SAVETI ZDRAVOGA RAZUMA Dositej Obradovi

PREDGOVOR ITATELJIMA Evo vam predragi Naroda mojega itatelji i itatelnice, po mojem obeanju zdravoga razuma saveti, koje, ako vi s polovicom tolike blagoprijatnosti i dragovoljstva, s kolikom ja ih vam usrdnou predajem, doekate i primite, moja e elja sasvim ispunjena biti. Ne dvojim, da ko god prosveenje razuma pristojno potuje, vrlinu ljubi i istinu eli i trai, da e rado i dragovoljno, ovo moje sainjenje itati. Pod ovim titlom mnogo se daje besediti; i to se god o blagonaravlju i vrlini govoriti moe, sve se to pod imenom zdravoga razuma saveta sadri; zato, ako me Promisao neba udostoji, o podobnoj materiji i u budue u sastavljati i izdavati: meni je dovoljno utehe i nagrade, da koliko vie mogu, dam poznati, da rod moj ljubim svim srcem i duom; od kojega nita drugo, osim to isto elei ostajem. O LJUBAVI Po emu je ljubav najblagorodnija strast, i to valja misliti o njoj. Ljubav nije nita drugo, nego radost o savrenstvima drugoga: iliti drugim reima: Ljubav je neprestana elja i nastojanje, blagodet i savrenstvo onih koje ljubimo, uzrokovati. Koliko se vie radujemo njihovom pravom dobru, toliko ih vie ljubimo. Ljubav je prvo i poglavito svojstvo Boje: dobrota, blagost i milost raaju se iz ljubavi. Sva ostala boja savrenstva, bez ljubavi i dobrote ni na kakvu polzu ne bi nam bila: Njegova svemogunost i premudrost, samo za njegovu neizkazanu ljubav k nama, bivaju nam blagopotrebne i predrage. Blagi Otac nebesni iz same svoje bezbrojne ljubavi i milosti sazdao je sva stvorenja, sve sadrava, o svemu promilja, i svim premudro upravlja. Jedan car, vladatelj, iliti otac familije, toliko je bolji, koliko vie ljubi podane svoje, o njihovoj polzi starajui se, i njihovu blagodet uzrokujui. Iz toga se vidi, kolika je dobrota i milost Oca nebesnoga k nama; prvo, to nas je ukrasio slovesnim duhom, i razumnom pameu, i dao nam je sredstvo i nain, da, ako samo hoemo, iz dana u dan razumniji, prosveeniji, bolji, savreniji i sreniji moemo postati; drugo, to kroz sva svoja stvorenja, nikad ne prestaje, milost svoju na nas izlivajui. Neka okrenemo samo jedan pogled, na ovu nau blagodetnu dnevnu zvezdu, to jest na Sunce, o kojem sveti car i prorok poje, govorei: I toj jako enih izhodit iz ertoga svojego teti put. Kao mladoenja, to jest ukraen i pun ljubavi, svako jutro iz nevesnika svoga izlazi, put svoj obii: svu zemlju svetlim svojim okom nagledati: zlatnim svojim zracima sve osijati, sve prosvetiti, sve ogrijati; i svojim prisutstvom sva stvorenja oblagodeteljstvovati; tei put! Od istoga minuta, od kad ga je veni Tvorac stvorio, njegovo je teenje neprestano, neumorno i veno. U isto vreme kad nas za odpoinuti nou pokrije, drugim stranama i narodima svetli dan donosi: nae vee drugima je jutro, i ponoi nae drugima je podne. Poto u prolee svu

zemlju pokrije i nakiti travom i svakojakim cveem, sva drevesa dubravna obue i ukrasi zelenim liem; razveseli i nasladi ui nae slatkoslinom vazdunom razlinih ptica muzikom; poto obogati vesele pastire i bezlobne pastirke novim priplodkom krotkih jagania, utrkljivopodskokljivih telia, i nestanih jaria; poto u leto uini sazreti sve plode zemne, i ambare nae hranom napuni: i poto zapovedi bogatoj jeseni, da prospe po licu zemnomu svakog roda voa, i da napuni burad nau vinom; poto sve ovo uporedak metne i savri, onda, za dati zemlji naoj vreme da odpoine, malo po malo uzmiui i ustupajui, otide drugima leto doneti, a nas za neko vreme ostavi, da se pomaemo kako bolje znamo i moemo, s loznom krvlju i vruom furunom. LJUBAV OVEJA Sada emo poprobesediti o ljubavi ovejoj. Bog je ulio u sva stvorenja prirodnu k sebi ljubav. Svako ivotno sebe ljubi, zato neprestano trai ono to mu je potrebno i ugodno, a uklanja se i bei od svega to mu je tetno i nepoudno. Ovo isto mora biti i pri oveku. Iz ove jestestvene i prirodne k sebi ljubavi, raaju se sve njegove namere i dela. Sada sve o tom zavisi, kako i na to valja ovu strast upotrebiti, i ka kakvom je koncu upraviti; zato o ovom poslu ne valja kao mimogred i trei da mislimo; ovde smo duni svu silu uma i razuma naega upotrebiti, zato iz ovoga vida ljubavi raa se sve nae blagopoluje ili zlopoluje, to jest, sva naa naravna dobrota iliti zloba. Ko bi se nadao da iz jednoga istoga izvora, moe izvirati slatko, i gorko, med i jed. Dobro i zlo! No sama stvar, i posvednevno iskustvo osvedoava, i ne ostavlja ni dlaice dvoumljenja, da je tako a ne drugojae. Nek' de samo paljivo poprorazmotrimo, lako emo poznati i jasno, da iz same upotrebe i upravljenja k sebi samom ljubavi raaju se, koliko sva slavna, prehvalna i vrla dela; toliko i sva neovena, nepravedna, huda i nevaljala dela. Zlovaspitana, pokvarena i pakosna srca ovek preizlinim samoljubljem oslepljen, biva nepravedan, zavistljiv, pun mrzosti i lukavstva, naduven visokoumljem i gordou, tvrdoglav, samovoljan, nemilostiv i neovean. Zato haramija otima tue, i zveronaravnim srcem i duom proliva brata svoga, podobnoga sebi oveka, nevinu i pravednu krv? Nizato drugo, nego iz nerazumne, nepravedne i opake ljubavi k sebi samom, elei ili da to dobije, ili kakvu bilo osvetu da uini. Na protiv, dobrodeteljni ovek, koji je iz detinjstva svoga razumno i dobro vaspitan, i kojega je srce zdravom i razumnom naukom napojeno i napunjeno, samo je na dobro sklon i gotov. Ljubei kako valja sebe, mora ljubiti Boga kao svoje krajnje i veno dobro; a ta je drugo ljubiti Boga, nego pravedno i poteno iviti? Ljubei razumno sebe, kroz sve vreme ivota svoga tei i nastoji kako e slavno i poteno ime zasluiti; a odavde se raa ljubav k oteestvu, vernost k caru i k starim svojim, marljivo i netrudno ispunjenje svake svoje dunosti i potrebe. Ljubei pametno sebe, ljubie koliko vie moe vrlinu, znajui da se samo u njoj nahodi istinski i svagdanji pokoj i zadovoljstvo srca. Jednim slovom, iz razumne i prosveene ljubavi k sebi, raa se i postaje opta k celom ovejem rodu ljubav; po kojoj jedinoj i samoj, ovek upodobljava se nebesnomu Ocu, elei i nastojei, da svakom uini po svom mogustvu dobro. Zato na Spasitelj Isus savetujui nas

da ljubimo blinjega naega, ovo nam je dao za meru i pravilo: jako sebe samago; jer je dobro znao, da vie i bolje niti je mogue niti je potreba ljubiti. Ljubav k roditeljima, presveta i boanstvena ljubav! Kome smo posle Boga vie duni, nego Ocu i Materi? Samo pri spominjanju ovih preasnih imena, u nekakvo udno istupljenje dolazi dua, po Bogu oni su nai Tvorci, prvi i najvei dobrotvori, uitelji i ljubitelji, na kratko, to je god preasno, presveto, preljubljeno i premilostivo, sve se to u imenu otac i mati zakljuuje i sadri. Ljubav drugarska! Duevno srodstvo i venanje! Slava i dika oveanskoga roda! Ko je moe dostojno opisati? Kad se nau nepritvorna, nelana, potena, verna i oseajna srca; jednim slovom Orestska i Piladska srca, i poznadu jedno u drugom onu iskru boanstvenoga ognja, to jest ljubavi k vrlini (poto prava zajednica na samoj vrlini mora osnovana biti); ljube se koliko da ih je jedna utroba nosila; koliko se vie poznaju, toliko se vie potuju; koliko vie ive, toliko se vie ljube. Njihova ljubav nema mere ni predela, imajui za konac i nameru blaeno ukraenje i savrenstvo srca i due; a gdi su ove dve stvari opte; tu ve nema moje i tvoje. Njihova postojanost ruga se nepostojanosti Fortune; niti se boje drug za druga samoj smrti na mejdan izii, njihovo je saglasje veno, zato oni sve to nije prava vrlina, za nita imenuju. Blago onom, ko stee verna druga! No bez krasnonaravlja i vrline, neka se niko ne uzda dobiti ga. Vreme je, da posmotrimo ljubav suprunitva iliti mua i ene. ta moe biti milije, svojstvenije i srodnije, od supruge svoje? "I budut dva v plot jedinu." Samim bogom ustanovljeno sveto sjedinjenje! Bie dva tela jedno; zato ostavie ovek oca i mater, i prilepie se eni svojoj; ne veli prisvojie se, sjedinie se, no "prilepitsja eni svojej i budut dva v plot jedinu." Zato? Da savreni budu, i da na podobije Boga Tvorca i oni tvorci postanu, drug drugu oni boanstveni glas isputajui i govorei: "Sotvorim eloveka po obrazu naemu i po podobiju." Zajednitvo koliko sladosno toliko preasno i sveto! Tajna velika, koju, Bogom umudreni Apostol, niemu drugom nije uporediti znao, osim duhovnom sjedinjenju Hrista Spasitelja s Crkvom, to jest s bogoljubnim i vrlim duama. Bog je Tvorac i Otac; ovde i ovek biva Tvorac i Otac; prehvalno i preslavno plaajui jestestvu ono to je od njega primio; dostojna sebe ovekom pokazujui, svetu sebi podoban plod i rod dajui, i neostajui neplodno ognju opredeljeno suvo drvo, niti za neplodnost svoju venom prokletstvu predata smokovnica. Pravo dakle nai stari kau, da loza kad je ovek sadi, govori mu: daj mi druga kog u zagrliti, do neba u grane podignuti, i svet u rodom mojim napuniti. U naem narodu nema gore kletve, nego ukleti koga, da mu se koleno zatre, i da mu korov na ognjitu naraste. Srbin koga je Bog spodobio ocem biti, niemu se toliko ne raduje i ne veseli, koliko, sinove ieniti i keri razudati. Iz toga to smo dovde predstavili, dovoljno se dokazuje, da srce koje ne osea slatku ljubavi i milote strast, nee nikad kadro biti, kakve bilo pohvalne misli i namere zaeti, jot manje

kakva bilo slavna i visoka ispravljenja preduzeti; poto iz same ljubavi, kao iz jednog prisnotekuega izvora, raa se dobrota prava, milost iskrena, gorua i neprestana elja, one koje ljubimo blagodetnim uiniti, svagda zadovoljne i uvek radosne gledati. Prsi koje ne oseaju i ne uvstvuju u sebi nikakve ljubavne sklonosti, pune su leda, podobne su tamnoj peteri, punoj vene noi i divljih zverova, koju nikada zraci sunca ne osijavaju. Pliva u neisuuemu nektaru slasti velikoduno i milostivo srce vrlog oveka, gledajui pred sobom i oko sebe vesela i cvetua smijanjem lica, onih koji ga ocem i dobrotvorom nariu, i blagosti srca njegova, svoje radosne i veselja pune dane pripisuju. Da promislimo samo, u kakvom blagodetnom stanju bi se vidili ljudi, kad bi se izmeu sebe drugarski i istosrdano ljubili; nestalo bi meu njima neprijateljstva i zavisti, ieznula bi svaka uvreda i nepravda. Ne samo niko ni na koga ne bi mrzio, no svaki bi za svoju svojstvenu sreu zamiljao, blagodet blinjega svojega uzrokovati; silni bi u obranivanju slabijega svu slavu svoju i vitetvo polagao; i bogat samo bi onda za blagodetna sebe sudio, kad bi priliku i blagovremenstvo naao, na dobro bogatstvo svoje upotrebiti. ovek bogat bez ljubavi podoban je Tantalu, koji do grla u bistroj reci zagnjuren, za vodom ezne. Sama ljubav kadra je delom pokazati, koliko je dobro bogatu biti; budui da samo kroz nju, moe ovek s imanjem svojim mnogo dobra uiniti, i pohvalno ime meu braom svojom zasluiti. Sve itije i nauka naega nebesnog Uitelja, nije nita drugo nego ljubav: kae nam da je Bog opti Otac svega ovejega roda, i kroz ovu uteitelnu, slatku i ljubavi punu nauku, meu sve ljude bratsku ljubav uvodi. Moe li se gdi toliko neblagodaran sin nai, koji takog oca nebi ljubio? A moe li ko Oca ljubiti, ne ljubei brau svoju, istoga Oca sinove? Jo je vie delom pokazao, da je sve njegovo Evangelije na samoj ljubavi osnovano, budui da sav ivot njegov od kolevke i do groba nije drugo bio nego ljubav. Ljubav i pokornost k roditeljima primerom je svojim pokazao, pokarajui se svagda pravednomu Josifu, i svoju milu Majku pri samom smrtnom asu drugu i ueniku svojemu Jovanu preporuujui. Ljubav drugarsku potvrdio je i proslavio, iskreno i srdano ljubei druga svojega Lazara i sestre njegove. Koliko je visokopotovanje asnoj i svetoj enidbi osvedoio, iz toga se moe viditi, ne samo to je izvolio s roditelnicom svojom i s uenicima svojim na brano veselje poi, no i prvi znak nebesne vlasti svoje ovde je pokazao; i to je najpotrebnije ovom veselom prazniku, to jest vino, vino je darovao; i to je vie; za dati poznati onima koji budu njegovu svetu nauku primili, kakvo mnenje o ovoj presvetoj tajni valja imati, i koje visokopotovanje k ovom preasnom roda oveanskoga savezu osvedoavati, istoga je mladoenju za apostola svoga izabrao. S kolikom milou malu je deicu u naruje svoje primao, i k ljubavlju diuim prsima svojima prigrljavao! Na drugoljubni sastanak, ast i veselje ne samo nije negodovao, no tome je i sam sa uenicima svojim priasnik bivao, dajui nam ovekoljubni primer, da se s veselima veselimo, a rascveljene i plaue, ili da uteimo, ako moemo, ili s njima zaedno da plaemo. Krotkom i ovekoljubivom Isusu vrlo je dobro poznato bilo, da samo dobra i ljubavna srca, ljube sastanak, drutvo i veselje. Farisejska, dugim postom i pritvornom svetinjom pobleena i namrgoena lica, poznavajui njihova pakostna i lukava srca, nije mogao nipoto trpiti; ukoravao ih je i grdio kao neprijatelje i zlotvore ovejega roda. Jo vie,

javne grenike kao blagi lekar bolne svoje poseivao je, ka pokajanju dovodei ih i na vrline put nastavljajui. Plod ovoga poseivanja pokazuje nam Zakhej Mitar govorei: Gospode, evo polovinu imanja mojega dajem ubogima, i ako sam koga u em otetio, i tue prisvojio, etirikratno dati u. No Farisej koji sebe za sveca potuje i dri, nee nikad k ovakom pokajanju doi. Nek' de ujemo ta i on govori. Boe blagodarim te, to nisam kao i ostali ljudi! Ja postim dva put u nedelji. Gledaj pameti! gledaj govorenja! posti ovek dvaput u nedelji! Posti ti ako e svu nedelju, ko te zato pita? Posti ako ti se mili, dok si god iv, i dok se od teke suvojedice u skakavca ne pretvori, s tim nee, neboj se, ni jedne zapovedi boje ispuniti; ni najmanjeg kome dobra uiniti. Ako ti roditelje tvoje ne potuje, i u starosti ne prihranjuje; ako ti pravdu ne ljubi, i u drutvu dunosti tvoje ne ispunjava; ako ti svet istine mrzi i sakriva, i prosveenje razuma gasi i pomraava, ti si nevaljao ovek. Ako li ta vie slaba i nemona titi, ime i potenje blinjega tvoga s klevetnim jezikom ocrnjuje, sirotu i udovicu cveli i ozlobljava, tu trud i muku pod kojim bilo nepravednim izgovorom eli i prisvaja, ti si sa svim tvojim postom i blednjom ra i obeenjak. Idite i nauite se, veli nam premudri na Zakonodavac, milosti hou a ne rtve, to vam zapovedam, da ljubite drug druga; Bog je ljubav i ko u ljubavi prebiva, u Bogu prebiva, i Bog u njemu. Iz svega ovoga vidi se, da sva evangelska nauka u ljubavi zakljuuje se. Prvi znak i peat po kom se poznaje da je Evangelije od Boga, nije nita drugo, nego koja u njemu carstvuje ljubav; na isti nain, po ovoj istoj ljubavi poznaje se, ko je Hristov uenik pravi; to jest ko eli savrenstvo i blagodet blinjega svoga, kao god svoje, tome se raduje i o tom koliko vie moe nastoji. O vi blagodetni sinovi i keri ovejega roda, koji na carskim prestolima sedite, mogunost i nain blagodet sveta uzrokovati imate! Tisukratno je vea blagodet vaa, kad vam u ovekoljubnim prsima Antoninska i Titska srca biju, i ljubavlju ne samo k podanima vaim, no k celomu ovejem rodu raspaljuju. Ne prestajte trudei se, bogodanu slobodu uma i prosveenje razuma meu ljude uvodei, i tamu i mrak varvarstva, gluposti, sujeverja i neznanja izgonei, na ovaj e nain vaa imena besmrtna ostati, vaa e slava vena biti, pamet i spominanje vae biti e preastno i slatko dalekim vekovima. Blagorodna srca poslednjih, kroz vae premudre uredbe prosveenih rodova bie oltari vai, na kojima e vam se prinositi, vene blagodarnosti i pohvale rtva. NE KAJ SE DOBRO INEI Razumna naih starih poslovica! koju sam jo u detinjstvu uo; i koju svagda pamtei, sve mi je to vie moje obeanje Savete zdravoga razuma na optemu dijalektu mojega Roda izdati, na srcu lealo. Poeo sam dakle od ljubavi, o ovoj sam se toliko miloj srcu naemu i dragoj materi upranjavao, jednu samonu i dugu zimnu no prekraujui; no u isto vreme starao sam se to e se bez novaca, padala mi je na um Demostenova re: Nema nita bez novaca. Meni vie ne bi trebovalo nego da tampadora platim, no taman ovaj ti mi je bio Gordijev uzao, vrtili su mi se po mozgu, ba kao prirasloj devojci udaja, neki iz N:, koji bi lako na ovaj

posao oko pedeset dukata mogli potroiti; a da se ne stidim, kazao bi da sam se otuda neemu i nadao, i radovao sam se kao seka svatovima; no ieznu ti sva moja matanja i oekivanja kad ujem da su se oni isti u veliki troak uvezli, zidajui pred jednom crkvom dve zvonare: Eto ti veruj sad u nadedu, pomislio sam u sebi; dok se zvonare sazidaju i zvona kupe i nameste, hoe se tome vremena! Svakojakih obiaja na svetu! Valja zar neki ljudi da misle, da e Bogu vie volju s dve zvonare nego s jednom uiniti, ili da e im deca pametnija postati u dve zvonare zablenjavajui se? Kad god to takvo zidaju, nimalo ne dvoume da to na slavu boju ne ine. Barem da reknu: to bi zidari kad se nebi zidalo? Na ovo ne bi im se imalo ta odgovoriti, imali bi od asti pravo. No kad bi se samo za volju zidarima zidalo, ne bi krivo bilo promisliti i rasuditi, da i tampari usta imaju koja itu jesti; da je ve dosta toga staranja za goge i magoge, za kule i klisure, i da bi ve vreme bilo poproraspitati se, to ine brat na Razum, i sestra Pamet? Ne bi li se i za njih to dobro moglo sazidati? I koji su njihovi zidari? ini mi se (ako se ne varam) da bi ovom putanjom upravo k tamparima doli. Da to (ujem nekoga otud), zar bi ti hteo da se vie ne zidaju zvonare i tornji? I ko te za to pita? Ne tako prijae! Ne bi ja to sasvim hteo, i naie se u tolikom vilajetu, ko e rad, i nepitajui, mnenje i savet drugoga uti, i ako vidi i pozna da ima u njemu soli, rado e ga primiti. Bitie i u napred sela i gradova, gdi e se braa naa savetovati, nato e crkvene novce, milostinju bogoljubivoga drutva upotrebiti; onima je polezno ovaj predlog uiniti. Zidanje zvonara i tornjeva slui na ukraenje jednog mesta, sela iliti grada; a zdravi nam razum kae, da za ono najpre starati se dolikuje, to je na veu potrebu i polzu drutva, pa posle ovoga, za ono to je na ukraenje crkve, sela iliti grada. Ja nigde toliko tornjeva nisam vidio koliko u Carigradu; na koju se god stranu okrene, vidi silu boju previsokih, prekrasnih carskih tornjeva; no kai mi, ako e ko od jutra do mraka u njih zablenut stajati, hoe li zrno prosa vie pameti dostati? Sam ti se kae. Dobro dakle; ja niti hou, niti mi je mogue ovde bezbrojne, premudro spisane engleske, francuske i nemake knjige napominjati, nego samo, od sve nevolje, da im ko prevede na njihov jezik il Blaza ili Don Kihota, vie bi se njihov razum prosvetio, i njihovom savrenstvu i blagodeti vii bi se pridobitak i prirast uinio, nego da im se svi nosevi u toranj pretvore i preobrate. Zato, evo moje mnenje i savet: bolje je mnogo jednu pametnu i korisnu knjigu, s kolikim mu drago trokom, dati da se na na jezik prevede i natampa, nego dvanaest zvonara sazidati, i u sve njih velika zvona poizveati: zrno pameti nee se deci naoj pridodati, ako e im doveka zvona lupati. Piu neki istorici, da su se Turci u opsedanju Carigrada uasnuli i uplaili, kad su sva zvona u Carigradu poela lupati; pravo piu! Tako su se prepali bili i izumili, da nisu znali kud e pobei i sakriti se, nego ba u svetu Sofiju: nita zato, dosta da su se Turci uplaili, a kud su pobegli nek su pobegli, o tom nije govor! Svemogui Tvore, kakva je bedna stvar glupo sujeverje! Pie sve, i veruje sve, naopako i nauznako, i takve se stvari uslaava sluati, koje ga u nekakvu uas meu, i od dana do dan u dublju prostote i nerasua propast strovaljuju! Knjige brao moja, knjige, a ne zvona i praporce! Knjige, predragi i neprecenjeni nebesni dar, prosveenih umova ponosite keri, one

sad na zemlji i na moru carstvuju i premudre zakone daju, one vojuju i pobeuju! One slavu blagodetnih naroda do samih zvezda podiu i preuzviavaju! No, moe mi ko na ovo odgovoriti: mi za sad nemamo takvih knjiga koje bi vredno bilo tampati, i nema ko prevoditi, a novci crkveni lee zaludu. Na ovo moglo bi se lako obrazloenje uiniti, i dokazati, da bi se dovoljno persona nalo, koji bi izabrane knjige s nemakog jezika prevoditi mogli, kad bi samo svoju korist u tome poznali: no neka za sad dopustimo, da je ba tako; opet ima se na to bolje troiti, nego na zvonare. Prvo, valja izabrati iz drutva nekoliko mladia, dobronaravnih, sklonih k nauci i otroumnih, dva ili tri ili vie, po mogustvu drutva, i poslati ih s optim trokom da se ue; koji kad se dobro izue, bie u istom drutvu magisteri i uitelji dece, i prevodie i sastavljati knjige. A dok se oni ue, mi emo ovde zidati. ta, toranj? Uh, davi me isto s tvojim tornjevima! Nije tome jo vreme. Najpre emo sazidati dve komotne i krasne kole; jednu za muku decu, a drugu za devojke. Ho! Ho! Hoe i devojke da se ue! Te zdravo hou, kako god i muki pol. Nek se ne uzda jedan narod nikad doveka, k prosveenju razuma doi, u kojemu ene u prostoti i varvarstvu ostaju. Premudri i vrli Sokrat za pohvalu je svoju potovao uenikom mudre Aspazije nazivati se. Ona besmrtna engleska Kraljica, slavna Elisavet, etrdeset i petogodinjim premudrim kraljevstva svoga upravljanjem, pokazala je celom svetu da u ene dobro vaspitane i prosveene, duh i srce nimalo ne razlikuje od mukoga i herojskoga. Znameniti rimski Papa, Sikst peti, nimalo nije sumnjao nju istu Henriku velikom, i sebi priupodobiti, nazivljui je gran cerwello, veliki mozak. Ovo je jedan primer od dve stotine godina: no mi vidimo u sadanje nae blaeno vreme, to jo nije nikad bilo niti se je ulo; lice zemno preobraava se na bolje! Pravino velika Ekaterina naziva se Druga, jer njoj drugoj posle prve matere nae pristoji po prevashodstvu ono boje izreenje: Ta jest mati ivutih na zemlji. Kad je Bog opredelio vreme, Da se skrui Turske sile breme. Vena kad je izvolila volja, Da s' umali na svetu nevolja; Da se devojke za ara ne daju, Niti Turkom u robstvo prodaju. Da Neva da zakone Kubanu, I predpie predele Sultanu. Da izezne iz Evrope kuga, I varvarstvo, i glupost i tuga; Pogleda Bog s nebesnih visina, I ree Bog: da budet Ekaterina! Ko njoj moe drugo ime dati, Nego Roda oveeskog mati? Ove dakle nae male devojice, ni nato drugo nisu roene nego da s vremenom matere postanu; koje, kad prosveene budu, koja nada optega svenarodnoga prosveenja! Zato od

pete godine uzrasta do dvanaeste, svaki dan, osim nedelje, dva asa pre podne a dva posle podne u koli valja da provedu. Istoriju, geografiju, logiku i naravouitelnu filosofiju dobro valja da izue. Istorija e ih nauiti, ta se je pre nas i do sad na zemlji desilo. Geografija dae im poznati sav krug zemlje, na kojem ivimo, koji narodi na zemlji ive, i kakvi su njihovi obiaji, zakoni i uprave. Logika e im pokazati put i nain, da umedu o svaem pravo i razumno misliti i rasuivati. Naravouitelna filosofija otvorie im oi da vide i saznadu, ta su dune ispunjavati, kao keri, kao supruge, matere, i domostrojitelnice: pokazae im u isto vreme, ta valja initi, i ega se uvati i uklanjati, za ugoditi Bogu i ljudima, i za provesti mirno i dobrodeteljno ivot svoj na svetu. Ove se sve stvari vrlo lako, s pomou dobrog uitelja, za etiri ili za pet godina savreno mogu izuiti; kad se budu predavale i uile na svojem maternjem jeziku. Neka sad svak sebi predstavi, kakva bi blagodet bila, imati takve keri, supruge i matere! Blizu kole valja da sazidamo komotne domove za uitelje i sluitelje kolske; i za nekoliko dobronaravnih i otroumnih mladia, koji e se vaspitavati i uiti o troku drutva a po tom poslati u vee kole. Na ovaj nain, u jedno petnaest ili dvadeset godina imaemo ko e nam uiti sinove i keri, i prevoditi korisne knjige prosveenih naroda. Hoe se ovom poslu nekoliko godina, jer ueni ljudi ne postaju brzo kao peurke po ledini. Ima li jo novaca? Ima: No dajte ih ovamo, pak ne brinite se. Sad valja da sazidamo jednu bolnicu, iliti hospital, i kod njega da nainimo jednu veliku ogradu, u kojoj emo nasaditi mnoge redove lipa, kestenja i hrastovina; gdi e se nemoni nai u leto etati i prohlaivati. Evo zdanja i izdatka korisna i prehvalna, i sasvim ljubavi evangelskoj i zdravom razumu saglasna! Sad koliko god vie pretie novaca na ast vam; neu vie ni pare; zidajte sad toranj i sve to je na ukras crkve i grada. Kad se drugi put sastanemo, kazau da kola potrebuje jednu biblioteku; ali za sad neka stoji, jer ko mnogo u jedan mah ite, vrati se s praznom torbom. Sva ova razmiljanja uzrokovala je u meni naa poslovica: ne kaj se dobro inei, ta sam mislio, to sam i pisao; ne budui kadar to drugo uiniti. Bilo je ve po ponoi; legao sam spavati: ta mi se je sutranji dan doneo, sad u opisati, zato bi muno ko sam pogodio, da mu ja ne kaem. Na 1784: januara 12: Naznaujem godinu i dan meseca; za pokazati onima koji budu s vremenom ova moja spisanija itali, da mi je ovaj dan veseo i radostan u ivotu mojemu bio. Pri osvitku dnevnom ujem da neko pred mojom sobom kae slukinji, da se nahodi jedno pismo na me u tipografiji Brajtkopfovoj. Ja od dovoljno vremena nisam u reenoj tipografiji bio; iz uzroka, neznajui kako e prvi deo mojih Prikljuenija primljen biti, i hou li od kud kakvu pomo imati, nisam se pouzdao to vie na tampu izdavati, bojei se da se ne naem u tesnosti, ne imajui s im Nemcima platiti: bilo mi je negde u torbi jo oko pedeset dukata, po ove sam rad bio zatediti, da s njima idue jeseni u Pariz poem, da se toga uda nagledam, kako Francuzi, ljudi ka' i ostali ljudi bez perja, pak kao vile po vazduhu lete? Kako ti ujem za

pismo, pohitam za uzeti ga; no pre nego k njemu doem, valja mi javiti, kako sam se ove blagodeti udostojio. Po savrenju moje knjiice, koju sam inio natampati u trista primeraka, naao sam se u nedoumici, to u sad s njima; ovde u Lajpsik od Srbalja niko iv ne dolazi. Umolio sam neke kupce iz Moldavije, da ponesu po nekoliko i ostave u Beu, Aradu i Temivaru, kud im je bio put; metnuo sam na njih adrese, da se razailju koje kom koga sam poznavao, u Osjek, Novi Sad i Trst, i ovako jedva sam razaslao oko pedeset; ostanu svi drugi. Ja ne samo za njih ne bi plae iskao, nego bi i zafalio onom ko bi ih poneo u ona mesta, gdi se na jezik govori; znam dobro da bi se mnogi nali, koji bi ih rado itali; ne odriem se, da se ne bi gdi ko namerio koji bi mi i koju ukoricu priio, no nita zato; i, u sve vreme pisanja moga Temistoklevu re nimalo nisam s uma smetao: "Sluaj samo, pak ako e, i udari." Koliko puta maleno dete ujede sisu, koja ga doji? No prata mu se jer ne zna. Koliko su vikali na onu sokratsku duu Erasma Roterdama, i svoji i tui! Vie nego na kurjaka, no ta je bilo? oni koji su vikali kao sove na sunce, nestalo im je traga i imena, a Erazmova slava za njegovu ljubav ka istini raste i rae doveka; moe li ga ko u ruke uzeti, da ga k prsima ne prigrli? I da ga svojim prosvetiteljem ne nazove? Boja je prvorodna ki Istina, ko nju ne bi istosrdano ljubio? Da sam imao po kom ove natampane knjige razaslati, muno bi ostao s mirom moj zaveaj u torbi, ba ako bi znao nikad Pariza ne viditi. ta ovek nee pregoreti, za preporuiti ime svoje i osvedoiti ljubav svoju dalekom rodu? O ovom mislei i starajui se pao mi je na um jedan ruski oficir, rodom Srbin. U ono vreme kad sam imao ast poznati ga u Prezburgu, bio je pukovnik, ruske imperatorice fligel-autant; i svetostanislavskoga ordena kavaler, blagorodni gospodin David Gavrilovi Narandi, njemu sam rad bio poslati koji primerak. Za njega sam raspitivao neke iz Bele Rusije trgovce, ovi nisu me mogli tano izvestiti, gdi se sad nahodi; no po nauvenju samo, rekli su mi da e biti u novopodanim pobedonosnom velike Carice skiptru dravama. Poi ga sad trai, (rekao sam) po kavkaskim gorama! gdi su dobroga Prometeja raspeli. Blagodetne zemlje! Koje se sad nahodite pod visokomoguim skiptrom Velike Ekaterine Druge. Nee se vie vae prekrasne keri za hara uzimati, niti varvarima prodavati. Kau mi isti kupci, da brat reenog oficira, njegova ekselencija, gospodin Simeon Zori Narandi nahodi se u Beloj Rusiji, na svojim dobrima i po srei ovi isti kupci bili su iz njegova grada klova: molio sam ih da mu ponesu dva ili tri primerka: niti sam se usudio pisati. inilo mi se neka drskost ne poznan budui, jednom velikom gospodinu za takvu bagatelu pisati, i idui k trgovcima, nekoliko puta hteo sam da se vratim s knjiicama, krepko bojei se da to nepristojno ne uinim. Niti sam mogao ne straiti se, ne poznavajui jo njegovo prekrasno i veliko srce. Vreme je da doem k mojem pismu. Posmatrao sam ga pozadugo, upazim na peatu neke osobite znake, herojska oruja i kavalere: Gledam opet adres; na mene: platim za potu, i zafalim onom koji mi ga preda; pak poitam na moj stan, da ga na samo i na tenanu otvorim; i da vidim od koga je i ta hoe sa mnom: Najpre mi poletee oi na podpis. Ha Zori! Zori! Prilepio sam ga k usnama mojim, i naljubivi ga se sit, hteo sam viditi ta mi pie. Ovde zaisto

nisam kadar opisati sladosna uvstvovanja srca moga; od velike radosti, slatke iz oiju izvirale su mi kaplje; Kakvo blagorodno srce! Kakva prekrasna i carska dua! Nikad nisam bolje nego sad poznao svu istinu onih Euripidovih rei: "Silni karakter i znameniti u ljudima, da se ko dobar rodi." Svaka njegova re i redak medotonom sladou napunjavale su me. Pie mi da je primio moja etiri primerka, i zafaljuje mi to sam mu ih poslao, pohvaljuje me i javlja, da je s velikim zadovoljstvom itao spisanije moje. S neopisanom dobrotom i velikodujem obeava mi blagonaklonstvo i ljubav svoju, ako bi kad k njemu doao. Izvoljava da mu piem, jesam li jo u Lajpsiku, da mi moe ukazati znake blagonaklonosti svoje. Jednim slovom, u svem mojem ivotu niti sam ovako radosno pismo primio, niti sam kad radosniji bio. I toliko vie sam se radovao, koliko, ovu dobrobit za optu, sve srpske junosti, koji se budu uili i na svojem dijalektu pisati, smatrao sam: Svima sam ovoj mojoj, podobnu sreu estitao govorei; ljubite Muze i Gracije, o srpski mladii! Potujte sestre Apolonove! Teite i tatite se k vrhu Parnasa; onde vas vai Mecenati ekaju, koji e vas pod pokrov krila svojih primiti, i kojima ete i vi kao ja sad u preslatkom istupljenju srca s Horacijem uskliknuti: O et praesidium et dulce decus meum! O i obrano i slatka diko moja! Ovde mi se je osvedoila sva istina nae poslovice: ini dobro, ne kaj se. Ljupko blagonadeno prolee oivilo je u prsima mojim: Ovakog dobroinitelja imajui, ta se ja imam brinuti? Taj isti dan poao sam k tipografu, dao sam moje sainjenje o ljubavi da se natampa; i sledovau izdajui to budem prevodio i sastavljao. Ako sam i kad elio, da to dobro i polezno sloim i napiem, sad najvie elim; zato bi rad to isto mojega milostivoga patrona slavnom imenu poklonio i posvetio: da poznadu i pamte od roda u rod nai potomci onoga, koji ih je najvie ljubio i njihovu polzu elio, i sa srdanom blagodarnou da spominju slavno ime Simeona Zoria Narania. Ljubav njegova ka oteestvu svojih blagorodnih praroditelja i ka svom srodnom Narodu, dostojna je svagdanjeg spominjanja i blagodarnosti: to god u napred na tampu izdam, on e tome uzrok biti, koji me je potkrepio i oblagonadedio; i da ko ne pomisli, da ja najmanje to (ko zna s kakvom namerom) k samoj stvari i istini pridodajem: evo prilaem, isto o kome je re pismo. (Zorievo pismo i Obradoviev odgovor potraite u izvornom izdanju red.) PRAVO RECI PA GLEDAJ TE UTECI Ba ti se je ovo meni desilo! Ovih dana doe mi od nekud jedno pismo, puno vike i ukora; i to je jo smenije, pretnji! Naziva me da sam plotski, i da plotski mudarstvujem; pita me, ko sam ja, te uzimam neki uiteljski ton, i ko mi je dao ovu vlast? Predstavlja mi da je to moja gordost, toliko zanovetati i napominjati da valja misliti; i da su ljudi od kad je sveta i veka sve

mislili; niti im je potreba bila, da im ja tek kaem da valja misliti; gdi je ko ikada uo i vidio, da ivi ljudi ne misle? Da ljudi ne samo budni no i uspavani sve misle i sanjaju. Da e pre zemlja prestati travu prozjabavati, nego um oveji misli raati. Hoe da mu kaem to su mi postovi i duge molitve na putu, to li mi smetaju, te sam se na njih navrzao i podigao? Zahteva, da se ve dam jasnije razumeti, koje su to zloupotrebe, na koje toliku bunu podiem; opominje me da pazim dobro, da potkopavajui sujeverje, ne obalim pravoverje; kae mi, da i osim mene u naciji naoj ima uenih ljudi, koji, kad epaju protiv mene pero, ugrijae mi ui. Najposle zakljuuje pismo pridodajui, da zaludu arim novce, da ako u pui kao nenaet kesten u eravici, neu nijednu jedinu baku na moju stranu pridobiti, uostalom ostaje elei mi u napred bolju pamet. Na ovako pismo dunost je moja bila odgovoriti, jerbo koliko vie moemo duni smo uvati se, da drugima najmanji povod o nama zlo misliti ne damo; ako li se kad desi da kogod nemajui pravo, o nama zlo misli i zloslovi nas, mi smo duni pokazati svetu nau nevinost, pak na dalje bezbrino i spokojno prebivati; dan po dan, doi e i Vidov dan. Ko je god nastojao ljudima, svrh nekih pogreaka, oi otvoriti, i neuvijeno pravdu govorei istinu pokazati: nije svima mogao ugoditi. Mnogo je ljudi, svakojakih meu njima udi! Razlina vaspitanja, razline namere i sklonosti! Svakojaki interesi i obiaji! Ko e sve sravniti, sloiti i urediti? Veliki Car Petar jedva bi kroz tolike stare obiaje i ukorenjene zaviaje probio i na kraj iziao. Jedan bogat ovek, dovede jednog matorog sina k Aristipu, pitajui ga ta e mu iskati, da ga dobro naui; "Lako emo zato", odgovori filosof, "ali emo se muno pogoditi da ga oduim od svega ta je dosad nauio". Ovde lei vor! Hoe se posla i vremena za preobratiti rit i dubravu u njive i livade! Koliko je muno samo jednog oveka dotle privesti, da pozna i ispovrda da je imao krivo, nekamo li jedan celi narod! Iziskuju se tome stotine godina, potrebna su druga vremena, druge okolnosti i novi rodovi ljudi. Ima sad vie od dvanaest stotina godina, od kad su Srblji Davora i Koleda za svoje Bogove imali; pa i dananji dan ue, od Dalmacije do Banata, iz usta gdi-koje stare bake: aj Davore mili bogo! A da je zapita, ko je i ta je taj Davor, nikad doveka nee ti znati kazati. A igre Koleda ja dobro pamtim u Banatu: Obiavale su se po Boiu kroz sve mesojee: mladi momci udno bi se nekako poizoblaili i naoruali, ili bi od kue do kue, i pevali igrajui i skaui: "Koleani koledo! Vi'te brao Koledo! Ska'te momci Koledo, podvikujte Koledo!" i ostalo. Blaene pameti gospodin Georgije Popovi, episkop Temivarski, imao je posla, dok je ove igre istrebio, a ta su govorili o njemu? Na je Vladika gori od Turina, neda nam Koleda igrati, ni vampire iskopavati. Za divljenje mi je bilo, kad sam neke nae obiaje u Peloponesu i drugim ostrvima Arhipelaga nahodio. U oi rodestva svetoga Jovana Pretee nema kue pred kojom se vatra ne naloi, pa neka bi momci i devojke preskakale, nego doe i koja baka da preskoi, pa puf usred vatre. U Albaniji ima mesta, gdi su se Albanezi u vreme Amurata drugoga isturili, vie od trista godina, i kako se koga naega svetenika doepaju, vode ga na svoje groblje da okadi i spomene njihove mrtve; i mora svetenik glasno spominjati Huseina, Mustafu, Aliju i ostale, ako mu se i nee, jer inae bi ga zdravo istukli, a kad im ispuni volju oni ga lepo aste i obdare. Viu i proklinju hode i dervii! Nita to ne slui. Otac umirui

zaklinje sina, da nikakva popa ne propusti, dok mu grob ne okadi. Ove sam neke primere pomenuo, za predstaviti kakvu silu stari obiaji imaju; i mnogo se puta nae ovek na belaju protiv njih govorei. to je god novo, ini se prostim ljudima neobino, ako e najpametnije biti; Ako li se to, ta vie, nekih obiaja koji se za svete potuju tie, onda ve niti ekaj niti se obziri, jer si im u ivac dirnuo. Zato, veim delom, drago mi je bilo ovo pismo i radosno na njega odgovaram; za neostaviti nikome nimalo sumnje, ako bi ja najmanje to protiv pravoslovlju uvodio, neka svaki oita ovaj moj odgovor, pa e viditi i poznati istinu, ako mu je istina draga. DOSITEJEV ODGOVOR asni oe i brate Serafime, zdravstvuj. Tebi e po svoj prilici za udo biti, kad uje od mene, da sam se tvom pismu veoma obradovao; i moe biti, pomislie da ti ovako iz neke pritvornosti piem; no kad sav moj odgovor proita, poznati e mojih rei istinu. Ja sam tvoje pismo s velikim zanimanjem i vie nego jedanput oitao, veim delom, nisi mi mogao povoljnije pisati, ni lepi mi povod dati da ti takve stvari otpiem, ba koje su potrebne za ovu moju knjiicu koju izdajem. Istina, to se tie ukoritelnih rei, mnogo bi bolje uinio, da si ih zatedio, zato to, veruj mi brate, pred pametnim ljudima nee ti nikakva potenja doneti; a pretnja je sasvim izlina za jednog, koji se je ne boji. Sam rasudi, ega bi se mogao jedan ovek plaiti i straiti, koji nema nita ta bi mu ko oteti mogao, i koji gdi se god nahodi, poteno i pod pokrovom zakona graanski ivi; koji moe u sred Italije i Engleske kako god u sred Banata i Dalmacije hranu svoju zasluiti? Koji nita ne eli, nego meu krasnonaravnim i prosveenim ljudima i s knjigama jo nekoliko dana svojega ivota provesti: kom je sva zemlja oteestvo, i svi narodi, koliko pitomi i blagonaravni, toliko srodni i mili. Istina, da neka slatka simpatija k jedinoplemenim naim i k zemlji na kojoj smo proizrasli, svagda nam na srcu lei, i kao nekakav magnet k sebi nas potee; i ja bih veoma rado u Patroviima u Crnici, ili u Kuima moje ostave dne provesti pristao, kad bi se mogao nadati, nikakve prepreke ne nai, za uiniti srodnim mojima toliko koliko bih kadar bio polze: no ako nita, ovo pismo tvoje, dovoljno mi pokazuje da ne bi se mogli nagoditi; zato bolje je iz daleka ljubiti se, nego iz bliza ne snositi se i mrziti. udna je stvar, Serafime moj, slobodno misliti, i svrh svake stvari rasuivati i govoriti! I kad dua naa ovu bogodanu i sebi prirodnu slobodu pozna i okusi, nikako se i nipoto ve porobiti ne moe. Telo se da prinuditi, usiliti i u eleza sapeti, a slobodni duh nipoto. Znam da e mi rei: misli ti to ti drago, no ne izdaj na dvor to nije za svakoga: nije tako u svemu; to je nerazumno i zlo, ne valja ako je mogue ni pomisliti, ili barem ne valja na sablazan i na tetu drugoga na svet pokazivati; ali sam rasudi, poteno, razumno i polezno misliti, pak za volju glupom neznanju i slepom sujeverju ne govoriti; brata i blinjega svoga moi iz mranoga neznanja izvesti i prosvetiti, a ne hteti, ovo je protiv ljubavi ne samo evangelske nego i opte oveje! Ali politika to hoe? He Serafime, za politiku licemerstvovati, i sav ivot

svoj lagati! I to kad bi bilo za veliku potrebu i na korist drutva, neka bi: ali na tetu i sramotu svega oveanstva, poteno srce ne moe ovoj politici nipoto podlei; pre otrov kao Sokrat popiti, ili optu psovku, ruganje, pljuvanje i samu smrt kao Spasitelj na podneti, nego takoj sramotnoj politici pokoriti se. to ti se ini od onih rei? i ot Velmoa mnogi su verovali u njega, no nisu smeli ispovedati, bojahubosja Fariseja, da ne iz Sonmita izagnani budu. Evo ti politika! Istinu za volju oveju sakrivati, i svetli razuma svet gasiti, na veliku i venu tetu dobroga i bezlobivoga i za samu prostotu i neznanje sujevernoga naroda! to misli, zato su drugo Hrista raspeli i ubili? Nizato drugo nego zato, to je hteo narodu oi otvoriti, i pokazati, koje je isto pravoverje koje li sujeverje. to govore Fariseji? Ovaj ovek nije od Boga, zato subotu ne svetkuje! A to ini u subotu? Kako, to ini? Slepima oi otvara i bolesnima zdravlje daje, eto ta ini. A da ta bi valjalo initi u subotu? Kakvo ti je to pitanje? Svetkovati; do podne u crkvi biti, a od podne piti: a ko nema zato piti? A on ima zato spavati. Jo neki kau, da je jednoj eni Samarjanki govorio, da e doi vreme, da e se istinski bogopoklonici klanjati Bogu po svem svetu, a ne u Jerusalimu niti u Samariji; zato valja njega ubiti! No ja daleko odlazim, valja mi na tvoje pismo odgovoriti: ali pre nego k njemu doem, dopusti mi da ti samo jote jedno napomenem. Ti pamti dobro moje prebivanje u celoj Dalmaciji, gdi sam ja s propovedaone propovedi govorio, ne samo po selima i po manastirima, nego i po prvim gradovima, kao u Zadru celu godinu, ovde su me dolazili sluati ueni od Talijana: zna kako je drago bilo naim Srbljima oficirima i drugim graanima, ujui da me latinski predikatori fale: a sad veruj mi stidim se za neka ondanja govorenja. A zato to? E da li sam zakon moj i veru izmenio? Nisam, niti u dok sam god iv; no nauio sam bolje i razumnije svrh mojeg zakona i vere misliti i suditi; knjige uenih ljudi dale su mi sposobnost, pravoverje od sujeverja raspoznati, i isto evangelsko uenje od ovejih svakojakih predanja i pridodavanja, koja su nas dotle dovela, da trpimo konje oslikane na oltaru crkvenom! Ne varaju me ve koje kakve arene boje pozlate i vanjsko blistanje; poznajem to je nuno i temeljno, to li je sluajno i izlino koje je pravo i unutarnje bogoae i blagoae, koji li su vanjski obiaji, obredi iliti ceremonije. Proitaj samo ovaj moj odgovor s panjom i bez pristraa, pa e poznati, govorim li pravo. Evo me dakle k tvojim takama. Naziva me da sam plotski, i da plotski mudarstvujem: rad bih znati, ta pod ovim reima razumeva, i kakvo poimanje s njima zdruuje. Posluaj me da ti ja svrh ovih rei poprobesedim. Plotski se ovek zove i plotski mudarstvuje, onaj koji nimalo, ili vrlo malo razlikuje od ivotinje; to jest, koji se ni zato drugo ne stara nego kako e samo telesne potrebe i zahteve ispunjavati; i ka ovoj samoj nameri i koncu, sve svoje kretnje i dela upravlja i preduzima; nimalo ne starajui se kako e slovesni deo svoj iz dana u dan na vee savrenstvo dovesti, razum svoj prosvetiti, zahteve i elje svoje u dobar red poloiti, i duhu to jest razumu pokoriti; koji niti misli niti hoe da zna, da valja srce poboljati, oblagoroavati, naravi svoje ukraavati, i ne samo na samoga sebe, no i na blinjega svoga polzu i pomo biti; koji sebi ni trunke brige ne zadaje za poznati i osetiti to to znai, savest svoju, od svih zlih i

nepravednih dela istu i neporonu sauvati; kojemu nikada i ne dolazi na pamet, da sva stvorenja sa svih strana, kud god oi okrene, podigne ili spusti, da ga pozivlju k poznanstvu Velikoga, Pravednoga, Blagoga, i Premudroga Tvorca; da ga nastavljaju i ue, kako e um svoj od vidljivih i osetilnih na nevidljiva i umna uzvisiti; kom pristaju one proroke rei: "Oi ima i ne vidi; Ui ima i ne uje". Ovakav, ako je hrianin, on je samo po sluaju hrianin; to god veruje i tvori, iz samog obiaja veruje i tvori; niti ti on mari niti se mie da proraspita, ta je na ovekoljubni Spasitelj uio i zapovedio, a ta li su ljudi na nekoliko stotina godina posle njega izmislili i pridodali. Evo ti u malo rei plotski ovek, o kom se nita drugo ne moe rei, nego rodio se, ivio i umreo, pak tu ti mu i oluj! Sada prestavi sam sebi drugog oveka, koji nije ovome podoban, niti je potreba da ti ga ja na iroko opisujem; samo poreenje nauie te ta e o njemu suditi. Kao ovek mora biti plotski; Niko ne mrzi na telo svoje no hrani to i grije, ui nas Apostol Pavel; duan je ovek telo svoje isto, celo i zdravo hraniti; no u isto vreme zahteve telesne umereno i blagopristojno ispunjavajui i razumu pokaravajui. asno i polezno ivei za prosveenje razuma svoga i za ukraenje naravi svoje svagda starajui se, savrenstvo koliko svoje toliko i blinjega svoga po sili i mogustvu svome uzrokujui, dunost svoju, ili kao stareina ili kao mlai, po inu i zvanju u kojem ga je nebesni Promisao postavio, ispunjavajui, takav se ne zove plotski no slovesni, razumni i jednim slovom poten ovek. Pita me, ko sam ja, i ko mi je dao vlast uiteljski ton uzimati? Izmeu tolikog mnotva Srbalja hteo je Bog, da se i ja rodim; slovesni ovek budui, imam bogodanu i prirodnu vlast drugima misli moje prioptavati, i to sam dobro i pametno od drugih uo i nauio, drugima kazivati. U svakom narodu i drutvu mora biti svakoga zanata i zvanja ljudi, i meu svima njima potrebno je krepko dogovaranje i sloga; i nije pravo jedan drugom da rekne: ti nisi od potrebe. Sada kako smo povie rekli; ovek nije samo plotski, nego i slovesni; zato kad su potrebni toliki zanati i pronalasci za telesnu potrebu, dostojno je i pravedno da se ima koji zanat i za slovesnost nau: i toliko je vie toga potreba, koliko kroz samo preimustvo razuma i slovesnosti ovek prevashodi sve ostale ivotinje. Dakle kad toliki drugi staraju se i rade za moje razline potrebe, jedni stoje na oruju za moju spokojnost, drugi zemlju oru da mi hleba dadu jesti; jedni me odevaju i obuvaju, a drugi mi donose iz dalekih vilajeta svakojake potrebne stvari; pravo je da i ja s mojim zanatom to za njih uradim; da to sastavim i napiem to e potrebno i polezno biti za njihov blagorodniji deo sebe to jest za srce, slovesnost i razum; ovo je moj zanat. Evo ko mi je dao vlast! Bog, koji mi zapoveda da moju dunost inim; ako li se ba nae ko da nee nipoto da zna za moje pisanje; ti zna ta bi na Marko Slepac u Dalmaciji obiavao rei, kad bi gdi na asti pevao: "Brao! kom nije moje pevanje milo, nek metne prsti u ui, jer ja sad na njegovo raspoloenje ne gledam." Ali ko je lud u vreme ruka prste u uima drati? Ili bi ti zar hteo da i moje knjige kao Turci Aleksandrinsku biblioteku saeem? Neemo ako Bog da, od Turaka pamet uiti.

U treem punktu baca mi preko nosa gordost moju i slavoljublje; i ove su ti moje rei, ba kao muha u nosu; da valja misliti. Evo ja u ti pravo kazati, da nita drugo na ovome svetu ne elim, nego da moje ime ostane u rodu mojemu, i da mu milo i drago bude; i uzdam se u pravednoga Tvorca, koji, kao sami Srcoznalac poznajui istotu i pravost namere moje to e mi dati; kako je dao i svima onima, koji bez svakog vremenog interesa, i estokratno na tetu svoju, za pravu i istu ljubav ka istini i ka ovejem rodu, pravdu su i istinu otkrivali i pokazivali. Ali e to kasno biti; nita zato; koliko kasnije toliko postojanije: mili e oni ljudima biti, dok je god na svetu ljudi, koji, da su besmrtni bili, ni na to drugo nego na polzu ovejeg roda besmrnost bi svoju upotrebili. Ne bi Bog ulio u srce moje takvu k srodnima mojima ljubav, da nije i njima ljubavna i oseajna srca dao, koja za ljubav ne mogu da ne ljube. Slavoljublje i astoljublje kad se preko mere nepravinim i usiljenim nainom, na tetu blinjih naih itu i trae, onda su zle i nedoputene stvari: a kad ovek umereno i razumno kroz svoje prave zasluge i kroz dobro i polzu, koju blinjima svojim donosi, slavu i ast eli i trai, ovo ne moe biti osim veoma pohvalno i podraanja dostojno delo. Od samoga Boga ta se drugo za pravedno i dobrodeteljno ivljenje oekivati moe, osim vena slava i ast? Predstavi ti sebi takog oveka, koji nimalo za poteno ime ne mari, moe li se to nevaljalije i hue izmisliti? Avet i sluga mora takav biti a ne ovek. Sluga i slukinja ponose se podvino i verno sluei gospodare svoje, i dostojni su zato pohvale. Lei i leae doveka u ropstvu jedan narod, ije srce ne zna ta je nacionalni ponos! Veli da svi ljudi na svetu misle, i da neprestaju misliti; to govorei, osvedoava da si u ovom poslu malo od deteta utekao, i da sasvim ne zna ta znai zrelo i razumno misliti. Metuzalema vek da nam je, jo ne bi savrili uenje miljenja: sva upranjenja i neumorni trudi svih uenih i premudrih ljudi na svetu, nisu nita drugo nego miljenja. ta su drugo tolike hiljade hiljada knjiga, nego uenih ljudi prekrasne misli? Svrh nekoliko stvari kao dete misliti; i svrh svake stvari zrelo i razumno misliti; tu je toliko rastojanje, koliko nebo od zemlje. Nekder malo o ovom prodivanimo! Misliti i zahtevati, ovo su dve sposobnosti ovekove, iz kojih, sve to se u njemu zbiva proishodi; i svaka od ove dve sposobnosti deli se na dva dela. Kako dete, tako i najvei prostak misli i mora misliti o svemu onome to mu u pet ula pada; vidi, kad se god rodi sunce, dan, a kad zae no; vidi da iz oblaka ide kia; vidi arenu dugu; svrh svega toga i misli; no ta, i kako misli? Evo kako: misli da kad je dan, nije no, a kad je no nije dan; misli da je kia voda, i da je duga arena, uje grmljavinu i pojanje slavuja, i nahodi u tom veliku razlinost; raspoznaje miris od smrada, slatko od gorkoga, i osea zimu i vruinu. Posluaj de jednu malenu istorijicu ovde vrlo prilinu. Spominjem se, kad sam u Crnoj Gori bio: vladika Vasilije doneo je bio iz Rusije mnotvo knjiica, ini mi se da se zvahu Mesena Soinjenja; u jednoj od ovih itao sam neto o dugi, pa ba u jedan letnji dan, pri tihoj kiici na ardaku kaem starom vladiki Savi, ta sam itao o dugi, a u isto vreme spram nas viae se prekrasna duga; al' eto ti od nekud dojaha na magaretu jedan iguman; velika ljudina i preko mere bradata. Vladika Vasilije, koji na pola naeg razgovora k nama doe, kako upazi igumana, ree mi: tako ti vere akone, upitaj ovoga igumana, ta je duga, i zato je arena. Ja jo nisam poznao bio lukavi obiaj vladike Vasilija, koji bi svagda radio

meu druge zametuti kavgu, samo da se ima emu smijati; jedva doekam da mi to naloi. Moje nestano srce pone skakati od radosti, to u metnuti u smetnju veliku igumana; otvore se vrata, eto ti igumana, jedva doekam da se pokloni episkopima i da se posadi; istrim kao petao, i nanem ovako: Oe igumane, kai mi molim te, ta je duga, i zato je arena? Poeo sam se ve bio osmijavati, kako e se smesti, i nee mi znati ta odgovoriti; i jedva sam se od veeg smeja uzdravao. Ovaj da ti se smetne, ne bi bio pravi Crnogorac. Uvati se s irokom akom za bezbrojnu bradu; pogleda malo na dugu, pak ti prevali na me nekakve strane crne velike oi; Njutn bi se od njih prepao bio; pa namesto odgovora ovo mi pitanje uini. Iguman: Vidi li ti ono moje magare? Ja: Vidim, ali nije moja re o njemu bila; gdi duga gdi li magare? Iguman: Znam i ta je tvoje pitanje, ali je potreba da ti prepovjedam da je ono moje magare daleko od tebe pametnije. Ja: S kakvom merom meri moju i magareu pamet? rad bi znati. Iguman: Sluaj pak e vjera ti boja znati! ono magare poznaje plevu koja je pred njim, i ako ne vjeruje eno gledaj kako grize; a ti toliki, ne zna jot ta je duga? Duga je duga, nije kani obru, a pita zato je arena; ta zla ti srea, moe li biti duga da nije arena? Ili si ti zar e vidio i crnu? Episkopi su mislili puknuti od smeha; a meni se zavrti ardak oko mene i duga mi od teke sramote pocrni pred oima, gdi me ovek lepo na oigledce sravni, da barem konju ili volu, ne bi toliko mario, nego upravo magaretu; a on ti pun zadovoljstva kad jedan kad drugi brk zasukuje, s takvim dienjem kao da Kleopatru na trijumfu nosi. Meni je s ovim bilo, ba kao nekima u Zadru latinskim teolozima; ovi jednom uju, da je doao u grad neki u svoj Dalmaciji za svoje dipute oglaeni Pop Mudalo; ne izgube ti vreme, nego dou i opkole ga na sred grada, pak za posmijati mu se upitaju ga, ko je Melhisedeka rodio; a on njima: kaite vi meni najpre, ko je mene rodio? Kie ort znati (odgovore teolozi), ko je tebe rodio? To nigde ne stoji napisato. Pi, sram vas budi, (vikne pop Mudalo) babe u mom selu pametnije su od vas! One znadu, ko je mene rodio; pak oete da vam ja kaem, ko je Melhisedeka rodio! Bravo, bravo, oe Mudalo, poviknu svi okolostojei; a teolozi se vrate od kud su i doli, i poznadu iskustvom, da nije itav posao s ljudima od druge strane sfere u diput putati se. A kad ti moj iguman jo upazi, kakvu ja knjiicu u ruci drim, s graanskim slovima; kae mi bez uvijanja, i kao s tripoda, da ako se ja takvih knjiga ne okanim, da u i to malo to imam pameti izigrati: Ne vidi li (veli mi) da je u njoj pola latinskih slova, i da je svaka knjiga pod anatemom, koja jedno jedino slovce latinsko u sebi ima: kae; da od kad su takve knjige na svet proizile, da su ljudi poeli spue jesti: Ajme crn vam obraz (podvikne) mogae svet jot koju stotinu godina postajati, da mu vi s takim knjigama haka ne dooste! Sada vidi Serafime moj, da iguman Crnogorac nije u svemu krivo imao; zato da magare poznaje plevu; da duga nije kani obru, i da je arena, ko moe tome protivreiti? Ali se sve to ne zove misliti ni rasuivati, nego samo uvstvovati: a razumno i pristojno svrh svaega

to god vidimo i to god ujemo i oseamo, misliti, suditi, rasuivati, jedno s drugim poredei raspoznavati, i pristojne zakljuke od tuda proizvoditi, iziskuje mnogo vie nego uvstvovati: ovo je posao uma, pameti i razuma; ovo su tri vrhovne i dejstvujue sile due nae; no ove iste sile ostaju slabe, detinjske i zamrene, ako se kroz dugu nauku, vebu i iskustvo ne razmrse, ne prosvete i u savrenstvo ne dovedu. Zemlja, loza, i razlina plodovita raaju svakojake po rodu svome plodove, no divlje; za prepitomiti ih, hoe se trud i majstorija. Tako je izvolio premudri Tvorac za dati oveku posla. Ovo isto pripitomljenje najvie je potrebno dui, umu, srcu i telu naemu. ovek da se u planini rodi, i nasamo naraste, malo bi razliestvovao od ivotinje. Nikakva jezika, nikakva zanata ne bi znao, ukratko bio bi beslovesan. Sotvori Bog (veli sveto Pismo) eloveka po obrazu svojemu i po podobiju. Koji je ovo obraz boiji u oveku i podobije? Sposobna razumu i slovesnosti dua. No ova slovesnost lei sakrivena i vrlo zamotata u dui naoj, ako se kroz vebu, majstoriju i nauku ne razmrsi, ne prepitomi, ne provesti i u savrenstvo ne dovede; ostaje kao srebro i zlato u zemlji, s nepotrebnim kamenjem pomeano; a koliko se raiava, pripitomljava i prosveuje, toliko se vie k srodnom, prekrasnom i premudrom Bogu pribliava. Evo ti Serafime, koliko na krae mogao predstavih, ta se zove prosto misliti, i razumno misliti. Hodi sad da razmrsimo drugu, i vie nego misliti potrebniju sposobnost oveju, to jest zahtevati; i ovu valja na dva dela da razdelimo, i da pokaemo, kolika je razlika, prosto po uvstvima zahtevati, i razumno zahtevati: no pre nego se u ovu krevinu upustimo; dozvoli mi da jo jedanput spomen naega Marka slepca; dostojan je brate, zna koliko nas je puta razveselio. On bi esto rekao: "Kad mi gusle nisu po udi, volio bi da nisam ni slep"; a nato to sad? (rei e) to je na to, da dobro pazi, koliko na ono to smo rekli, jo vie na ovo to emo rei; zato kad se to ita gdi je potreba paziti, bez panje, bolje bi bilo da se i ne ita. Zahtevati, eleti i hteti, to sve na jedno izlazi; prirodno je oveku od detinjstva zahtevati: sve to mu je poudno i ugodno, zahteva da mu bude, a sve to mu je neugodno, zahteva da mu ne bude, ili ti odrino da reemo, ne zahteva i nee. Pitali su Aristotela, zato je svakom milije gledati jednu mladu, zdravu i lepu nevestu, nego jednu staru i kaljavu baku? Slepako pitanje, odgovori filosof; Ko ne voli sluati slavuje, nego abe i svrake? Zahtevati ono to je prijatno, slatko i milo; ovo je samo uvstvitelno, oveku i ivotinji opte zahtevanje; i daleko razliito od razumnoga i korisnoga i dobrodeteljnoga zahtevanja, iz kojega se raa sva ovekova vrednost i dostojanstvo. Nita drugo ne zahtevati i ne hteti, osim to je nuno i potrebno k naelnom koncu i nameri, za koju smo od Boga sazdati: No ove rei potrebuju nekoliko izjanjenja. Neki su mudrovali, da je ovek, samo za telo i za ovaj vremeniti svet sazdat, i iz toga zakljuivali da sva blagodet i blaenstvo ovekovo sastoji se u zadovoljstvu i naslaenju ula. A drugi, hotei ovo mudrovanje kao lano da odmetnu, upali su u ovoj slinu budalatinu; uei to jest, da je ovek za samu duu i za onaj svet sazdat, a da ovaj vremeniti svet mora smatrati kao tuu i nitavnu stvar. Mnogi su hteli ovo poslednje mudrovanje svetim Pismom podupreti, pak smatrajui stvar samo s jedne strane i nakrivo,

tumaei i prenadtumaujui se pokliznuli su u svakojaka ovejem jestestvu na preko protivna mudrovanja; i odavde su proizili postovi, neenidbe, pustinjatva i odricanja sveta. Istina ne moe biti istina, ako je u njojzi najmanje lai pomeano. Ili mora biti sasvim cela istina, ili la. Nikako dakle drugojae, osim razumno mislei i rasuujui, i to jeste od ta nije raspoznavajui i razdeljujui, moemo k istoj istini doi. Evo dakle kako valja, zdravom razumu sledujui, o ovima stvarima misliti i mudarstvovati. Sazda Bog oveka (veli sveto pismo) od zemlje; evo telesni deo oveka: i dunu u lice njegovo duh ivota: evo slovesni i razumni deo; sad izmeu ova dva dela potrebno je veliko saglasje i sloga, za njihovo uzajamno ouvanje i savrenstvo. Telo zahteva i eli sve ono to naslauje njegova uvstva; a slovesni razum pokazuje ono to je polezno i pravedno. Sleduje, da svi nai telesni zahtevi, koja su razumu, polzi i pravdi saglasni, moraju biti dobri, budui da uzrokuju savrenstvo, koliko tela naega toliko i slovesnosti, iz ovoga savrenstva raa se vrlina, od koje zavisi sva naa vena blagodet. Bez vremenitoga na ovome svetu ivota, ne moe se nikako imati veni ivot. Blaenstvo venosti, raa se iz razumne i vrle upotrebe vremenosti. Blagoslovi Bog oveka i ree, rastite se, plodite se, napunite zemlju i vladajte njom. Sve to je god ovom blagoslovenju protivno, mora biti prokletstvo: nema ta drugo biti: k tome, valja jo i ono da priloimo: ovek sam ne moe na svet postati, niti iviti, niti sposobnosti svoje k savrenstvu privesti: potreba je da ima ko e ga roditi, odhraniti, nauiti i k savrenstvu nastaviti; pravedno je dakle, istu pomo i dobroinstvo koje je od drugih primio, i on drugima po mogustvu svome da pokae i uini; jer inae bio bi Bogu i ljudima neblagodaran, nepotreban i nita ovek. Evo Serafime, doosmo onde gdi smo hteli; vidi li kako, idui po tragu, nae ovek zeca. Sad vidi i poznaje, koja naelna namera, i poslednji konac zato je ovek od Boga stvoren, i da je duan ka istom koncu sve svoje zahteve, dok je god iv, upravljati: to jest blagodet i savrenstvo koliko svoje, toliko i blinjega svoga uzrokovati. Zato su svi zakoni boanski i graanski; sve to je ovome koncu protivno, upravo je bojoj volji i zdravome razumu protivno, i po tome se zove nevaljalo i zlo. Razumno i pametno misliti, ovo je prvo po redu, zato ko ne ume razumno misliti, nee umeti razumno ni zahtevati, nee znati zahteve od zahteva raspoznati, niti bolje od gorega odeliti i izabrati. No nita manje, razumno zahtevati, premda je drugo po redu, prvo je po ceni i po dostojanstvu; zato, koja je korist razumno misliti, a ne razumno postupati? Pametno govoriti a ludo raditi? Koliko ljudi vidimo na svetu, koji po govoru rekao bi da su pravedni Aristidi, i vrli Sokrati, a kad im pod kou zaviri, krsti se i udi, ta pod njom lei! Ne retko da se i ovo vienje na svetu upaziti, da uen ovek, vredan i mnogo iskusan, nevaljalo i nepravedno radi, i zlo ivi: zaludu se je ovaj nauio razumno misliti, kad nije hteo zahteve svoje iz rana u dobar red postaviti i razumu pokoriti; zato takav, ako po sluaju vino ljubi, kako ga se gdi doepa, opie ti se kako god jedan koji ni toke ne poznaje. Koja polza uen biti i vredan, a imati srce pokvareno, lukavo

preko mere interesirato i mrzosno? Pakosna i zla srca ovek, koliko je vredniji i ueniji, toliko bi vie zla uinio, da mu zakoni graanski ne smetaju i ruke ne veu. Ima nekih rei, koje, koliko se bliske ine, svaka od njih osobito to znai: na priliku, uen i razuman, pravedan, i dobar, vredan i zasluan. Uen je koji ima poznanje i iskustvo mnogih i razlinih stvari. Razuman je onaj koji sve zahteve i dela svoja razumu sledujui upravlja. Pravedan je koji svakom svoje ostavlja i daje. Dobar je koji u svemu svoju dunost pazi i ispunjava. Vredan je onaj koji ima dovoljno pronicljivosti, kreposti i postojanstva, mune poslove preduzeti i savriti. Zasluan se zove koji je mnogo vie dobra drutvu uinio, nego bi se moglo od njega iziskivati. Ako dobro rasudi Serafime brate, ovo to smo dovde rekli, uzdam se da ti vie nee biti kao iljak u nosu moje rei da valja razumno misliti. Vidi kolika je razlika od prosto samo po ulima do po razumu i slovesnosti misliti i zahtevati. Ovde ne mogu zavriti da ne opomenem dobre roditelje i uitelje, da deici svojoj od prve mladosti razumne misli i mudrovanja usejavaju, i njihove mlade i lakosvitke zahteve na dobro okreu i upravljaju. Mnogo o tom zavisi to smo iz prve junosti privikli i nauili! Evo me sad na tvoje druge punktove. Pita me, to sam se navrzao na poste, duge molitve i na mnoge svetkovine, i to mi smetaju te sam se protiv njih naoruao? itaj sveto Evangelije, pa e viditi, to su Spasitelju naemu te iste stvari smetale, te je na njih vikao, i fariseje zato ukoravao govorei: "Gore vama knjinici i fariseji, licemeri, koji postom pobleavate i pomravate lica vaa, i molite se po sokacima i po ulicama, da vas ljudi vide!" Zloupotrebe, koje su se u ono vreme s ovim poslima inile, ine se i danas, i ko god Hristovu nauku prima, poznaje i ljubi, mora na sve ono na to je Hristos mrzio i vikao, mrziti. Dvadeset i pet godina proveo sam ja s razlinim naega zakona narodima, u Grkoj, Albaniji, Bosni, Hercegovini, Moldaviji, i gdi ti god drago: malo ne sav narod, nipoemu drugom ne zna da je istone crkve hrianin, osim po postu i po svetkovinama. A kako poste? E brao moja! Bog sve vidi i uje, pravdu valja da govorimo! Niko drugi ne posti, osim krajnjeg siromatva ljudi; i oni koji na neplodnim zemljama ive, i po nekoliko meseci u godini, kad bi hleba i proje samo imali, carske bi im se trpeze inile. Ovi bedni vei deo ivota svoga poste, ali za ljutu nevolju; a oni koji imaju razlinih, to zovemo posnih jela, zejtina i vina, nikad doveka ne poste (valja znati da ja ono za post ne drim, kad ovek ne rua, a veera i za ruak i za veeru; niti ono, kad mesa ne jede, a nagruva se pasulja i kombosta, te mu puca trbuh, i znoji mu se elo). No rei e mi Serafime, a to ti to smeta? Obiaj je stariji, neka se dri, ako ne uini nikakva dobra, to su ve davno i davno razumni ljudi poznali. Ali evo nevolje: ini mnogo zla. Zna ti dobro da Albanac i Crnogorac ubije oveka kako god divlju kozu, pa otposti; krau, la i svaku uvredu i nepravdu uzda se da e zapaprenim pasuljom razduvati, i kao gromom rasterati; nema smrada i neistote, koju se on ne uzda da nee kiselicom i siretom oprati, belim i crnim lukom razagnati.

Kad bi se postilo kako boanstveni Apostol Pavel ui; samo za uzdranje, svojevoljno, a ne silom: ko bi lud bio na post vikati? Ko ne posti, onoga koji posti neka ne kori, a ko posti, onoga ko ne posti, neka ne osuuje. Ali ko sme sad Apostola Pavla ili samoga Hrista za svedoanstvo primiti? Namah istom uje ni pet ni devet, nego Luteran. Kakvi smo ljudi, Serafime pomagaj! Hrista preblagoga Spasitelja i Apostola Pavla na oigledce lepo poluteranismo? Boga venoga i pravednoga primam za svedoka; da ne govorim, ni iz kakve zlobe ni iz pristraa, no srce me moje boli, koliki poteni i istosrdani narod u Dalmaciji, Hrvatskoj i Slavoniji, jednoga naroda i jezika, i koji u istoga Isusa Spasitelja veruje, mrzi se, ukorava se, goni se, i jedan drugom ljutu nepravdu ini! Zato? Za post, ko posti sredu, on je Rka, a ko subotu, on je Bunjevac. Sa svetkovinama biva jo gore; nije potreba da ti kaem, zna i sam ta se ini: u radne dane svi su ljudi mirni i pametni, od jutra do noi rade i o svom poslu brinu; a kako svetkovina, sve ti to poludi: do podne u crkvi, a posle podne u krmama; i mnogi poare na sveca, sa im bi mogli sedam dana gladnu familiju prehraniti. Pa neka bi samo to bilo; no kad su svae i procesi? O svetkovinama. Kad su pijanstva i beinja? O svetkovinama. Kad brat na brata no trza? Kad se krv proliva? Glave razbijaju i ubistva ine? O praznicima i svetkovinama! Ti pamti dobro popa Mauka s Otona re: kako ti Svetac, al mene moj nos svrbi! Pa ta to znai Oe Maue? ta znai? Da u se taj dan opiti, i s kim god potui. Ta ne idi ovee k vinu, Bog te vidio! Nema pameti koliko jedno pae; ne uterah ja moj nos u la! U tom poslu nema nad njim filosofa na svetu! Koliko puta nisam ja hteo k vinu poi, al doe ono k meni. Dobro, a ti barem pij umereno, pa se nee opiti. Jao, jao! Meer si ti sasvim bez pameti! Ko e vino umereno piti? Zar je vino voda? Koliko ga vie pije, toliko ti se vie edni; dok ti se ne zavrti mozak, pa onda ne zna ni ta govori ni ta ini. A ta sad da inimo (rei e), da odmetnemo poste i svetkovine, da unitimo obiaje istone crkve, i da novu veru uvedemo? To ja niti mislim niti govorim. Prola su sad ona fanatika vremena, kad je svaka nemirna glava novu veru izmiljala i izlegala! Blagodarenje budi gospodu Bogu i premudrim carevima i vladateljima, sad je svako u svakoj veri miran i slobodan. No valja narodu jasno dati da pozna, da isto pravoslavlje i pravoslavno blagoae, nimalo ne sastoje se u kojekakvim obiajima; a kad jo, ta vie, ovi isti obiaji preokrenu se na zloupotrebe, onda su upravo po konopcu pravoslavlju i blagoau protivni i sramotni. Zato ko posti, nek se uva da nikada ne ukori i ne osudi onoga, koji ili ne moe, ili nee da posti: reene poste uvati, to je uredba i predanje oveje, a ne osuivati brata svoga niti ukoravati, ovo je upravo zapoved boja. Ko god misli da e prestup zapovedi bojih, i uvredu i nepravdu uinjenu otpostiti, on se debelo i beslovesno vara, on od posta zloupotrebu ini: I na taj nain njegov je post pravi farisejski post. Ovo se isto moe i o svetkovinama rei. Ko na praznik savrenstvo koliko svoje toliko i blinjega svoga uzrokuje, pre ruka Boga slavi, a posle ruka sveto Evangelije ita, ili koje drugo delo milosti isunjava, bolnoga i u tamnici poseuje, tunog uteuje, sirotom i nemonom ruku pomoi daje; njegova je svetkovina blaena, evangelska i sveta; a ko svetkuje zloslovei i brata svoga osuujui, opijajui se i zlo inei, njegova je svetkovina idolopoklonska a ne hrianska. Koja fajda uraniti rano u crkvu, pa kako izie pred vrata crkvena, gledati kome e se porugati,

posmijati, i koga e osuditi; na taj nain, bolje je da i ne ide u crkvu, kad iz crkve bolji ne izlazi. Ti si dobro poznavao ona dva boja svetenika u Dalmaciji, protopopa Jovana Novakovia u Kninskom Polju, i onu blaenu Avraamsku duu, popa Avraama Simia u Kosovu, zna kako su oni svoj narod svetkovati uili! Kako bi se liturgija svrila, ovo bi im bila k narodu re: Hrianinu je najkorisnija svetkovina, kad najvie dobra uini: gledajte koji siromaak u selu nije kadar njivu svoju uzorati, posijati i ponjeti; pomozite slaboj i nemonoj brai, da im ne ostanu njive neuraene. I na ovaj nain bi se meu onim bratoljubnim i vrlim narodom, vei deo svetkovina praznovao. Blaeni i sveti svetenici, i dobri verni Hristova stada pastiri, mnogo li ti ste vi dobra u ivotu vaem uinili! Srene tri godine mladosti moje! koje sam meu onim ljudima proveo deicu njihovu uei: godine spokojstva i bezlobija, nikada vas ne mogu zaboraviti! No o ovom za sad dosta; valja da preem na druga tvoja, jedan ili dva, koja nam jo ostaju punkta. Veli mi da pazim dobro, da potkopavajui sujeverje, ne obalim pravoverje: ne boj se toga Serafime ni malo; moe se sujeverje potkopati i iskoreniti, ne samo, bez najmanjeg pravoverju pritrunka i gubitka, nego jote na veliki uspeh i polzu istinskoga pravoverja i blagoaa. Nek der samo poemo, nogu pred nogu, s istim srcem istinu traei; zdrav razum e nam je pokazati. Rekli smo povie, da istina mora biti sva i u svemu istina, ili ako je najmanje u njojzi lai, ve ti ona nije istina. to e mrak sa suncem, to li e la s istinom? Pravoverje je za istinito i izvesno sveto Evangelije drati, i nita ne primati to nije Evangeliju, zdravome razumu, i polzi optoj saglasno. Baci der sad jedan pogled na sujeverje, pa e se uasnuti, koja je rugoba i grdoba. Sujeverje po samome imenu pokazuje se ta je; sujetno, to jest ludo i nerazumno verovanje. Mnogo verovati, svata verovati, od straha i planje verovati; to ti je sujeverje; ko se pomrine boji, ta ti on ne misli da nema u pomrini? I to je najsmenije, boji se onakvih stvari, koje nikada niti je vidio niti e viditi. Zato ja na toliko mesta nazivam sujeverje glupo: evo razloga: koliko je vie jedan ovek nerazumniji, nesmisleniji i gluplji, toliko je sujeveniji. Veruje siroma Bedak, i ta zna i ta ne zna, i ta je uo i ta nije uo, i koliko mu je jedna stvar plaivija i uasnija, toliko je vie i silnije veruje. Zato to ova stvar uzbuuje u njemu nekakva mrana no snana oseanja, koja on koliko jae osea, a ne zna ta, toliko ih se vie plai i od tekoga straha veruje, a tu, gdi ko od straha i uasa veruje, zbogom ve pameti i razume, tu ti je ve s vama! Pitali su jednu staricu: boji li se bako Boga; Moj sinko! Ko se ne bi zla bojao? odgovorila je. E Serafime brate! Samo srce nae kadro je delom oseati, a niti jezik moe izrei, niti pero opisati, koliko je slatka i utena razumna i prosveena vera, kad je na ljubavi ka Bogu i ka celom oveanskom rodu osnovana! Veruje razuman i dobrodeteljan ovek da jest Bog, i da je savreno dobar i savreno pravedan, veruje da je slovesna dua besmrtna, koja kroz svoju vremenitu na ovom svetu dobrotu i pravdu sjedinie se s onom venom i blaenom dobrotom i pravdom, reju s Bogom. Koliko je zlima i nepravednima strana boja pravda, toliko je dobrima i pravednima slatka i mila. Ko e mariti, ko li e se bojati smrti, verujui da je dua besmertna i vena? Ko li nee s krajnjim zadovoljstvom i s neiskazanom radou, ono blaeno besmre ekati, kad mu njegova ista i pravedna savest svedoi, da u onoj beskonanoj venosti, nita ga drugo ne eka, nego vena

radost, i beskonano blaenstvo, reju s Bogom sjedinjenje? Ovo je evangelska vera, razumna, kratka, no sva i savrena. Ovu je slatku i uteitelnu veru ovekoljubivi na Spasitelj s neba ljudima doneo i pokazao, koje da su se ljudi drali, nikad bolje; svi bi pravoslavni, i svi bi dobrodeteljni bili! Ali ko e tolikom svetu pamet dati? Ko li e toliko udnovatih glava sloiti? Ne zna ovek ta je umerenost, niti ta mu je dosta, kad veruje, on hoe ili mnogo i svata da veruje, ili nita. Svaki narod i jezik ima svoje Oce i Uitelje; ovi ti poee tumaiti Evangelije, kao da ovo, bez njihovog tumaenja nita ne bi valjalo; poee ti se iz poetka diputati, pa ukoravati i psovati; razdelie se, proklee se, anatemi i vragu jedan drugoga predadoe, i meu braom hrianima uini se vea smutnja, nego pri Vavilonskom tornju: i na mesto slatke evangelske ljubavi, uvede se velika mrzost i vrada. Pak za uiniti da ova podela i mrzost ostanu vene, uvedoe razlini narodi razline obiaje i ceremonije; uredie i ustanovie da svo pravoverje i blagoae u ovim obiajima i ceremonijama sastoji se. Zato sad, pred sujevernim oima nita ne slui, ako e ko sveto Evangelije verovati, i ako e dobrodeteljan biti kao Sokrat; ako on te i te obiaje, ceromonije i svetkovine ne dri, on je bezbonik! ta veli sujeverje? "Toj elovek nest od Boga, jako suboti nehranit!" No budi vena slava i blagodarenje blagom nebesnom promislu, koji kroz filosofiju otvara ljudima oi. Sad se meu prosveenim ljudima ne pita ko je istone, ko li je zapade crkve; no ko je dobrodeteljan, poten i vredan ovek? Nikoga vera njegova nee proslaviti, no svaki sa svojim dobrim delima proslavlja veru svoju. "Tako da se prosveti svet va pred eloveci, da vide vaa dobra dela." Evo prava vera i zakon! Svrh ove materije (kako sam vidi) moglo bi se vie besediti, no i ovo malo ko bude s rasuivanjem i s pravom ljubavlju ka istini proitao, dosta e mu biti, za poznati da svi obiaji i ceremonije bez ljubavi evangelske nisu nita drugo nego sujeverje. A to mi preti sa uenim ljudima, nisi nimalo pogodio s kim e me uplaiti. Ja se i sam odazivam na sud uenih ljudi; no samo jednu jedinu stvar od njih, pre nego mi sude, iziskujem; koju, ako su kako dolikuje ueni, sami e mi, da je ja i ne item, dozvoliti; to jest, da bez svakog pristraa iz same iste ljubavi ka istini sude. Pa e viditi ko e vie dobiti, ti ili ja. Ja se veoma staram za sud uenih, prosveenih i pravdoljubivih ljudi; i mnogo vie nego ti misli. I ne samo onih uenih koji u nae vreme ive, nego i onih, koji e na mnogo stotina godina posle nas iviti. Njihove licejske prosveene oi, koje su kroz sedamdeset zidova istinu kadre upaziti, poznae moju potenu i dobru nameru, i ako mi koju pogreku pripiu, znaj da e ova biti; to nisam mnogo vie protiv ovih stvari protiv kojih govorim, govorio. No prostie mi, kad rasude, da pri okolnostima u kojima se u sadanje vreme nalaze oni, koje ja elim da mi itatelji budu, ovo je dosta. Staroga Hesioda re vrlo je dobra, koji veli: Poznaj vreme! Vreme je u svaem najbolje. A pritom, i posle e se nas ljudi s leima raati, neka i oni to ponesu. Jo u ti jednu re to se ovoga tie rei; da nita ne ostane nereeno. Ako ba nau, da sam se u emu kao ovek i preao, oni morae srpski pisati, da pokau istom narodu za koga i piem, koja je moja pogreka; to je meni dosta, ja sam to i hteo. Hteo si neto rei, nenaetom kestenu uporeujui me, no nita nisi otroumno rekao; koje ravnanje oveka s kestenom? Da si barem rekao ako

u pui kao cvrak pevajui; koliko toliko slagalo bi se, ali me cvrku nisi smeo spriloiti, znajui da kad stari cvrak pukne, iziu iz njega mladi, koji glasnije cvrkuu nego stari. ali me to novce, tampajui knjige, troim! A da jo zna, kako ti bez vina ladnu vodu pijem, a nimalo tome (jao i pomagaj) nenaviknut, vie bi me alio; no meni i ovo za dokaz besmrtnosti due slui, kad je tako elja venosti zadovoljstvo grkljana pobediti kadra. Kae mi upravo da neu nijednu jedinu baku na moju stranu pridobiti, odve si estok, i ini iskaze ba kao sikirom. Ja sve nae starice potujem, klanjam im se i ljubim im ruke, kao zaslunim roditeljnicama i hraniteljnicama oveanskoga roda; ali to se tie da ti ih ne preotmem, spavaj sit na obadva uha, s moje strane na ast ti sve bake; samo rad bih da te ko ima od mladih ljokati, zna kako si drugda nespokojan, ba kao june, kad mu muha pod rep ue. Zaludu se moj brajko zove Serafim, kad nisi jo ni aneo. Srdano ti zafaljujem to mi bolju pamet eli, ja o tom nastojim i nastojau dok sam god iv: Staram svagda uei se. Ovaj isti moj prijatelj, po savrenju svoga pisma prilae mi, kao pod tajnom nekoliko redaka, no ova stvar nije nimalo za tajnu; a pri tom ja dobro znam da e on tu tajnu mnogima prioptavati i publino govoriti; zato meni je potreba za moje opravdanje svrh toga izjasniti se. Veli mi da ne uklanjam ispred oiju, i ne meem za lea, potovanje koje sam mojoj naciji duan; i da ne inim da nam se drugi narodi smeju. Ko god ima najmanje pameti i rasuda, moe vrlo lako poznati, da ova krivica ne moe se meni nimalo pripisati. Neka mi ko pokae jednu jedinu naciju na svetu, koja nije imala svoja Koleda, svoje Dodole i Davore, Bramine, Kvijetiste, i zdrave itave prosjake! Otroumni Molijer predstavljajui optemu smehu i poruzi Tartufe, Avare, Misantrope, i podobne ovima ljude, nije nimalo mislio prosveenoj francuskoj naciji rugati se, no budalama koji se u svakoj naciji, gradu i selu nahode. Moralni iliti naravni nedostaci slini su fizikim bolestima; kako svi ljudi ne mogu biti zdravi tako ne mogu ni svi biti pametni; zato su potrebna lekarstva, koliko fizika toliko i moralna. Retka je ptica, nalik belom gavranu, bez nikakve mane ovek! Samo je onaj poruge dostojan, koji svoje iste budalatine visokopotuje, i za svete dri, a onaj koji se tati i sili iz dana u dan svoje nedostatke otkrivati, poznavati i odmetati, a na mesto njih preimustva i vrline pridobivati, srce pripitomljavati, narav ukraavati i slovesnost due svoje, sve to k viem savrenstvu uzviavati; ovaj je vredan i velike pohvale i asti dostojan ovek. Ovo se isto od slova do slova i o jednom celom narodu moe rei: da je samo jedno jedino selo slavenosrbskoga naroda na svetu, ono bi dui mojoj preasno i sveto i mojemu srcu slatko bilo; a nekamo li, blagodarenje Bogu, ima ga toliko kraljevstva i provincija, i na milione se broji. Nije se dakle uditi, da se nalazi, u tolikom mnogobrojnom narodu, razlinih vera, obiaja, ceremonija i kojekakvih, kao i meu ostalim narodima na svetu, budalatina; ali razumni deo naroda nimalo ove budalatine ne potuje, niti im, zato su svoje, podilazi. Liaj ni na kojem obrazu potenja ne ini, ali je onda najgori kad je na mom ili na moje ene obrazu. Na nebesni Uitelj ta nas drugo ui govorei: Oko, ruka, ili noga, ako te sablanjava, odrei je i baci; ovde svak moe viditi da re nije ni o ruci ni o nozi nego o nekim obiajima na koje smo navikli, o nekim obredima, koji nam se ine sveti, o nekim sklonostima, koja su nam mila kao ona zenica. Kako vidimo i poznamo da su protivna zdravom razumu i optoj koristi, izbodi takvo oko i

odrei takvu ruku i nogu. Ona naa poslovica nita ne valja: Kakvi smo da smo, svoji smo. Na mesto ove, drugu valja da uvedemo: Svoji smo, nek smo valjani. ISTREBITI ZLOBU Previsoka mudrost nek na nebu stoji, Istrebiti sa sveta zlobu, to su trudi moji. Jednog premudroga i hrabroga kralja re, koju kako sam u njegovoj knjizi, Filosof Sansuci nazvanoj, proitao, ovu sam nameru zaeo: ako me kad Promisao neba udostoji za drutvo to sastaviti i spisati, protiv budalatina i zloba pisati u. Ne moe se nita pitomo na njivu i leju posijati, ako se zemlja prethodno za to ne pripremi, ne raskri i ne raisti; na isti nain, koliko um, toliko i srce nae, ne mogu za vrlinu sposobni biti, ako se prethodno za to ne spreme i ne prigotove. Ko god eli potenim i dostojnim ovekom postati i nazvati se, o ovima dvema stvarima sve vreme ivota svoga valja da nastoji; prvo, um svoj da prosveti da moe pravo i savreno poznati to je dobro to li je zlo, a potom, srce svoje od svih zlih zahteva da oisti, i na mesto ovih, dobre i polezne da uvede. Svi ljudi, od oni koji na carskim prestolima sede, do najposlednjih seljana i obana, koji u trskom pokrivenim kuicama ive, mogu biti dobri; zajednika je vrlina svim slovesnim ljudima! Samo i jedino po vrlini biva ovek pohvale i slave dostojan; a bez nje svako dostojanstvo, budi mirsko budi crkveno, na vei ukor i sramotu slue. Neron, Kaligula i Domicijan sreniji bi mnogo bili da su ovce pasli; jer u ovom niskom poloaju ne bi kadri bili toliko zla uiniti, i toliku nevinu krv proliti. Dok je god sveta, slatka e biti uspomena Antonina Aurelija i Tita; i doveka e se nazivati oci vrline i delicije ovejega roda. A po emu to? Ovi su bili, kao i oni, rimski cesari; no oni su se zlim svojim i nepravednim delima pocrnili i venoj mrzosti i huljenju potpali; a ovi su, kroz svoje prekrasne vrline venu slavu i svega sveta ljubav zasluili. Sva preimustva, koja inae sama po sebi veoma su dobra, kao na primer blagorodstvo, bogatstvo i nauka, bez vrline nisu dostojna najmanje asti; naprotiv koliko vie sredstava i sposobnosti za uiniti dobro imaju a prenebregavaju, toliko viem pohuenju podleu. Da se paun ponosi arenim repom, a jelen krakatim rogovima, imaju pravo; prvo, jer su beslovesni, i nisu sposobni k veim preimustvima; a drugo, to su njihove prirodne stvari; ali, da se nerazumna glava die i koi, pod velikim samur-kalpakom, pod zlatookruenim eirom, ili ako e ba, i pod arhijerejskom mitrom, to je krajnje posmejanja dostojna stvar. Zlatni krst i omofor nisu kadri ukrasiti prsi, u kojima lei pakosno, srebroljubivo i nevaljalo srce. Blagoprijatna je telesna krasota, no bez krasnonaravlja nita ne valja: paun sa svom svojom lepotom u avliji po ubretu hodi, jer mu pojanje ni nato ne slui. Beslovesna etveronona ivotinja, ceni se po meri koristi koju uzrokuje; u konjima i psima iziskuju se neke vrednosti i sposobnosti; koliko vie mora to pri slovesnom oveku biti. O prekrasna vrlino, ti si sama znak i peat boanstvenog lika i podobija! Bez tebe, ovek je nevaljaliji i hui od sviju beslovesnih stvorenja, kroz tebe samo, carevi sveta i vladatelji bivaju oveanskoga roda oci i

blagodetelji! Kroz tebe sudije pravdu ljube, ueni ljudi svet prosveuju, arhijereji i svetenici, dobri pastiri i nastavnici bivaju! Jednom reju, sve dobro na svetu kroz vrlinu biva, i sva slava vremenita i vena kroz nju se dobiva, krajnja i najvia blagodet i dostojanstvo ovekovo u tom se sastoji da moe, ako hoe, dobrodeteljan biti; svi ljudi mogu dobri biti, i svi su zato od Boga sazdati; no za doi k vrlini, valja najpre istrebiti zlobe. Sad svak neka rasudi, kolike su pohvale i slave dostojni carevi i sudije, arhijereji i svetenici, koji se o tom staraju i nastoje, i zato na svetu ive za istrebljivati zlobu i uvoditi vrlinu. Kad njihova ovekoljubna, oteeska srca to ele, za tim tee, i s premudrim Sansuci to dan i no vapiju: istrebiti sa sveta zlobu, to su posli nai! Ne moe biti ni slaa ni vea jednom dobrom i blagorodnom srcu uteha, nego mnogih ljudi spokojstvo i blagodet uzrokovati, i optim blagodeteljem nazivati se! Samo krasne due i otmena srca kadra su osetiti, kakva nebesna sladost u ovom se nahodi trudu i upranjenju. Ka ovom boanstvenom preimustvu doi, ovo je najsposobnije sredstvo - istrebljujui izmeu ljudi neprijateljstvo, mrzost, nepravdu, lukavstvo i ostale zlobe; a na mesto njih uvodei ovekoljublje, dobrotu, pravdu, istosrdanost i ostale vrline. No za moi to uiniti i ispuniti, potrebno je poizdaleka poeti, i lagano, stopu pred stopu meui, postupati, i pre svega, od prosveenja razuma poetak uiniti. Zato to, dogod ljudi ne dou k istom i jasnom poznanju zlobe i dobrodetelji i ne saznadu koji su njihovi znaci, koja li su i kakva njihova sledovanja, iz ega i kako se raaju; dogod velim ne budu kadri te stvari savreno poznavati, nahodei se svagda u dvoumlju, sumnji i neizvesnosti; i ne budui sposobni pravo raspoznavati jedno od drugoga, nee umeti ni moi sebe k emu bilo ni opredeliti. Stajae kao nevet putu na rasputicama, neznajui koji je k njihovoj nameri najpraviji put; i to je gore, uzee iz neznanja ba onaj koji e ih sve dalje od poeljnoga konca odvoditi i udaljavati. Ja sam kroz moje iskustvo, i s mojom velikom tetom poznao, u kakvoj neizvesnosti valja se siroma ovek, pre nego doe k pojmovima istim, izvesnim i postojanim; valja se, kao laa bez kormila, hodi kao u pomrini, boji se da o to elom ne lupi, a ne vidi jamu pred nogama. Ne jednu godinu ili dve, no deset ili petnaest, itao sam razline stvari rukopisne i natampate, pa sam sve istosrdano verovao; nije mi nikada ni na um palo, da svrh ega bilo posumnjam, i da pomislim, da su se mogle mnoge stvari napisati i natampati, koje niti su bile niti e kad biti. Ne budui kadar rasuivati, i jedno s drugim poredei raspoznavati, nije mi bilo mogue predstavama mojim opredeljenja izvesna i postojana dati; bilo mi je, kao jednom koji izui na izust mnogo rei i razgovora tueg jezika, a neznajui ta znae i gdi je emu mesto, ni nato mu ne slue. Zato, u emu sam sam stradao, umeu drugima pravila k opasnosti dati. Pokazau koji je poetak i izvor zlobe; koja su njezina sledovanja; u kakvo bedno i nevaljalo stanje dovodi oveka zloba, i kakva zla uzrokuje: koje kad dobro poznamo, moraemo na takve rune i nevaljale stvari mrziti, umeemo se od njih uvati, i srce nae od svakog zlobnog pristraa istiti; i na ovaj nain pripremljeni, dostignuemo k krasnonaravlju i boanstvenoj vrlini, i kroz nju k istinskoj blagodeti, za koju smo od Boga stvoreni. O ZLOBI

Zloba je navika sa znanjem i namerom takva dela preduzimati, iz kojih se zla sledovanja raaju, iliti: zloba je postojani obiaj i gotovost, protiv razuma i zakona postupati; i na tetu i zlopoluje drugoga dela svoja upravljati. Za poznati savreno, je li jedan ovek zao, valja pozadugo posmatrati njegova dela i obiaje; valja dobro saznati, ini li on zlo sa znanjem i namerom i iz obiaja. Potreba nam se uvati, da ne pomeamo slabosti i pogreke, koje iz neznanja bivaju, sa zlobom. Kako poznamo, da jedan ovek s namerom, sa znanjem, po svom obiaju i dragovoljno, zlo govori i ini, onda valja se od njega uvati, kao od besna psa i zmije: a to nije teko saznati; zato to, ako samo s panjom posmotrimo na govor i na postupke zlog oveka, upaziemo da on sve to god besedi i ini, sve se to upravlja na uvredu, na pakost i na tetu drugoga koga. Njegovo lukavstvo providi se kroz istu maskaru pritvornosti, u koju se on krije i zamotava njegovo bedno, kroz duge zlouporebe pokvareno srce. Niti uvstvuje, niti osea, kakva je to stvar ljubav k rodu, k prijateljstvu, k drutvu i k drugim ljudima. On osim sebe nikoga ne ljubi: najmanju svoju korist s velikom drugoga tetom, ne mari kupiti: pred njegovim, zlobom pomraenim oima, nita nije pravedno ni poteno, osim ono to moe zadovoljiti njegove beslovesne zahteve, i ispuniti njegovu nepravednu volju; koja ga strast najvie ovlada i preuzme, ona mu je i Bog i dua. I dotle je kadra zloba bednoga oveka dovesti, da kad savreno u zlu navikne, onda ve i bez svake svoje koristi, neovenu utehu i nasladu u nesrei drugoga nalazi. Zlo mu je samo milo, i zlu se raduje. Razum, onaj prekrasni nebesni dar, koji je oveku dat da ga na dobro vodi i upravlja, kroz zloupotrebu tako se razvrati i pokvari, da zlobnom oveku na to slui, kako e vie zla uiniti. I takav, koliko je vie vredniji i sposobniji, toliko je gori i pakosniji; poto sa svojom opakom vrednou, izmilja i iznalazi svakojaka sredstva za uiniti zlo: on za nita dri sav ljudski rod; ili ga smatra za orua, kroz koja on moe ispuniti svoju zveronaravnu volju. Ovo je reeno uopte o zlom oveku; no neka sad doemo ka poetku i ka izvoru zlobe, i nek poprorazmotrimo od kud i kako se raa. SAMOLJUBLJE Poetak i koren svih ovejih namera i dela, nije drugo, nego ljubav k sebi; iz ovoga korena proizlaze tri stabla, koja se zovu slavoljublje, ljuboimanje i slastoljublje, iz ova tri stabla izrastaju mnoge i svakojake grane. Ista ona tri stabla iliti tri naelne oveje strasti ako se na dobro uprave i okrenu, raaju vrline, i uzrokuju sva oveja savrenstva, kako e se viditi onde gdi se o vrlini bude govoriti; a ovde emo predstaviti, kako se iz njih, kad se na zlo okrenu i upotrebe, sva nevaljala dela i sve zlobe raaju. SLAVOLJUBLJE Nek pristupimo sad k prvom samoljublja stablu, to jest ka slavoljublju. Prvi plod i znak nerazumnoga slavoljublja sastoji se u gordosti. Potreba je, da ovde na mah napomenemo, da iz razumnog i umerenog slavoljublja nikada ne proishodi gordost; poto, dobrodeteljno

slavoljublje, pokazuje se kroz takva dostignua koja su na veliku polzu drutva, sledstveno, raa se iz razumne ljubavi k sebi i k svem ovejem rodu. A gordost, nije nita drugo neko preko mere i preko razloga, sebe samoga, osim sviju ljudi na svetu potovati; vie nego pristoji o sebi misliti, i sebe za to, to ko nije, drati; evo iz ega se lee i raa gordost. Grane ovoga stabla; iliti sledovanja, po kojima se poznaje prava gordost, ova su: sviju ljudi preziranje, nepotovanje i za nita dranje; ljubav k vlasti i k zapovedanju; ustremljeno eljenje nadreenosti i predsedavanja; nerasudno velereje i samoga sebe hvaljenje; sviju drugih osuivanje, posmevanje i pogano namigljivo ruganje; luda upornost, tvrdoglavost, u svaem samovolja, i za najmanju pogreku beskonano zlopamenje i osveta. U crkvu boju takav kad ue, on ne ulazi da se smiri pred Bogom; nego da s bratom svojim farisejom govori: Fala ti Boe, to nisam kao ostali ljudi! Nadut i raspet visokoumljem, na svu zemlju i ljude gleda kao na jedan mravinjak. Koi se, pei se, sam je sebi za divljenje i udi se svojim haljinama; i zato sve, koji njega ne fale, i koji se njemu ne ude, za dedake dri, sam siroma budui puki dedak. Svaku vrlinu i pravu zaslugu i dostojanstvo ako nije kadar javno i sasvim ocrniti i obeastiti, a on e nai kakav god nain, za porugati joj se i posmijati. Ako li po njegovoj nesrei ni to ne moe, a on onda od ljute zavisti, koja ga preovlada, mui, gloe i trza (evo poetak zavisti), sav pobledi, upadnu mu oi u glavu, sui se iz dana u dan i propada; i s istim otrovom, s kojim nije kadar druge otrovati, sam sebe truje. Takva kuga i propast, ako gdi vlast dobije i mo, sam Bog moe sauvati rod oveji od nje! Ako je car i vladatelj, on je Neron, Kaligula i Domicijan; ako li je crkvena persona, on sve, koji nisu njegove vere, ive daje pei; nosi litiju i krstove, poje psalme Davidove, pa za slavu boju, pee lepo zdrave itave ljude. A gdi mu zakoni graanski to ne doputaju, a on onde ini ono to moe, to jest sve proklinje, i u venu muku osuuje, i od velike revnosti i ljubavi k Bogu, ljude anatemi i vragu predaje. Ova jedovita zmija gordost, kad se u bogatom i blagorodnom nae, pokazuje se kroz glupost, bezobrazje, skvrnoslovlje i nedela. U silnom i monom, kroz surovost, beoveje, zveronaravlje, psovku, gnev i jarost. A u slabom i nemonom, daje se kroz sasvim protivne znake poznati: kroz pritvorno smirenje, lukavo licemerje i laskanje, kvarno potinjavanje, ulagivanje, ovekougaanje i nekakvo usiljeno slatkoreje; jednim slovom, kroz laljivu svetinju. Viditi ovakoga, kad po sokaku ide, sputen je i skupljen, kao da se boji da na mravka ne zgazi, spusti kapu na oi, i natakne ti je na ui, rekao bi (ko nije lisici vet) da je sasvim svetu umreo, i da nit to vidi ni uje. No, nek de nam se na propovedaonu popne: onda e viditi ta mu pod koom lei! Ja sam poznavao takog revnitelja, koji bi se udio, nato e Bogu grom, kad nee da zgruva glave frizirane, popove podbrijane i ene koje bez gaa po sokaku idu, pa im ni naum ne pada da su bez gaa; u Turskoj zemlji ene, ono su ene, lepo vezene gae vuku im se ak po zemlji! Aj lukava gordosti! Gdi li ti tvoj nos ne zavlai, i s im jo tvoja naduvena glava ne bi rada bila upravljati i zapovedati? udnovata stvar! Ko bi se nadao, da e spaziti u istoj gordosti tako protivna vienja? Uvue se pod izmrljanu i izdrpanu mantiju, kao i pod zlatom ukraeno odelo. Vlada se i vodi po

vremenu i prilikama, oblaei se kad u lavlju kou, kad u lisiju; ako li joj bude do nevolje, i u oviju; i vidi se, ne samo u onom koji glavu u oblake die, nego i onom koji s pritvornoulagljivim smirenjem po ubretu puzi. No neka dopustimo, da gordeljivi ovek ima velike vrednosti, preimustva i nauku, i sve to mu drago; nita manje, sve s gordou poteti i pokvari; zato to sve prezirui i za nita spram sebe drei, mora svima nesnosan i mrzak biti. Pa onda, koja mu je korist od sve vrednosti, kad nije kadar niti koga ljubiti, niti kome ljubljen biti? udnovat i sasvim nerazuman postupak, kroz ona ista sredstva, kroz koja bi se mogla opta ljubav i potovanje pridobiti, optu mrzost i prezrenje zasluiti! Evo brao moja ta je i kakva je gordost, i koji su njezini porodi i sledovanja: Svak moe lasno rasuditi, koliki nemir i smutnju ova strast uzrokuje, i koliko je velika potreba od nje se uvati, navlastito u mladosti, kad ona najvie ljubi svirepstvovati. No i opet po drugi put opominjem, i jako svakome preporuujem, da ne valja vrlo lako, neke vanjske znake za gordost uzimati; moe ko, pravo telo i glavu drei hoditi, velelepno odenut u zlatu sijati, i nimalo gordeljiv biti, ako sam druge ne prezire i ne uniava. Na protiv, moe drugi pogrbljen i sav izmrljan, pun visokoumlja i oholosti biti: ovo valja dobro naznaiti, da potajena gordost najvie vie na javnu. Smirenje, koje ak do ravosti dosee, i samo je ravo. Svakom pristojnom ast pokazujui; to isto (no ne vie niti preko mere) od drugih zahtevati, ne samo nije zloba, no vrlina. Pre savrenoga poznanja ne valja suditi, niti to o kom potvrivati, niti odricati. Neki ljudi iz poetka ine se udnovati, no koliko se ko vie s njima ophodi, toliko vie dobra u njima nahodi. A neki opet, pri prvom sastanku, rekao bi da su med i eer, a kad im vremenom vidi poslove, i po njima pozna im unutranjost, sam se krsti i udi, kako si se mogao tako jako prevariti. Ovo isto govorei o drugima, najpre i najpre o sebi duni smo misliti. Kamo sree, da se moemo tuim oima viditi, i na tue sito prosijati! Svojeljublje nalik je oima koje sve vide izvan sebe, samo same sebe ne vide. Nikom ivom toliko raspoloenje ne pazimo, koliko sami sebi, i taman s ovim sve kvarimo. Nita nam nije milije nego ja, moje i meni; Prosveenoga razuma i dobrodeteljni ovek, svima je milostiv i lakopratajui sudija; sebi je samom neumitan i nemilostiv: kako to nepovoljno u drugom spazi, odmah se na se obazre: napolje svojeljublje! Odi ti ovamo ista savesti! svedoi; ima li to takvo drugima nepovoljno u meni? Savest ako je slobodna, sve e kazati, ako li gdi u blizini upazi svojeljublje, ne sme sirota ni pisnuti; boji se, pa za nevolju lae. Onda nam jo jedno ostaje, da ujemo to o nama dobri i razumni misle i govore ljudi; ako jo i ovde svojeljublje otme mah; tu ti je s nama. No o ovom dosta; neka sad pristupimo k drugom stablu, to jest k ljuboimanju. LJUBOIMANJE Ljuboimanje je zloba, koja goni oveka, sva dela svoja samo na to upravljati, kako e se obogatiti. ovek, kojeg besmrtna e zlata ee i mui, sva rava i nepravedna dela dobrovoljno preduzima, samo da stee. Pravo, krivo, poteno, sramotno, to je njemu svejedno, samo neka mu to u kesu doe. Prevare, kletve, lae, sve je to njemu dobro dolo,

ako samo on kroz to, to u kesu moe metnuti. Srodstvo, drutvo, prijateljstvo, ljubav, miloa, to su njemu fabule: njegovo kameno i ledeno srce k svem je drugom neosetno i mrtvo. Slava, poteno ime, mudrost, nauka, sve to on smatra kao besposlenih ljudi sanjanja; spomeni mu samo za hiljade talira i dukata; na mah ga vidi gdi izbei oi i podigne ui. enu i decu, sam sebe, svoje zdravlje, duu i telo, oteestvo i sav rod oveanski, sve bi on to da moe za zlato prodao, i izdao. Mrtav da je, pak da za novce uje, bi skoio. A kad ve napuni svoj gvozdeni sanduk dukata, to e onda? Nita, nego da se vie mui, bojei se dan i no da mu ga ko ne ukrade. U crnu bi se zmiju pretvorio, da je mogue, pa bi se sklupao na svom zlatu, i leao bi na njemu savijen da ga uva. Koliko vie stari i grbavi, toliko vie za novcima gine i propada. Izdrpan hodi i oajan, i sve na prste broji i rauna; stenje i uzdie nad onim ta jede, broji zalogaje koje u usta mee: da moe bi se kao Hameleon s vetrom hranio. eni ni deci svojoj ne veruje, i po njegovoj pameti sav svet o krai misli. Bogatima zavidi, siromahe mrzi, za kumstvo i prijateljstvo nee ni da zna ni da uje, a na prosjake i kaluere mrzi gore nego na crnu smrt. Nema ravosti ni beaa, nema nepravde ni neovetva, kojima preko mere srebroljubivi nee se predati, samo da stee. Evo ti nam sledovanja srebroljublja i ljuboimanja: sad ko hoe, neka bude srebroljubiv! Posle ovoga to smo dovde o ljuboimanju rekli, potrebno je dobro znati, da se ovo nimalo ne tie vrednih i velikodunih bogatih lica. Opta je blagodet dobrodeteljni bogat; visokog su potovanja i velike pohvale dostojni trudoljubivi i iskusni graani, koji su kadri poteno stei; i razumni, steeno na dobro upotrebiti. Nek ujemo starca Hesioda, kako pametno o ovom besedi! "Polezno je ovo inaenje, gdi revnuje komija komiji, i hita orati, saditi, i dom svoj blagoupraviti." Nema ti gore kuge od opteg siromatva, vrlo dobro vele nae bake. Ubog mu, moj sinko, gotova la, no ko sa svojim otroumljem i trudom, poteno svoju potrebu moe imati, i s tim zadovoljan ume biti, on je daleko od siromatva. Nijedan poten ovek, ako e i siromah biti, ne zavidi bogatima, niti njihovo eli. Sa svojim umenjem i trudom, neporone i blage dane svoje provodei, koliko mu manje valja, toliko je sreniji i bogatiji. Ako zanata ne zna, a on zemlju kopa i ore i s tim ne samo svoju, koliko bezlobniju toliko veseliju familiju hrani, no i nemona i nevoljna esto narani. Srce njegovo, nalik letnjoj zori, slobodno od svih naglih i naprasnih elja i zahteva, veseli se i raduje, videi bogate u narodu svomu; eli im nebesni blagoslov i u svemu sreu i napredak, da su kadri vie dobra uiniti. Njegove ovekoljubne prsi, samo se dobru raduju i to svetu ele; no dosta o ovom; vie emo, kad budemo o vrlini re vodili; nek posmotrimo sad trei i poslednji stabao zlobe. SLASTOLJUBLJE Trei izrastak nerazumnoga samoljublja, sastoji se u slastoljublju. Njegove su grane i sledovanja lenost, unlivost, prejedanje i pijanstvo, lakomstvo, neuzdranje, blud i druge telesne neistote. Svak moe lako viditi, kako najbezlobnije i najpotrebnije telesne prijatnosti, i

bogodane oveku naslade, kroz zloupotrebu, velike zlobe bivaju. Od truda poinuti, i koliko umu, toliko i telu potreban pokoj dati, to je neodlona nuda. I razuman ovek zato sebi pokoj daje, kako e s veom sposobnou k trudu i k poleznim zanimanjima pristupiti; a slastoljubivi lei i gnjili u svagdanjoj lenosti; da svet propadne, ne bi ti se on pomakao: vide mu se podbule od spavanja oi; zeva od umalosti, te mu pucaju eljusti. Vreme zlatno! Vreme, koje je tako kratko i mnogoceno, njemu je na dosadu i na tegotu. Ne zna ta e zaeti, ni kako e dan provesti; ni k emu sposoban, slab, straiv, na sve nepotreban, tegoba crnoj zemlji, po kojoj se potee i povlai. Nita mu nije milije nego praznici i svetkovine, da sline sebi mnoge besposlene nae. Ne budui ni na to kadar ni vredan, dolaze mu svakojake misli u glavu. No kakve? Jedna od druge gora i nevaljalija. Ako je siromah, misli o lai, o prevari, o krai, ili o uzajmljivanju, da nikad ne vrati. Ako li je bogat, praznoslovlje, bezobrazno bludoslovlje, posmejanje i osuivanje, to su njegovi posli. Jesti i piti, ta je potrebnije i nunije oveku? Blagi Tvorac, s bogatodarovitom desnicom, napunio je sve jestestvo s hranom i napitkom naim. Kakve bezbrojne rodove zemlja ne raa? Kolika i kakva slatka voa drvea ne raaju? Polja i dubrave napunjena su svakojakim ivotinjama, pitomim i divljim, od kojih neke su na slubu nau, a neke na hranu i odevanje. Kolike fele perjatih ptica? More i reke pune su bezbrojnim rodovima riba. Loza nam daje svakojaka vina, i veseli srca naa. Cvea poljska i drvesna, nisu samo na miris, na ukras i na ploda naznaku i nagovetaj; od rose, koja na njih pada, pele med sisaju i s njim grkljan na naslauju. Iz svega ovoga se vidi, da blagodeteljni Tvorac nije dao samo ono to je potrebno, nego i to je slatko, blagoprijatno i veselo. Razumnom oveku sve je to dozvoljeno, slavei i blagodarei Tvorca svoga, uivati; to s razumom i umerenou, i na ovaj nain, svemu biva na veliku polzu; a preko mere slastoljubivi, zloupotrebljavajui ove boje dare, neblagodaran biva dobroinitelju, i samom sebi tetan i zlotvor. On ne zna jesti da se ne prejede, niti ume piti, da se ne opije i ne poludi. Sve svoje blaenstvo u anak i bokal polae: o jelu i piu sanja i govori; do podne mamuran; a posle podne pijan; niti mu kad pada na um da je nato drugo na svet postao, osim da jede i pije: dvadeset i pet jela da se predloe, on ne zna, ta za njegov stomak izabrati; niti od svakog po malo uzeti, no on e ti se dvadeset i toliko puta najesti i nagruvati. Sve je za njegov stomak, jerbo on ne vae nego guta samo, rad bi da mu je grlo kao u drala, da zadugo osea ono ta guta, i da mu je trbuh kao u vola. Ljubav mukoga pola ka enskom, i enskoga ka mukom, preasna i sveta ljubav, kad po zakonu i po premudroj nameri jestestva biva; istonik i naelo ovejega poroda. eni se ovek, za imati verna druga u svem ivotu svomu, u blagopoluju i zlopoluju, u veselju i alosti, u zdravlju i u nemoi. Oseajui u sebi sklonost k enskom polu, uje sveti jestestva glas, koji ga poziva da roditelj bude i da se ocem nazove. Kroz zakonitu zajednicu s drugom svojim, daje svetu sebi podoban plod i rod; udostojei se prvog i najveeg blagoslova bojeg, koji se sastoji u rastite se, plodite se, i napunite zemlju. Slatka i sveta ljubav suprunika! u kojoj se sve ostale ljubavi i milote sastoje i zakljuuju: roditeljska, drugarska, prijateljska i sebe istoga. Poto, ta drugo ljubi mu u eni svojoj, i ena u muu svojemu, osim polovinu

sebe? I budut oba v plot jedinu. ta drugo ljube roditelji u porodu svomu, osim sebe iste priploene i umnoene? ta drugo vide u edima svojim, nego plot od ploti svoje, i kosti od kostiju svojih? Sjedinjenje koliko preslatko, toliko preasno, koje svi narodi prosveeni i neprosveeni za sveto dre i potuju. enidba! Udaja! Roditeljska boanstvena imena, ko vas moe dostojno pohvaliti i preuzvisiti? No, to ini zlo, nerazumno i preko mere slastoljublje? Kako god ostale boje dare, tako i ovo, na zlo upotrebljava i beasti. Slastoljubivi trai samo svoju pohotu da ispuni, a o drugom niti misli niti mari; s njegove strane neka sav oveanski rod propadne, to je njemu za nita. Iz toga to smo dovde rekli, svak moe poznati, od kud i kako se raa zloba; i koja su njezina pogubna sledovanja; kolike neporetke i nesree uzrokuje. No neka mi se dozvoli opet napomenuti, da nije pravo pogreke i zlobu za jedno i isto drati. Jedan vrlo dobar ovek, ili iz neznanja, ili iz kakvih bilo okolnosti kojima se nije nikad nadao, bez najmanje namere za uiniti zlo moe pogreiti, i po nesrei veliko zlo uraditi, no zato jo se ne mora nazvati zao ovek; jer se svako delo iz namere i znanja sudi i meri. Meutim, najmanje pogreke, kad se bez svake panje ueavaju, preokreu se u obiaj i narav, i vremenom velike zlobe bivaju. Niko u jedan mah ne postaje obeenjak. Nogu pred nogu koraajui, ili se popne ovek ka najvisoijoj vrlini ili sie u najdublju propast zloinstva. Zato je poglavita potreba decu iz malena od zlih navika uvati; sve o ovom zavisi. Pametna je ona poslovica: to je dikla navikla, to nevesta ne odvie. Kasno se daje lekarstvo, kad se zlo ukoreni, i sva krv pokvari i otruje. Najvei hrast, pri iznicanju s dva prsta moe se istrgnuti, a kad ti ve omatori i okrakati, nita s njim bez sikire i gvozdenih klinaca ne uradi. Blaen ovek, kojega razum vodi, i sve njegove zahteve upravlja! Blaen i blagodetan onaj, koji uivajui slovesno i razumno velikoga Boga preslatke i bezbrojne dare, pazi u svaem umerenost: u umerenosti sastoji se vrlina, a u vrlini blagodet vremenita i vena. Venost nas eka! Ne ele dobra srca zaludu venost, za nju smo stvoreni. Svojstvena je i prirodna vrlini, beskonanosti i besmrtnosti nada i oekivanje. Nek je to dakle naa najvea briga, na zlobu mrziti i zlobu istrebljivati; sve misli nae i dela ka krajnjoj nameri i koncu za koji smo sazdati, upravljati; savrenstvo koliko svoje, toliko i drugih ljudi uzrokovati; i tako, od svake zlobe isti i slobodni, ka krasnonaravlju i blaenoj vrlini (o kojoj emo sad pogovoriti) dostignuti. A vi vladatelji, arhijereji i svetenici! Onda ste samo pravi pastiri i dostojni visokog potovanja, kad to elite, o tom nastojite i to delom i slovom osvedoavate govorei: istrebiti sa sveta zlobu, to su trudi nai. O VRLINI ILI DOBRODETELJI Vrlina je birati najbolje. Jestestveno svaki ovek ljubi sebe; i ova k sebi prirodna ljubav, mee u pokret i dejstvo sve njegove namere i sklonosti. Sa svom krepou i mogustvom svojim nastoji ili o onom to mu je ugodno i prijatno ili to mu je polezno; inei mu se sve to to mu je prijatno i polezno, da je

i dobro; meutim, svakodnevno iskustvo pokazuje nam oevidno da estokrat niti ono to je oveku prijatno i milo, niti pak ono, to mu moe biti za neko vreme polezno, da nije dobro. Koliko puta slatka jela i pia kodljiva su zdravlju naemu? Prirastak imanja naega, ako s nepravdom biva, koliko nam se za vreme ini polezan, no niko poten nee rei da je dobar. Svak sad lako vidi, koliko je potrebno i nuno savreno poznanstvo, je li ono to nam je prijatno i polezno, u isto vreme i dobro. I ako je ne samo dobro, nego koliko je mogue najbolje, onda je dobrodetelj. Kad mi ono to nam je prijatno i korisno, samo zato zahtevamo, zato je dobro, i vrlo dobro, onda smo na putu vrline; i na ovaj nain, to e nam biti ne samo na vreme, no svagda i za vavek i prijatno i korisno. Ako mi za ono, to je pravo dobro, za vreme i tetujemo, trud i muku podnesemo, i do potrebe isti ivot na poloiti ne odreemo se, onda mi po istini ljubimo dobrodetelj. elimo li mi ono to nam se ini prijatno i korisno, bez savrenoga poznanja, je li to u sebi i pravo dobro; i samo zato zato nam se ini na neko vreme ugodno; to mi sledujemo slabostima i pohotama naim; zalazimo s puta vrline, i kroz vanjske i prelesne znake prevareni, trimo pravo k zlobi. Itemo li mi nau korist i ugodnost, kroz drugoga tetu i vredu? Onda mi nimalo ne poznajemo pravo dobro; na mesto tobonjeg dobra zlo izbiramo, i naa kratkovremena prelesna ugodnost preokrenue nam se na venu neugodnost. Zato, u ovome se sastoji sva mudrost, da osnovano i savreno poznamo, ono to za ugodno i polezno nahodimo, da je samo u sebi, bez svakoga izuzetka u kojem bilo odnosu, k nama ili k drugima, dobro i koliko se moe najbolje; na ovaj nain, uzrokovati e nae unutarnje zadovoljstvo i spokojstvo, sluiti e ne samo k naoj nego k optoj blagodeti, i bie nam svagda ugodno i polezno. Savreno poznanstvo upravo poleznoga i ugodnoga toliko je potrebnije i nunije, koliko iz ovoga poznanstva raa se isto i izvesno poznanstvo dobra. to je god svagda nama i drugima milo i ugodno, i to je god k savrenstvu naem, i blinjih naih potrebno i polezno, to mora biti po svojoj naturi dobro. Sutina dobra, sastoji se u savrenstvu i blagosaglasju stvari. esto puta, ini ovek neka dobra dela, ili samo iz obiaja, ili sledujui primerom i savetovanjima drugih ljudi; na ovaj nain, ako e koliko dobra initi, ne moe se dobrodeteljan nazvati; zato to, dogod on, sledujui primerom i savetovanjima drugih ljudi, bez jasnoga i svojstvenoga poznanja i bez unutarnjeg uverenja o dobroti svojih dela radi i postupa, on e na isti nain podloan biti, po primeru i po savetu drugih ljudi, i takva dela preduzeti koja nisu dobra; ne budui kadar sam o njima suditi. Iz toga sleduje, da je osnova i poetak vrline, prosveenje razuma; odavde je potreba poeti, i po ovom upravljati se i voditi; ako elimo da naa dobra dela postojana budu; i da mi isti, po unutarnjem uverenju i svedoanstvu savesti nae, ne samo za vreme ovoga kratkoga ivota, nego i po smrti da dua naa uvek s naim delima i postupcima zadovoljna bude; koja dela spominjui i na njih natrag obzirui se, da se svagda veseli i raduje; nosei u sebi savreno uverenje da se je s telom zajedno trudila Bogu ugoditi. Veno zadovoljstvo i radost, blaenoga raja sladost, jednim slovom, Carstvo nebesno, po svetoj evangelskoj nauci, u ovome se zakljuuje, to jest u unutarnjem izvesnom uverenju da smo uinili sve to smo mogli za ispuniti dela ljubavi i

milosti i da smo sledovali premudroj volji Tvorca naega. "Ate sija sotvorite, blaeni budete"; veli nam na slatki i ovekoljubivi Spasitelj. Kad ovek, pomou prosveenoga razuma, jasno i izvesno pozna, to je i u emu se sastoji dobro; u isto vreme predvidi da k ispunjenju dobra iziskuju se neke vrednosti i sposobnosti, bez kojih niti se to dobro moe poeti ni svriti; i da se nalaze na putu vrline razline prepreke i smetnje, koje su kadre zaeto dobro ili u zakanjenje metuti, ili sasvim spreiti; zato, njegovo prvo staranje valja da bude, s potrebnim vrednostima i sposobnostima prigotoviti se, da je kadar sve prepreke i smetnje podignuti, s puta ukloniti, i udaljiti. I tako ne samo nee mu biti muno i tegotno dobro tvoriti, nego i vrlo lako i kao iz obiaja. Smetnje, koje prepreuju i zakanjavaju vrlinu, nahode se veim delom u nama; nae slabosti, nai neporedani zahtevi, neke ne dobre navike, kojima smo od mladosti privikli, od kojih moramo sasvim slobodni biti ako elimo sa savrenim uspehom u tvorenju dobra napredovati. Iz ovoga to smo dovde predstavili, moemo ovo odreenje vrline dati: Lakoa iliti gotovost, iz sopstvenoga uverenja, sledujui dobrim zahtevima delati. Neka sad malo izjasnimo ovo odreenje, da u njemu nita ne ostane tamno i nejasno razumljivo; rekli smo lakoa i gotovost, zato to kad ovek kroz dugo vreme navikne dobro initi, to mu lako biva i svagda je na to gotov, bez svakog zakanjenja, odlaganja i truda: pridodali smo, iz sopstvenog uverenja; to jest sa savrenim svojim znanjem i izborom, a ne po savetu i po prinudi drugoga koga. Sledujui dobrim zahtevima; kako su dobra, moraju biti svagda i ugodna i korisna, i nama i drugima. Ovo je dobrodetelj; i onda je ovek dobrodeteljan, kad se pripremi sasvim, potrebnim na to vrednostima; da je kadar sve prepreke pobediti; i kroz dugo vebanje i obiaj, zadobije gotovost i lakou ono to je najbolje, i poznavati, i izbirati, i u dejstvo proizvoditi. Svaka navika i gotovost raa se iz dugoga upranjenja i iskustva, zato je sasvim nuno, iz prve mladosti i od kolevke poeti. Dobrodeteljan ovek dakle, nikada sebe ka takvim delima nee opredeliti, koja on jo sa savrenim uverenjem za dobra ne poznaje; niti je on s tim zadovoljan, to mnogi neka dela za dobra imenuju; smatrajui, da estokratno premnogi ljudi i celi narodi u nekim poslovima varaju se. No ako e koliko ovek iskusan i prosveen biti, ogranien budui, ne moe u svemu savren biti; zato veliku potrebu ima od izvesnih pravila, kojima sledujui, u sumnjivim i munim stvarima da ne poklizne i ne pogrei: Sam je Bog, i njegova vena volja, ovo pravilo. Ko eli dakle na putu vrline uspevati i napredovati, duan je iste pojmove o savrenstvima bojim imati; i njegovu bezgrenu volju za svagdanje pravilo, po kome svoja dela mora upravljati, sebi predloiti; to jest, sve to namerava preduzeti, na merilu zdravoga razuma izmeriti i kao o kamen ispitanja isto zlato iskuati, u sebi ovako rasuujui i govorei: Moe li ovo moje delo venoj bojoj pravdi i dobroti ugodno biti? Rekli smo da je vrlina birati najbolje; ovo je vrlo dobro reeno, zato to su stepeni dobra mnogi i razlini; i ko god za manje dobro vee izostavlja, mogui ovo uiniti, njegova je vrlina nedostatna, i on, ne samo ne ini dobro, nego zlo. PRIPREMNE VRLINE

Razdeliemo vrline na dva poglavita reda: prve emo nazvati pripremne, koje se sastoje u savrenstvu samoga sebe, to jest u pridobitku takvih vrednosti i sposobnosti kroz koje meemo sami sebe u stanje, umeti i moi, pohvalna dela poznavati, izbirati, preduzimati i ispunjavati. Drugi red vrlina, nazvaemo dejstvujue i ispunjujue, poto kroz njih, vrednosti i sposobnosti pridobivene, meu se u upotrebu i u dejstvo proizvode; niti ostaju ograniene i samo u nama zatvorene i sakrivene, no prioptavaju se blinjima naima i izvan nas na optu ovejega roda blagodet podaju. STRAH BOJI Naelna i prva pripremna vrlina sastoji se u razumnom i sinovskom strahu bojem, koji se raa iz iskrene i sinovske ljubavi k Bogu. Prepoznajui mi, i neprestano u umu i srcu nosei bezbrojna dobroinstva venoga Tvorca, blagoga nebesnoga Oca, ne samo ona koja nam u ovom vremenom ivotu pokazuje, nego i mnogo vie ona, koja nam je za bezmernu svoju blagost, u onom blaenom i venom ivotu odredio i pripremio, ljubimo takva dobrotvora vie nego sami sebe, i nego ivot na; i ovu ljubav delom pokazujemo njegovu svetu i pravednu volju ispunjavajui, i na to sve sile i kreposti due nae upotrebljavajui, da se tolike milosti dostojni pokaemo. Sledstveno, vie cenimo i volimo to bilo pretrpiti, (i ako do potrebe bude) samu smrt podneti, nego protiv njegove pravedne volje najmanje to misliti i tvoriti. O naoj prirodnoj slabosti uvereni; svu nadu nau na Boga polaemo; njegovu svesilnu pomo pri svim naim namerama i preduzeima prizivamo i to smo god kadri dobra uiniti, njegovoj visokoj milosti i blagodati pripisujemo i posveujemo. Bojimo se Boga, ne zato je zao, nego zato je neiskazane blagosti i dobrote. Strah i ljubav boja, to je sve jedno, i nerazdeljeno. Ko ne ljubi Boga, niti ima o njemu poznanstva, niti ga se moe bojati. O vena krasoto i dobroto! Ko te nee eliti, i vavek veka ljubiti? Ko moe o tebi pomisliti, da za tobom ne ezne i ne uzdie? A gdi je ljubav sinovska k Bogu, tu je ljubav k svagdanjem dobru, k pravdi, k istini, i k svemu oveanskomu rodu. BLAGORAZUMLJE Druga pripremna vrlina zove se blagorazumlje; ova sposobnost kad se kroz dugo upranjavanje stekne, pokazuje nam takva sredstva, koja su najsposobnija k ispunjenju pohvalnih dela. Ako li po sluaju dogodi nam se to neekano, koje mi sa svom naoj panjom nismo mogli predviditi, blagorazumlje budui svagda sadrueno sa prisutstvom duha, biva nam ovde od velike pomoi; ne samo nedajui nam pasti u smutnju i smetnju, niti od zaetoga dobra odustati, nego jot vie; donosei nam na pamet takve skore odluke s kojima ono isto to nas je mislilo smesti ili nitimo ili na nau polzu preokreemo. Otroumlje, panja, prisutstvo duha, sve se ovo u blagorazumlju zakljuuje. TRUDOLJUBLJE

Trudoljublje je trea ovoga vida vrlina; kad ovek iz mladosti svoje razumnom navikne trudoljublju, rado, veselo i postojano dobrim i optekorisnim upranjenjima sleduje. Ne samo nije nikada drugom na teretu, nego jote, u kom bilo stanju se nae, on e nai nain i sredstvo kako e drugima dobro uiniti, niti e se nai dan u ivotu njegovu koga je on za sama sebe preivio; sve su njegove misli i elje, sva dela i upranjenja k otoj koristi upravljena. On niti je rad, niti ima kad, u od nita poslove meati se, on dobro poznaje predragu cenu zlatnoga vremena, niti ga puta da mu zaludu prolazi; i koliko je kratko i naglotekue, njegovom je neuspavanom trudoljublju dovoljno, za venost s njim pridobiti. Peli trudoljubivoj podraatelj i slian dogod dani ivota njegova cvetaju, on slatki med vrline iz njih sisa, i za onu blaenu i slatku venost sabira i skrovitestvuje: nek premine i preleti prolee njegovo, nek uvene i opadne krasno cvee dana njegovih, nita on pri tom ne tetuje ni gubi, jer je on, sa svojim premudrim trudoljubljem, sav miris, sav med i sav plod cvea svojih u venost poslao, i besmrtnosti posvetio i na uvanje predao. UMERENOST etvrta pripremna vrlina naziva se umerenost; znati i paziti u svaem meru, i granice ne preskakati, velika je mudrost! U jelu, u piu u govoru i u svim telesnim i uvstvitelnim zahtevima ako se ne pazi mera, pada se u zloupotrebu. Dobrom konju uzda i vrednom oveku umerenost, jednako su potrebne. Iz ove zlatne vrline, kao iz plodorodne matere, raaju se ova prekrasna eda: razumno zadovoljstvo, krotka trpljivost, celomudreno uzdranje, pametno rasuivanje i slatko smirenomudrije. Preasna mati, dobroiniteljko sveta! ko ti se nee klanjati? Blaen narod, s kojim ti ivi, i eda tvoja raa! Neka malo posmotrimo, koja dobra uzrokuje svetu, ova nebesna familija: Gdi je zadovoljstvo, tu nema lakomstva i nepravedne tuega elje; nema prevare, uvrede i nepravde: zmija zavisti, tu ne sme nipoto glavu svoju pomoliti; ko je zadovoljan, on je i bogat i srean. Gdi je trpljivost, tu je blagonaravlje i krotost; tu se lako pogreke drugoga snose i prataju; nema tu ni naprasnosti ni gneva ni zverske jarosti; nema vrade ni zlopamenja. Vena tiina carstvuje u srcu trpljivoga: i ovde moemo slobodno rei, ono to e se mnogima za neobino uiniti, premda je prava istina; to jest, da je sreniji trpljivi ovek u neau, nego netrpljivi u au: jerbo on, na svesilnoga Boga nadedu svoju polaui, nepostojanstvu Fortune, kao detinskoj igri smije se. Pri svim menama vremena, u svojoj vrlini nepokolebiv, kao Velebit planina stoji i prebiva. Venost pred svojim prosveenim oima imajui, i ta je venost, u svem njezinom znaenju razumevajui, ta njemu moe kratkovremeno neae uiniti, koje, ako e najdue biti, on ga kao trenue oka smatra. Smrt, koje je samo ime netrpljivim uasno, njemu je kao tihi san i s vremenosti na venost preseljenje: niti mari, niti se stara, koje e me sto, koja li zemlja njegov grob biti; gdi li e on telo svoje, za vreme, kao haljinu svui i ostaviti. Nebo gleda, i zvezde posmatra, ka kojima e njegova vrla i besmrtna dua, kao ista i bezlobna golubica, u vene blagoga oca obitelji, odletiti i preseliti se.

Celomudreno edo premudre matere, uzdranje! ta je slae, ta li je poleznije od tebe? Istonie istinske naslade i zdravlja! Ti samo sve uiva, svim se naslauje, no u isto vreme svim vlada, i niemu se ne porobljava. Bezbrojni dari bogodarovite boje desnice, kroz samo uzdranje bivaju osetni, prijatni, slatki i polezni. A ti premudri porode blagodetne matere, rasuivanje! O da mi je s tobom iviti i s tobom disati! Nek se nikad ui moje ne zatvore k savetima tvojim! Nikada nek se ne uklonim s carskoga puta, kojim ti vodi i upravlja! Izvore mudrosti, duevno sunce, zenice uma! Bez tebe, ako e ko koliko uen biti, ne moe biti ni razuman ni dobar; a s tobom prosti seljanin biva i pametan i dobrodeteljan. Gdi ti ivi i prebiva, tu nema inata ni kavge, nema upornosti ni lude tvrdoglavosti. No ta jo vidim? Kakvo je ono slatko detece, to na krilu matere svoje kao na carskom prestolu sedi? Na glavi mu je od zvezda venac; skiptar roditelnice svoje u desnici dri; sunce mu iz prsiju sija! Kako krotko gleda! ivot daje pogledom svojim; kako se tihoslatko na one, koji mu se pribliavaju, osmehuje! Sve mu prolee na licu cveta! Med i mleko rei su njegove! O nebesna mati! Kako si toga Anela rodila, kojim li si ga imenom nazvala? Da li se zagrliti, da li se poljubiti? Niem se tako smirenomudrije ne raduje i ne veseli; samo svojim ljubiteljima u naruje hiti, vencem svojim glavu njihovu ovenava i skiptar pobede u desnicu im mee. Sve vrednosti i postignua, sva preimustva i carske vrline, bez smirenomudrija u gordost padaju, i svu cenu svoju gube: gdi je smirenomudrije tu nema gordosti ni prezrenja, nema podsmeha ni osuenja. Lisica lukavstva, sa svim svojim oporom lisiia, s licemerjem, pritvornou, s ulagivanjem, s hudim miljenjem, i sa svim laima i prevarama, niti sme niti moe tu rep svoj zavui. POSTOJANOST Peta pripremna vrlina, naziva se postojanost; koja se u tom sastoji, kad prosveeni ovek pozna koja su optem dobru korisna dela, predvidi njihova dobra sledovanja, spazi i sazna da je ispunjenje ovih dela mogue, premda truda i podvinosti iziskuje, eljom potenog imena, i razumne slave (koja se pravim zaslugama zadovoljava), ukrepljen, preduzme ih i savri. No valja znati, da razumna postojanost mora s rasuivanjem zdruena biti: zato to, ako s vremenom upazimo da ono to smo zaeli, i li je nemogue, ili nije tako polezno kako nam se je u poetku uinilo bilo, onda od preduzetoga dela odustati ne samo nije pogreka, nego dobrodetelj. Postojanost bez razuma, lako se preokree u samovolju i tvrdoglavost. MUKOST esta i poslednja pripremna vrlina, zove se mukost. Ovo je viteka vrlina, kojoj Horacije onu prekrasnu svedodbu daje, govorei:

Zgruvato nebo da se nad njim srui, Straha njegovoj ne zadade dui. Kad njegov veliki duh pozna da je potreba za opte dobro ivot svoj u nevolju poloiti, i time besmrtno vrline ime za sobom ostaviti, onda hiljadu nevolja i smrti nisu kadre njega uplaiti. Ovo meutim, nikada ne valja ispred oiju smetati, da svako dobro, jestestveno, s razumom mora sjedinjeno biti, i da nikakva vrlina bez razuma ne moe opstajati. Zato, premda mukost iziskuje, od onih nevolja, koje su s injenjem pohvalnih dela nuno sjedinjena, ne strai se ni uasavati, nita manje, nimalo ne zabranjuje, s razumnom odlunou i s paljivim otroumljem od takvih nevolja, ili koje nisu neodlone, ili od kojih se je mogue ukloniti, uklanjati se. A kad se inae nipoto ne moe, osim s nevoljom, k vrlim delima doi, onda muevni vitez, postojano i neustraivo, njima na mejdan izii nimalo ne sumnja. Ali bez potrebe, ili za jednu nemoguu stvar, u bedu ustremljavati se i bacati, to je sasvim bez razuma i namesto mukosti zove se drskost: takvi nesmisleni Neboja i Delija svagda bez potrebe u veliku bedu strmoglavice skae. Prava muevnost svagda vodi sa sobom panju, otroumlje i prisutstvo duha. Muevno i veliko srce, nikada se ne mea u malene stvari; lukavo aptanje, iza lea ogovaranje, u budacima savetovanje, hudo klevetanje, nipoto i nikako ne moe uti ni trpiti; nema u njemu potajene osvete, nema lukave pritvornosti: upravo plemenito i velikoduno srce nije sposobno k zavisti, mrnji i zlopamenju. Vrh i venac mukosti zakljuuje se, u samoga sebe i svih svojih neporedanih zahteva pobeenju. Mukost i hrabrost u jednom zloincu i haramiji, nije vrlina nego nesmisleno i zversko ustremljenje, koje ga pravo k vealima tura i potee. Dovde je reeno, o pripremnim vrlinama, iliti o vrednostima, kroz koje ovek biva sposoban dejstvujue i sveopte vrline u ispunjenje proizvoditi; o kojima e sad sledovati re. DEJSTVUJUE VRLINE Poetak i izvor sviju dejstvujuih vrlina sastoji se u sveoptem ovekoljublju: posmatrajui razumni i dobrodeteljni ovek u svim ljudima prirodna oveanska preimustva; upaajui u svima visoku blagorodnost slovesnosti i razuma; pravo iz toga sudi i zakljuuje, da su svi ljudi za naravno savrenstvo i za blagodet od Boga sazdati. Vidi u njima i poznaje srodna sebi stvorenja; zato sve svoje zadovoljstvo u tome polae njihov razum prosvetiti, njihove naravi poboljati i ukrasti, trude njihove olakati, i vreme ivota njihova, tiho, blagoprijatno i veselo uiniti; ukratko, ovekoljublje je savrenstvo i blagodet drugih ljudi, po svom mogustvu priuzrokovati. Kad mi isto i izvesno poimanje dejstvujueg ovekoljublja sebi predstavimo, lako moemo poznati da izvor ovoga ovekoljublja u bogopoznanju i blagorazumlju i trudoljublju nahodi se: iz pravoga bogopoznanja, raa se u nama velika i neprestana elja sva dela naa tako upravljati da su bojim savrenstvima sasvima saglasna. Pri svakom pogledu na sva stvorenja, pokazuje nam se svesilni Bog, kako opti oveanskoga roda blagodetelj. elimo li mi dakle, po mogustvu naemu, boji podraatelji biti, i toliko, koliko ogranienost

naa nam doputa, njemu upodobiti se, toga se inae udostojiti ne moemo osim druge blagodetelstvujui, i u naem malenom predelu sa svom krepou i snagom naom nastojei, savrensto i blagodet brae nae ljudi uzrokovati; a to, isto i jedno znai, sasvim i u svemu ovekoljubni biti. Blagorazumlje vodi nas kao za ruku i pokazuje nam koja su tome pristojna i sposobna sredstva; zato to samo hteti, a ne umeti niti moi, to nita ne pomae. Trudoljublje daje nam iz dana u dan nove kreposti, i sve to veu snagu u napredovanju optekorisnih i ovekoljubnih upranjenja: puni prsi nae s velikom voljom i revnou za opte dobro; i isti znoj na i trud u ovom prehvalnom i bogopodraatelnom upranjenju, u neiskazanu sladost i veselje preobraa. Vanost ove istine u davnanje vreme mudri Pitagora dobro je poznao, i o tome ovako je uio: Ove su dve najvee stvari date od Boga ljudima, istinstvovati i blagodetelstvovati. Kome ko podraatelj biva, onome se i upodobljava: a ovo je samo i jedino sredstvo Bogu podraatelj biti, kroz ljubav ka istini i blagodelanje. Moe ko ovde pomisliti, i ovo pitanje uiniti; to emo sa zlim ljudima, hoemo li ih milovati ili mrziti? Evo na to odgovor. ovek ako e i zao biti, ima u sebi sposobnost od zla prestati, i moe vrlo dobar postati. Dakle, kad blagi Bog takoga trpi i na pokajanje eka; i mi kao podraatelji boji, moramo ga trpiti, i o njegovom ispravljenju koliko vie moemo starati se. Od zla oveka valja sauvati, na njegove nevaljale poslove mrziti, a o njemu kao o bolesnom i nerazumnom, saaljenje imati; zato to je takav upravo nesrean ovek. Ako li su pak njegove zlobe takve, da opte spokojstvo i mir uzmuuju, onda je posao i dunost sudija, koji su sluitelji pravde i zakona, takvom zloincu ruke vezati, i silom ako mu se i nee, u uvstvo ga sterati. Dovde uopte o dejstvujuim vrlinama, sad emo ih po naosobito posmotriti. POKORNOST ZAKONIMA Prva i poglavita dejstvujua vrlina, sadri se u savrenoj pokornosti i poslunosti graanskim zakonima. Svak dobro vidi da bez suda i bez zakona carskih iliti graanskih, opti mir i spokojstvo ne bi nipoto mogli opstati; zato razumni ovek, nita tako, kao optu blagodet elei, u svemu je svojevoljno i radosno carskim ureenjima, zakonima i sudu pokoran i posluan; i nikad nee to bilo najmanje protiv zapovedi i carske uredbe ni govoriti ni tvoriti. Bez vlasti i suda, ljudi bi sasvim nesreni bili, a naroito slabi i nemoni; zato su narodi, zdravim razumom prosveeni, svojevoljno postavili nad sobom care i vladare, koji moraju neprestano, obnaen ma na zatitu pravde i optega spokojstva drati. PATRIOTIZAM Ovoj je podobna i roena sestrica vrlina patriotizam iliti ljubav k oteestvu. Svak, kad dobro rasudi, moe poznati, kolika je dobroinstva od svoga oteestva primio, roditelje i roenje, vaspitanje i nauku; pod pokrovom zakona i uprave, spokojstvo i mirni ivot, sve srodne svoje

i najpreljubljenije, oca i mater, brau i sestre, enu i decu, srodnike i prijatelje; isto bogopoznanje, prosveenje razuma, i sve to mu je god presveto i preasno, predrago i preljubljeno, sve je to oteestvu duan. Zato mu je blagodaran, veran i pokoran do smrti: ljubi svoje oteestvo kako god sebe; moemo rei i vie, jer je gotov zato u svako doba krv proliti i ivot poloiti. U svetoj i visokoj personi cara svoga i vladatelja, smatra i priznaje oca, blagodetelja i branitelja celoga predragoga oteestva; veran je caru svome i vladatelju kako god Bogu; i sve njegove neprijatelje dri za svoje i svoga oteestva glavne zlotvore i neprijatelje. Ne moe se iskazati koliko je mnogoceni dar blagosti boje mudar, ovekoljubiv i dobrodeteljan car, koji druke ne smatra narod svoj nego kao svoju familiju nad kojom ga je promisao boja postavila, da je prosveuje i urazumljuje, da je od zlobe uklanja i vrlini ui, da je brani, titi i njezinu blagodet prouzrokuje. O vi blagodetelna bia sadanjeg blaenog vremena, zlatnog veka i blagodetnoga roda! U vama dvoma darovao je blagi Bog prosvetitelja i Oca zapadu, Sunce i Mater severu! Blagoslovena e biti i slatka imena vaa iz roda u rod. O, da se blagodetelni dani vai, na sveoptu sveta blagodet produe, i da naslednici vai ne prestanu po spasiteljnim stopama vaim hoditi! Posmatra blagorazumni patriota u preasnim personoma sudija i naelnika, pravde i zakona sluitelje; i optega mira i spokojstva bodre i neumorne uvare; ljubi ih i potuje kao opte dobroinitelje, pokoran im je i posluan do smrti. S kakvom ljubavlju i divljenja punim oima, gleda muevni vojniki in! Svagda na oruju za opte spokojstvo, straan i uasan neprijateljima oteestva, kome je on svoju viteku krv poklonio i posvetio. Na isti nain arhijerejima, svetenicima i uiteljima, koji ga vrlini ue, razum njegov prosveuju, srce i narav ukraavaju, visokopotovanje pokazuje i odaje. DOBROINSTVO Druga dejstvujua vrlina sastoji se u razumnom raspolaganju i upotrebi dobroinstva. Niko, niti je duan, niti se iziskuje od njega s tetom svojom i svoje familije, drugima dobro initi. Rekli smo, da je vrlina birati najbolje; i tako dela svoja upravljati da se iz njih dobra sledovanja raaju. A kad bi jedan ovek vie nego mogunost njegova snosi drugima davao, i kroz to samoga sebe i familiju svoju u siromatvo i oskudicu oborio i nizrinuo, to bi nerasudno dobrotvorenje bilo; iz koga bi se kajanje i zlo sledovanje rodilo; i potom, razumnoj vrlini ne bi bilo nimalo saglasno. Dobro mora svagda biti s rasuivanjem i razumom zdrueno, i nikad nerazlueno. Dati jednom lenjivcu milostinju; da on moe vie u lenosti smrditi, i pijanici, da se jae opije, ovo dobroinstvo ni ljuske lenika ne valja. Zato, kom je Bog dao nain i mogunost dobroinstvovati, on je duan svagda sa zdravim savetovati se razumom, kome, koliko, i na koji nain dostoji se dati. Duan je sebe smatrati za upravitelja i mudra strojitelja, nad darovima nebesnoga Oca, i po evangelskom primeru, s privremeno predatim sebi imanjem upravljati; dajui kom pet, kom dva, a kom jedan talanat. Ovde se

jasno poznaje, kolike je vanosti delo u daleke posledice stvari pronicati. Na primer: veliko je dobro razumna, trudoljubiva i dobra oveka pomoi i podii; zato to ovakav, kad se u dobro stanje poloi, onda e i on mnogima dobro initi i pomagati, i na ovaj nain dobroinstvo ne ostaje neplodno, no mnogima pridodaje se, raste i umnoava. Ko ima zdrava lea i miice, a nikakva zanata ne zna, njemu je najvea zadubina budak kupiti. Nikome, bez krajnje nevolje, ne valja dopustiti prositi; pronja je mati lenosti i besposlice. Nerasudno davati i ariti, to se zove bacati i rasipati, i po tom daleko je od vrline, koja se sastoji u izboru najboljega. Sreni sinovi oteestva, koji imaju mogunost i srdanost dobro tvoriti, nikada nee se oni blagopotrebnih mesta liiti, gdi mogu pristojno i dostojno svoje dobroinstvo upotrebiti i namestiti. BLAGODARNOST Trea dejstvujua vrlina nahodi se u blagodarnosti; koju smo duni najpre i najvie velikomu i venomu dobroinitelju Bogu. Prepoznajui razuman ovek bezbrojna i neizkazana dobroinstva boja, eli i nastoji svom krepou due i tela svoga takve visoke milosti dostojan pokazati se, no razmiljajui u isto vreme, da preblagi Bog niti to drugo potrebuje niti od oveka iziskuje, osim to to istom oveku na savrenstvo i blagodet slui, to jest pravedno, poteno i vrlo ivljenje, i da sve, to god vrli ovek na savrenstvo i blagodet drugih ljudi ini, to isto preblagi nebesni Otac, koliko da se njemu istom tvori, priznaje i prima. I evo kako, blagodarni takovoga Oca Sin, nahodi pred sobom otvoreno, neogranieno polje k blagotvorenju i vrlini. Unutarnjom uverenou, da time venom Tvorcu blagougoava, ukrepljen i oduevljen; da doveka na ovom svetu ivi, doveka ne bi prestao ljudima dobro tvorei. Ova ista dejstvujua vrlina, polae nam pred oi, ta smo duni slatkim roditeljima za roenje, za trudno i milostivo vaspitanje i za veliku njihovu k nama ljubav. I ui nas, da dok smo god ivi, njima na slubu, na ugodnost i na utehu ivimo. Slinim nainom, carima, vladarima i sudijama, kao ocima, zatitnicima i dobroiniteljima celoga oteestva, duni smo neruivu vernost i potinjenost. Jednim slovom, ova preasna vrlina, blagodarnost, dri sav rod oveji u neruivom savezu naklonosti i prijateljstva, predstavljajui nam da niko od nas niti moe sam postati niti opstati, niti zadovoljan ni blagodetan biti. Za drutvo smo od Boga sazdani, u slatkom drutvu moramo iviti, i kroz samo sadrunost, savrenstvo due i slovesnost nau zadobiti. Zato, onu istu blagonaklonost koju smo od drugih primili, duni smo dragovoljno drugima pokazivati; i tako, kroz uzajamno i drugoljubno pomaganje i ljubljenje, trude nae olakavati i vreme ivota naega tiho, mirno i blagodetno provoditi. Odavde proizhode i teku, kao iz nepresunoga izvora, sve drutvene vrline. Pravda i vernost u pogodbama i dogovorima; potinjenost i vernost mlaih i sluitelja k starijima svojim; pravedno vozmadenje i nagrada, i oinska dobrota i briga sa strane stareina ka mlaima i sluiteljima svojim: odavde istosrdanost i blagonaravlje u ophoenju; nelanost i ista istina

u govorenju, poteno dranje rei svojih, i razumnih obeanja ispunjenje. Jednim slovom, ljubav i nepovrediva vernost drugarstva, prijateljsva, slatkog suprunitva, i sve svete i preasne ovekodrutvene, komijske i graanske vrline odavde se raaju i izrastaju. VELIKODUNOST etvrta dejstvujua, velika i viteka vrlina naziva se velikodunost. Ovaj slavni ovekoljubni porod, kad napuni dobrodeteljno srce eljom vene slave i besmrtnosti, postavlja ga vie svake oveje slabosti inei ga da i bez svake svoje vremene koristi dobro drugima ini. Smatrajui vrlinu, kao samu prekrasnu, savrenu, nebesnu, boanstvenu i jedinu svoje velike due dostojnu, u nju zaljubljen i njojzi duom i telom predan, u njoj istoj nahodi i ljubi Boga i u Bogu vrlinu. Nita ga nije kadro s puta vrline svratiti, i od njezine slatke ljubavi otrgnuti. Unutarnjim iste svoje savesti svedoanstvom zadovoljan, niti pita, niti se stara, ta o njemu drugi misle i govore ljudi. Pravedan je kao Aristid, postojan kao Katon, neumitan kao Fabricijus, mudar i dobrodeteljan kao Sokrat, ovekoljubiv i blag kao Isus Spasitelj. Sama ova herojska vrlina, svojim istim neprijateljima i zlotvorima ne samo prata, i osvetu nad njima ne trai, nego i dobro im ini ako od njega potrebu imaju; i na takvu visinu savrenstva svoga ljubitelja penje i uzvisuje, da ga ini vrlim za samu ka vrlini ljubav; niti se on vie obzire niti misli, smatra li ga ko takvim ili ne. Ovom nebesnom ljubavlju, izvan sebe ushien, i na krilama ove prekrasne vrline uzvien, dobroinstvuje neblagodarne kako god i blagodarne; jer on ne ini dobro, da mu ko zato blagodari, nego, zato to svu svoju sladost i blagodet u dobrotvorenju nahodi. I ne samo ne iziskuje da se njegova dobra dela njemu pripisuju, nego jo, i sam ih, koliko moe od sebe sakriva, i k samom i jedinom Bogu, kao ka istoniku i naelu svakog dobra uzvodi ih, i njemu ih pripisuje i posveuje. O divna, prekrasna, slatka vrlino! Prvorodna boja keri! Nebesna carice! Nevesto pravednih dua! Sii s neba! Hodi! Hodi meu ljude! Pokai sinovima ovejim krasotu i lice tvoje, pa e im se zemlja u raj pretvoriti: kad tebe poznadu, i s tobom se sjedine, onda e poznati svu silu i istinu, onih Hrista Spasitelja rei: "Carstvo je nebesno u vama!" Evo predstavismo, koliko na krae mogosmo, izvor i poetak vrline u prosveenju razuma, i u razumnom zahtevanju ugodnog, korisnog i dobrog. Svako sad lako poznati moe, kako su sve vrline, koliko pripremne toliko i dejstvujue, krepko i nerazdvojno sjedinjene, kako se osnivaju na bogopoznanju i trudoljublju, i ispunjavaju kroz bogopodobno ovekoljublje i dobrotvorenje. Evo kako, sva prava ugodnost, polza i blagodet u dobru nahode se. Ljubav slave, imanja, i razumne bogodozvoljene naslade, kad su s vrlinom sjedinjene, nita drugo nisu nego vrline, prouzrokujui razumno zadovoljstvo slovesnog oveka, u krasnonaravlju i savrenstvu tela i due njegove, u svagdanjoj blagodeti i s Bogom sjedinjenju.

Objavljeno u Lajpcigu 1784. godine. Savremeno izdanje priredio Damjan Pavlica