Naslov originala: P.D .

Ouspensky: Psychology of the Possible Evolution of Mankind, Routledgc & Kegan Poul L t d , London, 1957

Za Izdavaca: Slobodan Blagojcvic

P. D. Ouspensky

Psihologija moguce evolucije covecanstva

(Uvod u ucenje Gurdijeva)

CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna bibliotcka Srbijc. Beograd

Prevod: Dusica Milojkovic

Uspcnski Pjotr Damjanovic Psihologija moguce evolucije covecanstva; prevod sa cnglcskog originala Dusica Milojkovic. - Beograd : Opus. 1997. - 87 sir.: Prevod dela: Psychology of the Possible Evolution of Mankind ISBN - 86 - 7453 - 016 - 11

Grafidko i tchnicko uredenjc: Slobodan Vitkovic Korcktura: Dusica Milojkovic Izdavac: OPUS-VIDEO. Bcoarad

OPUS . Beograd 1997

Stampa: Grafika, Mladenovac

SADRAJ: 1. UVOD 2. PRVO PREDAVANJE 3. DRUGO PREDAVANJE 4. TREE PREDAVANJE 5. ETVRTO PREDAVANJE 6. PETO PREDAVANJE 7 9 27 45 57 71

UVOD Pre nekoliko godina sam poeo da primam pisma od italaca svojih knjiga. U svim tim pismima nalazilo se jedno pitanje: ta sam radio nakon to sam napisao svoje knjige, koje su na engleskom objavljene 1920. i 1931., a napisane su 1910. i 1912. Na ova pisma ne bih nikada mogao da odgovorim. Bile bi mi potrebne itave knjige ak i da samo probam da to uinim. A l i kada su ljudi koji su mi pisali boravili u Londonu, gde sam iveo od 1921., pozivao sam ih i organizovao za njih niz predavanja. Na ovim predavanjima sam pokuao da odgovorim na njihova pitanja i da objasnim ta sam otkrio nakon to sam napisao svoje dve knjige i kakav je bio pravac moga rada. 1934. sam napisao dva uvodna predavanja koja su davala neku optu ideju o onom to sam prouavao, kao i o smernicama na osnovu kojih je izvestan broj ljudi radio sa mnom. Bilo je potpuno nemogue da se sve ovo same u jedno, pa ak i u dva i l i tri predavanja: stoga sam ljude uvek upozoravao da ne vredi uti samo jedno i l i dva predavanja, ve da predstavu o pravcu moga rada mogu dati tek pet, i l i jo bolje deset. Ova predavanja su se od tada nastavila, a ja sam ih esto ispravljao i iznova pisao. U celini gledano sam itavom stvari bio zadovoljan. itano je pet predavanja, u mom prisustvu ili bez mene; sluaoci su mogli da postavljaju pitanja, a ako bi pokuali da slede savete i nagovetaje koji su im dati i koji su se prvenstveno odnosili na samoposmatranje i na izvesnu samodisciplinu, veoma brzo bi stekli sasvim dovoljno radno razumevanje onog im sam se bavio. Sve vreme sam, naravno, uvidjao da pet predavanja nije dovoljno, te sam u razgovorima koji su nakon njih sledili razradio i proirio prethodne podatke, pokuavajui da ljudima pokaem njihov sopstveni poloaj u odnosu na novo znanje. 7

Ustanovio sam da za veinu ljudi glavnu tekou predstavlja to da uvide da su zaista uli nove stvari, odnosno stvari koje nikada ranije nisu uli. Oni to nisu jasno formulisali, ali su zapravo u sebi uvek pokuavali da ovom protivuree i da ono to su uli prevedu na svoj uobiajeni jezik, ma kakav on bio. A ja to svakako nisam mogao da uzmem u obzir. Znam da oveku nije lako da shvati da je zaista uo nove stvari. Toliko smo naviknuti na stare prie i na stare motive da smo odavno prestali da se nadamo i da verujemo da moe postojati ma ta novo. A kada nove stvari ujemo, mi ih smatramo za stare ili mislimo da mogu da se objasne i protumae neim starim. Istina je da nije lako uvideti mogunost i neophodnost sasvim novih ideja, i da to s vremenom zahteva preocenjivanje svih uobiajenih vrednosti. Ne mogu da vam garantujem da ete od poetka uti nove ideje, to jest ideje koje nikada ranije niste uli;ali ako ste strpljivi, veoma brzo ete poeti da ih zapaate. A tada vam elim da ih ne propustite, i da ne pokuavate da ih interpretirate na stari nain. Njujork, 1945.

PRVO PREDAVANJE Govoriu vam o izuavanju psihologije, ali moram da vas upozorim da je psihologija o kojoj govorim veoma razliita od svega to vam moe biti poznato pod tim imenom. Za poetak moram da kaem da psihologija praktino nikad u istoriji nije bila na tako niskom nivou kao danas. Ona je izgubila svaki dodir sa svojim poreklom i svojim znaenjem, tako da je sada teko ak i definisati pojam psihologije, odnosno rei ta je psihologija i ta ona prouava. A to je tako uprkos injenici da nikada u istoriji nije bilo toliko psiholokih teorija i da se o psihologiji nikada nije toliko pisalo. Psihologija se ponekad naziva novom naukom. To je potpuno pogreno. Ona je moda najstarija nauka, i u svojim najsutinskijim crtama je, na nesreu, zaboravljena nauka. Da bi se razumelo kako psihologija moe da se definie, neophodno je shvatiti da ona, osim u savremeno doba, nikada nije postojala pod svojim sopstvenim imenom. Iz ovog ili onog razloga psihologija je uvek sumnjiena za pogrene ili subverzivne tendencije, bilo verske, bilo moralne, bilo politike prirode, i morala je na razliite naine da se preruava. Psihologija je hiljadama godina postojala pod imenom filozofije. U Indiji se svi oblici joge, koja u sutini predstavlja psihologiju, opisuju kao jedan od est sistema filozofije. Uenja sufija, koja su opet prvenstveno psiholoka, smatraju se delom za verska, a delom za metafizika. U Evropi su ak i sasvim nedavno, tokom poslednjih decenija devetnaestog veka, mnogi radovi iz oblasti psihologije smatrani filozofijom. A uprkos injenici da se gotovo sve filozofske discipline, kao to su logika, teorija saznanja, etika i estetika odnose na rad ljudskog uma i ljudskih ula, psihologija se smatrala inferiornom u odnosu na filozofiju i neim to se odnosi samo na nie, odnosno trivijalnije strane ljudske prirode.

Paralelno sa svojim postojanjem pod imenom filozofije, psihologija je jo i due postojala kao vezana za ovu ili onu religiju. To ne znai da su religija i psihologija ikada bile jedna te ista stvar i l i da je uoavana injenica da izmedju religije i psihologije postoji veza . Nema, medjutim, nikakve sumnje da je gotovo svaka religija - svakako da ne mislim na savremene falsifikate religije - razvila ovaj ili onaj oblik psiholokog uenja, esto povezan i sa izvesnom praksom, tako da je prouavanje religije veoma esto ukljuivalo prouavanje psihologije. Postoje i mnogi odlini psiholoki radovi koji se nalaze u sasvim pravovernoj verskoj literaturi razliitih zemalja i epoha. U ranom hrianstvu je, na primer, postojala zbirka knjiga razliitih autora pod zajednikim imenom Filokalija (Philokalia), koja se u nae doba koristi u pravoslavnoj crkvi, naroito za poduavanje kaludjera. U vreme kada je bila povezana sa filozofijom i religijom, psihologija je takodje postojala i u obliku umetnosti. Poezija, drama, skulptura, ples, pa ak i arhitektura, predstavljali su sredstva za prenoenje psiholokog znanja. Gotske katedrale su, na primer, u svom osnovnom znaenju bile psiholoka dela. U drevna vremena, pre nego to su filozofija, religija i umetnostpoprimile svoje posebne oblike u kojima su nam sada poznate, psihologija je postojala u obliku misterije, poput onih u Egiptu i staroj Grkoj. Kasnije, nakon nestanka misterija, psihologija je postojala u obliku simbolikih uenja, koja su nekad bila povezana sa religijom toga perioda, a nekad nisu. To su, na primer, astrologija, alhemija, magija, a od savremenijih masonerija, okultizam i teozofija. Ovde je neophodno napomenuti da se svi psiholoki sistemi i doktrine, oni koji otvoreno postoje ili su postojali i oni koji su bili skriveni ili prerueni, mogu podeliti u dve glavne kategorije. Prva: sistemi koji prouavaju oveka onakvog kakav jeste, ili onakvog kakav pretpostavljaju ili zamiljaju da jeste. Moderna "nauna" psihologija, odnosno 10

ono to je pod ovim imenom poznato, spada u ovu kategoriju. Druga: sistemi koji oveka ne prouavaju sa stanovita onoga to on jeste, ve sa stanovita onoga to bi mogao postati, to jest sa stanovita njegove mogue evolucije. Ovi poslednji sistemi su zapravo oni prvobitni, i l i u svakom sluaju stariji, i samo oni mogu da objasne zaboravljeno poreklo i znaenje psihologije. Kada shvatimo vanost prouavanja oveka sa stanovita njegove mogue evolucije, shvatiemo i da pravi odgovor na pitanje: Sta je psihologija? treba da bude da je psihologija prouavanje principa, zakona i injenica ovekove mogue evolucije. Ovde, u ovim predavanjima, govoriu iskljuivo sa tog stanovita. Nae prvo pitanje e biti - ta ovekova evolucija znai, a drugo, da li su za nju neopho4ni neki specifini uslovi? to se tie uobiajenih savremenih stavova o ovekovom poreklu i njegovoj prethodnoj evoluciji, odmah moram da kaem da oni ne mogu biti prihvaeni. Moramo da shvatimo da o ovekovom poreklu ne znamo nita, i da nemamo nikakvog dokaza o ovekovoj fizikoj ili mentalnoj evoluciji. Ako uzmemo istorijsko oveanstvo, odnosno oveanstvo u proteklih deset i l i petnaest hiljada godina, moemo nai nepogreive znake o postojanju vieg tipa oveka, ije se prisustvo moe ustanoviti na osnovu drevnih spomenika koje sadanje oveanstvo nije u stanju da ponovi niti da oponaa. to se tie praistorijskog oveka, ili stvorenja po izgledu slinih oveku pa ipak veoma razliitih od njega, ije se kosti ponekad nalaze u slojevima tla iz ledenog doba ili jo starijim, mogli bismo da prihvatimo sasvim moguu tezu da su ove kosti pripadale nekom biu sasvim razliitom od oveka koje je davno izumrlo. 11

Budui da poriemo prethodnu evoluciju oveka, moramo da poreknemo i svaku mogunost budue ovekove mehanike evolucije, odnosno evolucije koja se odvija sama od sebe, u skladu sa zakonima nasledjivanja i selekcije, a bez ovekovih svesnih napora i bez razumevanja njegovog mogueg razvoja. Naa osnovna ideja e biti ta da ovek, onakav kakvog ga poznajemo, nije dovreno bie; da ga priroda razvija samo do odredjene take i zatim ostavlja, bilo da se dalje razvija sopstvenim naporima i umeem, ili da ivi i da umre onakav kakav je i rodjen, odnosno da se degenerie i da izgubi mogunost za razvoj. U ovom sluaju e evolucija znaiti razvoj izvesnih unutranjih kvaliteta i osobina koji obino ostaju nerazvijeni i ne mogu se razviti sami od sebe. Iskustvo i posmatranje pokazuju da je ovaj razvoj mogu samo u izvesnim odredjenim okolnostima, uz napore odredjene vrste koje ini sam ovek i uz dovoljnu pomo od strane onih koji su ve ranije zapoeli slian rad i koji su ve ostvarili izvestan stepen razvoja ili bar stekli izvesno poznavanje metoda. Moramo poeti sa idejom da evolucija nije mogua bez ulaganja napora; nemogueje, takodje, i bez odredjene pomoi. Nakon toga moramo da razumemo da ovek na putu razvoja mora da postane drugaije bie, i moramo da nauimo i da razumemo u kom smislu i u kom pravcu mora postati drugaije bie, to jest ta drugaije bie znai. Moramo, zatim, da razumemo da ne mogu svi Ijudi da se razviju i da postanu drugaija bia. Evolucija predstavlja stvar linih napora i ona je u odnosu na masu oveanstva redak izuzetak. Moe nam zvuati udno, ali moramo da shvatimo da ona ne samo da je retka, ve i da postaje sve redja. Iz prethodnih tvrdnji proizilaze, naravno, mnoga pitanja:-

ta znai da ovek na putu evolucije mora da postane drugaije bie? ta znai "drugaije bie"? Kakvi unutranji kvaliteti ili osobine mogu da se razviju u oveku i kako to moe da se uini? Zbog ega ne mogu svi ljudi da se razviju i da postanu drugaija bia'? Otkuda takva nepravda? Pokuau da odgovorim na ova pitanja, i to poevi od ovog poslednjeg. Zbog ega ne mogu svi ljudi da se razviju i da postanu drugaija bia? Odgovor je veoma jednostavan: zbog toga to to ne ele. Zato to za to ne znaju i to bez duge pripreme nee razumeti ta to znai, ak i ako im se kae. Glavna ideja je u tome to ovek, da bi postao drugaije bie, to mora veoma mnogo i vrlo dugo da eli. Prolazna elja ili nekakva bleda elja koja poiva na nezadovoljstvu spoljnim okolnostima nee ostvariti dovoljan podsticaj. ovekova evolucija zavisi od njegovog razumevanja ta moe da dobije i ta za to mora da da. Ako ne eli, ili ako ne eli dovoljno jako i ako ne ini neophodne napore, ovek se nikada nee razvijati. Stoga u tome nema nikakve nepravde. Zato bi neko imao ono to ne eli? Nepravda bi bila kada bi ovek bio primoran da postane drugaije bie mada je zadovoljan onim to jeste. Ovde moramo da se upitamo ta znai drugaije bie? Ako razmotrimo sav materijal koji moemo nai, a koji se odnosi na ovo pitanje, naii emo na stav da ovek postajui drugaije bie stie mnoge nove kvalitete i moi koje sada ne poseduje. Ovo je opti stav koji nalazimo u svim sistemima koji prihvataju ideju o ovekovom psiholokom, odnosno unutranjem rastu.
13

12

To, medjutim, nije dovoljno. ak ni najdetaljniji opis ovih moi nam ni na koji nain nee pomoi da razumemo kako se one javljaju i odakle dolaze. U uobiajenim poznatim teorijama, pa ak i u onima koje sam ve spomenuo i koje se zasnivaju na ideji o mogunosti ovekove evolucije postoji karika koja nedostaje. Istina lei u injenici da ovek, pre nego to stekne ma kakve nove sposobnosti ili moi za koje ne zna i kojima sada ne raspolae, najpre mora da stekne one sposobnosti koje takodje nema, ali koje sebi pripisuje, to jest za koje misli da ih poznaje i da je u stanju da ih koristi i kontrolie. To je karika koja nedostaje, i to je najvaniji momenat. Na putu svoje evolucije, onakvom kako sam ga prethodno opisao, to jest na putu koji poiva na naporu i pomoi, ovek mora da stekne kvalitete za koje misli da ih ve poseduje, ali u pogledu kojih se zavarava. Da bismo ovo bolje razumeli i da bismo znali koje su ovo moi i sposobnosti koje ovek moe da stekne, kako one nove i neoekivane, tako i one za koje zamilja da ih ve ima, moramo poeti od ovekovog opteg znanja o sebi samom. Tu odmah dolazimo do jedne veoma vane injenice: ovek sebe ne poznaje. On ne zna svoja ogranienja ni svoje sopstvene sposobnosti. Ne zna ak ni to u kolikoj meri ne poznaje sebe. ovek je izmislio mnoge maine i zna da su ponekad, ako je u pitanju komplikovana maina, potrebne godine paljivog prouavanja pre nego to je neko u stanju da je koristi i kontrolie. On, medjutim, to znanje ne primenjuje na sebi, mada sam predstavlja mainu znatno sloeniju od svih koje je izmislio. On o sebi ima svakakve pogrene ideje. Pre svega, ne shvata da je zapravo maina.

ta znai to da je ovek maina'? Znai da nema nezavisnih pokreta, bilo unutranjih, bilo spoljnih. On je maina koju u pokret stavljaju spoijni uticaji i spoljni utisci. Svi njegovi pokreti, aktivnosti, rei, ideje, oseanja, raspoloenja i misli predstavljaju proizvod spoljnih uticaja. Sam po sebi, on je samo automat sa odredjenom zalihom seanja na prethodna iskustva i sa izvesnom koliinom rezervne energije. Moramo da razumemo da ovek nita ne moe da uini. On to, medjutim, ne uvidja i pripisuje sebi sposobnost da dela. To je prva pogrena stvar koju ovek sebi pripisuje. Ovo mora veoma jasno da se razume. ovek nije u stanju da dela. Sve to ovek misli da ini, zapravo se dogadja. Dogadja se jednako kao to "grmi" ili "seva". U engleskom jeziku nema bezlinih glagolskih oblika koji bi mogli da se upotrebe za ljudskepostupke. Stoga i dalje moramo da govorimo da ovek misli, ita, pie, voli, mrzi, zapodeva ratove, bori se itd. A zapravo, sve se to dogadja. ovek nije u stanju da se kree, misli ili govori sam od sebe. On je marioneta koju nevidljive niti vuku tamoamo. Ako to shvati, moe da naui vie o sebi i mogue je da e tada za njega stvari poeti da se menjaju. A l i ako nije u stanju da uvidi i da razume svoju potpunu mehaninost, odnosno ako ne eli da je prihvati kao injenicu, on vie nita ne moe da naui i za njega se stvari nee izmeniti. ovek je maina, ali vrlo neobina maina. On je maina koja u pravim okolnostima i uz pravi tretman moe da zna da je maina, i poto je to u potpunosti uvideo, moe pronai nain da to vie ne bude. ovek, pre svega, mora znati da nije jedinstven. On je mnotvo. On nema jedno i nepromenljivo "ja" ili ego. Uvek je drugaiji. Jednog trenutka je jedan, a drugog drugi, treeg trei, i tako dalje, skoro bez kraja i konca. Iluziju o jedinstvu, odnosno ojednosti u oveku stvaraju 15

14

najpre oseaj jednog fizikog tela, ime, koje u normalnim sluajevima ostaje uvek isto, i kao tree izvestan broj mehanikih navika koje su u njega usadjene obrazovanjem i l i steene oponaanjem. Poto stalno ima iste telesne oseaje, poto uvek uje isto ime i poto u sebi opaa iste navike i sklonosti koje je imao i ranije, on veruje da je uvek isti. U oveku, zapravo, nema jedinstva i nema nikakvog kontrolnog centra, nikakvog stalnog "ja" odnosno ega. Ovo je opta slika oveka:

Svaka misao, svako oseanje, svaki oset, svaka elja, svaka sklonost ili nesklonost predstavlja jedno "ja". Ova "ja" nisu ninakojinainpovezanaiuskladjena. Svako od njih je zavisno od promene spoljnih okolnosti i od promene utisaka. Neka od njih mehaniki slede za nekim drugim, dok se neka uvek javljaju u pratnji drugih. U tome, medjutim, nema nikakvog reda i sistema. Postoje izvesne grupe ovih "ja" koja su prirodno povezana. 0 tim grupama emo govoriti kasnije. Sada moramo pokuati da razumemo da postoje grupe ovakvih "ja" koje su povezane samo sluajnim asocijacijama, sluajnim seanjima, ili sasvim imaginarnim slinostima.

Svako od ovih "ja" u svakome trenutku predstavlja veoma mali deo naeg "mozga", "uma" i l i "inteligencije", ali svako od njih za sebe misli da predstavlja celinu. Kad ovek kae "ja", to zvui kao da misli na celog sebe, ali je ak i kada on sam misli da to znai upravo to u pitanju je zapravo samo prolazna misao, prolazno raspoloenje i l i prolazna elja. On za sat vremena moe potpuno da ih zaboravi, i da sa istim uverenjem izraava suprotno miljenje, suprotan stav, suprotne interese. Najgore je to se ovek toga ne sea. On u veini sluajeva veruje u ono poslednje "ja" koje se izrazilo, sve dotle dok ono traje: drugim reima, dotle dok neko drugo "ja" - koje neki put nema ama ba nikakve veze sa prethodnim - ne izrazi svoje miljenje i l i elje glasnije nego prvo. Vratimo se sad na druga dva pitanja: ta znai razvoj? I ta znai da ovek moe da postane drugaije bie? Odnosno, drugim reima, kakva vrsta promene je u oveku mogua, i kada i kako ova promena zapoinje? Ve smo rekli da e promena zapoeti sa onim moima i sposobnostima koje ovek sebi pripisuje, ali koje zapravo ne poseduje. Ovo znai da on, pre nego to je u stanju da stekne ma kakve nove sposobnosti i moi, zapravo mora u sebi razviti one kvalitete za koje misli da ih ima i o kojima gaji najvee mogue iluzije. Poetak razvoja ne moe da poiva na laganju sebe ili na samozavaravanju. ovek mora da zna ta ima, a ta nema. To znai da on mora da uvidi da ne poseduje ve opisane kvalitete koje sebi pripisuje, to jest sposobnost delanja, individualnost ili jedinstvo, stalni ego, a takodje ni svest i volju. Neophodno je da ovo zna, jer sve dok veruje da ove kvalitete ve ima nee initi prave napore da ih stekne, ba kao to niko ne bi hteo da kupi skupe stvari i da za njih plati visoku cenu ako misli da ih ve ima.

16

17

Najvaniji od ovih kvaliteta, koji istovremeno moe i da dovede u najveu zabludu, jeste svest. A promena u oveku poinje upravo promenom u njegovom razumevanju znaenja svesti i postepenim sticanjem kontrole nad njom koje zatim sledi. ta je svest? Re "svest" se u obinom jeziku u veini sluajeva koristi kao ekvivalent rei "inteligencija", u smislu umne aktivnosti. A svest je, zapravo, posebna vrsta "svesnosti" u oveku, koja je nezavisna od umne aktivnosti - pre svega svesnost o sebi, svesnost o tome ko je on, gde se nalazi, a zatim i svesnost o tome ta zna, ta ne zna i tako dalje. Jedino sam ovek moe znati da li je u datom trenutku svestan ili nije. Ovo je davno dokazano u izvesnoj misaonoj tradiciji u evropskoj psihologiji,koja je shvatila da jedino sam ovek moe znati neke stvari koje se odnose na njega samog. Primenjeno na problem svesti, ovo znai da jedino sam ovek moe znati da li njegova s vest u datome trenutku postoji ili ne. To znai da je prisustvo ili odsustvo svesti u oveku nemogue dokazati posmatranjem njegovih spoljnih aktivnosti. Ova injenica je, kao to sam ve rekao, davno ustanovljena, ali njena vanost nije nikada potpuno shvaena, jer je uvek povezana sa shvatanjem svesti kao rnentalnog procesa, odnosno umne aktivnosti. Ako ovek shvati da do trenutka u kome je postao svestan nije bio svestan, a zatim ovaj uvid zaboravi - ili ak ako se toga sea - to nije svest. To je samo seanje na jedan jak uvid. Sada elim da vau panju skrenem na jo jednu injenicu koju sve psiholoke kole isputaju. injenica je da svest u oveku, ma ta to znailo, nikad ne ostaje u istom stanju. Ona je ili tu ili nije. Trenuci najvie svesti ine seanje. Drugih trenutaka se naprosto ne seam. Ovo vie nego ita stvara u oveku iluziju o stalnoj svesti, odnosno stalnoj svesnosti.

Neke od savremenih psiholokih kola poriu svest u celini, poriu ak i potrebu za takvim pojmom, ali ovo je naprosto jedan ekstremni oblik nerazumevanja. Druge kole - ako mogu da se nazovu tim imenom - govore o stanjima svesti, pod kojim podrazumevaju misli, oseanja, motorike impulse i osete. To poiva na fundamentalnoj greci brkanja sa psihikim funkcijama. O tome emo kasnije govoriti. Savremena misao se, zapravo, u veini sluajeva jo uvek oslanja na staru formulaciju da svest nema stupnjeva. Opte, iako preutno prihvatanje ove ideje, mada ona protivurei mnogim kasnijim otkriima, spreilo je mnoga mogua posmatranja razliitih oblika svesti. injenica je da svest ima stupnjeve koje su sasvim vidljivi i koji mogu da se posmatraju, odnosno koji su svakako vidljivi i mogu da se posmatraju u samome sebi. Tu je, najpre, trajanje: koliko dugo je neko bio svestan. Kao drugo, uestalostpojavljivanja: koiiko esto je neko bio svestan. Kao tree, stepen i prodornost svesti: ega je neko bio svestan, to sa ovekovim rastom moe veoma mnogo da se menja. Ako uzmemo samo prva dva pitanja, moi emo da razumemo ideju o mogunosti evolucije svesti. Ova ideja je povezana sa najvanijom injenicom koju veoma dobro poznaju stare psiholoke kole, poput autora Filokalija na primer, ali koja u evropskoj filozofiji i psihologiji poslednja dva ili tri stolea potpuno nedostaje. To je injenica da svest posebnim vebama i posebnim naporima moe da se uini stalnom i da se nad njom stekne kontrola. Pokuau da objasnim kako se svest moe prouavati. Uzmite sat i gledajte u sekundaru, pokuavajui da budete svesni sebe i koncentriui se na misao "Ja sam
19

18

Petar Uspenski" i "Ja sam sada ovde". Pokuajte da ne mislite ni na ta drugo, naprosto sledite kretanje sekundare i budite svesni sebe, svog imena, svog postojanja i mesta na kome se nalazite. Odstranite sve druge misli. Ako ste uporni, ovo ete biti u stanju da radite dva minuta. To je granica vae svesti. A ako ubrzo nakon toga pokuate da ponovite eksperiment, bie vam tee nego prvi put. Ovaj eksperiment pokazuje da ovek u svom prirodnom stanju jednog predmeta (sebe samog) moe da bude svestan dva minuta ili manje. Najvaniji zakljuak koji nakon pravilnog izvodjenja ovog eksperimenta moe da se izvue jeste taj da ovek sebe nije svestan. Iluziju da jeste stvaraju procesi pamenja i miljenja. Recimo da je neko otiao u pozorite. Ako je na to navikao, dok se tamo nalazi nije posebno svestan da je tamo, iako je u stanju da vidi i da posmatra stvari, da uiva u predstavi ili da mu se ona ne svidi, da je se sea, da se sea ljudi koje je sreo i tako dalje. Kad dodje kui sea se da je biou pozoritu i sigurno da misli da je za to vreme bio svestan. To znai da on ne sumnja u svoju svest i da ne uvidja da njegova svest moe biti potpuno odsutna, a da ipak moe razumno da se ponaa, da posmatra, da misli. Uopte gledano, ovek ima mogunosti da ostvari etiri stanja svesti. To su san, budno stanje, samosvest i objektivna svest. A l i mada su za njega mogua ova etiri stanja svesti, ovek zapravo ivi samo u dva stanja: jedan deo ivota provodi u snu, a drugi u onome to se naziva "budnim stanjem", mada se njegovo budno stanje zapravo veoma malo razlikuje od sna. U obinom ivotu ovek o "objektivnoj svesti" ne zna nita, i nikakvi eksperimenti u tom pravcu nisu mogui. Tree stanje, odnosno stanje "samosvesti" jeste neto to on sebi pripisuje; on, naime, veruje da je poseduje, 20

mada zapravo moe imati samo retke bljeskove svesti o sebi koju verovatno ak ni tada ne prepoznaje jer ne zna ta bi znailo kad bi je zaista imao. Ovi bljeskovi svesti dolaze u izuzetnim trenucima, u vrlo emotivnim stanjima, u trenucima opasnosti, u veoma novim i vrlo neoekivanim okolnostima i situacijama, ili pak nekad i u sasvim obinim trenucima kada se nita naroito ne dogadja. ovek , medjutim, u svom obinom i l i "normalnom" stanju nema nad njima ama ba nikakvu kontrolu. to se naeg pamenja, odnosno trenutaka pamenja tie, mi se zapravo seamo jedino trenutaka u kojima smo svesni, iako ne shvatamo da je to tako. Kasnije u objasniti ta pamenje praktino znai i koje vrste pamenja imamo. Sada naprosto elim da vam panju usmerim na vae sopstveno posmatranje svoga pamenja. Primetiete da se razliitih stvari razliito seate. Nekih se seate sasvim ivo, nekih veoma nejasno, a nekih se uopte ne seate. Znate jedino da su se desile. Biete veoma zapanjeni kad shvatite koliko malo zapravo pamtite. A to je tako jer se seate samo trenutaka u kojima ste bili svesni. Tako kada se radi o treem stanju svesti moemo rei da ovek povremeno ima momente samosvesti, koji ostavljaju ivo seanje na okolnosti kojima su praeni, ali nad kojima nema nikakvu kontrolu. Oni se javljaju i prolaze sami od sebe, regulisani spoljnim okolnostima i trenutnim asocijacijama ili seanjem na seanje. Postavlja se sledee pitanje: da li je mogue stei kontrolu nad ovim prolaznim trenucima svesti, probuditi ih ee i zadrati due, ili ih ak uiniti stalnim. Drugim reima, da li je mogue biti svestan? Ovo je najvaniji momenat i od samog poetka mora da se razume da je taj momenat, ak i u isto teorijskom pogledu, u svim modernim psiholokim kolama bez izuzetka sasvim izostavljen. ovek, naime, uz pomo pravih metoda i uz ulaganje pravih napora moe da stekne kontrolu nad sveu i 21

moe postati svestan sebe, uz sve to to za sobom povlai. A mi u naem sadanjem stanju ne moemo ni da zamislimo ta to sve povlai za sobom. Ozbiljno izuavanje psihologije postaje mogue tek nakon to se ovaj moment shvati. To prouavanje poinje istraivanjem prepreka u nama koje stoje na putu svesti, budui da svest moe poeti da se uveava tek kad su barem neke od ovih prepreka uklonjene. U predavanjima koja slede govoriu o tim preprekama, od kojih najveu predstavlja nae neznanje o nama samima, i nae pogreno uverenje da sebe poznajemo bar u izvesnoj meri i da u sebe moemo biti sigurni, dok se zapravo uopte ne poznajemo niti moemo u sebi biti sigurni ak i u najmanjim stvarima. Moramo shvatiti da psihologija zapravo znai samoprouavanje. To je druga definicija psihologije. Psihologija se ne moe prouavati onako kako se prouava astronomija, to jest nezavisno od nas samih. Istovremeno, ovek sebe mora da proui onako kao to se prouava ma koja nova i sloena maina. Mora da zna delove ove maine, njene glavne funkcije, uslove za njen pravilan rad, uzroke pogrenog rada i mnoge druge stvari koje je teko opisati ako se ne koristi specijalni jezik, koji takodje mora da se zna da bi maina mogla da se prouava. Ljudska maina ima sedam razliitih funkcija: 1. Miljenje (ili intelekt) 2. Oseanje (ili emocije) 3. Instinktivnu funkciju (celokupan unutranji rad organizma) 4. Motoriku funkciju (celokupni spoljni rad organizma, kretanje u prostoru i tako dalje) 5. Seks (funkciju dva principa, mukog i enskog, u svim njenim manifestacijama) Pored ovih postoje jo dve funkcije, za koje u obinom jeziku nemamo imena i koje se javljaju samo u viim stanjima svesti; prva - via emocionalna funkcija, 22

koja se javlja u stanju samosvesti, i druga, via mentalna funkcija, koja se javlja u stanju objektivne svesti. Poto u ovim stanjima svesti nismo, ove funkcije ne moemo da prouavamo niti da sa njima eksperimentiemo, te o njima saznajemo samo indirektno, od onih koji su ih stekli i l i iskusili. U verskoj i filozofskoj literaturi razliitih naroda ima puno aluzija na via stanja svesti i na vie funkcije. Ono to pri razumevanju ovih aluzija stvara dodatne tekoe jeste to to medju viim stanjima svesti nema podele. Ono to se naziva samadi (samadhi), to jest stanje ekstaze ili prosvetljenje, ili u novijimradovima "kosmika svest", moe da se odnosi i na jedno i na drugo - ponekad je u pitanju iskustvo samosvesti, a ponekad iskustvo objektivne svesti. A udno je to to nam moe izgledati da imamo vie materijala za prouavanje najvieg stanja, odnosno ob.jektivne svesti, nego posrednog stanja, to jest samosvesti, mada se ono prvo moe javiti tek nakon ovog poslednjeg. Samoprouavanje mora poeti prouavanjem etiri funkcije: miljenja, oseanja, instinktivne funkcije i motorike funkcije. Seksualne funkcije mogu da se prouavaju tek mnogo kasnije, to jest onda kada se pomenute etiri funkcije ve dovoljno razumeju. Nasuprot nekim modernim teorijama, seksualna funkcija je zapravo sekundarna; to e rei da se u ivotu javlja kasnije, kada su prve etiri funkcije ve potpuno ispoljene, i da je njima uslovljena. Stoga prouavanje seksualne funkcije moe biti od koristi tek kad se potpuno upoznaju prve etiri funkeije u svim njihovim manifestacijama. Istovremeno, mora da se shvati i da svaka ozbiljna nepravilnost ili nenormalnost seksualne funkcije ini lini razvoj pa ak i samoprouavanje nemoguim. Stoga sad moramo pokuati da razumemo etiri glavne funkcije. Poi u od toga da vam je jasno ta podrazumevam pod intelektualnom, odnosno misaonom funkcijom. Tu su ukljueni svi mentalni procesi: razumevanje nekog utiska, formiranje predstava i pojmova, razmiljanje, po23

redjenje, potvrda, negacija, formiranje rei, govor, mata i tako dalje. Drugu funkciju predstavljaju oseanja, odnosno emocije: radost, tuga, strah, zaprepaenje i tako dalje. ak i ako ste sigurni da vam je jasno kako i emu se emocije razlikuju od misli, preporuio bih vam da sve svoje stavove koji su u vezi s tim proverite. Mi u svom uobiajenom govoru i razmiljanju brkamo misli i oseanja; za poetak samoprouavanja je, medjutim, neophodno da se jasno zna ta je ta. Za razumevanje dvaju narednih funkcija, instinktivne i motorike bie potrebno vie vremena, budui da ni u jednom sistemu uobiajene psihologije ne postoji ispravan opis i podela tih funkcija. Rei "instinkt" i "instinktivno" se uglavnomkoriste u pogrenom smislu, a vrlo esto i bez ikakvog smisla. U instinkte se mahom ubrajaju spoljne funkcije, koje su zapravo motorike, a ponekad i emocionalne funkcije. Instinktivne funkcije u oveku obuhvataju etiri razliite klase funkcija: Prva: celokupni unutranji rad organizma, takorei celu fiziologiju: varenje i uzimanje hrane, disanje, cirkulaciju krvi, celokupni rad unutranjih organa, formiranje novih elija, uklanjanje iskorienih materija, rad lezda sa unutranjim luenjem i tako dalje. Druga: takozvanih pet ula-vid, sluh, miris, ukus, dodir i drugi oseti kao to su oseaj teine, temperature, suvoe ili vlanosti i tako dalje, drugim reima svi indiferentni oseaji, oseaji koji sami po sebi nisu ni prijatni ni neprijatni. Trea: sva fizika oseanja, to jest sve fizike oseaje koji su bilo prijatni, bilo neprijatni - sve vrste bola ili neprijatnih oseta kao to su neprijatan ukus ili miris, kao i sve vrste fizikog zadovoljstva, kao to su prijatan miris, prijatan ukus itd. etvrta: sve reflekse, ak i najkomplikovanije, kao to su smeh i zevanje; sve vrste fizikog pamenja, kao to

su pamenje ukusa, pamenje mirisa, pomenje bola, to su sve zapravo unutranji refleksi. Motorika funkcija obuhvata sve spoljne pokrete, kao to su hodanje, pisanje, jedenje i pamenje ovih funkcija. U motorike funkcije spadaju takodje i oni pokreti koji se u obinom govoru nazivaju "instinktivnim", kao to je, na primer, onaj kada se bez razmiljanja uhvati neki predmet koji pada. Razlika izmedju instinktivnih i motorikih funkcija je veoma jasna i lako moe da se razume ako ovek naprosto ima na umu da su sve instinktivne funkcije bez izuzetka urodjene i da nema potrebe da se ue da bi se koristile; sa druge strane, nijedna od motorikih funkcija nije urodjena i ovek sve mora da ih naui, kao to dete ui da hoda, odnosno kao to se ui pisanje ili crtanje. Pored ovih normalnih motorikih funkcija postoje i izvesne udne motorike funkcije koje predstavljaju nekoristan rad ljudske maine, funkcije koje priroda nije predvidela, ali koje u ovekovom ivotu zauzimaju veoma veliko mesto i troe veliku koliinu njegove energije. To su: stvaranje snova, mata, sanjarenje, razgovor sa samim sobom, razgovor razgovora radi i uopte sve pojave koje su nekontrolisane i ne mogu se kontrolisati. Pomenute etiri funkcije-intelektualna, emocionalna, instinktivna i motorika- moraju najpre da se shvate u svim svojim manifestacijama, a kasnije ih ovek moe posmatrati u sebi. Takvo samoposmatranje, tojest posmatranje koje poiva na ispravnoj osnovi, uz prethodno razumevanje stanja svesti i razliitih funkcija, predstavlja osnovu samoprouavanja; drugim reima, to je poetak psihologije. Vrlo je vano da se zapamti da je prilikom posmatranja razliitih funkcija korisno da se istovremeno posmatra i njihov odnos prema razliitim stanjima svesti. Uzmimotri stanja svesti-san, budno stanje i mogue proplamsaje samosvesti i etiri funkcije-misaonu, emocionalnu, instinktivnu i motoriku. Sve ove etiri funkcije mogu da se manifestuju u snu, ali u tom sluaju je njihova

pojava nesvrhovita i nepouzdana. One ne mogu nikako da se iskoriste, ve se odvijaju same od sebe. U stanju budne svesti, odnosno relativne svesti, one u izvesnoj meri mogu da poslue za nau orijentaciju. Njihovi rezultati se mogu porediti, proveravati, ispravljati, i mada mogu da stvore mnoge iluzije mi u naem uobiajenom stanju ipak nemamo nita drugo i moramo od njih da uinimo ono to moemo. Kad bismo znali koliko ima pogrenih zapaanja, pogrenih teorija, pogrenih razmiljanja i pogrenih zakljuaka uinjenih u ovom stanju, potpuno bismo prestali da verujemo sebi. Ljudi, medjutim, ne uvidjaju koliko njihova zapaanja i njihove teorije mogu da budu varljivi i nastavljaju da veruju u njih. To ih spreava da uoe one retke trenutke kada se njihove funkcije ispoljavaju zajedno sa bljeskovima treeg stanja svesti, odnosno samosvesti. Sve ovo znai da svaka od ove etiri funkcije moe da se javi u svakome od pomenuta tri stanja svesti. Rezultati su, medjutim, sasvim drugaiji. Kad nauimo da posmatramo ove rezultate i razlike medju njima razumeemo pravi odnos koji postoji izmedju funkcija i stanja svesti. A l i pre nego to ak i ponemo da razmatramo razlike medju funkcijama s obzirom na stanje svesti, neophodno je da se shvati da su ovekova svest i ovekove funkcije potpuno razliite pojave, da su sasvim razliite prirode i zavisni od razliitih uzroka i da jedno moe postojati bez drugog. Funkcije mogu postojati bez svesti, a svest moe postojati bez funkcija.

DRUGO PREDAVANJE U svom daljem prouavanju oveka sada moramo detaljnije da popriamo o razliitim stanjima svesti. Kao to sam ve rekao, postoje etiri mogua stanja svesti: san, "budna svest", samosvest i "objektivnasvest"; ovek, medjutim, ivi samo u dva: delimino u snu, a deliminou onom tose ponekad naziva "budnomsveu". To je kao kada bi imao kuu na etiri sprata, a iveo samo na dva najnia. Prvo, odnosno najnie stanje svesti jeste san. To je stanje koje je isto subjektivno i pasivno. ovek je okruen snovima, a sve njegove psihike funkcije rade bez ikakvog smera. U snovima nema logike, nema doslednosti, nema uzroka i posledice. Krozumprolazeisto subjektivne slike - odrazi prolih iskustava ili odrazi nejasnih trenutnih percepcija kao to su zvuci koji dopiru do spavaa, oseti koji dolaze od tela, neznatni bolovi, oseaj miine napetosti - koje u seanju ostavljaju vrloslab trag, i l i , jo ee, uopte ne ostavljaju trag. Drugi stupanj svesnosti nastupa kada se ovek probudi. To drugo stanje, stanje u kome se trenutno nalazimo i u kom radimo, razgovaramo, zamiljamo kako smo svesna bia i tako dalje, esto zovemo "budnom sveu" ili "istomsveu", madabi onozapravotrebaloda se nazove "budnim snom" odnosno "relativnom sveu". Ovaj poslednji termin e biti objanjen kasnije. Mora da se razume da prvo stanje svesti, to jest san, ne iezava sa nastupanjem drugog, to jest ne nestaje kada se ovek probudi. San ostaje i dalje, sa svim svojim snovima i utiscima, jedino to mu se pridruuje neto kritiniji stav prema sopstvenim utiscima, povezanije misli i disciplinovanija aktivnost, te zbog ivosti ulnih utisaka, elja i oseanja, a naroito zbog oseanja protivurenosti, odnosno nemogunosti, koga u snu uopte nema snovi postaju nevidljivi, ba kao to i mesec i zvezde postaju nevidljivi pri sunevom svetlu. Oni su, medjutim, prisutni 27

26

i esto utiu na sve nae m i s l i , oseanja i postupke - ponekad ak i vie nego ono to u tom trenutku zaista opaamo. U vezi s tim moram odmah da kaem da ne mislim na ono to se u savremenoj psihologiji naziva "podsvest" i l i "podsvesni um". To su naprosto pogreni termini koji nita ne znae i koji se ne odnose ni na kakve stvarne injenice. U nama nema niega tojestalnopodsvesnojer nema niega to je stalno svesno; nema ni "podsvesnog uma", iz prostog razloga to ne postoji "svesni um". Kasnije ete videti kako je dolo do ove greke, kako je ta pogrena terminologija nastala i kako je postala gotovo opteprihvaena. Vratimo se, medjutim, stanjima svesti koja stvarno postoje. Prvo je san. Drugoje "budni san" ili "relativna svest". Prvo stanje je, kao to sam ve rekao, isto subjektivno. Drugo je manje subjektivno. ovek ve razlikuje "ja" i "ne ja", u smislu svoga tela i predmeta koji su od njega razliiti, i u stanju je da se u izvesnoj meri medju njima orijentie i da zna njihov poloaj i osobine. Ne moe se, medjutim, rei kako je on u ovom stanju budan, poto na njega veoma jako utiu snovi i poto zapravo ivi vie u snu nego u stvarnosti. Sve besmislice i sve protivurenosti kod ljudi, i u ljudskom ivotu uopte, nalaze svoje objanjenje kada shvatimo da ljudi ive u snu, da sve to rade rade u snu i da ne znaju da spavaju. Korisno je da se ima na umu da u ovome lei unutranji smisao mnogih drevnih uenja. Nama je najbolje poznato hrianstvo, odnosno uenje Jevandjelja, u kome ideja da ljudi ive u snu i da najpre moraju da se probude predstavlja osnovu svih objanjenja ljudskog ivota, mada se to veoma retko shvata onako kako treba da bude shvaeno, odnosno u ovom sluaju bukvalno. Pitanje je, medjutim, na koji nain ovek moe da se probudi? Uenje Jevandjelja zahteva budjenje, ali ne kae kako se probuditi. 28

Psiholoko prouavanje svesti, medjutim, pokazuje da se tek kada ovek shvati da spava moe rei da je na putu da se probudi. Nikada se ne moe probuditi ako ne uvidi da spava. Ova dva stanja, san i budan san, jesu dva stanja svesti u kojima se ivi. Pored njih postoje jo dva mogua stanja, ali ona postaju pristupana tek nakon teke i dugotrajne borbe. Ova dva via stanja svesti zovu se "samosvest" i "objektivna svest". Mi u principu smatramo da samosveu raspolaemo, odnosno da smo sebe svesni ili u svakom sluaju da moemotobiti kad godpoelimo. "Samosvest" medjutim, predstavlja stanje koje sebi pripisu.jemo bez ikakvog prava. "Objektivna svest" je stanje o kome nita ne znamo. Samosvest je stanje u kome ovek postaje objektivan prema samome sebi, a objektivna svest je stanje u kome dolazi u kontakt sa stvarnim, odnosno objektivnim svetom od koga ga sada odvajaju ula, snovi i subjektivna stanja svesti. Druga definicija etiri stanja svesti moe se dati sa stanovita mogunosti za spoznaju istine. U prvom stanju svesti, to jest u snu, o istini ne moemo da znamo nita. Ako do nas i dopru neka stvarna opaanja i oseanja, i ona e se izmeati sa snovima. Dok spavamo, nismo u stanju da razlikujemo san od stvarnosti. U drugom stanju svesti, to jest u budnom snu, moemo znati samo relativnu istinu, i odatle potie izraz relativna svest. U treem stanju svesti, odnosno stanju samosvesti, moemo znati punu istinu o sebi samima. U etvrtom stanju svesti, to jest u stanju objektivne svesti, trebalo bi da znamo punu istinu o svemu: u mogunosti smo da prouavamo "stvari po sebi", "svet u svom samobivstvu". Ovo je od nas tako daleko da o tome ne moemo ak ni da razmiljamo na pravi nain, i moramo pokuati da 29

razuraemo da se ak i proplamsaji objektivne svesti mogu javiti samo u potpuno razvijenom stanju samosvesti. U stanju sna moemo imati proplamsaje relativne svesti. U stanju relativne svesti moemo imati proplamsaje samosvesti. Ali ako elimo dugotrajnijeperiode, ane samo bljeskove samosvesti, moramo da razumemo da oni nee doi sami od sebe. Za to je potrebna voljna aktivnost. Ovo znai da uestalost i trajanje trenutaka samosvesti zavisi od kontrole koju ovek ima nad sobom. Stoga to znai da su volja i svest jedna te ista stvar, ili u svakom sluaju aspekti jedne te iste stvari. Ovde moramo da razumemo da prvu prepreku na ovekovom putu ka razvoju samosvesti predstavija njegovo ubedjenje daje ve ima, odnosno daje u svakom sluaju moe imati kad god to poeli. Vrlo je teko nekoga ubediti da nije svestan i da to ne moe biti kad poeli. A to je naroito teko stoga to ovde priroda izvodi jedan zanimljiv trik. Ako nekoga upitate da li je svestan ili ako mu kaete da to nije, odgovorie vam kako je svestan i da je besmisleno rei da nije, budui da vas uje i razume. I bie sasvim u pravu, mada e istovremeno biti i u velikoj zabludi. To je trik koji priroda izvodi. Bie u pravu jer su ga vae pitanje, odnosno vaaprimedba, na trenutak uinili pomalo svesnim. Ve narednog trenutka ta svest e nestati. On e, medjutim, pamtiti ta ste rekli i ta je on odgovorio i nesumnjivo je da e sebe smatrati svesnim. Sticanje samosvesti, medjutim, predstavlja zapravo teak i dugotrajan posao. Kako neko moe da pristane na taj posao ako misli kako ve ima ba onu stvar koja mu se obeava kao rezultat tekog i dugotrajnog rada'? Naravno da ovek ovaj posao nee zapoinjati i da ga nee smatrati neophodnim dok se ne uveri da nema ni samosvest a ni sve ono to je s njom povezano, a to je jedinstvenost ili individualnost, volja i stalno "ja". Ovo nas vodi do pitanja o kolama, budui da metode za razvoj samosvesti, jedinstva, stalnog ja i volje mogu da daju jedino naroite kole. To mora biti jasno. 30

Ljudi koji se nalaze na nivou relativne svesti nisu u stanju da te metode pronadju sami; a ovi se metodi ne mogu opisati u knjigama ni poduavati u obinim kolama, iz jednostavnog razloga to su za razliite ljude razliiti i to nema univerzalnog metoda koji bi bio jednako primenjiv na sve. Drugim reima, ovo znai da je onima koji eie da izmene svoje stanje svesti potrebna kola. Oni, medjutim, moraju najpre da uvide tu svoju potrebu. Sve dok misle da neto mogu sami da urade, od kole nee moi da imaju nikakve koristi ak ni ako je nadju. kole postoje samo za one kojima su potrebne i koji znaju da su im one potrebne. Ideja o kolama - prouavanje moguih oblika kola, prouavanje kolskih principa i kolskih metoda - zauzima veoma vano mesto u izuavanju one psihologije koja je vezana za ideju evolucije; bez kola, naime, ne moe biti nikakve evolucije. Sam ovek ne moe ak ni da pone, jer ne zna kako bi poeo. Jo manje moe da nastavi ili da neto postigne. To znai da on poto se oslobodio prve iluzije, one kako ve ima sve to se moe imati, mora da se oslobodi i druge, to jest one da ma ta moe da stekne sam; ovek, naime, nije u stanju da sam postigne bilo ta. Ova predavanja ne predstavljaju kolu - ne predstavljaju ak ni poetak kole. kola zahteva mnogo vei pritisak kada je re o radu. U ovim predavanjima, medjutim, mogu onima koji ele da sluaju da dam neku predstavu o tome kako kole rade i kako ih je mogue nai. Najpre sam rekao da psihologija predstavlja prouavanje ovekove mogue evolucije, a zatim da je psihologija prouavanje sebe. Time sam eleo da kaem da se isplati prouavati jedino onu psihologiju koja ispituje ovekovu evoluciju, njegov razvoj, i da psihologija koja se bavi samo jednom fazom ovog razvoja, a o drugim fazama ne zna nita oigledno nije kompletna i da ne moe imati nikakvu vrednost ak ni u naunom smislu, to jest sa gledita eksperimenta i posmatranja. Sadanja faza, naime, onakva 31

kakvu je uobiajena psihologija prouava, zapravo ne postoji kao neto posebno i sastoji se od puno podnivoa koji vode od niih do viih faza. Stavie, upravo eksperiment i posmatranje pokazuju da psihologija ne moe cia se prouava kao bilo koja druga nauka koja nije direktno povezana sa nama samima. Prouavanje psihologije mora da zapone prouavanjem sebe. Kad poveemo najpre ono to moramo znati o narednoj fazi ovekove evolucije, to jestda ona znai sticanje svesti, unutranjeg jedinstva, stalnoga ja i volje sa onim materijalom do koga moemo doi samoposmatranjem, to jest sa uvidjanjem da u nama nema mnogih moi i sposobnosti koje sebi pripisujemo, dolazimo do nove tekoe u razumevanju znaenja psihologije i do potrebe za novom definicijom. Dve definicije date u prethodnim predavanjima nisu dovoljne, budui da sam ovek ne zna kakva je evolucija za njega mogua, da ne vidi gde se trenutno nalazi i da sebi pripisuje osobine koje pripadaju viim stupnjevima evolucije. On, zapravo, ne moe da prouava sebe, poto nije u stanju da u sebi razlikuje izmiljeno od stvarnog. ta je Iaganje? Onako kako se u obinom jeziku shvata, laganje znai iskrivljavanje, ili u nekim sluajevima prikrivanje istine, odnosno onoga za ta ljudi veruju da je istina. Ovo laganje igra veoma vanu ulogu u ivotu, ali postoje i mnogo gori oblici laganja, takvi kada ljudi uopte ne znaju da lau. U prethodnom predavanju sam rekao da u svome sadanjem stanju ne moemo da znamo istinu i da istinu moemo da znamo samo u stanju objektivne svesti. Kako smo onda u stanju da laemo? Ovo izgleda protivureno, ali zapravo nije. Istinu ne moemo znati, ali se pretvaramo da je znamo. A to je laganje. Laganje ispunjava itav na ivot. Ljudi se prave kao da znaju sve mogue: o Bogu, o buduem ivotu, o svemiru, o poreklu ivota, o evoluciji i uopte o svemu. A u stvari ne znaju nita, ak ni o sebi samima. I svaki put kada o neemu to ne znaju govore kao
32

da znaju, oni lau. Stoga prouavanje lai ima prvorazredni znaaj i psihologiju. To nas moe dovesti ak i do tree definicije psihologije, koja glasi prouavanje lai. Psihologiju naroito zanimaju lai koje ovek govori i misli o sebi samom. Ove lai ine njegovo prouavanje veoma tekim. Onakav kakav jeste, ovek nije originalan proizvod. On je imitacija neega, i to veoma loa imitacija. Zamislite naunika na nekoj udaljenoj planeti koji je sa Zemlje dobio primerke vetakog cvea, a ne zna nita o pravom cveu. Njemu e biti veoma teko da ove primerke definie - da objasni njihov oblik, njihovu boju, materijal od kog su nainjeni, a to je ica, pamuk i hartija u boji, i uopte da ih ma kako klasifikuje. Psihologija se u odnosu na oveka nalazi u vrlo slinom poloaju. Ona mora da prouava vetakog oveka, a da pri tom ne poznaje pravog. Oigledno da ne moe da bude lako prouavati bie kao to je ovek, koje ni samo ne zna ta je u njemu izmiljeno, a ta pravo. Stoga psihologija mora da pone podelom na ono to je u oveku izmiljeno i ono to je u njemu pravo. oveka nije mogue prouavati kao celinu, budui da je podeljen na dva dela: jedan koji u nekim sluajevima moe biti gotovo ceo stvaran i drugi koji u nekim sluajevima moe biti gotovo ceo nestvaran. U veini obinih ljudi ova dva dela su medjusobno izmeana i ne mogu se lako razlikovati, mada su oba prisutna i oba imaju svoje naroito znaenje i dejstvo. U sistemu koji prouavamo ova dva dela se nazivaju sutina i linost. Sutina je ono to je oveku urodjeno. Linostje ono to je steeno. Sutina je ono to je njegovo sopstveno. Sutina ne moe da se izgubi, ne moe biti tako lako izmenjena ili oteena kao linost. Linost promenom okolnosti moe gotovo potpuno da se izmeni; ona se moe izgubiti, odnosno moe se lako otetiti. 33

Ako pokuam da opiem ta je sutina, najpre moram da kaem da je to osnova ovekovog fizikog i mentalnog sklopa. Neko je, recimo, po prirodi dobar mornar, drugi je lo mornar. Jedan je muzikalan, drugi nije, jedan ima smisla za jezike, drugi ga nema. To je sutina. Linost je sve to je naueno, na ovaj ili onaj nain, "svesno" ili "nesvesno" u uobiajenom znaenju ovihpojmova. U veini sluajeva "nesvesno" znai oponaanjem, koje zapravo igra veoma vanu ulogu u formiranju linosti. Cak i u instinktivnim funkcijama, koje bi po prirodi trebalo da budu slobodne od linosti, obino postoji puno takozvanih "steenih ukusa", to jest svih vrsta sklonosti ili nesklonosti steenih oponaanjem i fantazijom Ove vetake sklonosti i nesklonosti igraju veoma vanu i vrlo pogubnu ulogu u Ijudskomivotu. Covekpoprirodi trebada voli ono to je za njega dobro, a da ne voli ono to je za njega loe. To je, medjutim, tako samo dok sutina dominira nad linou, kako i treba da bude, odnosno, drugim reima, dok je ovek zdrav i normalan. Kada linost pone da dominira nad sutinom i kada ovek postane manje zdrav, on poinje da voli ono to mu kodi, a da ne voli ono to je za njega dobro. Ovo je povezano sa glavnim poremeajem koji moe da nastupi u medjusobnom odnosu sutine i linosti. Sutina normalno mora da dominira nad linou, i u tom sluaju linost moe da bude veoma korisna. Ali ako linost dominira nad sutinom, to dovodi do mnogih pogrenih rezultata. Mora da se shvati da je oveku neophodna i linost; bez linosti, samo sa sutinom, ne moe da se ivi. Njih dve, medjutim, moraju da rastu paralelno i ni jedna ne sme da rastom nadmai onu drugu. Sluajevi u kojima sutina rastom nadmauje linost rtiobu:'~ "'i*2.y? medju neobrazovanim ljudima. Ovi takozvani prosti ljudi mogu biti veoma dobri, pa ak i pametni, ali nisu u stanju da se razvijaju kao ljudi kod kojih je razvijenija linost. 34

Sluajevi u kojima linost nadrasta sutinu esto se mogu nai medju kulturnijim ljudima, i u tim sluajevima sutina ostaje u napola odraslom, odnosno napola razvijenom stanju. To znai da se brzim i ranim rastom linosti rast sutine moe praktino da prekine u vrlo ranom uzrastu i da kao rezultat vidimo ljude koji su spolja potpuno odrasli, ali ija je sutina ostala u uzrastu od deset i l i dvanaest godina. Mnogi uslovi savremenog ivota u velikoj meri podstiu ovo zaostajanje u rastu sutine. Zaludjenost sportom, a naroito sportskim igrama moe, recimo, veoma efikasno da zaustavi rast sutine, ponekad i u tako ranom uzrastu da sutina kasnije nikada nije u stanju da se potpuno oporavi. Ovo pokazuje da sutina ne moe da se smatra za neto to je vezano samo za fiziku konstituciju u jednostavnom znaenju ovog pojma. Da bih bolje objasnio ta sutina znai, moram ponovo da se vratim prouavanju funkcija. U prethodnom predavanju sam rekao da prouavanje oveka poinje prouavanjem etiri funkcije: inelektualne, emocionalne, motorike i instinktivne. Izuobiajene psihologije i na osnovu uobiajenog miljenja znamo da intelektualne funkcije, misli i ostalo, kontrolie i proizvodi izvestan centar, koji zovemo "um", "intelekt" ili "mozak". I to je sasvim ispravno. A l i , da bi nae znanje bilo potpuno tano, moramo da razumemo da i druge funkcije takodje kontroliu njihov sopstveni um, odnosno centar. Stoga sa gledita sistema postoje etiri uma, odnosno centra, koji kontroliu nae uobiajene aktivnosti: intelektualni um, emocionalni um, motoriki um i instinktivni um. Ubudue emo ih nazivati centrima. Svaki centar je potpuno nezavisan od ostalih i ima svoju sopstvenu sferu delovanja, svoje sopstvene snage i svoje sopstvene naine na koje moe da se razvija. Centri, odnosno njihova struktura, kapaciteti, jake strane i nedostaci pripadaju sutini. Njihov sadraj, od35

nosno sve ono to neki centar obavlja, pripada linosti. Ovo o sadraju centara e biti objanjeno kasnije. Kao to sam ve rekao, linost je za ovekov razvoj potrebna jednako kao i sutina, samo to pri tom mora da zauzima svoje pravo mesto. To je teko ostvarivo, budui da je linost prepuna pogrenih ideja o sebi samoj. Ona ne eli da zauzima svoje pravo mesto, jer je to mesto drugorazredno i podredjeno; a ne eli ni da zna istinu o sebi, jer bi znati istinu znailo i napustiti svoj lani vladajui poloaj i zauzeti nii poloaj koji joj po pravu pripada. Pogrean odnos poloaja sutine i linosti jeste ono ime je odredjeno sadanje disharmonino stanje. Jedini nain da se iz ovog stanja izadje jeste samospoznaja. Upoznaj samog sebe - to je bio prvi princip i prvi zahtev starih psiholokih kola. Ove rei jo uvek pamtimo, ali smo njihovo znaenje izgubili. Mislimo da poznavati sebe znai poznavati svoje specifinosti, svoje elje, svoje ukuse, svoje sposobnosti i svoje namere, dok to zapravo znai upoznati sebe kao mainu, to jest poznavati strukturu svoje maine, njene delove funkciju razliitih delova, uslove koji upravljaju njihovim radom i takodalje. U principu razumemo da nijednu mainu ne moemo poznavati ako je nismo prouili. To moramo da imamo na umu i kad se radi o nama samima, i moramo i svoje sopstvene maine da prouavamo kao maine. Prouavanje se vri samoposmatranjem. Drugog naina nema i niko drugi ne moe da za nas obavi ovaj posao. Moramo da ga obavimo sami. Pre toga moramo, medjutim, nauiti kako da posmatramo. Hou da kaem da moramo da razumemo tehniku stranu samoposmatranja. Moramo znati da je neophodno da se posmatraju razliite funkcije i da se medju njima pravi razlika, istovremeno imajui na umu razliita stanja svesti, na san i mnoga "ja" koja u nama postoje. Takvo posmatranje e veoma brzo dati rezultate. Najpre emo primetiti kako nismo u stanju da sve to nadjemo u sebi posmatramo nepristrasno. Neto nam moe priiniti zadovoljstvo, neto nas moe uznemiriti, razdraiti, pa ak i uplaiti. Drugaije ni ne moe da bude. 36

ovek sebe ne moe da prouava kaodaleku zvezdu ili kao zanimljiv fosil. Sasvim je prirodno da e mu se u njemu dopasti ono to potpomae njegov razvoj. a da mu se nee svideti ono to taj razvoj oteava, ili ak onemoguava. Ovo znai da e veoma brzo poto je poeo da se posmatra u sebi zapoeti da razlikuje korisne i tetne crte, to jest ono to je korisno, odnosno tetno sa gledita mogunosti njegove samospoznaje, njegovog budjenja i njegovog razvoja. Videe one svoje strane koje mogu da postanu svesne, i strane koje ne mogu postati svesne i koje moraju da budu uklonjene. Prilikom samoposmatranja mora uvek da ima na umu da prouavanje sebe predstavlja prvi korak na putu ka njegovoj moguoj evoluciji. Sada moramo pogledati koja su to tetna svojstva koja ovek u sebi nalazi. Uopte govorei, to su sve mehanike manifestacije. Prva je, kao to sam ve rekao, laganje. U mehanikom ivotu je laganje neizbeno. Niko mu ne moe izmai, i ukoliko neko vie smatra da ga je oslobodjen, utoliko je vie u njemu. Onakav kakav jeste, ivot ne bi mogao postojati bez laganja. A l i , sa psiholoke strane laganje ima drugaije znaenje. Tu ono znai to da neko o stvarima koje ne zna, i ak ih ni ne moe znati, govori kao da ih zna i da ih moe znati. Morate da razumete da ovo ne govorim ni sa kakvog moralnog gledita. Jo uvek nismo doli do pitanja o tome ta je samo po sebi dobro, a ta loe. Govorim samo sa praktinog gledita, s gledita onoga to je korisno i l i tetno za prouavanje sebe i lini razvoj. Onaj ko pone na ovaj nain vrlo brzo e nauiti da otkriva znake po kojima u sebi moe da prepozna tetne pojave. On otkriva da neka pojava utoliko manje moe da mu nakodi ukoliko je on vie u stanju da je kontrolie, i da ukoliko je manje u stanju da je kontrolie, to jest ukoliko je ona vie mehanika, takva pojava moe postati tetnija. Kada ovo razume, ovek poinje da se plai laganja, ponovo ne iz moralnih razloga, ve zato to svoje laganje 37

nije u stanju da kontrolie i to ono upravlja njime, to jest njegovim drugim funkcijama. Druga opasna osobina koju u sebi nalazi jeste fantazija. Ubrzo nakon to je zapoeo samoposmatranje doi e do zakljuka da glavnu prepreku posmatranju predstavlja fantazija. On eli neto da posmatra, ali umesto toga poinje da mata o istom ovom predmetu i zaboravlja na posmatranje. Uskoro shvata da ljudi rei fantazija, odnosno imaginacija, pripisuju jedno sasvim neprirodno i nezaslueno znaenje, smatrajui je kreativnom, to jest selektivnom funkcijom. On shvata da je mata destruktivna funkcija, da je nikada ne moe kontrolisati i da ga ona uvek odvodi od njegovih svesnijih odluka u pravcu u kome nije nameravao da krene. Fantazija je gotovo jednako loa kao i laganje, odnosno ona u stvari predstavlja laganje samome sebi. ovekpoinje netodazamilja kako bi sebe zadovoljio, a zatim veoma brzo poinje da veruje u ono to je sam izmislio, ili bar u neto od toga. Zatim, a moda i pre toga, otkriva mnoge loe posledice izraavanja negativnih oseanja. Pojam "negativna oseanja" oznaava sva nasilna oseanja i sva depresivna oseanja: samosaaljenje, gnev, sumnju, strah, zlovolju, dosadu, nepoverenje, ljubomoru itd. Ovo izraavanje negativnih oseanja se obino prihvata kao sasvim prirodno, pa ak i neophodno. Veoma esto ga nazivaju "iskrenou". Naravno da to sa iskrenou nema nikakve veze. Ono naprosto predstavlja znak ovekove slabosti, znak loe naravi i nesposobnosti da svoje nevolje zadri za sebe. To uvidjamo kada probamo da mu se suprotstavimo. Odatle moemo da nauimo jo jednu lekciju. Uimo da mehanike manifestacije nije dovoljno posmatrati, ve da moramo da im se suprotstavljamo, jer ako im se ne suprotstavljamo nismo u stanju da ih posmatramo. One se zbivaju tako brzo, tako glatko i tako neprimetno da onaj ko ne ini napor da ih sprei ne moe ak ni da ih zapazi. Nakon izraavanja negativnih oseanja ovek kod sebe i kod drugih ljudi zapoinje da zapaa jo jednu zanimljivu mehaniku osobinu. To je prianje. U samom
38

prianju nema niega loeg. Ali kod nekih Ijudi, a naroito kod onih koji to najmanje primeuju, ovo postaje pravi porok. Oni priaju sve vreme, ma gde bili, na poslu, na putu, ak i u snu. Nikad ne prestaju da govore nekome, ako nekoga ima, a ako nema nikoga, oni govore sami sa sobom. I ovo mora ne samo da se posmatra, ve i da mu se opire koliko je god mogue. Onaj ko se ne opire prianju ne moe nita da posmatra, a svi rezultati njegovog posmatranja e odmah ispariti u prianju. Tekoe koje ima prilikom posmatfanja ove etiri manifestacije - laganja, matanja, izraavanja negativnih oseanja i nepotrebnog prianja - pokazae oveku njegovu potpunu mehaninost i nemogunost da se protiv ove mehaninosti ak i bori ako nema pomo, to jest bez novog znanja i bez konkretne pomoi sa strane. On, naime, ak i kada je dobio izvestan materijal, zaboravlja da taj materijal koristi, zaboravlja da se posmatra; drugim reima, ponovo pada u san i neophodno je da ga neko stalno budi. Ovo "padanje u san" ima izvesna sopstvena svojstva koja su u uobiajenoj psihologiji nepoznata, ili bar nisu zabeleena i imenovana. Ta svojstva moraju posebno da se prouavaju. Ima ih ukupno dva. Prvo se naziva identifikacijom. "Identifikovanje", odnosno "identifikacija", predstavlja interesantno stanje u kome ovek provodi vie od polovine svoga ivota. On se identifikuje sa svime: s onim to govori, s onim to osea, sa onim u ta veruje i onim to ne veruje, onim to eli i to ne eli, to ga privlai i odbija. Sve ga to potpuno zaokuplja i on nije u stanju da sebe odvoji od ideje, oseanja ili predmeta koji ga zaokuplja. Ovo znai da onaj ko se nalazi u stanju identifikacije nije u stanju da na predmet svoje identifikacije gleda nepristrasno. Teko je nai ak i najmanju stvar sa kojom ovek ne bi bio u stanju da se "identifikuje". Istovremeno, on u stanju identifikacije ima jo manju kontrolu nad svojim mehanikim reakcijama nego inae. Za takve pojave kao to su laganje, matanje, izraavanje negativnih oseanja i
39

neprestano prianje neophodna je identifikacija. One bez identifikacije ne mogu da postoje. Kada bi mogao da se oslobodi identifikacije, ovek bi mogao da se oslobodi i mnogih besmislenih i beskorisnih pojava. Identifikacija, njeno znaenje, uzroci i posledice izuzetno su dobro opisani u Filokaliji, koja se spominje u prvom predavanju. U savremenoj psihologiji se, medjutim, ne moe nai ni traga razumevanju ove pojave. To je jedno sasvim zaboravljeno "psiholoko otkrie". Drugo stanje koje izaziva san, srodno sa identifikacijom, jeste "pridavanje znaaja". "Pridavanje znaaja" zapravopredstavlja identifikovanje saljudima. Tojestanje u kome neko stalno brine o tome ta drugi ljudi o njemu misle; da li mu daju ono to mu pripada, da li mu se dovoljno dive, i tako dalje, i tako dalje. "Pridavanje znaaja" igra veoma vanu ulogu u svaijem ivotu, ali kod nekih ljudi to postaje opsesija. Njima je itav ivot ispunjen pridavanjem znaaja, odnosno brigom, sumnjom i nedoumicom, i u njima ne ostaje mesta ni za ta drugo. M i t o "kompleksu nie vrednosti" i drugim "kompleksima" stvorile su nejasno opaene, ali ne i shvaene pojave "identifikacije" i "pridavanja znaaja". I "identifikacija" i "pridavanje znaaja" se moraju najozbiljnije posmatrati. Jedino je potpuno znanje o njima u stanju da ih umanji. Ako ne moe da ih uoi u sebi, svako ih lako moe videti u drugim ljudima. Mora, medjutim, da se ima na umu i to da se niko ne razlikuje od drugih. U ovom smislu su svi ljudi jednaki. Ako se sada vratimo na ono to je ranije ve reeno, moramo pokuati da jasnije razumemo kako ovekov razvoj mora da pone i na koji nain prouavanje sebe moe da potpomogne taj poetak. Od samog poetka nailazimo na tekoe jezike prirode. Recimo da elimo da govorimo o oveku sa gledita evolucije. Re "ovek" u uobiajenom smislu ne doputa, medjutim, nikakve varijacije niti gradacije. ovek koji nikada nije svestan i nikad ne sumnja da je tako, ovek koji se bori da postane svestan - u naem jeziku je 40

sve to isto. U svakom sluaju je re o "oveku". Kako bi se ova tekoa izbegla i kako bi se ueniku pomoglo da klasifikuje nove ideje koje je stekao, sistem ljude deli u sedam kategorija. Prve tri kategorije su praktino na istom nivou. ovek br. 1 je ovek u kome motoriki, odnosno instinktivni centar dominira nad intelektualnim i emocionalnim. To je fiziki ovek. ovek br. 2 je ovek u kome emocionalni centar preovladjuje nad intelektualnim, motorikim i instinktivnim. To je emocionalni ovek. ovek br. 3 je ovek u kome intelektualni centar dominira nad emocionalnim motorikim i instinktivnim. To je intelektualni ovek. U obinom ivotu se sreemo samo sa ove tri kategorije ljudi. Svako od nas i svako koga poznajemo je br. 1, br. 2 ili br. 3. Postoje i vie kategorije, ali ljudi se u njima ne radjaju. Svi se radjaju kao br. 1, 2 ili 3 i u vie kategorije mogu prei jedino kroz kolu. ovek br. 4 se ne radja kao takav. On predstavlja proizvod kolske kulture. On se od oveka br. 1, br. 2 i br. 3 razlikuje svojim znanjem o sebi, svojim razumevanjem svoga poloaja i, da se tehniki izrazimo, time to je stekao stalno teite. Ovo poslednje znai da je ideja o sticanju jedinstva, svesti, stalnog "ja" i volje, to jest ideja o njegovom razvoju, za njega ve postala vanija od drugih njegovih interesovanja. Karakteristikama oveka br. 4 mora da se doda i to da su njegove funkcije i centri uravnoteeniji na nain na kakav ne bi mogli postati bez rada na sebi, to jest u skladu sa kolskim principima i metodama. ovek br. 5 je ovek koji je stekao jedinstvo i samosvest. On se od obinog oveka razlikuje po tome to u njemu ve radi jedan od viih centara i to ima mnoge funkcije i sposobnosti koje obian ovek, to jest ovek br. 1, 2 i 3 ne poseduje.

41

ovek br. 6 je ovek koji je stekao objektivnu svest. U.njemu radi jo jedan vii centar. On ima mnogo vie novih osobina i sposobnosti koje prevazilaze razumevanje obinog oveka. ovek br. 7 je ovek koji je stekao sve to ovek moe stei. On ima stalno "ja" i "slobodnu volju". U stanju je da u sebi kontrolie sva stanja svesti i ne moe da izgubi nita od onoga to je stekao. Prema jednom drugom opisu, on je besmrtan u granicama Sunevog sistema. Razumevanje ove podele ljudi na sedam kategorija je veoma vano, budui da ta podela ima veoma mnogo primena u svim moguim vidovima prouavanja ljudskih aktivnosti. Ona onome ko je shvata daje u ruke veoma moan i vrlo precizan instrument, odnosno alat za definisanje pojava koje bez nje nije mogue definisati. Uzmimo, recimo, opti pojam religije, umetnosti ili filozofije. Tu, ako podjemo od religije, odmah moemo da uoimo da mora postojati religija oveka br. 1, to jest svi oblici fetiizma bez obzira na njihov naziv; religija oveka br. 2, to jest emocionalna, sentimentalna reljgija koja poneki put prelazi u fanatizam, najgrublje oblike netolerancije, progone jeretika i slino; religija oveka br. 3, koja je teorijska sholastika religija, puna rasprava o reima, formama i ritualima, koji postaju vaniji od svega drugog; religija oveka br. 4, tj. religija oveka koji radi na svome razvoju; religija oveka br. 5, tj. religija oveka koji je stekao jedinstvo i koji moe da vidi i da zna mnoge stvari koje ljudi. br. 1, 2 i 3 ne znaju i ne vide; postoji, zatim, i religija oveka br. 6 i religija oveka br. 7, o kojima ne moemo da znamo nita. Ista podela vai i za umetnost, nauku i filozofiju, Mora postojati umetnost oveka br. 1, oveka br. 2 i oveka br. 3; nauka ovekabr. 1, oveka br. 2, oveka br. 3 , br. 4 i tako dalje. Za to morate sami pokuati da pronadjete primere. Ovo proirivanje pojmova u velikoj meri poveava nau sposobnost da nadjemo reenje za mnoge od svojih problema. 42

A to znai da nam sistem daje mogunost da prouavamo nov jezik, to jest jezik koji je nov za nas i koji e nam medjusobno povezati ideje razliitih kategorija koje su zapravo jedinstvene, a razdvojiti ideje prividno istih kategorija koje su zapravo razliite. Podela rei "ovek" na sedam rei: ovek br. 1, 2, 3, 4, 5, 6 i 7, sa svim to iz nje sledi, predstavlja primer tog novog jezika. Ovo nam daje etvrtu definiciju psihologije kao prouavanja novog jezika. Taj novi jezik je univerzalni jezik, koji ljudi ponekad pokuavaju da pronadju ili da izmisle. Izraz "univerzalni jezik" ili "filozofski jezik" ne sme da se shvati metaforiki. Ovaj jezik je univerzalan u istom smislu u kom su univerzalni i matematiki simboli. On, sem toga, obuhvata sve to je ljudima moglo pasti napamet. ak i samo nekoliko rei ovog jezika koje su vam ve objanjene daju mogunost da mislite i govorite preciznije nego to je to mogue u obinom jeziku, uz korienje ma koje postojee naune ili filozofske terminologije i nomenklature.

43

TREE PREDAVANJE Ideja da je ovek maina nije nova. To je zaista jedino mogue nauno gledite, odnosno gledite zasnovano na eksperimentu i posmatranju. Veoma dobru definiciju ovekove mehaninosti dala je takozvana "psihofiziologija" u drugoj polovini devetnaestog veka. U njoj se smatra da ovek nije sposoban ni za kakav pokret ukoliko ne prima spoljne utiske. Naunici ovoga vremena su tvrdili da ovek, ukoliko bi ga od rodjenja bilo mogue liiti svih spoljnih i unutranjih utisaka, a da se pri tom ipak odri u ivotu, ne bi bio u stanju da uini ni najmanji pokret. Takav eksperiment je, naravno, nemogue izvesti ak i sa ivotinjom, jer e proces odranja ivota, disanja, ishrane i tako dalje proizvesti mnogobrojne utiske koji e najpre pokrenuti razne refleksne pokrete, a zatim probuditi i motoriki centar. Ova ideja je, medjutim, zanimljiva stoga to jasno pokazuje da aktivnost maine zavisi od spoljnih utisaka i da poinje odgovorima na ove utiske. Svaki od centara u maini je savreno prilagodjen da primi svoju vrstu utisaka i da na ove utiske na odgovarajui nain odgovori. A kada centri ispravno rade, mogue je da se rad maine prorauna i da se mnogi budui dogadjaji i reakcije maine predvide i predskau, da se proue, pa ak i da se njima upravlja. Centri, na nesreu, veoma retko rade onako kako bi trebalo, ak i kad je re o onom to se naziva zdravim i normalnim ovekom. Uzrok ove pojave lei u tome to su centri nainjeni tako da na izvestan nain mogu da zamene jedan drugog. U prvobitnom planu prirode to je nesumnjivo imalo za cilj da se rad centra uini stalnim i da se stvori zatita od moguih prekida u radu maine, budui da bi prekid u nekim sluajevima mogao da bude fetalan. A l i sposobnost centra da rade jedni za druge u neuvebanoj i nerazvijenoj maini - kakve su sve nae 45

maine - postaje preterana, a rezultat je taj da maina samo retko radi tako da svaki centar obavlja svoj posao. Gotovo svakog trenutka ovaj ili onaj centar ostavlja svoj sopstveni posao i pokuava da obavi posao drugog centra, koji sa svoje strane opet pokuava da radi umesto treeg centra. Ve sam rekao da centri mogu jedan drugog da zamene u izvesnoj meri, ali ne i potpuno, te stoga oni u takvim sluajevima rade mnogo manje efikasno. Motoriki centar moe, recimo, da u izvesnoj meri oponaa rad intelektualnog centra, ali on je u stanju da proizvede samo veoma nejasne i nepovezane misli, kao to su, na primer, one u snu ili one kad sanjarimo. Intelektualni centar moe, zauzvrat, da obavlja posao motorikog centra. Pokuajte, na primer, da piete tako to ete razmiljati o svakom slovu koje hoete da napiete i o tome kako ete ga napisati. Moete da eksperimentiete na ovaj nain i da pokuate da upotrebite svoj mozak da bi uradili neto to vae ruke i noge mogu da urade bez njegove pomoi.Moete, recimo, . ii niz stepenice i pri tom beleiti svaki pokret, ili moete raditi neki uobiajeni posao koji obavljate rukama i pri tom, umom planirati i proraunavati svaki sitan pokret. Odmah ete primetiti koliko e vam rad postati tei i koliko je intelektualni centar sporiji i nespretniji od motorikog. To moete da zapazite i kad uite neki novi pokret-recimo kada uite da kucate na pisaoj maini ili da obavljate ma koji fiziki posao - ili ako posmatrate vojnika koji izvodi vebu sa pukom. Neko vreme e svi vai (odnosno njegovi) pokreti zavisiti od intelektualnog centra i tek e posle izvesnog perioda poeti da prelaze na motoriki. Svakom je poznato ono olakanje kada pokreti postanu automatski, kada prilagodjavanje postane automatsko, i kada vie nema potrebe da se sve vreme misli o svakom pokretu i da se svaki pokret proraunava. To znai da je pokret preao na motoriki centar, gde mu je normalno i mesto. Instinktivni centar moe da radi umesto emocionalnog, a emocionalni centar moe povremeno da obavlja posao svih drugih centara. U nekim sluajevima intelektu-

alni centar mora da radi i za instinktivni, mada moe da obavi samo mali deo njegovog posla, onaj koji je vezan za vidljive pokrete, kao to su na primer pokreti grudnog koa prilikom disanja. Vrlo je opasno meati se u normalne funkcije instinktivnog centra, kao to je, na primer, sluaj prilikom usiljenog disanja koje se ponekad naziva joga disanjem i koje nikada ne sme da se preduzima bez saveta i kontrole kompetentnog i iskusnog uitelja. to se pogrenog rada centra tie, moram da kaem da on ispunjavapraktinoitav na ivot. Nai bledi utisci, nai nejasni utisci, na nedostatak utisaka, nae sporo razumevanje mnogih stvari, veoma esto nae indentifikovanje i pridavanje znaaja, pa ak i nae laganje, sve to predstavlja posledicu pogrenog rada centara. Ideja o pogrenom radu centara ne predstavlja sastavni deo uobiajenog miljenja i uobiajenog znanja, i mi ne shvatamo koliko nam on tete nanosi, koliko energije nepotrebno troimo na taj nain i u kakve nas tekoe ovaj pogrean rad centara baca. Nedovoljno razumevanje pogrenog rada nae maine obino stoji u vezi sa pogrenim opaanjem naeg jedinstva. Kada shvatimo u kojoj meri smo u sebi podeljeni, poinjemo da shvatamo opasnost koja se moe kriti u injenici da jedan na deo radi protiv drugoga, a da mi to ni ne znamo. Na putu samoposmatranja i samoprouavanja neophodno je da se posmatra ne samo ispravan, ve i pogrean rad centra. Neophodno je poznavati sve vrste pogrenog rada, a naroito pogrean rad svojstven konkretnim pojedincima. Nemogue je poznavati sebe ako se ne upoznaju svoji nedostaci i greke. A svako od nas, pored optih nedostataka kakve svi poseduju, ima i svoje posebne koji pripadaju samo njemu i koji takodje moraju da se proue u pravo vreme. Na poetku sam ukazao na to da je ideja da je ovek maina koju pokreu spoljni utisci prava nauna ideja.

46

47

Ono to nauka ne zna je sledee: Kao prvo, da ljudska maina ne radi u skladu sa svojim mogunostima i da zapravo radi znatno ispod svojih normalnih mogunosti, to jest da ne radi punom snagom i da ne rade svi njeni delovi. Drugo, da je ona uprkos mnogim pogrekama sposobna da se razvija i da sebi stvara sasvim nove mogunosti za primanje utisaka i delovanja. Sada emo govoriti o uslovima koji su neophodni za razvoj, budui da na umu mora da se ima da je razvoj, mada je mogu, istovremeno i vrlo redak i da zahteva veliki broj spoljnih i unutranjih uslova. Koji su to uslovi'? Prvi je taj da ovek mora da razume svoj poloaj, tekoe svoga poloaja i mogunosti koje ima, i da mora i l i da ima veoma jaku elju da iz svog sadanjeg stanja izadje, i l i da bude veoma zainteresovan za novo, za nepoznato stanjekojesa promenom moradanastupi. Ukratko reeno, mora ga veoma jako odbijati njegovo sadanje stanje ili ga mora veoma jako privlaiti budue stanje koje bi mogao da postigne. Mora se , osim toga, imati i izvesna priprema. ovek mora biti u stanju da razume ono to mu se kae. I spolja se, takodje, mora nalaziti u pravim uslovima, mora imati dovoljno vremena za uenje i mora iveti u okolnostima koje uenje ini moguim. Ne mogu se pobrojati svi neophodni uslovi. U njih, medjutim, izmedju ostalog spada i kola. A kola podrazumeva takve drutvene i politike uslove u odredjenoj zemlji u kojima je njeno postojanje mogue, budui da kola ne moe da postoji u ma kakvim okolnostima; za postojanje kole su neophodne manje ili vie sredjene ivotne prilike i odredjeni nivo kulture i line slobode. Nae vreme je u tom pogledu posebno teko. kole na istoku veoma brzo iezavaju. U mnogim zemljama je njihovopostojanje apsolutno nemogue. Nikakva kola ne bi, recimo, mogla da postoji u boljevikoj Rusiji, u 48

Hitlerovoj Nemakoj, u Musolinijevoj Italiji ili u Kemalovoj Turskoj. U svojoj knjizi "Novi model svemira" citirao sam neke stihove koji se odnose na ovu temu iz "Manuovog zakonika". Iz pravila za Snataku (domaina) 61. Ne sme iveti u zemlji kojom vladaju Sudre, ni u onoj koju nastanjuju bezboni Ijudi, niti u onoj koju su osvojili bezboni jeretici, ni u zemlji u kojoj ima previe ljudi niih kasta. 79. Ne sme se druiti sa otpadnicima, ni sa Kandalama, najniima od ljudi, ni sa Pukasama, ni sa budalama, ni sa nadmenim ljudima, niti s.ljudima nieg reda, niti sa Antravasajinima (kopaima grobova). Poglavlje VIII 22. Kraljevstvo naseljeno prevashodno sudrama, ispunjeno bezbonim ljudima i lieno dvaput rodjenih stanovnika, ubrzo e sasvim nestati, pogodjeno gladju i bolestima. Ove ideje iz Manuovog zakonika su vrlo zanimljive, jer nam daju osnovu koja nam omoguava da razliite drutvene i politike prilike procenjujemo sa gledita kolskog rada, i da vidimo koji su uslovi zaista progresivni, a koji donose samo unitenje svih stvarnih vrednosti, mada se njihovi nosioci pretvaraju da su ove prilike napredne i ak i uspevaju da obmanu izvestan broj ljudi kojima um nije jaa strana. Spoljne prilike, medjutim, ne zavise od nas. Mi u izvesnoj meri, mada ponekad uz vrlo velike tekoe, moemo da biramo zemlju u kojoj elimo da ivimo, ali ne moemo da biramo vremenski period i moramo da pokuamo da u periodu u koji nas je sudbina smestila pronadjemo ono to elimo. Moramo, stoga, da razumemo da je ak i za poetak priprema za razvoj potrebna kombinacija spoljnih i unutranjih uslova, koji se svi stiu samo u retkim prilikama. 49

Istovremeno moramo da razumemo i to da ovek, bar kad je re o unutarnjim uslovima, nije potpuno preputen zakonu sluaja. Postavljena su mu mnoga svetla koja moe da sledi kako bi naao svoj put, ako mu je do toga stalo i ako ima sree. Mogunost da ga nadje je tako mala da element sree ne moe da se iskljui. Pokuajmo sada da odgovorimo na sledee pitanje: ta navodi oveka da poeli da stekne novo znanje i da se menja? ovek je u ivotu okruen uticajima dveju vrsta. To mora veoma dobro da se razume i razlika izmedju te dve vrsie uticaja mora da bude potpuno jasna. Prvu vrstu uticaja predstavljaju uticaji i privlaenja koje je stvorio sam ivot: interesovanje za svoje zdravlje, bezbednost, blagostanje, zadovoljstvo, zabavu, sigurnost, tatinu, ponos, slavu, itd. Druga se vrsta sastoji od uticaja drugaijeg reda, pokrenutih idejama koje nisu stvorene u ivotu, ve prvobitno dolaze od kola. Ovi uticaji do oveka ne dopiru direktno. Oni su baeni u opti mete ivota, prolaze kroz mnoge razliite umove i do oveka dolaze kroz filozofiju, nauku, religiju i umetnost, pri emu su uvek pomeani sa uticajima prve vrste i u principu veoma malo podseaju na ono ta su bili na svom poetku. Ljudi najee ne uvidjaju razliito poreklo uticaja druge vrste, i esto ih objanjavaju tako kao da imaju isto poreklo kao i prva vrsta uticaja. Iako neko ne zna za postojanje dve vrste uticaja, oni na njega deluju i on na ovaj ili onaj nain reaguje na njih. Moe manje i l i vie da se identifikuje, odnosno poistoveti sa nekim uticajima prve vrste i da uopte ne osea uticaje druge vrste, i l i ga pak moe privui ovaj ili onaj uticaj druge vrste. Rezultat je u svakom sluaju drugaiji. Prvu vrstu uticaja emo nazvati uticajima A, a drugu vrstu uticajima B. Ukloliko je neko sasvim u vlasti uticaja A, ili nekog konkretnog uticaja A, a sasvim nezainteresovan za uticaj 50

B, nita mu se ne dogadja i njegova se mogunost za razvoj sa svakom godinom njegovog ivota smanjuje, da bi u izvesnim godinama, ponekad i vrlo rano, potpuno iezla. Ovo znai da ovek umire dok je fiziki i dalje iv, kao zrno koje nije u stanju da klija i da izraste u biljku. A l i ako se ovek, s druge strane, ne nalazi u potpunosti u vlasti uticaja A, i ako ga uticaji B privlae i navode da osea i da misli, rezultati utisaka koje oni proizvode ese skupijati u njemu, privlaie druge uticaje iste vrste i rae, zauzimajui sve vanije mesto u njegovom umu i u njegovom ivotu. Ako rezultati do kojih dovode uticaji B postanu dovoljno jaki, oni se spajaju i u oveku formiraju ono to se naziva magnetskim centrom. Odmah mora da bude jasno da re "centar" u ovom sluaju ne znai isto ono to znai kada je re o "intelektualnom", ili "motorikom" centru, to jest o centrima koji su u sutini. Magnetski centar se nalazi u linosti i to je naprosto grupa interesovanja koja, kada postanu dovoljno jaka, slue u izvesnoj meri kao vodei i kontrolni faktor. Magnetski centar usmerava neija interesovanja u odredjenom pravcu i pomae da se to usmerenje i odri. Istovremeno, on sam ne moe mnogo da uini. Neophodna je kola. Magnetski centar ne moe da zameni kolu, ali moe pomoi da se uvidi potreba za kolom; moe pomoi da neko kolu pone da trai, ili da je prepozna ako je sretne i da je ne izgubi. Jer nita nije lake izgubiti nego kolu. Posedovanje magnetskog centra predstavlja prvi, mada preutni zahtev koji kola postavlja. Ako ovek bez magnetskog centra, ili ovek sa malim, odnosno slabim magnetskim centrom ili onaj sa nekoliko magnetskih centara, tojest takav koga istovremenozanima vie nespojivih stvari, dodje u kontakt sa kolom, on za nju nee biti zainteresovan, ili e odmah postati kritian, pre nego to je ita mogao da sazna, ili e njegovo interesovanje brzo nestati im se suoi sa prvim tekoama kolskog rada. To je glavna zatita kola. Bez nje bi se kole napunile sasvim pogrenom vrstom Ijudi, koji bi odmah iskrivili kolsko
51

uenje. Pravi magnetski centar ne samo da oveku pomae da prepozna kolu, ve mu takodje pomae i da usvoji kolsko uenje koje je razliito i od uticaja A i od uticaja B i koje moemo da nazovemo uticajem C. Uticaj C se moe preneti samo usmenim putem, direktnim poduavanjem, objanjenjem i primerom. Kad neko dodje u kontakt sa uticajem C i ako je u stanju da ga usvoji, za njega se kae da se u jednoj svojoj taci, to jest u magnetskom centru, oslobadja od zakona sluaja. Od tog trenutka magnetski centar je zapravo ispunio svoj zadatak. Doveo je oveka do kole ili mu je pomogao pri njegovim prvim koracima u njoj. Od tada pa nadalje ideje i uenja kole zauzimaju mesto magnetskog centra i lagano poinju da prodiru u razliite delove linost i , a s vremenom i u sutinu. O kolama, o njihovoj organizaciji, njihovim aktivnostima moe puno da se naui na uobiajen nain, itanjem i prouavanjem istorijskog perioda kada su kole bile uoljivije i pristupanije. Ima, medjutim, i nekih stvari vezanih za kole koje mogu da se natie jedino u njima samima. Objanjavanje kolskih pravila i principa zauzima vrlo znaajno mesto u kolskom uenju. Jedan od najvanijih principa koji se na ovakav nain naue jeste taj da pravi kolski rad mora istovremeno da se odvija u t r i pravca. Rad koji tee u jednom ili u dva pravca ne bi mogao da se nazove pravim "kolskim radom". Koja su ova tri pravca? U prvom predavanju sam rekao da ova predavanja ne predstavljaju kolu. Sad u moi i da objasnim zbog ega ona nisu kola. Jednom mi je na predavanjima neko postavio pitanje: da li ljudi koji prouavaju ovaj sistem rade samo za sebe ili i za druge ljude? Sad u odgovoriti i na ovo pitanje.

Prvi pravac predstavlja prouavanje sebe i prouavanje sistema, odnosno "jezika". Rad u ovom pravcu je nesumnjivo rad za sebe. Drugi pravac predstavlja rad sa drugim ljudima u koli,i ovek radei sa njima ne radi samo sa njima, ve i za njih. Tako on radei u drugom pravcu ui da radi sa ljudima i za ljude. Zbog toga je za neke ljude drugi pravac naroito teak. Trei pravac je rad za kolu. U njemu se radi za kolu. Da bi neko radio za kolu, najpre mora da razume rad konkretne kole, njene ciljeve i njene potrebe. A za ovo je potrebno vreme, osim ako je neko zaista dobro pripremljen. Neki ljudi mogu, naime, i da ponu od treeg pravca, odnosno mogu veoma lako da ga nadju. Kada sam rekao da ova predavanja ne predstavljaju kolu, mislio sam na to da ona omoguavaju rad samo u jednom pravcu, odnosno prouavanje sistema i samoprouavanje. Istina je da ljudi i kad ue zajedno izuavaju poetak rada u drugom pravcu, ili bar ue da se medjusobno podnose, a ako dovoljno iroko razmiljaju i ako dovoljno brzo opaaju, mogue je ak i da shvate neto o radu u drugom i treem pravcu. Pa ipak se od samih predavanja ne moe mnogo oekivati. Prilikom rada u drugom pravcu u kompletnoj kolskoj organizaciji ljudi moraju ne samo da razgovaraj u , ve i da rade zajedno, a taj rad moe biti veoma razliit. On, medjutim, uvek mora da bude, na ovaj ili onaj nain, koristanzakolu. Ovoznaida ljudiradeiuprvompravcu prouavaju drugi, a da radei u drugom pravcu prouavaju trei. Kasnije ete nauiti zato su neophodna tri pravca i zbog ega jedino rad u tri pravca moe da se odvija uspeno i da vodi odredjenom cilju. ak i sad moete da razumete glavni razlog zbog koga je neophodan rad u tri pravca, ako shvatite da ovek spava i da u svakom poslu koji zapone ubrzo gubi interesovanje i nastavlja ga mehaniki. Rad u tri pravca je neophodan pre svega zato to jedan pravac budi onoga ko 53

52

je zaspao na nekom drugom. Ako neko zaista radi u tri pravca, on vie nikad ne moe potpuno da se uspava; u svakom sluaju, ne moe vie da spava onako blaeno kao ranije; uvek e se probuditi i uvideti da je njegov rad prestao. Mogu da vam pokaem jo jednu veoma karakteristinu razliku izmedju triju pravaca. Radei u prvom pravcu ovek prvenstveno radi na prouavanju sistema i na samoprouavanju i samoposmatranju i mora u svom radu da pokae izvesnu inicijativu u odnosu na sebe samog. Onaj ko radi u drugom pravcu povezan je sa izvesnim organizovanim radom i mora da ini samo ono to mu se kae. U radu na drugom pravcu nije potreban i nije doputena nikakva inicijativa, a glavnu stvar u njemu predstavlja disciplina i tano pridravanje onoga to je reeno, bez unoenja ikakvih sopstvenih ideja, ak i ako izgledaju bolje od onih koje se nude. Prilikom rada u treem pravcu ovek ponovo moe da pokae inicijativu, ali uvek mora sebe da proveri i ne sme sebi da dopusti da donosi odluke koje se kose sa pravilima i principima ili sa onim to mu je reeno. Ve sam rekao da rad poinje prouavanjem jezika. Bie veoma korisno ako sada shvatite da ve znate izvestan broj rei tog novog jezika i ako pokuate da ove nove rei izbrojite i da ih sve zapiete. Morate ih, medjutim, zapisati bez komentara, to jest bez tumaenja - komentari i interpretacije, odnosno objanjenja, moraju biti sadrani u vaem razumevanju. Ne moete ih staviti na papir. Da je to mogue, prouavanje psiholokih uenja bi bilo veoma jednostavno. Bilo bi dovoljno da se odtampa neka vrsta renika i ljudi bi iz njega saznali sve to treba znati. To je, medjutim, na sreu ili na nesreu nemogue i svako mora da ui i da radi za sebe. Sada moramo ponovo da se vratimo centrima i da vidimo zbog ega nismo u stanju da se razvijamo bre, bez potrebe za dugotrajnim kolskim radom. 54

Znamo da uvek kada neto uimo u svom pamenju akumuliramo novi materijal. Ali ta je nae pamenje? Da bi smo ovo razumeli, moramo da nauimo da svaki centar smatramo posebnom i nezavisnom mainom koja se sastoji od osetljive materije nalik na masu kojom je prevuen fonografski valjak. Sve to nam se deava, sve to vidimo, sve to oseamo, sve to ujemo i sve to nauimo belei se na ovim valjcima. To znai da svi spoljni i unutranji dogadjaji na valjcima ostavljaju izvesne "utiske". Re "utisci" je veoma dobra, budui da se ovde zaista radi o utisku, to jest o otisku. Utisak moe da bude dubok i l i veoma povran, ili pak moe da bude samo bljesak koji veoma brzo nestaje i za sobom ne ostavlja nikakav trag. A l i , bilo da su duboki ili povrni, to su utisci. A ovi utisci na valjcima jesu sve to imamo, sav na imetak. Sve to znamo, sve to smo nauili i sve to smo doiveli nalazi se na naim valjcima. Svi nai misaoni procesi, raunice, spekulacije, sastoje se takodje samo od poredjenja zapisa na valjcima, od toga to se oni stalno iznova iitavaju u pokuaju da se kroz medjusobno povezivanje shvate, i tako dalje. Nismo u stanju da razmiljamo ni o emu novom, ni o emu to se na naim valjcima ne nalazi. Ne moemo ni da kaemo ni da uinimo nita to ne odgovara nekom od zapisa na naim valjcima. Ne moemo da izmislimo novu misao, ba kao to nismo u stanju da izmislimo ni novu ivotinju, jer su svi nai pojmovi o ivotinjama nastali posmatranjem ivotinja koje ve postoje. Zapisi, odnosno utisci na valjcima medjusobno su povezani asocijacijama. Asocijacije povezuju utiske koji su primljeni istovremeno ili koji su na neki nain medjusobno slini. U svom prvom predavanju sam rekao da pamenje zavisi od svesnosti i da se zaista seamo jedino trenutaka u kojima smo imali bljeskove svesti. Sasvim je jasno da e razliiti istovremeni utisci koji su medjusobno povezani u pamenju ostati due od nepovezanih utisaka. Prilikom bljeska samosvesti, ili ak samo u njegovoj blizini, svi su utisci jednog trenutka povezani i takvi ostaju i u seanju.

55

ETVRTO PREDAVANJE Danas emo poeti sa detaljnijim prouavanjem centara. Dijagram etiri centra je sledei: Intelektualni centar Emocionalni centar Motoriki i instinktivni centar Glava Srednji deo tela grudi Donji deo tela i ledja

Dijagram predstavlja oveka koji stoji okrenut bono, gledajui ulevo, i na vrlo shematski nain prikazuje uzajamni poloaj centara. Stvari zapravo stoje tako da svaki centar zauzima itavo telo i tako rei proima itav organizam. Istovremeno, svaki od centara ima neto to se naziva njegovim "teitem". Teite intelektualnog centra je u mozgu; teite emocionalnog centra nalazi se u solarnom pleksusu, a teita motorikog i instinktivnog centra nalaze se u kimenom stubu. Mora se shvatiti da na sadanjem nivou naunog znanja nemamo naina da proverimo ovu tvrdnju, prvenstveno zato to s vaki od centara u sebi sadri mnoga svojstva koja jo uvek nisu poznata uobiajenoj nauci, pa ak ni anatomiji. Ovo vam moe zvuati udno, ali injenica je da anatomija ljudskog tela jo uvek ni izdaleka nije potpuna nauka. Zbog toga prouavanje centara, koji su od nas skriveni, mora poeti posmatranjem njihovih funkcija ,koje su sasvim pristupane naem istraivanju. Ovo je uobiajeni postupak. U razliitim naukamafizici, hemiji, astronomiji, fiziologiji - prinudjeni smo da onda kada nismo u stanju da dopremo do samih injenica, objekata ili predmeta koje elimo da prouavamo zapone57

mo sa ispitivanjem njihovih rezultata, odnosno tragova. U ovom sluaju emo imati posla sa direktnim funkcijama centara; stoga sve to utvrdimo o fiinkcijama moe da se primeni i na centre. Svi centri imaju mnogo toga zajednikog, a istovremeno postoje i posebne karakteristike svakog centra koje se moraju imati na umu. Jedan od najvanijih principa koji moraju da se razumeju kada je re o centrima jeste veoma velika razlika u njihovoj brzini, odnosno razlika u brzini njihovih funkcija. Intelektualni centar je najsporiji. Za njim - mada mnogo bri - slede motoriki i instinktivni centar, koji rade manje-vie istom brzinom. Najbri je emocionalni centar, mada u stanju "budnoga sna" on samo veoma retko radi brzinom koja bi bila makar i priblina njegovoj pravoj brzini i u principu mu brzina odgovara onoj motorikog i instinktivnog centra. Posmatranja nam mogu pomoi da ustanovimo razliku u brzini funkcija, ali nam ne mogu dati konkretne cifre. Razlika je, zapravo, veoma velika, vea no to bi iko zamislio da razlika medju funkcijama istog organizma moe da bude. Kao to sam ve rekao, razlika u brzini rada centara se ne moe izraunati uobiajenim sredstvima, ali smo zato, ukoliko nam se kae kolika je, u stanju da nadjemo mnoge injenice koje, dodue, nee potvrdjivati samu cifru, ali e zato potvrditi da je razlika zaista ogromna. Stoga bih, pre no to navedem cifre, eleo da kaemo neto o obinim posmatranjima koja mogu da se izvedu bez ma kakvog posebnog znanja. Pokuajte, na primer, da brzinu mentalnih procesa uporedite sa motorikim funkcijama. Pokuajte sebe da posmatrate onda kada morate da obavite mnogo brzih istovremenih pokreta, recimo kao pri vonji automobila veoma prometnom ulicom ili pak kada jaete po loem putu i l i radite ma kakav posao koji zahteva brze pokrete i brzo rasudjivanje. Odmah ete primetiti kako niste u stanju da posmatrate sve svoje pokrete. Moraete ili da usporite 58

pokrete, ili da se odreknete najveeg dela posmatranja; u suprotnom ete rizikovati da doivite nesreu, a ako budete insistirali na posmatranju , verovatno ete je i doiveti. Mogue je izvriti jo mnogo slinih posmatranja, naroito emocionalnog centra, koji je jo bri. Svako od nas je zapravo ve puno puta zapazio razliite brzine naih funkcija, ali mi veoma retko shvatamo vrednost svojih zapaanja i iskustava. Svoja ranija zapaanja poinjemo da razumemo tek kad nam je poznat princip. Istovremeno se mora rei i da su sve cifre koje se odnose na ove razliite brzine u kolskim sistemima potvrdjene i poznate. Kao to emo kasnije videti, razlika u brzini centara je interesantan broj koji ima kosmiko znaenje, odnosno koji ulazi u mnoge kosmike procese, i l i ak bolje rei, koji mnoge kosmike procese medjusobno razdvaja. Taj broj je 30 000. Ovo znai da su motoriki i instinktivni centar 30 000 puta bri od intelektualnog, a da je emocionalni centar, onda kad radi svojom pravom brzinom, 30 000 puta bri od motorikog i instinktivnog centra. Teko je poverovati da medju funkcijama istog organizma postoji tako ogromna razlika u brzini. To znai, zapravo, da razliiti centri imaju sasvim razliito vreme. Vreme instinktivnog i motorikog centra je 30 000 puta due od vremena intelektualnog centra, a vreme emocionalnog centra je 30 000 puta due od vremena motorikog i instinktivnog centra. Je li vam sasvim jasno ta "due vreme" znai? To znai da je centru, za svaki posao koji mora da obavi, na raspolaganju toliko puta vie vremena. Ma kako udna bila injenica da medju centrima postoji ovako velika razlika u brzini, ona objanjava mnoge dobro poznate pojave koje uobiajena nauka nije u stanju da objasni i preko kojih obino prelazi utke ili o kojima naprosto odbija da razgovara. Ovde mislim na zapanjujuu i sasvim neobjanjivu brzinu nekih fiziolokih i mentalnih procesa. ovek, recimo, popije au rakije i odmah, za manje od sekunde, doivi mnoga nova oseanja i osete 59

oseaj toplote, oputenosti, olakanja, zadovoljstva, prijatnosti ili pak razdraenosti, besa itd. Ono to osea moe u razliitim sluajevima da bude razliito, ali ostaje injenica da telo na stimulans reagauje veoma brzo, gotovo momentalno. Nema, sem toga, nikakve potrebe da se govori o rakiji ili o nekom drugom stimulativnom sredstvu; ako je neko veoma gladan ili veoma edan, aa vode ili komad hleba e jednako brzo delovati. Slina pojava koja ukazuje na ogromnu brzinu nekih procesa moe se zapaziti, recimo, i u snovima. Neka od ovih zapaanja sam spomenuo u "Novom modelu svemira". I tu se ponovo radi bilo o razlici izmedju instinktivnog i intelektualnog centra, bilo o onoj koja postoji izmedju intelektualnog i motorikog. Mi smo, medjutim, na ove pojave toliko navikli da retko razmiljamo o tome u kojoj meri su one udne i nerazumljive. Naravno da za oveka koji o sebi nikada nije razmiljao i koji nikada nije pokuavao da prouava sebe nema nieg udnog ni u ovom ni u ma emu drugom. Ali sa gledita uobiajene fiziologije ove pojave izgledaju zapravo udesno. Fiziolog zna koliko sloenih procesa mora da se obavi od kad se proguta rakija ili voda pa dok se ne oseti njihov efekat. Svaka supstanca koja u telo udje kroz usta mora da se proanalizira, da se ispita na nekoliko razliitih naina i da se tek nakon toga prihvati ili odbije. A sve se ovo dogadja za sekund ili manje. To je udo, a u isto vreme i nije. Naime, ako znamo razliku u brzini rada centara i ako imamo na umu da instinktivni centar koji mora da obavi ovaj posao ima 30 000 puta vie vremena nego intelektualni kojim merimo nae uobiajeno vreme, moi emo da razumemo kako je ovo mogue. To znai da instinktivni centar za ovaj posao na raspologanju nema jednu sekundu, ve oko osam sati svog vremena, a taj se posao u svakoj obinoj laboratoriji za osam sati svakako moe obaviti bez nepotrebne urbe. Stoga je naa predstava 60

o neobinoj brzini ovoga rada naprosto iluzija koju imamo zato to mislimo da je nae uobiajeno vreme, odnosno vreme intelektualnog centra, jedino koje postoji. Kasnije emo se vratiti na prouavanje razlike u brzini rada centara. Sada moramo pokuati da razumemo jo jednu karakteristiku centara, koja e nam kasnije dati veoma dobar materijal za samoposmatranje i za rad na sebi. Smatra se da je svaki centar podeljen na dva dela, pozitivni i negativni. Ova podela je naroito jasna kada je re o intelektualnom i instinktivnom centru. Celokupni rad intelektualnog centra podeljen je na dva dela: potvrdu i negaciju, da i ne. Svakog trenutka u naem miljenju pretee jedno ili drugo, ili se pak njihove snage uravnoteuju u trenutku neodlunosti. Negativni pol intelektualnog centra je koristan jednako kao i pozitivni, i svako smanjivanje jednog u korist drugog bi za rezultat imalo mentalni haos. U radu instinktivnog centra podela je, takodje, sasvim jasna i oba su dela, i pozitivni i negativni, to jest i prijatni i neprijatni jednako potrebni za pravu orijentaciju u ivotu. Prijatni oseaji ukusa, mirisa, dodira, temperature, sveine, sveeg vazduha, karakteristini su za uslove koji su pogodni za ivot; a neprijatni oseaji neugodnog mirisa, loeg ukusa, neprijatnog dodira, oseaj estoke vruine i velike hladnoe ukazuju na uslove koji po ivot mogu biti tetni. Moe bez sumnje da se kae da bez prijatnih i neprijatnih oseta nije mogua nikakva prava orijentacija u ivotu. Njima se rukovodi celokupni ivotinjski svet na zemlji, i svaki poremeaj u njima ima za posledicu stalnu opasnost od bolesti i smrti. Pomislite koliko brzo bi se ovek otrovao kada bi izgubio svaki oseaj ukusa i mirisa ili kada bi na neki 61

neprirodan nain pobedio u sebi prirodnu odbojnostprema neprijatnim osetima. U motorikom centru podela na dva dela, pozitivni i negativni, ima samo logiko znaenje; pokret je, naime, suprotan mirovanju. Ovo nema nikakvog znaaja za praktino posmatranje. Podela u emocionalnom centru je, na prvi pogled, sasvim prosta i oigledna. Ako uzmemo da prijatna oseanja, kao to su radost, simpatija, privrenost, samopouzdanje itd. pripadaju pozitivnom delu, a negativna oseanja poputdosade, razdraljivosti, ljubomore, zavisti, straha i sl. negativnom, sve e izgledati veoma jednostavno; u stvarnosti je, medjutim, sve znatno komplikovanije. Za poetak, u emocionalnom centru ne postoji prirodan negativni deo. Ne^ativna oseanja su veim delom vetaka. Ona zapravo ne pripadaju emocionalnom centru i zasnivaju se na instinktivnim osetima koji sa njima nemaju ba mnogo veze, ali koji se transformiu uz pomo fantazije i identifikacije. Toje pravoznaenje svojevremeno veoma poznate teorije Dejmsa i Langa. Oni su insistirali na tome da sva oseanja zapravo predstavljaju oseaje promene u tkivima i unutranjim organima, pri emu se te promene javljaju pre oseaja i predstavljaju njihov pravi uzrok. To je zapravo znailo da spoljni dogadjaji i unutranji uvidi ne izazivaju oseanja. Oni izazivaju unutarnje reflekse koji proizvode oseaje; a ovi se, pak, tumae kao oseanja. Istovremeno, pozitivna oseanja, kao to su "ljubav", "nada", "vera", u onom smislu u kom se obino shvataju, odnosno kao stalna oseanja, nisu mogua za oveka u uobiajenom stanju svesti. Ona zahtevaju via stanja svesti. Trae unutranje jedinstvo, samosvest, stalno "ja" i volju. Pozitivna oseanja su oseanja koja ne mogu postati negativna. Naa pozitivna oseanja, poput simpatije, radosti, privrenosti i samopouzdanja mogu svakog trenutka da se preobraze u razdraljivost, dosadu, zavist, strah itd. Ljubav se moe preobraziti u ljubomoru, ili u strah da 62

se ne izgubi ono to se voli, ili u mrnju i bes, nada se moe preobratiti u sanjarenje i oekivanje nemoguih stvari, a vera moe da se preobrati u sujeverje i slabost da se prihvataju utene gluposti. ak i isto intelektualna oseanja - elja za znanjem, i l i pak estetika oseanja, odnosno oseaj harmonije i lepote mogu, ukoliko se izmeaju sa identifikacijom, neposredno da se spoje sa negativnim emocijama kao to su oholost, sujeta, sebinost, uobraenost itd. Stoga, bez bojazni da emo pogreiti, moemo da kaemo kako nismo u stanju da imamo pozitivna oseanja. Istovremeno, medjutim, nemamo zapravo ni negativnih oseanja koja bi postojala bez identifikacije i fantazije. Naravno da se ne moe porei da pored mnogih i razliitih fizikih patnji, koje pripadaju instinktivnom centru, ovek ima mnoge duevne patnje koje pripadaju emocionalnom centru. On ima mnogo tuga, bolova, strahova, bojazni itd. koje se ne mogu izbei i koji su sa njegovim ivotom povezani jednako blisko kao i bolest, bol i smrt. Ove duevne patnje se, medjutim veoma razlikuju od negativnih oseanja koji poivaju na fantaziji i na identifikaciji. Ova oseanja su uasna pojava. Ona zauzimaju ogromno mesto u naem ivotu. Za mnoge ljude se moe rei da im itav ivot reguliu i kontroliu, a na kraju i upropauju, negativna oseanja. Pri tom, negativna oseanja ne igraju nikakvu korisnu ulogu u naem ivotu. Ne pomau nam u orijentaciji, ne pruaju nam nikakvo znanje, ne usmeravaju nas ni na kakav razuman nain. Ona nam, naprotiv, kvare sva zadovoljstva, pretvaraju nam ivot u teret i veoma efikasno spreavaju na mogui razvoj, budui da u naem ivotu nema nieg to bi bilo vie mehaniko od negativnih oseanja. Negativna oseanja se nikada ne mogu staviti pod nau kontrolu. Ljudi koji misle da su u stanju da svoja negativna oseanja kontroliu i da ih pokau samo onda kada to ele naprosto se zavaravaju. Negativna oseanja zavise od identifikacije. Ako se identifikacija u nekom 63

konkretnom sluaju ukloni, ona e nestati. Najudnija i najfantastinija injenica u vezi s negativnim oseanjima jeste da ih ljudi zapravo oboavaju. Mislim da za obinog, mehanikog oveka najteu stvar predstavlja to da shvati da njegova sopstvena i tudja negativna oseanja nemaju nikakve vrednosti i da u njima nema niega plemenitog, niega lepog niti iega snanog. Negativne emocije, zapravo, u sebi ne kriju nita osim slabosti, a vrlo esto i poetak histerije, bolesti ili zloina. Jedina dobra stvar u vezi s njima je ta to, budui da su potpuno beskorisna i da su vetaki stvorena uz pomo mate i identifikacije, mogu da budu unitena bez ikakvog gubitka. I to je jedina ansa za spas kojom ovek raspolae. Da negativna oseanja slue ma kakvoj, pa i najmanjoj svrsi, i da predstavljaju funkciju dela emocionalnog centra koji stvarno postoji, ovek ne bi imao nikakve anse, jer sve dotle dok zadrava svoja negativna oseanja nikakav unutranji razvoj nije mogu. Na jeziku kola se u vezi s borbom protiv negativnih oseanja kae sledee: ovek mora da rtvuje svoju patnju. Svako e rei "Nita lake!". Ljudi bi, medjutim, sve drugo rtvovali radije nego svoja negativna oseanja. Nema uivanja i zadovoljstva koje ovek ne bi rtvovao zbog sasvim sitnog razloga, ali nikada nee rtvovati svoju patnju. Za to, u izvesnom smislu, postoji razlog. ovek sujeverno oekuje da e mu rtvovanje njegovih zadovoljstava neto doneti, ali za rtvovanje svoje patnje ne moe da oekuje nita. Kada je re o patnji, prepun je pogrenih ideja - jo uvek misli da mu je patnju poslao bog, ili bogovi, kao kaznu ili kao moralnu pouku, i boji se ak i da uje za mogunost da se patnje oslobodi na tako jednostavan nain. Ovu ideju jo vie oteava postojanje mnogih patnji kojih ovek zaista ne moe da se oslobodi, kao i mnogih drugih koje su potpuno zasnovane na njegovoj fantaziji i kojih ne moe i nee da se odrekne, kao to je, na primer, ideja o nepravdi i verovanje u 64

mogunost da se nepravda iskoreni. Mnogi, sem toga, i nemaju nita drugo do negativne emocije. Sva njihova "ja" su negativna. Ako biste im oduzeli negativne emocije, naprosto bi se sruili i isparili. A ta bi se bez negativnih oseanja dogodilo sa naim ivotom? ta bi se desilo s onim to nazivamo umetnou, sa pozoritem, sa dramom i sa veinom romana? Na nesreu, nema izgleda da negativna oseanja nestanu. Ona se mogu pobediti i mogu nestati samo uz pomo kolskog znanja i kolskih metoda. Borba protiv negativnih oseanja predstavlja deo kolske obuke i tesno je povezana sa celokupnim kolskim radom. Ako su negativna oseanja vetaka, neprirodna i beskorisna, kakvo je njihovo poreklo? S obzirom da nam ovekovo poreklo nije poznato o ovom pitanju ne moemo da diskutujemo, i u stanju smo da o negativnim oseanjima govorimo jedino s obzirom na sebe i na svoj ivot. Posmatrajui decu moemo, recimo, da uoimo na koji nain se ona ue negativnim oseanjima,, i na koji nain sama ue imitirajui stariju decu i odrasle. Kada bi dete od prvih dana ivota moglo da bude medju ljudima koji nemaju negativnih oseanja, verovatno ih ni samo ne bi imalo, ili bi ih imalo toliko malo da bi ih bilo lako savladati pravilnim vaspitanjem. U konkretnom ivotu, medjutim, stvari stoje sasvim drugaije i dete od deset godina je, uz pomo primera koje vidi i uje, uz pomo literature, filmova i tako dalje, ve upoznalo itavu skalu negativnih oseanja i u stanju je da ih zamisli, da ih reprodukuje i da se sa njima identifikuje jednako dobro kao i odrastao ovek. U odraslim ljudima negativne emocije podrava njihovo stalno opravdavanje i glorifikovanje u knjievnosti i umetnosti, kao i sopstveno pravdanje samoga sebe i popustljivost prema sebi. ak i kada se umorimo od njih, ne verujemo da ih se moemo sasvim osloboditi.

65

Nadnegativnimoseanjima, medjutim, imamoznatno veu mo nego to mislimo, naroito kada ve znamo u kojoj meri su ona opasna i u kojoj meri je borba protiv njihhitan zadatak. M i , medjutim, za ova oseanjanalazimo previe izgovora i plivamo u moru samosaaljenja i sebinosti, bacajui eventualno krivicu na sve drugo osim na sebe same. Sve ovo to smo upravo rekli pokazuje nam da se u odnosu na svoj emocionalni centar nalazimo u vrlo udnom poloaju. On nema pozitivni i negativni deo. Veina njegovih negativnih funkcija je izmiljena i im^ puno ljudi koji nikada u ivotu nisu iskusili pravo oseanje, budui da im vreme u ogromnoj meri ispunjavaju nestvarna oseanja. Stoga se ne moe rei da nam je emocionalni centar podeljen na dva dela, pozitivni i negativni. Moemo rei jedino to da imamo prijatna i neprijatna oseanja, i da se sva oseanja koja u datom trenutku nisu negativna mogu pri najmanjoj provokaciji, pa ak i bez ikakve provokacije, da preobraze u negativna. To je istinska slika naeg emocionalnog ivota, i ako sebe iskreno pogledamo moraemo da uvidimo da sve dok ova otrovna oseanja u sebi gajimo i sve dotle dok im se divimo ne moemo oekivati da emo biti u stanju da u sebi ravijemo jedinstvo, svest ili volju. Kada bi takav razvoj bio mogu, sve ove negativne emocije bi ule u nae novo bie i postale bi u nama stalne. To znai da nikada ne bismo mogli da ih se oslobodimo. Na nau sreu, tako neto je nemogue. Ako u naem sadanjem stanju ma ta postane stalno, to znai bolest. Samo ludaci mogu da imaju stalan ego. Ova injenica nas usput dovodi do jo jednog pogrenog termina, koji se u savremeni psiholoki jezik uvukao iz takozvane psihoanalize: mislim na re "kompleks". U psihijatriji devetnaestog veka se ono to se danas naziva "kompleks" zvalo "fiksna ideja", a "fiksne ideje" su smatrane znakom bolesti. Toje idaljepotpuno tano. Normalan ovek ne moe da ima "fiksne ideje", "komplekse" ili "fiksacije". Korisno je prisetiti se toga u sluaju da neko

pokua da u vama pronadje komplekse. Ovakvi kakvi smo ve ionako imamo puno loih osobina i anse su nam ak i bez kompleksa veoma male. Ako se sada vratimo na pitanje rada na sebi, ne moemo, a da se ne upitamo kolike su nam zapravo anse. U sebi moramo da otkrijemo one funkcije i one pojave koje smo bar u izvesnoj meri u stanju da kontroliemo, i tu kontrolu moramo vebati i moramo da pokuamo da je poveamo koliko god je to mogue. Izvesnu kontrolu imamo, recimo, nad svojim pokretima, i rad na sebi u mnogim kolama, a naroito na Istoku, poinje sticanjem to je mogue potpunije kontrole nad pokretima. Za ovo je, medjutim, potreban specijalan trening, veoma mnogo vremena i prouavanja veoma sloenih vebi. U uslovima savremenog ivota veu kontrolu imamo nad svojim mislima, i u tom kontekstu postoji specijalan metod po kom na razvoju svoje svesti moemo raditi koristei se instrumentom koji najvie slua nau volju; to je na um, odnosno intelektualni centar. Da biste bolje razumeli ono to u vam rei, morate se potruditi da imate na umu da nemamo kontrolu nad svojom sveu. Kada sam rekao da moemo da postanemo svesniji, odnosno da se ovek na trenutak moe uiniti svesnijim naprosto time to e mu se postaviti pitanje da li je svestan, rei "svestan" i "svest" sam upotrebio u relativnom smislu. Svest ima vrlo mnogo stupnjeva i svaki vii stepen u odnosu na nii znai "svest". A l i ako nad samom sveu nemamo nikakvu kontrolu, mi tu kontrolu imamo nad svojim miljenjem o svesti i u stanju smo da svoje miljenje upotrebimo na nain koji nas dovodi svesti. Hou da kaem da time to svojim mislima dajemo pravac koji bi imale u trenutku svesti moemo da probudimo svest. Sada probajte da formuliete ono to ste zapazili pri svojim pokuajima samoposmatranja. Zapazili ste tri stvari. Najpre da sebe ne pamtite, to jest da onda kada pokuavate da se posmatrate sebe niste svesni. Zapazili ste, zatim, i da posmatranje oteava neprekidni tok misli, slika, odjeka razgovora i fragmenata

66

67

seanja koji protiu kroz va um i koji vau panju veoma esto skreu sa posmatranja. Kao tree, primetili ste da istoga trenutka kad zaponete samoposmatranje neto u vama zapoinje sa fantaziranjem i da samoposmatranje, ako se oko njega zaista trudite, predstavlja stalnu borbu protiv fantaziranja. To je ono to je u radu na sebi glavno. Onaj ko shvati da sve tekoe u radu zavise od injenice da nije u stanju da pamti sebe, ve zna ta mora da radi. Mora pokuati da pamti sebe. Da bi se ovo postiglo, mora se boriti sa mehanikim mislima i sa fantazijom. Ako se to savesno i uporno radi, rezultati e biti vidljivi za relativno kratko vreme. Ne smete, medjutim, da pomislite da je to lako ili da time moete odmah da ovladate. Takozvano pamenje sebe predstavlja neto to je vrlo teko nauiti i sprovoditi. Ono ne sme da se zasniva na oekivanju rezultata, jer e se ovek u protivnom identifikovati sa svojim naporima. Osnovu mora da predstavlja uvidjanje injenice da sebe ne pamtimo, i da u isto vreme moemo sebe da pamtimo ako to pokuamo dovoljno uporno i na pravi nain. Ne moemo da postanemo svesni voljno, u trenutku kad to poelimo, jer nemamo kontrolu nad stanjima svesti. U stanju smo, medjutim, da voljno pamtimo sebe krae vreme, jer raspolaemo izvesnom kontrolom nad svojim mislima. Ako sebe ponemo da pamtimo uz pomo specijalnog ustrojstva svojih misli, odnosno tako to emo uvideti ta sve to znai, to e nas dovesti do svesti. Morate da zapamtite da smo pronali slaba mesta u zidu nae mehaninosti. To su saznanje da sebe ne pamtimo i uvidjanje da moemo da pokuamo da pamtimo sebe. Do ovoga trenutka na zadatak je predstavljalo jedino prouavanje sebe. Sada, sa razumevanjem da je neophodno da u nama dodje do stvarne promene, poinje rad.

Kasnije ete nauiti da sprovodjenje pamenja sebe, koje je povezano sa samoposmatranjem i borbom protiv fantazije nema samo svoje psiholoko znaenje, ve da takodje menja najsuptilnije delove naeg metabolizma i da u naem telu vri izvesna hemijska, ili je moda bolje rei alhemijska dejstva. Tako smo danas od psihologije stigli do alhemije, odnosno drugim reima do ideje o transformisanju grubljih elemenata u finije.

68

69

PETO PREDAVANJE Kada je re o prouavanju ovekovog mogueg razvoja duan sam da iznesem jednu veoma vanu stvar. U oveku postoje dve strane koje moraju da se razvijaju, to jest dva pravca mogueg razvoja koji moraju istovremeno da se slede. Te dve ovekove strane, to jest dva pravca mogueg razvoja, jesu znanje i bie. Puno puta sam ve govorio o neophodnosti da se razvija znanje, a naroito samospoznaja, jer jednu od najkarakteristinijih crta ovekovog sadanjeg stanja predstavlja to da on sebe ne poznaje. Ljudi u principu razumeju ideju o razliitim nivoima znanja, o relativnosti znanja i o neophodnosti potpuno novog znanja. Ono to u veini sluajeva ne razumeju jeste ideja o biu, kao potpuno odvojenom od znanja, kao i ideja o relativnosti bia, o mogunosti razliitih nivoa bia i neophodnosti da se bie razvija, pri emu je taj razvoj odvojen od razvoja znanja. Ruski filozof Vladimir Solovjev je u svom pisanju koristio termin "bie". Govorio je o biu kamena, o biu biljaka, biu ivotinja, biu oveka i boanskom biu. Ovo je bolje od uobiajenog pojma, budui da se po uobiajenom shvatanju bie oveka ne smatra ni po emu razliitim od bia kamena, bia biljke ili bia neke ivotinje. Sa uobiajene take gledita, kamen, biljka i ivotinja jesu, to jest postoje, ba kao to i ovek jeste, odnosno postoji. injenica je, medjutim, da postoje na sasvim drugaiji nain. A l i definicija Vladimira Solovjeva nije potpuna. Ne postoji nita to bi se moglo nazvati ovekovim biem. Ljudi su suvie razliiti da bi to bilo mogue. Ve sam objasnio da se sa gledita sistema koji prouavamo pojam oveka deli na sedam pojmova: ovek br. 1, ovek br. 2, ovek br. 3, ovek br. 4, ovek br. 5, ovek br. 6 i ovek br. 7. To znai sedam stupnjeva, odnosno
71

kategorija bia, bie br. 1, bie br.2, bie br. 3 i tako dalje. Pored ovoga, ve su nam poznate i tananije podele. Znamo da moe biti veoma razliitih ljudi br. 1, veoma razliitih Ijudi br. 2 i veoma razliitih Ijudi br. 3. Oni mogu da ive sasvimpoduticajima A. Mogu u jednakoj meribiti izloeni dejstvu uticaja A i B. Mogu biti vie pod dejstvom uticaja B nego uticaja A. Mogu imati magnetski centar. Mogue je da su ve doli u kontakt sa kolom, to jest sa uticajima C. Mogu biti na putu da postanu ljudi br. 4. Sve ove kategorije ukazuju na razliite nivoe bia. U religijskoj misli ideja o biu je predstavljala element samih osnova miljenja i govorenja o oveku, a sve druge podele su u poredjenju sa ovom smatrane nevanim. Ljudi su deljeni na pagane, nevernike, ili jeretike sa jedne i na istinske vernike, pravednike, svece, proroke itd. sa druge strane. Sve ove definicije se nisu odnosile na razlike u stavovima i uverenjima, to jest nisu se odnosile na znanje, ve na bie. Moderna misao ideju o biu i o razliitim nivoima bia ignorie. Ljudi, naprotiv, veruju da neko moe biti utoliko zanimljivija i briljantnija osoba ukoliko u njegovom biu ima vie nesklada i protivurenosti. U principu se prihvata, mada preutno, a ak ne uvek samo preutno, da neko moe biti nepopravljivi laov, da moej^ti se'bicah, nepouzdan, nerazuman, lzopaen, a da uprkos tome ipak bude veliki naunik, veliki umetnik lli veliki tildzflfe Naravno da je to sasvim nemogue. Ova nespojivost razliitih crta neijeg bia koja se obino smatra originalnou zapravo znai slabost. Niko ne moe biti veliki mislilac ili veliki umetnik ako mu je um izopaen ili nedosledan, ba kao to neko ne moe da bude vrhunski sportista ili cirfcuski atleta ako ima tuberkulozu. Siroko prihvatanje ideje cra nedoslednost i nemoralnost znai originalnost odgovorno je za mnoge naune, umetnike i verske patvorine naeg doba, a verovatno i svih vremena.

Neophodno je da se jasno razume ta bie znai, i zbog ega ono mora da raste i da se razvija paralelno sa znanjem ili nezavisno od njega. Ako znanje nadraste bie ili bie nadraste znanje, rezultat uvek predstavlja jednostran razvoj, a jednostran razvoj ne moe da ode suvie daleko. On mora zapasti u neku ozbiljnu unutranju protivurenost i na njoj e se i zaustaviti. Kasnije bismo jednom prilikom mogli da razgovaramo o razliitim vrstama i razliitim rezultatima jednostranog razvoja. U ivotu se obino sreemo samo sa jednom vrstom, onom kada je znanje nadraslo bie. Rezultat poprima oblike dogmatizovanja izvesnih ideja i dosledne nemogunosti daljeg razvoja znanja, do koje dolazi zbog gubitka razumevanja. Sada u rei neto o razumevanju. ta je razumevanje? Pokuajte da sebi postavite ovo pitanje i videete da ne moete da odgovorite na njega. Razumevanje ste uvek brkali sa znanjem, to jest sa posedovanjem informacije. Znati i razumeti su, medjutim, dve sasvim razliite stvari i morate da nauite da medju njima pravite razliku. Da biste neku stvar razumeli, morate videti njenu vezu sa nekim veimpredmetom, odnosno veomcelinom, kao i mogue posledice ove veze. Razumevanje uvek predstavlja razumevanje manjeg problema u odnosu na vei problem. Pretpostavimo, na primer, da vam pokaem staru rusku srebrnu rublju. To je bio novi veliki kao pola krune, ija je vrednost odgovarala vrednosti dva ilihga i jednog penija. Vi ovaj novi moete da gledate, moete da ga prouavate, da ustanovite u kojoj godini je iskovan, da saznate sve o caru iji je portret na njemu, da ga izmerite, pa ak i da napravite hemijsku analizu i da odredite tanu koliinu srebra koju sadri. Moete da ustanovite ta znai re "rublja" i koje godine je ula u upotrebu. Moete 73

72

saznati sve to, a verovatno i mnogo vie, ali nju i njeno znaenje neete razumeti ako ne znate da je njena kupovna mo pre rata esto odgovarala dananjoj engleskoj funti i da kupovna mo dananje papirne rublje u boljevikoj Rusiji obino odgovara vrednosti engleskog novia od etvrt penija, pa i manje. Ako saznate ovo, razumeete neto o rublji, a moda i o nekim drugim stvarima, jer razumevanje jedne stvari odmah vodi razumevanju mnogih drugih. Ljudi, ak esti, misle i da razumevanje znai pronalaenje imena, rei, naziva i l i oznake za novu, odnosno neoekivanu pojavu. Ovo pronalaenje, to jest izmiljanje rei za neshvatljive stvari nema nikakve veze sa razumevanjem. Naprotiv, kad bismo mogli da se oslobodimo polovine svojih rei, moda bismo imali bolje anse da ostvarimo izvesno razumevanje. Ako se upitamo ta znai razumeti ili ne razumeti nekog oveka, moramo najpre da pomislimo na sluaj u kome nismo u stanju da sa nekim razgovaramo na njegovom sopstvenom jeziku. Prirodno je da se dvoje ljudi koji ne govore zajednikim jezikom nee razumeti. Neophodno je da znaju zajedniki jezik, ili pak da se sloe oko izvesnih znakova ili simbola kojima e da oznaavaju stvari. Pretpostavimo, medjutim, da se tokom razgovora sa nekim ne slaemo oko znaenja izvesnih rei, znakova ili simbola. I u tom sluaju se vie neemo medjusobno razumeti, Odatle sledi princip da ne moete da razumete, a da se ne slaete. U obinom razgovoru veoma esto kaemo: razumem ga, ali se ne slaem s njim. Sa gledita sistema koji prouavamo ovo je nemogue. Ako nekog razumete, slaete se s njim; ako se sa njim ne slaete, ne razumete ga. Ovu ideju je teko prihvatiti, to znai da ju je teko razumeti. Kao to sam upravo rekao, u oveku postoje dve strane koje moraju da se razvijaju normalnim tokom njegove evolucije: to su znanje i bie. A l i ni znanje ni bie ne moguda miruju, nitida ostanu u istom stanju. Akomakoje od njih ne raste i ne jaa, ono slabi i smanjuje se. 74

Razumevanje se moe uporediti sa aritmetikom sredinom izmedju znanja i bia. Ono pokazuje neophodnost istovremenog rasta jednog i drugog. Ako samo jedno od ovo dvoje raste, a drugo se smanjuje, aritmetika sredina se nee izmeniti. To objanjava takodje i zbog ega "razumeti" znai sloiti se. Ljudi koji se medjusobno razumeju ne moraju da imaju samo jednako znanje, ve i jednako bie. Samo tada je uzajamno razumevanje mogue. Druga pogrena ideja koju ljudi imaju, a koja je naroito karakteristina za nae doba, jeste ta da razumevanje moe da bude razliito, to jest da ljudi mogu i da imaju pravo da istu stvar razliito razumeju. Sa gledita sistema ovo je sasvim pogreno. Razumevanje ne moe da bude razliito. Moe da postoji samo jedno razumevanje, dok je sve ostalo nerazumevanje, odnosno nepotpuno razumevanje. Ljudi, medjutim, esto misle da razliito razumeju neke stvari. Primere za to moemo nai svakodnevno. Kako da objasnimo ovu protivurenost? Protivurenost, zapravo, ne postoji. Razumevanje znai razumevanje dela u odnosu na celinu. Ideja o celini se, medjutim, kod Ijudi moe veoma razlikovati s obzirom na njihovo znanje i bie. Eto zbog ega je, opet, potreban sistem. Razumevanje se ui kroz razumevanje sistema i svega to je u vezi sa sistemom. A l i ako se govori na uobiajenom nivou, bez predstave o koli ili sistemu, mora se priznati da razumevanja ima onoliko koliko ima i ljudi. Svako e sve razumeti na svoj sopstveni nain, to jest u skladu sa ovom ili onom mehanikom uvebanou ili navikom; ali sve je to subjektivno i relativno razumevanje. Put ka objektivnom razumevanju vodi kroz kolske sisteme i kroz promenu bia. Da bih ovo objasnio, moram ponovo da se vratim na podelu oveka na sedam kategorija. Neophodno je da uvidite da izmedju oveka 1, 2 i 3 sa jedne i oveka vie kategorije sa druge strane postoji 75

velika razlika. Ova razlika je, zapravo, mnogo vea nego to moemo i da zamislimo. Ona je tako velika da se itav ivot sa ovog gledita vidi kao podeljen na dva koncentrina kruga - unutranji i spoljanji krug oveanstva. U unutranji krug spadaju ljudi br. 5, 6 i 7, u spoljni ljudi br. 1, 2 i 3. Ljudi br. 4 se nalaze na pragu unutranjeg kruga, odnosno izmedju dvaju krugova.

Unutranji krug se, sa svoje strane, deli na tri koncentrina kruga; unutarnji, u koji spadaju Ijudi br. 7, srednji, u koji spadaju ljudi br. 6 i spoljni unutranji krug u koji spadaju ljudi br. 5.

Ova podela nas se trenutno ne tie. Za nas sva tri unutranja kruga obrazuju jedan unutranji krug. Spoljni krug u kom ivimo ima nekoliko imena koja oznaavaju njegove razliite osobine. On se naziva mehanikim krugom, zato to se u njemu sve dogadja, sve je u njemu mehaniko, a ljudi koji u njemu ive su maine. On se takodje naziva i krugom pometnje jezika, jer svi ljudi 76

koji ive u ovom krugu govore razliitim jezikom i nikada se ne razumeju. Svako sve shvata razliito. Tako smo doli do zanimljive definicije razumevanja. To je neto to pripada unutranjem krugu oveanstva, a ne svima nama. Ako ljudi spoljanjeg kruga shvate da se ne razumeju i ako oseaju potrebu za razumevanjem, moraju prodreti u unutranji krug, jer je razumevanje medju ljudima mogue samo u njemu. Razne vrste kole slue kao kapije kroz koje Ijudi mogu da prodju u unutranje krugove. Ali za ulazak u krugove vie od onih u kojima smo se rodili potreban je dug i naporan rad. Prvi korak u ovom radu predstavlja prouavanje novog jezika. Moete postavitipitanje: kakav je to jezik koji uimo? Sada u moi i da vam odgovorim na to. U pitanju je jezik unutranjeg kruga, jezik na kome ljudi mogu da se medjusobno razumeju. Mora vam biti jasno da potpuno stojimo izvan ovog unutranjeg kruga i zato moemo znati jedino rudimentarne delove toga jezika. Ali ak e nam i ti rudimentarni delovi pomoi da se razumemo bolje nego to bismo to ikada bili u stanju bez njih. Svaki od tri unutranja kruga ima sopstveni jezik. Mi prouavamo jezik spoljnog medju unutranjim krugovima. Ljudi spoljnog unutranjeg kruga prouavaju jezik srednjeg, a ljudi srednjeg jezik unutranjeg. Ako me upitate kako sve ovo moe da se dokae, rei u vam da moe da se dokae jedino prouavanjem sebe i daljim posmatranjem. Ako ustanovimo da uz prouavanje sistema moemo bolje da razumemo sebe i druge ljude, i l i recimo da bolje moemo da razumemo izvesne knjige, ili pak izvesne ideje, a naroito ako nadjemo konkretne injenice koje pokazuju da se to novo razumevanje razvija, to e biti ako ne dokaz, a ono bar znak da je taj dokaz mogu.

77

Moramo imati na umu da nae razumevanje, ba kao i naa svest, nije uvek na istom nivou. Ono se neprestano koleba. To znai da u jednom trenutku razumemo vie, a u drugom manje. Ako u sebi zapazimo tu razliku u razumevanju, moi emo da uvidimo da najpre postoji mogunost da se ovih viih nivoa razumevanja drimo, a zatim i da ih nadmaimo. A l i , teorijsko prouavanje nije dovoljno. Neophodno je da radite na svom biu i na njegovoj promeni. Ako svoj cilj formuliete sa stanovita elje da razumete druge ljude, morate imati na umu jedan veoma vaan kolski princip: druge Ijude moete da razumete samo u onoj meri u kojoj ste u stanju da razumete i samog sebe, i samo na nivou svoga sopstvenog bia. Ovo znai da moete da prosudjujete o nivou neijeg znanja, ali ne i o nivou tudjega bia. U drugim ljudima moete videti samo onoliko koliko imate u sebi. Ljudi, medjutim, stalno prave greku utoliko to misle da su u stanju da prosudjuju o tudjem biu. Stvari, medjutim, stoje tako da ako ele da sretnu i da razumeju ljude na viem stupnju razvoja nego to su oni sami, moraju raditi s ciljem da izmene sopstveno bie. Sada moramo da se vratimo na prouavanje centara i na prouavanje panje i pamenja sebe, jer su to jedini putevi koji vode ka razumevanju. Pored podele na dva dela, pozitivni i negativni, koja, kao to smo videli, nije jednaka za sve centre, svaki od naa etiri centra je podeljen jo na tri dela. Ova tri dela odgovaraju defmiciji samih centara. Prvi od njih je "mehaniki" i u sebe ukljuuje motoriki i instinktivni princip, pri emu jedan od njih moe da preovladjuje; drugi je "emocionalni", atrei "intelektualni". Dijagram koji sledi prikazuje poloaj delova intelektualnog centra. Ovaj centar je podeljen na pozitivni i negativni deo, a svaki od ta dva dela je opet podeljen na tri. Tako se intelektualni centar zapravo sastoji od est delova.
78

Svaki od ovih est delova je sa svoje strane opet podeljen na tri dela: mehaniki, emocionalni i intelektualni. O toj drugoj podeliemo, medjutim, govoriti tekznatno kasnije, sa izuzetkom jednog dela, a to je mehaniki deo intelektualnog centra, o kome emo govoriti odmah. Podela centara na tri dela je veoma jednostavna. Mehaniki deo radi gotovo automatski; on ne zahteva nikakvu panju. Zbog ovoga, medjutim, nije u stanju da se prilagodi promeni okolnosti, nije u stanju da "misli" i nastavlja da radi onako kako je poeo ak i ako su se okolnosti sasvim izmenile. U intelektualnom centru mehaniki deo obavlja sav posao oko registrovanja utisaka, seanja i asocijacija. To je sve to bi normalno i trebalo da radi ako drugi delovi obavljaju svoj posao. On nikad ne odgovara na pitanja upuena itavom centru, nikada ne bi trebalo da pokuava da rei probleme celog centra i nikad ne bi trebalo nita da odluuje. Na nesreu, ovaj deo je zapravo uvek spreman da donosi odluke i uvek odgovara na svakojaka pitanja, na vrlo uzak i ogranien nain, gotovim frazama, kolokvijalnim izrazima i partijskim sloganima. Svi ti i mnogi drugi elementi naih uobiajenih reakcija predstavljaju rad mehanikog dela intelektualnog centra. Ovaj deo ima svoje sopstveno ime. Zove se "formativni aparat" i l i ponekad "formativni centar". Mnogi, a naroito ljudi br. 1, odnosno velika veina oveanstva, ive svoj ivot samo sa formativnim aparatom, nikada se ne dotiui drugih delova svog intelektualnog centra. Formativni aparat je sasvim dovoljan za neposredne ivotne
79

potrebe, za prijem uticaja A i za odgovore na njih i za iskrivljavanje i odbijanje uticaja C. "Formativno miljenje" uvek moe da se prepozna. Formativni centar, na primer, ume da broji samo do dva. On sve neprestano deli na dva: "boljevizam i faizam", "radnici i buroazija", "proleteri i kapitalisti" i takodalje. Veinu savremenili fraza moemo da zahvalimo formativnom miljenju, a isti sluaj je i sa veinom popularnih teorija. Moda bi moglo da se kae i da su sve popularne teorije svih vremena formativne. Emocionalni deo intelektualnog centra sastoji se prvenstveno od onog to se naziva intelektualnom emocijom (intelektualnim oseanjem), tj. od elje za znanjem, zadovoljstva to se zna, nezadovoljstva to se ne zna, radosti zbog otkria itd.. mada sve ovo moe da se manifestuje na vrlo razliitim nivoima. Rad emocionalnog dela zahteva punu panju, ali u ovoin delu centra panja ne zahteva nikakav napor. Nju privlai i odrava sam predmet, veoma esto pomou identifikacije, koja se obino naziva "interesovanjem", odnosno "entuzijazmom", "strau" ili "predanou". Intelektualni deo intelektualnog centra ukljuuje u sebe sposobnost stvaranja, konstruisanja, pronalaenja i otkrivanja. On ne moe da radi bez panje, ali panja u ovoni delu centra mora da bude kontrolisana i odravana voljom i naporoin. To je glavni kriterijum u prouavanju delova centara. Ako ih posmatramo sa stanovita panje, odmah emo znati o kom delu centra je re. Kad panje nema, ili kad ona luta, nalazimo se u mehanikom delu; ako panju privlai i odrava predmet posmatranja, to jest razmiljanja, re je o emocionalnom delu; a ako panju kontrolie i na predmetu dri volja, u pitanju je intelektualni deo. Isti metod istovremeno pokazuje i kako da se intelektualni deo centra navede na rad. Time to posmatramo panju i to pokuavamo daje kontroliemo, prisiljavamo sebe da radimo u intelektualnim delovima centara, budui da isti princip vai za sve centre podjednako, mada nam 80

moda nee biti ba tako lako da razlikujemo inelektualni deo drugih centara, kao na primer intelektualni deo instinktivnog centra koji radi bez bilo kakve panje koju bismo mi mogli da opazimo i da kontroliemo. Uzmimo emocionalni centar. Trenutno neu govoriti o negativnim emocijama. Pogledaemo samo podelu ovoga centra na tri dela: mehaniki, emocionalni i intelektualni. Mehaniki deo se sastoji od najjeftinije vrste gotovog humora i grubog smisla za smeno, sklonosti prema uzbudjenjima, sklonosti prema spektakularnim predstavama, uivanja u spoljnom sjaju, sentimentalnosti, sklonosti da se bude u gomili i deo gomile i sklonosti prema svim oblicima oseanja gomile i prema potpunom gubljenju u niim, poluivotinjskim oseanjima: surovosti, sebinost i , kukaviluku, ljubomori, zavisti itd. Emocionalni deo moe da bude veoma razliit kod razliitih ljudi. On moe da sadri smisao za humor, odnosno smisao za smeno, kao i versko oseanje, estetsko oseanje, moralno oseanje i u tom sluaju moe da vodi budjenju savesti. Sa identifikacijom moe, medjutim," da bude sasvimdrugaiji, moe postati vrlo ironian, sarkastian, surov, tvrdoglav, zloest i ljubomoran - samo na neto manje primitivan nain nego mehaniki deo. Intelektualni deo emocionalnog centra u sebi sadri mo umetnikog stvaranja, koje se odvija uz pomo intelektualnih delova motorikog i intelektualnog centra. U sluajevima kada intelektualni delovi motorikog i intelektualnog centra koji su neophodni za manifestovanje kreativnih sposobnosti nisu dovoljno uvebani ili po svome razvoju ne odgovaraju ovom delu, on moe da se manifestuje u snovima. To objanjava divne i umetnike snove inae nimalo umetniki orijentisanih ljudi. Intelektualni deo emocionalnog centra takodje predstavlja i glavno sedite magnetskog centra. Hou da kaem da magnetski centar, ako postoji samo u intelektualnom centru, ili samo u emocionalnom delu emocionalnog centra, ne moe da bude dovoljno jak da bi bio efikasan i 81

uvek je podloan grekama i neuspehu. Intelektualni deo emocionalnog centra, onda kadaje potpuno razvijen i radi punom snagom, predstavlja, medjutim, put ka viim centrima. U motorikomcentru, mehaniki deoje automatski. Njemu pripadaju svi automatski pokreti koji se obino nazivaju "instinktivnim", kao i oponaanje i sposobnost oponaanja koja u ivotu igra tako veliku ulogu. Emocionalni deo motorikog centra prvenstveno je vezan za uivanje u kretanju. Ljubav prema igrama i sportovima normalno pripada ovom delu motorikog centra, ali kada se sa njom pomeaju identifikacija i druge emocije, ona se veoma retko nalazi na tom mestu, te se Ijubav za sportove u veini sluajeva nalazi u motorikom delu intelektualnog ili emocionalnog centra. Intelektualni deo motorikog centra je vrlo vaan i veoma zanimljiv instrument. Svako ko je ikada dobro uradio ma kakav fiziki posao, ta god to bilo, zna da je za svaku vrstu posla potrebno puno pronalazaka. ovek mora da pronadje svoje sopstvene male metode za sve to ini. Ovi pronaiasci predstavljaju posao intelektualnog dela motorikog centra, a njegov rad je takodje potreban i za mnoge druge Ijudske pronalaske. Sposobnost voljnog oponaanja glasa, intonacije i pokreta drugih ljudi, onakva kakvu poseduju glumci, takodje pripada intelektualnom delu motorikog centra. Za vie, odnosno kvalitetnije stupnjeve ove sposobnosti potrebno je, medjutim , i uee intelektualnog dela emocionalnog centra. Rad instinktivnog centra je od nas veoma dobro skriven. Zaistapoznajemo, odnosno oseamo i moemoda posmatramo, jedino njegov ulni i emocionalni deo. Mehaniki deo u sebi sadri uobiajene oseaje, koje veoma esto uopte ne primeujemo, ali koji nam slue kao pozadina za druge oseaje. Tu su, takodje, i instinktivni pokreti u pravom znaenju ove rei, to jest svi unutranji pokreti kao to je cirkulacija krvi, kretanje hrane u organizmu i unutranji i spoljni refleksi.
82

Itelektualni deo instinktivnog centraje veoma veliki i veoma vaan. U stanju samosvesti ili u stanju koje mu je blisko ovek moe da dodje u kontakt sa intelektualnim delom instinktivnog centra i od njega moe puno da naui kada je re o funkcionisanju ljudske maine i njenim mogunostima. Intelektualni deo instinktivnog centra je um koji stoji iza celokupnog rada organizma, i to je um sasvim razliit od intelektualnog uma. Prouavanje delova centra i njihovih specijalnih funkcija zahteva izvestan stepen pamenja sebe. Onaj ko ne parnti sebe nije u stanju da posmatra dovoljno dugo niti dovoljno jasno da bi osetio i razumeo razliku medju funkcijama koje pripadaju razliitim delovima razliitih centara. Prouavanje panje ukazuje na delove centara bolje no ma ta drugo, ali i za njega je takodje potreban izvestan stepen pamenja sebe. Veoma brzo ete shvatiti da je va celokupan rad na sebi vezan za pamenje sebe i da bez njega ne rnoe uspeno da se odvija. A pamenje sebe predstavlja delimino budjenje, to jest poetak budjenja. Prirodno je - a to mora da bude veoma jasno - da se nikakav rad ne moe odvijati u snu.

83