem sa socijalnim prouavanjima nauke oni, prema Fulerovom miljenju, vide u uticaju na nenaunu javnost1. Njegov krajnji cilj bio je da istakne vanost participacije javnosti u postavljanju prioriteta istraivakog naunog rada. Volpert se sa tim ne slae. Odgovarajui na ove kritike, on (Wolpert 1994) insistira na tome da je sociologija nauke potencijalno vredna oblast (str. 745) i da upravo zbog toga eli da ukae na bizarne teorije koje u njoj esto nastaju. Takoe, ostao je dosledan svojoj tezi da veliki deo sociologije nauke nastaje iz kompleksa inferiornosti sociologa.
uspostavljanje nove biologije, jer Lisenko zabranjuje istraivanja iz klasine genetike i proganja neke od svojih najpoznatijih protivnika u Sibir (Vavilov je umro u sibirskom logoru). U godini Staljinove smrti, 1954, Lisenko je sve bitne pozicije popunio svojim sledbenicima i bukvalno unitio klasinu genetiku u Sovjetskom Savezu. Nakon dolaska Hruova na vlast nekim Lisenkovim protivnicima dozvoljeno je da se vrate iz Sibira i da nastave istraivanja iz klasine genetike, iako je Lisenkov uticaj i dalje bio veliki. Kraj Lisenkove naune vladavine poeo je priznanjem lisenkoista da postoji molekul DNK i da nije u pitanju apstraktni idealistiki koncept, ve stvarni molekul koji igra vanu ulogu u nasleivanju. . . (str. 277) Sve donedavno ostalo je nerazjanjeno pitanje u kolikoj meri je itavu debatu oko ispravne i buroaske genetike kontrolisala tadanja sovjetska politika elita na elu sa Staljinom. Lisenko je tvrdio da je njegov uveni govor iz 1948. godine pred Lenjinovom poljoprivrednom akademijom odobren, ak i prepravljen na nekim mestima od strane Staljina lino, iako za te tvrdnje tada (nekoliko dana nakon Staljinove smrti) nije ponudio dokaze. Danas zaista posedujemo dokaze o ovoj tvrdnji (Rossianov 1993). Na osnovu komentara i korekcija koje je Staljin napisao u Lisenkovom tekstu, moemo jasno uoiti njegove (Staljinove) naune poglede koji su ga predisponirali ka miurinizmu. Na osnovu ovih podataka slika o Lisenku se donekle menja i danas moemo govoriti o izuzetno jakom uticaju Staljina na sovjetsku nauku uopte (Rosijanov iznosi jo neke podatke prema kojima je Staljin prilino esto menjao naune tekstove svojih savremenika). Tadanja sovjetska nauka imala je pretenziju da bude objektivna, u ta je i sam Staljin verovao. Jedini problem bio je taj to je on sebe proglasio garantom naune objektivnosti. 1 Interesantno je da Edvard Vilson u svojoj autobiografiji (Wilson 1994) pie kako je tokom svoje predavake karijere vie voleo da kurseve dri drutvenim smerovima. Smatrao je da e za nauku biti bolje ako drutvenjaci, koji e kasnije najverovatnije odluivati o drutvenoj ulozi nauke, ispravno shvate ta je nauka i koje su njene mogunosti.

497

Vajnberg u svom odgovoru ublaava napad na filozofiju i sociologiju, tvrdei da sociologija nauke nudi interesantna i korisna zapaanja o nauci. Ono emu se on protivi je korumpiranost sociologije nauke konstruktivistikom ideologijom (Weinberg 1994: 748). U svom konanom odgovoru Fuler (Fuller 1994b) zagovara civilizovanu raspravu izmeu naunika i sociologa nauke i zavrava konstatacijom da se u vreme razmene miljenja izmeu njega, Volperta i Vajnberga pojavila jedna veoma vana knjiga koja kritikuje akademsku levicu. U pitanju je knjiga Grosa i Levita.

2. Napad Grosa i Levita na akademsku levicu

Znanje je ozbiljna stvar i za levicu kao i za desnicu, i mora da se istrauje u ozbiljnom duhu. [Feyerabend 1974/1985: 351]

Kao to smo ve rekli, u Naunim ratovima antinauka oznaava pokuaje odreenih autsajdera nauke ili pripadnika akademskih polja van prirodnih nauka da se bave (kulturnom) analizom rezultata prirodnih nauka. Pored neprijateljstva prema nauci obino im se pripisuje i nepoznavanje nauke. Kasnije emo videti koliko su ove uoptene kritike opravdane. Svakako najpoznatija knjiga napada na antinauku pripada Grosu i Levitu. Izboru njihove kritike moe se zameriti mnogo toga. Tako je, na primer, Latur nekoliko puta eksplicitno negirao da je socijalni konstruktivista (Segerstrle 2000d: 95n12), dok je njihova omiljena meta, Aronovic, pre popularizator ideja konstruktivizma nego bitan predstavnik ove struje. S druge strane, moramo potovati i konstruisanu kategoriju kulturnih konstruktivista u koju su autori svrstavali teoretiare prema dva najvanija kriterijuma: na osnovu jezika i temperamenta autora (za koji Gros i Levit smatraju da je tipian za akademsku levicu) i popularnosti, naroito meu studentima. Kada su Gros (biolog) i Levit (matematiar) objavili svoju knjigu (Gross and Levitt 1994/1998; vidi takoe i Gross and Levitt 1995) veliki broj naunika najverovatnije nije ni bio svestan ta se dogaa po departmanima drutvenih nauka i humanistikih di-

498

sciplina ili su, kao to smo ve rekli, ignorisali te radove. I zaista, knjiga predstavlja (ponekad surov i netaan) napad na ono to su autori nazvali akademskom ili kulturnom levicom. Iste godine (1994) odrana je prva od dve konferencije koje je organizovala The National Association of Scholars, akademska organizacija koja je posveena promovisanju tradicionalizma univerzitetskog kurikuluma, pokuavajui da oformi front protiv antinaune pretnje. Prvi od ovih, veoma dobro medijski propraenih dogaaja, bila je konferencija Objectivity and Truth in the Natural Sciences, the Social Sciences, and the Humanities koja je odrana u Bostonu. Na njoj su uestvovali (izmeu ostalih i) fiziar Vajnberg, (socio)biolog Vilson i istoriar nauke Holton. Ovo je takoe bila godina uvenog okraja izmeu (sociologa) Harija Kolinsa i (biologa) Luisa Volperta na sastanku British Association for the Advancement of Science (BAAS) u Engleskoj. Na toj konferenciji konstruktivisti i naunici nisu bili u stanju ni da smisleno komuniciraju jedni sa drugima (Rose 1996; Segerstrle 2000c). Gros i Levit naglaavaju da je njihova knjiga podstaknuta tadanjim stanjem u akademskim institucijama. Smatrali su da je bio potreban javni odgovor na razne kritike nauke. U predgovoru za izdanje iz 1998. godine oni objanjavaju sa kakvim kritikama i pohvalama su se susretali, a kao najvee (i najprijatnije) iznenaenje navode Sokalov rad1. Definisanje akademske levice od strane Grosa i Levita kao onih koji ne razumeju i pogreno tumae nauku nije bilo adekvatno. Umesto to su akademsku levicu definisali kao ljude koji ne razumeju nauku usled svojih doktrinarnih osobenosti, bilo bi mnogo bolje da su koristili termin leviarski kritiari nauke (definiui ih kao one koji kritikuju nauku sa stanovita levog krila), a da su termin akademska levica sauvali za ono to ona zaista predstavlja teoretiare koji zagovaraju leviarska shvatanja, uzimajui tako u obzir oiglednu injenicu da neki jesu, a neki nisu kritiari nauke (Segerstrle 2000c). Sokal je, recimo, pripadnik akademske levice, ali nije leviarski kritiar nauke. I konano, Gros i Levit su leviari, ali
Autori su imali nameru da u svoje izdanje iz 1998. ukljue i Sokalov rad. Meutim, autorska prava na Sokalov tekst poseduje Stenli Fi, kao urednik asopisa Social Text, koji nije dozvolio tampanje.
1

499

strogo pronauno orijentisani. Isto tako, akademska desnica je prilino neutralan termin to se tie stavova prema nauci, gde kritiari nauke desnog krila ukljuuju, na primer, mnoge religiozne protivnike darvinizma. Jednostavno reeno, uobiajena podela na naunu levicu i desnicu nije u potpunosti zadovoljavajua. Gros i Levit u svojoj kritici nisu eleli da krenu od filozofa nauke kao to su to uinili Teokaris i Psimopulos (Theocharis and Psimopoulos 1987), jer su smatrali da je rad filozofa u velikoj meri iskrivljen od strane sledbenika, naroito Kunovih. Za Grosa i Levita, Kunov izuzetno kritiki stav prema svojim sledbenicima jedina je istina o Kunu. Zapravo, za razliku od Teokarisa i Psimopulosa, njih nisu toliko interesovali originalni inspiratori, ve trenutni i najpopularniji predstavnici kulturne levice. Dakle, nijedan od ovih napada (tj. odbrana) nije bio potpun. Teokaris i Psimopulos nisu obraali panju na ljude koji su tada (i danas) delovali protiv nauke, ve su napadali (navodne) pokretae i inspiratore. Bez obzira na to da li su u pitanju epistemoloki ili politiki razlozi za napad na nauku, zajedniki imenilac antinaunih propagatora bila je sumnja u objektivnost naunog znanja. To je takoe jedan od razloga zbog kojih su se Gros i Levit odluili da postmodernistima, feministkinjama i konstruktivistima daju zajedniko ime kulturni konstruktivisti. Ono to su oni videli kao zajedniku pretnju koja nauci dolazi od ovih kola miljenja bile su potencijalno sline ili identine drutvene posledice. Tako je nastala paradoksalna situacija u kojoj su sada sami naunici morali da dokazuju da zaista rade neto vredno i korisno, jer su socijalni konstruktivisti ve uveliko pisali o naunim dostignuima kao o skrivenim sredstvima politike borbe ili line afirmacije. Zato i ne udi to je naizgled ezoterini karakter Naunih ratova vrlo brzo prerastao u bitku za kredibilitet u oima javnosti. Nastala je situacija u kojoj su ozbiljno dovedene u pitanje praktine posledice delovanja i jedne i druge strane (vidi Segerstrle 2000b; a naroito Bauer 2000). Akademski leviari (po ovoj klasifikaciji) mahom su pripadali raznim postmodernim trendovima u humanistikim disciplinama i konstruktivistikim i relativistikim orijentacijama iz

500

polja sociologije nauke. Svi ovi akademski trendovi svrstavaju se u novu levicu na osnovu jednog kriterijuma njihovog dovoenja u sumnju i kritikovanja sposobnosti nauke da proizvede znanje koje je istinitije od nekih drugih tipova znanja. Napad od strane Grosa i Levita je otvoren i veoma estok, jer se postmoderna orijentacija ocenjuje kao deo intelektualne lenjosti akademskih naunika, samim tim to ne zahteva poznavanje bilo kakvog sadraja nauke, dok se najozbiljnije optube upuuju na raun same levice, koja je svojim delovanjem dovela do opadanja poverenja javnosti u nauku. Na prvi pogled knjiga Grosa i Levita deluje kao konzervativna kritika levice. Problemi za kompletno objanjenje itavog sukoba nastaju kada shvatimo da i Gros i Levit za sebe kau da su leviari, jer su njihova uverenja drugaija od ubeenja kulturne levice. U knjizi moemo nai naznake da oni smatraju kako je kulturna levica izdala razlog postojanja leviarskog pokreta i da je ona kao tradicija egalitarne drutvene kritike . . . rtva doktrinarne kritike nauke . . . kao to je dugo vremena bila rtva najgorih vrsta marksizma, lenjinizma i staljinizma (Gross and Levitt 1994/1998: 252). Akademsku levicu autori nazivaju ideolokim plemenom, odnosno smatraju je izvitoperenom verzijom levice, istiui da naunici ili ljudi koji su nauno potkovani nikad nee odabrati neki oblik socijalizma koji za cilj ima subverziju naunog znanja. Stav koji autori promoviu jeste da se dananja akademska levica bavi nevanim i beznaajnim pitanjima, umesto da se bavi stvarima, pojavama ili procesima koji direktno utiu na drutvo (npr. elektrifikacija naselja i urbani razvoj) i na njihovu povezanost sa novcem i moi. Stoga i ne udi to su Gros i Levit sa svojim leviarskim ubeenjima objektivnu nauku videli kao moralno oruje u borbi za bolje uslove ivota i drutvenu pravdu. Ovakve i sline izjave nainile su da Gros, Levit i njihovi saborci deluju kao politiki konzervativci. Levica je nekada imala zajedniki cilj koji je vremenom zamenjen politikim interesima raznih drutvenih podgrupa. Nauka na ovaj nain dobija novu politiku ulogu i postaje ekvivalentna drutvenoj moi, a prestaje da bude sredstvo borbe za drutvenu pravdu. Zato je za akademsku levicu

501

novo politiko oruje kritika nauke. Borci protiv antinauke bili su ujedinjeni oko emocionalne vere u politiku vanost objektivnosti i borili su se i za kulturni autoritet nauke. Ovim se univerzalistiko i objektivistiko shvatanje nauke suprotstavlja partikularizmu i subjektivizmu/relativizmu antinaunih stavova. Problem koji je nastao na samom poetku itave kontroverze bio je u eksplicitnim optubama na raun akademske levice za promovisanje antinaunih stavova i raspoloenja u javnosti. Na taj nain je itava kontroverza privukla puno panje javnosti, ali istovremeno su bile onemoguene ozbiljne diskusije. Pitanje je da li naunici uopte mogu biti deklarisani za antinauku? To bi bila kontradikcija. Moda u tome lei razlog zbog kojeg Gros i Levit meu kulturne leviare nisu ukljuili (prirodne) naunike. Meutim, neki teoretiari su verovali da naunici mogu da budu antinauno opredeljeni (Ruse 1994; Wilson 1994, 1995). Gros i Levit naglaavaju da su bitne posledice odreenih shvatanja, a ne samo namere. Teko je negirati da postoje odreene potencijalne drutvene posledice konstruktivistikog shvatanja nauke. Jedna od najpogubnijih posledica bila bi izjednaavanje nauke sa ostalim sistemima znanja, odnosno negiranje privilegovanog epistemikog statusa nauke. To bi moglo da dovede i do legitimnosti, npr. kreacionizma1. Autori na samom poetku knjige zakljuuju da se ne moe rei da akademska levica ima neku vrsto definisanu poziciju u odnosu na nauku. Jedino to se sa sigurnou moe rei za levicu je da je ona neprijateljski raspoloena prema nauci. Jednostavno reeno, akademska levica ne voli nauku. (Gross and Levitt 1994/1998: 2)
Unutar akademske levice . . . neprijateljstvo se iri do drutvenih struktura kroz koje se nauka institucionalizuje, do sistema obrazovanja pomou kojeg se stvaraju profesionalni naunici i do mentaliteta za
1 U naem obrazovanju ovo se dogodilo uvoenjem veronauke u osnovno obrazovanje i implicitnim (epistemikim) izjednaavanjem sa teorijom evolucije. U SAD je poznat skandal od pre nekoliko godina, kada je u emisiji televizijske stanice NBC na jedan arlatanski nain predstavljena evolucija oveka (objanjavano je kako su ljudi iveli istovremeno sa dinosaurusima, a da nauna zajednica sakriva dokaze koji bi to potvrdili!) (Holden 1996).

502

koji se smatra, tano ili pogreno, da je karakteristian za naunike. Ono to najvie iznenauje je da postoji otvoreno neprijateljstvo prema aktualnom sadraju naunog znanja i prema pretpostavci, za koju se moe pretpostaviti da je univerzalna meu obrazovanim ljudima, da je nauno znanje veoma pouzdano i da poiva na sigurnoj metodologiji. [str. 2; kurziv u originalu]

Gros i Levit ipak ele donekle da preciziraju termin akademska levica i u nju stavljaju, u najveem broju, pripadnike drutvenih nauka i humanistikih disciplina. Ve smo rekli da se ova podela ne podudara sa politikom podelom na levicu i desnicu. Moda osnovni definiui faktor naune levice jeste posveenost ideji da je fundamentalna politika promena nuna i da se ona moe postii samo putem revolucionarnih procesa ukorenjenih u celokupnoj reviziji kulturnih kategorija. (str. 3) Meutim, zakljuak do kojeg autori dolaze jeste da nije sama nauka toliko u opasnosti, koliko je to ira kultura, odnosno interakcija sa naukom. Pojam ire kulture obuhvata i masovne medije i proces obrazovanja. To znai da promovisanje leviarskih ideja o nauci moe kao svoju posledicu da ima dovoenje globalne kulture u opasnost, ako problem posmatramo sa dugoronog interesa. Ako bi nain miljenja levice o nauci postao dominantan i kod nenaunika, samo razmiljanje o nauci moglo bi da bude diletantsko i opasno irelevantno. (str. 4) Kao izvore i uticaje leviarske misli o nauci Gros i Levit navode pre svega postmodernizam, odnosno shvatanje da je prosvetiteljska intelektualna orijentacija jalova i nesposobna da se bori za dananjim kulturnim zahtevima. Pored postmodernizma, glavni uticaji dolaze od marksizma, odnosno promovisanja ideje da je nauka zapravo buroaska nauka, superstrukturalna manifestacija kapitalistikog poretka (str. 5), to su u raznim vidovima prihvatile doktrine kulturnog konstruktivizma. U kulturni konstruktivizam autori svrstavaju feminizam, multikultiralizam, radikalni environmentalizam, socijalno konstruktivistike sociologije naunog znanja itd.

503

Kulturni konstruktivizam ne predstavlja jedinstvenu doktrinu, to se moe videti iz njegovih sastavnih delova koji mogu da budu raznih teorijskih orijentacija. On sam po sebi nema jasno definisano intelektualno jezgro svojih teorija, odnosno neki teorijski centar. Ujedinjujui faktor kulturnog konstruktivizma tako postaju vannauni faktori, najee u vidu prezira ili samo kritike moderne nauke. Najea situacija sa kojom se susreemo je neka vrsta hibridnog spoja izmeu ovih razliitih orijentacija. Ipak, moda bismo mogli rei da je najoptije zajedniko obeleje akademske levice perspektivizam. Perspektivizam naglaava partikularnost, vremenitost i kontekstualnost naunog znanja. Detaljna kritika svih ovih pristupa zahtevala bi mnogo prostora, tako da emo se fokusirati preteno na Grosovu i Levitovu kritiku kulturnog konstruktivizma. U zdravorazumskom smislu ljudi su konstruktivisti u pogledu nauke, jer nauka je zaista neto to je ljudska kultura konstruisala. Autori se u samom startu ograuju od hiperpozitivistike orijentacije prema kojoj bi nauka bila u potpunosti osloboena od interesa, verovanja, ak i predrasuda. Takoe, jasno je da postoji i hijerarhizacija finansiranja istraivanja, odnosno, ne moe se porei da na nauku deluju i neki ekstranauni faktori. Stoga oni imaju opravdanje za klasifikaciju konsktruktivistikih teorija na jake i slabe. Prethodne stavove retko koji naunik bi uopte i eleo da porekne, tako da moemo rei da je neka vrsta slabog konstruktivizma u nauci uvek na delu. Problemi nastaju kada metanaune analize poprime karakteristike jakog konstruktivizma. Sa stanovita jakog socijalnog (ili kulturnog) konstruktivizma nauka predstavlja skup konvencija karakteristinih za odreenu kulturu i odreeni istorijski period. Ona nije znanje o stvarnom svetu oko nas, ve neka vrsta diskursa koji je razvila izvesna interpretativna zajednica. Posebni problemi se javljaju kada shvatimo da je taj diskurs za socijalne konstruktiviste samo jedan od mnogih koji trenutno postoje i koji su postojali kroz istoriju. Krajnja posledica ovakvog nauno destruktivnog shvatanja je u tome da nauka gubi privilegovanu poziciju u pokuaju da otkrije istinu o svetu. Nauka je praksa a ne znanje; a praksa ukljuuje

504

konvenciju i arbitrarnost (str. 45), jer je tekstualna praksa besmislena van odreene zajednice koja joj daje znaenje. Ako paljivo razmotrimo sve konsekvence ovakvog shvatanja, moemo uoiti da se ovakvim pristupom nauci opovrgava privilegovan status u traganju za istinom i da nam je onemogueno da razlikujemo stvarna i objektivna znanja o svetu od mnjenja, sujeverja, pogleda na svet itd. Naalost, najvei pobornici jakog socijalnog konstruktivizma jesu sociolozi, to mnogi vide kao veliki problem dananje sociologije nauke. Ovo ne znai da treba insistirati na nekoj ekstremnoj pozitivistikoj poziciji gde je nauka u potpunosti osloboena od nekih interesa, spoljanjih i istorijskih okolnosti, ali nauka zaista deluje. U nastavku kritike konstruktivizma autori se osvru na neke najpoznatije konstruktivistike studije o kojima je uglavnom bilo govora. U recenziji knjige Higher Superstition Martin (B. Martin 1996) tvrdi da su Gros i Levit prvo morali da konstruiu akademsku levicu i takoe kritikuje (s pravom) neadekvatan izbor konstruktivista i terminologije. Iako su Gros i Levit priznali da termin akademska levica nije najsrenije odabran, Martin im ne zamera na izboru samog termina, ve zbog onog ta se pod njim podrazumeva, a to je da je akademska levica iskljuivo povezana sa kritikom naunog znanja. O (neadekvatnom) izboru meta svojih napada Grosa i Levita takoe je pisao i Dejvid Ed (Edge 1996a, b). On brani Edinburku kolu, naroito od Vajnbergovih napada. I zaista, veoma je esta pojava da se o konstruktivizmu pie bez pozivanja na reference, tj. autore koji bi predstavljali prave primere koji se kritikuju unutar konstruktivizma. Najee se kritike piu uopteno. Gros i Levit (Gross and Levitt 1994/1998) samo na jednom mestu spominju Dejvida Blura (str. 5253), dok se o Edinburkoj koli raspravlja samo usput, bez referenci koje bi upuivale, recimo na Blura, Barnsa, Makenzija i ejpina, to je zaista veliki propust. Ako je u pitanju prilino ambiciozna kritika konstruktivistikog programa, onda su njena teina i relevantnost daleko manje bez kritike najrelevantnijih autora1.
1

injenica koju nije tako lako osporiti kada se kritikuju konstruk-

505

Vajz (Wise 1996: 323) u svojoj recenziji Grosovog i Levitovog napada smatra da [d]emonizacija poinje reifikacijom sila dobra i zla u crno-belu sliku jakog kontrasta. Bele boje je, naravno, prosvetiteljstvo, ali prema Vajzovom miljenju ono reificirano, a ne sedamnaestovekovno. U pitanju je stereotipizirana esencija. Na ovu esenciju Vajz i ukazuje kada razmatra Grosove i Levitove kritike postmodernizma, konstruktivizma i feminizma. eleo je da ukae na to da su se autori rukovodili strategijom napada na stereotipe, a ne na stvarne primere. Gijerin (Gieryn 1996) takoe napada Grosa i Levita kao predstavnike naune policije koja konstruie retoriku granicu izmeu nauke i STS intepretacija nauke (str. 101; kurziv u originalu), jer posledice toga su stavovi da studije nauke i tehnologije nemaju apsolutno nikakav kognitivni autoritet. Na ovaj napad je uzvratio Gros (Gross 1996). Dve godine nakon prvog izdanja knjige Higher Superstition Gros i Levit sa Martinom Luisom ureuju knjigu The Flight from Science and Reason (Gross, Levitt and Lewis 1996) koja predstavlja skup radova sa konferencije New York Academy of Sciences 1995. godine. Kako se napominje u predgovoru (Greenberg 1996), knjiga je nastala kao rezultat brige za fizike i bioloke nauke koje su u poslednje vreme bile predmet napada od strane drutvenih naunika. Ono to je interesantno jeste to da najvei broj uesnika na ovoj konferenciji (a time i najvei broj autora u knjizi) potie iz drutvenih nauka. Sutina Grinbergovog uvoda je u tome da itaocima skrene panju na konferenciju, takoe iz 1995. godine, gde se raspravljalo o opasnom uplivu socijalnog konstruktivizma u medicinu. Gros (Gross 1996a) u uvodu eli da istakne da je opozicija nauci stara koliko i sama nauka, ali da ona nije zasnovana na dokazima, ve na poricanju efikasnosti racionalnog istraivanja ili insistiranju na jednakoj epistemolokoj validnosti alternativa. (str. 2)
tivisti jeste da je Blur 1996. godine dobio Bernalovu nagradu koja je izuzetno prestina i koju su pre njega dobili mnogi ozbiljni autori (npr. Holton, Merton i Malkej). Prilino je problematino precizno odrediti metu napada Grosa i Levita. Jaka verzija socijalnog konstruktivizma, kako je opisana kod njih, retko se moe sresti u celini u delima nekih ozbiljnijih sociologa naunog znanja.

506

Knjiga je sastavljena od nekoliko tematskih celina koje se u odreenoj meri i preklapaju, jer se u svim tim oblastima govori o uticaju i opasnostima antinauke1. Govori se o slici nauke u javnosti, njenim razumskim osnovama, osnovama fizike, medicini, okruenju, odnosno environmentalizmu, sociologiji nauke, istoriji i politici, feminizmu, humanistikim disciplinama, religiji i obrazovanju. Meu autorima, najpoznatiji su: Gros i Levit, Suzan Hak, an Brikmon, Martin Luis, Noreta Kertge, Stiven Kol, Mira Nanda, Robin Foks, Derald Holton i Bernard Ortiz de Montelano2. Ostaje jo da odgovorimo na interesantno pitanje: zbog ega su se Gros i Levit fokusirali samo na kritiku antinauke u okviru akademskih institucija? Bilo je autora koji su kritiku usmerili ka javnosti, a ne samo na univerzitete. Prema nekim istraivanjima (npr. Woolley 1995; Lawler 1996), jasno se vidi da je nauna pismenost u amerikoj javnosti izuzetno slaba, to svakako pogoravaju mediji, esto zamagljujui granice izmeu nauke i fikcije (npr. Holden 1996, o emu je bilo rei)3. Autori koji su izrazili svoju brigu prema irenju antinauke van akademskih institucija su Holton (1993), o kojem je bilo rei, i Kerc (Kurtz 1994). Kerc je kao pretee uspona antinauke identifikovao Kuna i Fajerabenda, zbog njihovih tvrdnji da ne postoji nauni metod, da je znanje relativno u odnosu na sociokulturne institucije, da se paradigme menjaju usled ekstranaunih razloga itd. Meutim,
Najpoznatija kritika knjige The Flight from Science and Reason dolazi od strane Pola Formana (1997), koja je izazvala estoke rasprave i reakcije. 2 Interesantan je rad (Zrcher 1996) koji opisuje dve konferencije koje su odrane 1995. godine. Jedna je ve pomenuta konferencija New York Academy of Sciences koja je bila podeljena po sledeim delovima: environmentalizam, feministika epistemologija, razum i politika i istorija i razum. S druge strane, u arlotsvilu je odrana konferencija 4S (Society for Social Studies of Science) i SHOT (The Society for the History of Technology). Autorka jasno ukazuje na neka veoma vana mesta nerazumevanja ova dva tabora. 3 Ova istraivanja pokazuju da su naunici meu najpotovanijim profesionalcima u SAD i da graani snano podravaju finansiranje nauke, iako je iz pojedinih oblasti poznavanje nauke jako slabo.
1

507

za razliku od Teokarisa i Psimopulosa, Kerc drugi filozofski napad locira u delima Hajdegera, ali naroito francuskih postmodernista, poput Deride (1967/1976), Fukoa (1966/1971), Lakana (1966/1983) i Liotara (1979/1988), koji nauku vide kao samo jednu od mnogih pria ili tekstova. Sutina metoda dekonstrukcije naunog jezika je u tome da se doe do saznanja da objektivnost i nije mogua, odnosno da ne postoje standardi objektivnosti. Nije problem u Fukoovoj tvrdnji da u nauci esto preovladavaju odnosi moi (jer sigurno i od takvih odnosa zavisi finansiranje odreenih projekata ili istraivanja), ali je problem ako se to smatra uzrokom neobjektivnosti, odnosno subjektivnosti u nauci. Kerc je zabrinut injenicom to u oima javnosti paranormalna verovanja imaju jednak tretman kao i naune injenice. Njega, za razliku od Grosa i Levita, brine rast antinauke uopte. (str. 258) Zatim, on navodi deset kategorija odreenih primedbi koje su upuivane nauci u poslednje vreme: nakon Drugog svetskog rata povean je strah od nuklearnog rata; strah od environmentalnih katastrofa; od upotrebe hemijskih aditiva; sumnja u biogenetski inenjering; sve vie je prisutna sumnja u ortodoksnu medicinu; u psihijatriju; sve je prisutniji rast alternativne medicine; time i rast azijskog misticizma; sve je ee vraanje na fundamentalistike religije, to je najee povezano sa izuzetno dobro finansiranim kreacionizmom; i konano, Kerc navodi sve prisutnije multikulturalistike i feministike kritike naunog obrazovanja. Naravno, posledice su daleko ire i ima ih jo mnogo, ali ovo su sigurno najei sluajevi osporavanja nauke i njenih dostignua1. Uspon antinauke nije vie dovoljno razmatrati samo u kontekstu same nauke, ve je nuno razmatranje strategije za njeno suzbijanje i u masovnoj kulturi. Za to je kljuan proces obrazovanja, iji jedan od glavnih ciljeva treba da bude obezbeivanje naune pismenosti. Problem koji ovo oteava je neumitan rast naunih (sub)specijalizacija (Rosovsky 1996). Zato je u ljudima potrebno razvijati i svest o onome to ne znaju. Razvoj neke vrste
1 Pozitivan doprinos ovih pokreta, multikulturalizma i feminizma, svakako jeste otvaranje nauke za ene i manjine. Problem je samo to se apetiti sledbenika ovih intelektualnih struja ne zadravaju na ovom nivou i vrlo esto zadiru i u epistemoloke revizije.

508

skeptikog stava prema nauno neproverenim stavovima verovatno bi pomogao ljudima da se odbrane od besmislenih pseudonaunih i antinaunih teorija. Pored specijalizacije neophodno je razviti i neku vrstu naunog pogleda na svet pomou kojeg bi ljudi bili u stanju da shvate nae mesto u prirodi. Na najoptiji nain nauna pismenost se moe definisati kao posedovanje dovoljne koliine znanja iz nauke koje omoguava efikasno suoavanje sa naunim komponentama problema svakodnevnog ivota (Trefil 1996: 543). Kada se ljudi suoavaju sa socijalno relevantnim pitanjima, esto njihovo smisleno razmatranje ukljuuje i poznavanje ekonomije, politike i nauke. Uzmimo primer globalnog zagrevanja, gde se susreemo sa naunim osnovama ovog problema (Da li ono postoji? Kolika je ovekova uloga u tome?), drutveno relevantnim pitanjima (Da li razvijene zemlje imaju pravo da eksploatiu ume manje razvijenih zemalja?), ekonomskim problemima (Da li je mogue ometati ekonomiju zarad neke odreene ume?) itd. Trefil naunu pismenost posmatra kao deo ire, kulturne pismenosti. U svim drutvima ljudi imaju pretpostavke o tome ta drugi ljudi ve znaju. Komunikacija nikad ne poinje ab initio, ve se odigrava u odreenom socijalnom kontekstu. Kulturna pismenost je telo znanja za koje . . . ljudi u datom drutvu, u datom vremenu, pretpostavljaju da [ga] drugi . . . ljudi poseduju. (str. 544) U principu, kulturna pismenost podrazumeva najoptija znanja o odreenim problemima, a ne specifinosti koje spadaju u domen strunog znanja. U pitanju je velika matrica znanja (str. 545), neka vrsta preegzistirajueg znanja, koje je esto dobro artikulisano i koje omoguava relativno laku apsorpciju novih znanja u matricu. Kulturna pismenost nije apsolutna i ona se menja tokom vremena i varira meu kulturama. Isto vai i za naunu pismenost, koja ne podrazumeva sposobnost da se pojedinac bavi naukom, ve samo da poseduje neka opta saznanja o nauci. Jedan od velikih problema je na koji nain sprovesti reformu obrazovanja koja bi za cilj imala odbacivanje pseudonaunih kurikuluma i irenje naune pismenosti (Holton 1996; Ortiz de Montellano 1996; Rosovsky 1996; Trefil 1996).

509

Razne kritike socijalnih studija nauke dolazile su i iznutra. Henri Bauer (2000) je jedan od veterana naunih studija, po obrazovanju hemiar. Njegova kritika naunih studija ima drugaije motive od kritike Grosa i Levita. Dananjim studijama nauke i tehnologije on zamera to to poniavaju socijalno prouavanje nauke1. Raniji vidovi studija nauke i tehnologije kritiki su ispitivali odnos izmeu nauke i drutva, bez isticanja ekstremnih epistemolokih pretpostavki o nauci. Moemo se sloiti sa konstatacijom Bauera da su Gros i Levit isuvie generalizovali neke probleme, govorei da naunici treba da se suprotstave sociolozima i filozofima koji napadaju same osnove nauke. Isto tako, i sami konstruktivisti preteruju kada istiu da su, npr. eksperimenti retko kad odluujui faktori pri reavanju naunih kontroverzi. Ovakve tvrdnje postaju izuzetno opasne u kontekstu obrazovanja i ekspanzije naune pismenosti.

3. Prevara Sokal
Nekoliko godina sam kao student bio zanesen filozofijom, a onda sam se razoarao. Uvidi onih filozofa koje sam ja prouavao izgledali su mi mutni i tamni u poreenju sa zasenjujuim uspesima fizike i matematike. Od tih dana pa do danas, ja sam ponekad pokuavao itati najnovija dela iz oblasti filozofije nauke. Naao sam da su neka od njih napisana argonom tako neprobojnim, da naprosto moram zakljuiti da su pisana sa ciljem da budu zadivljeni oni koji ne razlikuju nejasnost od dubokoumnosti. Poneki od tih tekstova bili su dobri za itanje, pa ak i duhoviti, na primer spisi Vitgentajna i Paula Fajerabenda. Ali vrlo retko sam sticao utisak da imaju ikakve veze sa onim to je meni poznato kao nauni rad. [Vajnberg 1992/1997: 1478]

Zvanian poetak Naunih ratova moe se locirati u leto 1996. godine. Tada je u asopisu Lingua Franca objavljen tekst fiziara Alana Sokala u kojem je on otkrio svoju (naunu) prevaru.
1 U Britaniji je uobiajen naziv naune studije, a u Americi studije nauke i tehnologije.

510

Sutina Sokalovog (ne)uspelog pokuaja prevare bila je u tome da objavi grandiozan i besmislen tekst pod nazivom Transgressing the boundaries: Toward a transformative hermeneutics of quantum gravity, u jednom od vodeih postmodernistikih/konstruktivistikih asopisa Social Text (Sokal 1996). Da ironija bude vea, taj broj je bio imenovan The Science Wars i bio je osmiljen kao odgovor kulturne levice Grosu i Levitu. U ovom broju izali su radovi poznatih teoretiara postmoderne, konstruktivistike i feministike orijentacije. Pokuaemo ukratko da opiemo opti stav koji se moe doneti na osnovu itanja (najpoznatijih) tekstova u tom broju. Sandra Harding (1996) je elela da istakne da glavne kritike novih studija nauke i tehnologije [dolaze od] antidemokratske desnice, jer se te studije percipiraju kao glavna pretnja civilizaciji i standardima razuma. (str. 15) Ona negira sutinu te kritike koja se uglavnom zasniva na optubama naunih studija za relativizam, tvrdei da nauke jesu istorijski relativne u odnosu na pitanja odreene kulture o prirodnom i drutvenom poretku, a ne da su epistemoloki relativne raznim kulturnim verovanjima. Rouzova (Rose 1996) govori da su se kulturni ratovi u Britaniji, za razliku od amerike verzije koja je bila uoptena, odvijali u serijama napada, najvie na psihoanalizu i sociologiju naunog znanja. Kritika psihoanalize bila je zasnovana prvenstveno na usponu bioloke paradigme u psihologiji i psihijatriji. Martin (E. Martin 1996) se zalagao za pomirenje nauke i kulturnih studija, jer smatra da bi prirodne nauke mogle od njih da imaju koristi. Doroti Nelkin (1996) naglaava ve pomenute argumente napada pronaunih aktivista, da je njihova glavna inspiracija povezana sa strahom od smanjivanja finansiranja, iako smo videli da su neki pronauni aktivisti to izriito negirali. Livajn (Levine 1996) ukazuje na iracionalnost branilaca nauke koju ispoljavaju prilikom napada na antinauku, koja je nekad zaista prisutna, i to sa obe strane, jer nisu svi napadi i sve odbrane zasnovane samo na istoj logici i argumentima. Aronovic (Aronowitz 1996) optuuje veinu naunika i novinara da pripadaju naunom establimentu koji uspeno marginalizuje ili priguuje alternativnu nauku, i na nivou objanjenja i

511

na nivou otkria. (str. 179) Za klju uspeha nauka od 17. veka on smatra dogmu o metodu (str. 179) iji elementi su sledei: ubeenje da je knjiga prirode napisana jezikom matematike i da je put do legitimnog i pouzdanog znanja jedino mogu eksperimentalnom metodom. Nakon ovoga, zaista i ne udi stav da istoriju nauke piu pobednici, koja ima karakter kontinuiranog progresa razuma. Aronovic ne negira korisnost nauke, ali eli da istakne da ona ipak ne dolazi tako lako do istine i da je taj put pun prepreka, makar u vidu ekonomskih, socijalnih ili kulturnih okolnosti. Nauka zaista postie rezultate, ali on se zalae za omoguavanje ideoloke kritike nauke i za njenu dekonstrukciju. Aronovic se slui sledeom logikom: ako je nauka drutvena institucija, onda je ona podlona (kao i bilo koja druga drutvena institucija) ideolokoj kritici i dekonstrukciji. Svoje kritiare naziva naunim konzervativcima1. I konano, Ros (Ross 1996b) je pored uvoda, o kojem e jo biti rei, eleo da pokae da je san o istoj nauci samo jedan mit i da je nauka najee bila u slubi vojne industrije. Objanjenje Naunih ratova koje u obzir uzima samo naune faktore odnosi se na to kako je Sokal bio inspirisan Grosom i Levitom. On je proveravao njihove reference jer se pitao da li su one moda ipak izvuene iz konteksta. Meutim, doao je do zakljuka da su one mnogo loije izgledale u kontekstu! Ovo objanjenje nam je neophodno, ali ne i dovoljno, jer se iz vida gube politika i moralna dimenzija. Pitanja koja su poela da se nameu nakon objavljivanja samog rada i naknadne Sokalove objave (1996a/2000) da je u pitanju prevara jesu od izuzetnog znaaja za nauku uopte, naroito za sociologiju. Da li Sokalova prevara ita dokazuje? Da li objavljivanje takvog rada pokazuje da su drutveni naunici iz konstruktivistikog/postmodernistikog krila arlatani koji ne poznaju nauku? Da li je Sokal imao moralno pravo da uini ono to je uinio? ta nam itava afera govori o samoj nauci i naunom znanju? Pored reakcija iz naunih krugova Sokalova prevara je dospela na naslovnu stranu dnevnog lista The New York Times,
Vilsona, Skinera, Foksa i Lorenca naziva socijalnim darvinistima, to nije adekvatno. O ovakvoj kritici nauke bie rei kasnije, kada budemo govorili o najeim napadima (sociologa) na sociobiologiju.
1

512

18. 5. 1996. godine. Sokal je tada bio nepoznat profesor fizike koji je svoj rad pripremao u tiini i sa velikim naporom. Rad je morao biti dovoljno lo kako bi pokazao ono to je nameravano, ali i dovoljno dobar da prevara ne bude otkrivena tako lako (The Editors of Lingua Franca 2000b). Sokal svoj rad poinje konstatacijom da mnogi prirodni naunici odbacuju samu pomisao da discipline koje se bave socijalnom i kulturnom kritikom mogu neto da doprinesu njihovom istraivanju. Razlog tome on vidi u zastupanju dogme nametnute od strane dugotrajne postprosvetiteljske hegemonije nad zapadnim intelektualnim pogledom na svet, ije osobenosti se mogu ukratko sumirati. . . (Sokal 1996: 217) U pitanju su realistike pretpostavke o svetu oko nas: da postoji spoljanji svet, nezavisan od itavog oveanstva, da su njegove osobenosti kodirane u fizikim zakonima, i da ljudi mogu stei pouzdano znanje o tom svetu. Sve ovo mogue je na osnovu (takozvanog) naunog metoda. (str. 217) Dalje, Sokal se poziva na Hajzenberga, Bora i na revizionistike studije iz filozofije nauke (Kuna, Fajerabenda, Latura, Aronovica i Blura), feministike i poststrukturalistike kritike, istiui kako su se u 20. veku dogodile duboke konceptualne promene koje su ozbiljno dovele u pitanje kartezijansko-njutnovsku metafiziku i koje su demistifikovale supstantivni sadraj mejnstrim zapadne naune prakse, otkrivajui ideologiju dominacije, skrivenu iza fasade objektivnosti. (str. 217) Zakljuak je da i fizika realnost, kao i socijalna, predstavlja puki konstrukt. Nauno znanje nije objektivno, ve reflektuje dominantne ideologije i odnose moi kulture koja ju je proizvela. (str. 218) U skladu sa esto nerazumljivim i besmislenim renikom postmodernih (i njima slinih) teoretiara, Sokal istie da diskurs naune zajednice nema privilegovani epistemoloki status u odnosu na kontrahegemonike narative koji emaniraju od disidentskih ili marginalizovanih zajednica. (str. 218) Nakon uvoda Sokal naglaava kako eli da analizira trenutni razvoj u oblasti kvantne gravitacije, u kojoj se raa sinteza Hajzenbergove kvantne mehanike i Ajntajnove opte teorije relativiteta. U kvantnoj gravitaciji . . . prostor-vreme . . . prestaje da postoji kao objektivna fizika realnost; geometrija postaje relaci-

513

ona i kontekstualna (str. 218), gde ak i sama egzistencija postaje problematizovana i relativizovana. Kvantna gravitacija predstavlja konceptualnu revoluciju i vri veliki uticaj na sadraj budue postmoderne i oslobodilake nauke. (str. 218) Ostatak Sokalovog teksta sastoji se iz tri dela: od pregleda filozofskih i ideolokih pitanja koja su (navodno) postavile kvantna mehanika i opta teorija relativiteta, izlaganja nastajue teorije kvantne gravitacije i diskusije o nekim njenim konceptualnim pitanjima, i komentara kulturnih i politikih implikacija ovih naunih razvoja. itav rad obiluje besprekornim referencama (ima ih 220) u kojima se Sokal poziva na: Altisea, Aronovica, Blura, Boma, Bora, Brikmona, omskog, Deleza i Gatarija, Deridu, Ajntajna, Fajerabenda, Goltona, Gedela, Grosa i Levita, Suzan Hak, Donu Haravej, Sandru Harding, Hajzenberga, Evelin Foks Keler, Kuna, Latura, Liotara, Minkovskog, Ortiz de Montelana, Pikeringa, Rosa, eldrejka, Vajnberga, Vilera, Vulgara, ieka itd. Pozivajui se na Hajzenberga i Bora, Sokal je ponudio jo jednu od postmodernih interpretacija kvantne mehanike, odnosno njenih (navodnih) postulata: principa neodreenosti, principa komplementarnosti, odnosno dijalektizma i principa diskontinuiteta. Kritikujui Njutnovu mehanicistiku fiziku i apsolutnost vremena i prostora, on istie kako je teorija relativiteta nainila radikalni konceptualni raskid sa tradicionalnom fizikom, jer geometrija prostor-vremena postaje kontingentna i dinamina, i na taj nain zamenjuje Euklidovu geometriju Rimanovom (uz obaveznu napomenu kako su srednjokolci jo i danas zaraeni euklidskom geometrijom). Uoljivo je konstantno pozivanje na nelinearnost Ajntajnove fizike koja transcendira linearnu Njutnovu fiziku. U principu, tekst je popunjen (besmislenim, ali precizno navedenim) citatima (ini se da je Sokalov miljenik bio Derida sa svojim izletima u teoriju relativiteta) i velikim brojem fusnota (ima ih 55 i one sa bibliografijom zauzimaju vie od pola rada). Podnaslovi rada su sledei: Kvantna mehanika: neodreenost, komplementarnost, diskontinuitet i meupovezanost, Hermeneutika klasinog opteg relativiteta, Kvantna gravitacija: struna, tkanje ili morfogenetiko polje?, Diferencijalna topo-

514

logija i homologija, Teorija mnogostrukosti: celine i granice i Prekoraenje granica: ka oslobodilakoj nauci. Na kraju Sokal karakterie oslobodilaku nauku postmoderne. Tako se kao jednostavan kriterijum postmoderne nauke navodi njena osloboenost od koncepta objektivne istine. Znajui da se u postmodernoj literaturi princip neodreenosti i teorija haosa esto navode kao nekakvi principi protiv koncepta objektivnosti, Sokal namerno navodi kvantnu gravitaciju kao arhetipski primer postmodernistike nauke. (str. 227) Oslobodilaka postmoderna nauka treba da oslobodi ljude od tiranije apsolutne istine i objektivne realnosti. (str. 227)1 Dugakim, zamagljenim i esto besmislenim reenicama, poput ove, da postmoderne nauke dekonstruiu i transcendiraju kartezijansku metafiziku distinkciju izmeu oveanstva i Prirode, posmatraa i posmatranog i Subjekta i Objekta (str. 2278), Sokal se zalae za ruenje statikih ontolokih kategorija i hijerarhija karakteristinih za modernistiku nauku. (str. 228) Zakljuak bi bio da sadraj i metodologija postmoderne nauke omoguavaju snanu intelektualnu podrku progresivnom politikom projektu, shvaenom u najirem smislu: prekoraenje granica, ruenje barijera, radikalnu demokratizaciju svih aspekata socijalnog, ekonomskog, politikog i kulturnog ivota. (str. 229) I konano, tekst ne bio spadao u po(st)mod(er)nu literaturu da ne govori neto i o lingvistikom determinizmu naunog diskursa. Tako matematika postaje konstruisana Galilejevim jezikom, jer ak ni logika ni matematika ne mogu da pobegnu od socijalnih uticaja. Oslobodilaka nauka stoga ima za zadatak da sprovede i ozbiljnu reviziju matematikih kanona koji nedvosmisleno reflektuju androcentrinu strukturu interpersonalnih odnosa.

1 Najvei problem stvara princip neodreenosti koji se tumai na mnoge naine, oigledno kako kome to odgovara. Meutim, odnosi neodreenosti se ne odnose na nekakvu metafiziku neodreenost koja ima subverzivne epistemoloke konsekvence na osnovu kojih bi itavo nae (objektivno) znanje bilo dovedeno u pitanje. To je zaista jedan od najvanijih zakona fizike, prediktivni zakon o ponaanju konkretnih fenomena, ali koji vrlo lako moe da bude potvren, kao i ostali principi fizike. U pitanju je objektivan zakon koji ne dovodi u pitanje odnos izmeu subjekta i objekta spoznaje, ve samo na matematiki jednostavan nain govori o statistikim ishodima repetitivnih posmatranja odreenih fenomena (vidi Gross and Levitt 1994/1998: 52).

515

Sokal u razotkrivanju itave afere (Sokal 1996a/2000) istie kako je eleo da vidi da li e urednici poput Rosa i Dejmsona prihvatiti i tampati lanak koji je namerno zainjen glupostima ukoliko je (a) zvuao dobro i (b) laskao ideolokim ubeenjima urednika (str. 49). Kasniji radovi (1996b/2000, 1997/2000, 1998; Sokal and Bricmont 1998b) posveeni su opovrgavanju sopstvenih prethodno izreenih tvrdnji, gde je lako uoljivo autorovo ponavljanje da gotovo sve to je pisao nije podrano nauno validnim argumentima. Sokalu je jasno i sasvim razumljivo da urednici asopisa Social Text nisu bili u stanju da kritiki (pr)ocene tehnike aspekte njegovog rada, ali im zamera to nisu konsultovali strunjaka za datu oblast. Ono to jo vie iznenauje jeste koliko spremno su prihvatili moju implikaciju da potraga za istinom u nauci mora biti podreena politikoj agendi i koliko su nemarni bili prema sveukupnoj logici rada. (1996a/2000: 51) Kako sam kae, njegov metod je bio satirian, ali motivacija je bila izuzetno ozbiljna.
Ukratko, moja briga oko irenja subjektivistikog miljenja je i intelektualna i politika. Intelektualno, problem sa takvim doktrinama je u tome to su lane (kada nisu u potpunosti besmislene). Postoji stvarni svet; njegove osobenosti nisu puke socijalne konstrukcije; injenice i dokazi su znaajni. [str. 51; kurziv u originalu]

to se tie politike strane Sokalove motivacije, kako sam priznaje, izuzetno je bio besan zbog raznih besmislenih teorija koje potiu od samoproklamovane levice koja je u poslednja dva veka bila simbol za favorizovanje nauke u odnosu na opskurantizam i imala veru u racionalnu misao i neustraivu analizu objektivne stvarnosti (i prirodne i drutvene). . . (str. 52) Preokret dananje levice u epistemiki relativizam je ono to Sokal smatra izdajom istorijskog naslea i neim to umanjuje inae slabe izglede za progresivnom drutvenom kritikom. (str. 52)
Teoretisanje o socijalnoj konstrukciji stvarnosti nee nam pomoi da pronaemo efikasni tretman side, niti da razvijemo strategije za prevenciju globalnog zagrevanja. Niti moemo da se borimo protiv lanih

516

ideja u istoriji, sociologiji, ekonomiji i politici, ukoliko odbacimo pojmove istinitog i lanog. [str. 52]

Kao glavni rezultat svog eksperimenta on pominje demonstraciju da su makar neki leviarski akademski krugovi intelektualno lenji. Jasno je da je njegov rad prihvaen usled politikih i ideolokih delova koji nemaju nikakvu naunu podrku u samom tekstu. Neto kasnije Sokal (1998: 10) navodi kako njegov cilj nije negiranje tvrdnje da je nauka ljudska delatnost koja je kao takva podlona rigoroznoj drutvenoj analizi. On ne eli da pokae kako u nauci presti, mo, politika, ekonomija i ideologija nemaju uticaja. Samo eli da istakne da se interna logika naunog istraivanja takoe ne sme izostaviti iz razmatranja. Sociolog i istoriar nauke mogu da zadre svoje uloge u istraivanju nauke, jer oni svojim analizama ukazuju na ove, esto zapostavljene eksterne faktore naunog istraivanja. Ono to Sokal govori jeste da su i ovi problemi podloni racionalnoj analizi i debati. U poslednje tri decenije sociolozi su postali daleko ambiciozniji u svojim pokuajima da napadnu normativnu strukturu naunog istraivanja, jer su je time srozali na samo jednu od mnogih drutvenih praksi. Odatle i potiu tvrdnje sociologa da prirodni svet igra malu ili nepostojeu ulogu u konstrukciji naunog znanja (Collins 1981: 3) ili da je stvarnost pre posledica nego uzrok tzv. socijalne konstrukcije injenica (Latour and Woolgar 1979/1986: 237). Sokalu je jasno da sama injenica objavljivanja njegovog teksta u asopisu Social Text ne dokazuje mnogo toga. To nije dokaz da su svi teoretiari iz polja kulturnih studija arlatani ili neznalice, da su njihove studije besmislene ili da su intelektualni standardi u ovim poljima izuzetno niski. Prevara neposredno dokazuje samo da su urednici odreenog asopisa bili spremni da tampaju rad koji brani njihove ideoloke postavke, ne konsultujui se sa strunjacima iz oblasti kvantne fizike. Sokal priznaje da je njegov rad prilino duhovit i smean, ali ono to je alarmantno jeste da delovi koji su u njegovom tekstu najsmeniji sa stanovita nauke nisu njegovi, ve direktni citati postmodernih gurua! Zapravo, lanak je strukturiran oko najblesavijih citata

517

koje sam mogao da pronaem o matematici i fizici (i filozofiji matematike i fizike) od nekih najpoznatijih francuskih i amerikih intelektualaca; moj jedini doprinos bio je da izmislim besmislen argument koji povezuje ove citate i hvali ih. (Sokal 1998: 11) Da bi ovo postigao, Sokal se pozivao na moderne ideje dekonstrukcionista, njuejd ekologiju, feministiku epistemologiju, ekstremni socijalni konstruktivizam, lakanovsku psihoanalizu itd. Zato su u njegovom tekstu toliko interesantne parodije sa postmodernim teorijama o Gedelovoj teoremi, teoriji haosa, diferencijalnoj topologiji, nelinearnom vremenu, morfogenetikim poljima itd. Latur (Latour 1997/2000) je kritikovao itavu aferu preko dokazivanja da je urnal Social Text lo, to prema njegovom miljenju vai i za mnoge druge asopise iz ove oblasti. Druga najvanija kritika na Sokalov raun je Laturova tvrdnja da se Sokal namerno okomio na Francuze. Meutim, Sokal (1997/2000) izriito eli da istakne kako nije tano da je Social Text lo urnal, pozivajui se na neke izuzetno hvaljene ranije brojeve, a to se tie Francuza, jasno je istakao kako nije vano poreklo ideje, ve njen sadraj. [N]apisao sam svoju parodiju, ne da bih branio nauku protiv navodno varvarskih sociolokih hordi, ve da bih branio ameriku akademsku levicu od iracionalistikih tendencija koje, iako pomodne, ipak jesu suicidne. (str. 127)1 Bogosijan (Boghossian 1996/1998) smatra da Sokalov tekst dokazuje tri stvari: (1) da su relativistike koncepcije nauke izuzetno rasprostranjene; (2) da u njima postoje akademski i intelektualni standardi koji se za njih mogu oekivati; (3) da nijedna od ove dve tvrdnje ne mora da reflektuje odreenu politiku poziciju, naroito ne onu konzervativnu. On tvrdi da je u Americi postmodernizam blisko povezan sa multikulturalizmom, koji se u najirem smislu moe shvatiti kao neka vrsta politikog projekta koji odaje priznanje doprinosima kultura i zajednica ija postignua su bila istorijski zapostavljena ili potcenjena. (str. 30) Moda najradikalnija verzija multikulturalizma u planu i programu nekih univerziteta jeste afrocentrizam (vidi Gross and Levitt 1994/1998)2.
1 2

Vidi i (Latour 2002). Najoptije gledano, afrocentrizam bismo mogli okarakterisati kao

518

Stiven Vajnberg je u svom nita manje poznatom radu od Sokalovog (Weinberg 1996/2000) ukazao na greke u Sokalovom radu, ne negirajui da su neki fiziari zaista donekle krivi za konfuziju koja postoji oko nekih tema iz fizike. Recimo, kada govorimo o principu neodreenosti, Vajnberg smatra da
jednu vrstu pseudoistorije, dakle, onu koja nije zasnovana na (naunim) dokazima. Kao najea polazna taka uzima se tvrdnja da ono to zvanina istorija pripisuje Grcima samo predstavlja pozajmljivanje ili ak krau iz Starog Egipta. Logiki ekstrem ovakve tvrdnje jeste da je svetska istorija lana ili pogrena. Afrocentristi zanemaruju istorijske injenice i svoju panju usmeravaju na (navodne) kulturne motive istoriara. Koreni afrocentrizma nalaze se u knjizi Dorda Dejmsa Stolen Legacy koja je objavljena 1954. godine. Dejmsova, danas veoma uticajna teza, ali bez ikakvog uporita u istorijskim dokazima ima zadatak (izmeu ostalog i) da dokae kako je Aristotel ukrao svoju filozofiju iz Aleksandrijske biblioteke. Kao jedan od dokaza za svoju tvrdnju Dejms navodi da nijedan ovek nije u stanju da pie o toliko razliitih tema. Sutina afrocentrizma je da su crni ljudi, poreklom iz Egipta, tvorci savremene nauke i filozofije. Meutim, nereivi problemi nastaju kada pristalice ovih teza treba da dokau i opiu korpus egipatske filozofije koja je bila osnov za grku. Navodni dokazi su zaista neverovatno slabi i naivni (vidi Lefkovitz 1996). Osnove afrocentrike egiptologije su sledee (Roth 1996: 315): (1) stari Egipani su bili crni; (2) staroegipatska civilizacija je bila superiorna svim drugim civilizacijama tog doba, naroito Staroj Grkoj; (3) egipatska kultura je izvrila izuzetno snaan uticaj na kasniju evropsku i afriku kulturu; (4) postoji zavera protiv irenja ovih dokaza. Autorka smatra da je rasa sutinski socijalni koncept i da je u potpunosti anahrono na osnovu naih savremenih kategorija govoriti o tome kojoj rasi su pripadali Egipani. Iako su ovo interesantna pitanja, eventualni odgovori ne govore nam apsolutno nita o egipatskom drutvu, kulturi i istoriji. Superiornost Egipana zasnovana je na preterivanju prilikom tumaenja istorijskih dokaza. Sutina argumenta o uticaju egipatskog kulturnog naslea na evropsku civilizaciju jeste da on omoguuje ljudima crne puti da se pozivaju na svoje pretke kao stvaraoce civilizacija. Sve i da je ovo istina, veina dananjih afroamerikanaca potie iz afrikih predela koji nisu bili deo Egipta. Blaa varijanta afrocentrizma eli da naglasi kako bi istoriari trebalo da se fokusiraju i na Egipat i Nubiju, a ne samo na Grku i Rim kao kolevke civilizacije. Problem je kada se umesto egipatske kulture i umetnosti eli izuavati egipatska nauka koju su Grci navodno ukrali od njih. Meri Lefkovic smatra da ovakva vrsta pseudoistorije nije mogla da bude ire prihvaena pre etrdesetak godina, ve da je ona posledica novog istoricizma, tj. istorije-bez-injenica. (Lefkowitz 1996: 303) Dobar primer uplitanja politike i ideologije u nauku predstavlja hamitska hipoteza. Prema ovoj hipotezi, sve u Africi potie od Hamita koji su navodno bili bele rase. Biblija se ne bavi rasnim razlikama Nojevih sinova, ali se ideja o rasnoj razlici javlja u pogledu potomaka Nojevog sina Hama. U Talmudu (VI vek p. n. e.) se govori da su Hamovi potomci prokleti da budu crni, jer je Ham predstavljen kao grean ovek, ije potomstvo je degenerisano (Sanders 1969: 521522). Dakle, tradicija identifikuje Hamite kao crne sa odreenim fiziognomskim karakteristikama i nepoeljnim karakterom. Ova ideja se

519

ne smemo zanemariti injenicu da Hajzenberg nije ba uvek bio naroito paljiv mislilac, na ta ukazuju njegove tehnike greke prilikom rada na nemakom projektu nuklearnog oruja. Zato on insistira da se filozofske implikacije raznih teorija iz fizike daleko opreznije razmotre nego to se to obino ini. Ove kritike su opisane pri analizi Formanovog rada o kvantnoj mehanici1.
odrala i kroz srednji vek, sve do 17. veka. Crni ljudi su smatrani za proklete Hamove potomke i ova shvatanja su bila slina tadanjim interesima odreenih drutvenih slojeva. S jedne strane, ona je obezbedila opravdanje eksploatacije ljudi crne puti, a s druge je ostala u skladu sa hrianskom kosmologijom, jer su crni i beli ljudi preko Hama i dalje bili braa. U 18. veku pitanje porekla crnih ljudi postaje predmet mnogih naunih debata tog vremena. Jedno od glavnih pitanja bilo je pitanje monogeneze/poligeneze. Tako su se krajem 18. veka iskristalisala dva shvatanja porekla crnih ljudi jedno, da su oni rezultat degeneracije, usled environmentalnih uslova, a drugo, daleko rasprostranjenije, da su oni plod odvojenog stvaranja i da nisu ljudi, poput belaca. Napoleonova invazija na Egipat 1798. godine donela je sa sobom nova tumaenja porekla Egipana i postala je osnova za novi hamitski mit. Tada je otkriveno da Zapadna civilizacija ima korene koji seu dalje od Stare Grke i da Egipani potiu od crnih ljudi. Ova shvatanja su postojala i ranije, ali nisu bila prihvaena (str. 525). Tako je dolo do sukoba izmeu istorijskih podataka i tadanje zapadne ideologije. Nametnula se pretpostavka da su degenerisani i inferiorni crni ljudi ipak zaetnici civilizovanog ivota. Nakon ovih otkria usledile su reakcije prema kojima su sada Egipani ipak tumaeni kao belci i time je oivljena hipoteza da su Hamiti bili beli. Ova ideja se poetkom 19. veka irila velikom brzinom, naroito od strane hrianskog svetenstva. Vraanjem na Bibliju i ponovnim tumaenjima otkriveno je da je proklet bio Hamov sin, a ne Ham i njegova ostala deca. Tako je uspostavljeno kao injenica da su Egipani bili beli, to je znailo da nisu prokleti i da su sposobni za stvaranje civilizacije. Makgafi (MacGaffey 1966) smatra da termin Hamit treba odbaciti kao rasnu etiketu zbog pogrene teorije rase sa kojom se povezuje. U svakom sluaju, ovo je koristan primer ideologizacije istorije i nametanja podataka po potrebi odreenih vladajuih struktura. Pria o zvaninoj istoriji kao o zaveri danas je najpoznatija po primeru da holokaust nije bio ba toliko straan kao to to ele da prikau, npr., jevrejski istoriari ili da se on nije ni dogodio (vidi npr. Hines 1994; a o poreenju afrocentrizma sa jo nekim pseudonaukama, poput parapsihologije, vidi Ortiz de Montellano 1996). 1 veber (Schweber 1997) je pisao o fiziarima nakon Drugog svetskog rata, odnosno o njihovoj slici u oima javnosti SAD. Oni su u to vreme imali izuzetno snaan autoritet, igrali su veoma vanu ulogu u tadanjoj transformaciji amerikih univerziteta i prvi su ukinuli tadanje diskriminatorne prakse povezane sa naunim institucijama. itava debata se u tekstu na ovaj

520

to se tie samih urednika koje je Sokal direktno nasamario, oni (Robbins and Ross 1996/2000) su izjavili da im je ao to su uopte i tampali Sokalov tekst. Kako sami priznaju, kada su dobili rad, prvo to su pomislili bilo je da jedan nepoznati fiziar ima elju da se afirmie u postmodernoj filozofiji. Urednici naglaavaju da bi takav rad bio smatran zastarelim da ga je pisao neki drutveni naunik i da su ga objavili kao znak ohrabrenja za sline budue pokuaje prirodnjaka, a ne kao rad sa ijim tvrdnjama se oni slau. Ovi argumenti su prilino slabi i neubedljivi. to se tie samog asopisa Social Text, Aronovic, jedan od njegovih osnivaa, tvrdi da je u pitanju marksistiki projekat (Aronowitz 1997/2000). Podnaslov koji su mu osnivai dali bio je Teorija, kultura, ideologija. Upotreba termina ideologija u podnaslovu otkriva pravu nameru urednika osnivaa. Ideologiju oni nisu shvatali kao neku lanu svest, ve kao oblik proivljenog iskustva. Svi procesi znanja, ukljuujui i nauku, posredovani su od strane njihovih praksi; jer za nas praksa nije mentalna, ve materijalna kategorija. (str. 201) Aronovic insistira na tome da nije glavni problem da li realnost postoji, ve da li je znanje o realnosti transparentno i ovde locira Sokalovu greku da su razum, logika i istina u potpunosti neproblematine kategorije. Meutim, Sokalu je jasno da je interpretacija nuna, s tim to on insistira na tome da adekvatni nauni metodi proiavaju socijalne i kulturne uticaje prilikom procesa otkria. Sa ovim se Aronovic ne slae i smatra ovakav argument slinim religijskoj veri. (str. 201) Stenli Fi je takoe pokuao da kritikuje Sokala na osnovu pogreno shvaenih protivnika (Fish 1996/2000), tvrdei da on (Sokal) nije adekvatno razumeo dve stvari. Jedna je ta to je socijalno konstruisano poistovetio sa neim to nije stvarno. Fi ne vidi protivrenost u tome da je neto konstruisano i stvarno u isto vreme. Kako on istie, sociolozi nauke ni ne pokuavaju da se bave naukom, ve pokuavaju da pokau ta naunici rade i ta znai baviti
nain prebacuje na nivo rasprave o uticaju Sokalove prevare na dalje promene u amerikom obrazovanju. Takoe, govorei o stanju fizike, ali i o njenoj budunosti, Gruner i dr. (Gruner et al. 1995) smatraju da fiziari treba vie da se fokusiraju na interne okolnosti na koje sami mogu da utiu, nego na eksterne.

521

se naukom, prema tome, nije domen njihove krivice to to nisu razumeli parodiju. Ipak, ako uzmemo u obzir Rosov Uvod u broju posveenom Naunim ratovima (Ross 1996a), videemo da Fiova kritika nije adekvatna. Ros govori o tehnofobiji, opasnosti naunog znanja (a ne o opasnosti koja potencijalno preti od primene naunog znanja!) i tvrdi da nauka nema monopol nad racionalnou! (str. 3) Takoe, on pie i o udaljenosti naunog znanja od socijalnih i fizikih okruenja, zakljuujui da je ono iracionalno kao i bilo ta drugo to moemo zamisliti. . . (str. 3) Pod uticajem Borisa Hesena (Hessen 1931/1980) Ros naunu objektivnost (znakovi navoda su Rosovi) u velikoj meri povezuje sa ekonomskim silama slobodne trgovine. Takoe, govori i o androcentrinoj racionalnosti na koju ve due vremena ukazuju filozofije koje potiu iz feministikog krila. Sve u svemu, racionalnost i objektivnost su svedeni na socijalne, politike, ekonomske i ideoloke interese naunih aktera, protiv ega je Sokalova kritika i bila uperena. Branei konstruktiviste, odnosno sociologe naunog znanja, Ros na sledei nain karakterie njihove studije:
Takve studije su demonstrirale da nauno znanje nije dato od strane prirodnog sveta, ve da je proizvedeno ili ogranieno kroz socijalne interakcije meu naunicima i njihovim instrumentima i da su te interakcije posredovane od strane konceptualnih aparata stvorenih kako bi ih postavili u okvir i interpretirali rezultate. [str. 11]

Nema sumnje da je shvatanje sadraja i racionalnosti nauke kao epifenomena irih kulturnih i drutvenih struktura korisno za razotkrivanje igre moi u navodno objektivnim objanjenjima sveta. (Nanda 1997/2000: 206) Meutim, konstruktivisti svojim shvatanjima promoviu validnost raznih etnonauka, gde je nauna racionalnost subordinirana oblicima ivota razliitih zajednica. Kada postojeim drutvenim vrednostima dopusti da odluuju o validnosti znanja, znanje gubi svoju mo da kritikuje ove, obino opresivne vrednosti. (str. 206) Sokal se 1997. godine udruio sa Brikmonom, koji je takoe fiziar, i napisao je knjigu Fashionable Nonsense: Postmo-

522

dern Intellectuals Abuse of Science (Sokal and Bricmont 1998a). Knjiga je 1997. godine izala u Francuskoj, pod drugaijim naslovom (Impostures Intellectuelles) i sa neto drugaijim sadrajem. Motiv pisanja ove knjige je potreba naunika da laicima objasne zbog ega je Sokalov rad bio besmislen i ispunjen apsurdnim citatima postmodernih teoretiara. Poglavlja su posveena demoliranju odreenih teoretiara: Lakana, Kristeve, Irigarejeve, Latura, Bodrijara, Deleza i Gatarija i Virilioa. Dva poglavlja su posveena epistemikom relativizmu u filozofiji nauke i Gedelovoj teoremi. Ono to je uinio Stiven Vajnberg (Weinberg 1996/2000), uradili su i Sokal i Brikmon (Sokal and Bricmont 1998b). U pitanju je detaljna analiza Sokalovog rada u kojoj se ukazuje na besmislice o kojima je Sokal govorio. Kao prvo, teorija kvantne gravitacije jo uvek ne postoji u nekom konanom obliku, tako da su mnogi zakljuci koje je Sokal navodio bili samo puke spekulacije, bez ikakvih potkrepljenih tvrdnji. Kao drugo, kvantna gravitacija e verovatno donekle izmeniti nae poimanje prostora i vremena (u naunom smislu), ali malo je verovatno da e ona imati validne politike implikacije. Kako kae u pogovoru itave afere, njegova namera je bila da uini mali doprinos dijalogu izmeu leviara humanista i leviara prirodnih naunika. Smatrao je da su ove dve kulture danas verovatno udaljenije po mentalitetu nego ikad u poslednjih pedeset godina. (Sokal 1996/1998: 268)1 Francusko izdanje sadri i poglavlje o Bergsonovom nerazumevanju teorije relativiteta. U recenziji francuskog izdanja Sokalove i Brikmonove knjige Kalon (Callon 1999) je naziva ratnom mainom (str. 261) i knjigom bez sadraja, koja je pokrenula debatu bez sadraja. (str. 263) Dalje u radu Kalon govori o Laturu i relativitetu i (navodno) pogrenoj interpretaciji Sokala i Brikmona, i o sporu izmeu Bergsona i Ajntajna (vidi takoe i [Linker 2001] za negativnu recenziju; [Nagel 1998] za pozitivnu). U veoma poznatoj recenziji knjige (Sokal and Bricmont 1998a) Riard Dokins (Dawkins 1998/2003) se direktno ukljuio u
Ovaj lanak Sokal je poslao urednicima asopisa Social Text, ali je odbijen pod izgovorom da ne zadovoljava intelektualne standarde asopisa. Zato je originalno tampan u asopisu Dissent, u jesen 1996. godine.
1

523

Naune ratove. Njegovo vienje postmoderne lako je okarakterisati, jer recenzija poinje citatima postmodernih autora koje Dokins razotkriva kao besmislene. On insistira na tome da nejasan stil pisanja postmodernista samo predstavlja nain skrivanja praznih i besmislenih reenica i da nauna terminologija ne podrazumeva iznoenje nauno relevantnih stavova. Neto kasnije on (Dawkins 2000/2003) izdaje esej u kojem kritikuje stavove teoretiara koji izjednaavaju epistemiki status nauke sa ostalim znanjima i nainima saznavanja. Dokins smatra da, na primer, ljudi iz Amazona veruju u istinitost svojih sistema verovanja, jer ne znaju za nauku. To ne znai da naunici takva shvatanja treba da stavljaju u istu ravan sa (zapadnim) naunim znanjem, to implicira konstruktivizam. Govorei o snazi nauke Dokins navodi da je konverzija domorodaca u hriansku veru bila posledica, pre svega nauno zasnovane tehnologije, a ne religije. injenica je da je religiji grekom pridavana superiornost i da je hrianski bog smatran superiornim u odnosu na neka lokalna boanstva, jer su njegovi vernici nosili puke, imali teleskope, radio aparate i medicinu koja funkcionie. Na kraju situacija postaje jo komplikovanija kada Sokal kae da je stari leviar kojem nije jasno kako e dekonstrukcija moi da pomogne radnikoj klasi i promovisanju drutvene pravde. Za sebe kae da je naivina koja ipak veruje da postoji spoljanji svet i objektivne istine o njemu koje je mogue otkriti uz pomo nauke. On se ograuje od drutvenih nauka za koje smatra da u principu treba da imaju iste metode kao i prirodne nauke, ali da ipak imaju odreene metodoloke specifinosti koje nastaju usled predmeta istraivanja, a to su ljudi koji imaju subjektivna stanja svesti. On ne negira postojanje socijalnih konstrukcija. Rei da je fizika stvarnost socijalni i lingvistiki konstrukt jednostavno je blesavo, ali rei da je socijalna stvarnost socijalni i lingvistiki konstrukt bukvalno je tautologija. (Sokal 1996/1998: 270n4) Sokal ne misli da nauku treba po svaku cenu spasiti od postmodernista, ve da levo usmerenu politiku treba spasiti od neozbiljnog i laikog razmiljanja. On istie da relativizam, iracionalizam i pogreno miljenje ometaju progresivne politike ciljeve. Jasno miljenje trebalo bi da bude glavno oruje levice,

524

kao to je to tokom istorije prvenstveno i bilo. Kao to moemo da vidimo, pravi problem izmeu Sokala i postmodernista nije Kako bi trebalo razmiljati o kvantnoj gravitaciji? ve Koji je najbolji nain da promenimo drutvo? Naravno, Sokal nije bio ni prvi, a sigurno ni poslednji koji je postavio ta pitanja, ali je bio najdramatiniji. Braun smatra da je sama prevara malo toga dokazala (Brown 2001; vidi takoe i Parsons 2002). Niko vie ne porie da na objektivnu nauku mogu da utiu socijalni faktori, to smo videli prilikom razmatranja vrednosti u nauci. Moda najvea vrednost Sokalove prevare jeste u tome to je ona pokazala da sutina nije u borbi izmeu antinaune levice i pronaune desnice. Braun nudi tabelu pomou koje je itava problematika oko Naunih ratova moda lake uoljivija.
POLITIKA LEVICA POLITIKA DESNICA

Neprijateljski raspoloNeki socijalni konstruk- Religiozni konzervativeni prema ortodoktivisti i postmodernisti ci, antidarvinisti snom shvatanju nauke Prijateljski raspoloeni prema ortodoksnom shvatanju nauke Sokal, omski, Guld, Luontin, Beki krug Neki sociobiolozi i teoretiari rase i IQ-a

Gornji desni ugao igra veoma malu ulogu u Naunim ratovima, ali je veoma bitan za krupniju sliku. Ovde emo ga spomenuti uglavnom radi kompletnosti i radi kontrastiranja sa drugim stanovitima. Najvanija karakteristika religiozne desnice je odbacivanje darvinizma i prihvatanje kreacije. Posmatrano iz ire perspektive, to je snana opozicija uplitanju nauke u aspekte ivota u kojima bi navodno trebalo da vladaju moralna i religijska naela. Oni se protive, recimo, naunom istraivanju uzroka homoseksualnosti ili mladalake delinkvencije itd., jer se time navodno nalaze opravdanja za nemoralna ponaanja. U tim domenima treba (prema njihovom miljenju) da vlada boiji sud, a ne nauka.

525

Socijalni konstruktivisti i postmodernisti (gledajui uopteno) smatraju da nema sveta onakvog kakav jeste, gde bismo mogli da otkrijemo nekakve objektivne, prirodne zakone, ve je sutina nauke u tome to mi nameemo nae okvire svetu, koji su izraz naih politikih i socijalnih interesa. Tako bi trenutna nauka bila samo puki izraz zapadnjakih belih mukaraca bogate klase. Postojea nauka mora da trpi kritiku zbog njene ideologije koju treba promeniti kako bi bila u slubi potlaenih (siromanih, ena, ljudima druge boje koe, ak i okruenja itd.). Neki sociobiolozi, teoretiari rasa i IQ-a svrstavaju se u naune konzervativce, sa motom: Mi samo elimo da otkrijemo injenice. Neke od njih moda nisu prijatne, ali to nije naa greka. Zato Edvard Vilson sebe i sebi sline naunike naziva ekspanzionistima, koji ele da proire granice nauke. Ako ovu kategorizaciju prebacimo na teren Grosove i Levitove terminologije, onda se akademska levica (gornji levi ugao) bori sa naunicima u klasinom smislu (donjim desnim uglom). Sokalova afera ukazala je na to da postoji i donji levi ugao, odnosno pronauno orijentisani leviari. Njihovo ubeenje je da objektivna nauka moe biti snaan mehanizam za ostvarivanje progresivnih ciljeva. Oni preteno odbacuju konstruktivizam i veruju da spoljanji svet i njegovi zakoni postoje nezavisno od nas. Pronicanjem u njegove tajne bili bismo u boljoj poziciji da poboljamo situaciju mnogih ljudi. Jedan od najinteresantnijih aspekata Naunih ratova povezan je sa bitkom za samu levicu. Leviari imaju irok spektar drutvenih ciljeva, ali uopte se ne slau oko toga koji je najbolji nain za njihovo postizanje. Ovo nas dovodi do nekih krucijalnih pitanja: Kakvu ulogu igra nauka (ako je uopte ima) u stvaranju, odravanju i menjanju drutvenog poretka? Kakvu ulogu (ako je uopte ima) igraju drutveni faktori u produkciji i odravanju naunih teorija? Kakvo bi shvatanje nauke levica trebalo da usvoji kako bi promovisala sopstvene drutvene ciljeve? Na osnovu razlika u odgovorima nastale su ove debate koje do danas nisu zavrene.

526

4. Kontroverza oko sociobiologije kao pretea Naunih ratova

Napisao sam Sociobiologiju kao dve razliite knjige u jednoj. Prva, sa 26 poglavlja, koja sainjava 94 procenta teksta, bila je enciklopedijski pregled socijalnih mikroorganizama i ivotinja, sa informacijama organizovanim u skladu sa principima evolucione teorije. Druga, 29 strana sa dve kolone poglavlja 27 (ovek: od sociobiologije do sociologije), sastojala se preteno od injenica iz drutvenih nauka, interpretiranih hipotezom o biolokim osnovama ljudskog ponaanja. Razlike u sadraju i tonu izmeu knjiga jedan i dva dovele su do dualnih sociobiologija u popularnoj percepciji. Prva je sociobiologija kakvu sam ja eleo da prikaem: disciplina, sistematsko prouavanje biolokih osnova socijalnog ponaanja i naprednih drutava. A tu je i zli brat blizanac, kako ga je percipirao Maral Salins i neki pripadnici Amerike antropoloke asocijacije, naunoideoloka doktrina da je ljudsko ponaanje determinisano genima. [Wilson 1994: 332]

Kontroverza oko sociobiologije isuvie je komplikovana da bi se saeto prikazala. Zato emo se ovde osvrnuti samo na neke direktne veze koje postoje izmeu debate oko sociobiologije i Naunih ratova tokom prethodne decenije. U recenziji knjige Higher Superstition Majkl Ruz (Ruse 1994) je Grosu i Levitu zamerio to nisu napali najvee kritiare sociobiologije, Gulda i Luontina. Kako je mogue da Ruz ova dva velikana nauke 20. veka smatra protagonistima antinauke? Osnov za svoju tvrdnju on nalazi u viedecenijskom protivljenju Gulda i Luontina istraivanju biolokih osnova ljudskog ponaanja, odnosno sociobiologiji i bihevioralnoj genetici. Drugi razlog je to su to prirodni naunici koji su izuzetno esto citirani od strane humanista i drutvenih naunika, i to naroito radi opravdanja nekih leviarskih ideolokih postavki1.
1

Knjiga koja je zapoela kontroverzu (Wilson 1975/2000) danas je

527

Ruz ocenjuje Grosovu i Levitovu knjigu kao korisnu, ali kritikuje autore to s vremena na vreme svoje protivnike netano prikazuju i to ne razmatraju kritiku nauke koja potie iz same nauke. To je istinski najbolja vrsta knjige o vanoj temi, sutinski u pravu, iritirajue pogrena i uvek stimulativna. (str. 41) On se slae sa autorima da je nauka istinski objektivna, iako je produkt neke partikularne kulture. Nekoliko godina kasnije on je objavio knjigu (Ruse 1999) u kojoj se temeljno bavi uticajima kulture na objektivnu nauku. Razne preferencije i predrasude drutva imaju malo uticaja na ono to nauna zajednica prihvata kao istinu u prirodnim naukama. Socijalne varijable utiu na obrazac rasta naunog znanja i stopu rasta, ali ne i na njegov pravac, ako ga shvatimo kao pravac (tj. smer) ka nekakvoj istini (vidi takoe i Davis 1986). Ruz sebe smatra leviarem i nije jedini koji bi vrlo rado voleo da vidi napad na Gulda kao kritiara nauke. Alkok (Alcock 2001) tvrdi kako su sociobiolozi ubeeni da poseduju sredstva za sticanje razumevanja sveta oko nas i primeuje da su u naunoj javnosti sve uestaliji kritiari objektivnog naunog znanja. U pitanju su teoretiari koje on naziva kulturnim relativistima, postmodernistima, odnosno socijalnim konstruktivistima. Ova podela nije u potpunosti adekvatna (kao to i sam autor priznaje), ali Alkok govori samo o tvrdim i mekim kulturnim relativistima. Stav tvrdih relativista jeste da je nauka samo jedan od naina gledanja na svet, gde je svaki metod samo socijalni konstrukt, produkt kulturnih pravila i sistema miljenja prihvaenih od strane pripadnika odreene grupe u okviru drutva, i [gde] svaki socijalni konstrukt navodno ima jednaku vrednost. (str. 81) Izvedeno do krajnjih konsekvenci, prema ovom shvatanju prirode znanja ne postoje pravila za utvrivanje superiornosti ili inferiornosti neke ideje (u naunom pogledu). Meki kulturni relativisti obino priznaju da dostignua nauke nisu zasnovana iskljuivo na arbitrarnim konstruktima, ve istiu da je nauka samo ukorenjena u odreenom kulturnom kontekstu. Tako nauno znanje reflektuje
nauni klasik. Neto detaljniji prikaz osnovnih sociobiolokih ideja Edvarda Vilsona nalazi se u radu (kori 2003).

528

odreene kulturne specifinosti. Meutim, pravo pitanje nije da li je nauka kulturno uslovljena, ve da li je ona tana i objektivna, uprkos svom poreklu. Nauka jeste socijalna aktivnost u kojoj do izraaja dolaze mnogi interesi, predrasude, tatina, zavist, ali teko je porei pretpostavku (tj. injenicu) da ona funkcionie i postie odreene rezultate koji se ne mogu vezati samo za odreeni pogled na svet ili kulturnu uslovljenost. Prihvatanje ili odbijanje neke hipoteze kao istinite ipak zavisi od zajednice naunika i rezultata koje hipoteze i istraivanja generiu. Danas nemamo, niti emo ikad imati, neku ozbiljnu verziju neolisenkoizma u genetici, niti nekakvu neoptolomejsku teoriju u astronomiji. esto se u literaturi moe naii na priu o Darvinu gde se razmatra uticaj njegove klasne pripadnosti na otkrie teorije evolucije. Ovo objanjenje je relevantno za tanost teorije evolucije, isto koliko i jabuka za otkrie zakona gravitacije. Darvin je sigurno prihvatio neke filozofske postavke kapitalistikog drutva tog vremena i verovatno su one uticale na njegovu teoriju, ali ono to je sutinski bitno jeste da li je teorija o prirodnoj selekciji tana ili nije, a ne njeno socijalno i/ili ideoloko poreklo. Teorija evolucije je prihvaena od strane drugih naunika na osnovu uspenih reenja nekih vanih problema, a ne na osnovu toga da li je branila neke klasne interese (vidi kori 2005). I konano, Volas je nezavisno doao do iste teorije kao i sam Darvin, iako je bio siromani prirodnjak, a ne pripadnik vladajue klase1.
1 Ben-Dejvid (Ben-David 1971) sociologiju znanja opisuje kao oblast koja eli da pokae kako postoje odnosi izmeu perspektiva i motiva drutvenih grupa s jedne strane, i lozofskih, pravnih, religijskih i ideolokih sistema miljenja s druge. To znai da drutvena determinisanost nauke zavisi od (a) postojanja sistematskog odnosa izmeu konceptualne strukture lozoja koje preovladavaju u datom vremenu, s jedne strane, i varijabli drutvene situacije s druge, i (b) sistematskog odnosa izmeu ovih lozoja i nauke. (str. 8) Ono to nam pokazuje istorija nauke jeste da nijedan od ovih odnosa nije sistematian. Ben-Dejvid navodi primer Hobsa i Adama Smita. Hobs je jedan od najpoznatijih individualistikih filozofa, a ipak je zagovarao apsolutistiku monarhiju. Smit je takoe bio individualistiki filozof, ali optuivao je trgovce da zahtevaju monopolistike povlastice. Ova injenica je dovoljna da ozbiljno dovede u pitanje pretpostavku kako je klasna pristrasnost na bilo koji nain determinisala perspektive filozofa. (str. 9) Pored toga, nema nikakvih

529

Interesantno je to to je Vilson svoje protivnike u autobiografiji nazvao postmodernistima (Wilson 1994). Ovaj anahroni termin lako je objanjiv Vilsonovim povezivanjem svojih iskustava sa leviarima tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prolog veka. Meutim, razlozi imaju i svoju praktinu stranu. Identifikujui svoje protivnike sa postmodernizmom, a i dalje govorei o objektivnoj nauci i protiv ideologije, Vilson je sada mogao da pronae saveznike sa pronaune strane u Naunim ratovima. U igri je retroaktivno klasifikovanje uesnika u debati oko sociobiologije. Na jednoj konferenciji 1994. godine Vilson je izjavio da ga je kontroverza oko sociobiologije nauila koliko su bitni saveznici u borbi za nauku (Wilson 1995). Gros i Levit (Gross and Levitt 1994/1998) o Guldu i Vilsonu imaju samo rei hvale. Gulda svrstavaju u levicu, odnosno karakteriu ga kao oveka sa snanim leviarskim ubeenjima, ali iji rad se ni u kojem sluaju ne sme porediti sa konstruktivistikim programom. Iako je Guld jedan od najveih i najpoznatijih politikih kritiara nauke koji (kao ni Gros ni Levit) ne pokuava da porekne drutvene interese i vannauna ubeenja koja utiu na nauku, on je ubeen da logika, empirijski dokazi i objanjenje predstavljaju zatitini znak nauke. Po svojim shvatanjima Guld podsea na Kuna ija shvatanja su u velikoj meri iskrivljena i pogreno tumaena od strane konstruktivista. Gros i Levit bezrezervno izraavaju svoju podrku i Vilsonovom angaovanju na polju biodiverziteta i kritikuju konstruktivistika tumaenja sociobiologije kao izraza kapitalistiko-patrijarhalistike zavere. (str. 288) Zakljuak koji se jasno namee jeste da za Grosa i Levita nije svaka kritika nauke neosnovana i tetna, ve samo konstruktivistike kritike. Gros i Levit prihvataju kritike nauke koje priznaju
dokaza da su trgovci sistematski favorizovali individualistiku (ili bilo koju drugu) filozofiju. ini se, dakle, da nema nikakvog odnosa izmeu klasnih interesa s jedne strane, i lozofskih pojmova i metoda s druge, ak ni u takozvanom ideolokom polju gde ova povezanost deluje veoma plauzibilno. Verovatno postoji nekakav odnos izmeu konkretnih socijalnih ili kulturnih problema kojima lozo posveuju panju i okruujue drutvene stvarnosti, ali ako i jeste tako, ovaj odnos je trivijalan. (str.9)

530

da je nauka analitiki odvojena od politike, a kritikuju shvatanje nauke kao konglomerata epistemologije i politike. Nauna istina se mora sauvati od takvih teorija i zato je Guld nekoliko puta spomenut kao primeran kritiar nauke. Za razliku od njih, takoe dva velika borca za nauku (i sociobiologiju), Vilson i Dejvis, koristili su politika ubeenja kao indikatore antinaunog stanovita. Na videlu je politika razlika izmeu prosociobiologa i pronaunih aktivista. Za Grosa i Levita kritika nauke nije nuno ispoljavanje antinaunog stanovita. Dejvis je smatrao da i sam antinauno nastrojeni naunik vrlo verovatno praktikuje lou nauku. On je jo 1983. godine pokuao da pokae povezanost izmeu Guldovih marksistikih ubeenja i pogrene teorije evolucije (Davis 1983/1986). Isto to pokuao je da uini i Vilson (Wilson 1995) sa Luontinovim marksizmom. Meutim, Vilson ovakve kritike nije povezivao sa Guldom. Ulika Segerstrole (Segerstrle 2000a: 342) smatra da je razlog ovome to to je Guld, kao i Vilson, veliki popularizator teorije evolucije, ali i to je napad na Gulda bio tei nakon njegove glorifikacije od strane Grosa i Levita, Vilsonovih novih saveznika. Ovde nailazimo na interesantnu situaciju biranja saveznika u naunoj i profesionalnoj karijeri. Vilsonov stari saveznik Dejvis je u Guldu video inspiraciju za lanak o neolisenkoizmu, zbog njegovih pokuaja da se zabrani oblast nauke usled njenih konflikata sa politikom dogmom (Davis 1983/1986: 130), dok su Gros i Levit za njega imali samo pohvale. Vilson se naao izmeu dve razliite pozicije o antinauci. U praksi Vilson ipak nije morao da se opredeljuje za saveznike, jer je Dejvis preminuo neposredno pre poetka Naunih ratova. Vilson i Dejvis su napade na svoja polja prouavanja shvatali kao napade na samu nauku. Za njih je suprotstavljenost sociobiologiji, bihevioralnoj genetici i psihometriji automatski znaila stav protiv nauke. Iako je jasno da biti protiv loe nauke ne znai nuno biti antinauno opredeljen, mogue je istraiti neke veze izmeu ranijih kritika sociobiologije i naknadnih kritika nauke uopte. Uoljivo je da se neki elementi pozicije Grupe za prouavanje sociobiologije u velikoj meri preklapaju sa kasnijim i trenutnim kritikama nauke koja dolazi od strane kulturne levice.

531

Kada ils (Shils 1986: 56) kae da [v]ana kola sociolokog prouavanja nauke zauzima poziciju Karla Manhajma jednog od osnivaa sociologije znanja - da praktini interesi i drutvena pozicija ulaze u same kategorije i kriterijume validnosti znanja, on je daleko rigorozniji od dananjih boraca za nauku, koji su preteno napadali humanistike discipline i drutvene naunike. ils je u svom napadu izuzetno precizan. Za njega i Dejvisa samo kritikovanje raznih istraivanja bilo je signal da se radi o antinauci. Meutim, moe se postaviti pitanje da li su ti kritiari automatski predstavnici antinauke ili samo kritiari nauke? Mogu li se, recimo, Guld i Luontin smatrati par excellence predstavnicima antinauke? Kompromisno reenje je da su njih dvojica konkretno bili protiv loe nauke, a ne nauke uopte. Pripadnici Grupe za prouavanje sociobiologije zastupali su jednu specifinu koncepciju drutvene odgovornosti naunika koja se u znatnoj meri razlikuje od koncepcije koju su zastupali, recimo, Dejvis i Vilson. Zato se kritiari mogu nazvati iskoreniteljima, a sociobiolozi i njima slini, sadiocima (Segerstrle 2000a: 215). Sadioci su pripadnici naunog mejnstrima koji ne dovode u pitanje veru u dostizanje znanja, integritet i drutvenu korisnost produkata naunog znanja. Oni obino samo ele da sprovode svoja istraivanja. S druge strane, iskorenitelji veruju da lou nauku treba identifikovati i razotkriti pre nego to moe da nakodi drutvu. Oni svoju misiju vide u konstantnoj potrazi za (navodno) opasnim porukama koje se nalaze u naunim tekstovima, novim ili starim. Dejvisova knjiga (Davis 1986) zasnovana je na ubeenju da bi socijalna politika bila najefektnija kada bi bila zasnovana na objektivnom znanju (o) stvarnosti. Upravo ovakvo shvatanje je Dejvisa i Edvarda Vilsona esto dovodilo u neprilike (vidi Segerstrle 2000a). Dejvis kritikuje eksternalistike struje u sociologiji i filozofiji nauke, s jedne strane, i one struje koje ne dovode u pitanje objektivnost naunog (sa)znanja, ali dovode u pitanje njenu relevantnost kod reavanja socijalnih pitanja i problema. Na pitanje da li nauka moe (i treba) da ima uticaj na socijalnu politiku, Dejvis odgovara potvrdno. Ove odluke koje se donose na osnovu nauke su vrednosne, u smislu da ukljuuju

532

vrednosno ocenjivanje, jer nauka sama po sebi nije u stanju da specifikuje odgovore. [D]ok nauka ne moe da propie tane odgovore na takva pitanja, ona je ipak relevantna. (Davis 1975/1986: 21; kurziv u originalu) Metodologija nauke promovie intelektualnu nezavisnost i objektivnu istinu, ime generie skeptiki stav prema autoritetu. Takoe, na ovaj nain ona promovie i demokratiju, umanjujui relevantnost hijerarhijskog autoriteta i drutvenog statusa u pogledu pretenzije na istinu. Dejvis isto tako smatra da je u nekim oblastima donoenja politikih odluka nauka umanjila ideoloke uticaje i poveala poverenje u strunost. I konano, moderna tehnologija nam omoguava efikasniju borbu protiv siromatva, poboljanje ivotnih uslova, jednakost ivotnih ansi itd. Ipak, danas je evidentno da postoji i vrlo velika mogunost drutvene zloupotrebe ovih dostignua, o kojima Dejvis ne govori. Za Vilsona i Dejvisa, drutvena odgovornost naunika sastoji se u tome da se on ponaa kao objektivan i racionalni autoritet za javnost. to se tie donoenja odluka, Dejvis je predlagao dvostepeni proces, gde bi nauni eksperti prvo vodili racionalnu diskusiju meu sobom, a tek onda te probleme iznosili pred javnou (Davis 1986)1. Kada je u pitanju moralno/politiki aspekt nauke, Dejvis, a ne Vilson, bio je Luontinov najvei protivnik i konstantno je promovisao vrednosti tradicionalne nauke i opovrgavao shvatanja kritiara. Luontin i ostali videli su sebe kao uvare nevinih laika od loe nauke i eleli su da upozore javnost da ne veruju ekspertima (koji su navodno u slubi monih), dok su Vilson i Dejvis ohrabrivali javnost da veruje ideolokoj neutralnosti naune ekspertize.
Fajerabend (Feyerabend 1974/1985) se zalagao za formalno odvajanje drave i nauke, kao to je to sluaj sa dravom i crkvom. Nauka moe da vri uticaj na drutvo, ali samo u onoj meri u kojoj je to dozvoljeno bilo kojoj politikoj ili nekoj drugoj grupi za vrenje pritiska na javnost. Naunici mogu biti konsultovani u vezi sa vanim projektima, ali krajnji sud mora biti ostavljen demokratski izabranim savetodavnim telima. Ova tela e se sastojati uglavnom od laika. Da li e laici biti sposobni da dou do ispravnog suda? To je sasvim izvesno, jer su kompetencija, komplikovanost i uspeh nauke mnogo preuveliani. [Nauka je] intelektualna disciplina koju moe da ispituje bilo ko od zainteresovanih i koja izgleda teka i duboka jedino zbog sistematske kampanje zamagljivanja koju vode mnogi naunici. . . (str. 358; kurziv dodat)
1

533

Pitanje koje se namee je ono o poreklu ovakvog izrazito negativnog shvatanja nauke, pogotovo ako znamo da su, recimo, Luontin i Guld izuzetno poznati i priznati naunici, i to jedni od retkih prirodnih naunika koji su izuzetno popularni meu drutvenim naunicima. Razlike izmeu ove dve suprotstavljene koncepcije uloge naunika u drutvu, ali i same nauke, moemo uoiti ako shvatimo da su sadioci prvenstveno tradicionalno pozitivistiki orijentisani naunici koji vide jasnu podelu izmeu nauke i politike, dok iskorenitelji predstavljaju kasniju generaciju radikalne misli u akademskim krugovima, koji smatraju da politike vrednosti dominantne klase prodiru u sve sfere drutva, ukljuujui i nauku. Ve smo videli neke stavove koje su Vilson i Dejvis iznosili povodom ovog problema, ali sutina je u sledeem. Sadioci veruju da e demokratski procesi omoguiti donoenje odgovornih drutvenih odluka, zasnovanih na najboljem raspoloivom znanju. S druge strane, iskorenitelji uopte ne veruju politikom sistemu liberalne demokratije i njenoj sposobnosti ili politikoj volji da deluje zarad pravinijeg drutva. Uverenja iskorenitelja su se u mnogim stavovima poklapala sa pokretom amerikih studenata ezdesetih godina i jo ireg mirovnog pokreta iz tog doba. Ulika Segerstrole (Segerstrle 2000a) navodi razlike izmeu preovladavajue leviarske ideologije u Evropi i Americi. Amerika radikalna ideologija menjala se od opteg antiratnog stava ka marksistikoj poziciji, ali se nije od poetka drala marksistike teorije kao to je to bio sluaj u Evropi. U Americi je radikalna ideologija bila zasnovana vie na linom poznavanju njenih pripadnika problema otuenja, rata, rasizma i siromatva. Evropski leviarski pokreti bili su povezani sa tradicionalnom marksistikom analizom klasa, a teorije koje su prihvatili ameriki pokreti (npr. Students for a Democratic Society) bile su inspirisane modernim kritiarima masovnog drutva, poput Markuzea i drugim lanovima kritike kole. Ameriki radikali bili su ubeeni da mona elita manipulie atomiziranim graanima masovnog drutva. Ovo ubeenje obino je ilo zajedno sa shvatanjem da, ne samo da su stvari loije nego to izgledaju, nego da se malo

534

toga uopte moe uiniti. Zato se ova ideologija moe nazvati radikalnim idealizmom. Na osnovu ovog opisa, u ovu grupu moemo svrstati veliki broj protivnika Vilsona i Artura Densena. Protivnici ili iskorenitelji zaista su pokuavali da njih dvojicu dovedu u vezu sa monom elitom, odnosno sa njenim interesima. Zato je mogue da je taj pesimizam, povezan sa takvom analizom elite moi i masovnog drutva, doveo do toga da kritiari moralno osuuju svoje mete kritike za njihove naune stavove. Tako imamo mogue objanjenje za iznenaujue linu prirodu politikih napada na svoje protivnike od strane amerikih naunika aktivista. Marksistika perspektiva evropskog stila tako bi imala apstraktniju i teorijsku politiku kritiku, koja verovatno ne bi bila toliko uspena u SAD. Ono to je bilo tipino, naroito za prve i najee kritike sociobiologije ili istraivanja IQ-a, jeste politiki i ideoloki karakter tih napada. Treba imati na umu da su prve recenzije Sociobiologije bile izuzetno pozitivne, sve dok se nije pojavio neoekivani i nenajavljeni ideoloki napad na Vilsona od strane Grupe1. Pitanje je kako bi se itava afera oko sociobiologije odvijala tokom tih prvih godina da nije bilo preteno ideolokih itanja Vilsonove uvene knjige, jer su politike debate u velikoj meri odluile pravac u kojem se debata odvijala tokom narednih decenija2. Moda je interesantno to to su kritiari sociobiologije
Ono to se esto zaboravlja kod razmatranja poetaka kontroverze oko sociobiologije jeste da su Luontin i Vilson bili prijatelji i u vreme neoekivano surovog napada Luontina, kao nesumnjivo glavnog predstavnika Grupe, na Vilsona. Vilson je njega ak i doveo na Harvard. Takoe, najvee debate povezane sa Dejvisom odvijale su se sa Donatanom Bekvitom, kojeg je Dejvis doveo na Harvard. 2 Treba imati na umu da mnogi kritiari sociobiologije nisu imali nikakvih dodira sa evolucionom biologijom, to samo pokazuje da je njihova namera prvenstveno bila ideoloka, a ne nauna, da se sociobiologija kritikuje zbog svoje netanosti. Meu najveim protivnicima sociobiologije bili su i mnogi sociolozi, iako bi bilo veoma interesantno ispitati koliko su oni zaista razumeli o emu se tu zapravo radi, a koliko su bili uplaeni navodnim krajnjim konsekvencama Vilsonovog (preteranog) hiperpozitivizma, po kojem e sociobiologija vrlo brzo zameniti sociologiju. Takoe, pitanje je i koliko su uopte mogli/eleli da shvate razliku sociobiologije u odnosu na socijalni darvinizam.
1

535

otro kritikovali, npr. Vilsona, Dejvisa i Densena, zbog njihovih stavova o navodnom prieljkivanju status quo-a, iako oni sami nisu bili naroito zainteresovani za rasprave u korist nekakvog radikalno drugaijeg tipa drutva. To je moda posledica razliite koncepcije jednakosti kod amerikih i evropskih leviarski orijentisanih radikala tog vremena. Evropski socijalisti radikali borili su se za jednakost rezultata, a ameriki radikali su uglavnom promovisali jednakost ansi (Segerstrle 2000a). Zato su kritiari sociobiologije kao svoj politiki zadatak videli spreavanje monika da zloupotrebe lou nauku (u ovom sluaju sociobiologiju) u politike svrhe. Sada imamo situaciju da se marksisti, priznati naunici, proglaavaju za policiju koja ima za cilj da iskoreni lou nauku, jer nauni progres nije sam po sebi dobar. Iskorenitelj mora da informie javnost o moguim opasnostima koje prete od strane tehnologije. Meutim, ono to se preutno provlailo kroz tekstove kritiara bilo je ubeenje da moralno/politiki loa nauka mora biti i nauno loa. Zato je glavno oruje (koje je danas izuzetno prisutno i u postmodernoj i multikulturalistikoj literaturi) moralistiko itanje odreenih tekstova, i zato je Dejvis pisao o moralistikoj pogreci svojih protivnika. Ta pogreka se sastoji iz straha od injenica do kojih nauka eventualno moe da doe, a koje se ne bi svidele odreenim ideoloki nastrojenim kritiarima. Takvo je, recimo, pitanje o genetskoj determinisanosti polnih uloga. Nakon nekoliko intervjua sa kritiarima sociobiologije Ulika Segerstrole dolazi do podataka koji se ne mogu smatrati samo za puki strah od injenica. Kritiari se moda ne plae toliko injenica, jer ipak veruju da nauka do njih moe da doe. Oni su samo eleli da pokau kako mi jo uvek ne raspolaemo dokazima, odnosno da naune injenice na koje se pozivaju sociobiolozi (jo uvek) nisu injenice1.
1 I sam Luontin je u intervjuima (Segerstrle 2000a) govorio da nema nita protiv ljudske sociobiologije ili protiv istraivanja IQ -a, ali da je njegov cilj dobra nauka, do koje je mogue dospeti samo uz pomo bezbedno ustanovljenog znanja. Mi zaista jo uvek nemamo nauno pouzdano znanje o tome da li se i koliko, recimo, obrazovanjem moe podii IQ. Zato je sa dananjeg stanovita ovo pitanje za Luontina nenauno, a samim tim i opasno

536

Ono oko ega se ipak obe strane nedvosmisleno slau jeste da je nauka potraga za istinom. Postojanje istine je neto to nijedna strana nije negirala, ali razlike nastaju sa eventualnom politikom upotrebom istine i sa razliitim koncepcijama nje same. Dejvis i Vilson veruju u etos nauke, gde se moralnost naune prakse po definiciji podudara sa trenutnom naunom praksom. Kritiari su ti koji su smatrali da nauna praksa nije inherentno moralna, jer je tokom istorije potvreno da moe nastati loa nauka. Tako moralnost ima veze sa upotrebom u koju e nauka biti stavljena1. Dejvis je, kao to smo videli, optuio Gulda za neolisenkoizam. Poenta njegove kritike bila je u tome da, koristei se istom strategijom kao i iskorenitelji, pokae kako je Guld takoe svoju nauku zatrovao marksistikom ideologijom. Meta ove kritike bio je Guldov saltacionizam i kritika dominantne gradualistike teorije evolucije. Jedan od problema bio je taj to je ovim Dejvis posegao za ekstranaunim faktorima Guldove nauke, a drugi, takoe veoma ozbiljan, bio je taj to Eldred (koautor ove teorije) nije bio marksista. Ipak, Dejvis nije dovodio Guldov nauni kredibilitet u pitanje. Guldove popularizacije evolucione biologije smatrao je izuzetno korisnim.

ako se na njega daju odgovori koje je nudio Densen (vidi npr. Jensen 1967 i Feldman and Lewontin 1975). Tako u startu imamo Densena kao naunika koji upranjava lou nauku, koja je moralno loa i socijalno opasna. Zato su Dejvis i Guld vodili ve pomenute sporove, jer je Dejvis smatrao prilino iritantnim Guldove pokuaje povlaenja paralela izmeu istraivanja IQ-a i nekadanje kraniologije. Guldova poenta bila je u sledeem. Kao to je savremeno testiranje IQ-a izuzetno popularno polje istraivanja, tako je nekada kraniologija bila prava umetnost od nauke. Tada niko nije dovodio u pitanje zakljuke kraniologije, jer su ili na ruku preovladavajuim drutvenim ubeenjima, a isto tako danas ljudi mogu verovati u mentalno testiranje, jer rezultati potkrepljuju trenutne drutvene koncepcije. Drugim reima, Guld smatra da nauka o merenju kognitivnih sposobnosti nije eliminisala sopstvene greke. On je eleo da dovede u pitanje dananje nauno znanje koje se uzima zdravo za gotovo. Takoe, usled ovakvih akcija nee biti mogue rei da su svi u naem vremenu verovali u merenja IQ-a. 1 Dejvis je u jednom intervjuu ponosno izjavio da mu je Merton rekao da je on (Dejvis) naunik koji na najbolji nain predstavlja etos nauke (Segerstrle 2000a).

537

Sada moemo videti da shvatanje dobre nauke nije jedinstveno i opteprihvaeno. Poput Vilsona i drugih tradicionalista Dejvis je verovao u inherentnu objektivnost nauke i u tendenciju da se nauna greka vremenom smanjuje. Ta objektivnost je politiki ideal, jer je ona jedina odbrana od ideoloki zasnovane nauke. S druge strane, Guld je eksplicitno pokuavao da kao obeleje dobre nauke uspostavi princip razotkrivanja. On se zalagao za kontrolu kvaliteta u nauci i smatrao da se za objektivnost treba boriti. Tako dolazimo do paradoksa. I za sadioce i za iskorenitelje naglaavanje i opovrgavanje objektivnosti samo su razliite strategije kako bi se postigao isti cilj, a to je odravanje iste nauke. Dok su kritiari pokuavali da razotkriju IQ istraivanja kao lou nauku, upravo to je bilo ono to je Dejvis eleo da ouva, sa ubeenjem da je to dobra nauka. I kao to je za kritiare sociobiologije opasnost od loe nauke povezana sa potencijalnom drutvenom zloupotrebom, za Dejvisa je prosperitet dobre nauke povezan sa njenom potencijalnom drutvenom korisnou. Kontroverza oko sociobiologije je u ovom kontekstu vana jer predstavlja tranzicionu taku izmeu nove levice ezdesetih godina i nove kritike nauke od strane kulturne levice. Interesantno je da ak postoji i kontinuitet kod samih kritiara. Izdanje broja asopisa Social Text u kojem se nalazi i Sokalov tekst pojavilo se i kao knjiga. Sokalov tekst je bio izbaen, a dodat je bio Luontinov rad. Levinsov lanak se nalazio i u asopisu i u knjizi1. Levins u svom tekstu (Levins 1996) nema pretenzija da okarakterie marksistiku poziciju, jer je svestan teorijskih raznolikosti unutar samog marksizma. Njegov cilj je da ponudi izvesne propozicije koje su rukovodile njegovim radom. Propozicija ima deset i u najkraim crtama one govore o tome da itavo znanje potie iz iskustva i refleksije tog iskustva, u smislu nekog prethodnog znanja. Po ovom principu nauka se ne razlikuje drastino od ostalih naina uenja. Nauno i intuitivno znanje nisu fundamentalno razliiti epistemoloki; ona se zapravo razlikuju u drutvenim procesima njihove proizvodnje i nisu meusobno
1 Kod nas su delimino prevedene poznate knjige (Lewontin et al. 1984) ovih autora: Lewontin i dr. 1984/1987; Levins i Lewontin 1985/1987.

538

iskljuiva. (str. 102) Levins s pravom ukazuje na to da je greka intrinzina naunom saznanju i da sadanjost nikad ne sme imati neki privilegovani epistemoloki status. Svi naini saznanja pretpostavljaju neko stanovite. Ako stavimo ovu nespornu tvrdnju u kontekst evolucije, onda je jasno da se ovo stanovite razlikuje od vrste do vrste, jer spoznavanje sveta zavisi od ulnih modaliteta vrste. (str. 103) Meutim, ako ponemo da razmatramo gotovo beskrajan broj interpersonalnih stanovita kod ljudi postoji opasnost od zapadanja u relativizam. Iz tog relativizma potiu tzv. pozicione epistemologije prema kojima objektivnost zavisi od pozicije u drutvu i mnogih drugih ekstranaunih faktora, a ne vie od ulnog aparata vrste. Levins prihvata oba stanovita, ali ne negira da nauka zaista rasvetljava nae interakcije sa ostatkom sveta. . . (str. 103) On modernu nauku vidi kao produkt kapitalistike revolucije sa kojom ona deli liberalnu progresistiku ideologiju, ali je kritikuje kao dehumanizovanu, jer je proklamovala izvesne univerzalne ideale koje nije uspela da ispuni i ispotuje, i prekrila ih je u praksi. Kao marksista, Levins postavlja dva pitanja. [Z]ato su stvari onakve kakve jesu, umesto malo drugaije i zato su stvari onakve kakve jesu umesto dosta drugaije? Ovde stvari imaju dvostruko znaenje, odnosei se i na objekte prouavanja i na stanje nauke koja ih prouava. (str. 107) Na kraju Levins zakljuuje da raznolikost prirode i drutva ne spreava nauno razumevanje i da je [n]ajbolja odbrana nauke od reakcionarnih napada . . . [insistiranje] na nauci za narod. (str. 111)1 Jedno je sigurno, a to je da su i kritiari sociobiologije zaista bili inspiracija mlaoj generaciji leviara, jer unutar levice definitivno postoji solidarnost politike, a ne intelektualne prirode. Mogue je povui izvesne paralele. Grupa za prouavanje sociobiologije povezivala je nauku sa moi, naglaavala je nepo1 Sutina razlikovanja ranih kritiara sociobiologije i Vilsona moe se neposredno uoiti u Vilsonovom tekstu (Wilson 1995: 81). [O]seati se dobro nije sutina nauke. Saznati neto, a potom zasnovati drutvene odluke na testiranom i paljivo odmerenom objektivnom znanju je sutina nauke. Zato Vilson za sebe kae da je ekspanzionista. Dejvisova shvatanja po ovom pitanju su veoma slina i o njima je bilo rei.

539

verenje u eksperte i samu objektivnost nauke, zagovarala je demokratizaciju nauke, a iznad svega je isticala potrebu za ideolokom analizom naunih tekstova1. Naglaavanje tekstualne analize jedna je od najvanijih veza izmeu kritiara sociobiologije i dananjih postmodernih (leviarskih) kritiara nauke. Moda Vilson i nije pogreio kada je svoje kritiare sa poetka debate oko sociobiologije nazvao postmodernistima. Kao to se opozicija kritiara sociobiologije prema looj nauci u Naunim ratovima proirila na sveobuhvatnu kritiku celokupne nauke, tako se i ideoloko-kritika tekstualna analiza iz kontroverze oko sociobiologije kasnije pretvorila u totalnu dekonstrukciju. (Segerstrle 2000a: 343) Postoji i krucijalna razlika. Cilj ideolokih kritiara sociobiologije bila je istina, dok se rezultati dekonstrukcije ne smatraju istinitijim od samog originalnog teksta, to vodi u jedan besmisleni relativizam, prenaglaavanje drutvenih i zanemarivanje kognitivnih interesa i resursa. Kako bismo konano shvatili poziciju Grupe za prouavanje sociobiologije, potrebni su nam i neki lini stavovi samih aktera do kojih ne moemo doi samo na osnovu njihovih tekstova. Autorka koja ve vie od 25 godina prati kontroverzu (Segerstrle 2000a) Grupu za prouavanje sociobiologije u pogledu shvatanja nauke locira na sredinju poziciju izmeu starije levice i postmoderne ili kulturne levice. Politiki ciljevi su im isti, jer su i aktivisti ezdesetih godina i marksisti starije levice podravali potlaene klase. Meutim, dok su leviari starije orijentacije, poput Grosa i Levita, smatrali da je objektivna nauka upravo to oruje kojim se istina moe postii i odbraniti od lanih tvrdnji vlastodraca i drutvenih monika, pripadnici Grupe su mo locirali, ne u establimentu per se, ve u nauci i naunoj ekspertizi, koju su videli kao slugu establimenta. Za Grosa i Levita, objektivne injenice su bile vane kao moralni argumenti. Bilo koja pretnja autoritetu nauke potkopala bi njenu snagu kao politikog oruja. Gde onda spadaju Guld i Luontin? Autorka za Gulda kae da je izgleda tradicionalniji, jer se kretao u starim leviarskim krugovima Njujorka, gde ga je verovatno Levit i upoznao. On je
1

Meu glavnim lanovima bili su Luontin i Guld.

540

po svom dubokom uverenju marksista, dok je Luontin konvertit. Luontinov marksizam je interesantna meavina totalnog dijalektikog materijalizma, antirasizma pedesetih godina i aktivizma ezdesetih, to je pomeano sa ozbiljnim i striktnim eksperimentalistikim pristupom nauci. Guld je taj koji je jasnije govorio o nauci i za nauku, dok je Luontin ee govorio o neuspesima nauke, nego o uspesima. Ipak, obojica su se protivili looj nauci1. Zakljuak do kojeg moemo doi jeste da je debata oko sociobiologije relevantna za razumevanje Naunih ratova, jer su mnogi akteri (bili) ukljueni u obe kontroverze. Ona nam samo potvruje da Nauni ratovi moda jesu zvanino otpoeli Sokalovom prevarom, ali da je u nauci ve due vremena prisutna dihotomija racionalistiki i realistiki nastrojenih naunika i (sve vie) antinauno raspoloenih (drutvenih) naunika. Naalost, jo uvek ne moemo govoriti o konanom razreenju itavog kompleksa ovih problema, ali moda moemo da upozorimo na injenicu da je novoj sociologiji nauke i znanja neophodna jedna temeljna revizija, koja bi daleko ozbiljnije uzela u obzir nauna dostignua iz drugih oblasti. Interesantan i vredan svakako jeste pokuaj da se nae kompromisno stanovite na kojem bi se mogla izgraditi nekakva jedinstvena nauna kultura (npr. Segerstrle 2000b; Labinger and Collins 2001a). Meutim, u nauci ne sme biti kompromisa koji bi se zasnivali na balansiranju nekih oprenih stavova koje smo do sada opisali. Ono to moemo tvrditi da je nesporno jeste da eventualna jedna kultura u nauci moe biti izgraena na realizmu, progresu naunog znanja i objektivnosti. Sociologija (nauke) bi u ovoj slici mogla da ima izuzetno zapaenu ulogu, ali bie potrebno jo neko vreme kako bi se oslobodila antinaunog zalea koje danas u njoj preovladava. Demokratija verovatno jeste najbolje okruenje u kojem se moe tragati za istinom, ali u formulisanju i prihvatanju te istine ne sme biti demokratije u Fajerabendovom smislu.
Autorka ak iznosi i spekulaciju za koju tvrdi da je sigurna da bi Vilson, kada bi bio marksista, pre pripadao starom marksizmu (staroj levici) poput Levita i Gulda.
1

541

5. Bilans Naunih ratova

Naravno, moe se rei (a feministkinje su to i uradile), poto je gotovo cela nauka do sada bila upranjavana od strane patrijarhalnih mukaraca, da se bilo koje loe obeleje nauke mora povezati sa patrijarhalnim miljenjem. Ali postoje dve slabosti u ovom argumentu. Prvo, on ne uspeva da objasni dobra obeleja nauke. Da li patrijarhat dobija zasluge za njih? Drugo, ne uspeva da uoi da su veinom naunici do sada takoe bili desnoruki, smei, judeohrianski ljubitelji govedine koji su visoki preko pet stopa. Ko zna kako bi izgledala nauka razvijena od strane ambideksternih, vegeterijanskih, crvenokosih ateista patuljaka! [Koertge 1980: 356]

ta moemo da zakljuimo o Naunim ratovima nakon itave decenije otvorenih sukoba? Problem je ponovo uspostaviti odnose izmeu tri strane koje su bile direktno ukljuene u konflikte: naunika koji prouavaju nauku, odnosno sociologa, naunika i javnog mnenja. Moe li se ponovo uspostaviti komunikacija u ovoj trijadi, ali na nain koji se razlikuje od onog pre poetka debate? Fuler (Fuller 2000: 186; takoe i 1998) ovu situaciju naziva komedijom greaka, jer su studije nauke i tehnologije razvile sofisticirane metode za analiziranje uloge nauke i tehnologije u drutvu, ali nisu uspele da te metode konzistentno primene na sebe i preteno ih ne interesuje ta sami naunici imaju da kau o sopstvenim istraivanjima. S druge strane, naunici jo uvek ne razumeju svoje mesto u drutvu na dovoljno sofisticiran nain i smatraju da ga pripadnici studija nauke i tehnologije ugroavaju. Fuler je ponudio i prilino interesantnu alternativu koja se tie odgovora urednika asopisa Social Text na prevaru Alana Sokala. On smatra da bi najbolje bilo da su urednici negirali da su uopte i bili prevareni, jer prevara u postmoderni nije ni mogua. Kao neko ko stoji na granici izmeu suprotstavljenih strana (iako pripada studijama nauke i tehnologije), on pokuava da pokae gde je izvor nesporazuma dve suprotstavljene strane (str. 204):

542

Kada pripadnici studija nauke i tehnologije kau... Nauka je socijalno konstruisana.

... naunici uju: Nauka je ono to dovoljan broj ljudi misli da jeste.

Validnost naunih iskaza mora se Nema razlike izmeu stvarnosti i naiprocenjivati iz perspektive onog koji na na koji je ljudi reprezentuju. ih iznosi. Studije nauke i tehnologije poseduju Pripadnici studija nauke i tehnologije autonomiju u odnosu na nauku. namerno ne potuju i ne poznaju nauku. Nauka je samo jedan od nekoliko Nauka je samo interpretacija koja moguih naina interpretiranja isku- iskrivljuje pravu prirodu iskustva. stva. Gravitacija je koncept koji naunici koriste da objasne, recimo, zato padamo nadole, a ne nagore. Postoje i drugi naini za objanjenje istog fenomena. Gravitacija postoji samo u naim glavama; ako bismo mislili drugaije, mogli bismo da padamo nagore, a ne nadole.

Objanjenje sopstvenih aktivnosti od Objanjenje sopstvenih aktivnosti od strane naunika nije nuno najbolje strane naunika moe se zanemariti kada se objanjavaju te aktivnosti. objanjenje tih aktivnosti.

Ova tabela je interesantna, ali samo na nekom najoptijem nivou, jer postoje preterivanja sa obe strane. Na primer, nije logino da studije nauke i tehnologije budu autonomne u odnosu na nauku, jer po principu refleksivnosti i za njih bi trebalo da vae isti principi analize. Isto tako, nisu potene optube pronaunih aktivista na raun svojih protivnika, da oni ne poznaju nauku. Ve smo rekli da Nauni ratovi nisu ratovi izmeu dve kulture u striktnom smislu. Nisu u pitanju samo sukobi izmeu prirodnih i drutvenih naunika. U pitanju je pokuaj prirodnih naunika da povrate neto za ta su mislili da je izgubljeno, a to je njihov progresivni karakter kao kulturne sile (Segerstrle 2000e: 102). Pronauni aktivisti nauku vide kao sutinsko obeleje kulture kao celine, koja u sebi sadri vane drutvene vrednosti. Upravo taj aspekt nauke oni smatraju najvie ugroenim. itav sukob se

543

u velikoj meri zasniva(o) na pogreno odabranim i definisanim metama napada. Etiketa antinauka nije ba najbolja konceptualna kategorija, jer grupie isuvie veliki broj heterogenih fenomena i borci protiv antinauke esto se ne slau oko toga ko tano spada u krug njihovih neprijatelja. Meutim, moda i nema potrebe tragati za pravim znaenjem antinauke ukoliko je jednostavno interpretiramo kao konstruisanu kategoriju, odnosno kao heuristiki mehanizam za ujedinjavanje naunika u kolektivni protest protiv kritiara nauke. Inae nepovezani naunici su u stanju da se strateki ujedine u borbi protiv onog to se podrazumeva pod pojmom antinauka. Takoe, omogueno im je da crpe iz zajednikog repertoara anti-antinaunih argumenata. Ve smo videli kako je Vilson sainio jednu anahronistiku rekonstrukciju kontroverze oko sociobiologije, gde je on trpeo napade od strane postmodernih radikala. Za aktiviste koji su protiv antinauke, nauka je bila neto vie od pukog racionalnog i efikasnog naina za pribavljanje znanja o svetu za njih ona ima dodatno znaenje kao sekularni sistem verovanja. Nauna objektivnost je na taj nain bila povezana sa snanim emocionalnim vrednostima. Ali na slian nain, za mnoge kulturne kritiare nauke ona je takoe imala emocionalno znaenje zato to su nju i objektivnost identifikovali sa drutvenom opresijom i elitizmom. Na sceni ponovo imamo borbu oko vrednosti, gde su dve najvee sama nauka i njen poloaj u iroj kulturi. Pronauni aktivisti delom su bili ujedinjeni oko snane emocionalne vere u politiku bitnost objektivne nauke. Ova vera bila je aktuelna i kod leviara iz prirodnih nauka, jer kao to smo videli, Luontin i Guld nisu negirali objektivnost naunog znanja. Meutim, ovaj primer nam pokazuje jo neto na dubljem nivou analize. U kontinuiranom redefinisanju levo-liberalne pozicije u SAD, tokom godina, ispravan levo-liberalni stav prema nauci takoe se menjao. Tokom ranijeg perioda oigledna politika oruja za leviare bila su nauka i argumenti zasnovani na objektivnim injenicama. Kasnije se fokus promenio na drugaije politike interese i novo politiko oruje postala je kritika nauke. Razlog to su lanovi National Association of Scholars vieni kao konzervativci od strane nekih pripadnika akademske zajednice mogao

544

bi da bude taj to je ideja naune objektivnosti postala antitetina za novi liberalni kredo u akademskim krugovima (Segerstrle 2000e). Analizirajui incident sa Sokalom rekli smo da je itava afera pokazala da su Nauni ratovi velikim delom posledica sukoba izmeu tradicionalne i kulturne akademske levice. Grosova i Levitova terminologija samo je odmogla u definisanju itavog spora. Akademska levica sasvim eksplicitno optuuje itav dijapazon naunika i u praksi se pokazala kao netaan termin. Delimino opravdanje se nalazi u glavnom cilju koji su sebi ovi autori postavili da se preko svog elitistikog shvatanja nauke obraunaju sa levicom na univerzitetima. Ono to smo takoe mogli da primetimo jeste da obe strane u ovim ratovima imaju razliite koncepcije o drutvenoj upotrebi nauke. Za pronaunu stranu nauka slui konkretnim drutvenim ciljevima. Ona je stvorila pouzdano znanje ija upotreba treba naknadno da bude predmet pregovaranja u okviru demokratskih drutvenih procesa. Takoe, veoma bitan motiv napada na antinauku nalazi se i u pokuaju ouvanja kulturnog autoriteta nauke i ponovnom pokuaju da se nauka i njene vrednosti vrate tamo gde su bile nakon Drugog svetskog rata. Za kulturnu levicu, s druge strane, osnovni interes bili su drutveni odnosi moi, ukljuujui odnose moi unutar nauke i zbog toga bi kritika nauke mogla biti korisna u borbi protiv politike opresije raznih manjina. Ono to je bilo u pitanju celokupne diskusije esto uopte nije bila nauka, ve razliite koncepcije demokratije. O ovome smo govorili kada smo ukazali na kontinuitet koji postoji kod levice od sredine prolog veka do danas. Jo jedan izuzetno ozbiljan problem koji je nastao u ovim sukobima tie se pojma racionalnosti. Obe strane u Naunim ratovima uzimale su zdravo za gotovo da je racionalnost nauke jedini tip racionalnosti koji postoji. Za pronaune aktiviste, nauka samostalno odrava drutveni razum i poredak, a za kulturnu levicu, nauka je bila korumpirana, povezana sa drutvenim monicima i onemoguavala je demokratsku diskusiju. Zato je u ovim otrim raspravama isuvie naglaska na nauci (kao ideji ili otelotvorenju razuma), a malo pravih diskusija o nauci, tj. o prirodi nauke ili o odnosu izmeu nauke i drutvenih vrednosti. Kako navodi Ulika

545

Segerstrole (Segerstrle 2000e: 116), racionalnost moe oznaavati i nauno-tehniki diskurs o sredstvima za ostvarenje nekog cilja, ali i razumni diskurs o samim ciljevima. Jedno su injenice o tome koje mi naune rezultate posedujemo, a drugo ta emo sa njima kao drutvo da uinimo1. Iz ovog osvrta konano moe da se zakljui da su pobornici nauke i protivnici loe nauke imali za cilj istu stvar odravanje iste i od ideologije osloboene nauke. Problem je ipak bio u tome to su obe strane podrazumevale razliite stvari pod ideologijom. Gros i Levit su pod ideologijom podrazumevali shvatanja kulturne levice, Dejvis i Vilson su kao glavnu prepreku objektivnoj nauci videli (pre svega) marksistiku ideologiju, a Guld i Luontin su glavni problem videli u buroaskoj ideologiji koja je za cilj imala ouvanje drutvenog verovanja u uroene nejednakosti (Segerstrle 2000d). Pored ovoga moramo imati na umu da ujedinjene kritike protiv postmodernizma i konstruktivizma teko mogu da prou kao adekvatne. Bauer (2000) i Fuler (Fuller 2000) ukazuju na razliite intelektualne korene ovih tradicija koji se moraju uzeti u obzir. U pokuaju napada na ove intelektualne struje mora postojati razlika izmeu postmodernistike kritike i socijalno konstruktivistike i relativistike epistemoloke kritike nauke. Postmodernistika kritika nauku vidi kao deo opte kulture koji je proet socijalnim vrednostima i ideologijama i tvrdi da nauka nema neku posebnu osnovu za svoje tvrdnje o objektivnosti. Konstruktivisti takoe vide sebe kao kritiare nauke, ali prvenstveno kao epistemoloke kritiare, a ne politike. Motivi sociologije naunog znanja bili su u nezadovoljstvu postojeim paradigmama u sociologiji nauke. Njihov osnovni cilj ipak je stvaranje nove intelektualne strategije, a ne kritika nauke radi kritike. I opet, kao trea stvar koju treba imati na umu jeste da ovakva kategorizacija vai za osnivae sociologije naunog znanja, ali ne i za sve njihove sledbenike, koji su esto imali i politiku pozadinu. U neku ruku etiketa antinauke je konstrukcija sa promenljivim sadrajem koju su pronauni aktivisti koristili u razne svrhe. Ne radi se o nekoj prirodnoj kategoriji koja bi bezuslovno vaila za sva vremena.
1

O instrumentalnoj racionalnosti govori Gelner (Gellner 1988).

546

VI. KA EPISTEMOLOKI RELEVANTNOJ SOCIOLOGIJI NAUKE

Pored analize mertonovskog i konstruktivistikog programa sociologije nauke, koja je za cilj imala da pokae prednosti i mane oba programa, ova problematika moe da se predstavi i kao jedna od mnogih naunih kontroverzi. Kroz tekst su se provlaile kontroverze koje se tiu shvatanja prirode nauke, objektivnosti, vrednosti, sociobiologije itd. One su sastavni deo naunog ivota jer naunici nisu nezainteresovani ljudi koji primat uvek daju racionalnim razlozima i objanjenjima. I nije samo borba za istinu ta koja se rauna, jer je i te kako vano ko je do nje prvi stigao. U delu o Naunim ratovima mogli smo da vidimo neke od (potencijalnih) drutvenih posledica zagovaranja relativizma, a ostaje nam jo da se osvrnemo na probleme naune kontroverze i uloge naunika u njima. Na samom kraju videemo koje su mogunosti za epistemoloki relevantnu sociologiju nauke u 21. veku.

1. Nauna kontroverza i naunik kao akter

Uniavanje svojih protivnika uzdie na sopstveni status. Zato je fiziar Radeford rekao za biologiju da je sakupljanje potanskih markica. [Mayr 1982: 851]

Jedno od najkonstantnijih obeleja naunog ivota jeste kontroverza. U pitanju je pojam ije znaenje se najee podrazu-

547

meva. Kontroverza se moe definisati kao trajna antagonistika diskusija koja se vodi argumentima, o neslaganju koje se tie sutinskog naunog pitanja koje nije reivo standardnim sredstvima discipline o kojoj se radi. (Freudenthal 2002: 575) Znaaj ove definicije jeste u tome to nam ukazuje na to da se ne mogu sve rasprave i sva neslaganja posmatrati kao kontroverze. One se tiu kognitivnog sadraja i vode se argumentima, to znai da moraju da se odnose na neki nauni sadraj (to ne iskljuuje i razne ideoloke i vrednosne implikacije). Diskusija mora da bude trajna i antagonistika da bi se nazvala kontroverzom, jer neslaganje koje se reava nakon jedne rasprave nije kontroverza. Ono postaje kontroverza kada ne moe da bude reeno na osnovu trenutnih znanja odreene discipline, ali kada se ini da je to mogue. Verovatno najpoznatija nauna kontroverza povezana je sa teorijom evolucije i arlsom Darvinom, iji primer predstavlja jednu od najeih tema u istoriji nauke, naroito ako se radi o pitanju kreativnosti i kontroverznosti. Kada smo govorili o problemu kreativnosti, videli smo da se njime bave brojne nauke na razliite naine. Autor koji je etvrt veka istraivao njenu povezanost sa redosledom raanja je Frenk Salovej (Sulloway 1996; upor. Datta 1968) i on je analizirao mnoge revolucionarne mislioce, od kojih je jedan bio i Darvin. Salovejov zakljuak na prvi pogled deluje paradoksalno. Darvin nije bio revolucionaran zbog poznavanja injenica, ve zbog toga to je bio revolucionarna linost. Ono to razlikuje revolucionarne mislioce od nerevolucionarnih gotovo nikad nije vee znanje injenica. (str. 20) Oni esto znaju manje, ali (nekako) razumeju vie. Darvinov primer pokazuje da kapacitet za radikalnu inovaciju zahteva neto vie od puke izloenosti anomalnim pronalascima. Neophodno je ono to se esto zove otvorenou za iskustvo. Brojna istraivanja pokazuju da je otvorenost nasledna osobina i danas se smatra da je oko 3040% varijacija obeleja linosti genetskog porekla. Zajedniko porodino okruenje moe da objasni svega 5% varijacija u otvorenosti ka iskustvu, dok environmentalni uslovi koji nisu zajedniki objanjavaju oko 35% varijacija (Sulloway 1996). Srodnici koji odrastaju u istoj porodici imaju dva izvora individualnog iskustva. Jedan je sluajno

548

iskustvo, koje se u veoj meri doivljava van porodice, a drugi obuhvata sistematske uticaje, preteno unutar porodice1. Od 28 naunih revolucija koje je Salovej izuavao 16 su imale ogromne posledice po nauku, a 12 manje. On se rukovodio sledeim principima: (1) uzorci moraju da budu reprezentativni; (2) ocene o naunim stavovima uesnika moraju da budu precizne; (3) moraju da budu pouzdane, jer ukljuuju subjektivne ocene. Sigurno najpoznatije od svih revolucija su Galilejeva, Njutnova, Darvinova i Ajntajnova. Uopteno gledano, revolucije mogu da se klasifikuju na radikalne ideoloke revolucije i tehnike revolucije (Sulloway 1996). Radikalne ideoloke revolucije su one koje su izazvale i religijske kontroverze. Formalni indikator ovog kriterijuma je da li su knjige bile stavljene na Index Librorum Prohibitorum. Jo jedan kriterijum je objavljivanje ideja pod pseudonimima ili anonimno. Prema ovim kriterijumima svega etiri od esnaest najveih revolucija spadaju u ovu kategoriju: kopernikanska teorija, Hatonova uniformitarijanistika teorija Zemlje, predarvinistike teorije evolucije i darvinizam. Manji doprinosi se karakteriu kao kontroverzne inovacije i konzervativne teorije. Konzervativne teorije mogu se shvatiti i kao antiteze radikalnim ideolokim revolucijama. Kontroverza izmeu dve sociologije nauke ne spada u znaajnu naunu kontroverzu, ali nam omoguava da razmotrimo njihov znaaj i pitanje naunika kao aktera. U nauci se debata odvija usmenim i/ili pismenim putem, ali ne samo izmeu teorija, ve i izmeu ljudskih bia (vidi Pels 1998). To nije cela pria, jer bi u tom sluaju objanjenje do sada pomenutih debata bilo isuvie jednostavno i ne bi zahtevalo toliko pozadinskih informacija o uesnicima debata. Pozadinske informacije (Martin 2000) su podaci o pripremama za debatu, planovi,
Salovej je preko sekundarne literature obradio 28 najveih naunih kontroverzi /revolucija u istoriji nauke. Oko izbora kontroverzi i ljudi koji su u njima uestvovali konsultovao se sa 110 strunjaka. Na ovaj nain obradio je biografije od vie od 6700 naunika koji su bili znaajni u nekima od njih. Revolucije obuhvataju period od Kopernika do Vegenera. Meu 110 konsultovanih ljudi nalaze se i Bernard Koen, Hanter Dupri, Pol Forman, Piter Galison, Derald Gajson, arls Gilispi, Stenli Goldberg, Don Hajlbron, Dejvid Hal, Bruno Latur, Rejel Laudan, Roj Porter, Robert Riards, Martin Radvik, Sajmon afer i drugi.
1

549

beleke, napomene, skladite argumenata i reakcija i intervjui u kojima uesnici pojanjavaju svoje stavove. Problem sa ovim iscrpnim pristupom je to pozadinske informacije obino poseduju sami akteri debate i moda nekoliko ljudi oko njih. Martin naune debate smatra vetakim procesima, a ne spontanom razmenom ideja. (str. 202) Njihov cilj je da se izae kao pobednik, odnosno kao osoba koja je imala ubedljivije argumente. Slabosti sopstvenih argumenata se prikrivaju, a protivnikove ideje se najee redukuju na nekoliko pojednostavljenih argumenata radi lake kritike i/ili napada. Argumenti koji (navodno) podravaju jednu stranu mogu da dolaze iz raznih oblasti, najee iz same nauke, ali i etike i politike (vidi npr. Segerstrle 1983, 1987, 2000a). Kontroverza uvek ukljuuje neto vie od injenica i dokaza. U igru ulaze i razne retorike tehnike koje oblikuju borbu, tj. diskusiju1. Zagovornici odreene ideje o kojoj se raspravlja pokuavaju da suze obim kontroverze, da se oslobode ili da umanje problem neopipljivih ili netehnikih pitanja, tako to se fokusiraju direktne, konkretne i ukazive koristi koje je mogue ostvariti u relativno kratkom roku. Protivnici pokuavaju da proire diskusiju na razna druga polja. Ti retoriki mehanizmi zovu se prividna redukcija i prividna inflacija (McGinn 1979). Takoe je est sluaj da naunici nekad probleme definiu kao filozofske, a ne naune, kako bi pokuali da izbegnu kontroverze (Hagstrom 1965: 277). Meutim, ovde treba paljivo razmotriti naunu debatu kao vetaki proces. Tano je da se argumentacije protivnika i uproavaju i iskrivljavaju, ali to nikako ne sme da implicira pregovaranje oko injeninih sadraja naunih teorija, naroito onih o prirodi. Robins i Donston (Robbins and Johnston 1976) i Altimor (Altimore 1982), u skladu sa svojim shvatanjem da je nauno znanje socijalno konstruisano, prenaglaavaju uticaj ekstranaunih faktora na problem donoenja odluka, naroito iz domena socijalne politike. Navodno, taj izbor je pod najveim uticajem vrednosti drutvenih grupa iji je naunik pripadnik.
1 Kada dve ideje dou u meusobni konflikt aktiviraju se sve sile demagogije. (Fleck 1935/1979: 120)

550

Bilo da naunik kao specijalista nudi svoje miljenje putem insajderskih ili autsajderskih kanala, njegova percepcija problema i znanje koje moe da ponudi kako da se rei kontroverza bie strukturirani kognitivnim i profesionalnim okvirom (str. 363) Drugaije reeno, na naunika utiu podgrupne ideologije. S obzirom na to da naunik pripada mnogim grupama, pa i samoj grupi naunika, nije jasno koja pripadnost dominira. Nije sporno ni da je sama kontroverza (ili kako kae Pels [1998], intelektualni rivalitet) socijalni konstrukt, ali to ne znai da se time konstruie i predmet kontroverzi, tj. nauno znanje. Najtrajnije i najee kontroverze jesu one koje (mogu da) imaju implikacije na socijalnu politiku, to se moe vrlo lako uvideti na primeru sociobiologije, gde kontroverza traje ve 35 godina. Poput sociobiologije, i kontroverza oko RDNK odvijala se na tri nivoa (Altimore 1982): naunom (ili tehnikom), filozofskom i politikom. Nauna ili tehnika komponenta sadri stavove koji ograniavaju diskusiju na nauna pitanja, poput bezbednosti istraivanja i projektovanih drutvenih koristi koje su mogue od istraivanja. U ovom segmentu debate naunici su eksperti, a javnost je posmatra. Filozofski stavovi se fokusiraju na netehnika, etika pitanja. U ovom domenu naunici ne poseduju poseban kredibilitet i autoritet u oima javnosti. Politika dimenzija je ona koja se tie nenaunih stavova, poput dobrih ili loih politikih potencijala istraivanja, kao to je genetiki inenjering. Ovde spadaju i pitanja oko kontrole nad finansijskim fondovima i ciljevima istraivanja. Diskusije ovog profila ne zahtevaju akademski kredibilitet. Na tok kontroverze moe da utie i uokviravanje u masovnim medijima, to u velikoj meri moe na nju da utie. Tako je bitka oko sociobiologije percipirana vie kao ideoloka bitka, a ona oko RDNK vie kao tehnika. Ali ne treba zaboraviti da kontroverzu moe da izazove/produbi i autsajder, tj. osoba koja nema formalno nauno obrazovanje (vidi Gibbons and King 1972). Karakteristika vrhunskih naunika je razvijanje izuzetno koherentnog sistema, to je znak duboke posveenosti nekoj temi ili verovanju u svoju teoriju. Zato su te rasprave na visokim nivoima izuzetno kompleksne i zamrene. Takoe, tipino za debate je skrivanje sopstvenih interesa. Na prvi pogled ovo moda

551

deluje kao nebitna stavka u debati, meutim, detektovanje (esto navodnih) tuih skrivenih interesa vrlo lako moe da prui priliku za napad na objektivnost stanovita. Ovo je pokazala naroito i debata oko sociobiologije koja nije puka rasprava o Vilsonovoj sintezi, ve debata oko shvatanja prirode nauke, etike, politike itd. Na osnovu skrivenih pretpostavki moe da se govori o looj i dobroj nauci. Za naune debate karakteristino je da se na konferencijama i naunim skupovima esto zagovaraju radikalniji stavovi od onih koji se iznose u pisanoj formi. Tipian sluaj sa kojim smo se susreli je jaka konstruktivistika pozicija koja se esto brani na naunim skupovima, ali retko kada u radovima ili knjigama (Epstein 1997/2000; Martin 2000). U naunoj debati izuzetno je bitan i (zaslueni) autoritet, odnosno kredibilitet naunika. Debata je od veeg interesa ako su u nju ukljueni eminentni naunici, jer se pretpostavlja da je tema od velikog znaaja. Problem koji moe da nastane jeste halo efekat, gde veu ulogu moe da igra autoritet nego argumenti velikih naunika. Teko je rei da li nauna kontroverza ikad moe da bude samo nauna u striktnom smislu. Uvek su u igri i neki lini interesi, odnosno, uvek postoji tenja za sopstvenom dobiti, ma ta ona predstavljala. Tako, recimo, bitka oko sociobiologije sasvim jasno pokazuje da se oko nje vrti i bitka za moralni kapital naunika. Nauna kontroverza je, zapravo, i moralno/politiki diskurs, koji je sutinski sastojak same nauke (Segerstrle 1987). Ubeenje da su naunici nezainteresovani tragai za istinom nije vie odrivo u svetlu dananjih saznanja (vidi Merton 1957)1. Nauka je daleko vie ispunjena raznim konfliktima nego to se to ini iz Mertonove vizure. Idealno tipska slika istog naunika podrazumeva beskompromisno traganje za istinom, bez obzira na mogue drutvene posledice i bez obzira na ire
Kako napominje Faral (Farrall 1975), Kun (1962/1970) i Hagstrom (1974) su za razliku od Mertona konflikte i kontroverze u nauci videli kao veoma vane dogaaje u istoriji nauke. On pokuava to da pokae na konfliktu izmeu mendelovaca (gde je svojevremeno glavni predstavnik bio Vilijam Bejtson) i pripadnika biometrike kole (gde su dominirali Rafael Veldon i Karl Pirson). Ovoj interesantnoj epizodi iz istorije nauke kasnije je posveena itava knjiga (Kim 1994) koja analize vri sa stanovita sociologije naune validnosti.
1

552

okolnosti. Meutim, ak su i ovi isti naunici podloni drutvenim i kompetitivnim pritiscima u svom radu. Institucionalni okvir u kojem naunik najee radi jeste univerzitet i evidentno je da u poslednje vreme kompetitivni pritisci u nauci jaaju (o profesionalnom pritisku i relaciji izmeu ivotnog doba naunika i njegovog naunog postignua vidi [Reif and Strauss 1965])1. Naunik eli da bude uspean, kao i mnogi ljudi u drugim profesijama, s tim to je definiciju uspenosti u nauci teko odrediti. U prirodnim naukama rad istog naunika zasniva se na prikupljanju novih podataka i formulaciji novih zakona, pojava itd. Da bi te novine postale deo naunog znanja neophodno je da budu proverene/proverljive od strane ostatka kvalifikovane naune zajednice. Sama priroda naune aktivnosti implicira potrebu za priznanjem od strane drugih naunika iz odreene oblasti. To znai da se odnosi izmeu naunika reguliu i razmenom informacija i priznanja (Hagstrom 1965), gde se priznanje odaje za informacije. Naunik koji svojim kolegama daje mnogo informacija biva nagraen visokim prestiom. Ovaj odnos moe da se uopti i da vai i za grupe koje su od posebnog znaaja u naukama gde se vre kompleksni eksperimenti, to je sluaj sa nekim granama fizike. Razmena informacija moe da bude i simetrina, ali je ee asimetrina. Drutvena kontrola u nauci deluje kroz proces u kojem kolege savremenici (pr)ocenjuju individualne ezoterine doprinose naunika i predstavljaju ih laicima. U ovom smislu u nauci postoji drutvena kontrola i zadatak sociologa nauke je da pokae da nauka nije neka nezavisna intelektualna tvorevina koja egzistira sama za sebe bez drutvenih uticaja (ali i uticaja na drutvo). Hagstrom (1965, 1974) je pokazao koliko naunicima zaista znai
Na primeru fizike moemo videti koliko se kompetitivni pritisci na naunike pojaavaju. Nekada je u asopisu Physical Review vreme od prihvatanja do tampanja rada iznosilo oko pet meseci, a za objavljivanje pisma uredniku bilo je potrebno od dva do tri meseca (Reif 1961; Gustin 1973). Kako je pritisak za objavljivanje novih informacija rastao, urednici su odluili da naprave odvojen urnal posveen pismima i komentarima (Physical Review Letters) kako bi protok informacija bio daleko bri. Tako je vreme za objavljivanje publikacija smanjeno na etiri nedelje. Ovi podaci govore koliko je zaista bitno da se prvi doe do nekog otkria.
1

553

priznanje njihovih kolega, a Merton (1957) koliko je naunicima zaista bitno da ostvare originalni doprinos u svojoj disciplini. Pod uticajem Kuna Kolins zakljuuje da je intelektualni konsenzus nesumnjivo produkt drutvene kontrole unutar naune zajednice (Collins 1968: 126; kurziv u originalu) i da sve to utie i na intelektualni sadraj nauke. Kunova paradigma se ovde tumai kao neka vrsta drutvene kontrole, jer ona je ta koja determinie relevantne probleme i pravce istraivanja. Nadmetanje je izuzetno estoko kod pitanja i problema za koje se naunici slau da su veoma vani i u trenutku kada veina smatra da ih je mogue reiti. To iskustvo anticipacije (Hagstrom 1974: 4) najee je u disciplinama u kojima postoje logiki rigorozne empirijske teorije i iroka primena istraivakih tehnika. Tako, na primer, matematici nedostaje empirijski kontakt sa iskustvom koji bi neke probleme proglasio za kljune, to eksperimentalnu fiziku ini disciplinom sa najeim nadmetanjem meu naunicima. Nadmetanje u nauci moe da ima funkcionalne i disfunkcionalne posledice. Tajnovito ponaanje moe da ima line i drutvene trokove, jer izoluje naunika na odreeno vreme od zajednice i onemoguava jedan proces koji je izuzetno bitan u nauci, a to su komentari i saveti savremenika, naroito na poetku nekog istraivanja. Odatle nastaju i drutveni trokovi, jer postoji mogunost zastoja nekih istraivanja usled skrivanja relevantnih podataka. Moramo uzeti u obzir i individualno psiholoke karakteristike odreenih naunika, jer nijedna generalizacija ne moe bezuslovno da vai za sve naunike, makar kada su u pitanju nauna nadmetanja. Jedini nain na koji bi nadmetanje moglo da se ublai jeste da se meu naunicima uspostavi saradnja, ali ona ne bi eliminisala inherentnu kompeticiju, jer su meusobno uslovljene. im neko polje postane isuvie kompleksno nijedan pojedinac nije u stanju da ga prati sam i da ga procenjuje, a to nije mogue ni za laiku javnost. Za to je neophodna grupa naunika savremenika. Veoma je bitan odnos profesije sa njenim klijentima, to je u ovom sluaju javnost, koja mora da podri aktivnosti i nagrade naunika za njihove doprinose. Danas je sutina naunih doprinosa postala isuvie ezoterina da bi obrazovana javnost uopte

554

mogla da prati nauna dostignua. Ona formira svoje miljenje na osnovu prethodno formulisanog stava grupe savremenika nekog naunika iji nauni doprinos se ocenjuje (Collins 1968). Ako nauku posmatramo kao profesiju, onda je uoljivo da je u okviru nje drutvena kontrola slina kontroli u drugim profesijama. Profesija nastaje kada odreena grupa stekne/poseduje odreena znanja ili vetine koje nisu neposredno dostupne laicima, odnosno obinoj javnosti (Gieryn 1983). Pripadnici profesije monopolizuju selekciju i obuavanje novih pripadnika i stiu pravo da procenjuju proizvode rada u skladu sa standardima koje sami nameu. Veoma interesantan prikaz izvora naune motivacije nudi Gastin (Gustin 1973). Jedan od glavnih motiva za bavljenje istom naukom on pronalazi u harizmi. Najoptije reeno, harizmatine stvari su one koje stvaraju red iz haosa i koje rukovode, usmeravaju i stvaraju smislenu ljudsku akciju. (str. 11231124) U striktnom smislu harizma je osobenost individua, ali postoje i odreene institucije koje pripadnicima obezbeuju harizmu samom injenicom pripadnitva. Nauka je, po Gastinovom ubeenju, harizmatina jer se smatra da uz njenu pomo ovek dolazi u kontakt sa onim to je sutinsko u Univerzumu. Validnost harizme zavisi od onih koji je percipiraju kod neke individue. Objektivna povezanost neke osobe sa harizmom uopte nije bitna, jer spada u domen vrednosti i verovanja. Harizma nauke, otelotvorena u literaturi, jeste drutveni cement koji omoguava da ovaj ciklus motivacije funkcionie. (str. 1131) Sve do sada reeno o naunim kontroverzama ukazuje nam na to da je vrlo opravdano uverenje da postoje odreene naune koalicije, tj. neformalni skupovi naunika slinih shvatanja o nekom vanom problemu. U nauci je neformalna komunikacija oduvek postojala i nju smo obradili na problemu nevidljivih koleda. Kao to smo videli iz primera Naunih ratova, ali i sociobiologije, veoma je esta bila pojava (pozitivnog i negativnog) simbolikog citiranja meu pripadnicima nevidljivih koleda. Tako su, recimo, samo ime Edvarda Vilsona i njegovi radovi poeli da personifikuju itav niz nepoeljnih i opasnih osobina za nekog naunika. Vremenom se ustalila (intelektualno lenja i jalova) praksa koja je dugo vremena bila izuzetno efikasna, gde

555

su kritiari sociobiologije samim pozivanjem na monstruozne konsekvence Vilsonovog rada bili (samo)proglaavani borcima za demokratiju i pravino drutvo. Zbog uestalosti sukoba u samoj nauci nije neuobiajeno da se naunici posmatraju kao kvaziekonomski akteri koji imaju elju da poveaju svoj simboliki kapital, tj. priznanje od svojih savremenika za svoje naune doprinose. Prema ovom shvatanju (vidi npr. Merton 1973; Segerstrle 2000a; upor. Knorr-Cetina 1982a), ideje oko kojih se naunici bore nemaju jednak status, odnosno vrednost. Koliina uloenog vremena i energije u odreenu ideju ili teoriju zavisi od kapitala koji donosi odreena ideja u naunoj zajednici u odreenom vremenu. Merton je jedan od prvih koji je govorio o kvaziekonomskoj kompeticiji i tu je ideju prvenstveno primenjivao na borbe oko prioriteta naunih otkria (Merton 1957). Kvaziekonomski modeli mogu se podeliti na prekapitalistike i kapitalistike. Prekapitalistiki model normativno funkcionalno ponaanje naunika objanjava pomou mehanizma na osnovu kojeg kreativni i nauni doprinosi predstavljaju razmene za razne nagrade koje su tipine za odreeni sistem. Mehanizam razmene povezan je sa idejom o darivanju u normativno integrisanoj zajednici, a ne sa maksimiziranjem profita na antagonistikom tritu (Hagstrom 1965). Postojanje nadmetanja nije tetno po ivot zajednice, jer se ona sama vrednuje veoma visoko i u njoj nema nikakve slinosti sa kapitalistikim prisvajanjem vika vrednosti ili oskudnih resursa. Na ovaj nain nauna praksa poinje da lii na lart pour lart delatnost, to je daleko od stvarne prirode naune delatnosti. U kapitalistikom modelu nauka se ne shvata vie kao zajednica specijalista koji se nadmeu za kreativno postignue, ve kao lokus kompetitivne borbe za monopol nad naunom zaslugom. (Knorr-Cetina 1982a: 104) Pojam kredita (zasluge) ne sme da se brka sa priznanjem. Ono se definie kao posebna vrsta nagrade i odnosi se na delovanje sistema koji lii na psiholoku situaciju stimulusa i reakcije. Priznanje deluje kao selektivni mehanizam i pojaava vrstu ponaanja za koje se dobija. Pored toga promovie i ponaanje iji cilj je saznanje istine.

556

S druge strane, zasluga se definie kao simboliki kapital koji nauni agensi stiu kroz nametanje tehnikih definicija i legitimnih predstava naunih objekata u polju [istraivanja]. (str. 105) On se sastoji od naune kompetentnosti i drutvenog autoriteta i poput monetarnog kapitala moe biti konvertovan u razne vrste resursa koji su neophodni za nastavak naune produkcije. Ono to je najvanije, borba za zaslugama se odvija meu naunim agensima pomou strategija dominacije i monopolizacije uperenih protiv drugih relevantnih proizvoaa na tritu, formiranom od strane naunih polja i disciplina. (str. 105) Dok priznanje deluje kao kohezivni i kooperativni faktor, zasluga (ili simboliki kapital) rukovodi tritem na antagonistiki nain. Uprkos tome, uoljiv je i nauni progres, jer se naunici meusobno kontroliu u procesu promovisanja istine. Latur i Vulgar (Latour and Woolgar 1979/1986: 192) smatraju da naunici o zaslugama govore u etiri znaenja. U prvom smislu zasluga je dobro koje se moe razmenjivati, to je situacija kada se drugom nauniku odaje priznanje za neko otkrie. U drugom se moe deliti, kao izmeu dva naunika koja su uestvovala u istom procesu otkria. U treem ona moe biti ukradena, kada se ili preutkuje neiji doprinos ili u potpunosti negira. I na kraju, zasluga se moe akumulirati ili troiti. Kao to moemo da zakljuimo, ona ima osobenost valute, iako Latur i Vulgar insistiraju na tome da objanjenje ponaanja naunika preko potrage za ovom valutom predstavlja pojednostavljenje stvarnog naunog procesa. Na osnovu svojih istraivanja autori zakljuuju da je kredit (zasluga) ipak od sekundarnog znaaja i uvode pojam kredibiliteta. Ponaanje naunika po pitanju upravljanja i sticanja kredita slino je ponaanju investitora kapitala i tako je akumulacija kredibiliteta preduslov za investiciju. Zato se moe govoriti o kreditu kao nagradi i o kreditu kao kredibilitetu. U prvom smislu kredit se odnosi na nagrade koje simbolizuju priznanja od strane savremenika, ali za neko prolo otkrie. Kredibilitet se tie sposobnosti naunika da se bavi naukom i zato se moe odnositi na samu proizvodnju (naunih injenica) i na uticaj eksternih faktora, poput novca i institucija. Naunici ulau u polja, teme i probleme

557

za koje smatraju da im mogu doneti najvei profit. Tako su oni pre investitori kredibiliteta nego puki tragai za nagradama. Nagrade nisu ultimni cilj naune aktivnosti, ve samo jedan mali deo ciklusa investiranja kredibiliteta, gde je sutina u kontinuiranom ulaganju akumuliranih resursa. Naunici su zainteresovani jedni za druge ne zato to su na to primorani preko specijalnog sistema normi da meusobno priznaju postignua (o emu govore Merton i Hagstrom), ve zato to su jedni drugima potrebni za poveanje sopstvene produkcije kredibilnih informacija. Latur i Vulgar norme ne vide kao uzrok socijalne aktivnosti, ve kao posledicu. Zasluga koja se moe stei od proizvodnje vika novih informacija tie se reinvesticije, to znai da nema zainteresovanosti za istinom, ni za vikom informacija, ni za priznanjem per se. Interes je ubrzanje i proirenje reproduktivnog ciklusa koji stvara nove informacije, za koje je troak dovoenja u pitanje to je mogue vei. Reprodukcija zarad reprodukcije je obeleje istog naunog kapitalizma. (Knorr-Cetina 1982a: 105) Snaga ovih modela lei u tome to demonstriraju slinosti izmeu nauke i drutvenog ivota, iako analogija moe vrlo lako postati isuvie neprecizna. Knor-Cetina pie da je problem prekapitalistikih modela u internalizmu i ortodoksnom funkcionalizmu. Zato nudi teoriju po kojoj je teren naunog istraivanja transepistemiki, to bi znailo da ukljuuje i naunike i nenaunike, ali i da ukljuuje argumente tehnike i netehnike prirode. Njen model preveliki znaaj pridaje neepistemikim faktorima u produkciji naunog znanja, o emu je bilo rei. Ekonomske analogije su korisne kada se govori o naunim aktivnostima i pokuajima da se unaprede profesionalni interesi naunika, ali uz jednu vanu napomenu. U socijalnim studijama nauke, od kojih smo razmatrali preteno konstruktivistiki orijentisane teoretiare, raireno je shvatanje da uspeno objanjenje nauke preko neepistemikih ciljeva, kao to je promovisanje sopstvene reputacije, negira postojanje nauke kao aktivnosti traganja za istinom ili sticanja znanja. Obino se misli da se time naruava objektivnost nauke.

558

Potrebno je skrenuti panju na to da esto postoji pozitivna povezanost izmeu cilja profesionalnog uspeha i promovisanja traganja za istinom. U nauci se lini uspeh sastoji velikim delom iz dobre reputacije koja obino biva translirana i u drugu robu: visoku platu, prestinije radno mesto, nagrade itd. Radi se o profesionalnoj reputaciji, a ne linoj. Profesionalna se u nauci stie preko doprinosa odreenom polju, a oni zavise od njihove procene i recepcije od strane zajednice, gde se najvie vrednuju originalni doprinosi. Potovanje u nauci moe da se podeli na direktno i indirektno (Goldman and Shaked 1991). Direktno daju specijalisti polja u kojem autor radi, a indirektno daju ljudi van polja, koji to ine na osnovu svedoenja specijalista. Kvaziekonomski model je mogue proiriti na naune kontroverze koje se tiu i vrednosno osetljivih problema, kao to je, recimo, debata oko doprinosa uroenog i steenog u mnogim naukama, gde svakako spada i debata oko sociobiologije. Kod ovakvih kontroverzi, osim standardnog dvoboja na polju injenica akteri svoje odbrane/napade odvode i u moralno-politiku sferu. Zato moemo govoriti i o moralnom kapitalu koji je poseban tip simbolikog kapitala. Pohod ka moralnom kapitalu ponekad je bio direktna motivaciona sila za naunike koji su bili ukljueni u kontroverze oko IQ-a i sociobiologije, a ponekad su to bili i razlozi koji su ih uopte i uvukli u te kontroverze (Segerstrle 2000a). Stoga i ne udi gomila udnih rei koje su bile prikladne za protivnike, a koje smo i ovom prilikom spominjali: neolisenkoizam, marksizam, postmodernizam, antinauka, konzervativizam, genetski determinizam itd. Svrstavanjem svojih protivnika u najgore zamislive kategorije oni koji kritikuju (ili se brane) time sebi poveavaju moralni kapital u budunosti. Ako nauka doe do istine koja bi eventualno razjasnila debatu, onda bi oni koji su bili u pravu mogli da kau da su pobedili strane protivnike i da su znali da e ta borba biti teka, upravo zbog teine i moralne izopaenosti protivnika. Nauni ratovi, ali i sociobiologija i rat oko IQ-a, posebno su interesantne teme za ovu raspravu, jer nije sluajno to su ovo bili izuzetno dobro medijski propraeni dogaaji i okraji. Takoe, u sluaju sociobiologije i Naunih ratova, svi akteri ovih debata

559

obraali su se i naunoj i laikoj javnosti, zagovarajui navodno istinit(ij)e teorije o samoj nauci i naunom znanju. Kao najvanije i evidentne argumente u korist svoje, ali i protiv protivnike teorije, suprotstavljene strane su se pozivale na iste udbenike ortodoksije ili prouavanja, recimo fenilketonurije u sluaju sociobiologije, gde je svaka strana nastojala da pokae kako je zvanina nauka uz nju. Ili, u sluaju Naunih ratova, obe strane su se pozivale na udbenike primere istorijskih debata (kao to su, na primer, debate izmeu Hobsa i Bojla ili Pastera i Puea), gde su svi za cilj imali da pokau kako je njihova analiza ispravna. Kako smo ve rekli, ono to je esto uoljivo za sve debate je namerno pojednostavljivanje i iskrivljavanje protivnikih argumenata. Zato su, recimo, Dejvisove tvrdnje o individualnim razlikama kod ljudi protivnici kritikovali kao rasistike izjave i tako nastojali da se oslobode konkurencije oko moralnog kredita, inei Dejvisa rasistom. Ovde je na videlu ista konstrukcija protivnika, jer se Dejvisu nikako ne moe pripisati da je rasista, to je jasno na osnovu njegovih tekstova, ali i iz prakse (Davis 1986; Segerstrle 2000a)1. Sociobiologija je u jednom smislu specifina debata, jer se njen veliki deo obre oko toga ta je dobra nauka. U interesu obe strane cilj je bio da se ona definie po sopstvenim potrebama, odnosno u skladu sa sopstvenim naunim i moralno-politikim delovanjem i razmiljanjem. Vilson je esto tvrdio da kritiari ne pogaaju sutinu problema. Za njega je glavni problem sadraj sociobiolokih stavova, a ne nauna opravdanost njegovog pristupa. On je naturalista i induktivista koji prikuplja injenice, pravi modele i uporeuje ih sa posmatranjima. Njemu su se insistiranja kritiara na metodolokoj kritici inila kao politiki motivisana i sumnjiva. S druge strane, kritiari su problem videli kao da ima manje veze sa sadrajem, ve sa strukturom i logikom argumenata i sa moralnim i socijalnim implikacijama predstavljanja (prema njihovom shvatanju) pogrenih otkria ozbiljne nauke. To je de1 Poznato je da je u SAD jedna od najgorih optubi optuba za rasizam. Zato su kritiari vremenom proirili termin da se odnosi na sve one koji istrauju bilo kakve grupne razlike ili ak genetske razlike meu individuama, a da ih niko, osim samih protivnika, nije osporavao.

560

duktivistiki stav i zato su kritiari eleli da diskusiju ostave na ovom nivou. Jedan od glavnih problema naunih debata uopte jeste pokuaj da se definiu kao da se vode o problemu koji bi jednoj strani omoguio da sakupi najvie simbolikog kapitala i kako bi se u budunosti naknadno moglo govoriti o uloenim investicijama, to bi se u tom sluaju moglo iskoristiti. Ako bi se zamisao dobre nauke jedne strane ostvarila kao istinita, itav proces bi se vrlo lako naknadno isplatio. Nakon Kuna preovladavalo je shvatanje da naunici u kontroverzi ele da komuniciraju i rasprave meusobne razlike, ali da ih nesamerljivost paradigmi u tome sputava. Posle ovih razmatranja stie se utisak da se pre radi o izbegavanju konstruktivnih dijaloga, nego o elji da se oni uspostave. esto zapostavljeni element u analizi kontroverzi je i neisplativost konanog razreenja, jer time sve prestaje. S jedne strane imamo pobednike i gubitnike, ali s druge ne postoji vie materijal oko kojeg bi se vodile rasprave. Ne sme se zapostaviti ni finansijski momenat, jer, kao to smo ve i pomenuli, i Nauni ratovi i sociobiologija predstavljaju plodna polja za objavljivanje veoma tiranih i poznatih knjiga, bez obzira na to o kojoj se sukobljenoj strani radi. Neke od tih knjiga dobile su i Pulicerovu nagradu, bile proglaavane za naune klasike, doivljavale viestruka izdanja itd. Pored simbolikog i moralnog imamo i ekonomski kapital, iako on sigurno nije glavni pokreta, jer su mnogi naunici zaista imali za cilj da razjasne odreene naune detalje u ovim polemikama.

2. Problem naunog konsenzusa i mogunosti postkonstruktivistike sociologije nauke

Kada smo zamoljeni da napiemo tekst za ovu knjigu naa prva reakcija bila je: Mi uopte nismo eleli ni nauni rat i zato bismo sada eleli mir? Ne elimo ni primirje, takoe. Ovo jednostavno nisu prave kategorije za intelektualnu diskusiju. U mirovnim pregovorima moe i mora da se pregovara: Ja u tebi dati ovo, a ti meni daj ono. Ali o istini se ne moe

561

pregovarati na taj nain. Zapravo, usvajanje ove diplomatske terminologije dovelo bi do i suvie velikog priznanja relativistikoj filozofiji za koju intelektualna diskusija nije nita vie od borbe za mo koja ukljuuje meavinu ubeivanja, prinude i pregovaranja koju elimo da kritikujemo. S druge strane, mi verujemo u razmene ideja: one slue da razjasne oblasti slaganja i neslaganja, da testiraju teze podvrgavajui ih prigovorima, i uopteno, da promoviu kolektivnu potragu za istinom. I zato smo ovde. [Bricmont and Sokal 2001: 27]

Na kraju uporedne analize najvanijih karakteristika mertonovskog i konstruktivistikog programa sociologije naunog znanja moemo da zakljuimo nekoliko stvari. Mertonovska sociologija za sada predstavlja vrhunac sociolokog prouavanja nauke, ali puki povratak njoj nije vie mogu (niti poeljan)1. Postkonstruktivistika sociologija nauke mora da uzme u obzir i neke konstruktivistike korekcije, ali relativistike, ordinaristike i epistemoloko-nihilistike komponente ovog programa mogu samo da nanese tetu sociologiji i nauci uopte. Zadatak svih disciplina koje se bave izuavanjem nauke jeste da razviju koherentnu, ujedinjenu teoriju nauke. Za sada ovaj cilj nije ostvariv, to ne znai da su takvi pokuaji besmisleni i potpuno preuranjeni. Glavni problem je u tome to postoji nekoliko pristupa koji su kandidati za ujedinjenu teoriju, ali potiu iz razliitih disciplina istorije, filozofije, sociologije i psihologije (za najvanije probleme integracije vidi Nickles 1989). Izuavanje nauke mora da tei izgradnji modela, a trebalo bi da se poe od individualnih naunika i njihovih meusobnih odnosa. Do danas je najvei broj teorijskih modela poticao iz filozofije i sociologije.
1 Ova ocena je blaa od Bungeove, koji mertonovsku sociologiju nauke takoe vidi kao superiorniju, ali kae: [o]nog momenta kada je poela da je zamenjuje nova sociologija nauke, sredinom ezdesetih godina, sociologija nauke je poela da se survava. . . (Bunge 1992: 534) Kierova ocena je vie u skladu sa zakljucima koje emo izneti: Dok mi se ini tanim da je mertonovska sociologija nauke prva (i poslednja) ozbiljna sociologija nauke, moj predlog . . . nije da je ostavim nepromenjenu. (Kitcher 2000: S38; kurziv u originalu)

562

Istorija nauke nam je pomogla da temeljnije shvatimo nauku, ali nije proizvela neke snane teorijske modele. Psihologija se donedavno najmanje bavila naukom, to se polako menja, jer upravo u kognitivnoj psihologiji lei trenutno najvei potencijal za ujedinjenu, optu teoriju nauke (Giere 1989; vidi i Fuller et al. 1989). Merton je najvie naglaavao internalizovane norme, dok je od izuzetnog znaaja izuavanje psiholokih stavova naunika, njihovih motivacija, donoenje odluka itd. Koreni kognitivnog pristupa nalaze se kod Donalda Kembela (Campbell 1960). Kognitivna psihologija se bavi rasuivanjem i mentalnim predstavama koje bi lako mogle da se operacionalizuju i omoguava objanjenje kauzalnih mehanizama individualnih naunika. Jedinica analize mora da bude individua postavljena u grupnom kontekstu. Gir (Giere 1989) navodi etiri nivoa analize: (1) kognitivne resurse (teorijsko znanje, eksperimentalne tehnike, tehnike sposobnosti); (2) materijalne resurse (vreme, oprema, asistenti); (3) line resurse (imaginacija, motivacija, istrajnost); (4) socijalne resurse (mentori, prijatelji, saradnici). S obzirom na to da smo se najvie bavili naunim znanjem, obradiemo samo neke najvanije teorijske probleme u kojima se moe traiti kompromis izmeu dva tabora u prouavanju nauke koje Kier naziva realistiko-racionalistikim i socioistorijskim (Kitcher 1998: 3436). Glavna nekontroverzna obeleja realista su sledea: (1) U najveem broju naunih oblasti istraivanje je progresivno, to se manifestuje u poveanju predikcije i intervencije. (2) Ta poveanja su opravdanje za tvrdnje o egzistenciji entiteta koji su nezavisni od nas i potvrda da su nae deskripcije prilino tane. (3) Ipak, one su podlone opovrgavanjima i potrebno je priznati da e u budunosti najverovatnije doi do njihovih revizija. (4) Naune kontroverze najee se reavaju dokazima i pozivanjem na kanone razuma.

563

(5) Kako sve vie saznajemo o svetu oko nas i o samim nainima za njegovo saznavanje, kanoni razuma i dokaza vremenom takoe napreduju. Isto tako, socioistorijska grupa zastupa nekoliko nekontroverznih stavova: (1) Nauku upranjavaju ljudi, kognitivno ograniena bia koja ive u socijalnim grupama sa relativno komplikovanim strukturama i dugim istorijama. (2) Nijedan naunik ne zapoinje istraivanje bez odreenih pretpostavki koje nosi sa sobom iz grupe kojoj pripada. (3) Drutvene strukture unutar nauke utiu na nain na koji se istraivanja vre, transmituju i prihvataju, to moe da ima uticaja na unutarteorijske debate. (4) Drutvene strukture na kojima poiva nauka utiu na vrstu pitanja koja se smatraju najznaajnijim, a ponekad i na odgovore koji se predlau i prihvataju. Ono to je potrebno unutar studija nauke jeste izgradnja modela koji bi bio u stanju da inkorporira ove nekontroverzne ideje u jedan okvir. Od sedamdesetih godina prolog veka naglasak je bio stavljen na drugu grupu pitanja. Da li je mogue uspostaviti balans, i ako jeste, na koji nain? Kao to govori citat sa poetka poglavlja, ne radi se o pukim kompromisima koji bi trebalo da zadovolje obe strane, jer epistemoloki relevantna sociologija nauke mora da tei tome da njeni rezultati budu relevantni za naunike. Ako bismo pokuali da pronaemo jednu odluujuu taku ili problem gde se na najjasniji nain sukobljavaju mertonovska i konstruktivistika tradicija, to bi verovatno bilo pitanje naunog konsenzusa sa kojim su povezani i problemi evaluacije. Problem konsenzusa je verovatno najvanije pitanje na koje sociologija nauke jo uvek nema konaan i zadovoljavajui odgovor (vidi npr. Olby 1994). Konstruktivizam nije u stanju da objasni proces formiranja konsenzusa u nauci, jer otkrivanjem socijalnih mehanizama koji su navodno u osnovi naunih kontroverzi on ne objanjava adekvatnu perspektivu za reenje problema institucionalizacije i promene kolektivnih verovanja. S druge strane, mertonovski modeli formiranja naunog konsenzusa su cirkularni, jer

564

se nauni konsenzus pretpostavlja kao egzogeno dat. Taj model je statian i zato ne uspeva da pokae na koji nain konsenzus zasnovan na kognitivnim kriterijumima evoluira od prethodnog disenzusa. Prema Mertonu, moralne ili drutvene norme nauke predstavljaju moralni konsenzus naune zajednice pomou kojeg ona postie svoj institucionalni cilj, a to je poveanje potvrenog znanja. Internalizacija normi od strane naunika omoguava ujedinjavanje potencijalno diskrepantnog ponaanja individua. Zato su etiri institucionalna imperativa nuna za nauku. Normativno propisani socijalni odnosi u nauci zajedno sa tehnikim, tj. kognitivnim normama (npr. logikom konzistentnou, prediktivnom moi teorije itd.) doprinose napretku empirijskog znanja o svetu. U uvodu svog poznatog rada Merton (1942/1973: 268) kae da njega ne zanimaju problemi odnosa koji postoji izmeu moralnih imperativa i rasta naunog znanja, ve drutvena struktura nauke kao institucije. Ti opisi normativne strukture onemoguavaju odgovore na neka veoma vana pitanja. Merton nudi samo opis stanja, a ne opis procesa, to podsea na nedostatak analitike paradigme koja bi bila u stanju da postavi pitanja i stvori kriterijume na osnovu kojih bismo mogli da ocenjujemo odgovore. Prekretnica mertonovskog istraivakog programa je objavljivanje rada Priorities in scientific discovery (Merton 1957), gde se objanjavaju rasprave o prioritetu meu naunicima kao rezultat njihove posveenosti jednoj od institucionalnih vrednosti u nauci, tj. originalnosti. U ovom radu najinteresantniji momenat je odbacivanje objanjenja koje bi na osnovu ljudske prirode objasnilo elju za takmienjem. Umesto toga, istie se da je priroda naune zajednice ta koja generie rasprave o prioritetu, jer se u nauci veoma visoko vrednuje originalnost. Dakle, ponaanje naunika (npr. rasprave oko prioriteta) objanjava se povezivanjem prioriteta (i originalnosti) sa nagradama koje se dobijaju od strane naune zajednice u obliku profesionalnih priznanja. Tako je nastao strukturalno-funkcionalni program u sociologiji nauke, koji je obraivao odnos normativne strukture nauke i sistema nagraivanja u nauci.

565

Zato Merton i njegovi sledbenici nisu obraali mnogo panje na kognitivne dimenzije nauke, odnosno produkciju i validaciju naunog znanja. Odnos izmeu normativne strukture nauke i sistema nagraivanja u nauci doveo je do posebnog shvatanja formiranja konsenzusa u nauci, tj. funkcionalistike teorije socijalne stratifikacije u nauci, prema kojoj ljudi koji izvravaju najvrednije funkcije u drutvu dobijaju najvee nagrade. Braa Kol su ovo potvrdila kod amerikih fiziara (Cole and Cole 1967). U socijalnom sistemu nauke nagrade se raspodeljuju u skladu sa zaslugama, to znai da najznaajniji naunici u najveoj meri doprinose naunom progresu i dobijaju najvei broj priznanja. Kolovi su pokazali da postoji pozitivna korelacija izmeu citiranosti i drugih oblika priznanja u nauci. Zakljuak njihove studije je da alokacija zasluga u nauci poiva prvenstveno na univerzalnim kriterijumima, odnosno kvalitetu naunog doprinosa, a ne na partikularnim kriterijumima, poput nacionalne pripadnosti, pola ili drutvenog porekla naunika. Ovo se obino smatra empirijskom potvrdom univerzalizma u sistemu nagraivanja u nauci. Ipak, ostaju dva pitanja. Da li uvek postoji visok stepen konsenzusa koji omoguava velike naune doprinose i to tako da se alokacija nagrada moe vriti objektivno? Ako takav konsenzus postoji, ko postavlja standarde evaluacije naunog rada? Njihovi odgovori su jednostavni. Iako nema opteg slaganja oko toga kada je neki rad u nauci izuzetan, ini se kao da postoji visoki nivo konsenzusa oko toga koji su vani problemi koje treba reavati i koje su empirijske tehnike prihvatljive za testiranje naunih teorija. to se tie odgovora na drugo pitanje, Kolovi smatraju da se on moe nai ako posmatramo funkciju zvezda, odnosno naunika koji su na vrhu stratifikacijskog sistema. Stvaranje zvezda odvija se tokom socijalnog procesa stratifikacije. Nauna zajednica, dakle, priznaje kognitivni autoritet zvezdama zbog njihovog doprinosa naunom progresu. One postavljaju standarde za evaluaciju i odluuju koje znanje je prihvatljivo, a koje nije. Jedna od njihovih funkcija je odravanje konsenzusa i bez njih moderna nauka ne bi mogla da funkcionie. Ovo znai da funkcionalistika interpretacija naunog konsenzusa poiva na dve pretpostavke da postoji visok stepen

566

konsenzusa o kognitivnim kriterijumima koji se mogu koristiti kod odluivanja o validnosti novih naunih tvrdnji i da se oni uspostavljaju i odravaju uz pomo zvezda na vrhu stratifikacijskog sistema nauke. O daljim implikacijama ovog shvatanja govorili smo kod Ortegine hipoteze. Funkcionalisti smatraju da je recepcija naunih otkria od strane naune zajednice relativno neproblematina. S obzirom na to da postoje manje ili vie definisani kognitivni kriterijumi za procenjivanje validnosti inovacija, ak i naune elite se ne opiru naunim inovacijama, jer potuju normu univerzalizma. Zato je kontinuirana promena konsenzusa i mogua u nauci, jer ih elite ne doivljavaju kao pretnju svojim pozicijama. Kolovi promenu konsenzusa shvataju kao ishod jednostavnog prihvatanja inovacija od strane monih ljudi u nauci, tj. naunih elita. Merton i Zakerman (Merton and Zuckerman 1971/1973: 474) pokuali su da pokau kako je velika razlika u stopi odbijanja radova u asopisima prirodnih i drutvenih nauka posledica razliitih stepena konsenzusa koji je postignut u tim disciplinama. Manja stopa odbijanja u prirodnim naukama jeste, prema njihovoj teoriji, posledica visokog stepena konsenzusa o tome ta ini adekvatan nauni rad. Ovo shvatanje uspostavljanja naunog konsenzusa nailazi na tekoe kada pokua da objasni stanje u kojem se same zvezde ne slau oko toga ta je vredan nauni doprinos, jer Kolovi svoju analizu zapoinju pretpostavkom da postoji kognitivni konsenzus meu zvezdama. Postoje sluajevi u istoriji nauke u kojima se elite nisu slagale oko evaluativnih kriterijuma. Tako mertonovci ne nude reenje za konflikte meu samim zvezdama. Ono to nedostaje jeste objanjenje procesa tokom kojeg autoriteti sa raznih teorijskih pozicija uspevaju da uspostave kognitivni konsenzus. Mertonovski model formiranja konsenzusa poiva na funkcionalistikoj teoriji drutvene stratifikacije. Pretpostavlja se da postoji konsenzus oko evaluativnih kriterijuma i analiza poinje od diferencijalnog nagraivanja u skladu sa univerzalistikim kriterijumima. Diferencijalne nagrade zatim objanjavaju postojanje raznih stratuma u socijalnom sistemu nauke, a tokom ovog procesa raaju se naune zvezde koje poseduju legitimni

567

kognitivni autoritet u odnosu na masu prosenih naunika. Najvei problem za ovaj model je nemogunost objanjenja kako konsenzus nastaje iz prethodeeg stanja disenzusa i zato je cirkularan. Jedan od naina na koji se ovaj model moe braniti jeste da ga predstavimo kao deskripciju onog stanja koje je Kun nazvao normalnom naukom, gde su ve dostupni relativno uspostavljeni evaluativni kriterijumi. Meutim, to ne umanjuje slabosti ovog modela, jer nije mogue objanjenje tranzicije iz naune krize u stanje normalne nauke. Mertonovci su uglavnom smatrali da u prirodnim naukama postoji visok stepen konsenzusa i da je to njihovo prirodno stanje. S druge strane, iako su konstruktivisti ispravno eksplicirali ovaj problem, ni oni nisu uspeli da objasne mehanizam koji uspostavljanje konsenzusa ini moguim. Na prvi pogled moda se ini da je realistiko-konstruktivistika sociologija nauke nemogua, ali Stiven Kol na veoma interesantan nain pokuava da pokae odrivost ove orijentacije (Cole 1992). Njeno glavno obeleje bilo bi priznavanje socijalne konstruisanosti nauke, ali uz ogradu da je ona ograniena prirodom, odnosno empirijskom stvarnou. Kolove rane radove smo obradili u okviru mertonovske tradicije, ali neke njegove ideje su prilino zanimljive ako se posmatraju kao pokuaj inkorporiranja najboljih ideja konstruktivizma u klasinu sociologiju nauke. Kol se po pitanju nivoa konsenzusa u prirodnim naukama slae sa konstruktivistima, ali ne i kada se radi o njegovom postizanju. Glavna podela naunog znanja za Kola je na znanje jezgra i na istraivaki front. Jezgro se sastoji od malog skupa teorija, analitikih tehnika i injenica koje sainjavaju datost u odreenom vremenskom trenutku i predstavlja osnovu za proizvodnju novog znanja (Cole 1983, 1992). Latur i Vulgar ovo znanje nazivaju injeninim (Latour and Woolgar 1979/1986). Nauna zajednica znanje jezgra mora da ocenjuje kao vano. Veliki deo naunih znanja sa istraivakog fronta pre produkuje deskriptivne analize nego to reava neke probleme, a kako bi novi nauni doprinosi postali deo jezgra moraju da budu procenjeni kao vani i istiniti. Ono to najjasnije razdvaja jezgro od istraivakog fronta jeste nivo ili prisustvo/odsustvo konsenzusa. Istraivaki front je povezan sa jezgrom preko procesa evaluacije i veliki broj naunih

568

doprinosa sa istraivakog fronta se ispostavi kao malo bitan ili nebitan (Cole and Cole 1972). Razlika u odnosu na konstruktiviste postoji po pitanju geneze konsenzusa iz haosa istraivakog fronta. Prihvatanje novih naunih teorija je proces na koji utiu sadraj samog naunog rada, socijalne karakteristike autora i delovanje socijalnih procesa, poput intelektualnog autoriteta. Kognitivni sadraj rada je veoma bitna stavka koja je ograniena prirodnim svetom oko nas, a nije puki rezultat socijalnih procesa ubeivanja, translacije, retorike itd. Argumenti koje smo pominjali protiv relativizma uglavnom su bili filozofski ili istorijski. Pored toga, moe se ponuditi i socioloka osnova odbacivanja relativizma. U nekom ultimnom smislu mi ne moemo da znamo koja nauna teorija predstavlja bliu aproksimaciju zakonima prirode, ali uporeivanjem ponuenih alternativa ova evaluacija je esto mogua i opravdana. Bilo koje negiranje kauzalne uloge prirode u proceni adekvatnosti teorija onemoguava razumevanje konstituisanja jezgra, jer ona postavlja striktne granice po pitanju sadraja reenja koje nauna zajednica moe da prihvati. Mogue je izbei apsolutni racionalizam, ali zadrati realistiku poziciju. Konstruktivisti precenjuju znaaj autora za prihvatanje nekog rada, koji za njih predstavlja retoriki mehanizam za prikupljanje saveznika i izazivanje tvrdnji protivnika. Zapostavlja se kognitivni sadraj publikacije i tako postaje nemogue objanjenje zbog ega neki uspevaju u svojim retorikim strategijama, a neki ne. Nemogue je objasniti, npr. prihvatanje Votsonovog i Krikovog rada (Watson and Crick 1953) u naunoj zajednici. U vreme objavljivanja rada u asopisu Nature autori su bili mladi naunici, bez znaajnije naune reputacije. Malo je verovatno da je rad prihvaen samo zbog kvaliteta pisanja, jer bi to znailo da mladi naunici samo treba da naue kako lepo i ubedljivo da piu, to je prilino slaba teza. Veoma je vana injenica to to je problem strukture DNK u to vreme bio shvaen kao jedan od najvanijih problema biohemije. Postojalo je ubeenje da reenje tog problema sigurno donosi Nobelovu nagradu. Takoe, na tom problemu radili su i

569

eminentni naunici poput argafa i Polinga, koji su bili motivisani da ne prihvate model Votsona i Krika kao injenicu. Njihovi profesionalni interesi kosili su se sa prihvatanjem tog modela. Ipak, bili su ubeeni, ali ne samo retorikom i nekim ekstranaunim sposobnostima Votsona i Krika. Zato je sasvim razumna pretpostavka da je sadraj njihovog modela ono to je bilo presudno za njegovo prihvatanje. Sasvim je razumljivo da prihvatanje modela od strane velikih naunih imena oteava osporavanje tanosti teorije, jer se jednom uspostavljena paradigma opire promenama. Meutim, to ne objanjava zbog ega su protivnici uopte ubeeni u tanost suparnikog modela. Postoje dva objanjenja. Jedno je ono koje naglaava karakteristike samog rada (intelektualni resursi), a drugo karakteristike naunika (socijalni resursi). Sasvim je sigurno da intelektualni resursi imaju primat. Neadekvatnost objanjenja teorija interesa po ovom pitanju smo prikazali. One su su tautoloke i ispunjene ex post facto argumentima. Da bi teorije interesa bile validne konstruktivisti bi morali da pokau da se interesi zajednice mogu odrediti pre odluke koja se tie odabira izmeu dve ideje koje su sukobljene i da naunici ne ele da promene svoja shvatanja u svetlu novih dokaza koji se sukobljavaju sa njihovim interesima. Konstruktivistiki opisi naina na koje se ideje kreu od pretpostavki do injenica takoe nisu u suprotnosti sa realistikom pozicijom. Kada se neka ideja prvi put razmatra nema veze da li je tana ili pogrena, jer to naunik ne moe da zna unapred. Indiferentnost je razumljiva i za relativistu i realistu. Relativisti i realisti se ne slau samo po pitanju objanjenja zbog ega su neki pokuaji uspeniji od drugih. Realisti insistiraju na vanosti sadraja prilikom prihvatanja ideje, a relativisti mu negiraju ili umanjuju ulogu. Umanjivanjem znaaja prirode ne moe da se objasni ni promena teorije. Jedan od najpoznatijih pokuaja objanjenja ovog veoma kompleksnog problema potie od Kuna (Kuhn 1977/2002). Da li se mogu pronai objektivni kriterijumi pomou kojih je uglavnom mogue objasniti favorizovanje jedne teorije u odnosu na drugu/e? Ako se zadrimo na Kunovoj terminologiji, trebalo

570

bi pronai kriterijume koji transcendiraju bilo koju pojedinanu paradigmu. Na nekoliko mesta eleli smo da skrenemo panju na to da je Kun ipak bio na strani racionalista. To ne opovrgava socioloke pristupe nauci, ali im oduzima sam izvor njihove inspiracije i (navodne) podrke. ta je dobra teorija, odnosno koje su njene karakteristike? Kun (Kuhn 1977/2002) navodi pet individualno vanih i kolektivno dovoljnih osobenosti dobre teorije. Ona treba da bude precizna (tana), to znai da u okviru svog domena posledice koje se mogu izvui iz teorije treba da budu u skladu sa rezultatima postojeih eksperimenata i posmatranja. Pored toga, teorija treba da bude konzistentna, ali ne samo interno, ve i sa trenutno prihvaenim teorijama koje se tiu prirode. Njen obim treba da bude irok, odnosno, posledice teorije treba da budu primenljive i van postojeih posmatranja, zakona ili podteorija koje treba da objasne. Veoma je bitna i jednostavnost koja unosi red u odreenu klasu fenomena koji bi bez nje delovali izolovano. Od naroite vanosti je i plodnost preko koje teorija otkriva nove fenomene, ili ukazuje na povezanost prethodno poznatih. To su standardni kriterijumi za evaluaciju adekvatnosti teorije. Problem je to nisu pojedinano precizni, a esto su i u meusobnom sukobu. Tako, na primer, preciznost sama po sebi esto ne moe da bude odluujui razlog za odabir teorije. Ve smo rekli da Kopernikov sistem nije bio precizniji od Ptolomejevog, sve dok ga ezdeset godina nakon Kopernikove smrti nije revidirao Kepler. Kada naunici moraju da biraju izmeu dve sukobljene teorije, dva oveka u potpunosti posveena istoj listi kriterijuma za izbor mogu ipak doi do razliitih zakljuaka. (str. 424) Kun postavlja zanimljivo pitanje o subjektivnim elementima u nauci koji su se obino smatrali ljudskom slabou, a ne delom prirode naunog znanja. Zakljuak je da se odabir teorije ne moe postaviti u univerzalnu logiku formu koja bi uvek dovela do racionalnog izbora bolje teorije, ali da ipak postoje opti kriterijumi koji esto omoguavaju pribliavanje idealu racionalnosti. Moja sutina je, dakle, da svaki individualni izbor izmeu suprotstavljenih teorija zavisi od meavine objektivnih i subjektivnih faktora, ili od zajednikih i individualnih kriterijuma. (str. 425)

571

Kun je i jedan od prvih teoretiara koji su branili tezu o znaaju teorije za posmatranje (Kuhn 1962/1970) i jasno je pokazao da injenica da su koncepti i kategorije ukljueni u posmatranje ne znai da je njima determinisan i sadraj iskustva ili da nismo u stanju da preko iskustva rekonceptualizujemo fenomene. Ljudi nisu odseeni od sveta, tako da konstrukcija stvarnosti nije jedini nain za njegovo saznavanje. Percepcija je kauzalno povezana sa fizikim objektima i bez obzira na to to je kontakt sa stvarnou posredovan naim raznim psiholokim stanjima (percepcijama, predstavama itd.) mi je ne saznajemo preko pukog percipiranja tih stanja. Zato je adekvatnije rei da svet nije oblikovan naim kategorijama, ve da su nae predstave o svetu oblikovane na takav nain da je samo oblikovanje otvoreno za empirijsko istraivanje. Prenaglaavanje znaaja teorije pri posmatranju vodi u neku vrstu globalnog skepticizma. Na nekoliko mesta razmotrili smo ideju o nedovoljnoj empirijskoj potkrepljenosti i ukazali na njene krajnje konsekvence koje konstruktivisti esto istiu. U pitanju je konsekvenca da prirodni svet nema uticaja na to ta naunici prihvataju po pitanju teorija, ideja, reenja itd. Na isti nain je mogue pobiti konstruktiviste (jednako smislenom ili besmislenom) tezom da onda ni drutvo ne moe da utie na naunike. Iz ove teze samo sledi da nema neke evidentne naune racionalnosti, ali ne i to da ne postoje kontekstualno nezavisni standardi ispravnog miljenja koji bi mogli da ree naune kontroverze. Primeri iz istorije nauke sasvim jasno govore o ovim situacijama. U rano doba hemijske revolucije zagovornici ideje o flogistonu mogli su da nude alternativne analize hemijskih reakcija koje je Lavoazje prikazivao kao da ukazuju na apsorpciju ili oslobaanje kiseonika. Nakon izvesnog vremena postalo je sve tee, a na kraju i nemogue, pronai konzistentan i jedinstven nain za objanjenje svih reakcija iz flogistonske paradigme. Lavoazjeovo objanjenje je bilo daleko uspenije i univerzalnije (Kitcher 1993). Teza o nedovoljnoj empirijskoj potkrepljenosti teorije od strane naunih injenica ne povlai nuno za sobom hipotezu da spoljanji svet ne igra nikakvu ulogu u privoenju kontroverze kraju. Ona samo govori o tome da jo uvek ne znamo koliku ulogu stvarnost igra.

572

Na samom kraju uporedne analize ukazaemo na metodoloko naelo koje postkonstruktivistika sociologija nauke treba da inkorporira kako bi bila epistemoloki relevantna. Mertonovska sociologija nauke nije se bavila objanjenjima verovanja o svetu, to je Blur (Bloor 1976) video kao njen veliki hendikep i zato je eleo da sociologiji dodeli daleko ambiciozniju ulogu. Postavlja se pitanje da li uopte postoje granice socioloke analize verovanja? Uprkos pomenutim pokuajima sociologizacije matematike, teko da bi se ubedljivo moglo pokazati da je verovanje u tanost iskaza 2 + 2 = 4 socijalno uslovljeno, kao to bi bilo verovatno nemogue dokazati da je rasistiko opravdanje ropstva iz 19. veka posledica isto intelektualnih razloga. To znai da moramo pretpostaviti kako su neka verovanja racionalno zasnovana, a ne samo socijalno determinisana. Laudan (1977) razlikuje tri metodoloka principa koja se povezuju sa kognitivnom (tj. konstruktivistikom) sociologijom nauke, od kojih je prvi najvaniji: pretpostavka aracionalnosti, istorijsko-socijalna pretpostavka i interdisciplinarna pretpostavka. Manhajm (Mannheim 1936) je razlikovao imanentne i neimanentne (egzistencijalno determinisane) ideje, gde su imanentne one koje su prirodno i racionalno povezane sa drugim idejama koje osoba ima. Najjednostavnije je dati primer iz matematike, gde se prihvatanjem aksioma moraju prihvatiti i dalje teoremske konsekvence. Neimanentne ideje su one koje ljudi mogu da prihvate, ali koje nisu intrinzino vie racionalne od mnogih drugih alternativnih ideja koje su mogli da prihvate. (Laudan 1977: 202) Sociologija moe da objasni samo ove druge ideje. Ovaj kriterijum demarkacije Laudan naziva pretpostavkom aracionalnosti, gde sociologija znanja moe da se ukljui u objanjenje verovanja, ako i samo ako ta verovanja ne mogu da se objasne preko racionalnih kriterijuma. (str. 202; u originalu kurzivom) Ovim se pravi razlika izmeu posla kojim se bavi istoriar ideja i onog koji upranjava sociolog znanja/nauke. Socioloka analiza verovanja potrebna je samo ukoliko racionalna analiza prihvatanja/odbacivanja nekog verovanja nije adekvatna. Laudanova aracionalnost, koja zapravo predstavlja samo uoblia-

573

vanje osnovnih postavki Mertonove sociologije nauke, mora da bude glavna ideja sociologije nauke kojom bi se zadrao racionalizam, a eliminisao nepotrebni relativizam. Jedan od najrazvijenijih programa koji predstavljaju postkonstruktivistiku sociologiju nauke jeste tvrdi program. On je kritiki orijentisan prema jakom programu i pokuava da prevazie njegove slabosti.
Skoranji rad u sociologiji naunog znanja prikazao je alarmantnu tendenciju da tretira naunike kao neznajue lutke ije su akcije objanjive samo preko raznih nekognitivnih faktora ili kao makijavelijanske stratege koje nije briga za rast znanja. Eksplanatorni faktori ukljuuju delanje sa pozicije nejasno definisanih sociopolitikih interesa, slepog dranja diktata oblika ivota, angaovanja pomoi saveznika kako bi se porazio neprijatelj itd. Iz skoranjih studija moe se zakljuiti da je razvoj nauke nasumina etnja, bez ogranienja od strane empirijske stvarnosti, u kojoj istraivaki programi doivljavaju uspon i pad iz razloga koji nemaju veze sa kognitivnim sadrajem njihovih naunih tvrdnji. [Schmaus et al. 1992: 243]

Novina koju tvrdi program sociologije nauke unosi je obraanje panje na kognitivne namere samih naunika. On zagovara povratak kognitivnih vrednosti i normi koje rukovode naunom praksom u socioloka objanjenja nauke. Kognitivne norme i vrednosti rukovode logikim, metodolokim, metafizikim, estetikim i retorikim aspektima nauke. (str. 243) Autori empirijski program relativizma, etnometodoloke programe i jaki program nazivaju mekim programom. Njihov najoptiji naziv je konstruktivizam i oni u sebi sadre inkoherentne meavine antirealizma, relativizma i sociolokog redukcionizma, gde se verovanja naunika objanjavaju preko reificiranih sociolokih kategorija. Interesantan je odabir naziva meki program. Razlog lei u opravdanom naglaavanju da svi ovi programi dele skup meusobno iskljuivih pretpostavki koji im omoguava da se ire poput ameba od jedne filozofske pozicije do druge. (str. 244)

574

I pored detaljnih prikaza konstruktivistikih ideja, kritika i odbrana, moramo da zakljuimo da je problem relativizma i antirealizma nereiv (za nezadovoljavajui pokuaj odbrane vidi Barnes 1981b). Nemogue je istovremeno tvrditi, a da tvrdnja bude istinita, da nauni koncepti nemaju veze sa neim stvarnim, a da se koncepti sociologije naunog znanja odnose na neto stvarno i da je sociologija nauka. Naunici bez sumnje jesu pod raznim uticajima, to znai da kognitivni uticaji nisu jedini, ali potrebno je uzeti u obzir eksplanatorne faktore na socijalnom nivou, nivou naune zajednice i individualnom nivou. Tu spadaju i preovladavajue socijalne koncepcije, moralni i politiki stavovi naunika, kao i autoritet u naunoj zajednici i drutvu, lini podaci, faktori linosti i kognitivna posveenost. Potrebno je vratiti naunika u naune studije. Veoma je vano ta sami naunici misle o naunom radu u kojem uestvuju, ali i o onome to govore sociolozi naunog znanja. To znai da bi sociolozi trebalo da sarauju sa naunicima u razumevanju nauke i naunog rada (Schmaus et al. 1992; Labinger 1995). Neophodno je razmotriti i uloge sociologa i sociologije u ovom domenu. Zbog ega bi sociologija imala autoritet nad svim ostalim razmatranjima nauke? Kako maus i dr. kau, naunicima je dozvoljeno da govore u laboratorijskim studijama, analizi diskursa, ak i u istorijskim studijama sluaja. Meutim, njima nije dozvoljeno da misle. (Schmaus et al. 1992: 246; kurziv u originalu) Konstruktivisti imaju tzv. Besserwisser stav. Najveu zloupotrebu sigurno doivljava problem naunih kontroverzi i naunog konsenzusa, gde se neslaganje naunika prikazuje kao odraz raznih drutvenih sila. Zato se kao posao sociologa shvata identifikacija eksternih razloga za odluke koje donose naunici o tome ta se rauna kao injenica, ta se objavljuje i o emu se uti i raspravlja itd. Na mesto Besserwisser pristupa treba da doe onaj koji je orijentisan ka akterima, tj. naunicima. Potrebno je da se uje da li se naunici koji su ukljueni u izvesne kontroverze slau sa sociolokim analizama. Tako bi sociolozi direktno mogli da doprinesu meusobnom razumevanju naunika.

575

Deluje neodgovorno da se istovremeno napusti socioloka analiza na deskriptivnom nivou, nekritiki prihvataju koncepcije samih naunika i insistira na delujuim mehanizmima koje naunici uopte ne mogu sami da prepoznaju. Reenje mora da bude neki pristup koji kombinuje miljenja aktera i analitiara. [str. 247; kurziv u originalu]

Metodoloki gledano, sociolozi naunog znanja trebalo bi da saznaju ta naunici smatraju za dobru nauku, jer to je neto to utie na njihovo ponaanje i rezonovanje. Neka budua sociologija naunog znanja ima potrebu za kritikom perspektivom o normama i praksama grupa naunika. Do sada se konstruktivistika sociologija naunog znanja bavila preteno deskripcijom, ali ne i evaluacijama. Normativni aspekt, kao naslee mertonovske tradicije, bio je zapostavljan. Tvrdi program zagovara eksplikaciju operativnih normi koje rukovode ubeivanjem i vrednostima. U naunoj praksi one su esto u meusobnom konfliktu i zato tvrdi program vri i evaluacije. Njegove tvrdokorne pretpostavke su sledee (str. 254): (1) Veruje se u eksplanatornu relevantnost kognitivnih vrednosti i normi, a naroito u to da odluke naunika da prihvate teorije ili istraivake programe mogu da se objasne u velikoj meri kognitivnim normama i vrednostima koje rukovode ubeivanjem unutar relevantne naune zajednice. Tako Dijem-Kvajnova teza nije prepreka objanjenjima verovanja preko razloga za njihovo prihvatanje. (2) Nastupa se protiv hegemonije redukcionistikih objanjenja u sociologiji naunog znanja i ne prihvata se teza da bi verovanja naunika trebalo objasniti iskljuivo preko socijalne stvarnosti. (3) Teza simetrije proglaava se praznom, jer je u najboljem sluaju zanemarljiva, ali moe da bude opasna po dalji razvoj sociologije nauke. (4) Prihvata se pozicija kritike refleksivnosti. Kao to se nauna verovanja objanjavaju preko eksplikacije kognitivnih normi koje rukovode odreenom naunom zajednicom, tako se i verovanja tvrdog programa mogu objasniti preko eksplikacije normi i vrednosti sociologa. Pored refleksivnosti, kritika dimenzija

576

odnosi se na to da norme i vrednosti mogu da se procenjuju kao to se procenjuju norme i vrednosti drugih. To znai da sociolog moe i sam da iznosi svoje vrednosti. Sociologija nauke treba da uvaava znaaj kognitivnih normi, ali ne sme da negira injenicu da je nauka drutveni fenomen i da drutvene injenice zahtevaju socioloko objanjenje. Kognitivne vrednosti specifikuju ciljeve nauke, bez obzira na to da li su u pitanju teorijska objanjenja ili praktine primene. Kognitivne norme specifikuju sredstva za postizanje ovih ciljeva. (str. 254255) Konstruktivisti esto istiu da filozofi nauke nisu uspeli da pronau kriterijum demarkacije to znai da naunici zapravo ni ne formiraju posebne socijalne grupe. Ovaj argument nije validan, jer se brkaju definisanje znanja i definisanje drutvenih grupa. Ono to drutvenu grupu ini grupom naunika jeste njihova elja da poveaju znanje u skladu sa sopstvenim konceptom nauke, a ne naim. Pitanje o verovanju u esenciju (ili njeno odsustvo) naunog metoda je irelevantno. Ako te granice i nisu uvek jasne, to ne znai da nauna zajednica, tj. naune zajednice, ne postoje. Razliite naune zajednice esto potuju razliite norme i vrednosti. Ove razlike u miljenju povodom empirijskih tvrdnji meu naunicima prihvatljivije je objasniti preko razlike u kognitivnim normama i vrednostima. Slino tome, razlike u kognitivnim normama i vrednostima mogu se objasniti delimino i preko razlike u verovanjima o empirijskom svetu. Osnova normi i vrednosti u nauci mora jednim delom biti i racionalna, jer su norme i vrednosti neke institucije ili drutva u celini racionalno ograniene. Drutvena grupa koja napusti rast znanja kao svoju vrednost prestaje da bude grupa naunika. Ova ogranienja su nametnuta institucijama i drutvima i od strane samih definicija i od strane uslova za njihovu moguu egzistenciju. (Schmaus et al. 1992: 255) Nijedno drutvo, na primer, ne moe da prihvati obavezno samoubistvo pre puberteta kao moralnu normu. Videli smo da jaki program ne pravi razliku izmeu razloga i uzroka. U skladu sa ovom idejom njegove pristalice ne bi bile zadovoljne objanjenjima koja se zaustavljaju na ekspliciranju znaenja odreenih verovanja, jer se time navodno ne nudi kau-

577

zalna analiza. Insistiranje na distinkciji izmeu razloga i uzroka omoguava novu distinkciju, izmeu normativnog principa racionalnosti (koji povezuje verovanja sa razlozima za dranje datih verovanja) i deskriptivne empirijske generalizacije (koja povezuje posledice sa njihovim uzrocima). Razlozi naunika za dranje nekog verovanja nalaze se u opisivanju normi racionalnosti koje su operativne u epistemikim situacijama u kojima se naunici nalaze, a one se opisuju preko kognitivnih normi i vrednosti delujui i preko dostupnih dokaza i naunih tvrdnji. Objanjenje verovanja preko kognitivnih normi i vrednosti nije nita manje socioloko od objanjenja preko socijalnih, ekonomskih i politikih interesa. Potrebno je takoe naglasiti da teoretiari interesa najee pretpostavljaju da su principi racionalnosti koji povezuju verovanja i elje sa akcijama bezvremeni, a preko tvrdog programa mogue je ispitati kako se principi racionalnosti vremenom menjaju i u kojoj meri zavise od okolnosti. U nekoliko navrata bilo je rei o opasnosti epistemolokih nivelacija raznih sistema znanja, gde najveu opasnost moe da izazove pomenuto favorizovanje i propagiranje principa simetrije. Veoma je upeatljiv primer koji potie od Pina i Kolinsa (Pinch 1979; Pinch and Collins 1984), zbog svoje drutvene relevantnosti i potencijalno veoma tetnih posledica koje je lako uoiti. Autori pokuavaju da daju odgovor na sledee pitanje: Na osnovu ega se pravi demarkacija izmeu prihvatljivog naunog znanja i pseudonauke? Odnosno, zbog ega se pseudonauka objanjava preko hipoteze o prevari, a ne preko hipoteze o paranormalnom? Videli smo da su i prevare sastavni deo nauke. Ono to je specifino za tretman pseudonaunih pokuaja jeste da se svi tretiraju kao prevare. itav jedan skup disciplina posmatra se kao prevara. Hipoteza o prevari poiva na pretpostavci o nepomirljivosti nauke i pseudonauke, kakva je recimo parapsihologija. Pin i Kolins kritikuju ovaj stav, ali ak i ako dopustimo takvu inkompatibilnost, argument je irelevantan za potragu za nezavisnim standardima racionalnosti. (Pinch 1979: 332; kurziv u originalu) Oni glavni problem vide u tome to mi sa sadanjeg stanovita ocenjujemo ta je nauno znanje. Sledei argument je iz ove pozicije sasvim razumljiv i logian:

578

Neuspeh verovanja da bude prihvaeno kao validno nauno znanje lei u nesposobnosti onog koji ga iznosi da ispregovara zadovoljavajui ishod. Neuspeh se moe razumeti kao rezultat razlika u znaenjima, definicijama i preutnim konvencijama (koje u konanom smislu mogu da poivaju na razliitim socijalnim interesima). [str. 342]

Oigledno je da se ovde provlai teza da je jaz izmeu nauke i pseudonauke samo kulturni jaz. to je tvrdnja neke pseudonauke radikalnija, tj. odvojenija od kulturne ortodoksije, to je naunicima lake da joj uskrate nauni status. Sutina je u tome da ne postoje nezavisni standardi racionalnosti, to ipak ne znai da moemo da prihvatamo sa jednakom validnou bilo koje verovanje. Kontekstualno zavisna racionalnost obraena je na nekoliko mesta i argumentacija protiv teze simetrije je u potpunosti prihvatljiva. Mertonova sociologija nauke je u izvesnom smislu bila pozitivistika, i kao to smo videli, nije davala presudni znaaj socijalnim faktorima (uz priznanje da ih je ponekad ipak nedovoljno uzimala u obzir). Neke ideje su se pokazale kao tane i odrive, o nekima debate jo uvek traju, a neke su nakon empirijskih kritika ispravljene, to samo ukazuje na to da kumulativni (iako ne nuno linearni) napredak ipak postoji. Merton je svojim izuzetnim idejama inspirisao stotine sociologa (nauke), postavio okvire jedne socioloke discipline, ukazao na njenu vanost i znaaj, ali tokom sedamdesetih godina prolog veka njegov uticaj poeo je da slabi pred usponom relativistikih i konstruktivistikih teorija. Ove orijentacije sa sobom su donele odreena poboljanja i modifikacije tradicionalnog (pozitivistikog) shvatanja nauke, ali naglaavanje relativizma, subjektivizma i raznih kontingentnih faktora ini ih nedovoljno dobrim da bi se prihvatile kao u potpunosti validna alternativa ili nastavak mertonovske sociologije nauke. Kako bi sociologija nauke mogla da nastavi sa razvojem potrebno je stvoriti sintezu ove dve struje, ali sintezu koja bi u sebi kao glavne osnove imala naglaavanje naunog znanja kao epistemoloki superiornog (ali nikako savrenog) u odnosu na sva ostala ljudska znanja. To znai da treba prevazii subjektivizam i relativizam konstruktivistikih teorija.

579

LITERATURA
Abraham, G. A. (1983). Misunderstanding the Merton thesis: A boundary dispute between history and sociology. Isis 74 (3): 368387. Alcock, J. (2001). The Triumph of Sociobiology. New York: Oxford University Press. Allen, B. (1997). Referring to schools of thought: An example of symbolic citations. Social Studies of Science 27 (6): 937949. Allen, E. M. (1960). Why are research grant applications disapproved? Science 132 (3439): 15321534. Allen, G. (1881). The genesis of genius. The Atlantic Monthly 47 (281): 371 381. Allison, P. D., D. de Solla Price, B. C. Griffith, M. J. Moravcsik, and J. A. Stewart (1976). Lotkas law: A problem in its interpretation and application. Social Studies of Science 6 (2): 269276. _____, J. S. Long and T. K. Krauze (1982). Cumulative advantage and inequality in science. American Sociological Review 47 (5): 615625. _____ and J. A. Stewart (1974). Productivity differences among scientists: Evidence for accumulative advantage. American Sociological Review 39 (4): 596606. Alpert, H. (1955). The social sciences and the National Science Foundation. Proceedings of the American Philosophical Society 99 (5): 332333. Altimore, M. (1982). The social construction of a scientific controversy: Comments on press coverage of the recombinant DNA debate. Science, Technology, & Human Values 7 (41): 2431. Amsterdamska, O. (1990). Surely you are joking, monsieur Latour! Science, Technology, & Human Values 15 (4): 495504. Anderson, A. (1988a). US congressional committee takes on role of reviewer. Nature 332 (6166): 670. _____ (1988b). Criminal charge in scientific fraud. Nature 332 (6166): 670.

580

Andrade, E. N. Da C. (1949). The presentation of scientific information. Proceedings of the Royal Society of London, Series B 136 (884): 317333. Aran, L. and J. Ben-David (1968). Socialization and career patterns as determinants of productivity of medical researchers. Journal of Health and Social Behavior 9 (1): 315. Aronowitz, S. (1996). The politics of the Science Wars. Social Text 46/47 (14): 177197. _____ (1997/2003). Alan Sokals Transgression. In: The Editors of Lingua Franca (2000a), pp. 200204. Asch, S. E. (1951/1958). Effects of group pressure upon the modification and distortion of judgements. In: E. E. Maccoby, T. M. Newcomb and E. L. Hartley (eds), Readings in Social Psychology (1958), 3rd Edition. New York: Henry Holt and Company, pp. 174183. Ashmore, M. (1993). The theatre of the blind: Starring a Promethean prankster, a phoney phenomenon, a prism, a pocket, and a piece of wood. Social Studies of Science 23 (1): 67106. Babchuk, N. and A. P. Bates (1962). Professor or producer: The two faces of academic man. Social Forces 40 (4): 341348. Baber, Z. (1992). Sociology of scientific knowledge: Lost in the reflexive funhouse? Theory and Society 21 (1): 105119. Bakanic, V., C. McPhail, and R. J. Simon (1987). The manuscript review and decision making process. American Sociological Review 52 (5): 631642. Balme, D. M. (1962). Development of biology in Aristotle and Theophrastus: Theory of spontaneous generation. Phronesis 7: 91104. Barber, B. (1952/1962). Science and the Social Order Revised Edition. New York: Collier Books. _____ (1955). Present status and needs of the sociology of science. Proceedings of the American Philosophical Society 99 (5): 338342. _____ (1961). Resistance by scientists to scientific discovery. Science 134 (3479): 596602. _____ (1987). The emergence and maturation of the sociology of science. Science & Technology Studies 5 (3/4): 129133. _____ (1989). Talcott Parsons and the sociology of science: An essay of appreciation and remembrance. Theory, Culture & Society 6 (4): 623635. _____ (1996). Acceptance. Science & Technology Studies 21 (3): 342346. _____ (1998). Intellectual Pursuits: Toward an Understanding of Culture. New York: Rowman & Littlfield Publishers, Inc. _____ (2000). Some patterns and processes in the development of a scientific sociology of science: Notes from a sixty-year memoir. In: Segerstrle (2000b), pp. 6373. _____ and R. C. Fox (1958). The case of the floppy-eared rabbits: An instance of serendipity gained and serendipity lost. The American Journal of Sociology 64 (2): 128136.

581

Barnes, B. (1976). Natural rationality: A neglected concept in the social sciences. Philosophy of the Social Sciences 6 (2): 115126. _____ (1977). Interests and the Growth of Knowledge. London: Routledge & Kegan Paul. _____ (1979). Vicissitudes of belief. Social Studies of Science 9 (2): 247263. _____ (1981a). On the conventional character of knowledge and cognition. Philosophy of the Social Sciences 11 (3): 303333. _____ (1981b). On the hows and whys of cultural change (response to Woolgar). Social Studies of Science 11 (4): 481498. _____ (1983). Social life as bootstrapped induction. Sociology 17 (4): 524 545. _____ (1984). Problems of intelligibility and paradigm instances. In: Brown (1984), pp. 113125. _____ (1985). Ethnomethodology as science. Social Studies of Science 15 (4): 751762. _____ and D. Bloor (1982). Relativism, rationalism and the sociology of knowledge. In: Hollis and Lukes (1982), pp. 2147. _____ and J. Law (1976). Whatever should be done with indexical expressions? Theory and Society 3 (2): 223237. _____ and S. Shapin (eds) (1979a). Natural Order: Historical Studies of Scientific Culture. Beverly Hills and London: SAGE Publications. _____ and S. Shapin (1979b). Introduction. In: Barnes and Shapin (1979a), pp. 913. Barnes, S. B. (1934). The scientific journal, 16651730. The Scientific Monthly 38 (3): 257260. _____ (1969). Paradigms Scientific and social. Man 4 (1): 94102. Bauer, H. (1984). Velikovsky and social studies of science. 4S Review 2 (4): 28. _____ (2000). Antiscience in current science and technology studies. In: Segerstrle (2000b), pp. 4161. Bayer, A. E. and J. Folger (1966). Some correlates of a citation measure of productivity in science. Sociology of Education 39 (4): 381390. _____, J. C. Smart and G. W. McLaughlin (1990). Mapping intellectual structure of a scientific subfield through author cocitations. Journal of the American Society for Information Science 41 (6): 444452. Becker, G. (1984). Pietism and science: A critique of Robert K. Mertons hypothesis. The American Journal of Sociology 89 (5): 10651090. _____ (1992). The Merton thesis: Oetinger and German pietism, a significant negative case. Sociological Forum 7 (4): 641660. Becker, G. S. (1965). A theory of the allocation of time. The Economic Journal 75 (299): 493517.

582

Beller, M. (1992). The birth of Bohrs complementarity: The context and the dialogues. Studies in the History and Philosophy of Science 23 (1): 147180. _____ (1996). The rhetoric of antirealism and the Copenhagen spirit. Philosophy of Science 63 (2): 183204. _____ (1998). The Sokal hoax: At whom are we laughing? Physics Today 51 (9): 2934. Ben-David, J. (1960a). Roles and innovations in medicine. The American Journal of Sociology 65 (6): 557568. _____ (1960b). Scientific productivity and academic organization in nineteenth century medicine. American Sociological Review 25 (6): 828843. _____(1971). The Scientists Role in Society: A Comparative Study. New Jersey: Prentice-Hall, Inc. _____ (1973). The state of sociological theory and the sociological community: A review. Comparative Studies in Society and History 15 (4): 448472. _____ (1975). On the traditional morality of science. Newsletter of the Program on Public Conceptions of Science 13: 2436. _____ and R. Collins (1966). Social factors in the origins of a new science: The case of psychology. American Sociological Review 31 (4): 451465. _____ and T. A. Sullivan (1975). Sociology of science. Annual Review of Sociology 1: 203222. Benton, T. and I. Craib (2001). Philosophy of Social Science: The Philosophical Foundations of Social Thought. Palgrave: St. Martins Press. Ber, V. (1995/2001). Uvod u socijalni konstrukcionizam. Beograd: Zepter Book World. Berger, P. L. and T. Luckmann (1966). The Social Construction of Reality: A Treatise in the Sociology of Knowledge. London: Penguin Books. Bernal, J. D. (1945). Transformation in science. The Scientific Monthly 61 (6): 474476. Bernard, C. (1865/1957). An Introduction to the Study of Experimental Medicine. New York: Dover Publications. Beyer, J. M. (1978). Editorial policies and practices among leading journals in four scientific fields. Sociological Quarterly 19 (1): 6888. Blackmore, J. T. (1978). Is Plancks principle true? The British Journal for the Philosophy of Science 29 (4): 347349. Blanpied, W. A. (1974). Subjective impressions regarding contemporary concerns and trends. Newsletter of the Program on Public Conceptions of Science 8: 136156. Bloch, M. (1977). The past and the present in the present. Man 12 (2): 278 292. Bloor, D. (1973). Wittgenstein and Mannheim on the sociology of mathematics. Studies in History and Philosophy of Science 4 (2): 173191.

583

_____ (1974). Poppers mystification of objective knowledge. Science Studies 4 (1): 6576. _____ (1975). Epistemology or psychology? Studies in History and Philosophy of Science 5 (4): 382395. _____ (1976). Knowledge and Social Imagery. London: Routledge & Kegan Paul. _____ (1981). The strenghts of the strong programme. Philosophy of the Social Sciences 11 (2): 199213. _____ (1982a). Durkheim and Mauss revisited: Classification and the sociology of knowledge. Studies in History and Philosophy of Science 13 (4): 267297. _____ (1982b). A reply to Gerd Buchdahl. Studies in History and Philosophy of Science 13 (4): 305311. _____ (1982c). Reply to Steven Lukes. Studies in History and Philosophy of Science 13 (4): 319322. _____ (1984a). Reply to J. W. Smith. Studies in History and Philosophy of Science 15 (3): 245249. _____ (1984b). The sociology of reasons: Or why epistemic factors are really social factors. In: Brown (1984), pp. 295324. _____ (1989). Professor Campbell on models of language-learning and the sociology of science: A reply. In: Fuller, et al. (1989), pp. 159166. _____ (1992). Ordinary human inference as material for the sociology of knowledge. Social Studies of Science 22 (1): 129139. _____ (1996). Idealism and the sociology of knowledge. Social Studies of Science 26 (4): 839856. _____ (1997). Remember the Strong Program? Science, Technology, & Human Values 22 (3): 373385. _____ (1999a). Anti-Latour. Studies in History and Philosophy of Science 30 (1): 81112. _____ (1999b). Reply to Bruno Latour. Studies in History and Philosophy of Science 30 (1): 131136. _____ (2007). Ideals and monisms: Recent criticisms of the strong programme in the sociology of knowledge. Studies in History and Philosophy of Science 38 (1): 210234. Boas, F. (1940). Race, Language and Culture. New York: The Free Press. Bodrijar, . (1985/1991). Simulakrumi i simulacija. Novi Sad: Svetovi. Boghossian, P. A (1996/1998). What the Sokal hoax ought to teach us. In: Koertge (1998a), pp. 2331. Bohm, D. (1952a). A suggested interpretation of the quantum theory in terms of hidden variables. I. Physical Review 85 (2): 166179. _____ (1952b). A suggested interpretation of the quantum theory in terms of hidden variables. II. Physical Review 85 (2): 180193.

584

Bohr, N. (1937). Causality and complementarity. Philosophy of Science 4 (3): 289298. Boice, R. and F. Jones (1984). Why academicians dont write. The Journal of Higher Education 55 (5): 567582. Bor, N. (1958/1985). Atomska fizika i ljudsko znanje. Beograd: Nolit. Borck, C. (2004). Message in a bottle from the crisis of reality: On Ludwik Flecks interventions for an open epistemology. Studies in History and Philosophy of Biological and Biomedical Sciences 35 (3): 447464. Boring, E. G. (1927). The problem of originality in science. The American Journal of Psychology 39 (1/4): 7090. _____ (1929/1978). The psychology of controversy. In: E. R. Hilgard (ed.), American Psychology in Historical Perspective: Addresses of the Presidents of the American Psychological Association, 18921977. Washington: American Psychological Association, pp. 233250. _____ (1950). Great men and scientific progress. Proceedings of the American Philosophical Society 94 (4): 339351. _____ (1952). The validation of scientific belief. A conspectus of the symposium. Proceedings of the American Philosophical Society 96 (5): 535539. _____ (1955). Dual role of the Zeitgeist in scientific creativity. The Scientific Monthly 80 (2): 101106. _____ (1963). The social stimulus to creativity. Science 142 (3593): 622623. _____ (1964). Cognitive dissonance: Its use in science. Science 145 (3633): 680685. Boring, M. D. and E. G. Boring (1948). Masters and pupils among the American psychologists. The American Journal of Psychology 61 (4): 527534. Born, M. (1953). Physical reality. The Philosophical Quarterly 3 (11): 139 149. Bottomore, T. B. (1956). Some reflections on the sociology of knowledge. The British Journal of Sociology 7 (1): 5258. Boudon, R. (2005). The social sciences and two types of relativism. Journal of Classical Sociology 5 (2): 157174. Boulding, K. E. (1978). Do the values of science lead to a science of value? Social Science Quarterly 58 (4): 548550. Boyd, R. (1980). Scientific realism and naturalistic epistemology. PSA 1980 (2): 613662. Braunwald, E. (1987). On analysing scientific fraud. Nature 325 (6101): 215 216. Bricmont, J. and A. Sokal (2001). Science and sociology of science: Beyond war and peace. In: Labinger and Collins (2001a), pp. 2747. Broad, W. J. (1979). Paul Feyerabend: Science and the anarchist. Science 206 (4418): 534537.

585

_____ (1981). Fraud and the structure of science. Science 212 (4491): 137 141. Brorson, S. (2000). Ludwik Fleck on proto-ideas in medicine. Medicine, Health Care, and Philosophy 3 (2): 147152. _____ (2006). The seeds and the worms: Ludwik Fleck and the early history of germ theories. Perspectives in Biology and Medicine 49 (1): 6476. Brown, D. E. (1991). Human Universals. New York: McGraw-Hill. Brown, J. R. (ed.) (1984). Scientific Rationality: The Sociological Turn. Dordrecht: D. Reidel Publishing. _____ (1988). The experimenters social circle. Philosophy of the Social Sciences 18 (1): 101106. _____ (1989). The Rational and the Social. London and New York: Routledge. _____ (1991). Latours prosaic science. Canadian Journal of Philosophy 21 (2): 245261. _____ (2001). Who Rules in Science?: An Opinionated Guide to the Wars. Cambridge: Harvard University Press. Brown, T. M. (1970). The College of Physicians and the acceptance of iatromechanism in England, 16651695. Bulletin of the History of Medicine 44 (1): 1230. Brush, S. G. (1974). Should the history of science be rated X? Science 183 (4130): 11641172. Buchdahl, G. (1982). Editorial response to David Bloor. Studies in History and Philosophy of Science 13 (4): 299304. Bulmer, R. (1967). Why is the Cassowary not a bird? A problem of zoological taxonomy among the Karam of the New Guinea Highlands. Man 2 (1): 525. Bunge, M. (1955a). Strife about complementarity (I). The British Journal for the Philosophy of Science 6 (21): 112. _____ (1955b). Strife about complementarity (II). The British Journal for the Philosophy of Science 6 (22): 141154. _____ (1968). Analogy in quantum theory: From insight to nonsense. The British Journal for the Philosophy of Science 18 (4): 265286. _____ (1981). Genesis and development of a scientific fact. Behavioral Science 26 (2): 178180. _____ (1991). A critical examination of the new sociology of science: Part 1. Philosophy of the Social Sciences 21 (4): 524560. _____ (1992). A critical examination of the new sociology of science: Part 2. Philosophy of the Social Sciences 22 (1): 4676. _____ (1993). Realism and antirealism in social science. Theory and Decision 35 (3): 207235. _____ (2000). Systemism: The alternative to individualism and holism. Journal of Socio-Economics 29: 147157.

586

Burgess, E. W. (1954). Values and sociological research. Social Problems 2 (1): 1620. Burt, C. (1959). The examination at eleven plus. British Journal of Educational Studies 7 (2): 99117. Burt, R. S. (2004). Structural holes and good ideas. The American Journal of Sociology 110 (2): 349399. Burton, R. E. and R. W. Kebler (1960). The half-life of some scientific and technical literatures. American Documentation 11 (1): 1822. Bush, W. T. (1918). Value and causality. The Journal of Philosophy, Psychology and Scientific Methods 15 (4): 8596. Byerly, R. Jr. and R. A. Pielke, Jr. (1995). The changing ecology of United States Science. Science 269 (5230): 15311532. Callebaut, W. (organizer and moderator) (1993). Taking the Naturalistic Turn or How Real Philosophy of Science Is Done. Chicago and London: The University of Chicago Press. Callon, M. (1999). Whose imposture? Physicists at war with the third person. Social Studies of Science 29 (2): 261286. _____, J. Courtial, W. A. Turner and S. Bauin (1983). From translations to problematic networks: An introduction to co-word analysis. Social Science Information 22 (2): 191235. _____ and B. Latour (1981). Unscrewing the big Leviathan: How actors macro-structure reality and how sociologists help them to do so. In: K. Knorr-Cetina and A. V. Cicourel (eds), Advances in Social Theory and Methodology: Towards an Integration of Micro- and Macro-Sociologies. Boston: Routledge & Kegan Paul, pp. 277303. _____ and J. Law (1982). On interests and their transformation: Enrolment and counter-enrolment. Social Studies of Science 12 (4): 615625. Campbell, D. (1991). The Piltdown forgery: Pursuit of the perpetrator. Current Anthropology 32 (2): 217218. Campbell, D. T. (1960). Blind variation and selective retention in creative thought as in other knowledge processes. Psychological Review 67 (6): 380400. _____ (1971/1988). The experimenting society. In: D. T. Campbell, Methodology and Epistemology for Social Science (Edited by E. Samuel Overman). Chicago and London: University of Chicago Press, pp. 290314. _____ (1984). Science policy from a naturalistic sociological epistemology. PSA 1984 (2): 1429. _____ (1989). Models of language learning and their implications for social constructionist analyses of scientific beliefs. In: Fuller, et al. (1989), pp. 153158. Cantor, G. N. (1975a). Phrenology in early nineteenth-century Edinburgh: An historiographical discussion. Annals of Science 32 (3): 195218. _____ (1975b). A critique of Shapins social interpretation of the Edinburgh phrenology debate. Annals of Science 32 (3): 245256.

587

Cappell, C. L. and T. M. Guterbock (1992). Visible Colleges: The social and conceptual structure of sociology. American Sociological Review 57 (2): 266273. Caraway, B. L. (1999). An interview with Eugene Garfield. Serials Review 25 (3): 6780. Carlyle, T. (1841/1872). On Heroes, Hero-Worship and the Heroic in History. London: Chapman and Hall. Carney, T. F. (1973). Prosopography: Payoffs and pitfalls. Phoenix 27 (2): 156179. Carroll, J. W. (1954). The Merton thesis on English science. American Journal of Economics and Sociology 13 (4): 427432. Caspari, E. W. and R. E. Marshak (1965). The rise and fall of Lysenko. Science 149 (3681): 275278. Cattell, J. M. (1938). Science and democracy. The Scientific Monthly 46 (1): 8088. Cholakov, V. (2000). Visions of science in the twentieth century. In: Segerstrle (2000b), pp. 123134. Chomsky, N. (1959). Verbal behavior. Language 35 (1): 2658. Chubin, D. E. (1976). The conceptualization of scientific specialities. Sociological Quarterly 17 (4): 448476. _____ (1985). Open science and closed science: Tradeoffs in a democracy. Science, Technology, & Human Values 10 (2): 7381. _____ and S. D. Moitra (1975). Content analysis of references: Adjunct or alternative to citation. Social Studies of Science 5 (4): 423441. Churchman, C. W. (1966). Perception and deception. Science 153 (3740): 10881090. Cohen, I. B. (1952). Orthodoxy and scientific progress. Proceedings of the American Philosophical Society 96 (5): 505512. _____ (1955). Present status and needs of the history of science. Proceedings of the American Philosophical Society 99 (5): 343347. _____ (1957). George Sarton. Isis 48 (3): 286300. _____ (1959). Some reflections on the state of science in America during the nineteenth century. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America 45 (5): 666677. _____ (1985). Revolution in Science. Cambridge and London: The Belknap Press of Harvard University Press. _____ (1988). The publication of Science, Technology and Society: Circumstances and consequences. Isis 79 (4): 571582. _____ (1994). Interactions: Some Contacts between the Natural Sciences and the Social Sciences. London: The MIT Press. Cole, J. R. (1970). Patterns of intellectual influence in scientific research. Sociology of Education 43 (4): 377403.

588

_____ (1989). The paradox of individual particularism and institutional universalism. Social Science Information 28 (1): 5176. _____ (2000). A short history of the use of citations as a measure of the impact of scientific and scholarly work. In: B. Cronin and H. B. Atkins (eds), The Web of Knowledge: A Festschrift in Honor of Eugene Garfield. New Jersey: Information Today, pp. 281300. _____ (2004). Robert K. Merton, 19102003. Scientometrics 60 (1): 3740. _____ and H. Zuckerman (1975). The emergence of a scientific specialty: The self-exemplifying case of the sociology of science. In: Coser (1975), pp. 139174. Cole, S. (1970). Professional standing and the reception of scientific discoveries. The American Journal of Sociology 76 (2): 286306. _____ (1975). The growth of scientific knowledge: Theories of deviance as a case study. In: Coser (1975), pp. 175220. _____ (1979). Age and scientific performance. The American Journal of Sociology 84 (4): 958977. _____ (1983). The hierarchy of the sciences? The American Journal of Sociology 89 (1): 111139. _____ (1992). Making Science: Between Nature and Society. Cambridge: Harvard University Press. _____ (1994a). Introduction: Whats wrong with sociology? Sociological Forum 9 (2): 129131. _____ (1994b). Why sociology doesnt make progress like the natural sciences. Sociological Forum 9 (2): 133154. _____ (1994c). Progress in the natural and social sciences: A reply to Wallace. Sociological Forum 9 (2): 319323. _____ (1996). Voodoo sociology: Recent developments in the sociology of science. In: Gross, et al. (1996), pp. 274287. _____ (2004). Mertons contribution to the sociology of science. Social Studies of Science 34 (6): 829844. _____ and J. R. Cole (1967). Scientific output and recognition: A study in the operation of the reward system in science. American Sociological Review 32 (3): 377390. _____ and J. R. Cole (1968). Visibility and the structural bases of awareness of scientific research. American Sociological Review 33 (3): 397413. _____ and J. R. Cole (1972). The Ortega hypothesis. Science 178 (4059): 368375. _____, J. R. Cole, and G. Simon (1981). Chance and consensus in peer review. Science 214 (4523): 881886. _____, G. Simon, and J. R. Cole (1988). Do journal rejection rates index consensus? American Sociological Review 53 (1): 152156. Collins, H. M. (1974). The TEA set: Tacit knowledge and scientific networks. Science Studies 4 (2): 165185.

589

_____ (1975). The seven sexes: A study in the sociology of a phenomenon, or the replication of experiments in physics. Sociology 9 (2): 205224. _____ (1981a). Son of seven sexes: The social destruction of a physical phenomenon. Social Studies of Science 11 (1): 3362. _____ (1981b). Stages in the empirical programme of relativism. Social Studies of Science 11 (1): 310. _____ (1981c). The place of the core-set in modern science: Social contingency with methodological propriety in science. History of Science 19 (1): 619. _____ (1981d). What is TRASP?: The radical programme as a methodological imperative. Philosophy of the Social Sciences 11 (2): 215224. _____ (1982). Knowledge, norms and rules in the sociology of science. Social Studies of Science 12 (2): 299309. _____ (1983). The sociology of scientific knowlegde: Studies in the contemporary science. Annual Review of Sociology 9: 265285. _____ (1996). In praise of futile gestures: How scientific is the sociology of knowledge? Social Studies of Science 26 (2): 229244. _____ (1999a). Philosophy of science and SSK: Reply to Koertge. Social Studies of Science 29 (5): 785790. _____ (1999b). The science police. Social Studies of Science 29 (2): 287294. Collins, R. (1968). Competition and social control in science: An essay in theory-construction. Sociology of Education 41 (2): 123140. _____ (1986). In memoriam: Joseph Ben-David, 19201986. Science & Technology Studies 4 (2): 3840. _____ (1987). A micro-macro theory of intellectual creativity: The case of German idealist philosophy. Sociological Theory 5 (1): 4769. _____ (1989). Sociology: Proscience or antiscience? American Sociological Review 54 (1): 124139. _____ (1994). Why the social sciences wont become high-consensus, rapiddiscovery science. Sociological Forum 9 (2): 155177. _____ (1998). The Sociology of Philosophies: A Global Theory of Intellectual Change. Cambridge: Harvard University Press. _____ and S. Restivo (1983). Development, diversity, and conflict in the sociology of science. Sociological Quarterly 24 (2): 185200. Committee on the Conduct of Science (1989). On being a scientist. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America 86 (23): 90539074. Comte, A. (183042/1896). The Positive Philosophy of Auguste Comte, 13. Freely translated and condensed by Harriet Martineau. London: George Bell & Sons. Conant, J. B. (1944). The advancement of learning in the United States in the post-war world. Science 99 (2562): 8794.

590

_____ (1947/1951). On Understanding Science: An Historical Approach. New York: A Mentor Book. _____ (1948). The role of science in our unique society. Science 107 (2769): 7783. _____ (1951). Science and Common Sense. New Haven: Yale University Press. _____ (1954). Modern Science and Modern Man. New York: Doubleday Anchor Books. Cooley, C. H. (1897). Genius, fame and the comparison of races. Annals of the American Academy of Political and Social Science 9: 142. Coombs, R. H. (1966). Karl Mannheim, epistemology and the sociology of knowledge. Sociological Quarterly 7 (2): 229233. Coser, L. A. (ed.) (1975). The Idea of Social Structure: Papers in Honor of Robert K. Merton. New York: Harcourt Brace Jovanovich. _____ and R. Nisbet (1975). Merton and the contemporary mind: An affectionate dialogue. In: Coser (1975), pp. 310. Crane, D. (1965). Scientists at major and minor universities: A study of productivity and recognition. American Sociological Review 30 (5): 699714. _____ (1969a). Fashion in science: Does it exist? Social Problems 16 (4): 433441. _____ (1969b). Social class origin and academic success: The influence of two stratification systems on academic careers. Sociology of Education 42 (1): 117. _____ (1969c). Social structure in a group of scientists: A test of the Invisible College hypothesis. American Sociological Review 34 (3): 335352. _____ (1970). The academic marketplace revisited: A study of faculty mobility using the Cartter ratings. The American Journal of Sociology 75 (6): 953964. _____ (1971). Transnational networks in basic science. International Organization 25 (3): 585601. _____ (1972). Invisible Colleges: Diffusion of Knowledge in Scientific Community. Chicago and London: The University of Chicago Press. _____ (1976). Reward systems in art, science, and religion. American Behavioral Scientist 19 (6): 719734. _____ (1999). Diffusion models and fashion: A reassessment. Annals of the American Academy of Political and Social Science 566: 1324. Crawford, T. H. (1993). An interview with Bruno Latour. Configurations 1 (2): 247268. Crellin, J. K. (1966). The problem of heat resistance of micro-organisms in the British spontaneous generation controversies of 18601880. Medical History 10 (1): 5059. Crick, F. (1988). What Mad Pursuit: A Personal View of Scientific Discovery. New York: Basic Books.

591

Cronin, B. (2004). Normative shaping of scientific practice: The magic of Merton. Scientometrics 60 (1): 4146. Culliton, B. J. (1983). Coping with fraud: The Darsee case. Science 220 (4592): 3135. _____ (1986). Harvard researchers retract data in immunology paper. Science 234 (4780): 1069. _____ (1987). Integrity of research papers questioned. Science 235 (4787): 422423. Dallinger, W. H. (1876). Professor Tyndalls experiments on spontaneous generation, and dr. Bastians position. The American Naturalist 10 (7): 415422. Darwin, C. (1859/1964). On the Origin of Species by Means of Natural Selection, or the Preservation of Favoured Races in the Struggle for Life. (facs. ed. of 1st ed.) Cambridge and London: Harvard University Press. Datta, L. (1968). Birth order and potential scientific creativity. Sociometry 31 (1): 7688. Davidson, D. (1963). Actions, reasons, and causes. The Journal of Philosophy 60 (23): 685700. Davis, B. D. (1975/1986). Science, objectivity, and moral values. In: Davis (1986), pp. 1826. _____ (1982/1986). Review of The Double Helix. In: Davis (1986), pp. 34 36. _____ (1983/1986). Neo-Lysenkoism, IQ, and the press. In: Davis (1986), pp. 114131. _____ (1986). Storm Over Biology: Essays on Science, Sentiment, and Public Policy. New York: Prometheus Books. Dawkins, R. (1976/1989). The Selfish Gene Second Edition. New York: Oxford University Press. _____ (1986). The Blind Watchmaker: Why the Evidence of Evolution Reveals a Universe without Design. New York: W. W. Norton & Company Inc. _____ (1998). Unweaving the Rainbow: Science, Delusion and the Appetite for Wonder. London: Penguin Books. _____ (1998/2003). Postmodernism disrobed: Review of Intellectual Impostures by Alan Sokal and Jean Bricmont. In: Dawkins (2003), pp. 5562. _____ (2000/2003). What is true? In: Dawkins (2003), pp. 1722. _____ (2003). A Devil's Chaplain. London: Phoenix. De Grazia, A. (1963). The scientific reception system and Dr. Velikovsky (including Some Additional Examples of Correct Prognosis by Immanuel Velikovsky). American Behavioral Scientist 7 (1): 4567. deB. Beaver, D. (1976). Reflections on the natural history of eponymy and scientific law. Social Studies of Science 6 (1): 8998. Delanty, G. (1997). Social Science: Beyond Constructivism and Realism. Buckingham: Open University Press.

592

Derrida, J. (1967/1976). O gramatologiji. Sarajevo: Veselin Maslea. Diamond, A. M. (1980). Age and acceptance of cliometrics. The Journal of Economic History 40 (4): 838841. Diamond, J. (1997). Guns, Germs, and Steel: The Fates of Human Societies. New York: W. W. Norton & Company, Inc. Dingle, H. (1955). Comments on Margenau, Barber, Cohen. Proceedings of the American Philosophical Society 99 (5): 348349. Dirk, L. (1999). A measure of originality: The elements of science. Social Studies of Science 29 (5): 765776. Dobrov, G. M. (1966/1969). Nauka o nauci. Beograd: Institut za nauno-tehniku dokumentaciju i informacije i Centar za prouavanje politike razvoja naunog rada. Dolby, R. G. A. (1971). Sociology of knowledge in natural science. Science Studies 1 (1): 321. _____ (1974). In defence of a social criterion of scientific objectivity. Science Studies 4 (2): 187190. _____ (1975). What can we usefully learn from the Velikovsky affair? Social Studies of Science 5 (2): 165175. Douglas, H. (2000). Inductive risk and values in science. Philosophy of Science 67 (4): 559579. Downey, K. J. (1967). Sociology and the modern scientific revolution. Sociological Quarterly 8 (2): 239254. Duncan, S. S. (1974). The isolation of scientific discovery: Indifference and resistance to a new idea. Science Studies 4 (2): 109134. Durkheim, E. (1895/1982). The Rules of Sociological Method (and Selected Texts on Sociology and its Method). Edited by Steven Lukes. New York: The Free Press. _____ (1897/2002). Suicide: A Study in Sociology. London and New York: Routledge. _____ (1912/1947). The Elementary Forms of the Religious Life: A Study in Religious Sociology. Glencoe: The Free Press. _____ and M. Mauss (1903/1963). Primitive Classification. The University of Chicago Press. Edel, A. (1944). The relations of science and democracy. The Journal of Philosophy 41 (26): 701710. Edge, D. (1979). Quantitative measures of communication in science: A critical review. History of Science 17 (2): 102134. _____ (1996a). Editorial. Social Studies of Science 26 (1): 56. _____ (1996b). Editorial. Social Studies of Science 26 (4): 723732. Einstein, A. (1951). The advent of the quantum theory. Science 113 (2926): 8284. Elkana, Y. (1978). Two-tier-thinking: Philosophical realism and historical relativism. Social Studies of Science 8 (3): 309326.

593

Ellegrd, A. (1981). Stone age science in Britain. Current Anthropology 22 (2): 99125. (With peer commentaries.) Elliott Smith, G. (1931). Sinanthropus -- Peking Man its discovery and significance. The Scientific Monthly 33 (3): 193211. Ennis, J. G. (1992). The social organization of sociological knowledge: Modeling the intersection of specialties. American Sociological Review 57 (2): 259265. Epstein, B. (1997/2000). Postmodernism and the Left. In: The Editors of Lingua Franca (2000a), pp. 214229. Eysenck, H. J. (1993). Creativity and personality: Suggestions for a theory. Psychological Inquiry 4 (3): 147178. Faia, M. A. (1975). Productivity among scientists: A replication and elaboration. American Sociological Review 40 (6): 825829. Farley, J. (1978). The social, political, and religious background to the work of Louis Pasteur. Annual Review of Microbiology 32: 143154. _____ and G. L. Geison (1974). Science, politics and spontaneous generation in nineteenth-century France: The Pasteur-Pouchet debate. Bulletin of the History of Medicine 48 (2): 161198. Farrall, L. A. (1975). Controversy and conflict in science: A case study The English biometric school and Mendels laws. Social Studies of Science 5 (3): 269301. Fehr, M. (2007). Saving the strong programme: A critique of Stephen Kemps recent paper. Studies in History and Philosophy of Science 38 (1): 235240. Feigenbaum, S. and D. M. Levy (1996). The technological obsolence of scientific fraud. Rationality and Society 8 (3): 261276. Feigl, H. (1954). Scientific method without metaphysical presuppositions. Philosophical Studies 5 (2): 1729. Feist, G. J. and M. E. Gorman (1998). The psychology of science: Review and integration of a nascent discipline. Review of General Psychology 2 (1): 347. Feldman, M. W. and R. C. Lewontin (1975). The heritability hang-up. Science 190 (4220): 11631168. Feleppa, R. (1986). Emics, etics, and social objectivity. Current Anthropology 27 (3): 243255. Festinger, L., H. W. Riecken, and S. Schachter (1956). When Prophecy Fails. Minneapolis: University of Minnesota Press. Feuer, L. S. (1971a). The social roots of Einsteins theory of relativity, part I. Annals of Science 27 (3): 277298. _____ (1971b). The social roots of Einsteins theory of relativity, part II. Annals of Science 27 (4): 313344. Feyerabend, P. (1966). Dialectical materialism and the quantum theory. Slavic Review 25 (3): 414417.

594

_____ (1974/1985). Kako zatititi drutvo od nauke. U knjizi: N. Sesardi (ur.), Filozofija nauke, Beograd: Nolit, str. 350363. _____ (1975). Against Method: Outline of an Anarchistic Theory of Knowledge. London: NLB. _____ (1987). Creativity: A dangerous myth. Critical Inquiry 13 (4): 700 711. Feynman, R. P. (1966). The development of the space-time view of quantum electrodynamics. Science 153 (3737): 699708. Fielding, G. H. (1934). The medical and scientific periodicals of the 17th and 18th centuries. Bulletin of the Institute of the History of Medicine 2 (5): 285343. Fish, S. (1996/2000). Professor Sokals bad joke. In: The Editors of Lingua Franca (2000a), pp. 8184. Fiske, J. (1881). Sociology and hero-worship: An evolutionists reply to Dr. James. The Atlantic Monthly 47 (279): 7584. Fleck, L. (1935/1979). Genesis and Development of a Scientific Fact. (Edited by T. J. Trenn and R. K. Merton.) Chicago and London: University of Chicago Press. Forman, P. (1968). The environment and practice of atomic physics in Weimar, Germany: A study in the history of science. PhD dissertation. _____ (1971). Weimar culture, causality, and quantum theory, 19181927: Adaptation by German physicists and mathematicians to a hostile intellectual environment. In: R. McCormmach (ed.), Historical Studies in the Physical Sciences 3. Philadelphia: University of Pennsylvania Press, pp. 1115. _____ (1997). Assailling the seasons. Science 276 (5313): 750752. Foucault, M. (1986). Of other spaces. Diacritics 16 (1): 2227. Fox, J. F. (1994). How must relativism be construed to be coherent? Philosophy of the Social Sciences 24 (1): 5575. Fox, M. F. (2004). R. K. Merton Life time of influence. Scientometrics 60 (1): 4750. Frank, P. G. (1955). Summarizing remarks. Proceedings of the American Philosophical Society 99 (5): 350351. Freudenthal, Gad (1979). How strong is dr. Bloors strong programme? Studies in History and Philosophy of Science 10 (1): 6783. _____ (1984). The role of shared knowledge in science: The failure of the constructivist programme in the sociology of science. Social Studies of Science 14 (2): 285295. _____ (2005). The Hessen-Grossman thesis: An attempt at rehabilitation. Perspectives on Science 13 (2): 166193. _____ and I. Lwy (1988). Ludwik Flecks roles in society: A case study using Joseph Ben-Davids paradigm for a sociology of knowledge. Social Studies of Science 18 (4): 625651.

595

Freudenthal, Gideon (2002). Perpetuum mobile: The Leibniz-Papin controversy. Studies in History and Philosophy of Science 33 (3): 573637. Freund, J. (1966/1968). The Sociology of Max Weber. Middlesex: Penguin Books. Friedman, M. (1998). On the sociology of scientific knowledge and its philosophical agenda. Studies in History and Philosophy of Science 29 (2): 239271. Friedrichs, R. W. (1970/1972). A Sociology of Sociology. New York: The Free Press and London: Collier-Macmillian Limited. Fuchs, S. (1989). On the microfoundations of macrosociology: A critique of microsociological reductionism. Sociological Perspectives 32 (2): 169182. _____ and S. Ward (1994). What is deconstruction, and where and when does it take place? Making facts in science, building cases in law. American Sociological Review 59 (4): 481500. Fuko, M. (1966/1971). Rijei i stvari: Arheologija humanistikih nauka. Beograd: Nolit. _____ (1969/1998). Arheologija znanja. Beograd: Plato i Sremski Karlovci: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia. Fuller, S. (1994a). Can science studies be spoken in civil tongue? Social Studies of Science 24 (1): 143168. _____ (1994b). Being civil with scientists: Reply to Wolpert and Weinberg. Social Studies of Science 24 (4): 751757. _____ (1996). Does science put an end to history, or history to science? Social Text 46/47 (14): 2742. _____ (1999). The Science Wars: Who exactly is the enemy? Social Epistemology 13 (34): 243249. _____ (2000). Science studies through the looking glass: An intellectual itinerary. In: Segerstrle (2000b), pp. 185217. _____ (2002). Social Epistemology, Second Edition. Bloomington and Indianapolis: Indiana University Press. _____ M. De Mey, T. Shinn, and S. Woolgar (eds) (1989). The Cognitive Turn: Sociological and Psychological Perspectives on Science. Dordrecht: Kluwer Academic Publishers. Funtowicz, S. O. and J. R. Ravetz (1992). The good, the true and the post-modern. Futures 24 (10): 963976. _____ and _____ (1993). Science for the post-normal age. Futures 25 (7): 739755. Gardner, M. (1950). The hermit scientist. Antioch Review 10 (4): 447457. _____ (2000a). The guided wave theory of Louis de Broglie and David Bohm. The Skeptical Inquirer 24 (3): 914. _____ (2000b). David Bohm and Jiddo Krishnamurti. The Skeptical Inquirer 24 (4): 2023.

596

Garfield, E. (1955). Citation indexes for science. Science 122 (3159): 108111. _____ (1964). Science Citation Index A new dimension in indexing. Science 144 (3619): 649654. _____ (1970). Citation indexing for studying science. Nature 227 (5259): 669671. _____ (1972). Citation analysis as a tool in journal evaluation. Science 471 479. _____ (1975). The obliteration phenomenon in science -- and the advantage of being obliterated! Current Contents 51/52: 396398. _____ (1996a). How can impact factors be improved? British Medical Journal 313 (7054): 411413. _____ (1996b). When to cite. Library Quarterly 66 (4): 449458. _____ (2004a). The intended consequences of Robert K. Merton. Scientometrics 60 (1): 5161. _____ (2004b). The unintended and unanticipated consequences of Robert K. Merton. Social Studies of Science 34 (6): 845853. _____ and I. H. Sher (1963). New factors in the evaluation of scientific literature through citation indexing. American Documentation 14 (3): 195201. _____, _____ and R. J. Torpie (1964). The Use of Citation Data in Writing the History of Science. Philadelphia: Institute for Scientific Information. Garfinkel, H. (1960). The rational properties of scientific and common sense activities. Behavioral Science 5 (1): 7283. _____ (1967). Studies in Ethnomethodology. Cambridge: Polity Press. _____, M. Lynch and E. Livingston (1981). The work of a discovering science construed with materials from the optically discovered pulsar. Philosophy of the Social Sciences 11 (2): 131158. Garvey, W. D. and B. C. Griffith (1967). Scientific communication as a social system. Science 157 (3792): 10111016. _____ and _____ (1971). Scientific communication: Its role in the conduct of research and creation of knowledge. American Psychologist 26 (4): 349362. _____ and _____ (1972). Communication and information processing within scientific disciplines: Empirical findings for psychology. Information Storage Retrieval 8 (3): 123136. _____, N. Lin, and C. E. Nelson (1970). Communication in the physical and the social sciences. Science 170 (3963): 11661173. _____, _____, _____ and K. Tomita (1972a). Research studies in patterns of scientific communication: I. General description of research program. Information Storage Retrieval 8 (3): 111122. _____, _____, _____ and _____ (1972b). Research studies in patterns of scientific communication: II. The role of the national meeting in scientific and technical communication. Information Storage Retrieval 8 (4): 159169.

597

_____, _____ and K. Tomita (1972c). Research studies in patterns of scientific communication: III. Information-exchange processes associated with the production of journal articles. Information Storage Retrieval 8 (5): 207221. _____, _____ and _____ (1972d). Research studies in patterns of scientific communication: IV. The continuity of dissemination of information by productive scientists. Information Storage Retrieval 8 (6): 265276. _____, K. Tomita and P. Woolf (1974). The dynamic scientific-information user. Information Storage Retrieval 10 (34): 115131. Gaston, J., F. D. Wolinsky and L. W. Bohleber (1976). Social class origin and academic success revisited. Sociology of Education 49 (2): 184187. Geddes, P. and J. A. Thomson (1895). Louis Pasteur. Contemporary Review 68: 632644. Geilker, C. D. (1968). Matthew, Mark, or Luke effect. Science 159 (3820): 1185. Gellner, E. (1988). Plough, Sword and Book: The Structure of Human History. Chicago: University of Chicago Press. Geertz, K. (1973/2000). The Interpretation of Cultures. New York: Basic Books. Gergen, K. J. (1985). The social constructionist movement in modern psychology. American Psychologist 40 (3): 266275. Gernard, H. W. and W. J. Reedy (1986). Planck, Kuhn, and scientific revolutions. Journal of the History of Ideas 47 (3): 469485. Gibbons, M. and P. King (1972). The development of ovonic switches: A case study of a scientific controversy. Science Studies 2 (4): 295309. Giere, R. N. (1985). Philosophy of science naturalized. Philosophy of Science 52 (3): 331356. _____ (1988). Explaining Science: A Cognitive Approach. Chicago: The University of Chicago Press. _____ (1989). The units of analysis of science studies. In: Fuller, et al. (1989), pp. 311. _____ (1999). Science Without Laws. Chicago: University of Chicago Press. _____ (2001). Critical hypothetical evolutionary naturalism. In: C. Hayes and D. L. Hull (eds), Selection Theory and Social Construction: The Evolutionary Naturalistic Epistemology of Donald T. Campbell. Albany: State University of New York Press, pp. 5370. Gieryn, T. F. (1982). Relativist/constructivist programmes in the sociology of science: Redundance and retreat. Social Studies of Science 12 (2): 279297. _____ (1983). Boundary-work and the demarcation of science from non-science: Strains and interests in professional ideologies of scientists. American Sociological Review 48 (6): 781795. _____ (1988). Distancing science from religion in seventeenth-century England. Isis 79 (4): 582593.

598

_____ (1996). Policing STS: A boundary-work souvenir from the Smithsonian exhibition on Science in American life. Science, Technology, and Human Values 21 (1): 100115. _____ (2004a). Eloges: Robert K. Merton, 19102003. Isis 95 (1): 9194. _____ (2004b). Merton, teacher. Social Studies of Science 34 (6): 859861. _____ and R. K. Merton (1978). The sociological study of scientific specialties. Social Studies of Science 8 (2): 257261. Gilbert, G. N. and S. Woolgar (1974). The quantitative study of science: An examination of the literature. Science Studies 4 (3): 279294. Gillispie, C. C. (1959). Science in the French revolution. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America 45 (5): 677684. _____ (1974). Mertonian theses. Science 184 (4137): 656660. Gittler, J. B. (1940). Possibilities of a sociology of science. Social Forces 18 (3): 350359. Goffman, C. (1969). And what is your Erds Number? The American Mathematical Monthly 76 (7): 791. Goldberg, S. (1992). Inventing a climate of opinion: Vannevar Bush and the decision to build the bomb. Isis 83 (3): 429452. Goldman, A. I. (1986). Epistemology and Cognition. Cambridge and London: Harvard University Press. _____ and M. Shaked (1991). An economic model of scientific activity and truth acquisition. Philosophical Studies 63 (1): 3155. Goldstein, S. (1996). Quantum philosophy: The flight from reason in science. In: Gross, et al. (1996), pp. 119125. Goldstone, J. A. (1979). A deductive explanation of the Matthew effect in science. Social Studies of Science 9 (3): 385391. Gonzalez, R. J. and L. Nader, and C. Jay Ou (1995). Between two Poles: Bronislaw Malinowski, Ludwik Fleck, and the anthropology of science. Current Anthropology 36 (5): 866869. Goodenough, U. W. (1993). Creativity in science. Zygon 28 (3): 399414. Gottfried, K. and K. G. Wilson (1997). Science as a cultural construct. Nature 386 (10 April): 545547. Goudsmit, S. A. (1974). Citation analysis. Science 183 (4120): 28. Gouldner, A. W. (1962). Anti-Minotaur: The myth of a value-free sociology. Social Problems 9 (3): 199213. Graham, L. R. (1966). Quantum mechanics and dialectical materialism. Slavic Review 25 (3): 381410. _____ (1985). The socio-political roots of Boris Hessen: Soviet marxism and the history of science. Social Studies of Science 15 (4): 705722. Granovetter, M. (1973). The strenght of weak ties. The American Journal of Sociology 78 (6): 13601380.

599

_____ (1983). The strength of weak ties: A network theory revisited. Sociological Theory 1: 201233. Grassie, W. (1997). Postmodernism: What one needs to know. Zygon 32 (1): 8394. Gray, D. J. (1968). Value-free sociology: A doctrine of hypocrisy and irresponsibility. Sociological Quarterly 9 (2): 176185. Greaves, R. L. (1969). Puritanism and science: The anatomy of controversy. Journal of the History of Ideas 30 (3): 345368. Greenberg, H. (1996). Introductory remarks: Medicine took an earlier flight. In: Gross, et al. (1996), pp. ix-xi. Griffith, B. C. (1983). Derek Price (19221983) and the social studies of science. 4S Review 1 (4): 24. _____ (1988). Derek Prices puzzles: Numerical metaphors for the operation of science. Science, Technology, & Human Values 13 (34): 351360. _____ and N. C. Mullins (1972). Coherent social groups in scientific change. Science 177 (4053): 959964. _____, M. J. Jahn and A. J. Miller (1971). Informal contacts in science: A probabilistic model for communication. Science 173 (3992): 164166. _____, H. G. Small, J. A. Stonehill and S. Dey (1974). The structure of scientific literatures II: Toward a macro- and microstructure for science. Science Studies 4 (4): 339365. Gross, P. R. (1996a). Introduction. In: Gross, et al. (1996), pp. 17. _____ (1996b). Reply to Tom Gieryn. Science, Technology, and Human Values 21 (1): 116120. _____ and N. Levitt (1994/1998). Higher Superstition: The Academic Left and Its Quarrels With Science Updated Edition. Baltimore and London: The Johns Hopkins University Press. _____ and N. Levitt (1995). Knocking science for fun and profit. The Skeptical Inquirer 19 (2): 3842. _____, N. Levitt and M. W. Lewis (eds) (1996). The Flight from Science and Reason. New York: New York Academy of Sciences. Gruber, H. E. (1981). On the relation between Aha experiences and the construction of ideas. History of Science 19 (1): 4159. Gruenberg, B. (1978). The problem of reflexivity in the sociology of science. Philosophy of the Social Sciences 8 (4): 321343. Gruenberger, F. J. (1964). A measure for crackpots. Science 145 (3639): 1413 1415. Gruner, S. M., J. S. Langer, P. Nelson and V. Vogel (1995). What future will we choose for physics? Physics Today 48 (12): 2530. Gullahorn, J. T. and J. E. Gullahorn (1963). Role conflict and its resolution. Sociological Quarterly 4 (1): 3248. Gustin, B. H. (1973). Charisma, recognition, and the motivation of scientists. The American Journal of Sociology 78 (5): 11191134.

600

Gutmann Rosenkrantz, B. (1981). Reflecktions. Isis 72 (1): 9699. Haack, S. (1996). Towards a sober sociology of science. In: Gross, et al. (1996), pp. 259265. Hacking, I. (1988a). The participant irrealist at large in the laboratory. The British Journal for the Philosophy of Science 39 (3): 277294. _____ (1988b). Philosophers of experiment. PSA 1988 (2): 147156. _____ (1999). The Social Construction of What? Cambridge: Harvard University Press. Haddock, A. (2004). Rethinking the strong programme in the sociology of knowledge. Studies in History and Philosophy of Science 35 (1): 1940. Hagstrom, W. O. (1964). Anomy in scientific communities. Social Problems 12 (2): 186195. _____ (1965). The Scientific Community. New York and London: Basic Books, Inc. _____ (1971). Inputs, outputs, and the prestige of university science departments. Sociology of Education 44 (4): 375397. _____ (1974). Competition in science. The American Journal of Sociology 39 (1): 118. Hajzenberg, V. (1969/1989). Fizika i metafizika. Beograd: Nolit. Hall, A. R. (1963). Merton revisited. History of Science 2: 116. Hall, E. T. (1964). Adumbrations as a feature of intercultural communication. American Anthropologist 66 (6): 154163. Hamilton, W. D. (1964a). The genetical evolution of social behaviour. I. Journal of Theoretical Biology 7 (1): 116. _____ (1964b). The genetical evolution of social behaviour. II. Journal of Theoretical Biology 7 (1): 1752. Harding, S. (1996). Science is good to think with. Social Text 46/47 (14): 1526. Hardwig, J. (1985). Epistemic dependence. The Journal of Philosophy 82 (7): 335349. _____ (1991). The role of trust in knowledge. The Journal of Philosophy 88 (12): 693708. Hargens, L. L. (2004). What is Mertonian sociology of science? Scientometrics 60 (1): 6370. _____, N. C. Mullins, and P. K. Hecht (1980). Research areas and stratification processes in science. Social Studies of Science 10 (1): 5574. Harre, R. (1981). Preface. In: Knorr-Cetina 1981a: vii-viii. Harris, C. D. (1959). Society, science, and education in the Soviet Union. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America 45 (5): 684692. Harris, M. (1976). History and significance of the emic/etic distinction. Annual Review of Anthropology 5: 329350.

601

_____ (1979/2001). Cultural Materialism: The Struggle for a Science of Culture Updated Edition. Walnut Creek: AltaMira Press. Harvey, J. (1999). History of science, history and science, and natural sciences: Undergraduate teaching of the history of science at Harvard, 19381970. Isis 90 (Supplement): S270S294. Harwood, J. (1986). Ludwik Fleck and the sociology of knowledge. Social Studies of Science 16 (1): 173187. Hayes, E. C. (1913). Social values. The American Journal of Sociology 18 (4): 470508. Heffner, A. G. (1979). Authorship recognition of subordinates in collaborative research. Social Studies of Science 9 (3): 377384. Hendry, J. (1980). Weimar culture and quantum causality. History of Science 18 (3): 155180. Herskovits, M. J. (1942). On the values in culture. The Scientific Monthly 54 (6): 557560. Hesse, M. (1982). Comments on the papers of David Bloor and Steven Lukes. Studies in History and Philosophy of Science 13 (4): 325331. Hessen, B. (1931/1980). Drutveni i ekonomski koreni Newtonovih Principia. Marksizam u svetu 7 (910): 241303. Hill, C. (1964). Puritanism, capitalism and the scientific revolution. Past and Present 29: 8897. Hines, T. M. (1994). Irrational disbelief Denying the Holocaust. The Skeptical Inquirer 18 (3): 295296. Hodges Persell, C. (1984). An interview with Robert K. Merton. Teaching Sociology 11 (4): 355386. Holden, C. (1996). Anti-evolution TV show prompts furor. Science 271 (5254): 1357. Hollinger, D. A. (1983). The defense of democracy and Robert K. Mertons formulation of the scientific ethos. Knowledge and Society: Studies in the Sociology of Culture 4: 115. _____ (1995). Science as a weapon in Kulturkmpfe in the United States during and after World War II. Isis 86 (3): 440454. Hollis, M. (1982). The social destruction of reality. In: Hollis and Lukes (1982a), pp. 6786. _____ and S. Lukes (eds) (1982a). Rationality and Relativism. Cambridge: MIT Press. _____ and S. Lukes (1982b). Introduction. In: Hollis and Lukes (1982a), pp. 120. Holmes, F. L. (1981). The fine structure of scientific creativity. History of Science 19 (1): 6070. Holton, G. (1969). Einstein, Michelson, and the crucial experiment. Isis 60 (2): 132197.

602

_____ (1973). Thematic Origins of Scientific Thought: Kepler to Einstein. Cambridge: Harvard University Press. _____ (1981). Comments on proffesor Harold Garfinkels paper. Philosophy of the Social Sciences 11 (2): 159161. _____ (1993). Science and Anti-Science. Cambridge: Harvard University Press. _____ (1994). The antiscience problem. The Skeptical Inquirer 18 (3): 264 265. _____ (1996). Science education and the sense of self. In: Gross, et al. (1996), pp. 551560. _____ (2004). Robert K. Merton. Proceedings of the American Philosophical Society 148 (4): 505517. Homans, G. C. (1961/1974). Social Behavior: Its Elementary Forms Revised Edition. New York: Harcourt Brace Jovanovich, Inc. _____ (1967). The Nature of Social Science. New York: Harcourt, Brace & World, Inc. _____ (1978a). What kind of a myth is the myth of a value-free social science? Social Science Quarterly 58 (4): 530541. _____ (1978b). Rejoinder. Social Science Quarterly 58 (4): 551552. Horgan, J. (1992). Profile: Karl R. Popper; the intellectual warrior. Scientific American 267 (5): 3840. _____ (1993). Profile: Paul Karl Feyerabend; the worst enemy of science. Scientific American 268 (5): 3637. Horton, J. (1964). The dehumanization of anomie and alienation: A problem in the ideology of sociology. The British Journal of Sociology 15 (4): 283300. Horton, R. (1971). African conversion. Africa: Journal of the International African Institute 41 (2): 85108. _____ (1975a). On the rationality of conversion. Part I. Africa: Journal of the International African Institute 45 (3): 219235. _____ (1975b). On the rationality of conversion. Part II. Africa: Journal of the International African Institute 45 (4): 373399. Hull, D. L. (1979). In defense of presentism. History and Theory 18 (1): 115. _____ (1985). Openness and secrecy in science: Their origins and limitations. Science, Technology, & Human Values 10 (2): 413. _____ (1988). Science as a Process: An Evolutionary Account of the Social and Conceptual Development of Science. Chicago and London: The University of Chicago Press. _____ (1990). Particularism in science. Criticism 32 (3): 343359. _____, P. D. Tessner and A. M. Diamond (1978). Plancks principle. Science 202 (4369): 717723. Huth, J. (1998). Latours relativity. In: Koertge (1998a), pp. 181192.

603

Huxley, T. H. (1880/1957). Science and culture. In: M. Gardner (ed.), Great Essays in Science. New York: Pocket Books, pp. 128144. Inquirer (1877). The germ theory and spontaneous generation: Pasteur-TyndallBastian. Contemporary Review 29: 901924. Intemann, K. (2001). Science and values: Are value judgements always irrelevant to the justification of scientific claims? Philosophy of Science 68 (3): S506S518. Jacobs, S. (2002). The genesis of scientific community. Social Epistemology 16 (2): 157168. James, W. (1880). Great men, great thoughts, and the environment. The Atlantic Monthly 46 (276): 441459. Janowski, P. and P. G. Brown (1993). Science, technology and the U. S. economy. The Sciences: 78. Jarvie, I. (1984). A plague on both your houses. In: Brown (1984), pp. 165 182. Jeffrey, R. C. (1956). Valuation and acceptance of scientific hypotheses. Philosophy of Science 23 (3): 237246. Jensen, A. R. (1967). Estimation of the limits of heritability of traits by comparison of monozygotic twins and dizygotic twins. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America 58 (1): 149156. Jensen, H. E. (1941). Science and human values. The Scientific Monthly 53 (3): 258266. Jones, D. M. (1902). The life and work of Pasteur. Temple Bar 125: 287298. Jones, J. S. (1989). Peas before swine. Nature 342 (6248): 352353. Jones, R. F. (1939). Puritanism, science, and Christ church. Isis 31 (1): 6567. _____ (1940). Science, technology, and society in seventeenth century England. Isis 31 (2): 438441. Joravsky, D. (1965). The Vavilov brothers. Slavic Review 24 (3): 381394. Josephson, P. R. (1985). Soviet historians and the Structure of Scientific Revolutions. Isis 76 (4): 551559. Jung, K. G. i V. Pauli (1952/1989). Tumaenje prirode i psihe. Zagreb: Globus. Kantorovich, A. and Y. Neeman (1989). Serendipity as a source of evolutionary progress in science. Studies in History and Philosophy of Science 20 (4): 505529. Kaplan, N. (1965). The norms of citation behavior: Prolegomena to the footnote. American Documentation 16 (3): 179184. Kay, P. (2005). Color categories are not arbitrary. Cross-Cultural Research 39 (1): 3955. _____ and L. Maffi (2000). Color appearance and the emergence and evolution of basic color lexicons. American Anthropologist 101 (4): 743760.

604

Kearney, H. F. (1964). Puritanism, capitalism and the scientific revolution. Past and Present 28: 81101. _____ (1965). Puritanism and science: Problems of definition. Past and Present 31: 104110. _____ (1973). Merton revisited. Science Studies 3 (1): 7278. Keith, A. (1914). President adress. The reconstruction of fossil human skulls. The Journal of the Royal Anthropological Institute of Great Britain and Ireland 44: 1231. Keller, E. F. (1995). Gender and science: Origin, history, and politics. Osiris 10: 2638. Kelley, H. H. (1979). Personal Relationships: Their Structures and Processes. New Jersey: Lawrence Erlbaum Associates. _____, J. G. Holmes, N. L. Kerr, H. T. Reis, C. E. Rusbult, and P. A. M. Van Lange (2003). An Atlas of Interpersonal Situations. New York: Cambridge University Press. Kemp, S. (2003). Toward a monistic theory of science: The strong programme reconsidered. Philosophy of the Social Sciences 33 (3): 311338. _____ (2005). Saving the strong programme? A critique of David Bloors recent work. Studies in History and Philosophy of Science 36 (4): 706719. _____ (2007). Concepts, anomalies and reality: A response to Bloor and Fehr. Studies in History and Philosophy of Science 38 (1): 241253. Kessler, M. M. (1963). Bibliographic coupling between scientific papers. American Documentation 14 (1): 1025. Kim, J. (1988). What is naturalized epistemology? Philosophical Perspectives 2: 381405. Kim, K. M. (1992). The role of the natural world in the theory choice of scientists. Social Science Information 31 (3): 445464. _____ (1994a). Explaining Scientific Consensus: The Case of Mendeliam Genetics. New York: The Guilford Press. _____ (1994b). Natural versus normative rationality: Reassessing the strong programme in the sociology of knowledge. Social Studies of Science 24 (2): 391403. King, M. D. (1971). Reason, tradition, and the progresiveness of science. History and Theory 10 (1): 332. Kitcher, P. (1992). The naturalists return. The Philosophical Review 101 (1): 53114. _____ (1993). The Advancement of Science: Science without Legend, Objectivity without Illusions. New York: Oxford University Press. _____ (1998). A plea for science studies. In: N. Koertge (1998a), pp. 3256. _____ (2000). Reviving the sociology of science. Philosophy of Science 67 (Supplement): S33S44. Kleppner, D. (1996). Physics and common nonsense. In: Gross, et al. (1996), pp. 126130.

605

Kluckhohn, C. (1949). Mirror For Man: A Survey of Human Behavior and Social Attitudes. Greenwich: Fawcett Publications, Inc. _____ (1955). Ethical relativity: Sic et non. The Journal of Philosophy 52 (23): 663677. _____ (1958). The scientific study of values and contemporary civilization. Proceedings of the American Philosophical Society 102 (5): 469476. Knorr, K. D. (1979). Tinkering toward success: Prelude to a theory of scientific practice. Theory and Society 8 (3): 347376. Knorr-Cetina, K. D. (1981a). The Manufacture of Knowledge: An Essay on the Constructivist and Contextual Nature of Science. Oxford: Pergamon Press. _____ (1981b). Social and scientific method or what do we make of the distinction between the natural and the social sciences? Philosophy of the Social Sciences 11 (3): 335359. _____ (1982a). Scientific communities or transepistemic arenas of research? A critique of quasi-economic models of science. Social Studies of Science 12 (1): 101130. _____ (1982b). The constructivist programme in the sociology of science: Retreats or advances? Social Studies of Science 12 (2): 320324. _____ (1987). Evolutionary epistemology and sociology of science. In: W. Callebaut and R. Pinxten (eds), Evolutionary Epistemology: A Multiparadigm Program. Dordrecht: D. Reidel Publishing Company, pp. 179201. _____ (1991). Mertons sociology of science: The first and the last sociology of science? Contemporary Sociology 20 (4): 522526. _____ (1993). Strong constructivism from a sociologists point of view: A personal addendum to Sismondos paper. Social Studies of Science 23 (3): 555563. _____ (1995). How superorganisms change: Consensus formation and the social ontology of high-energy physics experiments. Social Studies of Science 25 (1): 119147. Koertge, N. (1980). Methodology, ideology and feminist critiques of science. PSA, vol. II: 346359. _____ (1986). Reflections on empirical, external and ideological studies of science. PSA, vol. II: 152159. _____ (1995). How feminism is now alienating women from science. The Skeptical Inquirer 19 (2): 4243. _____ (ed.) (1998a). A House Built on Sand: Exposing Postmodernist Myths About Science. New York: Oxford University Press. _____ (1998b). Scrutinizing science studies. In: Koertge (1998a), pp. 36. _____ (1999). The zero-sum assumption and the symmetry thesis. Social Studies of Science 29 (5): 777784. Kohlstedt, S. G. (1995). Women in the history of science: An ambiguous place. Osiris 10: 3958.

606

Kojevnikov, A. (1996). President of Stalins academy: The mask and responsibility of Sergei Vavilov. Isis 87 (1): 1850. Kornblith, H. (1988). How internal can you get? Synthese 74: 313327. Koshland, D. E., Jr. (1987). Fraud in science. Science 235 (4785): 141. Koyre, A. (1952). An unpublished letter of Robert Hooke to Isaac Newton. Isis 43 (4): 312337. Kroeber, A. L. (1917). The superorganic. American Anthropologist 19 (2): 163213. _____ (1949). Values as a subject of natural science inquiry. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America 35 (6): 261264. Krohn, W. and D. Raven (2000). The Zilsel Thesis in the context of Edgar Zilsels research programme. Social Studies of Science 30 (6): 925933. Kuhn, T. S. (1962). Historical structure of scientific discovery. Science 136 (3518): 760764. _____ (1962/1970). The Structure of Scientific Revolutions, Second Edition. Chicago: The University of Chicago Press. _____ (1979). Foreword. In: Fleck (1935/1979), pp. vii-xi. _____ (1983). Reflections on receiving the John Desmond Bernal award. 4S Review 1 (4): 2630. _____ (1990). The road since Structure. PSA 1990 (2): 313. _____ (1992/2000). The trouble with the historical philosophy of science. In: Kuhn (2000), pp. 105120. _____ (1997/2000). A discussion with Thomas S. Kuhn. In: Kuhn (2000), pp. 253323. _____ (2000). The Road since Structure: Philosophical Essays, 19701993, with an Autobiographical Interview. Edited by J. Conant and J. Haugeland. Chicago and London: The University of Chicago Press. Kukla, A. (2000). Social Constructivism and the Philosophy of Science. London: Routledge. Kultgen, J. H. (1970). The value of value judgements in sociology. Sociological Quarterly 11 (2): 181193. Kurtz, P. (1994). The growth of antiscience. The Skeptical Inquirer18 (3): 255263. Labinger, J. A. (1995). Science as culture: A view from the Petri dish. Social Studies of Science 25 (2): 285306. _____ and H. Collins (eds) (2001a). The One Culture? A Conversation about Science. Chicago: University of Chicago Press. _____ and H. Collins (2001b). Introduction. In: Labinger and Collins (2001a), pp. 110. Lafleur, L. J. (1951). Cranks and scientists. The Scientific Monthly 73 (5): 284290. Lakan, . (1966/1983). Spisi. Beograd: Prosveta.

607

Lakatos, I. (1970). Falsication and the methodology of scientic research programmes. In: I. Lakatos and A. Musgrave (eds), Criticism and the Growth of Knowledge. Cambridge: Cambridge University Press, pp. 91196. Langdon, J. H. (1991). Misinterpreting Piltdown. Current Anthropology 32 (5): 627631. Langmuir, I. (1989). Pathological science. Physics Today 42 (10): 3648. Transcribed and edited by Robert N. Hall. Larson, E. J. and L. Witham (1997). Scientists are still keeping the faith. Nature 386 (6624): 435436. Latour, B. (1988). A relativistic account of Einsteins relativity. Social Studies of Science 18 (1): 344. _____ (1990). Postmodern? No, simply amodern! Steps towards an anthropology of science. Studies in History and Philosophy of Science 21 (1): 145171. _____ (1993). Pasteur on lactic acid yeast: A partial semiotic analysis. Configurations 1 (1): 129146. _____ (1994). Pragmatogonies: A mythical account of how humans and nonhumans swap properties. American Behavioral Scientist 37 (6): 791808. _____ (1997/2000). Is there science after the Cold War? In: The Editors of Lingua Franca (2000a), pp. 124126. _____ (1999). For David Bloor and beyond: A reply to David Bloors AntiLatour. Studies in History and Philosophy of Science 30 (1): 113129. _____ (2000). When things strike back: A possible contribution of science studies to the social sciences. British Journal of Sociology 51 (1): 107123. _____ (2002). The Science Wars A dialogue. Common Knowledge 8 (1): 7179. _____ and S. Strum (1986). Human social origins: Oh, please, tell us another story. Journal of Social and Biological Structures 9 (2): 169187. _____ and S. Woolgar (1979/1986). Laboratory Life: The Construction of Scientific Facts Second Edition. New Jersey: Princeton University Press. Latur, B. (1980/2003). Tri mala dinosaurusa ili nona mora sociologa. urnal za sociologiju 1: 93100. Laudan, L. (1977). Progress and Its Problems: Toward a Theory of Scientific Growth. Berkeley and Los Angeles: The University of California Press. _____ (1981a). The pseudo-science of science? Philosophy of the Social Sciences 11 (2): 173198. _____ (1981b). More on Bloor. Philosophy of the Social Sciences 11 (2): 199213. Lavine, T. Z. (1942). Sociological analysis of cognitive norms. The Journal of Philosophy 39 (13): 342356. Law, J. (ed.) (1991). A Sociology of Monsters: Essays on Power, Technology and Domination. London and New York: Routledge.

608

_____ and R. J. Williams (1982). Putting facts together: A study of scientific persuasion. Social Studies of Science 12 (4): 535558. Lawler, A. (1996). Support for science stays strong. Science 272 (5266): 1256. Lawrence, C. (1979). The nervous system and society in the Scottish Enlightenment. In: Barnes and Shapin (1979a), pp. 1940. Lefkowitz, M. (1996). Whatever happened to historical evidence? In: Gross, et al. (1996), pp. 301312. Leiss, W. (1975). Ideology and science. Social Studies of Science 5 (2): 193 201. Lennox, J. (1982). Teleology, chance, and Aristotles theory of spontaneous generation. Journal of the History of Philosophy 20 (3): 219238. Levin, S. G., P. E. Stephan, and M. B. Walker (1995). Plancks principle revisited: A note. Social Studies of Science 25 (2): 275283. Levine, G. (1996). What is science studies for and who cares? Social Text 46/47 (14): 113127. Levins, R. (1996). Ten propositions on science and antiscience. Social Text 46/47 (14): 101111. _____ i R. Lewontin (1985/1987). Biolog dijalektiar. Marksizam u svetu 14 (9/10): 125200. Lewontin, R. C., S. Rose and L. J. Kamin (1984). Not in Our Genes: Biology, Ideology, and Human Nature. New York: Pantheon Books. _____, _____ i _____ (1984/1987). Biologija, ideologija i ovekova priroda. Marksizam u svetu 14 (9/10): 1124. Li, E. (1976/2002). Kultura i komunikacija: Logika povezivanja simbola: uvod u primenu strukturalistike analize u socijalnoj antropologiji. Beograd: XX vek. Ligon, L. (2002). Louis Pasteur: A controversial figure in a debate on scientific ethics. Seminars in Pediatric Infectious Diseases 13 (2): 134141. Lindenmann, J. (2001). Siegel, Schaudinn, Fleck and the etiology of syphilis. Studies in History and Philosophy of Biological and Biomedical Sciences 32 (3): 435455. Linker, M. (2001). Epistemic relativism and socially responsible realism: Why Sokal is not an ally in the Science Wars. Social Epistemology 15 (1): 5970. Liotar, . (1979/1988). Postmoderno stanje. Novi Sad: Bratstvo-jedinstvo. List, C. J. (1985). Scientific fraud: Social deviance or the failure of virtue? Science, Technology, and Human Values 10 (4): 2736. Lodahl, J. B. and G. Gordon (1972). The structure of scientific fields and the functioning of university graduate departments. American Sociological Review 37 (1): 5772. Long, J. S. and M. F. Fox (1995). Scientific careers: Universalism and particularism. Annual Review of Sociology 21: 4571.

609

Longino, H. (1983). Beyond bad science: Skeptical reflections on the value freedom of scientific inquiry. Science, Technology, & Human Values 8 (1): 717. Lwy, I. (2004). Introduction: Ludwik Flecks epistemology of medicine and biomedical sciences. Studies in History and Philosophy of Biological and Biomedical Sciences 35 (3): 437445. Lugg, A. (1984). Two historiographical strategies: Ideas and social conditions in the history of science. In: Brown 1984, pp. 183208. Lukes, S. (1973/1985). Emile Durkheim: His Life and Work. Stanford: Stanford University Press. _____ (1982a). Comments on David Bloor. Studies in History and Philosophy of Science 13 (4): 313318. _____ (1982b). Relativism in its place. In: Hollis and Lukes (1982a), pp. 261305. Lundberg, G. A. (1939). Contemporary positivism in sociology. American Sociological Review 4 (1): 4255. Lutz, C. (1986). Emotion, thought and estrangement: Emotion as a cultural category. Cultural Anthropology 1 (3): 287309. Lynch, M. E. (1982). Technical work and critical inquiry: Investigations in a scientific laboratory. Social Studies of Science 12 (4): 499533. _____ (2000). Against reflexivity as an academic virtue and source of privileged knowledge. Theory, Culture & Society 17 (3): 2654. MacGaffey, W. (1966). Concepts of race in the historiography of northeast Africa. The Journal of African History 7 (1): 117. MacIver, R. M. (1933). Is sociology a natural science? Papers and Proceedings of the American Sociological Society 25: 2535. Mackay, A. (1984). Derek John de Solla Price: An appreciation. Social Studies of Science 14 (2): 315320. MacKenzie, D. (1978). Statistical theory and social interests: A case-study. Social Studies of Science 8 (1): 3583. _____ (1979). Karl Pearson and the professional middle class. Annals of Science 36 (2): 125143. _____ (1981). Interests, positivism and history. Social Studies of Science 11 (4): 498504. _____ and B. Barnes (1979). Scientific judgement: The Biometry-Mendelism controversy. In: Barnes and Shapin (1979a), pp. 191210. MacRoberts, M. H. and B. R. MacRoberts (1982). A re-evaluation of Lotkas law of scientific productivity. Social Studies of Science 12 (3): 443450. Mahoney, M. J. (1979). Psychology of the scientist: An evaluative review. Social Studies of Science 9 (3): 349375. Malinowski, B. (1948). Magic, Science and Religion and other Essays. Boston: Beacon Press.

610

Mannheim, K. (1936). Ideology and Utopia: An Introduction to the Sociology of Knowledge. London: Routledge and Kegan Paul; New York: Harcourt, Brace and Co. _____ (1952). Essays on the Sociology of Knowledge. (Edited by P. Kecskemeti). London: Routledge & Kegan Paul LTD. Margenau, H. (1955). Present status and needs of the philosophy of science. Proceedings of the American Philosophical Society 99 (5): 334337. Marks, K. i F. Engels (1846/1964). Nemaka ideologija, II toma. Beograd: Kultura. Markuze, H. (1964/1989). ovjek jedne dimenzije: Rasprave o ideologiji razvijenog industrijskog drutva. Sarajevo: Veselin Maslea. Marshall, E. (1986). San Diegos tough stand on research fraud. Science 234 (4776): 534535. Martin, B. (1996). Social construction of an attack on science. Social Studies of Science 26 (1): 161173. _____ (2000). Behind the scenes of scientific debating. Social Epistemology 14 (2/3): 201209. Martin, E. (1996). Meeting polemics with irenics in the Science Wars. Social Text 46/47 (14): 4360. _____ (1998). Anthropology and the cultural study of science. Science, Technology, & Human Values 23 (1): 2444. Mayr, E. (1982). The Growth of Biological Thought: Diversity, Evolution, and Inheritance. Cambridge: The Belknap Press of Harvard University Press. McCain, K. W. (1990). Mapping authors in intellectual space: A technical overview. Journal of the American Society for Information Science 41 (6): 433443. McGinn, R. E. (1979). In defense of intangibles: The responsibility-feasibility dilemma in modern technological innovation. Science, Technology, & Human Values 29 (5): 410. McMullin, E. (1982). Values in science. PSA, vol. II: 328. _____ (1984). The rational and the social in the history of science. In: Brown (1984), pp. 127163. _____ (1985). Openness and secrecy in science: Some notes on early history. Science, Technology, & Human Values 10 (2): 1423. _____ (1994). Scientific classics and their fates. PSA, vol. II: 266274. Mead, G. H. (1936). Movements of Thought in the Nineteenth Century. Chicago: University of Chicago Press. Medawar, P. B. (1963). Is the scientific paper a fraud? BBC Talk. _____ (1968). Lucky Jim. The New York Review of Books 10 (6): 35. Meehan, E. J. (1978). A comedy of errors but not funny. Social Science Quarterly 58 (4): 542547.

611

Meltzer, B. N. (1949). The productivity of social scientists. The American Journal of Sociology 55 (1): 2529. Mermin, N. D. (1996a). Whats wrong with this sustaining myth? Physics Today 49 (3): 1213. _____ (1996b). The golemization of relativity. Physics Today 49 (4): 1112. Merton, R. K. (1935). Science and military technique. The Scientific Monthly 41 (6): 542545. _____ (1936). The unanticipated consequences of purposive social action. American Sociological Review 1 (6): 894904. _____ (1936/1968). Puritanism, pietism, and science. In: Merton (1968a), pp. 628660. _____ (1937a). Science, population and society. The Scientific Monthly 44 (2): 165171. _____ (1937b). The sociology of knowledge. Isis 27 (3): 493503. _____ (1938a). Science and the social order. Philosophy of Science 5 (3): 321337. _____ (1938b). Science, technology and society in seventeenth century England. Osiris 4: 360632. _____ (1939/1968). Science and economy of 17th century England. In: Merton (1968a), pp. 661681. _____ (1942/1968). Science and democratic social structure. In: Merton (1968a), pp. 604615. _____ (1942/1973). The normative structure of science. In: Merton (1973), pp. 267278. _____ (1945). Sociological theory. The American Journal of Sociology 50 (6): 462473. _____ (1945/1973). Paradigm for the sociology of knowledge. In: Merton (1973), pp. 740. _____ (1948a). The bearing of empirical research upon the development of social theory. American Sociological Review 13 (5): 505515. _____ (1948b). The self-fulfilling prophecy. Antioch Review 8 (2): 193210. _____ (1949/1968). Social structure and anomie. In: Merton (1968a), pp. 185214. _____ (1952). Foreword. In: Barber (1952), pp. 720. _____ (1957). Priorities in scientific discovery: A chapter in the sociology of science. American Sociological Review 22 (6): 635659. _____ (1957/1968). Manifest and latent functions. In: Merton (1968a), pp. 73138. _____ (1961). Singletons and multiples in scientific discovery: A chapter in the sociology of science. Proceedings of the American Philosophical Society 105 (5): 470486. _____ (1963/1976). The ambivalence of scientists. In: Merton (1976a), pp. 3255.

612

_____ (1965/1993). On the Shoulders of Giants: A Shandean Postscript. The Post-Italianate Edition. Chicago and London: The University of Chicago Press. _____ (1968a). Social Theory and Social Structure. Enlarged Edition. New York: The Free Press. _____ (1968b). Continuities in the theory of social structure and anomie. In: Merton (1968a), pp. 215248. _____ (1968c). On the history and systematics of sociological theory. In: Merton (1968a), pp. 138. _____ (1968d). The Matthew effect in science. Science 159 (3810): 5663. _____ (1970a). Behavior patterns of scientists. Leonardo 3 (2): 213220. _____ (1970b). Science, Technology and Society in Seventeenth-Century England. New York: Harper Torchbooks. _____ (1970c). Preface. In: Merton (1970b), pp. viixxix. _____ (1972). Insiders and outsiders: A chapter in the sociology of knowledge. The American Journal of Sociology 78 (1): 947. _____ (1973). The Sociology of Science: Theoretical and Empirical Investigations. (Edited by N. W. Storer.) Chicago: University of Chicago Press. _____ (1975/1976). Structural analysis in sociology. In: Merton (1976a), pp. 109144. _____ (1976a). Sociological Ambivalence and Other Essays. New York: The Free Press. _____ (1976b). The ambivalence of scientists: A postscript. In: Merton (1976a), pp. 5664. _____ (1984). The fallacy of the latest word: The case of Pietism and science. The American Journal of Sociology 89 (5): 10911121. _____ (1985). George Sarton: Episodic recollections by an unruly apprentice. Isis 76 (4): 470486. _____ (1988). The Matthew effect in science, II: Cumulative advantage and the symbolism of intellectual property. Isis 79 (4): 606623. _____ (1993). Postface to Post-Italianate edition. In: Merton (1965/1993), pp. 301320. _____ (1995). The Thomas theorem and the Matthew effect. Social Forces 74 (2): 379422. _____ (1997). On the evolving synthesis of differential association and anomie theory: A perspective from the sociology of science. Criminology 35 (3): 517525. _____ (2004). Autobiographic reflections on The Travels and Adventures of Serendipity. In: Merton and Barber (1958/2004), pp. 230298. _____ and E. Barber (1958/2004). The Travels and Adventures of Serendipity: A Study in Sociological Semantics and the Sociology of Science. Princeton and Oxford: Princeton University Press.

613

_____ and E. Barber (1963/1976). Sociological ambivalence. In: Merton (1976a), pp. 331. Merz, M. and K. Knorr-Cetina (1997). Deconstruction in a thinking science: Theoretical physicists at work. Social Studies of Science 27 (1): 73111. Messeri, P. (1988). Age differences in the reception of new scientific theories: The case of plate tectonics theory. Social Studies of Science 18 (1): 91112. Milanese, C., N. E. Richardson, and E. L. Reinherz (1986a). Identification of a T helper cell -- derived lymphokine that activates resting T lymphocytes. Science 231 (4742): 11181122. _____, _____, and _____ (1986b). Retraction of data. Science 234 (4780): 1056. Milgram, S. (1967). The small world problem. Psychology Today 1: 6167. Mili, V. (1984). Sociology of knowledge and sociology of science. Social Science Information 23 (2): 213273. _____ (1995). Sociologija nauke: Razvoj, stanje, problemi. Novi Sad: Odsek za filozofiju i sociologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu; Veternik: LDI. Mills, C. W. (1939). Language, logic, and culture. American Sociological Review 4 (5): 670680. _____ (1940). Methodological consequences of the sociology of knowledge. The American Journal of Sociology 46 (3): 316330. Mirsky, E. M. (1972). Science studies in the USSR (History, problems, prospects). Science Studies 2 (3): 281294. Mitroff, I. I. (1972). The myth of objectivity or why science needs a new psychology of science. Management Science 18 (10): B613B618. _____ (1974). Norms and counter-norms in a select group of the Apollo Moon scientists: A case study of the ambivalence of scientists. American Sociological Review 39 (4): 579595. _____ and R. O. Mason (1974). On evaluating the scientific contribution of the Apollo Moon missions via information theory: A study of the scientistscientist relationship. Management Science 20 (12): 15011513. Moore, W. E. and M. M. Tumin (1949). Some social functions of ignorance. American Sociological Review 14 (6): 787795. Moravcsik, M. J. and P. Murugesan (1975). Some results on the function and quality of citations. Social Studies of Science 5 (1): 8692. Morgan, J. (1979). Puritanism and science: A reinterpretation. The Historical Journal 22 (3): 535560. Moschcowitz, E. (1948). Louis Pasteurs credo of science. Bulletin of the History of Medicine 22: 451466. Mulkay, M. (1969). Some aspects of cultural growth in the natural sciences. Social Research 36 (1): 2252.

614

_____ (1976). The mediating role of the scientific elite. Social Studies of Science 6 (3/4): 445470. _____ (1979). Science and the Sociology of Knowledge. London: George Allen & Unwin. _____ and G. N. Gilbert (1982a). Accounting for error: How scientists construct their social world when they account for correct and incorrect belief. Sociology 16 (2): 165183. _____ and G. N. Gilbert (1982b). What is the ultimate question? Some remarks in defence of the analysis of scientific discourse. Social Studies of Science 12 (2): 309319. _____, G. N. Gilbert and S. Woolgar (1975). Problem areas and research networks in science. Sociology 9 (2): 187203. Mulligan, L. (1973). Civil war politics, religion and the Royal Society. Past and Present 59: 92116. Mulliken, R. S. (1937). Science and scientific attitude. Science 86 (2221): 6568. Mullins, W. A. (1979). Truth and ideology: Reflections on Mannheims paradox. History and Theory 18 (2): 141154. Mumford, L. (1967/1986). Mit o maini: tehnika i razvoj ovjeka, tom I. Zagreb: Grafiki zavod Hrvatske. _____ (1970/1986). Mit o maini: Pentagon moi, tom II. Zagreb: Grafiki zavod Hrvatske. Munby, A. N. L. (1952). The Keynes collection of the works of Sir Isaac Newton at Kings College, Cambridge. Notes and Records of the Royal Society of London 10 (1): 4050. Munz, P. (1984/1987). Philosophy and the mirror of Rorty. In: Radnitzky, G. and W. W. Bartley, III (eds), Evolutionary Epistemology, Rationality, and the Sociology of Knowledge. La Salle: Open Court, pp. 345398. Moore, G. E. (1903/1988). Principia Ethica. New York: Prometheus Books. Nagel, E. (1979/1994). The value-oriented bias of social inquiry. In: M. Martin and L. C. McIntyre (eds), Readings in the Philosophy of Social Science. Cambridge: MIT Press, pp. 571584. Nagel, T. (1998). The sleep of reason. The New Republic October 12: 3238. Nanda, M. (1997/2000). The Science Wars in India. In: The Editors of Lingua Franca (2000a), pp. 205213. Needham, J. (1951a). Human laws and laws of nature in China and the West (I). Journal of the History of Ideas 12 (1): 330. _____ (1951b). Human laws and laws of nature in China and the West (II): Chinese civilization and the laws of nature. Journal of the History of Ideas 12 (2): 194230. Nelkin, D. (1996). The Science Wars: Responses to a marriage failed. Social Text 46/47 (14): 93100.

615

Nelson, A. (1994). How could scientific facts be socially constructed? Studies in History and Philosophy of Science 25 (4): 535547. Nelson, B. (1972). Science, technology, and society in seventeenth century England. The American Journal of Sociology 78 (1): 223231. Newman, M. E. J. (2001). The structure of scientific collaboration networks. Proceedings of the National Academy of Sciences of the USA 98 (2): 404409. Nickles, T. (1989). Integrating the science studies discipline. In: Fuller, et al. (1989), pp. 225258. Niiniluoto, I. (1991). Realism, relativism, and constructivism. Synthese 89 (1): 135162. Nitecki, M. H., J. L. Lemke, H. W. Pullman and M. E. Johnson (1978). Acceptance of plate tectonics theory by geologists. Geology 6: 661664. Nola, R. (1992). Ordinary human inference as refutation of the strong programme. Social Studies of Science 22 (1): 107129. _____ (1994). There are more things in Heaven and Earth, Horatio, than are dreamt of in your philosophy: A dialogue on realism and constructivism. Studies in History and Philosophy of Science 25 (5): 689727. Norman, C. (1984). Reduce fraud in seven easy steps. Science 224 (4649): 581. Ockenden, R. E. (1935). Standing on the shoulders of giants. Isis 25 (2): 451452. Ogburn, W. F. (1926). The great man versus social forces. Social Forces 5 (2): 225231. _____ (1928). Inventions and discoveries. The American Journal of Sociology 34 (1): 2539. _____ (1930). Three obstacles to the development of a scientific sociology. Social Forces 8 (3): 347350. _____ and D. Thomas (1922). Are inventions inevitable? A note on social evolution. Political Science Quarterly 37 (1): 8398. Okasha, S. (2000). The underdetermination of theory by data and the strong programme in the sociology of knowledge. International Studies in the Philosophy of Science 14 (3): 283297. Olby, R. (1994). Sociology of science, sociology of knowledge, and scientific consensus. In: K. M. Kim (1994), pp. 191201. Olsen, M. E., D. G. Lodwick and R. E. Dunlap (1992). Viewing the World Ecologically. Boulder: Westview Press. Oromaner, M. (1977). Professional age and the reception of sociological publications: A test of the Zuckerman-Merton hypothesis. Social Studies of Science 7 (3): 381388. Ortiz de Montellano, B, R. (1996). Afrocentric pseudoscience: The miseducation of African Americans. In: Gross, et al. (1996), pp. 561572.

616

Paller, B. T. (1986). Naturalized philosophy of science, history of science, and the internal/external debate. PSA 1986: 258268. Pao, M. L. (1986). An empirical examination of Lotkas law. Journal of the American Society for Information Science 37 (1): 2633. Parsons, K. M. (1995). A scientific antidote to fashionable antiscience. The Skeptical Inquirer 19 (2): 4446. _____ (2002). Scientific civilization and its discontents: Further reflections on the Science Wars. Philosophy of Science 69 (4): 645651. Parsons, T. (1937/1949). The Structure of Social Action: A Study in Social Theory with Special Reference to a Group of Recent European Writers. New York: The Free Press, London: Collier-Macmillan Limited. _____ (1951). The Social System. New York: The Free Press. _____ (1959/1967). An approach to the sociology of knowledge. In: T. Parsons, Sociological Theory and Modern Society. New York: The Free Press, pp. 139165. _____ (1965/1967). Evaluation and objectivity in social science: An interpretation of Max Webers contribution. In: T. Parsons, Sociological Theory and Modern Society. New York: The Free Press, pp. 79101. _____ (1989). A tentative outline of American values. Theory, Culture & Society 6 (4): 577612. _____ and B. Barber (1948). Sociology, 194146. The American Journal of Sociology 53 (4): 245257. Pels, D. (1996). The politics of symmetry. Social Studies of Science 26 (2): 277304. _____ (1998). Property and Power in Social Theory: A Study in Intellectual Rivalry. London: Routledge. Petronievics, B. (1925). Charles Darwin und Walter Wallace: Beitrag zur hheren psychologie und zur wissenschaftsgeschichte. Isis 7 (1): 2557. Phillips, D. L. (1974). Epistemology and the sociology of knowledge: The contributions of Mannheim, Mills, and Merton. Theory and Society 1 (1): 5988. Picard, M. (1920). The psychological basis of values. The Journal of Philosophy, Psychology and Scientific Methods 17 (1): 1120. Pickering, A. (1981). Constraints on controversy: The case of the magnetic monopole. Social Studies of Science 11 (1): 6393. _____ (1982). Genesis and development of a scientific fact. Contemporary Sociology 11 (3): 321322. _____ (1993). The mangle of practice: Agency and emergence in the sociology of science. The American Journal of Sociology 99 (3): 559589. _____ (2001). Reading the Structure. Perspectives on Science 9 (4): 499510. Pike, K. L. (1954/1967). Language in Relation to a Unified Theory of the Structure of Human Behavior Second, Revised Edition. The Hague: Mouton & Co.

617

Pinch, T. J. (1979). Normal explanations of the paranormal: The demarcation problem and fraud in parapsychology. Social Studies of Science 9 (3): 329348. _____ (1981). The sun-set: The presentation of certainty in scientific life. Social Studies of Science 11 (1): 131158. _____ and W. E. Bijker (1984). The social construction of facts and artefacts: Or how the sociology of science and the sociology of technology might benefit each other. Social Studies of Science 14 (3): 399441. _____ and H. M. Collins (1984). Private science and public knowledge: The Committee for the Scientific Investigation of the Claims of the Paranormal and its use of the literature. Social Studies of Science 14 (4): 521546. Pinnick, C. L. (1998). Whats wrong with the strong programmes case study of the Hobbes-Boyle dispute? In: Koertge (1998a), pp. 227239. _____ (1999). Caught in a sandy shoal of the shallow: Reply to Shapin and Schaffer. Social Studies of Science 29 (2): 253257. Plotkin, H. C. (2002). The Imagined World Made Real: Towards a Natural Science of Culture. New Jersey: Rutgers University Press. Polanyi, M. (1945). The autonomy of science. The Scientific Monthly 60 (2): 141150. _____ (1963). The potential theory of adsorption. Science 141 (3585): 1010 1013. Poper, K. R. (1935/2002). Logic of Scientific Discovery. London and New York: Routledge. _____ (1945/1947). The Open Society and Its Enemies, 2 vols. London: Routledge & Sons. _____ (1963). Conjectures and Refutations: The Growth of Scientific Knowledge. London: Routledge and Kegan Paul. _____ (1972). Objective Knowledge: An Evolutionary Approach. Oxford: Oxford University Press. _____ (1974/2002). Unended Quest: An Intellectual Autobiography. Routledge: London and New York. Porter, J. R. (1964). The scientific journal 300th anniversary. Bacteriological Reviews 28 (3): 211230. Price, D. J. De Solla (1963). Little Science, Big Science. New York and London: Columbia University Press. _____ (1964). Ethics of scientific publications. Science 144 (3619): 655657. _____ (1965). Networks of scientific papers. Science 149 (3683): 510515. _____ (1971). Some remarks on elitism in information and the Invisible College phenomenon in science. American Society for Information Science 22 (2): 7475. _____ (1976a). An extrinsic value theory for basic and applied research. Policy Studies Journal 5 (2): 160168.

618

_____ (1976b). A general theory of bibliometric and other cumulative advantage processes. American Society for Information Science 27 (5): 292306. _____ and D. deB. Beaver (1966). Collaboration in an Invisible College. American Psychologist 22 (11): 10111018. Progof, A. (1973/1994). Jung, sinhronicitet i ljudska sudbina: neuzrone dimenzije ljudskog postojanja. Beograd: Esotheria. Quine, W. V. (1951). Two dogmas of empiricism. The Philosophical Review 60 (1): 2043. _____ (1953/1961). From a Logical Point of View, Second Revised Edition. New York and Evanston: Harper & Row Publishers. _____ (1957). The scope and language of science. The British Journal for the Philosophy of Science 8 (29): 117. _____ (1968). Ontological relativity. The Journal of Philosophy 55 (7): 185 212. Rabb, T. K. (1965). Religion and the rise of modern science. Past and Present 31: 111126. Radder, H. (1983). Kramers and the Forman thesis. History of Science 21 (2): 165182. Ravetz, J. (1981). Bernals marxist vision of history. Isis 72 (3): 393402. Reif, F. (1961). The competitive world of the pure scientist. Science 134 (3494): 19571962. _____ and A. Strauss (1965). The impact of rapid discovery upon the scientists career. Social Problems 12 (3): 297311. Rempel, J. K., J. G. Holmes, and M. P. Zanna (1985). Trust in close relationships. Journal of Personality and Social Psychology 49 (1): 95112. Reskin, B. F. (1976). Sex differences in status attainment in science: The case of the postdoctoral fellowship. American Sociological Review 41 (4): 597612. _____ (1977). Scientific productivity and the reward structure of science. American Sociological Review 42 (3): 491504. Restivo, S. (1981a). Notes on queries on science, technology and human values. Science, Technology & Human Values 6 (34): 2024. _____ (1981b). Some perspectives in contemporary sociology of science. Science, Technology & Human Values 6 (35): 2230. _____ (1982). Mathematics and the sociology of knowledge. Knowledge: Creation, Diffusion, Utilization 4 (1): 127144. _____ (1983). The myth of the Kuhnian revolution. Sociological Theory 1: 293305. Richards, R. J. (1987). Darwin and the Emergence of Evolutionary Theories of Mind and Behavior. Chicago: The University of Chicago Press. Richardson, A. (2004). Robert K. Merton and philosophy of science. Social Studies of Science 34 (6): 855858.

619

Riley, M. W. (1960). Membership of the American Sociological Association, 19501959. American Sociological Review 25 (6): 914926. Robbins, D. and R. Johnston (1976). The role of cognitive and occupational differentiation in scientific controversies. Social Studies of Science 6 (3/4): 349368. Robins, B. and A. Ross (1996/2000). Response: Mystery science theater. In: The Editors of Lingua Franca (2000a), pp. 5458. Roe, A. (1961). The psychology of the scientist. Science 134 (3477): 456459. Rokeach, M. (1960a). The Open and Closed Mind: Investigations into the Nature of Belief Systems and Personality Systems. New York: Basic Books. _____ (1960b). Dogmatism and opinionation in religion and politics. In: Rokeach (1960a), pp. 109131. _____ (1960c). Personality, ideology, and cognitive functioning. In: Rokeach (1960a), pp. 391410. Roll-Hansen, N. (1972). Louis Pasteur -- A case against reductionist historiography. The British Journal for the Philosophy of Science 23 (4): 347361. _____ (1979). Experimental method and spontaneous generation: The controversy between Pasteur and Pouchet, 185964. Journal of the History of Medicine and Allied Sciences 34 (3): 273292. _____ (1983). The death of spontaneous generation and the birth of the gene: Two case studies of relativism. Social Studies of Science 13 (4): 481519. _____ (1998). Studying natural science without nature? Reflections on the realism of so-called laboratory studies. Studies in History and Philosophy of Biological and Biomedical Sciences 29 (1): 165187. _____ (2005). The Lysenko effect: Undermining the autonomy of science. Endeavour 29 (4): 143147. Rooney, P. (1992). On values in science: Is the epistemic/non-epistemic distinction useful? PSA, vol. I: 1322. Rose, A. M. (1956). Sociology and the study of values. The British Journal of Sociology 7 (1): 117. Rose, H. (1996). My enemys enemy is, only perhaps, my friend. Social Text 46/47 (14): 6180. Rosenberg, A. (1995). Philosophy of Social Science, Second Edition. Boulder: Westview Press. _____ (2000). Field guide to recent species of naturalism. In: A. Rosenberg, Darwinism in Philosophy, Social Science and Policy. New York: Cambridge University Press, pp. 633. Rosovsky, H. (1996). Science, reason, and education. In: Gross, et al. (1996), pp. 539542. Ross, A. (1996/2000). Reflections on the Sokal affair. In: The Editors of Lingua Franca (2000a), pp. 245248. _____ (1996a). Introduction. Social Text 46/47 (14): 113.

620

_____ (1996b). A few good species. Social Text 46/47 (14): 207215. Rossi, P. (2001). Historicism. In: N. J. Smelser and P. B. Baltes (2001): 6757 6762. Rossianov, K. O. (1993). Editing nature: Joseph Stalin and the new Soviet biology. Isis 84 (4): 728745. Rossiter, M. W. (1993). The Matthew Matilda effect in science. Social Studies of Science 23 (2): 325341. Roszak, T. (1969/1978). Kontrakultura: razmatranja o tehnokratskom drutvu i njegovoj mladenakoj opoziciji. Zagreb: Naprijed. Roth, A. M. (1996). Building bridges to afrocentrism: A letter to my egyptological colleagues. In: Gross, et al. (1996), pp. 313326. Roth, P. and R. Barrett (1990). Deconstructing quarks. Social Studies of Science 20 (4): 579632. Rothman, R. A. (1972). A dissenting view on the scientific ethos. The British Journal of Sociology 23 (1): 102108. Rouse, J. (1993). What are the cultural studies of scientific knowledge? Configurations 1 (1): 5794. Rudner, R. (1953). The scientist qua scientist makes value judgments. Philosophy of Science 20 (1): 16. Ruse, M. (1979). Review of Social Stratification in Science. Social Indicators Research 6 (4): 495502. _____ (1994). Struggle for the soul of science. Review of Gross and Levitts Higher Superstition. The Sciences 34 (6): 3944. _____ (1999). Mystery of Mysteries: Is Evolution a Social Construction? Cambridge: Harvard University Press. Sanders, E. R. (1969). The Hamitic hypothesis; its origins and functions in time perspective. The Journal of African History 10 (4): 521532. Sapir, E. (1929). The status of linguistics as a science. Language 5 (4): 207 214. Sarton, G. (1935). Standing on the shoulders of giants. Isis 24 (1): 107109. Sartori, G. (1969). Politics, ideology, and belief systems. The American Political Science Review 63 (2): 398411. Schaffer, S. (1988). Science and puritanism. Social Studies of Science 18 (3): 551556. _____ (1991). The eighteenth brumaire of Bruno Latour. Studies in History and Philosophy of Science 22 (1): 175192. Schmaus, W. (1983). Fraud and the norms of science. Science, Technology, and Human Values 8 (4): 1222. _____ (1984). A reply to Zuckerman. Science, Technology, & Human Values 9 (3): 7275. _____ (1985). Reasons, causes, and the Strong programme in the sociology of knowledge. Philosophy of the Social Sciences 15 (2): 189196.

621

_____ (1994). Durkheims Philosophy of Science and the Sociology of Knowledge: Creating an Intellectual Niche. Chicago and London: The University of Chicago Press. _____, U. Segerstrle and D. Jesseph (1992). The hard program in the sociology of science. A manifesto. Social Epistemology 6 (3): 243265. Schnelle, T. (1981). Genesis and development of a scientific fact. Theory and Society 10 (5): 733737. Schuetz, A. (1943). The problem of rationality in the social world. Economica 10 (38): 130149. Schultz, R. W. (1995). The improbable adventures of an American scholar. Temple Review 47 (1): 813. Schulze, R. (1969). Some social-psychological and political functions of ideology. Sociological Quarterly 10 (1): 7283. Schumpeter, J. A. (1949). Science and ideology. The American Economic Review 39 (2): 345359. Schweber, S. S. (1997). Reflections on the Sokal affair: What is at stake? Physics Today 50 (3): 7374. Searle, J. R. (1990). The storm over the university. The New York Review of Books, December 6: 3442. _____ (1995). The Construction of Social Reality. New York: The Free Press. Segerstrle, U. (1983). Whose truth shall prevail? Moral and scientific interests in the sociobiology controversy. PhD dissertation. _____ (1987). Scientific controversy as moral/political discourse: From restoration science to sociobiology. Contemporary Sociology 16 (4): 544547. _____ (2000a). Defenders of the Truth: The Battle for Science in the Sociobiology Debate and Beyond. New York: Oxford University Press. _____ (ed.) (2000b). Beyond the Science Wars: The Missing Discourse about Science and Society. New York: State University of New York Press. _____ (2000c). Science and science studies: Enemies or allies?. In: Segerstrle (2000b.), pp. 140. _____ (2000d). Anti-antiscience: A phenomenon in search of an explanation, part I. Anatomy of recent antiscience allegations. In: Segerstrle (2000b), pp. 76100. _____ (2000e). Anti-antiscience: A phenomenon in search of an explanation, part II. The conflict about the social role of science. In: Segerstrle (2000b), pp. 101121. _____ (2001). Thomas Kuhn: A philosophical history of our times. Interdisciplinary Science Reviews 26 (1): 7375. Seguin, E. (2000). Bloor, Latour, and the field. Studies in History and Philosophy of Science 31 (3): 503508. Shapere, D. (1986). External and internal factors in the development of science. Science & Technology Studies 4 (1): 19.

622

Shapin, S. (1975). Phrenological knowledge and the social structure of early nineteenth-century Edinburgh. Annals of Science 32 (3): 219243. _____ (1980). A view of scientific thought. Science 207 (4435):10651066. _____ (1982). History of science and its sociological reconstructions. History of Science 20 (3): 157211. _____ (1988a). Following scientists around. Social Studies of Science 18 (3): 533550. _____ (1988b). Understanding the Merton thesis. Isis 79 (4): 594605. _____ (1995). Here and everywhere: Sociology of scientific knowledge. Annual Review of Sociology 21: 289321. _____ (1998). Placing the view from nowhere: Historical and sociological problems in the location of science. Transactions of the Institute of British Geographers 23 (1): 512. _____ (1999). Rarely pure and never simple: Talking about truth. Configurations 7 (1): 114. _____ (2001a). How to be antiscientific. In: Labinger and Collins (2001a), pp. 99115. _____ (2001b). Truth and credibility: Science and the social study of science. In: Smelser and Baltes (2001), pp. 1592615932. _____ and A. Thackray (1974). Prosopography as a research tool in history of science: The British scientific community 17001900. History of Science 12 (1): 128. _____ and S. Schaffer (1985). Leviathan and the Air-Pump: Hobbes, Boyle, and the Experimental Life. New Jersey: Princeton University Press. _____ and S. Schaffer (1999a). Response to Pinnick. Social Studies of Science 29 (2): 249253. _____ and S. Schaffer (1999b). On bad history: Reply to Pinnick. Social Studies of Science 29 (2): 257259. Shapiro, H. L. (1959). Science and society. Proceedings of the National Academy of Sciences of the USA 45 (5): 661665. Sharpe, R. A. (1974). Ideology and ontology. Philosophy of the Social Sciences 4 (1): 5564. _____ (1976). Man, the ideological animal. Philosophy of the Social Sciences 6 (4): 363368. Sherif, M. (1937). An experimental approach to the study of attitudes. Sociometry 1 (1/2): 9098. Shils, E. (1982). Knowledge and the sociology of knowledge. Knowledge: Creation, Diffusion, Utilization 4 (1): 732. _____ (1986). Scientists and the antiscience movement. In: Davis (1986), pp. 59. Shrum, W. (1984). Scientific specialties and technical systems. Social Studies of Science 14 (1): 6390.

623

Shryock, R. H. (1955). The nature of the conference and its implications. Proceedings of the American Philosophical Society 99 (5): 327331. Simmel, G. (1950). The Sociology of Georg Simmel. (Edited by K. H. Wolf.) New York: The Free Press. Simon, H. A. (1973). Does scientific theory have a logic? Philosophy of Science 40 (4): 471480. _____ (1983). Discovery, invention, and development: Human creative thinking. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America 80 (14): 45694571. _____ (1991). Comments on the symposium on Computer Discovery and the Sociology of Scientific Knowledge. Social Studies of Science 21 (1): 143148. Simonton, D. K. (1999). Creativity as blind variation and selective retention: Is the creative process Darwinian? Psychological Inquiry 10 (4): 309328. Sismondo, S. (1993a). Some social constructions. Social Studies of Science 23 (3): 515553. _____ (1993b). Response to Knorr Cetina. Social Studies of Science 23 (3): 563569. Skinner, Q. (1969). Meaning and understanding in the history of ideas. History and Theory 8 (1): 353. Slack, H. J. (1876). Bastian and Pasteur on spontaneous generation. The American Naturalist 10 (12): 730734. Slezak, P. (1989). Scientific discovery by computer as empirical refutation of the strong programme. Social Studies of Science 19 (4): 563600. Small, H. G. (1973). Co-citation in the scientic literature: A new measure of the relationship between two documents. Journal of the American Society for Information Science 24 (4): 265269. _____ (1977). A co-citation model of a scientic specialty: A longitudinal study of collagen research. Social Studies of Science 7 (2): 139166. _____ (1978). Cited documents as concept symbols. Social Studies of Science 8 (3): 327340. _____ (2004). On the shoulders of Robert Merton: Towards a normative theory of citation. Scientometrics 60 (1): 7179. _____ and B. C. Grifth (1974). The structure of scientic literatures I: Identifying and graphing specialties. Science Studies 4 (1): 1740. Smelser, N. J. (1997). Problematics of Sociology: The Georg Simmel Lectures, 1995. Berkeley and Los Angeles: University of California Press. _____ and P. B. Baltes (eds) (2001). International Encyclopedia of the Social and Behavioral Sciences. Oxford: Elsevier Science. Smith, J. W. (1984). Primitive classification and the sociology of knowledge: A response to David Bloor. Studies in History and Philosophy of Science 15 (3): 237243. Snow, C. P. (1959/1964). The Two Cultures. New York: Cambridge University Press.

624

Sokal, A. D. (1996). Transgressing the boundaries: Toward a transformative hermeneutics of quantum gravity. Social Text 46/47 (14): 217252. _____ (1996/1998). Transgressing the boundaries: An afterword. In: Sokal and Bricmont (1998a), pp. 268280. _____ (1996a/2000). Revelation: A physicist experiments with cultural studies. In: The Editors of Lingua Franca (2000a), pp. 4953. _____ (1996b/2000). A plea for reason, evidence, and logic. In: The Editors of Lingua Franca (2000a), pp. 249252. _____ (1997/2000). Why I wrote my parody. In: The Editors of Lingua Franca (2000a), pp. 127129. _____ (1998). What the Social Text affair does and does not prove. In: Koertge (1998a), pp. 922. _____ and J. Bricmont (1998a). Fashionable Nonsense: Postmodern Intellectuals Abuse of Science. New York: Picador USA. _____ and J. Bricmont (1998b). Some comments on the parody. In: Sokal and Bricmont (1998a), pp. 259267. Sorokin, P. A. (1957/2002). Drutvena i kulturna dinamika: prouavanje promena u velikim sistemima umetnosti, istine, etike, prava i drutvenih odnosa. Skraeno izdanje. Beograd i Podgorica: JP Slubeni list SRJ i CID. Originalno izdanje u etiri toma objavljeno je 19371941. _____ and R. K. Merton (1935). The course of Arabian intellectual development, 7001300 A.D. A study in method. Isis 22 (2): 516524. _____ and R. K. Merton (1937). Social time: A methodological and functional analysis. The American Journal of Sociology 42 (5): 615629. Sosir, F. D. (1915/1996). Kurs opte lingvistike. Sremski Karlovci: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia. Spates, J. L. (1983). The sociology of values. Annual Review of Sociology 9: 2749. Sperber, D. (1996). Explaining Culture: A Naturalistic Approach. Oxford: Blackwell Publishing. Stark, W. (1958). The Sociology of Knowledge: An Essay in Aid of a Deeper Understanding of the History of Ideas. London: Routledge & Kegan Paul. Stent, G. (1980). Genesis and development of a scientific fact. The Quarterly Review of Biology 55 (3): 268270. _____ (1968). What are they saying about honest Jim. The Quarterly Review of Biology 43 (2): 179184. Stephan, P. E. (2004). Robert K. Mertons perspective on priority and the provision of the public good knowledge. Scientometrics 60 (1): 8187. Sternberg, R. J. and T. I. Lubart (1992). Creativity: Its nature and assessment. School Psychology International 13: 243253. Stewart, W. and N. Feder (1987). The integrity of scientific literature. Nature 325 (6101): 207214.

625

Stigler, S. M. (2004). Robert K. Merton: Memorial. Scientometrics 60 (1): 8992. Stimson, D. (1935). Puritanism and the new philosophy in 17th century England. Bulletin of the Institute of the History of Medicine 3: 321334. Stokes, T. D. (1986). Reason in the Zeitgeist. History of Science 24 (2): 111123. _____ and J. A. Hartley (1989). Coauthorship, social structure and influence within specialties. Social Studies of Science 19 (1): 101125. Storer, N. W. (1967). The hard sciences and the soft: Some sociological observations. Bulletin of the Medical Library Association 55 (1): 7584. _____ (1973). Introduction. In: Merton (1973), pp. xi-xxxi. Straus, W. L. (1954). The great Piltdown hoax. Science 119 (3087): 265269. Strevens, M. (2006). The role of the Matthew effect in science. Studies in History and Philosophy of Science 37 (2): 159170. Strum, S. and B. Latour (1987). Redefining the social link: From baboons to humans. Social Science Information 26 (4): 783802. Stump, D. (1988). The role of skill in experimentation: Reading Ludwik Flecks study of the Wasserman reaction as an example of Ian Hackings experimental realism. PSA 1988 (1): 302308. Sullivan P. A. (1998). An engineer dissects two case studies: Hayles on fluid mechanics, and MacKenzie on statistics. In: N. Koertge (ed.), pp. 7198. Sullivan, D., D. Hywel White and E. J. Barboni (1977). The state of science: Indicators in the specialty of weak interactions. Social Studies of Science 7 (2): 167200. Sulloway, F. J. (1996). Born to Rebel: Birth Order, Family Dynamics, and Creative Lives. New York: Vintage Books. kori, M. (2003). Sociobiologija Edvarda Vilsona. urnal za sociologiju 1: 3952. _____ (2004a). Incest tabu(i) kao taka nune intelektualne kooperacije prirodnih i drutvenih nauka: ka biosocijalnoj perspektivi. Neobjavljeno. _____ (2004b). Kognitivni aspekti antropologije etniciteta. Socioloki pregled 38 (12): 281307. _____ (2005). Darvinizam kao konceptualna revolucija: problem kosmike teleologije. U: M. Tripkovi (ur.), Religija u multikulturnom drutvu. Novi Sad: Filozofski fakultet i Beograd: Socioloko drutvo Srbije, str. 163183. _____ (2006a). Predrasude i stereotipi kao elementi antropologije etniciteta. U: M. Tripkovi (ur.), Multikulturna Vojvodina u evropskim integracijama. Novi Sad: Filozofski fakultet, Odsek za sociologiju, str. 285307. _____ (2006b). Mikrosociologija socijalnog kapitala i mogunosti mikromakro translacije. U: M. Tripkovi (ur.), Socijalni kapital i drutvena integracija. Novi Sad: Filozofski fakultet, Odsek za sociologiju, str. 3572.

626

_____ (2008). Neuspene konceptualizacije tradicije i potreba za zasnivanjem kognitivne antropoloke teorije. U: M. kori, V. Sokolovska i . Lazar, Tradicija, jezik, identitet. Novi Sad: Mediterran Publishing, str. 1155. Spengler, O. (191822/1928). The Decline of the West: Perspectives on WorldHistory. New York: Alfred A. Knopf. Teich, M. (1990). Reflection on the golden jubilee of Bernals The Social Function of Science. History of Science 28 (4): 411418. Thackray, A. and R. K. Merton (1972). On discipline building: The paradoxes of George Sarton. Isis 63 (4): 472495. The Editors of Lingua Franca (eds) (2000a). The Sokal Hoax: The Sham That Shook the Academy. Lincoln and London: University of Nebraska Press. _____ (2000b). Introduction. In: The Editors of Lingua Franca (2000a), pp. 18. Theocharis T. and M. Psimopoulos (1987). Where science has gone wrong. Nature 329 (15 October): 595598. Thomas, W. I. (1923). The Unadjusted Girl: With Cases and Standpoint for Behavior Analysis. Boston: Little Brown and Company. _____ and D. S. Thomas (1928). The Child in America: Behavior Problems and Programs. New York: Alfred A. Knopf. Thorndike, E. L. (1936). Science and values. Science 83 (2140): 18. Thorndike, L. (1905). The Place of Magic in the Intellectual History of Europe. New York: The Columbia University Press. Thorner, I. (1952). Ascetic protestantism and the development of science and technology. The American Journal of Sociology 58 (1): 2533. Tibbetts, P (1986). The sociology of scientific knowledge: The constructivist thesis and relativism. Philosophy of the Social Sciences 16 (1): 3957. Tilley, N. (1985). Genesis and development of a scientific fact. Philosophy of the Social Sciences 15 (3): 380384. Tobias, P. V. (1992). Piltdown: An appraisal of the case against Sir Arthur Keith. Current Anthropology 33 (3): 243293. Tojnbi, A. (193461/1970). Istraivanje istorije. Beograd: Prosveta. Tosh, N. (2006). Science, truth and history, part I. Historiography, relativism and the sociology of scientific knosledge. Studies in History and Philosophy of Science 37 (4): 675701. _____ (2007). Science, truth and history, part II. Metaphysical bolt-holes for the sociology of scientific knosledge? Studies in History and Philosophy of Science 38 (1): 185209. Travers, J. and S. Milgram (1969). An experimental study of the small world problem. Sociometry 32 (4): 425443. Travis, G. D. L. and H. M. Collins (1991). New light on old boys: Cognitive and institutional particularism in the peer review system. Science, Technology, & Human Values 16 (3): 322341.

627

Trefil, J. (1996). Scientific literacy. In: Gross, et al. (1996), pp. 543550. Trenn, T. J. (1976). The non-rational dimension of natural science. Deutsche Vierteljahrsschrift fr Literaturwissenschaft und Geistesgeschichte 50 (1/2): 113. _____ (1979a). Descriptive analysis. In: Fleck (1935/1979), pp. 154165. _____ (1979b). Preface. In: Fleck (1935/1979), pp. xiii-xix. Turner, S. (1981). Interpretive charity, Durkheim, and the strong programme in the sociology of science. Philosophy of the Social Sciences 11 (2): 231243. _____ (1986). The sociology of science in its place: Comment on Shapere. Science & Technology Studies 4 (1): 1518. _____ (1991). Social constructionism and social theory. Sociological Theory 9 (1): 2233. Tversky, A. and D. Kahneman (1974). Judgment under uncertainty: Heuristics and biases. Science 185 (4157): 11241131. Vajnberg, S. (1992/1997). Snovi o konanoj teoriji. Beograd: Snga. White, L. A. (1949/2005). The Science of Culture: A Study of Man and Civilization. New York: Percheron Press. van den Belt, H. (2002). Ludwik Fleck and the causative agent of syphilis: Sociology or pathology of science? A rejoinder to Jean Lindenmann. Studies in History and Philosophy of Biological and Biomedical Sciences 33 (4): 733750. _____ and B. Gremmen (1990). Specificity in the era of Koch and Ehrlich: A generalized interpretation of Ludwik Flecks serological thought style. Studies in History and Philosophy of Science 21 (3): 463479. van Helvoort, T. (1992). Bacteriological and physiological research styles in the early controversy on the nature of the bacteriophage phenomenon. Medical History 36 (3): 243270. Veblen, T. (1906). The place of science in modern civilization. The American Journal of Sociology 11 (5): 585609. Velikovski, I. (1950/1982). Svetovi u sudaru. Beograd: Prosveta. von Hofsten, N. (1936). Ideas of creation and spontaneous generation prior to Darwin. Isis 25 (1): 8094. Vucinich, A. (1982). Soviet marxism and the history of science. Russian Review 41 (2): 123143. Waddington, C. H. (1941/1948). The Scientific Attitude Second and Revised Edition. West Drayton: Penguin Books. Wade, N. (1977). Thomas S. Kuhn: Revolutionary theorist of science. Science 197 (4299): 143145. Wagner-Dobler, R. (1997). Self-organization of scientific specialization and diversification: A quantitative case study. Social Studies of Science 27 (1): 147170. Wallace, W. L. (1968). Toward a theoretic synthesis in sociology. Sociological Quarterly 9 (4): 440478.

628

_____ (1983). Principles of Scientific Sociology. New York: Aldine Publishing Company. _____ (1994a). Why sociology doesnt make progress. Sociological Forum 9 (2): 313318. _____ (1994b). Progress in sociology: A reply to Coles reply. Sociological Forum 11 (4): 631637. Wang, J. (1992). Science, security, and the Cold War: The case of E. U. Condon. Isis 83 (2): 238269. Watkins, J. (1997). Karl Raimund Popper 19021994. Proceedings of the British Academy 94: 645684. Watson, J. D. (1968/2001). The Double Helix: A Personal Account of the Discovery of the Structure of DNA. New York: A Touchstone Book. _____ and F. C. Crick (1953). Molecular structure of nucleic acids: A structure for deoxyribose nucleic acid. Nature (25 April 1953): 737738. Weber, M. (1905/1930). The Protestant Ethic and the Spirit of Capitalism. New York: Charles Scribners Sons and London: George Allen & Unwin Ltd. _____ (1946). From Max Weber: Essays in Sociology. (Edited by H. H. Gerth and C. W. Mills.) New York: Oxford University Press. Webster, C. (1967). The origins of the Royal Society. History of Science 6: 106128. Weinberg, S. (1994). Response to Steve Fuller. Social Studies of Science 24 (4): 748751. _____ (1996/2000). Sokals hoax and selected responses. In: The Editors of Lingua Franca (2000a), pp. 148171. Weiss, P. (1960). Knowledge: A growth process. Proceedings of the American Philosophical Society 104 (2): 242247. Westfall, R. S. (1980). Newtons marvelous years of discovery and their aftermath: Myth versus manuscript. Isis 71 (1): 109121. _____ (1981). Marxism and the history of science. Isis 72 (3): 402405. White, R. R. (1987). Accuracy and truth. Science 235 (4795): 1447. Whorf, B. L. (1950). An American Indian model of the Universe. International Journal of American Linguistics 16 (2): 6772. Wible, J. R. (1992). Fraud in science: An economic approach. Philosophy of the Social Sciences 22 (1): 527. Wilson, E. O. (1975/2000). Sociobiology: The New Synthesis (25th-Anniversary ed.). Cambridge: Harvard University Press. _____ (1994). Naturalist. New York: Warner Books. _____ (1995). Science and ideology. Academic Questions 8 (3): 7381. _____ (1998). Consilience: The Unity of Knowledge. London: Abacus. Wise, M. N. (1996). The enemy without and the enemy within. Isis 87 (2): 323327.

629

Wolf, A. (1950/1959). A History of Science, Technology, and Philosophy in the 16th & 17th Centuries, Second Edition. New York: Harper Torchbooks. Wolpert, L. (1992). The Unnatural Nature of Science: Why Science Does Not Make (Common) Sense. Cambridge: Harvard University Press. _____ (1994). Response to Steve Fuller. Social Studies of Science 24 (4): 745747. Woolgar, S. (1976). Writing an intellectual history of scientific development: The use of discovery accounts. Social Studies of Science 6 (3/4): 395422. _____ (1981a). Interests and explanation in the social study of science. Social Studies of Science 11 (3): 365394. _____ (1981b). Critique and criticism: Two readings of ethnomethodology. Social Studies of Science 11 (4): 504514. _____ (1982). Laboratory studies: A comment on the state of the art. Social Studies of Science 12 (4): 481498. _____ (1986). On the alleged distinction between discourse and praxis. Social Studies of Science 16 (2): 309317. Woolley, M. (1995). Editorial: From rhetoric to reality. Science 269 (5230): 1495. Wray, K. B. (2003). Is science really a young mans game? Social Studies of Science 33 (1): 137149. Wunderlich, R. (1974). The scientific ethos: A clarification. The British Journal of Sociology 25 (3): 373377. Yearley, S. (1981a). The relationship between epistemological and sociological cognitive interests: Some ambiguities underlying the use of interest theory in the study of scientific knowledge. Studies in History and Philosophy of Science 13 (4): 353388. _____ (1981b). Textual persuasion: The role of social accounting in the construction of scientific arguments. Philosophy of the Social Sciences 11 (3): 409435. _____ (2005). Making Sense of Science: Understanding the Social Study of Science. London: Sage Publications. Zilsel, E. (1941). The origins of William Gilberts scientific method. Journal of the History of Ideas 2 (1): 132. _____ (1942a). The genesis of the concept of physical law. The Philosophical Review 51 (3): 245279. _____ (1942b). The sociological roots of science. The American Journal of Sociology 47 (4): 544562. _____ (1945). The genesis of the concept of scientific progress. Journal of the History of Ideas 6 (3): 325349. Ziman, J. M. (1968). Public Knowledge: An Essay Concerning the Social Dimension of Science. Cambridge: Cambridge University Press. _____ (2000). Postacademic science: Constructing knowledge with networks and norms. In: Segerstrle (2000b), pp. 135154. Zirkle, C. (1954). Citation of fraudulent data. Science 120 (3109): 189190.

630

Zuckerman, H. (1967). Nobel laureates in science: Patterns of productivity, collaboration, and authorship. American Sociological Review 32 (3): 391403. _____ (1968). Patterns of name ordering among authors of scientific papers: A study of social symbolism and its ambiguity. The American Journal of Sociology 74 (3): 276291. _____ (1972). Interviewing an ultra-elite. The Public Opinion Quarterly 36 (2): 159175. _____ (1984). Norms and deviant behavior in science. Science, Technology, and Human Values 9 (1): 713. _____ (1988a). Introduction: Intellectual property and diverse rights of ownership in science. Science, Technology, & Human Values 13 (1/2): 716. _____ (1988b). The sociology of science. In: Neil J. Smelser (ed.), Handbook of Sociology, Newbury Park: SAGE Publications, pp. 511574. _____ and R. K. Merton (1971/1973). Institutionalized patterns of evaluation in science. In: Merton (1973), pp. 460498. _____ and R. K. Merton (1972/1973). Age, aging, and the age structure in science. In: Merton (1973), pp. 497559. Zrcher, R. (1996). Farewell to reason: A tale of two conferences. Academic Questions 9 (2): 5260.

631

REGISTAR
abiogeneza 394, 395, 400, 401 Adler, A. 113 afrocentrizam 518, 519, 520 Agasi, L. 252 Ajntajn, A. 94, 96, 98, 115, 133, 252, 295, 362, 364, 365, 366, 368, 369, 370, 379, 382, 445, 446, 477, 480, 492, 493, 513, 514, 523, 549 Ajsenk, H. 238 akademska levica 487, 498, 499, 500, 501, 502, 503, 504, 505, 518, 526, 545 akumulacija znanja 27, 84, 86, 202, 217, 231, 304, 309, 330 akumulativna prednost 180, 183, 206, 212, 246 Akvinski, T. 337, 385 Alen, B. 269 Alen, E. 177 Alen, G. 231 alhemiari 164, 218 alhemija 160, 161, 164 Alison, P. 207, 246 Alkok, D. 528 Alpert, H. 5 Altimor, M. 550 Altise, L. 514 analiza naunog diskursa 434, 437 antidarvinizam 525 antifundacionalizam 331 antinauka 11, 17, 19, 20, 71, 82, 83, 85, 94, 113, 122, 125, 127, 128, 166, 362, 366, 382, 433, 484, 485, 486, 487, 488, 489, 492, 493, 494, 495, 496, 498, 499, 500, 502, 507, 508, 509, 511, 524, 525, 527, 531, 532, 541, 543, 544, 545, 546, 559 antipozitivizam 15, 28 opskurantistiki 28, 29 prosvetljeni 28 antiracionalizam 184, 185, 315, 360, 362, 372 antirealizam 13, 328, 336, 338, 376, 414, 415, 469, 574, 575 antiredukcionizam 39, 395, 396, 397 antropologija 23, 79, 107, 132, 136, 137, 217, 307, 330, 333, 334, 340, 344, 347, 404, 411, 412, 413, 429,

632

443, 459, 462, 475 antropologija nauke 327, 340, 437, 458, 460, 467, 472, 481 apsihologizam 77 Arenijus, S. 103 Arhimed 165 Aristofan 165 Aristotel 38, 40, 115, 165, 218, 232, 254, 385, 387, 519 Aronovic, S. 498, 511, 512, 513, 514, 521 astrologija 120, 160, 161, 165, 424, 491, 493 astronomija 13, 100, 108, 120, 148, 150, 162, 163, 165, 188, 294, 306, 308, 437, 483, 494, 529 A, S. 20, 290 ateizam 73, 87, 100, 393, 396, 398 Atvoter, G. 187 autocitiranje 268, 273 Avgustin 385 Babuk, N. 248 Bajer, A. 90 Bajerli, R. 86, 139 Barber, B. 5, 6, 12, 53, 102, 109, 110, 138, 139, 169, 173, 174, 175, 176, 185, 193, 232, 233, 241, 242, 250, 251, 283, 284 Barber, E. 189, 190, 239 Baret, R. 421 Barns, B. 136, 137, 284, 331, 334, 335, 336, 402, 415, 416, 425, 433, 436, 437, 439, 440, 441, 442, 443, 444, 446, 447, 448, 449, 450, 454, 478, 505 Bart, S. 196, 221 Barton, R. 214, 215, 299 Bastijan, H. 387, 388, 390, 400

Baterld, H. 40, 100 Bauer, H. 135, 136, 138, 188, 510, 546 Bejkon, F. 10, 11, 57, 90, 148, 154, 159, 164, 204 Bejts, A. 248 Bejtson, V. 552 Beker, D. 152, 153 Beker, G. 223 Beker, H. 204 Bekerel, A. 239 Bekvit, D. 535 Beler, M. 379 Ben-Dejvid, D. 8, 9, 17, 110, 139, 157, 163, 249, 280, 284, 286, 352, 487, 488, 529 Berdes, E. 45, 46 Bergson, A. 523 Berlin, B. 366, 412, 413 Bernal, D. 25, 89, 100, 101, 109, 135, 495 Bernar, K. 39, 397, 399 Bertelo, M. 397 bibliografsko uparivanje 268, 269 Bifon, . 385, 386, 387 bihevioristi 328 biheviorizam 19 biologija 16, 30, 38, 39, 40, 56, 74, 77, 81, 83, 91, 101, 108, 115, 116, 177, 205, 206, 216, 223, 231, 232, 237, 267, 268, 274, 275, 279, 284, 294, 296, 310, 313, 316, 361, 385, 388, 394, 399, 406, 412, 416, 425, 431, 433, 469, 473, 490, 497, 506, 511, 527, 535, 537 biolozi 40 BKS teorija 367, 371, 372, 373, 379, 380 Blau, P. 106 Blekmor, D. 251 Blojler, E. 189, 190 Blok, M. 413

633

Blondlo, P. 299 Blur, D. 136, 137, 284, 331, 332, 333, 334, 335, 336, 347, 402, 403, 404, 405, 406, 407, 408, 409, 410, 411, 414, 415, 416, 417, 421, 422, 423, 424, 425, 426, 427, 428, 429, 430, 431, 432, 433, 437, 439, 440, 441, 442, 443, 444, 446, 447, 448, 465, 474, 475, 476, 478, 481, 482, 483, 505, 506, 513, 514, 573 Boaz, F. 330, 412 Bodrijar, . 131, 523 Bogosijan, P. 518 Bojd, R. 73 Bojl, R. 149, 150, 450, 451, 452, 453, 560 Bolcman, L. 252, 360 Bom, D. 382, 383, 514 Bor, N. 98, 264, 359, 363, 364, 365, 366, 367, 371, 372, 376, 377, 378, 379, 380, 381, 513, 514 Boring, E. 213, 230, 241 Born, M. 362, 364, 365, 366, 368, 369, 371, 376, 377, 378, 379, 382 Botomor, T. 27, 28 Bra, S. 40, 129, 192 Braun, D. 22, 28, 29, 56, 426, 445, 446, 525 Braun, P. 139 Braun, T. 357, 358, 359 Brenigen, A. 424 Brikmon, . 507, 514, 522, 523 Buber, M. 110 Budon, R. 331 Buharin, N. 96, 97 Bunge, M. 17, 19, 20, 25, 26, 29, 32, 101, 328, 330, 343, 380, 381, 562 Burbaki, . 226 Bu, V. 49, 85, 86

ceremonijalno citiranje 273, 274 Cilsel, E. 6, 147, 149, 157, 158, 159, 160, 161, 162, 164, 165, 167 Cimerman, K. 108 citiranost 200, 204, 207, 226, 247, 248, 265, 266, 267, 268, 269, 270, 272, 273, 274, 275, 276, 277, 283, 284, 294, 296, 299, 300, 304, 462, 528, 566 citiranje 204, 205, 220, 248, 258, 265, 267, 268, 269, 270, 272, 273, 274, 275, 276, 277, 283, 285, 294, 300 Crvena knjiga 88 abin, D. 276, 280 etiri ovekove elje (V. Tomas) 214 injenica 19, 22, 25, 27, 29, 30, 33, 36, 37, 42, 43, 46, 48, 49, 51, 53, 61, 66, 67, 75, 92, 121, 125, 171, 239, 240, 294, 295, 308, 317, 318, 319, 324, 327, 328, 329, 337, 338, 340, 343, 345, 347, 348, 349, 350, 351, 355, 399, 400, 409, 419, 441, 442, 452, 453, 459, 460, 462, 463, 464, 465, 466, 467, 468, 469, 470, 473, 477, 481, 508, 516, 517, 526, 536, 540, 544, 550, 557, 559, 560, 568, 570, 572, 575 injenini stavovi 36, 49, 58, 323, 438 olakov, V. 84 omski, N. 77, 514, 525 Dajmond, D. 223

634

Dajson, F. 365 Darvin, . 25, 38, 40, 41, 42, 76, 132, 217, 220, 230, 231, 252, 295, 529, 548, 549 darvinizam 42, 73, 74, 76, 115, 117, 132, 237, 278, 393, 394, 396, 477, 500, 525, 549 Dauni, K. 41 de Brolji, L. 364, 366 De Gracija, A. 208, 209 Dejvidson, D. 425 Dejvis, B. 35, 36, 42, 52, 58, 488, 531, 532, 533, 534, 535, 536, 537, 538, 539, 546, 560 Dejvis, K. 169 Dekart, R. 74, 75, 151, 154, 165, 199, 385 dekonstrukcija 117, 126, 132, 133, 508, 512, 515, 524, 540 dekonstrukcionizam 20, 27, 79, 128, 129, 518 Delez, . 514, 523 Demokrit 344 Derida, . 131, 132, 508, 514 determinizam 15, 18, 21, 32, 36, 41, 48, 50, 53, 93, 104, 144, 151, 155, 165, 168, 230, 312, 319, 324, 325, 333, 349, 350, 366, 371, 374, 383, 405, 406, 407, 410, 411, 414, 419, 424, 431, 438, 439, 448, 449, 453, 471, 486, 554, 573 dijalektiki materijalizam 94, 97, 101, 540 Dijem, P. 103 Dijem-Kvajnova teza 76, 114, 119, 120, 195, 306, 576 Diltaj, V. 18 Dingl, H. 6, 7 diplomatsko citiranje 268, 273 diplomatsko necitiranje 268, 273

Dirak, P. 366, 380 direktno citiranje 268 Dirkem, E. 64, 69, 103, 105, 153, 268, 284, 310, 343, 347, 353, 402, 403, 407, 409, 410, 411, 412, 413, 414, 440, 479 Djui, D. 87, 88, 284 DNK 30, 101, 196, 240, 420, 421, 463, 497, 551, 569 Dobrov, G. 55, 90 Dojl, K. 221 dokaz 13, 22, 28, 32, 43, 48, 51, 52, 62, 63, 71, 76, 85, 114, 116, 118, 124, 130, 149, 150, 153, 160, 166, 173, 176, 177, 180, 195, 221, 222, 235, 236, 241, 244, 250, 252, 268, 273, 281, 298, 301, 303, 309, 319, 320, 326, 335, 338, 345, 351, 371, 376, 387, 389, 390, 392, 396, 398, 399, 401, 414, 421, 422, 424, 427, 428, 429, 444, 445, 446, 458, 461, 463, 483, 488, 494, 496, 497, 502, 506, 516, 517, 519, 530, 536, 550, 563, 570, 578 Dokins, R. 223, 268, 477, 478, 490, 523, 524 Dolbi, R. 136, 403 Doson, . 221 drutvene nauke 5, 6, 16, 19, 21, 22, 23, 28, 42, 43, 44, 45, 46, 47, 48, 49, 52, 55, 59, 74, 79, 80, 81, 88, 123, 127, 130, 159, 205, 217, 224, 230, 248, 258, 262, 270, 271, 274, 294, 296, 300, 301, 302, 304, 305, 306, 308, 309, 312, 327, 329, 330, 331, 367, 368, 403, 408, 430, 436, 443, 467, 475, 479, 480, 491, 499, 503, 506, 524, 527, 567

635

Dupri, H. 357, 549 Deferson, T. 10 Defri, R. 52 Dejms, D. 519 Dejms, V. 88, 103, 106, 230, 231, 232 Dejmson, F. 516 Densen, A. 173, 534, 535, 536 Densen, H. 57 Dons, R. 144 Donston, R. 550 Edel, A. 168 Ed, D. 136, 241, 272, 273, 505 egzistencijalizam 20, 328 Eksner, F. 370 eksternalizam 14, 19, 26, 27, 31, 32, 33, 34, 35, 37, 38, 41, 42, 51, 99, 102, 104, 118, 156, 253, 319, 335, 373, 455, 532 Eldred, N. 537 Elkana, J. 324, 326 emika perspektiva 23, 24, 429 empirijski program relativizma 402, 417, 421, 574 Engels, F. 25, 93, 97, 491, 496 Epiktet 203 epistemika simetrija 427 epistemika zavisnost (dependencija) 224 epistemoloka relevantnost sociologije nauke 8, 78, 81, 547, 564, 573 epistemoloke antiteze 113 epistemoloki socijalni konstruktivizam 317 eponimija 172, 204, 214, 218, 267 Erde, P. 271 Erdeev broj 271 etika perspektiva 23, 24, 429 Etinger, F. 152

etnometodologija 20, 21, 26, 79, 129, 137, 138, 318, 330, 430, 431, 434, 436, 437, 477, 574 Euklid 71, 219, 254, 514 evaluativna racionalnost 442, 443 Fajerabend, P. 120, 121, 235, 319, 507, 513, 514, 533, 541 Fajgl, H. 5, 75 Fajnmen, R. 240, 365 falsikacija 119 falsikacionizam 13, 16, 115, 119, 120 Faral, L. 552 Farli, D. 384, 386, 387, 391, 392, 393, 394, 395, 396, 397, 399, 400, 401, 403 feminizam 49, 50, 57, 70, 71, 126, 128, 129, 131, 134, 178, 198, 493, 500, 503, 506, 507, 508, 511, 513, 518, 522 fenomenologija 15, 20, 26, 79, 137, 138, 318, 321, 328, 329, 330, 419, 468, 473 Festinder, L. 64 Ficderald, D. 446 lozoja nauke 5, 6, 15, 31, 34, 50, 57, 84, 103, 118, 126, 196, 244, 251, 282, 306, 314, 331, 340, 342, 401, 432, 437, 439, 467, 510, 513, 523, 532 nitizam 347, 416, 432, 444 Fisk, D. 231 Fi, S. 499, 521, 522 Fier, R. 268 ziari 13, 96, 197, 200, 201, 227, 248, 249, 296, 297, 306, 359, 360, 361, 362, 363, 365, 366, 367, 368, 369, 370, 371, 373, 374,

636

375, 376, 377, 378, 379, 380, 381, 382, 383, 437, 483, 494, 499, 511, 519, 520, 521, 522, 566 zika 13, 39, 57, 70, 73, 74, 81, 83, 87, 94, 95, 96, 97, 98, 101, 102, 108, 111, 124, 148, 163, 164, 165, 188, 201, 205, 206, 214, 216, 245, 247, 252, 256, 262, 264, 280, 284, 294, 295, 299, 300, 301, 303, 304, 305, 306, 307, 358, 359, 360, 361, 362, 363, 364, 365, 366, 367, 368, 369, 370, 371, 375, 376, 377, 378, 380, 382, 383, 384, 412, 419, 445, 473, 474, 479, 491, 506, 507, 513, 514, 515, 517, 518, 519, 520, 521, 553, 554 Flek, L. 33, 138, 315, 339, 340, 341, 342, 343, 344, 345, 346, 347, 348, 349, 350, 351, 352, 353, 354, 355, 356, 373, 410, 416 Flober, G. 199 ogiston 13, 333, 572 Foks, D. 22 Foks, R. 507, 512 Forman, P. 356, 357, 360, 361, 362, 363, 365, 366, 367, 368, 369, 370, 371, 372, 373, 374, 375, 376, 377, 378, 384, 392, 403, 488, 492, 507, 520, 549 Frank, R. 5, 362 Franko, F. 87 Frege, G. 74 Frejzer, D. 330 Frenklin, B. 83 Frenklin, R. 30 Fridrihs, R. 17 Frojd, Z. 113, 132, 289, 477, 478 Frojdental, G. 99, 342, 352, 354, 472

Fuko, M. 124, 131, 132, 456, 508 Fuks, . 132 Fuler, S. 138, 374, 375, 424, 497, 498, 542, 546 fundacionalizam 74, 75 funkcionalizam 92, 129, 140, 184, 185, 186, 188, 202, 219, 558, 566, 567 Gajson, D. 384, 386, 387, 391, 392, 393, 394, 395, 396, 397, 399, 400, 401, 403, 549 Galen 254 Galilej, G. 71, 132, 154, 159, 164, 196, 308, 385, 446, 515, 549 Galison, P. 129, 549 Garld, J. 111, 266, 268, 272, 284 Garnkel, H. 20, 434, 435, 436, 437, 439 Gasendi, P. 151 Gastin, B. 555 Gatari, F. 514, 523 Gedel, K. 514 Gejd, M. 198 Geler, J. 383 genetika 494, 495, 496, 497, 527, 529, 531, 551 genijalnost 230, 231 genije 83, 158, 229, 230, 231, 232 Gerc, K. 332 Gergen, K. 316, 321, 322 Gerlah, V. 369 Gete, J. 241 Gibs, D. 83 Gijeman, R. 459, 460, 461 Gijerin, T. 70, 129, 155, 156, 215, 325, 326, 437, 506 Gilbert, D. 434, 437, 439, 459 Gilbert, V. 159, 160, 162, 164, 437

637

Gilispi, . 6, 284, 285, 319, 549 Gir, R. 53, 76, 77, 129, 327, 424, 467, 485, 563 Gitler, D. 7, 8 Glauber, J. 90 Glejzer, N. 284 Goldberg, S. 85, 549 Goldman, A. 8 Goldston, D. 202 Golton, F. 514 Gordon, G. 303 Gorman, M. 424 Gotfrid, K. 133 granini rad 70 Grej, D. 47 Grejem, L. 94, 96, 97, 98, 99, 355 Grejvs, R. 155 Gream, T. 148 Grinberg, H. 506 Gros, P. 113, 122, 123, 124, 127, 134, 487, 498, 499, 500, 501, 502, 503, 504, 505, 506, 507, 508, 510, 511, 512, 514, 526, 527, 528, 530, 531, 540, 545, 546 Gruber, H. 235 Gruenberger, F. 189 Gruner, S. 521 Gudrih, H. 6 Guld, S. 223, 525, 527, 528, 530, 531, 532, 533, 536, 537, 538, 540, 541, 544, 546 Guldner, A. 46, 47, 106, 284 Gumplovi, L. 343 Gurvi, . 169 Habermas, J. 440 Hagstrom, V. 105, 139, 166, 175, 220, 223, 227, 228, 250, 251, 258, 259, 284, 290, 552, 554, 558 Hajdeger, M. 508 Hajder, F. 20

Hajlbron, D. 549 Hajli, B. 383 Hajzenberg, V. 252, 365, 366, 371, 376, 377, 378, 379, 380, 381, 382, 513, 514, 520 Hak, S. 433, 507, 514 Haking, J. 317 Haksli, T. 83 Hal, D. 40, 129, 213, 219, 226, 549 Hamilton, V. 267, 268 hamitska hipoteza 519, 520 Haravej, D. 514 Harding, S. 511, 514 Hardvig, D. 224 Haris, K. 89 Haris, M. 23, 24 Hartli, D. 292 Harvi, V. 154, 155, 358, 385 Haton, D. 549 Hegel, G. 18, 19, 92, 370, 383 Helmholc, H. 252 hemiari 207, 248, 388, 483 hemija 13, 30, 39, 71, 85, 90, 102, 103, 108, 205, 206, 214, 216, 245, 248, 252, 294, 295, 302, 303, 305, 390, 394, 493, 572 Hempel, K. 84 hemurgija 85, 90 Henderson, L. 102, 103, 105, 109 Hendri, D. 357, 367, 371, 373, 374 Herbert, D. 215 Herc, H. 239 hermeneutika 20, 79, 328, 336, 337, 468, 514 Herskovic, M. 57, 87 Hese, M. 410 Hesen, B. 94, 95, 96, 97, 98, 99, 100, 141, 315, 339, 355, 494, 522 heterogeneza 386, 387, 388, 391,

638

394, 395, 398, 399, 400, 401 hibridizacija ideja 289, 352 hibridizacija uloga 288, 289, 352, 355 hijerarhija nauka 294, 303 Hil, K. 150, 151 Hiparh 165 Hipokrat 254, 387 Hit, T. 103 Hitler, A. 170 Hjuel, V. 40 Hjum, D. 16, 58, 321, 331, 332 Hobs, T. 100, 450, 451, 452, 453, 475, 478, 529, 560 Hol, A. 151 Hol, E. 217 Holdejn, D. 100, 495 Holinger, D. 87 Holis, M. 332, 428 holizam 25, 26, 35, 45, 48, 159, 161, 241, 331, 334, 336, 347, 350, 351, 353, 354, 383, 415, 440 Holton, D. 105, 133, 492, 493, 495, 496, 499, 506, 507 Homans, D. 17, 20, 47, 48, 58 homogeneza 401 Horton, R. 69, 243 Hruov, N. 496, 497 Huk, R. 214, 215 humanistike discipline 55, 56, 88, 123, 128, 130, 158, 205, 217, 277, 294, 295, 296, 307, 313, 360, 486, 499, 500, 503, 507, 532 Huserl, E. 18, 436 idealizam 49, 73, 79, 96, 146, 312, 328, 343, 370, 415, 433, 441, 496, 497, 534 ideologija 8, 9, 11, 12, 14, 19, 27, 46, 47, 57, 59, 60, 61, 62, 63, 64, 65, 66, 67, 68, 69, 70, 71, 72, 79, 86, 92, 93,

94, 97, 98, 99, 112, 121, 124, 126, 127, 129, 130, 131, 134, 149, 153, 286, 357, 359, 362, 367, 369, 372, 397, 401, 441, 442, 443, 460, 488, 495, 498, 512, 513, 514, 517, 519, 520, 521, 522, 526, 528, 529, 530, 533, 534, 535, 536, 537, 539, 546, 548, 549, 551 ideologizam 59 indeterminizam 21, 370, 372, 374, 375, 381, 448 instrumentalizam 13, 29, 372, 441, 448 integracija 5, 65, 310, 562 inteligencija 194, 196, 234, 235, 238, 424 internalizacija 35, 36, 42, 58 internalizam 7, 8, 14, 31, 32, 33, 35, 38, 41, 42, 51, 114, 125, 156, 322, 363, 373, 374, 377, 379, 387, 392, 455, 558 IQ 70, 196, 221, 525, 526, 535, 536, 538, 559 iracionalizam 65, 72, 113, 114, 327, 366, 518, 525 iracionalnost 35, 114, 116, 120, 158, 192, 241, 289, 290, 324, 335, 405, 423, 427, 428, 429, 443, 478, 479, 482, 511, 522 Irigarej, L. 523 ishod znanja 320, 321 istoricizam 18, 19, 456, 519 istorija nauke 6, 13, 34, 39, 91, 101, 102, 141, 272, 285, 319, 451, 479, 548, 563 istorizam 18 istraivaki front 177, 302, 303, 304, 305, 308, 349, 568, 569 izo-emocionalne linije 242

639

jaki program 8, 28, 117, 125, 136, 138, 402, 403, 404, 405, 406, 407, 408, 409, 417, 418, 422, 424, 425, 426, 427, 430, 431, 432, 433, 446, 455, 457, 474, 477, 481, 482, 483, 484, 574, 577 Jang, K. 204 Janovski, P. 139 jatromehanizam 357, 358, 359 Jordan, P. 362, 365, 366 Jung, K. 378 Kac, M. 340 Kalon, M. 432, 454, 458, 459, 474, 475, 480, 483, 523 Kalvin, . 147 Kamerer, P. 196, 221 Kaneman, D. 20 Kant, I. 39, 92, 203, 321 Kaplan, N. 267, 268, 284 Karlajl, T. 230 Karnap, R. 5, 84, 105, 319 Kartrajt, T. 149 Katel, D. 168 kauzalnost 405, 406, 408, 424, 425, 426, 427, 429, 431, 447, 449, 483, 578 Kebler, R. 299 Kej, P. 412, 413 Kejns, D. 161 Keler, E. 514 Keli, H. 20 Kembel, D. 78, 237, 446, 563 Kemp, S. 432, 433 Kepler, J. 100, 154, 239, 446, 571 Kerc, P. 507, 508 Kerni, H. 148, 151 Kerol, D. 149, 150 Kertge, N. 129, 507 Kesler, M. 269

Kier, F. 78, 84, 125, 562, 563 Kim, K. 250 King, M. 184, 185, 186 Kit, A. 221 Kits, D. 11 Kivije, . 385, 392, 393 Kjerkegor, S. 367 Klakhon, K. 55, 58 Klark, D. 100 klasikacija 64, 77, 333, 347, 354, 409, 410, 411, 412, 413, 414, 447, 448 Klinton, B. 139 Knap, R. 6 Knor-Cetina, K. 284, 318, 326, 437, 458, 467, 468, 469, 470, 471, 472, 473, 481, 558 Koare, A. 104 kocitiranje 268, 269, 273, 276, 292, 293 kodikacija 228, 281, 293, 294, 295, 298, 302, 304, 305 Koen, B. 5, 83, 103, 107, 109, 241, 242, 243, 364, 549 kognitivni resursi 28, 43, 326, 458, 540, 563 Koh, R. 397 Kol, D. 105, 139, 183, 197, 198, 200, 247, 249, 250, 273, 281, 283, 284, 566, 567 Kol, S. 105, 129, 139, 197, 198, 200, 207, 208, 215, 247, 249, 250, 252, 284, 295, 300, 302, 303, 304, 306, 310, 311, 312, 319, 320, 321, 402, 507, 566, 567, 568 kolektiv miljenja 336, 341, 345, 346, 348, 349 Kolins, H. 125, 133, 136, 137, 318, 326, 402, 417, 418, 419, 420, 421, 422, 424, 430, 431, 432, 440, 444, 446, 499, 578

640

Kolins, R. 17, 20, 91, 110, 238, 277, 286, 306, 307, 308, 309, 312, 352, 554 Kolman, A. 96, 97 Kolumbo, K. 239 Kompton, A. 364 komun(al)izam 170, 172, 176, 187, 194, 218, 257, Konant, D. 88, 89, 103, 105, 284, 389, 397, 401 konceptni simboli 270 Kondon, E. 88 Kondorse 57 konsenzus 10, 25, 36, 69, 130, 133, 181, 182, 185, 189, 206, 213, 216, 245, 273, 281, 282, 283, 293, 295, 296, 299, 300, 301, 302, 303, 304, 305, 306, 307, 308, 309, 310, 320, 324, 325, 329, 376, 377, 415, 416, 420, 421, 430, 441, 446, 452, 459, 465, 470, 472, 473, 478, 554, 564, 565, 566, 567, 568, 569, 575 Kont, O. 11, 15, 17, 19, 57, 81, 103, 105, 259, 294, 343, 372, 398 kontranorme 191, 192, 193 kontroverza 28, 30, 39, 71, 153, 196, 213, 240, 251, 269, 278, 286, 319, 323, 331, 349, 350, 384, 386, 387, 390, 391, 392, 393, 394, 396, 397, 399, 400, 401, 420, 421, 422, 430, 431, 440, 450, 451, 452, 453, 455, 466, 481, 486, 492, 493, 502, 510, 527, 528, 530, 535, 538, 540, 541, 544, 547, 548, 549, 550, 551, 552, 555, 559, 561, 563, 564, 572, 575 Kopernik, N. 100, 254, 446, 549, 571

Koland, D. 219, 220 Kozer, L. 106 Kramers, H. 363, 366, 367, 371, 372, 373 kreacionizam 30, 124, 477, 502, 508 kreativnost 18, 25, 26, 146, 191, 192, 206, 234, 235, 237, 238, 242, 295, 305, 350, 490, 548, 556 kredit/zasluga 176, 178, 194, 199, 201, 205, 207, 213, 214, 215, 219, 227, 249, 556, 557, 558, 566 Krejn, D. 105, 139, 179, 209, 254, 265, 272, 284, 290, 291 Krik, F. 30, 195, 240, 569, 570 Kristeva, J. 523 Krinamurti, J. 383 kritika teorija 20 Krober, A. 230, 231, 347 Kroe, B. 18 krucijalni eksperiment 388, 391, 399, 401, 446 Kukla, A. 317 Kuli, . 231 Kultgen, D. 47 kulturna pismenost 509 kulturni konstruktivizam 498, 500, 503, 504 kulturni materijalizam 23 Kun, T. 9, 110, 111, 112, 113, 114, 115, 116, 117, 118, 119, 120, 124, 125, 129, 138, 184, 217, 236, 241, 243, 247, 250, 251, 252, 263, 265, 279, 284, 319, 320, 331, 339, 340, 341, 343, 346, 348, 349, 352, 355, 357, 402, 455, 491, 500, 507, 513, 514, 530, 552, 554, 561, 568, 570, 571, 572 Kvajn, V. 75, 76, 105, 119, 431 kvantna lozoja 382, 383 kvantna gravitacija 513, 514, 515,

641

523, 525 kvantna mehanika 95, 96, 264, 357, 359, 360, 364, 365, 366, 367, 371, 373, 375, 376, 379, 380, 381, 382, 494, 513, 514, 520 kvantna teorija 252, 357, 361, 364, 365, 366, 371, 375, 377, 378, 381, 382, 492

252, 363, 369, 377, 383, 359, 367, 380,

Lag, E. 374, 375 Lakan, . 131, 508, 523 Lakato, I. 35, 118, 119, 120, 137, 195, 319, 423 Lamark, . 40, 385, 392, 496 Landberg, D. 15, 16, 17, 284 Langdon, D. 221 Langmjur, I. 493 Latur, B. 118, 125, 284, 318, 432, 437, 454, 457, 458, 459, 460, 461, 462, 463, 464, 465, 467, 469, 474, 475, 477, 478, 479, 480, 481, 482, 483, 484, 498, 513, 514, 518, 523, 549, 557, 558, 568 Laudan, L. 129, 401, 422, 423, 426, 427, 549, 573 Laue, M. 379 Lavdoj, A. 103 Lavoazje, A. 572 Legenda 84, 111, 125 Lefkovic, M. 519 Lenjin, V. 94, 96, 97, 383, 491 Levelin, K. 169 Levenhuk, A. 385 Levi, I. 342, 352, 354 Levi-Bril, L. 340, 343 Levi-Stros, K. 169 Levin, K. 20 Levins, R. 227, 538, 539 Levit, N. 113, 123, 124, 127, 134, 487, 498, 499, 500, 501,

502, 503, 504, 505, 506, 507, 508, 510, 511, 512, 514, 526, 527, 528, 530, 531, 540, 541, 545, 546 Libig, J. 90, 397, 399 Lin, M. 430, 434 Lind, R. 106 Line, K. 385 Liotar, . 131, 508, 514 Lipset, S. 106 Lisenko, T. 57, 494, 495, 496, 497 List, S. 222, 223 Livajn, D. 511 Lo, D. 137, 454, 458, 459, 474, 476, 480, 483 Lob, . 103 Lodal, D. 303 logiki empirizam 84, 158 logiki pozitivizam 10, 56, 84, 114, 158, 306 Lok, D. 11 Lorenc, H. 446 Lorenc, K. 512 Lotka, A. 246, 247 Lotkin zakon 182, 244, 246, 247 Luis, M. 506, 507 Luka, . 440 Luks, S. 332 Luontin, R. 227, 525, 527, 531, 532, 533, 535, 536, 538, 540, 541, 544, 546 Luter, M. 147 Mah, E. 96, 105, 174, 360, 492 Mahoni, M. 194, 235 Majer, E. 38 Majers, G. 424 Majklson, A. 133, 446 Makajver, R. 16, 87, 169 Makarti, D. 383 Makartur, R. 227 Makenzi, D. 402, 440, 449, 505 Makga, V. 520

642

Maklaud, R. 136 Makmalin, E. 37, 38, 39, 49, 50, 51, 107, 226 Maksvel, D. 33, 364 Maliken, R. 88 Malinovski, B. 340 Malkej, M. 136, 178, 185, 186, 188, 434, 437, 438, 439, 444, 459, 506 Malpigi, M. 385 Mamford, L. 493 Manc, P. 18 Manhajm, K. 7, 64, 65, 66, 93, 94, 112, 142, 319, 343, 403, 531, 573 Marks, K. 18, 19, 25, 64, 69, 92, 93, 97, 104, 105, 113, 132, 440, 491, 496 marksizam 25, 56, 64, 92, 93, 94, 95, 96, 97, 98, 99, 100, 101, 102, 104, 107, 128, 129, 135, 136, 328, 343, 361, 383, 402, 440, 441, 444, 496, 501, 503, 521, 531, 534, 535, 536, 537, 538, 539, 540, 541, 546, 559 Markuze, H. 122, 534 Martin, B. 505, 550 Martin, E. 511 Matejev efekat 180, 196, 198, 199, 202, 203, 205, 206, 207, 208, 212, 285, 295, 470 matematiari 149, 163, 226, 271, 368, 369, 382 matematika 28, 30, 65, 92, 93, 97, 101, 103, 108, 137, 151, 158, 162, 164, 206, 216, 226, 228, 232, 252, 256, 271, 295, 298, 305, 307, 308, 337, 361, 367, 377, 382, 403, 405, 408, 431, 512, 515, 518, 554, 573 matematizacija 307, 308

materijalizam 73, 92, 109, 141, 146, 154, 312, 337, 338, 360, 361, 362, 367, 392, 393, 394, 395, 396, 398, 407, 408, 481, 491, 496 Medavar, P. 240 medicina 33, 108, 151, 162, 163, 177, 220, 221, 242, 256, 342, 343, 352, 353, 354, 355, 358, 457, 460, 506, 507, 508, 524 mehanicizam 74, 159, 362, 491, 514 Melcer, B. 197 Mendel, G. 196, 496 Menger, K. 18 Mermin, D. 133 Merton, R. 5, 6, 7, 9, 48, 51, 78, 87, 88, 91, 94, 102, 104, 105, 106, 107, 108, 109, 110, 111, 112, 118, 119, 129, 139, 140, 141, 142, 143, 144, 145, 146, 147, 148, 149, 150, 151, 152, 153, 154, 155, 156, 157, 160, 162, 166, 167, 168, 169, 170, 171, 172, 173, 176, 177, 178, 181, 183, 184, 185, 186, 187, 188, 189, 190, 191, 192, 193, 194, 196, 198, 199, 202, 203, 204, 205, 206, 207, 208, 209, 212, 214, 215, 216, 217, 218, 219, 220, 226, 228, 229, 232, 233, 239, 249, 252, 256, 266, 279, 284, 285, 293, 295, 297, 300, 310, 314, 325, 340, 375, 428, 429, 482, 491, 492, 506, 537, 552, 554, 556, 558, 563, 565, 567, 574, 579 mertonovska sociologija nauke 9, 25, 26, 33, 91, 137, 184, 186, 188, 293, 314, 318,

643

320, 325, 326, 356, 374, 446, 450, 562, 564, 567, 568, 573 Meseri, P. 251 metazika 72, 73, 75, 92, 132, 133, 154, 158, 159, 323, 371, 372, 377, 381, 382, 392, 414, 426, 491, 513, 515, 574 metaziki socijalni konstruktivizam 317 metodoloki individualizam 25, 26, 48, 161, 336, 416 Miurin, I. 496 Mid, D. 203 Mid, M. 87 Mil, D. 57, 321, 408 Mildmej, V. 148 Miler, D. 133 Milgram, S. 270, 271 Mili, V. 94, 96, 99 Mils, R. 106, 142 Minkovski, H. 514 Mirski, E. 89 Mitrof, J. 192, 193, 194, 195 Mizes, R. 369, 370 Molijer 199 Montelano, B. 507, 514 Montenj, M. 331, 332 morfogenetiko polje 383, 515, 518 Morgan, D. 155 Morgan, L. 330 Mori, M. 83 Morli, E. 133, 446 Mos, M. 409, 410, 414 mreni model 409, 410, 446 multifunkcionalnost 354, 355 Mur, D. 58 Musolini, B. 87 Nanda, M. 507 naturalistiki prioritet 76 naturalistiki socijalni konstrukti-

vizam 28, 315 naturalizacija 78, 79, 80, 81 naturalizam 14, 17, 20, 34, 35, 53, 55, 56, 58, 72, 73, 74, 75, 76, 77, 78, 79, 80, 81, 159, 230, 315, 328, 339, 408, 426, 431, 433, 440, 441, 443, 449, 450, 483 nauna prevara 219, 222, 224, 229 nauna revolucija 115, 116, 217, 230, 236, 240, 252, 253, 263, 278, 279, 307, 308, 340, 352, 549 Nauni ratovi 71, 82, 113, 122, 123, 124, 125, 127, 128, 138, 316, 363, 433, 482, 484, 485, 486, 487, 489, 490, 498, 500, 510, 512, 522, 525, 526, 527, 530, 531, 540, 541, 542, 543, 545, 547, 555, 559, 560, 561 nauni stav 72, 88, 160 negativno citiranje 268 Nejgel, E. 5, 48, 49, 50, 84, 87, 319 Nekam, A. 215 Nelkin, D. 511 Nelson, A. 317 Nelson, B. 146 nepristrasnost 118, 137, 405, 406, 417, 422, 427, 449, 465 Nernst, V. 370 nevidljivi koled 172, 188, 194, 257, 265, 269, 270, 271, 275, 277, 279, 280, 376, 476, 555 nezainteresovanost 130, 169, 170, 173, 176, 194, 219, 326, 471, 552 Nidam, Don 386, 389, 390 Nidam, Dozef 101, 109, 495 Nie, F. 321, 478 nihilistiki socijalni konstruktivi-

644

zam 28, 29, 315 nihilizam 57, 122 Nizbet, R. 106 Nojman, D. 382 Nojrat, O. 114 Nola, R. 424, 425 normalna nauka 114, 119, 120, 121, 236, 240, 247, 265, 354, 568 Norman, R. 160 normativna struktura nauke 140, 152, 168, 184, 185, 186, 189, 192, 212, 285, 517, 565, 566 norme 6, 33, 38, 51, 53, 58, 59, 60, 68, 77, 112, 140, 152, 157, 164, 168, 169, 170, 172, 173, 175, 176, 177, 179, 181, 183, 185, 186, 187, 188, 189, 191, 192, 193, 194, 196, 202, 208, 209, 210, 211, 219, 220, 222, 225, 229, 233, 255, 258, 290, 300, 326, 332, 334, 335, 407, 450, 488, 558, 563, 565, 574, 576, 577, 578 Njuman, M. 270 Njutn, I. 10, 11, 94, 95, 96, 97, 98, 99, 100, 115, 154, 161, 165, 196, 214, 215, 236, 295, 311, 355, 364, 445, 514, 549 objektivizam 328, 329, 337, 469, 486, 502 objektivnost 9, 10, 12, 13, 15, 17, 19, 21, 22, 23, 24, 26, 27, 28, 29, 30, 35, 36, 42, 43, 44, 45, 49, 50, 51, 52, 55, 56, 57, 58, 69, 71, 72, 73, 76, 84, 88, 93, 112, 122,

123, 125, 126, 127, 130, 134, 157, 171, 177, 181, 182, 192, 194, 203, 208, 213, 225, 226, 227, 234, 235, 252, 272, 273, 292, 308, 309, 311, 314, 315, 319, 320, 321, 327, 328, 329, 331, 334, 337, 339, 345, 349, 350, 354, 377, 382, 383, 401, 403, 404, 408, 410, 416, 417, 429, 430, 441, 452, 453, 464, 465, 479, 486, 491, 497, 500, 501, 502, 505, 508, 513, 515, 522, 524, 525, 526, 528, 529, 530, 532, 533, 537, 538, 539, 540, 541, 544, 546, 547, 552, 558, 570, 571 obliteracija putem inkorporacije 204, 205, 239, 285, 294 Ogbern, V. 5, 6, 16, 231, 232, 233, 284 Okenden, R. 215 Oldenburg, H. 255, 257 Openhajmer, R. 383 opskurantizam 367, 382, 516 ordinarizam 19, 30, 32, 343, 562 organizovani skepticizam 169, 170, 173, 187, 194, 325, 326 Ortegina hipoteza 182, 196, 246, 247, 249, 490, 567 Ostvald, V. 103, 252, 360 otvoreni um 62, 64 Oukli, K. 222 Pajk, K. 23 Paracelzus 160 paradigma 55, 61, 107, 114, 115, 116, 241, 243, 244, 252, 263, 304, 320, 346, 349, 351, 507, 554, 561, 570 parapsihologija 383, 491, 520, 578

645

Pareto, V. 105 Park, R. 106 Parsons, T. 5, 6, 44, 45, 55, 57, 67, 68, 104, 105, 106, 108, 110, 169, 284, 310 partikularizam 171, 176, 177, 179, 180, 181, 182, 183, 184, 189, 193, 212, 297, 502, 504, 566 Paskal, B. 151, 154, 199 Paster, L. 40, 71, 289, 384, 386, 387, 388, 389, 390, 391, 392, 393, 394, 395, 396, 397, 398, 399, 400, 401, 411, 446, 477, 560 Pauli, V. 378 Pavlov, I. 496 Pejli, V. 76 Pels, D. 551 Perkin, V. 90 perspektivizam 48, 65, 315, 504 Petronijevi, B. 217 Pijae, . 340 Pikard, M. 57 Pikering, E. 514 Pilke, R. 86, 139 Pin, T. 133, 402, 578 Pinker, S. 223 Pirson, K. 552 Plank, M. 239, 250, 251, 252, 364, 365, 367, 370 Plankov princip 196, 241, 244, 246, 250, 251, 252, 253, 490 Platon 385 Plinije 254 Poenkare, A. 103, 367, 445 Polanji, M. 138, 193, 218, 244, 245, 319 Polibije 165 Poling, L. 30 Poper, K. 13, 18, 19, 69, 84, 112, 113, 115, 118, 119, 120, 193, 340, 403, 419, 443, 494

Porter, R. 549 postmoderni generator 127 postmodernizam 19, 28, 49, 70, 79, 125, 126, 127, 128, 130, 131, 134, 138, 307, 312, 315, 363, 379, 382, 485, 486, 487, 500, 501, 503, 506, 508, 511, 512, 513, 514, 515, 517, 518, 521, 523, 524, 525, 526, 528, 530, 536, 540, 542, 544, 546, 559 postnormalna nauka 125, 126 poststrukturalizam 20, 27, 128, 131, 132, 133, 513 pozitivizam 15, 16, 17, 19, 20, 23, 24, 28, 36, 44, 52, 74, 84, 92, 104, 114, 120, 181, 184, 185, 272, 306, 308, 310, 319, 328, 338, 355, 356, 360, 361, 362, 372, 373, 380, 393, 398, 441, 442, 472, 491, 492, 505, 534, 579 pragmatika simetrija 427 pragmatizam 19, 29, 63, 72, 306, 331, 336 Prajs, D. 100, 101, 110, 111, 139, 243, 246, 247, 249, 250, 254, 255, 258, 265, 272, 279, 283, 284, 458 predarvinistika biologija 38, 549 prezentizam 40, 41, 334, 345 princip aracionalnosti 401, 427, 573 princip asimetrije 427, 428, 429, 430, 439, 450, 451, 482, 483 logika asimetrija 429 psiholoka asimetrija 429 prioritet 85, 160, 172, 194, 212, 213, 216, 217, 218, 219, 220, 226, 229, 255, 267, 285, 556, 565

646

prirodna racionalnost 442, 443 prirodne nauke 16, 42, 44, 65, 73, 75, 76, 79, 101, 103, 112, 138, 147, 178, 185, 186, 216, 217, 256, 262, 294, 295, 296, 300, 301, 303, 307, 308, 309, 310, 313, 319, 323, 337, 339, 356, 360, 377, 378, 403, 409, 427, 438, 443, 449, 458, 467, 468, 469, 479, 498, 511, 524, 528, 544, 553, 567, 568 prividna inacija 550 prividna redukcija 550 priznanje 33, 100, 172, 178, 179, 180, 181, 197, 198, 199, 200, 202, 206, 207, 208, 213, 214, 216, 218, 227, 231, 234, 249, 258, 259, 266, 267, 276, 289, 299, 300, 302, 351, 497, 553, 554, 556, 557, 558, 565, 566 problem malog sveta 270 pronauka 84, 113, 125, 127, 306, 313, 328, 366, 484, 486, 500, 511, 525, 526, 530, 531, 543, 544, 545, 546 prosopograja 271 prosvetiteljstvo 10, 89, 152, 330, 485, 503, 506 Prust, M. 199 pseudoistorija 360, 367, 493, 519 pseudonauka 19, 30, 70, 119, 187, 188, 189, 219, 493, 494, 509, 520, 578, 579 pseudonaunici 189 psihoanaliza 19, 132, 289, 383, 491, 511, 518 psihologija 20, 34, 60, 64, 76, 77, 80, 81, 151, 159, 195, 204, 216, 232, 234, 248, 252, 261, 262, 286, 287, 294,

296, 302, 305, 316, 322, 334, 348, 361, 378, 413, 419, 423, 424, 425, 431, 440, 490, 511, 563 psihologija nauke 7, 195, 234 Psimopulos, M. 112, 113, 119, 120, 121, 500, 508 Ptolomej 196, 571 Pue, F. 71, 384, 386, 387, 388, 389, 390, 391, 392, 393, 394, 395, 396, 397, 398, 399, 400, 401, 411, 560 Rab, T. 150, 166 Rabi, I. 227 racionalizam 12, 19, 72, 134, 147, 153, 165, 184, 327, 330, 331, 334, 335, 336, 401, 423, 449, 458, 486, 541, 569, 571, 574 racionalna simetrija 427 racionalnost 10, 12, 31, 38, 51, 54, 84, 88, 112, 116, 118, 124, 132, 137, 147, 152, 162, 173, 174, 175, 176, 193, 194, 195, 225, 235, 317, 322, 332, 333, 335, 350, 356, 374, 404, 405, 406, 417, 418, 422, 423, 424, 426, 427, 428, 429, 431, 434, 435, 436, 439, 443, 445, 449, 467, 468, 471, 478, 490, 522, 545, 546, 571, 572, 578, 579 Radeford, E. 87, 365 Rader, H. 367, 372, 373 Radner, R. 52 Radvik, M. 129, 549 Rajf, F. 357 Rajh, V. 383 Rajhenbah, H. 84, 340, 370, 371 Ranke, L. 328 rasa 12, 179, 183, 230, 231, 278, 519, 520, 525, 526

647

Rasel, B. 87 rasizam 85, 534, 540, 560, 573 Ravec, D. 138 realistiko-konstruktivistika sociologija nauke 568 realizam 12, 13, 26, 36, 72, 78, 135, 272, 317, 318, 324, 325, 326, 327, 328, 329, 337, 338, 356, 376, 377, 408, 414, 420, 429, 431, 432, 441, 466, 467, 469, 485, 486, 490, 513, 541, 563, 569, 570 Redi, F. 385, 386, 389 redukcionizam 21, 25, 39, 75, 80, 81, 125, 159, 188, 205, 262, 325, 353, 354, 395, 408, 481, 485, 574, 576 reeksivnost 21, 130, 405, 408, 417, 427, 430, 431, 436, 459, 543, 576 relacionizam 65 relativizam 14, 19, 22, 24, 27, 28, 29, 35, 42, 43, 56, 57, 65, 93, 112, 113, 115, 117, 118, 122, 125, 128, 129, 136, 137, 181, 212, 273, 274, 306, 309, 317, 318, 319, 322, 324, 325, 326, 327, 330, 331, 332, 333, 334, 335, 336, 337, 344, 345, 350, 352, 353, 354, 355, 356, 361, 365, 373, 401, 406, 407, 408, 409, 410, 412, 415, 416, 417, 419, 421, 427, 430, 431, 440, 441, 442, 446, 448, 457, 466, 471, 472, 473, 474, 477, 479, 481, 483, 484, 485, 486, 490, 491, 492, 501, 502, 511, 516, 518, 523, 525, 528, 529, 539, 540, 546, 547, 562, 569, 570, 574, 575, 579 religija 6, 11, 13, 14, 31, 32, 38,

50, 55, 56, 58, 76, 80, 87, 89, 92, 97, 98, 108, 109, 112, 143, 144, 147, 148, 149, 150, 151, 152, 153, 154, 155, 160, 164, 166, 168, 179, 183, 184, 209, 210, 232, 242, 243, 361, 377, 378, 386, 387, 391, 393, 396, 397, 398, 403, 407, 490, 491, 507, 508, 521, 524, 525, 549 religijska posveenost 13 Remzi, V. 103 Rendgen, V. 239 Reskin, B. 207, 248 Restivo, S. 8, 9, 91 retrospektivna falsikacija 233 Riards, R. 243, 549 Riards, T. 103 Ridli, Mark 223 Ridli, Met 223 Rikardo, D. 25 Riman, B. 514 Risman, D. 169 Robins, D. 550 Rojs, D. 102 Roki, M. 62, 64 Rol-Hansen, N. 39, 387, 388, 395, 396, 397, 401 romantizam 10, 11, 46, 330, 331, 360, 361, 371, 487 Ros, E. 512, 514, 516, 522 Rosijanov, K. 497 Rot, P. 421 Rotman, R. 177 Rouz, A. 53, 55 Rouz, H. 511 Roak, T. 122, 493 Ruso, . 199, 478 Ruz, M. 274, 527, 528 Sajli, A. 103 Sajmon, H. 238, 424, 549 Salovej, F. 548, 549

648

Samner, V. 106 Sapir, E. 447 Sapir-Vorfova hipoteza 333, 411 Sarton, D. 91, 102, 103, 104, 105, 108, 141, 158, 215, 284, 285, 288, 319 scijentizam 41, 323, 339, 481, 494 Segerstrole, U. 117, 531, 534, 536, 545 semantiki socijalni konstruktivizam 317 Sen-Simon, A. 199 Serl, D. 128, 416, 487 simboliko citiranje 268, 555 simetrija 72, 118, 137, 343, 388, 405, 406, 408, 417, 422, 427, 428, 443, 449, 451, 475, 476, 478, 479, 480, 481, 482, 483, 576, 578, 579 Sismondo, S. 326 sistemizam 25, 26, 416 skepticizam 88, 132, 173, 338, 509, 533, 572 metodoloki 14 samoporaavajui skeptiki relativizam 49 sistematski 14 Skiner, B. 77, 512 Slejter, D. 363, 371 Slobodkin, L. 227 Smelser, N. 15 Smit, A. 529 Smit, D. 103 Smit, G. 221 Smol, A. 106, 270 Smol, H. 269, 270, 273, 276 Snou, . 123, 124 socijalna konstrukcija 12, 21, 30, 130, 131, 157, 273, 305, 316, 318, 326, 353, 414, 415, 439, 445, 459, 461, 492, 516, 517, 524 socijalna paradigma 60, 61 socijalni darvinizam 512, 535 socijalni konstruktivizam 9, 13,

19, 21, 22, 24, 28, 29, 30, 32, 33, 36, 57, 65, 69, 70, 71, 72, 82, 99, 113, 116, 117, 118, 122, 125, 126, 127, 128, 129, 134, 136, 138, 140, 177, 181, 244, 272, 284, 314, 315, 316, 317, 318, 319, 320, 321, 322, 323, 324, 325, 326, 327, 328, 331, 333, 334, 336, 337, 339, 340, 347, 351, 354, 356, 357, 373, 384, 394, 396, 400, 402, 409, 415, 422, 424, 426, 432, 437, 438, 444, 445, 446, 449, 450, 454, 455, 457, 458, 464, 466, 467, 469, 471, 472, 473, 481, 482, 484, 486, 490, 491, 498, 499, 500, 501, 502, 503, 504, 505, 506, 510, 511, 512, 518, 522, 524, 525, 526, 528, 530, 546, 547, 552, 558, 562, 564, 568, 569, 570, 572, 573, 574, 575, 576, 577, 579 sociobiologija 59, 227, 268, 274, 296, 309, 310, 486, 487, 512, 526, 527, 528, 530, 531, 532, 535, 536, 538, 539, 540, 541, 544, 547, 551, 552, 555, 556, 559, 560, 561 sociobiolozi 525 sociologija nauke 5, 6, 7, 8, 9, 10, 13, 17, 19, 20, 24, 25, 26, 28, 30, 31, 32, 33, 36, 41, 59, 70, 71, 72, 77, 78, 82, 90, 91, 92, 93, 99, 101, 102, 105, 107, 108, 109, 110, 112, 118, 119, 122, 123, 127, 129, 136, 137, 138, 139, 140, 141, 143, 145, 156, 167, 168, 171, 177, 178, 179, 184, 185, 189, 195, 196, 215, 228, 234, 241, 250, 254, 263, 265, 271, 272, 279, 280,

649

282, 283, 284, 285, 286, 293, 303, 314, 315, 319, 322, 323, 324, 325, 326, 330, 331, 336, 339, 340, 343, 350, 355, 356, 403, 404, 408, 418, 422, 428, 430, 432, 436, 437, 439, 447, 455, 458, 462, 469, 472, 473, 484, 485, 487, 488, 492, 494, 497, 498, 501, 505, 507, 521, 541, 546, 547, 549, 553, 562, 564, 565, 568, 573, 574, 576, 577, 579 sociologija znanja 7, 8, 24, 36, 37, 51, 64, 66, 68, 69, 93, 94, 112, 135, 141, 142, 185, 282, 323, 326, 343, 403, 404, 405, 406, 407, 409, 414, 422, 438, 443, 484, 531, 573 Sokal, A. 379, 486, 499, 511, 512, 513, 514, 515, 516, 517, 518, 519, 521, 522, 523, 524, 525, 526, 538, 541, 542, 545 Sorokin, P. 6, 64, 104, 105, 106, 108, 141, 249 Sosir, F. 132 Spalancani, L. 386, 389 Spejts, D. 57 Spenser, H. 57, 105 Spinoza, B. 321 spontana generacija 71, 384, 385, 386, 387, 388, 389, 390, 391, 392, 393, 394, 395, 396, 398, 399, 400, 401 Staljin, J. 95, 97, 170, 383, 496, 497 Stark, V. 66, 67 Stela, D. 214, 215 Steluti, F. 385 Sternberg, R. 237 stil miljenja 188, 238, 341, 346, 349, 350, 352, 354 Stimson, D. 144 Stjuart, D. 246

Storer, N. 108, 284, 298, 299, 300, 307 Stouks, T. 292 subjektivizam 22, 26, 30, 56, 118, 119, 193, 273, 328, 329, 330, 336, 337, 338, 380, 483, 486, 502, 516, 579 subjektivnost 12, 18, 21, 22, 23, 36, 43, 44, 45, 69, 72, 114, 131, 177, 181, 182, 192, 194, 202, 207, 234, 273, 311, 312, 327, 328, 329, 349, 465, 480, 493, 508, 524, 549, 571 Svamerdam, J. 385, 386 afer, S. 433, 440, 451, 452, 453, 484, 549 ali, A. 460, 461 apir, D. 35, 36, 42, 58 apiro, H. 489 arden, T. 221 artre, B. 215 ejpin, S. 20, 36, 37, 42, 284, 322, 323, 357, 402, 433, 440, 451, 452, 453, 455, 456, 457, 484, 505 eldrejk, R. 383, 514 eler, M. 7, 64, 66, 93 erif, M. 290 ic, A. 88, 434, 436 ils, E. 24, 25, 284, 340, 487, 488, 531, 532 kori, M. 23, 74, 77, 132, 182, 414, 416, 434, 491, 528, 529 maus, V. 220, 222, 426, 575 openhauer, A. 203 otki, V. 370 pengler, O. 93, 360, 361, 362, 367, 368, 369, 372, 487, 492, 493 ram, V. 292 redinger, E. 365, 366, 370, 371, 379

650

tern, O. 369 ulce, T. 60 umpeter, J. 66, 67, 105 veber, S. 520 Tagard, P. 424 Tajlor, E. 330 Tard, G. 479 Tarner, S. 317 Teneri, P. 103 Tenis, F. 105 Teokaris, T. 112, 113, 119, 120, 121, 500, 508 teorija aktera i mree 125, 432, 454, 458, 460, 474, 476, 480 teorija relativiteta 6, 95, 96, 133, 295, 361, 364, 377, 412, 446, 480, 494, 514, 523 teorije interesa 117, 363, 374, 402, 434, 444, 449, 450, 453, 455, 472, 474, 570 Tibo, D. 20 Tindal, D. 390, 400 Tojnbi, A. 493 Tomas, D. 202, 203, 204, 205, 231, 232, 284 Tomas, V. 106, 202, 203, 204, 205, 214 Tomasova teorema (denicija situacije) 21, 46, 68, 202, 203, 204, 415, 418, 435, 436 Torndajk, E. 53, 55 Torndajk, L. 102, 161 Torner, J. 144 To, N. 432 Trel, D. 509 Trel, E. 18, 362, 367, 368 Tverski, A. 20 tvrdi program 576, 578 ujedinjena teorija nauke 563 univerzalizam 123, 130, 171, 174, 175, 176, 179, 180, 181, 182, 562, 170, 178, 183,

184, 185, 186, 189, 192, 193, 194, 208, 212, 249, 326, 566, 567 Vajgl, R. 353 Vajnberg, S. 5, 122, 379, 491, 492, 497, 498, 499, 505, 514, 519, 523 Vajs, P. 294 Vajt, L. 230, 347 Vajt, R. 220 Vajthed, A. 103, 105, 383 Vajtli, R. 136 Vajz, M. 506 Vavilov, N. 95, 96, 494, 495, 496, 497 Vavilov, S. 95, 494 Veber, M. 7, 18, 43, 44, 45, 46, 47, 48, 67, 105, 143, 144, 153, 268, 284, 310, 311, 328, 331, 332, 336 Veblen, T. 6, 105 Vegener, A. 549 Vejl, H. 370, 371 Veldon, R. 552 veliki ovek 146, 230, 232, 249 Velikovski, I. 180, 186, 187, 188, 208, 209, 212 verikacija 16, 17, 36, 233, 364, 439 verikacionizam 13 Vesalije 254 Vibl, D. 223 Vijen, V. 362, 369, 370, 379 Viko, . 18 Viler, V. 105, 514 Vilijams, D. 275 Vilijams, R. 476 Vilson, E. 117, 173, 223, 227, 268, 310, 494, 497, 499, 512, 526, 528, 530, 531, 532, 533, 534, 535, 537, 539, 540, 541, 544, 546, 555, 556, 560 Vilson, K. 133 Vin, P. 402 Vin-Edvards, V. 275

651

Virilio, P. 523 Virt, L. 109 Vitgentajn, L. 74, 137, 318, 402 Vitruvije 236 Vodington, . 88, 170 Volas, A. 57, 217, 529 Volas, V. 17, 306, 309, 310, 311, 312, 313 Voler, V. 204 Volpert, L. 489, 490, 491, 497, 498, 499 Volpol, H. 239 Vong, D. 88 Vord, S. 132 Vorf, B. 412 Votson, D. 30, 195, 196, 240, 569, 570 vrednosna neutralnost 42, 43, 44, 46, 47, 48, 50, 51, 57, 69, 408, 481 vrednosna orijentacija 44, 48, 67, 68, 147, 148 vrednosna relevantnost 45 vrednosni stavovi i sudovi 36, 43, 44, 45, 47, 50, 52, 57, 58, 147, 532 vrednosti 6, 9, 12, 14, 22, 24, 36, 37, 38, 42, 43, 44, 45, 46, 47, 48, 49, 50, 51, 52, 53, 54, 55, 56, 57, 58, 59, 60, 61, 68, 69, 71, 72, 87, 88, 93, 97, 98, 118, 125, 127, 134, 140, 141, 143, 144, 146, 147, 151, 152, 153, 154, 156, 157, 166, 167, 168, 169, 170, 174, 175, 176, 177, 181, 182, 185, 190, 191, 203, 210, 214, 227, 229, 242, 298, 330,

332, 359, 363, 367, 368, 374, 377, 396, 436, 441, 442, 465, 476, 487, 489, 522, 525, 533, 534, 543, 544, 545, 546, 547, 548, 551, 555, 556, 559, 565, 574, 576, 577, 578 epistemike vrednosti 43, 49, 50, 51 neepistemike vrednosti 49, 50, 51 Vuini, A. 94, 98 Vudvard, A. 221 Vulgar, S. 137, 318, 424, 437, 449, 450, 454, 458, 459, 460, 461, 462, 463, 464, 465, 467, 469, 481, 514, 557, 558, 568 Zakerman, H. 105, 139, 156, 196, 197, 198, 199, 201, 205, 220, 252, 256, 281, 283, 284, 295, 297, 300, 567 zatvoreni um 62, 64 Zeitgeist 241, 242, 290 Ziman, D. 36, 138, 218, 235, 351 Zimel, G. 18, 20, 106, 268, 328 znanje jezgra 302, 303, 304, 305, 306, 349, 568, 569 Zola, E. 199 Zomerfeld, A. 359, 364, 365 iek, S. 514 ofroa, E. 392

652

SADRAJ
I. OSNOVNI EPISTEMOLOKO-METODOLOKI PROBLEMI I SPOROVI U SOCIOLOGIJI (NAUKE) ............................ 5 1. Sociologija (nauke) kao nauka .............................................................14 1.1. Antinauka u sociologiji ................................................................17 1.2. Zakonite generalizacije i (in)determinizam ............................... 20 1.3. Objektivnost/subjektivnost i emika/etika perspektiva ................21 1.4. Individualizam, holizam i sistemizam ....................................... 24 1.5. Ostali non sequitur argumenti protiv pronaune sociologije..... 27 2. Kognitivni internalizam, socijalni kontekstualizam i prezentizam ......................................................................................31 3. Vrednosti ............................................................................................. 42 4. Ideologija ............................................................................................. 58 5. Naturalizam ......................................................................................... 72 II. NASTANAK I EMANCIPACIJA SOCIOLOGIJE NAUKE.................. 82 1. Zamisli o beskrajnoj nauci .................................................................. 82 2. Uticaji marksizma, Manhajma, Hesena i Bernala ..............................91 3. Sarton, Merton, Barber, Ben-Dejvid i Prajs ..................................... 102 4. Epistemoloke antiteze i klasina filozofija nauke: Poper, Kun, Lakato i Fajerabend....................................................111 5. Socijalne i kognitivne okolnosti nastanka i razvoja postmodernizma i studija nauke i tehnologije .............................. 122 III. MERTONOV(SKI) PROGRAM SOCIOLOGIJE NAUKE ................ 140 1. Mertonova teza i Cilselova teza .........................................................142 2. Normativna struktura nauke i socioloka ambivalencija..................167 3. Matejev efekat, obliteracija putem inkorporacije i sistem(i) nagraivanja u nauci ....................................................................... 196

653

4. Viestruka otkria, spor oko prioriteta i problem naune prevare .................................................................................212 5. Socioloka koncepcija (naunog) genija, (nauna) kreativnost i nauni konzervativizam ............................................ 229 6. Ortegina hipoteza, Lotkin zakon i Plankov princip......................... 246 7. Komunikacija u nauci: nevidljivi koledi, citatologija i nastanak naunih disciplina ....................................... 253 8. Stepen kodifikacije sociologije i mertonovsko objanjenje problema konsenzusa .................................................. 293 IV. KONSTRUKTIVISTIKI PROGRAM(I) SOCIOLOGIJE NAUNOG ZNANJA .................................................314 1. Konstruktivizam, antirealizam i relativizam u sociologiji nauke ...........................................................................316 2. Konstruktivistiki holizam i sociologizam Ludvika Fleka ..............339 3. Formanovo objanjenje uspona akauzalne fizike u vajmarskom intelektualnom miljeu i uticaj kvantne filozofije na antinauku ..... 356 4. Experimentum crucis, konvergirajui dokaz ili odbrana socijalnih interesa Luja Pastera u debati oko spontane generacije. .. 383 5. Jaki program Dejvida Blura i empirijski program relativizma Harija Kolinsa ................................................................................. 402 6. Teorije interesa i uticaj etnometodologije i analize naunog diskursa na izuavanje nauke ......................................................... 434 7. Antropologija nauke i teorije aktera i mree .....................................457 V. NAUNI RATOVI KAO POSLEDICA USPONA ANTINAUNE SOCIOLOGIJE (NAUKE) ........................................ 485 1. Reakcije na antinaune reakcije: Ben-Dejvid, ils, Volpert, Vajnberg i Holton ............................................................................ 487 2. Napad Grosa i Levita na akademsku levicu..................................... 498 3. Prevara Sokal .....................................................................................510 4. Kontroverza oko sociobiologije kao pretea Naunih ratova .......... 527 5. Bilans Naunih ratova ........................................................................541 VI. KA EPISTEMOLOKI RELEVANTNOJ SOCIOLOGIJI NAUKE ....................................................................... 547 1. Nauna kontroverza i naunik kao akter .......................................... 547 2. Problem naunog konsenzusa i mogunosti postkonstruktivistike sociologije nauke ..........................................561 LITERATURA............................................................................................ 580 REGISTAR .................................................................................................. 632

654