www.pescanik.

net

Urednice: Svetlana Luki i Svetlana Vukovi Naslovna strana i prelom: Slavia Savi Ideaman

Urednice: Svetlana Luki i Svetlana Vukovi Korektura: Milo iri i Jelena Dombi Prelom: Selena Danilovi Miladinovi Dizajn korica: Slavia Savi igoja tampa, Beograd Tira: 500 ISBN 978-86-86391-27-8 Peanik, 2011. Prvo izdanje: The Penguin Press, New York 2010 The Estate of Tony Judt c/o The Wylie Agency (UK) LTD c/o Plima Literary Agency ILL FARES THE LAND Copyright 2010, Tony Judt All rights reserved

TEKO ZEMLJI

Toni Dad

Preveo Ivica Pavlovi

SADRAJ
Izrazi zahvalnosti Uvod Vodi za zbunjene PRVO POGLAVLJE Kako sada ivimo DRUGO POGLAVLJE Svet koji smo izgubili TREE POGLAVLJE Nepodnoljiva lakoa politike ETVRTO POGLAVLJE Zbogom svemu tome? PETO POGLAVLJE ta da se radi? ESTO POGLAVLJE Obrisi onoga to dolazi Zakljuak ta jo ivi a ta je umrlo u socijaldemokratiji 8 11 13 19 21 41 43 67 69 103 105 117 119 139 141 165 167

Za Danijela i Nikolasa
Teko zemlji, rtvi razjarenih udi, Gde zlato se gomila, a propadaju ljudi.1 Oliver Goldsmit, Naputeno selo (1770)

1 Po prevodima Vladimira Pitala i Vojislava Pejovia.

Izrazi zahvalnosti
Zbog neobinih okolnosti pod kojima je ova knjiga nastala, nakupio sam mnogo dugova i zadovoljstvo mi je da ih ovde navedem. Moji bivi studenti, Zara Burdet i Kejsi Selvin, marljivo su mi pomagali istraujui i obraujui materijale, i mesecima verno beleili moje misli i sreivali beleke. Klemans Buluk mi je pomogla da pronaem i iskoristim novije podatke iz medija, i neumorno odgovarala na moja pitanja i zahteve. Uz to je bila izvanredan redaktor. Ali najvie me je zaduio Judin Rasin. On je otkucao itavu knjigu za manje od osam nedelja, svakodnevno satima precizno beleei moje munjevite i povremeno nerazumljive diktate, ponekad radei danonono. On je zasluan za pronalaenje mnogih arhainih citata; ali pre svega, on i ja smo blisko saraivali na redakturi teksta trudei se da on bude sadrajniji, stilski uoblieniji i koherentniji. Prosta istina je da ovu knjigu ne bih napisao bez njega, i da je ona zbog njegovog doprinosa bolja. Zaduili su me moji prijatelji i saradnici iz Remarkovog instituta profesorka Ketrun Fleming, Dek Kesler, Denifer Ren i Maja Deks koji su se bez prigovora prilagodili promenama nastalim zbog pogoranja mog zdravlja. Bez njihove pomoi, ovoj knjizi ne bih mogao da posvetim neophodno vreme i sredstva. Zahvaljujui mojim kolegama iz uprave Univerziteta u Njujorku pre svega rektoru (i bivem dekanu) Riardu Foliju i dekanu Dou Dulijanu dobio sam svu potrebnu podrku. Ne prvi put, zaduio me je i Robert Silvers. Predavanje koje sam odrao u jesen 2009. na Univerzitetu u Njujorku, na njegov predlog je pripremio i objavio asopis New York Review of Books. Potom su usledili sasvim neoekivani zahtevi da se ono proiri i objavi kao zasebna knjiica. Sara alfant i Skot Mojes iz agencije Wylie energino su podsticali ovaj predlog i izdavake kue u Njujorku i Londonu srdano su podrale projekat. Nadam se da e svi oni biti zadovoljni rezultatom.

Toni Dad

U pisanju ove knjige imao sam i veliku pomo predusretljivih neznanaca, koji su mi tokom godina pisali i nudili predloge i kritike mojih tekstova o ovim temama. Ne mogu svakome od njih poimence da se zahvalim, ali se nadam da e ovaj rad, uz sve neizbene nedostatke, posluiti kao znak zahvalnosti. Ali najvie dugujem svojoj porodici. Teret koji sam im nametnuo za poslednjih godinu dana meni se ini neizdrivim, ali su ga oni ipak podneli toliko lako da sam mogao da se opustim i posvetim ovih nekoliko meseci skoro iskljuivo razmiljanju i pisanju. Solipsizam je karakteristina boljka profesionalnih pisaca. Ali ja sam posebno svestan podrke koju sam dobio: dok je brinula o meni, moja supruga Denifer Homans je zavravala svoju knjigu o istoriji klasinog baleta. Kao i svih ovih godina, svojom ljubavlju i dareljivou mnogo je doprinela mome radu. Dokaz njenog neverovatnog karaktera je i injenica da e i njena knjiga biti objavljena kasnije ove godine. Moja deca Danijel i Nikolas uurbano vode svoje tinejderske ivote. Ipak, pronali su vremena da sa mnom prodiskutuju o mnogim temema kojima se ovde bavim. Zahvaljujui naim razgovorima za veerom, shvatio sam koliko mladi danas brinu o svetu koji im ostavljamo u naslee i koliko smo im malo mogunosti ostavili da ga poprave. Ova knjiga je posveena njima. Njujork, februar 2010.

Teko zemlji

UVOD

VODI ZA ZBUNJENE
Plaim se da e ljudi dostii taku gde e u svakoj novoj teoriji videti opasnost, u svakoj inovaciji nepotrebnu nevolju, u svakom drutvenom napretku prvi korak ka revoluciji, i da e na kraju moda odbiti da se uopte pokrenu. - Aleksis de Tokvil

Teko zemlji

Ima neeg duboko pogrenog u tome kako danas ivimo. Ve trideset godina od elje za materijalnim bogaenjem pravimo vrlinu, i sada ova elja predstavlja sutinu nae kolektivne svrhe. Znamo koliko ta kota, ali nemamo pojma koliko ta vredi. Vie se ne pitamo da li su neka presuda ili zakonodavni akt dobri. Da li su poteni? Da li su ispravni? Da li vode ka boljem drutvu ili boljem svetu? To su nekad bila sutinska politika pitanja, uprkos tome to odgovori nisu bili laki. Moramo ponovo poeti da ih postavljamo. Materijalistiki i sebini karakter savremenog ivota nije nam uroen. Veliki deo onoga to danas smatramo prirodnim datira iz osamdesetih godina dvadesetog veka: opsednutost stvaranjem bogatstva, kult privatizacije i privatnog sektora, rastui jaz izmeu bogatih i siromanih. I pre svega, retorika koja ove pojave prati: nekritiko divljenje prema neobuzdanom tritu, prezir prema javnom sektoru, zabluda o beskrajnom napretku. Vie ne moemo da ivimo tako. Mali krah 2008. podsetio nas je na injenicu da je neregulisani kapitalizam samom sebi najvei neprijatelj: pre ili kasnije, on mora pokleknuti pod teretom sopstvene neumerenosti i ponovo zahtevati od drave da ga spase. Ali budemo li samo pokupili krhotine i nastavili po starom, narednih godina moemo oekivati jo vee potrese. Pa ipak, izgleda da ne moemo da zamislimo alternative. I to je nova pojava. Ne tako davno, javni ivot u liberalnim drutvima odvijao se u senci debate izmeu branitelja kapitalizma i njegovih kritiara,

13

koji su se obino vezivali za ovakav ili onakav oblik socijalizma. Do sedamdesetih godina prolog veka, ova rasprava je u dobroj meri izgubila smisao za obe strane; ali svejedno, podela na levicu i desnicu posluila je nekoj svrsi. Bila je klin o koji su kaeni kritiki komentari savremenih zbivanja. Na levici, marksizam je privlaio itave generacije mladih, ako ni zbog ega drugog, onda zato to je pruao mogunost za otklon od zadatog stanja. Isto je vailo i za klasini konzervativizam: dobro utemeljeno gaenje prema ishitrenim promenama prualo je utoite neodlunima da raskinu sa tradicionalnim rutinama. Danas su i levica i desnica izgubile svoja uporita. Ve trideset godina, studenti mi prigovaraju kako je nama bilo lako: naa generacija je imala ideale i ideje, verovali smo u neto, mogli smo neto da menjamo. Oni (deca osamdesetih, devedesetih, dvehiljaditih) nemaju nita. Dobrim delom, moji studenti su u pravu. Nama jeste bilo lako kao to je bilo lako, bar u izvesnoj meri, i generacijama pre nas. Poslednji put je gomila mladih ljudi izraavala slinu frustraciju prema praznini svog ivota i obeshrabrujuem besmislu svog sveta jo dvadesetih godina: nije sluajno to istoriari govore o izgubljenoj generaciji. Ako su danas mladi ljudi izgubljeni, to nije zato to im nedostaju mete kritike. Iz svakog razgovora sa studentima ili srednjokolcima moete da sastavite zaprepaujui spisak briga. I zaista, dolazea generacija je vrlo zabrinuta za svet koji e naslediti. Ali ove strahove prati opte oseanje frustracije: mi znamo da neto nije u redu i da nam se mnogo toga ne dopada. Ali u ta da verujemo? ta da radimo? Ovo je ironino izvrtanje ranijih stavova. U doba energine radikalne dogme, mladi su bili sve samo ne nesigurni. Karakteristini ton ezdesetih bio je ton bezobalnog samopouzdanja: mi smo tano znali kako da popravimo svet. Upravo je ovakva nezasluena arogancija delimino odgovorna za reakcionarni kontranapad koji je usledio; ako levica eli da povrati svoju slavu, izvesna doza skromnosti nee

Toni Dad

14

biti na odmet. Kako god bilo, problem mora da se identifikuje, ako elite da ga reite. Ova knjiga je napisana za mlade sa obe strane Atlantskog okeana. Moda e ameriki itaoci biti iznenaeni estim pominjanjem socijaldemokratije. Ovde, u Sjedinjenim Amerikim Dravama, taj termin se ne susree esto. Kada novinari i komentatori zastupaju javnu potronju za drutvene potrebe, esto sebe opisuju a i kritiari ih tako nazivaju kao liberale. Ali to ume da zbuni. Liberal je asna i dostojanstvena etiketa, i treba je ponosno nositi. Ali kao i dobro skrojeni kaput, ona skriva vie nego to otkriva. Liberal je neko ko se protivi meanju u tue poslove: on je tolerantan prema drugaijim stavovima i nekonvencionalnom ponaanju. Liberali su kroz istoriju zastupali miljenje da drugi ne treba da nam se meaju u ivot, i da pojedincu treba ostaviti maksimalan prostor u kojem e iveti i razvijati se onako kako hoe. U svom ekstremnom obliku, takvi stavovi se danas vezuju za samozvane libertarijance, ali taj izraz je uglavnom izlian. Veina pravih liberala jo uvek se dri naela da druge treba ostaviti na miru. Socijaldemokrati su, s druge strane, neka vrsta hibrida. Sa liberalima dele posveenost kulturnoj i verskoj toleranciji. Ali u dravnoj politici, socijaldemokrati veruju u mogunost i znaaj kolektivnog delovanja radi kolektivnog dobra. Kao i veina liberala, socijaldemokrati daju prednost progresivnom oporezivanju za pokrivanje trokova javnih slubi i drugih javnih dobara koje pojedinci sami ne mogu da priute; ali dok mnogi liberali takvo oporezivanje ili javno pribavljanje doivljavaju kao nuno zlo, socijaldemokratska vizija dobrog drutva u svojoj osnovi podrazumeva veu ulogu drave i javnog sektora. Razumljivo je da socijaldemokratija slabo prolazi u Sjedinjenim Amerikim Dravama. Jedan od mojih ciljeva jeste da objasnim kako drava moe igrati znaajniju ulogu u naem ivotu, a da ne dovede u pitanje nae slobode i da pokaem kako bi bilo dobro, budui da e drave u doglednoj budunosti jo uvek postojati, da

Teko zemlji

15

razmislimo u kakvoj dravi elimo da ivimo. U svakom sluaju, veina uspenih amerikih zakonodavnih i drutvenih mera dvadesetog veka koje nas sada teraju da ukinemo, u ime efikasnosti i manje drave u praksi korespondira sa onim to Evropljani zovu socijaldemokratijom. Na problem nije ta da radimo, ve kako da o tome razgovaramo. Evropska dilema je neto drugaija. Mnoge evropske drave ve dugo praktikuju neto nalik socijaldemokratiji, ali su zaboravile kako da je promoviu. Dananji socijaldemokrati su defanzivni apologeti. Kritiarima koji tvrde da je evropski model preskup ili ekonomski neefikasan dozvoljeno je da se provlae bez objanjenja. Pa ipak, socijalna drava je jo uvek, kao to je oduvek i bila, popularna kod svojih korisnika; nigde u Evropi ne postoji birako telo koje trai ukidanje javnih zdravstvenih ustanova, ukidanje besplatnog ili subvencionisanog obrazovanja ili smanjenje obima javnog prevoza i drugih osnovnih usluga. elim da preispitam opteprihvaeno miljenje na obe strane. Naravno, tema je u velikoj meri ve naeta. Poetkom ovog stolea, suvereno je vladao vaingtonski konsenzus. Gde god da ste se nali, neki ekonomista ili strunjak objanjavao je prednosti deregulacije, minimalne drave i niskih poreza. inilo se da sve to javni sektor radi, privatni sektor ume bolje. Vaingtonsku doktrinu svuda su pozdravljali lokalni navijai: od profitera irskog uda (mehur nekretnina u keltskom tigru) do doktrinarnih ultra-kapitalista bive komunistike Evrope. ak se i stara Evropa u poetku bila zanela. Projekat slobodnog trita Evropske unije takozvana lisabonska strategija, ushieni privatizacioni planovi francuske i nemake vlade, sve je to oslikavalo ono to su francuski kritiari nazivali novim pense unique. Danas smo svedoci deliminog otrenjenja. Da bi izbegle nacionalno bankrotstvo i kolaps celokupnog bankarskog sistema, drave i centralne banke izvele su zaprepaujui zaokret, dareljivo troei javni novac na ekonomsku stabilnost, preuzimajui propale kom-

Toni Dad

16

panije i stavljajui ih pod javnu kontrolu bez mnogo premiljanja. Iznenaujui broj trinih ekonomista, oboavalaca Miltona Fridmana i njegovih ikakih kolega, staje u kolonu da poloi zakletvu vernosti Donu Mejnardu Kejnsu. Sve je to vrlo zgodno. Ali teko da ini intelektualnu revoluciju. Naprotiv, kako se moe zakljuiti iz reakcije Obamine administracije, povratak na kejnzijansku ekonomiju samo je taktiko povlaenje. Isto se moe rei i za Nove laburiste, jo uvek odane privatnom sektoru kao takvom, a naroito londonskom finansijskom tritu. Naravno, jedan od efekata krize bio je da obuzda fanatizam kontinentalnih Evropljana za angloameriki model, ali glavni dobitnici bile su iste one partije desnog centra koje su nekada tako revnosno oponaale Vaington. U najkraem, praktina potreba za jakom dravom i intervencionistikom vladom ne moe se osporiti. Ali niko ne preispituje dravu. Jo uvek je primetna nelagoda da se javni sektor brani na temelju zajednikog interesa ili principa. Zaprepaujua je injenica da su u nizu evropskih izbora nakon finansijskog kolapsa, socijaldemokratske partije redovno loe prolazile; uprkos propasti trita, pokazalo se da su nedorasle ovoj prilici. Ukoliko eli da ponovo bude ozbiljno shvaena, levica mora da pronae svoj glas. Ima mnogo razloga za ljutnju: rastua nejednakost bogatstva i prilika; nepravednost stalea i kasta; ekonomska eksploatacija u zemlji i inostranstvu; korupcija, novac i privilegije koji gue arterije demokratije. Ali vie nee biti dovoljno da identifikujemo nedostatke sistema i da posle, pilatovski, beimo, ravnoduni prema posledicama. Neodgovorno retoriko busanje u prsa prethodnih decenija nije se isplatilo levici. Uli smo u doba nesigurnosti ekonomske nesigurnosti, fizike nesigurnosti, politike nesigurnosti. injenica da smo ovoga uglavnom nesvesni, slaba je uteha; malo je onih koji su 1914. predviali potpuni kolaps svog sveta i ekonomske i politike katastrofe koje su zatim usledile. Nesigurnost raa strah. A strah strah od promena, strah

Teko zemlji

17

od propadanja, strah od stranaca i nepoznatog sveta poguban je po poverenje i meuzavisnost na kojima poivaju graanska drutva. Svaka je promena remetilaka. Videli smo da su naznake terorizma dovoljne da stabilne demokratske drave bace u haos. Klimatske promene imae jo dramatinije posledice. Ljudi e biti primorani da se oslanjaju na dravne resurse. Traie zatitu od svojih politikih lidera i predstavnika: otvorena drutva e ponovo morati da se zatvore u sebe, rtvujui slobodu radi bezbednosti. Izbor se vie nee svoditi na dravu i trite, ve na dve vrste drave. Zato je neophodno da ponovo razmotrimo ulogu drave. Ako to ne uinimo mi, uinie neko drugi. Zapaanja koja slede prvobitno sam izneo u jednom eseju, napisanom za New York Review of Books u decembru 2009. Nakon objavljivanja eseja, dobio sam mnogo zanimljivih komentara i predloga. Meu njima je bila i pronicljiva kritika jedne mlade koleginice. Ono to je zanimljivo u tome to govorite, napisala je ona, nije toliko sutina, koliko forma: govorite da ste ogoreni zbog naeg politikog dremea; piete o potrebi da se odupremo ekonomski definisanom razmiljanju, o urgentnosti povratka na etiki uokviren javni razgovor. Niko vie tako ne govori. Otuda ova knjiga.

Toni Dad

18

PRVO POGLAVLJE

KAKO SADA IVIMO

Treba uporno gledati u ono to nam je pred nosom. - Dord Orvel

Teko zemlji

Svuda oko sebe primeujemo privatno bogatstvo kakvo nismo videli od poetka 20. veka. Upadljiva potronja izlinih potroakih roba kua, nakita, automobila, odee, elektronskih spravica vrtoglavo je porasla u poslednjih nekoliko generacija. U Americi, Britaniji i aici drugih zemalja, finansijske transakcije zamenile su proizvodnju roba i usluga kao izvora naeg privatnog bogatstva, izobliavajui znaaj koji pridajemo razliitim vrstama ekonomske aktivnosti. Bogati su, kao i siromani, oduvek postojali. Ali u poreenju sa svima ostalima, danas su bogati istaknuti vie nego ikada u zabeleenoj istoriji. Line privilegije mogu se lako opisati i razumeti. Mnogo je tee opisati dubinu javne mizerije u koju smo upali.

Privatno izobilje, javna mizerija

Nijedno drutvo ne moe biti uspeno i sreno, ako je veina njegovih pripadnika siromana i bedna. - Adam Smit

Siromatvo je apstrakcija, ak i za siromane. Ali simptomi kolektivnog osiromaenja svuda su oko nas. Propali autoputevi, bankrotirani gradovi, dotrajali mostovi, katastrofalne kole, nezaposleni, loe plaeni i neosigurani: sve je to nagovetaj kolektivne propasti morala. Ovi nedostaci su toliko endemski, da vie ne umemo ni da govorimo o tome to je loe, a kamoli da to ponemo da ispravljamo. Pa ipak, neto se tu ne uklapa. ak i dok Amerika izdvaja desetine milijardi

21

dolara na uzaludnu vojnu kampanju u Avganistanu, mi se nervozno mekoljimo na pomen bilo kakvog poveanja javne potronje za javne slube ili infrastrukturu. Da bismo shvatili koliko smo nisko pali, prvo moramo da razumemo razmere promena koje su nas snale. Od kraja 19. do sedamdesetih godina prolog veka, napredna drutva Zapada bivala su sve manje nejednaka. Zahvaljujui progresivnom oporezivanju, dravnim subvencijama za siromane, socijalnim slubama i garancijama protiv akutnih nedaa, savremene demokratske drave branile su se od ekstremnog bogatstva i siromatva. Naravno, i dalje je bilo velikih razlika. Sutinski egalitarne skandinavske zemlje i mnogo arolikije drave june Evrope jo uvek su imale svoje stalee; dok su u atlantskim zemljama engleskog govornog podruja i dravama Britanske imperije opstajale stare klasne razlike. Ali svaka od ovih zemalja je na svoj nain pokazivala rastuu netoleranciju prema neumerenoj nejednakosti, inicirajui javna davanja kao nadoknadu za privatne nejednakosti. U proteklih trideset godina, mi smo to odbacili. Naravno, ovo mi varira od zemlje do zemlje. Najekstremniji primeri privatnih privilegija i javne indiferentnosti ponovo se javljaju u SAD i Britaniji: epicentrima entuzijazma za deregulisani trini kapitalizam. Iako su drave od Novog Zelanda do Danske, od Francuske do Brazila, povremeno pokazivale interesovanje, nijedna se ne moe meriti sa Britanijom i SAD u upornom tridesetogodinjem radu na ponitavanju decenija socijalne legislative i ekonomskog nadzora. Dve hiljade pete godine, 21,2 procenta nacionalnog dohotka SAD otilo je u ruke samo jednom procentu stanovnika. Uporedite to sa 1968. godinom, kada je direktor kompanije General Motors ukupno zaraivao ezdeset est puta vie od prosenog radnika ove firme. Danas direktor Wal-Mart-a zarauje devet stotina puta vie od svog prosenog radnika. Bogatstvo porodice osnivaa Wal-Mart-a procenjeno je 2005. godine na 90 milijardi dolara, koliko ukupno poseduje donjih 40 odsto stanovnitva SAD: 120 miliona ljudi.

Toni Dad

22

I Britanija je sada manje jednaka u primanjima, bogatstvu, zdravlju, obrazovanju i ivotnim prilikama nego ikada od dvadesetih godina prolog veka. Danas u Britaniji ima vie siromane dece nego u bilo kojoj drugoj zemlji Evropske unije. Od 1973. godine, nejednakost u realnim platama poveana je u Britaniji vie nego igde drugde, osim u SAD. Veina radnih mesta u Britaniji u periodu od 1977. do 2007. otvorena je ili za najbolje ili za najloije plaene poslove. Posledice su jasne. Svedoci smo propasti meugeneracijske mobilnosti: za razliku od njihovih roditelja i dedova, dananja britanska i amerika deca ne oekuju da e promeniti uslove u kojima su roena. Siromani ostaju siromani. Ekonomske nedae za veinu njih podrazumevaju i loe zdravlje, proputene prilike za kolovanje i sve ee poznate simptome depresije: alkoholizam, gojaznost, kocku i manje kriminalne radnje.
VISOKA

Socijalna mobilnost

Teko zemlji

Norveka vedska Finska

Danska

Kanada

Nemaka

Velika Britanija SAD

NISKA NISKA VISOKA

Jednakost primanja

Socijalna mobilnost i nejednakost

Nezaposleni ili neredovno zaposleni gube kvalifikacije koje su stekli i postaju hronino suvini za privredu. este posledice su napetost i stres, da ne pominjemo bolest i preranu smrt.

23

Disparitet u primanjima pogorava ove probleme. Tako mentalna oboljenja blisko prate primanja u SAD i Britaniji, dok su ove pojave prilino nepovezane u svim kontinentalnim evropskim zemljama.
PROCENAT PRIMANJA SINOVA U ODNOSU NA PRIMANJA OEVA 50

Toni Dad

40

30

20

10 0 1950 1960 1970 1980 1990 2000

Socijalna mobilnost u SAD

ak i poverenje, vera u nae sugraane, negativno korespondira sa razlikama u primanjima: od 1983. do 2001, podozrivost je znaajno porasla u SAD, Britaniji i Irskoj dravama gde je dogma neregulisanog sebinog interesa najrigoroznije primenjena u javnoj politici. Ni u jednoj drugoj dravi ne moe se nai slino nepoverenje. ak i unutar samih drava, nejednakost igra kljunu ulogu u ivotu oveka. Na primer, u Sjedinjenim Amerikim Dravama, anse da neko ivi dugo i zdravo blisko prate njegova primanja: stanovnici bogatih okruga mogu da oekuju dui i kvalitetniji ivot. Devojke u siromanijim dravama SAD ee ostaju u drugom stanju u pubertetu i te bebe imaju manje anse da preive od njihovih vrnjakinja iz bogatijih drava. Isto tako, dete iz siromanijeg okruga ee e napustiti srednju kolu od deteta iji roditelji imaju stabilne prihode i ive u prosperitetnom delu zemlje. to se tie dece siromanih koja ostaju u koli: ona postiu slabije rezultate, dobijaju loije ocene i nalaze gore i slabije plaene poslove.

24

Legenda

Teko zemlji

Poverenje i pripadnost u Evropi

Dakle, nejednakost nija samo odbojna sama po sebi; ona oigledno korespondira sa patolokim drutvenim problemima koje ne moemo reiti ukoliko se ne pozabavimo njihovim osnovnim uzrocima. Postoji razlog zato su smrtnost novoroenadi, ivotni vek, kriminal, broj zatvorenika, mentalne bolesti, nezaposlenost, gojaznost, neuhranjenost, tinejderska trudnoa, narkomanija, ekonomska nesigurnost, lina zaduenost i anksioznost toliko upadljiviji problemi u SAD i Britaniji nego u dravama kontinentalne Evrope.

25

Toni Dad

LOIJE

SAD

Indeks zdravstvenih i socijalnih problema

Portugal Velika Britanija Grka Irska Austrija Danska Finska Norveka vedska Nemaka vajcarska Holandija Francuska Novi Zeland

Belgija

Australija Kanada Italija panija

Japan

BOLJE NISKA VISOKA

Nejednakost primanja

Nejednakost i bolest

SAD

60 Broj ubistava na milion stanovnika

40
Portugal Finska Izrael Francuska Kanada Grka Holandija Belgija Danska vajcarska Nemaka Austrija Irska Norveka panija vedska Japan

20

Italija Australija Velika Britanija Novi Zeland Singapur

0
NISKA VISOKA

Nejednakost primanja

Nejednakost i kriminal

26

Procenat obolelih od neke mentalne bolesti

Teko zemlji

SAD

25.0
Australija Novi Zeland Kanada Francuska Velika Britanija

20.0

15.0
Belgija

Holandija

10.0
Japan

Nemaka

panija Italija

5.0
NISKA VISOKA

Nejednakost primanja

Nejednakost i i mentalne bolesti

to je jaz izmeu malobrojnih bogatih i brojnih siromanih iri, to su socijalni problemi gori: ova jednaina vai i za bogate i za siromane zemlje. Nije vano koliko je jedna drava bogata, ve koliko je nejednaka. Tako vedska ili Finska, dve najbogatije drave po primanjima stanovnika ili BDP-u, imaju vrlo uzak jaz izmeu najbogatijih i najsiromanijih graana i neprekidno su na vrhu lista svetskih zemalja po indeksima merljivog kvaliteta ivota. S druge strane, Sjedinjene Amerike Drave, uprkos svom ogromnom bogatstvu, uvek loe prolaze u takvim merenjima. Troimo ogroman novac na zdravstvo, ali prosean ivotni vek u SAD je ispod Bosne i odmah iznad Albanije. Nejednakost je korozivna. Ona nagriza drutvo iznutra. Uticaj materijalnih razlika ne ispoljava se odmah: ali vremenom se pojaava nadmetanje u dostizanju statusa i posedovanju robe; ljudi dobijaju oseaj superiornosti (ili inferiornosti) u zavisnosti od toga koje stvari poseduju; pojaavaju se predrasude prema onima na niem stupnju

27

drutvene lestvice; stopa kriminala se poveava i patoloki efekti socijalne uskraenosti postaju sve vidljiviji. Plodovi neregulisanog bogaenja zaista su gorki.2

Toni Dad

82
Japan

Prosean ivotni vek u godinama

80
panija Izrael

vedska

Australija

78

Belgija Italija Austrija Novi Zeland Grka Holandija Singapur Velika Finska Britanija

Kanada vajcarska Francuska Norveka Nemaka

76 1000 2000 3000 4000 5000 6000 Zdravstveni trokovi po glavi stanovnika

Zdravstveni trokovi i ivotni vek

2 Najbolji noviji osvrt na ove probleme moe se nai u Richard Wilkinson, Kate Pickett, The Spirit Level: Why More Equal Societies Almost Always Do Better (London: Allen Lane, 2009). Od njih pozajmljujem veliki deo materijala iz ovog poglavlja.

28

Neista oseanja
Nema ivotnih uslova na koja se ovek nee navii, naroito kada vidi da su ih svi oko njega prihvatili. - Lav Tolstoj, AnA KArenjinA

Teko zemlji

Tokom dugih decenija izjednaavanja, ideja da se takve popravke mogu odrati postala je opteprihvaena. Redukcije nejednakosti same sebe potvruju: to smo vie jednaki, utoliko vie verujemo da moemo biti jo jednakiji. Isto tako, trideset godina rastue nejednakosti ubedilo je Engleze i Amerikance da je ovo prirodna ivotna injenica, u vezi sa kojom se malo ta moe uiniti. Kada govorimo o reavanju drutvenih problema, mi pretpostavljamo da e za to biti dovoljan ekonomski rast; difuzija prosperiteta i privilegija usledie prirodno, jer se kola poveava: Naalost, dokazi nam govore suprotno. Dok u tekim vremenima radije prihvatamo preraspodelu kao neophodnu i moguu, u doba prosperiteta ekonomski rast ide na ruku malobrojnima, dok samo istie relativno gori poloaj mnogih. To se esto ne prepoznaje: rast ukupnog bogatstva samo je paravan za distributivnu nejednakost. Ovaj problem nam je poznat iz razvoja zaostalih drutava ekonomski rast odgovara svima, ali nesrazmerno pogoduje aici ljudi, koji su tako pozicionirani da mogu da ga iskoriste. Dobar primer su Kina ili Indija. Ali neverovatno je da SAD, ekonomski potpuno razvijene, imaju dini-koeficijent (uobiajeno merilo razlike izmeu bogatih i siromanih) koji je skoro identian kineskom. Jedna je stvar iveti u nejednakosti i njenim patolokim nuspojavama, ali je sasvim druga stvar u njima uivati. Svuda je prisutna inklinacija ljudi da se dive velikom bogatstvu i pridaju mu glamurozni status (ivot bogatih i slavnih). Sve smo to ve videli: Adam Smit rodonaelnik klasine ekonomije jo je u 18. veku primetio

29

iste sklonosti kod svojih savremenika: Svetinu ine oboavaoci i poklonici bogatstva i slave, i to je jo udnije, to su najee bezinteresni oboavaoci i poklonici.3 Za Smita ovo nekritiko oboavanje bogatstva kao takvog nije bilo samo degutantno. Ono je istovremeno predstavljalo i potencijalno destruktivnu odliku moderne trine ekonomije, koja je vremenom mogla da poljulja upravo one karakteristike koje su, po njegovom miljenju, kapitalizmu bile potrebne da bi se odrao i razvijao: Sklonost tome da se divimo i bezmalo oboavamo bogate i mone, i da preziremo, ili makar zapostavljamo ljude u nevolji... [jeste] vaan i najei uzrok kvarenja naih moralnih oseanja.43 Naa moralna oseanja zaista su iskvarena. Postali smo neosetljivi na ljudsku cenu navodno racionalnih socijalnih mera, naroito kada nam se kae da e one doprineti sveoptem prosperitetu, pa tako posredno i naem linom interesu. Setimo se 1996. i Zakona o linoj odgovornosti i pravu na rad (to je upeatljivo orvelovski naziv), propisa iz Klintonovog doba, kojim je trebalo da se smanje trokovi socijalne pomoi u Americi. Navedeni cilj ovog propisa bilo je smanjenje spiska korisnika socijalne pomoi. To je trebalo da se uradi tako to e socijalna pomo biti uskraena svakome ko nije traio (ili je pronaao, ali nije prihvatio) plaeno zaposlenje. Budui da se poslodavac tako mogao nadati da e privui radnike uz praktino bilo kakvu nadnicu nisu mogli da odbiju posao, kakav god on bio, a da ne rizikuju da e ostati bez naknade za socijalnu pomo broj korisnika pomoi ne samo da je znaajno smanjen, ve su smanjene i plate i trokovi poslovanja. tavie, socijalna pomo postala je stigmatizovana. Biti primalac dravne pomoi, bila ona u obliku deijeg dodatka, bonova za hranu ili naknade za nezaposlene, znailo je da ste obeleeni: to je bio znak line nesposobnosti, dokaz da ste propali kroz pukotine drutva. U dananjoj Americi, u vreme rasta nezaposlenosti, ovek
3 Adam Smith, The Theory of Moral Sentiments (Dover Publication Classics, Mineola NY, 2006, prvo izdanje 1759), str. 59. 4 Isto.

Toni Dad

30

bez posla je oznaen: on nije punopravni lan zajednice. ak i u socijaldemokratskoj Norvekoj, Zakon o socijalnim slubama iz 1991. ovlastio je lokalnu upravu da nametne sline zahteve svakome ko se prijavi za socijalnu pomo. Odredbe ovih zakona treba da nas podsete na jedan raniji zakon, usvojen u Engleskoj pre skoro dvesta godina: Novi zakon o siromanima iz 1834. Odredbe ovog zakona su nam poznate, zahvaljujui arlsu Dikensu i njegovim opisima u Oliveru Tvistu. Kada Noa Klejpol prekoreva Olivera, nazivajui ga Vorkus (workhouse, radnika kua, gde siromani rade za hranu), on 1838. govori isto to i mi danas, kada kaemo welfare queens (gotovani koji ive od socijalne pomoi). Novi zakon o siromanima bio je skandalozan. Primoravao je siromane i nezaposlene da biraju izmeu posla za bilo kakvu nadnicu i poniavajueg ivota u radnikoj kui. U ovom sluaju, kao i u drugim vrstama dravne pomoi u 19. veku (koja se jo uvek shvatala i opisivala kao milosre), nivo pomoi uvek je bio bedniji od najgore alternative. Taj zakon se zasnivao na klasinim ekonomskim teorijama tog vremena, koje su poricale mogunost da na efikasnom tritu uopte budete nezaposleni: uz dovoljno niske nadnice i ukoliko nema bolje alternative, svako e na kraju nai posao. U narednih 150 godina, reformisti su nastojali da izmene ovu poniavajuu praksu. Novi zakon o siromanima i njegove strane kopije, zamenila je dravna pomo kao graansko pravo. Graani bez posla nisu vie smatrani manje vrednima; nisu kanjavani zbog svog nezavidnog poloaja, niti su implicitne osude ugroavale njihov status u drutvu. to je najvanije, socijalne drave su sredinom 20. veka odredile kao izrazito nepristojno definisanje graanskog statusa prema ekonomskom poloaju. Tako su etika viktorijanskog volonterizma i negativni kriterijumi podobnosti zamenjeni univerzalnim socijalnim davanjima, koja su, dodue, varirala od zemlje do zemlje. Nemogunost oveka da radi ili nae posao vie nije bila stigmatizovana, ve je tretirana kao retko, ali nipoto neasno oslanjanje na svoje sugraane. Potrebe i prava su

Teko zemlji

31

uvaavani, a shvatanje nezaposlenosti kao rezultata loeg karaktera ili nedovoljnog truda, bilo je potisnuto. Danas smo se vratili na stavove naih viktorijanskih predaka. Ponovo verujemo iskljuivo u podsticaje truda i nagrade uz kanjavanje neadekvatnosti. Kako Bil Klinton ili Margaret Taer objanjavaju, bilo bi glupo obezbediti socijalnu pomo svima kojima je potrebna. Ako radnici nisu oajni, zato bi radili? Ako drava plaa ljude da lenare, kakav podsticaj oni imaju da trae posao? Vratili smo se u surovi, bezoseajni svet prosveene ekonomske racionalnosti, prvobitno i najbolje izraene u Prii o pelama, eseju o politikoj ekonomiji Bernarda Mandevila iz 1732. Radnici, po Mandevilovom shvatanju, nemaju nita to ih podstie da budu od koristi osim svojih prohteva, koje je mudro usliiti, ali budalasto iskoreniti. Ni Toni Bler ovo ne bi bolje sroio. Reforme socijalne pomoi oivele su zastraujui test mogunosti. Kao to itaoci Dorda Orvela pamte, siromani su se u doba Velike ekonomske krize u Engleskoj mogli prijaviti za pomo tek poto vlasti utvrde vrlo nametljivim ispitivanjem da su iscrpeli sve svoje resurse. Slinom testu su tridesetih godina podvrgavani nezaposleni u Americi. Malkom Iks se u svojim memoarima prisea slubenika koji su proveravali njegovu porodicu: ek za mesenu socijalnu pomo bio je njihova propusnica. Ponaali su se kao da nas poseduju. Koliko god da je moja majka to elela, nije mogla da ih sprei da uu... Nismo razumeli zato je naa majka, kad je drava ve elela da nam poklanja pakete mesa, vree krompira i voa, i razne konzerve, to nevoljno prihvatala. Kasnije sam shvatio da je moja majka oajniki pokuavala da sauva ponos, svoj i na. Jedino smo ponos i mogli da sauvamo, jer smo do 1934. zaista poeli da se muimo. Nasuprot opteprihvaenoj pretpostavci koja se vratila u angloameriki politiki argon, milostinja budi malo zadovoljstva, bilo da se radi o odei, obui, hrani, stanarini ili kolskoj opremi. Milostinja je, jednostavno, poniavajua. Obnavljanje ponosa i samopotovanja

Toni Dad

32

socijalnim gubitnicima bilo je osnovna platforma socijalnih reformi koje su obeleile progres 20. veka. Danas smo to napustili. Iako poslednjih godina vlada nekritiko oboavanje anglosaksonskog modela slobodnog preduzetnitva, privatnog sektora, efikasnosti, profita i rasta, ovaj model je, uz odgovarajuu nadmenu strogost, primenjen samo u Irskoj, Britaniji i SAD. O Irskoj se ne moe mnogo toga rei. Takozvano ekonomsko udo koopernog keltskog tigria izgraeno je na neregulisanom sistemu niskih poreza, koji je logino privlaio unutranje investicije i vru novac. Neizbeni pad javnih prihoda nadometen je subvencijama omraene Evropske unije, a obezbeivale su ih navodno nesposobne drave stare Evrope Nemaka, Francuska i Holandija. Kada se volstritska igranka zavrila, irski mehur je pukao. Nee se skoro ponovo naduvati. Sluaj Britanije je mnogo zanimljiviji: radi se o oponaanju ubedljivo najgorih karakteristika Amerike, dok se izostavlja otvaranje Britanije ka socijalnoj i obrazovnoj mobilnosti koja je karakterisala ameriki progres u njenom najboljem izdanju. Uopte uzev, britanska ekonomija je od 1979. pratila sunovrat svog amerikog confrre ne samo u nonalantnoj nebrizi prema rtvama, ve i u raspojasanom entuzijazmu za finansijske usluge nautrb dravne industrijske osnove. Dok je kapital banaka od osamdesetih godina devetnaestog veka do sedamdesetih godina prolog veka uestvovao u BDP-u sa oko 70%, do 2005. taj odnos je porastao na 500%. Kako je ukupno nacionalno bogatstvo raslo, tako je raslo i siromatvo veine regiona izvan Londona i severno od reke Trent. Naravno, Margaret Taer nije mogla potpuno da demontira socijalnu dravu, popularnu kod iste one nie srednje klase koja je nju toliko oduevljeno dovela na vlast. Tako, za razliku od SAD, sve vei broj ljudi sa dna britanske socijalne lestvice jo uvek ima pristup besplatnim ili pristupanim zdravstvenim uslugama, bednim ali zagarantovanim penzijama, ostacima nadoknade za nezaposlene i kakvomtakvom javnom obrazovnom sistemu. Ako je Britanija slomljena,

Teko zemlji

33

kako neki posmatrai zakljuuju poslednjih godina, makar su njeni sastavni delovi uhvaeni mreom za spasavanje. Ako hoete da vidite kako izgleda drutvo zarobljeno zabludama o prosperitetu i dobroj perspektivi, gde su gubitnici ostavljeni da se sami snalaze, moraete naalost da pogledate SAD.

Toni Dad

Amerike osobenosti
Kada ovek dublje pronikne u nacionalni karakter Amerikanaca, moe da primeti da oni vrednost svega na ovom svetu trae u odgovoru na jedno pitanje: koliko to novca moe da donese? - Aleksis de Tokvil

Iako nita ne znaju o listama OECD (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj) ili nepovoljnim poreenjima sa drugim zemljama, mnogim Amerikancima je jasno da neto ozbiljno nije u redu. Ne ive onako dobro kao nekad. Svako bi voleo da njegovo dete ima bolju perspektivu u ivotu: bolje obrazovanje i bolje prilike za zaposlenje. Voleli bi da njihove majke i erke imaju iste anse da preive poroaj kao i ene u drugim razvijenim zemljama. Voleli bi kompletno zdravstveno osiguranje po nioj ceni, dui ivotni vek, bolje javne slube i manje kriminala. Meutim, kada im kaete da su te stvari dostupne u zapadnoj Evropi, mnogi Amerikanci e vam rei: Ali kod njih vlada socijalizam! Ne elimo da nam se drava petlja u ivot. I pre svega, ne elimo vee poreze. Ova zanimljiva kognitivna disonanca je stara pria. Pre jednog veka, nemaki sociolog po imenu Verner Sombart postavio je uveno pitanje: Zato u Americi nema socijalizma? Na ovo pitanje postoje brojni odgovori. Neki od njih se tiu same veliine ove drave: teko je organizovati i odrati zajednike ciljeve na imperijalnoj ravni, a Amerika je, praktino govorei, izolovana imperija.

34

Zatim, tu su i kulturni faktori, i najozloglaeniji meu njima karakteristino ameriko nepoverenje prema centralnoj vlasti. Dok neke vrlo velike i raznolike teritorijalne jedinice na primer Kina, ili Brazil zavise od vlasti i inicijativa udaljenog dravnog aparata, Amerika je, kao nesumnjivi proizvod osamnaestovekovne anglo-kotske misli, izgraena na pretpostavci da mo centralne vlasti sa svih strana treba ograniavati. Glavnu ideju Amerike povelje o pravima da sve to nije izriito povereno nacionalnoj vladi jeste po prirodi prerogativ pojedinanih drava generacije doseljenika i imigranata su shvatale kao zabranu Vaingtonu da se mea u na ivot. Ovo nepoverenje prema vlastima, koje s vremena na vreme uzdiu na nivo kulta neznalice, autonomai, borci protiv poreza i u najskorije vreme desniarski demagozi sa radija, karakteristino je za Ameriku. Ono pretvara ve postojee nepoverenje prema oporezivanju (sa ili bez reprezentacije) u patriotsku dogmu. Ovde u Americi, porez se obino doivljava kao nenadoknadivi gubitak prihoda. Ideja da porez (takoe) moe biti doprinos kolektivnom dobru, koje pojedinci nikad ne bi mogli da priute sami (putevi, vatrogasci, policajci, kole, ulina rasveta, pote, da ne pominjemo vojnike, ratne brodove i naoruanje), retko kome pada na pamet. U kontinentalnoj Evropi, kao i u najveem broju razvijenih zemalja, ideja da ovek moe biti sasvim samostalan nestala je zajedno sa iluzijama devetnaestovekovnog individualizma. Svi se mi oslanjamo na ljude koji su bili tu pre nas, kao i na one koji e o nama brinuti u starosti ili bolesti. Svi zavisimo od usluga ije trokove delimo sa svojim sugraanima, koliko god sebino vodili sopstveni ekonomski ivot. Ali u Americi jo uvek opstaje ideal samostalnog preduzimljivog pojedinca. Pa ipak, Amerika nije oduvek bila u raskoraku sa ostatkom savremenog sveta. ak i da je to vailo u sluaju Amerike Endrua Deksona ili Ronalda Regana, ne bi se moglo rei da je bilo tako tokom sveobuhvatnih reformi Nju dila ili Velikog drutva Lindona Donsona. Kada je 1934. posetio Vaington, Don Mejnard Kejns je

Teko zemlji

35

napisao Feliksu Frankfurteru: Ovo, a ne Moskva, jeste ekonomska laboratorija sveta. Ljudi koji njome upravljaju su sjajni. Zapanjen sam njihovom strunou, inteligencijom i mudrou. Tu i tamo moe sresti klasinog ekonomistu, koga treba izbaciti kroz prozor kao to su uglavnom i izbacivani. Isto se moe rei i za znaajne ambicije i rezultate demokratskog Kongresa tokom ezdesetih, kada su ustanovljeni: bonovi za hranu, Mediker, zakon o graanskim pravima, Medikejd, Hedstart, Nacionalna zadubina za drutvene nauke, Nacionalna zadubina za umetnost i Korporacija za javne medije. Ta Amerika je neverovatno liila na staru Evropu. tavie, javni sektor u Americi u velikoj je meri artikulisaniji, razvijeniji i cenjeniji od onih u Evropi. Najbolji primer za to su javno finansirane prvoklasne visokokolske ustanove neto to je Amerika radila due i bolje od veine evropskih zemalja. Takozvani land grant koledi, iz kojih su izrasli Univerzitet u Kaliforniji, Univerzitet u Indijani, Univerzitet u Miigenu i druge meunarodno priznate institucije nemaju pandana izvan SAD, a esto podcenjivani sistem viih kola je na slian nain jedinstven. Uprkos tome to nisu umeli da odre nacionalni sistem eleznica, Amerikanci su sjajno povezali svoju dravu autoputevima, koje finansiraju poreski obveznici; danas se na njima temelji odlian sistem javnog prevoza u velikim gradovima. U isto vreme, Englezi ne umeju nita bolje da smisle nego da po bagatelnim cenama preputaju javni prevoz privatnom sektoru. Naravno, ameriki graani jo uvek su nesposobni da sebi obezbede ak i najosnovniji javni zdravstveni sistem; ali re javno nije oduvek bila sramna u njihovom nacionalnom reniku.

Toni Dad

36

Ekonomizam i njegove rtve

Kad se prvi put pobunimo protiv visine zarade raunovoe, moemo rei da smo poeli da menjamo civilizaciju. - Don Mejnard Kejns

Teko zemlji

Zato nam je toliko teko ak i da zamislimo drugaiju civilizaciju? Zato nam je teko da pojmimo drugaije odnose, od kojih bismo svi imali koristi? Da li smo osueni da se doveka teturamo izmeu nefunkcionalnog slobodnog trita i toliko puta pominjanih uasa socijalizma? Naa nesposobnost je diskurzivna: jednostavno vie ne umemo da o ovim stvarima govorimo. U poslednjih trideset godina, kada se zapitamo da li podravamo odreenu meru, predlog ili inicijativu, ograniavamo se samo na pitanja profita i gubitaka na ekonomska pitanja u najuem smislu. Ali ovo nije uroena ljudska osobina: to je pitanje navike. To smo ve videli. Godine 1905, mladi Vilijam Beverid iji je izvetaj iz 1942. postavio temelje britanske socijalne drave odrao je predavanje na Oksfordu, gde se zapitao zato su u politikoj filozofiji i javnim raspravama zavladali klasini ekonomisti. Beveridevo pitanje i danas je jednako aktuelno. Meutim, ovaj sumrak politike misli nije povezan sa delima samih klasinih ekonomista. Ideja da se javna politika moe svesti na puku ekonomsku raunicu izazivala je zabrinutost jo pre dva veka. Markiz de Kondorse, jedan od najpronicljivijih tumaa komercijalnog kapitalizma, zabrinuto je predviao mogunost da e sloboda u oima pohlepne nacije postati samo neophodan uslov za osiguranje finansijskih operacija. Revolucije toga doba nosile su rizik da e sloboda u sticanju novca poeti da se tumai kao sutinska sloboda. I mi smo zbunjeni. Dananji konvencionalni ekonomski teoretiari naoko poljuljani, ali oigledno ne i zbunjeni svojom nesposobnou

37

da predvide ili spree bankarsku krizu svode ljudsko ponaanje na pitanje racionalnog izbora. Mi smo, tvrde oni, ekonomska bia. Sledimo svoj lini interes (definisan kao maksimizacija ekonomske prednosti), uz minimalno uvaavanje sporednih kriterijuma, kao to su altruizam, samoodricanje, ukus, kulturne navike ili kolektivni ciljevi. Uz dovoljne i tane informacije o tritima bilo pravim, bilo institucijama koje prodaju deonice i obveznice donosiemo najbolje mogue odluke za sebe i za zajednicu. Ovde se neu baviti time da li u ovakvim tvrdnjama ima istine. Danas niko ne moe ozbiljno tvrditi da je ita preostalo od takozvane hipoteze o efikasnom tritu. Starija generacija trino orijentisanih ekonomista isticala je da socijalistiko planiranje ne valja jer zahteva onu vrstu savrenog znanja (o sadanjosti i budunosti) kakvim obini smrtnici nisu obdareni. Imali su pravo. Ali to vai i za trine teoretiare: oni ne znaju sve, a kao rezultat toga, ispostavlja se da ne znaju nita. Lana preciznost koju je Mejnard Kejns stavljao na teret svojim ekonomskim kritiarima, jo uvek je tu. Jo gore: uvezli smo i etiki vokabular da ojaamo svoje ekonomske argumente, to je naim vulgarno utilitarnim kalkulacijama pridodalo glazuru nadmenosti. Kada siromanima ukidaju socijalnu pomo, na primer, zakonodavci u Britaniji i Americi ponose se tekim odlukama koje su morali da donesu. Siromani izlaze na glasanje u mnogo manjem broju nego bilo koja druga grupa. Zato je politiki rizik kanjavanja sa njihove strane mali: koliko su ove odluke zaista teke? Ovih dana, ponosimo se time to smo dovoljno hrabri da povredimo drugoga. Da je staro znaenje rei jo uvek u modi, hrabrost bi znaila spremnost da izdrimo muke, a ne da ih nanosimo drugima. Treba dobro razmisliti pre nego to se efikasnost postavi iznad saoseanja.54 U tom sluaju, kako da govorimo o nainu na koji emo kreirati
5 Avner Offer, The Challenge of Affluence: Self-Control and Well-Being in the United States and Britain since 1950 (Oxford: Oxford University Press, 2007), str. 7.

Toni Dad

38

nae drutvo? Pre svega, ne moemo i dalje suditi o naem svetu i odlukama koje donosimo u moralnom vakuumu. ak i kad bismo bili sigurni da bi dovoljno dobro obaveten i racionalan pojedinac uvek izabrao svoj lini interes, opet bismo morali da se zapitamo u emu se sastoji taj interes. On se ne moe izvesti iz njegovog ekonomskog ponaanja, jer bi tada ovaj argument bio kruan. Moramo se zapitati ta ljudi ele za sebe, i pod kojim uslovima se te elje mogu ostvariti. Oigledno je da ne moemo bez poverenja. Kada zaista ne bismo verovali jedni drugima, ne bismo plaali porez i meusobno se pomagali. Niti bismo se udaljavali od svojih kua, iz straha od nasilja ili prevare od strane naih nepouzdanih sugraana. tavie, poverenje nije neka apstraktna vrlina. Jedan od razloga zato je kapitalizam danas ne meti tolikih kritiara, i to ne samo sa levice, jeste to to trita i slobodno nadmetanje zahtevaju poverenje i saradnju. Ako ne moemo da verujemo bankarima da e se ponaati poteno, ili zajmodavcima da e nam poteno opisati svoje kredite, ili regulatornim telima da e razotkriti nepotene igrae, onda je kapitalizam osuen na propast. Trita sama po sebi ne generiu poverenje, saradnju, niti kolektivno delovanje za zajedniku korist. Upravo suprotno: u prirodi je ekonomske konkurencije da uesnik koji kri pravila trijumfuje makar kratkorono nad etiki odgovornijim konkurentima. Ali kapitalizam ne moe dugo opstati uz takvo cinino ponaanje. Zato je onda ovaj potencijalno samoubilaki sistem ekonomskih odnosa potrajao? Verovatno zbog navika u uzdravanju, potenju i umerenosti, koje su pratile njegovu pojavu. Meutim, ove vrednosti ne samo to ne potiu iz prirode samog kapitalizma, one dolaze iz davnih verskih ili drutvenih obiaja. Potpomognuta tradicionalnim uzdravanjem i autoritetom sekularnih i crkvenih elita, nevidljiva ruka kapitalizma posluila se laskavom iluzijom da ona nepogreivo ispravlja moralne nedostatke svojih korisnika.

Teko zemlji

39

Ovi uslovi vie ne vae. Ugovorno zasnovana trina ekonomija ne moe da ih generie iznutra, pa zato i socijalistiki kritiari i verski komentatori (pre svega reformatorski Papa Lav XIII s poetka 20. veka) skreu panju na opasnost koju za drutvo predstavljaju ekonomska trita i neumereni ekstremi bogatstva i siromatva. Teza da je smisao ivota u bogaenju i da drave postoje kako bi to omoguile, bila bi ismejana sve do sedamdesetih godina prolog veka: ne samo od strane tradicionalnih kritiara kapitalizma, nego i od njegovih najistrajnijih branilaca. Relativna ravnodunost prema bogatstvu radi samog bogatstva bila je iroko rasprostranjena u posleratnim decenijama. Jedno istraivanje engleskih uenika iz 1949, pokazalo je da inteligentni aci radije biraju zanimljivu karijeru sa umereno dobrom platom nego posao koji se odlino plaa.65 Dananji uenici i studenti, meutim, ne mogu da zamisle nita drugo nego da nau lukrativan posao. Kako da se iskupimo za stvaranje generacije opsednute sticanjem materijalnog bogatstva, ravnodune prema svemu drugome? Moda bismo mogli poeti time to emo se podsetiti da nije oduvek bilo tako. Ekonomistiko razmiljanje, prisutno u poslednjih trideset godina, nije uroeno ljudima. Nekada smo svoje ivote drugaije oblikovali.

Toni Dad

6 T. H. Marshall, Citizenship and Social Class (London: Pluto Press, 1991), str. 48.

40

DRUGO POGLAVLJE

SVET KOJI SMO IZGUBILI

Svima je jasno da posle ovog rata nema povratka na laissez faire poredak, da je rat kao takav pokrenuo tihu revoluciju koja nas uvodi u novi nain planiranja drutva. - Karl Manhajm, 1943.

Teko zemlji

Prolost nije bila ni toliko dobra ni toliko loa kao to mislimo: samo je bila drugaija. Budemo li se uljuljkivali nostalginim priama, nikada se neemo uhvatiti u kotac sa problemima dananjice a isto nas eka ako zakljuimo da je na svet u svakom pogledu bolji. Prolost je zaista druga zemlja: ne moemo se u nju vratiti. Meutim, postoji neto gore od idealizovanja prolosti ili njenog opisivanja kao stravine: zaborav. Izmeu dva svetska rata, Amerikanci, Evropljani i veliki deo ostatka sveta, susreli su se sa nizom do tada nevienih katastrofa. Posle Prvog svetskog rata, najgoreg i najdestruktivnijeg u ljudskoj istoriji, usledio je niz epidemija, revolucija, propasti i raspadanja drava, kolapsa valuta i nezaposlenosti u razmerama koje, u to vreme jo uvek aktuelni, tradicionalni ekonomisti nisu mogli ni da zamisle. Ovi dogaaji e izazvati sunovrat veine svetskih demokratskih zemalja u autokratske diktature ili totalitarne partijske drave raznih vrsta, i gurnuti planetu u Drugi svetski rat, koji je bio jo destruktivniji od prvog. U Evropi, na Bliskom istoku, u istonoj i jugoistonoj Aziji, period od 1931. do 1945. bio je obeleen okupacijom, destrukcijom, etnikim ienjem, torturom, istrebljivakim ratovima i planiranim genocidom, nezamislivim svega 30 godina ranije. Strahovanje od gubitka slobode bilo je sasvim razumno 1942. Izvan severnoatlantskih i australazijskih zemalja engleskog govornog podruja, demokratija je bila na tankom ledu. Jedine preostale demokratske drave u kontinentalnoj Evropi bile su neutralne dravice vedska i vajcarska, obe zavisne od milosti Nemake. Amerika je

43

upravo ula u rat. Sve to danas uzimamo zdravo za gotovo nije bilo samo ugroeno, ve i ozbiljno preispitivano, ak i od strane dobronamernih aktera. Budunost je, po svemu sudei, bila u diktaturama. ak i nakon to su Saveznici odneli pobedu 1945, ovi problemi nisu zaboravljeni: depresija i faizam ostali su u ljudskoj podsvesti. Najvanije pitanje nije bilo kako proslaviti velianstvenu pobedu i vratiti se na uhodani put, ve kako da se, zaboga, iskustvo iz perioda 1914-1945. vie nikada ne ponovi. Ozbiljnije od svih ostalih, ovom pitanju posvetio se Don Mejnard Kejns.

Toni Dad

Kejnzijanski konsenzus
Tih godina, svaki pojedinac je dobijao snagu iz sveopteg poleta epohe, i svoje lino pouzdanje uveavao kolektivnim. Nezahvalni kakvi jesmo, mi nismo priznavali koliko nas sigurno i snano nosi taj talas. Ali samo oni koji su doiveli tu epohu svetskog samopouzdanja, znaju da je sve to se desilo od tada bilo samo opadanje i odlazak u sumrak.76 - tefan Cvajg

Don Mejnard Kejns, taj veliki engleski ekonomista (roen 1883), odrastao je u stabilnoj, bogatoj i monoj Britaniji: u pouzdanom svetu iju je propast imao privilegiju da posmatra prvo sa uticajne pozicije u ratnom ministarstvu finansija, a zatim kao uesnik mirovnih pregovora u Versaju 1919. Jueranji svet bio je u previranju, briui ne samo drave, ivote i materijalno bogatstvo, ve i umirujuu izvesnost Kejnsove kulture i stalea. Kako se to desilo? Zato to niko nije predvideo? Zato niko u vlasti nije nita uinio da se to ne ponovi?
7 Po prevodu Aleksandra Time.

44

Razumljivo, Kejns je svoje ekonomsko interesovanje usmerio na problem nesigurnosti; za razliku od nepogreivog sveleka koji su prepisivali klasini i neoklasini ekonomisti, on je isticao kljunu nepredvidivost ljudskih aktivnosti. Naravno, iz ekonomske depresije, faistike represije i istrebljivakih ratova mogle su se izvui mnoge pouke. Ali vie od svega, inilo se Kejnsu, upravo je novootkrivena neizvesnost koja je bila nametnuta ljudima nesigurnost podignuta na nivo kolektivnog straha ponitila institucije liberalizma i veru u njega. ta je onda trebalo da se radi? Poput mnogih drugih, Kejns je bio upoznat sa primamljivim odlikama centralizovane vlasti i vrhovnog planiranja, koje bi nadomestilo nedostatke trita. Faizam i komunizam delili su neogranieni entuzijazam za irenje drave. To nije kodilo njihovoj popularnosti kod masa. Naprotiv, bilo je to njihovo najjae oruje: na pitanje ta misle o Hitleru, godinama nakon njegovog pada, stranci su ponekad odgovarali da je on, ako nita drugo, bar zaposlio sve Nemce. to se tie Staljina, esto se govorilo da je spreio pad Sovjetskog Saveza u Veliku depresiju. ak je i vic o Musoliniju i italijanskim vozovima koji u njegovo vreme nisu kasnili imao ozbiljan prizvuk: ta tome fali? Svaki pokuaj da se demokratija ponovo digne na noge ili da se demokratija i politike slobode uvedu u zemlje koje ih nikada nisu imale morao je da se meri sa dostignuima autoritarnih drava. Alternativa je podrazumevala rizik narodne nostalgije za tim dostignuima pravim ili tobonjim. Kejns je dobro znao da faistika ekonomska politika nee moi dugorono da opstane bez rata, okupacije i eksploatacije. Meutim, razumeo je ne samo potrebu za kontraciklinim ekonomskim merama koje bi spreile buduu depresiju, ve i razborite prednosti socijalne bezbedne drave. Poenta takve drave nije bila u revolucionarnoj promeni drutvenih odnosa, a jo manje u uvoenju socijalistike ere. Kejns je bio, poput mnogih ljudi zaslunih za inventivno zakonodavstvo toga doba od Klementa Atlija u Britaniji, preko arla de Gola u Francuskoj, do samog

Teko zemlji

45

Frenklina Ruzvelta instinktivno konzervativan. Svaki zapadni lider tih godina sve su to bila starija gospoda roen je u Kejnsu dobro poznatom stabilnom svetu. Svi oni su preiveli ista traumatina previranja. Kao junak iz Leoparda uzepea di Lampeduze, dobro su razumeli da je za ouvanje postojeeg sveta neophodna promena. Kejns je umro 1946, iscrpljen svojim ratnim radovima. Ali pokazao je da ni kapitalizam ni liberalizam ne mogu opstati jedno bez drugoga. A budui da je iskustvo meuratnog perioda pokazalo nesposobnost kapitalista da zatite sopstveni interes, liberalna drava je od tada to morala da ini umesto njih, svialo se to njima ili ne. Zanimljiv je paradoks da je kapitalizam spasen pa ak i da je napredovao narednih decenija zahvaljujui promenama koje su u to vreme (i od tada) poistoveivane sa socijalizmom. Ovo nas, s druge strane, podsea na to koliko su okolnosti bile beznadene. Inteligentni konzervativci poput mnogih demohriana koji su se prvi put nali na visokim poloajima nakon 1945 nisu se mnogo bunili protiv dravne kontrole noseih stubova ekonomije; uz strogo progresivno oporezivanje, tu kontrolu su oduevljeno prihvatili. Politika debata toga doba imala je moralizatorsku crtu. Nezaposlenost (najvei problem u Britaniji, SAD ili Belgiji); inflacija (veliki bauk srednje Evrope, gde je decenijama izjedala privatnu tednju); i niske cene poljoprivrednih proizvoda koje su (u Italiji i Francuskoj) oterale oajne seljake sa njihovih poseda i saterale ih u redove ekstremistikih partija: ovo nisu bila puka ekonomska pitanja. Naprotiv, svi su ih od svetenika do sekularnih intelektualaca smatrali za ispite etike celovitosti zajednice. Konsenzus je bio neobino irok. Od njudilovaca do zapadnonemakih teoretiara socijalnog trita, od britanske vladajue Laburistike partije do indikativnog ekonomskog planiranja koje je krojilo javnu politiku u Francuskoj (i ehoslovakoj, do 1948. i komunistikog pua): svi su verovali u dravu. Jednim delom to je bilo tako jer su se skoro svi pribojavali posledica eventualnog povratka na nedavnu prolost, i rado su ograniavali slobodu trita u

Toni Dad

46

ime javnog interesa. Kao to e svet od sada biti regulisan i tien od strane raznih meunarodnih institucija i sporazuma, od Ujedinjenih nacija do Svetske banke, tako e i valjana demokratska drava odravati konsenzus oko slinih unutranjih odnosa. Evan Durbin (britanski laburistiki pamfletista) napisao je jo 1940. da ne moe da zamisli ni najmanju promenu u savremenom kretanju ka kolektivnim ugovorima, ekonomskom planiranju, progresivnom oporezivanju i pruanju javno finansiranih usluga. esnaest godina kasnije, engleski laburistiki politiar Entoni Kroslan napisao je, sa jo veom sigurnou, da smo bili svedoci trajnog prelaska sa beskompromisnog verovanja u individualizam i samostalnost na verovanje u grupnu akciju i participaciju. Ustvrdio je ak i da dogma nevidljive ruke trita i uverenje da privatno bogatstvo vodi javnoj dobrobiti nisu preiveli Veliku ekonomsku krizu; ak su i konzervativci i preduzetnici postali pristalice doktrine o kolektivnoj dravi, odgovornoj za stanje u privredi.8 7 Durbin i Krosland bili su socijaldemokrati, to ih je svrstavalo u jednu interesnu grupu. Ali imali su pravo. Do polovine pedesetih, politika u Engleskoj dostigla je takav nivo implicitnog konsenzusa u vezi sa javnim pitanjima da je glavni politiki diskurs nazvan batskelizam, to je bio spoj imena nosilaca ideja R. A. Batlera, umerenog konzervativnog ministra, i Hjua Gejtskela, centristikog voe laburistike opozicije tog vremena. I batskelizam je bio opteprihvaen. Kakve god bile njihove meusobne razlike, francuski degolisti, demohriani i socijalisti delili su zajedniku veru u aktivistiku dravu, ekonomsko planiranje i krupne javne investicije. Isto je vailo i za konsenzus koji je dominirao politikom u Skandinaviji, zemljama Beneluksa, Austriji, pa ak i u ideoloki podeljenoj Italiji. U Nemakoj su socijaldemokrati istrajavali u svojoj marksistikoj retorici (ako ne u marksistikoj politici) do 1959, ali oni se nisu u mnogo emu razlikovali od demohriana kancelara Konrada Adenauera. Zapravo, taj (za njih) nelagodan konsenzus po svim pitanjima, od
8 Anthony Crosland, The Future of Socialism (London: Jonathan Cape, 1956), str. 105, 65.

Teko zemlji

47

prosvete, preko spoljne politike, do javnog prostora uz tumaenje nedavne nesrene prolosti naterao je mlau generaciju nemakih radikala u vanparlamentarnu aktivnost. Ni u Sjedinjenim Amerikim Dravama, gde su republikanci bili na vlasti itavih pedesetih, a stari njudilovci se prvi put nali u udu, prelazak na konzervativne administracije iako je znaajno uticao na spoljnu politiku i slobodu govora nije se mnogo odrazio na ureenje zemlje. Porez nije bio problematino pitanje, a upravo je jedan republikanac, Dvajt Ajzenhauer, odobrio ogromni, federalni projekat meudravne mree autoputeva. I pored silnih govorancija o konkurenciji i slobodi trita, amerika privreda se tih godina snano oslanjala na dravnu zatitu od inostrane konkurencije, kao i na standardizaciju, regulacije, subvencije, kontrolu cena i vladine garancije. Redovne nejednakosti kapitalizma ublaavane su osiguranjem trenutne dobrobiti i budueg prosperiteta. Sredinom ezdesetih, Lindon Donson je uveo niz krucijalnih drutvenih i kulturnih promena; to je uspeo delom i zbog ostatka konsenzusa oko njudilovskih investicija, inkluzivnih programa i dravnih inicijativa. Znaajno je to da su dravu podelili zakoni o graanskim pravima i rasnim odnosima, a ne socijalna politika. Period od 1945. do 1975. s pravom je smatran za svojevrsno udo, i tada je roen ameriki nain ivota. Dve generacije Amerikanaca ljudi koji su preiveli Drugi svetski rat i njihova deca koja e obeleiti ezdesete iskusile su sigurnost zaposlenja i do tada nevienu socijalnu mobilnost, koja se nee ponoviti. U Nemakoj je Wirtschaftswunder (ekonomsko udo) u kratkom roku podiglo zemlju iz poniavajueg, razornog poraza na nivo najbogatije drave u Evropi. U Francuskoj, taj period e se kasnije (bez trunke ironije) nazivati Les Trente Glorieuses. U Engleskoj, na vrhuncu doba blagostanja, konzervativni premijer Harold Mekmilan uveravao je svoje zemljake da im nikad nije bilo ovoliko dobro. Imao je pravo. U nekim zemljama (pre svega skandinavskim), posleratne socijalne

Toni Dad

48

drave bile su rezultat rada socijaldemokrata; drugde na primer u Britaniji drava socijalne sigurnosti u praksi se svodila na niz pragmatinih mera usmerenih na olakavanje poloaja siromanih i smanjenje krajnosti bogatstva i bede. Njihov zajedniki rezultat bio je zavidan uspeh u ublaavanju nejednakosti. Ako uporedimo jaz koji je delio bogate od siromanih, bilo da je iskazan kroz ukupna sredstva ili godinji prihod, otkriemo da se u svakoj kontinentalnoj evropskoj zemlji, kao i u Britaniji i Americi, taj jaz dramatino smanjio za generacije nakon 1945. Veu jednakost pratile su i druge prednosti. Vremenom je strah od povratka ekstremistike politike popustio. Zapad je stupio u idilino doba prosperitetne sigurnosti; moda je to bilo stakleno zvono, ali je pod njim bilo udobno i veina ljudi je prolazila mnogo bolje nego to je ikada mogla da se nada, a sve je ukazivalo i na stabilnu budunost. tavie, upravo su socijaldemokratija i socijalna drava nakon Drugog svetskog rata vezivale profesionalne i trgovake stalee za liberalne institucije. Ovo je bilo znaajno: strah i razoarenje srednjeg stalea doveli su do uspona faizma. Vezivanje srednjih stalea za demokratiju bio je najvaniji zadatak politiara to nipoto nije bilo lako. U najveem broju sluajeva to se postizalo maginim univerzalizmom. Umesto da im beneficije budu vezane za prihode a tada bi se dobro plaeni profesionalci ili uspeni trgovci alili da plaaju poreze za socijalne usluge od kojih oni nemaju mnogo koristi obrazovanom srednjem sloju ponuene su iste vrste socijalnih i javnih usluga kao i radnikoj populaciji i siromanima: besplatno kolovanje, besplatno ili jeftino leenje, dravne penzije i osiguranje za nezaposlene. Kao rezultat toga, sada kada je tolike neophodne stvari pokrivao porez, evropskoj srednjoj klasi je do ezdesetih godina prolog veka ostajao mnogo vei raspoloivi dohodak nego ikada od 1914. Zanimljivo je da su ove decenije obeleene neponovljivo uspenom kombinacijom socijalne inovacije i kulturnog konzervativizma. Sam

Teko zemlji

49

Kejns je za to dobar primer. Kao ovek besprekorno elitistikog ukusa i vaspitanja mada neobino otvoren za modernu umetnost ipak je shvatao znaaj dostupnosti prvorazredne umetnosti, zabave i pisane rei najiroj moguoj publici, ukoliko je britansko drutvo nameravalo da prevazie svoje paraliue podele. Upravo su Kejnsove inicijative dovele do osnivanja Kraljevskog baleta, Umetnikog saveta i mnogih drugih institucija. To su bile inventivne javne ustanove za beskompromisno visoku umetnost sline BBC-u lorda Rita, koje su sebi nametnule obavezu da uzdiu popularni ukus, umesto da mu podilaze. Za Rita, ili Kejnsa, ili francuskog ministra kulture Andrea Malroa, u ovom novom pristupu nije bilo nieg ulagivakog kao ni za mlade Amerikance koji su sa Lindonom Donsonom stvarali Korporaciju za javne medije i Nacionalnu zadubinu za drutvene nauke. To je bila meritokratija: otvaranje elitnih institucija za masovnu publiku o javnom troku ili bar uz podrku javnih finansija. Tako je odabir nasleem ili bogatstvom poeo da se zamenjuje mobilnou putem obrazovanja. Nekoliko godina kasnije, to je stvorilo generaciju za koju je sve ovo bilo oigledno i koja je to uzimala zdravo za gotovo. U ovom razvoju dogaaja nije bilo nieg nizbenog. Ratove su obino pratili ekonomski padovi to je vei rat, utoliko je dublji pad. Oni koji se nisu bojali obnavljanja faizma, nervozno su gledali ka istoku, u stotine divizija Crvene armije i mone, popularne komunistike partije i sindikate u Italiji, Francuskoj i Belgiji. Kada je ameriki dravni sekretar Dord Maral posetio Evropu u prolee 1947, bio je zgranut onim to je video. Maralov plan roen je iz straha da bi posledice Drugog svetskog rata mogle biti gore od posledica onog prethodnog. to se tie Amerike, ona je tih ranih posleratnih godina bila duboko podeljena obnovljenim nepoverenjem prema strancima, radikalima, i pre svega komunistima. Moda makartizam nije predstavljao pretnju po dravu, ali bilo je to podseanje da svaki osrednji demagog vrlo lako moe da zloupotrebi strah i preuvelia opasnost. ta bi tek uradio da se ekonomija survala na nivo od pre dvadeset godina? U

Toni Dad

50

najkraem, i uprkos konsenzusu koji e uslediti, razvoj dogaaja je bio neoekivan. Zato je bio toliko uspean?

Teko zemlji

Regulisano trite
Ta zamisao je u osnovi odvratna, da celovitost jednog drutva odravaju iskljuivo odnosi i oseanja koji proizlaze iz monetarnih interesa. - Don Stjuart Mil

Najkrai odgovor jeste da je do 1945. jedva iko vie verovao u trinu magiju. Bila je to intelektualna revolucija. Klasina ekonomija propisivala je dravi minimalnu ulogu u ekonomskom planiranju, a preovlaujui liberalni moral devetnaestovekovne Evrope i Severne Amerike naginjao je slabom socijalnom zakonodavstvu, u najveem delu svedenom na regulaciju samo najsramnijih nejednakosti i problema konkurencije i finansijske spekulacije. Ali dva svetska rata privikla su skoro sve na neminovne dravne intervencije u svakodnevnom ivotu. Tokom Prvog svetskog rata, najvei deo drava uesnica poveao je (do tada zanemarivu) kontrolu proizvodnje: ne samo vojnog materijala, ve i odee, transporta, komunikacija i skoro svega relevantnog u voenju skupog i oajnikog rata. U velikom broju zemalja ova kontrola je okonana posle 1918, ali preostalo je znaajno dravno uee u regulaciji ekonomskog ivota. Nakon kratkog, iluzornog doba povlaenja (simptomatino obeleenog usponom Kalvina Kulida u Sjedinjenim Amerikim Dravama i slinih nemarnih tipova u velikom delu zapadne Evrope), potpuna katastrofa iz 1929. i pratea depresija primorale su drave sveta da biraju izmeu neefikasne uzdranosti i otvorenog intervencionizma.

51

Pre ili kasnije, sve one opredelie se za ovo drugo. Sve to je preostalo od laissez-faire drave bie zbrisano iskustvom totalnog rata. Bez izuzetka, i pobednici i gubitnici Drugog svetskog rata usmerili su dravu, ekonomiju i svakog graanina na ratni pohod; uz to su mobilisali dravu za ovaj cilj na nain koji bi bio nezamisliv samo trideset godina ranije. Bez obzira na politiku opredeljenost, zaraene drave su mobilisale, regulisale, usmeravale, planirale i sprovodile svaki aspekt ivota. ak i u Sjedinjenim Dravama, posao koji ste imali, plata koju ste primali, stvari koje ste mogli da kupite i mesta na koja ste mogli da odete sve je to bilo ogranieno na nain koji bi Amerikance uasnuo samo nekoliko godina pre toga. Nju dil, ije su agencije i institucije delovale tako okantno i inventivno, sada su shvatane samo kao uvod u mobilizaciju itave zemlje oko jednog kolektivnog projekta. U najkraem, rat je koncentrisao um. Pokazalo se da je mogue preobratiti itavu zemlju u ratnu maineriju fokusiranu na ratnu ekonomiju; zato se onda, pitali su se ljudi, neto slino ne bi moglo uraditi u cilju postizanja mira? Nije bilo ubedljivog odgovora. Zapadna Evropa i Severna Amerika stupile su u novo doba, a da to nisu nameravale. Najoigledniji pokazatelj ove promene javio se u obliku planiranja. Umesto da dozvole da se stvari jednostavno odvijaju same od sebe, ekonomisti i birokrati zakljuili su da bi bilo bolje o njima prvo razmisliti. Nije iznenaujue da je planiranje nailo na najbolji prijem na politikim ekstremima. Levica je smatrala da Sovjetski Savez uspeno sprovodi planiranje; desnica je bila (s pravom) ubeena da Hitler, Musolini i njihovi faistiki sledbenici praktikuju planiranje s vrha nadole, i da su zato popularni. Intelektualni argumenti za planiranje nikada nisu bili mnogo ubedljivi. Kejns je, kao to smo videli, imao slian stav prema planiranju kao i prema istoj trinoj teoriji: i jedno i drugo zahteva neizvodivo savrene podatke. Ali prihvatio je, makar za vreme rata, nunost

Toni Dad

52

kratkoronog planiranja i kontrole. U mirnodopskim uslovima, smatrao je da direktnu dravnu intervenciju treba svesti na minimum, i privredom upravljati putem fiskalnih i drugih podsticaja. Ali da bi ovo uspelo, drave bi morale da znaju ta ele da postignu i upravo je to, u oima zagovornika, predstavljalo smisao planiranja. Zanimljivo je da je entuzijazam za planiranje bio izuzetno izraen u SAD. Direkcija za dolinu Tenesija (TVA) bila je praktina veba iz sigurnog ekonomskog upravljanja: ne samo jednim vitalnim resursom, ve itavim regionom. Komentatori poput Luisa Mamforda govorili su da su zasluili da se malo kolektivno epure: TVA i slini projekti pokazali su da demokratske drave mogu da se mere sa diktaturama u masovnom, dugoronom i umenom planiranju. Nekoliko godina ranije, Reksford Tagvel je otiao toliko daleko da opeva tu ideju: Ve vidim veliki plan/I radost rada bie moja.../ Zavrnuu rukave/Izgradiu Ameriku ponovo.98 Razlika izmeu planske ekonomije i dravne ekonomije mnogima i dalje nije bila jasna. Liberali poput Kejnsa, Vilijama Beverida ili ana Monea, pokretaa planiranja u Francuskoj, nisu imali vremena za nacionalizaciju kao zaseban cilj, iako su bili otvoreni za njene praktine prednosti u pojedinim sluajevima. Isto je vailo i za socijaldemokrate u Skandinaviji: bili su mnogo vie zainteresovani za progresivno oporezivanje i obezbeivanje socijalnih usluga nego za dravnu kontrolu nad najveim granama industrije na primer, nad proizvodnjom automobila. S druge strane, britanski laburisti su koketirali sa idejom javnog vlasnitva. Ako drava ve predstavlja radniku populaciju, to znai da je dravna firma u rukama radnika i na raspolaganju radnicima? Svejedno da li je to vailo i u praksi istorija korporacija British Steel govori nam da drava moe da bude jednako nekompetentna i neefikasna poput najgoreg privatnog preduzetnika ali skretalo je panju sa bilo kakvog planiranja, uz strahovite posledice u narednim decenijama. Na suprotnoj strani spektra, komunistiko planiranje
9 Robert Leighninger, Long-Range Public Investment: The Forgotten Legacy of the New Deal (Columbia, SC: University of South Carolina Press, 2007), str. 117, 169.

Teko zemlji

53

koje se svodilo na puko zacrtavanje tobonjih ciljeva za nepostojeu proizvodnju na kraju e diskreditovati itavu strategiju. U kontinentalnoj Evropi, centralizovana uprava je kroz istoriju igrala aktivniju ulogu u pruanju socijalnih usluga, pa se to samo nastavilo na iroj ravni. Trite je, kako se verovalo, bilo nesposobno za definisanje kolektivnih ciljeva: drava je morala da uskoi i popuni prazninu. ak i u SAD, gde je drava ili administracija uvek zazirala od prelaenja tradicionalnih zacrtanih granica, sve programe, od zakona o stipendijama za veterane do naunog obrazovanja buduih generacija, inicirao je i finansirao Vaington. Pretpostavljalo se da ima javnih dobara i ciljeva koji se jednostavno ne podudaraju sa tritem. Po reima Tomasa Marala, vodeeg britanskog tumaa socijalne drave, itava poenta socijalnog jeste u tome da nadomesti trite, liavajui ga nekih roba i usluga, ili na neki nain kontroliui i modifikujui njegovo funkcionisanje, kako bi se dobili rezultati koje trite ne moe da proizvede.109 ak i u Zapadnoj Nemakoj, gde je postojao razumljiv strah od centralizovane kontrole poput one nacistike, teoretiari socijalnog trita postigli su kompromis. Oni su tvrdili da je slobodno trite spojivo sa socijalnim ciljevima i socijalnim zakonima: trite e, zapravo, najbolje funkcionisati ako se bude promovisalo poslovanje koje ove ciljeve uzima u obzir. Otuda i zakoni, mnogi jo uvek na snazi, koji nalau bankama i javnim preduzeima da planiraju dugorono, oslukuju probleme svojih radnika i imaju u vidu drutvene posledice svog poslovanja, ak i dok rade za profit. Tih godina nije ozbiljno pomiljano da drava moe da prekorai svoja ovlaenja i nanese tetu tritu naruavajui njegove tokove. Od formiranja Meunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke (kasnije i Svetske trgovinske organizacije) do meunarodnih klirinkih banaka, devizne kontrole, ogranienja linog dohotka i indikativnih propisanih cena, naglasak je bio na potrebi da se ublae oigledni nedostaci trita.
10 Neil Gilbert, The Transformation of the Welfare State: The Silent Surrender of Public Responsibility (New York: Oxford University Press, 2004), str. 135.

Toni Dad

54

Iz istog razloga, visoki porezi tih godina nisu smatrani uvredom. Naprotiv, visoke stope progresivnog poreza na prihod doivljavane su kao sprovoenje dogovora da se suvini resursi oduzmu od povlaenih i beskorisnih, i stave na raspolaganje onima kojima su najpotrebniji ili koji ih mogu najbolje iskoristiti. Ni ovo nije bila nova ideja. Porez na prihod uveden je u veini evropskih zemalja mnogo pre Prvog svetskog rata, a u meuratnim godinama nastavio je da raste u mnogim zemljama. U isto vreme, sve do 1925, veina porodica srednjeg stalea mogla je da priuti jednu, dve ili vie slukinja koje su esto ivele sa njima kui. Meutim, do 1950. godine, samo su aristokratija i novobogatai mogli da priute takvo domainstvo: uz poreze (izmeu ostalih, i na nasledstvo) i stalni rast broja radnih mesta i naknada za radnike, ljudske zalihe siromane i pokorne kune posluge praktino su presuile. Zahvaljujui univerzalnim socijalnim davanjima, jedina prednost dugogodinjeg sluenja oekivana plemenitost poslodavca prema njegovom bolesnom ili ostarelom slugi sada je postala nepotrebna. Meu stanovnitvom je vladalo uverenje da umerena preraspodela bogatstva, koja ukida krajnosti bogatstva i siromatva, svima ide u korist. Kondorse je mudro primetio da e za dravnu kasu uvek biti jeftinije da siromane dovede u poloaj da mogu da kupe kukuruz, nego da sputa cenu kukuruza kako bi ga pribliila siromanima.1110 Do 1960, ova teza je praktino postala dravna politika na itavom Zapadu. Narednoj generaciji, ili onoj posle nje, ovi stavovi verovatno su izgledali vrlo neobino. Trideset godina nakon rata, ekonomisti, politiari, komentatori i graani, slagali su se da je visoka javna potronja, koju je sprovodila lokalna ili dravna vlast u cilju regulacije ekonomskog ivota, bila dobra politika. Njeni kritiari doivljavani su ili kao udaci iz zaboravljene prolosti poludeli dogmati koji promoviu uvrnute teorije ili kao sebini zagovornici privatnih
11 Marquis de Condorcet, Reflexions sur le commerce des bles (1776), in Oeuvres de Condorcet (Paris: Firmin Didot, 1847-1849), str. 231.

Teko zemlji

55

privilegija nautrb javne koristi. Trite je postavljeno na svoje mesto, drava je preuzela centralnu ulogu u ivotima ljudi i socijalne usluge su dobile prednost nad drugim vrstama dravne potronje osim, delimino, u amerikom sluaju, gde je vojna potronja nastavila da raste svojim tempom. Kako se to dogodilo? ak i kada bismo se sloili da takvi kolektivis-tiki ciljevi i prakse u principu zasluuju potovanje, danas ih smatramo za neefikasne zbog njihovog troenja privatnih sredstava u javne svrhe i u svakom sluaju, pribojavamo se opasnosti da bi ekonomske i socijalne resurse mogli da prepuste birokratama, politiarima i velikoj dravi. Zato ova pitanja nisu muila nae oeve i dedove? Zato su oni tako spremno prepustili inicijativu javnom sektoru i predali mu privatno bogatstvo za postizanje kolektivnih ciljeva?

Toni Dad

Zajednica, poverenje i zajedniki cilj

Brinuti mnogo o drugima a malo o sebi; obuzdavati svoj sebiluk i podsticati svoje dobre namere, to ini savrenstvo ljudske prirode. - Adam Smit

Svako kolektivno delovanje zahteva poverenje. Od deijih igara do sloenih drutvenih institucija, ljudi ne mogu raditi zajedno ukoliko ne iskljue meusobne sumnje. Jedan dri konopac, drugi preskae. Jedan dri merdevine, drugi se penje. Zato? Delimino zato to se istome nadamo od drugih, ali delimino i iz prirodne sklonosti ka zajednikom radu zbog kolektivnog cilja. Porezi su dobra ilustracija ove istine. Kada plaamo porez, imamo odreene pretpostavke o naim sugraanima. U prvom redu, pretpostavljamo da i oni plaaju porez, jer bismo se inae oseali nepravedno optereenima i u jednom trenutku bismo prestali da

56

dajemo svoj doprinos. Drugo, verujemo da e oni koje smo privremeno postavili na vlast odgovorno prikupljati i troiti taj novac. Jer napokon, ako otkrijemo da su ga proneverili ili protraili, ipak nismo izgubili veliku svotu. Tree, najvei deo poreza odlazi na isplatu zaostalih dugova ili se ulae u budue trokove. Shodno tome, postoji preutno uzajamno poverenje izmeu nekadanjih poreskih obveznika i dananjih korisnika beneficija, dananjih poreskih obveznika i nekadanjih i buduih korisnika i naravno, buduih poreskih obveznika koji e pokriti nae dananje trokove. Dakle, nismo osueni samo da verujemo ljudima koje danas poznajemo, nego i ljudima koje nismo nikada upoznali i ljudima koje nikada neemo upoznati, a sve nas zajedno vezuju komplikovani zajedniki interesi. Isto vai i za javnu potronju. Ako prikupimo porez da bismo izgradili kolu u svom okrugu, od toga e verovatno najvie koristi imati drugi ljudi (i tua deca). Isto vai i za javne investicije u tramvaje, dugorone obrazovne i istraivake projekte, medicinska istraivanja, doprinose za socijalno osiguranje i druge kolektivne trokove, koji e se verovatno isplatiti tek kroz mnogo godina. Zato onda dajemo novac? Zato to su drugi nekad davali za nas i zato to sebe, obino bez razmiljanja, vidimo kao deo graanske zajednice koja obuhvata brojne generacije. Ali ko smo to mi? Kome zapravo verujemo? Engleski konzervativni filozof Majkl Oukot smatrao je da se politika zasniva na zajednici poverenja: Politika je aktivnost reavanja optih pitanja jedne zajednice ljudi koji, u zavisnosti od svog zajednikog shvatanja naina reavanja tih pitanja, ine jednu zajednicu.1211Ali ova definicija je kruna: koja to odreena zajednica zajedniki shvata nain reavanja tih pitanja? Ceo svet? Oigledno ne. Treba li oekivati od stanovnika Omahe u Nebraski da uiva u plaanju poreza za izgradnju mostova i autoputeva u Kuala Lumpuru, podrazumevajui da e neko u Maleziji isto to raditi za njega? Ne.
12 Michael Oakeshott, Rationalism in Politics and Other Essays (New York: Basic Books, 1962), str. 56.

Teko zemlji

57

Kako onda definiemo okvir zajednice poverenja? Beskoreni kosmopolitizam je odlian za intelektualce, ali veina ljudi ivi na jednom definisanom mestu: definisanom prostorno, vremenski, jeziki, moda i verski, moda koliko god to bilo tuno bojom koe, i tako dalje. Takva mesta su zamenjiva. Najvei broj Evropljana donedavno ne bi za sebe rekao da ivi u Evropi: kazali bi da ive u Lou (Poljska), ili u Liguriji (Italija) ili moda u Patniju (londonsko predgrae). Oseaj evropejstva kao line identifikacije tek je nedavno steena navika. Kao rezultat toga, tamo gde je ideja transnacionalne saradnje ili meusobne pomoi nekad budila snanu lokalnu sumnju, danas uglavnom prolazi neprimeeno. Danas holandski luki radnici subvencioniu portugalske ribare i poljske zemljoradnike, i ne ale se mnogo; delimino, nema sumnje, i zato to ti luki radnici ne preispituju mnogo svoje politike predstavnike o tome na ta odlazi njihov porez. Ali i to je pokazatelj poverenja. Brojni dokazi govore da ljudi veruju drugim ljudima ako sa njima imaju neto zajedniko: ne samo veroispovest ili jezik, ve i primanja. to je drutvo egalitarnije, utoliko je poverenje vee. I to nije samo pitanje prihoda: tamo gde ljudi slino ive i dele sline prilike, najverovatnije e deliti i moralne stavove. U takvim sluajevima je lake sprovesti radikalnu promenu javne politike. U sloenim ili podeljenim drutvima, sva je prilika da e manjina ili ak veina biti primorana na kompromis, esto protiv svoje volje. To kolektivne mere ini razornim i nalae minimalistiki pristup drutvenim reformama: bolje je ne initi nita nego deliti ljude na one koji su za i one koji su protiv nekog kontroverznog projekta. Odsustvo poverenja oigledno ne pristaje dobro organizovanom drutvu. Sjajna Dejn Dejkobs je to primetila i u vrlo praktinoj delatnosti urbanog ivota i odravanja istoe i uljudnosti na gradskim ulicama. Ako jedni drugima ne verujemo, nai gradovi e izgledati grozno i bie odvratni za ivot. tavie, primeuje ona, poverenje se ne moe institucionalizovati. Ako jednom popusti,

Toni Dad

58

praktino ga je nemogue povratiti. I za njega je potrebna briga i negovanje zajednice kolektiva jer jedna osoba, ni pored najboljih namera, ne moe da natera ostale da joj veruju. Drutvo u kome vlada poverenje najverovatnije e biti kompaktno i prilino homogeno. Najrazvijenije i najuspenije socijalne drave u Evropi jesu Finska, vedska, Norveka, Danska, Holandija i Austrija, sa Nemakom (bivom Zapadnom Nemakom) kao zanimljivim izuzetkom. Veina ovih zemalja ima mali broj stanovnika: od skandinavskih zemalja, samo vedska prelazi 6 miliona, a sve zajedno imaju manje ljudi nego Tokio. ak su i Austrija, sa 8,2 miliona, ili Holandija sa 16,7 miliona, majune zemlje po svetskim standardima u Mumbaju ivi vie ljudi nego u Holandiji, a itavo stanovnitvo Austrije moglo bi se smestiti u Meksiko Siti... dvaput. Ali to nije samo pitanje veliine. Poput Novog Zelanda, jo jedne male zemlje (4,2 miliona stanovnika, manje i od Norveke) koja je uspela da odri visok nivo graanskog poverenja, uspene socijalne drave severne Evrope vrlo su homogene. Donedavno se moglo rei da veinu Norveana, ukoliko i sami nisu zemljoradnici ili ribari, ine deca zemljoradnika i ribara. Devedeset etiri posto stanovnitva poreklom su Norveani, a 86% njih su pripadnici Norveke crkve. U Austriji, 92% stanovnitva sebe opisuje kao Austrijance poreklom (ta cifra je bila skoro 100% do priliva jugoslovenskih izbeglica tokom devedesetih), a 83% vernika izjanjavaju se kao katolici. Isto vai i za Finsku, gde 96% vernika ine luteranci (i skoro svi su Finci, uz malobrojnu vedsku manjinu); Dansku, gde 95 % stanovnitva ispoveda luteransku veru; pa ak i za Holandiju podeljenu na preteno protestantski sever i katoliki jug, ali gde se svi koji ne pripadaju malobrojnim postkolonijalnim indoneanskim, turskim, surinamskim ili marokanskim manjinama, izjanjavaju kao Holanani. Uporedimo to sa Sjedinjenim Amerikim Dravama: uskoro nee postojati jedna veinska etnika grupa, a meu vernicima je uz protestantsku veinu prisutna i znatna katolika manjina (25%), da ne pominjemo

Teko zemlji

59

velike jevrejske i muslimanske zajednice. Izuzetak je moda Kanada: zemlja srednje veliine (33 miliona ljudi), bez dominantne religije i sa samo 66% stanovnitva koje se izjanjava kao poreklom evropsko, ali gde je poverenje u socijalne institucije, po svemu sudei, stabilno. Naravno, veliina i stepen homogenosti se ne mogu preneti na druge zemlje. Indija ili SAD ne mogu postati Austrija ili Norveka, a u svom iskonskom obliku, socijaldemokratske evropske drave prosto ne mogu da se izvezu. One imaju iste prednosti kao volvo automobili i sline nedostatke i moda ih je teko prodati dravama i kulturama gde se skupe karakteristike solidnosti i izdrljivosti manje cene. tavie, znamo da je ak i u gradovima situacija bolja ukoliko su umereno homogeni: nije bilo teko uvesti lokalni socijalizam u gradovima poput Bea i Amsterdama, ali bi to mnogo tee ilo u Napulju ili Kairu, da ne pominjemo Kalkutu ili Sao Paulo. Na kraju, postoje jasni dokazi da se homogenost i veliina pozitivno odraavaju na poverenje i saradnju, dok kulturna i ekonomska heterogenost mogu imati suprotan efekat. Stalni priliv imigranata, naroito imigranata iz zemalja treeg sveta, u Holandiji i Danskoj, da ne pominjemo Britaniju, u stopu je praen primetnim opadanjem socijalne kohezije. Prosto reeno, Holanani i Englezi nerado dele svoje socijalne drave sa svojim nekadanjim kolonijalnim podanicima iz Indonezije, Surinama, Pakistana ili Ugande; istovremeno, Danci se, poput Austrijanaca, ale to moraju da plaaju za muslimanske izbeglice koje su se poslednjih godina slile u njihove zemlje. Moda u socijalnim dravama dvadesetog veka postoji neki uroeni sebiluk: nekoliko decenija imale su sreu da budu etniki homogene i da imaju malobrojno, obrazovano stanovnitvo, gde je svako u drugome mogao da prepozna sebe. Veina ovih zemalja samostalnih nacionalnih drava, retko izloenih spoljnim pretnjama imale su sreu da se nakon 1945. okupe ispod kiobrana NATO i da svoje budete usmere na popravljanje stanja u zemlji, neoptereene masovnom imigracijom iz drugih delova Evrope, a kamoli iz udaljenijih podruja. Kada se to promenilo, sigurnost i poverenje su popustili.

Toni Dad

60

Meutim, ostaje injenica da su poverenje i saradnja bili kljuni stubovi modernih drava, i da su drave bile uspenije ukoliko je u njima vladalo vee poverenje. Vilijam Beverid je mogao da pretpostavi da je u njegovo vreme u Engleskoj vladao veliki stepen moralnog saglasja i graanskog delovanja. Kao mnogi liberali roeni krajem 19. veka, jednostavno je uzimao zdravo za gotovo da socijalna kohezija nije samo poeljan cilj, ve da je ona datost. Solidarnost sa svojim sugraanima i samom dravom bila je starija od socijalnih institucija, koje su je samo uobliile. ak i u Sjedinjenim Amerikim Dravama, poverenje je postalo kljuna stavka u raspravama o javnoj politici od tridesetih naovamo. Moe se tvrditi da je Amerika uspela da se iz polukomatozne mirnodopske ekonomije pretvori u najveu svetsku ratnu maineriju upravo zahvaljujui Ruzveltovom insistiranju na zajednikim interesima i ciljevima i potrebama svih Amerikanaca. Ako je Drugi svetski rat bio dobar rat, on to nije bio samo zbog nesumnjivo uasne prirode naih neprijatelja. Bio je dobar zato to su Amerikanci verovali u Ameriku i svoje sunarodnike.

Teko zemlji

Velika drutva
Naa nacija se zalae za demokratiju i dobru kanalizaciju. - Don Beteman

ta su poverenje, saradnja, progresivni porezi i intervencionistika drava doneli zapadnim drutvima nakon 1945? U najkraem, bezbednost, prosperitet, socijalne slube i veu jednakost. Poslednjih godina govore nam da je cena ovih beneficija u ekonomskoj neefikasnosti, nedovoljnoj inventivnosti, guenju preduzetnitva, javnom dugu i gubitku privatne inicijative bila previsoka.

61

Vei deo ovih kritika je netaan. Po kvalitetu i broju socijalnih zakona usvojenih u SAD izmeu 1932. i 1971, Amerika je nesumnjivo pripadala dobrim drutvima, ali malo ko moe da tvrdi da u tim prosperitetnim godinama u Americi nije bilo dovoljno inicijative ili preduzetnitva. Ali ak i da je istina da su evropske socijaldemokratske i socijalne drave iz polovine 20. veka bile ekonomski neodrive, to samo po sebi ne bi opravdalo ove kritike. Socijaldemokratija je oduvek predstavljala udnu politiku. Pre svega, kombinovala je socijalistike snove o postkapitalistikoj utopiji sa praktinim priznavanjem potrebe da ivimo i radimo u kapitalistikom svetu koji ne odumire, kako je Marks radosno predviao 1948. Ali uz to, socijaldemokratija je ozbiljno shvatala demokratski deo kovanice: za razliku od revolucionarnih socijalista s poetka 20. veka i njihovih komunistikih naslednika, socijaldemokrati su u slobodnim dravama prihvatili pravila demokratske igre i od samog poetka pravili kompromise sa svojim kritiarima i protivnicima, to je bila cena borbe za vlast. tavie, socijaldemokrati nisu bili iskljuivo, pa ak ni primarno zainteresovani za ekonomiju (za razliku od komunista, koji su oduvek isticali ekonomiju kao merilo marksistike dogme). Socijalizam je za socijaldemokrate, posebno u Skandinaviji, bio distributivan koncept. Radilo se o tome da bogatstvo i sredstva ne zavre u neproporcionalnoj meri u rukama malobrojnih povlaenih pojedinaca. A to je, kao to smo videli, bilo u sutini moralno pitanje: socijaldemokrati su, poput osamnaestovekovnih kritiara komercijalnog drutva, bili zgroeni posledicama neregulisane konkurencije. Nisu toliko zahtevali radikalnu budunost, koliko povratak na vrednosti boljeg ivota. Tako ne bi trebalo da nas iznenauje to to su prvobitni socijaldemokrati, poput Beatris Veb, uzimali zdravo za gotovo da se socijalizam za koji su se zalagali moe ostvariti kroz javno obrazovanje, javnu zdravstvenu zatitu i osiguranje, javne parkove i igralita, kolektivnu pomo za stare, radno nesposobne i nezaposlene itd.

Toni Dad

62

Zapravo, ona je imala u vidu jedinstvo predmodernog sveta, njegovu moralnu ekonomiju, kako je to nazivao Edvard Tompson: ljudi bi trebalo da sarauju, da rade zajedno za kolektivno dobro, i niko ne bi smeo da bude zanemaren. Izvor i krajnji cilj socijalnih drava nije nuno bio socijalizam. One su bile produkt talasa promena na Zapadu izmeu tridesetih i ezdesetih, kada su strunjaci, intelektualci i tehnokrati poeli da se bave dravnom upravom. Najbolji rezultati bili su ameriko socijalno osiguranje ili britansko nacionalno zdravstvo. To su bile skupe inovacije, koje su prekinule tradiciju sitnih reformi i prilagoavanja iz prolosti. Znaaj takvih socijalnih poduhvata nije bio u samim idejama pomisao da bi bilo dobro garantovati svim Amerikancima bezbednu starost, ili pruiti svakom britanskom graaninu prvorazrednu zdravstvenu zatitu bez direktnih trokova, nije bila naroito originalna. Ali ideja da bi te stvari najbolje mogla da sprovede sama drava, i da drava upravo zato i treba da ih sprovodi: to je bilo bez presedana. Na koji nain takve usluge i resurse treba obezbediti, oduvek je bilo sporno pitanje. Univerzalisti, uticajni u Britaniji, davali su prednost visokim porezima za finansiranje usluga i resursa koji bi svakom trebalo da budu podjednako dostupni. Selektivisti su se zalagali za podeavanje trokova i beneficija prema potrebama i mogunostima svakog graanina. To su bili praktini izbori, ali su oslikavali duboko ukorenjene socijalne i moralne teorije. Skandinavski model proiziao je iz jednog selektivnijeg, ali i ambicioznijeg programa: on je imao za cilj, kako je to objasnio uticajni vedski sociolog Gunar Mirdal, da institucionalizuje odgovornost drave da titi ljude od njih samih.1312Ni Amerikanci ni Britanci nisu imali takve ambicije. Ideja da drava treba da zna ta je dobro za graane dok mi njen sud bespogovorno prihvatamo u kolama i bolnicama zaudarala je na eugeniku, a moda i na eutanaziju.
13 Citirano prema Sheri Berman, The Primacy of Politics: Social Democracy and the Making of Europes Twentieth Century (New York: Cambridge University Press, 2006), str. 207.

Teko zemlji

63

ak i kad su bile najsnanije, skandinavske socijalne drave preputale su ekonomiju privatnom sektoru koji je zatim oporezovan po vrlo visokim stopama, da bi se finansirale socijalne, kulturne i druge usluge. veani, Finci, Danci i Norveani nisu izabrali kolektivno vlasnitvo, ve garanciju kolektivne zatite. Osim Finske, svi Skandinavci imali su privatno penziono osiguranje to bi u to vreme delovalo vrlo udno Britancima, pa ak i veini Amerikanaca. Ali za skoro sve ostalo okretali su se dravi, spremno prihvatajui teku moralnu indiskreciju koju je to podrazumevalo. Socijalne drave kontinentalne Evrope koje su Francuzi nazivali Etat providence nastale su iz treeg modela. Tu je naglasak prvenstveno bio na zatiti zaposlenog graanina od razorne trine ekonomije. Treba naglasiti da pridev zaposlen nije sluajno umetnut. U Francuskoj, Italiji i Zapadnoj Nemakoj, socijalna drava se u ekonomski nepovoljnim uslovima bavila odranjem zaposlenosti i nivoa zarada. Za Amerikance, pa ak i dananje Engleze, ovo je sigurno udno. Zato tititi ljude od gubitka posla, ako oni vie ne proizvode neto to drugi ele? Sigurno je bolje priznati kapitalistiku kreativnu destrukciju i ekati da se pojave bolji poslovi? Ali iz perspektive kontinentalne Evrope, politike implikacije izbacivanja ogromnog broja ljudi na ulicu dok vlada nepovoljna ekonomska klima nosilo je vee posledice od hipotetikog pada efikasnosti kod ouvanja nepotrebnih poslova. Poput osamnaestovekovnih esnafa, francuski i nemaki sindikati nauili su da tite insajdere ljude koji ve imaju sigurno radno mesto od autsajdera: mladih, nekvalifikovanih i ostalih koji trae posao. Efekat ove vrste socijalne zatite bio je obuzdavanje nesigurnosti po cenu naruavanja navodno neutralnog delovanja trita rada. Zapanjujua stabilnost kontinentalnih drutava, koja su samo nekoliko godina ranije prola kroz krvave potrese i graanske ratove, opravdala je evropski model. tavie, dok su britanska i amerika privreda bile razorene finansijskom krizom 2008, uz ameriku

Toni Dad

64

zvaninu stopu nezaposlenosti od 16% u vreme nastanka ovog teksta (februar 2010), Nemaka i Francuska prebrodile su taj period uz mnogo manje ljudske patnje. titei dobre poslove po cenu neotvaranja loe plaenih radnih mesta, Francuska, Nemaka i druge kontinentalne socijalne drave svesno su napravile izbor. U Americi i Britaniji, poev od sedamdesetih, slabo plaeni i nesigurni poslovi poeli su da zamenjuju stabilnije poslove u godinama privrednog rasta. Danas se mlada osoba moe smatrati srenom ako se zaposli, sa minimalnom platom i bez beneficija, u Pizza Hut-u, Tesco-u ili Wallmart-u. Takve prilike su ree u Francuskoj i Nemakoj. Ali ko moe da tvrdi, i sa kojim argumentima, da je oveku bolje da radi za malu platu u Wallmart-u nego da prima nadoknadu za nezaposlene po evropskom modelu? Veina ljudi bi, sigurno, vie volela da radi. Ali ba po svaku cenu? Prioriteti tradicionalne drave bili su odbrana, javni red i mir, spreavanje epidemija i izbegavanje masovnog nezadovoljstva. Ali nakon Drugog svetskog rata, a najoiglednije oko 1980. godine, socijalna davanja postala su glavna budetska odgovornost savremenih drava. Do 1988, sa izuzetkom Sjedinjenih Amerikih Drava, sve velike razvijene zemlje odvajale su vie resursa za socijalne potrebe, u najirem smislu, nego za bilo ta drugo. Razumljivo je da su u tim godinama i porezi drastino poveani. Za svakog ko je tada bio dovoljno star da pamti kako je bilo ranije, ovaj kreendo socijalne potronje i socijalnih davanja verovatno je izgledao kao pravo udo. Pokojni Ralf Darendorf, anglo-nemaki politikolog, koji je bio u situaciji da dobro proceni stepen promena u svom veku, pie o tim optimistinim godinama: Socijaldemokratski konsenzus prestavlja najvei napredak u dosadanjoj istoriji. Nikad ranije toliko ljudi nije imalo takve anse.1413 Bio je u pravu. Ne samo da su socijaldemokrati i socijalne drave odravali punu zaposlenost skoro tri decenije, ve su odravalu i
14 Ralf Dahrendorf, The End of the Social Democratic Consensus in Life Chances (Chicago: University of Chicago Press, 1979), str. 1089.

Teko zemlji

65

stope rasta, konkurentne neobuzdanim trinim ekonomijama iz prolosti. Uz ove ekonomske uspehe, uveli su i radikalne socijalne promene koje su, kroz samo nekoliko godina, izgledale sasvim normalno. Kada je Lindon Donson govorio o izgradnji velikog drutva na bazi ogromne javne potronje za razne programe i agencije, malo ko se bunio, a jo manje njih je smatralo da je njegov predlog udan. Ve je poetkom sedamdesetih bilo nezamislivo razmatrati ukidanje socijalnih usluga, socijalnih davanja, dravnih kulturnih i obrazovnih resursa i drugih stvari koje su ljudi poeli da uzimaju zdravo za gotovo. Naravno, bilo je onih koji su ukazivali na neravnoteu izmeu javnih prihoda i rashoda, dok su rauni za penzije rasli, a generacija bejbibumera starila. Institucionalni trokovi uspostavljanja socijalne pravde u tolikim domenima ljudske aktivnosti bili su neizbeno visoki: dostupnost visokog obrazovanja, dravna pravna pomo siromanima i kulturne subvencije za umetnost nisu bile besplatne. Osim toga, kako se posleratna ekonomska ekspanzija stiavala, a endemska nezaposlenost ponovo postajala problematina, inilo se da poreska baza socijalnih drava postaje nestabilna. Sve su ovo bili legitimni razlozi za zabrinutost na izmaku ere velikog drutva. Ali iako se njima moe pripisati gubitak samopouzdanja kod jednog dela vladajue elite, oni ne objanjavaju radikalnu promenu stavova i oekivanja u nae vreme. Jedna je stvar plaiti se da neki dobar sistem nee moi da se odri; sasvim je drugo potpuno izgubiti veru u taj sistem.

Toni Dad

66

TREE POGLAVLJE

NEPODNOLJIVA LAKOA POLITIKE

Prouavanje istorije miljenja predstavlja nuan preduslov za emancipaciju uma. - Don Mejnard Kejns

Teko zemlji

Nita nije, naravno, bilo ba tako dobro kakvim ga pamtimo. Socijaldemokratski konsenzus i socijalne institucije posleratnih decenija dole su paralelno sa najgorim urbanim planiranjem i javnom stanogradnjom savremenog doba. Od komunistike Poljske, preko socijaldemokratske vedske i laburistike Britanije, do degolovske Francuske i Junog Bronksa, tvrdoglavi i bezoseajni urbanisti posejali su po gradovima i predgraima neljudska i grozomorna socijalna naselja. Neka od njih su jo uvek tu Sasel, predgrae Pariza, svedoi o bahatoj ravnodunosti koju birokratski mandarini gaje prema svakodnevnom ivotu svojih podanika. Ronan Point, strahovito runo naselje u istonom Londonu, smilovalo se, pa se samo od sebe sruilo, ali veina zgrada iz tog doba jo uvek je tu. Ravnodunost lokalnih i nacionalnih vlasti prema posledicama koje njihove odluke nose, predstavlja zabrinjavajui aspekt posleratnog urbanizma i obnove. Ideja da oni na vlasti znaju ta je najbolje da se bave socijalnim inenjeringom u ime ljudi koji ne razumeju ta je za njih dobro nije roena 1945, ve se proirila u decenijama koje su usledile. To je bilo doba Le Korbizjea: ta su mase mislile o svojim novim stanovima, novim gradovima u koje su preseljene, kvalitetu ivota koji im je namenjen sve je to bilo od drugorazrednog znaaja. Do kraja ezdesetih ve se raao otpor prema ideji da drava zna ta je najbolje. Srednji stale je poeo sam da se organizuje i protestuje protiv uklanjanja ne samo runih sirotinjskih krajeva, ve i znamenitih zgrada i gradskih obeleja: nepotrebno ruenje njujorke eleznike stanice Pensilvanija i londonske stanice Juston, podizanje monstruozne kule u srcu stare pariske etvrti Monparnas, sterilna

69

prekompozicija itavih gradova. Umesto drutveno odgovorne modernizacije u korist zajednice, ovi poduhvati su postali simptomi ponaanja nekontrolisane i neosetljive vlasti. ak i u vedskoj, gde su socijaldemokrati vrsto drali vlast, uporna uniformnost ak i najboljih socijalnih naselja, socijalnih slubi i zdravstvenih ustanova poela je da nagriza mlau generaciju. Da je vie ljudi znalo za eugeniku praksu nekih skandinavskih zemalja u posleratnim godinama, koje su podsticale ili ak nametale selektivnu sterilizaciju radi sveopteg dobra, oseaj da svevidea drava tlai bio bi jo prisutniji. U Glazgovu, gde je u optinskim radnikim stambenim kulama ivelo preko 90% stanovnitva, sveopta atmosfera truljenja svedoila je o indiferentnosti optinskih (socijalistikih) vlasti prema svojim proleterskim biraima. Utisak da je odgovorna drava neosetljiva na potrebe i elje onih za koje se zalae doprinosio je irenju socijalnog jaza. S jedne strane je stajala starija generacija urbanista i socijalnih teoretiara. Kao naslednici upravljake arogancije edvardovaca, ovi ljudi su se ponosili svojim uspesima. Poto su sami pripadali srednjem staleu, posebno su bili zadovoljni jer su uspeli da uklope stare elite u novi drutveni poredak. Meutim, korisnici tog poretka bilo da su to vedski bakalini, kotski luki radnici, Afroamerikanci iz geta ili dokoni Francuzi iz predgraa sve su vie prezirali injenicu da zavise od upravnika, lokalnih funkcionera i birokratskih propisa. Ironija je u tome da je upravo srednja klasa bila najzadovoljnija onim to je dobila. Izdana drava obezbeivala im je usluge, a nije sputavala samostalnost i inicijativu. Ali najvei jaz sada je bio izmeu generacija. Za sve one roene nakon 1945, socijalna drava i njene institucije nisu pruale reenja za nekadanje dileme: to su jednostavno bili normalni uslovi ivota i to prilino dosadnog. Bejbibumeri, koji su upisivali fakultete sredinom ezdesetih, znali su samo za svet gde se ivotne anse popravljaju, zdravstvene i obrazovne slube su dostupne, socijalna mobilnost

Toni Dad

70

je realna i moda iznad svega vlada nedefinisani ali sveprisutni oseaj sigurnosti. Ciljevi ranijih generacija reformatora nisu vie zanimali njihove naslednike. Naprotiv, sve ee su doivljavani kao restrikcije mogunosti izraavanja i individualne slobode.

Teko zemlji

Ironino naslee ezdesetih

Moja generacija ezdesetih, sa naim velikim idealima, unitila je liberalizam, jer smo preterivali. - Kamil Palija

Zanimljiva odlika tog doba bilo je to to je generacijski jaz prevazilazio klasne i nacionalne podele. Retoriko izraavanje mladalake pobune bilo je, naravno, ogranieno na mali broj ljudi: ak i u Americi u to vreme, veina mladih nije upisivala fakultet, niti su studentski protesti predstavljali sve mlade. Ali iri simptomi generacijskog nezadovoljstva muzika, odea, jezik bili su neobino zastupljeni zahvaljujui televiziji, tranzistorima i internacionalizaciji popularne kulture. Do kraja ezdesetih, kulturni jaz izmeu mladih ljudi i njihovih roditelja bio je iri nego ikada od poetka 19. veka. Ovaj prekid kontinuiteta reflektovao je jo jedan tektonski potres. Za stariju generaciju leviarski nastrojenih politiara i biraa, veza izmeu radnika i socijalizma izmeu siromanih i socijalne drave bila je oigledna. Levica je dugo bila povezivana sa urbanim industrijskim proletarijatom, od koga je zavisila. I pored svih pogodnosti koje su pruale srednjoj klasi, njudilovske reforme, skandinavske socijaldemokratije i britanska socijalna drava oslanjale su se na pretpostavljenu podrku radnikih masa i njihovih ruralnih saveznika. Ali tokom pedesetih, radniki proletarijat se usitnjavao i smanjivao. Manuelni rad u tradicionalnim fabrikama, rudnicima i transportnoj

71

industriji smenjivan je automatizacijom, usponom uslunih delatnosti i sve feminizovanijom radnom snagom. ak ni u vedskoj, socijaldemokrati se nisu vie mogli nadati da e dobiti izbore samo uz tradicionalnu podrku radnika. Stara levica, potekla iz radnikih zajednica i sindikalnih organizacija, mogla je da rauna na instinktivni kolektivizam i komunalnu disciplinu (i poslunost) izoptene industrijske radne snage. Ali ova populacija se smanjivala. Nova levica, kako je sama poela da se naziva tih godina, bila je bitno drugaija. Za mladu generaciju, promenu nije trebalo da donese disciplinovan masovni pokret, definisan i predvoen od strane nekog ovlaenog predstavnika. inilo se da se sama promena preselila sa industrijskog zapada u rastui trei svet. I komunizam i kapitalizam optuivani su za stagnaciju i represiju. Inicijativa za radikalnu inovaciju i akciju sada se oekivala ili od dalekih seljaka ili od nove grupe revolucionara. Umesto mukog proletarijata, nju e sada initi crnci, studenti, ene i neto kasnije, homoseksualci. Poto nijedna od ovih grupa, ni u zemlji ni u inostranstvu, nije imala predstavnike u institucijama socijalnih drava, nova levica se prilino svesno postavila ne samo protiv institucija kapitalistikog poretka, ve pre svega protiv represivne tolerancije najnaprednijih oblika tog poretka: upravo onih benevolentnih kontrolora, zaslunih za liberalizaciju starih stega ili poboljanje uslova ivota. Iznad svega, nova levica i njeni mahom mladi birai odbacivala je nasleeni kolektivizam svojih prethodnika. Prethodnoj generaciji reformatora, od Vaingtona do Stokholma, bilo je oigledno da su pravda, jednake anse ili ekonomska sigurnost zajedniki ciljevi, koji se mogu ispuniti samo udruenim delovanjem. Kakve god da je nedostatke donosila regulacija i kontrola sa vrha nadole, to je bila cena socijalne pravde i vredelo ju je platiti. Ova mlaa grupa imala je sasvim drugaija shvatanja. Socijalna pravda nije vie zaokupljala radikale. Generaciju ezdesetih nije ujedinjavao interes, ve potrebe i prava pojedinaca. Individualizam tvrdnja da svako ima pravo na maksimalnu linu slobodu

Toni Dad

72

i nesputanu slobodu da izraava svoje elje, koje drutvo u celini mora da potuje i institucionalizuje postala je najnovija krilatica levice. iveti svoj ivot, prepustiti se, voditi ljubav, a ne rat, sve to nisu nepoeljna stremljenja, ali u sutini predstavljaju privatne ciljeve, a ne javna dobra. Onda se ne treba uditi to su doveli do opteprihvaenog stava da lino znai politiko. Tako se politika ezdesetih rastoila u skup individualnih zahteva postavljenih drutvu i dravi. Identitet je poeo da kolonizuje javni diskurs: privatni identitet, seksualni identitet, kulturni identitet. Ova pozicija je bila samo na korak od fragmentisanja radikalne politike, i njene metamorfoze u multikulturalizam. Zanimljivo je to da je nova levica ostala izuzetno privrena kolektivnim ciljevima ljudi u dalekim zemljama, koji su se mogli strpati u anonimne drutvene kategorije poput seljaka, postkolonijalnih, sekundarnih i slino. Ali kod kue, individualnost je suvereno vladala. Meutim, koliko god zahtevi pojedinaca i znaaj njihovih prava bili legitimni, njihovo naglaavanje nosi sa sobom neizbenu cenu; slabljenje zajednikih ciljeva. Nekad davno, ovek je u svom drutvu ili staleu, ili zajednici traio svoj normativni vokabular: ono to je dobro za sve, po definiciji je dobro za bilo koga. Ali obrnuto ne vai. Ono to je za jednog oveka dobro, drugom moe biti vredno ili ne. Konzervativni filozofi iz ranijih vremena dobro su to razumeli, i upravo zato su koristili verski renik i metafore za opravdavanje tradicionalne vlasti i njene superiornosti nad svakim pojedincem. Ali individualizam nove levice nije potovao ni kolektivne ciljeve ni tradicionalne vlasti: na kraju krajeva, bila je to i nova i levica. Njoj su preostajali subjektivizmi privatnih i privatno odreenih interesa i elja. To je povlailo povratak na estetski i moralni relativizam: ako je neto dobro za mene, ja nisam ovlaen da odreujem da li je to dobro i za druge a kamoli da im to nameem (ivi svoj ivot). Istina, mnogi radikali su ezdesetih podravali nametnute izbore, ali samo kada su oni vaili za udaljene narode, o kojima nisu mnogo znali. Iz ove perspektive, zanimljivo je koliko je mnogo ljudi iz za-

Teko zemlji

73

padne Evrope i Amerike zduno podravalo Mao Ce Tungovu diktatorski uniformnu kulturnu revoluciju, dok su u svojoj zemlji branili kulturnu reformu i jaanje privatne inicijative i samostalnosti. Moda danas deluje udno to se toliko mladih ljudi pronalazilo u marksizmu i raznim drugim radikalnim projektima, istovremeno se distancirajui od konformistikih normi i autoritarnih ciljeva. Ali marksizam je bio retoriki kiobran pod kojim su mogli da se okupe sasvim razliiti protestni ciljevi izmeu ostalog, i zato to je marksizam nudio prividni kontinuitet sa ranijom radikalnom generacijom. Ali ispod tog kiobrana, omaijana tom iluzijom, levica se fragmentisala i gubila svaki oseaj zajednikog cilja. Upravo obrnuto, levica je postala prilino sebina. Biti na levici, biti radikalan tih godina, podrazumevalo je opsednutost samim sobom, samopromociju i neobino malograansko shvatanje problema. Studenti leviari su veu panju posveivali problemu preranog zakljuavanja ulaznih vrata studentskih domova nego uslovima pod kojima rade fabriki radnici; sinovi italijanske vie srednje klase prebijali su loe plaene policajce u ime revolucionarne pravde; veseli ironini slogani o seksualnim slobodama zamenili su ljutite proleterske poruke kapitalistikim eksploatatorima. To ne znai da se nova generacija radikala nije bavila nepravdom ili politikim zloupotrebama: protesti protiv rata u Vijetnamu i rasni nemiri iz ezdesetih nisu bili beznaajni. Ali bili su daleko od bilo kakvog zajednikog cilja, i vie su shvatani kao produeci individualnog samoizraavanja i besa. Ovi paradoksi meritokratije jer genaracija ezdesetih bila je pre svega uspean nusprodukt istih onih socijalnih drava koje je tako mladalaki prezirala odraavali su kukaviluk. Stare aristokratske klase ustupile su mesto generaciji dobronamernih socijalnih inenjera, ali ni jedni ni drugi nisu oekivali radikalno nezadovoljstvo svoje dece. Preutni konsenzus posleratnih decenija sada je prekinut, a raao se novi, nesumnjivo neprirodni konsenzus, izgraen oko dominacije privatnog interesa. Mladi radikali nikada sami ne bi tako opisali svoje ciljeve, ali oni se jesu najvie bavili razlikom izmeu

Toni Dad

74

poeljnih privatnih sloboda i iritirajuih drutvenih ogranienja. Da ironija bude vea, upravo e ta razlika definisati i novu desnicu.

Teko zemlji

Osveta Austrijanaca
Treba da prihvatimo injenicu da je ouvanje individualne slobode nespojivo sa potpunim zadovoljenjem naih stavova o distributivnoj pravdi. - Fridrih Hajek

Konzervativizam da ne pominjemo ideoloku desnicu nije bio preterano privlaan u decenijama nakon Drugog svetskog rata. Stara, predratna desnica dvaput je sebe diskreditovala. U zemljama engleskog govornog podruja, konzervativci nisu predvideli, razumeli ili ispravili tetu koju je nanela Velika ekonomska kriza. Do izbijanja rata, samo su se oni iz najtvreg jezgra engleske konzervativne partije, zajedno sa republikanskim priuenjacima, jo uvek protivili pokuajima njudilovaca u Vaingtonu i polovinih kejnzijanaca u Londonu da kreativno odgovore na krizu. U kontinentalnoj Evropi, konzervativci su platili cenu za kohabitiranje (ili neto gore) sa okupatorima. Sa porazom sila Osovine, najureni su sa vlasti. U istonoj Evropi, stare centristike i desniarske partije brutalno su unitili njihovi komunistiki naslednici, ali ak ni u zapadnoj Evropi nije bilo mesta za tradicionalne reakcionare. Na njihovo mesto dola je nova generacija umerenih politiara. Intelektualni konzervatizam malo se bolje drao. Na svakog Majkla Oukota, obuzetog prezirom prema bien pensant modernoj misli, dolazilo je stotinu progresivnih intelektualaca, koji su se zalagali za posleratni konsenzus. Niko nije pridavao preveliki znaaj vernicima slobodnog trite i minimalne drave; a ak se i veina starih li-

75

berala, iako instinktivno sumnjiava prema socijalnom inenjeringu, zalagala makar samo iz opreza za veoma visok stepen dravnog aktivizma. Dakle, teite politikih rasprava u godinama nakon 1945. nije bilo izmeu levice i desnice, ve unutar levice: izmeu komunista i njihovih simpatizera s jedne, i liberalnog socijaldemokratskog konsenzusa s druge strane. Najblii ozbiljnom teoretskom konzervatizmu tih godina bili su ljudi poput Remona Arona u Francuskoj, Isaije Berlina u Britaniji i dodue u drugaijem tonu Sidnija Huka u SAD. Sva trojica bi se zaudila etiketi konzervativca: to su bili klasini liberali, antikomunisti u etikom i politikom smislu, zadojeni devetnaestovekovnim nepoverenjem prema svemonoj dravi. Svaki na svoj nain, ovi ljudi su bili realisti: prihvatali su potrebu za socijalnom intervencijom, da ne govorimo o progresivnom oporezivanju i kolektivnom stremljenju ka javnom dobru. Ali instinktivno i iskustveno, protivili su se svim oblicima autoritarne vlasti. Aron je tih godina bio najpoznatiji po svom nepopustivo neprijateljskom stavu prema marksistikim dogmama i pronicljivoj podrci Sjedinjenim Amerikim Dravama, ije nedostatke nikada nije poricao. Berlin se prouo 1958. po jednom predavanju pod nazivom Dva koncepta slobode, gde je napravio razliku izmeu pozitivne slobode prava koja pojedincu moe da garantuje jedino drava i negativne slobode: prava oveka da ga ostave na miru i da radi ono to misli da treba. Iako je sebe do samog kraja shvatao kao tradicionalnog liberala, naklonjenog svim tenjama britanske liberalne tradicije u kojoj se prepoznavao, Berlin je tako postao prva referentna taka za kasniju generaciju neolibertarijanaca. Huk je, poput mnogih svojih amerikih savremenika, bio obuzet antikomunistikom borbom. Tako je njegov liberalizam u praksi devoluirao u zastupanje tradicionalnih sloboda otvorenog drutva. Prema ustaljenim amerikim kriterijumima, ljudi poput Huka bili su socijaldemokrati po svemu osim po nazivu: delili su sa ostalim amerikim liberalima poput Danijela Bela rezervisane simpatije

Toni Dad

76

prema evropskim politikim idejama i praksi. Ali snaga njegove antipatije prema komunizmu izgradila je most izumeu Huka i nekih konvencionalnijih konzervativaca, koji e narednih godina sve lake prelaziti na obe strane. Rastuoj desnici posao je olakavao protok vremena budui da su ljudi zaboravljali traume iz tridesetih i etrdesetih, bivali su sve otvoreniji za glasove tradicionalnih konzervativaca ali su to inili i njihovi protivnici. Samoljublje studentskih pokreta, novoleviarskih ideologa i popularne kulture ezdesetih, prizivalo je konzervativnu reakciju. Mi se tvrdili su desniari borimo za vrednosti, naciju, ugled, autoritet i naslee i civilizaciju zemlje, ili kontinenta, pa ak i Zapada, za ta oni (levica, studenti, mladi, radikalne manjine) nemaju niti razumevanja niti simpatija. Toliko smo dugo iveli sa ovom retorikom, da nam sada potreba desnice da je usvoji izgleda logino. Ali do sredine ezdesetih, bilo je apsurdno tvrditi da levica nema razumevanja za naciju, ili tradicionalnu kulturu, a kamoli za autoritet. Naprotiv, stara levica bila je nepopravljivo staromodna upravo u ovim shvatanjima. Kulturne vrednosti Kejnsa i Rita, ili Malroa i De Gola, nekritiki su delili mnogi njihovi leviarski protivnici: osim u kratkom periodu nakon Ruske revolucije, glavna struja politike levice bila je prilino konvencionalna po pitanju estetike, kao i u mnogim drugim domenima. Da je desnica bila primorana da se nosi iskljuivo sa socijaldemokratima ili socijalnim liberalima stare kole, nikada ne bi mogla da osvoji monopol nad kulturnim konzervatizmom i vrednostima. Konzervativci su s pravom mogli da istiu razlike izmeu njih i stare levice upravo u pitanjima drave i njene uloge. ak ni u tome, sve do sredine sedamdesetih, nova generacija konzervativaca nije se usuivala da dovede u pitanje etatizam svojih prethodnika i ponudi radikalne mere za reavanje onoga to su nazivali sklerozom preambiciozne drave i njenog pogubnog uticaja na privatnu inicijativu. Margaret Taer, Ronald Regan i mnogo provizornije Valeri iskar Desten u Francuskoj, bili su prvi desniarski politiari koji su

Teko zemlji

77

preuzeli rizik takvog raskida sa posleratnim konsenzusom. Istina, Beri Goldvoter je 1964. tokom kampanje za predsednike izbore napravio jedan od prvih koraka u tom pravcu, ali sa katastrofalnim posledicama. est godina kasnije, Edvard Hit budui konzervativni premijer eksperimentisao je sa predlozima o slobodnom tritu i obuzdavanju drave, ali bio je grubo i nepoteno osuivan za anahronistino prizivanje propalih ekonomskih ideja, pa se brebolje predomislio. Kao to se moe videti iz Hitovog primera, iako su mnoge ljude iritirali previe moni sindikati i bezoseajni birokrati, ipak nisu bili spremni da dozvole potpuno povlaenje drave. Socijaldemokratski konsenzus i njegove institucionalne inkarnacije bile su moda dosadne, pa ak i autoritarne; ali su funkcionisale, i ljudi su to znali. Dok je vladalo uverenje da je kejnzijanska revolucija uvela nepromenjive adaptacije, konzervativci su bili blokirani. Mogli su da osvajaju poene u borbi za vrednosti i moral; ali da nisu preusmerili javnu raspravu na sasvim drugi teren, bili bi osueni na poraz u ekonomskom i politikom ratu. Pobeda konzervatizma i drastina transformacija koja je usledila u naredne tri decenije nije bila neizbena: za nju je bila potrebna intelektualna revolucija. Za neto vie od deset godina, dominantan obrazac javnog razgovora premestio se sa interventnog entuzijazma i promovisanja javnih dobara na stav koji je najbolje opisan maksimom Margaret Taer: ne postoji drutvo, postoje samo pojedinci i porodice. U Sjedinjenim amerikim dravama, praktino u istom trenutku, Ronald Regan je stekao popularnost tvrdnjom da je svanulo u Americi. Drava vie nije bila reenje ona je postala problem. Ako je drava problem a drutvo ne postoji, onda je uloga drave ponovo svedena na nivo pomagaa. Zadatak politiara jeste da utvrdi ta je najbolje za pojedinca, a zatim da mu obezbedi uslove pod kojima e svoj cilj najlake postii, uz minimalno uplitanje. Suprotnost sa kejnzijanskim konsenzusom nije mogla biti oiglednija:

Toni Dad

78

sam Kejns je smatrao da kapitalizam nee preiveti ako se svede na obezbeivanje uslova bogatima da se jo vie bogate. Upravo nas je takvo izvrnuto shvatanje delovanja trine ekonomije, po njegovom miljenju, dovelo do ruba provalije. Zato smo se, onda, u nae vreme vratili na stare zablude, ograniavajui javnu raspravu na uske ekonomske okvire? Za tako lako i naoko jednoglasno ukidanje kejnzijanskog konsenzusa bili su potrebni zaista snani argumenti. Takve smo i dobili, i nisu doli iz vedra neba. Mi smo nevoljni naslednici debate koja je veini ljudi nepoznata. Kada nas pitaju ta se krije iza nove (stare) ekonomske misli, moemo odgovoriti da je to rad angloamerikih ekonomista, pre svega povezanh sa ikakim univerzitetom. Ali ako se zapitamo odakle momcima iz ikaga te ideje, videemo da je na njih najvei uticaj imala aica stranaca, svi do jednog emigranti iz srednje Evrope: Ludvig fon Mizes, Fridrih Hajek, Jozef umpeter, Karl Poper i Piter Draker. Fon Mizes i Hajek su bila veliki dedovi ikake kole slobodnog trita. umpeter je najpoznatiji po svom oduevljenom opisu kreativnih, destruktivnih sila kapitalizma, Poper po odbrani otvorenog drutva i teoriji totalitarizma. to se Drakera tie, njegovi radovi o menadmentu su imali ogroman uticaj na poslovnu teoriju i praksu u prosperitetnim decenijama posleratnog razvoja. Trojica su roena u Beu, etvrti (Mizes) u austrijskom Lembergu (dananjem Lavovu), a peti (umpeter) u Moravskoj, nekoliko desetina kilometara severno od glavnog grada Austrougarske imperije. Svu petoricu je duboko potresla meuratna katastrofa koja je zadesila njihovu rodnu Austriju. Nakon kataklizme Prvog svetskog rata i kratkog socijalistikog eksperimenta sa bekim optinama (gde su Hajek i umpeter uestvovali u raspravama o ekonomskoj socijalizaciji), zemlja je pretrpela reakcionarni pu 1934, a zatim, etiri godine kasnije, nacistiku invaziju i okupaciju. Poput mnogih drugih, ovi dogaaji su i mlade austrijske ekonomiste proterali u izgnanstvo, a oni e pogotovo Hajek ob-

Teko zemlji

79

javljivati i predavati u senci centralnog pitanja svog vremena: zato je liberalna Austrija popustila i predala se faizmu. Njihov odgovor bio je da se pokuaj (marksistike) levice da posle 1918. u Austriju uvede dirigovanu plansku privredu i kolektivne ekonomske aktivnosti nije pokazao samo kao nemogu, nego je izazvao suprotnu reakciju. Tako je Poper, da ilustrujemo to najpoznatijim primerom, tvrdio da neodlunost njegovih socijalistikih savremenika paralisanih verom u istorijske zakone nije mogla da se meri sa radikalnom energijom faista, koji su bili aktivni.1514 Problem je bio u tome to su socijalisti previe verovali u logiku istorije i ljudski razum. Faisti su, budui nezainteresovani za ove stvari, bili u prednosti. Za Hajeka i njegove savremenike, evropska tragedija bila je rezultat nedostataka levice, nesposobne najpre da ostvari svoje ciljeve, a potom i da se odbrani od desnice. Svako je od njih na svoj nain doao do istog zakljuka: najbolja odbrana liberalizma i otvorenog drutva jeste da se drava dri to dalje od ekonomije. Ako dravu drimo dovoljno daleko, ako se politiari koliko god dobronamerni bili iskljue iz planiranja, manipulisanja ili usmeravanja ivota graana, onda e i uticaj levih i desnih ekstremista biti spreen. Kao to smo videli, istim problemom ta se dogodilo izmeu dva svetska rata i kako spreiti da se to ponovi bavio se i Kejns. Ovaj engleski ekonomista postavljao je praktino ista pitanja kao Hajek i njegove austrijske kolege. Meutim, za Kejnsa je bilo oigledno da najbolju odbranu od politikog ekstremizma i ekonomske propasti predstavlja jaanje uloge drave, ukljuujui, izmeu ostalog, i kontraciklinu ekonomsku intervenciju. Hajek je predlagao upravo suprotno. U svom klasinom delu Put u ropstvo iz 1944, napisao je:

Toni Dad

15 Hacohen, Karl Popper, The Formative Years, 19021945: Politics and Philosophy in Inter-war Vienna (New York: Cambridge University Press, 2000), str. 379.

80

Postoji slinost izmeu dobrog dela savremene engleske politike literature sa delima koja su u Nemakoj unitila veru u zapadnu civilizaciju, stvarajui stanje duha u kome je nacizam bio mogu.1615 Drugim reima, Hajek koji je u to doba iveo u Engleskoj i predavao na Londonskom ekonomskom fakultetu eksplicitno je predviao (na osnovu austrijskog iskustva) dolazak faizma kao posledicu eventualne pobede laburista, koji su na sav glas najavljivali socijalne ciljeve. Kao to znamo, laburisti su zaista pobedili. Ali njihova pobeda ne samo to nije dovela do oivljavanja faizma, ve je pomogla u stabilizaciji posleratne Britanije. U godinama nakon 1945, najpronicljivijim posmatraima se inilo da su Austrijanci napravili prostu kategoriku greku. Poput mnogih izbeglica, pretpostavili su da su uslovi koji su prouzrokovali slom liberalnog kapitalizma u meuratnoj Evropi trajno i beskonano ponovljivi. Tako je za Hajeka vedska bila jo jedna drava osuena da prati Nemaku na putu u provaliju, zahvaljujui politikom uspehu socijaldemokratske vladajue veine i njenom ambicioznom zakonodavnom programu. Izvukavi pogrene pouke iz nacizma ili uporno ponavljajui samo odabranu aicu tih pouka intelektualni emigranti iz srednje Evrope uspeli su da sebe marginalizuju na prosperitetnom posleratnom Zapadu. Kao to je Entoni Krosland napisao 1956, na vrhuncu posleratne moi socijaldemokrata: Niko bitan vie ne veruje u nekad popularnu Hajekovu tezu da nas bilo kakvo uplitanje u trine tokove mora gurnuti na klizav teren koji vodi u totalitarizam.1716 Intelektualni emigranti a posebno ekonomisti prezirali su svoje domaine koji ih nisu razumeli. Svaka neindividualistika drutvena misao svaki argument koji je poivao na kolektivnim kategorijama, zajednikim ciljevima ili ideji socijalnih dobara, pravde, itd. kod njih je budila seanje na nekadanje nemire. Ali ak i u Austriji i
16 Friedrich Hayek, The Road to Serfdom (Chicago: University of Chicago Press, 1944), str. 196. 17 Anthony Crosland, op.cit., str. 500.

Teko zemlji

81

Nemakoj, okolnosti su se radikalno promenile: njihova seanja nisu imala iroku praktinu primenu. inilo se da su ljudi poput Hajeka ili Mizesa bili osueni na profesionalnu i kulturnu marginu. Tek kada su socijalne drave, iju su propast toliko uporno najavljivali, poele da zapadaju u tekoe ponovo su pronali publiku za svoje stavove: visoki porezi sputavaju rast i efikasnost; dravna regulativa ometa inicijativu i preduzetnitvo; to je drava manja, utoliko je drutvo zdravije, i tako dalje. Kada rekapituliramo ustaljene kliee o slobodnim tritima i zapadnim slobodama, mi u stvari ponavljamo raspravu koju su pre sedamdeset godina zapoeli i vodili uglavnom ljudi roeni krajem devetnaestog veka. Naravno, ekonomski okviri u kojima nas danas teraju da mislimo obino se ne povezuju sa ovim davnim politikim nesuglasicama i iskustvima. Veina studenata poslovnih kola nije ni ula za ove egzotine strane mislioce, niti ih neko podstie da ih itaju. Meutim, ukoliko ne shvatimo austrijsko poreklo njihovog (i naeg) naina razmiljanja, to je kao da govorimo jezikom koji ne razumemo potpuno. Moda ovde treba napomenuti da ni Hajeka ne moemo okriviti za ideoloke simplifikacije njegovih sledbenika. Poput Kejnsa, on je ekonomiju shvatao kao interpretativnu nauku koja ne podlee predvianju ili preciznosti. Ako je za Hajeka planiranje bilo pogreno, ono je bilo takvo jer se moralo zasnivati na kalkulacijama i predvianjima koja su u sutini beznaajna i samim tim iracionalna. Planiranje nije predstavljalo prestup, a jo je manje bilo nepoeljno zbog nekog generalnog principa. Jednostavno se nije moglo sprovesti i Hajek bi, da je bio dosledan, priznao da isto vai i za naune teorije o trinom mehanizmu. Razlika je, naravno, bila u tome to je planiranje iziskivalo prinudu, da bi funkcionisalo kako treba, a to bi direktno dovelo do diktature to je bila prava Hajekova poenta. Efikasno trite moda jeste mit, ali makar ne zahteva prinudu s vrha. U svakom sluaju, Hajekovo dogmatsko odbijanje svake vrste centralne kontrole zasluuje etiketu...

Toni Dad

82

dogmatizma. Majkl Oukot je primetio da je i sam hajekizam jedna vrsta doktrine: Plan da se odbaci svako planiranje moda je bolji od onog dijametralno suprotnog, ali pripada istoj vrsti politike.1817 U Sjedinjenim Amerikim Dravama, meu pripadnicima mlae generacije otresitih ekonometriara (poddisciplina o ijoj bi umiljenoj naunosti i Hajek i Kejns imali ta da kau), uverenje da je demokratski socijalizam nedostian i da nosi ozbiljne posledice postalo je neka vrsta dogme. Ovo naelo je prilepljeno uz javnu osudu svakog pokuaja da se pojaa uloga drave ili javnog sektora u svakodnevnom ivotu amerikih graana. U Britaniji, ova konkretna pouka austrijske kole nije pronala toliko sledbenika. Razlozi su oigledni popularnost besplatne zdravstvene zatite ili subvencionisanog visokog obrazovanja, da navedemo samo najpoznatije primere. Ali tokom ere Taer-BlerBraun, sanktifikacija bankara, berzanskih trgovaca, novobogataa i bilo koga ko ima mnogo novca izazvala je neobuzdano divljenje prema minimalno regulisanoj industriji finansijskih usluga pa tako i veru u prirodno benevolentno delovanje globalnog trita na finansijske proizvode. ta bi tano Hajek, ili ak umpeter, prorok kapitalistike destrukcije, mislili o ovom primitivnom oboavanju novca i onih koji ga imaju, sasvim je drugo pitanje. Ali nema nikakve sumnje da opravdavanje ogromnog i rastueg jaza izmeu bogatih i siromanih u savremenoj Britaniji direktno proizlazi iz apologetike ograniene regulacije, minimalnog dravnog uticaja i prednosti privatnog sektora, kojoj su austrijski ekonomisti svojevremeno toliko doprineli. Britanski sluaj, ak i vie od amerikog, ukazuje na praktine posledice ove retro-transformacije savremenog ekonomskog jezika, iako je tuna pria o islandskoj zaljubljenosti u divlja prostranstva banditskog bankarstva jo ilustrativnija. Poeli smo sa aicom istaknutih intelektualnih izbeglica iz meuratne Evrope, preiveli dve generacije ekonomskih teoretiara reenih da rekonfiguriu svoju
18 Michael Oakeshott, op. cit., str. 26.

Teko zemlji

83

naunu disciplinu... i doli do dananjih bankarskih, kreditnih i investicionih skandala. Iza svakog cininog (ili samo nesposobnog) bankarskog menadera ili berzanskog trgovca sedi jedan ekonomista, i uverava ih (i nas), sa pozicije neupitnog intelektualnog autoriteta, da je njihov posao drutveno koristan, te se, kao takav, ni u kom sluaju ne bi smeo podvrgavati kolektivnom preispitivanju. Iza tog ekonomiste i njegovih povodljivih italaca stoje uesnici davnih rasprava. Zaputeno stanje naeg dananjeg javnog renika naa nesposobnost da mislimo izvan kategorija i kliea koji oblikuju i deformiu politiku u Vaingtonu i Londonu jeste potvrda jednog od Kejnsovih najotroumnijih zapaanja: Praktini ljudi, koji misle da su imuni na intelektualne uticaje, obino su rtve nekog davnanjeg ekonomiste. Ludaci na vlasti, kojima se priinjava da uju glasove, crpu svoje ludilo od nekog akademskog piskarala iz prolosti. Ubeen sam da se snazi linog interesa pridaje prevelik uticaj u poreenju sa sporim primicanjem i prihvatanjem ideja.1918

Toni Dad

Kult privatnog
Predloiti drutvenu akciju zarad javnog dobra gradu Londonu, isto je to i razgovarati o Poreklu vrsta sa nekim biskupom pre ezdeset godina. - Don Mejnard Kejns

ta su, onda, Kejnsovi ludaci na vlasti uradili sa idejama prevazienih ekonomista. Prionuli su na ponitavanje istinski ekonomskih ovlaenja i inicijativa drave. Treba biti jasan: to nipoto nije podra19 Citirano prema Robert Skidelsky, John Maynard Keynes: Volume 2: The Economist as Savior, 19201937 (New York: Penguin, 1995), str. 570.

84

zumevalo smanjivanje drave per se. Margaret Taer, poput Dorda Bua i Tonija Blera nakon nje, nikad nije proputala priliku da ukae na represivnost i intruzivnost centralizovane drave. Zahvaljujui CCTV kamerama, prislukivanju, amerikom Sekretarijatu za unutranju bezbednost, britanskoj Nezavisnoj bezbednosnoj upravi i drugim merama, svevidea kontrola koju savremena drava moe da vri nad svojim graanima stalno se iri. I dok Norveka, Finska, Francuska, Nemaka i Austrija koje sve odreda tite svoje graane od kolevke pa do groba nikad nisu posegle za takvim merama osim u ratu, upravo su ova anglosaksonska drutva, koja toliko dre do slobode, otila najdalje u ovom orvelovskom pravcu. Uzgred, ako treba da identifikujemo samo jednu generalnu optu posledicu intelektualnog prestrojavanja koje je obeleilo poslednju treinu 20. veka, to bi bez sumnje bilo oboavanje privatnog sektora i, konkretno, kult privatizacije. Neki e rei da je entuzijazam prema ukidanju drutvenih dobara bio isto pragmatian. Zato privatizovati? Zato to se, u doba budetskih ogranienja, privatizacijom naizgled tedi novac. Ako drava poseduje neefikasnu fabriku ili je snabdeva skupe usluge vodovoda, recimo, ili eleznice ona to preputa privatnim kupcima. Prodaja dravi obezbeuje novac. Istovremeno, prelaskom u privatni sektor, ta institucija postaje efikasnija zahvaljujui delovanju profitnog motiva. Svi su na dobitku, usluga se popravlja, drava se liava nepotrebne odgovornosti, investitori profitiraju, i javni sektor jednokratno dobija novac od prodaje. Na prvi pogled, privatizacija predstavlja odustajanje od dogmatskih naela orijentisanih ka dravi i okretanje ka realnim ekonomskim kalkulacijama. Na kraju krajeva, poslovanje nacionalizovanih industrijskih grana u skoro svakoj zemlji nije bilo drastino bolje nego u privatnim ili meovitim kategorijama.2019I nema sumnje da drutveno vlasnitvo ima svoje nedostatke. Ministarstva finansija, naroito u Britaniji, odnosila su se prema potencijalno profitabilnim uslugama kao
20 Daniel Bell, The Cultural Contradictions of Capitalism (New York: Basic Books, 1976), str. 275.

Teko zemlji

85

prema kravama muzarama. Uz minimalne investicije i maksimalno uzimanje profita, punili su se javni trezori. Tako se od eleznica i rudnika oekivalo da obuzdavaju svoje cene iz socijalnih i politikih razloga; ali se istovremeno od njih zahtevalo da donose profit. Dugorono, to ih je pretvorilo u neefikasne slube. Drugde, recimo u vedskoj, drava je bila obazrivija sa svojim ekonomskim manipulacijama, ali je esto do nepodnoljivih granica regulisala zarade, uslove, cene i proizvode. Tako je, uz kratkoronu finansijsku korist, privatizaciji pridodat hipotetiki porast inicijative i efikasnosti. Ako nita drugo, pretpostavljalo se da e preduzee koje je iz javnih prelo u privatne ruke sigurno poslovati sa vizijom dugoronih investicija i efikasnog odreivanja cena. Toliko o teoriji. Praksa je bila sasvim drugaija. Sa uspostavljanjem moderne drave (pre svega tokom prolog veka), prevoz, bolnice, kole, pote, vojske, zatvori, policijske snage i pristupana kultura kljune usluge za koje profitni motiv nije podesan stavljene su pod drutvenu regulaciju i kontrolu. Sada ih vraaju privatnim preduzetnicima. Svedoci smo postepenog prebacivanja drutvene odgovornosti na privatni sektor, bez ikakve vidljive kolektivne koristi. Nasuprot ekonomskoj teoriji i popularnom mitu, privatizacija je neefikasna. Veina organizacija za koje su drave smatrale da treba da preu u privatni sektor poslovala je sa gubitkom; bilo da se radi o eleznicama, rudnicima, potama ili snabdevaima energijom, njihove usluge i trokovi odravanja uvek vie kotaju nego to mogu da prihoduju. Upravo iz ovog razloga, takva drutvena dobra sama po sebi ne privlae kupce, ukoliko se ne ponude po mnogo manjoj ceni. Ali kada drava jeftino prodaje, graani gube. Proraunato je da su tokom privatizacija za vreme Margaret Taer planski niske cene po kojima je privatnom sektoru prodavana dugogodinja javna imovina, dovele do prebacivanja 14 milijardi funti iz depova poreskih obveznika u ruke deoniara i drugih investitora.

Toni Dad

86

Ovom gubitku treba dodati jo 3 milijarde funti za provizije bankarima koji su posredovali u privatizacijama. Tako je drava praktino platila privatnom sektoru oko 17 milijardi funti (19 milijardi evra) za kupovinu sredstava koja inae ne bi nala kupce. Ovo je ozbiljan novac priblino jednak kapitalu univerziteta Harvard, na primer, ili godinjem bruto domaem proizvodu Paragvaja ili Bosne i Hercegovine. To se ne moe opisati kao efikasno korienje javnih resursa. Jedan od razloga zato se u Britaniji privatizacija smatra korisnom jeste to to se ona odvijala uporedo sa zavretkom decenija britanskog kaskanja za susedima. Ali ovaj ishod je skoro u celini bio rezultat usporavanja rasta u ostalim dravama; nije bilo naglog preokreta u britanskoj ekonomiji. U najboljoj studiji o britanskoj privatizaciji zakljueno je da je privatizacija, sama po sebi, imala izuzetno skroman uticaj na dugoroni ekonomski rast dok je kroz nju novac iz ruku poreskih obveznika i potroaa prebaen u depove deoniara novoprivatizovanih kompanija.2120 Jedini razlog zato privatni investitori ele da kupe naizgled neefikasna drutvena dobra jeste to to drava za njih eliminie ili smanjuje rizik. Na primer, u sluaju londonskog metroa, oformljeno je javno-privatno partnerstvo (JPP), i investitori su pozvani da uloe novac. Kupci su bili sigurni da e, ta god da se desi, biti zatieni od ozbiljnog gubitka to rui ekonomsku argumentaciju za privatizaciju: delovanje profitnog motiva. Pod ovim povlaenim uslovima, privatni sektor e se pokazati u najmanju ruku jednako neefikasan kao drutveni sakupljajui profit i svaljujui gubitke na dravu. Ishod je bila najgora vrsta meovite ekonomije: individualno preduzee osigurano javnim sredstvima. U Britaniji novoprivatizovane bolnice redovno propadaju obino jer se od njih zahteva da donose profit, ali im je zabranjeno da naplauju onoliko koliko misle da trite moe da izdri. U ovom trenutku bolniki konzorcijumi
21 Massimo Florio, The Great Divestiture: Evaluating the Welfare Impact of the British Privatizations 19791997 (Cambridge: The MIT Press, 2006), str. 342.

Teko zemlji

87

(poput londonskog metroa, iji je JPP propao 2007) okreu se dravi i trae od nje da plati trokove. Kada ovo pone da se deava serijski kao sa nacionalizovanim eleznicama rezultat e biti lagana de facto renacionalizacija, ali bez ikakvih prednosti javne kontrole.2221 Rezultat je moralni rizik. Popularni klie kako su prenaduvane banke koje su do temelja uzdrmale meunarodne finansije 2008. bile prevelike da propadnu, naravno, vai i drugde. Nijedna drava nee dozvoliti da joj elezniki sistem jednostavno propadne. Privatizovanim snabdevaima gasom, ili mreama aviosaobraajne kontrole, ne moe se jednostavno dopustiti da stanu zbog loeg poslovanja ili finansijske nesposobnosti. I naravno, njihova nova uprava i vlasnici to dobro znaju. Zanimljivo je da je ova injenica izmakla inae otrom oku Fridriha Hajeka. Tvrdei da je monopolistike industrije (ukljuujui i eleznice i komunalije) najbolje prepustiti privatnicima, prevideo je implikacije; budui da se takvim vitalnim nacionalnim slubama nikad nee dozvoliti da propadnu, one mogu da povlae rizine poteze, da troe i ulau sredstva kako im volja, znajui da e drava uvek na kraju platiti raun. Moralni rizik je prisutan ak i u sluaju institucija i preduzea od ijeg poslovanja kolektiv, u principu, ima koristi. Prisetite se sluaja Fannie Mae i Freddie Mac, privatnih agencija zaduenih za odobravanje kredita amerikoj srednjoj klasi: ta usluga je kljuna za dobro funkcionisanje potroake ekonomije utemeljene na privatnom vlasnitvu i jeftinim kreditima. Godinama pre debakla 2008, Fannie Mae je pozajmljivala novac od drave (uz neprirodno depresiranu kamatu) i njime odobravala komercijalne kredite uz veliki profit. Poto je kompanija bila privatna (dodue sa povlaenim pristupom javnim fondovima), te profite je inio javni novac preusmeren deoniarima i upravi kompanije. injenica da su milioni kredita
22 Poslednje godine svog postojanja, 1994, dravna eleznica British Rail kotala je poreske obveznike 950 miliona funti (milijardu evra). Do 2008, njena poluprivatna naslednica, Network Rail, kotala je poreske obveznike 5 milijardi funti (5,7 milijardi evra).

Toni Dad

88

odobreni kao rezultat ovih privatnih transakcija samo je produbila zloin: kada je Fannie Mae primorana da trai otplatu, veliki deo amerike srednje klase pretrpeo je posledice. Amerikanci su privatizovali manje od svojih britanskih oboavalaca. Ali planski nedovoljno finansiranje prezrenih javnih slubi poput Amtraka proizvelo je nezadovoljavajuu uslugu, i ta institucija je osuena da pre ili kasnije bude ponuena privatnom kupcu po bagatelnoj ceni. Na Novom Zelandu, gde je drava tokom devedesetih privatizovala eleznicu i feribote, novi vlasnici su nemilosrdno rasprodali sve to se moglo prodati. U julu 2008, vlada u Velingtonu je preko volje preuzela nazad opeljeeni i jo uvek neprofitabilni transport i vratila ga pod drutvenu kontrolu uz mnogo vee trokove od onih koji bi bili potrebni za investicije u devedesetima. U privatizacionoj prii ima dobitnika i gubitnika. U vedskoj, nakon bankarske krize u kojoj je drava izgubila mnogo novca, (konzervativna) vlada je poetkom devedesetih preusmerila 14% do tada dravno monopolizovanih penzijskih doprinosa iz drutvenog sistema u privatne penzione raune. Kao to se moglo predvideti, najveu korist od ove promene imale su osiguravajue kompanije. Isto tako, meu uslovima pod kojima su britanske komunalne slube prodate najboljem ponuau nalo se i prevremeno penzionisanje desetina hiljada radnika. Radnici su izgubili posao, dravi je natovaren penzioni teret ali su deoniari novih privatnih organizacija osloboeni svake odgovornosti. Prebacivanjem vlasnitva na privatne preduzetnike drava se oslobaa moralnih obaveza. To je raeno vrlo svesno: u Britaniji je od 1979. do 1996. (tj. u vreme Margaret Taer i Dona Mejdora) udeo privatnih usluga koje je plaala drava podignut sa 11% na 34%, uz najvei skok u oblasti nege starijih, dece i mentalno obolelih. Novoprivatizovani domovi i zdravstvene ustanove su, naravno, spustili kvalitet usluge na minimum kako bi poveali profit i dividende. Tako je socijalna drava kradomice rasparana u korist aice preduzetnika i deoniara.

Teko zemlji

89

Ugovori koje drava sklapa sa privatnim preduzeima jesu trei i moda najubedljiviji argument protiv privatizacije. Mnoge slube kojih drava eli da se otarasi funkcioniu loe: uprava je loa, ulaganja su nedovoljna itd. Meutim, koliko god loe funkcionisale, potanske usluge, eleznice, staraki domovi, zatvori i druge slube ocenjene kao dobre za privatizaciju, one se ne mogu u potpunosti prepustiti volji trita. U ogromnoj veini sluajeva to su aktivnosti koje neko mora da regulie zato su i zavrile u dravnim rukama. Ovo poluprivatno, poludravno oslobaanje od sutinski kolektivne odgovornosti vraa nas na jednu staru priu. Ako vas danas u Americi poseti poreska inspekcija, to je zato to je drava odluila da sprovede istragu; ali sami inspektori e najverovatnije biti iz privatne kompanije. Tu kompaniju je za ovaj posao unajmila drava, isto kao to privatne agencije sklapaju ugovore sa Vaingtonom za poslove obezbeenja, prevoza i tehnike ekspertize (radei za profit) u Iraku i Avganistanu. U najkraem, drave sve vie preputaju svoju odgovornost privatnim firmama, koje nude da posao obave bolje od drave, po nioj ceni. U 18. veku, ti su se ljudi zvali fiskali (tax farming). Rane moderne drave esto nisu imale dovoljno ljudi za sakupljanje poreza, pa su tu obavezu preputale privatnim pojedincima. Posao je dobijao onaj koji je dravi ponudio najvei novac, i on je bio slobodan im plati ugovorenu sumu da sakupi koliko moe i zadri prihod. Drava se odricala jednog dela oekivanog prihoda u zamenu za unapred isplaeni novac. Nakon pada monarhije u Francuskoj, postalo je jasno da su fiskali apsurdno neefikasni. U prvom redu, oni su diskreditovali dravu, jer ih je narod doivljavao kao pohlepne profitere. Zatim, donosili su znatno manji prihod od dobro organizovanog sistema dravnog prikupljanja poreza, makar i zbog profitne mare privatnog sakupljaa. I na kraju, imali ste nezadovoljne poreske obveznike. Danas u Americi i Britaniji imamo diskreditovanu dravu i pohlepne privatne profitere. Zanimljivo je da (za sada) nemamo nezado-

Toni Dad

90

voljne poreske obveznike ili, ako ih ima, obino su nezadovoljni iz pogrenih razloga. Pa ipak, problemi koje smo sebi nametnuli slini su onima koje je imao ancien rgime. Kako je bilo u 18. veku, tako je i danas: odstranjivanjem dravnih odgovornosti i kapaciteta, naruili smo kredibilitet drave. Malo je onih u Engleskoj, a jo manje u Americi, koji jo uvek veruju u ono to se nekada zvalo misija javne slube: dunost da se obezbede odreena dobra i usluge samo zato to je to u javnom interesu. Drava koja priznaje da se teko prihvata ovih dunosti i da ih radije preputa privatnom sektoru i volji trita moda (a moda i ne) podie efikasnost. Ali ona se odrie sutinskih atributa moderne drave. U osnovi, privatizacijom se vraa unazad jedan vievekovni proces, gde se drava prihvatala onih stvari koje pojedinci nisu mogli ili nisu eleli da rade. Pogubne posledice po drutveni ivot, kako to esto biva, pomaljaju se iz novog tehnokratskog argona. U dananjim engleskim visokokolskim krugovima razgovorom dominira metafora trita. Dekani i efovi odseka upinju se da procene uinak i ekonomski uticaj u svojim procenama kvaliteta neijeg rada. Kada engleski politiari i inovnici pokuavaju da opravdaju naputanje tradicionalnih monopola nad javnim slubama, govore o diversifikaciji snabdevaa. Kada je britanski sekretar za rad i penzije u junu 2008. najavio planove za privatizaciju javnih slubi ukljuujui i kratkorono palijativne mere o radu za socijalnu pomo, koji e Vajtholu omoguiti da objavljuje nerealno niske procente nezaposlenosti opisao je taj projekat kao optimizaciju pruanja socijalne pomoi. ta za korisnike ovih sjajnih mera znai injenica da je sve, od lokalnog prevoza do regionalnog socijanog radnika, sada u slubi neke privatne kompanije, koja svoje poslovanje meri iskljuivo kratkoronom profitabilnou? Pre svega, javlja se negativan socijalni uticaj (da se posluimo ovim novogovorom). Glavni nedostaci starih javnih slubi bili su restriktivni propisi i ustanove jednoobrazni model za sve sa kojima su obino povezivane: vedske prodavnice alkohola, bifei britanske eleznice, sindikalni francuski zavodi za nezaposlene

Teko zemlji

91

i tako dalje. Ali makar su svima omoguavale jednak pristup, i u svakom sluaju, shvatane su kao drutvena odgovornost. Porast preduzetnike kulture je sve to unitio. Moda je privatizovanom telefonskom operateru u interesu da obezbedi ljubazne, automatizovane kol-centre koji e primati reklamacije (dok u starom nacionalizovanom sistemu alioci nisu imali iluzija da ih iko slua); ali nita se sutinski ne menja. tavie, socijalna usluga koju prua privatna kompanija ne predstavlja se kao kolektivno dobro na koje svi graani polau pravo. Nije iznenaujue to sve manje ljudi zahteva prava i usluge koje im po zakonu pripadaju. Rezultat je krnje drutvo. Iz perspektive oveka sa dna koji trai isplatu nadoknade za nezaposlenost, zdravstvenu negu, socijalnu naknadu ili neku drugu zvanino odobrenu uslugu on se vie instinktivno ne okree dravi, inovnicima ili vladi. Uslugu ili naknadu sada obezbeuje privatni posrednik. Posledica je da je gusta mrea socijalne interakcije svedena na minimum, i graanina za dravu vezuje samo autoritet i poslunost. Ovo reduciranje drutva na tanku membranu odnosa izmeu privatnih pojedinaca danas se predstavlja kao tenja libertarijanaca i zagovornika trita. Ali ne treba zaboraviti da je to bio prvobitni san jakobinaca, boljevika i nacista: ako nas nita ne vezuje kao zajednicu ili drutvo, onda smo potpuno zavisni od drave. Vlade koje su previe slabe ili previe diskreditovane da bi delovale kroz svoje graane ee e se sluiti drugim sredstvima: opominjanjem, nagovaranjem, pretnjama, i na kraju prisiljavanjem naroda da ih slua. Gubitak socijalnog smisla artikulisanog kroz javne slube zapravo pojaava neobuzdanu snagu premone drave. U ovom procesu nema nieg tajanstvenog: lepo ga je opisao Edmund Berk u kritici Francuske revolucije. Svako drutvo, pie on u Razmiljanjima o revoluciji u Francuskoj, koje unitava tkivo svoje drave, ubrzo e biti samleveno u prah i estice individualnosti. Otklanjanjem javnih slubi i njihovim reduciranjem na mreu unaj-

Toni Dad

92

mljenih privatnih snabdevaa, otpoeli smo rasparavanje drutvenog tkiva. to se tie praha i estica individualnosti: to najvie lii na Hobsov rat svih protiv svih, gde za mnoge ivot ponovo postaje usamljenika, bedna i prilino prljava rabota.

Teko zemlji

Demokratski deficit
Od svih drugih drava se razlikujemo po tome to oveka koji nee da uestvuje u javnom ivotu smatramo beskorisnim. - Perikle

Jedna upeatljiva posledica raspadanja drutvenog sektora jeste to da sve tee razumemo ta nas to povezuje s drugima. Svi znamo za kritike o atomizirajuem uticaju interneta: ako svako prikuplja mrvice znanja i informacija koje ga zanimaju, ali izbegava da se izlae bilo emu drugom, mi zaista inimo globalnu zajednicu izbornog afiniteta i gubimo dodir sa afinitetima naih suseda. U tom sluaju, ta nas povezuje? Studenti mi esto kau da znaju i prate samo usko specijalizovane podkategorije vesti i deavanja. Neki itaju o prirodnim katastrofama i klimatskim promenama. Drugi su zainteresovani za domae politike debate, ali ne znaju nita o svetskim prilikama. U ranijim godinama, listajui novine ili gledajui vesti na televiziji za veerom, morali bi da budu izloeni drugim problemima. Danas takvih nepotrebnih briga nema. Ovaj problem osvetljava jednu zanemarenu karakteristiku globalizacije. Mladi zaista jesu u kontaktu sa istomiljenicima udaljenim hiljadama kilometara. Ali ak iako studenti iz Berklija, Berlina i Bangalora dele ista interesovanja, oni ne ine zajednicu. Prostor je bitan. A politika je funkcija prostora glasamo tamo gde ivimo i autoritet i legitimitet naih lidera ogranien je na mesto gde su izabrani. Tre-

93

nutna komunikacija sa istomiljenicima sa druge strane sveta nije nikakva zamena za to. Razmislite na trenutak o znaaju neega poput zdravstvene knjiice ili penzionerske legitimacije. U ranim godinama socijalne drave, ova dokumeta su s vremena na vreme morala da budu ispeatirana ili zamenjena da bi vlasnik dobio svoju penziju, bonove za hranu ili deiji dodatak. Ovi rituali razmene izmeu benevolentne drave i njenih graana odvijali su se na odreenim lokacijama: obino u poti. Vremenom je zajedniko iskustvo kontakta sa javnom vlau i javnom politikom otelotvoreno u ovim uslugama i beneficijama znaajno doprinosilo uvrivanju oseanja zajednitva sa sugraanima. Ovo oseanje bilo je kljuno u izgradnji modernih drava i mirnih drutava u njima. Do kraja 19. veka, drava je bila samo aparat kroz koji je nasledna vladajua klasa vrila vlast. Ali malo po malo, drava je na sebe preuzela niz zadataka i odgovornosti, do tada preputenih pojedincima ili privatnim ustanovama. Primeri su brojni. Privatne bezbednosne agencije su zamenjene (i rasputene) nacionalnim ili optinskim policijskim slubama. Privatni kuriri su postali suvini razvojem nacionalnih potanskih slubi. Plaenici su izgurani iz posla i zamenjeni nacionalnim regrutnim vojskama. Privatni prevoznici nisu nestali povukavi se u polje luksuznih usluga za najbogatije ali su ih kao primarne snabdevae zamenili drutveni ili regulisani autobusi, tramvaji, trolejbusi i vozovi. Pokroviteljski sistem podravanja umetnika koji je dobro funkcionisao za privatne opere u nezavisnim kneevinama i izolovanim kraljevstvima postepeno je zamenjivan (iako nikad potpuno zamenjen) drutveno finansiranom umetnou, putem nacionalnog i lokalnog oporezivanja koje su nadgledale dravne agencije. Ova poenta se moe iriti unedogled. Pojava nacionalnih fudbalskih liga irom Evrope sluila je istovremeno kanalisanju narodne energije, uvrivanju lokalnih identiteta i uspostavljanju nacionalnog oseaja za zajedniki prostor i zajedniki entuzijazam. Poput uvenog francuskog geografskog teksta s poetka veka, Le Tour de la

Toni Dad

94

France par deux enfants, kroz koji je itava generacija aka zavolela mapu Francuske, osnivanje fudbalskih liga u Engleskoj i kotskoj predstavilo je mladim ljubiteljima sporta geografiju njihove zemlje kroz nadmetanje sa timovima iz raznih regiona. Od najranijih dana, pa do sedamdesetih, fudbalska liga je bila jedna jedina: meritokratska u smislu da su timovi mogli da se penju ili padaju kroz njene divizije prema tome kako igraju. Fudbaleri, regrutovani lokalno, nosili su boje svog tima. Reklame su bile svedene na postere oko terena; ideja da se komercijalni sadraj nakai na same igrae prosto nikom ne bi pala na pamet takva kakofonija boja i teksta odvraala bi panju s vizuelnog jedinstva tima. Vizuelne reprezantacije kolektivnog identiteta nekada su zaista bile veoma vane. Setite se londonskog crnog taksija, ija je upeatljiva boja roena izmeu dva rata, a od tada je sluila ne samo za isticanje taksija, ve i za isticanje strogog jedinstva grada kome su sluili. Ista svrha moe se, iz ove perspektive, pripisati i izrazito britanskom entuzijazmu prema kolskim uniformama (koji ni drugde nije bio nepoznat, ali je obino povezivan sa verskim ili komunitetskim identitetom parohijskim kolama, na primer). Gledajui na to preko provalije koja se otvorila sa individualistikim entuzijazmom ezdesetih, teko nam je da shvatimo njihove prednosti. Nema sumnje, mislimo sada, da takva pravila oblaenja gue identitet i linost mladih. Strogi propisi o oblaenju zaista istiu autoritet i potiskuju individualnost upravo to je svrha vojnike uniforme. Ali u svoje vreme, uniforme su predstavljale neku vrstu egalitarizma bilo da su ih nosili uenici, poari, kondukteri ili saobraajci. Dete u propisanoj odei nije pod pritiskom da se u odevanju takmii sa bogatijim vrnjacima. Uniforma je poistoveivanje deteta sa drugima, preko socijalnih ili etnikih granica, nenamerno pa tako i prirodno. Danas, ukoliko priznajemo zajednike drutvene obaveze i prava, obino ih praktikujemo privatno. Pote su sve vie pod pritiskom

Teko zemlji

95

privatnih kurirskih slubi koje sakupljaju kajmak profitabilnog dela posla, ostavljajui nacionalnu potu da subvencionie skupe dostave u siromanim i udaljenim podrujima. Autobusi i vozovi su u privatnim rukama, ukraeni reklamama i jarkim bojama koje istiu identitet njihovih vlasnika, umesto usluge koju pruaju. Umetnost se na primer u Britaniji ili paniji finansira od privatne lutrije, dakle sakupljanjem novca od siromanijih lanova zajednice kroz podsticanje legalizovanog kockanja. Fudbalske lige irom Evrope pretvorene su u prebogate superlige za aicu povlaenih klubova, dok ostali klubovi tavore u bedi i irelevantnosti. Ideju nacionalnog prostora zamenila je meunarodna konkurencija, oslonjena na efemerne strane finansijere, koji zarauju svoj novac komercijalnom eksploatacijom stranih igraa regrutovanih iz dalekih zemalja, sa malim ansama da e se tu dugo zadrati. Londonska taksi vozila, nekad uvena po svom efikasnom dizajnu i zapanjujuoj informisanosti vozaa, danas se arene gradom. U poslednjem odstupanju od funkcionalne uniformnosti, nekonvencionalnim proizvoaima i modelima dozvoljeno je da se reklamiraju kao zvanina vozila iako ne mogu da izvedu do sada zahtevani minimalni zaokret, niti da prevezu dovoljan broj putnika. U skoroj budunosti, moemo oekivati da se uveno znanje intimno poznavanje lavirinta londonskih ulica i trgova, koje je svaki taksista sa dozvolom za rad od 1865. morao da poseduje zanemari ili ukine u ime slobodnog preduzetnitva. Vojske se, a naroito amerika, sve ee oslanjaju na privatne kompanije za logistiku podrku, materijal i obezbeenje transporta. Ove kompanije unajmljuju plaenike kroz kratkorone ugovore; po poslednjim podacima, 190.000 privatnih lica pomagalo je amerikim oruanim snagama u Iraku i Avganistanu. Policija je nekad bila realizacija tenje moderne drave da regulie drutvene odnose i monopolizuje vlast i nasilje. Manje od dva veka nakon nastanka policijskih slubi zamenjuju ih privatne bezbednosne kompanije, ija je funkcija da slue i obezbeuju ograena

Toni Dad

96

naselja koja su se pojavila u naim gradovima i predgraima u poslednje tri decenije. ta je zapravo ograeno naselje i zato je to vano? U prvobitnom amerikom znaenju koje se sada oduevljeno prihvata u pojedinim delovima Londona i drugde u Evropi, kao i irom Latinske Amerike i u bogatim azijskim centrima od Singapura do angaja ovaj izraz se koristi za ljude okupljene u bogatim krajevima predgraa i gradova, koji sebe smatraju funkcionalno nezavisnim od ostatka drutva. Pre pojave moderne drave takve zajednice su bile uobiajene. Ako i nisu bile zaista utvrene, svakako su predstavljale izraeno privatni prostor, sa vidno obeleenom ogradom i zatvorene za strance. Sa usponom modernih gradova i nacionalnih drava, ove utvrene enklave esto u vlasnitvu jednog aristokrate ili privatne kompanije stopile su se sa svojim urbanim okruenjem. Njihovi stanovnici, sada ubeeni da im bezbednost garantuje javna vlast, odrekli su se svojih privatnih policijskih slubi, razmontirali ograde i poeli da ograniavaju svoju eksluzivnost na pokazivanje bogatstva i drutvenog statusa. Sve do ezdesetih godina prolog veka, njihova pojava inila bi nam se bizarnom. Ali danas ih ima svuda. Oni su simbol poloaja, besramna potvrda ovekove ambicije da se odvoji od ostatka drutva i zvanino priznanje nesposobnosti ili nedostatka elje jedne drave (ili grada) da nametne svoju vlast na itavom javnom prostoru. U Americi se ograena naselja obino nalaze u zabaenim predgraima. Ali u Engleskoj, kao i drugde, niu u samim gradskim centrima. Stratford City, u istonom Londonu, pokriva sedamdesetak hektara i kontrolie sve aktivnosti na (javnim) ulicama pod svojom jurisdikcijom. Cabot Circus u Bristolu, Highcross u Lesteru, Liverpool One (koji se prostire na 34 ulice i iji je vlasnik Grosvenor, kompanija za nekretnine vojvode od Vestminstera), sve su to privatni i privatno kontrolisani posedi u srcu nekadanjih javnih optina. Dozvoljeno im je da nameu itav niz zabrana i propisa po svom ukusu: zabranjeni su skejtbordovi, zabranjeni su roleri, zabranjeno

Teko zemlji

97

je jesti na odreenim mestima, zabranjeno je prosjaenje, zabranjena je skitnja, zabranjeno je fotografisanje, i naravno, tu je mnotvo privatnih kamera za nadzor koje sve ovo omoguavaju. Ako na trenutak razmislimo, uoiemo paradoksalnost takvih parazitskih drutava unutar drutva. Privatna obezbeenja koja ona angauju nisu zakonom ovlaena da nastupaju u ime drave, pa tako moraju da se obrate policiji za pomo u sluaju ozbiljnih zloina. Ulice koje oni tvrde da poseduju, zacrtane su, asfaltirane i osvetljene o javnom troku: tako su dananji privatizovani graani nezasluni korisnici jueranjih poreskih obveznika. Javne autoputeve kojima stanovnici ograenih naselja slobodno putuju na posao i do kue takoe je finansiralo itavo drutvo koje i dalje plaa njihovo odravanje to vai i za javne slube (kole, bolnice, pote, vatrogasne stanice i slino) na koje se s istim pravom i oekivanjima oslanjaju i ograeni graani i njihovi nepovlaeni susedi. Zastupnici ovih ljudi tvrde da ograena naselja tite slobodu svojih lanova. Ljudi su iza tih ograda bezbedniji i za tu privilegiju plaaju; slobodni su da ive u svom svetu. Iz toga sledi da mogu da nameu pravila o izgledu, dizajnu i ponaanju u skladu sa svojim vrednostima, to ne trae od onih koji nisu lanovi i ive izvan njihovih granica. Ali u praksi, ovakvo prekomerno privatizovanje svakodnevnog ivota zapravo fragmentie i deli javni prostor na nain koji ugroava svaiju slobodu. Dananji poriv da se ivi u takvom privatnom prostoru sa sebi slinima nije ogranien na bogate zemljoposednike. To je isti onaj impuls koji afroamerike ili jevrejske studente nagoni da osnivaju svoje odvojene domove, da odvojeno jedu, pa ak i da ue prvenstveno o sebi, birajui kao glavne predmete kurseve o identitetu. Ljudi koji ive u privatnim prostorima aktivno podstiu slabljenje i koroziju javnog prostora. Drugim reima, oni podstiu razvoj upravo onih okolnosti koje su ih naterale da se osame. inei to, oni plaaju cenu. Ako se javna dobra javne usluge, javni prostori, javne ustanove devalviraju, umanjuju u oima graana i zamenjuju privatnim

Toni Dad

98

servisima dostupnim za novac, onda gubimo oseaj da bi zajedniki interesi i zajednike potrebe trebalo da budu vaniji od privatnih preferencija i individualnih pogodnosti. I kada jednom prestanemo da javno vrednujemo vie od privatnog, nema nikakve sumnje da emo na kraju teko uviati zato bi trebalo da zakon (javno dobro par excellence) potujemo vie od sile. Poslednjih godina odvikavamo se od ideje da bi zakon uvek trebalo da ima prednost nad silom: da nije tako, ne bismo tako spremno pristali na preventivni rat protivan itavom meunarodnom pravu. Naravno, ovo je spoljnopolitiko pitanje, a na tom terenu je realizam esto potiskivao potovanje sporazuma i prava. Ali koliko smo daleko od trenutka kada emo takve kriterijume poeti da uvozimo i u unutranju politiku. U vreme kada mlade podstiu da maksimiziraju sopstveni interes i samopromociju, altruizam, pa ak ni lepo ponaanje, nisu na ceni. Ako izuzmemo povratak na verski autoritet koji i sam povremeno podriva sekularne institucije ta mladoj generaciji moe da prui oseanje smislenosti izvan kratkorone koristi? Pokojni Albert Hirman govorio je o oslobaajuem iskustvu ivota posveenog delovanju za javno dobro: Najvea prednost javnog delovanja jeste mogunost zadovoljenja podsvesne potrebe za viim ciljem i ivotnim smislom kod mladih ljudi, naroito u doba kada verski ar u mnogim zemljama gasne.2322 Jedan od stabilizujuih elemenata ezdesetih bila je vrlo rasprostranjena tenja mladih ljudi da stupe u javnu slubu ili neku od liberalnih profesija: prosvetu, zdravstvo, novinarstvo, dravnu upravu, umetnost ili javno pravobranilatvo. Malo je svrenih studenata pre sredine sedamdesetih elelo poslovno obrazovanje; i broj onih koji su se prijavljivali za advokaturu bio je mnogo manji nego danas. Utilitarno usavravanje bilo je u suprotnosti sa steenom navikom rada u korist sugraana.
23 Albert O. Hirschman, Shifting Involvements: Private Interest and Public Action (Princeton, NJ: Princeton University Press, 1982), str. 126.

Teko zemlji

99

Ukoliko ne potujemo javna dobra; ukoliko dozvoljavamo ili podstiemo privatizaciju javnog prostora, resursa i usluga; ukoliko zduno podravamo sklonost mlade generacije da se bavi iskljuivo sopstvenim potrebama, onda se ne smemo iznenaditi postepenim jenjavanjem graanskog angaovanja u javnom donoenju odluka. Poslednjih godina, mnogo se govori o takozvanom demokratskom deficitu. Konstantno opadanje izlaznosti na lokalne i nacionalne izbore, cinini prezir prema politiarima i politikim institucijama redovno se belee u istraivanjima javnog mnjenja pre svega meu mladima. Preovlauje utisak da e oni u svakom sluaju uraditi to to hoe titei svoje interese zato bismo mi gubili vreme pokuavajui da utiemo na ishod njihovog rada. Kratkorono, demokratske drave mogu da preive ravnodunost svojih graana. Nekada se ak i smatralo da je u organizovanoj republici preveliko uee biraa indikator nevolje. Upravljanje dravom, kako se najee pretpostavljalo, trebalo bi prepustiti onima koji su za taj posao izabrani. Ali klatno se zaljuljalo u suprotnom pravcu. Izlaznost na amerike predsednike i kongresne izbore ve dugo je zabrinjavajue niska, i nastavlja da opada. U Britaniji, na parlamentarnim izborima koji su nekada bili prilika za najire graansko angaovanje izlaznost konstantno opada jo od sedamdesetih; tipian primer je injenica da je Margaret Taer osvojila vie glasova u svojoj prvoj izbornoj pobedi nego ikada kasnije. Nastavila je da pobeuje, jer je podrka opoziciji opadala jo bre. Parlamentarni izbori za Evropsku uniju, uvedeni 1979. godine, poznati su po malom broju evropskih graana koji se potrude da glasaju. Zato je to vano? Zato to kako su jo stari Grci znali uee u procesu donoenja odluka ne samo to pojaava kolektivno oseanje odgovornosti za ono to vlada radi, ve primorava nae vladare na potenje i spreava autoritarne ekscese. Politika demobilizacija, uprkos tome to predstavlja zdravo distanciranje od ideoloke polarizacije karakteristine za jaanje politike stabilnosti u posleratnoj zapadnoj Evropi, jeste i opasan i klizav tren. Ona je takoe i kumula-

Toni Dad

100

tivna: ako se oseamo iskljuenima iz upravljanja naim kolektivnim poslovima, neemo se truditi ni da o njima govorimo. U tom sluaju, ne bi smelo da nas iznenadi kada shvatimo da nas niko ne slua. Opasnost od demokratskog deficita uvek je prisutna u sistemima posredne politike reprezentacije. Direktna demokratija, unutar malih politikih jedinica, poveava participaciju dodue, uz rizik konformizma i veinskog ugnjetavanja: nema nieg potencijalno represivnijeg po drugaije stavove od gradskog skupa ili kibuca. Biranje ljudi koji e nas predstavljati u nekoj dalekoj skuptini jeste razuman mehanizam za balansiranje predstavljanja interesa u velikim i sloenim zajednicama. Ali ukoliko ne ovlastimo svoje predstavnike da govore samo ono to smo im mi odobrili to je pristup koji promoviu radikalni studenti i revolucionarne mase primorani smo da im dopustimo da slede sopstvene procene. Ljudi koji danas dominiraju politikom na Zapadu pre svega su produkti ili u sluaju Nikolasa Sarkozija nusprodukti ezdesetih. Bil i Hilari Klinton, Toni Bler i Gordon Braun predstavljaju bejbi-bumere. To vai i za Andersa Foga Rasmusena, liberalnog danskog premijera; Segojen Rojal i Martin Obri, zavaene suparnice u borbi za vostvo nad aneminom francuskom Socijalistikom partijom, i Hermana van Rompeja, potenog ali razoaravajueg predsednika Evropske unije. Politiari ove generacije dele onaj entuzijazam kakav nisu uspeli da probude kod biraa u svojim zemljama. ini se da nemaju vrsta ubeenja u bilo kakav celoviti niz principa ili mera; i iako niko od njih sa moguim izuzetkom Blera ne izaziva prezir kao bivi predsednik Dord Bu (takoe bejbi-bumer), strahovito se razlikuju od dravnika generacije Drugog svetskog rata. ini se da ne poseduju ni odlunost ni autoritet. Korisnici socijalnih drava koji dovode u pitanje institucije tih drava, sve su to deca Margaret Taer, politiari koji su ustuknuli od ambicija svojih prethodnika. Za malo njih opet sa izuzetkom Bua i Blera moglo bi se rei da su aktivno izdali demokratsko poverenje

Teko zemlji

101

koje im je dato. Ali ako postoji jedna generacija javnih slubenika koja deli odgovornost za nae kolektivno nepoverenje prema politici i politiarima, onda su oni njeni pravi predstavnici. Ubeeni da ne mogu mnogo da uine, oni ine vrlo malo. Najbolje to se o njima moe rei, to esto vai za celu generaciju bejbi-bumera, jeste da nemaju nikakva vrsta uverenja: to su politiari-lajt. Budui da vie ne verujemo u takve ljude, ne samo to gubimo veru u poslanike i kongresmene, ve i u sam parlament i kongres. U takvim trenucima, narod ima poriv ii da najuri bagru ili da ih pusti da uine najgore to mogu. Nijedno od ova dva ne uliva nadu: ne znamo kako da ih najurimo, a ne moemo ni da ih putamo da ine najgore to mogu. Trei odgovor srutiti sistem! diskreditovan je svojom besmislenou: koje delove kog sistema, i u korist koje sistemske zamene? A uz to, ko e se prihvatiti ruenja? Vie nemamo politike pokrete. Iako hiljade nas moe da izae na neki skup ili u protestnu etnju, u takvim prilikama vezuje nas jedan zajedniki interes. Svaki pokuaj da se takvi problemi pretoe u kolektivne ciljeve obino biva uguen fragmentisanim individualizmom naih problema. Plemeniti ciljevi borba protiv klimatskih promena, suprotstavljanje ratu, zalaganje za javnu zdravstvenu zatitu ili kanjavanje bankara ujedinjeni su samo pukim izraavanjem emocija. U svom politikom i ekonomskom ivotu, postali smo konzumenti: birajui na irokoj paleti suprotstavljenih ciljeva, teko nam je da zamislimo nain ili razlog da te ciljeve objedinimo u jednu koherentnu celinu. Moramo pronai bolje reenje.

Toni Dad

102

ETVRTO POGLAVLJE

ZBOGOM SVEMU TOME?

Pronai domovinu nije isto to i obitavati na mestu gde su nekada iveli nai preci. - Kitof ievski

Teko zemlji

Kada je komunizam pao 1989, ispostavilo se da je za komentatore sa Zapada likovanje bilo neodoljivo iskuenje. To je, tvrdili su, kraj Istorije. Od sada svet pripada liberalnom kapitalizmu nema alternative i svi emo slono koraati u budunost na temelju mira, demokratije i slobodnog trita. Dvadeset godina kasnije, ova tvrdnja zvui banalno. Nema sumnje da su pad Berlinskog zida i lanano uruavanje komunistikih drava od predgraa Bea do obala Tihog okeana predstavljali znaajan preokret: milioni ljudi su osloboeni stega jedne nesrene i promaene ideologije i njenih autoritarnih institucija. Ali niko ozbiljan ne moe da tvrdi da je komunizam zamenilo doba idilinog spokoja. Nije bilo mira u postkomunistikoj Jugoslaviji, i malo je demokratije u bilo kojoj bivoj sovjetskoj republici. to se tie slobodnog trita, ono je sigurno procvetalo, ali ne ba za svakoga. Zapad je a pre svega Evropa i Sjedinjene Amerike Drave propustio jedinstvenu priliku da ponovo izgradi svet oko usaglaenih i usavrenih meunarodnih institucija i obiaja. Umesto toga, zadovoljno smo sebi estitali na pobedi u hladnom ratu: to je siguran nain da se izgubi mir. Godine izmeu 1989. i 2009. pojeli su skakavci.

105

1989. i kraj levice

U komunizmu je najgore ono to nastupa posle njega. - Adam Mihnjik

Toni Dad

Kada se komunizam sruio, uporedo sa njim raspale su se i neke represivne drave i politike dogme. Nestankom tolikog broja reima usko vezanih za revolucionarni narativ oglasila su se posmrtna zvona za dvestagodinje obeanje radikalnog progresa. Nakon Francuske revolucije, i uz ojaano samopouzdanje posle Lenjinovog uspona na vlast 1917, marksistika levica vrsto je verovala da socijalistika budunost ne samo to treba da zameni kapitalistiku sadanjost, ve da se to mora desiti. Kao to je skeptino primetio filozof Bernard Vilijams, levica je uzimala zdravo za gotovo da e njenim ciljevima aplaudirati vasiona.2423 Teko je danas zamisliti ovakvu sekularnu veru apsolutno ubeenje sa kojim su se intelektualci i radikalni politiari pozivali na nepogreive istorijske zakone, pravdajui svoje stavove. Jedan od izvora bio je devetnaestovekovni pozitivizam: nova nauna vera u politiki znaaj socijalnih podataka. Dvadeset etvrtog oktobra 1984, mlada Beatris Veb opisuje u svom dnevniku kako se igra sa injenicama, provlaei ih kroz prste i pokuavajui da zamisli da preda mnom lei itav svet znanja kojim mogu da poveem vorove ljudske sudbine.2524Kao to e Vilijam Beverid kasnije prokomentarisati, ljudi poput Vebove ostavljaju utisak da bi ovek, uz dovoljno razmiljanja, mogao iskoreniti sva zla ovog sveta razumnim progresom.2625 Ovo pozno viktorijansko samopouzdanje jedva je pretrajalo u 20. veku. Do pedesetih godina prolog veka, ozbiljno je uzdrmano u
24 Bernard Williams, Philosophy as a Humanistic Discipline (Princeton, NJ: Princeton University Press, 2006), str. 144. 25 Beatrice Webb, My Apprenticeship (London: Longmans, Green and Co., 1926), str. 137. 26 Jos Harris, William Beveridge: A Biography (Oxford: The Clarendon Press, 1977), str. 119.

106

mnogim delovima sveta, zloinima koje su u ime Istorije poinili Lenjin i njegovi naslednici; za Ralfa Darendorfa, Riard Touni (britanski drutveni istoriar, umro 1962) bio je jedina osoba sa kojom mogu da razgovaram o progresu bez vidnog oseanja stida.2726 Pa ipak, bar do kraja 1989. jo uvek je bilo mogue verovati da se istorija kree u odreenim utvrdivim pravcima i da je kako god to tumaili komunizam bio kulminacija jedne takve putanje: injenica da je ovo uverenje u osnovi religijsko nije umanjila njegovu primamljivost za mnoge generacije sekularnih progresivaca. ak i nakon razoarenja 1956. i 1968, mnogi su ostali odani politikim savezima na ispravnoj strani budunosti, koliko god sadanjost bila zabrinjavajua. Jedna posebno znaajna odlika ove iluzije jeste trajna primamljivost marksizma. Dugo godina nakon to su Marksove prognoze prestale da budu relevantne, mnogi socijaldemokrati, kao i komunisti, jo uvek su insistirali makar pro forme na svojoj odanosti Majstoru. Ova odanost je glavnoj struji politike levice obezbedila renik i itav niz rezervnih doktrinarnih principa, ali ju je ostavila bez praktinih politikih odgovora na realne probleme. U vreme Velike ekonomske krize tridesetih, mnogi samozvani marksisti odbijali su da daju svoje predloge, pa ak i da uestvuju u raspravi o predloenim reenjima. Poput bankara i neoklasinih ekonomista, bili su ubeeni da kapitalizam ima svoje zakone koji se ne mogu ispravljati ili kriti, i da je besmisleno meati se u njihovo delovanje. Ova slepa vera liila je mnoge socijaliste, i tada i kasnijih godina, sposobnosti da se suoe sa moralnim pitanjima: politika, tvrdili su oni, nema veze sa pravima, pa ak ni sa pravdom. Tu se radi o klasi, eksploataciji i oblicima proizvodnje. Tako su i socijalisti i socijaldemokrati do samog kraja robovali sutinskim pretpostavkama devetnaestovekovne socijalistike misli. Taj zaostali sistem uverenja koji prema ideologiji stoji u istom odnosu kao engleski low-church anglikanizam prema razvijenom
27 Ralf Dahrendorf, op. cit., str 124.

Teko zemlji

107

katolianstvu pruio je opravdanje svakome ko sebe naziva socijaldemokratom da se distancira i od najveih reformista meu liberalima i demohrianima. Zato je propast komunizma bila toliko vana. Sa uruavanjem tog sistema, odmotalo se klupko doktrina koje su itav vek povezivale levicu. Koliko god njegova moskovska varijanta bila izvitoperena, iznenadni i potpuni nestanak sistema prosto je morao da uzdrma svaku partiju ili pokret koji se naziva socijaldemokratskim. To je bila osobenost leviarske politike. ak i kad bi sutra svi konzervativni i reakcionarni reimi bili zbrisani, a njihova reputacija nepopravljivo ukaljana korupcijom i nesposobnou, konzervativna politika bi preivela u celosti. Ali za levicu, odsustvo istorijski potvrenog narativa ostavlja prazan prostor. Preostaje jedino politika: politika interesa, politika zavisti, politika ponovnog izbora. Bez idealizma, politika biva svedena na jedan oblik drutvenog raunovodstva, dnevnog upravljanja ljudima i stvarima. Konzervativci i ovo mogu da preive. Ali za levicu je to pogubno. Od samog poetka, demokratska levica u Evropi sebe je doivljavala kao razumnu alternativu revolucionarnom socijalizmu i, kasnijih godina, iz njega proisteklom komunizmu. Socijaldemokratija je tako bila inherentno izofrena. Stupajui sigurnim korakom u bolju budunost, stalno se nervozno ostvrtala preko ramena. Kao da su govorili: mi nismo autoritarni. Mi se zalaemo za slobodu, a ne za represiju. Mi smo demokrati koji veruju u jednakost, socijalnu pravdu i regulisana trita. Dokle god je primarni cilj socijaldemokrata bio da ubede birae da upravo oni predstavljaju ozbiljan radikalni izbor unutar liberalne struje, ovaj defanzivni stav imao je smisla, ali danas je takva retorika besmislena. Nije sluajno to jedna demohrianka poput Angele Merkel moe da pobedi socijaldemokrate u Nemakoj ak i usred finansijske krize sa predlozima koji u sutini podseaju na njihov program.

Toni Dad

108

Socijaldemokratija, u ovom ili onom obliku, predstavlja standard savremene evropske politike. Vrlo je malo evropskih politiara, a jo manje onih uticajnih, koji se protive sutinskim socijaldemokratskim pretpostavkama o dunostima drave, koliko god se razlikovali u stavovima o njihovom dometu. Upravo zato, socijaldemokrati u dananjoj Evropi nemaju znaajnu ponudu: u Francuskoj, na primer, njihova sklonost da daju prednost dravnom vlasnitvu ne razlikuje ih od kolberovskih instikata degolovske desnice. Dananji problem nije socijaldemokratska politika, ve njen istroeni renik. Budui da je autoritarna struja na levici poraena, isticanje demokratije je uglavnom izlino. Danas smo svi demokrate.

Teko zemlji

Ironija postkomunizma
Sve smo postigli, ali, po meni, to je samo satirizovana verzija onoga o emu smo sanjali. - Kitof Kjelovski

Ako smo svi demokrati, po emu se onda razlikujemo? Za ta se zalaemo? Znamo ta ne elimo: iz gorkog iskustva prolog veka nauili smo da ima stvari koje drava svakako ne bi trebalo da radi. Preiveli smo vreme doktrina po kojima bi nai vladari trebalo da vre vlast i podseaju graane ako treba i silom da oni na vlasti znaju ta je za njih najbolje. Ne moemo vraati na to. S druge strane, i uprkos navodnim lekcijama 1989, znamo da drava nije sama po sebi loa. Jedino to je gore od prevelike drave jeste premala drava: u nefunkcionalnim dravama, ljudi su podvrgnuti istom nasilju i nepravdi kao pod autoritarnom vlau, s tim to jo i vozovi kasne. Uz to, ako malo razmislimo, shvatiemo da su dvadesetovekovne skaske o socijalizmu ili slobodi i komunizmu ili kapitalizmu sasvim neutemeljene. Kapitalizam nije politiki

109

sistem; to je oblik ekonomskog ivota, u praksi kompatibilan sa desniarskim diktaturama (ile pod Pinoeom), leviarskim diktaturama (dananja Kina), socijaldemokratskim kraljevinama (vedska) i plutokratskim republikama (Sjedinjene Amerike Drave). Da li kapitalistike privrede najuspenije opstaju u slobodnom drutvu verovatno je mnogo otvorenije pitanje nego to obino mislimo. Isto tako, komunizam oigledno neprijateljski nastrojen prema istinski slobodnom tritu moe da se prilagodi raznim oblicima ekonomskog ustrojstva, iako koi njihovu efikasnost. Dakle, s pravom smo pretpostavili da e ruenje komunizma staviti taku na oduevljeno zagovaranje dirigovane ekonomije i centralne kontrole; ali nije sasvim jasno koji su ostali zakljuci koje moemo izvui. I naprosto nije tano da je propast komunizma diskreditovala svako dravno delovanje i ekonomsko planiranje. Pravi problem posle 1989. nije kakav stav da zauzmemo o komunizmu. Vizija o totalnoj drutvenoj organizaciji fantazija koja je pokretala utopiste od Sidnija Veba do Lenjina, od Robespjera do Le Korbizjea danas je sruena. Ali pitanje kako da se organizujemo za opte dobro ostaje jednako vano. Na izazov jeste da ga izvuemo iz ruevina. Kao to znaju svi koji su posetili postkomunistiku Evropu, ili u njoj iveli, prelazak iz represivnog egalitarizma u neobuzdanu pohlepu nije ba mnogo primamljiv. Na tom prostoru danas ima mnogo onih koji zduno podravaju stav da je poenta politike slobode u zaraivanju novca. To je svakako stav predsednika eke, Vaclava Klausa, a on nije jedini. Ali zato nam je prijatnije da vidimo aicu pohlepnih biznismena koji profitiraju od ruenja jedne autoritarne drave nego da gledamo samu tu autoritarnu dravu? I jedno i drugo su znaci da sa jednim drutvom neto ozbiljno nije u redu. Sloboda je sloboda. Ali ako ona vodi u nejednakost, siromatvo i cinizam, onda treba to da kaemo, a ne da guramo njene nedostatke pod tepih u ime pobede slobode nad represijom.

Toni Dad

110

Do kraja 20. veka, socijaldemokratija je u Evropi ispunila mnoge svoje dugorone ciljeve, ali je pritom zaboravila ili napustila svoje prvobitne povode. Od Skandinavije do Kanade, politika levica i njene institucije poivale su na meuklasnim savezima radnika, seljaka, i srednje klase. Prebeg ovih poslednjih predstavlja najvei izazov za socijalne drave i partije koje su ih utemeljile. Uprkos tome to su upravo oni imali najvie koristi od socijalnih zakona u najveem delu Evrope i Severne Amerike, sve vie biraa na Zapadu koji sebe smatraju srednjom klasom nepoverljivo je prema porezima koji im se nameu da bi se odrale egalitarne institucije. Porast nezaposlenosti sedamdesetih godina dodatno je opteretio budet i smanjio poreske prihode. Uz to, inflacija tog perioda poveala je poresko optereenje makar i nominalno za one jo uvek zaposlene. Budui da su oni bili neproporcionalno kvalifikovaniji i kolovaniji, postali su ozlojeeni. Ono to se nekad preutno prihvatalo kao reciproni sporazum sada se opisivalo kao nepoteno: prednosti socijalne drave postale su preuveliane. Dok etrdesetih godina prolog veka veina manuelnih radnika nije plaala porez, to ih je inilo iskljuivo korisnicima novih socijalnih pogodnosti, do sedamdesetih godina ponovo zahvaljujui inflaciji, ali i porastu zarada mnogi od njih su uli u poresku grupu srednje klase. tavie, kako je vreme proticalo, odlazili su u penziju pa tako koristili pogodnosti poput penzijske nadoknade i drugih javnih davanja (besplatnog prevoza, subvencionisanih karata za kulturne manifestacije). To su sada plaala njihova deca, koja nisu pamtila Veliku ekonomsku krizu i rat, pa tako nisu bila direktno upoznata sa okolnostima koje su pokrenule ova davanja. Samo su prezirali trokove. Iz pesimistike perspektive, socijaldemokratski momenat nije nadiveo generaciju svojih pokretaa. Kako su korisnici starili, a pamenje bledelo, prednosti skupih tats providentiaux postepeno su se gubile iz vida. Ovaj proces se ubrzao tokom osamdesetih i devedesetih kako su neoliberalni reimi toga doba selektivno opo-

Teko zemlji

111

rezivali univarzalne usluge: testiranje materijalnog stanja ponovo je uvedeno na mala vrata, sa ciljem da se srednja klasa okrene protiv socijalih usluga, koje su sada doivljavane kao korisne samo za najsiromanije. Da li su socijaldemokratske i socijalne drave neodrivo skupe? Mnogo se govorilo o naizgled apsurdnom preranom penzionisanju koje uivaju mnogi evropski radnici u javnom sektoru na raun poreskih obveznika iz privatnog sektora. Poznati primer su mainovoe u Francuskoj, koji mogu da se penzioniu u pedesetoj, sa pozamanom penzijom zatienom od inflacije. Kako efikasna ekonomija, pitaju kritiari, moe da izdri takvo optereenje? Kada su se (preteno komunistiki) sindikati elezniara izborili za ove programe, nedugo nakon Drugog svetskog rata, mainovoe su bile drugaija vrsta radnika. Obino regrutovani odmah nakon osnovne kole, sa trinaest godina radili su opasan manuelni posao upravljali parnim lokomotivama vie od etiri decenije. Do penzije u pedeset i nekoj, bili su iscrpljeni, esto bolesni, retko ko bi poiveo narednih deset godina. Pristojne penzije bile su najmanje to su mogli da trae i taj teret je drava lako podnosila. Danas vozai brzih vozova radni dan provode u prijatno zagrejanoj (ili rashlaenoj) kabini, a najblie manuelnom radu im je pritiskanje elektronskih prekidaa za aktivaciju maine. Apsurdno je da se oni penzioniu pre svoje pedeset pete godine. To je ujedno i skupo: zahvaljujui zdravstvenim i drugim pogodnostima francuske socijalne drave, ovi ljudi mogu da oekuju da e doiveti pozne osamdesete. To je veliko optereenje za javne finansije, kao i za godinji budet dravne eleznice. Ali odgovor nije odustajanje od principa pristojnih penzija, zdravstvenih usluga i drugih socijalnih dobara. Politiari moraju pronai hrabrost da insistiraju (u ovom sluaju) na poveanju starosne granice za odlazak u penziju i da to onda opravdaju pred biraima. Ali takve promene su nepopularne, a dananji politiari se, skoro po svaku cenu, klone nepopularnosti. U najveem broju sluajeva, di-

Toni Dad

112

leme i nedostaci socijalne drave rezultat su politikog kukaviluka, pre nego ekonomske neodrivosti. Pa ipak, problemi sa kojima se suoava socijaldemokratija su realni. Bez ideolokog narativa, i liena svog samozvanog birakog jezgra, ona je postala neka vrsta siroeta nakon euforinih zabluda od osamdeset devete naovamo. A malo ko moe da tvrdi da socijalno ustrojstvo, dovedeno do ekstrema, ne mirie na stav radi kako ti se kae! bilo je trenutaka u posleratnoj Skandinaviji kada je oduevljenje eugenikom i drutvenom efikanou potisnulo ne samo seanje na noviju istoriju, ve i prirodnu potrebu oveka za autonomijom i samostalnou. tavie, kako je jednom primetio Leek Kolakovski, socijalna drava podrazumeva zatitu slabe veine od snane i povlaene manjine. Koliko god razumno zvuao, ovaj princip je implicitno nedemokratski i potencijalno totalitaran. Ali socijaldemokratija nikad nije skliznula u autoritarnu vladavinu. Zato? Da li demokratske institucije garantuju potenje politiara? Pre e biti da je svesno nedosledna primena logike zatitnike drave ouvala njenu demokratsku formu. Naalost, pragmatizam nije uvek dobra politika. Najvea prednost socijaldemokratije iz polovine prolog veka njena spremnost da pravi ustupke u svojim kljunim stavovima u ime ravnotee, tolerancije, pravednosti i slobode sada vie lii na slabost: kukaviluk u suoavanju sa novim okolnostima. Teko nam je da zanemarimo te kompromise i setimo se osnovnih karakteristika progresivne misli: onoga to je sindikalista Eduard Bert poetkom 20. veka nazvao pobunom duha protiv... sveta u kojem oveku preti monstruozni moralni i metafiziki materijalizam.

Teko zemlji

113

ta smo nauili?
oveanstvo ne moe da se popravi dok ne doe do velike promene u osnovnom nainu razmiljanja ljudi. - Don Stjuart Mil

Toni Dad

ta je onda trebalo da nauimo iz 1989? Moda, pre svega, da nita nije ni nuno ni neizbeno. Komunizam nije morao da se dogodi i nije bilo razloga zato bi trajao veno; ali nismo smeli biti sigurni ni da e se sruiti. Progresivci moraju da se pomire sa neizvesnou politike: ni uspon ni kasniju krizu socijalnih drava ne treba shvatiti kao dar Istorije. Socijaldemokratski momenat ili njegova amerika varijanta, od Nju dila do Velikog drutva bio je proizvod odreenog spleta okolnosti, koje se verovatno nee ponoviti. Isto se moe rei i za neoliberalni momenat, koji je zapoeo sedamdesetih, i tek se sada usporava. Ali upravo zato to istorija nije predodreena, mi smrtnici je moramo stvarati u hodu i u okolnostima za koje, kako je primetio stari Marks, nismo iskljuivo mi odgovorni. Ponovo bi trebalo postaviti vena pitanja, ali bismo morali da budemo spremni na drugaije odgovore. Moramo odluiti koje karakteristike prolosti elimo da zadrimo i shvatiti ta ih je omoguilo. Koje su to okolnosti bile jedinstvene? I koje okolnosti bismo mi, uz dovoljno elje i truda, mogli da ponovimo? Ako se 1989. godine radilo o ponovnom otkrivanju slobode, kakva ogranienja smo sada spremni da joj nametnemo? ak i u najslobodoljubivijim drutvima, sloboda ima neka ogranienja. Ali ako prihvatimo neka ogranienja to uvek radimo zato ne bismo i neka druga? Zato smo tako sigurni da planiranje, progresivni porezi ili kolektivno vlasnitvo nad javnim dobrima predstavljaju neprihvatljivo sputavanje slobode; dok su video nadzor, dravno spasavanje investicionih banaka, prislukivanje telefona i skupi ratovi u dalekim zemljama prihvatljiv teret za jedan slobodan narod?

114

Moda postoje dobri odgovori na ova pitanja, ali kako da znamo dok ih ne postavimo? Moramo ponovo nauiti da razgovaramo o promenama: kako da zamislimo sasvim drugaiji poredak, lien opasnog revolucionarnog argona. Moramo napraviti bolju razliku nego neki od naih predaka izmeu poeljnih ciljeva i neprihvatljivih sredstava. U najmanju ruku, trebalo bi da posluamo Kejnsovo upozorenje: Nije dovoljno da poredak koji zagovaramo samo bude bolji od onog prethodnog; on mora biti dovoljno bolji da nadomesti nesree koje donose promene.2827 Ali nakon to sve ovo priznamo i svarimo, moramo pogledati u budunost: ta elimo i zato to elimo? Kao to dananje jadno stanje na levici pokazuje, odgovori nisu oigledni. Ali koje su nam alternative? Ne moemo da zanemarimo prolost i da se nadamo najboljem: iz iskustva znamo da politika, poput prirode, prezire vakuum. Nakon dvadeset izgubljenih godina, vreme je da ponemo od poetka. ta da se radi?

Teko zemlji

28 John Maynard Keynes, Two Memoirs Dr. Melchior, a Defeated Enemy and My Early Beliefs (New York: A. M. Kelly, 1949), str. 156.

115

PETO POGLAVLJE

TA DA SE RADI?
Mislim da bi kapitalizam, ako se mudro sprovodi, verovatno mogao da bude efikasniji u postizanju ekonomskih ciljeva od bilo kog drugog zamislivog poretka. Ali to je, samo po sebi, vrlo problematino. Na zadatak je da smislimo drutveni poredak koji e biti maksimalno efikasan, a da ne obesmisli nau predstavu o zadovoljavajuem nainu ivota. - Don Mejnard Kejns

Teko zemlji

Oni koji tvrde da je sistem kriv, ili koji u svakom politikom gafu vide misteriozno manevrisanje, ne mogu nas mnogo emu nauiti. Ali sklonost ka neslaganju, nepristajanju i pobuni koliko god bila iritantna u svojim ekstremima predstavlja samu sr svakog otvorenog drutva. Potrebni su nam ljudi koji suprotstavljanje veinskom miljenju uzdiu do nivoa vrline. Demokratija trajnog konsenzusa ne moe dugo opstati kao demokratija.

Argument za pobunu
Umesto da iskoriste svoje nagomilane materijalne i tehnike resurse za izgradnju velegrada, ljudi devetnaestog veka gradili su sirotinjske etvrti... (to je) prema testu privatnog preduzetnitva bilo isplativo, dok bi velegrad, smatrali su, predstavljao budalasto razmetanje, koje bi, po imbecilnom reniku finansijske mode, palo na teret buduih generacija... Isto pravilo samodestruktivne finansijske kalkulacije vai u svim domenima. Unitavamo prirodne lepote, jer neprivatizovane prirodne lepote nemaju nikakvu ekonomsku vrednost. Spremni smo da ugasimo i Sunce i zvezde, jer ne isplauju dividende. - Don Mejnard Kejns

119

Konformitet je primamljiv, zajedniki ivot je laki kada se svi naizgled slau, i gde se drugaije miljenje umiruje ustaljenim kompromisima. Drutvima i zajednicama u kojima ovoga nema ne ide dobro. Ali konformitet ima svoju cenu. Zatvoreni krug stavova i ideja u koji se nikad ne putaju neistomiljenici ili se putaju samo u okviru propisanih granica gubi sposobnost da energino i matovito odgovori na nove izazove. Sjedinjene Drave su zemlja izgraena na malim zajednicama. Kao to svako ko je neko vreme proveo u takvim mestima zna, prirodni instinkt je uvek da se na javno ponaanje lanova nametne neka propisana uniformnost. U Americi, ovom instinktu se delimino suprotstavljaju individualistike sklonosti prvobitnih naseljenika i ustavne mere zatite koje su propisane za manjinsko i lino neslaganje. Ali ravnotea je, to je izmeu ostalih primetio i Aleksis de Tokvil, ve dugo naruena u korist konformiteta. Pojedinci su i dalje slobodni da govore ta god ele; ali ako se njihovo miljenje otro suprotstavlja veinskom, bie izolovani. U najmanju ruku, njihov uticaj e biti priguen. Britanija je nekada bila drugaija: tradicionalna monarhija pod vlau nasledne elite, koja je uvala svoju vlast dozvoljavajui, pa ak i prisvajajui razliita miljenja, i hvalei se svojom tolerancijom. Ali Britanija je postala manje elitistika a vie populistika; nekonformistika struja javnog ivota postepeno je diskvalifikovana kao to je Tokvil predvideo. Danas je tamo iskrena pobuna protiv ustaljenog miljenja u svemu, od politike korektnosti do poreskih stopa, skoro jednako retka kao u Americi. Ima mnogo izvora nekonformizma. U pobonim drutvima, posebno onim sa veom religijom katolianstvom, anglicizmom, islamom, judaizmom najefikasnije i najtrajnije buntovnike tradicije temelje se na teolokim razlikama: nije sluajno to je Britanska laburistika partija nastala 1906. iz koalicije organizacija i pokreta u velikoj meri sainjenih od nekonformistikih vernika. I klasne razlike su plodno tle za buntovna oseanja. U klasno podeljenim drutvima (ili, pone-

Toni Dad

120

kad, u kastinskim zajednicama) oni na dnu imaju snanu motivaciju da se pobune protiv svog poloaja i, samim tim, protiv drutvenog poretka koji ga omoguava. Poslednjih decenija, pobuna je obino asocirala na intelektualce, vrstu prvobitno povezivanu sa protestima protiv zloupotrebe dravne vlasti krajem 19. veka, ali u nae vreme poznatiju po govoru i pisanju protiv veinskog stava. Naalost, dananji intelektualci pokazuju izrazito malo interesovanja za detalje javne politike, i radije interveniu ili protestuju u vezi sa etniki definisanim temama, gde podele izgledaju jasnije. Zato su debate o tome kako treba da upravljamo sobom preputene specijalistima i think tank institucijama, gde retko ima mesta za nekonvencionalno miljenje i odakle je javnost uglavnom iskljuena. Problem nije u tome da li se slaemo ili ne slaemo oko nekog zakona. Problem je nain na koji diskutujemo o naim zajednikim interesima. Uzmimo jedan oigledan (jer nam je poznat) primer: svaki razgovor o javnoj potronji i prednostima ili nedostacima aktivne uloge drave vrlo brzo e zapeti na dvema takama. Prva podrazumeva da se svi slaemo da porezi moraju biti minimalni i da drava ne sme da nam se petlja u ivot. Druga, praktino demagoka varijacija prve, propisuje da niko od nas ne eli da socijalizam zameni nae dobro podmazano i tradicionalno ureenje drave i ivota. Evropljani esto misle da su manji konformisti od Amerikanaca. Smeni su im verski tabori u koje se okupljaju mnogi graani Amerike, odriui se intelektualne nezavisnosti zarad grupnog jednoglasja. Upiru prstom na perverzne posledice lokalnih referenduma u Kaliforniji, gde su dobro finansirane glasake inicijative unitile poresku bazu sedme po veliini ekonomije na svetu. Ali upravo je u vajcarskoj, na nedavno odranom referendumu, izglasana zabrana izgradnje minareta, i to u zemlji gde ih ima samo etiri i gde su skoro svi muslimani zapravo sekularno orijentisane izbeglice iz Bosne. I upravo su Britanci posluno prihvatili sve, od video nadzora do pojaane policijske kontrole, u zemlji koja je

Teko zemlji

121

sada najinformisanija i najautoritarnija zemlja na svetu. Danas je Evropa u mnogo emu bolje mesto od Amerike; ali je daleko od savrenstva. ak su i intelektualci pokleknuli. Rat u Iraku rasprio je iluzije o nezavisnom miljenju velike veine britanskih i amerikih javnih linosti, koje su slepo sledile stav svojih vlada. Kritika vojske i politike vlasti koja je uvek tea u ratu gurnuta je na marginu i tretirana kao neto slino izdaji. Kontinetnalni Evropljani bili su slobodniji u kritikovanju ishitrene akcije, ali samo zato to su i njihovi lideri bili nesigurni, a njihova drutva podeljena. Moralna hrabrost neophodna za drugaije miljenje i javno zastupanje takvog stava iritirala je itaoce i sluaoce, a i danas je svuda retka. Ali rat, poput rasizma, makar nudi jasne moralne izbore. ak i danas, veina ljudi ima jasan stav o vojnoj akciji ili rasnim predrasudama. Na polju ekonomske politike, graani dananjih demokratskih drutava dre se previe skromno. Govore nam da su to pitanja za strunjake, da su ekonomija i njene implikacije daleko izvan razumevanja obinog oveka ili ene to se samo podstie sve ezoterinijim i matematikim argonom ove discipline. Retko koji obian ovek e se usuditi da preispita to to kau guverner, ministar finansija ili njihovi struni savetnici. Da to rade, rekli bi im kao to su srednjovekovni svetenici savetovali svoju pastvu da su to pitanja kojima ne treba da se optereuju. Liturgija mora da se poje na nepoznatom jeziku, razumljivom samo posveenicima. Za sve ostale, dovoljna je vera. Ali vera nije bila dovoljna. Carevi ekonomske politike u Britaniji i Americi su goli, da ne pominjemo njihove sledbenike i oboavaoce od Talina do Tbilsija. Meutim, budui da mnogi posmatrai odavno dele njihove krojake sklonosti, od njih ne treba oekivati da se bune. Moramo ponovo nauiti kako da kritikujemo one na vlasti. Ali da bismo to kredibilno radili, moramo izai iz konformistikog kruga u kojem smo, kao i oni, zarobljeni.

Toni Dad

122

Osloboenje je in volje. Nema nade da emo rekonstruisati svoju zakrljalu javnu debatu kao i ruiniranu infrastrukturu ukoliko se dovoljno ne razjarimo zbog sadanje situacije. Nijedna demokratska drava ne bi smela da pokrene nelegalni rat na osnovu svesne lai, i da proe nekanjeno. Muk sa kojim je doekana prezira vredna reakcija Buove vlade na uragan Katrinu govori o deprimirajue cininom stavu prema odgovornostima i mogunostima drave; mi premalo oekujemo od Vaingtona. Nedavna odluka amerikog Vrhovnog suda kojom se dozvoljava neogranieno korporativno finansiranje politikih kandidata i skandal u vezi sa trokovima u britanskom parlamentu ilustruju nekontrolisanu ulogu novca u dananjoj politici. Premijer Gordon Braun, komentariui izvetaj o ekonomskoj nejednakosti u Britaniji iz januara 2010, koji je potvrdio skandalozno veliki jaz izmeu bogatih i siromanih koji je njegova partija samo produbljivala, proglasio ga je otrenjujuim i priznao da jo mnogo treba da se radi. To podsea na kapetana Renoa iz filma Kazablanka: okiran sam, okiran. Za to vreme, nagli pad podrke predsedniku Obami, najveim delom zahvaljujui njegovom trapavom pokuaju da reformie zdravstvo, pogorao je nezadovoljstvo mlade generacije. Bilo bi jednostavno ponavljati skeptino zgraavanje nad nesposobnou (ili neemu gorem) onih koji nama upravljaju. Ali ako problem radikalne politike obnove prepustimo postojeoj politikoj klasi raznim blerovima, braunovima i sarkozijima, klintonima, buovima i (bojim se) obamama samo emo se jo vie razoarati. Pobuna i nepristajanje su pre svega dunosti mladih. Nije sluajno to su pokretai Francuske revolucije, poput reformatora i utemeljivaa Nju dila i posleratne Evrope, bili mnogo mlai od svojih prethodnika. Umesto da budu rezignirani, mladi ljudi e se radije suoiti s problemom i zahtevati da se on rei. Ali isto tako, kod njih je vea ansa nego kod starijih da postanu apolitini i pristanu na ideju da od politike, budui da je ona toliko

Teko zemlji

123

degradirana u nae vreme, treba odustati. Istina, bilo je situacija kada je odustajanje od politike bilo ispravan politiki izbor. U poslednjim decenijama komunistikih reima u istonoj Evropi, bilo je mesta za antipolitiku, politiku tipa kao da je i mobilizaciju snage nemonih. I zaista, zvanina politika u autoritarnom reimu samo je paravan za legitimizaciju gole moi; zaobilaenje zvanine politike samo po sebi predstavlja jak politiki in. On primorava reim da se suoi sa svojim ogranienjima ili da ogoli svoju nasilnu sutinu. Meutim, iz vrlo specifinog primera hrabrih disidenata u autoritarnim reimima ne smemo izvlaiti generalne pouke. tavie, primer antipolitike sedamdesetih, zajedno sa isticanjem ljudskih prava, verovatno je zaveo jednu generaciju mladih aktivista i naveo ih da poveruju da bi, budui da su uobiajeni putevi ka promeni beznadeno blokirani, trebalo da odustanu od politikog organizovanja i okrenu se nekompromitovanim nevladinim grupama posveenim jednom cilju. Odatle proistie da je prva pomisao mlade osobe koja eli da se angauje, da se prikljui organizacijama kao to su Amnesty International, Greenpeace, Human Rights Watch ili Lekari bez granica. Moralni impulsi su nepodloni kritici. Ali republike i demokratske drave postoje samo zahvaljujui angamanu svojih graana u upravljanju javnim poslovima. Ako aktivni ili zainteresovani graani odustanu od politike, oni time preputaju svoje drutvo najosrednjijim i najkorumpiranijim dravnim slubenicima. Danas je Donji dom britanskog parlamenta tuan prizor: salon za nametenike, klimoglavce i profesionalne pripadnike krda. Straan je barem kao i 1832, ali je tada na silu reformisan, a njegovi predstavnici lieni svojih sinekura. Ameriki senat, nekada temelj republikanske ustavnosti, srozao se na pretencioznu, nefunkcionalnu parodiju sebe samog. Francuska narodna skuptina ni ne pokuava da bude kontrolor predsednika drave, koji je zaobilazi kako mu volja.

Toni Dad

124

Tokom dugog veka ustavnog liberalizma, od Gledstona do Lindona Donsona, zapadne demokratske drave vodila je izrazito superiorna dravnika klasa. Kakvih god politikih uverenja bili, Leon Blum i Vinston eril, Luii Ejnaudi i Vili Brant, Dejvid Lojd Dord i Frenklin Ruzvelt predstavljali su politiku klasu duboko osetljivu na svoje moralne i drutvene odgovornosti. Otvoreno je pitanje da li su okolnosti proizvele takve politiare ili je kultura tog doba navela ljude ovog kalibra da se prihvate politike. Danas, nijedan od tih podsticaja ne funkcionie. Politiki govorei, nae je doba doba pigmejaca. Pa ipak, to je sve to imamo. Izbori za parlament, za kongres i narodnu skuptinu i dalje su jedini nain da pretoimo javno mnjenje u kolektivnu zakonitu akciju. Zato mladi ljudi ne smeju da izgube veru u nae politike institucije. Kada su mladi zapadnonemaki radikali ezdesetih izgubili svako potovanje za Federalnu republiku i Bundestag (parlament), oformili su vanparlamentarne akcione grupe; pretee besmislene teroristike bande Bader-Majnhof. Pobuna mora ostati u okviru zakona i traiti promene putem politikih kanala. To nije zagovaranje pasivnosti ili kompromisa. Institucije republike su degradirane pre svega novcem. to je jo gore, iz politikog renika nestali su sutina i znaenje. Veina Amerikanaca nije zadovoljna nainom na koji se rukovodi njihovom dravom, odlukama koje se donose i prekomernim uticajem interesnih grupa. U Britaniji, ispitivanja javnog mnjenja otkrivaju da razoaranost u politiare, partijske mainerije i njihove odluke nikada nije bila vea. Bilo bi pogreno ignorisati ovakvo raspoloenje. Propast demokratije nadilazi nacionalne granice. Sramni fijasko kopenhagenskog klimatskog skupa u decembru 2009. ve se oituje u cinizmu i oajanju meu mladima: ta e s njima biti ako ne shvatimo ozbiljno implikacije globalnog zagrevanja? Debakl sa zdravstvenom zatitom u SAD i finansijska kriza proizveli su oseanje nemoi ak i kod najdobronamernijih biraa. Moramo slediti svoju intuiciju da bismo izbegli katastrofu.

Teko zemlji

125

Obnavljanje javnog razgovora

Bez poznavanja vetrova i morskih struja, bez neke ideje o cilju, ljudi i drutva ne mogu dugo ostati na povrini, ni moralno ni ekonomski, ako samo izbacuju vodu iz amca. - Riard Titmus

Toni Dad

Veina kritiara nae sadanje situacije poinje od institucija. Raspravljaju o parlamentima, senatima, predsednicima i lobijima i ukazuju na degradaciju ovih institucija ili zloupotrebe vlasti koja im je poverena. Bilo koja reforma, zakljuuju oni, mora poeti odatle. Potrebni su nam novi zakoni, drugaiji izborni sistemi, ogranienja lobiranja i politikog finansiranja: treba dati vea (ili manja) ovlaenja izvrnoj vlasti i treba pronai nain da se izabrani i neizabrani zvaninici nateraju da poloe raun svojim biraima i poslodavcima: nama. Sve je to tano. Ali o takvim promenama se govori ve decenijama. Do sada bi trebalo da bude jasno da je razlog zato se nisu desile, ili zato ne funkcioniu, to to ih smiljaju, oblikuju i sprovode upravo ljudi odgovorni za ovu dilemu. Nema mnogo smisla traiti od amerikog senata da reformie svoju lobistiku praksu; kao to je Apton Sinkler primetio pre sto godina: Teko je naterati oveka da neto razume ako mu plata zavisi upravo od toga da to ne razume. Iz istih razloga, poslanici u veini evropskih zemalja koji kod biraa izazivaju razliita oseanja, od dosade do prezira nisu u situaciji da unutar svog kruga pronau nain da ponovo postanu relevantni. Moramo poeti negde drugde. Zato je u protekle tri decenije onima na vlasti bilo tako lako da ubede birae u mudrost ili makar nunost svoje politike? Zato to se nije nudila nikakva suvisla alternativa. ak i tamo gde postoje znaajna politika razmimoilaenja meu najveim partijama, ona se predstavljaju kao verzije puta ka istom cilju. Postalo je uobiajeno tvrditi da svi elimo isto, samo nam se metode razlikuju.

126

Ali to jednostavno nije tano. Bogati ne ele isto to i siromani. Oni koji se izdravaju od svog rada ne ele isto to i oni koji ive od investicija i dividendi. Oni kojima nisu potrebne javne slube jer mogu da plate privatni prevoz, kolovanje i zatitu ne ele isto to i ljudi u potpunosti oslonjeni na javni sektor. Oni koji imaju koristi od rata kao privatni izvoai radova ili ratni ideolozi imaju drugaije ciljeve od onih koji se ratu protive. Drutva su sloene institucije i ine ih suprotstavljeni interesi. Tvrditi suprotno poricati razlike meu klasama, u bogatstvu ili uticaju samo je nain za promociju jedne vrste interesa nautrb druge. To je nekada bilo oigledno, a danas nam govore da to ignoriemo kao podsticanje klasne mrnje. Isto tako, savetuju nas da gledamo svoj ekonomski interes i zanemarimo sve ostalo; i zaista, mnogi e na tome profitirati. Meutim, trite ima obiaj da favorizuje potrebe i elje koje se mogu svesti na komercijalne kriterijume ili ekonomska merila. Ako moe da se kupi ili proda, onda se moe kvantifikovati i moemo izmeriti (kvantitativni) doprinos toga kolektivnoj dobrobiti. Ali ta je sa onim dobrima koja su ljudi oduvek visoko vrednovali, ali koja se ne mogu kvantifikovati? ta je sa dobrobiti? ta je sa pravednou jednakih ansi, sa moralom? ta je sa iskljuivanjem iz drutva, prilikama ili nedostatkom prilika ili izgubljenom nadom? Takve stvari znae mnogo vie veini ljudi nego ukupni ili ak individualni profit ili rast. Uzmimo, na primer, ponienje: ta ako to tretiramo kao ekonomski troak, cenu koju drutvo plaa? ta ako reimo da kvantifikujemo tetu koja se ljudima nanosi kada ih njihovi sugraani okrivljuju jer primaju najosnovniju pomo da bi preiveli? Drugim reima, ta ako u nae procene produktivnosti, efikasnosti ili dobrobiti ukalkuliemo i razliku izmeu poniavajueg milosra i pomoi kao garantovanog prava? Moda emo zakljuiti da su univerzalne socijalne usluge, zdravstveno osiguranje ili subvencionisani javni prevoz zapravo finansijski efikasan nain za postizanje naih

Teko zemlji

127

zajednikih ciljeva. Priznajem da bi takva praksa bila sporna; kako da kavantifikujemo ponienje? Koja je merljiva cena toga to se izolovani graani liavaju gradskih resursa? Koliko smo spremni da platimo za dobro drutvo? ak i samo bogatstvo hitno treba redefinisati. Uporno se tvrdi da visoke progresivne poreske stope ili ekonomska preraspodela unitavaju bogatstvo. Takve mere nesumnjivo ograniavaju resurse nekih i pomau nekim drugima iako to kako seemo kola nema mnogo veze sa veliinom kolaa. Ako preraspodela materijalnog bogatstva ima dugoroan uticaj na ozdravljenje jedne zemlje, smirivanje socijalnih tenzija izazvanih zaviu ili porast i izjednaavanje usluga za sve, usluga koje su dotad bile dostupne samo malobrojnima, nije li drava samim tim bogatija?2928 Kao to italac primeuje, izraze poput bogatstva i bogatijeg upotrebljavam u mnogo irem znaenju od dananjeg, strogo materijalnog. Uiniti to na sveobuhvatnijoj ravni, redefinisati nau javnu raspravu meni se ini da je to jedini realan put ka promenama. Ukoliko ne budemo govorili drugaije, neemo drugaije ni razmiljati. Ima presedana za ovakvo zamiljanje politike promene. Krajem 18. veka u Francuskoj, dok se stari reim ljuljao, najznaajniji dogaaji na politikoj sceni nisu se odigravali u redovima demonstranata niti u dravnim institucijama koje su pokuavale da ih zaustave. Najvee promene odigravale su se u samom jeziku. Novinari i pamfletisti, uz ponekog politiara ili svetenika, stvarali su pomou starog jezika pravde i narodnih prava jednu novu retoriku graanskog delovanja. Budui da nisu mogli direktno da se suprotstave monarhiji, reili su da joj oduzmu legitimitet iznosei prigovore na tadanje ureenje i predlaui alternativne izvore autoriteta u koji bi narod mogao da veruje. U sutini, izmislili su savremenu politiku: i inei to, doslovno su diskreditovali sve to joj je prethodilo. Do izbijanja same Revolucije, ovaj novi politiki jezik ve je bio vrsto utemeljen: tavie, da
29 Fred Hirsch, The Social Limits to Growth (Cambridge: Harvard University Press, 1976), str. 66.

Toni Dad

128

njega nije bilo, ni sami revolucionari ne bi umeli da objasne ta rade. U poetku bee re. Danas nam govore da politika odraava nae stavove i pomae nam da oblikujemo zajedniki javni prostor. Politiari govore, a mi odgovaramo glasajui. Ali istina je sasvim drugaija. Veina ljudi ne smatra da sudeluje u bilo kakvom znaajnom razgovoru. Govore im ta da misle i kako to da misle. Primoravaju ih da se oseaju nekvalifikovanima kada se povede rasprava o detaljima nekog pitanja; a kada se govori o glavnim ciljevima, podstiu ih da misle kako su ti ciljevi odavno utvreni. Perverzne efekte ovakvog guenja istinske rasprave vidimo svuda oko sebe. U dananjoj Americi, skupovi graana i tea-party protesti predstavljaju parodiju svojih pretea iz 18. veka. Ne samo to ne otvaraju raspravu, oni je zatvaraju. Demagozi govore masi ta da misli, a kada ova pone da ponavlja njihove fraze, oni ponosno izjavljuju kako oni samo prenose miljenje naroda. U Britaniji, televizija je stavljena u ulogu sigurnosnog ventila za narodni gnev; profesionalni politiari sada tvrde da sluaju vox populi izraen direktnim telefonskim ukljuenjima gledalaca i njihovim glasanjem u televizijskim anketama po svim pitanjima, od imigracionih mera do pedofilije. Papagajski ponavljajui strahove i predrasude svoje publike, politiari su se ratosiljali tereta vostva i inicijative. Za to vreme, s druge strane Kanala, u republikanskoj Francuskoj ili tolerantnoj Holandiji, erzac-debate o nacionalnom identitetu i kriterijumima za dravljanstvo zamenile su politiku hrabrost potrebnu za suprotstavljanje narodnim predrasudama i reavanje problema integracije. I tamo se ini kao da se vodi rasprava. Ali njen okvir je paljivo zacrtan; ona nema za cilj da podstakne drugaije miljenje, nego da ga ugui. Umesto da omogui uee javnosti i umanji graansko otuenje, ova rasprava jednostavno podstie odijum javnosti prema politiarima i politici. U savremenoj demokratiji moete varati veinu ljudi sve vreme, ali to ima cenu. Moramo obnoviti drugaiju vrstu rasprave. Moramo ponovo povero-

Teko zemlji

129

vati svojim instinktima; ako se neka mera ili postupak ili odluka ine pogrenima, moramo pronai rei da to kaemo. Prema ispitivanjima javnog mnjenja, veina ljudi u Engleskoj nema mnogo poverenja u haotinu privatizaciju starih javnih dobara: javnih slubi, londonskog metroa, lokalnih autobuskih prevoznika i regionalnih bolnica, da ne pominjemo starake domove, slube za negu starijih i tome slino. Ali kada im kau da se takve stvari privatizuju da bi se utedeo javni novac i poboljala efikasnost, oni ute; ko moe da se buni?

Toni Dad

Novootvoreno socijalno pitanje

Svaki je ovek deo Kontinenta, deo Zemlje. - Don Don

Danas pred sobom imamo dve praktine dileme. Prva se moe opisati kao povratak socijalnog pitanja. Za viktorijanske reformiste ili amerike aktiviste pre reforme 1914. problem socijalnog pitanja bio je jednostavan: kako jedno liberalno drutvo treba da odgovori na siromatvo, prenaseljenost, prljavtinu, neuhranjenost i bolest u novim industrijskim gradovima? Kako da se radnike mase ukljue u zajednicu kao birai, kao graani, kao aktivni uesnici bez potresa, protesta pa ak i revolucije? ta treba uiniti da se olaka patnja i nepravda koja je do sada pritiskala radnike mase i kako da se vladajua elita natera da prepozna potrebu za promenom? Istorija 20. veka na Zapadu u velikoj meri predstavlja istoriju pokuaja da se odgovori na ova pitanja. Pokazalo sa da su odgovori spektakularno uspeni: ne samo to je revolucija izbegnuta, ve je industrijski proletarijat integrisan u neverovatnom obimu. Samo u dravama gde su vladari spreavali bilo kakve liberalne reforme, socijalno pitanje se pretvorilo u politiki izazov, to se obino zavravalo nasilnim sukobima. Polovinom 19. veka, pronicljivi posmatrai poput Karla

130

Marksa uzimali su zdravo za gotovo pretpostavku da je revolucija jedini nain prevazilaenja nejednakosti industrijskog kapitalizma. Ideja da bi taj problem mogao da se rei mirno kroz nju dilove, velika drutva i socijalne drave, jednostavno mu nikad ne bi pala na pamet. Meutim, siromatvo bilo da se meri smrtnou odojadi, prosenim ivotnim vekom, dostupnou lekova i stalnog posla ili prostom nemogunou da se kupe najosnovnije potreptine uporno je raslo od sedamdesetih godina prolog veka u Americi, Britaniji i svakoj drugoj zemlji koja je sledila njihov ekonomski model. Patoloki nusprodukti nejednakosti i siromatva kriminal, alkoholizam, nasilje i mentalne bolesti sve je to proporcionalno multiplikovano. Simptomi drutvene disfunkcionalnosti namah bi bili prepoznatljivi naim edvardovskim precima. Socijalno pitanje je ponovo aktuelno. Treba se truditi da u takvim raspravama izbegnemo isto negativne mere. Kao to je jednom primetio Vilijam Beverid, veliki engleski reformator, rizik u diskusiji i reavanju socijalnih problema krije se u njihovom svoenju na stvari poput pijanstva ili potrebe za milosrem. Pravi problem, za Beverida kao i za nas, jeste neto iri pitanje koji uslovi ine ivot ljudskog bia moguim i smislenim.3029 Time on hoe da kae da moramo reiti ta jedna drava mora da uradi da bi ljudi vodili pristojan ivot. Puko obezbeivanje donje granice siromatva ispod koje ljudi ne treba da padnu nije dovoljno. Drugi problem koji nas eka tie se drutvenih posledica tehnolokih promena. One se odvijaju ve 200 godina, jo od poetka industrijske revolucije. Sa svakim novim tehnolokim napretkom, ljudi ostaju bez posla, a njihove kvalifikacije postaju izline. Meutim, postepeno irenje kapitalizma omoguilo je nove oblike zapoljavanja iako ne uvek sa slinom nadnicom i esto sa redukcijom statusa. Uz masovno obrazovanje i univerzalnu pismenost postignutu u veini razvijenih zemalja tokom sto godina, od 1870. do 1970 nova radna mesta u novim industrijama koje proizvode nove stvari za nova
30 Jos Harris, op. cit., str. 73.

Teko zemlji

131

trita bila su dovoljna za postepeno poboljanje ivotnog standarda za veinu ljudi. Danas je situacija drugaija. Nekvalifikovani i polukvalifikovani rad brzo nestaje, ne samo zahvaljujui mehanizovanoj ili robotizovanoj proizvodnji, ve i zato to globalizovano trite rada favorizuje najrepresivnije i najnie plaene ekonomije (pre svega kinesku) na raun naprednijih i egalitarnijih zapadnih drutava. Jedini nain da razvijene zemlje konkurentno odgovore jeste da iskoriste komparativnu prednost u kapitalno intenzivnim naprednim industrijama, u kojima je na ceni jedino znanje. U takvim okolnostima, potranja za novim kvalifikacijama daleko nadmauje na kapacitet da ih pruimo a te kvalifikacije ionako bivaju prevaziene kroz nekoliko godina, ostavljajui ak i najboljeg radnika na ulici. Masovna nezaposlenost koja je nekad bila znak patologije loe postavljenih privreda sada lii na endemsku karakteristiku naprednih drutava. Najvie emu se moemo nadati jeste nedovoljna zaposlenost gde ljudi rade honorarno; prihvataju poslove daleko ispod svojih kvalifikacija, ili rade poslove za koje nije potrebna kvalifikacija i koji su tradicionalno preputani doseljenicima i mladima. Najverovatnija posledica ovog predstojeeg doba nesigurnosti gde sve vie ljudi ima razloga za strah da e izgubiti posao i postati dugorono suvino bie povratak na zavisnost od drave. ak i da se privatni sektor prihvati prekvalifikacija, honorarnog angaovanja i drugih palijativnih mera, ove programe e subvencionisati drava to ve i ini u nekim zapadnim zemljama. Nijedan privatni poslodavac ne prima radnike iz milosra. I pored toga, sve vei broj ljudi koji e se s razlogom oseati suvinima u ekonomskom ivotu svoje zemlje predstavljae ozbiljan problem za drutvo. Kao to smo videli, na sadanji pristup socijalnoj pomoi podstie stavove da su oni koji ne mogu da nau redovno zaposlenje u izvesnoj meri odgovorni za svoju situaciju. to je vie takvih ljudi meu nama, utoliko je rizik za graansku i politiku stabilnost vei.

Toni Dad

132

Novi moralni narativ

Grka etika misao poivala je na objektivnoj teleologiji ljudske prirode, verujui da postoje injenice o oveku i njegovom poloaju u svetu koje odreuju, na shvatljiv nain, da on treba da vodi kooperativan i ureen ivot. Neka verzija ovog uverenja bila je prisutna u veini kasnijih etikih uenja; moda smo sada svesniji injenice da smo toga lieni vie nego iko pre nas, jo od sofista iz petog veka, koji su prvi to uverenje doveli u pitanje. - Bernard Vilijams

Teko zemlji

Levica nije uspela da efikasno odgovori na finansijsku krizu 2008 i na ire pitanje udaljavanja od drave i pribliavanja tritu u proteklih trideset godina. Budui da nisu imali objanjenje, socijaldemokrati i njihovi liberalni i demokratski saveznici bili su u defanzivi itavu jednu generaciju, izvinjavajui se za svoju politiku i potpuno neubedljivo kritikujui politiku svojih protivnika. ak i kada nude popularne programe, ne umeju da ih odbrane od optubi za budetsku neumerenost ili dravno intervenisanje. ta da se radi? Kakav politiki ili moralni okvir levica moe da predloi ne bi li objasnila i opravdala svoje ciljeve? Nema vie mesta za stari narativ: za sveobuhvatnu teoriju svega. Niti se moemo vratiti na religiju: tagod mislili o namerama boga i njegovim oekivanjima od ljudi, injenica je da se ne moemo nadati ponovnom otkrivanju vere. U razvijenom svetu pogotovu, sve je manje i manje ljudi kojima religija predstavlja nuan ili dovoljan motiv za javno ili privatno angaovanje. S druge strane, to to bi se mnogi na Zapadu sablaznili da uju da se javna politika opravdava sa teolokog stanovita ne bi smelo da nam odvrati panju od znaaja moralnih ciljeva u ljudskim odnosima. Rasprave o ratu, pravu na abortus, eutanaziji, torturi; sporenja o javnoj potronji u zdravstvu ili kolstvu: sve ove stvari, i mnoge druge, instinktivno se formuliu renikom utemeljenim na tradicio-

133

nalnim verskim ili filozofskim tekstovima, ak i onda kad ih dananji komentatori ne poznaju. Upravo je jaz izmeu inherentno etikog karaktera javnog odluivanja i utilitarne prirode savremene politike debate odgovoran za nepoverenje prema politici i politiarima. Liberali se olako rugaju blagim etikim savetima verskih poglavara, poredei ih sa sloenou i zavodljivou modernog ivota. Trebalo bi se zamisliti nad neobino velikim uticajem pokojnog Pape Jovana Pavla II na mlade ljude, unutar ili izvan katolike vere: ljudima je potreban jezik kojim bi izrazili svoje moralne instinkte. Da to malo drugaije formuliemo: ak i da priznamo da ne postoji vii cilj u ivotu, svojim delima moramo pripisati znaenje koje ih nadilazi. Prosta tvrdnja da neto jeste ili nije u naem materijalnom interesu veinu nas uglavnom nee zadovoljiti. Da bismo ubedili druge da je neto dobro ili loe, potreban nam je jezik ciljeva, a ne sredstava. Ne moramo verovati da e nai ciljevi garantovano biti postignuti. Ali moramo u njih da verujemo. Politika skepsa je uzrok mnogih naih dilema. ak i kada bi slobodna trita funkcionisala kako se tvrdi, bilo bi teko insistirati da ona ine dovoljnu osnovu za dobro proivljen ivot. ta je tano loe u neobuzdanom finansijskom kapitalizmu, ili potroakom drutvu, kako se to zvalo u 18. veku? ta nam to instinktivno smeta u dananjem poretku i ta povodom toga moemo da uinimo? ta nam to vrea oseaj za pristojnost kada gledamo kako bogati nesmetano lobiraju na tetu svih ostalih? ta smo to izgubili? Svi smo mi deca starih Grka. Mi intuitivno shvatamo potrebu za oseanjem moralnog usmerenja; ne moramo nuno poznavati Sokratovo uenje da bismo znali da neispitan ivot nema mnogo vrednosti. Kao roeni aristotelovci, pretpostavljamo da je pravedno drutvo ono drutvo gde se pravda redovno praktikuje, a dobro drutvo ono gde se ljudi dobro ponaaju. Ali da bi takav implicitno kruni argument bio ubedljiv, moramo se sloiti oko toga ta je pravedno i dobro.

Toni Dad

134

Za Aristotela i njegove sledbenike, sutina pravde i dobrote bila je stvar konvencije koliko i definicije. Poput pornografije, ova svojstva je moda nemogue opisati, ali ete ih uvek prepoznati kad ih vidite. Prednosti razumnog bogatstva, prihvatljivog kompromisa, pravednog ili dobrog reenja bile su oigledne. Izbegavanje krajnosti bilo je vrlina samo po sebi, kao i uslov za politiku stabilnost. Meutim, ideju umerenosti dobro poznatu mnogim generacijama moralista danas je teko artikulisati. Vee ne znai uvek i bolje, vie nije uvek poeljno; ali nije popularno to rei. Jedan od uzroka nae zabune moda je i razlika izmeu prava i pravde. U Americi pogotovu, ukoliko neka stvar nije zabranjena, teko nam je da definiemo njene nedostatke. Pojam razboritosti nam ovih dana izmie; ideja da je nerazborito, ali i nepristojno da Goldman Sachs deli milijarde dolara u bonusima, i to manje od godinu dana nakon profitiranja od dareljivosti poreskih obveznika, bila bi oigledna ljudima u doba kotskog prosvetiteljstva, kao i klasinim filozofima. Nerazboritost u ovom smislu bila bi za osudu kao i finansijska prevara, i to ne samo zato to je time itava zajednica izloena riziku. Veliko dostignue prosvetiteljstva bilo je vezivanje klasinih moralnih kategorija za sekularizovanu viziju ljudskog napretka; u dobrom drutvu, ljudi nee samo iveti dobro, nego i teiti da ive bolje nego ranije. Ideja progresa ula je u etiki renik i u njemu dominirala naredna dva veka. I danas ujemo odjeke ovog nevinog optimizma kada Amerikanci poletno govore o ponovnom izmiljanju sebe. Ali ako izuzmemo prirodne nauke, da li je progres jo uvek dostian u dananjem svetu. Prosvetiteljska vizija sa bogom kao prvim pokretaem i moralnim sudijom, ili bez njega vie nije ubedljiva; potrebni su nam razlozi da bismo odabrali odreene mere, a ne neke druge. Nedostaje nam moralni narativ, zasebna koherentna pria koja odreuje svrhu naih postupaka na nain koji ih prevazilazi. Ali ta je sa stavom da je politika umetnost mogueg i da je moral neto to treba, po reima

Teko zemlji

135

nekadanjeg britanskog premijera Harolda Mekmilana, prepustiti nadbiskupima? Nisu li sve normativne odredbe ako ih ozbiljno shvatimo potencijalno netolerantne? Zar ne treba poi od neega to ve imamo, umesto od apstraktnih prvih principa? Kolektivne tenje mogu u sebi sadrati suprotstavljene ciljeve. tavie, svako istinski otvoreno drutvo elee da ih ostvari; sloboda i jednakost su najoiglednije a ve smo svi mogli da vidimo nesklad izmeu stvaranja bogatstva i zatite ivotne sredine. Neka vrsta uzajamne uzdranosti bie neophodna ako mislimo da ozbiljno shvatimo sve nae tenje; ovo vai za svaki sporazumni sistem. Ali injenica da to danas zvui toliko idealistiki mnogo govori o degradaciji javnog ivota. Idealistiki i naivno: ko jo danas veruje u takve zajednike ideale? Ali neko mora preuzeti odgovornost za ono to je Jan Patoka nazvao duom grada. Ona se ne moe veito zamenjivati beskrajnim ekonomskim rastom. Izobilje (kao to je primetio Danijel Bel) predstavlja ameriku zamenu za socijalizam. Ali, da li je to zaista najbolje to umemo?

Toni Dad

ta elimo?
Moj ivotni cilj jeste da uinim ivot prijatnijim za veliku veinu; ne brine me mnogo ako e ga to uiniti manje prijatnim za imunu manjinu. - Dozef emberlen

Od svih suprotstavljenih i samo delimino pomirljivih ciljeva kojima bismo mogli teiti, umanjivanje nejednakosti mora biti prvi. U uslovima endemske nejednakosti, svi ostali poeljni ciljevi postaju tei. Od Delhija do Detroita, siromasi i trajno obespravljeni ne mogu

136

da oekuju pravdu. Ne mogu da dobiju zdravstvenu negu, to im skrauje ivotni vek i smanjuje ivotni potencijal. Nemaju pristup kvalitetnom kolovanju, pa se ne mogu nadati ak ni minimalno sigurnom zaposlenju a kamoli sudelovanju u kulturi i civilizaciji svog drutva. U ovom smislu, nejednak pristup raznim resursima od ljudskih prava do vode ini polaznu taku svake istinski progresivne kritike sveta. Ali nejednakost nije samo tehniko pitanje. Ona ilustruje i pogorava gubitak socijalne kohezije oseaj da ivimo u raznim ograenim zajednicama ija je glavna svrha da ostali (manje uspeni od nas) ostanu van njih i da nae privilegije ostanu eksluzivno pravo nas i naih porodica: to je tragedija ovog vremena i najvea pretnja opstanku svake demokratije. Ukoliko ostanemo groteskno nejednaki, izgubiemo svaki oseaj za bratstvo: a bratstvo, uprkos tome to je kao politiki cilj apsurdno, jeste neophodan preduslov za politiku uopte. Oseanje zajednikog cilja i meusobne zavisnosti odavno se smatra stoerom svake zajednice. Zajedniko delovanje sa istim ciljem prua veliku satisfakciju, u svemu, od amaterskog sporta do profesionalne vojske. U ovom smislu, oduvek smo znali da nejednakost nije samo moralno problematina: ona je neefikasna. Pogubne posledice zavisti i mrnje koje se javljaju u oito nejednakim drutvima bile bi znatno olakane u egalitarnijim uslovima: zatvorska populacija u egalitarnim dravama svedoi o tome. Manje stratifikovana populacija takoe je i obrazovanija: poboljanje ivotnih mogunosti za one na dnu nee pokvariti izglede onih ve dobro pozicioniranih. A obrazovanije stanovnitvo ne samo to vodi kvalitetniji ivot, ono se bre i lake prilagoava turbulentnim tehnolokim promenama. Brojni dokazi govore da bi ak i dobrostojei u nejednakim drutvima bili zadovoljniji ako se jaz koji ih razdvaja od veine njihovih sugraana znatno suzi. Svakako bi bili bezbedniji. Ali to nije samo pitanje pukog sebinog interesa: iveti pored ljudi iji poloaj poziva

Teko zemlji

137

na etiku osudu drutva izaziva nelagodu ak i kod bogatih. Sebiluk je neprijatan ak sebinima. Otud i potiu ograena naselja: povlaeni ne vole da ih se podsea na njihove privilegije ukoliko one imaju moralno sumnjivu konotaciju. Naravno, moe se tvrditi da su mladi u Americi i drugde, nakon tri decenije utuvljivanja sebinog interesa imuni na takve sentimente. Ali ne verujem da je tako. Uporna potreba mladih da urade neto korisno ili dobro govori o instinktu koji nismo uspeli da potisnemo. Ne da se nismo trudili: zato bi inae univerziteti otvarali poslovne kole? Dolo je vreme da se ovaj trend preokrene. U postreligioznim drutvima poput naeg, gde veina ljudi pronalazi smisao i satisfakciju u sekularnim ciljevima, da li zaista samo preputanjem onome to je Adam Smit nazivao benevolentnim instinktima i preokretanjem svojih sebinih elja moemo proizvesti u ljudskom rodu onu harmoniju oseanja i poriva koji obuhvataju svu njegovu portvovanost i pristojnost.3130

Toni Dad

31 Adam Smith, op. cit., str 20.

138

ESTO POGLAVLJE

OBRISI ONOGA TO DOLAZI

Uspeh posleratne demokratije poiva na ravnotei proizvodnje i preraspodele, koju regulie drava. Sa globalizacijom, ova ravnotea je poremeena. Kapital je postao pokretan: proizvodnja se preselila izvan nacionalnih granica, pa tako i izvan dometa dravne preraspodele... Rast e prevagnuti nad preraspodelom, krug estitosti postae zaarani krug. - Dominik tros-Kan

Teko zemlji

U uvenom prvom pasusu svoje knjige Osamnaesti brimer Luja Bonaparte, Karl Marks primeuje da se sve znaajne injenice i osobe u svetskoj istoriji ponavljaju, prvo kao tragedija, a zatim kao farsa. Ovom stavu se moe mnogo toga prigovoriti, ali on ne iskljuuje mogunost da se ak i tragedije mogu ponoviti. Komentatori sa Zapada koji su slavili poraz komunizma bili su uvereni da nastupa doba mira i slobode. Trebalo je biti oprezniji.

Globalizacija
U prirodi je stvari da drava koja opstaje od prihoda ubranog iz drugih zemalja mora biti beskonano vie izloena preokretima vremena i sree od zemlje koja sama proizvodi svoj prihod. - Tomas Maltus

ak i ekonomije imaju svoju istoriju. Poslednje zlatno doba internacionalizacije globalizacija avant le mot odvijalo se tokom imperijalnih decenija koje su prethodile Prvom svetskom ratu. U to vreme vladalo je miljenje, kao i danas, da nama (Velikoj Britaniji, zapadnoj Evropi, Sjedinjenim Amerikim Dravama) predstoji doba

141

nevienog rasta i stabilnosti. Meunarodni rat delovao je potpuno nezamislivo. Ne samo to su velike sile imale svaki mogui razlog da ouvaju mir, ve bi rat, nakon viedecenijske industrijalizacije i velike modernizacije vojne tehnologije, bio nepojmljivo destruktivan i nepodnoljivo skup. Nijedna racionalna drava ili politiar nisu ga mogli prieljkivati. tavie, do 1914. zahvaljujui novim vidovima komunikacije, transporta i razmene sitne nacionalne svae i granina sporenja izmeu carstava i nacija izgledale su apsurdno i anahrono. Nije imalo ekonomskog smisla priati o raspadu, na primer, Austrougarskog carstva: sa svojim industrijskim centrom u Bohemiji, glavnim gradom u Beu i radnom snagom koju su inili doseljenici iz itave srednje i jugoistone Evrope, carstvo je bilo ivi dokaz internacionalizacije savremenog ekonomskog ivota. Sigurno niko nije eleo da unesrei sve sastavne delove takve prirodne zajednice samo u ime nacionalistike dogme. Internacionalna trita zamenila su nacionalne drave kao primarne jedinice ljudske aktivnosti. Za nekog ko eli vie da sazna o ogromnom samopouzdanju Evropljana pre 1914, najbolja preporuka je Kejnsova knjiga Ekonomske posledice mira: zbirka iluzija u senci rata, koja je trebalo da stavi taku na takve miroljubive bajke za narednih pedeset godina. Kao to nas Kejns podsea, internacionalizacija [drutvenog i ekonomskog ivota] bila je u praksi skoro potpuna.3231Da upotrebimo izraz koji tada jo nije bio uao u jezik: svet je bio ravna ploa. Ovaj presedan poziva na oprez. Prvo doba globalizacije okonano je naglo i krvavo. Zahvaljujui Velikom ratu i njegovim posledicama, privredni rast u Evropi dostigao je nivo iz 1913. tek pedesetih. Navodno nezaustavljiva logika ekonomije zgaena je usponom novih nacionalnih drava, meusobno sukobljenih i politiki nestabilnih. Velike imperije ruska, austrijska, turska, nemaka, a naposletku i britanska sve su sruene. Samo je Amerika imala koristi od ove
32 John Maynard Keynes, The Economic Consequences of the Peace, u The End of Laissez-Faire and the Economic Consequences of the Peace (Amherst, NY: Prometheus Books, 2004), str. 62.

Toni Dad

142

meunarodne kataklizme, pa ak ni ona nije profitirala od svoje novootkrivene hegemonije do skoro trideset godina nakon rata koji ju je uspostavio. Optimizam edvardovaca zamenila je trajna i zabrinjavajua nesigurnost. Pukotina nastala izmeu iluzija Zlatnog doba i realnosti koja je usledila u narednih etrdeset godina popunjena je ekonomskim stiskanjem kaia, politikom demagogijom i konstantnim meunarodnim konfliktima. Do 1945. zavladala je sveopta udnja za sigurnou (Kejns), koja je podmirivana obezbeivanjem javnih slubi i socijalnih zatitnih mera u svim posleratnim sistemima, od Vaingtona do Praga. Sam termin socijalno osiguranje koji je Kejns usvojio u novom amerikom znaenju postao je univerzalna skraenica za zatitne institucije konstruisane da bi se izbegao povratak na meuratnu katastrofu. Danas se ini kao da se 20. vek nikada nije dogodio. Zaslepljeni smo novom priom o integrisanom globalnom kapitalizmu, ekonomskom rastu i neizmernim blagodetima produktivnosti. Poput ranijih narativa o beskrajnom napretku, pria o globalizaciji kombinuje vrednosnu mantru (rast je dobar) i presumpciju neizbenosti: globalizacija nee nestati, ona je prirodni proces a ne ljudski izbor. Neizbena dinamika globalne ekonomske konkurencije i integracije postala je iluzija naeg vremena. Kao to jednom ree Margaret Taer: Ne postoji alternativa. Treba biti oprezan sa takvim tvrdnjama. Globalizacija predstavlja najnoviju verziju poznomodernistike vere u tehnologiju i racionalnu upravu koja je obeleila poletne posleratne decenije. Poput ovih uverenja, ona implicitno iskljuuje politiku kao arenu izbora; sistemi ekonomskih odnosa su, kako su tvrdili osamnaestovekovni fiziokrati, prirodno propisani. Kada ih jednom identifikujemo i ispravno shvatimo, preostaje nam samo da se vladamo po njihovim zakonima. Meutim, nije istina da sve globalizovanija ekonomija izjednaava bogatstvo to je odbrana globalizacije koju zastupaju njeni libe-

Teko zemlji

143

ralniji pobornici. Iako je nejednakost zaista manje izraena meu dravama, disparitet bogatstva i siromatva unutar zemalja zapravo raste. tavie, kontinuirana ekonomska ekspanzija sama po sebi ne garantuje ni jednakost ni prosperitet; ona ak nije ni pouzdani izvor ekonomskog razvoja. Nakon viedecenijskog ubrzanog rasta, BDP po glavi stanovnika u Indiji 2006. (728 dolara) samo je neznatno premaivao onaj u Podsaharskoj Africi, dok se po Indeksu ljudskog razvoja zbirnom proraunu socijalnih i ekonomskih pokazatelja ova zemlja nalazila sedamdesetak mesta ispod Kube i Meksika, da ne govorimo o potpuno razvijenim dravama. to se tie modernizacije, uprkos poletnom i mnogo hvaljenom ueu u globalizovanoj industriji i uslugama visoke tehnologije, samo je 1,3 miliona od ukupno 400 miliona indijskih radnika bilo zaposleno u novoj ekonomiji. Najblae reeno, prednosti globalizacije slivaju se do stanovnitva neobino dugo.3332 Pored toga, nemamo nikakvog razloga da verujemo da ekonomska globalizacija dovodi do politike slobode. Otvaranje kineske i drugih azijskih ekonomija samo je preselilo industrijsku proizvodnju iz visoko plaenih u slabo plaene oblasti. Zatim, Kina (poput mnogih drugih zemalja u razvoju) nije samo zemlja niskih primanja ona je takoe i pre svega zemlja niskih prava. I upravo je odsustvo prava ono to onemoguava porast zarada, to e potrajati jo neko vreme istovremeno potiskujui prava radnika u zemljama sa kojima se Kina takmii. Kineski kapitalizam ne samo to ne liberalizuje poloaj masa, ve i doprinosi njihovoj represiji. to se tie zablude da e globalizacija smanjiti uticaj drave i stvoriti korporativne trine drave, gde e ogromne meunarodne korporacije igrati presudnu ulogu u meunarodnoj ekonomskoj politici: kriza 2008. pokazala je da je ovo fantazam. Kada banke propadaju, kada nezaposlenost dramatino raste, kada je potrebno sveobuhvatno korektivno delovanje, ne postoji korporativna trina drava.
33 Pankaj Mishra, Myth of the New India, New York Times, 6. jul, 2006.

Toni Dad

144

Postoji samo onakva drava kakvu poznajemo od 18. veka. To je sve to imamo. Nakon viedecenijskog relativnog zapostavljanja, nacionalne drave moraju ponovo preuzeti dominantnu ulogu u meunarodnim odnosima. Stanovnitvo e pod pretnjom sve vee ekonomske i fizike nesigurnosti zatitu potraiti u politikim simbolima, pravnim resursima i fizikim barijerama koje samo teritorijalna drava moe da prui. Ovo se ve deava u mnogim zemljama: obratite panju na porast popularnosti protekcionizma u amerikoj politici, na popularnost antiimigrantskih partija irom zapadne Evrope, na sveopte zahteve za podizanjem zidova, barijera, i uvoenjem testova. Meunarodni kapital i dalje izmie domaoj politikoj regulativi. Ali zarade, penzije i sve ostalo to je bitno radnom stanovnitvu jedne zemlje i dalje se ugovara i osporava lokalno. Uz probleme koje donose globalizacija i njene pratee krize, od drave e se sve glasnije zahtevati da rei nastale tenzije. Kao jedina institucija koja stoji izmeu pojedinaca i nedravnih aktera, poput banaka ili meunarodnih korporacija, kao jedino regulatorno telo izmeu transnacionalnih agencija i lokalnih interesa, teritorijalna drava e najverovatnije biti politiki sve znaajnija. Znaajna je i injenica da su u Nemakoj demohriani Angele Merkel tiho odustali od svog kratkotrajnog trinog entuzijazma, pribliivi se narodnoj identifikaciji sa socijalnom trinom dravom kao zatitom od ekscesivnosti globalizovanih finansija. Ovo moda deluje kontradiktorno. Zar se globalizovana budunost i uopte uzev, internacionalizacija zakona i propisa u proteklih pedeset godina ne temelji upravo na mogunosti prevazilaenja konvencionalne drave? Trebalo bi da se pribliavamo kooperativnom transdravnom dobu, gde e svi sukobi karakteristini za teritorijalno definisane politike zajednice biti preputeni istorijskom seanju. Ali isto kao to su posredne drutvene institucije politike stranke, sindikati, ustavi i zakoni ograniavale vlast kraljeva i tirana, tako bi sada sama drava mogla postati osnovna posredna institucija, koja

Teko zemlji

145

stoji izmeu nemonog, nezatienog graanina i neodgovornih, nepouzdanih korporacija ili meunarodnih agencija. I drava barem ona demokratska zadrava jedinstveni legitimitet u oima svojih graana. Jedino ona im polae raune, kao i oni njoj. Nita od svega ovoga ne bi bilo vano da su protivrenosti globalizacije samo prolazna pojava, da preivljavamo tranzicioni trenutak izmeu poslednjih godina nacionalne drave i novog poletnog doba globalne vladavine. Ali da li smo ba sigurni da je globalizacija dola da ostane? Da e ekonomska internacionalizacija oznaiti kraj nacionalne politike? Ne bi nam bilo prvi put da u tome pogreimo. Do sada je trebalo da nauimo da politika ostaje nacionalna, ak i bez ekonomije; istorija 20. veka prua nam brojne dokaze da ak i u zdravim demokratskim drutvima loi politiki izbori obino prevagnu nad racionalnim ekonomskim kalkulacijama.

Toni Dad

Promiljanje drave
Za jednu vladu je vano da ne obavlja ono to ve rade pojedinci, radei to malo bolje ili malo gore od njih; ve da se prihvati onih stvari koje trenutno ne radi niko. - Don Mejnard Kejns

Ako emo zaista biti svedoci povratka drave, pojaane potrebe za sigurnou i resursima koje samo drava moe da prui, onda treba da obratimo vie panje na stvari koje drava moe da radi. Uspeh meovitih privreda u poslednjih pedeset godina navela je mlau generaciju da stabilnost uzima zdravo za gotovo i da zahteva eliminaciju stega poput poreza, regulacija i uopte dravnog uplitanja. Ignorisanje javnog sektora postalo je deo standardnog politikog renika u velikom delu razvijenog sveta.

146

Ali jedino drava moe u neophodnoj meri da odgovori na probleme koje donosi globalna konkurencija. To nisu izazovi koje moe da shvati, a kamoli rei, bilo koji privatni poslodavac ili industrija. Najvie to se moe oekivati od privatnog sektora jeste kratkorono lobiranje za ouvanje nekih radnih mesta ili zatitu pojedinih sektora to je recept upravo za one patoloke pojave i neefikasnosti koje se obino povezuju sa javnim vlasnitvom. Reformatori iz poznog viktorijanskog perioda i njihovi naslednici u 20. veku okrenuli su se dravi u popravljanju nedostataka trita. Ono to nisu mogli da oekuju da e se desiti prirodno upravo obrnuto, poto su prirodni tokovi trita i stvorili socijalno pitanje moralo se planirati, sprovoditi i, po potrebi, nametati s vrha. Danas imamo slinu dilemu. Budui da smo u proteklih trideset godina redukovali javno vlasnitvo i uplitanje drave, danas smo u situaciji da prihvatamo de facto dravnu akciju kakva nije viena od Velike depresije. Reakcija protiv neobuzdanih finansijskih trita i groteskno neproporcionalnih dobitaka malobrojnih u poreenju sa gubicima mnogih obavezalo je dravu da se svuda umea. Ali od 1989. zadovoljno smo sebi estitali konani poraz svemone drave, pa sada ne moemo sebi da objasnimo zato nam je intervencija potrebna i koji je njen cilj. Moramo ponovo nauiti da promiljamo dravu. Na kraju, ona je oduvek bila tu. U Americi, zemlji sklonoj potcenjivanju uloge drave u ivotu ljudi, Vaington je podravao, pa ak i subvencionisao pojedine privredne aktere, eleznike barone, uzgajivae penice, proizvoae automobila, avio-industriju, elezare i mnoge druge. tagod Amerikanci voleli da misle, njihova vlada je oduvek drala ekonomski kola u ruci. Ono po emu se Amerika razlikuje od svih ostalih razvijenih zemalja, jeste vladajue uverenje da to nije istina. Umesto toga, drava je satanizovana kao izvor privrednih neuspeha. Do devedesetih godina prolog veka, ovaj retoriki trik poeli su da imitiraju u Irskoj, Poljskoj i nekim delovima Latinske Amerike, kao i u Britaniji; opteprihvaeni stav podrazumevao je ograniavanje

Teko zemlji

147

javnog sektora, gde god je to bilo mogue, na administrativne i bezbednosne funkcije. U fantastino ironinom obrtu, ideoloki neprijatelji drave, od Margaret Taer do dananjih republikanaca, praktino su prihvatili stav Sidnija Veba, utemeljivaa fabijanskog socijalizma, koji je uporno tvrdio da budunost pripada velikim administrativnim dravama, gde zvaninici vladaju a policija odrava red i mir. Kako da, suoeni sa ovim snanim negativnim mitom, opiemo pravu ulogu drave? Trebalo bi poeti ukazivanjem, za ta je do sada levica bila nesposobna, na realno zlo koje su nanosili i jo uvek mogu da nanesu svemoni suvereni. Tu postoje dva legitimna problema. Prvi je prisila. Politika sloboda ne sastoji se, u prvom redu, od toga da vas drava ostavi na miru; nijedna savremena dravna uprava niti moe niti treba da ignorie svoje graane. Sloboda se ogleda u naem pravu da se ne sloimo sa ciljevima drave i da svoje primedbe i ciljeve iznesemo ne bojei se odmazde. Ovo je komplikovanije nego to zvui: ak ni dobronamerne drave i vlade ne vole da vide firme, zajednice ili pojedince koji uporno odbijaju da se povinuju eljama veine. Efikasnost ne bi trebalo da bude opravdanje za sramnu nejednakost; niti se na nju moe pozivati u guenju pobune za socijalnu pravdu. Bolje je biti slobodan nego iveti u efikasnoj dravi bilo kog politikog sistema, ako je to cena efikasnosti. Druga primedba aktivistikim dravama jeste da one prave pogrene procene. A kada drava grei, obino to radi u dramatinim razmerama: srednjokolsko obrazovanje u Engleskoj od ezdesetih godina na ovamo dobra je ilustracija. Ameriki sociolog Dejms Skot mudro je pisao o prednostima onoga to je nazvao lokalno znanje. to je jedno drutvo raznovrsnije i komplikovanije, utoliko je vea ansa da oni na vrhu ne znaju nita o stvarnosti na dnu. Ima granica, pie on, naeg mogueg znanja o jednom sloenom funkcionalnom poretku.3433Prednosti dravne intervencije za javno dobro moraju se uvek izvagati sa ovom jednostavnom istinom.
34 James C. Scott, Seeing Like a State (New Haven, CT: Yale University Press, 1998), str. 7.

Toni Dad

148

Ova primedba razlikuje se od one Hajekove i njegovih austrijskih kolega, koji su se protivili planiranju s vrha na optim principima. Ali planiranje moda jeste a moda i nije najefikasniji nain postizanja ekonomskih ciljeva; prednosti javnog delovanja moraju se uporediti sa rizicima guenja individualnog znanja i inicijative. Reenja e varirati od sluaja do sluaja i ne bi smela biti dogmatski predodreena. Oslobodili smo se pretpostavke iz polovine 20. veka nikad univerzalne, ali svakako popularne da je drava najbolje reenje svakog mogueg problema. Sada se moramo osloboditi obrnute ideje: da je drava po definiciji i uvek najgora mogua opcija. Zamisao da postoje odreene oblasti gde drava ne samo to moe, nego i treba da intervenie, nesumnjivo je predstavljala anatemu za konzervativce; sam Hajek nije video nespojivost ekonomske konkurencije (pod kojom je podrazumevao trite) i irokog sistema socijalnih usluga dokle god ove usluge nisu tako zamiljene da konkurenciju ine neefikasnom na generalnom planu.3534 Ali ta je to kod dravnih usluga to, ukoliko je loe zamiljeno, ini konkurenciju neefikasnom? Nema uoptenog odgovora: to zavisi od same usluge i od toga koliku efikasnost oekujemo od konkurencije. Majkl Oukot, koji je smatrao da je neefikasna ili poremeena konkurencija najgori mogui ishod, predlagao je da se projekti u kojima se konkurencija ne moe uspostaviti kao kontrolni agent moraju prepustiti dravnom sektoru. Uloga drave u ekonomskom ivotu bila je, u sutini, pragmatino pitanje. Kejns je, tipino za njega, otiao korak dalje. Glavni zadatak ekonomista, pisao je 1926, jeste da paljivo naprave razliku izmeu dravne agende i ne-agende.3635Oito da ova agenda varira u zavisnosti od politike onih koji je postavljaju. Liberali se mogu ograniiti na ublaavanje siromatva, ekstremne nejednakosti i nepovoljnih ivotnih mogunosti. Konzervativci e ograniiti agendu na zakonodavstvo koje daje prednost dobro regulisanom konkurentnom
35 Friedrich Hayek, op. cit., str. 87. 36 Keynes, The End of Laissez-Faire, str. 37.

Teko zemlji

149

tritu. Ali nesporno je da je jednoj dravi potrebna agenda i nain da je sprovede. ta je onda sa dananjim uverenjem da moemo imati ili benevolentne socijalne drave ili efikasna slobodna trita koja podstiu rast, ali ne i jedno i drugo? O tome je Karl Poper, Hajekov sunarodnik, imao neto da kae: Slobodno trite je paradoksalno. Ako se drava ne umea, onda e se umeati druge polupolitike organizacije, poput monopolista, fondacija, sindikata i tako dalje, to e slobodu trita svesti na fikciju.3736Ovaj paradoks je od sutinske vanosti. Trite je uvek izloeno riziku da e ga deformisati previe moni uesnici, ije ponaanje na kraju spreava dravu da se umea i zatiti njegovo funkcionisanje. Trite vremenom samo sebi postaje najvei neprijatelj. tavie, plemeniti i, na kraju, uspeni pokuaji njudilovaca da podignu ameriki kapitalizam na noge, nailazili su na najei otpor mnogih koji su kasnije od njih profitirali. Ali iako propast trita moe biti katastrofalna, trini uspeh nosi jednaku politiku opasnost. Uloga drave nije samo da pospremi lom kad neregulisana ekonomija eksplodira. Ona mora i da obuzda efekte neumerenih dobitaka. Konano, mnogim zapadnim industrijskim dravama ilo je jako dobro u doba edvardovske socijalne reforme: na optem planu, rast je bio brz i bogatstvo se umnoavalo. Ali profit je bilo loe raspodeljen i upravo je to dovelo do zahteva za reformom i regulacijom. Drava moe da postigne neke stvari koje nijedna osoba ili grupa ne mogu sami. Iako ovek moe da napravi stazu oko svoje bate, teko bi mogao da napravi autoput do susednog grada niti bi se izlagao tom troku, jer toliki novac nikad ne bi povratio. To nije nita novo. Sve je ovo dobro poznato itaocima Bogatstva naroda, gde Adam Smit pie da ima odreenih javnih institucija i potreba drutva, ijim profitom nikad ne bi bili otplaeni trokovi bilo kog pojedinca ili malog broja ljudi.3837
37 Citirano prema: Malachi Hacohen, op. cit., str. 502. 38 Citirano prema: Emma Rothschild, op. cit., str. 239.

Toni Dad

150

ak ni najvei altruisti meu nama ne mogu da deluju sami. Niti se moemo boriti za javne ciljeve dobrovoljnim udruivanjem, poput verskih inicijativa. Zamislite da se grupa ljudi okupi i dogovori da napravi i odrava igralite, prvenstveno za sebe, ali nasred svog sela i otvoreno za sve. ak i da ovi plemeniti dobrovoljci uspeju da prikupe dovoljno novca za taj posao, nastae problemi. Kako da zabrane drugima grebatorima da uivaju u njihovom radu, a da nisu nita doprineli? Treba li da ograde igralite i ostalima zabrane pristup? Da li da naplauju ulaz? Ali u tom sluaju igralite postaje privatno. Javna dobra ukoliko e ostati javna moraju se obezbediti o javnom troku. Da li bi trite to moglo da izvede bolje? Zato neko ne bi izgradio igralite i naplaivao karte? Sa dovoljno muterija, mogao bi da spusti cenu ulaznice toliko da skoro svi mogu da plate. Problem je to trite ne moe da zadovolji svaku takozvanu opcionu potranju: iznos koji bi svaki pojedinac bio spreman da plati za retke prilike kada eli da koristi igralite. Svi bismo voleli da imamo lepo igralite u selu, kao to bismo voleli dobre vozove do najblieg grada, dobro opremljene prodavnice, potu na zgodnoj lokaciji i tako dalje. Ali jedini nain da nas nateraju da to platimo i grebatore meu nama jeste opte oporezivanje. Niko nije smislio bolji nain za objedinjavanje pojedinanih elja u kolektivno dobro. ini se da nevidljiva ruka trita nije ba od pomoi kada je re o praktinom zakonodavstvu. Previe je ivotnih oblasti gde svoje kolektivne interese ne moemo ostvariti ako razmiljamo iskljuivo o tome ta je najbolje za svakoga od nas pojedinano. Danas, kada trite i sloboda linih interesa tako oigledno ne vode kolektivnom dobru, moramo znati kada da interveniemo.

Teko zemlji

151

eleznice: jedna analiza

eleznike stanice... ne ine, kako bi se reklo, deo gradskog okruenja, ve je u njima sadrana sutina jednog grada, kao to je na njihovim tablama ispisano njegovo ime. - Marsel Prust

Toni Dad

Zamislite jednu klasinu elezniku stanicu: stanicu Waterloo u Londonu, na primer, ili Gare de lEst u Parizu, ili dramatinu Victoria Terminus u Mumbaju, ili berlinsku velianstvenu novu stanicu Hauptbahnhof. U ovim katedralama savremenog ivota, privatni sektor ima svoje mesto: nema razloga da kiosci ili barovi budu u dravnom vlasnitvu. Svako ko pamti osuene sendvie u plastinoj foliji iz bifea British Rail, odmah e se sloiti da konkurenciju u ovoj oblasti treba podrati. Ali vozovi se ne mogu organizovati konkurentno. eleznice su poput poljoprivrede ili pote istovremeno i privredna aktivnost i kljuna javna dobra. tavie, elezniki sistem ne moete uiniti efikasnijim tako to ete staviti dva voza na ine i videti koji radi bolje, kao kad poredite dve vrste putera u supermarketu. Putnici ne biraju izmeu dva simultana voza, rukovodei se izgledom, komforom ili cenom. Oni ulaze u voz koji doe. eleznice su prirodni monopoli. To ne znai da se eleznice ne mogu privatizovati. I to se radilo u mnogim zemljama. Ali posledice su najee perverzne. Zamislite da je drava odobrila Safeway-u petogodinji monopol na supermarkete na prostoru od Bostona do Providensa, ili od Londona do Bristola. Zamislite jo i da je drava garantovala Safeway-u eventualne gubitke u poslovanju. Na kraju, Safeway dobija brojna pisana uputstva o tome ta da prodaje, o rasponu cena po kojima to prodaje, i o dozvoljenom radnom vremenu i radnim danima. Naravno, nijedan supermarket koji dri do sebe ne bi prihvatio ovu ponudu niti bi je ijedan normalan politiar predloio. Ali ovo

152

su, u osnovi, uslovi koje privatne kompanije nameu eleznici u Britaniji od sredine devedesetih: kombinujui najgoru monopolsku trinu kontrolu, dravnu intervenciju i moralni rizik. Razlog zato je poreenje sa supermarketima apsurdno je taj to je konkurencija meu prodavnicama ekonomski smislena. Ali konkurencija meu eleznikim kompanijama na istoj mrei pruga jednostavno nije mogua. U tom sluaju, monopol bi trebalo ostaviti u javnim rukama. Argumenti o efikasnosti, koji se obino poteu u pravdanju privatnog preduzetnitva, ne vae u sluaju javnog prevoza. Kod javnog prevoza je paradoksalna jedna prosta injenica: to je javni prevoz bolji, to je manje efikasan. Tako e privatna firma koja nudi brze autobuse onima koji mogu da ih priute, izbegavajui udaljena sela gde bi se vozio samo poneki penzioner, doneti vei profit svom vlasniku. U tom smislu je efikasna. Ali neko drava ili optina ipak mora da prui neprofitabilnu, neefikasnu lokalnu uslugu tim penzionerima. U odsustvu takve slube, svakako e biti kratkoronih ekonomskih dobitaka. Ali oni e naneti trajnu tetu itavoj zajednici tetu koju je teko kvantifikovati, ali koja je nesumnjivo realna: privatizacija britanskog autobuskog prevoza je pravi primer. Kao to se moglo predvideti, posledica konkurentnih autobusa osim u Londonu, gde je potranja bila ogromna bilo je reduciranje usluga; poveanje trokova za javni sektor; nagli skok cena do nivoa koji je trite moglo da podnese i pozamaan profit za privatnike. Vozovi su, kao i autobusi, pre svega socijalna usluga. Skoro svako bi mogao da upravlja profitabilnom voznom linijom, ako jedino mora da obezbedi brze vozove na linijama London-Endinburg, ParizMarsej, Boston-Vaington. Ali ta je sa vozovima za ona mesta do kojih ljudi samo povremeno putuju? Nijedan pojedinac nee eleti da odvoji potrebna sredstva i plati ekonomski troak takve usluge u retkim prilikama kada su mu potrebne. Samo kolektiv drava, vlada, lokalne vlasti moe to da uini. Subvencije potrebne za ovo

Teko zemlji

153

uvek e odreenoj vrsti ekonomista izgledati neefikasno: zar ne bi bilo jeftinije iupati ine, pa neka svako putuje svojim kolima? Godinu dana pre nego to su britanske eleznice privatizvane, 1996, British Rail se hvalio najniim dravnim subvencijama za eleznice u Evropi. Te godine, Francuzi su planirali da u svoju eleznicu uloe 24 evra po glavi stanovnika, Italijani 38, a Britanci samo 10. Pored toga, istih tih godina, britansko ministarstvo finansija zahtevalo je kamatu od 10% za svoju investiciju u elektrifikaciju glavne pruge na istonoj obali Engleske to je mnogo via stopa od one odobrene za izgradnju autoputeva. Takve razlike su se ogledale u kvalitetu usluga nacionalnih sistema u ovim zemljama. One i objanjavaju zato je britanska eleznica mogla biti privatizovana jedino uz velike gubitke, jer joj je infrastruktura bila toliko dotrajala: malo je kupaca bilo spremno na rizik, osim uz skupe garancije. Cicijake investicije britanskog ministarstva finansija u svoju nacionalizovanu mreu pruga ili amerike administracije u dravni Amtrak govore o tome da dravno vlasnitvo kao takvo nije garancija da e se transportnim sistemom dobro upravljati. S druge strane, iako su neki tradicionalno privatni elezniki sistemi dobro finansirani i pruaju (zapravo, od njih se trai da pruaju) prvorazrednu javnu uslugu regionalne eleznice u vajcarskoj su dobar primer veina to ne radi. Investicioni kontrast izmeu SAD i Britanije s jedne strane i veine zemalja kontinentalne Evrope s druge, ilustruje moju poentu. Francuzi i Italijani su dugo svoje eleznice tretirali kao socijalnu uslugu. Vozovi do udaljenih oblasti, koliko god bili neprofitabilni, odravaju lokalne zajednice. Smanjuju zagaenje ivotne sredine, nudei alternativu za prevoz automobilom. eleznika stanica i objekti koje ona prua i najmanjim zajednicama ujedno su i simptom i simbol drutva kao zajednikog cilja. Ve sam naveo da su vozovi za udaljena podruja drutveno smisleni, ak i kad su ekonomski neefikasni. Ali tu se namee jedno vano pitanje. ta se tano podrazumeva pod efikasnou i neefikasnou

Toni Dad

154

jedne javne usluge? Trokovi su oigledno jedan faktor ne moemo jednostavno tampati novac da platimo sva javna dobra koja elimo. ak i najpomirljiviji socijaldemokrata mora prihvatiti potrebu da se neki izbor mora napraviti. Ali ima vie vrsta trokova, koji se moraju uzeti u obzir kada se odluuje o prioritetima: postoje i cena proputene prilike ono to gubimo kada donesemo pogrenu odluku. Poetkom ezdesetih, britanska vlada usvojila je preporuke komisije kojom je predsedavao dr Riard Biing, i zatvorila 34% eleznike mree u zemlji na ime tednje i efikasnosti. etrdeset godina kasnije u prilici smo da procenimo pravu cenu ove katastrofalne odluke: cena izgradnje autoputeva i podsticanja kupovine automobila za ivotnu okolinu; teta naneta hiljadama gradova i sela koji su ostali bez meusobnih veza i veza sa ostatkom zemlje; ogroman troak ponovne izgradnje, renoviranja i ponovnog otvaranja naputenih pruga decenijama kasnije, kada je njihova vrednost opet prepoznata. Koliko su onda preporuke dr Biera zaista bile efikasne? Jedini nain da takve greke ubudue izbegnemo jeste da razmislimo o kriterijumima koje koristimo u proceni razliitih trokova: drutvenih, ekolokih, ljudskih, estetskih, kulturnih, kao i ekonomskih. Upravo tu je primer javnog prevoza uopte, a konkretno eleznice, za nas ilustrativan. Javni prevoz nije samo jedna u nizu usluga, a vozovi nisu samo jo jedan nain da se stigne od take A do take B. Njihova pojava poetkom 19. veka koincidirala je sa raanjem modernog drutva i uslune drave; sudbine ovih institucija usko su povezane. Od putanja vozova u promet, putovanje je bilo i simbol i simptom modernizma: vozovi uz bicikle, motocikle, automobile i avione pojavljuju se u umetnosti i trgovini kao dokaz da jedno drutvo ivi u dosluhu s vremenom. Meutim, u najveem broju sluajeva, isticanje jednog oblika prevoza kao simbola novine i savremenosti bilo je efemerno. Bicikli su bili novi samo jednom, devedesetih godina 19. veka. Motocikli su bili novi devetsto dvadesetih, za faiste

Teko zemlji

155

i londonsku mladu aristokratiju (od tada su retro). Automobili su (poput aviona) bili novi tokom edvardovske decenije i ponovo, nakratko, devetsto pedesetih; od tada simbolizuju mnoge stvari pouzdanost, prosperitet, razmetljivu potronju, slobodu, ali ne i modernizam kao takav. eleznice su drugaije. Vozovi su ve bili simbol savremenog ivota do osamsto etrdesetih zato su i bili zanimljivi modernistikim slikarima, od Tarnera do Monea. Jo uvek su igrali tu ulogu u doba velikih ekspres-vozova osamsto devedesetih. Elektrifikovani podzemni vozovi inspirisali su modernistike pesnike i ilustratore nakon 1990; nita nije bilo modernije od novih, aerodinaminih putnikih vagona koji su krasili ekspresionistike postere devetsto tridesetih. Danas su japanski Shinkansen i francuski TGV simboli tehnolokog napretka i visokog komfora, putujui brzinom od 300 km/h. ini se da su vozovi stalno aktuelni iako ih ponekad izgubimo iz vida: u ovom smislu, drava bez efikasne eleznike mree sutinski je zaostala. Isto vai i za eleznike stanice. Benzinska stanica [sic] kakvu pamtimo izaziva nostalgiju, ali je svuda zamenjena funkcionalnom novom verzijom, i u svom prvobitnom obliku ivi samo u naem seanju. Aerodromi obino (i naalost) ostaju tu i nakon to postanu estetski ili funkcionalno nepotrebni; ali niko ne bi poeleo da ih zadri zbog njih samih, niti bi pomislio da aerodrom izgraen tridesetih, pa ak i ezdesetih, danas moe biti od ikakve koristi. Ali eleznike stanice podignute pre sto, ili ak sto pedeset godina pariska Gare De lEst (1852), Paddington stanica u Londonu (1854), Keleti plyaudvar u Budimpeti (1884), Hauptbahnhof u Cirihu (1893) ne samo to mame divljenje: one su estetski ugodne i funkcioniu. to je jo vanije, one funkcioniu jednako dobro kao i onda kad su izgraene. Ovo je svedoanstvo o kvalitetu njihovog dizajna i konstrukcije, naravno; ali to takoe govori o njihovoj trajnoj relevantnosti. One ne zastarevaju. Stanice nisu samo dodatak modernom ivotu, ili njegov deo, ili njegov nusprodukt. Poput vozova koje otpremaju, stanice su neraz-

Toni Dad

156

dvojni deo samog modernog sveta. Topografija i svakodnevni ivot gradova, od Milana do Mumbaja, bili bi nezamislivo izmenjeni kad bi njihovi veliki vozni terminali iznenada nestali. London bi bio nezamisliv (i nemogu za ivot) bez svog metroa i upravo zato nam poniavajue neuspeni pokuaji Novih laburista da privatizuju metro toliko govore o njihovom stavu prema modernoj dravi uopte. Dotrajala ali neizostavna podzemna mrea Njujorka predstavlja ilu kucavicu tog grada. Previe spremno prihvatamo pretpostavku da je glavni inilac modernizma pojedinac: nedeljiva jedinka, samostalna osoba, slobodna individua, nesputani graanin. Ovaj slobodni pojedinac esto se poredi sa nesamostalnim i poslunim podanikom iz predmodernog doba. Ima neega u tome: individualizam moda stvarno jeste krilatica naeg vremena, ali ona u svakom sluaju govori o povezanoj izolovanosti beinog doba. Meutim, glavni inilac modernog ivota nije nesputani pojedinac, ve drutvo. Tanije, graansko ili (kako bi se reklo u 19. veku) buroasko drutvo. eleznice ostaju neophodni i prirodni dodatak graanskom drutvu. One predstavljaju kolektivni projekat radi individualne koristi. Ne mogu da preive bez zajednikog dogovora i, u poslednje vreme, bez zajednikih ulaganja; po svojoj nameni, one nude praktinu korist i pojedincu i kolektivu. To je neto to ni trite ni globalizacija ne mogu osim srenim spletom okolnosti. eleznice nisu oduvek titile ivotnu sredinu iako je parna maina uopte uzev napravila manju tetu od svojih rivala sa unutranjim sagorevanjem ali od najranijih dana, bile su i morale su biti drutveno odgovorne. To je jedan od razloga zato nisu bile profitabilne. Ako odustanemo od eleznice, ili je prepustimo privatnom sektoru i izbegnemo kolektivnu odgovornst za njenu sudbinu, izgubiemo vrednu praktinu prednost ija e zamena ili obnavljanje biti neodrivo skupi. Ako odbacimo eleznike stanice kao to smo poeli da radimo pedesetih i ezdesetih, vandalskim unitavanjem stanice Juston, Gare Montparnasse, i pre svega, velike stanice Pen-

Teko zemlji

157

silvanija na Menhetnu odbaciemo i seanje na siguran graanski ivot. Nije sluajno to je Margaret Taer odbijala da putuje vozom. Ako ne vidimo razlog za poveanje naih kolektivnih ulaganja u vozove, to nee biti samo zato to smo svi odluili da se povuemo u ograena naselja i to nam vie nije potrebno nita osim privatnih automobila, kojima emo putovati iz jednog takvog naselja u drugo. To e biti zato to smo postali ograeni pojedinci koji ne umeju da dele javni prostor. Posledice takvog gubitka bie daleko ozbiljnije od nestanka jednog od mnogih prevoznih sistema. To e znaiti da smo zavrili sa samim modernim ivotom.

Toni Dad

Politika straha
Ispostavilo se da je navodni nesklad izmeu slobode i bezbednosti... samo himera. Jer nema slobode ako je ne garantuje drava, i obrnuto, samo drava koju kontroliu slobodni graani moe tim graanima da ponudi neki razuman stepen bezbednosti. - Karl Poper

Argument za oivljavanje drave ne temelji se samo na doprinosu koji je drava pruila modernom drutvu kao savremenom projektu; tu je jo jedan urgentniji problem. Stupili smo u doba straha. Nesigurnost je ponovo aktivan faktor u politikom ivotu demokratskih zemalja na Zapadu. Nesigurnost koju raa terorizam, svakako; ali i jo opasniji strah od nekontrolisane brzine promena, strah od gubitka posla, strah od poraza u sve manje jednakoj raspodeli resursa, strah od gubljenja kontrole u okolnostima i rutinama naeg svakodnevnog ivota. I moda, pre svega, strah da moda nismo samo mi jedini koji vie ne umeju da kontroliu svoj ivot, ve da su i oni na vlasti izgubili kontolu, da su zagospodarile jae sile.

158

Mi na Zapadu smo imali dugogodinju stabilnost, ivei u iluziji beskrajnog ekonomskog napretka. Ali sve je to sada za nama. U doglednoj budunosti, biemo duboko ekonomski nesigurni. Sve smo manje sigurni i u nae zajednike ciljeve, ekoloku budunost, svoju linu bezbednost manje nego ikad od Drugog svetskog rata. Nemamo pojma kakav e svet naslediti naa deca, ali ne smemo se vie zavaravati time da taj svet mora liiti na ovaj na. Najbolji razlog koji imamo za nadu da neemo ponoviti greke iz devetsto tridesetih jeste to znamo kako to izgleda. Koliko god nae istorijsko pamenje bilo loe, male su anse da emo zaboraviti ba sve istorijske lekcije. Mnogo je verovatnije da emo napraviti nove greke uz perverzne politike posledice. tavie, verovatno nas je od njih vie sauvala srea nego mudrost. Ali ne bi bilo mudro spavati na tim lovorikama. Godine 2008, 43% amerikih biraa glasalo je da Saru Pejlin postavi za potpredsednicu SAD to je samo na korak od najmonijeg politikog poloaja na svetu. Kao holandski demagozi koji igraju na kartu lokalnog straha od muslimanskih doseljenika ili francuski politiari koji zloupotrebljavaju nervozu oko razvodnjavanja francuskog identiteta, Pejlin i njoj slini mogu samo da imaju koristi od sve vee konfuzije i napetosti zbog navodno nesavladivih promena. Prepoznavanje smanjuje nesigurnost, pa nam je stoga lake da opiemo i borimo se protiv onoga to smatramo da razumemo: terorista, imigranata, gubitka posla ili kriminala. Ali pravi izvori nesigurnosti predstojeih decenija bie oni koje veina nas ne ume da definie: dramatine klimatske promene i njihove drutvene i ekoloke posledice; imperijalno propadanje i mali ratovi koje ono donosi; kolektivna politika nemo u reavanju dalekih nemira sa uznemirujuim lokalnim posledicama. Ovo su pretnje koje e ovinistiki politiari najbolje umeti da iskoriste, upravo zato to one lako vode u ponienje i izazivaju bes. to je jedno drutvo izloenije, to je drava slabija, a iluzorna vera u trite vea, utoliko je vei rizik od politike odmazde. U

Teko zemlji

159

bivim komunistikim dravama, itava jedna generacija odgajana je da veruje u slobodno trite i minimalnu dravu; ne samo zato to je to navodno samo po sebi dobro, ve i zato to je to predstavljalo suprotnost svemu to nije valjalo u starom reimu. Tamo gde je kleptokapitalizam sa zabrinjavajuom lakoom nasledio korumpirani socijalistiki reim, do sada neviena nesigurnost verovatno e predstavljati veliku pretnju krhkim demokratskim strukturama. Mladi u istonoj Evropi kljukani su idejom da se ekonomska sloboda i intervencionistika drava meusobno iskljuuju to je dogma koju dele sa amerikom republikanskom partijom. Ironija je u tome to su i komunisti po tom pitanju imali isti stav; tako e se povratak u autoritarizam moda pokazati kao primamljivo reenje u zemljama gde ova tradicija i dalje uiva znaajnu prikrivenu podrku. Severnoamerikanci i Zapadnoevropljani ubeeni su da postoji nuna veza izmeu demokratije, prava, liberalizma i ekonomskog napretka. Ali za veinu ljudi, najee, legitimitet i kredibilitet jednog politikog sistema ne poiva na liberalnoj praksi ili demokratskoj formi, ve na poretku i predvidljivosti. Stabilan autoritarni reim vie e odgovarati najveem delu njegovih graana nego neuspela demokratska drava. ak se i pravda verovatno manje vrednuje od administrativne kompetentnosti i reda i mira na ulicama. Ako moemo da imamo demokratiju odlino. Ali pre svega, elimo da budemo bezbedni. Kako globalne pretnje budu rasle, tako e rasti i primamljivost reda i mira. Implikacije ovoga, ak i u najstabilnijim demokratskim dravama, bie znaajne. U odsustvu snanih institucija komunalnog poverenja, ili pouzdanih usluga koje prua dobro finansirani javni sektor, ljudi e potraiti privatne zamene. Religija kao vera, zajednica i doktrina verovatno e u odreenoj meri biti obnovljena, ak i na sekularnom Zapadu. Stranci e se kako god ih definisali doivljavati kao pretnja, neprijatelji i izazivai nereda. Kao i ranije, obeana stabilnost nosie rizik spajanja sa udobnostima zatite. Ukoliko levica ne ponudi neto bolje, ne bi smelo da nas iznenadi ako birai podre one koji daju takva obeanja.

Toni Dad

160

Moramo se podsetiti kako su nai dedovi odgovorili na sline izazove i pretnje. Socijaldemokratija u Evropi, Nju dil i Veliko drutvo u Americi, bili su nedvosmisleni odgovori. Danas je malo ljudi na Zapadu koji mogu da zamisle potpuni slom liberalnih institucija, kompletnu razgradnju demokratskog konsenzusa. Ali ono to znamo o Drugom svetkom ratu ili bivoj Jugoslaviji pokazuje da svako drutvo moe da se sunovrati u hobsovske komare neobuzdanih zloina i nasilja. Ako emo graditi novu budunost, ona mora poeti od boljeg razumevanja lakoe sa kojom ak i najstabilnija liberalna demokratska drutva mogu da se urue. Da budem sasvim jasan, ako socijaldemokratija ima budunost, to e biti socijaldemokratija straha. S tim u vezi, na prvi zadatak jeste da se podsetimo na dostignua 20. veka, kao i na najverovatnije posledice nae elje da ih ponitimo. To moda ne zvui tako uzbudljivo kao planiranje velikih radikalnih avantura za budunost, a moda i nije. Ali kao to je mudro primetio britanski politikolog Don Dan, prolost je malo bolje osvetljena od budunosti: jasnije je vidimo. Levica ima tradiciju koju uva. I zato da ne? U izvesnom smislu, radikalizam je oduvek podrazumevao zatitu dragocenih stvari iz prolosti. Oktobra 1647, tokom rasprava u Patniju odranih na vrhuncu engleskog graanskog rata, pukovnik Tomas Rejnsboro upozorio je svoje sagovornike da i najbedniji sirotan u Engleskoj ima svoj ivot, kao i najvei meu nama... svaki ovek koji e iveti pod jednom vladom treba prvo svojom voljom da tu vladu prihvati. Rejnsboro nije ukazivao na nekakvu sentimentalnu egalitarnu budunost; on se pozivao na sveopti stav da su prava Englezima oteta, i da ih oni moraju povratiti. Slino tome, srdbu francuskih i britanskih radikala poetkom devetnaestog veka u velikoj meri pokretalo je uverenje da postoje neka moralna pravila u ekonomskom ivotu, i da su ona pogaena pod naletom novog industrijskog kapitalizma. Upravo je ovo oseanje gubitka i revolucionarni sentimenti koje je probudilo dalo politiku

Teko zemlji

161

energiju prvobitnim socijalistima. Levica je oduvek uvala neku tradiciju. Mi uzimamo zdravo za gotovo institucije, zakone, usluge i prava koje smo nasledili iz zlatnog doba reforme 20. veka. Vreme je da se podsetimo da su sve te stvari bile potpuno nezamislive ak i 1929. Mi smo sreni korisnici jedne transformacije, iji su obim i znaaj bili bez presedana. Imamo mnogo toga da odbranimo. tavie, defanzivna socijaldemokratija ima vrlo dostojanstvenu tradiciju. U Francuskoj je poetkom 20. veka socijalistiki voa an ores ubeivao svoje kolege da podre male trgovce i zanatlije, ugroene pojavom robnih kua i masovne proizvodnje. Socijalizam za njega nije bio samo put u postkapitalistiku budunost, ve takoe, i pre svega, zatita za bespomone i one kojima je pretilo ekonomsko istrebljenje. Levica se obino ne povezuje sa oprezom. U politikom imaginarijumu zapadnjake kulture, levica podrazumeva neto radikalno, destruktivno i novatorsko. Ali u stvarnosti, postoji bliska veza izmeu progresivnih institucija i duha razboritosti. Demokratsku levicu esto je pokretao oseaj gubitka: ponekad gubitka idealizovane prolosti, ponekad gubitka moralnih interesa pod nemilosrdnim naletom privatne dobiti. Upravo su doktrinarni trini liberali u protekla dva veka zauzeli nepopustljivo optimistian stav da je svaka ekonomska promena promena nabolje. Desnica je nasledila ambicioznu modernistiku tenju da unitava i gradi u ime jednog univerzalnog projekta. Od rata u Iraku, preko neuzvraene elje da rasturi javno kolstvo i zdravstvo, do viedecenijskog projekta finansijske deregulacije, politika desnica od Taer i Regana do Bua i Blera zaboravila je bliskost politikog konzervativizma i drutvene umerenosti, koja je dala velike rezultate od Dizraelija do Hita, od Teodora Ruzvelta do Nelsona Rokfelera. Ako je istina, kako je Bernard Vilijams jednom primetio, da su najbolji argumenti za toleranciju oite nesree koje nastaju kad

Toni Dad

162

tolerancije nema,3938onda se isto moe rei i za socijaldemokratiju i socijalnu dravu. Mladima je teko da zamisle kako je izgledao ivot pre nego to su oni doli na svet. Ali ako ve ne moemo dostii nivo opravdavajueg narativa ako nemamo snage da teorijski uokvirimo svoje ispravne instinkte hajde onda makar da se prisetimo cene koju smo platili jer smo ih ignorisali. Socijaldemokrati su karakteristino skromni to je precenjena politika vrlina. Moramo se malo manje izvinjavati za nekadanje nedostatke i govoriti mnogo sigurnije o dostignuima. To to su ona uvek bila nepotpuna ne bi trebalo da nas brine. Ako smo bilo ta nauili iz 20. veka, to je da savreni odgovori nose stravine posledice. Postepeno poboljanje nezadovoljavajuih okolnosti jeste najvie emu se moemo nadati, i verovatno jedino emu treba teiti. Drugi su proveli poslednje tri decenije u sistematinom podrivanju i destabilizovanju tih okolnosti: zato bi trebalo da budemo mnogo vie besni nego to jesmo. Takoe bi trebalo da nas zabrine ovo, makar iz opreza: zato smo tako olako ruili brane koje su nai preci toliko teko podizali? Kako smo toliko sigurni da nee biti poplave? Zanemariti napore itavog veka znai izdati svoje pretke, kao i potomke. Bilo bi zgodno ali neodgovorno zaklinjati se da socijaldemokratija, ili neto poput nje, predstavlja budunost koju bismo sebi namenili u idealnom svetu. Ali to bi znailo povratak na diskreditovano prianje pria. Socijaldemokratija nije idealna budunost, ona nije ak ni idealna prolost. Ali meu trenutno dostupnim opcijama, bolja je od svih ostalih.

Teko zemlji

39 Bernard Williams, op. cit., str. 134.

163

ZAKLJUAK

TA JO IVI A TA JE UMRLO U SOCIJALDEMOKRATIJI

Mnogo toga nisam shvatao, na neki nain mi se nije ni svidelo, ali smesta sam ga prepoznao kao neto za ta se vredi boriti. - Dord Orvel, KAtAloniji u Ast

Teko zemlji

U oktobru 2009. odrao sam predavanje u Njujorku, gde sam govorio o nekim problemima pomenutim u ovoj knjizi. Prvo pitanje postavio je jedan dvanaestogodinjak; mislim da ga ovde treba preneti, jer se tie problema sa kojim bih eleo da zakljuim. Odmah je preao na stvar: Dobro, u svakodnevnom ivotu, ako s nekim vodi razgovor ili raspravu o nekima od ovih ideja i pomene se re socijalizam, ponekad se ini kao da je cigla pala na taj razgovor, i ne moe da ga vrati na pravu stazu. ta biste vi preporuili, koji je najbolji nain da se povrati taj razgovor? Kao to sam rekao u odgovoru, ova cigla pada neto drugaije u vedskoj. Aludiranje na socijalizam, ak ni danas, ne izaziva nelagodnu tiinu u evropskim razgovorima, to vai i za Latinsku Ameriku i mnoge druge delove sveta. Ovo je karakteristino ameriki odgovor i moj sagovornik, kao ameriko dete, bio je u pravu. Jedan od problema u promeni pravca debate o javnoj politici u Americi jeste prevazilaenje ukorenjene sumnjiavosti oko bilo ega to zaudara na socijalizam. Postoje dva pristupa ovom problemu. Prvi je da jednostavno izostavimo socijalizam. Moemo prihvatiti da su i ovaj izraz i sama ideja u velikoj meri zagaeni svojom povezanou sa diktatorskim reimima 20. veka, i da ih iskljuimo iz razgovora. Ovo je jednostavno reenje, ali bismo mogli biti optueni za licemerje. Ako jedna ideja ili politika izgleda kao socijalizam, funkcionie kao socijalizam, zar ne bi trebalo da priznamo da ona i jeste upravo to? Ima li nade da se ova re povrati sa smetlita istorije?

167

Mislim da nema. Socijalizam je devetnaestovekovna ideja, a njena istorija je istorija 20. veka. To nije nepremostiva prepreka: isto se moe rei i za liberalizam. Ali teret istorije je realan Sovjetski Savez i mnogi njegovi sateliti proglasili su se za socijalistike, i nikakva posebna ograivanja (nije to bio pravi socijalizam) ovde ne pomau. Iz istog razloga je i marksizam nepopravljivo ukaljan svojim nasleem, koliko god itanje Marksa i danas bilo korisno. Otpoeti svaki radikalni predlog pridevom socijalistiki jednostavno podrazumeva otvaranje jalove rasprave. Ali postoji znaajna razlika izmeu socijalizma i socijaldemokratije. Socijalizam podrazumeva transformativnu promenu; smenjivanje kapitalizma drugaijim poretkom, zasnovanim na sasvim drugaijem sistemu proizvodnje i vlasnitva. Socijaldemokratija, s druge strane, predstavlja kompromis: ona obuhvata prihvatanje kapitalizma i parlamentarne demokratije kao okvira u kojem e se reavati do sada zanemareni interesi velikih delova drutva. Ove razlike su bitne. Socijalizam je u svim svojim oblicima i inkarnacijama propao. Socijaldemokratija ne samo to je preuzela vlast u mnogim zemljama, ve je i uspela i prevazila najvea oekivanja svojih osnivaa. Ono to je izgledalo idealistiki sredinom 19. veka i to je predstavljalo radikalnu promenu pedeset godina kasnije, danas je uobiajena politika u mnogim liberalnim dravama. Zato na pomen socijaldemokratije, umesto socijalizma, u razgovoru u zapadnoj Evropi, ili Kanadi, ili na Novom Zelandu, cigle ne padaju. Naprotiv, razgovor e najverovatnije krenuti u praktinom i tehnikom smeru: moemo li jo uvek priutiti penzione planove, nadoknadu za nezaposlene, subvencije za umetnost, pristupano visoko obrazovanje itd, ili su ove usluge sada previe skupe da bismo ih zadrali. Ako jesu, kako emo ih uiniti jeftinijim? Koje su od njih ako ijedna neizostavne? ire pitanje, koje implicitno postavljaju ideoloki motivisani kritiari, jeste da li takve drave socijalnih usluga treba i dalje da postoje u dananjem obliku ili su nadivele svoju svrhu. Da li je sistem zatita

Toni Dad

168

i garancija od kolevke do groba korisniji od trinog drutva, gde drava igra minimalnu ulogu? Odgovor zavisi od toga ta podrazumevamo pod pojmom korisno: kakvo drutvo elimo i na kakve kompromise smo spremni da bismo ga dobili? Kao to sam, nadam se, pokazao u ovoj knjizi, pitanje korisnosti treba drugaije formulisati. Ako se ograniimo na probleme ekonomske efikasnosti i produktivnosti, ignoriui etika pitanja i sve ire socijalne ciljeve, ne moemo se nadati uspehu. Da li socijaldemokratija ima budunost? Poslednjih decenija 20. veka, esto se moglo uti da je razlog zato je socijaldemokratski konsenzus prethodnih generacija poeo da se rui to to nismo uspeli da izgradimo viziju, da ne pominjemo praktine institucije, koja bi prevazila okvire nacionalne drave. Ako je svet postajao sve manji a drave sve marginalnije u svakodnevnom funkcionisanju meunarodne ekonomije, ta je tu nudila socijaldemokratija? Ovaj problem je postao akutan 1981. godine, kada je poslednji francuski socijalistiki predsednik doao na vlast, obeavajui da e ignorisati evropske propise i sporazume i uvesti zemlju u autonomnu (socijalistiku) budunost. Kroz dve godine, Fransoa Miteran je promenio kurs to e uiniti i laburisti u Britaniji nekoliko godina kasnije i prihvatio ono to se inilo neizbenim: ne moe biti izrazito socijaldemoratskih nacionalnih mera (u poreskoj politici, preraspodeli ili javnom vlasnitvu) ako se one kose sa meunarodnim sporazumima. ak je i u Skandinaviji, gde su socijaldemokratske institucije bile kulturoloki mnogo utemeljenije, lanstvo u EU pa ak i uee u Svetskoj trgovinskoj organizaciji i drugim meunarodnim agencijama po svemu sudei bilo snanije od lokalno iniciranih zakona. U najkraem, socijaldemokratiju je spreavala ista ona internacionalizacija koju su najraniji teoretiari tako poletno proglaavali za budunost kapitalizma. Iz ove perspektive, socijaldemokratija je poput liberalizma bila nusprodukt uspona evropske nacionalne drave: politika ideja ve-

Teko zemlji

169

zana za socijalne izazove industrijalizacije u razvijenim drutvima. Ne samo to socijalizam nije postojao u Americi, ve socijaldemokratija, kao radni kompromis izmeu radikalnih ciljeva i liberalnih tradicija, nije imala iroku podrku ni na drugim kontinentima. Nije manjkalo entuzijazma za revolucionarni socijalizam u velikom delu nezapadnog sveta, ali ovaj izrazito evropski kompromis nije dobro prolazio. Uz to to je bila ograniena na jedan povlaeni kontinent, inilo se da je socijaldemokratija proizvod neponovljivih istorijskih okolnosti. Zato bismo verovali da e se ove okolnosti ponoviti? A ako se ne ponove, zato bi naredne generacije sledile svoje prethodnike i sklapale zatitne i briljive kompromise prohujalih vremena? Ali kad se okolnosti promene, miljenje bi moralo da ih sledi. Ideolozi dogme slobodnog trita nee jo neko vreme putati glas. Takozvanu grupu vanih zemalja G20 preziru manje drave iskljuene iz njenih odluka, a njena tenja da postane odluujui centar budunosti sada je dovedena u pitanje; ali pojava takve grupe svakako potvruje povratak drave na velika vrata. Izvetaji o njenoj smrti bili su preuranjeni. Ako emo imati drave, i ako e one imati nekakav znaaj u ivotu ljudi, onda socijaldemokratsko naslee ostaje relevantno. Imamo ta da nauimo iz prolosti. Edmund Berk, u svojoj gorkoj kritici Francuske revolucije, upozorio je na detinjastu sklonost odbacivanja prolosti u ime budunosti. Drutvo predstavlja, pisao je on, saradnju ne samo izmeu ivih, ve izmeu ivih, pokojnih i onih koji e se tek roditi. Ova opaska se obino smatra konzervativnom. Ali Berk je u pravu. Svaka politika rasprava treba da poe od naeg odnosa ne samo sa snovima o boljoj budunosti, ve i sa nekadanjim dostignuima: naim i naih prethodnika. Predugo je levica bila neosetljiva na ovaj preduslov: bili smo zatoenici devetnaestovekovnih romantirara, u velikoj urbi da zaboravimo stari svet i ponudimo radikalnu kritiku svega postojeeg. Moda je takva kritika neophodna za ozbiljnu promenu, ali moe nas odvesti na opasnu stranputicu.

Toni Dad

170

Jer zapravo, gradimo samo na onome to imamo. Mi smo, kao to su ti isti romantiari dobro znali, ukorenjeni u istoriji. Ali u 19. veku, istorija je neugodno pritiskala generaciju nestrpljivu da sve promeni. Danas imamo dobru osnovu za drugaije razmiljanje. Svojoj deci dugujemo bolji svet od ovoga koji smo nasledili; ali isto tako, dugujemo neto i onima pre nas. Meutim, socijaldemokratija ne moe da se svede samo na ouvanje vrednih institucija u odbrani od gorih opcija. Niti treba. Mnogo toga to ne valja u naem svetu moe se opisati jezikom klasine politike misli: mi intuitivno prepoznajemo nepravdu, nepotenje, nejednakost i nemoral samo smo zaboravili kako se o tome govori. Socijaldemokratija je nekad artikulisala takve probleme, dok nije zalutala. U Nemakoj, Socijaldemokratsku partiju kritiari optuuju da je odustala od svojih ideala posvetivi se sebinim i provincijalnim ciljevima. Socijaldemokrati irom Evrope ne umeju da kau za ta se zalau. Zatita i odbrana lokalnih ili regionalnih interesa nije dovoljna. Iskuenje da se ovako kalkulie, da se nemaka (ili holandska, ili vedska) socijaldemokratija predstave kao neto to je vano za Nemce (ili Holanane, ili veane) oduvek je bilo prisutno: danas se ini da je pobedilo. Tiinu sa kojom su zapadnoevropski socijaldemokrati ispratili zloine na Balkanu dalekom prostoru o kojem radije nita ne bi da znaju rtve nisu zaboravile. Socijaldemokrati moraju ponovo nauiti kako da misle izvan svojih granica: ima neeg duboko nedoslednog u radikalnoj politici utemeljenoj na idejama o jednakosti ili socijalnoj pravdi, koja zatvara oi pred etikim izazovima i humanitarnim idealima. Dord Orvel je jednom primetio da je ono to privlai obine ljude socijalizmu, to im daje hrabrost da za njega rizikuju glavu, mistika socijalizma, ideja o jednakosti.40 39To je jo uvek tako. Rastua nejednakost unutar i izmeu drutava jeste ono to generie tolike drutvene patoloke pojave. Groteskno nejednaka
40 George Orwell, Homage to Catalonia (New York: Mariner Books, 1980, prvo izdanje 1938), str. 104.

Teko zemlji

171

drutva su i nestabilna drutva. Ona generiu unutranje podele i, pre ili kasnije, unutranja trvenja najee sa nedemokratskim ishodom. Posebno me je obradovalo da saznam, od mog dvanaestogodinjeg sagovornika, da o takvim stvarima ponovo diskutuju deca u kolama makar i pominjanje socijalizma naglo zaustavljalo razgovor. Kada sam 1971. poeo da predajem na univerzitetu, studenti su opsesivno govorili o socijalizmu, revoluciji, klasnoj borbi i slinim stvarima obino se pozivajui na ono to se tada zvalo trei svet; tu kod nas, inilo se da su ove stvari uglavnom reene. U naredne dve decenije, rasprava je fokusirana na linije probleme: feminizam, prava homoseksualaca i politiku identiteta. Kod onih politiki sofisticiranijih, pojavilo se interesovanje za ljudska prava i obnavljanje razgovora o civilnom drutvu. U jednom kratkom periodu oko 1989, panju studenata na Zapadu privlaile su borbe za osloboenje, ne samo u istonoj Evropi i Kini, ve i u Latinskoj Americi i Junoj Africi; osloboenje od ropstva, prinude, represije i zloina bilo je velika tema dana. A onda su dole devedesete: prva od dve izgubljene decenije, kada su fantazmi o prosperitetu i beskrajnom linom napredovanju zamenili svaki razgovor o politikom osloboenju, socijalnoj pravdi ili kolektivnom delovanju. Na engleskom govornom podruju, sebina amoralnost Taer i Regana Enrichissez-vous!, po reima devetnaestovekovnog francuskog dravnika Gizoa dovela je na vlast isprazne politiare bejbi-bum generacije. Pod Klintonom i Blerom, atlantski svet je kooperno stagnirao. Do kraja osamdesetih, bilo je vrlo neobino sresti dobre studente koji se zanimaju za poslovne kole. tavie, same poslovne kole bile su uglavnom nepoznate izvan Amerike. Danas su i takve tenje i takve institucije uobiajene. A u uionici, entuzijazam prethodnih generacija za radikalnu politiku zamenjen je nezainteresovanom zbunjenou. Sedamdeset prve, skoro svako je bio nekakav marksista, ili je bar eleleo da se tako predstavi. Do 2000. godine, retko je koji student imao bilo kakvu predstavu ta to znai, a kamoli zato je to nekad bilo toliko popularno.

Toni Dad

172

Bilo bi dobro zakljuiti da smo na pragu novog doba, i da su sebine decenije iza nas. Ali da li su moji studenti iz devedesetih i kasnije zaista bili sebini? Budui da su ih sa svih strana uveravali da su radikalne promene istorijski prevaziene, oni nisu videli uzore koje bi sledili, rasprave u kojima bi uestvovali, ciljeve kojima bi teili. Ako smisao ivota, sudei po svemu to te okruuje, znai uspeti u poslovanju, onda e to postati krajnji cilj svake mlade osobe, osim onih najnezavisnijih. Kao to smo nauili od Tolstoja, nema niega na ta se ovek nee navii, naroito ako vidi da svi oko njega to prihvataju. Nadam se da sam, piui ovu knjigu, pruio neki putokaz onima naroito mladima koji pokuavaju da artikuliu svoje primedbe na to kako danas ivimo. Meutim, to nije dovoljno. Kao graani slobodnog drutva, naa je dunost da svoj svet posmatramo kritiki. Ali ako mislimo da znamo ta ne valja, moramo to znanje sprovesti u delo. Filozofi su, kako je jednom reeno, do sada samo tumaili svet; na zadatak je da ga promenimo.

Teko zemlji

173

Ostale knjige Tonija Dada

Koliba seanja Nove procene: Refleksije o zaboravljenom 20. veku Posleratno doba: Istorija Evrope od 1945. Politika odmazde u Evropi (sa Janom Grosom i Itvanom Deakom) Teret odgovornosti: Blum, Kami, Aron, i francuski 20. vek Jezik, narod i drava: Politika identiteta u multilingvalno doba (urednik sa Denisom Lakornom) Velika iluzija?: Esej o Evropi Nesavrena prolost: Francuski intelektualci, 19441956 Marksizam i francuska levica: Ogledi o radu i politici u Francuskoj 18301982 Otpor i revolucija u mediteranskoj Evropi 19391948 Socijalizam u Provansi 18711914: Ogled o korenima savremene francuske levice Rekonstrukcija Socijalistike partije 19211926

175